Seminarski rad
UVOD Ekonomija kao nauka ostvarila je mnoga saznanja o zakonima koji su se upleli u procese kapitala. Neiscrpni dometi ove nauke imaju svoju evoluciju sve do savremenosti a njena fundamentalne osnove su nezamenjive i u budućnosti. U istorijski toku ova nauka ne donosi samo neiscrpna kritička saznanja, već će uvek bila zaokupljena i konkretnom (delatnom) stvarnošću stvarajući naučne uslove za i konkretizaciju praktičnih promena u stvaranju novog društva. Njena su otkrića zakoni robe i novca, kapitala i najamnine, akumulacije i proširene reprodukcije i dr. Kontinuirano razvijana, dopunjavana, konkretizovana u zavisnosti od novih uslova. Ali u celini sa ekonomskim poretkom, ekonomskim oblicima i drugim formama organizovanja i institucionalizovanja u ostvarivanju ekonomskih i drugih ciljeva u kontinuiranom i nezadrživom pohodu civilizacijskog napretka. Mnoge knjige iz ekonomije čine pravo bogatstvo za analizu troškova proizvodnje, trgovine, investicija, cena, makro i makroekonomskih makroekonomskih naučnih projektovanja teorije i konkretnih naučnih doprinosa savremene teorije naučne i empirijske ekonomije. Sa naučnom evolucijom pojmovnih i sadržajnih značenja. Tu se ubrajaju i fenomeni privrednih recesija, kao i inflacije, naučno-tehnoloških naučno-tehnoloških epohalnih promena, identifikovanje neumitnih uslova progresa i izvora negativnih uticaja na njega, na nauci zasnovano empirijsko i matematičko praćenje promena i upravljanje njima i dr. Pa i pored toga može se zapaziti da ugledni mislioci u oblasti ekonomije nisu neophodnu pažnju posvetili razvijanju saznanja o ekonomiji kapitala. Strogo ekonomski gledano nezamislivo je objašnjenjei organizovanje pojavnih oblika najsavremenijih tokova ekonomije izvan tokova kapitala i na njemu zasnovanih integralnih tokova demokratskog odnosno odnosno društvenog razvoja. Cilj ovoga rada je afirmacija značaja neumitnih tendencija kapitala.
EKONOMSKI SISTEM U OSNOVI SAVREMENIH NAUČNIH SAZNANJA EKONOMIJE I KAPITALA Naučna analiza savremenih ekonomskih fenomena fenomena (na makro, mikro ili globalnom nivou) i njeno konzistentno metodološko zasnivanje na odlučujućim slučajevima, pojavama, tendencijama i procesima kapitala jeste moderni i validan put kritičkog razjašnjenja obilja nepoznanica, nepoznanica, realnosti, strategija preovlađujućih egzistentnih svojstava ekonomskodemokratskih oblika i inherentnih zakona koji njima vladaju. Na sceni su nove okolnosti a stereotipnaobjašnjenja stereotipnaobjašnjenja se nužno menjaju. Otuda valja teorijski dokazivati i neodvojivu vezu razvoja silekapitala i demokratskog progresa. Procesi tranzicije (u najširim svetskim razmerama) i njihovaekonomska modernost razorili su sva podozrenja u vezi pozicije ekonomskih odnosa kapitalau prevođenju političke organizacije u internacionalnim razmerama u demokratsku. U teorijskom poimanju osnova modernog razvoja ekonomskih i društvenih procesa odlučujuće je zasnovati nove poglede i razviti progresivna naučna saznanja. saznanja. U nauci ekonomije imperativ je vezan za manifestantne vidove i određujuće horizonte kapitala, njegovihfunkcija i konflikata. Niz postojećih pogleda – škola koje su se kao dominantne teorije nametnule i na njima zasnivan karakter ekonomije i ekonomske politike bio je (i sada jeste)u sukobu sa teorijskim konceptima ekonomskih oblika i ekonomskog poretka. A pojedine prema kojima se projektuje ekonomski život, društvena moć i politički oblici delovanja (kao što su neoliberalizam i institucionalna ekonomija) sve dalje su od tendencija funkcionalnog i racionalnog jedinstva ekonomskih i političkih potencijala razvoja u nacionalnim i internacionalnim razmerama (naravno, u istom položaju su i neoklasičari). Neoliberalizam kao dominantno vladajući sadržaj sadašnjeg uređenja ekonomskih 1
Seminarski rad osnova ljudske civilizacije otvorio je puteve ka novim krizama ali i novim iluzijama olakog izlaska iz njih. Manifestuju se i u globalnim razmerama, pre svega, kao određujuća praksa uređenja epicentara žestokih strasti vezanih za moć (svemoć) bogatstva ali i čitav arsenal pritisaka (ekonomskih i vojnih i dr. sve do ograničenih ratova) radi njegovog postvarivanja. Neoliberalizam je izvršio brutalnu reviziju ekonomske suštine reprodukcije a silama špekulacija novcem značaj tehnologije, nauke, znanja, rada i informatičkih moći sveo na minorne pozicije u smislu kapital-vrednosti. Istovremeno je u potpunosti negirao kategorijalno ekonomske osnove svih onih društvenih sila progresa i stvarnosti proizvodnje vrednosti koje su nezaobilazne (slično zakonima fizike). Stvorio je uslove za samo one promene koje su u korist dominacije potrošačkog raja i inauguracije (svim sredstvima) veličanja neograničenog sticanja i dr. Bilans protivurečnosti i teških ekonomskih poremećaja do kojih je doveo neoliberalizam gotovo je neograničen. Sintetički je kulminirao je savremenoj ekonomskoj i finansijskoj krizi u lokalnim, regionalnim i globalnim razmerama. Ovi pravci ekonomsko-političke istraživačke aktivnosti i prakse nisu uspeli ili tačnije nisu imali interesa da objasne savremene manifestantne vidove i logiku kapitala koji kao sile reprodukcije, akumulacije i održivog razvoja u sklopu neophodnih društvenih izvesnosti. Sa svim materijalnim i svojinskim preobražajima. Izostala je i kritička analiza bitnih svojstava ekonomskih osnova kategorijalnih fenomena savremene ekonomije u kojoj se kapital modifikovao unutar sebe. U ovakvim opredeljenjima naučnih i empirijskih analiza i „naučnih dometa“ gotovo je nemoguće prodreti kroz maglu svega onoga što ima globalne razmere. Posebno ukoliko se egzaktno želi istražiti i objasniti kako se praktički presudno vlada „važnim tajnama i najvažnijim ’mehanizmima’ i instrumentima svetskog tržišta“ kao svojevrsna najsavremenija „autobiografija“ dvadeset prvog veka ne može prihvatiti površne ocene i pogrešna predviđanja. Otuda savremena nauka ekonomije u procesima saznanja ekonomske stvarnosti postaje odlučujuća za razumevanje promena, intencija tzv. integralnog svetskog tržišta, ekonomske modernizacije svih oblika organizovanja i „integracije“ kapitala, privrednog života, ekonomskih reformi, tranzicije i dr. Savremene internacionalne tendencije ekonomije imaju preovlađujuću „svetsku ekonomskotehnološku krivulju“ koja nosi sa sobom specifične oblike primenjivanja, obilje neodređenosti i neizvesnosti, različitih društveno-državnih formula, finansijskih i monetarnih, donatorskih i kreditnih formula i „cena“ posebno u zemljama tranzicije iz „socijalizma“ ali i onih „iz siromaštva“. Tu se sukobljava niz interesa „gospodara sveta“ što i jeste tegobna planetarna igra na različitim delovima svetske kugle odnosno specifičnim geopolitičkim tačkama. Sa toga aspekta nije teško objasniti igru „štapa i šargarepe“, ekonomskih blokada i drugih finasnsijsko-kreditnih „intervencija“, smisao i ciljeve takozvanih ograničenih ratova i vojnih intervencija. Nauka je „ostala dužna“ da objasni niz pojava, procesa i tendencija, ali metodološki konzistentno. Naučno održivo i proverljivo. Neke smo naveli. Tiču se savremenih procesa kapitala i njihovog postvarenja. Tu su i sadržaji globalizacije, globalizacija i ekonomija njenih troškova, naučna zasnovanost kritika pojavnih oblika i ambicija globalizacije, njenih racionalnih perspektiva i „cena“, revolucionarnost i religijsko poimanje sila, koje nosi sa sobom, gigantske propasti kapitala. Sa svoje strane, u savremenom svetu ekonomija kapitala poprima originalne oblike razumevanja i granica, vizije njegovih novih i intencija budućnosti, različitih puteva razvitka i raznovrsnih formi egzistencije. Pred istraživačima je veliki izazov da, između ostalog, identifikuju uzroke i metode afirmacije društvenih, ekonomskih i socijalnih procesa koji se zasnivaju na ekonomskoj moći pojedinih država u internacionalnim razmerama i voluntarističke „ekonomije“ u nacionalnim okvirima – tim osnovnim silama regresa ekonomskog i društvenog razvoja. U 2
