Socijalna patologija

1.POJAM I PREDMET SOCIJALNE PATOLOGIJE Pojam  Termin socijalna patologija je latinsko-grčka kovanica, koja se u osnovnom značenju značenju može odredit odreditii kao nauka o bolestima bolestima društva. društva. Reč je o relativno relativno mlađo mlađojj nauč naučno nojj disci discipl plin ini, i, koja koja se vrem vremen enom om izdv izdvoj ojil ila a iz drug drugih ih nauk nauka: a: sociologije, psihologije, psihijatrije i socijalne medicine. S obzirom na to da od osnivanja discipline konstatno traju svojatanja socijalne patologije od stra strane ne me medi dici cins nski kih h i so soci ciol ološ oški kih h nauk nauka, a, a izve izvesn snii prav pravci ci to čine čine i sa integr integraln alnog og stanov stanovišt išta, a, vremen vremenom om se formir formiralo alo nekolik nekoliko o osnovn osnovnih ih linij linija a istraživanja i razvoja razvoja ove nauke: • • • •

socijalno-medicinski socijalno-psihološki sociološki i integralni pristup.

Socijalno-medicinski pristup posmatra problem kao socijalnu higijenu, sa stano stanovi višt šta a ekon ekonom omski skih h uslo uslova va i s gled glediš išta ta naro narodn dne e higi higije jene ne - biol biološk oškik ik pristup. Socijalno-psihološki ili njegova pod varijanta scijalno-psihijatrijski pristup izuč izučav ava a prob proble lem m s dva dva as aspe pekt kta: a: as asoc ocij ijal alni nih h pona ponaša šanj nja, a, uzro uzroko kova vani nih h mentalnim bolestima i preko raznih modela psihološke orijentacije. Sociološki pristup je danas najrasprostranjeniji u teorijskom istrašivanjima, naziv naziva a se još i soc sociol iološk oško o - kultur kulturni ni pristu pristup. p. Začetn Začetnik ik ovog ovog pravc pravca a je Emil Emil Dirkem, koji je iz ranijih učenja isključio sve elemente biološkog tumačenja i socijalnu patologiju definisao kao primenjenu sociologiju. Međutim pojedini auto autori ri,, zastu zastupn pnic icii ovog ovog prav pravca ca,, term termin in so soci cija jaln lne e patol patolog ogij ije e zame zameni nili li su pojmom socijalna podrazu zume meva vaju jući ći pod pod tim tim pojm pojmom om socijalna dezorgani dezorganizacija zacija, podra nauku o uzrocima antisocijalnog ponašanja individua, grupa ili zajednica i njihov njihovim im konfli konflikti ktima ma sa većin većinom. om. Ovaj Ovaj pristu pristup p se razvij razvijao ao u tri osnovn osnovne e orij orijen enta taci cije je:: prek preko o teorije devijantnosti, teorije ije socijalne lne dezorganizacije i teorije socijalnih problema. 1) Pestavnici teorije devijatnosti pojve socijalne patologije objašnjavaju

odst odstup upan anje jem m od norm normal alno nog g ljud ljudsk skog og pona ponaša šanj nja. a. Devi Devija jaci cije je se odražavaju kao oblik kulturnog konflikta u vidu reagovanja socijalne sredine na takva ponašanja. 1

2) Po

prest prestav avni nici cima ma socija svako o druš društv tvo o socijalne lne dezorg dezorgani anizac zacije ije svak funk funkccioni ionise se na određ dređe enom nom ste stepenu penu efika fikasn snos ostti orga organi nizzac acij ije e i dezorg dezorgani anizac zacije ije čime čime dolazi dolazi do narušav narušavanj anja a ravnot ravnoteže eže u društv društvu u i relativno harmoničnih procesa u njemu.

3) Prestavnici teorije socijalnih problema, socijalne probleme svode na

suštin suštinsku sku nesagl nesaglasno asnost st i neuskl neusklađe ađenos nostt izmeđ između u standar standarda da koje koje je uspostavilo uspostavilo društvo društvo kao kolekti kolektivite vitett i aktuelnih aktuelnih faktora faktora društvenog društvenog života.

Integraln Integralnii pristup pristup u istraživanju pojava socijalne patologije ovaj pravac tretira biološke, psihološke i sociološke elemente problema kao celinu. Bez obzira na to koju od velikog broja definicija smatrali prihvatljivjom, u suštini je reč o nauci o devijantnim pojavama kojima se ugrožavaju određe određena na društv društvena ena dobra dobra i vredno vrednosti sti,, pre svega svega zdravl zdravlje je ljudi, ljudi, njih njihiv iva a radn radna a spos sposbn bnos ost, t, mate materi rija jaln lna a dobr dobra, a, ku kult ltur urne ne i mora moraln lne e vrednosti.

Predmet Različitosti shvatanja predmeta izučavanja socijalne patologije proističu iz diferenciranog shvatanja samog pojma i različitosti definisanja nauke koja se njime bavi. Neki autori predmetom smatraju socijalne probleme, drugi protiv - društvena ponašanj anja, so soccijalne devijace, mentalnu i socijaln alnu predme mett soci socija jaln lne e pato patolo logi gije je se može može pore poreme meće ćeno nost st.. U sušt suštin inii pred definisati kao skup pojavnih oblika ispoljavanja, etioloških faktora i subjekata poremećaja u socijalnom ponašanju, te oblici i metode društvene reakcija na takva pojave.

2.ODNOS SOCIJALNE PATOLOGIJE I DRUGIH NAUKA. S obzirom na to da je u pitanju multidisciplinarna nauka, socijalna patologija ima ima tesne tesne veze veze s pojedi pojedinim nim drugim drugim naukama naukama i naučni naučnim m discip disciplin linama ama,, a posebno posebno s kriminolog kriminologijom ijom,, psihologij psihologijom, om, psihopatolo psihopatologijom gijom,, sociologi sociologijom jom i socijalnom politikom. 1. Odnos socijalne patologije i kriminologije kriminologije.. Bitna su dva osnovna

aspekta veze socijalne patologije i kriminalogije. Prvo ako kriminalitet u širem smislu smatramo jednim od oblika socijalne patologije, u tom sluč slučaj aju u krim krimin inol olog ogij ija a je njen njen nera nerazd zdvo vojn jnii deo. deo. Drugo ako se kri kriminal inalit itet et zbog bog broj brojni nih h spe specifi cifiččnost nostii smatr matram amo o pose posebn bnom om društvenom pojavom izvan tipologije socijalnopatoločkih, u tom slučaju 2

2) Po

prest prestav avni nici cima ma socija svako o druš društv tvo o socijalne lne dezorg dezorgani anizac zacije ije svak funk funkccioni ionise se na određ dređe enom nom ste stepenu penu efika fikasn snos ostti orga organi nizzac acij ije e i dezorg dezorgani anizac zacije ije čime čime dolazi dolazi do narušav narušavanj anja a ravnot ravnoteže eže u društv društvu u i relativno harmoničnih procesa u njemu.

3) Prestavnici teorije socijalnih problema, socijalne probleme svode na

suštin suštinsku sku nesagl nesaglasno asnost st i neuskl neusklađe ađenos nostt izmeđ između u standar standarda da koje koje je uspostavilo uspostavilo društvo društvo kao kolekti kolektivite vitett i aktuelnih aktuelnih faktora faktora društvenog društvenog života.

Integraln Integralnii pristup pristup u istraživanju pojava socijalne patologije ovaj pravac tretira biološke, psihološke i sociološke elemente problema kao celinu. Bez obzira na to koju od velikog broja definicija smatrali prihvatljivjom, u suštini je reč o nauci o devijantnim pojavama kojima se ugrožavaju određe određena na društv društvena ena dobra dobra i vredno vrednosti sti,, pre svega svega zdravl zdravlje je ljudi, ljudi, njih njihiv iva a radn radna a spos sposbn bnos ost, t, mate materi rija jaln lna a dobr dobra, a, ku kult ltur urne ne i mora moraln lne e vrednosti.

Predmet Različitosti shvatanja predmeta izučavanja socijalne patologije proističu iz diferenciranog shvatanja samog pojma i različitosti definisanja nauke koja se njime bavi. Neki autori predmetom smatraju socijalne probleme, drugi protiv - društvena ponašanj anja, so soccijalne devijace, mentalnu i socijaln alnu predme mett soci socija jaln lne e pato patolo logi gije je se može može pore poreme meće ćeno nost st.. U sušt suštin inii pred definisati kao skup pojavnih oblika ispoljavanja, etioloških faktora i subjekata poremećaja u socijalnom ponašanju, te oblici i metode društvene reakcija na takva pojave.

2.ODNOS SOCIJALNE PATOLOGIJE I DRUGIH NAUKA. S obzirom na to da je u pitanju multidisciplinarna nauka, socijalna patologija ima ima tesne tesne veze veze s pojedi pojedinim nim drugim drugim naukama naukama i naučni naučnim m discip disciplin linama ama,, a posebno posebno s kriminolog kriminologijom ijom,, psihologij psihologijom, om, psihopatolo psihopatologijom gijom,, sociologi sociologijom jom i socijalnom politikom. 1. Odnos socijalne patologije i kriminologije kriminologije.. Bitna su dva osnovna

aspekta veze socijalne patologije i kriminalogije. Prvo ako kriminalitet u širem smislu smatramo jednim od oblika socijalne patologije, u tom sluč slučaj aju u krim krimin inol olog ogij ija a je njen njen nera nerazd zdvo vojn jnii deo. deo. Drugo ako se kri kriminal inalit itet et zbog bog broj brojni nih h spe specifi cifiččnost nostii smatr matram amo o pose posebn bnom om društvenom pojavom izvan tipologije socijalnopatoločkih, u tom slučaju 2

ove pojave pojave se neizos neizostav tavno no mogu mogu smatrat smatratii krimin kriminoge ogenom nom i tako tako se obično tretiraju u nauci. 2. Odnos Odnos socija socijalne lne patolog patologije ije i psihol psihologi ogije. je. Psihologija sistematski

proučava i objašnjava psihički život čoveka, baveći se prevashodno ment me ntal alni nim m sa sadr drža žaji jima ma i psih psihič ički kim m proc proces esim ima a ličn ličnos osti ti.. Soci Socija jaln lna a patologije koristi saznanja kako teoriskih tako i primenjenih disciplina psihologije, naručito sa stanovništva izučavanja uticaja ličnih osobina i njih njihov ove e pove poveza zano nost stii s pona ponaša šanj njim ima a koja koja uslo uslovl vlja java vaju ju so soci cija jaln lno o patološke pojave. 3. Odnos socijalne patologije i medicinskih nauka. Od medicinskih

nau nauka najt najte ešnju šnju vezu vezu sa so soci cijjalno alnom m pato patollogij ogijom om uspo uspost stav avllja psih psihop opat atol olog ogij ija. a. Ps Psih ihop opat atol olog ogij ija a je nauk nauka a o bole bolesn snim im duše duševn vnim im pojavama. U oblasti socijalne patologije ona zauzima značajno mesto u izučavanju psihopatskih poremećaja na devijantne pojave i obrnuto. Odnos socija socijalne lne patolo patologije gije i sociolo sociologije gije.. Veza 4. Odnos Veza između između socijalne socijalne

patolo patologij gije e i soc sociol iologi ogije je je izraže izražena na kod onih onih teoris teoriskih kih pristu pristupa pa koji koji soci so cija jaln lne e devi devija jaci cije je tret tretir iraj aju u s inte integr gral alno nog g a pose posebn bno o soc socio iolo loško škog g stanovišta. 5. Odnos socijalne patologije i pedagogije. Pedagogija je nauka o

vaspi vaspita tanj nju, u, koje koje pres presta tavl vlja ja znač značaj ajan an čini činila lacc u form formir iranj anju u ličn ličnos osti ti i primerenom društvenom ponašanju. Kako se pedagogija ne bavi samo poziti pozitivni vnim m već već i negati negativni vnim m uticaj uticajim ima a faktor faktora a vaspit vaspitanj anja a rezult rezultati ati njenog istraživanja veoma su bitna sa stanovišta etioloških činilaca uticaja na pojave socijalne patologije. pa tologije. 6. Odnos socijalne patologije i socijalne politike. Socijalna politika

zavisno od sistema organizacije i umerenosti cilja bitan su uslov kako prevencije pojava socijalne patologije tako i resocijalizacije subjekata sa poremećajima u socijalnom ponašanju.

3.POJAM I SADRŽAJ SOCIJALIZACIJE LIČNOSTI I PSIHOSOCIJALNE OSNOVE SOCIJALIZACIJE Socijaliz Socijalizacija acija prestavlja prestavlja totalitet totalitet organizovan organizovanih ih i neorganizo neorganizovanih vanih uticaja, uticaja, kontinuitet procesa, celine interaktivnoosti koja ima za posledicu formiranje ličnosti koja odgovara potrebama određenog tipa društva. •

Socijalizovana ličnost pretpostavlja humanističku svest i ponašanje koje će biti rezultat usklađenosti društvenog i ličnog interesa. 3

•

Socijalizacija u suštin suštinii presta prestavlj vlja a komple kompleksan ksan proces proces u formi formiranj ranju u ličnosti sposobne da obavlja splet uloga – (člana porodice, bračnog druga,u druga,ulog logu u druga druga prijat prijatelj elja), a), u kojim kojima a zadovo zadovolj ljava ava svoje svoje potreb potrebe, e, ostvaruje svoja prava, izvršava obaveze..

Problem socijalizacije je višestran i zato se ne može posmatrati u okviru samo neke od naučnih disciplina. Psihosocijalni pristup u objašnjavanju ovog odnosa je nužan, jer se problem ne može posmatrati samo sa čisto psihološke strane a da se ne zapadne u psihologizam ili čisto sa sociološke strane a da se pri tom zanemari unutrašnja ljudska priroda, kao bitan osnova tog odnosa. Psihološki problemi objašnjenja socijalizacije neodvojivi su od proučavanja karaktera, temperamenta, intelekta, fizičkih svojsava, emocija, biol biološ oški kih h i so soci cija jaln lnih ih moti motiva va i njih njihov ovog og utic uticaj aja a na me među đulj ljut utske ske odno odnose se.. Psih Ps ihol oloz ozii su proc proces es so soci cija jali liza zaci cije je posm posmat atral ralii ugla uglavn vnom om kroz kroz dve dve grup grupe e socijalnih učenja: BIHEJVIORISTIČKO i  TEORIJU KOGNITIVNOG RAZVOJA Prvi pristup problem socijalizacije svodi na volju ličnosti da se u konkretnoj situac situaciji iji,, koju koju presta prestavlj vlja a draž, draž, ponaša ponaša ili rea reaguj guje e na određe određen n način. način. Ova teorija polazi od spremnosti ličnosti da na draži, putem asocijacija, mehanički i uslovljeno reaguje. • •

kognitivnog g razvoja razvoja, koja u prvi plan Ovaj Ovaj pristu pristup p ospora osporava va teori teorija ja kognitivno socijalizacije ističe značaj motivacije i razvitka. Psihos Psih osoc ocij ijal alne ne teor teorij ije e so soci cija jali liza zaci cije je svaka svakako ko imaj imaju u znač značaj ajan an dopr doprin inos os u objašnjavanju ove pojve, ali s obzirom na to da socij socijaliza alizacija cija nije samol psihički proces, proces, smatra se da one nisu dovoljne za potpuno objašnjenje, tj da se socijalizacije može tumačiti tek u interdisciplinarnim gledištima.

