GRČKE TRAGEDIJE
ESHIL
SOFOKLE
EURIPID
Preveo MILOŠ N. ĐURIĆ Priredio TVRTKO KULENOVIĆ
GRČKE TRAGEDIJE Tragedija, koja se uduvijek smatrala najvišim oblikom dramske književnosti, otprilike onako kako se u novije vrijeme roman smatra najvišim oblikom proze („maturom literature"), nastala je i ostvarila svoj najviši domet u antičkoj Grčkoj, u petom vijeku prije naše ere, „zlatnom vijeku" grčke kulture. Tako moćna, tako univerzalna, i istovremeno saobrazna pravilima koja je kao vrstu određuju, nije se ponovila ni kod Rimljana, koji su čeznuli za njenom obnovom, ni kod francuskih klasicista, koji su je proglasili za zakon, pa čak ni kod Šek-spira, možda najvećeg dramskog pisca svih vremena. Teško je sa malo riječi makar i pokušati reći zašto je to tako bilo. Potrebno je objasniti kako je tragedija nastala, koji je to uslovi i momenti čine tragedijom i na koji su način oni konkretno ostvareni u djelima grčkih tragičara. Grčka tragedija nastala je iz grčkog mita i zadržala je ne samo njegovu tematiku i građu (od svih sačuvanih tragedija samo jedna, Eshilovi Persijanci, zasnovana je na nemitskoj, istorijskoj tematici) nego i njegov duh, univerzalnost, njegovu duboku usađenost u život grčkog čovjeka. Moderna nauka poklanja sve veću pažnju ulozi koju je mit igrao u životu arhaičnog, predklasičnog i klasičnog društva i nasljeđu koje je ta uloga ostavila u duhu današnjeg čovjeka. Psihoanalitičar Jung, parafrazirajući neke spise crkvenih otaca o bogu, kaže da je mit ono što je uvijek, ono što je svugdje, i ono u što svi vjeruju. Antropolog Levi-Stros upozorava da je mit jedna vrsta esencijalnog govora koji se „govori" i z-n a d jezika: dok poezija, koja je takođe oblik esencijalnog govora, mnogo gubi prilikom prevođenja s jezika na jezik, mit s lakoćom čuva i komunicira svoje vrijednosti bez obzira na to da li se prevodi, koliko se prevodi, pa čak i kako se prevodi. Sve su ovo važne pretpostavke za nastanak jednog dramskog, to jest pozorišnoknjiževnog oblika — da bude istovremeno univerzalan i duboko usađen u život konkretne zajednice, i da se zasniva na radnji (grčki: dromenon, od čega je i postala riječ drama) koja nije do kraja saopštiva I obuhvatljiva jezikom — ali grčki mit je imao i posebna svojstva, veoma potrebna duhu tragedije, koja nisu imale mitologije drugih naroda. Američki autor Džozef Kembel kaže za te mitologije da su po svojoj prirodi bile „filozofske", dok je grčka bila „etička": iz prvih su mogle poteći značajna poezija, epika, ali samo se na ovoj drugoj mogla zasnovati tragedija. U čuvenoj Aristotelovoj definiciji tragedije jedan od dva najhitnija pojma jeste radnja: to je ono određenje koje, kako smo vidjeli, s jedne strane, odgovara pozo-rištu kao formalnom okviru tragedije, a, s druge strane, mitu kao njenom izvorištu, kao priči koja nije presudno zavisna od jezika. U mnogo manje poznatoj Teofrastovoj definiciji tragedije, dodaje se da tragediju obilježava radnja iz života heroja, odnosno tačnije „preokret u životu heroja" (od sreće ka nesreći) čime je nagoviješten taj elemenat; presudan za tragediju, koji predstavlja specifično obilježje grčkog mita. Za razliku od junaka drugih mitologija, junak grčkog mita ne odlikuje se samo junaštvom, krupnim podvizima i djelima učinjenim za opšte dobro nego i drskošću, smjelošću da izaziva ustaljeni kosmički poredak i sile koje su neuporedivo moćnije od njega i koje će ga na kraju smrviti. (U jednom od najljepših i najpoznatijih grčkih mitova, Nioba, žena čuvenog svirača na trostrukoj liri Amfiona, rugala se boginji Leti što ima samo dvoje djece, Apolona i Artemidu, dok ona, smrtnica Nioba, ima četrnaestoro, sedam sinova i sedam kćeri. Bijesni, Apolon i Artemida pobiju strijalama svu Niobinu 2
djecu, a ona se od bola skameni.) Pri tome, granice koje heroj takvim svojim djelima razbija i prevazilazi nisu samo granice ljudske moći I smjelosti nego i ljudskog morala. (U manje poznatoj priči koju navode Pausanija i Plutarh, boksač Kleomed sa ostrva Astipaleje biva neopravdano diskvalifikovan u jednom takmičenju, pa lud od bola zbog nanesene mu nepravde, po povratku u rodni kraj, da dokaže svoju snagu, golim rukama poruši stu-bove škole pune djece, a zatim se ispred razgnjevljenih građana skloni u jedan teški kovčeg u Ateninom hramu. Kad građani s teškom mukom otvore kovčeg, pokaže se da je prazan. Kad zatraže objašnjenje od Apolonovog proročišta, ono im odgovori da je Kleomed postao heroj, da ga moraju poštovati i prinositi mu žrtve.) Heroj grčkog mita nije junak u smislu srednjovjekovnog viteštva nego u smislu nadilaženja ljudske norme, i njegov doprinos čovječanstvu nisu dobra djela, nego utjeha „da je čovječanstvo sposobno preko svojih izabranih i izuzetnih pripadnika doseći razinu nadljudskoga i zanijekati nametnuta ograničenja kojima je običan smrtnik okovan i kojih se većina nas pridržava da održi svoju jadnu egzistenciju" (Z. Dukat). Takvog junaka naslijedila je od grčkog mita grčka tragedija. On je obilježen „tragičkom krivicom" koja se tiče „slijepe" i „iracionalne" sudbine i ne može se nikako svesti na pitanje dobra i zla. Po tome se tragedija bitno razlikuje od ostalih dramskih formi: dok u melodrami dobro uvijek na kraju likuje nad zlom, a u drami se uvijek bar može razlikovati šta je šta, makar dobro i zlo bili tijesno isprepleteni, problem tragedije se uopšte ne postavlja, i njena radnja se ne odigrava, na tom nivou. Tragički junak strada zbog svoje nesavladljive težnje za samouzđizanjem i samopotvrđivanjem koju oblikuje prema diktatu vlastitog unutrašnjeg moralnog principa ili hira, a pokušava ostvariti u sukobu sa okolinom, s ljudima i bogovima. Takav, on predstavlja uzor najkarakterističnijih stremljenja grčkog čovjeka koji, prvi put u klasičnom svijetu, prestaje da traži garanciju uvijek željene besmrtnosti u religiji i pokušava da je sam za sebe osvoji kroz slavu, kroz istoriju. O tome naš veliki he-lenista Miloš Đurić kaže: „... u agonskom [se] nalazi psihofizička snaga koja je odudarala od istočnjačkog sta-raštva i rimske nemladalačke muškosti... cilj agonske aktivnosti nije bilo koristoljublje, nego žudnja za pobe-dom, a time žudnja za prvenstvom i odlikom za pohvalom i slavom ... u helenskoj hijerarhiji vrednosti slavi [je] pripadalo prvo mesto." Postanak tragedije vezuje se za mitove i rituale posvećene Dionisu, božanstvu sveopšte plodnosti a azijskog por.jekla, koje je u grčkoj mitologiji zastupalo stranu čulnosti, učestvovanja i predavanja, nasuprot apokmijskom elementu razuma, posmatranja i odvajanja. Donedavno se smatralo da je i sama riječ tragedija vezana za učesnike u obredima Dionisova kulta obučene u kožu jarca — životinje koja je, uz konja i bika, simbolizovala ovog boga (na grčkom: tragos — jarac, pa otuda trago-dia jarčeva pesma). U svakom slučaju, ako ime i nije, duh tragedije zacijelo jeste vezan za mit o ovom božanstvu obredne svetkovine u njegovu čast. Među raznim varijantama mita o Dionisu za tragediju je bitna ona o djetetu Dionisu, Dionisu Zagreju, tj. orfička verzija ovog mita. Titani su htjeli da unište Dionisa, pa da bi osujetili uticaje raznih magijskih moći kojima je raspolagao, dali su mu igračke da se igra, čekajući da one potpuno obuzmu njegovu pažnju i da ga u tom trenutku napadnu. Iznenađen, Dionis je ipak uspio da se nekoliko puta preobrati u razne životinje i tako umakne titanima, ali je na kraju ipak bio uhvaćen u obličju bika i ubijen. Titani su onda njegovo tijelo raščerečili, skuvali u kotlu i pojeli parče po parče, samo im je izmaklo srce, iz kojeg se Dionis ponovo rodio. 3
Obnavljajući u ritualu tu sadržinu mita, pripadnici Dionisovog kulta, najčešće žene (bakhantkinje — prema latinskoj verziji Dionisovog imena Bacchus — Bakhus, Bakho) započinjale su svoj ritualni čin dugotrajnim, iscrpljujućim plesom koji ih je dovodio u stanje transa, u kome su golim rukama rastrzale i zatim proždirale životinju prinesenu bogu na žrtvu, koja je simbolizovala boga, i na taj način se preko „njegovog" mesa sjedinjavale s njegovim principom, sveopštom plodnošću i neuništivim životom prirode, čistile se od svojstava uslovljenih ograničenošću i konačnošću individualne egzistencije, od straha i strepnje, od sumnje i sažaljenja. Tu žestinu zamaha i događanja, i taj efekat pročišće-nja na kraju naslijedila je grčka tragedija iz dionizij-skog rituala: s njim u vezi je druga ključna riječ Aristotelove definicije tragedije, očišćenje, katarza (catharsis). Dok zbivanja na sceni, u jednom dalekom odbljesku i kroz likove raznih junaka simbolizuju Dionisovu sudbinu, gledaoci se, okusivši svojim „duhovnim ustima" deo rastrgnutog tela junaka boga, oslobađaju za časak svoga vlastitog egzistencijalnog okvira i time doživljavaju očišćenje od njime uslovljenih osjećanja straha i sažaljenja. Tragediji kao književnom obliku prethodila je hor-ska pjesma pjevana na Dionisovim svetkovinama i u njegovu čast, poznata pod imenom ditiramb. Njeno literarno uobličenje ostvareno je na Peloponezu i pripisuje se pjesniku i kitarašu Arionu koji je živio na dvoru ko-rintskog tiranina Perijandra. Kad je Atina postala kulturni centar grčkog svijeta, ova horska pjesma doživjela je specifičnu modifikaciju u kojoj treba vidjeti početak tragedije i svake vrste drame: iz hora se izdvojio jedan učesnik koji je počeo da vodi dijalog s njim. Nastanak tragedije kao dovršene forme pripisuje se pjesniku Tespisu ili Tespidu, a njeni najvrednosniji rezultati ostvareni su u djelima Eshila, Sofokla i Euripida. Na takmičenjima koja su se održavala svakog proljeća u Atini o Velikim ili Gradskim dionisijama, oni su ostali zabilježeni kao nosioci najvećeg broja nagrada (Eshil 13, Sofokle 24, Euripid 5), a u istoriji kao jedini značajni grčki tragičari. Mada su bili savremenici (govorilo se da se Euripid rodio u vrijeme kad je Eshil učestvovao u pobjedničkoj bici s Persijancima kod Salamine, a Sofokle u horu atin-skih dječaka slavio grčku pobjedu), ova tri pjesnika se u mnogo čemu razlikuju među sobom ne samo individualno nego i kao istorijske pojave, što, između ostalog, svjedoči o izuzetnoj vitalnosti grčkog društva koje je u tom periodu definitivno prelazilo iz faze rodovskog uređenja u fazu gradske demokratije najpotpunije ostvarene i najbolje učvršćene u Atini I njenoj gradskoj državi. Po književnom temperamentu, Eshil je pjesnik dramatičar: dramska snaga njegovog djela počiva na poetskoj snazi njegove inspiracije, njegove najkarakteristični] e drame su zapravo najbliže onome što danas zovemo oratorijem. (Sofokle je „najrasniji" dramski pisac i utoliko se može smatrati najvećim od trojice: u njegovim djelima najpotpunije je ostvaren ne samo sukob ličnosti uopšte kao bitna odrednica svake drame nego i sukob ličnosti i sila podjednako legitimnih, podjednako „pravednih", kao bitna odrednica tragedije i njene „visoke moralnosti" koja ne svodi svijet na pojednostavljenu sliku borbe dobra i zlaj Euripid je najveći „filozof scene" ali i „pjesnik onoga što je najviše tragično", po riječima Aristotelovim, jer se kod njega sukob ne odigrava toliko među ljudima, koliko u ljudima: bitke koje se tu biju dramom su nerazrješive I Euripid jedino uz neposrednu pojavu bogova (deus ex machina — bog iz'mašine) uspijeva da ih razriješi. Odabrane tragedije, Eshilova tragedija Okovani Prometej, Sofoklove Car Edip i 4
Anti-gona i Euripidova Medeja, osim što su najpoznatije, najviše igrane, čitane i tumačene, u najvećoj mjeri pokazuju ova specifična obilježja svojih autora. Posebno je Okovani Promete] u tom smislu karakterističan za svog autora Eshila. Zasniva se na jednom od najraširenijih, i u evropskoj književnosti najviše obrađivanih grčkih mitova, na mitu o titanu Prometeju, koga je Marks nazvao „prvim svecem u filozofskom kalendaru". Kod Hesioda se ovaj mit nalazi zabilježen u grubim crtama: u njemu je riječ o borbama dviju generacija bogova i o titanu Prometeju koji je ljudima dao vatru. Kod Eshila je priča složenija: Prometej je pomogao Zev-su u borbi protiv titana, ali kad je ovaj htio da zajedno s titanima uništi i ljude, Prometej mu se usprotivio I zbog tog protivljenja, do kraja i u svim konsekvencama nepopustljivog I nepomirljivog, kako i priliči tragičkom junaku, doživio svoju tragičku sudbinu. Dramska razrada mitske priče ovako teče:^radnja počinje u trenutku kad je Prometej već učinio 'svoje djelo i osuđen je od Zevsa da bude prikovan za kavkasku stijenu gde će mu jedan orao vječito kljuvati džigericu. Prikivanje treba da obavi Hefest, božanski kovač, koji oklijeva iz „sažaljenja I naklonosti prema Prometeju, dok ga simboličkr lik pod imenom Vlast tjera da brže vrši svoju dužnost. Okean, takođe prijatelj Prometejev, ali i ličnost običnog, netragičkog kova, savjetuje mu da ne prkosi, „da se ne rita protiv biča", jer Zevs može i da mu oprosti, a može i strasnije da ga kazni. Da bi prikazao Prometejev arete, njegovu herojsku vrlinu, nepokolebljivost, Eshil koristi i jednu verziju mita po kojoj se Zevs i pribojava Prometeja i želio bi da ga pridobije. Po toj verziji, Prometej je jedini u stanju da objasni jedno proročanstvo Mojri, pletilji sudbina, koje tvrdi da će Zevsa I njegovu vlast ugroziti jedan od njegovih sinova.^Zevs bi bio rad da u zamjenu za objašnjenje tog proročanstva daruje Prometeju slobodu i kao posrednika u toj razmjeni šalje Hermesa^ (Herma), glasnika bogova, poniznog slugu ali F vještog pregovarača koji će umjeti da zastupa Zevsove interese. Prometej, međutim, ostaje nepokolebljiv i time izaziva Zevsov bijes, te će ga bog munjama i gromovima na kraju baciti u bezdanj Ovakvome kraju prethodi opsežna i lijepa epizoda sa Ijom, lijepom kćeri Inahovom u koju se zaljubio sam Zevs, a ljubomorna Hera je onda pretvorila u junicu kojaj gonjena strašnim obadom, treba bez odmora da prejuri gotovo čitav Grcima poznat svijet. I ona se obraća Prometeju s molbom da joj kaže dokle će trajati njene patnje i kako će se završiti^ i on joj rado izlazi u susret, ustežući se jedino iz bojazni da otkrivši ~~sve patnje koje ona još ima da pretrpi jadnoj Iji ne • zada još veći bol. Izuzetnom ljepotom i osjećajnošću prožeti su u ovom dijelu drame ne samo tekst koji izgovaraju Prometej i Ija nego i stihovi hora: „Voskom spojena svirala glasna zvucima ljulja me u san. O, lele! Oh, kuda me vode te daleke lutnje?" Okovani Prometej nema pravu dramsku radnju, kao što se iz ukratko prepričanog sadržaja može vidjeti, mada je to jedna od Eshilovih kasnijih tragedija koje svjedoče o primjetnom kretanju od dijaloško-horske poeme ka drami. Eshil se, kaže prof. Đurić, „jače no ijedan od docnijih tragičara ,neprestano razvijao kao umetnik", pa ipak je radnja Okovanog Prometeja oskudna, patetična više nego dramatična, epski pravolinijska, bez dramskih zaokreta i preokreta, usporavanja i ubrzavanja, iznenađenja. Istina, Okovani Prometej je samo jedan dio trilogije čija su druga dva dijela izgubljena (grčki tragičari su jedino tako, sa ciklusom od tri tragedije i jedne satirske igre, mogli da se nadmeću na 5
Dionisovim svetkovinama za nagradu, ali su kod Eshila veze koje" drže trilogiju na okupu još veoma čvrste, dok se kod Sofokla i Euripida gube I jedinica cjeline postaje pojedinačna tragedija), no po svemu je jasno da ga nije pisala ruka rasnog dramskog pisca: „. . . njegov jezik je više sredstvo liričara i muzičara nego dramatičara" (Đurić). Ali uprkos tome što nije izrazito dramska, Eshilova tragedija je, kako se to modernim pozorišnim jezikom kaže, veoma „scenična": bez toga ne bi ni mogao da bude tako veliki tragički pisac kakav jeste. Bogati Eshilov pjesnički talenat izliva jednu scensku simfoniju od oblika, zvukova, boja, koja puni scenu sublimiranom ljepotom i intenzivnim a uzvišenim životom. Radnja njegove tragedije ne koristi dramske „trikove", kao što njegovi likovi, uglavnom, ne poznaju dramski razvoj, ali njegovi dijalozi umiju da budu nabijeni unutarnjom dramatikom, kratka replika „puca" u kratku repliku kao u kakvoj savremenoj drami, dug monolog se prekida lirskom intervencijom hora čim postane zamoran, bezmalo svaka ličnost ima karakterističan, osoben govor, obojen ličnom notom u većoj mjeri nego što je to slučaj kod dvojice kasnijih tragičara. Eshil je pisac bez izrazito dramskog talenta, ali sa izuzetno snažno razvijenom sviješću o mogućnostima I konvencijama scene. Zatim, lik njegovog Prometeja, ako i nije dramski, jer ne poznaje razvoj, jeste tragički u smislu herojske vrline (arete) i tragičke krivice (hamartia). U trenutku kad ga u drami susrećemo, njegovo veliko junačko djelo — pomoć ljudima koju je pružio uprkos Zevsovoj volji — već je odavno ostvareno. Ono se više kao dramsko pitanje i ne postavlja. Ali se postavlja pitanje hoće li se on pokajati, pokleknuti, hoće li pružiti Zevsu ruku i učiniti mu uslugu za koju je ovaj spreman da mu sve ono ranije oprosti. Ali Prometej je ličnost koja u ime jednog unutrašnjeg htijenja, u ime dosljednosti samom sebi, koja je za tragičkog junaka najvažnija stvar na svijetu, u ime potrebe da ničim ne ukalja djelo koje je ostvario, odbija svaku pomisao na nagodbu sa Zevsom, vrhovnom vlašću, silom koja ga u svakom pogledu višestruko nadilazi, odbija je ne samo svojom svjesnom voljom nego i čitavim svojim bićem — kao pravi tragički junak, on ne može drukčije, mada zna da će zbog toga teško da pati. Nagrada koju očekuje nije u sferi lične sudbine nego u sferi slave: zato na početku drame lijepim patetičnim riječima opširno izlaže horu šta je sve dao ljudima: ne samo vatru, tu snagu i simbol, nego i umjetnost građenja kuća, poznavanje slova i brojeva, vještinu plovljenja, sposobnost uočavanja I zaključivanja. Uputio ih je u medicinu, u rudarstvo, u sve oblasti znanja I umjenja. S obzirom na to svoje djelo i na tu svoju ispovijest o njemu, Eshilov Prometej, mada porijeklom bog, predstavlja prvi veliki, simbolično uzvišen lik čovjeka u svjetskoj literaturi, lik koji ona nikada neće napustiti i koji će uvijek ostati jedan od njenih najomiljenijih likova. Hrišćanstvo će ga slaviti kao borca protiv „lažnih bogova", među velikim pjesnicima romantizma gotovo da neće biti nijednog koji se neće, na ovaj ili onaj način, ogledati na Prometeju, pa će ga morati prihvatiti i moderna književnost, relativistički I cinično nastrojena, ako ni zbog čega drugog makar da bi ga ironizirala (Žid, Kaf-ka, Kami). U Okovanom Prometeju Eshil je pokazao da mu je uistinu jasna ne samo sudbina heroja nego i mehanizam vlasti u svim njegovim aspektima. Pokazao je to i načinom na koji je koncipirao i ostvario likove same Vlasti, zatim Herma, pa i Okeana i Hefesta, ali i u neposrednom izričaju: u onom već pomenutom savjetu koji Okean daje Prometeju da se „ne rita protiv biča", ili u riječima samog Prometeja: 6
„To i jest ona bolest vlasti silničke da svojim ne veruje prijateljima." Uprkos tome, Eshil ni najmanje nije bio pisac revolucionar, reformista, kritičar vlasti, što će reći kritičar božanskog poretka. Nastojao je samo, u duhu svoga vremena, da naslijeđene bogove homerskog panteona, koji su se od ljudi razlikovali samo snagom i moći a ne i dobrim svojstvima i vrlinom „pročisti", da im pruži etičko opravdanje i etički autoritet. Inače je bio tradicionalista, moralista, laudator temporis acti, vjernik za koga je religija bila društveno pitanje, norma ljudskog života. Sofokle, drugi član velikog „trijumvirata" grčke tragedije, bio je takođe vrlo religiozan čovjek, ali na drukčiji način. Njegova religioznost nije značila vjeru u božanski poredak, nego je bila posljedica njegove naglašene duhovnosti, nije bila stvar uvjerenja, nego prirode bića. U svojim dramama, on se otkriva prvenstveno kao veliki umjetnik, i to kao umjetnik dramski pisac koji sa izuzetnom preciznošću, pouzdanošću i nadahnućem rukuje mitskom građom koju je odabrao za predmet svojih tragedija. Poznati sovjetski istoričar antičke književnosti Tronski na jednom mjestu je, u sažetom obliku, iznio glavna svojstva Sofoklove tragedije: „Sofoklove se trage^ dije odlikuju jasnoćom dramske kompozicije. Obično počinju ekspozicijskim prizorima u kojima se objašnju-je polazna situacija i izgrađuje stanovit plan ponašanja junaka. U procesu izvršavanja toga plana, koji nailazi na različne prepreke, dramska radnja sad raste, sad se usponi je, dok ne stigne do prekretnice, a iza ove, nakon omanjeg zakašnjenja, nastupa katastrofa, koja naglo dovodi do konačnog raspleta. U zakonitom toku događaja koji je strogo motiviran I proizlazi iz karaktera lica, vidi Sofoklo skriveno djelovanje božanskih sila, koje upravljaju svijetom". Oba uslova koja smo naveli kao presudne za uspjeh tragedije, i priroda dramske radnje i priroda tragičkog lika, kod Sofokla su zadovoljeni u toj mjeri i na takav način, sa takvim unutrašnjim, sadržajnim potrebama i razlozima i istovremeno sa takvim formalnim savršenstvom da su obezbijedili njegovim djelima ne samo izuzetan književni značaj nego i najveću popularnost. Upravo zbog toga on je jedini u ovom izboru zastupljen sa dvije drame, Carom Edipom i Antigonom, o kojima bi se moglo reći da je prva značajnija a druga popularnija. Mit o Edipu takođe spada među najpoznatije, i u istoriji evropske književnosti najviše korišćene i interpretirane grčke mitove. U njemu je riječ o kraljevskom sinu kome je na rođenju proročište dosudilo strašnu sudbinu: da ubije rođenog oca, da se zatim oženi majkom i čak izrodi djecu s njomf p želji da spriječi ispunjenje proročanstva, otac ga daje jednom svom pastiru da ga odnese u goru i ostavi divljim zvijerima. Pastir, sažalivši se nad djetetom, umjesto da to učini, da ga drugom pastiru koji će ga odnijeti u drugu, daleku zemlju svom gospodaru. Ovaj nije imao djece i nasljednika na prestolu pa usvoji Edipa i posini ga ne otkrivši mu njegovo porijeklo. Edip, međutim, kad odraste i kad od proročišta sazna kakva mu je sudbina bila predskazana, odluči da ode od kuće da bi onemogućio ispunjenje proročanstva. Napustivši grad Korint, za koji je vjerovao da mu je rodni, uputi se prema svom stvarnom mjestu rođenja, gradu Tebi, u kojoj je vladao njegov pravi otac, kralj Laj. Na putu susretne starca u kočijama koji mu osorno naredi da se skloni s puta, a Edip, na to razbje-šnjen, ubije i njega I njegove pratioce, osim jednog koji uspje da umakne. Starac je bio kralj Laj koji je krenuo u proročište da pita kako da se oslobodi nesreće koja je snašla Tebu, čudovišta Sfinge koje je imalo glavu žene, tijelo lava, orlovska krila I zmijski rep i koje je, doletjev-ši iz najudaljenijih krajeva svijeta, zasjelo pred Tebu, zahtijevajući od nje povremeno ljudske žrtve, a svakom putniku koji 7
je u nju išao postavljajući jedno isto pitanje: koji je to stvor koji ujutro ide na četiri noge, u podne na dvije, a uveče na tri? Nijedan putnik nije bio u stanju da odgovori na to pitanje i Sfinga ih je sve pro-ždirala. Edip je, međutim odmah shvatio da je to čovjek, koji u djetinjstvu baulja, kad odraste hodi na dvije noge a u starosti se ispomaže štapom, i na njegov odgovor, Sfinga se stropošta mrtva, a zahvalni građani Tebe, čijeg su kralja na putu za. Delfijsko proročište nedavno ubili nepoznati razbojnici, izaberu ga za novog vladara. Edip se oženi Lajevom udovicom, a svojom majkom, kraljicom Jokastom i izrodi s njom četvoro djece: kćeri Antigonu i Ismenu, i sinove Eteokla i Polinika. Sofoklova tragedija počinje u trenutku kad je Edip već uveliko kralj u Tebi. Nad grad se nadvila nova nesreća, kuga, a proročište u koje je Edip poslao svoga savjetnika, a Jokastinoc brata Kreonta, kaže da je razlog tome prisustvo u Tebi ubice njenog ranijeg vladara Laja: kad zločinac bude uhvaćen i kažnjen, i kuge će nestati. Od tog trenutka počinje prava radnja drame, istraga, koju su kao idealnu dramsku temu osjetili i mnogi moderni pisci. Edip je odlučan u namjeri da odmah krene u potragu za zločincem, on čak zamjera Tebancima što to nisu ranije učinili, na šta mu Kreont odgovara: „Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć." Prvi korak na tom putu, po savjetu hora, je da se pozove slijepi a vidoviti vrač Tiresija. Tiresija, međutim, kako sam Edip primjećuje, „stiže neveseo" I ne želi da oda tajnu koju zna, „tvoje zlo da ne reknem". Na to se budi Edipova naprasitost i naglost koju je ispoljio već onda kad je ubio Laja i on vrijeđa slijepog vrača, prisiljavajući ga da mu na kraju kaže „ti si ovoj zemlji zlotvor krvavi" i „Ubica koga tražiš jesi, kažem, ti". Ne mogući da shvati Tiresijine riječi, a ispoljavajući pomalo i onu psihologiju vlasti koju je Eshil ilustrovao riječima iz Okovanog Prometeja koje smo već naveli, optužuje slijepog vrača da je učesnik u zavjeri koju je protiv njega, Edipa, skovao njegov šurjak Kreont ne bi li se dokopao prestola. Sa tim predubjeđenje Edip stupa u razgovor s Kreontom koji se odmah pretvara u sukob. Uto se pojavljuje Jokasta, koja ih ubjeđuje da se svađaju ni oko čega, jer su se I druga Tiresijina tvrđenja pokazala ne-tačna, na primjer, predskazanje kralju Laju da će ga ubiti rođeni sin. Te riječi bude u Edipu prvu strašnu sumnju, koja još nije u stanju da poveže konce ali koja odmah od čovjeka nepokolebljivo istinoljubivog, kakav je Edip, i dosljednog sebi kao što mora da bude tragički junak, zahtijeva energičnu i neodložnu dalju istragu. On sada zahtijeva da se pronađe jedini preživjeli svjedok Lajevog ubistva, koji je otišao iz grada baš nekako u vrijeme kad je Edip postao kralj. Ako on potvrdi što je i ranije rekao, tj. da su kralja Laja s pratnjom ubili razbojnici, dakle, više ljudi a ne jedan čovjek, onda Edipo-voj sumnji ne može biti mjesta. Ali novi udarac pogađa Edipa u međuvremenu: iz Korinta stiže glasnik da javi da je tamošnji kralj umro i da Edip treba da ga naslijedi. U prvi mah, ta vijest donosi olakšanje jer sad je jasno da se neće ispuniti proročanstvo po kome Edip treba da ubije vlastitog oca, ali iza tog olakšanja slijedi strašno saznanje: glasnik mu kaže da ne treba da se boji proročanstva jer i nije sin korintskog kralja — on lično donio ga je kao malo dijete na kraljev dvor preuzevši ga iz ruku pastira kralja Laja. Jokasti je sada sve jasno i ona odlazi u dvor, gdje će se zatim objesiti. I Edipu je uglavnom jasno, ali mu njegovo unutrašnje načelo nalaže da sve stvari izvede na čistac do kraja, da pronađe sve dokaze, da utvrdi cijelu istinu, ne prezajući pred novim ranama, pred udarcima sudbine koje još treba da 8
primi. Sa istom odlučnošću I osornošću s kojom je ranije tjerao vrača Tiresiju da kaže šta zna, on sada tjera nekadašnjeg Lajevog pratioca, pastira koji ga je nekada, kao dijete, predao korintskom pastiru, da mu svaku pojedinost te strašne istorije podrobno saopšti. Zatim će, kad još sazna za Jokastinu smrt, kazniti sebe strašnom i simboličnom kaznom: iglom iz njene haljine izbošće sebi oči koje nisu vidjele ono što je vidio i slijepi vrač Tiresija. Međutim, ni ovako dosta iscrpno prepričana radnja Cara Edipa nije u stanju da nam otkrije sva njena dramska svojstva o kojima u navedenom odlomku govori Tronski, kao što ne može ni da nam pokaže svu ubjed-Ijivost I savršenost Edipa kao tipičnog tragičkog junaka. Radnja tragedije je linija koja vodi od sreće ka nesreći, ali linija Cara Edipa je ne samo isprekidana, nego u svakom tom prekidu se za trenutak vraća unazad, ka sreći i utjehi. Prvi dolazak Jokastin uvjerava Edipa da proročanstva slijepog Tiresije ne moraju biti tačna, isto kao što mu dolazak korintskog glasnika, već na početku konačnog raspleta, u prvi mah donosi nadu da se ni staro proročanstvo koje se njega tiče neće ispuniti, jer je, eto, njegov otac, korintski kralj, umro prirodnom smrću. „Svaki oblak sumnje koji obastre dušu Edipovu probija zrak pouzdanja", kaže M. Đurić, i ta neprestana igra sudbine sa glavnim junakom tragedije podiže napetost dramske radnje do najvećeg intenziteta. Ili, gledano iz drugog ugla, svaki korak u prošlost radi njenog objašnjenja I rasvjetljenja predstavlja i novi korak u budućnost, u dramsku kulminaciju radnje i tragičku katastrofu junaka. Na tom odnosu između prošlosti I budućnosti, na njihovoj međusobnoj isprepletenosti, počiva ne samo izuzetna dramska tenzija radnje nego i misaona, sudbinska dubina značaja I značenja Sofoklove tragedije, njena ljudska univerzalnost. Još očiglednija je nedovoljnost svakog, pa i najpo-drobnijeg prepričavanja kad je u pitanju priroda tragič-kog junaka u Sofoklovoj drami, jer u čitavoj grčkoj tragediji, ako i ima primjera jednake upornosti, kakva je možda Antigona, nema primjera takve složenosti i slojevitosti glavnog lika kakva je ostvarena u Edipu. I pitanje njegove herojske vrline (arete) i pitanje njegove tragičke krivice (hamartia), koja su, kao sastavni aspekti drame nerazdruživa jedno od drugog, složena su pitanja, ali je pitanje krivice naročito složeno. Vrlina se, naime, može lakše ilustrovati zahvaljujući jednoj specifičnoj tehnici koju Sofokle koristi u bezmalo svim svojim tragedijama: kad pored tragičkog junaka stavi jednu ili više običnih ličnosti, razlika između njegovog i njihovih djelovanja i ponašanja otkriva vrline junaka. Tiresija je vrač, mudrac, vidovnjak, ali je od samog početka spreman da pre-ćuti istinu da bi poštedio Edipa, on i samom Edipu savjetuje da po njoj „ne kopa". Jokasta, koja je malo prije Edipa shvatila svu tragediju bića i morala Edipovog, ipak pokušava da ga sačuva od egzistencijalne tragedije, da ga nagovori da ne traga dalje za dokazima, da obustavi istragu čiji ishod više nikakva dobra ne može donijeti. On bi mogao jednostavno da je posluša, kao što je mogao da posluša i Tiresiju u trenutku kad mu je prva sumnja probola srce, i s obzirom na njegov položaj, na vlast koju ima u rukama, sve bi, na tom spoljnom planu događanja, ostalo kao što je i bilo. Ali on to ne može jer se takvom postupku protivi njegovo biće, jer tragički junak ne razdvaja spoljašnje od unutrašnjeg, etičku sudbinu od egzistencijalne. Dok je za ostale ličnosti tragedije život jedno, a čast i moral drugo, za tragičkog junaka su oni nerazdvojivi, i u tome je njegova vrlina. Ali u čemu je Edipova tragička krivica i da li je uopšte kriv on, koji je jednostavno bio bačen u zamku sudbine i koji protiv nje ništa nije mogao da učini? Kod 9
Prometeja, vidjeli smo, sve je jasno: on se suprotstavio najvišoj vlasti, samom Zevsu, oličenju božanskog poretka — i morao je da strada. Slično je, kao što ćemo vidjeti, i s Antigonom: ona se suprotstavlja ujaku kralju Kreontu, koji predstavlja oličenje državne vlasti i ljudskog poretka, I takođe mora da strada. Ali zašto strada Edip, koji se ne suprotstavlja nikakvoj višoj vlasti i koji je čak, u datoj situaciji, sam vrhovna vlast? Oko tog pitanja mnogi su kritičari lomili koplja od grčkih vremena do danas. Mnogi su krivicu tražili u Edi-povoj prijekosti, naglosli, koja se, istina, ispoljava u više navrata, ali je samo crta karaktera i nije dovoljna za tragediju. Sukob Edipa s Tiresijom u modernim postavkama ove tragedije često se predstavlja kao sukob krat-kovidog političara sa dalekovidim, iako za praktične, konkretne stvari slijepim intelektualcem, ali sve je to samo jedna moderna „dramatizacija" koja nema veze sa pravom prirodom tragedije. Najopštiji odgovor na postavljeno pitanje glasi da je za Edipa kao i za sve ostale tragičke junake njihova tragička krivica u istom onome u čemu je I njihova herojska vrlina: u „probijanju svoda" kojim je čovjekov svijet natkriven, u prevazilaženju granice čovjeku određene, u iskakanju iznad ljudske mjere i ljudskog prosjeka. Slikovito rečeno, Edipova tragička krivica je u tome što do kraja, nepokolebljivo i nemilosrdno raspetljava tu zamku sudbine u koju je bačen sve dok se ona ne pretvori u omču za njega. Edipova tragedija je tragedija „herojskog razuma" (Dukat), ili, kako M. Đurić kaže, u ovoj tragediji se „prikazuje ustvari tragičnost prevelike mudrosti". Upravo, Edip je pregao da sazna, da vidi više nego što mu je „odmjereno" i dozvoljeno; u tome je njegov sukob s višim autoritetom i zbog toga on, na kraju tragedije, u simboličkom činu samokažnjavanja sebi kopa oči. Antigona je, kako smo već pomenuli, najpoznatija, najigranija, „najvoljenija" Sofoklova drama, ali ona ne postavlja toliko složenih pitanja koliko Car Edip, pa zato i ne zahtijeva tako opsežan komentar. Sudbina Antigone je po mitskoj hronologiji neposredan nastavak i posljedica Edipove sudbine: ona je kći Edipa i Jokaste, plod najstrašnije vrste rodoskrvnuća, i već je to dovoljan razlog da joj sudbina bude tragična. Za Sofokla, međutim, ne važi mitska logika, on je pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, i u njegovoj drami Antigona ima da „izbori" ono što joj je po mitu unaprijed dosuđeno. Edipovi sinovi, Eteokle i Polinik, zaratili su međusobno oko vlasti u Tebi i obojica poginuli u toj borbi. Kreont, njihov ujak, koji je preuzeo vlast, naređuje da se Eteokle, koji je branio Tebu, pogrebe na način kakav dolikuje junaku i koji jemči njegovoj duši boravak u Elizijskim poljima, a da se Polinik, koji je boreći se za vlast poveo na Tebu strane kraljeve kao saveznike, dakle, bio izdajnik, ostavi nesahranjen i prepusti lešinarima. Onaj ko prekrši tu Kreontovu naredbu, za koju on osjeća da je u skladu sa interesima države, biće kažnjen smrću. Antigona, sestra Eteoklova i Polinikova, želi da po svaku cijenu sahrani obojicu braće: onako kako božanski zakoni — oni koji važe za sve mrtve podjednako — nalažu. Na taj čin poziva i sestru Ismenu, tako da se drama ovdje već na samom početku „otvara" onom tehnikom „paralelnog vođenja" tragičkog junaka i jednog običnog lika, koju smo ranije pomenuli kao specifičnu za Sofokla. Ismena na to ne pristaje, iz straha i zbog izvjesnog uvažavanja Kreontove odluke, i što joj njen običan ljudski razum kazuje da mrtvima ne treba toliko žrtvovati, te zato i kaže Antigoni: ,,Za hladne stvari imaš srce vatreno", 10
upravo kao što će joj i Kreont, nešto kasnije, zamjeriti da od svih božanskih zakona najviše poštuje zakone boga zagrobnog svijeta, Hada. Ismena je normalno ali i milo, plemenito, pa čak i požrtvovano ljudsko biće: ona će to naročito pokazati kasnije kad bude htjela da s Antigonom dijeli kaznu iako nije s njom dijelila čin. Ali ona nije tragički junak, a prema njoj ohola, osorna i cinična Antigona jeste, jer od prvog trenutka nepokolebljivo stremi ostvarenju svoga nauma, za koji smatra da je jedini pravi. Kreontu nije milo kad vidi da je stražar doveo njegovu rođenu sestričinu kao na djelu uhvaćenog prekršio-ca najstrožeg naređenja koje je on izdao: Antigona se prikrala Polinikovom tijelu i izvršila pogrebne obrede nad njim. Ali on ne može da poništi datu zapovijest, kao vladar koji želi da bude pravedan ne može to pogotovu zato što se pokazalo da je prekršilac zapovijesti u najbližem srodstvu s njim. Njegova nepokolebljivost odvešće i njega u vlastitu tragičku sudbinu. Sin mu Hemon, vjerenik Antigonin, dolazeći da se za njen spas založi, uvodi u radnju i novu političku dimenziju: upozorava Kreonta da pravda kakvu on zastupa nije jedina vrlina vladara, da tebanski narod'nije sasvim saglasan s njim, a ono „što jednom pripada — nije država". Kreont je, međutim, pred njim nepokolebljiv i naređuje da Antigona bude živa zazidana u pećinu. Kad se kasnije, na nagovor vrača Tiresije pa i samog hora, konačno pokoleba I smiluje, već će biti kasno: Antigona će se u svojoj pećini objesiti, Hemon će se kraj njenog tijela probosti mačem, a njegova mati, Kre-ontova žena, kraljica Euridika, ubiće se, kad to čuje, u svojim odajama u kraljevskom dvoru. Kao i nad Anti-gonom, tragična sudbina sklopiće se podjednako i nad njenim suparnikom Kreontom. Ova Sofoklova tragedija zanimljiva je upravo po toj tragičkoj „dvostrukosti". Pitanje tragičke vrline i tra-gičke krivice glavne ličnosti, Antigone, ovde je savršeno jasno i jednostavno: Antigona je lik koji direktno izaziva sudbinu I vlast. Neće se uzalud, osuđena da bude zazidana u pećini, od svih mitskih likova sjetiti upravo Niobe, koja je prkosila boginji Leti i zato bila kažnjena strašnom kaznom pogubljenja njene djece, pa se od bola skamenila u skulpturu koja svake godine s proljeća lije suze. Ali ono što smo u uvodnom dijelu nazvali podjednakom legitimnošću suprotstavljenih strana, u Antigoni je bolje izraženo no i u jednoj drugoj tragediji. Jer Kreont koji se suprotstavlja Antigoni nije „negativivac", ni „zao čovjek", on čak nije ni samovoljni tiranin, mada intervencije Hemona i Tiresije otkrivaju i tu stranu njegovih postupaka i odluka. On je čovjek koji vjeruje da pravo postupa i da mu visoka dužnost koju vrši nalaže takve postupke. Na trenutke će ispasti zlovoljan i gnjevan, na kraju će pokleknuti pred strašnom prijetnjom sudbine, što pokazuje da nije tragički lik kakav je Antigona, ali joj je ravnopravan suparnik u borbi dvaju etičkih stavova i opredjeljenja, a nije zao duh koji „kvari sreću" dobrom junaku. I Car Edip i Antigona pokazuju da nijedna dramska i scenska tehnika nije za Sofokla bila tajna. Ali u Edipu je on pokazao da se njegovo poznavanje I osjećanje dramske radnje i dramske napetosti ne ograničava na ono što se događa na sceni, nego da pisac svojom sviješću i maštom obuhvata i publiku kao učesnika u pozo-rišnom činu. Kad na početku tragedije, po povratku Kre-ontovom iz proročišta, stavlja Edipu u usta riječi kletve i zabrane koje se odnose na Lajevog ubicu: „Zabranjujem da toga, bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, da iko ga dočekuje i pozdravljano svako neka s praga svoga progna ga —" 11
Sofokle računa s tim da svaki gledalac zna sadržinu mita, pa, prema tome, zna i ono što Edip kao lik u drami ne zna, to jest, da on to sam sebe kune. To je tehnika koja otvara sasvim novu dimenziju unutar ustaljenog pojma dramske radnje, neki moderni autori zovu je „dramskom ironijom"; nije bila poznata nijednom drugom grčkom tragičaru, i tek će se Plaut njome obilato koristiti u svojim komedijama. Sofokle uopšte, kako konstatuje M. Đurić, „voli ironiju" a to je takođe, ma koliko na prvi pogled izgledalo paradoksalno, svojstvo velikih tragičara: bez tog prisustva ironije, tragika se često pretvara u golu patetiku. Euripidova Medeja, poput Sofoklove Antigone, ima za glavnu ličnost ženu čije ime i u naslovu nosi. Ali na tome se i zaustavlja svaka sličnost između dvaju pisaca 1 dvaju dela: Antigona je po svojim karakternim svojstvima slobodno mogla da bude I muškarac; mada ima ulogu sestre koja štiti mrtvog brata, ona u toj ulozi ne ispoljava ništa što bi bilo specifično žensko. Naprotiv, u Medeji, kao i u nekim drugim, svojim ženskim likovima, Euripid je „otkrio ženu sa zagonetkama i čudima u njenoj duši" (Đurić), ispjevao je himnu ženi, ali ne veličajući je nekritički, nego prikazujući je u novoj, pravoj svjetlosti jer ju je duboko poznavao i iskreno sažaljevao. Ovakva usmjerenost u vezi je sa bitnim promjenama u grčkom društvu I duhu Euripidovog vremena. Ratovi s Persijancima su sa uspjehom odavno prebrođeni, atin-ska država i društvo učvrstili su se doživjevši veliki ekonomski i kulturni uspon u miru i slobodi, ali u sebi već kriju klice budućeg rastrojstva, a na vidiku se ukazuju znaci nove spoljne opasnosti. Demokratija je na vrhuncu, ali počinje da otkriva i svoje degenerativne aspekte. Njen duhovni predvodnik je jonska sofistička filozofija koja odbacuje bogove i božanski poredak, i mit kao „svijet idealne uzornosti", I zahtijeva da se čovjek stavi u središte svijeta. Time počinje duhovnu revoluciju, presudnu ne samo za dalji razvoj antičke Grčke nego i čitave zapadne civilizacije, ali istovremeno, izmičući konkretnom čovjeku svoga vremena opšti etički oslonac i normu koju je dotle nalazio u religiji, daje izgleda na uspjeh karijeristima, „govornicima", onima koji znaju samo za vlastitu korist i koji od prilike do prilike „formiraju" svoje stavove i svoj karakter. Euripid je predstavnik toga vremena i toga duha. Protagorina krilatica „Mjera svih stvari je čovjek" mogla bi se uzeti za geslo njegove dramaturgije, mada se ovdje, razumljivo, ona ne pojavljuje kao poruka, nego kao organizacija, konstrukcija, prezentacija. Dok je Eshi-lova dramaturgija najviše zasnovana na sukobu principa kojima su ljudski likovi samo dramski i scenski simboli, a Sofoklovi junaci, istina, potpune ličnosti koje, međutim, niču iz dramske radnje i sukoba, nastaju tako reći zahvaljujući njoj, za Euripida je sam čovjek, lik, izvor, osnova, kraj i početak svega, iz njega proizlaze i principi I dramska radnja sa svojim sukobima, jednom riječju, cjelokupna drama. Mada i dalje crpe priču iz mita, njegova prava građa nije mit koji je univerzalan, nego psiha koja je individualna. Mada se bogovi u njegovim dramama pojavljuju češće nego u Sofoklovim, oni ovdje igraju ulogu nekakvog scenskog rekvizita, a jedini subjekt i objekt drame je čovjek. Dramski sukob se pomjera sa vidljivog spoljašnjeg prostora scene u nevidljivi unutrašnji prostor čovjeka, i to je razlog što Euripid, jednostavno, nije mogao da bude onako veliki dramski pisac kakav je bio Sofokle. Takva osnova ne pruža mu uslove za stvarnu dramsku radnju koju on pokušava da nadomjesti složenom i zapletenom fabulom, iskon-struisanim događajima, koja onda više nije u stanju čistom dramaturškom logikom da privede kraju nego uvodi tog svog tobožnjeg boga, famoznog deus ex maehina, koji treba da presiječe Gordijev čvor, da, kao u Medeji, jednostavno »pokupi« tragičkog junaka sa scene. 12
Mada je svjesno interesovanje Euripidovo nesumnjivo bilo usmjereno i prema društvenom životu, priroda njegovog talenta vukla ga je ka psihičkom I individualnom. On je veliki istraživač i poznavalac ljudske psihe, istraživač I poznavalac umjetnik, koji saučestvuje i sa-osjeća, preteča Dostojevskog. On je otkrio dramske sukobe i tragičke ponore koji se kriju u unutrašnjosti čovjeka, i mada je dramska radnja, koja zahtijeva fizičku, spoljašnju prezentaciju, time donekle oštećena, tragička umjetnost ostaje netaknuta. Tragički junaci Euripidovi obilježeni su i herojskom vrlinom i tragičkom krivicom, samo što sukob koji one podrazumijevaju nije više ni sukob sa poretkom i principom ni sukob sa drugima, nego sukob sa samim sobom, sukob strasti i morala u čovjeku. Strast je onaj „heroj" koji se buni, moral, osjećanje dužnosti i časti je ona norma koja mu se suprotstavlja, sukob među njima je nerazrješiv i vodi u tragički slom. To je tragedija unutrašnjeg razdora i u tom smislu je Aristotel, mada je za obrazac tragedije uzimao Sofoklovo djelo, mogao Euripida da nazove „pjesnikom onoga što je najviše tragično". Strast Euripidovih junaka je moćna, zahuktala, jer drukčije ne bi mogla dati impuls dramskoj radnji, ruši-lačka, jer inače ne bi bilo tragedije, po svojim manifestacijaima. Ona je, dakle, na granici patološkog, ali ti junaci nisu ni zločinci ni bolesnici. Oni su prije svega izazvani, iu načinu na koji Euripid to pokazuje vrlo dobro se vidi kako je ozbiljno bio zainteresovan za društvene aspekte stvarnosti. Euripid, kaže M. Đurić, „ima mnogo simpatija za podređeni svet", a u okviru tog podređenog svijeta naročito za žene. Neobično zvuči podatak da su ga neki savremenici smatrali „ženomrscem", jer on je prvi veliki pisac koji je u ime žene odlučno protestovao, i koji je pokušao da njenu prirodu I njeno biće tačno i iskreno naslika. Položaj žene u grčkom društvu bio je neravnopravan, podvlašćen; sloboda, pravda i demokrati-ja toga društva bile su sloboda, pravda i demokratija za muškarce; čak je i Rim u tom pogledu bio napredniji. U takvoj situaciji, bilo je dovoljno da žena ima neko „svoje Ja", pa da to Ja silom prilika postane patološko i zločinačko. Euripid, koji je imao osjećanja za fino tkanje ženske duše, tu je istinu odlično razumio, i u mnogim svojim tragedijama odlično pokazao. M. Đurić pominje da osam od devetnaest sačuvanih Euripidovih tragedija imaju naslov po ženi koja im je glavni lik, četiri nose ime po ženskom horu, a od ostalih sedam dvije, Hipolit i Ijon, naslovljene muškim imenima, imaju za glavne, ili bar za podjednako važne likove — žene. Medeja po svojoj popularnosti, a možda i po svojoj umjetničkoj snazi, predstavlja Euripidov vrhunski domet. Njena tematska osnova vezana je za jedan od najpopularnijih grčkih mitova, za mit o Argonautima. Predvođeni Jasonom, odabrani grčki junaci krenuli su lađom „Argo" u potragu za zlatnim runom, čuvanim u zemlji Kolhidi. Poslije mnogih peripetija u kojima su iskazali svoje junaštvo, stigli su u Kolhidu, gdje su se našli pred zadacima koji više nisu mogli biti ostvareni junaštvom već samo magijom. Tada se u Jasona zaljubi kći tamošnjeg kralja, čarobnica Medeja, i pomogne Jasonu da otme zlatno runo. Kralj, shvativši podvalu, krene u potjeru za Argonautima, ali ga Medeja zaustavi ubivši svoga malog brata Apsirta. Zatim će Medeja spasti Jasona, svojim čarolijama, i od mnogih drugih opasnosti, da bi se na kraju smirili u Korintu, u srećnom braku u kome će izroditi dvoje djece. I tada se Jason zaljubljuje u Glauku, kćer korintskog kralja, i odluči da se njome oženi i dođe na korintski presto, a da napusti Medeju. Na tom mjestu počinje radnja tragedije, veoma jednostavna, uprkos brojnim meandrima koji njenom glavnom toku ništa bitno ne dodaju: zaljubljena I ljubomorna, napuštena i od svakoga svoga tom 13
ljubavlju zauvijek odsječena, Medeja odlučuje da vinovnika svoje nesreće kazni najstrašnijom kaznom: da mu ubije djecu. Međutim, tom kaznom će ona sama, njihova majka, biti najsurovije kažnjena: u toj borbi između ljubomorne žene i majke, podignutoj na najveći stepen dramskog usijanja po odlučujućem pitanju koje se tiče ubistva djece, leži osnova tragičke radnje. Pošto se odlučila, pošto je učinila zločin, Medeja se do kraja ostvaruje kao najstrašniji primjer tragičkog junaka koji u ime dosljednosti svome naumu prevršuje svaku mjeru ljudskosti. I, u istoj mjeri, njena je tragična sudbina najstrašnija: za nju više nema nikakvog rješenja na ovom svijetu jer strasnijom kaznom od one kojom je sebe kaznila ne može biti kažnjena, niti od bola koji je na taj način sebi zadala može ikad biti spašena. Zato joj- bog šalje svoja kola s krilatim zmajevima koja će je odnijeti zajedno s njenom mrtvom djecom. U Euripidovo vrijeme mit je već bio izgubio svoju inspirativnu moć, a uz to Euripid, kao predstavnik novog vremena, i ne želi da se povinuje porukama mita. On ne samo da vrlo slobodno postupa s mitskom građom, nego često izvrće naglavce vrednosne pretpostavke mita. U mitu je Medeja prije svega čarobnica, nadaleko poznata po svojim sposobnostima podmlađivanja, iscjeljivanja, uspa-vljivanja aždaja, a u drami se u tom svojstvu pojavljuje samo jednom, i to na zahtjev dramske radnje, a sve ostalo vrijeme je unesrećena i razjarena žena. No tim izmjenama Euripid nije ni izbliza onoliko dirnuo u osnovne vrednosne pretpostavke mita koliko je to učinio pre-inačenjem Jasonovog lika. U mitu je Jason veliki junak, predvodnik čitave jedne ekspedicije sastavljene od najviđenijih grčkih junaka, mada ga možda među njima izdvaja to što se više služi umom i dovitljivošću nego golom junačkom mišicom. U drami je on krpa od čovjeka, slabić i kukavica, egoista i karijerista kod koga interesi uvijek imaju prevagu nad osjećanjima, ma kakva ona bila. Iako pristalica novog vremena, Euripid je u Jasonu naslikao njegovo naličje, primjer degeneracije njegovih osnovnih ideja. Jason je „sofista", čovjek koji umije savršeno vješto, logično i ubjedljivo da govori I da krupnim opštim načelima obrazlaže sitne lične interese koji ga pokreću. On za sve ima objašnjenje koje veoma logično zvuči a koje njegove interese I namjere ničim ne ugrožava. Svjestan tih svojih sofističkih sposobnosti, on je trijumfalno ciničan u odnosu prema Medeji: kad ga ona podsjeća šta je sve za njega učinila, odvraća joj da ju je „Eros na to podstaknuo". Čini se da niko još nije dovoljno ispitao koliko je Medejin bijes, i zločin koji je iz njega proizašao, bio, između ostalog, izazvan i tim savršeno logičnim, zaokruženim, neprobojnim i neosporivim Jasonovim govorom, oružjem na čije udarce ona kao žena nije umjela da uzvrati, a bolno je osjećala svu nepravednost njegove upotrebe. Ni koliko je bila svjesna da je kažnjavajući sebe najstrašnijom kaznom, ubistvom djece, pogodila i Jasona u najbolniju tačku: ne samo kao oca, nego kao čovjeka koji namjerava da zasnuje svoju dinastiju na korintskom prestolu. Tvrtko Kulenović
14
SOFOKLE
CAR EDIP
LICA EDIP, car tebanski JOKASTA, carica KREONT, brat Jokastin TIRESIJA, prorok SVESTENIK Divov GLASNIK iz Korinta
PASTIR Lajev GLASNIK iz dvora HOR STARACA TEBANSKIH VODILAC Tiresijin } ne KĆERI Edipove PRATNJA careva i caričina
Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi s troja vrata: na srednja idu Edip I Jokasta, na desna — za gledaoca — ide dvoranstvo, a na leva stranci. Pred dvorom oltari i kipovi bogova tebanskih. 15
PROLOG (PRVI CIN) PRVA POJAVA - Edip, Sveštenik Oko oltara na stepenicama sedi narod, deca, dečaci i sve-štenici s lovorovim grančicama u ruci. Edip izlazi iz dvora s pratnjom. sada, Edipe, o glavo junačka, mi pribegari, evo, molimo te svi da pomoć nađeš kakvu, ili čuo glas od boga koga ili znaš od ljudi što, jer vidim: vesti ljudi i u nevolji po odlukama svojim stvar savlađuju. Najbolji od svih ljudi, grad nam pridigni i za nj se postaraj! Jer, i sad ovaj kraj za ljubav davnu spasiocem zove te. A padnemo li posle pridizanja svog, tvoj presto nikad neće spominjati se. No trajno zato grad nam ovaj uzdigni! Ta već si pre nam sreću dobrim znamenjempovratio, pa takav budi i sada! Jer hoćeš li da vladaš ovde kao sad, to lepše vladaj ljudima no pustinjom: jer ništa nisu ti ni tvrđava ni brod kad ljudi nema, živih nema građana! EDIP O deco jadna! Nije neznano mi, znam rad čega dođoste. Ta dobro znadem ja da stradale mi svi, al' mada stradate, to, ipak, niko od vas ne strada k'o ja. Vaš bol se jednog tiče, svakog za sebe. i nikog drugog, moja duša zajedno i grad, i sebe, a i tebe žali, sve. Pa ne budite me gde sanak boravim, no znajte da već mnoge suze ronih ja i brižan mnogim putem protumarah već. Razmišljajući, jedan samo nađoh lek, i njega pokušan. Svog šuru Kreonta Menekejeva sina, kući Febovoj u Piton otpravih da pita kojim bih ja delom, kojom rečju ovaj spas'o grad. I, evo, danas broj se slaže s vremenom, pa brinem se što radi; preko reda nema ga, i duže nego što mu za taj treba put. A kada stigne, neka hulja budem ja ne uredim li sve što bog zapovedi! (Mladići kažu svesteniku da Kreont dolazi.)
EDIP O, deco, Kadma davnog naraštaju mlad, što sedite na sedištima ovima, bogoradničkim ovenčanim granama? A grad sve grca što od mnogog tamjana, a što od peana i silnog jecanja. 5 To, deco, ne htedoh od drugih glasnika da čujem, zato amo dođoh, evo, sam, ja, koga svako slavnim zove Edipom. No, kazuj, starce, jer baš tebi priliči da mesto ovih zboriš: zašto dođoste? 10 Od straha il' od želje kakve? Želim vam pomoći u svem; ja bih bio bez srca kad molioce takve ne bih žalio. SVEŠTENIK O, Edipe, ti vladaoče kraja mog, ti vidiš kakvi smo po godinama tu 15 kraj žrtvenika tvojih: jedni slabi još za dalek let, a drugi žreci stari sve — ja Divov, ono izabrani momci, gle, a ostali ti narod sedi ovenčan na trzima kraj Paladina hrama dva 20 i pored Ismenova praha proročkog. Ta grad nam, kako i sam vidiš, silno se već potresa i glave više ne može da digne iz dubina mora krvava. Već u zametku propada nam zemlji plod, na paši ginu stada, gine podmladak u ženama, a, uz to, bog ognjonoša, ta kleta kuga, grad nam hara ,obara; i s nje se Kadmov prazni dom, a crni Had sve stenjanjem i jecanjem se bogati. Ja ne smatram te jednakim sa bozima ni deca što na žrtvenik ti sedamo, al' ti od ljudi jesi prvi čovek naš u nevolji života, sudbi od boga. Ti dođe, Kadmov danka oslobodi grad, što svirepoj ga plaćasmo pevačici, a od nas ništa više ne ču o tome, ne učismo te, no uz pomoć božiju, to kažu, misle, ti nam život uspravi. I 16
SVEŠTENIK U pravi kaza čas; mladići evo baš dojavljuju da vide Kreonta gde pristiže. EDIP O Apolone gospode, da osvane sa dobrom porukom k'o sjajnost oka njegova!
SVEŠTENIK Po liku radostan je. Ne bi išao pod gustim vencima od rodnog lovora. EDIP Već blizu je da čuje, brzo znaćemo. (Kreont dolazi.) O vojvodo Menekejiću, rode moj, sa kakvim božjim glasom ti nam osvanu?
DRUGA POJAVA - Edip, Sveštenik, Kreont KREONT Sa dobrim. Jer i nevolja će, velim, sva, kad izlaz dobar nađe, dobru krenuti. EDIP A kako glasi poruka? Jer tvoja reč ne donosi nam ni slobodu, a ni strah. 90 KREONT Pred ovim svetom želiš li da čuješ me, na reč sam spreman, il' da u dvor pođemo. EDIP Pred svima zbori, jer me briga za taj svet još više muči no za život rođeni! KREONT Izvestiću vas što sam čuo od boga. 95 Naređuje nam gospod Febo očito izagnat kugu što je ovaj hrani kraj, ne hraniti je kad je neizlečiva. EDIP A kakvim lekom? Kakva nevolja je to? KREONT Da prognamo il' krv da krvlju platimo, ubisto to k'o bura grad nam pustoši. EDIP Pa koga čoveka sudbinu javlja tim? KREONT Toj zemlji, gospodaru, beše glava Laj kad našim gradom još ne upravljaše ti. EDIP To znam iz slušanja, jer ja ga ne videh. KREONT On pogibe, a bog sad jasno zahteva da rukom kaznimo zločince nekakve.
