АKАДЕМИК СЛАВКО ГАВРИЛОВИЋ
UDC 339.1 339.1(091) (091)(497. (497.113) 113)
ИЗВОРИ И ЛИТЕР Л ИТЕРА АТУР ТУРА А ЗА З А ИСТОРИЈУ ИС ТОРИЈУ БАЛКАНСКИХ ТРГОВАЦА НА ПОДРУЧЈУ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ
Аутор ор указује на значај тематике тематике о балканским трговцима на простору про стору Сажетак: Аут данашње Војводине, Во јводине, и шире у бившој Угарској, наводи немачке, мађарске, словачке, хрватске, македонске, бугарске и српске писце који су се индиректно или пак непосредно бавили том тематиком тематиком задржавајући се на делима Душана Ј. Поповића, Јосипа Безендорфера, Васе Стајића и Славка Гавриловића. Потом говори о врстама извора за балканске трговце, царинским протоколима, конскрипцијама, општим списима и наводи поименично архиве у којима се они налазе. На крају наводи шта је од тих извора публиков публиковано ано у издањима САНУ САНУ у Београду и на другим местима. Кључне речи: Балкански трговци, Аустрија, Турска, Угарска, Цинцари, Грци, Срби, царинарнице, конскрипције. У српској историографији добро је уочена значајна улога улога балканских трговаца, т рговаца, а донекле и занатлија у развитку грађанског сталежа у Аустријској царевини XVIII и прве половине XIX века. Помена о њима било је у делима већег броја историчара, а њима као историографском историографском темом посебно су се бавили Душан Ј. Поповић, Васа Стајић, Мита Костић и Славко Гавриловић.1 Шире оквире ове тематик т ематикее оцртали су немачки историчари историчари Бер и Србик, а нарочито Маријана Херцфелд и Соња Јордан.2 Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, II издање, Београд 1937; Васа Стајић, О Цинцарима у Новом Ново м Саду, „Гласник Историјског Историјског друштва у Н. Саду, Саду, књ.IX, 1936, 257–283; Мита М ита Костић, О Рацима – трговцима и трговачким т рговачким компанијама у Бечу 17 и 18 века, „Годишњак Филозофског факултета у Н. Саду“, књ. I, 1956, 30–31; Славко Гавриловић, Трговци и занатлије из Турске у цивилним областима Срема, Славоније и Хрватске у 18 столећу , у књизи „Прилог историји трговине и миграције Балкан – Подунавље 18 и 19 столеће, Београд САНУ, 1969, 5–110. 2 Heinrich Ritter von Srbik, Der Staatliche Exporthandel Österreich Österreichee von Leopold Leopold I bis bis Maria Theresia, Wien – Leipzig 1907; Adolf Beer, Die österreichisheHendelspo österreichisheHendelspolitik litik unter Maria ThereThere sia in der Zeit von 1740–1771, 1740–1771, Archiv für östereiche Geschichte, Band 108, Wien 1919; Sonja Jor1
89
Допринос су дали и понеки историчари из Мађарске, Словачке 3 и Македоније и Бугарске, посебно Милка Здравева, Марта Бур-Марковска и Снешка Панева. Аустријски (немачки) историчари тежиште су стављали на аустријско-турске трговачке односе, засноване на одредбама Пожаревачког мира из 1718. којима је утврђена царина на извоз и увоз робе из једне у другу државу, на дефицитарност Аустрије у тој трговини и њену зависност од увоза вуне, памука, стакла и левантинске робе, на третман турских поданика као трговачког фактора у Монархији, на њихову експанзију и нужност ограничавања њихове делатности која је, с једне стране, била корисна јер је доприносила развитку новчане привреде у периферним областима земље, а с друге стране, јер је омогућавала изношење здраве ауст ријске монете у Турску, што је било у супротности са прокламованом политиком аустријског меркантилизма. Такав положај турских поданика као између трговаца у Монархији, имао је за последицу често противречне и недовољно јасне одлуке њених виших власти, што је ишло у прилог тих трговаца да прекорачују дозвољене им границе пословања, које је држава желела да ограничи искључиво на производе из турских покрајина, али да им онемогући трговање „домаћом“ аустријском и „немачком“ робом на мало (alla minuta) осим на вашарима, као и да спречи кријумчарење своје валуте у Турску царевину. Од посебног значаја је књига Соње Јордан у којој су приказани аустријско-српски трговачки односи с обзиром на Банат и тамошњу Српско-грчку трговачку компанију у којој су трговци са Балкана (Цинцари, Грци и Срби) дошли до најјачег изражаја, првенствено као монополисти у трговини и промету између Баната и Отоманске царевине. Пошто је реч о трговцима православне вере, који су се током времена србизовали, тим је већи значај те књиге за проучавање српског грађанског друштва у Угарској 18. века. С обзиром на то што су балкански трговци у Хабзбуршкој монархији 18. века потицали са ширег македонско-албанског подручја, посебну пажњу посветили су им поменути савремени македонски и бугарски па и грчки историчари, као и они који овде нису поименично наведени; сви они проучавали су су економско-социјалне прилике у областима под Турцима, из којих су долазили „турски“ трговци, које они, без обзира на етничку припадност, укључују у своје националне корпусе, посебно Цинцаре, који се нису национално одређеније профилисали у својој исто рији. 4
dan, Die kaiserliche Wirtschaftspolitik im Banat im 18. Jahrhundert , München 1967; J. Kalbruner, Das Kaiserlische Banat , München 1958. 3 Ferencz Echárt, Kereskedelmünk kőzvelitöi a XVIII században, Századok 7–8, Budapest 1918; Anton Spiesz, Die ortodoxen Handelsleutte aus dem Balkan in der Slowakei , Balkan Studies 9, Tessaloniki 1968, 381–428. Милка Здравева, Македонско австриски врски од последните деценији на 17 до првите децении на 19 век , Скопје 2002; Марта Бур-Марковска, Балканите и унгарскијат пазар при 18. век, Софија 1977; Снешка Панова, Бугарски трговски компании на авријски пазар през 18 век, Софија 1996. 4
90
У хрватској историографији наилазимо само на спорадичне податке о балканским трговцима по градовима, као што су Копривница, Брод, Загреб, Карловац и Ријека, али и на значајну студију о њима, коју је написао Јосип Безендорфер, полазећи од уверења да су они скоро искључиво цинцарског порекла, а да су се изјашњавали као Грци, Арбанаси, Македонци, Мацедо-Власи, Срби па и Бугари с којима су се мешали и у њих, нарочито пак у Србе, и претапали. Он је то убедљиво приказао у погледу Вировитичке жупаније и посебно града Осека. Своју студију Безендорфер је писао на основу изворне грађе из архиве Вировитичке жупаније, Архива града Осека и грађе Српске православне црквене општине у том граду. Драгоцен је његов попис од преко 100 трговачких породица у Осеку, пореклом са Балкана, са мноштвом података о њиховим пословним и породичним везама, улози у црквеном животу осечких Срба, њиховом школству у Компанији „Трговачког братства“, као и у укупном животу града у коме су, као трговци, по снази и значају далеко превазилазили „домаће“ – католичке трговце и занатлије, па се с правом може поставити питање нису ли они, бар кад је реч о Доњем осечком граду, били примарни, а не „секундарни фактор“ у историји тог дела Осека у XVIII и XIX веку. С обзиром на то што су балкански трговци и занатлије у Монархији, посебно у њеном угарском, хрватско-славонском и данашњем војвођанском подручју, ушли у српски национални корпус, разумљиво је да је највише података о њима прикупљено, публиковано и обрађивано у српској историографији, нарочито у току XX века, почевши од Гаврила Витковића, Димитрија Руварца, Јована Радонића, Радослава Грујића, Рајка Веселиновића, Лазара Ћелапа и других, а посебно, у виду студија и монографија Васе Стајића, Мите Костића, Душана Поповића и Славка Гавриловића које заслужују да овде буду и посебно представљене. Мита Костић је наша сазнања о балканским трговцима у Хабзбуршкој монархији померио у XVII век у својој краћој студији „О Рацима-трговцима“, и у оквиру монографије о Доситеју Обрадовићу у опширном поглављу под насловом „Социјално-економско формирање трговачко-занатлијског слоја грађанског сталежа од XVI до XIX века (198–218), у виду синтетичког прегледа приказао генезу, трговачко пословање и друштвенену улогу трговачко-занатског сталежа у српском друштву XVIII века. Васа Стајић, који је темељито проучавао архивску грађу Новосадског градског архива, дошао је до великог мноштва података о трговачким породицама балканског порекла у Новом Саду, које је унео у своје капитално дело „Новосадске биографије“, као и студију о Цинцарима и Сарајлијама у Новом Саду.7 5