Seminarski rad ovom aktuelnom i epohalnom zadatku možemo ukazati na pravi putokaz samo ukoliko se shvati i prihvati istorijska osobenost ekonomskih mogućnosti i tokova. „Ali, to znači da se uspostave takvi odnosi koji će kao imanentnu zakonitost imati neka objektivna kretanja, objektivnu zakonitost na kojoj će se stvarati cela politička i ostala struktura društva“. Novi sadržaji političkog organizma moraju biti sposobni i spremni da složena ekonomska pitanja koja ovaploćuju ekonomski život „propuste kroz sebe“ a neka na optimalan način osmisle (normativno, politički, idejno, akciono, ciljno i dr.). Teorijske osnove i predmetno određenje ovoga rada vezano je za opšte i osnovno pojmovno i kategorijalno preciziranje radi metodološkog izgrađivanja i naučne obuhvatnosti, elevantnosti i sadržajne celovitosti istraživanja ekonomskih fenomena i procesa, ekonomije kapitala. Polazni aspekt izuzetno važan za sve nauke jeste metodološki konzistentan pristup – predmetno određenje istraživanja. U protivnom, čovekovo iskonsko stvaralačko delovanje u savremenosti postaje puki put u ćorsokak. Radi se o sledećim ekonomskim, vrednosnim, zakonitim i društvenim kategorijama i oblicima koji treba da budu sažeto izloženi, razvojno i sa aspekta institucionalnog i sadržajnog precizno utemeljeni. Teorijski okvir za konstituisanje savremene ekonomije upućuje na razmatranje Ekonomskog sistema kao fundamentalne kategorije u smislu naučnog poimanja, objašnjenja i kategorijalnih osnova i sadržaja ekonomije i kapitala. To su i najvažniji aspekti naše analize. Potsetimo se da sistem u najširem smislu označava jedinstveno funkcionisanje mnoštva sastavnih elemenata koji se nalaze u uzajamnoj povezanosti i koji obrazuju određenu celovitost, jedinstvo, ciljnu egzistenciju sa odgovarajućim rezultatima (težnja je da to budu optimalni rezultati društveno utvrđenih optimuma). Pod ekonomskim sistemom se podrazumevamo interaktivni sklop ekonomije kao ekonomskog poretka jedne zajednice sa institucijama i mehanizmima za donošenje i implementaciju odluka koje se odnose na proizvodnju, razmenu, raspodelu i potrošnju. Akcenat se stavlja na sveukupnost egzistentnih ekonomskih osnova kapitala, ekonomskih oblika i karaktera preovlađujućih odnosa konstituisanja opštih procesa na neminovnostima i zakonitostima ekonomije. Predmetno određenje ekonomskog sistema su svi aspekti ekonomskih, vrednosnih, zakonitih (nužnih zakona pod kojima može da se uspostavi ekonomija i izvesnost progresivnog napretka) i društvenih osnova tj. ključnih „pokretačkih sila“ proizvodnje, ekonomskosocijalnog života i razvoja. Zadatak je odgonetanje stvarne prirode preovlađujućih ekonomskih pojava, sila društvenih kategorija ekonomije ali i ekonomske zbilje (ekonomskih tokova i tendencija) zatim, suštine „grandioznih problema“ i kolosalnih potencija razvoja. Naravno, u jedinstvu preovlađujućim karakterom društvenih i socijalnih odnosa i traganje za polaznom tačkom koja se zove bezuslovni razvitak. Radi se o širokom nastupu različitih pojava, procesa i tendencija koje se u ekonomskom smislu susreću, sukobljavaju, prepliću, međusobno uslovljavaju a možda potstiču ili su u dubokoj protivurečnosti. U njihovoj osnovi je realna pozicija kapitala i njegovih pretvarajućih funkcija ka neminovnim savremenim ekonomskim promenama. Otuda su naučno poimanje, značenje i egzistentnost ekonomskog sistema uslovljeni nizom konkretnih određenja svojstava, oblika, rezultanti: 1) Koja su to svojstva (nužna) optimalizacije ekonomskih mogućnosti zemlje, porodice, preduzeća? Kako ostvariti racionalizaciju proizvodnje i razmene? Kako se manifestuju ekonomski zakoni u datom ekonomskom uređenju? Kakva je ekonomska praksai realni ekonomsko-socijalni život? 2) Karaktera ekonomskog poretka kao suštine uravnoteženja neposrednih tokova i stanja ekonomije u savremenim uslovima. Nemoguće ga je razumeti bez zasnivanja analize na 3
Seminarski rad argumentima savremene teorije ekonomije a u uslovima izučavanja ekonomskerealnosti i mogućnosti jedne zemlje, 3) Metoda kritičke analize ekonomskih i društvenih rezultanti koja sintetizujeključne i kapitalne pojavne oblike ekonomskog života u svome reprodukcionom toku. Uvažavanje teorijskih ali i istorijskih značenja, mogućnosti i pojavnih oblika kapitala Pre svega kao validne analizi i dobijenih istraživačkih rezultata o povezanosti i preplitanju svih učesnika u ekonomiji jedne zemlje (na pr. pojedinaca, domaćinstava, privrede, drugih privrednih subjekata, države i inostranih tokova ekonomije). Njihove uloge u usklađivanju upotrebe dohotka, funkcionisanju kapitala i njegovog razvoja. . 4) Naučno izučavanje, u ovim kontekstima, obuhvata analizu složenih odnosa koji se iskazuju kroz neposredne rezulate proizvodnje i usluga, privrednog života svih proizvodnih i potrošnih subjekata (privredni činioci, država, građani, ustanove – bolnice, obrazovne institucije i dr.). Razmatranje privrednih činioca upućuje na potrebu preciziranja da se radi o optimalnim organizovanjima ekonomskih oblika (svi oblici savremenih preduzeća, radnji, ustanova i preduzetničke jedinice u najširem smislu reči). Ali u složenim ekonomskim vezama i odnosima. Na sceni je prava retorta složenih i dinamičnih veza a ponekada i burnih odnosa društveno osamostaljenih moći. Ove osamostaljene i subjektivističke moći mogu se različitim manifestacijama pretvoriti u birokratski, ideološki, utopijski poredak. Ipak se na duži rok uspostavljaju imanentni odnosi kapitala koji se uspostavljaju slobodno prema materijalnom interesu i na ekonomskim kriterijima. Naravno ti se odnosi uspostavljaju i uređeni su pod uticajem ekonomske i složene igre tržišta, normi koje uređuju sistem odnosa bez determinanti kada je egzistencija validnog ekonomskog sistema u pitanju. Kao interakcija ekonomskih subjekta, mnogobrojnih činioca koji uspostavljaju društvenim razmerama slobodnu ekonomsku akciju. Privredni činioci proizvode raznovrsne korisnosti koje su uslovljene unutrašnjim faktorima u kojima dominira celina osnove proizvodnje roba ili usluga. U ovim uslovima postaje jasnije koji su epicentri mnogih pojava i procesa dubljih protivurečnosti i kriznih momenata u datim konstitucijama društava ili pak koji su odlučujući sadržaji i potencije razvijanja ekonomskih snaga i socijalno- društvenog napretka. Savremena naučna saznanja ekonomije opredelila su i uputila razmatranje ekonomskog sistema na nedoumice ekonomskih teorija kapitala i prakse vezane za njegove pojavne oblike egzistencije. Praksa savremenosti je ovde uslovljena svojom ekonomskoproizvodnom i socijalnom osnovom ali i svim protivurečnostima i ograničenim mogućnostima upotrebe kapital-razvoja. Progresivna funkcija je vezana za ekonomski poredak i karakter ekonomije u čijoj osnovi leže realni osobenosti: tehničko-tehnološka osnova kapitala (tehnologija, sirovine, energija …), naučna osnova kapitala, društvena osnova (javni kapital: putevi, javna infrastruktura, zdravstvena, obrazovna, vojna …), osobenosti ljudskog kapitala (znanje, obrazovanje, radno sposoban ljudski kapital …), Prirodni kapital ( prirodno bogatstvo, informativni prostor, zemljište, vode, vazduh …). Ekonomski sistem je egzistentna sinteza obilja faktora vrednosnih osnova ekonomije kao „pulsirajućeg kapitala“ , zajedničkih i specifičnih zakonomernosti razvoja društava „svoga vremena“ i „datih mogućnosti“, normativnog uređenja (zakonskih i podzakonskih akata i odluka koje uslovljavaju funkcionisanje ekonomije) i ekonomske politike sa svojim ciljevima i merama koje usmeravaju političko-ekonomsku praksu i razvoj. Savremeno naučno poimanje progresivne funkcije ekonomskog sistema vezano je za niz ekonomskih kategorijalnih određenja koja se teorijski zasnivaju i proizilaze iz shvatanja ekonomije. Kada je u pitanju odnos ekonomije i moći politike, savremenost je pobudila ozbiljnu pažnju najnovijem kovitlacu ekonomskih i političkih činilaca i tendencija koje su daleko šire od ekonomskog sistema jedne zemlje ili regiona. Savremeni tokovi ekonomije imaju dominantne globalne
4