EDIP A gde su oni? Gde se može otkriti krivici davnoj taj već izgubljeni trag? KREONT U ovoj, kaže, zemlji. Što se potraži, 110 to nađe se; što napustiš, to propadne. EDIP A beše 1' to u dvoru, ili ii polju il' u kom stranom kraju stiže Laja smrt? KREONT On ode — tako reče — da se pokloni al' otud svom se dvoru više ne vrati. EDIP Ni glasnik zar ni saputnik to ne vide, da za to raspita ih ko i dozna što? KREONT Svi padoše; u strahu jedan izmače, a od svega taj što vide samo jedno zna. EDIP A šta? To jedno mnogo može otkriti kad slutnje samo malo zraka prosine. KREONT Sukobiše se — reče — razbojnici s njim, ne jedna snaga, mnoštvo ruku ubi ga. EDIP Pa kako zlikovci da usude se to, da novcem neko njih ne podstače? KREONT To slutilo se, al' ne beše nikoga u nevolji da mrtva Laja osveti. EDIP A koja nevolja, kad tako pade car, na putu beše vam da ispitate to? 17
bogoradničke podignite grančice! (Pratnji.) A od vas ko nek amo Kadmov skuplja soj, ta ja ću sve da učinim, pa s bogom će osvanuti nam sreća ili pad! SVEŠTENIK O, deco, ustajmo! Ta zbog toga smo mi i došli amo što nam ovaj obriče. A Febo, što nam ova posla proroštva, da stigne nam k'o spas i lekar od kuge! (Edip s Kreontom ode u dvor; horovi pribegara s podignutim grančicama i u redu vraćaju se u grad. Dolazi hor staraca tebanskih.)
KREONT Šaropevka nas nagna Sfinga pred noge da gledamo a pustimo što zavi noć. EDIP Al' opet od početka ja ću tražiti, jer dostojno je Febo, dostojno si ti na pokojnika ovu pažnju skrenuo. I zato - red je - videćete i mene 135 gde gradu, bogu pomažem k'o saveznik. I neću radi daljih prijatelja mi no sam rad sebe ovaj užas prognati. Jer, taj što onog ubi, lako hteo bi i na moj život istu ruku podići. 140 Za onoga se brinuć, sebi koristim. No, deco, sa stepena brže ustajte,
TREĆA POJAVA -ULAZNA PESMA pa ni oružja — pameti nema, njim da se brani. Ta zemljica slavna već roda nam ne nosi; ne mogu žene u porođaju preboleti bolova teških. 1 jednoga za drugim vidiš k'o ptica lakokrila brže od ognja žestoka gde pojuri ka žalu boga večernjeg. Druga antistrofa Grad gine da broja mu nema već. Smrtonosan po tlu leži svet, a za njime tugovanja nema; ljube i majke osedele jecaju pa — jedna odavde a druga odande — zbog ljutog mole zla oltaru na podnožju; sve pean se ori, a s njime i vapaji tužni. Zato nam, Divova kćeri, o zlaćana, milooku pošlji Odbranu! Treća strofa I silnog Areja, što sad bez medenih bez štitova navaljuje i pali me sred leleka, pošlji brzim krokom neka okrene daleko, il' u velike u dvore Amfitritine, il' gostima hudoj luci, valovima tračkim! Na kraju ostavi 1' što noć, to nam opet grabi dan. O Dive, oče moj,
HOR Prva strofa Divov slatkoreki Glase, kakav li stiže iz zlatnoga Pitona Tebi presjajnoj? Mučim se sav, a bojažljivo srce mi dršće u strahu. 0 Peane, lekaru delski, zbog tebe bojim se šta li ćeš novo mi ili u toku godina staro već dati da propatim! Reci mi, Nadino čedašce zlaćano, besmrtni Glase! Prva antistrofa Divova kćeri, Atino besmrtna, prvu te prizivam, pa sestru ti Artemidu, čuvarku kraja, što sedi na okruglom prestolu slavnom na trgu, — i Feba streljača! Tri'mi spasenja od smrti osvanite! Ako ste ikad i pre u nevolji na grad što padaše propasti plamen daleko uklonili, dođite i sad! Druga strofa 0 lele! Ta nebrojen trpim jad, vaskolik narod strada mi, 18
ti, ognjanim što munjama zamahuješ, ti gromom svojim šatri ga! Treća antistrofa 0 vladaoče likijski, s tetive svoje zlaćane razaspi strele silne da nas odbrane! Da sinu žarke zublje Artemidine, što s njima ona prolazi kroz likijske kroz lugove!
1 tebe, zlatokitni, zovem, imenjače Tebe, o Bakho vinoobrazni, druže moma zanosnih, sa žarkom buktinjom približi nam se u pomoć pa goni boga toga, mrska bozima! (Dolazi Edip.)
PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA - Edip, Hor želim još: u mojoj kući nađe li se on kraj moga ognjišta a ja da za to znam, I na me neka padne ista kletva ta! A od vas zahtevam da sve to činite i za me, I za boga, i za ovaj kraj što propada nam nerodan i ostavljen. Pa ovaj pos'o da i nije bogodan, ne priliči vam, ipak, da bez osvete to napustite kad vam prvak pade, car, no tražit morate! Al' sada slučajem ja imam vlast što pre je imađaše on, u braku imam ženu, ljubu njegovu, i naš bi porod braću, sestre imao, da porod njegov ne bi njemu nesrećan; al' sudba, eto, sruči mu se na glavu. Za njega zato, evo, boriću se ja k'o za svog babaj ka i pokušaću sve da uhvatim ubicu koji pogubi potomka Labdaku vam i Polidoru i starom Kadmu i drevnom Agenoru. Ko to ne uradi, ja molim bogove ne dali da mu usev niče na njivi, ne rađala mu žena dece; sadašnja sudbina neka tare ga, i gora još! A vama, ostalijem Kadmovićima što s ovim slažu se, da Pravda pomaže i bozi svi da u sve veke štite vas! HOROVOĐA Kad kletvom, care, obveza me, reći ću: nit ubih niti znadem reći zlikovca, no Febo, ovu potragu što poruči, izreći mor'o je ko delo učini. EDIP Ti pravo reče, ali silit bogove kad oni ne mare, to niko ne može.
EDIP Ti moliš, a što moliš, to ćeš, ako moj ti savet poslušaš i kugu poteraš, 220 izmolit — od zla odbranu i olakšaj. A kazaću ti, jer ja ne znam za tu stvar ni za čin, ta daleko ne bih išao u svojoj potrazi da imam kakav znak. Al' kako sugrađanin postah docnije, 225 ja ovo svima kažem Kadmovićima: ko od vas poznaje ubicu onoga od čije ruke pade Labdaković Laj, taj meni sve nek saopšti, naređujem. A boji li se da će tim optužiti 230 sam sebe, zlo ga neće snaći nikakvo, no zemlju ovu ostaviće nekažnjen. A zna li opet kogod krivca drugoga iz kraja drugog, nek ne ćuti; zato ja nagradiću ga, i zahvaliće mu grad. 235 Prećutite 1' i reč mi kogod pogazi u strahu za svojtu il' za se samoga, uradit šta ću tada, sad me čujte svi! Zabranjujem da toga, bio ne znam ko, u zemlji toj gde vlast i presto držim ja, 240 da iko ga dočekuje i pozdravlja, da s njim se moli ili žrtve prinosi, on il' svetu vodu da mu iko dodaje, no svako neka s praga svoga progna ga, jer s njega kuga mori nas; baš o tome izvestilo me proročište pitijsko. Ovako, dakle, ja i bogu pomažem, a pomažem i pokojniku onome. A proklinjem ubicu, skrivi li to sam iz potaje il' zajedno sa više njih, nek, jadan, jadno svrši život nesrećan! I 19
EDIP A koji to? Na svaku ja ti pazim reč. HOROVOĐA Od nekih putnika je pao, reklo se. 295 EDIP To i ja čuh, al' svedok za to ne zna se. HOROVOĐA Al' išta straha ako ima u njega, kad kletve tvoje čuje, neće ćutati. EDIP Zločinci drski ne plaše se kletava. HOROVOĐA Al' ima ko će otkriti ga; evo već 300 božanskog vrača vode amo; u njemu od ljudi jedinome niče istina. (Dođe Tiresija sa svojim vođom.)
HOROVOĐA Da drugo što se meni čini saopštim. 285 EDIP I treće da je, ne propusti kazati! HOROVOĐA K'o gospod Febo — znadem — vidi najviše naš vrač Tiresija. Istražujući to, od njega, care, najbolje bi doznao. EDIP Da i to učinimo, ne zaboravih. 290 Na savet Kreontov baš poslah po njega, pa čudim se što tako dugo nema ga. HOROVOĐA I drugo sve su glasi stari, nejasni.
DRUGA POJAVA - Edip, Hor, Tiresija EDIP Tiresija, ti shvataš sve, i poznato i tajno, sve nebesko i zemaljsko sve, pa stoga, mada vida nemaš, ipak znaš zbog čega strada grad; u tebi jedinom, 0 kneže, nalazimo odbranu i spas! Jer Febo — ako glasnik ne kaza ti već na pitanje nam odgovori: onda tek od ove kuge svanuće nam spasenje 310 kad prosočimo koji Laja ubiše, te smaknemo ih ili s praga prognamo. Ti, dakle, ne uskrati znaka ptičjega, ni ako nalaženju znadeš drugi put, no spasi sebe i grad, spasi i mene, 315 1 s pokojnika svaku mrlju očisti! U tebe gledamo, a rad je najlepši kad umeš i kad možeš čim da pomogneš. TIRESIJA Hu! Kakve li grozote! Biti pametan gde pamet pomoć nije! Dobro znam to ja, 320 al' smetoh s uma. Ne bih amo došao. EDIP A šta je? Zašto neveseo stiže mi? TIRESIJA Da odem! Pusti me! Najlakše podnećeš ti svoje i ja moje, poslušaš li me. EDIP Kad glasa ne daš, ne radiš po dužnosti
nit' činiš gradu ovom što te podiže. TIRESIJA Jer vidim: govor tvoj ni tebi ne pada u dobar čas; i mene to da ne stigne — (Hoće da pođe.) EDIP Ne okreći se, bogova ti, ako znaš, ta evo usrdno se klanjamo ti svi! 330 TIRESIJA Vi svi tu ne znate; a tajnu nikad ja objavit neću, tvoje zlo da ne reknem. EDIP Šta kažeš? Znaš, a reći nećeš. Hoćeš nas da ostaviš i grad nam da upropastiš? TIRESIJA Ni sebe a ni tebe ne uvredih ja. Šta pitaš uzalud? Od mene ne ču to! EDIP Zar nećeš, huljo poslednji, — ta i kamen razjario bi, — nigda nećeš kazati, no tako tvrd i neumoljiv ostati? TIRESIJA Ti moju koriš ćud, a tvoja kakva je, to ne vide, no mene, eto psuješ tu. EDIP Pa ko se ne bi gnevio kad čuje te? Ti sada vređaš grad ovakvom izjavom. 20
Ta ima, al' ti nisi ta! Ti nemaš nje! Jer ti si slepac uhom, duhom, očima. TIRESIJA Ti, jadan, tako ružiš mene. Uskoro 375 od ovih svako time tebe ružice! EDIP Noć večna ti si; ni meni a ni drugom što svetlost gleda ne naudi ti. TIRESIJA Ta nije udes tvoj da padneš od mene. Apolon tu je što se za taj brine čin. 380 EDIP Da 1' Kreont ili ti to tako izmisli? TIRESIJA 0, tebe Kreont ne ojadi, no ti sam. EDIP 0 blago, vlasti, nad veštine veštino u žitku ovom punom borbe, pakosti, kolika zavist prema vama gaji se, 385 kad radi vlasti ove što je meni grad k'o dar a ne na zahtev negda predade, kad rad nje Kreont verni, stari prijatelj, — došunjavši se tajno — meni želi slom. Pokrenuo je toga vrača smutljivca, slepara lukava, što onda samo zre kad dobiva, a slep je u veštini toj. Ta reci, de, gde gatar jasan beše ti? A kad se javi ona kučka pevica, što tada građanima leka ne reče? 395 Pa, ipak, ne mogaše gonetku ma ko razložiti, no proroštva je trebalo; al' to ti — vidi se — ni ptice ne daše, nit' bog te koji nadahnu. Ja dođoh sam, ja, Edip, neznalica, Sfingu ustavih, 400 to umom stekoh, let mi ptica ne bi znan. 1 njega misliš srušiti, očekuješ da Kreontovu primakneš se prestolu. U plaču, mislim, i ti i tvoj snovidrug zločinstvo gonićete. A da nisi star, 405 u stradanju bi znao šta mi naumi. HOR Po našem sudu, čini se, u gnevu on reč svoju reče kao i ti, Edipe. To ne treba, no kako ćemo najbolje da božju ispunimo reč, to gledajmo. 410 TIRESIJA
TIRESIJA Ta to će doći, ma da mukom krijem ja. EDIP Što ima doći, što da i ti ne rekneš? TIRESIJA Govorit' više neću. Ako hoćeš baš, ti zato i najžešćim gnevom gnevi se! EDIP U gnevu svom i neću ništa pustiti što nadem bar, jer ti si, čini mi se, znaj, ubistvo s drugim smislio i stvorio, što rukom samo ne ubi; da vidiš još, i to bih delo samo tvojim smatrao. TIRESIJA Zar tako? Kažem ti: ispunjuj objavu što objavi je, pa od dana današnjeg ni s ovima ni sa mnom nemoj zboriti, jer ti si ovoj zemlji zlotvor krvavi! EDIP Zar tako bestidno ti reč tu isturi? Pa kuda misliš da ćeš tome izbeći? TIRESIJA Izmakoh. Mene brani snažna istina. EDIP A ko te nauči? Veština tvoja ne! TIRESIJA Ti sam, jer to da reknem, ti me prisili. EDIP A šta? Ponovi da te čujem jasnije! TIRESIJA Zar ne shvati me pre? Iskušavaš li me? EDIP Ne mogu kazati da znam. Ponovi to! TIRESIJA Ubica koga tražiš jesi, kažem, ti. EDIP Na svoju radost nećeš dvared vređat' me TIRESIJA Da i drugo ti reknem, za još veći gnev? EDIP Koliko drago ti, jer utaman ti reč. TIRESIJA Ti ne znaš, velim ti, da živiš s najdražim najsramnije, a slep si za svoj teški greh. 370 EDIP Pa i to misliš nekažnjen govoriti? TIRESIJA Da, ako snagu kakvu ima istina. EDIP 21
Iako car si, jedan drugom jednako odgovarajmo; u tom i ja imam vlast. Ne živim ja k'o sluga tvoj, već Loksijin, — pa zato neće Kreont mene braniti. A kažem, jer me i k'o slepca nagrdi: ti imaš vid, al' greha svoga ne vidiš; nit' znaš gde boraviš ni s kim stanuješ. Ta znaš li čiji si? Ne znaš da si svojtaia I dole i na zemlji ovde dušmanin, i strašna Kletva oca ti i majke ti odavde goniće te bičem dvostrukim. Sad svetlost gledaš, posle tamu gledaćeš! A koja luka, koji skoro Kiteron razlegati se neće tvojim lelekom kad spaziš brak u koji kući nesrećno ti doplovi, a posle srećne plovidbe? I ne vidiš množinu drugih nevolja, a njime sebi, deci svojoj ravan si. Pa zato psuj i Kreonta I moju reč! Ta ne postoji čovek što će ikada svoj život jadnije završiti no ti! EDIP Zar mogu to da dalje slušam od njega? Bez traga idi! Nećeš brže! Nećeš zar okrenuti se i moj ostaviti dvor? TIRESIJA Ja ne bih došao da ne pozva me ti! EDIP Ta nisam znao da ćeš ludo bajati, jer teško bih te kući svojoj pozvao. TIRESIJA Ja ispadoh budala, kako misliš ti, al' mudar onima što tebe rodiše. (Pođe.) EDIP A kojima? Ta stani! Ko me rodio?
TIRESIJA Dan ovaj rodice te, a i srušiti. EDIP Zagonetno i mučno govoriš mi sve! TIRESIJA Gle, nisi veštak ti da to iznalaziš? EDIP Pogrđuj po čemu ću velik postati. TIRESIJA Taj uspeh upropastio te zaista. EDIP Šta marim, samo kad sam izbavio grad. TIRESIJA Ja idem, dakle. Hajde, dete, vodi me! EDIP Nek vodi, jer tu smetaš i dosađuješ, tvoj odlazak utišaće mi bolove. TIRESIJA Kad reknem zašto dođoh, odoh. Lica tvog ne bojim se, jer ne možeš me ubiti. A kažem tebi: lice koje odavno ti tražiš, pretiš i ubistvo Lajevo oglašuješ, — to lice ovde boravi; došljakom zovu ga, a kao rođeni osvanuće Tebanac, ali sreći toj veseliti se neće; slep, — a okat bi, — i kao prosjak — a bogataš nekada — u tuđi kraj će ići štakom tapkajuć. A deci svojoj svanuće u isti mah k'o brat I otac; ženi što ga rodila k'o sin i muž; a ocu svom u braku drug i njegov krvnik! Idi sad i razmišljaj! Pa uhvatiš li me u laži, kaži mi veštini proročkoj da ništa nisam vest! (Tiresija ode s vođom, Edip u dvor, a hor i zapeva pesmu.)
TREĆA POJAVA - PRVA STAJAĆA PESMA Jer oružjem Divov ga progoni sin, i ognjem i munjama nasrće na nj, s njime ga gone 475 strašne dostižne Srde. Prva antistrofa Sa snežnoga Parnasa uprav sada glas nam puče: svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480
HOR Prva strofa Za koga reče delfijska stena proročka da zgreši krvavijem rukama ovaj strašni greh nad grehe? A čas je da još brže sad no konji vileni taj u bežanje nagne. 22
Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika. Pa jadnim korakom kroči sam, i sredozemnog proroštva kloni se on, al' ono ga uvek živim obleće letom. Druga strofa Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490 Ne znam šta da kažem sada. Slutnje lete, vid mi mute. Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj taman mi je. Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog? Druga antistrofa Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505 pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim one reči ispunjene. 510 Oči moje videle su kako devojka krilata njemu priđe. A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu, nikad reći da je zao! 515(Dolazi Kreont) i no s njime ga gone strašne dostižne Srde. Prva antistrofa
Sa snežnoga Parnasa uprav sada glas nam puče: svako neka neznanom krivcu tajne traži trage! 480 Kroz divlju se šumu on, po spiljama, stenama, vucinja k'o bika. Pa jadnim korakom kroči sam, i sredozemnog proroštva kloni se on, al' ono ga uvek živim obleće letom. Druga strofa Silno me je, silno me je mudri prorok uplašio. Nemam vere ni nevere. 490 Ne znam šta da kažem sada. Slutnje lete, vid mi mute. Ne znam šta je, šta 1' će biti još. Šta se svađi Labdaković, il' šta planu sin Polibov, 495 nikad pre to nisam čuo, i sad spor taj taman mi je. Kakvim, dakle, dokazom da cenim sada Edipovu slavu rodu tako dragu, i da svetim tajne smrti 500 Labdakića pokojnog? Druga antistrofa Div to znade, znade i Feb, sudbu našu znaju oni, al' da vrač se umom svojim iznad mene više diže, 505 pravi sud to neće biti. Mudrost nadmaša se mudrošću, ali ja ga zbog prekora neću korit' pre no vidim one reči ispunjene. Oči moje videle su kako devojka krilata njemu priđe. A on mudar zasja, ljubav delom otkri. Zato veran ostaću mu, nikad reći da je zao! (Dolazi Kreont)
23
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Kreont KREONT 0 ljudi građani, baš doznah kako me car Edip strašnim reč'ma okleveta sad. Ne mogu to da trpim. Ako misli on u ovoj bedi da mu ili recima il' delima učinih nešto na štetu, 520 ne želim vek dugovečan da vekujem, kad vest mi ova stiže. Ta ne malen kvar, no najveću mi štetu nose reči te, kad odsad mene huljom ovi građani, a huljom ti i drugovi nazovete. 525 HOROVOĐA Al' možda zbilja ta je došla uvreda iz gneva više no od srca pametna.
KREONT 1 reče zar da ja namamih proroka po mome savetu da laži govori? HOROVOĐA Ta pade reč, al' ne znam s kojom namerom. KREONT Kod zdravih očiju i zdrave pameti zar mene takvom klevetaše klevetom? HOROVOĐA To ne znam; šta vladari rade, ne gledam. Al' evo njega! Sam iz dvora dolazi. (Dođe Edip.)
DRUGA POJAVA - Hor, Kreont, Edip EDIP Al' ako misliš da ćeš kazni izbeći, kad rodu činiš zlo, to dobro ne sudiš. KREONT Taj sud je tačan, priznajem; al' kakav jad od mene, veliš, snađe te, pouči me! EDIP A jesi 1' ili nisi savetovao da koga pošaljem da dični dođe vrač? KREONT Pa i sad istim svetuj em te savetom. 560 EDIP Pa koliko je veće vremena što Laj KREONT Učinio nam nešto? Ja te ne shvatam. EDIP Bez traga ode smaknut smrću nasilnom? KREONT Pa od tog, bogme, mnogo prođe godina. EDIP Da 1' onda vrač taj vračanjem se bavio? KREONT Jednako beše pametan i poštovan. EDIP U ono vreme seti li se mene što? KREONT Ne, nikad ništa, bar dok beše uz mene.
EDIP Gle! Ti zar ovde? Kako stiže ovamo? Zar obraz tako drzak ti, te na prag moj ti stupi, a bez sumnje ti si krvnik taj i očevidni lopov moga prestola? Ta kaži, bogova ti, kakvu plašljivost il' glupost vide na meni, te smisli to? 11' da ti neću spletku opaziti tu gde tajom puzi, branit' se kad vidim je? Zar nije nerazumna tvoja namera kad presto vrebaš bez puka i oslonca, a on se grabi gomilom i kesama? KREONT Znaš kako ćeš? Za reči što ih izreče čuj jednake i sam, kad čuješ, kazuj sud! EDIP Ti vest si besednik, no ja sam slušač loš, jer nađoh da si meni opak dušmanin. KREONT Baš to pre svega čuj me sada! Kazaću. EDIP Baš to ne kazuj kako hulja nisi ti! KREONT Al' misliš li samovoljstvo bez razuma vrlina da je kakva, pravo ne sudiš. 24
EDIP Za pokojnika niste digli potrage? KREONT Digosmo, kako ne? Al' ništa ne čusmo. EDIP Što onda koga mudrac ne pokaza taj? KREONT To ne znam. A kad ne znam, volim ćutati. EDIP Al' svoje znaš, i kazaćeš kad dobro znaš. KREONT A šta to? Jer kad znadem neću kriti ja! EDIP Ta onaj s tobom da se nije složio, 575 on nikad ne kaza da Laja ubih ja. KREONT Pa znadeš sam da 1' veli tako. Ja sam rad onako da te pitam k'o ti mene sad. EDIP Pa pitaj! Nećeš naći da sam krvnik ja. KREONT Pa šta? Sa mojom sestrom stupi 1' u brak ti? 580 EDIP Što pitaš, to ti nikako ne poričem. KREONT I s njome deliš vlast, k'o ona upravljaš? EDIP Što god zaželi, sve joj rado svršavam. KREONT Zar vama dvoma nisam jednak treći ja? EDIP K'o takav baš pokazuješ se nevera. KREONT Ne, ako promišljaš ovako kao ja. Pre svega razmisli mi ovo: misliš li bi 1' kogod bio rad u strahu vladati no mirno spati istu imajući moć? Pa, otud ni sam nemam veću želju ja da budem carem no da radim što i car, nit' iko drugi, zna li biti pametan. Od tebe sada sve bez straha dobivam; da vladam sam, sav rad bi bio bez volje. Zar presto carski da mi bude miliji no ugled kneževski i vlasti bezbrižne? Još nisam tako lud da drugo želim ja do ono što je lepo i još korisno. Sad svi me vole, svako sad me pozdravlj sad svi me zovu koji tebi hitaju; jer uspeh njihov stoji ceo do mene. Da ono
uzmem zar, a to da napustim? Ta dobro srce neće se iskvariti. Al' takve misli niti niču u meni, a nit' bih s drugim takav posao podneo. Da tako stoji stvar, u Piton idi pre i pitaj da 1' ti jasno javih proroštvo! Pa nađeš li da s vračem štogod zajedno zasnovah, skleptaj me; i ne tek jedan glas no dva: moj i tvoj, pa nek odmah padnem S nedokazane sumnje ne okrivijuj me! Jer nije red da rđe smatraš uzalud k'o čestite, a čestite k'o rđave. Ko dobra druga izgubi, taj zaista i život gubi svoj, što voli najviše. Al' s vremenom ćeš jasno uvideti to, jer vreme tek poštena kaže čoveka, a zla ćeš već u jednom danu poznati. HOROVOĐA Lep savet, care, onome ko čuva se da ne padne. Sud brzu nije pouzdan. 620 EDIP Kad neko tajnim vrebom brzo nasrće, tad i ja brzo moram da ga odbijem; no miran ostanem li, on će naum svoj da izvrši, a ja ću svoj da promašim. KREONT Šta tražiš, dakle? Zar iz zemlje goniš me? 625 EDIP To ne! Ne želim tvoje bekstvo, nego smrt! KREONT Kad dokažeš mi kakvu zavist negujem. EDIP Ti prkosiš i nećeš da me poslušaš? KREONT Jer, vidim, nisi razborit. EDIP Bar za se sam. KREONT I za me treba da si to. 110 EDIP Al' hulja si! 630 KREONT A varaš li se? EDIP Opet moraš slušati! KREONT Al' ne vladara zla! EDIP O grade, grade moj! KREONT Al' i ja član sam grada, ne ti jedini! HOR Vladari, prestanite! Gle, iz dvora vam u dobar čas Jokasta, evo, dolazi, 635 poravnajte sad s njome zadevicu tu. (Dolazi Jokasta.) 25
TREĆA POJAVA - Hor, Kreont, Edip, Jokasta HOROVOĐA Znam. EDIP Šta misliš? Kazuj mi! HOROVOĐA Nikad nemoj da oteraš sramotno nevina druga a s govora nejasna! EDIP Sad znaj mi dobro: takvom tražnjom zahtevaš 660 il' moju smrt il' beg iz kraja ovoga. HOROVOĐA Ne, prvoga mi boga nad svima bozima — Helija! Bez boga, bez druga propao ja propašću poslednjom, ako sam saglasan s tim! Nego jadniku mi zemlja propada 665 i dušu mori, ako starim jadima i vaša zadevica sada pristupi. EDIP Nek ide on, pa mor'o stoput pasti ja il' iz te zemlje bežati osramoćen, jer tvoju žalim bolnu reč, ne njegovu; 670 on svuda, gde god bio, mrzak biće mi. KREONT Ti popuštaš, al' mrziš; biće mučno ti kad gnev te prođe. S pravom takve naravi najmučnije su breme sebi samima. EDIP Zar ne puštaš me? Ne ideš li? KREONT Odlazim 675 od tebe neshvaćen, al' uvek isti ovima. (Kreont ode.)
JOKASTA O kakvo ludo zavrgoste svađanje, o jadnici! Zar nije stid vas, gde nam kraj ovako pati, svoja zla još stvarati? Ti u dvor idi, a ti kući, Kreonte, 640 od iskre ne pravite požar veliki! KREONT O sestro, Edip, muž tvoj, strašno snuje od dvaju zala jedno meni odabra: il' progon iz domaje ove ili smrt. EDIP Da, priznajem, jer ja ga, ljubo, uhvatih gde zlijem spletkama o glavi radi mi. KREONT Ta srećan ne bio, no proklet stradao ma išta ako skrivih čime kriviš me! JOKASTA 0 bogova ti, sad mu veruj, Edipe! Postidi se od svete kletve njegove, a i menei ovih što su prisutni! TUŽALJKA Strofa HOROVOĐA De, voljan budi, care moj, promisli, pa poslušaj! EDIP Što rad si ti da ti popustim? HOROVOĐA Ta poštuj ga! On ne bi lud ni pre, a sad se silnom kletvom zakleo! 112 EDIP Da 1' znaš šta tražiš?
ČETVRTA POJAVA - Hor, Edip, Jokasta HOR
HOR Dosta mi, dosta se čini, kraj zemljine. muke da ostane svađa gde prestade. EDIP Da F vidiš kuda dođe? Ti si razuman, pa srce moje zapusti i zatupi. HOR Znaj, gospodaru, — to ne rekoh jednom tek da bih luđakom, za razbor nesposobnim ja se pokaz'o da te
Antistrofa O gospo, zašto čekaš još? U dvor njega vodi sad! JOKASTA Kad saznam šta se dogodi. HOR Ta sumnju mračna rodi reč. 680 Nezasluženi prekor peče, ujeda. JOKASTA U obadvojice? HOR Da! JOKASTA Kakav beše zbor? 114 26
odnemarim. Moju zemlju dragu kad je bludila u nevolji ti na put pravi upravi, pa i sad, ako možeš, srećan budi vođ! JOKASTA 0 bogova ti, reci, care, i meni rad čega srdnjom rasrdi se tolikom? EDIP Ja tebe, ljubo, cenim više od ovih: 1 otkriću ti šta mi Kreont smislio! JOKASTA Govori svaljuješ li s pravom svađu na nj? EDIP On kaže da ja ubih Laja pokojnog. JOKASTA A zna 1' to sam il' od kog drugog ču? EDIP Zločinca vrača meni uputi, a sam 700 u svemu pazi ružnu reč da ne rekne. JOKASTA Ne vodi brige o tom što mi kazuješ, no mene čuj i pazi kako ljudski ti ni jedan stvor veštine nema proročke. A za to, evo, kratak dokaz reći ću. Proroštvo dođe Laju — neću kazati od samog Feba, no od slugu njegovih, - zla sudba da će sustići ga: stradaće od sina što će sa mnom on ga roditi. Al' njega, kako kažu, stranci nekada na raskrsnici razbojnici ubiše, a sinu, kad se rodi nam, ni dana tri ne prođoše, i on mu sape gležnjeve, pa sluga baci ga u goru besputnu. Pa tako Febova se ne ispuni reč da dete ocu krvnik bude, a i Laj od sina da pretrpi što ga plašilo. I tako proročki nam glas to nameni; ti za nj ne mari ništa, jer što kaže bog da naći treba, sam će lako naći to. EDIP O ženo, kako mi se, sada kad to čuh, u duši slutnja rodi, nemir u srcu! JOKASTA A kakva briga pokrenu ti reči te?
EDIP Od tebe čuh to, tako mi se učini, da Laj na raskrsnici beše pogubljen. 725, 705, 710, 715, 720, 116 JOKASTA Da, pričalo se to, i još ne prestade. EDIP Pa gde je mesto gde se slučaj zbio taj? JOKASTA Fokida kraj se zove, tu se putovi iz Delfa i iz Daulije ukrštaju. EDIP Koliko od te smrti prođe vremena? JOKASTA Glas o tom građanima stiže malo pre no ti u ovoj zemlji poče vladati. EDIP 0 Dive, šta mi naumi učiniti? JOKASTA A šta to na srce ti pade, Edipe? EDIP Još ne pitaj me! Kakva rasta beše Laj i koliko mu tada beše godina? JOKASTA Pa velik, bela glava tek mu procvala, od lika tvog ne beše mnogo različan. EDIP Vaj mene jadna! Kanda malo pređe sam u strašne kletve svalih sebe ne znajuć'. JOKASTA Šta veliš? Strepim, care, kad te pogledam. EDIP U groznom strahu sam ti: dobro vidi vrač, a rekneš li još jedno, biće jasnije. JOKASTA Ja strepim, al' kad čujem, odgovoriću. EDIP Sa malo ljudi je li tada putov'o il' s mnogo pratilaca kao vladalac? JOKASTA Petorica ih beše, glasnik međ njima, a Laja s njima jedna kola vozila. EDIP O lele! To je jasno već! Ko beše taj što vesti ove, ljubo, vama donese? 27
JOKASTA Rob neki dođe, on se spase jedini. EDIP Pa boravi li sada on u dvorima? JOKASTA Ne, čim se amo vratio i video gde vlast imadeš ti, a Laj da pogibe, on ruku moju dodirnu, pa izmoli na selo da ga pošljem, stadu na pašu, od ovog mesta da što dalje prebiva. I ja ga poslah, jer je kao sluga on zaslužio i veću milost no je ta.
EDIP A bi 1' nam amo brzo stići mogao? JOKASTA Daleko nije, ali zašto želiš to? EDIP 0 ljubo, sve me za se strah da suviše ne rekoh; njega zato rad bih videti. JOKASTA Pa on će doći, al' sam valjda dostojna da i ja poznam jade tvoje, care moj.
EDIP I neću ti odreći kada zađoh već u slutnje tolike; ta prečem kome ću no tebi reći, kad sam takve sreće ja? Moj otac beše Polib, vladar Korinta, a majka Doranka Meropa. Tamo su k'o građanina prvog mene smatrali, dok ovo ne zbi se — to vredi čuđenja, al' truda mog ne beše vredno zaista. Na gozbi jedan, sasvim pijan, reče mi, da nisam ocu sin, no da sam otkupljen. Ja ozlovoljih se i jedva onaj dan uzdržah; drugi odoh roditeljima i pitah njih, a oni se zbog uvrede na onog srđahu što reč tu izusti. Reč njina godila mi, al' me uvreda duboko žegla, mnogo mi se usekla. Od roditelja onda krišom otidem u Piton; ali Febo odbi molbu mi i otpravi me, ali druge nesreće i jade i strahote tad mi objavi; on reče: svoju majku ću obljubiti, izrodit' porod ljudskom oku nesnosan, a usmrtiti oca svoga rođenog! Kad dočuh to, od kraja bežah korintskog, i zvezde otud pokazivahu mi put da nikad ne bih video da na meni ispunjuje se ruglo reči zloslutnih. I, putujući, mestu dođem onome na kome, kako veliš, car vam pogibe. I tebi, ljubo, hoću pravo reći ja. Kad putem stigoh blizu raskrsnice te, tu glasnik srete me i čovek nekakav na kolima, k'o ti što kaziva mi pre — a ždrebad vozila. I silom s puta me i vozar i sam starac stanu goniti, a ja vozara što me s druma gonio u gnevu udarim. Kad starac opazi gde kraj kola mu idem, on me uvreba i posred glave badljem zgodi dvostrukim. Ja osvetom se ne osvetih jednakom, no ruka ova štapom njega osinu, natraške s kola on se odmah izvali. I druge pobih sve. Pa ako stranca tog sa carem Lajem srodstvo veže ikakvo, od mene ko je sad nesrećniji, ko bogovima može biti mrskiji? Ta niko, bio stranac ili građanin, već ne srne da me prima ni da pozdravlja, no mora s praga da me goni. Kletve te sem mene niko drugi ne navali mi. Pa pokojniku odar kaljam rukama od kojih pogibe! Zar nisam zlotvor ja? Zar nisam proklet sav kad moram bežati i u tom bekstvu ne smem svojih videti, ni ii svoj ne smem zavičaj? 11' moram zar da majkom oženim se, oca Poliba da ubijem, što rodi me i podiže? Zar ne bi kogod, sudeć', pravo rekao da svirep neki demon stvori meni to? 0 ne daj, ne daj, sveta moći božanska, da taj mi svane dan, već nevidom da pre sa sveta odem ovog no da vidim to gde mene takve sudbe osramoti žig! HOROVOĐA To, care, plaši nas, al' neguj nadu još dok on ne prispe i ne saznaš od njega. EDIP Toliko, zbilja, nade ostaje mi još da samo čoveka pastira pričekam.
JOKASTA A kad on dođe, šta si onda nauman? EDIP Kazaću. Nađem li da isto govori što i ti, ja sam onda jadu izmak'o. 28
ubistvo Laju da se pravo ispuni. Feb jasno proreče mu smrt od sina mog. Pa, opet, nije njega onaj nesrećnik 850 pogubio, već sam on, eto, pade pre. I zato ne bih odsad više nikada na proroštvo se kakvo ja osvrnula. EDIP Ti lepo misliš, ali pošlji slugu kog da čobana dovede, ne propusti to! 855 JOKASTA Poslaću odmah. Ali u dvor hajdemo. Učinit' neću ništa što ti ne voliš. (Edip i Jokasta odu; hor ostaje sam i zapeva pesmu.)
JOKASTA A kakvu ču od mene osobitu reč? EDIP Govorila si da je pastir kazao da zlikovci ga ubiše. Pa ako broj još isti rekne, onda nisam krvnik ja, jer jedan mnoštvu jednak biti ne može! A spomene li jednog samo putnika, već jasno je da na me pada delo to. JOKASTA Al' znaj da reč onako izrečena bi. I to ti čobanin poreći ne može, jer ceo grad je čuo to, ne sama ja. 845 Pa okrene li što od prve izjave, e nikad, care, neće on dokazati
PETA POJAVA - DRUGA STAJAĆA PESMA putem preziranja gre, pa niti se Pravde boji, božji hram ne poštuje, zbog raskoša zlosrećnoga loša sreća stigla ga, ne teče 1' koristi poštenim načinom i grehe ne izbegava, il' svetinje se maši ludim postupkom! A ko se može pri tom još ustezati od svog srca da odbija strele gneva? Jesu 1' časna dela ta, rad čega da igram? Druga antistrofa Neću više kajan ići svetom zemlje središtu ni svetom u Abi hramu, niti u Olimpiju, sa recima jasnim ovim ako svi se ne slože. O moćni Dive, ako pravo čuješ me, o care ti svemogući, to tebi a ni večno trajnoj moći ti ne sakrilo se! Proročka o Laju reč ne važi više, gazi se; Apolona nigde već ne poštuju, strah nesta ti božji!
HOR Prva strofa Kad bi meni bilo suđeno da čuvam u delima i recima čistotu svetu! Za to stoje zakoni, 860 njih rodi etar nebeski, visoko oni žive u visinama, a Olimp je otac njin, ne smrtni ljudski stvor. I zato nigda njih zaborav ne uspava; u njima velik bog, a nikad ne stari. Prva antistrofa Obest rađa silnika; a kad se obest od svačeg ludo prejede, što nit' je pravo niti sreće donosi, na najviši se popne vrh, pa u vir jada skoči, otkle joj ne pomažu noge nazad. A bogu se molim ja da napor što će spasti grad nam nikada ne prekine! I bog će meni uvek biti odbrana. Druga strofa Ko u delu il' u reči
29
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Jokasta JOKASTA Vladari zemlje, na um pade mi u božije da kaj na pođem hramove 905 sa ovim vencima i s ovim tamjanom. Jer Edipu se srce silno nadima od svakojakih briga; novo više on, k'o čovek pametan, po starom ne meri, no svakog sluša ko grozote govori. 910 Pa kada ništa tešenjem ne postižem, najbližem dođoh tebi, Apolone likijski, sa ovim žrtvama, da pomoć zamolim, spasenje neko i mir srcu da nam daš. Jer svi mi sada trnemo kad gledamo 915 gde on se zbunjuje k'o krmar na lađi. (S leve strane dolazi glasnik iz Korinta.) DRUGA POJAVA - Hor, Jokasta, Glasnik GLASNIK O prijatelji, mogu 1' od vas doznati gde stoje beli dvori cara Edipa? A znate 1', recite mi bolje gde je sam? 125 HOROVOĐA To dom je njegov, strance; on je kod kuće, 920 a žena ta je majka dece njegove. GLASNIK Da vazda srećna bude i sa srećnima da živi kad je prava žena njegova! JOKASTA A tako i ti, strance, jer to zasluži rad lepih reči svojih! Ali kazuj mi 925 rad čega dođe? Šta si rad nam javiti? GLASNIK Pa sreću, gospo, domu tvom i mužu tvom. JOKASTA A kakvu to? Od koga nama dolaziš? GLASNIK Iz Korinta. Reč moja obradovaće - ta kako ne? - a možda i rastužiće. 930
JOKASTA A šta je? Kakvu moć to ima dvostruku? GLASNIK Za cara će ga narod kraja istamskog izabrati, k'o tamo što se govori. JOKASTA A što? Zar starac Polib više ne vlada? 126 GLASNIK Ne više, jer u grobu njega drži smrt. 935 JOKASTA Šta reče, Polib umro, draga starino? GLASNIK Ne govorim li pravo, neka umrem ja! JOKASTA Zar nećeš brže gospodaru, devojko, i javiti mu? (Sluškinja ode.) Gde ste, božja proroštva? Tog čoveka se Edip davno klonio 940 i bojao se da ga ne smakne. A sad po sudbi pade, ne od ruke njegove. (Dolazi Edip.)
30
TREĆA POJAVA - Hor, Jokasta, Glasnik, Edip EDIP Jokasta, dušo, ljubo moja premila, iz dvora zašto posla po me ovamo? JOKASTA Taj starac kazaće; pa čuj i gledaj sad 945 kud sveta božja odoše ti proroštva! EDIP A ko je čovek taj i kakav nosi glas? 127 JOKASTA Iz Korinta je; o tvom ocu nosi vest, ne živi Polib više, nego preminu. EDIP Šta veliš, strance? Sam ti meni reci to! 950 GLASNIK Pre svega, treba 1' o tom da te izvestim, znaj sigurno, on putem smrti otide. EDIP Ubistvo ili bolest uze 1' život mu? GLASNIK Ta starom telu malen udar dade mir. EDIP Od bolesti je jadnik umro, čini se. 955 GLASNIK Pa opet požive, jer dug vek prevali. EDIP 0 lele, lele! Ko će, ljubo, paziti na pitske reči, ili ptice kreštave po glasu nj inu kad je trebalo da ja svog oca ubijem? A on mi preminu, 960 1 zemlja krije ga, — a ovde živim ja ne dirnuv mača; — ako 1' negde uvenu od čežnje za mnom, tako pade od mene. Al' Polib sva ta prazna skupi proroštva, u Carstvu senki večan s njima sniva san. 965, 128 JOKASTA Zar ja to nisam davno tebi zborila? EDIP Govorila si, ali strah me zaveo. JOKASTA Sad nemoj ništa više k srcu primati. EDIP Zar ne moram se odra bojat majčina?
JOKASTA A šta da čovek strepi ako zavisi od slučaja, a napred jasno ne vidi? Najbolji, po mogućstvu, život bez brige. A braka s majkom nemoj mi se bojati, jer mnogi već su ljudi u snu videli gde s majkom legoše. Ko ništa do toga ne drži, taj najlakše život podnosi. EDIP To sve bi lepo bilo što ti govoriš, da majka nije živa. Al' kad živi još, ja moram da se bojim kraj sve utehe. JOKASTA Al', ipak, svetao zrak je oca tvoga grob. EDIP Jest,priznajem.Al' mene život plaši njen. GLASNIK A radi koje žene bojite se vi? EDIP Merčpe, starce, žene cara Poliba. GLASNIK A šta je torad čega nje se bojite? EDIP Od boga, strance, to je strašno proroštvo! 985 GLASNIK Da 1 sme se reći? U' je tajna za druge? EDIP Ta sme se! Jednom kaza meni Loksija da svoju majku moram ja obljubiti i svojom rukom prolit' krvcu očevu. Pa zato davno od Korinta prebivam 990 daleko; srećan, da, al' ipak najslađe kad roditelju svome gledaš ii oči. GLASNIK Taj strah te nagna onaj kraj da ostaviš? EDIP Svog oca, starce, ne htedoh da pogubim. GLASNIK Pa zašto, care, da te od teskobe te 99S ne izbavim kad srca sklona stigoh ti? EDIP Pa hajde! Dostojnu ćeš primit' zahvalu, 31
EDIP Ti beše čobanin i skitač za plaću? GLASNIK U vreme to i tebi, sinko, spasilac. EDIP A kakav jad me snađe kad me uze ti? GLASNIK To tvoji posvedočiće ti gležnjevi. EDIP Ao meni, kakvo staro kazuješ mi zlo? GLASNIK Odreših tebi probodene gležnjeve. EDIP U povoju sramota strašna stigla me. GLASNIK I ime dadoše ti po toj sudbini. EDIP Da 1' majka ili otac? Kaži, boga ti! GLASNIK Ja ne znam.Ko te pred'o, bolje zna no ja. EDIP Zar od drugog me primi? Ne nađe me sam? GLASNIK Ne, drugi pastir tebe meni predade. EDIP A koji? Znadeš li ga jasno kazati? GLASNIK To neko bi od ljudi, mislim, Lajevih. 1035 EDIP Od cara zar što ovde negda vladaše? GLASNIK Da, da. On beše pastir toga čoveka. EDIP Pa živi 1' još on, da ga mogu videti? GLASNIK (horu) Vi domaći bi mogli znati najbolje. EDIP Da 1' ima od vas koga što tu stojite 1040 ko zna pastira o kome ovaj govori? Na selu ili ovde vide li ga gde? Kažite! Prilika je da se nađe to! 134 HOROVOĐA To niko nije, mnim, no onaj li polju što pre si veće želeo ga videti. Najbolje to Jokasta, evo, reći će.
GLASNIK Pa zato najviše i dođoh ovamo da sreću steknem kad se vratiš dvoru" svom. EDIP Ja nigda neću ići roditeljima! 1000 GLASNIK O sinko, ne znaš ti šta radiš, vidi se. EDIP Ta kako, starce? Bogova ti, reci mi! GLASNIK Kad rad njih bežiš, svojoj kući ne hitaš. EDIP Ta strepim, zbiće se što Febo proreče. GLASNIK Da prema roditeljima ne sagrešiš? 1005 EDIP To, starce, to me navek uznemiruje. GLASNIK A znaš li da ti strahu nema razloga? EDIP Ta kako nema, kad sam dete njihovo? GLASNIK Sa Polibom ti nije zajednička krv. EDIP Šta reče? Zar me Polib nije rodio? 1010 GLASNIK Ta ništa više nego ja, no jednako. EDIP Zar otac k'o i onaj što me ne rodi? GLASNIK Ni on a ni ja nismo tebe rodili. EDIP Al' zašto onda sinom svojim zvaše me? GLASNIK Iz ruku mojih on te na dar primio. 1015 EDIP Iz tuđe ruke dar mu beše tako drag? GLASNIK Jer to ga sklonilo što beše bezdetan. EDIP Da 1' kupi il' me nađe ti, pa njemu da? GLASNIK U kiteronskim naš'o sam te dolama. EDIP A šta si u te polazio krajeve? GLASNIK U gorama sam tamo stada čuvao. 32
EDIP 0 ljubo, misliš li da onaj koga pre zaželesmo i o kom ovaj govori JOKASTA A zašto pitaš koga reče? Mahni to! 1 ne misli na lude reči njegove! EDIP To neće biti da ja, kad sam naiš'o na trage takve, roda svoga ne nađem! JOKASTA Ne, bogova ti, ako život voliš svoj, ne traži to! Ta dosta je da pitam ja. EDIP Al' ne boj mi se! Nećeš biti sramotna, ma našlo se i treće majke da sam rob. JOKASTA Al' poslušaj me, molim te; ne čini to!
EDIP Ne mogu slušat', hoću sigurno da znam. JOKASTA Al' dobro mislim, najbolje ti svetujem. EDIP To „najbolje" već davno zadaje mi bol. 1060 JOKASTA O nesrećniče, ko si, nikad ne znao! EDIP Ta hoće 1' ko dovesti brzo čobana? Nju pustite nek otmen rod veseli je! JOKASTA O lele, lele, jadnice! Ta samo to još reći mogu, drugo više nikada! 1065 (Ode u kuću.)
ČETVRTA POJAVA - Hor, Glasnik, Edip Ta pustite je! Možda — jer je ponosna k'o žena — sad se stidi prosta roda mog. Al' sin sam Sreće što blagodat izliva, i zato, mislim, neću se postideti. Ta to je mati mi, a srodni meseci 1075 učiniše me nahodom i tiranom. Ovako kad se rodih, neću da se ja predomislim, poreklo svoje otkriću
HOROVOĐA Šta ode sada ljuba ti, o Edipe, a ljuti bol je odagna. U strahu sam iz muka njezinih da zlo ne provali. EDIP Nek provali što hoće, ali hoću ja da rod svoj vidim sad, i neka bude prost. 1070
TREĆA STAJAĆA PESMA - HOR Strofa Ako proricati umem i znadem suditi, 1080 tako mi Olimpa, znaćeš, Kiterone, kad nam sutra uštap grane, kako mi te slavimo kao domaju Edipu i k'o majku i k'o doju kako igrom proslavljamo, 1085 jer si iskazao ljubav carevima mojim. O prizivan Febo, to ti milo neka bude!
Antistrofa Koje si, o sinko, koje vile sin dugovečne? Da li na Pana gorštaka leže odar? U' te koja Loksijina draga rodi? Njemu su pašnjaci ravni mili svi. U' te nađe kralj Kiline, il' te nađe gospod Bakho, stanovnik visova gorskih, a k'o zalog dade Helikonka koja; on se s njima rado šali. 1090, 1095, 1100,137
33
ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Edip, Glasnik, Pastir EDIP O starci, smem li i ja, mada s njim se još ne sastah, naslućivat' štogod, čini se da vidim čobana kog dugo tražimo. Po velikoj starosti s tim se čovekom on slaže, a i one što ga vode znam 1105 k'o sluge svoje. Ti ćeš možda bolje to od mene znati, jer pastira vide pre. HOROVOĐA Ta poznajem ga, znaj. Jer Laju beše on, k'o niko drugi, veran kao čobanin. EDIP Korinćanine, tebe prvog pitam ja 1110 da 1' ovog misliš? GLASNIK Toga, da, što vidiš ga. 138 EDIP (Obraća se dovedenom pastiru.) Ej, starce, amo gledaj, pa odgovaraj na pitanja mi! Beše 1' kada Lajev ti? PASTIR Da, rob, a dvor me ne kupi, no othrani. EDIP A šta si radio i kako živeo? PASTIR Za stadima sam ponajviše išao. EDIP U kojim krajevima beše najviše? PASTIR To beše Kiteron i mesta susedna. EDIP A znaš li ovog? Vide li ga tamo gde? PASTIR U kakvu poslu? Koga misliš uopšte? EDIP Gle, ovog ovde. Jesi 1' kada bio s njim? PASTIR Ne mogu setit' se da brzo kažem ti. GLASNIK I nije čudo, gospodaru. Al' ću ja, kad jasno ne zna, setiti ga. Dobro znam da pamti kad po kiteronskim mestima 1125 on sam sa stada dva, a s jednim ja, tri godine se družismo, od proleća pa sve do jeseni, meseci punih šest. A zimi onda stada gonio sam ja u obor svoj, a on u tore Lajeve. 1130 Da 1' zborim pravo ili ne? Da 1' tako bi?
PASTIR Ti zboriš pravo, makar davno beše to. GLASNIK De reci: znaš li kad mi dade nekakvo detence, da k'o svoje ja ga othranim? PASTIR (pogađa) A šta je? Zašto sad ispituješ me to? 1135 GLASNIK Gle, druže, to je taj što onda sitan bi. PASTIR Ta pogini! Zar nećeš već zamuknu ti? EDIP Ej, starce, ne karaj ga! Tvoje reči te karača više trebaju no njegove. PASTIR A šta ti zgreših, gospodaru čestiti? 1140, 140 EDIP Ti tajiš čedo to za koje pita on. PASTIR Ta brblja, ne zna ništa, zalud muči se. EDIP Kad s dobrim nećeš reći, ti ćeš plačući! PASTIR Ta nemoj, bogova ti, starca mučiti! EDIP Zar neće ko da ruke brže svine mu? PASTIR O teško meni! Zašto? Šta si čuti rad? EDIP Da 1' dete dade mu za koje pita on? PASTIR Da, dadoh mu. Ej, onaj da sam umro dan! EDIP A to će biti ako pravo ne kažeš! PASTIR To reknem li, još mnogo pre nastradaću. EDIP Taj čovek, čini mi se, hoće zabavu. PASTIR Ta ne ja, ali davno rekoh: dadoh ga. EDIP A otkle dobi? Tvoje ili tuđe bi? PASTIR Ne moje, no mi tuđa ruka dade ga. 34
EDIP Od ovih koji građana i koji dom? PASTIR Ne, care, bogova ti, više ne pitaj! EDIP Ta poginućeš, ako još te zapitam! PASTIR To neko bi od rođenčadi Lajeve. EDIP Da 1' sluga il' od krvi neko njegove? PASTIR O teško meni, užas moram reći sam! EDIP Ja čuti! Ali opet moram čuti sve. PASTIR To čedo zvahu njegovim, no šta je s tim, najlepše će ti reći žena u kući. Zar ona ti ga da? A zašto ti ga dade? Zar majka jadna? A kakav? EDIP PASTIR Jest, gospodaru moj! EDIP
PASTIR Da ga uništim. 1165 EDIP PASTIR Glas je božji plašio. EDIP PASTIR Beše reč: svog oca ubiće. EDIP A kako ti ga ovom starcu ostavi? PASTIR Ta požalih ga, care. On će, mišljah ja, u drugi kraj ga odnet' otkud beše sam. 1170 Al' on za grozni jad ga spase. Ako si kog misli taj, znaj: ti se rodi nesrećan. EDIP O avaj, avaj! Sve mi jasno izlazi! O svetlosti, sad zrakom sjaš mi poslednjim! Potekoh od koga se ne sme, grešno se 1175 oženih, ubih koga ubit' ne smedoh! (Odu, ostaje hor.)
DRUGA POJAVA - ČETVRTA STAJAĆA PESMA A sada —ko u veće jade potonu? Ta koga mukom, koga crnjom nesrećom 1200 života mena okova? Avaj! slavna glavo naša, Edipe, isti beše brak dosta velik da k'o ženik padne u nj 1205 i roditelj i sin? Kako te samo, kako očeva njiva, jadnice, trpeti mogla ćuteć' toliko? Druga antistrofa I Vreme sve što vidi tebe pronađe na bedu; davno sudi braku nebraku što združi majku i njen rod. Avaj, Lajev sine, kamo sreće mi da te nisam ja nikad video! Nada sve žalim te, pa plačem u sav glas. A da baš kažem istinu, tobom žalost odlahnu mi, sanak mi blagi oko celiva. 1210, 1215, 1220 (Izlazi glasnik iz dvora.)