4.DRUŠTVENE VREDNOSTI SOCIJALIZACIJE Društv Društvena ena sre sredin dina, a, obrazo obrazovan vanje je,, nauka nauka i kultur kultura a osnovn osnovnii su ele elemen menti ti i pordučja formirannja društvene svesti kojom se izgrađuje sistem stavova o osnovn osnovnim im društv društveni enim m vredno vrednosti stima. ma. Ti stavov stavovii čine čine čoveka čoveka sposob sposobnim nim da percipira, vrednuje i na određen način reaguje na uzroke i druge faktore ugrožavanja vrednosti koje čine osnovu njegove lične sigurnosti i stabilnosti društvene zajednice. Socijalizacija i vrednosti se dovode u vezu sa brojnim naučnim stavovima. Neke nemogućnosti socijalizacije se definišu pretežno odnosom ličnosti prema vrednostima. Bitan uticaj u izgrađivanju sistema društven vena a i socij socijalna alna sredin sredina a u kojo vrednosti vrednosti imaju imaju društ kojojj se vred vredno nost stii 4

form formir iraj aju u i usvaj usvajaj aju u stav stavov ovii usme usmere reni nim m delo delova vanj njem em druš društv tva a i njeg njegov ovih ih instit instituci ucija. ja. Svako Svako se susreće susreće i društv društvene ene vredno vrednosti sti usvaja usvaja u prvoj prvoj formi formi vaspitnog procesa, u porodici. U njoj se stiču elementarne osnove vaspitanja, čiju ulogu dalje preuzimaju obrazovanje, nauka, kultura, javno informisanje. Obrazovanjem čovek usvaja pravila ponašanja, držeći ih se kao preduslov života i adaptacije u zajednici. Kroz sistem vaspitanja i obrazovnja on se upoznaje sa društvenim vrednostima, prihvata ih ili ih odbacuje i osmišlja život prema njima. Vrednosne orijentacije i standardi nisu jednom zauvek dati niti su oni uvek isti za sve strukture društva i sve generacije.

5.SOCIJALIZACIJA 5.SOCIJALIZACIJA I SOCIJALNI KONFLIKT Druš Društv tven ene e dete determ rmin inan ante te so soci cija jaln lnih ih konf konfli lika kata ta mogu mogu se posm posmtr trat atii i objašnj objašnjavat avatii s različ različiti itih h glediš gledišta, ta, kao soc socij ijaln alno o - strukt struktural uralni, ni, nacion nacionaln alni, i, institucionalni, ideološki, sa stanovišta celine ili pojedinih segmenata društva i njegove slojevitosti. Društvene determinante socijalnih konflikata nalaze izvore u heterogenosti socijalne slojevitosti drzuštva, u kojima materijalni intere interesi, si, rasloja raslojavan vanja ja i dostup dostupnos nostt egzist egzistenc encija ijalni lnih h i drugih drugih dobara dobara igraju igraju važnu ulogu. Socijalni konflikti mogu varirati između nenasilnih i nasilnih, institucionalnih i neformalnih. Sociološka istraživanja ukazuju konkretnije na odnos vrednosti i spcijalnih konflikata, ističući pri tom da su druge vrste i pode podele le konf konfli lika kata ta sa samo mo refl reflek eks, s, priv privid id iza iza koji kojih h stoj stojii stva stvarn rnii prob proble lem m vrednosti: vrednosti: kolektivi kolektivizam zam s individual individualizmom izmom,, jednakosti jednakosti s diferenci diferencijacij jacijom... om... Soci Sociol oloz ozii ukaz ukazuj uju u na to da suko sukob b vred vredno nosti sti može može biti biti uzro uzrok k i prob proble lema ma socij soc ijali alizac zacije ije,, posebn posebno o ako se u vredno vrednosno snom m dualiz dualizmu mu pojavi pojavi ,,vred ,,vrednos nosni ni vakum,, koji neizbežno vodi u stanje anomije, u destrukciju.

6.POJAM SOCIJALNE DEVIJATNOSTI U najo najopšt pštij ijem em sm smis islu lu devj devjac acij ija a znač značii odst odstup upanj anje e od neko nekog g utvr utvrđe đeno nog g standarda vrednosti, ustaljenog pravila, norme ili zakonitosti. Prema nekim definicijama u oblast socijalnih devijacija svrstava se i raspad institucionalnih oblika oblika i neform neformaln alnih ih obraza obrazaca ca društv društvene ene organi organizac zacij ije. e. Međuti Međutim m kako god odredili značenje u sadržajima ovog pojma nesumljivo je da oni potiču iz socij soc ijaln alnog og konfli konflikta kta i neuspe neuspelog log proces procesa a soc socija ijali lizac zacij ije, e, odnosn odnosno o otuđen otuđenja ja ličnosti. Otuđenje, koje može biti psihološko i socijalno,d rugi je izraz ili posledica neuspelog procesa socijalizacije ličnosti i jedan od izvora i uzroka devijacija. Neuspeh socijalizacije može se odvijati na više nivoa ali su najteže posledice neprilagođavanja u porodici, a uzroci tome mogu biti veoma brojni. Svak Svakii obli oblik k odstu odstupan panja ja od dati datih h vred vredno nost sti, i, norm normii i obra obraza zaca ca ponaš ponašanj anja a smatra smatra se devijantnim. devijantnim. Ipak nema svako odstupanje automatski automatski i negativno negativno 5

određenje. U socijalnoj patologiji pod socijalnim devijacijama podrazumevamo onu vrstu pojedinačnog i grupnog ponašanja koja imaju za posledice pojave socijalno - destruktivnog, patološkog i delinkventnog ponašanja, a izazivaju društvenu (formalnu i neformalnu) reakciju tj sve one pojave koje ugrožavaju univerzalne društvene vrednosti.

7.KRITERIJUMI SOCIJALNE DEVIJANTNOSTI Postavlja se pitanje gde je granica normalnog i devijantnog?! Pošto se sva ljudska ponašanja ne mogu smestiti jednostavno u crno-belu relaciju kriterijuma. Neki periodi društvenog razvoja i poremećenih odnosa te granice čine relativnim i još nejasnim. Postoji više pristupa da se praktično odredi neka vrsta ponašanja i definiše kao normalna ili devijantna pojava. Polazne osnove devijantnosti postavio je još Dirkem stavom da su normalne pojave one koje su potpuno onakve kakve treba da budu a patološke one koje bi trebalo da budu drugačije nego što jesu. •

•

•

•

  Jedan od modela kojim se prikazuju razlike između devijantnog i normalnog jeste statistički model. Po ovom kriterijumu devijantno ponašanje je svako koje odstupa od statističkog proseka. Drugi pristup prestavlja normativističko shvatanje, to je ujedno i najčešći kriterijum ustanovljavanja devijantnosti. Prema njemu devijantno je svako ponašanje koje odstupa od utvrđenih normi koje je odgovarajućim propisima ustanovila društvena zajednica. U treću grupu ubrajaju se shvatanja koja proizilaze iz konfliktne teorije. Po ovoj teoriji društvenu zajednicu čine antagonističke grupe od kojih jedna – vladajuća – propisuje društvene norme ponašanja za sve članove društva.

Teorija vrednosti nudi četvrti kriterijum mogućeg razgrančavanja devijantnog od društveno normalnog. Po ovoj teoriji pored univerzalnih vrednosti svako društvo proklamuje i odgovarajućim normama i srestvima štiti postojeće vrednosti. Neprihvatanje vrednosti od strane pojedinaca i društvenih grupa smatra se devijantnm. Ovaj kriterijum smatramo najpouzdanijin iz tri razloga: 1.

Sadrži bitne elemente predhodnih.

Priznate vrednosti kumulativno prati institucionalna i društvena reakcija. 2.

6

  Jer za institucionalnu reakciju usmerenu ka zaštiti vrednosti koja nema značaj ili je nametnuta a time i društveno neprihvaćena raspolaže korektvinim elementom delovanja. 3.

8.TIPOLOGIJA SOCIJALNE DEVIJACIJE U literaturi postoje brojni primeri pokušaja tipologije socijalnih devijacija. Zavisno od polaznih kriterijuma, razni autori su ustanovili i posebne tipove devijantnosti kao sto je to na primer učinjeno kroz tipologiju individualne adaptacije na stanje anomije u društvu a gde se polazeći od individualnih kriterijuma razlikuju dve vrste devijacija:

Aberantno i Nekonformističko ponašanje. Najrasprostranjeniji vid i ujedno najuži oblik shvatanja socijalnih devijacija   jeste njihovo svođenje na pojave socijalne patologije. Ovakva tipologija je preuska jer su pojave socijalne patologije samo jedan od oblika socijalne devijantnosti. U fenemenološkom smislu a polazeći od datog pojma i kriterijuma u pojave socijalnih devijacija ubrajamo socijalne konflikte s elementom nasilja, delikvencije i sociopatološke pojave . • •

Između socijalnog konflikta i devijacija destruktivnog tipa postoje velike sličnosti ali i bitne razlike, jer nije svaki tip socijalni konflikt i destrukcija, ali  je zato svaki oblik ljudske destrukcije socijalna devijacija. Kriminalitet je najteži oblik socijalne devijacije, to je istorijska kategorija nastala klasnom podelom društva i pojedinih oblika vlasništva. Sociopatološke pojave po intezitetu individualnog ispoljavanja nemaju domete društvenih posledica koje sa sobom nose rat i kriminalitet ali se zbog svoje raširenosti smatraju najznačanijim problemom društvene zajednice.

9.BIOLOŠKE TEORIJE S OCIJALNE DEVIJACIJE Ove teorije u prvi plan stavljaju determinisanost ljudskog ponašanja biološkim i fiziološkim faktorima i mentalnim osobinama ličnosti. Prva shvatanja dovode u vezu fizičku konstituciju čoveka i njegove moralne osobine. Prestavnici ove teorije smtraju da između anatomskog izgleda i moralnih osobina čoveka postoji kauzalna veza, prema tome čovek sklon 7

devijacijama je ličnost niže biološke pripadnosti. Lombrozova tzv. Antropološka teorija, opisujući stigmate degeneracije ima prestavu delikventa kao ljudskog izobličenja, jedne vrste fizičke i moralne nakaze. Neki biooški pravci ističu i uređene sklonosti i nasleđa primarnim činiocima u delikventnoj orijentaciji. Prema tim shvatanjima devijanti su ličnosti posebnih, urođenih, bioloških svojstava koja se stiče: nasleđem gena i nasleđem konstitucionalnog tipa. Pristalice shvatanja biokonstitucionalne sklonosti ili genetičke orijentacije polaze od urođenih i naslednih osobina koje konstituišu ličnost. Ovaj pristup negira teoriju o urođenom zločincu, ali se zato smatra da kod nekih ličnosti postoje urođene sklonosti ka devijantnom ponašanju.

Hromozonska teorija je zasnovana na učenju da postoje poremećaji u  jezgru ćelije koja sadrži gene i nosilac je naslednih osobina a oni produkuju društveno abnormalna ponašanja.

10.PSIHOLOŠKE TEORIJE SOCIJALNIH DEVIJACIJA   Teorije koje spadaju u ovu oblast nastale su iz socijalne medicine, kao rezultat kritike bioloških shvatanja. Psihološke teorije pre svega polaze od psihičkih karakteristika koje determinišu ponašanje ličnosti dovodeći u vezu psihičke poremećaje i devijantnosti. Psihoanalitička shvatanja u objašnjenju devijantnosti polaze od psihičkog stanja ličnosti u sferi nesvesnog, odnosno od uticaja podsvesnih sila i nagona. Teorija inteligenncije dovodi devijantnost u vezu s psihičkim svojstvima niske inteligencije i maloumnosti. Prema shvatanjima predstavnika ovog pravca odsustvo inteligencije dovodi do neshvatanja značaja društvenih normi od strane ličnosti i samim tim i odsustva njihovog poštovanja i pridržavanja. Teorija neprilagođenosti objašnjava devijacije faktorima nemogućnosti prilagođavanja ličnosti realnim socijalnim uslovima, odnosno raskorakom između ciljeva i interesa zajednice.

11.PSIHOLOŠKE OSNOVE AGRESIJE 8

Postoje neki oblici psiholoških determinacija koji ljudsku prirodu čine krajnje destruktivnom a ispoljavaju se raznim vidovima agresivnosti. Osoba sklona nasrtljivosti tipologizovana je u teoriji kao agresivna ličnost. To je netolerantna, nasrtljiva osoba sklona konfliktima i rešavanju sporova nasiljem i silom. Začetnik i glavni prestavnik shvatanja agresije kao urođenog svojstva jeste Frojd, koji agresiju posmatra kao težnju čoveka za destrukcijom samog sebe, nesvesnu želju za smrću, usmerenu prema drugim objektima koji tako prestavljaju zamenu za vlastito biće. Lorenc K. Izučavajući agresiju kod životinja i kompirajući je s ljudskim ponašanjem, govori o urođenom agresivnom instiktu, kao izvoru destruktivnosti koja je uzrokovana isključivo biološkim faktorom. Agresivno ponašanje je neka vrsta specifične instiktivističke energije, spontana reakcija na fiziološkoj osnovi koja ima potrebu da se nekom ili nečem ,,isprazni,,. On smatra da se o agresivnom ponašanju može govoriti samo u slučaju kada je agresivnost cilj za sebe, a javlja se isključivo među jedinkama iste vrste. Bieejviorističke terije govore o agresivnosti kao stečenom, naučenom obliku ponašanja, da ljudsku destrukciju uzrokuju samo društveni uslovi i to pojedini njeni pravci.

12.PSIHOPATOLOŠKI PRISTUPI SOCIJALNIH DEVIJACIJA

U

IZUČAVANJU

POJAVA

Pod uticajem medicinskih nauka u teoriji su dosta prisutna shvatanja koja socijalne devijacije povezuju s patologijom psihe. Prema tim pristupima, uzroci socijalnih devijatnih pojava su u trajnim ili privremenim duševnim oboljenjima, duševnim poremećajima i u zaostalosti duševnog razvoja. Suština ovih pristupa pretežno psihijatrijske orijentacije jeste objašnjavanje devijacija raznim oblicima patoloških oboljennja ličnosti odnosno njihove mentalne defektnosti. Na problem odnosa mentalnih poremećaja i socijalnih devijacija značajno je ukazivao i V.Jakovljević: ,,Mentalni poremećaji su izraz i posledica društvenih neuravnoteženosti... međutim, oni sa svoje strane u povratnom dejstvu izazivaju niz nepovoljnosti u društvu,,.

