www.verujem.org лОГОС 2006 (163-170 стр.)
163 УДК 2-432.4 2 -432.4 УДК 123
Жан Код ларше
патологија Слободе1
Човек је створен сободним, што што значи да поседује сободну вољу, вољу, ододносно има могућност да се самовасно одреди и не буде подређен био ка (evleuqeri, leuqeri,a) представља једно од својстава природе квој нужности.2 Собода ev бића Божијег и прииком стварања човека по своме ику Бог га је обдарио и овим својством.3 Свети Григорије Ниски примећује: „Укоико би постојаа био каква нужност која би управљаа човековим животом, икона би, у том сучају, биа ажна јер би биа унижена у односу на свој првоик. Како би смо моги назвати иконом нестворене природе оно што се наази под јарјармом, ропством нужности? Оно што је био створено по ик и кони Божијој морамора4 о је поседовати по седовати у својој природи сободну вољу и самовасност самовасно ст.“ .“ Обдаривши људску природу сободом Бог је жеео да човека учини заједничарем свог ваститог савршенства.5 „Будући сободан“, каже свесвети Григорије Ниски, „човек је богоик јер је самовасан и самосвојан што су својства Божијег баженства.“6 „Својом сободом човек наикује Богу so,qeoj qeoj)“7, пише он. Ово значи да је човек сободан првенствено будући (ivso, будући по икони Божијој; речено није у супротности са предањским учењем Отаца, сходно којем је човек багодарећи уму богоик: собода јесте својство ума. lhsij) беежи св. Максим Исповедник: „јесте воља разумне прироВоља (qe,lhsij приро-
1 Чанак Jean–Claude LARCHET–a, Pathologie de la liberté liberté,, преузет је из књиге Jean– Claude Larchet, „Thérapeutique „Thérapeutique des maladies spirituelles spirituelles : Une introduction à la tradition ascétique de l’Eglise orthodoxe“, Cerf, Paris, 2000. Са француског превеа Јуија Видовић. 2 Уп. Св. Григорије Ниски, О стварању човека, човека, PG 44, 184 B; Катихетс B; Катихетске ке беседе беседе,, ; 30; Св. Васиије Веики, Омилије: Омилије: Бог Бог није узрок узрок зла. зла. Св. Јован Дамаскин, Тачно изложење пра вославне вере II, вере II, 12; 2. Св. Максим Исповедник, Расправ Исповедник, Расправа а са Пиром Пиром,, PG 91, 324 D. Св. Таа сије, Стослов Стослов II, II, 16. Св. Макарије Египатски, Омилија Омилија,, XV, 23; 2; 40. Св. Иринеј лионски, Против јереси јереси,, IV, 37, 1 и 4. 3 Св. Кирио Аксандријски, Тумачења на Постање, Постање , PG 69 69, 69, 24 24 C. C. Св. Св. в. Јо Јов Јован Јован Дамаскин, Дам Да Дамаскин ин, ин, Тачно изложење православне вере, вере, III, 14. 4 Катихетс Катихетске ке беседе беседе,, . Уп. Св. Максим Исповедник, Распра Расправа ва са Пиром Пиром,, PG 91, 304. Св. Григорије Ниски, О стварању човека, човека, PG 44, 184 B. 6 Расправ Расправа а о смрти, смрти, PG 46, 24 A. 7 Ibid .
