Ekonomski Principi Poslovanja

Seminarski rad: “Ekonomski principi poslovanja”

1. UVOD

Pravila ponašanja preduzeća se zasnivaju na zakonitostima procesa privreĎivanja. Ove zakonitosti se ispoljavaju u mogućnosti stvaranja veće proizvedene od utrošene vrednosti. Ovakve mogućnosti, pa stoga i zahtevi poslovanja preduzeća proističu iz sposobnosti radne snage da stvori veću vrednost od vrednosti potrebne za njeno reprodukovanje. Otuda se ekonomski principi poslovanja ispoljavaju u vidu težnje da se ostvari što bolji rezultat sa što manjim ulaganjima.

Ekonomski principi poslovanja su odreĎene norme ili pravila koja se primenjuju u poslovanju i radu preduzeća i drugih ekonomskih subjekata, u svrhu racionalnog ostvarivanja njegovih ekonomskih ciljeva. Ekonomski uspešno poslovanje se ostvaruje onda kada se tim poslovanjem ostvaruju unapred postavljeni ekonomski ciljevi preduzeća. Stepen uspešnosti ostvarivanja ciljeva preduzeća izražava efikasnost njegovog poslovanja. U osnovi ekonomske efikasnosti preduzeća je njegova težnja da svojom delatnošću ostvari maksimalni rezultat uz minimalna ulaganja potrebnih faktora materije, energije i vremena.

Ekonomski ciljevi i zadaci su deo ukupnih ciljeva i zadataka preduzeća. Efikasnost poslovanja preduzeća je upravo proporcionalna ostvarenim rezultatima. Veći rezultati podrazumevaju i veću efikasnost pod uslovom da su ulaganja za te rezultate ostala ista ili nisu povećana u većem obimu od obima rezultata.

Zbog nemogućnosti sintetičkog, zbirnog izraza efikasnosti poslovanja teorija i praksa ekonomije preduzeća afirmišu odreĎene ekonomske principe poslovanja preduzeća. Najznačajniji principi su: produktivnost, ekonomičnost i rentabilnost.

Marko Polić 27/1 27/1

Page 1


2. PRODUKTIVNOST – pojam i značaj

Produktivnost predstavlja jedan od izraza kvaliteta ekonomije preduzeća. Produktivnost izražava

efikasnost trošenja radne snage i podrazumeva da se sa što manjim utrošcima radne snage ostvaruje što veća količina proizvoda ili usluga. Dakle produktivnost je sposobnost da se proizvede odrĎena količina proizvoda za odreĎeno vreme uz normalnu intenzivnost faktora. Produktivnost u širem smislu predstavljapovećanje proizvodnje i bogatstva jednog društva sa postojećim radnim stanovništvom. Produktivnost je mera ukupne ekonomske efikasnosti, dobija se tako što se autputi dele inputima. Autputi predstavljaju proizvode ili usluge, a inputi raspoložive resurse.

Produktivnost u užem smislu usmerena je na produktivnost rada, odnosno prikazuje efikasnost tekućeg rada – da se sa štomanje utrošenog rada ostvare što bolji rezultati. To se može izraziti obrascem: P=Q/L

Gde je P – produktivnost u datom period; Q – fizički obim proizvodnje; L – količina utrošaka rada.

Značaj produktivnosti se ogleda u njenom uticaju na životni standard, koji se ispoljava na dva načina: -

Sa povećanjem produktivnosti povećava se ponuda na tržištu, a samim tim i mogućnost da se bolje zadovolje tekuće i rastuće potrebe. Istovremeno povećava se društveno bogatstvo i nacionalni dohodak.

-

Sa povećanjem produktivnosti povećava se radni učinak zaposlenih a sa njim i njihova zarada, odnosno kupovna moć, čije povećanje omogućava viši životni standard.

Kako je suština povećaju rezultati sa istim uloženim radom, znači da je povećanje produktivnosti mnogo bol je rešenje nego da se, recimo, produžava radno vreme ili povećava broj zaposlenih. Da bi se mogla povećati produktivnost, potrebno je da se poznaju faktori od kojih produktivnost najviše zavisi.

2.1. Faktori produktivnosti

Faktori produktivnosti su sve one činjenice koje utiču na radni učinak i kao takve ih možemo grupisati u: 1. 2.