9

13.SOCIOLOŠKE TEORIJE SOCIJALNIH DEVIJACIJA Sociolopške teorije nastale su iz kritičkih postavki prema antropološkim shvatanjima nekih autora. Ona uz ličnost posmatra i društvene uzroke koji formiraju te uticaje na ličnost. Vremenom su se u oblasti socijalnih devijacija konstituisale razne sociološke teorije kao što su teorije socijalnih procesa, kulturološke teorije, multifaktorska orijentacija... 1. Teorija socijalnih procesa = Ovaj sociološki pristup odnosi se na one

pravce izučavanja socijalnih devijacija koji tumače uzroke ili determinante ovih pojava koji pripadaju socijalnim procesima, problemima i socijalnoj sredini. Teorija socijalne sredine preteča je savremenih sociološških shvatanja o socijalnoj devijantnosti. Ona polazi od stava da su devijantnost i društvena sredina u neposrednoj vezi. Teorija anomije izvorno polazište ima u jednom od Dirkemovih odnosno Mertonovih pozivističkih shvatanja uzročnosti devijantnosti. Dirkem je pojave socijalnih devijacija objašnjavao slabljenjem uticaja društvenih normi i reakcija, stanjem kada ,,ranije norme i standardi dobijaju više karakter preživelosti. Robert Merton anomiju shvata kao društveno stanje tj. kao tip društvene strukture. 2. Teorija socijalnih veza = je jedna od novijih teorija, poznata pod

nazivom teorija društvenih spona ili društvene kontrole, koja za razliku od drugih ima pristup da objasni zašto se ljudi ponašaju prodruštveno, a ne devijantno, odnosno zašto odbacuju konvencionalne norme. Funkcionalistički pristup polazi od pretpostavke da je društvo skladna organska celina njegovih delova, pri čemu je opšti interes izražen u zejedničkom sistemu vrednosti. 3. Teorija socijalnog učenja = u ovu grupu teorija spadaju oni pristupi

koji pojave socijalnih devijacija tumače procesima imitacije, indetifikacije i uopšte ranim modelima oponašanjem socijalne sredine,uzora i obrazaca. 4. Kulturološke teorije = čine razne sociološke pravce u tumačenju

pojava socijalnih devijacija s aspekta problema sukoba kulture i kulturnih obazaca odnosno raznih modela supkulturnih i kontrakulturnih oblika društvenog strukturiranja. Takvim se 10

prvenstveno smatraju teorija kulturnog konflikta, teorija potkulture i kontrakulture, te teorije socijalnog interakcionizma, teorija društvenih grupa i slične.

14.FAKTORI SOCIJALNIH DEVIJANTNOSTI,POJAM I VRSTE Etiološki problemi uzročnosti, uslova, povoda i motiva nazivaju se faktorima devijantnosti. To su svi oni činioci koji na ma koji način utiču na pojave socijalnih devijacija kao društveni fenomen i devijantnu orijentaciju pojedinaca kao individualni čin. U najopštijem, pod tim pojmom podrazumevaju se činioci opšteg i posebnog značaja, direktnog i posrednog uticaja, psihološke, biološke i socijalne prirode koji utiču na devijantne pojave, njihov međusobni odnos i uslovljenost. U teorijskim studijama faktori devijatnosti se, uglavnom, klasifikuju na dva osnovna načina: 1) Prvi polazi od endogenih i egzogenih faktora, tj. unutrašnjih svojstava

ličnosti odnosno spoljnih uticaja na asocijalno ponašanje; 2) Drugi polazi od pristupa pojedinih naučnih disciplina. Oba ova načina

imaju svoje mane i prednosti.

15.BIOLOŠKI I PSIHOLOŠKI FAKTORI SOCIJALNIH DEVIJACIJA Biološki faktori Biološki faktori prestavljaju činioce definisane, prvenstveno, u teorijama biološke i natropološke orijentacije. Tu spadaju faktori biosomatskih procesa, kao što su urođene, nasledne, fiziološke i druge biološke funkcije koje uslovljavaju devijantno ponašanje. Organske determinante su faktori uslovljeni organskim poremećajima.

Organski poremećaji ćine patogene promene u psihomatskom sistemu, nastale kao posledica anomalije u fiziološkim funkcijama organizma ili 11

negativnim spoljnim uticajima. U prvu grupu spadaju maloletna lica s poremećajima nastalim u toku rođenja ili ranoj mladosti, i takva stanju su uzrok nepravilnog razvoja ličnosti koja dovode do psihičke nezrelosti. U drugu grupu organskih poremećaja spadaju promene nastale usled bolesti, zaraze, zagađenosti okoline ili fizičkih trauma. Urođeni faktori  su vrsta subjektivnih faktora koji čine delom biološke, a

delom i psihološke, karakteristike u teoriji devijacije.

Psihološki faktori Psihološkim faktorima, u opštem smislu, smatraju se individualna tj. subjektivna obeležja ličnosti koja se manifestuju u karakteru, inteligenciji, emocijama, motivima i drugim svojstvima. Sklonost devijatnosti mnogi vezuju za karakter čoveka, odnosno za njegovu prirodu i narav, što se manifestuje u predispozicijama ličnosti. Karakter čine one osobine koje se dovode u vezu s moralnim principima i normama. Među najznačajnije patološke crte karaktera spada: 1) AGRESIVNOST

koja se definiše kao interpersonalna sklonost nasrtljivosti , tj da se silom reši konflikt sa drugima.

2) EGOIZAM I EGOCENTRIČNOST su takođe negativne karakterne

osobine i svojstva ličnosti koje mogu imati devijantne oblike. Naime egoizam se kod čoveka ispoljava kao samoživost, motivaciona orijentacije usmerena prvenstveno prema sebi. 3) DEPRIVACIJA koja u suštini znači lišavaje ili gubitak sadržaja ili draži

nužnih za zadovoljavanje potreba. 4) EMOCIJE, njima se u literaturi pridaje bitan značaj devijantnog uzoka.

Stanjem emocija objašnjavaju se nestabilnosti ličnosti u ponašanju: kod emocionalnih blokada, kada se javlja kočenje misaonih procesa usled prejakih emocija; i kod emocionalnih poremećaja, gde se javlja nesrazmernost i neprikladnost emocionalnih reakcija u odnosu na datu situaciju. Motivi u socijalnoj patologiji su unutrašnje pobude devijantne orijentacije čoveka. Svako ljudsko, pa i svako devijantno ponašanje motivisano je nekim ciljem i interesom.

16.SOCIJALNI FAKTORI DEVIJANTNOSTI 12

Socijalni faktori su činioci društvene sredine i drugih objektivnih determinanti koje neposredno ili posredno utiču na ljudsko ponašanje. U takve faktore prvenstveno spadaju: socijalna sredina, ekonomski uslovi, migracioni procesi, uticaj obrazovanja, uticaj medija, porodični faktori. •

Socijalna sredina prestavlja jedan od najbitnijih činilaca socijalizacije

ličnosti ali i uzroka njenog asocijalnog ponašanja. •

Ekonomski uslovi  za izučavanje socijalnopatoloških pojava od

posebnog su značaja ekonomski činioci: uslovi razvoja društva, ekonomske krize i drugi privredni problemi. Ekonomska kriza nužno dovodi do pojava porodičnih kriza, depresija, porasta pojava alkoholizma, prostitucije, krađa, prevara. •

Migracioni procesi  tj migracije su društveni procesi prisilnog ili

dobrovoljnog preseljenja stanovništva iz jednih krajeva u druge. U procesu migracija kidaju se veze i vrednosna shvatanja tradicionalnog i patrijarhalnog a nastaju socijalni i psihološki problemi i konflikti. •

Uticaj obrazovanja, autori koji tvrde da lica s nižim stepenom

obrazovanja iskazuju veći stepen predisponiranosti za devijantno ponašanje mišlljenja su da je to slučaj zbog toga što takve osobe nisu prošle odgovarajuće stupnjeve i forme socijalizacije. •

Uticaj masovnih medija, neka shvatanja ukazuju na to da mediji, u

celini, gledano, ne podstiču devijantnost, ali da indirektno mogu dodatno stimulisati predisponirane osobe u imitaciji metoda i indetifikaciji s negativnim uzorima. •

Porodični faktori su vrlo bitni jer se porodična sredina smatra jednim

od bitnih etioloških faktora devijacija, posebno dece i maloletnika. Pojava socijalne patologije u porodičnoj sredini može biti izvor sukoba, oponašanja ili sticanja devijantnih navika.

17. PSIHOPATOLOŠKI FAKTORI SOCIJALNIH DEVIJACIJA U literaturi preovladava mišljenje da psihički poremećaji neposredno ili posredno utiču na devijantna ili teže oblike delikventnih ponašanja ličnosti. S obzirom na vrstu i težinu psihičkih poremećaja, u nauci se koriste razne klasifikacije takvih pojava. Najprihvatljivija je ona koju je ustanovljena Međunarodnom klasifikacijom bolesti na: 1) Duševne poremećaje (duševna zaostalost i duševne bolesti), 13

2) Neurotske poremećaje i 3) Poremećaje ličnosti Duševna poremećenost  može se razvrstati prema uzrocima i vrsti u dva

osnovna oblika: kao duševna zaostalost i u vidu psihotičnih stanja. Duševna zaostalost  je vid psihičkog poremećaja koji se ogleda u ograničenosti duševnog razvoja. To su, u osnovi, urođeni ili u ranom detinstvu stečeni defekti inteligencije kao posledice oboljenja centralnog nervnog sistema ili teške socijalne zaostalosti. Razlikuju se tri stepena duševne zaostalosti: idiotija, imbelcilnost, debilnost. Neuroze su psihička odstupanja na somatskom području, u psihičkom

stanju, doživljavanju i ponašanju. Reč je o jednoj vrsti lakših poremećaja u sferi volje i motivacije, kojih je ličnost svesna, manifestuje se u vidu fizičkih i psihičkih smetnji. Poremećaji psihičkih procesa ličnosti  u literaturi se shvataju veoma

različito. U poremećaje ličnosti spadaju pojave manije, afektivnih, paradoisnih, shizoidnih i epileptoidnih poremećaja i psihopatije kao najkarakterističniji njihov oblik. Psihopatije su urođeni poremećaji u strukturi, ponašanju i emocionalnom razvoju ličnosti, naročito složenijih komponenti, tzv socijalnih emocija, osećanja i volje. Kod psihopata ne postoje ili su veoma ograničeni moralni obziri i norme.

18.POJAM I POJAVNI OBLICI KRIMINALITETA Naučiti iz knjige

19.POJAM,OSNOVNA OBELEŽJA I POJAVNI OBLICI BOLESTI ZAVISNOSTI Bolesti zavisnosti, ili ti pojam toskimanije, fenomeni su socijalnih, organskih i psihičkih poremećaja ličnosti koje karakterišu četiri osnovna obeležja: 1) Želja i potreba za konzumiranjem određenih hemijskih, mineralnih ili

biljnih supstanci. 2)  Težnja posle određenog vremena za povećanim količinama. 3) Psihička i 14

4) Fizička zavisnost kao posledica navike i ozbiljne zdrastvene i socijalne

posledice. Sva četiri elementa deluju uzajamno a rezultati zavisnosti je posledica patološke zavisnosti čoveka od određenih bioločkih, prirodnih ili hemijskih supstanci. Bitna karakteristika zavisnosti često je snažna želja ili neodložna potreba za uzimanjem narkotičkih srestava ili lekova, alkohola, kafe ili duvana. U socijalnoj psihijatriji razlikuju se dve vrste zavisnosti: 1) Psihička - smatra se stanje u kojem je neka osoba emotivno zavisna

od nekog srestva ili supstance. Nastaje tako što korišćenje supstance tokom određenog vremena izazivaju posebno stanje koje prelazi u naviku. 2) Fizička - prestavlja poremećaj metaboličke ravnoteže u fiziološkim

funkcijama organizma, nastala korišćenjem određenih supstanci.   Apstinencijalni sindrom prestavlja grupu simptoma koji se javljaju u

početku i toku apstinencijalne krize, a mogu biti izraženi na psihičkom i na fizičkom, telesnom nivou. To je promenjeno stanje organizma koje nastaje posle prestanka unošenja supstanci. U slučaju zavisnosti česta je pojava tolerancije - to je posebno stanje koje se dovodi u vezu s tokom uzimanja psihoaktivnih supstanci. U bolesti zavisnosti spadaju prvenstveno pojave alkoholizma i narkomanije, to su fenomeni kojima se bave stručnjaci raznih profila (psihijatri, psiholozi, sociolozi i pravnici).

20.ALKOHOLIZAM,POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE Kada je reč o alkoholizmu još u starom veku počinje shvatanje da je reč o bolesti, tako da već u 14. veku dolazi do značajnijeg proučavanja alkoholizma kao bolesti, tretiran ne samo kao medicinski problem već i kao negativna vaspitna, tj loša društvena pojava. Sve do 18. i 19. veka smatralo se da je alkoholizam pojava tipična za karakter asocijalnih ličnosti, sklonosti marginalnih društvenih grupa i beskućnika, a time je alkoholičar tretiran kao osoba moralno manje vredna. Najčešće se alkoholičarem smatra ličnost zavisna od alkohola, s posledicama na fizičkom, psihičkom i socijalnom planu, a alkoholizam tretiran kao bolest zavisanosti. 15

Medicinska definicija određuje alkoholizam kao hroničnu progresivnu

bolest koju karakteriše želja za pijenjem alkoholnih pića, a u cilju postizanja subjektivnog stanja zadovoljstva. Bitno svojstvo alkoholizma je da je to društveno patološka pojava i to zbog sledećih razloga: 1) Alkoholizam nije samo bolest i zdrastveni problem pa prema tome ne

može se iskoreniti medicinskim tretmanom jer ova vrsta bolesti ima i svoje stvarne društvene i uzroke i posledice. 2) Drugi element koji ovoj pojavi daje društveni karakter, jeste njena

rasprostranjenost. 3) Treći element društvenog obeležja čini njegova zastupljenost u skoro

svim nivoima populacije. 4) Četvrti element društvenog svojstva pokazuje da su posledice

alkoholizma, pored zdrastvenih i psihopatoloških, višestruke i neposredno se odražavaju i na društvene oblasti porodične i radne sredine, bezbednosti saobraćaja, kriminaliteta i prostitucije.

21.ALKOHOLIČARSKA LIČNOST-SOCIJALNO PSIHOLOŠKI PROFIL  Alkoholičar  je osoba koja zbog dugotrajne upotrebe dospela u stanje

zavisnosti od alakohola i kod kojeg je došlo do znakova fizičkih, nervnih, psihičkih i socijalnih poremećaja. Prema nekim shvatanjima među alkoholičarima su u velikom procentu zastupljene osobe psihopatskih crta, s ekstremno niskom tolerancijom na frustracije, neotporne na stanja anksioznosti i tenzije, izraženih karakteristika: narcističkog, sado-mazo nazohističkog i egzibicionističkog u karakteru. Ova stanja prate sekudarne reakcije, kao što su: impulsivnost, osećanje izolacije i otuđenosti.

22.TIPOLOGIJA ALKOHOLIČARA I ALKOHOLIČARSKIH FAZA  Jednom od najpotpunijom tipologija smatra se Jelinkova po kojoj se razlikuju 5 vrsta alkoholičara: 16

1) Alfa alkoholičarima se smatraju lica psihički zavisna od alkohola, oni

što piće koriste kao srestvo za ublažavanje ili ukljanjanje psihičkih i fizičkih patnji. 2) Beta alkoholičari su psihički zavisni ali pri prekidu konzumacije

alkohola kod njih nenastupa tzv. apstinencijalni sindrom. 3) Gama alkoholičari teži su slučajevi, psihički i fizički zavisni od alkohola

s posledicama apstinencijalnog sindroma. Ono piju neumerno, bez kontrole. 4) Delta alkoholičari imaju iste osobine kao i gama alkosi ali su u stanju

da kontrolišu uzimanje određenih količina. Skloni su depresijama i razdražljivosti. 5) Epsilon alkoholičari povremeno dobiju želju za konzumiranjem

alkohola u meri u kojoj nastupaju i znaci amnezije.