6
Josip Bösendorfer, Pravoslavni elemenat kao sekundarni faktor u oblikovanju gradjanskog staleža u Osijeku, Osiječki zbornik, II–III, Osijek 1948, 48–133. Мита Костић, Доситеј Обрадовић у историјској перспективи 18 и 19 века , Бгд, САНУ 1952. 7 Васа Стајић, Новосадске биографије, I–VII; Исти, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. IX, 1936, 188–190, 257–283. 5
6
91
Међутим, те овде наведене и напоменуте мање радове о балканским трговцима увелико надилази капитално монографско дело Душана Поповића под насловом „О ЦИНЦАРИМА“ са поднасловом „Прилози питању постанка нашег грађанског друштва“, у коме се износе проверени и поуздани подаци о њима као главнини балканских трговаца, како у Србији тако и у Хабзбуршкој монархији, говори о њиховом пореклу, карактеру, особинама, занимањима, трговачким компанијама, учешћу у црквеном и друштвенм животу, симбиози са Србима у оквиру заједничке Православне цркве и њиховој србизацији, правном статусу у Аустријској монархији, школству и укупном културном наслеђу. Ово опсежно дело (од 520) страница) писано је на основу најразноврснијих извора, архивских, књижевних, етнографских историографских (домаћих и страних), посебно на Бароријевим регестама списа Темишварске комоске администрације, на основу података анкетне природе, путописа, статистике итд. У другом делу монографије (стр. 313–480) писац је приложио азбучни попис цинцарских породица и појединаца које је индентификовао у Србији и Хабзбуршкој монархији и о њима изнео огромну количину података од XVII до XX века. Кад су у питању балкански трговци у Аустријској царевини, тежиште Поповићевог излагања је на онима у Банату, подоста у Бачкој и Мађарској, а тек понешто на Срему, Славонији и Хрватској. Празнину коју је Д. Поповић оставио у погледу балканских трговаца у Срему, Славонији и Хрватској, попунио је Славко Гавриловић у свом наведеном монографском делу, писаном претежно на грађи Архива Хрватске у Загребу, на списима жупанија, Хрватског краљевског већа, на архивској скупини „Карловачка митрополија“, као и на грађи Архива у Осеку, Патријаршијско-митрополијског архива у Сремским Карловцима, списима Илирске дворске депутације, у Архиву Војводине у Новом Саду у којима су садржани подаци скоро искључиво у цивилним провинцијалним деловима тих области, а само спорадично у њиховим војно-граничарским срединама, односно у војним комунитетима и штабским местима (Земуну, Карловцима, Винковцима, Броду, Градишки, Карловцу). Исти писац доста вредних података о балканским трговцима изнео је и у својим монографијама о сремским трговиштима Руми, Иригу и Митровици од краја Београд XVII до средине XIX века,8 као и у монографијама о Даљском спахилуку, Шидском властелинству, Коморском спахилуку у Срему,10 као што су учинили Лазар Ћелап11 у Историји Земуна, Виковаца и Брода, и Коста Поповић у својим 9
Славко Гавриловић, Рума – трговиште у Срему 1687–1849 , Нови Сад – Ириг, 1994; Исти, Митровица – трговиште у Срему 18 и 19 века (1716–1848) , Београд 1984. С. Гавриловић, Даљско властелинство Карловачке митрополије у 18 столећу, Зборник Матице српске за друштвене науке, св. 46, Нови Сад 1967, 21–63; Исти, Даљско властелинство Карловачке митрополије (од краја 18 столећа до револуције 1848/49) , Зборник МС за друштвене науке, св. 47, Нови Сад 1967, 5–38. 10 С. Гавриловић, Шид и Шидско властелинство 1699–1849 , Зборник МС за друштвене науке, св. 16–19, Н. Сад 1957–1958. Исти, Коморски Срем у другој половини 18 века , Београд, САНУ, 1995. 11 Лазар Ћелап, Земунски војни комунитет (1717–1881) Споменик САНУ, Одељење 8
9
92
