Vracanje Bajanje i Gatanje u Vojvodini

УДК 398.47(497.113) 133.4(497.113)

Данка Вишекна Вишекна

ВРАЧАЊА, ГАТАЊА И БАјАЊА, ПРИМЕРИ Из ВОјВОДИНЕ Оо су ауторкине теренске забелеке, уз (ретка) пропратна објањења, о ероањима и обичајима који су у научној литератури познати као магијски (рачања, гатања, бајања). Настале су (забелеке) у дужем периоду, од око дадесет година, у Ноом Саду и ојоанским селима Каћ, Букоац, Букоац, Гардиноци и Фаркаждин. Разгоори су оени са женама и удима у дима који су се, као деца (неки и пре Прог сетског рата, ећина измеу да сетска рата) придржаали традиционалних праила понаања у са са-кодненим ко дненим и посебним приликама. Старији су упућиали млае како да се чуају и бране од урока, учина, раџбина и уопте необичних, тетних особа и појаа. Ретки меу њима, којима су пренета и ,,посебна знања“ рачара, гатара и бајалица и сами су то постали. Одабир истражианог терена као и самих казиача одредили одредили су упраупра о сами казиачи – с њихоом жеом да разгоарају о тој „осетиој“ теми. Приказана рачања, гатања и бајања, од документарног су значаја (заступеност у ремену и простору, садржај), ие него од „иноати ног“. Такое, Такое, то су само пабирци с „непрегледног поа“. Ради боег упознаања читаоца с темом и тереном чести су дослодосло ни наоди записаног (италик). Кучне речи: вачања, гатања, бајања, пшлст, Вјвдина, Сби, интевј

128

ДАНКА вИшЕКРУНА

Увод

врачања, гатања и бајања су ероања (убеења) и радње (поступци) који предстаају пре кораке чоечанста ка науци и религији – упознаању сета, жиота, откриању „механизама“ делоања појаа, стари, уди. Потичу, дакле, из „дане данине“ палеолитског и неолитског духоног наслеа чоечанста, а опстала су до данас иако су се на том, хиадама година дугом путу мењала, прилагоаала потребама заједница, друтаа која су се разијала (приреиање и из њега проистеклог начина жиота). Ипак, у оснои, рачања, гатања и бајања су остала иста: дух, дуа, оа лица која их прооде (рачаре, гатаре, бајалице) „лада“ материјом и духом „цианих“ предмета, бића, појаа. При том се ти „посредници“ (медији) ко ристе и одрееним материјалним и духоним средстима, (предмети, речи) и тако ступају у езу с ладајућим силама, бићима с „оне стране“ изан сима доступног, идиог сета (духои, дуе покојника, богои). врачања, гатања и бајања су израз сести да чоек може да утиче на се то чулима осећа и мислима замиа. Така „самоуереност“ сојстена родоским и племенским, бескласним друтима, остаје и у класним друтима многобота па и једнобота, с тим то се у неким приликама упућују захтеи, односно молбе богоима/богу. „Признаање“ ноих богоа/бога је уступак старог ноом. Иначе, занично, многобото, а нарочито једнобото рло негатино се односило према „диој пракси“ коју је у изразито рестриктиним периодима једнобота (хрићанска инкизиција римокатоличке проенијенције) прогонило у намери затирања (спаиање етица и др.) Осим заничној религији, маијске радње су стајале насупрот науци засноаној на посматрањима и експериментима. (Класни системи „класирају“ и знање, односно културу.) Код нас су, примера ради, елики српски просетитеи Сети Саа (1174–1235) и много екоа касније, због губитка сопстене држае – робоања Турцима, Доситеј Обрадоић (1742–1811) настојали да народ „помеају са сетом“ па и до стигнућима признате медицине. Иступали су проти бајања, рачања и осталог „назадног“ несаременог – „нециилизоаног“. Узор је у пром случају била најнапреднија држаа тог ремена византија, а у другом тада најнапредније еропске држае. Последице еконих оспораања народних начина лечења, прорицања је њихоо означаање за сујеерје, сујеерице – стара, проста, преазиена, испразна, чак тетна ероања и поступке (пракса). Сматрало се да су им подложни нижи, непросећени појединци и слојеи. За практиканте тих знања то није меродано: Сјевеје, сјевеице? – Шклвани љди. А сељак – не. С клена на клен – пенсил. Как је вев тац, наследи је његв син. И так едм. Али, бил је и нда љди кји нис ни вевали. Ниподатаања су нарочито „узела маха“ осим у градоима и у селима у другој полоини 20. ека, у доба познато као социјалистичко. Тада је, и

вРАЧАЊА, ГАТАЊА И БАЈАЊА, ПРИМЕРИ ИЗ вОЈвОДИНЕ

129

иначе, народно духоно наслее било запретено. Нису пролазила бое ни материјална добра: сетона и профана архитектура, гроба... Нарочито је прогањано праослано хрићансто. Али у пола ека социјализма, у де последње деценије његое кризе и уруаања, ожиаају нека потиснута народна, наслеена ероања и обичаји, а по градоима узима маха спиритизам, астрологија и друго.