HOR Prva strofa Jao, kolena čovečja, kako 1' život vam koliko ništa jednako cenim! S kojim, s kojim je čovekom sreća više no toliko da se ponada: srećan je, tek se ponada, padne? Tvoj dok primer imadem ja, tvoju sudbinu, tvoju da, jadni Edipe, smrtnika nikog ne smatram srećnim. 1180, 1185, 144 Prva antistrofa Ti najbolje pogodi, tvoje strelice brze let sreću najveću steče, kada vračicu pogubi, Dive, devu lavonoktu. 1190 Protiv mrenja se diže ti kraju mome k'o kula. Zato carem ti mojim bi, 1195 pa si najveću stekao slavu — ti si u velikoj nama vladao Tebi. Druga strofa 35
EKSODA (ŠESTI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Glasnik iz dvora GLASNIK 0 čeljadi, u zemlji najštovanija, oh, šta li ćete čuti, šta li videti, koliki 1' bol vas gristi, ako srce vam za Labdakove dvore verno kuca još! Ni Istar, mnim, ni Fasid ne bi mogao 1225 tih zala sprati što ih ovaj krije dom. A jedna odmah na videlo izneće, al' s voljom a ne preko volje zbi se to. A jad je što ga sebi zadaš najteži. HOROVOĐA 1 ono je što pre još čusmo prebolno1230 A kakav još to glas nam sada donosiš? GLASNIK Najkraće da se kazati i čuti reč: preminula Jokasta, glava božanska. HOROVOĐA O nesrećnice! A s koga ode uzroka? GLASNIK Od sebe sama. A najbolnije što bi, to ne vide, jer nisi bio prisutan. No, ipak, bar koliko i ja sećam se, saopštiću ti muke one jadnice. Čim u trem ona uđe, uzbuđena sva, potrča odmah prema bračnoj ložnici, i stade kosu čupati oberučke. A u nju kako stupi, vrata prilupi i stade zvati Laja davno pokojnog i negdašnjega sećati se poroda, od koga pade on, a majku ostavi da sinu ona rađa porod nesrećan. Nad odrom plakaše gde dvostruk rodi jad: od muža muža, decu od svog deteta. Šta dalje s njome bi, to ne znam više ja. Jer Edip u taj mah ti s vikom upade, pa ne videsmo njen svršetak nesrećan, no njega gledasmo gde svud obilazi. Mač od nas traži, pita gde je žena mu, ne žena, nego materina utroba, iz koje granu on i deca njegova. Bog neki pokaza je njemu mahnitu, a niko od nas koji blizu stajasmo. Tad strašno vrisnu, k'o da neko vođ mu bi, u vrata gruhnu dvokrilna, i ona se ulegla; on ih istavi i provali. Tu gospu videsmo gde visi; zamkom se pletenom stegnula. A on, kad vide je, u bolu strašno riknu, odmah konopac on odreši. Kad na tle spusti jadnicu — al' dalje strašno bilo nam je gledati. Zlatali iglu trgnu joj iz haljine —tom iglom ona sapinjala haljinu — i, digavši je, udri se u ženice i govaraše: neće one gledati ni bolova ni grešnih dela njegovih. Kog ne smeđe, u tami odsad gledaće, a koga željan beše, neće poznati. Ovako tužeć više put se udari u kapke, ne jedared. Oči krvave natapahu mu bradu, nisu ronile 1275 tek vlažne kapi krvi, no u jedan mah poteče crna kiša krupe krvave. Od dvoga jednog ovo ne pogodi zlo, no muž i žena zajednički stradaše. A davna sreća nekad prava sreća bi, 1280 a sada - danas, gle - to stenjanje je sve, i beda, smrt, sramota, od svih nesreća što ime kakvo nose, svaka zbi se tu. HOROVOĐA U jadu svome smiri li se nesrećnik? GLASNIK Nek dvor se, viče, otvori, - Kadmejci svi 1285 nek vide njega koji oca ubi svog, a majku - grozno viče, ne smem kazati, - sam sebe prognaće i, kako prokle se, u dvoru neće više proklet ostati. Al' potpora i vodac kakav treba mu, 1290 jer bol je veći no se može trpeti. I tebi će pokazati, jer vrata se već otvaraju, prizor odmah videćeš i suzu što bi dušmanu izmamio. (Edipa dovode.) 36
DRUGA POJAVA - Hor, Edip ZAJEDNIČKA TUŽALJKA Sistem O strašna li jada za čovečji pogled, 1295 najstrašnijeg od svih što sam ih dosad doživeo! Koji te obuze bes, 148 0 jadnice? Koji li demon ti ovo u ljutoj i preljutoj navali toj na zlosrećnu nasrnu sudbu? Ni pogledat', jadnice, ja te ne mogu, a mnogo tog hoću da pitam te još, 1 mnogo da doznam i mnogo da vidim! Tolika me s tebe obuzima jeza! EDIP O lele, o lele, jedniku meni! Ta kamo to nesrećnik devam se ja? Ta kuda k'o strela se razleće glas mi? Oh, kamo to iskoči, demone ti? HOROVOĐA 1300,1305 U ne'sreću ni čuvenu ni viđenu. Prva strofa EDIP Ah, oblače, mrače užasni moj! Grozan se, silan se navuče ti, nemio vetar vi ja te, avaj! I opet, avaj meni! Kako žacnu me od igle bod i spomen o mom udesu! HOROVOĐA I nije čudo što u takvim jadima ti sa dva tužiš a i sa dva trpiš zla. Prva antistrofa EDIP Oh, prijače mili, jedini ti mene još pohodiš; trpiš me još, za mene slepca brineš se, jao! Ta vidim te, jer mada noć me zavila, još, ipak, uvek jasno glas ti poznajem. 1310, 1315, 1320 HOROVOĐA O strašna dela! Kako oči smeđe ti da tako zatreš? Koji bog te nagna to? Druga strofa EDIP Apolon, Apolon beše to, drugovi, ove mi jade i nevolje zadade! Al' njih mi niko ne izbi, no sam ih jadnik izbih ja. Ta šta da gledam još, kad oko ništa milo nije gledalo? HOROVOĐA Bilo je kako kažeš ti. EDIP Ta ima 1' šta da gledam ja il' volim; kome mogu još da prozborim, da s miljem čujem odgovor? Vodite brže me odavde, ah, vodite, prijaci, nesreću veliku tu, najvećeg prokletnika, a i bozima najmržeg čoveka! HOROVOĐA Oh, muči te saznanje, k'o i nesreća! Ej, sreće da te nigda nisam upozn'o! Druga antistrofa EDIP Propao onaj ko na paši uze mi krute na nogama spone, pa izbavi od stradanja i spase me! Tim ljubav ne učini mi! Da onaj umreh dan, ni dragi ni ja ne bi bola imali! HOROVOĐA I ja bih tome bio rad! 37
EDIP Pa ne bih oca ubio i ne bi svet me prozvao ženikom one žene što me rodila. Sad sam proklet i grešničin sin, rađao s onom od koje sam potek o sam. Pa ima li od zla još gore kakvo zlo, to pade na Edipa. HOROVOĐA Ja ne znam kako naum tvoj da odobrim, jer bolje da te nema no da živiš silep. EDIP Da to ovako ne uradih najbolje, ne kazuj mi i više me ne savetuj! Ne mogu znati kakvima bih očima, kad u Had stignem, oca svoga pogled'o, ni kako majku bednu: njima skrivih ja što više nego vešala zaslužuje. Da gledam decu svoju kako nikoše, zar to da bude pogled za me željkovan? Ne, nikada! Za moje oči nikada! A ni grad, kula, svete slike božije! Njih patnik nad patnike ja, što jedini, od Tebanaca barem, življah najlepše, sam sebi oteh! Svima sam zapovedih da gone beščasnika što od bogova iziđe proklet, pa još Lajev podmladak! Sramotu svoju kad sam takvu otkrio, zar treba da vas pravim gledam očima? Ne, nikako! Da mogoh još da zaronim i uši, izvor sluhu, ne bih podneo da bedno telo dokraja ne zatvorim, da budem slep i sasvim gluv Jer slatko kad misli žive izvan svake nevolje. Ah, Kiterone, što me primi? Zašto me ne ubi odmah onaj čas, da nikada u svetu se ne dozna čije dete sam? O Polibe i Korinte, ti tobožnja o kolevko mi stara, kakvu li me vi othraniste lepotu, punu čireva. Ta sada svanuh zao i od roda zla. 0 tri vi puta i ti, dolo zabitna, 0 hrastiće i klance ti na raskršću, što napiste se negde krvi babove sa ruku mojih, zar se još me sećate što skrivih vama, šta li zgreših docnije kad stigoh ovamo? 0 mrače, mrače ti; ti rodi mene i, kad rodi, od mene ti opet klicu potera i pokaza i oce, braću, decu — iste krvi krv; pa zaručnice, žene, majke; dela sve najsramnija na svetu što se zbivaju! Što radit' ne valja ni zborit' ne treba. I zato, bogova ti, brže negde skrijte me il' ubijte il' u more me bacite da oči više ne mogu me videti. Udostojte se nesrećnika taknuti! Ta slušajte! Ne strahuj te! Ta čemer moj ni jedan smrtnik trpet' ne može do ja. HOROVOĐA Što tražiš, Kreonte, gle, u pravi stiže čas da pomaže i svetuje; on jedini braničem zemlji mesto tebe ostade. EDIP Vaj meni! Kakvu sada da mu reknem reč? Pa kako s pravom da se uzdam u njega? Ta ja ga pre uvredih ružno u svemu. (Dođe Kreont sa slugama.) TREĆA POJAVA - Hor, Edip, Kreont KREONT Ne dođoh amo da se rugam, Edipe, ni da te grdim što me pređe uvredi. 1410 (Slugama koji su Edipa doveli.) No, za rod ljudski ne marite 1' više vi, bar štujte plamen Gospoda nam Helija, što hrani sve; ne kazivajte takav greh ovako nezakriven; njega ne primi ni zemlja niti svetlost, niti sveti dažd! 1415 I zato brže ii kuću ga vodite! Jer svet je običaj da samo rođaci svog roda jade gledaju i slušaju. EDIP Od nade kad me, bogova ti, rastavi i dobar dođe meni, teškom grešniku, 1420 čuj nešto! Za te zboriću, ne za sebe. 38
KREONT Pa šta to želiš kad ovako moliš me? EDIP Što brže me iz ove zemlje baci kud, gde nikog neće biti da me pozdravi. KREONT Učinio bih, dobro znaj, al' htedoh pre 1425 da boga upitani šta treba raditi. EDIP Al' jasno veće njegov zapovedi glas, ubica oca neka padne — grešnik ja. KREONT Da, tako reče. Ali bolje pitati u nuždi ovoj šta je volja božija. 1430 EDIP Za nevoljnika, dakle, pitaćete još? KREONT Pa i ti, valjda, bogu verovaćeš sad. EDIP A tebi nalažem i ovo molim te: U dvoru onu sam ukopaj kako znaš; i s pravom službu tu za svoje činićeš. A ovaj grad mi očinski da nikada za svog stanara mene živa ne primi! No pusti me u gorama da stanujem, gde Kiteron je moj, gde meni otac živ i mati živa pravi grob odrediše! Da umrem od tih što me ubit' htedoše. No tol'ko znam: ni bolest me ni drugo šta pogubit' neće, jer se ne bih spasao na smrti da ne bi to za strašno zlo! No sudba nek nam ide kud je pošla već! Za decu mi — za mušku decu, Kreonte, ne imaj brige; ljudi su, pa nikada, ma gde god bili, neće oskudevati! 1435, 1440, 1445, 154 Al' jadne mi devojčice, sirotice, što nikada im sofra ne bi stavljena bez mene, nego što bih ja dodirnuo, to sve bi one svagda sa mnom delile — za njih se staraj! Sad, pre svega, pusti me da njih se dotaknem i jad svoj oplačem! De, kneže! (Kreont ode.) Hajd', soju čestiti! Kad njih se dotaknem, izgledaće mi da ih gledam očima. (Edip ćuti i sluša, dok se Kreont vraća s Edipovim kćerima Antigonom i Ismenom, koje plaču.) Šta veliš? O bogova vam, ne čujem li zaista gde mile plaču? Zar se Kreont smilova 1460 te posla meni decu moju premilu? Je I' istina? KREONT Jest, istina. Ja evo ih dovedoh ti, jer doznah želju, koja davno mori te. EDIP Pa srećan bio, i rad ovog hoda tvog od mene bolje neka bog te očuva! 0,gde ste, kćeri moje? Amo priđite! Do ovih mojih bratskih ruku dođite što zgrešiše da oči oca rođenog, pre negda sjajne, sad ovakve gledate! O deco, ja vas, ne videć' i ne znajuć', sa onom rodih što me samog rodila! Pa rad vas plačem — ta ne mogu gledati kad mislim na vaš gorki život potonji u svetu što ga morate proživeti. U koja ćete poći društva građanska, na koje slave a da s plačem kući se ne povratite, mesto sjaj da gledate? 1450, 1455, 1465, 1470,1475 Pa kada do udaje već dorastete, da 1' biće koga, deco, ko će pregnuti da uzme takvu bruku što će život vaš da razori k'o mojim roditeljima? Ta koje nema tu grozote? Otac vaš svog oca pogubi a majku obljubi od koje sam se rodi; ista utroba, iz koje sam iziđe, njemu rodi vas. Da, takve grdnje biće. Ko će onda vas da prosi? Nema, deco, toga; morate bez podmlatka i neudate svenuti. Menekejiću, kad im os ta otac jedini, ta mi se obadvoje što ih rodismo sa svetom rastasmo — ne pusti roda svog da bez muža po svetu luta prošeci, i ne daj njino zlo da ravno bude mom. No smiluj se kad vidiš mladost njihovu bez svega, osim što bi ti im pomog'o. Obećaj, plemeniti, rukom dirni me! A vas bih, deco, da već shvatat' možete, -još mnogo savetov'o; ali želite da živite gde možete, i živite životom boljim od života očeva! 39
EDIP Nipošto mi njih ne otmi! 157 KREONT Ne želi premoći svud, jer što moću dobi, do života ne isprati te. 1510 HOR O građani otadžbine Tebe, evo Edipa, znalca čudesne zagonetke i prvog čoveka, čiju sreću niko nije gledao bez zavisti! Gledajte u kakav ponor sudbe grozne pade on! Zato nikog, dan dok onaj poslednji ne dočeka, 1515 neću proslavljati kao srećna, pre no doplovi kraju veka svog a nikakav ne pogodi ga jad.
KREONT Već je dosta suza tvojijeh!Ta idi ii kuću! EDIP Ne mili mi se, al' slušaču. KREONT Na vreme dobro EDIP Znaš li kako idem? KREONT Reci, znaću kad te saslušam. EDIP Ako me iz otadžbine prognaš. KREONT Kako rekne bog. 1505 EDIP Al' sam mrzak bogovima. KREONT Tim ćeš pre to postići. EDIP Misliš? KREONT Ja što ne mislim, ni reći zalud ne volim. EDIP Sad me vodi odavde! KREONT Hajd', samo decu ostavi!
NAPOMENE 36. Aluzija na Sfingu. Ona je imala glavu i prednji deo tela kao devoj ka, ostali trup i noge kao lavica, krila i rep kao aždaja, a govorila kao čovek. Ona bi svakome zadavala da odgo-netne ovu zagonetku: „Koji stvor ide na dve, tri i četiri noge, a najslabiji je kad ide na četiri?" Ko ne bi zagonetku resio, Sfinga bi ga pogubila. Tako stradaše mnogi Tebanci. U velikoj nevolji, Tebanci obećaju svom oslobodiocu presto i caricu udovicu za ženu. Edip dođe do Sfinge i reši zagonetku ovako: „Taj stvor je čovek, jer malo dete puzi, tj. ide i nogama i rukama; kad odraste, ide uspravno, a kad ostari, onda se poštapa, i štap mu je kao treća noga." Sfinga vrisne i sruši se sa stene. Edip se zacari i, u neznanju, oženi se svojom rođenom majkom. 494. Edip je unuk Labdakov. 495. Edip je odrastao na dvoru Poliba, kralja korintskog, pa otud svet misli da je on sin Poliba. 1075. Kao što mesec raste od mladine do uštapa, tako je rastao i život Edipov: od neznatna i malena nahoda postade veliki car. 1099. Helikonka, muza, jer muze borave na beotskoj gori Helikonu. 1225. Istar: Dunav; Fasid: reka u Kolhidi. 1510. Aluzija na uništenje Sfinge, na ženidbu i na carski presto. 40
SOFOKLE
ANTIGONA
Prvi put u ovom prevodu prikazana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 17. decembra 1951. Redaktor prevoda Anica Savić-Rebac LICA ISMENA, ANTIGONA, kćeri Edipove KREONT, car tebanski EURIDIKA, žena njegova HEMON, sin njihov TIRESIJA, "prorok STRAŽAR
PRVI GLASNIK DRUGI GLASNIK HOR STARACA TEBANSKIH PRATNJA KREONTOVA I EURIDIKINA
Pozornica prikazuje carski dvor u Tebi sa trojim vratima: na srednja idu Kreont i Euridika, na desna — za gledaoca — dvoranstvo, Antigona i Ismena, a na leva starci. Hor, stražar, Hemon, Tiresija, glasnik, idu, kao domaći, na desni ulaz. 41
PROLOG (PRVI CIN) PRVA POJAVA - Antigona, Ismena U svitanje. Iz dvora na desna vrata dolazi Antigona, pa za njom Ismena. posvedoči ti s vrlinom da 1' se rodi, il' se izrodi. ISMENA U takvim prilikama šta bih, jadnice, pomogla ja da vežem il' odrešujem? ANTIGONA De, vidi, trud i muku sa mnom deliš li? ISMENA U kakvoj napasti? I šta to naumi? ANTIGONA Da i ti sa mnom brata mrtvog sahraniš. ISMENA Sahraniti ga misliš, mimo zabranu? ANTIGONA K'o moga i tvog brata, ako nećeš ti, jer izdajnica, bogme, neću biti ja. ISMENA O, jadnice! Zar i kad Kreont zabrani? ANTIGONA On nema prava od mog da me odbija. ISMENA Vaj meni! Oca, sele, opomeni se u kakvu jadu prestavi se omražen kad grehe svoje otkri sam, pa zbog njih sam rukom sebi oba oka iskopa! Pa majka mu i žena, dvostruka je reč, pletenim užem sramno skonča život svoj! A treće, oba naša brata nesrećna u jednom danu jednom smrću padoše kad jedan drugog bratskom rukom ubiše! Nas dve smo same sada ostale, pa čuj: najgora smrt nam ako mimo zakona sad ne poslušamo carsku odluku i vlast. Al' na pameti imaj ovo: žene smo, pa nećemo s muškarcima se boriti; pa onda nama jači zapovedaju, te i to i još gore valja slušati. Ja, dakle, moliću se pokojnicima nek oproste, jer ovo jači nameću, i poslušaću vlast. Ta uzimati trud nad snagu svoju - nije pamet nikakva.
ANTIGONA Ismena mila, sejo moja rođena, da 1' znadeš za jad kakav što zbog Edipa još Div ga ne učini nama živima: ta nema bede, niti jada ikakva, ni nečasno ni ružno ništa što ti ja 5 međ tvojim ne videh i mojim jadima. Pa i sad opet kakvu, kažu, naredbu poglavar ćelom gradu ovčas izdade? Da 1' znaš, da 1' ču šta? Ili ne znaš da se zlo za mile naše sprema k'o za dušmane. 10 ISMENA O milim vest još nikakva, Antigona, ni vesela ni tužna meni ne stiže, bez oba brata otkad nas dve ostasmo, što jedan drugog u dan jedan ubiše. A otkad noćas vojska ode argivska, 15 od tada ništa više nisam čula ja, ni da sam srećnija a ni nesrećnija. ANTIGONA To znađah dobro, pa te pozvah ovamo pred vrata dvorska da me čuješ nasamo. ISMENA A šta je? Neka reč te uznemirila. ANTIGONA Zar nije Kreont jednom bratu našemu čast groba dao, a drugome uskratio? Eteokla je, kazuju, po zakonu i sudu pravednom u krilo zemlji dao, na onom svetu da ga mrtvi poštuju, a Polinika što nam jadno poginu naredio je, kažu, građanima svim da niko ne pogrebe i ne okuka, bez plača i bez groba da ga ostave, da bude slatkim plenom gladnim pticama To kažu da je tebi dobro Kreonte i meni, velim, i meni naredio, pa amo hita onima što ne znaju da javno kaže to; i stvar tu ne smatra k'o šalu, nego usudi 1' se na to ko, od naroda ga stiže smrt pod kamenjem. Stvar tako stoji, a sad 42
ANTIGONA Ne zovem Lc, a kad bi ti i pristala, ta pomoć tvoja ne bi (cl-Ja od srca. No misi i kako hoćeš ja ću onoga sahraniti. Za lakvo dcio i ado mrem. 1 mila s njime, s milim, u grob leći ću, sa svetim grobom. Moram duže vremena da donjom svetu ugaua.ri no ovome. Jer onde biću večno. Ti, pak, volja 1' te, pogrdi ono što je časno samim bozima. ISMENA Ne činim ništa nepošteno. Tek sam ja nesposobna da građanima prkosim. ANTIGONA Ovako ti izgovaraj se tu, a ja sad idem grob da naspern bratu predragom. ISMENA Vaj meni, nevoljnice! Sirah me, stradaćeš! ANTIGONA Ne strahuj za me!Svoj ti udes popravljaj! ISMENA Bar nikom svoje delo ne poveravaj, no tajom taji, a tako i ja ću!
ANTIGONA Vaj meni, kazuj! Bićeš mnogo mrznija k'o ćutalica, ako svima ne kažeš. ISMENA Za ćelom krv što ledi srce gori ti! ANTIGONA *Ja znadem kome treba godit najviše. ISMENA Da, možeš; ali tražiš što se ne može. 90 ANTIGONA Pa dobro, kad me snaga izda, prestaću. ISMENA Ni počet' ne treba što biti ne može. ANTIGONA Kad tako zboriš, ja ću na te mrziti, kraj pokojnika s pravom mrska ležaćeš. Al' pusti mene i moj pusti nerazum 95 da muku mučim tu! Ta neću stradati, a plemenita da ne zadesi me smrt. ISMENA Kad tako misliš, a ti idi! Samo znaj da ludo grešiš, al' s pravom draga dragima. (Ode. Dolazi Hor staraca tebanskih.)
DRUGA POJAVA - ULAZNA PESMA HOR leđa zaori, i žestoki zmaj tešku bitku je bio. Veličanje ohola jezika Div ne trpi nikako; spazivši njih gde snažnom bujicom navaljuju svi pa zveketom zlata se ponose još, 130 on munjom zavitla pa obori togšto srtaše već na zidu da zapeva pobedu. Druga strofa Na tle se odbojno strovali koji tada s ognjem u ruci u mahnitu napadanju 135 jurnu pomame pun kao vetra preljutog mah. Tu njega takva stiže smrt. Drugima, gle, drukčiju kob dosudi taj veliki bog Arej, presrećni borac. 140 Na sedomorim vratima sedam se svih poredalo vođa, svi junački soj, i silnome Divu prikazuju plen
Prva strofa Zrako sunčeva, prekrasni sjaju, kakav nikada još Tebi sedmorih vrata pre zasjao nije! Granu, gle, dana zlatnoga ženice, preko Dirkinih vira stiže! Sa štitom belim dušmana, što iz Arga oružan sav dođe nam, njega u bežanje ti uzdom potera bržom. U zemlju ga našu Polinik doveo zbog protivurečnih sporova ljut; k'o orao glasno klikćući, od Arga do Tebe preleti put, a krila k'o beli sjala mu sneg, sav oružan bi i konjogrivkom zaštićen kacigom. Prva antistrofa Iznad krovova stade već pa na sedmora vrata svud zinu kopljima ubojnim, ali ode pre nego krv naša zvalo mu napuni, još pre nego nam venac kula žar-zapali omorikov. Takav bojni Arejev zvek s 43
k'o svečanu žrtvu do jadnika dva; po ocu i majci rođena braća, 145 a jedan na drugog udari kopljem i obojica jednaku nađoše smrt. Druga antistrofa Ali je preslavna Pobeda došla nama, kolima bogatoj Tebi se poradova; zato ratove sve 150 zaborav'te potpuno sad! U božje hajd'mo hramove, igrajmo svi vascelu noć,
Bakhija bog biće nam vođ, Teba sva da se trese! Al' evo nam Kreont, Menekejev sin, 155 baš ide; u zemlji nam vladar je on, po skorašnjem božjem udesu dan, a jamačno mis'o premišlja neku, jer svima je nama poslao poziv i sve starešine ovoga grada 160 na vanredni ovde sazvao zbor. (Dolaze Kreont i dva glasnika.)
PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Kreont Tim zakonima ovaj grad ću dizati. I s tim se slaže što sam građanima sad za Edipove sinove naredio. Eteokla, što za naš grad se boraše i pogibe, a kopljem prvi junak bi, nek sahrane i svaku nek mu dadu čast najboljim mrtvima što dole pristaje; a brata mu — o Poliniku zborim sad — što htede zavičaj i boštva rodbinska na povratku iz bekstva ognjem spaliti i bratove se krvi htede napiti, a građane odvesti kao robove, da niko ga - naredih gradu ovome - ne počasti ni grobom ni naricanjem, već da bez groba -svakom oku nakazan od ptica i od pasa bude razderan! To sud je moj, i nigda rđe kod mene pred poštenima neće čast uživati. Al' ko je odan ovom gradu, mrtva ga i živa ja ću poštovati jednako. HOROVOĐA Ti smeš to činiti, Menekejeviću, sa dušmanom i s prijateljem države, al' možeš svakim služiti se zakonom za mrtve k'o i za nas koji živimo. KREONT Čuvari mojih zapovesti bićete! HOROVOĐA Naredi neko mlađi neka bude to! KREONT Al' kod mrtvaca straža već se postavi. HOROVOĐA Pa šta nam, dakle, drugo još naređuješ?
KREONT 0, ljudi, grad nam silnom trešnjom bogovi uzljuljaše, pa opet stojna digoše. Po glasnicima sa svih strana pozvah vas da amo dođete, jer znam da Laju vlast 165 i presto svagda poštovaste odano, pa potom — dok je Edip gradom upravij'o, a kad on pade, sinovima njegovim jednako verno pokoravaste se još. Al' otkad oni dvojom smrću padoše 170 u jednom danu kad se sami skobiše i svojom rukom krvcu grešno proliše, svu, dakle, vlast i presto imam sada ja, po rodu jer sam pokojnima najbliži. - Al' ne može se znati srce, mišljenje i sud 175 ma koga čoveka, dok prvo ne vidiš da vesto vlada i da zakon poznaje. Ko celim gradom upravlja, a ne mari za pravi savet, već od straha nekoga svoj jezik veže, za tog i sad mislim ja 180 i odavno već da je rđa najgora. Ni onoga što više voli srodnika no otadžbinu, ne cenim ja nimalo. Ta ja- nek znade Div što svagda vidi sve - zaćut'o ne bih nikad kad bih video 185 i da beda ide zemlji mesto spasenja, a nit bih dušmanina grada uzeo za prijatelja, jer znam: grad je nama spas; i dokle srećno jedrimo pod njegovim pod jedrima, mi prijatelja tečemo. 44
KREONT Da paziš na red, ako ne veruje ko. HOROVOĐA Luđaka nema takva da je smrti rad. 220
KREONT I plata takva biće. Ali nadanje u dobit ljude često u jad strovali. (Dolazi Stražar.)
DRUGA POJAVA - Hor, Kreont, Stražar STRAŽAR O, care, neću reći kako hiteći doleteh ti od laka skoka zaduvan! Ta mnoge misli mene zadržavahu 225 i okretah se putem da se povratim, jer slušah srce gde mi mnogo zboraše: „Šta ideš, jadan, tamo gde te čeka sud? Zar, bolan, opet stojiš? Ako Kreontu ko drugi kaže to, zar nećeš stradati?" 230 Razmišljajući tako mučno odmicah, i tako meni kratak odulji se put. Odlučih najzad amo da se zaputim, saopštiću ti, mada nemam reći šta. 170 Ja stigoh ti, jer tvrdo imam nadanje: pretrpeću tek ono što je suđeno. KREONT A zašto li si duhom tako klonuo?
STRAŽAR Pre svega hoću da ti kažem o sebi: jer dela nit počiniti niti krivca znam, a nit je pravo zlo da kakvo prepatim. KREONT Baš smeraš protiv dela da se ogradiš. No, očito je, nešto novo javićeš. STRAŽAR Zbog strašna glasa moram baš da odlažem. KREONT Izreci već, pa idi onda slobodno! STRAŽAR Pa kazaću. Baš ovčas neko pogrebe mrtvaca; suvim prahom on mu posu leš i, kako treba, sveti obred izvrši. KREONT Šta govoriš? Ta ko se, ipak, usudi?
STRAŽAR Ja ne znam. Niti sekira tu udari nit kuka pade, zemlja, tvrda, suva sva, neispucana, neutrta kolima, izvršiocu traga nema nikakva. A prvi kad nas dnevni stražar izvesti o tome, svima beše čudo jezivo. On iščeznu, doduše — grob ga ne pokri, 255 al ozgo tanak beše prah, da mine greh. Tu nit se kakvoj zveri nalazio trag, ni psetu kakvu što bi došlo glodati. Među nama se grdne psovke orile, sve stražar panjk'o stražara, i gotov boj 260 na kraju — nikog ne bi da nas rastavi. Jer svaki od nas beše za to delo kriv, al' niko jasno, ne zna beše izgovor. A hteli smo i maziju izvlačiti, kroz oganj prolaziti, klet' se bozima 265 da delo nije naše, i da ne znamo ko smisli ili učini ga. Napokon, kad ništa više traženjem ne otkrismo, reč jednog ču se, a mi glavom k' zemlji svi od straha: ne znasmo ni šta da reknemo 270 ni šta da radimo da dobro ispadne. To beše reč: o delu tebe moramo izvestiti, a ne treba ga tajiti. To pobedi, pa mene zlosrećnika žreb izbere da se toga srećnog posla prihvatim. 275 Ja stigoh nerad, a znam: ni ti nisi rad, jer glasnik zlih glasova nikom nije drag. HOROVOĐA Odavno, gospodaru, domišljam se ja: od božje možda ruke to se dogodi. KREONT Umukni, dok me govor tvoj ne rasrdi! U jedan mah da lud i star ne osvaneš! Jer tvoja reč je nesnosna kad govoriš za mrca onog da se brinu bogovi. K'o dobrotvora zar ga ceniše pa sad zakopaše, a dođe da im hramove 280, 285, 171 sa stupovima spali, dare zavetne, i zavičaj, i zakone da uništi? U' vidiš da bog čini poštu zlotvoru? To ne! No neki građani već odavno ne podnose me, protiv mene gunđaju, 290 i tajno glavom tresu, vrat ne saviše pod jaram poslušan da meni ugode. I dobro znam da 45
ovi baš čuvare te potplatiše, zločinstvo to da počine. Za ljude još ne nasta takva uredba 295 da nosi zlo k'o novac. Taj i gradove razorava, on ljude goni iz kuća, on plemenita ljudska srca zavodi, i uči da na ružna dela pristaju, on pokaza im način svakog varanja 300 i svakog delanja obesvećivanje. A one što za novac to uradiše njih kada-tada kazna stići će. (Stražaru) No ako Divu ja još čast iskazujem, to dobro znaj mi, evo ti se zaklinjem: 305 ne uvrebate 1' krivca za tu sahranu i na oči ga meni ne dovedete, e neće dostati mi vaša gola smrt, no visićete živi dok zločinstvo to ne odate, da znate gde se bere ćar, 310 pa posle da ga grabite i shvatite da ne treba dobitak svugde želeti. Ta videćeš: zbog sramna cara mnogi već postradaše, a sreći se ne doviše. STRAŽAR Govorit' smem li? U' da okrenem pa grem? 315 KREONT Zar ne znaš da mi i sad mrsko govoriš? 171 STRAŽAR Jel uho ili dušu reč uvredila? KREONT Šta kitiš tu? Šta tražiš mesto bola mog STRAŽAR Ta krivac dušu ti, a uho vređam ja. KREONT O, lele meni! Baš si pravo ćaskalo! STRAŽAR Al' dela onog nikad ne izvrših ja!
KREONT I to, i još za novac dušu prodade! STRAŽAR Kuku! Lele! Ao jada, kad ko sudi pravo ne sudi! KREONT Sad sudom šali se, no ako krivaca ne odate mi, onda ćete priznati da samo bedu stvara dobit rđava! (Odlazi.) STRAŽAR Da mogu samo naći ga! No našao il' ne naš'o — sreća to namenjuje — tek mene ovde nećeš više videti! I sada, kad se spasoh mimo svaki nad i sud, ja mnogu hvalu bogu dugujem. 330 (Ode.)
TREĆA POJAVA - PRVA STAJAĆA PESMA konja, gorskom biku još neukroćenu u jaram je uhvatio šiju. 345, 350 Druga strofa I govoru i vetrnoj misli dovio se i državnom redu 175 i odbrani od mraza nemila i strelica dažda plahovita pronalazač svih putova — čovek. Bez pomoći ne gre u budućnost. Od smrti samo ne izbaja leka, a pronađe ustuk teškoj bolji. Druga antistrofa Nad požudom kao mudrost neku ima svoju stvaralačku snagu, sad zlu hodi, a sad hodi dobru. Božju pravdu drži 1' k'o i zakon, biće dika svojoj otadžbini, a sramota kad zlu drsko krene. Ne prišao mom ognjištu takav i ne bio nikad s moje strane!
HOR Prva strofa Mnoge sile postoje na zemlji, al' nijedna kao čovek silna: čovek plovi i po sinjem moru, 335 a prati ga južnjak nepogodan i valovi zapljuskuju burni. On i Zemlju, najvišu boginju, med bozima večnu neumornu, neprestano u duboko ore, ralo mu se veruga po brazdi 340 a konji ga svakog leta vuku. Prva antistrofa I plemenu lakokrilih ptica meće zamke te ga vesto lovi, i buljuku divljih životinja i gomili riba pod pučinom razapinje i namešta mrežu umnik čovek i veštinom svojom divlju krotiv gorohodnu zverku, vratogriva zauzd'o je 46
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Stražar, Kreont, Antigona a pošto čusmo tvoje pretnje strahotne, mi odmah sav s mrtvaca prah ometosmo, i dobro otkrijemo telo natrulo, 410 u zavetrinu na kraj hridi sednemo, da od njega se k nama smrad ne raširi. 178 Tu jedan drugog reč'ma grdnim psovasmo, u službi svojoj kad ko trom se pokaže. To dugo trajaše, dok u svom sjaju krug sunčani nasred neba nije uziš'o, i pripeka priprekla. Tada nenadno sa zemlje vetar diže prah, jad nebeski, pa zakri polje, celo lišće kidajuć' u šumi; silni vazduh napuni se njim. Mi žmireć' trpljasmo taj bogodani bič. Tek vihor minu posle duga vremena, kad eto devojke gde gorko zakuka ko ptica glasom tananim, kad ugleda gnezdašce pusto, prazan ležaj bez mladi. I ona, kad mrtvaca gola primeti, zajauče, a one strašnim kletvama sve proklinjaše koji to učiniše. Donese odmah suhog praha rukama, lepokov digne tucan sud i trostruku na mrca izli žrtvu, pa ga posveti. A mi, kad sve to videsmo, potrčimo i skleptamo je, al' je ništa ne bi strah. Za prvi i za drugi psovasmo je čin, a ona stajaše baš ništa ne krijuć'. A meni milo, al' i žao beše to. Jer sam se od zla spasti, to je najslađe, al' u zlo vući prijatelja svojega - to boli. Al' je moja takva priroda, da za sve manje marim no za život svoj. KREONT (Antigoni) A ti, da, ti što glavu zemlji obori, da 1' priznaješ da svrši to, il' poričeš? ANTIGONA Da, priznajem, taj čin je moj,ne poričem. KREONT (Stražaru) Ti možeš na put poći kuda god si rad, od teške krivice oslobođen si sad. 445 (Stražar ode.)
HOR Kolebam se! Nije 1' to božanski lik? Kad znadem, ne mogu da izjavim ja da nije Antigona devojka ta. O, jadnice ti od jadnoga oca — Edipa, ah! 380 Šta slutim? Valjda te ne vodi taj što carevu zapovest prekrši ti, zatečnu gde bezumno skrivi? STRAŽAR Gle, to je ona koja prestup izvrši. Kod mrca uhvatismo je. No gde je car? 385 HOR Iz dvora, evo, baš po želji dolazi. KREONT A šta je? Zašto baš u zgodan stigoh čas? STRAŽAR O, care, nikada se kleti ne treba, jer nova mis'o staru mis'o poriče; 177 pohvalih se da neću amo dolazit' 390 kad onih pretnja tvojih odagna me huk. Al' opet, u radosti brzoj, nenadnoj, što svako drugo zadovoljstvo premaša, ja stigoh, mada zakletvom porekoh to, a vodim ovu momu; baš je uhvatih 395 gde kiti grob. Tu nije kocka vađena, otkriće to je moje, nikog drugoga. Sad sam je, care, uzmi, kako želiš ti raspituj i osuđuj! A ja, red je već, od ovih beda odlazim oslobođen. 400 KREONT Ti ovu vodiš? Kako? Gde je uhvati? STRAŽAR Mrtvaca ona zakopa. Sad znadeš sve. KREONT Da 1' znadeš pravo? Govoriš li istinu? STRAŽAR Nju videh - mrtvom sprema zabranjeni grob. Da 1' jasno sad i razgovetno govorim? KREONT Pa kako vide je i kako uhvati? STRAŽAR Ovako beše. Kad od tebe dođosmo 47
DRUGA POJAVA - Hor, Kreont, Antigona KREONT (Antigoni) A ti ne nadugo no reci ukratko da 1' znade da ja to zabranih naredbom? ANTIGONA Da, znadoh. Kako ne bih? Svakom jasno bi. KREONT I ti se drznu zakon taj da pogaziš? ANTIGONA Ta valjda ne dade mi Div tu naredbu,450 ni Pravda, sustanarka donjih bogova, što ljudma ove postaviše zakone. Ne smatrah tako jakom tvoju naredbu da božje, nepisane, stalne zakone preteći može; ti si ipak smrtan stvor. 455 Od danas nisu oni, ni od juče ne, no večno važe, niko ne zna otkad su. Tek strahujući ma od čije obesti, ja ne hteh za njih trpet' kaznu od boga. Ta znala sam da mreti moram, kako ne? 460,180 Pa da i ne naredi ti. No umrem li pre vremena, to k'o dobit samo uzimam. Ko živi, kao ja, u mnogim jadima, zar ne bi njemu smrt spasenje donela? Pa i ja neću žalit' ako dočekam ovakav udes. Ali da sam podnela da moje majke sin bez groba istrune, e, to bih žalila; al' za smrt ne marim. Pa čini 1' ti se da sam ludo radila, pred ludim kanda trpim prekor ludosti. HOROVOĐA Od strasnog oca strasna odaje se ćud u kćerke: ne zna od zla da se uklanja. KREONT No, znaj mi, takva prkosna i tvrda ćud da najpre klone; d najčvršće željezo što pretvrdim ga žarki oganj učini, najčešće slomi se pa sitni, videćeš. I znadem da se besni konji ukrote malenim uzdama. Jer obest onome ne dolikuje ko je sluga bližnjem svom. Već ta je onda znala da mi prkosi kad oglašenu prestupi mi zapovest; sad opet prkosi mi što se razmeće tim delom, pa se posle njega
podsmeva. Ja, zbilja, ne bih bio muž, već ona bi, ta drskost kad bi nekažnjena ostala! Pa bila mi od sestre kći, i bliža još od sviju što ih porodični čuva Div; ni ona a ni sestra neće najgoroj umaći sudbini! Jer i onu jednako okrivljujem da s ovom smisli sahranu. I nju mi zovite! Ta ovčas videh je gde besni po kući; poludela je već. (Siraža iz pratnje Kreontove ode po Ismenu.) A duša zna se rado napred odati !kad kogod grešno delo tajno zasnuje. Duboko mrzim kad se neko zatekne 495 u činu zlu, a hoće da ga iskiti. ANTIGONA Zar želiš više nego da me ubiješ? KREONT Ja ništa. Kad to imam, sve sam postig'o. ANTIGONA Šta čekaš, dakle? Ništa mi se ne sviđa od reči tvojih, nit' se svide ikada; 500 a tako ni tebi ne godi moja reč. Al' otkuda bih lepšu slavu postigla no otud što sahranili brata rođenog? Ta svi bi rekli da se njima mili to kad jezika im ne bi zatvarao strah. 505 Al' s vlašću druga sreća ide pod ruku, pa sme da dela i da zbori po volji. KREONT Ti jedina od Kadmovića vidiš to! ANTIGONA I ovi vide, ali ćute pred tobom. KREONT Ne stidiš se kad misliš od njih drukčije? 510 ANTIGONA Sramota nije činit' poštu bratu svom. 101 KREONT A nije 1' brat i onaj s njim što pogibe? ANTIGONA Po ocu i po majci brat je rođeni. KREONT Pa što mu onda milost činiš bezbožnu? 48
KREONT Al' dušman nikad,ni kad umre, nije drag. ANTIGONA Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena! KREONT Kad moraš ljubiti, ljubi dole oba, a ja dok živim, neće žena vladati! 525 (Dovode Ismenu.) HOR Al' eno Ismene pred vratima onde za sestricom suze gde proliva, gle, a oblak na obrvi lice joj krasno nagrđuje k i lepovidne obraze kvasi. ' 530
ANTIGONA To neće pali pokoj niik potvrditi. KREONT Kad njega k'o i grešnog onog poštuješ? ANTIGONA Brat ubi brata, ne rob gospodara svog! KREONT A zemlju har'o nam, a onaj branio. ANTIGONA Had, ipak, za sve takve traži zakone. KREONT Al' ne da čestit jednak bude rđavu. ANTIGONA Ko zna da 1' dole to za sveto smatraju?
TREĆA POJAVA - Hor, Kreont, Antigona, Ismena KREONT Ti što se po kući k'o guja šunjala i meni taj om pila krv, a nisam znao dve pobune da hranim protiv prestola, de, reci: da li priznaješ da i ti bi kod groba, il' se zaklinješ da ne znaš za nj? 535 ISMENA Učinih delo, ako ona priznaje; i ja sam učesnik, i nosim krivicu. 184 ANTIGONA Al' pravda taj ne dopušta ti sporazum, nit' htede ti, nit' s tobom ja učinih to. ISMENA Ne ustežem se da u tvojoj nesreći po burnom moru jedrim s tobom zajedno. ANTIGONA Zna Had i oni dole čiji čin je grob; ja druge ne volim što ljube recima. ISMENA Ne, nemoj, sejo,da mi sad zabranjuješ da s tobom umrem i da mrtvog posvetim! ANTIGONA Ti ne smeš sa mnom umreti; ne prisvajaj što nisi takla! Dovoljna je moja smrt. ISMENA A što da živim bez tebe kad ostanem? ANTIGONA Kreonta pitaj! Ti se staraš za njega.
ISMENA A što me vređaš? Ništa ti ne koristi. ANTIGONA Da, smejem ti se, al' i patim zato ja. ISMENA Pa ima 1' načina da pomognem ti još? ANTIGONA Ti sebe spasi! Bekstvu tvom ne zavidim! ISMENA 0, jadne mene! Udes tvoj da izgubim? ANTIGONA Ti život sebi htede, a ja sebi smrt! 555 ISMENA Al' svoje nisam razloge prećutala. ANTIGONA Ti jednima, a ja ugodih drugima. ISMENA Pa jednaka je sada naša krivica. ANTIGONA Ne boj se! Ti si živa! Moja duša već preselila se davno, služi mrtvima. 560 KREONT Te devojke su, mislim, baš poludele: sad ova, — ona otkako se rodila. ISMENA U takvim nesrećama, care, nikada ni žilav duh ne ostaje, no nestaje. KREONT U tebe, da, sa zlima zlo kad odabra. 565 49
KREONT Baš suviše me ljutiš i ti i tvoj brak! ISMENA Razdvojićeš je zar od sina svojega? KREONT Ta Had će sprečit' bračnu vezu njihovu. 575 ISMENA Pa njoj je, kako vidim, određena smrt! KREONT To i ja vidim. (Slugama) Ne časite, sluge, sad, već u kuću ih vodite! Zatvorite to ženskinje, a ne da šeće slobodno! I naletice beže kad već uvide 580 životu njihovu da smrt se primiče. (Antigonu i Ismenu odvedu.)
ISMENA Zar bez nje ja da sama život provodim? KREONT Ne spominji mi ove! Više nema nje! ISMENA Svom sinu zar ćeš verenicu smaknuti? KREONT Za oranje i drugih njiva naći će. ISMENA Al' nema ljubavi k'o njihova što bi! 570 KREONT Ja ne volim da sin mi ženu ima zlu. ISMENA Što otac tebe ruži, dragi Hemone!
ČETVRTA POJAVA - Kreont, Hor DRUGA STAJAĆA PESMA KREONT, HOR Prva strofa 0 srećnika kojima život ne okusi zla! Kome bogovi kućom potresu, tog jadi ne minu, već svaki mu naraštaj vazda prate, 585 baš kao kad nepogodni trački dunu vetrovi, pod more u mrak srne uzburkani val, pa iz dubine tamne pesak valja crn 590 što silni vetar uzdigne, a jekom ječi valom udarani žal. Prva antistrofa Gle, prastare trpije Labdakida pokojnih gde još novu trpiju živima rađa: 595 naraštaju rađa je naraštaj. Evo ih neki bog ruši, spasa nemaju. Ta i granu poslednju, što Edipovoj lozi sjajem zablista, 600 sad opet donji uzimaju bogovi, njin krvav zastire je prah, i reči bezumlje, i gnevna srca strast. Druga strofa Dive, koji bi prestupak
ljudski skršio tvoju vlast? 605 Nju nikada san ne svlada sve što svlada ni neumorni meseci; k'o vladalac u vekotrajnoj mladosti olimpskim ti upravljaš sjajem blistavim. 610 Pa odsad unapred, k'o pre, taj zakon uvek važiće: za sveg života smrtniku nijednome čas ne prođe izvan jada. Druga antistrofa Nada, bludnica velika, 615 mnogim ljudima pomaže, a mnogim je dim nestalnih, praznih želja; ne znadu što im gamiže, dok žarki oganj noge im ne oprži. Slavljenu reč pametno neko izusti: 620 kad u jad koga baci bog, on za zlo to ne uzima, no dobra traži u tome; a kratak trenutak boravi izvan jada. (Dolazi Hemon.)
50
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Kreont, Hemon HOR Gle Hemona, najmlađeg deteta, gle, od poroda tvojega; dolazi 1' on zbog Antigone u srcu noseći bol, da 1' žalosti ga njihov nesuđen brak? 630 KREONT To začas bolje znaćemo no vračevi. (Sinu)
O, sine, valjda ne stiže na oca ljut što zaručnici svojoj ču za presudu? Il tebi drag sam kako god postupio? HEMON Ja tvoj sam, oče! Dobre misli negujuć 635 i moje dobru putiš; slušaču te ja. Ta nikakav mi neće preči biti brak no ti dok putem dobra vodiš sina svog.
KREONT Da, sinko, da, to treba imat' u srcu: U svemu najpre očev savet saslušaj. 640 Ta zato ljudi baš i mole bogove da poslušna im deca diče domove, da zlo od dušmanina zlom odbijaju, a prijatelje kao otac poštuju. Al kome deca rađaju se rđava, što drugo — reći ćeš — taj sebi izrodi no nevolju i silan dušmanima rug? Pa zato, sinko, nemoj da rad naslade sa ženom pamet svoju izgubiš, jer znaj da studen onda čeka tebe zagrljaj kad u tvom domu živi žena rđava - ta ima 1' veće rane nego rđav drug? Odbaci, pusti momu tu, k'o dušmanku, da nekome u Hadu bude nevesta! Ta nju ja uhvatih gde od svih građana pred celim svetom ona jedna prkosi; pa neću gradu da se laža pokažem, već ubiću je. Neka Diva priziva, čuvara krvi! Negujem li neposluh u rodu, rašće izvan roda jači još. Jer ko u svojoj kući strogo postupa, i narodu će važiti k'o pravičan. Ko zakon gazi, ili silom obara, il' misli da vladarima gospodari, od mene takav neće steći pohvalu. No koga grad izbere, toga poslušaj i u malom i pravičnom i suprotnom! I takav čovek znače smem se nadati - da lepo vlada i da sluša sam; u kopljanoj oluji svoj će položaj očuvati k'o vrli, pravi ratni drug. Od neposluha nema većega ti zla. On gradove razvaljuje i domove raskopava; on kida kopljanički red i goni ga u bežanje. A gde je red, poslušnost samo glavu mnogu spašava. Pa stoga treba da se brane naredbe, a ženi nikako podleći ne treba! Jer, ako treba, nek nas muško protera, a ne da kažu da smo od žena slabiji. HOROVOĐA To sve što reče čini nam se pametno da reče, ako starost duh nam ne vara. HEMON Bogovi, oče, daju razum ljudima, od svega blaga što je blago najveće. Ja ne bih mogao ni znao tvrditi da nije istina to sve što kaza ti. Al' istinu ti katkad vide i drugi. Od tebe mogu bolje ja da vidim sve što neko zbori, tvori il' osuđuje. Jer pred tobom se boji čovek pučanin da zbori ono što ti čuti ne voliš. A ja sa strane dobro mogu slušati tu momu kako ceo grad oplakuje što ona, od svih žena najnedužnija, najsramnije za dično delo umire. Svog brata, što u seči pade krvavoj, bez groba psima ne dade proždrljivim, nit' ptici kakvoj, da ga oni rastržu. Zar zlatne pošte ona nije dostojna? Ovako tihano se tajni širi glas. A za me, babo, blaga nema skupljega no to kad vidim da te sreća prati svud. Šta deci lepše sja no slava očeva il' ocu dobar glas o deci njegovoj? Pa zato nemoj samo na to misliti da valja tvoja reč a druga ničija. Jer ko god misli da je trezven samo on, da jezikom il umom druge nadmaša, taj, otkrije li dušu, prazan zjapiće, al' i mudracu priliči da uči još a pri tom luk da suviše ne zateže. Pa vidiš: kad bujice zimi udare, drveće što se svija grane očuva, a što se opre, s korenom se izvali. I brodar kad na jedru čvrsto zategne 51
užeta, neće vihoru da popusti, on brodi dalje s izvrnutom palubom. Popusti zato i promeni naredbu. K'o mlađi mogu 1' i ja svetovati što, za čoveka je, velim, ponajviša čast kad svako znanje pamet kiti njegovu.« A nije 1' tako - to se retko dešava - lepota je i drugu mudru čuti reč. HOROVOĐA Ćuj, gospodaru, ako zgodno govori! (Hemonu) Ti oca čuj! To oba mudro zboriste. KREONT Ta mi, zar mi s ovakvom kosom srebrnom od mladog momka tu da pamet učimo? HEMON Što nije pravo, ništa. Ako sam ti mlad, ti više gledaj samu stvar no godine. KREONT Zar prava stvar; kad neposlušne poštujem? HEMON Ne želim da se pošta čini rđama. KREONT Zar takva bolest nije nju zarazila? HEMON Al' narod sav u Tebi tako ne misli. KREONT Zar narod da mi kaže šta da odredim? HEMON Zar ne vidiš da baš k'o dete reče to? KREONT Da za drugog, ne za se zemljom upravljam? HEMON To nije država što jednom pripada. KREONT A nije 1' onog država ko vlada njom? HEMON E, lepo bi ti pustom zemljom vlad'o sam! KREONT Taj, čini mi se, onoj ženi pomaže. HEMON Da, ako ti si žena. Briga si mi ti. KREONT O, huljo, s ocem svojim zar se prepireš? HEMON Jer vidim: ti o pravdu sad se ogreši.
KREONT Pa grešim li što svoje pravo poštujem? HEMON Ne poštuješ kad gaziš pravo božije. KREONT Ej, ćuti, pogane, što ženi posta rob! HEMON Al' nisi naš'o da sramoti robujem! KREONT Bar govor tvoj u korist one ide sav. HEMON U tvoju, njenu i u donjih bogova! KREONT Dok živi, ti se nećeš nikad zenit' njom. HEMON No umre li, njen grob još nekog primiće! KREONT Još pretnjama zar tako drsko prkosiš? HEMON Da 1' pretim kada korim praznu misao? KREONT Sam lud, zar plačem druge da opametiš! HEMON Da nisi, otac, reko bih da si lud. 755 KREONT Ti, robe ženin, ne ulaguj mi se tu! HEMON Sam zborit' hoćeš, ali drugog ne slušaš? KREONT Ti meni to? Al' Olimpa mi samog, znaj: na svoju radost nećeš mene grditi! (Pratnji) Povedite to grdilo da ovaj tren 760 tu izdahne pred vereničkim očima! HEMON Zar preda mnom? Odbaci svaki pomišljaj! Tu neće pasti ona, niti ćeš igda ti mog lica ugledati očima; već besni tu pred pokornim drugarima! 765 (Ode) 52
DRUGA POJAVA - Hor, Kreont HOROVOĐA Taj mladić, gospodaru, naglo ode ljut, a opasan je tako mlade duše bol. KREONT Nek radi, misli više iznad sila svih, od sudbe neć spasti devojaka tih! HOROVOĐA Nameravaš zar obe da ih pogubiš? 770 KREONT Ne onu što ne dimu. Dobro govoriš.
HOROVOĐA A kakvom smrću drugu misliš ubiti? KREONT Odvešću je gde ljudska noga ne gazi i živu sakriti u jamu kamenu; a hrane daću tek da greha ne bude, 775 da ne bi ljaga ceo grad ukaljala. i onde Hada — samo njega poštuje od bogova — nek moli da joj mine smrt. II, bar će znati da je uzaludan rad kad čovek ono poštuje što krije Had. 780 (Kreont ode.)
TREĆA POJAVA - TREĆA STAJAĆA PESMA, HOR Strofa Ero, bože nepobedni, Ero, ti što na plen padaš i devojci u potaji 197 na obrazu ležiš nežnom i prelaziš preko mora i seljaku u stan svrćeš, ni besmrtnik još nijedan a ni čovek malovečan tvojoj moći ne uteče. Koga raniš pomahnita.
Antistrofa Ti i srce pravedničko na zlo vučeš za pogrdu; ti i ovaj metnu razdor među ljude jedne krvi. Jasni čari trepavica u neveste milobraene pobeđuju i pred vlašću zaštićuju zakon silni. Jer boginja neodolna njim se igra, Afrodita. (Vode Antigonu.)
ČETVRTA EPISODIJA (PETI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Antigona HOROVOĐA Sad i ja vam granice zakona sam zanesoh se ovde gledaj uć' ovo.I suza ne mogu ustavit' vir: Antigonu vidim,evo je ide u ložnicu svima što donosi mir. 805 JADIKOVKA Prva strofa ANTIGONA Oh, gledajte me, ljudi zavičaja mog, poslednjim putem sad hodim bolna i sunčev sjaj gledam, evo, poslednji put, nikad više! Živu me Had 810 vodi, kud će otići svi, na obale Aheronta; svatovac ne pevaše mi, niti mi kogod još, k'o mladoj pesmu zapeva, 815 već Aheront mi ložnica! 199
HOR Pa slavna i pohvale dostojna u mrtvčko skrovište polaziš sad, nit' pogubna sušica satr' ti vek, nit' nagradu steče što deli je mač, 820 već svojom ćeš voljom jedina ti od samrtnih živa silazit' u Had. Prva antistrofa ANTIGONA Čuh kako tužno zginu Tantalova kći, tuđinka Frižanka, uza Sipilsku Glavicu; kao bršljan obuze nju obavita ponikla hrid. Još je i sad rastače dažd, kazivaju, a nigda sneg ne ostavlja; pod plačevnom obrvom kvasi joj vrat. I mene sasvim kao nju na večni pokoj sprema bog. 53
HOROVOĐA Al' ona je boginja, božanski soj, a mi smo smrtnici, smrtnička krv. 835 Al' veliku slavu si postigla ti što stradaš i s bozima jednaku kob i živa i pokojna deliš. Druga strofa ANTIGONA Jao, smeju mi se! Očinskih ti bogova, što mi se rugaš? Nisam mrtva, no živim. 840 Grade, o grada mog najbogatiji rode, Dirkino vrelo ti. 825, 830, 200 Tebe lepokolne dubravo! Evo, sve vas ja kao svedoke zazivam da nedužna i nežaljena ni od kog u grobni zatvor polazim u neviđene rake mrak! O, jao meni, jao, ni s ljudima ni s pokojnicima, ni sa živim ni sa mrtvim neću boraviti! HOROVOĐA Do krajnje ti se smelosti popnu, do Pravdina visokog stigla si praga, al' tu mi se, dete, u propast sruši. A k'o otac ti mi mučiš nekakvu muku. Druga antistrofa
ANTIGONA Ti tače u najljuću ranu srca mog, pretešku žalost oca moga i udes našega roda sveg — slavnijeh Labdakida. Materin odre klet na kom je majka mi rođeno čedo grlila, nesrećnog moga babajka, te nesrećnicu mene rodila! Ja njima sada prokleta i neudata polazim! O, jao, brate moj, ti zlosrećnu si ljubu našao, pa si mrtav živu mene u smrt povukao HOROVOĐA Bogodušan biti sveta je dužnost, al' onoga vlast ko stara se za vlast prestupiti — to se nikako ne sme. A tebe je tvoja pogubila volja. Epoda ANTIGONA Bez suza i bez srodnika 875 i bez svatovca jadnu me već vode putem spremljenim! Više ne mogu jadnica gledati ovo sveto oko svetlosti. 880 Udes moj neožaljen od dragih niko ne žali. (Dolazi Kreont.)
DRUGA POJAVA - Hor, Antigona, Kreont KREONT Od tuženja i plača ko bi prestao da može takvim plačem smrti pobeći? (Slugama) Što brže je odvedite! Pod grobni svod – 885 zatvorite, kako vam zapovedih, i samu ostavite, neka ili mre il' živa pod ovakvim krovom grobuje! Što do te mome stoji, mi smo nedužni, a stanka s nama tu na svetu nema njoj. 890 ANTIGONA O, grobe, ložnice, o, kućo podzemna, moj večni čuvaru! Sad tebi polazim ka svojima, što najviše ih pogibe, a sve ih veće dočeka Fersefasa. Ja mrem sad poslednja, najveća bednica, 895 a mom životu suđen ne isteče vek. Al' tvrdu gajim nadu da ću ocu svom ja mila stići, mila stići i tebi, o, majko — mila tebi, mili brate moj! Ta ja vas mrtve svojim oprah rukama, 900 i okitili, pa žrtvu izlih nadgrobnu. A sada, Poliniče, pošto telu tvom učinih poštu, jad ovakav žanjem sad! Pred pametnima s pravom odah tebi čas,t. Ta nikada, ni kad bih decu imala, 905 ni kad bi mi se mrtav raspadao muž, to ne bih pregla 54
preko volje građana. Pa kome zakonu to zborim za volju? Da muž mi umre, dobila bih drugoga; da dete izgubim, i dete od drugog. 910 Al' kad mi majku i još oca krije Had, brat nikakav se neće meni roditi. Po takvu ja te više cenim zakonu no ikog drugoga: to Kreontu je greh i strašna drskost, mila glavo bratova! 915 Ovako rukom on me zgrabi, odvalači bez venčanja i bez svatovskih pesama, ne udadoh se, niti decu negovah, no usamljena, evo, bez rodbine ja međ mrtve jadna u grob živa odlazim! 920 A kakvu zapovest prestupih božiju? A kud još da se mučenica obraćam na bogove i kog da zovem u pomoć? p Ja, pobožna, osvanuh, evo, bezbožna. Al' ako bogovima dopada se to, 925 kad umrem, priznaću da greh učinih ja, a greše 1' ovi, ne stiglo ih veće zlo no moje što ga protiv pravde spremaju! HOR Još jednako istog vihora bes i nadalje njenu potresa svest. 930 KREONT Vodiči zato suze će liti za tvoje korake spore! ANTIGONA Jao meni! Već reč me podseća ta da smrt je blizu! 203 KREONT Ja nikakvu tebi ne dajem nadu da neće se tako svršiti to. ANTIGONA O, tebanski kraju, očinska zemljo, o, bogovi dedova naših! Već vode me, evo, ne ostajem više! Oh, gledajte mene, staregine Tebe, gde jedina ostah, careva kćerka, i kako i od koga čoveka stradam što svetu ispunih dužnost! (Antigonu odvedu.) TREĆA POJAVA - ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa I Danajin lik je mor'o negda ovu sjajnu ostaviti svetlost i u dvore okovane ući. I ložnica, crnom grobu slična, mladost njenu skrivaše u sebi. A ona se, moje čedo drago, krasnim svojim ponosila rodom, zlatnu ona čuvala je kišu, seme božje pod srcem je krila. Al' je uvek moć sudbine strašna; ni bogatstvo njoj uteći neće, ni bog Arej, niti tvrde kule, a ni crne morošumne lađe. 204 Prva antistrofa I Drijantov sin lakosrdica, 955 car edonski, okovan ti beše a zbog svoje porugljive ćudi. Sapeo ga Dionis, bog silni, i bacio u tamnicu hladnu. Tu ga grozna ostavila vatra, ostavilo besnilo luđačko, 960 bele pene svenulo mu cveće! I on vide da je u svom besu hulnom rečju boga uvredio. Menadama gušio je zanos, gasio im klicanje i plamen, svirkoljubne razdraživ'o Muze. 965 i on vide one oči slepe u dva brata, u dva Finejića, oči slepe za osvetom viču. U Fineja divlja ljuba bila, pastorcima oči oslepila, udarila oštrim mačem britkim 975 55
i još vrhom tkalačkoga čunka. Druga strofa Kad se ide od Mrkih pećina, a na jednu i na drugu stranu, prostiru se bosporske obale i Salmides leži, varoš tračka. Arej blizu svoje dvore ima. 970 Druga antistrofa Ginuli su nesrećnici oni i plakali jadnu sreću svoju, jer ih majka porodila nj ina, porodila u nesrećnu braku. Krv su njena Erehtidi stari; u dalekim ona pećinama, 980 na strmenim onim hridinama, na očinskim uzraste burama ta vilovna ćerka Borejina, Čedo božje; al' su kćeri moja, i nju isto oborile tako tri Sudilje, tri dugovečnice. (Dolazi Tiresija, vode ga dečaci.) PETA EPISODIJA (ŠESTI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Tiresija, Kreont prsnu žuč, i sav se rastopi ovijen loj, te vire kosti bedrene. I onda ovo momče mene izvesti za gatanje da nema jasnih znamenja, jer ono vodi mene, druge vodim ja. A grad nam, evo, strada s tvoje odluke. Na žrtvenike sve i na sva ognjišta k'o hranu svoju psi i ptice raznose komade tela Polinika nesrećnog. Pa onda, čuj me: bogovi ne primaju ni naše molitve, ni plamen s bedara, nit' ptica grakće graktanjem dobrosrećnim omastivši se krvlju mrtva čoveka. To, dakle, sinko, dobro promisli! Ta grešenje u ljudskoj leži prirodi. A zgreši 1' ko, to nije više čovek lud a ni bez sreće ako, u zlo padnuvši, tvrdoglav nije, nego leka traži zlu. Samosion si, moram te osuditi. No slušaj savet moj i ne zlostavi leš! Je 1' junaštvo — mrtvaca opet ubiti? 1030 Ispekoh, pa ti rekoh. Najveća je slast od mudra savetnika savet primati. KREONT O, starce, vi u mene nišanite svi, k'o strelci u cilj, i veštinom proročkom iskušavate mene; pleme proročko 1035 već odavno me prodade i ukrca. Ta hasnite, od Sarda jantar kupujte i zlato indijsko, kad volju imate! Al' onog u grob nećete položiti! Ma hteli orli da ga
TIRESIJA Glavari Tebe, istim putem stigosmo nas oba, jednim gledajući očima, jer slepac hodi ti kud vodac vodi ga. 990 KREONT A šta je novo, starce moj Tiresija? TIRESIJA Izvestiću te, a ti vrača poslušaj! KREONT Ni pređe nisam uma klonio se tvog. TIRESIJA I zato gradu ovom krmar beše vest. KREONT Potvrdit' mogu, imao sam koristi. 995 TIRESIJA 0 dlaci, pazi, sreća opet visi ti. KREONT A šta je? Od te reči mrak mi na srce! TIRESIJA Kad čuješ znak veštine moje, znaćeš sve. Da ptice motrim, priđoh starom sedištu, gde svakoj ptici beše s'astajalište, kad čujem ptičju graju meni neznanu, sve ljuto, besno grakću, sve se čupaju 1 kandžama smrtonosnim ubijaju; ta lepet krila ne bi meni nejasan. U strahu odmah kušah ja paljenicu na plamenom oltaru, al' iz žrtve plam ne buknu, nego vlažan mlaz iz bedara po pepelu se razli, sta se topiti, pa onda dimiti se i rasturati, a uvis 56
jedu Divovi, 1040 do božijeg da razvlače ga prestola, ni toga greha ja se neću prepasti ni sahranu dopustiti. Jer dobro znam da boga niko ne može ukaljati. Al', starce moj, Tiresija, i čovek jak 1045 zna pasti padom sramotnim, za sramnu stvar kad lepo zbori da imade koristi. TIRESIJA Ah! Da 1' zna od ljudi neko, da li razmišlja KREONT A šta to? Što to govoriš za dobro svih? TIRESIJA Od svega blaga da je razum najbolje. 1050 KREONT A luda pamet, mislim, ponajveći jad. TIRESIJA Ta bolest baš je tebe sveg zarazila. KREONT Ne želim vraču grdnju grdnjom vratiti. TIRESIJA To činiš kad mi kažeš da laž proričem. KREONT Sve pleme proročko je srebroljubivo. 1055 TIRESIJA A carsko ti dobitak voli sramotan. KREONT A znaš li da s vladarom svojim govoriš? TIRESIJA To znam! Ta sa mnom spase grad i steče vlast KREONT Ti vrač si mudar, ali voliš nepravdu.
