Istorija Stare Grcke 2

Први пут објављено на енглеском језику под називом Ј. В. Bury and Russell Meiggs, A History of Greece, 4th edition, од стране издавача Palgrave Macmillan, одељења Macmillan Publishers Limited. Ово издање je преведено и објављено по лиценци добијеној од стране Palgrave Macmillan. Аутор је укључио своја права којим се он идентификује као аутор овог дела. © Macmillan and Russell Meiggs, 1975

Редакшори српскоi издања Мирко ОБРАДОВИЋ, Светлана ЛОМА Жарко ПЕТКОВИЋ, Снежана ФЕРЈАНЧИЋ

Џон Багнел Бјури - Расел Мигс

Историја Грчке до смрти Александра Великог ( д р у г а књига)

Превод Љиљане ВУЛИЋЕВИЋ ПоГовор српском издању Слободан ДУШАНИЋ

Завод за уџбенике, Београд

У редни к мр Јасмина МИЛАНОВИЋ О дговорни уредн ик мр Јасмина МИЛАНОВИЋ За и зд а в а ч а проф. др Радош ЉУШИЋ, директор и главни уредник

ISBN 978-86-17-15866-6

Садржај XI потавље Опадање и пад атинске и м п е р и је .............................................................491 1. Нове политичке везе с Аргом.............................................................491 2. Политика Атине на западу.................................................................. 498 3. Испловљавање Сицилијске експедиције. Прве операције наСицилији............................................................................................ 500 4. Опсада Сиракузе, 414. године пре Христа....................................... 506 5. Другипоход............................................................................................511 6. Последице катастрофе на Сицилији.................................................519 7. Олигархијски преврат.......................................................................... 523 8. Пад већа од четири стотине чланова. Политија. Обнова демократије.............................................................................. 527 9. Слом атинске имнерије........................................................................ 535 10. Владавина Тридесеторице и обнова демократије......................... 543

XII поглавље Хегемонија Спарте и Персијски р а т .........................................................551 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Хегемонија Спарте................................................................................ 551 Кирова побуна и поход 10000 грчких н ајам н и ка......................... 554 Рат Спарте с П ерсијом ........................................................................ 567 Агесилајеви азијски походи. Битка код Книда............................... 573 Спарта на капијама Пелопонеза („Коринтски рат“) ..................... 577 Краљев м и р ............................................................................................ 586

XIII поГлавње Препород Атине и њен Други поморски с а в е з ..................................... 593 1. 2. 3. 4. 5.

Политика Спарте као хегемона...........................................................593 Савез Атине са Т ебом .......................................................................... 599 Други атински поморски савез и реформе у Теби......................... 602 Битка код Накса и Калијин м и р .........................................................606 Атина под обновљеном демократијом.............................................614

XIV поглавље Тебанска хегемонија...................................................................................... 633 1. Јасон из Фере. Битка код Л еуктре.....................................................633

И с т о р и ј а Гр ч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

2. 3. 4. 5.

Политика Тебе у јужној Грчкој, Аркадији и М есенији..................639 Тебанска политика и деловање у северној Грчкој ..........................653 Битка код Мантинеја............................................................................ 660 Последњи Агесијалев п о х о д ...............................................................668

XV потавље Империја Сиракузе и њена борба против К а р т а ги н е ........................671 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12.

Картагињани разарају Селинунт и Химеру..................................... 671 Картагињани освајају Акрагант.........................................................677 Дионисије осваја власт........................................................................ 680 Прве године Дионисијеве владавине............................................... 684 Први Дионисијев рат са Картагињанима......................................... 690 Други рат са Картагињанима и Дионисијева освајања сикелтских територија........................................................................ 697 Дионисијева и м п ер и ја........................................................................ 699 Дионисијева смрт. Оцена његовог д е л а ........................................... 705 Дионисије М лађи.................................................................................. 708 Дион..........................................................................................................711 Тимолеонт..............................................................................................716 Догађаји на југу Италије.......................................................................721

XV/ потавље Успон М акедоније.......................................................................................... 725 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Атина поново заузима Херсонес и Еубеју....................................... 725 Филип II Македонски.......................................................................... 727 Маусол из Карије.................................................................................. 733 Фокида и Свети р ат.............................................................................. 739 Напредовање М акедоније...................................................................746 Филократов м и р .................................................................................... 752 Херонејска б и т к а .................................................................................. 768 Синедрион представника Грка. Филипова с м р т ........................... 776

XVIIпоглавље Освајање П ер си је.......................................................................................... 783 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

VI

Александров први силазак са војском у Хеладу..............................783 Александрова ратовања у Тракији и И л и ри ји ............................... 785 Александров други силазак са војском у Хеладу........................... 789 Припреме за Александров поход на Персију. Положај П ерсије.. 792 Освајање Мале Азије............................................................................ 795 Битка код И с а ........................................................................................ 805 Освајање Сирије.................................................................................... 809 Освајање Египта.................................................................................... 816 Битка код Гаугамеле и освајање Вавилоније................................... 818 Освајање Сусијане и П ерси је.............................................................825

Садржај

11. Д аријевасм рт........................................................................................828 12. Смисао политике Александра као господара А зи је ..................... 831

XVIII поглавље Освајање Далеког истока............................................................................ 835 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Хирканија, Арија, Бактрија, Согдијана.............................................835 Освајање Индије....................................................................................845 Александров повратак у В авилон.....................................................859 Припреме за поход на Арабију. Александрова см рт..................... 865 Хелада под Македонијом.................................................................... 872 Епизода са Харпалом и устанак Хелена...........................................880 Аристотел и А лександар.................................................................... 884

Поговор српском издању.............................................................................. 889 Хронолошка таблица......................................................................................892 Списак литературе у избору........................................................................ 909 Критичка библиографија за периоде.........................................................913 Речник грчких тер м и н а................................................................................ 925 Регистар........................................................................................................... 935

VII

X I иоглавње

Опадање и пад атинске империје 1. Нове политичке везе с Аргом Спарта је имала добрих разлога да жели мир: будућност Пелопонеза задавала јој је не малу бригу. Мантинеја је постепено ширила своје границе ка јуту, а то се није могло допустити. Елида је била непријатељски насгројена јер је Спарта у сгхору са Лепрејем подржала њеног супарника. Знатно озбиљније од ових мањих неприлика било је то што се време примирја с Аргом ближило крају. Када је Спарта ушла у рат са Атином, за њу је од највеће важности била чињеница да ће наредних десет година бити безбедна у односу на свог старог супарника на Пелопонезу. Али, сада је искрсла могућност да се Атина и Аргос удруже; пошто Аргос није пристао на обнављање мировног споразума, било је неопходно да Спарта хитно склопи мир са Атином. Ови разлози, који су мир чинили прихватљивим за Спарту, требало је да спрече Атину да на њега пристане. М ировни уговор био је потпуни неуспех. Не само да су Коринћани и други главни савезници одбили да му приступе, него и сами потписници мировног уговора нису били у стању да спроведу тачке око којих су се договорили. Халкидичани су одбили да предају Амфипољ, а Спартанци нису могли да их присиле на то. Стога је Атина с разлогом одбила да спроведе свој део утовора. Спартанци су желели да по сваку цену врате заробљенике са Сфактерије; као излаз из овог ћорсокака смислили су да уђу у одбрамбени савез са својим старим непријатељем. Овај предлог, који је Никија свесрдно подржавао, био је прихваћен; заробљеници су напокон враћени, а Атина је још увек држала Пилос и Китеру.

Спарта и А т ина склапају одбрамбени савез

Овај савез између Спарте и Атине водио је директно у распад Пелопонеског савеза. Коринт, Мантинеја и Елида, сматрајући да их је челница Савеза напустила, раскинули су савез с њом и склопили савез с Аргом, који сада ступа на сцену. Придружили су им се Халкидичани из Тракије. Било је, ипак, мало разлога за страх или наду да ће блискост Спарте и Атине бити дуготрајна или чврста, јер је Атина инсистирала да задржи Китеру и Пилос све док јој не буде враћен Амфипољ и док друге државе не приступе мировном споразуму. 491

И с т о р и ј а Г р ч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

420. 1 одина ире Христ а Хипербол

Алкибијад

Алкибијад је изабран за стратеГа 420. ioguue пре Христа. Савез са ApioM, рат са Епидауром 419. шдине пре Христа

492

Следеће године, ове нестабилне политичке везе пореметиле су се због промене равнотеже странака у Атини и тријумфом антиатинске странке за рат у Спарти. Опозицију против Никије предводио је Хипербол, човек из исте класе и истих способности као Клеон; комички песник - ниједан државник није био тако омиљена мета комедије као Хипербол - описао га је као једног Клеона у хиперболи. А покрет противника мира био је ојачан приступањем младог човека високог рода, бриљантног интелекта, ниског морала - Алкибијада, Клинијиног сина. Васпитао га је рођак Перикле у духу демократске традиције, природа га је обдарила необичном лепотом и талентима, а срећа наслеђеним богатством које му је омогућило да повлађује свом екстравагантном укусу склоном шепурењу. Згрануо је своје рођаке и увредио свој град не само својом распусношћу него и невероватном бахатошћу која ју је пратила. Бројне анегдоте о његовој напраситости, коју се нико није усудио да казни, не морају бити све истините, али су одраз чињенице да у атинској демократији није без разлога престало поштовање особа високог порекла и великог богатства. Алкибијада су се плашили, улагивали су му се и прогањали су га љубавници оба пола. Јуначки се борио код Делија, где му је ж ивот спасао пријатељ, филозоф Сократ. То је гтријатељство постало славно. Били су једино слични по снази интелекта и физичкој храбрости, а по социјалном статусу, моралу, као и омиљености и богатству били су сасвим различити. Премда Сократа политика није интересовала, био је недостижан дијалектичар; амбициозан државник се у његовом друштву могао добро припремити за политичке расправе. Чињеница је да се Алкибијад није одликовао особинама које чине праве политичаре; није имао циљ, истрајност и самоконтролу. Свакако је био изузетно способан и вешт политичар; међутим, недостајала му је она равнотежа коју политичар, било да има скрупула или да је бескрупулозан, мора поседовати да би био велики државник. Алкибијад није искрено веровао у демократске институције своје земље, а још је мање имао искрених симпатија за напредну демократску странку чији је програм подржавао. Када је рекао - како је то Тукидид представио - у Спарти у каснијем делу своје каријере, да је демократија „призната лудост", сигурно је проговорио из душе. Ипак, у то је време његов крајњи циљ можда био да стекне Периклов положај и да влада својом земљом али не и формално да буде њен владар. У сваком случају, сматрао је да његов пут до моћи води кроз рат и освајање. Алкибијадово приступање морало је бити добродошло за радикалну странку не толико због његових породичних веза или дипломатских и беседничких способности, него стога што је прошао војну обуку и што је могао да обавља дужности стратега. За положај

Опадањ е и пад атинске империје

стратега било је неподобно, како смо видели, да постоји слаба тачка у положају људи као што су Хипербол или Клеон. Али, уздизање Алкибијада претило је да засени Хипербола; његов утицај на прост свет подривала је харизматична популарност бриљантног младог племића који је држао најбоље штале у Атини. Односи између ова два политичара посејали су семе огорченог непријатељства које су против Алкибијада наставили Андрокле и Клеофонт, Хиперболови наследници. Али, то још није било очигледно. Када је Алкибијад изабран за стратега, а Никија није био поново изабран, изгледи радикалне странке су постали ружичасти. Промена се одмах осетила. Атина је ушла у савез на сто година са Аргом и његовим савезницама Елидом и М антинејом1; уговор је био запечаћен заједничким походом против Епидаура. Спарта је помогла Епидауру и Атињани су зато објавили да је прекршила М ировни споразум. Нову политику Атине прекинуо је повратак Никије на власт и одбијање народа да поново изабере пустоловног Алкибијада; али, савез са Аргом није био раскинут. Спарту је узнемирила акција Арга против Епидаура и решила је да му зада ударац; у лето је послала војску под командом краља Агида да нападне аргивску територију (Арголиду). Савезници су се окупили у Флијунту и Коринт, који више није имао разлога да остане по страни, послао је контингент војске. Аргивска војска, под командом Трасила, са својим мантинејским и елидским савезницима, била је у сваком погледу слабија од непријатеља; ипак, пошто су се концентрисали близу Немеје, лако су могли да бране главни пролаз у аргивску равницу са севера. Али, Агид их је надмудрио. Упутио је Беоћане главним путем поред Немеје, а сам је повео своје војнике тешком планинском стазом са запада и сишао је у равницу долином реке Инаха; Коринћане и Флијашане упутио је другим прелазом. Аргивци су се тако нашли између две војске, одсечени од свог града. Тада су напустили положај у близини Немеје и спустили се у равницу; Беоћани их, изгледа, нису пратили. И Трасилови и Агидови војници били су сигурни у победу, али стратези су имали другачије мишљење. Агид, као и његов противник, свој је положај сматрао несигурним и стога су споразумно закључили уговор о примирју на четири месеца. На обе стране дигла се велика повика на заповеднике и Трасила су скоро до смрти каменовали његови разочарани војници.

418. loguue пре Христа

Сиаршански наиад на Арголиду

1 Тукидид (V, 47-8) даје текст уговора о савезниш тву који се само у незнатним појединостима разликује од сачуваних ф рагмената оригиналне стеле, натпис у Тоду, GHI 72.

493


Атинске снаге су сада приспеле у Аргос, 1 000 хоплита и 300 коњаника под командом Лахета и Никострата, у пратњи Алкибијада као дипломатског изасланика2. Алкибијад је наговорио савезнике да са процедуралног становишта не поштују примирје: с обзиром на то да га Атињани нису прихватили, оно није било валидно. У складу са тим савезничка војска је прешла преко планина у Аркадију и освојила Орхомен. М антинејци су тада пожелели да крену против Тегеје, док су Елиђани били више за то да се нападне Лепреј, чија их је аутономија вређала. Пошто су били прегласани, Елиђани су повукли своје снаге, а остали савезници су наставили према М антинеји. За то време Спартанци су, узрујани вестима о освајању Орхомена и упозорени од симпатизера из града да се у лојалност Тегеје више не могу уздати, извели из земље своју војску и наредили својим аркадским савезницима да им се прикључе на путу за Тегеју. Затраж или су такође појачање од моћнијих савезника, али би Коринћани и Беоћани морали да прођу кроз непријатељску територију, а времена је било мало. Битка код М ант инеје 418. iogune пре Христа

Када су Спартанци стигли до граница мантинејске области, М антинејци су са својим савезницима заузели одбрамбени положај на падини планине Алесија источно од града. Агид је најпре намеравао да нападне јуришајући узбрдо, али је променио планове и повукао се на територију Тегејаца, где је скренуо ток једне реке да би поплавила Мантинеју. То је натерало М антинејце и њихове савезнике да сиђу у равницу; када се Агид вратио с војском, изненадио се видевши непријатеље сврстане у борбену формацију. Спартанци су доказали своју одличну дисциплину брзим формирањем свог бојног реда са Скиритиђанима на левом крилу, с четама које су са Брасидом ратовале на Халкидици поред њих, спартанским одредима и Тегејцима на десном крилу. Коњица је била распоређена на оба крила. Наспрам њих, Мантинејци су били на десном крилу, одмах

2 Алкибијад вероватно није био изабран за стратега на изборим а за ту годи ну, у пролеће 418. године пре Христа, али изгледа да је постао стратег након битке (његово име вероватно треба реконструисати у рачунима из 418-7. године, натписи у ML 77.17) можда уместо Н икострата, који је погинуо. Атинска политика је у тој години леп пример опасног компромиса који је С купш тина могла лако да усвоји. Битка код Мантинеје била је природни врхунац А лкибијадове политике, али, у одсудном тренутку, атинска војска је била исувиш е спора у поласку, исувиш е мала, а њоме су командовали Лахет и Н икострат - Н икијини блиски страначки другови, којима се та политика није могла свиђати. Врло је вероватно да је Алкибијад, пошто је скупш тина то увидела, ванредно наименован као пратилац у походу и учесник у свим преговорима.

494


до њих њихови аркадски савезници, у средини специјално увежбан корпус од 1000 Аргиваца, а до њих остатак Аргиваца; на левом крилу били су Атињани. С партанци су победили, али је њихов успех био угрожен и умањен догађајима на почетку битке. У свим грчким војскама се дешавало да, пошто бој отпочне, војници се заносе удесно; до тога је долазило стога што је сваки војник страховао за свој незаштићен десни бок и гурао се да зађе под окриље суседовог штита. Због тога је војска увек тежила да својим десним крилом заобиђе лево крило непријатеља. Агид је овом приликом приметио да је десно непријатељско крило М антинејаца било знатно дуже од његовог левог крила. Страхујући да оно не буде опкољено, дао је знак војсци на крају свог левог крила да се помери улево; истовремено је наредио двојици заповедника на десном крилу да помере своје регименте на другу страну и тако попуне празнину која је пре тога настала. Прва наредба је извршена, али двојица заповедника су одбила да се помере. Стога се крајњи део левог крила нашао изолован и потучен је до ногу, док је чета од 1000 одабраних Аргиваца навалила кроз настали празан простор. На десном крилу су, пак, Лакедемоњани убедљиво победили Атињане и друге савезнике. Атињани би били опкољени и били би сасвим беспомоћни пред својим непријатељима да Агид није опозвао своје чете да помогну његовом левом крилу које је било у расулу. Погинули су и Лахет и Никострат. Лакедемоњани су се вратили кући и у весељу су прославили празник Карнејског Аполона. Победа је много допринела да се обнови углед Спарте, који је нарушила катастрофа на Сфактерији. Јавно мњење у Грчкој прогласило је Спарту за глупу и инертну; сада је почело да преиспитује свој суд. Али, победа је дала директне политичке резултате: променила је ситуацију на Пелопонезу. Једна од тих двоструких промена које су обично ишле заједно, промена друштвеног уређења и спољне политике, догодила се у Аргу. Демократију је заменила олигархија, а савез са Атином је раскинут и склопљен је са Спартом. Мантинеја, Елида и градови у Ахаји такође су пришли победници. Атина је поново била изолована. Вероватно су баш у том тренутку напредне демократе у Атини покушале да склоне са пута утицајног човека који им је био главни противник - Никију. Због његових савета Аргос није добио ефикаснију помоћ; у Атини је вероватно владало велико незадовољство; када је Хипербол предложио да треба применити остракизам, имао је добре разлоге да верује да ће се изгласати пресуда против Никије и није имао видног разлога да стрепи за себе. Можда је рачунао да ће већина Никијиних присталица гласати против опаснијег Алки-

Резулшаши бишке

Apioc ирисшуиа Спарти

Остракизам Хипербола 418-7. ioguue пре Христа

495


бијада. Његов прорачун је био тако добро утемељен да је промашио мету, јер је Алкибијад увиђајући каквој је опасности изложен, напустио и Хипербола и демократску странку, удруживши се са Никијом. Тако се десило да су Хипербола уништиле његове сопствене махинације; све Никијине и Алкибијадове присталице исписали су на својим остракама њеГово име и он је био протеран на десет година3. Њ егова политичка каријера била је завршена. Био је то последњи случај остракизма у Атини; институција додуше није била укинута, али је постала мртво слово на папиру.

417. Године пре Христ а 421. године пре Христа Освајање М ела 416. iogune пре Христ а

А ш ински клеруси

Нови савез побожног, скрупулозног Никије, поборника мира, са профаним и превртљивим Алкибијадом, који је био склон ратним подухватима, био је неприроднији од оног између аристократе високог рода и мајстора за светиљке. Али, као да се Никија донекле пренуо из своје политике неактивности. Предузима поход на Халкидику, где од склапања Никијиног мира није ништа постигнуто, осим освајања Скионе и погубљења свих становника мушког пола. Никија је претрпео неуспех у покушају да поврати Амфипољ; али, следеће године, један подухват на југу Егејског мора био је крунисан успехом. Острво Мелос одлучно је остајало ван атинске империје, за разлику од суседне Тере, која је приморана да плаћа форос када је избио рат. Атина је вероватно у исто време тражила форос и од Мела; али, он није ни помишљао да се повинује, острво је чак приложило новац за спартанску флоту која је једрила у помоћ Лезбу4. Никија је 426. године пре Христа довео малу војску на Мелос, али се повукао пошто није успео брзо да извојује победу. У списковима за 425. годину пре Христа налазимо Мелос у „Острвском одељку“ са високо разрезаним форосом од 15 таланата, али је острво и даље остало непоколебљиво у својој одлуци. Атињани су под утицајем Алкибијада сада одлучили да то окончају. Град Мелос је био држан у опсади са 3 Тукидид не спомиње овај остракизам у одговарајућем контексту, већ у вези са Хиперболовим убиством 411. године пре Христа. Каснији извеш таји се разликују и збркани су. Једна грана предања уводи Феака, истакнутог говорника са везама у аристократским круговима, као једног ог главних актера (Плутарх, А лкибијад, 13, 3). Изгледа да је ова верзија потекла од једног говора који су у антици приписивали Андокиду (3), али вероватније је да је у питањ у ф алсификат из III века пре Христа. Коју год улогу да је Феак одиграо, ако је уопште имао неку улогу, владало је уверење да се чвориш те сукоба налази између Н икије и Алкибијада. Међутим, Х ипербол је био политички много значајнији но ш то то наговеш тава Тукидидов презриви некролог: „био је остракизован, не због своје моћи или високог угледа, већ зато што је због покварености био достојан презрења, и држ ава га се стидела“ (6ia novripiav ка! a io ^ v rjv тг|<; лоХешс;, VIII, 73. 3). 4 Натпис у M L 67.

496

О падањ е и пад атинске империје

копна и мора током лета и безусловно је капитулирао следеће зиме. Сви мушкарци дорасли за војну службу били су побијени; остали становници су продати у робље, а острво су населили Атињани. Освајање Мела је значајно, не због строгог поступка према Мељанима, што је представљало само још један пример нечовечности коју смо већ срели у случајевима Платеје, Митилене, Скионе, него због безразложне атинске агресије која нема оправдања. Неуобичајено прибегавајући имагинарном разговору између атинских посланика и мелских власти, Тукидид је драматично истакао ову епизоду. У овој сцени Атињани тврде отвореним и безочним речима да по природном закону јачи влада слабијим. Била је то доктрина које су се Хелени углавном држали, али је било необично да је искажу сасвим отворено; а у преговорима који су претходили блокади Мела, ниједан атински преговарач не би изговорио такве недипломатске дрскости које им је Тукидид приписао. Историчар је зналачки употребио дијалог да би назначио осиони дух Атињана, препун дрскости, у освит подухвата који ће изазвати упечатљиву освету и њихов град понизити до краја. Ма колико да су Тукидид и Херодот били различити по духовном склопу и по историографским методима, и једном и другом заједничка су била иста, карактеристично хеленска осећања према ситуацијама попут ове. Заустављање Атине заокружило је тему млађег историчара, док је заустављање Персије заокружило тему старијег; и, премда Немесу која отворено шета Херодотовим страницама Тукидид не признаје, та богиња је, чини се, бацила своју сенку на овај део његовог излагања. Има извесних знакова да су Атињани, током година које су уследиле непосредно након Никијиног мира, усмерили своју пажњу на питања религије, коју су можда исувише запоставили током рата. М ожда су баш у тим годинама започели градњу новог храма Атене и Ерехтеја о чему ће поново бити речи мало касније. Можда је баш у то време Асклепије, бог лечења, прешао са својом змијом из Епидаура и сместио се у светилиште под јужном падином Акропоља. Убрзо након Никијиног мира преко Скупштине је, по свој прилици, спроведена одлука о наметању новог пореза на земаљске плодове ради одржавања култа у Елеусини. Сељаци у Атици били су дужни да плаћају један шестстоти део сваког медимна јечма и један хиљадудвестоти део* сваког медимна пшенице. Исто пореско оптерећење било је наметнуто и савезницима; Веће је добило упутство

Тукидидов ириказ освајања Мела

Храм А т ене Полијаде (в. ниже стр. 540). Асклепијеј

Елеусински указ (медимнос 52,41 l)> 418. iogune пре Христа

’ То би отприлике износило 87,35 ml и 43,67 ml. Прим. ирев.

49 7

И с т о р и ј а Г рч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

да позове „све хеленске градове којима се може за то обратити“ да и они пошаљу прве плодове5.

2. Политика Атине на западу Током петог века пре Христа погледи атинских државника често би одлутали до западне Грчке преко мора. Има знакова да је њен утицај јачао још у Темистоклово доба; видели смо и како је под Периклом коначно почела западна политика склапањем савеза са градовима Сегестом, Леонтинима и Регијем. Генерални циљ Атине био је да подржава јонске градове против дорских, који су били бројнији и моћнији, а посебно против Сиракузе, кћери и пријатељице Коринта. Исти циљ сузбијања дорске надмоћи може се уочити и у оснивању Турија. Ипак, становници Турија нису ефикасно послужили овој сврси. Колонисти су били измешано друштво; неатински елемент је превладао и на крају је Туриј постао дорски центар, а не ослонац Атини. Треба напоменути да је Атина у време оснивања Турија, и још скоро тридесет година после тога, само тражила утицај на западу, и да није помишљала на то да влада том облашћу. Прилике у трговини и супарништво са Коринтом принудили су је да развија везе са Италијом и Сицилијом. Сиципија 427. ioguue пре Христа

Уговори с Леонтинима и Регијем нису довели до непосредног уплитања Атињана у прилике на Сицилији. Прва акција је уследила шест година касније, после позива у помоћ који су упутила оба ова града. Леонтини су се борили да очувају своју независност против Сиракузе, свог јужног суседа. Сви дорски градови, осим Акраганта и Камарине, били су на страни Сиракузе, док су Леонтини имали подршку Регија, Катане, Накса и Камарине. Будућа аутономија јонског елемента на западу хеленског света могла је озбиљно доћи у опасност. У пратњи леонтинског посланства био је њихов највећи грађанин Горгија, професор беседништва, панхеленске славе и утицаја. Можемо мирне душе поверовати да су се Атињани, када је посланство стигло, знатно више интересовали за овог великана, него за његову мисију; да су се у великом броју и силном узбуђењу нагурали у Скупштину не хајући много за предмет говора, већ за начин како је то Горгија рекао. Није била потребна његова речитост 5 Декрет који регулише принош ењ е првине плодова за ж ртву у Елеусини, натпис у M L 73, веома је добро очуван, али датум, између 424. и 415. године пре Христа, није поуздан. И ма јаких аргумената у прилог датуму непосредно пре Никијиног мира.

498


да би одговор био повољан. Атина је била уверена да је за њу корисно да доведе Сицилију у делокруг своје политике. Било је важно да се спречи дотурање жита и друге помоћи са Сицилије атинским непријатељима на Пелопонезу; значајно је било спречити Сиракузу, пријатељицу Коринта, да сувише високо подигне главу; а можда су већ пустоловне фантазије превазишле идеју атинског утицаја и сањале о атинској власти на западу. Хипербол се изгледа посебно интересовао за развој политике у западном Медитерану. Аристофан му се подсмева да размишља о подухвату против саме Картагине6. Под командом Лахета, Атињани су упутили флоту од 20 бродова. Она није много постигла; да су ову операцију наставили, могла је довести до знатних успеха. Месану су наговорили да приђе Атини, која је на тај начин обезбедила слободан пролаз кроз Месински мореуз. Стари савез са Сегестом су обновили; али, претрпели су озбиљан неуспех у покушају да заузму Инесу. Слаб успех овог похода мора се, бар делимично, приписати непоштењу стратега Лахета и његовог благајника. Изгледа да је Клеон након повратка позвао на одговорност Лахета због проневера; један комички песник се наругао како је Лахет изјео сицилијски сир - Сицилија је била чувена по својим сиревима - уз незнатну помоћ свога благајника, Сиростругача7. У међувремену су Атињани 425. године пре Христа, на позив својих савезника на Сицилији да их јаче подрже, наименовали новог заповедника Питодора и одлучили да упуте 40 тријера да ојачају малу савезничку флоту. Али, намера им још није била да покоре Сицилију. Епизода с Пилом и ратне операције на Коркири могу се сматрати узроцима уништења добрих изгледа на успех Атињана на Сицилији. Ове су ратне операције, наиме, задржале флоту од 40 бродова која је пловила на запад под командом Еуримедонта и Софокла, а услед закашњења поништен је једини успешан резултат Лахетовог похода, савезништво са Месаном. Тај се град, који су поделиле две супротне политичке странке, побунио; када је флота напокон стигла, није постигла ништа вредно помена. Њен је долазак пре био, како се чини, прилика да се коначно међу скоро свим џавама на Сицилији јави мировни покрет - покрет који није одговарао атинским плано-

Поход на Сицилију под заповедниш теом Лахета 427. године пре Христа

Поход Еуримедонта и Софокла, 425. iogime пре Христа

6 Аристофан, Вит езови, 1300-4: „Кажу да су тријере одржале заседање и једна од њих, стара душа, рече: ,,’Н исте ли чуле, драге моје, ш та се догађа у граду? Кажу да је безвредни грађанин, мрзовољни Хипербол, поставио захтев да стотина нас заплови у Картагину.’“ О во није доказ да је у Скупш тини званично био предложен напад на Картагину, али указује да су се у ваздуху осећале амбиције према западу. 7 Вероватније је да Аристофан, у Зољама, 903 и даље, даје пародију стварног суђења, али сцена може бити једноставно и комична измишљотина.

499

1 И с т о р и ј а Г р ч к е до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Сабор у Гели 424. Јодине пре Христ а

вима. Када су атински стратези позвали градове да им се придруже у рату против Сиракузе, као одговор је уследио конгрес у Гели, где су се састали делегати из свих грчких градова на Сицилији да расправљају о ситуацији и размотре могућности за мир. Човек који је имао најистакнутију улогу на овом значајном конгресу био је Хермократ из Сиракузе. Он је водио политику која је с правом описана као сикелиотска политика. Сицилија је свет за себе, са својим сопственим интересима и политиком, а Грке ван Сицилије треба сматрати странцима и не треба им допустити да се мешају у прилике на острву. Треба оставити сицилијским градовима да сами међу собом решавају своје неспоразуме, али да би се одупрли интервенцији Атине или било које друге силе споља треба да се уједине. Стога Хермократова политика није била ни локална ни панхеленска, већ политика Грка са Сицилије (сикелиотска). Упоређивали су је са „Монроовом доктрином (Монрое)“ Сједињених Америчких Држава. Ова политика, међутим, никада није била остварена; видећемо како су самог Хермократа околности натерале да потпуно изневери доктрину коју је заговарао. Али, конгрес у Гели није био неуспешан; Атињани су морали да прихвате ситуацију и да се врате у Атину, где је Скупштина, опијена тријумфом на Сфактерији, оглобила Еуримедонта и протерала двојицу његових колега. Ускоро потом, почеле су невоље у Леонтини. Олигарси, којима су претиле радикалне мере, позвали су у помоћ Сиракузу, протерали демократе из града и затим прешли у Сиракузу. Атина је искористила прилику да интервенише и послала је Фајака, истакнутог беседника, са двојицом колега, да склопи општи савез против Сиракузе. Посланици су у Гели, након почетка који је обећавао, доживели неуспех и Атина, коју је сада обузело мирољубиво расположење, није предузимала ништа све док није освојила Мелос.

3. Испловљавање Сицилијске експедиције. Прве операције на Сицилији Посланство из Ceiectue 416. Године пре Христа

500

Те године је у Атину стигао позив у помоћ из Сегесте која је била у рату са својим јачим јужним суседом, Селинунтом. Позив су подржали и демократи из Леонтина, који су сада били без свога града. Атина је послала посланике на Сицилију да поднесу извештај о ситуацији и да тајно испитају ресурсе Сегесте, која се обавезала да ће, ако Атињани пошаљу војску, покрити ратне трошкове. Посланици су се вратили у Атину са 60 таланата неискованог сребра и живописним причама о неизрецивом богатству становника Сегесте. Описивали су свете посуде од злата и драгоцене тањире обичних


грађана. Алкибијад и читава млађа генерација били су за то да се одговори на позив и да се Сегеста снажно подржи против Селинунта, а Леонтина против Сиракузе. Никија се мудро супротставио тој идеји истакавши колико би огроман био издатак похода који би стварно био успешан. Народ је, међутим, на крилима своје недавне победе над Мелом, био очаран идејом о новим освајањима у далеком и непознатом свету; обичан Атињанин је имао врло неодређене представе о томе шта је то Сицилија; понесен сновима о империји на западу, поклањао је мало пажње опрезним Никијиним саветима колико и томе да изгласа 100 тријера уместо 60, које су првобитно биле затражене. Поступивши неразумно и не послушавши Никију чија је смотреност по најстрожем критеријуму била мудрост, народ је направио још крупнију грешку изабравши Никију за заповедника похода коме се он противио. Именован је за стратега са Алкибијадом и Ламахом8. То открива колико су цењене његове војничке способности. Нема сумње да су на њега гледали као на поуздану противтежу пустоловном духу његових колега. Иако се Никија показао кадар да спроводи Периклову стратегију које се до тада Атина држала, ипак су његове способности и темперамент били потпуно неподесни за вођење освајачког подухвата који захтева смелије и обимније војне операције. Када је почетком лета експедиција била спремна да исплови, полазак је одгођен због мистериозног догађаја. Једнога мајског јутра откривено је да су четвртасте камене фигуре, које су стајале на улазима у храмове и приватне куће у Атини, познате као Херме, оскрнављене9. То је побожне Атињане болно узрујало. Чинило се да је то нечувено светогрђе лош предзнак предстојећег похода на Сицилију; против логике се тврдило да тај чин наговештава заверу

А т ињ ани minacaвају поход на С ицилију

8 Занимљ иво је сазнањ е из ф рагм ента једног савременог декрета да је Скупштина прво гласала о томе да ли команду треба поверити једном стратегу или је треба поделиги (натпис у ML 78, fr. С.). Н еповерење у А лкибијада изазвало је исти катастрофални компромис као и 418. године (видети горе нап. 2). 9 Андокид, који је био ухапшен па ослобођен, пошто је побио оптужбе (архонта) краља, касније је написао потпун а тенденциозан приказ судског процеса (Андокид, О М истеријама, уз добар коментар D. М. MacDowell). О ни чија је кривица била доказана осуђени су на смрт, а имовина им је била конфискована. Сачувани су ф рагменти записника са јавне продаје ове имовине, натпис у ML 79. Једна од најинтересантнијих ставки је списак робова који су припадали метеку Кефисодору, са ценама које су постигли на продаји (цене су у драхмама); Трачанка, 165; Трачанка, 135; Трачанин, 170; Сиријац, 240; Каријац, 105; И лир, 161; Трачанка, 220; Трачанин, 115; Скит, 144; Илир, 121; Колхиђанин, 153; дечак Каријац, 174; каријско дете, 72; Сиријац, 301; М алтеж анин, 151; Лиђанка, 185.

501

I И с т о р и ј а Гр ч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Исиповљавање флоте

Рашни савеш у Решју

против државе. Алкибијадови непријатељи су уграбили прилику и покушали да га уплету у светогрђе. Причало се да је профана пародија Елеусинских мистерија била приређена у његовој кући - што је могло бити сасвим истинито; тврдило се да је он главни актер овог светогрђа и коловођа завере против демократије. Није било јасно зашто би завереник на овакав начин открио своју заверу. Али, иако је ова теорија пуцала по шавовима, могла је задовољити узрујан народ. Алкибијад је тражио право да се одбрани од оптужбе пре него што исплови флота. У том би случају сигурно био ослобођен, јер се веровало да је неопходан у поменутом подухвату; његови непријатељи, свесни тога, издејствовали су да се суђење одложи до његовог повратка. Флота је тада испловила, а светогрђе је било скоро заборављено у узбуђењу око њеног поласка. Тукидид каже да никада пре тога ни из једне хеленске државе није била послана тако велика поморска сила. У њој су биле 134 тријере и небројено много пратећих мањих бродова; било је 5 100 хоплита; укупан број бораца износио је више од 30000. За коњицу су се ослонили на своје сицилијске савезнике; са флотом је кренуло само 30 коња. Зауставили су се у Регију где су их дочекала разочарања. Региј је био суздржан, што Атињани нису очекивали. Власт је изјавила да њихов став мора бити усаглашен са ставом других италиотских држава. Изгледа да су се И талиоти’ кретали у правцу политике заједничких интереса, о којој су Сикелиоти расправљали на конгресу у Гели. Даље, Атињани су се ослонили на богатство Сегесте за издржавањ е овог похода; али, сада су дознали да су њихове уходе биле обмануте једноставним варкама. Сребрни судови са позлатом били су им приказани као чисто злато; Сегеш ћани су, прикупивш и све тањ ире које су могли из свог и других градова, преносили из куће у кућу исти прибор, те су код посланика створили уверење да је сваки домаћин, који их је раскош но гостио, имао свој велелепни прибор. Ово откриће је непријатно изненадило и војнике и заповеднике. Био је то озбиљан ударац подухвату, али ником, па ни Никији, изгледа није падало на ум да од њега одустане. Шта да се сада ради? Одржан је ратни савет у Регију. Н икија се залагао за курс који је подразумевао што мање ризика и делања - да се плови око острва, да се неколико пута демонстрира сила, да се заузме све што се без напора може заузети и да се Леонтињанима пружи сва ' И талиоти су грчки досељ еници, становници грчких градова на југу Апенинског полуострва, док су грчки досељ еници на С ицилију С икелиоти. Прим. прев.

502


могућа помоћ без излагања опасности. Алкибијад је предложио да енергично треба покушати да се дипломатијом придобију сицилијски градови; пошто тако ојачају своју позицију, треба да предузму кораке да Селинунт и С иракузу принуде да поступају коректно са Сегестом и Леонтинима. И Н икија и Алкибијад имали су у првом плану циљ похода - да се исправе неправде нанете Леонтинима и Сегести. Али Ламах, који није био ни државник ни дипломата већ обичан војник, гледао је на ситуацију из војничког угла. Увиђајући да је С иракуза главни непријатељ, крајња мета према којој је стремио цео подухват, саветовао је да се одмах нападне Сиракуза, док су њени грађани још неспремни. На срећу за Сиракузу, смела Ламахова стратегија није превагнула; ван бојиш та није имао ни утицаја, ни ауторитета; пошто му није пошло за руком да убеди своје колеге, који су га можда презирали као обичног војника, гласао је за Алкибијадов план. Наксос и Катана су прешли на страну Атињана, а атинска флота је у Великој луци Сиракузе извела демонстрацију силе и заробила један брод. Ништа више није постигнуто пре него што је Алкибијаду из Атине стигло наређење да се врати како би му се судило због безбожништва. Народ Атине поново је запао у стање религиозне агоније због оскрнављења Херма и тајновитост којом је тај догађај био обавијен увећала је његове страхове. Наименована је комисија за истрагу; била су подметнута лажна сведочења; извршена су бројна хапшења. Андокид, младић из угледне породице, био је један од загвореника; након дужег времена решио је да призна кривицу и ода имена својих саучесника. Њ еговом исказу спремно се поверовало; узнемирење народа се стишало; сви затвореници које је Андокид оптужио били су осуђени и погубљени. Андокид је помилован и убрзо је напустио Атину. Али, на крају крајева, није сигурно да ли су Андокидова обавештења била истинита; Тукидид каже да истина о овој тајни никада није откривена. Чињеница је да се никада није поуздано утврдило ко су били сгварни починиоци; афера је у том погледу остала неразјашњена. Али сврха овог поступка, као и његов извор су изван сваке сумње. То се догодило уочи похода на Сицилију и није могло имати друти циљ него да се полазак спречи буђењем празноверја у народу. Ако се сада запитамо ко је више од свих других био витално заинтересован да спречи испловљавање флоте, одговор је очигледан - Коринт и Сиракуза. Имамо разлога за претпоставку да су починитељи светогрђа - за нас би њихова имена била само од другоразредног значаја - били људи које је Коринт подмитио, они који су примили

Алкибијадов опозив

Значење мисшерије Херма

503

1 И с т о р и ј а Г р ч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Атинска победа

504

коринтске сребрњаке. Што се суштине тиче, скрнављење Херма сасвим сигурно није мистерија. Истраге поводом Херма изнеле су на видело друга светогрдна дела, нарочито пародирање Елеусинских мистерија у које је био уплетен Алкибијад. Њ егови непријатељи из обе странке оценили су да је дошло време да задају ударац. Тесал, Кимонов син, определио се за оптужбу, која је почињала овако: „Тесал, Кимонов син, из деме Лакијаде, оптужује Алкибијада, Клинијиног сина, из деме Скамбониде, због светогрдног чина према двема богињама, Деметри и Кори; пародирао је тајни обред посвећења (мистерије) приказавш и га својим пријатељима у својој кући; био је, наиме, у одори какву носи хијерофант у тајном обреду посвећења, и себе је назвао хијерофантом.“ Тријеру Саламињанку су послали да позове Алкибијада да се врати, али са упутствима да не примењују силу. Алкибијад је могао да одбије, али није тако учинио. На Саламињанки је дошао све до Турија, где је побегао и отишао у добровољно изгнанство. Атињани су га осудили на смрт заједно са неким његовим сродницима и запленили су му имовину. Пошто је Алкибијад отишао, преостали део године на Сицилији је протраћен у малом броју ситних и безначајних подухвата. Напокон, када је стигла зима, Никија се пренуо и предузео нешто знатно озбиљније. Препреденом ратном варком намамио је сиракушку војску у Катану да нападне атински табор; навео их је да поверују да ће га освојити на препад. За то време, Атињани су се укрцали на своје бродове и одједрили у Велику луку Сиракузе. Никија се искрцао и утврдио је свој табор на југозападној страни луке, у близини рта Даскона, нешто јужније од храма Зевса Олимпског, према коме се богобојажљиви Никија понео са дубоким поштовањем. Када су се Сиракужани вратили, дошло је до битке, прве у рату. Атињани су били у неповољном положају јер уопште нису имали коњицу; међутим, кобни недостатак дисциплине у редовима непријатеља је превагнуо над предношћу коју им је давала коњица од 1200 коњаника. Олујна киша са муњама помогла је Атињанима да сломе своје противнике који нису имали војну обуку; ипак, коњица је Сиракужанима добро послужила пошто им је штитила одступницу. Сада је постигнут успех, али Никија није био способан да га искористи до краја. Следећег дана је заповедио да се цела војска укрца и одједри натраг у Катану. Имао је већи број више но добрих разлога за то - зимско време, недостатак коњице, новца, савезника; за то време је Сиракузи остављено да се припреми. „Атинска флота и копнена војска ће западати у млитавост и малаксалост. Цела Сицилија ће се све више привикавати на појаву велике ратне фло-


те која једри тамо-амо, чија се енергија траћи у малим, већином неуспешним подухватима, а када и зада неки снажан ударац, нема смелости да га претвори у победу." Обе стране искористиле су зиму за тражење савезника. Сикели са острва већином су пришли Атини. Камарина, коју су хтеле да придобију и Атина и Сиракуза, остала је неутрална. Управо на Скупштини у Камарини Тукидид приказује Хермократа где поново излаже доктрину о непоколебљиво сикелиотској политици, коју је пре десет година формулисао у Гели, док један атински посланик развија у најогољенијој ф орми теорију чисто себичног интереса, подсећајући нас на тон Тукидидових Атињана у дијалогу са становницима Мела. Док Алкибијад још није био опозван, смислили су план за освајање Месане; али, када је дошло време да се он оствари, успех је изостао. Алкибијад је почео да се страшно свети својој земљи одавши план акције просиракушкој странци у Месани. Атину као да ie стварно гонила коб у походу који је тако непромишљено предузела. Да је поверила заповедништво Алкибијаду и Ламаху, а без Никије, поход би вероватно био успешан и резултирао би освајањем Сиракузе. Али, незадовољна злосрећним наименовањем Никије, Атина је морала целом подухвату да ишчупа душу одузевши му Алкибијада. Овај енергични дипломата сада је трошио исто толико енергије да упропасти поход, колико је уложио да га организује. Отишао је у Спарту и присуствовао Скупштини која је примила сиракушко посланство које је преклињало Спарту за помоћ. Одржао је снажан и делотворан говор. Открио је безграничне планове атинске амбиције, усмерене на освајање запада (укључујући и Картагину), која ће им омогућити да се врате и покоре Пелопонез. То су можда били снови самог Алкибијада, али никада се сигурно нису јасно уобличили у свести неког трезвеног атинског државника. Алкибијад је Спартанце нарочито подстицао да предузму две мере: да одмах пошаљу спартанског војсковођу на Сицилију да организује одбрану - војсковођа је био знатно важнији од војске - и да утврде Декелеју у Атици, што је представљало невољу од које су Атињани увек стрепели. „Ја знам,“ рекао је отпадник, „тајне Атињана". Тукидид показује како би се Алкибијад бранио за своје осветничко - не може се назвати издајничко - понашање. Опис атинске демократије као „признате лудости" можда је стварно био израз којим се Алкибијад послужио. Снажно непријатељство је мотивисало изгнаника, али остаје питање да ли је он тако поступио само попуштајући овом осећању или је можда имао далекосежне планове за своју каријеру. Ако смемо да поверујемо у аутентичност говора који Тукидид приписује Алкибијаду, крајњи циљ му је био да поново задобије своју

А лкибијад у Сиарти, H>eioe loeop

505


земљу. Уз спартанску помоћ он би, како је претпостављао, искористио недаће Атине и, усуђујемо се да читамо између редова, „призната лудост“ би била укинута. Алкибијада је тешко замислити на неком другом положају осим као другог Писистрата. Говор овог вештог заступника пореметио је равнотежу у најкритичнијем тренутку историје Хеладе. Лакедемоњанима, који су се колебали између политике неутралности и интервенције, његов је савет помогао да донесу одлуку; наименовали су војсковођу по имену Гилип да преузме командовање сиракушким снагама. Коринт је такође послао бродове у помоћ својој ћерки. Аристофанове Птице, 414. iogune пре Христа март - април

Откад је војска отпловила, Атина је била расположена да смишља смеле планове и пуна оптимизма ишчекивала је и сањала неку велику и сјајну промену набоље у својој судбини. Аристофан је овакво расположење својих суграђана узео за мотив своје фантастичне комедије, под насловом Пт ице, коју је приказао о Великим Дионисијама. Неки истраживачи настојали су да открију одређене политичке алузије у причи о утемељењу града Облакокукавичковца од стране небеских птица, под вођством двојице атинских пустолова Наговора и његовог пајташа Надобуда, али то води неразумевању сврхе ове драме и наноси неправду уметности овог песника. За историчара, значај П т ица је у томе што драма уз доброћудну поругу открива ондашње расположење атинског народа.

4. Опсада Сиракузе, 414. године пре Христа 414. шдина ире Христа

Острво у Сиракузи, првобитно станиште Архије', увек је било душа и центар града. Колико год се град ширио ка копну наспрам Острва, оно је увек било оно што је Акропољ био Атини, а Лариса Аргу; чак су га звали акропољем. Острво је у шестом веку пре Христа насипом повезано са копном; град се затим постепено ширио око обале Мале луке и уз обронке према литицама Епиполе, уобличавајући две градске четврти, Ахрадину и Тиху, које су биле окружене зидинама. А пространа висораван Епиполе изнад града, у облику великог троугла са високим врхом Еуријала као највишом тачком, остала је ненастањена. На старијим мапама, Ахрадина се налази на источном крају ове заравни, под претпоставком да је, када је Дионисије касније око Епиполе подигао свој бедем, читав простор био настањен. Али брижљиво поновно испитивање целог локалитета, ‘ Архија, Коринћанин, легендарни вођа насељеника из Коринта и утемељитељ Сиракузе. Прим. прев.

506


као и литерарних извора открило је да је оно за шта се мислило да је бедем који опасује Ахрадину у ствари стари каменолом, и да нема доказа о настањивању. Услед доминантног положаја Епиполе ова висораван је била кључно место у стратегији опсаде. Сиракужани су нешто учинили, премда не онолико колико су могли, да се припреме за опсаду. Реформисали су систем војне команде и заменили су својих 15 стратега Хермократом и двојицом колега којима је била поверена врховна команда. Подигли су утврђење око светилишта Аполона Теменита, које се налазило уз спољашњу страну бедема Ахрадине; ојачали су и Полихну, тврђаву јужно од брда, у близини храма Зевса Олимпског. Прва краткотрајна ратна операција Атињана против Сиракузе одиграла се на заравни западно од Велике луке. У другој фази рата који је започела наредног пролећа, сцена се помера ка северу, и непријатељска дејства су се одвијала на висовима Епиполе. Хермократ је схватио да је потребно да чува ове висове. Стога је одлучено да се одржи велика смотра свих бораца и да се изабере 600 војника да штите Епиполу. Али време је скоро истекло. Управо у тренутку одржавања смотре, доле на ливадама на обали Анапа, Атињани су били веома близу. Флота је претходне ноћи напустила Катану, допловила је у залив на северној страни Епиполе и искрцала копнене трупе на месту за десант удаљеном нешто мање од 1,5 km од врха Еуријала. Војници су похитали узбрдо И запосели Епиполу пре него Ш ТО Ат ињ ани освајају је сиракушка војска схватила шта се догодило. Шест стотина војни- Еиии°% ка је покушало да их истера са Епиполе, али су уз велике губитке били одбијени. Атињани су тада утврдили место звано Лабдал, у близини северних литица; замерало им се што уместо Лабдала нису утврдили Еуријал. План опсаде је предвиђао да се преко Епиполе и низ литицу, Ааински зид до пристаништа на југу, сазида зид10. Он би пресекао комуникације на копну, док би флота, стационирана у Тапсу и спремна да уплови у Велику луку, пресекла комуникације на мору. У том циљу је иза10 М одерни нацрти опсаде С иракузе заснивају се на топографској студији Кнуда Фабриција, Das A ntike Syrakus (1932). Он је први доказао да се настањена област није протезала до Епиполе и да се градски бедем налазио јуж но од литица. Замишљ ена линија атинског опсадног зида је спорна. Ш ироко је прихваћено мишљење да је водила п раво преко Епиполе до залива Тапса, до кога је стизала преко увале св. Панагије; сматра се да је то место Трогила, где је, према Тукидиду, зид требало да се заврш и (видети К: Ј. Dover, H C T IV, стр. 474); међутим, најкраћа линија између Велике луке и отвореног мора водила би близу јужног краја литица, и окружила би град. Јаке разлоге који говоре у прилог овој линији даје Peter Green, Armada from Athens, 191.6.

507

И с т о р и ј а Гр чк е до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

први ш ракуш ки иоиречни зид

i

Ламахова појибија

508

брана једна тачка у средини замишљене линије зида и ту је саграђена округла тврђава, „Круг“, од које ће се градити зид према истоку и према западу. Покушавши безуспешно да спрече изградњу зида, Сиракужани су прилегли на посао да 6и подигли попречни зид, који је почињао од Теменита и ишао ка западу, да би пресекли јужни а т и н с к и З И д и спречили да допре до луке. Атињани нису покушали да их зауставе и потпуно су се посветили изградњи свог зида северно од Округле тврђаве; та је деоница у почетку изгледала важнија од оне јужне, јер су морали пазити на то да очувају комуникације са својом флотом у Тапсу. Али, премда тобоже нису обраћали пажњу на сиракушке градитеље, у ствари су само вребали повољну прилику. Неопрезност Сиракужана убрзо им је пружила прилику на коју су чекали. Извршили су напад на попречни зид и сасвим су га разорили. Стратези су тада почели да се старају о јужној деоници свога зида; не дочекавши да се доврши део код Округле тврђаве, почели су да утврђују јужну литицу, близу Херакловог храма, изнад мочварног терена на северозападној страни Велике луке. Сиракужани су тада почели да граде други попречни зид, не на брду, него мало преко овог ниског мочварног тла, да би онемогућили Атињане да свој зид спусте од литице до луке. Није то био прави зид, јер се не би одржао на мочварном тлу, већ ров са палисадом. У освит дана, Атињани су под Ламаховим вођством сишли у мочвару и разрушили оно што су направили Сиракужани. Али успех је био више него умањен оним што је уследило. Војници су провалили из Сиракузе; дошло је до битке; Ламах - херој Ламах, како су га комички песници за живота називали из спрдње, а из дивљења након што је погинуо - неразумно се изложио непријатељу и био је убијен. Ово је био трећи велики ударац атинским изгледима за успех. Никија је био наименован; Алкибијад је био опозван; сада више није било Ламаха. Да би све било још горе, сам Никија се разболео. Изградња јужног атинског зида је напредовала ка југу у два паралелна правца, а флота је заузела положај у Великој луци. Несвесни предности коју су добили Ламаховом погибијом, Сиракужани су прерано почели да очајавају; променили су своје војсковође и били су спремни на преговоре. Никију, који је неочекивано одступио од себи својствене трезвености, прерано је понело победничко осећање; мислио је да му је Сиракуза већ у шаци и направио је судбоносну грешку, јер није завршио део зида на северној страни. Његов пропуст заслужује још тежу осуду зато што је знао да Сиракузи из мајке постојбине пристиже помоћ. Али Никији је било суђено да уради нешто погрешно и онда када је био уобичајено опрезан и у тренутку неочекиваног самопоуздања.


Свака помисао о предаји била је одбачена када је коринтски капетан по имену Гонгил стигао у Сиракузу са вешћу да су коринтски бродови са спартанским војсковођом на путу за Сиракузу. Тај војсковођа је већ изгубио наду да може помоћи Сиракузи због извештаја о атинским успесима који су стизали до њега; мислио је да јој више нема спаса и доједрио је до јужне обале Италије у намери да спасава градове Италиота. У Локрима је Гилип сазнао да би се Сиракуза још увек могла спасти, пошто северни зид још није довршен. Сместа је отпловио у Химеру и прикупио копнену војску, коју су му обезбедили Гела, Селинунт и сама Химера, па је копненим путем кренуо ка Сиракузи. Попео се на брдо Епиполу истом стазом на северној страни којом се попела и атинска војска када је заузела зараван; пошто није наишао ни на какав отпор, продужио је даље северним завојем брда до Сике и ушао је у град. То је био резултат велике Никијине неопрезности. Да је зид био довршен, Гилип ово не би никада ни покушао; да је Еуријал био утврђен, подухват би вероватно пропао. Гилип је сместа преузео команду над сиракушком војском и становништву улио ново самопоуздање. Он се толико разликовао од типичног Спартанца, колико се Никија разликовао од типичног Атињанина. Поседовао је сву енергију и довитљивост Брасиде, али не и привлачни карактер тог изузетног војника. Одмах се усредсредио на задатак одбране; први његов подвиг било је освајање утврђења Лабдала. Али, главни циљ био је да се Атињани спрече да не опколе град довршавањем северне деонице свога зида; то се могло постићи само подизањем новог попречног зида. Атињани су такође почели журно да граде и између две војске је настало утркивање у зидању. Упоредо са радовима, нападали су једни друге са променљивим успехом. На крају су однели победу сиракушки зидари; атински зид је прекинут и никада није стигао до источне обале. Ово није задовољило Гилипа. Градња његовог зида је настављена све до Еуријала; на западној страни брда подигнуте су четири тврђаве, тако да је сада Сиракуза могла да спречи да Атињанима дође помоћ стазом којом се сам Гилип попео. За то време, Никија је освојио Племириј, рт окренут према Острву, који формира јужну ивицу затона Велике луке. Ту је сазидао три утврђења и направио је сидриште за своје бродове од којих су неки били упућени да чекају флоту из Коринта. Сиракужани су одговорили на запоседање Племирија тако што су послали коњицу у утврђење Полихну да чува јужну обалу луке. Али, премда су Атињани држали под контролом јужни део Епиполе и улаз у луку, сиракушки зид од Сике до Еуријала за Сиракузу је потпуно изменио ситуацију, од безнађа до разумне наде.

Гилипов долазак

Трећи сиракушки попречни зид

509

1 И с т о р и ј а Г рч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

413. iogune пре Христа Спартанци окупирају Декелеју

Н икијина мопба за помоћ

Стигла је зима и током ње је било много посланстава и припрема. Гилип је зиму провео регрутујући свеже снаге на Сицилији. Камарина, која је дуго била неутрална, напокон се придружила Сиракузи; у ствари, Сиракуза је на својој страни имала свеколику грчку Сицилију, осим свог супарника Акраганта, који се упорно држао по страни, и градова Накса и Катане. На Пелопонез су поново упућене молбе за помоћ. Ревност Коринта још увек није попуштала; Спарта је послала одред од 600 хоплита - неодамода и хелота. Теба и Теспија такође су послале војне контингенте. За тренутак се морамо вратити у Стару Грчку. Ту се поново разбуктао општи рат и рат на Сицилији почиње да губи обележје колатералне епизоде и утапа се у шири конфликт где су у питању били крупнији интереси од интереса Сиракузе и Сицилије. Спартанци су закључили да су они сами били виновници зла у претходном рату и да су успеси Атињана, нарочито освајање Пила, били заслужена одмазда. Међутим, Атињани су сада нападом на Сицилију извршили очигледно насиље и Спарта је чисте савести могла да уђе у рат против Атине. Алкибијадов савет да се утврди Декелеја био је прихваћен: сазидана је тврђава и у њој је постављен гарнизон под командом краља Агида. Са брда Ликабета у Атини може се видети декелејски вис кроз отвор између Пентелика на десној и Парнета на левој страни; Декелеја је истурено брдо Парнета. То је био погодан положај са кога се могло допрети до свих делова Атике, где поља више нису обрађивана; из Декелеје се истовремено лако могао одржавати и саобраћај са Беотијом. Када су Лакедемоњани још једном примакли ратне операције до самих капија Атине, од ње је затражено да упути нови контингент војске на запад, по величини налик првом. Никија је послао кући писмо са једноставним, неулепшаним извештајем о ситуацији. Изричито се наводи да је прибегао неуобичајеном начину, упутивши писмени извештај уместо усмене поруке; било је веома важно да се атинска Скупштина обавести о тачној ситуацији. Никија је објаснио да су Атињани Гилиповим доласком, порастом броја војних гарнизона и градњом попречног зида сами себе ставили под опсаду. Чак су стрепели и од напада са свог терена, на мору, где су имали предност; њихови бродови су почели да пропуштају воду, а посаде нису биле спремне за борбу. Будући непријатељски успеси могли би пресећи снабдевање намирницама које су се сада прибављале из градова Италије. Требало је учинити једну од две следеће ствари: дићи руке од подухвата или одмах послати нове војне снаге по јачини равне онима у првом походу. Никија је преклињао и да га опозову с образложењем да се разболео. Народ Атине је поновио

5io

k


своју пређашњу несмотреност, изгласавши походу другу војску и одбивши да смени Никију у кога је имао слепо и дирљиво поверење. Наименовали су Еуримедонта и Демостена за стратеге нове војске.

5. Други поход „Почетно мешање Атине у локалне прилике на Сицилији, њено иступање у својству заштитнице Сегесте од Селинунта и Леонтина од Сиракузе прерасло је у гигантску борбу у којој је ангажована већина Хелена. Претходна фаза Пелопонеског рата је поново почела са додатним ратом на Сицилији чије размере никада раније нису виђене. У претходној фази, ратовање на Сицилији било је само додатак ратовању у Старој Грчкој. Сада је Сицилија постала средиште сукоба, штаб обеју страна.“ За саму Сицилију, рат је сада постао питање живота и смрти као што је за Грчку то била инвазија Персије. Сиракуза је, под вођством Хермократа и Гилипа, уложила сву своју енергију у стварање флоте; у пролеће је располагала морнарицом од 80 трирема. Посаде су биле неискусне, али би се могле присетити да је под притиском персијске опасности и сама Атина научила поморску вештину. Гилип је одлучио да нападне атинско сидриште у Племирију са копна и са мора. На мору су Сиракужани претрпели пораз; али, док се у пристаништу водила поморска битка, копнена војска под командом Гилипа заобилазно је стигла до Племирија и освојила утврђења на рту. Атински бродови су тако били потиснути до сидришта близу њиховог двоструког зида северно од луке, чији су улаз сада контролисали Сиракужани. Атињани су сада били опседнути и са копна и са мора и нису могли да шаљу бродове из луке осим тек толико да одбију напад. Ускоро је нова поморска сила Сиракузе постигла знатан успех заробивш и код јужне обале Италије неке бродове који су из Атине довозили намирнице. Најзад су стигле вести да је на путу велика флота под командом Еуримедонта и Демостена. Састојала се од 73 тријере; на њима је било 5000 хоплита и велики број војника са праћкама и кратким копљима. За Сиракузу је могућност да успе била у нападу на деморалисане Никијине снаге пре но што им пристигне помоћ, док је Никијина политика - блиска његовом карактеру - очито била да остане неактиван. Сиракужани су истовремено напали бедеме са копна и сидриште под бедемима са мора. Копнени напад је био одбијен, али се дводневна битка на мору завршила очигледном победом Сиракузе.

413. године пре Христа Фрименова оцена (Freeman)

Поморска бишка

Победа Сиракужана на мору

5ii


Велика лука била је исувише скучена да 6и Атињани стекли предност својом надмоћном вештином поморског ратовања, а њихови бродови нису били прилагођени условима борбе у уском простору. Ефикасна употреба дугих лаких кљунова зависила је од могућности маневрисања. Сиракужани су обликовали кљунове својих бродова имајући у виду скучени простор и направили су кратке а тешке кљунове. Сутрадан по победи у Велику луку је упловила Еуримедонтова и Демостенова флота. Безуспешни напади на сиракуш ки попречни зид

(АвГусш)

Демостен је одмах схватио да је све пропало ако се не освоји сиракушки попречни зид. Покушај да се заузме са југа био је осујећен и једина друга могућност била је да се заобиђе западни крај брда и да се попне старом стазом близу Еуријала. Био је то тежак подухват јер су западни део Епиполе штитиле тврђаве, зид и група од 600 одабраних војника који су непрекидно чували стражу. За напад је одабрана ноћ са месечином. Атињани су у почетку имали успеха. Једну су тврђаву освојили и одбили су 600 поменутих Сиракужана под командом самог Хермократа. Али када су Теспијци једном делу њихових снага задали дефинитиван пораз, неред се проширио на осталу војску; одступали су дуж целе борбене линије, отерани низ брдо преко својих другова који још нису стигли на врх. Неки су, побацавши штитове, скакали са литица. Било их је побијено око 2000. Ови неуспеси су деморалисали војску; Демостен је схватио да се ништа не може постићи дужим задржавањем на месту где су се налазили. Једино паметно решење било је да напусте нездраву мочвару, док још доминирају на мору, и то пре доласка зиме. У Сиракузи су само траћили снагу и новац. Али, иако је Демостен на својој страни имао разумевање војске и осталих заповедника, није успео да наговори Н икију да прихвати такво решење. Иста црта карактера која је Никију навела да се супротстави Ламаховом предлогу да се нападне Сиракуза, сада га је подстакла да се успротиви Демостеновом предлогу да се Сиракуза напусти. Доминантна црта Никијиног карактера био је страх од одговорности. Плашио се „Полидаманта и Тројанки“*, плашио се критике, можда осуде, атинске Скупштине. Не би прихватио ни компромисно решење да се повуче у Катану и настави рат по новом плану. Пошто је однос био два према један, требало је да Еуримедонт и Демостен инси* М итска личност Полидамант био је син Тројанца Пантоја и према Хомеру учесник у одбрани Троје. Био је чувен као Х екторов саветодавац и тумач знакова. Хектор се оглушио о његова предсказањ а и то је било за њега кобно. И зрека „Плашити се Полидаманта и Тројанки“ означава претерану опрезност и богобојажљивост. Прим. прев.

512


стирају да истог часа одступе, али су непромишљено попустили тврдоглавости свог старијег колеге. Кроз неколико дана догађаји су, међутим, надјачали одлуку самог Никије. Гилип је стигао у Сиракузу са новим војним контингентима које је сакупио на острву; након дуге заобилазне пловидбе преко Кирене, појачања са Пелопонеза и из Беотије су најзад приспела у Велику луку. Никија је попустио и све је било спремно за одлазак. М еђутим, исте ноћи када је требало да отплове, док непријатељ није ниш та слутио, помрачио се пун месец. Празноверни војници су ову појаву схватили као упозорење са неба и захтевали су да се одложи полазак. Никија није био ниш та мање празноверан од својих морнара. На несрећу, његов најбољи пророк, Стилбид, био је мртав; други гатари су наложили да треба да сачека да протекне три пута девет дана (до следећег пуног месеца). Пророци су можда имали различито мишљење, а Никија се определио да за сваки случај чека дуже времена. Никада ниједна небеска појава није била толико кобна као ово помрачење месеца. Уз Никијину помоћ запечатила је судбину атинске војске. Религиозни обреди су потрајали неколико следећих дана. За то су време Сиракужани открили да Атињани намеравају да прекину опсаду; њихово самопоуздање је порасло због пораза који се тим чином признавао; одлучили су да се не задовоље само тиме што су спасли свој град, него да униште непријатељску војску пре но што побегне. Стога су постројили за битку своју флоту од 76 бродова, у Великој луци; у сусрет им је запловило 86 атинских бродова. Атињани су, као и раније, били у неповољном положају пошто нису имали простора за маневрисање; њихов центар, лево и десно крило били су поражени. Стратег Еуримедонт је био убијен. Лево крило је било потиснуто на мочварну северозападну обалу луке, између атинског зида и Даскона. Копнена војска под командом Гилипа покушала је да пређе преко мочваре Лисимелије и да спречи искрцавање посада са атинских бродова, али су је одбили Етрурци, савезници Атине, који су били послани да на том месту чувају обалу. Затим је уследила битка за бродове и Сиракужанима је пошло за руком да одвуку 18 лађа. Пораз је сломио морал атинске војске, док је победа крунисала самопоуздање њихових непријатеља. Једина мисао Атињана била је бекство - помрачење је било потпуно заборављено; али, Сиракуза је била одлучна да им онемогући бекство. Улаз у Велику луку је био преграђен низом бродова и чамаца свих врста и величина повезаних ланцима и спојених мостовима. Судбина Атињана зависила је од успешног пробоја кроз ову препреку. Напустили су своје поло-

Помрачење месеца, 27. авГуста

Одлазак се одлаже

Поморска бишка у пуци, 3. септембра

Блокада луке

513


Последња биш ка у луци, 9. септембра

жаје на брду и укрцали се на своје бродове. У том критичном часу Никија је открио најбољу страну свога карактера. Учинио је све што се могло да осоколи своје војнике. Причало се да је након уобичајеног говора, мислећи још увек, „као што то чине људи у часу великих борби, да није учинио све, да није рекао ни упола довољно“, пловио у чамцу око флоте и лично се обраћао тријерарху сваког брода. „Говорио им је, као што чине људи у таквим тренуцима, о њиховим женама и деци и о боговима њихове земље; људи, наиме, не воде рачуна да ли њихове речи звуче отрцано, већ само мисле на то да могу имати некаквог ефекта у страшном часу.“ Заорио се пајан*, атински бродови су развивши једра заједно запловили преко залива да ударе на препреку. Када су до ње стигли, сиракушки бродови су их са свих страна напали. Атињани су били потиснути на средини луке; битка се развила у небројено много појединачних сукоба. Борба је трајала дуго и колебала се између победе и пораза. Бедеми Острва и падине Ахрадине над њим били су начичкани женама и старцима, обале испод њих ратницима, који су посматрали ток битке. Тукидид даје чувени опис сцене; помислило би се да је био очевидац. „У бици је срећа била променљива и било је немогуће свим посматрачима на обали да стекну исти утисак о њој. Пошто су били сасвим близу и пошто су посматрали из различитих углова, неки од њих су видели своје бродове како побеђују; у том трену би им живнула храброст и свесрдно би молили богове да им не одузимају наду у спасење. А други, који су видели своје бродове побеђене, ридали су и гласно кукали и самим тим призором били су више обесхрабрени но сами поражени борци. Трећи опет, који су приковали свој поглед за један део битке која још није била одлучена, били су у стању још страшније узрујаности; непрестано су повијали тела тамо-амо, у агонији наде и страха, док је жестока борба трајала и трајала; у једном тренутку су, наиме, скоро били спасени, а у другом изгубљени. И док је борба била равноправна, у атинској војсци су се истовремено могли чути лелек, вика, победнички крици или јауци пораза и различити звуци који су се орили из силне војске у трагичној ситуацији.“ Супротна осећања - неизвесности, агоније, тријумфа, очаја, која су надолазила и повлачила се у грудима више хиљада људи који су се тог септембарског дана налазили на таласима Велике луке и око ње, Тукидидова генијалност издигла је из плиме и осеке времена и заувек сачувала. ' Пајан - химна посвећена Аполону, Грци су је певали пре почетка битке. Прим. прев.

5И


На крају су Атињани попустили. Били су притерани у заклон свог зида, непријатељ их је гонио. Посаде остатка флоте - која је износила 60 бродова - похитале су на обалу што су пре могле. Копнене снаге је обузела паника; таква паника никада пре није завладала у некој атинској војсци. Тукидид упоређује ту ситуацију са положајем Спартанаца на Сфактерији. Стратези чак нису ни помишљали да траже уобичајено примирје да би сахранили лешеве који су расути плутали у таласима залива. Демостен је предложио да у освит дана треба поново да покушају да пробију препреку; њихови су бродови чак и сада били прилично бројнији од непријатељских; али људи су одлучно одбили да се укрцају. Ништа друго није преостало, него да се бежи копненим путем. Да су одмах кренули, вероватно би успели да нађу уточиште у Катани или у унутраш њ ости код пријатељски расположених Сикела. Али, Хермократ је смислио лукавство да одложи њихов одлазак, да би добио на времену ради блокаде путева. Искористивши познату погодност да у Сиракузи има особа које шурују с опсадницима, послао је нешто коњаника који су дојахали скоро до атинског табора; правећи се да су пријатељи Атињана, рекли су им да су путеви под стражом и да би било добро да сачекају и крену када се боље припреме. Атињани су поверовали поруци. Следећег дана нису кренули, а Сиракужани су блокирали путеве. Приказом тужног почетка безнадежног повлачења Атињана, Повлачење АшињаТукидид надмашује самог себе у својим сјајним дескриптивним спо- ма' 1' ШшембаР собностима. М орали су да се одупру молбама својих болесних и рањених другова, који су били остављени на милост и немилост непријатељу. Једва су смогли снаге да пођу. Делић непријатељског тла заш тићен њиховим зидом изгледао им је као дом. Никија је, упркос својој болести, показао као никада ripe тога да је дорастао приликама. Покушао је да осоколи и мотивише несрећну војску чији је бедан положај био његово дело - речима које буде наду. Кренули су, Никија је водио претходницу, Демостен зачеље, западним путем који прелази преко Анапа и пролази поред данашњег села Флоридије. Циљ им је био да се прво домогну територије Сикела и да одатле, како знају и умеју, стигну у Катану; била би, наиме, лудост да покушају да иду директним путем за Катану - око западне стране Епиполе, испод сиракушких тврђава. Главну препреку на путу представљао им је високи врх, такозвана Акрејска литица, којој се могло прићи стеновитим кланцем који је почињао близу Флоридије. Пошто су се мукотрпно пробијали кроз кланац, непрекидно нападани од копљаника и коњаника, тек четвртог дана су угледали литицу и сазнали да је пут препречен зидом иза којег је био одред сиракушких хоплита. Покушај пробоја био је немогућ; Атињани су 515

I И с т о р и ј а Г рч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

16. сепшембар

(Данас река Cassibile)

(Данас река Еланици или Cavallata?)

17. сепшембар 18. септембар

(Данас река Falconara)

Ашињани се предају

се повукли у Флоридију по јакој киши праћеној грмљавином. Тада су кренули на југ; напустивши план да се одавде домогну сикелске брдовите територије, одмарширали су до хелорског пута*, који их је водио према Гели. Чини се да је током шестодневног марша зачеље војске под Демостеновом командом захватила паника; људи су знатно заостајали и војска се поцепала на два дела. Никија се са својим делом кретао што је брже могао. Било је више река које је ваљало прегазити и било је веома важно хитати пре но што Сиракужани буду имали времена да блокирају пролазе правећи зидове и преграде од коља. Хелорски пут се приближавао обали код ушћа реке Какипаре у море. Када су стигли до газа, Атињани су угледали одред Сиракужана како на другој страни зидају утврђење. Отерали су непријатеља без много напора и кренули ка реци Еринеј где су се те ноћи утаборили. Следећег јутра стигао је сиракушки гласник са вестима. Зачеље војске било је претходног дана опкољено у Полизаловом маслињаку кроз који је пролазио хелорски пут и натерано на предају. Ж ивоти 6000 војника ће бити поштеђени. Демостен се није понизио да себе заштити споразумом; када је склопљен уговор о капитулацији, хтео је да дигне руку на себе; али непријатељ га је, у намери да обезбеди себи једног стратега, заробио и тако спречио његову смрт. Пославши гласника у време примирја да би се лично уверио у истинитост ове приче, Никија је понудио услове примирја Сиракужанима: да се остатку војске дозволи да слободно оде под условом да Атина плати ратну штету; понуђено јемство је било један талац за један талант. Ови су услови одмах били одбачени. Сиракужани су били решени да стекну славу заробљавањем целе војске. Тога дана је јадна војска остала ту где се задесила, изнурена несташицом хране. Следећег јутра су наставили марш и, узнемиравани непријатељским стрелама, пробили су се до реке Асинара. Ту су на супротној стрмој обали затекли непријатељску војску. Али, исцрпљени несносном жеђу, нису уопште обраћали пажњу на непријатеља. Јурнули су доле у корито реке, газећи једни друге да би што пре стигли до воде. Сиракужани који су их гонили сишли су до речних обала и поклали их док су пили воду, без икаквог отпора. Вода се убрзо запоганила, пили су је иако је била блатна и крвава, гушајући се међусобно ради ње. Напокон се Никија предао. Предао се Гилипу, јер је њему више веровао него Сиракужанима. Покољ, који је био као и било који * Heloros је река у источном делу Сицилије и тече у правцу јуж ног ш пица ос грва, где се улива у Јонско море. Прим. прев.

516


други покољ у рату, престао је, а заробљени су преживели. Чини се да су велику већину заробљеника поједини победници издвојили за сопствене потребе; њихова судбина је можда била релативно лака. Али сурова је била судбина државних заробљеника. Њ их седам пост упањ е са хиљада било је бачено у каменоломе Ахрадине - дубоке тамнице заробљеншфт без крова, без заклона од хладноће ноћу и жестоке жеге дању - са оскудним порцијама хране и воде. Атинске савезнике држали су у овој беди седамдесет дана, док су сами Атињани били осуђени да издрже ову тортуру још шест месеци, током целе зиме. Таква је била освета Сиракузе својим завојевачима. Заробљеници који су преживели ово страшно искушење били су бачени у државни затвор, на принудни рад, или су били продати у робље. Неке од њих спасли су младићи привучени њиховим држањем. Други су се докопали лакше судбине, чак слободе, захваљујући моћи којом је један атински песник господарио срцима људи на Сицилији исто као и у свом родном граду. Робови који су напамет знали монологе и хорске делове Еурипидових трагедија и који су умели лепо да их рецитују стекли су наклоност својих господара; знамо да су се неки, након дугог времена, вратили својим домовима у Атини и захвалили се песнику што су ослобођени. Око судбине двојице стратега, Демостена и Никије, лебдела је Судбина Никије и извесна мистерија, али нема сумње да су немилосрдно погубљени, Лемосшена а има индиција да нису били поштеђени болног мучења. Хермократ и Гилип можда су и пожелели да их спасу, али су били немоћни пред снажним налетом беса који је обузео Сиракузу према Атини у часу њеног тријумфа. Ако казна неком човеку није требало да буде примерена његовим намерама, већ реалном збиру невоља које је његово понашање изазвало, ниједна казна не би била исувише велика за оно што је Никија заслужио. Његова неспособност и његова невероватна неспретност упропастиле су поход и довеле до слома Атине. Али, Никијине грубе грешке биле су само део његове сопствене природе и не бисмо смели да га због тога сматрамо кривим. Сву кривицу сноси атински народ који је инсистирао да Никија добије улогу која му никако није одговарала. Већ је истакнуто да је доминантна црта Никијиног карактера била страх од одговорности. Током целога рата није било положаја који је тако апсолутно захтевао способност преузимања пуне одговорности као положај команданта у том великом и далеком походу. Па ипак је изабран Никија. Њ егов избор показује да је био популаран и поштован. Био је омиљен у својој војсци и, чини се, недовољно строг заповедник. Добро је речено да у логору никада није сметнуо с ума да су војници којима је заповедао имали у Скупштини гласове које 517


би могли искористити против њега по повратку у Атину. Плашљив као стратег, плашљив као државник, спутан празноверјем, пристојни Никија био је храбар војник и љубазан човек; његове моралне особине довеле су га на погрешан положај. Да је био мање обзиран и одан и да је био обдарен већом интелигенцијом, не би упропастио своју земљу. Каже се „личности које народ изабере верна су слика вредности или ништавности самога народа“. Када оцењујемо карактер атинског народа, не смемо заборавити његов избор овога хероја савесне неодлучности.

Усшановљење Асинарских uiapa

Гравери новца у Сиракузи

Нова серија новца, „Damareteion“ 412-406. Године пре Христа

518

Ж алост коју трагична судбина Атињана побуђује у нашим срцима толико је дубока, да смо скоро превидели да поделимо са Сиракуж анима њихову радост због спасења. Они ипак заслужују наше симпатије; прош ли су кроз болно искушење и униш тили су моћног нападача који је дошао да их лиши слободе. За прославу годишњице своје страш не победе установили су игре које су назвали Асинарије (ta Assinaria) по реци која је била сведок последње ратне сцене. Поводом ових игара, искована је извесна количина дивног новца. Можда ништа у тој мери не плени нашу симпатију за Сиракузу као њен новац. А баш у том периоду Сиракуза је у уметности гравирања калупа за новац достигла савршенство, Никада на свету ни у једној земљи, ни у једном периоду, уметност гравирања метала није остваривана са тако отменим надахнућем и с тако савршеним умећем као на Сицилији. Ниједно светилиште у Хелади није имало божанственије ликове у бронзи или мермеру од оних које су на свом сребрном новцу сицилијски градови пуштали у оптицај. Највећи уметници на Сицилији били су Сиракужани, а највећи међу Сиракужанима били су Евенет и Кимон. У поређењу са скулптурама у природној величини или колосима, уметничка остварења гравера на новцу можда се чине мање значајна; па ипак, као ствараоци лепоте, Евенет и његове колеге с правом могу да стану у исти ред с Фидијом. Чини се да њихове главе Персефоне и најаде Аретусе уоквирене делфинима, њихови дивни четворопрези Сиракузу овенчавају славом коју иначе не би сама досегнула. У годинама након пораза Атине било је неколико серија великих медаљона од десет драхми, искованих по узору на „Damareteion', новац који је био емитован у знак сећања на Гелонову победу над Химером. Израда гравира на медаљонима била је поверена Кимону, Евенету и једном анонимном уметнику - можда већем од обојице - чији је једини медаљон, са изузетном гравиром Персефоне овенчане јечмом, пронађен на падинама Етне.


6. Последице катастрофе на Сицилији Поход на Сицилију био је део генерално агресивне атинске политике која ie учинила да Атина постане неомиљена у Грчкој. То )ie била неправична политика; ипак, ова авантура није била ништа нарочито неправичнија од неких других атинских подухвата; имала је и прилично уверљиво оправдање да на западу штити слабије градове од јачих. Значајније је питање да ли је поход са политичког становишта био оправдан. Често се говорило да је то била неодговорна пустоловина, тренутак када је читав један народ полудео, попут Енглеза поводом Кримског рата. Тешко је схватљиво како се ово мишљење може одржати. Ако је икада постојао поход чија се здраворазумска оправданост не сме ценити по резултату, онда је то подухват против Сиракузе. Сви добри изгледи ишли су походу у прилог. Да је био прихваћен Ламахов предлог и да је Сиракуза одмах била нападнута, не може бити много двоумљења око тога да би Сиракуза пала већ на почетку. Да Н икија није траћио драгоцено време и да није одложио довршавање зида до северне литице Епиполе, судбина града била би запечаћена и Гилип никада не би могао ући у Сиракузу. Неуспех није био последица природе самог подухвата, већ у потпуности грешке направљене одмах на почетку - наименовање Никије. Потпуно природан ред ствари био је да атинска таласократија, надмоћна на истоку, мора тежити за даљом експанзијом на западу. Енергично успостављање атинског утицаја у тој области препоручивала је политичка ситуација. Ваља се подсетити да је најозбиљније и најтрајније непријатељство, са којим је Атина морала да рачуна, било трговинско супарништво Коринта; а чврст савез Коринта са дорским колонијама и савезницима на западу био је чврст и адекватан мотив за атинску интервенцију. Неопходност да се постигне равнотежа са утицајем Коринта на Сицилији и на југу Апенинског полуострва одавно је била призната; учињени су неки покушаји у том правцу; а када је мир са Спартом атинским снагама допустио да војују изван Грчке и Егејског басена, било је природно да ће прилика за енергичну акцију на западу бити искоришћена.

Да л и је поход ш

Заслепљеност атинског народа не огледа се у њиховој жељи за походом, већ у томе што су га поверили Н икији - уместо Демостену, који је јасно био предодређен за тај задатак - и што су опозвали Алкибијада. О ве грубе грешке изгледа указују на недостатке у држ авном уређењ у или у начину његовог функционисања. Оне су у ствари показале да би један сличан поход био лоше вођен ако би појединости његове организације зависиле од народне скупштине, или ако би га могли ометати страначки инте-

Узрок неуспеха

^ и ц ш и ју бионеиромиилљен иоду-

хват?

519


реси. Тукидиду је било јасно да су главне грешке биле политичке, а не војне природе. Након катастрофе код Асинара завладало је осећање да треба извршити неке промене у управи. За Атину је велику муку представљала лакедемонска база у Декелеји, због које се у Атици престало са обрађивањем земље и која је приморала Атињане да са Еубеје намирнице шаљу око опасног стеновитог рта Сунија, уместо краћим копненим путем. Декелеја је постала и прибежиште одбеглих робова. Затварање рудника у Лаурију, 413. ioguue пре Христа. Злат ан новац у А т ини (407. iogune пре Христа); бакарни новац (406. iogune пре Христа)

Нема сумње да су многи од ових робова, којих је било око 20000, припадали дружинама које су радиле у рудницима Лаурија. У сваком случају, најпогубнија последица освајања Декелеје било је затварање рудника; чак је и јужна Атика, наиме, била остављена на милост и немилост Лакедемоњана. Тако је један од главних атинских извора прихода био угашен; Атина је била лишена свог дотока „лауријских сова“ после неколико година затичемо је где претапа златне вотивне дарове да би направила златан новац, па чак и како кује бакарни новац превучен танким слојем сребра11.

Ванредна управа Пробула (npoj}ov\oi) у А т ини

Дакле, државна благајна се знатно испразнила и није било људства да замени изгинуле на Сицилији. Осећало се да су комисије Већа од пет стотина чланова некомпетентне да воде град кроз такву кризу; било је потребно мање тело са дужим мандатом; стога је вођење послова било поверено одбору од десет чланова који су названи Пробулои и који су практично привремено заменили Веће.

Форос се привремено укида члановима Савеза

Непосредно пре тога, извршена је измена у систему наплате фороса. Утврђена свота је замењена царином од 5% на сву увозну и извозну робу која се превозила морем у луке или из лука атинске империје. Веровало се да ће ова царинска такса донети већи прилив средстава него форос и да ће можда изгледати као праведнији начин плаћања пошто ће је плаћати они који су извукли највише користи из пораста трговине у Егејском басену под атинском таласократијом. За ефикасност убирања ове таксе ипак је била потребна демонстрација силе с атинске стране. Нема сумње да је било основа да се оспори висина царинске таксе; у сваком случају стари систем 11 Сребрни предмети из Партенона истопљени су и прековани у новац 409/8. године пре Христа. С купш тина је 406. године изгласала декрет да се златне статуе Н ике морају претопити (А ристофан, Жабе, 720); био је то први атински златни ковани новац. До краја рата су узели већину А тениних заветних дарова (Ferguson, Treasurers o f Athena, 85), али je злато на великој хриселефантинској култној статуи Атене у Партенону, које је Перикле уврстио у преглед атинских ресурса 431. године, преживело рат.

♦ 520


фороса био је поново уведен чим је прва значајна победа Атине поново створила основе за обнову самопоуздања12. Тешко финансијско стање огледало се у отпуштању трачких најамника који су закаснили да отплове на Сицилију. Вратили су се кући под командом Диитрефа, који је добио упутство да их на путу на сваки могући начин искористи за борбу против непријатеља. Једрећи према северу између Еубеје и копна, искрцали су се на беотској обали и у освит дана стигли у мало место Микалес које су и заузели. Трачани су показали своје варварство у масакру свег становништва, мушкараца, жена и деце, теглеће стоке и свега живог што су угледали. Упали су у велику школу. Сви дечаци, који само што су ушли унутра, били су поклани. „Ништа није било тако неочекивано и ужасно.“ Реформе нису отклониле опасности које су претиле Атини. Вести о великој несрећи на Сицилији која је задесила цвет атинске омладине потресле су Хеладу с краја на крај. Једина мисао непријатеља, како оних неутралних тако и атинских поданика, била је да искористе прилику и неповратно униште моћ Атине. Агиду у Декелеји и ефорима у Спарти стигле су поруке од неких главних атинских савезника - Еубеје, Лезба, Хија, који су извештавали да су спремни да се побуне чим се пелопонеска флота појави пред њиховим обалама. Флота је била очито потребна за извршење посла који је ваљало обавити; Спарти је поморску политику наметнула ситуација. Одлучили су да се опреми 100 бродова, од којих ће равно по половину приложити Спарта и Беотија. Атина је такође искористила зиму да сагради тријере и утврдила рт Сунион да би заштитила своје бродове који су допремали жито. Док је био у Декелеји, краљ Агид је имао овлашћење да шаље војску тамо где је сматрао да је потребно. Примио је понуду за савезништво Еубеје и Лезба и обећао је помоћ. Али, спартанско уплитање у политику ових острва било је одложено због ургентнијих захтева Хија који су били упућени директно Спарти; подржала их jL je велика сила чији се глас није много чуо у сфери хеленске политике. Персија сада поново ступа на сцену грчке историје с циљем да поврати обалске градове Мале Азије и почиње да хушка једну хеленску силу против друге. Катастрофа на Сицилији навела је Тисаферна, сатрапа Сарда и Фарнабаза, сатрапа Хелеспонтске Фригије,

Персија поново излази на сиену

12 Нема јасног доказа да је враћен уобичајени систем плаћањ а фороса, али то се наговеш тава у Ксенофонтовој изјави (I 3. 9) да је Халкедон, када се предао Атињанима 409. пре Христа, прихватио „да плаћа А тињ анима форос који је пре плаћао“. Такође је откривен и фрагменг једног разреза који вероватно треба датирати у 410. или можда 406. годину пре Христа, Meiggs, Empire, 438.

^ '


412. togune ире Христа Побуна ат инских савезника

М илеш ски споразум

Ратне операције 412-11. iogune пре Христа

522

на идеју да је сада прави тренутак да се од Атине отму њени поседи у Азији. То се морало извести подстицањем на побуну и блиским савезом са Спартом. Сваки сатрап је настојао да му припадне заслуга што је склопио тако уносан савез; сваки је понаособ послао посланике у Лакедемон; Фарнабаз се залагао за акцију на Хелеспонту, док је Тисаферн подржавао молбу за помоћ Хија. Захтев Хија, који је имао моћног заговорника у Алкибијаду, превагнуо је. Следећег лета је почела побуна против Атине. Појава неколико спартанских бродова била је знак за побуну Хија; затим су се, заједно са флотом Хија, дигли Милет, Теос и Лебед. М етимна и М итилена су изгубиле мало времена пре него што су пришле покрету, а за њима су кренуле Кима и Фокеја. Атински историчар казује речи похвале за град који је имао главну улогу у овој побуни. „Ниједан народ“ каже Тукидид, „колико ја знам, изузев Хијана и Лакедемоњана (Хијани, ипак, не у истој мери као Лакедемоњани) није сачувао умереност у благостању, и није му пропорционално са јачањем државе управа постајала стабилнија. Може се учинити да Хијани нису били нарочито мудри што су се побунили; а ипак, одважили су се на побуну тек када су многи храбри савезници били спремни да са њима поделе ризик и тек када су сами Атињани као признали да је после њихове несреће на Сицилији стање у држави безнадежно лоше. И ако су били обманути људском несталношћу, погрешан суд делили су с многима који су, попут њих, веровали да ће атинска моћ убрзо бити срушена.“ Успешни почетак довео је до М илетског споразума између Спарте и Персије. Очекујући да ће потпуно понизити своју омрзнуту супарницу, Леонидин град је сада варварину продао слободу своје грчке сабраће у Азији. Персија је тврдила да је Атина узурпирала права Великог краља над азијским градовима током скоро седамдесет година и да му стога дугује заостатак намета. Спарта је Великом краљу признала право на све поседе који су припадали њему и његовим прецима; договорили су се да заједнички наставе рат против Атине и да Атињанима онемогуће да убирају новац или имају другу корист од градова који су припадали Персији. Може се рећи да је Спарта у том тренутку само желела да дође до новца и да није имала намеру да часно спроведе своју нечасну обавезу, него се надала да ће на крају спасти грчке градове. Милетски споразум је, међутим, отворио нови пут у грчкој политици који ће довести персијског цара на положај арбитра у Хелади. За то време Атина није била беспослена. У новчаној оскудици морала је да спроведе кроз Скупштину одлуку да се резерва од 1 000 таланата начне. На арголидској обали блокирала је коринтску флоту,


која је пловила на Хиос; само острво је опустошила, а град је блокирала; повратила је Митилену, и постигла извесне успехе у Милету. Али, побунио се Книдос; Пелопонежани су стекли извесну предност у поморском боју код малог острва Симе, а затим је избила побуна Рода. Ово је острво још увек било подељено на територије три града - Линда, Јалиса и Камира; али, неколико година након побуне, постављене су основе будуће моћи острва синојкизмом три заједнице у заједнички град Родос. У пролеће 411. године пре Христа ситуација је била следећа: атински савез је на северу и Хелеспонту био неокрњен, али Атини је на западној обали Азије остало мало значајних савезника осим Лезба, Сама, Која и Халикарнаса. Сучелила се са застрашујућом пелопонеском флотом, коју су потпомагали Персија и значајна појачања са Сицилије - 22 брода под командом Хермократа - што је представљало захвалност Сиракузе за њено спасење. Не би се могло рећи да је све између Персије и Лакедемона текло глатко. Разилажења су настала поводом висине субвенција, а склопљен је и нови споразум по коме је Краљево право на повраћај територија било ограничено на Азију; убачена је и посебна клаузула о плаћању бродских посада. У међувремену је Алкибијад у Милету неговао пријатељске односе са Тисаферном и због тога је побудио подозрење у Спарти. Краљ Агид, чију је жену завео, био је његов огорчени непријатељ. Видећи да му је живот у опасности, напустио је Милет и отишао на двор сатрапа, где је започео нову серију интрига с циљем да се врати у Атину. Чињеница је да је његов посао у Спарти био завршен, а политичке промене које су се осећале у ваздуху у Атини мамиле су на ковање нових планова. Човек који је много учинио за склапање савеза Тисаферна и Спарте сада се латио да раскине овај савез и да постигне споразум између сатрапа и Атине.

Б ит ка код Симе (Јануар? 411. ioguue пре Христа)

А ликибијад напуш т а Спарту, 412. Њдине пре Христа (јесен)

7. Олигархијски преврат Тих месеци су у Атини владали немаштина, страх и незадовољство. Колико је дубоко народ осећао притисак дуготрајног рата открива комедија Лисистрата или „Ж ена која распушта војску“ коју је песник Аристофан приказао у овој кризи. Хероина у сексуалном штрајку обједињује све жене у зараћеним градовима Хеладе, да би тако присилила мушкарце да закључе мир. Под скарадним хумором ту и тамо провејава нота патоса који се не може наћи у претходним песниковим драмама о миру, Ахарњанима и Миру. Рат није време за женидбу и удају. „Не марим за нас удате жене“, каже Лисистрата, „али срце ми се цепа од помисли на девојке које старе код куће“.

Аристофанова Лисистрата, 411. iogune пре Христа јануар - фебруар

523

И с т о р и ј а Гр ч ке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л ик о г

Thesmophoriazousai (март -април 411. Године пре Христа)

Умерењаци шакође желе преврат

Терамен

„Не старе ли и мушкарци такође?“ пита један од Пробула који се надмудрује са њом. „Охо хоо, то није исто. Мушкарац, макар му и оседеле власи, може одмах изабрати девојку у цвету младости; али, краткотрајан је цвет једне жене и, ако пропусти прилику, нико се неће њоме оженити." Страх од Персије био је најтамнија сенка која се у том часу надвијала над Атином; уз то је тињало и подозрење у издају, страховање да олигархијска странка планира преврат или чак сплеткари са непријатељем у Декелеји. Два месеца након Лисистрате Аристофан је о Великим Дионисијама приказао драму „Слављенице Тесмофорија" чији заплет није имао ничег заједничког са политиком. Али, страхови који су се угњездили у душама многих грађана одјекнули су код песника, у хорском призивању (инвокацији) Атене, „једине чуварке града", да дође као она која мрзи тиране. Љубитељи демократије су с пуним правом могли да се моле Богињи заштитници града (Атени Полијади). Прилика коју су олигарси тако дуго ишчекивали напокон се указала. Наиме, ван њихових редова постојао је круг утицајних људи, незадовољних постојећим облицима управе, који су, премда противници олигархије, желели неку промену уређења. Било је оправданих разлога за приговоре, да је демократија погрешно водила спољну политику и да образовани и искусни људи немају довољног утицаја на вођење државних послова. Док је Атина побеђивала у биткама, или барем одржавала своју моћ, изгледи да обичан народ прихвати промену били су незнатни; међутим, радикална демократија је потпуно зависила од новца, а катастрофалан поход на Сиракузу је скоро испразнио државну благајну. Поред тога, 412. године пре Христа је вероватно дошло и до промена односа снага међу гласачима. У Сиракузи су губици у редовима тета на бродовима вероватно били тежи него међу хоплитима, док је у атинској војсци стационираној на Саму било више морнара него копнених војника. Слабост умерењака била је у томе што нису довољно познавали тактику преврата и нису се договорили о специфичним циљевима уставног поретка. Касније је њихов вођа постао Терамен који је израдио мешовити облик уставног поретка који је комбиновао олигархијске и демократске елементе; међутим, у раној фази су га надмудрили екстремисти13. 13 Имамо два главна извеш таја о олигархијском преврату, код Тукидида и у А ристотеловом Ат инском уст аву. О ни су противречни. А ристотелова расправа представља револуцију као уставну реформу: изабрана је С купш тина од пет хиљада чланова и наименована комисија од 100 чланова да изради нацрт привременог

524


Премда Тераменов идеал није био и њихов, екстремни олигарси су на самом почетку били спремни да делају у складу са странком умерењака ради рушења демократије. Душа завере био је Антифонт из Рамнунта, речит беседник и адвокат (логограф), који је у Клеоново време стекао утицај. Због својих отворених олигархијских гледишта није био популаран; историчар Тукидид га описује као „човека који по врлини није уступао ниједном свом савременику;“ под врпином се подразумева некористољубива и ефикасна приврженост олигархијској странци. Други активни завереници били су Писандар, који је у прош лости био Клеонов присталица, и Фриних, који је био један од заповедника флоте стациониране на Саму. Изгледи за успех покрета били су добри; покрет је уживао наклоност пробула, и већине заповедника у флоти. Поред тога, Атињани су - као што су већ показали наименовањем Пробула - били склони да, због страха од Персије, жртвују своје уређење ако би та жртва могла да спасе град. Алкибијад је започео преговоре са заповедницима на Саму, обећавајући да ће обезбедити савез са Тисаферном, али је као нужни услов поставио рушење демократије. Већина олигархијских завереника била је задовољна планом, чак је и војска била заведена идејом да прима плату од Великог краља. Неки од мудријих људи су мислили да су прозрели Алкибијадове планове; Фриних, чије су амбиције биле да буде вођа револуције, открио је супарника и покушао је разним сплеткама да га заустави. Алкибијад свакако није био пријатељ олигархије; али, у сваком случају политика му је била да уздрма постојећу демократију, која га никада неће позвати натраг у Атину. Ако би се успоставила олигархија, могао би интервенисати да се обнови демократија и за ту услугу би му све било опроштено. Али, мораће допустити да га воде догађаји. устава у критичној ситуацији и један трајни устав за будућност. Тукидид, који је био у изгнанству, али је помно пратио догађаје, описује успостављање Већа од четири стотине чланова као држ авни удар. Били су наименовани под притиском на Колону (који је намерно изабран за С купш тину пошто се налазио изван бедема и био је опасан за све осим за хоплите, због претњ е од спартанских снага у Декелеји): чланови С купш тине од пет хиљада нису пописани; екстремисти су преузели управу. Тукидидов извештај је ж ивописан и убедљив; извесно је да Скупш тина од пет хиљада чланова није имала значајну улогу осим оне за пропаганду. Тукидид бележи реалне догађаје, док расправа о уставу бележи оно што би поштовалац устава волео да поверује. Н еизвесно је где је аутор нашао два устава о којима пише у својој расправи. Ниједан од њих није био прихваћен у пракси, али су интересантни пошто одражавају оновремене идеје. За испитивањ е извора видети Hignett, А History o f the Athenian Constitution, 356 и даље.

Ант иф онт


Писандар у А ш ини

(Фебруар?)

Сиарша и Тисаферн

Превраш у А т ини

526

Писандар је био послан у Атину да припреми терен за Алкибијадов повратак и да модификује демократију. Народ је у почетку био огорчен предлозима за промену устава и за повратак отпадника; Еумолпиди су јавно осудили идеју о ценкању са човеком који је оскрнавио Мистерије. Међутим, уверљив аргумент да безбедност Атине зависи од разлаза Персијаца и Пелопонежана, да то може постићи једино Алкибијад и да Велики краљ неће имати поверења у Атину све док је под демократском управом, имао је резултата; поврх тога, хетерије или политички клубови су вршиле јак, али прикривен утицај. Изгласано је да Писандар са још неким посланицима буде упућен да води преговоре о споразуму са Тисаферном и да среди ствари са Алкибијадом. Одмах се јасно показало да је Алкибијад обећао више но што је могао да оствари. Између Тисаферна и Спарте, додуше, постојао је озбиљан раскол. Лиха, спартански посланик који је преговарао са сатрапом, критиковао је услове споразума. Указао је на застрашујуће последице клаузуле која је краљу давала моћ над свим земљама које су биле под влаш ћу његових предака; ово би, наиме, подразумевало персијску власт над Тесалијом и другим земљама северне Грчке. Под таквим условима, изјавио је, не желимо да плаћате нашу флоту и захтевао је да се састави нови споразум. Тисаферн је огишао бесан. Али, када се поставило питањ е повезивањ а са Атином, Тисаферн је показао да не жели да раскине споразум са Пелопонежанима. Атинским посланицима је предложио немогуће услове и тада је склопио нови споразум са Спартанцима, изменивши клаузулу којој се Лиха успротивио. Територија коју су Спартанци признали као персијску сада је изричито била ограничена на Азију. Иако је изгледало да су разлози за преврат, бар што се Тисаферна и Алкибијада тиче, на овај начин били уклоњени, припреме су толико поодмакле, да исход Писандровог посланства није утицао на ток догађаја. Завереници се нису устезали ни од претњи, ни од насиља; убијен је Андрокле, тврдокорни демократ, који је имао истакнуту улогу постигавши да Алкибијад буде осуђен. Известан број других, мање истакнутих личности елиминисан је на исти начин; у граду је завладало осећање општег страха и неповерења. Али, владало је широко уверење да је опстанак Атине доведен у питање и да је нека промена устава неопходна. Вести о побуни Абида и Лампсака можда су убрзале завршни чин. Писандар је похитао натраг у Атину, где је затекао народ уплашен и напет. Наговорио је Скупштину да изабере комисију од десет чланова да саставе предлоге за уставну реформу и да их изнесу пред Скупштину. Уговореног дана

О п а д а њ е и пад а т и н с к е и м п е р и ј е

сазвана је Скупштина на Колону, изван бедема, где ће се ненаоружани грађани осећати несигурно због присуства спартанске војске у Декелеји. Чланови Комисије нису сачинили предлоге за нови устав; препоручили су да свакоме ко је желео да говори буде допуштено да изнесе своје предлоге и да се привремено укине graphe рагапдтбп, мера која је омогућавала кажњавање оних који би предложили мере супротне постојећим законима. У том тренутку „усвојен је предлог да се укину све постојеће магистратуре и плате магистрата и да се изабере петочлано председништво; ових пет чланова ће изабрати сто чланова, а сваки од ове стотине ће кооптирати још по тројицу. Четири стотине овако изабраних чланова заседаће у Већници, имаће апсолутну власт и владаће како мисле да је најбоље. Скупштину пет хиљада ће сазивати Веће од четири стотине чланова када год одлучи“14. Сценарио, стратегија и текст били су брижљиво смишљени; Писандар је био глумац, а режисер иза сцене био је Антифонт и намера је била да се екстремним олигарсима обезбеди да управљају догађајима. Сва моћ била је поверена Већу од четири стотине чланова. Укључивање Скупштине пет хиљада у устав формално је задовољило умерењаке, али та скупштина требало је да се састаје само када то Нетири стотине нађу за сходно; она у ствари никада није сазвана, нити је икада био објављен списак њених чланова. Народ је на Колону био исувише заплашен да би протестовао, али могло је бити отпора пошто се прибере; стога је Веће од четири стотине чланова одлучило да се одмах ступи у дејство. Одређен је законски рок за пренос власти, али су, истога дана када је одржана скупштина на Колону, нови већници, наоружани бодежима, ушли у већницу са телесном стражом од сто младих присталица и распустили демократско Веће 500.

8. Пад Већа од четири стотине чланова. Политија. Обнова демократије Више од три месеца Веће од четири стотине чланова арогантно је владало градом и тада су их збацили. Њихов је успех у највећој мери условило одсуство великог броја грађана најоданијих демократи-

Владавина Beha од четири стотине чланова, о д јуна до септембра

14 Тукидидове речи (VIII 67. 3) наговештавају да су већ постигли договор или је требало да се договоре на Колону, да саставе списак Пет хиљада. То потврђује и говор из 410. године пре Христа, приписан Лисији за одбрану Полистрата, који је био и члан Већа од четири стотине и налазио се на листи Скупштине од пет хиљада чланова (Lys. 20. 13).

5 27


ји који су били у флоти код Сама, а став флоте је изазвао и њихов пад. Морнари су устали против олигархијских заповедника и олигарха на Саму, који су се заверили против демократске странке и који су убили изгнаника Хипербола. Главне вође ове реакције били су Трасибул и Трасил, који су убедили копнене снаге и морнаре да званично прогласе да подржавају демократију и да су непријатељи Већа од четири стотине чланова. Скупштина, која је у Атини била распуштена, формирана је на Саму; војска, која је представљала атински народ, сменила је стратеге и на њихово место изабрала је друге. Атињани на Саму су се осећали сасвим као и Атињани у Атини; још увек су се надали да ће склопити савез с Персијом захваљујући Алкибијаду, чији је опозив и опроштај званично био изгласан. Трасибул је Алкибијада довео на Самос, где је овај изабран за стратега. Очекивани савез са Персијом није склопљен; бар је известан успех било и то што Тисаферн није против Атињана употребио велику феничанску флоту коју је држао у Аспенду и што су се његови односи са Пелопонежанима сваким даном видно погоршавали. Он је отишао у Аспенд, али никада није довео бродове; циљ његовог пута био је предмет нагађања. Тукидид наводи своје лично уверење да је Тисаферн „хтео да исцрпи и неутралише хеленске снаге; циљ му је био да обема нанесе штету, док је путовањем у Аспенд добио у времену, да би паралисао њихово деловање не снажећи ниједну својим савезништвом. Наиме, да је изабрао да оконча рат, могао је то учинити једном заувек, као i i j t o свако може видети.“ Атињани на Саму су сада предложили да се отплови право у Атину и да се уништи Веће од четири стотине чланова. Тај предлог показује колико су омаловажавали Пелопонеску морнарицу која је под заповедништвом свог неспособног адмирала Астиоха проводила лето без акције. Али напуштање Сама била би лудост и Алкибијад их је спасао грубе грешке да жртвују Јонију и Хелеспонт. Започети су преговори са олигарсима у Атини и Алкибијад је изјавио да је задовољан Скупштином пет хиљада, али је инсистирао да се Веће од четири стотине чланова укине. Чињеница је да је предлог са Сама добродошао већини у Већу од четири стотине чланова који су били незадовољни својим колегама и властитим положајем. Ћуд олигархије која је била замена за демократију почела је да се испољава. „Од тренутка успостављања олигархије", каже Тукидид, „њени заговорници омаловажавају праву једнакост и свако мисли да му је место знатно изнад сваког другог. У демократији је, међутим, по завршеним изборима, човек мање разочаран због неуспеха пошто се није такмичио са људима једнаким себи.“ Поврх тога, Веће од четири стотине чланова првобитно је било успостављено 528


само као привремена влада, до успостављања устава који неће бити ни потпуна олигархија ни потпуна демократија. Такво уређење било је Тераменов идеал и он је једва чекао да га успостави. Због тога је дошло до раскола унутар Већа од четири стотине чланова, на једној су страни били екстремни олигарси које су предводили Антифонт и Фриних, а на другој умерени реформисти које је предводио Терамен. Док су умерењаци уживали подршку војске на Саму, екстремисти су управљали поглед ка непријатељу очекујући помоћ и послали су изасланике у Спарту желећи да закључе мир. У међувремену су утврдили Еетионију, рт који је формирао северну страну улаза у пирејску Велику луку. Намера им је била да контролишу улаз у луку, тако да могу да пропусте Лакедемоњане или да онемогуће пролаз флоти са Сама. Када су се посланици вратили из Спарте без мировног уговора и када је у Саронском заливу примећена ескадра пелопонеских бродова, ф ормиран је покрет против олигарха. Фриниха је на Агори убио анониман убица15. Терамен је војнике који су градили утврђење на Еетионији наговорио да се изјасне против олигархије и након великих нереда у Пиреју, зидови тврђаве били су срушени уз позив: „Ко је за Скупш тину пет хиљада и против владе Већа од четири стотине чланова, нека притекне у помоћ!“ Нико у маси није стварно знао да ли је Скупш тина пет хиљада заиста конституисана. Пошто је утврђење срушено, одржана је скупштина у позориш ту на падинама Мунихије; узбуђење се стишало и уследили су преговори за помирење са Већем од четири стотине чланова. Одређен је дан за одржавање скупштине у Дионисовом позоришту, да се разговара о споразуму заснованом на уставу Пет хиљада. Али, баш тога дана, непосредно пред почетак заседања скупштине, појава лакедемонске ескадре поред обала Саламине изазвала је краткотрајну панику и општу јурњаву у Пиреј. Био је то само велики страх, бар што се тиче Пиреја, али предстојале су друге озбиљније опасности, као што је свако могао видети. Била је угрожена безбедност Еубеје, а Атињани су сада, када су изгубили Атику, потпуно зависили од Еубеје. Лакедемонска флота - 42 брода под командом Агесандриде - опловила је Сунион и одједрила у Ороп. Атињани су послали 36 бродова под командом Тимохара у Еретрију, где су били принуђени да се одмах боре и доживели су потпуни пораз. Тада се побунила цела Еубеја, осим Ореја на северу, који је био насеље атинских клеруха.

Покрет против Већа од четири стотине чланова

Побуна Еубеје (почетком септембра)

15 Један сачувани натпис показује да мистерија Фриниховог убиства није била потпуно решена до 409. године пре Христа. Натпис у M L 85.

529


(Септембар) П олит ија или успостављање умерене демократије у А т и ни

Можда ни у једном тренутку - од Персијског рата - ситуација у Атини није била тако драматична. Није било бродова у резерви, војска на Саму била је непријатељски расположена; Атина је изгубила Еубеју, одакле је допремала намирнице, а у граду су владали раздор и побуна. То је био тренутак који је могао подстаћи Лакедемоњане да нешто енергичније ратују на копну и на мору. Атина се не би могла одупрети комбинованом нападу Агида из Декелеје и Агесандриде у Пиреју. Али, како Тукидид примећује, Лакедемоњани су били врло ковенционални непријатељи и пустили су да им пропадне прилика. Битка код Еретрије је ипак олигарсима откуцала последњи час. Скупш тина на П никсу сменила је Веће од четири стотине чланова и изгласала да се управа у држави преда у руке телу састављеном од свих оних који себи могу прибавити наоружање, и то тело ће се зваги Скупш тина пет хиљада. Наименовани су законодавци (nom othetai) да израде устав, а све плате за државне службе биле су укинуте. Већина олигарха је побегла у Декелеју, а један од њих предао је непријатељу Ојноју, тврђаву на граници Беотије. Двојица олигарха, Антифонт и Архептолем, погубљени су. Терамен је био главни заговорник новог устава. Тукидид га хвали као устав у коме су владавина већине и владавина мањине умерено помешане16. Било је то остварење крајњих намера већине оних који су подржавали првобитну одлуку. Чињ еница је да је од самог почетка Терамен желео да организује уређење које би представљало мешавину демократије и олигархије; његов пристанак на привремену олигархију био је само питање нужде; надимак Kothornos - „чизма која пристаје и левој и десној нози“ - који су му наденули олигарси био је незаслужен.

Биш ка код Киносеме

У међувремену, пасивног спартанског заповедника флоте Астиоха заменио је М индар и Пелопонеска флота је на Фарнабазов позив одједрила на Хелеспонт. Атинска флота, под заповедништвом Трасибула и Трасила, кренула је за њом и натерала је Пелопонежане да прихвате битку у мореузу. Атињани су, са 76 бродова, развили бојни ред дуж обале Херсонеса; намера Пелопонежана, који су имали десет бродова више, била је да их опколе с бокова и да 16 Тукидидова похвала је пренаглашена: био је то „најбол>и облик управе ко ји су Атињани упознали, барем у моје време“ (од Ефијалтових реф орми). Он само оцртава њене главне одлике. Премда је моћ била углавном у рукама класе хоплита, могуће је да су тети задржали глас у Скупш тини, премда им служба није била доступна, и можда у судовима, како сугерише G. Е. М. de Ste Croix, Hist. 5 (1956), 1-23.

530


тако непријатељу онемогуће да исплови из мореуза и истовремено да му потискују центар ка обали. Да би то осујетили, Атињани су развукли своје десно крило и учинивши то, ослабили су целу своју борбену линију. Пелопонежани су победили у центру; а Трасибул, који је био на десном крилу, искористио је њихову пометњу у тренутку победе и изазвао је панику међу њима. Атинско лево крило је било ангажовано у борби код рта Киносеме, ван видокруга осталих учесника битке, која се после жестоког сукоба завршила одбијањем Пелопонежана. Ова је победа осоколила Атињане; одмах за њом уследио је повраћај Кизика који се био побунио. М индар је морао да пошаље по ескадру бродова која је била у водама код Еубеје, али су до њега стигли само њени остаци: остали бродови су изгубљени у олуји код рта Атоса. Други успех Атињана код Абида окончао је војне операције те године, а због недостатка новца морали су током зиме да распусте флоту. Тисаферн је био незадовољан због успеха Атине и, када га је током зиме Алкибијад посетио у Сарду, ухапсио га је. Али, Алкибијад је успео да побегне. Пелопонежанима је сада снажну подршку пружао Фарнабаз, који је био знатно драгоценији и поузданији савезник од Тисаферна. У пролеће је М индар опсео Кизик, а сатрап му је помогао војним контингентом. Атинска флота од 86 бродова успела је да се провуче кроз Хелеспонт неопажена и, подељена на три дела под командом Алкибијада, Терамена и Трасибула, изненада је напала Миндара. Из тешке битке на мору и копну Атињани су изашли као апсолутни победници; Миндар је био убијен и било је заробљено или потопљено око 60 трирема. То је уништило пелопонеску морнарицу. Атињани су пресрели лаконску поруку којом се ефорима јављало о поразу: „Бродове смо изгубили; М индар је мртав; људи гладују; не знамо шта да радимо.“17 Спарта је сместа Атини предложила склапање мира по основи status quo. За Атину би било разумно да прихвати понуду и да одахне од притиска гарнизона у Декелеји. Али, нема сумње да је расположење морнарице било апсолутно против мира који није обухватио обнову атинске моћи на Егејском мору и у Малој Азији; чинило се и да победа код Кизика осигурава и обећава њено брзо успостављање, упркос Фарнабазовом новцу. Предлози Спарте за мир су одбијени. Победа код Кизика довела је до обнове јединства у атинској држави, која је током једне године била подељена на два дела кон-

Бит ка код Кизика 410. iogune пре Христа

Обнова ашинске демократије

17 Ксенофонт (I 1. 23) читањ е eppei т а каХа (буквално дрвена Грађа, упореди Аристофан, Lisistrata, 1253). Grote и Buru радије прихватају читањ е eppei та каХа „наш је успех прохујао", међутим ово се не уклапа тако добро у контекст.

531


Diobelia

Нови храм А т ене Полијаде (такозвани Ерехтејон)

центрисана у Атини и на Саму. Демократска странка у Атини, охрабрена успесима морнарице која је била потпуно оријентисана ка демократији, била је кадра да сруши Тераменов устав и обнови демократију са неограниченим правом гласа и Клистеновим Већем 5001S. Н ајистакнутији вођа овог покрета био је Клеофонт, мајстор за израду лира, човек из исте класе као Хипербол и Клеон, обдарен истоврсним талентом. Попут Клеона, био је чврст поборник империјалистичке политике, а сада је био најгласнији заговорник ратног расположења које је превладало. Умешно вођење финансија било му је изгледа исто тако изванредно као и Клеоново. Плата за вршење државне службе, која је била битан део атинске демократије, била је аутоматски обновљена; али Клеофонт је увео нову накнаду, по којој му се име највише памтило у потомству. То је била „плата од два обола“19. Иако знамо да ју је увео Клеофонт, није забележено за ш та се она плаћала, ни ко је примао тај новац. Неки су претпоставили да је то једноставно била дневница судијама - да је стара плата од три обола обновљена у умањеном износу од два обола. Али, тешко да је то било у питању. Надокнада од два обола спомиње се на начин који указује да је представљала потпуну новину. Могуће је да је то била накнада са сврхом да се ублажи страшан притисак дуготрајног рата на сиромаш не грађане чија су средства за ж ивот била смањена или уништена због присуства непријатеља у Атици; можемо претпоставити да је сума од два обола на дан била исплаћивана свима који нису примали од државе другу новчану накнаду за службу на бојном пољу, на палубама бродова или у судовима. Запошљавање сиротињ е на јавним радовима било је други део политике Клеофонта, који је у томе следио Периклов пример. У првим годинама Клеофонтовог политичког утицаја настављена је изградња новог Атениног храма на Акропољу, која је била започета вероватно након Никијиног мира, а прекинута за време похода на Сицилију. Храм се налазио близу северне литице, на месту краљевске палате из М икенског доба, и требало је да замени најстарији Атенин храм у коме се чувала древна богињина култна статуа од дрвета. Овај нови храм Атена 18 Код А ндокида (I 96) је сачувана прва акција обновљене демократије, одлучне да спречи поновно успостављање олигархијске тираније: „Ако неко сруши демократију у Атини, или обавља неку службу пошто је срушена демократија, биће атински непријатељ и изгубиће главу.“ Да би се ова одлука свечано прогласила, затражено је од свих Атињана, по филама и демама, да положе заклетву над ж ртвама паљеницама да ће се придржавати ових одредаба. 19 О ва диобелија спомиње се први пут у извеш тајима А тениних ризничара 410/9. године пре Христа. Натпис у M L 84.

532


је делила са Ерехтејем и, премда мање величанствен од Партенона, он је био истински центар култа Богиње заш титнице града (Атене Полијаде). Сачувани су детаљни обрачуни новца исплаћеног занатлијама и радницима, грађанима, метецима и робовима, који су радили на овом здању и његовим скулптурама. Занимљиво је откриће да је скулпторима, који су радили плоче на фризу, исплаћена стандардна цена по комаду20. То што ће овај љупки храм у јонском стилу са тремом са Девојкама (Корама) бити завршен у годинама мучне немаш тине јесте задивљујући пример атинске регенеративне способности. У овом новом самопоуздању био је поново уведен стари систем савезничког фороса. Године које су уследиле након одбијања спартанског мировног предлога обележене су ратним операцијама на Пропонтиди и у њеном суседству. Атињани су под вештом и срчаном командом Алкибијада полако освајали терен. У Хрисопољу су успоставили ца-

Враћање Таса; освајање Хрисопоља 410. iogune пре Христа. Трасил враћа Колофон 409. Године пре Христа

20 Н ароду је био поднет извеш тај 409. године пре Х риста који је детаљно описивао тренутно стање грађевине (натписи у IG I2 372): „Чланови комисије за храм на Акропољу у коме се налази древна статуа.... записали су следеће о стању радова на храму, повинујући се скупш тинском декрету који је предложио Епиген, а према томе да ли су наш ли да је храм довршен или не, у време Диокловог архонтата... Затекли смо следеће делове храма недовршене. Н а утлу према Кекроповом светилиш ту (југозападни угао): четири зидна блока непостављена, 4 стопе дуга, 2 стопе ш ирока, 1 стопу и по дебела... Н а трему у суседству Кекроповог светилишта требало је поравнати горњу површ ину три кровна блока изнад девојака, 13 стопа дуга и 5 стопа ш ирока.“ Из овог врло детаљног извеш таја је јасно да је градња била прекинута непосредно пре заврш етка. Такође су сачувани велики фрагменти трошкова за заврш етак храма. О ни су знатно детаљ нији од ранијих рачуна за Партенон (знак радикалније демократије). IX 10: „Тестерашима који раде на дневницу, двојици, сваком по драхму на дан, дванаест дана, Радију који ж и ви у Колиту и његовим помоћницим а, 24 драхме. За тестерисање 14 греда од 8 стопа, 84 пресека, по два обола за пресек, Радију који ж иви у Колиту 28 драхми." XIII col, 2. 32: „за скидање и одношење скеле са северног зида, са које су фигуре ф риза биле причвршћене на своје место (три обола по комаду за шесторицу)" Уобичајена дневница била је једна драхма, као и у морнарици, а интересантно је напоменути да су скулптори ф риза били плаћени отприлике једнако као и веште занатлије, и то по комаду и стандардној цени. XVII col. 1. 4: „Праксији, који ж иви у Мелити, за коња и човека који се појављује иза њ ега и удара га по левом боку, 120 драхми; А нтифану из Керамеја, за кола са младићем и два упрегнута коња, 240 драхми; Фиромаху из Кефисије, за човека који води коња, 60 драхми... И јасу из Колита, за жену са девојчицом која се наслања на њу, 80 драхми. („Који ж иви у М елити“= метек који ж иви у деми Мелити; „из Мелите" = атински грађанин уписан у ту дему, али који није морао и да живи у њој). И ма у следећој ставци уобичајеног средњовековног тона, XVII col. 2. 28: „Исплаћено за ж ртве за млада месеца, уједно и за раднике - четири драхме и три обола.“ Превод са грчког преузет је из дела Paton, The Erechtheum (детаљан извештај о храму који садрж и преводе свих релевантних докумената).

533


А т ињ ани Губе Пиnoc и Нисеју 409. 1одине пре Христа. Осеајање Халкедона и Бизанта 408. Године пре Христа

Tpu периода сарадње Персије и Пелопонежана: (1)412-11, (2) 410-7, (3) 407-5. iogime пре Христа

Topiuja у Олимпији 408. iogune пре Христа (од јула до августа)

ринску станицу, где су бродови који стижу из Црног мора морали да плате десетину вредности свог товара. Затим су повратили Селимбрију21, Халкедон су ставили под опсаду и натерали га да плаћа форос; на крају су Бизант морили глађу све док није капитулирао, тако да је Атина још једном потпуно контролисала Босфор. За то време је Фарнабаз направио споразум да атинске посланике одведе у Сусу да са Великим краљем уговоре услове мира. Атињани су такође повратили већи део изгубљене територије у области близу Тракије. Тасос се 411. године пре Христа побунио и демократију је сменила јака олигархија; али Неапољ, најважнија колонија Таса на копну, остао је веран Атини и помогао јој је да узврати ударац. Трасибул је са малом атинском флотом успешно блокирао острво, развила се опозиција против олигархије и 407. године пре Христа Атињани су могли да диктирају услове предаје. Још се може прочитати декрет у коме је атинска Скупштина исказала своју захвалност Неапољу22. Атина је ближе дому, међутим, изгубила Нисеју која је допала Мегаранима, а Спарта је напокон повратила Пилос. Пошто је карактеристична црта последњих осам година Пелопонеског рата била спрега Персије и Спарте, ово раздобље можемо, према карактеру персијске сарадње, поделити на три периода. Током прве две године, сатрап Тисаферн је тај који потпомаже Пелопонеске ратне опрације, Атина губи скоро целу Јонију. Затим сатрап Фарнабаз заузима Тисафернов положај као активан савезник Пелопонежана; војне операције одвијају се углавном на Хелеспонту; Атина постепено надокнађује многе губитке. Али догађаји на западу почињу да привлаче пажњу Великог краља Дарија; свестан да супарништво два сатрапа омета успешну политику, он шаље свога млађег сина Кира у Сард да заузме Тисафернов положај; Киру је поверена јурисдикција над Кападокијом, Фригијом и Лидијом. Тисафернова управа је ограничена на Карију. И злазак Кира на сцену означава нову прекретницу у развоју рата. Необичан је призор био видети заједничког непријатеља Хеладе постројеног заједно са победницима код Платеје против победника код Саламине. То је био шок за људе панхеленских осећања и велики панхеленски скуп у Олимпији био је право место да се 21 Скупш тински декрет из 407. године пре Христа који потврђује споразум који су стратези 408. године склопили са Селимбријом, делимично је сачуван (натпис у M L 87). Услови су били веома помирљиви. Селимбријцима је било допуштено да изаберу облик државног уређења, а атинска покретна имовина, која је била уништена у рату, није се морала надокнадити. 22 Натпис у ML 89.

534


на њему заори глас протеста. Људи из Хеладе преко мора, на западу, могли су смиреније посматрати политичке прилике на истоку и управо је човек из западне Хеладе, Горгија из Леонтина, био тај који је подигао свој речити глас против додворавања грчких држава Персији ради стицања њене наклоности. „Боље заратите против Персије,“ рекао је.

9. Слом атинске империје Краљев син Кир био је ревностан; али, његова ревност да енергично интервенише и да плаћа пелопонеске морнаре вероватно би била од незнатне користи да у исто то време није био наименован нови спартански заповедник флоте, обдарен изузетним способностима и неумереном амбицијом. Био је то Лисандар, који је био предодређен да оконча дуготрајни рат. Освојио је наклоност својих морнара бринући о њиховим интересима; стекао је знатан утицај на Кира тиме што је био апсолутно непоткупљив, а то је особина која је једног оријенталца веома задивила. Али да би остварио своје амбициозне циљеве, Лисандар је био савршено бескрупулозан и био је подједнако вешт дипломата и способан војсковођа.

Лисандар

Док су Кир и Лисандар преговарали, Алкибијад се вратио у родни град након осмогодишњег изгнанства. Био је изабран за стратега и приређен му је одушевљени дочек. Време је, у извесној мери, ублажило ужасне ране које је задао својој земљи, док је његов удео у недавном враћању градова на Хелеспонту бар делом искупио његову кривицу. Међутим, оно што је подстакло Атињане да покопају прошлост било је очекивање будуће користи, а не праштање због неправди које им је нанео. Веровали су у њега као у способног војсковођу и мислили су да ће захваљујући његовој дипломатској вештини успети да се споразумеју са Персијом. Тако је изгласан декрет којим му је поверено врховно заповедништво у рату и свечано је ослобођен клетве бачене на њега, као на оскрнавитеља елеусинских обреда. Указала му се прилика и за помирење са божанствима у Елеусини. Још од заузећа Декелеје, у којем је Алкибијад у толикој мери учествовао, годишња процесија из Атине у Елеусинско светилиште Светим путем није одржавана, а мистичног Иакха су преносили морским путем. Под надзором Алкибијада, који је поворку заштитио војничком пратњом, свечаност је поново била прослављена на уобичајен начин. Могуће је да би Алкибијад, да је имао довољно одважности да искористи прилику коју му је пружила та плима популарности, успоставио тираниду у Атини; али је веро-

А лкибијад у А т ини (лето iogune 407. пре Христа

(сеишембар)

535


Бит ка код Нотија, пропеће 406. Јодине пре Христа

Б ит ка код АрГинуских острва, 406. iogune пре Христа

Суђење стратезима

536

ватно сматрао да би таква пустоловина била ризична док не побере нове војничке и дипломатске успехе. Прилика је пропала и није се више поново указала. Један мали инцидент потпуно је променио расположење у Атини. Једна атинска флота, која је чувала Ефес, налазила се код Нотија и Лисандру је пошло за руком да је порази и зароби 15 бродова. Иако није присуствовао бици, Алкибијад је био одговоран и изгубио је углед у Атини, где су са поверењем ишчекивали вести о одлучујућој победи. Одмах су наименовани нови стратези, а Алкибијад се повукао у утврђење на Хелеспонту које је себи, још као изгнаник, обезбедио у случају потребе. Као врховни заповедник морнарице наследио га је Конон. Током наредне зиме Пелопонежани су организовали флоту веће снаге но што су је за много година имали - 140 бродова; али, Лисандар је морао да уступи место новом заповеднику Каликратиди. Пелопонежани су у почетку освајали све пред собом. Заузели су тврђаву Делфинион на Хију и град Метимну на Лезбу; Конон, који је имао само 70 бродова, био је натеран да прихвати битку изван Митилене и изгубио је 30 тријера. Остатак флоте је био блокиран у митиленском пристаништу. Ситуација је била критична и Атина није погценила опасност. Златни и сребрни вотивни дарови из храмова на Акропољу били су претопљени да би се покрили трошкови изградње нове флоте; за услуге у критичној ситуацији обећана је слобода робовима, грађанско право странцима који су живели у Атини; крајем месеца Атина је са савезницима упутила флоту од 150 трирема да притекне у помоћ Митилени. Каликратида, који је сада имао 170 бродова, оставио је 50 лађа да одржавају блокаду, а са осталима је запловио у сусрет непријатељу. Дошло је до велике битке код Аргинуских острва јужно од Лезба; Атињани су били победници. Седамдесет спартанских бродова било је потопљено или заробљено, Каликратида је био убијен. Северац, који је задувао ван своје уобичајене сезоне, онемогућио је победницима да са својих потопљених бродова спасу посаде и да се врате у М итилену да униште остатак непријатељске флоте. Овај успех није извојеван без извесних жртава; било је изгубљено 25 бродова с посадама. Веровало се да су многи људи, који су плутали около на олупинама, могли бити спасени да су заповедници бродова предузели одговарајуће мере. Заповедници су проглашени за одговорне; тог питања су се латили политичари у Атини; стратези су били суспендовани и позвани да положе рачуне о свом држању. Стратези су пребацили кривицу на тријерархе; да би себе заштитили, тријерарси, од којих је један био Терамен, оптужили су


стратеге да нису издали наређења за спасавање војника пре но што је силовити ветар онемогућио да се то изврши, Нисмо у ситуацији да судимо о овом питању; пресуда, наиме, мора у потпуности зависити од ситуације, а што се детаља тиче, ми не располажемо прецизним подацима. Није јасно, на пример, да ли је олуја била довољно снажна да спречи сваки покушај спасавања. Претпоставља се, ипак, да је атински народ био у праву када је веровао да је ту било криминалног нехата. Разумљива огорченост коју је осећао одвукла га је у злочин. О овом питању је одлучивала Скупштина, а не редовни судови. Била су одржана два заседања и осам стратега који су били присутни код Аргинуских острва осуђени су на смрт и конфискацију имовине. Погубљена су шесторица, укључујући Трасила и Перикла, сина славног државника; друга двојица су се мудро изгубила. Шта год да је закон предвидео за овај случај, казна је била непримерено строга; али, најгоре је било то што је Скупштина прекршила признату праксу у Атини изрицањем заједничке пресуде свим оптуженима, уместо појединачног суђења сваком окривљеном. Формално то стварно није било противзаконито; присталице стратега, наиме, нису имале храбрости да примене graphe paranomon. Протести нису имали утицаја на раздражену гомилу жедну освете23. Интересантан је податак да се филозоф Сократ, који је случајно кобног дана био један од притана, успротивио гласању. Сва државна уређења, демократија, као и олигархија и монархија, имају своје ризике и неправде; ова епизода илуструје најтежу неправду коју независна Скупштина, под дејством изненадне провале силовитог расположења а неспутана било каквом одговорношћу, понекад почини - и покаје се. Победа код Аргинуских острва вратила је Атињанима доминантан положај у источном егејском простору и подстакла је Лакедемоњане да понове исте предлоге за мир које су понудили пре четири године, након битке код Кизика: да се Декелеја евакуише и да свака страна остане у затеченој позицији. Захваљујући утицају демагога Клеофонта, за кога се причало да је дошао пијан на Скупштину, понуда је била одбијена. Спартанцима није преостало ништа друго до да реорганизују своју флоту. Етеоник је прикупио остатке бродова и отпловио на Хиос, али није могао да исплати морнаре који су били принуђени да раде као најамни радници на пољима сељака на Хију. 23 Н ецивилизована реакција народа може се делимично објаснити великим значајем који је придаван томе да се м ртвац прекрије земљом. О сећања су се разбуктала, јер је било време А патурија, породичног празника, и рођац и покојних морнара носили су црнину у знак жалости.

537


Завера са шрском на Х и ју

Лисандар поново изабран за заповедника, 405. 1одине пре Христа

Лисандров уш ицај на Кира

Лисандрова победа код Егоспотама (крај лета, 405. 1 одине пре Христа

538

У зиму су ови приходи за живот пресахли; пошто им је претило гладовање, сковали су заверу да опљачкају град Хиос. Завереници су се договорили да носе штапове трске као знак међусобног распознавања. Етеоник је открио заверу, али било је толико много људи са трском, да се плашио отвореног сукоба и смислио је лукавство. Шетајући у пратњи 15 наоружаних људи улицама Хија, набасао је на човека који је боловао од запаљења очију; човек је управо излазио из хирургове куће; видећи да има штап од трске, Етеоник је наредио да га убију. Окупила се маса света и почела да се распитује зашто је човек убијен; одговор је био: „Зато што је имао штап од трске.“ Пошто се то рашчуло, сваки човек који је носио трску тако се испрепадао, да је бацио трш чани штап. Хијани су тада пристали да дају месечну плату људима који су се одмах укрцали на бродове. Овај догађај открива да је новац из Персије престао да пристиже. Владало је опште уверење да, ако треба обезбедити даљу сарадњу Персије и ако треба оживети пелопонеску ствар, команду над флотом ваља поново поверити Лисандру. Али, у Спарти је постојао закон да нико не може бити два пута науарх. Овом приликом су заобишли закон тако што су Лисандра послали као секретара, али је договорено да стварну команду има он, а не номинални науарх. Лисандар је посетио Кира у Сарду, учврстио је свој некадашњи утицај на краља и добио је новац који је тражио. Уз помоћ која је пристизала од организованих лаконофилских странака у разним градовима убрзо је опремио флоту. Један неочекивани догађај подарио му је још већу моћ и углед. Краљ Дарије се тешко разболео, очекивала се његова смрт и Кир је позван да буде крај његове самртничке постеље. За време свог одсуства Кир је своме пријатељу Лисандру поверио управу над својом сатрапијом и прикупљање пореза. Знао је да за овог изузетног Спартанца новац не представља искушење, а бојао се да толику моћ повери неком персијском племићу. С тим ресурсима, Лисандар је брзо доказао своју способност. Када су га у Ефесу напали Атињани под Кононовом командом, избегао је битку; а потом је, пошто се непријатељ разишао, запловио прво на Родос, а затим преко Егејског мора до атичке обале, где се посаветовао са Агидом. Прешавши поново преко Егејског мора, запутио се на Хелеспонт и опсео је Лампсак. Атинска флота од 180 бродова поново се окупила и пошла је за њим. Лампсак је освојен пре но што су Атињани стигли у Сестос, али су они одлучили да принуде Лисандра да прихвати битку коју је избегао код Ефеса и са том намером су пловили дуж обале док нису стигли до Егоспотама Козјих река, незаштићеног жала без места за пристајање наспрам

Опадање и пад атинске империје

Лампсака. То је био лош положај, јер су све намирнице морали да добављају из Сеста удаљеног око 3 km, док је пелопонеска флота била у одличном пристаниш ту с добро снабдевеним градом у свом залеђу. Пловећи преко мореуза, Атињани су открили непријатеља у развијеној формацији за битку и на тако за њега повољном положају да би напад био сулуд; непријатељ је имао наређење да се не помера док га не нападну. Атињани су били принуђени да се врате у Егоспотаме. Током четири дана ова ситуација се понављала. Атинска флота је свакога дана једрила преко мореуза настојећи да изазове Лисандра на битку; њена су настојања сваког дана била безуспешна. Из свога утврђења у суседству, Алкибијад је уочио неповољан положај Атињана и, дошавши у Егоспотаме, стратезима је добронамерно саветовао да пређу у Сестос. Њ егов трезвени савет примљен је хладно, можда уз увреде. Када би се флота са свог дневног крстарења враћала у Лампсак, морнари би се обично искрцали и раштркали по обали. Петога дана Лисандар је послао извиђачке бродове који ће, чим атинске посаде изађу на обалу да обедују, флоти дати сигнал одсјајем штита. На сигнал је цела Пелопонеска ескадра, која се састојала од око 200 бродова, нагло завеслала преко мореуза и изненадила небрањену атинску флоту. Није дошло до битке, отпора није било. Двадесет атинских бродова у стању борбене приправности је побегло; преосталих 160 одмах је заробљено. Владало је опште уверење да је међу стратезима било издаје; могуће је да је Лисандар поткупио Адиманта, који је заробљен и поштеђен. Сви заробљени Атињани, њих 3000 или 4000, били су погубљени. Врховни заповедник Конон, који се није задесио међу неспремнима, успео је да побегне. Када су се припремали за битку, грчки бродови су обично износили са бродова своја једра; пелопонеске триреме су оставиле своја једра на рту Абарну у близини Лампсака. Обавештен о томе, Конон је смело дојурио до Абарна, запленио једра и тако онемогућио Лисандра да успешно организује потеру. За одговорног заповедника била би лудост да се врати у Атину с вестима о тако ужасном поразу; пославши кући 12 од 20 тријера које су побегле, Конон је са остатком бродова одједрио да заштити Еуагору, краља Саламине на Кипру. Никада није уз тако мало жртава извојевана пресудна победа попут ове коју је Лисандар извојевао код Егоспотама.

Сиш уација у А т ини

Вести о пропасти стигле су у Пиреј ноћу и „те ноћи нико није спавао". Град се сећао свирепих казни на које је више пута осудио друге, попут Мела и Скионе, и дрхтао је при помисли да би иста казна сада могла и њему да се изрекне. Атињанима је било тешко да схвате да је њихова поморска сила уништена једним ударцем; сада су 539

И с т о р и ј а Грчке д о с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Атина се покорава

540

морали да се припреме да издрже опсаду. Али, блокаду је одгодила Лисандрова политика. Он није имао намеру да нападне Атину, него да је, док се не преда, изнурује глађу; у тој намери је отерао у Атину све атинске клерухе које је затекао на острвима, да би повећао број изгладнелог становништва. Пошто је завршио покоравање атинске империје на Хелеспонту и у Тракији и пошто је средио прилике у тим областима, Лисандар је најзад са 150 бродова упловио у Саронски залив, заузео Егину и блокирао Пиреј. У исто време, спартански краљ Паусанија ушао је у Атику, сјединио своје снаге са Агидовим и утаборио се у Академији западно од града. Атински бедеми су, ипак, били одвећ чврсти да би се нападали; почетком зиме војска се повукла, а флота је остала у близини Пиреја. Пошто су им намирнице биле на измаку, Атињани су израдили мировне предлоге, нудећи да се одрекну своје империје и да постану лакедемонски савезници. Посланици су били одбијени код Селасије; ефори их неће примити уколико не донесу прихватљивије услове; саопштено им је да је рушење Дугих зидова у дужини од десет стадија (1640 m) неопходан услов за мир. Била је лудост успротивити се; па ипак, Атињани су се успротивили. Демагог Клеофонт, који је два пута спречио склапање мира када је могао да се склопи часно, први пут након битке ког Кизика, затим после битке код Аргинуских острва, спречио га је и сада када је могао да се склопи само са понижењем. Изгласан је апсурдан декрет да нико никада не сме предложити прихватање оваквих услова. Али постојала је опасност да таква тврдоглавост натера непријатеља да инсистира на безусловној предаји; ситуација је, наиме, била безнадежна. Терамен је узео на себе да посети Лисандра и да настоји да добије повољније услове, или да у сваком случају извиди како ствари стоје. Њ егов стварни циљ био је да добије у времену и да народу остави времена да се опамети. Остао је код Лисандра три месеца, и када се вратио у Атину, затекао је грађане спремне да се покоре под било којим условима. Људи су умирали од глади, а промена расположења нашла је свој израз у погубљењу Клеофонта, који је био осуђен на основу оптужби да је избегао војну службу. Терамена су послали у Спарту с пуним овлашћењима. Интересантно је откриће да је током тих немирних месеци био изгласан декрет којим је у Атину враћен славни грађанин који је осуђен као неспособан стратег, човек чији ће геније обесмртити овај рат који се сада примицао крају - историчар Тукидид. У Спарти је била сазвана Скупштина пелопонеских савезника да одлучи како да се поступи према скрханом непријатељу. Владало је опште мишљење да не треба имати милости, да Атина треба да се потпуно разори и сав живаљ да се прода у робље. Међутим, Спар-


та никада није према Атини осећала огорчење попут онога које је покретало Коринт и Тебу; Спарта није била ни сусед, ни супарник у трговини. Разарање Атине могло је бити политички корисно, али је Спарта, уз све своје мане, могла у неким приликама да се уздигне до племенитијих гледишта. Одлучно је одбацила варварски предлог Савеза; она неће збрисати грчки град који је Грчку задужио тако племенитим заслутама у рату против персијског завојевача. То се десило пре више од две генерације, али се није смело заборавити; Атину је спасла њена прошлост. Услови мира су били: Дуге зидове и пирејска утврђења треба да сруше; Атињани губе све своје иностране поседе, али задржавају аутономију у границама Атике са Саламином; предали су своју целокупну флоту, изузев 12 тријера; свим изгнаницима се допушта повратак; Атина постаје савезница Спарте, свечано обећава да ће следити њено вођство. Чим су услови ратификовани, Лисандар је упловио у Пиреј. Одмах је отпочело рушење Дугих зидова. Атињани и њихови освајачи заједнички су их рушили уз свирку фрулаша; усхићени савезници су веровали да је Хеленима напокон свануо дан слободе. Лисандар је дозволио Атини да задржи 12 трирема, и, након званичног почетка рушења утврђења, одједрио је да покори Самос.

М ировни успови намет нут и А т ини

404. Године ире Христа, април

Пошто је егејски свет схватио да је атинска поморска моћ неповратно сломљена, изгледало је мало вероватно да ће Спарта наићи на било какав отпор атинских савезника; међутим, Самос је остао непоколебљив. Атина је великодушно поступала према његовој демократији која је била установљена после побуне 440-439. године пре Христа. Самос је од 411. године пре Христа био главна база атинске флоте. Атина је изразила своју захвалност овој готово несмотреној лојалности тако што је понудила свим Самљанима атинско грађанско право и предузела кораке да укључи Самос у све мировне преговоре. У извесном смислу, то је био празан гест, јер је и сама Атина била осуђена на пропаст; али, када је атинска демократија била обновљена, првобитни декрет је био поново потврђен24. Али, Самос је тада већ био принуђен на капитулацију. Успостављена је олигархија уз спартанску подршку, а демократи, присталице Атине, били су отерани у изгнанство. Ако се има у виду њихово 24 Оригинални декрет је био изгласан 405. године пре Христа. Натпис у M L 94: Атињани су одлучили: „да he становници Сама бити Атињани, али ће задржати уређење какво хоће... и након склопљеног мира, саветоваће се са Атињанима у свим другим питањима“. Када је атинска демократија била обновљена, Скупштина је 403/2. године поново објавила оригинални декрет, а са њим и два друта који су га потврђивали и проширивали, међутим, до тог времена, проспартански олигарси потчинили су Сам својој власти, натписи у Тоду, G H I II. 97. 541


Успостаељање Тридесеторице Драконтидовом псефизмом (лето, 404. 1одине пре Христа

Сумња у олишрхијске сплетке

насилно сузбијање олигарха 411. године пре Христа, то што нису били погубљени била је заслуга Спарте. Не треба претпоставити да су сви Атињани били утучени и ојађени због страшног понижења које је задесило њихов родни град. Велики број изгнаника се вратио захваљујући овој несрећи; екстремна олигархијска странка се радовала страној окупацији; сматрала је, наиме, да окупација пружа прилику за подривање демократије и поновно увођење уређења налик на оно које су покушали да уведу након похода на Сицилију. Терамен је једва чекао да поново покуша да уведе своју омиљену политију. Од изгнаника је најистакнутији и најодлучнији био Критија, Калајсхров син, члан исте породице као и законодавац Солон. Био је многострана личност, Горгијин ученик и Сократов пријатељ, беседник, песник и филозоф. Изгнаници су се повезали са домаћим олигарсима, скован је заједнички план акције; главне демократске вође одмах су биле похватане и бачене у тамницу. Лисандар је тада био позван да интервенише да се успостави нови устав; Скупштина је, у страхопоштовању због његовог присуства, гласала (псефизма) за предлог који је дао Драконтид: да се наименује тело Тридесеторице да саставе законе и да управљају државним пословима док се не заврш и устав25. Олигарси се нису ни потрудили да укину закон по коме је предлагач ове мере нужно долазио под удар мере Graphe paranom on ; били су сигурни у своју моћ. Критија, Терамен и Драконтид нашли су се међу Тридесеторицом наименованих. Слом атинске моћи донео је корист олигархијској странци; чак се сумњало у то да су присталице олигархије током многих протеклих година свесно планирали да препусте град на милост непријатељу ради крајњег циља, уништења демократије. На овакву претпоставку нарочито су указивале улога коју је Терамен одиграо у осуди стратега који су победили код Аргинуса, улоге које је затим имао у преговорима за М ир и у успостављању олигархије, као и озбиљне сумње у издају поводом катастрофе код Егоспотама. Требало би узети у обзир и покушај Већа од четири стотине чланова да се споразуме са Спартом, док би и релативно благи услови наметнути Атини указивали у истом правцу. Чини се да је једна ствар извесна. Олигархијска странка очито је тежила миру и Клеофонтово непрекидно противљење (политички неумесно, као што смо видели) показује да је сумњао у намере олигарха. М ора се такође

25 Лисијин говор (12. 76) додаје важан детаљ да је од Тридесеторице њих десеторо требало да бира Терамен, других десеторо „петорица ефора“ (које су незванично именовали олигарси) и десеторо „од оних који су били присутни“. 542


признати да понашање Атињана кад су успоставили базу код Егоспотама и затим се предали непријатељу, попут оваца које воде да буду жртвоване, показује извесну лудост која би изгледала готово невероватно да иза ње није крило издајство; ова сумња је потврђена благошћу према Адиманту. Мора се, ипак, признати да је несхватљиво како би издаја успешно била остварена без прећутног пристанка Конона, врховног заповедника; изгледа да на њега није пала ни трунка сумње. Цео проблем сплетки олигарха током последњих осам ратних година остаје обавијен знатно већом тајновитошћу од оскрнављења Херма.

10. Владавина Тридесеторице и обнова демократије Тридесеторица су били наименовани у циљу састављања новог устава; њихова овлашћења управног тела требало је да трају само док не доврше свој законодавни рад. Ипак, већина њих, као и Критија, који је био духовни вођа, нису озбиљно помишљали да створе ново уређење; гледали су на тај задатак као на обичан изговор да се домогну власти; једини циљ био им је да у својим рукама држе власт успоставивш и једноставну олигархију. У овоме, ипак, нису били потпуно једнодушни. Барем један од њих, Терамен, није имао склоности за праву олигархију, већ је још увек искрено настојао да уобличи уређење, подједнако прожето елементима демократије и олигархије. Ова неподударност мишљења двојице најспособнијих људи, Критије и Терамена, убрзо је довела до кобног раскола.

Владавина Тридесеторице от прилике од септембра 404. до маја 403. Године пре Христа

Међутим, прве мере Тридесеторице биле су спроведене у духу искреног једнодушја. Било је наименовано Веће 500, састављено од непоколебљивих присталица олигархије. Припале су му судске функције које је раније имао народ. Тело Једанаесторице, под командом Сатира, осионог и безобзирног човека, било је одређено за полицијске дужности, а стража у Пиреју поверена је телу Десеторице. Истакнути демократи, који су се супротставили успостављању олигархије, били су том приликом похапшени, изведени пред Веће и осуђени на смрт због ковања завере. До тада је владало јединство, али Терамен би се у овом тренутку зауставио. У оваквим околностима умерени предлози имају слабог изгледа да победе јер их стављају напоредо са екстремним политичким мерама одлучних личности попут Критије, који се вратио у Атину огорчен и осветнички расположен према демократији, беспоштедно одлучан да спроведе апсолутни деспотизам и збрише све елементе народног отпора. Политија са широком основом, коју је Терамен желео, за Критију је

Прве мере

Раскол

543


Тиранија

Држање Терамена

544

била исто толико штетна колико и стара демократија - у коју би се, био је убеђен, убрзо изметнула. Критија и његове колеге су стога зазирали од свих истакнутих грађана са умереним ставовима, били они присталице демократије или олигархије, који су нестрпљиво чекали устав за чију је израду било наименовано тело Тридесеторице - од оних на којима би углавном почивала Тераменова политика уколико би се остварила. Тридесеторица су као део свога програма обзнанили да ће очистити град од злочинаца. Погубили су одређен број људи лошег карактера, укључујући и неке озлоглашене потказиваче; али, сада су почели да убијају, са суђењем или без њега, не само истакнуте демократе већ и људе олигархијских погледа, који су, иако непријатељи демократије, гледали са неодобравањем на неправду и безакоње. Међу поменутим жртвама био је и Никерат, Никијин син. М отивима страха и освете убрзо се придружила жеђ за пљачком; неки су људи били погубљени само зато што су били богати, док су многи побегли, срећни што су спасли главу. Чак су и метеци, који су имали мало везе са политиком, били опљачкани; тако су беседник и логограф Лисија и његов брат Полемарх, који је држао уносну радионицу штитова, били ухапшени; Лисији је пошло за руком да избегне смрт, а Полемарх је био погубљен. Док су многи Атињани погубљени отровом од кукуте, или су отерани у прогонство, од других се захтевало да помажу у одвратној служби хапшења својих суграђана, да би тако постали саучесници држаЕних власти. Тако су филозофу Сократу и четворици других наредили, уз строге претње, да ухапсе честитог грађанина Леонта из Саламине. Сократ је без предомишљања одбио да изврши наређење тирана; други нису били тако храбри. М еђутим, Сократ није био кажњен за непослушност; ова благост је можда била последица осећања искрене оданости Критије, који је био један од његових ученика и пратилаца; том је осећању Критија мирно могао угодити, пошто филозоф није био ни богат ни популаран. Терамен се безрезервно успротивио овим судским убиствима и систему организоване пљачке. Већина чланова Већа имала је исте замерке као он и, да није било Критијине спретности и снаге, могао је да успостави умерено уређење. Чињеница је да су његови протести навели Тридесеторицу да прош ире основу на којој је почивала њихова власт створивши тело од 3000 грађана; ови су имали привилегију да носе оружје и право да им суди Веће. Свима осталима Тридесеторица су могла да изрекну смртну казну без суђења. Тело од 3000 грађана практично није имало политичких права и бирано је, бар колико је то било могуће, међу присталицама власти, од


којих су најоданији чинили хиљаду витезова. Ова мера, природно, није задовољила Терамена; његови предлози су у ствари били упогребљени за сасвим различиту сврху - да владу обезбеде, а не да је промене. У међувремену, изгнаници које је олигархија истерала из Атине нису седели скрштених руку. Нашли су прибежиште у оним сусед ним државама - Коринту, Мегари и Теби - које су биле огорчени непријатељи Атине, али су сада знатно мењале своје расположење. Незадовољство због арогантног владања Спарте, која је одбила да им да део ратног плена, учинило је да помирљивије гледају на обореног непријатеља и да се згражавају над поступцима Тридесеторице, који су били под Лисандровом егидом. Стога су били не само спремни да пруже гостопримство изгнаницима из Атине већ и да пруже извесну помоћ за ослобођење њиховог града од угњетавања тирана. Први корак учинила је Теба. Трасибул и Анит, са четом од 70 изгнаника, заузели су атичку тврђаву Филу на Парнету, близу беотске границе; оспособили су за одбрану јак камени зид, чије рушевине још увек стоје. Тридесеторица су извели своје снаге - своје верне коњанике и Три хиљаде хоплита - и почели блокаду утврђења. Али, правовремена снежна олуја је прекинула опсаду; војска се повукла у Атину, и током следећа три месеца, или више, није се предузимало ништа више против Трасибула и људи у Фили.

И зш аници

Трасибул осваја Филу, от прилике децембра 404. године пре Христа. Први поход Тридесеторице прот ив Трасибула, децембра 404. или јануара 403. iogune пре Христа

Олигарси су се сада нашли у опасном положају: споља им је претио непријатељ, против кога им напад није био успешан, док их је изнутра угрожавала снажна опозиција. Схватили су да ће утицај Терамена, потпуно разочараног њиховом политиком, превагнути на њихову штету и решили су да га се ослободе. Разместивши близу ограде већнице известан број оданих креатура наоружаних скривеним бодежима, Критија је устао у окупљеном Већу и оптужио Терамена као издајника и завереника против државе - човека у кога се не може имати нимало поверења с обзиром на она врдања која су му донела надимак „Чизма за сваку ногу“. Кажу да је одговор Терамена, који је осудио политику Критије и његових колега, побрао аплаузе већине чланова Већа, који су стварно саосећали са њим. Видевши да ће Веће ослободити Терамена, Критија је прибегао крајњој мери. Прецртао је Тераменово име са списка Три хиљаде, а онда га је заједно са својим колегама осудио на смрт - они, наиме, који нису били на списку, нису имали право на суђење. Изгледа да су овом чину дали привид законитости. Био је изгласан закон - претпоставља се на лицу места - по коме се особе, које су се успротивиле Већу од четири стотине чланова 411. године пре Христа, или су учествовале у разарању утврђења на Еетионији, 545

И с т о р и ј а Гр чке д о с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

морају лишити грађанских права26. Терамен је прискочио светом огњишту и замолио Веће да га заштити; али, Веће је било пренеражено од страха и на заповест Критије Једанаесторица су ушла и одвукла молиоца од жртвеника. Био је одведен у затвор; одмах су му дали да испије отров од кукуте; пошто га је попио, капљицу која се задржала на дну пехара је избацио, као што то обично на гозбама чине играчи котаба' наздравивши „Ову капљицу лепом КритијиГ Било је можда делића истине у оптужбама којима га је отмени Критија засуо са подијума Већнице. Терамен је могао бити неухватљив и бескрупулозан када су у питању била средства и начини постизања циља. Али, у свом главном циљу био је савршено искрен. Био је искрен у жељи да створи умерено уређење које треба да обједини добре стране и олигархије и демократије и да избегне њихове недостатке. Нема сумње да је искрено био заинтересован да оствари овај политички експеримент. Сам карактер ове политике повлачио је за собом привидну неискреност и будио је сумњу. Он га је навео да осцилира између олигархијске и демократске странке, јер је настојао да у обема задобије утицај и ослонац, како би коначно остварио свој средњи план. Стога су присталице демократије у њему видели олигарха, а олигарси су у њега сумњали као у демократу. Док оцењујемо Терамена, треба да имамо на уму да политичар који у несигурним временима жели да усмери државу средњим курсом између два екстрема, једва може избећи осцилације и погрдан надимак „Чизма за сваку ногу“27. 26 Према А т и н с к о м У ст а ву, овај закон је био изгласан истовремено са законом који је овластио Тридесеторицу да убију било кога ко није у списку Три хиљаде. ’ K d tta b o s је била омиљена игра у Грчкој на гозбама. Погекла је у грчким градовима на Сицилији. Каква је то игра била сазнајемо из литерарних извора и из цртежа на грнчарији. Циљ игре је био да се из фијале или килика остатком пића, из лежећег или стојећег положаја вештим замахом руке погоди мета на извесној раздаљини. Мета је била или метални диск ослоњен на стубић, који би, када се обори, зазвечао, или мале посуде које су плутале у посуди са водом и које би при поготку тонуле. Учесници у игри могли су тај остатак пића наздравити „лепој“ особи, што је била својеврсна изјава љубави. Прим. прев. 27 У IV веку пре Христа Терамен је, чини се, постао нека врста свеца заштитника умерене олигархије, и смисао извештаја о оба олигархијска преврата у А т и н с к о м У ст аву искривљен је њему у прилог; али, за Тераменовог живота, било је оштрих разилажења мишљења о њему. Тукидид се дивио његовим способностима (VIII 68. 4): „био је добар скупштински говорник и интелигентан човек“ (оите einelv оите yvo>vai d6i3varoc;), али као да је његову активну опозицију Већу од четири стотине чланова сматрао опортунизмом. За директнију, али необјективнију осуду видети Лисију, 12. 62-80. Погрешно је очекивати потпуну доследност. Терамен је био најбољи у својој последњој сцени, најгори у осуди стратега после битке код Аргинуских острва. 546


После Тераменове смрти, Тридесеторици је успело да лукавом преваром разоружају све грађане који нису уписани у списак Три хиљаде и да их истерају из Атине. Али, са непријатељем на атичком тлу, чији је број сваким даном растао, Критија и његове колеге осећали су се тако несигурно да су упутили посланство у Спарту да моли да им се пошаље лакедемонски гарнизон. Молба је била усвојена и 700 војника, под Калибијевим заповедништвом, било је уведено на Акропољ. Тридесеторица никада не би прибегли таквој мери да их није натерала крајња нужда; она је, наиме, не само била непопуларна већ су морали и да плаћају војну посаду из властите благајне28. Било је то можда првих дана месеца маја када су одлучили да по друти пут покушају да истерају демократе из Филе. Група витезова и спартански гарнизон су изашли из града, али их је у близини Ахарне ноћу изненадио Трасибул и натерао у бекство, наневши им велике губитке. Овај догађај изазвао је у Атини велико узнемирење и Тридесеторица су с правом страховали што се многе њихове присталице колебају. Решивши да себи обезбеде крајње прибежиште у случају да се не могу одржати у Атини, заузели су Елеусину и погубили око 300 Елеусињана. Нису то још заврш или кад се Трасибул спустио из Филе и заузео Пиреј. Сада је имао око 1000 војника, али без утврђења Пиреј се није могао лако одбранити. Распоредио је своје снаге на брду Мунихији, запосевши храмове Артемиде и грачке богиње Бендиде, који су се налазили на врху стрме улице; на највишем положају су били лако наоружани пешаци с кратким копљима и праћкаши, спремни да гађају преко глава хоплита. Заузевши овај положај, са својим пророком крај себе, Трасибул је очекивао напад Тридесеторице који су све своје снаге довели доле у Пиреј. Док су се ови успињали узбрдо, главе им је засуо пљусак кратких копаља и стрела и када су под њим за тренутак неодлучно застали, хоплити предвођени пророком сјурили су се доле на њих; пророк је сам себи прорекао смрт у бици и први је погинуо. Убијена су седамдесеторица непријатеља, међу којима и Критија. За време примирја, које је склопљено да би покупили своје мртве, грађани обе стране су међу собом разговарали и Клеокрит, гласник

Спартански Гарнизон заузима Акропољ

Д руш поход прот ив Филе, почетком маја 403. Године пре Христа

М унихијска биилка

Криш ијина смрш

28 Бјури, пратећи Бусолта, прихвата хронологију А т и н с к о Г У ст а ва , 37. 2: Ксенофонт смешта обраћање за помоћ Спарти и слање спартанског гарнизона мало после избора Тридесеторице, а следи га Диодор (XIV 4. 3-4). Овај извештај савременика има више вероватноће да буде тачан од А т и н с к о Г У ст ава који је пристрастан у односу на Терамена. Накнадно утврђивање датума ослобађа Терамена сваке одговорности и за врло непопуларан корак. 547


Први одбор Десеторице

Олшарси се обраћају за помоћ Спарт и (касно пролеће 403. године пре Христа). Спарта инт ервениш е

548

Елеусинских Миста, подједнако упечатљива личност и због свог звонког гласа и због свог светог звања, обратио се присталицама Тридесеторице: „Суграђани, зашто желите да нас убијете? Зашто нас терате у изгнанство, нас који вам никада нисмо зло нанели? Заједно смо учествовали у верским обредима и светковинама; били смо вам другови у школи, у хору; борили смо се заједно са вама за слободу и на копну и на мору. Заклињемо вас заједничким боговима, напустите страну Тридесеторице, безбожних чудовишта, који су ради личне користи за осам месеци побили више Атињана него што су то Пелопонежани учинили током десет ратних година. Верујте, да смо пролили исто толико суза колико и ви за онима који су сада погинули!“ Овај општи апел и појединачни апели у истом тону морали су, у тако потресном часу, утицати на већ поколебане војнике Тридесеторице, који су сада изгубили свога способног и насилног вођу. Било је размирица и неслоге не само између Три хиљаде и Већа него и између саме Тридесеторице. Постало је јасно да владавина Тридесеторице не може опстати и да се, ако треба спасавати олигархију, мора установити нова управа. Општи збор Три хиљаде свргао је Тридесеторицу и уместо њих установио тело Десеторице чланова, по једног из сваке филе. Један члан Тридесеторице био је поново изабран за члана нове владе, а остали су се повукли у прибежиште које су себи припремили у Елеусини. Ново тело Десеторице заступало је погледе оних који су били искрено одани олигархији, али нису одобравали екстремну политику Критије и његових колега. Нису успели да се споразумеју са Трасибулом, коме су свакодневно пристизала појачања и у људству и у наоружању; грађански рат се наставио; ускоро је постало јасно да без стране помоћи Атина неће моћи да се супротстави демократима у Пиреју. Десеторица су стога упутили у Спарту посланство; отприлике у исто време, остатак Тридесеторице у Елеусини је послао поруку са своје стране ради исте ствари. Оба посланства су приказала демократе у Пиреју као бунтовнике против спартанске моћи. Лакеде монска влада је, под Лисандровим утицајем, била подстакнута да подржи Десеторицу. Лисандар је окупио војску у Елеусини; упућено је 40 бродова под заповедништвом Либија, његовог брата, да пресеку прилив намирница које су демократама стизале морским путем. Сада је за Трасибула и његову дружину перспектива била суморна; али, спасла их је неслога у лакедемонској држави. Лисандров утицај, који је последњих година био неприкосновен, видно је опадао; краљ Паусанија био је његов отворени противник; многи други из владајуће класе завидели су Лисандру на моћи, сметала им је његова ароганција, а можда су и сумњали у његове намере. Олигархије које


је увео у Атини и у другим градовима атинске империје обрукале су се лошом владавином и крвопролићем, а та брука се негативно одразила на славу њиховог творца. Лисандар није ни започео свој посао кад је Паусанија наговорио ефоре да му повере задатак да среди прилике у Атини; Лисандар је доживео понижење да војску коју је сам окупио преда своме супарнику. Један пораз је уверио Трасибула да би било мудро да преговара; на другој страни Паусанија је сменио непомирљиву Десеторицу и на њихово место довео је другу Десеторицу, умеренијих погледа. Тада су се обе стране, и град и Пиреј, потчиниле спартанској интервенцији; Спарта се под покровитељством краља Паусаније необично добро показала. Из Лакедемона је упућена комисија од петнаест чланова да помаже краљу и дошло је до измирења. Услови су били генерално и узајамно помиловање за сва дела у прошлости; из тога су били изузети само Тридесеторица, Десеторица, који су држали Пиреј за време владавине Тридесеторице, Једанаесторица, који су извршавали смртне пресуде Тридесеторице, и Десеторица, који су наследили Тридесеторицу. Од свих ових изузетих лица је тражено да, уколико хоће да остану у Атини, оправдају своје поступке. Елеусина је требало да чини независну државу и сваки Атињанин је могао да у одређеном року емигрира у Елеусину, ако то жели. Ноћна мора Атине напокон се окончала: година и по олигархијске тираније са страним војницима на Акропољу. Атина је своје ослобођење дуговала Трасибуловој енергичности и Паусанијином такту. Паусанија је још више испољио свој такт немешањем у рад помирених странака које су уређивале устав. Донет је декрет, на Тисаменов предлог да треба наименовати „законодавце" за ревизију устава, а да у међувремену државом треба да се управља у складу са „Солоновим законима и Драконтовим институцијама". Кружила је и идеја да земљишни посед буде квалификација за права у политици29. Међутим, била је то сасвим непрактична идеја. Овакав критеријум би искључио богагаше а укључио многе из четврте класе. На крају, није испробан било какав нови експеримент. Законодавци су обновили пређашњу демократију са неограниченим правима и Агина је отпочела нову етапу свога развоја. Амнестије су се верно придржавали: демократи се нису осветили присталицама олигархијске тираније. Али, лакше је било опростити но заборавити; током многих година након помирења ипак је прављена разлика, не 29 сија, 34.

Паусанија на положају заповедника

ДруГо шело Десеторице

Крај Грађанско! рат а у А т ици

Сеишембар 403. iogune пре Христа

Изабрани су Номотети. Привремено уређење

Наш доказ представља фрагмент говора који се противи овој мери, Ли-

54 9

И с т о р и ј а Грчке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

званично, него у обичним животним ситуацијама, између „људи из града“ и „људи из Пиреја" - људи који су се борили за слободу и оних који су се борили против ње. То је било готово неизбежно; све док су олигарси држали Елеусину, могло је бити чак извесне основе за подозрење у лојалност њихових некадашњих присталица. Након отприлике две године независности, Атина је напала Елеусину; елеусински стратези су заробљени и погубљени, а град је поново заузео свој стари положај као део Атике. Надаље, током скоро три генерације, атинска демократија била је савршено безбедна од опасности или страха од неке олигархијске револуције. О ва страшна ноћна мора Тридесеторице поставила је Атину на основу чвршћу но било кад раније.