студијама о Карловцима у XVIII и XIX веку,12 Илија Бајић у погледу Митровице,13 Игњат Сопрон у погледу Земуна,14 Мирко Митровић у вези са историјом Панчева,15 Рудолф Штегер у односу на Белу Цркву,16 а пре њих Срећко (Feliks) Милекер у монографијама Вршца, Панчева, Великог Бечкерека17 и наравно, Димитрије Руварац у многобројним својим студијским прилозима.18 Спорадични подаци о балканским трговцима могу се наћи и у радовима и других историчара и историчара уметности и књижевности, етнолога (Ивана Јакшића, Срете Пецињачког, Милорада Коларића, Дејана Медаковића, Танасије Илића, Јована Ердељановића итд). Изворне грађе о балканским трговцима на подручју данашње Војводине, као и у градовима бивше Сремске и Вировитичке жупаније, Илоку, Вуковару, Осеку и Винковцима, који су улазили у састав Сремско-Карловачке црквене архидијецезе, има у изобиљу у архивима у Војводини, Хрватској, Аустрији, Мађарској и Румунији, али је од ње публикован тек мали, скоро занемарљив део. У време бивше, обновљене Југославије после Другог светског рата, у оквиру сарадње академија наука у њој, на предлог Српске академије наука и уметности био је створен Међуакадемски одбор за историју балканских трговаца као носилаца економских веза и односа између балканског и панонско-средњоевропског простора од XVII до XIX века, који је као свој први задатак сматрао откривање и проучавање изворне архивске и литерарне грађе о њима како би се, преко аналитичких студија, а потом и синтезе приказао њихов изузетно велики значај у економском, културном и политичком погледу и повезивању балканског и панонског простора, посебно у процесу стварања српског грађанског сталежа, који се одигравао у току XVIII и у првој XIX века у Банату, Срему (односно Сремској архидијацези), Новом Саду и у још понеким варошима у Бачкој. Тај Одбор декларативно је био опште југословенски, али се његов рад ограничио само на Српску академију наука и уметности, у којој му је било и седиште, односно на његовог председника, академика Славка Гавриловића и сараднике Срету Пецињачког, Ивана Јакшића и Гашпара Улмера, који су у току рада дошли до корисних сазнања о локацији архивске грађе о балканским трговцима у бившој Јужној Угарској односно данашњој Војводини, о друштвених наука, нова серија 19, Београд 1967. 12 Коста Петровић, Порекло, економско стање и занимање карловачког становништва у 18 веку, Рад војвођанских музеја 4, Нови Сад 1955; Исти, Карловци и карловачко становништво од 1753. до 1815, Историјски часопис IX–X, Београд 1959. 13 Илија Бајић, Прилог проучавању прошлости града Сремске Митровице у 18 веку , Сремска Митровица 1951. 14 Ignaz Sopron, Monographie von Semlin und Umgebung , Semlin 1890. 15 Мирко Митровић, Трговина Панчева крајем 18 и почетком 19 века (1794–1804) , Истраживања 5, Н. Сад 1976, 163–230. 16 Рудолф Штегер, Бела Црква у 18 и 19 веку , Бела Црква – Нови Сад, 1987. 17 Срећко Милекер, Повесница слободне краљевске вароши Вршца , Панчево 1886, репринт издање, Панчево 2005; Исти Историја града Панчева, Панчево 1925; Felix Milleker, Geschichte der Stadt Vel. Bečkerek , Wrschatz 1933. 18 Види: Димитрије Руварац, Аутобиографија и библиографија , Н. Сад 1927.
93
њеним количинама, очуваности и садржини, односно о потреби њеног публиковања у издањима САНУ. Основно сазнање било је да се архивска грађа о балканским трговцима у Војводини, и изван ње, може свести на три категорије извора: царинарнице, односно њихове протоколе, конскрипције и опште списе, да се општи списи налазе, мање-више по свим значајнијим архивима у Војводини и Београду, као и у архивима у Бечу, Будимпешти, Загребу и Темишвару, а конскрипције у архиву Хрватске у Загребу, у Коморском и Ратном архиву у Бечу, у архиву Мађарске и Градском архиву Будимпеште, у Архиву у Темишвару, док се грађа царинарница налази махом у Будимпешти и Коморском архиву у Бечу. У XVII и XVIII веку царинарница је било на много места: према турској царевини на Дунаву у Петроварадину, Панчеву, Ковину, Оршави, на Сави у Земуну, Митровици, Рачи, Јакову; на Тиси у Жабљу и Тителу, између Бачке и Баната, а у суседству Срема и Бачке у Осеку, Баји, Мохачу, Сигету, Сегедину, Сентешу, односно на Моришу и Керешу у Сашварошу, Липи и Араду према Банату. Њима треба додати и царинарнице у дубини Угарске (Калоча, Кечкемет, Галгоц, Маргита, Ђур, Фелдвар, Велика Кањижа, Будим, Пожун, Вац, Коморан, Капошвар и другде), Хрватске и Славоније (Брод, Костајница, Михољац и друга места), као и Грац, Брук и Беч у