Unutrašnje – subjektivne faktrore Spoljašnje – objektivne faktore.

Marko Polić 27/1

Page 2


Subjektivni faktori produktivnosti obuhvataju sve elemente vezane uz covekovu ličnost u proizvodnji i or ganizaciji proizvodnje. Po načinima na koje se ispoljavaju, mogu delovati kroz: 

Radnu snagu, jer su ljudi nosioci procesa rada njihov rad je ugraĎen u resultat preduzeća i jedan je od dva osnovna elementa produktivnosti. Ovaj faktor se ispoljava kroz kvalifikovanost, radno iskustvo, motivisanost zaposlenih , kadrovsku politiku.



Sredstva za rad. Rad je pretežno mehanizovan i automatizovan što smanjuje učešće živog rada i povećava produktivnost, ali je bitno da se sredstva za rad pravilno k oriste. Zbog toga se ovaj faktor ispoljava kroz stepen korišćenja kapaciteta i tehničku opremljenost rada.





Predmete rada, koji na produktivnost deluju kroz količinu predmeta rada i kvalitet predmeta rada. Organizaciju, koja povezuje radnu snagu, predmete rada i sredstva za rad, zatim direktno

doprinosi skraćenju vremena rada po jedinici proizvoda i time povećava produktivnost. Najvažniji organizacioni faktori su menadžment, podela rada i metode rada. Objektivni faktori mogu se svrstati u dve grupe – prir odni i društveni faktori. 



Prirodni faktori su zemlja i voda, prirodno bogatstvo i klimatski uslovi.

Društveni faktori, odnosno organizacija društva (koju čine sistem vlasti, zakoni i propisi, socijalni sistem i niz drugih sistema ), stvara odreĎeni društveni ambijent u kojem preduzeća rade i na njih značajno utiče: tržište i tržišni uslovi, ekonomska politika, nivo privrednog razvoja, međunarodni ekonomski odnosi.

Društveni faktori, iako spadaju u spoljnje mogu vrlo značajno uticati na poslovanje preduzeća, stoga se moraju uzimati u obzir kao i unutrašnji in a njih treba delovatiorganizacionim merama.

2.2. Izražavanje produktivnosti Za izražavanje ostvarene produktivnosti postoje različite metode, a u zavisnosti od načina

izražavanja proizvoda možemo navesti: 1. Naturalni metod. Po njemu se produktivnost iskazuje fizičkim jednicama i izračunava se kao odnos fizičkog obima proizvodnje i utrošaka radne snage, pri čemu su moguće dve varijante: P=Q/t (količina proizvoda ujedinici vremena - kom/čas) i P=t/Q (utrošak vremena po jedinici proizvoda – čas/kom).

Marko Polić 27/1

Page 3


Ovaj metod se lako primenjuje u preduzećima koja imaju jedan proizvod, odnosno homogenu liniju proizvodnje.

2. Metod norma časa. Po njemu se produktivnost meri kao relativan pokazatelj. Izračunava se

iz odnosa potrebnog normativnog vremena za izradu jedinice proizvoda i utrošenog – stvarnog vremena kojese potroši prilikom izrade jedinice proizvoda. P=t(n)/t(p)=normirano vreme/ostvareno vreme

Po ovom metodu produktivnost se, kao što smo rekli, iskazuje relativno neimenovanim brojem koji može biti: a) P=1 – stvarno vreme rada je jednako objektivno mogućem, što znači da je produktivnost na normiranom nivou. b) P>1 – stvarno vreme manje od objektivno mogućeg vremena, što znači da je produktivnost povećana i troši se manje rada za jedinicu proizvoda. c) P<1 – stvarno vreme veće od objektivno uslovljenog, produktivnost je manja od projektovane i troši se više rada za jedinicu proizvoda.

Ovaj metod može da se koristi kao kontrolni, kada se sprovode mere za povećanje produktivnosti. A od mera koje se koriste za povećanje produktivnosti, najbolje rezultate daju: -

Organizacione mere : povećanje stepena korišćenja kvalifikovana radna snaga, optimalan intezitet rada i sl.

kapaciteta, eliminacija zastoja,

-

Tehničke mere: izmene tehničkih uslova rada, izmene tehničke struktire osnovnih sredstava rada povečćanog učešća produktivnije opreme, izmene životnih i radnih uslova i sl.

