KULTUROLOGIJA 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova Reč kultura potiče od latinskih reči cultus, colere, cultura u značenju negovanja, gajenja, obrade polja (upor. poljoprivredna kultura)... Prvi put ova reč dobija i metaforički smisao u delu rimskog filozofa Cicerona, u delu Rasprave u Tuskulu, gde on kaže: Cultura animi philosophia est. U srednjem veku, u Engleskoj 16. veka kultura je poistovećivana sa religijskim kultom, ali i sa kultivisanom zemljom, a 17. veku odnosi se na razvoj duha i prefinjenost manira. U 18. veku pojavljuje se još jedan, semantički blizak, pojam – civilizacija. Civilizacija predstavlja, barem za Engleze i Francuze, suprotnost divljaštvu, viši stepen razvoja ljudskog društva. Prema N. Elijasu, društveni razlog za uvođenje ovog termina je politička praksa kolonijalizma, odnosno potreba da se stvori filozofija (tj. ideologija) koja će opravdati pokoravanje naroda na koje se naišlo u Africi, Americi i Aziji i definisati ovaj proces kao „prosvećivanje“ „divljih“ naroda od strane visokorazvijenih, civilizovanih kolonizatora. Za Francuze i Engleze, civilizacija je nešto čime se ponose, superiorna instanca u razvoju. Nasuprot tome, za Nemce je civilizacija sekundarna, vezana za sferu tehnike, političko-pravne nadgradnje, materijalne kulture i razmenljiva je. Da označe svoju samobitnost Nemci koriste termin kultura, koji vezuju za sferu jezika, religije, umetnosti, morala, filozofije, tj. duhovnu sferu koja je jedinstvena, neponovljiva i nacionalna, za nju ne važi pojam progresa. Ne može se menjati, a da narod svoj identitet. Prema tome, kooperacija među narodima moguća je samo na ravni civilizacije. 2. Evolucionistička teorija Tajlorova teorija kulture može se svesti na 4 pojma: evoluciju, intelektualizam, pozitivizam i redukcionizam. Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na biološku nauku. Prema ovoj teoriji složeni organizam se razvijao od jednostavnih ka složenijim oblicima. Evolucionisti (Tajlor, Morgan, Spenser i Bastijan) smatraju da su razlike među različitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tačnije samo u stepenu razvitka. Pojedinačne kultura treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog razvojnog procesa. Intelektualizam podrazumeva da se čovek u svom ponašanju vlada racionalnim načelima, tj. da ako hoćemo da razumemo postupke jedne osobe, moramo ih gledati kao proizvode njenog vlastitog racionalnog razmišljanja. Iracionalno ponašanje koje je nekad evidentno on pritom objašnjava neznanjem ili pogreškom. Ustanove se takođe temelje na razumu, a sve ono što se temelji na tradiciji je nestabilno, jer će biti srušeno čim članovi društva uvide njegovu pogrešnost. „Civilizacija stoji u mestu kada njome upravljaju drevni običaji pradedova“, a do kulturne evolucije dolazi kada na kraju razum prevlada nad greškom. U tome i vidi „misiju“ antropologije – da raskrinka sujeverice pokrivene „odećom modernog saznanja“. Napredak traži nesputani razum. Razlog zbog kog tradicija nekad opstaje je to što ona vremenom stiče vlastiti autoritet i što je konzervativizam nekad izraz divljakovog poštovanja prema pretku. Što je neka kultura na višem stupnju, to je tradicija slabija. Tajlor je i pozitivista, jer ne sumnja u stvarnost spoljašnjeg sveta niti u to da se taj svet može objektivno poimati. Najzad, Tajlorova teorija je redukcionistička jer objašnjava kulturu polazeći od pojedinca. Lesli Vajt u početku je bio boasovac. Čitao je Morgana, Marksa i Engelsa i to ga je navelo da promeni mišljenje i postane evolucionista. Unapredio evolucionističko shvatanje kulture. Glavni pojmovi koje vezujemo za Vajta su kulturni determinizam (naime: „Ne određuju ljudska bića kulturu po želji i zamisli: upravo kultura određuje ponašanje ljudi.“) i utilitarna priroda kulture (kulturne ustanove su u osnovi korisne, njihva svrha je da za ljudsku vrstu život učine bezbednim i trajnim). Osim toga, odbacuje Tajlorov redukcionizam - smatra da društvena grupa stvara kulturu i da je samim tim značajnija od pojedinca. Pojedinac nije u stanju da menja kulturu niti da je nadzire i usmerava. Za Vajta je u kulturi najbitnija tehnološka sfera, a ideacijski elementi samo su nusproizvodi tog tehnološkog razvoja. 3. Funkcionalistička teorija Bronislav Malinovski polazi od toga da su ljudska bića najpre životinjska, vrsta što znači da čovek mora prvo biološki da opstane tj. preživi kao i svaki drugi organizam u prirodi – primarnoj sredini, a zatim čovek stvara sekundarnu sredinu - kulturu. Razlika između ove dve je u tome što je primarna sredina data, a sekundarna je stvorena i mora se stalno reprodukovati, održavati i usmeravati. U temelju kulture nalaze se ljudske potrebe.
Drugi važan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objašnjava kao zadovoljenje neke potrebe aktivnošću u kojoj ljudska bića sarađuju, upotrebljavaju rukotvorine i troše dobra. Prema tome, odnos koji se uspostavlja između potrebe i funkcije je funkcionalan. (Npr. institucija pozorišta nastaje radi zadovoljenja jedne specifične kulturne potrebe). Treći važan pojam je tradicija. Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja na pokoljenje uz pomoć mehanizma "vaspitne prirode". Bez nje bi svako pokolenje iznova moralo da stvara kulturne tekovine, umesto da ih nadograđuje. Četvrti elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi institucija "umetnosti", na primer, bila zbir shvatanja ljudi jedne zajednice o tome šta je umetnost. Malinovski određuje kulturu kao "jedan integral sastavljen od delimično samostalnih, delimično koordiniranih institucija". Kultura se mora shvatiti kao sredstvo za postizanje cilja tj. instrumentalno ili funkcionalno. 4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizičke teorije o kulturi) Antiintelektualizam kao svojevrsna revolucija u mišljenju sa prelaza iz 19. u 20. vek dovodi u pitanje apsolutnu vladavinu razuma u ljudskom ponašanju. Prvi antiintelektualista je Pavlov, po kojem automatski refleksi vladaju ponašanjem mnogo više nego racionalna misao; drugi je Frojd, koji je ljudsko mišljenje i delanje shvatao proizvodima nagona i neuroza. Franc Boas je utemeljivač američke antropologije. Rođen je i obrazovan u Nemačkoj i na njegov rad veoma je uticala nemačka tradicija idealističkog mišljenja. Boas polazi od toga da svaki narod ima vlastitu kulturu i jedinstvenu kulturnu istoriju. Da bi razumeo neko društvo, istraživač mora da prenebregne vlastitu i prihvati perspektivu ljudi koje proučava. Drugi sistemi mišljenja moraju se razumeti pre kroz njihova vlastita načela, negoli s obzirom na jedno jedino merilo racionalnosti. Boas uvažava i tradiciju i osećanja kao bitne faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim društvima uobičajeno mišljenje vodi pre svega osećanjima i navikom, a ne razumom, iako se nekada pokušava naknadno opravdati racionalnim razlozima. Boas je prenaglasio ideju kulturnog determinizma, tj. o kulturnim idejama koje igraju ulogu presudnog faktora. Veliki deo kulture, uključujući strukturu društva, ekonomiju i tehnologiju svodio je na kulturne ideje nekog naroda. Čini se da on podrazumeva da je politička promena u jednom narodu prvenstveno ograničena idejama kojih se taj narod drži, pre negoli strukturom tog društva, deobom moći i ekonomskim faktorima. Rut Benedikt smatra da je osećanje pojedinca odlučujuće u razjašnjenju suštine kulturnog sistema, dok je razum sporedan činilac. Ona uvodi pojam kulturnog obrasca. To je u stvari, izvesna čuvstvena sklonost ili stav koji vremenom teži da prožme datu kulturu i tako je „ucelinjuje“. Svaka kultura ponaosob je kao pojedinac – odlikuje se sopstvenom naravi. I baš kao i pojedinac, svaka kultura je jedinstvena i iz toga sledi da antropologija ne može biti uporedna nauka, već može samo da pokaže kontekst neke izdvojene odlike kako bismo je razumeli i objasni način na koji se ona uklapa u dati kulturni obrazac. Kulturni obrazac deluje na čoveka prinudno. Kultura ima tako silnu moć nad čovekom zato što su njene osnove čuvstvene, a ne racionalne. Čovek je, po Benediktovoj, malo biće svoje kulture. Ono što ljude međusobno povezuje jeste njihova kultura – ideje i merila koji su im zajednički. Iako čoveka ograničava kultura u kojoj se rodio, B. ističe da ipak ima mesta za "individualni elasticitet" gde pojedinac dobro prilagođen obrascima svoje sredine, može da se deluje i kao njen dalji kreator. Emil Dirkem uvažava osećajnu osnovu kulture, smatra je sistemom verovanja i osećanja. Ističe princip kolektivne svesti koja reguliše ponašanje pojedinca. Smatra da je pojedinac nemoćan da stvori kulturnu instituciju i da je kultura sui generis. Alfred Luis Kreber prihvata pojam kulturnog obrasca koji svakoj kulturi daje celovitost i sprečava je da postane bezoblična, da bude skup nepovezanih elemenata. Kultura se, prema K., sastoji od stvarnosne i vrednosne kulture. Ovim pojmovima odgovara nemačka podela na civilizaciju i kulturu. Ova prva je samo sredstvo, drugostepena, temelji se na objektivnim i spoljašnjim uslovima, a druga je sama sebi cilj, ona izražava stvaralačke nagone, temelji se na subjektivnim i unutrašnjim načelima. On uvodi i "krivulju rasta" po kojoj svaki stilski obrazac teži svom vrhuncu posle koga opada i odumire. U svojoj knjizi Uobličenja rasta kulture on je utvrđivao broj genija u razvoju jednog obrasca. Logiči uzev, trebalo bi da su geniji vremenski ravnomerno raspoređeni, ali nije tako. On je zaključio da čak ni najdarovitiji ljudi neći ostaviti trag u istoriji ako su imali nesreću da deluju u vreme opadanja obrasca. Kreber je video sličnost svoje teorije sa Špenglerovom, ali je podvlačio razliku: on nije smatrao da u pojavama koje proučava ima bilo kakve cikličnosti, pravilnosti, nužnosti.