Аустрији. Списи свих поменутих царинарница, а и оних још неидентификованих, нису очувани па се сусрећемо само са остацима остатака, који су, и као такви, од изузетног значаја за привредну и друштвену историју данашњег војвођанског и ранијег угарског простора. Највише, а можда и најважнијих царинских протокола очувано је у Државном архиву Мађарске у Будимпешти, претежно од краја XVII до средине XVIII века, а затим у Коморском архиву у Бечу у фонду Дворске финансије Угарске. Највећи део балканских трговаца на преласку из Грчке, Македоније, источне Албаније, Србије, Босне и Херцеговине, па и део оних из Бугарске, улазио је у Ауст ријску царевину, односно у Угарску, Срем, Банат и Бачку, преко наведених царинарница, које су о њима водиле строгу евиденцију и уносиле их у своје протоколе са подацима о именима и презименима, местима из којих су долазили и у која су намеравали да одлазе, о робама које су носили или о стоци коју су претеривали преко Саве, Дунава, Тисе и Мориша, о њиховим ценама и наплаћеној царини или тридесетнини. Што се тиче конструкције односно пописа, као друге категорије извора о балканским трговцима, треба рећи да су њих водиле жупаније, слободни краљевски градови и граничарске војне команде, који су их достављали централним властима у Бечу (Дворској комори, Дворском ратном савету и Угарској дворској канцеларији) и Угарском намесничком већу у Будиму, односно Угарској дворској комори у Пожуну (Братислави). Конскрипције су вођене, па великим делом и очуване, од средине па до краја XVIII века, и то по устаљеним формуларима односно табелама. У њима су садржани подаци добијени од самих трговаца или занатлија: имена и презимена, године старости, евентуално „националност“, место рођења и покрајина у којој се 94
оно налазило, место и време преласка из Турске у Аустријску царевину, затим места у којима су се настањивали – стално или привремено – као и подаци о занимању – трговини и занатству врстама „турске“ и „немачке“ робе, о карактеру трговине „на мало“ и „на велико“ (alla minuta et all’ grosso), подаци о власништву над кућама, дућанима, виноградима, шљивицима, стоком, пословним инвентаром, подаци о вредности роба, стоке, производа и непокретне имовине изражене у новцу, па и о орташтву у трговини и родбинским односима међу њима, и о којечему другом. Речју, конскрипције су пуне прворазредних података о социјално-економском стању балканских трговаца у Угарској, односно у потоњој Војводини, и спадају у ред најзначајнијих извора за историју трговачко-занатлијског слоја у њима у току XVIII века. У погледу треће категорије извора о балканским трговцима у Војводини, о општим списима, можемо рећи да их, у мањој или већој мери, има у скоро свим архивима у Војводини, у Београду, у Загребу, Осеку, Вуковару, Бечу, Будимпешти, Шопрону, Сегедину, Темишвару и Араду. У данашњој Војводини, односно Србији, на првом месту за ову тематику стоје Архив Земунског магистрата у оквиру Архива града Београда, Градски архив у Панчеву (магистратски списи), Архив Војводине у Новом Саду (Списи Илирске дворске депутације и Илирске дворске канцеларије; архиви Торонталске, Тамишке и Бачке жупаније, Шајкашког батаљона, Протоколи Вршачке и Темишварске епархије), Архив града Новог Сада (магистратски списи), Рукописно одељење Матице српске у Новом Саду (Манускрипти), као и Архив САНУ у Сремским Карловцима (Патријаршијско-митрополијски архив „А“ и „Б“, Конзисторијални архив и архива града Карловца). Поред тих архива, у приоритетне требало би убројати и „Banaticu“ у Коморском архиву у Бечу и фонд под истим називом у Државном архиву у Будимпешти, посебно списе о банатским трговачким компанијама XVIII века, као и архиве Сремске жупаније и Славонско-сремске генералне команде у Архиву Хрватске у Загребу. Тематика општих списа врло је разноврсна и обухвата скоро све аспекте делатности балканских трговаца од XVII до XIX века: трговину, занатство, спорове, кријумчарење и изношење новца из Аустрије (Срема, Баната) у Турску, контумацирање (најчешће у Земуну и Панчеву), прописе централних цивилних и