Seminarski rad forme konstituisanja i ispoljavanja. Razuđeni i raznovrsni oblici „globalnog kapitala“ sa svojim tokovima i posebnostima nije predmet naše analize. Ali okrnjeni tokovi kapitala, njegovog razaranja i uništavanja zbog raznovrsnih uticaja ne mogu se zaobići jer „pripadaju sami sebi“. Teško je ne prihvatiti da su političke i ideološke strasti u raznim fazama razvoja „pokretačka sila društva“. Svaki politički prevrat donosi nove radikalne pokušaje „raskidanja sa starim“, unosi niz promena u institucionalnim (često radikalnim) reformama, nove oblike političkog organizovanja i nove napore usmerene ka konstituisanju preovlađujuće svesti o „kvalitetu svog početka, svog dela“, svojih konkretnih rezultata. U ovim uslovima se prikazuje kao jedina prepreka progresivnim promenama „stara“ vlast, a ukoliko su revolucionarni prevrati onda i karakter vlasti, ekonomskog poretka, ekonomije i dr. U tome kontekstu moguće je posmatrati i ceniti opšte okvire rezultata svake nove vlasti u novijoj stvarnosti. Ekonomske i socijalne činjenice alarmantno ukazuju na negativne okolnosti i dalje nemogućnosti tolerancije dominacije različitih manifestacije politike nad ekonomskim trezvenostima mnoštva činilaca. Teorijski poduhvati upozoravaju da stvarne potrebe daljeg napretka nisu politička inercija obećanja i dalji lomovi postojećeg, već takve reformske promene originalnog sadržaja koji će se zasnivati na nizu domaćih i međunarodnih okolnosti, na „mirnijem i temeljitijem“ priznavanju objektivnih tendencija naše stvarnosti i nužnih zakona „pod kojima može da se uspostavi“ ekonomija i izvesnost progresivnog puta društvenih, ekonomskih i socijalnih promena. Dakle, radi se o ekonomskom poretku iz koga proizilazi adekvatan ekonomski sistem. Nema uspešnih reformi bez uvažavanja preovlađujućih ekonomskih procesa epohe. Pozitivni impulsi ovim promenama leže u dominantnim pojavama savremenog društva prvenstveno kao prirodni ekonomski procesi. Kao mogućnost razvijanja kapitala i privrednog života. U kontekstu savremenih promena koje se često nazivaju „mirna revolucija“ ne možemo zanemariti činjenice da je učinak ostavio iza sebe već skoro naučno neodržive a praktično porazne eksperimente sa one strane ekonomije, validnih osnova ekonomskog poretka i egzistentnih ekonomskih sistema. U institucionalnim efektima ima nekih parcijalnih ali nedovoljnih pre svega globalnih promena. Ipak dominiraju negativni ekonomski učinci i širi provizorijum. Ekonomski tokovi dalje produbljuju protivurečnosti a negativni procesi preovlađuju. Impulsi ekonomije i ekonomske politike su ili gotovo beznačajni ( u nizu segmenata) ili negativni. Sa tendencijom da budu negativni u celini. Kvantitativne kategorije se različito tumače a uz pomoć takvih ekvilibristika pokazuju uspeh. Kvazi uspeh kao skup politikantskih igara i statističkih veština. Naučna misao se mora ovde usmeriti na ekonomska istraživanja tj. one najbitnije sadržaje ekonomije, kao osnove ekonomskog uređenja, ostvarivanja „celine sistema“ i ekonomske politike. Time otvaramo put ka kritičkom sagledavanju aktuelnih ekonomsko-socijalnih okolnosti, epicentrima savremenih ekonomsko finansijskih problema, karakteristikama i osobenostima krize. Već na kraju 2008. godine su se jasno videle razmere globalne svetske ekonomske krize. Uzroci su se samo nagađali. Takvo je stanje i danas. Ova kriza je veća od velike Svetske ekonomske krize (1929-33). Znači, najveća je do sada u četiri stotina godišnjem istorijskom razvoju kapitala i kapitalizma. U svim brojnim ekonomskim krizama (od Holandske -1620. ) napuštan je dotadašnji model kapitalizma, razvijan novi sa svim svojim „kauzalitetima“. Ova najnovija globalna ekonomska i finansijska kriza nije „dospela“ u stanje istraživanja determinanti postojećih egzistencija tokova kapitala i njihove ekonomske suštine. Za nas je više nego izvesno da će ova kriza trajati dugo. Njen uticaj će biti razoran po realnu ekonomiju. Zemlje malog kapitala i „slabe ekonomije“, kao što je Srbija, su prvi internacionalni „rov za žrtvovanje“. Kriza se javlja u Americi, prvo kao finansijska, a ovih dana već duboko potresa 40 (četrdeset) ekonomski najsnažnijih zemalja sveta. Zemlje 20 (dvadest) najrazvijenih pokušavaju da koordiniraju aktivnosti ali se efekti neprimetno tope i kriza uvećava. Pokazao se ekonomski neupotrebljiv njihov neoliberalizam ispoljen, pre svega, kao državni etatizam i monetarne 5
Seminarski rad ekvilibristike. Požar se gasi, za sada, istim sredstvima i metodama zbog kojih se pojavio. Za sada nije ponuđeno adekvatno rešenje ni za „kontaminirane zajmove“ koji iznose između 36 i 61 trilion dolara. Ceo svet nema toliku gotovinu da bi se haos zaustavio. Kriza se širi iz banaka (gde je u formi hipotekarnih kredita započela), osiguravajućih društava ka automobilskoj industriji, zaposlenosti, socio-ekonomskim uslovima života, stanovanja i rada ... Na udaru su proizvođači čelika, poljoprivrednici, siromašni, međunarodna trgovina i svi oblici kretanja kapitala. Uzdrmani su ekonomski i socijalni temelji savremene civilizacije. Teško su poremećena savremena ekonomska i tržišna pravila igre. Recesija se pretvorila u nekontrolisano nadiranje krize u gotovo svim porama državnih i proizvodnih poslova i logike kapitala. U svetu krcatom nagomilanim negativnim ekonomskim i političkim tendencijama, realnostima koje nastup ekonomske krize velikih razmera jasan je uticaj ovih procesa na stvarnu ekonomsku situaciju i budućnost ekonomija svih zemalja sveta. Da je sudbina globalne ekonomije, nažalost, polazni moment, taj polazni uslov za procene, za raščlanjavanje mogućnosti, ta malena spona sa realnostima budućnosti ekonomije i društava u celini. Vreme je sa aspekta uzroka i tokova krize preispitati ekonomski svet. U naučnim poimanjima modernih društava i njihove egzistencije nezaobilazno je konstituisanje nove ekonomije kapitala i njeno funkcionalno ispoljavanje u nacionalnom i globalnim nastupanjima sa adekvatnim određenjima ekonomskih motiva. Adekvatan ekonomski poredak i ekonomski sistem je put poznatog nastupanja nezavisno od tajni vezanih za „skrivena značenja geopolitike i velikih svetskih poslova“. Srbija je u vrtlogu ovih procesa i tendencija. Na savremenim putevima našlo senaše društvo pred dubljim problemima. Iskrsli su takoreći u svim oblastima, u industriji, razvoju i ekonomskom organizovanju uopšte, privatizaciji i karakteru promena ali isto tako u politici, političkom organizovanju, ideologiji i etici. Manifestacije su raznovrsne i same po sebi dovoljne da pobude ozbiljniju pažnju, kao i nezadovoljstvo na raznim stranama. Uzmimo, na primer, neiskorišćenost proizvodnih potencijala (fabrike, ljudski i prirodni kapital i dr.). Izgleda da je to naša savremena konstanta u ekonomiji. Takođe i nedovoljno iskorišćavanje sposobnosti za razvoj i šire organizovanje u društvenim razmerama. Izgledi za ekonomski napredak su neizvesni. Međunarodne okolnosti svemu daju složeniji karakter. Autarhija „u funkcionisanju državnih institucija“ sve je evidentnija u društvenim poslovima. Nisu manje brojni niti jednostavni problemi u klasičnoj političkoj sferi, na poljusocijalne politike, kao i u ideološkoj svesti. Sve te okolnosti izazvale su inverzivnu političku praksu. Njen prvi zahtev je da se obuzdaju nezgodne strane raznih pojava, da se otklone takozvane devijacije. Time se, međutim,ne završava njena funkcija. Prvi posao i jeste u tome da se odgonetne stvarna priroda postojećih pojava, da se iznađe njihov unutrašnji karakter, povezanost i uslovljenost s datim stanjem materijalnog razvoja društva i oblika društvenih odnosa, dakle jedna teorijska kritika prakse. Upravo to podrazumeva studiju uslova i činilaca koji pružaju prostor za kontinualni progres društva. Proširena reprodukcija i politička vlast, prva kao suština svakog progresivnog razvoja, druga kao njen nesumnjivo savremeni činilac, jesu takoreći polazno i osnovno područje na kome se predstavlja teorijska misao ali i sposobnost datog društva da shvati, primi svoje protivurečnosti kao prirodno date, a saglasno njima i puteve daljeg razvoja. (2).Ekonomska istraživanja su nužno upućena na ekonomske pojave i procese koji su„preprečili put“ ispoljavanju ekonomskog poretka i ključnih ekonomsko-socijalnih fenomena zasnovanih na njemu, usporavaju efekte reformi afirmišući „gotovo neverovatne bajke“ o našoj blistavoj budućnosti. Šumpeterovska „stvaralačka destrukcija“ se shvata na način koji afirmiše ekonomske i političke vlasti koje pothranjuju tendencije samouništenja a ne kao „sabirajuću obnovu“ u medernosti ekonomskih perspektiva i mogućnosti. Tek treba da se shvati nužnost projektovanja (ova rad je inicijalni impuls) i zaživljavanja nove ekonomije sa adekvatnim ekonomskim poretkom. Pred nama je novi naučni put pristupa 6
Seminarski rad globalnim, regionalnim i nacionalnim konstitucijama na osnovu ekonomije i tendencija i fenomena savremenih tokova kapitala, modernog tržišta i drugih ekonomskih zakonitosti života i razvoja.