 Jelinek  je takođe pored tipologije alkoholičara u jednoj svojoj studiji izradio šemu sukcesivnih alkoholičarskih faza u razvoju: 1) Predalkoholičarska faza umerenog pijenja, nastaje iz zabave i

postepeno prelazi u fazu uživanja, a traje od 6 meseci do 2 godine. 2) U drugoj fazi nastaju predznaci stanja alkoholizma kada kod ličnosti

nastaju simptomi zaboravljanja, alkohol postepeno postaje potreba, skiveno konzumiranje postaje sve češće, a strast za alkoholom sve izraženija. Reč je o prelaznoj etapi između umerenog pijenja i stanja zavisnosti. 3) U trećoj fazi ličosti nema punu kontrolu ponašanja, negira da

konzumira alkohol, pravda svoje ponašanje, gubi interes za rad, napuštaju ga prijatelji, pojavljuju se znaci ljubomore. 4) Hronična faza je poslednja. To je stanje pijanstva, moralnog propadanja

gde su otežani procesi mišljenja, nastupa period alkoholičarske psihoze, a otpornost na alkohol slabi. Ova faza znači potpunu zavisnost osobe od alkohola.

17

23.ALKOHOLIZAM KAO MEDICINSKI I SOCIJALNI FENOMEN Prekomerna i dugotrajna upotreba alkohola štetno utiče na fizičko zdravlje čoveka, skraćujući mu vek u proseku za oko 10 do čak 20 godina. Negativne posledice se ispoljavaju na organizam, pojedine njegove delove i slabljenje funkcija. To se stanje manifestuje u vidu organskih oštećenja i psihičkih poremećaja. Američka psihijatrijska asocijacija razlikuje dve vrste poremećaja vezanih za alkohol: 1) Poremećaji kao posledica uzimanja alkohola. 2) Poremećaji prouzrokovani korišćenjem alkohola.

U medicinskom smislu alkohol neposredno utiče na organska i funkcionalna oštećenja, iritira sluzikožu, dovodi do pojave ganstritisa,o štećuje jetru... Najteži vid psihičkih poremećaja prestavljaju alkoholičarske psihoze, kao sto su akutna patološka napetost, halucinoza. U psihičkom smislu alkoholizam utiče da ličnost intelektualno slabi, otežano pamti, gubi sposobnost mišljenja, povećava se razdražljivost, agresivnost i impulsivnost. U tipične alkoholičarske bolesti spadaju: •

•

•

Delirijum tremens - alkoholno ludilo što se javlja kod osoba koje duže vreme konzumiraju pretežno žestoka pića. Demencija - nastaje zbog direktnog štetnog dejstva alkohola na ćelije mozga i njihovog izumiranja. Alkoholna padavica - nastaje dejstvom alkohola na čelije mozga a ispoljava se u gubitku svesti.

Socijalne posledice alkoholizma se u literaturi manifestno opisuju u pojavama: −

−

−

Nesposobnosti preuzimanja odgovornosti u zadovoljavanju lićnih potreba Nemogućnosti obavljanja roditeljskih, bračnih, radnih i drugih socijalnih uloga. Najozbiljniji poremećaji u sfveri socijalnih odnosa manifestuju se bračnim konfliktima, te poremećajima porodičnih odnosa, kao i zanemarivanje radnih obaveza.

18

−

Hronični alkoholizam odražava se na socijalno i porodično stanje pri čemu se ličnost skoro ničim ne može suprostaviti svojoj skoroj propasti. Uz to, u četvrtini slučajeva je nekriminatoran.

24. UZROCI ALKOHOLIZMA - BIOLOŠKO PSIHOLOŠKI FAKTORI Postoje brojne hipoteze o uzrocima alkoholizma, od kojih nijedna na potpun ili zadovoljavajući način ne iskazuje suštinu problema. Biološke teorije govore o moguća tri osnovna uzroka alkoholizma. To su: 

Genetsko nasleđe



Poremećaji u metaboličkim procesima u organizmu



Procesi oslobađanja moždanih transmitora.

Neki empirijski podaci alkoholizam povezuju s nasleđem, dokazujući da se on generacijama pojavljuje kod izvesnih porodica. Međutim kasnje se pokazalo da nema pouzdanih dokaza da je alkoholizam biološki nalsedan, niti je još uvek i pored brojnih istraživanja otkriven nasledni faktor koji bi ukazivao da će se razviti ova bolest. Pojedini pristupi uzročnost alkoholizma pripisuju fiziološkim faktorima neutvrđenog poremećaja metabolizma, problemima u funkcionisanju endokrilnih žlezda, nedovoljne ishrane urođenje osetljivosti itd. Pojedini autori alkoholizam vide u perverziji nagona. Neka istraživanja ukazuju na latentnu psihološku stukturu kao karakternu crtu alkoholičara, kao što su: impulsivnost, nizak prag frustracione tolerancije, nemogućnost adatapcije na životne probleme. Psihoanalitičari su pretežno mišljenja da je alkoholizam uzročno vezan za nesvesne konflikte iz ranog detinstva.

19

25.UZROCI ALKOHOLIZMA - SOCIJALNI FAKTORI UTICAJA Socio – kulturne teoretičari faktore uzročnosti vide tek u odnosu uzajamnog delovanja faktora: čovek, sredina i alkohol. One uslovljenost alkoholizma posmatraju, pre svega u okviru socijalnih i kulturnih determinanti. Često se ipak, u objašnjenjima uzročnostima alkoholizma vezuju socijalni i psihološki faktori, pa se na taj način objašnjava činjenica da je alkohol sredstvo kojim pojedinci ili čak i čitave društvene grupe i slojevi olakšavaju stanje siromaštva, uživajući u svojstvima njegovog korišćenja, ublažavajući socijalnu nesigurnost i privremeno otklanjajući objektivni problem trenutnim opuštanjem subjektivne napetosti i anksioznosti. Dejstvo alkohola kod čoveka potiskuje stvarne životne probleme i marginizuje ih a kod mladih ističe hedonizam, konformizam, redukciju anksioznosti i radoznalost. Za prvim iskušenjima alkohola poseže se u burnom razdoblju kakvo donosi život adolescencije, praćen protivrečnim raspoloženjima i osećanjima, usamljenosti, dosade i protesta. Kod odraslih osoba alkohol je srestvo prevazilaženja frustracionih stanja i anksioznosti. U socijalne faktore alkoholizma neki autori posebno ubrajaju odsustvo adekvatnog zakonodavstva, raskorak između shvatanja prava i dužnosti radnika. Postoje u okviru socioloških i shvatanja da je alkoholizam u vezi sa tradiciom, kulturom i polnim ulogama pojedinih sredina, te autoritarnost, moralizam, patološka porodica i niži društveni status. Veoma su bitni i specifični socijalni uzročnici alkoholizma mladih. Poznato je da je adolecentno doba prepuno kriznih faza razvoja kada je ličnost u sukobu sa ,,sobom,, i sa stvarnošću. Te okolnosti prepune problema, mlada osoba lekše prevazilazi uz alkohol, čime stiče sklonost piću.

26.ALKOHOLIČARSKA PORODICA Alkoholizam se kao društveni problem, pre svega, odražava na porodicu. Smatra se da je alkoholičarsko ponašanje stres za svaku porodičnu sredinu i da ima uticaja na najmanje tri njena člana, prvenstveno na supružnike, a zatim i na decu. 20

,,Alkoholičarska porodica,,   je pojam u izvesnom smislu različit od pojma porodice alkoholičara. Porodica alkoholičara je svaka porodica u kojoj je   jedan član alkoholičar, dok se pojmom ,,alkoholičarska porodica,, označava u formalnom smislu porodica u kojoj su dva ili više članova zavisni od alkohola. U sociološkom značenju i jedna i druga zajednica se smatra porodicom poremećenih i disfunkcionalnih odnosa. U porodici alkoholičara, gde je po pravilu subjekt alkoholizma suprug, odvija se specifičan proces prilagođavanja porodičnih odnosa, kako unutar članova familije tako i prema spoljnom svetu. Najslikovitiji sistem tog tipa porodičnog prilagođavanja na alkoholizam opisala je Džeksonova, objašnjavajući to razvojem u sedam tipičnih etapa – stadijuma navedenog stanja. Najizraženiji i svakodnevni problem odnosa u alkoholičarskoj porodici jeste pitanje komunikacije, koja je u alkoholičarskoj porodici izuzetno otežana, po pravilu neodređena (dvosmislena) i disfukcionalna, tako da se stvarna veza ne odvija neposredno, nego preko treće osobe. Odluke se donose bez saglasnosti i dogovora. Svako živi svoj život.

27. DECA I PORODICA ALKOHOLIČARA Na problem razvoja i ponašanje dece iz porodice alkoholičara značajno su upozorili neki autori u svojim radovima, ukazujući na posledice vaspitanja u porodici oca alkoholičara i nesigurne majke. Neki pak, misle da su dece alkoholičara intelektualno slabija od dece iz drugih porodica. Međutim svi autori se slažu i upozoravaju da alkoholizam roditelja ima ozbiljne posledice na razvoj ličnosti deteta. Procesi socijalizacije dece u takvim sredinama odvijaju se u neprirodnim okolnostima, neadekvatnim uslovima života, učenja i ponašanja što dovodi do neurotičnih poremećaja i loših navika.   Jedna od težih posledica za decu čiji su roditelji alkoholičari jeste ekonomska nesigurnost. Deca su u nezavidnom socijalnom položaju: nemaju srestava ni za najosnovnije potrebe, zavise od pomoći i milostinje rodbine i prijatelja. Zato se deca iz porodice alkoholičara često regrutuju devijantne osobe. Nepravilno vaspitanje dece od strane roditelja alkoholičara redovna je

pojava. Naime u alkoholisanom stanju roditelji često decu zlostavljaju, verbalno, fizički pa čak i seksualno. U treznom stanju često su svesni svojih grešaka u nastupu griže savesti, pa da bi ispravili greške idu u drugu krajnost, tolerišu sve vrste propusta i dozvoljavaju im sve vrste ponašanja. Naručito je složena i problematična situacija za razvoj dece u porodicama gde su oba supružnika alkoholičari,  jer izloženi traumama svakodnevnice, 21

deca su prinuđena da preduzmu ulogu roditelja i da se sami brinu o porodičnom domaćinstvu.

28. ALKOHOLIZAM ŽENA Da li žene piju, koliko piju i zašto postaju alkoholičarke, jedno je od važnih pitanja alkoholne etiologije i fenomenologije. Za razliku od muškaraca, koji počinju s pićem između 15 i 20 god, žene počinju aktivno konzumiranje alkohola posle 20te godine. Njima piće, za razliku od muškaraca, nije ritualna potreba dobrog raspoloženja, žene se opijaju pretežno da bi otklonile napetost i stres. One, zato, uglavnom piju relativno kontrolisano i  prikriveno. Obično se kaže da ,, Žena ne pije što vole, već da zaborave,,. S promenama statusa i položaja žena u savremenom društvu transformisalo se i njeno ponašanje. Mlađe žene, opijajući se, trude se da pokažu svoju nezavisnost i da žive bez predrasuda. Međutim današnja statistika upozorava da je svaki treći alkoholičar žena, jer za razliku od muškaraca, žena mnogo brže postane zavisnik od alkohola. Razlozi nisu samo neotpornost organske prirode već i u samim socijalno - psihološkim uzrocima. Posledice porodičnih odnosa gde je majka alkoholičar nisu ništa manje nego kad je u pitanju porodica gde je alkoholičar otac. Prema nekim tipologijama, postoje četiri tipa žena alkoholičara: kolebljivica, paćenica, moralista i kontrolor, svaka sa specifičnim obrascima porodičnog ponašanja i odnosa prema suprugu i vaspitanju dece.

29. ALKOHOLIZAM I DELIKVENCI JA Većina autora je saglasna da je alkohol jedina supstanca za koju se pouzdano može ustanoviti da koncentracijom izvesnih količina u krvi izaziva agesivno  ponašanje, što dovodi do raznih oblika kriminaliteta. Uopšte, smatra se da   je ,,alkoholičarski,, kriminalitet specifičana vrsta delinkvencije, vezana prvenstveno za delikte nasilja. Pojedina istraživanja su ustanovili uzročnu vezu između alkohola i narušavanja javnog reda, dokazujući ih tezom da su u najužoj vezi porast prodaje alkohola i delikvencije, posebno slučajeva nasilja.  Zašto konzumiranje alkohola dovodi do delinkvencije? Alkohol dovodi

do nekih bitnih vidova promene psifovizičkih svojstava lica, naročito gubljenja osećaja za odgovornost i ispoljavanja agresivnosti, što se manifestuje, po pravilu na najteže oblike delikvencije. Postoji mišljenje, zasnovano na nekim istraživanjima da je čak 60 % krivičnih dela izvršeno pod dejstvom alkohola. Problemi alkoholizma najprisutniji su u oblasti bezbednosti saobraćaja, jer činjenica je da alkoholisanost vozača najčešće vinovnik saobraćajnih nesreća. Alkoholizam je u neposrednoj vezi i korelaciji 22

s socijalnopatološkim pojavama: proctitucije, skitnjičenja, narkomanije, samoubistva. Veza alkohola s prostitucijom i skitnjičenjem uzrokovana je ,,zanimanjima,, dok je povezanost alkoholizma i samoubistava daleko složenija pojava koja se ozbiljno proučava.

30.NARKOMANIJA, POJAM I OSNOVNE KARAKTERISTIKE Narkomanija, ma u kojem obliku, nesporno čini oblik i fenomen društvene devijacije, i to ne samo pojava za sebe nego vezane i s drugim vidovima socijalnih devijacija, patologije i kriminaliteta. Mada je reč o veoma starom fenomenu, u ovoj oblasti, kao u retko kojoj, vlada prava terminološka  zbrka oko osnovnih pojmova. Problem je u različitim pristupima i shvatanjima ove devijantne pojave i sredstvima koji se koriste. Pojam narkomanija potiče od grčkih reči ,,narke,, (ukočenost) i ,,mania,, (bes,ludilo). Narkomanija u najopštijem smislu, znači strast za uživanjem u opojnim srestvima. Postoje brojne definicije narkomanije, od opštih do kompleksnih. Prema definiciji Svetske zdrastvene organizacije, narkomanija je ,,stanje,, periodične ili hronične intoksikacije, štetno kako za pojedinca tako i za društvo, do kojih dolazi ponovljenim uzimanjem neke droge. Ova definicija je često kritikovana kao jednostrana i preširoka jer postoji potreba da se pored medicinskih pristupa narkomanija odredi kao socijalno-patološka pojava, da se iskaže kao društveno stanje, socijalni izraz i posledice. Uže posmatrano narkomanija kao bolest karakterišu tri bitna elementa:   

psifička i fizička zavisnost tolerancija i navika

Psihička zavisnost  ispoljava se u potrebi i želji doživljavanja nečeg

prijatnog. Fizička zavisnost  iskazuje se u adaptaciji organizma na određenu vrstu

srestava, jer prekid korišćenja narkotičnih srestava dovodi do tzv apstinencijalnog sindroma. Tolerancija prestavlja potrebu organizma, protokom vremena za većom

količinom ili jačom vrstom narkotika.