-

Društvene mere: izmene društvenih uslova u okruženju delovanjem na institucije društva preko granskih udruženja, privredne komore…

Ukoliko su potrebne veće i opsežnije promene potrebnoje pristupiti reorganizaciji preduzeća.

Marko Polić 27/1

Page 4


3. EKONOMIČNOST – pojam i značaj

Ekonomičnost predstavlja ekonomski princip poslovanja koji obezbeĎuje maksimalni proizvodni učinak uz minimalno trošenje komponenata proizvodnje. Ekonomičnost izražava stepen efikasnosti trošenja u preduzeću kroz zahtev da se sa utrošenim sredstvima ostvari što veći proizvodni učinak . Suština ekonomičnosti je u štednji i ekonomisanju elemenata proizvodnje preduzeća. Ekonomski cilj poslovanja predzeća je da obezbedi pozitivnu razliku izmeĎu ostvarene vrednosti u vidu rezultata poslovanja i utrošenih vrednosti (troškova) za dati obim proizvoda i usluga. Ekonomičnost je kompleksniji pokazatelj od produktivnosti rada, jer obuhgvata racionalnije korišćenje ne samo živog rada već i sredstava za rad i predmeta rada. Princip ekonomičnosti je parcijalni ekonomski princip, jer po svom ekonomskom značenju doprinosi ostvarenju osnovnog ekonomskog principa – ostvarenje maksimalnih rezultata reprodukcije u minimalnim ulaganjima. Ekonomičnost je jedan od širih instrumenata kontrole ekonomske uspešnosti poslovanja preduzeća, jer ona odražava odnos preduzeća prema ukupnim troškovima. Smisao kontrole putem ekonomičnosti jeste identifikovanje mesta u preduzeću u kojima se dolazi do povećanih troškova, nesprovoĎenja propisanih principa poslovanja, kao i neefikasnosti poslovanja. Značaj ekonomičnosti ogleda se u smanjivanju troškova preduzeća. Time se smanjuje i cena koštanja proizvoda ili usluga. Smanjivanjem cene koštanja povećava se nekurentnost preduzeća na tržištu i stvara mogućnost smanjivanja prodajnih cena proizvoda.

3.1. Faktori ekonomičnosti

Na sve elemente ekonomičnosti deluju brojni faktori, ponekad sa različitim i suprotnim dejstvom. To su faktori koji deluju na rezultat (proizvodnju), sredstva za rad, predmete rada i radnu snagu. Faktori koji deluju na produktivnosti su istovremeno i fak tori ekonomičnosti. Oni su i

brojniji, jer je ekonomičnost širi princip od produktivnosti. Sa stanovišta uslovljenosti i dinamike ekonomičnosti, osnovni uticajni faktori su: a) Prirodni faktori

U mnogim preduzećima prirodni uslovi deluju na veličinu utroška i troškova. Izuzetni primeri za to su u rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, prehrambenoj industriji i drugim delatnostima. Cene materijala za reprodukciju, takoĎe trpe uticaj ovih faktora. One se u krajnjoj liniji, formiraju na Marko Polić 27/1

Page 5


tržištu, pa se mogu tretirati kao komponente ekonomičnosti koja se formira pod dejstvom društvenih faktora. b) Društveni faktori

Ovi faktori dejstvuju prema meri ekonomske politike, politike cena, carina i slično – koje se javljaju kao objektivan faktor sa stanovišta troškova prteduzeća. Država svojim zakonskim i drugim propisima, formira ukupni pravni i ekonomski ambijent i uslove privreĎivanja u preduzećima. Mere koje se donose u obliku propisa deluju kao objektivno uslovljeni faktor sa stanovišta ekonomije i troškova preduzeća. Direktni uticaj ovih mera države na cenu koštanja preduzeća ogleda se preko poreza, akciza, taksi, carina i dr. c) Tehničko – tehnološki faktori