L
O
G
O
S
www.verujem.org 164
Жан Код ларше
де“8; сободан покрет карактерише духовну природу. 9 Свети Григорије НисНисresij) јесте способност ки у истом смису истиче: „собода избора ( proai,resij ишена подјармљености, утемељена на самовасности ума.“10 Створивши човека сободним Бог је жеео да добро које он задобије својим вољним сједињењем оствари подобије и да оно на такав начин заиста буде његово. Бог је, према речима светог Григорија Богосова, „почаствовав„почаствовав texousi,w| w=сободном | сободном вољом), да би добро био и ши (га) самовашћу (tw/ | auv texousi, = сакупљача (жетве) не мање од Онога који је дао семење“11. На честе примедпримедбе да Бог није требао да створи човека сободног како како овај не би сагрешио, свети Иринеј лионски одговара: „Укоико бисмо прихватии једну такву претпоставку (...) заједница са Богом би биа безвредна и не би био ичега пожељног у добру које би му био приступачно без покрета, труда и уагања са његове стране“; „поседујући „по седујући на такав начин добро, а не својим ваститим избором, (...), не би био у стању ста њу да разуме изврсност добра, нити би могао да 12 у њему ужива.“ Свети Макарије са своје стране примећује: „Укоико му не припишеш природу обдарену добром, човека чиниш недостојним похвае. У ствари, онај који је по природи добар и савршен није достојан хвае (...). У ствари, није достојно до стојно хвае (...) оно добро које не происходи из сободног 13 избора.“ Свети Григорије Ниски пише: „Све оно што је, у сваком погеду, био створено по икони Божијој морао је поседовати у својој природи сосободну и самовасну вољу, како би учествовање у преимућствима Божијим био награда за његову врину.“14 Човек не би могао постати богом укоико би му недостајао неко од основних својстава Божијих: собода; а са друге стране он не би био у правом смису врински укоико би му врине на неки начин бие наметнуте; укоико их не би задобио сободном, вољном отвореношћу за освећујућу багодат Божију. „Оно што бива по принуди“, примећује свети Јован Дамаскин, „није врина“.15
(evleuqeri, leuqeri, a) је представљаа У природном стању (пре пада) собода ev могућност за човека да буде самовасан, односно да деа у сагасности са својом природом. природом. „Собода је истоветна и сагасна са природом“, пише свесве16 ти Григорије Ниски. Свети Максим у истом духу каже да је собода, када је човек у питању питању,, садржана у томе да он усагаси своју ичну ичну,, „гномичку 8 Богословск Богословска а и полемичка полемичка дела дела,, PG 91, 21 D. Уп. Распр Уп. Расправа ава са Пиром Пиром,, PG 91, 293 B. 9 Расправ Расправа а са Пиром Пиром, PG 91, 301 AB. 10 Катихетс 10 Катихетске ке беседе беседе,, 30, PG 4, 77 A. 11 Бесе 11 Беседе де,, XLV, PG 36, 632 C. 12 Св. Иринеј лионски, Против лионски, Против јереси јереси,, IV, 37, 6. 13 Омилије, Омилије, XXVII, XXVII, 21. 14 Катихетс 14 Катихетска ка беседа беседа,, . 1 Тачно изложење православне вере, вере , II, 12. 16 О души и васкрсењу, васкрсењу , PG 46, 101 D-103 A.
L
O
G
O
S
www.verujem.org патологија
16
слободе
lhma gnwmiko,n), своје расуђивање (gnw,mh mh) са својом природном вољу“ (qe,lhma lhma fusiko,n) која тежи ка томе да све природне сконости усмевољом (qe,lhma усме ри ка Добру; тежи испуњењу природе у Богу који је њен узрок и природно испуњење.17 Собода, другачије речено, представља непрестано опредељиопредељивање свакога свакога од нас за Добро, непре стано опредељивање за Бога. Показаи смо да је човекова природа усмерена ка Богу како би и сама постаа обоженом. Према томе, очувавајући све своје духовне способности у сагасности са њихово њиховом м природом човек, окренут ка Богу и настојећи да се се уподоби логосу логосу,, једино на такав начин заиста успева да се оствари; деајући у скаду са ваститом природом, будући неограничен ни са чим што би му био споља наметнуто ии му био страно. У вринама, како смо и показаи, почива стварна људска природа. Багодарећи вринама човек се остварује као икона Божија, остварујући се по подобију. Живећи вринским животом човек не само да живи на такав начин да успева да буде он сам, да деа према томе какав је, него се и креће у сагасности са ваститом природом не бивајући покренут ни са чим што му је страно ии што би му се споља наметнуо сабећи његову вољу, већ деа у сагасности са самим Богом, учествујући у Његовој савршеној вољи и апсоутној сободи. Човек сједисјединивши се са Богом у врини, будући и сам обожен, бива сободан Божијом сободом: „сободом деце Божије“ о којој говори свети апосто Паве (Рим 8 21). Свети Григорије Григорије Ниски учи да у овим трима т рима принципима, који се иначе узајамно подразумевају и у суштини