2
5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizičke teorije o kulturi) Ta teorija negira dotadašnju teoriju o stalnom progresu u kulturi (dakle, o njenoj linearnosti), već zastupa ideju o cikličnosti. Kada se jedan kulturni ciklus ostvari, dosegne svoj maksimum, počinje da nazaduje i odumire, poput biološkog organizma. Preteče ove teorije su Eurigena, Toma Akvinski i N. Kuzanski. Glavni predstavnici su Danilevski i Špengler. Nikolaj Danilevski smatra da je bilo 10 kulturno-istorijskih tipova i da je vreme za formiranje novog – slovenskog koji će činiti sintezu Rusa, Bugara, Srba i Čeha. Da bi se ostvario, tip mora da ima vlastit jezik, političku nezavisnost i da sam gradi svoje osnove. Kada se jednom razvije, kulturno-ist. tip proživljava kratak procvat u oblasti nauke i umetnosti, u ostvarenju svojih ideala pravde, slobode itd. nakon čega sledi opadanje i kraj, letargija ili život u apatiji samozadovoljstva postignutim. Utemeljivač ciklusne teorije 20. veka je Osvald Špengler. On smatra da kultura odumire kada kolektivna duša naroda dosegne svoj maksimum u jeziku, verskom učenju, umetnosti, državnosti, nauci, ostvari svoje unapred određene i ograničene unutrašnje mogućnosti. Ona odumire postavši civilizacijom i u tom obliku može da dotrajava još dugo vremena, bez mogućnosti obnove. Kod njega se pojavljuje i dualizam kulturnih snaga: uloga ženskog i muškog činioca u stvaranju kulture. Tu se žena vezuje za porodicu, a muškarac za društvenu zajednicu. Žena predstavlja simbol pasivnog, centripetalno, dok je muškarac izraz istorijskog dinamizma i državne volje naroda. On brine o višim interesima naroda, a žena o uskom porodičnom krugu. Ovo se nadovezuje na evolucionističko shvatanje matrijarhata kao ranijeg, nižeg stupnja razvoja kulture koji je napredovao u patrijarhat. 6. Psihoanalitička teorija kulture. (metafizičke teorije o kulturi) To je teorija Sigmunda Frojda prema kojoj je kultura manifestacija subliminarnih seksualnih energija čoveka. Frojd na kulturu gleda negativno - ona sputava erotsku energiju čoveka i lišava ga njegovih sloboda. Istorija kulture je istorija lišavanja čoveka njegovih sloboda i kapaciteta uživanja. Za uspostavljanje kulture bitna su dva momenta: većina postaje jača od bilo kog pojedinca i sputavanje seksualne slobode pojedinaca koji, ne mogući više da bezgranično zadovoljavaju svoje nagone libida sublimiraju svoju seksualnu energiju baveći se kulturom, umetnošću, a sve u funkciji trošenja viška te energije. Frojd ovo ilustruje pričom o udruženoj braći koja su ubila ostarelog oca da bi se domogli žena, a onda izgradili sistem strogih pravila kako bi sprečili nadolazeće generacije da učine isto što i oni. Što se uloge polova u kulturi tiče, F. smatra da žene zastupaju interese porodice i seksualnog života, da su neprijateljski raspoložene prema kulturi i da kultura zahteva sve veće nivoe sublimacije za koje žene nisu dorasle. Na drugoj strani, muškarac poseduje znatnu količinu psihičke energije. Sve što utroši u kulturne svrhe, on najvećim delom oduzima od žene i seksualnog života. 7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak Bitna odlika čoveka je njegova mogućnost da stvara simbole. Ona ga odvaja od drugih vrsta – čovek je animal symbolicum. Bez simbola ne bi bilo kulture. Najreprezentativnije simboličke forme su: umetnost i mit, vera i filozofija, jezik, moralne vrednosti. Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simboličke aktivnosti. Jezik je instrument izražavanja ali i formiranja i oblikovanja čovekovih misli i osećanja. Struktura simbola je ovakva: s jedne strane to je nešto dostupno čulima, u širem smislu materijalno, a sa druge strane je nematerijalni smisao. To je ljudska projekcija da u materijalnom vidi nešto više, nešto „iza“, nematerijalni smisao. Osim simbola, postoje i druge vrste znakova, indeksi i ikonični znakovi. Svi se razlikuju po vezi koju uspostavljaju između označenog i označitelja. Kod simbola je ta veza konvencionalna (s tim što, naravno, ipak treba razlikovati simbol od znaka koji izaziva asocijaciju zahvaljujući uslovnom refleksu ili navici – na znak može da reaguje i životinja), stvar „dogovora“, kod indeksa je to veza po sličnosti, a kod ikoničnih znakova to uzročno-posledična, prostorna ili sl. veza. Prema Jungu, simbol je najjasnija i najkarakterističnija formulacija neke nepoznate stvari, dok je alegorija namerno preoblikovanje predstave neke poznate stvari.