* * *

врачања, гатања и бајања опстала су и у хиадугодитима историје, нераздојна од народа, најбројнијег у саком друту/систему. Разлози су у „ниском разојном ступњу“ али и у „демократичности“ – доступности те праксе најирем друтеном слоју, те њеној укорењености, традиционалности. Упрао зато се јо уек примењују неки мистични поступци затите и лечења (бајања) и ерује се и обичаји и оно то није црком прописано. (Од наеденог има тога то се и дае примењује). Оо су резултати теренских истражиања, од којих неки од пре око дадесет година до недано обаених. Подаци су прикупени методом интерјуа, с еома ограниченог терена и од малог броја казиача – ојоанских Срба који су пристали да с аутором рада разгоарају о тој теми: рачањима, бајањима и гатањима – мистичним поступцима затите и лечења. Они су се с тим упознали у породици и ближем окружењу. Али, иако малобројни, казиачи се си не наоде, а из Каћа (село крај Ноог Сада) ни један. (Из личних разлога казиача и аутора). Од наедених најзаслужнији је Петар, Пера васић (11.10.1927) из Букоца, родног села Милице Стојадиноић Српкиње (1830-1878) које је недалеко од Петроа радина, односно Ноог Сада, на обронцима Фруке горе. Оог рада не би било ни без Кристине (Симић) ђуре – „Бенаро“ из Гардиноаца, оптина Тител, која је имала близу 70 година када смо разгоарале пре нето мање од дадесет година у њеној кући. Она је „одала“ нека (са)знања из личне магијске праксе. (Такое и заједничке – опте, сеоске). Анелије (Попоић) Цареић (1892–1990), из Ноог Сада и Катице, Каје (Епифанић) Белић (17.10.1914) из Фаркаждина (оптина Зрењанин), чистг спскг села, малг, д 400-500 нмеи. И сада их је тлик, сам више пазних. Или је  њима п једн или двје љди. (О презимену Епифанић Катица је слшала  дитељскј кћи да нека бласт има  рсији – Епифани(ја). И д тга Епифанић).

130


* * *

врачањима, чарањима или маијом се у добром или лоем смислу (бела и црна магија) утиче на појае, бића, стари. (Оде је реч о белој магији). Гатањима, прорицањима се откриају разни догааји и њихои узроци. Бајањима се лече уди (и стока). Иако се рачања, гатања и бајања измеу себе разликују ипак их на проучааном терену понекад назиају заједничким именом – рачањима, раџбинама. Само се у случају бајања које подразумеа басму (ербални део) скоро не „греи“. У реме оих истражиања, и ранијих и неданих, скоро да није било бајалица, рачара и гатара које су примењиале нето од оде изнетог. И не само на истражианом терену него (ероатно) ни суда у војодини, меу Србима. Тако их није било до средине 20. ека. Петар васић наоди места у пролости позната по тим „радњама“: Семски Калвци,  Ииг нека Маџаица...,  Дјним Сем –  Кпинв, Хтквцима... и шта ја знам.

* * *

Нека наедена магијска пракса била је искучио „посед“ рачара, гатара и бајалица. Њоме се „упраа“ нечијим здраем, успехом, срећом, имањем... Остало је доступно обичним чланоима заједнице, као нето уобичајено. Ипак, бајаличка знања су скоро без изузетка у поседу бајалица. (Примећује се да су опти назии за особе које се „професионално“ бае маијом женског рода то је матријархално наслее...). Цео рад се у стари састоји од да супротстаена појма, појае, садржаја – добра и зла. Наоде се узроци зла и начини њихоог сузбијања по „преднаучним“ народним схатањима.

Учини, уроци, вештице...

Узроци злу као и добру су појае, бића, стари – се о чему, за та се мисли, ерује да има за последицу добро или лое по неког, по нето. За њих се траже и налазе одгоори у маији јер, с обзиром на њихоу „природу“ то је и једини „лек“. Урекну, учине неки уди погледом, речима (похале, чуења), предметима које подбаце... Од тога се титило и бранило на начин „клин се клином избија“: речима, гестоима, предметима... Такое, сусрет с неким


131

удима није нагоетаао „добар дан“ као то се и неких појаа у природи, у којима се крио или их изазиао зао дух, требало клонити. укљив пглед је таки да ти мже нанети неки бл  дши. Вевал се да с неке (чи) нечастиве, нечисте: Гвили с за љде кји имај те, пгане чи – бичн чкиљав, квав пглед/чи – знал се – немј да идеш бли з њега; ак га сетне: немј да те пмази п глави. Јел ћеш се азблети, еће: Ј как си лепа мала. Чија си. Т је к. Кад идеш  шкл (па тако неког сретне) да шипак напавиш и метеш  џеп. Деца с павила шипкве кад ид нз стару бабу , или нз Циганку. И, јш, све ид наташке, натаг – не качад напед – бје се да и(х) не екне. Бје се јел је цна. (Све с стае бабе вештице, а младе све кве. Так с кадгд замишљали). (Нои Сад) Идеологија наметана народу од стране ласти сматрана је од исте (ласти) напредном, праоерном. Али, у народу се теко прихатала – испоаан је опортунизам ноој, заничној, хрићанској религији: Кад виде попу – ев, баксз; а пп кад сетнеш на ћшк, нда нећеш имати сећ –  некм псл, тг дана. Зато, да предупреде неоу: одмах кад га виде ухвате се за дугме; хватиш се за дгме да не бдеш баксз; за дгме се хвати... сам ппа кад виде. (он нси нек несећ). Или, напаве један, два шипка,  џеп, да не пимети; паве шипак, један или два, или ватиш дгме. онај кји се не хвати (за дугме) теба да каже пј баксз. увате за дгме?-Т с жене, кад с ппа сетале; сбит кад сеје башт и сетне ппа: у, кд сам га села, неће дити ништа  башти. И вати се за дгме. (Букоац) Или, кад виде пп, нда се склањај. Који не деле то миење за њих кажу да су стаи, псти, непсвећени, уопте – мал пстији свет. остали пп пштј: Жене стан и стан дк не пђе. И дедаци (старци) и млади скидај шеши пед ппм. Исто, кад ппа иде на пичест, иде с птим – види се да иде за т, да пичести некг – нда стаи клекн, на лици. За спас тга мле се бг. (Неки кажу да су према попоима осећали одбојност зато то пп чита гпадне млитве – ак је нека снаша зге шила на плати и – бде јј пштен. (Букоац) Било их је који кад виде пп, оџачара и Циганк вате се за дгме – да имај сећ. Али, ећина је делила убеење да џача самом појаом днси сећ – сви на њега гледали са симпатијама. (У „дослуху“ је с дуама предака које борае на релацији зема-небо). Срести оџачара значило је срећу. Зато деојка ишчупа од четке длаку, од метле открља парченце. И нсиле – завиле  кп и метиле  ташн. Да их пати сећа. (оџача је иша свакг пвг  месец и када су биле кће пд тскм – тшчае. Чисти је цилинде џака који је са споне стране кроа, изидан опеком. Нси је медевине да се ппне на кв и велик кгл – па је псти кз џак). У Букоцу: Бабе, бил је  сел њи чети, пет кје с гвиле јавн,  лице, да с вештице. (Нека Јца Недељква гвила да је Живка Палими-