Ovi faktori deluju kao objektivni faktori na troškove, a time i na ekonomičnost. Oni se nalaze u samom preduzeću, predstavljaju uslove proizvodnje i deluju u procesima proizvodnje. Tehničko – tehnološki faktori deluju na sva tri elementa proizvodnje koji ugraĎuju u proizvodnju. Tako kvalitet materijala utiče na veličinu utroška materijala. Oni deluju na trošenje sredstava za rad: preko kvaliteta tih sredstava, njihovih radnih svojstava, veka trajanja materijala koji se obraĎuje pomoću sredstava za rad. Ekonomijom predmeta rada, uz pomoć tehničko – tehnoloških faktora, ostvaruju se uštede u materijalu prilikom pro jektovanja i konstrusanja, kao i uštede u neposrednoj proizvodnji. Uštede u proizvodnji se ostvaruju smanjivanjem kvarova, otpadaka i škarta, smanjivanjem utroška pomoćnih materijala i sl. d) Organizacioni faktori

Celokupna organizacija preduzeća u datom vremenu i uslovima – uslovljava funkcionisanje preduzeća i deluje na ekonomičnost preko svih faktora preduzeća: materijala, sredstava za rad i radne snage.

Mere koje preduzeće preduzima odnose se na uštede u trošenju svih faktora, veću motivaciju za rad, potpunije korišćenje naučnih dostignuća, kao i organizacione mere adaptacije na promene u prirodnom i ekonomskom okruženju.

Marko Polić 27/1

Page 6


3.2. Izražavanje ekonomičnosti

Ekonomičnost se izražava kao odnos rezultata i ulaganja. Ona se može utvrĎivati naturalno i finansijski (vrednosno), ali iskazuje se posebno i za svaki element preduzeća. Naturalni izraz ekonomičnosti

Naturalno utvrĎivanje ekonomičnosti uzima za osnovu fizički obim proizvodnje i njen odnos prema fizičkim utrošcima predmeta rada, sredstava za rad i radne snage. Naturalni izraz ekonomičnosti predstavlja odnos ostvarene proizvodnje u fizičkim pokazateljima i fizičkih utrošaka elemenata proizvodnje. S obzirom dsa su ukupni utrošci zbir utrošaka sredstava za rad, predmeta rada i radne snage – to je

ekonomičnost izražena naturalno, sledeća: E 

Q U sr  U pr  RU rs

Gde je: Q – količina proizvoda Usr – utrošci sredstava za rad U pr – utrošci predmeta rada Urs – utrošci radne snage

Ovakav model samo izražava smisao ekonomičnosti i ona se pomoću njega ne može praktično meriti. Tim modelom se ne može meriti ni proizvodnja, osim ako je u potpunosti homogena. U praksi preduzeća, pristupa se parcijalnom izražavanju ekonomičnosti pojedinih elemenata. Naročito je značajno praćenje ekonomičnosti predmeta rada odnosno utrošenog materijala. Ona se izražava kao odnos fizičke količine proizvoda (Q) i utroška materijala (Um): E m



Q U m

Potrošnju najvećeg broja i vrsta materijala jednostavno je utvrditi ili je izračunati, a poželjno je utvrditi i normative utroška, gde god je to moguće. Stavljanjem u odnos stvarnih utrošaka sa normiranim, dobija se slika ekonomičnosti trošenja materijala u preduzeću: Em= gde Umn predstavlja normirane troškove materijala

Parcijalni izraz ekonomičnosti upotrebe sredstava za rad , po analogiji se iskazuje na sledeći način: E sr

Marko Polić 27/1



Q U sr

Page 7


Usr – predstavlja utroške sredstava za rad. Ovako izražena parcijalna ekonomičnost nema praktično značenje, niti je ekonomski upotrebljiva za

preduzeće. U praksi nije moguće izmeriti utrošak sredstava za rad po jedinici proizvoda, niti postoji vidljiva korelacija izmeĎu utroška sredstava za rad i proizvod a. Parcijalna ekonomičnost radne snage izražava se: E rs



Q U rs

Gde je: Urs – utrošci radne snage.

Ovako iskazana ekonomičnost radne snage predstavlja zapravo produktivnost rada. Iako predstavljaju iste kvantitativne veličine (produktivnost radne snage i njena ekonomičnost) – značajno je njihovo ekonomsko diferenciranje. U pojmu produktivnost težište je na proizvodnoj snazi radnika i stalnom podizanju njegove proizvodne moći, a u ekonomičnosti se insistira na ekonomisanju radnom snagom, dak le uštedama u njenom trošenju. U smislu ekonomičnosti, radna snaga se podreĎuje i uklapa u ekonomiju svih faktora, odnosno globalnu ekonomičnost preduzeća.