EKONOMIJA, OSNOVNA PODRUČJA – MATERIJALNA AKTIVNOST I EKONOMSKI POREDAK LJUDI Ekonomija, kao misao, kao shvatanje, sadrži brojne, komplikovane, pa i nezavršene odredbe. Savremena misao to mora uvažiti. Ali je nezamenjiv značaj ekonomije kao nauke ali i njena sadržinska operacionalizacija u smislu egzistencije društvenog organizma. U ovom nezaobilaznom opredeljenju pronicljivo je i uputno stanovište Pola Samuelsona, uglednog profesora. Ekonomija je, kako on generalno konstatuje „... najstarija od umetnosti, najnovija od nauka – zaista kraljica društvenih nauka.“ Njena operacionalizovana egzistencija je primarna veza kreativnosti oblika egzistencije i razvoja. Profesor Ljubisav Marković i Profesor Sreten Sokić, u teorijskom konceptu, definišu ekonomiju i njenu budućnost na sledeći način: „Ekonomija je fundament društva, osobito naše civilizacije. Ona je opšti fenomen i neumitni zakon napretka. Smisao ekonomije je kontinualni rast proizvodnje, moć svih njenih faktora, tehnologije i ljudi. Moć stvaranja obilja upotrebnih vrednosti. Obilje uz minimiziranje individualne vrednosti. Kapital je po svojoj biti i zakonima društveni agens ekonomije. Kapital usred vlastitih protivurečnosti, tržišne ekonomije i neizvesnosti. Između drugih faktora i u funkciji nauke i države“. Znači, kapital je stvarni i opšti agens ekonomije u mnoštvu društvenih činilaca, tržišne ekspanzije, nauke i državne politike. Ekonomska je i socijalna osnova budućnosti u svojim potencijama ka progresivnim promenama. Domaći kapital je u ovim uslovima i u sadejstvu sa internacionalnim kapitalom. Preciznost upotrebe pojma ekonomija u našem istraživanju je od odlučujućeg značaja, ne samo za početak, tok i rezultate, već i za samu evoluciju sadržaja kapitala i ekonomskih procesa. U svom istorijskom naporu ka svojim civilizacijskim potencijama. Razumevanje ekonomije u opštem sklopu društvenih protivurečnosti, tokova, procesa i tendencija postaje bliže tek onda kad se razmotri njen bar elementarni sadržaj. Posredi su, u prvo vreme, dve fundamentalne i uslovljene oblasti. Jedna i druga su neraskidivo integrisane u pojmu „ekonomija“. Tu zaista nema mesta za politikantske revizije učenja kroz formalizovane zloupotrebe ekonomskih naučnih saznanja. Prvo, istorijski, ali i svakodnevno ima se posla sa ljudskim aktivnostima kroz koje se održava njihova životna egzistencija. Ta aktivnost je „razmena materije“ sa prirodom, ili generalno – proizvodnja. Proizvodnja kao fundament opstanka ali i opšteg progresa ljudi, njihovih zajednica i čovečanstva. U biti ekonomije je, prema tome, proizvodnja u svom najširem smislu i savremenom sadržaju, tj. „svrsishodna delatnost ljudi“ radi prerade i prisvajanja materije prirode i svih onih rezultata koji su se, odlepljujući od realnosti materijalnih sila, prestavljaju naučne revolucionarno razvojne učinke sa dalekosežnim posledicama i tokovima progresa. U ovoj sferi se dosadašnja naučna dostignuća mogu smatrati i moraju uzeti kao tok prvih koraka u razmatranju modernih oblika i sadržaja. Potrebno je uvažiti epohalne promene u aktivnostima ljudskog kapitala. Takva aktivnost ljudi je prirodna nužnost za sve društvene epohe, spada u primarni zakon svake civilizacije, pa ma koliko raznovrsna podela rada oslobađala neke slojeve stanovništva od neposrednog učešća u proizvodnji, koliko se menjala struktura rada. Nemoguće je ne uvažiti naučne istine: „Kao što divljak mora da se bori s prirodom da bi zadovoljio svoje potrebe, da bi održao i reprodukovao svoj život, tako to mora činiti i civilizovani čovek, i on to mora u svim društvenim oblicima i pod svim mogućim načinima proizvodnje. S njegovim razvitkom proširuje se ovo carstvo prirodne nužnosti, jer se 7
Seminarski rad uvećavaju potrebe; ali se u isto vreme uvećavaju proizvodne snage koje te potrebe zadovoljavaju... Ali to uvek ostaje carstvo nužnosti. Sa one strane njega počinje razvitak ljudske snage, koji je svrha samom sebi, pravo carstvo slobode“. Ekonomija, može se reći, obuhvata ljudsku životnu praksu u oblasti materijalne proizvodnje, tj. prilagođavanja i prisvajanja prirode. Ekonomija u savremenosti pa time i Srbiji mora da prosledi ove i druge ekonomske zakone razvoja. Istovremeno je fundamentalna istina o ekonomiji defakto zamršena i teško dokučiva običnoj svesti, čak mistična. Radi se o njenoj društvenoj strani o suštini razumevanja i prihvatanja najsavremenijih specifičnosti. Nazivamo je (i sada i u budućnosti) kao suštinu – društvenih odnosa proizvodnje ili ekonomskih odnosa ljudi nezavisno od različitih strategija najsavremenijih modela tehničko-tehnološkog i drugog razvoja, njihove fascinantne delotvornosti uz kontinuirana epohalna usavršavanja gde se manifestuje sve manje tehničkog. Zadobijajući kontinuitet ova velika i fleksibilna promena kapitala uz „primordijalno značenje tehnike“ zadržava ne samo ekonomsku racionalnost već i zakonitost ekonomske „suštine i dela“. „Ovu važnu razliku treba posebno podvući. Ilustrujmo to primerom iz procesa proizvodnje. Odnos angažovanih sredstava za proizvodnju i količine uloženog rada predstavlja kapitalnu opremljenost rada koja veoma mnogo utiče na produktivnost rada i na cene proizvoda. Sam odnos predstavlja vezu ljudi i stvari koja zavisi od tehnologije proizvodnje i koja se proučava u okvirima niza posebnih tehničkih nauka. Odnos između ljudi povodom stvari je nešto drugo i on nas upućuje na razmatranje odnosa svojine i cilja formiranja preduzeća. Ako je svojina nad sredstvima za proizvodnju privatna svojina, na osnovu koje privatni vlasnik teži da delatnošću preduzeća ostvari što veću dobit tada će vlasnik preduzeća zaposliti onoliko radnika, pri datim proizvodnim kapacitetima, koliko mu donosi najviše dobiti. Sa promenom cene rada menja se količina zaposlenih radnika, a sa njom i odnos između sredstva za proizvodnju i upotrebljenog rada, sve sa ciljem da se maksimizira profit. Prisvajanje profita potiče iz društvene organizacije proizvodnje, iz odnosa vlasnika i nevlasnika sredstava za proizvodnju i ono je pravi predmet proučavanja ekonomije kao nauke.“ 1.Da li je ovo vizija ili utopija K. Marksa ? Uvek i od vajkada proizvodna aktivnost se obavlja u oblicima zajednica ljudi. Uvek se ima posla pri tom sa ljudskom snagom rada, s ljudskim iskustvom i kooperacijom koja može biti direktna ili indirektna. Naravno i sa svojinom i načinima prisvajanja. Evolucijom i kapitalnom silom naučne proizvodnje i primene njenih rezultata. Savremenost kapitala je usled toga egzaktna poluga sadašnje epohe snažnog podstreka. Dinamika novih oblika proizvodnje naglo je uvećavala proizvodnu i svestranog razvoja nauka – beskrajnih otkrića sa implikacijama koje je teško snagu ljudskog rada i materijalno društveno bogatstvo. U isto vreme ta proizvodna sposobnost ljudske snage, u svom zenitu, postala je pretnja čovečanstvu, prirodnoj sredini i planeti – ukoliko se ne razviju adekvatni ekonomski odnosi koji tu moć usredsređuju na konstruktivne ciljeve života. Na humane, a ne razorne ciljeve. Tehnika, metodi i organizacija ljudskog rada osobito su obeležili epohu kapitalizma i evoluciju sadržaja kapitala. Tada se događao epohalni prevrat u obliku industrijske revolucije i nastanka mašinerije, automatizacije, informatičke i kompjuterske revolucije (sve do genetske revolucije) i dr. čime se snaga ljudskog rada oslobađala granica organske snage i umešnosti čoveka. Smisao tih prevrata je u primeni prirodnih sila, znanja i nauke kao posrednih sila ljudske radne snage. Nastupajuće društvo i civilizacija su krcati modernizacijama sadržaja i funkcije, odnosno sile kapitala. Da se Srbija ne bi plašila sama sebe put je u adekvatnom razvoju. U ovim gotovo eksplozivno razvojnim područjima materijalne aktivnosti razvijao se u raznovrsnosti formi i uticaja ekonomski poredak ljudi. Celina ovih složenih odnosa prouzrokovala je novu svetsku ekonomsku i finansijsku krizu i sasvim poništila vladajuće 1
Prof. dr Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, Beograd, 1995, str. 22.
8
Seminarski rad oblike ekonomske ekvilibristike, dovela u pitanje poziciju svetskih ekonomskih moćnika (G7, G8, G20 i dr.). Rasprostranjenost izazova donosi čitav spektar (uvećanja ili umanjenja) mogućnosti. Nauka ekonomije i istraživanja koja su u samom njenom zametu moraju izraziti svu složenost i suštinske pojavne oblike savremene ekonomije i one aspekte ekonomskog poretka koji su opšti i unutrašnji preduslov višesmernih rezultata i efekata. Osim ovih sadržaja i neminovnosti pitanje je u kome pravcu će ekonomska misao i njena praktika primene uvažavati sadržaje ekonomskog poretka i ekonomskih oblika u svom istorijskom i savremenom poimanju.