3
8. Frejzerovo shvatanje magije, religije i nauke. Kritika Magija, po Frejzeru, nastaje iz naivnog misaonog procesa čoveka koji je još nemoćan da shvati one dublje, unutrašnje veze i odnose među pojavama. Magijsku sliku sveta karakteriše opažajno mišljenje, nasuprot pojmovnom mišljenju visokorazvijenog čoveka Prema Frejzeru, misaoni procesi na kojima se zasniva magija svode se na dva principa. Prvi princip je "zakon sličnosti" gde slično proizvodi slično, ili gde posledica liči na svoj uzrok. (Lovac pre polaska u lov najpre gađa strelom crtež životinje koju ide da lovi). To je homeopatska ili imitativna magija. Drugi princip je "zakon dodira ili prenosa" gde stvari koje su jedanput bile jedna s drugom u dodiru produžuju da delaju jedna na drugu i kada se razdvoje. (Primer je "uziđivanje senke". Crvenim koncem se izmeri senka nekog čoveka, a zatim se taj konac ugradi u temelje nekog objekta koji se gradi. "Izmereni čovek" će ubrzo umreti, a zgrada će se trajno održati). To je kontaktna tj. kontagiozna magija. Zajedno se ova dva principa nazivaju simpatičkom magijom (jer se veruje da dve stvari delaju na razdaljini na osnovu tajne simpatije). F. smatra magiju lažnim znanjem, a pomenute zakone greškama u primeni asocijacije ideja. Pod religijom, Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viših od čoveka, za koje se veruje da vladaju sudbinama čoveka. Kao i magija, religija sadrži dva elementa: teorijski - vera u višu silu i praktični - mogućnost da se delanjem, molitvama, obredima i žrtvama te sile umilostive i zadovolje. Razlika je u tome što su magijske sile nesvesne i bezlične, a religijske svesne i lične. Osim toga, magija je svugde ista, a religija varira i u prostoru i u vremenu. Frejzer smatra da je „stara magija bila temelj religije“. Edvard Pričard kritikuje Frejzera: ne treba uspostavljati hijerarhijski odnos između magije, religije i nauke (ima i primitivnih zajednica bez magije i civilizovanih sa njom), odnos između magije i religije nije genetski (nije se religija razvila iz magije) i najzad, dokazuje da magija nije univerzalna i ista u celom svetu (primer: objašnjenje zašto Grci za lečenje žutice upotrebljavaju zlato, a ne neku dr. stvar žute boje) pa se stoga magijski obredi moraju tumačiti u kontekstu celine jednog nacionalnog mitološkog korpusa. 9. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika između svesti primitivnog i civilizovanog čoveka. Nema hijerarhije između magije, religije i nauke na kojoj je insistirao Frejzer - ne postoji ni jedan narod bez religije i magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje naučni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno. Duhovni domen „rezervisan“ je za magiju i religiju, a svetovni za nauku. Razlika između magije i religije je u njihovim ciljevima. Magijski obred se izvodi kao sredstvo koje vodi cilju van sebe. On je praktičnog karaktera i okrenut budućnosti. Religijska radnja nema nikakav drugi cilj osim da očuva i integriše ljude zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prošlosti. Npr. magijska radnja bili bi obredi koji se vrše da bi porođaj prošao srećno, a krštenje deteta je religijski čin. 10. Dirkemovo shvatanje magije, religije i obreda Dirkem polazi od pretpostavke da ne postoji ljudska zajednica bez religije, ali religija nije nešto čime započinje život neke zajednice. U spoljašnje manifestacije religije spadaju natprirodno i božansko. Međutim, ima i religija bez božanstava (budizam) → religija nadilazi ideju o bogovima ili duhovima. To je složen sistem mitova, dogmi, obreda i ceremonija. I religija i magija podrazumevaju teoretsku i praktičnu stranu, odnosno verovanje i obred. Ali, razlika je u tome što je religija delo kolektiva, a ma gija – pojedinca. Osim toga, taj kolektiv se povezuje u crkvu, dok ne postoji magijska crkva. Odnos sveštenika i pastve suštinski je drugačiji od odnosa vrača i čoveka koji mu se obraća za pomoć. Sve religije Dirkem deli na dve osnovne vrste: naturizam - koji se obraća stvarima prirode kao što su reke, nebo, zvezde itd. i nastao je iz kulta prirode; i animizam - čiji su predmet duhovna bića, duhovi, duše, demoni, božanstva, nastaje iz kulta predaka. Religija i kult odnose se jedan prema drugom kao superordinirani i subordinirani pojmovi (1 kult je samo jedan segment religije i označava obožavanje).
4
Razlika između obreda i kulta je u tome što je kult cikličan, a obred nasumičan u svom ponavljanju (npr. kult Badnjeg dana prema obredu krštenja). Kada nastaje religija? Kada kolektivni život dostigne izvestan stepen intenziteta, budi religijsko mišljenje. Religija ima dva aspekta – praktični (običaji, obredi) i teorijski (ideje, veru). Religija i nauka dele intelektualnu pretenziju. Nauka proističe iz religije i teži da je zameni, ali napreduje u odnosu na nju samo u intelektualnom domenu, što je samo jedna dimenzija – ona nikada ne može da zameni religiju jer joj fali religijska delatnost kao sredstvo da se ljudi podstaknu da žive, ne može da zadovolji potrebu ljudi za verom u transcedentno i ne integriše ljude u zajednicu. 11. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila Kritikuje Frejzerov i Tajlrov redukcionizam. Mentalitet pojedinca proističe iz "kolektivnih društvenih predstava". Svaki tip društva ima svoj mentalitet, svoje običaje i ustanove. Postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni i civilizovani. Razlika među njima nije u stepenu, već je suštinska, kvalitativna (suprotno misle Levi-Stros, Kasirer, Malinovski...). Civilizovani narodi za osnov kulture i života uzimaju logiku, a primitivna misao je orijentisana na natprirodno. Priroda joj se predstavlja u mreži mističnih participacija i isključenja. To što primitivac izbegava logičke operacije koje odlikuju civilizovanog čoveka, ne znači da je on manje logičan od civilizovanog čoveka. Ti su ljudi razumna bića, ali "razmišljaju u kategorijama različitim od naših", „polaze od drugačijih premisa“. Takav tip mišljenja Bril naziva pred-logičan što znači da je primitivan čovek racionalan, ali da misli neneučno i nekritično, ne trudeći se da izbegne protivrečnosti. Primitivac u pojavama vidi ono što mu je tradicija i kultura nametnula, a ne objektivan sled činjenica. Zato zanemaruje uzročne veze među pojavama. Između subjekta i viđenog predmeta isprečava se mistična predstava kojom predmet odmah biva interpretiran, sagledan. Bril priznaje da i civilizovan čovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi, ali je stvar u tome što se naša predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa je utoliko naše saznanje "objektivno". 12. Pismo ranih civilizacija. Odlike kultura Istoka i Zapada Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od više nacionalnih kultura, koje često odlikuje zajednički, nadnacionalni jezik. Nema civilizacije bez pisma i urbanog života. Na afro-azijskom tlu mogu se uočiti četiri najznačajnije i najstarije civilizacije: sumerska, egipatska, indijska i kineska. Na evropskom tlu to su: grčka, rimska, hrišćansaka, vizantijska (kao poseban oblik hrišćanske) i naučnotehnička ili zapadno-evropska civilizacija. Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. To je slogovno pismo. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko pismo koje se sastojalo od 220 znakova, ideografskih ili fonetskih. Pisalo se s desna na levo. Kod starih Egipćana postojale su tri vrste pisma. Hijeroglifsko se upotrebljavalo za natpise i zapise na spomenicima, tj. urezivalo se na kamen. Iako se smatra ideografskim, hijeroglifsko pismo zapravo je kombinovalo znake za reči, slogove i glasove. Hijeratskim pismom pisali su se verski spisi na papirusu. Zapravo, najstariji primeri egipatskog pisma pisani su upravo hijeratskim pismom. Demotsko pismo razvilo se najkasnije, i to od hijeratskog. Njime su se pisali tekstovi svetovnog karaktera. Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjača. Najraniji primerci potiči iz 14. veka p.n.e. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije Šang. Svaka reč je potpuno zasebna celina i ne menja se u sintaksičkoj upotrebi: ista reč može služiti i kao imenica, i kao glagol, i kao pridev prema tome kakav položaj zauzima u rečenici. Ovakav sistem pisanja odgovara kineskom kao korenskom jeziku. Između 1500. i 1200. godine p.n.e. dogodila se jedno od najvećih masovnih seoba naroda, koja je sudbinski delovala na dalji razvoj civilizacija. Plemena indoevropske rase, prozvana "konjički narodi", prelaze Kavkaz i kreću prema istoku i zapadu. Prema Veberu pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grčke. Jedan ogranak stigao je u Mesopotamiju, drugi u Persiju, a treći u Indiju. Iz simbioze nove pridošle i stare, domorodačke kulture, nastaje "nov period sveta". Pridošlice simbolišu muški i aktivni stav suprotstavljen zatečenoj htonskoj kulturi domorodaca. Jedino u Kini se ovaj patrijarhatski duh „utopio“ u kulturi koja je očuvala svoje htonične nazore.