XII иоглавље

Хегемонија Спарте и Персијски рат 1. Хегемонија Спарте Спарта је испунила задатак који је била принуђена да предузме и који је у извесној мери нерадо предузела - уништење атинске империје. Премда јој га Хелада није једногласно наметнула, био је то задатак који је годио најдубље укорењеном осећању Грка, њиховој љубави према политичкој независности. Атинска империја је то осећање вређала и, ако оставимо по страни посебне интересе, на понижење моћне виновнице нужно се гледало с нехотичним задовољством, чак и међу онима који нису били непријатељи Атине. Прокламовани циљ Спарте од почетка до краја био је да врати слободу државама које је „поробила" Атина и да заш тити слободу држава угрожених атинском амбицијом. Сада, када је тај циљ у потпуности остварен, како се само пожелети могло, било би коректно од Спарте да се повуче на свој стари положај, препуштајући градовима који су припадали атинској империји да сами сређују своје прилике - ако би њени поступци били усклађени са прокламацијом. За државу у положају Спарте алтернативни пут био би да отворено преузме као наследство атинску империју и да, као империјална сила, настави остваривање циљева и политике Атине. Друге су државе могле усвојити овај правац на своју корист, као и на корист Хеладе, али за Спарту је то било немогуће. Стога, када је Спарта, неспособна због природе својих институција и свога особеног духа да крене стопама своје пале супарнице, упркос свему решила да стави под своју контролу градове које је била кренула да ослободи, она није само цинично гурнула у страну своје високоморалне прокламације, већ је закорачила стазом амбиције која је њу саму упропастила и ојадила Хеладу. Главна црта хеленске историје током тридесет година после битке код Егоспотама је спартанска политика експанзије изван Пелопонеза; отпор изазван овом политиком води и препороду Атине као велике силе и уздизању Тебе. На крају је Спарта морала да се повуче само на Пелопонез, што је сасвим одговарало њеним институцијама. При њиховом стварању није се мислило на деловање Спарте изван Пелопонеза. Оне су биле исувише ригидне да би

Спарша увучена у оснивање империје

55i


Неподобност Спарте за империју

Декархије

Хармосши („конт ролори‘)

Контраст између ат инске и спартанске империје

552

се прилагодиле широј сфери власти у егејском простору. Само би потпуна револуција у спартанској држави могла учинити успешним њено настојање да прерасте у империју, али строги спартански систем био је исувише чврсто утемељен у ускогрудом спартанском карактеру, да би поднео такву револуцију. Можемо се питати до које мере је војсковођа, који је своју земљу довео на положај арбитра Хеладе, схватао тешкоћу усклађивања карактера лакедемонске политике са улогом империјалистичког града. Неспартанац, какав је био у многим погледима, Лисандар је вероватно имао просвећеније мишљење о управљању једном империјом него његови суграђани. Препричавала се анегдота како се Калибије, спартански хармост у Атини, пожалио Лисандру пошто га је млади атлета кога је увредио оборио на земљу; овај му је одговорио да не зна да влада слободним људима. Владати слободним људима у иностранству јесте оно што просечан Спартанац није умео да чини, али је Лисандар ипак морао да се послужи људима попут Калибија да би створио империју коју је одлучио да заснује. У сваком граду који је прешао из атинске под спартанску власт била је успостављена влада од десет чланова чију је власт подржавао хармост с лакедемонским гарнизоном. На овај су начин градови били изложени двоструком тлачењу. Страни управници су били грамзиви и практично ван контроле своје земље; домородне олигархије су биле генерално тиранске и ослобађале су се својих политичких противника ликвидацијама помоћу судских пресуда; декарси и хармост ишли су једни другима наруку. Лисандар је спроводио арогантно и без далековидости диктаторску власт која му је за извесно време припала и могла му је бити одузета сваког тренутка. Једина му је брига била да наметне чврст војни деспотизам државама спасеним из Атинског поморског савеза. Очигледно је да су атинска и спартанска империја имале мало тога заједничког. Пре свега, оштро их је разликовала чињеница да спартанску политику није оправдавао општи национални циљ попут оног коме је Атински поморски савез дутовао свој настанак. Тај је контраст био још флагрантнији ако се има у виду да се након битке код Егоспотама јавила иста потреба за панхеленским савезом ради одбране Хелена у Азији од Персије, као и после битке код Микале. Уопште не повезујући своју надмоћ са таквим циљем, Спарта је препустила Грке у Азији Великом краљу као цену персијске помоћи. Атина је задобила своју власт као заточница источних Хелена; Спарта је себи обезбедила надмоћ издавши их. Друго, методи помоћу којих су две државе остваривале своју власт биле су потпуно различите. Притужбе на рачун Атине, иако засноване на

Х е г е м о н и ј а С п а р г е и П е р с и ј с к и рат

чињеницама, претежно су биле сентименталног карактера. Атина је савезничке државе лишила аутономије: било је мало жалби на пљачку или угњетавање. Али, под лакедемонском влашћу, људи су подносили очигледне неправде и насиља и узалуд би тражили обештећење у Спарти. О духу система власти, који је увео Лисандар, може се судити по изјави да је воља сваког спартанског грађанина у подређеним државама сматрана законом. Ова изјава стиже од једног пријатеља Лакедемоњана. М оћни положај који је Лисандар у очима света стекао и у коме је неумерено уживао, није могао да не изазове завист и зебњу у самој Спарти. Држао је неку врсту краљевског двора на Саму и острвљани су му доделили бож анску почаст назвавш и по њему светковину која се до тада празновала као Херин празник. Био је позван натраг у Спарту и одазвао се позиву, носећи писмо сатрапа Ф арнабаза да га оправда. Али, када је писмо било отворено, уместо енком ија’ појавила се оптуж ница; Лисандра су исмевали као жртву персијске преваре. Допустили су му да се извуче из тренутне ситуације под изговором да по завету иде да посети храм Зевса Амона у Либијској оази. Али Л исандрово дело је опстало. Лакедемон је задржао свој мрски војни деспотизам, модификујући Лисандров систем тек толико да не инсистира на одржању декархија, већ је градовима допустио да их замене другим облицима владавине под егидом хармоста. Диодор нас, вероватно знатно претерујући, обавеш тава да је у империји сваке године убирано више од 1 000 таланата трибута. Примање таквог прихода била је политичка новина, а управљање њиме је повлачило за собом новчане трансакције врсте и размера које би „Ликург" строго осудио. Прилив позамашне суме злата и сребра у благајну, коју је Лисандар донео у Спарту, био је очигледно кршење Ликургове дисциплине. Тако су потребе империје натерале крути државни систем попут спартанског да попусти у једној тачки, где је напад посебно подмукао.

Лисандров опозив

Спартанска превласт трајала је једну генерацију, премда са интервалима у којима је била неефикасна, а њену историју за више од половине раздобља углавном су одредили њени односи са Персијом. Као што је своју надмоћ стекла помоћу Персије, тако исто је њеним посредством и изгубила, да би је поново повратила уз помоћ Персије.

404-371. iogune пре Христа

403. togune ире Христа

394. Године пре Христа 387-6. Године пре Христа

' E g ko m io n је свечана похвална беседа. П р и м . пр ев. 553


2. Кирова побуна и поход 10000 грчких најамника Кир и Тисаферн

Кир започиње непријатељске акције с пролећа 401. године пре Христа

Ксенофонш

Сада стижемо до епизоде која нас уводи у домаћу историју Персије, изван граница грчке географије, у средиште Персијског царства. По Даријевој смрти, престо је наследио његов најстарији син Артаксеркс, упркос смицалицама његове мајке Парисатиде, која је настојала да престо обезбеди млађем сину, свом љубимцу Киру. У овом спору око наслеђа, Тисаферн је подржао Артаксеркса и, када се Кир вратио у своју сатрапију у Малој Азији, Тисаферн је био постављен да мотри на њега. Лажна сумњичења и клевете често воде до остварења приписаног злодела и да Кир није био осумњичен, можда не би сковао план да свргне свога брата и да приграби краљевску власт. Али, знатно је вероватније да се Кир од почетка надао очевом престолу и да је решио да га наследи. За свој успех се углавном ослањао на велику војску грчких најамника које је почео да регрутује. Преврати који су недавно протутњали хеленским градовима, како у Азији тако и у Европи, избацили су на војно тржиште велике контингенте снажних мушкараца жељних посла и плате. За принчеву службу их је регрутовао Клеарх, Спартанац, који је имао положај хармоста, али су га се ефори одрекли и отерали га када је покушао да завлада као тиранин у Бизанту, попут новог Паусаније. Осим тога, лакедемонска влада, која је много дуговала Киру, била је подстакнута да га тајно подржава и да му пошаље - наводно у другу сврху - 700 хоплита. Војска коју је Кир окупио када је започео марш на Сусу обухватила је велику масу оријенталних трупа и око 13 000 Хелена од којих су 10600 били хоплити1. Циљ похода је у почетку био помно прикриван од војника и та тајна није била поверена ниједном заповеднику осим Клеарху. Горштачка племена из Писидије често су доносила невоље персијским сатрапима и њихово покоравање послужило је као згодан изговор. Међу најамницима који су били подстакнути да се прикључе походу против Персије због високе плате под командом персијског краљевића широке руке, био је Ксенофонт, витез из Атине, ученик и пријатељ филозофа Сократа. Њ егова чувена Анабаса или Успињање (војске од морске обале у унутрашњост земље) са Киром и њихово повлачење, начинила је од имена овог похода опш тепознату реч. 1 Ксенофонт процењује број Азијата са Киром на 100000, а Артаксерксову војску у бици код Кунаксе на 900000 људи. Ови бројеви су нереално високи: сличног претеривања има и у опису Ксерксовог похода, као и у опису војске која се супротставила Александру.

554

Х е г е м о н и ј а С п а р т е и П е р с и ј с к и рат

Лепота Анабасе лежи у једноставној непосредности и исцрпности у начину излагања, а њен велики историјски значај у чињеници да крчи нови пут: први пут, наиме, имамо привилегију да следимо корак по корак путовање кроз унутрашњост Мале Азије у срце Персијског царства, преко Еуфрата и Тигра. У првим поглављима има очаравајуће актуелности, с фразама које се понављају, као кратке белешке у дневнику - дневни маршеви од једног до другог града, број парасанга', дужина предаха, све је ревносно забележено. „Одатле Кир маршира две етапе, десег парасанга, до Пелте, настањеног града и ту остаје три дана.“ Пошто је кренуо из Сарда, Кир се упутио југозападним путем који води преко горњег тока Меандра у Колосу где су му се придружиле трупе једног од његових грчких заповедника, Тесалца Менона; одатле је ишао даље до Келајне где је сачекао долазак Клеарха. До тада је марш водио право ка наводној дестинацији - Писидији; али сада је Кир скренуо у супротном смеру, па је спустивши се до Меандра, марширао на север до Пелте и Керамон Агоре или Грнчарског трга, затим на исток до града названог Долина Каистра, у близини тврђаве Ипса. Овде су Грци затражили своју заосталу плату и Кир није имао новца да удовољи њиховом захтеву. Али, из шкрипца, који је могао бити кобан за његов подухват, избавила га је краљица Киликије Епијакса, жена Сијенесиса IV, која је приспела са приличним товаром новца. Њ ен долазак морао је бити у вези са приватним преговорима Кира и намесника Киликије. Пошто је Киров пут водио кроз Киликију, земљу са свих страна затворену тешко проходним кланцима, за Кира је било веома важно да се договори са владаром; с друге стране, Сијенесисова политика била је да своје акције подеси тако да се у сваком случају обезбеди, било да Кир победи или претрпи неуспех. Како је Киров план још увек био тајна, обазрива политика је била да деликатан договор повери најпоузданијој личности - краљици. Пошто је намирио потраживања својих грчких најамника, Кир је наставио марш (поред Тимбрија и Тиријаја) до Иконија, а одатле, путем који описује велику јужну окуку кроз Ликаонију, до Тијане. Допустио је Грцима да у пролазу пљачкају Ликаонију, сурову земљу са суровим живљем. Изгледа да се са Сијенесисом договорио да ће се претварати као да Киру пружа отпор, а Кир ће га тобоже опколити. Да би се овај договор остварио, Менонова регимента, у пратњи краљице Епијаксе, скренула је с пута којим је ишао остали део војске и пречицом је прешла преко Таура у

М арш кроз М алу А зију

Keramon Agora (сада Искам Кеуи)

‘ Parasagges, парасанг, персијска мера за дужину, отприлике 5-6 km. П р и м . прев.

5 55


Киликију. Можда су код Барате пресекли пречицом и прошли поред Ларанде, путем који је водио у Соле. Тако је Сијенесиса, који је као верни слуга Великог краља хрлио да заузме Киликијска врата, пролаз ка коме се кретала главнина Кирове војске, Менон изненадио с леђа. Пошто је било бесмислено да остане у кланцу, Сијенесис се повукао у једно планинско утврђење; шта се више од лојалног слуге Великог краља могло очекивати да учини? Кирова војска је тада, пристижући из Тијане поред Поданда, затекла отворен неосвојив пролаз и безбедно се спустила у Тарсос, где се придружила Менону. Град и дворац владара Киликије су опљачкани; ово је можда био део обмане. У сваком случају, сада је Сијенесис безбедно могао да склопи уговор са Киром (изнуђен уговор, Велики краљ ће схватити) да би му предао извесну своту новца и део људства. Грчким војницима је већ и раније морало постати јасно, а у Тарсу уопште више нису сумњали да су преварени у погледу крајње дестинације. Већ одавно су прошли Писидију, наводни циљ њиховог марша, и прави циљ им је сада постао јасан. Глатко су одбили да продуже даље. Затражити да се построје за борбу против снага Великог краља била је ситница за њих; али није била баш тако једноставна ствар захтевати да се упусте у тромесечни марш у срце Азије. Удаљити се три месеца путовања од морске обале за Хелене је била страшна помисао. Клеарх, строги старешина - смркнутог изгледа и грубог гласа, неомиљен међу својим војницима - мислио је да сузбије побуну строгошћу; али побуна је била исувише масовна да би се могла угушити принудом. Тада је прибегао лукавству, које је извео задивљујуће вешто. Пошто је сазвао своје војнике на збор, неко време је стајао и само плакао, пре но што ће им се обратити. Затим им је објаснио у какву га је окрутну дилему довело њихово понашање; мора да прекрши реч коју је дао Киру или да их напусти; али, у свом избору он се не двоуми: што год се збило, он ће остати уз њих, који су „његова отаџбина, његови пријатељи и његови савезници“. Овај говор је оставио повољан утисак који се додатно учврстио када је Кир послао човека да позове Клеарха на разговор, а он је пред свима одбио да се одазове. Али, одушевљење војника се претворило у збуњеност када их је Клеарх запитао шта предлажу да се чини: више нису били Кирови војници и нису могли да очекују од њега плату, снабдевање намирницама или помоћ. Он (Клеарх) ће остати уз њих, али неће ни да им командује, ни да их саветује. Војници - неки од њих у тајном дослуху са својим заповедником расправљали су о овом проблему и одлучили да се Киру упути делегација да од њега затражи да се коначно изјасни о својим стварним намерама. Кир је обавестио делегацију да намерава да нападне свога 556


непријатеља Аброкому - персијског заповедника у Сирији - који се сада налазио на Еуфрату и понудио је Грцима вишу плату, дарик и по уместо једног дарика месечно. Како су војници били у незгодној ситуацији, пристали су да наставе марш - додуше невољно, али нису знали како да се на други начин извуку из тешкоћа; многи од њих су оштроумно морали наслутити да на Еуфрату неће бити сукоба са Аброкомом као што ни у Писидији није било сукоба са горштацима. Сада се марширало на исток поред Адана и Мопсуестије, преко река Сар и Пирам, а затим дуж обале до Иса, где је Кир затекао своју флоту. Она му је довезла 700 хоплита које су послали Лакедемоњани. Ту је добио и појачање од 400 грчких најамника који су дезертирали од персијског заповедника Аброкоме, Кировог непријатеља, који је побегао на Еуфрат уместо да држи тешке и утврђене пролазе из Киликије у Сирију, што је лојалан заповедник Великог краља требало да учини. Тако је сада Кир, са својим грчким војницима, чији се број увећао на 14000, прошао исто тако лако кроз Врата Сирије, захваљујући Аброкомином кукавичком бекству, као што је пре тога прошао кроз Киликијска врата захваљујући Сијенесисовој мудрој сарадњи. Врата Сирије су уски пролаз измећу огранка планине Амана и мора, део обалског пута од Иса до Миријандра. Грци су се у М иријандру опростили од мора; нису знали колико ће дана протећи, колико ће им се страхота догодити, пре но што га поново поздраве. Прешли су планину Аман превојем Беилан, који је требало да чува Аброкома, и након дванаестодневног марша, прошавши поред паркова и дворца Белесиса, сатрапа Сирије, приспели су у Тапсак и угледали славни Еуфрат. Ту је било неопходно ново објашњење о циљу марша и Кир је напокон морао да призна да је његов циљ Вавилон - да је непријатељ против кога је повео војску, главом и брадом, Велики краљ. Грчки војници су гласно негодовали и одбили су да пређу реку; али њихово негодовање овде није било исто као у Тарсу, пошто су већ одавно нагађали истину и њихове жалбе ишле су само на то да од Кира изнуде обећања. Краљевић је пристао да сваком војнику поклони 5 мина на крају похода - више од годишње плате по високој плати од једног и по дарика. Али, док су се остали Хелени цењкали, Менон их је, подстакавши своје војнике, предухитрио и први је прешао реку - ваљан пример због кога ће Кир Менону и његовим војницима дуговати нарочиту захвалност. Аброкома је спалио лађе, али је Еуфрат - што је било врло необично за то доба године - био довољно плитак да се може прегазити; Аброкома је вероватно био свестан ове чињенице. Војска је прегазила реку и наставила марш

Исос; нова појанања

Д олазак у Тапсак

Око 1. авГусша

557


Аршаксерксове припреме

Биш ка код Кунаксе (лето 401. јодине)

55«

левом обалом - пријатан марш све док нису стигли до реке Хаборе после које је почињала Арабијска пустиња: равница, како је Ксенофонт описује, глатка попут мора, без дрвећа; од вегетације само пелен и миомирисно жбуње, али врви од живота; ту има свих врста звери страних грчком оку, дивљих магараца и нојева, антилопа и дропљи. Пешачење кроз пустињу трајало је тринаест дана и тада су стигли до Пиле на ивици Вавилоније, некада плодне због вештачког наводњавања, сада претежно оголеле пустоши. Пошто су прошли Пилу, убрзо су приметили да се пред њима креће велика војска која пустоши земљу испред њих. Артаксеркс је са своје стране изврш ио унеколико задоцнеле припреме да дочека нападаче. Изгледа да заиста нико на персијском двору није могао замислити да ће Кирова војска икада успети да стигне у Вавилонију. Град Вавилон био је обезбеђен од непријатеља који прилази са севера двоструком заш титом - бедемима и каналом који су повезивали Еуфрат са Тигром. Пре но што стигне до капија Вавилона, непријатељ је морао прво да пређе бедем Медију, висок 35 m и ш ирок око 7 m, сазидан од цигала повезаних битуменом и да затим пређе преко Краљевског канала. Овим двема заш титним линијама сада је придодата и трећа, у облику рова дугог око 65 km који је на једној страни приањао уз бедем Медију, а на другој је допирао до Еуфрата, где је остављен слободан пролаз не већи од око шест метара између реке и рова. За одбрану области тако добро заш тићене ф ортиф икацијама Велики краљ могао је одмах да окупи војску од отприлике 40000 војника; али када је запретила непосредна опасност, учинило се да то није довољно и у Медију су послана наређења да војска ове провинције мора да притекне у помоћ Вавилонији. Долазак ових војника је мало каснио и Артаксеркс вероватно није желео да ризикује битку док њихов долазак не учини његову велику војну надмоћ неодољивом. То можда објашњава необичну околност да је Кирова војска, дошавши до рова који је био ископан с намером да их заустави, затекла ров без одбране и лако прешла узани пролаз између јарка и реке. Артаксеркс сада више није смео дозволити непријатељу да напредује даље, иако није било ни знака појави трупа са истока. Два дана по преласку рова, Кирова војска стигла је у село Кунаксу и изненада сазнала да се Краљеве трупе приближавају. Оријенталне снаге, под командом Аријаја, чиниле су лево крило, док је сам Кир са одредом коњаника стајао у центру; Грци су били на десном крилу уз Еуфрат. Персијско лево крило, којим је командовао Тисаферн, састојало се од коњице, стрелаца и египатске пешадије са низом српо-


носних борних кола* на челу. Краљ се налазио у центру са јаком телесном гардом коњаника. Кир је познавао карактер оријенталаца и знао је да ће, ако краљ погине или почне да бежи, битка бити решена, а његов циљ остварен. Сходно томе, направио је план битке који би готово сигурно био успешан да је био прихваћен. Предложио је да Грци помере свој положај више улево - на знатну удаљеност од реке - тако да одмах могу да нападну непријатељски центар где се налазио Краљ. Али је Клеарх, коме је Кир саопштио своје жеље, имао одлучне замерке на овај смели и мудар план. Неспособан да као Кир потпуно схвати ситуацију, упропастио је ратни циљ свога господара, јер се педантно или страшљиво придржавао упутстава грчких официра и подофицира да је за десно крило погубно ако допусти да га заобиђу с бока. Поред разлога које је Кир имао у виду - предности ако се изазове Артаксерксово бекство, постојао је још један разлог, који Киру није пао на ум, али који је морао Клеарху бити на памети. За Грке је од примарне важности била безбедност самога Кира - а колико је она била значајна, видећемо из наставка. тРчи победници Хелени нису имали користи од тога да посеку сваког живог човека на персијском левом крилу, ако, док они сатиру све пред собом, краљевић за кога су се борили буде убијен. Кир није инсистирао на свом плану и препустио је Клеарху да направи распоред по своме нахођењу. Н апад Хелена изазвао је у непријатељским редовима панику пре но што су задали иједан ударац. На друтој страни, персијско десно крило, које је дужином увелико прелазило Кирово лево крило, окренуло се да би напало Аријајеве чете с леђа. Тада је Кир, који је, због победе Грка, већ примао честитке као да је краљ, јурнуо напред са својих 600 коњаника против 6000 војника који су окруживали Артаксеркса. Силовитим јуришем, краљевић је пробио редове гарде и, да је обуздао своје страсти, био би Велики краљ у року од једнога сата. Али, на своју злу срећу, брата кога је свим срцем мрзео опазио је сред чете телохранитеља у бекству. Опхрвало га је осећање огорчене мржње и појурио је напред галопирајући са невеликом пратњом у жељи да својом руком убије Артаксеркса. К и р јеуб и је н Имао је задовољство да га лако рани кратким копљем; али, у хаотичној борби која је уследила, ранио га је у око неки војник, Карац и, пошто је пао са коња, убрзо је био убијен. Вест о његовој смрти била је азијским војницима сигнал за бекство. * drepanephora harmata, борна кола која су имала по три оштра срполика сечива која су штрчала напоље из осовине сваког точка, са оглава и грудног оклопа упрегнутих коња. П р и м . п р ев.

559


Кшесијино дело

Кирове способности; моГуће последице њеЊве победе

Ж ивописно излагање Ксенофонта, који је био учесник у бици, чува сећање на ове значајне догађаје. У то је време Ксенофонт видео мањи део битке и могао је мало знати о распореду и покретима Персијанаца. Али, пре но што је написао своју књигу имао је срећу да прочита књигу коју је написао један други Грк, који је такође био сведок ових значајних догађаја, али на супротној страни. Био је то Ктесија, дворски лекар, који је присуствовао бици и излечио Артаксеркса од ране на грудима коју му је задао Кир. Ктесијина књига је изгубљена, али су неки делови његове повести допрли до нас у делима млађих писаца који су је прочитали и омогућили нам да једном или два пута привиримо у табор Великог краља и његов двор у то доба богато догађајима2. За дружину Хелена, која се сада обрела у срцу Персије, опкољена непријатељима са свих страна, Кирова смрт била је директна и поражавајућа несрећа. Међутим, за Хеладу је то била вероватно срећна околност - иако је Спарта лично дала свој благослов подухвату. Кир је био краљевић чија је способност била скоро једнака његовој амбицији. Своју способност је показао као сатрап, раним успесима; организовањем свог похода, који је захтевао посебну спрегу политичког умећа и снаге; решавањем тешкоћа и савладавањем опасности; својим признавањем вредности хеленских војника. Под таквим владаром Персијско царство би процветало и још једном би угрозило слободу европских Хелена. Ко може рећи какве је снове овај амбициозни мозак гајио, да ли снове о освајању света које ће остварити на челу непобедиве армије хеленских хоплита? А у време када је најамничка служба улазила у моду, служење Киру било би популарно. Која год да се лукавост и окрутност оријенталца притајила испод спољашњости, Кир се није само отворено и допадљиво опходио, већ је имао и великодушну природу која је потпуно придобила часног Хелена попут Ксенофонта, војника и историчара. Кир је знао како да уважава Хелене, признавао им је супериорност над Азијатима у војничким вредностима, у постојаности и дисциплини, и ово неприкривено уважавање било је ласкање коме они нису могли да одоле. Да је Кир ступио на престо, његова енергија и политика свакако би се осетиле у егејском свету; не би препустио Хеленима да током наредне две генерације кроје своје судбине, као што су то чинили не обазирући се на млитаве Артаксерксове интервенције. Можда је Клеархова тврдоглавост на бојишту код Кунаксе, са његовим строгим упутствима својственим грчким официрима, спасла Хеладу судбине да постане персијска сатрапија. 2 Нпр., Диодор XIV 22 и даље.

5бО


Али, чак и да су им могле пасти на ум, овакве спекулације би пружиле мало утехе десеторици хиљада Хелена који су се, зајапурени од узбудљивог гоњења, вратили да би сазнали да је остатак њихове војске поражен, да би затекли свој табор опљачкан и да би затим следећег јутра чули да је Кир погинуо. Увежбано понашање дисциплиноване самоконтроле, које је Кир тако добро знао да цени, веома је користило Грцима у овој тешкој кризи; лака победа им је улила самопоуздање. Одбили су Артаксерксове позиве да се предају. Њему је њихово присуство било крајње непријатно, попут непријатељског града у срцу његове земље, и први циљ му је био да их по сваку цену изведе из Вавилоније. Стога је са њима водио преговоре и снабдео их је намирницама. Једина жеља Грка била је да што је брже могуће крену кући. Ако би ишли путем којим су дошли, до Сарда би стигли након отприлике две и по хиљаде километара; го је било немогуће, јер без намирница нису могли поново да пређу пустињу. Без водича, без икаквог знања географије - нису познавали чак ни ток Тигра - нису имали другог решења до да прихвате предлог Тисаферна који је обећао да ће их одвести кући другим путем, на коме ће моћи да прибаве намирнице. Пратећи га - али сасвим на зачељу његове војске - Хелени су прошли бедем Медију и прешли два пловна канала док нису стигли до Тигра, преко кога су прешли мостом у близини Ситаке. Њ ихов пут је водио на север, узводно левом обалом Тигра. Прешли су из Вавилоније у Медију и, прешавши преко Малог Заба, стигли су до обала Великог Заба без неког значајног догађаја. Али, овде је неповерење и подозрење које је тињало између хеленског и персијског табора готово букнуло у пожар непријатељства и Клеарх је приморан да затражи објашњење од Тисаферна. Сатрапова отвореност је разоружала Клеархову сумњичавост; Тисаферн је признао да су извесне особе покушале да му затрују мисли против Хелена, али је обећао да ће открити имена клеветника ако хеленски стратези и таксијарси дођу следећег дана у његов шатор. Клеарх је спремно пристао и наговорио је четворицу својих колега, стратеге - Агију, Менона, Проксена и Сократа - да оду Тисаферну, иако карактер лукавог сатрапа није оправдавао то слепо поверење. Била је го кобна грешка - друга коју је напаравио Клеарх - да све хеленске заповеднике доведе под руку Персијанца. Клеарх је био заклети непријатељ Тесалца Менона; можда је сумњао у Менона због издаје и његова жеља да осуди супарника у Тисаферновом шатору заслепила је његову моћ расуђивања. Петорица стратега су кренули са 20 таксијарха и нешто војника; таксијарси и војници су били посечени, а стратези бачени у окове и послани на персијски двор, где су били погубљени.

Грци одбијају да се предају

Веропомно заробљавање Клеарха и стратеш

561


Тисаферн није намеравао да нападне грчку војску. Одвео их је до места одакле ће бити крајње тешко, ако не и немогуће, да се врате у Хеладу и веровао је да ће се они предати чим се нађу без иједног одговорног заповедника. Али, ако им се у првим тренуцима запрепашћености учинило да нема наде, Грци су брзо прикупили храброст, изабрали нове стратеге и наставили свој марш на север. Атињанин Ксенофонт, спретан беседник и веома присебан човек, био је тај који је највише учинио да се војсци улије нова храброст и водио ју је кроз опасности и тешкоће које су је сада сколиле. Иако није имао чин, пошто је био само добровољац, изабрали су га за стратега и његова вештина убеђивања, удружена са смислом за практично, донела му је знатну моћ над људима. Он сам нам прича како је прве туробне ноћи након издаје стратега сањао да је гром погодио очеву кућу и како око ње лижу пламенови. Овај сан га је надахнуо. Протумачио је да открива невољу у којој су се задесили он и његови другови; кућа је била у крајњој опасности, али светлост је била знак наде. Тада му се родила мисао да је будаласто чекати друге да преузму вођство и да би добро било да сам започне марш.

Курдисшан

Buhtan Tchai

562

Било је стварно смело започети марш неизвесне дужине - ужасно дут - без водича и са неискусним официрима, преко непознатих река и незнаних планина кроз земље варварских народа. Алтернатива је била да утемеље грчки град у срцу Медије, али их то није привлачило: сви су чврсто одлучили да се врате у грчки свет. Предуго би трајало да испричамо целу повест њиховог повлачења пуног авантура; то је приповест о храбрости, дисциплини и разборитости пред опасностима које су могли да савладају само помоћу тих одлика у изузетно великој мери. Њ ихов марш према Кардухијским планинама, које чине северну границу Медије, ометала је војска Тисаферна, који се, ипак, никада није одважио на отворену битку. Када су ушли у Кардухију, Грци су оставили за собом Персијско царство; становници ових планина били су, наиме, независни, забијени попут клина између сатрапија Медије и Арменије. Пролазак кроз ову дивљу земљу био је најопаснија и најпогубнија деоница целог повлачења. Нецивилизовани горштаци били су неумољиво непријатељски настројени и било им је лако да уске превоје са провалијама бране од војске натоварене пртљагом која на сваком завоју вијугавог пута стрепи да ће је смрвити камене громаде које су непријатељи котрљали са врхова над њима. Након много мука и изгубљених живота, стигли су до реке Кентрит, притоке Тигра, која размеђује Кардухију од Арменије. Пред њима су ишле вести о њиховом приближавању; на супротној обали су затекли постројене снаге Тирибаза, сатрапа Арменије. За леђима су им били кардухијски горштаци и била им


је потребна виспрена ратна варка да безбедно пређу реку. Био је месец децембар и марширали су кроз снегове ветровиге Арменије. Са ужасним напором борили су се против хладноће и глади; али, кретали су се неометани нападима пошто су са Тирибазом направили споразум да неће пљачкати. П равац марша је био ка северозападу; прешли су два рукавца Еуфрата и њихова је маршрута можда делимично одговарала оној којом путник данас путује из Тавриза у Ерзерум. Пошто су прошли преко територије ратоборних Халиба и других непријатељских народа, стигли су у град - знак да се коначно поново налазе на ивици цивилизације. Била је то Гимнија, напредно место које је вероватно никло због рудника сребра у суседству. Ту су пријатељски дочекани и сазнали су са одушевљењем да их од Трапезунта дели неколико дана путовања. Водич је обећао да ће угледати море након петодневног пута. „Петога су дана приспели до планине Техе и када је чело колоне доспело на врх, подигла се велика граја. Када су Ксенофонт и зачеље колоне то чули, помислили су да непријатељ напада спреда; али како се граја појачавала упоредо са пристизањем нових војника на врх планине, Ксенофонт је помислио да у питању мора бити нешто озбиљније и галопом је дојахао са својом коњицом до чела колоне. Када се приближио, разазнао је клицање - М оре , море\“ Призор мора, од кога су се опростили у М иријандру и за које су у очајању често веровали да га више никада неће видети, био је потврда да су најзад доспели на сигурно. Ноћне страже у равницама Вавилоније, или крај река Медије, дивља лица у Кардухијским планинама, ветровима шибане висоравни Арменије могле су сада постати привид ружнога сна. За неколико наредних дана војска је дошла у Трапезунт - на хеленско тло и на саму обалу мора. Ту су се одмарали око месец дана, издржавајући се пљачкањем домородаца Колхиђана, који су живели на околним брдима, док су им Хелени из Трапезунта обезбедили тржиште. Ту су приредили свечана такмичења и принели жртве захвалнице Зевсу Сотеру (Спасиоцу) - испуњавајући завет положен оне ужасне ноћи на Забу после губитка својих стратега. Десет хиљада хеленских војника који су се стуштили са планина као изненадни гром са неба, били су изненађење за Хелене на обали; оно је морало изазвати чудно запрепашћење у Трапезунту, његовом братском граду Керасунту и њиховој заједничкој метрополи Синопи. Био је то донекле узнемирујући проблем: више од десет хиљада војника, већином хоплита, очеличених искуством тешких искушења кроз каква је мало људи било када прошло, који не знају шта ће следеће учинити и који изнебуха куцају човеку на капију.

П реш ли су Кара Су и М урад Су

Гумиш

Грци сшижу на Црно море

У Трапезунту (први месеци 400. Јодине пре Христа)

5бЗ


Ксенофонт размишља о утемељењу свога ipaga

Кохезија у војсци

Долазак у Халкедон

564

Они нису били обична војска, већ демократија од 10000 грађана наоружаних као војници, који не служе ниједном владару, који нису одговорни ниједној држави, који су сами себи закон, који бирају своје официре и решавају сва важна питања на сувереној народној скупштини - као велики град у покрету, који се креће дуж обала Црног мора; шта су могли, а шта нису могли да учине ти људи? Лако су могли, на пример, да се сместе на неком лепом месту у кругу Синопиног утицаја и можда себи подреде чак и саму Синопу. Али Десет хиљада најамника мислили су само на дом - Егејско море и хеленски свет. Да су одмах могли да набаве бродове, не би губили време на плашење Синопе и њених колонија. Ксенофонту, који је мање-више нејасно предвиђао тешкоће које ће салетети војску на њеном повратку у Грчку, није била страна идеја да освоји неки домородачки град попут Фасида и да утемељи колонију, у којој би гомилао богатство и имао власт; међутим, када се рашчуло да размишља о таквом плану, премда им нешто попут тога никада није предложио, скоро је изгубио свој утицај у војсци. Чињеница је да би колонија на Фасиду, у земљи Златног руна, коју би утемељио практични Ксенофонт, била најбоље решење за судбину Десет хиљада. Тешкоће са којима су сада морали да се суоче биле су друге врсте него оне које су тако успешно превазишли, оне ће захтевати мање издржљивости и јунаштва, а више такта и опрезности. Сада, када им више није свакодневно претила опасност потпуног уништења, кохезија је знатно ослабила. Ако имамо на уму да су војску сачињавали људи из различитих хеленских градова које је окупио случај и да је више није повезивала преданост заједничком циљу, већ је била асоцијација на добровољној основи, право је чудо што се није расула много пре свог доласка у Бизант. Чињеница је да је дисциплина осетно и неизбежно опадала; чињеница је и да се војска распала у Хераклеји на три одвојене дружине, премда тек толико да се поново уједини. Али, необичан је призор то велико друштво војника који воде своје послове, одлучују шта ће чинити, одређују куда ће ићи, који се у својој Скупштини ретко оглуше о глас разума, био то глас Ксенофонта или неког другог. Последње етапе повлачења, од Трапезунта до Халкедона, одвијале су се делимично морем, делимично копном, и одликовале су се застојима, разочарањима и нередима. Очекивало би се да ће се војска по доласку у Халкедон растурити, јер ће свако журити да се врати у свој град. Али, чињеница да су поново у хеленском свету била им је довољна и желели су да напуне новцем своје празне кесе пре но што се врате кући. Стога су се још увек држали заједно, спремни да своје оружје ставе на располагање свакој сили која ће


им платити. За Фарнабаза, сатрапа персијске хелеспонтске провинције, долазак људи који су пркосили моћи Великог краља био је разлог за узбуну. Поткупио је спартанског науарха Анаксибија, који је био стациониран у Босфору, да наговори Десет хиљада да пређу у Европу. Анаксибије је то извршио обећавши им високе плате; а војници, које су пустили у Бизант, опљачкали би град када су открили да су преварени да их од импулсивног поступка није још једном спасла Ксенофонтова присебност и убедљив говор. После тога су прихватили службу код трачког владара Сеута, који их је запослио у намери да покори нека побуњена племена. Сеут је био лукавији од Анаксибија јер их је преварио за поштено зарађену плату. Али, на помолу су била боља времена. Избио је рат - како ћемо сада видети - између Лакедемона и Персије и Лакедемоњанима су били потребни борци. Осиромашена Кирова војска, сада сведена на 6000 војника, вратила се натраг у Азију и унапред примила део плате. На овом месту престајемо да се за њих интересујемо, ако то нисмо већ учинили онда када су приспели у Трапезунт - престајемо да се интересујемо за све њих, осим за Ксенофонта. Ксенофонт је још једном хтео да напусти војску када се она вратила у цивилизовани свет и одлучно је одбијао све предлоге да буде изабран за команданта; али, његова снажна надмоћ међу војницима и самим тим његова моћ да им помогне нису му, у свакој сличној прилици, дали да их остави у тешкоћама. Сада је најзад био слободан и вратио се у Атину са знатном свотом новца. Вероватно да је његов родни град, у коме је недавно погубљен његов учитељ Сократ, према њему испољио одбојност; убрзо се, наиме, вратио у Азију да се бори са својим старим друговима против Персијанаца. Када је Атина ускоро потом постала савезник Персије у борби против Спарте, Ксенофонт је протеран и више од двадесет година свога ж ивота провео је у Скилунту, селу у Трифилији, где су му Спартанци пружили дом. Касније је пресуда о изгнанству била повучена и последње године живота провео је у Атини. На сеоском добру у близини тог трифилијског села недалеко од Олимпије, Ксенофонт се скрасио у мирном сеоском животу, уз много слободног времена за књижевни рад. Саставио је, поред осталих мање значајних дела, приповест о памћења вредној пустоловини у којој је имао тако истакнуту улогу. Пружио нам је и слику окружења сеоског ж ивота у мирној Трифилији и показао нам како је на том месту утиснуо свој лични печат. Положио је на чување, а у богињину корист, у великом Артемидином храму у Ефесу део откупа добијеног од неких заробљеника ухваћених за време повлачења. Тај депозит му је био враћен у Скилунту и тим новцем Ксенофонт

У Бизанш у

У служби Спарте 399. Јодине пре Христа

Ксенофоншова каријера

Ксенофонт живи у С килунт у у Трифилији до 370. logune пре Христа

5б5


је купио прикладно место за светилиште Артемиде Ефешке. „Река Селинунт протиче кроз место, баш као што у Ефесу река Селинунт тече поред храма; и у једној и у другој реци има рибе и шкољака, али у месту Скилунту има и сваковрсне дивљачи. И Ксенофонт је од светог новца направио жртвеник и храм и надаље је сваке године приносио богињи десетак од плодова са свога имања и сви грађани и суседи, мушкарци и жене, учествовали су у светковини. Боравили су под шаторима, и богиња их је снабдевала брашном, хлебом, вином, слаткишима, парчетом светодара жртвоване животиње, и делом уловљене дивљачи. Наиме, Ксенофонтови момци и момци његових суседа ловили су дивљач за свечани ручак и људи који су желели могли су се прикључити лову. Дивљачи је било и на посвећеном имању и у планини Фолоји - дивљих свиња, газела, јелена. То имање има ливада, брда обраслих шумом - добре испаше за свиње и козе, говеда и коње; ту се такође окрепи и стока путника који из Спарте иду на Олимпијску светковину - пут, наиме, вијуга кроз имање. Храм, који је окружен засадом воћака, модел је у малом великог храма у Ефесу; култна статуа од кипарисовине направљена је као копија ефешке култне статуе од злата.“ Овде је Ксенофонт могао да проводи срећан живот, непомућен крупним догађајима, посвећен спорту, књижевности и служби боговима. Значај Kupoeoi похода

56 6

Површно гледано, Киров поход може изгледати као да није део хеленске, већ персијске историје; повлачење Десет хиљада може се оценити као тема за авантуристичку књигу. Али, фасцинантна приповест путовањ а од морске обале у унутраш њ ост земље (успињања) и повратка кући Ксенофонта и његових другова у ствари није дигресија. Већ смо показали како су, у људским калкулацијама, витални интереси Хеладе били везани за исход битке код Кунаксе; како би можда, да је на том бојном пољу пресуда била другачија, будућност Хеладе такође била другачија. Али, цела епизода - путовање од морске обале у унутраш њ ост земље (успињање), битка и повратак кући - има неоспорну важ ност која јој обезбеђује одређено и запажено место у току грчке историје. Она је епилог Ксерксове инвазије и пролог Александровог освајања. Велики краљ је оружјем насрнуо на Хеладу и Хелада га је одбила; то је била најважнија епоха у сукобу Азије и Европе. Наредна епоха ће бити освета. Хелени ће својим оружјем насрнути на Персију и Персија неће моћи да одбије напад. Александров успех биће одговор Ксерксовом поразу. На тај одговор човечанство мора да чека пет људских нараштаја; али, у међувремену, поход Кирових војника је наговештај, као да га је историја милостиво дала, какав ће тај одговор бити. Ксенофонтова А набаса је наставак Херодо-


та; Ксенофонт и његова дружина претече су Александра. Значај пустоловине, као победе Хеладе над Персијом, одмах је био схваћен. Мала дружина војника је без отпора марш ирала до средишта Персијског царства, камо ниједна хеленска војска никада раније није себи прокрчила пут; поразили су, готово без задатог ударца, надмоћне снаге Великог краља на неколико километара од његовог Вавилона; вратили су се безбедно, пошто су умакли гомилама непријатеља, које се ниједном нису усудиле да се супротставе њиховим копљима у отвореној борби. О вакво испољавање персијске немоћи изненадило је свет; Хелада је могла да презире силу чијим је војним потенцијалим а дружина странаца тако успешно пркосила. Ниједан хеленски град није стварно победио варваре; али сви хеленски градови су се с разлогом подједнако поносили због сјајне демонстрације велике надмоћи Хелена над Азијатима у храбрости, дисциплини и способностима. Поука је имала, како ћемо видети, своје непосредне последице. Прошла је тек једна или две године, а она је инспирисала једног спартанског краља - човека збиља скромних способности и јадних резултата - да покуша да изврши задатак који је судбина резервисала за Александра. Али, морални резултат Анабасе био је трајан и од већег је значаја од бескорисног Агесилајевог ратовања. Имајући у виду све што је наведено, нећемо претерати ако кажемо да епизода Десет хиљада, премда представља приватан подухват, бар што се тиче Хеладе, и премда се одиграла изван граница хеленског света, ипак заузима истакнутије место на главном путу грчке историје од оновремених активности Атине, Спарте и других држава Грчке.

3. Рат Спарте с Персијом Киров подухват је непосредно утицао на положај и будућност грчких градова у Јонији. Сходно свом уговору, Спартанци су уручили градове у Азији Персијанцима, задржавш и само Абид, због његове стратешке важности. Кир је, међутим, тражећи грчку подршку, подстакао грчке градове у Јонији да се одметну од свог сатрапа Тисаферна и да се ставе под његову заштиту. Тисаферн је стигао на време да спасе Милет, али сви други градови добили су грчке гарнизоне и тако су се, пошто је Кир нестао у унутраш њости Азије, практично наш ли изван персијске контроле. Након Кировог пораза код Кунаксе, Тисаферн се вратио на обалу Егејског мора као намесник свих области које су биле под Киром и са титулом команданта Даље Азије која је подразумевала власт над околним

Тисаферн, као командант Азије, планира да врати натра! Грчке ipaдове

5б 7


који се обраћају за помоћ Спарти

Спарта ш а ле војску 400. Године пре Христа

под Тиброном (400-399. ioguHe пре Христа) noia је наследио Деркилиga (399. iogune пре Христа)

Tpoaga

М анија

Убија је зеш

568

сатрапијама. Прва брига му је била да поврати хеленске градове на обали и напао је Киму. Грци у Азији су се веома уплаш или и послали су посланике у Спарту да моле од ње заштиту. Односи између Спарте и Персије нису више били исти пошто је помоћ указана Киру била ратни акт против Великог краља. Успешни марш Десет хиљада побудио је у Хелади осећање презира према снази Персијске империје. Прилика да се опљачкају богате сатрапије Фарнабаза и Тисаферна била је мамац за спартанску похлепу; могућност да постигне истакнуте успехе у рату против Персије привлачила је спартанску амбицију. Таква размишљања су навела Спарту да пошаље војску у Азију и та је војска била увећана остацима славних Десет хиљада, који су (као што је већ речено) прешли из Тракије и ступили у службу Спарте. Могло се постићи много са способним командантом, али војсковођа Тиброн није био у стању да у својој војсци одржи дисциплину и неколико успеха које је постигао знатно су заостајали за реалним очекивањима Спарте. Тиброна је заменио Деркилида са репутацијом необично превејаног човека. Искористивши неспоразуме између двојице сатрапа, Деркилида је склопио примирје са Тисаферном и са свим снагама умарширао у провинцију Фарнабаза, на кога је лично био киван. Недавни догађаји су му пружили прилику да приграби Троаду - или Еолиду, како су је звали, брзо и лако. Управу над овом облашћу Фарнабаз је доделио Зенису, домороцу из Дардана. Када је овај умро, оставивши удовицу, сина и кћерку, Фарнабаз се спремао да изабере другог подсатрапа, али је удовица, чије је име било Манија, поднела молбу да јој се дозволи да ступи на упражњено место свога мужа. „Мој је муж“, тврдила је, „плаћао трибут тачно на време и ти си му на томе захвалио. Ако ја чиним исто, зашто би наименовао неког другог? Ако се покаже да не одговарам положају, можеш ме сменити сваког часа.“ Оснажила је своје аргументе великим новчаним даровима сатрапу, његовим официрима и наложницама и постигла је оно што је тражила. Потпуно је задовољила Фарнабаза својим редовним плаћањем трибута и под њеном чврстом управом Еолида је постала богата и добро брањена област. Држала је у својој служби чету грчких најамника и неизмерна блага била су похрањена у чврстим планинским тврђавама Скепсис, Гергиту и Кебрену. М анија је чак освојила неке обалске градове јужно од Троаде и лично је учествовала, попут карске Артемисије, у војним походима. Али, њен зет је био Мидија из Скепсиса, незахвални издајник, према коме се односила са поверењем и љубављу. У намери да се докопа њене власти, он је задавио Манију, убио је њеног сина и докопао се три тврђаве које су држале под контролом Троаду, заједно са свим благом у њи-


ма. Али, Фарнабаз није хтео да призна Манијиног убицу и вратио је Мидијине дарове са поруком: „Задржи их док не дођем и по њих и по тебе. Ж ивот не 6и био вредан живљења, ако не осветим Манијину смрт.“ Док је Мидија у страху очекивао Фарнабазову освету, на сцену је ступила спартанска војска. Деркилида је постао господар Еолиде без икаквог отпора, пошто војни гарнизони у градовима нису признавали Мидију - уз изузетак утврђења Скепсије, Гергита и Кебрена. Гарнизон у Кебрену се убрзо предао; у Скепсији је Мидија изашао на преговоре, а Деркилида је, не чекајући да са њим размотри ситуацију, домарширао до градских капија, тако да је Мидија, у власти непријатеља, могао само да нареди да их отворе; његова невољна наређења на исти су начин растворила капије Гергита. Мидији је била враћена његова лична имовина, али све М анијино благо је присвојио спартански војсковођа; Манијина својина је, наиме, припадала Фарнабазу, њеном господару, и према томе је била легитиман плен сатраповог непријатеља. Тај плен је Деркилиду снабдео новцем за плату за 8 000 војника скоро за годину дана и примећено је да се понашање хероја Анабазе од тог момента знатно побољшало. Еолида је сада за Спартанце била у борби против Фарнабазове сатрапије исто што и Декелеја у Атици; била је то утврђена област усред непријатељске земље. Очекујући да ће ови успеси навести Персију да склопи споразум и да пристане на слободу хеленских градова, Спарта је склопила споразум о примирју са Тисаферном и Фарнабазом и послала је посланике у Сусу да преговарају о миру са Великим краљем. За то време Деркилида је прешао у Европу и побринуо се за обнову попречног зида који је бранио Сестос и друге градове на Херсонесу од упада Трачана а становници су радо давали војсци плату и намирнице. По повратку у Азију, спартански стратег је након дуге опсаде освојио чврсти град Атарнеј. Затим се, по специјалном наређењу из домовине, упутио у Карију. Спартански предлози за примирје нису били добро дочекани у Суси јер је Великог краља његов способни сатрап Фарнабаз убедио да настави ратовање на мору. Самим бројем својих бродова, Спартанци не би могли да се изборе са флотом коју краљу могу обезбедити Феникија и Кипар, а ипак ће све зависити од команданта. Ту му срећа иде наруку. Постојао је један непријатељ Спарте, искусни поморски заповедник, који је спреман да преврне небо и земљу да би срушио њену надмоћ. Атински адмирал Конон, кога смо последњи пут видели где бежи из препада код Егоспотама, изгарао је од жеље за осветом због срамоте тог злокобног дана. Добио је гостопримство и заштиту на двору Еуагоре, крал>а Кипарске Саламине,

Деркилида добија Троаду

(398. ioguHe ире Христа) (398. !одине пре Христа) опседа и осваја Атарнеј (398-7. ioguHe пре Христа); одлази у Карију (397. iogm e пре Христа)

Конон

569


наименован је за команданта персијске флоте

Обусшава раш них дејстава

Aiecunaj, Лисандро ва револуционарна идеја

и преко њега је ступио у везу са Ктесијом, грчким лекаром, за кога смо већ чули код Кунаксе. Ктесија је имао утицаја код Парисатиде, краљице мајке, и захваљујући њеном утицају и Фарнабазовом савету, Конон је наименован да командује флотом од 300 бродова која је била опремљена у Феникији и Киликији. Под његовом командом тако бројна флота била је крајње опасна, али лакедемонска влада као да није била свесна опасности, можда због свог искуства са ранијом неефикасношћу персијске морнарице; погрешили су усмеривши сву своју силу на ратовање на копну и занемаривши своју поморску силу која је била од вигалног значаја за одржање њихове превласти. Али, када је Конон, не сачекавши да му флота буде потпуно опремљена, са 40 бродова одједрио у Каунос у Карији, Спартанци су морали да крену. Послали су флоту од 120 бродова, под командом Фарака Рођанина, да блокира Каунос и Кононове бродове у пристаништу, и наредили су Деркилиди да оде у Карију. Удружене снаге Тисаферна и Фарнабаза прво су прекинуле опсаду Кауна, а затим су се сукобиле са Деркилидом у долини Меандра. Паника која је обузела део војске спартанског стратега могла је бити фатална; међутим, репутација Десет хиљада, чије је јунаштво у борби Тисаферн искусио, утицала је на гог саграпа да не ризикује битку и уследили су преговори о примирју. Конон је за то време успео да придобије Родос, који је корисно служио Спарти још од 411. године пре Христа. На његов подстицај, посекли су владајуће олигархе и завели антиспартанску демократију3. Али, Спарта је сада одлучила да ратује борбеније и Деркилида је морао да уступи место ни мање ни више но једном од краљева. Агесилај, који сада ступа на сцену, недавно је био уздигнут цо краљевског достојанства у необичним околностима. Када се Лисандар повукао из државних послова да би посетио храм Зевса Амона, није одбацио амбицију нити је изгубио свој утицај. Сковао је план да изврши измене у спартанском уставу које се могу описати као револуционарне. Идеја је била да се краљевска власт више не ограничава на породице Еуристенида и Проклида, у којима је по закону била наследна, већ да се краљеви бирају из редова свих Хераклида. План да се положај краља претвори у изборни уместо наследног био је значајан. То је аутоматски значило да Лисандар треба да задржи војне функције које су припадале краљевима, команду над војском ван земље, доживотно-, више га не би могли сменити или опозвати 3 Најбољи извештај о враћању Рода Атини налази се у О х. H ell. XI (X) који датира преврат у 395. годину пре Христа. Вероватно су Спартанци напали Каунос 396. године.

570


када му истекне дужност. Тај трајни положај у рукама човека Лисандровог типа претворио би се у нешто сасвим различито од положаја који су држали обични Проклиди и Еуристениди; знатно би се померио однос моћи краља и ефора. Лисандров пројекат могао се показати као први корак ка некој врсти принципата, који би могао делимично прилагодити спартанске институције захтевима империјалистичке државе. Лисандар није предвидео могућност да ове смеле новине спроведе помоћу државног удара; план му је био да искористи утицај религије на власт и тајно је искористио своје одсуство из Спарте у настојању да придобије најважнија пророчишта за свој план. Али, пророчиш та су хладно примила његов предлог; звучао је исувише смело. Успео је ипак да придобије неке делфијске свештенике који су му помогли да измисли пророчанства за остварење свога циља: прош ирила се гласина да се неки свети древни записи чувају у Делфима и да неће бити откривени све док не дође Аполонов син да их затражи; у исто време, народ је сазнао да постоји један младић, по имену Силен, чија се мајка клела да му је отац Аполон. Али, виспрени план је пропао; у последњем тренутку, један од саучесника није одиграо своју улогу и пророчанства у вези са спартанском краљевском власти никада нису откривена. Лисандар је тада напустио своју револуционарну идеју и искористио је смрт краља Агида да обезбеди скиптар човеку за кога је рачунао да ће моћи да управља њим и да га држи под контролом. Краљевска власт је прешла, уобичајеним током, Леотихиди, Агидовом сину; али, владало је опште уверење да је овај младић копиле и да је у ствари Алкибијадов син. Било је дилеме поводом тог питања, али сумња је била довољно јака да омогући Агидовом полубрату Агесилају, да уз Лисандрову подршку, истисне свога синовца и да се домогне скиптра. Лисандар се преварио у погледу свог човека; нови краљ неће постати оруђе човека који га је довео на престо. Агесилај је до тада показао само једну страну свога карактера. Од младости се придржавао свих Ликургових закона; извршавао је све дужности са ведром послушношћу; показао се као изузетно питом и љубазан; никада се није наметао својим суграђанима нити је себе стављао испред њих. Али, маска спартанске дисциплине заклањала је притајени дух поноса и амбиције који нико није наслућивао. Премда снажан и одважан, Агесилај је био ситног стаса и хром. Када је затражио престо, стављена је замерка због његовог телесног недостатка јер је неко старо пророчанство свечано упозорило Лакедемон да се чува кљасте краљевске власти. Али, као све свето оруђе, оштрица овог пророчанства могла је да се иступи или да се, као у овој прилици,

П лан се наиушш а

Ступање на престо Aiecunaja 398. iogune пре Христа

fbeioe каракшер

571


Домаће припике у Спарти

Слабији

Кинадонова завера 397. logune пре Христа

572

усмери против противника. Бог није мислио, тумачио је Лисандар, на физичку хромост, него на владавину човека који није Хераклов потомак. Спартанци који су веровали у дословно тумачење божјих речи били су ипак незадовољни Агесилајевим избором. Нови краљ је показао много обзира и политичке спретности поштујући друге институције власти. То је имало још већег ефекта пошто су краљеви били склони да својим надменим понашањем надокнађују недостатак реалне моћи. Агесилај је успео да се омили свакоме и као краљ је задржао једноставност која је карактерисала његов живот обичног грађанина. Био је непоколебљиво одан својим пријатељима; али, ова врлина је постала порок када је подржавао своје присталице у неправедним делима. Недуго по Агесилајевом ступању на престо збио се озбиљан догађај који нам пружа увид у социјалне прилике у лакедемонској држави тога периода и показује да су Спарту, док се влада упињала да одржи своју империју, изнутра угрожавале опасности које су постојање империје из године у годину све више доводиле у питање. Трговина са спољним светом и прилив новца продубили су знатне имовинске неједнакости; због тога се невелики број Једнаких, или пуноправних спартанских грађана, непрестано смањивао, док се непрестано повећавала класа грађана одвећ сиромашних да дају прилог за сиситије. Ови дисквалификовани грађани нису деградирани на ранг перијека-, они су сачињавали посебну класу и звали су их Слабији ; срећни случај могао је сваком од њих свакога часа да омогући да плати свој прилог и да му врати пуно граћанско право. Али, Слабији су, природно, чинили класу незадовољника; а уска олигархија Једнаких, која се непрестано сужава, нужно је страховала да ће се ови удружити са Перијецима и Хелотима и заверити против државе. Оваква завера је била склопљена, али је откривена у првом стадију захваљујући ефикасном систему тајне полиције која је била установљена у Спарти. Главни покретач завере изгледа да је био младић из класе Слабијих по имену Кинадон, веома снажан и храбар. Ефоре је обавестио један потказивач да је Кинадон на Агори скренуо пажњу на мали број Спартанаца у поређењу са мноштвом њихових непријатеља - можда један од сто. Сви без разлике - и Слабији и Неодамоди, и Перијеци, и Хелоти, према Кинадону су били његови саучесници; „слушајте, наиме, било кога од њих кад говори о Спартанцима, он говори као да би их пресне појео“. А када су га упитали где ће завереници наћи оружје, показао је на ковачнице на агори, и додао да сваки радник и сељак има оруђе. На основу информације, која је можда била прецизнија од наведеног, ефори су позвали Кинадона кога су често користили у полицијској служби и послали су га на сличан


задатак, али сада са пратњом која га је на путу ухапсила, мучила и изнудила имена саучесника. Било је ризично да га ухапсе у Спарти и да тако прошире узбуну пре но што се сазнају имена осталих. Упитан због чега је склопио заверу, Кинадон је рекао: „Нисам хтео да у Спарти будем гори од другог." Био је бичеван док су га спроводили кроз целу Спарту и погубљен је са завереницима. Присећајући се повести других држава, не можемо а да се не зачудимо што један амбициозан стратег попут Лисандра није покушао да искористи за свој циљ ово масовно незадовољство које нам је делимично открила неуспешна Кинадонова завера. У спартанској атмосфери било је нечега што је Једнаке ретко чинило одважним да иду против привилегија своје класе.

4. Агесилајеви азијски походи. Битка код Книда Било је одређено да Агесилај заузме Деркилидин положај и да са 396. iogune пре собом поведе војску од 2 000 неодамода и војни савет од 30 Спарта- Христа наца у коме се налазио Лисандар. У овом тренутку, у спартанским плановима јасно можемо уочити утицај епизоде Кировог похода и Десет хиљада које су преокренуле став Грчке према Персији и допринеле ширењу идеје да је Персија збиља слаба. Чини се да су Спартанске војсковође гледале на земље Великог краља као на простор лако освојив за одважног Хелена. Нарочито је краљ Агесилај, који је сада почео да испољава незаситу амбицију, сањао је о томе да свргне са престола самог Великог краља и није сумњао у то да ће брзо ослободити азијску обалу од персијске контроле. Али, живео је шездесет година пре правог времена. Овај уважени Спартанац свакако није био личност која ће решити „вечно питањ е“. Веровао је да је нови Агамемнон који креће да освоји нову Троју; да би употпунио илузију о сличности, отпловио је са делом своје војске у Аулиду да тамо, у Артемидином храму, принесе жртву, као што је учинио „краљ људи“ пре пловидбе Грка у Илион. Да је Агесилај срушио Персијско царство, жртва у Аулиди била би интересантан пример вере једног великог човека у његову срећну звезду. Али, ова Агесилајева парада може само да изазове смех историје, поготово што ни свечаност није била успешно приведена крају. Спартански краљ није затражио допуштење од Тебанаца да принесе жртву у храму и група наоружаних људи је прекинула церемонију и натерала га да одустане. Била је то увреда коју Агесилај никада није опростио.

Амбициозни Aiecunajeeu планови;

њеГово парадирање у Аулиди

573


396. године пре Христа Агесилајево рат овањ е у Ф рмији (јесен)

АнеХдоше о Агесилају

574

Лисандар је очекивао да ће му припасти стварна команда у рату и по доласку у Азију понашао се у складу са овом претпоставком. Ускоро му се илузија распршила. Агесилај није намеравао да буде само номинални заповедник и нарушио је самозадовољство свог саветника постојано одбијајући све молбе које су му подношене преко Лисандра. Ова политика је имала успеха; Лисандар је, тешко патећи због понижења, по сопственом захтеву, са специјалним задатком, био послат на Хелеспонт, где је Спарти корисно послужио. За то су време сатрапи са Агесилајем обновили примирје склопљено са Деркилидом, али га је убрзо нарушио Тисаферн. Агесилај се правио да маршира у Карију и онда је изненада, пошто је Тисаферн распоредио снаге за одбрану, скренуо ка северу у Фригију и напао Фарнабазову сатрапију. Овде није постигао ништа од трајне важности, али је обезбедио огромну количину плена којим је обогатио своје пријатеље и миљенике - за њега богатство није било искушење. Историчар Ксенофонт, који нам је оставио посебно дело о Агесилајевом животу и карактеру, прича многе анегдоте из овог рата да би илустровао добре особине свога јунака. Случајеви који откривају његову хуманост за нас представљају нешто више од обичног интересовања за личност; треба их повезати са чињеницом да су Грци четвртог века генерално били хуманији од Грка у петом веку пре Христа. Речено нам је да је Агесилај штитио своје заробљенике од злостављања; требало је да буду третирани као људи, а не као криминалци. Понекад су трговци робљем, бежећи са пута којим се кретала његова војска, остављали крај пута малу децу коју су купили. Уместо да их остави да их растргну вукови или да помру од глади, Агесилај је наложио да их поведу и повере старању домаћих становника који су били сувише стари да би се одвели у заробљеништво. Али, Агесилај се није устезао да користи заробљенике, не водећи рачуна о њиховим осећањима, за „очигледну наставу“ својим војницима. У Ефесу, где је проводио зиму увежбавајући војску, дошао је на идеју да покаже својим војницима разлику између добре и лоше физичке припреме. Наредио је заробљеницима да се голи построје за продају лицитацијом, тако да грчки војници могу да виде лошије мишиће, бледуњаву кожу, и меке удове Азијата чија тела никада нису била изложена временским приликама нити очврсла редовним гимнастичким вежбањем. Призор је код Хелена побудио уверење о њиховој супериорности; али, то је за заробљенике била увреда, премда ненамерно нанета, зато што су Азијати сматрали да је срамота ако их виде голе, док су се сви Грци свлачили голи за вежбање.


Пошто је организовао коњицу током зиме, Агесилај је започео ратне операције у пролеће и победио Тисаферна крај реке Пактол, близу Сарда. Тисафернов општи неуспех био је узрок незадовољства у Суси. Краљица мајка Парисатида, која Тисаферну никада није опростила због улоге коју је одиграо у пропасти њеног вољеног Кира, чинила је све да изазове његов пад и на обалу је упућен Титрауста да га погуби и да га наследи. Сада је Титрауста дао Агесилају нову понуду коју је било мудро прихватити. Од њега се тражило да напусти Азију под условом да хеленски градови уживају потпуну аутономију и да само плаћају Персији првобитни трибут. Агесилај није могао да пристане без саветовања са властима у домовини и на шест месеци закључено је примирје - са Титраустом, не са Персијом; Агесилај се, наиме, одважио да своје оружје упери на Фарнабаза. У другом походу на Фригију, спартанског краља је подржавао пафлагонски краљ по имену Отис, као и Спитридат, персијски племић, кога је Лисандар подстакао на побуну. Покрајина је опустошена све до бедема Даскилија, где се налазила Фарнабазова резиденција и спартанске чете су провеле зиму у раскошним парковима у његовом суседству, богатим птицама и рибом. Фарнабазова свита, која се кретала по тој области са свим његовим покућством, била је заробљена; међутим, свађа око плена отуђила је источњачке савезнике и Агесилаја, који је био још болније погођен њиховим одласком јер је био свим срцем привржен прелепом младићу, Спитридатовом сину. Освајање Фригије Хелени су окончали интересантном сценом - разговором персијског сатрапа и лакедемонског војсковође. Агесилај је први стигао на уговорено место и сео на траву да причека. Тада су се појавиле Фарнабазове слуге и почеле да шире раскошне ћилиме за свога господара. Али, Фарнабаз је, видевши просто Агесилајево седиште, пришао краљу и сео поред њега. Руковали су се и Фарнабаз је изговорио достојанствени протест. „Био сам веран савезник Спарте када је ратовала са Атином; помогао сам јој да победи; никада је нисам изиграо као Тисаферн; и сада, за све то, ти си ме довео у такву невољу, да у сопственој сатрапији не могу да прибавим ручак осим да пабирчим оно што ви остављате. Све сте моје паркове, ловишта и палате опустошили или спалили. Да ли је то правичност или захвалност?“ Након дугог ћутања, Агесилај је објаснио да мора, с обзиром на то да је у рату са Великим краљем, све персијске територије да третира као непријатељске; али, позвао је сатрапа да погази своју лојалност и да постане савезник Спарте. „Ако Краљ пошаље другог управника и њему ме потчини," одговорио је Фарнабаз, „тада ћу радо постати твој

Ратовање у Лидији 395. Године пре Христа (пролеке)

Тисафернова смрш

Aiecunajeea gpyia инвазија на Фарнабазову сатрапију (јесен)

575


пријатељ и савезник; али сада, док држим овај командни положај у његово име, ратоваћу против тебе свом својом снагом.“ Агесилаја је одушевио овај прикладан одговор. „Напустићу сместа твоју територију," рекао је, „и убудуће ћу је поштовати, докле год будем имао других да против њих ратујем.“ Поздравили су се и Фарнабаз је одјахао; али, његов лепи син, заоставши, рече Агесилају: „Бићеш мој гост“ и пружи му кратко копље. Агесилај је прихватио понуђено пријатељство и заузврат је дао украсе са коња свога секретара. Овај догађај је имао наставак. Касније је овај млади Персијанац, према коме су се браћа ружно понела, утекао у Хеладу да у њој нађе уточиште и није узалудно затраж ио заш титу свога госта и пријатеља Агесилаја.

(395. шдине ире Христа)

Битка код Книда (август, 394. Године пре Христ а)

576

Због успеха у Фригији Агесилај се више него икад загрејао да покуша освајања у унутрашњости Мале Азије. Али, у међувремену је лоше водио значајније послове. Пре но што је кренуо на Фарнабаза, примио је поруку из Спарте којом му се поверава врховна команда на мору. Припремање одговарајуће флоте било је хитно. Конон је са 80 бродова - остатак флоте још није био довршен - подстакао Родос на побуну и заробио је флоту са житом коју је један египатски владар послао Лакедемоњанима. Агесилај је предузео мере за опремање флоте од 120 тријера о трош ку градова на острвима и у приобаљу; али, направио је грубу грешку поверивши команду Писандру, своме зету, неискусном човеку. Након свог похода на Фригију, Агесилај је био позван натраг у Европу због разлога које ћемо одмах навести, док је Фарнабаз отишао да врши дужност заповедника флоте са Кононом, који је лично посетио Сусу да би подстакао персијско ратно расположење и да би добио потребан новац. Средином лета, флота Конона и Фарнабаза, оставивши за собом воде Киликије, појавила се пред обалом Книдског полуострва. Бројке су непоуздане, али је персијска флота била поражавајуће бројнија од бродовља Писандра, који је испловио из Книда да би јој се супротставио са храброшћу очајника. У исход није било сумње. Писандра су азијски контингенти бродова напустили без борбе, а од оних који су остали већи део био је заробљен или потопљен. Писандар је погинуо у боју. Хеленски градови у Азији истерали су спарганске гарнизоне и признали врховну власт Персије. Тако је Конон, у одећи персијског заповедника флоте, осветио Атину и поништио победу код Егоспотама у боју који је добио исто тако лако. Поморска моћ Спарте била је уништена, а нестабилне основе њене империје подривене.


5. Спарта на капијама Пелопонеза („Коринтски рат“) У исто време, Спарта је близу своје куће доживела озбиљније потресе. Док је Агесилај смишљао своје фантастичне планове против Персије, у Грчкој је избио рат између Спарте и њених савезника. Обрт у ратним операцијама је налагао да се Агесилај сместа опозове из Азије. Потребно је да се вратимо мало уназад ради објашњења. Након битке код Козјих река, Спарта је задржала за себе све плодове победе. Преузела је поморску империју од свог палог непријатеља и убирала је његов форос. Савезници Спарте нису ништа добили, премда су поднели веће жртве у Пелопонеском рату. Сви захтеви Коринта и других савезника који су тих година подносили терет и жестину рата били су надмено одбачени. Лакедемон се осећао довољно јаким да се према својим бившим пријатељима односи с презиром. Испољио је уз то и своју деспотску нарав поступцима унутар Пелопонеза против оних који су му се замерили. Елида је недавно поново дала Спарти повод да је нападне и сада је с правом била кажњена. Краљ Агид је напао и опустошио земљу и наметнуо је Елиђанима тешке услове. Одузели су им област Трифилије, њихову луку Килену и друга места; приморали су их да сруше недовршена утврђења свога града. Једина повластица коју су добили Елиђани била је та да и даље могу да приређују Олимпијске игре.

Судбина Елиде 399. iogune пре Христа

Спартанци су себи пустили на вољу још једној својој мржњи протеравши из Наупакта и Кефаленије преостале Месењане који су још увек били насељени у тим местима.

Месењани

Спарта је на владање у границама Пелопонеза гледала као на сређивање прилика на свом поседу; али, почела је и да енергично утврђује своју власт у северној Хелади. Удахнула је нови живот својој колонији Хераклеји близу Термопила. Продирући у Тесалију, поставила је у Фарсалу лакедемонски гарнизон и хармоста.

Акт ивност Спартанаца северно од Термопила

Када је избио рат између Персије и Спарте, политика Персије је била да у Хелади изазове рат против свога непријатеља и да незадовољство другоразредних хеленских сила, које је тињало, разгори у пожар. Сатрап Фарнабаз послао је агента, Рођанина по имену Тимократ, са 50 таланата, да поткупи водеће политичаре у главним градовима Хеладе да се придруже Персији у непријатељском савезу против Спарте4. Тимократ је посетио Аргос, Коринт, Тебу и Атину

Тимократово посланство 396. iogune пре Христа

4 Према Ксенофонту (H ell. III 5. 1), Тимократа је послао Титрауст, који је наследио Тисаферна као сатрап Јоније и Лидије 395. године пре Христа али то оставља исувише кратак интервал пре избијања рата. Прихватљивији је извештај О х. Hell. VII 2. Овај аутор приказује Фарнабаза као одговорног и ставља комисију у 396 577


и придобио неке од најутицајнијих личности. Било је у ствари потребно само уверавање да ће Персија сарађивати, а затим и повољна прилика, да се изазове општи отпор против превласти Лакедемона. Већ је било снажних антиспартанских елемената у Аргу, Коринту и Теби; у Атини се то осећање будило. Док су се олигарси противили свакој акцији против Спарте, екстремни демократи, на челу са Епикратом и Кефалом, инсистирали су на смелој политици: умеренији Трасибул, свестан присуства спартанског хармоста на Егини, одржавао је с муком равнотежу. Али, када су (у Атину) стигле вести о Кононовој активности, тајно су му упутили брод са оружјем и опремом: нису јавно признали да су то учинили, али су Конону упутили још помоћи. Развој ситуације убрзала је антиспартанска странка у Теби. Избијање раш а у Беотији

А ш ина се удружује са Тебом

Избио је погранични сукоб између Фокиде и Западне Локриде; Фокиђани су се обратили за помоћ Спарти, Локриђани Теби. Тебанци су напали Фокиду и када је Спарта од њих затражила да се сукоб подвргне арбитражи, одбили су да преговарају. Спарта је прихватила изазов. Припремљен је двоструки напад на Беотију: краљ Паусанија је наступао из правца југа, а Лисандар се спуштао из Хераклеје, са севера. Тако угрожена, Теба се обратила за помоћ свом старом непријатељу. Персијска помоћ у изгледу и све интензивнија Кононова ратна дејства оснажили су у Атини странку која се залагала за рат; још су увек памтили заштиту коју је Теба пружила Трасибулу и његовим присталицама. Скупштина је искористила прилику да покуша да се ослободи спартанске владавине. Били су свесни да је то смела одлука пошто Пиреј није био утврђен; али, појавило се и осећање да је сада прави тренутак и да се прилика не сме пропустити - Конон је пловио у југоисточном делу мора, Родос се побунио. Тако је склопљено „вечно савезништво између Беоћана и Атињана“; фраза пуна историјске ироније сачувана је на фрагменту оригиналног уговора исписаног на камену и открива очекивања у том тренутку5.

(или евентуално 397) годину пре Христа. Он, такође, боље извештава о тензијама међу странкама у различитим државама. Према њему, а противно Ксенофонту, челници странке за рат у Атини, Кефал и Епикрат, примили су новац. Али, он на глашава да је онај дубоко притајени осећај огорчења према Спарти био пресуднији од персијског злата за формирање савеза и почетак рата. 5 Натпис у Тоду, G H I II 101. Концепт вечног савеза, уместо тачно наведног броја година може се пратити уназад до VI века пре Христа на западу (натпис у M L 10); има и иримера са истока из V века попут савеза Атине са Регијем, и Леонтинима 433-2. године пре Христа (натписи у ML 63, 64); али, савез између Атине и Беотије први је познати пример на копну. Током IV века пре Христа ова формула 578


Када се Лисандар приближио Беотији, придружио му се град Орхомен, који се увек огорчено противио тебанској превласти у Беотији, Лисандар и Паусанија су се договорили да се састану близу Халијарта, отприлике на пола пута између Тебе и Орхомена. Не зна се тачно да ли је Лисандар сувише поранио, или је Паусанија сувише закаснио; тек, Лисандар је први приспео у област Халијарта и напао је град. Са својих грудобрана, бранитељи Халијарта могли су у даљини да виде чету Тебанаца како маршира путем из Тебе, мало раније но што су њихови нападачи приметили опасност, и одједном су покуљали из капија града напоље. Затечени и нападнути са обе стране, Лисандрови војници су били одбијени, а Лисандар је био убијен. Њ егова смрт је за Спарту била ненадокнадив губитак. Он је уобличио њену империју; она није имала другог човека првокласних способности. Међутим, смрт Спартанца Лисандра за Хеладу није био губитак.

Оисада Халијарш а

Лисандрова смрш

Ускоро се појавио Паусанија и прво му је било да врати тело свога погинулог колеге. Био је довољно јак да то изнуди од Тебанаца и Халијарћана, али у исто време стигла им је у помоћ атинска војска под Трасибуловим вођством. Паусанија се обрео у веома тешкој ситуацији. Да се бори, значило је пораз, а да призна слабост и затражи примирје ради сахране погинулих, значило је рањавање спартанског поноса. Ратни савет је, ипак, одлучио да се моли за примирје; а када су Тебанци, мимо обичаја, пристали да га одобре само под условом да пелопонеска војска напусти Беотију, услови су били прихваћени. Спартанци су својој жалости због губитка Лисандра дали одушка у бесу на свога краља. Био је осуђен на смрт зато што није успео да се састане са Лисандром и што је одбио битку. Није јасно да ли је прва оптужба била основана; i u t o се тиче друге, нема опрезног војсковође који би другачије поступио. Паусанија, који се опрезно уздржао од повратка у Спарту, проживео је остатак живота као изгнаник у Тегеји, Резултат овог двоструког ударца нанетог Спартанцима - сенке на њиховом угледу и погибије најспособнијег војсковође - био је склапање савеза против Спарте. Теби и Атини сада су се придружили Коринт и Аргос. Овај савез се ускоро увећао приласком

Савезнишшво против Спарте

постаје уобичајена и исто расположење одразило се у све јачој жељи за општим миром који би обухватио све грчке државе. Главни услови савеза су сачувани: „Ако неко зараги против Атине на копну или мору, Беоћани ће притећи у помоћ свом својом силом на захтев Атињана, најбоље што могу; а ако неко зарати против Беотије, Атињани ће притећи у помоћ свом својом силом на захгев Беоћана, најбоље што могу.“ 579


Еубеје, Акарнанаца, Халкидичана из Тракије и других мањ их држава. М ожда је најактивнији дух у овом побуњеничком покрету био Тебанац Исменија. Овај вођа је успео да истера Спартанце из њихове северне базе Хераклеје и прош ирио је Тебански савез међу становниш твом ових крајева. Спарта је изгубила своје упориште у Тесалији, а Ф окиђани, који су били под заш титом спартанског хармоста, претрпели су пораз. Н аклоност према антиспартанској Теби појавила се и у Егејском басену. После побуне Рода и победе код Книда уследило је оснивање Поморског савеза. У том периоду, одређен број градова ковао је савезнички новац са заједничким типом на аверсу, који је потекао из Тебе, Херакле као новорођенче дави змије; реверс је требало да буде државни симбол сваког града. Знамо да су то били Родос, Ијас, Книдос, Ефес, Самос, Бизант, Кизик, Лампсак и могло је бити и других градова. Исти протебански тип из тог времена такође је откривен на западу, на новчићима Закинта и Кротона6.

Савезници на Истму, пролеће 394. Годше пре Христа

На тај начин ситуација у Грчкој и будући изгледи Спарте потпуно су били измењени. Када је стигло пролеће, савезници су скупили своје снаге на Истму, и један одважни Коринћанин предложио је да се крене у напад право на Спарту и „да се спрже зоље у свом гнезду“. Било је, међутим, исувише много заговорника различитих стратегија и протраћено је драгоцено време. Захваљујући томе, Лакедемоњани су могли да прођу кроз Аркадију до Сикиона, одакле су, поред Немеје, прешли на јужну обалу Саронског залива - њихово кретање су унеколико ометали савезници који су стигли у Немеју. Савезници су потом заузели положај близу Коринта и дошло је до битке. Бораца је на обе стране било неуобичајено много за битку између Хелена. Контингент лакедемонских хоплита бројао је 6000 војника и имао је подршку од око 10000 савезника из Елиде, Сикиона, Епидаура и његових суседа из Tereje и Пелене; савезници су прикупили око 24 000 хоплита са пропорционално већим одредима коњице и лако наоружаних војника7. Десно савезничко крило савладало је спартанске савезнике, али Спартанци су извели бочно опкољавање и разбили Атињане на левом крилу. Спартанске диви60 ковању тог новца видети Seltman, G reek C o in a g e ,2 157. 7 Ксенофонт (H ell. IV 2. 16-17) као укупан број Спартиних савезника наводи само 7 500, али у преглед војних снага није укључио контингенте из Тегеје и Пелене у Ахаји, које спомиње у борбама. Диодор (XIV 83. 1) наводи 23000 л,уди као укупан број пешака на спартанској страни. Ксенофонт не спомиње погинуле. Диодор њихов број процењује на 2800 чланова савеза и 1100 Спартанаца и њихових савезника.

580


зије су одржале свој поредак; престали су да прогоне непријатеља, окренули су се и напали Аргивце, Беоћане и Коринћане који су се враћали након победе. Једнострана акција која је уследила дефинитивно је потврдила спартанску победу. Губици савезника били су више него два пута већи од непријатељских губитака. Петорица атинских коњаника, који су погинули, извршили су на попришту подвиг који (у изворима) није забележен; на гробљу испред атинске Дипилонске капије можемо још увек видети надгробни споменик једног од „петорице коњаника“ Дексилеја, младића од двадесет година који је, по грчком обичају, представљен не у тренутку погибије, него у тренутку победе, како копљем пробада хоплита који је пао под копита његовог коња8. Са стратешког становишта битком код Коринта савезници нису ништа изгубили, победници нису ништа добили. Истам је остао под контролом савезника, који су сада слободно могли да се супротставе Агесилају у Беотији. Агесилај се, наиме, приближавао Беотији. Битка код Халијарта и догађаји који су уследили утицали су на одлуку ефора да га позову натраг из Азије, јер је његово присуство било преко потребно у Европи; тешка срца био је приморан да напусти своје заслепљујуће визије о освајању Персије. Агамемнон је морао да се врати у Микену, не освојивши Троју. М арширао је копном, трасом којом није прошла ниједна војска још од Ксерксовог похода, кроз Тракију и Македонију. Код Амфипоља је примио вести о победи код Коринта које нису биле претерано охрабрујуће. Али, управо док је марширао, судбина империје његове земље је била решавана. Кононова победа код Книда била је погубна за Агесилајеве амбиције. Када је његова војска стигла до Херонеје, догодило се помрачење сунца; а значење небеске појаве нашло је своје објашњење у управо приспелим вестима о бици код Книда. Као војсковођи, прва дужност му је било да затаји својој војсци значај тих вести, а друга да што пре заметне битку, док још може да то држи у тајности. Агесилају су као појачање стигли неки контингенти војника из Лакедемона и војска из Фокиде и Орхомена; али, главну војску су му чинили војници које је довео из Азије међу којима су били неки од славних Десет хиљада, укључујући и самог Ксенофонта. Савезничка војска која се борила код Коринта сада је била у Беотији, али не исте снаге, пошто су морали да оставе гарнизон за одбрану свог важног положаја близу Истма. Савезници су поставили свој табор у области Коронеје,

Б им ка код Коринта (јули)

Повратак АГесилаја у Европу

Помрачење сунца, авгусм 394. iogune пре Христа

8 Натпис у Тоду, 105. Име Дексилеј такође је уведено у списак 11 погинулих коњаника који су изгубили живот у Коринту, и једног код Коронеје, Тод 104. 581


Бит ка код Коронеје 394. ioguue пре Христа

Спартанци блокирани на Пелопонезу

на месту погодном да непријатељу блокирају пут који води из Тебе у Фокиду и долину Кефиса. На пољу где су пре пола века Беоћани срушили атинску владавину сада су се Атињани и Беоћани удружили да збаце доминацију Лакедемона. Агесилај је кренуо у напад од Кефиса*. Командовао је својим десним крилом и Аргивци на савезничком левом крилу дали су се у бекство пред њим, не задавши ниједан ударац. На другој страни, Тебанци су на савезничком десном крилу разбили Орхомењане на лакедемонском левом крилу. Тада су се два победничка десна крила окренула и сучелила и права битка је започела. Агесилај је ишао на то да спречи Тебанце да се споје са својим савезницима и да их прегрупишу. Сукоб хоплита је Ксенофонт, који је лично учествовао у њему, описао као страховит. Агесилај, чији стас није дорастао таквом окршају, био је оборен са коња на земљу и спасло га је јунаш тво његове телесне гарде. Притисак тебанског дубоког бојног реда пробио је себи пут кроз лакедемонску формацију. Агесилај је остао победник на попришту; подигао је трофеј и савезници су замолили за примирје ради сахране погинулих. Али, иако је, технички, битка код Коронеје, попут битке код Коринта, била спартанска победа, историја мора на овом месту поново честитати страни која је на први поглед побеђена. У главној ф ази битке, Тебанци су се показали као супериорни и осујетили су настојање непријатеља да их одсече. Теби је то било велико морално охрабрење за будуће ратовање против Лакедемона. У том тренутку то је био истакнут успех за савезнике. Ако нападач није у стању да своју победу искористи до краја, са стратегијског становишта она је равна одбијеном нападу. Агесилај је сместа напустио Беотију - то је био резултат Коронејске битке. Прешао је на Пелопонез из Делфа, пошто су савезници држали под контролом пут поред Коринта. Наредних година, борбе су углавном биле концентрисане баш око Коринта, што је било у складу са ратним циљем. Спарта се борила за доминацију ван Пелопонеза; њени непријатељи су се борили да је задрже на Пелопонезу. Најефикаснији начин да се овај план оствари био је да се држи под контролом улаз на полуострво између Коринтског и Саронског залива и да се не дозволи Спарти да изађе. Ради тога су сазидани дуги зидови који су Коринт на једној страни повезивали са његовом западном луком Лехајем а на другој са његовом источном луком Кенхрејом. Нико није могао да пређе са

* Река Кефис, коју овде спомиње аутор, протиче кроз Фокиду и Беотију (сред њу Грчку) и улива се у језеро Копаиду. Постоји још једна истоимена река у Атици, која протиче поред Атине. П р и м . п р ев . 582


Пелопонеза у северну Грчку а да се не сукоби са браниоцима ових фортификација. Лакедемон никада није био беспомоћнији - скоро заточеник на свом полуострву и његова поморска империја се распала. Ова тренутна парализа Лакедемона показала се као спас за Атину. Повратак Атине на њено место међу независним силама Грчке у том тренутку остварен је на необичан начин. Сатрап Фарнабаз, који је толико много учинио да Лисандру помогне да Атину уништи, сада је помогао да дође до њеног ускрснућа. Он никада није опростио Спарти штету коју је Агесилај починио у његовој провинцији и ту раздражљиву озлојеђеност подгревала је околност да му се, после битке код Книда, супротставио само Абид под управом Спартанца Деркилиде, док су се други азијски градови једнодушно изјаснили против Спарте. Свој гнев је исказао пратећи Конона и флоту наредног пролећа до обала Хеладе да опустоши спартанску територију и да охрабри и подржи савезнике. Један персијски сатрап у видокругу Коринта и Саламине био је необичан призор за Хеладу. Њ егова осветољубивост била је за Атину од велике користи. Када се вратио кући, допустио је Конону да задржи флоту и да је искористи за обнову атинских Дугих зидова и за утврђивање Пиреја. Чак је обезбедио новац да се Спарти зада поражавајући ударац, ударац који је потпуно пониш тио главни резултат Пелопонеског рата. Два дугачка паралелна зида који су повезивали Атину са Пирејем била су поново изграђена9; лука је поново била оспособљена за одбрану; Атињани су могли још једном да осете да су слободан и независан народ у хеленском свету. Конон, који је био заслужан за њихово ослобођење, подигао је храм Афродити Книдској у Пиреју као споменик своје велике победе10. Још од саламинске победе у Атини није било тако значајног повода за радост као када су крајем јесени ове фортификације биле завршене. Као обновитељ зидова, Конон је могао полагати право на част да буде други Темистокле. Али, поређење нас само подсећа на промену која је захватила Грчку током сто година. Захваљујући персијској помоћи Атина је, сада под Кононовим окриљем, делимично поново задобила положај који је извојевала својим заступањем Хеладе у борби против Персије под

Фарнабаз на ip4K oj обали 339. ioguHe пре Христа

Обнова аш инских Д уш х зидова

9 Један натпис (у Тоду, 107) набраја издатке за изнајмљивање запрега за вучу камена и гвозденог оруђа у време архонтата Диофанта, 395/4. године пре Христа. То показује да је обнова бедема започела пре битке код Книда, августа 394. године. 10 Паусанија (I 1. 3) спомиње овај храм, подигнут у част победе код Книда и објашњава: „Книђани, наиме, Афродиту поштују више но остале богове... и зову је Афродита од срећне пловидбе.“

583


вођством Темистокла. Она није обновила свој некадашњи утицај или своју бившу империју, али се поново сврстала међу друге моћне државе Грчке; могла је мислити да је равна Теби, Коринту, Аргу и Спарти, сада када је Спарта срушена са свог високог положаја. Атињани су сада спокојно могли да гаје презир који су дрско испољили према Спарти савезништвом са Тебом. Изгледа да су отприлике у исто време северна острва Лемнос, Имброс и Скирос поново присаједињена Атини и она је повратила контролу над Делом који јој Спартанци беху отели11. Хиос је такође постао њен савезник.

Уједињење Коринта и Apia (392. године пре Христа)

П раксиша у Коринт у

За Лакедемоњане је од виталног значаја било да стекну контролу над улазом на Пелопонез освојивши неки део одбрамбене линије; тако је Коринт постао центар сукобљених интереса. Лакедемоњани су сместили свој штаб у Сикион и из ове базе извршили су серију покушаја да пробију линију одбране Коринта - покушаја који су напокон уродили успехом. Нажалост, хронологија је несигурна и није могуће одредити да ли су ове операције биле делимично истовремене са обновом атинских Дугих зидова, или су уследиле после ње. У самом Коринту постојала је знатна проспартанска странка. Изгледа да је ова странка направила тајни план да силом сруши олигархију која је била на власти; али, влада је наслутила да такав план постоји и осујетила га је, хладнокрвно побивши пријатеље Спарте на агори и у позоришту, последњег дана Еуклеја*. Влада Коринта је истовремено ојачала споне свога града са непријатељима Спарте. Значајном политичком одлуком Коринт и Аргос су се ујединили у федералну државу; камени међаши су били почупани; грађани су уживали заједничка грађанска права. Занимљиво би било да знамо како је ово федерално уређење било устројено, али овакво уједињење није имало елементе трајности - оно је само било средство сврсисходне политике. Знатан број чланова лаконофилске странке је умакао; неки су још увек остали у граду и сада су успели да отворе капије у западном зиду и да пусте у град Пракситу, заповедника Сикиона, са лакедемонском мором од 600 хоплита. Праксита је осигурао свој положај између два зида тако што је између њих, на страни према Коринту, ископао јарак и подигао палисаду. Коринћани су са

11 Спартански натпис са именима два краља и пет ефора спомиње ослобођење Дела од Атине након Егоспотама (натпис у Тоду, 99). Атина је повратила конгролу до 390/89. године пре Христа, натпис у IG II.2 1634. * T a E u k le ia , Артемидин празник који носи назив по култном имену богиње Артемиде Славне. Артемида Еуклеја поштована је нарочито у Беотији и Локриди, као заштитница државе и породице. П р и м . пр ев. 584


савезницима изашли из града и разрушили палисаду; одиграла се битка; Лакедемоњани, који су убедљиво победили, заузели су град Лехај, али не и његову луку. Праксита је тада порушио део зидова и организовао упаде на коринтску територију на страни Саронског залива. Али, када је почела зима, распустио је војску и није предузео никакве кораке да задржи доминантни положај на Истму; Атињани су стигли са тесарима и зидарима и поправили проваљена места у зидовима. У исто време, зараћене стране наставиле су ратовање, непрекидно вршећи упаде из својих база у Коринту и Сикиону. У том се ратовању нарочито истакла најамничка војска, коју је увежбао и којом је командовао Атињанин Ификраг. Били су наоружани као пелтасти, са лаким штитовима и кратким копљима и ова опрема је била знатно прикладнија за услове живота у војном табору и за дужности професионалног војника од наоружања хоплита. Запошљавање најамника - који ће на крају потпуно заменити грађанску војску - узимало је све више маха. Управо су они мање цивилизовани крајеви Хеладе, попут Крита, Етолије, Акарнаније углавном давали најамничку војску. Ификрат из Рамнунта, војни заповедник велике енергије и талента, уочио је значај професионалних пелтаста као новог елемента у хеленском ратовању и обесмртио је своје име у војној историји реформом њихове опреме. Њ егова побољшања су била продужење двосеклог мача и кратког копља и увођење неке врсте лаких голењака, познатих као „Ификратове чизме“. Тешко је оценити укупну важност ових измена, али намена им је очито била да повежу успешност напада са брзином кретања. Овај предузимљиви заповедник са својим пелтастима стекао је велику славу у „Коринтском рату“. Агесилаја су послали из земље да извојује трајније успехе од оних које је постигао Праксита. Ње гов брат Телеутија је водио поморске операције у садејству са њим; Дуге зидове су освојили на јуриш и заузели су луку Лехај. Следеће године Агесилај је поново кренуо у рат. Било је време Истамске светковине и у Посејдоновом светилишту на Истму тек што нису започеле Истамске игре. Агесилај је домарширао тамо, прекинуо Коринћане и Аргивце који су започели прославу и сам је председавао такмичењу. Када се повукао, дошли су Коринћани и поново су из почетка прославили светковину; неки такмичари су два пута победили у истој трци. Агесилај је потом заузео луку Пирајон (Peiraion) на рту који чини северну страну најувученијег дела Коринтског залива. Било је то значајно пошто је Пирајон повезивао Коринт са његовим са-

Биш ка код ДуХих зидова

Најамнинке чете, њ ихов значај у порасту

Ификрашове реформе

Агесилај осваја Л ехај 391. Године пре Христа

(390. године пре Христа у пролеће)

Спарш анци заузимају Пирајон

585


везницима у Беотији; његово освајање било је претњ а Беотији и Беоћани су сместа упутили посланике Агесилају. Сада се ситуација преокренула; Спартанци су контролисали пролаз на Истму, а тиме што су држали Сикион, Пирајон, Лехај, као и Сидунт и Кромион у Саронском заливу, потпуно су опколили Коринт осим на страни према Арголиди. Али, ако се Агесилај осећао као арбитар Хеладе, тријумф му је био кратког века. Лако наоружани Ификратови војници побеђују спартанске хоплит е

У гарнизону у Лехају било је неких Амикљана који су имали обичај и привилегију да се враћају у родни град да прославе локалну Хијакинтову свечаност. Време ове свечаности се сада приближило и кренули су на пут да се преко Сикиона и Аркадије врате у Амиклу, јединим њима доступним путем. Али, пошто није било безбедно за шачицу људи да промаршира испод зидова Коринта, већим делом пута до Сикиона имали су пратњу море од 600 лакедемонских хоплита. Док се та пратња враћала у Лехај, Ификрат је са својим пелтастима изјурио кроз коринтске капије и напао их. Тешко наоружане копљанике изнурили су непрестани напади лако наоружаних војника са којима нису могли да се носе и велики део њих био је побијен. Овај догађај, премда мање упечатљив и мање значајан, имао је сличности са чувеном несрећом на Сфактерији. У оба случаја, спартански ратници били су на исти начин надјачани непрекидним нападима лако наоружаних војника којима нису могли прићи; у оба случаја војном престижу Лакедемона био је задан ударац. Ификратов успех био је наговештај будућности која можда чека професионалног пелтаста. Агесилају су вести стигле у тренутку када је са победничком ароган цијом гледао на своје заробљенике и тебанске посланике. Охолост му се претворила у жалост; војску је преплавила туга; и само су рођаци војника палих у боју ишли около са славодобитним изгледом победника. Оставивши други део војске као гарнизон у Лехају, Агесилај се вратио кући, шуњајући се кроз Сикион и аркадске градове ноћу, не би ли избегао непријатне примедбе. Ификрат је ускоро повратио Пирајон, Сидунт и Кромиј; изгледа да је гарнизон у Лехају само чувао отворен пролаз ка Пелопонезу. То је био резултат „Коринтског рата“. Спарта је успела да сруши баријеру која је требало да јој спречи улаз у северну Хеладу, али је претрпела озбиљне губитке, а и репутација јој је била нарушена.

6. Краљев мир Настојања д а се склопи мир 392. Године пре Христа

5 86

Сада треба да се окренемо од коринтског Истма источној обали Егејског мора. Лакедемоњани су приписали успех својих против-


ника персијској помоћи и закључили да треба да придобију Персију. Са том намером су послали Анталкиду да започне преговоре са Тирибазом. Предлози Спарте су били: (1) хеленски градови у Азији биће поданици Краља; то је била цена персијске помоћи; (2) сви остали хеленски градови биће независни; то је било усмерено против савезника - против надмоћи Тебе у Беотији и против уједињења Коринта са Аргом. Атињани и њихови савезници упутили су Конона да неутралиш е Анталкидину мисију; можда су у исто време послали говорника Андокида у Спарту да размотри услове мира. И Андокидово и Анталкидино посланство нису донели позитивне резултате. Тирибаз, који је био наклоњен Спарти и који је бацио у тамницу Конона, био је опозван; његов наследник Струта није био склон Спартанцима. Анталкидин циљ је на крају ипак био постигнут, али је његово остварење било одгођено за четири или пет година а рат се наставио. Догађаји на војном плану тих година нису били од великог значаја и о њима не знамо довољно. У Азији спартанска активност постаје живља. Тиброна још једном шаљу у акцију и, премда је претрпео тежак пораз од Струте, успео је да пре тога придобије Ефес, Магнесију и Пријену. Убрзо Книдос и Самос следе пример тих градова. Агесилај напада Акарнанију и присиљава Акарнанце да приступе Лакедемонском савезу. Њ егов колега Агесиполид предводи једну од оних инвазија Арголиде које ничему не воде. Тада Спартанци користе Егину као базу за изнуривање Атике; између егинских хармоста и атинских адмирала води се рат изненадним нападима. Хармост Горгопа је заробио четири брода из једног атинског ескадрона; Атињанин Хабрија се тада искрцао на Егину, поставио заседу и убио Горгопу. Убрзо потом, на Егину је послат Телеутија, Агесилајев брат. Он је у праскозорје напао Пиреј и одвукао неке бродове који су били у пристаништу. У старој Хелади, ратовање је било уносно за Спарту, иако није постигла одлучујући успех. Међутим, најзначајнији догађај било је поновно успостављање атинске власти на Пропонтиди. У том је тренутку Атина била у великој финансијској оскудици, пошто је пресахла новчана помоћ Персије. Када су испробали посредан намет од једне четрдесетине и видели да је то недовољно, увели су непосредан ратни порез. Атињани су, наиме, решили да воде ратне операције и на југу и на северу - на југу да помогну своме пријатељу Еуагори, краљу Саламине на Кипру, који се побунио против Великог краља; на северу да поново ставе под своју контролу пут за Црно море. Трасибул, обновитељ демократије, одједрио је са флотом од 40 бродова на Хе-

Рашовање у Азији;

у Евроии

Опорезивање у А т ини: (1) Еурипидова такса од једне четрдесетине (2) рат на такса 390, 389. Године пре Христа

389. Године пре Христа

5» 7


Трасибулова смрт (388. године пре Х рист а)

388. iogune пре Христа

леспонт и Атини придобио савез са острвима Тасос и Самотрака, Херсонесом и два града која су контролисала Босфор - Бизантом и Халкедоном. Настављајући даље ка Лезбу, поразио је и убио спартанског хармоста и завео атинску власт над већим делом острва. Такође је освојио и Клазомену. Основни разлог због кога су га послали из Атине био је да помогне Роду да сачува независност, упркос настојању Спарте да поврати своју доминацију на острву. Али, за успешна војна дејства је било неопходно да се увећају новчана средства и агинска флота је пловила дуж обале Мале Азије, прикупљајући прилоге. Тај допринос је, изгледа, представљао обнављање пореза од 5% који је Атина наметнула на трговину својих савезника пред крај похода на Сицилију12. То је личило на почетак нове империје. Аспенд у Памфилији био је једно од места која је Трасибул посетио и та посета је за њега била фатална. Насилни методи његових војника разбеснели су становнике; ноћу су га изненадили у шатору и убили. Атина је тако изгубила два енергична човека, којима је после Периклове смрти највише дуговала, Конона и Трасибула. Конон, који је, убрзо пошто га је Тирибаз затворио, умро на Кипру, срушио је таласократију лакедемонског угњетача и обезбедио Атини средства да поврати своју независност и своју поморску моћ. Трасибул је подарио нови живот атинској демократији и удахнуо јој је дух помирења и умерености. Он на нас оставља утисак - о њему знамо исувише мало - изузетно разборитог грађанина, једног од оних људи који побуђују опште поверење и нису склони предрасудама и амбицији. Трасибулове врлине биле су пре моралне него интелектуалне природе. Након његове смрти изнете су инсинуације против његовог интегритета; један од његових пријатеља, по имену Ергокле, осуђен је за проневеру новца прикупљеног на Трасибуловом походу и погубљен. Међутим, изјаве једног браниоца - другог доказа немамо - немају тежину. Трасибулов успех поновног увођења царине у корист Атине, на промет робе кроз Босфор, готово одмах је угрозио Анаксибије кога је Спарта хитно послала да делује против Атине и Фарнабаза. Заробљавањем трговачких бродова, Атину је лишио царине. Послали су Ификрата са 1 200 пелтаста да му се супротстави и Хелеспонт је постао позорје истих ратних операција напада и препада које смо видели да се изводе на Егини. Напокон је Ификрат уочио згодну прилику да зада одлучујући ударац. Анаксибије је отишао да по-

12 Атински декрет из 387. године пре Христа (натпис у Тоду, 114. 7-8) који регулише карактер и обим атинске власти над Клазоменом наводи да Клазомена плаћа „5% које је увео Траси6ул“. 588


стави гарнизон у Антандру који је управо преотео. Ификрат је ноћу прешао са Херсонеса и поставио заседу у близини рудника злата Кремасте, на путу којим је требало да се Анаксибије врати. Анаксибијеви војници су безбрижно марширали, не водећи рачуна о реду, пролазећи кроз тесне планинске превоје у дугој колони по један, без имало сумње да непријатељ вреба на путу у заседи. Изненада, док су силазили са планине у равницу Кремасте, искочили су Ификратови пелтасти. Анаксибије је једним погледом увидео да је ситуација безнадежна. Раштркани хоплити нису имали никаквих изгледа против пелтаста. „Ја морам овде умрети“, обратио се својим људима, „част ми то налаже; али ви се спасите". Њему одан младић, који га је стално пратио, пао је борећи се поред њега. Овај подвиг Ификрата обезбедио је Атини контролу над Хелеспонтом и Босфором. На несрећу по Атину, политичка ситуација се променила и умешале су се друте велике силе. Почетком четвртог века пре Христа постојале су три велике силе које су тежиле супремацији над деловима хеленског света - Персија, Спарта и Дионизије, тиранин Сиракузе. Међутим, у почетку, ове три велике силе нису се ујединиле у свети савез за гушење слободе. Дионизије није интервенисао на истоку; Персија и Спарта су се бориле око превласти над Хеленима у Азији. Тако се Персија, ради остварења своје надмоћи у Азији, другде повезивала са борцима за ослобођење. Општи војни неуспех принудио је Спарту да тежи измирењу са Персијом под условом да напусти Азију. Једна од сметњи да се овај циљ оствари био је утицај сатрапа Фарнабаза који је гајио огорчено непријатељство према Деркилидиној и Агесилајевој земљи. С друге стране, Атина је направила сумњиви корак који је морао да побуди неповерење и озлојеђеност на персијском двору. Ако је Атина била дужна Персији за обнову својих зидова, исто тако се пријатељски према њој понео и помогао јој је Еуагора, Кононов пријатељ, а она му је у знак захвалности за његове услуге подарила атинско грађанско право13. Стога се, када се Еуагора побунио против Персије, обрела у незгодној ситуацији. Помоћ Персије у борби против Спарте била је за њу од највеће важности. Артаксеркс јој је био савезник; али Еуагора је био и њен грађанин и Хелен. Противно својим очигледним инте-

А т и н а изтасава помоћ Еуагори 390. Године пре Христа

13 Еуагора је постао краљ у Саламини извршивши државни удар без крвопролића 411. године пре Христа и помагао је Атини у последњој фази Пелопонеског рата. Награђен је атинским држављанством 410. године или убрзо после тог датума (натпис у IG I.2 113) и указана му је почаст венцем о Дионисијама 393. године пре Христа у знак признања за његову добронамерност према Атини (натпис у Тоду, 109).

589


ресима, Атина је упутила десет бродова у помоћ своме кипарском пријатељу; премда је ове бродове заробио лакедемонски науарх, па према томе никада нису активно учествовали у борби против Персије, оцењено је да је овај инцидент подстакао Великог краља да размотри предлоге Спарте. Преговарач Анталкида је отишао у Сусу и поново је изнео своје предлоге. Уз помоћ Тирибазовог утицаја савладао је опирање Артаксеркса, који је и сам имао предрасуда против Спарте, и наговорио га је да пристане да наметне општи мир, под истим условима који су већ пре тога били понуђени. Фарнабазово противљење неутралисао је позив на двор ради женидбе Артаксерксовом кћерком. Сиаршу иодржава Сиракуза

Спартанска дипломатија имала је успеха не само у Суси већ и у Сиракузи и од тиранина Дионизија добила је као помоћ одред од 20 тријера. Са подршком запада и истока, Спарта је била у стању да силом наметне мир Хелади. Када су се Анталкида и Тирибаз вратили на обалу, затекли су Ификрата где држи у блокади спартанску флоту у Абиду.


Анталкида је вешто спасао флоту из ове тешке ситуације и успео је, када су му се придружили сиракушки бродови и персијска појачања, да блокира Атињане на Хелеспонту и спречи да бродови са житом стигну у Атину. Напади са Егине, које смо већ споменули, тешко су штетили трговини на обалама Атике. Стога је Атини мир био хитно потребан, а савезници нису могли помишљати да наставе рат без ње. Представници зараћених страна били су позвани у Сард и Тирибаз је наглас прочитао едикт свога господара, показавши им Краљев печат. Ово је била суштина:

М ир који је упутио Велики краљу 387-386. iogune пре Христа

„Краљ Артаксеркс мисли да је праведно да њему припадну градови у Азији и острва Клазомена и Кипар14. Даље, да сви други хеленски градови, мали и велики, буду аутономни; са изузетком Лемна, Имбра и Скира, који ће припасти Атини, као и раније. Ако неки одбију да прихвате овај мир, против њих и против оних који имају исти циљ, повешћу рат на копну и на мору, бродовима и новцем.“ Требало је да представници пренесу градовима услове мира и да се потом састану у Спарти да би се изјаснили о његовом прихватању.

14 У 387. години пре Христа, мало пре Анталкидиног мира, Атињани су расправљали у Скупштини да ли да поставе у Клазомени једног атинског чиновника и гарнизон, или да допусте Клазомени да одлучи да ли то жели (натпис у Тоду, 114). Услови Мира нагло су пресекли атинску интервенцију. 590


Сви су прихватили; али, Тебанци су направили проблем јер су захтевали да положе заклетву у име свих беотских градова и у своје име. Овакав предлог очито би ставио беотске градове у различит положај у односу на остале хеленске градове, од којих је сваки посебно положио заклетву. Био је то покушај да се озваничи зависност беотских заједница од Тебе, док је један од главних циљева овог мировног споразума био да им се призна аутономија. Агесилај је потајно био задовољан противљењем Тебе: надао се да ће Тебанци истрајати у свом захтеву и да ће му пружити прилику да их нападне и разори њихов град који је мрзео. Али, на време су се потчинили и разочарали његово осветољубље. Краљев мир је био записан на каменим плочама које су биле постављене у главним светилиштима хеленских држава. Многи Хелени су осећали да је Хелада понижена јер је морала да се потчини арбитражи Персије. И Спартанци и Атињани подједнако су користили помоћ Персије када су могли да је добију, али никада пре тога хеленски домаћи сукоби нису били решени наредбом варвара и под заклетвом варварима. То је било дело Спарте. Она се, да би спасла свој положај, претворила у извршитељку воље Великог краља; Хелени из Азије су остављени да трпе оријенталне методе владања. Премда је Атина изгубила оно што је за њу освојио Трасибул, било јој је дозвољено да задржи своје старе поседе, острва у северном Егејском мору, уступак који открива да се веровало како је треба поткупити да би прихватила мир и да је Спарта више држала до тога да ослаби друге савезнике. Уистину, главни циљеви били су да се растури Беотски савез и да се Аргивци одвоје од Коринта.

(386. iogune ире Христа)

591

XIII иоглавље

Препород Атине и њен Други поморски савез 1. Политика Спарте као хегемона За Спарту су капије Пелопонеза i i o h o b o биле без приговора отворене; Персија је подржавала Спарту и у Азији она није имала противника који би је натерао да усмерава своју енергију на два колосека. Стога је била у стању да обнови деспотску политику коју је инаугурисао Лисандар. Аркадска М антинеја ће бити прва жртва. Грађани М антинеје оптуж ени су за разна дела непослушности и нелојалности према Спарти и наређено им је да сруше своје бедеме. Када су то одбили, краљ Агесиполид - син нрогнаног Паусаније - извео је војску против М антинејана. Град М антинеја подигнут је у равници, без икакве природне заштите, и потпуно је зависио од својих бедема од непечене опеке. Кроз град је протицала река Офис; пошто се опсада отегла, Агесиполид је преградио речни ток браном на месту где је река истицала из града: вода је надошла и подрила бедеме; када је једна од кула запретила да ће се срушити, народ се предао. Казна за М антинејане је била тешка. Мантинеја више није имала градски центар, исцепали су је на пет села од којих је настала. Они који су првобитно припадали селу М антинеји остали су на месту где се налазио град; остали су морали да сруше своје куће и сви да се преселе у села где су им била имања. Изгубити могућност ж ивота у граду за Хелена је значило губитак свих његових виш их интереса.

Расељавање ipaga М ант инеје (386-5. Године пре Христа)

Агесилај, који се у прош лости латио да разруши Персијско царство, сада је ревносно подржавао Царев мир. Када му је неки човек натукнуо да је у најмању руку чудно видети Спартанце где држе М еђанима страну, одговорио је: „Боље кажи да Персијанци држе Лаконцима страну“. Речено овако или онако, у томе је било и истине. Али, неки Лакедемоњани, укључујући и краља Агесиполида, противили су се недавној политици своје владе и мислили су да је непоштено оставити на цедилу Грке у Азији. Неколико година по склапању М ира изгледа да се поново почела стварати клима, истина недовољно јасно артикулисана, да се организује други поход на Азију. Да би тој идеји удахнуо живот, атински беседник Исократ 593


Исократов ПанеtupUK (срочен 381) 380. ioguue пре Христа

(Видеши iope сшр. 543. и ниже стр. 607)

Eyaiopa са Киира

411-10. iogune ире Христа

386. io g m e ире Христа

објавио је свечану беседу када се грчка нација окупила на Олимпијској свечаности. Он се заложио за велики панхеленски савез против Персије под заједничким вођством Спарте и Атине - Спарта да преузме команду на копну, Атина на мору. Био је то трећи случај да неки славан беседник понуди исту идеју аудиторијуму и на истом месту окупљања. Скоро 30 година пре тога идеју је препоручио својим ,,цветним“’ стилом Горгија; ту недавно се за њу заложио својим елегантним, једноставним стилом Лисија; сада је још једном Исократ својим богатим периодама осоколио Грчку за борбу. Пројекат - у идеалној форми како га је Исократ замислио - био је у том тренутку химера. Пре сто година било је и те како тешко одржати практичну сарадњу међу хеленским силама подједнаких снага и претензија у једном одбрамбеном рату; а било је још теже помислити на такву сарадњу сада у једном нападачком рату. Спарта и Атина су се препирале, као што се беседник жали, око пореза на Кикладским острвима; није вероватно да ће једна другој попустити без рата. А у другом крају света спремала су се друга зла. За то се време борба истока са западом наставила на Кипру, на острву коме је његов географски положај наменио, као и Сицилији, да буде стециште нација. Већ смо срели човека који је одиграо истакнуту улогу у овој борби, Еуагору, краља Саламине. Родом је био из породице Теукрида која је ту владала у доба Дарија и Ксеркса, али је Теукриде истисла ф еничка династија средином петога века пре Христа. Преш авш и на Кипар из Сола у Киликији, Еуагора је вратио скиптар својој породици дрским препадом. Владао је изузетно умерено, тактично и успешно - прионувш и да препороди хеленство на острву које је током последње половине века изгубило доста територија и остваривао је овај задатак посве мирољубивим средствима. Након А јгоспотама Еуагорин град је постао уточиш те многим Атињанима који су се настанили у разним крајевима атинске империје и који више нису могли да безбедно остану у својим домовима. За првих шеснаест година свога краљевања Еуагора је лојално плаћао допринос Великом краљу и видели смо колико је његов утицај у Суси помогао Конону. Али, убрзо након битке код Книда, био је увучен у рат како са Персијом тако и са неким феничким градовима на острву. Текст уговора о миру изричито је признавао Артаксерксу суверенитет над Кипром * У тексту „флорид“ превод је термина грчке стилистике anthemodes, украшен говорним фигурама и тропима као цветовима. Творац овог китњастог прозног стила који је уздигао прозни стил до поетског био је учитељ беседништва Горгија. П р и м . пр ев.

594

П р е п о р о д А т и н е и њен Др уг и п о м о р с к и савез

и, чим је мир био закључен, Персија је почела да концентрише своје снате за рат против Еуагоре и непокорног краља Египта са којим је Еуагора био у савезу. Тежак пораз на мору заточио је Еуагору у Саламини; али, он се тако тврдо опирао и рат је Персију већ толико много коштао, да је Тирибаз пристао да Еуагори остави краљевство под условом да плаћа данак „као роб своме господару". Еуагора је то одбио; он ће данак плаћати само као краљ другоме краљу. Преговоре је за тренутак прекинуло то питање поноса, али свађа између сатрапа и њему подређеног војног заповедника се завршила уклањањем Тирибаза; његов наследник је допустио Еуагори да плаћа данак на свој начин. Тако је владар Саламине однео моралну победу. Није је надживео за много година и необична је прича о његовој смрти. Неки човек по имену Никокреонт склопио је заверу да га убије и пошто су га открили, морао је да побегне. За собом је у Саламини оставио ћерку о којој се старао верни евнух. Овај слута је тајно обавестио и Еуагору и његовог сина Питагору о постојању ове младе даме и о њеној необичној лепоти и узео је на себе да их одведе у њену спаваћу собу, сваког засебно, без знања оног другог. Обојица су дошли на љубавни састанак и евнух их је убио, осветивши тако изгнанство свога господара. Други његов син, по имену Никокле, наследио је Еуагору и наставио исту прохеленску политику. Један од великих циљева ових просвећених владара био је да им земља иде у корак са интелектуалним и уметничким стремљењима у Хелади. Никокле је студирао грчку филозофију и био је великодушан пријатељ Исократу, чијем перу дугујемо много тога што знамо о Еуагорином животу. У време када се борба кипарске Саламине против Персије, која се водила готово без помоћи других Хелена, ближила крају, пажња Хеладе била је усмерена ка северу Егејског мора и за тренутак је источно питање потиснуто са страница хеленске историје. Било је суђено да управо из области око северозападних обала Егејског мора никне сила која неће затражити да само Кипар и сви хеленски градови у Азији потпадну под утицај Европе, већ ће пронети светлост грчког духа до земаља о којима Агесилај никада није ни сањао. Ова сила се оформила у македонском горју; неки, који су били још деца у време када је Исократ објавио свој Панешрик против варвара, поживели су довољно дуго да виде варваре како подлежу тој новој „грчкој" сили. Чињеница је да су јужни Хелени морали само индиректно да се заинтересују за Македонце у свом залеђу. Оно што је највише сметало овој земљи у њеном развоју било је то што је непрестано

(Акорис) 386-4. године пре Христа

381. Године ире Христ а

ЊеЊва смрги

374. iogune ире Христа

М акедонија 383. iogune пре Христа

595


? 392. ioguue ире Христа

Х алкидички савез

била изложена нападима Илира из суседства. За заштиту је краљ Аминта - праунук Александра I - убрзо по ступању на престо склопио чврст одбрамбени и трговачки споразум на педесет година са Савезом халкидичких градова; овај савез је у Пелопонеском рату основао град Олинт и био је уперен против Атине, а сада је обухватао већину хеленских градова на Халкидици1. Аминта је, ипак, морао да се повуче пред навалом Илира; али у време повлачења предао је Халкидичком савезу јужне делове Македоније и градове који су лежали око Термајског залива. Савез, који их је могао штитити од Илира, спремно је пригрлио македонске градове и сада се проширио не само градовима у приморју, већ и онима у унутрашњости, укључујући ту чак и Пелу. Савршена равноправност и брагство између чланова били су основа Халкидичког савеза. У свим градовима су на снази били исти закони, иста права за све - грађанска, брачна и трговинска; Олинт није заузео привилегован положај. Такође су позвали грчке градове у суседству да им се придруже и неки од њих, као Потидеја, прихватили су понуду. Али, за хеленски је град увек била жртва да се одрекне својих наслеђених закона и да преда неки део свог суверенитета, ма колико велике биле предности које су се тим могле постићи; стога је било више отпора приступању Савезу међу становницима Халкидике него међу слабије развијеним градовима у Македонији. Олинћани су, пошто је њихов пројекат напредовао, дошли на идеју о конфедералном уређењу које би обухватило цело полуострво Халкидику и његово суседство. Када се једном ова амбициозна идеја уобличила, морали су силом да наметну свој предлог онима који су одбили да га прихвате милом. Чврсти градови Акант и Аполонија су се супротставили и послали су посланике у Спарту да добију њену помоћ. Осим тога, и Аминта је повратио свој престо и када су Олинћани одбили да напусте градове које им је нредао, он је такође потражио помоћ од Спарте2. Ове молбе за помоћ усмериле су погледе Хеладе на Халкидички савез. Лакедемонска

1 Фрагментарна копија уговора о склапању савеза откривена је у О линту (натпис у Тоду, 111). Становницима Халкидике треба дозволити да из Македоније увозе смолу, разноврсну дрвну грађу, као и грађу за бродове, осим сребрне јеле. Ако је Савезу халкидичких градова (за разлику од приватних трговаца) потребна јеловина, они је смеју извозити тек пошто претходно известе Аминту и плате нужне таксе. Сребрне јеле (еХатш) биле су у македонској историји један од њених највећих економских ресурса, будући да је егејски свет оскудевао у квалитетном меком црногоричном дрвету које је имало дугачка стабла. 2 Аминта је повратио свој престо уз помоћ Атине (schol. uz Eshina 2. 26). Сачуван је један натпис с краја његове владавине који се односи на савез са Атином (натпис у Тоду, 129). 596

П р е п о р о д А ти н е и њен Д р у г и п о м о р с к и саве з

политика ишла је за тим да се супротставља свим удруживањима и да Хеладу држи разједињену - политика која је била популарна, бар док је погодовала оној урођеној хеленској љубави према аутономији, и која је толико отежавала остварење трајнијих савеза у Хелади. Преговарачи нису имали велике тешкоће да убеде Лакедемоњане и њихове савезнике да је покрет на Халкидици опасан за интересе Спарте и да га у самом почетку треба уништити; доказивали су да су управо либерални принципи на којима је Халкидички савез био заснован учинили ову конфедерацију привлачнијом, па стога и опаснијом за хегемона (Спарту). Да ли је Халкидички савез представљао страну у Краљевом миру није познато а и његов правни положај нема важности; Спарта и њени савезници сматрали су да су угрожени њихови интереси. Гласање (у Спарти) о указивању помоћи Аканту и Аполонији било је повољно; одмах је мала војска, као претходница, била упућена под командом Еудамиде. Премда није била у стању да прихвати битку са војском Халкидичког савеза, та је војска била довољна да заштити градове који су одбили да се придруже Савезу и чак је подстакла Потидеју да се побуни. Поход уперен против Савеза халкидичких градова неочекивано је довео до значајног догађаја на друтом месту. Фебида, Еудамидин брат, требало је да се са већом војском придружи походу, а како је маршрута водила кроз Беотију, проспартанска странка у Теби смислила је да искористи присуство спартанске војске и да изведе преврат. У то је време Леонтијада, најистакнутији члан те странке, био један од полемарха. Он је заједно са Фебидом смислио заверу о заузимању Кадмеје - тебанског акропоља - на дан празника Тезмофорија; наиме, тога дана акропољ је препуштан женама које су прослављале празник. План је савршено спроведен у дело; акропољ је освојен без иједног задатог ударца; олигархијско веће је застрашило Леонтијада; други полемарх Исменија, његов колега, ухапшен је. Најзначајнији политичари антиспартански настројени утекли су из Тебе и након тога установљена је проспартанска влада. Ово је био велики тријумф за Спарту, велико задовољење за Агесилаја, премда је истог тренутка као нарушавање мира изазвало проблем. Да ли је требало да спартанска влада призна Фебидину акцију и да из ње извуче корист? Спартанска хипокризија је ово питање компромисно решила; Фебиду су тешко казнили због његове непромишљености, али су Кадмеју задржали; тада су Исменију извели на суд, пред судско веће које је представљало Спарту са савезницима, и био је осуђен због медизма и погубљен. Чињеница да је Спарта након Краљевог мира осудила Тебанца због медизма представљала је карикирање правде.

Тебански акропољ заузимају Спарт анци 382. Године пре Христа

597


Обнова Платаје 382-1. iogune пре Христа

(381. Јодине ире Христа)

(380. logune ире Христа)

Укидање Х алкидичко1 савеза 379. године пре Христа

Спарта тираниш е Флијунт, опсада 381-79. iogune пре Христа

598

Са тебанским акропољем у руци Спарта је добила базу за ширење своје моћи у централној Грчкој и могла је сматрати да је себи обезбедила супремацију. Обновила је град Платеју, коју је сама разорила скоро пре педесет година и позивала је све Платејце, који су се могли пронаћи, да се окупе у свом старом завичају. Али, њена непосредна пажња била је усмерена на (неопходно) гушење опасног савеза на северу Грчке и на настављање политичких мера које је прекинуо Фебидин подухват у Беотији. Телеутија, популарни Агесилајев брат, предводио је поход, али премда су му били помагачи Аминта и Дерда, владар у горњој Македонији, који је обезбедио добру коњицу, показало се да није лако постићи успех против Халкидичког савеза. Пред бедемима Олинта Телеутија је претрпео велики пораз је погинуо. Агесиполид, наредни заповедник послат у рат на челу веома велике војске, добио је грозницу на несносној летњој припеци. Пренели су га у сеновити гај Дионисовог храма у Афитији, где је умро; Агесиполидово тело, стављено у мед, отпремљено је кући ради погреба. Његов наследник Полибијада имао је више успеха у рату. Приморао је Олинћане да траже мир и распустио је њихов савез. Натерао је Олинт, као и остале хеленске градове на Халкидици да приступе Лакедемонском савезу, а приморске градове Македоније вратио је Аминти. Тако је Спарта осујетила покушај да се превазиђе систем изолације који је стављао у веома неповољан положај хеленске градове у суседству варвара. Да у том тренутку Спарта није била тако снажна, Халкидички савез би се развио у силу која би у знатној мери одредила развој Македоније. Премда је Спарта захваљујући интервенцији за тренутак постала прворазредна сила у северној Хелади, све што је учинила имало је за последицу унапређење и уздизање Македоније. Отприлике у исто време Лакедемоњани су учинили да се њихова чврста рука осети и на Пелопонезу. Убрзо након склапања Краљевог мира, приморали су Флијунћане да позову натраг известан број протераних аристократа. Избили су спорови око враћања конфискованих имања и изгнаници су се обратили за помоћ Спарти, где их је Агесилај ревносно подржао. Објављен је рат; Агесилај је блокадом покорио град Флијунт и приморао је Флијунћане да на шест месеци приме лакедемонски гарнизон док комисија од сто чланова, коју је он наименовао, не изради нови устав. Тако су Лакедемоњани, у савезу са тиранином Дионисијем и варваром Артаксерксом, загосподарили Хеладом за извесно време. Било је извесних демонстрација против оваквог стања, дигли су

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уг и п о м о р ск и савез

се неки гласови протеста у име панхеленске идеје. На олимпијској светковини прослављеној управо пред склапање Краљевог мира, атински беседник Лисија упозорио је окупљене Грке на опасности које су се помаљале с истока и са запада, од Персије и од Сицилије, и изразио је своје чуђење због политике Лакедемона. На ову светковину Дионисије је послао велелепно посланство и запаљиве речи, можда и директан подстицај, од стране говорника подстакле су неке ентузијасте међу гледаоцима да нападну диван павиљон сиракушких посланика. Спречени су да га оштете, али догађај указује на почетак оне плиме расположења коју је артикулисао Исократ осам година касније, када је у својој свечаној беседи оптужио Лакедемоњане да зарад сопствених интереса жртвују слободу Хеладе и да издајнички помажу странцима и тиранима.

(388. Године пре Христа) Лисијин Олимпијски ioeop

Чак је и Ксенофонта, пријатеља спартанског краља, човека пуног дивљења према спартанским институцијама, то побудило да ојађен негодује због понашања Спарте и у њеном паду препозна правичну одмазду. „Лакедемоњани, који су се заклели да ће оставити градовима њихову аутономију, дочепали су се тебанског акропоља, и кажњени су за сваког беспомоћног човека коме су нанели неправду, иако их никада пре тога није поразио ниједан народ. То је доказ да богови посматрају људе који чине светогрдна и безбожна дела.“ Овако нас побожни историчар у свом излагању уводи у догађаје који ће припремити пад Спарте и успон Тебе.

2. Савез Атине са Тебом Владавина Леонтијаде и његове странке у Теби, коју је подржавало 1500 Лакедемоњана стационираних на тебанском акропољу, била је деспотска и сурова попут владавине Тридесеторице у Атини. Страх је допринео да владајућа клика постане подозрива и угњетачка пошто је стрепела од великог броја изгнаника који су нашли уточиште у Атини и чекали прилику да поврате свој град. Атина је сада показивала исту наклоност према бегунцима из Тебе какву је и Теба, када се Атина нашла у сличној невољи, показала према Трасибулу и његовим присталицама. Један од изгнаника, по имену Пелопида, необично смео човек и родољуб, решио је да свој живот узме у своје руке и нашао је још шесторицу Тебанаца који су се придружили његовим плановима. Нису смели помишљати на отворен напад; Тебу ваља заузети лукавством, као што је и била освојена лукавством. Било је у Теби много огорчених непријатеља владајуће странке, попут Епаминонде, вољеног Пелопидиног иријатеља, али

Ослобођење Тебе

599


379 -8. iogune пре Христа (зима)

Кадмеја се иредала

боо

већина њих је сматрала да није сазрео тренутак за неки изненадни напад који би водио ослобођењу. Ипак, нашла се неколицина спремних да ризикују; највише од свих Филида, који је био секретар полемарха, па стога и најкориснији савезник, затим Харон, добростојећи грађанин, који је завереницима понудио своју кућу за скровиште. За извођење подухвата одредили су дан када је требало да се полемарсима Архији и Филипу, заврши служба. Претходног дана Пелопида је са шесторицом другова прешао Китерон; прерушили су се у ловце и, приближивши се Теби ноћу, умешали међу сељаке који су се враћали са поља; безбедно су прошли кроз капије и нашли су сигурно скровиште у Хароновој кући. Секретар Филида је припремио велику гозбу за следећу ноћ, на коју је позвао полемархе којима је престала служба, намамивши их обећањем да ће довести неке лепотице високог рода. Током пијанке стигао је гласник са писмом за Архију и рекао да се ради о озбиљној ствари. „Посао за сутра", одговорио је Архија, стављајући писмо под своје узглавље. Сутрадан се показало да је писмо откривало заверу. Тада су полемарси наредили да уведу жене које су чекале у суседној соби. Филида је рекао да оне неће изаћи док не отпусте сву пратњу. Када су у трпезарији остали само полемарси са неколицином пријатеља, сви добро наливени вином, ушле су жене и селе поред господе. Лица су им била прекривена дугим веловима; чим су им наредили да подигну велове и открију своје чари, зариле су бодеже у тела полемарха. То није био нико други до Пелопида са друговима, сви прерушени у жене. Затим су убили Леонтиду и Хипату у њиховим кућама, двојицу преосталих главних вођа проспартанске странке и ослободили су политичке затворенике. Када је све било завршено, Епаминонда са другим родољубима, који нису желели сами да започну таква дела, с радошћу су дочекали преврат. Када се разданило, одржали су народну скупштину на Агори и овенчали венцима заверенике. Њих тројица, укључујући Пелопиду, били су наименовани за полемархе и успостављена је демократија. На вест о том успеху из Атине дошли су остали изгнаници и атински добровољци. Спартански заповедник Кадмеје послао је на први знак узбуне по појачања у Теспију и Платеју, али они који су стигли били су одбијени испред капије града. Тада су родољуби у почетној опијености победом одлучили да јуришом заузму Кадмеју, тако чврсто утврђење. Али, неочекивани догађај их је поштедео напора и ризика. Колико год то изгледало невероватно, лакедемонски хармости су одлучили да сместа капитулирају. Два заповедника су погу-

П р е п о р о д А ти н е и њен Д р уг и п о м ор ск и савез

бљена по повратку у Спарту, а трећи је протеран. Краљ Клеомброт је одмах био упућен са војском у Беотију, али ништа није постигао. Атина је формално била у миру са Спартом и није желела да прекине односе са њом, иако се у граду осећала притајена радост због ових догађаја у Беотији. Међутим, марш у Тебу атинских добровољаца био је незгодан инцидент, тим пре што су се међу добровољцима нашла и двојица стратега. Лакедемонски посланици су дошли да траже објашњење и задовољење и њихове захтеве ојачала је војска краља Клеомброта која се налазила у близини. Заиста, није се могло оправдати понашање двојице стратега. Злоупотребили су свој положај, свој су град изложили опасности и довели у непријатну ситуацију. Можемо само да подржимо пресуду Атињана који су једног стратега погубили, а другог протерали. Али, ако се ти атински стратези нису обазирали на мир, та је безобзирност била ситница у поређењу са безобзирношћу лакедемонског војног команданта која је убрзала раскид између две државе. Два атинска стратега су као оправдање за свој поступак могли навести часну симпатију; али, у одбрану брзоплетог подухвата спартанског хармоста Теспије, који је имао аспирација да постане други Фебида, није се могло наћи никакво оправдање. Име му је било Сфодрија и смислио је план да ноћу маршира до Атине и изненада са копна нападне Пиреј. Ако освоји Пиреј, центар атинске трговине, то би Спартанцима била компензација за губитак Тебе. Али, ако и није био лоше замишљен, план је био јадно спроведен. Када се разданило, Сфодрија није прошао ни Елеусину и није му ништа преостало него да се врати. Одступио је, пустошећи крајеве кроз које је пролазио. Ова ничим изазвана агресија узбуркала је духове у Атини. Спартански посланици још нису напустили град; сместа су их бацили у тамницу, али су се они спасли изјавом да спартанска влада не сноси одговорност за овај напад и да ће брзо доказати њену невиност осудом Сфодрије. Њиховом тврђењу су поверовали; Сфодрија није био осуђен. Његов и Агесилајев син били су љубавници и спасао га је краљев утицај. Агесилај је наводно изјавио: „Сфодрија је крив, наравно; али тешко је убити човека који је, као дете, момак и човек, водио савршено частан живот; Спарти су такви војници потребни.“ Тај промашај правде био је тешка политичка грешка и надмена бахатост спартанских олигарха јасно се оцртава у контрасту са неприсграсношћу коју је показао атински народ брзим кажњавањем својих стратега. О томе се расправљало у оно време, а дилема постоји и данас, да ли је Сфодрија то учинио на своју руку; неки су веровали да му је краљ Клеомброт то сугерисао, настала

А т ина не признаје као своју акцију ат инских добровољаца и кажњава стратеге

Сфодријин упад

601


Савез А т ине са Тебом, 378. iogune пре Христа

је и теорија да су Тебанци били главни подстрекачи - невероватна теорија која се очито заснивала на томе што је Теба једина имала користи од овог напада3. Напад и ослобађање Сфодрије од кривице натерали су Атину против њене воље у рат са Спартом и савез са Тебом; за извесно време то је подстакло Атину да одбаци улогу неутралног посматрача и да прихвати улогу активног учесника у рату. Следећих шест година Атина и Спарта су се налазиле у рату премда је такав рат био противан интересима обе државе, а нарочито интересима Спарте.

3. Други атински поморски савез и реформе у Теби

Д руш иоморски савез А т ине

378-7. io g m e пре Христа

Сфодријин напад дао је директан повод за стварање Другог атинског поморског савеза. Током много година уназад, још од битке код Книда, Атина је постепено склапала савезе са разним државама у Тракији, у егејском басену и на обалама Мале Азије. Раскид са Спартом је сада навео Атину да ове појединачне везе повеже у заједнички савез са изричитим циљем да штити независност грчких држава од угњетавања Спарте. Како су се људи још сећали старог Делског савеза, могли су се прибојавати да ће се Други поморски савез Атине убрзо прометнути у другу атинску империју. Али, Атина је предухитрила овакве узнемиравајуће слутње пошто је основала савез на другачијим принципима који су гарантовали безбедност од атинске надмоћи и кршења савезничких права. За време Наусиниковог архонтата Аристотел из деме Маратона је предложио Скупштини декрет који је конкретизовао принципе савеза4. Владавина Персије над Грцима у Азији била је декретом изричито призната, тако да ће поље ратних операција бити матична Хелада и острва. Савез, строго дефанзиван, био је конституисан двочлано, са Атином на једној, и савезницима на другој страни. Савезници су имали 3 Ксенофонт (H ellen ica V 4, 20) каже да су С ф одријину акцију подстакли Тебанци који су хтели да увуку Атину у сукоб са Спартом. О во објашњење није уверљиво, а Ксенофонт је био на злу гласу као човек оптерећен антитебанским предрасудама. 4То што Ксенофонт ниш та не каже о склапању овог великог савеза једно је од његових најчуднијих изостављања, али из Диодорових извеш таја (XV 28. 2-4) јасно је да је у почетку Други атински поморски савез настао из мале групе савезника. Наусиников декрет уследио је касније када су главне услове договорно утврдили и када су хтели да привуку нове савезнике. Диодор на то упућује у XV 29. 6, премда спомиње само клаузулу која Атињанима укида право поседа државне или приватне земље на територији својих савезника.

602

П р е п о р о д А ти н е и њен Др ути п о м о р с к и савез

свој synedrion, скупштину која се састајала у Атини, али у којој Атина није учествовала. И савезнички синедриј и атинска Скупштина имали су право да иницирају законске иницијативе, али ниједна иницијатива коју је усвојило једно од ових тела није била правно ваљана док је не одобри и оно друго тело. Док је овај систем Атини дао једнаки значај и вредност као свим њеним савезницима заједно, он је савезницима обезбедио независност коју у старом савезу нису имали и обезбедио им је право апсолутног вета на сваки атински предлог који им се не би свидео. Било је потребно да чланови савеза створе савезнички фонд; њихова плаћања била су названа syntaxeis („доприноси"), док су реч форос (порез, данак), која је будила немила сећања везана за Делски савез, избегли. Посебном законском одредбом било је утврђено да се неће допустити пракса насељавања Атињана у земљама савезника, што је раније било оруђе и подршка атинске империје. Ниједан Атињанин неће стећи кућу или пољско добро „куповином или у залог, или на било који други начин“ на територији неке савезничке државе. Али, управљање савезничким фондом и команда над савезничким снагама били су у рукама Атине. Срећним случајем сачуван нам је оригинал натписа на камену, разбијен отприлике на двадесет фрагмената, са декретом на основу кога је утемељен савез и откривамо његову прецизно назначену сврху: „Принудити Лакедемоњане да допусте Хеленима да живе у миру у слободи и независности располажући безбедно својим земљама.“ Без сумње је Калистрат, најспособнији државник и беседник тога времена, био тај који је највише допринео успеху нове идеје; међутим, иако се Калистрат може назвати Аристидом Другог поморског савеза, он сигурно није тако озбиљно помишљао на уједињење против Спарте као Аристид против Персије. Политика коју је генерално водио Калистрат заснивала се на слози са Спартом и на антагонизму са Тебом. Повремено је било изражено мишљење да су у то време постојале две странке које су се надметале око вођства у спољној политици Атине, једна пријатељски настројена према Беотији, друга изразито непријатељска. Али, премда је Теба у Атини имала нешто пријатеља, нема чврстих основа за тврђење о постојању тебанске или беотске странке. Ближе је истини констатовати постојање антиспартанске странке, која је често тражила савез са Тебом ради остварења својих циљева. Калистрат је био довољно промућуран да схвати да у том часу супротстављање антиспартанском расположењу није само бескорисно, него да се Атини указала прилика, која се можда никада неће поново указати, да повећа своју моћ. Стога је за извесно време напустио своју проспартанску политику и са жаром се ангажовао у пројекту чија је најважнија црта био савез са Тебом.

Калисшраш

603


Важни градови који су први пришли новом савезу били су Хиос, Бизант, Митилена, Метимна и Родос са којима је Атина већ имала појединачне уговоре о савезништву; затим је Савезу приступила већина градова на Еубеји и - као најважније и најдивније - Теба је такође уписала своје име на списак савезника5. Градови у Тракији, Халкидички савез, и више других држава укључујући Коркиру, Јасона, господара Фере у Тесалији, и Алкету, владара Епира, убрзо су повећали број чланова Савеза на отприлике 70б. Али, премда је савез, који је био тако либерално замишљен, у почетку изазивао неки ентузијазам, а приступање Тебе је његовим почецима дало и известан eclat (сјај), он није имао потребне виталности да се даље проширује или да буде трајан и никада није достигао високи политички значај. Чињеница је да је стварни интерес Атине био, што је Калистрат знао, мир са Спартом и стога се косио са прокламованим циљевима савеза. Отуда је Други атински поморски савез био предодређен или да се распадне, или да послужи другачијим атинским плановима, чим Спарта научи лекцију и чим трајнији интерес Атине буде могао да се безбедно супротстави тренутној користи од неприродног савеза са Тебом.

Eisphora или иорез на имовину

Био је то тренутак када су водеће грчке државе уређивале своје домаће прилике. Теба се припремала за нови почетак; Спарта је преуређивала свој савез, а Атина своје финансије. Порез на имовину који је уведен у четвртој години Пелопонеског рата, сада је поново убиран и урађена је нова процена вредности имовине. Увођење пореза је изгласано када се за то јавила посебна потреба, у облику процента према процењеној имовини сваког појединца, обично 1%. 5 У Диодоровом извеш тају Теба се придружила Савезу пошто су били установљени главни принципи, а пре Н аусиниковог декрета и стога је име Тебанаца било уметнуто и урезано на каменој плочи руком другог клесара. 6 Процедуру пријема у Д руш поморски савез Атине добро илуструје декрет који се односи на Коркиру, А карнанију и Кефаленију, које су биле примљене 375. године пре Христа. Натпис у Тоду, 126: „Да би се обавила неопходна процедура, они треба да доведу своје изасланике пред демос (Скупш тину) и треба да покажу одлуку Већа како би секретар Већа уписао на заједничкој стели савезника имена градова који су дошли у Атину; Веће, стратези и коњ аници ће полож ити заклетву градовима који су дошли; на исти начин положиће заклетву и савезници. Након овога, демос (Скупш тина) ће изабрати људе, на начин који је прихваћен од свих савезничких градова, да приме од градова заклетве." За овим опш тим декретом уследио је детаљ нији споразум са Коркиром, натпис у Тоду, 127, који укључује: „Коркирани не смеју склапати мир или објављивати рат без одобрења Атињана и већине савезника и у другим стварима ће поступити у складу са декретима савезника.“ На камену је јасно читљиво Алкетино име, док је оно следеће рестаурирано као Јасон.

604

П р е п о р о д А т и н е и ње н Д р у г и п о м о р с к и с а в е з

Али, богатство Атињана је нагло опадало од петог века пре Христа. Само је 428. године пре Христа од пореза било реализовано 200 таланата; између 378. и 355. године пре Христа било је прикупљено тек мало више од 300 таланата; у циљу прикупљања пореза сви су грађани били подељени на 20 симорија и најбогатији грађани сваке симорије дуговали су државној благајни укупну разрезану своту на имовину свих грађана у њој7. На овај начин држава се ослободила уобичајених трвења приликом директног прикупљања пореза, а приход који је пристизао брже и лакше се реализовао него да се држава непосредно и појединачно обраћала грађанима. Тако је Атина извршила необичан експеримент са системом двојне одговорности у прикупљању пореза који ће касније бити установљен у империји у којој ће Атина бити само град без значаја. У Теби је пажња владе била усмерена углавном на војне послове. Ископан је јарак око града и подигнут бедем око једног дела тебанске територије као одбрана од очекиваних лакедемонских напада. Али, ова предострожност била је од малог значаја у поређењу са стварањем нове чете од 300 хоплита, све младића одабраних из најотменијих породица, који су доказали своју изузетну снагу и издржљивост у дугој обуци у рвачкој школи. Свакоме човеку је уз

(Римска имиерија)

Свеша чеша

7 Према Полибију (II 62, 2) нова процена (капитала) Атике, која је обухватала сва приватна имања, земљиш не поседе и покретна добра, укупно је дала 5 730 таланата. Полибијеву цифру потврђује Демостен (14. 19) који је заокружује на 6000 таланата. М ноги научници су сматрали да је овај број исувиш е мали за укупан приватни капитал Атике; Бек (Bockh) је сугерисао да она није представљала укупан капитал већ онај за опорезивањ е и да је Полибије погрешно разумео свој извор. Ово гледиште се заснивало на одломцима из Демостенових говора (27. 7 и 29. 59) који су, чини се, сугерисали да је за најбогатије грађане капитал за опорезивањ е била петина укупне процене њиховог капитала. На тој основи Бек је проценио вредност капитала у Атици на 30000 до 40000 таланата и претпоставио је да је то било класификовано постепено и да су богаташи плаћали порез по сразмерно вишој стопи. С ведочанства каквим располажемо, укључујући ту и позну паралелу из Месене (натпис у 1G V 1, 1433), у супротности су са тако високим проценама, и за Полибија, уколико не постоји чврст доказ, не сме се претпоставити да је направио такву грешку; упоредити А. М. A ndreades, H isto ry o f G reek P ublic F inance, 334. У класичном свету није познато прогресивно опорезивањ е и извори јасно упућују на то да је уобичајени проценат пореза био убиран од свих изнад одређене процене скромног капитала. У неком времену пре 361. године пре Христа (Демостен, 50. 8) била је уведена p ro e isp h o ra по којој су најбогатији грађани унапред уплаћивали тражени износ доприноса, а свој новац надокнађивали су од чланова симорије. Јаке доказе је навео De Ste Croix, C lassica e t M e d ia e v a lia 14 /1953/ 42 и даље, у прилог увођењу овог система у исто време са симоријама 378/7. године. О ва теза има смисла, али теш ко се може ускладити са Демостеновим тврдњама. Сав доказни материјал наведен је у R. Thomsen, E isp h o ra , али већи део његове аргументације је неуверљив.

605


Еиаминонда

раме стајао његов најбољи пријатељ; тако да се Света чета, како су је звали, састојала од 150 парова пријатеља’ спремних да се заједно боре и да заједно погину. У борби ће Света чета бити ударна сила у нападу. У исто време, можемо бити сигурни, много је учињено да се војска ојача и у другом погледу. Срећом за Тебу, појавио се, да је води до успеха када куцне час, човек ретке способности у коме као да је природа сјединила најбоље црте грчког карактера, а недостатке одбацила. Био је то Епаминонда, Пелопидин пријатељ. Био је скроман, неамбициозан човек, који би у другим околностима вероватно остао незапажен, јер је ненаметљиво обављао дужности грађанина и војника. Али, револуција је подстакла његово родољубље и одмамила га је на поље државних послова где је његова истакнута способност, која је постепено долазила до изражаја, направила од Епаминонде, пре но што је протекло осам година, најутицајнијег човека у Теби. Посветио је једнако времена музичком и гимнастичком образовању; за разлику од већине својих сународника, умео је да свира на лири исто тако лепо као и на тебанској фрули; искрено је био заинтересован за филозофију. Пријатељ из Таранта, који је проводио много времена у његовом друштву, тврдио је да никада није срео човека који је више знао и мање причао од Епаминонде. Али, тебански државник је знао да говори, када је то хтео, или је то захтевала прилика; његов беседнички дар био је крајње импресиван. Јединствен у својој равнодушности према наградама и амбицији, био је такође јединствен у својој равнодушности према новцу и умро је сиромашан. Ништа мање изузетан био је код њега и недостатак оне страначке загрижености која је проузроковала тако много злочина у Хелади. Он није могао да са осталима осети ону снажну политичку мржњу или изгарање за осветом и већ смо видели како га је одбојност према могућем крвопролићу међу грађанима спречила да учествује у успешној Пелопидиној завери.

4. Битка код Накса и Калијин мир 378-1. године пре Христа

Следећих осам година обележили су успешан дефанзиван рат Тебе против спартанских напада, опадање спартанског престижа, као и ширење тебанске супремације над преосталим деловима Беотије. У исто време Атина је наставила рат на мору против Лакедемонског ' С вета чета је била састављена од љубавних парова. С обзиром на време када је Bury написао ово дело, схватљиво је због чега је ублаж ио ту чињеницу. П р и м . п р ев.

боб

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уг и п о м о р с к и савез

савеза и постигла значајне успехе; али велико оптерећење атинских ресурса које је изискивало вођење рата и све јача суревњивост Тебе навели су Атину да са Спартом направи споразум. Два сукцесивна напада на Беотију током два лета којима је руководио лично Агесилај нису ништа значајно постигла; Тебанци су добили сатисфакцију да Фебиду, који је стекао славу освојивши њихов акропољ, убију. Други краљ Клеомброт постигао је још мање од Агесилаја, јер је открио да је прелазе на планини Китерон запосео непријатељ па није могао да уђе у Беотију. Након тога, Тебанци су имали времена да нападају беотске градове и из њих истерују спартанске гарнизоне; тако се до краја четврте године Беотски савез још једном проширио на највећи део Беотије, локалне владе су биле свргнуте и страни хармости истерани. Само су на крајњем западу, у Орхомену и Херонеји, Лакедемоњани успели да задрже свој положај. У процесу препорода Беотског савеза остао је упамћен знаменити подвиг Пелопиде и Свете чете. У Тегири, на путу из Орхомена у Локриду, у уском теснацу Тебанци су до ногу потукли два пута бројније лакедемонске снаге и убили оба спартанска стратега. Морална последица овог пораза, као и у случају других спартанских пораза, била је од много већег зачаја од стварног губитка на бојном пољу. Отприлике у ово време Атина је можда повратила Ороп, који јој је био одузет у години када је владало Веће од четири стотине чланова. У међувремену је рат вођен и на мору. Пошто је инвазија Беотије била тако неуспешна, Спарта је опремила морнарицу да пресече пут бродовима са житом, који су са Црног мора довозили жито у Атину. Бродови су стигли до Герајста, јужног шпица Еубеје; флота од 60 тријера под заповедништвом Спартанца Полида спречила их је да оплове рт Сунион и Атини је запретила глад. Атињани су хитно опремили осамдесет тријера, наредили да оне исплове из Пиреја под Хабријином командом и да поврате превласт на мору. Хабрија је одједрио на Наксос, који је у то време за Спарту имао велику важност као њен главни савезник у Кикладским острвима, и град је ставио под блокаду. Полид је похитао у помоћ Накшанима и до битке је дошло у морском теснацу између Пара и Накса. Атињани су надмоћно победили и спасло се само 11 лакедемонских бродова. Хабрија би и њих такође онеспособио да није прекинуо борбу у намери да спасе неке своје људе који су попадали у море или су остали на оштећеним бродовима. Поука коју су Атињани дали стратезима после битке код Аргинуских острва није заборављена. Премда битка код Накса није имала тако важних последица као битка код Книда, Атињанима је приредила веће задовољство. Победа код

A iecm a j је напао Беотију 378, 377. ioguue пре Христа. Пораз и пошбија Фебиде 377. ioguue пре Христа Клеомброт иде на Китерон 373. iogune пре Христа.

Бит ка код Накса 376. iogune пре Христа (септембар)

607


Устанички покрет на Делу 376. Године пре Христа

376. !одине пре Христа Тимотејев поход

Мир, 374. iogune пре Христа

Книда била је, додуше, извојевана под командом једног Атињанина, али са персијским посадама и бродовима; победа коју је извојевао Хабрија била је у потпуности атинска. Та је победа одмах подстакла ширење Поморског савеза Атине. Победничка флота је кружила Егејским морем, уписала је на списак савезника 17 нових градова и прикупила велику суму новца. Требало је да Атина поново успостави свој утицај на Делу. Острвљани, које је гризло што њиховим храмом управљају атински амфиктионци, како су се надзорници храма називали, покушали су, несумњиво уз лакедемонску помоћ, да поново задобију контролу над светилиштем. Интересантна ставка у делским рачунима тих година каже да су седморица коловођа тога покрета кажњена глобама и трајним изгнанством „јер су извели амфиктионце из храма и измлатили их“8. Следеће је године флота упућена да једри око Пелопонеза под командом Тимотеја, Кононовог сина. Опловљавање Пелопонеза представљало је демонстрацију атинске поморске доминације; намера је била да се уплаши Спарта, да се прошири атински утицај на западну Грчку и да у Коринтском заливу дејствује флота ако Спартанци покушају да убаце војску у Беотију из луке Креусиде. Тимотеј, који је извојевао и једну мању победу над извесним бројем непријатељских бродова, придобио је својом ненаметљивом политиком за Атински поморски савез острва Коркиру и Кефаленију, краља Молоса и неке акарнанске градове. Али, овај победнички поход имао је своју тамнију страну. Цена рата се показала већом од оне коју је Атина могла да поднесе и Тимотеј није успео да из Атине добије новац за своје људство на бродовима. У том шкрипцу, морао је да моли сваког тријерарха да као аконтацију да седам мина за плату својој посади; сама Атина је Теби упутила захтев за нешто доприноса за трошак ратних операција на мору; тај је захтев био утемељен на чињеници да је Тимотејев подухват делимично био предузет и на подстрек Тебе. Одбијање овог захтева заједно са све већом љубомором због успеха Тебе и са тренутним прилично озбиљним финансијским тешкоћама показали су се довољни да у Атини изазову повољну климу за склапање мира са Спартом, што је у ствари био и њен најмудрији политички потез. Преговори су започети и успешно су били приведени крају; али, тек што је био склопљен, мир је још брже развргнут. Тимотеј, добивши наређење, коме се преко воље повиновао, да се врати са Коркире, пловећи застао је код острва 8Текст натписа у Тоду, 125, редови 35-40. Сваки од ове седморице коме је доказана кривица морао је да плати велику глобу од 10000 драхми.

6 о8

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уг и п о м о р с к и са ве з

Закинта, искрцао је неке избеглице Закинћане који су били са њим и подигао им утврђење на острву. Насеље избеглих демократа уписало се у Атински поморски савез и „закинтски народ у Нелону" се појављује као последње име додато списку чланова Савеза на натпису урезаном на каменој плочи. Закинћани су се одмах пожалили Спарти; Спарта је од Атине затражила задовољење и пошто је то ова одбила, инцидент је третиран као повреда мировног споразума и обновљен је рат. Први циљ Спарте био је да на западу поново успостави своју моћ и да поништи Тимотејев успех. Највећи добитак овога стратега била је Коркира и она је поново постала позорје „Пелопонеског" рата. Уз помоћ својих савезника, укључујући и Коринт, Лакедемоњани су отиснули на море поморску силу од 60 бродова који су превозили 1 500 хоплита - најамника, да поново освоје острво; у исто време су послали поруку Дионисију из Сиракузе и тражили помоћ од њега зато што Сицилија има својих интереса на Коркири. Флотом је командовао Спартанац Мнасип. Он је сатерао флоту Коркирана у пристаниште, које је блокирао својим бродовима и град на копну је опколио војском, тако да је становништву пресекао снабдевање храном. Богата награда војницима је било острво које је сада било препуштено њиховом пљачкању; вина је било у толиком изобиљу, да су војници пили само оно првокласно. Коркирани, које је убрзо притисла глад, слали су хитне поруке у Атину. Њихова је оскудица била тако велика, да су кроз градске капије истерали робове из града; чак су и неки грађани дезертирали, али су их по налогу лакедемонског заповедника бичем вратили до бедема. Међутим, Мнасип је веровао да град већ држи у шакама и самоувереност га је учинила немарним; они под опсадом су са осматрачких торњева на својим бедемима могли приметити да је стража понекад била опуштенија. Искористили су згодну прилику да провале из града и изврше напад; исход је био успешан и више од очекивања. Професионални војници, који нису били исплаћени те су мрзели свога стратега, показали су мало воље да се опиру жестоком јуришу очајника који су покуљали кроз градске кагшје. Мнасип је био убијен, нападачи су се повукли у свој логор и Коркирани су били безбедни док не стигне очекивана помоћ из Атине. Али, нису морали чекати да им ова спора помоћ стигне, јер су Лакедемоњани, готово одмах после свог пораза, напустили острво. Тек тада је атинска флота запловила према Коркири. То што помоћ није стигла на време да прекрати велику несрећу која је задесила Коркиру, није био недостатак добре воље код атинског народа. За ово закашњење флоте везана је следећа прича.

Лакедемонски напад на Коркиру 374-3. Године пре Христа

609


Тимотејеве тешкоће и ognaiana

Ификраш у Тракији

(око 378. iogune ире Христа)

(375-4. ioguue ире Христа)

Тимошејев повратак

Већ код првог позива у помоћ Атињани су одлучили да одмах пошаљу флоту од 60 бродова са 600 пелтаста као претходницу; они су успешно уведени у град. Било је умесно да се Тимотеј врати на позорницу својих некадашњих подвига и поверили су му команду над флотом. Нашао се у незгодном положају због најозбиљнијег недостатка у механизму атинске администрације. Народ је изгласао одређену меру и наименовао га је да то спроведе, али није гласао или размотрио на који начин и којим средствима. Стога је Тимотеј морао да пронађе људство и новац. Тога ради је са неколико бродова крстарио северним делом Егејског басена, посетио је Тесалију, Македонију и Тракију, док је главнина флоте чекала код острва Калаурије на његов повратак. За то је време оскудица у Коркири постала алармантна и у Атину су хитно упућени посланици. Дуго задржавање стратега изазвало је јавно негодовање; његово наименовање је поништено; и Ификрат је заједно са Хабријом и Калистратом добио налог да одмах отплови на Коркиру. У то је време Калистрат био најречитији беседник. Хабрију, опробаног војника, који је служио под кипарским и египатским краљевима, срели смо као победника код Накса. Ификрат, кога су на чело довеле његова смелост и успех у Коринтском рату, служио је последњих петнаест година као заповедник пелтаста под трачким владарима и оженио се кћерком краља Котиса. Један комички песник пружа сликовити опис његовог варварског венчања9. На тргу је приређена обилата гозба за гомилу Трачана зараслих у косу. Ту су огромни бронзани котлови са куваним месом, а краљ, пошто се потпасао и засукао, својеручно служи госте месом у лавору од злата. Затим се вино меша са водом у крчазима, а краљ иде около и проба вино из сваког крчага, док се први не опије. Али, пустоловни живот међу варварима „маслоједима“ изгледа да није потпуно задовољио Ификрата. Служио је персијског краља у Египту, потом се вратио у Атину и поход на Коркиру био му је, како изгледа, прва служба по повратку. Ту је дужност извршио успешно и компетентно. У свом одушевљењу народ му је дао више овлашћења но Тимотеју. Могао је да изврши снажан притисак на тријерархе; допуштено му је да мобилише морнаре и да користи бродове који су чували атичку обалу, чак и два света брода, Саламинију и Паралос. Тим изузетним напорима прикупљена је флота од 70 тријера, али пре но i h t o је била потпуно 9

Песник А наксандрида у свом П р о ш е с и л а ју , Kock, C o m m ic o r u m A ttic o r u m

fr a g tn e n ta II 41.

6 lO


спремна да исплови, Тимотеј се вратио. Крстарење му је било успешно, прикупио је новац и људство и придодао нове чланове Савезу, али владало је уверење да ни оскудица, ни успех не могу оправдати необично дуго закашњење. Чинило се да Тимотеја чека зла срећа. Показало се да су новчана средства која је довезао у Атину била недовољна да подмире трошкове које је требало намирити и сумњало се у проневеру. Ификрат и Калистрат, Тимотејеви политички противници, поднели су тужбу против њега али, пошто је сместа требало да отплови на запад, суђење је одгођено до јесени. На одласку су Ификрату стигле вести о ослобођењу Коркире, тако да је могао да врати бродове чија је основна дужност била одбрана Атике. Али, још је било посла да се обави. Молба за помоћ коју су Лакедемоњани упутили тиранину Дионизију није остала без резултата и десет сиракушких тријера су се баш тада приближавале Коркири. Зауставиле су се на тачки северно од острва да би се посаде одмориле од дугог путовања; ту их је Ификрат, чији су извиђачи мотрили на њихов долазак, заробио, све осим једног брода. Тај ратни плен је прибавио добродошлу суму од 60 таланата, али није дуго потрајало а Ификрата је, исто као Тимотеја, непријатно изненадио недостатак новца. Калистрат се вратио у Атину с обећањем да ће наговорити народ или да редовно плаћа флоту, или да склопи мир. У међувремену, Ификратове посаде су се издржавале радећи као најамни радници на коркирским њивама.

372. 1одине пре Христа. Заробљавање појачања из Сиракузе

Да је Коркира пала, готово да нема сумње да би Тимотеј био жртвован зловољи атинског народа. Али, добре вести са запада побољшале су расположење у народу и то је била срећна околност за дискредитованог стратега. Суђење му је било одржано крајем године. У исто време су судили и његовом војном благајнику који је проглашен кривим за проневеру и осуђен на смрт. Али самог Тимотеја су ослободили кривице. Чињеница је да је имао необично моћну подршку. Два страна владара удостојила су се да дођу у Атину да би сведочили у његову корист, епирски краљ Алкета и Јасон, господар Фере у Тесалији. Тимотејевом заслугом су ови моћници приступили Атинском савезу; а захваљујући њима он је могао да пребаци преко Тесалије и Епира 600 пелтаста које су Атињани послали као претходницу на Коркиру. Заузимање Јасона - о коме ћемо сада морати нешто више рећи - било је посебно делотворно. Тимотеј је гостио ове отмене госте у својој кући у Пиреју, али био је принуђен да позајми постељину, два сребрна крчага и друге ствари од свог бога-

Суђење Тимотеју 373. Године пре Христа (новембар)

6 ll


тог суседа, банкара Пасиона, да би их сместио на достојан начин10. Иако је био ослобођен кривице, Тимотеј је у јавном мњењу изгубио кредибилитет и убрзо је напустио Атину прихвативши да служи у Египту под Великим краљем.

Плашеју освајају Тебанци

371. Године пре Христа Калијин м ир

Спарта је изгубила храброст због пораза који је претрпела на Коркири, а обесхрабреност се појачала низом страшних земљотреса којима као да је Посејдон искалио свој бес. Стога је била склона миру и помишљала је да ће га постићи, као раније, посредством Персије, Анталкиду су поново упутили на персијски двор. Али, ова интервенција са стране стварно није била потребна. Атина под тешким теретом рата, а суревњива на Тебу више но што је била огорчена на Спарту, такође је била прилично склона миру; утицајни беседник Калистрат је својој политици као циљ поставио склапање мира. Недавни напади Тебе на Фокиђане, који су били стари савезници Атине, водили су отуђењу два града; томе је придодато и понашање Тебанаца према злосрећном пограничном градићу Платеји, чији су непријатељи били Тебанци. Обновљену Платеју су принудили да приђе Беотском савезу, а она је кришом преговарала да се припоји Атици. Посумњавши у такве планове, Теба је одлучила да их предухитри и невелика чета Те банаца је једнога дана, када су мушкарци били на пољима, на препад освојила град и протерала све Платејце са њиховог тла. Многи који су изгубили имовину нашли су уточиште у Атини где је Исократ преузео њихов случај и написао свој Платејски ioeop, оптужбу против Тебе. Овај догађај је дефинитивно, премда не и формално, раскинуо везе између две силе на северу. Предлози за мир стигли су од Атине и њеног Поморског савеза. Када су се у пролеће лакедемонски савезници окупили у Спарти, на скупу су се појавила три атинска посланика. Међу њима је главни преговарач био Калистрат. А један од његових колега био је Калија, бакљоноша на Елеусинским мистеријама, који се такође активно залагао да се обнови неуспешни мир склопљен пре три године. Теба је такође послала посланике, од којих је један био Епаминонда. Мир који је сада био закључен заснивао се на принципима утврђеним Краљевим миром, на принципима аутономије сваког хеленског града. Тако су и Атински поморски и Лакедемонски савез постали ништавни. Није било могуће присилити неки град да испуњава обавезе као члан Савеза. Градови су слободно могли сарађивати међу собом до жељених граница, али није било могуће неки град обавезати или присилити на нешто. Ипак, док су се Атина и Спарта 10 Демостен, беседа бр. 49,

6 l2


одрекле империје, пристале су споразумно да једна другој признају супремацију, атинску на мору и Спартину на копну - супремацију која никада не сме водити у агресију и увек мора бити у складу са општом аутономијом. Одмах се поставило питање да ли је Беотски савез осуђен на распад доктрином о општој аутономији. Спарта и Атина су наравно биле склоне да му пресуде. Али, у одбрану Тебе би се могло рећи да Беотски савез под председништвом Тебе није почивао на истим темељима као Савези који су били склопљени ради привремених политичких циљева, без икаквог историјског или географског темеља за уједињење а под председништвима Атине и Спарте. Могло се тврдити да Беотија представља географско јединство, попут Атике или Лаконије, и да такође има право на политичко уједињење, поготово што је Савез био древна институција. Питање је добило свој епилог када је дошао ред на Тебу да положи заклетву. Њен представник Епаминонда је тражио да се закуне у име беотских градова: а Тебу коју је он представљао сада није било могуће тако лако заплашити као онда када је то исто захтевано при закључењу Краљевог мира. Епаминонда је, изгледа, изнео мишљење да Беотију треба поредити са Лаконијом, а не са Лакедемонским савезом; када га је Агесилај кратко а срдито запитао: „Хоћеш ли оставити сваком беотском граду независност?" одговорио је: „Хоћеш ли ти оставити сваком лаконском граду независност?“ Након тога су прецртали у споразуму име Тебе. У Епаминондином одговору је било и аргумената и жаоке. Аргумент је био: Спарта нема више права да се меша у унутрашње послове Беотије но што ми имамо да се мешамо у државну управу Лаконије; Лаконија, Беотија, Атика свака има различит тип државног уређења, а свако уређење је пуноправно; уједињење Беотије у савез је природно као уједињење Атике у један једини град, а законито је као савез Лаконије у својој потчињености спартанској олигархији. Беотски савез попут савеза Лаконије није се могао реализовати а ни одржати а да се не повреди слободна воља неке од заједница. Ипак, није разумно ни законито да једна држава каже другој: „Извршили смо извесна насилна дела, али ви се не смете мешати у то; у далекој прошлости, наиме, које се нико од нас не сећа, ваши преци су примењивали још самовољније методе да би постигли сличне циљеве и сада уживате оно што су они тада успоставили.“ Тирански начин управљања Лаконијом свакако је био слаба тачка у оклопу Спарте, а Епаминондин одговор је можда у срећан час усмерио размишљање Хелена на проблем политичке науке. Ако се оставе по страни дипломатски аргументи, тренутна ситуација била је следећа: Теба не

Беошско иишање

Теба је искључена

613


би могла постати снажна сила, супарница Спарте или Атине, осим на челу уједињене Беотије, а у интересу Атине и Спарте било је да јој не допусте да постане таква сила. Позиције А ш ине и Спарте

Што се тиче две водеће силе у споразуму (Спарте и Атине), ова погодба - која се често назива и „Калијиним миром“ - окончала је рат који је био препрека остварењу најважнијих интереса обеју страна. За рат су се могле делимично окривити обе стране, али Спарта је била знатно већи виновник од свог старог супарника (Атине). Њена краткоумна политика превиђала је да је Сфодријин напад изазвао рат јер Атини није преостало ништа друго него да као ратни непријатељ ступи у акцију. Након четворогодишњег ратног периода као да су се Атињани уразумили; склопили су мир, али су били прилично неразумни и допустили су да инцидент са Закинтом поништи њихову погодбу; било је потребно још три године ратовања да се дозову памети. Али, премда су Атину војни напори финансијски исцрпли, рат јој је донео компензацију. Победа код Накса, опловљавање Пелопонеза, и оживљавање њеног утицаја у западној Грчкој били су подвизи који су неоспорно потврдили да је Атина поново прворазредна хеленска сила, равна Спарти; управо ту чињеницу је Калијин мир потврдио. Али, права политика Атине - од које је Сфодријин напад Атину насилно удаљио - била је политика пажљивог посматрача; ту политику она сада поново наставља, премда само у кратком раздобљу, остављајући Спарту и Тебу у арени. Што се Спарте тиче, она је изгубила онолико колико је Атина ућарила; пораз код Накса, пораз код Тегире, неуспех код Коркире, помрачили су њен углед. Након Краљевог мира она је започела свој други покушај да господари Хеладом; њен неуспех је потврђен Калијиним миром. Ако је трећи покушај требало да буде успешан, очигледно је било да он мора отпочети покоравањем Тебе.