EKONOMSKI POREDAK I EKONOMSKI OBLICI Naša analiza naglašava značaj ekonomije i kao nauke savremenosti odnosno budućnosti. Metodološki konzistentne ekonomije koja temeljito analizira faktore ekonomskih pretpostavki robne proizvodnje i „mnoštva zakona svetskog tržišta i ekonomije tehnoloških promena“. Među njima se ističe svojevrstan način mišljenja i prikazivanja ekonomskog poretka i civilizacijski praktičnih a ekonomski održivih ekonomskih oblika u sklopu opšteg napretka proizvodne snage ljudskog rada , njegovih materijalnih, naučnih, razvojnih, kulturnih, socijalnih i drugih osobenosti. Potencije ekonomije koncentrišu se i izražavaju kroz ekonomski poredak. Ekonomski poredak sintetizuje interese, motive i revnost ljudi u iskorišćavanju proizvodnih snaga, a tome treba dodati i drugih ljudi kao elemenata ljudskog kapitala. Ekonomski poredak celokupnosti kapitala je najsnažniji izraz te sinteze motiva i interesa, kao i svestrane racionalnosti kod upotrebe i faktora proizvodnje i faktora potrošnje u reprodukcionom procesu. Ekonomski poredak je prava kvintesencija svih proizvodnih snaga i racionalnih osobina jednog društva, prava mera njegove istorijske celishodnosti i poluga za granice u progresu ta najtvrdokornija prepreka antiekonomiji, ideologizmu i subjektivizmu. Na tim osnovama on prožima i pobude za iskorišćavanje svojih potencija stvaralačkih mogućnosti pokazujući se kao egzaktna mera svih sistemskih i političkih određenja i specifičnosti i ponašanja, rezultata i efekata. On stvara prostor za nadolazeće promene kapitala – njegovu novu bazu i naučnu i civilizacijsku nezamenjivost. Šire, on prati i omogućuje upotrebu naučnog i svakog stvaralaštva, daje impulse novim dostignućima i progresu celog društvenog života. Evolucija i fleksibilnost ekonomskog poretka na podlozi istog načina proizvodnje ispoljile su se u savremenim promenama u jedinstvu sa revolucionarnim poimanjem karaktera rada i novih proizvodnih potencijala, sadržaja i suštine preovlađujućeg naučnog i tehničkog razvoja, civilizacijskog progresa sa nesamenljivim socijalnim koloritima, sa novom ulogom međunarodnih tokova i uslovljenosti pojavnih oblika kapitala, sa velikim svetskim integracijama i multinacionalnim i drugim oblicima organizovanja megakapitala. Tu su i neumitni tokovi ka oslobođenju rada koje, u budućnosti, pretpostavlja dokidanje nužnosti kapitala. 2. Od ne manjeg značaja je odlučujuća poluga ekonomskog poretka za moguće potencije ekonomija, ekonomskih uređenja, međunarodnih tokova kapitala u kojima svaka zemlja, polazeći od ekonomskih osnova savremenih globalnih tokova, upotrebljava svoje komparativne prednosti, dokida eksploataciju i druge (subjektivne sile za potčinjavanje) prepreke svoga ubrzanog progresa. Znači, u pitanju je ekonomska sinteza svih proizvodnih i potrošnih mogućnosti na osnovama ekonomskih kriterija i neumitnih ekonomskih zakona u čijoj osnovi leže najsnažnije sile, pogodnosti i prednosti racionalne upotrebe kapitala, naravno sa originalnom „sintezom“ jedinstva njegovih ljudskih i prirodnih, najsavremenijih stvaralačkih, finansijskih odnosno svih drugih pojavnih oblika. U ovim uslovima kapital u funkciji, upotrebi i razvoju prestavlja najadekvatniji samodejstvujući izraz ekonomskog poretka na duži rok. 2
Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 2-3
9
Seminarski rad Sa aspekta jedne zemlje i njene ekonomije ekonomski poredak omogućava ekonomsku „operacionalizaciju“ i sili na optimalno funkcionisanje svih potencija za progresivni razvoj, kontinuirani rast i razvoj – prosperitet u najširem smislu reči. Ekonomski poredak je istorijska celishodnost ovih potencijala određene zemlje u datom ekonomskom okruženju koje podrazumeva savremene svetske tržišne kriterije. Radi se o permanentnosti za svestranu i sveukupnu racionalizaciji kapitala i optimizaciju njegovih sadržaja. Potreban je niz političkih i ekonomskih (sistemskih i drugih) preduslova kako bi ekonomski poredak uspostavljao samonikle poluge jasnih i razvijenih pravila kapitala i kriterija koji samodejstvujući i zakonomerno pokazuju (iskazuju) kontinuirano i srazmerno granice stvarnosti vrednosnih aspekata ekonomske organizacije država i njihove proizvodnje. U osnovi ove realnosti leže ekonomski oblici. Ekonomski oblici su forme konstituisanja reprodukcije na principima ekonomskih vrednosnih kriterija uz maksimalizaciju ekonomskih efekata. Radi se o ekonomskim i političkim (normativnim, merama ekonomske politike) uslovima u kojima egzistiraju zamršeni ekonomski odnosi i ekonomski kriteriji uključujući i tendencije savremenog tržišta. To su optimalni ekonomski oblici reprodukcije kao kapitala. Ekonomski oblici su zakonita ekonomska svojstva ekonomskog kretanja, zasnivaju se i stiču svoju egzistentnost i realnost na ekonomskim činjenicama i određenim oblicima u kojima se izražava vrednost kao opšta osobenost svake ćelije (jedinice) posebno ali i zajednice u celini, njihova ekonomska logika funkcionisanja, postojanja, progresivnog razvoja. Radi se o celini obeležja (važi za sve ekonomske subjekte) – karaktera ekonomskih uslova proizvodnje i društveno-ekonomskih i političkih odnosa u okviru kojih, između niza bitnih dominirajućih kategorija odnosno odnosa preovlađujućeg oblika procesa proizvodnje roba i usluga u smisli reprodukcionog toka… „ekonomske činjenice jače od politike“. Ekonomski oblicima su konkretne forme u kojima se proizvodi, troši, razmenjuje, izlazi na svetsko tržište i dr. Oni su u stalnim tendencijama vrednosnih elemenata proizvodnje, potrošnje, razvoja (akumulacija ili drugi izvori razvoja…) u složenim i protivurečnim odnosima u sintezi egzistencije privrednih subjekata i drugih ekonomskih oblika proizvodnje i razmene, domaćinstava i njihove ekonomije, države sa svojim ekonomskim funkcijama i ambicijama i dr. U savremenoj ekonomiji ekonomski oblici postaju sinonimi za ekonomske i političke zakone na kojima se konstituišu društvene proizvodne snage a isto tako i oni protivurečni odnosi egzistencije kapitala, njegovog razvoja ali i socijalno-demokratske konstitucije društava. Radi se o suštini prirode i funkcije savremenosti u najopštijem smislu, konkretnih kretanja i progresivnog razvoja. Među važnim svojstvima ekonomskog poretka i ekonomskih oblika je i sposobnost za evoluciju i prilagođavanje tokovima i potencijalima proizvodne snage ljudskog rada. Istovremeno mora biti prilagodljiv i evolutivan i kompleks onih društvenih odnosa koji se u se u svojoj celini prelama u progresivnom funkcionisanju ekonomije, ekonomskog razvoja i ekonomskog života. Može se smatrati da je ta sposobnost evolucije ekonomskog poretka osobito presudna u naše vreme kada moderne potencije proizvodnje sadrže ogromne ekonomske snage, svojinsku raznolikost i razvijeno menadžersko upravljanje, kao i druge pretpostavke za produkciju pravog obilja materijalnog bogatstva. Ovim kategorijalnim konstituisanjem slikama sveta ekonomije raste civilizacijska šansa da se dobrovoljno i na demokratski način otklone određena svojstva ekonomije i ekonomskog odnosno političkog sistema (društvenog poretka) koja mogu da se ispreče daljem ljudskom progresu. Ipak svaki obuhvatan i metodološki konzistentan naučni postupak o ovom predmetnom razmatranju obavezuje da se uđe u tajne savremenih društveno – ekonomskih zbivanja, da se 10
Seminarski rad razaznaju fundamentalne nužnosti i pravci promena, da se razjasne tendencije koje su njima imanentne. Da se izbegne voluntarizam i ideološki intervencionizam koji pritiscima deformišu ekonomiju stvarajući dramu ekonomskihprotivurečnosti i daljih preobražaja.
EKONOMSKI POREDAK, ZAKONITOST PROMENA I EKONOMIJA KAPITALA Ekonomski poredak je u svakom pogledu temeljna konstitucija ljudi u pokretanju i uvećanju svoje proizvodne moći. U tom poretku svodi se i odlučujući podsticaj iskorišćavanja novih naučnih otkrića i praktičnih rešenja u stvaranju materijalnog bogatstva, značaja nauke, obrazovanja, kulture rada, međunarodnih naučnih i materijalnih dostignuća i mogućnosti. Organska funkcija ekonomskog poretka je kontinuitet materijalne proizvodnje i odgovarajući rast. Isto tako i svrsishodnost raspodele onog kvantuma društvenog bogatstva koji ulazi u pravu potrošnju ljudi, kao i njihovih zajednica. Pri tom se ne pita za momente pravde i humanosti – i one literarne ukrase utopijskih oblika društvenih organizacija i sistema vlasti. Ekonomski poredak se „causus causans“ samoniklo uspostavlja i u funkciji je istorijske racionalnosti, ne pitajući pri tom za surovosti i patnje ljudi. Nauka je obrazložila tu istorijsku genezu i progresivnu intenciju ekonomskog poretka. Ona se, pri tom, nije ganula niti zbog patnji robova, niti zbog torture kmetova, kao ni zbog nevolja i tegoba najamnih radnika, kolonijalizma niti novih pojavnih oblika regionalne i međunarodne dominacije. Takođe, ni zbog „porođajnih muka“ prolaznosti zastarelih i preživelih ekonomskih odnosa. Ekonomski odnosi ili poredak osnovnih odnosa u ekonomiji uslovljeni su, spontano, stupnjem proizvodne snage ljudskog rada. I obratno. Na osnovici datog ekonomskog poretka ostvaruje se i progres u proizvodnim snagama rada. Karl Marks je definisao krajnje egzaktno tu zakonitost međusobno uslovljenih veza i obratnih uticaja. Te njegove misli su nesumnjivo nešto najdublje, blistavo misaono objašnjenje fundamentalnog zakona društvenog razvoja .3. „U društvenoj proizvodnji svoga života ljudi stupaju u određene, nužne odnose, nezavisno od njihove volje, odnose proizvodnje koji odgovaraju određenom stupnju razvitka njihovih materijalnih proizvodnih snaga. Celokupnost tih odnosa sačinjava ekonomsku strukturu društva, realnu osnovu na kojoj se diže pravna i politička nadgradnja i kojoj odgovaraju određeni oblici društvene svesti. Način proizvodnje materijalnog života uslovljava proces socijalnog, političkog i duhovnog života uopšte. Ne određuje svest ljudi njihovo biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest. Na izvesnom stupnju svog razvitka dolaze materijalne proizvodne snage društva u protivrečje s postojećim odnosima proizvodnje ili, što je pravni izraz za to, sa odnosima svojine u čijem su se okviru dotle kretale. Iz oblika razvijanja proizvodnih snaga ti se odnosi pretvaraju u njihove okove. Tada nastupa epoha socijalne revolucije.“ (K. Marks). U savremenom svetu, s njegovim konfuzijama, kolebanjima i utopijskim smutnjama, veoma snažno ali i nestvarno deluje sledeća Marksova misao. Veoma određeno. „Nikada neka društvena formacija ne propada pre no što budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikad novi, viši odnosi proizvodnje ne nastupaju pre no što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilu samog starog društva.“ Ovo je verovatno granična „utopijska“ mera očekivanja Marksovog učenja. Tu su i njegovi, danas nedovoljno shvaćenih i prihvaćeni klasični tekstovi. Reč je, naravno, i o doprinosu Karla Marksa poimanju i neposrednoj kritici vulgarnih predstava dohotka i o njegovim analizama višestrukog značenja i upotrebe pojma dohotka: od analize kvantifikovanog viška vrednosti sadržanog u dohocima, uključujući i deo viška vrednosti koji vlasnik troši za lične potrebe. Zatim, reč je o razumevanju Marksove analize trinitarne formule dohodaka: najamnina, prosečan profit i renta, kao i o nizu „izvedenih obličja“, kao što su: trgovački profit, kamata, 3
Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 3
11
Seminarski rad dividenda, monopolski ekstraprofit, monopolska renta itd. Temeljan je i u savremenosti nezaobilazan (aktuelan) kapital u različitim funkcijama ka Marksovo najviše naučno ostvarenje. Široki je opus u kome je K. Marks zasnovao dalekosežna i temeljna naučna saznanja. Susrećemo, međutim, u njegovom delu obilje protivurečnih stavova, nedorečenosti i niz procena koja su bila relevantna i zakonita za vremena iza nas. Politički prevrati u savremenosti nisu se potvrdili kao ovladavanje putevima zakonitosti promena. Savremena ekonomija naše stvarnosti podrazumeva validnost i održivost celine prevrata samo ukoliko oni kao ekonomske pojave i tendencije čine zakonite modalitetei po svojoj suštini doprinose ekonomskim procesima razvoja koje su krcate modernimtokovima kapitala. Ekonomski progresivni pomak u skladu sa društvenim i ekonomskimzakonima mera su kvaliteta savremene egzistencije ekonomije, ekonomskog poretka i ekonomsko-socijalnog uspeha u celini. Samo oni svetski tokovi i procese koje kapital modifikuje „pulsirajući“ i verifikuje u skladu sa ekonomskim zakonima imaju svoju perspektivu i povezuju se sa „modernošću i progresom“.