23

S obzirom na to da narkomanija nije samo bolest već i pojava sa socijalnim elementima, ovaj problem može se posmatrati kao kompleks odnosa drogačovek-socijalna sredina, tj kroz socijalne i druge posledice.

31.NARKOMANIJA KAO RASPROSTRANJENOST

UNIVERZALNI

PROBLEM

-

Narkomanija u savremenim uslovima ima takve razmere da se s razlogom može nazvati epidemijom. O broju uživalaca i zavisnika postoje mnoge procene. Računa se da u svetu ima oko 200 miliona zavisnika od droge. Proizvodnja narkotičnih srestava tradicionalno je vezana za kulturu, sa socijalnim i ekonomskim životom pojedinih zemalja, pre svega na istoku. Proces prenošenja droge iz zemalja tradicionalne proizvodnje u druge, iz  jedne kulture u drugu, vezan je za mnoge istorijske tokove ratova, migracija i ostvarivanja profita. Danas su narkomanijom najviše pogođene razvijene industrijske zemlje i urbanizovane sredine, a među njima su SAD najugroženije područje. Od evropskih zemalja drogom su najviše zahvaćene: V. Britanija, R. Irska, Holandija, Francuska, Italija, Rusija, Danska, Švetska.  Talas narkomanije poslednjih godina nije zaobišao ni Srbiju. Pre samo 10 godina procenjivalo se da u Srbiji ima oko 10.000 narkomana, da bi danas ta brojka narasla na čak 80.000 od čega samo 35.000 u Beogradu. Najmlađi diler droge zabeležen u Beogradu imao je svega 8 godina.

32.TIPOLOGIJA DROGA I NJIHOVA SVOJSTVA Reč droga vodi poreklo od arapske reči ,,dova,, što znači lekovito srestvo. Droge ili narkotici su sintetičkaa srestva ili prirodne materije koje kod korisnika izazivaju različita osećanja, ali posle određenog vremena i neodoljivu potrebu za njihovim daljim i povećanim uzimnjem. Postoje različite tipologije droga, a njihova klasifikacija je moguća po svim kriterijumima. (prema toksičnosti, prema vrsti zavisnosti, prema poreklju...).

*S obzirom na intenzitet dejstva i vrsti zavisnosti - najprikladnije razvrstavanje droga je prema njihovom osnovnom odrazu na ponašanje 24

čoveka. U tom smislu droge možemo klasifikovati na: narkotike, depresante, stimulanse, halucinogene droge i droge dobijene iz kanabisa (indijske konoplje). 







U NARKOTIKE spadaju opijum i njegovi derivati, a predmet zloupotrebe su najčešće morfijum i heroin, čije korišćenje vrlo brzo stvara stanje psihičke i fizičke zavisnosti i tolerancije. DEPRESANTI su sintetički preparari narkotičkih supstanci, koji se koriste u medicini kod hiruških intervencija i u slučajevima epelepsije radi smirivanja agresivnih stanja. STIMULANSI su droge prirodnog i sintetičkog karaktera, podstiču mentalnu i fizičku aktivnost. Često se nekontrolisano koriste u svakondnevnom životu, a povremeno ih koriste i sportisti. Najpoznatijim stimulansom se smatra kokain. HALUCINOGENE droge su prirodne i sintetičke droge, od kojih je najpoznatija LSD, izazivaju efekte vizuelne halucinacije u prostoru, vremenu i ličnostima.

*Klasifikaciju prema tipovima zavisnosti = Ova klasifikacija razlikuje zavisnost tipa kanabisa, opijatskog tipa, halucinogenog i kokainskog tipa. •

  Zavisnost tipa kanabisa dobila je naziv po konoplji od čijih se

cvetova i listova dobija marihuana. •

 Zavisnost opijatskog tipa vezana je za korišćenje opijuma i njegovih

derivata morfijuma i heroina, odnosno sintetičkih droga. Smatraju se vrstom narkotika što najbrže izazivaju stanje zavisnosti. •

Halucinogene droge su nazvane po pojmu kojim se označava stanje

uživaoca halucinacije. Halucinacije definišemo kao subjektivna stanja u kojima čovek opažajno doživljava objekte iskrivljene od realnosti. •

 Zavisnost kokainskog tipa vezana je za kokain. Ovaj oblik zavisnosti

nastaje veoma brzo žvakanjem) kokaina.

korišćenjem

(ušmrkavanjem,

pušenjem,

33.LIČNOST NARKOMANA, SOCIJALNO PSIHOLOŠKI PROFIL Osoba koja je vremenom postala zavisna od droge uobičajno se naziva narkoman. U stučnoj literaturi narkoman je osoba s neutoljivom željom i neodložnom potrebom za konzumiranjem neke vrste droga. Takve 25

osobe, uglvnom, nemaju vrednosni odnos prema moralnim i pravnim normama, prihvataju obrasce različitih oblika asocijalnog ponašanja. Sociološki pristupi narkomana tretiraju u relacijama  primarnih i sekudarnih oblika devijacija. Primarnim se smatraju slučajevi povremenog uzimanja srestava. Sekudarni tip nastaje ,,Kada je narkoman već preuzeo novu socijalnu ulogu

- ulogu narkomana,,.

U sociološkom smislu narkoman se može odrediti i po raznim socijalnim obeležjima. Naime većina narkomana su muškarci, mlađe uzrasne populacije, potiču iz svih društvenih slojeva. Za razliku od drugih devijanata, narkomani se karakterišu po izraženoj grupnoj indetifikaciji, s posebnom supkulturom, po specifičnim oblicima ponašanja, komunikacije, normama i vrednostima koje prihvataju ili odbacuju. Neposredne posledice uticaja droge na ličnost narkomana takve su da ga čine devijantnim u mnogostrukom značenju. U psihičkom smislu, narkoman je u mnogim elementima asocijalna osoba, nepouzdana, s brojnim psihičkim poremećajima u sferi voljne aktivnosti i nagonskog ispoljavanja agresije ili depresije. Držanje narkomana u sredini manifestuje se kroz vidljive znake poremećaja raspoloženja i poremećaja ponašanja.

34.TIPOLOGIJA NARKOMANA - iz knjige 35.UZROCI PRISTUPI

NARKOMANIJE-PSIHOPATOLOŠKI

I

PSIHOLOŠKI

Pojedini autori uzroke narkomanije nalaze isključivo u ličnosti narkomana; drugi u samoj drogi i njenim svojstvima; treći u uslovima socijalne sredine. Medicinsko -psihijatrijski pristup je veoma razvijen kako u izučavanju uzročnosti, tako i u vezi sa potrebom preduzimanja mera prevencije i rehabilitacije. U psihijatriji se smatra da se narkomani regrutuju isključivo iz redova psihički već izmenjenih ličnosti svih vrsta i kategorija, uključujući i slučajeve latentne psihoze. S obzirom na to da je narkomanija u osnovi bolest mladih, u traganju za uzrocima neke etiološke teze vide činioci nastanka u kompleksu složenih psiholoških komponenti takve ličnosti. Pri tom se u obzir uzimaju razni faktori. Vrlo često se pominju motiv radoznalosti, potreba mlade osobe da se 26

doživi nešto novo, nestvarno, izvan svesti. Često se misli da mladi ljudi koriste droge kada imaju problema kod kuće ili u školi, međutim postoje i mnogi drugi razlozi: pristupačnost droga i tolerantan stav ili pozicija ignorisanja prema njima. Drugi autori, u prvi plan stavljaju problem neprilagođenosti, odnosno socijalne i emocionalne adaptacije. Druženje s narkomanima, želja za pripadanjem grupi i da se bude prihvaćen u njoj, identifikacija s poznatim ličnostima, učenje po modelu, imitacija dovode prvo do iskušenja, a vrlo brzo i do navike i zavisnosti, što oni smatraju jednim od bitnih faktora uzročnosti narkomanije.

36.UZROCI NARKOMANIJE - SOCIJALNI FAKTORI Socijalnim faktorima u etiologiji narkomanije pridaje se ozbiljan značaj u

stručnoj literaturi. Kao neposredni faktori uzročnosti posebno se ističu: tradicija i uticaj savremenih društvenih procesa na razbijanje homogene porodice. Mnogi istraživači ukazuju na neposrednu vezu gradske sredine, odnosno migracija, urbanizacije i narkomanije. To se naručito odnosi na siromašna gradska područja i prenaseljenost, gde su na delu ozbiljniji poremećaji porodičnih odnosa i izražena socijalna nesigurnost. Kao opšti socijalni uzroci narkomanije pominju se: brzi protok ideja i porast standarda, promene u sistemu vrednosti, anomična stanja, strukturalne promene i drugi činioci. Socijalnim faktorima se mogu dodati i činjenice opšte neinformisanosti o svojstvima narkotika i manifestnim znacima u ponašanju mlade osobe. Naime, prisustvo narkomanije i njena raširenost među omladinom opštepoznata je činjenica, ali nisu i konkretne štetne posledice. Lanac informisanosti se odvija po principu da madi o drogi saznaju vrlo brzo, a ne i na vreme o njenim štetnim svojstvima.

37.UZROCI NARKOMANIJE - KRIMINOLOŠKI PRISTUP Kriminološka orijentacija dovodi u vezu uzročnost sa nedozvoljenom

proizvodnjom, prometom, ilegalnom trgovinom i drugim oblicima zloupotrebe narkotika. U vezi s tim neki, naručito američki autori smatraju da  je uzrok narkomanije rasni, pošto je preneta u američko društvo od strane kineskih radnika; drugi pak misle da je to uzrok isključivo vezan za asocijalne i delikventne sredine uživanja droge, jer prenose naviku i na druge osobe; itd. 27

Pitanje zašto neko postaje zavisnik, a drugi ne, uvek je aktuelno, posebno ako su osobe odrasle u istim ili sličnim socijallnim okolnostima, porodice, škole ili neke druge mikro sredine. Ono uvek potencira i logičnu hipotezu ili pretpostavku da postoji predispozicija sklonosti za ovu vrstu bolesti. Iako NEMA pouzdanih istraživanja koja ukazuju na postojanje specifične psihičke strukture ličnosti koja bi odgovarala predispozicijama sklonosti narkomanije, ipak se među zavisnicima češće susreću osobe s izraženim pojedinim osobinama crtama ličnosti: povučenost, pasivnost, prkosnost, agresivnost. Indetitet, kao jezgro ličnosti, ali i kao potencijalna sila njenog razvoja individuacije, ključni je putokaz u praćenju i razumevanju puta kojim se mladi čovek kreće, izložen, čini se, većim iskušenjima nego ikad ranije, ali i više nego pre stavljen pred lice slobode i odgovornosti za svoj život i život svojih bližnjih.

38.SOCIJALNI PROBLEMI I POSLEDICE NARKOMANIJE Posledice narkomanije su veoma brojne i mogu se u osnovi podeliti na urgožavanje fizičkog zdravlja, poremećaje psihičkih funkcija i socijalnog  ponašanja ličnosti. Droge imaju veoma nepovoljan uticaj na  zdravlje čoveka. Posledice na organizam mogu se podeliti na: psihijatrijsko neurološke, telesne i mentalne. Zavisnici od droge umiru veoma mladi, prema podacima prosečan vek narkomana je 26 godina. Posledice upotrebe droge po zdravlje su: gubitak težine, preterano znojenje, trajno oštećenje mozga i gubitak pamćenja, drhtanje ruku. Psihičke posledice ispoljavaju se u raznim vidovima poremećaja volje,

opažanja, percepcije, mišljenja, emocija i karaktera, koje od narkomana stvaraju ličnost posebne psihostrukture. Ozbilje posledice manifestuju se u pojavama poremećaja socijalnih relacija: u sposobnostima vezanim za produktivno – radnu aktivnost, u otežanoj komunikaciji, socijalnoj neprilagodljivosti i nezainteresovanosti. Narkomani su po svim segmentima, posebna socijalna grupa. Oni se udružuju, a od ostalih vršnjaka razlikuju se na prvi pogled i vizualno. Imaju sličnu ,,filozofiju života,, pogled na svet i njegove perspektive. Poseduju izuzetnu sposobnost međusobnog indetifikovanja u nepoznatoj sredini, po pravilu se oslovljavaju nadimcima i govore specifičnim narkomanskim žargonom.

39.POJAM I VRSTE NARKOMANSKOG KRIMINALITETA Od svih socijalnopatoloških pojava narkomanija je u najtešnjoj vezi s kriminalitetom. Ta veza je objektivne prirode i etiološki uslovljena, jer gde 28

god postoji zloupotreba droge, tamo je na delu i neki od vidova delikventnog ponašanja. Problem odnosa narkomanije i kriminaliteta može se tumačiti s nekoliko stanovišta, prvenstveno kao nedozvoljena proizvodnja i promet  opojnih droga, iz čega proizlaze ostala značajna pitanja. U vezi s tim kriminalitet narkomana možemo posmatrati kao direktni i indirektni kriminalitet. •

Direktni se ogleda u raznim formama delikventnog ponašanja da bi se

pribavila droga. •

Indirektni se odnosi na kriminalne radnje kojima se pokušava doći do

srestava pomoću kojih bi se kupila droga. U opštem smislu, kriminalitet narkomana – delikventa može se posmatrati dvojako: kao kriminalna radnja i vrsta delikta narkomana da bi došli do droge i kao kriminal narkomana pod uticajem droge. U krivično pravnoj i kriminološkoj literaturi navode se 4 vrste najčešćih delikata koje čine narkomani: 1. Krivična

dela zavisnika, uzrokovana neodoljivom pribavljanjem droge

potrebom za

2. Krivična dela nastala usled poremećaja ličnosti nastalih zloupotrebom

narkotičnih srestava. 3. Krivična dela ilegalne trgovine u vezi s proizvodnjom, prometom,

krijumčarenjem 4. Krivična dela pomaganja pri zloupotrebe droge.

40.KRIMINALITET NARKOMANA ZAVISNIKA Narkomanija i kriminalitet su u tesnoj uzročnoj vezi, jer svakog narkoman zavisnost čini potecijalnim delikventom, zbog čega se narkomanija s pravom smatra iznuđenim oblikom delikvencije. Kriminalitet narkomana obično počinje u drugoj  ili trećoj  godini narkomanskog staža, a oblici kriminalne aktivnosti zavise od više faktora: vrste droge koju koristi, stepena stečene zavisnosti, ličnosti narkomana. Prema nekim tipologijama, među zavisnicima droge razlikuju se tri tipa kriminalaca: 1. Zavisnik, većinom morfijski tip, socijalno zapušten 29

2. Manji zavisnici, većinom potrošači heroina koji ga šmrču 3. Čist trgovac, bez posebnog odnosa prema drogi.

Kriminalitet narkomana pored svoje objektivne ima i svoju subjektivnu stranu  jer se izvršilac kriminalnih radnji pod uticajem droge oseća sigurnijim i manje odgovornim za posledice dela, dok su neke vrste droge stimulativnoagresivne prirode. Vezu nasilja i droge neki autori dovode u moguća tri modela: 1. Sistemski – nasilje je posledica stavljanja droge u promet 2. Ekonomsko – kompulzivni = veza između droge i nasilja jeste

imovinska. – nasilničko ponašanje prouzrokovano konzumiranjem narkotika.