означавају једну и исту ствар: богоибогоикост, врински живот и сагасност са природом, почива човекова истинска собода. „Собода“, „Собода“, пише он, „представља уподобљавање ономе који је без учитеља, уподобљавање нествореном; уподобљавање које је сам Бог поопоожио у нас као могућност прииком стварања. С једне стране, собода предпред ставља усагашеност са ваститом природом. Па, из реченог седи, да све оно што је сободно уједињује се са себи сичним. Међутим, с друге, врина је без без учитеља. Бу Будући дући да је божанск божанскаа природа природа извор извор сваке сваке врине происх происходи оди да се у Богу уједињују сви они који су се очистии од свакога за како би Бог био све у свему.“18 Према томе, саображавајући се божанским заповестима које му указују на начин узрастања у врини и на то како да се све више и више сједињује са Богом, човек успева да оствари своју сободу у потпуности. Так Тако о је свети Марко Подвижник назвао заповести: „заповести сободе“, „део сободе“, свети Јаков (Јак 2 12) „закон сободе“19, а бажени Августин пише: „Постоји само једна права (истинска) собода: собода бажених и оних који припри17 Уп. Богословс Уп. Богословска ка и полемичка полемичка дела, дела , PG 91, 1, 12 C-13 A, 17 C; Писма Писма,, 2, PG 91, 396 C; Амбигва,, PG 91, 1116 B; Тумачење Оченаша, Амбигва Оченаша , PG 90, 880 A, 90 A. 18 О души и васкрсењу, васкрсењу , PG 46, 101 D-103 A. 19 Уп. О крштењу, крштењу, -7, 8.
L
O
G
O
S
www.verujem.org 166
Жан Код ларше
јањају закону закону Божијем.“ Божијем.“20 Ово происходи происходи из Христових речи: „познајте исти исти-ну и истина ће вас осободити“ (Јн 8 31). „Собода је воља совесне душе да се креће према свом испуњењу“, каже свети Дијадох Фотички.21 Таква је биа Адамова Ад амова собода соб ода у рају. рају. Његова 22 воља је испуњаваа свој природни циљ усмерен ка најбољем сободно га бирајући и крећући се с е ка њему без икаквих недоумица. недоумица.23 Познавајући истинистинско добро добро и жеећи искључиво њега да познаје, п ознаје, човек се ка њему кретао без икакве унутрашње подвојености; није одмеравао добро и зо, за и против, оно што је најбоље и оно што је мање добро. Знајући гд гдее је истинско добро и апсоутно одбијајући зо, он није бирао, како уобичајено разумемо ову реч, испитивао више могућности, окевао: он се сободно кретао према добру, и на такав начин уподобљавао божанском првоику. Свети Јован Дамаскин каже: „када је Бог у питању, питању, ми признајемо постојање воље, аи произвољење не признајемо, јер Бог не размишља. Размишљање је, наиме, знак незнања, јер нико нико не размишља о ономе што зна.“24 На Адамово незнање се с е мого приприменити оно што је рекао пророк Исаија: „Масо и мед јешће, доке не научи одбацити зо а изабрати добро.“ (Ис 7 15). Бог је створио Адама дарујући му могућност обожења и покренувши га ка добру. Сободно је опстајао на том путу, јер је имао поред те могућности „да уз помоћ божанске багодати, буде постојан и да напредује у добру“, и другу „да се одвра одврати ти од добра и да се, по допуштењу Божијем, својом сободном вољом обрати ка зу“; 2 „могућност да покекне ии не покекне пред наетом Сатане.“ 26 Међутим, обдаривши човека сободом Бог му је истовремено дао и способност познања исправисправног начина њеног упражњавања. Указао Указао му је на начин на који да се с е вежба у сободи, држањем заповести да не једе од дрвета познања добра и за (Пост 2 17). „Знајући“, пише свети Атанасије, „да човечанско извољење има могућмогућност да тежи на две стране, Бог је то предухитрио, те је законом и местом обезбедио багодат коју им је даровао.“ 27 Човек је, међутим, непрестано био кушан кушан од од стране ђавоа да своју со со-боду употреби на другачији начин од онога на који му је Бог био указао. Стварајући га Бог је жеео да он буде истински сободан и позна стварно добро кроз своје цеовито испуњење и остварење о стварење што му је стварањем био и назначено. Искушење коме коме Адам није ни је одоео, имао је и позитивну страну: оно је учинио да обожење буде заиста жељено од стране човека и да он на 20 О слободној вољи, вољи, I, 1. 21 Стослов Стослов,, . 22 Уп. Св. Григорије Ниски, Омилије: 2 на Песму над песмама , PG 44, 796 D. 23 Уп. Св. Максим Исповедник, Главе Исповедник, Главе о љубави, љубави, I, 36; Амбигва 36; Амбигва,, PG 91, 133 CD. 24 Тачно изложење православне вере, вере , II, 22. 2 Ibid 2 Ibid , II II, II,, 12 12.. 26 Св. Марко Подвижник, Омилије: О крштењу, крштењу , 22; уп. Св. Иринеј лионски, Против јереси,, IV, 37, 2. Св. Макарије Египатски, Омилије јереси Омилије XV, XV, 2, 36, 40; XXVII, 10, 11. 27 О очовечењу Бога Логоса, Логоса , 3.