TIRESIJA Primoraćeš me da ti tajnu otkrijem. 1060 KREONT Pa otkrij, nemoj samo radi koristi! TIRESIJA I mislim tako, ali za dobitak tvoj. 210 KREONT Al' znajde, srca moga ne potkupi ti! TIRESIJA Al' i ti znaj da neće mnogo krugova obići sunce svojom brzom trkijom, a ti ćeš sam od svoje krvi mrtvima mrtvaca jednog vratiti u zamenu. Jer s ovog sveta ti u donji ubaci stvorenje živo, u grob sramno preseli, a mrca ovde donjim ne daš bozima, uskraćuješ mu grob i svete obrede. On tebi a ni svetu gornjih bogova ne pripada, no i njih time zlostaviš. Al' zato Srde šalju Had I bogovi k'o skore osvetnice da te vrebaju, u takvu istu da te sruše nevolju! A odmeri da 1' i to sada govorim za srebro kupljen. Neće dugo trajati, od plača ljudi, žena, grcaće ti dvor. Svi gradovi se bune kao dušmani što rastrgana tela oskrnaviše il' psi il' zverad ili ptica krilata što kleti smrad na žrtvenike raznosi. K'o strelac jer me vređaš, takvu strelicu odapeh ti u gnevu pravo u srce, a nećeš njihovu uteći užegu. (Obraća se svom vodiču) A ti me, sinko, mojim vodi dvorima, nek ovaj srce na mlađima iskali i nauči da gaji jezik mirniji i svoju pamet bolje nego do sada! (Tiresija i vođa mu odu.)
57
DRUGA POJAVA - Hor, Kreont HOROVOĐA On, gospodaru, ode, strašno proreče, a znamo, otkad ova kosa srebrna umesto crne glavu nam obavija, još nigda gradu lažne reči ne reče. KREONT To i sam znam, i srce mi se zbunilo. 1095 Popuštanje je strašno; opiranje zlo još strasnije. Prokletstvom dušu ranicu. HOROVOĐA Sad treba saveta, Menekejeviću! KREONT Pa šta da radim? Kazuj! Poslušaću ja. HOROVOĐA Da pustiš devojku iz kuće podzemne. 1100 a onom što ga baci grob da podigneš! KREONT To savetuješ i misliš: treba biti blag?
HOROVOĐA Što brže, gospodaru; kazne božije brzonoge su, brzo stignu grešnike. KREONT Vaj meni! Teško je, al' srce stisnuću 1105 da popustim; sa silom zaludan je boj. HOROVOĐA Postupi tako, ne poveravaj to drugima! KREONT Da, ovog časa. Hajte, sluge, hajdete što god vas ima, nema! Budak u ruke, pa žurite na ono mesto pogledno! 1110 A kako sad drugu stvorih odluku, ja sam ću, kako svezah, i odrešiti. Jer strah me uči: stare svete zakone do poslednjega daha treba čuvati. (Kreont ode sa slugama, a Hor sam ostane.)
TREĆA POJAVA - PETA STAJAĆA PESMA, HOR Druga strofa Više nego sve gradove ti poštuješ našu Tebu s majkom što je munja ubi. Ljuta bolest ceo grad nam i sav narod pritisnula, te nam i sad, bože, stigni skokom svojim spasonosnim sa parnaskih vrhunaca ili preko mora šumnog. Druga antistrofa Aoh, bože, kolovođo zvezda štono vatrom dišu, zaštitnice klika noćnog, o, divotni sine Divov, svani s Naksa, svog ostrva, s pratnjom svojom, sa Tijama, što zanosno slave tebe, gospodara svoga Bakha, cele noći igrajući! (Dolazi Glasnik.) 1130, 1135, 1140, 1145, 1150, 714
Prva strofa Bože s mnogim imenima, divna diko Semelina, sine Diva gromovnika, štono slavnu obilaziš Italiju, vladaš dolom svete Deje eleusinske, i u našoj živiš Tebi, postojbini bakhantkinja, uz talase Ismenove, gdeno nekad ponikoše zubi zmaja pomamnoga! Prva antistrofa Tebe sjajni vide plamen sa dvoglave one hridi, 1115, 1120, 1125, 213 gde koričke hode nimfe i kastalskom slaze vrelu. Tebe šalju niske gore sve bršljanom okićene, i zeleni šalju žali, nj ini grozni vinogradi — kad s veselim pratiljama hitaš Tebi u pohode i klikuješ od radosti.
58
EKSODA (SEDMI CIN) PRVA POJAVA - Hor, Glasnik GLASNIK Susedi dvoru Kadma i Amfiona, 1155 ni jedan ljudski život, bio kakav god, pohvalit' neću nikad a ni pokudit'. Jer sreća podiže i sreća svakada strovaljuje i srećne k'o i nesrećne. Ni jedan vrač nam udes naš ne kazuje. 1160 Ta Kreont beše jednom srećan, mislim ja, kad od dušmana Kadmov oslobodi grad i uze vlast u zemlji svu i vladaše, a cvetaše mu usev — deca čestita. A sada ode sve. Kad koga ostave 1165 života radosti, taj više, za me bar, ne živi, nego, smatram, živ je mrtvac on. Golemo blago nek u domu ima svom i život provodi u sjaju kraljevskom, a sreće pri tom nema, ne bih dao ja 1170 ni senku dima za to mesto radosti! HOROVOĐA A kaikvu opet žalost javljaš kraljevsku?
GLASNIK Izdahnuše, a živi smrt im skriviše. 215 HOROVOĐA Pa ko je krivac? Ko li pade? Kazuj nam! GLASNIK E, Hemon pogibe. Sam rukom proli krv! 1175 HOROVOĐA Da 1' rukom očevom il' svojom rođenom? GLASNIK Sam svojom, očev rasrdi ga postupak. HOROVOĐA O, vraču, kako pravo onu reče reč. GLASNIK Stvar tako stoji, a sad dalje većajte! HOROVOĐA Pa evo jadne ljube Kreontove, gle, 1180 Euridike. U' nešto dozna za sina il' slučajno iz dvora ide ovamo. (Izlazi Euridika)
DRUGA POJAVA - Hor, Glasnik, Euridika EURIDIKA O, svi vi građani, ja čuh vam razgovor, kad pođoh k izlasku da kaj na molitvom u božice Palade pomoć zamolim. 1185, 216 I baš odmakoh prevornicu, vrata već otvorih, a do ušiju mi dopre glas 0 našoj nesreći. Ja klonuh nauznak na ruke sluškinjama, padoh u nesvest. Al' kažite mi opet kakva beše vest! Ta slušaču je, ja sam vična jadima. GLASNIK Ja, mila gospo, kao svedok reći ću, zatajit' neću ma ni mrvu istine. Da blažim sad, a docnije da osvanem k'o laža? Istina je svagda uspravna. A ja k'o vođ povedoh muža tvojega poljani na vis, gdeno Polinikov leš još ležaše od pasa grdno rastrgan. Pomolismo se raskrsnica boginji 1 Plutonu, svoj gnev da blago ustave, pa, svetom vodom najpre njega opravši, na svežim granama ostatke spalismo, i visok hum od rodne grude nasusmo. A onda šupljoj kamen — izbi krenusmo, do smrtne ložnice gde beše devojka. I neko glasan izdaleka čuje plač kraj grobnice bespogrebne, i čim to ču, izvestit' dođe gospodara Kreonta. A on ti, što se više približavao, krik čuje bolan, nejasan; pa jaukne i stade ridat': „Lele meni jadniku! Zar prorokujem? Od svih prošlih putova zar gazim sada putem najnesrećnijim? Sinovlji glas me teši. Momci, priđite do groba bliže, kamenje izvucite pa rupom zađite do same grobnice! I pogledajte da li vapaj Hemonov to čujem il' me bogovi obmanjuju!" 59
Mi tada ogledamo što nam naredi gospodar uplašen, i u dnu ćelije nju opazimo gde se za vrat obesi, a stegnula ga usukanom koprenom. a njega gde je oko pasa-obvio i jauče za izgubljenom draganom, za nesuđenim brakom, delom očevim. 1225 A otac, kad ga spazi, gorko jaukne i uđe k njemu, zakuka i zavapi: „0, nesrećniče, kakvo delo učini? Pa gde ti pamet? S kakve pade nesreće? Iziđi, dete, molim te, i zaklinjem!" 1230 Al' sin se besnim okom ozre na njega i pogledom ga prezre, ništa ne reče, već dvoper trgne mač, na oca nasrne, no on se bekstvom spase; tad se nevoljnik, sam na se srdit, kakav beše, na svoj mač 1235 nadnese, dopola ga zagna u rebra, još svestan toplim priljubi se grudima. I stane hropiti, a vreo brižne mlaz rumene krvi bledu licu njezinu. (Euridika odlazi.) I mrtav na njoj mrtvoj. Jadnik! Bračna slast 1240 u Hadovim osvanula mu dvorima; on svetu pokaza koliko bezumje čoveku od svih jada jad je najveći. TREĆA POJAVA - Hor, Glasnik HOROVOĐA Šta slutiš? Sad nas gospa naša ostavi, a ne izusti nam ni dobru ni zlu reč. 1245 GLASNIK I sam se snebih, ali ovo verujem: za sinov čuvši jad, ne drži dostojnim da kuka pred svetom, no u kući narediće da dvorkinje joj plaču jade domaće. Ta nije bez pameti, neće grešiti. 1250 218 HOROVOĐA Ja ne znam: ali na zlo smera jednako i velik muk i silna vika zaludna.
GLASNIK Pa videćemo da li zatomljeno što ne taji tajom u svom srcu nemirnom. Ja idem u dvor za njom. Dobro kažeš ti: 1255 i velik muk tegobu može doneti. (Ode.) HOR Gle, evo gospodar nam dolazi sam, na rukama eno mu jasan je znak ne greha tuđega — sme li se reći — već onoga što ga učini sam. 1260 (Kreont stiže.)
ČETVRTA POJAVA - Hor, Kreont ZAJEDNIČKA JADIKOVKA Prva strofa KREONT Kuku meni: Ludog srca smrtnih greha! Glete, krivac i žrtva mu ista krv su! Avaj meni, nesrećne li volje moje! Mlad me rano ostavi ti, sinko mili! Pogibe mi, probode se, lele mene!1265 Ne ti, već je moja ludost kriva za to!
HOR Vaj meni, kako dockan pravdu vide ti! 1270 KREONT Naučih je kad stradah! Bog me uhvati, pa na glavu teško breme navali mi! A mene natera na grozne putove, i obori mi, nogom zgazi radost mi! 1275 Lele mene, to je muka bez prebola! (Dolazi Drugi glasnik iz dvora.)
60
PETA POJAVA - Hor, Kreont, Drugi glasnik GLASNIK O, gospodaru, svako zlo te udari, već jedno držiš pred sobom u rukama, a mahom drugo videćeš u dvorima. 1280 KREONT A šta? Od ovog zla zar ima gore još? GLASNIK Baš gospa, toga mrca mati rođena, sirota ,na smrt ovaj udari se čas. Prva antistrofa KREONT Avaj, avaj! Mrače crni, ždrelo gladno, 220 šta me, šta me moriš? Ti što glase crne, 1285 gorke jade donese mi, šta mi veliš? Lele, mrtva čoveka si dotukao! Kakvo zlo mi, momče, novo 1290 navešćuješ? Kuku! Sina nemam, a već ljuba ostavi me! (Vrata se otvore i vidi se Euridikin leš.) HOR Sad gledaj! Njena soba već je ne krije. KREONT O, lele! Evo jadan drugi gledam jad! 1295 Kakva li me — kakva još me sudba čeka? Ruke mi, evo, milo čedo drže još, a već mrtvaca, jadan, drugog vidim tu! Lele, majko jadna! Lele, 1300 čedo moje! GLASNIK Kod žrtvenika mačem sebe udari i mutne oči utrnu se. Oplaka Megareja, što pređe dično poginu, a onda ovoga, al' tebe napokon, što dete ubi, kletvom prokle užasnom. 1305 Druga strofa KREONT Lele! Lele! Pretrnuh od užasa! Zašto mi ko u grudi ne zabode dvosekli mač? Nesrećnog mene, u grozne sam sudbine zapao glib! GLASNIK Za ovu i za onu krivila te smrt u čas napokoni, kad ostavljaše nas.
KREONT A kako prekinu života svoga nit? GLASNIK Ta sama sebe ispod srca udari, kad sazna za jad sina gorko oplakan. KREONT Jao! Nikada taj me ne minu greh, krivica se na drugog ne svali ta, jer ja sam te nesrećnik ubio sam, ja, istinu kažem! Amote, sluge, brže me vodite, s puta me vodite, ta nema me više, ništa sam ja. HOR Ti dobro tražiš, ako dobro ima zlo. Najlepša zla su ona što su najkraća. Druga antistrofa KREONT Dođi, dođi, osvani mi, preslatka sudbino ti, privedi mi smiraju poslednji dan! Svani mi, svani, da drugoga dana ne ugledam još! GLASNIK Daleko to. Šta treba da se radi sad? Što želiš, za to vode brigu bogovi. KREONT Al' sve što želim, onom željom rekoh već. GLASNIK Ne moli sada ništa više. Smrtan stvor od jada suđenih uteći ne može. KREONT Odvedite odavde čoveka ništava, što ubi te, čedo, nehotice, a i tebe, ljubo! Oh, nesrećnik ja! Oh, koga da gledam, kamo da krenem? U mojim rukama sve nakrivo ide, nepodnosiva na me surva se kob. HOR Za kovanje sreće najprvi je malj da razuman budeš: nikad red ne remeti božji! Za oholu reč pretrpeti mora hvališa pust udarce teške, u starosti ga pameti nauče. 61
NAPOMENE 2. Kad su Tebu pritisle kuga i nerodica, pošalje Edip Kreonta u Delfe proročištu Apolonovu da traži saveta i pomoći. Proročište poruči Tebancima da će se od bede osloboditi ako prognaju ili ubiju krvnika cara Laja. Edip zovne vrača Tiresiju da mu pomogne da pronađu krivca, Tiresija ne htede kazati ubicu, a Edip se rasrdi i okleveta Tiresiju da ga je krivac potplatio. Sad se rasrdi vrač i u gnevu izjavi da je krvnik Lajev sam Edip. Edip u to ne veruje, jer misli da je Kreont, njegov ujak i šurak, potplatio vrača da tako govori ne bi li on zavladao Tebom posle Edipa. Edip istražuje dalje i, najzad, tajna se otkrije. Edip je u neznanju ubio oca Laja, i u neznanju se oženio njegovom ženom, Jokastom, a svojom rođenom materom. Takvog Edipa prikazuje Sofokle u svom Caru Edipu. S Jokastom rodio je Edip sinove Polinika i Eteokla i kćeri Antigonu i Ismenu. 21. Eteokle protera Polinika, pa sam zavlada Tebom. Posle smrti Eteoklove uzme vlast Kreont, kao najbliži rođak. 105. Dirka je bio izvor kod Tebe. 125. Žestoki zmaj su Argivci, koji su malopre upoređeni s orlom, a ovde se upoređuju sa zmajem, jer je zmaj bio znak argivske vojske, a Adrast ga je nosio na štitu kao grb. 131. Taj koga je Div sa zida munjom oborio bio je Kapanej. Kad je Polinik navaljivao na Tebu, popne se na zid i stane se hvaliti kako ga otuda ni strela Divova ne može oboriti. Uvređeni Div udari ga gromom, i vojska sva nagne u bekstvo. 140. Arej, bog rata. 154. Bog Bakho bio je sin Sernele, kćeri Kadmove. Rodio se u gradu Kadmeji (Tebi), i zato su ga zvali kadmejskim kraljem, a Teba je nosila njegovo ime: Bakhova Teba. 454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. zemlje smatralo se kao teška grehota. 418. „Jad nebeski", nebu je muka kao onda kad su se na njega dizali džinovi, kao Enkelad, Tifon. 451. Pravda, sustanarka donjih bogova, bila je zastupnica prava ne samo živih no i mrtvih. 454. „Nepisani", jer nisu pisani na hartiji nego u srcu. 508. Tebu je sagradio Kadmo, sin feničkog kralja Agenora, i po njemu se Tebanci zovu i Kadmovići. 594. Agenor rodi Kadma, a Kadmo rodi Polidora, a Polidor rodi Labdaka, a Labdak rodi Laja, a Laj rodi Edipa, a Edip rodi Polinika i Eteokla, Antigonu I Ismenu. ' 658. Div je bio čuvar porodice. 795. „Veliki zakoni" to su nepisani zakoni o ukopu, koje zastupa Antigona a koje brani čar očiju Antigoninih, tj. Hemon, zanesen onim čarom. 812. Aheront je reka u Podzemnom svetu. Preko nje Haron prevozi na čamcu duše pokojnika. 823. Tantalova kći, Nioba, žena tebanskog kralja Amfiona, rodila je dvanaestoro dece, šest sinova i šest kćeri. Ponosila se da je rodila više dece nego boginja Leta koja je rodila samo Apolona i Artemidu. Leta se rasrdi I Niobu stigne osveta njezina: Apolon joj postrelja sve sinove, a Artemida sve kćeri. Div je pretvori u stenu na brdu Sipilu u Lidiji. Iz stene neprestano izbijaju kaplje —večne suze Niobine. Smrt njene dece dirljivo je 62
opevao rimski pesnik Ovidije u svojim Metamorfosama. Ovim se motivom služilo I antičko vajarstvo, a u moderno vreme inspi-risao se njime Ogist Rođen. 834. Tantal, Niobin otac, bio je sin Divov. 843. „Dirkino vrelo". Kad je posle smrti Labdakove Laju bilo tek godinu dana, otme mu Lik presto. Ovaj je sa ženom Dirkom zlostavio Antiopu, koja je Divu rodila blizance, Zeta i Amfiona, i ostavila ih u polju. Antiopa je bila u tamnici okovana, a decu je našao i othranio pastir; onde je Zeto čuvao stada, a Amfion je naučio udarati u liru, koju mu je poklonio Hermes. Jednom pobegne Antiopa iz tamnice i srećom naiđe na sinove i oni je prepoznaju, pa ubiju Lika, a Dirku privežu za bika, i kad je bila mrtva, bace je u vrelo koje se po njoj nazove Dirka. Potom Zeto i Amfion uzmu vlast u Tebi i utvrde donji grad na taj način što je Amfion svirao, a kamenje se samo slagalo u bedeme; zatim je Amfion uzeo za ženu Niobu, a Zeto Tebu, po kojoj je opet grad dobio ime Teba. 894. Fersefasa, kći boginje Demetre, žene Plutona, boga Donjega sveta. 944. Danaja — kći argivskoga kralja Akrisija i kraljice Eu-ridike. Po jednom proročanstvu, Akrisije je imao da pogine od svoga unuka. Da se ne bi to dogodilo, on zatvori Danaju u bakarnu kulu. Ali Div dođe Danaji u obliku zlatne kiše i oplodi je, te ona rodi Perseja. Deda metne ćerku i unuka u jedan kovčeg i baci ih u more. Ali oni se spasu na ostrvu Serifo. Ipak, posle, unuk nehotice ubije dedu kolutom prilikom jednog nadmetanja. 955. Drijantov sin bio je Likurg, koji je vladao Edoncima, jednim plemenom koje življaše oko reke Strimona (Struma) u Trakiji. On stane psovati boga Dionisa i goniti bakhantkinje kad su htele da uvedu kult Dionisa u njegovoj zemlji. JMonis ga zatvori u pećinu, gde od gladi umre. 966. „Mrke pećine" na ušću Bosfora u Crno more. Od sile vetra one su se sklapale i rasklapale, tako da onuda niko nije mogao živ na brodu proći, pa ni ptice. Ali kad su stigli Argoninauti i, po Finejevu savetu, pustili golubicu, ona srećno prolete, a onda oni za njim,i otada stene stoje,jer je tako bilo suđeno da će stati kad prvi brod prođe. 962. Menade, bakhantkinje, nose u ruci buktinje. Otkad su Heleni stali iskazivati poštovanje bogu Dionisu u mestima gde se negovao najjači kult bogu Apolonu, Muse prate i boga Dionisa, te osim Apolonove kitare vole I sviralu. 969. Salmides, grad u Trakiji na Crnom moru; tu su Tračani kao gusari nemilosrdno ubijali i plenili stradalnike s brodova, i zato tu boravi bog rata Arej. 981. Erehtidi, potomci Erehtejevi. 985. Borejina kći beše Kleopatra. Njen otac, bog Borej (personifikacija vetra severnjaka), rodi s Oritijom ćerkom atinskog kralja Erehteja, sinove Zeta I Kalaisa i ćerku Kleopatru. Kleopatru uzme trački kralj Finej i rodi s njom dva sina, Pandiona i Pleksipa. Posle uzme Finej Ideju, ćerku Dardanovu, koja stane goniti decu Kleopatrinu. Optuži ih Fineju da su je Pandion i Pleksip hteli obeščastiti, i on dopusti da ih oslepi i u tamnici glađu umori. 993. Kad su argivske vođe navalile na Tebu, tada se po savetu Tiresijinu Kreontov sin Megarej žrtvovao za spasenje otadžbine, umilostivio boga Areja, i tako spasao Tebu. 1074. Srde (Erinije), kćeri Neba i Zemlje po imenu Alekta, Tisifona i Megera, kažnjavaju grehe, kao pomagačice Pravde. 1080. „Svi gradovi se bune", tj. gradovi iz kojih su pali i nepokopani argivski junaci. 63
1115. i dalje. Mnogoimeni, bog Dionis. Moma Kadmova, Semela. Nju obljubi Div i ona rodi Dionisa. Gozbeni dolovi Demetre eleusinske, to je eleusinska ravnica gde se o svetkovini Demetrinoj mnogo naroda skupljalo. Ismen, potok što teče sredinom grada Tebe. Zubi zmaja divljega — to su zubi što ih je Kadmo posejao. Pre nego što će Tebu zidati, morao je Kadmo ubiti zmaja koji je zidanje sprečavao. On ubi zmaja i poseja zube njegove. Iz njem času Kadmo, po savetu Ateninu, baci među njih jedan lep kamen o koji se oni stanu otimati. Pri tome svi poginuSe, samo petorica ostaše, i s njima Kadmo podiže kulu tebansku. „Vile koričke", tako se zovu zato što borave u Koričkoj pećini više Parnasa, posvećenoj njima i Panu. Kastalija, izvor pod Parnasom. Nisejske gore leže na ostrvu Eubeji, gde je bila čudotvorna loza, a opisuje je Sofokle u jednom odlomku iz drame Tijest. 1139. i dalje. Kad je Div zavoleo Semelu, žena njegova, ljubomorna Hera, da se osveti Semeli, nagovori ovu da traži od Diva da joj dođe u pravom sjaju u kome ga Hera gleda. Div joj ispuni želju, i kad joj je prilazio s gromom I munjom, grom udari u nju i zapali kuću. Na umoru rodi Dionisa. Kadma mi Tije, bakhantkinje. 1155. Amfion, sin Diva i Antiope, sagradi zidove Tebe. 1199. Boginja raskrsnica, Hekata.
64
EURIPID
MEDEJA
Euripidova Medeja prvi put je prikazana god. 431. st. e. U ovom prevodu prvi put je prikazana u Narodnom po-zorištu u Beogradu 6. februara 1953. godine. LICA DADILJA VASPITAČ dece MEDEJA, Jasonova žena KREONT, car korintski JASON, Medejin muž EGEJ, car atinski
GLASNIK Dva SINČIĆA Jasonova i Medejina PRATNJA Kreontova, Jasonova, Egejeva Medejine DVORKINJE
Pozornica predstavlja otvoreno mesto pred palatom u kojoj stanuje Medeja u gradu Korintu, s izgledom na najbliže ulice. 65
P R O LO G (PRVI CIN) Jutarnji časovi. Dadilja Medejina izlazi iz palate da dd oduška svojoj zabrinutosti koju izaziva žalosna sudbina nekad srećnog Jasonovog doma. PRVA POJAVA - Dadilja (sama) DADILJA (Duboko potresena gledajući u jutarnje nebo) Ej, Arga brod da nije brz poleteo kroz mrke Simplegade zemlje Kolhidi! U klancu pelijskom da nije pao bor, i vesla ruke prihvatile junačke što zlatno runo dobaviše Peliji! 5 E, ne bi ni Medeja, moja gospođa, doplovila u tvrde kule Jolkove u ludoj strasti prema svome Jasonu; pa još da nije Pelijade krenula da smaknu oca, ne stiže ni Korintu 10 sa mužem i sa decom. Gradu omile što nađe zaklon baš u zemlji njegovoj, i svu tegobu verno deli s Jasonom.Najveća sreća baš se onda pomalja kad muž i žena sporazumno delaju. 15 (Kratka pauza) A sada svugde razdor, ljubav uvenu. Odbaciv dečicu i moju gospođu tu Jason carski nađe dvor i zaruči kćer Kreonta, što zemljom ovom upravlja. Medeja, nesrećnica, kako uzdiše! 20 Sad zove kletve, veru, danu desnicu, i k'o svedoke priziva još bogove, da vide kako Jason njoj se oduži. Bez hrane leži, sva se bolu predade, i suze roni ceo dan dugovetni, 25 izdajstvo otkad vide muža svojega. Nit oči diže niti lice otkida sa zemlje, prijateljsku sluša utehu koliko hladna stena ili morski val. Pokatkad samo vratom krene prebelim, 30 pa tiho jeca, dragog oca doziva, pa dom i zavičaj , što sve ih izdade, te pođe s mužem što je sada odgurnu. I jadnica u svojoj shvati nesreći šta znači svoj ne ostaviti zavičaj! 35 Pa mrzi decu, ne mari da gleda ih. Ah, da im samo kakvo zlo ne napravi! Ta naglo srce ima, ono nepravdu ne trpi. Znam je dobro, pa me zato strah! U dvor će ući, gde je odar spremljen već, 40 pa mačem oštrim udariće kroz srce, il' cara i mladoženju pogubiće; od jednog tako dva će napraviti zla. Ta strašna je! Ko s njome borbu zametne, taj slavnu lako ne odnese pobedu! 45 (Kratka pauza; upravlja pogled prema gradu.) Al' već joj deca vraćaju se umorna sa vežbanja, ne znadu za bol materin; ta mlado srce ne mari za bolove! (Pojavljuje se vaspitač s oba sinčića Medejina.) DRUGA POJAVA - Vaspitač, Dadilja nebu da se iz jadam kolike jade gospa moja podnosi. VASPITAČ Zar nesrećnica još ne presta plakati? DADILJA Da blago tebi! Sad joj jad tek počinje. VASPITAČ E, baš je luda, smem li za nju reći to, još ne zna kakva zla je sada čekaju! DADILJA (uplašeno) Šta govoriš to, starce? Kazuj samo sve!
VASPITAČ (Dadilji) Ti, stara slugo moje gospodarice, što sasvim sama stojiš tu na vratima 50 i sama sebi plačeš svoje nevolje? Medeja sama zar bez tvoje pomoći? DADILJA Ej, seda pratnjo Jasonova podmlatka, ta verne sluge tešku muku podnose kad kakvi jadi gospodare zadese. Toliko patim da me žudnja osvoji i zemlji svoj i 66
VASPITAČ Ta — ništa. Kajem se što i to rekoh ti. DADILJA Sedina tih ti, nemoj kriti preda mnom, a umeću ti, ako treba, ćutati. VASPITAČ Pireni dođoh, našem hladnom kladencu, gde starci sede, igru „po pet" igraju, i tu ti čuh, prisluškujuć neprimećen, gde neko reče da će care decu tu I majku s njima prognati iz Korinta. Je 1' istina što reče, ne znam kazati, a želim od srca da tako ne bude. DADILJA I pored svađe s njome, zar će Jason još i to da gleda gde mu decu zlostave? VASPITAČ Uz novo srodstvo stare veze prestaju, za pravo naše kuće on se ne brine. DADILJA To propast za nas! Staro zlo ne prestaje još, a već se starom novo zlo pridružuje. VASPITAČ Ti ćuti bar, ne zbori! Nije prilika da gospa naša i tu čuje nevolju.
DADILJA (Obraćajući se deci) Oh, deco, čujete li ko je otac vaš? Al' ne! Ne proklinjem; gospodar on je moj, no stoji da je rđav prema svojima. VASPITAČ A ko je bolji? To tek sada doznaješ; svak sebe više voli nego bližnjega; pošteno jedni, drugi radi koristi, k'o Jason što ih novom braku žrtvuje! DADILJA (ponovo obraćajući se deci) Pa hajde, deco — biće bolje — u kuću. VASPITAČ A ti koliko možeš na njih pripazi 90 i ne puštaj ih rasrđenoj materi; već opazih je kako seče očima tu decu, k'o da sprema zlo. A dobro znam: ne prođe gnev je pre no sruši nekoga. Da samo dušmana, ne decu, obori! 95 (Vaspitač pođe s decom u kuću, ali se u taj čas iz kuće začuje kukanje Medejino, i svi u strahu zastanu.)
TREĆA POJAVA - Dadilja, Medeja (u kući) MEDEJA Prvi sistem Avaj! Jadne mene, gorka li čemera! Avaj meni, gde si, crna smrti! DADILJA (deci) Ne rekoh li, dečice mi draga, vašoj majci srce gnevom plamti, bež'te brže u odaju svoju, očima joj ne približujte se, dalje od nje, klonite se dobro divlje ćudi i ljutita besa uskipela materina gneva! Brže sada hajdete unutra! (Vaspitač brzo odlazi s decom u kuću.) Malen oblak žalbe i kuknjave nadvija se polako, a potom stvoriće se strašnom burom besa. Šta to snuje ojađeno srce žalcem jada izjedeno ljuto? 110, 100, 105, 231 MEDEJA (kao pre) Drugi sistem Avaj! Avaj! Jad jadujem, i kamen bi plak'o! (Primeti decu kad ulaze u kuću.) Kleta deco majke očajnice, propast vama k'o i vašem ocu, vaša kuća osvanula pusta! DADILJA Treći sistem Avaj meni! Avaj nesrećnici! Za greh očev šta su deca kriva? Što ih mrziš? Avaj, deco mila, strah je mene: stradaćete jadna. Jesu strašna u silnika srca, mnogo traže, a malo 67
slušaju, srdnju svoju teško savlađuju. Bolji mi je život sa svojima. Želja moja nije život sjajan, nego starost mirna i bez brige. Već I stara kaže poslovica: prava mera svugde pobeđuje, skroman život — sreća I spasenje; prekomernost_sreću ne donosi, veći jadi na kuću se ruše, kad se na njtf bogovi razgneve. (Dolazi iz grada hor korintskih građanki.) ČETVRTA POJAVA - Hor, Dadilja, Medeja (u kući) ULAZNA PESMA HOR Ta oni me prvi uvališe u zlo. 165 O, oče, o, zemljo, izgubih vas ja kad rođenog brata ružno pogubih. DADILJA (horu) Ta čujete 1' šta sve govori ona i priziva Temidu silnu i Diva što ljudima štiti zakletve dane? 170 Oh, gospođa moja zaista neće na malenoj stvari izliti gneva! HOR Antistrofa Da 1' bi kako nam došla, da nas vidi i da čuje naše reči? Teška srdžba prošla bi je, srca prkos utolio. A svakome treba dragom dobru volju da činimo. 175, 734 (obraćajući se dadilji) Hajde po nju, izvedi je, 180 amo nama neka dođe, mi smo njojzi, kaži, verne — hitaj samo dok zla nema, žalost na to nagnaće je. DADILJA Osmi sistem Učiniću to, al' da li ću moći da gospođu privolim, za to se bojim! 185 Al' rado se toga prihvatam posla. K'o lavica koja laviće brani na svakoga ona očima seva kad započne ko da zbori joj štogod. (Okrene se gledaocima.) Priznat' se mora da pređašnji ljudi budale bejahu, a nipošto ljudi, kad smisliše pesme za svečane igre, za pijanke žive i raskošne gozbe iznađoše prijatan začin životu, a niko za muke i žalosti teške ni svirkom ni pesmom ne
UVODNA PESMA Čula sam vapaj, čula sam krik jadne naše Kolhiđanke. Srce njeno ne smiri se još? Kaži nama, stara ženo! Pred kapijom stojeć' iznutra kuknjavu čusmo, 135 pa i nas, o, starice, dirnuše bolovi njeni, njena kuća i nama je mila. DADILJA Četvrti sistem Ti o kući zboriš — sva kuća joj jad, jer carevu kćerku uzima on, i gospođa moja u kući vene, i nikakav prijatelj ne može nju ma kakvom da uteši rečju. 140 MEDEJA (iznutra) Peti sistem Avaj, avaj! Nek u glavu mene udari grom! Ta kakvu mi radost donosi život? O, lele, o, smrti! Učini mi kraj i život mi jadni prekrati! 145 HOR Strofa Ču li, Dive, zemljo, sunce, tešku žalost, ljuti vapaj jadne žene? 150 Zašto tako mreti žudiš, nesrećnice zaslepljena? Smrt će doći i bez molbe, zato njojzi ne moli se! Što se muž tvoj ženi drugom, 155 i druge su takve sreće, ne primaj to zato k srcu! Div će svetit' žalost tvoju. Ne jedi se zbog svog vojna! MEDEJA (kao i pre) Šesti sistem O, veliki Dive i Temido gospo, 160 šta trpeti moram zakletvom silnom kad život svoj vezah za neverna muža! Oh, kad bih i njega i njegovu dragu u dvoru im smrvljene ugledat mogla! 68
nađe leka, a smrti i nesreće strašne razaraju život i domaću sreću. I zato nek pesma ublažava rane. A kad je na sofri đakonija svaka, šta treba ludu razvijati graju? Ta društvo se i bez svirke veseli za obilnom sofrom kraj činija punih. (Dadilja otide u kuću da izvede Medeju; hor ostaje na pozornici sam i peva pesmu u kojoj izražava svoje saosećanje s Medejinim bolovima)235,190,195,200
Epoda Čuj joj lelek, uzdisanje gorko, silnu žalbu, proklinjanje ljuto što joj vojno verom prevrnuo. S nepravde se razdire i kinji, i još zove Temidu i Diva k'o svedoke pogažene vere, vera dana ulila joj snagu da Heladi beži, a kroz vrata koja slano zatvaraju more. (Iz dvora izlazi Medeja s dadiljom i dvorkinjama.)
PRVA EPISODIJA (DRUGI CIN) PRVA POJAVA - Medeja MEDEJA Iziđoh, evo, pred vas, žene korintske, da što ne zamerite. Mnoge ljude znam za gorde što ih smatrahu po držanju a druge štono mirno sede kod kuće k'o dušmane i nemarnike gledahu. U oku ljudskom pravičnost ne boravi. Ta srce čovetku još nisi poznao, a već ga mrziš, mada zlo ti ne skova. Tek stranac treba da se gradu približi, a ne marim za građanina ohola, praznoglava I drugom nepodnošljiva. (Kratka pauza. Pokazuje na se.) A mene snađe nenadana nesreća i srce slomi. Propadoh, i život već za mene, sestre, čara nema — osim smrt. Jer onaj ko mi beše sve, to dobro uviđam, moj vojno, ispao je podlac najgori. On svega štono ima život, srce, um, mi žene još smo bića najžalosnija. Za skupo blago moraš muža kupiti. A od te bede još je veća beda to što mužu nisi drugo nego robinja. Sve do tog stoji da li dobi rđava 235 il' čestita. Jer prosca ne smeš odbiti, a s mužem rastanak sramotu donosi. Kad nađeš drugu ćud i druge zakone — a od kuće ih ne znaš — treba proročki da imaš um da mužu u svem ugodiš. 240 Pa ako sreća trud nam u tom nagradi i vojno bračni jaram složno podnosi, e — to je život! Nema 1' toga, lek je smrt. A čovek, ako domaći ga namuče, on ode od kuće i srce zasiti 245 u svome društvu, među svojim znancima. Mi smemo gledat' samo njega jednoga! Ta kažu da je za nas život bezbrižan, a oni s kopljem u boj idu junački. Budale! Više volim triput okršaj 250 no jedan, samo jedan mučan porođaj! (Kratka pauza) Al' nije o vama, o meni sad je reč! Taj grad je vaš i tu vam roditeljski dom, tu blago vam i prijatelji, srodnici, a ja sirota, sama, muž me odbaci, 255 iz varvarskoga kraja on me ugrabi, bez majke sam, bez brata, nigde nikog svog, da glavu ma gde od oluje zaklonim! I zato tek toliko ja te preklinjem: da ako mi se kakva pruži prilika 260 za ova zla da mužu svom se osvetim, i tastu mu i mladoj nevi — ćutite. Da, istina je da je žena plašljiv stvor, za borbu slaba, dršće kad zablista mač, no pogaziš li prava njene ložnice, 265 tad nigde od nje lavice svirepije! HOROVOĐA Pa dobro! Pravedna je tvoja osveta, Medejo. Ne čudim se tvome jadanju. Al' evo Kreonta, vladara ovdašnjeg, objavit' hoće neke nove naredbe. 270 (Dolazi Kreont sa pratnjom.) 69
DRUGA POJAVA - Kreont, Medeja, Hor KREONT (strasno) Mrkogledoj Medeji, mužu dušmanci, naređujem da ovu zemlju ostavi i dvoje dece svoje uzme sa sobom. I na put krene odmah sad! Naredih to i u dvor natrag neću vratiti se pre 275 dok ne pođeš i zemlji pređeš granice. MEDEJA Oh, jadne mene! Sasvim, eto, propadoh! Ta sustopice svud me prate dušmani, a spasenja mi jadnoj nema niotkud. (Obraća se Kreontu.) Upitaću te, ma koliki da je bol, 280 rad čega, Kreonte, ti me goniš odavde? KREONT Pribojavam se tebe — šta da krijem to uoinićeš mi kćerci neizvidno zlo. A za tu plašnju mnogo imam razloga. Ti umna jesi, vesta mađijama svim, a mnogo boli te što muža izgubi, i već se groziš — tako me izvestiše ¦— i tastu, ženiku, pa još i nevesti. Pa zato hoću zlu da svakom doskočim. A bolje je da tebi sada omrznem no posle da se žalim što sam bio blag. 285, 290, 730 MEDEJA Avaj! Avaj! Ne sada tek, no često glas mi naudi i još u veće baci bede, Kreonte. Ko god je pametan nek nikad ne pusti da deca svaku izuče mu nauku, 295 jer osim što ih narod kori s nerada tim zavist još i mržnju izazivaju. Dok šuplje glave učiš novim znanjima, već zovu te budalom, a mudracem ne. A šveznalice ako u čem nadmašiš, 300 tad svak te smatra za mudraca dosadna. (Kratka pauza) I meni samoj takva sreća dopade. K'o mudra jednome sam predmet zavisti, a drugom tiha, trećem ćudi drukčije, za tebe dosadna, a nisam premudra. 305 Pa opet strah te da ti zlo ne učinim! Al' nije tako, ne boj me se, Kreonte, 0 careve ne mogu da se ogrešim. Jer šta si skrivio mi? Ćerku udade po nahođenju svome. Muža mrzim, da, 310 al' ti si, mislim, pametno uradio. Pa ni sad tvojoj sreći ja ne zavidim: pa srećni svadbu činite, a meni tek dopusti ovde boravak. Ta ćutaću 1 kinjena, šut s rogatim se ne bije. 315 KREONT Na ustima ti med, a u srcu ti jed, i zato zebem zlo da kakvo ne snuješ; A sad još manje verujem ti nego pre. Jer ako plane žensko, muško — lako je, al' strepim ako plane mudar mučalac. 320 Što brže odlazi! Ne zbori uzalud! Ne poriče se carska, nema načina da budeš s nama kad si meni dušmanka. (Medeja klekne pred Kreonta i obuhvati mu kolena.) MEDEJA Ne, kolena ti, živa kći ti verena! KREONT Zaludu reč ti; ne možeš me skloniti. MEDEJA Zar goniš me? Za molbu moju ne mariš KREONT Ta preča mi je kuća moja nego ti!
MEDEJA Ej, otadžbino, kako čeznem za tobom! KREONT I meni ona uz decu je najdraža. MEDEJA Koliko, lele, zala ljubav donosi! KREONT To zavisi od ćudljivosti slučaja. 70
MEDEJA (Podiže ruke puna očajanja.) Zapisi, Dive, kome u zlo uvali! KREONT (nestrpljivo) Ta prtljaj, ludo! Ne guraj me u brigu! MEDEJA U brizi ja sam, više mi je ne treba. KREONT (pokazujući na pratnju) Izguraće te pratnja moja rukama.
MEDEJA Ah, samo to ne! Molim ti se, Kreonte! KREONT (prekidajući je) Začelo, ženo, hoćeš da dosađuješ. MEDEJA Ja idem u izgnanstvo — to te ne molim. KREONT Pa što me mučiš onda? Što ne odlaziš?
MEDEJA (blago) Tek ovaj dan mi jedan daj da ostanem, za bežanje da brižljivo se pripremim i dečici za putninu se postaram; ta otac, eto, ne mari za sinove. I ti si otac! Sažali se na decu! A dolikuje da se na njih smiluješ. Ni reči o tom da 1' ću ja gladovati, al' plačem kad na njihov udes pomislim. KREONT Ja nisam svirep, nemam srce tiransko; s popuštanja me često zadesilo zlo. I sada, ženo, vidim svoju pogrešku, 350 ispunjavam ti želju! Samo ovo znaj: (Medeja ustane.) u zemlji mojoj ako sunce božije sa decom tvojom sutra tebe ugleda, tad moraš mreti! To je sveta istina. A sada, ako treba, jedan ostaj dan, 355 ta nećeš valjda kakvo zlo da učiniš. (Kreont otide s pratnjom.) TREĆA POJAVA - Hor, Medeja HOROVOĐA Oh, jadna ženo! Da grdne i teške nesreće tvoje! I kuda da kreneš? Gde glavu da skloniš? U kojoj ćeš kući, u kojoj ćeš zemlji 360 spasenje da nađeš od nevolje svoje? U kakav te opasan kolovrat jada, Medejo, božanstvo uvali neko! MEDEJA (svom žestinom svoga karaktera) Sve dosad zađe s puta — ko da porekne? Al' ne mislite da smo kraju stigli već. 365 Opasnost mnoga jošte čeka mladence, a teški napori i novu tazbinu. Zar misliš da bih ovom tako laskala da mojim namerama to ne koristi? Ni reči — kamo li se ruku dotakla! 370 A on se takva pokaza budalina i mesto da me progna, plan mi izigra, još jedan mi dopusti dan da ostanem, baš dovoljno da smaknem tri mi dušmana: i nevestu, i oca, i svog Jasona. 375, 16*, 243 71
Ja mnoge staze znam što vode propasti, al' ne znam, drage, kojom pre da udarim; da nevestinu kuću ognjem uništim il' trgnem mač i nju probodem kroz srce kad pređem tajno prag i odru pristupim. 380 Al' jedno smeta: ako uđem potajno i priđem poslu, pa me oni uhvate, tad meni smrt, a dušmanima smejanje! I zato pravce putem koji poznajem, k'o otrovnica poslaću im otrova! 385 (Kratka pauza) Pa dobro, de! Nek padnu, koji grad će mene primiti? I takva gde ću prijatelja susresti da krov mi ponudi i pribežište da? Tog nema! Neko vreme počekaću još; grad koji svane 1' mi k'o zaklon podesan, 390 tad lukavo i tajno pokolj čini ću. Al' ako drugog za me nema izlaza, tad mač potegnuću — ma mreti morala, i pobiću ih sve, sa besnom smelošću. Hekate mi — što najviše je poštujem 395 i koju sebi izbrah za pomoćnicu, kraj moga ognjišta što sebi uze stan — ta niko čitav neće mene vređati. Zagorčaću, zacrniću im svadbu ja, ucveliću im svojtu, beg moj pamtiće. 400 Pa ded, Medejo, ni u čem ne tvrdiči, i čini čini, sve otvori mađije! Na strašno delo! Samo smela budi sad! Zar tvojim da se patnjama podsmevaju ti Sisifići i ta nova nevesta, 405 i to još meni, Helijevoj unuci! Veštine svoje znaš, a još i žena si. Da žene dobro rade — tu su nevešte, al' zlo da svako stvore — još i prevešte. (Potone u misli i ostaje na pozornici, dok hor peva.) PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Natrag teku svetih reka vali, pravda i sve teče naopako; muške reči postadoše laži, ni bogovi ne jamče za vernost. Ukoliko žena slavu stekne, muško o njoj govoriće bolje i rod ženski poštovaće više, zli jezici neće da ga ruže. Prva antistrofa Stare pesme i drevne izreke umuknuće o neveri ženskoj. Da je samo pesmodavni Febo svojim darom mene obdario te uz liru pesmu udelio, ja bih muško opevala ruglo. Dugo vreme mnoge priče znade iz života našeg I njihova. Druga strofa A ti oca i dom ostavila, kroz dve stene morem proplovila, na to luda nagnala te ljubav! Sad u tuđoj živiš postojbini, iz ložnice muž te oterao, pa sad lutaš kao prognanica, lišena si prava, nesrećnice! Druga antistrofa Zakletve se gaze, nesta stida u Heladi — u nebesa ode. A ti nemaš roditeljskog doma, u nevolji da se skloniš jadna. Druga žena sad se pojavila, iz ložnice tebe izbacila, na tvoje se mesto zacarila. (Dolazi Jason.)
72
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Jason, Hor, Medeja osluškujući srce više nego um. I ubih Peliju, što strašnu nađe smrt od svojih kćerki; razbih tebi svaki strah. (malo podignutim glasom) I za sav napor moj, ti rđo najgora, sad izdade me, drugu sebi zaruči — a decu imamo! Da nemaš dece bar, oprostila bih tvoju novu ženidbu. A kletve zaboravi. Ne znam smatraš li da stari više bogovi ne vladaju, il' novi zakoni da važe ljudima, kad znadeš da si pogazio zakletvu. 475, 480, 485, 490, 495 Ej, desnico, što ti je često hvataše, i kolena, što rđa ta ih uprlja, taj nikogović svu mi nadu zakopa! (Pauza; promenjenim glasom) Pa ded! K'o drugu da se tebi obratim — al' kakvoj tvojoj da se nadam pomoći? A upitan pokazaćeš se ružniji. Pa kud da krenem sad? Zar kući oca svog i zavičaju što ih za te izdadoh? 11' Pelijadama? Zar one doček lep da prirede mi kad im oca usmrtih? Stvar tako stoji: svojima se omrazih, a koje nije trebalo da uvredim, zbog tebe od njih stvorih sebi dušmane. Dabogme, ti me za to lepo usreći i mnoge u Heladi sad mi zavide! A divna, verna muža dobih - jadna ja k'o prognanica kada moram bežati bez ikog svoga, sama, s decom još! Da lepe slave zaručniku novome kad spasilja mu s decom traži milosti. O Dive, zašto ljudima dade merilo da njime lažno zlato mogu poznati, a ljudskom telu ne udari belegu da po njoj znadu ko je čovek zlikovac? HOROVOĐA E, gnev je strašan; ne može da utoli kad s dragim drago ljutu kavgu zavrgne. JASON Tu kanda ne smem biti rđav besednik, već moram k'o na lađi krmar izvežban od jedra vetru ostaviti ivicu da uklonim
JASON Sad opet vidim, što sam često video, neobuzdana srdnja opasno je zlo. Ta ovde imala bi život spokojan da samo mirno carske slušaš odluke, al' s ludih reči sad se moraš seliti. 450 Ja slabo haj em: viči dokle volja te da nema stvora gorega od Jasona. Al' što si hulila na kuću carevu, sva sreća za te što te progon pogodi! Ja jednako stišavah ljutom caru gnev; 455 da ovde ostaneš, to moja želja bi. Al' ti ne prestaješ od svog ludovanja, i s grdnja svojih moraš ostaviti grad. (promenjenim glasom) Al' ipak, svog se roda nisam odrek'o pa dođoh, ženo, brigom za te primoran, 460 bez potpore da s decom u svet ne odeš i gladuješ, jer bekstvo nosi sa sobom tegobe mnoge. Mada na me omrznu, ja nikad ne bih mog'o zlo ti misliti. MEDEJA (prilazeći bliže, strasno podignutim glasom) O, nitkove!Tu jednu samo grdnu reč 465 za nevaljalstvo tvoje umem kazati. Još priđe meni, priđe čovek najmrži i bogu, meni, svemu rodu ljudskome! To nije smelost, hrabrost muška nije to: da vređaš svoje pa im ideš na oči; 470 od sviju bolja ljudskih to je najveća: bestidnost. Radujem se što me pohodi: podsmevaću se, meni bol odlaknuće, a tebe s reči mojih jad i muka spopašće. (Kratka pauza) Od prvih početaka govor počeću. Ja spasoh tebe — svi Heleni znaju to u Argu lađu štono s nama uđoše — 'kad pođe bikove što oganj sipahu da ujarmiš i smrtno polje poseješ, a zmaja štono zlatno runo čuvaše i oko njega što se budan savio, pogubih ja i tebi granu spasenje. Pa oca svog i zavičaj izneverih i potom s tobom Jolku dođoh pelijskom 73
se besu tvoga jezika. A što se hvališ ti da mene izbavi, ja mislim da me morem sinjim ne spase ni bog ni čovek nego samo Kiprida. Dovitljiv um ti, ali reći ne voliš: da tebe Erot strelicom nepromašnom primora na to da mi život sačuvaš. Al' ne marim da raspredam to podrobno, ma kakve pobude — tek ti mi pomože! Što spase me, ti dobi veće uzdarje no dar što beše. Samo čuj i počuj me! Pre svega boraviš u zemlji helenskoj, a ne u kraju varvarskom, pa sada znaš i zakone i pravo; ovde nema nasilja. Tvoj glas i um ti svi Heleni poznaju, a da si onde gde te ni bog ne vidi, tu ne bi bilo za tvoj um ni spomena. Pa na čast mi u dvoru zlato žeženo i lepše grlo imo' nego Orfej sam, kad sreća ne da slavi da me ozari. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Toliko što se tiče mojih nevolja, baš kad si raspru prva ti otvorila. A što mi ružiš brak sa kćerkom carevom, pokazaću ti da sam bio pametan i razborit, I tebi pravi prijatelj i deci svojoj ... (Medeja ustukne s izrazom duboka gađenja.) Samo reč ne presecaj! Iz Jolka pošto se iselili ovamo, a mnoge teške pratile me nevolje, gde mogoh naći sreću blagodatniju begunac, nego carsku ćerku uzeti? A ne — što gunđaš — da si ti mi omrzla a srcu da mi draža nova nevesta, i više dece da mi kuća dobije; i naša dosta su mi — ne prigovaram — no, ponajpre, da lepši život imamo, bez oskudice; dobro mi je poznato siraka da se kloni svaki prijatelj. Da potom decu prema rodu odgajim, i tvojim sincima da braću izrodim I stavim sve u isti red, k'o jedan soj, pa da smo srećni! Tebi dece ne treba, al' treba meni, da bih novim podmlatkom taj živi uzdig'o. Zar sve to smislih zlo. To ne bi rekla, al' te ljubav zaludi. A vi ste žene takve: dok je uz vas drug na bračnom odru, od vas niko
srećniji; a kad vam ljubav kakvo zlo poremeti, tad vi u našim namerama najboljim zlo vidite. Ah, kad bi decu mog'o svet da rađa drukčije, da nema žena tih! Od bede bi se ljudi oslobodili. HOROVOĐA E, Jasone, baš lepo sve to iskiti, al' čini mi se — mislio ti drukčije — da nije pravično što ženu ostavi. MEDEJA U mnogom ja sam različna od gomile. Nepravednik što lepo ume zboriti zaslužio je meni kaznu najtežu. I diči li se zlo da ume lepšati,taj za sve spreman; ipak nije mudar on. Pa tako i ti. Ne pravi se preda mnom i lep i rečit. Jedna obara te reč: da nisi nitkov,ti bi me izvestio o braku tome,a ti s leđa svrši sve! JASON A lepo li bi predlog dočekala moj da ženidbu spomenuh ti, kad ni sada ne umeš da obuzdaš gnevna srca bes! MEDEJA To nije razlog bio, no tebe je stid sa ženom varvarkom da starost dočekaš. JASON Sad dobro čuj me! Caru zet ne postajem za volju ženi, sadašnjoj mi nevesti, no k'o što rekoh, zato da ti pomognem i svojoj deci braće još da izrodim od carskog soja — svome domu zaštitu. MEDEJA Ne želim blago, puno ljuta čemera, ni sreću koja meni srce razdire! JASON Okreni želju svoju, bićeš mudrija, da dobro nikad ne bude ti žalosno, i milost sreće ne smatraš za nemilost. MEDEJA Podruguj se, ti nađe sebi sklonište, a ja ću sama ovaj ostaviti kraj. JASON To sama izabra, ne krivi drugoga! MEDEJA Oženih li se ja i tebe odgurnuh? 74
Za poznanike tvoje ništa ne marim. Nit' primam što ,i ništa nemoj davati, jer poklon od zločinca sreće ne nosi! JASON Svedoci meni neka budu bogovi pomoći da sam hteo tebi, dečici, al' ti na dobro mrziš, drsko odbijaš sve prijatelje. Zato više patićeš! (Otide žurno prema gradu.) MEDEJA (za Jasonom) Pa odlazi! Ta srce već ti izgore za novom nevom, već je davno ne vide. U sreći uživaj! A kad se oženiš, taj brak ćeš proklinjati — daće dobri bog! (Povuče se u pozadinu pozornice i utone u misli.) 620, 625, 953
JASON Ti strašnom kletvom prokle kuću carevu. MEDEJA A ja sam kletva i za tvoju postala! JASON 0 tome s tobom neću više da se prepirem. A želiš li za decu ili za svoj beg 610 iz mojih ruku kakvu pomoć uzeti, sad reci! Spreman sam da punom rukom dam 1 znancem pošljem znake da te pomognu. To ne primaš li, onda, ženo, luduješ. Kad gnev utišaš, veću korist imaćeš. 615 MEDEJA (s prezirom i hladnom ogorčenošću)
DRUGA STAJAĆA PESMA bez vas nikad ne živela, ni u bedi zlopatila, ni u muci vek trajala, teške jade jadujući! U smrt, u smrt pre bih pošla no te dane dočekati da bez doma budem svoga, nigde goreg nema jada no zavičaj izgubiti. Druga antistrofa Takav udes mi videsmo, to od drugih ne doznasmo. Svoje nemaš postojbine, 655 nigde nikog nemaš svoga, da te teši, da te blaži usred muka neutolnih. Bez milosti nestaloga ko svog dragog ne poštuje, 660 od srca mu krati ključe. Nikad mio meni bio! (Dolazi car Egej s pratnjom.) 255
HOR Prva strofa Strast ljubavnu ko ne stiša, časno ime izgubiće, a vrlinu neće steći; ljubav tiha — prava sreća, nju Kiprida daje blaga, najljupkija od boginja. Nikad, gospo, ne odapni na me s luka zlatnog strašnu strelu žudnje! Prva antistrofa Da me štiti razboritost, dar najlepši od bogova, ljubomora da me mine! Moćna gospa da mi ne da ljutu svađu, besnu srdnju a na tuđu na ložnicu, no da mirnu zaštićuje ljubav i da braku pravu meru daje! Druga strofa Otadžbino, kućo, rode,
75
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Egej, Medeja, Hor EGEJ Medejo ,raduj se! Ta lepšim pozdravom da 1' prijatelje svoje iko pozdravlja! MEDEJA A i ti sine Pandiona mudroga, 665 Egeju! Otkud ti u ovaj stiže kraj? EGEJ Od starog proročišta idem Febova. MEDEJA A šta te krenulo ka zemlje središtu? EGEJ Da pitam kako dece ja da dobijem. MEDEJA Oh, bože, vek bez dece zar još vekuješ? 670 EGEJ Po božjoj volji dosad bez njih ostadoh. MEDEJA A da 1' si ženjen ili živiš samački? EGEJ Bez bračnog pristaništa nisam ostao. MEDEJA Za decu ,dakle, šta ti Febo proreče? EGEJ Ta mudrije no ljudski um što poima. MEDEJA A smem li ja da saznam reči božije? EGEJ Začelo! Treba za njih glava pametna. MEDEJA Šta kaza, dakle? Reci, ako čuti smem. EGEJ Da ne smem grlo mešini odrešiti — MEDEJA (prekidajući ga) Dok nešto ne stvoriš il' nekud ne stigneš? EGEJ Ne pre no očinskome stignem ognjištu. MEDEJA A šta te nagnalo da ovde pristaneš? EGEJ Sad Pitej caruje u zemlji trezenskoj. MEDEJA Sin Pelopov i vrlo, kažu, pobožan.
EGEJ I njemu mislim proroštvo da saopštim. 685 MEDEJA Ta on je mudar, veštak u tim stvarima. EGEJ I meni ratni od svih ponaj draži drug. MEDEJA Pa srećno! Srcu svome želju ispuni! EGEJ (posmatrajući je pažljivije) A što ti lice takvo, oči podbule? MEDEJA Moj muž je, care, od svih ljudi najgori. 690, 258 EGEJ Šta veliš? Obavesti me o jadu svom! MEDEJA Uvredio me, a bez moje krivice. EGEJ Šta učini ti? Reci razgovetnije! MEDEJA U kuću novu doveo je banicu. EGEJ Sramotu takvu smeđe zar da učini? MEDEJA Sad znaj: ko drag mu beše, toga ostavi. EGEJ Da 1' voli drugu? Ili ti mu omrznu? MEDEJA Dabogme, drugu; vernost taj ne poznaje. EGEJ Da bes ga nosi kad je, veliš, zlovaran! MEDEJA Naumio je carski zet da postane. 695, 700 EGEJ O, ko mu kćerku svoju dade, kazuj mi! MEDEJA Ta Kreont, vladar ove zemlje korintske. EGEJ Sad mogu da razumem tvoju nevolju. MEDEJA Oh, propadoh, i još me gone odavde. 76
EGEJ A ko te goni? Kraja nema jadu tvom. MEDEJA Car Kreont goni me iz zemlje korintske. EGEJ I Jason dopušta? Sramota i to mu. MEDEJA Doduše ,rečju ne, al' želi u srcu. (Pada na kolena.) Tom bradom tvojom zaklinjem te, Egeju, i kolenima što ih grlim klečeći, oh, smiluj mi se, smiluj ženi nesrećnoj i ne daj da se prognanica potucam, no u svoj grad me primi k svome ognjištu. A želju tvoju nek ti bozi ispune i dece dadu, tebi sreću do smrti! Još ne znaš kakvu sreću ovde susrete! Učiniću bez dece da ne ostaneš, da otac budeš — znam ja za to mađije. EGEJ Tu ljubav, ženo, voljan sam da učinim, a imam razlog: prvo, radi bogova, a drugo: radi dece što je obričeš. Moj život sav u žudnji: otac postati. 0 sebi to! A u moj ako stigneš kraj, pod mojim, to mi pravo, bićeš okriljem. Tek toliko unapred moram reći ti: iz ove zemlje ja te neću voditi, a sama ako jednom dvoru dođeš mom, tu zaklon imaćeš, i nikom
ne dam te! Iz ove zemlje sama sebi nađi put, da nemam spora i sa prijateljima. MEDEJA Sve tako biće; reč još zato da mi daš, od tebe tad bih sve u redu imala. EGEJ Zar nemaš vere? Šta ti brigu zadaje? MEDEJA Ta imam, ali Pelijini srodnici i Kreont meni dušmani. Zakuni se da nećeš mene, zatraže li, predati! EGEJ Pa zaklinjem se Gejom, zrakom Sunčevim, svim bogovima: sve što ču, održaću. MEDEJA Sad stani! Sta da tebe snađe s nevere? EGEJ Sto druge kletvoprestupnike snalazi! 755 MEDEJA Sad srećan put! Ta sve smo lepo svršili. Što brže mognem, tvome gradu doći ću, čim pos'o svršim, želje svoje ispunim. (Egej odlazi s pratnjom u Trezen.) HOROVOĐA Nek Majin te prati božanski sin, dok ne stigneš srećno dvorima svojim, 760 i nek ti se vrele ispune želje! Ta videsmo sad, ti baš si plemenit čovek!