3. Psihofarmakološka

je

neposredno

41.NARKOMANIJA I ORGANIZOVANI KRIMINALITET Gde god je proizvodnja neke skupocene robe ograničena, tamo su prisutne pojave njenog krijumčarenja, ilegalnog tržišta i kriminalnog profita. U ovom slučaju, slučaju droga, nije u pitanju obična kupoprodaja već ceo piramidalni sistem i čitav lanac organizacije, što prestavlja jedan tipičan primer jednog od oblika organizovanog ili profesionalnog kriminaliteta. Da je droga jedan od najprofitabilnijih proizvoda u strukturi organizovanog kriminaliteta, upozorava se i u najvišim telima međunarodne zajednice. Ilegalna trgovina drogom svuda se odvija po sistemu uređene organizacije i mreže koja funkcioniše po principu hijerarhije od proizvođača droge, nakupca i vlasnika skladišta, trasportne mreže i organizacije za preraspodelu u potrošačkim područjima. Veze narkomafije i vlasti pojedinih zemalja evidentne su. Dejvid Džordan autor knjige Politika i droga - prljavi novac i demokratske države, smatra da se proizvodnja i trgovinom ne bave samo razne međunarodne mafijaške grupe već i da se tim poslom sve češće bave i država i politička vođstva velikog broja zemalja.

42.POJAM I RAZMERE PROSTITUCIJE Pojam prostitucija potiče od lat. reči  prostituere = stavljati telo na prodaju, davati telo za novac. Pojava spada u red najstarijih oblika devijacija ljudskog ponašanja. Prostitucija je danas po definiciji i sadržaju pojava svedena na ,,pružanje 30

seksualnih usluga ženske osobe uz naknadu,,. Uobičajna fraza da je prostitucija najstariji zanat na svetu ukazuje na njenu bitnu odrednicu: u pitanju je pojava stara skoro koliko i ljudski vek. Istorijski izvori govore da je  još Solon u grčkoj organizovao javne kuće. U Rimu za vreme cara Trajana bilo je 32 000 prostitutki. U literaturi se nalaze brojne definicije prostitucije. Pristupi u definisanju su različiti: pravni, sociološki i psihološki. Mnoge definicije  prostituciju određuju kao vanbračni i najamni odnos žene u odnosu na muškarca, a sve to kao jedan od najtežih oblika socijalne devijacije.

U savremenim shvatanjima prostitucije kao bitna svojstva pojave uzimaju se dva osnovna kriterijuma: •

•

Stupanje u seksulanu vezu žene s partnerom, bez strasti Komercijalnu prodaju tela radi zadovoljenja seksualne požude partnera.

Međutim bez obzira na razlike u definisanju, svi autori se slažu u tome da je prostitucija kao oblik socijalne patologije žene, s mnogostukim društvenim posledicama i u razmerima koje nisu ni izbiza istražene. Smatra se da danas u svetu nema zemlje u kojoj ne postoji javna ili tajna prostitucija.

43.VRSTE PROSTITUCIJE (ISTORIJSKI TIPOVI I SAVREMENA KLASIFIKACIJA) Od istorijskih tipova ulična, supstituciona i kompezaciona prostitucija imaju punu aktuelnost. Ulična prostitucija je određena mestom obavljanja seksualne usluge,

obuhvata najniži nivo prostitutki, to je i najrasprostranjeniji vid prostitucije kao i pojava sa najviše socijalnih, ekonomskih i zdrastvenih posledica. Supsititucionom prostitucijom se označava pojava gde se muškarci

orijentišu na seksualno zadovoljenje zbog objektivnih okolnosti nedostupnosti bračnog ili seksualnog zadovoljstva uopšte. definiše se tip pojave uzrokovan problemima osećanja i razumevanja u bračnim odnosima. Kompenzacionom

prostitucijom

31

Od savremenih vidova poznatiji su oblici tzv agencijske prostitucije, tipa ,,šou-gerli,, zatim vikend prostitucija, hotelska prostitucija i prostitucije tipa ,,devojke na poziv,,. 1.   Agencijska prostitucija   je vrsta tajne prostitucije, prikrivena iza

paravana poslovnih firmi za sklapanje brakova i ponudu poslovne pratnje. 2. Tip prostitucije ,,šou-gerli ,, veoma je rasprostranjen, razvijen u noćnim klubovima za zabave. 3. Vikend –prostitucija je kao što sam naziv kaže, povremeno razvijena u određenim danima. 4. Hotelska prostitucija je karakteristična za turističke centre, na prometnim saobraćajnicama i u velikim gradovima. 5.  ,,Devojka na poziv ,, je oblik prostitucije višeg ranga. U ovom tipu prostitutke su dostupne samo određenoj, uglednoj, kljijenteli. Prostitucija se, uobičajno smatra ženskim oblikom mentalno-socijalne devijacije, što u stvari pretežno i jeste. Međutim, polsednjih decenija, uporedo s emancipacijom žene i sve učestanijim poremećajima u bračnim i porodičnim odnosima, sve je izraženija pojava muške prostitucije.

44.UZROCI PROSTITUCIJE - SOCIJALNI FAKTORI Socijalni faktori prostitucije su svakako najznačajniji uzročnici. U socijalno – kulturne faktore prostitucije ubrajaju se ekonomski uslovi, posebno sirimaštvo, nezaposlenost, procesi migracije, ubranizacija. Siromaštvo i socijalna beda su činioci koji podstiču prostituciju kao izvor prihoda i egzistencije. U razloge odavanja prostituciji spadaju i primamljivosti lake i vioske zarade i loš uticaj medija. S uzrocima prostitucije se dovodi u vezu i rizična situacija ili prostori, mesta i institucije kao što su ratno stanje, elementarne nepogode, socijalno devijantne porodične sredine, zatvori... Mnogi autori su skloni da uzročnost prostitucije povezuju sa seksualnom zloupotrebom malodobnih osoba, posebno dece. 32

Neka shvatanja opštih faktora uzročnost prostitucije vide pre svega u društvenoj nejednakosti muškarca i žene, odnosno u tradicionalnoj tendenciji da se društveni status žene svodi isključivo na njenu biološko – reproduktivnu funkciju. U porodičnoj sredini i okolnostima vaspitanja socijalni uzroci prostitucije su, kao i svi ostali oblici devijantnosti, važan faktor, bilo da se javljaju u vidu oponašanja ili neadekvatnog reagovanja na porodičnu normu i odnos.

45.UZROCI PROSTITUCIJE, BIOLOŠKE OSNOVE I PSIHOLOŠKI FAKTORI. Postoje i pristupi koji uzroke prostitucije vide, prvenstveno, u biološkoj inferiornosti žena u odnosu na muški rod u njihovim fiziološkim i fizičkim karakteristikama defektnosti. Veliki broj autora dovode u vezu multiuzročnosti prostitucije s faktorima biološke i socijalne prirode, uzimajući u obzir konstitucionalne predispozicije i uticaj socijalne sredine. Najbrojnija su istraživanja uzročnih faktora u psihologiji i psihijatriji. Ta objašnjena nalaze osnovu prvenstveno u povezanosti prostitucije s nedostatkom volje za suzdržavanje od izraženih nagona, odnosno libidinoznih impulsa žene. Neke teorije iz ove oblasti objašnjavaju prostituciju odsustvom osećanja za roditeljastvo, rad i stid, izraženim sklonostima ka strastima zabave. U psihološkim pristupima prostitutka se često definiše kao intelektualno siromašna i emocionalno nezrela osoba, egoista, sujetne naravi, frigidna i bez osećaja za stid čime se posredno ukazuje na uzroke pojave. U literaturi postoje mišljenja da su uzroci

prostitucije u nedovoljnoj seksualnoj i psihološkoj zrelosti partnera, ambivalenciji ličnosti, kao i shvatanja koja ukazuju na problem nedostataka ljubavi od strane majke, odnosno urođeni odbrambeni ženski mehanizam, oblik projekcije i ponižavanja sebe zbog depresije.

46.LIČNOST I TIPOLOGIJE PROSTITUTKI Gibens  je svoju tipologiju prostitutki nazvao kliničkom. On prostituciju deli

na primarnu i sekudarnu, a u okviru tih podela, polazeći od kriterijuma inteligencije, razlikuje: 1. Inteligentne 33

2. Primitivne i 3. Prostitutke srednje inteligencije Majnev prostitutke deli po kriterijumu načina izdržavanja na:

1. One koje izdržavaju bogati muškarci 2. One kojE koriste svoje stanove za prostituciju i od toga se izdržavaju 3. Prostitutke u javnim kućama i 4. Amaterke.

Prostitutka ima neprirodan život, ona je psihički i fizički iscrpljena žena, često zavisna od alkohola, droge i duvana. Njena psihifizička sklonost raznim bolestima, zbog svega toga, znatno je izraženija nego kod ostalih. Ona je, u suštini, cinična, gadi se i prezire muškarce. Zato znatan broj prostitutki naginje lezbejstvu, jer nezadovoljna emocionalnom vezom sa muškarcima, traži utehu u   ,,ženskoj ljubavi,,. Sve to ima za posledicu poremećaje u emotivnoj sferi ličnosti prostitutke i društvene osude. Smatra se da su takve osobe nezainteresovane za bračnu zajednicu, a tamo gde takva zajednica i postoji – zanemarena je. Poseban tip prostitutki čine tzv. sponzoruše. To su žene koje se seksualno vežu za jednog muškarca uz naknadu izraženu u nekim vrednostima ili pogodnostima. Sponzoruša se opisuje kao mlada i

atraktivna devojka, otmenog ponašanja i moderno obučena, obično u prisustvu starijeg  ,,dobrostojećeg,, gospodina. Izvesna razlika između sponzoruše i klasične prostitutke sastoji se u tome što sponzoruši nije ugrožena egzistencija, ona želi život na visokoj nozi. Ono što ih čini istim  jeste da na isti način ostvaruje cilj pružanjem seksualnih usluga uz naknadu.

47.SOCIJALNO PATOLOŠKE POSLEDICE PROSTITUCIJE Najšire socijalne posledice prostitucije povezane su sa širenjem zaraznih, veneričnih bolesti. One su normalna i prateća pojava, posebno kod tzv. 34

uličnog oblika prostitucije. Istovremeno, prostitucija je i neposredni uzročnik seksualnih devijacija. Prostitucija prestavlja problem i iz razloga socijalne strukture i starosnog doba žena koje se njome bave. To su uglavnom mlađe osobe, a vek moguđeg bavljenja prostitucijom, kao izvorom prihoda, ograničen je biološki i fizički, zbog zdrastvenih problema i prirode posla. Prostituciju prati alkoholizam i narkomanija,   jer prostitutka koristi kako alkohol tako i drogu kao sredstva olakšanja za neuredan život, kao srestvo namamljivanja klijentele. Najteži oblik devijacije vezan za prostituciju jeste kriminalitet. Kriminalitet i prostitucija su u svim vidovima u uzajamnom odnosu, pa je dosta teško odrediti šta je čemu neposredni uzročnik, jer se i iz redova kriminalaca regrutuju prostitutke i obratno. Prema novijim istraživanjima kriminalizacija prostitucije dobila je takve razmere da se, van svake sumnje, može svrstati u najozbiljnije područje organizovanog kriminala i to na razne načine. U savremenim oblicima kriminaliteta poznata je trgovina ženama radi prostitucije i snimanja pornografskih filmova, takozvani sex trafficking. Razlikuju se pojave azijskog i evropskog tipa sex trafficking-a. Prevare su sastavni deo trgovine belim robljem. One se odvijaju po sistemu

ponude dobrog zaposlenja ili zarade mlađim osobama, ili putem skapanja bračne zajednice sa situiranim ljudima. U kojoj meri postoje elementi prevare, govore podaci da je polovina devojaka isključivala svaku pomisao da bi u takvom poslu mogla biti seksualno iskorišćavana, dok druga polovina samo naslućivala takav moguć ishod.

48.POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE VAGABUNDAŽE Poseban oblik socijalnih devijacija čine pojave skitnjičenja, besposličarenja i prosjačenja, koje se ponegde jednim nazivom definišu pojmom vagabundaža. Fenomenološki vidovi ovih pojava jesu brojni izrazi materijalnogi i ekonomskog stanja društva, ekonomskih kriza, posledica rata i materijalne bede. Pojam vagabunde, kao pravni termin uveden je u francuskom CODE PENAL iz 1910. gde se tim osobama smatraju ,,ljudi bez  zanimanja,, koji nemaju poznato prebivalište i srestva za izdržavanje. Vagabundaža je u suštini socijalni problem, o čijem su stepenu društvene štetnosti mišljenja podeljena. Jedni smatraju da je reč o ozbiljnim socijalnom problemu mentalno defektnih ljudi, dok drugi su mišljenja da se radi o 35

asocijalnim društveno neprilagodljivim osobama, nedovoljno svesni svojih postupaka i odgovornosti. Socijalozi misle da je vagabundaža deloom socijalni a delom i pravni problem, i da njene nosioce netreba kažnjavati, jer je moguća njihova resocilizacija.

Pravna definicija ukazuje da su osnovna svojstva vagabundaže  ,,skitnja osoba zbog toga što nemaju zanimanje i srestva za izdržavanje,,.

Najopštija podela uzroka vagabundaže jeste na: •

•

društvene činioce ili uzroke individualnopsihološke determinante.

49. SKITNJIČENJE, BESPOSLIČARENJE I PROSJAČENJE 1.) Kao skitnja se označava društvena pojava otuđenja čoveka iz određenih institucionalnih delova zajednice, povremeni boravak na određenoj teritoriji, ali ne i uklapanje u socijalni ambijent . Bitna

karakteristika skitnje je kidanje, inače slabih, veza sa sredinom i negiranje tih veza. Obično se skitnicom smatra lice koje živi u određenoj društvenoj  sredini, globalno uzetoj ili više takvih sredina menjajući ih  povremeno. Skitnice su na margini društvenih zbivanja, odnosno društvenih

tokova, jer samo po jeziku i nacionalnoj pripadnosti, prostornim i vremenskim komponentama pripadaju određenom društvu. Posebna vrsta skitnje je elementarna ili strukturalna skitnja, koja je vezana za pojave epidemije, poplave, požara, zemljotresa. Ona je nezavisna od društvenih promena i procesa. 2.) Prosjačenje čini socijalnu pojavu traženja milostinje, povremeno ili stalno, u vidu zanimanja, javnim izlaganjem fizičkih defektnosti ili   prikazivanjem nepovoljnog stanja socijalnog statusa. S obzirom na to

kakav način prošnje primenjuju, razlikuju se klasično i profesionalno. Često su skitnja i prosjačenje povezani, a u jednoj ličnosti sadržani elementi oba načina života. 3.) Besposličarenje je širi pojam od skitnjičenja i prestavlja društveni oblik

ponašanja tzv. parazitizam i neretko, koincidenciju s prethodna dva oblika, a besposličar je osoba neradnik čiji je život vezan za ulicu, po kvartovima, posebnim mestima. Takve osobe se najčešće nazivaju klošarima. 36

50. KOCKA, POJAM, OPŠTE KARAKTERISTIKE I VRSTE Pojam potiče od kocke, koju čini pravilan šestougaoni predmet s posebnim obeležjima brojeva od 1 do 6. Njena pojava seže do početka kultura i civilizacija društva. Kao pojam i masovna pojava, kocka je najčešće vezana za igru karata, ali i druge vidove hazarda dostupne svim društvenim slojevima. Granice između kocke kao igre na sreću i kocke kao kriminalne radnje veoma su jasne u pravnom smislu, ali su brojne teškoće u teorijskom razjašnjavanju dva pojma kao devijacije, jer nije svaka kocka devijacija.  Teško je navesti sve vrste kockarskih igara. Međutim svima je zajedničko to da u njima postoje dve ili više strana gde jedna dobija, a druga gubi. Drugi zajednički segment prestavljaju slučajnost, sreća i strah, odnosno rizik. U stučnoj literaturi razlikuju se dva osnovna oblika i kocke: organizovnai  i neorganizovani vid , pri čemu i jedan i drugi mogu biti legalni, polulegalni i protivpravni. Najstariji oblik igre na sreću je opklada,a najpoznatiji vid opklade su konjičke trke. Od svih oblika kocke, bez obzira na vrstu najteže oblike i društvenu opasnost čini organizovana kocka. Svaka vrsta kocke podložna je prevarama, što su ulozi veći, veći su i izazovi zloupotrebe u pogledu dogovaranja, dovođenja u zabludu učesnika ili nameštanja ishoda.