5. Атина под обновљеном демократијом

Ушицај А ш ине на Грчку

614

Када је Перикле за Атину рекао да је она школа Хеладе, то је пре био (његов) идеал шта би Атина требало да буде, него потврда реалности. Изненадио би се кад би сазнао да ће му се идеал обистинити тек пошто се империјалистичка Атина сруши са свога престола. А управо се то догодило. Тек када је Атина изгубила своју империју, почела је да пресудно утиче на хеленску мисао и цивилизацију. Овај је утицај делом струјао преко школа установљених у строгом смислу речи - књижевне Исократове и филозофске Пла-

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уг и п о м о р с к и савез

тонове школе - које су привлачиле у Атину људе из свих крајева хеленског света. Али, пораст интелектуалног утицаја Атине треба у великој мери приписати томе што је она сама све више прихватала спољашње утицаје. Постајала је хеленска исто колико и атинска; чак је постајала и шира од хеленске. Ту тенденцију ка космополитизму потпомагала је филозофска спекулација која надилази националне разлике; а она се манифестовала различито у Исократовом панхеленизму, у односу према Атини тако различитих људи попут Платона и Ксенофонта, у растућем броју страних религијских култова уведених у Атину или у Пиреј, у општем опадању локалног патриотизма и на много других начина. Вероватно да нема институције која је шире утицала на образовање хеленске мисли у четвртом веку пре Христа од позоришта; значај позоришта у градском животу уочили су практични државници. Стога је било веома важно да престане да се пише стилом старе атичке комедије, која се углавном окретала локалној политици и никла је нова школа песника који су обрађивали теме од општег људског интереса. У њој је Атина имала најсврсисходнији инструмент за ширење идеја. А трагедије четвртог века пре Христа, иако су као књижевна врста уживале мањи углед и мање биле утицајне од комедија, нису биле ништа мање значајне за дух тога времена. Све су биле под утицајем Еурипида, великог учитеља рационализма, смелог критичара свих успостављених институција и веровања. Комички песници такође су били омађијани Еурипидом. Лако се може уочити да је неговање ових општијих осећања било повезано са развојем такозваног индивидуализма. Грађанин се више није задовољавао да као члан државе изражава своја религиозна осећања и како је његов лични живот стога постао за њега нешто независно од града, однос грађанина према граду се променио. Његова дужност према домовини се могла сукобити са његовом дужношћу према себи као личности, те на овај начин родољубље престаје да буде безусловно најузвишенија врлина. Исто тако, људи почињу да себи постављају, мање или више експлицитно, питање није ли држава направљена за појединца а не појединац за државу. Резултат је био да је грађанин држави поставио веће захтеве за своје лично благостање и да је грађанин, који није осећао да га нераскидиве везе повезују са отаџбином, био спремнији него раније да потражи своју срећу негде на другом месту. Тако налазимо атинске војне заповеднике како независно од своје домовине ратују и како их плаћају стране силе. Живописан а претеран опис овог духа дао је Платон у једном од својих славних прилога политичкој науци, у Држави. „Коњи и

Развиш ак индивидуализма

615


Сократ, вајар, Софронисков син (рођен око 469. године пре Христа)

ЊеГов дух

Његов мешод

Дефиниције

магарци , каже он, „ступају са свим правима и достојанствима слободних људи; и налетеће на свакога кога на путу сусретну ако им се с пута не уклони: и све ствари су готово спремне да се од слободе распрсну.“ Када описује претерану слободу у демократији, он се бави развојем индивидуализма, као производом слободе у њеном уставном смислу; али његово тврђење да је индивидуализам фатални плод демократског уређења, углавном почива на двосмисленом значењу речи „слобода“\ Значајна је чињеница да нико није више учинио за унапређење склоности над којима се овде вајка Платон од самог Платона и његових колега, филозофа. Да је могуће неког појединца сматрати одговорним за неизбежан развој индивидуализма, то би био можда Еурипид; али у сваком случају одмах до Еурипида би се нашао Платонов поштовани учитељ Сократ, Софронисков син. Када су историју Грчке режирали Перикле и Клеон, Никија и Лисандар, људи ни у Атини ни другде нису сањали да су интереси света знатно дубље повезани са делањем једног ексцентричног Атињанина који се држао по страни од државних послова. Идеје које дугујемо Сократу сада су тако природни део размишљања цивилизованих људи, да нам је тешко да оценимо снагу интелекта потребну да их смисли. Сократ је био први борац за надмоћ интелекта као неприкосновеног суда без права жалбе; он је први инсистирао на томе да човек треба да уреди свој живот повинујући се свом интелекту као вођи. Сократ се тако побунио против ауторитета самог по себи и није устукнуо од последица. Није се устручавао да укаже својим пријатељима на то да старац не полаже право на поштовање зато што је стар, уколико није и мудар; или да неук родитељ нема права да га деца слушају само због родитељства. Знање и истина, апсолутна власт разума, без обзира на последице, без обзира на све предрасуде о породици и држави - то је био Сократов идеал коме је истрајно и бескомпромисно стремио. Међутим, људи који размишљају долазе до различитих закључака. Наредба коју је издао неки човек на власти, а коју би Сократ одбацио, непосредно је и коначно била резултат неког мисаоног процеса. Очито да нам је потребно мерило истине и објашњење узрока заблуде. Сократово решење је, укратко, следеће: када доносимо суд, упоређујемо два појма; да бисмо то правилно урадили, јасно је да ови појмови морају бити јасни и одређени; заблуда настаје када поредимо недефинисане и неодређене појмове. Одређивање појма је на овај на‘ Аутор има у виду значење а) слободе у оквиру законске принуде једног друш тва и 6) апсолутне слободе - прекорачењ а друш твених норми, разуларености. П р и м . п р ев.

6l6

П р е п о р о д А т и н е и њен Д р у г и п о м о р с к и с а в е з

чин била битна тачка - а била је и битна новина - у Сократовом методу постизања истине. Неопходност дефиниције је данас нешто што се само по себи разуме и боље нам је да припазимо на њене замке. Примена овог метода на етику била је главна Сократова преокупација зато што је био потпуно заокупљен оним што је добро за човеков живот и погрешним схватањем тога. У историји етике његово место је на врху; он је био утемељитељ утилитаризма. Дошао је до свог учења анализом значења појма „добро“. Резултат његове анализе био је „добро је оно што је корисно“. Блиско повезан био је принцип - врлина је срећа, а то је била основа чувеног Сократовог парадокса: нико од своје воље не чини неправду, већ само из незнања, пошто нема човека који не би желео себи срећу. Лако је указати на заблуде овог запањујућег тврђења; можда је лакше сметнути с ума колико је много насиља потекло од конфузног размишљања облачних мозгова и незнања необразованих умова. Није било за очекивање да ће човек који није поштовао ауторитет изузети богове из круга своје критике и народна религија није могла издржати његово испитивање. Сократ је био тако мало правоверан колико су то били Анаксагора и други „разбожени" филозофи; али на пољу теологије Сократ није кренуо новим путем. Он је без сумње веровао у постојање Бога; али, што се тиче природе божанског принципа био је вероватно, како бисмо то данас рекли, „агностик", какав је сигурно био и у погледу бесмртности душе. Сократ је, дакле, био творац новог метода у логици, утемељитељ утилитаризма и пре свега беспоштедни критичар свих ствари на небу и на земљи - или пре, само на земљи, пошто је ствари на небу презирао као незанимљиве и ирелевантне - неустрашиви критичар кога нису омели ни осећање побожности, ни предрасуда. Никада ништа није написао, он је само расправљао. Али, расправљао је са најспособнијим младим људима тога времена који су били предодређени да се касније прославе као мислиоци; он им је предао - Платону, Аристипу, Еуклиду - свој скептични и критички дух; надахнуо их је интелектуалном храброшћу и интелектуалном слободом. Он никада није проповедао, он је само расправљао. То је био Сократов метод - дијалектика, или метод расправе. Он није поучавао, јер је јавно говорио да нема знања; само би признао да је изузетан у томе што зна да ништа не зна: то је била Сократова иронија. Ишао је около показујући да се најопштија схватања, чим се подвргну проверавању, покажу као недоследна и неодржива; желео је да увери сваког човека кога сретне да његова убеђења неће издржати испитивање. Лако можемо замислити колико је то било подстицајно за младе људе, а колико крајње раздражујуће за оне

Уш емељишел ут илит аризм а

Однос према теолошји

Њ е ш скепшицизам и иронија

617


Кришиковање демократије

У његово учењ е се сумња и није популарно

6i8

старе. Посећујући тргове и гимназије, Сократ је увек био расположен да људе свих година и друштвених положаја намами да расправљају и углавном је био омражен међу поштованим и таштим старијим грађанима чије је нејасно мишљење изложио руглу својим рационалним испитивањима. Премда нико није успешније поучавао од Сократа, он није био учитељ, он није имао да понуди курс предавања, па стога није ни примао хонорар. У томе се разликовао од софиста којима он по својој спекулацији, по свом скептицизму, по свом мајсторству аргументације, по свом утицају на младе људе природно припада и са којима је генерално био сврстан. Убрзо је постао опште позната фигура на атинским улицама; природа га је обележила и издвојила од осталих људи гротескним лицем налик на лице сатира. Премда је Сократ био дете демократије, рођено да наследи слободу у граду где је право на слободу говора било неограничено, његова критика није свето име демократије штедела више но нешто друго. Подсмевао се, на пример, изборном систему магистрата коцком, једној од заштитних институција демократије у Атини. Био је непопуларан у ширим слојевима становништва зато што је био непријатељ превара, незнања и празноверја. Часни демократи типа Трасибула или Анита, који су вршили своју дужност, али нису имали жеље да испитују темеље демократије, гледали су на њега као на опасног слободног мислиоца који је провео живот у ширењу идеја субверзивних за друштвени поредак. Могли су уперити прстом у најспособнијег од младих људи који су друговали са њим и рећи: „Погледајте плодове његовог разговора! Погледајте Алкибијада, његовог омиљеног пријатеља, који је више од иког другог учинио да упропасти своју домовину. Погледајте Критију који је после Алкибијада нанео Атини највећу штету; који је, образован у Сократовом кругу, први написао књигу против демократије, затим је отишао у Тесалију и подбунио робове против њихових господара и на крају, пошто се вратио овамо, инаугурисао је владавину терора. Гледајте с друге стране Платона, способног младог човека, кога је наклоност ка спекулацији у доколици, а тиме га је надахнуо Сократ, одвукла од службе својој земљи. Или, погледајте Ксенофонта, који је, уместо да служи Атини, отишао да служи њеним непријатељима. Збиља, Сократ и његова пропаганда учинили су мало добра атинској држави.“ Иако се сваки појединачни пример могао чинити неправедним, лако је схватљиво да су оваква размишљања могла утицати на многе практичне људе без склоности за спекулацијом да на Сократа и његово понашање не гледају с наклоношћу. Са њихове тачке гледишта били су потпуно у праву.

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уги п о м о р с к и савез

Његов дух и идеје које су почеле да колају били су прикривена претња кохезији друштвеног ткива, у коме није било било чега што Сократ није оспорио. Другим речима, он је био активни апостол индивидуализма, који је у свом даљем развоју довео до рушења тог локалног патриотизма који је надахњивао градове Хеладе у њеним данима величине. Овог мислиоца, чији су разговори заљуљали грчки свет из темеља, премда то нико није очекивао, свештенство у Делфима је одабрало да му ода истакнуто признање. У најистинитијем пророчанству које је икада било изречено са Питијиног троношца објављено је да на свету нема мудријег човека од Сократа. Не знамо у ком је периоду његове каријере филозофу био дат овај одговор, али ако су свештеници у Делфима мислили озбиљно, тај је одговор показао необичну проницљивост коју скоро да не бисмо очекивали у Делфијском светилишту. Који је мотив имало пророчиште за овај одговор о Сократовој мудрости није јасно. Ако је то био покушај да се добије његова подршка у време када су људи попут Анаксагоре угрозили религију, он открива неочекивану свест о његовом значају спојену са заслепљеношћу, која уопште не изненађује, важношћу његовог рада. Сократ је умро пет година по паду атинске имеприје, а начин на који је отишао обележио је његову биографију. Мислило се да филозоф, који је био Критијин пријатељ, представља опасност за демократију и да га треба уклонити; али, политички мотив је задржан у позадини. Анит, частан демократски политичар који се истакао у обнови демократије, изашао је на сцену као присталица државне религије и оптужио је Сократа за безбожништво. Оптужба је гласила: „Сократ је крив зато што не верује у богове које признаје држава, већ уводи чудна натприродна бића; још је крив зато што квари омладину." Предложена је била смртна казна; али, тужилац није имао жеље да се казна изврши; очекивали су да ће, када се оптужба поднесе архонтској канцеларији, Сократ напустити Атику и да га нико неће спречити да то учини. Међутим, Сократ је био у поодмаклим годинама - достигао је седамдесет година - за њега би био безвредан живот проведен другачије него у разговорима на атинским улицама. Изненадио је град тиме што је остао да одговара на оптужбу. Суђење је одржано пред збором од 501 судије, председавао је архонт краљ (архонт басилеј) и стари филозоф је осуђен као крив већином од 60 гласова. Била је то мала већина, имајући у виду да је општа истина отужбе била непобитна. Према пракси атинског правосуђа оптуженом је било дозвољено, када је осуђен, да предложи лакшу казну од оне коју је одредио тужилац и од суди-

Сократ добија признање у Делфима

Суђење Сократу 399. iogune пре Христа

619


Његова смрш

Сокраш је правично осуђен

620

ја се захтевало да изаберу једну од две казне. Сократ је могао себи да спасе живот да је предложио за себе адекватну казну, али он је само понудио малу глобу и због тога га је осудила на смрт велика већина. Месец дана касније испио је чашу кукуте, расправљајући живо, као и иначе, са својим ученицима до последњег часа. „Уверен сам да је за мене боље да сада умрем и да се решим невоље.“ Стварни Сократов одговор на суђењу није сачуван, али знамо какав је тон и дух имао и знамо већи део његовог значења у општим цртама. Наиме, тај је одговор пружио Сократовом пријатељу Платону, који је био присутан, материјал за дело које се у књижевности апсолутно издваја. У Сократ овој одбрани (аполош ји ) Платон је успео да верно прикаже личност свога учитеља и да пренесе читаоцима подстицај којим је зрачио. Немогуће је сумњати у то да ово дело не репродукује општи концепт стварне одбране која је ту уметнички уобличена. И увиђамо како је за Сократа било апсолутно немогуће да одговори на оптужбу. Он се упушта у објашњавање свога живота и својих мотива и није му тешко да укаже да су многе ствари које се јавно тврде против њега лажи. Али, на стварној оптужби, да гаји иноверне погледе и да их расејава, он се задржава кратко и на незадовољавајући начин. Сократ није био неправедно осуђен - према закону. И то је чвориште трагедије. Није било бољег човека од Сократа, па ипак, његови су тужитељи савршено били у праву. Није јасно због чега је њихова обзнана правоверне религије баш у то време објављена, али би вероватно после двадесет година једна оваква акција доживела неуспех. Можда чињенице са суђења дају за право нашем грубом закључку да су у то време од петорице атинских грађана двојица били индиферентни према религији. У сваком случају, догађај је имао шире значење од оног чисто религиозног. Сократово смакнуће било је протест духа старог поретка против развоја индивидуализма. Ретко се дешавало у историјском току да се тако силовити ударци не окрену против онога ко их је задао и не послуже страни коју је требало да оштете. Сократа су се сећали у Атини са поносом и жаљењем. Његов дух је почео да зрачи утицајем који је трагика његове смрти појачала. Његови пријатељи никада нису опростили демократији што је убила њиховог учитеља; он је наставио да живи и да се развија у учењу њихових филозофских представа; проживели су своје животе настављајући његово дело. Наставили су његово дело, али нису схватили шта чине. Нису слутили да, настављајући ове спекулације на које их је Сократов метод подстицао, поткопавају корене грчког градског живота који је био знан борцима на Маратону. Платон је био истински син Сокра-

П р е п о р о д А ти н е и њен Други п о м о р с к и савез

тов, па ипак је био жесток у осуди тог индивидуализма који је био Сократово животно дело које је требало да усвоји. Мало је необичнијих призора од онога кад Платон и Ксенофонт скрећу поглед од своје слободне домовине да би са дивљењем посматрали спартанско државно уређење у коме њиховом вољеном учитељу не би било допуштено ни да отвори уста. За Лакедемоњане је био нарочит успех што је њихово државно уређење, у коме су Атињани Перикловог доба видели застарело устројство, изабрао највећи мислилац Атине за најближу постојећу сличност идеалу. Стварно, спартанско државно устројство, управо у време када је Спарта навлачила на себе мржњу широм Грчке, изгледа да је привлачило опште дивљење мислилаца - политичке филозофије. Оно их је привлачило јер је у њему преживео стари поредак - грађанин који се потпуно потчињава ауторитету државе и не гледа преко тога. Свуда другде их је мучио проблем усклађивања ауторитета државе са слободом грађанина, индивидуе; у Спарти није било такве муке јер је држава била изнад свих. Стога су у Спарти видели слику државе каква би ваљало да буде; управо стога, што је релативно била без оног индивидуализма који су они лично активно развијали својим спекулацијама у политичкој филозофији. Колико су се ове спекулације неспутано кретале у то време, илуструје чињеница да је и базична институција античког друштва, ропство, доведена у сумњу. А ропство је подвргао сумњи Еурипид и његови хетеродоксни „модерни“ погледи постајали су помодни. Један је мислилац развио доктрину да је ропство противприродно. Спекулација је отишла чак толико далеко, да је покренула питање политичке подређености жена. Скупштинарке ( Ekklesiazousai), Аристофанова комедија, исмева женска права, док су жене у Платоновој идеалној Држави политички равноправне са мушкарцима. Социјалне теорије такође су сазреле и биле су мета Аристофанових подругивања у претходно наведеној драми. Платон је пригрлио идеју заједничке својине и узео је за једну од основа своје идеалне државе. Али, његов циљ није био исти као циљ обичног „колективисте“ - да унапређује материјално благостање свих грађана; циљ му је пре био да своје грађане учини бољим, бранећи их од сиромаштва и амбиције. Пре но што је умро, Платон је дошао до уверења даје комунизам заједничка својина неостварљива и у држави којује скицирао у својим старачким годинама признао је приватну својину - премда је власништво дао у руке породици а не појединцу. У овом периоду - током педесет година након битке код Ајгоспотама - уметност писања прозе у Атини је доведена до савршенства; то је било у блиској вези са карактеристичном тенденцијом која је већ побудила нашу пажњу. Док су Сократ и други спроводили ре-

Ликофроиово мишљење о ропству. Аристофанове Скупш т инарке (392-389. Године пре Христа). Комунизам у Платоновој Држави, приват на својина у Законима

Развој ирозе

621


Више образовање у А т ини: П лат он и Исократ

622

волуцију у мишљењу, Сицилијанац Горгија и други учитељи реторике или стилистике припремали су ефикасно средство за ширење тих идеја. Проза је природно средство критике и доказивања; она је неопходно оружје у интелектуалном убеђивању; стога је четврти век пре Христа доба прозе. Околност што велики песници петог века пре Христа немају следбеника у четвртом веку не доказује никакав губитак мозгова или имагинације. Да је Платон био рођен пола века раније, био би супарник Есхилу и Софоклу. Да су Есхил или Софокле били рођени две или три генерације касније, њихов би се геније изразио у прози. Еурипид, који је потпао под утицај критичког духа, понекад одаје утисак човека који је задоцнио пошто користи застарело средство за пренос идеја којима оно скоро да не одговара. Увек ваља имати на уму да су велики драмски епови петога века пре Христа имали нераздвојни религијски карактер; и чим је дошло време у коме су људи највишег литерарног талента изгубили додир са наслеђеном религијом, драма старога типа више се није писала. То је разлог због кога је четврти век пре Христа доба прозе; Еурипид и сократовски дух су виновници смрти трагичког песништва. Нестрпљиви идивидуализам тога доба нашао је свој природни израз у прози чије су ритмичке периоде захтевале исто толико труда и вештине колико и поезија; а природна гипкост грчког језика створила је од њега најподеснији инструмент за стремљења неспутаног мишљења и критке. На овај је начин Атина постала стварно школа Грчке, чим је превладао индивидуализам који је Перикле несвесно предочио у једном даху: „Тврдим да је Атина школа Хеладе, и да појединац Атињанин у својој личности као да има моћ да се с крајњом лакоћом, потеклом од многих талената, и елеганцијом прилагоди најразноврснијим облицима прегалаштва.“ Никада не треба заборавити да је углавном из демократских атинских судница потекло усавршавање атичке прозе. Ова институција је, видели смо, створила класу професионалних писаца судских говора (логографа). Било је многих који се нису задовољавали тим да напамет уче и рецитују на суду говоре, које је за њих написао писац говора попут Лисије, већ су желели да сами изуче беседничку вештину. За оне који су желели да се истакну у скупштинским дебатама, то је била нужност. Најславнији учитељ беседништва у том периоду био је Исократ. Међутим, Исократова школа је покривала знатно ширу област и имала је виши циљ него од подучавања конструкције реченица или распореда делова (ta topika) у говорима. Била је то школа која се универзално бавила културом, науком којој је био циљ да оспособи човека за учешће у јавном животу. Проучавана су питања политичке науке и Исократ радо описује програм

П р е п о р о д А т и н е и њен Др уг и п о м о р с к и савез

својих студија као „филозофију“. Али, омладина тога доба хрлила је у Платонову школу у Академији да проучава филозофију у строжем смислу речи. Стицање знања у овим двема супарничким школама међу њима је, наиме, постојало супарништво, премда су им циљеви били различити - било је у Атини оно што је одговарало нашем универзитетском образовању. Исократови ученици, као и Платонови, морали су напорно да раде. Јер темељитост метода била је једна од истакнутих Исократових карактеристика. Његова школа је стекла панхеленску репутацију; ученици су му долазили из свих крајева хеленског света. „Наш се град сматра признатим учитељем свих оних који беседе или поучавају друге да беседе. И то је природно, јер људи виде да наш град поклања највеће награде онима који имају ту способност - обезбеђује највећи број најразноврснијих школа за оне који желе припремну обуку* пошто су одлучили да започну стварну утакмицу - и поврх тога свим људима поклања ону вештину (techne) која је главна тајна успешног говора.“ Тон којим је Исократ поучавао био је у складу са његовим положајем у хеленском народу. Погледи су му у свим питањима били широки; у његовим идејама није било ничег ускогрудог ни локалног. А значајан, колико и ширина његовог видика, био је високи морални тон којим су његове мисли доследно биле интониране. Исократ је обавио не само дужности које у садашње време обављају универзитетски професори, него и функције новинара, и то оних најбоље врсте. По природи нервозан и обдарен слабашним гласом Исократ није говорио у Скупштини, али када би га било које значајно питање подстакло, написао би памфлет у облику беседе у циљу да утиче на јавно мњење. Можемо слутити да су Атињани ценили ове публикације више због њиховог непоновљивог стилског савршенства него због њихове политичке мудрости. Веома вредан Исократов одељак у ПанеГирику изражава и хвали широкогруди космополитизам који је почео да превладава у Хелади. Он каже да „је Атина толико одмакла остатку света снагом мишљења и беседништва, да су њени ученици постали учитељи свим друтим људима. Постигла је да људи више не мисле о називу Хелени као о имену народа, већ као о одредници интелигенције; тај назив пре ваља наденути онима који заједно са нама учествују у нашој култури него сународницима са којима нам је заједничко порекло“ Тридесет или четрдесет година пре тога нико можда ' Обука беседника која се састоји од вежби параф разирањ а и састављања измишљених говора на задату тему према правилим а беседничке вештине а у циљу лепшег изражавањ а. П р и м . пр ев.

Исокраш, као писац памфлета

Космополитизам у Исократовом Панешрику (Panegyrikos) 381. iogune пре Христа


Идеализација шестоГ века пре Христа. А т ина

(Areopagitikos 355-4. Године пре Х рист а)

И ндивидуализам у умет ност и четвртоГ века пре Христа

624

сем Еурипида не би имао довољно смелости да овако говори. Али, Исократ није видео да је та просвећеност којој се диви била тесно повезана са пропадањем државног духа који он на другом месту оплакује. Необично је открити човека који заговара право грађанства света како носталгично гледа у далеко Солоново доба и предлаже да се оживе старе моћи цензуре морала атинских грађана које је имао суд на Ареопагу. Лице и карактеристике једног доба обично се огледају у његовој уметности и ефикасан начин да се добије реална представа о духу четвртог века пре Христа јесте да се проуче Праксителова дела и да се она упореде са скулптурама које су настале у Фидијином атељеу. Управо као што је грађанин своју индивидуалност стао да истиче као нешто више од обичног предмета у држави, тако је и вајар своју уметност почео да ослобађа њене блиске повезаности са божјим храмовима и њене подређености архитектури. Наиме, у петом веку пре Христа изузев неколико статуа колосалних размера које је извајао Фидија за Атину или Олимпију, најфинија дела скулпторског длета морала су украшавати фриз или фронтон храма. У четвртом веку пре Христа архитекти је збиља још увек била потребна услуга скулптора; Скопас је, на пример, у својој младости био позван да украси храм Атене Алеје у Тегеји, у својим одмаклијим годинама да изваја фриз за гробницу владара Карије; али, вајар је углавном своју уметност развијао самосталније од архитектуре и сва велика Праксителова дела била су сама по себи целовита и независна. И док се скулптура ослобађала старе потчињености архитектури, истовремено се ослобађала и религијског идеала. У Фидијино доба уметник који је утеловио бога тежио је да у људском облику изрази величанственост и непроменљивост божанског бића; тај је идеал био савршено остварен. У четвртом веку пре Христа божанства губе своју величанственост и непроменљивост; замишљана су као физички савршени мушкарци и жене са људским осећањима премда без људских жалости; додељени су им карактери људи. Контраст је уочљив ако посматрамо групе богова на партенонском фризу, а потом нека Праксителова дела: нпр. Хермеса, који је био постављен у Херином храму у Олимпији, и тамо се сачувао; Афродиту Книдску - жену која се устеже да открије своју лепоту док улази у купатило; или Сатира, у људском обличју и са животињским умом. Тако је скулптуру означио „индивидуализам“ у двојаком смислу. Сваки уметник има слободу да изради свој индивидуални пут; а тенденција свих уметника је да портретишу индивидуу, мушкарца или жену, пре него тип, чак посебну емотивну фазу пре него карактер.

П р е п о р о д А ти н е и њен Др уги п о м о р с к и савез

Општи дух Атињана у политичком животу одговара овој промени. Људи су стали све више да у држави виде средство за подмиривање потреба појединца. Скоро бисмо могли рећи да су је замислили као кооперативно друштво за стицање профита који ће се разделити међу члановима; то је бар била тенденција у јавном мњењу. Због тога су били још мање расположени да се упусте у подухвате ван своје територије који нису били неопходни за заштиту и унапређивање њихове трговине и нису имали изгледа да им напуне кесе. Стога је четврти век пре Христа за Атину био мање славно и амбициозно доба, али срећније и слободније доба од петог века пре Христа. Пресудна околност је за Атину била да она није изгубила своју трговину, иако је изгубила своју империју. То је за Коринт био сурови ударац јер је агитовао за рат да би уништио атинску трговину. Чињеница открива на колико је чврстим темељима почивала атинска трговина. Једини супарник од кога је Атина морала да стрепи био је Родос, који је постајао центар трговачког саобраћаја у југоисточном Медитерану, али није било суђено да још дуго озбиљно омета атинску трговину. Популација Атике је опала; куга и рат смањили су број одраслих мушких грађана од бар 40000 на отприлике 22000 (њих). Али, то није било неповољно јер више није било насеобина на страној територији да приме вишак популације; чак и са смањеним становништвом постојао је вишак који је тражио запослење у страној најамничкој служби. Трговачки развој Атине огледа се у ширењу Пиреја на уштрб града, у коме су сада многи блокови опустели, као и у порасту приватних банака. Дуго је владала пракса депоновања новца у храмовима и свештенство је обично давало новац у зајам са каматом11. То је мењачима новца дало идеју да поступају слично; и Пасион је у Атини основао чувену кућу, која је оперисала капиталом од педесет таланата и имала је кредит у свим грчким трговачким центрима. Тако су се послови могли склапати разменом кредитних писама уместо плаћања новцем; увођење овог система, чак и у тако малом обиму, открива пораст трговинске активности. Сада је било много веће обиље новца и цене су биле

Аш инска шрГовина

Банке

11 Најбоље сачувано сведочанство храмовних финансија стиже из рачуна чланова комисије одговорне за надзор фондова божанстава са Дела. Погледати текст натписа у Тоду, 125, који обухвата и извештај о камати на позајмице, о камати која се потражује од лица која нису отплатила дуг и нове позајмице. Редови 51, 79-80: „Из овог биланса (пренетог из претходне године) дали смо у зајам следећим грађанима Дела, а под истим условима као и другим лицима која су позајмила средства из посвећеног фонда Аполона Делског." Видети такође и добро очуване рачуне скромнијег Немесиног храма у Рамнунту у Атици, текст натписа у M L 53.

625


Камашна сшоиа

Идеје о социјалној једнакости

Ekklesiazousai 389. iogune пре Христ а ; Ploutos 388. iogune пре Христа

Скупш т инска плата (уведена пре 389. ioguHe пре Христа)

626

знатно више него раније. То су условиле велике количине драгоцених метала, углавном злата, стављене у оптицај у хеленском свету почевши од последње четврти петог века пре Христа. Непрекидни рат је проузроковао да се новац кује од блага које се гомилало током многих година у храмовима; а банкарски систем ставио је у оптицај новац који 6и се иначе нагомилавао у приватним кућама. Међутим, премда је скупоцених метала било у изобиљу, каматна стопа није пала; људи су још увек могли добити 12% на новац који су дали у зајам. Овај податак је веома значајан; он јасно показује да је занатска производња била напреднија, да је трговина била активнија и да је због тога потражња капитала била већа. Треба да се увек присетимо високих каматних стопа када читамо у изворима о неком Грку који је описан као богаташ, а који према нашим мерилима поседује ситан капитал. Идеје о једнакости су биле последица, можда неизбежна, пораста индивидуализма и пораста капитала. Сиромашнији грађани су све више и више постајали свесни раскорака између политичке једнакости свих грађана и социјалних и економских повластица које су уживали богаташи. Политичка једнакост као да је указивала на социјалну једнакост као свој логички след; у ствари, потпуну и равноправну политичку једнакост није било могуће обезбедити без социјалне једнакости, јер предности од богатства нужно подразумевају супериорност у политичком утицају. На овај су начин, управо као у модерној Европи, и у античкој Хелади капитал и демократија произвели социјалисте, који су се залагали да држава изједначи класе правилнијом расподелом имовине. Аристофан је исмејао ове спекулације у својим Скупш т инаркама и у своме БоГатству (PloUtos). Идеја заједничке својине коју Платон развија у свом тексту Државе није била оригинални изум филозофовог ума, већ су је сугерисале савремене социјалне теорије у оптицају. Веома је важно приметити да Атињани нису начинили корак који би од политичке демократије водио ка пуној демократизацији друштва; тај је опрез једним делом можда потекао из политике оних државника који су, несумњиво свесни опасности, гледали на теорички фонд као на нужну институцију. Измењен однос појединца према држави види се у увођењу плате за учешће у заседањима Скупштине. Првобитни износ од једног обола по заседању убрзо је повишен на два обола и потом, пре 391. године пре Христа на три обола. На крају плата је била повишена на једну драхму за обична заседања, односно на драхму и по за заседање сваке пританије, које је било намењено специјалним

П р е п о р о д А тин е и њен Др уг и п о м о р с к и савез

пословима који нису били тако узбудљиви12. Новчана надокнада за положај поротног судије није била повећана; закључили су да је пола драхме довољно да привуче кандидате за плочицу’ судије. Плата за вршење државних послова била је део нужног механизма демократије, али дељење „новца за позориште“ сиромашним грађанима било је луксуз на потпуно различитом принципу. Неизвесно је када је први пут била уведена пракса дељења новчаног износа у висини цене позоришне улазнице сиромашном Атињанину; то је приписано Периклу, али је могуће да је било уведено тек када је Атина почела да се опоравља након пада своје империје. У сваком случју принцип поклањања „новца за позориште“ (ta theorika) био је уведен у четвртом веку пре Христа и претпостављали су да ће се тај новац утрошити на религијским светковинама; грађани су са нестрпљењем стали да очекују честа и обилна дељења новца; вишак државних прихода, уместо да се чува за критичне ситуације, улаган 12 Већ у V веку пре Христа појавиле су се потешкоће да се у пуном броју окупе грађани у Скупштини. У дане заседања Скупштине други улази на Агору били су блокирани и двојица полицајаца „повлачила су“ међу собом разапет, дутачак, црвено обојен конопац по Агори да нагнају горе на Пникс дангубе, уп. Аристофан А х а р њ а н и , стихови 21-22. Аристотелов А т и н с к и У ст ав (41. 3) сведочи о увођењу дневница члановима скупштине. „Након што су Притани испробали разна средства да привуку обичан народ да дође и да гласа, Агирије је први обезбедио дневницу од једног обола по заседању, затим Хераклид, „Краљ“, како су га називали, повећао је дневницу на два обола, па поново Агирије на три обола." Најстарије сведочанство за дневницу од три обола налази се у Аристофановим Ж е н а м а у С к у п ш т и н и , приказаним 392. или 391. године пре Хр.; у II. ст. 299. и даље он изражава своју згађеност: „Ма бестрага с тим градским пуком, који је, кад је добио само један обол за долазак, засео па оговара на месту где се продају венци; а сада су сви нагрнули у Скупштину.“ „Када је племенити Миронид био на дужности, нико се није дрзнуо да прима плату за вршење државних послова... али сада су зинули да добију своја три обола када год учествују у државном послу. „Сврха главног скупштинског заседања, Kupia е к к \ г ] t u 'a , била је да магистратима на положају народ да сагласност да критикује и надзире снабдевање житом и одбрану, да се информише о имањима која је запленила држава, о опозивима магистрата и молбама за наслеђа и за државно старатељство (А т и н с к и У ст ав 43. 4). За присуствовање обичном заседању Скупштине био је потребан јачи подстицај, јер је посао био углавном рутински и недовољно занимљив. ‘ au|r(5oXov је првобитно био неки предмет или плочица преломљена на два дела са именима пријатеља који успостављају гостинске везе; такав део је био знак распознавања пријатеља - гостију да би одседали једни код других на путовањима. Затим је симболон (tessera, spinthria) круж ног или четвртастог облика од мегала служио као ознака идентитета, пропусница у Скупштину, позориш те, хиподром, купатила; плочица са именом поротног судије и бројем једног од десет одељења у које су 5 000 поротних судија били разврстани. По одрж аном заседању Скупштине или суђењу, на основу симбола скупш тинари и поротне судије примали су новчану надокнаду. П р и м . п р ев.

627


'О ет тд deiopiKĆv

је у теорички фонд; тај теорички фонд је добио толики значај, да је коначно захтевао посебног финансијског чиновника да њим управља. Они државници под чијим је вођством теоричко давање било најштедрије имали су природно највећи утицај на масу; због тога су финансије добиле нови значај и вештина управљања фондовима развила се до веома високог ступња. Држава је тако попримила карактер комерцијалног друштва; дивиденде су биле политичка нужност и, да би се оне намириле, био је неопходан систем вишег опорезивања. Када је избио рат са Спартом, видели смо како је у години настанка Другог атинског поморског савеза, био наметнут порез на имовину и како је ради тога извршена нова процена имовине грађана. Овако се држава старала о добробити својих сиромашнијих грађана на уштрб богатијих суграђана. То је јавно признато, такорећи, за принцип политичке науке, да је сврха државе добробит и задовољство њених чланова - појединаца и да све треба подредити том принципу који је конкретизован у теоричком фонду. Овај принцип је утицао на спољну политику Атине као што смо већ запазили. Када је Атина предузела кораке да упути насељенике на Самос и у друга места, упркос јавном мњењу Хеладе, главни мотив јој је без сумње био материјална добит.

Усшав у чешвршом веку пре Христ а

Са становишта устава поновно успостављање демократије у Атини било је значајан успех. Тешкоће, са којима су се демократски државници по збацивању Тридесеторице сусретали, разрешавали су мудрошћу и умереношћу што је било у оштрој супротности са насиљем и осветољубивошћу који су се појавили у другим хеленским државама у сличним кризама. Већини имућних демократа под тиранијом олигарха била су одузета и продата имања. Да ли је требало принудити купце да купљено имање врате без надокнаде? Да ли је све поступке Тридесеторице требало прогласити незаконитим? Оваква политичка мера створила би у држави странку огорчених и незадовољних грађана. Неки од главних демократских првака добровољно су се одрекли сваког права на компензацију изгубљене имовине; овај пример је на обема странама побудио опште расположење за уступке и компромис13. Разборитост и тактичност коју су Трасибул и његови другови показали у овој ситуацији није била незнатна услуга домовини. Ниједна олигархијска завера није поново угрозила унутрашњи мир Атине; ниједан грађанин, уколико није био филозоф који се бави теоријом друштва, демократију 13 И сократ ( К а п и м а х , 23) издваја Трасибула и Анита.

628


није доводио под сумњу. Чак и Исократ, који је мало марио за савремене политичке тенденције, није могао да јавно заступа олигархију. Величајући пређашњу Атину, морао је доста да се потруди да би показао прави демократски карактер устава пре Ефијалтових реформи. У том периоду закони су редиговани, а био је редигован и списак грађана. Нови тип алфабета је такође био уведен као званично државно писмо. Из употребе је изашло старо атичко писмо са својим преоптерећеним знацима за вокале који су служили за бележење више од једног гласа; од тада се камене плоче са државним документима атинског народа исписују јонским алфабетом, који има посебне знаке за дуго и кратко е и о и посебне знаке за сложене консонанте14. Устав је практично остао непромењен, али после двадесет година извршена је измена у председавању Скупштином, које је до тада припадало Пританима, или одбору од десет чланова, који су бирани сваких седам дана из филе која је председавала Већем. Блиска органска веза између Већа и Скупштине налагала је да сви чланови Већа треба да председавају Скупштином; председавање Скупштином је сада било одвојено од председавања Већем и поверено је телу деветорице проедара (proedroi, председници) од којих се један бирао из сваке од девет фила, изузев оне која је у том периоду (пританији) председавала15. Ова је промена очито замишљена у циљу увођења контроле администрације. Фила која председава Већем више није могла непосредно да ради са Скупштином, већ је била дужна да изложи своје мере народу посредством тела, које је до душе припадало Већу, али не у њеној пританији. Јасно је да Атини у том периоду нису били потребни људи обдарени генијалношћу или ентузијазмом, него просто способни људи да управљају њеним пословима. Није морала да постиже високе циљеве, ни да избегава велике опасности, које су захтевале једног Перикла или једног Темистокла; генијалан човек не би нашао свој делокруг у политици Атине током две генерације по паду њене империје. Имала је људе великих способности, људе који су сасвим

Увођење јонскоГ т ипа алфабета за време ЕуклидовоГ архонтата 403—2. !одине пре Христа

П ром енау председништву Скупш тине

Девешорица, proedroi

14 Замена атичког писма јонским званично је била уведена 403-2. године пре Христа, али многи ранији атички документи садржали су нека јонска слова, и неколико државних декрета с краја века било је уклесано на камену искључиво јонским стандардом алфабета. 15 Н ова п роцедура први пут је посведочена у документу о савезу Атине са Халкидом 377. године пре Христа. Текст натписа у Тоду, 124: Tfflv n[poe5pwv £Ttev(/r)q>iŠ£v navtdp8T o]i;.

629


А ш рије

Калисшрат

Војна лица

одговарали релативно неамбициозној улози коју је сама себи мудро наметнула - Агирија, Калистрата и касније Еубула. Сви су нам они недовољно познате фигуре. Агирије је иницирао систем расподеле профита који је касније резултирао установљењем теоричког фонда; он је био тај који се супротставио и дискредитовао екстремну антиспартанску политику хероја битке код Филе. Његов сестрић Калистрат имао је дужу каријеру и одиграо је важнију улогу у историји Грчке, истакао се као оснивач Другог атинског поморског савеза, затим као преговарач при склапању Калијиног мира и коначно као Епаминондин противник. Његова је политика до краја била доследна и разборита. Циљ му је био да Атину довољно оснажи, тако да не зависи од Спарте; желео је да Атина и Спарта равноправно стану раме уз раме као две водеће државе у Хелади; схватио је да близина Атике Беотији нужно намеће Атини политику супротстављања јачању Тебе. Агирије и Калистрат су можда једном или два пута били на положају стратега; али, попут Клеона и Хипербола, они су вршили свој утицај као признати - практично службени - саветници Скупштине. Вештина ратовања постајала је сваке године све више наука и ту је неко, осим стратега који су сав свој живот посветили војној професији, мало могао да постигне. Такви су били Тимотеј, херој битке код Леукаде; Хабрија, победник у боју код Накса; а више од свих њих Ификрат, кога смо сусретали на тако много места и у тако много улога. Тимотеј је био богат човек; његов отац Конон му је оставио богатство и могао је себи дозволити да служи својој и само својој домовини. Али, Хабрија и Ификрат су се обогатили повремено прихватајући службу код страних господара; Ификрат је отишао толико далеко, да је помагао трачком краљу, чијом је кћерком био ожењен, у рату против Атине. Сви ови професионални војници више су волели да бораве изван Атине него у самом граду. На страни су могли да живе луксузно и разметљиво; супротно томе, у Атини су људи живели једноставно и скромно и јавно мњење није одобравало скупоцене резиденције. Стратези су постали знатно независнији у односу према граду када су сами грађани престали да редовно ратују на туђој територији и када су уместо њих узимали најамнике. Изнајмљивање војске и њено организовање постало је дужност стратега и често се од њега очекивало и да прибави средства за плату најамника. Овде срећемо недостатак у уставном механизму који је у овом периоду био узрок честих неуспеха у атинским походима на туђе територије. Није постојао систем који се стара да народ, када изгласа да се нека ствар учини, треба да истовремено


изгласа и неопходан новац за извршење те одлуке. Свако је могао предложити декрет, без одговорности за његово извршење; а на следећем заседању Скупштине могло се десити да народ не одобри потребна средства за рат, или да нема никога да то предложи на гласање. На исти начин ратна средства су могла бити укинута и у сред похода. Овај недостатак се није озбиљно осетио у петом веку пре Христа јер су водећи стратези били увек и државници са утицајем на Скупштину, а постао је озбиљан када су стратези постали професионални војници које су државници узимали у службу. Током десет година након такозваног Калијиног мира Атина се активно ангажовала у многобројним подухватима ради ширења свог утицаја изван земље; али није много постигла јер јој је потенцијал за рат готово увек био недовољан. Тешкоће њених финансијера, који су увек морали имати у резерви теорички фонд, морају се узети као кључни разлог за то.

631

X I V иоГлавље

Тебанска хегемонија 1. Јасон из Фере. Битка код Леуктре Током сто година Атина и Спарта биле су супарнице у борби за водећу улогу у Хелади; сада је Калијин мир међу њима формално успоставио равнотежу. Међутим, овај двочлани систем од самог почетка угрожавале су велике опасности. Било је јасно да су током неколико последњих година настале нове силе које ће двема старијим државама оспорити вођство у Хелади. На северу се развила војна сила и два града - Теба и Фера заузеле су истакнуто претеће место. О успону Фере знамо мање него о успону Тебе. У време Калијиног мира неочекивано откривамо да су се тесалски градови, обично завађени, ујединили и да је због тога Тесалија постала једна од великих сила Грчке. Била је то заслуга једнога човека. У Фери се уздигао тиранин не само снажан и ратоборан, већ са амбицијом која је надилазила унутрашњу политику Тесалије и жудела да одигра велику улогу на позорници Грчке. Јасон је успоставио своју власт захваљујући добро увежбаном телу од 6000 најамника, као и несумњиво спретном дипломатијом. Најутицајнији грађани Фарсала упознали су владу у Спарти са Јасоновим амбициозним и опасним намерама; молили су Спарту да заустави његову каријеру пре но што се исувише осили; али, под притиском других важнијих питања Спарта није хтела да се у то упусти. Зато је Фарсал попустио Јасоновим наговорима и помогао му је да се устоличи као Тагос (господар) уједињене Тесалије. Власт тиранина се на једној страни протезала до Епира, где је Алкета, молошки владар, постао његов вазал, а на другој до Македоније. Изгледало је да ће владар на челу целе Тесалије са необичним политичким и војним талентом и са најбољом коњицом у Хелади под својом командом, вероватно сасвим променити прилике у Хелади. Нема сумње да је Јасон настојао да Тесалија постане сила првога реда у Хелади; узевши у обзир слабост и суревњивост јужних грчких држава, не би му било тешко да постигне тај циљ својим ресурсима. Сањао је о томе да поведе Хеладу против Персије и да сруши власт Великог краља. Колико је озбиљно прилазио својим грандиозним


бзз


Спарта се противи споразуму и наређује Клеомброту да крене са војском на Тебу 371. године пре Христа. Протој се прот иви

634

плановима, показује то што се латио изградње флоте. Тесалија ће поново постати поморска сила, као у легендарно доба, када се Арго отиснула у пустоловину из залива Јолка окруженог копном. Моћ Спарте је очигледно опала, али још увек је сматрана водећом државом у Хелади; први Јасонов циљ био је да Спарту још више ослаби и да је склони са тог положаја. Други непосредни циљ му је био да подвргне својој власти кључ јужне Грчке, Термопилски теснац; како је овај теснац контролисала спартанска тврђава Хераклеја, два циља су била тесно повезана. Јасонова разумљива политика била је да склопи савез са Тебом, Спартиним непријатељем, која је, изолована, оберучке прихватила савез. Споразум између Беотског и Тесалског савеза вероватно је био закључен непосредно пре Калијиног мира. Према условима Калијиног мира требало је да све стране повуку своје војне снаге из страних земаља и своје гарнизоне из страних грацова. Атина је брзо опозвала Ификрата са Коркире, али Спарта није испунила договор. Краљ Клеомброт је кратко пре тога повео војску у Фокиду и сада, уместо да је расформира, добио је наредбу да наступи са њом против Тебе и принуди ту државу да ослободи беотске градове. Један глас се у спартанској Скулштини можда побунио против кршења скорашњих заклетви, кршења које је било некоректно и према савезницима са службом у спартанској војсци. Али, у том часу Спарту је водио, како је један од њених обожавалаца рекао, фатални нагон инспирисан божјом вољом; мржња према Теби, коју је упорно подстицао Агесилај, збрисала је сва размишљања о политици и правичности; глас који се подигао у име правичности и разумне политике осуђен је с презиром. Сукоб између Тебе и Спарте био је неизбежан; цела Хелада уверена у надмоћ Спарте чекала је да види Тебу распарчану на села или избрисану из хеленских градова. Чак се ни сама Теба није надала успеху. Спарта би добро поступила да је распустила Клеомбротову војску и да је створила нову војску од савезника који су хтели да је подрже. Намера Клеомброта, који је био стациониран близу Херонеје на прелазу из Фокиде у Беотију, била је да стигне до Тебе; али, као што смо видели из претходних војних операција у овој области, директан пут га је водио дуж западних и јужних обала језера Копаиде, поред Коронеје и Халијарта. Тебанаци нису смели дозволити да Клеомброт стигне на одредиште; зато су распоредили своје снаге близу Коронеје, где је скоро пре четврт века савезничка војска из заседе напала Агесилаја. Али, Клеомброт је осујетио непријатеља; кретао се ка југу гегобним путем око планине Хеликона до Тизбе, одатле се спустио у луку Креусиду; заузео је и луку и 12 тебанских бродова у њој; пошто је овим хитрим потезом осигурао себи залеђе, кретао се ка северу путем за Тебу.

Тебанска хегемонија

Када је стигао до узвишења Леуктре, открио је да му се тебанска војска испречила на путу. Леуктра лежи на бреговима који омеђују јужну страну мале равнице, широке нешто више од 800 га, коју пресеца танки ток горњег Асопа. Пут који води од морске обале до Тебе прелази преко ње и на северној страни се успиње на брегове, где су сада Беотарси распоредили своју војску. Округли врх једног од ових ниских брегова, источно поред пута, изаравнат је и проширен у равну платформу. Ту су распоређени тебански хоплити левог крила и то место је обележено хумком насуте земље до данас. Не зна се колико су бројале две војске: Лакедемоњана, који су у сваком случају били знатно надмоћнији, могло је бити око 11000, док су Тебанци имали снагу од око 6000. Али, војни геније једног беотарха, сада први пут у потпуности испољен, надокнадио је неравноправне снаге. Епаминонда је, уместо уобичајеног дугог а плитког борбеног поретка, распоредио лево крило у дубину. Овај клин, дубок 50 штитова, неодољиве ударне снаге, са Светом четом под заповедништвом Пелопиде на челу, стављен је испред Спартанаца који су са Клеомбротом били распоређени на десном непријатељском крилу. Епаминонда се на своје лево крило ослонио за победу: судар Спартанаца и Тебанаца решиће о исходу битке; Беоћани у центру и на десном крилу били су мање важни, јер им није потпуно веровао1. У последњем тренутку је Теспијцима, који су овамо били натерани, дозволио да одступе; али, њихово одступање је прекинуто, јер су их натраг у табор терали Фокиђани са другим лакедемонским савезницима, који су се тога ради издвојили од осталих, и тако, без неке користи, ослабили своју војску.

Положаји oSe војске код Пеуктре

Битка је почела сукобом две коњице. Општепознато је било да су у том роду војске Лакедемоњани били слаби; сада су њихови лако одбијени коњаници изазвали неред у пешадији. Клеомброт је тада, уверен у победу, повео своје десно крило низ падине - центру и левом крилу вероватно је сметала коњица да крену за њим; на својој страни Епаминонда је са тебанским левим крилом сишао са свога брда, намерно држећи позади преостали део свог борбеног реда.

Б ит ка код Леуктре, јула 371. пре Христа

Еиаминондина т акт ика

1 Тактика битке код Делија 424. године пре Христа против Атине донекле је унапред одредила тактику битке код Леуктре. Успомену на победу слави епиграм који је поставио један од беотарха, који је у бици код Делија командовао са још двојицом колега, од којих је један пратио Пелопиду 379. године на повратку у Тебу из изгнанства, када су поново успоставили тебанску независност. У време док је спартанско копље још било убојито, Ксенократу (беотарху) припала је коцком дужност да Зевсу принесе трофеје, не с т р а х у ј у ћ и од војске са Еуроте и од лаконског штита. „Тебанци су надјачали у рату“, објављују победнички трофеји, копљем извојевани код Леуктре и не заостајемо у трци за Епаминондом. Натпис у Тоду, 130. 635


Положај код Леуктре након бит ке

Војска за помоћ под командом Архидама. Како су вести примљене у А т и ни

Јасон из Фере долази са војском до Леуктре

6 36

Необична тактика Епаминонде решила је исход битке. Спартанци, у формацији дубокој 12 штитова, иако су се борили јуначно, нису могли да одоле удару тебанског клина на челу са Пелопидом. Краљ Клеомброт је погинуо и после многе проливене крви на обе стране Тебанци су отерали непријатеље уз брдске падине натраг у њихов логор. У друтим деловима бојног поља изгледа да је било мало борбе и крвопролића; лакедемонски савезници, видевши да је десно крило побеђено, одступили су без даљег двоумљења. Погинуло је 1000 Лакедемоњана од којих 400 Спартанаца; преживели су признали пораз, тражећи уобичајено примирје да покупе погинуле, Човек би помислио да ће се они одмах повући у Креусиду, у безбедно уточиште које им је покојни краљ предострожно обезбедио у залеђу. Невероватно је да би непријатељ, кога су још увек знатно премашали бројем, покушао да им спречи пролаз или чак да их озбиљно узнемирава препадима с леђа. Тебанци нису могли да схвате победу којој се никада нису надали; преко сваког очекивања било је то што су победили Лакедемоњане у отвореној бици, убили њиховог краља и приморали их да напусте Беотију. Али, лакедемонска војска остала је у својим рововима на брегу Леуктре, чекајући да је појача нова војска из Спарте и опорављајући се од пораза. У Спарту је послат гласник са нимало славним. вестима и тамо је изазвао шок са оним добро наученим самосавлађивањем које је само спартанска дисциплина била кадра да усади својим грађанима. Преостале снаге града хитно су прикупљене и стављене под команду Архидама, Агесилајевог сина. Неке од савезничких држава послале су своју помоћ и војска је из Коринта бродовима пребачена до Креусиде. Али, ово је потрајало и у међувремену Теба је била активна. Послата су два гласника са добрим вестима у Атину и у Тесалију. У Атини је гласника са венцем на глави дочекао злослутни мук. Тебанска победа овде очито није радосно дочекана; наговештавала је бескрајно ратовање и вероватно поништење недавних миротворних напора, јер су Атињани знатно мање били суревњиви на Спарту него на Тебу. У Фери су вести имале потпуно различит пријем. Јасон је сместа, на челу своје коњице и најамника, одмарширао на поприште, таквом брзином пројуривши кроз Фокиду, да Фокиђани, његови непомирљиви непријатељи, нису приметили његово присуство пре но што је одмаглио. Могао је стићи у Леуктру тек шестог или седмог дана након битке. Тебанци су мислили да би уз помоћ његове војске могли јуришом освојити лакедемонске ровове, ма како тај подухват био опасан. Али, Јасоновој политици је било довољно понижење које је Спарти већ нането; уништа-


вање непријатеља или свако даље увеличавање тебанског успеха било би сувишно. Наговорио је Тебанце да то не чине, да дозволе Лакедемоњанима примирје и омогуће им да се без губитака повуку. То су сада Лакедемоњани имали да прихвате без обзира на то што су им стизала појачања. Њихова се ситуација, наиме, сасвим променила правовременим присуством Јасонове војске и било је јасно да непријатељ неће чекати да им стигну очекивана појачања да би их напао. Одступање је извршено ноћу јер војсковође нису веровале у реч својих непријатеља. Поражена војска се на морској обали састала са Архидамовим трупама, које су дошле узалуд, и сва војска је распуштена. То су околности под којима су Лакедемоњани одступили из Беотије после битке код Леуктре према историчару чијем смо ауторитету, разуме се, склони да верујемо. Али, Ксенофонта је сећање могло заварати у погледу неких детаља; постоји још један извештај из кога се може закључити да су се догађаји одвијали бржим темпом. Нешто треба рећи о мишљењу да Архидамова војска није упућена као помоћ после битке код Леуктре, него да је већ била на путу пре но што је дошло до битке; да је Клеомброт имао алтернативу да чека Архидама пре но што прихвати битку и да је његова посета Креусиди била у ствари повезана са очекиваним доласком појачања; да је Јасон такође хитао да помогне Тебанцима и, док је марширао на југ, да га је срео гласник са вестима о победи. По овој претпоставци уговор о примирју могао је бити закључен дан након битке и тако избегавамо несигурну претпоставку да је наводно поражена војска одлучила да остане још недељу дана на брду Леуктре, иако јој је за леђима био отворен пут у Креусиду2. Ово питање је битно само у случају кретања тесалског Тага. Значајан наставак догађања након битке налази се у његовој истакнутој посредничкој улози; и веома много бисмо хтели да знамо да ли му је првобитна намера била да се раме уз раме бори са тебанским савезницима. Исто тако, недовољно знамо о Јасоновој наводној намери да доведе помоћ с мора, па смо доведени у искушење да претпостављамо у коме би то тренутку ове кризе дејствовала нова тесалска флота.

Примирје; Лакедемоњани напуш т ају Беотију

Још једно мишљење о евакуацији Беотије

Јасонова флоша

2 А лтернативна реконструкција је заснована на ономе што би могло бити Диодоров конфузни извештај у XV 54, који каже да се Јасон пре битке придружио Тебанцима и да их је наговорио да склопе уговор о прим ирју са Спартом. Али, пошто се Клеомброт повукао и пош то су му се придружила појачања под Архидамовим вођством, удружене снаге су се вратиле и ушле у битку. 63 7


Јасон у Термопилама

Јасонови планови

Убиство Јасона 370. ioguue пре Христа

Исшоријски знанај oeoi злочина

Последице oeol злочина за Тебу

Резулт ати битке код Леуктре и улога Тебе

638

Јасон се вратио у своју постојбину на северу, али на путу је за свој рачун задао још један ударац Спарти, разрушивши Хераклеју, утврђење које је контролисало Термопилски теснац. То је било веома важно за његове даље планове - које је убрзо почео да спроводи. Одредио је прославу наредне Питијске светковине као тренутак када ће показати окупљеним Хеленима своју величину и силу. Разаслао је у тесалске градове наређења о припремању волова, оваца и коза за жртвовање у Делфима, нудећи златан венац као награду најлепшем волу. Наредио је да тесалска војска буде наоружана и спремна да са њим дође и прослави светковину. Предложио је да преузме права Амфиктионског одбора и да сам председава играма. Колала је гласина да хоће да се дочепа блага из делфијског храма, али невероватно је да би човек, са аспирацијама на хегемонију у Хелади, извршио тако јасно неполитичко дело. Аполон је одговорио Делфљанима, које је ова прича уплашила, да ће сам чувати своје благо. Међутим, свештеници ће убрзо одахнути; Фокиђани ће бити поштеђени увреде да гледају мрског Тесалца у својој земљи. Једнога дана Јасон је вршио смотру своје коњице и после тога је сео да саслуша молбе. Седморица младића, наоко у жестокој препирци, пришли су му близу да пред њега изнесу предмет своје свађе и убили су га ту где је седео. Јасонова смрт представљала је крај свих његових планова. Јединство Тесалије, високи положај који је постигао међу грчким силама потпуно су зависили од њега. Чак и да су имали воље да спроведу његове далекосежне планове, браћа која су га наследила нису имала снаге, били су безначајни и неспособни људи. Права је истина ако се каже да су оштрице бодежа седморице младића измениле ток историје. Јасон је био на добром путу да се у источној Грчкој домогне највишег положаја који је његов велики колега, тиранин Дионисије, заузимао на западу. Није претерано ни претпоставити да би под његовом тиранидом Тесалија извршила део задатка који је био намењен Македонији. Са политичког становишта његов задатак, свакако, треба осудити. Он није поставио темеље националном јединству Тесалије; остварено јединство одржавао је само помоћу војне силе и своје генијалности. Не можемо честитати државнику на резултату чија трајност зависи од непредвидљивих догађаја у његовом личном животу. Према овом становишту Јасон заузима исти положај као Епаминонда. Смрт гесалског владара пресудила је да од две северне државе, које су се недавно уздигле, Беотија, а не Тесалија, заузме положај Спарте. Значај битке код Леуктре можда се јасније види из чињенице да су се током ратова између Спарте и Тебе, који су за њом уследили,


дотадашње улоге ове две државе преокренуле. Теба је сада постала освајач Пелопонеза, као што је Спарта била освајач Беотије. Теба је сада нападач, док Спарта може само да брани своју територију. Значај битке код Леуктре показао се у њеном утицају на политику Атине, као и у њеном подстицајном дејству на мање пелопонеске државе, посебно на Аркадију која је добила подстицај за нови живот. Супремација Тебе није проузрокована прејаким империјалистичким поривом, нити је била инспирисана великом идејом; међутим, постигла је неке благотворне резултате. Спарта је на жалостан начин злоупотребила власт коју је држала у рукама и период тебанске моћи представља реакцију на период лакедемонског притиска. Два циља тебанске политике била су да Спарти не дозволи да поново добије свој стари положај на Пелопонезу и да спречи обнову Јасонове моћи у Тесалији. Премда до нас није стигао јасан доказ у писаним изворима о уставним променама, има извесних разлога за веровање да су Тебанци јаче стегли везу која је уједињавала беотске заједнице, претворивши савез у националну државу3. Теба је, како се чини, у Беотији постала оно што је Атина била у Атици; друге градове, Коронеју, Теспију, Халијарт и остале, обухватио један полис и постали су нешто попут Маратона или Елеусине; њихови грађани остваривали су своја грађанска права у Скупштини у Теби. Ако је то тако, можемо претпоставити да је Епаминонда одиграо улогу легендарног Тезеја; али, нови устав није имао елементе стабилности и трајао је само неколико година.

2. Политика Тебе у јужној Грчкој, Аркадији и Месенији Пораз лакедемонске војске у отвореној бици од бројно слабијег непријатеља био је језиви шок за Хелене којима је било природно да су спартански хоплити непобедиви, изузев против много надмоћ3 Н ајважнији податак о новој Скупш тини савеза стиже од Диодора који говори о „Беоћанима који се окупљају у својој С купш тини“ и гласају (XVI 25. I). На другом месту он С купш тину назива r) K O iv r) auvoSot; t o j v B o i w t w v (XV 80. 2) и то k o i v o v T t i v Boiamov (XVI 85. 3). П ромена je такође документована у декрету из позних шездесетих година (натпис у SIG 179.) који додељује титулу беотског р г о х е п а једном Картагињ анину (можда због помоћи у изградњ и нове морнарице). Тај декрет почиње: „Народ (тј. Скупш тина) је одлучио....“ Наведена су и имена беотарха чији је број смањен са 11 на 7 после разарањ а Орхомена и Теспије. Таква иста процедура је забележена у још једном декрету из тог периода, натпис у IG VII 2408.

639


Демократски покрети широм Пелопонеза Скит ализам или батинање тољтама у Aply

није војне силе. Смрт краља Клеомброта учинила је догађај још упечатљивијим; откако је Леонида положио свој живот на улазу у Грчку, никада ниједан спартански краљ није погинуо у бици. Вести су узнемириле сваку државу на Пелопонезу. Хармости које је Спарта, потписавши Мир пре три недеље, преузела да опозове, сада су избачени из градова; појавила се општа реакција против локалних олигархија, које је подржавала Спарта и тиме изазивала опште незадовољство; због ових демократских преврата чете опасних изгнаника преплавиле су земљу. Заразна побуна се проширила чак до Арга, иако Спарта онде није имала утицаја; побуна је избила тако жестоким насиљем, да је разјарен народ тољагама до смрти батинао многе грађане4.

Панаркадски савез

Међутим, најтеже политичке последице су уследиле у Аркадији. Опште осећање, које се можда развијало током неколико претходних година, сада се коначно уобличило: аркадски градови треба да се уједине да би супротставили јединствени фронт лакедемонским претензијама. Једини начин помоћу кога је сваки град могао очекивати да ће очувати своју аутономију од спартанске моћи, био је да драговољно преда део те аутономије федералном јединству братских градова. Најревноснији заговорник панаркадске идеје био је Ликомед Мантинејац, родом из области коју је више од свих других Спарта свирепо искоришћавала арогантном политиком. Пад Спарте био је сигнал Мантинејцима да обнове своје бедеме, напусте своја села да би поново стекли достојанство и уживања градског живота. Остарели краљ Агесилај имао је довољно ароганције да се томе успротиви; захтевао је од њих да бар замоле Спарту за милостиво допуштење, али није имао моћи да их присили да то и учине.

Обнова М антинеје 370. године пре Христа у пролеће

Мантинејци су решили да њихов град не сме поново да буде освојен како га је његовом реком освојио краљ Агесиполид. Ископали су ново речно корито, тако да се река Офис, кад се приближи југоисточном зиду рачва у два канала; пошто направи велику омчу, она сједињује своја два рукавца на северозападној страни. У тој је омчи поново никао град Мантинеја; на овај је начин река, која је својевремено представљала опасност, усмерена тако да постане утврђење пошто је сасвим окружила бедеме. Камени темељи бедема 4 Према Диододру (XV 58), демагози су подбунили обичан народ против 6огаташа и истакнутих људи, што је изазвало заверу олигарха ради обарањ а демократије. Имена завереника су откривена под мукама и то што је започело као суђење руље онима за које се веровало да су виновници, заврш ено је опш тим батинањем до смрти, свакога за кога би се поверовало да је непријатељ демократије. Диодор каже да је побијено више од 1200 људи.

640


омогућују нам да по траговима одредимо обим града; међутим, они су били само основа зидане надградње која је, попут зграда у граду, била од непечених опека. Десет капија саграђено је на чудан начин; ниједна није била налик другој, а ипак су све биле тачно изграђене по принципу који су усвојили градитељи тиринтског утврђења - да десни бок непријатеља, који прилази бедему, буде откривен бранитељима - распоређеним на бедемима и кулама, са сваке стране капије. Општи план најбоље се може схватити ако се бедем замисли не као непрекидни круг, већ као да је састављен од десет посебних делова који се не спајају, него се крајевима преклапају; те крајеве који су се преклапали повезивале су капије. Мантинеја, никла из рушевина, и други градови Аркадије - са важним изузецима Тегеје, Орхомена и Хереје - сада су пристали да склопе Панаркадски савез и да установе федерацију. Било је упутно из више разлога да се установи ново место као федерална престоница Аркадије. Аркадски су градови били сувише мали за то. Избор једнога од њих могао је иобудити суревњивост осталих и нису хтели да у аркадској држави имају нешто попут Тебе. Положај за нови град изабрали су на оној западној великој равници од две које чине географску карактеристику централне Аркадије. Ова равница дугог, уског а неправилног облика простирала се са обе стране реке Хелисонта. Недалеко одатле уздизао се Ликај, планина за коју је аркадски народ везивао своја најсветија удружења; у средини агоре био је сазидан храм Зевса, божанства ове свете планине. Град је добио име Мегалепољ или Велики град по широком опсегу свог двоструког бедема - од скоро 9 km - донекле грубе израде, од камена у доњем делу а изнад од опеке и са кулама на растојању. Треба имати у виду да је Мегалепољ имао двојни карактер. Требало је да буде престоница федерације, али и да буде један од федералних градова. Независно од веза са целом Аркадијом Мегалепољ је имао посебне везе са својом долином. Промена до које је дошло у источној равници тако давно, да нико није могао рећи када, утемељењем Тегеје и Мантинеје, сада је уследила у западној равници. Сеоске заједнице из околних области добиле су порив да своју подвојеност замене за заједнички живот у граду. Са положајем близу северозападне границе Лаконије Мегалепољ би на тој страни могао представљати бедем против Спарте исто као што је то била Тегеја на северној страни. Природно је да се Мегалепољ упореди са Мантинејом која је у исто време израсла у свој нови облик. Оба су града, изгледа, имала сличан систем утврђења - двоструке бедеме од камена и опеке, ојачане кулама; али, Мегалепољ, који је био већи, био је и јачи по природном положају. Наиме, Мантинеја је лежала

Утемењење Meiaпепоља (непоуздан дат ум 371-369. ioдине пре Христа)

641


Скупш ш ина десеш хиљада

Веће

на равном терену: сва њена одбрамбена моћ створена је вештачки; Мегалепољ је лежао на неравној падини, са брдима која је грађевинар могао да искористи као предност. Разлика између ова два града види се по томе што је мало позориште у Мантинеји почивало на зиданој структури од камена, док је пространо позориште у Мегалепољу било урезано у брду. Федерално уређење било је установљено према уобичајеном типу демократских уређења5. Постојала је Скупштина, која се састајала у одређеним временским интервалима да расправља о важним питањима. Сваки грађанин федералних заједница био је члан ове Скупштине, чији је званични назив био Десет хиљада. Име не показује тачан број, него приближан, као Скупштина пет хиљада у уставу Терамена у Атини. Немамо информација о раду овога тела, али према аналогији са другим античким федерацијама вароватно је да су гласали градови, а глас свакога града одређивали су гласови већине присутних грађана дотичног града. Десет хиљада су одлучивали о рату и миру, склапали су савезе и заседали као суд надлежан за дела против Федералног савеза. Постојало је и Behe, и то је тело без сумње имало уобичајене извршне и саветодавне функције према хеленској концепцији Већа. На јужној страни реке стајао је Терсилиј, већница федерације, у којој су се одржавали састанци Аркадског савеза. Основе ове простране закровљене сале су откопане и показују зналачки распоред унутрашњих стубова у конвергентним линијама, тако да они што је могуће мање сметају публици да гледа или слуша. То је покушај да се принцип театра примени на закровљену зграду. Терсилиј је стајао близу и испред брда у које је било усечено позориште и чинило се да место политичког одлучивања дели исто здање са местом драмских представа. Наиме, дорски портик који је украшавао јужну страну 5 Н ајближа паралела је ревидирано беотско држ авно уређење, које је било логичан модел. Ч ини се да је 10000 исувише мали број за целу Аркадију, ако су сви грађани имали право да буду бирани; учествовање би и у Беотији, и у Аркадији могло бити ограничено на хоплитске класе. Н ајважније појединости уређења забележене су у декрету који проглаш ава једног А тињ анина за „ п р о к с е н а и доброчинитељ а“. „Аркадско Веће и десет хиљада су одлучили...“ после декрета наведено је педесет имена: „ови су били демиурзи (dem iourgoi)“. Они представљају разне заједнице, десеторо из Мегалепоља, петоро из Тегеје, М антинеје и других заједница, осим Мајнала (троје) и Лепреја (двоје). Неки мисле да су ових педесет (представника) чинили веће, натпис, међутим, наводи на помисао да су издвојени. D e m io u rg d s је уобичајена титула за магистрате у многим пелопонеским градовима. Реч је на овом месту вероватно употребљена у гом значењу. Број представника је већи но што бисмо могли очекивати за федералну управу, а знатно мањи од броја који се може очекивати за веће.

642


зграде федерације био је окренут према гледаоцима у позоришту; орхестра, у којој је играо хор и каткада глумили глумци, протезала се од круга седишта гледалишта до степеница портика. Овакав је био првобитни распоред који се касније променио; он илуструје чињеницу да су камена позоришта која су почела да ничу широм Грчке у четвртом веку пре Христа била намењена подједнако и политичким скуповима и позоришним представама. Река Хелисонт дели Мегалепољ на два скоро једнака дела; могло би се чинити да је ова подела била у складу са двојаким карактером овога места6. Град Мегалепољ, у ужем смислу, налазио се на северној страни; ту је била Агора на обали реке; ту се налазио и Булеутериј у коме се састајало Веће мегалепољске државе. Али, јужна половина Мегалепоља била је федерални терен; ту је била зграда Федералне скупштине, ту је било позориште, које је у ствари била незакровљена сала за федералне састанке. Овде су биле, усуђујемо се да претпоставимо, касарне стајаће наоружане војске, јачине 5000 бораца, које је издржавала федерација; ту су била коначишта за „Десет хиљада“ онда када су се окупљали да гласају о пословима аркадске државе. Тегеја је до тада била нека врста лаконске предстраже, и био је неминован преврат да би дошло до њеног приступања новој федерацији. Уз помоћ чете Мантинејаца била је збачена лаконофилска странка и 800 избеглица потражило је уточиште у Спарти. Овај ударац је подстакао Спарту на акцију. Она је могла да отрпи ускрснуће Мантинеје, могла је стрпљиво да посматра мере које су дрски Аркађани предузимали да би се осамосталили; али било је за њу исувише да гледа где Тегеја, њена постојана савезница и стамена чуварка њене северне границе, прелази у табор побуњеника. Агесилај је повео војску у Аркадију и показао је негодовање Спарте пустошењем мантинејских поља; али, ни Агесилај, ни снаге федерације нису ризиковали да заметну битку. Поводом спартанског напада, са тако мршавим исходом, Аркађани су потражили помоћ страних сила. Њихова прва молба за помоћ била је упућена Атини. Вести о бици код Леуктре изазвали су у овом граду помешана осећања задовољства и зависти. Понижење Спарте отварало је могућност за повраћај империје, упркос одговорностима преузетим скорашњим миром; али, тријумф Тебе био је незгодан и опасан. Ове наде и страхови подстакли су Атину на

Buleuterion

Eparitoi (федерална војска)

Teieja приступа Савезу 370. iogune пре Христа

Крај 371. iogune пре Христа

6 Е. А. G ardner и сарадници, E x c a v a tio n s a t M egalopolis (Hellenic Society Suppl. Papers I: Macmillan, 1892). 643


Беоћани наиадају Лаконију

644

нову активност. Убрзо након битке код Леуктре она је показала да поштује промену положаја Хеладе позвавши делегате из пелопонеских градова да се поново свечано обавежу на поштовање Краљевог мира (који је, треба увек памтити, био основа Калијином миру) и да се заклетвом и једни и други обавежу да ће у случају непријатељског напада једни друге помагати. Елида, која је одбила да призна аутономију неким себи подложним државама, била је принуђена да остане по страни, а већина других држава положила је заклетву савезу. Био је то уговор Атине и њених савезника на једној и бивших савезника Спарте на другој страни. Овим актом савеза Атина је била дужна да помогне Мантинеји и аркадским градовима када им год запреги напад. Али, показало се да Атина, премда је била спремна да узурпира положај Спарте, није била спремна да обнови рат са својим старим супарником. Можда се током девет или десет месеци од скупа у Атини клима расположења променила; насиље демократских покрета на Пелопонезу можда је изазвало згражање; извесно је да је Атина одбила аркадску молбу за помоћ; изгледа да је размишљала о неутралној политици. Одбијање у Атини гурнуло је Аркадију у наручје Тебе. Борба која се водила за очување јединства Беотије помогла је уједињењу Аркадије и било је извесне спремности у држави на северу да притекне у помоћ свом млађем колеги. Али, није само симпатија према федералном уређењу било то што је навело Тебу да пошаље беотску војску на Пелопонез. Теби је било у интересу да не дозволи Спарти да се усправи, да је спречи да поврати свој утицај и уједињена Аркадија била је најбоље средство, какво се само пожелети може, за извршење тог циља. У том тренутку ситуација у северној Грчкој дозволила је Теби да изађе у сусрет аркадској молби. Фокиђани и озолски Локрани, Локрани из Опунта, Малијци тражили су савезништво Тебе након Леуктре, чак су јој пришли и одметнути Еубејани; тако да је цела централна Грчка све до Китерона била под беотским утицајем. Али, да је аркадски захтев стигао неколико месеци раније, не би му могли удовољити, пошто је тада још био жив Јасон из Фере и спремао се да крене у Делфе, па беотске снаге не би могле напустити Беотију. Била је већ зима када је тебанска војска, коју је предводио Епаминонда у пратњи својих колега беотарха, стигла у Аркадију да би открила да је Агесилај напустио поприште. Премда је овим сврха похода била постигнута, Аркађани су наговорили Епаминонду да се не враћа кући док не зада ударац непријатељу. Напад на Лаконију и нападај на саму Спарту био је смео предлог - смео бар као идеја, јер, колико историја памти, никада није неки душманин оскрнавио


лаконско тле а град незаштићен бедемом никада није дошао у положај да одбије напад. Опасност за нападача са овако великом војском, окупљеном као ова сада, била је незнатна; наступање војске до капија Спарте примаћи ће Спартанцима до кућног прага поуку из битке код Леуктре. Нападачи су наступали у четири одељења на четири пута који су се стицали у Селасији и нису наишли на озбиљан покушај да им се пресече пут; Аркађани су побили нешто неодамода и избеглица из Тегеје. Селасија је спаљена и уједињена војска се спустила у равницу на левој обали Еуроте. Река која их је делила од Спарте набујала је од зимских киша и то је вероватно спасло град, јер је мост чувала прилично јака заштита тако да је напад био опасан. Епаминонда је наставио даље неколико километара ка југу све до Амикле, где је газом прешао речни ток. Али, сада је Спарта била спасена. На прву узбуну о предстојећем нападу разаслате су поруке у пелопонеске градове који су још остали пријатељски; градови - Коринт, Сикион, Флијунт, Пелена и градови са арголидске обале - сместа су послали помоћне снаге. Пошто је непријатељ пресекао северне путеве, ове су снаге биле принуђене да се искрцају на источној обали Лаконије и да пређу преко планине Парнона. Стигли су до моста на Еуроти, по одласку нападача у Амиклу; долазак савезничких трупа оснажио је одбрану Спарте толико, да је Епаминонда није напао, него се задовољио тим да пркосно с војском дође до њених предграђа. Била је то збиља довољна одмазда чак и за тебанску мржњу, што је Теба повредила Спарту као нико пре тога, што је оскрнавила неприкосновено тло Лаконије. Немогуће је замислити згранутост Спартанаца над великом несрећом за коју, захваљујући вековној неповредивости свога тла, никада нису ни слутили да је могућа. Жене, иако су дисциплином биле научене да пригуше своја осећања када им синови или мужеви погину у бици, сада су добијале нападе бола и очаја; наиме, за разлику од жена бројних хеленских градова оне никада раније нису гледале напријатеља у лице. Остарелом Агесилају, који се од имена Тебанац гнушао више од било којих других назива, била је поверена одбрана; задатак му је био још тежи зато што је морао да гледа не само непријатеља већ и омрзнутог душманина. Обећали су слободу хелотима, њима 6000, који су се пријавили да ратују, али ова помоћ је представљала нову опасност. Непотребно је рећи да губитак од неколико стотина војника на бојишту код Леуктре није био повезан са слабошћу коју је показала Спарта у овом критичном часу. Ако је победу код Леуктре извојевала натпросечна вештина једног стратега, слабија спартанска стратешка умешност није била то што је Лаконију изложило поразу.


Опадање спартанског становниш т ва

Утемељење Месене, у зиму 370-69. ioguне пре Христа

646

Болест се крила много дубље. Снага Спарте је копнела просто зато што није имала људи; израчунато је да у то време није било више од 1 500 пуноправних грађана. Није само непрестано ратовање, него су, знатно више, економски услови довели до овог опадања броја грађана. Откако је новац почео да притиче у Лаконију, и откако је нови закон допуштао грађанима да отуђују своје поседе, уследила је неизбежна последица: мале парцеле, које су оскудно прехрањивале сваког Спартанца, згртане су у веће поседе а упоредо са парцелама нестајали су и грађани. Та болест која је растакала енергију његових непријатеља није могла да промакне Епаминонди и његов следећи корак је значајан. Опустошивши јужну Лаконију, од обала Еуроте до подножја Тајгета све до Гитија - где нису успели да заузму складишта оружја - савезници су се вратили у Аркадију. Али, премда је била средина зиме, њихов посао још није био довршен; још је требало задати Спарти знатно већи ударац. Епаминонда их је сада одвео у други део спартанске територије, у древну Месенију. Робови, који су потицали од древних Месењана, побунили су се одмах по њиховом доласку и на падинама планине Итоме Епаминонда је ударио темеље нове Месене. Древни национални хероји и хероине призвани су да се врате народу који је поново признат; обележен је пространи обим града, постављени су први темељи уз звуке свирала. Итома је била акропола и чинила је једну страну града, чији су се бедеми од лепог тесаника спуштали низ падине и спајали у равници у подножју. Месењанске избеглице које су лутале по хеленском свету сада су поново имале дом. Месена је, попут Мегалепоља, била утемељена „синојкизмом“ околних области. Међутим, њен политички положај се потпуно разликовао од положаја Мегалепоља. Месена није била престоница федерације; она је била држава Месењана - град са целом земљом као градском територијом. Корона и Метона нису били градови попут Мантинеје и Клитора; били су места попут Браурона и Маратона; њихови су становници имали грађанско право Месене, али своја грађанска права могли су да користе само у подножју Итоме. Однос Месене према Месенији био је раван односу Атине према Атици, а различит од мање централизованог односа Мегалепоља према Аркадији. На овај начин није подигнуто само ново утврђење, већ је створен и нови непријатељ Спарте на њеном владарском подручју. Целу област западно од Тајгета (изузев Асине и Кипарисије, градова у приморју) отргли су од спартанског подручја; више од пола спартанских робова постали су слободни људи непријатељске државе.


Под окриљем Тебе стара неправда била је поништена и принцип аутономије је био снажно потврђен. Али, поред славе коју је Теба задобила тако популарним делом, поред директне увреде нанете Спарти и оснивања непријатељске тврђаве, политика Епаминонде била је срачуната да донесе важнији резулат: губитак Месеније ће у спартанској држави убрзати тај процес опадања који је већ добро узео маха. Што има мање парцела, има мање грађана, због нераскидиве везе између земље и грађанских права у Ликурговом систему7. Крајње време је било да Спарта реформише свој устав. Овај напад на Лаконију вредан памћења Аркађани су прославили посветивши као вотивни дар богу у Делфима део плена и групу статуа8. Стихови посвете говоре да је аутохтони живаљ свете Аркадије, опустошивши Лакедемон, подигао споменик као сведочанство будућим поколењима. Статуе су изгубљене, а стихови уклесани у камену отети су забораву. У међувремену Спарта је преклињала Атину за помоћ и Атина је одлучила да напусти свој неутралан положај. Изгласана је одлука, коју је снажно подржао беседник Калистрат, да се у помоћ Спарти пошаље цела градска војна сила под командом Ификрата. То је очигледно за Атину био најбољи курс у политици. Спарта је била неопходан чинилац да се постигне равнотежа сила са Тебом. Сасвим је извесно да, упркос свим њиховим суревњивостима, Атину од Спарте није делила толико снажна антипатија каква је постојала између ове две државе и Тебе. Ификрат је наступио до Истма и заузео је Коринт и Кенхреју, држећи на овај начин под контролом линију планине Онија. Његов циљ, то треба да је јасно, није био да онемогући непријатељу да напусти Пелопонез, него да заштити зачеље своје војске која улази у непријатељску област. Стигао је у Аркадију, али је открио да су Тебанци са својим савезницима напустили Лаконију и да Спарта више није у опасности. Стога се повукао у Коринт,

Камен који сведочи o нападу на Лаконију

А ш ина шаље војску да спасе Спарту

Тебанска војска се враћа кући, у пролеће 369. iogune пре Христа

7 Анализа која најбоље показује опадање броја С партанаца јесте Аристотелова П о л и т и к а 1270a. „Скоро две петине целокупне земље држе жене: то је због великог броја наследница и високог износа мираза... Како сада ствари стоје, неко може своју богату наследницу дати коме год жели и, ако он умре без тестамента, његов наследник је може дати коме год он хоће. Као резултат, премда земља може да издржава 1 500 коњаника и 30000 хоплита, било је мање од 1000 грађана (када су напали Тебанци). Чак је и један напад био исувише (тежак) за државу; мањак њихове живе силе био је кобан.“ Изгледа да су породице без синова, наследника породичног имања, биле опш та појава у С парти IV века пре Христа. 8 Аркадске статуе Аполону, Паусанија X 9. 3. Натпис је био пронађен; завршава се: tc o v 6 e

aoi EKîverai AaKe6aipoviouc; 6r|[ia>aavTe(;]

Хркабе<; eaTt]aav pvr| ц enr/ivopEotc;.

647


Савез А т ине са Спартом, у пролеhe 369. Јодине пре Христа

Друш Еиаминондин поход на Пелопонез

и препадима узнемиравао беотску војску док се враћала кући без настојања да јој онемогући пролаз. Наиме, циљ атинског похода био је само да спасе Спарту - а не да се бори против Тебанаца, осим у случају да је Спарта угрожена. Међутим, импулсивно гласање да се наступи у помоћ убрзо је пропраћено промишљеним споразумом о савезништву и Атина се коначно сврстала са Спартом против Беотије и Аркадије. Већ је смишљала планове за проширење своје империје; подгрејавала је наду да ће вратити свој најдрагоценији посед у империји, трачки Амфипољ. Са таквим плановима немогуће је било задржати неутралност; и, као што ћемо видети, у Македонији је било извесне опасности од сукоба са Тебом. На Пелопонезу је настављена борба између Аркађана и спартанских савезника и неколико месеци касније Епаминонда (који је у одсуству почетком године поново био изабран за беотарха) се поново појавио на челу беотске војске. Спартанци и Атињани су запосели линију планине Онија; овога пута циљ им је био да не пусте Тебанце на Пелопонез. Али, Епаминонда је пробио њихове редове и спојио се са својим савезницима; придобио је Сикион и Пелену, али није успео да привуче Флијунт. У том тренутку Спарти је стигла нова помоћ, с друге стране мора. Двадесет бродова са 2 000 келтских и иберских најамника стигло је од њеног старог савезника, тиранина Сиракузе, коме је она једном у критичном тренутку послала помоћ и који јој је више но једном помогао. Њихов је долазак, чини се, утицао на Епаминондину одлуку да се врати кући, иако није постигао много; његов политички противник Менеклида искористио је опште разочарење да би га оптужио за издају. Исход је био да Епаминонда није изабран за беотарха за наредну годину9.

9Бјуријево излагање је засновано на Диодору (XV 72. 2). Вероватно је постојао један ранији позив за суђење упућен Епаминонди. И П лутарх (П е л о п и д а , 25) и Паусанија (IX 14, 7) спомињу суђење и Епаминонди и Пелопиди након првог похода на Пелопонез 470-69. године пре Христа по оптужби да је по истеку мандата вршио дуж ност беотарха. О вакав напад након тако спектакуларне победе изгледа толико невероватан, да су га многи историчари одбацили као конф узну верзију другог суђења; међутим, детаљи обилују индицијама, а сама необичност оптужбе није довољан доказ да је измишљена. Плутарх у суђење укључује и Пелопиду, а он се налазио у Тесалији у време друтог Епаминондиног ратног похода на Пелопонез. М ожда би могло бити формалног разлога за оптужбу да је (Епаминонда), када је тебанска војска напустила Тебу, намеравао само кратко да ратује, с намером да А ркађанима ојача самопоуздање, поготово што је била зима. Н апад на Лаконију и оснивањ е Месене нису чинили део првобитног плана и ратни поход, који је требало да се оконча крајем године, трајао је неколико месеци и 369. године пре Христа велики људи засењују своје савременике и Менеклида, главни Епаминондин про-

648


Да би успоставила своју супремацију, Теба је усвојила исту политику као Спарта. Поставила је хармоста у Сикиону; као што је раније Спарта постављала гарнизоне у беотске градове, сада је требало да Теба постави гарнизоне у пелопонеске градове. Месенија и Аркадија требало је да буду аутономне, али Тебанци су желели да само они буду творци и чувари те аутономије. Као господар, удаљена Теба могла је бити подношљивија од суседа - Лакедемона; али, слободни савез Аркадије одлучио је да буде слободан не само номинално. Спарта је сада пала тако ниско, да су се Аркађани - са пријатељском Месеном на једној и пријатељским Аргом на другој страни - могли надати да ће сами мачевима чувати своју слободу без стране помоћи. Њихов духовни вођа Ликомед улио им је решеност да буду независни и самопоуздани. „Ви сте једини аутохтони становници Пелопонеза, најбројнији сте и најжилавији народ у Хелади. Вашу храброст потврђује то што су увек највише вас тражили за савезнике. Престаните да следите туђе вођство. Ви сте створили Спарту пратећи је као челницу; и сада, ако пратите вођство Тебе уместо да сами преузмете вођство, она ће се можда показати као друга Спарта." У таквом су расположењу Аркађани испољили изненађујућу активност и постигли низ успеха. Два важна града, Хереју на западу и Орхомен на северу, који су до тада били неутрални, натерали су да се прикључе савезу, који је сада у правом смислу постао панаркадски. Присајединили су нека села на северу Лаконије; градови у Трифилији су потражили у савезу подршку против омражене елидске власти. Савезне снаге су биле активне у наспрамним деловима Арголиде и Месеније. Спарта је била беспомоћна да се супротстави свим овим активностима. Али, стигао јој је други одред од пријатеља, тиранина Сиракузе, и, овако ојачана одважила се да започне ратни поход и изашла је у мегалепољску равницу. Али, поход је изненада био прекинут; изгубљено је време и војна сила из Сиракузе је сходно својим наређењима морала да се врати на Сицилију. Да би се укрцали у Гитију, пут их је водио кроз Лаконију и непријатељ је покушао да их одсече у планинским кланцима. Спартански заповедник Архидам, који је био на залеђу, похитао је у по-

Пролеће 368. шдине пре Христа

Сиарша добија помоћ од Дионизија

Б ит ка без суза, 368. ioguue пре Христа позно лето

тивник, према Плутарху, био је протеран као суревњ иви демагог. Али, снага опозиције је потврђена подацима из два натписа (IG VII. 2407, 2408) који показују да током две године Епаминондиног успона ни он ни Пелопида нису били изабрани за беотархе. О позиција је можда, барем једним делиом, била усмерена против нове Епаминондине имепријалистичке политике. О птуж ба из 469. године пре Христа се може прихватити, али не изненађује што није имала успеха. Добро изложен преглед података у раду Ј. W isem an-a налази се у К л и о 51 (1969) 177-99.

649


моћ и растерао је Аркађане који су имали велике губитке. Ниједан Лакедемоњанин није био убијен, и победа је стога названа „битком без суза“. Радост поводом овог незнатног успеха испољена у Спарти показала је колико је она ниско пала. Комрес у Делфима 368. iogune пре Христа (лето)

Хеленски посланици у Суси, 367. ioguue пре Христа

Ogioeop Персије

Може се помислити да је Дионизије можда хтео да своје војнике задржи код куће, кад су добили наређење да се врате у Сиракузу пре но што су честито имали времена да започну борбу. Међутим, истина је да су ови војници неколико месеци у Грчкој били беспослени, док су чињени покушаји да се склопи општи мир. Иницијатива је потекла од Ариобарзана, персијског сатрапа Фригије, који је послао у Хеладу агента са силним парама; овај корак Персија је вероватно предузела на подстицај Атине. Владар Сиракузе је такође посредовао око склапања мира; сачуван је натпис на камену у коме су Атињани захвалили Дионизију и његовим синовима зато што су „били од користи атинском народу и његовим савезницима и што су помогли код примене Краљевог мира“10. Дакле, Краљев мир је био темељ преговора вођених на конгресу који се састао у Делфима. И Атина, која је недвојбено била први покретач, и Спарта, подједнако живо су желеле мир; међутим, свака је постављала ултиматум од кога није хтела да одустане. Сам опстанак Спарте изгледало је да тражи враћање Месеније, док је Атина увртела у главу да јој се врати Амфипољ. Али, Теба није хтела да испуни ниједан услов и због тога су преговори пропали. Они су, ипак, довели до независних преговора разних држава са Персијом, пошто је свака желела да од краља добије признање својих захтева. Пелопида је отишао у Сусу у име Тебе да од Великог краља добије признавање независности Месеније. Атињани су послали изасланике да убеде Великог краља да Атина полаже право на Амфипољ. Аркадија, Елида и Аргос такође су били заступљени. Пелопида је остварио потпуни успех. Краљ је Хелади послао наредбу којом су остварене биле жеље Тебе: да Месенија и Амфипољ буду независни, Атињани да повуку своје ратне бродове. Питање Трифилије - да ли ће бити подређена Елиди, или ће постати део Аркадије - решено је у корист Елиде; ова одлука, у материји за коју је Персија била незаинтересована, потекла је очито од Пелопиде и указује на затегнуте односе између Тебе и Аркадије. Пелопида се вратио са писмом од краља, али

10 Натпис у Тоду, 133. Атински декрет је одговор на Дионисијев званични извеш тај поводом „обнове храма (Аполоновог у Делфима) и м и ра“. Консултовани су атински савезници и они су овластили Атину да одговори како мисли да је прикладно.

650


оно није било прихваћено у Хелади - ни на конгресу савезника сазваном у Теби, ни када је документ касније био редом упућен градовима. Аркадија није хтела да напусти Трифилију и Ликомед је званично протестовао против тебанске политике. Као одговор на то оглушивање о тебанску вољу уследио је напад на Пелопонез. Линију планине Онија још је увек бранила војска, али немарно и Епаминонда је уз аргивску помоћ прешао планину. Није му био циљ да тлачи Спарту, она је, наиме, сада била исувише слаба да би некоме уливала страх, већ да заустави аркадске претензије. А то се могло учинити само јачањем тебанског утицаја на Пелопонезу придобијањем нових савезника. Због тога је Епаминонда наставио даље до Ахаје и лако је постигао да му приступе ахајски градови. Али, добитком Ахаје убрзо је пропратио њен губитак. Противно умереној политици Епаминонде Тебанци су инсистирали на обарању олигархијских уређења и протеривању олигархијских вођа; ови изгнаници из разних градова су се удружили и повратили су један за другим сваки град, срушивши демократије и протеравши хармосте. Ахаја је убудуће била ватрени следбеник Спарте. Несређено стање на Пелопонезу се јасно одразило на догађањима у Сикиону. Када је тебански хармост постављен на акрополи, олигархија је била поштеђена; али убрзо након тога, један од највиђенијих грађана, по имену Еуфрон, успео је да успостави демократију; затим је обезбедио да га грађани изаберу за стратега, организовао најамничку војску, окружио се телесном гардом - све уобичајени и познати кораци у успону једног тиранина - и прогласио се за господара града и пристаништа. Аркађани су помогли Еуфрону да оствари своје прве планове, али интриге његових противника биле су тако веште, да је Аркадија поново интервенисала и вратила у Сикион изгнанике које је тиранин протерао. Еуфрон је из града побегао у пристаниште које је предао Лакедемоњанима, али они нису успели да пристаниште задрже. Тиранин, међутим, још увек није предао Сикион. Вратили су га на власт атински најамници. Касније је, увидевши да сам не може опстати без помоћи Беотије, посетио Тебу; на Кадмеји испред Већнице пао је од руку двојице Сикиоњана, изгнаника, који су га пратили као сенке. Њ еговим убицама је било суђено у Теби и ослобођени су; али, у Сикиону су неговали успомену на њега и поштовали су га као другог утемељитеља града. То показује да су под Еуфроновом владавином народне масе биле срећније него под његовим политичким противницима према којима се тако немилосрдно понео. Власт је наследио његов син.

Tpehu Епаминонд ин поход на Пелопонез 366. године пре Христа

А хаја је добијена и изГубљена 366. Године пре Христа

Сикион: Еуфрон постаје тиранин 368. Године пре Христа

Еуфрона ирошерују

Поново је враћен на власт 366-5. Године пре Христа

651


Тебанци заузимају Ороп 366. године пре Христа

Савез А ркадије са А т ином , 366. Године пре Христа

Убисшво Ликомеда

П арцијални мир 366-5. Године пре Христа

Резиме сишуације

652

Епаминондин поход пропраћен је резултатима који су на крају Теби нанели штету. Односи са Аркадијом су се све више затезали. Исте године Тебанци су од Атине отргли Ороп и запосела га је тебанска војска. Атињани нису били у стању да се сами обрачунају са Тебом; позвали су своје савезнике, али нико им није кренуо у помоћ. Аркадија је искористила прилику. Ликомед је посетио Атину и наговорио је Атињане, који су се жацнули због својих савезника, да склопе савез са аркадском федерацијом. Тако је Атина сада доспела у положај савезника и Аркадије и Спарте, које су међу собом ратовале; а Аркадија је била савезник Атине и Тебе, које су такође међу собом ратовале. Ликомедова посета случајно је проузроковала несреће за Аркадију која је била тежа од предности које је давало савезништво. Посланика Ликомеда су на повратку убили неки прогнаници који су га заробили и Аркадски савез је изгубио свог најспособнијег државника. Ову промену у међусобним односима хеленских држава, а коју је изазвала окупација Оропа, пропратила је друга промена изазвана тајним планом Атине да приграби Коринт. Атини је био циљ да обезбеди трајну контролу над пролазом на Пелопонез. Али, Коринћани су открили и осујетили овај тајни план; они су тада уљудно отправили кући атинске војнике који су били размештени на разним местима коринтске територије. Али, сам Коринт не би био кадар да се одупре удруженом притиску Тебе на једној и Арга на другој страни; стога је био приморан да склопи мир са Тебом пошто Спарта није могла да му помогне. Коринту се придружио суседни Флијунт и градови на арголидској обали; све ове државе званично су признале независност Месеније, али нису ушле ни у какво савезништво са Тебом и нису дале никакво свечано обећање да ће се покоравати њеном вођству. Оне су у ствари постале неутралне. То је био ударац за Спарту која је још увек одбијала да прихвати мир под било којим условима осим ако јој се врати Месенија. Питање Месеније је људима који су се бавили политичким спекулацијама било разлог за размишљање. Да ли је захтев Спарте био правичан? Исократ је износио доказе у корист Спарте у говору сроченом као да га изговара краљ Архидам. Други беседник Алкидамант, одбранио је у одговору слободу М есењана и објавио принцип који је био знатно испред његовог времена: „Бог је свим људима оставио да буду слободни, природа ни једног човека није учинила робом.“ Ако погледамо политичке односе у јужној Грчкој у том периоду, видећемо да Тебу подржава Аргос, који је још увек у рату са Спартом, коју подржава Атина; видећемо Ахају где активно стоји


уз Спарту, Елиду као непријатеља Аркадије, а Аркадски федерални савез у рату са Спартом, у савезу са Атином, додуше у савезу али у хладним односима, са Тебом и како већ почиње - пошто је изгубио вођу Ликомеда - да се сам од себе распада. М ир са Коринтом и другим зараћеним државама означава време када прилике на Пелопонезу више не заузимају главно место у расправама на тебанским већима и када се њена најпомнија пажња усредсређује на другу страну света. Наиме, Спарта је онеспособљена, и господарица Беотије схвата да ће борбу око вођства у хеленском свету водити са Атином. Док су се догађаји захуктавали на Пелопонезу, као што смо видели, Атина је била веома ангажована у другим деловима света у намери да обнови своју поморску империју; сада нам ваља видети колико је у томе имала успеха и како је Теба на северу на исти начин ишла за својом супремацијом.

3. Тебанска политика и деловање у северној Грчкој Иста година која је као сведок видела смрти Јасона из Фере видела је и смрт његовог суседа и савезника Аминте, краља Македоније. Видели смо како је Аминта морао да се бори за своје краљевство против Халкидичког савеза; како је протеран из своје земље, затим враћен и како је након тога Спарта задала тежак пораз Халкидичком савезу. И Јасона и Аминту наследио је по један Александар. У Фери је власт прво прешла Јасоновој браћи од којих је један убио брата а њега је опет убио син жртве (синовац) - Александар, чије је краљевање било достојно свог крвавог почетка. Тесалски градови су одбили да признају врховну власт Фере сада када више није имала човека који заслужује да му се покоравају; да би се одупрли Александру из Фере, позвали су у помоћ Александра из Македоније. Пружена им је помоћ, а Лариса, Кранон и други градови потпали су под македонску доминацију. Међутим, Тесалцима није била намера да домаћег владара замене страним; стога су затражили помоћ од Тебе против оба Александра, тесалског и македонског. За Тебу није било паметно што се одазвала тој молби. Није се могло већ сада предвидети какав ће се човек показати Јасонов наследник; и са беотског становишта било је важно спречити поновно уједињење Тесалије под монархом. Вођство у походу било је поверено Пелопиди који је ставио под тебански надзор Ларису и друге градове у северној Тесалији. У исто време Тесалци су настојали да ојачају свој положај федералним уједињењем - политички експеримент који је већ раније био испробан у Тесалији. Оно мало што знамо о Тесалској федера-

А м инш ина смрш

369. iogune ире Христа

Први Пелопидин поход на Тесалиј у 369. iogune пре Христа

Тесалска федерација

653


Тешраде

Архонш

Убиство Александра, краља Македоније 369-8. Године пре Христа Паусанијина побуна

Д рут Пелопидин поход на Македонију и Тесалију, 368. iogune пре Христа

654

цији која је била установљена отприлике у то време пре говори о обнови старог система него о новини. Држава је подељена на четири политичка дела који су одговарали старим географским областима; на челу сваког од њих налазио се полемарх коме су били подређени заповедници коњице и пешадије; на челу федерације се налазио архонт, који је биран, ако не доживотно, оно бар на дуже од једне године. Дакле, организација је била војна; али, има знакова да је Тесалска федерација израсла из древног амфиктионијског удружења. Неоправдано је мишљење да је Пелопида уложио већи труд око оснивања Тесалске федерације него Епаминонда око Панаркадског савеза; улога Тебе у оба случаја била је само да помаже и потврђује. М акедонија није ометала операције Пелопиде у Тесалији пошто је била увучена у грађански сукоб. Један од племића, Птолемеј из Алора, побунио се против краља уз подршку краљеве маћехе Еуридике. Завађене стране су се обратиле Пелопиди да спор међу њима пресуди и постигао је привремени споразум (између завађених страна) и склопио је савез Тебе и Македоније. Пелопида није ни отишао, а Птолемеј је убио Александра и оженио се Еуридиком. Али, изгледало је да љубавницима неће бити дато да уживају у плодовима свога злочина. Други претендент на престо прикупио је најамничку војску и заузео целу територију дуж халкидичке границе. Помоћ је, ипак, била на домак руке. Атинска флота је крстарила Термајским заливом под заповедништвом Ификрата. Краљица је у пратњи своја два сина Пердике и Филипа - Ификратове браће пошто га је Аминта усвојио за сина - посетила науарха на обали и наговорила да јој помогне у невољи. Захваљујући Ификрату претендент је био протеран и Пердики је осигурано наслеђе престола под регентством Птолемеја. Њ ени интереси на халкидичким и околним обалама принудили су Атину да непрестано будним оком мотри на политичка збивања у Македонији и да настоји да стекне утицај на двору у Еги. Ификратова интервенција није била први такав начин сређивања династијског проблема који је спровела атинска војна сила. Ситуација коју је средио Ификрат трајала је дуже од оне коју је средио Пелопида; можемо претпоставити да је правовремено појављивање атинске флоте изазвала Теба својим уплитањем. Али, Теба је одлучила да настави са уплитањем и да потисне атински утицај. Пелопида, који је поново био упућен на север, натерао је регента Птолемеја да склопи савез са Тебом и да своју верност потврди предајом извесног броја талаца. Међу младим македонским племићима који су као јемство послати у Тебу био је и дечак Филип, кога је судбина предодредила


да створи Македонију, и који је сада за тај задатак био припреман у војној школи Беотије, под надзором самог Епаминонде. Пошто је тако увео Македонију у сферу тебанске супремације, Пелопида је на свом повратку посетио табор тиранина Фере. Међутим, није знао да је Александар постао савезник Атине - спрега је била неизбежна пошто је обема странама било у интересу да се супротставе тебанској експанзији на северу. Уз подршку Атине, тиранин је могао да пркоси Теби и задржао је свога госта Пелопиду као таоца. Беотска војска је кренула да избави заробљеника; али, из Атине је морем стигао одред од 1 000 војника и нападачи из Беотије, којима су заповедали неспособни стратези, тактички су изиграни и принуђени на повлачење. Епаминонда је служио као обичан хоплит у војничким редовима, али војска би без његовог присуства била изгубљена. Војници су га једнодушно позвали да преузме команду и он их је вешто извукао са опасног положаја и организовао је њихово безбедно одступање. Тај подвиг је обезбедио Епаминонди поновни избор за беотарха; одмах се на челу друге војске вратио у Тесалију да ослободи свога пријатеља. Било је потребно извршити прилично јак притисак да би се застрашио тиранин, али не сувише јак да код њега изазове бес кобан за његовог сужња. То је постигнуто вештим војним операцијама и Пелопида је био ослобођен у замену за уговор о примирју од месец дана. Изгледа да је вероватно у исто време Епаминонда ослободио Фарсал од власти у Фери. Међутим, Теби није било у интересу да збаци тиранина, чак ни да му ограничи власт на његову Феру. Било је корисно да он ту буде као претња осталом делу Тесалије; било је добро што је Тесалија зависила од тебанске заштите. Александрова моћ се протегла на Фтиотиду и Магнесију, дуж обала Пагашког залива и до суседних градова попут Скотусе. Изгледа да су његова тиранида и његова бруталност биле екстремне, премда се анегдотама о његовој свирепости не може безрезервно веровати. Читамо у изворима да је живе људе сахрањивао, или их је зашивао у животињске коже да их његови ловачки пси растргну. Читамо да је масакрирао становништво два пријатељска града. Читамо да је као божанство поштовао бодеж којим је убио стрица и да му је наденуо име „Срећни“ - анегдота која указује на трачак лудила које често прати склоност ка свирепости. Има једна анегдота, ако није истинита, бар је сјајно измишљена; одгледавши без суза представу Еурипидових Тројанки, неизрециво тужне драме, Александар је послао глумцу извињење с образложењем да приметан недостатак његових емоција није потекао од лоше глуме, већ од стида; сузе због Хекабине жалости, наиме, требало је да потекну из очију особе која није имала самилости за тако много жртава.

Тиранин Фере задржава Пелопиду

Теба напада Тесали ју да спасе Пелопиду 368. ioguue пре Христ а (јесен)

Успех у друГом нападу на Тесалиј у ради спасавања Пелопиде у првим месецима 367. loiuне пре Христа

Tychon

Шша је њему Хекаба?

655


Речено је да је главна жеља Атине у то време била да поврати најдрагоценији драгуљ њене империје V века - Амфипољ. У том циљу је флота, под заповедништвом Ификрата крстарила и извиђала; али, наде у успех - који је у многоме зависио од добре воље Македоније - умањиле су везе које је Птолемеј успоставио са Тебом. И, осим тога што је изгубила подршку Македоније, Атину су ометали градови Халкидичког савеза, који су се сада отргнули из савеза са Атином и склопили споразум са Амфипољем. 366. iogune пре Христа (367. ioguне пре Христа)

Тимотеја шаљу у М апу Азију, 366. Године пре Христа. Он осваја Самос 365. iogune пре Христа

А ш ина добија Сесш

У међувремену Атина је започела ратна дејства у источном Егеју. Прилику јој је пружила побуна њеног пријатеља Ариобарзана, сатрапа Фригијске провинције. Политика Атине је била да помогне сатрапу без раскида са Великим краљем, од кога је још увек очекивала да јој призна право на Амфипољ. Флота од 30 ратних бродова са 8000 војника била је упућена под заповедништвом њеног другог искусног стратега Тимотеја; он је постигао више на истоку но што је то Ификрат постигао на северу. Тимотеј је ставио под опсаду Самос, на који је Персија спустила своје шаке супротно Краљевом миру и освојио га је након десет месеци. У исто време послао је помоћ Ариобарзану који је морао да се бори са сатрапима Лидије и Карије; као награду за ове услуге Атини су препуштена два града на Трачком Херсонесу - Сест и Критота. Од свих добитака Сест је био нарочито важан због свог положаја на Хелеспонту; он је у тој тачки осигурао Атини контролу над бродовима који су је снабдевали житом са црноморских обала. А поврх тога, она је сада поново стекла упориште на полуострву које јој је освојио Милтијад и надала се да ће га потпуно освојити све до линије повучене преко Истма северно од Кардије; ту линију на једној страни означава жртвеник „Зевса, Заштитиника граница“. Сам Тимотеј је започео експанзију припојивши Елеунт близу јужног краја. Тако је Атина почела да обнавља своју стару империју, али на Саму је још јасније открила своје планове. Ово острво није третирано само као савезник - поданик, већ је присвојено као атинска територија. Из Атине су упутили клерухе да запоседну Самос и тако је обновљен систем клерухија, које су биле најмрскија карактеристика Првог поморског савеза и од којих се Атина изричито оградила кад је формирала свој Други поморски савез11. Додуше, то није предста-

11 Нема поузданог сведочанства за организацију атинских клерухија у V веку пре Христа. Један натпис из 346. године који садржи инвентар хаљина богиње Хере у њеном великом храму на Саму, показује да је клерухија на Саму била директни одраз атинских институција са архонтом епонимом, већем са p ro e d ro i и благајницима, Hicks & Hill, G H I2 114.

656


вљало повреду одредбе савезног устава, која је обавезивала Атину да не намеће насељенике члановима савеза, али је очито прекршила дух устава. Понашање према Саму открило је Хелади да Атина намерава да се поново уздигне до свог старог положаја вође Империје, док се Други атински поморски савез заснивао на начелу да се она заувек одрекне оваквих претензија. Усхићени Тимотејевим успесима Атињани су га наименовали за заповедника флоте која је годинама изводила ратна дејства на македонској обали под командом Ификрата, према чијем се неуспеху као јасан контраст истакао Тимотејев успех. Ваља се подсетити да је Тимотеју помагало пријатељство фригијског сатрапа док је Ификрата ометало непријатељство регента Македоније; али, Тимотеј је имао и дипломатску умешност којуом се Ификрат никада није одликовао. А сада се срећа осмехивала дипломати. Кратко пре Тимотејевог новог наименовања, млади краљ Пердика је убио регента Птолемеја и тако је осветио свога брата Александра. Промена владара је довела до промене у политици. Македонија се ослободила тебанског утицаја и млади краљ се трудио да добије подршку Атине. И тако је Тимотеј, не само неометан македонским отпором, него чак уз помоћ македонских помоћних чета, почео да покорава градове око Термајског залива12. Присилио је Метону и Пидну да приступе Другом атинском поморском савезу и на полуострву Халкидици је загосподарио Потидејом и Тороном. Добитак ових градова на Халкидици био је сам по себи вредан и Потидеју су запосели атински насељеници; међутим, главна намера стратега била је да ослаби ресурсе Олинта, који је на челу халкидичких држава, снажно помагао свом савезнику Амфипољу - граду који је био крајњи циљ за којим је Атина жудела; право Атине на овај град недавно је потврдио персијски краљ. Тимотеј је сада поново узео у службу славног заповедника најамника по имену Харидем, који је пре тога служио под Ификратовом командом; али, два покушаја да се освоји Амфипољ била су одбијена. Није било суђено да се Брасидино дело уништи.

Убиство регента Птолемеја; Пердика на власт и 365. Године пре Христа

Тимотејеви успеси у халкидичкој област и (364-2. ioguue пре Христа)

Био је крајњи тренутак да се Теба умеша. Да је било могуће да се Тимотејеви успеси наставе, Атина би убрзо повратила Еубеју; а припајање тог острва је за Беотију било од прворазредног значаја због његовог географског положаја. Да би прекинула напредовање 12 Један атински декрет из 362. године пре Христа (натпис у Тоду, 143) показује да је Тимотеју помагао Менелај, Пелагонац, вероватно краљ Линкеста, који се похваљује „пошто Тимотеј извеш тава да се Менелај, Пелагонац, лично бори заједно са њим и прибављ а новац за ратовање против Халкидичана и против Амфипоља“. Ратне операције су морале бити продужене у 362. годину пре Христа.

657

И с т о р и ј а Гр чке до с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Тебанска морнарица

364. Године ире Христа

Побуне ат инских савезника 364. ioдине пре Христа. Побуна Кеја 364. и 362. Њдине пре Христа

свога суседа, Теба је морала да се са њим обрачуна на његовом елементу - на мору. По Епаминондином савету, уиркос противљењу Менеклиде, одлучено је да се организује морнарица и да Теба започне нови период у својој историји као поморска сила. Била је то значајна одлука која је захтевала брижљиво планирање начина и средстава за њено спровођење. Пошто је постављен задатак, сломити моћ Атине, Епаминонда је, у то се не може сумњати, понудио једини могући начин да га реши. Али, можда би ваљало размотрити да ли је његово решење било потребно Теби. Историја Беотије окарактерисала је ову земљу као континенталну силу и за њу би било разборитије да учврсти своју моћ на копну. Одржавање морнарице повлачило је за собом финансијске напоре које је могла подмирити само једна велика трговачка држава, а градови Беотије су имали неразвијену трговину. Управо је природна нетрпељивост два суседа, много више него неко рационално размишљање о личним интересима нагнало Беотију на овај непромошљени корак. Ипак, тај корак је имао непосредног успеха. Направљено је стотину тријера, оне су снабдевене посадама и упућене на Пропонтиду под заповедништвом беотарха Епаминонде. Чињеница да је ова флота запловила, за Атину је био ударац, не ради неке победе коју је извојевала - није било никакве битке већ ради подршке и охрабрења које је дала члановима Савеза који су желели да раскину везе са Атином. Смештање клеруха на Саму изазвало је велико огорчење и страх међу атинским савезницима и тражили су само подршку неке силе попут Тебе да збаце јарам Другог атинског поморског савеза. Бизант се отворено побунио; Родос и Хиос су водили са Епаминондом преговоре; чак је и Кеос, близу саме Атике, окренуо Атини леђа13. Када се тебанска флота вратила кући, Хабрија је позвао Кеос на поданичку верност и направљен је нови споразум о примирју; али, морали су сузбијати другу побуну у Јулиди док се острво није стишало под контролом Атине. Епаминондин је поход такође послужио и као подршка непријатељима Атине који су се успротивили њеном надирању на Херсонес, тј. сло13 Добро сачуван натпис резимира односе Атине са Кејом (натпис у Тоду 142). Први устанак је био наговештен убиством једног атинског п р о к с е н а и прогонством проатињана. Када се Хабрија повукао, стела са текстом новог савеза је оборена и присталице Атине су савладане. Декрет даје услове новог сређивањ а ситуације 362. године пре Христа. Лица одговорна за други устанак треба да се протерају са Кеја и из Атине, а њихова имовина да се конфискује. Али, општи услови су великодушни: Атињани и њихови савезници (још увек важ ни у уређењ у Атинског поморског са веза) заклињ у се да ће сахранити прошлост: 0 6 цуг|ткакг|аа) t c o v лареХг|\и() o T to v лрос; Keiouc oi>6ev6c;.

658


бодном граду Кардији и трачком краљу Котису коме је помагао зет Ификрат. Овај стратег, кога је истиснуо Тимотеј, није имао смелости да се врати у Атину и сада је био на страни њених непријатеља. Пошто је неискусна тебанска флота отпловила да се супротстави Атињанима на Пропонтиди, тебанска копнена војска кренула је на савезника Атине, Александра из Фере, који је са снажном најамничком војском веома тлачио Тесалце. Још једном је Пелопида, али сада последњи пут, ушао у Тесалију на челу војске да помогне Тесалској федерацији. Пред његов одлазак из Тебе, дошло је до помрачења сунца и ту небеску појаву пророци су протумачили као знамење о предстојећој несрећи што је бацило злокобну сенку на његов полазак. Код Фарсала су му се придружиле снаге Тесалске федерације и сместа је навалио на саму Феру. Александар је са великом војском изашао да га пресретне и било је веома важно, да би зауставио надирање Тебанаца, да запоседне висове познате као Псеће главе на путу из Фарасала у Феру. Војске су стигле до критичног места скоро истовремено и настала је трка ка врховима. Тебанска коњица је одбила непријатељску коњицу, али је изгубила на времену гонећи побеђене и, у међувремену, Александрова пешадија је запосела брда. У бици која је уследила Тебанцима је циљ био да отерају непријатеља са тог положаја. Пошто је стално био одбијан, Пелопида је, предвидевши Александрову тактику, једва једном освојио врх нападом у садејству коњице и пешадије и принудио је непријатеља да одступи. Међутим, у тренутку победе угледао је мрског тиранина који га је држао у затвору и, поклекнувши под неодољивом навалом мржње, заборавио је на дужности заповедника и полетео је у редове непријатеља. Александар се повукао у средину између својих телохранитеља; Пелопида, који је очајнички јурио за њим залазио је све дубље међу непријатељске војнике, и тако подлегао бројнијем непријатељу. На исти начин је и Кир код Кунаксе пропустио победу. Пелопидина смрт није била кобна за његове следбенике, који су натерали у бекство непријатеља наневши му тешке губитке; али, она је била болна рана за његову Тебу чији је он био ослободилац и чврсти стуб, била је болна рана и за Тесалију чији је он био заштитник. Следеће године Тебанци су послали војску на Феру и осветили су његову смрт. Александар је морао да се одрекне свих својих поседа осим свог града (Фере) и да се потчини тебанској хегемонији. Отприлике у то време Теба је згранула хеленски свет разароривши супарника достојног поштовања, минијски Орхомен. Неки тебански изгнаници наговорили су „витезе" (коњичко племство) из Орхомена да приђу њиховој завери за обарање друштвеног порет-

Tpehu Пелопидин поход на Тесалију 364. ioguue пре Христа

Помрачење сунца 13. јула

Биш ка код Киноскефале

Пелоиидина смрш

Фера постаје зависна територија Беотије 363. iодине пре Христа Разарање Орхомена 364. io g m e пре Христа

659


ка у Теби. Али, главне заверенике издала је храброст пре но што је дошао дан одређен за подухват и обавестили су о свему беотархе; „витези" су одмах ухапшени и осуђени на смрт; Скупштина је донела одлуку да се Орхомен сравни са земљом и да се његови житељи претворе у робље. Тебанци су једва дочекали прикладан разлог да искале своју дугогодишњу мржњу на свом несрећном суседу. Мушкарци су били побијени пошто су пружили отпор; остатак становништва је поробљен. Да је умерени и хумани беотарх, који се тада налазио у области Хелеспонта, био присутан да контролише одлуке своје земље, злочин вероватно никада не би био извршен.

4. Битка код Мантинеје Док је Теба била усредсређена на супротстављање Атини, свом сада једином озбиљном супарнику, била је уздржана према Пелопонезу. Али, тамошњи развој прилика ће убрзо захтевати нову интервенцију. Пажњу сада усмеравамо на односе Елиде и Аркадије; одлучујући чинилац у тој ситуацији је пукотина у Аркадском савезу која се сваког месеца видно проширивала. Пишање Трифилије

За Елиду су права која је полагала на Трифилију била кључно политичко питање. Та су права призната персијским едиктом али, Аркадија није хтела да их уважи, а Теба се није умешала. Тако се Елида нашла у истој невољи као и Спарта у погледу Аркадског савеза. Принцип лакедемонске политике одувек је био да од Елиде чува независност њена два јужна суседа, становнике Писе и Трифилије. Али сада, да би придобила савезника, Спарта је нажалост била спремна да се одрекне ове политике и да Елиди призна њено право. По природи ствари, две државе су се морале удружити да би повратиле Месенију и Трифилију. И тако су се изгледи Спарте кренули набоље: непријатељи су устали против Аркадије на северу и на западу, а Теба је остала неутрална. Спартанци су недавно извојевали с радошћу дочекан успех, повративши Селасију, са војном силом коју им је послао у помоћ млађи Дионисије из Сиракузе.

Избијање рат а између Елиде и Аркадије, 365. ioguне пре Христа

Поред Трифилије било је неких места на планинској граници између Елиде и Аркадије на које је Елида тврдила да полаже право. Једно од њих био је Ласион на високој заравни Фолоје североисточно од Олимпије. Елиђани су окупирали ову област, али су их брзо одатле истерали панаркадски епарити, увек спремни на овакве непредвиђене опасности. Равнице Елиде било је знатно лакше освојити од аркадских планина и Аркађани су могли да пренесу ратне операције усред непријатељске гериторије. Олимпијада је требало

Први напад Аркађана 365. iogune пре Христа

66о


да се слави наредне године и решили су да је не треба славити под градиционалним председништвом Елиде. Наступили су с војском до Олимпије и запосели и утврдили Кронов брег који одозго гледа на Алтис. Затим су у договору са демократском странком напали неутврђени град Елиду. Али, покушај преврата је пропао и Аркађани су одбијени. Наредне године други напад је увалио Елиђане у такву невољу, да су преклињанли Спарту да аркадској војсци одврати пажњу и да одвуче њихову војску на другу страну. Као одговор на ову молбу, Архидам је запосео Кромнон, утврђење које контролише пут из Мегалепоља у Месенију, са војном посадом од 200 људи. Колико је ово било значајно види се по томе што су Аркађани не само одмах напустили Елиду, већ су им се придружили и савезници, Аргивци и Месењани, да заједно опседну Кромнон. Спартанска војна посада на том месту је пресекла саобраћај између престоница Аркадије и Месеније и претила је обема. Архидам је прво покушао да их поново одвуче на другу страну пустошећи северну Лаконију, која је политички сада била део Аркадије. Када му то није пошло за руком, покушао је да се повуче из Кромнона, али је потиснут натраг претрпевши нешто губитака. Други покушај евакуације могао је бити успешан да је био боље организован, али довео је до заробљавања готово целог гарнизона из К ром нона- инцидент који би пре десет година изазвао шок у хеленском свету, али сада је изгледао као обичан догађај. Аркађани су поново имали одрешене руке да наставе остваривање својих планова у Елиди. Приближавало се време Олимпијских игара и Пишани, који су од древних времена држали храм у Олимпији и ж иво се сећали својих права која им је у прошлости узурпирала Елида, постављени су да председавају на светковини. Оправдано се очекивало да светковина неће протећи без боја и крвопролића. Кронов брег је годину дана запоседао аркадски гарнизон, а сада је за одбрану свечане прославе стигла целокупна војска федерације, 2 000 копљаника из Арга и 400 коњаника из Атине. Тај дан је стигао и такмичења су отпочела. Одржана је коњска трка и освојена је победа. Наредно такмичење је било pentathlon који је захтевао савршенство у пет различитих атлетских дисциплина - у трчању, рвању, бацању копља, бацању диска и скакању. Прво такмичење, трчање, било је завршено када је публика приметила да Елиђани марширају ка обали Кладеја, који се граничио са западном страном Алтиса. Војници су заузели положај на супротној обали, а такмичења су настављена. Такмичари који су победили у трчању прешли су на рвање; али, чим су на дати знак гледаоци прешли са стадиона у Алтис да би пришли ближе месту такмичења, одржано

Други аркађански напад 364. Године пре Христа

Олимпијске uipe, ју л а 364. године пре Христа које су прославили становници Писе (104. Олимпијада)

661


Бој у Алш ису

Заилена блта из Олимпије

П оделеу Аркадском савезу

662

је такмичење у рвању на отвореном простору између стадиона и Великог жртвеника под терасом Ризница. Елиђани, ојачани ахајском војском, принели су жртву а потом са неочекиваном храброшћу извршивши јуриш преко реке и потиснули аркадски и аргивски бојни ред у Алтис. Развио се бој у јужном делу перибола између Већнице и великог Зевсовог храма. Али, портици поменутих здања и других суседних зграда пружили су бранитељима заклон и позициону предност; Елиђани су се, када им је заповедник погинуо, повукли преко реке у свој табор. Аркађани су импровизовали утврђења на западној страни Алтиса, искористивши за то шаторе гледалаца; схвативши да би њихов поновни напад био неуспешан, Елиђани су се вратили кући; морали су да се задовоље тим што су прогласили светковину за незакониту и поништли је, а годину су у свом регистру Олимпијада означили као „годину без Олимпијаде". Сцене насиља у светилишту, које је више припадало целој Хелади но некој држави, повредиле су религијско осећање Хелена; и безрезервна општа наклоност - независно од свих политичких обзира - била је на страни Елиде чије су председништво у Грчкој сматрали делом природног поретка у хеленском свету; га симпатија се претворила у дубоко непријатељство према аркадским уљезима који су оружјем подржали застарела права Писе. Али, ситуација се још више погоршала када су Аркађани почели слободно да располажу благом Олимпије за плаћање федералне војске. Била је то светогрдна пљачка која се није могла оправдати и била је кобна за Аркадску федерацију. Било је неизбежно да, пошто почетни занос одушевљења који је подстакао аркадске градове да се уједине спласне, старе суревњивости поново испливају на површину и угрозе панаркадску идеју. Тако се десило да су два суседа, Мантинеја и Тегеја чије је заједничко делање било најважнији покретач федералног уједињења, почела да попримају нешто од свог традиционалног непријатељства. Скандал у Олимпији пружио је М антинеји, која је била суревњ ива на Мегалепољ такође, прикладну прилику за повлачење из Савеза који је тако јасно погрешио. Тај корак је аутоматски имао као последицу недвосмислено сврставање М антинеје у други табор на Пелопонезу - са Спартом, Елидом и Ахајом. И тако су се традиционалне политике Мантинеје и Тегеје претвориле у своју супротност. Тегеја, ослонац Спарте, постала је срце и душа антиспартанског покрета; Мантинеја, којој је Спарта одузела статус града, сада је била узданица Спарти. Премда је аркадска Скупштина била огорчена и покушала је да казни противљење Мантинеје, под притиском јавног мњења натерана је да забрани даљу пљачку светилишта у Олимпији.


Када је донета ова одлука, испољила се слабост аркадског јединства. У савезничкој благајни није било новца за плаћање стајаће војске; без ге војске Аркадија не би могла да одоли непријатељима на три стране - да не спомињемо и сада непријатељску Мантинеју - без тебанске заштите. Али, широм земље владало је снажно опирање тебанском протекторату; велики број тако расположених аркадских богаташа, хотећи да реши овај проблем, понудио је да се добровољно пријави у одреде Eparitoi и служи без плате. Када би они били на овом положају, могли би да диктирају политику Савеза. Било је готово сигурно да ће превласт ове странке ускоро привести Аркадију у савез са Спартом која више није угрожавала аркадску слободу. А овакав политички преврат био би кобан за тебански утицај, који је имао свог ослонца у антагонизму Аркадије и Спарте; могао је чак угрозити независност Месеније. Да би се супротставила опасности, која јој је претила од савеза Спарте и Аркадије, Теба је била принуђена да упути четврти поход на Пелопонез. Било је неопходно да подржи протебанску странку у Аркадији. Обе странке су вероватно подједнако биле задовољне одлуком Скупштине, да се склопи мир са Елидом и да се признају њена права у Олимпији. Сваки се град заклео да ће поштовати мир. У Тегеји је полагање свечане заклетве изазвало инцидент. Том приликом су се Аркађани из других места окупили, и то прославили гозбом и весељем. Заповедник беотског гарнизона наредио је да се градске капије затворе и похапсио је коловође антитебанске странке. Већина присутних Мантинејаца напустила је град у раним сатима, али је неколико њих било међу затвореницима; оштри протести Мантинеје уплашили су малодушног хармоста, тако да је све своје затворенике ослободио извињавајући се због свог поступка измишљеним оправдањем. Без сумње државни удар је био планиран знатно раније и добијен је пристанак за то са највишег места. Када је уложена жалба Теби, Епаминонда се сложио са хапшењем и осудио је пуштање на слободу. Том приликом је рекао Аркадској федерацији да она нема права да склапа мир са Елидом без консултација са Тебом: „Ући ћемо са војском у Аркадију“, рекао је, „и помоћи ћемо својим пријатељима.“ Претња је озбиљно схваћена и пријатељи и непријатељи Тебе припремили су се за рат. Атина, савезница и Спарте и Аркадије, могла је сада без проблема да испуни двоструку обавезу, помажући проспартанској странци у Аркадији. Општи страх у Теби огледа се у петоструком савезу склопљеном ради узајамне заштите са Атином (и са њеним савезницима), Мантинејом, Елидом, Ахајом и Флијунтом. Део текста овог споразума сачуван је на фрагментима копије

Четврти тебански напад на Пелопонез 362. logune пре Христа

Петоструки савез, у лето 362. године пре Христа

663


оригинала на мермеру14. Вредно је спомена да су Мантинејци, како изгледа, били једина аркадска заједница која се потпуно одвојила од владе у Мегалепољу, и да се јављају у споразуму као „Аркађани" тврдећи тако да су прави представници своје земље.

М арш Еиаминонде на Спарту

Bpaha се у Teiejy

Сва беотска војна сила у пратњи свих савезника из централне Грчке, који су се свечано заклели да ће пратити Тебу у рату, изашла је из земље под командом Епаминонде да врати непокорне Пелопонежане под беотску контролу. Само су Фокиђани одбили да крену; услови уговора о савезништву, који су их везивали уз Беотију, оба везивали су их да пруже помоћ само у случају напада на саму Беотију15. Стигавши до Немеје, Епаминонда је зауставио војску надајући се да ће пресрести снаге које је Атина приремила да пошаље својим савезницима. Али, атинске снаге нису стигле и он је наставио даље према Тегеји, главном центру тебанског утицаја на полуострву, коју је као место састанка одредио свим својим савезницима - Аркађанима, Аргивцима и Месењанима. Његови непријатељи су се такође окупљали у супарничком граду Мантинеји и ту су очекивали спартанску војску под заповедништвом остарелог Агесилаја. Епаминонда је кренуо да их нападне пре но што стигну Спартанци и Атињани, али је открио да је њихов положај исувише чврст и повукао се у свој табор у Тегеји. Сазнавши да је Агесилај већ кренуо, одлучио је да по други пут зада ударац Спарти. Затекао би град незаштићен попут „гнезда птића“ да му план није осујетио гласник Крићанин који је вест донео Агесилају. Краљ је одмах окренуо натраг и, када је Епаминонда након ноћног марша стигао до Спарте, затекао је град спреман и заштићен. Пошто му је план осујетила непредвидљива случајност, Епаминонда је сместа одлучио да испроба други препад. Претпоставио је да ће војска у Мантинеји одмах кренути да спасава Спарту и да ће стога М антинеја остати необезбеђена. Његов табор у Тегеји контролисао је директни пут из М антинеје у Спарту, тако да ће непријатељ сигурно морати да се креће дужим западним путем. Убрзаним маршем стигао је у Тегеју, где је дао предах својим хоплитима, док је коњицу послао да изненада нападне Мантинеју. Мантинејска војска је отишла, као што је прорачунао, а народ је ра14 Натпис у Тоду, 144. 15Непријатељство између Тебе и Фокиде такође се вероватно одразило у прогеривању из Делфа у то време групе људи, који су нашли уточиш те у Атини. Делфе је држала под контролом Теба и значајно је да су шесторица, од једанаест особа наведених у атинском декрету, били на положају у Делфима између 351. и 346. године пре Христа. Могли су да се врате када је Теба изгубила контролу над Делфима. Видети у Hicks & НШ, G H I2 116.

664


ди жетве био изван града на пољима. Међутим, у исто време када се тебанска коњица приближила са јута, до града је стигао ескадрон атинске коњице. Коњаници се нису прихватили још ни јела ни пића, него су одјахали даље и потиснули нападаче. Судар уморних коњаника две војске био је оштар и обележила га је погибија Грила, сина историчара Ксенофонта. Сазнавши да Спарта више није у опасности, савезничка војска се са узалудног пута вратила на свој пређашњи положај, сада ојачан и спартанским и атинским војним контингентима. Пошто су му два плана са препадом пропала, Епаминонда је морао да нападне удружене снаге непријатеља код Мантинеје; отежано снабдевање његове војске намирницама и нестрпљење његових савезника, који су желели да се што пре врате кућама, захтевали су хитно и дефинитивно окончање рата. Непријатељ је запосео равницу на сужењу јужно од Мантинеје, где се хрбати наспрамних планина приближују. Епаминонди је циљ био да јуришом збрише пред собом непријатеља и да заузме град, али уместо да наступи право ка тачки продора, применио је стратешки маневар који је збунио противнике. Одвео је своју војску на северозапад до места у брдима близу садашњег Трипоља и краће време се кретао дуж обода планине да би тако пришао ближе десном непријатељском крилу. Тада је стао и сврстао војску у борбени ред. Непријатељ је био заваран овим заобилазним прилазом. Видећи га како заобилазно иде ка брдима, закључили су да тога дана неће напасти, чак и када је променио правац кретања и кренуо равно ка њима, остали су у свом погрешном уверењу. Епаминонда је употребио исту тактику која му је донела победу код Леуктре. На леву страну је поставио беотске хоплите под својом непосредном командом, у дубокој колони, којима је било намењено да пробију непријатељско десно крило пре но што остатак војске заметне бој. Заобилазно приближавање, поред свог главног циља - да завара непријатеља, имало је још једну предност - да помогне типичној тактици стратега; наиме, када је формирао свој борбени ред, очигледно је постојао много већи размак између његовог десног и непријатељског левог крила од оног између његовог левог и непријатељског десног крила. М антинејци (пошто је то била њихова територија) добили су почасно место на крају непријатељског десног крила и Лакедемоњани су били одмах до њих; Атињани су били сасвим далеко на левом крилу; и једно и друго крило било је заштићено ескадронима коњице. Епаминонда је своју коњицу у дубокој колони распоредио испред дубоке колоне пешадије. Међутим, постојао је ризик кога се морао чувати. Пошто беотска колона одјезди у јуриш, атинско лево крило могло је да кружно завије и

Коњанички бој код М антинеје

Епаминондина стратешја

665


Еиаминондина смрт

666

нападне незаштићен бок његове пешадије - маневар који се могао извести због удаљености која их је раздвајала од Епаминондиног десног крила. Да предупреди овај ризик, беотарх је послао одред коњаника и пешака да запоседну узвишење дубоко у равници, знатно испред његовог борбеног реда; тај је одред могао да нападне Атињане с леђа ако покушају да изврше овакав маневар. Не схватајући ништа, Лакедемоњани и њихови савезници посматрали су ове маневре а да нису прозрели шта им је сврха; тек када је Епаминонда кренуо на њих свом снагом, схватили су његову намеру и у нереду појурили ка оружју. Све је испало баш како је планирао. Њ егова коњица натерала је у бекство њихову коњицу, а силина његовог хоплитског клина, коме је он сам био на челу, пробила је противнички бојни ред и натерала Лакедемоњане у бекство. Збиља је необично да тактичка поука битке код Леуктре Спартанцима као да уопште није користила. Људи из Ахаје, и Елиде, као и остали, када су видели своје десно крило како бежи, поколебали су се и пре него што су сукобили са непријатељским војницима. Није сасвим јасно шта се збило, али и у овом детаљу изгледа да је битка код М антинеје подсетила на битку код Леуктре: јуриш тебанског левог крила пресудио је о исход битке; изузев окршаја коњичких ескадрона, није било борбе, на махове, дуж осталог дела борбене линије. То је била велика тебанска победа, па ипак, судбина је одредила да ова победа буде смртни ударац супремацији Тебе. Док је на челу својих Тебанаца гонио непријатеља у повлачењу, Епаминонду је погодило копље. Пошто се вест проширила бојним поприштем, потера је обустављена и резултат победе је поништен; војници су се повукли као побеђени. „Тако упечатљив доказ оданости и дубоког бола војници никаца нису дали своме заповеднику. Све наде ове војске, састављене од тако разнородних елемената, усредсређене су у Епаминонди; сва вера у успех, сва сигурност да неће бити поражени, потекле су од помисли да делају по његовим заповестима; сва снага у њима, чак да дотуку већ побеђеног непријатеља, као да је нестала када су те команде нестале.“ Није било никога да заузме његово место. У тренуцима пред смрт, пре но што су му из груди извукли врх смртоносног копља, Епаминонда је траж ио да му доведу Јолаиду и Даифанта, које је одредио за своје наследнике. Одговорили су му да су убијени. „Онда“, рече, „склопите са непријатељем мир.“ Мир је био склопљен под погодбом да остаје затечено стање; Мегалепољ и Месенија су признати - и то је био трајни резултат тебанске политике. Спарта није желела да пристане на овај мир; тврдоглава, још увек није признавала независност Месеније;


али, њени савезници нису хтели да слушају њене протесте. Како је Ксенофонт приметио: „Хелада је била више уздрмана и узнемирена након битке него пре ње.“ Не сме се допустити Епаминондиној војничкој генијалности, умним и карактерним одликама које су га истакле међу сународницима и конкретној улози коју је одиграо у ослобођењу Месеније и у помагању Аркадији, да прекрију чињеницу да је као политичар имао осредњу способност. Оно што се могло постизати енергијом и способношћу стратега или тактом магистрата, Епаминонда је постигао; међутим, није успео да реши основне проблеме који су чекали да их реши државник коме је циљ био да своју земљу учини великом. Било је потребно створити механизам, који функционише по утврђеним принципима, успешан у вођењу спољне политике Беотије - попут оног који је постојао у Спарти. То је била једина могућа замена за мозгове којих у Беотији није било на претек’; Епаминонда није могао очекивати да ће пренети било коју страну своје даровитости на наследнике. Било је неопходно одлучити да ли је могуће, или да ли је пожељно, да Беотија крене у надметање са Атином као поморска сила. Ако би одлука била позитивна, било је од превасходног значаја организовати морнарицу на здравој финансијској основи. Нема знака да се Епаминонда ухватио у коштац са проблемима државне управе или финансија; његово путовање на Пропонтиду било је експеримент који није дао резултате. Исто тако, изгледа да није предузео кораке да обезбеди Беотију у делу према њеним опасним фокидским суседима, премда је имао проницљивости да обнови Амфиктионијски савез и да од њега направи инструмент тебанске политике. Поврх свега, није успео да изврши најнеопходнију ствар - стапање Беотије у право национално јединство. Имао је амбиција да прошири Беотију у империју; најгоре је било то што није било никога пре њега да је формира као нацију. Оно што су митски јунаци Ликург и Тезеј учинили за Спарту и Атину, ниједан од тебанских многобројних хероја никада није учинио за Тебу. Изгледа да је Епаминонда покушао да уједини Беотију; да је знао како да изгради такво јединство на чврстим основама, могао је обдарити Тебу славном будућношћу коју не би доживео да види. Али, његова амбиција - за његову земљу, не за њега лично - била је сувише нестрпљива и маштовита. Њ егово ватрено родољубље навело га је да закорачи стазама у политици за које његови сународници нису били јако мотивисани; успеси Тебе извојевани су његовом памећу,

Епаминондино дело

' Аутор овде има у виду у антици раш ирену предрасуду о дебелим Беоћанима троме памети, које су стога називали „беотским прасићима". П р и м . прев.

667


а не њеном снагом. Високо је издигао своју земљу на крилима своје генијалности, а није јој дао костур и начело тог кретања у висинама; тако да се, када је копље проболо срце човека који је уздигао Беотију, она стропоштала на тло да никада више не узлети. Епаминонда је био велики стратег; није био велики државник.

5. Последњи Агесилајев поход

Сиарши недосшаје новац

365. године пре Христа

Устанак у Персијском царству


668

Можда никоме у Хелади супремација Тебе није била горча и мучнија него Агесилају, спартанском краљу. Он, који је некада сањао о освајању Персије, доживео је да види како је његову некада непобедиву земљу два пута прегазио нападач, како је његов град два пута дрхтао пред непријатељем који му је био на прагу. Али, бар је имао утеху да живи дуже од тебанског тријумфа и да као сведок посматра како замире краткотрајна тебанска супремација. Епаминондина смрт, чији значај Агесилај није могао погрешно разумети, није Спарти вратила Месенију нити јој је дала неку непосредну моћ; али, са мртвим Епаминондом и ослабљеном Аркадијом Спарта је сада имала могућност да поврати нешто од свог старог утицаја. Са смањеном популацијом могла је мало да учини; било би потребно да следи општи пример и унајми плаћеничку војску; али, да то учини, била јој је потребна до врха пуна благајна. Због тога видимо Спарту, као и Атину, запослену преко мора, како учествују у немирима који су тих година потресали западни део Персијског царства и како помажу сатрапима и тиранима који су се побунили против Великог краља. Циљ Атине је била територија, а циљ Спарте био је новац. Док је Тимотеј настојао да придобије Самос, Агесилај је посетио Малу Азију и дао је све од себе да помогне Ариобарзану - ради злата. Након битке код Мантинеје поново је наступио у улози која се мало разликовала од улоге најамника у страној служби. Границе западне Азије од Хелеспонта до Нила захватила је побуна против Великог краља. Киров поход је био само први у низу побуна које су потресале Артаксерксову владавину. Видели смо како се Кипар побунио и како је био подјармљен, али Египат је још увек пркосио персијској моћи и његов успех је био лош пример сатрапима суседних земаља. Атински стратег Хабрија је помогао Египћанима да ојачају своју земљу одбрамбеним системима заснованим на научним принципима, али је позван натраг у Атину након Краљевог мира; следећи Атињанин кога затичемо у Египту бори се на супротној страни - најамник Ификрат, који даје добар стратешки предлог персијском заповеднику, али се овај тога


не придржава. Ускоро потом азијски сатрапи почињу да се буне прво у Кападокији, па у Фригији, затим редом у Јонији, Карији и Лидији и устанак се прош ирио на Феникију и Сирију. Направљен је план о сарадњи између сатрапа и египатског краља Таха, који је недавно ступио на престо и Спарта је одлучила да подржи ову коалицију. Атина је била уздржана, али Хабрија је поново отишао у Египат као добровољ ац16. На челу 1000 војника и у пратњи 30 Спартанаца као саветника Агесилај је запловио ка Нилу. Дознајемо да су ситан раст, кљаста нога и скромна одећа искусног старог војника оставили лош утисак у Египту; у сваком случају, није му било поверено врховно заповедништво у војсци, као што је очекивао. Када је прикупљено довољно војске, Тах је у пратњи Агесилаја и Хабрије кренуо у поход на Феникију да тамо ратује против Персијске војске; али, морали су да се готово одмах врате због устанка који је избио против Таха а предводио га је његов брат од стрица Нектанеб. Спартански краљ, који је мислио да га је Тах омаловажио, подржао је његовог супарника; Тах је побегао у Сусу и склопио је мир са персијским монархом. Тада се уздигао други ривал, али је био поражен захваљујући делотворној подршци коју је Нектанебу пружио Агесилај. Због ових борби око египатског престола у рату против Персије ништа није постигнуто и велика коалиција је претрпела неуспех. Ариобарзан из Фригије, Тимотејев пријатељ, је издат и разапет на крст; други сатрап је убијен; остали су се покорили свом краљу. До 358. године пре Христа западна Азија је у целости била под Артаксерксовом влашћу. Али, Спарта је из овог неуспешног пројекта добила оно што је стварно желела. Могла је да заштити своје достојанство изговором да је кренула у поход да казни персијског краља зато што је признао независност Месеније, али свако је знао да је њен мотив био да напуни своју касу. Нектанеб јој је поклонио 230 таланата за Агесилајеву подршку. То је била последња услуга Лакедемону коју је судбина наменила остарелом краљу. Покосила га је смрт - имао је осамдесет четири године - у Менелајевом пристаништу на путу за Кирену; његово балсамовано тело послали су кући у Спарту.

АЈесилај у Eiuпт у 361. iogune пре Христа

Агесилајева смрт у зиму, 361-0. iogune пре Христа

16 Постоји ф рагментарни запис о једном египатском посланству које је у Атину упутио Тахос, натппс у Hicks & Hill, G H I 2, 121; постоји такође натпис на вотивном споменику неком египатском богу, у близини Мемфиса, који садржи пет атинских имена, а са њ има по једно са острва Н исира, из Беотије, из Кирене, из Каријанде у Карији и из Коринта. О ни би могли бити најамници који су служили под командом Хабрије, натпис у Hicks & Hill, G H I2 122. Страбон (760, 803) узгредно спомиње Xa(3piou X<*Pa Š и Xa(3piou у Делти, места названа по атинском заповеднику.

669


Премда ни у ком случају није био великан, премда није био истог ранга као Лисандар - Агесилај је током четрдесет година био истакнута фигура у Хелади. Има нечег сетног у његовој каријери. Могао је запамтиги избијања Пелопонеског рата; био је очевидац тријумфа Спарте и водио је њену политику великим делом током њене тридесетогодишње супремације; а затим је, као старац, заједно са њом био понижен. Започео је каријеру сањајући о освајању Персије; приморан је био да се одрекне таквих снова и свој жар је претворио у огорчену мржњу према једном хеленском граду. Трагично је видети га у осамдесет трећој години како још једном одлази у рат против Персије, сада не да осваја територију или славу, већ да на било који начин својој осиромашеној земљи заради новац.

X V иоГлавље

Империја Сиракузе и њена борба против Картагине Видели смо како је рат у Хелади, у својој последњој фази после краха атинског похода на Сицилију, престао да буде само унутрашња борба између хеленских држава и како је постао део већег сукоба између хеленског и варварског света. Сада треба да видимо како се сукоб хеленског света против варвара истовремено распламсао и на западу. Стварно је необично то што су ове две епизоде у великом конфликту између Азије и Европе у петом веку пре Христа имале паралелан, премда свој одвојен ток. Победа код Химере, која је одбила од Сицилије картагинског нападача, извојевана је у истој години када је одбијен персијски завојевач од Хеладе. Након ових тријумфа хеленства и Персија и Картагина дуго су остале неактивне, оставивши грчке градове истока и запада да живе неометано у међусобном рату или миру. Тек када су се највећи град источне и највећи град западне Хеладе сукобили и у конфликту један другог исцрпли, варвари су уочили згодну прилику и постигли су да се у хеленском свету њихов глас поново слуша. Сицилија са изнуреном Сиракузом, егејски простор са изнуреном Атином, мамили су подједнако Картагину и Персију да покушају да прошире своје границе на рачун Хелена.

Парапеле између борбе Грка на западу против Карттине и Грка на истоку против Персије

1. Картагињани разарају Селинунт и Химеру Пошто је Сиракуза успела да сузбије и потпуно постиди Атину, могло је изгледати да ће вероватно успети да успостави превласт на Сицилији. Сиракужанима је први задатак био да покоре Катану и Наксос; пошто то учине, остали градови заједно са богатим Акрагантом, неће моћи да им се одупру. О ваква очекивања осујетила је интервенција страног непријатеља. Али, иако победа Сиракузе над Атином није довела до превласти Сиракузе, као што је победа Атине над Персијом довела до атинске империје, њу је пропратио, као и у случају Атине, даљи помак у развоју демократије. Да је Хермократ са својим пређашњим утицајем остао у Сиракузи, до промене у том правцу не би дошло. Али, њега су наименовали за

Резулшаши победе Сиракузе

Помак у развоју демократије

671


Диокле:

toeioee реформе

Наводни повод и узрок рат а са Карташном

410. Јодине ире Христа

672

команданта савезничке флоте коју је Сиракуза послала у Егејско море у помоћ Спарти; пошто је отишао, демократско расположење грађана изазвано њиховим недавним успесима, нашло је свог одушка у декрету којим је објављено Хермократово смењивање с положаја и протеривање. То је учинио његов политички противник Диокле, радикални демократа. Диокле је добио име по законодавцу из далеке прошлости - припадао је истој класи и времену као Харонда и Залеук - који је саставио законе на којима се темељило сиракужко друштвено уређење. Случајна подударност имена довела је у каснијем периоду до забуне, па налазимо позније писце како приписују демократском реформатору који се сада истакао законодавство Диокла из ранијег времена. За своје популарне мере Диокле је позајмио идеје од непријатеља кога је његова земља управо победила. Прихватио је од Атињана праксу да се магистрати бирају коцком. До тада су стратези били и председници народне Скупштине и имали су неограничену моћ да је распусте према свом нахођењу. Изгледа да је Диокле стратезима одузео ову политичку функцију и да је новим мах'истратима дао да председавају скупштином, али са знатно мањим овлашћењима. Председници су, како ћемо ускоро видети, могли само да оглобе говорника који се не придржава утврђених правила понашања на заседању; нису могли да га ућуткају или да прекину скупштинско заседање. Такав је био положај највећег града на Сицилији - потпуно развијена демократија, али без најважнијег грађанина коме је више од свих других С иракуза дуговала избављење од опасности - када је по други пут острво било изложено картагинском нападу. Повод за рат био је сличан оном који је изазвао и атинску инвазију - раздор између Селинунта и Сегесте потекао од неких спорних поља на заједничкој међи. У оба случаја свађа између два града представљала је повод, а не стварни узрок за избијање рата. Као што је Атина помислила да је дошло време да прош ири своју империју на запад, тако је и Картагина закључила да је свануо дан када ће поново потврдити своју моћ на Сицилији; било је људи који нису дозволили да избледи сећање на понижење доживљено код Химере седамдесет година пре тога и чезнули су за накнадном осветом. Сегеста, која сада није имала Атину да је заштити, уступила је спорне територије; али, Селинунт је наставио да поставља даље захтеве и град Елима се обратио за помоћ Картагини. Један од два суфета, или судија, у републици, био је Ханибал, унук Хамилкара, убијеног код Химере. Жеља за дуго одлаганом осветом владала је Ханибалом, који је у то време био скоро старац; под Ханибаловим

И м п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Карт аги не

утицајем аристократско веће Картагине је пристало да прихвати понуду Сегесте да се потчини Картагињанима ако јој упуте помоћ. Спремили су поход грандиозних размера и наименовали су Ханибала за команданта. Опремили су шездесет ратних бродова и велики конвој транспортера са великим контигентима пешадије и коњице1. Није било предвиђено да флота учествује у офанзивним операцијама; била је стационирана код Мотије ради заштите феничког дела Сицилије и као осигурање у случају пораза. Војска се искрцала у Лилибеју и упутила се право у Селинунт. Колико је сећање становника досезало у прошлост, тај град никада раније није био под опсадом; то што град није био нападан, учврстило је међу грађанима осећање сигурности и они су запоставили утврђења. Селинунћани су дуже од две генерације градили храм огромних димензија Аполону, или можда Зевсу Олимпском, кад су били суочени са великом претњом из Картагине. Кућа бога никада није била довршена; од „гигантских стубова", којима је намена била да држе масивни кров, неки још стоје на својим местима на источном брегу, али велике добоше и капителе других стубова треба тражити неколико километара даље, у каменоломима где су били клесани; ту су их оставили када је стигао картагински рушитељ2. Нису имали времена да ваљано поправе бедеме тврђаве, на средишњем брду. Ханибал је опколио Селинунт и убрзо су изврш или пробој у град; али, то место још девет дана није пало у руке непријатељу захваљујући жилавом отпору који су становници пружали у тесним сокацима. Братски градови Грка на Сицилији нису сместа прискочили у помоћ; Сиракуза је обећала да ће помоћи; послала је војску под заповедништвом Диокла, који је стигао прекасно. Селинунт је био први хеленски град на Сицилији који су варавари јуришом освојили и опљачкали; међутим, неће бити и последњи. Варвари су становништво немилосрдно поклали; само су неке жене са децом, које су прибегле жртвеницима у храмовима, поштедели (не из неког поштовања светих места) и одвели у ропство. Мушкарци који су успели да се спасу нриликом освајања побегли су у Акрагант. Тако је пао Селинунт након свог кратког постојања од око два и по века.

Напад КартаГињана 409. Године пре Христа Опсада Селинунта

Разарање Селинунта

1 Према Диодору (III 54, 1) било је 1 500 транспортних бродова. Величина Ханибалове војне силе износила је „према Е фору 200000 пеш ака и 4000 коњаника; према Тимеју не много више од 100000“ Као што смо видели, уз неколико изузетака, сви наш и извори за грчку историју су непоуздани када се баве великим бројкама. 2 Већина археолога који су проучавали ову грађевину верују да је рад на храму био прекинут око 470. године пре Христа. 673


Х анибал као освет ник

Ханибал је сада завршио задатак који му је поверила Картагина; али требало је да изврши и онај задатак који је сам себи наменио. Прави његов мотив за преузимање дужности, да ратује за државу против Селинунта, био је да изврши своју приватну обавезу, да освети свог претка. Против Селинунта није гајио никакву личну мржњу и стога није извршио већа разарања од онога што је налагала војничка пракса. Грађевине на западном брду, где се Ханибал утаборио, биле су тешко оштећене; али храмове на акрополи и на источном брду није оштетила Ханибалова војска, него оштећењу услед земљ отреса који је погодио ову област. Град коме се сада окренуо имаће другачију судбину. У Селинунту је Ханибал наступао само као картагински војсковођа; у Химери је био Хамилкаров унук.

Оисада Химере

Ханибал је намеравао да освоји Химеру само својом копненом војском; управо због одсуства картагинске флоте Ханибалова опсада Химере разликује се од Хамилкарове. Грци на Сицилији су се сада активирали; страшна судбина једног од њихових главних градова пробудила им је свест о личној опасности. Поморска сила која је помагала Спарти у Егејском мору одавно је била позвана натраг; копнена сила од 5 000 грчких војника са Сицилије, укључујући 3 000 Сиракужана под командом Диокла, пристигла је у помоћ Химери. Овај је град имао времена да се припреми за опасност коју је очекивао. Али, опсађивачи су поткопавањем направили рупу у бедему; иако су бранитељи одбили Картагињане и извели успешан јуриш из града, изгледи за Химеру су били слаби. Када се пред градом појавила флота од 25 бродова који су се вратили из Егејског мора, Ханибал се из те ситуације спасао ратном варком. Пустио је гласине да му је намера да удари на Сиракузу и да је неспремну заузме. Потпуно заваран Диокле је решио да се врати кући и да са собом поведе грађане Химере, оставивши опустели град његовој судбини. Наговорио је половину становништва да се укрца на бродове; бродови ће се, чим искрцају своје пугнике на сигурно тло у Месани, вратити по остале грађане. Диокле је са својом војском отишао у журби, не сачекавши да од Ханибала затражи тела погинулих у бици изван бедема; због овог пропуста био је тешко оптужен. Када је видео да му је половина плена умакла, Ханибал је јаче стегао обруч опсаде решен да исфорсира улазак у град пре повратка бродова. Трећега дана Химерани су утледали флоту која се враћала. Учинило се да ће се Ханибалова освета изјаловити. Али, пре но што су бродови могли доћи до пристаништа, Ханибалови хиспански војници су провалили кроз рупу у бедему и град је пао осветнику у шаке. На месту где је према легенди Хамилкар принео завичајним боговима

Tpehu дан опсаде

674

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Карт агине

свој живот као жртву, одржан је свечани обред; 3000 војника, који су преживели први свеопшти покољ, били су принети уз мучење на жртву Хамилкаровој сени. Химера, град који је Хамилкара увредио, збрисан је са лица земље; место на коме се налазио постало је непрепознатљиво. Обавивши своју дужност према отаџбини и боговима, Ханибал се тријумфално вратио у Африку. Положај који је Картагина освојила на Сицилији овом једногодишњом акцијом и њена нова политичка активност на острву нашли су свог одраза на кованом новцу Сегесте и Панорма. Претварање Сегесте у поданички град Картагине огледа се у чињеници да је престала да кује свој новац. Али, Картагина је показала и да намерава да чвршће притегне себи потчињене феничке градове. Ови су градови, до тада под грчким утицајем, усвојили ковани новац хеленског типа са хеленским натписима. Сада је овај новац у Панорму повучен из оптицаја и замењен новцем, додуше хеленског типа, али са феничким натписом речју Ziz. Изгледа да је до промене дошло непосредно пре инвазије и она је имала карактеристику антихеленског покрета. Али, чудно је то што је Химера - град који ће бити једна од првих жртава нове политике најављене том новчаном реформом - напустила свој стари новац са типом петла и исковала нови са типом морског коња, према картагинском моделу из Панорма. Да ли треба да претпоставимо да је Химера, свесна опасности која јој прети, помислила да ће избећи опасност ако благовремено пријатељски приступи свом феничком суседу и да је овај новац био знак прокартагинске политике планиране да буде само привремена? Премда је Сиракуза настојала да учини нешто за Селинунт, а нешто је и учинила за Химеру, она није самосвесно иступила као бранигељ хеленства против нове агресивне политике Картагине. Било је намењено једном њеном грађанину да на своју одговорност отпочне ратовање против феничког душманина, у које Сиракуза није желела да се упусти. Изгнаник Хермократ, који се обогатио даровима сатрапа Фарнабаза, вратио се на Сицилију. Њ егов град је одбио да поништи пресуду којом је осуђен на прогонство зато што је човек његових политичких погледа и способности представљао претњу демократском уређењу. Хермократ је тада одлучио да заслужи опозив пресуде; чинио је изузетне услуге хеленској страни на Сицилији - поново освојивши грчку територију коју су Картагињани окупирали и пребацивши ратне операције на саму картагинску територију. Изградио је пет тријера, унајмио је 1 000 најамника и придружило му се 1000 избеглица из Химере. Са њима је отишао на месго где је некада био Селинунт и од тог је места направио

Промена у кованом новцу Химере

Хермократов поврат ак 408. iogune пре Христа

Његово ратовањ е прот ив фенинких ipagoea. Поновно запоседање Cenuнунт а

675


Хермократ у Химери 407. Њдине пре Христа

Шаље косиш м рт вих у Сиракузу

Он силом ула зи у Сиракузу и бива убијен

(Дионисије)

средиште „одбране хеленства“* од Картагињана. Поправио је утврђења акрополе на средишњем брду; остаци чврсто сазиданог бедема откривају, по капителима стубова околности у којима је бедем био сазидан. Смели подухват је имао успеха; Хермократова дружина је ускоро нарасла до 6000 бораца и био је у стању да опустоши територије Мотије и Панорма и да одбије снаге које су изашле да га пресретну. На исти је начин похарао територију Солунта и Сегесте која је сада била картагинска. Хермократови успеси имали су већи значај од реалне штете коју је нанео непријатељу. Учинио је оно што још није било учињено од доба Доријеја: провалио је у неприкосновени простор феничке Сицилије и тиме дао пример многим наредним војсковођама. Хермократ је највише настојао да поврати наклоност своје државе. Диокле и Хермократови политички противници још увек су били моћни у Сиракузи и могли су спречити да промена расположења изазвана његовим успесима добије неки практични ефекат. Због тога је он у настојању да умилостиви срца својих суграђана предузео нешто друго. Отишао је са војском до развалина Химере, покупио несахрањене кости Диоклових војника, које је Диокле оставио, и на колима их је послао у Сиракузу; он сам као изгнаник задржао се изван сиракужких граница. Очекивао је да ће окренути у своју корист пробуђена религијска осећања грађана и да ће их истовремено усмерити против свог супарника. Сиракужани су примили кости и Диокла су протерали, али га нису позвали натраг. Пошто није успео да их убеди делима и да себи обезбеди повратак, изгнаник је решио да то учини силом; многобројне његове присталице у Сиракузи охрабривали су га на то. Пустили су га са малом дружином у град кроз капију Ахрадине; сместио се на агори у суседству очекујући долазак остатка својих снага. Али, они су се задржали исувише дуго; народ је, дознавши да је Хермократ у граду, јурнуо на трг; Хермократова малобројна дружина је убрзо била савладана и Хермократ је убијен. У то време Сиракужане је покретало пре нагонско него искуством стечено страховање од тираниде; то страховање било је јаче од дивљења према Хермократу. Њ ихов инстинкт је био у праву: тиранида се приближавала, али није Хермократ био та личност. Сиракужани нису ни слутили да је њихов будући господар био непознати Хермократов следбеник рањен тога дана на агори: остао је жив иако су мислили да је мртав. ' У тексту се налази израз crusade, „крсташ ки поход“ чиме аутор подвлачи идеју водиљу Хермократовог ратовањ а - одбрану хеленства од безбож них варвара. П р и м . п р ев.

676

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Кар та гин е

2. Картагињани освајају Акрагант Хермократово приватно ратовање у западној Сицилији изазвало је, наравно, бес Картагињана. Размењена су посланства између Картагине и Сиракузе пошто је Картагина Сиракузу сматрала одговорном за поступке грађанина Сиракузе. Али, дипломатија је била чисто формална ствар; Картагина је одлучила да целу грчку Сицилију потчини својој власти. Припремила је други велики поход - велики попут оног, ако не и већи, који је за циљ имао Селинунт; у исто време предузела је необичан корак, оснивање колоније на тлу Сицилије. Да је Хермократ поживео, Химеру би делимично обновио попут Селинунта; али, рушитељи Химере сада су у њеном суседству утемељили град који је требало за заузме њено место. На брду повише „топлих купатила Нимфа“, о којима пева Пиндар, картагински насељеници саградили су свој град. Али, није било суђено да град одржи свој фенички карактер. Хелени којима је било допуштено да у њему бораве убрзо су га преобразили у хеленски град; Химерска Терма је сачувала сећања на Химеру, а становници су постали познати исто као Термејци или Химерани. Акрагант, град окренут према Картагини, био је први циљ напада агресора који су тада дошли да освоје и поробе целу грчку Сицилију. Након пораза који му је задала Сиракуза 445. године пре Христа Акрагант се уздржавао од свих оружаних сукоба на острву и у то време је досгигао врхунац благостања. Али, у миру и раскоши грађани су омекшали и, када је стигао дан искушења, Акрагант није био у стању да се одупре. До које су мере грађани Акраганта били спремни да трпе тегобе војничког живота, може се закључити по закону - који је био изгласан поводом предстојеће опасности - да нико из страже не сме у стражарским кулама имати више од једног душека, два јастука и једног покривача. То су била строга правила животног стила грађана Акраганта. Али, бар су поштовали, њима страну, спартанску дисциплину. Позвали су Дексипа, Спартанца који је тада био у Гели, да преузме руковођење одбраном и унајмили су одред најамника из Кампаније; могли су се ослонити на помоћ својих старих супарника Сиракужана, као и других хеленских градова који су били потпуно свесни да је пропаст Акраганта и њихова пропаст. А сам Акрагант се добро држао. Упркос својим навикама на удобност и своје старе праксе да се држи по страни, град је одбио примамљиву понуду нападача да ће га поштедети ако остане неутралан. Остао је веран хеленству; могао је остати равнодушан у борби између Дораца и Јоњана, али друго је било када су целу Хеладу на Сицилији угрозили Феничани.

Утемељење карт т инске колоније у Терми 407. ioguue пре Христа

Термиши

Прииреме А крш анш а

67 7


406. loguue пре Христа Опсада АкрГанта

Насии са иушем

Kyia; Ханибалова смрт

Војска сшиже у помоћ

Картагинска војска се поново налазила под командом Ханибала који је осетио да је сувише стар за ратовање и коме је помагао брат од стрица Химилкон. Фрагменти једног атинског декрета откривају да су у то време Картагињани послали посланике у Атину, што је представљало потпуно неочекивани развој ситуације; али, Атињани су били исувише заокупљени својим проблемима да би се поново уплитали у ратовање на Сицилији3. Ханибал је поставио свој главни табор на левој обали реке Хипсе југозападно од града; нешто војске је сместио у други мањи војни логор на источном брду преко реке Акраганта да дејствује против снага које стижу Хеленима у помоћ с истока. Напад је био усмерен ка делу западног бедема близу главне западне капије града. Али, терен, иако је ту био нижи, још је био за опсађиваче неподесан и Ханибал је решио да подигне огроман широк насип са кога би могли успешније да нападају бедеме. Рушећи гробнице из суседне некрополе обезбедиле су камен за градњу; али док су разваљивали Теронову гробницу, ударио је у њу гром и гатаре су дале савет да је ваља поштедети. Тада је у картагинском табору избила куга и покосила је и самог Ханибала. Картагињанима се учинило да су богови љути и да траже жртву; Химилкон је запалио ватру Молоху и принео је на жртву дечака. Тада је насип довршен, али више нису скрнавили гробове. Војска је већ стизала у помоћ Акраганту - 30000 пешака са 5 000 коњаника из Сиракузе, Геле и Камарине. Пошто су се приближили граду, пресреле су их снаге које су ради тога биле распоређене на источном брду; дошло је до битке, хеленска војска је извојевала победу и запосела мањи картагински логор. За то су време разбијени варвари бежали под окриље главног табора низ пут јужног градског бедема. Градом се проломио општи поклич да се изврши јуриш из града и посеку непријатељи; али, стратези нису послушали тај позив. Прилику су пропустили; нешто касније је народ, опхрван поривом јачим од воље стратега, појурио из града на источној капији да дочека своје победоносне савезнике. Уследио је необичан призор.

3 Све што се поуздано може закључити из два фрагмента декрета (натпис у ML 92), јесте да су картагински посланици стигли у Атину, да су били пријатељски дочекани и да су Атињани одлучили да упуте једно атинско посланство Ханибалу и Химилкону. Не зна се да ли се то збило пре или после победе код Аргинуских острва. Веровало се да је Алкибијад у своје грандиозне планове на западу уврстио и напад на Картагину, али када је он опозван, да је Н икија упутио Картагињанима пријатељски предлог за сарадњу, у нади да ће му помоћи (Тукидид, VI 88. 6).