5
13. Sumer i Vavilon – istorija, religija, umetnost, književnost Sumerska civilizacija pojavila se u drugoj polovini 4 milenijuma pre n.e. na ušću Tigra i Eufrata, na jugu Mesopotamije. Najveći sumerski gradovi su bili Ur, Uruk i Lagaš. Severozapadno od Sumeraca živeli su Akađani, čiji je vladar Sargon I u 24. veku pre n.e. ujedinio Akad i onda zavladao sumerskim gradovima, stvorivši prvu jedinstvenu državu na tlu Mesopotamije – Sumersko-akadsko carstvo koje se ráspalo oko 1900. god. pre n.e. Početkom II milenijuma u Mesopotamiju se doseljava semitsko pleme Amoriti koje stvara Staro Vavilonsko carstvo. Najveći vladar ovog carstva bio je Hamurabi, poznat po svom zakoniku. U 14. veku smenjuje ga Asirsko carstvo sa prestonicom u Ninivi. Najpoznatiji vladar je Asurbanipal, osnivač velike biblioteke u Ninivi. Ovo carstvo su srušili Međani i Haldejci 612. pre n.e. Haldejci su obnovili Vavilon – Novo vavilonsko carstvo. Najznačajniji vladar je Nabukodonosor. Iz njegovog vremena potiču dve velelepne građevine u Vavilonu – Vavilonska kula i Semiramidini viseći vrtovi, jedno od svetskih čuda. Vavilon su, po njegovoj smrti, osvojili Persijanci u 6. veku pre n.e. Vera u Mesopotamiji bila je politeistička. Najranija božanstva bile su prirodne sile i vremenom su dobila ljudski oblik. Na čelu sumerskog panteona bio je Anu, bog neba i otac svih bogova, a poštovani su i Enlil, bog zemlje i vetra, Ea, bog vode. U Vavilonu je veoma poštovan Marduk, zatim Sin, bog meseca, Šamaš, bog sunca, Inana (kasnije Ištar), boginja ljubavi i rata. Tamuz je bio bog plodnosti. Što se tiče arhitekture, svaki grad je u središtu imao zigurat – stepenastu kulu na čijem vrhu je bio hram posvećen bogu-zaštitniku grada. Najbolje očuvan zigurat nađen je u Uru. Druge poznate građevine su Vavilonska kula i Viseći vrtovi, Beli hram u Uruku… Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu južne Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Najpoznatije sačuvano književno delo poteklo iz Mesopotamije je sumerski Ep o Gilgamešu. Gilgameš je bio legendarni kralj Uruka, dve trećine božanstvo, a jedna trećina čovek. Tiranisao je svoj narod iscrpljujućim prinudnim radom. Da bi ga zaustavili, bogovi su stvorili Enkidua, ali on na kraju postaje Gilgamešov prijatelj i zajedno kreću u pustolovine (ubijaju čudovište Hubabu i nebeskog bika). Ali, Enkidu umire i Gilgameš se po prvi put suočava sa neumitnošću smrti. Kreće u potragu za besmrtnošću, nalazi biljku koja podmlađuje, ali mu je zmija ukrade i on prihvata svoju smrtnost. Ep takođe sadrži i verziju priče o potopu koju izlaže mudri Utnapištim. Još jedno poznato delo je vavilonski ep o stvaranju, Enuma Eliš (Kada gore). Povezan je sa praznikom Nove godine koji se svakog proleća slavio u Vavilonu. Izložena na 7 tablica je priča o pojavljivanju bogova iz slatke i slane vode (Apsu i Tijamat). Mlada generacija bogova bori se sa starom. Apsua ubija Ea, koji onda stvara svog sina Marduka. Tijamat se sveti za Apsuovu smrt i samo mladi Marduk ima hrabrosti da se suoči sa njom i ubija je strelom. Onda je presekao njeno delo na dva dela i od njih stvorio svet. Ovim epom veliča se Marduk kao vrhovni bog Vavilonjana. 14. Egipatska kultura - religija i umetnost Egipatska civilizacija se formira u dolini reke Nil u 5. milenijumu pre n.e. Za razliku od Mesopotamije sa svojim “gradovima-državama”, ovde se susrećemo sa jedinstvenom, centralizovanom državom. Narod je bio pod teokratskom vlašću faraona. Razdoblja egipatske epohe dele se na dinastije i tri perioda: Starog, Srednjeg i Novog carstva. 332. godine p.n.e. Egipat je skončao kao helenska provincija. Egipatska kultura je realističkog tipa, orijentisana je na materijalno, konačno, simbolično, pojedinačno itd. Zahtev da se nadie prolaznost, da se ono mrtvo, telesno ovekoveči, postao je opsesija egipatske duše, glavna umetnička inspiracija i osnov religije. Htonično, mrtvo i zemno dobija sadržinu života. Egipćani Starog carstva verovali su u zagrobni život, ali nisu pravili suštinsku razliku između živih i mrtvih. Vera u zagrobni život nije pružala mogućnost iskupljenja (kao kasnije hrišćanstvo ili islam), već onaj ko pati na ovom, patiće i na onom svetu. Kastinski sistem imao je obeležje večnosti. Egipćani su verovali da između čoveka i Kosmosa postoji najuži identitet, da su socijalno i kosmično u skladu, te da je organizacija zajednice ljudi odblesak organizacije Kosmosa. Osnov svega je Maat, princip koji reguliše kretanje svega u životu. U najstarijoj eposi Egipćani su prošli fazu totemizma, verovali su u životinje sa pripisanim božanskim odlikama (Hor-soko, Apis-Bik, Hator-Krava itd.), kasnije božanstva dobijaju ljudska tela sa glavom životinje i u poslednjoj fazi su u potpunosti čovekolika. U egipatskoj religiji u centru je bio kult sunca i ne čudi što je upravo bog sunca, Ra, bio vrhovni bog i otac faraona. Postoje različiti mitovi o stvaranju sveta i, u vezi sa njima, mitovi o stvaranju sunca. Prema jednom, najpre je
6
postojao Atum koji je sam sebe stvorio, a zatim je stvorio boga vazduha Šua i boginju vlage Tefnut. Od njih su potekli i drugi veliki bogovi – Nut, boginja neba, Oziris, bog podzemnog sveta, Izida, boginja rađanja, Set, bog mraka, zla i nasilja, Anubis, bog balsamovanja, Horus… Od vremena Srednjeg carstva raširilo se verovanje u boga Amona, zaštitnika Tebe. Njegov kult je toliko ojačao da se izjednačio sa bogom Ra i poštovan je kao Amon-Ra. U egipatskoj istoriji došlo je do kratkog zaokreta u monoteizam za vreme faraona Amenhotepa IV. On je uveo kult boga Atona koji je predstavljan kao sunčev disk čiji su se zraci završavali šakama. Svoje ime je promenio u Ehnaton (“Aton je zadovoljan”), a svojoj prestonici dao ime Ahetaton (“Atonov horizont” – današnja Tel-Amarna). Međutim, njegov sin, Tutankaton, vratio se staroj veri i promenio ime u Tutankamona. Na egipatsku umetnost presudno su uticale dve stvari: vera u zagrobni život i faraonska vlast. Više se gradilo za mrtve nego za žive, kako kaže Bahofen. Za razliku od ostalih građevina, grobnice su građene da traju večno. Najstarije grobnice su mastabe, a ređanjem mastaba jednu na drugu nastaće prva piramida – Zoserova piramida. Piramide dostižu monumentalne razmere i pirámide u Gizi postaju svetsko čudo, ali nakon razdoblja Starog carstva prestaje njihova gradnja, a počinje izgradnja hramova posvećenih Amon-Ra, do kojih se dolazi kroz red sfingi, a u čijem dvorištu se podižu obelisci. Egipatsko slikarstvo, kao ni kinesko, ne poznaje perspektivu. Osnovi principi su zakon frontalnosti i monumentalnosti, a osnovna estetička kategorija je uzvišenost. Likovi se prikazuju sa glavom i nogama u profilu, a grudima u anfasu. 15. Kineska kultura Prvi spomenici materijalne kulture Kine datiraju iz 8. milenijuma p.n.e. Kineska istorija je borba sa rekom i poplavama. Iz potrebe da aktivnost čitavog stanovništva bude koordinirana, javila se centralizovana vlast. Istoriju Kine posmatramo kroz vladajuće dinastije: Hsia, Šang, Čou, Čin (kineski zid), Han. Kultura Kine je zbog prirodnih uslova htonično, matrijarhatski obojena. Kuća u drevnoj Kini pripadala je ženi, a njen najstariji brat rukovodio je grupom. Kinu odlikuju dva drevna kulta: kult predaka i kult prirode. Kult predaka je bio rasprostranjen u čitavom kineskom društvu. Duhovi predaka mogli su da pribave ili uskrate uspeh u lovu, ratu, zemljoradnji, itd. Da bi ih odobrovoljili, mrtvima su prinosili žrtve u vidu alkoholnih pića, životinja, pa čak i ljudi (prilikom smrti vladara). U vezi sa kultom predaka je i obred gatanja – od duša umrlih tražila su se tako razna obaveštenja, saveti… Jedna od metoda gatanja sastojala se u tumačenju raspuklina nastalih od toplote na kostima ili kornjačinom oklopu. Vračevi su bili elitna skupina, a praksu vračanja nekada je upražnjavao i sam vladar. Kult Neba je najstariji kult u Kini. Pokrećući životni princip su Jang i Jin. Jang i Jin predstavljaju odnos muškog i ženskog principa. Jang označava savršenstvo, oca, jedinicu, muškost, nebo, svetlo i lakoću. Jin predstavlja nesavršenstvo, majku, ženskost, dvojnost, zemlju, tamu i težinu. Oba principa odgovaraju Aristotelovim pojmovima forme i materije. Kombinacijom Jang i Jina nastaje sve. Kineska umetnost je autohtona i snažno je uticala na susedne kulture. Počeci dvorske drame datiraju iz perioda dinastije Han. U periodu dinastije Tang razvija se narodna drama. Epoha dinastija Tang smatra se epohom cvetanja likovne umetnosti i poezije kao i keramike. Kaligrafija (krasnopis) je činila osnovu školskog sistema i likovne umetnosti. 16. Taoizam Filozofija taoizma izložena je u "Knjizi o putu" koju je prema predanju napisao Lao Ce. Rođen je 604. godine p.n.e. Njegovo ime doslovno znači “stari učitelj”. Bio je savremenik Zaratustre i Bude i stariji savremenik Konfucija. Osnovni pojam taoizma je tao. Tao je ono što počiva izvan oblika i odlika, večan je, to je “neisklesana gromada” od koje sve nastaje. Ne može se imenovati, a u isto vreme, sve što ima ime nastaje kroz tao. Pošto se ne može imenovati, a pošto želimo da govorimo o njemu, prinuđeni smo da mu damo neku vrstu oznake. Zato ga nazivamo Tao, što zapravo i nije ime. On je Ji (nevidljiv), Hsi (nečujan) i Vei (neopipljiv). U procesu nastajanja svaka pojedinačna stvar dobija nešto od univerzalnog Tao-a, i to se naziva Te. Te je “moć”, “vrlina”. Te neke stvari je ono što ta stvar prirodno jeste. Čovek treba da ograniči svoje delatnosti na ono što je nužno i prirodno. Prirodno znači slediti svoj Te bez nametnutog napora. Jednostavnost je glavno načelo. Ljudi su izgubili svoj prvobitni Te jer imaju suviše želja i previše znanja. U tom smislu taoisti veličaju neznanje, a preziru naučeno, školsko znanje, civilizaciju, ono što je veštačko, jer, prema kineskoj poslovici, “veliko znanje nalik je neznanju”. Deca, prema Lao Ceu, imaju ograničeno znanje i malo želja. Zato taoisti veličaju njihovu nevinost i jednostavnost.