51.SOCIJALNE POSLEDICE KOCKE Socijalne posledice kocke su mnogostruko značajne. Pošto je predmet svih hazardnih igara imetak, odnosno novac, tema kocke je veoma bitna. Štete su ogromne kako za pojedinca tako i društvo, jer u sebi sadrže materijalne, moralne,z drastvene pa i političke štete. Kocka vodi čoveka u kriminalnu delatnost. Skoro celokupnu psihičku energiju kockari ulože u igru. Medicinski 37

stručnjaci upozoravaju da je prekomerno igranje i legalnih igara na sreću štetno po zdravlje. Kockarska populacija je po pravilu nasilna i okreće se kriminalu u fazi očaja izazvanog prekomernim gubicima i posledicama, a često i u vezi s nekim drugim oblicima kriminaliteta osim kockarskih prevara kako bi došli do potrebnih srestava za kockanje. Veze kocke kao jednog oblika socijalne patoilogije i kriminaliteta kao drugog višeslojna je i obostrano višeuzročna i višeposledična. Kockar se vrti u začaranom krugu potrebe pribavljanja srestava za kocku, putem krađa, pretnji, tuče, pranja novca, pronevere...

52.LIČNOST I TIPOLOGIJA KOCKARA U tipologiji kockara razlikuju se kockari   profesionalci, kockari zavisnici i kockari rekreativci. Kockari profesionalci  su svoju životnu orijentaciju podredili kocki kao

stalnom izvoru prihoda, emocionalno su hladni, natprosečne inteligencije, racionalni u izboru vrste igre i partnera. Kockari zavisnici  su osobe kod kojih postoji stečeni defekt ličnosti, kojima

 je igra prerasla u kockarsku strast. Kockari rekreativcii  su ličnosti koje se bave kockom s ograničenim i

unapred planiranim ulozima, kao i igrom prestiža, po određenim svojstvima stabilnije ličnosti koje racionalno kontrolišu svoje uloge i ponašanje u igri.

Psihološke crte ličnosti kockara dovode se u vezu s realizacijom kockarskog motiva za izražavanjem podsvesnih seksualnih i agresivnih nagona. Psihoanalitičari kockanje povezuju s depresijom, koja u osnovi prestavlja nesvesnu potrebu za gubljenjem ili doživljavanjem kazne za nesvesni osećaj krivice.

53.SEKSUALNE DEVIJACIJE, POJAM, VRSTE I UZROCI Pod uobičajnim   pojmom seksualnih devijacija smatraju se odnosi i    ponašanja pojedinaca i grupa gde se izbegava heteroseksualnost,

38

kao prirodni odnos muškarca i žene u zadovoljenju unutrašnjih emotivnih potreba i funkcija produženja vrste.

Pod seksualnim nastranostima, kao oblicima seksualnih devijacija,   podrazumevaju se abnormalne seksualne sklonosti, odnosno ispoljavanje težnje i zadovoljenje polnog nagona na neprirodan i za određenu kulturu i sredinu, neprihvatljiv način.

U seksualne nastranosti spadaju seksualne inverzije i seksualne  perverzije. Seksualne inverzije čine sklonosti i pojave gde je seksualni nagon

neprirodno usmeren na subjekta, kao što su pedofilija, narcizam, zoofilija, nekrofilija... Seksualne perverzije karakterišu neprirodnost uslova pod kojima ličnost

doživljava seksualna uzbuđenja, kao što su mazohizam, sadizam, fetišizam... Uzroci seksualnih nastranosti nisu dovoljno istraženi, niti postoje jedinstveni pristupi tom pitanju. Frojd ovu pojavu tumači kao posledica pogrešnog vaspitanja, ali i strahom od kastracije u periodu ranog razvoja u detinjstvu. Sociološke teorije faktore uzročnosti izvode iz opštih teorija o devijantnosti: njihovom svođenjem na poremećaje interpersonalnih odnosa.

54.SEKSUALNE INV ERZIJE Seksualne inverzije čine sklonosti i pojave gde je seksualni nagon

neprirodno usmeren na subjekta, kao što su homoseksualizam, pedofilija, gerontofilija, zoofilija, nekrofilija. 1) Homoseksualizam se smatra seksualnom

devijacijom koja se ispoljava u relativno trajnom, emocionalnom, duhovnom i seksualnom privlačnošću individua istog pola. Poznata je pod nazivom pederizam, uranizam, treći pol. Ženski homoseksualizam se naziva još lezbijska ljubav, sapfizam, tribadija.

2) Pedofolija je inverzni oblik seksualne nastranosti, sklonost odraslih

prema deci. 3) Gerontofolija   je seksualna orijentacija usmerena prema starijim

osobama. 39

4) Nekrofilija se javlja kao oblik erotskog u egzibicionom sadističkom ili

seksualnom zadovoljavanju s ljudskim lešinama. Smatra se patološkom sklonošću muškaraca. 5)  Zoofilijom se pojmovno određuje patološki fenomen polnog opštenja

sa životinjama.

55.SEKSUALNE PERVERZIJE Seksualne perverzije karakterišu neprirodnost uslova pod kojima ličnost

doživljava seksualna uzbuđenja, to su mazohizam, sadizam, egzibicionizam, fetišizam, transvestizam, voajerstvo. ispoljavaju se u seksualnom uzbuđenju i zadovoljavanju nanošenjem ili trpljenjem bola od partnera. Sadizam

•

•

i

mazohizam

Sadizam   je perverzivni oblik seksualne nastranosti, zadovoljavanja polnih nagona nanošenjem fizičkog ili psihičkog bola partnera. Mazohizam se ispoljava u dva moguća oblika: podavanjem drugom u zlostavljanju i ponižavanju ili samozadovoljavanjem u podnošenju bola.

Egzibicionizam kao nastranost ispoljava se skoro isključivo kod muškaraca,

u zadovoljavanju pokazivanjem polnih organa ženama bez namere telesnog dodirivanja. Fetišizam se definiše kao pojava doživljavanja seksualnih uzbuđenja

posebnim odnosom prema psihičkim ili fizičkim svojstvima , ili u kontaktu sa stvarima osoba suprotnog pola. Transvestizmom se označavaju ponašanja seksualnog zadovoljavanja

oblačenjem odeće ili nošenje stvari osoba suprotnog pola. Voajerizam je pojava slična egzibicionizmu, a sastoji se u zadovoljavanju

gledanjem nage osobe suprotnog pola.

56.DELIKVENTNA OBELEŽJA SEKSUALNIH DEVIJACIJA Seksualne devijacije pogotovo pojedini njihovi oblici ne samo što podležu neformalnoj društvenoj reakciji, već imaju inkriminatorna obeležja, pretežno prekršaja, ali u nekim slučajevima i krivičnog dela. Teži oblici seksualnih devijacija inkrimisani su tek s pojavom imperija, kada su razmere dostigle vrhunac razvrata. 40

Inkriminatorni oblici seksualnih devijacija definisani su na različite

načine. Najčešće se oni označavaju pojmom seksualnog zlostavljanja, gde spadaju pojave silovanja, bludnih radnji i protivprirodnog bluda. Silovanje je seksualni delikt protiv volje i prinudom drugog lica na obljubu

upotrebom grube sile ili ozbiljnom pretnjom da će sila biti upotrebljena. Blud  u izvornom značenju je u stvari prostitucija. U socijalno patološkom

smislu to je vrsta napada na seksualnu slobodu ličnosti, nedopušten polni akt. Protivprirodni blud  čini zadovoljavanje seksualnih potreba na neprirodan

način. U širem smislu pod ovim pojmom se podrazumevaju odnosi između lica istog pola, kao i zadovoljenje seksualnih strasti između lica istog pola. U užem smislu pod protivprirodnim bludom smatraju se samo homoseksualni odnosi između muških osoba. Najtežim oblikom seksualnih devijacija smatra se incestualno ponašanje. Od seksualnog zlostavljanja, gde je silovanje najteži vid, treba razlikovati seksualno uznemiravanje kao lakši oblik devijacije. Pod seksualnim uznemiravanjem se podrazumeva neželjeno, neuzvraćeno ponašanje seksualne motivacije.

neisprovocirano

i 

57.POJAM I OPŠTE KARAKTERISTIKE SAMOUBISTAVA Samoubistvo se smatra jednim od najtežih i najkompleksnijih oblika socijalnih devijacija, odnosno socijalne patologije. Ono je to iz više razloga – prvenstveno zato što u odnosu na druge oblike ima najtragičnije posldice, a drugo, zbog toga što prestavlja jedan od najzagonetnijih fenomena ljudskog ponašanja. Problem definisanja samoubistava u osnovi potiče iz dva razloga. Prvi se javlja pri određivanju punog sadržaja, odnosno nastaje s pitanjem da li u pojavi samoubistava spadaju i pokušaji oduzimanja sopstvenog života ili samo svršeni čin samoubistava. Drugi problem definisanja proizilazi iz različitih shvatanja o elementu svesnosti kao bitnom sadržaju takvog akta. Sam fenomen karakterističan je za sva razdoblja ljudske istorije, ali je odnos prema njemu značajnoi menjan. Različite kulture, civilizacijska razdoblja i religijske dogme uticale su na stav prema toj pojavi.

58.UZROCI SUICIDA – TEORIJSKE OSNOVE I METODE IZUČAVANJA

41

Osnovni problem izučavanja pojave suicida ogleda se u činjenici da se sa subjektima pojave ne može komunicirati, iz razumljivih razloga jer nisu među živima, te se direktnim putem ne mogu istražiti motivi, a time ni uzroci. Suicidalni motiv  je subjektivni utisak koji čovek drži razlogom da sebi

oduzme život. On se obično definiše kao racionalni razlog odluke, koji pobuđuje i podstiče na izvršenje samoubistava. Suicidiolozi koji polaze od samoubistava kao svesnog i nesvesnog akta razlikuju i nesvesne motive – razne oblike psihopatoloških stanja koji uslovljavaju autodestruktivne nagone. Kod motivacionih faktora razlikuju se: •

•

Svesni motivi = su društveno uslovljeni i to su racionalne odluke izlaza iz teških životnih i zdravstvenih okolnosti Nesvesni motivi = su razni oblici psiholoških stanja koja su posledica autodestruktivnih nagona, alarmnih refleksa usmerenih prema društvu.

Povodi, odnosno suicidalni stimulansi, jesu okolnosti kod kojih uzrok, kao odlučujući faktor i motiv, dolazi pre do izražaja. Oni su u toj meri različiti da se ni ne mogu klasifikovati, jer u suštini, to može biti svaka radnja i događaj, od besmislenih do ozbiljnih, koji se mogu objektizovati. Obično se u faktore uzroka ubrajaju psihostrukturalni sklop ličnosti, predisponiran aktima autodestrukcije; raspad porodice, određene strukturalne osobine ličnosti, pripadnosti rizičnim devijantnim grupama. Suicidalni uzroci su faktori teško odvojivi od suicidalne dispozicije i motiva. Oni mogu biti subjektivne i objektivne prirode.

59. UZROCI SUICIDA – ISTORIJSKI I TRADICIONALNE OKVIRI Aristotel je smatrao da je samoubistvo posledica socijalne neodgovornosti čoveka, a kasnije sociološka shvatanja zasnivaju se pretežno na učenjima Emila Dirkema, po kojem je samoubistvo pojava nastala kao ,,rezultat poremećene socijalne ravnoteže i narušenih odnosa između pojedinaca i socijalnih institucija,, Tomaš Masarik  samoubistva posmatra kao jednu od posledica opadanja uticaja religije. Brid navodi više socijalnih defektnosti suicida od kojih jedni nastaju iz ličnog neuspeha, neispunjene socijalne uloge, odnosno neostvarenog životnog cilja; 42

drugi iz predanosti cilju i njegovoj ulozi od posebnog značaja za ličnost; treći pak iz rigidnosti, to jest nemogućnosti tolerancije između želja, statusa i cilja. Neodgovornosti čoveka, a kasnije sociološka shvatanja zasnivaju se pretežno na učenjima Emila Dirkema, po kojem je samoubistvo pojava nastala kao ,,rezultat poremećene socijalne ravnoteže i narušenih odnosa između pojedinaca i socijalnih institucija,, (pogledati u knjigu još)

60.UZROCI SUICIDA-PSIHOLOŠKE OSNOVE Kod razmatranja uzročnika suicida posebno se analiziraju ,,psihološke dispozicije,, kao što su depresivnost, agresivnost, anksioznost, impulsivnost i histerične osobine, ali je pojava najtemeljitije analizirana kroz razna psihoanalitička shvatanja. Psihoanalitičari vide i istražuju problem samoubistava u stanju melanholije i anksioznosti . Frojd je pokušao da putem analize melanholije objasni suicidne pojave, da bi tumačeći funkciju tanatosa, destruktivnog nagona smrti, problem uzroka ove pojave smatrao konačno razjašnjenim. Savremene tendencije u psihoanalizi pojavu samoubistva objašnjavaju kroz dva karakteristična pristupa: jedni ga tumače kao pojavu nastalu iz osvete; a drugi kao posledicu neuzvraćene ljubavi ili nesklada između željenog i ostvarenog u životu. Prema nekim shvatanjima suicid  se vezuje za depresivna stanja. Međutim mnoga istraživanja dovode ozbiljno u pitanje depresivnost kao faktor suicida. Depresivnost jeste najčešći psihički poremećaj vežan za ponašanje mladih, ali on nije direktni faktor već više posledica patogenih poremećaja u porodičnim odnosima.