678

Изван градских бедема одржано је бурно скупштинско заседање; оптуж или су акрагантске стратеге да нису изврш или своју дужност; када су покушали да се бране, експлодирао је бес у народу и каменовали су до смрти четворицу стратега. Изгледа да су сада заједно руководили одбраном Дексип у граду и Дафнеј, стратег сиракужких снага, изван града. Премда је непријатељски табор био одвећ јак да би га напали, Акрагант је имао добрих изгледа за успех. Картагинска је војска, поред тога што је била проређена од куге, сада још и гладовала; чинило се да ће сигурно глад и бунтовни војници убрзо принудити Химилкона да уклони опсаду града. Али, он је дознао да из Сиракузе стижу у Акрагант бродови за снабдевање; хитно је послао људе да позову картагинске бродове из Панорма и Мотије, испловио је на пучину са 40 тријера и пресекао је Акраганту снабдевање храном. То није само спасло његов лични положај, већ је преокренуло ситуацију. Сада је град под опсадом стала да мучи несташица хране и чим су залихе хране почеле да понестају, открила се слаба тачка у положају Акраганћана. Веровали су да им је неопходна помоћ најамничке војске, а најамници више нису хтели да служе када су се залихе хране потрошиле: Кампанце је лако било наговорити да пренесу своје услуге са Акраганта на Картагину. Међутим, то није било све. Завладало је широко уверење да Дексип - који је попут већине Спартанаца био на служби у иностранству, није могао да се одупре примању мита - наводно примио је 15 таланата од Химилкона и навео је савезнике, Грке са југа Италије и са Сицилије, да напусте Акрагант као брод који тоне. Ма какво да је било Дексипово понашање, кривица за ово дезертерство није била искључиво његова. Одбрана, која је одолевала осам месеци уз страну помоћ, сада је препуштена самим грађанима Акраганта. Одмах су показали да су другачијег кова но становници Селинунта. Пошто је њима завладало безнађе, одлучили су да спасу своје животе и да напусте свој град и своје богове. Оваква одлука, коју је донело становништво великог града, јединствена је у хеленској историји. Она није доликовала људима који су одбили Ханибалову понуду, али била је нешто што бисмо могли очекивати од људи који су побили своје стратеге. Кренули су ноћу, мушкарци, жене и деца неометани од стране непријатеља. Старци и болесници нису могли кренути на дуго путовање до Геле, где им је било уточиште, па су их оставили у граду; остало је још нешто мало људи који су више волели да умру у Акраганту него да живе у неком другом месту. Химилконова војска ушла је у град ујутро; пљачкала је град, убијајући сваког на ког се намерила, харајући и спаљујући храмове. Велика кућа Зевса

Грађани АкраГанта убијају своје стратеГе

Н ајамници и савезници напуш т ају А краш нт

Бексшво Акраганћана

679


406-5. Године пре Христа

Олимпског - највећи грчки храм у Европи - била је још недоврше на; Химилконова пљачка пресудила је да се никада не доврши. Али, Акрагант неће бити разорен као Селинунт; освајачи су му наменили да постане картагински град на картагинској Сицилији. Химилкон је град претворио у свој зимски логор; када гране пролеће, следећи циљ напада биће му Гела.

3. Дионисије осваја власт

Дионисије

Дионисије први пут јавно иступа; његова силовита хараша

Историчар Филист; напредовање тиранина: (1) Дионисије стратег

68о

Главна кривица за катастрофу Акраганта бачена је на сиракушке стратеге који су напустили град у критичном моменту. Одбеглим грађанима Акраганта није требало много времена да сиракужке стратеге прогласе одговорним за своје кукавичко бекство. У самој Сиракузи су осећали да ови стратези нису људи дорасли да се суоче са великом кризом у којој се сада нашла Сицилија и појавио се човек који је у кризи видео могућност да оствари личне амбиције. Био је то Дионисије, човек опскурног порекла, чиновник у државној служби. Био је присталица Хермократа крај кога је стајао у оном последњем кобном сукобу; био је рањен и остао је жив јер су мислили да је мртав. Недавно се истакао својом енергијом и јунаштвом пред бедемима Акраганта. Знао је да је демократска влада у његовом граду неспособна; знао је да се у садашњој опасности демократија може срушити и решио је да је сруши. Одржана је Скупштина у Сиракузи ради разматрања ситуације. Дионисије је устао и у ватреном говору оптужио је стратеге за издају; речи у говору су биле интониране да распире бес међу слушаоцима; траж ио је да сам народ устане и побије издајнике без суђења. Њ егова силовитост прекрш ила је утврђена правила скупштинске дебате; али председници нису имали моћи да га обуздају; наметнули су му глобу - једино средство које су имали на располагању - али, његов богати пријатељ, историчар Филист, иступио је пред Скупштину и платио глобу; затим је позвао говорника да настави, он ће платити глобу колико год је пута буду наметнули. Дионисије је своју оптужбу доказао. Стратези су били смењени, наименован је нови колегијум стратега међу којима је био и Дионисије. Ово је био тек први корак на путу који ће га довести до тираниде. Следећи његов успех био је то што је постигао да позову натраг Хермократове присталице осуђене на прогонство; ти стари страначки другови могли су му бити од користи у остваривању планова. Истовремено је настојао да дискредитује своје колеге; држао се сасвим по страни од њих и проширио је гласине да нису лојални Сиракузи. Ускоро је изашао са отвореном оптужбом; народ

И м п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

га је изабрао за стратега аутократора (јединог стратега са неограниченим војним овлашћењима) ради сузбијања непосредне опасности. Ова функција, коју су пре тога, како имамо разлога да верујемо, вршили Гелон и Хијерон није Дионисија стављала изнад закона; тај положај није био ни незаконит, премда би се изванредно могао упоредити са римском диктатуром. То је био друти корак ка тираниди. Следећи корак, као i u t o га је поучила историја - као у Писистратовом случају - био је да себи обезбеди телесну гарду. Скупштина у Сиракузи која је можда већ почела да се каје што је толику моћ дала у руке једном човеку, свакако не би одобрила такав инструмент тираниде. Али, Дионисије је био домишљат; схватио је да себи може обезбедити телесну гарду на неком другом месту. Наредио је сиракужкој војсци да крене у Леонтине, који су, да се подсетимо, сада били у власти Сиракузе. Утаборио се близу града и те ноћи се свуда проширио глас да је на стратега покушан атентат и да је морао да потражи прибежиште на акрополи. Следећег дана је одржано заседање скупштине, номинално скупштине сиракужких грађана, која је Дионисију, пошто је разоткрио намере својих душмана, изгласала телесну гарду од 600 наоружаних људи; њу је убрзо повећао до 1000 наоружаних људи и придобио је за себе и најамнике. То су била у „напредовању тиранина“ три корака који су Дионисија учинили владаром и господаром Сиракузе: његове интриге су му прво прибавиле положај стратега, затим јединог стратега са неограниченим војним овлашћењима и коначно телесну гарду. Сиракуза се против своје воље и збуњена са видном жалошћу повиновала, али град је притискао двосгруки страх од најамника и од Картагињана. Наравно, демократија званично није била срушена; Дионисије није заузимао положај који се косио са уставом. Ствари су се развијале као у Атини под влашћу Писистрата: Скупштина је заседала, доносила је декрете и бирала је магистрате. Оправдање за Дионисијеву моћ може се наћи у потреби за способним командантом који би се супротставио Картагини и његове присталице су га представиле као новог Гелона. Међутим, иако ће наредних година Дионисије потврдити своју способност међу главним борцима хеленске Сицилије против картагинске моћи, његово вођство у овој кризи није испунило очекивања људи којима је пало на ум да га упореде са херојем Химере. Картагињани су се већ били утаборили код Геле. Прво им је било да уклоне бронзану Аполонову статуу величине колоса која је стајала на брду западно од града, упртог погледа преко мора. Гељани су храбро и полетно бранили своје бедеме; када је Дионисије стигао са великом војском Хелена са југа Италије и са Сицилије и са флотом од 50 бродова да се за-

(2) Дионисије агратгјуб^; avTOKpaTc;p;

(3) добија шелесну iapgy

Демократско уређење се формапно наставља Опсада Геле 405. iogune пре Христа

68i


План за напад у садејству копнених снага и морнарице

Чудно Д ионисијево понаш ање

Евакуација Геле и Камарине

Сумња у Дионисијево поштење

Побуна коњаника

Дионисије јуши побуну; Етна

Дионисијева полит ика

682

једно са њима бори, учинило се да ће Гела избећи несрећну судбину Акраганта. Направљен је одличан план напада, у садејству копнених снага и морнарице, на картагински табор који се налазио на западној страни града. План је пропао због неусклађеног садејства. Хелени са Сицилије који су требали да нападну источну страну табора стигли су касно на положај; затекли су непријатеља, који је већ одбио напад Хелена из Италије и флоте на јужној и западној страни, спремног да им се снажно супротстави. Ова промена плана тешко да је била само груба грешка. Дионисије је са својим најамницима преузео да изађе из града кроз западну капију Геле и да нападом растера опсађиваче, док остатак његове војске напада непријатељски табор. Изгледа, међутим, да Дионисије није учествовао у борби и то је правдао отежаним кретањем приликом проласка кроз град од источне до западне капије. Вероватно нећемо бити неправедни према Дионисију ако закључимо да Хелени са Сицилије због његових грешака у стратегији нису могли да синхронизују своју акцију са онима из Италије. Акција коју је предузео након пораза открива да је био малодушан у борби. На већу одржаном у уском кругу, као што је то урадио и Диокле у Химери, одлучио је да треба дићи руке од одбране и да треба све становниш тво Геле евакуисати. За време прве ноћне страже послао је напоље из града масу грађана и сам је за њом кренуо у поноћ. Пут у Сиракузу водио га је поред Камарине; и овде је Дионисије наредио да сав народ напусти своје домове. Пут у Сиракузу закрчиле су масе беспомоћних избеглица из ова два града. Владало је мишљење да су ови чудни Дионисијеви поступци били последица тајног дослуху са варварима; да им је планирано препустио Гелу која је могла да се одбрани, Камарину која још није била ни нападнута. Савезници, Хелени из јужне Италије, нису испољили само своје гнушање, већ и уверење да је рат практично завршен пошто су се одмах упутули кући. Коњаници из Сиракузе искористили су прилику за очајнички покушај да свргну новог тиранина. Хитно су одјездили у Сиракузу, опљачкали су Дионисијеву кућу и малтретирали му жену, иако је била Хермократова кћи. Када је Дионисије сазнао за ово, похитао је у Сиракузу са малом војском. Дошао ј е на капију Ахрадине ноћу; пошто му нису дозволили да уђе у град, спалио је капију ватром од трске донете из оближње мочваре. На агори је лако савладао шачицу противника; остатак је побегао у град Етну која је сада постала „у лепшој варијанти оно што је Елеусина била за Атину након збацивања Тридесеторице“. Што се тиче оптужби да је сиракужки тиранин био у тајном дослуху са Картагином, против њега има јаких доказа; догађаји су,

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Карт агине

наиме, у било ком другом контексту несхватљиви. Али, то је била тек привремена нелојалност хеленској страни и Европи, за које ће он у будућности извршити значајна дела. Најважнији његов мотив био је егоистичан мотив тиранина. Потребно му је било време да учврсти темеље своје, још увек несигурне, власти у Сиракузи и оценио је да би имао снажну подршку ако република Картагина призна његову власт. Прокартагински политички став господара Сиракузе није био ништа неморалнији од медизма спартанских ефора, којима је Дионисије био пандан на западу. М ировни споразум о коме су се сада договорили Химилкон и Дионисије скициран је на темељу uti possidetis*. Свака страна је задржала поседе које је стварно држала у том тренутку. Сиракуза је признала Картагину за господара свих грчких градова на северној и јужној обали острва, као и сиканских заједница. Сви - Акрагант, оно што је преостало од Селинунта, Гела и Камарина убудуће ће бити под картагинском доминацијом; на северној обали Картагина је проширила своју границу да би укључила територију Химере где је успоставила своју прву колонију. Али, сви ови градови неће бити у истом односу према свом господару. Акрагант и Селинунт, као Терма, били су у правом смислу речи потчињени, а Гела и Камарина биће једини градови који плаћају допринос и немају бедеме. Градови Елима нису били споменути у споразуму, али видели смо како је Сегеста по својој вољи постала поданица Картагине и нема места сумњи да је Ерик био натеран да прихвати исти положај. Услови мировног споразума предвидели су аутономију осталим сикелским заједницама на Сицилији и граду М есани. Али, споразум је предвидео и аутономију Леонтина и то је била тачка у којој је споразум одступио од основе uti possidetis, будући да су Леонтини били град у власти Сиракузе. То је очито била одредба коју је Химилкон изнудио од Дионисија с намером да за Сиракузу она буде извор трзавица. С друге стране, као противуступак, није било помена о зависности Накса” или Катане, тако да би Сиракуза слободно могла да се обрачуна са својим старим непријатељима, без бојазни да ће прекршити мировни споразум. Такав је био нови распоред снага на карти Сицилије након другог картагинског напада. Узгредна последица те инвазије било је то што је Дионисије постао тиранин Сиракузе. Овај догађај је омогућио Химилкону да брже и лакше заврши свој задатак но што је очекивао; није могао предвидети да ће као крајњи резултат уследити пропаст његовог дела.

М ировни споразум између КартаГине и Дионисија 405. loдине пре Христа

КаршаГинска Сицилија

Поданици и они који плаћају допринос

Независне државе: положај Леонтина

‘ „Као што поседујеге“, латинска правна формула. П р и м . прев. " Мисли се на град Наксос на Сицилији. П р и м . пр ев.

683


Клаузула јемсш ва

Картагињани су гарантовали да ће подржати владавину Дионисија, који ће се убрзо показати као један од њихових најмоћнијих непријатеља. За Дионисија је, наиме, ово јемство, „Сиракужани ће бити подложни Дионисију", била најважнија клаузула уговора - неки претпостављају да је то била тајна клаузула. Ради овог признавања и имплицитног обећања помоћи, Дионисије је савио леђа до саме издаје хеленства на Сицилији. Видећемо како се искупио за овај бескрупулозни акт личне користи створивши најмоћнију хеленску државу у Европи свога доба.

4. Прве године Дионисијеве владавине

М оћан положај Сиракузе

Дионисијева државнинка веш т ина и тајна његове gyie владавине

684

Током пола века након пада Атине изгледало је могуће да ће о судбини Европе одлучивати хеленски град у западном Медитерану. Под својим новим господаром Дионисијем, Сиракуза је постала велика сила, већа од сваке која се пре тога уздигла у Европи. По снази и подручју своје власти, по утицају и добрим изгледима за будућности она је надмашила све градове у старој постојбини; посматрајући обалу Медитерана у целини, Сиракуза се јасно истиче као водећа европска сила. Хеленске државе којима је персијски краљ даровао свој М ир биле су сада са обе стране изложене двема моћним силама; пророк у политици би могао пасти у искушење да предскаже како ће заједницама у матичној Хелади бити суђено да пропадну између монархија Сусе и Сиракузе, које су угрозиле њихову слободу на истоку и на западу. Они који су пали у искушење да крадомице завире у будућност, претпоставили би да ће последњи ратни обрачун са Персијом чекати освајача са Сицилије; он би једнога дана могао проширити своју власт на Хеладу на истоку и егејски простор и сукобити се, као аутократор Европе, са аутократором Азије. Премда се ово неће обистинити, премда је експанзија Сицилије била пресечена и премда се сила која ће покорити Азију уздигла на границама матичне Хеладе, ипак ћемо видети да је по много чему Дионисијева монархија бацила у засенак монархију Филипа и Александра. Управо на Сицилији, а не у матичној Хелади, опажамо прве знаке нове епохе у којој ће велике државе заузети места малих, а монархија ће заменити институције слободе. Дионисијева тиранида трајала је тридесет осам година, односно до краја његовог живота. Све то време одржавана је присилом; све то време у њој је био нарушен устав и преовладало је насиље над слободом народа. Уставне форме су још биле задржане; народ се још увек окупљао и гласао у Скупштини; Дионисије је био би-

И м п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Карт агине

ран или сваке године, или је трајно био наименован као стратег са апсолутним овлашћењима. Али, све је то била чиста форма; његов положај је био чињеница која се не помиње у Уставу и која је Усгав обесмислила. Под притиском, а не по слободној вољи, маса грађана му се инертно покоравала; телесна гарда састављена од страних најамника била је потпора његове власти. Грађани су покушали више но једном да збаце јарам, али његова препреденост и енергичност савладали су и најодлучније напоре његових противника. Ипак, изузетна вештина не би Дионисију помогла више од његових копљаника вазда на домету његовог гласа да прошири своју незакониту владавину до обима који до сада није достигло скоро ниједно тиранско краљевство, да он није открио и примио срцу оно, што би се могло назвати тајном тираниде. Премда је чинио свирепа и угњетачка дела ради политичке користи, никада није повредио људе да би угодио сопственим жељама. Брижљиво је избегавао сва она бахата понашања у приватном кругу која су тираниде изнеле на тако лош глас. Многи тирани су страдали од руку повређених очева или љубавника, које је обешчашћење њихових најближих или љубљених подстакло да се освете по цену сопствених живота. Дионисије је избегао ове гршке; његови злочини и његови непријатељи били су у сфери политике. Када је његов син завео удату жену, смотрени тиранин га је прекорио: „Добро ти дође да ме кориш“ рекао је младић, „ти ниси имао тиранина за оца.“ „А ако ти наставиш то да чиниш“ одговорио му је Дионисије, „нећеш имати сина за тиранина“. Ово знаменито Дионисијево обуздавање у приватном ж ивоту било је можда главни узрок његове дуге тираниде; осим општег патриотског мотива људе нису заболеле личне неправде које би их подстакле да му раде о глави. Али, поред ове смотрености која је његову владавину чинила подношљивом, његови спољни успеси имали су значаја, наиме и више пута Сиракуза је увидела да је његова власт била неопходна ради одбране од непријатеља. Видећемо да је Дионисије био потпуно свестан да у прилог његове личне безбедности иде то што постоје непријатељи од којих је Сиракузи потребан заштитник. Новом тиранину била је прва брига да се настани у тврђави. Као што смо видели, акропола Сиракузе није била, као код других градова, брдо, већ острво Ортигија; а управо је од Острва Дионисије направио своје утврђење. На северној страни земљоуза подигао је зид са малим кулама да би на тај начин преградом оделио Острво од копна; сазидао је и две тврђаве, једну близу земљоуза, ако не и на њему, и другу на јужном крају острва. Ко год би из Ахрадине улазио на Острво, морао је да прође кроз пет узастопних капија; никоме

Ушврђивање Острва

685


Побуна ирош ив Дионисија

Oitcaga Сиракузе 403. Године пре Христа

Побуна је уЈушена уз помоћ Кампанаца

686

није било дозвољено да борави у острвском утврђењу осим особама које је Дионисије сматрао личним пријатељима и присталицама. План утврђења је обухватао и Малу луку која је под Дионисијем са својим новим доковима за бродове постала главни арсенал сиракужке поморске силе. Улаз у ову луку био је потпуно затворен молом, бродови су улазили и излазили кроз пролаз, тек толико широк да пропусти један брод. Осим бедемима од камена, Дионисије је свој положај учврстио тим што је поделио богате награде пријатељима и плаћеницима да појача њихову оданост и створио класу нових грађана из редова ослобођених робова. Конфискована имања његових непријатеља обезбедила су му средства за спровођење обе политичке мере. Није дуго потрајало, а ситуација га је натерала да стави на пробу бедеме свога утврђења и оданост својих следбеника. Најповољнија прилика за неки покушај свргавања тиранина била је када је сиракушка војска била на ратишту. Грађане са оружјем у шакама и сврстане у бојне редове реч патриоте могла је лакше да загреје за акцију него када су код куће били заокупљени мирнодопским пословима. Дионисије је из Сиракузе повео војску против Хербеса, једног од сикелских градова. Од уста до уста прострујале су бунтовне речи и незадовољни грађани су убили једног од тиранинових официра који их је испсовао. Тада је гласно и необуздано избила побуна. Дионисије је похитао у Сиракузу и затворио се у свом упоришту; за њим су кренули побуњени грађани и опсели су свој град. Послали су поруке у Месану и у Регион, молећи те градове да им помогну да врате своју слободу; као одговор им је стигло у помоћ 80 тријера. Са мора и копна тако су чврсто стегли Дионисија у његовом острвском утврђењу, да се чинило да се налази у безнадежној ситуацији; неки од његових најамника су прешли код непријатеља. Дионисије је сазвао веће од својих најпоузданијих пријатеља. Једни су му нудили да утекне на брзом коњу; друти су му саветовали да остане док га не истерају. Хелорид се послужио реченицом која је постала славна: „Владарска моћ је леп мртвачки покров“. Дионисије је послушао савет оних који су му рекли да остане, али је прибегао лукавству које је преко свих очекивања било успешно. Започео је преговоре са својим опсађивачима и замолио за дозволу да са својом имовином напусти Сиракузу. Радо су пристали на предлог, ставили су му на располагање пет тријера и били су тако уверени у његову искреност да су отпустили ескадрон коњице који им је стигао из Етне као помоћ. Али, у међувремену Дионисије је послао тајну поруку најамницима из Кампаније у служби Картагине које Је Химилкон оставио негде на Сицилији. Најамници, њих 1200, добили су дозво-

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

лу да притекну у помоћ тиранину, чију је власт Картагина признала и за њу гарантовала недавним мировним споразумом. Верујући да се борба окончала, половина побуњеника је напустила опсаду и били су у потпуном расулу; Кампанци су заузели брдо Епиполу без отпора; Дионисије је из града извршио јуриш и убедљиво је, премда без много проливене крви, поразио побуњенике у суседству позоришта - у оном делу града који се, сада први пут јавља под називом Неаполис. Дионисије је своју победу искористио милосрдно. Многи побуњеници су побегли у Етну одбивши да се врате у Сиракузу; они који су се вратили били су примљени добронамерно и без икакве казне. Што се тиче Кампанаца, којима је Дионисије дуговао спасење, они се нису вратили у службу Картагине; створили су себи ново боравиште на западу Сицилије у сиканском граду Ентели. Наговорили су становнике да их прихвате за нове грађане; једне ноћи су устали против њих, побили све мушкарце и оженили се њиховим женама. Тако је настала прва италска несеобина на тлу Сицилије. Када је избила побуна, знамо да је Дионисије смерао да нападне неки сикелски град. Први корак у експанзији сиракужке моћи, којој је тиранинова амбиција тежила, био је покоравање хеленских градова на источној обали острва и покоравање сикелских градова у њиховом суседству. Сикелски градови су све више попримали хеленска обележја и Дионисијева владавина представља период напретка у њиховој хеленизацији. Имамо летимичан увид у политичке партије које се боре у сикелским и хеленским градовима и видимо где градом Хеном влада тиранин са грчким именом. Напад на Сикеле стварно је био кршење мировног уговора са Картагином; али, тренутно Дионисије није постигао успех који би Картагину обавезао на интервенцију. Он је додуше ушао у Хену, али само да свргне локалног тиранина и да мештане остави да уживају у својој слободи; напао је Хербиту, али напад му није уродио успехом. Са хеленским градовима који су му стајали на путу био је успешнији. Освојио је прво Етну, прибежиште избеглица и незадовољника из Сиракузе; ове опасне непријатеље је растерао. Тада се окренуо против два јонска града, против Катане и Накса. Страхујући од једног таквог напада, Катана се осигурала склопивши савез са бившим сиракужким вазалом, Леонтином. Једини извор који сведочи о овом савезу јесте диван мали сребрни новчић, са представом Аполонове главе овенчане ловоровим венцем и са именима два града - само један новчић из емисије исковане у спомен савеза. Али подршка Леонтина била је узалудна. И Катана и Наксос освојени су златом, а не мачем; издајници су отворили капије дорском тиранину.

Ентепа прва ит алска насеобина на Сицилији. Дионисијеви планови у поГледу Сикела

Е ш н а је освојена

Савез Катане и Л еонт ина 404. Године пре Христа

Катана и Наксос су освојени на превару

687


Судбина Кашане и Накса

(Неаиолис код Накса)

Враћање Пеоншина

Ушврђивање Епиполе

688

По начину како је третирао ове градове, Дионисије се показао у најгорој светлости. Сви становници Накса и Катане били су продати као робље на сиракужкој пијаци. Катана је предата кампанским најамницима да у њој бораве; тако је Катана постала други град Италика на Сицилији. А град Наксос, најдревнији од свих грчких градова на Сицилији, није био предат странцима да у њему пребивају; разорили су бедеме и куће и територију Накса су разделили Сикелима, потомцима првобитних власника; мало насеље у близини древног градишта једва је очувало сећање на име уништеног града. Дионисије је био један од најспособнијих бораца хеленске Сицилије против Феничана; па ипак, овде се јавља у улози рушитеља који хеленској цивилизацији задаје ударце какве бисмо очекивали само од феничког непријатеља. Сасвим је извесно да је свирепа судбина коју је одмерио овим градовима била смишљена да послужи сврси јер Дионисије никада из обести није прибегавао суровости. Можемо наслутити која је то сврха била. Освајање Накса и Катане за господара Сиракузе било је знатно мање важно од враћања Леонтина. Најважнији циљ од свих других у очима сиракушког владара био је поновно освајање тог изгубљеног сиракушког поседа. Дионисије је већ упутио Леонтињанима захтев, без успеха, да се предају и можда је очекивао да ће опсада града бити дуга и мучна. Када је досудио пропаст Наксу и Катани, управо је држао Леонтине под опсадом најефикаснијим ратним справама; када је стигао са војском и када је позвао Леонтињане да пређу у Сиракузу и постану његови поданици са правом сиракужких грађана, без предомишљања су изабрали ову немилу промену уместо ризика да прођу још и горе од становништва Катане и Накса. Ако прелетимо погледом преко Сицилије тога времена, бићемо запрепашћени открићем да од свих градова хеленске Сицилије, који су имали суверену власт у време атинске инвазије, сада више нема ниједне независне заједнице осим саме Сиракузе, са изузетком Месане која је као стражар још увек чувала свој мореуз. Све су их у својим освајањима разделили између себе Картагињани и Дионисије. Враћање територије Леонтина био је успех који је вероватно подједнако обрадовао и Сиракуж ане и њиховог господара. То је стварно био отворен изазов Картагини, пошто је споразум гарантовао Леонтињанима независност. Али, Дионисије је знао да мора доћи до рата са Картагином и веома је желео да до њега брзо дође. Одлучио је да Сиракузу припреми за одбрану од свих непријатеља који би на њу насрнули и након тога га затичемо ангажованог у утврђивању града у грандиозним размерама. Утврђивање Остр-

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р от и в Картагин е

ва било је намењено углавном његовој личној безбедности против домаћих непријатеља; грађевински радови које је сада започео намењени су били безбедности града, а не тиранина. Атинска опсада Сиракузе му је дала поуке које је добро запамтио. Научио је да се никако не сме дозволити непријатељу да се домогне доминантног положаја на висовима Еииполе; стога она треба да постане део града Сиракузе, обухваћен линијом сиракужког бедема4. Научио је и да западни угао Еуријала има пресудни значај и да је неопходно да се на том месту, које су назвали „кључ Епиполе и целе Сиракузе" сазида чврсто утврђење. За невероватно кратко време те бедеме је сазидало 60000 грађана под надзором самог Дионисија. Изгледало је као да је код грађана пробудио амбицију да од свог града створе најчвршће утврђење у целом хеленском свету. Северни бедем од Тихе до Еуријала, у другом нешто мање од два километра, завршили су за двадесет дана. Упечатљиве рушевине масивног утврђења Еуријала, са његовим необичним подземним одајама, стварно су споменик тиранинове владавине; али, оне су и више од тога: оне су споменик хеленске Сиракузе у периоду њене највеће моћи - када је за тренутак постала најмоћнија сила у Европи. Није била ситница извести до краја овај енорман систем утврђења који је од Сиракузе створио најпространији хеленски град, али Дионисије је испољио своју недостижну енергију и довитљивост припремивши град и за офанзивно и за дефанзивно ратовање. У војним новотаријама он је претеча великих Македонаца и зачетник метода којима су се они служили. Први је смислио и примером показао како хетерогени делови војне силе - копнена војска и морнарица, пешадија и коњица, тешко наоружани и лако наоружани војници - могу тесно да сарађују да би деловали као јединствено тело. Први је увео у употребу катапулт, који су изумели његови механичари; ако катапулт и није генерално преокренуо начин ратовања, као што је то учинило откриће барутног праха, ипак је довео до револуционарних промена код опсада градова и представљао је нови елемент војних операција. Справа која лансира каменицу од око 100 или 150 kg на удаљеност од два и више километра била је крајње опасна за војнике у збијеном борбеном поретку. У ратовању на мору приписивали су му изум ратних лађа са четири и пет

Дионисијева побољшања у нанину ратовања

4 О сновни Дионисијев циљ није био да проширује настањени простор, већ да непријатељу онемогући приступ до висова и да својој великој војсци нађе безбедан положај за таборовање.

689


редова весала, али то није сигурно5. Веома је повећао флоту која је изгледа бројала око 300 ратних бродова.

5. Први Дионисијев рат са Картагињанима Први ра т са Карт аш њанима 398-7. loguue пре Христа

Опсада М отије

М ол

(Уаоредите мол Алексанара ве.чико! код Tupa на стр 809-810)

Пошто је завршио припреме, Дионисије је кренуо да изврши оно што ниједан грчки вођа на Сицилији није учинио пре њега. Није само кренуо да ослободи хеленске градове од феничке власти, већ и да освоји и саме феничке насобине на Сицилији. Док је наступао дуж јужних обала клицали су му као ослободиоцу хеленске заједнице подређене Картагини, оба града Гела и Камарина који су плаћали данак и потчињени град Акрагант. Терма на северној обали острва такође му је пришла; од два града Елима, Ерик је пристао да му се прикључи, док је Сегеста остала лојална свом картагинском господару. На челу војске, која је била огромна за грчке прилике - 80000 пешака, како се наводи, и нешто више од 3000 коњаника - Дионисије је кренуо у напад да опроба своје нове справе за опсаду на бедемима Мотије. Тај град, који ће сада први и последњи пут постати средиште знамените епизоде у историји, попут првобитне Сиракузе, био је острвски град; иако је насипом био повезан са копном, град се није проширио на копно попут Сиракузе. Потпуно је био опасан бедемом од кога су сачувани трагови и залив у коме се град налазио штитио је језичак копна према отвореном мору. Становници Мотије решили су да пружају отпор нападачу до последњег борца и прва мера коју су предузели била је да се сасвим изолују, срушивши насип који их је повезивао са копном. Очекивали су стога да ће Дионисије приликом опсаде морати сасвим да се ослони на флоту и да неће моћи да користи своје бацачке справе. Али, нису познавали Дионисијеву предузимљивост и његове изврсне градитеље. Тиранин је решио да нападне град са копна и да своје страшне справе приближи бедемима. Запослио је посаде својих бродова да граде знатно већи мол од насипа који су становници Мотије разорили; своје бродове, којима није наменио никакву улогу у дејствима опсаде, извукао је на обалу на северној страни залива. Дионисијев . ,r . . . . . насип К0Д Мотије претеча је знаменитијег насипа који је, како ћемо ______________

5 Нови принцип примењен на овим бродовима, који су доминирали у ратовању хеленистичког периода, био је да се 4, 5 (или више) веслача поставе на једно дуго весло. Не зна се поуздано да ли су такви бродови били Дионисијев изум, пошто нису кориш ћени у Егејском мору све до последње трећине IV века ripe Христа, W. W. Tarn, H ellenistic M ilita r y a n d N a v a l D e v e lo p m e n ts, 129; S. Casson, Ships a n d S ea m a n sh ip in A n c ie n t W orld, 97 и даље.

690

И м п е р и ј а С и р а к у з е и ње н а б о р б а п р о т и в К а р т а г и н е

видети касније, подигао војсковођа већи од Дионисија код једног другог феничког града на острву, древнијег и сјајнијег од Мотије. Док је грађен насип, Дионисије је организовао војне походе у околини. Наговорио је Сиканце да се одрекну подаништва Картагини, и стегао је обруч опсаде око Сегесте, града Елима, затим око кампанске Ентеле. Оба града су одбијала његове нападе и, оставивши их под опсадом, када је градња насипа била довршена, вратио се у Мотију. За то време Картагина је организовала акцију за спасавање угроженог града. Покушала је да Дионисија одврати од Мотије, пославши нешто бродова против Сиракузе и нанесена је извесна штета бродовима који су се налазили у Великој луци. Али, Дионисија то није могло одвратити од његовог подухвата; несумњиво је предвидео неки покушај да га варком одврате и знао је да тамо нема реалне опасности. Химилкон, картагински заповедник флоте, видевши да је Дионисије непоколебљив, отпловио је са многобројним бродовима до Мотије и упловио у залив хотећи да уништи сиракужку флоту која је била извучена на обалу. Дионисија је, изгледа, изненадио неочекивани Химилконов маневар. Из овог или оног разлога није поринуо бродове, само је распоредио стрелце и праћкаше на бродове који ће први бити на удару. Међутим, довео је своју војску заобилазно на полуострво које је део западне обале залива и на обалама овог копненог појаса поставио је своје нове ратне справе. Катапулти су засипали убитачном каменом тучом Химилконове бродове и новина ових пројектила који смрскавају, а за које су били потпуно неприпремљени, потпуно је помела и уплашила Химилконове морнаре и Картагињани су се повукли. Тада је Дионисије, коме је било подједнако лако да употреби копно као море и да море претвори у копно, на земљоузу острва, који је чинио северну страну залива, поставио попреко дрвене облице и целу своју флоту је извукао на отворено море. Али, Химилкон није чекао да ту са њим заметне битку; вратио се у Картагину и препустио је беспомоћне становнике Мотије њиховој судбини. Као што је положај острвског града изискивао посебан прилазни пут, тако је и његова архитектура захтевала посебну направу за напад. Пошто је простор у граду био ограничен, његови богати становници морали су себи да обезбеде стамбени простор зидањем високих торњева: да би напао ове торњеве, Дионисије је изградио торњеве за опсаду одговарајуће висине, од шест спратова, које је на точковима приближио бедемима. Ови дрвени звоници, како су их у средњем веку назвали, нису били нови изум, али можда никада раније нису били изграђени до те висине и тек су у доба Македонаца, којима је Дионисије био претеча, ушли у општу употребу.

(helepćleis, направе за освајање Градова)

691


Заузеће М от ије и масакр 398. Године пре Христа

Други Дионисијев рат ни поход 397. Јодине пре Христа

Карташнски поход на Сицилију 397. iogune пре Христа

692

Било је необично видети како се битка води у ваздуху. Бранитељи камених торњева су имали једну предност; могли су оштетити неке непријатељске дрвене торњеве запаљеним бакљама и смолом. Али, Дионисијева наређења за распоред дрвених торњева била су тако делотворна, да тај наум није дао резултат; Феничани нису могли да опстану на бедему по коме су брисали његови катапулти, док су га овнови пробијали одоздо. Ускоро је бедем био проваљен и развила се озбиљна битка. Становници Мотије нису помишљали на предају; бранили су своје улице и куће педаљ по педаљ. По главама Грка који су надирали у град пљуштала је киша копаља и сваку високу кућу морали су опседати попут минијатурног града. Догурали су дрвене торњеве на точковима унутар бедема; са њихових највиших спратова пребацивали су мостове на горње спратове кућа; пред очима уплашених становника грчки војници су у трку прелазили ове вртоглаве путеве, да би често оборени пали доле на улицу. Увече је борба јењавала; и опсађивачи и опсађени су предахнули. Исход је свакако био известан јер, маколико се храбро борили житељи Мотије, Грци су били знатно бројнији. Али, борба се на исти начин дан за даном настављала, а Мотију нису освојили. Губици су на грчкој страни били огромни и Дионисије је изгубио стрпљење. Стога је испланирао ноћни препад, који становници Мотије нису очекивали; то је уродило плодом. Мала чета је лествицама ушла у део града који се још увек држао и пропустила је остатак војске кроз градску капију. Развио се кратак и ошгар бој који се убрзо претворио у масакр. Хелени нису мислили на пљачку, мислили су само на освету. Сада им је први пут фенички град пао у руке и решили су да му учине исто што су Феничани учинили хеленским градовима. Памтили су како је Ханибал поступио према Химери. Једва је напокон Дионисије зауставио покољ, који му није био баш по вољи јер је сваки леш значио да је један заробљеник мање за продају. Тада су се победници бацили на пљачку града; њима је препуштено све богатство у њему. Сви су заробљеници продани у робље, осим неких најамника Хеле на; њихова издаја хеленске стране кажњена је разапињањем на крст. У освојеном граду су оставили гарнизон Сикела. Након овог успеха без преседана у историји Сицилије Дионисије се повукао у Сиракузу да ту проведе зиму. Наредног пролећа опет је кренуо са војском да опсадом стегне Сегесту, која је још увек била у блокади. За то је време пад Мотије Картагину покренуо на акцију; схватила је да се мора потрудити ако не жели да изгуби своје области на Сицилији. Химилкона су поставили за суфета и поверили су му задатак да спасе картагинску Сицилију. Скупио је војску која је, чини се, била бар равна војсци коју је Дионисије

Им п ер ија С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

извео на бојиште и са запечаћеним наредбама отпловио у правцу Панорма. Незнатан део његове ратне морнарице потопио је Лептин, Дионисијев брат, који је заповедао сиракушком флотом, док се главнина бродова безбедно искрцала. Али, тада су почели муњевито да се смењују догађаји који се тешко дају објаснити. Химилкон прво осваја Ерик помоћу издаје; затим креће са војском на Мотију и осваја је; када је изгубио Мотију, Дионисије уклања опсаду Сегесте и враћа се у Сиракузу. Он није могао да спречи губитак Ерика, али није јасно зашто није покушао да притекне у помоћ Мотији, чије га је освајање прошле године тако скупо коштало, или зашто је дозволио картагинској војсци да наступа од Панорма до Ерика и Мотије не покушавши да је заустави. Не би могао ефикасније да поспеши опсаду Сегесте, него потпуним поразом Химилкона. Пошто не знамо тачне околности, пошто не знамо чак ни број војника обе војске, не можемо просуђивати о његовим акцијама; али, може се наслутити да је Дионисије по природи био човек који не жели да се упусти у рискантан фронтални бој ако на својој страни нема изузетну предност. Треба се присетити да је скоро све своје победе извојевао опсадама и препадима, дипломатијом и лукавством, и да име овог великог војног новатора није повезано ни са једном славном битком на отвореном пољу. Чим је допустио да се заузме Мотија, његово повлачење не изненађује јер сазнајемо да у западном делу острва није имао базу и да су му залихе хране биле при крају. Сада је изгубио све што је у првом походу освојио. Мотија је, међутим, била збрисана као фенички град, а упркос томе није јој било предодређено да постане упориште Хелена или Сикела. Химилкон је, уместо да обнови стару колонију, утемељио у непосредној близини нови град да је замени. На рту који формира јужну страну Мотијског залива никао је Лилибеј који ће у будуће бити велико упориште картагинске моћи у западном делу острва. Две стране града запљускује море а бедеми друге две стране заштићени су необично великим јарковима усеченим у стени. Историја Лилибаја је продужење историје Мотије, али њему није било суђено да га освоји хеленски или римски опсадник. Пошто је истерао освајача из феничке Сицилије и пошто је ударио темеље новом граду, Химилкон је решио да пренесе ратне операције на непријатељску територију и да нападне саму Сиракузу. Али, није директно ударио на Сиракузу. Пре но што буде напао ову моћну тврђаву, покушаће нешто лакше - да осваји Месану, што неће бити ситна освета за пад Мотије. Бедеми Месане су остављени да пропадају и за Картагињане је то место било лак плен, али већи део њених становника избегао је у утврђења у оближњим брдима.

Крај Мотије. Утемељење Лилибаја (Марсале)

Хим илкон заузима и разара Месану

693


Ушемељење Тауроменија

Поморска бишка код Катане

Дионисијево повлачење

694

Картагински заповедник морао је да искали свој осветнички бес на камену. Сравнио је са земљом бедеме и зграде, и то је тако темељно учинио да нико, како се говорило, неће моћи да препозна место где се налазио град. Иако је тријумфално разарање сицилијског града, који је „мотрио“ на мореуз, био болна рана за хеленску страну, Химилкон је у исто време настојао да им зада други ударац утемељењем новог града на Сицилији, на другом месту. Њ егова је политика у ствари, била да негује пријатељске односе са Сикелима и да подстиче антипатију коју су осећали према господару Сиракузе. Дионисије је такође ишао за тим да стекне утицај на домаће становништво и видели смо како им је дао територију Накса. Картагински војсковођа је замислио да оснује нови град управо тим Сикелима из Накса, на висовима Таура, који надвисују стари положај града. На тако необичан начин настао је чврст град Тауроменија са двема стеновитим акрополама, који спада међу најлепша места на Сицилији. Био је то други град који је основао Химилкон у истој години и било им је суђено да оба постану напредни. Лилибеј је постао славнији од Мотије, а Тауроменион је у историји имао значајније место од Накса. Као утемељитељ градова Химилкон полаже право на велику славу; попут Дионисија био је стваралац колико и рушитељ. Стварање нових градова и разарање старих, како су то чинили и Хелени и Феничани, била је то карактеристика ове епохе. Дионисије се за то време припремао за одбрану Сиракузе. Поверио је заповедништво над флотом, коју је изгледа сада чинило 200 бродова, своме брату Лептину; флота и војска су заједно кренуле ка северу у Катану. У водама близу обале Катане дошло је до поморског боја и грчка поморска сила претрпела је пораз са великим губицима. Феничанска флота, била је знатно бројнија користили теретне бродове као ратне; али узрок катастрофе било је лоше командовање Лептина који није држао своје бродове на окупу. Дионисије је са обале као сведок посматрао бекство поражених а то је могло да се поправи победом на копну. Химилкон са својом војском још није стигао у Катану јер је ерупција Етне учинила непроходним директан пут и натерала га да се крећу даљим заобилазним путем. Дионисије се поново устезао да прихвати ризик битке, иако су његови војници веома желели борбу; повукао се унутар бедема Сиракузе. Овај град био је последњи браник хеленске Сицилије и са њим је био у опасности и опстанак хеленске цивилизације на острву. Био је то тренутак у коме су Сиракужани могли оправдано да моле за помоћ своју сабраћу Хелене преко мора. Дионисије је разаслао посланства у Италију, у Коринт и Спарту преклињући да му хитно пошаљу помоћ.

И м п е р и ј а С и р а к у з е и н>ена б о р б а п р о т и в К а р т а г и н е

Ускоро је победничка картагинска флота упловила у Велику луку и картагинска се копнена војска утаборила сасвим близу дуж обала Анапа. Маса непријатеља се утаборила у мочвари како је могла, али заповедник је подигао свој чадор на узвишењу Полихни, у светилишту Зевса Олимпског. Ту увреду хеленске религије пропратило је још страшније светогрђе када је Химилкон опљачкао храм Деметре и Коре на јужној падини Епиполе. Када су варвари почели да умиру у кугом зараженој мочвари, епидемија је приписана божанској освети због тих скрнављења. Опсађивачи су морали да остану веома дуго под бедемима Сиракузе. Дионисијеви гласници су имали времена да стигну до Пелопонеза и да доведу помоћ - 30 бродова под командом лакедемонског науарха. Химилкон је имао времена да подигне три утврђења да би заштитио своју војску и своју флоту - једно близу свог боравишта на Полихни, друго у Даскону на западној страни луке и треће у Племирију. По приспећу помоћних снага, заробљавање картагинског брода са житом било је повод мањег поморског окршаја у луци; само је мали број картагинских бродова у њему учествовао и Сиракужани су победили. У граду је владало дубоко незадовољство Дионисијем и начином на који он ратује и грађани су веровали да ће моћи да рачунају на приврженост својих савезника са Пелопонеза у покушају да збаце тиранинов јарам. На заседању Скупштине коју је сазвао тиранин то осећање незадовољства је отворено избило. Али, Пелопонежани су омели превратнички покрет јер су рекли да је њихова дужност да помажу Дионисију против Картагињана, а не Сиракужанима против Дионисија. Опасност је тако минула, али тиранин је био упозорен и понашао се саосећајно и удворнички према народу да би стекао популарност. Убитачна мочварна испарења на летњој припеци учинила су своје. Химилконову војску је опустошила куга; убрзо су војници умирали таквом брзином, да нису стизали да их сахране. Сада је куцнуо час да војници из града доврше уништење које су започеле њихове баруштине. Управо је то био моменат који је захтевао енергију и вештину владара Сиракузе и приказао га је у његовом најбољем издању. Веома је вешто смислио напад. Осамдесет бродова под командом Лептина и спартанског заповедника, напашће картагинску флоту усидрену на мору пред обалом Даскона. Он је лично предводио копнену војску крећући се заобилазним путем по ноћи без месечине; у свитање се „ниоткуда“ појавио на западној страни картагинског табора. Заповедио је својим коњаницима и хиљади најамника да ту нападну табор; али, коњаници су имали тајно наређење да у јеку најжешће борбе напусте најамнике и да заобилазним путем, брзо одјашу до источне

Каршшињани опседају Сиракузу

Непријатељство према т иранину у Сиракузи

Kyta у карш аш нском табору

695


Пораз К арташ њана

Дионисијева дволичност

Његова иолиш ика према Картагини

Тајно Х имилконово бекство уз Дионисијев издајнички пристанак

696

стране табора где ће се извршити прави напад. Напад на западној страни био је само варка, да одвуче пажњу непријатеља од источне стране; ради тога је Дионисије жртвовао животе најамника у које није имао поверења. Прави напад на источној страни извршен је на Даскон и Полихну. Даскон је напала коњица у садејству са посебном ескадром тријера која је била упућена преко залива; сам Дионисије је заобилазним путем дошао да води напад на Полихну. План је био изузетно успешно остварен. Хиљаду најамника је масакрирано, Сиракужани су освојили утврђења и победу на копну крунисало је уништење картагинске флоте. Сиракушки бродови су навалили на непријатеље који нису имали времена да укрцају на бродове све људство, а још су мање времена имали да прописно извеслају на отворено море, кад су се кљунови тријера зарили у беспомоћне дрвене трупове картагинских бродова. Било је то клање, не борба; тада се копнена војска, тек што је извојевала своју победу, сјурила на жал и запалила теретне лађе и све бродове који нису напустили обалу. Уследио је дивљи призор. Јак ветар је проширио ватру; изгорели су каблови и залив Даскона су испунили бродови - буктиње који су плутали, док су очајни пливачи сред таласа пливали ка обали. Судбина је стварно предала варваре Хеленима у руке; а Хелени су решили да се до краја освете и да затру разоритеље Месане. Дионисије се показао као Гелонов наследник: двострука победа код Даскона била је достојна да се пореди са победоме код Химере. Али, Дионисије није могао да буде сасвим искрен у улози бранитеља Хеладе; није могао до краја да искрено глуми сиракушког родољуба. То је била коб његовог положаја као тиранина свесног да су основе његове аутократије несигурне. Борио се против Картагине, али то је увек било са решеношћу да се не уништи картагинска моћ на Сицилији. Опасност од Картагињана пружала је његовој тираниди сигурност јер га је чинила за Сиракузу неопходним. Сиракужани треба да у њему виде заш титника против вечно присутног варварског непријатеља. То је била још једна тајна тираниде коју је Дионисије открио. Химилконова картагинска лукавост, која је прозрела тиранинове претходне стрампутице у каријери, несумњиво је открила Картагињанину и ту страну Дионисијеве политике; Картагињанин је знао да му је нада у спас у нагодби са Дионисијем. Тајне поруке су прешле на другу страну и Дионисије је пристао да пусти Химилкона и све Картагинске грађане да ноћу отплове. Као награду за овај тајни нечастан договор Дионисије је примио три стотине таланата. Он је своју војску против њене воље опозвао из напада на картагински табор и оставио је да мирује три дана. Четврте ноћи Химилкон је отпловио са 40 тријера оставивши своје савезнике и

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Карт агине

своје најамнике њиховим судбинама. Био је то акт дезертерства који ће вероватно утицати на најамнике да се служе Картагињанима; а то је несумњиво предвидео лукави тиранин. Али, ескадра тријера које су бежале није прошла неоштећена; савезници из Коринта су чули звук весала док су Картагињани испловљавали из луке и дали су Дионисију знак за узбуну. А Дионисије је хотимично био спор у припремама за гоњење и нестрпљиви Коринћани су испловили из луке без његових наредби и потопили неколико картагинских бродова на крају ескадре. Пошто је зажмурио на Химилконово бекство, тиранин се енергично обрачунао са остатком Химилконове војне силе6. Сикелски савезници су се разбежали својим кућама и остали су само најамници. Они су побијени или су претворени у робове, сви осим једне чете снажних и храбрих Ибераца које је тиранин примио у своју службу. Тако се први окршај Дионисија са Картагином завршио потпуним тријумфом хеленске стране. Подручје власти афричког града сада је сведено на свој стари западни угао острва; већи део преостале Сицилије био је подређен, директно или индиректно, владавини господара Сиракузе. Потамнео је сјај славног града због поступака и према хеленској и према варварској Сицилији; али Мотија је васкрсла у Лилибеју, а Месана ће се убрзо уздићи на својим рушевинама.

6. Други рат са Картагињанима и Дионисијева освајања сикелских територија Дволична Дионисијева политика према Картагини огледа се прилично јасно у политици коју је водио након своје велике победе. Управо се сада указао најповољнији тренутак у вишевековној борби за протеривање варвара и претварање Сицилије од источне до западне обале у хеленско острво. Картагина није могла тако брзо да прикупи другу поморску силу попут оне која је била уништена. Ниједан родољубиви војсковођа, срцем и душом одан хеленској страни и са једним јединим циљем, не би пропустио да настави велики 6 Извештај о овом пакту, који је заснован на Диодоровом казивању, XIV 75-6, је детаљан и јасан. Сматрало се да није могло бити у Дионисијевом интересу да пусти К артагињ ане да се спасу и да је, с обзиром на чињ еницу да је Химилкон још увек држао утврђење Племириј које је контролисало улаз у луку, он могао да исплови на отворено море када год је хтео. М еђутим, картагински морал је веома опао и бекство би имало високу цену, ако би Грци били приправни. Напуштање положаја је значило губитак сваког поверења сицилијанских савезника у Химилкона, напуштање његових најамника и 300 таланата су се могли корисно утрошити. 69 7


Дионисијева освајања сикелске територије између 396. и 393. Године пре Христа

Неусиешан наиад на Тауроменион

Освајање Солунша

ДруЈи рат са Картагињанима 392. iogune пре Христа

Дионисијева победа Саеез Дионисија са AiupucoM

698

успех нападом на западну Сицилију. Али, принцип који је водио Дионисија био је да очува своју нестабилну тираниду, а у варварском углу острва видео је паладиј своје моћи. Наредни рат против Картагињана избио је након пет година; део раздобља између два рата Дионисије је искористио да своју власт прошири на Сикеле. Припојио је подручју под својом влашћу Моргантину, Кефаледион и саму Хену; склопио је споразуме са тиранима Агирија, Кентурипе и других места. Али, од свих сикелских градова за њега је најважнији за освајање био нови град који су Картагињани утемељили на висоравни Таура. Опсео је Тауроменион усред зиме. Ратовање у зимској сезони је једна од карактеристика Дионисијеве владавине, која га одваја од старије хеленске традиције и повезује са праксом македонске монархије. Сам тиранин је предводио своје војнике по олујној ноћи без месечине уз окомите прилазе граду. Освојили су једну акрополу и нападачи су ушли у град. Међутим, чета Сиракужана је била бројно слабија и нашла се опкољена; њих 600 је убијено а остали су натерани доле низ литице. Један од њих био је Дионисије; након овог вратоломног силаска домогао се полумртав подножја. Током ширења своје моћи на северној обали Дионисије је стигао до границе феничког угла острва и освојио је, истина издајом изнутра, Солунт, најисточнији од три феничка града. Од околности није нам ништа познато, али то освајање би пре могло изгледати као дар среће него део неког промишљеног плана за напад грчког тиранина. Изгледа да након Химилконовог пораза није био закључен мировни споразум између Картагине и Сиракузе, тако да освајање Солунта није представљало кршење мира, већ само прилику за поновно буђење непријатељстава којима је по прећутном договору било допуштено да се примире. У сваком случају, оно је морало имати везе са обновом рата - обновом којој наши писани извори не приписују никакве поводе. На почетку другог рата видимо картагинског војног заповедника где командује острвским ф еничким снагама и колико бар знамо, без војске из Африке. Војни заповедник је Магон који је у претходном рату командовао флотом. Њ егова је војска била знатно слабија од снага које је Дионисије могао сакупити; извесно је да се овом приликом Дионисије није устезао да прихвати битку и да му победа није промакла. Картагина је увидела да мора учинити већи напор и дала је Магону силну војску - наводно 80000 војника - да надокнади свој неуспех. Да би се супротставио нападачу, Дионисије је склопио чврст савез са најјачом силом на острву, његовим колегом тиранином, Агирисом из Агирија. То је нова карактеристика Другог


рата са Картагињанима: европску страну је подржао савез две европске силе на острву, сикелска и хеленска. Картагинска војска је зашла у територију Сикела, настојећи да освоји сикелске градове. Агирис је са својим људима водио најефикаснији начин ратовања, одсекавши непријатељима сва одељења коморе и тако их је постепено морио глађу. То су могли чинити јер су познавали домаћа брда. Али, као да су Сиракужани били незадовољни овим спорим начином ратовања који је Дионисију потпуно одговарао. Шта се догодило, није јасно; тек, дознајемо да су Сиракужани отишли из табора и да их је Донисије заменио наоружавши робове. Тада су Грци и Сикели морали извојевати неку победу која није била забележена у изворима, или је картагинска војска морала бити већ страшно исцрпљена несташицом хране, јер после тога видимо да Магон моли да се склопи мир. Овај мир, премда је, како тврде, био заснован на мировном споразуму који је Дионисије склопио пре дванаест година, ипак је у стварности био потпуно различит пошто су улоге две силе замењене. Све хеленске заједнице на Сицилији стављене су сада под директну или индиректну власт Сиракузе. Власт Картагине била је ограничена на западни угао острва. Солунт није био споменут; мора бити да је сада био уручен Картагини, уколико га Магон није већ пре повратио оружјем. Али, најупечатљивија одредба мировног споразума била је она која је ставила „Сикеле“ под Дионисијеву владавину. Агириј уопште није споменут, и скоро да се морамо запитати не крије ли се ту нека издаја Агириса пошто о њему више ништа не чујемо. Али, постојала је посебна клаузула која се односила на Тауроменион; по тој клаузули Дионисије је одмах запосео град, истерао Сикеле и установио у тврђави једну од оних насеобина најамника које су биле карактеристика његовог доба. Овакав је био крај оба рата са Картагињанима који су, у ствари, пре били само један рат који је вођен са дужим прекидом.

М ировни услови

Д ионисије осваја Тауроменион

7. Дионисијева империја Пошто је себе учинио господаром целе хеленске Сицилије, владар Сиракузе је почео да шири сферу свог утицаја ван граница острва7. Почео је да планира освајање хеленског дела Италије. До тог времена градови са Сицилије, иако су непрекидно одржавали везе са 7 Дионисије је имао титулу o ItK t\ia q đpîov, владар Сицилије, у атинским декретима њему у част, текст натписа у Тоду, 108 (393. године пре Христа), 133 (368 године пре Х риста ), 136 (367 године пре Христа).

699


Утемељење М ш е 394. iogune пре Христа

Оисада Peiuja 391. Њдине пре. Христа Дионисијев пораз на мору

700

колонијама на италском копну, никада нису тражили онде или негде ван свог острва простор за освајање или агресију. Ограничавање амбиција сицилијских Хелена на територију Сицилије била је друга страна доктрине коју је заговарао Хермократ - Хелени са Сицилије не треба да допусте Хеленима преко мора да се мешају у прилике на Сицилији. Ту, као и у другим стварима, Дионисије је био иноватор; дао је пример за прекоморске освајачке подухвате. На освајање југа Италије подстакле су га једноставно везе са братским градовима на мореузу, Месаном и Регијем. Месана је обновљена 396. године пре Христа Месењани су протерани из Наупакта 400. године пре Христа Дионисије оснива Тиндариду 395. године пре Христа. Месана је, наиме, опет била град; сам Дионисије га је обновио град. Настанио је у њему насељенике из Локра и Медме у Италији, као и 600 Месењана из матичне Хеладе, који су као бескућници лутали откако их је Спарта истерала из Наупакта. Али, на ову услугу Месењанима Спартанци нису гледали са одобравањем; пошто је Дионисије веома желео да са Спартом одржи пријатељски однос, попустио је њиховом противљењу. Преселио је изгнанике из Месане и направио им је безбедно, премда не сјајно, пребивалиште. Основао је град Тиндариду на високом брду западно од Миле и чврсто га је утврдио; бедеми и куле, који још увек ту стоје, представљају добар пример Дионисијевих утврђења. Обнова Месане и оснивање Тиндариде нису се свидели јонском граду на другој страни мореуза; те нове градове је Регион схватио као претњу од стране Сиракузе. Становници Регија су покушали да им узврате једнаком мером основавши град између Тиндариде и Месане. Окупили су избеглице из Катане и Накса и населили су их на полуострву Мили; али насеобина је опстала јако кратко: готово одмах су град Милу освојили суседи из Месане и истерали избеглице да наставе своја лутања. Прича се да је поред његове политичке нетрпељивости према Регију Дионисије био киван на овај град из личних разлога. Тражио је од људи у Регију да му дају за жену једну од њихових девојака, а они су му одговорили да ће му дати само џелатову кћер. Тада су Локри, сусед Регија, удовољили молби коју је Регион одбио; Локри су му били веран савезник и сада, када му је закључење мира са Картагином омогућило да оствари своје планове у Италији, управо од Локра је начинио базу за своја ратна дејства. Први циљ му је био освајање Регија; положај на мореузу тога града диктирао је то без обзира на све мотиве освете или мржње. Са тим у складу кренуо је из Локра са војском и флотом и опсео Региј са копна и мора. Али, савезнички градови са обале Италије

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р от и в Карт агине

притекли су у помоћ члану свога савеза; бродовље Хелена из јужне Италије надјачало је Дионисијеву флоту у мореузу или у његовој близини; Дионисије се бежећи једва домогао супротне обале. Тако је Региј одахнуо, а Дионисије је сада управио своја непријатељска дејства против савеза Хелена из јужне Италије. Склопио је савез са Луканцима ради заједничког ратовања против хеленских градова из јужне Италије, они на копну, а он на мору. У складу са овим споразумом Луканци су напали територију Турија. Туријци су одговорили напавши Луканију са прилично великом војном силом. Али, варвари су их потукли до ногу. Већину Туријаца су побили, али неки су успели да утекну на обалу и отпливају до бродова које су случајно видели где плове дуж обале. Необичном игром среће ти су бродови били сиракужка флота и Лептин, тиранинов брат, поново је био њен науарх. Прихватио је бегунце и учинио је још више; пристао је уз обалу и откупио их је од Луканаца. Учинио је и више од тога: склопио је привремено примирје између Луканаца и Хелена из јужне Италије. Поступивши тако, јасно је прекорачио своја овлашћења; био је упућен да ратује у садејству са Луканцима против Хелена из јужне Италије и није имао права да закључује примирје у тим околностима без консултација са братом. Није изненађујуће што га је Дионисије сменио са командног положаја. Наредне године сам Дионисије је започео непријатељско деловање. Започео је ратовање опсадом Каулоније, северног суседа Локра. Хеленски градови у јужној Италији под одлучним вођством Кротона, прикупили су војску од 15000 пешака и 2000 коњаника; поверили су команду војске Хелориду, храбром изгнанику из Сиракузе, који је огорчено мрзео тиранина који га је протерао. Савезничка војска је кренула из Кротона да помогне Каулонији; сазнавши да се она приближава, Дионисије је одлучио да крене да је пресретне јер су његове војне снаге, 20000 пешака и 3000 коњаника, биле знатно надмоћније. Послужила га је срећа. Близу реке Елепора која се улива у море између Каулоније и Кротона, тиранин је дознао да је непријатељ утаборен на 8 km од њих и разместио је своје војнике у бојни ред. Хелорид, који је био лошије обавештен, одјахао је испред своје главне војске са четом од 500 војника; изненада се обрео пред сиракужком војном силом. Пославши натраг поруку да убрза долазак остатка своје војске, он је са својом малобројном дружином снажно одолевао навали нападача. Сам Хелорид је погинуо и Дионисије је лако разбио и натерао у бекство главнину војске која је журно у нереду пристизала, чета по чета. Десет хиљада бегунаца нашло је спас

Дионисијев савез са Луканцима: удружена ратна дејства 390. ioguue пре Христа

Л иканци су победили Туријце

Л епт ин закључује привремену обуст аву непријатељстава

Дионисије опседа Каулонију, 389. Њдине пре Христа

Б ит ка код Елепора 389. ioguue пре Христа

701


Дионисијев милосрдни полит инки поступак

Ibeioeu споразуми са '1рнким ipagoeuма у јужној И т алији

Потчињавање Peiuja. Освајање Каулоније 389. ioдине пре Христа Освајање Хипонија 388. године пре Христа

Освајање Peiuja 387. iogune пре Христ а

7 02

на високом брду; међутим, то брдо није било добро уточиште јер на њему није било извора пијаће воде те на њему нису могли дуго да опстану. Следећег јутра преклињали су Дионисија, који је целе ноћи око брда држао страже, да их уз откупе пусти на слободу. Дионисије је то одбио; прихватајући само безрезевну предају. Ипак, био је окрутан само да би им подарио већу милост од оне за коју би сами смели да моле. Када су сишли са брда, Дионисије их је лично пребројао палицом док су у реду по двоје пролазили поред њега; сваки појединац је помислио да ће му судбина бити ропство ако не и смрт. Али, Дионисије их је све пустио да оду не затраживши чак ни откуп. Овај милосрдни поступак, који је био вредан пажње не само у поређењу са другим тираниновим поступцима него и са уобичајеном праксом тога времена, изазвао је велику сензацију. Нема разлога да га приписујемо импулсу великодушности; био је то промишљен политички потез. Дионисије није желео да буде племенит, већ је желео да мисле о њему као о племенитном човеку и хтео је да придобије хеленске градове у јужној Италији. Ради тога је одлучио да жртвује 10000 откупнина за заробљенике. Његова мудрост ће ускоро добити признање. Заједнице из којих су потицали заробљени грађани из захвалности су му изгласале златне венце и склопиле су са њим сепаратне споразуме. На тај је начин постигао свој циљ; са Регијем, Каулонијом и Хипонијем још увек је био у рату; али, сада су те државе остале изоловане, а њихов савез је био растурен. Региј је привремно отклонио Дионисијева непријатељска дејства предавши му своју флоту. Каулонију је освојио и уништио, а њену област је доделио Локрима; Хипониј је на сличан начин окупирао и разорио; становнике оба ова града је преселио у Сиракузу и они су постали њени грађани. Али, Дионисије још није завршио са Регијем. Смислио је изговор за обнову непријатељстава и ставио је град под опсаду. Житељи Регија сада нису имали пријатеља да им помогну, већ су под заповедништвом свога стратега Фитона, кога је тиранин узалуд покушавао да подмити, одолевали десет месеци; на крају су изнурени глађу били принуђени да се предају. Дионисије је примио откуп за оне који су могли да нађу новац; остале становнике су продали. Фитон је издвојен и посебно кажњен. Батинали су га док је пролазио кроз војску а потом су удавили њега и сву његову родбину. Тако је Дионисије добио оно што му је до тада била највећа жеља - да се домогне власти, над градом који га је тако дуго мрзио и пркосио му. Сада је био господар обе стране мореуза и држао је тврђаву која је била браник хеленског дела италског полуострва. Након осам година освојио је Кротон и његова власт на италском тлу достигла је свој врхунац.

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена бо р б а п р о т и в К артагин е

Али, неуморни владар Сиракузе је у међувремену управио поглед ка још даљој области за своје делање. Потребе његове благајне, ако ништа друго, скренуле су му пажњу на трговину. Дионисије је видео прилику за сицилијску трговину дуж источне и западне обале Јадранског мора у чијим су водама бродови Коркире, Атине и Таранта држали примат у трговини; прионуо је да од Јадранског мора направи сиракушко језеро оснивањем колонија и склапањем савеза. Основао је колонију у Апулији, у области за коју је вероватно очекивао да ће је напослетку уврстити у своју империју. Населио је и колонију и успоставио поморску базу на острву Иси (Вису) чији је важан стратешки положај више но једном дошао до изражаја у каснијој историји. Са житељима Пара је учествовао у оснивању колоније на Фару (Хвар), острву недалеко од Исе. Сиракушка колонија била је основана у Анкони и чак да су колонисти били, како се причало, изгнаници и Дионисијеви непријатељи, можемо бити сигурни у то да су трговачке бродове из Сиракузе срдачно дочекивали на доковима Анконе. Циљ ових трговачких бродова на северу био је близу ушћа Поа, на месту где је већ постојао трговачки центар за широки пласман грчке робе у Цисалпијску Галију и преко Алпа у северну Европу. Била је то венетска Хадрија (или Адрија), град мочвара и канала, који је сада населио Дионисије, да на известан начин буде - како је згодно примећено - претеча саме Венеције. Управо у једном од ових истурених положаја хеленског света написао је своју историју историчар коме дугујемо за наше познавање историје Сицилије тога доба. Филист је под Дионисијевом владавином заузимао положаје од великог поверења и чак је био заповедник сиракужке акрополе; али, у каснијим годинама навукао је на себе зловољу или подозрење свога господара; изабрао је за боравиште у изгнанству неки град на Јадранском мору, можда баш Хадрију. У вези са овим плановима на Јадранту, о којима имамо само веома фрагментарне записе, Дионисије је склопио савез са Алкетом, владарем епирских Молоса, чији је несигуран положај у његовом краљевству утицао да радо прихвати подређеност јаком владару Сиракузе. Тако је Дионисије свој утицај учинио доминантним на улазу у Јадранско море. Сиракушка империја - можемо је премерити у тренутку када је достигла свој најшири обим - састојала се, попут многих других империја, делом од подручја непосредне власти, делом од зависних заједница. Подручје непосредне власти било је и на острву и на италском копну; оно је обухватало већи део Сицилије и јужни део полуострва Италије, протежући се, можда, на север до реке Крате. Али, ова подручја под непосредном контролом у погледу односа њихових различитих делова према централној власти у

Дионисијеви планови на Јадранском мору

Иса

Фарос, Анкона

Хадрија

Молосија

Hajeehu oucet сиракужанске империје, њен карактер I. Подручје непосредне власти: (а) терит орија Сиракузе, (б) војне колоније, (в) савезнички ipagoeu

703


II. Зависне државе

П лан за преграђивање доњег краја И т алије

Дионисијеве финансије

Сиракузи нису била хомогена. Ту је пре свега била стара териториja сиракушке државе. На другом месту је био известан број војних колонија - Дионисијева институција коју су упоређивали са римским војничким колонијама. Таква је колонија, нпр. био Кротон на италском копну; такве су на Сицилији биле Хена и Месана; таква је била Иса на Јадранском мору. Ван ових директно подређених постојала је трећа група савезничких градова, који су још увек, иако су били потпуно подређени Дионисијевој власти, задржали у својим рукама управљање неким мање важним пословима. Овој групи су припадали древни хеленски градови Сицилије - као Гела и Камарина, нове колоније, попут Тиндариде и неке сикелске државе као Агириј и Хербита. Иза сфере непосредне власти протезала се сфера зависних држава - савезница, чија се зависност пре подразумевала него што је званично била изражена. Ту су спадали савезнички хеленски градови у јужној Италији, Турији и остали, северно од реке Крате; тој су сфери још припадале и неке заједнице Јапига на пети Италије, Молошко краљевство преко Јонског мора и нека илирска места на Јадранској обали. Река Крата се може посматрати као размеђе та два дела Дионисијеве империје, унутрашњег и спољашњег. Међутим, вреди приметити да је у једном тренутку Дионисије планирао да направи бедем са ровом који је требало да зазида земљоуз, од Скилетија до најближе тачке на другом мору’ - раздаљину од отприлике 32 km - и да издвоји, тако рећи, палац италског полуострва од осталог копна - претворивш и га у својеврсну другу Сицилију. Стицање и одржавање ове империје, градња бродова и хангара за бродове, плата војника најамника, огромна утврђења Сиракузе и на острву Ортигији и на брду - све то уз редовне трошкове владе и сјај тираниновог двора захтевало је енормне трошкове. Да би намирио ове трошкове, Дионисије је био принуђен да прибегне необичним начинима. Оптеретио је Сиракужане тешким наметима. Наметнуо је специјалне ратне порезе, специјалне порезе за бродоградњу; увео је тежак намет на крупну стоку. Каже се да су годишња плаћања грађана државној благајни износила 20% њиховог капитала. Познији извори су улепшали финансијску причу. Издао је наводно фалсификовану емисију тетрадрахми од калаја уместо од сребра и у неким случајевима финансијске оскудице платио је дуг ударивши на сваки новчић државни жиг који је удвостручио његову ' Скилетион је лежао на Јонском мору и линија бедема је ишла до најближе тачке Тиренском мору. П р и м . пр ев.

704

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р от и в Картагин е

праву вредност. А највише што нумизматичари могу да потврде је емисија новца од електрона, који је на западу достигао употребну вредност вештачког злата. Готово да нема сумње у то да је Дионисије био бескрупулозни пљачкаш храмова. Тако је, када је освојио Кротон, одвукао благо из Хериног храма. Годину дана пре тога отпловио је као пират у Етрурију, похарао богати храм у луци Агили и одједрио са пленом који је досезао вредност од 1500 таланата. Пљачка светилишта на удаљеној варварској обали може изгледати као безначајна ситница, али страх од божје срџбе није спречио Дионисија да планира похару светиње над светињама хеленског култа. Сковао је план да опљачка саме Делфе уз илирску и молошку помоћ, али план му се изјаловио. Није чудо што је тиранин био озлоглашен у матичној земљи.

8. Дионисијева смрт. Оцена његовог дела Само за тренутак је подручје под влашћу сиракушког тиранина досегло своје екстремне границе. Тек што је освојио град и области Кротона, а границе су му се помериле уназад на запад Сицилије. Избио је нови рат са Картагином; овога пута, ако и није Дионисије први исукао мач, он је у најмању руку изазвао непријатељства. Склопио је савезе са неким државама подређеним Картагини - вероватно са Сегестом или Ериком. О ратним операцијама осим њиховог резултата готово да ништа не знамо. Прво сазнајемо да Картагина помаже италским Грцима са којима је тиранин био у рату. Након тога затичемо картагинску војску на Сицилији под Магоновом командом. У бици која се одиграла код Кабале* - место није познато - Сиракужани су однели велику победу и Магон је био убијен. Док су мировни преговори били у току, дошло је до друге битке код Кронија близу Панорма и судбина је награду дала другој страни. Дионисије је био поражен са страховитим губицима; принуђен је био да склопи мир под неповољним условима. Граница грчке Сицилије према картагинском делу повукла се од реке Мазаре до реке Халике. То је значило да је ослободилац Селинунта и Терме оставио ове градове на милост и немилост варварима. На ушћу Халике древно хеленско насеље Хераклеја Миноја постало је сада, под

Избијање Tpehei рата са Карташњанима, 383. Године пре Христа

Б ит ка код Кабале. Б ит ка код Кронија, 379. ioguue пре Христа. М ир, 378. logune itpe Христа

Рас М елкарш

* Херакле, најчувенији хеленски херој, који је надрастао локални карактер других грчких хероја, поставш и панхеленски полубог, рано је (Херодот) био идентификован са неколиким страним бож анствима, па и са ф еничким богом Мелкартом (M elqart), о чему сведочи и чувени „Хераклов храм“ у Гадири (данашњем Кадизу). П р и м . п р ев .

705


Четврти рат са Карт аш њанима, 368. Године пре Христ а

Дионисијева смрт, 367. iogune пре Христа

Дионисије као песник трагедија

Односи С ицилије према мат ичној Хелади

Значај Дионисија у историји. Борац за Европу против Семита

706

одговарајућим феничким именом Рас Мелкарт*, једно од главних упоришта картагинске моћи. Тачно после десет година, десет година које у историји Сицилије представљају празнину без писаних извора, Дионисије је покушао да надокнади губитке које му је нанела катастрофална битка код Кронија. Још једном је повео рат против Картагине и по други пут је напао картагинску Сицилију. Ослободио је хеленски Селинунт, освојио кампанску Ентелу, поробио је елимски Ерик и његово пристаниште Дрепанон. Тада је покушао, смемо скоро да тврдимо, да понови свој велики подвиг из првог рата. Више није постојала Мотија да је освоји, али је ставио под опсаду Лилибеј, који је заузео Мотијино место. Био је натеран да одустане од покушаја - тврђава је била исувише чврста; убрзо је његов неуспех употпунио губитак великог дела флоте: бродове му је из луке Дрепанон одвукао предузимљиви картагински адмирал. То је био последњи војни подухват великог „владара Сицилије“. Није поживео још мало да закључи мир који би вероватно утврдио Халику као граничну линију између Хелена и варвара. Његова смрт била је повезана са нама до сада непознатом страном његове личности. Тиранин Сиракузе заузима место, премда мало, у историји књижевности. Био је драмски песник и често се надметао својим трагедијама у атинском позоришту. Био је награђен за треће место, освојио је чак друго место; али, жива му је жеља била да освоји прво место. Та му се жеља напокон испунила: пораз код Лилибеја и губитак бродова код Дрепана надокнадила је вест да је награда за прво место била додељена његовом О т купу Хектора о Ленајама. Своју радост прославио је пијанком на коју није навикао; његову неумереност пропратила је грозница; као лек су му дали гутљај успављујућег средства које га је заувек успавало. Дионисије није задржао потпуну неутралност у политици матичне Хеладе. Његово савезништво са Спартом и помоћ коју је добио од ње приликом опсаде Сиракузе увукло га је у обавезе према њој које је испунио у више наврата; и у областима око Коркире његова империја дошла је у директан додир са интересном сфером метрополе (Коринта). Али, те политичке везе биле су мање важан део његове владавине. Његова владавина је, гледано у целини, неутрална у тадашњој политици матичне Хеладе. Ипак, у неким својим аспектима она је значајнија за хеленску и европску историју него историје Спарте или Атине тог периода. Прво, Дионисије се издваја као један од најистакнутијих бораца Европе у дугој борби између азијског и европског света око


поседа Сицилије. Постигао је оно што пре њега ни једном борцу није пошло за руком: пренео је рат на забрањено тле непријатеља. Замало је остварио нешто што је чекала цела италска заједница да за рачун Европе стекне права на цело острво, да сасвим протера семитског уљеза. Друго, он се издваја као човек који је до те мере уздигао свој град, да је владао не само над целом хеленском Сицилијом, већ и над прекоморским областима што је од Сиракузе начинило најмоћнији град у хеленском свету, најмоћнију државу у Европи. Политику ограничену само на Сицилију је одбацио и Сиракуза постаје континентална сила са једном руком на полуострву коме њено острво географски припада и другом коју је испружила према областима преко Јадранског мора. И треће, та је империја, премда мало замаскирана уставом, попут касније Римске империје, у ствари монархија; она наговештава македонске монархије и предсказује нови период у европској историји. Даље, у вештину ратовања Дионисије је увео методе које ће тек након пола века ући у општу употребу; неке од његових војних операција нас привидно преносе у доба Александра Великог и његових наследника. Још у једном погледу Дионисије претходи Филипу и Александру; постављане су статуе које су представљале њега као Диониса, бога од чијег је имена изведено и његово име. У томе стварно није био усамљен међу својим савременицима; Спартанцу Лисандру су такође указивали божанске почасти. Али, у једном погледу Дионисије је био далеко од тога да буде претеча македонских монарха: он није активно и свесно ширио хеленску цивилизацију. Напротив, он пре оставља утисак рушитеља хеленске цивилизације: разара хеленске градове и замењује хеленске заједнице италским; негује пријатељске односе са Галима и Луканцима да би их користио против Хелена, а не да би их претворио у Хелене. Ова страна Дионисијеве политике, оснивање италских насеобина на Сицилији, води у другом правцу; води - збиља ненамерно, бар када се о њему ради - експанзији италског живља и италском освајању Сицилије, до чега ће доћи тек један век након његове смрти. Дионисије стога има значај као претходник. Међутим, још би се нешто могло рећи. Колико год да је био оригиналан и успешан, колико год да је велика дела извршио, не можемо се отети утиску да је могао да оствари још крупнија дела. Тог мајстора политичке мудрости, изумитеља смелих идеја, човека бескрајне енергије, необично умереног у животним навикама, све време је кочио његов неуставни положај. Карактер тираниде наметао је ограничења његовом делу. Увек је прво морао да води рачуна о сигурности своје власти непотврђене званичном одлуком; никада није могао да сметне

Империја изван Сицилије

А н& иципација македонских монархија. Побоњшања у ратовању. Деификација

Дионисије није био хеленизатор: први знаци експанзије И т алика

Заш ш о Дионисије није чинио више

70 7


с ума чињеницу да је омрзнути господар. Стога никада није могао да се посвети извршењу неког циља или решавању неког проблема са недвосмисленим жаром који можда обузима уставног владара који никада нема потребе да се обазире како би проверио да ли су сигурни темељи његове моћи. Видели смо колико је тираниново ратовање против Картагине трпело због ових личних калкулација. Сиракушка тиранида је додуше постигла знатно више но што је могла постићи сиракушка демократија; Дионисије је као тиранин постигао то што никада не би постигао као обичан државник који правоснажним утицајем управља одлукама народне скупштине. Али, он потврђује - и то нарочито као претходник великих будућих монархија - истину, на коју смо већ раније скренули пажњу, да су тираниде и демократије у хеленским градовима по својој природи биле неподесне да заснују и одржавање велике империје.

9. Дионисије Млађи Дионисије II, 367. Године пре Христа

Дион, шурак и зеш старијег Дионисија

ЊеГове полишичке аспирације

708

Дионисијева империја коју је учврстио, да се послужимо његовим изразом, „челичним ланцима“ - снажном војском, снажном морнарицом, снажним бедемима - прешла је на његовог сина Дионисија, младића слабог карактера, али и са неким добрим особинама, али карактера који се лако могао повијати ка добру или злу и који је увек подложан утицају саветодаваца. Прво је био под утицајем Диона, који је био најпоузданији саветник старијег Дионисија у последњем делу његове владавине; Дион је вршио дужност заповедника флоте и двоструком женидбом се ородио са тираниновом породицом. Тиранин се оженио Дионовом сестром Аристомахом. А Дион се оженио њиховом кћерком Аретом, својом сестричином. Друга њихова кћи била је удата за Дионисија Млађег, свог полубрата. Неки други човек Дионовог поноса, богатства и способности пожелео би можда да збаци Дионисија па, ако не приграби тираниду за себе, да је бар обезбеди синовима своје сестре и браћи своје жене, Хипарину и Нисају. Али, Дион није био као остали људи; амбиције су му биле узвишеније и мање себичне. Циљ му није био да обезбеди тираниду неком човеку, већ да је сасвим укине. Али, то неће морати да се изврши превратом; демократија која би никла на рушевинама тираниде по Дионовом мишљењу била би једнако лоша за Сиракузу попут саме тираниде. Дион је, наиме, усвојио и потпуно веровао у политичку теорију свога пријатеља Платона, филозофа. Пројекат који му је лежао на срцу био је да у Сиракузи успостави уређење које би, што је више могуће, одговарало Платоновој теорији и које би

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Ка ртагине

се вероватно уобличило као ограничена монархија уз извесну сличност са спартанским уређењем. То се никада није могло остварити обичним гласањем сиракушког народа; идеално уређење треба да се наметне Сиракужанима у њиховом интересу. Једина могућност била је да наговори тиранина да ограничи своју апсолутну власт и да уведе жељено уређење. „Дај ми“, каже сам Платон „град са тиранидом и нека тиранин буде млад, добре памети, храбар и племенит и нека му срећа стави на пут доброг законодавца“ - тада је могуће да се државом добро управља. Дион је у младом Дионисију уочио личност која се могла обликовати како он жели - карактер који вероватно није нашао код својих сестрића Хипарина и Нисаја. Он се лојално посветио Дионисију који је поштовао његову храброст и искуство, а Дион је прионуо да заинтересује младога владара за филозофију и да га подстакне да одговорно схвата своје дужности. Највеће му је очекивање било да тиранина стави под утицај исте снажне личности која је и на њега самог пресудно и трајно утицала. Плагон мора да дође у Сиракузу и да од тиранина направи филозофа. Поступање Дионисија старијег према филозофу, приликом његове претходне посете Сицилији*, одиста није било такво да га охрабри да се на Сицилију врати. Али је, иако невољно, попустио свесрдном позиву младог владара и хитним позивима Диона који му је представио да је тренутак остварења идеалне државе напокон стигао. То је била визија „сањара сјајних снова“; и нас, које је историја више стотина различитих друштава у периоду дужем од две хиљаде година разочарала, можда зачуђује чињеница да ће државник са Дионовим практичним искуством и познавањем људске природе допустити да га такав сан води. То је стварно изгледало тако чудно, да су неки закључили да је Дион све време ковао тајни план да свргне Дионисија - да је филозофски пројекат био део тајног плана и да је Платон био несвесно оруђе завере. Али, Дионова искреност је изгледа потекла из уверења. Ваља нам се присетити да је држава која се заснива на филозофским принципима била нова идеја која ниједном заљубљеникуу филозофију није могла изгледати да је осуђена на неуспех; никада, наиме, није било покушаја стварања такве

Око 388. ioguue пре Христа flpyia Платонова посета Сицилији Озбиљна намера да се оствари идеална држава

’ Платон је пао у немилост зато што је покушао да утиче на Дионисија да своју тлачитељску тираниду замени уставном монархијом. Упозорио га је да тиранида угрожава ж ивот самог тиранина, да је ш тетна за развој држ аве и хеленске просвете. Платона је избавио Дион, са којим се ф илозоф спријатељио, укрцавш и га на брод којим се спартански посланик Полид враћао у Спарту. У литерарној предаји приказано је било као да су на ово) пловидби Платона заробили пирати, или сам Полид по тајном договору са тиранином, и да је на Егини био продан као роб; ту га је препознао и откупио пријатељ и тако се вратио у Атину. П р и м . пр ев.

709


државе и стога није постојао пример претходног неуспеха. Супротно томе, ту је био пример Спарте као потврда успеха. Теоретичари друштва тога доба увек су се окретали према Спарти са посебном наклоношћу као према добро уравнотеженој држави; веровало се да су њен устав и дисциплина установљени за сва времена вољом и заповешћу једног необично мудрог законодавца. Што онда Дионисије и Дион не би под Платоновим упутством учинили за Сиракузу то што је Ликург учинио за Лакедемон? И Дион је несумњиво веровао да ће га лично искуство оспособити да прилагоди теоретске захтеве грубој стварности живота.

Плаш онов курс наставе

Ф илист је опозван : прот ивио се Д ионовој замисли

Прошеривање Д иона

Плашон се враћа у Ат ину

7io

Ниједном добродошлицом није указано више поштовања и похвала од оне која је била упућена Платону. Освојио је поштовање и дивљење Дионисија; било је лако младог тиранина навести да тираниду види као нешто недостојно и да пригрли замисао о стварању новог уређења. Експеримент би свакако био изведен да је Платон према своме ученику поступио на други начин. Дионисијев је карактер био један од оних пријемчивих на утицаје, кадрих да се усхите, али неспособних да истрају у пракси. Да се Платон задовољио тиме да свом ученику усади опште принципе изложене са толико шарма у својој Држави, Дионисије би по свој прилици покушао да оствари у Сиракузи нејасну скицу идеалне државе. Вероватно се она не би дуго одржала: ипак, барем би покушали. Али, Платон је настојао да пружи свом ученику систематски курс филозофског образовања и започео је од геометрије. Тиранин се ревносно латио учења, двор му је заокупила геометрија; међутим, убрзо се од ње уморио. А тада су отпочела деловања супротна Дионовој и Платоновој замисли. Један од првих потеза нове власти био је да се из прогонства позове у Сиракузу историчар Филист. Он је био апсолутно против предложених реформи и желео је да се тиранида не мења. Он и његови пријатељи су натукнули да је стварни Дионов циљ да обезбеди тираниду једном од својих сестрића чим је се Дионисије одрекне. Учинили су све да окрену Дионисија против Диона; напокон им је једно несмогрено Дионово писмо омогућило да то постигну. Сиракуза и Картагина су водиле преговоре за мир; Дион је упутио писмо картагинским судијама да не предузимају ништа без консултација са њим. Писмо је ухваћено, и премда је његов мотив несумњиво био савршено частан, протумачено је као издаја. Дион је протеран са Сицилије, али су му дозволили да задржи своје имање; Филистова странка је стекла надмоћ. Платон је још мало остао на острву; Дионисије је био љубоморан што Платон толико поштује Диона и више од свега је жудео да сам освоји исто поштовање. Али, посета

И м п е р и ј а С и р а к у з е и њ е на б о р б а п р о т и в К а р т а г и н е

филозофа је била неуспешна; чезнуо је за тим да се врати у Атину и напокон га је Дионисије пустио да оде. Тако се окончала знаменита замисао оснивања идеалне државе, чије би остварење повукло за собом распуштање најамничких чета а тим и пад сиракушке државе. Лако је Платона извргнути подсмеху што није имао правог начина да поступи према младом тиранину; лако је подсмехнути му се као учитељу у облацима који није умео да направи разлику између Академије и Двора. Међутим, Платон је био савршено у праву. Једини мотив који га је довео на Сицилију био је да припреми пут за оснивање државе мање-више уобличене према свом идеалу. Дакле, први услов да оваква држава заживи био је да краљ мора бити филозоф. Стога, како је Дионисије - а не Платон - требало да буде краљ у новој држави, неопходно је било да Дионисије постане филозоф. Платону ни најмање није било у интересу да пренесе тиранину површно знање филозофије, довољно да га намами да постави оквире платонске државе. Таква би држава, наиме, била попут мртворођенчета јер не би имала првог услова за живот - правог филозофа на свом челу. Ако Дионисије није био способан за правог него само за лажног филозофа, излишно је било експериментисати. Платон је усвојио једини разумни пут; био је веран своме идеалу.

10. Дион Ма како то изгледало чудно након таквих искустава, Платон се изгледа још једном вратио на Сицилију на упорно Дионисијево позивање. Више се није могао надати да ће од тиранина направити филозофа и мора да му је главни мотив био да издејствује Дионов опозив и да помири њега и Дионисија који је, изгледа, намамио филозофа лажном надом да је могуће помирење. Платон је дочекан и утошћен са великом почашћу као раније, али његова посета је била бескорисна. Вероватно је тиранин био обавештен да је у међувремену Дион искористио своје богатство да се кришом припреми, да себи извојује повратак у Сиракузу и сруши тираниду. Стога се Дионисије обезбедио запленом Дионове имовине и тада се Платон, што је брже могао, вратио у Атину. Дион се такође упутио у матичну Хеладу и Атину је претворио у свој штаб. На крају је тиранин учинио непотребан тирански потез: принудио је Дионову жену Арету да се уда за другог човека. Дион је на крају одлучио да је стигло време за акцију. Са врло малом копненом војском нагураном у само пет трговачких бродова, одједрио је на Закинт да се сукоби са

Трећа Плашонова посета Сиракузи

Д и о н у А ш ини

357. iogune пре Христ а Д ион плови на Сицилију. АуГуст

711


Улази у Сиракузу

Дионисије држи Острво

Херакпид

Филисшова смрш

7 12

моћном Дионисијевом копненом и поморском силом. Очекивали су његов долазак; Филист, заповедник флоте, држао је у италским водама флоту која је приправна за напад чекала у заседи. Али, Дион је равно преко отвореног мора отпловио у Пахин. План му је био да се искрца у западној Сицилији, прикупи што више војних појачања и да са њима крене на Сиракузу. Био је то смео подухват, али Дион је знао да је тиранинов карактер слаб и да Сиракужани жуде за тим да се ослободе тираниде. Пошто га је олуја усмерила на обалу Либије, бродови ослободиоца најзад су приспели у Хераклеју Миноју, сада картагинску луку у југозападном делу Сицилије. Ту су сазнали да је Дионисије са 80 бродова отпловио у Италију и без оклевања су кренули на Сиракузу, прикупљајући успут и хеленска и сикелска појачања. Заварали су ратним лукавством кампанске најамнике који су чували Епиполу и Дион је са својим присталицама марширајући ноћу из Акре ушао у Сиракузу уз свеопште одушевљење. Скупштина је ставила управу у руке двадесеторици стратега, међу којима је био и Дион. Тврђава Епипола је обезбеђена; Дионисију није ништа остало од Сиракузе изузев Острва (Ортигије); против тог утврђења Дион је дао да се од Веће до Мање луке сазида зид. После седам дана Дионисије се вратио. Док се Сиракуза од првог таласа одушевљења због свог ослобођења љуљала, ослободилац је био омиљени херој. Али, Дион није био човек који може да задрж и наклоност народа; одбијао је, наиме, људе својом изузетном гордошћу. Видело се исто тако да је одлучан у томе да намећући своју вољу усмерава Сиракужане како да користе своју слободу. Дионисије, заточен на Острву, прибегао је лукавству и у грађанском мњењу будио је подозрење према Диону; пошто се појавио супарник чије је понашање било више по народном укусу од Дионовог, неког Хераклида, кога је тиранин протерао и који се сада вратио са копненом и поморском војном силом, скупш тина је изабрала за заповедника флоте. Дион је овај акт поништио с образложењем да је неопходан његов лични пристанак и затим је сам иступио и предложио Хераклида. То поиашање је удаљило од њега симпатије грађана; нису желели другог аутократу. Убрзо потом Хераклид је на мору извојевао победу у важној бици, победивш и Ф илиста, који се са својом ескадром бродова вратио из Италије. О старели историчар био је ухапшен и одузео је себи живот. Дионисије је тако изгубио свој најчвршћи ослонац и одмах је побегао са О стрва заједно са својим тријерима, а оставио је гарнизон најамника и свог младог сина Аполократа, као команданта, у незавидном положају.

Им п е р и ј а С и р а к у з е и њена бо р б а п р о т и в Картагин е

Убрзо након тога Дионов утицај је тако опао, да су га Сиракужани сменили са положаја стратега и наименовали 25 нових стратега међу којима и Хераклида. Одбили су и да плате неку накнаду ослободиоцима са Пелопонеза који су дошли са Дионом. Пелопонежани би се радо окренули против Сиракужана да им је Дион дао знак; а Дион је, иако самовољан, био одвећ искрен патриота да би напао свој град; повукао се у Леонтине са 300 оданих војника. Сиракужани су тада продужили да опседају утврђење на Острву; гарнизон се нашао у тако тешком положају, да је одлучио да се преда. Већ су послали гласнике да обавесте Сиракужане о својој одлуци, кад су им рано ујутро стигла појачања - војници, намирнице, које је допремио неки Кампанац из Неапоља, по имену Нипсије; он је, заваравши непријатељске бродове, упловио у Велику луку. Ситуација се променила и преговори су сместа били прекинути. Прво се срећа осмехнула Сиракужанима. Хераклид је испловио на пучину и извојевао другу победу у поморској бици потопивши или заробивши колико је год ратних бродова остало после Дионисија, или оних које је Нипсије довео. На вест о овој победи град је подивљао од радости и ноћ је проведена у пијанчењу. Пред освит дана, када је и војнике и стратеге опхрвао оловни сан од пијанства, Нипсије и његови војници су изашли кроз капије Острва; пошто су лествицама прешли преко Дионовог попречног зида, побили су чуваре и запосели доњу Ахрадину и Агору. Цео тај део града био је опустошен. Најамници су добили неограничену слободу и развукли су све што им је пало у шаке, жене, децу и сву имовину. Следећег дана сви грађани који су нашли уточиште на Епиполи и у горњој Ахрадини, беспомоћно су гледали шта је учињено и видевши да варвари поново започињу свој ужасни посао, изгласали су да се Дион позове у помоћ. Јездећи на коњима што су брже могли гласници стигоше предвече у Леонтине. Дион их је одвео у позориште где је заседала Скупштина и ту пред окупљеним народом посланици су испричали своју причу; преклињали су Диона и Пелопонежане да опросте незахвалној Сиракузи и да јој притекну у помоћ. Дион је одржао дирљив говор; он ће у сваком случају кренути; ако не буде могао да спасе свој град, његове ће му рушевине бити гроб; што се Пелопонежана тиче, они с правом могу одбити да крену због народа који се према њима тако лоше понео. Подигла се граја да Сиракузу треба спасти и Дион је по други пут повео Пелопонежане да је спасу. Одмах су кренули на пут; марширајући целу ноћ доспели су у освит дана до Мегаре удаљене око 8 или 9 и по километара од Сиракузе. Ту су их затекле ужасне вести. Пошто је Нипсије знао да је помоћ на путу и пошто је одлучио да се не сме губити време, поново је

Д ион се повлачи у Леонтине 356. logune пре Христа

Долазак Нипсија

Д иона иозивају ga се врати

713


Сиасаеа Сиракузу

К аииш улација Острва

Дионов иолиш ички план

Модификована аристократија

714

пустио своје варваре у град око поноћи. Ови више нису помишљали на пљачку, већ само на убијање и палеж. На ове вести војска за спасавање похитала је да спасе што се још могло спасти. Ушавши кроз Хексапилон (Капију са шест вратница) на северу, Дион је кроз Ахрадину прокрчио себи пут и стигао до попречног зида који је сам сазидао као одбрану од Острва. Зид је сада био разрушен, али иза његових рушевина Нипсије је распоредио чету својих плаћеника и ту се одиграла одлучујућа борба. Дионови војници су јуришем освојили зид и непријатеља су потиснули натраг у утврђење Ортигије. Дионови противници који нису утекли били су понижени. Хераклид је замолио за опроштај и Диону су замерили што га није погубио. У сваком случају била је непромишљена великодушност што је пристао на погодбу да ће Дион бити стратег аутократор на копну, а Хераклид на мору. Старе размирице ускоро су поново избиле и ускоро сазнајемо да Спартанац по имену Гајсил мири супарнике и приморава Хераклида да се свечано закуне да неће ништа чинити против Диона. Нипсије је, изглада, нестао са сцене и није дуго потрајало а Дионисијев син, кога је дуга опсада исцрпла, донео је одлуку да Диону преда Острво. Током свих ових страшних догађаја држали су на Острву Дионову сестру Аристомаху и његову жену Арету. Дион је сада ослободио своју жену. Најзад је дошло време да Дион открије шта су му стварни политички циљеви. Објавио је да је дошао да Сиракузи поклони слободу; али слобода коју је хтео да јој подари, није била та коју је Сиракуза желела за себе. Сиракуш ки грађани желели су обнову своје демократије, а за Диона је демократија била исто тако лош облик управе као и тиранида. Пошто га је искуство поучило и више није сањао о платонској држ ави, желео је да успостави аристократију са извесним демократским ограничењ има и са краљем, или краљ евима попут Спарте. Наумивш и то послао је посланство у Коринт да траж и помоћнике и саветнике; показао је да има ослонац у коринтској олигархији емисијом кованог новца са типом крилатог коња. Новац је био искован по узору на коринтске „Пегазе“. Али, иако се надао да ће установити државу у којој ће мањина владати већином, Дион је направио грубу греш ку што одмах није отклонио сваку сумњу да је себичан ловац на власт потенцијални тиранин. С иракуж ани су горели од жеље да виде срушено тираниново утврђење; да им је Дион испунио жељу, себи би обезбедио дугорочни утицај. Али, иако није живео у тврђави, пустио је да она опстане и само њено постојање било је нека врста


подстрека на тираниду. Дион није намеравао да препусти Сиракужанима да сами воде своје послове и сласт власти га је искварила. Власт му је ограничавала само двојна команда са Хераклидом и напокон је попустио и пристао да кришом смакну његовог супарника. После тога, у сваком је погледу био тиранин, иако је можда на речима одбацио тираниду.

Дион посшаје т иранин

Међу онима који су са њим дошли из матичне Грчке да ослободе Сиракузу био је Платонов ученик по имену Калип; тај човек је склопио заверу да збаци Диона који му је слепо веровао. Аристомаха и Арета су имале подозрење према Калипу и оптужиле су га за издају; нису се разувериле ни када је положио најсвечанију заклетву којом се смртник може заклети. Отишао је у перибол великих богиња Деметре и Персефоне; свештеник га је обавио гримизном хаљином краљице подземног света и дао му је запаљену бакљу; пошто се тако прерушио, заклео се да није смислио заверу против Диона. Али, Калип је тако мало поштовао религију, да је изабрао празник Коре (Персефоне) којом се заклео да своју заверу спроведе у дело. Унајмио је неке људе са острва Закинта да убију Диона и тада је сам приграбио власт.

Калипова завера

Iheioea заклешва

Убиство Диона, 354. Године пре Христа, јун и

Калипова тиранида трајала је отприлике годину дана. А тада су, док је учествовао у нападу на Катану, синови старијег Дионисија од његове друге жене, Хипарин и Нисај, дошли у Сиракузу и запосели Ортигију. Ова су браћа били безвредни људи, пијанци и распусници. Хипарин је држао острво отприлике две године; тада је био убијен у часу пијанства и наследио га је Нисај, који је владао Ортигијом још пет година. Није извесно у којој су мери ови тирани могли да учврсте своју власт над Сиракузом изван недоступне територије Острва (Ортигије).

Тираниде Калипа 354-3. loguH e пре Христа; Х ипарина 353-1. Године пре Христа; Нисаја 351-46. Њдине ире Христа

Током свих ових промена Дионисије је живео у Локрима, родном граду своје мајке, и ту је владао тиранском шибом. Његова свирепост и насиља која је извршио над слободним девојкама овога града, изазвали су општу мржњу. Напокон је видео шансу да поврати Сиракузу. Оставивши жену и кћерке у Локрима са малим гарнизоном, отпловио је на Ортигију и истерао Нисаја. Чим је отишао, Локрани су се побунили и лако су надјачали његове најамнике. Грозни злочини за које је одговоран био тиранин најбоље се могу оценити по жеђи за бруталном осветом која је сада морила грађане Локра. Дионисијеву жену и кћерке подвргли су најужаснијем мучењу и увредама пре но што су их удавили; расули су њихов пепео по мору.

ДруГа Дионисијева тиранида 346. ioguue пре Христа

Судбина њешве жене и кћерки

715


11. Тимолеонт

Хикеш а

Сиципија се обраћа за помоћ Коринту

Тираниде су у то време на Сицилији цветале. Поред Сиракузе градови Месана, Леонтини, Катана и многи сикелски градови били су под тиранским јармом. Сиракуза је барем била полуслободна; Дионисије је држао само Острво (Ортигију). Али, како нису имали другог вођу за борбу против свог тиранина, Сиракужани су потражили помоћ и вођство од човека који се уздигао до господара Леонтина. Био је то извесни Хикета, који је био Дионов следбеник, али после Дионове смрти управо је он дао подстрек да се удаве Дионова жена и сестра док су пловиле на Пелопонез. Тај Хикета је циљао на то да постане господар Сиракузе и очекивао је да ће помоћу Картагине остварити свој циљ. Али, он је прикривао своје планове и подржао је молбу коју су Грци са Сицилије упутили Коринту. Била је то молба за помоћ како против пошасти тираниде која је на Сицилији узимала све више маха, тако и против Картагињана, који су припремали велику флоту и копнену силу за напад на острво захваћено немирима. Сиракужани су изабрали Хикету да им буде стратег.

Ogtoeop Коринша

Коринт, свагда бриж на метропола за своје колоније, био је спреман да одговори на молбу за помоћ и једини је проблем био наћи одговарајућег заповедника. На заседању Скупштине неко је устао и у тренутном надахнућу предложио Тимолеонта, Тимодемовог сина. Тимолеонт је потицао из племићке породице и био је на гласу по личним квалитетима, а живео је у чудној немилости због дела које су неки веома ценили, а други строго осуђивали. У бици је спасао брату живот сам се изложивши смртној опасности; међутим, када је касније тај брат склопио заверу да постане тиранин, Тимолеонт га је са неколико пријатеља убио. Њ егова мајка и многи други гнушали су га се као крвника свога брата, док су му се други дивили као убици тиранина. У светлости његових каснијих дела знамо да су Тимолеонта покретали најузвишенији мотиви дужности када је пристао да убије свога брата. Од тога ужасног дана увек је живео повучено; али, када су поменули његово име на Скупштини, сви су подржали предлог и Телеклид, утицајна личност, изразио је опште мишљење рекавши: „Пресудићемо: убио је тиранина ако буде успешан, убио је брата, ако претрпи неуспех." Подухват ће бити искушавање Тимолеонта.

Тимолеонтова пловидба 344. Године пре Христа

Са десет ратних бродова, неколицином суграђана и око 1000 најамника Тимолеонт је препловио Јонско море наводно пратећи пламени траг бакље сицилијских богиња, Деметре и Персефоне. У Регију, сада ослобођеном тиранске власти, наишао је на топлу добродошлицу. Али, ту је открио картагинску флоту која га је чекала

7 16


и Хикетине посланике; Хикета је тражио да се бродови са војницима врате у Коринт јер им Картагињани неће допустити да крстаре по сицилијским водама. Што се лично Тимолеонта тиче, Хикети ће бити драго да му он буде помоћник и саветник. Тимолеонт ни помислио није да прикрије такву поруку. Није дошао да успостави Хикетину власт у Сиракузи нити да се потчини диктату непријатеља Хеладе. Али, проблем је био да крене са сидришта у Регију пред пунском флотом. Ту је Тимолеонт испољио опрез и лукавство. Наок о )е пристао на предлоге и захтеве, али је тражио да се цела ствар и Хикетине намере јасно предоче народу Регија. Уз прећутно одобравање народа време је истекло, Картагињани и Хикетини посланици су задржани на Скупштини док коринтски бродови нису испловили на пучину; сам се Тимолеонт искрао са заседања тачно на време да се укрца на последњи брод. Запловио је право у Тауроменион. Присетићемо се да је Тауроменион, који је Химилкон засновао као сикелски град, Дионисије освојио да би у њему боравили његови најамници. За време немира након тиранинове смрти Тауроменион је стекао аутономију; грађанин по имену Андромах је постао најистакнутији човек у државним пословима. Андромах је подстакао своје суграђане да пруже пребивалиште бескућницима из Накса чије је родитеље Дионисије тако окрутно лишио поседа. Накшани су се вратили на брдо које је било изнад њиховог старог града; Наксос је оживео у Тауроменију. И Накшани су били први житељи Сицилије који су поздравили долазак ослободиоца на обале острва. Први Тимолеонтов успех збио се код Хадрана, сикелског града где је велики сицилијски бог ватре Хадран имао главно светилиште. Ж итељи Хадрана су били несложни; неки су били за то да се позове Хикета, а неки Тимолеонт и дошли су и Хикета и Тимолеонт. Утркивали су се један са другим ко ће први стићи у Хадран. Тимолеонт, који је стигао касније, извршио је препад на непријатеље док су се одмарали изван града; поразио их је, иако су били бројнији - у односу пет према један. Тада су отворили градске капије и Хадран је постао главни штаб Тимолеонтове војске. Убрзо након тога Хикета је поткупио два човека да убију коринтског војсковођу, али тајни план се у последњем тренутку изјаловио и отуда се уврежило веровање да Тимолеонт има окриље божанске заштите. Бог ватре Хадран такође је чудесним знамењима показао да одобрава подухват странца. Сада су Тимолеонту пришли други градови као савезници и Дионисије му је одмах послао поруку са предлогом да му преда Острво; тражио је да му се допусти само да се безбедно са својом имовином повуче у Коринт. Тимолеонт је понуду одмах прихватио; тврђава са најамницима који су је чували и са свим војним

Тимолеонш сшиже у Тауроменион

Н акш ани се ту насељавају уз Андромахову помоћ

Бишка код Хадрана

717


Дионисијев крај

Карташњани у Сиракузи помажу Х икет и

Сиракуза је ионово настањена

7 18

инвентаром предала се Тимолеонту. Дионисије је остатак живота проживео у Коринту у безбедној анонимности. Препричаване су многе анегдоте о тривијалним поступцима палог господара Сицилије и о његовим мудрим изрекама. Када је неко упоредио његову судбину са судбином његовог оца, приметио је: „Мој отац је стекао моћ када је демократија постала омражена, а ја када је тиранида код људи будила завист.“ Пошто је освојио Ортигију пре и лакше но што се могло очекивати, Тимолеонту је преостало да ослободи остатак Сиракузе, који је био у Хикетиним рукама. Али, Хикета је имао моћне савезнике. Сто педесет картагинских бродова под Магоновом командом упловило је у Велику луку и картагинска копнена сила је пуштена у Сиракузу. Коринтски заповедник на Острву - сам Тимолеонт је још увек живео у Хадрану - нашао се у тешком положају; али ускоро су Магон и Хикета отишли да опседају Катану и Неон је запосео Ахрадину након што је из острвске тврђаве успешно извршио јуриш. У исто време су појачања из Коринта, која је неко време задржала картагинска флота у Италији, приспела на Сицилију. Сада је био тренутак да се Тимолеонт лично појави у Сиракузи. Поставио је свој табор на јужној страни на обалама Анапа. Тада га је по други пут послужила срећа. Хеленски најамници, и његови и Хикетини, обично су се у доколици забављали пецајући јегуље на ушћу реке; како нису имали разлога за свађу, иако су били спремни да за плату једни друге поубијају, обично су у таквим приликама пријатељски разговарали. Један од Тимолеонтових војника је напоменуо да Хелени треба да се уједине против варвара и када су те речи допрле до Магонових ушију у њему су побудиле подозрење на Хикету; изненада је отпловио са целом флотом, а када је стигао у Картагину, извршио је самоубиство и сународници су му тело разапели на крст. Та прича, ипак, не може да буде потпуно објашњење М агоновог чудног понашања. Пошто се тако решио најстрашнијег непријатеља, Тимолеонт је ускоро истерао Хикету из Епиполе и Сиракуза је најзад била потпуно слободна. Сиракужани су нашли ослободиоца који није попут Диона жудео да им буде господар и Дионисијева тврђава је била разрушена. Тај акт разарањ а био им је као доказ и потврда ослобођења. Али, град је био без становника и опустео, на агори је никла трава и први задатак ослободиоца био је да град насели новим становницима. Коринћани су објавили прогласе на светковинама матичне Хеладе позивајући расељена лица да поново населе Сиракузу; људи које су тирани отерали сјатили су се натраг и укупно

И м п е р и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

60000 људи са запада и истока, са женама и децом вратили су граду снагу. Поново су издали Диоклове законе, обновили су демократију и донекле је модификовали. Најзначајнија новина била је да је амфипол (amphipolos), свештеник Зевса Олимпског, постао врховни магистрат. Свештеника су бирали сваке године и година је носила име по њему; али пошто се бирао коцком из три рода, његово унапређење у првог магистрата републике било је огараничење демократије. Таква је била обнова Сиракузе; њен дуг према Коринту у освајању слободе одразио се емисијом новца са коринстким Пегасом на аверсу. Тимолеонт је тада наставио да чини за друге градове на Сицилији то што је урадио за Сиракузу. Многи тирани су му се потчинили; чак и Хикета, који се повукао у Леонтине. Требало је још добити рат против Картагињана; они су се усредсредили на то да поврате изгубљену територију и припремали су се за нови велики покушај да истерају Грке са Сицилије. Пет година након Тимолеонтовог искрцавања на острво велика поморска и копнена сила испловила је из Картагине и пристала у Лилибеју. Састојала се од 200 ратних и 1000 транспортних бродова; у њој је било 10000 коња - неки од њих су били за борна кола; укупно пешадија је, према извештајима, бројала 70000 војника. Цвет војске представљала је „Света чета“ од 2 500 картагинских грађана угледног порекла и богатих. Хамилкар и Хасдрубал, војни команданти, одлучили су да марширају право преко Сицилије на Сиракузу. Али, Тимолеонт их није тамо чекао; покушаће да их пресретне западно од Халике, на картагинској, не на хеленској, територији. Прикупивш и војску какву је могао - до 10000 војника не више - кренуо је да их пресретне. Док је марширао, дезертирало му је 1000 најамника који су гласно тражили заостале плате, а испод гласа негодовали што их води у бој против тако снажног непријатеља; једва је успео да наговори остале да крену даље. Картагињани су се утаборили на западној обали Кримисе; она је огранак реке Хипсе, не оне која запљускује Акрагант, већ која протиче кроз територију Селинунта. Ентела, град који су сада држали Кампанци, лежала је на Кримиси и можда се картагинска војска зауставила у нади да ће је освојити. Не зна се где се налазило поприште битке која се водила између Хелена и Феничана на обалама Кримисе. Ујутро су се Грци попели на брдо које их је делило од реке и на путу су наишли на мазге са товарима дивљег целера, биљке коју су користили за венце којима су китили надгробне стеле. Та случајност је код војника изазвала потиштеност; учинило се то као злокобно предсказање; али, од исте биљке плели су и венце за победнике на Истамским играма и Тимолеонт

Демокрашија

Ковани новац

Тирани су пошиснут и на С ицилију

КартаГински поход на С ицилију 339. iogune пре Христа

Биш ка код Кримисе (јуни)

oe\ivov

719


Гуши се оживљавање тиранида

720

је пожурио да протумачи случај као наговештај победе. Овенчао је главу целером и цела војска се повела за његовим примером. Тада се на небу указаше два орла; један је носио змију - друго повољно знамење. Грци су се зауставили на врху брда упињући се да погледима просврдлају густу маглу која је прекрила земљу под њима; када се магла разишла, угледали су непријатеља где прелази реку. Прво су прелазила борна кола, иза њих је ишла Света чета. Тимолеонт је видео да има изгледа да их победи ако изврши напад док још сва војска не пређе на другу страну реке. Послао је доле своју коњицу да предводи напад и сам се са пешадијом упутио за њом. Борна кола су спречила коњанике да се приближе Светој чети; стога је Тимолеонт наредио коњици да се помери устрану и да нападне непријатељу бок, оставивши слободан пролаз пешадији. Није остало забележено како је пешадија уклонила борна кола, тек успела је да приђе Светој чети. Картагињани чврсти и непомични одолели су налету копаља; Хелени, схвативши да сви њихови удари не могу да потисну или пробију заклон од штитова, одбацише своја копља и исукаше мачеве. У борби мачевима више није била важна ни маса ни срчаност; вештина и хитри покрети су одлучивали и Хелени, ненадмашни по тим квалитетима, потукоше до ногу Свету чету. У међувремену је остатак картагинске војске прешао реку и, премда је њен цвет био уништен, још увек је преостао огроман број војника да се са њима боре. Али, Тимолеонта је пратила срећа. Скупили су се облаци, висили су над брдима и изненада се проломила олуја са муњама, кишом и тучом коју је носио ветар. Грцима је ветар био за леђима; кишу и тучу ветар је носио у лице непријатељима који у ломљави нису могли чути команде својих заповедника. Када се расквашено тле претворило у блато, лакши оклопи дали су Хеленима велику предност у односу на њихове непријатеље; ови су уоколо шљапали по блату пресамићени под тешким панцирним оклопима. Напокон Картагињани више нису могли да одолевају и када су окренули плећа да беже, нашли су смрт у Кримиси. Река нагло набујала од кише сада је колала у бесној бујици која је одвлачила људе и коње у смрт. Кажу да су заробили 15000 заробљеника и да су у борби убили 10000 војника, не рачунајући оне које је прогутала река. У табору је заробљен богати плен у злату и сребру. Избор најлепшег оружја су послали на Истам да се као заветни дар завешта у Посејдоновом храму. Тимолеонт је извојевао победу која се може поставити поред Гелонове победе код Химере. Али, он је није искористио до краја; није покушао да пресече феничку власт на Сицилији. Можда је његов прекид даљих операција потекао мање од недостатка жеље него од невоље која је запретила Сиракузи. Тиранин Катане, који је пре-

Им п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

шао на Тимолеонтову страну, окренуо се против њега; изгледа да је Хикета поново приграбио тираниду у Леонтинима; тако се Тимолеонт обрео у рату са ова два тиранина, Мамерком и Хикетом, којима су помагали картагински најамници. Напокон су оба тиранина била заробљена. Сиракужани су обојицу погубили и убили су и Хикетину жену и кћерку као одмазду за убиство Дионове жене и сестре. Грађани Месане су такође ставили на муке и погубили свога угњетача Хипона, а дечаке из школа су довели у позориште да посматрају тиранинову смрт. Исто су и други градови под тиранским јармом били ослобођени, и неки опустели градови, попут Акраганта и Геле, поново су насељени. После двадесет бурних година Сицилија ће сада одахнути. Картагина је склопила мир; Халика је поново одређена као граница и Картагина се обавезала да неће ништа чинити да подржи тираниде у хеленским градовима. Тимолеонт је сада ослободио Сицилију како од домаћих тирана тако и од страних непријатеља и извршивши свој задатак, одложио је овлашћења која су му доделили да то спроведе. Међу великанима грчке историје он заузима јединствено место; наиме, дело које је извршио нису инспирисали ни егоистична амбиција ни уски патриотизам. Није тражио за себе моћ; мучио се у страној земљи за градове који су га могли прихватити, али нису били његов град. Патриотизам у најширем смислу могао је стварно подстаћи његов жар у борби за Хеладу против Картагињана. Али, од хеленских војсковођа који су као он много постигли, нема ниједног чије је понашање, попут Тимолеонтовог, у потпуности било руковођено једноставним осећањем дужности. Сиракужани су му дали имање близу Сиракузе и ту је боравио до своје смрти, две године након своје врхунске победе. Повремено би посетио град када је народ желео да од њега потражи савет; међутим, ослепео је и те су посете биле ретке. Оплакала га је цела Сицилија, а у Сиракузи је спомен на њега сачувана тако што је група јавних грађевина названа његовим именом. Након Тимолеонтове смрти земља је мировала за двадесет година; непосредни резултати његовог дела нису отишли даље од тога. Тада се уздигао тиранин горе врсте од старијег Дионисија који је тешком шаком притискао Сицилију. Међутим, каријера Агатокла хронолошки прелази оквир ове историје.

М ир са Картагином

Тимолеонш

12. Догађаји на југу Италије У то су време немири и опасности притисли Хелене у јужној Италији исто као и њихову браћу на Сицилији. Учинило се као да ће на копну и на острву хеленско име бити скоро уништено - на острву 7 21


Брушијски савез

Око 356. Године пре Христа

Краљ Архидам плови на Мталско полуострво 343. ioдине пре Христа

Б ит ка код Мандонија 338. године пре Христа

од стране Феничана и италских најамника, тамо од домаћих племена. Моћ старијег Дионисија задржала је у заливу Луканце, Месапе, Јапиге и друге суседе који су навалили на Велику Грчку; а када је Дион напао његовог сина, сиракушка империја се сама од себе расточила; пошто није било велике моћи да се плаше од ње, варвари из Италије почели су поново да се спуштају са планина и да нападају хеленске колоније на обали. Известан број племена са палца полуострва сјединио се у савез са својом престоницом у Консентији; овом Брутијском савезу, како су га назвали, сврха је била да потчини све хеленске градове на рту. Освојили су Терину, Хипонион, Нови Сибарис на реци Траиди и друга места. Људи нису били слепи да не виде опасност од потонућа хеленства на западу у плиму варварства; један од Платонових и Дионових циљева био је да истерају варваре најамнике из хеленске Сицилије. А у Италији опасност је била веома велика и хитно је била потребна помоћ са стране. Молба за помоћ Сиракузе метрополи Коринту и долазак Тимолеонта дала је идеју Таранту, који је био под јаким притиском суседних племена, да замоли за помоћ своју метрополу Спарту. Позив за помоћ стигао је у повољном тренутку. Спарта код куће није била у позицији да започне неку политичку акцију; краљ Архидам је спремно пригрлио прилику да поведе борбу за Хеладу против варвара на Западу исто као што се и његов отац Агесилај, пре шездесет година, борио против варвара на Истоку8. Организовао је чету најамника, углавном од Фокиђана који су преживели Свети рат, и отпловио је на југ Италије. Отприлике четири или пет година борио се против варвара, али није постигао ни један одлучујући успех и најзад је био убијен код Мандонија у бици против Луканаца. Архидамов неуспешни поход био је управо супротност бриљантним Тимолеонтовим успесима. Али, Тарант није био незахвалан за његов труд. У знак сећања на своју молбу за помоћ Спарти исковао је дивне примерке златног новца на којима је приказана персонификација Таранта као детета које захваљује Посејдону са Тенарског рта9. Трагичан исход ове молбе за помоћ дао је идеју за мотив на другој серији новца и подстакао је једну од оних патетичних алузија које је грчка уметност умела да оствари са неупоредивом љупкошћу. Тарант је приказан где јаше на свом делфину 8 Интересантно је напоменути да је 356. године пре Х риста Исократ (изгледа у незгодно време) подстицао Архидама да поведе ратни поход на Персију', Исократ, П и см о 9.

9 А. Ј. Evans, „H orsem an o f Tarentum”, N C 9 (1889) слика V.l, IV. 9.10

722

И м п ер и ја С и р а к у з е и њена б о р б а п р о т и в Картагин е

и са тугом посматра кацигу; то је кацига спартанског краља који је погинуо у његовој служби. Тарант је убрзо био приморан да траж и новог предводника. Позвао је Александра, молошког краља и ујака Александра Великог; тај је краљ видео и зграбио прилику да заснује на Западу империју - да тамо у малом обиму изврши оно што је његов сестрић извршио у грандиозним размерама у Азији. Био је способан човек и успех му је пратио оружје. На источној обали Италије покорио је Месапе и потиснуо их је на север до Сипонта који је освојио. На западу је уништио Брутијски савез, заузео је Консентију и ослободио Терину. Његова је моћ на југу била тако велика, да је Рим са њим склопио споразум о миру; могуће је да су му планови сезали до Сицилије. Али, емисија новца из Таранта показује да је Александар чврсто држао своје савезнике. На аверсу се налази глава са венцем од храстовог лишћа Зевса из Додоне, на реверсу муња и оштрица копља са натписом „Александар, Неоптолемов син“10. Пошто му је слобода била угрожена, Тарант се одрекао уговора о савезништву. Уследио је рат, а Турији су подржали Александра. Варвари су ове сукобе искористили да се побуне против човека који их је освојио; битка се одиграла код Пандосије. Током борбе Луканац, прогнаник у тарантинској војсци краљу је у леђа зарио мач и план за епирску империју која опкорачује Јадранско море је заједно са њим нестао. Ово се збило недуго по обарању персијске монархије на бојишту код Гаугамеле. Али, Александрово дело није било безвредно; убудуће ће Тарант моћи да контролише своје суседе у Италији.

Поход Александра Епирско1334. loguне пре Христа

Б ит ка код Пандосије 331-30. Године пре Христа; Александрова смрт

10 На истом месту, слика VI. 7. 723

X V I иоГлавље

Успон Македоније Након Мантинејске битке, пошто се Теба одрекла своје агресивне политике, Атина је представљала најзначајнију државу матичне Хеладе. Она ће неометано моћи да уложи сву своју енергију у обнову своје моћи на северним обалама Егејског мора и на прилазима воденим пространствима Црног мора; несумњиво би Атина успешно извршила тај главни циљ своје политике да две периферне силе нису изненада ступиле на сцену да је осујете у томе и да јој окрње империју. Ове силе, Карија и Македонија, налазиле су се на супротним странама хеленског света. Обе су биле монархије, обе полухеленске; Македонија је представљала копнену силу; Карија је била и копнена и поморска сила, а управо као поморска сила за Атину је представљала опасност. Од ове две земље Карија је остављала на Хеладу утисак земље са сјајном будућности и опасном супарницом Атине. На Македонију је цивилизовани свет обраћао мало пажње; Атина је очекивала да ће увек моћи њом да управља. Ниједан пророк у тренуцима своје надахнутости није био у стању да предскаже да ће кроз тридесет година Карија поново потонути у безначајност не оставивши потомству ништа осим гробнице свога монарха, док ће Македонија пронети уметност и мудрост Хеладе до крајњих граница света.

1. Атина поново заузима Херсонес и Кубеју Епаминондина смрт ослободила је Атину њеног најопаснијег и најенергичнијег непријатеља; међутим, сплетке које је на северу Епаминонда исплео против Атине, након његове смрти дале су резултата. Александар из Фере, који је постао савезник Тебанаца, својим пиратским бродовима дочепао се острва Пепарета и поразио је атинску војску под командом Леостена. Затим је поновио дрски подухват Спартанца Телеутије; муњевито је упловио у Пиреј, похарао продавнице и исто тако брзо се удаљио са богатим пленом. Атињани су одговорили на то склапањем чврстог дефанзивног и офанзивног савеза са Савезом тесалских градова. Текст споразу-

Савез А ш ине са Тесалцима

725


ма је сачуван на каменој плочи. Споразумом су били обухваћени и савезници обе стране. Тесалци су се обавезали да без Атине неће окончати рат са Александром, а Атињани да то неће учинити „без главнокомандујућег (архонта) Тесалаца и Тесалског савеза". Атин ски благајници добили су упутство да ставе ван снаге стелу на којој је био уклесан претходни споразум са Александром1.

Осуда и про1онстео Калистрата 361. iogune пре Христа

Трачки Херсонес

Смрт краша Котиса 360-59. ioguHe пре Христа Керсоблепт и браћа су наследили Котиса

Међутим, Атињани су дали одушка свом незадовољству унутар својих градских бедема. Још од заузећа Оропа јавили су се знаци притајеног незадовољства вођењем државних послова. Калистрата су због Оропа прво оптужили а затим и ослободили оптужбе, али поверење у њега је било грубо пољуљано и увреда коју је Александар нанео Атини на самом њеном прагу тако је силно разбеснела народ, да су и државник Калистрат и поражени науарх били осуђени на смрт и спасло их је само благовремено бекство. Тако је најспособнији атински државник четвртог века пре Христа отишао са политичке сцене без наклоности својих суграђана. Након неколико година скупио је храброст да се из изгнанства у Македонији врати понадавши се да је његове суграђане прошао бес. Срџба према Калистрату је минула, али народ није осетио и кајање због својих претходних поступака. Стигавши у Атину, као прибеглица, потражио је заштиту поред жртвеника Дванаест богова; међутим, није се подигао ни један глас да га спасе и џелат је извршио пресуду народа. Атињани су увек били строги господари својим државницима; понекад нам се чини - премда уистину не знамо довољно о околностима да бисмо потврдили исправност једне овакве пресуде - да су неразумно очекивали жетву са незасејане њиве. Огорчење јавности усталасано због дрског напада тиранина из Фере разбуктале су лоше вести које су стигле из Тракије. Краљ Котис, обновите/b одришке моћи, успео је упркос присуства атинске флоте да заузме Сест и скоро цело полуострво које стражари на улазу у Пропонтиду. Убрзо након тога стари краљ је убијен, а његовом сину Керсоблепту два супарника су оспорила право наслеђа ирестола. То је Атини било од користи јер је могла да окрене једног претендента против другог2. Област на П ропонтиди припала је Керсоблепту, коме је помагао Харидем са Еубеје, најамнички оф ицир кога је Атина често узим ала у службу и који је, као Ификрат, био ожењен кћерком трачкога краља. Керсоблепт се 1 Натпис у Тоду, 147. Керсоблепту су право на престо оспорили Берисад и Амадок, по свој прилици, обојица чланови краљевског дома. П осредством Атине краљевство је подељено, Берисад је узео западни део, а А мадок централни део краљевства. 1

726

Успон М ак ед он и је

обавезао да ће Атини предати цео Херсонес осим Кардије, „непријатеља Атине“, која ће задржати аутономију. Али, сада ту није било атинске флоте да га примора да сместа испуни обећање; када су Атињани послали науарха са флотом, Харидем му је задао пораз. Напокон су Атињани послали једног способног човека; био је то Харет, одважан, енергичан и искусан војник који је брзо заузео Сестос и немилосрдним покољем казнио становнике због њихове нелојалности3. Керсоблепт је био принуђен да промени своје држање и полуострво је било враћено Атини. Усвојивши исту политику коју су спровели на Саму, Атињани су упутили насељенике на Херсонес. Исте године су вратили и Еубеју у Атински поморски савез; чинило се чак да има добрих изгледа да постигну оно што би их од свих подухвата највише обрадовало, да врате давно изгубљени Амфипољ4. М еђутим, за њихов нови план о нападу на Амфипољ може се рећи да у извесном смислу отвара и сасвим ново поглавље у историји Хеладе.

357. Године пре Христа. Враћање Херсонеса и насеобина клеруха

Враћање Еубеје 357. iодине пре Христа

2. Филип II Македонски Човек на кога је Македонија дуго чекала напокон је дошао. Упознали смо старије краљеве ове неодређене земље - и хеленске и у исто време и нехеленске; Александра, који је играо дволичну улогу код Платеје; Пердику, који је савршено вешто играо дволичну улогу у рату Спарте и Атине. Сада је дошао тренутак за Македонију; ваља нам ближе погледати у колевку моћи којој је било предодређено да измени лице не само хеленског света, већ и Истока. 3 А тина је са Керсоблептом склопила прво два неповољна уговора (Демостен, 23. 167 и 171). Харет је касније обезбедио повољније услове о чему сведочи нагпис у Тоду, 151 (као и Демостен, 23. 173). Градови на Херсонесу су признати за савезнике Атине: били су дуж ни да плаћају допринос Атинском поморском савезу, али и допринос трачком краљу, двоструко задужењ е које је можда ишло уназад до у V век пре Христа. 4 Градови на Еубеји су се рано придруж или А тинском поморском савезу (377/6. године пре Христа), али су након битке код Леуктре пристали уз Тебу. Тиранин Еретрије је био тај који је 366. године пре Христа заузео О роп и предао га Теби. Са опадањем тебанског престиж а, проатински елементи на Еубеји су оснажени. Тебанци су 357. године послали војску да пруж и помоћ њ иховим присталицама, али Атињани су се умешали и одбили су их. Еретрија, Халкида, Карист и Хестија прешли су на страну Атине: о овом савезу сведочи натпис у Тоду, 153. Један други декрет (натпис у Тоду, 154) спомиње нови уговор о савезу са Еретријом, који јој је гарантовао заш титу Атине и савезника, ако буде нападнута. Упоредити IG II.2 149. 72 7


Македонија

Из своје тврђаве у Еги македонски краљеви вековима су владали апсолутном влашћу областима на северним и северозападним обалама Термајског залива које су у најстрожем смислу чиниле Македонију. Македонски народ и његови краљеви били су грчки народ о чему сведочи и традиција и сачувани језички трагови. Били су војнички народ и проширили су своју власт на племена брђана на западу и на северу, тако да је Македонија у ширем обиму досезала границе Илира на западу и Пајонаца на северу. Ова брдска племена, Орести, Линкести и други, припадали су илирском народу* и настојала су увек да збаце окове потчињености који су их везивали за краљеве у Еги. У Илирији и Пајонији имали су савезнике који су генерално били спремни да им помогну у побуни; то што је непрестано морала да се сучељава са опасностима и да стално страхује од делимично покорених вазала и ратоборних непријатеља, све до Филиповог времена успешно је спречавало М акедонију да заигра неку истакнуту улогу у хеленском свету. Тако су македонско краљевство чинила два хетерогена дела и власт македонских краљева имала је двојни карактер. Краљ је непосредно владао грчким М акедонцима у приморју; они су били н>егов народ, његови ,,hetairor( пратиоци, другови). Илирима, сродним брдском живљу, он је био само врховни господар; сваки брђанин био је потчињен свом племенском стареш ини, док су племенске старешине биле непокорни краљеви вазали. Јасно је да Македонија никада не може постати велика сила док потпуно не обузда ова вазална племена и не потчини их непосредној краљевској власти, али и све док илирским и пајонским суседима македонски краљеви не задају одлучни ударац. То су били задаци који су чекали човека који ће преобразити Македонију.

Архелај

Краљеви су чинили неке покушаје да у своју земљу уведу неке хеленске обичаје. Архелај, који је наследио Пердику, био је градитељ и пројектант путева; поводећи се за примером хеленских тирана, успео је да свој двор у Пели претвори у стециште славних уметника и песника. Еурипид, трагички песник, Тимотеј, најистакнутији представник нове школе у музици, Зеуксид, сликар, и многи други можда су нашли ту угодност и одмор заменивши климу високоцивилизованих градова југа за ново и свежије окружење у коме није било политичара. Понекад се у литератури наводи да је Македонија још била на хомерском ступњу развоја друштва. Положај монарха се, ипак, раз' За порекло М акедонаца, за сродство О реста и Л инкеста са И лирима, као и о грчким М акедонцима у прим орју погледати П редговор проф. др. Слободана Душанића. П р и м . пр ев.

Успон М аке до ни је

ликовао од положаја хомерског краља. Премда је био државни верски поглавар и водио војску у рат, његова моћ није била апсолутна. Морао је да поштује традиционално право. Осим тога Македонци окупљени у скупштини били су ти који су одлучивали о наслеђивању престола; само се по њиховом налогу могла изрећи смртна казна. То је била повеља македонске слободе. Борба и лов били су главна занимања овог робусног народа. Македонац који није убио свог противника у рату носио је врпцу око паса; а док не убије дивљег вепра, није могао сести за сто са другим мушкарцима. Попут Трачана били су склони опијању; мистерије у част Диониса (Бакха) рано су уведене у Македонију; управо у македонском поднебљу, на обалама језера Лудије Еурипид је добио инспирацију за своје Бакхе. Видели смо како је Пердика убио свога тутора и очуха Птолемеја и како је сам завладао као краљ. Шест година потом Илири су навалили на Македонију и краљ је изгубио ж ивот у бици. За краљевство је то био критичан тренутак; земља је била окружена непријатељима; наиме, истовремено су је угрозили са севера Пајонци, док је са истока надирала трачка војска да постави на престо свог кандидата. Законити наследник, Аминта, син убијеног краља, био је дете. Али, у земљи је постојао човек дорастао ситуацији - Филип, стриц нејаког Аминте и он је узео у руке власт и туторство над дететом. Филипа смо већ срели као једног од талаца који су били одведени у Тебу. Ж ивео је тамо неколико година и упијао је знање из политике и војне вештине од Епаминонде и Пелопиде. Не знамо зашто му је било допуштено да се врати кући убрзо по Птолемејевој смрти; можда су веровали да је Теба трајно стекла његову наклоност и да ће јој он бити кориснији у Македонији. Филип је имао двадест четири године када је био позван да спасе земљу и династију свога дома. Опасност је долазила од различитих непријатеља - агресора споља, домаћих кандидата за престо и претендената које су подржавале стране силе. Први Филипов корак био је да поткупи Пајонце позамашном свотом новца; следећи корак био је да се ослободи противкандидата. Једноме од њих, Аргеју, помагала је Атина јаком флотом. Филип га је поразио и све је дао од себе да са Атином склопи споразум. Ослободио је без откупнине Атињане које је заробио у бици и одрекао се свих права на Амфипољ, град у коме је његов брат, краљ Пердика, држао гарнизон. Злато је лако подстакло Трачане да напусте Филиповог противкандидата ради чије су помоћи кренули. Али, Пајонци су били мирни само закратко и Илири су се још увек налазили у земљи и угрожавали македонске градове. Било је потребно да се обрачуна са овим непријатељима једном и заувек и да се

Пердика, сам постаје краљ 365. iogune пре Христа; убијен у бици 359. ioguue пре Христа

Филип, А м инт ин тутор, 359, Њдине пре Христа

Филип се epaha у М акедонију 364. ioguHe пре Христа

Филип се решава претендената 359. iogune пре Христа

729


Поражава Пајонце 358. iogime пре Христа (пролеће); Илире 358. Године пре Христа

Ташанска насеобина у Кренидима 359. iogune пре Христа

одлучно потврди војна моћ Македоније. Филип је имао нове идеје о вештини ратовања и провео је зиму у реформи и обуци војске. Када се навршило пролеће, имао је 10 000 пешака и 600 коњаника, савршено дисциплинованих и веома снажних. Са овом војном силом кренуо је на Пајонце и поразио их је у једној јединој бици. Затим се окренуо против Илира који су одбили да напусте градове које су држали на теригорији Линкеста. Дошло је до велике битке у којој је Филип ставио на пробу своје војне замисли; Илири су оставили 7 000 погинулих бораца на бојишту и вазали из брдских области, који су помагали нападачима, натерани су у понизно подаништво. Пошто је тако успоставио власт над вазалним областима и очистио земљу од непријатеља, Филип је закратко продро на исток према Тракији. М отив за овај брзи продор била је хитна потреба да прибави злато. Без злата Филип није могао да развија своју земљу или да спроводи своје војне планове. Македонци нису били трговачки народ и стога су његови планови зависили од тога да поседује земљу која даје скупоцену руду. На планини Пангају, на његовој источној граници, било је богатих налазишта злата; на Филипов подстицај, известан број грађана са оближњег острва Таса, где су људи добро нознавали рударску вештину, прешао је преко у Крениде близу планине Пангаја и ту се населио. Али, да би држао под контролом нове руднике, неопходно је било да загосподари великом тврђавом на Стримону, тако пожељним Амфипољем. Тако су се Ф илипови интереси директно сукобили са интересима Атине. Када се Филип са војском устремио на њихов град, становници Амфипоља су одлучно замолили Атину да им помогне5. Међутим, Атињани су били заокупљени немирима на Еубеји и на Херсонесу, нису упутили помоћ и Амфипољ је убрзо пао. Међутим, Филип је водио рачуна да непотребно не увреди Атину, ослободио је атинске заробљенике ухваћене у граду. Има неких основа за веровање да је са Филипом био углављен тајни договор, вероватно пре пада Амфипоља да ће Атини изручити Амфипољ у замену за Пидну у Термајском заливу која је приступила Атинском поморском савезу6. Извесно је да до таквог званичног договора 5 П осланство су предводили С тратокле и Хијерон (Демостен 1. 8). Када је Амфипољ био освојен, Филип је „протерао оне који су били непријатељски расположени према њему“ (Диодор XVI 8. 2). Сачуван је декрет скупш тине Амфипољана у коме је записано трајно прогонство Стратокла и Филона (иначе непознатих личности), за текст натписа уп. Тод, 150. 6 Нема уверљивих доказа за постојањ е тајног договора са Ф илипом. Демостен у својој ДруГОј о л и н т с к о ј бесед и (2. 5-6), ниж ући списак Ф илипових превара, започиње тиме како је Ф илип н аговорио Атињане да одбију О линћане, када су

73«

Успон М а к ед он и је

о размени, јавног или тајног, није дошло, али Филип је могао код атинских посланика створити утисак да му је то намера. Када је Филип заузео Амфипољ, претворио је насеобину Ташана Крениде у велику тврђаву коју је назвао својим именом Филипи. Тако је имао две чврсте базе за обезбеђење планине Пангаја; приход из златног рудника, који је убрзо стао да се активно експлоатише, досезао је своту од бар 1000 таланата годишње. Ниједна грчка држава није била толико богата. Стара престоница, Ега или (Едеса)* сада је дефинитивно напуштена и седиште власти је смештено у Пелу, Архелајево омиљено место столовања. Овај силазак из Еге у Пелу карактеристичан је за почетак нове епохе у македонској историји. Недуго потом Филип је заузео Пидну. Ако је освајање Амфипоља за Атину представљало повреду њених интереса, освајање Пидне представљало је увреду. Освојио је затим Потидеју али, уместо да је задржи за себе, град је предао Олинћанима којима је уступио и Антемунт. Пошто су се Олинћани узнемирили због његових ратних операција на Стримону, упутили су Атини предлоге за заједничку акцију против Македоније. Атињани, који су поверовали Филипу, одбацили су те предлоге. Али, када буду открили да их је обмануо, и те како ће бити вољни и срећни да сарађују са Олинтом; и управо да би спречио то удруживање, Филип је вешто придобио Олинћане - намеравајући да их једном у будућности прогута. Изузев Метоне, Атињани сада нису имали упориште на обалама Термајског залива.

Ф илип осваја Пидну и Потидеју, око 356. шдине пре Христа. Савез са Олинтом

Склопили су савез са Трачанима на западу, који су били огорчени што су Македонци окупирали Крениде, и са пајонским и илирским краљевима, које су тиштали недавни неуспеси у рату против ови хтеди да преговарају о савезу са Атином: „обећањ ем да ће Атињ анима дати Амфипољ и смишљањем (катаокеиасси тачно значење речи у контексту је несигурно) тајне која је некада била сваком на уснама". Касније су научници објаснили ову фразу фрагментом код Теопомпа (Jacoby F G H 113, фраг. 30) према коме су два атинска посланика, који су послати да преговарају са Ф илипом о пријатељству, тајно наговорила краља да замени Амфипољ за Пидну. Они су поднели извештај Већу, али нису ствар изнели пред Скупштину, јер је било важ но да Пидна за то не сазна. De Ste Croix (CQ 13, 1963, 110-19) истраж ујући теш коће усклађивањ а два извора, оправдано истиче да се званични споразум није могао закључити без ауторитета Скупш тине и закључује да такав тајни споразум није постојао. Нема, међутим, проблема да се прихвати тајно заседање Већа, за које постоји добра паралела код А ндокида 2. 19. * И дентиф икација је застарела, Ега је према не тако давним археолошким налазима идентификована као Вергина. П р и м . п р ев .

731


Пораз Илира, јесен 356. Године пре Христа

Сшварање Македоније

Hetatroi

Hypaspistai

Филипа7. Али, Филип је спречио заједничку акцију савезника. Принудио је Пајонце да постану његови вазали; Парменион, његов најспособнији генерал - Филип је говорио једини његов генерал - надмоћно је поразио Илире, а Трачани, које је поново поткупио, одрекли су се својих права на планину Пангај. Ови успеси нису пуно коштали Филипа. Пошто је засновао свој рударски град, узео је краљевску титулу гурнувши свога синовца устрану и неколико наредних година је посветио консолидовању свога краљевства и стварању националне војске. Управо у тим годинама је и створио Македонију. Себи је поставио задатак, као што је то већ назначено, да сједини брдска племена и своје Македонце са обале у један народ. То је постигао новом војном организацијом. Претворио је брђане у професионалне војнике и држао их је стално у рату. Инфицирани војничким духом, примамљени духом супарништва и надметања заборавиће да ли су били Орести или Линкести и утопиће се у јединствени хомогени македонски народ. Да се то јединство постигне, био је потребан вишегодишњи труд; а Филип је јасно осмислио план и одмах је прионуо на дело. „Професионална војска са народним духом - то је била нова идеја“8. И пешадија и коњица организоване су заправо у територијалне пукове; можда у почетку Филип није имао смелости за неки други систем организације. Међутим, заједнички понос и заједничка жеља за напредовањем, заједничке наде у победу, брисали би ове разлике и оне су настале у време Филиповог сина. Тешко наоружана коњица звала се краљеви „пратиоци“ и „краљевски" војници и имала је већи углед од пешака. У пешадији је постојао посебан корпус хипасписта који је обухватао краљеву гарду9. Чувена македонска фаланга, коју је увежбао Филип, била је само модификовани облик уобичајене ратне формације хеленских копљаника. Људи су у фаланги стајали слободније у отворенијем

7 Натпис у Тоду, 157. Атинска заклетва садржи: „И нећу окончати рат против Ф илипа без сагласности К етрипориса и његове браће, и придруж ићу се Кетрипорису и његовој браћи у освајању других места која Филип држи, и придружићу се Кетрипорису и његовој браћи у разарањ у Кренида.“ Крениде, центар Филипових златних рудника, биле су од виталног значаја. 8 H ogarth, P h ilip a n d A le x a n d e r o f M a c e d o n , 51. 9 Александар je имао три батаљона хипасписта, сваки јачине од 1000 бораца. Један од њих био је краљева гарда, звана а \ем а . Из извора није јасно у ком су се погледу разликовали од хопли га из фаланге. П огрешно је називати их лаконаоружаним, пошто су се често борили заједно са фалангом (Тарн, II 148). Ипак чини се да су били покретљ ивији и вероватно нису били наоруж ани дугим копљем сарисом . 732

Успон Македоније

бојном реду и служили су се дужим копљем; тако се целом формацијом, премда још увек доста незграпном, лакше могло управљати; резултат се постизао не само притиском тешке масе људи, већ и вештим руковањем оружјем. Фаланга није била усмерена на то да реши исход битке, као што су то биле Епаминондине дубоке колоне хоплита; функција јој је била да заокупи чело непријатељске војске, док му се коњица, распоређена у ескадроне у облику клина, залеће у бокове. Управо оваквом тактиком Филип је извојевао победу над Илирима. Међутим, Хелада је мало обраћала пажњу на то шта чини Филип. Атињани су можда стварно соколили његове илирске и пајонске непријатеље и подстицали Трачане да га истерају са планине Пангаја, али, иако их је надмудрио, још нису могли да увиде да је он непријатељ другачијег кова од Котиса или Керсоблепта; пошто су стотину година утицали на збивања у Македонији, нису сумњали у то да ће, чим нађу мало времена, опет лако њом моћи управљати. Када се Филип оженио Олимпијадом, кћерком једног епирског владара, догађај можда није изазвао сензацију; рођење сина годину дана касније није узбудило ничије срце у Хелади; ко би, наиме, у својим најлуђим сновима, у македонском новорођенчету препознао будућег највећег освајача каквог свет још није видео? Да је те јесени људима откривено да се појавила сила која ће историју повести новим путевима, они не би своје погледе упрли ка Пели, већ ка Халикарнасу.

Рођење Александра, у лето 356. Године пре Христа

3. Маусол из Карије Карију су као и М акедонију настањивала два народа, аутохтони Каријци и грчки насељеници на обали. Међутим, аутохтони Каријци били су Грцима даљи но Илири; Илири су говорили језиком који је припадао истој групи индоевропских језика као и грчки; Каријци су припадали старијем слоју који је држао области Егејског мора пре доласка Грка и Илира. Па ипак, Каријци су имали више додира са Грцима но Македонци. Грци из Карије увек су држали корак са хеленском цивилизацијом, хеленизовали су и поучавали аутохтони живаљ ове земље10. Трали и Миласа, по свему судећи, били су хеленизовани градови; грчки језик је доминирао у земљи. Иако је 10 Чињ еница да су Каријци од времена Псаметиха и Амасиса видели много света у најамничкој служби, помогла је овој заједници да одржи корак са цивилизацијом. 733


Карија била сатрапија Персијског царства, ипак је имала својеврсну аутономију градова који су били повезани религијским савезом који се састајао у Зевсовом храму у Лагини. Био је то у основи религијски савез, премда би га могли искористити и за заједничке политичке акције. А политичко јединство Карији није обезбедио савез, већ монархија. Хекашомно око 395-90. до 377. ioguue пре Христа

Неусшавни положај каријских тирана

Грађанин Миласе по имену Хекатомно, по Тисаферновој смрти, успео је да наметне своју власт целој земљи и Велики краљ је оценио да би било разумно да призна „династа Карије“ за свог званичног сатрапа. Ни Хекатомно ни његов син Маусол, који га је наследио, никада нису пропустили да плате свој данак благајни у Суси, или да искажу одговарајућу покорност персијском краљу; само једном - као што смо видели - када су се сви западни сатрапи побунили, Маусол није исказао очекивану лојалност. Каријски династи - никада себи нису узели титулу краља - обезбедили су тако одрешене руке. Њ ихова владарска моћ се није косила са уставима каријских градова. Тако је у њиховом граду Миласи народна Скупштина још увек доносила декрете; њих није ратификовао Маусол, већ тзв. Три племена - можда нека врста племићког већа11. И Хекатомно и Маусол су у односу на карске градске државе имали положај који је наликовао положају који су Писистрат и његови синови имали у атинској држави; били су реално владари, али без формалног назива. Разлике су биле у томе што је каријски династ формално био персијски сатрап, али и „тиранин" извесном броју међусобно независних градских држава. Ови домаћи сатрапи постепено су покорили грчке градове на обали - Халикарнас, Ијасос, Книдос, можда и сам Милет; Маусол је припојио и суседну област, Ликију. Тако је у време Филиповог ступања на македонски престо никла богата и амбициозна монархија на југоисточним обалама Егејског мора. Да би проширио свој утицај, Маусолу би добро дошло да загосподари острвима која леже пред његовом обалом и очито је постојала потреба за стварањем јаке морнарице. Стога је премештање сатрапске престонице из Миласе на копну у Халикарнас на мору имало политички значај; Карија ће постати поморска сила. Сам Маусол је себи сазидао 11 Тод, 138 бележи три декрета које је изгласала М иласа 367/6, 361/0. и 355/4. године пре Христа који се строго обрачунавају са завером скованом против Маусола. Прескрипт првог декрета гласи овако: „У тридесет деветој години Артаксерксове владавине, када је Маусол био сатрап, народ М иласе је одлучио на редовном заседању Скупш тине, а три филе су то потврдиле." Тод наводи сличан документ из Ијаса, SIG 169.

734


чврсто утврђење на малом острву Зефирију пред Халикарнасом и изградио је два пристаниш та, једно за ратне, друго за трговачке бродове. Велика острва Родос, Кос и Хиос, за којима је Маусол нарочито жудео, припадала су Атинском поморском савезу. Али ту се недавно јавило велико незадовољство атинском доминацијом и за то је било добрих разлога. Повратак на политику клерухија на суседном Саму, као и у далекој Потидеји, изазвао је код савезника страховања за будућност; изнуђивања од стране грамзивих и неодговорних најамника, које је Атина редовно унајмљивала а није редовно плаћала, изазвала су многе тужбе. Поврх тога, било је јаких олигархијских струја у овим државама које би радо прекинуле везу са Атином. План каријског владара био је да прво та острва подстакне да се одметну од Атине и да их потом потчини својој власти. Распирио је пламен незадовољства и три острва су се заједнички одметнула од Атинског поморског савеза и подржао их је Бизант.12 Атина је одмах послала бродове и копнене снаге на Хиос под командом Хабрије и Харета, двојице од 10 изабраних стратега за ту годину; град су напали и са копна и са мора. Али, док је покушавао да уплови у пристаниште, Хабрија који је био на челу, био је нападнут са свих страна и погинуо је у борби. Тако су Атињани изгубили свог најотменијег војника - заповедника о коме се причало да никада себе није поштедео, али да је штедео своје војнике. Од напада на Хиос се одустало и Хијани које је понело одушевљење и који су држали под командом флоту од 100 бродова, наставили су агресиван рат против атинских клеруха и опсели су Самос. Са само 60 бродова Харет ништа није могао да учини и Атињани су му хитно послали још 60 других бродова под заповедништвом Тимотеја и Ификрата. Под заповедништвом таква три стратега и од тако велике флоте могло се очекивати много; међутим, свакако се могло постићи и више да је самосталну команду имао било ко од њих. Ослободили су Самос и направили су неуспешан заокрет ка Пропонтиди у нади да ће освојити Бизант. Затим су отпловили на Хиос и сложили су се да заједно изврше напад у морском теснацу између острва и копна. Међутим, десило се да се тога дана подигла олуја; Ификрат и Тимотеј, два искусна адмирала, закључили су да

Побуна Хија, Која и Рода 357. ioguue пре Христа

А т ински напад на Хиос; Хабријина смрт 357. iogune пре Христа

356. ioguue ире Христа

Биш ка код Ембаша

12 О дносе изм еђу М аусола и грчких градова илуструје декрет из Еритре, натпис у Тоду, 155: „Будући да је био добар према наш ем граду, учинићем о га својим проксеном, доброчинитељ ем и грађанином." Њ егова бронзана статуа биће постављ ена на Агори, а мермерна статуа његове ж ене А ртемисије у Атенином храму.

735


би било рискантно да се упусте у битку. Али, Харет је, ипак, против њиховог мишљења напао непријатеља и пошто није имао подршке, био је одбијен уз губитке. Суђење Тимотеју и Ификрату 355. јодине пре Христа (?)

Осуда Тимошеја и њеГова смрт

Харет у М алој А зији 355. iogutte пре Христа

Неуспешне операције двојице тако искусних и славних стратега биле су окрутно разочарењ е за Атињане који су им дали флоту примерену величини подухвата. Харет, бесан због понашања својих колега, јавно их је оптуж ио за намерну издају и у томе му је помогао беседник Аристофонт. О птуж ба је гласила да су примили мито од Хијана и Рођана. П ротивоптуж бе против Харета поднели су Тимотеј и Ификрат, али симпатије Атине биле су неподељено на страни заповедника који је непромишљено загазио у пустоловину. И фикрат је, међутим, имао мање политичког утицаја, па је стога имао и мање личних непријатеља од Тимотеја и знао је како да придобије народ; стога је био ослобођен кривице. А Тимотеј, увек надмен и непопуларан, вероватно је заузео још надменије и круће држање но икада раније; А ристофонт га је, без сумње, јако притиснуо и био је осуђен да плати глобу од 100 таланата. Ма колико да је био богат, није могао да плати ту енормну своту и повукао се у Халкиду, где је убрзо након тога умро. Тако су за дванаест месеци Атињани изгубили два човека, Хабрију и Тимотеја, који су јој изградили другу поморску империју. Касније су признали да је казна коју су одрезали Тимотеју била претерана; дозволили су његовом сину, коме су и самом у истој оптуж би судили и ослободили га, да намири глобу, исплатом од десет таланата. Харет је сада испловио као једини заповедник да настави ратовањ е против побуњених савезника; али није имао довољно новца да исплати своје војнике. Нашао је начин да надокнади недостатак средстава у немирима до којих је дошло у Малој Азији13. Побунио се Артабаз, сатрап Хелеспонтске Фригије, али није имао довољно јаку војску да се сам супротстави краљевим војницима. Харет му је притекао у помоћ и извојевао је бриљ антну победу над сатрапима који су се постројили против њега; од захвалног Артабаза примио је новац који му је омогућио да исплати и држи војску. Атињанима су се свидели и победа и новац, али Артаксеркс је био јако разјарен. У Атину су ускоро стигле вести да Велики краљ скупља огромне војне снаге у Сирији и Киликији да би се осветио за Харетову дрскост. Не може се рећи у којој је мери овај 13 Изгледа да је Харет спречио грађане Бизанта да придруже своје снаге побуњеницима у егејском простору; упоредити S IG 199, декрет који одаје признање грађанину Сеста „зато што ie дојавио да је Бизант припремио војску за поход ван земље“.

7 36


извештај био истинит, али је изазвао експлозију патриотизма у Атини и пружио је атинским беседницима материјал за инвективе и декламације. Људи су почели озбиљно да говоре о остварењу Исократовог сна, о сазивању панхеленског конгреса и о наоружавању Хеладе за борбу против варвара. Демостен, кога је сада све више запаж ала јавност, одржао је у том тренутку говор који је био умеснији но многи његови каснији славни говори. Показао је да је узбуна преурањена и да је идеја да се у градове широм Хеладе упуте позиви за помоћ будаласта: „ваши посланици својим кругом посета неће постићи ниш та сем што ће рецитовати као рапсоди“. Истина је била да у том тренутку Атина никако није смела ни да помисли да се упусти у велики рат; није имала средстава за то14. Сам Исократ је дигао свој глас у прилог миру у изврсном памфлету који се истиче племенитим тоном и ш ироким погледима који су трајна карактеристика његових списа. Била је то оштра осуда империјализма. Полазећи од тренутног стања, загледао се у будућност и смело изјавио да је једини спас у томе да се Атина одрекне своје поморске империје. „Она је та која нас је довде довела; она је та која је изазвала пропаст наше демократије.“ Указао је на несреће које су атинска и спартанска хегемонија проузроковале себи и Хелади. Али, ваља уочити да је Исократ, када је напокон његов омиљени план заједничког напада на Персију био изводљив, имао довољно разборитости да га не препоручи. Он поглед упире ка Тракији, а не ка Персији, да подели земљу оним осиромаш еним Хеленима који су се потуцали за голи живот. На крају су мудри савети превагнули; Харет је опозван, започели су преговори са побуњеним савезницима и склопљен је мир. Атина је признала аутономију трима острвима, Хију, Коју, Роду, и граду Бизанту. Није много протекло, а Лезбос се такође одметнуо од Атинског поморског савеза који је на овај начин изгубио све своје значајне чланове у источном делу Егејског мора; на западу се истовремено одметнула и Коркира.

Демосшенов ioeop о симоријама

Исократ о М иру 355. Године пре Христа

(404. iogune ире Христа)

М ир, 354. loguue пре Христа

14 Ф инансијске тешкоће се огледају у једном атинском декрету који се тиче острва Андра, где је, у општој несигурности, Атина поставила гарнизон, у супротности са гаранцијама које је дала савезницима када је П оморски савез Атине био формиран 377. године пре Христа. Тод, 156: „Да би се А ндрос сачувао атинском народу и народу Андра и да би гарнизон на Андру могао да прима плату од (савезничког) доприноса, у складу са савезничким декретима... Атињани ће наименовати једног од изабраних стратега да буде одговоран за безбедност Андра. Архедем ће од острва прикупити новац који становниш тво дугује за војнике на Андру и предаће их одговорном атинском стратегу на Андру да војници могу добити своју плату." 737


Маусопова смрт, 353. iogune пре Христа Родос се обраћа за помоћ А т и ни 353. или 351. iogune пре Христа

Маусолова 1робница

Скулпт уре (у Британском музеју), порекло „маузолеја “

Све се догодило како је Маусол предвидео. Он је помогао олигархијама да сруше демократије, затим им је дао заш титу каријских гарнизона. Али владар није довољно пож ивео да прош ири своју империју. Маусол је убрзо након успеха своје политике против Атине умро и оставио својој жени Артемисији власт. Присталице демократије са Рода су искористили прилику да поврате своју слободу и обратили су се за помоћ Атини. После свега што се десило, имали су мало права да очекују да ће Атина имати слуха за њихов циљ; под утицајем разборитих и мирољубивих државника који су сада имали утицаја у Скупштини - њихова је молба била одбијена - упркос ватреном и донекле сентименталном Демостеновом заузимању, који је заговарао необичну доктрину да је Атина, када јој се год обрате, обавезна да интервенише помажући демократији у борби против олигархије15. Артемисија је убрзо поново успоставила своју власт на Роду. Карија је још следећих двадесет година била под влашћу династа из Хекатомновог дома, док није потпала под власт Александра Великог. Експанзија каријске моћи, која се под Маусоловом енергичном управом чинила могућом, никада није остварена. Иако ништа не знамо о његовом карактеру, Маусолов лик нам је иознат по његовом сјајном портрету. Статуа величине колоса, извајана убрзо након његове смрти, приказује човека племенитих црта лица, вероватно каријског типа, свакако не хеленског, са необично зачешљаном косом од чела нагоре. Ова статуа, заједно са Артемисијином, стајала је у гробници чију је градњу Маусол по свој прилици започео, а Артемисија је сигурно довршила. Таква краљевска гробница као да нас враћа у дане преисторијске Хеладе; оставља утисак као славно ускрснуће древних собних гробница Лелега, какве су биле разасуте по Халикарнашком полуострву. Уздизала се изнад халикарнаш ког пристаниш та, видела се са мора и на њеном врху као круна красиле су је кочије. Зграда је била украш ена фризовим а; извајали су их четворица најистакнутијих вајара тога доба, међу којима је био и сам Скопас. Драгоцени фрагм енти ових ум етничких дела завеш тањ е су 15 Дионисије из Х аликарнаса датирао је говор у 351/0. годину пре Христа. Бјури је са другим, модерним истраживачима радије прихватио један ранији датум, вероватно 353. годину пре Христа првенствено зато што је Филип Македонски био готово потпуно игнорисан у говору, што би изгледало чудно у години жестоког напада на Филипа у П р в о ј Ф и л и п и ц и . Овај доказ на основу вероватноће није довољно чврст да би дискредитовао јасно сведочанство доброг познаваоца какав је био Дионисије. За Демостена не би било сврсисходно да наглашава опасност која прети од Филипа, у тренутку када се упорно залагао за оруж ану интервенцију на Роду.

73«

Успон М а к е д о н и је

које су каријски владари поклонили човечанству - и сами остаци, као и нова реч којом је Маусолова гробница обогатила европски речник.

4. Фокида и Свети рат У међувремену је изгледало да ће нека од других држава северне Грчке преузети хегемонију, хегемонију коју је, како се чинило, Тесалија била на путу да освоји и коју је Беотија држала неколико година. Сада је ред дошао на Фокиду и она је избила у први ред и уживала кратак период експанзије и победе - који се као бљесак муње угасио готово чим се појавио. У низу народних вођа, након Јасона из Фере и Епаминонде из Тебе, сада упознајемо и Ономарха из Елатеје. Фокиду је у ту експанзивну политику гурнула више агресија њених суседа него жеља за освајањем. Фокиђани никада нису били горљиве присталице Беотског савеза, у који су били натерани да приступе након битке код Леуктре; по Епаминондиној смрти раскинули су савезништво. Али, иако Теба више није била кадра да одржи своју хегемонију у Хелади, једна независна Фокида је представљала извор сталне опасности за њу и њено првенство у Беотији пошто су западни градови ове области увек могли наћи у Фокиди подршку за своју аутономију. Стога су политичари у Теби сматрали да је неопходно да задају ударац својим западним суседима. Једно од оруђа којим се Епаминонда служио да утицај свога града прошири на северу, био је древни Амфиктионски савез који током претходних стотинак година није имао важну улогу у политичким збивањима. На једном заседању Амфиктионаца, убрзо након битке код Леуктре, Тебанци су оптужили Спартанце зато што су у доба мира заузели Кадмеју. Спартанци су осуђени на 500 таланата глобе; глоба се заиста није могла утерати, али несумњиво су им ускратили приступ у делфијски храм. Тебанци су одлучили да против Фокиде примене исти механизам који су претходно испробали на Спарти. Не зна се шта је узето као повод, али није било тешко пронаћи преступ који би изгледао довољно тежак Тесалцима и Локранима, древним непријатељима Фокиде, да оправдају пресуђену казну16. Известан

Попожај Фокиде

Спарша је кажњена то&ом

16 Списак прилога, „за рат који је Теба водила за храм у Делфима, а против оскрнавитеља храма П итијског Аполона“, откривен је у Теби, натпис у Тоду, 160. Уплате покривају три године и нису знатне. Највећи прилози стиж у из Бизанта који је, побунивши се против Атине, склопио савез са Тебом. Беотски проксен на Тенеду (члану Поморског савеза Атине) прилож ио је 1 000 драхми. 739


Ф окиђани су кажњени Глобом

Филомел

450. Године ире Христа и даље

Фокиђани заузимају Делфе 356. iogune пре Христа

7 40

број богатих и истакнутих Фокиђана био је осуђен да плати позамашне глобе због светогрђа; када у одређеном року те своте нису биле исплаћене, Амфиктионци су донели декрет да се заплене земљишни поседи дужника и да се посвете богу у Делфима; у Делфима је била постављена камена плоча са уклесаним текстом декрета. Људи уплетени у наводно светогрђе одлучили су да се супротставе; обратили су се за помоћ својим земљацима на некој врсти савезне скупштине, на којој су обично фокидски градови расправљали о свом заједничком интересу, ради заштите и себе и своје имовине од опасности која им је запретила. Филомел, богати грађанин Ледонта, био је човек који је преузео вођство у организовању отпора. Јасно је схватио да ће Фокиди бити потребни најамници за одбрану од непријатеља - Беоћана, Локрана и Тесалаца - и дао је одважан а практичан предлог, да се заузму Делфи; тако ће им у несташици делфијско благо обезбедити средства за ратовање. Вероватно није отворено изнео прави разлог због чега је важ но да се заузиму Делфи; било је довољно да спомене древна права Фокиде на кршевиту Питоју - права за која се могао позвати на највиши ауторитет, неприкосновени Хомеров текст - и да укаже на то да су грађани Делфа учествовали у доношењу неправедних декрета Амфиктионаца. Филомелове су предлоге усвојили и наименовали су га за стратега аутократора фокидских снага. Први корак му је био да посети Спарту, не само као непријатељицу Тебе, већ и као сапатницу попут саме Фокиде, пошто је била под амфиктионском казном која им је недавно била обновљена и потврђена. Краљ Архидам је радо прихватио предлоге фокидског опуномоћника, али Спарта је била у прилично неугодном положају. До тог је тренутка увек помагала Делфљанима да одрже своју аутономију против захтева Фокиђана - на пример, када је у Периклово доба вратила грађане Делфа у њихово светилиш те пошто су их Фокиђани ли шили поседа уз помоћ Атињана. Стога би сада чињеница да су се окренули против Делфљана представљала ф лагрантну недоследност у спартанској политици; Архидам тога ради није отворено изразио подршку фокидској страни, али је као незванично лице тутнуо Филодему у шаке 15 таланата. Са тим и са 15 таланата из сопствене кесе Филомел је могао да изнајми известан број најамника и да уз њихову помоћ заузме Делфе. Локрани из суседне Амфисе, које су грађани Делфа позвали у помоћ, стигли су прекасно и били су одбијени. Филомел није извршио насиље над грађанима Делфа, изузев над родом Тракида, огорчених антифокиђана, које је наредио да погубе.


Први Филомелов циљ био је да придобије хеленско јавно мњење. Имао је прећутну наклоност Спарте и могао је рачунати на пријатељство Атине, која је увек била савезник Фокиде и која је сада била непријатељ Тебе. Упутио је посланике у Спарту, у Атину, чак у саму Тебу, да образложе положај Фокиде. Посланици су добили упутства да кажу да су Ф окиђани освајањем Делфа једноставно само повратили своја права над храмом, која су њима припадала, а други су их узурпирали; да изјаве да ће Фокиђани делати само као управитељи панхеленског светилишта и да су спремни да дозволе да се све благо измери и поброји и да за његову безбедност преузимају одговорност пред Хеладом. Због ових посланстава Спарта је одбацила своју уздржаност и отворено се повезала у савез са Фокидом, док су Атина и неке мање државе обећале своју подршку. Тебанци и њихови савезници у Амфиктионији одлучили су да поведу рат. У међувремену је Филомел утврдио делфијско светилиште зидом и прикупио је војску од 5 000 бораца са којима је лако могао да брани положај. Жеља му је била да се са мистичног троношца пророчанства и даље дају људима који су дошли да потраже савет од Аполона, као и раније, и више од свега је жудео да добије неки глас одобравања или охрабрења од бога. Међутим, делфијска свештеница је била тврдокорна према фокидском уљезу и одбила је да прориче. Покушао је силом да је посади на троножац и она му је престрашена рекла да чини како му је воља. Радо је приграбио те речи као пророчанску потврду својих дела. Ускоро је било потребно да се за плату најамника скупи више новца и у ту сврху је Филомел, који се уздржавао колико је могао да не посегне за благом из храма, утерао допринос од богатих грађана Делфа. У почетку је морао да се бори само са Локриђанима које је поразио напокон у жестокој бици близу Фајдријадских литица које се окомито уздижу над Делфима. Губици Локриђана били су тешки; дотерани до саме ивице понора, неки су се стрмоглављивали са литица у понор. Ова победа натерала је Тебанце да се енергично припреме за интервенцију. Амфиктионска скупштина се састала у Термопилама; одлучено је да једна амфиктионска војска треба да изврши одлуке савеза против Фокиђана и избави Делфе из њихове власти. Филомел се са војском коју је имао могао одупирати Локриђанима, али не и војној сили која ће се сада постројити против њега. Постојала су само два начина за спас Фокиде. Први је био активна помоћ Атине или Спарте, или обеју држава; други, формирање велике најамничке војске. Како ни Атина ни Спарта нису показале спремност да одмах пруже неку помоћ, преостала је само ова друга алтернатива. А она, као што је Филомел морао од почетка предвидети, неће бити

Филомел уш врђује Делфе

и задаје пораз Локриђаима

Теба се припрема за акцију

741


Б ит ка код Неона 354. ioguue пре Христа. Филомелова смрт

Ономарх наслеђује Филомела

могућа ако не располажу знатно већим новчаним сумама од оних које би приложили фокидски градови, или би се изнудили од делфијских богаташа. Није им преостало друго, него да употребе благо из храма. Филомел је у почетку био скрупулозан: само је позајмљивао од бога, тек да намири тренутну потребу. Али пошто је навика отупила прве обзире и како су потребе све више расле, Фокиђани су баратали светим посудама и скупоценим заветним даровима без устезања, као сопственим. Нудећи високу плату, Филомел је прикупио велику војску од 10000 најамника, који се нису обазирали на то одакле долази новац. Извесно време се ратовало са Тебанцима и Локриђанима без одлучујућег исхода, док напокон Фокиђани нису претрпели тежак пораз близу Неона на северној страни планине Парнаса. Стратег се борио очајнички; сав у ранама био је потиснут до ивице провалије где је морао да изабере између заробљавања и самоубиства. Суновратио се са литице и погинуо. Тебанци су мислили да Ф иломелова погибија значи пропаст фокидске стране и одступили су после битке. Али, није било тако. У Ономарху из Елатеје који је у командовању војском био придружен Филомелу, пали стратег добио је способног наследника, какав је и сам био. Повлачење непријатеља дало је Ономарху времена да реорганизује војску и да прикупи појачања и није само дао да се златни и сребрни украси из храма претопе у ковани новац, већ и да се бронзани и гвоздени заветни дарови прекују у оружје за војнике. Затим је започео кратку и изузетно успешну каријеру. На западу је принудио локридску Амфису да му се потчини; на северу је покорио Дориду; прешавши преко прелаза планине Ојте, загосподарио је Термопилама и освојио је локридски Трониј у близини источног улаза у теснац. На истоку је окупирао Орхомен и вратио у њега део становниш тва које је утекло од тебанског мача пре десет година. Тебанце је у међувремену кочила несташица новца; пошто нису имали ни руднике попут Филипа, ни богати храм попут Фокиде, одлучили су да попуне своју благајну тако што ће послати одред војника да служе ван земље као најманици. Већ смо видели како Спарта и Атина на исти начин прикупљају новац; сада су се тебански војници отиснули под заповедништвом Памена; ступили су у најам код истог персијског сатрапа Артабаза, у чије је име Атињанин Харет извојевао победу над краљевом војском. Памен је био подједнако успешан, али од његовог похода беотска благајна изгледа није имала користи; видимо, наиме, да је ускоро Артабаз у Памена посумњао и бацио га је у тамницу.