војних органа власти о евиденцији, пословању, правима и обавезама „турских трговаца“, о њиховој улози у српској православној цркви и црквеним општинама и утапању у српско-православну чаршију по градовима Срема, Баната, Новог Сада и појединих насеља у Бачкој. Од ове огромне количине изворних докумената досад је обављен само мањи, скоро незнатан део, и то на првом месту царински протоколи. Публиковане су две обимне књиге у издању Српске академије наука и уметности у Београду под насловом: „Грађа о балканским трговцима у Угарској XVIII века. Царинарнице“, књига прва, Београд 1985, 624 странице, и књига друга, издање САНУ, Београд 1996, 557 страница. Прва од тих књига – царинарнице и контумаци – заједничко је дело Славка Гавриловића, Ивана Јакшића и Срете Пецињачког, а друга књига – Царинарнице – самог Славка Гавриловића. 95
У првој књизи објављени су протоколи о промету балканских трговаца преко Царинарница у Сасварошу (1664), Липи1689, 1690, 1695), Сили (1695–1710), Баји, (1699, 1700, 1701), Сигету (1695, 1696, 1703–1710), Острогону (1707–1708), Кањижи (1702), Радојевцу (1724) и Оршави (1730). Текстови су већим делом на немачком, а мањим делом на латинском езику. У другој књизи обављени су протоколи о промету на царинарницама у Сегедину (1702, 1716, 1728), Араду (1702, 1731–1734), Острогону (крај XVII века), Весприму (1701), Баји (1702), Михољцу (1715), Бечу (1716), Будиму (1715–1723), Кечкемету (1717, 1721–1723), Митровици (1719–1730), Рачи (1722–1724), Пакрацу (1714–1726) и Броду (1719–1721). Обе књиге снабдевене су уводним текстовима и врло исцрпним регистрима и резимеима на немачком језику. У плану је публиковање две књиге прометних протокола Царинарнице Петроварадин у континуитету од 1704. до 1745. године. Славко Гавриловић је обавио и „Пописе трговаца у Сремској и Вировитичкој жупанији 1771. године“ (Старине ЈАЗУ, Загреб 1962, 309–325), као и пописе балканских трговаца кроз цео XVIII век у цивилним областима Срема, Славоније и Хрватске у оквиру своје монографије „Трговина и миграција Балкан – Подунавље у XVIII и XIX века (Београд 1969, 246–292). Значајни подаци о балканским трговцима у Војводини могу се наћи и у књизи извора које је 1973. на преко 800 страница под насловом: „Београд и Србија у документима архива Земунског магистрата од 1739. до 1804.“, коу је објавио Танасије Ж. Илић, који је аутор и тротомног дела „Грађа Земунских архива о Првом српском устанку“ (Београд 1955–1969). С обзиром на улогу балканских трговаца у Првом српском устанку, посебно оних у Земуну, Панчеву, Митровици, Ковину, Оршави и другде, сматрамо да дужну пажњу треба обратити и на „Списе бечких архива о Првом српском устанку“ Алексе Ивића (књ. I–XI), као и на „Грађу бечких архива о Првом српском устанку“ (књ. I–V) аутора Славка Гавриловића. Најзад, кад је реч о балканским трговцима у Банату 18. века, као незаобилазно треба поменути двотомно дело мађарског историчара Лајоша Баротија (Baróti, „Adatok Délmadyarörszág 18 századi történetéhez”), које садржи регесте списа Банатске коморске управе у Темишвару, за које се, скоро сигурно, може констатовати да су нестали или, бар до сада, нису пронађени ни у Темишвару, ни у Будимпешти, ни у Бечу.
96
AKADEMIKER SLAVKO GAVRILOVIĆ QUELLEN UND LITERATUR ZUR GESCHICHTE DER BALKANISCHEN KAUFLEUTE IM GEBIET DER VOJVODINA IM 18. JAHRHUNDERT
Der Autor weist auf die Bedeutung der Thematik der balkanischen Kaueute im Gebiet der Vojvodina, und weiter in Ungarn hin. Er gibt die deutschen, ungarischen, slowakischen, chroatischen, mazedonischen, bulgarischen und serbischen Schriftsteller an, die sich indirekt oder unmittelbar mit der Thematik beschäftigt hatten, indem sie bei den Werken von Dušan Popović, Josip Besendorfer, Vasa Stajić und Slavko Gavrilović aufhielten. Danach spricht er über die Quellenarten der balkanischen Kaueute: Zollprotokolle, Konskriptionen, allgemeine Schriften und gibt namentlich Archive an, in denen sie sich benden. Am Ende gibt er an, welche von diesen Quellen in den Ausgaben von SANU in Belgrad veröffentlicht wurden.
97