132


ва длазила свак нћ да је дави. Било је то пре Другог сетског рата). Од њих су се титили: Пекли жив жаб,  шпет. Кад је жаба пкла и та жена, вештица, је д двече мла. Кад с нсили да је саањивај таки је виј би – сви се азбежали д сандка; на Главнј лици; т је так не веме бил. Зато то су вештице дец јеле, сеске девјке нис цвениле ста – сам базе – јабчице, цвеним кеп папим: Пквасе се, мал намаж. уста, цвена – ни слчајн. Ј, как се нацвенила, к да је дец јела. Кад дђ гадске гспје нда наше бабе каж. (Гспје, т с биле неке са села дате за мајсте  Нвм Сад. И чим де  Нви Сад нда се нси – ше ши. И кад дђе у родно село дма је гспја). Пнћ, ид зли духови, вештице. Ак видиш нешт смњив, да се пекстиш. Гвили с да се испд зве, пд зв, кпе вештице, и вилењаци, и виле: Виле с се скивале  зви. И зат је зв бил забањен сећи. Једна девјка (је) зв секла, је јј је сметала, и зато су јој се ста искивила. (Букочани д зве нис павили фле – сам штцаљке – дечије играчке. Фле се паве д вишње, шљиве). Под рбама се скпљај несрећне душе – љди псјаци надничаи кји с так ећи на птевима и на стазама миали. Жалсне вбе скивај нечисте душе: вампири, вукодлаци... Вампии с љди кји нћ стај из гбва и длазе  кће дакле с сахањени. (Дакла? – Ђавлски ца. Има гмне збе – већинм дец плашили). Вкдлаци, басли ка живтиње  длаке... Колико се ероало у зле духое, толико и у добре: Липа је меу Слоенима била сето, сеноито дро – пребивалиште душа (умрлих). Зато, чи Дхва,  пз, са спљне стане, ставља се п једна лепа, велика липва гана. (Липа, бела, пе цвета, а цна липа касније две-ти недеље. Стаа се бела липа. ) вероање у дуу поезано је с ероањем да снови „откриају“ будуће догааје: Жене с из „Санвника“ читале какв је значење кад сниваш... На пример: кад сниваш блат да ћеш се азблети; кад сниваш мтн вд да ће се нек из кће азблети. Плаили су децу неким Мракаџијама: да не иде на таван је из џака ће изаћи Макаџија. у бна има Макаџија. Ак завие н ће их ватити и вћи  бна; на таван има неки ђав кји једе мал дец;  пдм има вк.... Куга, замишљали с је ка нек стаиј гав жен кја је бчена сва  цн и кјј се није видел лице. Помињали су је идући кроз село (Букоац) Цигани мечкаи – даали  таламбасе и певали: Иде куга, колера – стара сита, реета.


133

Стара сита реета – иде куга колера. Т је басма, ка дбана д кге, трди Пера васић. Вијор, некад се гвил да је т ђав; да се т ђав ига: Кад се та пашина пчне да кеће,  летње дба, к пдне. Навек се љди клањали тга. Ак те хвати па днесе шеши плдићеш. У Ноом Саду, у доба детињста Анелије Попоић, крај 19. и почетак 20. ека, бил је дста сјевеица  свакдневнм живт. Односиле су се најие на децу која су најосетиија и најажнија јер су будућност заједнице. Деци је мама гвила да кад виде виј, лети, стегну шипкове и да пљуцкају. Вевал се – да  тм виј је нечастиви. И, кад видим виј да се склним јел ће нас днети – завити и днети. И данаске (ерују) кад црна мачка пеђе пт да ће бити несеће. Теба се ватити натаг. Нека ће те несећа задесити. Примера ради ак пђе  псидб девјци неће бити сетан;  самј тј псидби нешт ће бити пкваен: ил’ се дитељи неће слжити... Или ак иде на ваша нда неће бити пазаа. (Није т свак ни вев... али  ста веме јес). А кад видиш цркотину , тебал је ећи: пј, мја кса д пјаса а твја тпала. Чини, учини су и смотуљци разних ситница, делоа стари, бића која сама по себи и/или ербалним чином, третманом (басма) имају моћ наноења зла ономе ко их додирне или нагази. Из делокруга су црне магије: Чини нек набаци, и – да их нек нагази; набаци чини – ди бил,  двиште, вии пек капије. Важн је да га (смотуак) нек ддине из те кће; пд мете (га) там кд зна да ће пћи нај кме је намењен. Смтљак (је) изгледм бичн четвт, ка јастче, пшивен. А нти с ти, кјекакви чини: делви д миша, д све жабе – нга, дсечена, д мтвачкг сандка, ксе љдске, длаке д дивљачи. Кад нађеш, змеш – дма бацај т  ват – да изге. Или, жене кад ид из цкве, па наиђ на неки предмет, сумњив. она га забиђе и пљне: пј баксз. Каже се да је т нека басма (пуање, речи) односно баксз неки (дотични предмет). (Казиач с множине прелази на једнину, с оптег на појединачно, то је рло често на терену код старијег сета. Опте се односило на појединачно). вероало се у добар час/дан и зао час/дан;  Цни/сташни петак – кад се не шије кд нас  сел. (Букоац) вероања о старом, акопаном благу: Кандилаши пицали љдима ди има закпан злат. Длазили с већинм из Земна. Пеа Кандилаш – замајав: Нћ,  3 сата, да кпај, и ћте – да не де лнац са златм  сдм (неодреену дубину).