742


Међу најважнијим потребама за које је Ономарх трошио злато из Делфа била је и куповина савезништва тирана из Фере. Овом политиком Тесалија је подељена и Тесалски савез, који је трпео жестоке нападе непријатеља из Фере, није био у стању да дејствује заједно са Тебанцима против Фокиде. А Тесалци, који су се нашли у великој стисци, обратили су се за помоћ свом северном суседу Филипу из Македоније и његова интервенција јужно од Олимпа обележава нову фазу у току Светог рата. Филип је недавно, заузевши Метону, лишио Атину последњег њеног савезника у Термајском заливу; атински војни контингент послат као помоћ опседнутој М етони прекасно је стигао. Филип је спремно пристао на захтев Тесалаца да врши дужност њиховог стратега: била је то повољна прилика да започне продор на југ и да удари темеље македонској супремацији у Хелади, планови који су сада били у домету реалног делања. Ликофрон из Фере није имао изгледа да се сам супротстави војним снагама које је Филип довео као потпору Тесалском савезу; тиранину није било спаса уколико му не помогну они који су златом платили његово савезништво. А Фокиђани га нису оставили без помоћи: снага Ономархова била је тако велика, да је могао одвојити војску од 7000 људи да ратује на северу. Међутим, Филип је његовог брата Фаила, коме је Ономарх поверио команду, поразио и истерао из Тесалије. Тада Ономарх лично преузима команду над целом фокидском војном силом (око 20000 бораца) да би спасао свога савезника. Пошто је знатно био знатно надмоћнији, Ономарх је победио македонску војску у двема биткама наневши озбиљне губитке непријатељској страни. Филип је био принуђен да се врати у Македонију и Ономарх је предао Тесалију у руке Ликофрону. У том је тренутку моћ Фокиде била на свом врхунцу. Њена се супремација протезала од обала Коринтског залива до падина Олимпа. Били су господари Термопилског теснаца и држали су све важне базе у западној Беотији пошто су поред Орхомена освојили Коронеју одмах након тесалског похода. Да се све ово збило у неко друго време, фокидска моћ би извесно време потрајала и име њеног вође било би познатије потомству. Али, Ономарху су стигли црни дани. Са својим малобројним народом збрисан је у надирању већег народа и већег војсковође. Филип Македонски се брзо опоравио од понижења које је претрпео од својих непријатеља Фокиђана. Наредне године се поново спустио у Тесалију; Ономарх је поново кренуо у ратни поход да помогне свом савезнику или вазалу. У претходном рату Филип је окупирао луку Пагасу и поставио је у њој македонски гарнизон. Било је важно не само за Феру, већ и за Атину, да ова база не остане у

Ф илип осваја М етону 353. јодине пре Христа. Улази у Тесалију 352. ioдине пре Христа

и иоражава фокидску војску

Трпи два пораза и Ономарх ia избацује из Тесалије

Врхунац фокидске супремације 353-2. Јодине пре Христа

Филип истерује Фокиђане из Тесалије

743


Еубул спасава Фокиду

МеГалепољ се обраћа А т ини, крај 353. Године пре Христа

Демосшенов ioeop За МеГалепољце

Рат на Пелопонезу 352. iogune пре Христа

744

Филиповим рукама; Харет је послан са атинском флотом да помогне Фокиђанима да је поврате. Пресудна битка се одиграла на непознатом месту у близини Пагаског залива. Број пешадије био је скоро подједнак на обе стране, али Филипова коњица и тактика су биле знатно надмоћније. Више од једне трећине фокидске војске било је побијено или заробљено, Ономарх је био убијен. Тада је освојена Фера и Ликофрон је истеран из земље; пошто је Филип тако загосподарио Тесалијом, припремао се да са војском одмаршира на југ и ослободи Аполоново светилиште од окупације Фокиђана за које је јавно изјавио да их сматра светогрдним узурпаторима. Фокида је сада била у великој опасности и њени савезници Спарта, Ахаја и Атина - напокон су одлучили да јој активно помогну. Нису смели допустити Македонцима да прођу кроз Термопиле. Државник Еубул, чији је утицај сада у Атини био преовлађујући и углавном усмерен на одржавање мира, овом приликом је одмах реаговао и упутио велику копнену силу под командом Наусикла да брани теснац. Филипу је одмах било јасно да би крајње рискантни покушај био освајање положаја јуришом и повукао се. Био је владар који је знао кад ваља чекати, а кад напасти. Тако је Фокида привремено била спасена; била је захвална и Спарти и Ахаји која је послала своју помоћ, али више но свима Атини. Помажући Фокиди, Спартанци су имали у виду своје циљеве. Нису напустили своје наде да ће поново освојити Месенију и разорити Мегалепољ. Стога је спартанска политика била да помажу Фокиди да би она тако снажно заокупила пажњу Теби, да они на Пелопонезу имају одрешене руке и не страхују од тебанске интервенције. Ономархови успеси у првом рату против Тесалије охрабрили су Спарту да се припреми за акцију; свестан опасности Мегалепољ се обратио Атини за помоћ. Била је то молба коју ниједан практичан државник не би подржао; није било изгледа да му изађу у сусрет под режимом тако разборитог човека какав је био Еубул. Беседници попут Демостена, који су се сврстали као противници Еубула, могли су се позивати на стари принцип да је политика Атине да одржава слабу Спарту. Али, то је начело застарело јер сада није било озбиљних изгледа да ће се Спарта нарочито оснажити. Није био интерес Атине да се у овом тренутку уплиће на Пелопонезу. Њ ена суштинска политика била је да одржава пријатељске односе са Спартом и да заједно са њом помаже Фокиди да се супротстави Теби, Тесалији и Македонији. То је била политика које се Еубул држао. Рат на Пелопонезу је избио убрзо након заустављања Филипа код Термопила. Док је Атина остала неутрална, Ахаја и Елида, Флијунт и Мантинеја су подржали Спарту; Фокиђани су јој послали у


помоћ 3000 војника. Али, све ове снаге биле су надмашене бројношћу Месењана, Аркађана и Аргиваца, којима су Тебанци послали знатну помоћ. Дошло је до низа ратних сукоба. Скоро су сви били нерешени, али су спасли Месенију, главни град Аркадије (Мегалепољ) и осујетили Спартине планове. Ономарховом смрћу вођство фокидског савеза се пренело на његовог брата Фајила. У почетку су Фокиђани једва одржали своје базе у западној Беотији; али сада - по повратку помоћних чета које су упутили на Пелопонез - напали су Епикнемидске Локране и ставили су под опсаду Нарик који су на крају освојили. Тако је Фајило очувао фокидску моћ отприлике две године, али га је покосила заразна болест и наследио га је његов братанац Фалајк, Ономархов син. Под Фалајком се рат одужио још за неколико година без неког значајног успеха; Тебанци су побеђивали у неважним биткама и пустошили Фокиду, а Фокиђани су задржавали своју власт у западној Беотији. Успон Фокиде на тренутни положај једне од водећих сила у Хелади зависио је од два услова - од поседовања Делфа и могућности да узима у службу најамнике. Стога је јасно да Фокида није могла да се пробије на чело пре четвртог века пре Христа када је најамничка служба постала широко популарна. М еђутим, ове две суштинске црте фокидске моћи, окупација Делфа и узимање у службу најамника, изнеле су је на лош глас. У делима историчара одјекују напади фокидских непријатеља и одају утисак да је током Светог рата Аполоново светилиште било у рукама безбожних и безобзирних варвара. Приповедало се како су заветним даровима штедро биле дариване раскалашне миљенице стратега - како је Филомел поклонио златан венац плесачици, или Фајило сребрни венац фрулашу. Мало је важно да ли су овакви скандали истинити или лажни; ако би били истинити, показали би само да се стратези нису издигли изнад ситних проневера. А Фокиђани нису били туђински оскрнавитељи Аполоновог светилишта. Могли су поставити пуноправан захтев на Делфе попут многих других захтева заснованих на далеким догађајима у прошлости и свакако су желели да за време своје управе одрже на висини панхеленско достојанство и светост храма и пророчишта, као што је оно и иначе било. Али, на Делфе нису гледали само као на панхеленско светилиште, већ и као на национално светилиште Фокиде - отприлике исто као што је Атина употребила благо својих храмова за националне циљеве одбране у Пелопонеском рату. Тако је Фокида себе оправдавала што користи Аполоново благо у фокидском националном интересу. Све време фокидски су државници могли сматрати да само узимају од бога позајмице које ће, када се врати мир, постепено отплатити.

Фајило

352-1. године пре Христа Фалајк

Положај Фокиде и њена полит ика

745


Међу оригиналним документима уклесаним на камену у Делфима откривен је и један који снажно побија традиционални суд о Фокиђанима, Ономарху и Фајилу као о банди пљачкаша који оргијају на светом месту. Аполонов храм, који су саградили Алкмеониди, разорио је земљотрес скоро двадест година пре но што су га узурпирали Фокиђани. Традња Аполоновог храма није прекинута за време фокидске окупације

373. iogune пре Христа. Naonoiot

Започела је обнова, можда убрзо након тога, али је споро напредовала; када је Филомел приграбио Делфе, довршење изградње храма је још увек било далеко. Зидање се одвијало под надзором комисије „Градитеља храма“ у коме су биле заступљене све државе Амфиктионије; ово је тело управљало издвојеним фондом за градњу. Током фокидске узурпације веће „Градитеља храма“ се још увек састајало; градња је настављена; вешти клесари у Коринту и другде обликовали су камене блокове и преносили их у Делфе као да се ништа није десило; плаћања су, као обично, долазила из фонда; обрачунавани су трош кови - сачувани су још увек неки од ових рачуна17. Оне државе Амфиктионије које су биле у рату са Фокидом, попут Тебе и Тесалије, свакако да нису имале представнике на састанцима управе „Градитеља храма“, али чланови из Делфа увек cv били присутни; када је касније Фајило освојио Локриду, видимо да и Локриђани присуствују састанцима. Дакле, зидање Аполоновог храма није обустављено у периоду док су Фокиђани држали светилиште; дорске и јонске државе наставиле су да учествују у панхеленском задатку надзора градње, као да се ништа важно није променило у средишту хеленског света.

5. Напредовање Македоније Македонски монарх је сада загосподарио не само Термајским заливом и ушћем Стримона, него и басеном Пагасе и почео је да ствара флоту. У северном делу Егејског мора његови пљачкашки бродови неспутано су заробљавали атинске бродове натоварене житом, залетали су се на атинске поседе и области под контролом Атине - до Лемна, Имбра и Еубеје - једном су чак напали и саму обалу Атике. Најважнији интереси Атике били су усредсређени на Хелеспонт и Пропонтиду и очигледно је њена политика била да се чврсто повеже са трачким краљем Керсоблептом да би се заједнички супротстави-

17 За рачуне градитеља храма (N aonoioi) видети натписе SIG 236-53. Убрзо по избијању рата као да је градња била прекинута на неколико година. Натпис у Тоду, 169 даје рачуне од 346-4. године пре Христа.

746


ли надирању нове силе са севера према Тракији. Напор у том правцу је учињен када је Аристократ предложио да се званично додели висока повластица Харидему, пустолову који је постао зет и главни саветник трачког краља. Предлог је опозван као законски неутемељен, а тужитељу је срочио говор млади политичар Демостен. Законске препреке су вероватно биле очигледне, а противници ове одлуке мудро су се могли задржати на том аспекту проблема. Наставили су да нападају сврсисходност ове мере и Демостенов говор Против Аристократа био је срачунат на то онолико колико један говор може имати политичког утицаја да отуђи силу чије је придобијање изразито било у интересу Атине. Међутим, то више и није било тако важно. Само што се вратио из Тесалије, Филип је кренуо на Тракију. Помогли су му трачки владар, Керсоблептов супарник, и градови Бизант и Перинт; стигао је до Пропонтиде, ставио је под опсаду Херин зид, Керсоблептову престоницу; принудио је затим овог династа да призна врховну власт Македоније. Филип се кретао тако муњевито, да Атина није имала времена да притекне у помоћ Тракији. Када су стигле вести у Атину, настала је паника; донета је одлука да се војска пошаље да спасе Херсонес. Али, у међувремену је стигла нова вест да се Филип разболео; затим је јављено и да је мртав и одложено је слање флоте. Филип се заиста разболео: то га је натералао да одустане од даљих ратних операција и Херсонес је био спасен. Није протекло ни осам година откако је Филип ступио на македонски престо, а онима који су умели да опажају постало је јасно да је равнотежа снага у Хелади, а тиме и будућност хеленског света, знатно измењена. Филип је створио војску и обезбедио одговарајуће приходе, али и загосподарио скоро целом линијом северне егејске обале од Термопилског теснаца до обала Пропонтиде. Једине области на том правцу које су још биле изван његове директне или индиректне власти биле су Херсонес и територија Халкидичког савеза. Амбиција му је била да осигура хегемонију у Хелади која ће му бити призната; да заузме положај који су имале Атина, Спарта и Теба у данима њихове велике моћи; у ствари да створи конфедерацију савезника који ће морати у односу на њега да буду зависни као државе Делског савеза према Атини. Сада су већ свуда колале гласине да је његов крајњи циљ да поведе поход против персијског краља - као што се својевремено говорило и за Јасона из Фере. Иако су хеленске државе у извесном смислу на Филипа гледале као на туђинца, зато што је до тада Македонија била изван њихове политике и што је апсолутистичка монархија била мрска њиховим политичким идејама, никада се не сме заборавити да је Филип желео да Македонију

Демостенов ioeop П рот ив Аристократ а 352. iogune пре Христа

Ф и ли п у Тракији у је с е н 352. iogune пре Христа

Потчињавање Керсоблепта Ф илипу

Филипов положај крајем 352. togune пре Христа

Ф илипов хеленизам

747


Положај А ш ине

Еубул задужен за теорички фонд. 354-50. ioguHe пре Христа и вероват но 350-46. ioдине пре Христа

748

поистовети са Хеладом и да своју земљу доведе до нивоа сродних народа који су је толико цивилизацијски надмашили. Током целе своје каријере гледао је са уважавањем на Атину; дао би много за њено пријатељство и показивао је да сматра личном несрећом то што га је Атина натерала да јој буде непријатељ. Филип је био на појен грчком културом; иако је овај снажни Македонац уживао у друштву грубих земљака, бучних пијанаца, са којима је могао жестоко да пијанчи, знао је како да омили атичким филозофима или књижевницима којима је увек радо указивао поштовање. Изабрао је свестраног научника образованог у Атини, Аристотела из Стагира, за учитеља своме сину Александру. Ова чињеница сама по себи ставља Филипа на право место, као свесног и промишљеног владара који пропагира хеленску културу. Хелада је у страху видела пораст македонске моћи, иако људи ни издалека нису разумели право значење овог процеса. Ниједна држава, осим Атине, није била директно погођена - премда су Халкидици били одбројани дани и за Атину је сада било исувише касно да врати своју изгубљену позицију, било сама било у савезу са неким против државе која је имала богати приход и добро увежбану националну војску под апсолутном командом највећег стратега и дипломате тога доба. Једино што је сада могло да заустави напредовање Македоније била је Филипова смрт. Али, Атињани то нису схватили; још су увек сањали о томе да врате Амфипољ. За њих би најбољи политички потез био мир и савез са Македонијом. Скоро да нема сумње да би Атињанима Филип галантно обезбедио Херсонес и њихове бродове са товарима жита јер поседи на Херсонесу за њега нису били од истог виталног значаја као Амфипољ, или градови око Термајског залива. Тих година је Атина била под вођством опрезног државника Еубула, који је изузетно вешто управљао финансијама. Наименован је на положај Управника теоричког (позоришног) фонда за период од четири године и тај је положај, пошто се тицао расподеле вишка прихода намењеног теоричким потребама, подразумевао и општи надзор државних финансија. Еубул се држао политике мира, иако је управо он био тај који је задао Филипу једини успешан ударац који му је Атина икада задала, када m v је био онемогућен пролаз кроз Термопиле. Међутим, Еубул сада мудро није хтео да допусти Атини да буде заведена и да се упусти у непотребне ратове на Пелопонезу или у Малој Азији и искрено је прихватио мир којим је окончан рат Атине са њеним савезницима. Атинска маса се сасвим задовољила да прати одлуку вештог стручњака за финансије, који је, намиривши у потпуности трошкове управе, делио велике суме новца


за светковине. Вести о Филиповим ратним операцијама у Тракији привремено су можда ослабиле његов утицај: Атињани су осећали да су њихови интереси у хелеспонтској области били занемарени и Еубулови противници су добили одговарајућу прилику за оштре нападе против ове неактивне политике. Најистакнутији међу тим противницима био је Демостен, који је недавно стекао углед као говорник у Скупштини. Демостенов отац био је атински занатлија који је умро док му је син још био дете; у венама његове мајке било је скитске крви. Демостенови су тутори непоштено управљали знатним богатством које му је оставио отац; поставши пунолетан, одлучио је да поврати своје имање. Са том је намером похађао часове код учитеља беседништва Исеја и стекао знања из права и реторике. Иако је повратио само незнатан део своје очевине, Демостеново беседништво дугује овој обуци са практичним циљем многе квалитете које никада не би добило академским образовањем у Исократовој школи. Сам је обично говорио како се борио да преброди своје урођене говорне мане и тикове, како је вежбао гестикулацију пред огледалом и како је декламовао стихове са облутком у устима. На крају је постао бриљантан говорник каквог још никада Пникс није поздравио клицањем; можда је једина мана његове говорничке уметности била претерана театралност. Његови рани политички говори нису споменици мудрости. Иступио је као противник Еубулове политике; у тој смо га улози већ срели где подржава молбе Рода и Мегалепоља за помоћ. Филипово напредовање до Пропонтиде пружило је Демостену добру прилику да подстакне Атињане на акцију пошто су били у питању њихови сопствени интереси. И Демостенов напор је био више но примерен ситуацији: у нападу, познатом као „Први говор против Филипа“ (Прва Филипика), једном од његових најбриљантнијих и најуспешнијих говора, позива Атињане да се, наоружани снагом, енергично супротставе Филипу „нашем непријатељу“. Он даје живописан приказ равнодушности својих земљака супротстављајући јој енергију Филипа „који није такав да се задовољи оним што је покорио, већ стално иде за новим освајањима и поставља своје замке око нас док ми код куће седимо и оклевамо." Затим пита суграђане: „Да ли је Филип мртав? Није, али је болестан. Има ли то значаја за вас? Јер, ако овај Филип умре, својом апатијом убрзо ћете сами одгајити новог.“ Демостен је предложио план за повећање војних снага града и најбитнији део тога плана односио се на слање војске у Тракију; четвртину те војске треба да чине грађани; и њихови заповедници такође морају бити грађани. У том су тренутку бројни официри, које су изабрали Атињани, били на служби у Атици: „Изабрали сте своје ниже заповеднике не да се боре, већ да их изложите као лутке на пијаци.“

Демостен, рођен око 384. године пре Христа

Његова прва Ф илипика

749


Демостену су пљескали, али ниш та није предузето. Његов идеал била је Периклова Атина, а живео је у Еубуловој Атини. У четвртом веку пре Христа Атињани су били у стању да се успешно одупиру својим старим пријатељима и непријатељима, Спартанцима, Тебанцима и градовима на острвима у Егејском мору; са плаћеним војницима и стратезима попут Ификрата и Харета могли су одржати свој положај прворазредне силе. Међутим, против велике снажне копнене силе и њене застрашујуће војске, изгледи су им били јадни; наиме, након слома њихове поморске империје, расположење народа је потпуно било усмерено ка миру, а не рату. Атињане више није покретала идеја о империји; успомене из прошлости које би Демостен могао призвати у помоћ нису их могле подстаћи на акцију. Демостенове беседе, ма како брижљиво биле смишљене, ма колико их прожимала страст, нису могле изменити карактер његових земљака; њихов дух није одговарао његовом и пошто њима није моћно господарила идеја, нису видели разлог за велике подухвате. А ни положај Атине није био онако лош како је то насликао Еубулов противник. Под Еубуловом управом је увећана флота, започета је градња новог арсенала, направљена су нова спремишта за бродове и стајаћа војска је доста ојачана, Атина је још увек била велика поморска сила у егејском простору и била је довољно снажна да штити интересе своје трговине.

М ир Федерације халкидичких Градова са А т ином ? 352-1. Године пре Христа

Филип покорава Х алкидику 349. logune пре Христа

Следећа фаза у напредовању Македоније била је присаједињење Халкидике; чим се Филип опоравио од болести, усмерио је пажњу на овај део света. Да су се Олинћани опходили према Филипу са уважавањем, вероватно би им допустио да остану аутономна заједница са неокрњеном територијом и зависна од Македоније. Али, лоше су се понели према Атини и према Филипу. Прво су склопили чврст савез са Филипом ради пљачке атинских поседа, а када су добили од Филипа Антемунт и Потидеју, окренули су му леђа и склопили мир са Атином, силом против које је Филип ратовао, признавши јој још и право на Амфипољ18. У то време Филип је био заузет на другој страни, али након три године је послао захтев Олинћанима да му изруче његовог полубрата, претендента на македонски престо, коме су пружили уточиште. Његов захтев је одбијен и Филип је кренуо с војском на Халкидику. Градови Олинтског савеза један за другим су му отварали своје капије; када би одбили, као што је то учинила Стагира, заузео би их. 18 Рестауриран је прескрипт једног уговора о савезу између Атине и Конфедерације халкидичких градова (Тод, 119), али се натпис не може поуздано датирати.

750


У овом је тешком часу Олинт затражио савез са Атином и у тој прилици су вође атинске Скупштине и заговорници политике рата били сложни. Демостен је управо у скупштинским дебатама о питању склапања савеза са Олинтом изговорио своје Олинтске беседе, које су биле надахнуте истим духом као и његове Филипике и биле су заправо праве Филипике. Као да су у том тренутку Атињани постали прилично свесни да је акција неопходна, тако да су охрабрили Демостена да се осмели и предложи непопуларну меру, да се теорички фонд преусмери за војне потребе, и да понови свој стари апел да се мобилишу грађани. Савез је био склопљен и послали су најамнике на Халкидичко полуострво под командом Харета и Харидема (који је напустио службу код Керсоблепта). Било је у плану свакако да за њима стигне више војске и Филип би се онда нашао у незгодном положају, поготово што се и Керсоблепт побунио. Али, Филип је пажњу Атине преусмерио на друту страну и тако је поделио њене снаге. Филип је дуго сплеткарио и роварио на Еубеји и сада се Еретрија побунила и истерала Плутарха, тиранина који је у име Атине владао градом. Суседна Халкида и Ореј на северу повели су се за овим примером; Еубеја се налазила у стању побуне. Можда би, да Атина није интервенисала на Еубеји и да је сву своју војну снагу усредсредила на Халкидику, привремено спасла Олинт. Подела њених снага била је свакако одлучујућа, а Демостену припада велика заслуга што се противио свакој интервенцији на Еубеји. А Атињани би стварно били људи јаке воље да ништа нису предузели да врате суседно острво и да су сву војску послали да помогну савезнику. Поход који је сада поверен стратегу Фокиону боље да никада нису ни предузели, али према прогнозама није било ваљаног разлога да поход буде неуспешан. Фокионов једини подвиг било је то што је успео да се извуче са опасног положаја код Тамине, победивши у бици, а у Атину се вратио да није повратио ниједан побуњени град. Непријатељ је заробио известан број атинских војника за чији је откуп Атина морала да плати 50 таланата и одлучено је да нема другог решења него да признају аутономију градовима на Еубеји, изузев Каристу, који је остао лојалан Атини. За то време Ф илип је жестоко нападао Олинт и Олинћани су у Атину слали упорне молбе за помоћ. Овога пута Демостенов предлог је био одобрен; 2 000 грађана - војника отпловило је на север. Нажалост, прекасно. Олинт је био освојен пре но што су Атињани стигли и Ф илип није имао м илости за град који га је изиграо. М есто је разорено, становници су расути по разним крајевима М акедоније, неки су били одређени да раде као робови на краљевим имањима. Остали градови Халкидичког савеза били су

Савез А ш ине са Олинћанима

Побуна на Еубеји

Поход на Еубеју у пролеће 348. iogune пре Христа

Проглашава се аутономија Еубеје

Пад Олинша 348. iogune пре Христа

751


практично припојени М акедонији, али су још увек опстали као градови и имали су локалну управу. Њ ихово уништење није долазило у питање.

М идија је увредио Демостена 348. ioguue пре Христа

Демостен се успротивио походу на Еубеју и око тога се исплела прича. Огорчени непријатељ му је био богаташ, по имену Мидија, који је био Еубулов присталица. Њ ихова међусобна мржња испољила се у дебатама о еубејском питању: М идија је искористио прилику у време Великих Дионисија да јавно увреди свога непријатеља. Демостен се прихватио дужности да за светковину опреми хор у име своје филе; на дан представе, када се појавио у светој одећи хорега, Мидија га је ошамарио. Увреда је подразумевала непоштовање верског празника и Демостен је покренуо судски по ступак против Мидије који га је увредио. Говор који је саставио том приликом (П рот ив M uguje, шамар) садржи фини заједљиви напад. Демостенов опис Мидије који се простачки размеће богатством може да илуструје понашање богатих Атињана у то време. „Где су, „Демостен пита,“ његови баснословни издаци? Што се мене тиче, не видим их, осим ако нису у томе што је сазидао у Елеусини толико велику кућерину, да сенком замрачује цео комшилук, што држи пар белих сикионских хатова којима доводи своју жену на Мистерије или другде где му се свиди, што перја тргом у пратњи три или четири лична пединтера и што меље о својим пехарима, ритонима и зделама довољно гласно да га чују пролазници.“ Међутим, Демостен је за незнатну своту пристао на компромис још пре окончања парнице и готово да нема места сумњи да је пристао на то из политичких разлога. По освајању Олинта разне странке су се окупиле и договориле да сарађују; због овог новог политичког јединства било је неопходно да Демостен, иако преко воље, изглади свађу са Мидијом.

6. Филократов мир Скорашњи војни напори Атине исцрпли су њене приходе; у благајни није било довољно новца за исплату дневница судијама поротницима; мир је очито био неопходан и то је Еубулу морало бити јасно. Владало је, међутим, велико огорчење због пада Олинта, а осећање да се несрећа мора отрпети, појачавала је чињеница да је био знатан број Атињана међу заробљеницима. Због тога је притисак народног беса, који се у том тренутку снажно разгорео против Филипа, присилио Еубула да подржи предлог да се пошаљу посланици у пелопонеске градове ради организовањ а националног от752

Успон М а к е до н и је

пора у Хелади против човека који је разорио Олинт. Вероватно се Демостен залагао за овакву меру јер му је у каснијим годинама идеја водиља био национални отпор Филипу. Био је то покушај унапред осуђен на неуспех, што је Еубул савршено добро знао; а ипак је за њега био сврсисходан, пошто га је заштитио од сумњичења да тајно одржава пријатељске везе са Филипом. Том приликом се беседник Есхин, чувен као Демостенов противник, први пут истакао својим иступањем. Почео је каријеру као помоћник у школи свога оца, глумио је у трагедијама и коначно постао државни писар. Сада су га послали да агитује међу Хеленима на Пелопонезу против Македоније; језик му је био тако оштар док је омаловажавао Филипа, нарочито у Мегалепољу, да га нико није могао оптужити „да Филипу држи страну“ (Philippizein). Сама чињеница да су посланици били упућени у Мегалепољ - чију је молбу за помоћ Атина ту недавно одбила - довољна је да сва ова посланстава доведе у сумњу, као фарсу смишљену да удовољи јавном мњењу у Атини. Демостен је, као и други политичари, увидео да је мир неопходан и делао је у том правцу. Филип је желео две ствари - да са Атином склопи мир и да постане члан Амфиктионског већа. Ка овом другом циљу пут су му прокрчили Тебанци који су заједно са Тесалцима упутили Филипу молбу да прихвати улогу хегемона Амфиктионског савеза и да порази Фокиђане. У самој Фокиди недавно је избио грађански сукоб: Фалајк је био смењен са положаја стратега, али је имао своју странку и држао је Термопиле и чврсте положаје у суседству. Када се рашчуло да је Филип спреман да у одговору на тебанску молбу крене са војском на југ, Ф окиђани су позвали у помоћ Атину и Спарту да још једном бране капију Хеладе. И Атина и Спарта i i o h o b o су одговориле на позив; али, позив је стигао од Фалајкових политичких противника и он није хтео да пусти у теснац ни Спартанце, ни Атињане. Изгледа да је пре тога Фалајк помогао атинским непријатељима на Еубеји и државници у Атини су сада могли сумњати да ће он постати издајник и да ће предати кланац Филипу. Постојао је још један разлог да се мимо воље приволе на помисао да је неопходно склопити мир. Први кораци ка склапању мира су предузети из Атине. Атињани су послали у Пелу десет својих посланика са представником Синедрија атинских савезника, да преговарају о условима мира са македонским краљем. Међу посланицима су били и Филократ, који је дао предлог да се пошаље посланство, као и Есхин и Демостен. Услови на које је Филип дао сагласност ишли су за тим да Атина и Македонија задрже територије које поседују у време закључења

Есхин у Мегалепољу 347. Године пре Христа

Теба тражи Филипову интервенцију

Фалајков двосмислгни став

Прво посланство Филипу, крај 347. Јодине пре Христа

75 3


мира; мир ће бити закључен када се обе стране заклетвом обавежу на његово поштовање. М ировни споразум је имао да укључи и македонске и атинске савезнике, уз два изузетка: Филип није хтео да преговара са Халом у Тесалији - местом које је недавно напао - ни са Фокиђанима које је наумио да порази. Према условима мировног уговора, који су били савршено јасно срочени, Атина је имала да се одрекне свога старог права на Амфипољ, док ће на другој страни Филип признати Атину као господара Херсонеса. Два (поменута) изузетка која је Филип направио била су неизбежна. Случај Хала је реално представљао ситницу на коју нико није обраћао пажњу, док је напад на Фокиду био суштински део македонске политике. Краљ је посланицима, које је очарао својим љубазним гостопримством у Пели, у приватном разговору саопштио да је далеко од тога да буде непријатељски расположен према Фокиђанима; можда су се неки и понадали да се у томе може наћи извесног јемства. Али реално, атински државници су се мало узнемиравали због Фокиде; неки од њих, попут тебанског проксена Демостена, били су спремнији да се приклоне Теби. Ваљало би одржати привид да се штити савезник - иако су односи са тим савезником однедавно били донекле затегнути - али ни Еубул, ни Демостен не би ни за трен помислили да се одрекну мира да би помогли Фокиди против њених непријатеља. М и р ј е прихваћен и на њеЈа су се закпели у А т и н и у март у 346. Године пре Христа у март у

Неколико трачких утврђења, која су припадала Керсоблепту, Филип је хтео да заузме пре но што се закључи мир; пошто су посланици напустили Пелу, кренуо је у Тракију обећавши да ће поштедети Херсонес. Посланици су се вратили кући са Филиповим писмом атинском народу; за њима су кроз неколико дана стигла и три македонска делегата наименована да приме заклетве Атињана и њихових савезника. Колико су ови преговори за Филипа били важни, види се из чињенице да су краљево посланство чинила и двојица најзначајнијих његових поданика, Парменион и Антипатар. На предлог Филократа Атина је прихватила М ир под условима које је понудио Филип, премда су се зачули гласови противљења изузимању из споразума Фокиде и Хала; негодовање опозиције ућуткао је Еубул једноставним речима; указао је да ће, уколико услови буду одбачени, рат морати да се настави19. Неки посланици су ширили 19 Филократов мир означио је пресудну тачку у Ф илиповом успону и постао је извор огорчених политичких свађа у Атини, али треба да покуш амо да размрсимо аутентичан извештај о миру на основу два говора одржана на суду, три године након самог догађаја. До тада су пресудне предности које је Ф илип стекао на основу тог мира постале више но очигледне, те су и Демостен и Есхин настојали да скину са себе одговорност. Ниједан од њих не даје уверљив извеш тај и готово сигурно

754


Филипове незваничне изјаве, да он не жели да уништи Фокиђане и да ће помоћи Атини да поврати Еубеју и Ороп. То је имало за резултат да Фокида није споменута у мировном уговору; била је прећутно, не изричито, изостављена из њега. М ир је сада био закључен на једној страни, преостало је да атински посланици узму заклетве од Филипа и његових савезника. У интересу Атине је било да се тај чин што брже обави, пошто је Филип имао права на нова освајања док се не закуне на Мир и тренутно је био ангажован у новим освајањима у Тракији. Исти по- ДРУ10 лосланство . из А ш ине Ф илииу сланици, који су посетили Македонију да уговоре услове мировног кре^еу аарилу 346. споразума, кренули су сада још једном на пут, да узму заклетве. шдиж ape христ а Филип је за то време освојио трачке тврђаве које је и наумио да освоји и присилио је Керсоблепта да постане македонски вазал. Када се вратио у Пелу, није затекао само посланство из Атине, него и посланике из многих других хеленских држава, како ишчекују његов долазак са различитим надама и стрепњама. Почели су да га иризнају за арбитра северне Грчке. обојица смишљено лажу. У то су време и Есхин и Демостен били уверени да треба да се склопи мир и Филип је морао члановима атинског посланства саопштити своје идеје. Када су се вратили у Атину, знали су да он неће обухватити миром Фокиду или Халос и да жели савезниш тво као и мир са Атином. Чланови посланства су се надали да ће С купш тина имати слуха за реалност и да ће прихватити Филипове услове, али у случају да се против њ их узбурка негодовање, Демостен је предложио да ту ствар треба брзо реш ити 18. и 19. Елафеболија (15. и 16. априла), отприлике 14 дана након повратка посланика. П рвога дана би била отворена расправа, другог дана би се без нових говора гласало. У међувремену, с обзиром на то да се мир тицао П оморског савеза Атине, требало је да савезници, чији су се представници налазили у Атини, размотре ово питаше и дају своје препоруке. На заседању првога дана Ф илократ је предложио да се склопи мир и савез уз изузеће Фокиде и Хала. Нема разлога да верујемо да то нису били предлози на које су пристали сви чланови посланства, заједно са Демостеном и Есхином, али су потценили расположење према Ф илипу и забринутост народа за Фокиду. Опозицију је охрабрио исход расправе савезника. Савезници су пристали да прихвате све мировне услове на које су пристали Атињани, али су саветовали да се не одлучи док се у Атину не врате посланици које су упутили да испитају став других држава и да мир треба да остане три месеца отворен за све државе које желе да му се придруже. Изгледа да су и Есхин и Демостен, вероватно приметивш и снажно негодовање јавности, говорили против Ф илократовог предлога. Али наредног дана ситуација се променила. Уместо да одмах гласају, уследиле су нове расправе. Филократов предлог је огорчено био нападнут, понети емоцијама позивали су се на атинску традицију и на славну историју V века. Скупш тина се није умирила све док их Еубул није уверио да, ако не прихвате Филипов мир, неће бити мира и мораће да обезбеде војску и новац за даље ратовање. Пресудну промену је изазвала интервенција Ф илипових посланика који су јасно ставили до знања да Ф илип неће разматрати предложене измене. 755


Посланство се враћа у А т и н у у јун у 346. iogune пре Христа

756

Док се Мир формално закључивао, није било проблема. Али, атински посланици су добили пуномоћје да даље преговарају са Филипом ради неких заједничких одлука о решавању питања Фокиде и северне Грчке. М ировни уговор био је „уговор о миру и савезништву“ и да је Филип могао да ради по своме, савез би прерастао у везу блиског пријатељства и сарадње. И то је био правац којим је Еубул са својом странком намеравао, додуше опрезно, да крене. Атина би тада могла да заузме положај арбитра придруженог Филипу у сређивању држава Амфиктионије. И Филип и Атина имали су заједнички интерес да умање моћ Тебе; и да је Атини било у интересу да се Фокида не разори до темеља, Филип са своје стране не би био непријатељски расположен према Фокиди чије су снаге сада биле истрошене - али фокидско „светогрђе“ било је погодан повод Филипу да интервенише и заузме њено место у Делфијској амфиктионији. Заједнички план је размотрен и лако се могао усагласити између Филипа и посланика. Основа заједничке акције би била да се према Фокиђанима поступи благо и да се Теба принуди да призна беотским градовима аутономију; било је речи о обнови Платеје; и док је Филип обећао да ће омогућити Атини да врати Еубеју и Ороп, Атина је требало да подржи пријем Македоније у Амфиктионско веће. Есхин је био главни пропагатор Еубулових политичких планова. Али, Демостен се снажно супротставио плану активног савезништва: пошто је Демостен на агинску Скупштину вршио велики утицај, који је бивао из дана у дан све јачи, за Филипа није било разумно решење да закључи коначан мировни уговор са већином чланова посланства. Демостенова политика је ишла за тим да Фокиђане треба препустити њиховој судбини, а да се Атина приближи Теби како би, пошто се атинска држава финансијски опорави, Теба и Атина организовале заједнички блок отпора експанзији и јачању Македоније. Због ове непомирљиве поделе, која се разбуктала у најнедоличније свађе међу иосланицима, само су положене заклетве Филипу. Посланици су отпратили Филипа у Тесалију и у Фери су положили заклетву Тесалцима, његовим савезницима. Посланици су се вратили у Атину оставивши Филипа да настави својим путем. Сада је остало да се види да ли ће Еубул придобити Скупштину за рационалну политику сарадње са Македонијом, или ће бити поражен бриљантним беседништвом свог млађег супарника. Филипов правац деловања зависиће од одлуке Скупштине. За Атину је била несрећа што се у том критичном тренутку на државном кормилу није налазила снажна личност. Скупштина се колебала између супротних политичких планова Демостена, чи-


је је беседништво имало неодољиву моћ, и Еубула, чији је утицај био доминантан у претходних осам година. Када су се посланици вратили, Демостен није губио ни тренутак да оптужи своје колеге; наводно су издајнички сплеткарили са Филипом против интереса града. Њ егова је оптуж ба привремено имала успеха, тако да није било одобрено уобичајено изгласавање захвалности посланицима. Али, успех је био само тренутан; Есхин и његове колеге тријумфално су одбранили своју политику пред Скупштином и било је јасно да ће програм, који су са Филипом разматрали, задовољити народ. Скупштина је изгласала да се мировни уговор и савезниш тво прошири и на Филипово потомство. Још је одлучено да Атина званично захтева од Ф окиђана да предају Делфе Амфктионцима и, ако то одбију, да им запрети оружаном интервенцијом. Изгледа да се Демостен није успротивио овој мери против Ф окиђана и чинило се да се политика сарадње са Филипом налази пред непосредном реализацијом. За то време Филип је напредовао према југу. Термопилски пролаз држао је Фалајк, коме је стигао као појачање известан број лакедемонских војника; али Фалајк је започео тајне преговоре са Пелом пре неколико месеци; непријатељско гласање Атињана у Скупштини утицало је на његову одлуку да капитулира под условом да несметано оде куда жели. Пре но што ће стићи у Термопиле, Филип је у Атину послао два пријатељска писма са позивом Атињанима да пошаљу војску ради сређивања прилика у Фокиди и Беотији. Пошто атински грађани, какви су већ били, нису волели да ради војне службе напуштају Атину, спремно су поверовали апсурдним страховима које им је Демостен дочаравао, изневши мишљење да ће Филип задржати њихову војску као таоце. Стога су се задовољили да упуте посланство (у коме је Демостен одбио да учествује) са задатком да обавести Филипа о декрету који су изгласали против Фокиђана. Атињани су тако, колебајући се између Еубула и Демостена, учинили и превише и премало. Напустили су Фокиђане и истовремено су се одрекли гласа који су могли да имају у сређивању политичке ситуације у северној Грчкој. Пошто је било јасно да се због Демостеновог става Филип не може поуздати у Атину, био је принуђен да дела у спрези са њеним непријатељем Тебом. Градови у западној Беотији које су држали Фокиђани, враћени су Беотском савезу. О судбини Фокиђана одлуку је донело Амфиктионско веће које је тим поводом сазвано. Да су неки од чланова Већа могли да чине по своме, сви мушкарци у доби за војну службу били би бачени у провалију; али, Филип то није допу-

Термоииле су отворене Ф илипу у ју л у

Судбина Фокиђана

757


стио и пресуда је била блага, као што се и очекивало. Фокиђани су изгубили своје место у Амфиктионији; сви њихови градови, изузев Абе, били су разбијени на села, тако да не могу поново да угрозе Делфе. Имали су обавезу да надокнаде у ратама од 60 таланата годишње, вредност блага које су узели из храма20. Лакедемоњани су такође били кажњени због подршке коју су пружили Фокиди; одузели су им право да врате оба члана који су представљали глас дорског племена у Амфиктионском већу. Упражњено место Фокиде у Већу било је пренето на Македонију у знак захвалности за Филипове услуге у истеривању оскрнавитеља храма. Атинска декларација против Фокиде спасла је Атину казне којом је кажњена Спарта на састанку Амфиктионаца. Али то је била ситна утеха и када су Атињани схватили да нису добили ништа, а да је Теба добила све што је желела, осетили су са огорчењем да је државно вођство њиховог града невешто. Неуспех њихове политике углавном је потекао од Демостена који је учинио све што му је било у моћи да осујети Еубула и сада је искористио прилику да оцрни овог државника и његову партију. Подржао је неразумни сграх својих сународника да ће Филип напасти Атику и завладала је толика паника, да су грађани преместили своје породице и покретну имовину из унутрашњости у град. Страх је убрзо распршило писмо од самог Филипа, али Демостен је успео да створи дубоко неповерење према Филипу и ускоро се указала прилика да се то осећање испољи. Прилика се пружила и Филипу, готово у исто време, да окупљеним Хеленима јавно прикаже свој водећи положај који је добио на овај начин. Питијске ulpe 346. ioguHe пре Христа Филип председава

Десило се да прослава Питијских игара баш падне у годину склапања мира. Треба се присетити Јасона из Фере кога су, пошто се прогласио за владара Тесалије, уочи доласка у Делфе да преузме председништво Питијских игара, посекле убице. Амбиције и планови из Фере добили су свог наследника у Пели и Хелада, која се тада јако уплашила захтева тесалског тиранина, морала је сада да клекне пред македонским краљем. Атина се дурила; није послала представника на заседање Амфиктионије где су Филипа изабрали 20 Извештаји о уплатама показују да су за пет година (од 343-38. године пре Христа) Фокиђани плаћали 30 таланата глобе за период од пола године, натпис у Тоду, 172. У пролеће 337. године платили су само 10 таланата: можда је глоба смањена када је Филип обновио Фокидско централно веће, k o l v o v , 338. године. Последња уплата, која је поравнала укупну суму од 460 таланата, вероватно је извршена у пролеће 322. године пре Христа.

7 58

Ус п о н М а к е д о н и ј е

да председава свечаности, а ни делегате на саму свечаност. Овај упадљиви изостанак био је протест против прихватања Македоније у Амфиктионски савез и Филип га је тако схватио. Али, није желео свађу са Атином; очекивао је да ће на крају стећи њену наклоност и уместо да крене са војском на Атику, камо би га његови тесалски и тебански пријатељи више него радо пратили, ограничио се на то да пошаље посланство које је имало да обавести атински народ о гласању којим је постао члан Амфиктионије и да позове Атињане да учествују у такмичењу. Тај позив је заправо био ултиматум. Еубул и његова странка изгубили су утицај услед провале антимакедонског расположења које је Демостен успео да усковитла. Међутим, та струја расположења је отишла предалеко и Демостен је имао неке тешкоће да стиша духове које је својим магијским говором узбудио. Скупштина је била спремна да и на најслабији подстицај одбије да потврди амфиктионски декрет и Демостен је био принуђен да спасава град од резултата сопственог агитовања, доказујући да би било непромишљено и апсурдно „да се сада упусте у рат ради сенке у Делфима". Ретко је кад Атина била доведена у тако недостојан положај - неприлику за коју је имала да захвали бриљантном беседнику кога је пакосна судбина послала да је заведе на стрампутицу. Од овога тренутка надаље Демостен је био најутицајнији њен саветник. Ни Демостен, речити говорник, ни Еубул, способни стручњак за финансије, нису гледали далеко у будућност. Једини човек који је у то време сагледао ситуацију у њеној екуменској равни, посматрајући положај Македоније у Хелади и положај Хеладе у свету, био је деведесетогодишни Исократ. Никада се није усудио да дигне свој глас у буци партијске политике; када се удостојио да Хелади да политичи савет, лако је било другоразредном државнику и његовој странци да се грохотом подсмевају теоретичару који је закорачио у област у којој није имао практичног искуства. Али, Исократ је јасно опазио смер кретања догађаја и где то беседници, који махнито декламују на Пниксу, греше; представа коју је створио о ситуацији након закључења Филокраговог мира просто је предвидела одлуку историје. Своје мишљење је изложио Филипу у отвореном писму. Још одавно је схватио узалудност бескрајног продужавања континуитета система многобројних независних држава Хеладе наслеђеног из прошлости: известан број ситних аутономних држава које би по свему што им је заједничко требало да чине јединствен народ, раздељене су и непрестано се гложе. Настало је време, мислио је он, да се Хелада уједини, сада када се појавио човек који има памети, моћи и злата да постане стожер тог јединства. Наравно, суверене независне градске државе ће опстати, али ће их вероватно привући

Недоследносш А т ине

Демосшенов ioeop О М иру

Исократов полит ички инст инкт и далековидост

759


заједничка нада и приврженост заједничком вођи. Под таквим вођом, какав је Филип, Хеладу је чекао велики пројекат - не само амбициозна замисао, која се предузима да би се нешто чинило, већ подухват који јој је био веома потребан како би се супротставила социјалном притиску. Већ смо видели како је Хеладу током дутог низа година преплавио вишак становништва, које је тумарало попут наоружаних скитача који нису били везани ни за један одређени град, већ су унајмљивани од сваке државе која је тражила људе за ратовање и представљали су сталну претњу друштву. Налажење нових простора за насељавање, како је Исократ мислио, представљало је једини лек за решење проблема пренасељености у Хелади. И ту нову област треба освојити од варвара. Куцнуо је час за Хеладу да отпочне офанзиву на Персију и задатак намењен Филипу био је да предводи хеленске војне снаге у овом сјајном подухвату. Ако и не уништи цело краљевство Великог краља, бар нека хеленском свету припоји Малу Азију „од Киликије до Синопе“ и намени је хеленском народу21. Десет година касније отпочео је да се остварује задатак који је Исократ поставио Филипу, додуше није га извршио Филип лично, већ његов наследник. Видећемо, када за то дође време, како је извршење овог задатка превазишло и најсмелија очекивања атинског теоретичара. Али, ваља да приметимо са коликом је тачношћу Исократ распознао карактеристике тога доба и историјска стремљења. Знао је да је древни раздор Европе и Азије, који је постојао још од „Тројанског рата“, крупна и трајна чињеница; предвидео је да ускоро мора доћи до расплета; и у позним годинама стално је мотрио на тај неизбежни дан. Киров поход и Агесилајево ратовање били су наговештаји тога дана и за тренутак се чинило да је Јасон из Фере изабран да буде наследник Агамемнона и Кимона. Напокон је стигао и тај дан; судбина је изабрала човека из Македоније. И Исократ је знао да ће ова експанзија Хеладе задовољити њену основну практичну потребу. Поучно је упоредити његово здраво практично размишљање о ситуацији у Хелади са конзервативизмом и маштаријама неких његових савременика. Тај конзервативизам, који је беседник Демостен на најплеменитији начин изразио, почивао је на илузији да је могуће да речитост и утицај беседника преобразе Атину тога доба у град из времена Перикла. Била је то илузија која 21 За праведни поход против Персије залагали су се пре И сократа Горгија и Лисија, али не тако изричито. Идеја да се колонизује Мала Азија, западно од линије С инопа-К иликија, постала је актуелна у време када је Исократ написао отворено писмо Ф илипу (5. 120). Након свог пораза код Иса, персијски краљ је понудио на предају ту област Александру.

Успон М а ке до ни је

није узимала у обзир промену коју су минули догађаји оставили на карактеру Атињана; била је то племенита илузија која није могла завести великог државника или несентименталног мислиоца. Она није завела Исократа; он је уочио историјску прекретницу и видео је експанзију Хеладе као правац којим се свет кретао. Пошто се Филип изборио за место Македоније у религијском савезу, следећих годину или две искористио је да ојача своју малу флоту, да успостави управу у Тесалији и да стекне утицај на Пелопонезу. С правом би се могло рећи да је Тесалија сада била припојена Македонији уједињењем око личности владара. Тесалски градови су краља Македоније изабрали за свог архонта - древно име таГос са незгодним асоцијацијама на Феру је избегнуто - и он је поставио четири тетрарха за четири велика дела земље. Јужно од коринтске превлаке, Филип је усвојио стару тебанску политику, нудећи савезништво државама којима је био потребан савезник против Спарте. Преговорима је придобио Месенију и Мегалепољ, Елиду и Аргос. У Мегалепољу је постављена бронзана статуа Филипа, а Аргос је успоставио посебну везу са Македонијом, јер се тврдило да је овај град постојбина македонских краљева. Филип још није губио наду да ће остварити свој главни циљ, помирење са Атином. Нико боље од њега није знао да подмити и можемо бити сигурни да је не штедећи давао злато својим присталицама у Атини. Атињанима је наравно мир био дражи од рата; политичка странка наклоњена пријатељским односима са Филипом била је још увек јака и могла је у сваком тренутку да обнови своју моћ. Ветеран Еубул, који као да се донекле повукао из државних послова, био је на тој страни; у тој су странци били и Есхин и Филократ, који су активно учествовали у преговорима за закључење Мира; њој је припадао и неподмитљиви војник Фокион, који је био запажена фигура у Атини, иако није имао личних амбиција да се истакне ни као војник, ни као државник. Међу својим савременицима био је познат као поштењачина, човек изнад свих материјалних искушења; и, пошто су Атињани увек награђивали тај надљудски интегритет који је мало који политичар успевао да очува, изабрали су га четрдесет пет пута за стратега, иако по својим војним способностима није био за више од наредника. Међутим, његов јак здрав разум који је био отпоран на магију беседништва и његово изузетно поштење учинили су га корисним чланом странке. У Атини је живео човек који је чврсто одлучио да мир не буде трајан, већ само интервал у коме ће се извршити припреме за рат: Демостен, кога су подржали Хиперид, Ликург и други, користио је

Раздобље М ира и припреме за рат (346-1. Године пре Христа) Филип је изабран за архонта Тесалије ; четири тесалске тетрархије

Сшранка мира у А т ини

Сшранка раша

76 l


Демостен оптужује Есхина 346. loguне пре Христа

Есхин ирошив Тимарха

Демостен на Пелопонезу 344. године пре Христа

ДруГа Филииика

Халонес

762

све своје време у настојању да распали бес својих сународника на Филипа и да уништи своје политичке супарнике. Стога у годинама које су обележене великим борбама између странке мира и странке рата, Демостенов утицај је углавном јачао и он је на крају изашао као победник. Пошто је Филип добио положај у Амфиктионском већу, Демостен је одмах задао ударац противницима. Поднео је тужбу против Есхина због тога што је примио мито од македонског краља и што је издао интересе Атине у преговорима који су претходили Миру. Тријумф Тебе је распалио духове грађана и Демостен би успео да их подбоде да од Есхина начине жртвеног јарца, да није направио фаталну грешку. У оптуж би је себи придружио и неког Тимарха, који је у младости био одан пороцим а ради чега му је одузето грађанско право; то је дало прилику Есхину да лако одговори равном мером на напад покренувши туж бу против Тимарха и разоткривш и његов приватни живот, што је овога уништило. Тиме је Демостенова туж ба изгубила кредибилитет и за неко време морао је да је одгоди. Отприлике годину дана након тога затичемо Демостена како учествује у посланству упућеном у пелопонеске градове да својим беседништвом подрије Филипов утицај. Али, његова беседа није наишла на одзив; Филип је имао јаког разлога за протест против напада који се нису могли оправдати пошто их је изговарао представник силе која је живела у миру и савезу са Македонијом. Из Пеле је стигло посланство да код Атињана протестује поводом њиховог упорног погрешног тумачења македонских мотива и Демостен је искористио прилику да одржи једну од својих бескомиромисних беседа против Македоније. Основа његовог размишљања у овој Филипици, као и у политичким говорима који су за њом уследили током наредних пет година, јесте претпоставка да Филип жели и намерава да уништи Атину. Била је то претпоставка за коју није имао чврстих доказа; реално, она је била неистинита као што је каснији развој догађаја показао. Нисмо сазнали шта је Атина одговорила Пели, али се по свој прилици пожалила на услове недавног Мира као на неправедне и инсистирала је на своме праву на Халонес. Ово острво пред обалом Тесалије, место без икакве вредности, припадало је Атинском поморском савезу; међутим, освојили су га пирати које су Филипови војници отерали. Филип је послао посланство Атињанима са љубазном поруком тражећи да Атина предложи исправке у условима Мира и нудећи да јој преда Халонес. То место које је за Атину, или било за ког другог, имало тако мало важности, послужило је као


сјајан изговор за дипломатско прегањање; Демостен је могао да наговори народ да одбије Халонес због начина на који га је Филип понудио са захтевом да не треба Филип „да преда“, већ „да врати“ острво. Поред „повраћаја“ овог острва без вредности, Атинаје упутила предлог да треба изменити одредбе М ира и да свака страна треба да задржи територије које су јој по закону припадале, а не оне које је у тренутку закључења М ира поседовала. Овај је предлог био апсурдан: ниједан се мир не може закључити на основи која оставља отворена сва питања о којима се расправљало и која су уговором о миру требало да буду регулисана. Атина се такође жалила због трачких тврђава које је Филип приграбио и задржао након почетка мировних преговора. С нравног становишта Филип је у овом питању био у праву; ипак је понудио да се предмет стави на арбитражу. Атина је одбила понуду под изговором да је немогуће наћи одговарајуће арбитре. На овај начин је показала да не мисли озбиљно; приговори су јој били неозбиљни колико и сам предлог. Демостен је био одговоран за став града и намера му је била да подгрева сукоб са Македонијом и спречи било какво помирење. Надмоћ коју су сада стекли Демостен и његови партијски пријатељи охрабрила их је да изврше велики напад на своје политичке противнике и да тиме Филипу задају ефикасан ударац. Хиперид је поднео тужбу због издаје против Филократа, чије је име било посебно везано за Мир; исход суђења чинио се тако застрашујућим, због тренутног расположења јавног мњења, да је Филократ побегао и био је осуђен на смрт због омаловажавања суда. Охрабрен овим успехом, Демостен је поново покренуо своју оптужбу против Есхина, али Есхин није узмакао и пред очима атинске публике одиграо се један од најславнијих политичких процеса у антици. Још можемо чути двојицу супарника како непристојно руже погрдама један другог и како се надмећу у варању судија јер су после суђења објавили своје говоре за поуку и збуњивање потомства. Управо на основу ових докумената, који пламте страстима политичке мржње, историчар нашег доба који се креће несигурним путем кроз лажи и изврнуте чињенице треба да открије ток преговора који су довели до Филократовог Мира. Посебно је Демостенов говор тријумф софистике (вештине стварања лажног уверења). Никада ниједан политичар није боље од њега знао колико је памћење политичких догађаја код обичних људи кратко, догађаја које су лично као сведоци посматрали, чак лично помогли својим гласовима и мишљењима да се уобличе; и нико се никада није дрскије поткусуривао овом слабошћу људске природе. Након једва четири кратке године по закључењу Мира,

Оптужба и бекство Филократа 343. iogune пре Христа

Оптужба Есхина 343. iogune пре Христ а

Демостен о м а л верзацијама посланства

763


Есхин је осдобођен

Савезништва А т и не са Мегаром и Халкидом 343-2. Године пре Христа. Филомакедонске олш архије на Еубеји

764

верујући да се његова публика неће тачно сећати ничега, Демостен има смелости да благо фалсификује чињенице о којима се донедавно причало и по атинским улицама. Поричући сваку одговорност за Мир, у чије је закључење сам уложио велики напор и који је сада желео да дискредитује, Демостен открива да су Фокиђани били нечасно напуштени и њихову злу судбину подмеће Есхину. На Есхину у ствари није било кривице; туж ба да је примио мито од Филипа није била поткрепљена ниједним стварним доказом. Есхинов одговор, који као беседничко остварење не заостаје за говором његовог тужитеља, звучи истинитије. Еубул и Фокион, личности највиших моралних вредности, подржали су Есхина; али јавно мњење је у том тренутку било у тако непријатељском расположењу према Филипу, да се оптужени једва извукао. Да су Есхин и многи други из његове странке примили од Филипа новац, можемо веровати мирне душе - премда Демостенова непрестана понављања нису доказ за то. Али, примити новац од Филипа је једно, а издати интересе Атине је друго. Требало је доказати да је политичар жртвовао несумњиву добробит своје земље, или да је издао своја политичка убеђења, за кесу сребра или злата, па га тек потом сматрати беспоговорним издајником. У јавном мњењу Хеладе човек није био гори због тога што је примио неколико таланата од странаца којима се допала његова политика; премда су оно мало јавних личности - Демостен није био међу њима - који су имали принцип да никада не приме ни обол у некој политичкој трансакцији, Хелени поштовали као бића надљудске врлине. Филип, који је откључао многе градове златним кључевима, несумњиво је био дарежљив према странци чији се програм поклапао са његовим интересима; можда Есхин и други, који нису били много имућни, не би могли да се посвете државним пословима, да им краљ није напунио кесе златом. За то време Филип је настојао да стекне утицај и шуровао је са земљама са обе стране Атике - са Мегаром на западу и са Еубејом на североистоку. У Мегари је покушај преврата претрпео неуспех и град је ушао у савез са суседом и старим непријатељем Атином, али на Еубеји су покрети које је потпомагала М акедонија били успешнији. И у Еретрији и у Ореју успостављене су олигархије које су заиста зависиле од Филипа. Али, у Халкиди, која је због свог стратешког положаја имала већу важност, демократија је одолела и овај је град потражио равноправно савезништво са Атином, на које је Атина радо пристала. Догађаји на другој страни Хеладе подстакли су сада известан број мањих хеленских полиса да се поново окупљају око Атине и тако су постале реалне могућности за склапање савеза против Ма-


кедоније, о чијем је формирањ у маштао Демостен. Ж енидбом са кћерком епирског краља Филипу је аутоматски припала дужност да интервенише у борбама око епирског престола које су уследиле по смрти његовог таста. Подржао је жениног брата Александра против њеног стрица Арибе; умарширао је са војском у земљу и довео је на власт Александра. Сада ће и Епир зависити од Македоније; Филип је у томе видео пут до Коринтског залива и начин да допре до Хеладе на западној страни. Први корак му је био да присаједини област Касопију - између река Ахеронта и Оропа - Епирском савезу на чијем је челу био његов шурак; усмерио је затим поглед на Амбракију, која је била препрека ширењу Епира на југ. Међутим, место за којим је несумњиво више од свега жудео, било је Наупакт, кључ Коринтског залива, који се сада налазио у рукама Ахајаца. За извођење његових планова у овој области Етолци су му били природни савезници. И они су такође чезнули за Наупактом, и држали би га за Филипа - а били су и непријатељи Амбрачана и Акарнанаца за које се Филип надао да ће их потчинити Епиру. Очигледне Филипове агресивне намере узрујале су све ове народе и од Атине су тражиле савезништво не само Амбракија, Акарнанија и Ахаја, већ и Коркира. Филип је, међутим, оценио да још није стигао тренутак за даље продоре на тој страни и неки недавни Керсоблептови покрети војне силе утицали су на његову одлуку да се сада окрене једном од најкрупнијих задатака који су стајали на путу ширења Македоније - покоравању Тракије. Још откако су Персијанци били одбијени из Европе, Тракија је била под управом домаћих владара, од којих смо неке - Тера, Ситалка, Котиса - видели као владаре целе области од ушћа Стримона до ушћа Дунава. Сада је Тракија поново требала да потпадне под туђинску власт, али њени су нови господари били Европљани који ће повести трачке војнике да се освете Азији за оријентални јарам наметнут њиховим прецима. О Филиповом походу на Тракију знамо мало колико и о Даријевом походу. За разлику од Дарија, Филип није прелазио реке на северу, нити улазио у било који део Скитије; његово ратовање је трајало десет месеци и провео је зиму на ратишту у тој ветровима шибаној земљи, трпећи подједнако болест и студен. У рату се Филип никада није чувао напора или опасности. Демостен је каснијих година у познатом пасусу описао његово пожртвовање и самопрегор: „Да би стекао империју и моћ, једно су му око ископали, кључну кост сломили, руку и ногу осакатили; допустио је судбини да му откине сваки део тела, који јој се прохте, да би преосталом делу припале дика и слава."

Филии у Еииру

Ф илипов поход на Тракију у лето 342. ioguHe пре Христа; у пролеће 341. ioguне пре Христа

7б5


Заснован је Ф илипопољ (Пловдив)

Демостенова бесеga О Херсонесу 341. Године пре Христа. Tpeha Ф илипика

Демостен у Бизанту 341. Године пре Христа. Еубејски савез 341. iogune пре Христа

766

Трачки краљ је свргнут са престола и његово је краљевство постало покрајина која Македонији плаћа допринос. Још постоји у земљи град који носи Филипово име и представља најистакнутији споменик овог великог, а недовољно познатог похода. Филипопољ на Хебру био је најважнији од свих градова које је освајач изградио да одржи македонски утицај у Тракији. Ово освајање није представљало кршење М ира пошто Керсоблепт није био обухваћен мировним споразумом као савезник Атине. Међутим, оно је дубоко и озбиљно нарушило положај Атине на улазу у Црно море. Македонска граница је сада померена напред у непосредно суседство трачког Херсонеса; Атина више није имала трачке владаре да витлају мачем против Филипа. Демостен је добро предвидео развој догађаја и решио је да форсира рат - иако су и његова земља и Филип били против обнављања непријатељстава. Стога је наговорио Атину да пошаље нешто мало броцова и најамника под командом разметљивца по имену Диопит, да штите атинске интересе на Херсонесу. Тамо је дошло до неких несугласица са Кардијом око земљишних поседа атинских насељеника; Диопит је без оклевања напао Кардију. Овај је град у мировном уговору изричито био признат као Филипов савезник и због тога је Диопитова акција представљала кршење Мира. Науарх је ову агресију пропратио нападом на неке Филипове трачке поседе, на шта је Филип у Атини прогестовао. Атински заповедник флоте је тако очигледно погрешио, да су Атињани били спремни да порекну своју одговорност за његово понашање, али Демостен је спасао извршитеља свога плана, убедивши народ да подржи Диопита. Свој говор о питању Херсонеса, који је имао успеха, наставио је гласним позивом у рат - беседом познатом као Tpeha Филипика. Беседникова теза је да је Филип окорели непријатељ Атине и да иде на то да је упропасти, да је на речима за мир, а делима за рат; и пошто су сви краљеви поступци анализирани у тој светлости, извучен је савршено разборит закључак: Атина треба да реагује сместа. Демостенови предлози су да се обаве војне припреме, да се војска упути на Херсонес и да се формира хеленски савез „против македонске хуље“. Посланици су разаслани на све стране да дигну узбуну. Демостен се лично упутио на Пропонтиду; успео је да отцепи из савеза са Македонијом Бизант и Перинт. У исто време атински војници су упућени на Еубеју; владе у Ореју и Еретрији су оборене; ови градови су се придружили независном еубејском савезу чији се Синод састао у Халкиди. Острво се на овај начин ослободило Македоније, а није зависило од Атине.


Сви ови неиријатељски акти извршени су без отворенот прекида М ира између Атине и Филипа. Међутим, повлачење Перинта и Бизанта било је ударац који Филип није био спреман да равнодушно прихвати. Пошто је уредио прилике у својој трачкој покрајини, отпочео је опсаду Перинта са копна и са мора. На Хелеспонту се налазио атински ескадрон бродова који је препречио пролаз македонској флоти, али Филип им је преусмерио пажњу пославши на Херсонес копнене чете и овом ратном варком успешно је провео кроз Хелеспонт своје бродове. Опсада Перинта за источне делове грчког света означава почетак примене нових опсадних техника које су већ дуго успешно практиковане на Сицилији. Али, све ратне справе и овнови, куле и Филипови златни рудници нису били довољни да се заузме Перинт на његовој високој литици на полуострву. Филипова опсада са мора била је неуспешна, јер је оне под опсадом Бизант снабдевао храном и људством. Атињани су још увек били неутрални. Упутили су Филипу иротест због повреде територије Херсонеса и заробљавања неколико њихових бродова. Филип је одговорио писмом у коме је поновио бројне непријатељске акте Атињана према њему. А преломни тренутак је настао када је краљ неочекивано дигао опсаду Перинта и кренуо са војском на Бизант, у очекивању да ће га освојити изненадним нападом. Атина више није могла да остане неутрална када је кључ Босфора дошао у опасност. Мермерна плоча на којој је био уклесан текст М ира је оборена; напокон је рат постао отворен. Послали су у помоћ Бизанту ескадрон бродова под Харетовом командом и Фокион је одмах кренуо за њима са другом флотом. Друга помоћ је стигла са Рода и Хија и Филип је морао да се повуче у Тракију претрпевши неуспех у оба покушаја. Био је то први Демостенов тријумф над „непријатељем над непријатељима" и атински народ му је изгласао захвалност у име државе. Међутим, остаје нејасно зашто се поморска сила Атине није одмах показала ефикаснијом. Македонска флота је била безначајна; могла је додуше да нанесе штету трговачким бродовима или да изврши пљачкашки напад на обали, али није била надмоћна на мору. Атинска флота имала је јачину од 300 ратних бродова и држала је под контролом северни простор Егејског мора, али ипак као да у тим критичним годинама није имала стајаћи ескадрон бродова одговарајуће снаге стациониран у Хелеспонту. Политика развоја поморске силе ни у ком случају није била запостављена. Еубул се постарао око изградње нових спремишта за бродове; отпочео је градњу сјајног арсенала близу луке Зеје, за складиштење једара, ужади и прибора са ратних бродова. Све би ове раскошне погодности биле узалудне, ако сами бродови не би били ефикасни, а систем група грађана, по коме

Ф илип ставља под опсаду Перинт 340. Године пре Христа;

иошом Бизанш

7б7


Демосшенова поморска реформа

су бродови опремани, лоше је функционисао. Демостен је још одавно желео да реформише овај систем који је био на снази отприлике седамнаест година. Хиљаду и две стотине најбогатијих грађана потпадали су под обавезу тријерархије; свака тријера је падала на трошак мале групе из које је сваки члан давао процентуално исти прилог. Ако је био тражен велики број бродова, једну групу је могло чинити пет грађана; ако је број бродова био мали, онда њих петнаест. Овај је систем тешко оптерећивао оне мање имућне чланове групе, пошто су били дужни да плаћају исти износ као они богатији; неке од њих је овај терет упропастио. Међутим, велики проблем је био то што ови мање имућни чланови често нису били способни да уплате своју квоту на време и стога се опремање бродова одутовлачило. Демостенов утицај је сада био тако огроман, да је био кадар, упркос огорченом противљењу класе богаташа, да спроведе нови закон; по том закону трошак опремања бродова морао је да пада на сваког грађанина процентуално према његовој имовини. Тако је грађанин чија је имовина процењена да прелази 30 таланата убудуће, уместо да плаћа петину или можда петнаестину трошка за једну тријеру, био дужан да финансира опрему три тријере са чамцем. Демостен је уживао такву популарност у народу, због успеха на Еубеји и у Бизанту, да је могао да уради нешто још значајније. Пре извесног броја година опрезно је наговестио сврсисходност употребе теоричког фонда у војне сврхе; сада је убедио Атињане да усвоје ову веома немилу меру. Градња арсенала и спремишта за бродове такође је прекинута да би се смањили трошкови.

Филип у Тракији 340-339. loguue пре Христа

Филип се за то време поново повукао у дивљине Тракије. Скити у близини ушћа Дунава су се побунили и да би угушио побуну прешао је венац планине Балкана. Враћајући се у Македонију преко територије Трибала, у средишту полуострва, имао је известан број тешких окршаја у планинама и задобио је дубоку рану на нози. Али, сада је Тракија била умирена и могао је да се обрачуна са Хеладом.

7. Херонејска битка Филип више није имао ни најмањег разлога да се нада, иако се заносио и пре и после Филократовог мира, да ће успоставити пријатељске односе са Атином. Утицај непомирљивог беседника сада је био на свом врхунцу; због непрестаног Демостеновог агитовања хладни односи и препирке резултирали су ратом и Македонија је одлучно заустављена. Филип сада није имао другог излаза него да прихвати рат и да уведе у игру македонску коњицу. Постојале су 768


две тачке где 6и напад на Атину био успешан: на капијама њеног града и на капији њене житнице на Црном мору. Али, копнена сила попут Македоније није могла успешно дејствовати на Пропонтиди без помоћи савезника са ефикасном морнарицом и Филип је искусио истинитост ове чињенице када је опсео Перинт и Бизант. У том делу света сада је морао да рачуна не само са атинском поморском силом, него и са малим морнарицама острва уз малоазијску обалу, Рода, Коса и Хија који су недавно притекли у помоћ угроженим градовима. Ако, наиме, Филип добије контролу над пролазом између два континента, ове острвске државе су прорачунале да он неће само наметнути намете њиховој трговини, него ће убрзо прећи и да осваја М алу Азију и да ће тада њихове флоте бити заплењене да чине језгро македонске морнарице. Пошто се Атина сада пренула из свог дремежа, било је потпуно јасно да је Атика једино место где би јој Македонија могла задати одлучан ударац. Атина се са своје стране лакомислено упустила у рат за који није потпуно ни прорачунала трошак, ни смислила одговарајући план. Чињеница је да Атињани уопште нису желели рат; у рат их није натерала сила прилика, није их натерао неодољив нагон, није их придобило разумско уверење у његову корисност. Упорно и лукаво агитовање Демостена и његове партије навукло их је корак по корак; њихово природно осећање раздражености због уздизања нове велике силе на северу свесрдно је хранио и подстицао овај речити беседник са својим пријатељима док се оно није развило у ирационалну мржњу према македонском краљу, чији су карактер, циљеви и ресурси били сасвим искривљено представљени. А сада, када је рат објављен, какав ће бити план акције? Атина није имала чак ни способног стратега који би склопио успешан савез. Доминирала је морем и било је значајно то што је Еубеја пољуљала македонски утицај. У Халкиди је Атина имала предност у односу на Беотију, док је из Ореја могла да пљачка тесалску обалу и да изводи операције у Пагаском заливу. Међутим, када је Филип кренуо ка југу и када је прошао Термопилски теснац, који му је био у рукама, супериорност Атине на мору била је бескорисна јер Филипове комуникације нису зависиле од мора. Није било начина да се пружи озбиљан отпор ако Филип крене на Атику; грађани се вероватно не би на Демостенов позив, као на Темистоклов, укрцали на своје бродове. Да су се догађаји одвијали према јединој прогнози која је постојала - по Демостеновом тврђењу да су инвазија Атике и пропаст Атине најважнији Филипови циљеви - Атињани би морали очекивати пустошење своје земље и опсаду свога града. Како да се стане на пут таквој пропасти? Били су практично изоловани јер нису имали јаку

Опасан положај А т ине

769


континенталну силу да их подржи; шта су могли учинити за њих Мегарани, Коринћани, Амбракијци или Ахајци против војне силе Филипа и његових савезника. „Камо лепе среће да смо острвљани!“ морала је већина Атињана шапутати тих критичних година. Била је несрећа Атине, као што је била несрећа Холандије, што је чврсто била везана за континент. Сад када се примиче критични тренутак, постаје све јасније колико је несмотрена била атинска политика. Да је прихватила савезништво са Македонијом и да је стално држала на Пропонтиди снажну поморску силу, осигуравши себи неоспорну доминацију на свом елементу (мору), била би савршено безбедна. Непрекидно присуство моћне флоте која припада надмоћној поморској држави може само по себи бити стратешки успех раван низу победа. Али, иако готово да немамо знакова за покрете атинских тријера у то време, не можемо се отети утиску да се поморском силом Атине неефикасно управљало.

Демостеноее оријентациије према Теби

77 о

Демостен никада није имао одрешене руке до опсаде Бизанта; дотле је могао само да агитује. Када је напокон постао у правом смислу речи диригент атинске политике, његова енергија и вештина су биле запањујуће. Међутим, не можемо а да се не упитамо шта је очекивао кад је спремно преузео одговорност за довођење завојевача у своју земљу и опсађивача до бедема свога града. Одговор је да је сву своју наду положио у једну једину могућност. Од почетка своје јавне каријере Демостен је био снажно оријентисан према Теби. Већ смо споменули да је био тебански проксен у Атини. Била је то пристрасност коју је морао да врло опрезно јавно изрази пошто је опште расположење у његовом граду било непријатељско према Теби. Реторске сузе које је Демостен пролио над усудом Фокиђана нису биле опречне његовој привржености непријатељима Фокиде (тј. Тебанцима) јер никада није подигао глас у корист ж ртава тебанске мржње све док им судбина није била запечаћена. Циљ његове политике је био да савезом уједини Атину и Тебу. Била је то тешка игра са неизвесним исходом. Да ли је било могуће наговорити Тебу да се окрене против свог македонског савезника, који јој је (ту) недавно обезбедио превласт у Беотији и који ће, могла је оправдано рачунати, наставити да је подржава као суседа Атине? На ту се могућност, и то наизглед слабашну, ослонила безнадежна Демостенова политика. Да се Теба придружи Филипу, или да му само да несметан пролаз кроз Беотију, Атика би била осуђена на пропаст. А ако би успели да је наговоре да напусти Филипа, њени добро увежбани војници, заједно са атичким војницима, могли би успешно одолети његовој инвазији.

Успон М а ке д о ни је

Филипов напад није дуго одлаган и догодио се на необичан начин. Током недавног Светог рата Атињани су поново углачали и поставили у Делфијском светилиш ту вотивни дар који су завештали након победе код Платеје; били су то златни ш титови са натписом: „Од плена стеченог од Персијанаца и Тебанаца који су се заједно борили против Грка“. О ваква поновна посвета, у време док су Делфи били у поседу Ф окиђана, које су сви осудили као безбожне пљачкаше, могла се сматрати светогрђем; у сваком случају, Тебанци и њихови пријатељи имали су одличан изговор да се освете Атини за овај веома увредљив натпис, због којег је тебанска срамота трајала век и по. Тебанци нису сами иступили, већ су њихови пријатељи из Амфисе у Локриди уредили да се Атињани оптуже на јесењем заседању Амфиктионског већа и предложили су глобу од 50 таланата. На овом заседању међу атинским изасланицима је био Есхин и открио је заверу против свог града. Био је спретан човек и отклонио је овај напад задавши противудар. Људи који су били подстакнути да ради светогрђа оптуже Атину, сами су били кривци за знатно веће светогрђе: обрађивали су део поља на које је бачена клетва и које је некада припадало Криси. Есхин је на скупш тини устао и упечатљивим и уверљивим говором, којим је придобио слушаоце, позвао је Амфиктионце да казне људе који су били криви за тај безбож нички акт. Одмах сутрадан у цик зоре Амфиктионци и Делфљани, наоружани пијуцима спустили су се с брда да опустоше места која су противзаконито била обрађена и чим су то учинили, напали су их Амфишани чији се град могао видети из равнице. Веће је тада одлучило да одржи ванредан састанак у Термопилама, да се посаветују о мерама за кажњавање Локрана који су својој пређашњој кривици надодали још и повреду пош товања личности амфиктионских посланика. Својом енергичнош ћу и речитош ћу атински беседник је постигао велики тријумф. Потпуно је поразио непријате/ве, Амфису и Тебу које су морале бити спремне да објаве свети рат Атини, у случају да ова одбије да плати глобу, што би сигурно и учинила. Рачунали су, наравно, на помоћ Филипа М акедонца. Али, сада је дошао ред на Атину да преузме вођство у светом рату против Амфисе; а била је повољна прилика за њу да склопи мир са Филипом, тако да би настао савез Филипа и Атине против Тебе, уместо Филипа и Тебе против Атине. Није се могло очекивати да ће ту предност, коју је Есхин стекао, Демостен радосно поздравити, јер је Демостенов циљ био да избегава сукоб са Тебом. Због тога је убедио народ да не шаље посланике на ванредан амфиктионски састанак и да не учествује у изврш ењ у одлука против Амфисе. Укорио је

Састанак АмфиктионскоГ већа, у је сен 340. iogune пре Христа

Беседа Есхина који оштро кори Локране за светогрђе

А т ина не наставља Есхинов правац

771


Амф икт ионци нападају Амфису, 339. loguue пре Христа. Амф икт ионци позивају Фипипа у пролеће 338. loguite пре Христа

Узнемиреносш у А т ини

А иш на шаље у Тебу десет поспаника

7 72

Есхина што покуш ава „да уведе свети рат у Атику" - неприлична оптужба за човека који је спречио објаву светог рата Атини. Премда је напад на Атину био монтиран на подстицај Тебе, тај инцидент је тако, захваљујући Демостеновој политици, био претворен у средство зближења Атине и Тебе. Како Атина, тако се и Теба уздржала од присуствовања ванредном састанку. Амфиктионци су, у складу са одлуком, коју су донели на овом састанку, напали Амфишане, али нису били довољно јаки да им наметну одређене казне. Стога су на наредном јесењем заседању решили да позову Филипа да још једном сиђе из Македоније и буде вођа у светом рату. Филип није оклевао ни тренутка. Свети рат, од кога су се оградиле и Атина и Теба, био је ствар која захтева његово хитно присуство. Када је стигао до Термопила, вероватно је планинским путем који води преко Дориде до Амфисе послао мали одред да освоји Китинион, главни град на путу. Док је сам наступао кроз теснац Термопила у северну Фокиду, освојио је и поново утврдио разваљени град Елатеју. Сврха овог поступка била је да заштити себи залеђе од Беотије и да обезбеди своје комуникације са Термопилама, док ратује против Амфисе. А док је застао у Елатеји, послао је посланике да испигају какве намере имају Тебанци. Обавестио их је да намерава да нападне Атику и позвао је Тебанце да му се придруже у овоме походу, или ако то не желе, да његовој војсци омогуће слободан пролаз кроз Беотију. Био је то дипломатски начин да се Теба присили да се изјасни; он не доказује да је Филип имао било какву озбиљну намеру да удари на Атику; његово касније понашање као да указује да није имао у виду такав корак. Када су стигле вести да је македонска војска у Елатеји, народ се у Атини до крајности уплашио и узбунио. Изгледало је да су убрзани покрети довели Филипа у централну Грчку знатно брже но што су очекивали; а вести о његовом доласку, које су се морале пренети преко Тебе, пропратила је и гласина - Филип само што није кренуо на Атину. Стога су Атињани у свом страху повезали окупацију Елатеје са претпостављеним Филиповим планом против Атине, иако Елатеја, као и Термопилски теснац, није имала везе са нападом на Атину. За дан и ноћ запрепашћење је преплавило град и те часове пуне узнемирености у историји је прославио геније беседника Демостена који је у каснијим годинама (у беседи О венцу) дочарао Атињанима сцену и њихова тадашња осећања сликовитим описом који ниједан беседник није успео да превазиђе. По Демостеновом савету Атињани су упутили десет посланика у Тебу; све је сада зависило од тога да ли ће успети да Тебу одвоје из


савеза са Македонијом. Чинило се да је то најмање што се може постићи. Наиме, премда је у Теби вероватно постојао мали број оних који су нагињали пријатељству са Атином, у њој је постојала струја изразито непријатељски расположена према Македонији. Поред тога, постојало је и осећање огорчености према Филипу зато што је шчепао Никеју, близу Термопила, и што је тебански гарнизон у њој заменио Тесалцима. Посланици, од којих је један био Демостен, добили су упутство да чине уступке, а ниједан да не траже. Посланици Атине и Македоније нашли су се у исто време у престоници Беотије; њихове поруке, једну за другом, саслушала је тебанска Скупштина. Претерано би било рећи да је судбина Хеладе зависила од одлука ове Скупштине, али сушта је истина да је гласање Тебанаца одлучило не само о судбини саме Тебе, већ је коначно и уобличило историјски расплет ка коме се Хелада незадрживо кретала. У разматрању ситуације коју је изазвао успон Македоније, до сада смо се задржавали у Пели или у Атини; сада за тренутак треба ствари размотрити из тебанског угла. Древно супарништво и вечна притајена омраза која је тињала између Тебе и Атине били су снажан мотив који је подстакао Тебанце да искористе прилику да Атину учине безопасном. Није била потребна велика далековидост да се схвати да ће Теба, док ломи снагу својој старој супарници, озбиљно угрозити свој положај. Све док је Филип морао да рачуна са снажном Атином, у интересу му је било да се са уважавањем опходи према Теби, али ако се Атина уништи, Теба ће бити апсолутно у његовој власти и његов први корак ће вероватно бити да ослободи беотске градове од њене супремације. Укратко, независан положај који је Теба могла да задржи све до сада према свом пријатељу М акедонији зависио је од интегритета Атине. Стога су положаји Тебе и Атине били знатно различити. Док је Атина могла некажњено да стоји усамљена као Филипов непријатељ у време када је Теба била Ф илипов пријатељ, Теба није могла безбедно да буде Ф илипов пријатељ, ако му Атина није била непријатељ. Ова је разлика потицала од тога што је Атина била поморска сила, додуше не толико надмоћна као у петом веку пре Христа, али ипак респектабилна. Тебански државник обдарен извесном далековидошћу страховао би стога од покоравања Атине као од предигре која би водила гушењу Тебе такође и чинило би му се разумнијим да се придружи Атини у заједничком отпору Филипу. Ово здраво расуђивање убрзали су Демостенова речитост и понуде Атине. Атињани су били спремни да сносе две трећине ратних трошкова; одрекли су се свог

Сит уација у TeSu


Теба склапа савез са Ат ином прот ив Филипа, у пролеће 338. togune пре Христа

Ф илип осваја Амфису, у лет о 338. године пре Христа

Херонејска битка, август (Metagition 7*) 338. Године пре Христа

права на Ороп и признали су тебанску власт над Беотијом - власт коју су увек раније осуђивали као насиље над правима слободних заједница. Али, пошто се Атина сада прокламовала по Демостеновим речима за бранитеља хеленске слободе, није се устезала да жртвује слободу неколико беотских градова. Овим уступцима обезбедила је савезништво Тебе, а Демостен је убрао највећи дипломатски успех који је до тада постигао - крајњи циљ ка коме је његова политика дуги низ година стремила. Савезници су запосели пролазе који су водили из Фокиде у Беотију и издвојили су приличну војну силу под командом Харета да блокира пут који води од Коринтског залива кроз Амфису и Дориду. У лето је Филип, са појачањем, извео муњевиту ратну операцију преко Фокиде, поразио је Харета, освојио Амфису и дочепао се Наупакта и омогућио директан приступ Коринтском заливу. Хелени, којима је сада била угрожена позадина, одступили су у равницу Херонеје. Филип, надирући кроз теснац Парапотамија, из кога су се савезници повукли, затекао их је како чувају пут у Тебу, спремни да пруже отпор. Он је имао 30 000 пешака и 2 000 коњаника, и можда је мало надмашио бројем своје непријатеље. Савезничка линија ф ронта се протезала у дужини од отприлике 5 km; лево крило се налазило код Херонеје, десно на реци Кефису. Тебански хоплити, са Светом четом на челу под командом Теагена, нису заузели положај на левом крилу, као када их је Епаминонда повео у победу код Леуктре и Мантинеје, већ им је додељено десно крило, које се сматрало почасним местом. У центру су били постројени војници мањих савезника, Ахајаци, Коринћани, Фокиђани и други којима се Демостен хвалио да их је окупио у борби за хеленску слободу. На левом крилу су стајали Атињани под командом тројице стратега, Харета, Лисикла и Стратокла, од којих је Харет био угледан војник знатног искуства али малог талента, док су друга двојица били неспособни. Сам Демостен је служио као хоплит у бојним редовима. О самом току битке знамо можда мање но о некој друтој исто тако значајној бици у историји Хеладе. Али, можемо створити општу представу о Филиповој тактици. Најопаснији део њему сучељене борбене линије била је тебанска пешадија и стога је на своје лево крило поставио фалангу, са растреситијим бојним редом и са дугим копљима, да би испробао њену снагу у борби са најубојитијим „старомодним“ хоплитима Хеладе. На бок овог крила поставио је своју

* М етагитион је други по реду месец у атичком календару и обухватао је другу половину августа и прву половину септембра. П р и м . прев. 774

Успон М а к е д о ни је

тешку коњицу да прегази Тебанце пошто их фаланга онеспособи. Коњицом је заповедао Александар, у то време осамнаестогодишњак и много стотина година касније показиван је „Александров храст“ на речној обали. Десно крило је било релативно слабо; Филип је замислио да пред нападом Атињана оно постепено узмиче и да их намамљује, да их тако одвоји од савезника. Овај план узмицања десног крила нас подсећа на Епаминондину тактику, али коришћење коњице да одлучи о исходу битке, јесте карактеристична црта Филипових битака. Атињани су надирали задовољно мислећи да марширају у победу; Стратокле је понесен успехом кликнуо: „У напад, на Македонију!" М еђутим, за то време је Александрова коњица раскинула тебански бојни ред: заповедник им је погинуо и пријатељи из Свете чете пружали су последњи, очајнички отпор. Филип је сада могао да издвоји нешто својих македонских пешака и померио их је да с бока и леђа нападну Атињане. Под нападом ових увежбаних војника, Атињани су били беспомоћни. Хиљаду их је убијено, 2000 заробљено и остатак је побегао. Демостен је бежао са најбржима. А Света чета није узмакла. Борили су се док нису изгинули и њихово херојство је прославило Херонејску битку као крвави бој за слободу. Када путник, путујући аутопутом из Фокиде у Тебу, прође град Херонеју, угледа крај пута гробницу у којој су ти хероји сахрањени и лава, сада реконструисаног, који је био постављен да дуго стражари над њиховим костима. Епитаф срочен у част палим Атињанима пружао је утеху да је једино бог сигуран у успех - људи морају да буду спремни на неуспех. То је тачно, али у овом случају неуспех се не може приписати ратној срећи. Када су савезници започели ратовање, изгледи за успех нису били тако лоши; да их је водио компетентан војсковођа, могли су довести мекедонску војску у опасан шкрипац сред фокидских долина и локридских брда. А оно најбоље што су имали да супротставе онаквом Филипу, био је један Харет. Ратни исход у Локриди стварно је пресудила стратешка инфериорност атинских и тебанских војсковођа и неизбежан низ грубих грешака имао је за последицу катастрофу у Беотији. Бројна предност са којом су савезници започели рат је изгубљена и када су се суочили са тако изузетним војсковођом у отвореној бици код Херонеје, пораз је био неминован. Људи морају бити спремни на пораз ако немају способног војсковођу. Ако су могућности другачијег исхода Херонејске битке биле преувеличане, значај овог догађаја често је био погрешно тумачен. Битка код Херонеје по историјској важности равна је онима код

Значај Херонејске бит ке (1) војни

(2) иолиш ички

775


Ајгоспотама и Леуктре. Као што је хегемонија или првенство међу хеленским државама прешла прво са Атине на Спарту, па затим на Тебу, тако је сада прешла на Македонију. Тврђење да је грчка слобода нестала у херонејској равници исто је толико истинита или неистинита као и да је она нестала на бојишту Леуктре или на пешчаној обали Козјих река (Ајгоспотама). Када би се год једна хеленска држава уздигла, та је супремација нужно за последицу имала опадање неких држава и зависност или потчињавање других. Атину је Македонија свела на положај државе другог реда и Теба је још горе прошла; а не треба да заборавимо шта је Спарта, у време свога тријумфа, учинила Атини, или оне још горе ствари које је предлагала Теба. Било је, међутим, у случају Македоније посебних околности које као да су њеној победи дале злокобнији карактер од тих пређашњих победа које су увеле нове хегемоније. Осећања Хелена према М акедонији

У Хелади се, наиме, на Македонију гледало као на туђинску земљу. Било је то оно што су Грци са југа осећали чак према Тесалији, када их је Јасон угрозио тесалском хегемонијом; Македонија је у политичком, историјском и географском погледу била неколико корака још даље од Тесалије. Ако је Тесалија једва улазила у блиски круг хеленске политике, Македонија је била изразито изван њега. Атини и Спарти, Коринту, Аргу и Теби, старим силама, које су се, како бисмо рекли, током целог свог трајања међусобно препознавале као непријатељи или пријатељи и које су имале заједничку интернационалну историју, надмоћ М акедоније изгледала је као наметљивост уљеза. Друго, ова надмоћ била је тријумф апсолутне монархије над слободним државама, тако да би се потчињеност хеленских држава краљу Македоније реторски могла жигосати као робовањ е тиранину у значењу којим се покоравањ е аутономној Атини или аутономној Спарти не би могла описати на исти начин. Из тих разлога Херонејска битка изазвала је у Хелади несвакидашњи страх. Поред тога, има се утисак, да је у Филиповој победи било нечег неупоредивог са догађајима из прошлости, потврдила је, могло би се рећи, потоња историја која је показала да је старом свету хеленских полиса време истекло и да се више никада не могу уздићи до сила првога реда.

8. Синедрион представника Грка. Филипова смрт Исократ је поживео толико да сазна новости о Херонеји и умро је верујући да несрећна судбина његових палих суграђана није била узалудна јер је јединство Хеладе сада осигурано. Међутим, хеленско 776


јединство, о коме је он сањао, у ствари, ни на који начин није било осигурано. Хегемонија Македоније учинила је исто толико мало на уједињењу хеленских држава или укидању сепаратистичких тенденција као и хегемоније Атине и Спарте. Али, ваља нам видети како је Филип искористио своју победу. П рема Теби је поступио исто као што је и Спарта поступила када је Фебида извршио препад на тебанску акрополу. Казнио је смрћу или конфискацијом имовине своје истакнуте противнике; у Кадмеји је сместио македонски гарнизон и раскинуо је Беотски савез давши свим градовима аутономију и обновивши разваљене градове Орхомен и Платеју. А ако његово поступање према Теби није премашило рутинско поступање једне хеленске државе према побеђеној супарници, његово поступање према Атини било је неуобичајено благо. Истина је била да Атина није беспомоћно лежала пред његовим ногама. Могао је да нападне и опустоши Атику али, када би дошао да опседне Атину и Пиреј, могао је да наиђе на опаснији задатак од оног који му је помрсио очекивања код Перинта и Бизанта. Атину је спасла колико њена поморска моћ, толико можда и поштовање које је Филип увек осећао према њеној интелектуалној супериорности. Сада је, напокон, неочекиваном попустљивошћу могао да освоји оно за чим је увек жудео, моралну и материјалну подршку Атине. Сада су људи и у Атини су били спремни да слушају гласове који су се дигли у прилог миру. Демостенова политика је претрпела неуспех и сви су желели да врате 2 000 заробљеника и да отклоне напад на атичко тло. Нису баш били расположени да слушају Хиперида који је предложио да се наоружају сви грађани без права гласа, метеци и робови. Међу заробљеницима се нашао и говорник савршеног талента по имену Демад, који је припадао странци мира и схватио да је превласт Македоније неминовност. Колала је анегдота о томе како је Филип, провевши ноћ након победе у дивљој теревенци, дошао тетурајући се од пијанства до места где су му се налазили заробљеници, подрутивао се њиховој злој срећи и збијао је пуно шала такође због бекства великог Демостена. Међутим, Демад је иступио и одважио се да га укори: „Краљу, срећа ти је подарила улогу Агамемнона, а ти играш улогу ТерситаГ Речи су запекле и отрезниле пијаног победника; збацио је венце и сву одећу са своје пијанке и ослободио је смелог говорника. Била ова анегдота истинита или не, Демад је у политици био истомишљеник Филипа и краљ га је упутио да преговара о миру у Атини. Филип је предложио да врати без откупа све заробљенике и да са војском не улази у Атику. Атињани ће са своје стране распустити остатак свога савеза и придружиће се новом хеленском савезу који

Ф илип је сшроГ према Теби;

а попусшљив према Ат ини

Демад

Услови м ира између А т ине и М акедоније

777


Ф илип на Пелопонезу

Исил из Епидаура

је Филип предложио да се формира. Што се тиче територије, Атини треба доделити Ороп, а Херсонес предати Македонији. Под тим условима закључен је мир и атински народ је мислио да је добро прошао. Филип је послао свога сина и двојицу од својих главних команданата у Атину са телима убијених Атињана. Дочекали су их са великом почашћу и на Агори су поставили статуу македонског краља, знак вероватно искрене захвалности. Сам Демостен је касније опоро признао да је Филип имао обзира. Македонији је сада било потребно да јој пелопонеске државе признају супремацију. Сам Филип је са војском дошао на Пелопонез и није наишао на отпор. Само је Спарта одбила да му се потчини и освајач се оборио на њу са намером да јој силом наметне уставну реформу и да укине њој својствену владавину краљева која му је изгледала као остатак хомерског доба. Али, збило се нешто тајанствено што га је навело да одустане од своје намере и песник из Епидаура, који је у то време био дечак, каснијих година је причао да је бог Асклепије интервенисао да би спасао спартанску државу: „У време када је краљ Филип кренуо на Спарту чврсто решен да уништи име краљева."22

С купш т ина представника (Synedrion) у Коринту 338. године пре Христ а

А Спарта, премда су јој краљеви били спасени, морала је да претрпи од Филипа исто што је пре тога претрпела од Епаминонде - пустошење Лаконије и смањење своје територије. Пограничне области на три стране биле су додељене њеним суседима, Аргу, Тегеји, Мегалепољу и Месенији. Пошто је тако демонстрирао своју оружану силу и моћ на југу, македонски краљ је позвао све хеленске државе јужно од Термопила да упуте представнике на скупштину у Коринту; све су се државе одазвале позиву, а једини изузетак била је Спарта. Био је то Синедрион савезника - прва скупш тина Хеленског савеза чије је место окупљања требало да буде Коринт, а челница М акедонија23. Циљ Савеза је био јасан од самог почетка; али, као да је тек на другом састанку, годину дана касније, Филип објавио своју одлуку да зарати са Персијом зарад Хеладе и њених богова, да ослободи хеленске градове у Азији и да казни варваре за светогрђа 22 Wilamowitz - Mollendorff, Isyllos vo n E p id a u r u s, 30 и даље. 23 За заклетву видети Тод, 177. О на је вероватно пратила процес спровођења мира и претходила је савезу и објави рата против Персије. Чланови су се заклињали да ће одржати нови мир и супротставити се рату и превратничким покретима у градовима. После заклетве, пописани су били чланови са бројем гласова који су им били додељени у Већу Хеленског савеза. Број гласова је одговарао реалној снази држава: нпр. Тесалија је имала 10 гласова, Етолија 5, Тасос са Самотраком 2.

77»


која су починили њихови прадедови у Ксерксово време. Била је то званична објава да управо започиње нови чин у вечној борби између Европе и Азије: пошто је Европа нашла вођу, сада може да се освети. Синедрион савезника је изгласао рат и изабрао је Филипа за стратега аутократора. Договорено је колико војника или бродовља треба да приложи сваки град панхеленској војној сили; Атињани су преузели обавезу да пошаљу знатну флоту. Савез који је овако формиран под хегемонијом Македоније био је у повољном положају јер је пред своје чланове изнео одређени циљ који треба постићи, а који је, могло се сматрати, у општем интересу. Ако је Темистоклу било тешко да уједини хеленске државе заједничким страхом, још је теже било Ф илипу да их уједини заједничком надом; идеја коју је Македонија лансирала није изазвала снажну панхеленску акцију и побудила је тек слабашни ентузијазам. Ипак, Синедрион у Коринту има свог значаја: може се поредити са оном ранијом скупштином која се састала на Истму када је Грчка дрхтала од помисли на силну варварску војску која се са истока ваљала против ње. Од тог времена Хелада више није имала разлога за такав страх, да је скоро заборавила на све што се дешавало док није освануо дан освете; а када се точак среће окренуо и када је тај дан насгупио, Хелада се поново окупила на Истму да се договори како да своје страхове из прош лости што боље наплати. Нови Савез није ујединио Грке као што је то Исократ очекивао. Иако је Македонија призната за хегемона, није било одушевљења за циљеве силе са севера, није било поверења у њу као у водича и вођу Хеладе. Свака држава се запутила својим сопственим путем и интереси хеленских заједница показивали су, као и увек, црте партикуларизма. Савез оваквих чланова није могао бити кохерентан и мир који је био услов за постизање савеза није могао да се одржи без извесног броја македонских гарнизона у средишту земље; и Филип је поставио три македонска гарнизона на кључне положаје: у Амбракији да мотри на запад, у Коринту да држи у потчињености Пелопонез и у Халкиди да контролише североисточну Грчку. Ф илипови планови вероватно нису сезали даље од освајања западне Мале Азије, али није му било суђено да то сам оствари. У пролеће после скупштине његове припреме за рат биле су скоро довршене и послао је као претходницу војску под заповедништвом Пармениона и других генерала да обезбеде пролаз кроз Хелеспонт и освоје место за искрцавањ е у Троади и Битинији. Остатак војске је убрзо требало да крене за њима под његовом личном командом.

Поређење са Скупштином на Истму из 480. iogune пре Христ а и са Скупш т ином ii3 388. ioдине пре Христа

Неосшварено јединст во Грчке

Филипови гарнизони у Грчкој

Инвазија М але А зије под командом Пармениона. А м инте и А т ала 336. Године пре Христа

779


Филип се разводи од Олимпијаде и жени се Клеопатром

Ф илипово убиство у лет о 336. 1одине пре Христа

780

Филип је, међутим, како му је то рекао искрени пријатељ из Коринта, свој дом поделио и испунио огорчењем. Од македонског краља се није очекивало да буде веран својој жени; а поносна и напрасита краљева кћи којом је био ожењен (Олимпијада) није трпела његова неприкривена неверства. И њена верност такође није била баш изнад сваке сумње, па се чак шапутало да Александар није Филипов син. Криза је избила када се Филип заљубио у једну Македонку, Клеопатру, девојку исувише високог друштвеног положаја, да му буде љубавница, нећаку свога генерала Атала. Попустивши својој страсти, одбацио је Олимпијаду и прославио је своју другу женидбу. На свадбеној гозби Атал, кога је вино испунило смелошћу, позвао је племиће да се помоле боговима да им подаре законитог наследника престола. Александар је завитлао свој вински пехар у лице човеку који му је увредио мајку, а Филип је ђипио исукавши из корица мач да прободе сина. Али затетурао се и пао, а Александар му се подсмехнуо: „Гле, човек који хоће да пређе из Европе у Азију, саплиће се прелазећи од лежаљке до лежаљкеГ У Пели више није било места за Александра. Одвео је разведену краљицу у Епир и сам се повукао у планине Линкестиде где је био све док га Филип није позвао да се врати. Међутим, отровне сплетке увређене мајке убрзо су створиле нове препирке и, када је Клеопатра родила сина, лако је било побудити у Александру страховања да му је угрожено наслеђе престола. Филипу је било веома важно да избегне раскид са моћним краљем Епира, братом увређене жене. Зато му је понудио своју кћер за жену и требало је да прославе свадбу са великом помпом у Пели у предвечерје Филиповог одласка у Азију. А судбина је одредила да не крене: Олимпијада није била једина која није презала од злочина и лако се нашао извршилац да освети увреде нанете жени и обезбеди наслеђе престола законитом сину. Извесног Паусанију, неугледног човека без вредности, грубо је повредио Атал и он је страсно омрзнуо краља који је одбио да казни кривца. На дан венчања, док је Филип у свечаној поворци улазио у позориште нешто мало испред својих телохранитеља, Паусанија је притрчао и код улаза га је убио келтским бодежом. Убицу су ухватили и погубили, али људе који су стварно сковали заверу нису открили. Њ ени непријатељи су касније оптужили за злочин Олимпијаду, али то је разумљиво јер оптужба потиче из њој ненаклоњених извора. Александар је од овог догађаја имао користи, али није био одговоран за убиство. Кришом се шапутало против њега, али лојалност двојице челних Филипових генерала Антипатра и Пармениона, били су довољан доказ његове невиности.


Ни према једном од великих светских владара историја није била тако неправична као према Филипу. Овом недовољном уважавању узрок су била два, можда три, разлога. Запрепашћујућа величина сина, који га је увелико надмашио, бацила је Филипа у засенак и приковала погледе људи на успехе који се никада не би остварили без чврстих основа које је поставио Филип. Друго, за његово дело се готово потпуно ослањамо на говоре атинских беседника, посебно на Демостена, коме је главни циљ био да краља прикаже у ружној светлости. А можемо додати, као треће, да у сачуваним изворима не постоји извештај о једном од највећих и најтеже извојеваних његових подвига, о освајању Тракије. Стога због зле среће, због злонамерног беседништва његовог противника, које је потомство запамтило и управо због самих последица његових дела, човек који је створио и проширио Македонију, освајач Тракије и Хеладе, није у историји света заузео место које му по заслузи припада. Значај Филиповог дела немогуће је схватити у целости док се не проуче његове последице чије је извршење пало у удео његовом сину. Александрово дело најверодостојније сведочи о Филиповом делу. Али, у то време је живео један знаменити човек који је интуитивним интелектом схватио екуменски значај краља Македоније. Исократовог ученика, Теопомпа са Хија - који је имао извесну политичку улогу на свом острву - Филипова дела надахнула су да напише историју свога доба са Филипом као централном личношћу. У том исцрпном делу, чији је губитак ненадокнадив, Теопомп је искрено и непристрасно изложио краљеве слабости и недела; али је саопштио своју оцену да Европа никада није изнедрила на свет тако великог човека као што је то био Аминтин син. Део неправде према Филипу лежи и у чињеници да је историја Хеладе у време његове владавине тако често обрађивана као незнатно проширена Демостенова биографија. Само би његови политички противници оспорили да је Демостен био најречитији говорник и веома родољубив грађанин, али то беседништво у коме није имао премца било је једно од проклетстава хеленске политике. Вештина уверавања говором је битна у слободној држави и када њом манипулише државник или стратег - Перикле, Клеон или Ксенофонт она је колико узвишен толико и користан инструмент. Али, онога тренутка када престане да буде само помоћна вештина, она постаје опасна и штетна. То је управо оно што се догодило у Атини. Реторика је доведена до таквог савршенства, да је младић своје најбоље године трош ио на учење ове вештине и када је започињао јавну каријеру био је савршено образован беседник, али лош политичар. Укратко, беседници су долазили на положај државника и Демостен

Неправедност потомства према Ф илипу

Теопомпова Истоpuja Филипа (Philippikai historiai)

Демосшен као беседник

781

L


Демосшенова полит ика

782

је био најистакнутији представник те врсте. Сви су били у стању да формулишу запањујуће фразе дубоке политичке мудрости; али њихово школско знање није им много вредело против лукавства македонског државника. Људи моћних речи били су као деца у рукама човека великих дела. Атињани су уживали слушајући и критикујући до детаља углачане говоре својих беседника; и Демостеново беседништво, премда је било веома цењено, оставило је знатно слабији утисак на познаваоце ове вештине но на потомство. Здрав разум обичног човека лако је могао да разоткрије Демостенове софизме (наоко уверљива тврђења); сам је изјавио да му је тупави Фокион „касапио" периоде. Демостен је искористио свој бриљантни беседнички дар у служби својој земљи, али се њим користио бескрупулозно и у складу са својим становиштем - становиштем заслепљеног патриотизма. Могао је говорити узвишеним тоном - изјавио је да Филипа сматра за варварина који угрожава Хеладу и њене богове - али нема потребе показивати да је са становиш та светске историје његова политика била ретроградна и успоравајућа. Можда немамо права да га критикујемо зато што није увидео, чак ни тако целовито као Исократ, да је стигао дан за експанзију Хеладе и да ниједна постојећа хеленска држава није дорасла да предводи ту експанзију; или, ако је магловито то и увиђао, због тога што је гледао у другом правцу. Па ипак, све што је видео, или бар све што га је бринуло, било је то да јачање Македоније значи слабљење Атине; и његов политички живот чинило је дуго агитовање против неизбежног надирања Македоније. Али то није било ниш та више од живог и често бриљантног агитовања, продужаваног из месеца у месец, из дана у дан, без неког свеобухватног плана. Патриота пун жара не чини великог државника. Демостен је могао смислити реформе у посебним деловима администрације; могао је опомињати своје суграђане да буду полетни; али он се није озбиљно ухватио у коштац ни са једним новим проблемом тога времена; од њега није потекла ниједна политичка идеја која је уродила плодом. Држ авник са маштом би евентуално улио нови ж ивот Атини тиме што би извршио неку радикалну промену у њеном уставу и нашао јој неку нову улогу. То што се такав државник није појавио, можда је само показатељ да је њена улога главне глумице на историјској позорници прохујала. Често се каже да се „демостеновски" Атињани нису могли поправити. Њ их свакако Демостен није могао поправити пошто је и он сам, на крају крајева, био типични „демостеновски“ Атињанин.

X V I I иохлавње

Освајање Персије 1. Александров први силазак са војском у Хеладу По ступању на македонски престо Александра су са свих страна угрозили непријатељи. Чланови Коринтског савеза, племена трачких области која су плаћала данак, давнашњи непријатељи Илири, сви су у Филиповој смрти видели прилику, која се не сме пропустити, да униште његово дело; у Азији се Атал, Клеопатрин отац, залагао за права Клеопатриног нејаког сина. Стога се Александар обрео усред опасности попут оне са којом се суочавао и његов отац, у једнако критичном часу ceot живота; различити начини које су отац и син одабрали да би се изборили са опасношћу, показали су разлику у темпераменту између ове две личности. Да се Александар повео за спорим и сигурним методима свога оца, он би поткупио варваре са севера, издејствовао би помирење са Аталом и одлагао би хеленско питање све док потпуно не консолидује своју власт у Македонији; затим би могао постепено, за неколико година, да поврати подручје под македонском влашћу, које је освојио Филип, и да предузме поход на Персију, који је замислио Филип. Али, овакве опрезне калкулације нису одговарале одважнијем духу Филиповог сина. Одбио је да попусти било ком од својих непријатеља; суочио се са опасностима, једном по једном, и све их је савладао. Прво се окренуо Хелади где је ситуација изгледала прилично озбиљна. Атина је поздравила вест о Филиповој смрти са неприкривеном радошћу и на Демостенов подстицај изгласан је декрет у сећање на његовог убицу. Трубе су позивале на рат; гласници су јездили у Аталу и у Персију; и Хелада је добила подстрек да стресе македонски јарам. Амбракија је избацила македонски гарнизон, а Теба је покушала да учини исто са својим. Али, устанак у Тесалији имао је знатно већи значај но непријатељска агитовања у јужним државама. Тесалска коњица је била од непроцењиве помоћи македонској војсци и за македонског краља је чињеница да је архонт Тесалије имала већег реалног значаја него

Александра окружују непријатељи

Александрови другачији начини деловања од Филиповог

Значај Tecanuje

783


да буде признат за стратега Коринтског савеза. Ипак, није само потреба да брзо осигура Тесалију натерала Александра да се обрачуна са Хеладом пре него са неким другим делом своје империје. Желео је више од свега да спасе Хеладу од ње саме. Његов благовремени наступ, пре но што је немир могао добити сасвим изражену форму устанка, могао је спречити градове да не изврше неки непоправљив акт, који би захтевао немилосрдно кажњавање или чак свирепе мере. Хтео је да маршира на југ, не да би казнио Хелене или им судио, већ да их придобије и да га признају за наследника положаја који је имао његов отац у Делфијској амфиктионији и Коринтском савезу. У касно лешо 336. Године пре Христа

Дошао је до дубодолине Темпе, али је открио да су је чврсто запосели Тесалци. Уместо да покуша да освоји положај који је можда био неосвојив, повео је своју војску дуж обале даље на југ и усекавши степенике на стрмој падини Осе створио је себи нови пут преко планине и сишао у равницу Пенеја иза леђа непријатељу. Није проливена ни кап крви. Скупштина Тесалског савеза изабрала је Александра на положај архонта и он је гарантовао заједницама Тесалије иста права и привилегије које су уживали под његовим оцем. Смиривање Тесалије довело је, без задагог ударца, до припајања њених јужних суседа Малиде и Долопије. У Термопилама је младог краља признала Амфиктионија и док је марширао ка југу, није наишао ни на какав отпор; тако се брзо спустио доле, да нико није био спреман да му се одупре. Атињани су послали скрушено посланство, које је краљ љубазно примио без икакве алузије на јавну радост и ликовање Атињана након Филиповог убиства и Синедрион Савеза се окупио у Коринту да изабере Александра за стратега, положаја који је Филип заузимао.

Александар је изабран за стратега аутократора Хелена

Александар је био изабран за стратега аутократора Хелена за напад на Азију и желео је да иступи против Персије пре као поглавар Хеладе, као Ахилов потомак и наследник, него као македонски краљ. Али, то што га је изабрао хеленски Синедриј у Коринту било је више историјски прикладно но политички вредно. Војни контингенти које су хеленске државе приложиле као чланице Савеза били су незнатни, а идеја похода није пробудила неко посебно национално осећање. Па ипак, добродошлица, премда без одушевљења и неискрена, коју су Александру приредили у Коринту, затим гласање, премда преко воље, којим су га изабрали за вођу Хелена, представаљали су одговарајућу предигру експанзији Хеладе и ширењу хеленске цивилизације, за чије је извршење судбина изабрала

784

Освајање Персије

Александра1. Тако су га Хелени и формално признали за представника Хеладе, што је он у ствари и био. Од свих који су се у Коринту тискали око младога краља да га знатижељно осмотре или да му ласкају допадљивим речима, неки су можда предвидели да ће бити освајач многих земаља, али нико није могао да наслути како ће његова освајања променити свет; мало њих је, наиме, било свесно да свет очекује да буде промењен. Изван коринтских капија, према славној анегдоти, краљ је затекао филозофа Диогена, ексцентрика, где седи у великом ћупу који му је служио уместо куће и понудио му је да затражи од њега услугу. „Склони ми се са сунца“ гласио је кратак филозоф ов одговор. „Да нисам Александар“, краљ рече својој свити, „волео бих да сам Диоген." Овај инцидент се можда никада није догодио, али анегдота згодно сучељава ентузијасту који је личну слободу довео до крајњих граница независности и ентузијасту који је сањао да границе своје империје помери до граница света. Индивидуализам који је, наиме, утеловљавао Диоген, био је брат духу козмополитизма који ће проширити Александрова империја. У међувремену су у Македонији извесне опасности по Александра уклоњене насилно са његовог пута. Њ егова маћеха Клеопатра, њен отац и њено дете били су убијени. Атал је убијен у Азији по краљевом наређењу. Али, Александар није био одговоран за смрт Клеопатре и њеног детета. Било је то дело Олимпијаде, која је жедна освете дала да убију дете на мајчином крилу и натерала Клеопатру да се обеси својим појасом.

2. Александрова ратовања у Тракији и Илирији Наговештаја немира било је и у Тракији; било је знакова олује која се спремала и у илириским крајевима и било би немогуће младом краљу да нападне Азију са Тракијом, у залету, спремном на побуну и

Александар са војском иде на Трибаne 335. Године пре Христа

1 Сачуван је говор О с п о р а з у м у са А л е к с а н д р о м , који је погрешно био приписан Демостену (17), а вероватно је Хиперидов. Тај говор је протест против Александра што је вратио на власт синове тиранина у Месени и што у другим случајевим а крњи аутономију чланова Синедрија. Речено је да је споразум предвидео да „чланови С инедрија и они који су одређени да одрж авају опш ту безбедност треба да се побрину да у градовима обухваћеним мировним споразумом не буде смртних казни ни прогонсгава у супротности са постојећим законима држава, ни конф искација имовине, прерасподеле земље, отписивањ а дугова, ни ослобађања робова ради помоћи у изврш ењу преврата.“ Ф рагмент оригинала споразума могуће је реконструисати (натпис у Тоду, 183), али неколико сачуваних реченица, из нечега што је очито био опш иран документ, тичу се само услова службе војске у рату и и у миру.

;;8 5


На Дунаву, у м ају

786

са Македонијом изложеном нападима са запада. Било је неопходно научиги Трачане памети, нарочито Трибале, који никада нису били понижени, због пораза који су задали Филипу. Трибали су живели иза Хема и када је Александар, прешавши планину Родоп, стигао до подножја једног од западних прелаза планине Хема, открио је да брђани бране уски кланац. Горе на врх прелаза извукли су масу својих борних кола да их скотрљају на Македонце па да се затим, када се сами сјуре доле, оборе на непријатеља у нереду и пометњи. Другог пута да се пређе планина није било, а планину је требало прећи. Александар је и овде поново показао исту нарав и исту довитљивост коју је испољио у дубодолини Темпе; када је већ једном решио да мора постићи неки циљ, никада није оклевао да примени најсмелији или најоригиналнији начин. Наредио је пешадији да крене напред стазом и да, када год то може, шири своје редове да пропусти кола да се туда скотрљају, а када то не буде могуће, наредио им је да клекну на земљу и да држе штитове изнад својих глава чврсто приљубљене један уз други, правећи кров на који могу пасти кола и безопасно се низ њега откотрљати. Овај изум се показао као успешан. Колски точкови су тандркали по приљубљеним штитовима и упркос ударцу нико од војника није погинуо. Када су варвари исцрпели ове гломазне пројектиле, прелаз је био лако освојен и Македонци су сишли у земљу Трибала. На вести о Александровом приближавањ у Трибали су послали своје жене и децу на острво које се звало Пеука на Дунаву и сачекавши да дубље зађе у њихову област, шуњали су се за њим да запоседну планинске прелазе иза његових леђа. Сазнавши за ово кретање, Александар је брзим маршем кренуо уназад, приморао их је да прихвате борбу и разбио их је, наневши им велике губитке. Затим је продужио својим путем до обале Дунава. Предвидео је да ће можда бити потребно да се на овој реци изведу војне операције, можда ради демонстрације силе, у земљи Гета на северној обали Дунава; припрем ио је за овакву критичну ситуацију исти план као и Дарије у његовом чувеном походу на Тракију. Издао је упутство свом савезнику, Бизанту, да упути бродове узводно Дунавом. Војним гарнизонима на острву Пеуки помагала је пријатељска скитска војска са леве обале реке; Александар је увидео да, све док не осигура скитску обалу, напад на острво са незнатним бројем бродова из Б изанта не би имао изгледа на успех. Проблем је био да пребаци преко Дунава своје војнике а да непријатељ то не примети, а требало је то извести једне мрачне ноћи. Бродова је било премало; али, они су покупили из суседства све рибарске чамце, напунили су шаторске коже сламом, чврсто их повезали и пребацили преко реке. Пошто се


велика група коњ аника и пешадије, предвођена краљем лично, искрцала на другој обали, кретала се у освит дана заклоњена високо израслим усевима и тек разбуђеној варварској војсци остало је само да гледа како македонска ф аланга наваљује на њу, Препаднути страховитом брзином свога непријатеља и застраш ујућом бојном ф ормацијом пред собом, повукли су се у свој недовољно утврђени град; када је Александар на челу своје коњице јурнуо за њима, побегли су са свим што су њихови коњи могли понети у дивљине на северу. Александар није желео да влада областима са друге стране Дунава и није их гонио. Означио је на северу границу свога освајања, приневш и свечану жртву на дунавским обалама Зевсу Сотеру (Спасиоцу), Хераклу и богу реке Дунав. Овај подвиг је довео до предаје Трибала на острву, и сва суседна племена јужно од реке похитала су да увере краља у своју покорност. Ту је пристигло из непознатих пребивалишта узводно уз Дунав, или можда чак из планина у Далмацији, и једно посланство Келта, горостасних, самоуверених људи, који су чули за Александрова дела и пожелели су да се спријатеље са њим. Положили су заклетву на савезништво са њим која је гласила исто као заклетва којом су се још заклињ али ирски Келти и након хиљаду година: „Ако будемо вероломни, нека се небо сруши и смрви нас, или нека се земља отвори и прогута нас, или нека море надође и преплави нас l .

Келшско посланство

„ХвалисавциГ промрсио је касније Александар. Али за нешто краће време од две генерације, ови људи снажних удова и моћних речи, вољом судбине, ће се као бујицом ношени сјурити доле у Хеладу и у Азију да отму и прегворе у своје пребивалиште део територија које је освојио Александар.

(Каснија насеобина Келта у Галатији)

Александров посао у Тракији је био завршен, али док се са војском враћао кући, сазнао је да се Илири налазе већ на улазу у Македонију и да не сме изгубити ни тренутак ако хоће да спасе земљу од напада.

Оиасносш од Илира

Филип је осигурао македонску границу на страни према Илирима извесним бројем утврђења у близини изворишта Халиакмона и реке Апсе; Пелион, најјаче од њих и кључно утврђење у планинском кланцу, сада је пало у руке Клиту, старешини Илира. Александров циљ је био да што брже стигне у Пелион пре доласка Тауланата, племена у савезу са Клитом. Њ егово напредовање угрозили су Аутаријати, други непријатељски народ, које је Клит ангажовао да

Александар марш ира у Пелион

2 За келтску заклетву видети Tarn, A le x a n d e r the G reat, I 5-6.

787


Македонска војска се извлачи са опасноГ положаја

Македонска иобеда

Александра нападну из заседе; ту је опасност, међутим, отклонио пријатељски краљ Агријана, који је напао аутаријатске територије и потпуно је заокупио мушкарце способне за борбу. Крећући се убрзаним маршом долином Еригона, Александар се утаборио у близини Пелија; околне висове су прекрили Илири и Клит је, као што је то пре битке био обичај његовог народа, принео на жртву три дечака, три девице и три црна овна. Али, пре но што су започели прави напад, Илире је издала храброст и напустивши све своје повољне положаје и не довршивши церемонију жртвовања, повукли су се у тврђаву. Александар је намеравао да следећег дана блокира место градњом кружног зида, али стигли су Тауланти са великом војном силом и схватио је да има исувише мало војника да би се одједном обрачунао са непријатељима унутар и изван зидина, а није имао ни довољно намирница за дужу опсаду. Било је неопходно да одступи са свог тренутног положаја; али било је исто тако и рискантно да се повлачи кроз теснаце са непријатељским Пелијем за леђима и таулантском војском која запоседа висове и падине. Тај задатак је Александар ипак успешно извршио задивљујуће брзим и вештим маневром сјајно увежбаних македонских војника; непријатеље су потиснули са њихових бочних положаја, реку су прешли са много муке, али бар нису изгубили ниједног војника. На другој страни реке Александру су комуникације биле безбедне; могао је набавити намирнице и појачања кад хоће и могао је опуштено вребати прилику да непријатељу зада ударац. Тај тренутак је убрзо стигао. Непријатељ је схватио Александрово одступање као признање страха, занемарио је сваку опрезност и утаборио се без заштитног насипа и без предстраже пред капијама тврђаве. Пошто је повео део војске и наредио осталима да крену за њим, Александар је ноћу кренуо и извршио препад на уснули непријатељски табор. Уследило је крвопролиће и жестока битка и Македонци су гонили непријатеља све до таулантских планина. На прву узбуну Клит је појурио кроз капију Пелија и запалио је град пре но што се придружио бегунцима. Овај пораз Илира био је једнако јак доказ Александрове способности попут његових подвига у Тракији. Након неколико месеци непрекидног ратног напора Александар је заслужио предах, али за младог монарха ипак неће бити одмора. Баш као што су му, док још није напустио Тракију, стигле вести о опасносги од Илира, тако су му сада, док је још био код Пелија, стигле вести да се Теба побунила. Морао је одмах журно да хита у Хеладу, као што је седам дана пре тога журио у илирске планине. Ништа није било прече од тога да се ова побуна угуши док се још није проширила.

788


3. Александров други силазак са војском у Хеладу Агитовање против Македоније у градовима Хеладе није престало током протекле године, а сада је оснажено персијским златом и охрабривањем. Пет година пред избијање рата Атина је послала посланике у Сусу да преклињу Артаксеркса за новчану потпору; али, Велики краљ није хтео тада да прекине односе са Филипом и отпустио их је са „веома надменим и варварским" писмом одбијања. Али, фригијски сатрап је, можда на сопствену одговорност, послао корисну помоћ опседнутом Перинту; Персија је постепено постајала свесна чињенице да је Македонија опасан сусед. Нови краљ Дарије схватио је да је неопходно Александра узнемиравати у Европи да би га тамо што дуже задржали, како не би прешао у Азију, где су се већ македонске снаге под Парменионовим заповедништвом на равној нози бориле са непријатељима. Ради тога је подстицао размишљања о рату у Хелади и слао хеленским државама новчану потпору. Многим су државама ови знаци пријатељства добро дошли, поготово Теби, која се налазила у сенци македонске војне посаде. Атини је Дарије понудио три стотине таланата и народ је новац одбио; али, приватно га је примио Демостен да се утрош и у интересу Великог краља. Није вероватно да је неки град склопио званични уговор са Персијом, али преговори су обављани на основу Краљевог мира од пре педесет година по коме су Хелени пристали на права Персијског царства над њиховом браћом у Азији; ови су опет, у различитом расположењу очекивали долазак македонског ослободиоца.

Хеленски ipagoeu воде преговоре са Персијом против М акедоније

Као што су се родољуби често молили за Филипову смрт, тако су сада жудели за смрћу његовог младог сина, за догађајем који би могао заувек гурнути Македонију назад у безначајност. Ускоро су стале колати гласине да им се жеља испунила. Јављено је да је Александар убијен у Тракији; Демостен је показао човека који је наводно видео како је Александар пао; избегли Тебанци који су боравили у Атини, похитали су да се врате у свој родни град, да га подбуне да збаци македонски јарам. Два заповедника војне посаде била су ухваћена изван Кадмеје и погубљена; Тебанци су затим отпочели блокаду акрополе - помоћу двоструког насипа на јужној страни, где није било градског бедема - испред зида акрополе. Хелада се повела за примером Тебе, што су Демостен, Ликург и друти атински родољуби подстицали и охрабривали. Јавили су се покрети против Македоније у Елиди и Етолији; Аркађани су изашли на Истам; Атињани су Теби послали оружје; људе, међутим, нису послали. Наде родољуба су високо узлетеле; изгледало је да је пад Кадмеје неизбежан.

И звеш т ај о Александровој смрти

Тебанци држе у блокади Кадмеју

7 89


Александар у Онхесту

Освајање Тебе, понетак септембра 335. Године пре Христа

Изненада је прострујао шапат Тебом да је македонска војска утаборена на само неколико километара одатле, у Онхесту. Како је Александар био мртав, то је могао бити само Антипатар - тако су тебанске вође уверавале уплашени народ. Али, ускоро су приспели гласници и потврдили да је то сасвим сигурно Александар. Тада, рекле су вође, то може бити само Александар из Линкестиде. Али, био је то уистину краљ Александар. За мање од две недеље марширајући стигао је из Пелија до Онхеста; наредног дана је стајао пред бедемима Тебе. Зауставио се прво на североисточној страни града близу светишта тебанског хероја Јолаја; желео је да грађанима да времена да му се покоре. Али, нису хтели да се покоре и неки њихови лако наоружани војници, истрчавши кроз капије, напали су ивице македонског табора. Сутрадан је Александар померио сву своју војску на јужну страну града и утаборио се близу Кадмеје, не нападајући бедеме јер је још увек очекивао да ће се град предати. Али, судбину Тебе убрзао је један од Александрових официра по имену Пердика, који је командовао војском која је обезбеђивала табор на страни према Кадмеји. Стациониран на неколико метара од тебанског насипа, Пердика је, не чекајући остале, провалио спољашњи насип и напао тебанску стражу. Подршку му је пружао колега заповедник; када је Александар видео шта се десило, послао им је у помоћ стрелце и чету лако наоружаних војника. Тебанце распоређене на насипу потерали су низ ров који, идући уз источну страну Кадмеје, пролази поред Херакловог храма изван бедема. Када су Тебанци стигли до овога храма, прикупили су се и окренули против својих нападача, снажно их гурнувши натраг дуж „дубоког пута“. Али, док су их гонили, раскинули су им се бојни редови и Александар, који је вребао тај тренутак, увео је у борбу своју фалангу и сатерао непријатеља на Електрину капију’. Нису имали кад да затворе капију пре но што је известан број Македонаца провалио унутра заједно са бегунцима; на бедемима није било војника да гађају одозго непријатеља; наиме, војнике који су имали да бране бедеме, послали су да држе акрополу под блокадом. Део М акедонаца који су овако ушли пробио се до Кадмеје; пошто су се придружили тамошњем гарнизону, направили су из тврђаве испад близу Амфиона," где је ' По легенди, ова капија је добила име по Електри, сестри Феничанина Кадма, легендарног утемељитеља акрополе Кадмеје. П р и м . fipee. " Близанцима и херојима А мфиону и Зету, синовима Антиопе и Зевса, Хомер у О д и сеји (XI, ст. 260) приписује зидање тебанског бедема „са седам капија“. Наводно, под магичним дејством музике са Амфионове лире камење се само од себе низало у редове, а пратиле су га и омађијане звери (индоевропски фолклорни мотив

790


била постројена главнина тебанске војске. Преостали Македонци су се попели на бедеме и помагали су својим друговима споља да се успентрају на њих; ушавши овако у град војска је јурнула на агору. Капију су сада држали Македонци; град их је био пун; сам краљ је стизао на свако место. Тебанска коњица је била сломљена и бежала је улицама кроз отворену капију у поље; пешаци су се спасавали како су могли; а тада је почео немилосрдан покољ. Нису Македонци били они најревноснији у убијању, него Фокиђани, Платејани и други беотски житељи, који су се сада светили гордом граду са седам капија за неправде и увреде многих претходних нараштаја. Убијено је 6 000 Тебанаца пре но што је Александар зауставио покољ. Следећег дана сазвао је чланове Коринтског савеза да одлуче о судбини бунтовног града. Судије су одмериле Теби исту казну какву је некада Теба хтела да одмери Атини. Пресуда је гласила: да се град сравни са земљом; градску област да међу собом поделе чланови Савеза; да се преживели становници са женама и децом продају у робље, изузев свештеника и свештеница богова и оних грађана који су са М акедонцима имали везе гостопримства; Кадмејску акрополу треба да запоседне војска. Строга пресуда која је откривала колико је дубоко био омражен осиони град, спроведена је; сред разорених кућа, на које су македонске страже гледале одозго са бедема тврђаве, штрчала је само једна усамљена кућа, истичући још више насталу пустош - кућа песника Пиндара; Александар је изричито наредио да се она поштеди. Беотски градови су се напокон ослободили јарма свог осионог хегемона; из својих рушевина поново су изникли Платеја и Орхомен. Пад Тебе одмах је зауставио све друге покрете у Хелади: аркадске војне снаге су се повукле са Истма, а Елида и Етолија су брже-боље напустиле своје непријатељско држање. Вести су пристигле у Атину у време светковања Мистерија. Светковина је прекинута; на хитном заседању Скупштине, на Демадов предлог, одлучено је да се Александру упути посланство, да га добродошлицом поздрави по његовом безбедном повратку из похода на северу и да му честита на правичном кажњавању Тебе. Овај указ изгласао је исти народ који је само неколико дана пре тога, на Демостенов предлог, гласао да се пошаље војска у помоћ злосрећном граду. Александар је захтевао а био је то правичан захтев - да му предају Демостена, Ликурга и остале агитаторе који су потхрањивали непријатељско расположе-

Разарање Тебе

А т ина честита Александру поеодом пада Тебе

чудесног свирача). Амфионеј, светиш те са заједничким гробом Зета и Амфиона на коме су примади култ хероја, у антици су месни водичи показивали посетиоцима Тебе. (Паусанија IX 5, 6, 17). П р и м . пр ев.

791


ње према Македонији и који су били веома одговорни за несрећу Тебе; наиме, докле год они буду на слободи, постојала је могућност да ће Атина поново непромишљено поступити. Када је захтев био стављен пред Скупштину, Демостен је у форми епиграма изразио лично виђење ситуације посаветовавши народ да вуку не изручује псе - чуваре стада. Фокион је рекао неувијено да се по сваку цену Александар мора задовољити: нека људи чију је предају Александар захтевао покажу своје родољубље тиме што ће се жртвовати. Али, на крају је одлучено да Демад, који се додворио македонском краљу, треба да крене са другим посланством и да преклиње да се прекршитељи препусте правосуђу атинског народа. Александар, коме је још увек било стало до тога да покаже свако уважавање Атине, повукао је свој захтев, инсистирајући само на томе да се протера пустолов Харидем, озлоглашен због свог држања у Тракији. Падом Тебе Александрово ратовањ е у Европи је завршено. Остатак живота провешће у Азији. Ратне операције у Европи, иако су трајале нешто више од једне године и премда од маленог значаја у поређењу са његовим тријумфима на истоку, биле би, ипак, довољно бриљантне и важне да неком војном заповеднику обезбеде историјску славу. Приликом своја два доласка с војском у Хеладу, први пут да помирљивошћу придобије Хелене, други пут да казни, као и приликом свог похода на Дунав и свог ратовања у Илирији, Александар је дао доказе о својој реткој стратешкој способности, оригиналним замислима, одважним одлукама, муњевитим акцијама, као и о оним другим одликама, које су служиле његовом генију; ови квалитети су убрзо нашли шири простор деловања и одвели су га до крајњих граница света на истоку.

4. Припреме за Александров поход на Персију. Положај Персије

План Александрових освајања

792

Пошто је провео зиму у припремама за ратовање и пошто је средио прилике у свом краљевству за случај дужег одсусутва, Александар је у пролеће (334. године пре Христа) кренуо да освоји Азију. О његовим плановима и припремама не знамо готово ништа, али смемо са сигурношћу рећи да је његов план освајања био вешто смишљен да заузме све што му се могло наћи на путу. Њ егов првобитни план се касније стопио са другим обимнијим пројектом на који није помишљао када је кренуо из Македоније; наиме, није имао неопходног географског знања о централној Азији. У првом тренутку намера му је била да освоји Персијско царство, да свргне персијског краља и да


заузме његово место; да Персији учини исто што је она под Ксерксом покушала да уради Македонији и осталој Хелади. Да би спровео овај план, први услов је био да обезбеди Тракију у залеђу, а то је већ било учињено. Само освајање имало је три етапе. Први корак било је освајање Мале Азије; други је био освајање Египта и Сирије; ова освајања, која би претходила покрету на Вавилон и Сусу, имала би значај не само ради стицања територија, већ и стратешких база за даље освајање. Слабо место Александровог подухвата било је то што му је недостајала ратна флота дорасла да одоли персијској морнарици од 400 бродова. У томе је Коринтски савез морао да му притекне у помоћ; Атина је сама могла да учествује са више од 200 ратних бродова. Александар је, нема сумње, рачунао да на крају добије помоћ од Атине и других хеленских градова. Али, желео је да му помогну својевољно и није покушао да изнуди ни људство ни бродове. Лабаво организован Коринтски савез преузео је на себе да обезбеди договорене контингенте, али ова обећањ а нису била тачно испуњена. Да би обезбедио М акедонију од суседа и њених поданика за време свог одсуства, Александар је био принуђен да остави велики део, можда чак једну половину, националне војске за собом. Управу је гховерио Антипатру, помоћнику свога оца. Причало се да је краљ пре одласка све тако средио као да се неће више никада вратити. Својим пријатељима је разделио своје краљевске поседе, шуме и приходе, а када га је Пердика запитао шта је њему лично преостало, одговорио је „Нада“. На то је Пердика, одбијајући свој део, узвикнуо: „Ми који одлазимо да се боримо заједно са тобом, треба и да делимо само твоју наду.“ Ова анегдота бар илуструје ентузијазам којим је Александар заразио своје пријатеље и заповеднике на прагу пустоловине, чији су и замисао и успех били готово једнако задивљујући. Персијско царство било је слабо и лабаво повезано, а сада је њим владао и слаби монарх. Две су генерације минуле од како је Хелада могла увидети персијску слабост приказану на незабораван начин у пустоловинама Ксенофонта и Десет хиљада хеленских најамника; од тада смо Персију гледали паралисану побунама на западу. Артаксеркс Ох показао је више снаге од својих претходника. Поново је успоставио своју власт у Малој Азији, угушио је устанке у Феникији и на Кипру и чак је освојио Египат, који је дуго пркосио напорима Персије да га поврати. Краљ Нектанеб био је потиснут из Пелусија у Мемфис, а из Мемфиса је побегао у Етиопију. Персијски краљ није ни помислио да љубазно управља земљом Нила; када је стекао власт над Мемфисом, испољио је нетрпељивост поштовалаца

Недосшашак фпоте

Мере предострожности за владавину у М акедонији

Сшање у Персији

О х (ступа на престо 358. iogune пре Христа) осваја Еш пат

793


Убиство Оха 338. ioguHe пре Христа

Ступање на престо Дарија 335. iogune пре Христа

Предности на страни Персије у предстојећем сукобу

Кобни недосшаци Персије

794

ватре. Удавио је светог бика Аписа и свечано је прогласио магарца за свету животињу Египта. Ова глупа увреда учинила је да персијску власт мрзе више но икада раније. Ох је убијен као ж ртва дворске завере; након две или три године немира престо је прешао на далеког члана дома Ахеменида, на Дарија Кодомана, коме је судбина одредила да буде последњи наследник свог великог имењака. Био је благ владар пун врлина, омиљен код својих следбеника, али сувише слабе памети и воље за задатке које му је судбина досудила. Не може се порећи да би Дарије био у великој предности да је био вешт и искусан у рату и способан да води људе. Прво, била му је на располагању страшна маса војника: премда су антички писци величину његових снага претерано увеличали, у свакој етапи рата Дарије је бројем знатно надмашивао Александрову војску. Друго, док су ковчези са новцем из Пеле били наводно испражњени пре но што је Александар кренуо у Азију, Велики краљ је господарио непроцењивим богатством - благајна у Суси била је пуна, а у дворцу у Персепољу нагомилане су биле неисцрпне залихе злата. Треће, располагао је морнарицом која је доминирала морима у приобаљу Мале Азије, Сирије, Египта и требало је, да је зналачки коришћена, да ствара непремостиве препреке освајачу који није имао одговарајућу поморску силу. И четврто, премда у огромном царству није било кохезије или јединства у централизованој власти, управо због тога је било мало, или нимало националног незадовољства у сатрапијама. Египат је био изузетак. Други устанци који су с времена на време избијали нису били национални покрети, већ акти нелојалности амбициозних сатрапа. Ако персијског монарха и нису волели, барем га нису мрзели; а ратоборни варвари са истока, из далеке Хирканије или са обала Окса били су увек спремни да га прате и радо су се борили на његовој страни. Сасвим је било изводљиво, барем што се расположења у сатрапијама тиче, организовати успешну одбрану царства. Али, све ове предности су биле протраћене зато што није било памети да се све држи под контролом и воље да се доминира. Масе су биле некорисне без вође, а новац не производи памет. Поврх свега, Персија је заостала у техници ратовања. Није одржала корак са развитком војне вештине у Хелади у претходних педесет година; иако је могла да плати Хелене најамнике, који су заправо чинили важан део њене војне силе, ови нису могли утицати на општу врсту тактике једне оријенталне војске. Персијски заповедници нису имали воље да проучавају тактику свог непријатеља и да изналазе нове методе да јој се супротставе. Нису знали да створе сопствене стратешке планове; једноставно су чекали на покрете непријатеља. Уздали су се, као што су то увек чинили, савр-


шено безазлено у бројност, личну храброст и срповима наоружана борна кола. Једина поука коју су стекли из битке код Кунаксе, била је та да треба ангажовати Хелене најамнике. У литератури је остало забележено да је њихов број достизао 50000 људи, али било их је вероватно знатно мање. Војска којује Александар повео против Персије имала је наводно 30 000 пешака и 5 000 коњаника чиме је сачувана висока пропорција коњице према пешадији као главна новина Филипове организације војске. Видели смо како је Филип организовао националну македонску војску по основним родовима - фаланги, специјалним јединицама хипасписта и тешкој коњици. Александар је одвео у Азију шест одреда фаланге; у тешким окршајима који су одлучили о судбини Персије ови су одреди чинили центар његовог бојног поретка. Потпору су им пружали грчки хоплити, најамници и савезници; најамницима је командовао Менандар, савезницима Антигон. Хипасписти, које је предводио Никанор, Парменионов син, имали су свој положај на десном крилу; њихов први одред чинио је краљеву гарду, која се звала агема. Филота, други Парменионов син, био је командант тешко наоружане коњице, која се састојала од осам тактичких јединица; једна од њих чинила је „краљевски ескадрон“ под заповедништвом Клита, и била је пандан агеми хипасписта. Ова македонска коњица увек је постављана на десном крилу, док је на левом јахала сјајна тесалска коњица под командом Каланта са придруженом јединицом осталих хеленских коњаника. И десно и лево крило ојачавале су лако наоружане чете, коњаници и пешаци, наоружани према националним обичајима Тракије, Пеоније и Илирије.

Александрова војска

'Гешко наоружана пешадија

Лако наоружана македонска пешадија Коњица

Лако наоружане чете

5. Освајање Мале Азије Војска, која је под Парменионовом командом ратовала у Азији, док је Александар био задржан у Европи, настојала је да у Еолиди и Мисији створи упориште за прелаз војске у М алу Азију, као и да на Пропонтиди обезбеди базу за даље надирање3. Велики краљ је

Парменионови успеси 335. logune пре Христа

3 И ма врло мало података о П арменионовом напредовањ у у Малој Азији, будући да је њ егове војне операције засенила драм а око Ф илиповог убиства и А лександрових првих ратних похода. И згледа да је 336. године пре Х риста Парменион п остигао значајан успех. П ридобио је Ефес и Ф илипова статуа је постављена у А ртемидином храму; такође је успоставио контролу над Кизиком и Лампсаком и 335. године је опсео Гринеј у Еолиди, али је у даљем току ратовања био у дефанзиви. Персијски краљ је послао способног најамника са Рода, Мемнона, да поврати њ ихов положај и овај је постигао знатан успех. У Ефесу се јавила 795


Препазак Хепспонта 334. Године пре Христа

Александар у Tpoju

опуномоћио М емнона са Рода, способног заповедника најамника, који се истакао последњих година, да се супротстави претходници македонског напада. Персијанцима је било неопходно да поново заузму Кизик који се сада налазио у Парменионовим рукама. Мемнон то није успео да оствари; међутим, заузео је Лампсак, принудио је Македонце да прекину опосаду Питане и одбио их је до обале Хелеспонта. Али, није могао, или није покушао, да искористи своју предност; обале Хелеспонта, где је требало да се искрца Александрова војска, Македонци су безбедно држали у својим рукама. Војску је превезла флота из Сеста у Абид, док је сам Александар продужио у Елеунт; ту је принео жртву на гробу Протесилаја, првог хеленског хероја који је из лађе искочио на азијску обалу у Тројанском рату и првог који је ту погинуо. Помоливши се да буде срећнији од Протесилаја, Александар је отпловио преко у „Ахајску луку“ и ту је, усред мореуза, принео либације Посејдону и Нереидама из златне зделе. Александар је први искочио на пешчани жал Мисије, прешао је равницу под Тројом, попео се на брдо Илиона, где је у Атенином храму извршио жртвени обред у сиромашном граду који се уздизао на рушевинама седам преисторијских насеља. Причало се да је у храму оставио као заветни дар своју ратну опрему, а да је са зида скинуо неки древни оклоп који се тамо чувао као реликвија из рата Пријама са Агамемноном. Принео је Пријаму жртву умилостивљења да отклони са себе његову срџбу према Неоптолемовом роду; ставио је венац на гроб Ахила, свога претка; његов присни пријатељ Хефестион бацио је венац на гроб Патрокла, Ахиловог вољеног друга. Издао је наређење да Илион треба да се поново издигне из рушевина као повлашћени град са правом на аутономију и ослобађање од пореза. Ове свечаности на тројанском брду значајне су по томе што откривају дух који је млади краљ дао овом свом подухвату. Оне реакција, антим акедонски елементи у граду су сар ађи вали са најамницима, срушили су Ф илипову статуу, протерали Александрове присталице и успоставили олигархијску владу. О псада Гринеја је уклоњена и након чувеног брзог преласка преко планине Иде, Мемнон је замало успео да освоји и Кизик. Када је Александар прешао Хелеспонт, Парменион је држао мало више од самог тог дела обале. ' Бјури намерно користи у тексту термин „scriptures", чиме указује на посебан положај који су имали Хомерови епови исто као Стари и Н ови заве г. Хомерови епови су сматрани историјом и ризницом сваког знања, а Хомер учитељем Хеладе и стога су стварно уж ивали статус освеш таног текста који се није смео произвољно мењати. Тога су се придрж авали и рапсоди и сви филолози, критичари текста од самог настанка филологије у IV веку пре Христа. Први критичари Хомеровог текста су означавали интерполације, неаутентична читањ а, испретуране низове стихова

796


откривају у којој је мери био задојен грчким освештаним еповима" и грчким предањима; како је то, што је Ахилов потомак, било део његовог ж ивота колико и део његове инспирације; сматрао је, наиме, да је изабран да буде херој у другом чину драме чији су први чин прославили подвизи славног претка. У међувремену су сатрапи Великог Краља организовали војску од 40000 људи да брани М алу Азију. Да је краљ поверио команду Рођанину М емнону, могла је да се успешније организује одбрана, али направио је грубу грешку, типичну за персијког монарха, и поверио војску заједничкој команди групе заповедника, прикљ учивш и М емнону неколико западних сатрапа. Персијски заповедници били су суревњ иви на Хелена и, противно његовом савету, одлучили су да се одмах упусте у битку. Стога су наступили од Зелеје, где су се окупили, до равнице града Адрестеје кроз коју река Граник протиче и улива се у Пропонтиду; заузели су положај на стрмом десном обронку речне обале да тако спрече напријатеља да пређе реку. Александар се од Абида са војском кретао према истоку, прихватио потчињење Лампсака, затим Пријапа, града у близини уш ћа Граника. Било је немогуће избећи борбу коју су траж или Персијанци; није могао да крене на југ, оставивш и их за својим леђима. Али, жудео је за битком још и више од њих, јер најгоре што му се могло десити (а М емнон је то добро знао) било је да непријатељ пред њим непрестано одступа и у повлачењу униш тава залихе хране. Са својом тешко наоружаном пешадијом постројеном у две колоне попут стубова и са коњицом на крилима војне формације; Александар се кретао преко равнице Адрастеје. Персијанци су направили чудан распоред војске; распоредили су своју коњицу дуж речне обале са хеленским хоплитима у позадини - на обронцима. Пошто је коњ ица када напада у великој предности у односу на коњицу која се брани, Александар је схватио да ће најпре извојевати победу ако своје коњичке ескадроне потера на непријатељску борбену линију. Парменион му је саветовао да сачека до наредног јутра и да у освит дана, пре но што непријатељ развије своју формацију, пређе реку. „М орао бих се постидети“ одговори краљ, „ако сада, пошто сам прешао Хелеспонт, устукнем од бедне речице

Персијска војска наступа до Граника;

Александров долазак

Положаји две војске

посебним критичким знацим а стављ еним на маргину копије текста, а своје исправке и тумачења износили су у посебном спису „коментару", знатно касније и у схолијама које су писане на маргинама самих копија текста. Постојала је и конвенција по којој су кописти Хомерове епове преписивали посебним типом литерарног писма, као што је случај био и са Старим и Н овим заветом. П р и м . прев.

797


Бит ка код Граника (мај - јун и 334. 1одине пре Христа)

Покоравање Лидије

798

попут Граника." Одговор је у духу Александрових омиљених одговора, који под привидним нехајем крије одважно самопоуздање у потпуности оправдано његовом стратешком проценом. Пошто је распоредио своју војску на уобичајени начин (горе већ описан) са шест одреда фаланге у центру, поверивш и лево крило Пармениону, а сам командујући десним, Александар је прво преко реке послао своју лако наоружану коњицу да крајњи део левог непријатељског крила ангажује у борби; затим је повео своју тешко наоружану македонску коњицу против персијског центра. Сам Александар је био у најжешћој борби, задајући ране и примајући ударце. Након ош трог окршаја на стрмим обронцима речне обале персијска коњица је била сломљена и натерана у бекство. Тада је фаланга кренула напред преко реке против грчких хоплита постројених у залеђу, које је победничка коњ ица секла по боковима. Ова победа, у којој је Александар до дна испио пехар махнитог заноса битке, коштала је Македонце незнатан број ж ивота и уклонила је са њиховог пута једину војску која је имала да им онемогући продор у Малу Азију. Али, био је још веома далеко тренутак када је Мала Азија легла пред ноге освајачу. Постојала су утврђења која је ваљало заузимати једно по једно - утврђена места на обали, којима је могла помоћи моћна персијска флота. Сада би атинска морнарица могла више од свега помоћи Александру и он још није губио наду. Након окршаја код Граника, када је поделио плен, послао је 300 персијских ратних опрема у Атину као заветни дар Атени на Акропољу са оваквом посветом: „Александар, Филипов син, и Хелени (осим Лакедемоњана) од варвара из Азије.“ Али, Атина није била загрејана за успех Хелена и Александра у борби против варвара. Победник је поверио сатрапију Хелеспонтске Фригије на управу Каланту, не мењајући персијски систем управе; кренуо је са војском на југ да заузме сатрапију Лидију и град Сард на каменом вису са троструким бедемима. Протекло је мало више од 200 година како је Кир срушио Лидијско краљевство и како је Сард постао главни центар персијске моћи на западу. Акропола је била чврста и у стању да издржи упорну одбрану; међутим, прешла је сада са својим ризницама без отпора у руке хеленском освајачу. За своју брзу предају Лиђани су добили слободу и уређење какво су имали њихови преци пре дугог периода персијске владавине. Александар је одлучио да сазида храм Зевса Олимпског на акрополи. Причало се како му је пљусак са громовима, сручивши се на место краљевског двора, показао погодно место за светилиште - управо место где је чувенија олујна киша угасила ломачу последњег краља Лидије.


Парменионов брат Асандар наименован је за сатрапа Лидије и Александар се окренуо јонским градовима. Његова прокламована политика била је да се градови ослободе плаћања доприноса, да се успостави демократија и да им се да аутономија4. Демократе су поздравиле добродошлицом хеленског ослободиоца; али, олигарси су подржавали персијску страну и где су год били на власти пустили су у градове персијске војне посаде. У Ефесу је надвладала олигархија, али са приближавањем Александрове војске персијска војна посада је напустила град; народ је почео да масакрира олигархе. Александар је умирио нереде и завео је демократско уређење. Остао је извесно време у граду и током његовог боравка сликар Апел израдио је чувену слику краља са муњом у руци, која је била постављена у Артемидином храму. Следећа етапа у Александровом надирању био је Милет и овде је први пут наишао на отпор. Персијском војном посадом командовао је Хелен који је прво помислио да се преда, али дознавши да се персијска

Опсада u освајање М илет а 334. ioguue пре Христа

4 Нема чврстих доказа да је Александар прикључио ослобођене Грке (из Мале Азије) Синедрију из Коринта. Велика острва пред обалом, која су остала независна од Персије чак након Краљевог мира 387. године пре Христа, била су чланови Синедрија, али остаје неизвесно шта је било са градовима на копну. Није јасно колико су првобитно били аутономни ни колико су стварно постали аутономни. Из једног натписа из Пријене (Тод, 185) откривамо да Пријена након ослобођења плаћа s y n ta x is (0uvrai;i<;)> што подразум ева добровољ ни прилог као у Атинском поморском савезу из 377. године пре Христа, а не p h o ro s, данак, који су морали плаћати Персији. Али, Александар доноси крупније одлуке о статусу становника. У лучком граду Наулоху грађани Пријене треба да буду слободни и задрже своје земљишне поседе и куће, а они који нису грађани треба да ж иве у околним селима која морају да плаћају порез. А лександар такође може да каже: „Моја је одлука да ми [та и та земља] припада". С лично када је македонска флота повратила Хиос 332. године пре Христа, након привремене олигархијске владавине, коју му је наметнула персијска ф лота 333. године пре Христа, А лександар диктира генералне смернице за сређивање прилика (натпис у Тоду, 192). Грађани Хија треба да именују комисију „да ревидира законе да би обезбедили да се не задрж и ниш та што би се косило са демократијом и повратком изгнаника.... Од лица која су издала град варварима, оне који су већ напустили Хиос треба прогнати из свих градова који учествују у грчком миру (тј. свих чланова Синедрија) и треба их хитно ухапсити, сходно одлуци Хелена; а оне који се налазе на Хију треба одвести у Грчку и судити им на Синедрију Хелена.“ До овог места он поступа као хеГемон у складу са духом скупш тине у Коринту која је од њега захтевала да поведе дуги ратни поход против Персије. Али он додаје, уколико избију сукоби између повратника из изгнанства и становника у граду, предмете спора треба доставити њему. У међувремену он поставља гарнизон чије издрж авањ е треба да нада на трош ак Хија и изричито каже да Хијани треба да испоруче 20 бродова да служе заједно са његовом флотом. А лександра очито нису спречили уставни обзири да диктира наредбе ослобођеним Грцима. За дискусију о овом документу видети V. Ehrenberg, A le x a n d e r a n d th e G reeks, (1938) i E. Badian, E hrenberg S tu d ie s (1966) 37-69. 799


Александар распуш т а флоту

8 оо

флота у пуној снази налази у близини, одлучио је да се одупре опсади. У једној ранијој епизоди борбе између Европе и Азије били смо сведоци знаменитих ратних операција у Латмијском заливу и у милетским лукама, које је повлачење мора избрисало са географске карте. О стрво Лада у оно време повезано са тријумфом Азије, сада ће одиграти улогу у тријумфу Европе. М акедонска флота од 160 бродова упловила је у залив и запосела пристаниш те Ладе пре но што је пристигла огромна непријатељска флота. Када су персијски бродови стигли и видели да су предухитрени, усидрили су се пред ртом Микале. Град М илет се састојао од два дела, спољашњег града који је Александар лако заузео чим је стигао до њега, и унутрашњег чврсто утврђеног града бедемом и ровом. Александар је срушио бедем око унутрашњег града и сместио је војску на острву Лади. М илет је лако, у једном маху, освојен македонским ратним справама; флота која је блокирала луку спречила је персијску ескадру бродова да допреми помоћ. Парменион је подстицао краља да прихвати битку на мору, иако је непријатељских бродова било три пута више, али Александар је одбио овај предлог. Проценивши целокупну ситуацију, донео је одлуку да персијску поморску силу треба неутралисати победом персијске војске на копну. Да му је Атина послала појачања у флоти, могло је бити другачије, али сада се није надао активној помоћи из Хеладе и одлучио је да је непотребан одлив средстава из његове благајне издржавање 160 бродова, јер их је било исувише мало да се одупру непријатељским бродовима којих је било 400. Стога је након пада М илета распустио флоту и наставио да блокира море освајајући сва утврђена места на обали источног Медитерана. Спровођење ове замисли заокупљало га је следеће две године, али обухватило је и освајање Мале Азије, Сирије и Египта. Видан недостатак распуштања поморских снага показао би се тако што би, у случају да му Велики краљ зада пресудан пораз, био приморан на повлачење и не би имао флоту да му превезе војску из Азије у Европу; непријатељска флота би могла, пошто запоседне мореузе на оба краја Пропонтиде, да му сасвим пресече одступницу. Али, Александар се уздао у своју стратегију; знао је да неће бити натеран на одступање. Што се тиче Мале Азије, наредни и најтежи задатак био је покоравање Карије и освајање Халикарнаса. Остатак војске који је побегао са Граника и сам Рођанин Мемнон, прикупио се ту и полагао је своју последњу наду у чврсти Маусолов град са његове три акрополе. Велики краљ је сада поверио Мемнону генералну команду над флотом и обалама; Мемнон је око Халикарнаса ископао дубоки ров,

снабдео је место храном за дугу опсаду и поставио гарнизоне по мањим градовима у суседству. Халикарнас је требало да буде средиште најјачег отпора. Једном давно постојала је могућност да сам Александар буде, постане по личном праву, господар Халикарнаса. Сатрап Пиксодар, један од Маусолове браће, пожелео је да женидбом створи савез са македонским краљевским домом; Александар је помишљао на то да се сам понуди за младожењу његовој кћери. Али, Филип није хтео ни да чује о таквој невести; Пиксодар је удао кћер за неког персијског племића који је по смрти свога таста наследио положај династа. Појавио се још један претендент на сатрапски престо, Ада, жена и сестра Идријеја. Као владарка наследила је свога мужа, а њен други брат Пиксодар је протерао. Сада је од Александра затражила заштиту и, он јој је, освојивши Халикарнас, доделио Каријску сатрапију. Било је суђено женама да представљају Карију у два велика сукоба Хеладе са Персијом, у Александрово (Ада) и у Ксерксово (Артемисија) доба. Пошто је безуспешно напао Минд, Александар је испунио ров којим је Мемнон опасао Халикарнас и довукао је своје торњеве и ратне справе за освајање бедема. Пробијен је био део бедема на североисточној страни близу капије на путу за Миласу; али, очекујући да ће навести град на предају, Александар се уздржавао да нареди напад. А ту су му заповест готово силом наметнула два војника из фаланге; док су једном заједно пили у своме шатору и хвалисали се својим јунаштвом, зајапурени и понесени вином и горљивом суревњивошћу, навукли су своје оклопе, домарширали до бедема и изазвали непријатеља да изађе из града. Војници са бедема, видећи их тако саме, у великом броју изјурише напоље и ова двојица су се нашла у опасности све док им нису пристигли другови у помоћ; под бедемима се развила оштра борба. Али, чак ни тада Александар није хтео да нареди напад на рупу у бедему; опсађени су сазидали нови зид у облику полумесеца који је повезао две тачке између којих је бедем био разваљен; остали су као одбрана иза овог зида извесно време. Напокон су се у великом броју пробили из града и напали табор опсађивача на два различита места. На оба места били су одбијени и настао је неред; хитајући да затворе капију оставили су напољу многе своје другове да изгину. У том би тренутку један напад свакако довео Македонце у град, али Александар је дао знак за повлачење, јер је још увек хтео да спасе град. Мемнон је увидео да су изгледи да се дуже издржи безнадежни и одлучио је да повуче војну посаду у акрополу Салмакиду и у краљевску тврђаву на острву у луци. У ноћи пре повлачења запалио је град; двор је био у пламену када су Македонци ушли. Александар је уништио оно што је ватра

Последњи владари Маусолове династ ије

Ада

Опсада Халикарнаса, јесен 334. Године пре Христа


поштедела, оставио је чету најамника под Птолемејевом командом да опседа Салмакиду и пружа подршку карској владарки. Подела војске

Ближила се зима и Александар је поделио своју војску на две групе; једну је послао под Парменионовим заповедништвом да презими у Лидији, док се сам са другом упутио у Ликију. Дао је одсуство малом броју младих нижих заповедника, који су се недавно оженили, да се врате својим кућама у Македонији; ставио им је у дужност да доведу појачања за војску у пролеће, одредивши Гордион у Фригији за место окупљања.

Ликија се иокорава

Александар није наишао на отпор градова из Ликијског савеза и оставио је уређење савеза непромењено. Из богатог пограничног града Фаселиде надирао је дуж памфилијске обале, прихватајући потчињење Перге, Аспенда и осталих приморских градова; затим је из Перге кренуо у унутрашњост и борбом је себи крчио пут преко планина Писидије; окупирао је уз извесне непријатности Сагалас, главно утврђење писидијских брђана. Сишао је у Келену, главну тврђаву Фригијске сатрапије; оставивши овде гарнизон упутио се даље у Гордион на Сангарију, у престоницу древног краљевства Фригије.

Напредовање кроз Памф илију и Писидију

Персијска флоша у EiejcKOM мору

Док је освајао Ликијску сатрапију, затим Фригијску, изгубио је за тренутак неке тачке у Егејском мору. Мемнон, који је био наименован за заповедника персијске флоте, заузео је Хиос, покорио већи део Лезба и ставио је М итилену под опсаду. Умро је за време опсаде, али М итилена се ускоро предала; затим је Тенед био натеран да призна „Мир који је Краљ објавио"5. Велику опасност за Алек-

5 О во персијско ратовањ е на мору оставило је мало трага у сачуваним изворима: у осврту на прош лост оно је изгледало као м ала диверзија на мору, али ако заборавимо на битку код Иса и догађаје након ње, можемо видети да је поход имао озбиљне, сасвим реалне циљеве. У Грчкој је владало знатно антимакедонско расположење и премда је немилосрдно разарањ е Тебе у централној Грчкој изазвало јак утисак, на Пелопонезу је тај утисак имао мање застраш ујуће дејство: Спарта је отворено и доследно гајила непријатељство и чак је, након Александрове надмоћне победе код Гаугамеле већина Пелопонежана била спремна да се бори под вођством Спарте. Пре Иса, изгледи на успех једне овакве акције су морали изгледати знатно боље, јер у бици код Граника није учествовала главнина персијске копнене силе и Грци ће се присетити да су у Малој Азији напредовањ е војске под Агесилајевом командом прекинули немири у Грчкој који су га принудили да се врати. Мемнон је показао своју способност у борби против Пармениона 335. године пре Христа и рани успеси у освајању Хија и већег дела Л езбоса били су врло охрабрујући. Али, смрт Грка Мемнона и преузимање команде од стране Персијанаца, који су се показали као неефикасни, одузело је походу покретачку снагу и Александрова победа код Иса била је кобна за поход. Најбољи извештај за операције П ерсијанаца налази се код Аријана I 1-2. и III 2. 3 (за Хиос видети и натпис у Тоду, 192).

802


сандра представљало је то што су ови успеси могли подстаћи Хелене да се побуне и десет персијских бродова одједрило је на запад чак до острва Сифна у циљу изазивања комешања у Хелади. Али, осам од ових десет бродова заробило је неколико македонских тријера које су пловиле из Халкиде; план да се Хелада дигне на устанак није био спроведен. У Гордију, месту одређеном за окупљање, Александрова се војска поново окупила; нове војне снаге стигле су из Македоније да замене оне које су оставили да као војна посада држе подјармљене земље и градове. На акрополи Гордија били су остаци краљевских палата Гордија и Миде и Александар се успентрао на брдо да види Гордијева кола и чувени чвор који је причврстио јарам. Конопац од коре дрена везан је у чвор који је вешто скривао крајеве; постојало је пророчанство да ће онај који га одреши, завладати Азијом. Александар је безуспешно покушавао да га развеже, а потом исукавши мач пресече чвор и тако испуни пророчанство6. Из Гордија Александар је продужио поред Анкире у Кападокију. Прихватио је покорност Пафлагоније, и пре потврдивши но установивши своју власт над Кападокијском сатрапијом, кретао се са војском ка југу до Тијане и до Киликијских врата. Било је добро што ће се Александар закратко појавити у центру Мале Азије; али, покоравање ових дивљих области и јужне обале Црног мора био је задатак који је мирно могао да се одложи. Киликијска врата је лако могла да одбрани војска коју је сатрап Арсам распоредио у теснацу. Александар је са хипаспистима и неким лако наоружаним четама, оставивши остали део своје војске у табору, кренуо ноћу да изненади војску смештену у кланцу. Чим су чули да се приближавају, чувари кланца су побегли; а затим се Александар на челу своје коњице тако брзо устремио на Тарс, да је Арсам, запрепаш ћен његовом изненадном појавом, побегао не задавши ниједан ударац.

У Гордију, 333. ioguHe пре Христа

Наиредовање у Кипикију

Овде се догодила несрећа која је замало могла да промени ток у ТаРсУ историје. Након дугог јахања по жарком сунцу, краљ се окупао у студеним таласима реке Кидна која протиче кроз Тарс. Добио је прехладу која се развила у јаку грозницу и бесане ноћи, и његови лекари су се плаш или да ће умрети. Али, Филип из Акарнаније, који се истицао својом лекарском вештином, препоручио је изве6 Гордијев чвор. Tarn (II 262) доказује из извора да је пресецање чвора мачем пакосна измиш љотина непријатељске традиције према Александру, која је неспојива са Александровим поштовањем богова и пророчанстава. Аристобул наводи да је (Аријан, II 3) Александар извукао стожер (из кола) да би пронаш ао други крај, и да се тада чвор развезао.


сно средство за чишћење. Док је припремао напитак за чишћење у краљевом шатору, Александру су уручили писмо. Било је од Пармениона и садржало је упозорење у вези са Филипом; тврдио је да је Дарије поткупио Филипа да отрује свога господара. Александар је узимајући пехар пружио Филипу писмо да га прочита и, док је Филип читао, Александар је прогутао лек. Њ егово племенито поверење било је оправдано и под Филиповим старањем убрзо се опоравио од болести.