61.UZROCI SUICIDA – SOCIJALNI FAKTORI  Temelje socioloških pristupa samoubistava postavio je Dirkem, koji uzroke samoubistava daje već u samoj definiciji, smatrajući da je samoubistvo posledica narušenih socijalnih veza između pojedinca i društva. Sa sociološkog stanovišta interesantan je odnos samoubice i okoline. Samoubica je osoba koja je izgubila poverenje u okolinu i veru u sebe. Po pravilu, sredina nije imala razumevanja za probleme suicidanta,

ona je njegove razloge životnih problema omalovažavala i obesmišljavala. 43

Ratne i posle – ratne periode prate prate pojave samoubistava kao

zakonomerna pojava odložne reakcije na psihopatološke probleme, po pravilu na učesnike ratnih događaja na tinejdžere i adolescente.  Alkohol  se tretira kao jedan od važnih faktora u pojavi samoubistava, ali češće kao posredni uzrok koji deluje u sticaju socijalnih posledica i činilaca koje je prethodno izazvao, a to su socijalno propadanje, zapuštenost, depresivna stanja, sukobi sa okolinom i slične prilike. Krizna stanja i situacije vrše važan uticaj na labilno neuravnotežene ličnosti i njihovu suicidalnu dispoziciju. Usamljenost, osećanje izolovanosti, prestavlja suicidalni faktor kako za one koji žive u gradovima tako i za one koji žive na selu.

62.UZROCI SUICIDA – PSIHOPATOLOŠKI FAKTORI Psihijatrijske nauke, u početku, samoubistva određuju kao psihopatološke akte i time uzroke ovih pojava nalaze u težim oblicima  psihičkih   poremećaja ličnosti. Tako su se u psihijatrijskim teorijama razvila tri pravca objašnjennja suicida: konstitucionalni , organski  i heredistički . Duševna oboljenja i   psihički poremećaji  druge vrste kao uzrok samoubistava vrlo često se pominju u brojnim istraživanjima iz oblasti psihijatrije i psihologije. Smatra se da su organska oboljenja najbrojnije zastupljena u strukturi bolesti samoubica, zajedno sa psihomatskim poremećajima. Motive kod ovih slučajeva čine nepodnošljivi bolovi, praćeni psihičkim poremećajima. Organske bolesti često navode čoveka na pomisao da takav život i patnje treba okončati. U savremenoj suicidologiji ima, čak i nekih teorija biološke orijentacije, koje samoubistva indiciraju pojavom na koju utiče gen samoubica, odnosno da je pojava naslednog karaktera.

63.FAKTORI SUICIDNOG RIZIKA Faktori suicidnog rizika vezani su neposredno za same uzroke pojave, ali su oni u konkretnim slučajevima svode na neka sociološka, psihološka i psihopatološka obeležja samoubica. Uzroci samoubistava neposredno upućuju na neke rizične grupe sklonosti samoubistvima, a koje se tiču socijalnih obeležja, psihičkih stanja i uopšte materijalnih i zdrastvenih uslova života. U tom smislu, istraživanja ukazuju na neke osnovne karakteristike suicidalne populacije. 1) U  polnoj strukturi evidentno dominiraju muškarci kod samoubistava,

a žene kod pokušaja.

44

2) Kod

samoubica statistike govore da su adolescenti skloniji pokušajima samoubistva, dok su ljudi od 50-70 godina dominantni kod izvršenih samoubistava. starosne

strukture

3) Nivo obrazovanja pokazuje da je najveća zastupljenost samoubica

među onima s osnovnim, a najmanje među osobama s visokom školskom spremom. 4) Nacionalna struktura se u nekim radovima uzima kao mogući faktor

uticaja u ovoj pojavi. Naime, ima shvatanja koja samoubistvima pridaju atribute kolektivnih osobina – nacionalnih ili etničkih dispozicija. Imajući u vidu da su samoubistva, za razliku od drugih pojava socijalnih devijacija, više vezana za ličnost i duševno i psihičko stanje, od posebnog značaja su faktori uzročnosti vezani za psihijatrijske poremećaje. Rizičnim grupama svakako pripadaju i alkoholičari, jer prema nekim statistikama samoubice su oko 30% slučajeva taj akt izvršile u alkoholisanom stanju.

64.POKUŠAJI SAMOUBISTVA Pokušaj samoubistva, u opštem smislu, znači započeto a nedovršeno samoubistvo. Kod pokušaja da se izvrši samoubistva ta namera nije ozbiljna i završava se ,,neuspelim pokušajem,,. Pokušaj samoubistva ne spada, ni motiviaciono ni po sadržaju u pojave sucida. Postoji nekoliko razlika između izvršenog samoubistva i pokušaja samoubistva. Naime učestalost pokušaja samoubistava znatno je veća nego kod pojave samoubistava. 1) Populaciona struktura je različita: znatno više mladih osoba pokušava

samoubistvo nego samoubistava.

što je

to

slučaj u

stastistici

pojava

kod

2)  Žene

češće od muškaraca pokušavaju samoubistvo, dok kod samoubistava je obrnut slučaj. U većini slučajeva kod samoubistava osoba vrši taj akt  jedan jedini i poslednji put, dok se kod pokušaja ti akti ne samo nagoveštavaju, nego i vrše po nekoliko puta.

3) Bitna razlika između samoubistava i pokušaja samoubistva leži u

motivu. Kod pokušaja samoubistva u većini slučajeva ima tzv. alarmni efekat, odnosno funkciju apela. Pokušaji se razlikuju od samoubistava i 45

po vrsti srestava i načinu izvršenja, jer je u skoro tri četvrtine slučajeva reč o trovanju medikamentima, što je naručito slučaj kod žena do 21 godine starosti.

65.POSEBNE PATOLOGIJE

METODE

ISTRAŽIVANJA

POJAVA

SOCIJALNE

Socijalna patologija kao naučna disciplina ima dosta dodirnih tačaka, zajedničkih uzročnih faktora sa sociološkim i opštim psiholočkim disciplinama, ali i određene specifičnosti. Ona ima karakter teorijske nauke, ali i discipline kojoj je imanentno empirijsko istraživanje te prema tome koristi metodološke postupke i metode ne samo opštih socioloških, nego i posebnih metoda psiholoških nauka. 1)  Analiza kao posebna naučna metoda jeste postupak rasčlanjivanja

složenih pojava na proste činioce, odnosno celine na njene osnovne elemente. Postoji više vrsta analiza kao što su: strukturalna, funkcionalna, kauzalna, komparativna i genetička. 2) Sinteza je metoda uopštavanja postupkom zaključenja od poslednjeg

ka opštem, odnosno spajanjem  jednostavnijeg ka složenijem.

elemenata

istraživanja

od

3)  Apstrakcija  je osnovni misaoni proces u kome se odbacuju posebnosti

i utvrđuje opštost u poimanju elemenata jedne pojave, utvrđivanjem onoga što je bitno, zajedničke karakteristike elemenata. 4) Konkretizacija je postupak gde se istraživanjem neke opšte špjave,

dodaje još neki posebni element, čime se ona konkretizuje – preciznije određuje. 5) Generalizacija je postupak uopštavanja od pojedinačnog i posebnog

ka opštim svojstvima pojava. 6) Specijalizacija je postupak suprotan generalizaciji. To je kretanje

mišljenja od spoznaje njihovih opštih odredbi ka saznanju njihovih posebnih i pojedinačnih oblika. 7) Indukcija je jedan od oblika generalizacije, i to njegov poseban

metodološki postupak. Njime se zaključivanje o pojavama i pojmovima izvodi od posebnog i pojedinačnog, ka opštem. Iz posebnih i pojedinačnih saznanja i stavova izvode se opšte i stavovi. 46

8) Deduktivni metod je zaključivanje o posebnom i pojedinačnom na

osnovu opšteg. To su ustvari, oblik specijalizacije: dedukcija pretpostavlja opšta saznanja o pojavama, opšte stavove i principe.

66.PRIKUPLJANJE PODATAKA KAO ISTRAŽIVAČKI POSTUPAK  Prikupljane podataka iz oblasti socijalne psihologije sastoji se od sabiranja različitih oblika iskustvenih obaveštenja, proistekljih iz različitih društvenih potreba. To su pojave koje inače u društvu nastaju nezavisno od nauke, dakle ne mogu se i netreba ih veštački i eksperimentalno stvarati. Najvažnijim načelima prikupljanja podataka smatraju se: planska umerenost, sistematičnost, objektivnost i tačnost. •

Planska umerenost  u prikupljanju socijalnih i psiholoških činjenica

podređena je cilju, odnosno predmetu istraživanja. •

Sistematičnost  proističe iz potrebe da se i u potpunosti ispitaju

pojedini elementi problema, a ne njihova ukupnost. •

kao načelo u prikupljanju činjenica devijantnog karaktera, bitna su pretpostavka u utvrđivanju njihove zakonitosti. Objektivnost

i

tačnost ,

Planiranje je početna, uvodna faza u postupku prikupljanja podataka. Sam postupak prikupljanja podataka je faza istraživačkog koraka na osnovu koje se stvara iskustvena evidencija o nekim konkretnim socijalno – psihološkim problemima. Postupak obuhvata tri osnovne faze: prikupljanje izvorne građe, selekciju i sistematizaciju, i stvaranje iskustvene evidencije.

67.POSMATRANJE POJAVA KAO ISTRAŽIVAČKI POSTUPAK  Posmatranje se definiše kao organizovano, plansko i metodološko srestvo prikupljanja podataka neposrednim čulnim opažanjima u cilju otkrivanja novih činjenica ili proveravanja naučnih hipoteza.

Planiranje je značajan metodološki okvir koji omogućava posmatranje. Ono je osnova: •

da se relativizuju ograničenja koja su svojstvena ovom postupku;

47

•

•

da se prikupe objektivne, potrebne i bitne činjenice o istraživanoj pojavi; da se odredi pojavni uzročno –posledični, vremenski i prostorni kauzalitet i hronologija u događajima i pojavama.

Postoje razne klasifikacije posmatračkih postupaka u istraživanju socijalnih pojava, najčešća je ona, koja postupak vidi kao posmatranje s učestvovanjem i tzv čist posmatrač. Razlika između ta dva postupka je u tome što u prvom slučaju, neposrednog prisustva posmatrača, posmatrana sredina zna za njegovo učešće i prilagođava mu se, a u drugom, posrednom, uloga posmatrača je prikrivena i sredina mu se ponaša, uobičajno.

68.ISPITIVANJE POJAVA KAO ISTRAŽIVAČKI POSTUPAK  Pod ispitivanjem se podrazumeva posredni postupak za prikupljanje podataka. Posredan je zato što se između istraživača i podataka nalazi posrednik – ispitanik. Ispitivanje je najčešće primenjivan postupak u istraživanju društvenih pojava, a time i socijalno-psiholoških, koji se izvodi posrestvom razgovora,upitnika ili ankete.Razgovor  je najčešći postupak u ispitivanju kriminogenih pojava i može imati stručni i naučni značaj.Naučni razgovor se po svom sadržaju bitno razlikuje od uobičajenog razgovora,kao i od stručnih razgovora koje vode službena lica u prikupljanju podataka radi prevencije i suzbijanja socijalno patoloških pojava.Oni se međusobno razlikuju po cilju,po stepenu dobrovoljnosti ispitanika na razgovor,po posledicama razgovora,itd.Pismeni upitnik je obrazac kojim se pismeno traže neka obaveštenja,on služi kao posetnik po kome treba da se vodi razgovor. Anketa je oblik metodološkog postupka prikupljanja podataka,sličan upitniku,ali mnogo širi po broju ispitanika,s jednostavnijim sadržajem,i znatno je ređa u stručnim nego u naučnim istraživanjima.

69.DEFINISANJE I KLASIFIKACIJA U ISTRAŽIVANJU Definicjom se određuje sadržaj nekog pojma. Definicija je određeni

iskaz, stav ili sud o nekom predmetu ili pojmu. U definiciji pojma i predmeta treba da su zastupljena njihova bitna svojstva koja ga razlikuju od drugih pojava i predmeta. Razlikujemo više vrsta definicija, među kojima su značajnije: nominalna, pokazna, opisna, opericionalna i realna. 1) Nominalnom definicijom određuje se značenje reči. 2) Pokazna definicija je ona kojom se pomoću primera ukazuju na

predmet ili pojam. 48

3) Opisna definicja je način opisivanja predmeta ili pojma ukazivanjem

neke njegove odlike ili svojstva. Realna definicija je eksplikativna, njome se daje analiza pojma. Operacionalna definicija može biti dvojaka: hipotetička (njom se pojava definiše uslovno) i pomoćna (njom se daje privremeno značenje). Da bi se neki pojave i pojmovi mogle definisati potrebno je poznavati pravila definisanja: da definicija bude pozitivna, mora biti sadržajna, mora biti jasna i srazmerna, moraju se koristiti pojmovi koji su već definisani.

Klasifikacija znači određivanje mesta nekog pojma koji je definisan u sistemu pojmova, odnosno nekog reda elemenata u pojavi. Da bi se klasifikovanje pravilno primenilo mora se ispuniti nekoliko uslova: klasifikacija mora biti jasno određena, pojmovi se pre klasifikacije moraju  jasno definisati.

70.DOKAZIVANJE I OPOVRGAVANJE U ISTRAŽIVANJU Dokazivanje je postupak utvrđivanja tačnosti saznanja pomoću činjenica ili

teorijskih stavova. To je najsloženiji misaoni proces u istraživanju i analizi pojava. U postupku dokazivanja za postavljenu tezu ili izvedeni sud sledi argumentacija koja ih dokazuje. U naučnim i drugim oblicima saznanja postoje neka koja se nedokazuju. To su već utvrđene i dostupne – opšte poznate činjenice ili kako se stručno nazivaju – aksiomi. Dokazivanje može biti: •

•

 Teorijsko Eksperimentalno

Opovrgavanje je postupak suprotan dokazivanju. Kao i dokazivanje, i

opovrgavanje može biti direktno i indirektno. 49

71.ANALIZA SADRŽAJA, POJAM, IZVORI I PREDMET Iz knjige

72.POJAM I FUNKCIJA DOKUMENTACIONE ANALIZE Pod pojmom dokumentacione analize podrazumeva se postupak    posmatranja prikupljenih podataka, utvrđivanje relevantnih činjenica na osnovu podataka i zaključivanje na osnovu svega toga o određenoj društvenoj pojavi, stanju nekog problema ili predviđanje mogućih kretanja. Dokumentaciona analiza je uslovljena ciljem,

predmetom, sadržaj raspoloživim podacima i njihovom strukturom. Njome se daju teorijske i stručne postavke, stavovi i sudovi, objašnjenja funkcionalnih uzročnih i korelacioonih veza u pojavama. Analizom je moguće obuhvatiti određene faktore uticaja na pojedine pojave socijalne devijantnosti, bilo da se odaberu unutrašnji (psihološki i biološki) ili spoljni –socijalni.

73.PRETPOSTAVKE USPEHA,OCENE PODATAKA I GREŠKE U ANALIZI Pretpostavka uspešne analize zavisi ne samo od izvora i postupka, već i od sposobnosti istraživaća da te izvore iskoristi i primeni odgovarajući postupak. Veoma je bitno da za analizu postoji potreba, teorijska opravdanost, i da pri tom, kod istraživača postoji motiv da joj se posveti. Analiza zavisi, pored ostalog, i od toga kakvim podacima raspolažemo, da li ih imamo dovoljno i koji je stepen njihove validnosti. Validnost se ocenjuje, prema tome koliko je podatak pouzdan indikator u analizi. Pouzdan indikator je onaj kada se podatak odnosi na predmet istraživanja,

ako se njime može izraziti sadržaj i ako se na taj način može meriti njen intenzitet. 50