EKONOMSKI ZAKONI OSNOVA SUŠTINE EKONOMIJE KAPITALA Teorija, odnosno nauka o ekonomiji kao ekonomiji kapitala formuliše ekonomske zakone unutar vlastitog i donekle jedinstvenog pojmovnog i/ili kategorijalnog okvira. Ekonomski zakoni kojima se bavi ova nauka jesu delo ljudi, nešto što bitno prožima njihov praksis. Ti su zakoni unutar celine psihofizičkog identiteta homo economicusa, savremenog proizvođača – bez obzira na specifičnosti minulih epoha ili formacija svetske robne proizvodnje i svetskog tržišta. Reč je, dakle, o nekakvom „minimalnom materijalizmu“, o zakonima koji bitno regulišu društvene odnose s „materijalnom težom“. Ova se činjenica „ispoljava“ najpre i najviše u oblastima materijalne proizvodnje (poljoprivrede, industrije, raznovrsnih automatizovanih proizvodnih procesa, velikog saobraćaja i dr.)i proizvodnih usluga. To jest u materijalnim i prirodnim osnovama kapitala. Ali je možemo zapaziti i u mnogim drugim sferama društvene prakse. Ekonomski zakoni su „objektivna mera“ uspeha u najširim razmerama. Tako shvaćeni i prihvaćeni su normalni tok ekonomske nužnosti u svim sferama stvaranja.. „Nužnost kao takva nije još sloboda, ali sloboda ima nužnost za svoju pretpostavku“. Pomenuta „pretpostavka“ ovde su ekonomski zakoni kao manje ili više saznati i svesno „praktikovani“; oni su na izvestan način i u različitim istorijskim oblicima – dijalektički „ukinuti u sebi“. Ljudi po tim zakonima praktički postupaju ili se s njima na razne načine (pa i nevidljive) sudaraju, o njih lupaju svoje glave, krše sebi vratove. Razaraju stvoreni kapital. Uništavaju ušteđevine i ekonomske potencijale ali i budućnost generacija koje naviru iza njih. Naravno, ovaj tekst upozorava da ovakva ideološka opredeljenja i političke akcije koje se suprotstavljaju logici kapitala i vladajućim ekonomskim zakonima vode bespoštednom rasipanju kapitala i tragičnom zaostajanju u smislu ekonomskog i klasičnog razvoja i progresa. Ovo naročito važi za ekonomske zakonitosti u njegovoj savremenoj međunarodnoj primeni i svetskim poslovima ekonomije. Čak i u tendencijama „novog svetskog poretka“ i „globalnog kapitalističkog sistema“ sa svojom vizijom i praksom i racionalnom proizvodnjom ljudskog bogatstva i kapitala u budućoj funkciji. Nužnost kao nužnost u ekonomskom životu ljudi i nacija je nešto ljudsko; nije, dakle, dospela čoveku iz kosmosa ili od bogova sa Olimpa, niti izrasla iz utrobe Zemlje. Ona nije fatum a ni neka himera ili strašilo, nekakav „bauk“. Mada tu ekonomsku nužnost, nebrojene zakone svetskog tržišta mnogi ljudi, pa čak i tzv. obrazovani ekonomisti i političari, upravo tako doživljavaju. Oni uveliko fetišiziraju tu nužnost i mnoge pojave u ekonomskom životu društva. Brojni su teoretičari koji najvažnije vrednosne zakone s razlogom upoređuju sa zakonom gravitacije u fizičkom svetu. Upotrebljava se analogija i metafora o rušenju krova na glavu onoga koji je kuću sagradio ne 12
Seminarski rad vodeći računa o statici i zemljotresima. Ekonomski zakoni u našoj kriznoj i protivurečnoj savremenosti samodelatno razvijaju svoju specifičnost i ostaju „kamen temeljac“ moderne evolucije kapitala i civilizacije u jedinstvu sa demokratijom i građanskim slobodama. Taj uticaj izbacuje posrednike u svim klicama budućeg . Ali i sadašnjeg - negacijom samoproklamerstva i (političkim pritiscima) otsustva vrednosnih kriterija u ekonomskim poslovima: 1) Ekonomska nužnost zakona pojavljuje se kao osobito svojstvo složenih odnosa društvene organizacije proizvodnje i razmene, opštih tendencija i preovlađujućih „odnosa“ pojava i procesa koji u svom kontinuiranom ili protivurečnom i sukobljenom sledu opredeljuju ekonomski i socijalni život i razvoj. Radi se o zakonima kroz čiju „meru“ moraju da prolaze tokovi megakapitala i najrazvijenijih ekonomija i koji raznovrsnom ekonomskom životu i tajnama politike „predstavljaju osobito crveno svetlo na semaforu“. Unutrašnja struktura i opšta tendencija ovih zakona „materijalizovana“ je u proizvodnim i tržišnim tokovima u njihovom realnom svojstvu. Volja i svest proizvodnih subjekata i subjekata „odnosa proizvodnje“ ima ovde osobito svojstvo i razotkriva složenost razumevanja i saznanja prošlosti, sadašnjosti i okrenutosti budućnosti jednog nacionalnog, teritorijalnog, regionalnog, međunarodnog, geopolitičkog i dr. entiteta. Od konkretne zajednice do međunarodnih tokova. 2) Razumevanje i „uvažavanje“ ekonomskih zakona izvan društvene i ekonomske stvarnosti, kabinetski ili edukativno, formalno ili virtuelno predstavlja najopasnije „skliznu- će“ ka voluntarizmu i vulgarizmu već dostignutih „naučnih istina“, a društvenoj praksi nudi „zamračenje“ praktične delatnosti. Otuda je nužno i nezaobilazno istraživanje, objašnjavanje i spoznavanje obilja pojavnih oblika u kojima se ekonomski zakoni ispoljavaju, prepliću i kao nezadrživa tendencija „prikazuju“, postajući opšte svojstvo i neizmenjiva „sila“ unutar društvenih i ekonomskih procesa i odnosa kao i uticaja „međunarodnih faktora“. Unutrašnje tajne ovih tendencija javljaju se, u jedinstvu i međuuticaju sa svetskim tokovima proizvodnje, finansijskih tokova, ekonomije i tržišta, naučnih i drugih savremenih dostignuća, kao opšti zakoni društvene reprodukcije, proizvodnje, raspodele, načina aranžirane integracije, pa svedo karaktera ekonomskog poretka i vlasti. Kriza ili krah jedne vlasti, jednog pokušaja „zasnivanja“ ekonomskog poretka, ne može se potezom pera pretvoriti u bespovratnu utopijuili propao pokušaj i proglasiti novi ekonomski beskonfliktni poredak.Polazni i završni čin efekata kapitala-vrednosti upućuje na kritičko sagledavanjeekonomskog života i materijalne egzistencije, progresa i budućnosti. 3) Metod analize primenjen u ovom radu polazi od generalnih tendencija ekonomskih zakona, njihovog nezaobilaznog uticaja i „ekonomske mere“, društvene stvarnosti,odnosa postignutog i obećanog. U njoj se analiziraju ekonomske kategorije i istorijskioblici, a tek nakon toga, ekonomsko-politička „nadgradnja“, i „sve tajne“ iskorišćavanja„ekonomskih i društvenih“ zakona. Tajna fetišizacije nužnosti i objektivnosti, uz istovremeni kontinuirani napor političke organizacije društva za legitimitet subjektivizma, odnosno „svesne organizacije“ može se potvrditi ili naučno odbaciti „u krugu“ naučne upotrebeempirijskih i drugih ekonomskih i društvenih činjenica. Jedna od rezultanti (ne)uspešnosti, kada je u pitanju srpska novija ekonomska istorija, je prisustvo decenijskog dokidanja„delova ispoljavanja odnosno egzistencije ostataka starog sistema“ koji je egzistirao sa onestrane logike kapitala ali i aktuelni konkretnih oblika i „praktične akcije“.Naša praksa, i iskustva poslednjih godina, potvrđuju zalaganje da odnos prema„biti“ ekonomskih zakona i njihovo složeno, svestrano i celovito shvatanje može ponuditipotpuniju i „naučno temeljniju“ analizu „aktuelnog puta tranzicije i pravaca reformi“ kojim je zemlja prošla i pošla, unutrašnjih protivurečnosti i „epicentara“ raspada i složenog„nimalo ekonomskog“, a nakon toga „egzekutivno ucenjivačkog“ uticaja međunarodnezajednice. Svetski izvori donacija i kredita omogućuju njihovo neekonomsko trošenje uSrbiji što prikriva „krizne oblike“ stanja ekonomije i ekonomske upotrebe kapitala ali ineekonomskih oblika novca i rasipničkih odnosa prema 13