7
17. Konfucijanstvo Dve osnovne filozofske škole bile su taoistička i konfucijanska. Konfucijanstvo je izvršilo najveći uticaj na kinesku kulturu. Za razliku od filozofije taoizma koja je okrenuta nadzemaljskom, kosmogonijskim pitanjima, konfucijanstvo je okrenuto ovozemaljskom, problemima države i društva. Konfucije je rođen sredinom 6. veka p.n.e u državi Lu. U mladosti je bio u državnoj službi, ali je usled političke spletke morao da ode u izgnanstvo. 13 godina je lutao, stalno se nadajući da će naći priliku da ostvari svoj ideal političke i društvene reforme. Ali nigde nije uspeo i vratio se kao starac u Lu i tu ubrzo umro. Osnovao je školu Ju, tj. Školu literata. Njegove ideje najbolje se mogu upoznati kroz Lun Ji (Konfucijansko štivo), zbirku njegovih izreka koju je sastavio neki od njegovih učenika. Pripisuje mu se da je autor knjige Anali proleća i jeseni. Glavne vrline pojedinca su čovekoljublje i ispravnost. Ispravnost znači ono što u izvesnoj situaciji treba činiti. Iz ideje ispravnosti konfucijanci su izveli ideju “delanja ni zbog čega”. Čovek čini ono što treba da čini naprosto jer je to moralno ispravno, a ne iz nekih pobuda izvan ove moralne prinude. On ne treba da haje za uspeh ili neuspeh, već da učini ono što treba i prepusti ostalo Mingu. Ming se shvata kao Sudbina, Volja Neba. Pogledi na umetnost. Sledbenici Konfucija umetnost shvataju kao oruđe moralnog vaspitanja. Samo ona umetnost koja je u skladu sa etičkim normama pričinjava čoveku radost. Insistiraju je na socijalnoj funkciji umetnosti. Umetnost proširuje čovekove predstave o životu, doprinosi da se upozna “velika harmonija”. Poezija i muzika mogu imati veliku društvenu snagu koja se može upotrebiti u rukovođenju i upravljanju državom. K. je pobornik jednostavnosti i protivnik kitnjastog stila, lascivne muzike, napadnih boja i raskošnog. 18. Indija - bramaizam/hinduizam, budizam, kaste U dolini Inda u drugoj pol. 3. milenijuma velika civilizacija bila je u punom cvetanju. Imali su razvijene trgovinske odnose sa Sumerima. Između 1750. i 1250. u Indiju prodiru konjički narodi arijskog porekla. O pokoravanju indijskih domorodaca od strane Arijaca svedoče himne Rigvede. Hinduska civilizacija nastaje kao spoj arijske i harapske, starosedelačke kulture. Bramanizam nastaje kao jedinstvo drevnog arijskog vedskog sistema i htonizma starosedelaca. Smisao i cilj života u bramaizmu je spajanje sa brahmom - Apsolutnim duhom. Brahman je, dakle, opšte načelo, Duh, dok je atman individualno načelo, Duša. Osnovni pojmovi bramanizma su: dharma – moralno načelo, koje čovek postiže oslobađanjem od telesnog osnova – mokše. Veruje se u reinkarnacije (ciklus reinkarnacija je samsara) posle kojih, saglasno karmi, duša može da se oslobodi svih patnji i sjedini sa Apsolutnim. Oslobađanju od telesnog pomaže i naročita psiho-fizička disciplina – joga. Bramanizam je politeistička vera čiji bogovi personificiraju prirodne, kosmičke sile. Bogovi-čuvari sveta su Indra (povezuje se sa olujnom kišom i topljenjem snega, takođe je bog-ratnik), Varuna (čuvar morala i poretka,vezuje se za mesec i vodu), Kubera (čuvar Indrine riznice), Jama (bog smrti crnih usta i crvenih očiju, sin sunca, obučen u žute haljine). Bogovi stihija su „medenooki“ Agni (vatra), Vaju (vetar), Soma (mesec)... U doba feudalizma, kao i pod snažnim uticajem budizma, bramanizam je bio reformisan u hinduizam. On se temelji na trima vrhovnim božanstvima: Višnu (bog koji održava svet, ima 4 ruke, suprugu Lakšmi, oružje čakru i topuz, spava na zmaju Šešu...), Brahma (stvara svet, ima 4 tela i lica, supruga mu je Savitri, kći Sunca, veliki je asketa) i Šiva (razara svet, ali je i simbol plodnosti, oličava silu, žestinu, rušilački princip, ali je i iscelitelj, ima 3 oka i atribut „plavovrati“, supruga mu je boginja Parvati, a oružje luk Pinaka, koplje i strele-zmije). Hinduisti su prihvatili hodočašće na sveto mesto Benares, na reci Gang. Budizam nastaje u Indiji, ali danas jedva da postoji u njoj, dok je dosta raširen u Indokini, Tibetu, Mongoliji, Kini, Koreji i Japanu. Ispovedaje oko 320 miliona vernika. Nastaje kao reakcija na obrede žrtvovanja koji su vršeni u bramaizmu, na kastinski sistem i na vrhovni autoritet Veda. Osnivač i propovedač je Sidarta, kasnije prozvan Buda – prosvetljeni, probuđeni. On je rođen kao princ jednog kralja iz severozapadne Indije. Vodio je bezbrižan život. Ali, izlazeći triput iz palate, naišao je na 3 neizbežna zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Kada je četvrti put izašao, shvatio je i lek za njih: smirenje i spokoj koje donosi prosjačka askeza. Napustio je palatu u 29. godini i postao prosjak pod imenom Gautama. Pristupio je, zajedno sa svojim učenicima, surovim mučenjima tela. Shvativši besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponuđeni pirinač, zbog čega su ga učenici prezreli i odbacili. Sedeći pod drvetom smokve doživeo je prosveljenje, postao je posednut od 4 istine, a to su: da u životu postoji tzv. univerzalna patnja, da je uzrok te patnje želja, žudnja za čulnim zadovoljstvom, da je potrebno osloboditi se te želje i da je to moguće uz pomoć osmokrakog puta. Osmokraki put čini: stvarno razumevanje budističkih istina, ispravan pogled, govor, delovanje, napor, sećanje, korišćenje pravih sredstava za život i istinska meditacija. Tako se stiže do nirvane – potpunog ugasnuća. U budizmu postoji pet
8
zapovesti: ne ubij, ne kradi, ne vrši preljubu, ne laži, ne pij alkohol. Budizam je, kao i hrišćanstvo i islam, soterološka religija. Postoje dva osnovna pravca u budizmu: hinajana i mahajana. Postoji i treća grana budizma – tantrizam koji se razvio iz mahajane, i njegova novija varijanta lamaizam. Osnovna razlika između hinajane (uskog puta) i mahajane (širokog puta) je u tome što pristalice hinajane teže da postanu arhat – biće koje nikad neće napustiti stanje nirvane, dok pristalice mahajane teže da postanu bodisatva, biće koje, iako je doseglo nirvanu, ostaje u svetu zarad dobrobiti drugih ljudi umesto da se povuče. Lamaizam (od tibetanskog blama – učitelj) nastaje na Tibetu kao spoj budizma sa starom animističkom i šamanskom religijom bon(po). Duhovni vođa lamaista je Dalaj Lama, duhovni i svetovni vladar. Smatra se da kada Dalaj Lama umre, on se reinkarnira u muško dete koje potom traže, a kada zaključe da su ga našli, odvajaju ga od porodice i podvrgavaju strogom verskom obrazovanju. Đainizam je vera koju je utemeljio Budin savremenik Mahavira (Veliki heroj). Njegovo učenje je sažeto u tzv. Tri dragulja: ispravan pogled na svet, ispravno znanje i ispravno ponašanje. Ovo učenje odlikuje rigorozan asketizam, nebriga sledbenika prema sopstvenom životu (postovi koji mogu da vode do smrti) i ogromna briga za živote svih drugih živih bića, potpuno odricanje materijalnog. Danas ga u Indiji ispoveda samo oko milion vernika, ali zbog veze sa Gandijem ima veliki intelektualni prestiž. Indijsko društvo je bilo uređeno po principu kasti. Kasta je zatvorena grupa čijim se članom postaje rođenjem. Članovi grupe se uzajamno pomažu. Grupa ima svoje običaje i odeljene su od drugih. Kaste su: bramani (sveštenici), kšatrije (plemići), vaišije (trgovci, zanatlije), šudre (ratari, radni deo stavovništva), parije (najniži sloj). 