DRUGA POJAVA - Medeja, Hor MEDEJA 0 Dive, Pravdo i ti, zrače Helijev, sad slavno svoje dušmane pobediću! 765 Ja, sestre, idem cilju putem utrtim, 1 kaznu moji dušmani ispaštaće. Jer ovaj čovek pristanište bezbedno za sve mi nevolje i teške namere. Za njega lađi konopce privezaću 770 kad Paladinu tvrdom gradu pristanem. (Kratka pauza; promenjenim glasom) A sad ću sve ti svoje reći namere, i ne primaj za šalu što ti saopštim. 262 Uputiću Jasonu jednu robinju sa molbom da me još jedared pohodi. Kad dođe, zboriću mu slatkim recima: a sve je lepo, sve je mudro smišljeno, I brak sa ćerkom carskom i moj odlazak, pa kakva korist otud, kakva zamis'o! Tek molim neka deca ostanu — u zemlji da ih tuđinskoj ne ostavim, da tu ih moji dušmani ismevaju, no ćerku carevu da varkom usmrtim. Bajagi što mi deca ovde ostaju, po njima, eto, šaljem dare nevesti: od zlata venac i još tanku haljinu. Pa uzme li i na se metne ona ukras taj, tad i njoj smrt I svakom ko se takne nje. Čarolijama takvim namazaću dar. 77
(Kratka pauza; uzdiše.) Al' tu već, evo, moje reči zapinju, oh, jao meni, drugo delo tada ja izvršiću: ta porod svoj umoriću, i nikog nema da ga od tog sačuva. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Kad kuću svu raskopam tako Jasonu, tad idem, krvlju svoje dece gonjena, iz ove zemlje kao strašna grešnica. Nesnošljiv mi je, sestre, podsmeh dušmanski. Nek bude! Nešto život mi? Ni stojbine, ni kuće nemam, nigde od zla zaklona. Pogreših onda kada kuću očinsku napustih, tog Helena poslušavši reč. Uz pomoć božju on će sve to platiti. Taj dece više neće žive videti, a nit' će decu ikakvu izroditi sa novom nevom, jer i ona bednica od mojih mađija će bedno skončati. Da niko ne smatra me slabom, nemoćnom, ni krotkom, takva nije moja priroda: no strašna dušmanu i mila milima; a takav život stiče slavu najveću. 810 HOROVOĐA Kad svoja nama namerenja poveri, ja, sklona tebi, pazeći na zakone, sad savetujem: taj ti pos'o ostavi! MEDEJA Ne mogu drugo! Tebi praštam takvu reč, ti ne znaš jadi šta su kakve trpim ja. 815 HOROVOĐA Oh, ženo, svoju decu smeš da usmrtiš? MEDEJA To onog onde najviše će ujesti. HOROVOĐA A onda i ti žena naj kukavni ja. MEDEJA Nek budem! Svaka dalja uzaludna reč! (Dadilji) Sad idi tamo i pozovi Jasona, 820 jer ti si meni u svem najodanija. Da nisi otkrila mu što sam smislila, i budi verna, ti si žena k'o i ja. (Dadilja odlazi. Medeja se povlači u pozadinu i uđe u kuću da za suparnicu spremi otrovne poklone.) 264 TREĆA POJAVA - TREĆA STAJAĆA PESMA HOR saradnicu svakoje vrline. Druga strofa I kako onda takav kraj sa svetim svojim rekama, što strancu daje zaštitu da primi čedoubicu i takvu strašnu grešnicu? Na rane dečje pomisli, smrt kakvu skova pomisli! Na kolenima, evo, sve mi molimo, ne čini to, ta porod svoj ne ubijaj! 855 Druga antistrofa I otkud smelost u srcu il' ruci otkud snaga ta probosti srce detinje u neizrečnoj smelosti? Kad decu okom pogledaš, 860 zar tada da ne zaplačeš? Izvesti nećeš nameru, kad molbu nj inu začuješ, i srcem nećeš prkosnim da krvlju ruke omastiš. 865 (Dolazi Jason praćen dadiljom i stane pred Medeju koja izlazi iz kuće.) 966
Prva strofa Erehtidi od davnina srećni, vi sinovi blaženih bogova, s vaše zemlje slobodne i svete, koju dušman ne osvoji nikad, najslavniju blagodet berete. Vaše nebo ponajviše vedro, najsjajnija svetlost vas obliva, u njoj život provodite ljupko. Kako pesma kaže, tu je nekad Harmonija plava devet svetih izrodila Muza. Prva antistrofa Bistri šušte Kefisovi vali; priča teče; Afrodita sama obali mu jednom pristupila, čiste vode tu je zahitila, i svu zemlju njome poškropila, pa svež vetrić zemljom poduhuje. Ona vencem mirisavih ruža svagda kiti svoju kosu bujnu, pa nam, kako kažu, šalje ljubav, drugarku mudrosti, 78
ČETVRTA EPISODIJA (PETI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Jason, Medeja JASON Na poziv dođoh. Mada si mi dušmanka, to nije za me razlog da ne saslušam što hoćeš, ženo, da mi kažeš sad. MEDEJA Sad molim te, oprosti meni, Jasone, što ono rekoh ti! Oprosti gnevu mom, 870 ta pravo je za našu ljubav negdašnju. (promenjenim glasom) Ja uzeh da se sa sobom razgovaram, i sebi zamerih: „0 ludo mahnita, šta kinjiš one što ti dobro svetuju, i šta se mraziš s ovim poglavarima 875 i s mužem, kad on tebi radi najbolje; kud carev zet, tud još i mojim sincima on braće daće — šta da gnev ne ustavim? Zar ima zla kad dobro šalju bogovi? Zar nemam dece? A zar ne znam jadnica 880 da ni kuće ni prijatelja nemamo." Kad tako razmislih, ja baš ti uvideh svu ludost svoju, srdnju svoju zaludu. 267 Sad hvalim te i vidim da si razborit kad rod nam takav steče. Samo luda ja! 885 U tvoju trebaše da uđem nameru, da pomažem ti, bračni odar pripremim, i tvojoj da se verenici radujem. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Međutim, takve smo ti — neću reći zlo — mi žene; ne vraćaj mi milo za drago — 890 ni ludošću na ludost ne odgovaraj. Odustajem i priznajem da promaših, al' sada reših ti da bolje bude sve. (Okrene se vratima i stane dozivati decu.) O, deco, deco, ostavite odaju, iziđite mi! (Deca dolaze iz kuće s vaspitačem.) Oca pozdravite svog 895 i zagrlite. Stara omraza da prestane! I, kao mati vam, pomirite se s njim! Sad mir nek vlada, svaki utišan je gnev. Ded rukujte se! (Padne joj na pamet strašna odluka.) Avaj meni, nesreće! Ta iznenada stari bol me spopade! 900 (Trudi se da produži prethodnu misao; deca zagrle majku.) Ej, deco moja, dokle ćete živa još ovako pružat' mile ruke? Kako sam ja nesrećna i na plač brza, plašljiva! (Roni suze, ali ih Jasonu objašnjava drukčije.) Al' s ocem se pomirih, svađu prekidoh i nežno lice sad mi suza orosi! 905 HOROVOĐA I meni oči suzama se zališe, od ovog zla da većeg samo ne bude! JASON Pa hvala, ženo, za to, ono opraštam; ta pravo je da gnevom plane ženska ćud na muža kad on drugu ženu zavoli. 910 Al' srce tvoje boljim putem okrenu, i najzad uvide i bolju nameru, a to i dolikuje ženi pametnoj. (Obraća se sinovima koje mu Medeja privodi.) A za vašu budućnost, deco, otac vam uz božju pomoć smotreno se poštara. 915 Ta ja se nadam, vi u zemlji korintskoj uz braću svoju prvi najzad bićete. Pa rastite mi, a sve drugo otac vaš na umu imaće i milostivan bog. Da vidim vas u punoj snazi mladosti 920 i jače no svi moji što su dušmani! (čudi se videći da Medeja plače i da se okrenula.) 79
A ti što bujne suze sada prolivaš i svoje natrag bledo lice okrenu, zar nisi radosna što reči moje ču? MEDEJA Ta ništa; tek na njihov udes pomislih. 925 JASON Pa što za decom samo jecaš, uzdišeš? MEDEJA Njih rodih ja; ti njima sreću požele, a strah me školi da 1' će sreće imati. JASON Ta ne boj mi se! Staraću se brižljivo. MEDEJA Pa dobro, tvojim verovaću recima, mi, žene slabe, lako suze lijemo. (promenjenim glasom; pribrano) Al' rasta sam na dogovor te pozvala, već rekoh jedno, drugo sad pomenuću. Kad resi car iz zemlje da me otpravi — i za me, lepo vidim, to je najbolje, da tebi i vladaru ovde ne smetam, jer za me drže da sam dvoru dušmanka — iz ove zemlje ja ću s voljom otići; al' decu našu da bi sam ti vaspit'o zamoli Kreonta da njih mi ne goni. JASON Ja ne znam da 1' će pristati. No gledaću. MEDEJA A ti naredi barem svojoj nevesti, nek oca zamoli da decu ne goni! JASON To vrlo rado — mogu je privoleti. MEDEJA Stvorenje žensko je k'o druge žene sve. U poslu tome i ja pomoć nudim ti. Po deci hoću da joj pošljem poklone - a znaj, u svetu danas nema krasnijih - i peplos tanani i venac zlaćani. Al' brzo koja neka dođe dvorkinja što brže amo da donese nakite! (Jedna dvorkinja odlazi u kuću.) Ah, srećna li je, stoput srećna, presrećna, kad prvoga junaka dobi za muža i steče nakit što ga nekad Helije, mog oca otac, svojoj deci ostavi! 955 (Dvorkinja se vraća sa sjajnim poklonima i predaje ih Medeji, a ona deci.) Sad prihvatite, deco, ove poklone i carskoj ćerci, srećnoj nevi podajte, na njima neće mane naći nikakve! JASON A zašto, ludo, takvu žrtvu prinosiš? Zar misliš carska kuća nema haljina 960 i nema zlata? Ostavi, sve daj i to! Jer znadem dobro: ceni li me nevesta, reč moja više važiće no blago sve. MEDEJA (živo i emfatično) Ne zbori! Pokloni — i bogu prijatni, a zlato može više no sto razloga. 965 (pokazujući na carski dvor) Nju sreća pomaže! Nju sada diže bog! I ona vlada! A za dečje spasenje svoj život daću, nekmo 1' zlato žeženo! (Ponovo obraćajući se deci) Nu, deco, u dvor carski sada idite, umolite se novoj nevi očevoj, 970 a gospi mojoj, ostanak da odobri, i dajte nakit, ali dobro pazite, u svoje ruke neka primi poklone! 271 Potrčite i sve mi srećno svršite, pa majci o svem dobar glas donesite! 975 (Jason i deca praćena vaspitačem odlaze; Medeja se povlači u pozadinu, a hor zapeva pesmu.) 80
DRUGA POJAVA -ČETVRTA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Životu se detinjem više ne nadam, deca, eno, pravce već u propast idu, neva od njih već prima zlaćani venac, prima jadna sudbu svoju, eno, na kosu plavu venac meće 980 Smrtonosni sama rukama svojim. Prva antistrofa Lepota i mađijski sjaj zavešće nju da uplete venac i peplos obuče, al' će brzo nakitom sjati pod zemljom, 985 sad u takvu pašće zamku, ona udesu crne smrti hita. O, jadnice, tom zlu nećeš uteći! Druga strofa O, jadnice, nesrećniče, gordi carev domazete, ti ne vide kako deci propast spremaš, i još vodiš u smrt groznu svoju nevu; sreću minu, zlosrećniče! 990, 995 Druga antistrofa Muku tvoju s tobom mučim, nesrećnice roditelj ko, što ćeš decu usmrtiti zbog svog odra prezrenoga, jer ih tebi on ostavi 1000 pa se s drugom grli ljubom. (Vaspitač se vraća sa decom iz carskog dvora.) PETA EPISODIJA (ŠESTI CIN) PRVA POJAVA - Vaspitač s decom, Medeja, Hor VASPITAČ Cuj, gospo! Deca ovde mogu ostati! i verenica primi dare u ruke sva radosna, i s decom sklopi mir. Gle! Što stojiš tužna kad te sreća ozari? 1005 i lice svoje zašto nazad okrenu? i što se izveštaju ne raduješ mom? MEDEJA Ah, lele! VASPITAČ (iznenađeno) Taj lelek izveštaju mom ne priliči. MEDEJA Ah! Opet lele! VASPITAČ Zar ti javih nesreću za koju ne znam? Nagrada mi propade? 1010, 274 MEDEJA (ne gledajući ga) Što javi, javi! Ja te ne prekoravam. VASPITAČ Što spusti oči? Zašto suze prolivaš? MEDEJA E moram, starce, plakati; ta bogovi i moja zloća sve to tako smisliše. VASPITAČ Ne kloni! Još i tebe deca vratiće. MEDEJA (misleći na smrt neprijatelja i svoje dece) Al' druge pre ću ja im jadna vratiti. VASPITAČ (ne shvatajući tamni odgovor Medejin) Što decu ostavljaš — ti nisi jedina, a čovek smrtan mora jade snositi. MEDEJA Da, snosiću ih. — Vodi decu u kuću i daj im sve što treba k'o i svaki dan. (Vaspitač odlazi; Medeja zaustavi decu.) 81
0 deco, deco, sad imate zavičaj i kuću, gde ćete mi odsad živeti od jadne majke odvojeni večito. A ja u tuđu moram zemlju krenuti pre nego srećna vašu sreću dočekah i pre no kupalo i vaše neveste i odar okitih i uždih buktinje! Oh, nesrećne li mene s moga prkosa! Badava, deco moja, ja othranih vas, badava patnje, zalud teški trudovi i strašne muke dok sam ja vas rađala. A nekada ste bili moja nada sva: kad klonem, vi ćete mi negu pružiti i, pošto umrem, lepo me sahraniti na zavist svetu! Zbogom, slatke brige, sad I zbogom, nade moje! Bez vas čemeran i gorak, prazan meni život ostaje. Ni vaše drage oči, kada uđete u drugi život, neće majku gledati. (Kratka pauza; deca posmatraju majku.) Oh, lele! Što me, deco, tako gledate? 1040 Što smešite se meni smeškom poslednjim? Oh, šta ću jadna? (Obraća se horu.) Snaga, sestre, izda me čim pogledam u sjajne oči detinje. Ne mogu! Zbogom, odluke vi pređašnje! Povešću, ipak, decu svoju sa sobom. 1045 Zar oca da im kaznim njinom nesrećom i na se tim da dvostruk čemer navalim? Ne,ne, to nikad neću! Zbogom, odluke! (Zamisli se.) Al' šta mi je? Zar podsmeh još da dočekam bez odmazde kad pustim svoje dušmane? 1050 Ohrabriti se moram! Kukavno je to za takvim nežnostima što se zanosim! Unutra, deco, idite! (Obraća se horu.) 1025, 1030, 1035 Ko ne sme tu da gleda kako takvu žrtvu prinosim, nek ide dalje! Moja ruka ne dršće. 1055 (Trgne se; kratka pauza.) Ah, ah! Ne, srce moje, ne učini samo to! Poštedi decu svoju, srce nesrećno! I kad ne žive sa mnom, opet srećna sam! (Kratka pauza; gleda decu, pa se opet trgne.) Ne, svih mi mračnih osvetnika Hadovih, to ne smem ja dopustiti da dušmani na mojoj deci srdnju svoju iskale! E, onda — mreti moraju; kad moraju, od mene smrt im, ja sam njih i rodila. Svršetak takav je, tu nema izlaska! Već venac je na glavi, i u haljini sad gine ćerka careva, to dobro znam. (Okrene se deci.) Sad napred, ja već idem stazom najtežom, a ove, decu, poslaću na težu još. Sa decom svojom hoću da se oprostim! Na poljub, deco, dajte majci ručice! 1070 (Grli decu, ljubi ih i plače.) O, ruke premile, o, slatke glavice, o, dragi stase, krasno lice detinje! Pa srećni da ste — Onde! Ovde otac vam sve ugrabi. O, slatki zagrljaju ti, o, nežno telo, slatki daše detinji! 1075 (Kratka pauza.) Oh, idite, oh, idite! Ne mogu već da gledam vas, jer jad me savlada. Već vidim kakva mislim zla da učinim, al' strast je pobednik nad mojim razborom, a strast je ljudina izvor jada najvećih! 1080 (Deca odlaze, Medeja u dnu pozornice gleda prema gradu očekujući vesti o posledicama svoga darivanja.) 1060, 1065
82
DRUGA POJAVA - HOR Prvi sistem U razgovor umnij i često već zađoh i stadoh da sporove rešavam teže, još teže no ženskoj što priliči glavi da njima se bavi. Al' i nas božanska obdari Muza, 1085 te i mi za mudrošću čeznemo svakom; ne težimo sve, al' ipak ćeš naći u stotini žena da poneke veće uživaju milost sveštenih Muza. Drugi sistem Pa mogu da kažem: koji od ljudi ne imaju nikakva znanja ni dece, njih sreća dopada bolje no one što rodiše decu. Jer onaj ko nema dece i ne zna da 1' deca mu žive na veliku radost ni da 1' će mu tešku doneti žalost, taj ne zna za patnje i muke. Treći sistem A onaj ko od srca poroda ima i slatka mu pilež po kući trči, tog svagdašnje teške satiru brige, 1100 da telo i duh im odgaji lepo i nasušna da im namakne hleba; a da li će biti loša il' dobra, to ni jedan otac ne može znati. Četvrti sistem A što je od svega najbolnije sada, 1105 izjaviću najzad ljudima svima: jer nakupe 1' svega što za kuću treba, i deca se lepom okite snagom i čojstvom i junaštvom opašu svakim, 1090, 1095 njih sudbina tada snalazi preka 1110 i cvetnu im decu odnosi u Had. Ta zašto li samo uz ostale jade još i tu od sviju najveću muku božanstvo ljudima dade za svojom da milom ridaju decom? 1115 MEDEJA (približavajući se horu i gledajući prema carskom dvoru) Već dugo, drage sestre, ovde čekam ja da čujem šta odande sreća donosi. Već vidim, eno, jedan sluga Jasonov ka nama hita; on je silno zaduvan, nagovešta nam neku novu nesreću! 1120 (Dolazi sluga Jasonov.) TREĆA POJAVA - Medeja, Glasnik, Hor GLASNIK Oh, strašno delo stvorila si — nedelo, Medejo! Beži sad, ne razmišljaj da 1' brzim brodom, kolima il' pešice! MEDEJA Šta dogodi se to da moram bežati? GLASNIK Izdahnula je mlada neva ovaj čas 1125 i s njome otac Kreont s tvojih mađija. MEDEJA Baš lepu vest mi donese, i odsada moj bićeš dobrotvor i dragi prijatelj. GLASNIK (zaprepašćeno) Šta zboriš? Jesi 1' pri sebi il' pobesne? Veseliš se, a carsko tako zatre ognjište, ni straha nemaš da ćeš za to stradati? MEDEJA Na takve reči ja bih znala odgovor, al' nemoj, prijatelju, tako brzati, no reci kako stradaše. Što veći jad pretrpeše, to za me radost silni ja. GLASNIK Kad ono tvoja oba sina uđoše, sa-ocem još, u nevestine odaje, tad i nas, roblje, s vašeg zla što patismo, obuze radost, jedno drugom šaptasmo da ti I muž tvoj razdor prekidoste 83
svoj; pa jedno ruke, drugo plave glavice izljubiste. Ja i sam, prepun radosti, za decom zađoh čak u ženske odaje. A gospa što je mesto tebe služimo još pre no tvoje sinove što sagleda na Jasona tek nežan pogled upravi, a zatim brzo svoje oči zaklopi i belo lice krenu onda na stranu, jer ne bi pravo joj što deca uđoše. A tad je muž tvoj stade umirivati, pa reče: „Nemoj da si dragim dušmanka, utišaj gnev, okreni glavu ovamo — ko mužu tvome drag, i tebi neka je; a primi njihov dar i moli oca svog za ljubav meni da tu decu ne goni!" Kad nakit vide, presta svaka nemilost, obeća sve, i tek što otac odmače sa decom svojom, ne daleko od kuće, a ona haljinu obuče vezenu, pa uvojke pod zlatni venac podvije i kosu dotera pred sjajnim zrcalom, beživotnoj se slici svojoj smešeći. Sa s,toca potom usta, pređe odajom, dodirujući zemlju nogom prebelom, sva srećna s poklona, pa staje na prste 1165 i sa svih strana često sebe ogleda. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Al' potom prizor dogodi se užasan: pobledi sva, pa ustuknuv, povede se, svim telom zadršće, i jedva stiže još na stolicu da padne — na tle umalo. 1170 A neka stara tada reče sluškinja da Pan se možda srdi ili drugi bog, pa ielekne, dok najzad nevu ugleda: iz usta bela pena teče joj, a ženice prevrnule se, nigde krvi jedna kap. 1175 I strašna potom zaori se kuknjava, te jedna odmah otrči u dvor Kreontu, a druga opet novome mladoženji da jave kakvo zlo se nevi dogodi. Od silne žurbe po svoj kući tutnjava. 1180 (Kratka pauza; predahne.) I ne bi trčeći ni pešak najbrži prevalio na trkalištu pletra šest, kad bezglasna i zatvorenih očiju zaječi silno, pa se jadna povrati. Ta dvostruka je beše snašla nevolja: 1185 iz njena zlatnoga na glavi upletka čudnovat liznu plamen ognja razornog, a tanko ruho, tvoje dece milošta, izjedaše joj nesrećnici nežnu put. Sa stoca skoči da se spase od vatre, 1190 i glavom stade tresti tamo ovamo da strese venac s kose; ali zalud sve, jer zlato s kosom beše čvrsto spojeno, što jače trese, dvaput jači liznu plam. Tad na tle klonu savladana nesrećom. 1195 Sem oca već je niko ne bi poznao: gde behu oči, ne može se poznati, ni crte lica ubavog; tek s temena krv s ognjem pomešana niz nju kapaše. K'o suze s jele, put joj suzi s kostiju, 1200 a sve zbog tvojih mađija nevidljivih. Da strašne slike! Niko da je dodirne, jer njena sudba — svima učiteljica. (Pauza; predahne.) Tad otac jadni, ne znajući nesreću, odjednom uđe, mrtvom telu pripade, pa odmah zarida i telo zagrli i ljubeći ga kuka: „Dete nesrećno, ta koji bog te tako strašno usmrti i osiroti mene, neopojan grob? Ah, s tobom, jadna kćerce, da me primi smrt!" Kad za čas prestade' od plača, kukanja, i htede telo podignuti staračko, prilepio se, kao bršljan dafini, odelu njenu; strašno nasta rvanje: on hoće da se uspravi na kolena, al' ona stisnula, on rad bi na silu, pa staro telo kidaše sa kostiju. A najzad presta — dušu pusti zlosrećnik. Od 84
jadna starca jača beše nesreća. Sad mrtvi leže — ćerka, kraj nje otac njen. To grozno zlo za groznim čezne suzama. (Kratka pauza; promenjenim glasom) Šta tebe čeka, ne marim da govorim; ti sama znaćeš da se kazni ukloniš. (Okrene se od Mede je, gledajući turobno preda se.) Čoveka smatram senkom ne sad prvi put; ja smelo mogu reći: oni ljudi baš 1225 za mudre što se drže, mere svaku reč, pokazuju se k'o budale najveće. 1205, 1210, 1215, 1220 Na svetu niko blaženstva ne postiže; ko ima blaga, zlata, on je srećniji no drugi ljudi, ali blažen nikada! 1230 (Glasnik odlazi.) ČETVRTA POJAVA - Medeja, Hor HOROVOĐA Baš mnoge jade demon danas navali na Jasona, a sve se zbi po zasluzi. Tvoj udes žalim, jadna kćerko careva, u carstvo moraš odlaziti Hadovo za Jasona što htede da se udomiš. 1235 MEDEJA (lagano približavajući se horu za nekoliko koraka) O, sestre, sad mi još preostade što pre da decu smaknem pa da bežim odavde, oklevanjem da ne bih decu predala na klanje drugoj ruci nemilosnijoj. Kad ipak, ma šta bilo, mreti moraju, 1240 od mene smrt im, ja sam njih i rodila. Oružaj mi se, srce! Šta da oklevam to strašno, nužno zlo da odmah izvršim? Ded, jadna ruko moja, hrabro zgrabi mač, pa hitaj cilju žalosnog života svog! 1245 Ne dršci sada i na decu ne misli ni da ih ljubljaše ni da si majka im! Zaboravi ih bar za ovaj kratki dan, pa posle plači! Ubiću ih, istina, al' mila behu meni — majci nesrećnoj! 1250 (Odlazi brzo u kuću da izvede svoj osvetni plan, i hor u dubokom uzbuđenju otpočne pesmu, nemajući snage da Medeju spreči od čedomorstva.) PETA POJAVA - PETA STAJAĆA PESMA HOR Prva antistrofa Zalud si decu rodila, zalud se za njih mučila, i Simplegade ostavi, klisure mrke, neljupke! Kakva te srdnja zahvati, zašto li radost majčinu ubisvom strašnim zameni? Ta kletva svakog sustiže ko bližnjem život uzima. Od boga jad mu na kuću. 1265, 1270 (Kratka pauza; začuje se dečji vrisak iz kuće.) PRVO DETE (u kući) Ah! Šta ću? Kako ću se spasti od majke?
Prva strofa O, čuj me, Zemljo! Pogledaj, presjajna zrako Sunčeva, na ovu ženu bednicu, pre nego decu pobije! Tvoje su seme zlaćano, 1255 ne daj i krvi božije da ljudska ruka proliva! Spreči je, božja svetlosti, krvnicu izgnaj iz kuće, osvetna strast je zaslepi. 1260 85
DRUGO DETE (u kući) Ja ne znam, braco dragi! Propadosmo sad! HOR Međustrofa Čuješ li vrisak detinji? Ah, smela ženo, jadnice! Da uđem u dvor? Možda bih 1275 još mogla spasti dečicu! (Hor se pribliiuje vratima, ali pred njima stane.) OBA DETETA (u kući) (pošto su čula reči hora) Ah, bože, u pomoć! Ta poslednji je čas! Već blizu nas je potegnuti mač! HOR Druga strofa Jadnice, kamen, gvožđe si
kad svoju decu rođenu 1280 sad svojom rukom ubijaš! Treća strofa Za jednu ženu samo čuh što deci život oduže, za Inu bogom mahnitu, pošto je Hera izagna. 1285 Druga antistrofa Pade u tamu ludila, dečicu uze sa sobom, s hridi se baci u more, zajedno s decom pogibe. Treća antistrota Ima li išta strasnije? 1290 O, ženski odre bola pun, kolike jade zadade! {Jason s pratnjom žurno dolazi.)
E K S O D A (SEDMI ČIN) PRVA POJAVA - Jason, Hor IZLAZNA PESMA JASON Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295 (ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki, umakla bi da odmazda je ne stigne. Zar misli ona: kad vladare usmrti, da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom) Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305 HOROVOĐA O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio! JASON Šta reče to? I mene zar da ubije? HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310 HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON Pa gde ih ubi? U kuči il' napolju? HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON (žestoko drmajući zatvorena vrata) Ded brže, sluge, ključanicu kidajte! Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt! (Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati zmajevi.) DRUGA POJAVA - Hor, Jason, Medeja MEDEJA
Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 287 86
EKSODA (SEDMI ČIN) PRVA POJAVA - Jason, Hor IZLAZNA PESMA JASON Ej, žene pored vrata što tu stojite, je 1' još unutra pakosnica krvnica, Medeja, ili krenu već u bežanje? 1295 (ne čekajući odgovor, gledajući na kuću) Tek onda kad bi pod zemlju se sakrila, il' krilima u etar digla visoki, umakla bi da odmazda je ne stigne. Zar misli ona: kad vladare usmrti, da bez kazne iz dvora može pobeći? 1300 (obraćajući se horu; promenjenim glasom) Al' nije za nju, strah me samo za decu; ta njoj će platit oni što ih ucveli, dotrčah tek da deci život sačuvam, da carski rođaci ne učine im što za odmazdu, što mati carsku proli krv. 1305 HOROVOĐA O, nesrećniče, jade sve i ne slutiš, jer ne bi inače te reči zborio!
JASON Šta reče to? I mene zar da ubije? HOROVOĐA I tvoju decu ruka ubi majčina. JASON Ah! Šta to zboriš? Ti me, ženo, ubijaš! 1310 HOROVOĐA Ti dece više nemaš, o tom razmišljaj! JASON Pa gde ih ubi? U kući il' napolju? HOROVOĐA Otvori vrata! Decu mrtvu videćeš! JASON (žestoko drmajući zatvorena vrata) Ded brže, sluge, ključanicu kidajte! Obijte vrata dvojako da vidim zlo: 1315 mrtvace oplačem, a njoj da platim smrt! (Sluge potrče vratima. Medeja se pojavi u visini iznad kuće na kolima s mrtvom decom pored sebe. U kola su upregnuti krilati zmajevi.)
DRUGA POJAVA - Hor, Jason, Medeja u dom helenski — tebe, takvo grdilo, što oca izdade i zemlju hranilju, i zato meni sad se svete bogovi. Kraj ognjišta si brata svoga ubila pre nego Arga primi te lepokljuna. 1335 Tim otpoče, a kad se za me udade i decu izrodi mi, ti ih uništi iz osvete što ložnicu ti ostavih. Od Helenki to ne bi mogla nijedna, ispred njih tebi. ja učinih time čast 1340 za ženu što te uzeh — žalost, nesreću. Čudovište si, ali žena nisi ti, još strasnija si nego Skila tirsenska! Al 'da te grdim hiljadama pogrda, ne vredi kad je drskost s tobom rođena. 1345
MEDEJA Šta lomiš tu i vrata dižeš polugom, i tražiš leševe i mene krvnicu? 787 Napusti napor taj! A trebam li ti ja, govori! Rukom ti me više ne dirnu. 1320 Moj ded mi, Sunce, ova kola pokloni, ko jaku zaštitu od ruke dušmanske. JASON O, nakazo, o, ženo od svih najmrža i bogu, meni, svemu rodu ljudskome! Na svoju decu smeđe zar da trgneš mač? 1325 Njih sama rodi, pa me bez njih ostavi. Kad izvrši to delo najužasnije, zar smeš da gledaš Suncu, Zemlji u oči? Oh, ne bilo te! Sada vidim! Bejah slep iz zemlje kad sam doveo te varvarske 1330 87
Pa odlazi, rugobo ti! Čedomorko! A ja ću svoju sudbu oplakivati što i ne ubrah ploda braka novoga, a nit se svoje dece žive nagrlih; izrodih, negovah, pa sad izgubih sve! 1350 MEDEJA Na takve reči dug bih dala odgovor kad ne bi znao sam Div, otac Svevišnji, šta za te stvorili, a čim dug ti oduži. Al' ti mi nećeš odar moj ukaljati, ni slasti piti, meni se podsmevati, ni ćerka careva, ni Kreont, punac tvoj, u bedu goniti me, a bez osvete. A volja li te, zovi me čudovištem il' zovi još i Skilom Mora Tirenskog! Ta za srce te, kako treba, ujedoh! JASON I sama patiš, sa mnom deliš nesreću. MEDEJA Al' manji jad je kad me ti ne ismevaš. JASON Ah, deco, vaša majka beše nemaj ka! MEDEJA Ah, deco, vaš ubica otac pritvorni! JASON Začelo, moja desnica ih ne ubi! MEDEJA Al' tvoja bezočnost i tvoja preljuba. JASON Rad odra svoga morade ih ubiti? MEDEJA Zar misliš da je to za ženu malen bol? JASON Za razboritu, al' na tebi sve je zlo. MEDEJA (pokazujući na mrtvu decu u svojim kolima) Gle, njih ti nema-to te sada razdire. 1370 JASON Za tebe sad su oni dusi osvetni. MEDEJA Ta znaju bogovi ko najpre sagreši. JASON O, dobro poznaju bar tvoju mrsku ćud. MEDEJA Pa mrzi me! Na svaku gadim ti se reč.
JASON A ja na tvoju, završetak biće lak. 1375 MEDEJA Sta hoćeš, dakle? I ja bih da završim. JASON Daj decu da pogrebem i da oplačem!290 MEDEJA To nikad! Odneću ih ja na Herin breg, u svetom lugu sama ih sahraniću, da humku njinu ne raskopa dušmanin 1380 ni tela da im skrnavi! Uvešću još u zemlji Sisifovoj sveti svečanik i žrtve još, za otkajanje greha mog. (pokazujući u daljinu) A sama odlazim u Erehtejev grad. Tu primiče me Egej, Pandionov sin, 1385 a ti u bedi skončaj, kako zasluži; po glavi Argin zviznuće te olupak, kad brak se nama tako gorko završi. JASON Nek poklane dece šatre te Kletva i Pravda, gonilja krvi! 1390 MEDEJA Ta ni bog ni demon neće te čuti kad prevari ženu i zakletvu zgazi! JASON Uh, sram da te bude, čedomorko gadna! MEDEJA Povuci se u dvor i ženu sahrani! JASON Ta idem, ali bez dečice svoje. 1395, 291 MEDEJA Kad u starost uđeš, plakaćeš više! JASON O, premila deco! MEDEJA Majci, ne ocu! JASON A zašto ih ubi? MEDEJA Da ojadim tebe. JASON O daj da još jednom zagrlim decu, da njihova slatka poljubim usta! MEDEJA Gle, sada ti mila, sada ti slatka, a onda ih otera. JASON Tako ti boga, daj bar da im nežno dodirnem telo! 88
kako mi sinove ubi 1410 i ne daš mi da ih se dotaknem jadan, da njihova mrtva sahranim tela. O, da ih nikad ni rodio nisam kad tvoja ih, eto, posmica ruka! (Zamukne u dubokoj žalosti. Medeja iščezne.)
MEDEJA To ne može biti! Uzalud zboriš! JASON (gledajući u nebo) O, čuješ li, Dive, kako me goni 1405 i kako me muči prokleta žena, čedomorka ova i lavica besna? (obraćajući se Medeji koja se udaljtije) Al' koliko smednem i koliko mogu u plaču prizivaću bogove višnje nek vide
TREĆA POJAVA - Horovođa HOROVOĐA Olimpljanin Div je svugde gospodar. 1415 A bogovi daju što ne sluti niko; kad tvrdo se nadaš, nada te izda; gde nade I nema, bog pomaže i tu. I ovo se dogodi tako. (Hor polagano odlazi.) NAPOMENE 2. Simplegade, goleme stene na ulazu u Crno more. Kako su se one primicale jedna drugima i opet odmicale, behu veoma opasne brodarima. Argonautima je pošlo za rukom da srećno kroz njih proplove i stignu u Kolhidu. 3. Pelijski klanac u gori Peliji na poluostrvu Magnesiji, nedaleko od Jasonova zavičaja Jolka. Iz te gore uzeta je građa za lađu Argu. 5. Pelija, Jasonov stric. Po smrti svoga oca, on otme presto starijem bratu Esonu i stane njega i njegove progoniti. Zato Eson svoga sina Jasona skloni kod kentaura Hirona na gori Peliji, da tu odraste i vaspita se. Kad je Jasonu bilo dvadeset godina, dođe u Jolk na dvor stricu. Putem je bio izgubio jednu sandalu i iziđe bosonog pred strica. Kako je ovom bilo prore-čeno da se čuva onoga koji pred njega iziđe bosonog, on reši da se oslobodi svoga sinovca. Naredi mu da iz Kolhide donese zlatno runo, a to je runo sa onog ovna koga je nekad na žrtvu pri-neo Frikso kad je, bežeći od maćehe, pribegao kolhidskom caru Eetu i njemu ga poklonio. 67. Pirena je kladenac u Korintu. Zbog svoje zdrave i bistre vode i lepe okoline, bilo je omiljeno mesto u Korintu. 68. Igra „po pet" igrala se s pet kamenčića i pet prutića. 167. Kad je Jason Medeju odveo, ona je ponela i mrtvo telo svoga mladog brata Apsirta, koga je još pre polaska ubila, pa je, kad ju je otac Eet progonio, bacala komad po komad bratova tela u more i tako zadržavala oca koji je razbacano komade skupljao. 169. Temida, boginja zakonitog poretka, ćerka Urana i Geje, druga žena Divova. 396. Hekata, noćna, avetinjska boginja čarolija, koja na gornji svet šalje prizvane demone i različna noćna strašila, rado boravi na raskrsnicama, na grobovima i luta noću sa dušama umrlih, praćena stiškim psima. Vračare koje noću, pri mesečini, traže čarobne trave i u koje spada i Medeja, stoje pod njenom zaštitom i dobivaju od nje uputstva kako će koju travu upotrebiti. 89
405. Potomci Sisifa, osnivača grada Korinta i onivača carske kuće u Korintu. Sisif je bio gramziv, nevaljao i podmukao čovek i zato od bogova ljuto kažnjen: večito valja na breg ogroman kamen koji se, kad stigne do vrha, ponovo surva. Medejin otac Eet sin je Helija, boga sunca. 486—487. Kad je Medeja s Jasonom stigla u Jolk, pružila joj se prilika da se pokaže kao čarobnica koja vlada tajnim silama prirode. Verujući da je Jason s ostalim Argonautima propao, bezdušni Pelija uništio je, za Jasonova odsustva, celu njegovu porodicu; Medeja primi na sebe da osveti Jasonovu po-rodicu.Hekatina štićenica, ona se uvuče u carev dvor i nagovori Pelijine ćerke da svog oca iseku na komade, pa će ga ona svojim činima podmladiti. Ona, međutim, obećanje nije htela ispuniti. Zato Akast, Pelijin sin, progna Jasona i Medeju iz Jolka, i tako oni dođu u Korint. 528. Kiprida, boginja Afrodita, za koju se verovalo da je rođena na ostrvu Kipru, odnosno da je iz morske pene izišla na obalu toga ostrva. 543. Orfej, mitski pesnik, pevač i svirač, sin Linova unuka Eagra i muze Kaliope. Moć njegove svirke i pesme bila je tolika da je zanosila ljude, pripitomljavala divlje zveri i pokretala drveće i kamenje. 655. Pandion, sin Kekropov, imao je četiri sina: Egeja, Nisa, Lika i Palanta. Poštovan je u Megari i Atini kao heroj. 668. Beo kamen između dva zlatna orla u delfijskom pro-ročištu smatran je za središte zemlje, jer su se na njemu sastala dva orla što ih je Div pustio, jednoga sa istoka, a drugoga sa zapada. 683. Trezen, grad u jugoistočnom delu Argolide. Pitej, sin Pelopa i Dije, car trezenski, otac Etre, s kojom će Egej roditi Teseja. 746. Geja, boginja zemlje, poštovana još od najstarijih vremena kao boginja koja rađa, nosi na grudima i hrani svaki život. 759. Maja, ćerka Atlanta i Plejone, najstarija među Plejadama. Njen sin je Hermo, zaštitnik i pratilac i vođa svih putnika. Stoga kažnjava one koji putnicima ne ukazuju gostoprimstvo. 764. Pravda, ćerka Diva i Temide, boginja koja donosi zakonitost, mir I spokojstvo. 771. Paladin grad je Atina; ona stoji pod zaštitom boginje Atene, koja se zove i Palada (od izraza koji znači mahati, bacati) jer baca munje, kao i njen otac Div, i zadaje strah i trepet svojom silnom pojavom. 824. Erehtidi zvahu se Atinjani po Erehteju, mitskom atin-skom kralju. 1172. Prividno bezrazložno osećanje straha i padanje pripisivano je moći boga Pana (panski strah, panika). 1284. Ina žena orhomenskog kralja Atamanta, zla maćeha Friksa i Hele, ubije u ludilu svoja dva sina, Learha i Melikerta, pa iz očajanja skoči potom u more, gde postane boginja Leu-koteja. 1343. Skila, morsko čudovište sa dvanaest nogu i šest glava, u svakoj po tri reda zuba. Ležala je na obali moreuza u mračnoj pećini, napadala brodove i s njih grabila i proždirala ljude. 1379. U svetinji Here Akraje u Korintu pokazivan je grob Medejine dece.
90
ORESTIJA
Prevod: Miloš N. Đurić
LICA AGAMEMNON, car argivski KLITEMESTRA, žena njegova EGIST KASANDRA, kći trojanskoga cara Prijama
TALTIBIJE, glasnik STRAŽAR HOR argivskih starešina vojska, trojansko roblje, carska nratnja
Pozornica: dvor Atrejića u Argu.
91
PRVI DEO
AGAMEMNON PROLOG (PRVI ČIN) (Pred dvorom Atrejića dižu se oltari i kipovoi božji. Noć se primiče kraju. Na krovu leži stražar i očekuje doglsnu svetlost.) PRVA POJAVA - Stražar (sam). (Tišina. Mala pausa. Za čas plane vatra doglasnica.) O zdravo, lučo noćna, svetlog dana sjaj i mnogih kola igranje u Argu ti navešćuješ, u slavu ove pobede! Haj, ijuju! Agamemnonovu ljubu sad izvestiću da s odra brže ustane i radosno po dvoru klikuje i svetlost doglasnu da pozdravlja nam, ako pade Ilij grad, ko otuda što sjajne vatre javljaju. I sam ću prvo kolo da povedem ja! Gospode uspeh dobra igra za me bi, na straži sve mi kocke na šest dođoše. Ej! Kad bi se domaćin dvora vratio i ja mu rukom dragu ruku dotako! O drugom ćutim, jer mi usta strašan bič zavezao; da sama kuća prozbori, najjasnije bi kazala. A zna li ko, taj shvata moju reč, a ne zna l', ćutaću. (Silazi s krova i odlazi u dvor. Pomalo sviće. Dolazi hor staraca. Oni o boku nose mač, a u ruci drže palicu. Na njima je svečano ruho, a na glavi im venac. Dok oni ulaze i zauzimaju stav, horokođa govori uz pratnju svirale)
STRAŽAR Od ovih muka da me spasu bogovi! Već straži mojoj puna, evo, godina što bdim na krovu Atrejića kao pas. Već noćnih zvezda jata sva raspoznajem, vladare svetle što u etru blistaju, i zimsku stud i letnji žar što donose, kad zvezde zalaze i kad se rađaju. I sada, evo, pazim na znak buktinje, na ognjan zrak iz Troje što će doneti o padu glas. To gospa mi narsđuje na svojim nadama što muški snuje san. I vetar, noć i kiša biju odar moj, i nikad san i pokoj da ga pohodi. A gde će? San mi svagda strah zamenjuje i ne da sanku da mi oči celiva. Pa kad se pesme setim il' pevušenja, i pesmom tražim leka san da oteram, ja uzdišem i žalim ove kuće kob, gde nema više stare dobre uprave. (Podiže se i stane piljiti u noć, prema dalekim brdima.) Ej! Da mi danas ovoj muci grane kraj i noćni oganj radosnu donese vest!
92
DRUGA POJAVA - Hor, Klitemestra. ULAZNA PESMA loman sanak usred bela dana. (Klitemestra je već, u svečanom ruhu, došla s velikom pratnjom i, dok horovođa govori dalje, ona sprema na oltarima žrtve i darove.) Gospo naša, Tindareju ćerko, Klitemestro, ti kraljice naša, šta je novo? Šta bi? Šta to sazna? Kakvi su ti glasi pristignuli te žrtvuješ io svim hramovima? Svim bozima, čuvarima grada, vladarima visova i nizi, i nebesa i našega trga, žrtvom plamte njihovi oltari. Na sve strane svugde vatre gore, silan plamen do neba se diže, a mirisom mekanim i čistim sveto ulje života mu daje, prava kaplja iz riznice carske. Ded nam reci i što smeš kazati i sve što nam saopštiti možeš! Rasteraj nam ovu brigu tešku, što nas na čas zlim slutnjama muči, a na čas nam iz žrtava tvojih slatka nada sine i razgoni jad beskrajni što nam srce grize! (Pausa. Klitemestra se i dalje bavi oko svetih poslova.) HOR Strofa Mogu o znamenju dobrom da pevam kada u borbu krenuše vrsni junaci. Još milošću božjom dišu mi godine snagom i poletom pesme Ahejske junačke glave i helenske mladosti lepe dvacara i vojvode složne — koplje im osvetno beše u junačkoj desnici ruci — smeona otprati ptica u Troju. Vladarima brodova dva se
HOR Već deseta ovo je godina što Prijamu žestoki dušmani, car Menelaj i s njim Agamemnon, dva vladara soja bogovskoga, dva čuvara dva prestola sjajna, mnogu silnu podigoše vojsku, strašnu silu — tisuć' ratnih lađa, a iz Arga, ove zemlje naše. I klicahu silnoga Areja ko jastrebi što visoko lete, strašne muke iznad gnezda muče, bol boluju za tićima svojim, u vazduhu visoko šestare, ko veslima krilima veslaju, zalud svoju čuvali su pilad. Cvile glasne iz ptičjega grla, gorki jauk za porodom dragim, višnji bog ti čuje, — il' Apolon, ili gorštak Pane, ili Dive — pa na krivce poznu Srdu šalje. Tako čuvar gostinskoga prava, silni Dive, Atrejiće šalje na Parida radi preljubnice, i u mnoge borbe teške, ljute, baca vojsku danajsku i trojsku, — tu se koplja u ratnika lome, na kolenih kleči se u prahu, i žestoka nastavlja se borba. Kakva bila bitka sad, da bila, suđenome primiče se kraju, ni dim žrtve ni levanje kakvo, ni beskrvna sveta žrtva druga, neće stišat neugasnu srdnju. A mi ovde ostasmo bez slave, staro telo ne dade nam u boj, već ko deca kretasmo se štapom. Deca liče na slabe starkelje, u srcu im krvca teče mlada, al' junačke snage u njih nema. I šta starost može kad se lišće već poslednje na granama suši? Tronoga je, vrluda ko dete, — 93
ukazala ptičja vladara — jedan crna bi repa a drugi bela — blizu tabora behu na jasnu vidiku, do ruke kopljem što maše. Žderu nedonošnji plod iz utrobe zečice bređe, život mu suđen ne beše. Avaj, o avaj, klikni, al' srećno da bude! Antistrofa Ali kad je Atride, dva junačka različna srca, mudri sagledo gatar u vojsci, on trganju vešte zečje krvopije shvati ko pratnju i tada ovo o znamenju reče: „Jedared će polazak ovaj razoriti Prijamu kule; i sve bogatstvo silno što narod ga u kule snese svirepom silom će Sudba isprazniti. Da samo zbog božije mržnje ne zatvore oblaci crni strašna usta — vojsku što grmi na Troju! Nerado gleda i mrzi na očeve krilate psine Artemida čista, žao joj zečice bedne i njena kukavna ploda, orlovski gadan joj ručak". Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude! Epoda „Ti, lepotice, čuvaš nejaku mladunčad lavova ljutih, sve ti je zverinje po polju drago, slabu mu odojčad voliš, al' opet znake nam ispuni dobre, srećna znamenja daj nam, a zlokobna spreči! U pomoć prizivam Peana, u pomoć prizivam Peana, suprotne vetrove da ne bi na danajske brodove digla, zapreku putu, svirepu novu da ne bi neprirodnu tražila žrtvu,
svađe rođačke izvor i uvir ljubavi bračne. Ostaje strašni gnev, i on gospodari domom, svega se seća i vreba i za krv se dečiju sveti." Tako s velikom srećom što vojsci navestiše ptice Kalhant proreče sudbu i carskom je oglasi domu. Zato jednoglasno sad: Avaj, o avaj klikni, al' srećno da bude! Prva strofa Dive, Dive, mili l' ti se tim imenom da te zovem, njime tebi zborim sada. Sve na svetu merio sam, ali s tobom, Dive, ništa ne može se porediti, ako zbilja treba stresti breme sumnje uzaludne. Prva antistrofa No ni sila nekadašnja puna besne bojne snage, neće više spominjat se. A za njom i druge nesta, nameri se brus na kosu. A ko Divu rado kliče, pobedne mu peva pesme, pravu mudrost taj će steći. Druga strofa Smrtnom stvoru on pokaza kojim putem um da ide: patnjama se pamet stiče. Sanka nema kome spomen o zlu delu srce mori; protiv volje svest mu sviće. Svest bogovi snažno drže, al' su opet milostivi. Druga antistrofa I tad vođa uzvišeni ahejskijehsilnih lađa vrača ničim ne ukori. Valu sudbe predade se kad Ahejce bura veza, da uzalud hranu troše; 94
od Halkide vetar dunu, u Aulidi vojska osta. Treća strofa Strimonski besni dunuše vetri, donose glad, i smetnju i očaj, kidaju užad, brodove krše, dugo se vreme oteže dvaput, — argivsku mladost danguba guši. A kad je gatar protivu bure još teži lek oglasio sada, kad je vrač o Artemidi gukno, na zemlju žezlo Atridi bace, od bola gorke proliju suze. Treća antistrofa Stariji car govoriti stade: „Teško je vraču odbiti reči, teško je dete zaklati svoje, ponos mi dvora; devičkom krvlju očinske svoje kaljati ruke. Kako da lađe ostavim bojne, kako da verne drugove gubim? Vojska mi žudi devičke krvce, njome da besne vetrove smiri. Grešim li u tom? Srećno da bude!" Četvrta strofa Kad savi vrat pod jaram nužde i kleta strast mu krenu srce, kolebanje mu svako presta, na svako delo spreman beše. Kad ljude luda strast ponese, sramota niče, beda raste. On usudi se ćerku klati,
rad jedne žene bojak biti, da sveti bratovu sramotu i brodu more otvori. Četvrta antistrofa Dok ćerka moli: „Babo, babo!" na devojačku mladost ljenu bes vojvoda ne osvrće se. Kad molitvu pred žrtvu svrše, tad na znak očev sluge počnu: ko jagnje dignu je nad oltar, s ramena oklizne se veo, pa snažno pomaknu je napred i lepa zatisnu joj usta da kletvu kući ne krikne. Peta strofa Bez reči osta, — usta zaptivena. Dok šafranasto ruho na tle pada, po redu svakog žreca ona strelom iz oka bije, moli sažaljenje. Ko kip je lepa, htela bi da zbori, a često je za sofrom zapevala pred vojvodama očevim u dvoru; pri trećoj žrtvi kad se kaplja lila peanom slatkim čista usta njena slavljahu sreću oca dragoga. Peta antistrofa Što dalje bi — nit videh niti pričam. Reč Kalhantova ispuni se uvek. A Pravda onima što pate daje da još i poznu doznaju budućnost. Budućnost znaj kad svane, a ne napred, jer znanje prerano i plač je preran. Ko svetlost zore ona brzo sine. (Razdanilo se. Klitemestra, posle žrtvovanja, obraća se horu.) Da srećno bude što carica želi, sa žrtve, evo, nama ona ide, apijske zemlje straža jedina!
95
PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA - Klitemestra, Hor. na Atosu, na strmom visu Divovu. Do neba blesnu plam, i vatra selica po moru prosu se i kolo zaigra, pa šalje glas vitiljači na Makistu, snop zlatne svetlosti, ko luča sunčeva. A Makist ne bi prispor nit ga svlada san, no skupo drži svoju stražu glasničku, daleko posla oganj preko Euripa, i stražu izvesti na Brdu Mesapskom. Ta kresom dade odgovor i posla glas odande dalje, suv potpaljujući vres. I dalje blistav prosipo se mlaz, pa leteć preko Asopove Nizije, ko jasni mesec, doleti na Kiteron i stražu diže da joj preda ognja vest. Tu svetlost izdaleka straža prihvati,— i kres još veći planu no što poziv bi. Sjaj sevnu preko Gorgonskoga Jezera i stiže tamo na goru — na Kozji Vrh i pozva stražare da oganj pale jak. Zažegu oni vatru silnu, obilnu, i buknu oganj kao jezik do neba pa pređe strme žale Drage Saronske. I leti dalje, dalje, dokle ne stiže na vrlet Pauk, vidik nama najbliži. I svetlost, idskog ognja prapraunuče, sve do nas dopade, na Atrejića dvor. Trkači moji tako su se redali; iz ruke luča redala se u ruku, — pobedio je prvi ko i poslednji. Te znake, eto, nabrajam ti kao glas iz Troje što ga meni otpravio muž. HOROVOĐA Zahvaliću se bogu, gospo, docnije. Još jednom redom rad bih čuti reči te i divit im se, — još jedared ispričaj! KLITEMESTRA Od danas Troju drži vojska ahejska. U gradu, mislim, krik se ori svakojak. U jedan pehar mast i sirće ulivaj, u jedno ne sliju se, dvoje ostaju. Dvojake glase pobeđen i pobednik imadu, jer je dvojaka im sudbina.
HOROVOĐA Pokloniti se dođoh tebi, carice, ta red je poštovati ljubu vođa svog, bez muške glave kad nam presto ostaje. Ču l' dobro što il' žrtvu s nadom prinosiš u dobre izveštaje, rado slušaću, al' da i ćutiš, neću ti zamerati. KLITEMESTRA Noć majka dobre donese nam glasove, ta zora, kako kažu, prava beše kći! Od svake nade čućeš radost veću još: Argivci Prijamov osvojili su grad. HOROVOĐA Šta kažeš? Al' oprosti, sumnja pusti reč. KLITEMESTRA Sad Troja ahejska je! Jasno kažem li? HOROVOĐA Veselje osvaja me; suzi gradi put. KLITEMESTRA Ta suza otkriva mi srce odano. HOROVOĐA Za Trojin pad da l' imaš dokaz pouzdan? KLITEMESTRA Da! Imam! Ali samo bog da ne vara! HOROVOĐA Zar tamnom u snu priviđaju veruješ? KLITEMESTRA U tlapnju snene duše nemam vere ja! HOROVOĐA Nadojiše l' te kakvi glasi beskrilni? KLITEMESGRA Ti rugaš mi se kao da sam devojče. HOROVOĐA A koliko je vremena što pade grad? KLITEMESTRA Te noći — velim, — koja ovaj rodi dan. HOROVOĐA Brzinom takvom kakav glasnik stigo bi? KLITEMESTRA Hefesto s Ide sjajnu svetlost izasla. Sa visa visu leti pošta ognjena. A s Ide primi Hermova na Lemnu hrid. Za ostrvom ti planu treći silni plam 96
Tu jedni na muževlji bacaju se leš, na braću drugi rođenu, do staraca tu leže deca, stabla grana poslednja, već ropskim grlom sudbu dragih plaču svi. A pobednike s noćna boja zove glad na doručak što grad ga može da im da. Tu kockom nikom ne deli se noćište, no kockom puste sreće svako grabi ga. U zauzetoj Troji svugde veće stanuju po domovima, rosna stud ih ne bije ni mraz pod vedrim nebom, nego celu noć k'o srećni boraviće sanak bez straže. A poštuju li čedno gradske bogove i zauzetoj zemlji božje svetinje, na pobednike neće pasti osveta. Da vojsku samo kakva strast ne obuzme, da, žedna blaga, otima što ne treba, jer spasenja joj treba još za povratak! A krene l' kući ne uvrediv bogova, sa cilja natrag još će cilju prispeti, ne ustane l' iza sna pokojnika krv
i nova kakva ne natovari joj zla. Od mene žene takvu, eto, čuješ reč. Da srećno bude, nesreće da ne vidim! Ta mnogog dobra sad sam okusila slast. HOROVOĐA Ko mudar čovek zboriš, gospo, pametno. A ja ću, kad sam čuo pouzdanu vest, zahvaliti se bogovima molitvom. Taj trud zaslužila je milost njihova. (Klitemestra odlazi u dvor.) Dive care i ti, noći mila, roditeljko golemih divota! Gustu mrežu ti si razapela, bacila je na trojanske kule; ni od ljudi ni od dece niko ne ote se moćnoj mreži ropstva: sve je teška sustignula kazna. Ja se klanjam Divu velikome, zaštitniku gostinskoga prava. Na Parida luk on davno nape, da ne baca u oblake strele ni uludo ni pre prava časa.
DRUGA POJAVA – Hor svimblagom on se neće spasti. Prva antistrofa Zamama jadna svlada njega, kći pusta zavodnice strasti. Leka nema tu. Zločinstvo ne gasi se, no sija svojim strašnim žarom. On iziđe ko prljav novac što diranjem i premetanjem sjaj gubi, istrt sav pocrni; on liči — misli svet — dečaku što vija pticu krilaticu i kalja grad sramotom crnom. Bog svaki molitvu mu prezre, — i svakoga nepravednika i krivca Pravda ruši, ništi. I Parid tako prođe. On uđe u dvor Atrejića i sto gozbeni osramoti domaćinove ljube krađom.
PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Da Dive gađa, sme se reći. A svako ovo razumeće: kako seja, tako pože. Mnogi misli: bogovi ne mare za ljude kad ovi zakon sveti ruše. To ne radi pobožan čovek. Jer Arej brzo onde stiže gde drskost suviše poraste, gde kuća isuviše buja i raskoš preko mere brekne. Toliko kuća neka ima da skromno dane svoje traje ko zdravim umom na svet gleda. Jer ko je bogat preko mere i svojom opije se srećom te sruši silni oltar Pravdin, 97
u boju ovaj veštak beše, u seči onaj slavno pade — za ženu pade, al' za tuđu. Potiho tako narod mrmlja, a srce pune bol i srdnja na vojvode na Atrejiće. A tamo u dalekoj Troji, u grobovima oko zida, cvet leži divotnih junaka, dušmanska tu ih pokri gruda. Treća antistrofa Gnev naroda je koban znamen, njegovu kletvu kivan plaća. Ne ostavlja me mučna slutnja: iz crna mraka čuću nešto. Jer ti grobari silnog ljudstva izmaći neće oku božjem. A ko bez pravde sreću stekne, progoniće ga crne Srde; i s vremenom, u toku žića, s visina sreće pašće u mrak, sjaj uspeha potamneće mu, a taman život nema snage; i slava silna opasna je, — iz oka Dive munjom bije. Ja skromnu za se biram sreću, gradova nikad ne rušio, i nikada ne dočekao da život svoj u ropstvu trajem. Epoda Glas ognjani rastura se, dobre vesti gradom lete. Ko zna jesu l' istinite, il' su samo božja varka. Ko je dete, ko je luda, te da plane s glasa toga, a svi glasi razbiju l' se, bol obmane da ga muči? Blagodarit bogovima pre no sama stigne sreća liči samo ženskoj ćudi. Ženska želja - laka vera, brzim krokom ona kroči, sjajna reč joj brzo tamni.
Druga strofa Svojemu gradu nametnu ona lađe i koplja i štitova lom; Troji ko miraz donese propast ostaviv hitro muža i dom. Grozni su gresi. Vračevi dvorski udare u plač, započnu zbor: „Dvorovi carski, o bračni odre, na kome dragi ležaše lik! Samac on ćuti, ništa ne zbori, ne gubi vere, sasvim je blag. Čežnja ga mori, sve mu se čini: duh njen u dvoru vlada ko trag. Kipove krasne, njene lepote ne gleda više razboljen car; otkad je okom ne vide žudnim ljubavi svake uvenu čar. Druga antistrofa U snu mu svanu zamamne slike, ali mu praznu donose slast. Lik ti se divan čini, al' zalud: ruke ti nad njim izgube vlast. Pričine čar se ne vraća više, odleće dalje stazama sna." Vladarska kuća jaduje tako, drugi su jadi dublji no ti. Svim što iz naše pođoše zemlje satire kuće duboki bol, u svakoj kući srce će pući. Na srce težak pašće nam jad. Svako se seća dragoga svoga koga je borbe odveo mah, ali će mesto slavnih junaka prispeti kući urna i prah. Treća strofa A bog je Arej menjač kivan, u bojnoj gužvi kantar drži i menja tela kao zlato; al' ne menja ko pravi menjač, no s lomača, iz grada Troje, on ljudskim prahom gurne puni i težak, suzan pepo šalje. A svet junake plačem slavi; 98
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Glasnik budakom Diva pravdonosca Troju svu on raskopa i mesta ispretura sva. Oltari padoše, i božji kipovi, i seme cele zemlje, — sve to izginu. U takav jaram car ti Troju zapreže i stiže kući Atrid prvorođeni u sjaju sreće: njega prva ide čast. Ni Parid se ni Troja, njegov sukrivac, razmetat neće da ne okajaše sve. Zbog otmice i krađe sud se nad njim izvrši, izmače mu se lov, — on kuću očinsku i celu zemlju zatre, sruši u propast. Greh Prijamovi dvostruko isplatiše. HOROVOĐA Pa srećan budi, vojske naše glasniče! GLASNIK I jesam! Ako hoće bog, ja rado mrem. HOROVOĐA Za postojbinom žudnja nauči te to? GLASNIK I zato od radosti suzu prolivam. HOROVOĐA Vi znate, dakle, gorke slasti suza tih. GLASNIK Šta misliš? Kaži da ti bolje shvatim reč. HOROVOĐA Na vašu čežnju i mi čežnjom vraćasmo. GLASNIK I zavičaj za vojskom zar je čeznuo? HOROVOĐA Iz bolna srca koliko li uzdisah! GLASNIK A otkuda vas mračna tuga morila? HOROVOĐA Već davno ćutanje je melem bolu mom. GLASNIK Dok cara ne bi zar te od kog beše strah? HOROVOĐA Ko i ti kažem: i ja rado' mreću sad. GLASNIK Ta sve se dobro svrši. Ali svaka stvar u nizu godina i bedu donosi,
HOROVOĐA Obaznaćemo skoro da l' su buktilje, te luče, straže, smena vatri doglasnih baš istiniti, il' je slatka svetlost ta ko sanak došla i srce opčinila. Od luke, vidim, glasnik hita s maslinom na glavi; putnikova pratnja, suvi prah i blato, bliznak njegov, kazaće nam već; to nije glasnik nem, on drvlje ne pali u gorama, i dimom ognja ne javlja, no radosnim potvrdiće nam pozdravom, a mrzi me da kažem reči suprotne. Da starom dobru novo dobro osvane! Ko zemlji našoj drugo želi nego to, taj prema setvi neka žetvu svoju žnje! (S leve strane dolazi glasnik Taltibije kao bez duše i sav prašnjav. On hita oltarima, pada na kolena i celiva tle.) GLASNIK Otaca mojih grudo, zemljo argivska, gle, desetoga leta vratih ti se ja! Po slomu mnogih nada jedna mi se tek ostvarila. Ta jedva smedoh slutiti u Argu da ću smrt i dragi naći grob. Sad zdravo, zemljo, zdravo, sjaju sunčani, i Dive višnji, i ti, care pitiski, što strela s luka na nas više ne mećeš! Ti na Skamandru dosta beše protiv nas, a sad nam opet, care Apolone, spas i lekar budi! I čuvare bogove na trgu zdravim sve i moju zaštitu, glasnika dragog, Herma, slavu glasničku, i vas junake, pratnju, — toplo primite ostatke vojske koju koplje ne stiže! O carske odaje, o dragi krovovi, vi, svete klupe, bogovi pred vratima, s tim vedrim okom, ako ikad, cara svog što dugo odsustvova lepo primite! Ta svima nama ko vama zasija ko buktinja u noći Agamemnon car. Al' pozdrav'te ga toplo! To i zasluži: 99
ne samo sreću. A ko, osim bogova, svog veka dane provodi bez bolova? O našoj mučnoj kad bih pričo plovidbi tu nevreme, pa tesna mesta, odar tvrd — ta koji čas bi ostao bez uzdaha? Na kopnu još nas veće muke morile. Naš tabor beše pored zida dušmanskog, sa neba mraz, sa zemlje vlaga livadna ubijala nas, kosa divlja, čupava, u odeći se gamad stala rađati. 0 zimi da vam pričam, ptičjem dušmanu, što s Ide nepodnošljiv šiljaše je sneg, o žezi kad o podne more počiva i sniva san bez valova i vetrova, — al' zašto da se jadam? Ode muka sva, a ode i za mrtve: oni leže sad i ne brinu se hoće l' opet ustati. Al' zašto da sad pokojnike nabrajam, a žive bolovi da muče ponovo?