Seminarski rad kreditu.U ovim i sličnim realnostima, u savremenostima „globalnog poretka, gotovo je od presudnog značaja demistifikovati tajne spoznavanja ekonomskih zakona i odgovarajući metodistraživanja (utvrđivanje naučnih činjenica, objašnjenje, klasifikacije i dr.), zatim, naučnoutemeljenje puteva saznanja koje identifikuje stvarnost a probleme razvojnosti i promena svodi na mogući realni sklop „sistema“, saznanja i ponašanja. Moderni ekonomski sisteminacionalnih provinijencija i osnove modernog svetskog sistema ne mogu stavljati glavu upesak pred ekonomskim činjenicama tih zemalja i globalnih tokova svetske arene. 4) Ekonomska modernost funkcija kapitala ima svoj kredibilitet u ovladavanju stihijnim svetskim tokovima, reformama koje su u toku i najavljenim razaranjima njegovogbića u ima obećane planetarne ekspanzije najrazvijenijih, tajni svetske vlade i lavirinatamodernog društva. Spektakularne promene kao proširenje funkcije reformskih „zahvata“čini regularnom splet ekonomskih tendencija, različitih i protivurečnih ali isključivo zakonitih. U svim savremenim procesima i državnim obličjima organizovanja. Regularnosti sadržaj – dakle karakter – uslovljeni su stepenom materijalnog, ekonomskog i kulturnograzvoja, afirmisanjem sopstvenih snaga ali i svetskih procesa „velikog prestrukturiranja“,nastajanja novog, naučno utemeljenog, ekonomski opravdanog. Otuda i niz teškoća sakojima se svaka ozbiljna analiza konkretnih ekonomskih oblika, sadržaja mera i ciljeva,reformskih pokušaja i dostignuća mora baviti a posebno ukoliko se radi o prelaznim oblicima i zakonima koji ispunjavaju ekonomiju na osnovama kapitala. 5) Savremena ekonomija više se ne podređuje strogim ekonomskim zakonima ortodoksne teorije ili se tek delimično na njih oslanja. Tu su glavni problemi za teoriju kojimase teoretičari naučno i metodološki konzistentno moraju temeljno pozabaviti.Egzaktni zakoni Karla Marksa takođe se prevazilaze, menjaju. Mnogi su bili neodrživi i prilikom zasnivanja. Afirmišu se savremene ekonomske teorije i zakoni. Savremenostse analizira bez „predrasuda, poluistina, nedorečenosti i semantičkoj zbrci“.Modifikuje se i zakon najamnine, odnosno stiče drukčije ekonomsko značenje.Slično se zbiva sa zakonom akumulacije kapitala, zakonom štednje itd. Promenama podleže i zakon „maksimalne“ profitne stope.Neosporno, ekonomski zakoni koje je definisala klasična ekonomska teorija ostaju uporište i savremenih ekonomskih analiza. Međutim, put do saznanja skrivenih druš-tvenoekonomskih istina vodi preko tegobnog rada i mnoštva činjenica, pa i opreznograsuđivanja o savremenim socijalno-ekonomskim fenomenima. Neoklasičari nisu uvažiliforme moderne ekonomije da bi izučili načine optimalnog funkcionisanja.U savremenosti se usavršavaju ekonomske analize i ekonomske teorije mikro i makroekonomije, sadržaji matematičke i empirijske ekonomije dobijaju „snagu prakse“ ,nova istraživanja i razvoj ekonomske teorije ne moče biti „svojina“ ni jednog teorijskogpravca a posebno prakse naomonetarizma. Veoma je teško obaviti relevantna istraživanjai na njima projektovati buduće reforme (tranzicione poduhvate) ekonomskog i društvenog razvoja bez studija i koncepcija koje imaju direktne veze sa kapitalom.Istina unutrašnji sadržaj i intencije kapitala i njegov spoljašnji karakter povremenosklizavaju ka nezamislivim praktičnim propastima zbog ideoloških ambicija i političkih„odnosa snaga“.4. Preovlađuje u ovim procesima njegova nepovoljna „ekonomska pozicija“, zamagljene ekonomske osnove proizvodnje vrednosti i razmene, karakter „raspodele“ i dr. Različiti fenomeni eksperimenata postaju pogodno tlo za konfuziju, političkudominaciju vlasti koje stvaraju tu i takvu rašomonijadu kroz birokratski voluntarizam inovu svemoć države, nezavisno od nekog validnog teorijskog utemeljenja i suprotne (filozofsko-naučne) argumentacije i civilizacijskog razvitka. 6) Korektno naučno izlaganje ekonomije i višestruka projekcija ekonomskog poretka (kao uslova za ekonomske poslove) sudara se bukvalno i sa glavnim pitanjem – o kakvim se upravo reformama, međunarodnim sadržajima, ili kako to kažemo tranzicionimzahvatima radilo ili sada radi? Da li su kritički ocenjeni ciklusi rasta, stagnacije i propasti?Koji su 4
Miroslav Pečujlić, GLOBALIZACIJA – DVA LIKA SVETA, Beograd, Gutenbergova galaksija, 2002
14
Seminarski rad njihovi uzroci? Koji su elementi i strukture vladale ovim pojavama? Šta su generalne osobine, tendencije i izgledi? Šta je taj karakter vlasti i ekonomije značio po svojim najdubljim obeležjima, uprkos raznorodnim manifestacijama, kontroverzama i ideologijama?Koliko su prošireni društveni i ekonomski koreni najspektakularnijoj smeni društvenogzajedničkim u vreme novog „svrstavanja naroda i zemalja“ u vreme realnosti gotovo spektakularnog izazivanja „ograničenih“ kriza i ratova odnosno uz prisustvo strategijom izazivanja pa upravljanja ovim savremenim fenomenom dominacije i pogrešnom primenomneminovnih procesa globalizacije? Nižu se pitanja za nauku i stratege politike.Pred nama je nepoznanica formi vladavine: kapitalizam, državni kapitalizam, plauzibilni kapitalizam, postkapitalizam?! Da li se u globalnim razmerama afirmiše vlastekonomske nage i moći? Možemo reći da se intenzivno traga za metodološko-analitičkim pristupom koji će zahvatiti celinu zbivanja, tokova i procesa kako bi u „postojećem tražiti zametke i pupoljke >budućeg< „. Nije reč samo o konstrukciji pojmova, većo prirodi ekonomskih odnosa u tim oblicima i o vizijama progresivne transformacije, oeskalirajućem zamahu promena, njihovoj organizaciji „ka zajedničkom“ koje nazivamoprocesi novih pojavnih oblika kapitala a poneki od teoretičara „postmoderno zajedništvo“ili „ekonomija u perspektivi“.5 Tendencija kapitala i njegove vrednosne osnove nezamenjivi su deo savremenosti. „Kapital našeg doba je ogromnih razmera i u veoma razvijenom tehnološkom duhu.Impozantna su, isto tako i naučna dostignuća u svim domenima ljudske egzistencije.“Sve ove realnosti su spoj teorijskog poimanja ekonomije kao nauke i ekonomije u primeni. Međutim, obilje je činjenica i fenomena sadašnjih svetskih tokova koje imajukarakter ekonomskih obesmišljavanja udaljuju se i od racionalne upotrebe kapitala i njegovih vrednosno-ekonomskih parametara. Globalna ekonomija je postala poprište uticaja regulativnih principa i tajni svetskih poslova koji je udaljuju od vrednosnih osnova kretnja i razvoja. Ekonomija tranzicije zasniva svoje intencije upravo na ekonomskim parametrima ispoljavanja kapitala.