3.3. Vrednost iskazivanja ekonomičnosti

Vrednosno iskazivanja ekonomičnosti svodi se na odnos vrednosti ostvarene proizvodnje i troškova

elemenata proizvodnje. Vrednosni izrazi proizvodnje i utroška omogućuju kvantitativno izražavanje ekonomičnosti kako globalno, tako i u parcijalnim veličinama Novčani izraz ostvarenih rezultata (vrednosti) može se različito iskazati. Kod modela produktivnosti iskazan je tržišnom cenom proizvoda, cenom koštanja i norma časovima. Kod vrednosnog utvrĎivanja ekonomičnosti bitno je odabrati realan izraz vrednosti proizvodnje, odnosno takav kvantitativni ekonomski izraz koji će obuhvatiti ukupnu ostvarenu vrednost i ukupna trošenja. U iskazivanju vrednosti proizvodnje kod merenja ekonomičnosti koriste se: tržišna cena, prosečna tržišna cena, standardna cena, ukupan prihod i dr. E 

C tr T

Ctr – tržišna cena (suma), T – masa ukupnih troškova.

Marko Polić 27/1

Page 8


Pošto tržišne cene za istu proizvodnju bivaju više ili niže, odnosno predstavljaju različite veličine – to deformiše realnu sliku ekonomičnosti. Stoga se koriste prosečne tržišne cene za odreĎeni vremenski period (planski period) E 

C pr T

C pr – prosečna cena (suma)

U praksi najčešće korišćenje izraza vrednosti su standardne cene: E 

C st T

Cst – standardna cena (suma) Suma vrednosti u modelu ekonomičnosti se može iskazati i preko ukupnog prihoda iz poslovanja

preduzeća. Na taj način prikazana ekonomičnost je: E 

U p T

U p – ukupan prihod preduzeća

Iznos ukupnog prihoda ovde sačinjava zbir prihoda preduzeća od prodatih proizvoda (umnožak, količina i cena), prihoda od finansiranja i vrednosnih prihoda preduzeća. Na ovaj način i šire posmatrana – ekonomičnost izražava ukupna poslovanja preduzeća, obuhvata sve njegove faze i poslovne aktivnosti. Predhodni način izražavanja ekonomičnosti obuhvataju samo oblast proizvodnje, odnosno osnovne delatnosti preduzeća. O ekonomičnom poslovanju preduzeća može se govoriti ako je ostvaren učinak ekonomičnog trošenja sredstava za rad, predmeta rada, tuĎih usluga i racionalnog ras polaganja radnom snagom.

4. RENTABILNOST – pojam i značaj

Rentabilnost (eng. profitability, lat. rentabilitas, donošenje prihoda, isplativost, unosnost) predstavlja svodni parcijalni princip ekonomije reprodukcije koji predočava unosnost angažovanih sredstava (uloženog kapitala) u nekom vremenskom razdoblju, odnosno u nekom poslu, a iskazuje se kroz ostvarene dobiti (poslovnog rezultata, profita) i sume angažovanih sredstava (uloženog kapitala). Drugim r ečima, rentabilnost je ekonomsko merilo uspešnosti poslovanja.

Marko Polić 27/1

Page 9


Ekonomski smisao principa rentabilnosti poistovećen je sa zahtevom ili težnjom da se ostvari što veća dobit sa što manjim angažovanjem sredstava u reprodukciji. Centralna polja u realizaciji principa rentabilnosti su : -

Maksimalnan dohodak ostvaren putem maksimalnog zajedničkog dohotka Minimalna angažovana sredstva

Pojam rentabilnosti vezan je za pojam dobiti. Ako su prihodi veći od rashoda, ostvarena je dobit; odnosno poslovanje je bilo rentabilno. Ako su prihodi manji od rashoda, ostvaren je gubitak;

odnosno poslovanje je bilo nerentabilno. Zbog toga, za vlasnika kapitala, manje je značajan proizvod koji nastaje u preduzeću od poslovnog rezultata (dobit, profit) koji stiče, jer je poslovni rezultat za njega jedina realnost. Dobit je, kao pozitivan poslovni rezultat, cilj i svrha savremene, tržišno orijentisane firme i to, vrlo često, u meri da se svesno potiskuje delovanje ostalih ciljeva preduzeća. „Za firmu koja ostvaruje rast i postiže dobitak (ali uvek isti) kaže se da joj dobro ide, ali

za firmu koja ostvaruje i rast i sve veću dobit kaže se da napreduje. Kada preduzeće donosi gubitak, negativan poslovni rezultat, vlasnik ga radikalno menja ili prodaje, odnosno likvidira.