134


Гатања а Божић и друге пранике

Божић, младо сунце, млади бог или ноо лето је реме растанка са ст аром годином и за доказиање спремности за дочек ное године. Подразумеају се радње жртоања и диинација. Божићни колачи су жрта за плодност усеа, уди, стоке, за здрае и саки напредак. Јед се на Бадњи дан је с псни. Њима се и предиало, гатало на начин симпатичке магије: подражаањем, имитирањем. У Букоцу су месили следеће бжићне клаче: Месец и Снце. (То је стал д стаина, кад се вевал  100 бгва). Месец-ка кифла, Снце-кгл. Шака је блика шаке, Здавље – ка векна, сам се засече ппек: дмаћин, дмаћица, па клк има кћана. Када се испече чији је заез стегнт, каж: нечији жми. онда ће се тај кме је намењен азблети или ће, не д Бг, мети. Весеље: напаве се д теста два, ти чвека са ашиеним псти ма, к кад дете нацта... па се т пелепи на један клач – кгл пд лг. Квчка и пилићи: на кгл пдлг – квчк, пелепе се четвтасти пилићи – тест так исечен. Вингад: кгл, и ка чкће, д теста, нек. Кад су Покладе па ак идеш некда нћ, кад је мак,  сел, нда каж вештице највише аде теба да певне на наличје нешт д деће чаапе, пслк. На Чисти понедељак ,  пвј недељи скшњег пста, бае се јаја, и п двадесет, и тг дана се јед. (Некада су била многочлана домаћинста – живел се  заједници). Дмаћица или баба, из кће, те љске скпи и нси некм на пз – са скака. Так педад бве на Чисти пнедељак, вече. На Лазареву суботу , кад дђе Лазаева сбта,  два (часа) јт стан, зм кашик, виљшк, нжеве, мећ  плекан тепсиј и – звече. Так теај пацве, напље, из села,  ата. Исторемено у Букоцу: Кд нас се т габи – све к кће – габљицама. И гви се: Беш те, беш те гјалице, вијај вас лазаиц е. Ти пта к кће (тако). И шт се гебе, неке таве, т се спали: у з пале ват, на лици, и пискач. ондак на тј вати ккај. Јед ккице и пиј акиј кја је паљена. (Паљена акија: ракија да пви и – пали шибицм и – на ге. Кад се поклопи, угаси – пију). А кад је 2 сата дана (14 часоа) иде се  цкв, нсе вб, млад, к села и пји пп. Средоруса – једна седа кја пада псле ускса – светац абаџија, в лва. Ник није хте тај дан пећи влве. Седел се кд кће и светква л. (Сам за гат мав). На Духове (покретан пролећни празник, педесети дан по Ускрсу) липм се ките и тамваји  Нвм Сад. Бд кићени липм, ганама. (Катинка (Лучић) Лозић, 1904)


135

Предиало се, гатало гледањем у небо, праћењем небеских по јаа: Кад изађе напое, пгледа – пдмлађје се веме: Месец је би гве дле. Биће кише. Када је  заласк Снца цвен неб (обично тако и буде) – тмачили да ће бити вета. У Каћу, селу крај Ноог Сада, ак ти нешт нестане нда кад кљ свиње, а т је на Светог Игњатија/о Светом Игњатију (2. јана) надвај бешг (беика), и ставе (је) пд кевет, и нешт каж, и нда нај кји је зе тај се ма надвати и днети ти н шт ти је зе.

Мађиа а добар род усева

врачања за киу – да падне била су ироко распрострањена. Назиају се додоле , према лицима које је изазиају симпатичком, имитатином маијом. Обичајем додола у пролеће и лето за реме суе подражаа се, имитира киа да би старно и пала. (Имитатина, симпатичка магија је, ина че, преолаујућа у мистичним радњама.) У тим обичајима који припадају произодној магији, ци је плодност поа, усеа угрожених суом, неизостано је зеленило – гранчице, енци, симболи егетације, напретка, плодности – жиота и ода која се по њима пролиа (имитација кие). Сакако да су ту и жии учесници: изоачи и „примаоци“. Обичај додола потиче из прехрићанске данине и сачуао се у наим селима до пре око пола ека; негде ие, негде мање „у изорном иду“ односно у некој од ранијих фаза кроз које је пролазио. У Букоцу, у најкраћем ишле (су) више Циганчице. обк се – мал дже хаљине, и каче, бесе, тав зван аптга. Ид лицм и певај: ој Дд, ј Ддле. Ми изађем и плијем. Опирније о томе: Ддле, паве венце д апте. И све с кићене, аптм, д дле. И саћиц (д гза)  кјј се лебац меће, пе печења, мет на глав. Пек саћице мет венац д апте. она, ддла, се и не види д апте. Ид две кје је вде и певај: Наа дода моли бога, да нам падне росна киа, да покисну си орачи, си орачи и копачи и у кући послоачи. Мој додоле, си соколе.