6. Битка код Иса

Покоравање Киликије у А н х и ја л у

У Солима

Код Иса, октобар 333, Године пре Христа

у м и р и ја н д р у

Велики краљ је већ прешао Еуфрат на челу огромне војске. Оставио је нападачу да потчини М алу Азију, али сада је лично дошао да спречи његово даље напредовање. Александар се није журио да се са њим сукоби, и његово одуговлачење, како ћемо видети, окренуло се у његову корист на неочекивани начин. Пошто је послао унапред Пармениона са делом војске да обезбеди прелазе из Киликије у Сирију, Александар је сам кренуо да покори западну Киликију. Прво је посетио Анхијал, познат по статуи асирског краља Сарданапала и по чувеном натпису: „Сарданапал је утемељио Анхијал и Тарс истога дана. А ти, странче, једи, пиј и забављај се, све остало је безвредно.“ Видевши овај коментар на своје амбициозне снове, Александар је отишао у Соле, град „солецизама“*, крајњу грчку предстражу где су људи скоро заборавили грчке институције и грчки језик. Одатле је кренуо против киликијских брђана и покорио је целу област за седам дана. Тада се вратио и идући према истоку приспео у Ис под планином Аманом. Дарије је био с друге стране планина у равници Сохи на веома повољном терену за развијање његовог бојног реда. Постојала су два пута из Иса у Сирију. Један је водио директно преко тешких планинских прелаза, док је други вијугао дуж обале до Миријандра и тада је прелазио преко планине Амана. Други пут којим смо раније пратили Кира и Ксенофонта, сада је изабрао Александар. Оставивши своје болеснике у Ису, одмарширао је у Миријандар, али га је тамо задржала жестока олуја са кишом, пошто је већ почела зима. Велики краљ, кога је Арсам известио о брзом приближавању Александра, свакога дана је очекивао да га утледа како силази са планина. А пошто није дошао, захваљујући задржавању у Киликији, мислило се да је из стра ха устукнуо и да се није усудио да напусти обалу. Стога је Дарије са

' Н еправилна језичка употреба. П р и м . и р ев .

804


племићима решио да потражи Александра. Персијска војска је прешавши северне прелазе Амана стигла до Иса; ту су мучили и потом убили болеснике које је Александар оставио за собом. Александар се не може кривити због овога; није, наиме, могао предвидети да ће његов непријатељ направити тако невероватну стратешку грешку да напусти отворено пространство, на коме би његова бројчана предност дошла до изражаја, и прећи на скучени простор где ће маневри великих војничких маса били спутани. За Александра су вести да се Дарије налази код Иса биле исувише добре да би биле истините; стога је послао бродић у извиђање. Пошто се уверио да му је на тај начин непријатељ учинио велику услугу, из Миријандра се вратио дуж обале залива у малу равницу Иса.

Долазак Персијанаца go Иса

Равницу Иса сече на два дела ток Пинара који ће имати исту улогу у предстојећој бици као Граника у равници Адрастеје. Ту је, као и у првом окршају, Александру припало да нападне Персијанце, чији је план био дефанзиван; овде, као што је и тамо било, Персијанце је бранио природан заклон високих речних обала. Колоне македонских бојних редова су у зору умарширали у равницу; када је Дарије сазнао да се приближавају, пребацио је преко реке своју главну снагу коњице и лако наоружане чете да штите остатак војске док се не построји за битку и не нападне непријатељску позадину. Персијско чело сачињавали су хоплити - отприлике 15000 хеленских најамника и одреди оријенталаца названи Кардаци са лако наоружаним четама на крајњем левом крилу; ови су додиривали ниже падине планине лучно пратећи линију планина, тако да су лицем били окренути боку непријатељског десног крила. Сам Дарије се налазио иза центра. Када је формирана борбена линија, позвали су коњицу да се врати северно од реке и распоредили су је на десном крилу близу мора, где је терен био најподеснији за њена оперативна дејства.

Положај војски код Иса

Александар је кренуо у напад; његова војска била је распоређена на уобичајени начин: фаланга у центру, хипасписти на десном крилу. Прво је ставио тесалску коњицу заједно са македонском на десно крило, да би тим ојачао напад своје коњице; али, када је видео да је сва персијска коњица концентрисана поред мора, морао је да премести Тесалце на њихов уобичајени положај на свом левом крилу. Да би отклонио опасност која је претила боку и позадини његовог десног крила од персијских снага на падини планине, поставио је издужени бојни ред лако наоружаних чета на крајњем десном крилу да чини друто чело. Као у боју код Граника, напад је требало да изврши тешка коњица на леви центар непријатељске борбене

Распоред Александрове војске

Александров п овратак

805


Бишка

Даријево бексшво

линије7. Међутим, био је то веома озбиљан и тежак задатак пун ризика. Они који су прочитали причу о боју код Кунаксе, могли су да гледају с висине на масу Азијата; али, Дарије је имао 15000 грчких најамника који су знали како да се одупру и боре. Ако би претрпео пораз, Александру би одступница била пресечена. Персијско лево крило није издржало налет Александра на челу његове коњице. Фаланга се кретала за њим спорије; у прелазу преко реке и успону на стрму обалу бојни ред се пореметио, нарочито на једном месту; хеленски хоплити су жестоко навалили на фалангу на ивици речног обронка. Да је фаланга потиснута, Александрово десно крило које је побеђивало остало би незаштићеног бока и битка би била изгубљена; али, борци у фаланги су стамено одолевали све док хипасписти нису успели да им притекну у помоћ, грунувши у бок њихове противнике. У међувремену је Александров напад био усредсређен на место где је лично стајао Велики краљ на својим борним колима окружен гардом од персијских племића. Ту се развила жестока борба прса у прса, у којој је Александар био рањен у ногу. Тада је Дарије окренуо своја кола и побегао; био је то знак за опште бежање на левом крилу. На страни код мора персијска коњица је прешла реку и потискивала све пред собом; али, усред њиховог побеђивања крик да краљ бежи поколебао је коњицу; убрзо су у дивљем трку коњаници јурили натраг док су их гонили Тесалци. Цела персијска војна сила јурила је сада на север, према прелазима Амана; на хиљаде их је пало под мачевима прогонитеља. Дарије није губио време; заборавио је чак на рођену мајку и жену које су биле у табору код Иса - и, када је стигао до планине, оставио је кола, штит и краљевски плашт, па је, узјахавши брзу кобилу, полетео да спасава главу. Пошто је гонио Великог краља до смркнућа и пошто је крај пута нашао његове драгоцене личне ствари, Александар се вратио у персијски табор. Презалогајио је у Даријевом шатору и том приликом је зачуо шумове и плач жена из суседног шатора. Упитао је ко су те жене и зашто су смештене тако близу; сазнао је да су то мајка, жена и деца краља бегунца. Рекли су им да се Александар вратио са Даријевим штитом и плаштом и пошто су претпоставиле да им је господар мртав, почеле су да га оплакују. Александар

7 MahaffV ( G reek L ife a n d T h o u g h t , 32) je направио интересантно поређење Кромвелове и Александрове тактике: „Сваки од њих добио је већину својих битака, нападајући својом тешком коњицом на десном крилу, задајући пораз непријатељској коњици, одупирући се искуш ењу да је гони, а затим је реш авао исход битке, нападајући непријатељску пешадију с бока.“

8 о6


је послао једног од својих пратилаца да их умири уверавањем да је Дарије у ж ивоту и да ће оне добити, док су под Александровом власти, све поштовање и пажњу који приличе дамама краљевског рода; Александар, наиме, није имао личне нетрпељивости према Дарију. Можда ниједан Александров поступак није зачудио његове савременике више од овог племенитог поступања према породици његовог краљевског супарника. Њ егов идеални херој Ахил не би одолео чарима заробљене краљице Статире, лепотице над лепотицама. Али, љубавне дражи нису за Александра представљале искушење; његово понашање према заробљеницама нису подстакла само његова урођена човечна и племенита осећања, већ инстинкт и политика краљевског освајача да укаже поштовање према самој краљевској личности. Тако је персијска војна сила, која је дошла да „смрви“ Александра и његову малену војску била уништена у равници Иса. Град који још увек има Александрово име, био је саграђен у спомен битке на северном крају обалског пута. Сада је био отворен пут у Сирију; то је био непосредан резултат битке код Иса. Управо као што је мали бој код Граника отворио пут за освајање Мале Азије тако је битка код Пинара оворила пут за освајање Сирије и Египта. Остатак ратовања ће се састојати од досадних опсада. Међутим, победа код Иса имала је поред својих непосредних резултата и неизмеран значај због престиж а који је добио победник. Поразио је војску знатно већу од своје, војску под командом Великог краља лично, кога је потиснуо преко планина у неславном бекству; уз то је заробио мајку Великог краља, његову жену и децу. Сам Дарије је погнуо своју надмену персијску гордост; толико да је, домогавши се безбедно друге стране Еуфрата, први упутио предлоге освајачу. Написао је писмо, у коме се жалио на Александра као на нападача без разлога; понизно је молио да врати заробљенице краљевског рода и изразио спремност да склопи споразум о пријатељству и савезништву. Било је тешко за персијског краља да натера себе да то напише, али таква снисходљива молба захтевала је сгрог одговор. Имамо много среће што поседујемо текст Александровог одговора, који је изгледа био објављен као нека врста манифеста и за Европу и за Азију. Садржај му је био следећи: „Твоји преци су напали Македонију и остатак Хеладе а да их нисмо изазвали и нанели су нам зла. Наименовали су ме за вођу Хелена и прешао сам овамо у Азију да бих осветио та зла. Помогли сте затим народу Перинта, који је био нелојалан моме оцу; Ох је послао војску у Тракију која је била део нашег краљевства. Даље, Ти си поткупио заверенике који су убили мога оца, како си се сам хвалисао у својим писмима. Багоја ти је помогао да убијеш

Установљење Александрије код Иса (Alexandretta)

Државни документ Александра: писмо Дарију, 333. iogune пре Христа

807


Арса (Оховог сина) и да се неправедно и супротно персијском закону дочепаш престола; затим си писао Хеленима писма у којима си ме оцрнио све да их подстакнеш да ратују против мене; у истом циљу си послао Лакедемоњанима и осталим Хеленима извесне суме новца (којим се ниједан град није послужио осим Лакедемоњана); твоји посланици су подмитили моје савезнике и покушали су да развргну мир који сам углавио у Хелади. Стога сам кренуо против тебе јер ти си био нападач у сукобу. Победио сам у бици, прво твоје заповеднике и сатрапе, а сада тебе самог са твојом војском и поседујем твоју земљу по милости богова. Они који су се борили на твојој страни и који нису убијени, већ су пребегли мени, под мојом су заштитом и срећни су што су поред мене и одсада ће се борити са мном. Господар сам целе Азије и зато ти треба да дођеш к мени. Ако се плашиш да ћу се према теби лоше односити, пошаљи неке од својих пријатеља да приме довољна јемства. Ти треба само да дођеш, да ме замолиш, и да добијеш своју мајку, жену и децу као и све друго што будеш желео. А убудуће, када год ми будеш упутио писмо, упути га као Великом краљу Азије и не пиши ми као себи равном, али ми реци шта све треба да буде твоје, мени - господару свега што је твоје. У противном, обрачунаћу се са тобом као са преступником. А ако ми оспораваш краљевство, онда сачекај и поново се бори за њега и немој да бежиш; зато што ћу с војском кренути против тебе, где год да си.“

Хелени сплеткаре са персијским краљем

Персијски одред бродова код Сифна. Atugoea акт ивност

Благо које је Дарије са собом носио у Сирију послао је ради сигурности у Дамаск када је прелазио планину Аман. Зато је Александар послао Пармениона да га се докопа. Парменион је у Дамаску затекао неке хеленске посланике који су стигли у Даријев шатор закратко пред почетак битке - једног Спартанца, једног Атињанина и два Тебанца. Александар је задржао Спартанца као заробљеника, о Атињанину се старао као о пријатељу, а двојицу Тебанаца пустио је да слободно оду. Њ егова благост према Тебанцима потекла је од гриже савести коју је увек осећао због окрутне казне извршене над њиховим градом; лични мотив му је налагао наклоност према Атињанину, Ификрату, сину великог стратега истог имена, чија је успомена била високопоштована у Македонији. Догађај је открио да се Хелада, која је отворено изабрала Александра за свога вођу, тајно договарала са Персијом. Када се сазнало да Дарије прелази Еуфрат, људи у Атини су се молили; надали су се да ће персијска војна сила прегазити Македонце. Сто персијских брзопловних бродова појавило се код Сифна; Агид, спартански краљ, посетио је заповеднике ових бродова, молећи за новац и бродове да подигне планирани устанак против Македоније. У Атини је Хиперид агитовао за отворени рат, али Демостен је обазриво саветовао својим суграђанима


да чекају док очекивана Александрова катастрофа не постане реалност. Тада су стигле вести да је војсковођа Хелена однео бриљантну победу; Хелада је морала да прикрије своје разочарање. Персијска ескадра бродова се вратила да спасе што се могло спасти на азијској обали; Агиду су могли одвојити само 30 таланата и 10 бродова; он их је искористио да осигура острво Крит које се могло показати као користан терен за прикупљање флоте.

Разочарење у Хелади збо: вести из Иса

7. Освајање Сирије Могло је изгледати да је једноставно означен правац акције победника код Иса био да гони и савлада Дарија, пре него што стигне да прикупи другу војску; управо то би и сам Дарије учинио, да је био на Александровом месту. Али, била би стратешка грешка отиснути се у средиште Персијског царства, остављајући иза својих леђа непокорену Сирију, непокорени Египат, а уз то и персијску флоту која држи под контролом обалу. Победа код Иса није завела Александра да скрене са свог смера; стратешка вредност ове победе била је једноставно у томе што је отворила врата ка Сирији и Египту. Као што је покоравање Мале Азије било стератешки услов покоравања Сирије и Египта, тако је освајање Сирије и Египта било стратешки услов освајања Месопотамије и Ирана. Било је потребније да се прати овај логички редослед освајања, јер је Феникија обезбеђивала главнину непријатељске морнарице; само би покоравање феничких градова успешно сломило персијску поморску моћ. Нико није био у стању да насрне брже од Александра, кад стигне тренутак за напад; никада није јасније испољио своје надмоћно владање вештином ратовања него кад је допустио да му измакне краљевски плен и када је мирно спроводио план освајања који је изабрао.

Страт ешки Олан Александровоi освајања

Персијски краљеви су препустили феничким трговцима да наставе да живе на свој начин; мало су се мешали у прилике њихових напредних градова, све док је феничка флота стајала Персији на располагању. Да су ови јаки и богати полуострвски градови са обале, одсечени својим положајем од унутрашњости земље високим ланцем планине Либана, створили чврсту федерацију, лако би успели да добију потпуну независност у доба опадања персијске моћи. Али, иако су Тир, Сидон и Арад били повезани савезом, њихови трговачки интереси су се сукобљавали и завист међу њима сметала је снажном националном подухвату. То је илустровало недавно искуство. Када се Сидон одметнуо од Персије, за време краљевања Артаксеркса Оха, његова два братска града обећала су на састанку савезника да ће му држати страну. Ме-

Положај Феникије

809


ђутим, и Арад и Тир себично су прорачунали да ће, ако Сидон буде поражен и кажњен, његова трговина припасти њима; оставили су га на цедилу да се сам бори. Подлегао је Оховој моћи, град је био спаљен и изгубио је своја права. Поделе које су спречиле Феничане да постану национална држава, користиле су Александру. Да је њихова уједињена флота, која је сада изводила неуспеше операције у Егејским водама, енергично дејствовала у одбрани своје обале против Македонаца, њихови би градови били изван домашаја чак и Александру. Али, ови градови нису могли имати међусобног поверења. Библос, који је у извесној мери заузео положај Сидона, и Арад, послали су Александру писмо са признањем да се потчињавају освајачу Иса; разваљени Сидон, који је још увек давао као допринос известан број бродова флоти, очекивао је да ће га наклоност непријатеља Персије опет вратити на његов стари положај. Очекивање му није било изневерено. Александар је вратио Сидону његово уређење и његове територије. Александар је приказан на феничком саркофаГу

Није много прошло од тада, а безначајни краљ Сидона је положен у вечно почивалиште, достојно самог великог освајача. Његов саркофаг са рељефима, ископан у некрополи сидонских краљева, једно је од ремек-дела грчке уметности. С правом можемо овај споменик довести у везу са Александром, пре но са слабо познатим Феничанином за чији је пепео био направљен. Наиме, у две живописне сцене које су представљене обојеним рељефом на странама саркофага, Александар се појављује на коњу. Једна од њих је епизода битке код Иса. Ту је приказана борба прса у прса у центру; краљ напада с једне стране; командант, можда Парменион, са друге. Друга сцена је лов на лавове; ако овде Александар и није означен краљевском дијадемом, готово га можемо препознати по нестрпљивом и напетом лицу.

Тир пркоси Александру 333. Године пре Христа, децембар

Александар је напредовао ка југу, према Тиру. Изасланици тога града сусрели су га на путу и изјавили да су Тирци спремни да изврше његову вољу. Александар је изразио своју намеру да посети град, да би принео жртву у чувеном Херакловом храму. Међутим, македонска посета била је далеко од онога што су људи из Тира желели. Персија још није била покорена, а њихова политика била је да чекају на исход и да избегавају компромитовање, преурањеним пристајањем уз Македонију. Веровали су да су безбедни на своме стеновитом острву, под заштитом 80 бродова, не рачунајући одред бродова који се налазио негде у Егејском мору. Стога су позвали Александра да принесе жртву у старом Тиру на копну, али су одбили „да пусте било Персијанца било Македонца у свој град“.

8 io


Апсолутно је било потребно покорити Тир, како је Александар објаснио већу својих команданата и нижих заповедника, које је сазвао. Није било безбедно кренути у Египат или гонити Дарија, док Персијанци господаре морем; једини начин да се ратом обори њихова пом орска моћ јесте да освоје Тир, најважнију поморску станицу на обали; чим Тир падне, феничка флота, која чини најбројнији и најјачи део персијске морнарице, припаш ће Македонији; наиме, веслачи неће веслати и борци се неће борити, ако више немају своју постојбину за коју би веслали или се борили. Покоравање Кипра и Египта би тада уследило без тешкоће. Александар је схватио и никада није сметнуо с ума чињеницу да је Тир кључ целе операције. Лако је било рећи да треба освојити Тир; али, није било лако рећи на који начин се то може остварити без снажне морнарице. Оисада Тира, од . јануара qo јула Био је то можда најтежи в о ј н и задатак са којим се Александров ге- 33ј. иодине аре није икада суочио. Град опасан бедемом, веома високим и изузетно христа чврсте камене структуре, стајао је на острву које је од копна делио канал, широк нешто више од 900 m. На страни окренутој копну налазиле су се две луке: северна или тзв. Сидонска лука са уским улазом и јужна или тзв. Египатска. Непријатељу, који је знатно слабији на мору, могло се учинити да је покушај опсаде острвске Стене' без икаквог изгледа на успех. За копнену војску је стварно постојао само један начин да обави овај задатак. Треба ових 900 m водене површине премостити и повезати острво са копном. Без одлагања, Александар је започео градњу каменог насипа. Почетни део посла био је лак, пошто је вода била плитка; али, када се насип примакао острву, канал је постао дубљи, радници су се нашли на домету људи са бедема и дошле су до изражаја све тешкоће задатка. Испловиле су тријере из пристаништа, на обе стране, да гађају копљима људе који су радили. Да их заш тити, Александар је подигао на насипу два торња и на њих је горе поставио бацачке справе да узвраћају на копља са бродова. За те дрвене торњеве привезао је кожне засторе да куле и раднике заклони од копаља која су бацана са бедема. Али, људи из Тира су били домишљати. Конструисали су ватрени брод и напунили га сувим дрветом и запаљивим материјалом; изабравши дан када је дувао повољан ветар, довукли су брод у пламену у близину насипа; ватра са запаљеног брода убрзо је захватила торњеве и све ратне справе, а тријере које су довукле брод испалиле су кишу * Грчки топоним Tyros потекао је од феничког, хебрејског, угаритског sr, асирског S u rr i, заједничке именице - стена. Аутор овде, уместо Тир, користи древни назив града, Стена. П р и м . пр ев.


копаља на Македонце који су покушавали да гасе пожар. Тирци су, такође, у чамцима довеслали са свог острва и почупали кочеве на недовршеном делу насипа. Александра није обесхрабрила ова несрећа која је, чинило се, показала безнадежност подухвата и још енергичније је прионуо на зидање насипа. Било је потребно да се Тир освоји и чврсто је решио да то мора учинити. Пре но што се латио да га доврши, проширио је целом дужином насип да може да прими више кула и ратних справа. Схватио је да ће бити потребно да појача своја дејства са насипа, деловањем са палуба бродова; отишао је у Сидон да доведе известан број бродова који су тамо били стационирани. Али, у том тренутку неочекивано се променио однос снага; Александру су пришле поморске снаге које су му омогућиле да се са предношћу сукоби са Тиром и то на његовом сопственом терену - мору. Ескадре бродова Арада и Библа, које су изводиле ратна дејства у Егејском мору, сазнавши да су се њихови градови потчинили Александру, напустиле су персијску флоту и отпловиле у Сидон; Македонци су овај град изабрали за своју поморску базу. Ових феничких бродова је било око 80; у исто време пристигло је 9 бродова са Рода и 10 из Ликије и Киликије. Њ има су придодати и бродови краљева са Кипра који су појачали флоту у Сидону контингентом од 120 бродова. Са флотом од отприлике 250 тријера под својом командом, Александар је сада био далеко јачи од трговаца из Тира; иако је опсада моћне тврђаве још увек представљала тежак задатак, то више није било изван човекове моћи.

Послансшво од Дарија

812

Док се флота припремала на сидриштима Сидона и док су инжењери израђивали нове справе за опсаду да њима туку по бедемима Тира, Александар је на челу лако наоружаних чета отишао у поход да казни локалне разбојнике који су узнемиравали брда Антилибана и угрожавали комуникацију између обале и копна у залеђу луке. Можда је управо сада примио посланство од Великог краља; Дарије је нудио огроман откуп за заробљенике из краљевског дома, као и предају свих земаља западно од Еуфрата; нудио је још Александру да се ожени његовом кћерком и да му постане савезник. О поруци се расправљало на краљевском савету; Парменион је изјавио да би прихватио понуђене услове да је он Александар. „И ја бих“, одговорио је краљ, „то учинио - да сам Парменион.“ Александар је чврсто решио да спроведе до краја свој план о освајању; није желео да пристане на компромис. Наложио је посланицима да кажу да не жели да прими ни новац ни понуђене области, уместо целог Даријевог царства, јер су сва земља и Даријеви поседи његови;


ако одлучи, ожениће се Даријевом кћерком, хтео то Дарије или не; ако Дарије жели неку услугу, мора да дође сам и да моли за то. Из Сидона је Александар допловио у Тир са целом флотом, очекујући да ће намамити Тирце на борбу. Он је заповедао десним крилом, док је лево ставио у задатак Кратеру и Пнитагори, краљу Саламине не Кипру. Када се флота помолила на хоризонту, људи у Тиру су били запањени и ужаснути. Пре овога би радо прихватили битку, али видели су да против толиког мноштва бродова немају шансе; распоредили су своје тријере у збијену формацију да блокирају улазе у луке. Александар је поставио кипарске бродове на северну страну насипа да блокирају Сидонску луку, а Феничане на јужну страну да блокирају Египатску луку. Баш прекопута ове луке, на копну је био постављен његов велики шатор. Насип је сада био завршен до острва; инжењери, најбољи које су Феникија и Кипар могли понудити, припремили су ратне справе. Све је било спремно за велики напад на источни бедем. Неке справе су поставили на насип, друге на теретне бродове или на дотрајале тријере. Али, то није имало ефекта против бедема, који је на том месту био висок више од 5 m и необично дебео; опсађени су одговорили на напад плотуном огњених пројектила из моћних ратних справа које су биле постављене на њиховим високим, назубљеним парапетима. Поврх тога, бродови са ратним справама нису могли да приђу довољно близу бедема да би успешно дејствовали; громадно камење под водом спречавало им је прилаз. Александар је одлучио да се то камење уклони по сваку цену; ту су укотвили бродове са котурачама да одвуку велико камење. То је био спор задатак и Тирци су ометали његово извођење. Из лука су хитро испловљавали покривени чамци и секли су конопце на сидрима ратних бродова, тако да би они отплутали. Александар је покушао то да реши тако што је слично прекривене чамце поставио близу котви; али, ни то није дало резултате, јер су тирски рониоци пливали под водом и пресецали конопце. Преостало им је само да котве привежу ланцима уместо конопцима; тако су камење извукли и бродови су могли прићи бедему. Тирци су сада прибегли последњем средству. Раширили су једра свих бродова који су лежали на улазу у северну луку; иза тог застора од једара, који их је заклањао од погледа непријатеља, укрцали су посаде на 7 тријера, 3 брода са 5 редова весала, 3 брода са 4 реда, са њ иховим најприбранијим и најхрабријим поморцима; сачекали су подне када би морнари са опсадних бродова обично сви излазили на копно, а сам би се Александар обично повлачио у свој шатор; бешумно су довеслали до кипарске ескадре бродова и

8i 3


Освајање Тира, авјуст 332. Године пре Христ а

814

потпуно су је изненадили; одмах су неке бродове потопили, а остале су натерали на обалу. Десило се да се тога дана Александар краће но обично задржао у своме шатору; када се вратио са феничким бродовима на свој положај на јужној страни насипа и открио шта се десило, поставио је главнину феничких бродова близу Египатске луке да би онемогућио непријатељу било какво кретањ е на тој страни; узевши са собом неколико бродова са пет редова весала и пет брзопловних тријера, опловио је острво. Људи у граду видели су Александра и све шта је урадио; послали су сигнале својим посадама које су биле запослене, тукући пројектилима насукане кипарске бродове; међутим, нису видели ни чули ове сигнале све док им се Александар није сасвим приближио. Када су видели где долази, престали су са гађањем и свом брзином су појурили у луку; Александар је својим бродовима онеспособио већину њихових бродова, пре но што су стигли до улаза у луку. Надаље су бродови Тира лежали некорисно у лукама, неспособни да предузму нешто у одбрану острва. Сада се водила битка између инжењера из Тира и Александрових инжењера. Бедем наспрам насипа пркосио је свим бацачким справама и врстама напада; северни део истог источног бедема, иако је велико камење из мора под њим било рашчишћено, показао се отпоран на све нападе. Стога су се опсађивачи усредсредили на јужну страну, близу Египатске луке. Овде су напокон одвалили део зида и борили су се код отвора; међутим, Тирци су лако одбили напад. Ипак је то за Александра било охрабрење, пошто му је открило слабо место и два дана касније припремио је велики и изванредан напад. Бродови са справама за опсаду прионули су на посао на јужном бедему, док су две тријере у непосредној близини чекале; на једној су били хипасписти под командом Адмета, док се на другој налазио један одред фаланге; тријере су биле у приправности да одмах, чим бедем попусти, искрцају своје људство у отвор у зиду. Бродови су били стационирани испред две луке да провале унутра у погодном тренутку; остали бродови на којима су биле укрцане лаконаоружане чете и који су били опремљени справама, били су распоређени на разним местима око острва; задатак им је био да опсађенима отежавају ситуацију и да их збуњују, не допуштајући им да се окупе на главној тачки напада. Направљен је ш ироки отвор, две тријере су довеслале на то место, спустили су мостове и хипасписти, са Адметом на челу, први су се попели на бедем. Адмета је проболо копље, али Александар је стао на његово место и потиснуо је Тирце од отвора. Освајали су кулу за кулом; убрзо је цео јужни


бедем био у рукама Македонаца; Александар је могао дуж парапета грудобрана да стигне до краљевог дворца, који је био најбоља база за напад на град. Али, у град су већ ушли са других места. Ланце и у Сидонској и у Египатској луци раскинуле су кипарске и феничке ескадре бродова; тирски бродови су онеспособљени; војска је провалила у град. Становници су пружили свој последњи отпор на месту по имену Агенорион*. Побијено их је било, кажу, 8 000; остатак народа, отприлике њих 30 000, продат је као робље, изузев краља Аземилка и неколико људи на високом положају, којима је остављена слобода. Опсада је била дуга и заморна, али време и напори нису били одвећ висока цена. Пад Тира је Александру дао Сирију, Египат и надмоћ у источном Медитерану. Александар је извршио обред жртвовањ а Хераклу у храму, у који су му Тирци ускратили приступ, и прославио је свечаност поворком са запаљеним бакљама и такмичењима. Заједнице у Сирији и Палестини које се, као Дамаск, нису потчиниле након победе код Иса, потчиниле су се сада, након освајања Тира. Александар није наилазио на отпор приликом свог надирања на југ у Египат, све док није стигао до граничног утврђења Газе, старог града Филистејаца8. Заштићена јаким бедемом, Газа је стајала на високом узвишењу и више од 3 km песка делило је град од морске обале, тако да флота опсађивачу није била од помоћи. Место које је Дарије поверио Батису, поузданом евнуху, било је добро опскрбљено намирницама за дугу опсаду. Батис је одбио да се преда, уздајући се у чврсто утврђење; Александрови инжењери су на први поглед изјавили да бедем, због високог брда на коме се град налазио, никада неће моћи да освоје на јуриш. Али, Александар је сада већ навикао да осваја и несавладиво; освајач који је заузео и опљачкао Тир, није био спреман да устукне пред бедемима Газе. Није могао оставити тако важан положај, на потезу од Дамаска до Египта, у непријатељским рукама. Наредио је да се град опколи насипом са грудобраном, да би опсадне справе, подигнуте на то узвишење, биле у истој равни са бедемом; Најбољи изглед за успех био је на јужној страни; ту су ра-

Александрово надирање на jyi

Опсада Газе, октобар - новембар 332. iogune пре Христа

8 Јосиф Флавије ( A n tiq u ita te s Iu d a ica e, II 329-39) спомиње Александрову посету Јерусалиму, али пош то је остали сачувани извори не спомињу, можемо је одбацити као патриотску измишљотину. Борбе Јевреја нису забележене у изворима; вероватно су се потчинили без борбе. * А генорион је било светилиш те са храмом Агенора, феничког краља, који је према легенди утемељења био оснивач града Тира. И ако му је име било типично грчко, литерарна предаја га већ од Хесиода идентификује са ф еничким крал.ем. П р и м . п р ев.

815


дови брзо напредовали. Када су справе биле постављене, Александар је принео жртву, а грабљивица која је кружила око жртвеника испустила је камичак на краљеву, венцем овенчану, главу. Гатар је протумачио значење знамења: „О краљу, заузећеш град, али данас мораш добро пазити на себе.“ Александар је закратко био опрезан; међутим, када су опседнути провалили кроз градску капију и напали Македонце који су руковали ратним справама на грудобрану насипа, жестоко их притеснивши, појурио им је у помоћ и погодило ra је у раме копље из катапулта. Тако се део знамења обистинио; други део се на време испунио. Справе које су користили приликом опсаде Тира стигле су морским путем; насип је био проширен, подигнут више и подземни лагуми су ископани испод њега. На многим местима бедеми су се урушавали над лагумима и од бацачких справа; међутим, тек у четвртом нападу Македонци су успели да се попну до ових развалина и уђу у град. Покољ је био страшнији него у Тиру; жене и деца су продати као робље; место је претворено у македонско утврђење.

8. Освајање Египта Александар улази у Ет пат око новембра 332. toguue пре Христа

У Мемфису

Оснивање Александрије 331. Године пре Христ а јануар (?)

8 i6

Египат је сада био потпуно одсечен од Персије; његова капија је била отворена и требало је да Александар само умаршира. Египћани нису имали снаге да пруже неки отпор освајачу; М азак, персијски сатрап, видевши Феникију и Сирију у Александровим шакама, македонске бродове на сидришту у Пелусију, а помоћи ниоткуда, мислио је само на то да се потчини и како да стекне наклоност освајача. Пославши своју флоту уз пелусијски рукавац Нила, да се са њим састане код Мемфиса, Александар је до тог града путовао поред Хелиупоља. У престоници Фараона, где је вероватно био проглашен за краља, принео је жртву Апису и другим домаћим боговима и тиме је освојио наклоност народа; Египћани су, наиме, упоређивали његову побожност са верском нетрпељивошћу персијског монарха Оха који је убио светог бика. Али, док је нови краљ показао да ће се односити са поштовањем према националној религији и обичајима, јасно је ставио до знања да ће се сада хеленска култура сливати у ексклузивне крајеве Нила. Одржао је атлетска такмичења и песничко надметање у Мемфису; најчувенији уметници из Хеладе дошли су да учествују у томе. Из Мемфиса је допловио низводно до Канопског ушћа (Нила) и предузео корак који би, да ништа друго није направио у животу, његово име учинио вредним помена заувек. Изабрао је терен источ-


но од насеља Ракотис, између Мареотског језера и мора, за положај новом граду; наспрам њега налазило се острво Фар, чувено из Хомеровог епа, које ће се ускоро још више прославити као место првог светионика, једног од седам светских чуда. Краљ је лично, причали су, направио план Александрије план агоре, опсег градских зидова, светилиште посвећено Изиди и храмове хеленских богова. Спојио је копно са острвом насипом дугим седам стадија (скоро километар и по) и тако направио две луке. Потоња историја Александрије, која је задржала свој положај као лука током 2000 година, доказује да је њен оснивач био непогрешив код избора положаја најславнијег међу његовим новооснованим градовима. Значај места као светског тржишта далеко је надмашио све циљеве или очекивања које је Александар могао поставити, али у његове намере приликом оснивања, не може бити сумње. Александар није хтео да замени Мемфис као престоницу Египта; Александрији је било намењено да заузме положај Тира, као трговачки центар западне Азије и источног Медитерана. Постојао је јак разлог за скретање правца трговине са феничке на египатску обалу. Александрова политика је, наравно, ишла за тим да преда светску трговину, бар колико је то могуће, Хеленима у руке; али свако ново трговиште (емпорион), које ниче из рушевина Тира или Сидона, убрзо би претежно постало феничко, захваљујући феничком таленту за трговину; док на египатској обали грчки трговци не би наишли на такво супарништво. Зато је, управо имајући у виду комерцијалне интересе Хелена и Македонаца, Александар основао пристаниште у Египту. Фараони су у званичној титулатури египатске монархије били синови Амонови; као наследник Фараона, Александар је узео исту титулу. Стога је било потребно, да би учврстио свој положај, да Александра сам Амон званично призна за сина. Да би добио такву изјаву и да би у потпуности задовољио формалности које је захтевало свештенство, Александар је организовао путовање у Амоново светилиште и пророчиш те у оази Сива. Сам тај мотив довољан је да објасни овај поход. А може бити и да је у Александровој глави постојала неодређена идеја да постоји нешто божанско у вези са самим његовим рођењем, нечег чудесног у зачећу његове мајке, и да је, попут Ахила, нешто више од обичног човека. Док је ишао дуж обале Паретонија срели су га киренски посланици који су му предали одлуку о потчињењу Кирене. Овим добитком западна граница македонске империје пружала се до граница картагинске власти. Александар је тада кренуо преко пустиње у намери да посети храм који је био најчувенији од свих египатских храмова, храм Зевса Амона, који су Хелени увек тако звали. Није било стаза као

А мон Ра

Александрова посета храм у Зевса Амона (први месеци 331. 1одине пре Христа)

817


путоказ путницима, пошто је западни ветар изровао песак и уништио трагове пута; у табору су колале приче о чудесном путоказу којим је свог миљеника удостојио бог. Птолемеј, Лагов син, коме је било суђено да касније влада Египтом и Либијом, забележио је у својим Мемоарима да су пред војском ишле две змије показујући пут; међутим Аристобул, други краљев пријатељ, говорио је о две вране као водичима. Поход је био обавијен извесном тајновитошћу. Причало се да Александар никоме није поверио шта је упитао бога или шта је бог одговорио, осим да му се одговор свидео. Извесно је да су свештеници потврдили да је Амон проговорио и признао га за сина. Сам пут којим се Александар вратио у Мемфис не да се поуздано одредити, јер се извештаји двојице поменутих пријатеља разликују: Птолемеј је тврдио да је прешао равно преко пустиње, а Аристобул да се вратио поред Паретонија. Оршнизација Еш пт а

У Мемфису је организовао управу Египта поверивши је двојици домаћих монарха и наименовао је посебне грчке управнике за суседне области Арабије и Либије. Контролу финансија ставио је у руке посебном чиновнику, Клеомену из Наукратиса. Исто тако је наименовао више војних заповедника; може бити да је Александар установио ову двојну команду као предострожност због ризика од побуне. Наиме, са географским положајем какав је имао Египат, амбициозан војни заповедник могао је имати добре изгледе да побуни земљу против свога господара; недавна историја Египта као персијске сатрапије, јасно је показала колико је тешко њим управљати. Ако му је то била намера, Александар је инаугурисао политику коју су водили у каснијем периоду и у другом облику његови римски наследници.

9. Битка код Гаугамеле и освајање Вавилоније

Александар прелази Еуфрат и наступа до Tuipa

8i 8

Нови господар Египта и Сирије вратио се с пролећа у Тир. Сада је поседовао цело приобаље и господарио је морем; куцнуо је час да продре у средиште Персијског царства. Пошто је провео неколико месеци у феничком граду, запослен разним питањима политике и управе колико и плановима за наредни рат, кренуо је на челу 40000 пешака и 7 000 коњаника; приспео је у Тапсак на Еуфрату почетком августа. Већ је била започета градња два моста; али, Персијанац Мазеј, који је био стациониран са војском мало даље на обали, спречавао их је да доврше мостове. Када је стигао Александар, Мазеј се повукао; мостови су довршени и војска је прешла преко њих. Александров циљ је био Вавилон. Директнији а знатно краћи пра-


вац кретања, био је да иде уз Еуфрат низводно; али, тешкоће које су искусили Кир и 10000 хеленских најамника, показале су колико је тешко одржавати снабдевање храном и дрветом, са танког појаса плодног земљишта између пустиња на истоку и западу. Александар је изабрао други пут преко северне Месопотамије, низ ток Тигра, источном обалом реке. Кроз сва Александрова ратовања у Азији изненађује нас савршена организација његових транспорта и снабдевања; али, још и више нас изненађују његова сигурна кретања кроз непознате земље, као да је пред собом имао мапу; његова обавештајна служба морала је бити изузетна и, премда нас писани извори о томе не обавештавају, претпоставља се, извесно, да је ту освајач имао помоћ Хебреја, који су још од времена Вавилонског ропства били расејани по Медији и Вавилонији. Извесно је да је Александар показао посебну наклоност према народу Израела код оснивања египатске Александрије; позвао је хебрејску заједницу да се ту настани и ужива права грађана, али ипак тако, да живе у одвојеној четврти и одржавају своје народне обичаје. Неки заробљени персијски извиђачи тврдили су да се Дарије, са још више војске од оне која је била прегажена код Иса, налазио на другој страни реке, чврсто решен да Александру не дозволи да прође. Александар је прешао Тигар, не код Ниниве, уобичајеног места за прелаз, већ више узводно код Безабде. Исте ноћи било је помрачење месеца и људи су забринуто, у феномену тражили знамење за исход предстојеће битке за власт над Азијом. Пошто је марширајући на југ потрошио неколико дана, Александар је дознао да се Дарије утаборио у равници близу Гаугамеле, на реци Бумоду. Укупни ефекти су у извештајима о бици и овом приликом били грубо преувеличани, али били су знатно већи од оних код Иса9. Пошто је својим људима дао четвородневни одмор, Александар је кренуо ноћу и зауставио се на брду које гледа доле у равницу, где се налазио непријатељ. Одржан је ратни савет и расправљали су о питању да ли да одмах крену у напад; али, Парменион је дао савет да се напад одложи за један дан, да се потпуно извиди непријатељска

Помрачење месеца, 20. септембар 331. ioguHe пре Христа

Александар стиже у равницу птамеле

9 Аријан (III 8. 6), који обично није склон (необузданом) претеривању, наводи бројно стање персијске војске: 1000000 пешака, 40000 коњаника, 200 борних кола и отприлике 15 слонова. Диодор (XVII 53. 3) даје 800000 пешака и 200000 коњаника. И грчки и римски историчари постају неодговорни када дају бројеве војних еф ектива који премашају 50000. Персијски бојни распоред код Гаугамеле био је заробљен, али он није садржавао бројеве. Била је то вероватно највећа персијска војска која је икада уведена у битку, али ми немамо могућности да проценимо чак ни њену приближ ну снагу.

819


30. сепшембар

Ноћ уочи бишке

Б ит ка код Гаугамеле, октобар 331. ioдине пре Христа Персијски бојни распоред

Македонски бојни распоред

820

позиција и да се открије да ли су ископали и камуфлирали јаме и да ли су позабијали у земљу кочеве. Парменионов савет су послушали и војници су подигли табор који је одговарао њиховом борбеном распореду. Александар је пројахао равницом и открио да су Персијанци рашчистили све жбуње и препреке које би могле сметати кретању њихове коњице или ефикасном дејству њихових српоносних кола. Наредну ноћ Персијанци су провели под оружјем пошто им је табор био неутврђен, а стрепели су од ноћног напада. Ноћни напад је препоручио Парменион; међутим, Александар је више волео да исход битке зависи од његовог заповедништва и од ненадмашне дисциплине његових војника, а не да изазива срећу у борби по мраку. Одговорио је Пармениону: „Ја не крадем по6еду“ и овом витешком изјавом прикрио је, на свој уобичајени начин, промишљеност и начело своје одлуке. Победа над персијском војном силом, извојевана на отвореном пољу на дневној светлости, имала би далеко већи ефекат у успостављању његовог престижа у Азији од предности остварене у ноћи. Велики краљ је према обичају био у центру персијске војске, окружен својим рођацима и персијским телохранитељима. Са обе њихове стране били су хеленски најамници, индиЈске помоћне чете са неколико слонова и Каријци, чији су се преци настанили у Горњој Азији. Центар је био ојачан и подебљан другим бојним редом, састављеним од вавилонских чета, војника са обала Персијског залива, Уксијаца који су пребивали источно од Сусе и Ситакењана. На левом крилу су најближи центру били Кадушани са обала Каспијског језера и људи из Сусе; одмах до њих је била мешовита војска персијске коњице и пешадије; сасвим на крају левог крила били су војници са Далеког истока из Арахосије и Бактрије. Ово су крило штитили 1000 бактријских коњаника, 100 српоносних кола и скитска коњица из пустињских крајева око Аралског језера. На десном крилу налазило се мноштво народа са Кавказа; Хирканци и Тапури са југоисточних обала Каспијског језера; Парти којима је било суђено да у будућности оснују нову оријенталну монархију; Саке са падина Хиндукуша; Међани и становници Месопотамије и северне Сирије. Против ове војне силе, за коју је речено да је само њена коњица бројала колико цела пешадија непријатељске војске, Александар је у зору сишао са брда. На његовом левом крилу - њим је, као и обично, командовао Парменион налазила се тесалска коњица и чете хеленских савезника; у центру , шест одреда фаланге, на десном крилу - хипасписти и осам ескадрона - краљевих пратилаца (хетера) са Клитовим краљевским ескадроном - сасвим на крају десног крила. Неки лако наоружани војници, копљаници и стрелци, штитили су


десно крило. Непријатељ је на обе стране далеко прелазио македонски бојни ред и опасност, од које је Александар морао највише да стрепи, као у бици код Иса, била је да му не нападну позадину или бок; међутим, док му је у равници код Иса било угрожено само десно крило, овде су му оба крила била у опасности. Настојао је да спречи ове могуће нападе поставивши иза сваког крила други бојни ред који је, ако се окрене за четврт или пола круга, могао да се супротстави нападу на бок или на позадину. Иза левоГ крила били су распоређени трачки пешаци и коњаници, нешто грчке савезничке и најамничке коњице; иза gecnol крила стари хеленски најамници под заповедништвом Клеандра, македонски стрелци, неки агријански копљаници и јахачи са кратким копљима, лака пеонска коњица - и, сасвим на крају десног крила, да поднесу најтежи удар напада на бок, свежи грчки најамници под командом Мениде. Чим се приближио, Александар се десним крилом нашао наспрам центра непријатељског бојног реда; заобишло га је и опколило целом дужином непријатељско лево крило. Стога је своје снаге укосо гурао у десну страну; чак и када су се скитски коњаници, изјахавши напред, сукобили са његовим лаконаоружаним војницима, он је наставио да помера своје одреде тешконаоружане коњице у истом правцу. Дарије је са забринутошћу видео да ће ово померање ускоро одвести македонско десно крило ван брижљиво поравнатог и припремљеног терена за дејство његових српоносних кола; пошто је већи део својих очекивања положио у убиствено дејство тих кола, командовао је скитској и бактријској коњици да заобилазно јашући јуришају на бок, да би противницима онемогућио даље кретање удесно. Јуришу су се супротставили одморни М енидини најамници; међутим, било их је премало, потискивали су их уназад, све док Пајонци и стари најамници нису добили наредбу да им прискоче у помоћ. Тада су варвари устукнули, али закратко; добивши појачање, поново су напали. Битка је беснела; Македонци, бројчано далеко надмашени, нису могли ништа, осим да одолевају нападима. У међувремену, Дарије је пустио своја српоносна кола да смртоносним ковитима уништавају редове пратилаца и хипасписта. Али, стрелци и агријански копљаници дочекали су их пљуском копаља и стрела; неки од ових енергичних брђана отимали су коњске уларе и збацивали са седишта кочијаше; хипасписти су хитро и прибрано растварали своје редове и страшна кола би се, не наневши им губитке, откотрљала кроз празнине у бојном реду. Сада је цела персијска борбена линија прелазила у напад и Александар је чекао тренутак да изврши јуриш својом коњицом. Морао је да пошаље своје коњанике са кратким копљима у помоћ лако на-

Коњички бој на крајњем депу gecnoi крила

Наиад срионосних кола се изјаловио

821

Дуиав

\ШКВД(

C uV _

iHona Амисос Трапезунт

) МИСИЈА) — ЛИазака

КАПДДОКИЈА

■тпАтос

1иријандр&с Нинива1

ЛИБИЈА

АлексанЈ

Јерусалим

/Ј^лиопољ-

ЕГИПАТ

822

Вавилон

Хекатомпил

ПАРТИЈА ј

Александријс

7 Алекбандриј К А Р М А Н И/Ј А

АРАХОСИЈА 1ексан дрија

Хогадијска Александрија

Г Е Ц Р О С И Ј А

иморра жсандриј

И н ди J А

Империја Александра Великог 823


Апександров јуриш

Даријево бексшво

Рупа у ф алат и

Напад на македонски табор

824

оружаној коњици, коју су жестоко нападали Скити и Бактријци на десном крилу; као одговор на то појачање, били су упућени у помоћ саборцима одреди персијске коњице. Повлачење ових одреда направило је празнину у левом крилу; у ту празнину, на челу своје коњице која ie била распоређена у облику колоне, Александар се сјурио и раскинуо је бојни ред на два дела. На тај начин, лева страна непријатељског центра била је изложена нападима; окренувши се укосо, Александар је јурнуо на редове у њој. За то време фаланга је прилазила оштрим кораком и убрзо је ушла у борбу прса у прса са другим делом персијског центра. Око персијског краља беснела је дивљом помамом олујна битка; прича код Иса поновила се код Гаугамеле. Велики краљ је окренуо своја кола и утекао. Његови Персијанци су бежали са њим и покупили су у свом бекству и војнике распоређене у позадини. Тако су фаланга, хипасписти и пратиоци исекли и натерали у бекство персијски центар и суседни део левог крила. У међувремену, оштра борба лаконаоружане коњице на крајњем левом крилу завршила се македонском победом. Одреди фаланге у свом брзом напредовању нису успели да одрже своје бојне редове; када је Кратеров одред на крају левог крила већ дубоко ушао у средиште битке, изгледа да је одред којим је командовао Симија, претпоследњи у формацији на левом крилу, знатно заостао. Са свог положаја Симија је видео да противници јако наваљују на левом крилу на тесалску коњицу; зауставио је свој одред, очито да би ступио у дејство и помогао Тесалцима. Индијска и персијска коњица из непријатељског центра јурнула је кроз рупу на фалангу; међутим, уместо да искористе своју тактичку предност и да нападну фалангу с леђа, одјахали су право у македонски табор да ослободе заробљенице краљевског рода. То је грчким најамницима и Трачанима из бојног реда у залеђу дало мало времена да се приберу и прегрупишу; окренули су се, напали пљачкаше с леђа и спасли табор. Непријатељска коњица се окренула и у правилном поретку покушала је да се пробије натраг кроз борбене редове противника. У међувремену, Парменион је био изложен јаком нападу. Месопотамци и Сиријци са крајњег десног персијског крила напали су бок и позадину његове коњице. Парменион је хитно послао гласника Александру, преклињући за помоћ; Александар је одустао од гоњења свог супарника који је бежао, да би подстакао битку на свом левом крилу. Док је са пратиоцима јахао натраг, налетео је на мноштво коњаника, Персијанаца, Парта и Индијаца који су се повлачили, али у правилном бојном распореду. Уследио је очајнички окршај, можда најстрашнији у целој бици, пошто се Персијанци нису борили за победу већ за свој живот. Погинуло је 60 краљевих


пратилаца, а Александар је поново изашао као победник и одјахао је у помоћ Пармениону. Међутим, Пармениону више није била потребна Александрова помоћ. У том дану великих подвига, веома значајан допринос успеху дала је сјајна борба тесалске коњице; не само да су подносили терет битке против надмоћног непријатеља, који је Пармениона натерао да затраж и помоћ, већ су га на крају разбили и натерали у бекство, пре но што је Александар ту и могао да стигне. Битка је била добијена, судбина Персијског царства је била решена.

Победа на десном македонском крилу

Александар се није задржавао на бојном пољу. Није пропустио ни тренутка да настави гоњење које је прекинуо; јашући ка истоку целе ноћи по траговима персијског краља, стигао је сутрадан у Арбелу. Оно што је искусио након битке код Иса, сада се поновило, Није ухватио краља, већ је у Арбели нашао његова кола, његов штит и лук. Дарије је утекао у планинске области Медије; Ариобарзан је са делом потучене војске хитао на југ у Персију. Александар није кренуо ни за краљем, ни за сатрапом, него је продужио у Вавилон.

Гоњење Дарија све go Арбеле

Могло се очекивати, а Александар је то изгледа очекивао, да ће људи из Вавилона, уздајући се у своје моћне бедеме, пркосити победнику код Гаугамеле, као што су то учинили људи из Тира победнику код Иса. Био је разочаран. Када се приближио граду са војском у борбеном поретку, капије су широм отворене и Вавилоњани су покуљали напоље, предвођени својим свештеницима и главарима. Сатрап Мазеј, који се храбро борио у недавној бици, предао је град са акрополом. У Вавилонији је Александар спровео исту политику као што је већ то учинио у Египту. Иступио је као заштитник националних култова које су поштоваоци ватре гушили и омаловажавали. Обновио је разорене вавилонске храмове, а пре свих, наредио је да се обнови величанствени храм бога Мардук Бела, са његових осам степенастих спратова, на којима је Ксеркс искалио свој бес када се вратио у Азију после пораза код Саламине. Персијанац Мазеј је задржан на свом положају сатрапа Вавилоније.

Вавилон се покорава Александру

10. Освајање Сусијане и Персије Пошто је својој војсци дозволио да предахне у раскошном и дивном граду на Еуфрату, освајач је наставио даље на југоисток до Сусе, летње резиденције персијског двора. Филоксен је већ обезбедио Александру Сусу; краљ га је овамо послао из Арбеле са нешто лаконаоружане војске. На акрополи је нашао огромно благо у злату, сребру и пурпуру. Међу осталим драгоценим предметима, у Суси је

Александар у Суси, децембар 331. пре Христа

С кулпт урална Група Хармодија и А рист ош т она

8 25


(Кагпп)

Уксијски прелаз

Освајање јуриш ем Капије Персије, јануар 330. ioguue пре Христ а

826

била и скулптурална група тираноубица, Хармодија и Аристогеитона, коју је Ксеркс однео из Атине; Александар је имао задовољство да овај историјски споменик пошаље натраг у Атину, сада драгоценији но раније, због своје необичне историје. Иако је била средина зиме, Александар је убрзо напустио Сусу, да би се отиснуо у најтежу од свих авантура у коју се икада упустио. Задобио је благо Сусе, али било је још увек неизмерног блага у дворцима Кира и Дарија у срцу персијских гора; дворце су штитили не само тешки планински прилази већ и војска коју је Ариобарзан спасао из пораза код Гаугамеле. Можда је разлог Александровој журби да продре у Персију било страховање да би Дарије могао да се спусти из Медије са новом војном силом, ако му се да времена пре пораза Ариобарзана. Али, ма какви да су били Александрови разлози, мислио је да је најважније да себи одмах обезбеди Персију. Пут га је водио на југоисток, и када је прешао реку Паситигриду, прва препрека на коју је наишао, било је независно племе брђана Уксијаца, које су сами персијски краљеви навикли да обасипају поклонима, не би ли им били наклоњени. Варавари су запосели прелазе кроз које је водио пут; међутим, ноћни марш тешком планинском стазом омогућио је Александру да их изненади; Уксијци су убудуће били принуђени да господару Азије исплаћују као годишње дарове 100 коња, 500 волова за вучу и 30000 оваца. Македонска војска се сада налазила усред области за које хеленске мапе нису знале. Александрово надирање није само освајачки марш већ и истраживачки подухват и отвара нову епоху у историји географске науке, јер открива централну Азију европској науци. Оставивши половину своје војске са Парменионом да полако настави главним путем, Александар је повео другу половину (укључујући македонску пешадију и коњицу) пречицом, кроз планине, до уског кланца који је чинио улаз у Персију, па су га стога звали Капија Персије. Ту је Ариобарзан заузео положај са 40000 пешака и 700 коњаника, чувајући стеновити кланац који је утврдио зидом. Један напад, лако одбијен, показао је Александру да је кланац неосвојив; ипак, морао га је освојити, јер је то био једини пут у краљевске градове Персије. За тренутак је Александар био збуњен; никада можда - чак ни пре Тира - није наишао на безнадежнији проблем. Али, дознао је од заробљеника за неке изузетно опасне стазе које воде заобилазно, кроз шуме којима су планине обрасле, до стражње стране кланца. У ово доба године снег је ове стазе чинио опаснијим него иначе и могле су изгледати безизлазно људима оптерећеним тешким оклопом; али, оне су биле једина нада и Александар није оклевао. Оставио је Кратера са делом војске испред кланца са


наређењима да нападне чим чује да су македонске трубе затрубиле одозго, са друге стране. Са остатком своје војне силе, укључујући ту већи део коњице, три одреда фаланге, хипасписте и друге лако наоружане војнике, кренуо је ноћу и марширао 19 km окомитом стазом, прекривеном снегом, често испресецаном дубоким јаругама. Када је стигао до места где је требало да скрене да би сишао у персијски табор, поново је поделио своје снаге; послао је једно одељење напред, да пребаци мост преко реке Аракса и пресече Персијанцима одступницу. Повевши хипасписте, краљевски коњички одред пратилаца, један одред фаланге и нешто лако наоружаних војника, појурио је доле на табор и пре сванућа уништио је или натерао у бекство три наредне предстраже. Уместо да дигну узбуну, стражари су се раштркали по планини; када се заорила македонска труба на рубу његовог опкопа, Ариобарзан се потпуно запрепастио. Нападнути са обе стране, спреда од Кратера који је јуришао на камени зид и позади од Александра, Персијанци су били измасакрирани или су у бекству пали у провалије. Ариобарзан је са малом четом умакао у планине. Персијски краљевски дворци у које је Александар сада највећом брзином хитао, уздизали су се у долини Марв Дашт, у оно време плодоносној, а сада неплодној, у близини града Истакхр (у наше време Иш такхир), који су Персијанци држали за најстарији град на свету. У самом Иштакхиру такође је била краљевска кућа, али велики дворци су се уздизали неколико километара даље, тик уз подножје планине, на високој тераси пред залеђем од црног камена. Величанственим степеницама се успињало на терасу која је носила, поред масивних пропилеја, четири главне зграде - мали Даријев дворац, већи Ксерксов дворац и два велика трема са стубовима. Импресивне рушевине говоре искусном оку како да реконструише општи план краљевског пребивалишта; нема спора да је ахеменидска архитектура овде остварила своја ремек-дела, значајнија од дворца у Суси који је Александар видео, већа и од оног у Екбатани који ће убрзо видети. Овој колевци Персијског царства, и дворцу и граду, Хелени су наденули име Персеполис; Персепољ је био „најбогатији од свих градова под сунцем“. Кажу да су у ризници нашли 120000 таланата; била је потребна сила камила и мазги да се однесе плен. Ова ризница злата, тако дуго повученог из употребе, сада ће се изненада вратити у оптицај и изазваће пометњу на светским тржиштима. Недалеко, два дана путовања на север уз вијугаву долину Мургхаба, налазила се Пасаргада, Киров град. Творац Персије га је саградио близу поља где је сломио војну силу међанског краља; место још увек означавају његов гроб и камење других грађевина; на некима

персијски дворци (Персепољис)

Пасаршда


Јануар - април 330. Године пре Христа Спативање KcepKcoeoi дворца

од њих путник може да прочита речи: „Ја сам Кир, краљ Ахеменид“. Александар је и у Пасаргади нашао ризницу. Четири месеца користио је персијске дворце као свој штаб; за то време је прихватио потчињење Карманије или Кирмана и имао је неколико казнених експедиција против разбојника који су пљачкали по околним планинама. Али, најчувенији догађај у вези са боравком у Персепољу јесте спаљивање Ксерксовог дворца. Био је то спектакуларан акт промишљене политике. Симболизовао је извршење једног циља. Инвазија Персије на Хеладу била је освећена; завршена је владавина Ахеменида. Трач из каснијег времена искитио је причу да умањи одговорност Александра, а истакне поуку. Прича гласи: једне ноћи када је Александар са својим друштвом жестоко лумповао на краљевској светковини, Таида, атичка хетера, која је била у друштву, натукнула је припитим лумпаџијама да се спали кућа мрског непријатеља који је спалио храмове Хеладе. Будаласте речи жене су их распомамиле и истерале напоље весељаке са буктињама да изврше варварски акт. Александар је завитлао прву буктињу, и резбарије од кедровине са дворца су убрзо букнуле. М еђутим, пре но што је ватра учинила своје, краљу се разбистрило у глави и наредио је да се пожар угаси. Велики Ксеркс је спалио атински Акропољ: његов дворац ће спалити неугледна атинска фрулашица10.

11. Даријева смрт За то време краљ Дарије боравио је у Екбатани, окружен присталицама који су му остали верни, углавном сатрапима још увек неосво10 Аријан (V 7) приписује спаљивање дворца промишљеној мери против савета који је дао Парменион. Пошто је Аријанова историја заснована на Птолемеју и Аристобулу, који су служили под Александром, у основи је много боља од осталих сачуваних извора и Бјури је, прихватајући његов извештај, направио добар избор. Срамнију верзију дају Диодор (XVII 70), Курције Руф (III 7) и Плутарх (А лекса н д а р 38) и она се не може олако одбацити. У извештају Курција Руфа, Александар прво препушта град Персепољ војсци да га опљачка (како тврди и Диодор) и тада одлази у поход у персијску забит одакле се враћа након 30 дана. Управо је тада дворац изгорео. Плутарх, пошто до детаља износи причу о Таиди, додаје: „То је оно што неки аутори кажу да се збило, док други тврде да је спаљивање било смишљена политика. Постоји, ипак, општа сагласност да је Александар брзо променио мишљење и наредио својим људима да угасе ватру." Ако је Аријан у праву, непријатељска традиција која измишља верзију неповољну по Александра је разумљива. Али, да ли је та верзија могла бити измишљена да Таида није присуствовала паљењу, и ако је Плутарх у праву када каже да је она била Птолемејева љубавница, да ли је он желео да она буде уплетена у догађај који је изазвао опште жаљење? Птолемеј је такође имао јак интерес да очува и, колико је то могуће, улепша Александрову репутацију.

,

828


јених земаља - саме Медије, Хирканије, Арије и Бактрије, Арахосије и Дрангијане. Александар је после битке код Гаугамеле вероватно очекивао да добије неке предлоге од свог пораженог непријатеља, понизније и прихватљивије од оних које је послао након битке код Иса. Можда би пристао да Дарију остави источни део земаља које су биле под његовом влашћу и краљевску титулу, али као зависном вазалу, и да се сам закратко задовољи империјом коју је освојио, укључујући Сусу и Персепољ. Можда се толико дуго задржао у Персији у нади да ће примити предлоге. Међутим, Дарије се није оглашавао. Медија се могла бранити; имао је Дарије велику војску из северних сатрапија; а имао је и Бактрију као прибежиште, ако буде принуђен на повлачење. Пролеће је поодмакло када је Александар напустио Персију и упутио се у Екбатану. Директни пут није водио поред Сусе, већ знатно даље према истоку, кроз земљу Паретакена. Журио је из све снаге када му на путу стигоше вести да се Дарије налази у Екбатани, са великом војском, спреман за борбу. Али, када се након узастопних убрзаних маршева приближио граду, открио је да је Дарије са благом побегао на исток, за женама и тешким пртљагом који је претходно био послан до Каспијских врата. Стигавши у главни град Медије, Александар је морао да се задржи ради сређивања извесних питања, пре но што крене да гони свог супарника у дивљим пределима на северу. Циљ Савеза сада је био остварен, и савезне снаге су сада имале право да се повуку. Исплатио је тесалску војску и друге хеленске савезнике, обдаривши их лепим наградама и заштитном пратњом до Егејског мора; сви они који су пожелели да поново служе код њега и да учествују у даљем току његових освајања, могли су да остану и није их мало остало. Пармениону је поверио старање да се персијско благо пренесе у Екбатану и безбедно склони под строгим надзором; ту је требало да остане и да се о њему стара Харпал, са многобројном македонском војском. Требало је да се Парменион затим упути на север, у област Кадушана и дуж обала Каспијског мора где ће се састати са краљем. Са главним делом војске Александар је јурио даље, без милости према људима и коњима, настојећи да зароби Дарија. Пут га ј е водио поред Раге и стигавши у то место, мало јужније од модерне престонице Персије, открио је да је бегунац већ одмакао, с друге стране Каспијског кланца удаљеног један дан пута на исток. Изгубивши наду да ће га ухватити, Александар се одморио неколико дана у Раги пре но што је кренуо према Партији кроз Каспијски прелаз. Али, у међувремену, Дарију се на други начин примицао суђени час. Његови пратиоци почели су да сумњају да га прати зла

Ат ксандар у Екбатани

(Rayy)

Бес хват а Дарија

829


Гоњење Дарија

срећа; када је предложио да застану и да се упусте у ризик још једне битке, уместо да наставе повлачење према Бактрији, нико на то није пристао, осим остатка хеленских најамника; они су још увек остали верни човеку који их је најмио, а може бити да су се плашили казне као издајници хеленске стране. Бес, сатрап Бактрије, био је краљев рођак; многи су мислили да би он био кадар да поново уздигне дом Ахеменида који Дарије није имао способности да одржи. Склопљена је завера: Дарије је усред ноћи ухапшен и бачен у окове, стављен је у носиљку и журно отеран као затвореник у Бактрију. Овај догађај је изазвао расуло његове војске. Грчки најамници су отишли на север у каспијске планине, а многи Персијанци су се вратили да се извине и затраже милост од Александра. Нашли су га утабореног на парћанској страни Каспијских врата и обавестили су га о новом обрту догађаја. Када је сазнао да је његов стари супарник затвореник и да му је Бес сада противник, Александар се преломио да га брзо и жестоко гони. Оставивши главнину војске да полако иде за њим, кренуо је одмах са својом коњицом и нешто лаконаоружане пешадије; журно се кретао целе ноћи и направио је предах тек сутрадан у подне; наставио је затим кретање целе ноћи и наредног дана, истом брзином која одузима дах. Сунце на уранку га је затекло у Тари. Било је то место у коме су Великог краља оковали у ланце; Бесов тумач, који је заостао пошто се разболео, потрврдио је Александру да Бес и његова дружина намеравају да изруче Дарија, ако их гоњење на то натера. Још нужније је било да похитају. Гониоци су наставили да јаш у још целу једну ноћ; људи и коњи су падали од замора. У подне су стигли у село у коме се прогоњени зауставио дан раније; Александар је сазнао да су намеравали да убрзано марширају ноћу. Питао је становнике да ли има нека пречица и одговорили су да има, али да на том путу нема воде. Александар је сместа наредио да са коња сиђе 500 коњаника; њихове коње је дао нижим заповедницима и најјачим људима из пешадије који су били са њим. Са њима је кренуо увече; пошто је јахао отприлике 72 km, наишао је на непријатеља у освит дана. Варвари су се борили, многи од њих били су ненаоружани; мали број оних који су пружили отпор били су збрисани; али, већина их је побегла када су схватили да је то Александар. Бес и његови другови завереници наредили су своме затворенику - који очито више није био у оковима - да узјаше коња; када је Дарије то одбио, изболи су га и одјахали својим путем; израњавили су и мазге из носиљки, а кочијаше су побили. Животиње, израњављене и жедне, одлутале су са пута још неких 800 m у суседну долину, где их је крај извора пронашао Македонац, који је дошао да утоли жеђ. Велики краљ је скоро издисао. Да је могао

да говори грчки или да је странац разумео персијски, могао је наћи речи да захвали освајачу за племенито поступање према својој жени и мајци, на које је тада сигурно мислио; касније се људи нису устезали да монарху на умору ставе у уста пригодне последње речи. Довољно је то да верујемо да су му у последњим тенуцима пружили олакшање чашом воде и да је знаком изразио захвалност македонском војнику. Александар је погледао тело и, како причају, пребацио преко њега свој огртач као знак сажаљења. Била је његова добра срећа то што је затекао мртвог Дарија; да га је, наиме, затекао живог, не би га погубио и такав заробљ еник би му био вечита непријатност. Послао је уз све почасти краљ ици - мајци мртво тело; последњи од ахеменидских краљева био је сахрањен са својим прецима у Персепољу.

12. Смисао политике Александра као господара Азије Пре но што кренемо за Александром на његове маршеве освајања и откривања крајева који су тада били у очима Европљана Далеки исток, можемо да предахнемо и размотримо какве је назоре имао као владар и краљ; наиме, месеци протекли од Гаугамеле до гоњења Дарија представљају критични период који сведочи о значајним променама у Александровом схватању сопствених дужности и политичких циљева.

Измена у Александровим циљевима

Од самог почетка показивао је према покореним областима толерантан став, који није потицао само из његове племенитости већ се заснивао на политичкој мудрости. Александар није настојао да примени смишљен, вештачки модел на све земље, већ је свакој дозволио да задрж и своје традиционалне институције. Усвојио је, додуше, један општи принцип - поделу власти у сатрапијама - што је значајно побољшало персијски метод владања. Под персијском краљевском влаш ћу сатрап је обично био једини управник; контролисао је не само цивилну управу већ и благајну и војску. Алексанцар је у већини случајева поверио само управу унутраш њ их послова сатрапу, а поред њега је наименовао једног управитеља финансија и једног војног заповедника који су били независни од сатрапа. Ова подела власти представљала је обезбеђење против побуне. Већ смо видели у Египту и у Вавилонији, како је Александар у религијским питањ има био, попут свих Хелена, слободоуман и толерантан.

Његова шолераншна полит ика

831


ЊеГова политика као наследника В е л и ш крања

832

Македонски краљ, врховни заповедник хеленских савезничких снага, иступио је као вођа Хелена против самих варвара, као вођа Европљана против мекушних Азијата, као представник вишег народа против нижих бића на лествици људског рода. Сви Хелени и Македонци који су га пратили, гледали су на исток као на свет који својом супериорном интелигенцијом и храброшћу треба да опљачкају и развуку; сматрали су источњаке нижим бићима и по природи предодређеним да им буду робови. На њих је као на „робове по природи" гледала и политичка наука самог Аристотела, Александровог учитеља; победе код Иса и Гаугамеле, биле су схваћене као потврда убеђења Европљана о њиховој неизмерној надмоћи. Али, како је Александар напредовао, хоризонт му се проширивао и достигао узвишену свест о свом положају и свом односу према Азији. Почео је да превазилази општеприхваћену диференцијацију Хелена и варвара и да увиђа да, ма колико у томе било истине, то није и коначни суд. Створио је концепцију евроазијске империје, у којој Азијатима не треба да владају европски освајачи, већ да подједнако Европљанима и Азијатима треба правично да влада монарх, који не раздваја Европљане и варваре и на кога једнако гледају као на свога краља и Персијсанци и Македонци. Ова мисао почиње полако да се помаља након битке код Гаугамеле. Персијске династе и сатрапе, који су се потчинили, примио је са наклоношћу и поверењем; Александар учи да упознаје и цени фине квалитете иранских племића. Неке од источних провинција поверио је персијским сатрапима, на пример Вавилонију Мазеју, а Александров двор није искључиво европски. Са оријенталним дворјанима постепено је уведен и церемонијал оријенталног двора; Азијати падају лицем на земљу пред господаром Азије; ускоро Александар усваја на дворским церемонијама одору персијског краља, да попут правог странца не боде очи својим источњачким поданицима. Идеја која је подстакла ову политику била је нова, смела и у складу са великим Александровим делом - сламањем препрека између запада и истока; али, њу је пратило извесно самоуверено и заповедничко самовеличање, на које нисмо наишли раније у његовој каријери; то га је увукло у несугласице са сопственим народом. Македонци су јако осуђивали нову политику свог краља; није им се свиђао утицај азијатских племића које су сматрали супарницима; у својим предрасудама занемели би од запрепашћења, видевши Александра где повремено облачи оријенталну одећу. Личност македонског краља стварно није одговарала Александровом царском положају; зла срећа је то што није имао другачији модел од персијског краља, окруженог са свих страна церемонијалом, тако огавним слободном духу Хеладе. Алек-


сандру је живот протекао у решавању тешких проблема, политичких и војних, и ниједан није био тежи од овог - да створи краљевску власт која треба да умири предрасуде истока, а да при том не увреди традицију запада.

XVIII иотавље

Освајање Далеког истока 1. Хирканија, Арија, Бактрија, Согдијана Убице Дарија су побегле - Бес у Бактрију, Набарзан у Хирканију - а правац њиховог бекства одредио је трасу Александровог надирања. Није могао да гони Беса док је за леђима имао непријатеља у каспијској области и зато му је прва акција била да пређе планински ланац Елбурс, који раздваја јужне обале Каспијског језера од Партије, и да покори области Тапура и Марда. Персијски нижи војни заповедници, који су се повукли у ове крајеве, потчинили су се и благонаклоно су примљени; Набарзану је био поштеђен живот. Хеленски најамници, који су нашли прибежиште у тапурским планинама, предали су се. Сви који су ступили у персијску службу пре но што је Синедрион у Коринту заклетвом обавезао Хеладу да буде на македонској страни, били су ослобођени; остали су натерани да служе у македонској војсци за исту плату коју су примали код Дарија. Александар је схватио значај јужне обале Каспијског језера густо обрасле шумом и послао је наредбе Пармениону у Екбатани да заузме област Кадушана на југозападном делу обале језера. Он сам није могао да чека. Пошто је предахнуо две недеље у Задракарти и приредио атлетска такмичења, одмарширао је на исток у Сусију, град у северној Арији, где му је изашао у сусрет Сатибарзан, управник Арије, који му се потчинио и коме је потврдио положај сатрапа. Ту су му стигле вести да је Бес узео себи титулу Великог краља са именом Артаксеркс и да свој турбан носи „усправно“. Александар је сместа кренуо у Бактрију. Требало је да га пут води поред Мерва; у дивљинама централне Азије утрвене саобраћајнице остају исте хиљадама година. Али, није далеко одмакао, кад су га сустигле вести да се Сатибарзан иза његових леђа побунио. Није било друге него да се врати и осигура сатрапију Арију; ова се област, наиме, није сама побунила; сигурно је за своје непријатељство добила подршку суседних земаља Арахосије и Дрангијане, које су чиниле сатрапију Барсаента, једног од Даријевих убица. Хитајући са делом војске натраг убрзаним маршевима, Александар се појавио пред Артакоаном, престоницом Арије, за два дана; Сатибарзан је галопом од-

Освајање Хирканије (Табаристан и М азендеран) 330. Године пре Христа

(Асшрабад, близу Мешеда)

835


Alexandreia Areton Александрија у Арији (Херат) Освајање Д ранш јане По!убљење Барсаента

(Близу Hag А лија у Сеистану)

Ф илошина завера

Парменионова судбина

Александар презимљује у Сеистану 330-29. ioguue пре Христа

836

јурио да траж и Беса у Бактрији и Александар је кренуо у потеру за његовим војницима који су побегли у планине и поразио их је. Више није било отпора и освајач је кренуо на југ у Дрангијану. Његова маршрута се може у целости реконструисати - био је то пут који поред Херата води у Сеистан. Вероватно је Херат место града који је Александар утемељио да буде престоница и тврђава нове сатрапије, Александрије у Арији. Дрангијану је потчинио без иједног ударца; Индијци су сатрапа, који је побегао код њих, изручили и био је погубљен. У Профтасији, престоници Дрангијане, дошло је до трагедије о којој премало знамо да бисмо пресудили шта је у том случају право а шта није. Александру је допрло до ушију да је Филота, Парменионов син, склопио заверу и да му ради о глави. Краљ је сазвао Скупштину Македонаца и изнео је оптужбе против генерала. Филота је признао да је знао о завери за Александрово убиство и да о томе није ништа известио, али то је била само једна од оптужби против њега. Македонци, премда су многи од њих били незадовољни новим путевима краљеве политике на истоку, пресудили су да је Филота крив и пао је испробадан њиховим кратким копљима. Пошто је син био мртав, било је ризично оставити оца у животу, без обзира на то да ли је био или није био умешан у Филотине издајничке планове. У Медију је најхитније упућен гласник са наређењима неким нижим заповедницима Парменионове војске да убију остарелог генерала. Ако је Филоти кривица била утврђена - а нема разлога да у то сумњамо - не можемо, бар што се Филоте тиче, да окривљујемо Александра због ригорозних мера, чије извршење му је морало тешко пасти. Кривица која би се у Македонији могла опростити, у табору у далеким земљама, где од лојалности и дисциплине није зависио само успех већ и безбедност, није се могла третирати благо. Али, Парменионова смрт била је самовољни поступак из предострожности, само због сумње у нелојалност; изгледа да против њега није било доказа, па стога природно није било ни суђења. У међувремену је Александар променио своје планове. Уместо да се врати натраг у Бактрију истим путем којим је првобитно имао намеру да иде, одлучио је да настави полукружно и да у маршу кроз Авганистан покори ову област, да пређе планински венац Хиндукуш и да сиђе у долину Окса (Аму-Дарја) са истока. Прво је наступао ка југу, да покори Сеистан и северозападне области Белуџистана, у то време познатог као земља Гедросија. Ариаспи, мирољубив и пријатељски народ кога су Хелени назвали „доброчинитељима“, пребивали су у јужном Сеистану. Александар је део зиме провео међу њима, захвалио им се тако што је мало увећао њихову територију

Освајање Далеког истока

и ослободио их је власти неког сатрапа. Гедрошани из суседства су му се добровољно потчинили и установљена је сатрапија Гедросија са престоницом у Пури. Када је грануло пролеће, Александар се пробијао ка североистоку узводно долином Халманда до Кандахара. Изговарајући име Кандахар, можда изговарамо име великог освајача; наиме, главни град који је Александар основао у Арахосији налазио се вероватно на месту Кандахара, што је изгледа искварени изговор његовог имена - Александрија. Пут је даље водио преко планина, поред Газни (Ghazni) у долину горњег тока реке Кабул и Александар се нашао у подножју високог планинског венца Хиндукуша. Цео громадни комплекс планина који се разгранао на све стране са крова света, делећи источну од западне и северну од јужне Азије - Памирске планине, Хиндукуш и Хималаји - Хелени су групно назвали заједничким именом Кавказ. Али, Хиндукуш се разликовао посебним именом Парапамис, док су Хималаје звали Имав. У подножју Хиндукуша је презимио и засновао другу Александрију да би обезбедио ове области, негде северно од Кабула; разликовала се именом - Александрија Кавкаска. Док је боравио у овим крајевима, дознао је да се Сатибарзан још налази негде у Арији и да потпирује побуну. Послао је нешто војске да га уништи; дошло је до битке и Сатибарзан је био убијен. Прелаз преко Кавказа, који је започео у рано пролеће, био је подвиг који по савладаним тешкоћама, по мукама од смрзавања и оскудној исхрани, као да само мало заостаје за Ханибаловим преласком преко Алпа. Војници су морали да се задовоље пресним месом и зељастим силфионом као заменом за хлеб. Напокон су стигли у Драпсаку, на врху северне падине - у погранично утврђење Бактрије. Пошто је својој исцрпљеној војсци дозволио да се одмори, Александар се спустио поред тврђаве Аорна у низију; надирао је кроз сиромашну земљу до Бактре, главног града земље која је задржала свој древни положај, али је променила име у Балкх. Претендент на престо Бес Артаксеркс је опустошио и испразнио источну Бактрију све до подножја планина да би зауставио надирање освајачке војске; када се Александар приближио, побегао је у области преко Окса и његова домаћа коњица је дезертирала. Освајачу се нико није супротставио и још једну провинцију је придодао македонској имеприји без заданог ударца. Александар није оклевао да крене у потеру за бегунцем у Согдијану (Sogdiane). Та земља се налази између токова Окса и Јаксарта (Сир-Дарја). Названа је по реци Согди која кроз њу протиче, пролази близу градова Самарканда и Бокхаре и пре но што стигне близу тока Окса нестаје у песку. Бес је своје бродове спалио и када је Александар, након ис-

Александрија у Арахосији

Александрија Кавкаска (можда Х оупиан) 329-8. године пре Христа

(? Кундуз) (Fach-Kypian)

Заузимање Бактрије

837


(Река Сарав-Схан)

црпљујућег дводневног или тродневног марша кроз врелу пустињу, стигао на обале Окса, био је принуђен да пребацује своју војску примитивним пловилима од кожа којима су се у то време служили становници централне Азије и служе се њима још и данас. Али, Александрови војници, уместо да их надувају, пунили су овчије коже рогозом. Прешли су реку код Килифа, где речне обале сужавају ток реке на ширину од отприлике једног километра и надирали су путем за Мараканду, главни град земље, чије се име лако може препознати у данашњем Самарканду. Северно од Окса Бес није имао подршке. Имао је известан број савезника из Согдијане на чијем су се челу налазили Спитамен и Датаферн, али ти људи нису имали намеру да жртвују своју земљу ради престола једног претендента. Верујући да је Александров једини циљ да зароби Беса и да ће потом напустити Согдијану, одредивши Окс као северну границу области под својом влашћу, послали су му поруку са понудом да му изруче узурпатора. Краљ је послао Птолемеја, Лаговог сина, са 6000 војника да заточе Беса, кога су нашли у селу окруженом зидом, пошто су га напустили његови пријатељи Согдијанци. По Александровим наређењима поставили су га нагог и окованог са десне стране пута којим је пролазила војска. Пролазећи мимо заробљеника, Александар је застао и упитао га зашто је заробио и убио Дарија, свога краља и доброчинитеља; Бес је одговорио да је то учинио по договору са другим персијским племићима, надајући се да ће освојити Александрову наклоност. Био је ишибан и послат у Бактру да чека на пресуду и казну.

Река Јаксарш (Syr Darya)

Д он

Али, Александар није прекинуо свој марш; одлучио је да припоји Согдијану. Северна граница његове империје неће бити Окс него Јаксарт. Локално становништво је ову реку називало Танаид. Говорило се да су Грци погрешно замишљали да је Јаксарт чувени Танаид који се улива у Меотско језеро (Азовско море) и због тога су сматрали да она размеђује Европу и Азију; мислили су још да су номади са севера, који су живели с ону страну реке, европски Скити. Али, нису могли веровати у ту заблуду пошто су замишљали да ie Каспијско језеро залив Океана, а те две заблуде су противречне.1 Заузевши Самарканд и оставивши у њему гарнизон, војска је надирала ка североистоку непроменљивим путем одређеним конфигурацијом тла и освојила је седам утврђења која су Согдијанци сази1 И у времену после Александра, Грци су сматрали да је Каспијско језеро залив Океана. Аристотел је, као и Херодот, знао да се ради о језеру; међутим, није поуздано колико су његова знањ а била ш ироко распрострањ ена међу савременицима (укључујући ту Александра). Видети Тарн, II 16.

83 8


дали као одбрану од нападача са севера. Пут води до Јаксарта, на месту где ова река избија из хладовите долине Фергана (Ferghana) и скреће свој ток да би потекла кроз степе. То је био положај од највеће важности пошто Фергана чини предворје великог превоја на саобраћајници између југозападне Азије и Кине - превоја преко планина Тијен-ш ан, који се на другој страни спушта у област Кашгар. Ту је Александар, са стратешком проницљивошћу, одлучио да утврди границу своје империје: на обалама реке Јаксарта основао је нови град, познат под именом „Крајња“ Александрија. Њен положај је познат; то је потоњи Хоџент. Судећи по лакоћи са којом је освојио Арахосију и Бактрију, освајач изгледа није помишљао да ће с оне стране Окса ситуација можда бити другачија. Али, племенски поглавари у Согдијани нису били као персијски великаши; били су спремни да се боре за своју слободу против европског освајача. Док је пројектовао свој нови град, Александру су стигле вести да се иза његових леђа земља дигла на оружје. Спитамен је био вођа побуне, а подршку му је пружио Оксијарт и други водећи Согдијанци. Савладали су оно мало македонских војника који су били остављени у седам тврђава и гарнизон на акрополи Самарканда су опсели. Вест је дошла у западне пустопољине и Масагети и друга скитска племена су се окупљали да истерају уљеза. За Александра је то био опасан тренугак. Прво је кренуо да поврати тврђаве и за два дана је освојио и спалио пет тврђава; Киропољ, највећа и најјача од њих, била је тврђи орах; али, Александар и неколико пратилаца су се досетили да се под бедемом прикраду коритом исушене реке и да отворе капију војсци. Отпор становника је био махнит и краљ је био рањен у борби прса у прса. Пад Киропоља пропратила је капитулација седме тврђаве и остатак становника из свих ових места доведен је у ланцима да учествује у насељавању нове Александрије. Следећи задатак требало је да буде помоћ онима у Самарканду; али, Александар се суочио са новом опасношћу и могао је да пошаље само неколико хиљада војника у помоћ гарнизону под опсадом. Номади са севера покуљали су доле на обале Јаксарта, спремни да пређу реку и да с леђа нападну Македонце. Нису могли да крену док их не одбију и док не осигурају прелазак преко реке. На брзину су подигли бедеме Александрије од непечене опеке и место је било оспособљено за становање у кратком року од двадесет дана. За то време северну обалу су обрубиле бучне хорде варвара који су довикивали поруге и Александар је одлучио да пређе реку. Знамења из принетих ж ртава нису била повољна; предсказивала су, рекао је гатар, опасност за краља; а Александар није хтео да му се ругају. По-

Alexandreia eschate (Khodjend) 328. Године пре Христ а

Coigujana усшаје против Александра

У лето, 328. Године пре Христа (Uratube)

839


Александар у западној СоГдијани; презимљује 328-7. Године пре Христа У Заријаспи (Charjui)

Бесова судбина

840

што је извукао горе на обалу своје бацачке справе, препао је номаде; када су са толике удаљености усред њих почеле да падају каменице и стреле и када су обориле једног од њихових првака са коња, мало су устукнули од обале. Војска је уграбила тренутак да пређе реку; Скити су били разбијени и натерани у бекство и Александар их је, на челу своје коњице, гонио дубоко у степе. Ожеднео на тешкој летњој припеци, краљ је подлегао искушењу да пије загађену воду из пустиње и тешко се разболео. Тако се предсказање које су добили из принетих жртава обистинило. Срећом, Александар се брзо опоравио, када су лоше вести пристигле са југа. Када се војска, која је ишла у помоћ, приближила Мараканди, Спитамен је побегао на запад у град Согдијану, која вероватно одговара садашњој Бухари (Bokhara). Македонци су кренули за њим, хотећи да га коначно истерају из земље, али били су неопрезни и цело једно одељење војске је било посечено. Обавештен о овом удесу, Александар је похитао у Самарканд са коњицом и лаконаоружаном војском, преваливш и растојање, тврдили су, за три дана - у убрзаном маршу од 80 до 90 km на дан, што изгледа готово немогуће за пешаке, ма колико лако били опремљени, по летњој припеци у Согдијани. Спитамен, који се вратио да опседа Самарканд, поново се повукао на запад и Александар је кренуо у потеру за њим. Обишавши место на обалама Согде, где је злосрећно одељење било масакрирано, краљ је сахранио мртве; прешавши реку, гонио је племенског поглавара са његовим скитским савезницима у бекству, све до ивица пустопољина. Дојездио је до Согдијане пустошећи област и упутио се на југозапад до Окса, прешао је у западну Бактрију и презимио у Заријаспи. Бактријски градови Заријаспа и Бактра отприлике су у истом међусобном односу као согдијански градови Мараканда и Согдијана. У Заријаспи је Бесу било приређено званично суђење за убиство Дарија; осуђен је био да му се одсеку нос и уши и да се одведе у Екбатану да сконча на крсту. Хелени су гледали, као што и ми чинимо, на сакаћење као на варварску казну и није баш пријатно видети Александра како повређује то осећање. Али, треба судити о усвајању оријенталног начина кажњавања у поступку према оријенталцима, у склопу других усвојених оријенталних обичаја. Сваки освајач стране националности нађе се у тешкој неприлици. Да ли треба да погази своје идеале и да напусти своја убеђења, прихвативши стране обичаје које противрече његовим? Или да претерано тврдоглав и тврдокорно одан начелима сопствене цивилизације, остане туђинац својим новим поданицима? Да ли треба да усвоји најефикаснију политику за управљање освојеном земљом или треба


да наметне политику која даје резултате и наилази на одобравање у његовој домовини, док је друтде можда неефикасна, чак погубна? Ову другу методу Александар није усвојио. Ж ивотни задатак му је био да шири хеленску цивилизацију на истоку. А знао је да то не може учинити странац - грчки стратег или краљ Македоније. Мора оријенталцима прићи на њиховом терену, мора на њихов начин постати њихов краљ. Најсигурнији начин за пресађивање хеленске цивилизације у њихову средину био је да благонаклоно прихвата њихове предрасуде. Стога је Александар прихватио сјај Великог краља, окружио се источњачком етикецијом и помпом, захтевао је од источњачких поданика дубоки наклон у свом присуству, усвојивши начело да је личност краља божанска. Био је Даријев наследник и на убиство тог монарха гледао је као на злочин који се тиче њега лично, утолико што је то злочин против личности краља. Кажњавање краљевог убице на источњачки начин било је стога акт промишљене политике - упечатљив пример поданицима на истоку. Невоља је била у томе што се Македонцима уопште није допадало Александрово прихватање источњачког сјаја и наклоност коју је показивао према Персијанцима. Било је тешко показивати увек намештено лице, једно својим хетерима, друго својим персијским слугама. А ни Александрова политика није предвиђала да та разлика заувек остане. Надао се да ће, на крају, успоставити исте односе између Македонаца и Персијанаца и њиховог заједничког краља. У међувремену, у периодима предаха између војних операција, међу Македонцима је тињало незадовољство. Премда су били привржени своме краљу и били поносни на освајања извршена уз њихову помоћ, осећали су да се његов однос према њима променио, да више није исти као када их је код Граника повео у победу. Његова усхићеност снисходљивим оријенталцима га је изменила и у смакнућу његовог искусног генерала Пармениона видели су знак те промене. То осећање незадовољства, отприлике у то време, случајно је нашло свог гласноговорника. Побуњенички покрети у Согдијани поново су одвели Александра, пре истека зиме, преко Окса и провео је извесно време у Самарканду. Једна од најнесрећнијих последица продуженог боравка у областима око Окса било је повећано опијање у војсци. Изузетно сува клима у лето изазива несносну жеђ и било је неизбежно да је М акедонци гасе вином - јаким домаћим вином - ако не желе да се разболе од загађених извора у пустињи или од нездраве воде у градовима. Једне ноћи у тврђави Самарканда теревенка се одужила дубоко у ноћ. Грчки књижевници, који су пратили војску, певали су хвалоспеве Александру, узносећи га више од Диоскура, чији се празник тога дана празновао. Клит, његов

Александрова оријентална полит ика

Неомиљена међу Македонцима

327. Година пре Христа (први м е сеци), Александар у Самарканду

841

"1 И с т о р и ј а Грчке д о с м р т и А л е к с а н д р а В е л и к о г

Убисшво Клиш а

Град Нранхида (у близини Килифа)

842

побратим, загрејан од вина, одједном је скочио да јавно хули и када је почео, јаке емоције су га понеле да оптуж и и омаловажи Александра. М акедонцима, рекао је, - личностима попут Пармениона и Филоте - Александар је дуговао своје победе; он сам је спасао Александру живот код Граника. Биле су то две најоштрије жаоке и Александру је крв прокључала бесом. Скочио је и на македонском дао наређење својим хипаспистима. Нико није послушао његове пијане наредбе; Птолемеј и друге званице на гозби одвукли су Клита из дворане напоље, док су други покушавали да задрже краља. Али, Клит се убрзо пробио натраг и са врата довикнуо неке увредљиве Еурипидове стихове, у смислу да војска обавља посао, а стратег жање славу. Краљ је скочио, истргао је копље из руке стражара и насрнуо на свог побратима. Ма колико да је био пијан, циљ није промашио - Клит је мртав склизнуо на земљу. Уследила је криза гриже савести. Три дана је, наиме, убица у свом шатору лежао без сна и хране, проклињући себе као убицу својих пријатеља. Војска је саосећала са његовим болом; одржали су суђење покојнику и пресудили да је с разлогом убијен. Узрок трагедије био је приписан Дионисовој срџби; тог дана је, наиме, био његов празник, а уместо Диониса слављени су Диоскури. Трагичан исход ове несрећне пијане свађе је језива љага у Александровом животу, али то је била ситница у поређењу са делом које је, причало се, обележило његов напад на Согдијану. Када смо га видели да је први прешао Окс у потери за Бесом, нисмо застали да будемо сведоци његовог поступка према необичном граду који му је био на путу. Бранхиди, свештенички род који су се старали о Аполоновом храму и пророчиш ту у Дидими удаљеном 32 km од Милета, били су оптужени да су предали Персијанцима храмовно благо. Ж ивоти припадника рода Бранхида били су угрожени због беса Милећана и Ксеркс их је преместио у централну Азију где их није могла стићи хеленска освета. Настанили су се у Согдијани, недалеко од места где је Александар прешао реку; било је то усамљено мало насеље које је, премда тако дуго одвојено од Хеладе, задржало своју грчку религију, грчке обичаје и није заборавило грчки говор. Лако је замислити колико је узбуђење изазвао долазак грчке војске. Народ је радосно изашао да Александра поздрави добродошлицом и да му понуди лојалност. Али, Александар се сећао само једне ствари - преци тог народа су се гнусно огрешили о Аполона и били су на персијској страни против Хеладе. М илећани никада нису могли да забораве тај злочин и краљ је позвао М илећане у својој војсци да Бранхидима одреде казну. Међутим, М илећани нису могли да се сложе и Александар је сам одлучио о судбини града. Опколивши


град кордоном војске, наредио је да се сви становници масакрирају и да се место до темеља разори. Незнатан број деце, деца чукунунука првих грешника, још је могао бити жив; већина жртава би могла припадати петом колену потомака. Не можемо замислити горе наметање дивљачког принципа по коме грехови отаца падају на далеке нараштаје потомака. То је потресна прича која је помрачила Александрову славу. Срећом, можемо је мирно одбацити као неистину; она се не спомиње у мемоарима двојице најстаријих и најбољих савремених аутора, Птолемеја и Аристобула. Александар је извршио известан број окрутних дела, али ниједно тако ужасно дело као што би био овај масакр2. Било је више непријатељских сукоба у западној Бактрији и западној Согдијани док напокон Скити, задивљени Александровим успехом и у жељи да стекну његову наклоност, нису убили Спитамена. Упоредо са његовим крајем, отпор се угасио и преостало је само да се освоје кршевити југоисточни крајеви Согдијане, названи Парајтакена. Согдијску Стену, која доминира прелазом у ове крајеве, запосео је Оксијарт и чета македонских војника је освојила ту Стену, након тешког ноћног успона. Међу заробљеницима се нашла Роксана, Оксијартова кћи; Александра, који је био увек равнодушан према женама, привукла је лепота и манири согдијске девојке. Било је карактеристично за њега што је, упркос реакцији поносних Македонаца којој се могао надати, одлучио да се ипак њом ожени; на свом повратку у Бактру, пошто је освојио остале тврђаве у Парај-

Покоравање Парајтакене (Hissar)

Александрова женидба Роксаном 327. ioguue пре Христа

2 М асакр Бранхида је веома необична прича да би била измишљена. Најпотпунији извеш тај налази се код Курција Руфа (VII 5, 28-35); Диодор је забележио ову епизоду, али је тај одељак изгубљен; епизода је споменута и код П лутарха и Страбона. Догађај се код Аријана не спомиње, што наводи на закључак да извештаја о томе није било у А ријановим главним изворима, Птолемеју и Аристобулу. Тарн наводи најдетаљније разлоге за одбацивање овог догађаја (II 272-5) и доказ, за који сматра да је најпресуцнији, јесте то што овоме противрече подаци коц Херодота. На крају свог излагањ а о Јонском устанку у време Даријеве владавине који се заврш ава освајањем М илета, Херодот каже да су Аполонов храм у Дидими спалили до темеља и опљачкали П ерсијанци и не спомиње свештенике (Hdt. VI 19, 3). Додаје да су преживели грађани М илета били настањени у Персијском заливу у близини уш ћа Тигра: „Стога следи закључак да, ако је Херодот у праву, у Дидими у Ксерксово доба није било ни свештеника, ни храма, ни блага.“ Али, да ли би неко могао очекивати вероватност у причи, да у Согдијани није постојала милетска насеобина и, ако се она ту налазила, није ли било потребно неко посебно објашњење за то што су се М илећани налазили у Согдијани а не у Персијском заливу? М ожда се може поверовати у причу о масакру без уверења да је Александар био одговоран, а доказивати да је овакав чин био потпуно необичан за његов карактер - рискантан је и нелогичан.

843


такени, поделио је векну хлеба са невестом, по обичају те земље, и прославио је венчање. У том браку било је колико политике толико и љубави. Симболизовао је јединство Азије и Европе, уклањање баријере између варварског и хеленског света и положај Александра као оријенталног краља.

Калисшен из Олинта

одбија да изврши проскинесу

Завера пажева

Калистен је оптужен за издају и појубљен

Изгледа да је отприлике у то време учињен и покушај да се усвоји уобичајени дворски церемонијал. Персијским племићима се није свиђало што се Македонци и Хелени изузимају, док су они присиљени да се до земље поклоне пред краљем3. Хелени би у тој ствари, у већини били прилично флексибилни, међутим, нашао се један књижевник, који је иступио против овог обичаја и, смело изрекавши истину, навукао је на себе мржњу краља. Био је то Калистен, Аристотелов сестрић. Он је састављао историју Александрових ратова у којој је претерано славио његове подвиге; придружио се војсци, имао је обичај да каже, да би ње1а (Александра) учинио славним, а не себи да прибави славу. Кажу да је Хефестион са извесним бројем сарадника направио план да својом проскинесом изненаде краљеве госте на гозби. Александар је, дижући свој златни пехар, наздрављао редом сваком госту - прво некима од оних који су били посвећени у план; сваки је устао и дубоко се поклонио пред краљем који би га затим пољубио. Калистен, када је на њега дошао ред, пошто је испио пехар, без проскинесе је пришао да прими пољубац; али, Александар није хтео да га пољуби, а он, окренувши се, рече: „Одлазим сиромашнији за пољубац.“ Овакви инциденти довели су до захлађења у односима краља и његовог историчара. Једна од дужности Калистена и других филозофа и књижевника који су пратили Александрово надирање била је да васпитавају пажеве, младе македонске племиће, који су опслуживали лично краља; на неке од ових Калистен је имао огроман утицај. Једнога дана у лову на вепрове, пажу по имену Хермолају омакла се несмотреност да пре краља убије вепра и због овог прекорачења етикеције избичевали су га и одузели су му коња. Пошто га је запекла увреда части, Хермолај се тајно договорио са некима од својих другова да убију Александра у сну. Али, у ноћи одређеној за извршење убиства Александар је пијанчио до зоре, а следећег дана неко је одао заверу. Завереници су били ухапшени и по пресуди целе војске погубљени. Калистен је био такође ухапшен под оптужбом да је био саучесник и након тога је обешен. Хермолај је збиља био један од оних који су му се 3 За Грке је падање ничице (проскинеса) било намењено боговима, али Перисјанци, уздижући моћ и достојанство својих краљева, нису сматрали да су ови богови. Ахемениди су у својим прогласима наглаш авали да су слуге Ахурамазда.

844

Освајање Далеког ист ока

најискреније дивили, али не зна се какав је доказ постојао против историчара. С једне стране, Птолемеј и Аристобул су тврдили, независно један од другог, да су пажеви на мукама изјавили да их је Калистен подстакао; с друге стране, говорило се да је Александар у писму изјавио да мучењем нису успели да извуку име ниједног саучесника. Дубљи је разлог можда био тај што је Александар посумњао да је Калистен агент антимакедонске сгранке у Хелади. Пре краја лета Александар се опростио од Бактрије и кренуо у освајање Индије. Прошло је три године од Даријеве смрти, три јединствене године у аналима света. За то време освајач са запада покорио је Авганистан и подјармио је номаде на северу, све до реке Јаксарта. Био је први и последњи освајач Авганистана са запада; био је први, али не и последњи нападач. Био је први европски нападач и освајач области преко Окса, предвидевши за више од две хиљаде година освајања која су извршиле европске силе модерних времена. Његов следећи подухват предвидео је и касније освајање северозападне Индије. Али, Британија је своја освајања извршила са југа, Русија своја са севера; Александар је био једини европски освајач који је са запада марширао равно до Инда и до Окса.

Александров положај међу освајачима Азије са запада

Ратовање македонског монарха у Бактрији и Согдијани било је неизбежна последица за некога ко је наследник Персијског царства. Морао је да постави баријеру против племена без сталних станишта из пустара, које су представљале непрестану претњу цивилизацијама на југу. Установио је известан број насеља у тим областима, не само да послуже као војни гарнизони, већ вероватно и у нади да ће поступно привикнути номаде на седелачки начин живота. Ако је тако, то је била пуста нада. Историја је открила да има само један начин да се нације номадских сточара принуде да преко воље постану земљорадници. Тек кад их са свих страна прогута цивилизација и сатера у скучени географски простор, они ће под притиском нужности усвојити сређен и напоран земљораднички живот. У Александрово време имали су бескрајан простор у залеђу и пред собом ничим ограничену будућност.

2. Освајање Индије Враћајући се у Авганистан, Александар је изгледа ишао главним друмом из Балкха у Кабул, прешавши преко Хиндукуша превојем који је лежао западније од онога којим је дошао. Пошто је за десет дана приспео у Александрију, наставио је до другог града, до Никеје, коју ако није обновио, сигурно јој је променио име, и вероватно је треба

Застој у Никеји (Кабул или БаГрам?) 327. Године пре Христа

845


Александров шабор

Држава Индија (Кабул)

846

тражити у самом данашњем Кабулу. Овде се задржао до средине новембра, пошто је имао много посла и у уређивању сатрапије и у припремама за даље надирање. У Бактрији је оставио велики део своје војске, али је регрутовао још већу војску, 30000 Азијата из тих области - Бактријаца, Согдијанаца, Дашана и Сака. Војна сила са којом је требало сада да се спусти у Индију морала је бити бар два пута бројнија од војске са којом је прешао Хелеспонт пре седам година. Војска се увећала док се ваљала и повећања су више него уравнотежила губитке, настале од тога што је остављао делове војске у свакој новој провинцији и од смртности у борби или од заразних болештина. Током тих година Александров табор био је и његов двор и престоница, политички центар његове империје - огроман град који се простирао преко планина и преко река, централном Азијом. Ту је било људи свих умећа и занимања, једни су били неопходни за потребе краља и војске, друге је привукла могућност да зараде од војника натоварених пленом: занатлије сваке врсте, инжењери, лекари и гатари; торбари са дрангулијама и мењачи новца; књижевници, песници, музичари, атлете, дворски лакрдијаши; секретари, чиновници, дворска свита; велики број жена и робова. На многим местима предаха одржавана су атлетска и музичка такмичења, којима је циљ био и да разгале Хелене, подсетивши их на домовину, и да импресионирају машту варвара. Дворски дневник - као имитацију персијских дворских новина - редовно је водио Еумен из Кардије, који је обављао сву Александрову политичку преписку. Александар није имао представу о облику или пространству Индијског полуострва и његова идеја о освајању Индије вероватно се река Кабул ограничила на басене Кофена и Инда. Он није био први освајач који је говорио једним индоевропским језиком, који је сишао са северозападних планина у равнице Индије. Вековима су се индоевропски номади сливали у узастопним таласима и ту су налазили стално пребивалиште. Из централне Азије, из области Хиндукуша, доносећи са собом своје древне химне, од којих неке још увек имамо, спустили су се у области око Инда „сјајног дародавца богатства“ и окренули су се смиреном земљорадничком животу. Цивилизација која је никла у северној Индији, међу људима у чијим се молитвама призивао Dyaus pitar, необично се разликовала од цивилизације њихове сабраће по говору на обалама Егејског мора, где је култ имао Zeus pater. Касте Брамана (Brahman) и ратника, нехумана аскеза браманског живота, политички утицај ових побожних људи, морао је изгледати одбојно и страно слободној и веселој нарави Хелена. Велики Дарије је себи делимично припојио области Инда и оне су његове наследнике непресушно снабдевање


војницима. По Даријевом наређењу, Скилак из Каријанде је пловио низ Инд и вероватно је објавио опис тога пута4. Приче које су се причале о дивотама Индије заголицале су радозналост хеленских освајача. Била је то земља праведног народа, необичних животиња и биљака, ненадмашног богатства у злату и сребру. Претпостављало се за њу да је крајња земља на источној страни света, коју је граничио ток Океана. У северозападној Индији је у то време пребивао известан број малих, хетерогених краљевина и сеоских заједница. Северним крајевима земље између Инда и Хидаспе - реке коју данас зовемо Џелум (Jhelum) - владао је Омфис, владар чија је престоница била у Таксили близу Инда. Њ егов брат Абисар био је владар Хазаре и суседних области Кашмира. Иза Хидаспе се налазило моћно краљевство Пора, који је владао областима све до реке Акесине или „Црне реке“ коју познајемо данас као Хенаб (Chenab), као следећу од „Пет река“. Источно од Хенаба, у областима Равије и Беас, било је и других малих краљевина и слободних племена „без краља“ која нису имала господара. Ове краљевине и слободне заједнице биле су веома разнолике по обичајима и религији; нису имале тенденцију да се уједине или сарађују; слободна племена су страховала од краљева и мрзела су их; краљеви су се међусобно гложили. И становници тих држава нису били припадници истог народа. Већи део становника тих држава можда је припадао Индоевропљанима; али, неки су, попут Мала, припадали древном народу „Дравида" кога у Пенџабу чак ни Индоевропљани нису сасвим протерали или потчинили. Стога један нападач није морао да страхује од заједничког отпора; требало је да покорава једну по једну државу и могао је бити уверен да ће га многи дочекати добродошлицом, из мржње према својим суседима. Владар Таксиле очекивао је од македонског освајача крупне ствари, посебно пад свог супарника Пора. Посетио је Александра у Никеји, положио је себе и своју краљевину великом освајачу пред ноге и обећао му је помоћ у покоравању Индије. И други поглавари са обе стране Инда, такође су се потчинили.

Омфис

(Такка cila) (Паурава) (Асикни)

Индоевропљани

Дравиди

Александров директан пут са висоравни Кабула у Пенџаб водио је десном обалом Кофена или реке Кабула, кроз велику капију планинског превоја Кхибра. Али, ако не обезбеди комуникације, Александар није могао да настави пут до Инда и стога је било по4 Сачувани П е р и п л у с , који је приписан Скилаку, је касније настало дело под лажним именом. 847


требно да покори речне долине лево од Кабула, између огромних планинских огранака западних Хималаја. Ниса (Nanghenhar)

Можда је близу Џелалабада војска стигла у град који се звао Ниса (Nysa). Име је одмах у свести Хелена пробудило сећање на њиховог бога Диониса. Планина Ниса је, наиме, била митско место где су га, пошто се родио из Зевсовог бедра, отхраниле нимфе. Обично се претпостављало да је Ниса била у Тракији, али једна древна химна је поставила овај град „близу реке Нила“; Ниса није била обележена на путничким мапама. Али, у Индији се налазила Ниса, са тим именом, и близу града било је брдо чије је име личило на „ meros', грчку реч за бедро, и чије су падине густо обрасле Дионису својственим бршљаном. Стога је Нису, закључили су, утемељио Дионис; бог је путовао на исток да покори Индију и сада је Александар ишао његовим стопама. Хелени и Македонци су у свом даљем маршу свуда будно мотрили да открију трагове путовања бакхичког бога.

Александрове борбе у Х ит ралу итд.

За потребе овог ратног подухвата Александар је преполовио војску. Хефестион је са три одреда фаланге, пола македонске коњице и свом најамничком коњицом, надирао кроз прелаз Кхибра, са наређењем да сагради мост преко Инда. Краљ је са остатком војске и са лаконаоружаним војницима зашао у опасну област северно од реке; и зима је протекла у ратовању са жилавим горштачким живљем, посебно са Аспашанима и Асачанима, и у освајању њихове неосвојиве тврђаве у области Кунара у далеком Хитралу и у долинама Панђкара (Panjkar) и Свата (Swat). У долини Сват Масаге, која је припадала Асачанима, налазила се једна од најважнијих тврђава које је освојио Александар5; не можемо да је прикажемо на мапи, али Дирту, другу тврђаву истог народа, можемо мирно потражити у Диру. Најсјајнији од свих подвига био је успон и освајање литице Аорна, на којој су Асачани нашли уточиште након успешних Александрових ратних операција у долини Свату6. Смештена на врху Пирсара, око 1500 m изнад Инда, ова природна тврђава пркосила је, тако гласи предање, чак и Хераклу. Уз помоћ локалног водича, Александар се напорно успентрао до базе за напад, испунио је земљом јаругу под стеном, ставио у дејство своје катапулте и на јуриш освојио тврђаву. Чак и сада било је потребно кратко ратовање у Бунеру, пре него што је мирно могао да оде од Асачана.

(A(rakas) Ašrakas

Аорна

5 Према Диодору (XVII 84) Александар је у овој прилици био крив за грубу издају. Прича се не јавља у А ријановом излагању. s За идентификацију Аорна видети Sir Aurel Stein, О п A le x a n d e r ’s tra c k to the In d u s, погл. ХУ1-ХХ1. 848


Након овог ратног подухвата по љутој зими војска се до почетка пролећа одмарала на најближој обали Инда и, после свечаних атлетских такмичења и приношења жртава, Александар је прешао реку и марширајући на исток, превалио тродневни пут до Таксиле. Богата земља ових индоевропских земљорадника била је оштар а пријатан контраст голим стаништима сточара из Бактрије и Согдијане. Владар Таксиле дочекао је Александра са сервилном помпом, док су се остали ситнији владари окупили у граду да му изразе своју вазалску покорност. Управа у недавно освојеним областима сада је била доведена у ред. Установљена је нова сатрапија која је обухватила земље западно од Инда и поверена је Филипу, Махатином сину; македонски гарнизони су смештени у Таксили и у неким другим местима источно од Инда и Филип је добио врховну команду над овим трупама. Ово показује намере Александрове политике. Инд треба да буде источна граница његове непосредне власти; није намеравао да с ону страну Инда ствара нове сатрапије, већ само да створи систем држава под својом заштитом. Александар се тада са војском упутио друмом према југу до реке Хидаспе; ту је требало да се сукоби са једином војском у земљи која се могла надати да ће стати на пут његовом надирању. Пор је прихватио изазов и окупивши војску јачине 30000-40000 војника, утаборио се на левој обали реке да му онемогући прелаз. Поврх тога, Абисар из Кашмира му је обећао помоћ, иако је Александру послао знаке своје вазалске покорности. Чамци за превоз војске, који су по Александровом наређењу били направљени на Инду, пресечени су на два или на три дела, већ према својој величини, и на колима су пренети до Хидаспе. Након марша, успореног и отежаног густим тропским кишама, нападачи су се утаборили на левој речној обали, близу Ђалалпура и видели су Порове борбене редове на супротној обали, заштићене мноштвом слонова, његовим најстрашнијим ратним оружјем. Није вредело мислити на прелаз пред очима ове војне силе, јер би се коњи, који нису могли да поднесу мирис и рику слонова, свакако подавили; и уз то би под налетима пљуска кратких копаља људи увидели да се не могу искрцати на глибаву и опасну обалу реке. Сви газови у суседству били су под присмотром. Александар је предузео разне мере да завара и збуни непријатеља. Прикупио је велике залихе жита, као да је одлучио се ту задржи више дана; пустио је да кола гласина како намерава да причека док прође сезона киша; држао је своје војни ке у непрекидном покрету, шаљући одреде тамо-амо. Тада су његове трубе једне ноћи затрештале, његова коњица је дојахала доле до руба реке и непријатељ је имао утисак да ће сва војска одмах прећи на другу страну. Пор је померио своје слонове на обалу и распоредио

Прелазак преко И нда у близини А т ока 326. Године пре Христа

Александар и Пор су се утаборили на Х идаспи

849


Александрово лукавст во

850

их је у борбену линију. Али, испоставило се да је та узбуна лажна. Иста варка се непрестано понављала. Сваке ноћи македонски табор је био у покрету као да се спрема за прелазак; сваке ноћи Индијци су престајали дуге сате, шибани ветром и кишом. Увидевши да буку никада није пропратила акција, Пор се уморио од ових непотребних ноћних бдења и није обраћао пажњу на узбуне малодушног непријатеља. За то време је у Александровој глави сазревао план који ће моћи да оствари кад Пор постане несмотрен. На нешто мање од 26 km даље од табора Хидаспа скреће, мењајући правац тока од југа на запад; наспрам истуреног рта, на средини реке, лежала је ада обрасла густом шумом, док је десну речну обалу заклањао шумски честар. На овом месту је Александар одлучио да пређе реку. Дао је да се овамо допреме чамци и да се поново склопе у шумском заклону, близу дубоке јаруге; припремио је коже напуњене сламом, какве је искористио при преласку Окса. Када је дошло време, повео је са собом хипасписте, два одреда фалангита, два батаљона коњице хетера са краљевским ескадроном, индијску и скитску коњицу и стрелце на коњима, агријанске краткокопљаше и стрелце и одвео их је до рта обраслог шумом, крећући се на знатној удаљености од реке да их непријатељ не опази; у табору је оставио довољно војске под Кратеровом командом, са наређењем да не прелазе реку, осим у случају да Пор или целу своју војску премести из садашњег положаја или буде поражен и натеран у бекство. Три мала одреда била су постављена на положајима између табора и аде, да у правом тренутку пређу реку и притекну у помоћ. Краљ је стигао на назначено место касније увече и током кишне и олујне ноћи управљао је припремама за прелаз преко набујале реке. Ветар и киша, који су успешно прикрили све шумове од ушију непријатељских предстража на обали, пред зору су јењали и отпочео је прелазак. Александар је предводио војску у чамцу са 30 весала и безбедно су ирошли поред аде; али, нису још ни стигли до обале, кад их опазише индијски извиђачи, који су одмах, у најбржем галопу одјахали да упозоре свога племенског поглавара. Краљ, који је први искочио на обалу, причекао је да се коњица искрца и построји, али одмакавши мало, открио је да се није искрцао на обалу, него на аду коју је од обале делио мали канал, тада набујао од кише. Изгубили су нешто времена док нису пронашли газ за прелаз где је дубина воде допирала до груди. Напокон се цела војска безбедно искрцала на обалу и Александар је распоредио своје војнике за предстојећу битку - трећу од три велике битке у његовом животу. Имао је са собом само 6 000 гешконаоружаних пешака, 4 000 лаконаоружаних пешака, 5 000 коњаника заједно са 1000 стрелаца на коњима.


Повевши сву коњицу са собом, брзо је одјахао напред ка Поровом табору, док је пешадију оставио да иде за њим. Ако би Порова сва војна сила кренула да га пресретне, Александар би сачекао пешадију, али ако непријатељ покаже знаке да ће се повући, он би са својом надмоћном коњицом јурнуо сред њих. Ускоро је опазио војску где пристиже; био је то Поров син на челу 1000 коњаника и 60 борних кола, који је прилично закаснио да спречи искрцавање. Чим је угледао мали број непријатеља, Александар је извршио јуриш и лако их је потиснуо, убивши краљевог сина и 400 његових војника. АЛИ, Са ГЛавНИНОМ CBOje ВОЈСКе Приближавао Се Сам Пор, ОСТавивши мањи део војске да чува речну обалу од Кратера. Када је стигао на пешчано тло, подобно за маневре његове коњице и борних кола, распоредио је свој борбени ред. Испред свих је распоредио 200 слонова на одстојању од по 30 метара и подаље иза њих своју пешадију, можда до 30000 војника, која је затварала она одстојања, али је на оба бока ишла даље од слонова. На крила је поставио своју коњицу, можда до 4 000 коњаника, са борним колима пред њом, по 150 кола на сваком крилу. Александар је чекао да га сустигне пешадија да би војсци дао да предахне како би војници били свежи за битку и направио је своје борбене распореде. За реконструкцију одлучујућег боја морамо се ослонити на Аријана, пошто мањи извори не пружају поуздано сведочанство о тактици, међутим, и у његовом тексту има нејасноће и пропуста7. Основни Александров план је прилично јасан. Највећа опасност му је претила од слонова, које његови коњи још нису срели у борби и који би могли његовој пешадији нанети озбиљне губитке, ако је тим животињама било намењено да понесу главни удар битке. Стога је дао инструкције Селеуку и осталим заповедницима пешадије да своју борбену формацију држе позади, док он прво не напад-

Бит ка кодХ идаспе

7 О писујући индијску линију фронта, Аријан (V 15, 7) каже да је Пор поставио својих 300 борних кола (опремљених срповима) испред своје коњице (по 150 кола на сваком крилу). М еђутим, у његовом извеш тају о бици чак се и не спомињу борна кола. О правдана је претпоставка да у бици борна кола нису одиграла значајну улогу. А лександар је можда повукао индијску коњицу на њихову леву страну да неутралиш е борна кола. Најспорнији елемент у Александровој тактици јесте улога Кена, кога је послао шс; ŠTti то 6eč;iov. Бјури је, са Вилкеном и другима, ово протумачио да је Кенос са своја два батаљона требало да одјаше десно од Александра, али то није у складу са Александровим наредним упутствима, да Кенос, кад види да је Александар заметнуо бој, треба да нападне индијску коњицу с леђа. Други су схватили да ове речи значе да Кенос треба да нападне индијско десно (крило), а то још у већој мери није у складу са наредним упутствима. П ревод „као да ће напасти десно крило" (тако ствар разумеју Tarn, Fuller, H am m ond) има много више војничког смисла.

851


Индијци су се прикупили

852

не са коњицом, која је у односу на индијску била знатно надмоћнија и бројем и искуством. Порови извиђачи су вероватно известили да је Александрова коњица груписана на његовом десном крилу, јер се чини да је он своју личну коњицу са десног крила довео заобилазно, у појачање левом крилу, пре но што се заметнула битка. Александар је прво послао у бој своје стрелце на коњима да шире пометњу на левом крилу индијске пешадије, које нису штитили слонови. Сам је тада повео више од пола коњице да започне главни напад. Јашући удесно и претећи да заобиђе индијску коњицу и да с леђа нападне њихову пешадију, одвојио је Индијце од главнине њихових снага. У међувремену је наредио Кену да са два ескадрона коњице јаше тобоже у напад на индијско десно крило, али када је Кенос приметио да је Александар индијску коњицу одвукао на њихово лево крило, морао је да, променивши правац, јаше за њима и нападне их с леђа. Овај је маневар присилио Индијце да престроје своје редове у два фронта и Македонцима није дуго требало да их потисну у заклоне иза њихових слонова. Тада су јахачи слонова на тој страни војске потерали звери на македонске коње и у исто време су македонски пешаци истрчали и напали животиње које су им сада окренуле свој бок. Међутим, друге слонове из тог реда потерали су на редове хипасписта и ширили су пустош бесно газећи и шибајући сурлама. Охрабрени успехом слонова, индијски коњаници су се прикупили и извршили јуриш, али када их је македонска коњица, сада у компактној формацији, одбила, поново су потражили заклон иза бедема својих слонова. Многе звери су сада подивљале од рана и отеле се контроли; неке су изгубиле своје јахаче сред борбе прса у прса и подједнако су газиле и своју војску и непријатеље. Индијци су претрпели највеће губитке, јер су били опкољени и заточени у простору у коме су дивљали слонови, док су Македонци могли да нападају животиње с бока или с леђа и да се потом, када слонови крену у напад, повуку на отворено. Најзад, када су се слонови изнурили и када су им напади ослабили, Александар је стегао обруч. Издао је команду хипаспистима да у збијеним редовима, штит до штита, крену у напад, док је он, преуредивши своје ескадроне, налетео с бока. Непријатељска коњица, већ ослабљена и потиснута са свог положаја, није могла одолети двоструком нападу и била је раскомадана. Хипасписти су јуришали у напад на непријатељску пешадију, која је, премда до тада није озбиљно учествовала у бици, убрзо била сломљена и дала се у бекство. За то време су стратези на другој страни реке, Кратер и остали, откривши да се срећа смеши Александру, прешли реку без отпора и стигли на време да доврше победу гонећи бегунце. Пор, који се показао као осредњи заповедник, али


веома храбар војник, видевши да му се већина војске расула, да му слонови леже убијени или тумарају без јахача, није побегао - као што је то два пута учинио Дарије - већ је остао да се бори седећи на слону импозантне висине, док га нису ранили у десно раме, једино место на телу које му није било заштићено оклопом. Тада се окренуо и одјахао. Александар, кога је његова храброст задивила, послао је за њим скоротече који су га сустигли и наговорили да се врати. Победник, који је изјахао у сусрет остарелом владару, импресиониран његовим стасом и лепотом, упита га како жели да се према њему поступи. „Поступај према мени краљевски," одговори Пор. „Краљевски ћу поступити већ ради себе“ рече Александар, „а ти тражи нешто за себе.“ „У томе ће већ“, одговорио је Пор, „бити све.“ И Александар је према свом заробљенику поступио као према краљу. Не само да му је вратио његово краљевство, да надаље буде под заштитом македонског врховног владара, већ му је и штедро проширио границе. Међутим, то поступање као према краљу, иако је годило Александровим поривима великодушности, било је инспирисано дубокоумном политиком. Безбедности своје власти с ону страну Инда, није могао дати бољу потпору од узајамне суревњивости двојице умерено моћних владара. Господара Таксиле учинио је моћним колико је то било безбедно; поновно устоличење његовог супарника Пора било би најбоље јемство његове лојалности. Али, са обе стране Хидаспе, у близини позорја ове битке, основао је два града, да у потчињеној области служе за смештај гарнизона; на десној страни Букефалију, названу по Александровом коњу који је ту угинуо - вероватно мало пре битке - од старости и исцрпљености, а на левој Никеју, град победе. Оставивши Кратера да гради те градове, Александар је са војском кренуо на север да потчини Глаушане, горштаке на граници Кашмира, и да истовремено заплаши Абисара. Затим, заобилазећи планине, прешао је реку Акесину широку више од 2,5 km, са великом опасношћу и извесним губицима, и приспео на територију Поровог имењака и синовца. Овај Пор је био на ратној нози са својим стрицем, који је вероватно захтевао да над њим има врховну власт; млађи Пор је пре битке упутио Александру поруке да хоће да му се потчини, али разочаран и уплашен због милости којом је освајач обасуо његовог стрица, побегао је на исток. Александар је лично пожурио у потеру за њим, прешавши реку Хидраот (Рави) коју су, за разлику од Акесине, лако прешли, али је оставио Хефестиона да наступа ка југу и покорава област млађег Пора и слободне заједнице између две реке - да би цео овај северни део области ,,doab-a“, или

Александрови ipagoeu на Хидаспи

(М онг) Александрово надирање кроз Пенџаб

Рави (Хидраош)

853


Освајање Санхапе

Граница Алексанgpoeoi марша

Војска одбија да идедањ е

854

широког појаса међуречја додао краљевству старијег Пора. Александра су од потере одвратиле вести да су Катхајци, слободно ратничко племе које пре извесног времена нису могли да покоре Пор и Абисар, решили да прихвате битку са њим. Кренуо је у напад на њихов главни град Сангалу, који је био чврсто опасан бедемом и заштићен с једне стране брдом а са друге језером. То је било вероватно близу Амритсара (Амритсар) на северозападу од данашњег Лахора. Катхајци, које су подржала нека племена из суседства, направили су око брда баријеру троструким низом теретних кола. Након жестоке борбе заузели су баријеру и бранитељи су се повукли у град. Покушали су да под окриљем ноћне тмине побегну преко језера, али Александар је открио њихов план и дуж обале језера је постројио војнике. Тада је место освојено на јуриш; суседна племена су се потчинила и цела ова област је такође стављена под Порову власт. Тако је од четири појаса земље опасана рекама, који чине Пенџаб, онај највећи, између Инда и Џелума (Хидаспе), припао Омфису из Таксиле, док су остала три, између Џелума и Беаса (Хифасе), била додељена Пору. Александар је сада надирао према Хифаси или Беасу и стигао је до реке, изнад тачке где се састаје са реком Сатлеј (Сутлеј) да створе Шатадру ((âtadru) „Стотину река“. Суђено је било да то буде крајња граница његовог марша. Желео је да иде даље и да испита области Ганга, али појавила се неочекивана препрека. Македонци су били изнурени годинама тешког ратовања и били су уморни од тог непрекидног срљања у непознато. Број им се осуо; оне који су преостали избраздале су боре, остарили су пре времена. Ужасне кише, које су их непрестано шибале откада су прешли Инд и удвостручиле њихове муке и напоре, превршиле су меру. Одећа им се изанђала; копита њихових коња, како је један учесник похода описао, су се сатрла од дугих тегобних путовања; оружје им је отупило и изломило се у жестоким окршајима; индијске крпе су обмотавале тела ветерана, јер им се грчка одећа исцепала. Сви су жудели за својим домовима на западу. Довољно славе су освојили; чему гомилање битке на битку и опасности на опасност? На обалама Хифасе избила је криза; људи су одбили да иду даље и одлуку им је учврстило обавештење да ће морати да пређу индијску пустињу, једанаест дана пута, пре но што стигну у плодне области Ганга. На састанку нижих заповедника који је сазвао Александар, Кенос је својим речима дао одушка општем расположењу. Краљ их је, прилично љут, распустио и сазвавши их сутрадан, изјавио је да намерава сам даље да иде, али да никога неће присиљавати да га прати; нека се Македонци врате у Македонију и нека кажу како су напустили свога краља у непри-


јатељској земљи. Повукао се у свој шатор и два дана је одбијао да види било кота од својих хетера, очекујући да ће им срца смекшати. Али, иако их је његово огорчење онерасположило, Македонци нису попустили или одустали од своје намере. Трећег дана Александар је принео жртве које претходе преласку преко реке. Међутим, жртве су - а то свакако није била само случајност - дале неповољна знамења. Тада је краљ попустио и саопштио је тврдоглавој војсци да је одлучио да се врати. Када се његова воља рашчула, необуздана радост је захватила ветеране изнурене путовањем; већина њих је заплакала. Окупили су се око краљевог шатора, благосиљајући непораженог краља што је допустио да сам једном претрпи пораз од својих Македонаца. На обалама Хифасе Александар је подигао 12 импозантних жртвеника за 12 великих Олимпских богова, као жртву захвалницу што су његов задивљујући пут посули победама и безбедно га довели надомак краја света. Доћи надомак краја света, а не досегнути га - било је за Александра разочарење које је претрпео на Хифаси. Да бисмо у целости схватили величину тог разочарења, морамо себи предочити какве су биле његове представе о географији. О протезању Азије на југ у велико Индијско полуострво, о „даљој“ Индији са њеним огромним острвима, није ништа знао; о огромном пространству Кине, о постојању Сибира, није ни слутио. Претпоставио је да Ганг своју воду улива у океан који ограничава земљу на истоку, као што Атлантик то чини на западу; и замишљао је да то источно море, које запљускује подножје удаљених обронака Хиндукуша и Памирских планина окружујући северне обале Скитије, чини целину са Каспијским језером. И баш као што је планирао да заплови јужним океаном од ушћа Инда до Арапског залива (Црвеног мора) или можда чак, пошто оплови Либију, до Хераклових стубова - ове планове ћемо управо размотрити - тако је вероватно замислио да заплови источним океаном од ушћа Ганга и да досегне околне обале Скитије и Хирканије. Чини се да није имао на памети да припоји или успешно освоји области с оне стране Хифасе. Са собом је имао само малу војску, пошто је оставио велике контингенте војске на путу од Хидаспе до Хифасе; а од мирних становника око Ганга није очекивао непријатељске акције. Њ егова би експедиција првенствено представљала истраживачко путовање; околности би је могле претворити у освајачки марш. Александра су често представљали као махнитог, опијеног необузданим ковитима визија власти и славе, подстакнутог незаситом жеђу освајања ради освајања. Али, у оцењивању његових планова, који сами по себи изгледају као необуздани нама који познајемо

Александрове представе о ieoipaфији Азије

855


Опсада Сашале

856

конфигурацију земље, морамо ограничити своју машту на опсег његових погрешних представа и његовог ограниченог знања. Да је облик и изглед земље био као што је он замишљао, довољно би било двадесет година да своју империју поистовети са границама света. Могао би владати од источног до западног океана, од крајњих граница Скитије до обала Либије; могао би успоставити универзални мир на три континента и прекрити настањени део земаљске кугле својим хеленским градовима. Александар је био амбициозан, али га амбиција није заслепила; био је савршено у стању да разлучи спољашњи сјај од суштине. Надирање до Инда није било агресија из обесне жеље, већ је било потребно успоставити безбедне саобраћајнице за трговину са Индијом, која је зависила од милости и немилости дивљих горштачких племена; а покоравање Пенцаба било је неопходно да би се обезбедила граница на Инду. Солидни трговински интереси били су темељ амбиција македонског освајача. Није безначајно то што су фенички трговци пратили Александрову војску. Александар се истим путем вратио до Хидаспе, прихвативши путем Хефестиона, који је утемељио нови град на обалама Акесине. На Хидаспи Кратер није само подигао два града на позорју велике битке већ је припремио велику флоту транспортера, која је требало низ реку да превезе део војске до Инда и океана. Флота је стављена под Неархову команду, а личним краљевим бродом управљао је Онесикрит, који је касније написао књигу о Александровом походу. Остатак војске, подељен у два дела, марширао је дуж обеју обала под командом Хефестиона и Кратера. У покрету су чистили јужне крајеве Доаба, покоравајући непотчињена племена. Једини и опасан отпор на који су наишли потекао је од слободног ратничког племена Мала чија се територија протезала на обе стране реке Рави. Пошто је на јужној речној обали натерао у бекство велику војну силу ових Индијаца, Александар их је гонио до њиховог главног града Сангале, чији положај још није идентификован. Од тог времена река Рави је променила своје корито; у Александрово доба уливала се у Хенаб (Акесин) ниже Малтена (Мултан). Ту је Александар доживео замало кобну пустоловину. Град су лако заузели и Индијци су се повукли у тврђаву. Македонци су допремили две лествице да се њима попну на земљани зид, али се показало да је тешко поставити их под пљуском пројектила. Изгубивши стрпљење због одлагања, Александар је зграбио лествице и попео се на зид заклоњен својим штитом. Пеукеста, који је носио посвећени штит из тројанског храма, и Леонат кренули су за њим, а Абреја се попео другим лествицама. Када је краљ стигао до грудобрана, збацио је доле или побио Индијце који су ту били распоређе-

Освајаше Далеког ист ока

ни. Чим су опазили свог краља где стоји на бедему као мета целом гарнизону акрополе, хипасписти су појурили на лествице и обе су се сломиле под тежином гомиле. Само су она тројица - Пеукеста, Леонат и Абреја - стигли на бедем пре но што су се лествице сломиле. Пријатељи су преклињали Александра да скочи са зида доле; одговорио је на њихове вапаје скочивши доле, али међу непријатеље. Дочекао се на ноге. Са леђима окренутим зиду сам се борио против гомиле непријатеља који су препознали Великог краља. Посекао је мачем њиховог вођу и неке друге који су се одважили да јурну на њега; оборио је још двојицу каменицама; не усуђујући се да му приђу ближе, остали су га гађали копљима. За то време су тројица његових пратилаца очистили бедем од бранилаца и скочили доле да помогну своме краљу. Абреја је пао, убијен кратким копљем. Тада је и сам Александар био рањен у груди. Неко време је одолевао и борио се, али је напокон, онесвешћен због губитка крви, клонуо преко свог штита. Пеукеста га је закрилио светим штитом из Троје, Леонат га је штитио са друге стране, све док остали нису пристигли. Пошто нису имали лествице, Македонци су у бедем забили кочиће, неколицина њих се успентрала како су најбоље умели и бацили су се доле у окршај. Некима од њих пошло је за руком да отворе једну капију и тада је тврђава била освојена. У граду, војници махнити од беса, јер су мислили да им је краљ мртав, нису поштедели ни мушкарце, ни жене ни децу. Али, иако је рана била озбиљна, Александар је дошао к себи. Гласина о његовој смрти стигла је у табор на саставу река Рави и Хенаба где је главнина војске чекала и изазвала је дубоку згранутост и очајање. Писмима са охрабрујућим вестима војници нису поверовали; стога је Александар наредио да га пренесу до обала реке Рави и да га бродом превезу до табора. Када се приближио, уклонили су балдахин који је заклањао његову постељу на стражњем делу брода. Војници су, још увек пуни сумње, мислили да је то што виде његов леш, све док чамац није пришао ближе обали и он није махнуо руком. Тада је војска закликтала од радости. Када су га изнели на обалу, за тренутак су га поставили на коња, да га сви могу боље видети и затим је направио неколико корака да би их потпуно разуверио. Та авантура је екстремни пример Александрове опсесивне слабости коју откривају и многи други његови поступци. У узбуђењу битке био је склон да пренебрегне своје дужности војсковође. Иако је био један од непревазиђених војсковођа које је свет видео, далеко веће задовољство је осећао борећи се у најгушћем окршају или предводећи јуриш коњице, него маневришући војском или смишљајући стратешке операције. Очи и уши су му увек биле омађијане

Александар је рањен

Александрово непромишљено срњање у опасност

857


„Битака сјајем, младошћу и лепотом, копаља 6љеском“.

325. 1одине пре Христа

(Пенџаб) Апександрија (Uchh) Оснивање CoigujcKe Апександрије (? Алор, или више ioре Sirwahi)

Пашала (Хајдарабад)

858

Није могао одолети изазовима опасности и није било ратног похода који је предводио, а да није био рањен. У овој последњој и најочигледнијој ситуацији када су му неки присни пријатељи пребацили да се влада као војник уместо као стратег, био је дубоко повређен, јер га је запекла савест. То што је угрозио сопствену безбедност било је кривично дело против целе војске. Мали су се потпуно потчинили, за њима су се повели Оксидрачани, њихови јужни суседи, који су такође били чувени по својој ратоборној нарави. Ови нижи делови Пенцаба нису били додељени Пору, већ су директно постали зависни од сатрапије која је била поверена Филипу. Када се Александар опоравио од ране, флота је запловила на југ поред речног састава Хифасе; индијска племена су се потчињавала, поклањајући освајачу карактеристичне производе Индије, драгуље, фине тканине, питоме лавове и тигрове. На месту где се сједињени ток четири мање реке придружује моћној матици Инда, постављени су темељи новој Александрији да буде велики трговински центар између Пенџаба и области доњег тока Инда и да штити јужну границу Филипове провинције. Следећа фаза продора на југ била је престони град Согдијанаца, који је лежао на реци. Александар га је поново утемељио као хеленску колонију и изградио је пристаништа; био је познат као Согдијска Александрија и био је предодређен за резиденцију јужне сатрапије која ће се простирати до морске обале. Ова провинција је поверена Питону, Агеноровом сину. Краљевине богате и густо насељене области Синда разликовале су се од држава на северу у великој политичкој моћи коју су уживали Брамани. Под утицајем те касте која се жестоко противила наметању странаца, владари су или презирали Александра, или су, ако су се претходно предали, убрзо дизали устанке. Пролеће је прошло у покоравању ових крајева и била је скоро средина лета када је краљ стигао у Паталу на врху делте Инда. На вести о устанку у Арахосији послао је Кратера са знатним делом војске да кроз Болански прелаз умаршира у јужни Авганистан и да угуши побуну. Сам Александар је намеравао да маршира кроз Белуџистан и Кратер је добио наређења да се састане са њим у Кирманији близу улаза у Персијски залив. Други део војске требало је да иде морем до ушћа Тигра. Краљ је одредио да Патала буде за индијску империју оно што је најславнија од његових Александрија била за Египат. Дао је Хефестиону задатак да утврди акрополу и да изгради пространу луку. Тада је сам запловио на југ да види јужни океан. Било је то у доба године када монсуни дувају са југозапада и Македонци,


навикли на Средоземно море без великих морских мена, били су у почетку уплашени осеком и плимом океанске мене, у то годишње доба изразито високе и силовите у главном речном току. Изгубили су неколико бродова, али морнари су убрзо овладали тајном времена и плиме и Александар је испловио на отворено море. Принео је жртву Посејдону; излио је жртве из златног пехара Нереидама, Диоскурима и Тетиди, мајци свога претка Ахила, и завитлао је пехар у таласе. Ова церемонија је свечано најавила његов план да отвори морски трговачки пут између Запада и Далеког истока. Подухват откривања овог морског пута поверио је Неарху, заповеднику који је био његов лични друг и уживао поверење својих војника. Александар је започео свој марш копном у рану јесен, а Неарх и флота су морали да чекају до октобра, да би им у пловидби помагали источни монсуни.

Александар упловњава у Индијски океан

3. Александров повратак у Вавилон Ниједан Александров подухват није био толико бескористан, ниједан тако скуп, као пут кроз пустињске пределе Гедросије, земље која је сада позната као Мекран. О негостољубивом карактеру земље морао је имати основне информације, али није имао представу о тешкоћама и ужасима марша који му је предстојао. Главни мотив у избору ове трасе пута био је да се постара за безбедно путовање флоте, да дуж обале ископа бунаре, да ускладишти храну на одређеним местима. Намеравао је такође и да покори Оране, нератоборно племе које је живело у брдима на источној граници пустих предела. Али, да је било у питању само подјармљивање Орана, то би се лако учинило једним ратним походом из Патале. Марш кроз Мекран и Неархова пловидба били су делови исте пустоловине и зависили су један од другог; морепловци су у то време били тако плашљиви, да је отискивање у непознате воде изгледало далеко страшније од пута кроз пустињу. М ожда са око 30000 војника Александар је прешао бедем планина који штити делту Инда и прешавши реку Араву, присилио је Оране да му се потчине. Изабрао је њихов главни град Рамбакију да утемељи колонију, Александрију Оранску; било је важно да има постаје на својој планираној океанској траси. Потом се спустио у пустињу Гедросију. Ту није наишао ни на какав отпор, јер није било становништва да се одупре његовом упаду - само неколико јадних села у брдима или још јаднијих рибарских заселака на обали. Војска се мукотрпно кретала кроз камениту и песковиту пустињу,

Александров марш кроз М екран (авГуст, септембар, октобар) 325. ioguне пре Христа

859


Неархово путовање, октобар-децембар 325. године пре Христа

(Карачи ?)

Злоупотреба власти Александрових управника и њешв обрачун са њима

86о

безводну и јалову и део оскудних намирница које би коморници прибавили морао се складиштити на обали за долазак флоте. Често је било скоро немогуће корачати у дубоком песку који се угибао; немилосрдна жега диктирала је обавезне ноћне маршеве; а ти су маршеви често били неодговарајуће дужине, јер је ваљало стићи до неког извора воде. За самог Александра су рекли да је пешачио и да је са војницима делио све тегобе на путу. Није било сумње да су неборци и они који су пратили табор били ти који су највише пропатили. Напокон су превалили пустињу; и напустивши обалске крајеве, остатак војске је одмарширао на север ка Пури, резиденцији сатрапије Гедросије. Тврдило се да су преживели, изнурени и зарасли у косурину, представљали тек мањи део војске која је пре два месеца кренула из Индије; губици тог ужасног гедросијског путовања превазишли су губитке свих Александрових похода. Али, то је вероватно преувеличана тврдња о недаћама овога марша. Пошто се одморио у Пури, краљ је наставио у Карманију где му се придружио Кратер, који је угушио устанак у Арахосији. Сада су стигле вести да је флота приспела на карманску обалу; убрзо је Неарх стигао у табор и ублажио Александрову забринутост. Он је такође имао шта да исприча о тегобама и губицима. Непријатељско држање Индијаца, када им је Александар окренуо леђа, присилило га је да крене месец дана пре сезоне источних ветрова и неповољни јужни ветрови заточили су га двадесет четири дана у луци, на извесној удаљености западно од Делте. Затим је олуја потопила три његова брода у близини Кокале. Током преосталог дела пута морепловци су тешко подносили несташицу слатке пијаће воде и намирница. Али, краља је преплавила радост што су уопште стигли. Александар је Неарха отпустио да заврши путовање, пловећи нагоре Персијским заливом и реком Паситигром до Сусе; Хефестиона је послао да тамо оде обалом; а сам је започео марш кроз планине, поред Персепоља и Пасаргаде. Било је крајње време да се Александар врати. Није било сатрапа, било Персијанца било Македонца, у некој земљи, да својим насиљем и грамзивошћу није утњетавао своју провинцију; неки су, очекујући да се краљ никада неће вратити са Далеког истока, склопили завере за успостављање независних краљевстава. У Карманији, у Персиди и у Суси најпречи посао за краља био је да поново успостави своју власт, кажњавајући без наклоности и милости управнике и војне заповеднике којима је била утврђена кривица за издају и угњетавање. М ноги сатрапи били су смењени или погубљени; Атропат из Медије био је један међу малобројнима који није изневерио свој положај. Али, војни гарнизон у Медији понашао

Освајање Да леког истока

се недолично; и ниједна од Александрових пресуда у том тренутку није имала толиког ефекта као погубљење два војна заповедника и 600 војника, зато што су опљачкали храмове и гробове у тој провинцији. Од свих злодела, оно које је можда највише разљутило краља, било је отварање и пљачкање Кировог гроба у Пасаргади; било је то више од обичног светогрђа, то је била повреда краљевских величанстава. Ставио је на муке Маге, који су били чувари гробнице, али скрнавитеља није открио. Један од криваца, чиновник, побегао је уочи Александровог доласка. Био је то Харпал, који је већ једном пре тога био нелојалан, али му је било опроштено и постављен је на положај да управља финансијама империје. Проћердао је новац свога господара у бурном ж ивоту у Вавилону и када су вести о овим скандалима допрле у Индију до Александрових ушију, Харпал је схватио да је разумно да се из предострожности пресели даље на запад. Са великом свотом новца, отишао је у Киликију; унајмио је телесну гарду од 6000 најамника и живео је у Тарсу велелепно попут краља са Гликером, атинском хетером. По Александровом повратку, Тарсос више није био безбедно место, па је побегао у Хеладу, где ћемо се ускоро срести са њим8.

Харпалово бексшво

8 Бадиан, у важ ном чланку (J H S 81, 1961, 16-43 = P ro b lem s , 106) види дубље значење у чисткама које су пропратиле А лександров повратак из Индије. Разлог који наводе извори за погубљења у сатрапијама био је крајње лоше управљање у сатрапијама током Александровог одсуства. Погубљење војних заповедника у Медији, како Бадијан претпоставља, било је пре немилосрдни удар на потенцијалне супарнике. Клеандар, врховни заповедник, кључна је фигура. Био је П арменионов заменик у Екбатани, када је одмах по погубљењу Парменионовог сина Филоте, Александар наредио да се убије Парменион. Њ егова упутства била су послана Клеандру, који их је изврш ио. Клеандар је био брат Кена, Александровог водећег војсковође у раним годинама, који је одиграо значајну улогу у победи над Пором. Убрзо након битке, пош то су стигли до реке Хифасе, војници су се побунили и Кенос се залож ио за њих. Тога пута Александар није био у стању да им промени расположење: то је био нагли крај његове индијске пустоловине и био је горко разочаран. Убрзо потом Кенос је умро од болести, према Аријану (VI 2, 1). Бадијан претпостављ а да је вероватно Александар био одговоран за његову смрт, јер му је добро дошла. Убиство Клеандра и њ егових блиских колега биће тада логична последица. Са оваквим контекстом у позадини, Харпалово бекство је могуће прогумачити другачије. Харпал је био Александров друг из детињ ства и, пошто је био неспособан за рат, кориш ћен је за администрацију, прво на дуж ности надзорника војног фонда (erti X p r|( iđ T io v ) , на крају у Екбатани на дуж ности главног благајника огромног блага које се слило из нерсијских ризница. Једном је раније већ побегао, пре битке код Иса (Бадиан претпостављ а, H ist. 9, 1960, 245 и даље, да је до тога могло доћи зато што је знао да ће Александар његов посао доделити другој двојици, који су га заправо и заменили). Повукао се у M e r a p v , али га је Александар преклињао да

861


Александрова политика: стапање Грка и Азијата;

начини да се то посттне: (I) премеш тање и колонизација; (2) мешовит и бракови;

Пошто је строто казнио злоупотребу власти својих сатрапа, македонских и персијских подједнако, Александар је почео да спроводи своје планове за сламање баријере која је делила Исток од Запада. Он је отворио и открио Исток науци и трговини медитеранских народа, али циљ му је био да учини много више од тога; ништа мање него да Азију и Европу претвори у јединствену целину. Смислио је различите начине да то постигне. Предложио је да се Хелени и Македонци трајно преселе у Азију, а Азијати у Европу. Овај план је стварно био делимично остварен, оснивањем великог броја његових мешовитих градова на Далеком истоку. Други начин је био пропагирање мешовитих бракова између Персијанаца и Македонаца и та политика је инаугурисана на величанствен начин у Суси. Сам краљ се оженио Статиром, Даријевом кћерком; његов пријатељ Хефестион узео је за жену њену сестру; и поприличан број македонских нижих заповедника оженио се кћеркама персијских великаша. Венчања су прослављена истога дана на персијски начин; кажу да је Александар угостио 9000 званица. Од мноштва Македонаца, за њих 10000 речено је да су били поведени за примером својих заповедника и да су се оженили Азијаткињама; Александар их је све богато даривао. Нестрпљиво је ишчекивао потомство из ових бракова као моћно оруђе за даље сједињење нација. Ваља приметити да је Александар, иако је био већ венчан са краљевском кћерком из Согдијане, усвојио персијски обичај полигамије; чак се оженио још једном дамом краљевске крви, се врати и напокон га је наговорио. Ч ини се да је био сграствени хеленофил, пошто је послао Александру у Индију грчке текстове и покуш ао је да гаји грчко растиње у Вавилону, где се преселио из Екбатане. Како указује Бадиан, Харпал је скоро сигурно био члан владарске породице из Елимеје, а Клеандар је командовао војском те области. Иако у изворима нема за то потпоре, између Харпала и Клеандра је у најмању руку било могуће дружење. Када је чистка почела, Харпал ће препознати кобне знаке и побећи пре но што буде прекасно. О ва узбудљива хипотеза може имати неш то вредности, али разлог је можда претеран. Након његовог залагањ а за војску код реке Хифасе, Кенос је морао бити веома популаран и било би веома тешко, ма колико да је њ егово убиство било лукаво смишљено, да се потпуно утаји. М орали бисмо очекивати барем лак наговештај подмукле преваре у изворима, пошто они садрже многе трагове непријатељске традиције према Александру. О ва предаја је морала имати, такође, своје сопствено објашњење опште чистке. Мора се такође рачунати с тим да је Харпал имао доброг разлога да страхује од обрачуна, чак и да је био сасвим без кривице, због неке завере или због блискости са Клеандром. Рачуни за његов ж ивот на високој нози у Вавилону сведоче много у прилог томе. Нема оправданог разлога за одбадивањ е приче да је пребацио две заносне љубавнице, П итонику и Гликеру, једну за другом из Атине и да је на крају ж ивео у краљевском стилу у Тарсу са Гликером. Да ли је прича о томе да је поставио њ ену бронзану статуу поред своје статуе и једне Александрове у Росу (Клитарх, F G H 137 фраг. 30) потпуно неоснована?

862


Парисатидом, Оховом кћерком. Ове бракове је диктирала чиста политика; смишљени су за пример, пошто Александар никада није подлегао утицајима женских чари. Венчања у Суси била су час наставе о политичким браковима на широкој основи. Али, најефикаснији начин да се две нације сједине било је установљење војне службе, засноване на савршеној једнакости. Да би то постигао, Александар је убрзо по Даријевој смрти увео да се у свим источним провинцијама локални младићи увежбавају и обучавају на македонски начин и да науче да се служе македонским наоружањем. У ствари, хеленске војне школе биле су установљене у свакој провинцији и крајем петогодишњег периода војска од 30 000 хеленизованих варвара стајала је Великом краљу на располагању. На његов позив та се војска окупила у Суси и њен долазак је изазвао природно, премда неразумно, осећање незадовољства међу Македонцима, који су нагађали да Александар хоће да се реши њихових услуга. Њ егови планови да трансформиш е карактер своје војске назначени су и регрутовањем Персијанаца, Бактријаца, Аријаца и других оријенталаца у регименте македонске коњице и увршћењем девет истакнутих Персијанаца у саму краљеву шему. Опште незадовљство није ублажила краљева великодушност у отплати свих војничких дугова. Александар је из Сусе отишао у Екбатану у пролеће. Пловио је низ реку Паситигру до Персијског залива, осмотрио је део обале и запловио узводно Тигром, уклањајући уставе које су подигли Персијанци да онемогуће пловидбу. На путу му се придружила војска и зауставио се у Опиди. Ту је сазвао Скупштину Македонаца и званично је отпустио из службе све војнике - њих око 10000 - које су старост или ране онеспособиле за ратовање, обећавши да ће их збринути. Улудо је мислио да ће његове речи дочекати са усхићењем. Међутим, разочарао се. Незадовољство које је тињало сада је јавно избило. Проломио се повик: „Све нас отпусти!“ Неки су саркастично добацили: „Иди и освајај са Амоном, својим ћаћом!“ Краљ је можда био прилично изненађен. Људи који су на обалама реке Хифасе изјавили да су изнурени ратом и напором и да су се разболели од чежње за својим домовима, сада су били увређени када је пензионисао њихове ветеране. Александар је скочио доле са платформе, у гомилу која је урлала; показао је прстом на тринаесторицу најближих бунтовника и наредио хипаспистима да их ухвате и погубе. Остали су се повукли. Усред дубоке тишине краљ се поново попео на платформу и у огорченом говору распустио је целу војску. Повукао се затим у свој двор и трећега дана позвао је персијске и међанске племиће и наименовао их на почасне и поверљиве поло-

(3) равноиравносш у војнт кој служби

Побуна М акедонаца у Опиди

863

L


жаје које су до тада попуњавали Македонци. Називи македонских војних формација пренети су на нову варварску војску. Пошто су ово чули, Македонци који су се још увек врзмали око својих касар ни несрећни и неодлучни да ли да оду или остану, појавили су се пред капијом двора. Покорно су одложили оружје и преклињали да их пусте пред краља. Александар је изашао и уследило је помирење пуно суза. Овај драматични догађај нема историјске важности попут акције војске на Хифаси и карактеристичан је утолико што означава последњу, узалудну експлозију македонског незадовољства према либералној политици њиховог краља, последњи протест људи који су знали да морају, против своје воље, да прихвате нови поредак. Помирење је запечаћено још једном великом гозбом на којој је Александар седео са својим Македонцима, Персијанцима и људима других националности на положају. Сви су се служили разблаженим вином из истог кратера и изливали су исте либације. Александар се молио више од свега за склад и заједништво у империји између Македонаца и Персијанаца9. Ветерани су послани нат раi у М акедонију

Ветерани су кренули кући под вођством Кратера и Полиперхонта; за собом су оставили децу коју су им родиле Азијаткиње; краљ је обећао да ће их одгајити на македонски начин. Требало је да Кратер као регент Македоније смени Антипатра, а овај да дође у Азију са свежим контингентом војника. Ово је био пожељан договор због отуђења и несугласица Антипатра и краљице мајке који су се без престанка међусобно оптуживали у својим писмима упућеним Александру.

Александар у Екбатани

Лето и рану зиму Александар је провео у престоници Медије. Ту га је задесила највећа жалост која га је могла задесити. Три хиљаде професионалних глумаца или, како су их звали „Дионисових уметника", стигло је из Хеладе и Екбатана је славила свечаности теревенкама и драмским представама. Усред весеља Хефестион се разболео и пао у постељу, боловао је седам дана и умро. Због губитка присног пријатеља Александар је потонуо у очајање; три дана је одбијао храну и цела империја је била у жалости; наредио је, наводно, да злосрећног лекара, који није био довољно вешт, прибију на крст. Усамљени монарх имао је добрих разлога да буде неутешан.

Хефестионова смрт, Александрова

ту^а

9 Тарн (II 434) придаје доста важ ности банкету помирења у Опиду. Веровао је да се Александар ту молио за братство међу људима. Кључни извеш тај је код А ријана VII 11. 9: eu^ eto 6 е т <х те a k \ a [кш та] а у а в а ка! 6 |i6 v o id v te K a i Koivoiiav тгјс; архп<; МакЕбосп ка! Пероак;. Али đ p o v o ia iv и Koivcoviav су блиско повезани пој мови. H o m d n o ia овде не означава општи концепт братства међу људима него слогу између М акедонаца и Персијанаца. 864


Могао је имати других другова, других верних саветодаваца и оданих слугу; али, знао је да никада неће наћи другог човека за кога ће бити једноставно „мој пријатељ Александар“, а не „мој господар краљ“. Хефесгионово тело је послано у Вавилон да се спали; за величанствен погреб издвојено је 10000 таланата. Крајем године Александар је кренуо у Вавилон и путем је уживао у узбудљивом прогону Косајаца, брђана Ларистана, разбојника који су пљачкама ометали трговину. Покољ ових пљачкаша, које су гонили до њихових у планинама смештених станишта, описан је као приношење жртве Хефестионовом духу. Како се Александар приближио Вавилону, стигли су му посланици из Либије, од Луканаца и Брутијаца из јужне Италије који су страховали од освете због убиства Александра из Епира, његовог зета, и од Етрураца. Та послансгва је потврдио Аријан из поузданог извора. Он такође надовезује причу (преузету од мање веродостојних аутора) да су Картагињани такође дошли и посланици Етиопљана, Скита из Европе, Келта и Ибераца. Изложили су му своје несугласице: „Посебно у том часу изгледало је као да је Александар господар целе земље и мора“. Извесни грчки аутори укључили су у овај списак чак и Рим: „Пошто је Александар видео држање, истрајност и слободан дух Римљана, и када се обавестио о облику њиховог државног уређења, прорекао је нешто од њихове будуће величине“. Рим, заокупљен ратовима у Италији, није могао упутити Александру посланство. Измишљотина је плод хеленског додворавања својим каснијим господарима.

Покоравање Косајаца, зима 324-3. togune пре Христа. Посланства са запада и јуха

Када су Александра могли опазити из Вавилона, у сусрет му је изашло посланство халдејских свештеника који су га упозорили да не улази у град, јер им је њихов бог Бел открио да му то неће изаћи на добро. Одговорио је Халдејцима Еурипидовим стихом: „најбољи пророк је онај што прориче срећу“ и ушао је у град на челу своје војске. Прва брига му је била да предузме мере за обнову Беловог храма, која је каснила због намерног немара халдејских свештеника јер нису хтели да своје приходе уложе у то. Мислило се да је њихов покушај да одврате краља од уласка у град, можда био повезан са њиховим немаром.

Долазак у Вавилон; упозорење Халдејаца и Белов храм

4. Припреме за поход на Арабију. Александрова смрт Још од Неарховог успешног путовања, Александру су се врзмали у мислима многи смели поморски подухвати. Решио је да истражи северни и јужни океан. Већ је послао Хераклида са дружином брод-

Александрови планови за Арабију

865


Александрове припреме

Његово иушовање у вавилонске монваре

ских тесара у хирканске планине да у шуми секу грађу и граде флоту, да плови Каспијским језером и открије претпостављену везу са источним океаном. Али, његов пречи и озбиљнији подухват био је опловљавање и покоравање Арабије. Њ егова источна империја није била потпуна, док се ово полуострво налази изван ње. Знао је за крајеве богате зачинима Арабије Феликс', али није имао представу о огромном пространству пустиње, која копнену инвазију чини толико тешком а бескорисном. Запоседање ове зем/Бе песка, међутим, није био његов главни циљ; била је то тек епизода у грандиозном низу планова. Њ егова посета Индији и Неархова пловидба дале су му нове идеје; винуо се до замисли да јужни океан претвори у друго велико трговачко море попут Медитерана. Поставио је себи за циљ да од приморја Персијског залива направи другу Феникију и упутио је на сиријску обалу људе да врбују приморце за колонизацију копнених и острвских обала. Надао се да ће успоставити редовни трговачки пут од И нда до Тигра и Еуфрата, а одатле до канала који су повезали Нил са Ц рвеним морем. Да је поживео да то оствари, можда би обновио пројекат фараона Неха и прокопао би морски пут кроз сужење превлаке Суеца. Силни Вавилон би тада дошао у блиски додир са новом трговином на океану; трговачки бродови из Александрије или Патале упловљ авали би у вавилонска пристаништа. Александар је одредио да Вавилон буде престоница његове империје и, нема сумње, био је то мудар избор. Али, требало је сада граду променити карактер. Требало је да Вавилон постане поморска станица и центар поморске трговине. Александар је прионуо на копање великог пристаниш та са простором за хиљаду бродских корита и пројектовао је зидање места за резервне бродове. Неархова флота заједрила је узводно Еуфратом и састала се са краљем у Вавилону. Али, та флота није одговарала предстојећем подухвату. У Феникију су послата наређења да се изграде нови ратни бродови; 12 тријера, 3 лађе са 4 реда весала, 4 са 5 редова весала и 30 мањих бродова са 30 весала. Бродови су били конструисани у комадима који су копненим путем транспортовани у Тапсак на Еуфрату и ту су их склопили. Други бродови од кипарисовине направљени су и у Вавилонији. Требало је да поход отпочне у лето и краљ је искористио део времена пре почетка похода да пловећи низ Еуфрат разгледа одводни канал Палакопас. Зимски снегови, који су се на ‘ Полуострво је обухватало области Arabia deserta ( he Eremos A.) „пустињска“ Арабија, петраеа (he Petraia А.), „крш евита“ и Arabia Felix „плодна“. П рим . п р ев.

866


северним падинама арменских планина топили у позно пролеће, учинили су да Еуфрат надође и терали га да се разлије ван корита у вавилонску равницу. Отприлике на 144 km ниже од Вавилона ископан је био канал, да њим отекне вишак воде у мочваре које су се протезале километрима и километрима ка југозападу. У јесен се канал затварао уставом, да би се спречило отицање воде из речног корита. Али, устава није функционисала и Александар је смислио бољи положај за уставу, спојивши канал са реком на другом месту. Упловио је у канал, за тренутак се изгубио сред баруштина и изабрао је место за нови град, чију су градњу сместа започели. Можемо нагађати да је град био замишљен као прва у низу тврђава које се протежу преко пустиње од Вавилоније до Црвеног мора. На повратку у Вавилон затекао је известан број нове војске, пристигле са запада из Карије и Лидије и мноштво од 20000 Персијанаца које је регрутовао Пеукест. Наставио је да спроводи темељну реф орм у војске, о којој је, м ора бити, већ извесно време размишљао. Било је то ниш та мање него потпуна трансформација фаланге његовог оца - у ствари - хеленског хоплитског система. Александар је много постигао са добро увежбаном фалангом; али, поучен је искуством да је она далеко од идеалне пешадије. Предности фаланге, које су потицале само од њеног мнош тва и чврсте снаге, губиле су пола ефекта због своје непокретности. Александар је смислио начине да је учини покретљ ивијом уз најмање могуће смањење броја. У македонску фалангу убацио је нову војску од 20 000 Персијанаца, на следећи начин. Пређашњу дубину врсте од 16 војника је задржао, али од ових су само 4 реда чинили македонски копљаници - војници прва 3 реда и крајњи војник у свим редовима. 12 редова - у међупростору од четвртог до петнаестог реда - попунили су Персијанци, лаконаоружани својим домаћим луковима и кратким копљима. Ова нова фаланга захтевала је нову врсту тактике која се морала састојати у отварању редова, тако да се омогући стрелцима и војницима са кратким копљима да развију одстојања и из свог оружја одапну пројектиле, затим да се редови поново склопе, да би раме уз раме грунули чврстом фалангом, у којој се сваки ред накостреш ио трим а врховима копаља, не као пре са њих пет. Била је сасвим нова идеја, та комбинација тешконаоружаних и лаконаоружаних војника у једну тактичку јединицу; али биће јој потребна сва веш тина великог мајстора да је усаврши. Необично је видети Александра где уводи тај нови систем, који је подразумевао потпуну измену војне обуке, непосредно уочи поласка у поход на Арабију. Долазимо у искушење да помислимо да га је већ испробао - можда са том војском од 30000 оријенталаца

Реформа фалате

867


обучених на македонски начин, који су му стигли у Сусу. Реформа тактике имала је и своју политичку оријентацију. Био је то други корак у стапању М акедонаца и Персијанаца и зближавања Европе и Азије. Хефестионов погреб, мај 323. iogune пре Христа

Требало је да краљ обави још једну ствар која му је лежала на срцу - Хефестионов погреб. Из Амоновог пророчиш та потражен је савет поводом почасти које треба да се укажу покојнику; стигло је упутство да му се укажу почасти као хероју. Александар је стога наредио да се Хефестиону саграде херојска светилишта у египатској Александрији, као и у другим градовима. Никада није било тако величанствених посмртних почасти као што су биле оне одржане у Вавилону; погребна ломача, величанствено прекривена принетим жртвама сезала је у висину до 60 m.

Александрова болест, 16. дан Дајсија * (1. ју н и ?)

Најзад је све било спремно за војни поход на југ. Једнога дана, почетком јуна, Неарху и његовим поморцима у част, приређена је била краљевска гозба, непосредно уочи почетка пловидбе океаном. Тек што се Александар у касне сате повукао у своју ложницу, пријатељ по имену Медије одвео га је да остатак ноћи проведе у жестоком пијанчењу. Сутрадан је краљ дуго спавао; увече је обедовао са Медијем и уследила је још једна теревенка. Након купања и доручка у раним јутарњим часовима, краљ је запао у грозничав сан. Пошто се пробудио, инсистирао је да се по његовом обичају припреме жртве за тај дан; али, још увек је био грозничав, није могао да хода и однели су га на носиљци до жртвеника. Тај дан је провео у постељи, веома живо је са Неархом расправљао о војном походу чији је почетак одредио кроз четири дана. У вечерњој свежини однели су га до реке и превеслали су до летњиковца у врту на другој страни реке. Шест дана је лежао ту у великој температури, али је редовно обављао обреде жртвовања и сваког дана је одлагао полазак војног похода.

17. дан Дајсија


19-24. дана Дајсија



Тада му се стање погоршало и пренели су га натраг у двор, где ie закратко утонуо у сан, али температура није попустила. Када су га посетили његови војни заповедници, открили су да не може да говори; болест је узимала све више маха и међу војницима је прострујао глас да је Александар мртав. Вичући, јурнули су на капију двора и телохранитељи су били принуђени да их пропусте. Један *Daisios („гозбени") је месец у македонском календару који одговара месецу Таргелиону (Thargelion половина маја и јуна ) у атичком календару. Хеленска склоност ка аутономији огледала се многострано у свакодневном ж ивоту. Не само у сфери политике, социјалних односа и религијских локалних култова, већ и у употреби локалних алфабета и календара. П р и м . прее.