Nek idu zbogom bede sve, naređujem! A nama, vojske argivske ostacima, dobitak veći je no jadi minuli. I zato s pravom hvalimo se; sunčev zrak po moru i po kopnu širi slave glas: „Grad Troju uze najzad snaga argivska i plen taj pobednički daje bozima za ukras drevnim hramovima helenskim." Zbog takva glasa treba proslavljati grad i vojvode. I milostivom Divu čast što stvori ovo! Tako, eto, znate sve. HOROVOĐA Ne stidim se što tvoja pobedi me reč. Za učenje i starac uvek ti je mlad. (Iz dvora izlazi Klitemesšra s pratnjom.) Taj izveštaj se dvora tiče najviše i Klitemestre, al' smo i mi srećni svi.
DRUGA POJAVA - Klitemestra, Hor, Glasnik na povratku što bolji doček priredim. Ta koji dan bi ženi slađi svanuo no kad joj muža kući s vojske vrati bog, i vrata otvore se? Javi mužu mom što brže neka dođe — građanima drag! U dvoru svome vernu ženu naći će, onakvu kakvu ostavi; ko dobar pas u dvoru beše ona, dušmanima zla, i u svem drugom ista, — niko ne razbi ni jedne brave, mada dugo ne bi ga. Sramote ne znam, slast od muža tuđega ne poznah više nego bojom bojen tuč. Ja smem to reći. To je živa istina, a hvala dobroj ženi nije sramotna. (Ode u dvor.)
KLITEMESTRA Već odavno samod radosti kliknula, kad obnoć stiže prvi glasnik plameni i javi slom i propast grada Ilija. I čuh po koji prekor: „Ognju veruješ i misliš da je Troja sada srušena? U žene srce baš se lako zapali!" A takve reči zbuniše me očito, al' ipak žrtvovah; i pobožan se klik iz grla ženskih ovde-onde orio po gradu, i na božjim žrtvenicima od kada dizao se miris ugodan. A sada — našto dalje da mi pričaš ti? Od cara samog sve ću skoro doznati. Požuriću se da svom mužu dostojnom
100
TREĆA POJAVA - Glasnik, Hor kad s takvim glasovima glasnik dolazi, on s pravom tada peva pean Srdama. Moj glas je radost, spasenje vam donosim, i grad nam napaja se slašću pobede, pa kako s radošću da žalost pomešam, da božji kažem gnev i buru ahejsku? Dva stara dušmanina, vatra i mors, udružili se, zakletvom se vezali, te stali biti jadnu vojsku argivsku. U noći burnoj strašna mora stiže nas. 0 lađu lađom grunu trački vetrovi, i one kljunom o kljun stanu treskati; oluja, vihor, kiša lađe rasture, ko pastir loš kad mirno stado rasplaši. A sjajna kad se rodi svetlost sunčeva, pred očima se beli more egejsko od truplja ahejskog i lađa smrvljenih. A nas i ranjen brod ponesu vali ceo, i neko ote nas i spase, — neki bog, ne čovek, što se srećno maši kormila. Na putu Sreća nas je verno pratila: nit pukotinu igde besan naće val, nit ikad nas o kršnu tresnu hridinu. Od ždrela morskog ako se i spasosmo, sred bela dana sumnjali smo u sreću. U glavi nam se novi jadi vrteli zbog vojske što se rasprša i postrada. A od njih ako iko i sad živi još, zacelo spominje nas kao pokojne. Pa šta? To isto i mi za njih kažemo. Da srećno bude! Menelaj će zaista — očekuj to — još prvi da se povrati. Jer ako živa ga i zdrava sunčev zrak ma gde obasjava, a Div još ne misli da vladalačko istrebi nam koleno, još ima nade da će kući prispeti. Toliko kazah. Znate celu istinu. (Ode.)
HOROVOĐA To reče ona. Ti si je razumeo, ni jedan tumač jasnije ne govori. Sad, glasniče, za Menelaja pitam te, za vladaoca ovoj zemlji dragoga, da l' dođe s vama, vrati li se živ i zdrav? GLASNIK Ne mogu prijatelju lepu reći laž, njen plod se samo kratko vreme uživa. HOROVOĐA Zar ne možeš lepotu reći s istinom? A nema tajenja kad nisu zajedno. GLASNIK Iz ahejske se vojske junak izgubi, i on i njegov brod. Ne kazujem ti laž. HOROVOĐA Iz Troje da li krenu, ili bura ga, ta opšta nevolja, iz vojske otkide? GLASNIK Ti pogodi ko strelac vešt u belegu, te celu tešku bedu kratko izreče. HOROVOĐA A da li živi il' je poginuo gde? Šta govore brodari drugi o njemu? GLASNIK To niko jasno ne može ti kazati, do Sunca gore što nam zemlju hrani svu. HOROVOĐA A kako grunu bura što je božji gnev na lađe vaše posla? Kako prestade? GLASNIK Dan radosti da kaljam vešću žalosnom ne priliči. Bog svaki svoje zahteva. Kad glasnik mračna lica javlja gradu svom neiskazana stradanja i poraze, te gradu jednu ranu, jaram robovski, a mnogim domovima smrti premnoge, to dvostruk bije mač, Arejev ljubimac, jad s dva oštrica, s dve ubice krvave; —
101
ČETVRTA POJAVA - Hor U osvanku svog života biva igra deci maloj i starcima radost čini. I ko dete sitno, malo, na rukama svi ga nose; a kad glad ga opomene, ruci hita, repom mašs. Druga antistrofa A s vremenom kad poraste, izbije mu ćud otaca: jer za hranu hvalu vraća, bez poziva ručak traži, jagnjad kolje, bleka stoji. A krvlju se puni kuća, ukućani glede, blede: stada nesta, silna šteta! Ko od boga izbi krvnik, kući beda othrani se. Treća strofa Tako ona u grad Troju stiže ko osmejak vedra, mirna mora, sjajan alem, blago skupo, pogled mekan, pun ljubavi, cvet mirisav, izvor čežnje. Ali nada raspline se, gorčinom se radost svrši; s njena bekstva i dolaska Prijamove beda stiže; čuvar sofre, Dive, posla Srdu nevu, izvor suza. Treća antistrofa Često stare kazuju se reči: roditi se, ne mreti bez dece to je puna sreća ljudska. Al' iz sreće unucima žalost niče neizmerna. Ja drukčije mislim o tom. Grešna dela i bezbožna rađaju još više greha, pravih slika starih „dika".
DRUGA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Ko to Lelu tako nazva nju — što diže koplja, bitke, pravo joj je ime dao. Stvor nevidljiv to mu dahnu, te on celu sudbu vide, i jezik mu pravo reče. Ona svima lele beše, lele brodu, lele vojsci, lele gradu! Sa dušeka sjajna, meka, u brod uđe i otplovi snažnim dahom Zefirovim; mnogi lovac štitonoša krenu za njom tamnim tragom; na Simoent prispeo je, bujnim lisnim obalama, da krvave bitke bije. Prva antistrofa Brak taj beše prava žalost. U grad Ilij ubaci je srdnja, stroga osvetnica; bruku stola i ognjišta u dan pozni ona sveti; kazni kolo, kazni gozbu, kazni ijuk i svatovsku pesmu onu što su tada deveri je vili u čast nevestinu. Al' im grknu taj svatovac, stari negde grad Prijamov suzu lije, uzdah vije: proklet Parid, proklet brak mu! Bolan kune i nariče i građane drage plače i krv jadnu prolivenu. Druga strofa U svom domu mlado lavče pastir hrani i neguje a bez sise materine. 102
A čestitoj kući usud lepu decu uvek daje. Četvrta strofa Stara obest voli da donese novu obest u kućama grešnim. Pre il' posle, u času rađanja, svane drskost grozna, neodolna, dete starih crnih greha, demon krvi donese ga, pravu sliku roditelja. Četvrta antistrofa Pravda sija
i u kolibama, pravednika ume poštovati. Nađe l' zlato pod prljavom rukom, odmah ode, čistoj hita kući. Ne poštuje moć bogatstva, praznu hvalu gomilinu. Sve istini ona vodi. (Na kolima, u carskom sjaju, dolazi Agamemnon. Za njim sedi Kasandra, ćerka Prijamova, zarobljenica. Vunena traka ovija joj čelo, a u ruci joj se nalazi lovorova palica, znamenje proročko. Vojska i roblje prate ih.)
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Agamemnon, Hor A s vremenom pitaćeš i čućeš od građana ko ti pravo i pošteno grad čuvaše, a ko ga kaljaše. AGAMEMNON Pre svega drugog red je pozdraviti Arg i naše bogove, jer oni povratak i pravo daše što ga oteh Prijamu. U sporu sami bozi behu sudije. Tu jezik ne presudi. Kamen po kamen u urnu pade krvavu i Troji slom i vojsci njenoj propast hladno nameni, a praznom sudu samo Nada stizaše. Trag palom gradu sad još dim pokazuje. Tek bura bede besni; tinja žerava, sa starim blagom gine i dim diže gust. A za to bogovima večna pripada zahvalnost, jer mreže gneva beskrajnog razapesmo, — u prah i pepeo sruši grad rad jedne žene ona zverka argivska, kot konjski — srčan borac štitom oružan. Bi ponoć kada lave skokom iskoči, krvolok pusti, skoči preko zidova i sit se onde carske krvi naliza. Oduljih ovaj prvi pozdrav bozima. A sad se tebi vraćam. Tvoje reči znam, i kažem isto, primam tvoJe shvatanje.
HOROVOĐA Zdravo care, ti razorioče grada Troje, Atrejev potomče kako da ti zborim, da te zdravim, u pohvali meru da ne pređem, il' u čemu da te ne umanjim? Mnogi ljudi istinu ti gaze i neguju samo privid prazan; s nesrećnikom svak je na plač spreman, ali ujed žalosti preteške u njihovo ne dopire srce! Iz oka im radost se preliva na obrazu lažan osmeh igra, A ko dobro stado svoje znade, oku toga ne ote se ništa; gde ti laska srce tobož verno, tu je ljubav vodena i prazna. Kad ti vojsku rad Helene diže, ti mi tada — neću da prećutim — ne bi onaj koji mudro vodi i upravlja krmilom razbora; kao da si ljudma na samrti srce praznim tešio nadama. A sad kad je podvig srećno svršen, klanjam ti se vernim srcem svojim. 103
Ta malo ljudi takvu ima prirodu da sreću bližnjeg poštuju bez zavisti. Ko u svom srcu nosi otrov pakosti, taj bede svoje teret podvostručava; on sam pritiskuje se svojim jadima i uzdiše kad sreću tuđu posmatra. To smem da reknem, ovaj svet ja poznajem: znam društva ljudskog varljivo ogledalo, sva odanost se meni čini sad ko sen. Odisej samo, mada pođe nerado, u boju beše odan drug i pouzdan. Al' ne znam je li sada mrtav ili živ. A o drugom što traže grad i bogovi
svi zajednički donećemo odluke u skupštini na trgu. Treba većati o dobru da nam dugo srećno ostane. A čemu treba leka, nege lekarske, to s pažnjom ćemo seći ili paliti i bolna mesta pokušat izlečiti. A pod krov kada stigoh i svom ognjištu, pomoliću se najpre svojim bozima što na put me povedoše i vratiše. A pobeda me svagda verno pratila! (Iz dkora dolazi Klitemestra i ide prema kolima da stane između Agamemnona i kola. Prate je sluškinje što nose smotane ćilimove.)
DRUGA POJAVA - Agamemnon, Klitemestra, Hor tvoj verni prijatelj. Ta on mi pomenu dva jada; prvi je: opasnost za tebe pod Trojom, drugi: može puk da ustane i veće za se privoli, jer voli svet da palu slavu još jedared udari. To beše prav i dobar savet zaista. A mojih suza već su bujni izvori presahli, više nemam kap da izronim. Iz očiju mi dugo bdenje ispi sjaj, jer dugo seđah, čekah vatre doglasne, al' nikad njihov plamen da donese glas. Iza sna često zukom krila tananih komarac dizao me; tvojih nevolja ja više videh no što kratak traja san. To sve otrpeh, ali sad mi prođe jad, i pozdraviću muža, stadu verna psa, to uže, brodu spasenje i stamen stub visoku krovu, jedinca sina očeva, brodaru kopno iznenada granulo, najlepši oku danak posle vihora, putniku žednom izvor vode hlađane. A slatko je izmaći svakoj nevolji. Moj vojno takva dostojan je pozdrava. Ne zamerite! Mnoga dosad ja sam zla pretrpela, a sada, dragi druže moj, s tih kola siđi, ali ne staj na zemlju tom nogom svojom što je Troju smrvila! (Sluškinjama što drže ćilimove.) Što oklevate, dvorkinje? Ta rekoh vam
KLITEMESTRA O ljudi građani, o časti argivska, ne stidim se što pred vama ću priznati za gospodarem svojim čežnju svagdanju. Ta vreme kida svaki obzir. Ne pričam što saznah od drugih, no mučan život svoj, to dugo vreme dok pod Trojom beše on. Već to je strašan jad kad žena bez muža u domu svome sama sedi samcita i navek mora slušat vesti žalosne. Tek jedan glasnik stigne, drugi nosi već još goru bedu — svaki kući javlja zlo. Tolikih rana da je dopo junak taj, koliko put je kući donošena vest, od mreže više rupa on bi imao! I da je umro svaki put kad stiže glas, on drugi bio bi Gerion s trupa tri i pokrio se zemnim plaštem trostrukim odozgo silnim - 6 donjem ne govorim -i svakim telom on bi jednom pogino! Zbog takvih vesti, uvek novih bolova, već mnogo puta kušah da se obesim, al' drugi silom uže mi odrešiše. (Okrene se kolima, mužu.) Pa zato ovde nema sina Oresta, tog tvrdog jemstva naše bračne ljubavi, da pozdravi te. Nemoj da se začudiš! Jer njega hrani Strofije iz Fokide 104
te ćilimove da po zemlji prostrete? Nogostup nek se odmah stvori purpuran, da Pravda preko nade u dvor vodi ga! A drugo moja briga, nesvladana snom, uz božju pomoć, kako treba svršiće. (Sluškinje prostiru ćilimove.) AGAMEMNON O Ledin rode, dvora moga čuvarko, tvoj govor mojoj odsutnosti priliči. Ti mnogo otegnu. Al' hvala pristaje kad takva čast iz drugih usta izlazi. A inače me ženski ne raznežavaj i ne laskaj, ne ponašaj se preda mnom ko čovek varvarin da padaš na zemlju. Ne steri ćilima da bogune zgrešim! Ta pošta samo bogovima pripada. Ko smrtan čovek ne smem ja bez bojazni da hodim tom lepotom sjajno vezenom. Ko čoveka, a ne ko boga, poštuj me! I bez tog puta, prostirača šarenih, moj glas je slavan. Kloniti se gordosti najveći je dar božji. Onog proslavljaj ko život svrši slatkom srećom ovenčan! Da sve mi tako uspe, srećan bio bih. KLITEMESTRA Al' opet želji mojoj ne protivi se. AGAMEMNON Od svoje volje, znaj to, ja ne odstupam! KLITEMESTRA Zar bogovima zakle se? To strah te zar? AGAMEMNON Znam, ako iko, — zato želju rekoh ti. KLITEMESTRA Šta misliš šta bi Prijam da to izvede? AGAMEMNON Zacelo gazio bi po tom purpuru. KLITEMESTRA Al' nemoj ljudskog bojati se prekora! AGAMEMNON Glas naroda je vrlo moćan, presudan. KLITEMESTRA Taj nije srećan kome se ne zavidi. AGAMEMNON Ne priliči da žena kavgu zameće. KLITEMESTRA Al' red je da i silni kadgod popuste.
AGAMEMNON U kavzi zar ti stalo do te pobede? KLITEMESTRA Popusti! Kao jači mene poslušaj! AGAMEMNON Kad želiš, brže drešite mi obuću što noge moje uslužno mi pokriva! (Jedna od dvorkinja skida mu obuću.) Po sagovima dok ja stupam skerletnim, iz oka božjeg nek me zavist ne bije! Od stida ustežem se da obesvetim to skupo blago, ćilimove bogate. (Silazi s kola.) O tome dosta. Ali s usrdnošću svom uvedi ovu tuđinku. Jer ljubazno bog ozgo gleda gospodara milosna. Ta ropski jaram niko rado ne nosi. Od silna plena ona cvet je odabran, ko dar od vojske sa sobom povedoh je. Pa kad se, dakle, tvojoj volji podvrgoh, ja idem u dvor skerletom koračajuć. (Ide po ćilimovima polašno u dvor a za njim Klitemestra; dvorkinje idu za njima i smotavaju ćilimove. Pratnja Agamemnonova sa strane.) KLITEMESTRA (idući u dvor) Ta more ga je, ko će da ga isuši? Tog soka mnogo ima, srebra vredi on, za boju sagu on se uvek rađa ponovo. Za nj blaga, care, hvala bogu, imamo, a kuća naša ne zna oskudevati. A mnoge ja bih žrtvovala ćilime, od mene da ih proročište tražilo ko cenu za tvoj život, za tvoj povratak. Dok živi koren, i list kući listaće i širit hlad kad zvezda pasja pripali. Na domaće si vratio se ognjište, ti granu posle zime ko dan prolećni; ko vetrić kada leti vino kuva Div u gorku grozdu, tako nama dođe hlad, gospodar valjan kad se kući povrati! (Agamemnon prolazi kroz brata; ona govori na ulasku.) Svemoćni Dive, molitvu mi usliši! Izvrši što nameravaš da učiniš! (Uđe za Agamemnonom.) 105
TREĆA POJAVA - Kasandra, Hor ali melem popravlja ga opet. Šajka sreće ako hitro plovi, o nevidljiv udariće greben; strah za blago trgne li se tada, budna briga poskoči li brzo, pa od blaga dobar deo baci, neće cela potonuti kuća, a ni vali progutati šajku. Kada prospe Div obilne blagoslove i sve brazde obilnim se ospu rodom, glad i beda zemlju tada ostavljaju. Druga antistrofa Ali život izgubi li kogod, crnu krvcu na zemlju prolije, kakve čini mogu da ga dignu? Čarobnika onog i veštaka što je mrtve podizo iz groba Div je satro za užasan primer. Da nas nije zakon božji stego, sudba sudbu da nije vezala, srce tada jezik bi preteklo, osećanja izlilo slobodno. Al' mi ono dršće sad u mraku, strah ga hvata, a duša mi cela gori, pa me veće svaka nada ostavila da će zora iz tog mraka osvanuti. (Iz palate brzo izlazi Klitemestra.)
TREĆA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Zašto sada strašne slike kroz dušu mi navek lete i srce mi slutnje more? Šta u pesmi proričem bez poziva i plaće? Zašto srce ne može mi otresti se ludih snova, da u dušu moju milu useli se pokoj dragi? Davno već je prošlo vreme od udara palamara kad se pesak uzvitlao, i na more vojska se navezla, na grad Troju krenula se. Prva antistrofa I povratak vidim njezin, svedok su mi oči moje, al' bez lire pesmu crnu duša peva iz dubina, — nauči je sama. Svaka hrabrost ostavi me, odbeže me slatka nada. Ne zbori mi duša zalud kad pravedno srce dršće i nemirno o grud bije pred blizinom teškog jada. O, smiluj se, dragi bože, slutnje moje lažne bile! Što se zbori ne satvori! Druga strofa Gde je zdravlje u najvećem jeku, uska meća deli ga od bede, jer mu svagda bliska bolest preti,
EKSODA (PETI ČIN) PRVA POJAVA - Kasandra, Klitemestra, Hor KLITEMESTRA (Kasandri) Unutra i ti pođi! Zborim Kasandri. Dopustio ti ovde milostivi Div da pored žrtvenika staneš njegova i svete vode s društvom uzmeš ostalim. (Kasandra i dalje osšaje u kolima.)
S tih kola silazi i gorda ne budi! I sin Alkmenin, svet pripoveda, kad prodan beše, ropskog hleba okusi. Kad koga takva stigne kob, nek zahvali što služi kući od starina gospodskoj. Ko nenadano pusta blaganagrabi 106
taj roblje zlostavi, bez svake milosti, al' kod nas, kako treba, živećeš. (Kasandra ćuti.) HOROVOĐA To gospa tebi jasne reči uputi. A mreža sudbe kad je uhvatila te, ti slušaj, ako hoćeš; ili ne slušaj. KLITEMESTRA (Horu) Na lastin cvrkut ako reč joj ne liči, te jezik znade samo neznan, varvarski, govori tako da joj prodreš u srce! HOROVOĐA (Kasandri) Ta idi! Kaže tebi što je najboljs, pokori joj se i ta kola ostavi! (Kasandra i sad ćuti.) KLITEMESTRA Ja nemam vremena da čekam robinju.
Kraj ognjišta mi stoje ovce sred kuće. za žrtvu da ih koljem. Nemam nade ja ovakvu radost da ću ikad imati. (Kasandri) Ti, volja li te slušati, ne oklevaj! No ako ne znaš, ne razumeš govor moj, (Horu) ti, mesto rečju, rukom kazuj varvarki! HOROVOĐA Tumača vešta kanda treba varvarka, ko uhvaćena zverka još se ponaša. KLITEMESTRA Tvrdoglava je, sluša srce mahnito. Iz grada istom pala dođe ovamo i ne naviknu još da uzde podnosi, al' bes joj pena isteraće krvava. Sad dosta. Ja se više ne ponizujem! (Ode u dvor.)
DRUGA POJAVA - Kasandra, Hor. To drugi put me sasvim upropasti sad! HOR Proricaće o svojoj, mislim, sudbi zloj, dar božji nosi, eto, i ko robinja.
HOROVOĐA A ja se neću ljutiti, jer žalim te. Ta siđi nesrećnice, pusti kola ta, popusti sili i ponesi jaram nov! ZAJEDNIČKA TUŽALJKA Prva strofa KASANDRA Lele meni! Lele meni! Apolone, Apolone! HOR Šta zaleleka, što li zovnu Loksiju? Tom bogu plačem niko se ne obraća. Prva antistrofa KASANDRA Lele meni! Lele meni! Apolone, Apolone! (Silazi s kola.) HOR I opet s bolom zove boga ponovo, al' bolu tome on se ne odaziva. Druga sgrofa KASANDRA (Ugleda kamen Apolonu posvećen.) Apolope, Apolone! O zaštitniče staza, Apolone moj!
Druga antistrofa KASANDRA Apolone, Apolone! O zaštitniče staza, Apolone moj! Ah, kud me dovede? U kakav ovo dom? HOR U kuću Atrejića. Ne vidiš li ti, to ja ti kažem. Nećeš reći da je laž. Treća strofa KASANDRA (brzo se strese) Ah, bogu mrska kuća, mnoga znade zla, zna za krvi, zna za pokolje, to kasapnica ljudska, pod je krvav tu! HOR Ta varvarka ko pseto oštar ima njuh, za tragom odlazi, ubistvo otkriće. Treća antistrofa KASANDRA Ta tu svedoci stoje, ljima verujem. Deca plaču, eno kolju ih 107
i njino meso peku, otac jede ga! HOR O tvojoj slušali smo slavi proročkoj, al' ovde prorocinam nisu potrebni. Četvrta strofa KASANDRA Jao, jao! Šta snuje to ona? Zar ponovo nesreću tešku i grozan jad u dvoru sprema svojima? Lekara nema rani toj, nit pomoći kakve! HOR Tih proroštava ne razumem smisao, razumeh ono; sav je grad nam toga pun. Četvrta antistrofa KASANDRA Ao, jadna, zar na to se spremaš? U kupalu bračnoga druga ti pereš, potom — kako ću da dovršim? To za čas biće, ide čin iz ruke u ruku. HOR Još ne shvatam. Te reči su mi nejasne, ta proroštva sve više mrak obavija.
podmukle banje pričam ti kob. Prva antistrofa hora HOR Pohvalio se ne bih da u proroštva razumevam se, ali slutim: biće zla. Zar je ikad nama mudrost proročka dobre glase otkrila? Ta proroštva, te veštine premnoge, ništa drugo ne kažu nego bede, muke, zla. Šesta strofa KASANDRA Jao! Kako sam jadna ja! Kakva me čeka kob! Otkrivaš udes moj, liješ u pehar žuč. Zašto me jadnu on ovamo dovede? Zacelo s njim da poginem tu. Zašto li? Druga strofa hora HOR Mahnita si, u zanosu proročkom, pesmu jadikovku ti sama sebi pevaš kao slavuj siv; večno tužan, on u bolnom srcu svom uzdiše za Itisom, za Itisom, sav mu život čemeran. Šesta antistrofa KASANDRA Ah, ah! Kako li lepa kob slavujem stiže glas! Pernatu haljinu bozi mu dadoše, suza ne roni on, život mu sladak sav, a mene čeka udar oštre sekire! Druga antistrofa hora HOR Otkuda te zanos božji obuze i te muke mahnite? Strašno pevaš, bolne slutnje izvijaš, pevaš pesmu zlogukijem zvucima! Otkud tebi glasi teku božanski, otkud pevaš vesti zle? Sedma strofa KASANDRA Avaj! Paridov brače! Grobe kuće moje! Skamandro sveti, zavičajna reko, na tvome bregu nekad sam rasla, negom se digla,
Peta strofa KASANDRA Jao, jao! Oh, šta to sada izlazi? To neka mreža hadska! Sekira je, njen drug na odru, krivac krvi! Nek užasnu sada pozdravi žrtvu razdora kućnog mahniti duh! Prva strofa hora HOR A kakvu Srdu zoveš to da poklikne u kući ovoj. Tvoja reč me zbunjuje. U žilama mojim krv se sleđuje kao ratniku kad koplje sruši ga i života poslednji kad mu zraci zalaze, crna brzo hita smrt. Peta antistrofa KASANDRA Oh, gle! Oh, gle! Od krave bika sačuvaj! Na njega tkanja padaju i tajno već crni rozi bodu. On u vodu pada, ruši se ranjen, 108
a sad ću uskoro da prorok postanem na Kokitu, na aherontskim žalima. Treća strofa hora HOR A kakvu to jasno izreče reč? Ta dete može da je shvati. Kao ujed ljute guje žeže tvoj gorki udes što ga plačeš. Strah me da slušam! Osma antistrofa KASANDRA Avaj, srušena Trojo, muko grada moga! Goleme žrtve što ih otac zakla, — pretila stada, nikakva leka ne daše gradu, no pade kako danas leži razoren. Ja dišem još, a brzo pašću na zemlju. Treća antistrofa hora HOR To drugo uz prvu ide ti reč. I neki zlobni demon besni obara se na tebe i goni te da pevaš ljute jade, skoru propast. Kraja ti ne znam.
HOROVOĐA A da se pravom i zakunem zakletvom, tu leka ne bi bilo. Ali, čudim se, ti preko mora odraste, na tuđem tlu, pa jasno reče, ko da sama vide sve. KASANDRA Apolon prorok taj mi poziv prideli. HOROVOĐA Zar ljubav prema tebi boga osvoji? KASANDRA Da. Ali stid me beše da to priznam pre. HOROVOĐA U sreći svako voli da se razmeće. KASANDRA Al' zapali se plamom neodoljivim! HOROVOĐA Pa da l' iz pune kupe ljubav pijaste? KASANDRA Obećah bogu, ali reč ne ispunih. HOROVOĐA Već onda zar ti božja proročica bi? KASANDRA Već onda gradu sve proricah nevolje. HOROVOĐA Pa kako Apolonov gnev te ne kazni? KASANDRA Kad zgreših, niko ništa ne verova mi. HOROVOĐA Al' nama, eto, prorokuješ istinu. KASANDRA Lele, lele! Već opet prožima me bol proricanja, i muke dolaze te pamet smućuju! Gle dečice! U dvoru, eno, vidite l' gde sede, slična bledim prilikama sna? Dečaci mrtvi - kao stric da zakla ih! Gle, ruke pune mesa - njino meso to drob s jetrima - o strašna zalogaja, gle, od koga rođeni im otac okusi! Al' zato, kažem, neki lave plašljivi, po dvoru i na odru što se premeće, osvećuje se sada gospodaru mom na povratku mu, - njegova sam robinja. On - vođ mornarice, osvajač Ilija on ne zna kakvo zlo mu snuje kuja ta što podmuklim ulizuje se jezikom
KASANDRA Da, reč mi više neće ličit nevesti što mlada sakriva se iza koprene. I kako vetar duše prema istoku i goni maglu, tako poput talasa sve veće bede rastu, suncu dižu se. Zagonetke vam neću više davati. Vi posvedočite da hitro kao pas zločinstvu starom umem nagaziti trag. Tu kuću nikad skladan, ali piskav hor ne ostavlja, jer kletva mu je pevanje! Da više besni, zbor se krvi napije i neće napolje, no sedi u kući — hor Srda, pokajnica krvi rođačke. U dvoru vrebaju i pesmu pevaju o starom, prvom grehu; kunu onoga što bratu svome srdit odar pogazi. Zar minuh ili gađam kao streljač vešt? Il' gatara sam, brbljivica uboga? Zakuni se i posvedoči tim da znam, sva stara grešna dela dvora ovoga! 109
i, puna greha, ćuli uši radosno! O drskosti! Tu žena mužu krvnik je! Ta koje gadne zverke ime da joj dam? Da zmijom zovem je il' Skilom nekakvom što vreba lađe i u ždrela odvodi, što Hadu žrtve mori, mržnjom nesitom na drage reži? Kako drsko zaklikta, ko pobednik što dušmanina potera! I tobož radosna što srećno stiže on. Pa ni sad ako ne veruješ, — ne marim. Budućnost ide. Uskoro ćeš priznati i požalit što prorok bejah istinit. HOROVOĐA Tijesta gozbu, meso dsce njegove, razumeh to, i gnušam se, i dršćem još kad čuh gde jasno reče bez uvijanja, a ono drugo, — s puta skrenuh, lutam još. KASANDRA Smrt Agamemnonovu, velim, videćeš. HOROVOĐA Zatvori, jadna, svoja usta zlosrećna! KASANDRA Al' za to što ti kažem nema melema. HOROVOĐA Ne, ako tako bude, ali ne do bog! KASANDRA Ti želiš to, al' oni smrt pripremaju. HOROVOĐA A ko je taj što takvo sprema nedelo? KASANDRA Baš nisi ušo u trag mome proroštvu. HOROVOĐA Razumeh delo, ali krivca ne shvatih. KASANDRA A sve što rekoh, vašim rekoh jezikom. HOROVOĐA I Delfi njime zbore, pa je tamno sve. KASANDRA O lele! Opet mene zgrabi groznica! O avaj meni, Apolone Likiski! Gle, lavica što s vukom spava dvonoga, dok plemeniti lav ne beše kod kuće, umoriće me jadnu! Otrov sprema već i za me platu u napitak naliće! I bruseć' nož za muža svoga hvali se:
nagradiće ga smrću što me dovede. Al' zašto ovo ruglo svoje nosim još i štap i oko čela venac proročki? (Strgne venac.) Pre smrti svoje tebe najpre slomiću! (Prelomi štap i baci ga..) Sad propadajte! I ja s vama propašću. Tim darom kletim drugoj sreću nosite! Gle, sam Apolon evo skida s mene haljinu, to ruho proročko. On sam je video u ovom ruhu kako svet me ismeva, i drag i nedrag složno mi se rugaju. Ko vračara skitačica podnesoh ja da jadnu gladnom prosjakinjom zovu me! I prorok pošto dar mi dade proročki u takvu bedu dovede me, — u propast. A mesto žrtvenika mojih predaka sad panj me čeka, moju toplu traži krv. Al' neću mreti prezrena od bogova, osvanuće mi drugi opet osvetnik da majku ubije i oca osveti. U bedi živi taj van zavičaja svog; povratiće se rodu greh da okruni. Ta tvrdom kletvom zakleli se bogovi krv palog oca da će pokajati on. Al' našto suze? Šta da ovde uzdišem? Ta videh sudbu što grad Troju sustiže, a oni što nam zavičaj osvojiše, po sudu božjem tako, eto, prolaze. Pa idem, suđeno je, hrabro umreću. Ta vrata (pokazuje na dvorska vrata) pozdravljam ko vrata Hadova i molim da me udar dobro pogodi, bez trzanja, bez grča, da isteče krv, sa dušom svojom da se lako rastavim! HOROVOĐA Jad, ženo, silan ti je, mudrost silna ti, baš duge behu žalbe ti. Al' ako znaš sudbinu svoju pravo, kako predano oltaru ideš kao june za žrtvu? KASANDRA Tu leka nema, dragi, šta da oklevam? HOROVOĐA Bar poslenji života čas dragocen je. 110
tu mokar sunđer jednim mahom zbriše lik. Daleko više to no ono boli me. (Ode u dvor.) HOROVOĐA Ta svako za srećom nezasitno žudi. I nijedna kuća na koju zbog sreće pokazuje svako neće je odbit i kazati: „Više da nisi mi ušla!" I ovom su blaženi bogovi dali da Prijamov obori Ilij: od bogova poštovan vraća se kući. Al' plaća li sada za staro ubistvo i umire l' drugi za mrtve one, krv mora da svojom okaje krvlju. Ta ko bi se kleo, kad sasluša to, da nije s prokletstvom došao na svet! AGAMEMNON (iz kuće) Jao, mene more! Udar smrtno pogodi! DRUGI STARAC IZ HORA Mir! Čujte! Ko to viče smrtno pogođen? AGAMEMNON Jao meni opet! Udari me drugi put. TREĆI STARAC To krik je carev. Već je delo gotovo. Sad svi da razmislimo šta da radimo! ČETVRTI STARAC Ja odmah, evo, predlog svoj vam iznosim: pred dvore amo građane pozovimo! PETI STARAC Ja mislim: sami brže u dvor jurnimo i golom sabljom raspravimo stvar! ŠESTI STARAC S tim predlogom se i ja slažem potpuno. I glasam: na rad! Ne smemo oklevati. SEDMI STARAC Sad sve se vidi; koji delo vrše to, ti nasilničku vladu gradu spremaju. OSMI STARAC Jer dok mi oklevamo, oni nogama oklevanje nam gaze, — ruka njima bdi. DEVETI STARAC Ja ne znam kakav savet da vam ponudim. Ko radit misli, treba i da razmisli.
KASANDRA Gle, stiže dan, od bekstva mala korist mi! HOROVOĐA Znaj, u tu bedu smelo srce baci te! KASANDRA Al' mirno mreti — to je prava uteha. HOROVOĐA Od srećnih niko takav savet ne sluša. KASANDRA Jao, oče, tebi, tvojoj deci čestitoj! (Pođe vratima, ali se naglo trgne.) HOROVOĐA A šta je? Kakav strah to tebe ustavi? KASANDRA Kuku, kuku! HOROVOĐA Šta zakuka? Od nečega se prepade. KASANDRA Dvor miriše umorstvom, sveža teče krv! HOROVOĐA Ta otkud? S ognjišta to žrtva miriše! KASANDRA To zaduh, ko iz groba da je, dopire. HOROVOĐA A ne kažeš da sirske pale mirise. KASANDRA Al' idem, — udes moj i Agamemnonov u dvoru plakaću. Života dosta mi! (Okrene se još jednom.) Argivci! Ne cvilim ko u grmu ptica plašljiva, — al' kad ja umrem, reči mi potvrdite, kad mesto mene žene žena izdahne i mesto muža padne gadne žene muž! Ko gostu dar to tražim ja na samrti. HOROVOĐA O jadna, žalim tvoju predskazanu kob! KASANDRA Još jednu reč vam želim reći poslednju, il' tužbalicu sebi. Lučom poslednjom sunčanom osvetnike svoje zaklinjem, nad krivcima kad stanu vršit odmazdu, da pomenu i bednu, mrtvu robinju! Životi ljudski! Kad je sreća uza vas, i senka zbuni vas, a kad ste nesrećni, 111
Razaznaj pravo, onda na njih diži gnev. Kolebanje i znanje — nisu jedna stvar. PETNAESTI STARAC Ja s tim se slažem, jer sve za to govori da jasno znamo šta se s Atrejićem zbi. (Kad oni hoće da navale, otvori se pozadina pozornice. Vidi se kupaonica u kojoj je ubispvo izvršeno.) U kadi leži Agamemnon ubijen, pokrioen oelikim pokrioačem s resama. Kraj kade leži mrtoa Kasandra, a pored nje Klitemestra.)
DESETI STARAC To i ja mislim; praznim samo rečima ni jedna mudrost mrca dići ne može. JEDANAESTI STARAC Iz straha zar pred smrću da mi priznamo za gospodare one što nam ruže dvor? DVANAESTI STARAC To trpeti se ne da. Bolja nam je smrt. Ta smrt je lakši udes no robovanje. TRINAESTI STARAC Dokazuju li oni krici dovoljno da čovek pade, da je mrtav zaista? ČETRNAESTI STARAC
TREĆA POJAVA - Klitemestra, Hor On za me pehar nali kletim jadima, al' kad se kući vrati, sam ga iskapi! HOROVOĐA Tvom jeziku se čudim, besu njegovu. Nad mužem još se takvim hvališ govorom! KLITEMESTRA Vi plašite me kao ženu glupavu. A ja vam kažem srca neustrašiva — ta sve vi znate: hval'te ili korite, svejedno mi je. Agamemnon leži tu, moj muž; on pogibe od ove desnice, od vešte osvetnice ove! Tako Je! HOR Strofa Kakvu si travu otrovnu sa zemlje, ženo, pojela? Kakva si ljuta otrova iz mora ti se napila, te si ljutinom planula, narodnu kletvu podigla? Pred tobom grad se zatvara, silno te mrze građani. KLITEMESTRA Sad iz grada me goniš, bacaš na mene i mržnju graćansku i kletvu narodnu, a onda na čoveka tog ne ustade. Ko da je reč o klanju jednog jagnjeta iz stada bogatog ovaca runastih, on ćerku svoju žrtvova, najmiliji moj porod, da bi tračke stišo vetrove.
(Klitemestra zakrči put horu. U desnoj ruci joj sekira, a po čelu joj se vide mrlje krvi.) KLITEMESTRA Sad mnogu reč što pre je rekoh podesno poreći moram, al' se neću stideti. Ko hoće dušmaninu, drugu nevernu, da osveti se, kako može drukčije no mrežu tako dići da ne iskoči? Na ovaj boj već odavno sam mislila, pobedih, najzad, posle dugih godina. Tu stojim gde ga zgodih. Sve je svršeno. Izvrših to, i neću da vam poričem. Golemo tkanje, kobno ruho bogato ko ribar mrežu, bacih brzo na njega; ne beše mu ni bežanja ni odbrane. Dva udarca mudadoh, dvaput kriknu on i uda opruži; i kad se sruši već, još treći dodadoh ko svetu miloštu pod zemljom Divu, spasitelju pokojnih. U ropcu tako pade, dušu ispusti. Iz ljute rane šiknu tople krvi mlaz, i orosi me kaplja rose purpurne. I ja se radovah ko zrno klijalo što nebeskom se blagoslovu raduje! Pa kad je tako, časni starci argivski, sad u klik, svidi l' vam se. Ja se radujem! A liči li nad mrtvim žrtvu livati, nad ovim s pravom, s mnogim pravom liči to. 112
Zar nije trebalo da njega proteraš da greh se kazni? Ali znadeš delu mom strog sudija da budeš. Nego sad me čuj: ti pretiš, a ja milo vraćam za drago, pokoriću se kad me rukom savladaš. A dadu l' bozi nadmoć meni, vi ćete, pa bilo dockan, opametiti se još. HOR Antistrofa Srčana ti si, smeona, al' ti je drsko klicanje. Kako ti srce likuje s krvave tvoje radosti, na tvome čelu kazuje blistava mrlja purpurna. Prezrena, svojih lišena, udarcem udar platićeš! KLITEMESTRA I ovu svetu čuj od mene zakletvu: svog čeda Pravdom zaklinjem se osvetnom, Erinijom i Atom, — rad njih ubih ga — u moju kuću, mislim, neće ući strah, dok Egist vatru na mom pali ognjištu i dok mi dobro misli kao dosada. To nije malen štit za moju srčanost. Tu leži on što svoju ženu prevari, pod Trojom onde Hrisejide milova. Kraj njega, evo, proročica, robinja, ta bračna druga, verna draga vračara, što veslarsku je klupu s njime delila! A kakvo delo, takva beše nagrada. Tu leži on a ona poputlabuda u čase poslednje još pesmu zapeva i pade ovde — milosnica njegova, a meni začin mojoj gozbi osvetnoj. HOR Prva strofa Ah, da mi sudba osvane brzo, poslednji čas mi da bezbolan bude, večan mi sanak da sudba donese! Najodaniji pade mi čuvar, mnoge zbog žene on podnese muke, opet od žene mora da strada, glavu da gubi. Avaj, avaj, o Helena, kobno ime! Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla! Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam! Silnom krvlju što se isprat ne da
večan pečat ti udari sebi; svome domu ti bi svađa teška, mužu svome žalost neodolna. KLITEMESTRA Sudbu smrti nemoj prizivati a ni srce gnevom nadimati, ni Helenu nemoj proklinjati, što je svoga napustila muža i danajske mnoge smakla duše, neisceljiv jad nam zadala! HOR Prva antistrofa Demone, na dva što nasrćeš dvora, na sbj na Tantalov napadaš sada ženama dvema što na tebe liče, njima ti vladaš, i srce me boli! Eto, nad lešem, vidim te, stojiš i kao gavran grakćeš i pevaš svirepu himnu! Avaj, avaj o Helena, kobno ime! Ta ti jedna mnoge duše u smrt posla! Ti pod Trojom mnoge duše uništi nam! Silnom krvlju što se isprat ne da večan pečat ti udari sebi; svome domu ti bi svađa teška, mužu svome žalost neodolna. KLITEMESTRA Što si reko, sad si ispravio, — ove kuće staru zoveš kletvu, krvi žedna ona krvcu liže, jer na telu roda opet rastu čiri novi iz sokova kletih, rana stara dok je sveža još. HOR Druga strofa Demona silnog spominješ, pretešku kletvu kolena. Grozna li, avaj, spomena, žedan je greha večito. Sve ti to Dive udesi, sve su to dela njegova. Išta li biva bez Diva? Nije l' to delo božije? Avaj, avaj! Avaj, avaj! Kako da te oplakujem, care, care! Srce moje tebi verno šta da kaže? U paukovoj ležiš mreži, moj junače! Grešno tebe umoriše, te izdišeš! 113
Lele meni, sramotna li odra tvoga! Dvoseklica sekira te udarila! Ljuba tvoja mučki tebe pogubila! KLITEMESTRA Ovo delo kažeš da je moje. Da me nisi zvao ženom Agamemnonovom! Stari kivni usta osvetniče, demon grozne Atrejeve gozbe, stvorio se ženom tog mrtvaca; nežnu decu da bi pokajao, pogubi ti ovoga junaka. HOR Druga antistrofa Da si ubistvo skrivila niko poreći ne može! Grehovi starih njegovih sluge su duhu osvetnom. Rekama krvi srodničke Arej ti crni nasrće; kuda on krokom pokroči odmazdadecu gutaće. Avaj, avaj! Avaj, avaj! Kako da te oplakujem, care, care! Srce moje tebi verno šta da kaže? U paukovoj ležiš mreži, moj junače! Grešno tebe umoriše, te izdišeš! Lele meni, sramotna li odra tvoga! Dvoseklica sekira te udarila! Ljuba tvoja mučki tebe pogubila! KLITEMESTRA (Ja ne mislim da je smrt mu sramna.) Zar on sam se o dom ne ogreši i mučku smrt svojim grehom u kuću unese? Cvet moj nikli, Ifigeniju mi, večni plač moj, on je pogazio. Kaznu trpi prema delu svome! Nek u Hadu ne hvali se jadom, — što je sejo, to je i požeo. HOR Treća strofa Pameti nemam, ne znam veštinu leka da nađem nevolji ovoj. Kako da krenem kad kuća se ruši? Strah me oluje, krvave kiše; odneće dvor nam! Kaplja već pade. Ponovo Pravda za nove grehe
na drugom brusu mač svoj već oštri. Avaj, avaj! Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo, dok još kadu ovde na tlu ne primetih, grob srebrni, gde on leži, kuku! lele! Ko će njega da sahrani, jaoh meni, ko će njega da oplače, lele meni! Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice, i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani? Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga, za junaštvo izreći mu ljubav ružnu? Na tvom grobu ko će sada, moj junače, gorke suze prolivati, diko moja, ko će rukom ruho svoje raskidati, vernim srcem ko će tebe uzdisati? KLITEMESTRA Nije tvoje da se za to staraš. Moje, moje ubile ga ruke, moje ruke i sahraniće ga. Plač njegovih neće ga pratiti. Nego ćerka Ifigenija mi, kako treba, dočekaće oca, pohitaće jadikovcu čunu, ocu svome ususret će poći, zagrliće i poljubiće ga! HOR Treća antistrofa Poruga tu se porugom vraća. Teško je u tom sudija biti. Ko gađa pada, — plaća ubica. Tako će biti dokle je Diva: ko skrivi strada, takav je zakon. Prokleto seme ko će da zatre? Za greh je cela vezana loza. Avaj, avaj! Zašto pre me ti ne pokri, zemljo, zemljo, dok još kadu ovde na tlu ne primetih, grob srebrni, gde on leži, kuku! lele! Ko će njega da sahrani, jaoh meni, ko će njega da oplače, lele meni! Zar ćeš moći, zar ćeš smeti, nevernice, i da plačeš, kukaš nad njim pri sahrani? Zar ćeš moći kad ga ubi, muža svoga, za junaštvo izreći mu ljubav ružnu? Na tvom grobu ko će sada, moj junače, gorke suze prolivati, diko moja, ko će rukom ruho svoje raskidati 114
vernim srcem ko će tebe uzdisati? KLITEMESTRA Što ti reče po istini reče. A ja sama hoćuto da rešim i s demonom kuće Plistenića mir da sklopim: ovo grešno delo, ma i teško bilo, neka prosti
i odavde drugom rodu ide da ga kolje i smrću zatire! Od svega delić mi je dosta ispod krova tek da mogu prognat besna klanja, uzajamne krvi! (Dolazi Egist s oružanim pratiocima.)
ČETVRTA POJAVA - Klitemestra, Egist, Hor EGIST O draga svetlosti, o dane odmazde! Sad mogu reći, osvetnici bogovi da s neba gledaju zemaljska nedela; jer čovek taj u tkanini Erinija — na moju radost, vidim — mrtav leži tu, okajava zločinstva ruke očeve. Ta Atrej, car negdanji, otac ovoga, Tijesta, oca moga — jasno reći ću — a brata svog, u svađi oko prestola, iz otadžbine i iz dvora protera. Ko dobeglica svom se vrati ognjištu Tijesto bedni, nađe zaklon pouzdan, da krvlju svojom očev trag ne poprska. Al' Atrej, grozni otac Agamemnonov, s veseljem, ali neiskreno, spremi čast mom ocu; tobož slavi pomirenja dan, a ponudi ga mesom dece njegove! Sa nogu i sa ruku prste odreza i sakri pod komade mesa ostalog. Moj otac ništa ne sluti i okusi od jela, kući našoj — vidiš — pogubna. Kad najzad kleto delo sazna, jauknu te pade nauznak i prosu zalogaj i strašnu smrt zaželi Pelopićima; pa sruši sto i kletvu reče pravednu: „Nek Plistenova kuća tako padne sva!" I zato, vidiš, ovaj ovde pogibe. I ja sam s pravom to ubistvo spremao. Ta mene najmlađega s oca nesrećnim on izgna, — dete bejah, još u povoju. Odrastoh ja, i Pravda kući vrati me. Još izdaleka vrebah toga čoveka, i moje ruke svu mu mrežu spletoše! Pa sad mi srcu lako, mogu i da mrem kad videh ovog da je Pravda skleptala.
HOROVOĐA Egiste, gordost posle greha ne volim. Ti kažeš da si cara svesno smakao i sam ti ovu bednu smrt mu zasnovo. A ja ti kažem: kletvi nećeš izbeći, i narod tebe, znaj to, kamenovaće. EGIST Zar tako ti odozdo, s klupe veslarske da zboriš meni koji brodom upravljam? Ta uvidećeš da je teško učenje kad ostariš i kad ti treba pameti. Al' teška glad i tamnica i starcima lekari znaju biti, vrači odlični. Zar ne vidite to a oči imate? Ne otimaj se biču, gorko plakaćeš. HOROVOĐA Ti, babo, kod kuće si čeko ratnike, junaku ovom bračni odar kaljao i skovo propast ovom dičnom vojvodi! EGIST Još i te reči izvor suza biće ti. Ko izvraćeni Orfej činiš mi se sad. on slatkom pesmom svaku stvar je kretao, a ludi lavež tvoj podjariće mi gnev. Al' tamnica će tebe pripitomiti. HOROVOĐA Pa ti da meni vladar budeš argivski, a kad mu sudbu skova, gde ti srce bi da svojom rukom sam to delo izvršiš? EGIST To nadmudrivanje — to liči ženama. Podozriv bejah ja ko davni dušmanin. Gospodar dvora sad sam ja i umeću da vladam gradom: ko mi se ne pokori, u jaram ću ga; konja goni zob 115
za povodnika neću, ali teška glad i tamna staja divlju ćud mu smekšaće. HOROVOĐA Što srcem strašivim junaka ovoga ti sam ne smače, no ga žena pogubi, rug zemlji nam i bogovima domaćim? Al' Orest ako sunce negde gleda još — pa dade l' bog da srećno amo vrati se, i vama dvoma strašan biće sudija! EGIST Kad ti tako zboriš, tako radiš, znaćeš brzo sad! Pazi, draga vojsko moja, delu već je stigo čas! (Pratnja mu se poređa i uperi koplja.) HOROVOĐA Pazite, na balčak ruke svaki, za boj sprem'te se! EGIST I moj mač je za boj spreman, smrti ja se ne plašim! (Stane pred četu.) HOROVOĐA Dobro reče, mreti hoćeš: bojna sreća sudiće. KLITEMESTRA (stavši između jednih i druth) Nikako, moj dragi mužu, novo zlo ne činimo! Još i ovaj usev žeti — mučna žetva bila bi. Jada toga dosta već. Ne prolevajmo novu krv! Kren'te, časni starci, svaki svome domu sućenom, dok još niste u zlo pali. S delom se pomirimo. Dosta li je bilo muka naših, pozdravimo ih,
teška srdnja demonova sve nas teško udari. Tako žena svetuje vas, mari l' ko da posluša. EGIST (odstupajući) Oni mene zar da ruže drskim svojim jezikom, takve reči prosipaju izazivajući kob, mudru miso gube i vladaru svom se rugaju? HOROVOĐA Rđi klanjati se - to Argivca nije dostojno. EGIST Ali dan će doći već i s njime moja osveta! HOROVOĐA Nikad, ako povratak Orestu demon dosudi! EGIST Znadem ja to: izgnanici hrane sebe nadama. HOROVOĐA Teraj samo, debljaj, osramoćuj pravdu — možeš sad! EGIST Ali znaj mi: gorko platićeš mi za svoj nerazum. HOROVOĐA Hrabro se šepuri kao peto pored kokoške! KLITEMESTRA Šta te briga za taj njihov lavež ludi! Ja i ti u tom dvoru lepo vladaćemo. Sad je naša vlast! (Egist i Klitemestra idu u dvor, a hor u grad.)
116
DRUGI DEO
POKAJNICE LICA OREST, sin Agamemnonov PILAD, prijatelj njegov HOR zarobljenica ELEKTRA, ćerka Agamemnonova SLUGA
KLITEMESTRA, mati Orestova DADILJA EGIST, Klitemestrin ljubavnik Pratnja Klitemestrina, građani.
Pozadina pozornice predstavlja dvor Atrejića u Argu; sa strane nahodi se grob Agamemnonov. PROLOG (PRVI ČIN) PRVA POJAVA - Orest, Pilad. (Orest, u iušničkom ruhu, s mačem o boku, stoji pored groba. Pilad, stariji mladić od Oresta, slično odeven, stoji do nje sa dva koplja u ruci.) OREST Podzemni Hermo, stražo vlasti očeve, pomozi me i spas mi budi, molim te! U ovaj stigoh kraj, svom domu vraćam se Kraj groba ovog dižem roditelju glas da čuje, da me sasluša - - Inahu svome jedan srezah uvojak sa glave mladićke, a drugi ocu prinosim. (Stavlja na grob uvojak.) Kad pade, ja ti, oče, smrt ne oplakah, ne lomih ruku kad te sahranjivahu. (Primećuje povorku koja se sa suprotne strane približuje pozornici, ali je gledaocijoš ne vide.) Gle, šta to vidim? Kakva ženska povorka u crnim plaštevima ide ovamo? Šta znači to? Da l' slutim kakvu nesreću?
Zar nova žalost našu kuću sustiže? Il' bolje da li slutim: sad levanicu mom ocu za ispokoj duše prinose? Zacelo tako. Ta i sestru Elektru po teškoj tuzi, čini mi se, poznajem. O Dive, daj mi oca svog da pokajem, pomoćnik budi u mom činu osvetnom. Uklonimo se brzo s puta Pilade, da jasno doznam kuda idu žene te! (Orest i Pilad otidu. Dolazi Elektra, starija no Orest, odrezane kose, u crnu ruhu, bez ikakva znaka koji bi ukazivao na njen plemićki položaj. Kao ona, odevene su i žene, robinje, koje s njome idu. Neke od njih nose vrčeve s levanicom, a druge se biju u grudi, kao što to zahteva ritual.) 117
DRUGA POJAVA - Hor, Elektra ULAZNA PESMA HOR Prva strofa Levanicu na grob nosim, busanje je s plačem prati. Crven obraz nokti su mi izbrazdali, išarali. Al' se plačem vazda hranim, laneno mi već se ruho od bolova rasparalo, na grudma mi dronjci vise, zbog nesreće busajuć se plašte svoje poderasmo. Prva antistrofa I Feb, strašan vrač i jasan u tom domu, gnevom dišuć' u ponoćno doba, za sna, zbog užasa krikom kriknu, u gospinu grunuv sobu. I tumači boga puni san ovako tolkovaše: pod zemljom se pokojnici strahovito ljute, bune, gnev podižuna ubice. Druga strofa Takvu milost neprijatnu, lek zlu tome, majko zemljo, iziskuje, pa me amo bogu mrska šalje žena. Al' se bojim da to reknem. Otkud leka kad krv na tle pade? Zle li kobi na ognjištu! O propasti kuće ove! Svetlost dvoru ugasi se, pokrila ga tama strašna domaćina kad izgubi.
Druga antistrofa Puk je nekad bez gunđanja svoga slušo vladaoca, svim ga srcem poštovao. Sve to proće. Takve sreće strah je nekog, bila ona ko bog il' još nešto više ljudma. Udar pravde brzo obdan spazi krivce očigledne; a sumraku povere l' se, to s vremenom jad ih čeka; a noć crna čuva neke. Treća strofa Majka zemlja gde krvi okusi, tu odmazda neodolno raste. Muka što je grešno delo stvara krivca samo zavarava, dokle najzad čir greha ne pukne. Treća antistrofa Krivca neće ni stan devojački zakloniti; sa svih strana vode da se sliju u jedno korito, zalud, — ni ta voda neće moći krv oprati s ubičine ruke! Epoda A ja ipak (bozi me na silu preseliše, s ognjišta očinskog u ropstvo me oni odvukoše) preko srca moram ko robinja da i dobro i zlo svako hvalim, gorku mržnju obuzdavajući. Lice svoje haljinom zastirem, ovlakujem udes gospodarov, tajna žalost sledila mi srce.
118
PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA - Hor, Elektra ELEKTRA O robinje, vi poslenice po kući, kad s ovom litijom ko pratnja idete, pomozite mi još i svojim savetom! Kad ovu žrtvu na grob linem za dušu, svom ocu s kakvom rečju, s kakvom molitvom da obratim se? Da l' da kažem: nosim to od svoje majke, mile žene mužu milome? Ja nemam snage, ne znam šta bih kazala ovakvu žrtvu lijuć' na grob ocu svom. Il', kao mnogi, reknem ovu molitvu: nek onima što ukras ovaj šalju mu zlo za zlo vrati, poklon prema poklonu? Il' ćutke, ružno, ko što otac pogibe, levanicu da ovu u prah izlijem, za leđa potom bacim vrč i otidem, ko neko vodu kada splakne sudove? Pomozite mi, drage, u tom bespuću! Ta sve nas ovde mržnja veže jednaka. Zbog straha kakva ništa kriti nemojte! Ta svakog, bio slobodan il' živeo u ropstvu, čeka ono što je suđeno. Posavetuj me ako nešto bolje znaš! HOROVOĐA Grob oca tvoga poštujem ko žrtvenik, i zato, kad već želiš, savet iskren čuj. ELEKTRA Govori ko što grobu poštu odaješ! HOROVOĐA Dok liješ, moli blagoslov za odane! ELEKTRA Pa koga da od naših sada pominjem? HOROVOĐA Ta sebe, svakoga ko mrzi Egista. ELEKTRA Zar za se tek i za vas da se pomolim? HOROVOĐA Učini sama što te srce svetuje! ELEKTRA A koga još da s društvom našim spomenem?