KAPITAL U EKONOMIJI TRANZICIJE? Poslednje decenije prošlog veka i u godinama ovog veka javio se zamah „novog mišljenja“ nazvan tranzicija. Tranzicione promene u svetskim razmerama i civilizacijskom hodu su gotovo revolucionarne po sadržaju i značaju, a u nizu „pora društvenog miljea“ blistave, upućujući na nezaobilazna ishodišta univerzalnih i globalnih tokova. Kapitalizam, onaj klasični, jedva se može raspoznati u uskiptelom spletu novih materijalnih i kulturnih dostignuća, ekonomsko-tehnoloških, ekonomsko-socijalnih, finansijskih, razvojnih i drugih svojstava preobražaja. Nauka je, kao i znanje u savremenom smislu reči, u tim procesima - naravno, uz pretpostavku izgradnje visoko tehnološkog i automatizovanog načina proizvodnje, uz najsavremeniji oblik organizacije rada i afirmaciju menadžerske funkcije, integralni momenat, čak određujući činilac. Otvorena su „neiscrpna polja“ ekonomije, od informatike i Interneta, brojnih tehnologija elektronskog tržišta i Internet Commerca, procesnog automatskog upravljanja, mikroprocesora, elektronike, biotehnologije, veštačke inteligencije, bioloških čipova, do genetičkog inženjeringa i dr. Stoga ni klasične ekonomske kategorije kapitalizma više nisu dovoljne da se shvate mnogobrojne pojave u kojima se kreću kapitali, umešani u kompleks novih zakonitosti civilizacije, pozicije čoveka, naroda, nacija, multinacionalnih kompanija, brojnih tendencija globalizacije, socijalno održivog razvoja, kao i drugih savremenih svetskoistorijskih zaokreta i tokova. Nužna je upravo njihova argumentovana, adekvatna i svestrana analiza koja ističe brojne dileme, nova saznanja i široke društvene horizonte povezanih reperkusija, razvijajući sveže misli naučnog značaja. Nauka ekonomije, kako se naučno i analitički dokazuje u ovom radu, stoji pred novim problemima i zadacima u razumevanju tranzicione evolucije od „kapitalizma“ ka „postkapitalizmu“, kao i 5
N. Gregori Mankju, Principi ekonomije, E.F. Beograd, 2005, str. 4
15
Seminarski rad tranzicije iz „socijalizma“ ali i ekonomija „svih drugih“. Stoga smo u knjizi i razvili argumentaciju za ekonomiju tranzicije i uopštili je u obliku tvrdnje: Ukoliko se prihvati prisutno dominantno shvatanje tranzicije kao „prelazak“ datog društvenog stanja u novi kvalitet odnosa i procesa koji tendira ka zenitnoj tački vezanoj za originalna i civilizacijska dostignuća, onda ekonomske reforme i stanje ekonomije moraju da se iskažu kroz ubrzani društveni razvitak u skladu sa zakonitim savremenim poimanjem ekonomskog i demokratskog progresivnog razvoja. U pitanju je uvažavanje zakonitosti preobražaja i u području ekonomije i u društvenom kontekstu politike. Ekonomija, tj. kapital u funkciji mora da se povezuje sa demokratijom u uslovima savremenih tržišnih odnosa i tokova, „raznih vrsta kapitalizama“ i svih drugih sistema. S druge strane se, uz pomoć nauke, podstiču faktori ekonomske efikasnosti i ekonomske socijalizacije – socijalno održivih razvoja društava .6. Pojmovno određenje ekonomije tranzicije upućuje na čitav spektar različitih shvatanja od suštinskih i naučno validnih do onih u kojima se traganje za suštinom i zakonitim svojstvima različitih ekonomskih procesa i tendencija u pojedinim zemljama i savremenim svetskim tokovima traži izvan ekonomije. Ovakva orijentacija otvorila je niz haotičnih problema koje poznaje višedecenijska analiza i izučavanje svega onoga što se pod ekonomijom tranzicije pojavljuje u praksi.7. Definitivni pogledi i ocene polaze od uvažavanja zakonitosti preobražaja i u području ekonomije i u društvenom kontekstu politike. Ekonomija, tj. kapital u funkciji mora da se povezuje sa demokratijom u uslovima savremene tržišne ekonomije i „raznih vrsta kapitalizama“. S druge strane se, uz pomoć nauke, podstiču faktori ekonomske efikasnosti i ekonomske socijalizacije – socijalnog progresa društva. U ovom određenju je i suština globalne ekonomije tranzicije. Nekoliko opštih napomena o razumevanju u primeni ovog pojma: 1) Ukazujemo da pojava fetišizacije tranzicije može da ugrozi naučni opus. Posebno – krajnje primitivno i vulgarno veličanje svih pokušaja promena – koje neminovno vode zamagljivanju izučavanja ekonomske stvarnosti i ekonomskih činjenica. Dakle, ne retko se „uzdižu ka zvezdanim stazama“ konfuzne, zlosrećne, a možda i kobne promene sadržane u ograničenim merama i ciljevima kvazi-državnog voluntarizma kao jedino moguća plima reformi. To nas dovodi do polaznog kriterija šta je merilo valjanosti, odnosno delotvornosti primena i promena, neminovnog i subjektivnog. Otuda logična poruka ovog teksta jeste ne samo markuzeovska „poluga“ pomoću koje pažljiviji ili kritički nastrojen čitalac može „najlakše pretresti“ njegove teme i sadržaje, društvenu stvarnost i mogućnosti, već i svojevrsna „tablica pojmova“ u kojoj se ogleda, očitava, celina ekonomije tranzicije i međuodnosi njenih najvažnijih segmenata i elemenata. Spoznaja „duha“ ekonomije tranzicije, a i ekonomskog poretka koji ovde uglavnom imamo u vidu, jeste nešto „najkonkretnije“. Put ka novom konstituisanju ekonomije i ekonomskog kategorijalnog aparata. Biblijska krilatica ili poruka: „Spoznaj samoga sebe“ ima „značenje istinitoga u čoveku, kao istinitoga po sebi i za sebe“ – a ne značenje „prosto samospoznavanje prema partikularnim sposobnostima, karakteru, sklonostima i slabostima individue“. Ni u našim razmatranjima „unutrašnje fiziologije“ ili nukleusa („zemaljskog jezgra“) ekonomije tranzicije ne postupamo drugačije ili suprotno ovoj Hegelovoj maksimi ili biblijskoj „apsolutnoj zapovesti“. Ekonomija tranzicije podrazumeva izučavanje osnovnih društvenih – ekonomskih i ekonomsko-socijalnih odnosa, procesa i tendencija, sadržaja društvenih i ekonomskih reformi, njihovih živih nosilaca i institucionalnih „omađijavanja“. Uzimamo u obzir i tzv. idealne političke tipove, odnosno njihove „karakterne maske“, ali u celini njihovih obećanja, želja i težnji omerenih sa stvarnošću surovog ekonomskog života društva, koje politički i ekonomski centri moći čas sa sebe skidaju čas navlače. Posredstvom njih stvaramo polje naučne misli koje razotkriva unutrašnju suštinu civilizacijskih problema. 6 7
Sreten Sokić, Kapital u ekonomiji tranzicije, Zavet, Beograd, 2005 Božidar Cerović, Ekonomika tranzicije, EF, Beograd, 2004
16
Seminarski rad 2) Celovito istraživanje aktuelne zbilje upućuje na široki spektar analize i svu raznovrsnost razmatranja tranzicionih procesa u međunarodnim razmerama (ekonomski fenomen globalnih oblika), savremenim razvijenim zapadnim društvima i demokratijama, ali i drugim središtima tranzicionih procesa, posebno „postsocijalističkim“ zemljama. Ekonomsko-istorijski procesi naše epohe, znači, obeležavaju se, takoreći spontano, pojmom „tranzicija“. Ali, sasvim suprotno od bilo kakvog mehaničkog smisla, ovim se izražavaju karakteristične pojave društvenog a u prvom redu ekonomskog značaja, pojave koje zadiru u sve bitne osnove savremenog društva. Tranzicija se nameće neposredno kao imperativ u državama gde su se manifestovale ekstremne devijacije u društvenim uređenjima, gde su putem nasilja i ideološko-političke diktature eliminisani fundamenti ekonomije i demokratije. Oficijelni naziv tih poduhvata je „socijalizam“. Socijalizam, pod kojim se podrazumevalo niz država u Evropi. Tranzicija se oštro nametnula u državama koje su – u prividu ideologije – prevalile industrijsku revoluciju, takođe i kulturnu – ali, umesto ekonomske efikasnosti i višeg nivoa kapitala, dospele u tegobne sfere proizvodnih gubitaka, socijalnog siromaštva, izolacije od svetske ekonomije. Tranzicija obuhvata imperative preobražaja u svim zemljama sveta u procesima i tendencijama usmerenim ka ekonomskim ali i demokratskim dostignućima svetske civilizacije i progresivnim naznakama budućnosti. 3) Sa obzirom na sadržaj ovoga dela teksta važno je nekoliko opservacija o našoj zemlji koje uslovljavaju i predodređuju opšte i razvojne osobine reformi skrivene pod veo ekonomije tranzicije. Jugoslovenska praksa „socijalizma“ već je u svojim ranim fazama osporila klasične dogme karaktera vlasti i poretka i prelazila ka ekonomskim odnosima, preobražajima ka preduzeću, kapital preduzeću, preduzetništvu i poslovanju na tržištu uz odgovornost neposrednih aktera, proizvođača. Svakako uz funkciju opštih mera državne politike ali i uz tendenciju – redukciju ekonomske pozicije i vlasti države. Redukcije u korist preduzetništva i lokalnih zajednica. Bio je to složen, konfliktni tok u oblicima privrednih reformi mada, na kraju, nedovoljno uspešan. Završio je u krizi, katastrofi, sa ratovima i secesijom bivših republika itd. Studije tih preobražaja, kolebanja i neuspeha neophodne su ako se u društvenim ciljevima sadašnje tranzicije hoće da pripremi i izvede racionalan, naučno zasnovan i brz – brži a i uspešan tok i rezultat preobražaja.
ZAKLJUČAK Nužno je razlučiti procesi i tendencije odnosno ekonomske sadržaje reformi u Srbiji imajući u vidu dominantne procese kapitala, u svom istorijskom toku poimanja i rezultata, sa preovlađujućim formulama i scenarijima, svojevrsnim neodređenostima i neizvesnostima, aspiracijama, tumačenjima i „operacionalizacijama“ u svim sferama društvenog života. Savremenost i budućnost se ovde nezaobilazno, metodološki i naučno, podrazumevaju, obavezuju istraživanja da naučno obrade i istraže celokupnost aktivnosti naših društvenih subjekata u vezi ekonomije i ekonomskog poretka, ekonomskih kretanja i razvijanja višeg stepena mogućnosti. Uz jako prisustvo „scenarija“ rađanja takozvane „svetske privrede“. U postavljanju kategorijalno-pojmovnog i sadržajno-analitičkog „istraživačkog projekta“ odlučujuće za ova istraživanja je i analiza i interpretacija pristupnih kriterija naučnog poimanja problema ali i raskoraka između normativnog i stvarnog učinjenog u ime viđenja naših pravaca tranzicije i globalnih svetskih promena. Ipak je okosnica naučnog puta vezana za spoznavanje tajni, logike i intencija ekonomije kapitala i ekonomskog sistema. Ove kategorije su osnova i savremene i buduće civilizacije.
17
Seminarski rad
LITERATURA
1. Prof. dr Miroljub Labus, Osnovi ekonomije, Beograd, 1995, str. 22. 2. Vidi šire; Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1996, str. 2-3. 3. Vidi Šire: Ljubisav Marković, Sreten Sokić, Ekonomija, isto, str. 3. 4. Vidi; Miroslav Pečujlić, GLOBALIZACIJA – DVA LIKA SVETA, Beograd, Gutenbergova galaksija, 2002. 5. Vidi: N. Gregori Mankju, Principi ekonomije, E.F. Beograd, 2005, str. 4. 6. Sreten Sokić, Kapital u ekonomiji tranzicije, Zavet, Beograd, 2005. 7. Vidi: Božidar Cerović, Ekonomika tranzicije, EF, Beograd, 2004.
18