868


по један ишли су у мимоходу крај постеље свога младог краља, али Александар није био у стању да их ослови; могао је само сваког да поздрави мало подигавши главу и давши им знак очима. Пеукеста је са још неким другим хетерима провео ноћ у Сераписовом храму; потражио је од бога савет да ли треба да пренесу болесника у храм, не би ли можда могао да се излечи уз божју помоћ. Глас их је упозорио да га не преносе, да га оставе тамо где лежи. Умро је у јунско вече, не навршивши још 33 године10. Тако гласи прецизан и аутентичан извештај о последњој Александровој болести, како је било записано у Дворском дневнику; али, то није довољно да бисмо могли открити праву природу кобне болести. Преране смрти владара у посебним тренуцима често су утицале на ток догађаја; али, ниједан такав догађај није скренуо пут историје тако приметно и тако потпуно, као Александрова смрт. Било му је довољно дванаест година да освоји западну Азију и да у њој остави траг који неће избрисати векови. А ипак, само што је своје дело започео. Смислио је много планова за политички преображај своје азијске империје - планова који откривају његову оригиналну концепцију, његово широко схватање, његово чврсто владање чињеницама, његову способност организације, његову чудесну интелектуалну снагу - али, свим овим плановима и смерницама у политици било је потребно још много година развоја под руком творца да

Александроеа смрш 28. дан Дајсија (= 13. јуна)

Његово geno и шша је Moiao g a учини

10 П лутархов детаљни извештај А лександрових последњих дана преузет је из нечега за шта се веровало да представља Краљев дневник и Аријан наводи исти извор у свом извеш тају који је врло сличан П лутарховом (VII 25, 1-26, 3). Сматра се да је Аријан за свој извештај црпио грађу од Птолемеја, коме је оригинални Дневник могао бити доступан; међутим, П ирсон (Пеарсон) је пружио добре доказе за веровањ е да је тзв. Дневник, којим се Аријан служио, заправо дело из хеленистичког периода, на ш та указује и А ријаново и П лутархово спомињање Сераписовог храма, чији је култ, верује се, установио Птолемеј тек након Александрове смрти (H ist. 3, 1954-5, 432 и даље). Велс (С. В. Welles, H ist. 2, 1962, 271-98) је тврдио да не треба искљ учити постојање Сераписовог култа пре Птолемеја, али његове је доказе оповргао Ф рејзер (Р. М. Fraser, O p u sc u la A th e n ie n s ia 7, 1967, 23-45). Пирсон претпостављ а да документ који користи П лутарх долази од Стратиса из Олинта, за кога се наводи да је написао „ П ет к њ ш а Д н е в н и к а о А л е к с а н д р о в и м п о д в и з и м а “ (пре него „Пет књига коментара о Д невницима А лександрових подвига"). Разлике код Аријана у односу на Плутарха, можда су потекле отуда ш то је овај исправио податке из дневника према Птолемејевом тексту. И звеш тај је, међутим, врло подробан и уверљив и мож да у крајњој инстанци допире уназад до једног оригиналног записа. Датум А лександрове смрти који наводи Дневник је последњи дан вавилонског месеца Даисија, 10. јун, и тај датум је потврдила савремена таблица вавилонског астрономског дневника која садрж и увод; „Месец II, вавилонски дан 29 (= јун 10-11) Краљ умире“. Семјуел (А. Е. Samuel, H ist. 14, 1965, 1-12) сутерише да су у Вавилону, према вавилонском обичају, детаљно бележени важ ни догађаји. 869


их обликује и води. Јединство краљевства, које је било битни део Александрове концепције, нестало је након његове смрти. Империју је раскомадао међу собом известан број несентименталних Македонаца, способних и практичних владара, али без виш их квалитета оснивачевог генија. Очували су дух хеленске толерантности који је он лансирао - поуке које им је дао нису се изјаловиле - и стога му дело није било узалудно; управо су напори тих дванаест чудесних година утрли пут римском освајању на истоку и припремили терен за ширење универзалне религије. Немогуће је написати Александрову историју тако да се дочара прави утисак о његовом делу; јер у литерарним изворима којима располажемо, стратег-војник испуњава целу позорницу, а државник је као изгуран са сцене. Детаљи организације управе нестају сред јеке труба и звекета копаља. А управо су детаљи управе и политичке организације то што историчар-истраживач жели да сазна, посебно о уређењу разних новооснованих градова на Далеком истоку, о тим експерименталним новинама које су поставиле Македонце, Хелене и оријенталне становнике једне крај других. Својим прећуткивањем Александрови пријатељи, који су написали мемоаре о њему, нехотично су га оштетили и отуда је широко превладало неправично мишљење да је једино знао и бринуо како да осваја. (Пир)

Скоро да нема сумње да би тај бриљантни војсковођа добро обучених војних формација даље кренуо у освајање Запада; и не можемо сумњати у то да би, постигавш и успех тамо где је један његов претходник доживео неуспех, припојио Сицилију и Велику Грчку, освојио Картагину и прегазио Италско полуострво11. Да би-

11 Диодор (XVIII 4) се послуж ио извором који наводи списак планова које је скицирао Александар. О ви планови садрже: (1) И зградњ у флоте од 1 000 ратних бродова, већих од тријера у Феникији, Сирији, Киликији, на Кипру, за велику експедицију против Картагине и народа на обалама Африке, Ш паније, на запад све до Сицилије, као и за грађење пристаниш та и докова неопходних за такво ратовање. (2) Премештање народа из Азије у Европу и из Европе у Азију „да би се два највећа народа повезала у општој хармонији и пријатељству заснованом на сродству". (3) Зидање споменика њ еговом оцу Ф илипу у облику пирам иде који ће надмашити Велике пирамиде у Египту. Тарн у детаљној анализи (II 38 и даље) проналази неколико анахронизама у списку и закључује да је у питањ у ф алсиф икат из знатно каснијег периода. О н доказује, на пример, да нико не би помишљао на зидање пирамиде изван Египта пре II века пре Х риста и да је идеја о важ ном путу уз обалу по концепцији римска. Временски контекст ове измиш љотине је, како он верује, појављивање Рима као империјалне медитеранске силе у II веку. Ливије касније спекулише како би Александар прош ао у рату против Рима (IX 18). Шахермајер (F. Schachermeyer, Jahreshefie 41, 1954,118-40 = P ro b lem s, 322-44) je показао да Тарнови аргументи нису пресудни и да се свака поједина замисао може одбранити. Ипак,

870


смо схватили шта његова смрт значи за Европу, не морамо ићи далеко у својим спекулацијама. Свакако 6и се вратио у Индију и са свежом војском спровео план о разгледању долине Ганга који је осујетила његова изнурена војска. По свој прилици, није оставио трајни траг на индијској цивилизацији и његови наследници убрзо су напустили своју власт над Пенџабом. Непотребно је додати да би Александар, само да је поживео још четвртину века, проширио границе географског знања. Права природа Каспијског језера била би одређена; открило би се докле досеже на југ Индијско полуострво; учињен би био покушај да се понови феничко опловљавање Африке. На његовом истуреном положају, на Јаксарту, Александар не би пропустио да сазна неке чињенице о огромном протезању Азијског континента на исток и север и о необичностима кинеске цивилизације. Њ егова изненадна смрт није била каприц судбине или среће; била је природна последица његовог карактера и његових дела. У тринаест година сабио је енергије многих људских живота. Да се задовољ ио дуж ностим а стратега и држ авника, ма колико обе ове дуж ности и за тело и за мозак биле напорне и исцрпљујуће, његова јединствено снажна конституција потрајала би још много година. Али, управо одлике његове бриљантне страсне нарави, које су га учиниле омиљеним међу друговима, ратничка храброст и уживањ е у добром друштву, биле су погубне за његово здравље. Био је прекривен ожиљцима, и можда се никада није опоравио од ово само по себи не доказује да је порекло документа беспрекорно и контекст је крајњ е неубедљив. П рема Диододру ове планове је дао као писани документ А лександар Кратеру када га је послао натраг у М акедонију са 10000 отпуштених ветерана 324. пре Х риста и добио је упутство да их спроведе у дело. Ове замисли, у ствари, нису биле остварене, јер је Пердика, кога је заплаш ила њихова грандиозност, а не желећи да га сматрају одговорним за умањ ивањ е Александрове славе, изнео те идеје пред С купш тину свих Македонаца (тј. пред војску) и Скупштина се изјаснила против ових предлога. Да ли је Александар у том тренутку размишљао да би убрзо могао умрети? Да ли је био човек који би срочио дугачак званични тестамент ове врсте? Није ли то сумњ иво што је Диодор наш једини извор за такав документ? Али, ако смо склони да поверујемо да је документ фалсификат, можемо и да верујемо да је Александар сањао о освајањ има на западу. Ф еничани су били непријатељи Грка дуто времена, не само у источном Медитерану, већ и на Сицилији: пораз Картагињ ана у бици код Химере био је раван Ксерксовом поразу у Грчкој. Нема сумње да је Александар требало да се среди и да се посвети крупнијим проблемима консолидовања освојених територија и полагања чврстих основа за стабилну управу, али Александар није био такав човек. Њ егова неуморна амбиција би га одвукла у нову авантуру и истраживањ е. Исто тако је и Цезар, 44. пре Христа, требало да се усредсреди на смиривањ е тензија у Риму и да поново врати поверење у владу. Уместо тога, више енергије је усмерио на планирањ е рата са Партима.

871


оне ужасне ране која је била цена његовог спасења код Мултана. Пошто се није штедео ни у биткама, ни на пијанкама, осуђен је био да умре млад.

5. Хелада под Македонијом

Битка код Melaлепоља 331. iogune пре Христа

Ток светске историје својом струјом одвукао нас је од хеленских обала; летећи без даха све даље од освајања до освајања, у македонском тријумфалном низу победа, нисмо могли застати да видимо шта се дешавало у државицама које су посматрале са помешаним осећањима своју цивилизацију како себи крчи пут преко земаљске кугле. Александрова победа на капији Иса и његова надмоћ на мору која је затим уследила, упозорила је многе Хелене на опрез; Панхеленска истамска конфедерација послала је честитке и златан венац освајачу; а када је спартански краљ Агид, одлучан човек, али без икакве војне способности, дванаест месеци касније обновио рат са Македонијом, није добио ни помоћ, ни охрабрење изван Пелопонеза12. Неке усијане главе у Атини предложиле су да се помогне овом покрету, али народ су дискретно задржали не само Фокион и Демад већ и сам Демостен. Агид је наговорио Аркађане, осим Мегалепоља, Ахајце, осим Пелене, и Елиђане да му се придруже; поред тога што је имао најамнике, прикупио је знатну војску. Било је лако освојити неколико победа пре но што је регент Македоније, у то време окупиран устанком у Тракији, имао времена да се спусти на Пелопонез. Главни циљ савезника био је да освоје Мегалепољ; престоница Аркадског савеза градова обрела се у необичном положају - да је

12 Бадијан је придавао знатно виш е важ ности Агиду, видећи у њ ему не само великог родољуба него и бриљантног стратега (Х е р м е с 45, 1968, 170-92). У његову упорност се не може посумњати. И ако није успео да добије неку знатну помоћ од Персије и мада је Александар надмоћно победио код Иса, Агид је одбио да се помири са нечим што се већини Грка морало учинити неизбежним. Успео је да обезбеди знатан број грчких најамника који су се борили за Персију код Иса и вероватно је и повећао њихов број успешним ратовањем на Криту. Међутим, он није имао разлога да очекује неку помоћ изван Пелопонеза, а број и, још важније, квалитет његове војске нису дорасли А нтипатровим снагама. Устину, Антипатар је такође морао да се суочи са невољама у Тракији у то време (ш то је можда Агид знао), али искуство из претходних времена је указивало да Трачани нису могли представљати озбиљну претњу. Агидова политичка процена била је слабаш на и успешно ратовање на Криту (Диодор, XVII 48. 2: „Покорио је већину градова и натерао их да пристану уз Персијанце") о чему нам недостају појединости, није довољан доказ за истакнуту војничку способност коју му Бадијан приписује. Плутарх (A le c u n a j 15) каже да је у Александровом табору рат у Аркадији био упоређиван са ратом мишева. Не верујем да би Бадијанови аргументи убедили Бјурија. 872


опседају аркадски савезници. Чим му је ситуација у Тракији то допустила, Антипатар је кренуо на југ у помоћ Мегалепољу и лако је победио савезнике у бици која се водила у непосредној близини града. Агид је у боју погинуо и више није било отпора; Спарта је послала таоце Александру, који је у мировном уговору побеђеним Хеленима одобрио лаке услове. Док је Дарије био жив, многи Хелени гајили су тајне наде да ће се, можда ипак, срећа окренути против Александра и кришом су наставили да плету сплетке са Персијом, Али, на вести о Даријевој смрти, такве су наде нестале и Хеладу је обузело мртвило. Тек када се Александар вратио из Индије, збило се нешто да помути мир. У међувремену Хелада је осетила олакшање које јој је било потребно током две генерације. Отворио се простор њеној прекобројној деци која су куљала у Азију на хиљаде, или боље на десетине хиљада, у потрази за бољим животом, ако не и трајним домовима. За Атину је дванаест година, од пада Тебе до Александрове Атина смрти, био период јединственог благостања. Вођење државних послова било је у рукама двојице људи, у то време најдостојнијих пош товања, Ф окиона и Ликурга. Уз подрш ку беседника Демада, Фокион је био кадар да одврати народ од тога да се упушта у неке лудо смеле подухвате; Демостен је имао довољно оштрог запа- Демостеново t . . £ аржање жањ а да не омета политику мира, веп да je, када је то потреоно, подржи. Фокион му, вероватно, није узео за зло изузетан тријумф над његовим старим супарником Есхином, јер је тај тријумф имао само лични, а не и политички значај. Закратко, пре Филипове смрти, Ктесифонт је предлож ио да се Демостену ода признање због његових опш тих заслуга за државу, а нарочито због његове дареж љ ивости, када је дао од свог новца прилог за обнову градских бедема, тако што ће га јавно у позориш ту овенчати златним венцем. Веће је предложило одлуку у том смислу; али, Есхин је јавно подигао туж бу против предлагача кога је његов предлог технички ставио под удар Graphe paranćm on и због тога предлог одлуке Већа није изнет на гласање пред народ. Предмет је био привремено обустављен око шест година јер се ниједна страна није усуђивала да га стави на одлучивање, Есхин је истрајао у својој оптужби, а Ктесифонт га је терао да оптужбу преда на решавање суду. Неуспех Агидовог покушаја да пркоси Македонији, вероватно је охрабрио Есхина да се најзад суочи са својим супарником. У технички надмоћном говору, Есхин је описао Демостенову каријеру у јавном ж ивоту да би доказао да је био издајник и виновник свих недаћа Атине,


Говори о венцу 330. ioguue пре Христа

Демостенов одговор, ремек-дело блиставог беседништва, очарало је судије и Есхин је, не добивши ни петину њихових гласова, напустио Атину и нестао из политике. Није неправично рећи да је Демостен беседник, а не Демостен државник, убедио атинске судије. Осим Љ вора о венцу, који је описан као надгробна беседа хеленској слободи, Демостен је током тих година готово био нем; схватио је да би његова јавна активност била јалова, али можда је тајно роварио.

Есхин о необичним доГађајима ceoia времена

У ова два говора о венцу најинтересантнији део је онај у коме Есхин размишља о променама које су се ту недавно одиграле на лицу земље. Желимо да сазнамо шта су Хелени мислили о тим запањујућим променама, шта су осећали, видевши да ишчезава начин живота њиховог света и да ствари, које су им се у Хелади чиниле веома значајне и вредне, постају мало важне. Есхин овако изражава њихову зачуђеност: „Разноврсни, необични и потпуно непредвидљиви догађаји збили су се у наше време. Наша необична искуства изгледаће онима после нас као необична прича о чудесима. Краљ Персијанаца, који је прокопао канал кроз Атон, који је премостио Хелеспонт, који је од Хелена затражио земљу и воду, који се дрзнуо да изјави у својим писмима: „Ја сам господар целог света од изласка до заласка сунца“, у овом тренутку се бори не за власт над другим људима већ да спасе сопствену главу. Теба, чак та Теба, наша сусетка, ишчупана је из срца Хеладе само за један дан - оправдано, јер јој је политика била погрешна; али, сигурно су је пре заслепили и залудели богови, него што је град одвела на странпутицу људска изопаченост. Затим јадни Спартанци, који су се у прошлости дичили што их признају за вође Хелена, сада морају да иду горе Александру као таоци и да се предају на милост и немилост моћнику кога су увредили. Наш град, некада уточиште хеленског света, одакле су сви очекивали помоћ, треба сада да престане да се бори за првенство међу Хеленима, јер му је угрожено само родно тло“13.

А кт ивност А т ињ ана на западу

Македонска империја још није била довољно дуготрајна да трговину у М едитерану преусмери новим каналима и Атина је још увек уживала у веома успешној трговини. Упутила је колонију у неко непознато место у приморју Јадранског мора, да буде база за одбрану од етрурских пирата чија је пљачкашка похлепа била стална претња трговцима у тим морима14. Премда је прокламована полити13 Есхин III, П р о т и в К т е с и ф о н т а , 132-4. 14 Извештај надзорника атичких бродоградилиш та (325-4. године пре Христа) позива се на декрет којим се установљава колонија (натпис у IG II21629; дугачак извод у Тоду, 200). Извеш тај садржи (редови 217-32): „Да би народ могао да

874

ка Атине био мир, она није запоставила припреме за рат, у случају да искрсне повољна прилика да поврати своју надмоћ на мору. Новац се трошио на морнарицу, за коју је речено да се увећала скоро до 400 бродова, као и на нова спремишта за бродску опрему. Лепо „спремиште у мермеру за једра и бродску опрему“, који је пројектовао архитекта Филон, било је довршено у луци Зеји. Посебно се настојало да сандуци, који су оивичавали зидове и стубове хладовитог тробродног портика, морају бити отворени „да би се омогућило да пролазници виде сву опрему која се налази у спремишту".

Филоново сиремиш т е (skeuotheke)

Првенствено одговоран човек за трошкове за морнарицу, био је Ликург. Док су Фокион и Демад били најутицајнији људи у Скупштини, значајно је за дух Атињана да су у то време финансије биле поверене државнику који је тако изразито био непријатељски настројен према Македонији, да је Александар захтевао његово изручење. Последњих година извршене су значајне измене у систему финансијских служби. Еубул је управљао финансијама као председник теоричког фонда. Сада видимо да је контрола трошкова у рукама Управника државних прихода, кога је изабрао народ и који је имао четворогодишњи мандат, од једних до наредних Панатенеја. Ликургу је овај положај био поверен у току 12 година - за први четворогодишњи период под његовим именом; за два наредна периода дужност је обављао под именом свога сина, затим једног номиналног управника. Он је, наравно, заједнички обављао дужност са Већем, али утицај дугогодишњег и прилично утицајног управника на то политичко тело, које је бирано на годину дана, неизбежно је био веома снажан. Нови систем, то је очигледно, био је значајно побољшање у односу на стари. Било је много боље да се о управи прихода стара стручан државник, кога неће ометати колеге, и да му се мандат не ограничи на годину дана. Положај је у пракси укључивао и функције министра јавних послова и Ликургова министарска служба се истакла градитељским подухватима.

Ликурш ва финансијска управа

Изградио је Панатенејски стадион на јужној обали Илиса. Обновио је гимнасиј у Ликеју, где је тих година филозоф Аристотел ишао у јутарње и вечерње „шетње“ подучавајући своје ученике „перипатетичаре“. Ликеј се налазио негде источно од града под

Стадион; Гимнасиј код храма Апопона Ликеја;

осигура своју трговину и превоз ж ита и да би, успостављањем својих поморских станица, могао имати заш титу од Етрураца, и да би М илтијад, оснивач колоније (o ikistes), и колонисти имали своју флоту, и да би грчки и варварски поморци такође могли упловљавати у атинске поморске станице са заш титом њихове робе....“ И нтересантно је запазити да је овај М илтијад из исте деме и рода (genos) као и стари оикист Херсонеса и победник на Маратону.

338-326. године пре Христа


позоришше;

канон руком писаних копија трашчки х песника Рад рудника сребра на Даурију

Ксенофонт. De vectigalibus 355. ioguue пре Христа

РеорГанизац ија ефеба око 336. Године пре Христа

брдом Ликабетом. Али, најзнаменитије Ликургово дело била је реконструкција Дионисовог позоришта. Управо је он поставио редове мермерних седишта који се успињу стрмим акропољским обронком, у ком их облику данас гледамо; његова оригинална платформа проскенија може се сред рушевина разлучити из мноштва каснијих додатака и побољшања. Установио је канон три велика трагичка песника, Есхила, Софокла и Еурипида, поставивши њихове статуе у позоришту и спровевши уредбу да држава треба да се постара да се направе и чувају званичне копије њихових дела. У вези са напретком Атине и њеним великим јавним расходима, важно је напоменути да су рудници сребра у Лаурију, који су били затворени од када су Спартанци заузели Декелеју и занемаре ни, током целе прве половине IV века пре Христа - пошто је Атини био потребан капитал и предузетниш тво - сада поново били отворени и интензивно експлоатисани. Историчар Ксенофонт је написао памфлет о рудницима као занемареном извору прихода; било би занимљиво сазнати да ли оживљену делатност у Лаурију треба приписати, директно или индиректно, ефекту његових подстицаја. Ниједна карактеристика периода који је уследио после пораза код Херонеје није упечатљивија од уобличења новог система обуке младих Атињана у дужностима војничког живота. Обука је започињала када младић, навршивши осамнаесту годину, сазри и буде уписан у списак своје Деме и трајала је две године15. Током те две године млади грађанин је био познат као ефеб и није се смео појавити на судовима ни као тужитељ, ни као оптужени, осим у неколико тачно назначених случајева. Општи надзор над свим атичким ефебима био је поверен заповеднику, козм ет у (kosmetes), кога је бирала атинска Скупштина; под њим се налазило десет софронист а (sophronistai), по један за сваку филу. Институција је била под покровитељством религије. Прва дужност у служби младих ефеба био је свечани „опход око храмова“ под вођством софрониста. Затим су служили годину дана у стражарницама у Мунихији и дуж обале, добијајући општа војна упутства од посебних наредника који су их обучавали у ве15 О рганизација ефеба описана је у Аристотеловом А т и н с к о м у с т а в у 42. Заклетву ефеба да ће бранити Атику и да ће поштовати власт наводи Ликург (беседа П р о т и в Л е о к р а т а 76), а у Ахарни је 1932. године откривен текст уклесан на камену који садрж и заклетву ефеба (текст натписа у Тоду, 204). Заклетва је описана као „наслеђена од предака", али није нам познато када је установљена и шта је претходило реф орми у позном IV веку пре Христа.

876


жбама за хоплите, да гађају из лука, кратким копљем и да се служе бацачким справама. Ефеби сваке филе јели су заједно у баракама над којима су имали надзор софронисти. Крајем прве године излазили би пред Скупштину у позориш ту и пошто би јавно приказали како су овладали ратном вештином, сваки је од државе добијао штит и копље. Другу годину су проводили у патролирању на границама земље и стражарењу око затвора. Заштита војних утврђења и дужности патролирања увек су падале на младе Атињане. Сада су били организовани у нови темељни систем дисциплине - умерени атички приступ насупрот крутом спартанском систему. Готово се стиче утисак смишљеног настојања да се заустави осипање грађанске војске, упркос наметљивом систему најамничких војски. Ефеби, у својој карактеристичној одећи, суром огртачу и шеширу широког обода, љупка су црта атинског живота и уметности од тога времена надаље. Значајно је да је цео препород изазван поразом код Херонеје имао ознаку религијског карактера. Ликург, који је припадао свештеничкој породици Етеобутада, био је у души побожан човек; своју управу обележио је својом личном религиозношћу. Током сто година у Атини никада није било запажено такво испољавање ревносне бриге државе за божји култ. Два главна споменика Ликурговог времена - Панатенејски стадион и Дионисово позориште - били су, ваља се увек присетити, религијске а не световне грађевине. Тако се Атина дискретно старала о свом благостању и умилостивљавала, богове ради њихове наклоности и једина невоља која је задесила град била је несташица ж ита16. Међутим, по повратку Александра у Сусу, два догађаја помутила су спокојство у Хелади. Александар је обећао хеленским прогнаницима - било их је више од 20 000 - да ће им омогућити повратак у родне градове. Послао је Никанора на велики хеленски скуп на светковини у Олимпији да нареди државама да своје протеране грађане приме натраг. Опште измирење политичких странака било је правична и политички мудра мера17; али, могло се приговорити да македонски краљ, према

Поврашак прот аних 324. Године пре Христа

16 Добро је посведочена велика несташ ица ж ита у Грчкој у периоду од 330. до 326. пре Христа. О ткривена је интересантна с тел ау Кирени 1922. године (текст натписа у Тоду, 196) на којој је уклесан списак држ ава којима Кирена шаље ж ито и количине које шаље, што у укупном износу даје 805000 медимна. Атина је примила, и вероватно јој је било потребно, највећу количину, од 100000 медимна. Друте епиграфске и лигерарне доказе за гладне године у Хелади цитира Тод, G H I, ad. loc. 17 Током краљевања Ф илипа и Александра грчке градове тешко су погађали политички раздори, проистекли из става према М акедонији као и протеривањ а 877


условима Савеза хеленских градова у Коринту, није овлашћен да диктира наређења члановима Савеза у вођењу њихових унутрашњих послова. Успротивиле су се само две државе, Атина и Етолија; тако су учиниле јер, ако би се едикт наметнуо, изгубиле би оно што су непоштено добиле. Етолци су присвојили Енијаду и протерали Акарнанце којима је град припадао; према Александровом едикту, сада би се законити становници вратили у свој град и уљези би били истерани. Положај Атине на Саму био је сличан; становници Сама би се сада вратили на своје поседе и атински насељеници би морали да оду. И Атина и Етолија биле су спремне да пруже оружани отпор. Александрово божанство

Александар је истом приликом изразио још једну жељу на коју су спремно пристали. Затражио је од Хелена да га признају за бога18.

опозиције које је, када једна или друга партија стекне предност, било уобичајена пракса (наговеш тена у мањем обим у у доба Атинске империје). Када је Спарта била у стању да диктира услове Атини након своје победе у Пелопонеском рату, захтевала је да се морају вратити сви прогнани Атињани, који су већином могли бити проспартанаски расположени. Многи изгнаници чији је повратак декретом наредио Александар, можда су били пређаш њ и непријатељи Македоније. Бадијан (JH S 81, 1961 25-31 = P ro b lem s, 215- 21) је тврдио да је Александру прва брига код издавањ а декрета за повратак прогнаника била потенцијална опасност од најамника који су остали без службе. Како је Бадијан показао, А лександар је наредио сатрапим а да распусте своје приватне најамничке војске, што је имало за резултат да је већина њих постала претњ а безбедности у Азији, а на Тенарском рту, у јуж ној Лаконији, постојао је велики резервоар најам ника који су били спрем ни да се б о р е било за кога ко је могао да их плаћа. Колико је овај ф актор био значајан, зависи ло је од броја најамника који су били прогнани из својих градова. О ни који су се борили на персијској страни код Иса неће моћи одмах да се врате својим кућама, али када их је Агид запослио да се боре п ротив А нтипатра, већина пелопонеских држава радо их је прим ила натраг, и знатан број њих морао је погинути у бици код Мегалепоља. Током IV века пре Христа сиром аш тво је виш е од политике терало људе у најамничку службу. Александар је вероватно разм иш љ ао у ш ирим оквирима. Било је вероватно да ће политички и згнаници покуш ати да се изборе за пут повратка и могао би уследити грађански рат; градови су остали у немирима и услед тога су ослабљени. И нтереси како владара тако и поданика захтевали су једнодуш ност или слогу ( h o m o n o ia ). Александар, који је ретко имао стрпљења да стрпљ иво размотри теш коће у пракси приликом прим ене својих идеја, очекивао је да ће их наметнути. 18 Мишљења остају ош тро подељена. Балсдонова (Ј. D. Balsdon) темељна анализа извора, довела га је до тога да одбаци Александрову деификацију (H is t 1,1950, 363-88 = P roblem s, 179-84) чиме је изврш ио снажан и трајан утицај, али као да се сада мења мишљење. Тарн, прихвативш и ш ироко укорењено мишљење да је после декрета о повратку протераних лица следио А лександров захтев да га признају за бога, протумачио је овај захтев као политички маневар; Грци ће спремније прихватити његова упутства, ако стиж у од бога (Тарн, II 370). Било је у науци млаких

878


Пренели су нам како је Спарта равнодушно одговорила: „Допуштамо Александру да се назива богом, ако му се то свиђа.“ У Атини није било разумног човека који би помислио да се томе успротиви; и најжучнији родољуби дозволили би му да буде „син Зевса или Посејдона или кога год бога изабере“. Ако су Хелени из Коринтског савеза видели у Александру свог поглавара и заштитника - а то је био њихов реалан положај у односу на њега - идеја да се званично призна за бога, није била недолична. Још од доба када је једног краља из Хомеровог епа „народ поштовао попут бога“ хеленском уху није било неприлично или туђинско, признати божанску природу поштованом владару или господару. Божанске почасти указане су биле Лисандру; и Хелени у приклањању Александровој жељи, нису отишли даље од оног ученика Академије који је Платону, своме учитељу, подигао жртвеник. покушаја да се подрж и Тарнова интерпретација, али је она сада с разлогом одбачена. Грци су у свом размиш љ ањ у и делима још увек повлачили ош тру разлику између људског и божанског. Н иш та што је Александар рекао о свом статусу не би озбиљ но утицало на оно што су мислили о његовим прописима. Али одломци на које Бјури упућује (Хиперид, П рот ив Демостена 31, 15 и даље; Плутарх, Моралиа, 804 Б; Елијан, Varia Historia V 12) сугериш у да су бар неке држ аве у Грчкој знале да Александар ж ели да га сматрају за бога, и то не би требало да нас изненади. Од његове посете оази С ива (Siwah) волео је да га знају као „.Зевсовог сина“, али ни Грци, ни М акедонци нису буквално схватали његове речи или гледали на то као на основу за увођење култа. М еђутим, остаје тајна шта су му свеш теници рекли у Амоновом храму што га је можда навело да мисли да није обичан смртник. У периоду након повратка из Индије код њега се јављају све јачи симптоми мегаломаније. Њ егову морбидну реакцију на Хефестионову смрт, која му је одузела јединог пријатеља кога је слободно могао сматрати „пријатељем Александра, а не Краља“, пропратило је наручивањ е посмртног споменика који ће 10 пута превазићи цену Партенона (узевши ту у обзир и пораст цена). Детаљно је планирао поход за истраживањ е и освајање Арабије и истовремено је изградио ф лоту за истраж ивањ е Касписјког језера. У писму Атини које се односило на Самос а које П лутарх прихвата као аутентично, Александар је написао; „Ја вам не бих дао тај слободан и славни град, али ви га поседујете као поклон од његовог ранијег господара, мога такозваног оца“ и Плутарх објашњ ава да при том мисли на Ф илипа. П лутарх се лако дао преварити ф алсификатима и код Александрових историчара има много фалсиф икованих докумената. О во тврђење о Саму, међутим, на коме је Атина насилно засновала клерухију, не консултујући Филипа, карактериш е чудан језик за једног фалсиф икатора и, како је то Хамилтон показао (CQ 3, 1953, 151-7 = Problems, 235-41), који има свог одраза у Полиперхонтовом декрету из 319. године пре Христа: „Дајемо Самос Атињанима пошто им је Самос дао и Филип. „Али, Ф илип је дао Самос Атини само да би га након своје победе у Херонејској бици могао одузети. Х амилтон уверљиво доказује да је писмо које је цитирао П лутарх збиља написао Александар, када му се Атина обратила жалбом на његов декрет којим се враћају изгнаници, што је подразумевало и повратак Самљана на Самос и евакуацију атинских клеруха.

879


6. Бпизода са Харпалом и устанак Хелена Харпал у Грчкој, пролеће 324. iogune пре Христа

У међувремену је дошло до инцидента који је могао да подстакне неке родољубе да се понадају да је Александрова империја на несигурним ногама. Харпал је стигао пред атичку обалу са 5 000 таланата, најамничком војском и 30 бродова. Дошао је да подбоде побуну против свога господара. Пре тога је себи поклоном жита обезбедио атинско грађанско право, али Атињани су опрезно одбили да му пруже уточиште, пошто је дошао у наоружаној пратњи. Отпловио је даље до рта Тенара, вечито прибежиште пустолова и, оставивши ту своје људство и бродове, вратио се у Атину са свотом од око 700 таланата.

Пријем на ко ји је наишао у А т ини;

Сада су га примили, пошто није дошао са наоружаном војском; али, ускоро су стигле поруке са захтевом за његово изручење и из Македоније и од Филоксена, Александровог управитеља финансија у западној Азији. Заштитити ризничара у бекству са његовим украденим новцем, био би ратни чин; али, на Демостенов предлог, Атињани су се виспрено досетили. Ухапсили су Харпала, запленили су његово благо и одговорили да ће Харпала предати само војним заповедницима које Александар нарочито ради тога пошаље; одбили су да га предају Филоксену или Антипатру. Није дуго потрајало, а Харпал је утекао, вратио се на Тенар и ускоро га је убио један од његових другова пустолова.

ње1ова смрш

Скандал око Харпала:

Украдени новац је депонован на Акропољу под старањем посебно наименованих чланова комисије, од којих је један био Демостен. Знало се по гласинама да је свота износила око 700 таланата, али зачудо, Демостен и његове колеге су пропустили да званично укњиже новац или да поднесу извештај о његовом износу. Изненада се открило да на Акропољу, у ствари, има само 350 таланата.

Подмићивање и проневера

Одмах су стале да колају оптужбе против утицајних политичара да су оних других 350 таланата примили као мито, пре но што је новац био депонован на Акропољу. Људи на супротним политичким странама били су сумњиви; Демад, на пример, као и Демостен. Али, осим подозрења да је поткупљен, Демостен је био очито крив за грубу повреду дужности. Био је одговоран да чува благо, за које је Атина била одговорна пред Александром. Морао је да тражи истрагу и на његов предлог народ је наложио Већу са Ареопага да поведе истрагу. Филоксен је поднео на увид Харпалову књигу рачуна која му је пала у шаке. Тим доказом је утврђено да је на Акропољу депоновано на чување 700 таланата; укњижени подаци на овом месту престају. Показало се такође да су извесни Атињани пре тога били подмићени; али, Демостен није био међу њима. Био

88о


је потребан други доказ да се утврди како је нестала половина од 700 таланата. Који је тај доказ био не знамо, али суд на Ареопагу је извршио своју дужност, пресудивши да је известан број атинских политичара на водећим положајима примио знатне суме. Демостен се у њиховом извештају појавио као лице које је примило 20 таланата. Докази против Демостена били су необориви, пошто је сам признао прекршај и настојао је да то оправда недовољним и провидним Д ем о са ен је изговором да је тај новац узео да надокнади својих 20 таланата, које ^ ишната је дао као предујам Позоришном фонду. Али, зашто би без икаквог одобрења од Александровог новца себи надокнадио дуг који му је дуговала атинска држава? Скоро да не треба сумњати да је Демостен примио новац, не да би себи надокнадио предујам већ за своју странку. Демостеновој странци је било пре свега потребно да докаже да није умешана у такву корупционашку трансакцију. Стога видимо Хиперида како у име државе иступа као тужилац против Демостена. Сачувани су нам знатни делови његовог говора; и имамо у целости сачуван још један говор, срочен за једног од друтих тужилаца, од бедника и пискарала по имену Динарх. Две су оптужбе постојале против Демостена: да је примио мито и да је починио криминални пропуст што није обавестио о износу депозита и о немару људи задужених за његово чување. Само за ову последњу кривицу заслужио је строгу казну. Судије нису биле претерано строге, ако узмемо у обзир да је његово понашање довело град у врло незгодан Д ем о ст ен џ положај пред Александром. Казнили су га са 50 таланата. Пошго није био у стању да плати казну, бачен је у тамницу, али је одмах успео да побегне. За Хелене је било опростиво да државник прими мито, под условом да га није примио на штету своје отаџбине; у јавном мњењу је Демостенов морал био незнатно окрњен том замагљеном трансакцијом. Он није уживао углед људи попут Никије и Фокиона, који су били отпорни на таква искушења, па стога нико никада није претпостављао да је Демостен непоткупљив. Па ипак, постојале су две околности које су отежавале случај. Новац који је примио Демостен био је украден и Атина га је управо судски запленила и похранила за Александра; и он је лично, као члан комисије, био одговоран за безбедност новца. Било је то далеко од обичног случаја корупције19.

осуђен

19 Тешко је утврдити Демостенову одговорност и о томе је вођена ж ива расправа. Демостенова одбрана је изгубљена; Хиперидов говор оптужбе је (G. Соlin даје бриж љив увод у Хиперидов говор у едицији Bude, 1946) само делимично сачуван. Хиперид алудира на Демостенову кривицу (стубац 13), али само на основу оговарања: „У почетку, како се чинило, (cbc; [e o i ] k e v ) признао је да је узео новац,

88l


Грчки уст анак прот ив Македоније 323. Године пре Христа

А нт ипат ра опседају у Ламији, 323-2. пре Христа

Да је Александар поживео, Атињани би га можда наговорили да им допусти да наставе окупацију Сама; он је, наиме, увек био према Атини попустљив. Када су приспеле вести о његовој смрти, људи скоро нису хтели да поверују у њих; беседник Демад убедљиво је рекао „Да је одиста мртав, цео би свет заударао од његове лешине.“ Родољуби су гајили слабашне наде да се нека несрећа догодила, а догодила се она највећа. Било је призната лудост да се пркоси Александровој моћи, али није изгледало да је брзоплето да зарате за слободу у пометњи насталој након његове смрти. Атина се побунила против Македоније; придружиле су јој се Етолија и многе државе у северној Грчкој и узела је у своју службу 8 000 отпуштених најамника, који су се управо вратили из Александрове војске. Један од њихових (нижих) заповедника, Атињанин Леостен, запосео ie Термопиле и у близини тог теснаца уједињени Хелени однели су мању победу над Антипатром, који је одмарширао на југ, чим је успео да прикупи своју војску. Тесалска коњица је дезертирала из његове војске и ниједна држава у северној Грчкој, осим Беотије, није остала лојална Македонији. Регент се затворио у чврстом планинском граду Ламији, који се налази под литицом Отриса наспрам Термопилског теснаца и ту га је целе зиме Леостен држао под опсадом. Ови успеси су привукли на устаничку страну известан број присталица на Пелопонезу и да су Хелени однели победу на мору, та страна је могла да тријумфује, бар закратко. Али, чудно је било што Атина, упркос побољшању у својој морнарици током протеклих година, као да није била у стању да упути више од 170 ратних бродова против 240 македонских. Храброг стратега Леостена спутавао је Ратни савет, у коме су били заступљени разни савезници - што нас подсећа на доба персијске инвазије; ипак, да му у време опсаде, кобна каменица није прекратила живот, савезничка страна би вероватно била успешнија. У пролеће је долазак Леоната, управника Хелеспонтске Фригије, на челу војске, уклонио опсаду Ламије. Хелени су одступили у Тесалију да пресретну нову војску пре него што се уједини са Антипатром; дошло је до битке у којој су Хелени надвладали и Леонат је био смртно рањен. Антипатар је стигао следећег дана и, спојивши своје снаге са пораженом војском, повукао се у Македонију да сачека Кратера који је прилазио са истока. Када али да га је употребио за вас, као позајмицу за Теорички фонд. Кносион је ходао унаоколо са другим њ еговим пријатељима, говорећи да ће Демостена оптужба натерати да обелодани оно што није желео да каже јавно - да је позајмио новац за потребе државне управе.“ О во је оговарање, али се уклапа у околности. Тешко је поверовати да је Демостен, било који да су му били мотиви, био потпуно невин.

882


је Кратер стигао, заједно су ушли у Тесалију и у сукобу код Каранона, у коме су обе стране имале мале губитке, Македонци су стекли невелику предност. Та битка је очито одлучила о исходу рата, али прави разлог који је омео Хелене да наставе ратовање није био незнатни пораз код Кранона, већ недостатак слоге међу њима, недостатак вође у кога би потпуно имали поверења. Били су натерани да појединачно склапају мировне утоворе, свака држава понаособ. Хиперид је борцима, који су погинули у овом безнадежном рату, одржао надгробну беседу, коју је одликовала позната јасноћа мисли којом је владао мајсторским савршенством; одао је своје признање - није наше да тврдимо да је претерао у односу на реалан дуг - Леостену који је „успео у ономе што је предузео, али не и у томе да избегне своју коб“. Има у овој беседи лепо место које стварно искривљује историјску перспективу, али тачно приказује дух родољуба. „Који су ти који ће у мрачном подземном свету - нека нам је допуштено да упитамо - пружити десницу да поздраве заповедника наших палих бојовника? Зар не верујемо да ће Леостена поздравити добродошлицом и дивљењем они полубогови који су заратили против Троје? Дабоме, а тамо ће, верујем, бити Милтијад и Темистокле и они остали који су Хеладу ослободили и прославили своја имена.“ Атина се покорила када је Антипатар ушао у Беотију и када се припремао да нападне Атику. Скупо је платила покушај да поново извојује своју моћ. Антипатар није био као Александар. Био је способан човек, искрено одан македонском краљевском дому, али није са Александром делио љубав према грчкој култури, нису га разнежиле успомене и предања Атињана. Видео је само то да Македонија, уколико не примени чврсте и строге мере, неће имати мира од понављања устанка који је управо угушила. Стога је наметнуо три услова које су Фокион и Демад били обавезни да прихвате: да се демократски устав модификује увођењем квалификације на основу имовинског цензуса; да се у Мунихију смести македонски гарнизон; и да се предају агитатори, Демостен и Хиперид са њиховим страначким пријатељима. Демостен се у агитовању на Пелопонезу служио беседничком вештином да би придобио помоћ за савезничку страну и његови напори су награђени позивом да се врати у Атину. Чим се град пот чинио, он је са осталим беседницима утекао. Хиперид је са двојицом другара потражио уточиште у Еаковом храму на Егини, одакле су их одвели Антипатру и били су погубљени. Демостен је побегао у Посејдонов храм на острву Калаурији. Када су се Антипатрови гласници појавили и када су га позвали да изађе, прогутао је отров

Бит ка код Кранона 322. Године пре Христа

Хииеридоеа надгробна бгседа

Услови наметнути А т ини

Демонстенова смрт у октобру 322. ioguue пре Христа

883


који је сакрио, према једној легенди, у писаљци од трске и тако је избегао да падне у шаке џелату. Увођење имовинских квалиф икација за Јрађанско право у А т ини

Уставну промену која је спроведена по диктату македонског генерала, Аристотел 6и оценио као напредак. Институције нису биле измењене, али демократија је претворена у „политију" или ограничену демократију - такву за коју се залагао Терамен - ограничавањем грађанског права. Сви грађани чија је имовина досезала суму нижу од 2000 драхми, лишени су грађанског права. Речено је да је ова мера избрисала 12000 имена са списка грађана и да је преостало 9000 грађана. Велики број сиромашнијег народа овако лишеног грађанског права напустио је Атику и населио се у Тракији, где им је Антипатар дао земљу; можда су ови насељеници имали у својим редовима и известан број клеруха са Сама, који су сада бесциљно лутали, пошто су били обавезни да напусте острво и да уступе место законитим власницима.

7. Аристотел и Александар

Арист от ел је рођен 384-3. iogune пре Христа око 367. iogune пре Христа

Позван је у Пелу 343-2. iogune пре Христа

884

Александар је случајно дошао у додир са другим човеком свога доба, чијем је генију било суђено да покрене свет. Аристотелов отац је био дворски лекар Аминте Трећег и од Аристотела се очекивало да настави очеву професију. У седамнаестој години отишао је у Атину где је био под туторством извесног Проксена, за чијег је сина Никанора - истог оног Никанора који је објавио Александров проглас у Олимпији - касније верио своју кћер јединицу. Прво је Аристотел студирао у Исократовој школи, али када се Платон вратио са Сицилије, потпао је под утицај учења о идејама овог филозофа и то га је определило „за живот спекулације“ на који је гледао - а то је промишљени суд његовог зрелог доба - као на једини савршено срећан живот. Након Платонове смрти провео је неколико година на североисточној обали Егејског мора у Асу и М игилени; тада му је Филип послао позив да преузме образовање престолонаследника. Како још није стекао истакнути углед због своје мудрости или знања, Филип га је вероватно изабрао зато што је његов отац имао везе са македонским двором. Наставна грађа коју је Аристотел преносио Александру, можда се углавном састојала из књижевности и филологије; дошао је на двор у својству учитеља, а не филозофа. Ништа не знамо о међусобним односима бриљантног учитеља и његовог бриљантног ученика - били су људи различитих и несавитљивих нарави - али можемо наслутити да је Аристотел био спремнији да се повинује него да изазове Александров жестоки напрасити дух.


Свакако, епизода није довела до тако трајне присности, као што би случај био да је Платон био учитељ. По повратку у Атину, Аристотел је засновао своју филозофску школу; Ликеј је ускоро заузео место које је пре тога заузимала Академија, која се још од несрећних Платонових пустоловина на Сицилији све више повлачила из интересовања јавности. Поучавао је дванаест или тринаест година - и те су године, несумњиво, представљале његову најплоднију филозофску активност - и умро је недуго по Александровој смрти. Није било никада чудеснијих година од оних у којима су умове Александра и Аристотела непрестано заокупљала размишљања. Није претерана тврдња рећи да Европа никоме не дугује више за образовањ е својих ученика него Аристотелу. Наука о законитостима мишљења, претеж но се још увек предаје као што је он то првобитно разрадио. Нема бољих увода у етичку и политичку спекулацију од његових ф ундаменталних расправа о етичкој и политичкој науци. Није без значаја ни то што је његов систем доминирао највиспренијим умовима средњег века, чије су способности размишљања, мада ограничене уском интерпретацијом теолологије која их је контролисала, имале запањујућу интелектуалну моћ и проницљивост. Али, ма колико Аристотел био ненадмашан у апстрактном мишљењу, ма колико био ревностан у прикупљању и оцењивању конкретних чињеница, он није био без предрасуда. Као дечак, у уској самодопадљивој заједници малог, далеког Стагира, био је задојен одбојношћу коју су, отворено или прикривено, људи осећали према Атини у свим крајевима Халкидичког полуострва. Премда се настанио у Атини, никада није превазиш ао то неповерење; остао је увек грађанин Стагира и живео је у Атини као странац. Ова почетна предрасуда спречила га је да потпуно непристрасно оцени атинске институције које су за њега биле пример демократије. Имао је предрасуда и према Македонији. Халкиђани су сматрали да су њихови суседи Македонци далеко испод њиховог цивилизацијског нивоа; Аристотелово искуство на двору у Пели, где је морао бити очевидац скандалозних свађа између Филипа и Олимпијаде, није створило повољан утисак. Стога је остао сасвим резервисан према Александровим подухватима. Не само да их није симпатисао него их није одобравао. Била му је, наиме, блиска идеја о малој хеленској републици; велику државу је осудио. Поврх тога, чврсто се држао хеленског уверења да су Хелени по природи супериорни у односу на народе других националности; због тога је био противник обележја Александрове оригиналне и просвећене политике - равноправне владавине Хелена и варвара. Захваљујући овом хладном и подозри-

око 335. Године пре Христа

Аристотелова смрт 322. iogune пре Христа

Дух Европе Арист от елу

Арисшошелове предрасуде

ирема Аш ини,

ирема Македонији,

према варварима

885


вом ставу према Македонцима, пропустио је велику прилику. Александров поход отворио је ново поље открића у науци о природи; можемо замислити колико би се безмерно сам краљ трудио, да га је Аристотел замолио да прикупља исцрпна запажања о животињском и о биљном свету у разним земљама и поднебљима кроз које је пролазио. ЊгГова идеална држава

886

Необичан је осећај прећи од идеје о држави коју је уобличио Александар на нацрт идеалне државе који је скицирао најумнији човек исте епохе. Аристотел замишља малу државу на северу земље, смештену у уједињеној лако одбранљивој области у близини мора, а ипак не на морској обали, са луком која је лако доступна, али сасвим издвојена, тако да се градске четврти не загађују, а становнике им не узнемирава присуство шароликих гомила странаца, трговаца - торбара и морепловаца, од каквих врве докови морских пристаништа. Он не жели да његов град буде трговачки центар, већ треба да увози и извози искључиво и само за своје потребе. То треба да буде градић са бројем становника тако ограниченим, да свако буде у стању да зна све о сваком становнику. Грађани треба да имају једнака права; рано мужевно доба треба да проведу у војним дужностима; када дођу у средње године живота, треба да буду бирани на положаје у политици; у старости треба да служе као свештеници. Овој грађанској аристократији треба да буду подређени, али сасвим без грађанског права, занатлије и трговци. Један део земље треба да припадне држави - допринос од њега ваља наменити неговању божјих култова и снабдевању јавних оброка у граду; други део треба да буде приватни посед грађана; поља треба да обрађују робови или земљорадници нехеленске националности. Таква је била мала ексклузивна заједница чији је план смислио Аристотел, док је његов бивши ученик припремао планове за трговину широм света, рушио баријере које су раздвајале народе од народа, градио империју која би обухватила милионе грађана, заснивао градове за људе различитих народа, крчио себи пут кроз лавиринт нових политичких проблема, изнад Аристотеловог видокруга. Република по Аристотеловој жељи није, као она Платонова, заблистала упадљиво оригиналним идејама; она је опште место хеленских аристократија, али са подсеченим канџама, пажљиво дотерана и поткресана, оплемењена брижљиво прецизираним образовањем и не тежи експанзији; попут Спарте, она појединцу - грађанину, не оставља могућност да се слободно развија. Да су градови Хеладе били грађени и прилагођени по жељи овог филозофа, за европску цивилизацију не би учинили оно што су учинили.


Можемо се упитати да ли је Аристотел пред своју смрт, интуитивно докучио да последња реч у историји човечанства неће припасти хеленским градовима. Вероватније је да га је прерани Александров крај учврстио у уверењу да ће стари поредак у свету наставити по старом. Блиставо доба хеленских градских држава одиста се тако изненада примакло свом крају, да се од њих није могло очекивати да ту чињеницу схвате; ниједан народ, који је икада понео бакљу цивилизације, није био ни вољан ни способан да осети да је дошло време да одустане од своје надмоћности. Хеленима би се могло опростити што су се опирали да се помире са несталном судбином која их је срозала на нижи положај. Али, тако строги закони историје награђују заслужне. Републике у Хелади створиле су неуништиво дело: откриле су човечанству многе ствари и, поврх свега, најдрагоценију ствар на свету - неустрашиву слободу мисли.

887

Поговор српском издању И ст ори ја Грчке Џ. Б. Бјури (Ј. В. Bury) први пут се појавила пред енглеским читаоцем 1900. године. Отада је доживела више издања на више језика, и безброј пута је прештампавана. До своје смрти, 1927. године, Bury је њен текст мењао и допуњавао у светлу нових података и продубљених судова. После 1927, задатак да се Вигу-јево излагање осавремени пада на енглеског историчара антике Р. М игса (Russel Meiggs), који га успешно извршава. Дело је остало живо и значајно, упркос стогодишњој старости главнине текста. Искуство које сам стекао, током четири деценије, у настави историје старих Грка на Београдском университету научило ме је да у И ст орији Грчке Ј. В. Вигу-ја в и д и м истовремено изврстан уџбеник и извор дубљих сазнања о грчкој цивилизацији - извор какав недостаје нашој интелектуалној средини, премда су наши хеленисти задужили науку радовима трајне важности. Фини квалитет Вигу-јевог историјског мишљења и композиционе вештине, његов господски такт и редак наративни дар јамче, уверен сам, преведеној И ст орији Грчке знатан успех у нашим библиотекама и високим школама. *

Ј. В. Bury је већи део каријере провео, у Кембриџу, као наставник и истраживач модерне историје. Отуд је развио посебан интерес за теме које су обележавале либерална постигнућа раног двадесетог века: слободу мисли и учење о напретку. Њ их је дубоко уткао и у своју И ст орију Грчке, рачунајући како с утицајима античких вредности на савремени свет тако и са подручјима спонтане сличности двеју удаљених епоха. Овде није место да се задржавамо на дугу који И ст орија Грчке има према идејама насцентног двадесетог века - времена у којем се књига појавила. Дело, уосталом, не укључује систематску анализу трансепохалних питања нити нуди закључке у виду завршних разматрања. Редови који следе треба да испуне, бар донекле, у најсажетијем облику (и простор ПоЈовора је ограничен), ове неочекиване празнине. У духу Вигу-јевог нагласка на дијахронији али с тематским померањима, учинићемо неколико напомена о сличностима и разликама које се виде између старих Грка, средњовековних и данашњих Европљана. Реч је о синтетичком поређењу - поступку који не смемо заобићи ако хоћемо, с једне стране, да одредимо оквире Вигу-јевог психо-историјског


расуђивања; с друге, да боље разумемо духовне корене уједињене Европе најновијег времена. Расправа о коренима Европе, уосталом, непосредно се тиче националне историје Срба; захваљујући своме географском положају и културним специфичностим а - присном додиру са цивилизацијом Константинопоља наш народ има видно место у ф ормирањ у света надахнутог старим грчким наслеђем. ** Дуг који античка, средњовековна и модерна Европа има према тековинама старих Грка - боље речено, Хелена - може се испитивати на више равни. Највидљивији је у сфери духовног и културног. (Усредсређеност Ј. В. Вигу-ја на културну историју уочљива је већ у његовом одушевљењу Виламовичевим делом.) Старе Грке - кад посматрамо њихову цивилизацију као временски и културни continuum с Атином у централној тачки - одликује индивидуализам, вера у снагу разума, критички однос према затеченим вредностима какве су египатска и минојска култура, склоност према слободном деловању и мишљењу што иде до анархичног, дубока потреба за једном естетиком која идеализује људе, природу, предмете и архитектуру, теоретска а не примењена наука, истраживачка а не пропагандна историографија, филозофија која се преплиће с теолошким мишљењем (Платон) не служећи му - јер је окренута универзалном. Већину тих одлика прихвата и каснији Европљанин, с модификацијама које сежу дубоко. Наша зависност од духовног наслеђа антике има и друге облике као што су у нечему и резултати другачији; најбоље је запажамо проучавајући Византију, наследницу античке креативности. Ради се, схватљ иво, о сложеним процесима који зависе, поред осталих чинилаца, од времена, простора, променљивости историјског тренутка. У свету политике, од Грка смо усвојили основне појмове и демократске установе. У језику, посебно језику философије, науке и уметности, од Грка нисмо научили само готове термине него и путеве који воде усавршавању апстрактног израза. У односу према телу и природи, од Грка смо кадри да се поучимо - том приликом се не користимо довољно - скромности живота, извесној гимничкој аскези, која је ведра а не само самомучитељска и која избегава нагомилавање материјалних добара. Остављала им је слободног времена за активни јавни живот и интелектуалне дискусије на агори, у гимнасијама и приватним домовима. Грчко искуство ипак није настало одједном, нити се кристалисало без промена и усека. Три су крупне епохе - кад се ради о антици - које су, наслањајући се једна на другу, дале оно што се у науци често зове „грчко чудо“. Преткласични период траје хиљаду година (XVI-VI век пре Христа). Грци траже свој етнички идентитет; потрага је тешка, уусловима расцепканог балканског рељефа и моћних страних непријатеља. Н арод усваја једно 890

Поговор српском издању

име (Хелени), ослања се на заједницу култа (Олимпијске светковине и Елеусинске мистерије), говори језиком који сва његова племена разумеју, развија оригиналне политичке облике (полис и федерације полиса), у таласима колонизације осваја нови простор, гради такав однос према „варварима" који ће уочити разлике и дефинисати вредност, али неће утврдити међународне предрасуде и санкционисати сукобе. Атина најбоље представља ова достигнућа; о њој се говорило као „Хелади Хеладе“. У класичном раздобљу (од краја VI до краја IV столећа) већ започети процеси претварају се у стања. Афирмишу се рационализам (софисти), естетика мере (Партенон у контрасту према оријенталној монументалности), театрократија и агоналност као средства да се од друштвеног сукоба дође до делотворног компромиса. Платонов Сократ ће постати претеча хришћанског мартира. Хеленистичко доба је почело с позним четвртим веком пре Христа и траје, у културном погледу, све до ране Византије. (Вигу-јев текст, нажалост, не обухвата време после Александра Великог). Хеленизам доноси нову, нежнију осећајност, у којој важну улогу имају брига о социјалној правди, борба за надетничко друштво, космополитске идеје (полис се трансформише у космополис), ослобоћење од свеприсутности рата и политике. Ударају се основе христијанизоване Европе, универзалне и простране. Она ће имати два огранка, константинопољски и римски, у много чему и данас различита. Којим путевима и каквим средствима грчко наслеђе утиче на европске државе и друштва средњег века и модерних времена? Пре свега, у средњем веку, оно делује снагом византијских утицаја, директних и посредних, који теку преко Русије, Србије и других земаља цариградског круга. Ради се о утицајима који су утолико плоднији што су сложенији; према познатој речи Георгија Острогорског, „тек спајањем хеленистичке културе и хришћанске религије са римском државном формом настала је она историјска појава коју зовемо Византијским царством “. Затим, од XV столећа, византијско наслеђе се убрзано преноси у Европу благодарећи ренесансном преображају, чији су корени на Истоку, али чије последице имају пресудан значај за сазревање Запада. Најзад, после поновног открића грчког феномена у новом веку, сачувана оригиналне, дела ликовне уметности, књижевности и мисли класичне Хеладе су добила велику, непосредну привлачност за осећања, укусе и знања европског човека. Без обзира на повремене заокрете у културном зрачењу Атине и Цариграда према Европи, то зрачење стално траје и представља пример појаве коју историчари зову процесом дугог трајања. Један од видова њене трајности треба тражити у дубоко укорењеном менталитету Европљанина, који се под хеленским утицајем формирао у временском распону дугом више од двадесет и пет векова. Слободан Душанић Београд, 15. новембра 2001.


Хронолошка таблица Пре Христа око 3000. П очет ак „М инојске" ц ивилизације на Криту. око 2200. Зидање првих двораца у Кносу и Фесту. око 2200-1400. Крит је водећа сила на Егејском мору. Трговачке везе са Египтом и Сиријом. око 2000-1300. Хети водећа сила у Малој Азији. око 1700. Разарање двораца у Кносу и Фесту земљотресом. Дворци су обновљени. око 1600-1400. Снажан утицај Крита на Грчку. Династија гробова у облику бунара у Микени. око 1450. Разарање критских двораца осим Кноса, који се сада налази под контролом Микењана. Помрачење критске моћи. око 1370. Разарање Кноса. око 1400-1200. Велико доба Микене. Развој микенске трговине у Египту и источном Медитерану. Везе са Хетима. Микенске коло није на Роду, Карпату, Коју итд. Трговина са западом. 1287. Битка између Хета и Египћана код Кадеша; Слабљење обе моћне силе. око 1230-1150. Слом устаљених прилика. 1225. Одбијени су напади на Египат са севера и запада. ? око 1220. Микењани су разорили Троју. око 1200. Разарање микенских центара у Грчкој. Грци се насељавају на Кипру. Разорена је хетска престоница. 1188. Одбијен је снажан напад на Египат са севера. око 1180. Инвазија Мале Азије од стране Фригијаца. око 1150. Коначно разарање Микене. око 1000. Главна најезда Дораца на Пелопонез. Претходиле су најезде на Тесалију и Беотију. око 1050-950. Еолска, јонска и дорска колонизација Мале Азије. око 800-700. Успон аристократија широм Грчке. 776. Традиционални датум прве Олимпијаде. око 760. Еубејска колонија, Питекуса на Исхији. око 750. Спарта осваја Амиклу.

892

Хронолошка таблица

735. Традиционални датум оснивања Накса (Сицилија). 734. Традиционални датум оснивања Коркире. 734. Традиционални датум оснивања Сиракузе. 728. Традиционални датум оснивања Катане и Леонтина. 728. Традиционални датум оснивања Мегаре (Хиблејске) 721. Традиционални датум оснивања Сибариса. 715. Традиционални датум оснивања Занкле. 707. Традиционални датум оснивања Таранта. 703. Традиционални датум оснивања Кротона. 688. Традиционални датум оснивања Геле. 648. Традиционални датум оснивања Химере. ? око 720. Хомерова Илијада. Одисеју је касније, можда, испевао други песник. око 730-10. Спартанско освајање Месеније. око 700. Мида краљ Фригије. Дејок утемељује међанску монархиЈУоко 700. Хесиод. 683-2. У Атини почиње списак архоната на једну годину. 681-69. Владавина Асархадона, краља Асирије. 679. Асархадон поражава Кимерце које предводи Теуспа. 687-52. Владавина Гига, краља Лидије, кога су убили Кимерци. око 672. Асирци освајају Египат. ? око 675-55. Фејдон из Арга има доминантан положај на Пелопонезу. 668. Арг поражава Спарту и Хисију. 668-26. Владавина Асурбанипала, краља Асирије. 664. Традиционални датум древне поморске битке Коринта са Коркиром. 663. Египат збацује асирски јарам. око 650. Спарта гуши устанак Месењана. 650-600. Доба законодаваца у Грчкој. Развој тиранида у Јонији. Успостављање тиранида у Сикиону, Коринту и Мегари. Ардис и Садијат владају у Лидији. Ардис истерује Кимерце. око 650-25. Владавина Фраорте, краља Медије.

893


око 632. Килон покушава да се домогне тираниде у Атини. око 630. Заснивање Кирене. 625. Набуполасар оснива ново Вавилонско царство. око 621. Драконтово законодавство у Атини. 612. Пад Ниниве. Набуполасар, краљ Вавилоније, и Кијаксар, краљ Медије, освајају и деле Асирију. око 610. Заснивање Наукратије. 605. Небукаднезар наслеђује Набуполасара. око 600. Атина Мегари отима Саламину и насељава Сигеј на улазу у Хелеспонт, има успеха у ратовању против Митилене. Стваралачки врхунци Сапфе, Алкеја, Питака у Митилени. Перијандар, тиранин Коринта. Трасибул, тиранин у Милету. 594-3. Солонов архонтат. Seisachtheia. 594-89. Поход на Нубију Псаметиха II. Графит грчких најамника у Абу Симбелу. 590-89. Свети рат против Крисе. Врхунац стваралаштва Клистена из Сикиона. 585. 28. маја: помрачење сунца. Нерешена битка Кијаксара, краља Медије против Алијата, краља Лидије. Врхунац Талетовог стваралаштва. 583-1. Дамасијин архонтат у Атини. 582. Прва Питијада. 572. Елиђани присвајају надзор над Олимпијским играма. око 570. Атински рат са Мегаром, освајање Нисеје. 569. Амасис ступа на египатски престо. 562. Небукаднезарова смрт. 560. Крес ступа на престо Лидије. око 560-50. Рат Спарте са Тегејом. 561-60. Комејин архонтат. Писистрат у Атини силом заводи тираниду. око 559-6. Милтијад постаје тиранин на Трачком Херсонесу. око 550. Спартанци освајају Тиреатиду. 548-7. Аполонов храм у Делфима нестаје у пожару. ? 546. Кир, краљ Персије, осваја Лидију и поробљава Сард. 546-5. Персија покорава Грке у Азији. 894


538. Кир осваја Вавилонију. 528-7. Пизистратова смрт, наслеђује ra Хипија. 526. Поликрат, тиранин на Саму, напушта савез са Амасисом и приступа Персији. 525. Смрт Амасиса, краља Египта. Персијско освајање Египта: битка код Пелусија. око 525. Спартанци нападају Самос. око 523. Поликратова смрт. 522. Смрт Камбиса, краља Персије. 521. Дарије ступа на престо. 520. Прво Даријево освајање Вавилона. 519. Друго Даријево освајање Вавилона. 514. Завера Хармодија и Аристогитона око 512. Први Даријев поход на Европу: освајање Тракије. 510. Пад тираниде Пизистратида. Спартанци у Атици. Кротон је разорио Сибарис. ? 508-7. Исагорин архонтат. Спартанци под Клеоменесом врше инвазију Атику; опсађени на Акропољу. ? 508-7. Основе Клистенових реформи бивају усвојене у Скупштини. 506. Пелопонежанска војска врш и инавзију Атике. Атина задаје пораз: (1) Беоћанима, (2) Халкиђанима; Припаја Халкидску равницу и Ороп. 501. Увођење Д есет орице стратега атинских фила. 499. Избијање устанка у Јонији. око 498. Јоњани са савезницима у Сарду: спаљивање Сарда. око 497. Гушење устанка на Кипру. 496-5. Хипарх је архонт у Атини. 494. Битка код Ладе; Персијанци заузимају Милет. око 494. Битка код Сепије (Спартанци под командом Клеоменеса поражавају Аргивце). 493-2. Темистоклов архонтат. 492. Мардоније покорава Тракију и Македонију. око 492. Суђење Милтијаду. око 491. Гелон постаје тиранин Геле.

895


око 491. Спартанци одводе таоце са Егине. Битка код Хелора. 490. Поход Персијанаца на Грчку под командом Датида. Разарање Еретрије. Бој на Маратону. 489. М илтијадов ратни поход на Пар. Суђење и смрт Милтијадова. око 489. Клеоменесова смрт. 488. Гелонова победа у колској трци у Олимпији. 487. Протеривање остракизмом Пизистратида Хипарха. Рат Атине са Егином. 487-6. Почиње избор архоната коцком. Strategoi Замењују Полемарха. 486. Мегаклес протеран остракизмом. Пиндарова Седм а Пит ијска Ода

486-5. Египат диже устанак против Персије. 485. Даријева смрт. Ксеркс ступа на престо. 484. Протеривање остракизмом Ксантипа, Арифроновог сина. 484-3. Персија поново стиче контролу над Египтом. 483. Персијанци прокопавају канал кроз полуострво Атон. 483-2. Откриће богатог слоја сребра у рудокопу Лаурија. 482. Протеривање остракизмом Аристида. 482. Темистоклов Указ да се гради нова атинска Флота. Питијска победа Хијерона у коњској трци. 481. Ксеркс силази у Сард. 480. Пролеће: Атина позива на повратак грађане протеране остракизмом. Август: Ксеркс улази у Грчку. Битке код Артемисија и у Термопилама. Септембар: Битка код Саламине. Олинт је предат Халкиђанима. Картагињани врше инвазију Сицилије. Бој код Химере. 479. Мардоније у Атици. Август: бој код Платеје и Битка код Микале. Јоњани се одмећу од Персије. Атињани освајају Сестос крајем зиме 479/8. 478. Паусанијин поход на Кипар, Бизантион. Гелонова смрт: власт наслеђује његов брат Хијерон. Хијеронова питијска победа у коњској трци. Пиндарова Tpeha П ит ијска О да.

896


477. Утемељење Делског Савеза. ? Кимон протерује Паусанију из Бизантија. 478-6. Утврђивање Атине зидовима. 476. Поход Лакедемоњана на Тесалију. Хијеронова победа у коњској трци у Олимпији (Пиндарова П рва Олимпијска Ода; Пета О да Бакхилидова). 476-5. Кимон осваја Еион. 474. Битка код Киме. Сиракушани поражавају Етрурце. 474. Кимон осваја Скир и проналази и враћа Тезејеве кости. 472. Победе у Олимпији - Хијерона у коњској трци, Терона у колској трци. Пиндарове Трећа и Ч етврта Олимпијска О да. Есхилови П ерсијанци. око 472-1. Атињани покоравају Карист. Протерују Темистокла остракизмом. Смрт Терона, тиранина Акраганта. ? Синојкизам Елиде и Мантинеје. око 471. Темистоклово бекство. Бој код Дипеје. 471-70. Хијеронов рат са Трасидејем, тиранином Акраганта.

470. Хијеронова Питијска победа у колској трци. Пиндарова П рва П ит ијска О да. Бакхилидова Ч ет врт а Ода (?). 470-69. Побуна и покоравање Накса (?). 468. Олимпијска победа Хијерона у колској трци. Tpeha Ода Бакхилидова. Победа дечака из Тиринта у панкратији. Бој код Еуримедонта (?). 468-7. Арг покорава Тиринт (?). 467. Хијеронова смрт. 465. Устанак Таса. 465-4. Покушај Атињана да колонизују Девет Путева (касније Амфипољ). Трпе пораз од Трачана. 464. Земљотрес у Спарти. Устанак хелота. Опсада Итоме. Артаксеркс ступа на персијски престо. 463. Предаја Таса. 463-2. Кимон у Месенији. 463-1. Ефијалт је утицајан у Атини. Ареопаг је лишен својих моћи.


462-60. Арг покорава М икену (?). У Атини је уведена накнада за поротничке судије Хелијеје. Започиње Периклов утицај. 461. Кимон је протеран остракизмом. 461-60. Савез Атине са Аргом. Мегара се придружује савезу. Саграђени су Дуги зидови који повезују Мегару са Нисејом. ? 459. Атински поход на Кипар одгођен је ради помоћи устанку Египта. Мемфис је освојен (осим централне тврђаве). Битке код Халија (HalieTs), Кекрифалије, Егине, Мегаре. Заузеће Итоме. Месењани се насељавају у Наупакту. 458. Есхилова Оресш ија. Зеугитима је допуштен архонтат. 457. Поход Лакедемоњана на Фокиду и Беотију. Бој код Танагре. Победа Атине код Енофите, контрола над Беотијом (? Изузев Тебе). Довршење атинских Дугих зидова. Егина се предаје, мора да плаћа допринос. Атина осваја Беотију (битка код Енофите; јесен). 457-6. Атињани освајају Егину. 456. Мегабиз стиже у Египат са војском и флотом. 456-5. Толмидин поход у Коринтски залив. Трезен и Ахаја потпали су под атинску контролу. 454. Периклов поход у Коринтски залив. Неуспешна интервенција Атине код Фарсала. Коначни пораз Египта. Ризница Делског поморског савеза је пренета са Дела у Атину. 451. Петогодишње примирје између Атињана и Пелопонежана. Тридесетогодишњи мир између Арга и Лакедемона. 451-50. Периклов Указ којим се за грађанско право захтева атинско грађанско право оба родитеља. ? 450. Клерухе шаљу на Еубеју, Наксос и Андрос. 450-49. Кимон на Кипру. Кимонова смрт у опсади Китија. 449-8. Мир са Персијом. Свети рат. Атина позива Грке да обнове храмове. 447. Започета је градња Партенона. Атина губи Беотију (Коронејска битка). Упућени су клеруси на Херсонес (? и на Лемнос и Имброс). 447-6. Побуна и покоравање Еубеје. Атина губи Мегару.

898


446-5. Тридесетогодишњи мир између Атине и Пелопонежана. Оснивање Новог Сибариса. 443. Заснивање Турија. Тукидид, Мелесијин син, прогнан је остракизмом. 440-39. Побуна Сама и Бизантија. 438. У П артенону је постављ ена хриселефантинска статуа Атене. 436. Оснивање Амфипоља. око 435. Периклов поход у област Еуксина. 436-5. Подстрекивање Немира у Епидамну. 435. Победа на мору Коркире над Коринтом (пролеће). 433. Одбрамбени савез склопљен је између Атине и Коркире. Битка код Сиботе. Обновљени су уговори о примирју између Атине и Регија и Леонтина. 432. Устанак Потидеје. Скупш тина у Атини усваја Указ о Мегари. Потидејска битка (око септембар). Спартанска Скупштина и Скупштина Пелопонеског савеза изјашњавају се за рат. 431. П р ва Година ПелопонескоГ р а т а . - Тебански напад на Платеју (март). Прва пелопонеска инвазија Атике (мај). Атина осваја Солион и Кефаленију; заузима Тронион и Аталанту истерује са Егине Егињане. 430. ДруГа Година р а т а . - Избијање куге у Атини. Друга инвазија Атике. Периклов поход на Арголиду и неуспех у Епидауру. Перикле је смењен са положаја стратега, суде му, одређују казну и поново га постављају као стратега. Формион ратује на западу. Предаја Потидеје. 429. Tpeha Година р а т а . - Пелопонежани опседају Платеју. Формионове победе на мору у Коринтском заливу. Периклова смрт (јесен). 428. Ч ет врт а Година р а т а . - Трећа инвазија Атике. Побуна Митилене. Увођење ратног пореза (eisphora). 427.

П ет а Година р а т а . - Четврта инвазија Атике. Предаја

Митилене. Предаја Платеје. На Коркири избија грађански рат. Атина осваја Миноу. Лахетов поход на Сицилију.

899


426. Шеста Година рат а. - Демостенов поход на Етолију. Битка код Олпе. Неуспешан покушај Атине да освоји Мелос. Ритуално чишћење Дела. 425. Седма Година р а т а . - Пета инвазија Атике. Атињани шаљу појачања на Сицилију. Окупација Пила и заробљавање Спартанаца на Сфактерији. Тријумф демократије на Коркири. Атина осваја Анакториј и запоседа Метону. Атина више него удвостручава допринос својих савезника. Увођење три обола за поротничке судије. Аристофанови А харњ ан и . Антифонтов D e Choreuta. Скуп у Гели. 424. Осма ioguna р а т а . - Атина осваја Енијаду; осваја Нисеју са мегарским Дугим зидовима и Китеру. Атинска инвазија Беотије; Делијска битка. Брасида у Тракији. Побуна Аканта, Амфипоља и других градова. Прогонство историчара Тукидида. Аристофанови Вит езови. 423. Д евет а ioguna р а т а . - М ировни преговори. Уговор о једногодишњем Примирју (март). Побуна Скионе. Аристофанове Обпакињ е. Сиракуза припаја Леонтине. 422. Десет а ioguna р а т а . - Битка код Амфипоља. Смрт Брасиде и Клеона. Мировни преговори. Аристофанове Зоље. 421. Никијин Мир (март). Аристофанов М ир. Освајање Скионе. 421-20. Одбрамбени савез Атине и Спарте. 420. Савез Атине са Аргом, Елидом и Мантинејом. 418. Мантинејска битка. Арг склапа савез са Спартом. 417. Протеривање Хипербола остракизмом. Никија на Халкидици. 416. Освајање Мелоса. Сегестино посланство у Атину. 415. Сакаћење Херма у Атини. Атински поход на Сицилију. Алкибијадов опозив. 414. Пролеће: Аристофанове П т ице. Опсада Сиракузе. Гилип стиже на Сицилију. 413. Спартанци запоседају Декелеју. Други атински поход на Сицилију. Велика битка у сиракушкој луци (9. септембар). Катастрофа Атињана. 412. Побуна атинских савезника. М илетски уговор (између Спарте и Персије). Алкибијад напушта Спарту.

900


411. Битка код Симе (јануар). Устанак на Роду. Писандар у Атини (око фебруар). Побуна Абида и Лампсака (април). Скупш тина на Колону и учињене припреме за нови устав (мај). Побуна Таса, Веће четири стотине ступа на дужност ( рано у јуну) и управља до септембра. Побуна Еубеје (септембар). Збацивање Већа четири стотине и успостављање Политије (септембар). Битка код Киносеме. Аристофанове П исист рат а и Ж е н е у скупш т ини. Евагора постаје краљ Саламине (на Кипру). 410. Битка код Кизика. Обнова демократије у Атини. (Псеудо - Лисија) За П олист рат а. 409. Атина враћа назад Колофон: губи Пилос и Нисеју. Картагинска инвазија Сицилије. Уништење Селинунта и Химере. 408. Атина враћа назад Халкедон и Бизантион. Горгија у Олимпији. Ратовање Хермократеса у Западној Сицилији. 407. Атина поново задобија Тасос. Алкибијад у Атини. Кир стиже на обалу. Хермократесова смрт. Оснивање Терме Лисандар је науарх. 406. Битка код Нотија. Алкибијад је смењен. Битка код Аргинуских острваца. Суђење стратезима. Опсада Акраганта. 406-5. Завера људи са трском на Хију. 405. Лисандар, „помоћник“ науарха. Кир је позван у Сусу. Битка код Егоспотама ( крај лета). Дионисије постаје тиранин Сиракузе и склапа мир са Картагином. 405-4. Блокада Атине. Предаја Атине. Рушење Дугих зидова (април). Д раконтидова псефизма (лето) и владавина Тридесеторице. Трасибул отима Филу (децембар). Савез Катане и Леонтина. 404-3. Прва војна интервенција Тридесеторице против Трасибула. Тераменесова смрт. 403. Лакедемонска војна посада у Атини. Друга војна интервенција против Трасибула (мај). Трасибул запоседа Пиреј. Битка у Мунихији. Краљ Паусанија у Атини. Пад Тридесеторице (септембар). Опозив Лисандра. Лисијин говор П рот ив Ератостенеса. Устанак у Сиракузи против Дионисија. 403-2. Еуклидов архонтат. Усвојен јонски стандард алфабета.


403-400. Дионисов рат на Сицилији, Покоравање Накса и Катане. 401. Киров поход. Битка код Кунаксе (лето). 400. Тимброн у Малој Азији (крај лета). 399. Деркилида наслеђује Тимброна и задобија Троаду. Рат Спарте против Елиде. Сократова смрт. 398. Спарта склапа уговор о примирју са сатрапима; шаље у Сусу посланство. Агесилај ступа на престо. Дионисије осваја Мотију. 398-7. Деркилида на Херсонесу; заузима Атарнеј (397. први месеци). 397. Деркилида у Карији; склапа уговор о примирју са сатрапима. Конон је наименован за команданта персијске флоте. Кинадонова завера у Спарти. Химилконов поход на Сицилију. Опсада Сиракузе. Оснивање Лилибеја, 396. Прво Агесилајево ратовање у Фригији (јесен). Обнова Месане. Акорис постаје краљ Египта. 396-3. Дионисијев рат на Сицилији. 395. Агесилајево ратовање у Лидији. Тисафернова смрт. Друго Агесилајево ратовање у Фригији. Устанак Рода. Рат избија у Беотији. Битка код Халијарта и Лисандрова смрт. Агесиполид ступа на престо у Спарти. Атина почиње да обнавља своје Дуге зидове. Оснивање Тиндариде. 395-4. Савез Атине, Тебе итд. против Спарте. 394. Коринтска битка (јули). Книдска битка (август). Помрачење сунца (14. август). Коронејска битка (август). Оснивање Миле. 393. Завршавање атинских Дугих зидова. 392. Удруживање Коринта и Арга. Битка крај Дутих зидова (у Мегари). Прво Анталкидино посланство у Сусу. Други Дионисијев рат са Пунима. 391. Спартанци заузимају Лехеј. Дионисије опседа Региј. 390. Агесилај прославља Истамске игре и запоседа Пиреј. Ификратес побеђује спартанске хопите. Телеутија заробљава један атински одред бродова. Еуагора диже устанак против Персије. Савез Атине са Еуагором и Акорисом. Хекатомно је постао сатрап Карије (између 395. и 390).

902


389.

Трасибулови успеси на Хелеспонту. Дионисије опседа Каулонију. Битка код Елепора.

388. Трасибулова смрт (први месеци). Ратовање Анаксибија и Ификратеса на Хелеспонту. Лисијин говор на Олимпијским играма (јули - август). 388-7. Друго посланство Анталкиде у Сусу. 387. Дионисије осваја Регион. Хабрију шаљу у помоћ Еуагори. 387-6. Краљев Мир. 386. Еуагора је поражен код Китија. Хабрија у Египту. 386-4. Персијска опсада Саламине на Кипру. 386-5. Раситњавање Мантинеје. 384. Оронт склапа мир са Еуагором. 384-2. Формирање Савеза халкидичких градова. 383-78. Трећи Дионисијев рат са Пунима. 383. Акорисова смрт. 382. Спартанци освајају тебанску акрополу (лето). 382-1. Обнова Плетеје. 381. Пораз Спартанаца у Олинту. Започиње опсада Флијунта. Персија закључује мир са Еуагором. У Египту Нектанеб I ступа на престо. 380. Краљ Клеомброт ступа на престо у Спарти. Олимпијске игре за које је Исократ написао свој ПанеГирик. 379. Покоравање Савеза халкидичких градова. Битке код Кабале и Кронија на Сицилији. 379-8. Спартанце истерују са тебанске акрополе (зима). Сфодријин напад на Пиреј. 378. Савез Атине са Тебом. Агесилај напада Беотију. Ификратес у Тракији. М ир Сиракузе са Картагином. 377. Оснивање Друтог атинског поморског савеза. Порез на имовину у Атини. 377. Агесилај је изврш ио инвазију Беотије. Пораз Фебиде. Маусол постаје сатрап у Карији. 376. Битка код Накса. Тимотејев поход на запад. Устанак на Делу. Ификратес у Персијском заливу. 375-3.

Ификратес и Фарнабаз у Египту. Јасон из Фере је члан Атинског поморског савеза.

903


374. Мир између Атине и Спарте. Еуагорина смрт; Никоклес ступа на престо. 374-3. Мир је раскинут. Лакедемоњани на Коркири. 373. Ификратеса шаљу на Коркиру. Суђење Тимотеју. Земљотрес у Грчкој; разарање храма у Делфима (?). 371. Калијин мир (јуни). Бој код Леуктре (јули). У Спарти ступа на престо Агесиполид II. 371-69. Заснивање Аркадског савеза и Мегалепоља. 370. Обнова Мантинеје. Смрт Јасона из Фере. У Спарти ступа на престо Клеомброт II. 370-69. Прва беотска инвазија на Пелопонез, под вођством Епаминонде и Пелопиде. 369. Оснивање Месене (први месеци). Савез Атине са Спартом (пролеће). Друга беотска инвазја Пелопонеза, под вођством Епаминонде. Први Поход на Тесалију под вођством Пелопиде. 369-8. Убиство Александра, краља Македоније и Ификратесова интервенција. 368. Хереа и Орхомен се придружују Аркадском савезу. Окупљање у Делфима (лето). Битка без суза. Еуфрон је тиранин Сикиона. Други Пелопидин поход на Тесалију и његово заробљавање. Први поход за његово спасавање. Четврти Дионисијев рат против Пуна. 367. Смрт Дионисија I. Грчки посланици у Суси. Други поход за спасавање Пелопиде. Ариобарзанова побуна против Персије. 366. Трећа беоћанска инвазија Пелопонеса. Тебанци зузимају Ороп. Савез Атине са Аркадијом. Ликомедова смрт. Тимотеј у источном делу Егејског мора. Исократов Архидам .

365. Тимотеј осваја Самос. Убиство македонског регента Птолемеја.Тимотеј осваја Потидеју и друге градове халкидичке области. Избија рат између Аркадије и Елиде. 364. Епаминондин поморски поход. Трећи поход на Тесалију и Пелопидина смрт. Помрачење сунца 13. јула. Битка код Киноскефале. Разарање Орхомена. Пишани прослављају Олимпијске игре; битка у Алтису. Атина задобија Сест. Тимотеј опседа Амфипољ.

Хронолош ка таблица

363. Тимотеј враћа Бизантион. Нектанеба I наслеђује Тах. 363-2. Тимотеј поново опседа Амфипољ. Побуна сатрапа против Персије. 362. Мантинејска битка. Атинску флоту упућују на Хелеспонт. Ариобарзан је прибијен на крст. Епаминондина смрт. 361. Агесилај у Египту. Нектанеб II ступа на престо. Битка код Пепарета. 361-60. Агесилајева смрт (?). 360-59. Смрт краља Котиса и подела Тракије. 359. Пердикина смрт и ступање на престо Аминте. 358. Филипове победе над Пеонима и Илирима. Смрт Артаксеркса II; ступање на престо Артаксеркса III, Оха. 357. Атина враћа назад Херсонес и Еубеју. Филип осваја Амфипољ. Побуна Хија, Коса и Рода против Атине. Хабријина смрт. Дион се враћа на Сицилију. 356. Филипова победа над Илирима. Битка код Ембате. Фокиђани заузимају Делфе. Побуна Артабаза и Оронта. Нипсијево приспеће у Сиракузу. 356-5. Филип осваја Пидну и Потидеју. Рођење Александра. Састављање Ксенофонтовог списа О порезима. 355. Харет у Малој Азији; поражава Титраусту. Исократов говор О м иру. Суђење Тимотеју и Ификратесу (?). 355-4. М ир Атине са Родом, Косом итд. Исократов Ареопаш т ски ioeop.

354. Битка код Неона. Филомелова смрт. Убиство Диона. 354-3. Демостенов говор О С им оријам а. Калипова тиранида у Сиракузи. 354-50. Еубул има дужност да управља Позоришним фондом. 353. Филип осваја Метону. Ономархова моћ у Тесалији. Еубул одвраћа Филипа да нападне Фокиду. Демостенов говор За Ме1алепољце. Маусолова смрт. 353 - 1. Хипарин је тиранин у Сиракузи. 352. Керсоблепт, краљ Тракије, потчињава се Македонији. Демостенов говор П рот и в А ри ст ократ а. Артабаз бежи у Македонију и Артаксеркс склапа мир са Оронтом.


351. Побуна Феникије против Персије; побуна на Кипру. Демостенов говор За слободу Рођана и П рва Ф илипика. Идријеј у Карији наслеђује Артемисију. Нисеј постаје тиранин у Сиракузи. 350. Фокион на Кипру помаже гушењу побуне. 349. Фокион на Еубеји. Филип покорава Халкидику. Савез Атине са Олинтом. Демостенови О линт ски ioeopu. 348. Еубеји се признаје независност. Филип запоседа Олинт. 347. Прво атинско посланство Филипу (крај године); Платонова смрт. 346. Филократов Мир. Друго посланство Филипу (пролеће). Филип у Термопилама. Фокиђани бивају поражени. Фи лип председава Питијским играма. Демостенов говор О м иру. Исократово писмо Филипу ( Philippos ). Друга тиранида Дионисија II. 346-5. Демостен покреће поступак против Есхина. Есхинов говор П рот и в Тимарха. 345-3. Персија поново заузима Египат. 344. Демостен на Пелопонезу. Њ егова Mpyia Ф илипика. Тимолеонт плови на Сицилију. Битка код Хадрана. 343. Опозиви с дужности Филократа и Есхина. Краљ Архидам II плови у „Италију". 343-2. Савез Мегаре са Атином. Филип у Епиру. Аристотел одлази у Македонију као Александров учитељ. 342-1. Филипово освајање Тракије. 341. Атина шаље Диопита на Херсонес. Демостенов говор 0 Х ерсонесу и Трећа Ф илипика. Демостен у Бизантију. Еубејски савез. 340. Опсаде Перинта и Бизантија. Атинска поморска ре форма. Насилничке процедуре Амфиктионског већа (јесен). 339. Филипов поход на Тракију. Амфиктионци одлучују да зарате на Амфису. Битка код Кримиса. 338. Филип силази у Грчку. Његово ратовање у Фокиди и Локриди. Херонејска битка (август). Филип на Пелопонезу. Панхеленски Синедрион у Коринту. Исократова смрт. Битка код Мандоније. 338-7. Убиство Артаксеркса Оха и ступање на престо Арса. 906


338-4. Ликург је на положају управитеља финансија у Атини. 337. Друго заседање Панхеленског Синедрија у Коринту. 336. Македонска војска је упућена у Малу Азију. Убиство Филипа и ступање на престо Александра (лето). Први Александров силазак у Грчку; његов избор за стратега Грка. 335. Александрово ратовање у Тракији и Илирији и његов други силазак у Грчку. Разарање Тебе (октобар). Ступање на престо Дарија III Кодомана. Мемнон се супротставља М акедонцима у Малој Азији. Аристотел предаје у својој школи у Атини. 334. Александар започиње свој поход на Персију (пролеће). Битка код Граника. Освајање Лидије. Опсада Милета. Опсада Халикарнаса. Поход Александра Епирског у „Италију“. 334-3. Освајање Ликије, Памфилије, Писидије. 333. Александар у Гордију. Освајање Киликије. Битка код Иса (новембар). 332. Опсада Тира (јануар-јули). Покоравање Сирије и Јудеје. Опсада Газе (октобар). Освајање Египта. 331. Оснивање Александрије. Покоравање Кирене. Помрачење месеца, 20. септембра; битка код Гаугамеле (1. октобар). Александар у Вавилону (октобар); у Суси (децембар). Агидова побуна угушена у бици код Мегалепоља. 331-30. Битка код Пандосије. 330. Александар у Персији (јануар-април); спаљивање дворца у Персепољу; у Екбатани; Даријева смрт (јули). Освајање Хирканије, Арије и Дрангијане. Оснивања Аријске и профтасијске Александрије. Погубљење Филоте и Пармениона. Есхинов говор П рот ив К т есиф онт а и Демостенов О венцу. Ликургов говор П рот ив Л еократ а. 330-29. Александар зимује у Дрангијани. 329. Делимично покоравање Гедросије. Освајање Арахосије. Оснивање Арахосијске Александрије. 329-8. Александар зимује у области Кабула. Оснивање Александрије под Кавказом. 328. Александар стиже до Хинду - Куша; осваја Бактрију и Согдијану. Оснивање Александрије Есхате. 328-7. Александар проводи зиму у Зариаспи. 907


327-6. Александар у Самарканду (први месеци); Клитово убиство. Освајање источне Согдијане. Александар се жени Роксаном. Завера пажева и погубљење Калистенеса. Александар поново прелази Хинду - Куш и припрема поход на Индију. Ратовање зими у областима Кунара, Хитрала и Свата. 326. Александар прелази Инд. Битка код Хидаспа. Освајање Пенџаба. 325. Покоравањ е Мала. О снивањ е градова у доњем току Инда. Александар упловљава у Индијски океан. Његов марш кроз Гедросију (август-октобар). Неархово путовање (октобар-децембар). 324. Побуна М акедонаца у Опиди. Александар у Екбатани. Хефестионова смрт. Харпал у Грчкој (пролеће). Проглас о повратку изгнаника на Олимпијским играма (јули-август). Суђење Харпалу у Атини; говори Хиперида и Динарха. 324-3. Покоравање Косеја. 323. Александар у Вавилону. Хефестионов погреб (мај). Александрова смрт (13. јуни). Грчка устаје против Македоније. 323-2. Опсада Ламије. 322. Битка код Кранона. Хиперидова надгробна беседа. Измена атинског Устава. Демостенова смрт (октобар). Аристотелова смрт. Ликургова смрт (?).

Списак литературе у избору Општа историја George Grotte, А H istory o f Greece (1851-7), new ed„ London, 1888. The Cam bridge A n cien t H istory III-V I, Cambridge, 1923. N. G. L. Hammond, A History ofGreece to 322. B.C.2, Oxford, 1967. M. L. W. Laistner, A H istory o fth e Greek W orldfrom 479 to 323 B.C., London, 1936. A. R. Burn, The Lyric Age o f Greece, London, 1960. V. Ehrenberg, From Solon to Socrates, London, 1968. B. G. Starr, A H istory o f the A ncient World, Oxford, 1965. J. M. Cook, The Greeks in Ionia an d the East, London, 1962. A. G. W oodhead, The Greeks in the West, London, 1962. M. I. Finley, A n cien t Sicily to the A rab Conquest, London, 1968. К о н с т и т у ц и о н а л н а u п о л и т и ч к а и с т о р и ја

G. Sinclair, A H istory o fG reek Political Thought, London, 1951. V. Ehrenberg, The Greek State, Oxford, 1960. W. G. Forrest, The Emergence o f Greek D em ocracy, London, 1966. E. A. Havelock, Ћге Liberal Temper in Greek Politics, London, 1957. C. Hignett, A H istory o fth e Athenian C onstitution, Oxford, 1952. A. H. M. Jones, A thenian D em ocracy, Oxford, 1957. J. K. Davies, A thenian P ropertied Families, 6 0 0 -3 0 0 B.C. Oxford, 1971. P. J. Rhodes, The Athenian Boule, Oxford, 1972. J. A. O. Larsen, Greek Federal States: Their Institutions and History, Oxford, 1968.

Социјална и економска историја H. Michell, The Economics o f A n cien t Greece2, Cambridge, 1957. J. Hasebroek, Trade and Politics in A ncient Greece (trans.), London, 1933. A. M. Andreades, A H istory o f Greek Public Finance, Cambridge, Mass., 1933. G. Glotz, A ncient Greece a t Work (trans.), London, 1926. A. Zimm ern, The Greek C om m onw ealth 6, Oxford, 1961. 909


А. French, The Growth o fth e A thenian Есопоту, London, 1964. W. K. Lacey, The Fam ily in Classical Greece, London, 1968. A. R. W. Harrison, The L aw ofA thens: (1) The Family and P roperty, Oxford, 1968. (2) Procedure (ed. D. MacDowell), Oxford, 1971. M. I. Finley (ed.) Slavery in Classical A n tiq u ity (collected essays), Cambridge, 1960. T. B. L. Webster, A thenian Culture an d Society, London, 1937.

Војна историја A. M. Snodgrass, A rm s a n d A rm o u r o fth e Greeks, London, 1967. A. M. Snodgrass, Early Greek A rm s an d W eapons from the E nd o fth e Bronze Age to 600 B.C., Edinburgh, 1964. R A. L. Greenhalgh, Early Greek Warfare, Cambridge, 1973. F. E. Adcock, The Greek an d M acedonian A r t o f War, Barkeley, 1957. J. K. Anderson, M ilita ry ТНеогу a n d P ractice in the Age o f X enophon, Berkeley, 1970. W. K. Pritchett, A ncient M ilita ry Practices, Part I, Berkeley, 1971. J. S. Morrison & R. T. Williams, Greek O ared Ships, 900-322 B.C., Cambridge, 1968.

Уметност, архитектура, новац Rhys Carpenter, The Esthetic Basis o f Greek A r t o f the Fifth a n d Fourth Centuries B.C. (revised from 1921), Bloomington, 1959. G. M. A. Richter, The Sculpture a n d Sculptors o f the Greeks 4, New Haven, 1970. W. B. Dinsmoor, The Architecture o f A ncient Greece 3, New York, 1950. D. S. Robertson, A H andbook ofG reek and Rom an Architecture2, Cambridge, 1947. I. T. Hill, The A ncient C ity o f Athens, London, 1953. H. A. Thompson & R. E. Wycherley, The Agora o f Athens, Princeton, 1972. J. T. Seltman, Greek Coins2, London, 1955. B. M. Кгаау, Greek Coins, with photographs by M. Hirmer, London, 1966. P. E. Arias, A H istory o f Greek Vase P ainting (trans. B. Shefton), London, 1972. Р е л ш и ја

H. J. Rose, A ncient Greek Religion, London, 1946. W. K. C. Guthrie, The Greeks and their Gods, London, 1950. 9 10

Списак литературе у избору

Е. R. Dodds, 'Ihe Greeks an đ the Irrational, Berkeley, 1951. H. W. Parke & D. E. W. Wormell, The Delphic Oracle (Vol. I, 7he H istory o f the Oracle; II, Oracle Responses), Oxford, 1956. H. W. Parke, Greek Oracles, London, 1969. M isc e lla n e a

A. Andrewes, The Greeks, London, 1967. H. D. F. Kitto, The Greeks, Pelican, 1951. M. Сагу, The Geographical Background to Greek and Rom an History, Oxford, 1949. A. W. Gomme, Essays in Greek H istory a n d Literature, Oxford, 1937. H. T. Wade-Gery, Essays in Greek H istory, Oxford, 1958. A. J. Тоупђее, Som e Problem s in Greek H istory, London, 1971. M. Сагу & E. H. W armington, The A n cient Explorers, London, 1929. A. J. Graham, Colony and M other C ity in A ncient Greece, Manchester 1964. H. I. M arrou, H isto ry o f E ducation in A n tiq u ity, trans. G. Lane, London, 1956. L. Casson, Ships a n d Seam anship in the A ncient World, Princeton, 1971. H. W. Parke, Greek M ercenaries fro m the Earliest Times to the Battle oflpsus, Oxford, 1933. Athenian Studies (presented to W. S. Ferguson), Harv. Stud. Suppl. I, 1940. A n ciant Society and Institutions (presented to V. Ehrenberg), Oxford, 1966.

9 11

Критичка библиографија за периоде 1. Бронзано доба Поглавље I. Копно. Најбољи увод представља Е. Vermeule, Greece in the B ronze Age, Chicago, 1964. Дело спаја оштроумну ученост и живописан стил, свеобухватно је, добро илустровано, садржи савршено исцрпне библиографије. Узбуђење првих открића могуће је поново доживети у Н. Schliemann, М усепае (1868) и M icenae an d Tiryns (1880). За истраживача су најзахвалнији појединачни локалитети Микена и Pil. G. Mylonas, садашњи руководилац ископавања, објавио је две корисне књиге упоредо са развојем ископавања: A ncient М усепае, Princeton, 1957. и М усепае an d М усепаеап Civilization, Princeton, 1966. Vejs (А. Ј. В. Wace), који је руководио важним ископавањима у Микени, написао је М усепае: ап archaeological history guide, Princeton, 1949, дело које још увек има своју вредност. Сада су објављена три тома фундаменталне публикације Блегеновог ископавања у Пилу; први говори о историји локалитета и садржи каталог налаза у разним деловима грађевине (The Palace o fN e sto r a t Pylos in Western M essenia, C. W. Blegen & M. Rawson, Princeton, 1966); удругом Lang (Mabel Lang) описује, класификује и одређује место многим фрагментима фресака из мегарона и других соба. У трећем тому (1937) Блегена и коаутора обухвћена су ископавања изван дворца. Тејлерова (Lord William Taylour) књига, The M ycenians, London, 1964, добар је општи преглед, добро је илустрована. Главни доказ за микенску трговину добија се из распрострањености микенског керамичког материјала, чија је хронологија важна основа сваке историјске интерпретације. Фундаменталну класификацију извршио је Фаремарк: (А. Furumark) у двема већим студијама које су неопходне специјалистима: The М усепаеап Pottery: A nalysis an d Classification (1941); Chronology (1942). Дело Лејсија (A. D. Lacy) Greek P ottery a n d the Bronze Age, London, 1967. богато je илустровано и представља користан увод у општи преглед. Наредни део илуструје коришћење доказа добијених из керамичког материјала: А. Wace & С. W. Blegen, P ottery as evidence fo r Trade and Colonization in the Aegean Bronze Age, Klio 32 (1939) 131-147.


Н. Kantor, The Aegean and. the N ear E ast in the Second M illennium B.C. AJA 32 ( 1948) 17-103. A. Furumark, The Settlement of Ialysos and Aegean Prehistory“, Op. Arch. 6 (1950) 150-271. F. Stubbings, М усепаеап P o tte ry fro m the Levant, Cambridge, 1951. W. Taylour, М усепаеап P o ttery in Italy a n d A d ja cen t Areas, Cambridge, 1958. S. Immerwahr, М усепаеап Trade a n d C olonization, Arch. 13 (1960) 4 -13. The M ycenaeans in the Eastern M editerranean, Acts of the International Archaeological Congress in Cyprus, Nicosia, 1972. Десбороу (B. P. Desborough) прикупља и анлизира археолошка сведочанства за пад микенског света и наредну фазу у: - The Last o f M ycenaeans a n d their Successors, Oxford, 1964; - The Greek D ark Ages, London, 1972. Аутор даје анализу и преглед до 900. пре Христа Превасходна усредсређеност археологије на дворце и гробнице оставила је у сенци шире животно окружење. Археолошка испитивања из Минесоте, са тимом стручњака различитих дисциплина пружила су сјајан пример у покушају реконструкције животног окружења бронзаног доба Месеније у Messenia, edd. W. А. M acDonald & George R. Rapp, Minneapolis, 1972. Крит. Четири тома А ртура Еванса (Sir A rthur Evans), The Palace o f M inos, London 1921-36, дивно илустрована и изузетно пријатна за читање, још увек представљају темељ за реконструкцију минојске цивилизације. Пендлебери (Ј. D. S. Pendlebury), The A rchaeology o f Crete, London, 1939, корисна je збирка и интерпретација тада доступних сведочанстава, али од тада је много тога додато да измени ту слику. Худова књига (М. S. Hood), The M inoans , London, 1971. добар je савремен извештај и даје корисне библиографије за главне локалитете; Хачинсон (R. Hutchinson), Prehistoric Crete, Penguin, 1962, информативно je дело посебно у оквиру материјалне културе, али је недовољно као генерална историја. Платонова (С. Platon) књига, Crete (превод са грчког), Cleveland, 1966, чији је аутор био пређашњи директор Антиквитета на Криту, има одличне фотографије и посебно је занимљива у области праксе и принципа ископавања. Грахамова (L. W. Graham) књига, The Palaces ofC rete, Princeton, 1962, анлизира конструкцију и планове главних двораца. М икена и Крит. Добар општи преглед, бриљантно илустрован, представља S. Marinatos, Crete an d М усепае (trans. by J. Boardman with photografs by M. Hirmer), London, 1960. Књига Хигинса (R. A. Higgins) M inoan and Мусепаеап A rt, London, 1967, представља добар општи увод. Упркос фасцинацијом гемама, фигуринама, фрескама и култним местима, прерано је ипак за било какву студију минојске и микенске религије на којој би се заснивало

Кр ит ичк а б и б л и о г р а ф и ја за п ер и о д е

коначно мишљење. Нилсон (М. Р. Nilsson), The М т оап-М усепаеап Religion and its su rvival in Greeek Religion 2nd, London, 1950, још увек je најбол>и изве штај којим располажемо. Хомер и Историја. Лоример (Н. L. Lorimer) u H om er and the M onuments, London, 1950, поново je темељно проучио археолошка сведочанства све до 1939; ново издање би добро дошло да се прилагоди новим сведочанствима и новим тумачењима. А Com panion to H om er, које су приредили Вејс и Стабингс (Wace and Stubbings, London, 1962), садржи чланке са литерарним, историјским и археолошким аспектима: погледати исцрпан приказ од Греја (D. Н. Gray), Phoenix 17 (1963) 293-300. Финли (М. I. Finley) у књизи, The World o f Odysseus, London, 1956, углавном настоји да укаже на контраст између социјалног залеђа два епа и микенског света, јерес која је скоро постала правоверје, премда сада влада тенденција да се као главно окружење прихвати познији датум од Финлијевог X века. Дело Пејџа (D. L. Page), H istory an d H om ers Iliad, Berkeley, 1959, je уверљиво и подстицајно, али уверљивост бледи при другом читању. Симпсон (R. Н. Simpson) и Лејзенби (Ј. F. Lazenby) у The Catalogue ofS hips in H om er’s Iliad, Oxford, 1970, ревидирају археолошка сведочанства свих места споменутих у Каталогу и доказују да, углавном, одражавају микенске услове са извесним аномалијама потеклим од измена у периоду после микенског.

2. Архајски период Поглавља II—VI. Наша сведочанства за ране векове искључиво су археолошка и археологија остаје важан ауторитет и у другој половини периода. Савремена литерарна сведочанства почињу са Хомером и Хесиодом у VIII веку пре Христа и значај им расте са песницима VII и VI века пре Христа. Хомер је у извесном смислу непоуздан пошто је његов свет мешавина више периода и веома је тешко изоловати састојак VIII века пре Христа. Историчару је од веће помоћи Хесиод који нам пружа реалистичну слику о борби ситног сељака да састави крај са крајем: има једно издање Послова и Д ана од Сенклера (Т. А. Sinclair), London, 1937. Хесиод нас, такође, упознаје са грчком страшћу за систематизацијом митова и увођењем реда у ортодоксну религију (за то ваља погледати увод у Вестово /М. L. W est/ издање, Theogony, Oxford, 1966). Лирски песници VII и VI века, нарочито Архилох, Сапфа и Алкеј, пружају нам живописне летимичне призоре аристократа, борби, раздора и гозби испред залеђа политичког конфликта који добија на снази. Књига С. М. Bowra, Greek Lyric P oetry 2nd, Oxford, 1961, je преглед ca оштрим запажањем, a постоји и добар избор код Латемора (R. Lattimore), Greek Lyrics (2nd 915


ed.), Chicago, 1960; његови прегледи на задивљујући начин тумаче поезију као и значење песама у оригиналу. За VI век пре Христа Солон и Теогнид изричитије описују политичке тензије у Атени и Мегари. За историјску нарацију, у великој мери зависимо од аутора чија је већина писала знатно касније од догађаја које описују, и није нам сачувана ниједна континуирана нарација. Треба повезати пасусе из књига писаца, попут географа Страбона који описује медитерански свет у Августово доба и који у дигресијама спомиње историјске догађаје; из Аристотела који у свом делу П олит ика наводи примере из историје да би илустровао своју политичку анализу и из познијих историчара попут Диодора (око 50. пре Христа) и Николаја из Дамаска, Августовог савременика, који црпи грађу од Ефора и других ранијих историчара који су се ослањали на усмена предања. Епиграфски материјал из тог периода додаје нешто колорита, али све док се државни послови не почну записивати у камену, он нема већег значаја. Дело Снодграса (А. М. Snodgrass), The D ark Age o f Greece, Edinburgh, 1971, користан je свеобухватан преглед археологије тог периода и керамичког материјала, који је ономе ко врши ископавање главни пријатељ за успостављање хронологије и праћење шеме трговине; ово дело подесно допуњују три књиге које су важне свакоме ко жели да темељно проучи тај период: V. Desborough, P rotogeom etric P ottery, Oxford, 1952; J. N. Goldstream, Greek Geom etric P ottery, London, 1968, и H. G. G. Раупе, Necrocorinthia (Corinthian Art in the archaic period), Oxford 1931. Дело Стара (C. G. Starr), The Origin o f Greek C ivilization, New York, 1961, подстицајна je и контроверзна студија o креативним снагама на делу у хомерском добу (the D ark Age). Денбобин (Т. Dunbabin), Western Greeks, Oxford, 1948, прикупља археолошка и литерарна сведочанства за историју Сицилије и јужне Италије од почетка грчке колонизације до 480. пре Христа. Њ егова много краћа студија, The Greeks an d their Eastern N eighbours (ed. Boardman), London, 1957, прати продирање Грка у источни М едитеран. На овим основама и са даљим гомилањем археолошких сведочанстава и доказа, Бордман (Ј. Boardman), у The Greeks Overseas, Penguin, 1964, даје преглед односа Грка и других народа на Истоку и на Западу. Риџвеј (D. Ridgeway), The First Western Greeks у Greeks, Celts a n d R om ans, London, 1973, 5-36, ставља колонију Питекусе у археолошки контекст. Хаксли (G. L. Huxley) The Early Ionians, London, 1966, заједно ca Робаковим (C. Roebuck), Ionian Trade a n d C olonization, New York, 1959, пружа добар увод у историју источних Грка. Спарта још увек чека мајсторско дело, а Форестова (W. G. Forest), А H istory o f Sparta, 950-192. B. C. представља интересантан преглед; Хакслијева Early Sparta, London, 1962, придаје више важности Паусанији и другим позним изворима, но што би се већина историчара са тим сложила, међутим, докази су му виспрени и понекад уверљиви. Финлијев (М. I. Finley) есеј у Problem es de la Guerre en Grece ancienne (ed. 9 16

К ри т ич ка б и б л и о г р а ф и ј а за пе рио де

А. Vernant, Paris, 1968) је одлична кратка анализа (на енглеском) о основном карактеру спартанског друштва. Крит, који је остао изван главног тока грчке историје у класичном периоду, био је важнији у архајском периоду као посредник између Блиског истока и Пелопонеза. Његову политичку организацију описао је Вилетс Vilets (R. F. Willetts) u A ristocratic Society in A ncient Crete, London, 1955, a његов социјални развој у A ncient Crete: A Social History, London, 1965. Најважнији од свих извора за друштвену и политичку организацију Крита током тог периода јесте зборник (кодекс) закона исписаних на кружном зиду који је касније искоришћен за потпору гледалишта у позоришту. Тешкоће проистекле од језика и закона, већини оних који су их проучавали, задале су муке као и прастарост египатских хијероглифа; Вилетсов The L aw C ode o f G ortyn, Berlin, 1967, пружа неопходан превод ca уводом и коментаром. Његов превод је репродукован у Луисовом (N. Lewis) The Fifth C entu ry B.C.

Све стандардне историје детаљно су се бавиле Атином, о којој располажемо најпотпунијим сведочанствима, а Еренбергово (V. Ehrenberg) дело, From Solon to Socrates, скреће пажњу на места где се мишљења мењају. Међу њима је Солоново законодавство коме је било потребно изрећи нову оцену, сада када је постало готово извесно да није било атинског кованог новца у време када се претпостављало да је Солон извео своје реформе (594. пре Христа). Солон О слободилац од Вудхауса (W. Ј. W oodhouse), London, 1938, остаје најпотпунија обрада земљорадничког залеђа, а Фриманова књига (К. Freeman), Солонов ж ивот и дело, Кардиф, 1926, корисна је још због превода свих фрагмената Солонових песама у њој.

3. Пети век Поглавља од VII-XI П ерсијски рат. Х еродот ус (са коментаром W. W. How & Ј. Wells, Oxford 1912) у последњим својим трима књигама (VII-IX) даје континуирану приповест пораза Ксерксове инвазије и у В. 28, и даље, извештај о Јонском устанку и Маратонској бици. Каснији извори додају веома мало тога веродостојног за Херодота, али Есхилова трагедија Персае, приказана 472. пре Христа а мање од осам година након Саламинске битке, представља значајно средство за проверу. Детаљна студија о рату 480-79. пре Христа од Грандија (G. В. Grundy), The G reat Persian W ar and its Preliminaries, London, 1901, корисна je нарочито за топографију. Хинетово дело delo (С. Highnett), Xerxes Invasion o f Greece, Oxford, 1062, најбољи je критички преглед литерарних сведочанстава; Барнова (А. R. Burn) Persia and the Grecks, London 1963, више je живописан извештај. Обе би имале користи од Причетовог дела (W. К. Pritchett) Studies in A ncient Greek Topography, Part. I, Berkeley, 1965. 917


Пентеконтаетија. Период препун догађаја, између Персијског и Пелопонеског рата, врви од проблема потеклих од природе наших извора. Тукидид пружа само кратак сажетак у I. 89-146. и то је најслабији део у његовој великој историји. Диодор додаје корисна обавештења, али он нема ваљани извор који би пратио, углавном му је хронологија произвољна, а критички суд слаб. Плутархови Ж и во т и Темист окла, А рист ида, К им она и П ерикла садрже вредне материјале из савремених извора, који нису опстали поред извитоперивања и измишљања каснијих писаца који су се више трудили да одрже будном пажњу својих читалаца, но што су се бринули за истину. Сада епиграфски материјал добија већи значај, пошто се довољан број фрагмената спискова доприноса сачувао да се добије шема имовинских процена. Након Ефијалтових демократских реформи, такође, располажемо низом важних указа који илуструју имнеријалистичку политику Атине. Текстови са коментаром најзначајнијих докумената увршћени су у Meiggs & Lewis, Greek Historical Inscriptions, Oxford 1969. Извори за период непокривен Тукидидом и Аристотеловим А т инским уст а во м прикупљени су у Хиловом (G. Е Hill) делу, Sources for Greek History (revised ed. 1951). Има, такође, добрих превода многих од њих у Луисовој (N. Lewis) књизи, 'lhe Fifth C en tu ry B.C., Toronto, 1971. који покривају цео век. За преображај Делског савеза у Атинску империју, модерни списи највише дугују делу Мерита, Вејд-Герија и Мак Грегора (Meritt В. D. & Н. Т. , Wade-Gery, М. F. McGregor) The A thenian Tribute Lists, (Cambridge Mass. and Princeton 1939-53). У првом тому су описани, илустровани и постављени текстови спискова доприноса и релевантан епиграфски материјал; други том репродукује текстове и додаје још много епиграфског материјала, заједно са богатим избором материјала из литературе, који се не баве само листама доприноса већ и општим карактером империје. Трећи том је, пре свега, историјат доприноса, али садржи и расправе о другим важним проблемима атинске империјалистичке политике (imerialism). Добро документован напад Де Сент Кроа (G. Е. М. de Ste Croix) на Тукидидове назоре о империји („Тће Caracter of Athenian Empire“, Хист. 3 /1954 -5 1-41) пружа живахну контроверзију и подстицај да се прочитају: де Ромилијев (Т. de Romilly) Thucydides an d A thenian Im perialism , Paris, 1947, trans. by P. Thody, Oxford, 1963. Мигс (R. Meiggs), The A thenian Empire, Oxford, 1972, повезује историју преображаја савеза у империју уз анализу њених институција и карактера. Кратка а интересантна, Еренбергова студија, Sophocles an d Pericles, Oxford, 1954, износи основне антагонизме у Перикловој Атини. Две скорашње књиге расправљају о узроцима Пелопонеског рата: G. Е. М. de Ste Croix, The Origins o f the Peloponnesian War, London, 1972, je освежавајуће контроверзна анализа теме; D. Kagan, O utbreak o f the Peloponnesian War, Ithaca, 1969, ортодокснија je приповест. Ha културном залеђу С. М. Bowra, Periclean Athens је речити прилог многостраности атинског бриљантног сјаја. Гатрије918

К р и т и ч к а б и б л и о г р а ф и ј а за п е р и о д е

во (W. К. С . Guthrie) поглавље The Sophists (из д р у т о г тома његове H istory of Greek Philosophy, 1971), описује интелектуално залеђе друге половине века, док је најбоља кратка историја градитељства века, доступна на енглеском језику, I. Т. Hill, The A n cien t C ity o f Athens, London, 1953. Пелопонески рат. Тукидидова критичка нарација даје чврст темељ за војну и политичку историју рата и веома вредне коментаре, А. W. Gomme, H istorical C om m en ta ry on Thucydides, I—III (који покривају књиге од I до V, 28), Oxford 1945-56, а наставили су их А. Andrews & К. Ј. Dover (књиге IV, V 29,7. 1970). Плутарх даје више живописности, понекад исувише, у својим Ж и во т и м а П ерикла, Н икије, А лки би јада и Л исандра. Најбољу допуну Тукидиду из његовог времена представљају комедије Аристофана, који је са истим уживањем нападао демагоге и интелектуалце. Његови А харњ ани и Вит езови износе горку стварност раних стадијума рата, а његов М ир је складан пропратни текст Тукидидовом опису пометње која је уследила после Никијиног мира. Добре серије оксфордских коментара започеле су М иром (М. Platnauer, 1964), О блакињ ам а (К. Ј. Dover, 1968.), Зољ ам а (D. М. Мас. Dowell. 1971); добар општи увод у комедије је V. Ehrenberg, The People o f Aristophanes (2nd ed.) Oxford, 1951, Доверово (K. J. Dover) дело Aristophanic Com edy, London, 1972, разматра окружење, структуру и продукцију старе комедије и садржи веома користан резиме Аристофанових комедија. Аристофан нема поверења у Клеона и демагоге који су за њим уследили и његови напади усмерени су и да уједу и да забаве, а он преузима позу доброг демократе који има вере у народ. Циничнија анализа атинске демократије сачувана је у трактату анонимног олигарха о атинском уставу; он гледа на демократију као на владавину лоших над добрима, али изражава мрзовољно дивљење због начина на који она одржава своју доминацију: ( The Athenian Constitution / сачуван са рукописним копијама Ксенофонта/; translation by N. Lewis u The Fifth C entury B.C., 49-51), користан опширан избор литерарних извора и епиграфског материјала. Роман Реноа (М. Renault) The Last o f the Wine, има убедљиво залеђе позног V века пре Христа.

4. IV век до Александра Поглавља XII-XV Главни извори су Ксенофонт и Диодор. Ксенофонт је одиграо водећу улогу у повлачењу 10000 грчких најамника након Кирове погибије у бици код Кунаксе. Њ егова приповест о походу (A nabasis ) знатно осветљава опште стање Персијског царства, начин живота Грка на јужној обали Еуксина и робустност грчких најамника из IV века пре Христа. Његово дело Hellenika наставља грчку историју од места где је Тукидид завршио (411) све до битке код М антинеје (362). Њ егова нарација није изузетна, али, иако има неко9 19


лико чудних пропуста, он не искривљује историју због реторике. Диви се Спарти и нема симпатија за Тебу, али ове предрасуде га не воде у хотимично фалсификовање чињеница. Диодор је знатно вреднији за IV него за V век и пружа користан текст за проверу. Историјски написи из IV века су бројнији и боље очувани од оних из V века: Тод (М. N. Todd) u Greek H istorical Inscriptions, Vol. II, Oxford, 1948, пружа корисне коментаре уз добар избор најважнијих од њих. За успон Македоније Диодору су допуна говори Демостена и Есхина, нарочито два говора одражана 343. и 330. (Dem. 19. i 18. Aesch. 2. и 3). Књиге на енглеском језику о IV веку пре Демостеновог периода су ретке. М аршалова књига (Е Н. Marshall) The Second A thenian Confederacy, Cambridge, 1905, још je увек добра таква каква је, али потребно је нешто значајније да се достигне или преведе дело delo S. Accame, La Lega Ateniese, Roma, 1941. Рајдерово дело (T. T. В. Ryder), Koitie Eirene, London, 1963, анализира сведочанства за најпроширенији, а најмање остварен идеал IV века пре Христа, општи мир који ће бити прихваћен од свих. Било је упорнијег интересовања за борбу против Македоније и Демостенов углед је код наших савременика знатно пољуљан. Бјури, попут многих других историчара позног XIX и раног XX века, гледа у њему, пре свега, политичара који не разуме историју и бори се за очување града-државе, кад је она већ постала анахронизам. Растуће разочарање у националну државу и модрена удружења за попуштање затегнутости, допринела су да ова интерпретација изгуби популарност. Јегер (W. Ј. Jaeger) у Demosthenes, the Origin and Growth o f his Policy, Berkeley, 1938, je најекстремнији заточник Демостена, као доследног борца за слободу; међутим, одвећ је спреман да га брани у свему. Пикаров (А. W. Pickard-Cambridge) Demosthenes an d the last days o f Greek Freedom, New York, 1914, одмеренији je и реалан приказ. У одбрани Демостена његов неуспех је често био приписан, у најширем смислу, декаденцији Атињана. Коквел (G. L. Cawkwel), истакнути приложник, на енглеском језику проучавањима Демостена, сугерира да би, уколико бисмо морали да се ослонимо на говоре изговорене на суду да бисмо проценили Атињане V века, они били исти као Демостенови савременици (интересантна опаска, можда мало претерана). Три његова чланка била су репродукована у корисном зборнику радова које је прикупио, сас гавивши увод Перлман (S. Perlman) Philip and Athens, Cambridge and New York, 1973. Коквел критикује Демостена, не због циљева које је подржавао него због начина које је заговарао. Слабо је проценио и није схватио војну моћ македонске војске. Покушао је да се бори у погрешној врсти рата (видети „Тће Crowning of Demosthenes” u CQ 19 (1969) 168-80. и раније чланке који се ту наводе). 920


5. Александар Поглавља XVII - XVIII Александар, као Цезар и Наполеон, измамљује слепу приврженост. У модерно време постао је краљ-филозоф, војни пустолов; приврженик хеленизма више од самих Хелена; полуцивилизован Македонац; великодушан идеалиста; немилосрдан тиранин. Наполеон, Бизмарк и Хитлер су прилично утицали на интерпретације. Један од разлога за тако крупну различитост портрета јесте природа сведочанства. Најранија континуирана историја Александра која је сачувана написана је скоро 300 година након његове смрти: од ранијих историчара имамо само расуте фрагменте. Александрови пратиоци на одговорним положајима, по свој прилици су му ласкали, али има, такође, много трагова позније непријатељске предаје. Беседништво је у касном IV и раном III веку пре Христа доминантно утицало на писање историје, а Александрова дела пружала су велике могућности за драматизацију, моралисање и измишљање. Историје које су се највише читале биле су најзабавније за читање, а осећања у биткама била су важнија од тактике у њима. Када се у изворима наиђе на извештаје који се у реалним чињеницама разилазе, није увек лако одлучити који је истинит, уколико не видимо прави мотив за фалсификовање, а у многим случајевима обе верзије могу имати смисла као фалсификати. Такође, постоји ризик да се одбаце ружне приче, зато што нису у карактеру личности или због сумње у племенитије верзије из истог разлога. То је посебно опасно код Александра који је био човек променљивих расположења, силовите нарави, изненадних порива, који је могао бити и немилосрдан и племенит. Ту не смемо очекивати потпуну доследност. Главна тенденција у претходним генерацијама била је идеализовање Александра; његова хеленофилија је прецењивана, сматрали су да је велики ослободилац који је увидео скученост града-државе и који је развио појмове о свету у коме су националне разлике безначајне. Савремени научници сада се више усредсређују на Александра у македонском контексту и обраћају више пажње жестоком пијанчењу физички робустних Македонаца него грчким интелектуалцима који су га пратили. Ж ивот у касарни био је, вероватно, више македонски но грчки. А Александар је био тако доминантна фигура да је већина другоразредних личности оставила незнатан утисак на изворе. Систематичније проучавање војних команданата, администратора и тензија између Александрових вршњака и старијих и искуснијих људи, које је наследио од оца, склапа реалистичнију слику; али, у овом процесу постоји ризик да се потцени ирационална и имагинативна страна Александрове личности. Критика извора мора увек играти крупну улогу у дебати, јер вредност наш их стари х и зво р а п ретеж н о зависи од идентиф иковања ранијих извора које ови прате, и од наше оцене њихове вредно921


сти. Изгубљене ф рагм енте ових и стори ч ара п ри куп и о је Јакоби (F. Jacoby) у свом Fragmente d er griechischen H istoriker , бр. 117.58. Робинсон (С. А. Robinson) их је превео у The H istory o f A lexandre the G reat, вол. И и Пирсон (L. Pearson) у The lost histories o f A lexan der the Great, New York, 1968, ревидира датум и вредност сведочанстава. Најбоља од континуираних историја је Аријанова А набасис. Аријан је био управник римске провинције Кападокије у II веку. Стекао је знатно искуство у војним пословима и администрацији и каже нам да су му главни извори били Птолемеј и Аристобул које је изабрао, јер су и један и други служили Александру и писали након његове смрти. Птолемеј, који није заузимао истакнут положај све до последњих похода, био је примљен у гарду Александрових телохранитеља 330. пре Христа и био је на командним положајима у Индији. Када је Александар умро, био је довољно значајан да прибави себи богату сатрапију Египат, у којој је касније постао краљ и установио династију Птолемеја. Он је, вероватно, био главни извор Аријану за Александрове битке и има мало јасних доказа да фалсификује чињенице себи у корист, али можда је био склон да улепша или изостави Александрове поступке, мање вредне хвале. О Аристобулу знамо далеко мање. Александар га је упутио да рестаурира Кирову гробницу и може се претпоставити да је био архитекта или инжењер, а испољио је веома добро обавештено интересовање за дрвеће, биљке и животиње Индије. Међутим, био је описан као ласкавац и вероватно је био више него великодушан према Александру. Од ових и других извора, којима се на махове служио, Аријан је написао повест, релативно трезвену, а динамичну и примамљиву за читање. Али, најпопуларнији од Александрових историчара у позном хеленистичком и римском периоду био је Клитарх из Александрије, који је, наравно, био примамљив за читање, али далеко од тога да буде и поуздан. Он је био претеча школе историчара-драматичара и више се старао о драмским ефектима но о истини, уводећи епизоде романа где је год то било могуће, сакривајући тактику битака иза уверљивог описа најдраматичнијих момената и емоција војника. Чудеса Индије су му, такође, пружила пространо поље за обраду. Нажалост, међусобна зависност Птолемеја, Аристобула и Клитарха још увек је предмет непрекидне контроверзије, али је бар могуће да је Клитарх био најранији од тројице. Аријаново дело се може допунити и у извесним случајевима исправити, из дела мање значајних историчара. Диодор је посветио целу књигу од 118 поглавља Александру, али то је био мањи део једне опште историје света познатог од најранијих времена до 54. пре Христа У његовом делу има мало критичности, али зато он чува обавештења која би иначе била изгубљена. Његова уобичајена пракса била је да по реду заснива своје излагање на једном главном аутору, а да на махове консултује друге, и у његовој књизи о Александру изгледа да је у великом обиму користио Клитарха (има корисних напомена и увод у Велсовом (С. В. Welles) преводу у издању 922


Леба /Loeb Classical Library, Harvard University Press/). Различито од Диодо pa, који je био ca Сицилије и писао на грчком језику, Квинт Курције Руф (Quintus Curtius Rufus) је био Римљанин, а његова историја је написана у I веку, за владавине цара Клаудија или Веспазијана. Он користи, такође, неке Диодорове изворе, али чува већи део непријатељски обојене предаје. Више му је стало до драматичних ефеката но до трезвеног суда, и говори, неки од њих веома упечатљиви, играју важну улогу у његовој нарацији. Плутархов А лександар (добар коментар ]. R. Hamilton, Oxford, 1969) по карактеру се веома разликује од наших других извора, јер, како он сам наглашава, он пише биографију, а не историју. Њ ега првенствено интересује Александров карактер и нема разлога да проучава тактику његових битака или детаље његове администрације. Био је слаб историчар, јер није имао критичког суда, али је био добро начитан и волео је да користи директне изворе. На несрећу, био је лако преварен и сва Александрова писма која користи сва како није написао Александар. Модерна литература о Александру нарасла је до застрашујућег квантитета, али постоји одлична критичка Бадијанова (Е. Badian) библиографија у Classical W orld LXV (1971) 37-56. и 77-83. Најодмеренији општи суд још увек је књига U. Wilcken, A lexander, иако је први пут била објављена 1931. (енглески превод G. С. Richard 1932); прештампана је у брошираном повезу са уводом, напоменама и библиографијом од Е. N. Borza, New York, 1967. Најутицајније, значајно дело на енглеском језику је W. W. Turn, A lexander the Great, Cambridge, 1948. у два тома, први је живописна нарација, док је други дуги низ додатака о проблемима који се тичу извора, војске и Александрових циљева. Тернова широка ученост и атрактиван стил освојили су прве читаоце, међутим, многа његова најважнија гледишта морала су бити напуштена. Његов портрет (Александра) сада изгледа исувише идеализован и веома малобројни би прихватили његово уверење ентузијасте да идеја људског братства потиче од Александра. Његов други том, међутим, још остаје рудник корисних информација и доказа. Проучавањима Александра унео је нову живост Бадијан, низом импресивних чланака (видети његову Библиографију на коју је горе већ било упућено, бројеве 51, 93, 107, 112, 117, 118, 149, 150, 151, 173, 183). Сузивши пажњу на Александрово македонско залеђе и на другоразредне личности, бацио је нову светлост на централну личност и успешно је довео у питање неке претпоставке утврђеног ортодоксног мишљења. Александар који се ту помаља има више прорачунате окрутности стереотипног тиранина, античког и модерног но што му се обично приписује, и мање огорчена генерација можда би пожелела да оживи интересовање за идеализованог Александра. Али, за сваку будућу реконструкцију Александрове личности и дела, Бадијаново дело ће бити непроцењиво важно. М илн (R. D. Miln) A lexander the Great, London, 1937. и Хамилтон (J. R. Hamilton) прилично користе Ба923


дијаново дело и, премда су им књиге намењене просечном читаоцу, имају до сада најбоље уводе у античке историчаре. Постоји добар преглед различитих савремених мишљења у два зборника чланака: G. Т. Griffith (ed.), A lexander the Great: The M ain Problems, Cambridge, 1966; Greece a n d Rom e, 12 (1965) 113-239. Фоксово (J. R. Lane Fox) дело, A lexan der the Great, London, 1973. обрађује већи део нове области и нарочито је упечатљиво по коришћењу оријенталних извора из којих се добија веродостојнија слика Перијског царства.

924

Речник грчких термина А Ајсимнет (Aicn>|ivr|Tij<;) - изборни врховни магистрат са законодавним овлашћењима, биран на 10 година, нпр. Питак у М итилени на Лезбу, почетком VI века пре Христа Академија (Акаб^цеих) - првобитно парк и гимнасиј у предграђу Атине где је, вероватно већ 385. године пре Христа, Платон установио школу; она се као висока научна и школска установа одржала све док је Јустинијан 529. године није распустио. Агема (Ayi|pa) - краљевска гарда у оквиру македонске пешадије. Агора (Ауора) - првобитно је била место где се народ окупљао. Касније, пошто је пронађено било посебно место за Скупштину, Агора је постала центар градског живота са главним управним зградама и храмовима. Била је такође и трговачки центар са радњама и тезгама. А м ф иктионије (Apum>oviai) - савези настали око храмова и одржавања њиховог култа. А м ф ора (А(1 <рор£иц) - посуда са две ушке са знатно ужим грлићем од тела најчешће керамичка, а понекад и бронзана. Ове велике, грубе, неукрашене посуде користиле су се за складиштење и транспорт. Мање амфоре са орнаментима служиле су као бокали за сипање пића. Апархе (A napâi / Prim itae) - даривање бога делом нечега, попут првих жетвених плодова који су се давали Елеусинским богињама, или шестине доприноса уплаћеног Атини, којом је даривана богиња Атена. Архонт (Ap^cov) - општа титула државног чиновника. У Атини је додељивана деветорици људи и њиховом секретару који су бирани сваке године за највише магистрате. Један од ове десеторице био је председник државе, година је одређивана његовим именом - „архонт епоним“. А реопаг (Apeioq пауоц) - „Арејево брдо“ северозападно од атинског Акропоља. Исто име понело је и веће чији су чланови били бивши магистрати који су на њему заседали. Било је то најмоћније тело у држави у архајском периоду, али радикалне реформе из 462/1. године пре Христа лишиле су га политичке моћи и надаље је било суд који суди за убиство и у парницама које су се тицале религије. 925


Б Була (Bou\r|) - веће, које може бити или олигархијско или демократско. У Атини класичног периода постојало је демократско Веће 500 чији су чланови бирани сваке године коцком, по иедесет из сваке филе. Главна дужност Већа била је да претресе и припреми мере које се упућују пред Скупштину (ЕкХг|о). Погледати такође и пританије. Булеутерион (Bou\ei)Tr|piov) - већница.

д Дадухос (Да бо®хо<;) - „бакљоноша“, назив се обично користио за наследну службу носиоца бакље у мистеријама Деметре у Елеусини. Заједно са хијерофантом, пошто се учесници процесије окупе у Осликаном портику у Атини, изрицао је забрану учешћа варварима и убицама. Не зна се тачно која му је функција била у култу. В идет и и Керики. Декархија (А екар\ш ) - управно тело десеторице. Назив се првенствено односио на олигархијске владе које је у градовима отргнутим од атинске империје успостављао Лисандар. Деме (АтцјоО - локалне заједнице у Атици (око 175). У Клисгеновим реформама смениле су крвно сродство као основу атинске демократије. Дема је имала своје чиновнике и Скупштину и морала је водити списак грађана који су навршили 18 година. Промена места боравка није повлачила за собом промену деме. Демиурзи (Aqpioupyoi) - у Хомеровим еповима они су професионалци који својим умећем користе заједници, попут лекара, гатара, певача, зидара. Касније је то уобичајена титула магистрата, нарочито у дорским државама, која није увек подразумевала исте функције. Диобелија (AiioPtMa) - роман отпора од два обола на дан, коју је вероватно увео Клеофонт 410. пре Христа као облик слабе помоћи људима који су највише трпели због спартанске контроле над Атиком из Декелеје. Д ипилон (Am u\ov) - капија са два пролаза у градском бедему; најпознатија се налазила у Керамику у Атини, кроз коју је водио широки Панатенејски пут којим је о Панатенејама пролазила годишња процесија преко Агоре до Атене на Акропољу. Дромена (Aptbpeva та) - „оно што се приказује". Из извора сазнајемо да су следећа три елемента: \eyopEva „оно што се изговара“, 6pd)peva оно што се приказује" и 6eiKVU|ieva „оно што се показује" била део обреда иницијације у култ Великих богиња у Елеусини.

926

Речник грчких термина

Е Ефеби (E

X Хармост (Арцоотг']с;) - „сређивач несређене ситуације", титула која се додељивала личности коју је послала Спарта ради контроле ситуације у градовима који су се одметнули од Атине. Хектемори (Ектг|цоро 1) - „шестинари", класа сељака у Атини пре Солона, вероватно слободних ситних власника земљишног поседа, који нису могли да намире свој дут. Хеленотамије (E\Xi]voTapiai) - „ризничари Грка“, колегијум од десторо Атињана изабраних у Атини да управљају финансијама Делског савеза. Хелијаја (H \ia ia ) - судница и апелациони суд у Атини, Солонова установа, у коме су грађани пресуђивали у случајевима жалби на одлуке магистрата. Када су ову функцију преузели поротнички судови, хелијеја је својим именом обухватила све чланове пороте, али се чешће користила као име за посебни суд тезмотета. Хелоти (E i\um u) - робови у спартанској држави, пореклом од затеченог становништва. Обрађивали су земљу и обезбеђивали радну снагу што је грађанима Спарте омогућило да одржавају своју борбену готовост. Хелоти су били знатно бројнији од грађана и страх од побуна је утицао да Спарта веома нерадо прихвата ангажовање своје војске ван граница Пелопонеза. Херме (ЕрцаТ) - у Атини, четвртасти ступци на чијем се врху налазила глава Хермеса, бога путника; постављани су на ћошковима улица и испред кућа. Хетерије (Eraipeiai) - „дружине", најчешћи је назив коришћен за аристократске клубове који су временом постали како политичка, тако и социјална удружења. Хетери (Eraipoi) - „пријатељи", Александрова македонска коњица која се састојала од седам ескадрона од по 200 коњаника и краљевог ескадрона од 300 коњаника. Хетонес (H tove«;) - „нижи“, класа осиромашених, непуноправних грађана у Спарти у време краља Агесилаја. Х ијероф ант (l£pocpdvxt]<;) - „онај који чини да се појаве светиње“, врховни свештеник у Елеусинским мистеријама, именован из породице Еумолпида. Ова породица је чувала писани зборник елеусинских прописа о томе ко може и ко не може постати хијерофант. Ти прописи нису били тајна. Име хијерофанта није се смело изговорити. У Телестерију се налазио његов пресго десно од јединог излаза из Анакгора окренут ка њему, одакле су се вероватно светиње појављивале. Х ипасписти (Улаолшта!) - „војници који се заклањају штитом“ Александрова лична пешадија, пандан коњици Пријатеља, три батаљона, сваки од по 1000 бораца, један од њих, ш ема био је краљева пешадијска гарда. Борили су се одмах до фаланге у борбеном распореду и били су коришћени и за специјалне задатке. 928


Хипеји (1тг7Г£1<;) - „коњаници“, назив наденут другој од Солонових класа имовинског ценза. У класичном периоду атински хипеји били су одабрана формација од 1 000 коњаника који су могли сами да прибаве и хране своје коње. Хоплити ('ОлМтш) - тешко наоружана пешадија намењена за борбу у компактној формацији која је отприлике одговарала, према Солоновом имовинском цензу, трећој класи зеуш т а. Њихова основна опрема била је метална кацига, штитници за прса и назувци, копље за пробадање и велики округли штит. В идет и т акође фаланга. Хорегија (xopiyyici) - служба хорега чија је дужност била да сноси све трошкове око обезбеђивања и припремања хора за драмску представу; ову службу су обављали неки довољно богати грађани. К К ардаки (Карбш ш ;) - персијски назив за стране оријенталне најамничке одреде у персијској војсци. К ерик, К ерики (Кђри^ / К^рикеО - „гласници", друга свештеничка племићка породица у Елеусини, која је своје порекло изводила од Керика, сина Хермеса, гласника богова. Попут племићке породице Еумолпида која је давала хијерофанта, из редова Керика именовани су Бакљоноша - други свештеник у Мистеријама, затим Хијерокерик -„објављивач ритуала", и свештеник који је чинодејствовао код жргвеника. Клеруси (K\r|poBxoi) - дословно „поседници земљишних честица" . Најчешће се овај назив употребљавао за насеобине атинских грађана којима је била додељена земља на територији „савезника“ који су се неуспешно побунили. Клеруси су задржавали атинско држављанство. Л Л ибација (S7tov6ii / либатио) - бескрвна жртва изливањем воде, вина, млека или меда. Ова се жртва изливала Дионису и другим боговима, имала је широку примену и у култу покојника. Л итургије (A£iTOi)pyi'cu) - дужности наметнуте атинским грађанима из најбогатијих класа, нпр. да обезбеде хор за трагедију или комедију. Логисти (Лоукггш) - у Атини, колегијум контролора рачунских трошкова оних магистрата којима је истицала служба. М М исти (Mi)

ући у перибол светилишта у Елеусини, где се обављао виши ступањ посвећења теХетг] у дворани Телестерија. Након једне године уследио би највиши ступањ посвећења у Мистерије - елолтаа „вићење“ такође у Телестерију у Елеусини. Из Хомерске Х им не Д ем ет ри, која је настала пре присаједињења Елеусине Атини, сазнајемо неколико детаља о обредима који су претходили светом чину, о посту, седењу на столици прекривеној овнујском кожом, о пијењу напитка кикеши У највишем обреду посвећења могло се учествовати и више пута. М егарон (Meyapov) - пространа дворана или соба, најчешће коришћена као главна одаја за јавне пријеме у микенском дворцу. М едимна (Me6ifivo<;) - стандардна мера за жито, око 52,8 1. Медизам (Mq6iêiv) - проперсијски политички став, пристајање уз Персијанце. Метеци ( M ć t o i k o i ) - настањени странци у грчким градским државама, који су стекли статус који их је издвајао од других странаца. М ора (M opa) - јединица у спартанској војсци, вероватно од 600 бораца. Мотаци (Мовакец = MoBoveO - деца очева хелота и Спартанки одгајена као полубрата младих Спартанаца. Н

Неодамоди (1Ч£обаци>б£(;) - хелоти које је ослободила спарганска држава због заслуге, нарочито у рату. Номарх (Noâpô«; = N opapxnO - намесник области или провинције, нарочито у Египту, касније финансијски службеник за неку област. Номотети (NopoBĆTai) - „уређивачи закона“. У Атини, комисија именована да изради нацрт или ревидира законе. О Остракизам (Оотракшцбц) - у Атини у V веку пре Христа, метода протеривања истакнутих грађана који су постали неомиљени. Ако је Скупштина гласала да се одржи остракофорија, она се одржавала на Агори и гласачи су исписивали на крхотинама грнчарије (острака) име човека кога су хтели да протерају. П П аноплија (navonA ia) - комплет наоружања једног хоплита: штит, кацига, штитници за груди, назувци, мач и копље. Био је обичај код Грка да након победе поставе као свој заветни дар на бојном пољу, паноплију непријатеља причвршћену на мотку. Видети и Трофеји. 930


Пелтасти (ШЛтаатси) - лако наоружани војници који су се служили малим округлим штитом и лаким копљем за бацање. Њ ихова изванредна предност није била искоришћена све до IV века пре Христа. Пентеконтера (Шутцкоутерос; vcuk;) - брод са педесет весала. Пентакосиомедимни (Гкутакоо^оцеб^руоО - у Атини „Особе са петстотина медимна“, најбогатија од класа грађана које је према имовинском цензу разврстао Солон. Перијеци (ПеркикоО - „околни народи“. Назив који се најчешће користио у вези са Спартом, где је друге градове у Лаконији она држала под својом контролом; перијеци су морали да следе њену политику, и да се са њом боре у рату. Својим унутрашњим пословима управљали су сами и нису потпадали под строгу дисциплину спартанских грађана. Пникс (Пуу^, Пикуос;) - брдо западно од Акропоља у Атини на коме је од VI века пре Христа заседала Скупштина. Полемарх (ПоХерархоц) - један од деветорице атинских архоната који је именован на годину дана. Првобитно заповедник војске, свој војни значај изгубио је када је почетком петог века пре Христа команда била пребачена на колегијум стратега. Његове касније дужности биле су првенствено судске; у његов делокруг потпадали су нарочито Метеци и странци. Полети (По)\г|тах) - „продавци“, тело од десет чланова у Атини, именованих на годину дана који су се старали о продаји и издавању у најам државне имовине, о уговорима за прикупљање пореза и о конфискованој имовини. Полис (ПбАц) - грчки град-држ ава који се појавио после пропадања система монархија и опстао као опште правило упркос повременој појави тиранида. Политија (Ilo\iT£ia) - устав, државно уређење и управа. Касније, у ограничена или олигархија или демократија. Протома (Проторт]) - глава животиње заклане за жртвовање. Пробули (Про(Јои\о1) - „чланови Већа“. У време кризе, 413. године пре Христа, Атињани су изабрали десет пробула, преко 40 година старости, да предлажу политичке мере демоктарском Већу и Скупштини. Проедри (ПроеброО - „председници". Од IV века пре Христа Атињани су именовали одбор десеторице да помажу председнику да води заседање Буле или Скупштине и спроводи гласање. Проксен (npoŽ ;£vo < ;) - еквивалент дипломатског представника у грчкој држави; служба је била често наследна и њен вршилац морао је бити члан државе у којој је вршио дужност, а не државе коју је заступао. Пританија, Притани ( n p v T a v e i a , ПритсгУЕк;) - следствено Клистеновим реформама у Атини Була се сваке године састојала од 50 особа изабраних коцком из сваке од десет фила (Веће 500); свака група од 50 вршила је дужност притана, „председника“ за једну десетину године (тај се период 93i


називао Пританија). Овај период био је скраћен на дванаестину године када је 307. године пре Христа број фила порастао на 12. Притани су своју службу вршили свакога дана и дужност им је била да припремају заседање Буле и Скупштине. Свакога дана један од Притана био је биран коцком за председника, £Л10татг)<;. Псефизма ('Prjcpiapa) - изгласани Декрет (од tyrj
Р Ритон (nvrov) - посуда из које се пије у облику рога или животињске главе.

С Саркофаг (£арко<рсгуос;) - „месојед“. Ковчег направљен од дрвета или камена са богатом декорацијом. Сатрап (£axpdnqc;) - персијски управник провинције широких овлашћења унутар своје провинције, који је, међутим, дуговао поданичку верност Великом Краљу. Сисахтија (Ztioa^Btia) - „стресање дужничког терета“, први акт Солонових реформи, отписивање дугова и укидање позајмљивања уз јемство својом личношћу. Скеуотека (Екеиовг|К11) - спремиште, арсенал. Софисти (Lotpiorai') - учитељи реторике и вештине расправљања. У време Платона овај је термин попримио негативно значење и попримио је ознаку човека који уопште нема истинског знања већ привидног, или некога ко настоји да слабији доказ представи као јачи. Статер (Етатгјр) - стандардни назив за главну јединицу градског новца који није био у оптицају у Атини. Стоа (5доа) - широка колонада често са два бочна крила. Ово је име било наденуто филозофској школи коју је установио Зенон (Стоици) зато што су он и његови следбеници поучавали у Осликаном трему (Етоа ПопаАг|). Симорија (2д)ццор1а) - група грађана која плаћа порез, оформљена за убирање пореза 378/7. године пре Христа. Касније, 357/6. године њена је сврха била да се појединац растерети трошкова тријерархије. Синедриј (Evvć6piov) - заседање Скупштине представника грчких држава. Синојкизам (ZuvoiKiopoc;) - сједињавање неколико заједница у један град-државу као када је град Родос настао уједињењем Линда, Камира и Иалиса. Синтакса (ХиутаЈјц) - добровољна субвенција из прилога супротна обавезном доприносу (сророс;). 932


Сиситија (Х и о с т а ) - систем у Спарти по коме су одрасли мушки грађани живели и обедовали заједно, уз прилагање свог доприноса. Стратег (£тратцуо<;) - стратег. У Атини, у V веку пре Христа десет стратега су били најутицајнији магистрати у држави. Бирали су их на годину дана и нису их постављали коцком као друге магистрате; заседали су у Већу и имали су важну улогу у политици. У IV веку знатно је окрњен њихов политичи утицај и постали су скоро нешто као професионални војници. Стратег аутократор (Хтратг]уо<; аитокрстор) - стратег са неограниченим овлашћењима. У Атини је такав стратег могао да на бојном пољу доноси одлуке самостално, без консултовања Атине. На Сицилији је то била титула неких тирана. Суфет (Suffes, -etis) - титула двојице главних магистрата у Картагини и другим феничким градовима.

Т Тагос (Тауоц) - званична титула врховног магистрата у Тесалији. Теорички фонд (© e to p iK Ć v ) - првобитно је то био фонд захваљујући коме је омогућено сиромасима да присуствују позоришним представама, а формирао се из вишка годишњег прихода. Касније се користио шире за помоћ сиромасима. Када је било предложено да се овај фонд искористи за националну одбрану, појавило се снажно противљење и политичари су били оптужени да њим подмићују народ да би их подржао. Телестерион (T£\E0Ti]piov) - храм у Елеусини у коме је обављана церемонија посвећења у Мистерије. Овај храм није био налик осталим храмовима у Грчкој Иктин, архитекта Партенона, пројектовао га је као четвороугаону зграду са декоративном колонадом на прочељу, у коју се улазило са три стране кроз шест улаза. Његов кров, ослоњен на 42 стуба, имао је врх, својеврстан димњак са поклопцем на отварање, кроз који би у ноћи посвећења сукнуо велики пламен и дим. Улазили су унутра само према пропису припремљени мисти који су принели жртву и они који су већ прошли кроз највиши ступањ посвећења. У Телестерију је била мала издужена четвороугаона зграда Анакторон (Avcucropov) „двор“ са јединим бочним улазом који је играо улогу у епифанији Коре у Мистеријама. Анакторон је остао на свом месту непромењен од древности, док је Телестериј око њега у неколико наврата продуживан. Теорои (0£topoi) - званична титула која се додељивала представницима градова на светковинама неког другог града. Тезмотети (0eapo0£Tai) - у Атини, шесторо нижих од девет архоната, чија је функција била углавном контрола судова. Тети (0r|T£<;) - најамни радник или роб. То је име такође надевано најнижој класи према Солоновом цензу. 933


Тријерархија (Tpiqpapxia) - систем у Атини V века по коме је био биран богати грађанин да преузме команду, опрему и одржавање триреме о свом трошку. После 411. година пре Христа ову дужност делила су двојица грађана. Триоболон (Tpiu)Po\ov) - „три обола комад". Поротничке судије су називали људи „од три обола“ када им је Клеон повисио дневницу са два на три обола. Тритије (ТрггтбеО - тридесет територијалних јединица које је створио Клистен; свака од његових десет нових фила садржала је по три тритије, по једну из све три атичке области, према његовој подели Атике. 3 Зеугити (ZevY*Tai) ~ У Атини, пре Солоновог доба, грађани средњег имовног стања који су приближно одговарали земљорадницима. Солон се послужио овим називом за трећу класу свога ценза; зеугити су давали масу хоплита. Од Клистеновог доба припадницима ове класе постале су доступне највише службе у држави, а од 457. године пре Христа могли су бити именовани за архонте. Грчки ковани новац - најважније јединице биле су обол, драхма, мина, талант. 6 обола = 1 драхма; 100 драхми = 1 мина; 60 мина = 1 талант. Веслач у морнарици или грађевински радник добијао је у позном V веку пре Христа 1 драхму на дан; дневница поротничког судије била је повишена са два на три обола 425. године пре Христа. Да се сагради трирема вероватно је био потребан један талант.