HOROVOĐA Daleko živi Orest, al' spomeni ga! ELEKTRA Ta valja ti, baš pametno me pouči. HOROVOĐA Spomenuv one što ubistvo skriviše — ELEKTRA A kako? Nevešta sam; ti me savetuj! HOROVOĐA Nek neko njima dođe, bog il' smrtan stvor — ELEKTRA Ko sudija, da kažem, ili osvetnik? HOROVOĐA Iskaži prosto: krvlju krv da osveti. ELEKTRA A primaju li bozi takvu molitvu? HOROVOĐA Zar ne znaš: dušmaninu zlo se vraća zlom? ELEKTRA Ti, posredniče izmeđ' bogova i pokojnih, pomozi, noćni Hermo, budi glasnik moj, da molitve mi čuju donji bogovi, svedoci gnevni pogibije očeve, i s njima sama Zemlja, koja rađa sve i klicu od svog ploda prima ponovo! I ovu svetu vodu na grob lijući ja zovem oca: „Na mene se sažali i na Oresta dragog! Za dom veži brod, jer sad se potucamo kao prodani od majke svoje: ona sebi Egista za muža uze, on te s njome pogubi! I ja sam kao robinja, a Orest moj s imanja prognan, dok se oni raspusno naslađuju i troše tvoje muke plod. U dobar čas da Orest ovde osvane, to molim te, i ti me, oče, usliši! A meni samoj srce daj čestitije no majčino i ruku daj mi čistiju! To za nas molim, a za svoje dušmane — da skoro tvoj im, oče, stigne osvetnik i one pogubi što tebe ubiše. 119
To uplećem u svoju lepu molitvu i molim da ih kletva moja sustigne. A nama šalji blagoslov sa bozima, sa Zemljom i sa Pravdom pobedonosnom!" Sa željom takvom ovu žrtvu izlivam, i vi je, kako treba, plačem kitite i pokojniku tome pean pevajte! (Elektra stane pored groba i lije žrtvu.) HOR Grozne suze lijte sada na grob svome gospodaru, njegov grob nam posta zaklon u radosti i u bolu. Čuj nas, čuj nas, diko naša, kroz mrak što ti dušu krije! Avaj meni! Avaj meni! Da kopljanik dođe junak i dom spase, i ko Arej skitske strele zapinjao il' se bio prsimice! ELEKTRA (uspravljajući se) Grob ocu prelih, - zemlja žrtvu popi već. (Primeti na grobu pramen kose Orestov.) Al' evo nove brige! Čujte me i svetujte! HOROVOĐA Govori samo! Srce od stra dršće mi. ELEKTRA Na grobu, gle, ja nađoh ovaj uvojak. HOROVOĐA Od koga? Od muškarca ili devojke? ELEKTRA Tu tajnu može svako lako otkriti. HOROVOĐA Od mlađerado objašnjenje primiću. ELEKTRA Do mene ko bi drugi ovo odrezo? HOROVOĐA Ta drugi što bi mogli — svi su dušmani. ELEKTRA Al' opet vrlo liči kad ga pogledaš. HOROVOĐA Na čiju kosu? To ja želim čuti sad. ELEKTRA Na moju sasvim liči kad ga pogledaš. HOROVOĐA Da nije ovo tajni poklon Orestov?
ELEKTRA Zacelo. Liči baš na kosu njegovu. HOROVOĐA Al' kako smede on da ovde osvane? ELEKTRA Ko milost posla ocu svoje kose pram. HOROVOĐA Odranjaće mi nove suze tvoja reč u ovu zemlju neće l' nogom kročiti. ELEKTRA I meni srce zaljulja se od bola, i ko da strela prodorna ga probode: iz očiju mi tople suze poleću, i nemam snage njihov tok da ustavim kad ovaj spazih pram. Za koga inače da pomislim da ovde stavi kosu tu? Al' ne odreza pram ni ona krvnica, da — mati moja, što se prema porodu pokazala ko gruba huda maćeha. Al' kako ja da pouzdano ustvrdim da ukras taj na grobu ovde ostavi moj Orest predragi, al' nada laska mi. Avaj! Ko glasik ovaj pram da milo prozbori, da dvoumicom srce svoje ne mučim, no jasno znadem ili da ga odbacim sa glave mrske ako amo dopade, al' ako bratov je, da sa mnom nariče, za ukras grobu tom i u čast ocu mom! Al' pozvaćemo bogove, jer znaju sve u kakvoj buri ko brodari lutamo. No ako nam je sudba da se spasemo, iz sitna semena izrašće velik dub. (Vraća uvojak na grob i primeti stope.) Gle, stope ovde! To je drugo znamenje. Ti tragovi na moja liče stopala. Te pete i te crte kao merene poklapaju se u svem s mojim stopama. Al' dva čoveka ovde ostaviše trag — sam vlasnik pramena i njegov saputnik. Ah, muka mi je, nestaje mi razuma! (Oresš i Pilad izlaze iz svoga zaklona. Elektra ih tek sad primećuje; uplaši se kad ugleda strana lica i za jedan korak ustukne.) 120
DRUGA POJAVA - Orest, Pilad, Elektra, Hor. zavoleh: odsad moram da te pozdravljam ko oca svog, na majku s pravom omrznuh, i zato i ko majka ti mi osvanu, i sestra si mi mesto sestre zaklane, a veran brat mi bi, moj sjaj i moja čast. Al' samo Snaga da ti sada pomogne, i Pravda i Div treći, od svih najveći! OREST 0 Dive, Dive, budi svedok svemu tom! Gle porod što bez orla starog ostade! Ovijen kolutima guje ljutice on dušu ispusti. A ptiće sirotne glad ljuta mori, jer još snage nemaju da, ko i otac, gnezdu lovak donose. I mene sad i ovu, mislim Elektru, ti možeš videti gde, oca lišeni, bez doma svoga ostadosmo oboje. A uništiš li decu ovu, žrecu svom, što obilnim te poštovaše žrtvama, dar takav koja će ti ruka davati? Jer, orlu ako zatreš ptiće, ne možeš čoveku pouzdana slati znamenja, a osuši l' se staro stablo, neće ti o praznicima stovolovke plamteti. Pomozi! Kuću što se sroza tbliko iz razvalina lakom rukom podigni! HOROVOĐA O deco, spase očinskoga ognjišta, umuknite nam da vas kogod ne čuje, i jezik brbljav o svem da ne izvesti vladare naše! Da ih jednom vidim ja na lomači na borovoj gde izdišu! OREST Da krenem u opasnost, to mi naredi Apolon silni, on me neće izdati! Neprestano me zove, svagda preti mi olujom bede — vrela ledi mi se krv, — ubice ako očeve ne napadnem te istim, kaže, načinom ne pogubim i, ko bik besan, merom istom odmerim. Sam inače životom svojim platiću, satrven mnoštvom nevolja strahovitih.
OREST Zahvaljuj, bogovi ti molbu slušaju, i moli da se i sve drugo ispuni! ELEKTRA A šta mi sada božja milost podari? OREST Pred očima ti što si davno želela. ELEKTRA Zar znaš čoveka koga sam dozivala? OREST Znam: za Orestom često čezneš, uzdišeš. ELEKTRA Po čemu mi se ispunila molitva? OREST Ta ja sam to! Ne traži nikog milijeg! ELEKTRA Zar meni, stranče, pleteš neku prevaru? OREST I protiv sebe onda pletem varku sam. ELEKTRA Al' jadu mome hoćeš da se podsmevaš. OREST I svom se jadu rugam, smejem li se tvom. ELEKTRA Ti Orest? U tvom liku da ga pozdravim? OREST Ne poznaješ me, a sam stojim pred tobom! A baš kad vide bratske kose uvojak i kad si mojih stopa trag posmatrala, ti okrilati misleć' moj da gledaš lik. Osmotri mesto gde pram ovaj odrezah: sve poklapa se! Tvojoj kosi sličan je. A vidi i ogrtač, tvoje ruke rad! Baš tvoja igla zverinjem ga ukrasi. (Elektra ga zagrli.) Obuzdaj svoju radost i saberi se, jer znaj da na nas mrze naši najbliži. ELEKTRA O slatka brigo domu oca svojega, ti nado suzna, mladice spasonosna, za borbu krepak očev dom obnovićeš. Ti slatko oko, ja te četvorostruko 121
Jer, veli, ako pokojnike uvrediš, gnev njihov srodnicima rađa bolesti: po svemu telu guba se izasipa, lepotu staru ljutim zubom razjeda, te meso sve u bele kraste pretvara. I druge reče eriniske napade iz krvi očeve što na me ustaju. U tami budan jasno slike gledaću. Jer kome rod u grobu traži odmazdu, neprestano ga budi strela potajna, i plaši besnilo i prazni noćni strah, a narod udarcima biča gvozdenog osramoćeno telo tera iz grada. Pa takav jadnik ne sme s prijateljima ni pinuti ni žrtvu s njima izliti,
od žrtve goni ga nevidljiv očev gnev, i niko ne prima ga, klone ga se svi, dok najzad od svih prezren, sam, inokosan, sav jadan, ama kost i koža, ne umre. Ja takvim moram verovati rečima i, ma i ne verovo, čin izvršiti! U jedno mi se mnoge želje slivaju: reč božija, za ocem žalost velika, i još neimaština, teška oskudnost, i želja da mi narod, što se junaštvom nada sve proslavi kad Troju razori, ovako dvema ženama ne robuje. Ta žena on je. Nije l', znaće uskoro.
TUŽALJKA - UVOD i u pepo kad se stvore, žudno traže pokajanje. ELEKTRA Prva antistrofa Oče, čuj i moje žalbe, počuj i moj vapaj suzni! Dvoje dece sad na grobu tužbalicu pevaju ti. Grob ti, evo, dočekao pribeglice i begunce. Gde je radost? Gde zla nema? Nije l' beda neodolna? HOROVOĐA Sistem Ali opet bog će, ako hoće, probuditi pesme radosnije. Mesto ovih zapevaka tužnih carskim dvorom oriće se pean i kap sveža liće se u čašu. OREST Druga strofa Da te, oče, pod Ilijem Likijanac koji kopljem udario, pogubio, kuća bi ti slavom sjala, tvojoj deci ceo svet bi svaku poštu iskazivo. Grob visoko strčao bi preko mora na obali, i nama bi lakše bilo.
HOROVOĐA Moćne Mere, po Divovoj volji učinite da se stvar izvrši, tako da se pravda zadovolji! „Gdeno jezik grdnu reč isturi, grdnom rečju nek se jezik sveti", tako Pravda viče i dug traži. „Za ubistvo ubistvom uzvrati! Ko uradi krivo, neka pati!" Reč prastara tako naređuje. PRVI DEO OREST Prva strofa O moj oče zlosrećniče, koja molba, koja žrtva izdaleka može tebi do tvog odra srećno stići? Svetlost i mrak međa deli. Al' tužaljka naša glasia zadovoljstvo jeste pravo za Atride, pretke naše. HOR Prva strofa Sinko, dušu pokojniku nezasitno ždrelo plama nikad neće progutati, — on i posle gnevom plamti. Smrtno ranjen kad uzdiše, osvetnik se pojavljuje. Ubijeni roditelji 122
i krvnicom pogubljenom! Šta da tajim, da oduške srcu ne dam? Ko jak vetar oko prove, u srcu mi gnev i mržnja vitlaju se. ELEKTRA Treća antistrofa Kad će Dive svemogući svoju ruku na njih dići i glavu im raskoliti? Zemlja da bi odahnula! Pravdu tražim za nepravdu — čujte sile podzemaljske! HOROVOĐA Antisistem Svaka kaplja krvi prolivene po zakonu traži krvcu novu. Izdisanje Erinije budi, te zbog davno veće ubijenih starom jadu one nov dodaju. OREST Četvrta strofa Sile mraka, gde ste? Tu su moćne kletve ubijenih, poslednji smo mi Atridi, izgnanici nesrećnici! Kuda, Dive, da krenemo? HOR Druga antistrofa Srce milo zadršće mi plač i vapaj kad ti čujem. Gasi mi se nada svaka, na srce mi tama pada, reč žalosnu kad ti slušam. Al' kad tebe jaka gledam, nada žalost rastera mi — vedro gledam u budućnost! ELEKTRA Četvrta antistrofa Šta da kažem? Bol što mati zada mi ga otrpeću, a za drugo leka nema. Vučje besne imam ćudi od mahnite svoje majke.
HOR Prva antistrofa Drag je dragim drugovima štono slavno izginuše; sad pod zemljom sjajan sija kraj vladara divan vladar; najmoćniji vladaoci do sebe ga postaviše. Car je bio za života; svoj zadatak vršio je moćnim žezlom vladalačkim. ELEKTRA Druga antistrofa Ne to, oče, da si pao pod bedemima trojanskim! Da te koplje s drugom vojskom kraj Skamandra u grob sruši! No krvnici tvoji da su smrću takvom izginuli! Za njihovu tešku sudbu izdaleka ko bi pito, muka ovih ne bi imo! HOROVOĐA Reč ta, dete, skuplja je od zlata. Sve te želje od sveg blaga veće samo puste želje ostaće ti. Al' se čuje: dvostruk bič fijuče, pod zemljom su naši pomoćnici, a krv prlja vladarima ruke — šta se može, šta se gore od njih može, deco, vama dogoditi? OREST Treća strofa Reči tvoje kao strela kroz uho mi proleteše Dive, Dive, dockan ozdo posla duha osvetnika na krvničku, drsku ruku, da pokoja otac naće. HOR Druga strofa Da mi je to dočekati da radosnim kliknem klikom nad krvnikom ubijenim, 123
DRUGI DEO HOR Prva strofa Ja udarih u lelek persijski ko kisiska strasna pokajnica, pa se busah u glavu i grudi, za udarcem udarac padaše, ozdo, ozgo, jadna moja glava od udara silnih sva mi buči. ELEKTRA Lele, majko kivna, drska, ko dušmana, bez građana, bez jauka i žaljenja, kako smede da sahraniš vladaoca i svog muža! OREST Druga strofa Svu sramotu reče, avaj! Što nam oca unakazi platiće nam, — bog to želi, a i moja želi ruka. Ma pogino kad je smaknem!
HOR Druga antistrofa Ona, da znaš, nagrdi ga, nagrdi ga i sahrani. Tvom životu želela je strašan udes da pripremi. Tako oca unakazi. ELEKTRA Prva antistrofa Kob očevu znadeš, ja daleko odbačena bejah i prezrena. Kao ljut pas režah zatvorena, plač mi beše bliži no smejanje. Tajno plakah, grozne suze ronih. Sve što ču sad u srce zapiši! HOR Sve razmisli i kroz uši na dno srca reč usadi! Tako, eto, stvari stoje. Drugo žudiš sam da kušaš. Hrabra srca u boj idi! TREĆI DEO S Arejem Arej, s Pravdom Pravda biće boj. ELEKTRA O bozi višnji, pravedno presudite! HOR Sva zadršćem kad takvu čujem molitvu. svi Sudbina čeka davno već, na molbu nam osvanula! (Orest s Elektrom korača na grob. Hor ih okruži, i svi pevaju.)
Strofa OREST Ja zovem te: pomozi, oče, svojima. ELEKTRA Tvom pozivu se plačuć ja pridružujem. HOR I naša četa isto tako postupa. (svi) Pojavi se, pomozi nam! Priteci protiv dušmana! Antistrofa OREST
ČETVRTI DEO HOR Strofa Avaj, muko nasleđena! 0 krvava rano greha, za pevanje nestvorena! Avaj, brige nesnošljive! Avaj, muko neprestana!
Antistrofa Za gnojavu tešku ranu melem kući daće samo naslednik joj, a ne stranac, ljutim mačem krvavijem. Donjim pevam bogovima. 124
ZAVRŠETAK TUŽALJKE OREST (ustajući) I ne iskopaj seme Pelopovića! Jer tako i po smrti svojoj živećeš. ELEKTRA Ta deca pokojniku spomen čuvaju, ko pluto što na valu mrežu povlači i na dnu morskom njenoj pređi čuva trag. OREST Čuj vapaj naš, za tebe ovo plačemo. Sam sebe spašćeš, poslušaš li našu reč. (Oboje silaze s groba.) HOROVOĐA Već dugo naričete, al' ne korim vas. Neožaljenu grobu čast učiniste. Al' drugo, kad si srcem na čin pregao, izvršuj već i sreću sada ogledaj! OREST Pa hoću. Neće s puta zaći pitanje zbog čega posla žrtvu tu livenicu? Što tako dockan vida neizvidni jad? Mrtvacu, kome do tog nije, zašto sad — ne mogu shvatit' — šalje bedno pozdravlje, jer ti su dari manji nego njezin greh. Da za kap krvi neko ceo dade mal, — badava sav mu napor. Tako stoji stvar. A znadeš li, to kaži meni za volju! HOROVOĐA Znam, sinko! Bejah prisutna. Zločinku tu sni, strašne noćne uplašiše utvare, i zato posla žrtvu tu livenicu. OREST Da l' tačno i to znate šta je sanjala? HOROVOĐA Da zmaja rodi, — sama to je pričala. OREST Pa kakav bi svršetak? Šta je svemu kraj? HOROVOĐA U pelene ga povila ko napršče. OREST A kakve hrane mlada zverka željna bi? HOROVOĐA San usnila gde sama ga podojila.
HOROVOĐA Vi blaženi donji bozi, čujte molbu i za pobedu deci pomoć pošaljite! OREST (klečeći na grobu i opirući se rukom o zemlju) Ti umre, oče, kako caru ne liči, — al' kad te molim, daj mi svoje kuće vlast! ELEKTRA (kao Orest) I ja te, oče, molim: dođi u pomoć da smaknem Egista, pa da se udomim! OREST Prinosiće ti narod žrtve svečane, a inače ti neće poštu odati na zadušnice mirisne i bogate. ELEKTRA O svadbi svojoj i ja od svog nasledstva iz doma očinskoga žrtvu liću ti i od svih najpre tebi okitiću grob. OREST O zemljo, oca pošlji mi da vidi boj! ELEKTRA Persefaso, za pobedu nam snage daj! OREST I kupala gde pade, oče, seti se! ELEKTRA I one mreže, nečuvene prevare! OREST U nekovane baciše te okove! ELEKTRA I ružno tkanom pritisnuše koprenom! OREST Sramote takve, oče, zar te ne bude? ELEKTRA Zar deci svoju milu glavu ne dižeš? OREST Pošalji pravdu kao pomoć svojima, il' daj da i mi latimo se prevare, pretučen ako opet želiš pobedu! ELEKTRA (ustajući) I ovaj čuj mi, oče, vapaj poslednji: gle, tvoji ptići na tvoj grob se spustili, na ženski i na muški sažali se plač! 125
i oni mreti, kako reče Loksija, Apolon gospod, svagda dosad pravi vrač. Ko stranac udešen, u ruhu putničkom, na dvorska vrata s Piladom ću krenuti, ko domu ovom da sam gost i ratni drug. A parnaskim govorićemo jezikom, i glas i govor biće pravi fokidski. Al' vratar možda neće rado vrata nam otvoriti, jer demon jadom bije dom. Pa čekaćemo dok nas neki prolaznik pred vratima ne primeti i ne rekne: „Šta Egist s vrata goni pribeglicu tu? Da l' dobi izveštaj? Zar nije kod kuće?" Na vrata ako preko praga koračim, i onoga na tronu nađem očevu, il' on me odnekuda sretne, — dobro znaj, čim oko na me baci, smetne, u taj mah, još pre no rekne: „Otkuda, stranče, ovde ti?" već mrtav biće, mačem hitrim uhvaćen! I Erinija neće žedna ostati, nepomešanu krvcu piće treći put. (Obraćajući se Elektri.) Ti, sestro, dobro pazi na sve u kući, da naša tačno izvrši se namera! (Obraćajući se horu.) A vas opominjem da jezik vežete, — gde treba ćuti, i u pravi zbori čas! U svemu drugom neka onaj pripazi što amo posla me da mačem bijem boj! (Orest i Pilad odu na levu stranu, a Elektra u dvor.)
OREST A kako da joj neman grudi ne rani? HOROVOĐA Mlaz guste krvi s mlekom zver joj izvuče. OREST Ta avet ne doće joj u san uzalud. HOROVOĐA Iza sna prenu se i vrisnu zbunjena. I mnogi luč, u noći što se utuli, u domu radi gospe sinu ponovo. I ona odmah posla na grob žrtvu tu sve misleć': jadima će ustuk biti jak. OREST Ja molim zemlju ovu, raku očevu, da meni njena ispuni se pričina. Po tolkovanju mom podudara se sve. Ta dođe l' zmaj iz iste utrobe ko ja, i u mbme savijaše l' se povoju, i sisaše li dojku, moju hranilju, i s mlazom krvi smeša l' mleko majčino, a ona prestravljena vrisnu od bola, to važi za nju. Ona zmajče podoji, i mora mreti na silu: a zmaj sam ja, i ja sam njen ubica, — tako kaže san. HOROVOĐA Ja biram tebe da mi snove tolkuješ. Da bude tako! Još nam samo savetuj šta svakoj druzi u taj poso pristaje. OREST Sve ukratko. Unutra, sestro, vrati se i moju molim te da kriješ nameru! Iz prevare junaka časna ubiše, iz prevare će, kad ih mreža uhvati,
PRVA STAJAĆA PESMA i po zemlji sve što gmiže, o besnilu vetra priča. Prva antistrofa Ali ko bi ocrtao drsku smelost muške volje, ko li strasti ženskog srca, žud ljubavnu, na sve spremnu, drugaricu bede ljudske? Raskine li vezu bračnu
HOR Prva strofa Mnoge zemlja hrani jade — grozne, grdne grdosije; bezdan morski obiluje nemanima strahovitim. Iznad zemlje i pod nebom iz oblaka munja puca; sve što leti u vazduhu, 126
ženska ljubav zločinačka, užasnije ona hara, no sve bure i sve zveri. Druga strofa Kogod nije lakomislen neka čuje, neka znade Testijevu ćerku ljutu što usmrti svoga sina. Nesrećnica požeg smisli: spali glavnju što joj sinu, kad se rodi i zacvile, usudnice namenile, da mu život s glavnjom teče od rođenja do samrti. Druga antistrofa I ubicu mrzim Skilu kada čujem priču o njoj. Milom ocu skrati život a za volju dušmaninu, — dar Minojev zaslepi je — kretska zlatna ogrlica. Zaspa Niso, zla ne sluteć', a iz kose nit besmrtnu iščupa mu bestidnica, i Hermija odvede ga. Treća strofa Kad se kobnih setih žudnja, zar taj mrski brak da krijem, to prokletstvo našeg dvora, ženske pletke protiv borca,
protiv borca ubojnika, što bi vojsci čast i slava? Da ognjište trpim hladno i mač ženski kukavički? Treća antistrofa Najveći je greh lemniski, — na čin kleti svetse gadi. I već mnogi bruku našu kraj lemniskog stavi jada. Zbog zločinstva bogu mrska rod čovečji poštu gubi. Bog što mrzi svak prezire. Šta ja s pravom tu ne rekoh? Četvrta strofa Mač oštrljat krivce gađa, probija im srce grešno, ubija ih rukom Pravde. Odbaciše strah od Diva, i zakone odvrgoše božje, te svetinje nogom gaze. Četvrta antistrofa Al' nakovanj Pravda biva, i mač kuje kovač Usud, i sad, evo, kući vodi dete krvi davno prolivene. A pamtilja slavna Srda naposletku krivce kazni. (Dolaze Orest i Pilad u putničkom ruhu i kucaju u vrata.)
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Orest, Pilad, Hor. I noć na crnim atovima hita već, i vreme je da konak putnik uhvati, da pođe luci, gde će sidro spustiti. (Vratar odlazi.) Nek iziđe iz dvora neko nadležan, — domaćica, al' muško biće zgodnije. Jer tamna biva reč kad stid je zastire. Muškarac sa muškarcem zbori slobodno i jasno, otvoreno miso kaže svu. (Izlazi s Oratnjom Klitešstra.)
OREST Hej, momče! Čuj, u vrata kucam ja! Da l' čuje ko? Hej, momče, opet zovem te. Već zovem treći put da neko otvori, Egistov dvor dočekuje li strance još! VRATAR (otvara vrata) Izvoli, čujem! Ko si, stranče? Odakle? OREST Izvesti gospodare da sam stigao i da im važne nosim vesti. Pohitaj! 127
DRUGA POJAVA - Orest, Pilad, Klitemestra, Hor Ti drage grabiš meni — teškoj jadnici! I Orest sada — kanda vrlo srećan bi, jer nogu oslobodi kala pogubnog — al' mir i ove kuće slatka uteha i san o burnom kliku — sve to propade. OREST Ja rad bih da sam dobre vesti doneo domaćinima tako sjajnim, uglednim, i potom njihov gost i znanac postao. Jer šta je gostu draže od domaćina? Al' savest mi je moja naređivala da kažem što vam Strofije poručuje, kad njemu — prijatelju već obećah to. KLITEMESTRA Ne, nećeš manje naći no što zasluži, i nećeš našoj kući manje biti drag. A ipak drugi s takvim glasom stigo bi. Al' gostu koji ceo putovaše dan sad vreme je od umora da počine. (Obraća se jednom od slugu iz pratnje.) Povedi gosta sad u izbu gostinsku, a s n>im i pratioca, saputnika mu, nek onde trudna tela nađu odmora! Izvršuj to i pazi, odgovaraćeš! (Orestu) A ja ću gospodaru našem reći to. U krugu vernih prijatelja mi ćemo o ovoj dogovoriti se nesreći. (Klišemesšra s prašnjom ide na desna vraša u ženske odaje, a sluga s Orestom i Piladom na srednja vrata.)
KLITEMESTRA Izjavite mi, gosti, treba li vam što! Ta sve je tu što ovom dvoru priliči; i toplo kupalo, i odar umornom za odmor, i još pažnje puna posluga. A želite li saveta ozbiljnijeg, — to stvar je muška, — kazaću muškarcima. OREST Dauljanin sam, gost iz zemlje Fokide. Zaputih poslom svojim u Arg, prtljag svoj sam noseć. Putem sretne neki neznanik neznanca mene — Strofije iz Fokide, u razgovoru doznah to — i upita kud idem, sam svoj kaza put i reče mi: „O prijatelju, kad već u Arg putuješ, ko veran glasnik javi roditeljima da Orest preminu, ne smetni s uma to! Da l' žele oni da mu telo prenose, il' da u stranoj zemlji navek počiva — donesi o tom roditeljska uputstva. Mladića pošto ožalismo svečano, sad prah mu krije krilo urne medene." To zamoli me, sad izvestih tebe ja. No ne znam da l' to srodnicima govorimal' ko me sluša, taj sve pouzdano zna. KLITEMESTRA Vaj meni! Tvoja vest me sasvim uništi! O kuće ove kletvo nesavladljiva, ti vrebaš čak i sreću dobro sakritu te izdaleka gađaš strelom dostižnom!
TREĆA POJAVA – Hor car i vođa mornarice, sad usliši, sad pomozi! Nek lukava Pita — čas je — s njima krene, nek ih u boj prati Hermo, bog podzemlja, i pomogne maču njinu! (Dolazi stara dadilja Kilisa.)
HOROVOĐA Sad pregnite, mile druge! Kad ćete pokazati moć molitve za Oresta? HOR Sveta zemljo, sveta humko iznad rake gdeno leži 128
ČETVRTA POJAVA - Dadilja, Hor i ocu dizah Oresta i podigoh, a sada čujem jadna, mrtav Orest moj! Čoveku idem što nam osramoti dom i što će veso ovu prihvatiti rsč. HOROVOĐA Šta želi s kakvom opremom da stigne on? DADILJA Šta pitaš? Kaži još jedared, jasnije! HOROVOĐA Sa svojom stražom da l' ide ili sam? DADILJA Naređuje da kopljanici prate ga. HOROVOĐA Ne, mrskom gospodaru ne poručuj to, nek sam on dođe, na poverljiv razgovor. Izvesti ga što brže srca vesela! Ta uspeh često nosi prećutana reč. DADILJA Pošteno misliš li kad naredi mi to? HOROVOĐA Dabome, učini li Dive jadu kraj. DADILJA A kako? Domu nade nesta — Oresta. HOROVOĐA Ne, još ne! To će reći samo gatar loš. DADILJA Šta kažeš? Znaš li bolje no što rekoh ja? HOROVOĐA Hajd' idi, javljaj, kako rekoh postupaj! A bog se brine gde mu briga priliči. DADILJA Ja idem već i tvoju poslušaću reč. Što bolji uspeh neka dadu bogovi! (Dadilja otide.)
HOROVOĐA Zacelo stranac glase crne donese, — ta suznu vidim Orestovu dadilju. (Dadilji) Na vrata dvorska, Kiliso, kud zaputi? A žalost nekupljena saputnik je tvoj. DADILJA Egistu gospa posla me da zovnem ga što brže neka dođe — stranci traže ga da muško 6d muškbga čuje jasnije vest novu. Lice ona pravi žalosno pred poslugom, al' krije smeh u očima, jer za nju cela stvar je srećno ispala, a za dom ovaj strašan jad je poruka što putnici je razgovetno javiše. Koliko li će biti rad i veseo tek on, kad reč im čuje! Jao! Jadna ja! Koliki su se stari jadi nesnosni na Atrejevu kuću izručivali i u srcu mi grdan bol zadavali, al' nikad još ovakav ne bolovah bol! Ta druge jade strpljivo sam trpela, al' svog Oresta, duše svoje slast i bol, pregoret neću, — ja ga primih od majke, othranih; namučih se, noću s odra svog na svaki krik mu skočih — zaludsve to sad! Ta ludo dete na živinče liči mi, pa razumno ga treba hranit — kako ne? U pelenama dete ne zna kazati da l' glad ga muči, žeđ il' druga potrebaa dečji stomak prava je samovolja. Pogađah žud mu, često se i prevarih, i morala sam dečje prati pelene, i dadilja i pralja beh u isti mah. Taj dvostruk poso ja sam nekad vršila,
129
PETA POJAVA - Hor DRUGA STAJAĆA PESMA podaj snage pregaocu smelo delo da izvrši. Zagonetna reč je moja: obnoć oči pomračuje, a ni obdan nije vidan. A ti što u silnom grotlu na prestolu krasnom sediš, daj da dom taj glavu digne, da očima vidi dragim sjajnu svetlost u slobodi posle mračne, tamne noći. Treća strofa Odmah tada zvonku pesmu, začin igri, lek od straha, ženski glasi zapevaće; iz naših se neće grla naricanje razlegati. Sreća gradu zasijaće, a i meni ševa zapevaće, kletva drage ostaviće. A tvom delu čas kad svane, pa ti „Sine!" ona vrisne, ti joj tada bez drhtanja vriskom „Oče!" odgovori, i krv prolij bez krivice! Treća antistrofa Persejevo smelo srce nosi sada u grudima, i svojima čini ljubav što pod zemljom i na zemlji pokajanje očekuju! Svoj krvavi vrši poso i ubistvom kazni one, što ti oca usmrtiše! A tvom delu čas kad svane, pa ti „Sine!" ona vrisne, ti joj tada bez drhtanja vriskom „Oče" odgovori, i krv prolij bez krivice! (Dolazi Egist.)
HOR Prva strofa Dive, oče Olimpljana, čuj molitvu moju sada, dobru sreću daj da vidim, daj pobedu dobroj stvari! Reč izrekoh s pravom svaku, ti mu, Dive, budi čuvar! Ah, ah, Dive, daj Orestu da savlada dušmanina! Ti opasa njega snagom, dvostruku će i trostruku palit žrtvu zahvalnicu! Prva antistrofa Dragog oca jadno ždrebe vuče kola puna jada, daj trku mu pravu meru! Preko polja ovog sada neumorno neka leti srećno stigne svojoj meti! Ah, ah, Dive, daj Orestu da savlada dušmanina! Ti opasa n>ega snagom, dvostruku će i trostruku palit žrtvu zahvalnicu! Druga strofa Čujte i vi, bozi verni, što čuvate dvorske izbe gde ss krije blago silno, krvcu starih zločinstava operite novom pravdom! Nek prestane staro klanje! A ti što u silnom grotlu na prestolu krasnom sediš, daj da dom taj glavu digne, da očima vidi dragim sjajnu svetlost u slobodi posle mračne, tamne noći. Druga antistrofa Pomozi mu, Majin sine,
130
TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Egist, Hor EGIST Ne dođoh nezvan, glasnik došo po mene, a čujem da su stranci stigli nekakvi i novost nama nose ne baš prijatnu, — smrt Orestovu. Za dom ovaj, ranjav još od krvi ranije i bolom izmučen, i ovaj udar biće breme krvavo. Da l' treba to za živu smatrat istinu? Il' samo reči ženske što ih rađa strah u vazduhu se viju te ih nestaje? Šta znadeš o tom da mi jasno bude sve?
HOROVOĐA Da, čusmo, al' unutra sam ti pohitaj i strance pitaj! Šta ti vredi moja reč kad čovek može sam da pita nekoga? EGIST To želim: stranca videti te pitati da l' beše prisutan kad umiraše on, il' samo tamne glase ču te govori. Mom oštrom vidu ništa neće sakriti. (Ode u dvor.)
DRUGA POJAVA – Hor zametnuti. Neka steče pobedu! EGIST (iznutra) Ah, jao meni, jao! HOR Čujete li? Čujte! A šta je? Svrši li se stvar? HOROVOĐA Uklonimo se; nek ne misle da smo mi ubistvu krive dok se podvig vrši sad! Završila se borba, — odluka je tu. (Hor se povuče. Već je noć. Pozornica je nekoliko trenušaka prazna. Na srednjavrata istrči sluga.)
HOR Šta da kažem, Dive? Čim da počnem da se bogu molim, da ga zovem? I rečima najzad kako verno da izrazim svoja osećanja? Sada će se u grudima muškim šiljak mača omastiti krvlju, i tako će il' udarom smrtnim zatrt kuću Agamemnonovu, il' slobodi palit oganj i žar i uzeti vladalačko žezlo i vratiti sjaj sreće predačke. Takvu borbu sam će divni Orest ko nov takmac sa dva takmičara
TREĆA POJAVA - Sluga, Hor al' ne za pomoć ubijenu, — šta će mu? Hej, hej! Svi gluvi, spavaju, ja vičem uzalud. Al' gde je Klitemestra? Šta li okleva? Sad vrat joj — čini mi se — dohvatiće mač, kraj panja glava pašće radi odmazde. (Izlazi Klitemestra.)
SLUGA Vaj meni! Jao, gospodara ubiše! Vaj meni još jedared! Vičem treći put. Egista smakoše! (Kuca u vrata ženskog stana.) Što brže možete otvorite! I ženskom stanu vrata sad odjazite! Tu treba snage mladačke, 131
ČETVRTA POJAVA - Sluga, Klitemestra, Hor Al' brže daj mi ubojitu sekiru, da znamo gde je poraz a gde pobeda! Tolike, eto, dopala sam nevolje! (Sluga ošrči u žensku odaju. Na glavna vraša izlazi Oresš s Piladom. Vrata ostaju otvorena, i vidi se mrtvo telo Egistovo.)
KLITEMESTRA A šta se dogodi? Šta vičeš toliko? SLUGA Ah, živa — kažem — mrtvi sad ubijaju! KLITEMESTRA Vaj meni! Shvatih smiso te zagonetke. Na prevaru ću ginut, ko što ubismo.
PETA POJAVA - Klitemestra, Orest, Pilad, Hor OREST I tebe tražim, — onaj dosta dobi već. KLITEMESTRA (uiedavši mršva Egista) Vaj meni! Pogibe mi, dragi Egiste! OREST Ti njega voliš? Zato u grob isti s njim! Kad umreš, izdati ga nećeš nikada. (Trše mač.) KLITEMESTRA (odgali grudi) Stoj, sine! Odaj poštu ovim grudima! Na njima ti si često dremo s kosicom, iz ovih grudi pio mleko majčino. OREST (Piladu) Šta sad? Poštedet majku smem li,Pilade? PILAD A kud će drugo što ti pitski Loksija naredio? I kud li vernost zakletvi? Sve ostavi, al' ostaj veran bozima! OREST Tvoj lepi savet primam, poslušaću te. (Klitemestri) Sad za mnom! Hoću pred njim da te pogubim, on živ ti beše od mog oca miliji. I zato s mrtvim spavaj! Njega voliš ti, a kog je trebalo da voliš, mrziš na lj. KLITEMESTRA Othranih te, i s tobom daj da ostarim! OREST U domu mom,ubico oca mojega? KLITEMESTRA Sudbina, sine, svemu onom kriva je.
OREST Sudbina ti je i tu smrt namenila. KLITEMESTRA Zar nije strah te, sine, kletve majčine? OREST Ti rodi mene, al' me u jad uvali. KLITEMESTRA Ne, ne uvalih, — poslah u dom gostu svom. OREST Bih sramno prodan, a sin oca slobodna! KLITEMESTRA A gde je plata što je za te primih ja? OREST Tu sramotu da reknem sprečava me stid. KLITEMESTRA A zašto? Seti se i greha oca svog! OREST Ne grdi ratnika! Ti beše kod kuće. KLITEMESTRA Al' ženi, dete, živa muka bez muža. OREST Al' nju muževlja muka hrani u kući. KLITEMESTRA I zbilja, dete, majci zar ćeš kidisat? OREST Ne ja, no sama sebe ti ćeš ubiti. KLITEMESTRA Al' pazi! Boj se strašne kletve majčine! OREST Poštedim li te, šta ću s kletvom očevom? KLITEMESTRA Ko grob si gluv I hladan. Zalud plačem ja. OREST Ta očev udes ovu odredi ti smrt. 132
Tvoj čin je bio greh, to isto trpi sad! (Odvodi majku na glavna vrata. Za njima ide Pilad. Hor dolazi ponovo; dok se on skuplja, govori horovođa.)
KLITEMESTRA Vaj meni! Rodih i othranih guju tu! OREST Da, dobar vrač je ona u snu utvara.
ŠESTA POJAVA – Hor HOROVOĐA I ovo jadnih dvoje ja oplakujem; al' jadni Orest kad je na kraj stigao tom silnom klanju — jeste želja sviju nas — nek dvoru ovom ne gasi se zenica.
Druga strofa To proreče Loksija Parnaski štono drži silno srce zemlje. On ne vara, a napada sada na lukavstvo staro, zločinačko. A providnost božja kako može od pomoći biti zlikovcima? Vlast nebesku treba poštovati. Sunce, evo, granulo je, okovi su pali teški! Ustaj, kućo! Dugo, dugo ležala si oborena. Druga antistrofa Kad svi gresi budu okajani, i sve ljage sprane, i s ognjišta očišćanjem oterana kletva, svesvršavno vreme staće na prag. Vedra lica neka sreća sine i nek svugde klicanje se ori: „Strani dusi ostaviće kuću!" Sunce, evo, granulo je, okovi su pali teški! Ustaj, kućo! Dugo, dugo ležala si oborena. (Pozadina se rasklopi; vide se ubijeni Egist i Klitemestra; pored njih stoji Orest s maslinovom grančicom u ruci, i kraj njega Pilad; od slugu jedni buktinjama osvetljavaju pozornicu, a drugi drže tkanje, pod kojim je Klitemestra ubila Agamemnona. Pred dvorom se kupi narod.)
TREĆA STAJAĆA PESMA Prva strofa Stiže najzad rodu Prijamovu teška pravda, ruka osvetnička. I u kuću Agamemnonovu dva su lava stigla, dva Areja. Uskok što ga Pit javio dođe kući, steče venac, mudrost božja dovela ga. Nek dom klikne domaćinu, nesta jada, nesta hulja što harčili blago skuno, nesta sreće zločinačke. Prva antistrofa Stiže kom je mila borba tajna i ko žudi za osvetom muklom. I divova stiže ćerka prava — s pravom pravdom smrtnici je zovu — i u borbi Orestovu diže ruku na dušmane dišuć' mržnjom smrtonosnom. Nek dom klikne domaćinu, nesta jada, nesta hulja što harčili blago skupo, nesta sreće zločinačke.
133
EKSODA (PETI ČIN) PRVA POJAVA - Orest, Pilad, Hor OREST (pokazujući na mrtva tela) Tu leže naše zemlje dvoje silnika, što oca ubiše mi, kuću zatrše! Na presto seli, mili jedno drugome, a mili i sad, što svedoči udes njin, i veza njina osta verna zakletvi. A kleli su se da će smaći oca mi il' pasti zajedno, — i reč održaše. I ovo glete, strašnog čina svedoci, tu zamku, jadnog oca moga okove, sindžire na ruke i puta na noge! (Pokazuje na tkanje što ga sluge drže.) Raširite i naokolo nosite tu mrežu ljudsku, neka vidi roditelj, ne moj, no onaj sve što vidi, Helije, to bezbožničko delo moje matere! Na sudu nek mi svedok jednom bude on, da majku s punim pravom smrću kaznih ja! O Egistovoj smrti nije ovde reč, tog sramotnjaka stiže smrt po zakonu. Al' o njoj, što nad mužem užas učini, od koga decu pod srcem je nosila, drag teret nekad, a sad mrzak dušmanin, šta misliš? Je li guja ili aspida, što trulež rađa dodirom, bez ujeda, zbog drskosti, zbog svoga srca opakog? (Sluge se vrate s tkanjem.) Al' gde da nađem pravo ime za tu stvar? Je l' zamka to za zveri? Il' u kovčegu za mrca pokrov? To je mreža lovačka, to negve, saponi što noge sapinju. A takve zamke voli drumski razbojnik što prolaznika vara, pljačka, ubija, i od te pljačke živi, — lukavštinom tom on lovi bogat lov i gove srcu svom. (Pogleda na mrtvu Klitemestru.) Pod jednim krovom s takvom ja ne živeo, bez dece bolje da me bozi ostave! HOR Strofa Avaj, avaj, strašnih dela!
Žalosnom li pade smrću! Lele, lele! Čekaocu i bol cveta. OREST Da l' učini il' ne učini? Ruho to svedoči da Egistov omasti ga mač. Još vreme nije mrlju krvi zatrlo što mnoge boje ništi na tom grimizu. Sad hvalim sebe, sebe sad oplakujem dok zborim haljini, ubici oca svog, oplakujem i dela, patnje, sav svoj rod, i ruke ukaljane jadnom pobedom. HOR Antistrofa Niko neće bez nevolje život mirno proživeti. Lele, lele! Sad il' sutra svako stradaU OREST (s jasnim znacima početnog rastrojstva) Da znate, — ne znam kako će se svršiti, jer konji duše moje skreću s puta svog, i uzde uma mog iz ruke padaju, u grudma strah mi svoju pesmu počinje, i srce žudi mahnito da zaigra — pri svesti dok sam, ovo čuj me, narode: ne ubih — kažem — svoju majku bespravno, taj bogu mrski rug, mog oca krvnicu; napitak za to vrač mi dade Loksija u Pitu — on mi reče, izvršim li čin, na mene niko neće bacat krivicu; a propustim li, — kaznu tu ne spominjem, jer do tog jada strele nema ničije. I sada gledajte me: s ovom grančicom i vrvcom idem spreman pupku zemljinu, u sveto mesto, Loksijinu svetinju, do sjajnog ognja što ga večnim zove svet, od materine krvi bežim, — ne da bog da pomoć tražim na kom drugom ognjištu. 134
A vas Argivce molim, jad mi pamtite, da potvrdite kad se vrati Menelaj! Ko beskućnik iz ove zemlje odlazim, te živ i mrtav glas ovakav ostavljam. HOROVOĐA Ti dobro uradi, al' ne daj ustima da reči zbore zle, i nemoj psovati! Ti argivski nam narod oslobodi sav, i brzo srubi glavu dvema gujama. OREST Ah, ah! Gle, strašne žene vidim, ko Gorgoie u crnu ruhu, — guste guje kosu im preplele! Ovde više ja ne ostajem. HOROVOĐA A kakve tlapnje tebe, diko očeva, to muče? Ne daj strahu da te pobedi!
OREST Ne, nisu tlapnje. To su moji užasi! Ta oni, materini osvetnici psi. HOROVOĐA To s ruku tvojih jošte sveža kaplje krv, pa zato nesvestica dušu hvata ti. OREST Al' sve ih više, Apolone gospode! Iz očiju im krv se cedi nemila! HOROVOĐA Očišćanje ti treba. Čim te dirne Feb, od svih tih jada oslobodiće te on! OREST Vi ne vidite njih, al' ja ih vidim, ja. I gone me, ne mogu više ostati! (Otrči.)
DRUGA POJAVA – Hor strašne muke Tijestove! Drugi udar cara stiže, na kupanju smakoše ga, — pade junak, vođ ahejski. Evo trećeg: da li srećom il' propašću da ga zovem? Šta će biti naposletku, bes prokletstva gde će stati? (Odlazi u dvor.)
HOROVOĐA Pa srećan nek ti bude put, i milostiv nek bog te pazi i od bliskog čuva zla! (Narod se razilazi; pozadina se sklopi.) HOR Na vladarske naše dvore strašan oluj sručio se, treći put je udario. Najpre dečje grunu klanje
135
TREĆI DEO
EUMENIDE LICA PITIJA, sveštenica APOLON OREST DUH KLITEMESTRIN
HOR ERINIJA (EUMENIDA) HOR sveštenica boginje Atene ATENA Većnici, sveštenici, narod atinski
PROLOG (PRVI ČIN) Pozornica predstavlja Apolonov hram u Delfima. Iz svoga stana dolazi Pitija sa svešte ničkim ukrasom, s lovorovim vencem na glavi i s proročkom palicom u ruci.
PRVA POJAVA Div proročkom veštinom obdari mu duh, na presto stavi ga ko vrača četvrtog, i tako Divov prorok posta Loksija. Ta boštva najpre prizivam u molitvi, a pozdravljam i Paladu u predvorju. I nimfe slavim koričke u pećini gde ptice viju gnezda, bozi borave — kraj drži, dobro pamtim, bučni Bromije, u borbi štono Bakhantkinje povede i Penteju ko zecu samrt pripremi — i Plistov izvor i moć Posidonovu i višnjeg Diva što sve svrši prizivam; i zatim boga puna na svoj sešću tron. I nek mi pristup više sad no ikad pre blagoslove! Pa ima l' Helen koji tu, po kocki neka idu! To je običaj. Jer kako bog me vodi, tako proričem.
PITIJA Od bogova se najpre Zemlji obraćam i molim, prvom proroku, pa Temidi, što posle majke druga, prema pričanju, na ovaj presto sede; s voljom njenom tad, ne silom, Feba, druga ćerka Zemljina i Titanka, na presto treća pope se. To Febu na dan rodni ona pokloni, i on po babi Febi dobi ime Feb. On jezero i delski greben ostavi, na Paladin brodovit iskrca se žal i dođe u kraj ovaj, ispod Parnasa. A pratili ga, poštu mu odavali potomci Hefestovi, put mu krčili, i tim od kraja divljeg pitom stvarali. Kad stiže, sav mu narod poštu činio i s njime Delfo, zemlji ovoj krmilar. 136
(Uđe u hram, ali se posle nekoliko trenutaka prestravljena vraća.) Ah, užas je izreći, užas glednuti! Iz Loksijine kuće strah me istera; izgubih svest, ne mogu ići uspravno, već trčim rukama, ne brzim nogama. Jer staru ženu strah u dete pretvara. Dovučem se do iskićenog svetišta i tu na pupku bogu mrska primetim čoveka, moli zaštitu, a sveža krv sa ruku još mu kaplje; drži trgnut mač i maslinovu granu lepu, uzrasnu, a smerno okićenu vrvcom vunenom sa sjajna runa. Jasno to izložiću. Pred tim čovekom videh čudan ženski hor, na stolicama sedi i san boravi. To nisu žene, već su, mislim, Gorgone, al' svojim likom baš ni na njih ne liče. Već videh sliku: žene ručak Fineju rasturaju, al' ovaj hor je na pogled
bez krila, crn je, celim bićem strahotan. I hrkom one hrču nepodnošljivom, iz očiju im kanlje voda odvratna. A s ruhom njihnim nikome ne priliči ni pred kip božji ni u ljudske stanove. Još takva roda, gakvih žena ne videh, ni zemlje da se gakvim diči plemenom i da ga hrani bez štete i kajanja. A dalje za tu kuću nek se stara sam gospodar njezin, moćni, silni Loksija. Ta on je lekar, prorok, tumač znamenja i svima drugima i kuće očišća. (Pitija ode u svoj stan. Pozadina se rasklopi, i u hramu pred kamenom, vunicom omotanim, vidi se Orest. On u jednoj ruci drži mač, a u drušj maslinovu grančicu, obavijenu vunenom vrpcom. Oko njega na stolicama spavaju Erinije. U tamnoj pozadini pojave se Apolon i Hermo.)
DRUGA POJAVA - Orest, Apolon, Hermo, Hor Erinija i sasvim ćeš se muka tih oprostiti. I ja te nagnah majci krv da proliješ. OREST O Apolone moćni, ti za pravdu znaš, pa kada znaš, nauči za me mariti! Da dobro činiš, za to tvoja jamči moć. APOLON To pamti, da te nikad strah ne savlada! (Obraćajući se Hermu.) A ti ga, brate, krvi oca jednoga, moj Hermo, čuvaj! Veran svome imenu, ti vođ i pastir budi štićeniku mom. Glasnika svetu službu sam Div poštuje kad pratnjom svojom sreću nose ljudima. (Hermo odvede Oresta.. Apolona nestaje u pozadini. Ispod zemlje ustaje Klitemestrin duh i obraća se zaspalim Erinijama.)
APOLON Ne ostavljam te! Svagda čuvar biću tvoj pa bio blizu il' daleko 6d tebe; i dušmanima tvojim neću biti blag. Sad vidiš mahnitice savladane snom, te gadne od sna iznemogle devojke, te stare ćerke Noći, koje ne voli ni bog ni čovek niti zverka ikakva. A rodile se na zlo, jer je tama zla prebivalište njihovo u Tartaru, a mrzi na njih čovek i bog olimpski. Al' opet beži od njih, nemoj klonuti! Ma prošo kopnom dalekim, tle pustio pod nogom lutaličkom, goniće te još i pučinom i gradovima ostrvskim. Umoriće te muke takve, al' ih ti podnesi, a kad u grad stigneš Paladin, tu spusti se i kip njen stari zagrli! I onde za to naći ćemo sudije i reči utešne i blage meleme, 137
TREĆA POJAVA - Klitemestra, Hor jer pomagače ima drukčije no ja. (Hor zastenje.) Snom tvrdim spavaš, srca nemaš za jad moj, ubica Orest, majčin krvnik, uteče! (Hor zaječi.) Ti ječiš, spavaš! Nećeš brže ustati? A šta je dužnost tvoja no zlo stvarati? (Hor zaječi.) To san i umor, jaka saveznika dva, aždaji strašnoj, eto, snagu slomiše. (Hor dvaput zastenje.) HOROVOĐA (U snu) Ta zgrabi, zgrabi, zgrabi, zgrabi, pripazi! KLITEMESTRA Zver u snu goniš, kevćeš, ko pas lovački, što službu svoju nikad ne zaboravlja. Šta radiš? Ustaj! Nek te hajka ne smori! Na štetu misli i kad san te savlada! Nek u srce te dirne prekor pravičan, jer svaki razum bocka on ko ošljača! Potrči! Duni za njim dahom krvavim, iz utrobe ga mori parom ognjenom, i goni, satiri ga novom poterom! (Duha nestane. Hor Erinija se budi, najpre se probudi horovođa,a zatim redom svi ostali.)
KLITEMESTRA Da, spavale bi! Na što vaše spavanje? Vi mene, dakle, tako zanemariste! I za me drugi važi zakon: pokojni što ja ih ubih psuju me neprestano. I lutam pod sramotom,javno kažem vam: najtežim prekoravaju me prekorom. Gde takav užas prepatih od najdražih, bog nijedan za mene gnevom ne planu, a pogubi me ruka sina rođenog. (Odgali vrat, pa se obrati horovođi.) A gledaj srcem svojim ove rane tu, jer duh, kad oko spava, jasno prozire, dok danju ne može daleko videti. S imanja mog se često vi nasrkaste levanica bez vina, treznih žrtava; na ognjištu i sveta jela žrtvovah u noći, kad se žrtva bogu nijednom ne prinosi. Sad sve to vidim prezreno. A on vam ode kao srndać, pobeže, da — ispred klopke lakim skokom iskoči i silnom sad se podrugom podruguje. Al' čujte, jer o duši svojoj govorim! Osvetite se, podzemaljske boginje, ja, Klitemestra, u snu sada zovem vas! (Hor zastenje.) Vi stenjete, a mladić dalje odmiče,
ČETVRTA POJAVA – Hor HOROVOĐA Hej budi, budi drugu ti, ko tebe ja! Ti spavaš? Diži se, iza sna trgni se, da vidimo je l' naša pesma jalov trud. Prva strofa A. Ah, lele! Šta li, drage, mi pretrpesmo — B. Da, mnogo ja pretrpeh, a sve uzalud. A. Ah, bolnu, tešku prepatismo nevolju, jad neprebolan! Iz mreže zver nam iskoči i pobeže! B. San prevari me, lov mi uteče.
Druga antistrofa A. Hej sine Divov, baš si lopov podmukao — B. Ti mladić u prah sruši stare bogove — A. Begunca štitiš, zmiju roditeljima, sina bezbožna, ti bog ubicu majke nama ugrabi! B. Pa ko će takvo delo pravdati? Drugastrofa A. Oštar prekor u snovima u srce me udario, kao vozar na kolima kad bič zgrabi po sredini. 138
B. Strašna jeza poduze me ko kad kivan krvnik bije bičem ubojitim. Druga antistrofa A. Tako rade mlađi bozi, na Pravdin se penju presto, krvave mu kaplju kapl>e oko nogu, oko glave. B. Pogledajte pupak zemljin kako na se natovari strašnu mrlju, greh ubistva. Treća strofa Sam ognjište oskrnavi svoje,
sam proročku svoju kuću grdnim grehom opogani. Štiti ljude mimo zakon božji i vlast ruši Sudiljama starim. Treća antistrofa Vređa mene, onog ne izbavi; i pod zemlju da se skloni, on se nikad neće spasti. Zbog svojega greha on će ia se izazvati drugog osvetnika. (Apolon se ponovo pojavljuje, drži napregnut luk sa strelom.)
PRVA EPISODIJA (DRUGI ČIN) PRVA POJAVA - Apolon, Hor APOLON Naredih: moraš oca pokajat! Pa šta? HOROVOĐA A zatim svežoj krvi dade zaštitu. APOLON I ovom domu pozvah ga pod okrilje. HOROVOĐA Šta grdiš nas, a mi ko pratnja stigosmo? APOLON Ne priliči u ovaj dom da uđete. HOROVOĐA Al' dužnost naše službe to naređuje. APOLON A kakva dužnost? Još se hvališ službom tom! HOROVOĐA Ubicu majke progonimo s ognjišta. APOLON A da l' i ženu koja muža pogubi? HOROVOĐA Krv svoje krvi tim se činom ne lije. APOLON Bez ikakve je časti i bez važenja spoj sveti kojim Div i Hera vežu brak. Vi svojom rečju poričete Kiparku, što smrtnom stvoru sreću daje najveću. Ta ljubav suđena i Pravdom štićena u braku važi više nego zakletva. Kad popuštaš ubici druga bračnoga
APOLON Iziđite, naređujem! Napustite dom ovaj! Nosite se s praga proročkog, da ne stigne te sjajna guja krilata, s tetive kad je pustim, zlatnog užeta, da ne skoči iz droba crne pene bol i grude krvi gutane da ne bljuješ. Ne priliči da ovom domu pristupiš, no gubilište gdeno oči kopaju, i seku glave, kolju, decu jalove i seme nište; gdeno strašno sakate i kamenuju, gde na kolac namiču, i vriska stoji mučenika. Čujete l' u kakvoj svetkovini uživate vi, a bogovi se na nju gade. Kaže to vaš oblik sav. I vama dolikuje stan u pećinama lavova krvožednih, a ne da krvlju sjajni dom taj gadite. Van odavde, ko stado bez svog čobana, a takav krd ni jednom bogu nije drag. (Istera hor iz hrama.) HOROVOĐA O care Apolone, čuj i našu reč! Ti u tom činu nisi samo sukrivac no sam sve skrivi, -sve je tvoja krivica. APOLON A kako? Dopuštam ti rok za odgovor. HOROVOĐA Ti naredi da čovek majku pogubi. 139
i ne svetiš ga nit se gnevom puniš na nj, e onda ni Oresta s pravom ne goniš. Ta jedno, vidim, srce gnevom puni ti, za drugo, očigledno, iišta ne mariš. Al' boginja Palada pravdu krojiće. HOROVOĐA Al' onog ostaviti neću nikada! APOLON A ti ga goni, — meći muku na muku! HOROVOĐA Ne smanjuj moju službu svojom porugom! APOLON Ni na dar ne bih tvoje službe primio.
HOROVOĐA Ta velik si na Divovu na prestolu, al' mene goni majke krv na osvetu, i zato hitam u lov za čovekom tim! (Hor mahnito odjuri.) APOLON A ja ću u pomoć beguncu, spašću ga! Kad štićenika izda kogod namerno, to strašno plaća, bio čovek ili bog. (Apolona nestane. Pozornica se menja. Nova glavna dekoracija predstavlja hram Atene Polijade na atinskom akropolju. Pred hramom je stari boginjin kip, a pored njega žrtvenik. Pojavljuje se Orest, padne pred kip i zagrli ga.)
DRUGA POJAVA I veran Loksijinoj reči proročkoj tvom domu i tvom kipu stigoh, boginjo! Tu ostaću dok sudu kraj ne sačekam. (Najpre se iojavljuje horovođa s prvom polovinom hora, a zatim čanovi drugog poluhora.)
OREST Atena carice, na Loksijinu reč osvanuh, — milostivo krivca dočekaj! Očišćanje mi ne treba, ta ruka mi već očisti se, strah me jezni minu već, jer u dom uđoh mnogi, idoh s mnogima dok zemljama i morem lutah jednako.
TREĆA POJAVA - Epiparoda i besmrtnome biću zagrlio kip, pred sudom želi da se opravda. Badava! Na tle pade materina krv! I zemlja — lele! — popi je! U život više nema povratka. No daćeš u zamenu da ti rujni sok iz živa tela sišem; hoću iz tebe da osvežim se pićem nepitkim. Ko živu senku baciću te pod zemlju ubistva materina greh da okaješ. I tu ćeš videt: boga uvredi li ko il' ko se ogreši o gosta il' o roditelje predrage, krivicu svoju mora svak da ispašta. Jer silni Had je ondesmrtnim ljudima pod zemljom sudija, on vidi sve i u pamet zapisuje.
HOROVOĐA (kao da na zemlji vidi krv) Ha! Evo ga! Begunčev jasan to je trag! Koračaj kuda bezglasan te vodi znak! Ko lovni pas što goni lane ranjeno po krvavome tragu tražimo ga mi! Od teška truda kojim njega trudimo već dašćemo! Na zemlju svaki proćoh kraj, i sve bez krila gonih krivca po moru i amo stigoh, brza kao galija. Tu negde on se savre, tu se ščučunji: od krvi ljudske sladak miris dopirs. HOR Gle, gledaj opet, pazi da se bežanjem ubica majčin ne sakrije nekažnjen! Gle, kleči, misli da je našo sklonište 140
DRUGA EPISODIJA (TREĆI ČIN) PRVA POJAVA - Orest, Hor OREST Opreznosti me mnogoj moja nevolja naučila, te znam gde treba zboriti a gdeno ćutati. Al' mudar učitelj u ovoj stvari naredi da govorim. Na rukama mi sva se krv osušila, i spran je strašan greh ubistva majčina. Dok mrlja sveža beše, na svom ognjištu Feb očisti je toplom krvlju prasećom. A dugo bilo bi da pričam s kojima u društvu bejah, ali nikom ne škodih. Sve vreme očišća i stari zajedno. I sada čistim ustima i pobožno Atenu zovem, ovoj zemlji vladarku, da meni pomogne, — bez borbe steći će ko svoga verna saveznika zasvagda i mene, zemlju, ceo narod argivski. Pa bilo krajevima zemlje Libije, uz Triton, dragu reku zavičaja svog, da sedi ili hitrim hita korakom da svoje brani, il' na Polju Flegarskom ko smeon vođa vojsku raspoređuje, nek dođe, — bog i kad je dalek čuje meod ovih nevolja da mene izbavi!
HOROVOĐA Ni Apolon te neće spasti, a ni moć Atenina! Bez odbrane ćeš lutati, iz duše zadovoljstvo svako nestaće! Ti žrtvo beskrvna, ti senko avetna, zar nećeš odgovorit? Reč mi prezireš? A moj si, moja žrtva, za me hranjena. I neću da te koljem, častićeš me živ. Sad čuj nam pesmu, svome srcu vigove! (Hor se, na poziv horodođe, postavlja u red.) Haj'te, sestre, vrstajte se brže u kolo se uhvatimo sada da strahotnu zapevamo pesmu i da svoju objavimo službu što je naša izvršuje družba. Mi želimo da krojimo pravdu. Kom su ruke čiste i bez ljage, ko životom živi čestitijem, do tog naša ne šunja se srdžba, on će mirno život svoj da traje. A ko zgreši ko taj čovek ovde i krvave krišom krije ruke, mi mu onda dolazimo smelo, da čoveku mrtvu svedočimo, krv prolitu da osvećujemo.