L
O
G
O
S
www.verujem.org патологија
167
слободе
такав начин пројави своје достојанство. „Требао је, даке, да човек најпре буде бу де искушан“, пише свети Јован Дамаскин, „јер неискушан и неиспитан чо чо-век ниједне речи не би био достојан и да искуством стеченим кроз очување заповести буде усавршен, да би тако задобио бесмртност као награду за врвр ину.“28 У искушењу се заиста пројављује истинска собода, јер се са једне стране пројављује њено наичје, а са друге она бива проживљена и чини да још више ушчезнемо за Богом ук укоик оико о се од Њега удаљимо. удаљимо. Човек је, без обзира на сва добра која која му је Бог подарио, покекао покекао пред ђавољим искушењем. Употребио Употребио је своју сободну вољу да се с е окрене од Бога и узме учешће у зу које му је лукави сугерисао. На тај начин је зо примио у себе, а преко себе увео га и у творевину. Свети Оци инсистирају на чињечиње ници да је зо у човеку и у цеој творевини поседица п оседица човекове зоупотребе зоупотребе сободе; зо је био зачето, замишљено, осмишљено, створено па потом и остварено погрешним сободним избором, човековом ичном вољом ии, према терминоогији светог Максима, „гномичк „гномичком“ ом“29. „Не постоји зо изван избора“, потврђује свети Григорије Григорије Ниски;30 „сободан избор је тај ко који ји даје постојаност (зу)“31; „човек је својим ошим избором постао творац за“, додаје он32; „одговорност за настае патње пада, према томе, на човек човекову ову нене33 марност приико прииком м избора из бора ошијег уместо бољег.“ бољег.“ Свети Антоније Веики исто примећује када је у питању патња паог човека: „Све оно, према томе, што се наазио изван и зван наше природе дошо нам је из сободног избора.“34 Окрећући се од Бога, Адам више не поседује сободу сичну своме божанском првоику. Он више није сободан сободом Божијом. Змијино обећање се обистињује: он је попут Бога; он задобија у ствари неку врсту сободе која му помаже да се одреди искључиво у односу на себе самог и даје му утисак да је сасвим независан, довољан сам себи и да се може одреодредити према ваститим мериима. Таквом сободом, он себе чини богом који би хтео да буде буде у потпуности независан не зависан у односу на јединог истинитог Бога. Међутим, на овај начин човек се дубок дубоко о самозаварава. Собода која допушта постојање пада јесте уствари собода која чини да човек сам себе изгуби 3 док истовремено верује да је кроз њу нашао своје испуњење. Кроз ову пау сободу, он је попут Бога, аи не и бог; док је, напротив, његова првобитпрвобитна собода, која је биа усмерена према Богу и дата му прииком стварања 28 Тачно изложење православне вере, вере , II, 30. 29 Поред већ датих назнака, уп. Св. Марко Подвижник, О крштењу, крштењу, 22. 30 О девствености, девствености, XII, 2; уп. Катихетс уп. Катихетске ке беседе беседе,, 7. 31 Катихетс 31 Катихетске ке беседе беседе,, . 32 Омилије на Књигу проповедника, проповедника , PG 44 44,, 744. 744. Уп. Уп. Св Св.. Ва Васи Васиије сии ије је Веики, Веи Ве ики ки,, Омилије: да Бог није узрок зла, зла , 32; Св. Григорије Ниски, Катихетс Ниски, Катихетске ке беседе беседе,, PG 4, 2 A. 33 Св. Григорије Ниски, Катихетс Ниски, Катихетске ке беседе беседе,, PG 4, 2 A. 34 Писма 34 Писма,, . 3 Уп. Св. Макарије, Омилије Омилије,, XV, 23.