19. Umetnost Indije Umetnost bramaizma. Najveći broj umetničkih dela u Indiji nastao je pod uticajem bramaizma, a znatno manje pod uticajem budizma. Bramani su naručivali najveći broj skulptura, angažovali su umetnike za izradu slika na zidovima hramova. Bramani su nastojali da u umetnosti hrama prikažu svoje apstraktne zamisli o kosmosu i životu. U toj estetici ljudska ličnost nije bila od značaja. Bog se nije smeo prikazivati u ljudskom obliku sa individualnim karakteristikama, već kao idealizovano, apstraktno Biće. Umetnik se mora truditi da prikaže kosmičku ideju o stvaranju sveta, a ne čulnu lepotu. Indijsko vajarstvo i slikarstvo uticalo je i na umetnost Kine i Japana, kao i na kulturu naroda Indokine. U književnosti posebno mesto pripada epskom delu Mahabharata, nastalo između 6. i 3. veka p.n.e. sa preko 100 hiljada stihova. Osnovni sadržaj Mahabharate je borba za vlast između braće od stričeva – Pandava i Kaurava – koja se završila bitkom koja je trajala 18 dana i u kojoj su pobedile Pandave. Drugi značajan ep je Ramajana, u kojoj su prikazani doživljaji princa Rame. Ova dva dela po značaju se nekada porede sa Ilijadom i Odisejom. Umetnost budizma. Razlika bramaizma i budizma u umetnosti se pojavljuje kao razlika dveju estetičkih teorija: simboličkog i alegorijskog prikazivanja božanstva. Najviše biće se ne može direktno i neposredno prikazati u čulnoj formi, već zaobilazno, alegorijski. Prikazujući Budu, umetnik ne sme da ga prosto prikaže kao čoveka, već treba da prikaže viši duhovni život. Budistički hram. Reljefi budističkog hrama su anagogijskog karaktera – građeni tako da figure odozdo ka gore gube realističku osnovu. Teološki gledano to simbolizuje put idealizacije, put ka Nirvani, put dematerijalizacije, gubljenja telesnosti. 20. Istorija i religija stare Grčke. Kultovi Nova civilizacija pojavila se na tlu Krita. Razvila se sredinom trećeg milenijuma p.n.e. Naziva se kritska ili minojska civilizacija što se vezuje za mit o Minotauru. Reč je o biku kralja Minoja sa Krita. Prema legendi bik je rastrgao Androgeja, sina Minoja. Kad su Grci pali kasnije u ropstvo, Minoj je tražio svake devete godine da mu Grci šalju sedam mladića koje bi bik rastrzao. Ova civilizacija se razvija paralelno sa mikenskom, zbog čega je dobila naziv kritskomikenska civilizacija. Krit je stvorio autentičnu civilizaciju koja će se kasnije proširiti i na grčko kopno. Srednji period grčke civilizacije - bronzano doba, pokriva period od 20. do 16. veka p.n.e., a svoj vrhunac dostiže između 16. i 14. veka. Razvijaju se gradovi i tehnologija, zanatstvo i trgovina. Počinje da se koristi prvo hijeroglifsko pismo, a zatim i linearno. Oko 1400. godine p.n.e. civilizaciju razaraju Mikenjani. Konjički narodi koji upadaju na ovaj prostor oko 1200. godine p.n.e. bili su Dorani. Od 8. veka počinje treći i poslednji veliki period antičke grčke civilizacije. U Grčkoj počinje snažan razvoj trgovine. Dolaskom Dorana jedan deo drevnog stanovništva je pokoren, a drugi se iselio na ostrva Jonskog mora i na zapadni obalni
9
pojas Male Azije. Tek od dolaska Dorana Grci počinju da se nazivaju Helenima. Od 1200. do 750. g.p.n.e. traje tzv. mračni ili Homerov period grčke civilizacije. O njemu znamo samo na osnovu Homerove Ilijade i Odiseje. Od 8. do 5. veka traje novi talas kolonizacije. Razlog za kolonizaciju bila je potraga za novim obradivim površinama. Heleni koloniziraju celo Sredozemlje. Bila je to epoha Velike Grčke. Svuda niču gradovi-države koji se nazivaju polisi. Od 413. do 404. Grčki polisi grupisani oko Atine i Sparte vode međusobne, peloponeske ratove. Atina gubi ovaj rat. 338. g.p.n.e. Aleksandar Makedonski osvaja Grčku, šireći granice Grčke do Indije. 146. g.p.n.e. Grčku konačno porobljava Rim. Grci su prošli kroz dva mitološka perioda: od htonizma i starih ženskih božanstava koje je opisao Hesiod u svojoj Teogoniji, do solarnih bogova na čelu sa Zevsom koje je ovekovečio Homer u Ilijadi i Odiseji. Prema Hesiodu, prvobitno je postojao Haos iz koga su se rodili Gea (Zemlja), Tartar (Tama), Eros (bog ljubavi), Erebos...Od Gee su potekli Uran (Nebo) i Pontos (More). Sjedinjenjem tih prvih elemenata stvorene su apstraktne sile (Temida, Tanatos, Nike, Nemeza – pravednost, smrt, pobeda i osveta), prvi legendarni ljudi (Kiklopi, Erinije, Mojre i Gorgone). Posle rođenja Kronosa, Nereja i Kerbera sledi druga i treća generacija bogova koji su već predmet Homerovih epova. Od 8. veka p.n.e. svaki grad ima svog boga zaštitnika. Jača institucija olimpijskih bogova, ali i tri vrlo snažna kulta u grčkoj: apolonski, dioniski i orfički kult. Apolonski kult je racionalan, patrijarhalan, idealistički sa verovanjem u besmrtnost duše. Dioniski je intuitivan, iracionalan, zasnovan na matrijarhatu i htoničnom verovanju u snagu prirode i volje. Orfički kult implicira razmišljanje o ljudskoj duši kao staništu božanskog, o sudbini čoveka nakon smrti. Gaje prezir prema telu. Dioniski i orfički kult bili su kultovi nižih slojeva, dok je apolonski kult bio kult viših socijalnih slojeva, aristokratije. Niče je primetio da da će se iz ovih triju grčkih kultova razviti: iz orfičkog - hrišćanstvo, iz apolonskog - likovne umetnosti, a iz dioniskog - drama i tragedija. Iz orfičkog i apolonskog proizilaze filozofski sistemi Platona i Pitagore, a iz dioniskog kosmogonisti (miletska škola, atomisti, Heraklitova dijalektika, delimično sofisti). 21. Umetnost Grčke - arhitektura, likovna umetnost, književnost Istoriju umetnosti stare Grčke možemo podeliti na pretragičnu epohu, od 1200. do 500. g.p.n.e. i na tragično doba od 500. do 400. g.p.n.e. U likovnoj umetnosti razlikujemo četiri razdoblja: 1) geometrijski stil (900.-700. g.p.n.e.) pratimo ga isključivo na vazama; 2) arhajski stil (700.-500. g.p.n.e.), to je epoha dorskog i jonskog stila, u vaznom slikarstvu vlada crnofiguralni stil; 3) klasični stil (5. i 4. vek p.n.e.), na početku se pojavljuje crvenofiguralni stil u vaznom slikarstvu, ovo je"zlatni vek" grčke klasične umetnosti koji se vezuje za procvat Atine i Periklovo doba, gradi se na atinskom akropolju. Glavnni umetnici su bili Fidija, Poliklet i Miron. U 4. veku dolazi do opodanja, veliki skulptori ovog doba su Lisip, Skopas i Praksitel; 4) Helenistički stil vlada posle Aleksandra Makedonskog. Odlikuje ga korintski stil. Troje najvećih grčkih tragičara bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Najznačajnija Eshilova dela su Okovani Prometej, Orestija, Sedmorica protiv Tebe, Persijanci. Kod Eshila se ukrštaju momenti božanskog i nadzemaljskog, ali i htoničnog i ljudski-stradalačkog. Sofokle je bio pisac, političar i strateg. Njegovi najznačajniji komadi su Car Edip, Antigona, Ajant, Edip na Kolonu, Elektra i dr. Euripid je bio usamljenik, svoje drame sastavljao je daleko od gradskog života. Njegovi komadi su Medeja i Hipolit. U njima je naglašen sukob novog humanizma i drevnog htoničnog mita. Čitav 5. vek je sudar dva kulta: apolonskog i dioniskog, dve filozofije: Sokrata i sofista, dveju mitologija: novih olimpijskih i starih htoničnih božanstava. 