PRVA STAJAĆA PESMA HOR Prva strofa Majko moja, majko Noći, što me mrtvim, što me živim za sud rodi, saslušaj me! Letin sin mi pravo gazi, on mi zeca grabi toga, čija krvca mora teći, krv majčinu da otkaje. Nad tom žrtvom ja sad bajem: nek bezumlje i ludilo duh mu more, srce lome! To je pesma Erinija — bez forminge srce veže i suši srž u kostima.
Prva antistrofa Usud jaki neodolni tu mi večnu dade službu: ako ludo čovek neki ruku digne ubojnicu, njega svugde progonimo dokle grob ga ne pokrije, ne može ga ni smrt spasti. Nad tom žrtvom ja sad bajem: nek bezumlje i ludilo duh mu more, srce lome! To je pesma Erinija, bez forminge srce veže i suši srž u kostima. 141
osveta ga strovaljuje. Druga strofa Ovu službu od rođenja vršim Treća antistrofa ali ne smem besmrtniku prići, A da pada, zbog ludila ne zna, nikad ni s kim ne sedam za sofru, mrakom takvim greh ga obavio, belo ruho, stajaći ogrtač, ali ljudi, puni jeze, šapću: nikad ne bi praznična mi radost. „Gustom tamom dvori potamneli." Volim kuće da obaram, Snažnim skokom skačem, igram, svoj kad svome glavu ssče. plahovito krivca gazim, Ovako ga napadamo, stoji tutanj noge krepke; ma koliko snažan bio, on se žuri, al' posrće, krv mu svežu ispijamo! osveta ga strovaljuje. Druga antistrofa Četvrta strofa Ove brige mesto drugih brinem, Kaznu čeka. Znamo sredstva, nebesnike oslobodih od njih, znamo cilju naći pute, o ubistvu ne vode istragu — greh mu s uma ne smećemo. naše pleme mrsko i krvavo Jesmo svete, neumolne, Div iz dvora pogna nebeskoga. dužnost mrsku i nečasnu Volim kuće da obaram, odgurnute otpravljamo; svoj kad svome glavu seče. baciše nas bozi u glib večni, Ovako ga napadamo, nepristupan ni zdravu ni slepu. ma koliko snažan bio, Četvrta antistrofa krv mu svežu ispijamo. Ima l' koga ko ne bledi, ko ne zebe, ko ne dršće Treća strofa kad moj čuje zakon večni? Ma se slava i do neba digla, Sam ga Usud predo meni, u prah pada, gine, rastura se, a bogovi potvrdnli. kad u crnu navalimo ruhu Stara pošta još mi traje; i zlokobno zaigramo kolo. pod zemljom sam, gde caruje tama, Snažnim skokom skačem, igram, al' sam časna, jer boravim sama. plahovito krivca gazim, (Pojavljuje se boginja Atena, naoružana stoji tutanj noge krepke; kopljem i štitom.) on se žuri, al' posrće, TREĆA EPISODIJA (ČETVRTI ČIN) PRVA POJAVA - Atena, Orest, Hor ATENA Daleko na Skamandru vaš ja poziv čuh, gde primah i pregledah ono zemljište što ahejske ga vojvode i knezovi ko velik deo ratnog plena zasvagda u državinu meni celo dadoše dar odabran za Tesejeve sinove. Odande stigoh, brzim hitah korakom bez krila, moga štita nosio me svod, ko kola s upregnutom jakom omadi. U svojoj zemlji nov ja svet primećujem, ne zebem, al' su čudo mojim očima. A ko ste? Svima vama zborim jednako
i strancu tome što kraj kipa sedi mog, i vama; ni na kakav ne ličite stvor, nit bog vas vide kad i krugu boginja, nit vaše obličje na ljudski liči lik. Al' blnžnjem rugati se što je nakazan pošteno nije, niti pravdi priliči. HOROVOĐA Sve ukratko ćeš čuti, ćerko Divova! Ta mi smo grozna deca Noći strahotne, a Kletve zovu nas pod zemljom, kod kuće. ATENA Sad ime tvoje i poreklo poznajem. 142
ne skrnavi mi ruke što tvoj grle kip. A jako za to svedočanstvo reći ću: krvniku zakon mučanje naređuje sve dotle dokle neko ruke krvave ne pokropi mu svežom krvlju prasećom. A mene davno već u drugim kućama krv opra praseća i voda s izvora. Oslobađa te od te brige moja reč. A za rod kakav mi je odmah doznaćeš. Iz Arga sam; mog oca dobro poznaješ — to beše Agamemnon, vođ mornarice; ti s njime u prah satre trojski tvrdi grad. Kad stiže kući, pogibe, al' sramotno — jer mati moja, crna duša, ubi ga; u potaji ga pokri mrežom šarenom, i mreža još svedoči smrt u kupalu. I kad se vratih — dotad bejah prognanikpogubih majku, neću to prećutati, i smrću smrt osvetih milog oca svog. A za to delo kriv je sa mnom Loksija, jer proreče mi muke, badalj za srce, ukoliko se krivcima ne osvetim. Da l' pravo bi il' ne bi, ti presudi to, ma šta da bude, složiću se s presudom. ATENA Za smrtan stvor ta stvar je teška suviše da o njoj sudi, pa ni meni ne liči u ljutoj svađi toj da budem sudija. Pogotovo kad sveti obred svrši ti, te hramu mom ko pribeglica stiže čist, a gradu ne skrivi, ne odbijam te ja. Al' opet ove nije lako odbiti; u sporu ako ne odnesu pobedu, od brektanja im pašće otrov na zemlju, i strašna, teška kuga zemlju moriće. Stvar tako stoji. Da l' će one ostati il' ići, za me opasno je oboje. Al' kad već spor taj amo stiže preda me, sud porotni za palu krv odrediću, i za sve veke zakon postaviću taj. Vi zovite svedoke, dajte dokaze i kletve, oslonce za svoje sućenje! Od svojih građana ću izbrat najbolje i amo ih dovesti — raspru savesno presudiće, i kletve neće gaziti. (Atena ode.)
HOROVOĐA A odmah i za službu moju doznaćeš. ATENA Da čujem, samo jasna neka bude reč! HOROVOĐA Ubice gonimo iz kuća njihovih. ATENA A gde ubica stiže na kraj bežanju? HOROVOĐA Gde nigde nema radosti ni nadanja. ATENA I ovom takvim gonjenjem priprećuješ? HOROVOĐA Da. Usudi se on da majku pogubi. ATENA Da l' strah od gneva druge moći nagna ga? HOROVOĐA Ko sme te nagnati da majku pogubiš? ATENA Tu dve su stranke, a ja samo jednu čuh. HOROVOĐA Ne zaklinje se, a to ne da ni nama. ATENA Ti voliš pravo imati no krojiti. HOROVOĐA A kako? Reci! Obiluješ mudrošću! ATENA Ne priliči da kletvom krivda pobedi. HOROVOĐA Saslušavaj i sudi sudom pravednim! ATENA Zar meni ostavljaš da spor i dokrajčim? HOROVOĐA Dabome, takvu pažnju i zaslužuješ. ATENA (obraćajući se Orestu) A šta ćeš na to, stranče, ti da izjaviš? Svoj zavičaj, poreklo i svoj kaži jad, a onda se od ove brani optužbe, ukoliko u pravo svoje veruješ i kip taj grliš kraj mog sedeć' ognjišta i kajan, ko Iksion, moliš očišćaj. Na sve to razgovetan daj mi odgovor! OREST Ateno, gospođo, iz reči poslednjih ukloniću ti najpre brigu veliku. Ja ne molim očišćenje, krv nikakva 143
DRUGA POJAVA - Orest, Hor Vlast sredini bog je dao, vlado il' ovako il' onako. S tim u skladu kažem ovo: obest plod je bezbožnosti; — iz pameti samo zdrave svim se rađa sreća mila i napredak mnogo žuđen. Treća antistrofa Zasvagda mi srcu primi: da poštuješ oltar Pravdin! Iz gramženja nikad kletom ne gazi ga nogom, kazna će te dohvatiti! Neće gresi zastareti. Zato poštuj roditelje, svaku njima čini poštu, i gost pod krov kad ti uđe, poštuj pravogosta svoga! Četvrta strofa Ko je čestit s voljom, a ne silom, bez napretka neće biti, nikad neće bez traga propasti. A ko drsko pogazi svetinju, on će — tvrdim — jednom kao brodar, što je blaga zgrno te ga vozi, silom skupit i spremati jedra, kad mu bura poprečnicu slomi. Četvrta antistrofa Iz vrtloga dozivaće burnog, al' ga niko neće čuti; bog se smeje obesnu čoveku gde je klono, tone u talase u nevolji teškoj, nenadanoj; najzad sreća ostavi ga stara, o hrid pravde tresne i potone, niko za njim suze ne prolije. (Pozornica se menja. Nameste se klupe za sudije i sto sa dve urne za glasanje. Orest na jednoj strani zauzme mesto optuženičko, a hor tužiočevo. Atena dolazi sa sudijama i glasnikom. Dolaze građani da slušaju suđenje. Atena zauzme predsedničko mesto.)
Prva strofa Zakoni će sada novi oboriti staro pravo, pobedi li stvar i delo te ubice materine. Moja propast u svih ljudi lako obest izazvaće! I potonji roditelji mnoge jade dočekaće: deca će ih rukom biti. Prva antistrofa Mi devojke mahnitice vrebale smo grehe ljudske, za ubistvo svetile se. Sad krv svaku oslobađam. Svako svugde primetiće njegov bliži da je strado, a napori naši stali. Slaba leka nalaziće, — tanki tu su razgovori. Druga strofa Pritisnu li koga jadi, neka više ne zove nas, neka niko ne jauče: „Avaj, Pravdo, sveta moći Erinija!" Uskoro će takvim plačem otac ovde, majka onde zbog uvrede zaplakati kuća pravde kad se sruši. Druga antistrofa Ponekad je i strah dobar, i on treba da ostane tvrda straža srcu ljudskom. Blago onom ko je plačuć na red viko! Strah nikakav kada ne bi nikad srce obuzdavo, koji grad bi ili smrtnik poštu pravdi još odavo? Treća strofa Ni slobodu bezgraničnu ni pod jarmom život ropski ne pohvali! 144
ČETVRTA EPISODIJA (PETI ČIN) PRVA POJAVA - Atena, Orest, Hor ATENA (glasniku) Sad zovi narod. glasniče, i miri ga, zatrubi snagom svom u trubu tirensku, nek do nebesa oštar zvuk se razleže, i obavesti narod glasom gromovnim!
Kad iskupi se ovde savet sudiski, nek bude mir, da ceo grad i sudije moj saslušaju zakon za vremena sva, po pravdi da se spor presuđuje. (Pojavljuje se Apolon pored Oresta.)
DRUGA POJAVA - Atena, Apolon, Orest, Hor PETI ČLAN HORA A ko te nagovori, čij' to savet bi? OREST (pokazujući na Apolona) Tog boga proročanstvo. On svedoči to. ŠESTI ČLAN HORA Bog prorok nagna te da majku pogubiš? OREST I dosad se na udes još ne požalih. SEDMI ČLAN HORA Kad osude te, drukčije govorićeš. OREST Grob očev šiljaće mi pomoć, - uzdam se. OSMI ČLAN HORA Ko ubi majku uzda se u pokojne! OREST Ta dvostrukim se grehom ona uprlja. DEVETI ČLAN HORA A kako? Obavesti ove sudije! OREST Svog muža ubi, meni oca pogubi. DESETI ČLAN HORA Krv ona smrću plati, a ti živiš još. OREST A zašto nisi živu nju progonila? JEDANAESTI ČLAN HORA Kog pogubi, taj ne bi rod joj po krvi. OREST A ja zar svojoj majci srodnik po krvi? DVANAESTI ČLAN HORA Zar svojom ne hrani te krvlju, krvniče? Zar majčine se drage krvi odričeš? OREST (obraćajući se Apolonu) Sad ti svedoči, Apolone! Tolkuj im i kazuj da li sam je s pravom ubio!
HOROVOĐA 0 Apolone, u svom budi sudija, a kakva posla s ovim sudom imaš ti? APOLON Ko svedok dođoh, — meni čovek pribeže po zakonu, do moga sede ognjišta, i ja ga očistih od greha njegova. I dođoh kao sukrivac: on majku pogubi, al' ja sam za to kriv. (Obraćajući se Ateni.) Otvori sada spor i stvar presudi po svom znanju najboljem! ATENA (Erinijama) Reč vama dajem — raspru, evo, otvaram. Jer uzmem li da zbori najpre sudija, on pravce u spor sudije uputiće. HOROVOĐA (prvi član hora) Nas mnogo ima, al' će kratka biti reč. (Obraćajući se Orestu.) Na pitanja nam redom sad odgovaraj! DRUGI ČLAN HORA Pre svega reci da li majku pogubi? OREST Pogubih je — to delo ja ne poričem. TREĆI ČLAN HORA U tri se maha rve; prvi dobih već. OREST Još nisam oboren, a ti se hvališ već. ČETVRTI ČLAN HORA A sada moraš reći kako ubi je. OREST Odvratiću ti: vrat joj mačem udarih. 145
Izvrših, to je istina, ne poričem. A da li s pravom krv učinih ili ne, to reši ti da ovima odgovorim! APOLON Ja vama, sudu velikom Ateninom, govoriću po pravdi. Vrač sam, ne lažem. Sa trona proročkog ne rekoh nikada o muškom, ni o ženskom, ni o državi što Dive, ogac nebeski, ne naredi. Težinu toga prava, kažem, shvatite i poslušajte volju oca mojega, jer nikad nije jača zakletva no Div. HOROVOĐA Div, kažeš, posla one reči proročke za Oresta smrt očevu da iokaje, a majci da ne čini poštu nikakvu? APOLON To nije isto kada junak pogine — a Div mu, ceneći ga, žezlo pokloni — i to od ženske ruke, ne u kreševu gde Amazonka smrtne strele zapinje, no čuj, Palado, i vi čujte, sudije, da glasom svojim ovaj presudite spor! Kad s vojne dođe, gde ga sreća pratila u mnogom, ljubazno ga žena dočeka, i kupalu povede. Kad se diže on iz kade, ona velik na n>ga baci plašt, u mrežu spetlja muža svog i ubije. I tako pade junak nad junacima i slavom ovenčani vođ mornarice. To rekoh o njoj, ne bi l' gnevom plano sud po naređenju što će pravdu skrojiti. HOROVOĐA Ti reče: očev udes Divu teži je, a sam on sveza starca Krona, oca svog! Taj čin zar tvojoj reči ne protivreči? Vas zovem za svedoke da ste čuli to. APOLON Rugobe strašne, bogu mrske grdulje! Ta puta skidaju se lako, ima lek i mnogih mera ima za otkivanje. Al' krvi kad se prah jedared napije, mrtvacu nikad više nema vaskrsa! Moj otac čini za to nema nikakvih. Sve drugo lako gore dole prevraća
i podiže, — ne zamara ga muka ta. HOROVOĐA Al' gledaj kako želiš da ga izbaviš! On proli krvcu svoje majke rođene, u Argu zarda živi, domu očevu? Na kom oltaru gradskom sme da žrtvuje? I može l' bratstvo svete vode da mu da? APOLON I to ću reći. Čujte! Pravo kazaću. Što zovu detetom, to mati ne stvori, no mladi samo odnegova zametak. A otac rađa; mati čuva mladicu ko prijateljev zalog, ne udi li bog. A za te reči dokaz reći ću ti jak. I bez majke se može otac postati: svedoči za to ćerka Diva Olimpskog, u mračnoj majčinoj ne dozre utrobi, a pravi plod je, ne rodi ga boginja. A ja ću, sestro, znam to, grad i narod tvoj učinit velikim u mnogim stvarima. I zato ovog poslah tvome ognjištu, za sva vremena da ti veran ostane, ko saveznika da ga stečeš, boginjo, a s njim potomke njegove, da savez taj u sva vremena pozna čuva unučad. ATENA (Erinijama) Govoriste već dosta! Zvaću sudije da savesno predadu svoje glasove. HOROVOĐA Iz našeg tula sve su strele bačene, sad čekam njihovu da čujem presudu. ATENA (opšuženicima) A šta? Zar od vas žalbe nema nikakve? APOLON Što čuste, čuste. A sad, suci, glasajte i verni svojoj ostanite zakletvi! ATENA Čuj zakon sada, puče zemlje atičke! 0 krvi prolivenoj sudiš prvi put. U Egejevu puku i unapredak za sva vremena ovo veće ostaće. To hrid je Arejeva, stan i čadorje Amazonki, kad besne s vojskom dođoše na Teseja i tad nasuprot gradu mom 146
nov podigoše grad i tvrde bedeme; a žrtvovahu Areju, i otuda to sad se zove stena i breg Arejev. Tu jednako će poštovanje i brat strah i danju i u noći krivdu stezati u narodu, — al' zakon da ne menjaju! A ko mutljagom bistru vodu zamuti, napitka čista on se neće napiti! Ja savetujem: klonite se, građani, i pustog bezvlašća i jarma ropskoga, i svaki strah ne gonite iz države! Zar voli pravdu ko se ničeg ne plaši? Sa svetim strahom ovaj zakon poštujte, pa grad i zemlja imaće vam zaštitu na svetu kakve ljudi nemaju — ni Skitija ni Pelopovi krajevi. Još ovo: savet ne sme mito primati, no biće blag i strog, i ja ga postavljam ko budnu stražu kada zemlja mirno spi. Već dugo savetujem svoje građane za vreme potonje, a sad se dižite, kamenčić uzimajte, raspru ovu rešite, na umu držeć' zakletvu! Sad čuste sve. (Sudije prilaze stolu, uzimaju svaki po jedan kamenčić, crn ili beo, i bacaju ga ili u urnu za tužioca, ili u urnu za optuženika, ali tako da se ne može primetiti u koju.) HOROVOĐA (sudijama) Moj savet čujte: našu čast ne prezrite, naš pohod zemlji može biti opasan! APOLON (sudijama) I proroštva se bojte mog i Divova, to kažem ja, ne kvarite mu ispunjaj! HOROVOĐA (obraćajući se Apolonu) Ti krvav braniš čin, a nisi ovlašćen, — ukaljao si svoju službu proročku. APOLON I otac da l' se ukalja kad očisti Iksiona što nekad prvu proli krv? HOROVOĐA To kažeš, a ja, ako nravo izgubim, osvetiću se ovoj zemlji svirepo. APOLON Ni sadašnji ni stari tebi bogovi ne čine poštu, — moja biće pobeda.
HOROVOĐA U Feretovoj kući isto učini — od Mera ti za smrtne život iznudi. APOLON Zar nije pravo svome poštovaocu pomagati, pogotovo kad moli te? HOROVOĐA Ti sruši stara prava, drevni poredak, ti starim boginjama vinom doskoči. APOLON Ti možda, ali padne l' protiv tebe sud, na protivnike zaman otrov bljuvaćeš. HOROVOĐA Ti mene staru misliš pregaziti mlad, al' čekaću da sudsku čujem presudu; još ne znam da l' se na grad moram srditi. (Sudije su glsale i vraćaju se na svoja mesta.) ATENA Sad na me red je glas da dadem poslednji. (Uzima kamičak i drži š u ruci.) Kamičak ovaj za Oresta daću ja. Ta majke nema što je mene rodila: svim srcem hvalim celo muško načelo, al' nisam za brak, u svom ocu živim sva. I zato manje cenim jedne žene smrt što ubi muža, kući štit — a Orest će pobedit, ma se glasi izjednačili. Iz urna glase neka brže sudije istresu, kojima je takav poso dan! (Dve sudije istresu glasove i ređaju ih na dve daske.) OREST O Apolone, kakav raspri biće kraj? HOROVOĐA O majko, Noći crna, da li vidiš to? OREST Il' u smrt idem, il' ću sunčev gledat sjaj! HOROVOĐA Mi u propast, il' dalje čast nam ostaće! APOLON Istresene kamičke brojte brižljivo, Atinjani, ne grešite pri podeli. Glas jedan manje, eto jada golema; 147
a jedan više, eto kući spasenja! (Sudije predaju Ateni dve daske s jednakim brojem glasova.) ATENA (stavljajući uz jednu iolovinu svoj kamičak)
Taj čovek je od krivice oslobođen: na obe strane kamičaka jednak broj! (Apolon neprimetno nestaje.)
TREĆA POJAVA - Atena, Orest, Hor provaliti, ni koplja svetlog podići! Ko moju bude pogazio zakletvu, ja sam ću njemu, ma u grobu ležo tad, natovariti teške jade, užasne, i na put slati očaj, crna znamenja — zacelo će mu trud i napor prisesti. A kletvu bude l' čuvo i ko saveznik na koplju grad Paladin svagda poštovo, svim srcem gradu svome biću milostiv. Sad zbogom i ti i svi tvoji građani, nek vešta ruka svagda bije dušmane i s koplja spasenje joj sja i pobeda! (Orest ode.)
OREST O Palado, o spase doma mojega, ti mene, pradedovske zemlje lišena, mom domu vrati. Mnogi Helen kazaće: „Argivljanin je opet, živi ponovo u domu očinskom — Palada, Loksija i treći što sve vrši njega spasoše!" Div, ganut smrću oca moga, odbaci braniče majčine i mene izbavi. Pre no što kući pođem, ja se zemlji toj i tvojim građanima za vremena sva odsada ovom kletvom obavezujem: ni jedan neće amo glavar argivski
ČETVRTA POJAVA - Atena, Hor glasova, — bez sramote za vas ikakve. Sam Div nam svedočanstvo posla blistavo, i onaj ko proreče sam tu svedok bi da Orest kaznu za ubistvo ne plati. Ne izlivajte na tu zemlju čemer ljut, ne besnite i plod joj ne tamanite, ne kropite je kapljama smrtonosnim što seme proždiru i nište useve. A ja se vama zavetujem svečano, u zemlji imaćete stan po zasluzi, na sjajnim sedećete žrtvenicima i punu poštu činiće vam građani. HOR Prva antistrofa Avaj! Mladi bozi, stari zakon oteste mi, pogaziste. Uvređena, jadna, gnevna, tamaniću zemlju ovu. Otrov, otrov štono žalost opet rađa prosipaću.
TUŽALJKA HOR Prva strofa Avaj! Mladi bozi, stari zakon oteste mi, pogaziste. Uvređena, jadna, gnevna, tamaniću zemlju ovu. Otrov, otrov štono žalost opet rađa prosipaću. Rašće lišaj, te bez lišća i bez ploda sve će polje, avaj pravdo, opusteti. Čuma ljudstvo podaviće. Ah, uzdišem, — šta da radim? Narod će nas ismejati! Avaj, avaj, ćerke Noći žale pravo izgubljeno, žaloste se zbog sramote. ATENA Bez gneva, molim, presudu podnosite! Ta nis ge propale, iziđs jsdnak broj 148
što slepu strast u mladim rađa grudima i pjanu mahnitost u ljudi trezvenih. I ne raspiruj bes u mojih građana, ko petli da se bore, ne uvaljuj grad u bratski rat, ne draži jednog na drugog! Nek spolja besni rat — a začas bukne on — nek tu se gasi žeđ za slavom junačkom; ne želim u svom domu b&# ne želim u svom domu bitku pevaca. Te lepe poklone na izbor nudim ti: za dobro primajući uzdarje i čast da s nama deliš zemlju najpobožniju. HOR Druga antistrofa Ja da, avaj, to podnesem! da pod zemlju stara zađem ko gad mrzak, prezren, avaj! Dišem mržnjom, dišem gnevom, avaj, bože, avaj, avaj! Kakav bol mi srce lomi? Majko moja, Noći, čuj me! Mladi bozi pletkom svojom staru čast mi uništiše! ATENA Na dobro ću te navraćat neprestano, da ne kažeš da tebe — staru boginju ja mlađa s građanima grada ovoga osramoćenu s polja toga proterah. Al' svetu poštuješ li Uverinu moć u medu i u slatkom čaru glasa mog, ti ostani! A nećeš li da ostaneš, nepravično bi bilo da na ovaj grad i narod mržnju, gnev i štetu tovariš. Ta prosto ti je punu vlast nad zemljom tom da stekneš, da te pošta prati večita. HOROVOĐA Ateno, gospo, kakav meni stan određuješ? ATENA Gde nikakva ti nema jada — primi ga! HOROVOĐA A primim li ga, kakvu čast uživaću? ATENA Bez tvoje volje nema kući napretka.
Rašće lišaj, te bez lišća i bez ploda sve će polje, avaj pravdo, opusteti. Čuma ljudstvo podaviće. Ah, uzdišem — šta da radim? Narod će nas ismejati! Avaj, avaj, ćerke Noći žale pravo izgubljeno, žaloste se zbog sramote. ATENA Bez pošte niste, — vaš božanski besni gnev tom gradu ne bi smeo mir da remeti! U Diva i ja uzdam se — da pretim zar? Na Olimpu za ključeve od odaje u kojoj grom se čuva znadem samo ja! Al' ne treba mi to. Ti mene poslušaj, iz ludih usta ne sej mržnju otrovnu iz koje zemlji niče samo nesreća. Ublaži gorku srdžbu crnog talasa čast svetu u mom susedstvu uživaćeš! Kad budeš navek primala i prvine od zemlje prostrane ko žrtvu za decu i za brak srećan, taj ćeš savet hvaliti. HOR Druga strofa Ja da, avaj, to podnesem! Da pod zemlju stara zađem ko gad mrzak, prezren, avaj! Dišem mržnjom, dišem gnevom, avaj, bože, avaj, avaj! Kakav bol mi srce lomi? Majko moja, Noći, čuj me! Mladi bozi pletkom svojom staru čast mi uništiše! ATENA Oprostiću ti gnev, jer ti si starija, razume se, i mudrija si nego ja, al' Div ni meni lošu pamet ne dade. U drugu dođete li zemlju, kažem vam unapred, ovaj ćete željkovati kraj. Budućnost biće slavom još bogatija za ovaj grad, a i časno sedište uživaćeš kraj doma Erehtejeva. Od muškaraca i od žena primaćeš što nikad nigde ne biste dobivale. Po mojoj njivi ne sej seme otrovno 149
ATENA Svim onim što već lepa traži pobeda. To znači: kopno sve i morska vlaga sva i vetrovi i nebo nek po zemlji toj uz osmeh sunčev tihim dahom zrače svud! Nek zemlji plod i stoka budu napredni, da narod svagda ima sveg u obilju! I seme ljudsko blagoslovi uspehom! A bezbožnike trebi neštedice sve! Jer ja se, kao vrtlarica, radujem kad rod se pravednički zla oslobodi. To vaš je poso. A ja stalno radiću u ratu, nadmetanju časnom, krvavom da pobedničkom slavom ovaj kitim grad.
HOROVOĐA Toliku moć i čast zar ti mi poklanjaš? ATENA Ko tebi gove, svaku sreću daću mu. HOROVOĐA Da l' daješ jamstvo za to za sve vekove? ATENA Što reknem, nikad ne smem to da poreknem! HOROVOĐA Zadobićešme, vidim, — gnev ustegnuću. ATENA U zemlji ovoj prijatelje steći ćeš. HOROVOĐA Pa kaži čim da zemlju tu blagoslovim?
EKSODA tako milost zovem svoju — suša nikad ne stizala, ošca bilju ne palila! Nikad snet nam ne banula i plodove ne pustošila! I Pan stada podizao, zemlja svagda hranila ih, svuda ovce bliznile se! I stenina žila silna božjem daru vrednost dala! ATENA Čujete li ovo, gradska stražo, šta vam nudi Erinija časna? Njena reč je moćna i na nebu i pod zemljom; svud na ljudma ona svetu volju jasno izvršuje: jedan pesmu od radosti peva, drugi plače od žalosti ljute. HOR Druga strofa Nikad čuma, ljudska mora, mladu snagu ne grabila! Ljupkoj momi muža dajte, bračnu sreću, — vlast imate — o boginje Usudnice, vi, po majci sestre naše, što krojite pravdu pravo, svakoj kući druge verne,
HOR Prva strofa Kraj Palade primam stanak ovaj grad ću poštovati, što ga silni Div i Arej ko tvrđavu vole božju. On je ukras, on je branič svih oltara helenskijeh. Usrdno se za njga molim, od srca ga blagosiljam: nek obilje dobra roda sjajna svetlost i zrak sunčev iz zemljina mame krila! ATENA Za svoj narod ja to rado činim kad božanstva moćna, neumolna pomirih i ovde ih naselih. Udes im je službu poverio svom da ljudskom upravljaju srećom. Koga njihov gnev ne stiže teški, taj ne znade šta je bič života. Gresi pređa njima ga dogone; ma koliko on se razmetao, nesreća se tiho približuje, srdžba ljuta pretvara ga u prah. HOR Prva antistrofa Vetar voća ne kvario — 150
al' i teške svakom tronu zbog pravične službe svoje, o boginje najčasnije! ATENA Radujem se što mi zemlji one rado dele sve te blagoslove! Ljubim oči Uveri boginji što mi reč i usta nadzirala da savladam njihov otpor divlji, al' ih svlada Dive, štit besede; oko dobra kad se nadmećemo mi pobedniodnećemo venac. HOR Druga antistrofa Nikad buna, izbor jada, gradom ovim ne besnela, još je i to želja moja! I građanske crne krvi prah se nikad ne napio, i krv krvlju ne platila besna srdnja osvetnička! Milo milim uzvraćali, složno ljubav negovali, složni bili i u mržnji! To je lek u mnogom jadu. ATENA
Vidite li kako dobra volja dobroj reči ume stazu naći? Ova lica užasna pogleda silnu sreću obrekoše gradu. Odanima budete l' odani i svagda ih silno poštovali, vazda će vam država i zemlja sjati slavom pravde i poštenja. HOR Treća strofa Radujte se, radujte se a u sreći zasluženoj! Raduj mi se, grade, puče, blizu Diva ti mi sediš, devojci si miloj mio i umeren u čas pravi. Kog Palada zaštićuje i otac mu poštu čini. (Dok se peva poslednja strofa, u pozadini se pojavljuju dognana crna i bela jagnjad; i drugi se žrtveni pokloni donose u košarama i suđu; dolaze sveštenice Atenine, devojčice i zubljonoše - svi u svom zvaničnom ruhu. Načini se povorka, i Atena staje na čelo povorke.)
PETA POJAVA - Atena, hor Eumenida i hor sveštenica i bogovi i smrtnici, puče grada Paladina! Poštujete l' gošće naše, nećete se nikad žalit na nevolje u životu! ATENA (na čelu povorke) Za sve te blagoslove ja zahvaljujem. Uz sjajnu pratnju zapaljenih lučeva, sa službenicima što kip moj čuvaju, u podzemaljske pratiću vas odaje onako kako treba. Sjajna povorka — čast, ponos, dika zemlje Tesejeve sve, i devojke i žene, buljuk starica — u skerletnome ruhu nek se poređa i boginjama moćnim Eumenidama — to ime im je sada — neka poštu odaje! Sad pođite, i lučev neka svetli plam,
ATENA Radujte se i vi! Prva treba ja da idem, da vam stan pokažem pri svetlosti ovih zubljonoša. Sa žrtvama ovim svetim hajte u pećinu! Svaku bedu i zlo zatvarajte, ali sreću svaku atinskijem građanima dajte! A ti sada, Kranajeva lozo, štite gradski, povedi nam gošće! A građani nredano i smerno neka prate pobožnu povorku! HOR Treća strofa Radujte se, radujte se — svima opet isto kažem — grada celog stanovnici, 151
da ta mi družba zemlji bude odana i svagda stvara silne, slavne građane! (Povorka krene. Iza Atene idu njene sveštenice, za njima sudije, a za ovima hor Eumenida i narod. Zubljonoše na čelu povorke i sa strane.) HOR SVEŠTENICA PRATILJA Prva strofa Hajte kući, silne, časne, devičanske ćerke Noći, odana vas prati pratnja! svi Svi pobožno molite se! HOR SVEŠTENICA PRATILJA Prva antistrofa U skrovište hajte drevno, tu su za vas pripremljene svete žrtve i počasti!
SVI Svi pobožno molite se! HOR SVEŠTENICA PRATILJA Druga strofa Milostive, zemlji sklone, hajte amo, svete gospe, plamu zublje radujte se putem! SVI Sad uz pesmu pokliknite! (Narod kliče.) HOR SVEŠTENICA PRATILJA Druga antistrofa S Eumenidam' večan savez ugovori grad Paladin. Div svevidnik stvori to sa Sudbom. SVI Sad uz pesmu pokliknite! (Narod kliče.)
152
IZBOR IZ KRITIKA M. Tronski: OKOVANI PROMETEJ Stari, nama već iz Hesioda poznati mitovi o smjeni božanskih i ljudskih pokoljenja, o Prometeju, koji je s ncha ukrao vatru i dao je ljudima, dobivaju kod Eshila novu obradu. Prometej, jedan od Titana, tj. Predstavnika „starijega pokoljenja" bogova, prijatelj je čovječanstva. U Zeusovoj borbi s Titanima Prometej je sudjelovao na strani Zeusovoj; ali kad je Zeus nakon pobjede nad Titanima naumio uništiti ljudski rod i zamijeniti ga novim pokoljenjem, Prometej se tome usprotivio. On je ljudima, donio nebesku vatru i probudio ih na svjesni život. On,1 gledajući prije, zalud gledaše I slušaše, al' ne ču, već ko slika sna On dugo, dugo vremena sve m'ješaše Bez glave. Nit je znao, što je zidan dom I suncem obasjan nit što drvodjelja. Prebivao pod zemljom kao brzac mrav, Po zakucima tamnih, mračnih pećina. Pa stalna nije znaka znao nikakva Nit zimi niti pramaljeću cvjetno me Nit rodnom ljetu, već je bez pameti on Sve radio. Pisanje i računanje, obrti i nauke — sve su to Prome-tejevi darovi ljudima. Eshil se, prema tome, odriče predodžbe o nekadašnjem „zlatnom vijeku" I pogoršanju prilika ljudskog života, koje je zatim uslijedilo. On prihvaća suprotno stanovište, što ga je zastupala progresivna jonska nauka: ljudski se život nije pogoršavao, već usavršavao, penjući se od poluživotinjskoga stanja prema razumnom. Kod Eshila je baš Prometej mitološki da-rivalac dobara razuma, koji čovječanstvo dovodi do kulturna života. Zbog usluga, što ih je učinio ljudima, on je osuđen na muke. U prologu tragedije prikazuje se, kako bog-kovač Hefest na zapovijed Zeusovu prikiva Prometeja na pećinu; Hefesta pri tome prate dvije alegorične figure - Snaga i Sila. Zeus suprotstavlja Prometeju samo grubu silu. Čitava priroda suosjeća s Prometejevim patnjama; kad na završetku tragedije Zeus, razdražen Pro-metejevom neslomljivošću, šalje oluju, te Prometej zajedno s pećinom propada u podzemlje, kor nimfa Okeani-da (kćeri Okeanovih) pripravan je da razdijeli s njime njegovu sudbinu. Novom vladaru bogova dane su u „Okovanom Prometeju" crte grčkoga „tiranina": on je nezahvalan, okrutan i osvetljiv. Zeusova je okrutnost još više naglašena u epizodi, u kojoj se slika jedna druga njegova žrtva, luda Ija, Zeusova ljubavnica, progonjena srdžbom ljubomorne Here. U nizu izrazitih slika crta Eshil podlost i puzanje bogova, koji su se pokorili Zeusu, i slobodoljubivost Prometeja, koji više voli svoje muke nego ropsko služenje Zeusu unatoč svim nagovorima I prijetnjama: Za tvoju službu ja se svojom nevoljom To znaj mi dobro!-ne bih išo m'jenjati. Mara, citirajući te riječi u predgovoru svoje doktorske disertacije, primjećuje: „Prometej je najplemenitiji svetac i mučenik u filozofskom kalendaru". Lik Prometeja, čovjekoljupca i borca protiv tiranije bogova, utjelovljenje razuma, koji svladava vlast prirode nad ljudima, postao je simbol borbe za oslobođenje čovječanstva. Po Maraovim riječima „Prometejevo priznanje: Ta jednom r'ječju, mrzim na sve bogove jest njezino (tj. filozofije) vlastito priznanje, njezina vlastita osuda, uperenaprotiv svih nebeskih i zemaljskih bogova". Mit o Prometeju razrađivali su više puta najveći pjesnici novoga vijeka. Buntovni „Prometej" mladoga Goethea i revolucionarnim optimizmom 153
prožeta djela Bvronova („Prometej") i Shellvjeva (drama „Oslobođeni Prometej") najistaknutiji su spomenici interesa za Prometejev lik u novoj književnosti. Razumije se da duboko religiozni Eshil u prilikama ranoga robovlasničkog društva nije mogao potpuno otkriti revolucionarnu i bogoboračku problematiku, koju je sam ocrtao u „Okovanom Prometeju". Prema mitu Heraklo oslobađa Prometeja, i to se prikazivalo u tragediji „Oslobođeni Prometej", koja je bila nastavak „Okovanoga Prometeja". Od „Oslobođenog Prometeja" sačuvali su se samo omanji fragmenti; koji ne omogućuju da se ustanovi, u čemu je autor vidio rješenje sukoba između Prometeja i Zeusa. No ne treba sumnjati, da je kod Eshila civilizacija ovako ili onako trijumfirala nad barbarstvom. (I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951) Zdeslav Dukat: CAR EDIP Edip se od svih drugih Sofoklovih heroja razlikuje u tome što se oslanja na svoju vlastitu vrlinu, na jedinu osobinu koja mu je omogućila da stekne sve što je stekao i da postane vladar u Tebi. Dok je Ajant vjeran ratničkoj časti koju mu je na srce stavio otac kad ga je ispraćao u rat i radije se ubija nego da podnese njezino kaljanje, dok Filoktet fanatično mrzi svoje unesrećitelje do te mjere da ne mari ni za izbavljenje iz nevolje pa se, kad ga hoće silom natjerati na popuštanje, pokušava ubiti na sceni (što je bez presedana u grčkoj dramskoj praksi), dok je Antigona beskrajno odana mrtvom bratu a Elektra ubijenom ocu i radi očuvanja viših moralnih zakona pijeteta prema mrtvom rođaku odnosno želje za osvetom umorenoga obje stavljaju sve na kocku, Edip se oslanja na svoju inteligenciju i potpuno joj prepuštajući da ga vodi odbacuje sve obzire i završava u propasti. No Edipova inteligencija aktivan je element njegove ličnosti, ona je konstruktivna. Dok svi ostali Sofoklovi heroji samo brane predane vrednote (moral, osobno dostojanstvo ratnika, nepovredivost lične slobode), Edip brani nešto što u sastavu moralnih vrijednosti nije imalo nepovrediv status. On brani nešto što je oruđe ili sredstvo čovjeka da se afirmira u svijetu. Edipov čitav život bio je traženje i odgonetanje zagonetki. Već njegovo porijeklo bilo je nejasno. On je, kao pobožan čovjek koji vjeruje bogovima, otišao u Del-fe i tražio odgovor od Apolonove svećenice. Odgovor koji je dobio bio je neočekivan: umjesto objašnjenja najavljena mu je strašna budućnost. Vjerujući da su mu roditelji oni koji su ga othranili Edip odmah bježi od kuće. Došavši u Tebu spašava svojom inteligencijom grad od Sfinge: rješava zagonetku i oslobađa narod od čudovišta. Edip sam kasnije kaže: što nisu mogli božji vrači niti itko od Tebanaca, to sam učinio ja, nepoznat i neupućen stranac. Njegova je inteligencija njegov ponos, ona mu je pomogla da od bjegunca iz Korinta postane ugledan, voljen i poštovan kralj Tebe, da dobije ruku kraljice i da stvori sretnu obitelj. U Tebi se ponovo javlja od bogova poslana nevolja: pošast. Edip nije postao skeptičan prema bogovima zbog onog proroštva, on šalje svog šurjaka Kreonta u Delfe po savjet. Odgovor je: treba naći ubojicu Edipova prethodnika na prijestolju, zadatak kao stvoren za čovjeka kojemu je inteligencija omogućila afirmaciju među ljudima. Edip je s 154
pravom ponosan na svoj razum i on mu dubo'ko vjeruje. Čitava je tragedija ilustracija grozničava rada jednog napregnutog mozga, jednog nervoznog razmišljanja. Krivili su Edipa što „bez razloga" sumnjiči Tireziju i Kreonta zbog urote. Pa što je analitičkom umu kraljevu moglo biti normalnije nego da odmah nađe motiv vračeve optužbe u spletki Kreontovoj kad zna da je Kreont predložio da se traži savjet od bogova? No Edip, makar nagao i impulsivan, nije zao I okrutan: on osuđuje Kreonta zbog urote na smrt, što bi svaki normalan vladar na njegovu mjestu učinio, ali na molbu Jokaste on ga pomiluje makar drži da time riskira svoj život. U najvećoj svađi s Tirezijom koga je teško izvrijeđao i pogrdio njegovu nesposobnost da pomogne gradu u teškoćama, čim začuje vračevu aluziju na. svoje porijeklo, Edip se sav pretvara u uho i odmah pita vrača — kao da nikakve svađe nije ni bilo-što zna o njegovu rođenju. Edip hoće da sazna istinu, bila to istina o njemu ili o Lajevom ubojici. On ni u jednom času ne posustaje u potrazi za njom. Pa i kad ga Jokasta, koja je fragmente istine povezala u cjelinu prije Edipa (značajno je da ona, žena po prirodi emotivna I skeptična prema racionalnom usmjeravanju življenja, sklonija intuitivnom zaključivanju nego logičkom mišljenju, prva uspijeva proniknuti u tajnu), zaklinje neka prekine potragu jer „dovoljno je da ja patim" (stih 1044), Edip neće ni čuti o tome. I njegov analitički um odmah nalazi motiv tom čudnom zahtjevu Jokaste: ona se valjda boji da će izaći na vidjelo da je Edip niska porijekla I nedostojan svog položaja i svoje žene. Ironija je naravno u tome da su svi Edipovi zaključci u toku tragedije ne samo lako razumljivi i očekivani, nego upravo ingeniozni, ali i da su svi pogrešni. Kralj Edip je tragedija ljudskog razuma i čovjeka umna i odvažna koji je mislio da svojim umom može zagospodariti sudbinom. No sve je to ljudsko znanje lo-mno, ono je bespomoćno kad hoće prodrijeti u sferu božanskog sveznanja. Tu se Sofoklov stav podudara s Heraklitovim kome je razlika između ograničenog ljudskog i neograničenog božanskog znanja omiljena tema: „Ljudsko biće nema prave spoznaje (gnčmas), božansko ima" (fragment 78). Edipovo pouzdanje u vlastitu inteligenciju pokazuje se pogrešnim. Ali do katastrofe u tragediji ne vodi to njegovo krivo znanje, nego njegova odlučnost da dozna istinu ma kakva ona bila i ma kakve posljedice za njega imala. Od toga on ne odustaje ni onda kad je sva strahota već vidljiva i kad je tebanski pastir pokušava sakriti od svijeta. Edipov je herojski karakter movens radnje koji ga goni da grozničavo i uporno traga za ubojicom, za tajnom svoga rođenja. I opet se možemo sjetiti Heraklita: „Karakter je usud čovjeka" (fragment 119). Kod Edipa nema hamartije niti u smislu moralnog nedostatka, niti u smislu subjektivne krivnje, niti kao pogrešna znanja, a ukoliko sve to u nekoj mjeri I možemo naći kod njega, to nije odlučno za tok radnje. Radnjom upravlja njegova ,,physis", njegova narav, narav tipičnog neukrotivog Sofoklovog tragičkog junaka. Njegova „hamartija" jest u tome što nije sposoban podvrći se ljudskim standardima, što se ne može adaptirati svjetskom poretku, što neće pognuti glavu pred imperativima koje su čovječanstvu nametnuli bogovi. Sofoklovi tragički heroji neće da slušaju, neće da popuste. Poput biblijskog satane oni u prkosnom buntu radije gube sve nego da se prilagode i na taj način očuvaju svoju jadnu ljudsku egzistenciju. (Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981) 155
Miloš Đurić: ANTIGONA Tragična sudbina umne zaslepljenosti i radikalnog autokratizma predmet je Sofoklove Antigone. Po smrti svojih nećaka, Eteokla i Polinika, stupio je na presto Kreont i naredio da se Eteokle kao branilac otadžbine dostojno sahrani, a Poliniku kao njenu napadaču da se to ne učini ,nego da se njegov leš ostavi za hranu psima., i pticama. To naređenje sukobljava se sa zakonom zasnovanim u ljudskoj prirodi i s jednom od osnovnih religi-oznomoralnih normi, i zato, kao Odisej u Ajantu, (Antigona, sestra poginule braće ustaje protiv sile koja gazi te norme, a na njima se i osniva društveni poredak, otadžbina, polis, i bez ikakva straha od smrti ispuni dužnost prema mrtvom bratu. Za svoju neposlušnost ona plaća smrću, a Kreont, sa čijim se naređenjem niko ne slaže: ni Antigona, ni Ismena, njena sestra, ni hor, ni Hemon, Kreontov sin, ni vrač, niti iko od ostalih građana, ostaje pobednik samo spolja, ali se naposletku pojavljuje kao slomljen autoritet, koji je razorio sreću svoje porodice Ajant, i Kreont je radikalno individualan, sav od tvrdo-glavstva I samovoljstva, jer svoju veličinu i vrednost vidi samo u svojoj autokratskoj moći kao jedinom merilu države i svih stvari, a sve druge odnose priznaje utoliko ukoliko služe toj moći. Misleći da vrši summum ius on u stvari vrši summam iniuriam, i zato se njegov princip ruši sam sobom, a on pada u prah pred onim što je moćnije od svake autokratije. Baš pred katastrofu on priznaje da se ogrešio o zakone koji zabranjuju zlostavlja i još u poznoj starosti mora nje mrtvaca, a posle nje ističe da je njegov postupak bio „tvrdoglava spasonosna zabluda pameti nepameti" i po-sledica njegove „nerazboritosti". Antigona odbacuje prolaznu i proizvoljnu naredbu državnog poglavara i, u vršenju svetog obreda nad mrtvim bratom, poziva se na Diva i Pravdu kao najstarije i najvažnije zakonodavce, pa se pokorava božanskom glasu koji govcri iz večnih nepisanih zakona. Te zakone potvrđuje ona žrtvovanjem svoga života za njih, a Kreont, koji je njih gazio, potpunim uništenjem svoga duševnog postojanja, pred kojim njegovo telesno postojanje ne znači ništa. To pokazuje da je ona prava građanka i pravi predstavnik državnog načela, a ne Kreont. U sukobu s ovim ona strada, ali to stradanje nije posledica nekoga prestupa ili neke jednostranosti, nego njena sestrovanja, njena pokoravanja sveštenom zakonu poštovanja mrtvih, po kome pravo na poslednju poštu ima svaki pokojnik, a nekmoli pokojni brat po zakonu roda. U odavanju takve pošte ona ne postupa kao Antigona prema Foliniku, nego kao sestra po sebi prema bratu po sebi. Ne sudaraju se, dakle, ,,dve najviše moralne moći", kao što to hoće Hegel i njegovi nastavljači, nego autokratska umna zaslepljenost, koju predstavlja Kreont, i sveobuhvatni božanski princip, koji predstavlja Antigona. Sociološko-etička jezgra u Antigoni mogla bi se ovako formulisati: oni kojima je povereno čuvanje I unapređivanje društvene zajednice moraju, doduše budno bdeti nad poštovanjem socijalnih imperativa, koji kao realna autoritativna moć obavezuju svakog pojedinca, i strogo voditi računa o tome da li se građani pridržavaju državnih naredaba, ali u isti mah svagda, moraju paziti da te naredbe i socijalni imperativi ne sadrže u sebi ništa što bi vređalo ljudsko dostojanstvo i da nikad ne protivreče iskonskim socijalno-etičkim imperativima čovečanstva uopšte. Zakoni se moraju poštovati, tvrdi Sokrat u Platonovoj Odbrani Sokratovoj, ali treba imati na umu i to da zakoni kao ljudsko delo mogu zastareti i, ako se tačno vrše, vređati pravno osećanje prosvećenijeg društva. U takvim prilikama nije merodavno ono što naređuje zakon, nego ono što pravno osećaju napredniji građani. To je jasno izrekao Aristotel, a umetnički 156
prikazao Eshil u Eumenidama i Šekspir u Mletačkom trgovcu i Hamletu. To ovom tragedijom pokazuje i Sofokle. (Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1951) H. D. F. Kito: MEDEJA Nema potrebe za nabrajanjem pohvala izuzetnoj snazi Medeje. U mnogom bitnom pogledu ona se razlikuje od onoga što bismo nazvali normalnom konstrukcijom, bar normalnom konstrukcijom kako je shvata Aristotel, pa ipak je jedna od najvećih grčkih tragedija. Te se riječi ispisuju gotovo automatski, ali je većina implikacija ovoga „pa ipak" pogrešna; da je Euripid uspio da oblikuje građu komada prema divnom sofoklovskom kalupu, da napravi „bolji" komad od nje, dobili bismo dramu koja ne bi bila bolja nego smiješna. Medeja se razlikuje od sofoklovskog modela zato što je Euripidov način mišljenja bio različit. Aristotel izričito tvrdi da je pojava Egeja i slanje magične kočije „iracionalno", ni nužan ni vjerovatan ishod onoga što se ranije dogodilo; ali, umjesto da objašnjavamo kako su u pitanju samo obične slobode koje pjesnik sebi dozvoljava, bolje je da razmotrimo temeljnu razliku između pjesnika i filozofa koja se ovde pojavljuje. Na primjer, da li Medeja odgovara Aristotelovoj definiciji tragičkog heroja? Nimalo. Aristotelov tragički junak je neko „poput nas", jer mi nećemo doživljavati strah i sažaljenje zbog nekoga ko nam ne naliči. On ne može biti svetac, jer bi njegov pad bio neprihvatljivo gnusan, niti zlikovac, jer njegov pad bi mogao biti vaspi-tan ali ne i tragičan. On mora prema tome biti negdje po sredini, bolje bolji nego gori, i naći svoju nesreću u nekoj svojoj hamartiji. Medeja nije takva, ona nije lik smiješan od dobra I zla u kome zlo vuče dobro naniže, i mi doista ne možemo da osjećamo za nju strah kao za nekoga sebi sličnog. U stvari, ako se tretira kao tragička junakinja u pravom smislu riječi ona uopšte ne zadovoljava; i navodi bar jednog od svojih obožavalaca na krupnu kontradikciju. Profesor Bejts kaže: ,,U liku Mede-je... Euripidov tragičarski genije dosiže svoj najviši vrh. Ni u jednom drugom komadu ne postoji lik koji se može mjeriti sa Medejom kao tragičnom figurom." To je dopustivo mišljenje, ali je neusklađeno sa sudom (istog autora — T. K.) da je sva naša simpatija na strani ne-srećne djece, „jer malo simpatije možemo pokloniti surovoj, divljoj Medeji". Znači li to da ona uopšte nije tragična, nego samo melodramatična? Sirota djeca, zla majka, bezosjećajan otac — to zaista ne odgovara? Poređenje s Makbetom bi moglo biti zanimljivo. On se može shvatiti kao prepoznatljiv aristotelovski junak. Prvo je predstavljen u povoljnom svjetlu: „Za hrabrog Makbeta — jer on zaslužuje to ime". „0 hrabri rođače, čestiti viteže!". On je prije bolji nego gori, ali njegova hamartia je ambicija, a okolnosti, kako to već biva kod tragičkih junaka, idu njoj na ruku — i to prvo upravo preko vrlina: Dankan: Više tan kodorski neće obmanjivati Odano nam srce. Idi, naredi mu smrt, I titulom mu pozdravi Makbeta. Ros: Izvršiću. 157
Dankan: Makbetova dobit njegova je šteta. Možda je suviše smjelo nazivati zamak Glamis tvrđavom aristotelizma, ali ova ironija veoma podsjeća na Sofoklovu, i sigurno je bitan dio Makbetove tragedije upravo u tome što je on bio plemenit, lojalan i hrabar. Medeja naprotiv uopšte nije zla; ona voli svoju djecu, voljela je Jasona (ako je i to zasluga), i bila omiljena u Korintu: ali bitan dio ove tragedije je upravo u tome da ona nikad nije bila suštinski različita od onakve kakvu je mi vidimo. Euripid ju je lako mogao predstaviti kao dobru ali strasnu ženu koja ponire u užase tek pošto je smrtno uvrijeđena i pozlijeđena. Ne bi bilo potrebe da kopa po njenoj prošlosti kao što čini da neće da nam kaže upravo to. Ona nikad nije bila drukčija, ona nema nikakve veze s Aristotelom. Isto tako ni Jason. U njemu nije moguće naći ništa što nije podlo; ne zato što služi Euripidu kao satira na nekoga, mada on želi da se preko Jasona naruga samozadovoljstvu svojih sunarodnika, nego iz istog onog razloga, ma koji on bio, koji je i Medeju načinio tako izrazitim likom. Lako je zapaziti kako neznatnu ulogu ovdje igraju ostali likovi — sasvim prirodno, pošto su glavne ličnosti naslikane tako jasnim bojama. Dadilja je ovakva, vaspitač onakav, Egej još drukčiji, ali bi bilo sasvim isto i da su potpuno različiti. Da je bilo po Aristotelu, i da je Medeja, pošto je počinila svoje zločine, sama pobjegla u Atinu? Ili da se ostvario zakon nužnog i vjerovatnog, i da je Medeja bila kamenovana od gnjevnog stanovništva? Komad uopšte ne bi bio tragedija, nego najpraznija melodrama; poslije svih onih strašnih priprema priča bi jednostavno izgubila svaki značaj, postala bi puka uzbudljiva istorija Medeje iz Korinta. Završavajući je na svoj način, Euripid je ne-aristotelovski po inspiraciji, a ne slučajan. (Preveo: Tvrtko Kulenović) (H. D. F. Kitto: Greek Tragedy, Univer-sitv Paperbacks, London, 1966)
158
BELEŠKE O PISCIMA ESHIL. Vrijeme u kome je Eshil živio je vrijeme intenzivnih promjena I burnih događaja u istoriji grčkog društva i države. To je vrijeme rađanja atinske demokratije koje je nastupilo poslije progona tirana, Pizistratovih sinova, a bilo oličeno u Klistenovim reformama Solonovog ustava iz 508. godine. Eshil se rodio 525. god prije n. e., u Eleusini blizu Atine, i od rane mladosti bio je ponesen tim novim slobodarskim idejama, demokratskom ustavnošću I slobodom. Učestvovao je u borbama s Persijancima, posebno u bici kod Salamine, i time se više ponosio nego svojim književnim djelima, koja je skromno zvao „mrvicama s Homerove trpeze". Kao i životno, tako mu je i literarno angažovanje bilo zanosno i strasno. Pisao je uzvišenim pjesničkim jezikom, punim zanosa i patosa, preplavljenim poetskim figurama i zvučnim efektima, govorilo se čak da je najčešće pisao pijan. Želio je da uskladi naslijeđene božanske zakone sa demokratskim duhom svoga vremena i zato je nastojao da u svojim dramama „moralno usavrši" homerske bogove, kako bi mogli predstavljati uzor ljudima. U odnosu na tragediju kakvu je naslijedio, ostvario je u njoj ogroman tehnički napredak. Po Aristotelu: „On je uveo drugog glumca, skratio hor, dao veću važnost djt-jalogu", a prema anonimnim podacima, on je tvorac I raznih scenskih sprava (šestostrana oslikana prizma koja je zamjenjivala scenografiju, neka vrsta katapulta koji je na pozornicu izbacivao, ispod bine, bogove i viša bića itd.) kojima se koristilo grčko pozorište. Mnogo je putovao i više puta boravio na Siciliji kod sirakuškog tiranina Hijerona, koji je bio njegov veliki poštovalac i zaštitnik. Kad je Hijeron osnovao grad Et-nu, Eshil je za tu priliku ispjevao svoju tragediju Etnjan-ke. Na Siciliji je i umro 456. godine pre n. e., u gradu Geli. Ostavio je za sobom devedeset drama, od kojih je sedamdeset devet poznato po imenu, a sačuvano je se-dam^Hiketide (Pribjeglice), Persijanci, Sedmorica protiv Tebe, Okovani Prometej, te trilogija Orestija (jedina sačuvana trilogija grčke tragedije), koju sačinjavaju Aga-memnon, Hoefore (Pokajnice) i Eumenide. SOFOKLE. Ako je Eshil savremenik rađanja atinske de-mokratije, Sofokle je savremenik njenog procvata, Pe-riklovog doba, „zlatnog vijeka" atinskog. Rodio se oko 495. god, prije n. e. na Kolonu Hipiju, koji će opjevati u svom Edipu na Kolonu. Poticao je iz bogate porodice kao i Eshil, stekao je svestrano vaspi-tanje i u mladosti se isticao gimnastičkom vještinom I tjelesnom ljepotom, ali nije pokazao smisao za vojničku službu kao Eshil. Učestvovao je u nekim diplomatskim misijama i vršio neke svešteničkomedicinske funkcije. Nije mnogo stranstvovao, najviše je volio da živi u svojoj Atini, u kojoj je i umro 405. godine doživjevši duboku starost. Bio je veoma plodan pisac i tvrdi se da je Edipa na Kolonu napisao kad mu je bilo devedeset godina. U alek-sandrijskoj biblioteci nalazilo se pod njegovim imenom upisano 130 drama, od kojih su nam 114 poznate po naslovu. Sačuvalo se, kao i od Eshila, sedam: Ajant, Elekt-ra, Car Edip, Antigona, Edip na Kolonu, Trahinjanke i Filoktet. Kao pisca nisu ga zanimali bogovi. Mada je po duhovnoj usmjerenosti svoga bića bio religiozan tradicionalista, istinu o životu tražio je u ljudima I međuljudskim odnosima. 159
EURIPID. Njegovo vrijeme je vrijeme vrhunca antičke demokrati je, koja već pokazuje i prve znake deformacije i opadanja. Rodio se između 485. i 480. god. prije n. e. na Salamini, takođe u bogatoj ali možda ne i otmenoj porodići, jer su komični pjesnici njegova vremena rado pravili šale na račun njegovog porijekla. U mladosti je pokazivao svestranu darovitost, ali se kasnije nije mnogo interesovao za državnu službu i političku karijeru. Međutim, preko svojih djela, bio je u javnom životu intenzivno angažovan i, kako kaže prof. M. Đurić, „za novu kulturu učinio je više nego sami filo-sofi, njeni proroci". U privatnom životu je, prema savremenicima, bio ozbiljan i samotan čovjek, koji je više volio da se druži s prirodom nego s ljudima: to osjećanje za prirodu ostavilo je značajnog traga i u njegovim djelima. Najradije je provodio vrijeme u rodnoj Salamini, gdje je satima iz pećine posmatrao morsku pučinu, a pred kraj života, kad su mu dosadili napadi političkih neprijatelja tradicionalista, odazvao se pozivu makedonskog kralja Arhela-ja, na čijem je dvoru u Peli živio sve do smrti. Deviza njegovog stvaralaštva je deviza jonske filozofije: „Mjera svih stvari je čovjek", a Euripid je pod čovjekom posebno podrazumijevao njegov unutrašnji život, psihu. Napisao je oko devedeset drama, od kojih se sačuvalo devetnaest, a među njima su najznačajnije: Alke-stida, Andromaha, Bakhe, Ifigenija na Tauridi, Ifigenija u Aulidi, Medeja, Trojanke, Hekaba, Helena i Hipolit.
160
LITERATURA
Robert Grevs: Grčki mitovi, Nolit, Beograd, 1969. I. M. Tronski: Povijest antičke književnosti, Matica hrvatska, Zagreb, 1951. Jan Kot: Jedenje bogova, studije o grčkim tragedijama, Nolit, Beograd, 1974. Miloš Đurić: Istorija helenske književnosti u vremenu političke samostalnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1951. Miloš Đurić: Patnja i mudrost, studije i ogledi o helenskoj tragediji, Grafički zavod, Titograd, 1962. ¦ Zdeslav Dukat: Sofoklo, ogledi o grčkoj tragediji, Dometi, Rijeka 1981. H. D. F. Kito: Grci, Matica srpska, Novi Sad, 1963. H. D. F. Kitto: Greek Tras,edy, Universitv Paperbacks, London, 1966.
161
SADRŽAJ
Tvrtko Kulenović: GRČKE TRAGEDIJE................ 2 Sofokle: CAR EDIP............................... 15 Sofokje: ANTIGONA............................... 41 Euripid: MEDEJA................................. 65 Eshil: ERESTIJA I
- AGAMENON.................. 91
Eshil: ERESTIJA II
- POKAJNICE................ 117
Eshil: ERESTIJA III - EUMENIDE................. 136 Izbor iz kritika............................... 153 Bilješke o piscu............................... 159 Literatura..................................... 161
162