136


Дода је, претпостаимо, дародаац плодности, божансто, док су додоле – њене следбенице („сетенице“). Могуће да је Дода посредник измеу заједнице којој треба киа и дааоца – ие силе, божанста. Ддле дбиј: Жена – нека јаја, нека клача, нека  нај ктлић кји нсе баци дина, два. Ситиња – бацила је 25 паа. оне пделе, псле, кад се скин. Литиа је хрићански одгоор на додоле и друге опходе којим се од данина призиала родност поа – затита од лоег реме на. У стари хрићансто је те опходе усојило и формално изменило, христијанизоало. Нси се литија – на Дхве (ак не знаш кад с Дхви нда сам гледај кад цвета жит) и на Спасвдан, када жит теба да зи. Када су у Букоцу Дхви, Дви, Тјице, нсила се литија; кз ата, кроз поа, где су,  сваким птес: Селишт, Китш, на Сдк,  Лвањ... напавили двени кст. Нсила се д кста д кста. Кад је сшна гдина и више пта. А на Дхве – бавезн; без бзиа да ли је сша или не. Кд је пшла литија – неће тћи лед  ата. Литија д Дхва кене јт, псле јтења, из црке. А кад се биђ сви ти кстви, ваћа се  цкв, к 15 сати. Али, пп напшта литиј к 11 сати, и длази  цкв, и пчиње слжба – Дстње тј. Дстјн и паведн. и нда т, стае жене, девјке, деца плет венце, клече. К иде из кће плете венац, један, два ,ти и днесе кмшији – ак збг стасти нис ишли. (Дан раније пп свети тав (слам) донету у црку и распрострту по поду.) А пјац, певац, (који) је ст са литијм  пљ, и ни, не сви, већ кји нсе бајаке, кстве... вате се к 15–16 сати. Кад се ваћај, дк се нис азишли, нда и(х) љди застављај: нек изнесе вина, акије, жене пгаче. И т, так, кз сел, д цкве. (Кз Дјни кај, швабски – кз њин се није ни ишл). Кји се нис ватили с литијм  цкв – ни с већ напавили себи венце д пљскг цвећа и тава. Кад си пехлађен змеш мал д тг венца и спалиш. Ставиш  кадиниц, сам т (трау), нагнеш се над кадиниц, пкијеш се пешким и дишеш. И пђе кијавица.

Мађиа при градњи куће

Магијским путем се обезбеује успеност започетог посла: Нис запчињали да гаде кћ дк не бде пун месец. Да бде пна кћа. А када се ископа теме, до здраице, онда се у саки ћоак, са се четири стране, стаи п један камен дста велик и закље се живина, шт бил, петао или ккшка – ипак, опредеење је петао – па се мете глава  темељ кће,


137

 ћшак д кмшије – севена стана. И: Кад се даи темељ, деда, пам деда... са флашом вина ил ракије – гађив  темељ,  педњи истчни га. океће се мал шех, пема истк – ста на, нај глић д флаше. Да кћа век бде пна чељади, да чељад бде здава, да бде пн стке, шенице белице, ккза... еђај. Т је тај благслв темеља! Стаи се и једн и дг, свак за се(бе). (Букоац) А кад се грађа подиже , чим се дигн два пва га, на њих се пикца летва и бесе дави – завеже дмаћин, за мајсте и аднике, свакме п једна кшља, д беза. Знал се клк теба беза за једн кшљ, мшк. Т се дсече. Пет, шест љди – тлик кшља. (Жене п 100 м и више имале беза, тканг, д 1941. Псле ата се т етк ди наставил).

знача првине

О значају прине, прог, почетног... (поглед, корак, сусрет, јутро, дан, жрта, иање...) има се та јо рећи и на оако уском терену: Ноосаани су ероали да ће особа кј пв сетн – чим (неко од њих) изађе из кће, одредити какав ће им дан бити: Ак пв сетне нек ста бак – неће имати сеће тг дана; ак сетне младг лепг чвека имаће сеће и – све ће м ићи д ке; ак сетне некг к нси пазн кант неће имати сеће; ак сетне некг к нси пн кант или има пне ке пакета – имаће сеће. (Тргоаца и занатлија био је „пун стари Нои Сад“.) у Бквц, кад ид девјке п вд, на јавни бна, ак види нек млађ сб нда – биће пијатан дан, а стаиј – биће баксзан. Кад је капија твена, а дмаћин се спема да изађе с кли из авлије не теба ник пе њега, да м пеђе пт, да га не теа баксз. (Баксуз је зао дух?)

Мађиа у обичаима рођења, свадбе, смрти заштитна магиа у свадбеним обичаима у Букоцу је из уобичајеног „репертоара“. У следећим примерима и она је езана за „про“ ноо. Млада је ноо лице које ступа у породицу. Зато млада пебаци пек кће јабк или нек дг вћк; чим лази  двиште, свеква псипа, пшеницм, ккзм, пиинџм – пмешан, затим ддад јј дете – накњче да на пи хвати и тада каже (секра): Клк зна тлик  кћи деце; свеква (је) даива – дк не пеђе паг – мали дкат ил нешт д злата; треба да је