Rentabilnost je različita od preduzeća do preduzeća u okviru iste grane, različita izmeĎu grana i delatnosti, a i meĎu nacionalnim privredama. Veličina rentabilnosti pojedinih grana i preduzeća utiče na kretanje kapitala i ulaganje u unosnije poslove. Vlasnici kapitala ulažu kapital na slobodnom finansijskom tržištu, kupujući akcije onih preduzeća od kojih se očekuje da će osigurati veću dividendu i tako usmeravaju postojeći i reinvestiraju novostvoreni kapital u rentabilnija preduzeća, grane, nacionalne privrede. Osnovni cilj rentabilnosti je da se raspoloživim kapitalom postigne maksimalno moguć poslovni rezultat i da se racionalnim ulaganjem kapitala ostvari što veći poslovni rezultat.

4.1. Faktori rentabilnosti

dobitak i angažovana sredstva, bitni faktori rentabilnosti su oni faktori koji utiču na povećanje dobiti i smanjenje angažovanih sredstava. Kakos u parametric rentabilnosti

1. Faktori dobiti: a) Fizicki obim – veći fizički obim pri neizmenjenim ostalim elementima znači veću rentabilnost. b) Prodajne cene – u načelu porast cena donosi većidobitak i pri nepromenjenim drugim

uslovima, veću profitabilnost. c) Troškovi – svako povećanje troškova smanjuje dobitak, samim tim i rentabilnost, i suprotno, pa samim tim treba težiti smanjenju troškova. Marko Polić 27/1

Page 10


2. Faktori angažovanih sredstava:

a) Veličina angažovanih sredstava – angažovanje sredstava koje je veće od objektivno uslovljenog smanjuje rentabilnost. b) Vreme angažovanja sredstava – zadržavanje sredstava u procesima preduzeća duže nego

što je to objektivno uslovljeno nivoom tehnike, tehnologije i organizacijenegativno utiče na rentabilnost, zato treba izbegavati zastoje, vršiti nabavke na vreme i sl.

4.2. Merenje rentabilnosti

Cilj merenja rentabilnosti jeste da se kvantifikuje efikasnost upravljanja ukupnom imovinom

preduzeća. Najznačajniji pokazatelji rentabilnosti su: 1) 2) 3) 4)

Neto rentabilnost Prinos na ukupna sredstva

Prinos na vlasnički capital Prihod po akciji

Neto rentabilnost se izražava u procentima i pokazuje prinos od prodaje. Netorentabilnost pokazuje koliki se profit ostvari nasvaki dinar od prodaje. Neto rentabilnost je indicator da li su proizvodi

prihvaćeni na tržistu. Neto rentabilnost = Profit/ Prodaja*100

Prinos na ukupna sredstva izražava se u procentima i predstavlja najšire merilo rentabilnosti preduzeća, jer pokazuje prinos i vlasnika i kreditora na ukupno uložena sredstva. Vrednost ovog pokazatelja koji pokazuje efikasnost ukupno uloženih sredstava, bez obzira na njihov izvor, zavisi od velikog broja faktora i razlikuje se od preduzeća do preduzeća. Prinos na ukupna sredstva = Profit/ Ukupna sredstva

Prinos na vlasnički capital je odnos izmeĎu profita, posle oporezivanja, i vlasničkog ili akcionarskog kapitala. Izražava prinos na knjigovodstvenu vrednost vlasničkog kapitala preduzeća. Vlasnički capital se sastoji od običnih akcija, dodatno uplaćenog kapitala i zadržanog profita. Prinos na vlasnički kapital = Profit/ Vlasnički kapital

Marko Polić 27/1

Page 11


Prihod po akciji je za vlasnike najznačajniji pokazatelj rentabilnosti preduzeća. Prihod po akciji se

izražava kao novčani iznos po akciji i razlikuje se od preduzeća do preduzeća. Prihod po akciji zavisi od zaraĎivaćke sposobnosti preduzeća.