L
O
G
O
S
www.verujem.org 168
Жан Код ларше
представљаа могућност да истински постане пост ане бог по баг багода одати. ти. Човек у свосвоме греху на патоошки начин употребљава своју сободну вољу која је третре бао да га усмери према Богу: његова душа, каже свети Атанасије, „не зна, међутим, да није саздана с аздана само зато да буде буде покретна, него да се креће према ваљаном циљу. Зато апостоске речи и гасе: „Све ми је дозвољено, аи све не користи (1 Кор 6 12)“.36 Свети Максим показује да човек грехом грехом раздваја и уноси несагање изизмеђу своје ичне, „гномичке воље“ и природне воље и да се на тај начин уједно удаљава и од вастите природе. 37 Он одвраћа све способности васваститог бића од живота који је у сагасности са његовом природом како би се окренуо ка једном животу који који се њој противи; окреће се с е од Добра и прихва прихва-та разичите обике за и на тај начин сам себе унижава. „Када је на почетку ђаво кушач (...) преварио човека кушајући га уживањем, он је одвојио нашу вољу од Бога и бижњих. Нарушавајући исправност наше воље он је, на тај начин, подвојио нашу природу и поцепао је на својеврсно мноштво ставова и уобразиља; он је, током времена, установио тежњу за откривањем разирази читих обика заа, у чему бива подржан нашим моћима; а да би зо био постојано у свим људима, он их утврђује у тој непомирљивој подвојености воље која му је омогућиа да укаво убеди човека да се окрене од покрета вастите природе.“38 Покренут својом сободном вољом а противно својој природи на том путу за, човек бива заведен као што примећује свети Григо риго- рије Ниски: „У „Ук коик оико о створење деује у сагасности са природо природом, м, промена (у њој) бива непрестано непре стано у правцу бољега; аи укоико укоико се она окрене од праправог пута бива заведена у супротно стање једним непрекидним кретањем.“39 Видеи смо док је у свом првобитном стању Адам жудео за познањем Бога и постојао по стојао на такав начин да Му се што више уподоби, његова сободна сободна воља, биа је усагашена са природном вољом, није биа разичита од огоса goj) његове природе и сободно се кретаа у правцу добра. Задобијајући (lo,goj грехом познање добра и за, испуњење његове сободне воље престаје да буде бу де једноставно, претвара се у несигурна дво двоумљења умљења и губи се с е у збуњујућој подвојености између добра и за. Обузет својим страстима, преварен својом уобразиљом, уобразиљо м, човек више није у стању да одмах позна добро; мешајући добро и зо, узимајући често зо за добро а добро за зо, у непрестаној је опасности да се чинећи разичите изборе превари.40 Оваква сободна воља изражена кроз избор представља уствари један 36 Против 36 Против идола идола,, 4. 37 Уп. Тумачење Оченаша, Оченаша , PG 90, 880 A; 893 B; 90 A. Одговори Таласију, Таласију, 42, PG 90, 40409. Писма,, 2. 409. Писма 38 Писма 38 Писма,, 2. 39 Катихетс 39 Катихетске ке беседе беседе,, 8, PG 4, 40 B. 40 Уп. Св. Максим Исповедник, Амбигва Исповедник, Амбигва,, PG 91, 133 C.