22. B. Vilson – opšte odlike budizma, hrišćanstva i islama Razvoj srednjovekovnih civilizacija obeležen je usponom triju velikih religija: hrišćanske, islamske i budističke. Brajan Vilson je uočio niz karakteristika po kojima se mogu jasno diferencirati razlike među tim religijama. • Prva karakteristika je da za razliku od orijentalnih religija hrišćanstvo i islam vide sebe kao jedinu pravu religiju. • Druga karakteristika orijentalnih kultura je njihova tolerantnost prema različitim religijskim idejama i raznim filozofskim školama. Jevreji i hrišćani, na primer, anatemišu druga božanstva. • Treća odlika je hrišćanski zahtev da religijske dogme budu logički neprotivrečno izložene, štoje dovelo do intelektualnog sistema teologije. • Četvrta odlike je da je hrišćanstvo donelo Zapadnoj Evropi civilizaciju, dok su budizam prihvatala već visoko civilizovana društva, pa se budistička religija uklapala u starije verske i filozofske obrasce. • Peta odlika je da su u istočnim kulturama prihvatljivi mnogi i različiti izvori mudrosti. • Šesta odlika odnosi se na subjektivni stav čoveka prema veri. Dok je u hrišćanstvu bitna "intelektualna preokupacija", dotle u većini religijskih tradicija na Istoku je po sredi odnos emocije i intelekta.
10
•
Sedma odlika religija Istoka i Zapada ima u vidu odnos prema političkoj sferi, državi i vlasti. U islamu vlada potpuna neodeljenost, u hrišćanstvu paralelizam, a u budizmu potpuna odeljenost. Budizam, islam i hrišćanstvo su religije otkrovenja u kojima je individualna egzistencija potčinjena Jednom Bogu. Bog se pojavljuje u duhovnom obliku, kao Jedan i jedinstven. Nasuprot njima razlikujemo i prirodne religije gde se božanstvo pojavljuje u formama prirode: u zvezdama i kamenu, u obliku životinje ili kao antropomorfno biće. 24. Istočna i zapadna hrišćanska crkva. Raskoli u katoličanstvu Hrišćanstvo se od trenutka kada je priznato za državnu religiju na čitavoj teritoriji Rimskog carstva počinje institucionalizovati, a njegove istine kanonizovati. Od tog doba se već uočavaju sporovi istočne crkve, vizantijske, i zapadne crkve, rimske. Vizantija se zalaže za pravoslavni - pravoverni tip interpretacije hrišćanstva, pri čemu se oslanja na grčka učenja i učenja svetih otaca. Katolička, zapadna varijanta hrišćanstava sve više neguje nove izvore zapadne teorijske misli. Formalno otcepljenje vezuje se za 1054. godinu. U 16. veku dolazi do novih potresa u katoličkoj crkvi, kada se pojavljuje protestantizam, kao posledica zahteva za reformama u katoličkoj crkvi. Na čelu reformi bili su Luter i Kalvin. Protestanti se vezuju isključivo za Sveto pismo, ali ne i za odluke crkve. Današnji protestantizam ima dve osnovne grane: anglikanstvo i luteranstvo. Mnoge crkve nastale su odvajanjem od aglikanske: baptizam, kongregacionizam, prezbiterijanstvo, kvekeri, metodisti, adventisti i dr. Za reformaciju je izvor otkrovenja sama Biblija. Ne postoje nikakvi sabori na kojima bi se tumačio biblijski tekst. Katolička crkva ima na čelu papu, a pravoslavna patrijarha. Sve crkve usvajaju dogmu o Svetom trojstvu. Pravoslavna i katolička crkva priznaju kult svetca, relikvija i ikona, kao i sedam svetih tajni. Pravoslavna crkva odbacuje pojam čistilišta i u tome je saglasna sa luteranskom i kalvinističkom crkvom. 25. Umetnost u hrišćanskoj kulturi srednjeg veka Ernest Kris smatra da se zabrana likovne umetnosti u hrišćanskoj civilizaciji zasniva na verovanju u magijsku moć slika, da slike daju moć nad onim što prikazuju. Hrišćanski bog je bez atributa, bez čulnih svojstava, imaterijalno biće. Ali onda se postavlja pitanje – kako tu apstraktnu ideju božanstva prikazati? Kris tvrdi da ako se dozvoli čulno prikazivanje Boga, onda to znači da će ljudi steći vlast nad njim (jer primitivna svest ne razlikuje prikaz stvari od same stvari), a crkva je, naprotiv, nastojala da Bog, ne pokazujući se ljudima, stekne nad njima suverenu vlast. Zbog toga je reformacija zabranila stvaranje ikona i slika o bogu. Međutim, i katolička i pravoslavna crkva su ovu praksu popularisanja biblijskih tema prihvatile. Tako da pošav od severne Evrope, preko srednje do južne raste pristustvo simbolizacije, čulnog prisustva i prikazivanja božanstva. Arhitektura katoličke i protestantske crkve razvijena je kroz dva stilska obrasca: romanski, na jugu i gotski, na severu Evrope. U književnosti se zapažaju dve umetničke vrste: "narodna književnost" pisana na narodu razumljivom jeziku, i "službena", "verska" književnost pisana na latinskom jeziku. 26. Vizantijska civilizacija. Teološki spor dve crkve Ime "vizantijska civilizacija" potiče od imena grada Vizantiona, koji je sagrađen na Bosforu 667. godine p.n.e., na čijem je mestu car Konstantin u 4. veku podigao grad Konstantinopolis, kasnije Carigrad, današnji Istanbul. Istorija raskola. Glavni sporovi istočne i zapadne crkve počeli su nakon propasti Rimskog carstva (476) oko primata katoličke crkve sa papom na čelu, odnosno carigradskog patrijarha. Postepeno su se uvećavali razlozi za sukob, počev od kanonskih pitanja, a odnosila su se na tumačenje dogmi i problema Svete Trojice. Carigradski patrijarh Mihajlo Kerularije u strahu od saveza pape Lava IX i vizantijskog cara Konstantina IX zatvorio je latinske crkve i samostane u Carigradu, osudio celibat, umetanje Filiokve (tumečenje porekla Sverog Duha) u veronauku itd. Papski legati su bacili anatemu na patrijarha Kerularija i na istočnu crkvu u celini. Kerularije je odmah potom, na saboru bacio anatemu na papske legate i Rimsku crkvu. Do konačnog raskola došlo je 1054. godine. Od tog događaja dve dogmatike se uobličavaju kod katolika na koncilima, a kod pravoslavaca na saborima. Teološke razlike između katoličanstva i pravoslavlja. Na oblikovanje pravoslavlja uticala je u zantnoj meri grčka filozofija, dok je katolička teologija pretrpela znatan uticaj rimskog eklekticizma i stoicizma. Temelj pravoslavnog religijskog sistema čini mogućnost intuitivnog i ekstatičkog usvajanja dogmi, teozis čoveka (ideja bogočoveka), nasuprot težištu u katoličanstvu na čovekovoj slobodnoj volji, ali i racionalnom uvidu. Katolicizam naglašava ljudski pad, čovekovu
11