Prihod po akciji = Profit/ Prosečan broj emitovanih akcija

4.3. SPROVOĐENJE PRINCIPA RENTABILNOSTI

SprovoĎenje principa rentabilnosti u k onkretnoj organizaciji podrazumeva preduzimanje mera koje utiču na visinu dohotka, odnosno profita i angažovanih sredstava, kako bi se eliminisalo odstupanje stvarnih od potrebnih angažovanih sredstava. S tim u vezi, potrebno je diferencirati te mere na one koje se preduzimaju u tekućem periodu i na one u dinamici reprodukcije. Tako na visinu dohotka – profita u tekućem periodu utiče: obim proizvodnje, asortiman proizvoda, cena proizvoda, utrošci sredstava za proizvodnju i radne snage, cena sredstava za proizvodnju i zarada, stepen korišćenja kapaciteta, razne organizacione mere. Svakako, meĎu navedenim, visina cene proizvoda je vrlo bitna za visinu dobitka – profita. Poznato je da se prodajna cena proizvoda formira na trzištu na osnovu delovanja ekonomskih zakona, pre svega, odnosa ponude i tražnje za proizvodima.

Isto tako, visina troškova sredstava za proizvodnju i radne snage utiče na visinu dohotka profita a time i na rentabilnost. Ovde je važno pratiti visinu utrošaka i eventualna odstupa nja ostvarenih utrošaka od prosečnih, pronaći uzrok povećanja, te preduzmati odgovarajuće mere za njihovo sprovoĎenje na prosečan nivo. Često se u praksi odreĎuje standard utrošaka sredstava za proizvodnju i radne snage, pa se raznim merama planske discipline, merama organizacije proizvodnje i sistemom nagraĎivanja nastoji obezbediti maksimalna zainteresovanost i odgovornost

radnika za kontrolu utroška.

Marko Polić 27/1

Page 12


5. ZAKLJUČAK

Ekonomska pravila organizovanja preduzeća kao ekonomskih subjerkata zasnivaju se na ekonomskim zakonitostima i principima. One se ispoljavaju u mogućnostima stvaranja veće proizvodne od utrošene vrednosti. To znači da preduzeća kao ekonomski subjekti svojim poslovanjem treba da ostvare veće rezultate od ulaganja. Efikasnost poslovanja, kao izraz stepena uspešnosti preduzeća u ostvarivanju ciljeva izražava se istovremeno i kao stepen njegove uspešnosti u podmirivanju svojih i širih ekonomskih potreba. Deo tih potreba podmiruje se na tržištu, koje svojim zakonitostima odreĎuje konkurentsku poziciju svakog preduzeća na tržištu. Nosioci funkcije proizvodnje odgovoni su za sprovoĎenje principa produktivnosti. To podrazumeva njihovu obavezu da na racionalan način proizvode odgovarajući obim proizvodnje, stoga su aktivnosti ovog dela preduzeća usmerene na proizvodnju što većeg obima proizvoda sa što manjim utrošcima radne snage. Značaj ekonomičnosti ogleda se u smanjivanju troškova preduzeća. Time se smanjuje i cena koštanja proizvoda i usluga. Smanjivanjem cene koštanja povećava se konkurentnost preduzeća na tržištu i svaka mogućnost smanjivanja pojedinih cena proizvoda. Sa manjim prodajnim cenama povećava se potrošnja i u većoj meri podmiruju potrebe potrošača na tržištu, čime se postiče jedan od ciljeva preduzeća. Finansijska funkcija preduzeća upotpunjava proces poslovanja preduzeća. Principomrentabilnosti postavlja se zahtev da se ostvari što veći dobitak sa što manje angažovanih sredstava,čime se obuhvata i odgovornost za tokove vrednosti u preduzeću. Principom rentabilnosti obuhvaćeni su elementi produktivnosti i ekonomičnosti.

Marko Polić 27/1

Page 13


LITERATURA:

1. Dr. Dragana M. Pokrajčić, “Ekonomika preduzeća – principi i ciljevi” 2. Božidar Starvić, Blagoje Paunović, Petar Bojović, “Poslovna ekonomija” 3. Mr. Branko Matić, “ Ekonomika i organizacija preduzeća”

Marko Polić 27/1

Page 14

Ekonomski Principi Poslovanja

Recommend Documents