138


ђвегија несе, а не да сама (насилно) прее праг итд. (Пд кћним пагм највише се пдмећале чини). Пауноо перо најделоторније тити од урока. Оно, будући ретко намењено је изузетно ажним особама: Деве је кићен панвим пејем – јт, дмах,  свадбама, чим пђ п кма: кмвски ммак и девјка и ближа дбина... Ак с сватви мал већи бде их и 20–30. Деве кад дђе  кћ ђвегије везива м се девеска кшља (псебна) и ак има т пеје. онда девјке певај: ој девее, панв пеје, сад је твје и наше весеље. И заките – к еплете – на бе стане, на шепт (мана) се веже. Или зими заден за астаганск кап, једн пе. (Букоац) онда се вевал мнг  те ке: Чим се дете ди, чим длазе да га гледај па се, за сваки слчај, д зли чиј: Чешањ белог лука –  кпиц и од тога напраи већиц коју завеже цвеним кнцем. Дете нси к вата већиц – виси  цвенм кнц. Напави је мајка. Кад се дете ди дђ деда и баба да га виде. онда замче кажипст (десне ке) у црно вино и пмаж га п башчићима, јабчице – п једнм и п дгм баз. Да бде мен и да бде здав. Так се нда вевал. од ка – д зли чиј, детет се везл, на кшљице, већинм цвеним (флм цвене бје) – к изеза, ватнг, и ак има каве – нда на манџетнама. Деци, цвен кнац к ке, леве. Стави бичн мајка. Т с стаије жене вдиле биг  тим цима. од ккзвине напаве кст па га плет са цвенм впцм, пантљикм. Т сталн стји на дн клевке. (Букоац) Кад га пви пт шишај (мшк или женск дете) т је ади јак, машинм. Даива га счим (нечим): Себна банка. Т је велик нвац. одел се мгл кпити за дете, д главе д пете. (Кс мати зме, један памен, и чва  једнј ктијици,  ман са ти ладлице. Т има једна пегада, мања, 30 са 30 цм, ка чикмеже. А стал (коса) се закпа да га ване не би азнеле. оне с кпиле и  гњизд нсиле... Ван љди нис влели. И док ластин гњизд никад ник није пши, а рана кад дђе на кћ и гакне – биће нека невља. Так с педвиђали! Није дб (ни) ак сва, бљина, слети на кћ ил на нек дв  двишт/на лици пед кћм. Св с сматали нечастивм, да је днсила неке невље. Поступоница је погача коју, кад дете пхда, ма, тг дана, меси мајка – бичн к је најстаији  кћи а то је мајка. од киселг је теста – скисне тест за к сат и п, дваед се пемеси. величине је обичне погаче, кглг, кжастг блика, и – дге је мал нашаана виљшкм. Битно је да се  тест мете неки цвени кнац, т, кај – мало ири. Т је паче тг детета. И т се паче стави – збг здавља детета –  ман,  чикмеже. Једе се кад се кћани скпе,  вечеи, обично псле вечее. Кља је мати и даје – на т теба да ади – на нлик пачади клик има кћана: д најстаијег, па едм – баба, деда, тац, стиц... Свакм пжа мати. И


139

свак захвали снаји, и честита јј: да је дете здав и да ће так и бити. Теба да ни наздаве, да се пслави. (Слично је у бајци Трноа Ружица: скуп, благослои). Белег, обележје су тумачили као добар или ло знак. Лое је обележје ак је на једн к азк. онда (кажу): Није н џабе бележен. Никад не стигне нг к чини гех већ његв птмств. Добро је да се под стрејом не игај деца. Да се из куће не сахрани и неко трећи , пото је убрзо заредом умрло доје, дгм самтник се сашије лтка – шиј тећг самтника! (Лутку стае у сандук с мртацем). Или се узимало д дела тг мтваца, па де д сандка... Да се на тим завши – кји је м. Да се не повампири , кад се сахањивал, нда с те његве (покојник) кпе (одећа) мећале (жене)  сандк; све шт је бил његв – да не би д лази п т ства. Тако су, каже Пера васић, тели т, да вачај, али мајка није дала: оћете и вг тећег да ми дведете. (Умрла су јој да сина од тифуса убрзо један за другим).

Девоачке гатке и врачке

Бројне деојачке гатке езане су за Богоављење: На Бгјављенск нћ, кад (деојка) изађе на лиц, чије (про, муко ) име чје так ће се (њен муж) звати. За тај излазак се припремила: На Бадњи дан стави од сваког јела мало ... (Жрта ради откриања будућег супружника). Деојке кад нађ јабуку са девет семенки нда (она која је нала) зме те семенке и стави их  цвен кпиц са цним тфницама. Крпица је „дојница“ – замена за јабк! И т баци ммк кз пз. Так се пстиже да тај ммак бде њен. (Сећање из раног детињста за реме борака у Фаркаждину љиане Ползоић (1964), д.и.а. Заода за затиту споменика културе града Ноог Сада). Маслачак кад је зрео. И пине. И на кј стан длети даће (се)  тај кај. Т с девјке вачале. (Букоац) у ста веме с бабе пичале ак ћеш да имаш певласт  кћи над мжем нда кад младенце поп води око стола млада теба да  себи каже: Вдим вла к стла, да не мже икати ни на мене викати. Тако сваки пт кад билазе к стла. (Букоац) У Букоцу Циганке гатају у пасуљ, па у карте, у длан гледају. Ид п вашаима. Била је т нека Пава Циганка. И на је гледала  длан. И кад те сетне каже: Ти ћеш се бз дати/женити.

140


Врачаре врачау

Вачае, так с их звали. А и гатае. Сам етк. Вачае гледају кроз точак од кола , па провуку неки венчић кји на теба да нси  свјј гел-ташни. У Букоцу била Дага Плин, звали је Вабица. онда с девјке ишле кд Вабице да им гледа кз тчак и да им каже за кјим ммкм жде, и да ће н мати да тчи за њм дк гд на нси тај венчић  гел-ташни. она плете венчић и нешт мнђа. Више мје кће т,  Бабинм гз/ш (сада Улица хероја Пинкија) имала једн мал кћиц – сам једн сб. (Кћица – набј, и тска ге. Дага је живела са сестм. Њих две се нис давале). За деојачка гатања кажу: Пек жена је т ишл. Ак се не да д двадесетпете, да дђ кд ње, да пгледа кз клски тчак. онда на да неку вуну, неку стреку, нит да провуче кроз точак и пи тм пмисли на некг ммка. Так једаед. Длазиле с младе жене, девјке. Шта ћеш ти? Да бидеш к Вабица. Гви је тац. Т није вл. онда на, бичн, кад н није кћи. За Даниц, вача из Семских Калваца, деца из Бквца с хватала,  цквенм тњ, слепе мишеве и пдавала јј за дина. (Дава ла је дина за слепг миша). онда је секла кила и давала девјкама да нсе  гел-ташни. Да би ммци тчали за њм (деојком) к слепи миш. (О разлици измеу сеоских и градских деојака Пера васић каже: Сеске девјке и гадске девјке? – Сељак је би навек пнижен. Сеска девјка је сељанча, а ве – градске – за њих пагаше. Је с нсиле идик ташне, идике – мале, ка лаквне. К сад пститтке. унта је бил гледалце и шминка кјекаква. Сеске девјке с нсиле гел ташне. у гел-ташни (мала, девјачка, д кже) није бил гледал. О назиима тани казиач тек каже: Ми см пд Астијм живили. (Уезене су речи: гел из енглеског герл, деојка, док ридик могуће од немачког рихтиг прао, одгоарајуће јер је у њој „опрема“: огледало и минка). Даница је пеминла псле Дгг светскг ата,  дбкј стасти. Била је већ и слепила. На сито се врачало: Узме кору хлеба па закжи је, нжм, и нда (узме) иглу и конац и пвче кз т к, и нда над тим ситм гви, ак је девјка: Сит, ситанце, искен ми кажи да л ме вле или не вле (име момка). Једаед. То се обаи  кћи девјке или вачае. Закаже се, кад изађе Месец млад. Сито стоји на столу а рачара изнад њега држи о концу кору хлеба која се клати с лее на десну страну, као исак. И ак на левј стане – вли је д сца, а на деснј – не бегенише је. Так с за веме Дгг светскг ата, кад с наши сељаци теани  Митвиц (Семск) – 380 љди. И жена бил, и деце. Али с жене и деца теани  Гадишк. И там с пмли. (Мукарци су теани и стељани д сташа 22. авгста 1942. Пстили с десет, петнес стаа -