grešnu prirodu i praroditeljski greh, a pravoslavlje čovekovu potencijalnu dobrotu. U katoličanstvu je akcenat na Hristovom stradanju i žrtvi, a u pravoslavlju na ideji Hrista kao pobeditelja nad silama smrti. K. karakteriše centralizam i papina apsolutna vlast, a p. autokefalnost i sabornost, patrijarh je samo “prvi među jednakima”. Celibat je obavezan za sve katoličko sveštenstvo, a u pravoslavlju, pored monaha, postoji i mirsko sveštenstvo. Katolička dogma priznaje postojanje čistilišta, p. ne. Na pričešću se upotrebljava beskvasni hleb, u p. kvasni. Filioque. Jedna od glavnih dogmatski razlika je prihvatanje filioque (“i od Sina”) u zapadnom hrišćanstvu. Naime, spor je oko toga da li Sveti Duh proizilazi i od Sina, ili samo od Oca. Prema pravoslavlju, Sveti Duh ishodi od Oca, a Sin je rođen od Oca. Poreklo ovog spora je još u II veku, između adopcionista i modalista. Adopcionisti su smatrali Hrista istorijskom pojavom, čovekom koga je tek prilikom krštenja u Jordanu ispunila božanska sila, a modalisti su Hrista videli kao ovaploćenje jedinstvenog boga, koji se jednom objavljuje kao Otac, drugi put kao Sin i treći kao Sveti Duh. Origen razvija ideju subordinacije – na vrhu je Otac kome je potčinjen Sin, a njemu Sveti Duh. Sin je po svojoj suštini jednak Ocu, ali je samo Otac Bog-od-sebe (autotheos). Antiohijska i aleksandrijska teološka škola. Antiohijska se zalaže za bukvalno shvatanje termina i tekstova Svetog pisma, a aleksandrijska za simboličko-lingvističko tumačenje (Grigorije Niski: Otac je nerođen, Sin rođen, a Duh ishođen). 27. Umetnost u pravoslavnoj kulturi Za pravoslavnu umetnost je karakterističan kult ikona. Smatra se da najstarije ikone potiču od egipatskih pogrebnih portreta iz helenističkog i rimskog doba. Prvih vekova u hrišćanstvu u hrišćanstvu je postojala zabrana ikona, iz bojazni da bi magijskom identifikacijom sa Bogom vernici izgubili distancu prema Bogu, a time i neophodno strahopoštovanje. U pravoslavnoj crkvi se radilo o nečem drugom: potrebno je uznošenje ka Bogu, Boga treba voleti, približiti mu se. Vremenom je ona dopustila upotrebu "ikona" i čak teološki opravdala njenu svrhu (→ikonologija). Posebno je značajna rasprava Jovana Damaskina De imaginibus. Kult ikona je nevidljiv deo dogme pravoslavne crkve i vizantijski misionari su ga uveli u sve zemlje koje su priveli hrišćanstvu. U srednjem veku, od 9. do 14. veka, crkveno slikarstvo je zabeležilo najveći uspon upravo u pravoslavnom svetu. Stvorena je osobena ikonografija, propisane su norme, stil i tehnika slikanja. Zlatno doba vizantijske umetnosti je ono koje je došlo posle 1204. godine. Još za vreme cara Justinijana u Carigradu su otvorena velika gradilišta, pre svega sagrađena je Sveta Sofija i druge njegove zadužbine. Preko Carigrada vizantijska umetnost se širila izvan granica carstva, najveći uticaj je izvršila na nacionalne pravoslavne kulture, koje su se, osim toga, nadahnjivale i vlastitim, mitološkim i istorijskim izvorima. Zidno fresko-slikarstvo se posebno razvilo od 9. do 13. veka, naročito u Kapadokiji i u slovenskim zemljama na Balkanu i Rusiji. 28. Islamska kultura – istorija, umetnost Islam je monoteistička religija, nastala na osnovu otkrovenja koje je u 7. veku propovedao Muhamed u Arabiji. Pre pojave islama postojao je "kult prirode", obožavanje drveta i svetog kamena. Postepeno ovi drevni kultovi će ustupiti mesto lokalnim božanstvima koja predstavljaju korak bliže ka monoteizmu. Najstarije plemensko božanstvo Hubal bilo je predmet posebnog obožavanja, cilj hodočašća, pa su ga vremenom počeli nazivati Alahom (svemoguć). Istorija. Sa Muhamedom počinje epoha islamske kulture i civilizacije. Rođen je u Meki oko 570. godine. U 25 godini oženio se udovicom Hadidžom. Tada je, u pećini pored Meke počeo da doživljava vizije i da propoveda novu veru. Oko 622. godine Muhamed se nagodio sa emisarima iz grada Jastriba. Stanovništvo Jastriba prihvatilo je Muhamedovo učenje. Jastrib postaje centar nove vere pod imenom Medina. Preseljenje Muhameda iz Meke u Medinu naziva se hidžra, a od te se godine računa muslimanski kalendar. Narednih 10 godina, koliko je boravio u Medini, učestvovao je u pljačkaškim ekspedicijama protiv Meke i to je eskaliralo u svojevrstan rat između Meke i Medine. Kada je Meka najzad zauzeta postala je centralna tačka muslimanske molitve i mesto hodočašća. Teologija i dogma. Islam je primio elemente judaizma, preislamskih kulturnih elemenata i tradicije hrišćanstva. Islam polazi od stava da je Kuran Bog saopštio Muhamedu preko anđela Gavrila. Temelji islama nalaze se u Kuranu i Hadisu, zbirci Muhamedovih izreka i predanja o njegovom životu. Sveti zakon islama je šerijat koji se temelji na ovim spisima. Svaki musliman dužan je da poštuje pet stubova vere: šehada - ispovedanje vere, da nema drugog boga do Alaha; molitva pet puta dnevno (postoje dve vrste molitve – dua, lična molitva, i salat, javna ritualna molitva); hodočašće u Meku jednom u životu – hadž; post – ramazan; i finansijski prilog državi i zajednici - zakat. Osim toga, muslimanima je zabranjeno da jedu svinjsko meso i piju vino. Glavni praznici su Kurban-bajram, Uraza-bajram, Melvud...
12
Struktura crkve i frakcije. U islamu nema svešteničke hijerarhije poput one u hrišćanskoj crkvi i nema verskih sabora. Postoje uleme, učenjaci koji tumače verske spise. Muhamedov naslednik, halif, nema moć pape/patrijarha u svojoj zajednici. Većina muslimana pripada sunitima, a najveća disidentska grupa su šiiti. Jedan od autentičnih i široko rasprostranjenih vidova islamske umetnosti je kaligrafsko arapsko pismo. Osim toga, islamsku umetnost karakteriše i odsustvo figuralnosti, a uzrok tome je negativan stav prema idolima pa se prikazivanje figure, ljudske ili božije, smatra svetogrđem. Nasuprot tome, veoma je razvijena ornamentalna umetnost, sa šarama i biljnim motivima. To je u osnovi dekorativna umetnost. Ukidanje mimetskog svedoči o visokom stepenu spiritualnosti islama. Najkarakterističniji objekat islamske arhitekture je naravno hram, tj. džamija sa minaretom. Tipičan arhitekturni elemet je prelomljena arkada. Mitovi o Adonisu i Apolonu. Predstave povezane sa smenom godišnjih doba prema kojima se bujanje prirode svakog proleća objašnjavalo povratkom božanstva koje se svake zime udaljavalo, umiralo i sl. u stvari su najranije verzije mitova o bogovima koji umiru i vaskrsavaju. Ima ih kod mnogih naroda: vavilonski mit o Tamuzu, sirijski o Adonisu, maloazijski o Atisu, egipatski o Ozirisu... Mit o Adonisu govori o ljubavi Afrodite prema Adonisu, lepom sinu kiparskog kralja. Adonisa je u lovu ubila divlja svinja. Kada ga je najzad našla, boginja, skrhana tugom, naredi da iz njegove krvi izraste anemon. Zevs se sažali na Afroditu i dozvoli da Adonis svake godine izađe iz Hada na pola godine i živi sa Afroditom. Kada se to događa, cela priroda oživi. Sličan je i mit o Apolonu. On tokom zime boravi u zemlji Hiperborejaca u kojoj vlada večno proleće. U proleće, kada sve ozeleni, Apolon se vraća u Delfe, svoje proročište, na kolima u koja su upregnuti snežnobeli labudovi.
13