L
O
G
O
S
www.verujem.org патологија
169
слободе
измењени обик сободе у односу на ону коју је човек имао у заједници са Богом. Она је пре представљаа негацију сободе, зато што ју је паи човек, одвојивши је од природне воље која тежи ка добру, употребио да испуни зо и учинио да она на такав начин (по)сужи, парадоксано, његовом вастивасти том поробљењу. Удаљивши се од вастите природе, човек се више не креће самовасно већ га покреће оно што му је страно; он се везује за противпротивприродно, тј. за зо. Изопаченом употребом сободе, човек постаје роб греха (уп. Јн 8 34, 2 Петр 2 19, Рим 6 20, Ис 61 1, Рим 6 6; 6 17; 8 21; Га 1), разних пожуда и насада којима се окренуо (Тит 3 3, Рим 6 19 ), поробљен ажним боговима који то по природи нису (Га 4 3; 4 8-9). Оци непрестано непрест ано указују на то да паи човек иако верује верује да је сободан ии да се особађа и даље остаје о стаје поробљен. „Испуњење ове недоичне сободе јесте мучно ропство“, примећује свети Исак Сирин.41 Паи човек живи у сук сукобу обу са теом,42 под његовом је вашћу вашћу,,43 поробљен његовим тежњама,44 доживљава тиранију својих страсти,4 подјар подјар-46 мљен потрагом за уживањима и страхом од патње, сужи својим пороципороци47 48 ма, укратко, робује својим страстима. Оне врше над њим праву тиранију у којој његова душа бива поробљена. 49 У таквом стању није више оно што јесте. Он је у потпуности онеспособљен страстима које је грех у њега увео. Покретан оваквим тежњама страним његовој првобитној и суштинској суштинској припри роди, човек човек бива изгубљен. изгубљен. Право говорећи, говорећи, више није он он тај који који деа, него него закон греха који је у њему (Рим 7 17. 20. 23). Роб својих страсти, човек постаје и роб ђавоа и његових демона. Он не само да је затрован него надвадан и сможден тиранијом лукавога.0 Свети Исак примећује да „онај који не подпод51 реди Богу своју сободну вољу подређује је његово његовом м противнику противнику.“ .“ Свети Макарије на овај начин описује ово двојако ропство које човек трпи усед страсти и превасти за над њим: „Од пада и протеривања из раја, човек је везан двоструким везама. Једне доазе из самог живота, из привезаности за 41 Бесе 41 Беседе де,, 42. 42 Уп. Св. Григорије Богосов, Бесе Богосов, Беседа да,, XXXVII, 11. 43 Уп. Св. Никита Ститат, Стослови Стослови,, III, 76. 44 Уп. Св. Никита Ститат, О души, души, 34. 4 Уп. Кимент Аександријски, Стромата Стромата,, III, 7. 46 Уп. Уп. Одговори Таласију, увод. увод . 47 Ibid 47 Ibid . 48 Овакво схватање је у сагасности са Светим писмом, на које смо се већ некоико пута позиваи, као и са учењем отаца цркве. У некоико наврата ћемо се са њим поново срести у погављу које седи. Уп. нпр. Св. Максим Исповедник, Главе о љубави, љубави , III, 12. Св. Симеон Нови Богосов, Погл. Погл.,, I, 78. Св. Никоа Ститат, О души; души; Стослови Стослови,, III, 7. Св. Доротеј из Газе, Instr Газе, Instr , I, 122. Кимент Аександријски, Стромата Стромата,, II, 144. Св. Јустин Мученик, Прва апологија,, 3. апологија 49 Уп. Св. Јован лествичник, Лествица лествичник, Лествица,, XXVII, 42. 0 Уп. Св. Симеон Нови Богосов, Катихетс Богосов, Катихетске ке беседе беседе,, V, V, 409-413. 409 -413. 1 Беседе 1 Бесе де,, 42.
L
O
G
O
S
www.verujem.org 170
Жан Код ларше
тварно. А друге из опкољености, обманутости, поробљености душе укавим демонима који је одржавају у мраку.“2 Очигедно да постоји уска повезаповезаност између те две врсте веза: зато што човек живи у зу над ко којим јим демонске сие имају тоику моћ; преко његових страсти он се њима отвара, чини да оне живе у њему.3 У таквом стању не остаје више много тога од првобитне човекове сободе. Док се у Богу и у врини човек сам кретао према својој природи и учествовао својом цеовитом вољом, окренувши се од Њега и жи жи-већи противприродно, више није он тај који деа него једна страна природа. Ту природу која која је овадаа овада а њиме образовае обра зовае су његове страсти ст расти које су преко греха затамние његову праву природу, угњетавају је и расабљују.
2 Омилије Омилије XXI, XXI, 2. 3 Уп. Ibid Уп. Ibid .
L
O
G
O
S