141

ца). И тада се, ист, на т сит вачал. Сам се мете на једн стан гмила земље, а на дг пеп и мал хлеба. И гатаа (рачару и гатару понекад изједначаају) гви: Сит, ситанце искен ми кажи ак је жив нека иде на пеп и лебац; ак није нека иде на цн земљ. И кад се тај леб заклати – ди стане, нда је ил мтав ил жив. Ак се заставил на земљи – нда је мтав.

Баалице бау Главобоља, честа болест, долазила је од урока: Кад сам била дете б лела (ме ) глава. Једна жена је (оако) бајала:

у кјака чети нге и пети еп. Т је Наталији (нпр. оболели) лек. Док баје джи (болеснику) глав и шапће. И безбј пта пнви. И кад скине к нда дне. (Да днесе вета вага кји је дне невљ, тумачи Петар васић). Кад дете бли глава вде га кд баба Катице. Т је св снце – вечеала је  падањ снца. Тевила баш кад снце залази да вечеа. Кад снце седне та баба т ади: однесе дете на бна и баба извче каб, над каблм гви (басму) и мије т дете. Т дете гледал – спштени капци, и псле твил (очи). Доодили су га јш два дана псле снца, кад снце седне. (Ти вечеи, застпн, бичн иде. Пмгне, ваљда, чим с вевали). У Гардиноцима било је ие жена које су бајале: кја баје глав, кја баје настп... Једна, нпр. узме ти листа д вишње и  тањи вде нена чете, с бнаа, (па) маче један п један лист  т и нешт гви. (Деца, кад виде њ – ма дече). Брадавице су мазали соком од млечике која асте п бег – п сваким бег –  Бквц п целим пашњак. Т је тава кј гведа не јед. Дакле, млечањ мећали на бадавиц – нацеде га. онда зм једн јабк, песек на пла, и натљај, са бе плтке, п бадавици, и затпај је пд стеј кће. Кад истне јабка нестаће бадавице. Т ади мати, на сама т чини, ак се пјави на детет брадаица – вече, кад седа снце – једаед. За шес недеља истне та јабка и нестан те бадавице. У Каћу су загасивали угљевље: Загасе гљевље кад бле глава:

142


од тна, д тг двета, зм ти пачета и пале. Потом,  тањи насп вде, и ставе ти жеавице, и са тм вдм мије блеснг. од тг пђе глава. Ак не пђе – и дги дан, и тећи дан. У Букоцу је била нека баба Киста – није се давала никада – ишла п сел и гасила гљевље. Разлог? – обичаји, да сатеај те нечисте силе. Је нечисте силе највише наде деци. (За њу, није се гвил да баје. Т се никад није давал те казиач ни не зна да ли је нето и гоорила у себи). Поступак гаења: Извади се жеавица, машицама, и стави  вд, ладн. Так кпн ти пта и кад т мал стји нда се да блеснм детет да пије – мал. (Длазиле с и  сед дана, односи се на бабе које су гасиле угее). Искусто с надним лекаима – бајалицама из Фаркаждина Катице Белић: Кад сам била д свјих тинаест, четнаест гдина птвала сам взм из Цепаје (за Фаркаждин). И, сам (сам) гледала кз (оторен) п з. (Њеног никг није бил да каже: немј на пз!) И пмај (сам) дбила. од тга – заблела глава. Али тек пола дана пото је дола кући. Онда је легла на клп пед пећи. И сва глава текла – бкнла  лиц. Каже ми сеста стаија (Милина) да се нис виделе ни чи, ни нс – сам две пе (ноздре). Да је излече – жене бајале: једна па дга па тећа... мазале (маст, та ли?) п лиц, па псипај башнм ил неким пашкм, па леп плавг папиа, па кадили... Ти жене из села бајале: баба Јла Тчка, Агница Епифанић и Даница Спачава. Бајали д зла часа, па д вга, нга. И пмгли. После, кжа на лиц била танка, чиста, бела. А кс с псекли маказама па је изасла квџава. Так је т пешл без лекаа. Од страве су бајали: Ига га, ига вда, ига снце, ига месец, ига става. онда, скине се мати, гла, и пискчи клевк. Ти пта. И кад гд пи скаче каже: Бежи става, ев мја спава. (вероање у мистичну моћ полних органа). (Каћ)

Кад се баје ударац (чвек падне, даи се и сл.) баје се пд шљивм. Ак не, нда (треба) дсећи ган д шљиве и днети  кћ. И (лице које то ради) сики зме (унесе) и изгоара следећу басму: Иш Свети Пета и Павле пик бакане ћпије Забле нга Светга Пета:


143

Шта ћ Гспде, как ћ Бже. Бг вели: Бај Пете. онда (узме) сики и даи п шљиви (и каже): Зглавак с зглавкм, даац с дацм. Ти пта ти – девет пта т ади. (Гардиноци)

Басма од коњштака – гура на леђи(ма)

Питжан Јца д бла сзм д земље, вискм д неба. Ссела га Бжја Мајка: А зашт тжиш Јц сзм д земље, вискм д неба. А как не би тжи сзм д земље, вискм д неба бл ми мес азнесе, а кст азви. Не тжи Јц сзм д земље, вискм д неба Пслаћ ти два бжја анђела, пслаћ ти Кзмана и Дамјана да ти бл азнес  небеск висин и мск дбин. Так је бајалица бајала 60 дана, за које реме блели лежи  кит  тави (слична, к мтва кпива) претходно је скуана. На т се (болесник) паи. И нда са салм мазала. Наедене податке Кристине ђуре из Гардиноаца Пера васић допуњује: претпостаа да је у питању зечија маст – сало, опте познато као изузетно лекоито. И додаје: И кожа зечија је била лекоита. Ак је нек бл д плћа пелепе на пса (мукарцу)/гди (жени), ма, чим се дее,

144


фишк. И нда се кдељним пекиром еже. (Стји два, ти дана, а болесник мирује, лежи). У Букоцу је од мицине бајала баба Маца Кукина, Јоцаноић, која је ум рла (после Другог сетског рата; имала преко 80 година). Никм није хтела да стави. Наступ с гчеве  стмак, кад стмак бли. У Букоцу су д настпа бајале Даринка, Дара (Станко) васић (19001986) и њена мати Маца, Марија (Јанкоић) Станко (1870-1967) мати и мајка Пере васића. Баба Маца је то примила д неке њене тетке из Бквца. Баје деснм км помоћу да прста: мали пст и кажипст састави. К не мже да састави – не мже ни да баје. Тако джи тав – бичн, сламк д жита, па је пебаци са једне на дг стан блесника, с лева на десн: ова ти вечеа, тнва ти пстеља. устп настп. Па пекине, па пет так зме па пебаци али сада сптн с десна на лео. И так неклик пта – четии, пет и саки пут гви басму. Док то ради лев к джи на стмак блесника. Так кз једн пла сата, сат – ак блесник није бље – на т пнви. уечен је кад бде главобоља, повраћање, температура – вата. Ајд кд бабе вачае да га баје: ук седи на паг чица пд пагм ук каже меће учица неће. И т на шапће  себи; джи игл измеђ два пста кажипста и малг пста десне ке и са тим пек детета к главе, пек стмачића; иде кл свда, ти пта, с лева на десн. Познато је да су рачаре и бајалице тражиле неку стар, предмет, део тела (прамен косе) особе на коју су хтеле да утичу (рачаре) или да је излече (бајалице). Тражили белегу , каже Пера васић, као да су у питању рачеи а не особе женског рода. Али, у једнини, каже: Вачаа тажила (нпр) па мен ксе, да м дсече. Разлог може бити: да га свји, нади; важн је да је личан белег. По Сунцу и Месецу се бајало: Вачае кје с п селима бајале спам месечине или јт пам изласк Снца навек с кетале те педмете или дец пема истк. Кад баца гљевље ак паа иде пема Снц/Месец дете ће здавити, ана заасти. За огњиште и (потом) оџак ероало се да су места на којим се и преко којих се остарује еза с духоима предака, оностраним: Испд твенг


145

џака стае бабе бајед. оне пемсе блелг. Свј к бајалица нама же машћ или сланинм и нагаи је гам  џак и с тм км сам к њега (кружи) и гви нешт.

Danka Visekruna SORCERY, DIVINATION, INCANTATION, EXAMPLES FROM VOJVODINA Summary This is the result of the author’s eld research of the past twenty years in Novi Sad and four villages (Kac, Bukovac, Gardinovci and Farkazdin). The eld was selected according to nar rators, elderly individuals who knew and agreed to talk about such a delicate topic as sorcery, divination and incantation. The events date back to their childhood and youth, i.e. from the early to mid twentieth century. At the time, the presented magical, mystic beliefs and actions were an integral part of life and practice. Namely, they believed in spells, curses, good and evil spirits…. that were the reason for events in ordinary and special situations of individuals and their natural environment. Specic community members, at the level of a village, upholders of ancient shamanic practice (Slavic peoples view a medicine man as a healer, and his acts represent the means of healing), mostly women who did incantation healed with “basmas” (words, spirit) and selected objects (substance), diseases such as fear, headache, inammation of lymph nodes, spasms…Sorceresses, however, indirectly inuenced causes of troubles for persons who turned to them for help through divination by means of cartwheels, sieves… As elsewhere, diviners foretold future events, revealed the future by beans, cards or palm reading. Their most frequent customers were young girls wishing to attract young men. Through words of narrators, this work tells the story of some aspects of traditional beliefs, customs and healing that science places in the domain of the mystic, magic. However, no matter how limited the size of the covered eld is (Novi Sad and four villages in Vojvodina), not all of the inherited knowledge has been gathered here either. (The Serbian people had the exceptionally developed spiritual culture.) The crucial factors were the time and funds available to the author. Today, a very little of the presented is actually in the practice, and even that includes magic beliefs and practice known and implemented by ordinary people which do not belong to secret, special knowledge. Examples: when one meets a priest or a chimney-sweeper, one should touch a button for luck; if a black cat crosses the road, one should take three steps back, spit three times and cross ngers; or turn around three times to their right, following the movement of the Sun; or wait until someone else comes along; or walk around the spot. There are more examples of suggestive actions aimed at prevention.

Vracanje Bajanje i Gatanje u Vojvodini

Recommend Documents