934

Регистар Агиа Ирини - 1-19, 20, 55, 79 Agia Triada - 1-16 Аба - II 758 Агид I - 1-460, И-493-495, 510, 521, 523, 530, Абанти - 1-86 538, 540, 571, 577 Абарн - 11-537, 539 Агид II - II-808, 809, 872, 873, 878 Абдера - 1-247, 410, 411, 468, 474 Агиди - 1-147, 227 Абид - 1-285, 303, II-526, 531, 567, 583, 590, Агија - 11-561 794, 796, 797 Агија Косма - 1-12 Абидос - I 71, 112 Агила - II-705 Абисар - II 847, 849, 853, 854 Agios Nikolas - 1-19 Абреја - 11—856, 857 Агириј(он) - 1-119, Н-630, 698, 699, 704 Аброкома - 11—557 Агирије - И-627, 630 Абу Симбел - 138 Агирис - 11—698, 699 Авганистан - 1-32, 248, II-836, 845, 858 Агора на Криту - 1-164 Авлона - 1-268 Агора у Атини - 1-194, 210, 220, 224,227,229, Агамед - 1-109 273, 279, 317, 353, 398, 405, 418, 423, 430, Агамемнон - 1-5, 44, 52, 59, 70, 73, 77, 78, 89, II-529, 627, 735, 778 145, 148, 221, 331, 374,11-573, 581, 760,777, Агора у Спарти - II-572 796 Агора у Теби - II-600 Агариста, из Сикиона - 1-183, 207, 369 Аграида - 1-455 Агариста, А. унука, Периклова мајка - 1-184, Агригент в. Акрагант 280, 369 Агриелики - 1-270 Агатирси - 1-256 Агријани - II-788 Агатокле - 11—721 Ада - И-801 Агема - 11—795 Адан - II-557 Адимант, атински стратег - 1-299, II-539, Агенор - 11-815 543 Агенорион - 11-815 Адимант, коринтски војни заповедник Агесандрида - II-529, 530 1-305 Агесилај - И-567, 634, 636, 644, 645, 664, Адмет, Александров стратег - 11-814 722, 802; ступање на престо - П-570-572; ратовање у Азији - П-573-577, 760; битка Адмет, краљ Молоса - 1-355 Адрамитиј(он) - 1-456 код Коронеје - П-581-583; на Истму II585-587; подржава Краљев мир - 11—589, Адраст, херој - 1-73, 181 Адрестеја - II-797, 805 591, 593, 595, 613; мржња према Теби II-634; поразио Флијунт - П -597-598; Адрија в. Хадрија штити Сфодрију - II 601; напада Беотију Аземилк - 11-815 II-607; супротставља се Панаркадском Азија - 1-ХШ, 1, 3, 85, 86, 116, 241, 242, 246, савезу - II-640; поход у Египат и смрт 253, 260, 264, 266, 283, 286, 305, 316, 317, 320, 325, 342, 347, 365, 13-522, 523, 526, II 668 670 552, 554, 556, 559, 565-569, 573-577, 581, Агесиполид - И-587, 593, 598, 640

А

9 35


583, 587, 589, 590-591, 593, 595, 602, 668, - 1-394; храм Атене Нике - 1-394-396, 669, 671, 684, 723, 760, 765, 778-780, 783II-520; Пропилеји - II-397; оскрнављен 785, 787, 789, 792, 794, 795, 798, 800, 802, Пеларгикон - 1-432; Ерехтејон - II-532; 807, 808, 817, 819, 820, 825, 826, 831, 832, вотивни дарови истопљени ради ковања 835, 837-839, 842, 844-846, 855, 862, 864, новца - II-520; Харпалов новац депонован 868-871, 873, 878, 880 на А. - II-880 Азијати - 1-256, 343, II-554, 560, 567, 574, Акрејска литица - 11-515 805, 832, 846 Акротири - I—IX, 19, 25, 26 Азовско море - 1-113, II-838 Аксија - 1-77, 113, 257 Ајант - 1-305 А к т е - 1-113, 476, 478, 481 Ајгалеј - 1-189, 202, 302, 333, 432 Алалија - 1-319; битка - 1-141, 247, 319, 326 Ајгитион - 1-454 Аласиа - 1-99 Ајгоспотам в. Егоспотам Алеуади из Тесалије - 1-345 Ајгостена - 1-384 Александар Епирски - II-764, 865 Ајн(ос) - 1-464 Александар из Линкестиде - II-790 Акабе - 1-101 Александар, краљ Молоса - II-723 Акад - 1-248 Александар из Фере - II-653, 655, 659, Акант - 1-476, 485, И-596-597 725-727 Аканћани - 1-476 Александар I Македонски - 1-265, 307, 308, Акарнанија - 1-81, 432, 436, 448, 449, II-585, 314-316, 366, 405 587, 765, 803 Александар II Македонски - 11—596, 653, 654, Акарнанци - 1-423, 437,449, 453-455,11—580, 657 587, 765, 878 Александар III Велики - 1-160, 166, 227, Акерат - 1-297 376, II-554, 566-567, 684, 690, 707, 723, Акесин (Хенаб) - II-847, 856, 857 732, 733, 738, 780, 781, 783-887; утицај Акорис - II-595 Аристотела - II-748; Хомера - II-796, Акра - 1-122,11-712 797; односи са грчким Синедријем Акрагант - 1-264, II-498, 510, 673, 719; II-784, 791, 792; географске представе; оснивањ е - 1-122; под Тероном битке: Херонеја - II-775; Граник - И-797, 1-319-323, 325, 326, 328, 329; освајају га 798, 802, 805, 807, 841, 842; Ис - И-760, Картагињани - 11-671, 677-680, 682, 683; 802, 804-810, 815, 819, 821, 824, 825, 829, зависност од Картагине - II-690; поново 832, 872, 878; Гаугамела - II-723, 802, насељен - 11-721 818-826, 829, 831, 832; Хидасп; принципи Акраганћани - 1-330, II-679 упаве империјом - П -831-833; спајање Акропољ - 1-46, 56, 64, 96, 189-191, 195, персијског и македонског елемента 217, 218, 220, 228, 267, 271, 273, 281, 298, II-844, 862; женидбе - II-844, 862, 863; 299, 313, 332, 349, 350, 353, 373, 393-398, декрет који третира грчке изгнанике - II424, 425, 434, 11-497, 506, 532, 533, 536, 874, 877; деификација - И-878, 879; шта је 547, 549, 798, 828, 880; осваја га Килон остварио - II-886; планови за будућност - 1-197; Писистрат - 1-211, 217, 226; - II-886 Атенин храм започет после Маратонског Александрида - 1-227 боја али није завршен - 1-272; освајају га Александрија Аријска - II-836 и пљачкају Персијанци (480. г. пре Хр.) Александрија Египатска - 11-816, 817, 819, 1-379; Јужни зид обновљен од плена из 866, 868 боја код Еуримедонта - 1-358; благајна Александрија Есхате („Крајња") (потоњи Делског савеза пренета са Дела - 1-362, Хоџент) - II-839 380; Атена Промахос - 1-371, 392-394; Александрија код Иса - II-807 Партенон - 1-56, 190, 217, 218, 272, 273, Александрија Кавкаска - II-827 393-395,397,424,425,438, II-497,520,533; Александрија Оранска - II-859 Атена Партенос - 1-393; Атена Лемнија Александрија (UchH) - II-858 936

Регистар

Александријци - 1-150 Алесиј(он) - II-494 Алеуади - 1-288, 291 Алијат - 1-172, 177, 180, 200, 240, 241 Алкеј - 1-173, 214, 239 Алкета - 11—611, 633, 703 Алкибијад - 1-279, 11-503, 506, 510, 521-523, 536, 678; карактер - II-492, 493; наговара Атињане да ступе у савез са Аргом, Мантинејом и Елидом - П -492-494; спречава остракизам - 11—495; разарање Мела - И-496; подстиче поход Атињана против Сиракусе - 11—501; оптужен за светогрђе и опозван - П -502-504, 507; бежи у Спарту - II-505, 519; иницира олигархијски преврат у Атини - 11—525; флота код Сама ra позива натраг - II526; успешно командовање атинском флотом - 11—531; враћају га у Атину и дају му врховну команду - II-526, 535; одбацују га након безначајног пораза - 11—531; упозорава Атињане пре битке код Егоспотама - II-539; заводи Агидову жену 11—571; односи са Сократом - 11—492, 618 Алкида - 1-444, 450 Алкидамант - II-652 Алкиној - 1-77, 449 Алкман - 1-156 Алкмеон - 1-73, 182, 184, 207 Алкмеонид, Хипократов отац - 11—280 Алкмеониди - 1-349; под клетвом - 1-197, 228, 422; подржавају Солона - 1-208; протерани под тиранидом - 1-213; граде храм Аполону у Делфима - 1-225; руше Писистратиде - 1-223-226; под сумњом због медизма - 1-271, 280 Ал-Мина - 1-Х, 101-106 Алопека - 1-280 Алор - II-654, 858 Алпени - 1-290 Алпи - II-703, 837 Алтис (Алтеј) - 1-167-169, 367, 378, 399, 11-661, 662 Алфеја - 1-82, 166, 167, 169, 221, 443 Амадок - II-726 Аман - II-557, 804, 807, 808 Амасис - 1-137, 138, 225, 249-251, II-733 Амат - 1-262

Амбракија - 1-175, 423, 437, 455, II-765, 779, 783 Амбракијски залив - 1-175, 415 Амбрачани, Амбракијци - 1-180, 437, 448, 454, II-765, 770 Амеја - 1-441 Амикла - 1-45, 146, 147, II-586, 645 Амикљани - 11—586 Аминта, Пердикин син - II-729, 779, 781 Аминта II - II-596, 598, 653 Аминта III - 11—884 Амон - II-863, 879 Амнис - 1-25, 26 Амон - 1-61,11-817, 818, 868 Амон Зевс - 11-817; његово пророчиште 11—553, 570 Амомфарет - 1-313, 314 Амритсар - II-854 Аму Дарја в. Окс(ос) Амурапи - 1-62 Амфијарај - 1-109, 436 Амфиктион(иј)ски савез, Амфиктионија - 1-182, 183, 187, 290, 345, 346, 387, 453, II-638, 667, 756, 758, 759, 762, 771, 784; Спартанци не успевају да стекну контролу над А. после персијске инвазије - 1-346; свети рат против Крисе, повезан са Делфима - 11-183, 187; Јасон узурпира права савеза - 11—638; Свети рат против Фокиде - II-739, 741, 746, 771; позив Филипу да победи Фокиду - 11—753, 757 Амфиктионијски савез, карски - II-733 Амфиктионци - 11—608, 739, 740, 757, 758, 771, 772 Амфилох - 1-436, 437, 454, 455 Амфион - II-790, 791 Амфионеј - 11—791 Амфипољ - 1-357, 11-581, 648, 650, 656, 657, 730, 754; основан - 1-259, 406; положај - 1-483; побуна - 1-473-478; битка код А. - 1-483-486; треба да се врати Атини - 1-485; није враћен - 11— 491; покушаји Атињана да га поново задобију - 11—496, 727, 748; склапа савез са Олинтом - II750; осваја га Филип - II-730, 731 Амфипољци, Амфипољани - 1-477, II-730 Амфијарај - 1-109 Амфиса - II-742, 771, 772, 774 Амфитрион - 1-97 Амфишани - 11-771, 772 937


Анадолија - 1-12, 47, 55 Анакеј - 1-398 Анакреонт - 1-223, 250 Анаксагора - 1-369, 413, 438, 457, 11-617, 619 Анаксандрида - 11—610 Анаксибије - 11—565, 588-589 Анаксила - 1-120, 320, 322 Анаксимандар - 1-253, 254, 337 Анакториј(он) - 1-417, 423, 455, 485 Анап - 11—507, 515, 695, 718 Анданија - 1-153 Андокид, стратег - 1-384 Андокид, беседник - 1-474, 11—496, 501, 503, 532, 587, 731 Андрокле - 11—493, 526 Андократ - 1-311 Андромах - 11-717 Андр(ос) - 1-113, 304, 388, 468, 476, 478, 11-737 Анит - 11—545, 618, 619, 628 Анкира - 1-252, II-803 Анкона - II-703 Ано Енглиана - 1-23, 41, 44 Анталкида - II-587, 590, 612 Антандар - II-589 Антеле - 1-182, 183, 290 Антемунт - 11-731, 750 Антенор, вајар - 1-227 Антигон - II-795 Антилибан - 11—812 Антимах, из Колофона - 1-46 Антимах, с острва Теја - 1-46 Антименида - 1-239 Антиопа - II-790 Антиох - 1-119 Антипатар - II-780, 790, 793, 865, 872, 873, 878, 880, 882-884 Антиса - 1-443 Антифан - И-533 Антифонт - 1-457, II-525, 527, 529, 530 Анхијал - II-804 Анхимол - 1-226 Аорн(ос), литица (Индија) - Н-848 Апатурија, светковина - II-537 Апел - II-799 Апенинско полуострво - I -ХШ, 86, 107, 113, 116, 118, 121, 127, 174, 177, 187, 263, 402, 431,11-519, 870 Апис, бик - 11-794, 816 93»

Аполократ - 11-712 Аполон - 1-55, 92, 106, 109, 116, 120, 162,181, 187, 193, 194, 225, 242, 244, 254, 272, 297, 298, 362, 456, II-495, 514, 571, 638, 647,681, 739, 741, 744, 745, 842; у Амикли - 1-45; у Карији - 1-91; у Теби - 1-98; у Коринту 1-179; Делију- 1-471,472; на Делу - 1-216, 365, 373, 11—625; у Делфима - 1-82, 109, 138, 176, 182, 183, 198, 240, 241, 304, 317, 419, II-650, 745, 746; у Дидими - 1-261, 263, И-842, 843; у Селинунту - И-673; у Аркадији - 1-399; на новцу Катане и Леонтина - II-687; култна имена: Архегет (Накс на Сицилији) - 1-120, у Спарти 1-146, 147, 160, Карнејски (Спарта) 1-156, Патрој (Атина) - 1-193, Теменит (Сиракуза) - II-507, Ликеј - II-875 Аполонија на Халкидици - Н-596-597 Аполонија Илирска - 1-176 Апса - II-787 Апсеуд - 1-417 Апулија - И-703 Арабеј - 1-476, 481, 482 Арабија - 1-101,11-818, 865, 866, 867, 879 Арабијска пустиња - II-558 Арабијско море - 1-137 Арабљани - 1-97 Арава - Н-859 Арад - Н-809, 810, 812 Аракс - II-827 Аралско језеро - 1-248, Н-820 Арапски залив в. Црвено море Арахосија - И-820, 829, 835, 837, 839, 858, 860 Арахта, река - 1-175 Арбела - 1-253,11—825 Аргадеји - 1-193 Аргеј - II-729 Аргивска равница - 1-29, 32, 40 Аргивци -1 -4 6 , 89, 96,166, 181, 187, 222, 276, 368, 374, 375, 378, 379, 439,455, II-493, 495, 581-582, 585, 591, 661, 664, 745 Аргил - 1-389, 476, 477, 485 Аргилци - 1-477 Аргинуска острва, битка - II-536, 537, 540, 542, 546, 607, 678 Арго - II-634 Арголида - 1-Х, 6, 7, 11, 12, 27, 33, 46, 54, 57, 64, 70, 78, 79, 82, 84, 87-89,91, 93, 100, 145, 163, 436, 480,11—493, 586-587, 649

Регистар

Аргонаути - I—110, 112 Арг(ос) пелопонески - 1-40, 46, 53, 58, 72, 74, 78-80, 84, 85, 97, 109, 135, 167, 168, 179, 186, 196, 220, 222, 291, 346, 354, 355, 368, 373, 374, 380, 436, 454, II-494, 495, 506, 587, 640, 649, 661, 761, 776, 778; у VII пре Хр. рат са Сикионом - 1-181; Спарта му одузима Тиреатиду - 1-222; односи са Писистратидима - 1-214, 223; трпи пораз од Спарте код Сепије- 1-276, 278; медизам 480. пре Хр. - 1-289; обнавља своју моћ - 1-347; савез са Атином (460. г. пре Хр.) - 1-423; Тридесетогодишњи мир са Спартом - 1-381; савез са Атином (420. г. пре Хр.) - П-491-493, 495; савез са Атином, Коринтом, Тебом (395. г. пре Хр.) - Н-577-579; краткотрајна унија са Коринтом - 11-579, 584; шаље посланство у Сусу - II-650; подржава Тебу против Спарте - II-652 Ардис - 1-134, 240 Ареј - 1-55, 142, 195 Арејево брдо - 1-370 Ареопаг, Веће - 1-194, 195, 198, 218, 220, 233, 279-299, 367, 369-371, II-624, 880, 881 Арета - II-708, 711, 714 Аретуса - 11—518 Ариаспи - 11—836 Ариба - II-765 Арија - И-829, 835-837 Аријадна - 1-20 Аријај - П-558-559 Аријан - 11—802, 803, 819, 828, 843, 848, 851, 861, 864, 865, 869 Аријаци - II-863 Ариман - 1-238 Ариобарзан - 11—650, 656, 668, 669, 826, 827 Арион - 1-178 Аристагора - 1-259-262, 265 Аристејем - 1-418 Аристид - 1-170, 293, 309, 345, 365, 445, 458, 485, II-603; на Маратону - 1-268, 280, 281; остракизован - 1-280; код Саламине и Платеје - 1-301, 302, 311; организује Делски савез - 1-347-349; политика 1-353, 354, 366; смрт - II-366 Аристион - 1-211, 276 Аристип - 11-617 Аристобул - 11-803, 818, 828, 843, 845 Аристогитон - 1-224-227,11—825, 826

Аристодем, митски освајач Лаконије - 1-152, 153 Аристодем, херој првог Месењанског рата - 1-80 Аристодем (из Кирене) - 1-326 Аристократ - 11—747 Аристомаха - 11—708, 714 Аристомен - 1-153, 154 Аристоним - 1-280 Аристотел - 1-150, 154, 162, 177, 180, 199, 201, 203, 205, 209,212, 280, 323,426,11-524, 627, 647, 748, 832, 838, 844, 875, 884-887; А т и н с к и уст а в - 11— 627, 876 Аристотел, атински политичар - II-602 Аристотел в. Бат Аристофан - 1-139,424, 486,11—499, 524, 621, 626, 627; А х а р њ а н и - 1-469, 474, II-523; В ит езови - 1-139, 444, 486,11-499; Зоље 1-371,11—499; М ир - 1-438,11—523; П т ице - 1-390, 11—506; О блакињ е - 1-482; Ж абе - II-520; Л и си ст р а т а - II-523, 524, 531; С ла вљ ен и ц е Тесмоф орија - 11—524; Ж ене у С к у п ш т и н и (С к у п ш т и н а р к е) - II— 621, 626, 627; БоГат ст во (П лут ос) - II-626; А ха р њ а н и - 11— 627 Аристофонт - 11—736 Ариција - 1-326 Аркадија - 1-78, 82, 84, 96, 153, 154, 166, 220, 271, 277, 399, 480, 11-580, 586, 593, 639, 642-644, 646-651, 745; дорска најезда није утицала на дијалекат - 1-82; Спарта више не покушава да је припоји - 1-220; трпи пораз од Спарте - 1-347, 11—494; организовање Аркадског савеза - II640-642; ратна дејства против Спарте и Елиде - II-652, 653, 660-663, 667, 668; даје војску за борбу против Македоније - 11—789, 872 Аркађани - 1-82, 96, 154, 291, П-643-645, 647-651, 660-664, 745, 789, 872 Аркесилај I - 1-139 Аркесилај II - 1-139, 140 Арменија - П-562-563 Арс - И-808 Арсам - II-803, 804 Артабаз - 1-306, 312, 315, 344, И-736, 742 Артабан - 1-284 Артакоана - II-835 Артаксеркс I - 1-379, 381, 382, 474; ступање на престо - 1-355, 376 939


Артаксеркс II - 11-554, 558-561, 589-590, 594, 598, 668, 669, 734, 736, 789 Артаксеркс III Ох - 11—793, 794, 808-810, 816, 863 Артаферн (Артафрана) - 1-258, 259, 262-265, 273 Артемида - 1-55, 306, 11—584; храмови: у Аулиди - 11—573, Ефесу - 1-88, 134, 135, 241, 338, Н-565-566, 795, 799, Мунихији - II-547, Ксенофонтов храм - II-566, Аристобула (у Атини) - 1-354, Ортија (у Спарти) - 1-146, Брауронске - 1-398 Артемисиј - 1-291-295, 297, 298 Артемисија, краљица - 1-300, 302, 11—568, 801 Артемисија, Маусолова жена - 11—735, 738 Архајанактиди - 1-405 Архедем - II-737 Архедика, Хипијина кћи - 1-226 Архелај - 1-181,11-728, 731 Архептолем - II-530 Архидам - I - 1-347, 419, 431-433, 439, 440, 442 Архидам - II-636, 637, 649, 652, 661, 722, 740 Архија - 1-121, II-506 Архија, тебански полемарх - II-600 Архилох - 1-126, 133, 141, 143, 171, 173, 187 Архонти у Атини: институција - 1-193, 195, 11—654; под Солоном - 1-203, 204, 207, 232; под Писистратом - 1-213; након Маратонске битке - 1-278; под Периклом - 1-371 Ас - II-884 Асандар - 11—799 Асархадон - 1-133, 137, 237 Асачани - II-848 Асина (у Арголиди) - I—11, 12, 40, 53, 72, 78 Асина (у Лаконији) - 11—646 Асинара (Falconara) - 11-516, 518 Асинарије - 11-518 Асирија - 1-94, 133 Асирци - 1-97, 133 Аскалон - 1-97 Асклепије, његово чудо - 1-109, 11—497 Аскра - 1-128, 129 Асоп, река - 1-235 Аспасија - 1-438, 449, 457 Аспенд - 11—528, 588 940

Асирија, Асирско краљевство - 1-52, 238, 239, 245, 246, 248, 249; односи са Кипром 1-134, 237; са Лидијом - 1-134; са Египтом - 1-134; пад - 1-237, 253 Асирци - 1-237, 286 Асклепије - II-778 Аскра - 1-128 Асоп - I - 84, 309-313, 430, II-635 Аспашани - II-848 Аспенда - 11—802 Астијаг - 1-240, 242 Астиох - 11—530 Астрабад - II-835 Асур - 1-134 Асурбанипал (Сарданапал) - 1-133, 134, 137, 237, 11-804 Атагин - 1-310 Атал - II-779, 780, 783, 785 Аталанта - 1-432, 485 Атарнеј - II-569 Атена - 1-98 Атена, богиња - 1-193, 197, 211, 224, 240, 297, 334, 353, 362, 379, 395, 397, 404, 427, 435, 467, 475, 11—497, 524; храмови: у Атини Партенон (Полијада) - 1-56, 190, 217, 218, 272, 273, 393-395, 397, 424, 425, 438, 11—497, 520, 524, 532, 533, 735, 798, Палада у Митилени - 1-108, Нике I-394-396, 398, II-520, у Милету - I - 177, у Спарти - 1-345, у Тегеји - 1-221, 313, 345, II-624, Скираде на Саламини - 1-305, у Амфипољу - 1-484, у Троји - II-796; статуе: - 1-358, Лемнија - 1-394, Партенос - 1-393, Промахос - 1-371, 392-394 Атенеј - 1-177 Атила - 1-308 Атика - 1-2, 20, 21, 46, 49, 79, 80, 82, 84, 86-89, 110, 115, 147, 185, 189-191, 197, 199, 201, 210, 213, 219, 226, 228-231, 234, 236, 247, 265, 270, 271, 275, 278, 291-293, 298, 300, 302, 303, 307-309, 331, 339, 351, 357, 366, 374, 379, 384, 385, 388, 395, 396, 400, 417, 425, 428-430, 431, 433, 435, 436, 439, 442, 443, 460, 461, 467-469, 480, 481, 485, II-497, 505, 510, 520, 529, 532, 540-541, 547, 549-550, 569, 582, 587, 590, 611-613, 619, 625, 630, 639, 646, 658, 746, 749, 758, 759, 764, 769-772, 777, 876, 884; синојкизам - 1-190; странке - 1-207, 208, 230; Клистенова подела - 1-229, 230

Регистар

Атина - 1-Х11, XIII, 46, 56, 64, 65, 71, 79, 84, 86, 87, 94, 96, 97, 100, 102, 109, 130, 132, 136, 146, 153, 160, 166, 173, 179, 184, 185, 254, 258, 259, 261, 262, 264-277, 281, 282, 287-289, 291-293, 298, 307-310, 312, 315, 317, 318, 323, 332, 333, 335, 343, 346-353, 355-358, 360-370, 372-376, 378-392, 394, 398, 399, 402-404, 406-409, 411-413, 415419, 422-439, 441-447, 449, 450, 452-458, 462-464, 466-476, 478-486, Н -491-493, 495-501, 503, 505, 506, 510, 511, 513, 516-526, 528, 530-532, 534-543, 545-554, 565, 567, 569-570, 575-579, 581-584, 587-591, 593-594, 596, 599-602, 606-631, 633-636, 639, 642-644, 646-648, 650, 652661, 664, 667-669, 671, 672, 678, 681, 682, 684, 703, 706, 709-711, 725-727, 729-731, 735-739, 741-748, 750-755, 758-767, 769, 771-774, 776-778, 781-783, 789, 791-793, 798, 800, 808, 826, 862, 872, 874-882, 884, 885; посебно хронолог. - 1-5, 12, 18, 20, 21; микенска - 1-189-236; устав: аристократија - 1-194, 195; Драконтови закони - 1-198, 199, 203; Солонове реформе - 1-197, 199, 200, 204-207, 209, 212, 228, 229; тиранида Писистратида 1-210-220; Клистенове реформе - 1-229233; реформе Ефијалта и Перикла - 1-369373; олигархијски преврат 411. г. пре Хр. П -523-527,403. г. пре Х р.; Други атински поморски савез - П-602-606; финансије: резерве 413. г. пре Хр. - 1-255; Калијини финансијски декрети; државна плата за државну службу - 1-371, протеже се на присуствовање Скупштини - 1-399, II626, повећање поротничке плате - 1-467; еисфора - 1-443; Ликургово успешно управљање финансијама - 11—873, 875. Занатство и трговина - 1-402, 415; извоз протогеометријске грнчарије - 1-196; Солоново подстицање трговине - 1-200, 201, 203; извоз грнчарије у VI в. пре Хр. 1-179; побољшање услужних могућности у Пиреју - 1-399; услови у IV в. пре Хр. - II-625. Становништво - 1-400, 436. Грађевине: храмови - 1-396, Артемиде Аристобуле - 1-354, Атене Нике - 1-394396, II—520, Ерехтејон - 1-190, 217, II532, Хефестов - 1-396, Немесин - 1-396, Олимпског Зевса - 1-218, Партенон -

1-56, 190, 217, 218, 272, 273, 393-395, 397, 424, 425, 438, 11—497, 533, 879, Посејдонов - 1-396, наткривене чесме - 1-220, Дуги зидови - 1-351, 374, 399, 11-541, 583-585, Одеон - 1-397, Пропилеји - 1-397, Стоа Појкиле - 1-397, Дионисово позориште (IV в. пре Хр.) - II-529, 876, 877 Атињани - 1-46, 79, 80, 86, 153, 173, 179, 182, 189-193, 197, 198, 200, 201, 209, 210, 212, 214, 216, 217, 224, 227, 228, 233-236, 258, 261-263, 266-277, 280, 281, 283, 291-293, 298-302, 304-309, 311-317, 344-353, 355357, 362, 363, 367, 374, 375-386, 388, 390, 395, 402, 403, 405, 406, 408, 412, 417-419, 423, 424, 426, 427, 430-433, 435, 437, 439, 440, 442-445, 447-452, 454, 456, 457, 459, 461-463, 465, 466, 468, 469-482, 484, 485, П-493-505, 507-509-518, 521, 522, 528544, 548-549, 578-580, 582-585, 587, 590591, 594, 601-602, 607, 610, 611, 614, 621, 623, 625, 626, 636, 648, 650, 652, 657-659, 664-666, 678, 725-727, 729-731, 733, 735, 736, 740, 748, 750-755, 757-759, 761, 762, 766-775, 777-779, 782, 784, 789, 874-880, 882, 883 Атичани - 1-357 Атлантида - 1-25 Атлантски океан - I—111, 11—855 Атмон - 1-189 Атос (Атон) - 1-113, 265, 284, 287,11-531 Атоса - 1-252, 254, 283 Атреј - 1-80, 331 Атропат - II-860 Аулида - 1-59, 11—573 Аутаријати - II-787 Аутоној - 1-297 Афаја - 1-306 Афета - 1-293, 294 Афитија - II-598 Афитис - 1-391 Африка - 1-1, 3, 101, 106, 116, 137, 318, II675, 698, 870, 871 Афродита - 1-123 Афродита (Книдска) - 11—583, 624 Афродита Уранија - 1-97 Ахаја (пелопонеска) - 1-86, 222, 448, II-580, 744, 765; микенска - 1-45, 79; код Хомера - 1-59, 71; односи са Хетима - 1-51-53; дорска инавазија - 1-80, 81; колонизација из А. - 1-107; потчињена Атини, али по 941


Тридесетогодишњем миру независна I-380, 385, 423, 463; приступа Спарти након битке код Мантинеје (418. г. пре Хр.) - 11—495; за време тебанске супремације II-651, 652, 662, 663, 666; шаље војнике у Херонеју - II-770; придружује се Агиду против Македоније - 11—872 Ахајци (AchaiFoi) - 1-51, 52, 59, 62, 71, 73, 77, 88, 96, 123-127, 163, 187, 288, 11-770, 774 Ахарна - 1-225, 226, 350, 392, 432, 11-547, 876 Ахелој - 1-449 Ахемениди - II-794, 828 Ахеронт - II-765 Ахијаве - 1-51-53 Ахил(еј) - 1-59, 71, 78, 89, 90, 98, 221, П-796, 797, 817, 859; утицај на Александра - II784, 807; култ на обали Понта - 1-113 Ахилејон - 1-214 Ахмениди - 1-242, II-830, 844 Ахрадина - 1-321, 329, И-506, 507, 514, 517, 676, 683, 685, 713, 714, 718 Ахурамазд - 1-251, II-844 Ашкалон - 1-50

Бабика - 1-149 Баграм - II-845 Бадијан - И-872, 878 Бакиди - 1-331 Бактра - II-837, 838, 840,843 Бактрија - 1-248, II-820, 829, 830, 835-837, 839, 840, 843, 845, 846, 848 Бактријци - 1-286, II-824, 846, 863 Бакх в. Дионис Бакхијади - 1-107, 174-176, 179 Бакхилид - 1-20, 244, 321, 326 Балкан - 1-257, II-768 Балканско полуострво в. Илирик Балках - 11—845 Банке - II-625, 626 Барата - II-556 Барка - 1-139 Барсаент - П-835,836 Баса - 1-399 Басилеј - 1-192, 194, 199 Бат I - 1-106, 139 Бат I I - 1-139 Батис - II—815 942

Беас в. Хифаса Безабда - 11-819 Беилан - II-557 Бел - II-865 Белерофонт - 1-74 Белесис - II-557 Белуџистан - II-836, 858 Бендида - 1-397 Беотија - 1-2, 40, 48, 73, 87, 89, 97, 100, 109, 110, 116, 123, 128, 331, 432, 439, 442, 453, 477, 482, 485, 11-510, 513, 521, 530, 545, 597-598, 601, 603, 606-608, 613, 614, 630, 634, 636, 638, 639, 642, 644, 648, 651, 653, 655, 657-659, 664, 667-669, 757, 769, 770, 772-775, 882; инвазија Беотије - 1-82, дијалекат - 1-82; општи карактер - 1-130, 190, 196; Платеја постаје независна од федералног савеза, што изазива конфликт са Атином (506. г. пре Хр.) - 1-234-236; у време персијске инвазије - 1-296, 298, 303, 308-311, 314; у Првом пелопонеском рату - 1-377-380; савезница Спарте у великом Пелопонеском рату - 1-383-385, 423, 429, 430, 470-473; савез са Атином, Аргом, Коринтом против Спарте - II578-579, 581-582, 584, 586-587; у Светом рату против Фокиде - 11—739, 743, 745; федерални савез или аутономни градови - 11-591; устав савеза (рани IV век пре Хр) - 1-471; беотарси - II-635 Беоћани - 1-73, 84, 109, 182, 234, 235, 290, 297, 315, 379, 430, 471-473, 485, II-493, 494, 578-579, 581-582, 586, 635, 639, 644, 667, 740 Бербтата - 1-54 Берисад - 11—726 Бес - II-830, 835-838, 840, 842 Бехистун, натпис - 1-251, 252 Библ(ос) - 1-379,11-810, 812 Бизант - 1-109, 317, 356, 405, 408, И-534, 554, 564- 565, 580, 735, 736, 766, 768, 769, 777, 786; оснивање - 1-111, 112, 185, 255; устанци против Персије - 1-257, 263; Паусанија осваја Б. -1-343-345; Паусанија протеран из Б. - 1-344; одметање од Атине (440. г. пре Хр.) - 1-407; расподела жита из Б. - 1-475; Трасибул га придобија (389. г. пре Хр.) - II-588; приступа Друтом поморском савезу Атине - II-604; побуне - П-658, 739; признаје му се независност

Регистар

- II-737; помаже Ф илипу - 11—747; безуспешна Филипова опсада - 11—767 Бијант - 1-247 Бисалти - 1-389 Битинија - 1-112, 241, 11—779 Бјури - 11—547 Блиски исток - 1-18, 32, 46, 55, 57, 61, 64, 93, 99, 100, 103, 104, 247 Богазкеј = Птерија Богес - 1-356 Бокачо - 1-436 Бокхара - 11—837 Болански прелаз - 11—858 Бористен (Дњепар) - I—110, 112, 113, 405 Босфор - 1-59, 110-112, 255, 11-534, 565, 588-589, 767 Босфор Кимер(иј)ски - I—111, 405 Ботиајци - 1-418 Брадан - 1-126 Брамани - II-846, 858 Бранхиди - 1-263, II-842, 843 Брасида - 1-480, 481, 11—657; карактер - II509; спасава Метону - 1-432; у Пилу 1-461; помаже Мегари - 1-470; ратовање на Халкидици - 1-475, II-494, осваја Амфипољ 476-479; односи са Пердиком - 1-482, 483; битка код Амфипоља, смрт - 1-484, 485 Браурон - 1-210, 11—646 Брђани - 1-210, 230 Брентеси (Brundisium) - 1-125 Бријареј - 1-131 Британија - 1-57 Бритомартида - 1-306 Брутијски савез - 11—722, 723 Брутијци - 11—865 Букефалија - II-853 Бумоду - 11—819 Бунер - II-848 Бусолт - II-547 Буфрада - 1-460-462 Бухара в. Согдијана Buhtan Tchai - 11—562

Вавилон, Вавилонија - 1-47, 53, 238, 239, 243, 246-249, 252, 334, П-557-558, 561, 563, 567, 793, 818, 819, 825, 831, 832, 859, 861, 862, 865-869

Вавилоњани - 1-135, II-825 Вафио - 1-45 Велика Грчка - 1-126, 127, 336, II-722, 870 Велики шанац, битка - 1-153 Венеција - II-703 Вергина - 11—731; в. Ега Вис в. Иса Волустана - 1-290 Врана - 1-268 Врата Сирије - II-557 Вуркари (Bourkari) - 1-19

Гадата - 1-263 Гадира (данашњи Кадиз) в. Кадиз Газа, опсада - II—815 Газни - II-837 Гаја - 1-131 Гајсил - 11—714 Галатија - И-787 Гали, у Дионисијевој служби - II-707 Галија - 1-101, 108, 140, 308, 318, II-703 Ганг - И-854, 855, 871 Гаргафија - 1-311, 312 Гатар - 11—816 Гаугамела, битка - II-723, 802, 818-826, 829, 831, 832 Гаумат - 1-251 Гедросија - II-836, 837, 859, 860 Гедрошани - II-836 Гела - 1-122, 320-322, 327, 11-500, 502, 505, 509, 516, 677-683, 690, 704, 721 Гелидонија - 1-49, 50 Гелон - 1-264, 289, 318-325, 327, 329, 11-518, 681, 696, 720 Гелеонти - 1-193 Гељани - 1-122, 11—681 Географске карте, ране - 1-253 Георгија - 1-411 Герајст - II-607 Геранија - 1-374, 375, 385 Гергит - П-568-569 Герусија, спартанска - 1-148, 149; критска 1-164 Гети - 1-255, II-786 Гибралтар в. Хераклови стубови Гиг - 1-131-135, 171, 176, 240, 241 Гилип - II-506, 509-511, 513, 516, 517, 519 Гимнија - 11—563 943


Гити(он) - 11—646, 649 Далеки исток - 1-246, 254, II-820, 831, 835Гла - 1-48, 64 887 Глаушани - 11—853 Далмација - II-787 Гликера - 11—861, 862 Дамарета - 1-322, 325 Гонгил - 11-509 Дамасија, архонт - 1-207 Гордиј - 11-803 Дамаск - II-808, 815 Гордиј(он) - 11—802, 803 Дамон - 1-369 Горгија - 1-413, II-498, 534,535, 542, 594,622, Данајци -1 -9 6 760 Дарданци - И-568 Горгоја (Горго) - 1-261 Дарије Велики, Хистаспов син - 1-277, Горгопа - II-587 345, 410, 474, Н-534, 538, 594, 786, 846, Гортина - 1-73, 163, 170 847, 853; ступање на престо - 1-251, Гортина, законик - 1-170 252, 254, 255; организација Мале Азије Готи - 1-308 - 1-256; скитско-трачки поход - 1-256; Граји - 1-109, 115, 116 устанак у Јонији - 1-258-260, 262, 263, Граник - II-797, 798, 800; битка - 11—797, 802, 11—843; ширење контроле на Тракију и 805, 807, 841, 842 Македонију - 1-257, 11—765; други поход Графе параном он - 11— 542 на Грчку - 1-264, 265, 274,283, 284; побуна Грил - 11—665 Египта и његова смрт - 1-283 Гринеј - II-795, 796 Дарије II - II-554 Грк, порекло имена - 1-116 Дарије III Кодоман - II-789, 794, 804-806, Грци - 1-1Х, X, XIII, 2, 3, 5, 12, 14, 21-24, 27808, 809, 811-813, 815, 819, 821, 824-831, 29, 33, 34, 51, 60, 62, 66, 67, 72, 75, 81, 82, 835, 838, 840, 841, 845, 862, 863, 873 85-87, 92-94, 96-105, 107, 110-112, 114Дарик (новац) - II-557 116, 118, 119, 121-123, 127, 130, 132-137, Даскилиј(он) - 1-132, 252, II-575 141, 160, 161, 163, 169, 171, 172, 179, 186, Даскон - 11—504, 513, 695, 696 187, 194, 195, 206, 225, 237, 239-249, 252, Датаферн - И-838 254-257, 259-261, 263, 267, 268, 270, 273Датис - 1-265, 270, 273, 274 276, 283, 284, 286-290, 292-297, 299-307, Дафна (Defenneh) у Египту - 1-137 309-313, 315-319, 322-324, 330, 334, 337, Дафне - 1-333 339, 342, 343, 347, 363, 364, 369, 376, 379, Дафнеј - II-679 382, 383, 386, 391, 392, 396, 400, 410, 412, Дашани - Н-846 413, 415, 423, 431, 443, 457, 472, 482, IIДедал - 1-114 497, 500, 511, 514, 541, 551-552, 554-564, Дејгма - 1-400 566-569, 573-576, 580, 585, 587, 589-591, Дејок - 1-238 593-599, 602, 603, 613, 623, 671, 673, 674, Декелеја - 1-309, 432, II-505, 510, 520, 521, 677-679, 681, 682, 692-694, 696, 697, 699524, 525, 527, 530, 531, 535, 537, 569, 876 701, 705-707, 716, 718-721, 733, 737, 753, Дексилеј - 11—581 758, 764, 771, 774, 776, 779, 784, 785, 789, 792, 794, 795, 798, 799, 802, 803, 807-809, Дексип - II-677, 679 817, 827, 831, 832, 836, 838, 840, 844, 846, Делиј(он) - 1-471-473, 479, II-492, 635 Дел(ос) - 1-187, 265, 307, 316, 347, 380, 388, 848, 862, 870-874, 878, 879-883, 885, 887 431, II-602, 625; под Поликратом - 1-249; Гумиш - 11—563 покровитељ Писистрат га ритуално чисти Гурнија - 1-17, 23, 27 - 1-216; средиште Делског савеза - 1-347Гуроб - 1-51 349, 356-358, 362-364, 379; даље ритуално чишћење - 1-456; Атина обнавља свед тковину - 1-456; Атина га враћа себи (по Даифант - И-666 ослобађању од Спарте) - II-584, 608; неДакија - 1-256 задовољство - II-608

944

Регистар

Делфи - 1-46, 81, 91, 109, 124, 132, 133, 138, 139, 167, 175, 176, 182, 183, 186, 187, 215, 217, 225, 226, 244, 249, 272, 277, 297, 298, 304, 326, 327, 345, 373, 384, 398, 404, 419, 480,11—582, 644, 647, 650, 664, 705, 739-741, 743,745,746,757-759,771;положај -1-130; свети рат против Крисе - 1-181; Питијска светковина - 1-183; в. и Питијске игре, Питијада; победе Сиракушана - 1-326; Аполонов Храм VI в. пре Хр. - 1-82; IV в. пре Хр. - 1-162, 745, 746. Пророчанства 1-220: Коринту (о Кипселидима) - 1-174, 176, Алијату (у рату са Милетом) - 1-177, 240, Крезу (рат са Персијом) - 1-242, 243, Килону - 1-197, о Сократу - 11—619. Споменици: подижу их Грци за победе над Персијом (змијски стуб) - 1-317, Атињани за победу код Платеје - 11-771, за победу код Еуримедонта - 1-358, Егињани из плена Саламинске битке 1-304, Аркађани због успешне инвазије Лаконије - 11—647. Ризнице: Коринтска - 1-176, Сифнијска - 1-225, Атинска 1-272; Книдска лесха - 1-398. Дарови: Мидини - 1-132, Амасисови - 1-249, Крезови - 1-241; утицај на политику Спарте - 11—571; Јасонове намере - 11—638; мировни скуп (368. пре Хр.) - II-659; Фокида узима Делфе под своје - 11-741; Филип председава на Питијади - И-758 Делфинион - II-536 Делфљани - 1-384,11-638, 740, 771 Демад - 11—777, 791, 792, 872, 873, 875, 880, 882, 883 Демарат - 1-234, 276, 277, 300 Демарх - 1-230 Деметра - 1-4, 275, 332, 333,11—504; у Антели - 1-182; у Елеусини - 1-300; у Платеји I-313; у Паросу - 1-275; у Сиракузи II-695, 715, 716 Демодок - 1-71 Демокед - 1-254 Демокрит - 1-410 Демостен, беседник - 1-293, 446,11—605, 612, 727, 730, 737, 738, 747, 750, 752-760, 777, 778, 781-783, 785, 791, 792, 808, 872-874; младост и обука - II-749; непријатељство према Филипу - II-749, 750, 761-767; протебанска политика - П -772-775; оцена Д. као државника - 11-781, 782;

посланства: Филипу - П -753-756, на Пелопонез - II-762, у Тебу - II-770; став у питању Фокиде - II-757; реформа морнарице - 11—768; о теоричком фонду - II-768; у Бизанту - II-767; код Херонеје - Н-769; прима новац од Персије - 11—789; Александар повлачи претњу за уручење Д. - 11—791; умешан у Харпалов скандал, пресуда, бекство, смрт - II-880-884; Дру1а о лин т ска беседа - II-730, О симоријам а II-737, За Рођане - 11—739, За М еш пепољ це - 11—744; П р о т и в А р и ст о кр а т а - II-747, П рва ф и л и п и к а - II-738, 749, О линт ски Јовори (беседе) - 11-751, П рот ив М ид ије II-752, О м иру, ДруГа ф и л и п и ка - 11—762, О Херсонесу, Tpeha ф и ли п и к а - II-766, О вен ц у - 11—772, 874 Демостен, стратег: ратовања у западној Грчкој и у Етолији - 1-453-455, 459; у Пилу 460-462, 464, 465; против Мегаре - 1-469-471, 482; Беотији - 1-477, 482; на Сицилији - 11-511, 512, 515-517, 519 Дендра - 1-40, 53, 57, 64 Дерда - II-598 Деркилида - П-568-570, 573-574, 583, 589 Дего - 1-436 Деукалион - 1-80 Дидима - 1-261, 263, II-842, 843 Диитреф - 11-521 Дијасија, светковина - 1-197 Дијенек - 1-297 Дикај - 1-300 Дикајархија - 1-115 Диктина (Дикта) - 1-163, 306 Димајски бедем - 1-79 Димани - 1-82, 163, 181 Динарх - 11—881 Диномен - 1-321, 328 Диодор - 1-301, 321, 358, 367, 379, 384, Н-547, 553, 580, 602, 637, 639, 648, 673, 697, 730, 819, 828, 843, 870-872 Диодот - 1-446, 447 Диоген - II-785 Диокле, законодавац - II-672, 719 Диокле, политичар - 11—533, 672-674, 676, 682 Диолкос - 1-178 Диомед - 1-108 Дион - Н-708-716, 721, 722 945


Дионис - 1-55, 178, 186, 218, 219, 300, 331, Драбеск - 1-360 333, 335, 397, 409, 450, 11-589, 598, 842, Дравиди - II-847 848; Загреј - 1-334, 335,11-707, 729 Драконт - 1-170, 198, 199, И-549 Дионисије I Сиракушанин - II-506, 609, 611, Драконтид - II-542 638, 676, 709, 721, 722; успон на власт Дрангијана - II-829, 835, 836 П-680-690; ратови против Картагињана Дрепанон - И-706 - П-690-708; односи са Сикелима - IIДрапсака - II-837 687, 688, са другим грчким државама на Дриопи - 1-81, 86 Сицилији - П-687-689; експанзија моћи Дриоскефала (Храстове главе) изван Сицилије - П-699-705; подршка Дукетије - 1-329, 330 Спарти - Н-589-590, 598-599, 649, 650; Дунав - 1-116, 133, 253, 255-258, 405, 11-765, утврђивање Епиполе - II-688; новине 768, 786, 787, 792 у војној техници - II-689; опозиција у Сиракуси - II-686; награде за трагедије Ђ у Атини - II-706; способности и успеси Тјалалпур - Н-849 - II-684, 685, 706-708; О т куп Х ект ора II-706 Дионисије II Сиракушанин - II-660, 708711, 717, 718 Еак - II-883 Дионисије из Халикарнаса - II-738 Еакиди - 1-299, 301 Дионисови уметници (глумци) - 1-409, IIЕвенет - 11-518 864 Европа - 1-1, 3, 97, 110, 116, 135, 218, 240, Дионисово позориште - II-876, 877 246, 253, 255, 264, 266, 273, 283, 287, 305, Диопит - 1-438, II-766 317, 325, 337, 400, II-554, 566, 569, 576, Диоскури - 11-841, 842, 859 581, 587, 595, 626, 671, 680, 683, 684, 689, Диоскуријада - 1-113 703, 706, 707, 760, 765, 779-781, 789, 792, Диофант - II-583 795, 800, 807, 831, 838, 844, 862, 865, 868, Дипаја, битка - 1-346 870, 871, 885 Дипилон - 1-350,11-581 Европљани - II-765, 831, 832 Дирта (Дир) - II-848 Еетионија - 1-351 Дњепар в. Бористен Ега - 1-87 Доаб - 11—856 Ега у Македонији - II-654, 728, 731 Додеканес - 1-78, 94 Егеја - 1-256, 307,11-519, 520, 656 Додона - 1-109, 169, - II-723 Егејски басен - II-580, 602, 610 Долонци - 1-215 Егејско море - 1-Х11, XIII, 1-3, 5, 7, 9, 13, 17, Долопи, Долопљани - 1-182, 288 18, 59, 70, 72, 80, 85, 90, 92, 97, 100, 105, Долопија - II-784 110, 113, 125, 131, 132, 169, 173, 174, 178, Дон в. Танаид 195, 216, 237, 241, 248, 249, 253, 257, 259, Допринос в. Форос 260, 265, 271, 274, 275, 281, 284, 285, 318, Дор - 1-80 342, 357, 360, 362, 365, 380, 382, 400, 405, Дорида - 1-81, 82, 92, 93, 453, II-742, 772, 423, 428, 436, II-496, 531, 538, 564, 567, 774 586, 591, 595, 608, 672, 674, 690, 725, 733, Доријеј - 1-227, 320, 11—676 734, 737, 746, 750, 767, 802, 811, 812, 829, Дориск - 1-286, 287, 357 846, 884 Дорци - 1-182, 377, 415, 432, II-677; најезда Егеон - 1-131 - 1-5, 66, 68, 73, 80-82, 84-88, 91, 125-127, Егијалеји - 1-181 138, 181; код Херодота - 1-85, 86; код Егикореји - 1-193 Хомера - 1-96, 163; код Тукидида - 1-145, Егимије - 1-84 435; филе - 1-82; насеља у Малој Азији Егина - 1-132, 200-202, 222, 223, 243, 250, 1-91 254, 265, 289, 301, 307, 374, 375, 377, 379, 946

Регистар

380, 395, 468, П -587-588, 590, 709, 883; освојена од Дораца - 1-84; напада је Самос - 1-177; новац - 1-135, 166; супарништво са Коринтом - 1-177, 234; рат са Атином - 1-214, 275-278, 281, 289; Спарта узима таоце пре Маратонског боја - 1-275-277; у Саламинској бици - 1-298, 299; Афајин храм - 1-306; помаже Спартанцима против хелота - 1-309, 366; поражена од Атине мора да плаћа данак - 1-385; заштићена Тридесетогодишњим миром - 1-418; становници протерани, замењују их Атињани - 1-432, 433; Лисандар је окупира - 11—540; Спартанцима служи као база - 11—578 Егињани - 1-276, 277, 278, 299, 302, 304, 375, 377, 418, 432, 433; представљени у Египту - 1-138 Египат - 1-177, 178, 225, 238-240, 362, 379, 382, 436,471,11—576, 595,610, 612, 668, 669, 794, 800, 807, 809, 811, 813, 814, 825, 831, 858, 870; ране везе са Егејским простором - 1-8, 9, 13, 14, 17, 21, 27, 32, 46, 49-51, 53, 94, 99-102, 140; односи са Хетима - 1-52, 61-63, 70,71; напади народа са острва и са севера - 1-69; под Асиријом - 1-133, 134, 137; отвара се грчкој трговини - 1-136, 138; иерсијско освајање - 1-247-251, 255, 257, 283; побуна против Персије - 1-283, 375-377; атински поход - 1-375, 380, 381; Александар га осваја - И-793, 814-818 Египћани - 1-32, 61, 135, 239, 249, 286, 301, II-668, 816 Егоспотам - 1-425, 426, 11-538, 539, 542-543, 551-552, 569, 576-577, 584, 594, 621, 776 Едеса - 11-731; в. Ега Едип - 1-46 Едонци - 1-133 Еетион - 1-111, 174, 176 Еетионија - И-529, 545 Ејон - 1-356, 357, 388, 405, 477, 483, 484 Екбатана - 1-238, П-827-829, 835, 840, 861, 862, 864 Ексекестид - 1-199 Ексекије - 1-219 Елам - 1-252 Еламити - 1-137 Еланици в. Еринеј Елатеја - И-739, 742, 772 Елбурс - II-835

Елеја - 1-221, 264, 337, 338 Електра - II-790 Елепор - 11-701 Елеунт - II-656, 796 Елеусина - 1-130, 215, 300, 309, 332, 334, 396, 443, 469, II-497, 498, 601, 639, 682, 752; присаједињена Атици - 1-190, 191, 234; освојила су је Тридесеторица - II547; привремено независна Н-548-550; М истерије - 1-332-335, 396, Н-502, 504, 548, 612, 752; обнова светилишта 1-396; оскрнављење обреда - II-501-504; елеусинску процесију (407. год пре Хр.) предводи Алкибијад - II-535 Елеусинска равница - 1-202, 234, 432 Елеусински залив - 1-209 Елеусињани - II-547 Елеутера - 1-230, 310, 314 Елеутерани - 1-236 Елида - 1-45,78,79,81,82,96,99,168,327,411, 439,11-491,493, 495, 580, 650, 744, 761, 789, 791; освајају је племена северозападног дијалекта - 1-81; синојкизам - 1-347; контрола над О лимпијом - 1-167; реакција на Никијин мир - 1-485; осваја је Агид - II-577; реакција на битку код Леуктре - II-644; држи под контролом Трифилију - II-650, 651; рат са Аркадијом - II-653, 660-663, 666; помоћ Агиду против Македоније - II-872 Елиђани - 1-82, 96, 167-169, 399, И-494, 577, 660-662, 872 Елимеја - II-862 Е лим и- 1-118, 119, 123,227,319, II-672, 683, 690, 691 Елпиника - 1-365, 381 Емениди - 1-322 Емпедокле - 1-329, 410 Емпорије (Costa Brava) - 1-141 Енеакрунос - 1-220 Ениани - 1-182 Енијада - II-878 Енијалије - 1-469 Енкоми - 1-62 Еноја - 1-235 Енофита, битка - 1-368 Ентела - Н-687, 691, 706, 719 Еолида - 1-87, 88, 128, 130, П-568-569, 795; дијалекат - 1-87; насељавање Мале Азије - 1-87 947


Еолова острва - 1-114 Еолци, Еољани - 1-87, 88, 96, 127, 138, 247, 454 Епаминонда - Н-599-600, 612, 613, 630, 644, 645, 654, 655, 659, 729, 733, 739, 775, 778; карактер и дело - II-606, 667; код Леуктре - II-635, 636, 638, 639; напада Лаконију и оснива Месену - II-646, 647; други и трећи напад на Пелопонез - II-648, 649, 651; у Тесалији - 11—655; поморски поход - II-658; Мантинејска битка и смрт - II663-668, 725, 774 Епарити - И-643, 663 Епиген - II-533 Епидамн(ос) - 1-175,176,415,437,449; његов Истам - 1-415 Епидаур - 1-84, 179, 180, 222, 375, 436, 437, 468, 11-492, 493, 497, 580, 778 Епијалт - 1-295 Епијакса - II-555 Епикаста - 1-109 Епикрат - II-578 Епикур - 1-410 Епилик - 1-474 Епиликеј - 1-194 Епименид - 1-198, 332 Епипола - 1-321, II-506, 509, 512, 515, 519, 687-689, 695, 712, 713, 718 Епир - 1-1, 70, 111, 355,11-611, 633, 765, 780, 865 Епитада - 1-462 Епски циклус, Ератостен, хронологија - 1-66 Ергокле - II-588 Ерес - 1-443 Еретрија - 1-12, 106, 113, 115, 116, 122, 132, 177, 139, 236, 261, 273, 468, II-727, 764; трговци у Ал-Мини - 1-105; протерани са Коркире - 1-106; заснивају Питекусу са Халикидом - 1-114, 115; племство коњаника из Е, помаже Писитрату I-212; помаже Јонски устанак - 1-259; разорена од Персијанаца - 1-265-270, 274; у Делском савезу, али се буни 411. г. пре Хр. - II-529, 530; истерује проатинског тиранина - 11—751; подређена Филипу II-766 Еретријци - 1-105, 106, 121, 266 Ерехтеида фила, списак погинулих - 1-377 Ерехтејон - 1-190, 217, II-532 948

Ерзерум - II-563 Еригон - 11—788 Еридан - 1-189, 395 Ерик (Ерикс) - 1-118, 123, II-683, 690, 693, 705, 706 Еринеј (Еланици) - 1-81, 11-516 Еритра (Беотска) - 1-310, 311 Еритра (Јонска) - 1-88,112, 361, 385, 441, 444, II-735 Ерифила - 1-436 Есхил - 1-46, 219, 271, 272, 326-328, 331, 337, 355, 374, 413, II-622, 876; Е д ип - 1-46; Л ај - 1-46; С ед м о р и ц а п р о т и в Тебе 1-46, 366; епиграм о Маратонском боју - 1-317; извештај о Саламинској бици 1-301, 305, 306; П ерсијан ци - 1-305, 355; Е ум ениде - 1-370, 374; О рест ија - 1-374; питагорејски утицај - 1-336; званично издање - II-876 Есхин -1-293, 357, 446, 11-761, 771, 772; залеђе - II-428; политика - 11-761; преговори за Филократов мир - II-753756; Демостенова оптужба 346. г. пре Хр„ успешан одговор на напад у П р о т и в Т им арха - II-762, 764; обеснажује напад на Атину Амфиктионском већу - II756; Други Демостенов напад 343. г. пре Хр., неуспешна одбрана у П р о т и в К т е си ф о н т а , напушта Атину - II- 873, 874 Ета - 1-88, 290, 453 Етеандар - 1-237 Етеобутади - II-877 Етео-Карпаћани - 1-163 Етео-Крићани -1 -7 3 , 163 Етеоник - II-537, 538 Етиопи - 1-286 Етиопија - 1-249, 436, II-793 Етиопљани - 1-138, II-865 Етна - 1-114, 120, 328-330, 11-518, 682, 686, 687, 694 Етолија - 1-46, 81, 88, 453-455, 465, 471, II585, 778, 789, 791, 878, 882 Етолци - 1-453, 472, II-878 Етрурија - 1-49, 156, 318, 402, II-705 Етрурско море - 1-140 Етрурци - 1-103, 105, 402, 11-513; ? са нападачима Египта - 1-61; алфабет 1-115; непријатељства против Грка 1-141; увоз грначарије из Спарте - 1-156;

Регисгар

из Атине - 1-402; код Киме их Хијерон поражава - 1-326; Дионисјев напад 11—705; посланство Александру - II-865; бродови активни у Јадранском мору 11-875 Еуагора - 1-94, 11-539, 569, 587, 589, 594595 Еубеја - 1-Х, 1, 12, 20, 79, 81, 82, 87-89, 103, 105, 113, 115, 116, 259, 265, 273, 291-295, 304, 309, 322, 347, 386, 388, 432, 453, 471, 11—580, 657, 725-727, 746, 752, 753, 755, 756, 764, 766, 768, 769; јонски дијалект - 1-82; еубејски стандард за сребро 1-135, 136; Лелантински рат - 1-177; буни се против Атине: 446. и 411 г. пре Хр. - 1-384, 385, 389, Н -529-531; у Другом атинском поморском савезу - Н-604, 607, 727; прати Тебу - II-644; Македонија ровари - 11-751 Еубеја, на Сицилији - II-520, 521 Еубејци, Еубејани - 1-115, 121, 294, И-644 Еубул - И-630, 744, 748-750, 752-759, 764, 767, 875 Еудамида - II-597 Еугамон - 1-139, 140 Еуеспериде - 1-150 Еукле - 1-477 Еуклеја, светковина - II-584 Еуклид - 11—617, 629 Еукрат - 1-445 Еумолпиди - П-526 Еумај - 1-98, 99 Еумел - 1-112 Еумен - II-846 Еумолп - 1-190 Еумолпиди - 1-333 Еупалин - 1-250 Еупалинов акведукт - 1-220 Еупатриди - 1-198, 207, 208 Еуполид - 1-458; Деме - 1-458 Еурибијада - 1-289, 294, 299, 301 Еуридика- Н-654 Еуријал - II-506, 507, 509, 512, 689 Еурилох - 1-454 Еуримедонт, битка - 1-355, 357, 358, 360, 366, 381, 383 Еуримедонт, заповедник - 1-450-452, 459, 461, 11-499, 500, 511-513 Еурип - 1-234, 291, 293, 294, 297, 412, 413

Еурипид - 1-110, 407, 517, 11-615, 616, 621, 622, 624, 728, 842, 865, 876; И апам ед 1-412; М едеја - 1-413; Тројанке - II-655; Б акхе - Н-729 Еурипид, атински политичар - II-587 Еурипонтиди, - 1-147, 276 Еуристеј - 1-80 Еуристен - 1-161 Еуристениди - П-570-571 Еурота - 1-145, 146, 151, 155, II-635, 645, 646 Еусебије - 1-112, 167 Еутин - 1-467 Еуфрат - 1-14, 239, 245, 253, II-555, 557-558, 563, 804, 807, 808, 812, 818, 819, 825, 866, 867 Еуфрон - 11-651 Еуфроније, вазни сликар - 1-219 Ефеби, у Атини - II-877 Ефес - 1-51, 88, 134-136, 172, 241, 252, 261, 338, 400, 444, 474, II-536, 565-566, 574, 580, 587, 795, 799 Ефијалт - 1-232, 366, 367, 369, 370, II-530, 629 Ефор - 1-323, 358, II-673 Ефори - 1-66, 121, 135, 166, 227, 344, 345 Ехем - 1-80 Ехнатон - 1-9

Заб, река, Горњи и Доњи - 11-561, 563 Задракарта - II-835 Закинт - 1-124, 423, 461,462, II-580, 609,614, 711, 715 Закинћани - II-609 Закро - 1-14, 23, 27, 28 Залеук - 11— 672 З а н к л а- 1-120, 121,320 Занкљани - 1-320 Заријаспа - II-840 Зевс - 1-22, 55, 81, 99, 129-131, 167, 186, 193, 197, 218, 225, 238, 244, 254, 329, 334, 368, 378, 395, 397, 427, 449, 468, 480, И-635, 673, 790, 848, 879; Амон - II-553, 570; Заштитник међа - II-656; Додона I-109, II-723; Ликајон - 1-162, 480,11-641; Олимп(ијс)ки - 1-168, 176, 218, 399, 438, II-504, 507, 662, 680, 695, 719, 798; Сотер 949


(Спасилац) - II-563, 787; у Лагини - II734; в. и Амон Зевс Зеја - 1-281, 351, II-767, 875 Зелеја - II-797 Зелеук - 1-170, 404 Зенис - II-568 Зет - II-790, 791 Зеугити - 1-204, 371, 388 Зеуксид - 11—728 Зефириј - II-735 Зигуриес - 1-12, 64 Зороастар - 1-238 И Iavones, Iones в. Јоњани Иакх(ос) - 1-300, 333, II-535 Иберија - 1-108 Иберски најамници - II-697 Иберци - 11—865 Ида - 1-13, 22, 102, 796 Идомена - 1-455 Идоменеј - 1-73, 99 Идријеј - 11-801 Изида - 11-817 Израел - 11-819 Ија - 1-97 Ијас(ос) - 11-533, 580, 734 Иконион - И-555 Иктин - 1-393, 394, 396, 399, 407 Илион, Илиос в. Троја Илири - 1-482, II-596, 728-730, 732, 733, 783, 787, 788 Илирија - 1-482, 11-728, 785, 792, 795 Илирик - I—1, 116 Илис - 1-189, 194, 218, 220, 395, II-875 Имав в. Хималаји Имбр(ос) - 1-257, 264, 266, 389, 464, II-584, 590, 746 Инар - 1-375, 376, 379 Инах - 11—493 Инглесиас - 1-319 Инд - П-845-849, 853-855, 858, 859 Индија - П-845-859, 866, 871, 873, 879 Индијци, Индуси - 1-286, 410, II-824, 836, 850, 852, 856, 860 Индоевропљани - II-847 Инеса - II-499 Иноја - 1-306 Ипс - II-555 950

Ира, утврђење - 1-153 Иран, Иранско царство - 1-248, II-809 Иранци - 1-238 Ирида - 1-395 Иса, равница - II-805, 807, 809, 810; битка - II-760, 802, 804-810, 815, 819, 821, 829, 832, 872, 878 Иса (Вис) - И-703, 704 Исагора - 1-228, 234 Исеј - II-749 Исил - II-778 Исменија - II-580, 597 Исократ - 1-426, П-622-624, 722, 737, 776, 779, 781, 782; на челу престижне школе 11-614, 622, 749, 884; политички погледи - II-629, 759-761; ПанеГирик - П-593-594, 599, 623, Еуагора - П-594-595, П лат ејски iotsop - 11-612, А р ео п а ш к а беседа - II-624, А р х и д а м - 11-652, М и р - II-737, П исм о Ф илипу - 11—722, 760, К а ли м а х - II-628 Исос - И-557 Истакх (и)р - II-827 Истам в. Коринт, његов Истам Истамска светковина, Истамске игре - 1-186, II-585, 719 Истар - 1-110, 113, 474 Истона - 1-451, 452, 459 Итака - 1-71, 99, 111 Италија - 1-1, 3, 119, 131, 169, 177, 254, 299, 326, 335, 336, 386, 404, 436, II-498, 509511, 679, 704, 718, 721-723, 865; контакти са Микеном - 1-49; првобитно протезање имена - 1-123; грчка колонизација у И. 1-114, 116, 118, 124, 125, 136; Дионисијева офанзива и план да од „палца" направи острво - 11—681, 682, 694, 699-703, 712 Италија, Темистоклова кћи - 1-403 Италици - 1-116, II-688 Италиотски савез, Италиоти - 1-336, II-502, 509 Италско полуострво в. Апенинско полуострво 116, 121, 263 Итома - 1-152-154, 366, 367, II-646 Ификрат - И-610, 611, 630, 634, 647, 656, 657, 659, 668, 735, 736, 750; у Коринтском рату запажа предност лако наоружаних војника - П-585-586; на Хелеспонту - II588-590, 656; у Тракији - 11—610; Аминта га прихвата - II-654; жени се Котисовом кћерком - II 610, 630, 726

Регистар

Ификрат, син заповедника- II-808 Ифит - 1-168; његов диск - 1-162 Ишији - 1-49, 103, 105 Иштар - 1-134

Јава - 1-24 Јадранско море - 1-92,123,131,140,175,176, И-703, 704, 707, 723, 874 Јаксарт (Сир-Дарја, Танаид) - 1-248, Н -837839, 845, 871; в. и Танаид Јалис - 1-17, 91, 138, II-523 Јапиги - 1-126, И-704, 722 Јас - 1-51 Јасон - 11-611, 633, 634, 636-639, 644, 653, 739, 747, 758, 760, 776 Јевреји - 1-97, 239,11-815, 819 Језекиљ - 1-50 Јерменија - 1-248, 252 Јерусалим - I—101, 239, И-815 Јолаида - II-666 Јолај - II-790 Јолк(ос) - 1-44, 48, 64, II-634 Јонија - 1-79, 86, 88-91, 93, 103, 108,132,134, 137, 138, 168, 172, 179, 196, 243, 245-247, 249-251, 253, 260, 261, 263, 264, 266, 267, 274, 275, 302-304, 306, 307, 330, 332, 337, 355, 400, 410, 450, II-528, 534, 567, 577, 669 Јонско море - 1-2, 3, 84, 111, 121, 123, 124, 415, 428, 444, 449, 517, II-704, 716 Јоњани - 1-79, 87-89, 96, 120, 127, 138, 216, 240, 241, 246, 247, 249, 253, 258, 302, 316, 337, 345, 347, 365, 379, 400, 415, 456, II677 Јосиф Флавије в. Флавије Јосиф Јулида - Н-658 К Кабала - II-705 Кабул - И-837, 845-848 Кавказ - 1-112, 133, 256, II-820, 837 Кадеш - 1-61, 62 Кадиз - 1-98, 119, 140, 141, II-705 Кадмеја - 1-46, 73, II-597, 600, 651, 739, 777, 789, 790 Кадмејци - 1-80 Кадм(ос) - 1-47, 73, 97, 98, 100, II-790 Кадушани - II-820, 829, 835

Каик - 1-87 Каистар - 1-77, 87, 88, 132, II-555 Какипара - 11-516 Калабри - 1-123 Калабрија - 1-123, 125,126 Калајсхр - 11-542 Калант - II-795, 798 Калаурија - 1-187,11-610, 883 Кале Акте - 1-320, 329, 330 Калибије - II-547, 552 Калидон - 1-454 Кал ија, Кимонов зет преговара за мир са Персијом - 1-381, 383, 396, 431 Калија, Кратијин син - 1-280 Калија, унук првог, преговара за мир са Спартом (371. годиине пре Хр.) - II-606614, 630, 631, 633, 634, 644 Калија, атински стратег 433/2. г. пре Хр. ? предлагач финансијских декрета - 1-424, 425 Каликрат - 1-394, 395 Каликратида - II-536 Каликсен -1 -2 8 0 Калимах, песник - 1-66 Калимах, полемарх - 1-268, 269, 271-273 Калимна - 1-91 Калин - 1-134 Калистен - II-844, 845 Калистрат - II-603 Калидон - 1-81 Каликрат - 1-393 Калимах - 1-267 Калип - 11—715 Калипољ - 1-126 Калирој - 1-220 Калистен - 1-358 Калистрат - П-610-612, 630, 647, 726 Каљари - 1-141, 319 Камарес - 1-13, 20, 21 Камарина - 1-122, 321, 322, II-498, 505, 678, 682, 683, 690, 704 Камата, стопа - II-625, 626 Камбис - 1-249-252, 255, 257 Камик - 1-118 Камир - 1-91, II-523 Кампанија - 1-87, 326, II-677, 686 Кампанци - II-679, 686, 687, 719 Канаан - 1-99 Кандаул - 1-132 Кандахар - II-837 951


Канија -1 -2 9 Канопски рукавац, Канопско ушће - 137, 379,11-816 Кантата (Лука) - 1-351, 352 Кападокија - 1-134, 243, 284, П-534, 669, 803 Кара Су - И-563 Каран - 1-166 Карачи - Н-860 Кардаци - II-805 Кардија - 1-112, 215, II-656, 659, 727, 766, 846 Кардухија - П-562-563 Карија - I 91, 92, 241, 300, 362, 443, II-534, 574, 624, 656, 669, 725, 801, 867; јонска колонизација - 1-108; као најамници у Египту -1-137; традиционални изумитељи грчког оружја - 1-92; у Јонском устанку 1-262, 263; Кимон их ослобађа од Персије - 1-357, 358; под притиском Спарте - II568-570; под Хекатомном и Маусолом Н- 733 -738; Александар је осваја - II-800 Каријанда - II-669, 847 Каријци, Карци - 1-89, 92, 108, 249, Н-733, 820 Карист - 1-265, 273, 304, 347, 355, 358, 360, 388, 11-727, 751 Карманија (Кирман) - II-828, 858, 860 Каркемиш, битка - 1-239 Карнак - 1-61 Карнеја, светковина - 1-156, 291, 308 Карпат - 1-50, 56, 163, 250 Карпати - 1-256 Картагина - 1-98, 101, 102, 318-320, 402, 436, II-499, 505, 870; сувише млада да би интервенисала у грчкој колонизацији Сицилије - 1-119; са Етрурцима истерује Грке са Корзике - 1-141; држи под контролом Сардинију - 1-319; напади на Сицилију: 480. г. пре Хр. - 1-322-325, у IV. веку пре Хр. - 1-671-723; рат и мир П-716-721 Картагињани - 1-141, 227, 283, 289, 318-320, 324, 326,11-671, 673-678,681, 684, 688,690, 691, 693, 695-699, 706, 716-721, 865, 871 Карци - 1-89, 91, 92, 98, 137, 286, II-559 Касмена - 1-122 Касијци - 1-286 Касопија - Н-765 Каспијска капија (врата) - II-826, 829, 830 952

Каспијски кланац - Н-829 Каспијско језеро (море) - 1-238, II-820, 829, 835, 838, 855, 866, 871, 879 Каспијци - 1-286 Касталија - 1-297 Кастанаја - 1-294 Кастор - 1-116 Кастри - 1-18, 19 Каталауни - 1-308 Каталаунска поља - 1-308 Катана - 1-120, 170, 328, II-498, 503, 504, 507, 510, 512, 515, 671, 683, 687, 688, 694, 700, 715, 718, 720 Като-Соуло - 1-268 Катхајци - Н-854 Каулонија - 1-125,11-701, 702 Каунос - II-570 Кашгар - II-839 Кашмир - II-847, 849, 853 Кебрен - Н-568-569 Кекроп - 1-190 Кеја, Кеа - 1-19, 20, 79, 223, 411, 412, II-658 Кекрифалија, битка - 1-375 Кекропа - 1-299, И-533 Кекропида - 1-467 Келајна, Келена - II-555, 802 Келеби - 1-249 Келена - 1-284 Келти - Н-787, 865 Келтски најамници, Кен(ос) - II—851, 852, 854, 861, 862 Кенторипа - 1-119 Кентрит, река - II-562 Кентарупа - И-698 Кенхреја - 1-178, И-582, 647 Кеос - 1-468, Н-658 Керамеик, Керамик - 1-102, 224, 433 Керамеј - II-533 Керамон Агора - Н-555 Керасунт - II-563 Кердилион - 1-483, 484 Керкинитис - 1-483 Керсоблепт - II-726, 727, 733, 746, 747, 751, 754, 755, 765, 766 Кетрипорис - И-732 Кефал - 1-189, Н-578 Кефаледија, Кефаледион (Cefalu) - 1-118, Н-698 Кефаленија - 1-432, Н-577, 608 Кефис - 1-189, Н-582, 774

Регистар

Кефисија - 1-268, II-533 Кефисијска равница - 1-432 Кефисодор - 11-501 Кефтиу - 1-16 Кидатенајон - 1-229 Кидонија - 1-29, 163 Кидоњани - 1-73, 163 Кизик - 1-112, 136,11-531, 537, 540, 580, 795, 796 Кијаксар - 1-238, 240 Киклади, Кикладска острва, Кикладски архипелаг - 1-2, 7, 13, 18, 138, 259, 265, 273,307, 347, II-594, 607 Киклопи - 1-114 Килена - II-577 Киликија - 1-63,78, П-555-557, 570, 576,594, 736, 760, 804, 812, 861, 870 Киликијска врата - П-556-557, 803 Киликијци - 1-286 Килиф - II-838 Килон, из Атине - 1-184, 197, 198, 202, 208, 422 Килон, из Кротона - 1-336 Кима (еолска) - 1-87, 88, 128, II-568 Кима (еубејска) - 1-87, 114-116, 118, 120, 326, II 522 Кимеријско полуострво (данашњи Крим) 1-113 Кимерци - 1-111, 133-135, 240 Кимон: карактер и политика - 1-318, 354, 358, 364-367, 369, 372, 376, 377, 381-383, 387, 393, 394, 397, 396, 405, 445, 11-504, 760; истерује Паусанију из Бизантија 1-344; победа код Еуримедонта - 1-355357; осваја Тасос и суде му - 1-360; у Месенији - 1-367, 370; остракизован 1-367; у Танагри - 1-378; опозван - 1-377; смрт - 1-382 Кимон, гравер - 11-518 Кимон старији (Коалемос) - 1-223, 266 Кимони - 1-207 Кина - II-839, 855 Кинадон - П-572-573 Кинегир - 1-271 Кинетон - 1-156 Киносарг - 1-271

Киноскефала, битка Киносема, битка - 11-531 Киносуре - 1-268, 302

Кипар - 1-357, 358, 376, 377, 381, 383, II569, 588, 590, 668, 811, 870; у бронзаном добу - 1-49, 50, 53, 54, 62, 63, 64, 78, 79, 82, 93, 94, 97, 99, 101, II-793; у хомерском добу - 1-211; потчињава се Асирији I-237, 239, 249; под контролом Египта - 1-250; устанак против Дарија - 1-262, 263; Паусанијин поход - 1-343; атински покушај да га придобију - 1-375; Персија враћа контролу - 1-383; одметање од Персије под вођством Еуагоре - II-539, 594-595; флота прилази Александру II-812, 813 Кипарисија - II-646 Кипарско море - 137 Кипрани - 1-79, 249, 262, 286 Кипсел, Атињанин - 1-215 Кипсел, Коринћанин - 1-174-176, 180, 184; ковчег -1-1 7 6 Кипселиди - 1-178, 180, 184, 222 Кир, син Дарија II - И-565-568, 573, 575; у Малој Азији - II-534, 760, 798; оставља Лисандра да управља - 11—535, 538; поход против његовог брата и смрт - II-554561 Кир Велики - 1-242-244, 246-249, 251-255, 11-659, 668, 798, 804, 819, 826-828; гроб 11-861 Кира в. Криса Кирена - 1-66, 106, 136, 150, 249, 327, И-513, 669, 877; оснивање - 1-138; рана историја - 1-138-140; везе са Египтом - 1-379; потчињује се Александру - II—817 Кирета - 1-15 Кирка —I—111 Киркин рт - 1-114 Киркино острво - I—111 Кирман в. Карманија Кирн(ос) - 1-185 Киропољ - Н-839 Китера - 1-18, 82, 97, 468, 480, 485,11-491 Китерон - 1-1, 189, 234, 235, 309-312, 316, 431, 439, 485, Н-600, 607, 644 Китинион - II-772 Китион - 1-94, 101, 237, 382 Кладеј - 1-167,11-661 Клазомена - 1-88, 112, 369, 474, Н-588-590 Клеајнет - 1-445 Клеандар - Н-821, 861, 862 Клеарида -1 -4 8 4

953


Клеарх - 1-390, Н-554-556, 559-561 упогребу атинског среберног новца Клеипид - 1-442 I-390; златан и бакарни новац у Атини Клеокрит - II-547 II-520; Јонски устанак - 1-260 Клеомброт - 1-303, 343,11-601, 607, 634-637, Кодар Нелеид - 1-191, 192 640 Козје реке в. Егоспотам Клеомброт, Леонидин брат - 1-227, 298 Кој - 1-50, 390, И-523, 737 Клеомен, краљ - 1-209, 222, 226-228, 234, Кокала - Н-860 235, 261, 275-277, 346 Колај - 1-140 Клеомен, из Наукратиса - 11—818 Колит - II-533 Клеон: политика и личност - 1-186, 455-459, Колон - 1-345, 396, II-525, 527 478, 479, 481, 486, 11-492, 493, 499, 525, Колонизација, 532, 616, 630, 781; у расправи о Митилени Колоса - II-555 - 1-444-446; Пил и Сфактерија - 1-463Колофон, микенски - 1-46, 51; јонски - 1-86, 468; повећава дневницу поротничким 88, 132, 133, 138, 254, 264, 299, 337 судијама - 1-468; декрет против Скионе Колофоњани - 1-126, 263 - 1-481; изабран за стратега 424. и 422. г. Колхида - 1-111, 113, 114 пре Хр. - 1-482; поход у области према Колхиђани - 1-286, II-563 Тракији -1-482,483; битка код Амфипоља Комана - 1-253 - 1-483-486 и смрт - 1-485 Комеја - 1-210 Клеона - 1-40 Конон - И-536, 538, 539, 543, 569-570, 576, Клеопагра, жена Филипа Македонског - II578, 581, 583, 587-589, 594, 608, 630 780, 783, 785 Консентија - II-722, 723 Клеофонт - II-493, 532, 537, 540, 542 Константин Велики - 1-317 Клерухије: Саламина - 1-236; Халкида Константинопољ (Константинов град) 1-235, 266; Наксос, ? Каристос - 1-388; 1-111,317 Херсонес - 1-388, 389; Митилена - 1-447; Копаида - 1- 48, II-582, 634 Самос - 11—658; Потидеја - 11—658; ? Кора - 1-300, II-504, 695, 715 в. Персефона Атина - Н-656 Корак - 1-1 Клидем - 1-298 Кореб - 1-396 Клинија - II-492, 504 Корзика - 1-141, 247, 263, 318, 319 Клистен, законодавац - 1-96, 184, 203, 205, Коринт - 1-12, 82, 84, 85, 91, 107, 131, 132, 210, 223, 226-230, 232, 233, 276, 278-280, 149, 174, 177, 179, 180, 184, 185, 196, 214, 349, 369, 372, II- 532 222, 234, 277, 314, 321, 330, 339, 374, 375, Клистен из Сикиона - 1-180-184 382, 395, 400, 402-404, 423, 426, 437, 448, Клит - 11—787, 788, 795, 820, 842 449, 468, 470, Н-498, 499, 506, 509, 510, Клитемнестра - 1-331 519, 545, 591, 609, 625, 636, 645, 647, Клитор - II-646 652, 653, 669, 694, 706, 722, 746, 776, 778, Кнакион, река - 1-149 780, 784, 799, 835, 878; колоније: 1-121, Кнем - 1-448 Коркира - 1-121, в. Коркира, Сиракуза Книд(ос) - 1-91, 318, И-523, 573, 576, 580- 1-121, в. Сиракуза, Потидеја - 1-113, 581, 583, 587, 594, 734; битка - II-602, 607, в. Потидеја; новац - 1-136; тиранида 608 Кипселида - 1-173, 176, 178, 186, 196; Книђани - 1-396, II-583 ризница у Делфима - 1-176; заветни Кнос(ос) - 1-1Х, 5, 7, 14-24, 26-29, 33-35, 39, дарови у Олимпији - 1-176; новине у 41, 51, 55, 57, 58, 73, 75, 136, 163 архитектури - 1-178; Истмије - 1-186; Ковани новац - 1-200, 252, 264, 325, 11—518, интервенише код Коринта да заштити 675,719, 722,723; уводе га Лиђани -1-135, Сиракузу - И-714; у време персијске 245; општи карактер грчког новца - 1-136; инвазије - 1-305; у Првом пелопонеском први новац Егине и Атине - 1-135, 166; рату - 1-377, 380; против интервенције персијски - 1-252; декрет који намеће када се Самос побунио против Атине 954

Регистар

I-408; сукоб са Атином око Коркире и Потидеје - 1-415-419; промена политике након Никијиног мира - 1-485, 486, II493; помаже Сиракузи против Атине II-503; подстиче на уништење Атине II540-541; савез са Атином, Тебом, Аргом - П-577-587; шаље Тимолеонта да спасе Сиракузу - П-716-719; Филип му намеће гарнизон - II-778 Коринт, његов Истам - 1-2, 29, 46, 68-70, 78, 80, 173, 175, 178, 183, 186, 222, 234, 298, 299, 303, 304, 341, 374, 380, 423, 431, 443, 468,469, II-580-581,585-586,647, 720,761, 779, 789, 791; географски значај - 1-288291, 307-309; микенски одбрамбени зид - 1-64-66; скупови представника грчких градова поводом персијске инвазије I-288; одбрамбени зид против Ксеркса - 1-290-291; Истамске игре в. Истамска светковина, Истамске игре Коринтска битка - II-581-582 Коринтски залив - I—1, 2, 12, 40,45, 64, 66, 72, 80, 81, 84, 86, 105, 107, 173, 178, 183, 367, 374, 378, 380, 381, 384, 385, 402, 428, 443, 448, 453,11—582, 585, 608, 743, 765, 774 Коринтски савез - II-783, 784, 791, 793, 879 Коринћани - 1-105, 106, 121, 126, 176, 177, 234, 235, 250, 291, 301, 305, 374, 375, 408, 415-419, 423, 425, 11-491, 493, 494, 580581, 584-585, 652, 697, 718, 770, 774 Корифасион - 1-459 Коркира - 1-3, 136, 114, 121, 124, 174, 180, 282, 354,402,403,423,461, II-499,608-612, 614, 634, 703, 706, 737, 765; дорска - 1-84; Еретријце истерују Коринћане - 1-106; најранија поморска битка са Коринтом - 1-131; односи са Коринтом под Кипселидима - 1-175, 176; неутралност у време персијске инвазије - 1-170; интервенише код Коринта да заштити Сиракусу - 1-321; савез са Атином против Коринта (433. г. пре Хр.) - 1-415-417, 419, 431; грађански рат и масакр - 1-448-453, 459; у Другом атинском поморском савезу - II-604 Коркирани - 1-180, 354, 415, 417, 450, 452, II-609 Корона - II-646

Коронеја - II-634, 639; битка (447 г. пре. Хр.) - 1-383, 384, 472, (394. г. пре Хр.) П-581-582, 743 Кос - П-735,769; микенски - 1-82; дорски 1-91, 92 Косајци - II-865 Кот - 1-131 Котис - 11-610, 659, 726, 733, 765 Котрони - 1-268 Кофен - 11- 846, 847 Кракатау -1 -2 4 К раљ ев д н е в н и к - II-869 „Краљев Мир“ - И-590-591, 593, 597-599 Краљевски друм, Краљевски канал - II-558 Кранон - II-653, 883 Крата - II-703, 704 Кратер - 11-813, 824, 826, 827, 850-853, 856, 858, 860, 864, 871, 882, 883 Кратида - 1-124 Кратин - 1-397, 404, 409 Крез - 1-135, 140, 191, 241-247, 249, 252, 253 Кремаста, у Троади - II-589 Крениди - Н-730-732 Кресила - 1-369 Кресфонт - 1-80 Креусида - 11-608, 634, 636, 637 Криекуки - 1-313 Крим в. Кимеријско полуострво Кримиса - 11-719; битка - 11—719, 720 Криптија - 1-158 Криса - 1-12, 49, 64, 69, 181-183, 11-771 Крисајски залив - 1-345 Крит - 1-32-34, 41, 46, 49, 54, 72, 73, 82, 88, 90, 91, 93, 99, 102, 104, 136, 139, 162, 170, 198, 289, 306, 362, II-585; минојски - 1-1Х, X, XII, 5—11—29; окупирају га Микењани 1-28, 61; колоније у источном Медитерану - 1-54; код Хомера - 1-163; насељавање Дораца - 1-58; уређења и институције 1-164,165; даје војнике најамнике - 1-165; Агидово успешно ратовање - Н-809, 872 Критала - 1-284 Критија - 1-227; П-542-548, 618, 619 Критота - II-656 Крићани - 1-5, 16, 18, 21, 22, 27, 29, 32, 53, 122, 164 Кришанска равница - 1-182 Кришански залив - 1-183, 437, 469, 471 Кромион - II-586 955


Кромнон - 11-661 Крониј(он) - 1-167 Крониј(он) (на Сицилији), битка - 11—705, 706 Кронов брег - 11—661 Кротон - 1-124-126, 227, 254, 264, 335, 336, 11—580, 701, 702, 704, 705 Кротоњани - 1-177, 254, 336, 403 Ксантип - 1-280, 281, 289, 307, 349, 353, 366 Ксенократ - 11—635 Ксенофан - 1-254, 264, 337, 338 Ксенофонт - 11-521, 531, 547, 574, 577-578, 580-582, 637, 781, 804; А набаса - II-554555, 566-567, 569; води Десет хиљада - II554, 558, 560, 562-565; код Коронеје - II581-582; протеран из Атине, повлачи се у Скилунт - П-565-567; пријатељ Спарте, али критикује заузеће Кадмеје - Н-599 ; De Vectigalibus - И-876 Ксенофонт, историчар - 1-397, II-602, 615, 618, 621, 665, 667, 793 Ксеркс - 1-273, 284-287, 289-291, 295, 297, 298, 300-307, 316, 320, 323, 343, 345, 355, 357, 376, И-554, 566, 581, 594, 779, 793, 801, 825, 826-828, 842, 843, 871 Ксипета - 1-230 Ктесија - 1-255, II-560, 570 Ктесифонт - II-873 Кута: у Атини - 1-431; у Сиракуси - Н-695 Кума в. Кима Кунакса, битка - 11—554, 558, 560, 566-567, 570, 659, 795, 806 Кунара - Н -848 Кундуз - И-837 Курдистан - И-562 Курције Руф - II-828, 843 Кхибар - П-847, 848

Лабда - 1-174-176 Лабдал - II-507, 509 Лада, острво, битка - 1-263, 320, II-800 Лаг - 11-818, 839 Лагина - Н-734 Лаерт - 1-99 Лакедемон - 1-154, 160, 162, 221, 222, 228, 247, 267, 289, 342, 346, 381, 385, 423, II522, 523, 547-549, 552-554, 565, 570-571, 956

575, 577-578, 580-584, 586-588, 590, 596, 598-601, 647, 649, 669, 710 Лакедемоњани - 1-154, 157, 228, 247, 267, 306-308, 311-313, 315, 342, 343, 350, 351, 354, 360, 365, 367, 368, 373, 377, 378, 384, 385, 416, 418, 419, 422, 423, 431, 433, 441, 448, 451, 453-455, 460-466, 468, 475, 476, 478-480, 485, II-495, 506, 510, 520, 522, 529, 530, 537, 553, 557, 565, 576, 580, 584586, 593, 597-599, 603, 607, 609, 611, 621, 635-637, 651, 665, 666, 758, 798, 808 Лакијада -1 -2 1 5 , Н-504 Лакински рт - 1-124 Лаконија - 1-38, 44, 45, 68, 78, 82, 84, 91, 145-148, 163-165, 221, 222, 433, 462, 468, 11—584, 593, 613, 641, 644-649, 661, 778, 878 Лаконци - 1-291,11—584, 593 Ламах - И-501, 503, 505, 507, 512, 519 Ламија, опсада (тзв. Ламијаки рат) - II-882 Лампон - 1-404 Лампсак - 1-112, 215, 226, 255, 356, 400, 438, II-526, 538, 539, 580, 795-797 Лаос - 1-124 Лапис Лазули Ларанда - II-556 Лариса - 1-40, 82, II-506, 653 Ларистани - Н-865 Ласион - II-660 Ласос, песник - 1-223 Латини - 1-114-116, 118 Латмијски залив - II-800 Латмос - 1-88, 89 Лауриј(он) - 1-49, 213, 282, 433, Н-520, 876 Лахет - 1-479, 480, II-494, 495, 499 Лахор - И-854 Лациј - 1-326 Лебадеја - 1-109 Лебед - 1-88, II-522 Ледонта - 11—740 Лезбљани - 1-442, 447 Лезбос - 1-87, 156, 172, 173, 178, 216, 262, 263, 360, 361, 390, 423, 467, 11-496, 521, 536, 588; еолска насеобина - 1-112, 155; у Делском савезу - 1-347; побуне (428. г. пре Хр.) - 1-442, 443, (412. г. пре Хр.) - И-523; из Атине шаљу клерухе - 1-447; приступа Другом поморском савезу Атине - II-604; иступа из њега - Н-737; трпи пораз од персијске флоте - II-802

Регистар

Лекит - 1-478 Лелантинска равница - 1-177, 235, 471 Лелези - 1-89, 91, II-738 Лемн(ос) - 1-257, 264, 266, 389, 394, 407, 464, Н-584, 590, 746 Леој - 1-224 Леокорија - 1-224 Леонида - 1-227, 289-291, 294-298, П-640 Леонат - И-856, 857, 882 Леонт из Саламине - И-544 Леонтијада - 11-597, 599-600 Леонтини - 1-121, 264, 411, 413, Н-500, 501, 503, 511, 535, 578, 681, 687, 688, 713, 719, 721; заснива их Халкида - 1-120; становнике депортује Хијерон - 1-328; савез са Атином - 1-403; молба Атини за помоћ у борби против Сиракузе 1-431; демократе протерују олигарси, подржавају нове молбе за помоћ упућене Атини - И-498; загарантована аутономија Сиракушким миром са Картагином (405. г. пре Хр.) - 11—683; новац - И-687 Леонтињани - II-502, 688 Леостен - II-725, 882, 883 Леотихида, спартански краљ - 1-276, 277, 307, 316, 345 Леотихида, ? син Алкибијадов - 11-571 Лепреј(он) - 1-485,11-491, 494, 642 Лептин - П-693-695, 701 Лерна - 1-1Х, 11, 12, 53, 179 Лерос - 1-262 Летај - 1-163 Леука - 1-113 Леукада - 1-175, 178, 423, 449, 453, 454, II630 Леукађани - 1-449 Леукотеја - 1-306 Леуктра, битка - 1-154, П-633-639, 643-645, 665, 666, 727, 739, 774, 776 Лефканди - 1-Х, 12, 79 Лехеј (или Лехај?) - 1-178, II-582, 585-586 Либан - Н-809 Либија - 1-3, 99, 106, 138, 140, 227, 320, II553, 712, 818, 855, 856, 865 Либије - 11—548 Либијци - 1-139, 376 Лигдамис - 1-212, 214, 249 Лидија - 1-53, 88, 108, 132-137, 140, 156, 171, 172, 237, 240-243, 245-249, 252, 263, II534, 575, 577, 656, 669, 798, 799, 802, 867

Лиђани - 1-71, 126, 132-134, 136, 177, 240242, 245, Н-798 Ликабет - И-510, 876 Ликај - 1-480, П-641 Ликамб - 1-142 Ликаонија - II-555 Ликеј - Н-875, 885 Ликија - 1-74, 91, 92, 108, 357, II-734, 802, 812 Ликијци - 1-52, 61, 62, 92, 286 Ликомед - II-640, 649, 651-653 Ликофрон, Перијандров син - 1-179, 180, 221 Ликофрон, софист - 11-621 Ликофрон из Фере - II-743, 744 Ликург, Атињанин, вођа Равничара - 1-207, 211

Ликург, беседник - II-789, 791, 873, 875-877; П р о т и в Л еократ а - II-876 Ликург, спартански законодавац - 1-161, 162, 168, II-553, 571, 647, 667, 710 Лилибеј (Марсала) - 1-318, 319, II-693, 694, 697, 706, 719 Лимна - 1-218 Лин - 1-90 Линдос - 1-91, II-523 Линкести - II-728, 730, 732 Линкестија - 1-476, II-657 Линкестида - II-780, 790 Линкешћани - 1-481, 482 Липара, једно од Л. Острва - 1-319 Липарска острва - 1-7, 49, 114, 319 Липсидриј(он) - 1-225, 226 Лисандар, науарх - 1-234, II-583, 593, 616, 670, 879; победа код Нотија - II-536; утицај на Кира - II-535, 538; победа код Егоспотама - II-539; ставља Пиреј под блокаду и поражава Атину - II-540; поставља Тридесеторицу - И -541-542, 545; уводи декархије - П-548-549, 552, опозив - II-553; божанске почасти II-707; револуционарне замисли - II570-571; помаже да Агесилаја прогласе за краља - П-571-575; у Малој Азији II-574, 575; по повратку у Грчку убијен у Халијарту - П-578-579 Лисија - II-527, 542, 544, 546, 549, 594, 599, 622, 760 Лисикле - II-774 Лисимелија - И-513 957


Литос (Ликтос) - 1-163 Литургије, у Атини - 1-373 Лиха - 1-221, 11—526 Локрани - 1-125, 170, 182, 288, 432, II-644, 715, 739, 740, 771 Локри - 1-404, П-700-702, 715 Локри (Епикнемидски) - 1-432, II-509, 745 Локри (Епизефирски) - 1-125, 126 Локри (Опунтски) - 1-379, 644 Локри (Озолски) - 1-81, 374, 454; в. и Амфиса Локрида - 1-81, 123, 125, 290, 297, 380, 384, 423, 453, 454, И-578, 584, 607, 746, 771, 775 Локриђани - II-578, 741, 742, 746 Лудија - II-729 Лука в. Кантара Луканија - 11-701 Луканци - 11—701, 707, 722, 865 Лукреције - 1-410 М Маги - 11—861 Магнесија, рт - 1-291, 294 Магнесија на Меандру - 1-89, 132, 133, 134, 356, II 587 Магнесија у Тесалији - 1-87, II-655 Магнет - 1-409 Магнети - 1-89 Магнешани - 1-182, 356 Магон - II-698, 705, 718 Мазак - 1-253,11-816 Мазара - II-705 Мазеј - 11-818, 825, 832 Мазендеран - II-835 Мајнал - 11—642 Македонија - 1-6, 69, 113, 171, 286, 290, 307, 360, 366,405,474-476,483,11-581, 595-596, 598; и Писистрат - 1-212, 214; освајање Персије - 1-255, 257, 258, 265, 284, 355; прихвата избеглице из Микене - 1-368; односи са Атином под крај V века пре Хр. - 1-417, 418; под Архелајем - II-728, 729; у IV. веку пре Хр. пре Филипа - 11-610, 633, 638, 648, 653, 656, 656, 725-782; за време Александра - 1-166, II-783,785-787, 789, 792, 793, 802, 803, 807, 808, 810, 811, 836, 841, 854, 864, 868, 871, 872, 874, 875,

958

877, 878, 880, 882, 883, 885; в. и Филип; Александар Македонци - 1-77, 81, 314, 482, II-595, 728733, 744, 786, 788, 808, 810, 812, 815-817, 821, 836, 839-844, 848, 852, 854-858, 862864, 870, 871, 873, 879, 883, 885, 886 Мала Азија - 1-Х1П, 3, 5, 11, 12, 50-52, 61-63, 70, 71, 82, 86, 87, 91, 92, 94, 95, 110, 118, 133, 134, 136, 138, 141, 239, 240, 245, 247, 252, 255, 256, 289, 303, 316, 358, 11-521, 531, 554-555, 576, 588, 602, 668, 736, 748, 760, 769, 779, 793-795, 797-800, 802, 803, 807, 809, 832 Мали - II-847 Малида - II-784 Малија - 1-14, 17, 23, 27, 28 Малијци - II-644 Малтен (Мултан) - II-856, 872 Малхо - 1-319 Мамерк - 11-721 Мандониј(он), битка - II-722 Мандрокле - 1-255 Манија - П-568-569 Мантинеја - 1-96, 220, П-640-644, 646, 744; помаже Спарти у борби против хелота I-366; савез са Аргом, Елидом и Атином - II 491, 493-495; битка (418. г. пре Хр.) II-494,495; Спарта укида синојкизам - II593; иступа из Аркадског савеза - II-662, 663; битка (362. г. пре Хр.) - П-660-668, 725, 774 Мантинејани (Мантинејци) - 1-346, II-494, 495, 593, 640, 643, 663-665 Мараканда (данашњи Самарканд) - II-837841 Маратон, Маратонско поље - 1-189, 212, 266-268, II-639, 646, 875; битка - 1-232, 264, 270-273, 274, 278-281, 283, 288, 304, 315, 317, 318, 353, 369, 393, 394, 398, II620; дема - II-602 Марв Дашт - II-827 Мардоније - 1-265, 283, 284, 298, 303, 306315, 352 Мардук - 1-248, II-825 Мареотско језеро - 11-817 Марица в. Хебар Маронеја -1-136, 282 Марсала в. Лилибеј Масагети - II-839 Масалија - 1-140, 247, 319

Регистар

Масистије - 1-311, 313 Маусол - Н-733-739, 800, 801 Махата - II-849 Меандар (Мајандар) - 1-87-89,132, 134, 356, 11—555, 570 Мегабаз - 1-257, 259 Мегабат - 1-259, 345 Мегабиз - 1-379, 382 Мегакле, архонт (632-1. г. пре Хр.) - 1-197 Мегакле, вођа Примораца - 1-207, 211, 212, 226, 349, 467 Мегакле, зет Клистена из Сикиона - 1-184 Мегакле, остракизован 486. г. пре Хр. I-280, 369 Мегалепољ - Н -641-643, 646, 661, 662, 664, 666, 744, 745, 749, 753, 761, 778, 872, 873, 878 Мегалепољци - II-744 Мегабат - 1-259 Мегара - 1-82, 84, 107, 109, 120, 121, 180, 184, 201, 214-217, 220, 222, 250, 299, 308, 322, 377, 380, 423, 429, 436, 439, 442, 485, II—545, 713, 764; колоније - 1-111-113, 122; тиранида - 1-173, 185, 186, 196, 197; рат са Атином око Саламине - 1-209, 210; прилази Пелопонеском савезу - 1-222; Мегарани код Платеје - 1-310; прихвата атинско окриље (460. г. пре Хр.) - 1-368, 374, 375, побуна - 1-384, 385; атинска антимегарска псефизма - 1-418; Атињани не успевају да је освоје - 1-469-471, 475, 480, 482 Мегара Хиблејска - 1-121 М е га р ан и -1-112, 121, 191,217, 299, 309,311, 374, 418, 423, 469, 470, II-534, 770 Мегарида - 1-21, 301, 309, 375, 378, 384, 385, 395, 463, 469 Медија - 1-237-240, 242, 243, 245, 251, 252, 257, 11-819, 826, 829, 836, 860, 861, 868 Медија, Бедем Медије - И-558, 561-563 Мединет Хабу - 1-63 Медитеран - 1-1, 3, 49, 51, 53, 61, 64, 69, 71, 90, 94, 97, 98, 100, 101, 103, 105, 111, 113, 114, 116, 119, 124, 136, 137, 141, 255, 318, Н-499, 625, 684, 800, 815, 817, 859, 866, 871, 874 Медма - 1-125, Н-700 Медонтид Акаст - 1-192 Медонтиди - 1-192, 199

Међани - 1-237, 238, 242, 243, 245, 246, 286, 315, 361, 365, 392, 428, II-593, 820 Мекран - II-859 Меланип - 1-181 Мелеагар - 1-81 Мелесије - 1-387, 397, 438 Мелесип - 1-431 Мелијска равница - 1-295 Мелијски залив - 1-80, 291, 294 Мелијци - 1-182, 288 Мелиса - 1-179 Мелита - II-533 Мелкарт (Melqart) - II-705 Мел(ос) - 1-362, 383, 467, II-505, 539; у бронзаном добу - 1-7, 19; дорски - 1-82; прилаже ратном фонду Спарте - II-444; Атина га је поразила - II-496, 497, 500, 501 Мељани - II-497 Мемнон - И-795-797, 800-802 Мемфис - 1-376, 379, 11-669, 793, 816- 818 Менајнон (Минео) - 1-329, 330 Менандар - II-795 Менда - 1-481, 482 Мендесијски рукавац - 1-380 Менеклида - И-648, 658 Менелај - 1-59, 98, 145, 11—657; његово пристаниште - II-669 Менида - 11-821 Менон - И-555-557, 561 Меонци - 1-132 Меотида - 1-113 Меотско језеро (море) - 1-133, 257, II-838; в. и Азовско море Мептода - 1-113 Мерав - 11-835 Мерион - 1-73 Мерит - 1-317 Мермнади - 1-132 Мернептах - 1-61 Мерсин, тврђава - 1-50 Месагети - 1-248 Месана - 1-177, 320, II-499, 505,674,683,686, 688, 693, 696, 697, 700, 704, 716, 721 Месапи - 1-123, 126, II-722, 723 Месара - 1-13, 14, 16, 33 Месембрија - 1-109, 113 Месена - 1-121, 152, II-605, 646, 648, 649, 785 959


Месенија - 1-145, 154, 370, 432, 468, 11-639, 649, 652, 660, 661, 663, 666-669, 744, 745, 761, 778; микенска - 1-1Х, 23, 33, 41,42, 44, 45, ? дорска - 1-68, 78, 80, 82, 84; осваја је Спарта - 1-152, 157; устанак угушен - II153, 154; Хелоти се буне (464. г. пре Хр.) 1-366; Месењани настањени у Наупакту I—367; Месењани са Атињанима код Пила - 1-459; Спарта их истерује из Наупакта - II-577, 700; Дионисије насељава њих 600 у Месани - И-700; ослобађање Месеније и оснивање Месене - II-646, 647, 650 Месењани - 1-121, 149, 152-154, 157, 166, 221, 346, 367, 423, 453, 466, 468, II-577, 646, 652, 661, 664, 700, 745 Месински теснац (мореуз) - 1-114, 403, II499 Месопотамија - 1-8, 50, 102, 253, II-809, 819, 820 Месопотамци - II-824 Метана - 1-468, 480, 485 Метапији в. Месапи Метапонт - 1-126, 336 Метимна - 1-178, 442, 443, 447, II-522, 536, 604 Метона (месењанска) - 1-432, 468, 474, 475, II-646, 657, 743 Метона (пијеријска) - 1-113 Метоњани - 1-475 Мешед - II-835 Мида - 1-132, 133, 252, II-803 Мидеја (Дендра), Мидија, из Атине - 11—752 Мидија из Скепсиса - П-568-569 Мијунт - 1-89, 356 Микала - 1-88, 89, II-800; битка - 1-315-317, 341, 347, 349, 382, 11-552 Микалес - 11-521 Микена - 1-6, 9, 24, 29-36, 40-42, 45-47, 50, 53,54,56,58-60,64,65,69-72,75,78-80,84, 85, 91, 105, 163, 170, 374, 11-581; положај - 1-29; Schachttgraber - 1-5, 29, 30; толос гробнице - 1-33, 36, 38, 74; дворац - 1-3648; напади који су резултирали разарањем - 1-70; Арг разара град - 1-368; трговина - 1-48-50; прекоморске насеобине - 1-50, 51; религија - 1-54-56; наоружање - 1-5659; у Термопилима - 1-291 Микењани (Грци Позног бронзаног доба) - 1-1Х, X, 23, 28, 32, 34, 49-51, 53-55, 57, 960

61, 64, 74, 96, 100, 102, 105, 368; социјална структура - 1-36 Микон - 1-273, 398, 444 Мила - 1-121,11—700 Миласа - II-733, 734, 801 Милет - 1-135, 160, 177, 214, 216, 240, 253, 255, 258, 259, 400, 404, 11-567, 734, 800, 842, 843; минојски насељеници - 1-17, 51; микенски насељеници - 1-51, 53, 79; јонске насеобине - 1-89, 91, 108, 111; колоније - 1-112, 113; напад Лиђана 1-132; трговина - 1-136, са Сибарисом - 1-124, Египтом - 1-137, 138; тиранида - 1-172,176; посебни односи са Лидијом и Персијом - 1-241, 246; у Јонском устанку - 1-260-264, Персијанци га пљачкају 1-259-264; сукоб са Самом око Пријене - 1-407; побуна против Атине - II-522, 523; споразум у Милету (између Спарте и Персије) - 11—522; осваја га Александар - II-799 Милећани - 1-111, 112, 124, 137, 177, 240, 320,11—842, 843 Милон - 1-336 Милтијад, старији - 1-215, 317; прибавља Херсонес - И-656 Милтијад, млађи - 1-258, 293, 344, 356, 365, 389, 458, 883; архонт 524/3. г. пре Хр. 1-223; Херсонес - 1-223, 255; у Даријевом походу на Скитију узима Лемнос и Имброс - 1-257, 264, 265; стратег на Маратону 1-266-268, 270-276, 318; поход на Парос, пресуда и смрт - 1-304 Милтијад, IV. век пре Хр. Потомак - II-875 Милтијади - 1-207 Мимнермо - 1-86, 133 Миндар - II-530, 531 Минд(ос) - 11—801 Минијци - 1-86 Миноа в. Сицилија Миној - 1-5, 9, 17, 18, 20, 98, 114, 163 Миноја - 1-469, 480 Минојци - 1-50, 51, 53 Минотаур - 1-20, 21 Мир: Калијин са Персијом - 1-381, 383, 396; Тридесетогодишњи - 1-383-386; Никијин - 1-425, 426, 483, 485, 486, П-496-498, 532; Краљев И -590-591, 593, 597-599, 650, 656, 799; Калијин (између Атине и Спарте) - Н-606-614, 630, 631, 633, 634,

Регистар

644; Филократов - II-752, 754-756, 758, Набополасар - 1-238 759, 761-764, 766-768 Набукаднезар - 1-239, 248 Мирабело - 1-17 Наварински залив - 1-459 Над Али - II-836 Миријандар - II-557, 563, 804 Наксос - 1-120, 212, 320, 355, 358, 360, 468; Мирина - 1-87 тиранида - 1-214, 249; Аристагорин напад Миринунт - 1-229 - 1-265; персијско освајање - 1-259, 265; Миркин - 1-87, 259, 262 побуна против Атине ; клерухија - 1-388; Миронид - 1-375, 379, II-627 битка (376. г. пре Хр.) - 11—606, 607, 610, Мирсил - 1-173 614, 630 Мирт (Myrtos) - 1-26 Наксос (сицилијски) - 1-20, 120, 121, II-498, Мисија - II-795, 796 503, 510, 671, 683, 687, 687, 694, 700, 717 Мистерије светковина - 1-332-335, 396, II502, 504, 526, 612, 752, 791; в. и Елеусина Накшани - 1-259, 260, II-607, 717 Напуљ - 1-115 Митани - 1-47, 52 Напуљски залив - 1-105, 114 Митилењани - 1-442, 444, 446, 447 Митилена - 1-201, 214, 260, II 497, 522, 523, Наукратије - 1-249 884; у архајском периоду - 1-108, 172, Наукратис - 137, 138,11-818 Наулох - II-799 178; устанак против Атине - 1-442-448; клеруси -1-447; Конон у блокади - II-536; Наум - 1-239 придружује се Другом поморском савезу Наупакт - 1-66, 433,453, 471, II-765; заузима га Атина - 1-374, 402; Месењани се Атине - II-604; предаје се персијској настањују - 1-367; атинска поморска база флоти - II-802 у Пелопонеском рату - 1-380, 423, 437, Мнасип - II-609 448-450; неуспешан напад Спартанца Мнемосина - 1-129 1-454; Спарта истерује Месењане - II-577, Мнесикле - 1-273, 398 700; осваја га Филип - II-774 Молоент - 1-311 Науплија - 1-40 Молоси - 1-355, II-608, 703 Наусикле - Н-744 Молосија - 1-171, II-703, 704 Наусиник - II-602 Молох - II-678 Неа Никомедија - 1-6 Мопсуестија - II-557 Неаполис, Неапољ - II-534, 687, 713 Моргантина - 1-119, II-698 Неарх - II-856, 859, 860, 865, 866, 868 Мотија (острво Св. Панталеоне) - I—101, Недон - 1-153 118, 119, 123, 318, 319, II-673, 676, 679, Нектанеб - Н-669, 793 690-694, 697, 706 Нелеј - 1-44, 56, 86 Мотијски залив - 11—693 Мраморно море - 1-61, 110, 112, 113, 132, Немеја - 1-186, Н-493, 580, 664 Немејска такмичења -1 -1 8 6 214, 216, 252, 257, 262, 285, 347, 400, II533, 587, 658, 659, 667, 726, 735, 746, 747, Немес - II-497, 625 Необула -1 -1 4 2 749, 766, 770, 795, 797, 800 Неодамоди - II-572 Мултан в. Малтен Неокло 1-281 Мунихија - I—189, 198, 224,281, 350, 351, 399, Неон - И-718, 742 400,11-529, 876, 883; битка 11-547 Неоптолем - И-723, 796 Мурад Су - И-563 Нереиде - П-796,859 Мургхаб - II-827 Несиот - 1-227 Мусеј - 1-335 Нестор - I—IX, 44, 56, 76, 409; његов пехар - 1-30, 72 Н Нехо - 1-137, 177, II-866 Набарзан - II-835 Никанор - Н-795, 877, 884 Никеја у Авганистану, Набонид - 1-248 961


Никеја у Индији - II-845, 847, 853 Никеја код Термопила, - 11-773 Никерат - 1-455, 482, II-544 Никија - 1-406, 468, 469, 471, Н -491-496, 544, 616, 881; његов карактер - 1-456, 457, 459, 11-517; Клеонов противник - 1-463, 464; осваја Метону и Китеру - 1-468; командује у Тракији - 1-479, 482,483,481; преговара о миру - 1-480; Никијин мир I-425, 426, 483, 485, 486, П-496-498, 532; противи се походу на Сицилију - II - 501; наименован за стратега - II-502, 505, 507; на Сицилији - И-502-504, 509-519 Никокле - II-595 Никокреонт - II-595 Никодром - 1-277 Никострат - 1-450, II-494, 495 Нил - 1-61, 63, 137, 249, 253, 376, 377, 382, II-668, 669, 793, 816, 848 Нинива - 1-133, 237-239, 248, 253,11-819 Нипсије - 11-713, 714 Ниса, планина и град - II-848 Нисај - II-708, 709, 715 Нисеја - 1-209, 210, 374, 385, 463, 469, 470, 480, 485,11-534 Нисибис - 1-253 Новац в. Ковани новац Нора (Саро di Pula) - 1-102, 119 Нотиј (он), битка - II-536 Нубија - 1-49, 101, 249

О Оа - 1-369 Оарос, река - 1-256, 257 Одеон - 1-397 Одес - 1-113 Одисеј - 1-89, 98, 99, 108, 111, 114, 133, 139, 409 Оикист - I—110 Ојнеон - 1-454 Ојнијада - 1-380, 449, 455 Ојноја - 1-189, 431,11-530 Ојнофита, битка - 1-379, 384, 471 Ојнотри - 1-123, 126 Ојта - II-742 Оксијарт - II-839, 843 Окс(ос) (Аму Дарја) - II-794, 836-842, 845, 850 Олбија - 1-113, 141

9б2

Олимп - 1-80, 368, 369, II-743 Олимпија - 1-162,167-169, 176, 186,197,217, 221, 326,378, 381,399,413, 438,468, И-534, 565, 599, 624, 660-663, 877, 884; микенски период -1-45,82,102; опис геогр. положаја -1-167-169; храм и Зевсова статуа -1-168, 176, 218, 399,438; други вотивни дарови I-175, 378; Олимпијада - 1-152, 167-169, 183, 186, 197, 217, 291, 326, 327, 367, 443, II-566, 577, 594, 599, 660-662; митиленски побуњеници моле за помоћ 428. год. пре Хр. - II-442; олимпијске беседе Горгије, Исократа, Лисије - II-594, 599; благом се користи Аркадски савез - II-662; борба између Елиђана и Аркађана с. 364. г. пре Хр. - 11-661, 662; оспорена контрола над О. - И-662 Олимпијада, Филипова жена - Н-733, 780, 785, 885 Олинт - 1-475, 485, II-657, 731, 752, 844, 869; Персијанци га дају Халкидичанима I-303; центар отпора Атињанима - 1-418; савез са Македонијом - II-596; Спарта окончава Савез халкидичких градова II—598; О. добија од Филипа Потидеју II 731; савез са Атином, Филип разара О. - Н-751, 753 Олинћани - Н-596, 598, 730, 731, 750, 751 Олор - 1-426, 477 Олпа - 1-454 Омфис - II-847, 854 Онеати - 1-181 Онесикрит - II-856 Ониј(он) - II-647, 648, 650 Ономакрит - 1-217, 284, 335 Ономарх - II-739, 742-746 Онхест - II-790 Опид - 1-248 Опида - II-864 Опунт - 1-432, II-644 Орани - II-859 Ореј - 1-385, II-529, 764, 766, 769 Орест - 1-220, 221, 370, 374 Орести - II-728, 732 Ормузд - 1-238 Орнеја - 1-346 Оронт - 1-101, 103, 105 Ороп - 1-109, 230, 472, II-529, 765, 774; Атињани освајају О. - 1-236, 11—726; Атина га губи у Пелопонеском рату, али

Регистар

га враћа натраг - 1-432; Теба га осваја 11-652; Атина га враћа натраг - 11—607, 755, 756, 778 Ортагора - 1-180 Ортагориди -1 -1 8 0 Ортигија (Острво) - 1-121, 321, II-685, 704, 712-718 Орфеј - 1-198, 331, 335, 338 Орфичка религија - 1-334-337 Орхомен (аркадски) - 1-166, II-494 Орхомен (беотски) - I—11, 47, 48, 64, 78, 86, 190, 384, 11-641, 649; у Беотском савезу - 1-383; мржња према Теби - 1-310, Н-579; придружује се Спарти - 11—581; спартанска војна посада - Н-607; Теба разара О. - II-639,659, 660, 743, обновљен - II-742, 777, 791 Орхомењани - 11—582 Оса - 1-1, 80 Оски (Опики) - 1-115 Оскидрачани - И-858 Осли - 1-116 Остракизам - 1-353-356, 393, 397, 406 Острво - 1-312, 329 в. и Ортигија Отан - 1-286 Отријад - 1-222 Отрис - И-882 Отис - И-575 Офис - II-593, 640 Ох в. Артаксеркс III Ох П

Пага - 1-374, 384, 385, 463, 469, 470 Пагаса - 1-82, И-743, 746 Пагашки залив - 1-80, 345, И-655, 744, 769 Пагонда - 1-472 Пајонија - 1-226, II-728 Пајонци - И-728-730, 732, 821 Пактија - 1-215 Пактол, река - 1-241,11-575 Палада - 1-198, 211 Палајкастро -1 -1 7 Палакопас - II-866 Палант - 1-189 Палена - 1-113, 189, 212, 223, 267, 284, 417, 481, 482 Палермо в. Панорм Палестина - 1-49, 50, 62, П-815 Палика - 1-329, 330

Памен - II-742 Памирске планине - Н-837, 855 Памис, река - 1-152 Памфили - 1-82, 163, 181 Памфилија - 1-357, 358, II-588; насељавање Грка - 1-50, 92 Памфилци - 1-286 Пан у Атини - 1-271 Панактон - 1-485 Панатенаја, светковина - 1-217,224, 361, 362, 395, 397, И-875 Панатенејски стадион - II-875, 877 Пангај - 1-212, 483, П-730-733 Панђкар - II-848 Пандионида - 1-229 Пандосија - II-723 Панорм (Палермо) - 1-119, 123, 318, 323, II675, 676, 679, 693, 705; новац - 11-675 Панорм у Ахаји - 1-448 Пантикапеј - 1-113, 405 Пантој - 11-512 Панхеленство: рани фактори који подстичу јединство међу Хеленима - 1-186, 187; утицај религије - 1-334; панхеленски скуп - 1-386, 388, 392, II-534, 872; Турији, панхеленска колонија - 1-389; Исократ, заговорник панхеленског јединства - II615; утицаји школа Исократа и Платона - И-615 Парајтакена (У Согдијани) - И-843 Парани -1 -2 7 4 Парапамис в. Хиндукуш Парапотамији - П-774 Паретакени - II-829 Паретониј(он) - 11-817, 818 Парион -1 -1 1 2 Парис - 1-59, 98 Парисатида, Охова кћи - II-863 Парисатида, краљица мајка - II-554, 570, 575 Парменид - 1-338, 339 Парменион, Александров најпоузданији генерал - И-779, 780, 789, 795-799, 802, 804, 808, 810, 812, 828, 829, 835, 841, 842, 861; поражава Илире - II-732; Филипов делегат у преговорима за Филократов мир - II-754; успоставља Александру мостобран за Азију - И-789; његов предлог опрезности одбацује Александар - II-800; у бици код Гаутамеле - И-819,

9 бЗ


820, 824, 825; командује половином војске „Пелопово острво", Пелопонез - 1-2, 18, 33, - 11—826; чува персијско благо Екбатани 34, 36, 41, 44, 53, 66, 69, 70, 78-83, 87, 91- II-829; погубљен након „завере његовог 93, 109, 116, 123, 136, 139, 145, 151, 153, сина” - II-836 163, 166, 167, 178, 182, 187, 191, 214, 220, Парнас - 1-1, 93, 181, 297, И-742 222, 247, 290, 291, 293, 294, 299, 300, 303, Парнет - 1-189, 226, 267, 309, 432, 11-510, 306-309, 316, 329, 341, 343, 346, 354, 364, 545 365, 367, 374, 378, 386, 416, 419, 423, 432, Парнон - 1-151,11—645 436, 439, 442, 444, 445, 453, 454, 459, 464, Пар(ос) - 1-142, 274, 275, 304, 468, И-607, 470, 11—491, 495, 499, 505, 510, 513, 551, 703 577, 579, 582-584, 586, 589, 593, 596, 598, Партенон - 1-56, 190, 217, 218, 272, 273, 608, 614, 639, 640, 644, 647-649, 651-653, 393-395, 397, 424, 425, 438, 11-497, 520, 660, 662, 663, 695, 713, 716, 744, 745, 748, 531, 879 753, 761, 762, 778, 779, 802, 872, 882, 883 Парти - II-820, 824, 871 Пелопонежани - 1-86, 235, 291, 304, 307, 308, Партија - 1-248, 251, П-829, 835 316, 350, 373, 375, 376, 381, 385, 403, 408, Пасаргада - 1-248, II-827, 828, 860, 861 415, 423-425, 427-429, 432, 435, 439-442, Пасион - И-612, 625 444, 448-450, 454, 455, 478, 485, II-523, Паситигр(ид)а - II-826, 860, 863 526, 528, 530, 531, 534, 536, 548, 664, 695, Патала - Н-858, 859, 866 713, 802 Патмо - 1-445 Пелопонески савез - 1-220,227, 276,341, 374, Патра - 1-380 375, 416, 418, 449, 485, 11-491 Патрокло - 1-98, 168, И-796 Пелта - Н-555 Паусанија - 1-109,153,166-168, 176,181,220, Пелтасти - II-585, 588-589 II-583, 647, 648, 791 Пелусиј(он) - 1-249, Н-793, 816 Паусанија, побуњеник у Македонији - IIПенеј - 1-82, II-784 654 Пенелопа - 1-75 Паусанија, убица Филипа II - II-780 Пентакосиомедимни - 1-204 Паусанија, спартански владар - 1-36, 146, Пентатло -1-318, 319 309, 312-314, 317, 341, 343-345, 354-356, Пентелика - 1-189, 267, 393, 432, 11-510 366, 379, II-540, 548-549, 554, 578-579, Пентилиди - 1-108, 172 593 Пенџаб - И-847, 854-856, 858, 871 Паф - 1-237 Пеоније - 1-468,11—795 Пафлагонија - 11—575, 803 Пеонци - 1-257 Пахет - 1-443-445, 447 Пепарет - 1-113, II-725 Пахин -11-712 Перајби - 1-163, 182 Пеанија - 1-211, 229 Перата - 1-79 Пела - II-596, 728, 731, 733, 753-755,757, 758, Перга - II-802 762, 773, 780, 794, 884, 885 Пердика, Александров генерал - II-790, 871 Пелазги - 1-73, 163 Пердика I, краљ - 1-417, 474, 476, 481, 482 Пеларгикон, бедем Пелаза, у Атини 432 Пердика II, Аминтин син - 11—654, 657, 727Пелена - 1-423, Н-580, 645, 648, 872 729, 793 Пелион - 1-1 Перијандар - 1-176-180, 201, 222, 339 Пелиј (он), тврђава у Илирији - 11—787, 788, Перијеци, лаконски, подложни Спарти 790 11—572 Пелоп - 1-2, 167, 168 Перикле - 1-273, 278, 366, 367, 369, 371, 372, Пелопида - II 606, 648, 649, 729; заповеда 381, 382, 386-388, 390-394, 396, 398-400, Светом четом - II-607, 635, 636; ослобађа 402, 403, 406-409, 412, 445, 446, 457, 467, Тебу - II- 599-600; заступа Беотију у Суси 471, 479, 483, 486, 11-492, 498, 501, 520, - II-650; покушава да заведе контролу 532, 537, 588, 614, 616, 621, 622, 627, 629, над Тесалијом - П-653-655, 659 740, 750, 760, 781; породица, пријатељи, 964

Регистар

карактер - 1-202; веза са Алкмеонидима - 1-422; главне црте политике - 1-380; грађевине на Акропољу - 1-272, - 1-392399; добро искоришћује Пиреј - 1-399402; панхеленска насеобина у Туријима 1-389; мегарска псефизма - 1-418; ратна стратегија - 1-404, 405, 418, 423, 424,426429, 431-433, 436, 437; надгробна беседа - 1-433-435; команда у војсци у борбама против Сикиона и Акарнанаца - 1-380, Еубеје - 1-384, 385, Сама - 1-406, 407, на Црном мору - 1-404-406, Епидаура - 1-436; смењен са положаја стратега 1-437, оглобљен, рехабилитован, смрт 1-438, 458 Перинт - 1-257, 11-747, 766, 767, 769, 777, 789, 807 Перс - 1-128 Персепољ, Персеполис - 11—794, 827-829, 831, 860 Персефона - 1-332-334, И-518, 715, 716 Персида - 11—860 Персија - 1-ХШ, 94, 227, 318, 323; успон 1-224, 226, 237, 243, 245, 246, 248-252, 256, 257, 258, 261-265, 273, 293, 341, 343, 344, 347, 349, 353-356, 358, 376, 386, 392, 400, 403, 425, 431, 436, 473, 474, 11-511, 612, 670, 734, 737, 760, 778, 845, 872, 873; војни контингенти у инвазији Грчке - 1-286; непријатељска дејства против Грчке 1-274, 281, 283, 303, 316, 330, 365; мир са Грцима - 1-381, 383, 390, 391, 396; односи са Грчком 412. г. пре Хр. и наредних година - 11-521-525, 528, 534, 535, 538, 551-555, 557-562, 565-570, 573, 575-578, 581, 583, 587, 589-591, 593, 599, 602, 603, 633, 650, 656, 668, 669, 671, 684, 722; устанци Кипра и Египта - П-594-595; немоћ Персије у време Александровог напада - П-792-795; македонско освајање Персија - П-783-833 Персијанци - 1-237, 242, 243, 245, 248, 249, 254-256, 258, 259, 263-271, 273, 275, 277, 280, 282, 283, 286, 288, 290-307, 309-313, 315, 316, 323, 341, 353, 356-358, 375, 379, 382, 386, 392-394, 396, 456, II-526, 541, 560-561, 565, 567, 576, 593, 765, 771, 797, 802, 805, 811, 820, 824, 827, 830, 832, 841844, 862-864, 867, 868, 872, 874; њихов карактер - 1-245, 246

Персијски залив - 1-238, И-820, 843, 858, 860, 863, 866 Песинунт - 1-252 Петра - 1-290 Пеука - II-786 Пеукеста - II-856, 857, 867, 869 Пидна -1-11 3 , 355 Пигадија - 1-56 Пидна - II-657, 730, 731 Пиксодар - 11-801 Пикс (ос) (Поликастро) - 1-126, 177 Пилагора - 1-237 Пиле (Вратнице) - II-558 Пил (ос), микенски, дворац - I—IX, 24, 28, 35, 39, 42, 44, 53, 55-57, 64, 65, 67, 70, 75, 76, 85, 86, 93, 99, 145, 154, 182, 459-469, 475, 483, 485, И-491, 499, 510, 534 Пилос у Трифилији - 1-459 Пилос Несторов - 1-459 Пинар - II-805, 807 Пинд - I—1, 81 Пиндар - 1-20, 84,139,161, 315, 321,326-328, 337, 410, II-677, 791 Пира - 1-443 Пирајон - П-585-586 Пирам, река - 11-557 Пиреј и његове луке - 1-189, 202, 218, 230, 298, 302, 358, 391, 399, 400, 432, II-529, 530, 539, 540, 541, 543, 547-550, 578, 607, 611, 615, 725; утврђене 478. г. пре Хр. 1-281, 349-354; Хиподамов нови план I-404; битка у Мунихији 11—547; храмови: Афродите Книдске И-583, 624, Артемиде II-547, Бендиде 11—547; развој у IV веку пре Хр. - II-625; напади на П. - II-587, 601, 777 Пирсар - Н-848 Писа - 1-166-168, И-660-662 Писандар, олигарх - П-525-527 Писандар, спартански науарх - II-576 Писатиди - 1-153 Писидија - П-554-557, 802 Писистрат, вођа у рату са Мегаром; тиранида - 1-184, 196, 201, 205, 209-220, 226, 317, 335, 388,11—681, 734 Писистратиди - 1-225, 227, 261, 266, 267, 274-276, 279, 280, 284, 334, 369, 392, II681 Писмо: рано егејско, Линеар А - 1—IX, 14,6,23, 163; Линеар Б - 1-1Х, 14, 23, 24, 29, 35, 40, 965


47, 74, 95, 96, 99-101, 163; хијероглифско - 1-14; феничански и грчки алфабети I-103, 104, 115, 163, II-629 Питагора - 1-264, 335-338, II-595 Питак - 1-173, 206, 214, 340 Питана - 1-87, 156, 157, II-796 Питањани - 1-157 Питекуса - 1-103, 105, 106, 114 Питија - 1-244, 277, 449,11-619 Питија из Келене - 1-284, 285, 287 Питија из Коркире, Питијске игре, Питијада - 1-183, 186, 326, 327, II-638, 758 Питион - 1-384 Питодор - 1-412, II-499 Питоја -1-297, II-740 Питон - II-858 Питоника - 11—862 Пишани - 1-167,11—661 Платеја - 1-138, 140, 156, 308, 310, 314, 423, 430,448,469,471,11-497, 600, 791; савез са Атином - 1-234,235; на Маратону - 1-268; битка код Плагеје - 1-298, 305, 310-317, 342-344, 346, 349, 353, 355, 392, II-534, 727, 771; помаже Спарти у борби против хелота - 1-366; напад Тебе (431. г. пре Хр.) - 1-429, 431; под опсадом, Пелопонежани је разарају - 1-439-441; Спарта је обнавља (382. г. пре Хр.) - I I- 598; Теба нротерује становништво П. - 11-612; обнављена II—756, 777, 791 Платејани, Платејци - 1-156, 234, 267, 268, 273, 309, 314, 430, 439-441, 469, 11-598, 612, 791 Платон - 1-25, 160, 217, 410, 426, И -615618, 620-623, 626, 708-711, 715, 722, 879, 884-886; Држ ава - 11-615, 621, 626, 710; С ократ ова одбрана (апопош ја) - II-620; Закони - 11-621 Племириј (он) - II-509, 511, 695, 697 Плеурон - 1-81, 454 Плиније - 1-178 Плист, река - 1-181 Плистарх - 1-298, 309 Плистоанакт - 1-384, 385, 479, 480, 485 Пловдив в. Филипопољ Плутарх - 1-106, 149, 190, 199, 205, 209, 221, 292, 293, 354, 355, 357, 366, 386, 387, 389, 394, 397, 438, Н-496, 648, 649, 828, 843, 869, 872, 879 966

Плутарх, тиранин - 11-751 Пникс - 1-220, 445,11-531, 627, 749, 759 Пнитагора I - 11-813 По - 1-402, II-703 Поданд - Н-556 Полемарх - 1-194, 232, 278, II-544 Полибијада - II-598 Полибије - И-605 Полизал - 1-327 Полигнот - 1-381, 398 Полид - Н-607, 709 Полидамант - 11—512 Полидеук - 1-116 Полизал - 1-322, 325,11-516 Поликрат - 1-115, 131, 220, 248-251, 254, 264 Полиперхонт - II-864, 879 Полиренион - 1-163 Полистрат - II-527 Полихна - II-507, 509, 695, 696 Помрачења сунца: 648. г. - 1-142; 585. г. 1-240; 480. г. - 1-287; 394. г. - II-659 Помрачења месеца 413. г. - 11-513; 331. г. пре Хр. - 11-819 Понт в. Црно море Пор - 11-847, 849-854, 858, 861 Пор, млађи - II-853 Порфирион - 1-189 Посејдон - 1-89, 130, 186, 304, 11-612, 720, 722, 859, 879; у микенском периоду у Пилу - 1-55, 56; надметање са Атеном за Акропољ у Атини - 1-190, 395; храм у Сунију - 1-396, на Тајнару - 1-422; жртвеник у Химери - 1-324; Александар излива жртву Посејдону при преласку Хелеспонта - II-796; храм на Калаурији - II-883 Посејдонов град (Poseidion polis) - 1-56 Посидонија - 1-115, 124; храмови Базилика, Цицерин храм и Посејдонов храм 1-124 Потидеја, коринтска колонија - 1-113, 176, 415, 417, 424, 433, 437, 474, 477, 481, II657, 735, 750; одолева персијској опсади - 1-303; побуна се против Атине - 1-418, 419, 443; предаје се Атини, евакуисана, Атињани је насељавају - 1-437; приступа Савезу халкидичких градова -Н-596-597; Филип је осваја - 11-731 Потидејци - 1-437

Регистар

Прајс (ос) - 1-163 Праксија - 11—533 Праксита - П-584-585 Праксител - II-624 Прасија - 1-405 Пријам - 1-5, 67, 98, 11—796 Пријап - 11—797 Пријена - 1-89, 240, 247, 407, И-587, 799 Приморци, странка у Атини - 1-207, 210, 211, 228, 230 Пританеј - 1-199, 221 Притани - 1-232, II-627, 629 Пробалинта - 1-229 Пробул - II-525 Продик - 1-411, 412 Проедри - И-629 Прокле - 1-161, 179, 180 Проклиди - П-570-571 Прокопије - 1-436 Проксен, Аристотелов старатељ - II-884 Проксен, војсковођа најамничке војске 11—561 Пропилеји - 1-273, 397, 424 Пропонтида в. Мраморно море Просимна - 1-40, 53 Просопитис - 1-379 Прота - 1-462 Протагора - 1-411, 412 Протесилај - 11—796 Профтасија - II-836 Прут - 1-256 Псаметих I - 1-137 Псаметих II - 1-138 Псаметих, Амасисов син - 1-249, 250, II-733 Псаметих из Коринта - 1-177, 180 Псеудо-Ксенофонт - 1-457 Пситалија - 1-300, 302 Птелеј (он) - 1-485 Птерија - 1-61, 63, 70, 71, 243, 252 Птолемеј - 1-56, II-802, 828, 842, 843, 845, 869 Птолемеј, Лагов син - 11-818, 838; М ем оари - И-818 Птолемеј из Алора - II-654, 729 Птолемеји, династија - 1-137, II-654, 657 Птихија - 1-452 Публије Папиније Статије - 1-46 Пура - II-837, 860 Путеоли - 1-114

Р

Рави (Хидраот) - Н-847, 853, 856, 857 Равничари - 1-207, 210, 211, 228, 230 Рага - II-829 Радиј - И-533 Рајкел - 1-212 Ракотис - 11-817 Рамбакија - Н-859 Рамнунт - 1-229, Н-525, 585, 625; Немесин храм - 1-396, 424, Н-625 Рамзес III - 1-61, 63 Рас Мелкарт в. Хераклеја Миноја Рас Шамра - 1-105 Рационализам, јонски ; софисти Региј(он) - 1-120, 152, 177, 264, 320, 323, II578; оснивање - 1-121; тиранин Анаксила је повезан са Терилом из Химере пре инвазије Картагињана г. пре Хр. - 1-323; савез са Атином (433/2. г. пре Хр.) -1-403; са Леонтинима се обраћа Атини за помоћ у борби против Сиракусе (427. г. пре Хр.) - Н-498; млако прихватање атинског похода 415. г. пре Хр. - II-502; потпомаже сиракушке побуњенике против Дионисија - II-686; успешна одбрана од Дионисија П-700-702; радосно дочекује Тимолеонта -И -7 1 6 , 717 Реја - 1-22 Ренија - 1-456 Рим, Римско царство - 1-36, 111, 116, 150, 175, 198, 204, 308, 326, 364, 426, 428, 436, II-605, 707, 723, 865, 870, 871 Римљани - 1-178, 308, II-865 Рион - 1-66, 448 Род(ос) - 1-104, 138, 347, 357, 11-538, 588, 737, 738, 749, 769, 795, 796; минојска насеобина - 1-17; микенска - 1-50, 52, 53, 108; запоседају га Дорци - 1-82, 91; заснива са Крићанима Гелу - 1-122; Рођани и Книђани не успевају да заснују нови град на Сицилији - 1-318; побуњују се против Атине - 11—523; синојкизам три града - II-523; Конон враћа Р. Атини - II570, 576, 578; кује новац антиспратнског савеза Н-580; придружује се Другом поморском савезу Атине - II-604; трговина се развија - II-625; преговара са Епаминондом - 11—658; диже устанак против Атине - II-735; помаже Бизанту 967


против Филипа - 11—767; шаље бродове Александру код Тира - 11—812 Родоп - 11—786 Рођани - 11—570, 577 Роксана - 11—843 Ромул - 1-190 Рона, река - 1-140 Рос - 11—862 С Сава - 11—765 Сагалас - 11—802 Сагарти - 1-286 Садијат - 1-240 Садок -1-474 Саис - 137 Саке - 1-286, II-820, 846 Салајт - 1-444, 445 Саламина (кипарска) - 1-382, И-569, 587, 589, 594-595, 813 Саламина, острво -1-93,94,210,217,236,292, 294, 298, 300-302, 305, 308, 374, 395, 403, 433, II-539, 541, 544, 583, 825; освојили су га Атињани - 1-185, 202, 209; спартанска арбитража - 1-209; декрет који се тиче С. - 1-209; битка - 1-224, 291, 297-306, 312, 315, 317, 325, 341, 355, II-534, 583 Саламински залив - 1-298, 300 Саламински канал - 1-299 Саламињани -1-210, 236 Саламињанка, лађа - И-504 Салмакида - II—801, 802 Самарканд в. Мараканда Самљани - 137 Сам(ос) - 1-17, 51, 87-89, 115, 131, 135, 136, 138, 140, 176, 177, 180, 254, 255, 306, 307, 316, 336, 360, 361, 390, 407, 424, 425, 437, 442, И-523-525, 528, 529, 532, 587, 628, 727, 878, 879, 882, 884; насељеници из Аргоилиде - 1-88; напада Егину - 1-177; неуспешни напад Спарге на С. - 1-250; у Јонском устанку - 1-263; под Поликратом - 1-220, 248, 249, 264, 264; побуна - 1-406, 408; центар атинске демократије 411. г. пре Хр. - И-524; понуђено му је атининско грађанско право - 11-541; поражен од Лисандра - И-541, 553; ковани новац антиспартанског савеза Н-580; заузима га Тимотеј - И-656, 657, 668; атинска 968

клерухија - II-658; у блокади Хијана Н-735 Самљани - 1-320, 408,11-541, 879 Самосата - 1-253 Самотрака - II-588, 778 Сангала - И-854, 856 Сангариј, река Санторини (Тера) - 1-1Х, 19, 24, 25, 82, 106, 138-140, 150, 362, И-496, 765 Сапфа - 1-173 Сар, река - Н-557 Саранги - 1-286 Саргон, из Асирије - 1-237 Сард - 1-133-135,156, 172, 177, 241, 243-248, 251, 252, 258, 259, 261, 262, 264, 266, 284, 287, 303, 407, 11-521, 531, 534, 538, 555, 561, 575, 590, 798 Сарданапал в. Асурбанипал Сардинија - 1-102, 119, 141, 247, 262, 318320 Сарињани - 1-61 Саронија - 1-306 Саронски залив - 1-64, 84, 87, 178, 189, 209, 374, 375, 377, 380, 432, Н-529, 540, 580, 582, 585-586 Сатибарзан - II-835, 837 Сатир - II-543, 624 Сатлеј (Сутлеј) - II-854 Сват - II-848 Свети Панагије - П-507 Свети Панталеоне в. Мотија Себенитски рукавац - 1-379 Сегеста - 1-118, 123, 403, 11-498, 499, 500503, 511, 672, 673, 675, 676, 683, 690-693, 705 Сегешћани - II-502 Седморица мудраца - 1-339, 340 Сеистан - 11-836 Селасија - II-540, 645, 660 Селеук - 11-851 Сели - 1-109 Селимбрија - 1-112, II-534 Селимбријци - II-534 Селинунт - 1-122, 185, 324, 329, II-500, 501, 503, 509, 511, 566, 671-675, 677, 679, 680, 683, 705, 706, 719 Селинунћани - II-673 Семирамида - 1-239 Семити - 1-99, II-706 Сепија, битка - 1-276

Регистар

Сепијаде - 1-294 Серапис - II-869 Сест(ос) - 1-71, 112, 285, 315, 317, 343, 344, 347, 356, 11—538, 539, 569, 656, 726, 727, 736, 796 Сеут - И-565 Сибарис - 1-124, 126, 177, 227, 336, 404, 431 Сибарис, Нови - И-722 Сибарис, Темистоклова кћи - 1-403 Сибарићани - 1-124, 126, 177, 336, 404 Сибиле - 1-116, 331 Сибир - II-855 Сибота, битка - 1-417, 418, 423, 437 Сива - 11-817, 879 Сигеј - 1-173, 178, 201, 214-216, 226 Сидон - 1-97, 98, 100, 323, И-809-811-813, 815, 817 Сидоњани - 1-98 Сидунт - И-586 Сијенесис IV - 555-557 Сика - II-509 Сикани, Сиканци - 1-118, 122, 123, 11-691 Сиканија - 1-114, 118 Сикели - 1-61, 114, 118-123, 126, 329, 330, II-505, 515, 687, 692-694, 698, 699 Сикелија - 1-118 Сикелиоти - 1-329, II-502 Сикин - 1-301, 304, II-648 Сикион - 1-84, 149, 153, 166, 180, 182, 183, 11—580, 584-586, 645, 649; Клистенова тиранида - 1-173, 181, 184-186,196; напад Атињана - 1-380; под Еуфроном - 11-651 Сикиоњани - 1-182, 183 Силен - 11-571 Сима, битка - I I- 523 Симија - II-824 Симонид - 1-223, 272, 317, 325, 326 Симорије, у Атини - II-605 Синду - 1-63, И-858 Синојкија, светковина у Атини - 1-190 Синојкизам - 1-190, 443 Синопа - 1-112, 133, 253, 405, Н-563-564, 760 Сипила - 1-87 Сир - I—11 Сир-Дарја в. Јаксарт Сиракуза - 1-101, 107, 121, 174, 175, 282, 403, 431, Н-589-590, 599, 660; оснивање - 1-120; колоније - 1-122; под Гелоном и Хијероном - 1-289, 318-326, 328-330;

ратна дејства против Сикела - 1-329, 330, II-687, 692-694; атински поход на С. - II498-500, 503-519, 524; у IV веку пре Хр. II-609, 611, 648-650, 671-723 Сиракужани - 1-321, 324, 330, II-504, 507, 508, 511-513, 515, 516, 518, 671, 674, 676, 677, 684, 688, 694-696, 698, 699, 704, 705, 709, 712-716, 718, 721 Сирена - 1-114 Сирија - 1-17, 32, 49-51, 54, 61, 62, 70, 71, 97, 98, 100, 239, 251, 255, II-557, 669, 736, 793, 794, 800, 804, 807-809, 815, 816, 818, 820, 870 Сиријци - 1-137, Н-824 Сирис, река - 1-126, 299 Сирис, град - 1-126, 142, 177, 263, 403 Ситака - 11-561 Ситакењани - Н-820 Ситалко - 1-405, 474, II-765 Ситонија - 1-113, 284, 478, 481 Сифа - 1-471 Сифн(ос) - 1-135, 225, 468, 803, 808 Сицилија - 1-Х1Н, 3, 18, 21, 49, 86, 98, 101, 107, 111, 113, 114, 116, 118-124, 131, 169, 174, 185, 227, 264, 272, 318-323, 325-330, 386, 402, 403, 412, 416, 425, 431, 452, II498-500, 502, 504, 505, 510, 511, 516-523, 532, 542, 546, 588, 594, 599, 609, 649, 671676-684, 686-688, 690, 692-694, 696-700, 703-707, 710-712, 716-723, 767, 870, 871, 884, 885 Скамандар, река - 1-112 Скамбонида - И-504 Скепсис, тврђава - П-568-569 Скидар - 1-124 Скијат - 1-113 Скилак - II-847 Скилије - 1-294 Скилунт - П-565-566 Скиона - 1-482 Скилетиј(он) (Scillace) - II-704 Скиона - 1-294, 481, 483, II-496, 497, 538 Скир(ос) - 1-357, 358, 388, II-584, 590 Скиритиђани - Н-494 Скити - 1-256-258, 405, II-824, 838, 840, 843, 865 Скитија - 1-140, 256, 257, 405, И-765, 855, 856 Сколос - 1-485 Сколоти - 1-133 969


Скољо дел Тоно (Scoglio del Tonno) - 1-49 Скопас - И-624, 738 Скотуса - 11—655 Смердис - 1-251 Смирна - 1-80, 87, 132, 241 Согда - И-837 Согдијана, земља - II-835, 837-839, 845, 849 Согдијана (садашња Бухара), град - II-840842, 862 Согдијанци - П-838-841, 843, 846, 858 Сократ - 1-411, 412, И-492, 537, 542, 544, 554, 565, 616-621 Сократ, стратег - 11-561 Сол - 1-211 Соланто в. Солунт Соле - II-556, 594, 804 Солигија - 1-468 Солион - 1-432, 485 Соломон —I—101 Солон - 1-170, 191, 199, 202, 211, 232, 233, 245, 330, 339, 340, 402, II-542, 549, 624; карактер - 1-206; реформе - 1-197, 199201, 203-206, 208-210, 212, 213, 228, 229, 402, 404; сусрет са Кресом Солунт (Соланто) - 1-119, 123, 318, 11—676, 698, 699 Соренто - 1-114 Софокле - 1-46, 355, 407, 413, 414, 452, II499, 622; А н т ш о н а - 1-46, 414; Е д ип на К олону - 1-46; Ц ар Е д ип - 1-46; званично издање - И-876 Софокле, стратег - 1-459 Софрониск - 11-616 Софронисти - II-876 Сохи - П-804 Спарта - 1-168, 170, 184, 187, 209, 210, 214, 221-223, 226-228, 234, 235, 243, 287, 288, 297, 307-309, 315, 347, 350, 351, 353, 354, 360, 365-367, 374, 386, 387, 392, 403, 408, 453, 479, 486, П-491-493, 495, 505, 510, 519, 521, 531, 534, 541-542, 545, 547-549, 551-553, 560, 565-584, 586-591, 593-594, 596-603, 607-609, 612-614, 621, 630, 640, 641, 643-651, 660-670, 672, 674, 694, 700, 706, 709, 710, 714, 722, 727, 739-742, 747, 753, 758, 761, 776-778, 802, 878, 879, 886; микенска - 1-45, 53, 71, 80, 81, 85, 96, 139, 140, 143; заснива Тарент - 1-125; рани развој уставног и друштвеног уређења дорске С. - 1-145-152, 155-157, 159-161, 970

164-166; освајање М есеније - 1-151; устанак Месеније - 1-153; Хелотски устанак (464. г. пре Хр.); освајање Тегеје и Тиреатиде - 1-220; унапређивањ е Пелопонеског савеза - 1-220; Јоњани се обраћају молбом за помоћ 546. г. пре Хр. - 1-247, 499. г. пре Хр. - 1-261; напад на Самос - 1-250; пораз Арга (494. г. пре Хр.) - 1-276; узима са Егине таоце пре Маратона - 1-277; Атињани моле за помоћ пре Маратона - 1-268; вођство у време персијске инвазије - 1-288, 289; политика након Персијског рата - 1-307, 341-347; у Првом пелопонеском рату - 1-377-379; велики Пелопонески рат 1-381, 417-419, 422,423,433,437,441,448, 456, 460, 462, 463, 466, 473-476, 480-482, 485; сарадња са Персијом (412-405. г. пре Хр.) - 11—522, 523, 526, 529, 540; рат са Персијом (400-387. г. пре Хр.) - II-567573; неподесна за империју - Н-551-553; Теба је поражава код Леуктре - II-633639; тебански напади је обеснажују - II652, 653; подржава Фокиду у Светом рату - И-744, 745; води против Антипатра рат - 11—873; опадање броја становника - 11—646 Спартанци - 1-125, 126, 145-147, 152, 153, 154, 157-162, 220-222, 226-228, 245, 247, 250, 261, 268, 271, 276, 291, 295, 296, 302, 309, 310, 313-317, 342, 345, 351, 366, 378, 384, 422, 425, 442-445, 453, 461-463, 465, 466, 474, 475, 480, 11-491, 494, 496, 505, 515, 526, 537, 552, 554, 565, 567, 569-570, 572-573, 577, 579-580, 582-587, 591, 593, 597, 601, 608, 635, 636, 645, 647, 648, 660, 664, 700, 739, 744, 750, 753, 874, 876 Спартол - 1-418, 485 Сперхеја -1 -1 2 7 Спитамен - Н-838-840, 843 Спитридат - 11—575 Средоземно море в. Медитеран Стагира - 1-476, 485, II-748, 750, 885 Статира, старија- II-807 Статира, млађа - II-862 Стена в. Тир Стенелаида - 1-419 Стениклар - 1-152 Стесихор - 1-330 Стилбид - 11-513

Регистар

Страбон - 1-166, 178, 201, 321, 11-669, 843 Тарс(ос) - 1-50, 78, П-556-557, 803, 804, 861, 862 Стратокле - II-730, 774, 775 Тартес - 1-140, 141 Стратис - II-869 Тасос - 1-377, 381, 398, 468, 477, 778; Стратос -1 -4 4 8 фенички - 1-97, 135; грчка насеобина Стримон - 1-113, 212-214, 257, 259, 284, 287, 356, 360, 388, 389, 405, 406, 474, 477, 478, 1-142; Персијанци га подјармљују - 1-265; у Делском савезу - 1-348, 366; побуна 483, И-730, 731, 746, 765 против Атине 465. год. - 1-357, 406, и 411. Струта - И-587 г. пре Хр. - II-534; Атина га поново осваја Суецки канал - 1-137, II-866 389. пре Хр. II-588; Филип подстиче Суматра - 1-24 Ташане да се настане у Кренидима, руСумер - 1-47, 248 дарском центру на копну - II-730 Суниј(он) - 1-189, 236, 271, 396, И-520, 521, Тауланти - 11-787, 788 529, 607 Суса - 1-252-255, 259-261, 265, 284, 303, 320, Таур(ос) - 1-253, II-555, 695, 698 Тауроменија, Тауроменион (Таормина) 355, 379, 383,474, II-534,554, 569, 575-576, И-694, 698, 699, 717 590, 594, 650, 669, 684, 734, 789, 793, 794, 820, 825-827, 829, 860, 862, 863, 868, 877 Тах(ос) - II-669 Ташани - 1-142, 355, 360,11-731 Сусија(на) - 1-137, II-825, 835 Теаген, Тебанац - II-774 Сутлеј в. Сатлеј Сфактерија - 1-459-465, 467, 479, 482, 485, Теаген, мегарски тиранин - 1-184-186, 197, 220 И -491,495, 500, 515, 586 Теба - 1-6, 16, 29, 35, 46, 47, 53, 64, 70, 72, 73, Сфодрија - Н-601-602, 614 78, 79, 98, 99, 109, 181, 190, 275, 309-311, Схерија - 1-71, 114 314, 346, 379, 439-442, 471, II-545, 551, 579-580, 582, 584, 586-587, 591, 612-614, 630, 633, 641, 643-645, 647-655, 657-660, Табаристан - И-835 663, 664, 666, 668, 725, 727, 729, 739, 746, Тавриз - 11—563 753, 754, 758, 770-777, 783, 789-792, 802, Таг(ос) - II-633, 637 873, 874; запоседају је Беоћани - 1-73; Таида - И-828 у пријатељству са Писистратидима Тајгет - 1-45, 151, II-646 1-214; спор са Атином око Платеје Тајнар - 1-422 1-234, 235; напада Платеју 431. г. пре Хр. Таксила - И-847, 849, 853, 854 1-430; залаже се за разарање Атине Талес - 1-240, 246, 254, 330, 337, 339 И-540-541; савез са Атином, Коринтом Талика - 1-329 и Аргом против Спарте - П-577-578; у Тамас - I—101 Другом поморском савезу Атине - IIТамина - И-751 602-608; битка код Леуктре пропраћена Танагра - 1-115, 190, 309, 371, 378, 379, 472 тебанском доминацијом - Н-633-639; Танаид (Танаис, данашњи Дон) - I—110, 113, Кадмеју отимају Спартанци - П-597-599, 257,11—838 ослобођена је - П -600-602; у Светом Тапс (сицилијски) - 1-49, II-507, 508 рату против Фокиде - II-635, 636; савез Тапсак - II-557, 818, 866 са Атином против Филипа - II-747, 756, Тапури - II-820 757; устанак против Македонаца, разара Тара - II-830 је Александар - 11-791 Тарант - 1-125, 126, 152, И-606, 703, 722, Теба, египатска - 1-16 723 Тебанци - 1-235, 290, 295-297, 429, 430, 439, Тарантинци - 1-125, 126 472, II-573, 578-580, 582, 591, 599, 602, Таргелија, светковина - 1-194 607, 612, 634-637, 639, 647-649, 652, 659, Тарент - 1-49 660, 666, 725, 727, 739, 741-743, 745, 750, Тарентски залив - 1-114, 124-127 753, 770-773, 775, 789-791, 808 971


Тегеја - 1-308, 11—579, 580; рат са Спартом, пропраћен савезом - I- 220-222- II-740, 741, 744, 778; Тегејци код Платеје - 1-315; прибежиште спартанских краљева -1-345, 346; савез са Аргом, Спарта им задаје пораз - II-495; придружује се Аркадском савезу, размирице са Мантинејом - II641-643, 645; проширење територије на рачун Спарте -II -662-664 Тегејани, Тегејци - 1-220, 221, 310, 311, 313, И-494 Тегира - II-607, 614 Тезеј - 1-20, 190, 191, 219, 272, 357, Н-639, 667 Тезмофорија, светковина, II-597 Теја - 1-46, 88, 223, 247 Тејани - 1-263 Теламон - 1-299 TeneioHuja - 1-139, 140 Телекле - 1-146 Телеклид - 11-716 Тел-ел-Амарна - 1-9, 50, 51 Телемах - 1-56, 98, 145 Телеутија - И-585, 587, 598, 725 Телис - 1-336 Телус - 1-191 Темен - 1-80, 84, 166, 181, 436 Теменит - П-508 Темеса -1-114, 124 Темистокле - 1-289, 318, 372, 403, 407, 428, 458, II-498, 583-584, 629, 769, 779, 883; на Маратону - 1-268, 281; његова политика - 1-280; предлог закона о флоти - 1-282; декрет у 480. г. пре Хр. - 1-291-293; код Артемисија пре Саламине - 1-294, 298-300; након Саламине - 1-224, 303, 304; политички положај након персијске инвазије - 1-346; утврђује Атину и Пиреј - 1-349-352, 358, 399; остракизам - 1-353; антиспартанске активности из Арга, пресуда, бекство и смрт 354-356, 365; новац искован у Магнесији Темпа - 1-290, 297, II- 784, 786 Тенар - 1-344, II-880 Тенарски рт - 11—722, 878 Тенед - 1-442, II-739, 802 Тенеј - 1-40 Тен(ос) - 1-301 Теогнид из Мегаре - 1-185 Теодор - 1-250 972

Теокло - 1-138 Теопомп - 1-150, 152, 389, 392, И-731, 781 Теорички фонд, у Атини - 11—882 Теос - 1-88, 138, 246,11-522 Тера в. Санторини Терамен - II-524, 525, 529-532, 536, 540, 542547, 642, 884 Терани - 1-106 Терес - 1-405 Терил - 1-320, 322, 323 Терина - 1-124,11-722, 723 Терма - 1-287 Терма (сицилијанска) - II-677, 683, 690, 705 Термајски залив - 1-113, 212,293, II-596, 654, 657, 728, 730, 731, 743, 746, 748 Термејци - II-677 Термера - 1-91 Термон - 1-46 Термопиле, битка - 1-290-297, 309, 342 Термопиле, Термопилски теснац - 1-182, 380, 453, II-577, 634, 638, 741-744, 747, 748, 753, 757, 769, 771-773, 778, 784, 882 Терон - 1-320, 322, 324, 325, 327-329, И-678 Терпандар - 1-156 Терсандар - 1-310 Терсилиј - И-642 Терсит - 1-77, Н-777 Тесал - 1-223, И-504 Тесалија - 1-1, 96, 116, 171, 288-291, 303, 345, 373, 476, 482, 485, II-526, 577, 580, 610, 611, 618, 648, 659, 739, 743, 746, 754, 762, 776, 778, 784; неолитски период - 1-48, 49; микенски период 70, 80, 89, 116, 163; тесалска окупација - 1-87; језик - 1-82; недемократска истакнутост коњице I-155; у Амфиктионском савезу - 1-346; подрш ка П исистратидим а - 1-212, 214; помоћ Атини код Танагре - 1-378; неуспешан поход Спарте - II-633; под Јасоном - II-633, 634, 636, 638, 639, 653, 758; покушаји Тебе да је потчини - II-654, 655; савез са Атином - II-756; Филип је потчињава, бива изабран за архонта Н -744, 747, 761; тесалска коњица код А лександра - 11—783; придружује се грчким снагама против Антипатра - II882, 883 Тесалци - 1-182, 222, 226, 288, 290, 297, 453, II-555, 653, 659, 725, 739, 743, 753, 756, 773, 784, 805, 806, 824

Регистар

Тесејон - 1-398 Теспија - 1-190,11-510, 600-601, 639 Теспијци - 1-290, 295, 296, 11-512, 635 Теспротија - 1-99 Тетракомаи, Тетраком - 1-229 Тетраполис, Тетраполија - 1-229, 230 Тети (Thetes), у Атици - 1-389 ; под Солоном - 1-389 Тетиди - 11—859 Теукриди - 11—594 Теуспа - 1-133 Теха - 11—563 Тибар - 1-402 Тиброн - II-568 Тигар - 1-239, 245, 253, 260, 263, II-555, 558, 561-562, 818, 819, 843, 858, 863, 866 Тизба - II-634 Тијана - Н-555-556, 803 Тијен-шан - 11—839 Тилис - 1-17, 27 Тимантида - 1-230 Тимарх - И-762 Тимбриј - Н-555 Тимеј - 1-168, 177, Н-673 Тимодемо - И-716 Тимоја - 1-275 Тимократ са Рода - II-577 Тимолеонт Коринћанин - П-716-722 Тимолеонтион, група грађевина у Сиракуси Тимотеј - 11—728 Тимотеј, Кононов син - 11-612, 630; успоставља контролу над Коркиром - II608-611; у северном егејском простору - 11-610, 611, 656, 657, 659, 668, 669; оптужен, ослобођен - 11—611; у бици код Ембате (355. г. нре Хр.) - II-735; оптужен, кажњен глобом, смрт - Н-736 Тимохар - Н-529 Тимфрест - 1-1 Тиндарида - Н-700, 704 Тини - 1-133 Тир - 1-50, 88, 97, 100, 101, 323, II-690, 809810, 818, 825, 826; у опсади - 1-239, 240, 11—811—816 Тиранида и тирани: настанак - 1-172, 197; у Коринту - 1-173, 176, 186, 196, 339; Сикиону - 1-173, 185, 186, 196; Мегари 1-173, 185, 186, 196; у Епидауру - 1-179; Атини - II-628; Сицилији - 1-327, 329, П-684-690, 708, 716, 720, 721

Тиреатида - 1-222, 433 Тиренско море - 1-124, 126, II-704 Тирењани в. Етрурци Тирибаз - П-562-563, 587-588, 590, 595 Тиријај - II-555 Тиринт - 1-11,12, 40, 42, 53, 60, 64, 70, 72, 75, 78, 190, 276, 346 Тиринћани - 1-346 Тирсени в. Етрурци Тиртеј - 1-81, 149, 152-154, 156, 162 Тирци - П-810, 812-815 Тисандар - 1-184 Тисамен - II-549 Тисаферн - 11-521, 522, 526, 528, 531, 534, 554, 558, 561-562, 567-570, 574-575, 577, 734 Тит Ливије - 1-190, II-870 Титаресија - 1-290 Титрауст(а) - II-575, 577 Тифон - 1-218 Тиха - II-506, 689 Тоант - 1-98 Тод - 1-392, 418, Н-493, 541, 578, 581, 583, 589, 596, 608, 625, 629, 635, 650, 657, 658, 664, 699, 726, 727, 730, 732, 734, 735, 737, 739, 746, 750, 758, 778, 785, 799, 802, 876, 877 Толмид - 1-367, 380, 383, 384 Торик - 1-189 Торона - 1-478, 481-483, 485, Н-657 Тороњани - 1-478 Траида - I I- 722, 740 Тракија - 1-4, 111, 112, 133, 141, 286, 331, 342, 343, 347, 357, 360, 389, 397, 404, 405, 428, 437, 468, 470, 471, 473, 476, 477, 479, 480, 482-485, 11-491, 534, 540, 568, 580-581, 602, 603, 610, 726, 737, 747, 781, 792, 793, 795, 807, 848, 872, 873, 884; персијско освајање - 1-255-259, 262, 263, 265, 284; краљевство Тера и Ситалка - 1-405, 474, 475; македонска освајања - II-730, 749, 765-768; Александров ратни поход на Т. И-785-789 Трали - II-733 Трапезунт - 1-112, П-563-565 Трасибул, атински демократа - 1-172,11-591, 599, 618, 628; опозиција олигарсима 411. г. пре Хр. - II-528, 530, 531; као стратег (407. г.) - II-534 и (389. г.) - Н-587-588; прогонство, осваја Пиреј - II-545, 547973


549; вођа умерених демократа у обнови демократије - П-578-579 Трасибул, Хијеронов брат - 1-322, 328 Трасибул, тиранин у Милету - 1-176, 177 Трасидај - 1-325, 328 Трасил, аргивски стратег - II-493 Трасил, Атињанин - И-528, 530, 537 Трасимелида - 1-461 Трахин - 1-453 Трачани - 1-142, 215, 256, 286, 357, 360, 388, 474, И-521, 547, 569, 610, 729, 731-733, 786, 824, 872 Трезен - 1-124, 291-293, 298, 379, 380, 385, 436, 463, 468 Трезењани - 1-124 Тремили в. Ликијци Трери - 1-133 Трибали - 11-768, 785-787 Триј - 1-432 Тријанда - 1-17, 50 Тријасијска равница - 1-300, 385 Тријерархија - 1-352 Трипоље, Триполис - II-665 Триптолем - 1-333 Тритија - 1-229 Трифилија - 1-459,11-565, 577, 650, 651, 660 Троада - 1-87, 132, 214, 344, 345, И-568-569, 779 Трогила - II-507 Троја (Хисарлик) - II-857, 883; рана историја - I—11, 12, 57, 66; Хомерова Троја - 1-5, 44, 52, 59-61, 70, 71, 73, 77, 89-91, 96, 98, 109, 111, 129, 145, 184, 187, 209, И-512, 573, 581; пад и традиционални датум пада Т. - 1-66, 67; Александар Велики у Т. - И-796 Тројански рат - 1-5, 20, 46, 52, 66, 68, 70, 71, 73, 84, 91, 99, 163, 181, 187, 191, 216, 305, Н-760, 796 Трониј(он) - 1-432, II-742 Трофоније, пророчиште - 1-109 Тукидид, историчар - 1-5, 17, 18, 46, 52, 73, 84, 86, 98, 106, 119-123, 145, 156, 157, 161, 177, 178, 190, 191, 201, 213, 220, 235, 343, 344-346, 348, 349, 357, 361, 366, 368, 378, 380, 383-385, 408, 416, 418, 419, 425-427, 431, 436, 437, 438, 442, 455, 460, 461, 464, 465, 470, 474, 476, 486, II-492, 493, 502, 503, 505, 507, 520, 522, 524, 527, 528, 530, 546, 678; поређење са Херодотом - 1-18, 974

131, 427; о периоду 478-435. г. пре Хр. 1-317; опис куге - 1-433; о превратничком духу - 1-451; о Никији - 1-456; о Клеону 1-446, 483; о А нтифонту - II-525; стратег у Тракији, протеран - II-477, 478; о атинском потчињавању Мела - Н-496, 497; приповедачки дар - 11-514, 515; позив да се врати у Атину - II-540 Тукидид, Мелесијин син - 1-387, 392, 397, 406, 438, 478 Тунис - 1-3 Туриј - 1-389, 404, 431, И-498, 499, 504, 701, 704, 723 Туријци - 11-701 Тутмес III - 1-9, 16 У Угарит (Ras-Shamra) - 1-14, 27, 50, 61-63, 100

Угарићани - 1-62 Уксијци - Н-820, 826 Умбри - 1-116 Уран - 1-131 Утика - 1-98 Ф Фаил - II-743 Фајак - И-500 Фајанс, Фајдријадске литице - 11-741 Фајило - II-745, 746 Фалајк - II-745, 753, 757 Фаланга - 1-154; македонска - II-732, 733, 774, 775, 787, 795, 798, 806, 814, 820, 825, 827, 867 Фалант - 1-125 Фаларид - 1-319 Фалерон - 1-115, 189, 198, 230, 271, 275, 281, 298, 399 Falconara в. Асинара Фанагорија - 1-113 Фан(ес) - 1-334 Фарак (Фаракс) - II-570 Фарнабаз - 11-521, 522, 530, 531, 534, 553, 565, 568-570, 574-577, 583, 588-590, 675 Фар(ос) (Египат) - 11-817 Фарос (Хвар) - II-703 Фарсал - 1-82, II-633, 655, 659 Фарсала - II-577

Регистар

Фаселида - 1-362, II-802 Фасид, река, град - 1-112, 113, II-564 Феак - II-496 Феачани - 1-114, 131 Фебида - И-597-598, 601, 607, 777 Фејдија в. Фидија Фејдон - 1-135, 166-169 Фемије - 1-71 Феникија - 1-99, 100, 131, 250, 323, 377, II569-570, 594, 669, 793, 809, 813, 816, 870 Феничани - 1-247, 286, 302, 383, 408, II-594, 813, 871; рани контакти са хеленским светом - 1-73, 77, 93, 94, 97-103, 121, 135, 137, 140; на Кипру - 1-237; у Хиспанији - 1-318; на Сицилији - 1-118, 119, 122, 123, 319, 323, II-677, 688, 692, 694, 719, 722; обезбеђују Персији флоте - 1-376; Александар осваја њихове градове - II810 Фера - 1-82, 152, II-633, 636, 644, 653, 655, 659, 725, 739, 743, 744, 604, 611, 747, 756, 758, 760, 761; в. Јасон Фергана - II-839 Фесто - 1-14, 16, 23, 28, 33, 34 Фест(ос) - 1-163 Фигалија - 1-346, 399 Фидија - 1-392-394, 397, 399, 407, 438,11-518, 624 Фидипид в. Филипид Фидон - 1-166, 167 Фија - 1-211 Фила, утврђење - II-545, 547 Филаиди - 1-207, 215 Филак - 1-297 Филакопи - 1-19 Филида - 11—600 Филип, Махатин син - II-849 Филип II Македонски - 1-293, 386, II-654, 684, 707, 727-733, 738, 748, 749, 752-768, 780-783, 786, 789, 795, 796, 801, 858, 870, 873, 877, 879, 884, 885; талац у Теби - II729; тутор Аминти - II-729; успеси у рату против Илира - 11—730; осваја Амфипољ са рударском облашћу, Пидну, Потидеју - II-730, 731; војна реформа - II-732; истерује Фокиђане из Тесалије - II-744; ширење моћи у 352. г. пре Хр. - 11—747; покоравање Халкидике и Олинта - II-750, 751; закључује са Атином мир - II-752756; поражава Фокиђане и председава

Питијским играма - 11—758, 759; постаје архонт Тесалије - 11-761; утицај на Еубеју - II-764; поход на Тракију (342-1. г. пре Хр.) - II-747; опседа Перинт и Бизант II-747; Амфиктионци га позивају (338. г. пре Хр.) - 11—759; Херонејска битка - П -768-777; сазива Хелене у Коринт, установљен Синедрион представника хеленских градова - II-778, 779; планови за рат против Персије - II-760; немири у Македонији који воде до убиства - II-780; његова достигнућа - 11-781 Филип, тебански полемарх - Н-600 Филип из Акарнаније - II-803, 804 Филипид - 1-271 Филипопољ (Пловдив) - И-766 Филист - II-680, 703, 710, 712 Филистејци, Филистинци - 1-63, 237,11-815 Филодем - II-740 Филократ - 1-386, П-752-755, 759, 761, 763, 768 Филоксен - II-825, 880 Филомел - П-740-742, 745, 746 Филон - II-730, 875 Филота - II-795, 836, 842, 861 Филохор - 1-438 Фиромах - II-533 Фитон - II-702 Флавије Јосиф - II- 815 Флијунт - 1-84,11— 493, 598, 645, 648,652, 663, 744 Флијунћани, Флијашани - 1-291, II-493, 598 Флоридија - 11-515, 516 Фокеја - 1-88, 89, 112, 247, 263, 319,11-522 Фокејци - 1-140, 141, 263 Фокида - 1-81, 382, 384, 424, 453, 11-581582, 636, 753-758, 770, 772, 774, 775; у персијској инвазији - II-297; нападају Дориду, трпе пораз од Спартанаца I-377; атински савезници - II-379; сукоб са западном Локридом - II-578; савез са Тебом, али одбијају да крену за Тебом 362. г. пре Хр. - II-634; Свети рат, освајају Делфе - II-664, 738-746 Фокиђани - 1-182, 290,295, 377, 379,384,471, II-578, 580, 612, 635,636,638, 644,664, 723, 739-746, 753-757, 764, 770, 771, 774, 791 975


Фокион: карактер - 11—761, 764, 782; командује на Еубеји - II—751, у Бизанту - II767; његов утицај у Александрово време - II-792, 872, 873, 875, 881, 883 Фолоја - 11—566, 660 Формион - 1-437, 448, 449 Форос - 1-476, И-520, 521, 603, 799 Фраорта - 1-238 Франхти (Franchti) - 1-6, 7 Фреата - 1-198 Фригија, хелеспонтска - 1-103, 132, 252, II521, 534, 574-576, 650, 656, 669, 737, 798, 802, 882 Фригијци, Фрижани - 1-64, 71, 132 Фриних, олигарх - 1-264, 11-525, 529 Фриних, трагедиограф - 1-305, 355; Ф ен и ч а н к е - 1-305, 355 Фтиотида - 1-182, II-655

Хабора, река - II-558 Хабрија - И-587, 607, 608, 610, 630, 658, 668, 669, 735, 736 Хагија Ејрене, Хагнон - 1-406, 484 Хадран (Адран) - 11-717, 718 Хадранон (Адранон) Хадрија (Адрија) - Н-703 Хадријан - 1-218 Хазари - II-847 Хал - II-754, 755 Халдејци - II-865 Халиакмон - 1-474, 787 Халиби, народ - II-563 Халија - 1-374, 377, 436 Халијарт - II-579, 581, 634, 639 Халијарћани - II-579 Халика - II-705, 706, 721 Халикарнас - 1-51, 92, 302, 427, II-523, 733735, 738, 800, 801 Халикарнашани - 1-92 Халис, река - 1-134, 240, 241, 243, 252, 253 Халкедон - 1-111, 112, 185, 257, 405, 11-521, 534, 564, 588 Халкида, град - 1-119, 132, 177, 266, 363, 385, И-736, 764, 769, 779, 803; трговина са Ал-мином - 1-105; колоније - 1-113, 115,116; Атина јој задаје пораз и намеће клерухије - 1-235; одмеће се од Делског савеза 976

II-362; у Другом атинском поморском савезу - II-604; побуна против Атине II-750; Атина је поново враћа себи - II764; Филип јој намеће гарнизон - 11—779 Халкида (у Коринтском заливу) - 1-380 Халкидика - 1-362, 389, 402, 424, 453, 476479, 11—496, 766, 885; колонизација 1-113; у Делском савезу - 1-347; побуна против Атине - 1-417, 474, 481, 11—494; придружује се савезу против Спарте (394. г. пре Хр.) - 11—580; савез са Македонијом 11—596; напад Спарте II - П-597-598; у Другом атинском поморском савезу 629; напушта Савез ; - И-657; покорава је Филип - II-750, 751 Халкиђани, Халкидичани - 1-87, 105, 120, 124, 126, 235, 293, 379, 388, 417, 475, II491, 580, 657, 885 Халманд - II-837 Халонес - II-762, 763 Халос - II-755 Хамилкар - 1-323, 324, И-672, 674, 675, 719 Ханибал - 1-308, П-673-675, 678, 679, 692, 837 Харадра - 1-267, 268 Харан - 1-248 Харет - Н-727, 735-737, 742, 744, 750, 751, 767, 774, 775 Харидем - II-657, 726, 727, 747, 751, 792 Харм - 1-280 Хармид - 1-394 Хармодије - 1-224-226, II-825, 826 Хармости - II-640 Харон - II-600 Харонда - И-672 Харпаг - 1-247 Харпал - II-829, 861, 862, 880-884 Хасдрубал - И-719 Хвар в. Фар(ос) Хебар (Марица) - 1-357, II-766 Хебреј(ц)и в. Јевреји Хекаба - II-655 Хекатеј - 1-253, 254, 261, 262 Хекатомно - II-734, 738 Хекатомпедон - 1-273 Хексапилон - 11-714 Хектеморои - 1-200, 201 Хектор - 1-90, 305, 11-512 Хекуба - 1-98 Хеланик - 1-161, 190

Регистар

Хелен - 1-80, 127 Хелена - 1-59, 145 Хелени = Грци Хеленион - 138 Хелеспонт - 1-59, 70, 71, 112, 113, 173, 177, 201, 214, 215, 257, 262, 263, 285-287, 290, 291, 303, 304, 306, 316, 317, 344, 345, 356, 11-522, 523, 528, 530, 531, 534, 538, 540, 574, 587-590, 656, 660, 668, 746, 767, 779, 796, 797, 846 Хелијаја: делокруг рада - 1-204, 205, 372 Хелије - 1-111 Хеликон —I—1, 128, 471, II-634 Хелисонт - II—641, 643 Хелиупољ - И-816 Хелора, битка - 1-321 Хелорид - II-686, 701 Heloros - 11-516 Хелоти: положај - 1-157, 158; са војском код Платеје - 1-309; на Сфактерији - 1-463; у Тракији под командом Брасиде - 1-475; побуна - 1-366; Атињани их насељавају у Наупакту - 1-367; ? у Кинадоновој завери - 11-572 Хем - II-786 Хена - 1-119, И-687, 698, 704 Хенаб в. Акесин Хера: у микенском Пилу (Херајона) - 1-40, 55; у Кносу - 1-55; у Олимпији - 1-168, 176, II-624; Милету - 1-51; на Самосу 1-88, 140, 250, 255, II-553, 656; на Платеји - 1-312,313; на Коркири - 1-450; Кротону - II-705 Херакле - 1-20, 80, 81, 97, 114, 116, 132, 189, 218, 219, 268, 271,272,412, II-508, 572, 705, 787, 790, 810, 815, 848; предак спартанских краљ ева - 1-147; трад и ц и он алн и утемељитељ Олимпијских игара - 1-168; Пизистратиди негују његов култ - 1-219; на новцу антиспартанског савеза - II580 Хераклеја - 1-270, II-564, 634, 638 Хераклеја Италска - 1-150 Хераклеја Миноја (Рас Мелкарт) - II-705, 706, 712 Хераклеја Понтика (Понтска) - 1-112, 113 Хераклеја Трахинска - 1-453, 454, 475, II577-578, 580 Хераклид - II-627, 865

Хераклид, бродоградитељ, из Клазомене 1-474 Хераклид, из Сиракусе - И-712-715 Хераклиди - 1-66, 80, 147, II-570; повратак 1-70, 81 Хераклит - 1-337-339 Хераклови стубови (Гибралтар) - 1-3, 114, 307, 855 Херат - II-836 Хербес - Н-686 Хербита - Н-687, 704 Хереј - 1-168,11-641, 649 Херин зид - II-747 Херкта - 1-123 Херм - 1-87-89, 132, 133 Херме (хермаи), оскрнављење - 11-501, 503, 504, 543 Хермес - 1-55, II-624 Хермиона - 1-223, 436 Хермолај - II-844 Хермократ - II-680, 682, 700; на скупу у Гели - II-500, 505; командант одбране Сиракусе против Атињана - II-507, 511, 512, 515, 517; командује сиракушким контингентом на Егејском мору - II-523; Сиракуза га протерује - 11-671, 672; враћа се на Сицилију, али не успева да врати Сиракузу - П-675-677 Хермолај, Херодот - 1-5, 47, 53, 71, 79, 85, 86, 92, 100, 106, 135, 137-140, 166, 167, 176, 177, 180, 181, 183, 184, 200, 209, 212, 220, 225, 228, 232, 234, 247, 250, 253, 255, 257, 259-262, 265, 267-269, 276, 283-285, 291-297, 301, 305, 307, 310, 311, 315, 317, 319, 323, 343, 345, 346, 426, 427, 431, II-497, 566, 705, 838, 843; и предаја о Миноју 17, 18; о Феничанима 97,98; о Спарти - 1-147,148, 156, 157, 162; прича о Солону и Кресу 1-244; о Алкмеонидима - 1-270, 271, 280; о Артемисији - 1-300; о обичају - 1-410; поређење са Тукидидом - 1-18, 131, 427 Херонеја - 1-383, 471, 11-581, 607, 634, 774776; битка - И-768-776, 876, 877, 879 Херсонес Тауријски (Кимеријски) - 1-113 Херсонес Трачки - 1-255, 257, 258, 477, II530, 569, 656, 658, 725-727, 730, 748, 754, 766, 767, 778, 875; Милтијад успоставља контролу Атине - 1-215, 223; напуштен након Јонског устанка - 1-266; Атина га 977


враћа натраг - 1-316; Персијанци, који су ту остали, протерани (466. пре Хр.) - 1-358; Перикле га поново насељава - 1-388, 389, 405; Трасибул поново успоставља атинску контролу - II-588589; неуспешна одбрана од Филипа И-747 Хесиод - 1-36, 75, 96, 128-130, 142, 143, 254, 321, 330, 335, 337, 338, П-815; ТеоГонија 1-129, 330, 335 Хесперија - 1-114 Хестија - II-727 Хети - 1-51, 53, 62, 71; односи са Ахајцима - 1-52; са Египћанима - 1-61, 63, 70; разорена престоница - 1-51, 61, 63 Хетско царство - 1-51, 52, 62, 63, 71, 86 Хефест - 1-395, 396 Хефестион - II-796, 844, 848, 853, 856, 858, 860, 862, 864, 865, 868, 879 Хибла - 1-121, 321 Хидарн - 1-295, 296 Хидаспа (Целум) - II-847, 849-851, 853-856 Хидраот в. Рави Хидрунт - 1-126 Хијакинт - 1-146, 308, II-586 Хијани - И-522, 538, 735, 736, 799 Хијати - 1-181 Хијерон - 1-322, 325-330, 327, 328, 330, II681, 730 Хиј(ос) - 1-88, 89, 205, 307, 390, 423, 444, II536-538, 584, 737, 769, 781, 799; трговина робљем -1-141; у Јонском устанку -1-262, 263; у Делском савезу - 1-360, 361; побуна против Атине 412. пре Хр. - П-521-523; приступа Другом атинском поморском савезу - II-604, али преговара са Тебом, побуна против Атине - 11-658; помаже Бизанту против Филипа - II-767; осваја га персијска флота - II-802; односи са Александром - II-799 Хикета - Н-716-719, 721 Хикара - 1-118 Хикси - 1-32 Хил - 1-80, 84 Хилеј, Тегејац - 1-163, 308 Хилеји - 1-181, 449 Хилон - 1-150, 222 Хималаји (Имав) - Н-837, 848 978

Химера - 1-121, 320, 322-326, 328, II-509, 518, 671, 672, 674-677, 681-683, 692, 696, 720, 871 Химерани - Н-677 Химет - 1-189, 210, 267 Химилкон - П-678-680, 683, 686, 691-698, 717 Хиндукуш (Парапамис) - II-820, 836, 837, 845, 846,855 Хионид - 1-409 Хипарин - II-708, 709, 715 Хипарх - 1-211, 216, 217, 223, 224, 261, 280 Хипасписти - Н-732, 795, 824, 827, 852, 863 Хипата - II-600 Хипербол - 1-445, 446, И-492, 493, 495, 496, 499, II-528, 532, 630 Хиперборејци - 1-244 Хиперид - П-763,777, 785, 808, 879, 881, 883; ? О с поразум у са А ле к са н д р о м - II-785; П р о т и в Д ем ост ен а - II-879 Хипија - 1-168, 224, 226, 227, 234, 265, 274, 276, 280, 411, 426 Хипија, Писистратов син - 1-211, 212, 217, 223, 258, 259, 266, 267, 323 Хиподам - 1-400, 404 Хипоклид - 1-184, 207 Хипокло из Лампсака - 1-255 Хипократ, Клистенов син - 1-184, 210, 280 Хипократ, атински стратег - 1-467, 469-472, 482 Хипократ, тиранин Геле - 1-320, 321 Хипон - 11-721 Хипониј(он) - 1-125, II-702, 722 Хипса - II-678, 719 Хирам - I—101 Хирканија - 1-248, II-794, 829, 835, 855 Хирканци - 1-286, II-820 Хиронди - 1-170 Хисарлик в. Троја Хисија (у Арголиди), битка - 1-166, 167, 346 Хисија (на Китерону) - 1-235, 311-313 Хиспанија - 1-1, 3, 49, 101, 119, 140, 318, 319, Н-870 Хистасп - 1-251 Хистијајотида - 1-80 Хистијеј - 1-255, 258-260, 262, 385 Хитрал - II-848 Хифаса (Беас) - 1-77, И-847, 854, 855, 858, 861-864 Хоасп, река - 1-252, 253

Регистар

Хојреати - 1-181 Хоплери - 1-193 Хомер - 1-1Х, XIII, 5, 6, 30, 44, 46, 51, 52, 55, 57, 59, 60, 67, 71-77, 79, 81, 89-91, 96, 98, 100-102, 114, 127, 129-132, 139, 141, 143, 146, 148, 163, 167, 184, 187, 194, 209, 216, 217,223,332,335, 337,355,434, 456, И-512, 740, 790, 796, 797, 817, 879; Илијада - 1-5, 52, 59, 71-77, 90, 91, 98, 109, 131, 145, 163, 168, 209, 216, 217, 459; Одисеја - 1-5, 56, 71,73-77,90,91,98, 109, 113, 114, 118,131, 139, 145, 163, 216, 11—790 Хорегија - 1-373 Хоупиан - 11—837 Хоџент в. Александрија Есхате („Крајња")

Цицерон - 1-217 Costa Brava в. Емпорије Црвено море - 1-137,11—866, 867 Црно Море (Понт, Аксином) - 1-4, 59, 110-113, 133, 136, 140, 141, 172, 177, 214, 216, 255, 256, 285, 317, 344, 366, 390, 467, 474, 11-534, 563-564, 587, 725, 766, 769, 803, 855; име - 1-110

Џелалабад - 11—848 Џелум в. Хидаспа Ш

Шатадар - 11—854 Шпанија в. Хиспанија Цезар Јулије - 1-57, 123,11—871 Целер,

108, 185, 388, 607,

Џ. Б. Бјури, Р. Мигс ИСТОРИЈА ГРЧКЕ ДО СМРТИ АЛЕКСАНДРА ВЕЛИКОГ (друга књига) Прво издање, 2008. година Завод за уџбенике Београд, Обилићев венац 5 www.zavod.co.rs Регистар Славица МЕРЕНИК Ликовни уредник Аида СПАСИЋ Лектори Мирослава РУЖИЋ-ЗЕЧЕВИЋ Душица ТРИФУНОВИЋ Снежана КНЕЖЕВИЋ Графички уредник Борис ПОПОВИЋ Коректори Ирена КАНКАРАШ Зорица ГРУЈИЧИЋ Припрема за штампу noname d.o.o. Обим: 31 */4 штампарских табака Формат: 16,6 х 23,6 cm Рукопис предат у штампу септембра 2008. године. Штампање завршено октобра 2008. године. Штампа „Ротографика“, Суботица

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

94 (3 8 ) БЈУРИ, Џон Багнеп

Историја Грчке : до смрти Александра Великог. К њ . 2 / Џон Багнел Бјури, Расел Мигс ; превод Љиљане Вулићевић ; поговор српском издању Слободан Душанић. - 1. и з д . Београд : Завод за уџбенике, 2008 (Суботица : Ротографика). - VII s tr., стр. 491-479. : геогр. карте ; 24 cm И зв . с тв . насл. : А History of Greece to the Death of Alexander the Great / J. B. Bury and Russell Meiggs. - Тираж 1.000. - Поговор српском издању: стр. 889-891. - Хронолошка таблица: стр. 892-908. - Речник грчких термина: стр 925-934. - Напомене и библиографске референце уз текст. Библиографија: с т р . 909 - 924. - Регистар. ISBN 978-86-17-15866-6 1. М игс, Расел [ аутор ] а) Грчка - Историја - Стари век CO BISS.SR-ID 151260172

Istorija Stare Grcke 2

Recommend Documents