Beg, proterivanje i deportacija nemačkog stanovništva posle Drugog svetskog rata su vremenom postale teme o kojima se mnogo govori. Događaji posle 1944/45. godine, njihovi uzroci i posledice, danas se posmatraju sve više u evropskom kontekstu. Država Jugoslavija koja je nastala posle sloma Habzburške monarhije, a koja je unutar svojih granica imala preko pola miliona stanovnika nemačkog porekla i sudbina jugoslovenskih Nemaca između 1941. i 1955. godine su, međutim, do sada istraživani samo delimično. U komunističkoj Jugoslaviji je pitanje nemačke manjine bilo tabu. Službeno se govorilo da su Nemci „nestali“. Taj pojam s jedne strane sugeriše da s u se „povukli“ sa Vermahtom, a s druge strane se koristio kao eufemizam. Najnovija istraživanja pružaju sve izdiferenciraniju sliku jednog važnog poglavlja zajedničke istorije. U knjizi koja je pred čitaocima predstavljeni su rezultati međunarodnog naučnog skupa O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina. Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. 1941.–1955. godine
e n i d o g . 5 5 9 1 – . 1 4 a 9 n 1 i e j j n i a v a m l s h i o g n l J u a i n j i o i r c o a t s n i h i u e k j č l a v a m l e g n o “ p u o k k n š e a t t s o e n n „ d e O J
O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina JEDNO TEŠKO POGLAVLJE U ISTORIJI JUGOSLAVIJE 1941.�1955. GODINE
ISBN 978-3-946867-01-2
O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
O „nestanku“ „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
Sadržaj
Predgovor
93
Vladimir Geiger Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hrvatskoj, 1945.–1947.
6
10
22
Christian Glass, Andreas Kossert O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina. Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
103
Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine Manjine i ve ćine
110
Günter Schödl
120
Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.
‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza
Zoran Janjetovi ć
Posle Podunavske Švabe – tragovi
Carl Bethke
„Treći Rajh“, nacional-socijalisti čka okupaciona politika i holokaust 50
63
134
Stefan Karner Narodna grupa nemačkog jezika u Sloveniji i AVNOJ
141
Aleksandar Krel Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji
151
Leni Perenčević
163
Wolfgang Kessler
Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju. Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)
Thomas Casagrande Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine
Mathias Beer
Južni Sloveni i Nemci. O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije
Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“? Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918.–1948.
GeorgWildmann Nastanak dokumentacije „Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien“ („Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“)
Jugoslovenska politika prema manjinama izmeđ u dva svetska rata 33
Sanja Petrović Todosijević
Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih zavičajnih knjiga
Milan Koljanin Holocaust in Serbia: Ideology and Experience
174
Jože Dežman Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji
„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina Progon, deportovanje, internacija 72
84
Thomas Dapper Putevi za Mramorak
Mitja Ferenc Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata
186
Michael Portmann Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)
196 198 203 204 207
Skraćenice Konkordanca naziva mesta Podaci o slikama Kratke biografije Impresum
Sadržaj
Predgovor
93
Vladimir Geiger Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hrvatskoj, 1945.–1947.
6
10
22
Christian Glass, Andreas Kossert O „nestanku“ nemačkih nacionalnih manjina. Jedno teško poglavlje u istoriji Jugoslavije 1941.–1955. godine
103
Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine Manjine i ve ćine
110
Günter Schödl
120
Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.
‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza
Zoran Janjetovi ć
Posle Podunavske Švabe – tragovi
Carl Bethke
„Treći Rajh“, nacional-socijalisti čka okupaciona politika i holokaust 50
63
134
Stefan Karner Narodna grupa nemačkog jezika u Sloveniji i AVNOJ
141
Aleksandar Krel Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji
151
Leni Perenčević
163
Wolfgang Kessler
Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju. Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)
Thomas Casagrande Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine
Mathias Beer
Južni Sloveni i Nemci. O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije
Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“? Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918.–1948.
GeorgWildmann Nastanak dokumentacije „Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien“ („Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“)
Jugoslovenska politika prema manjinama izmeđ u dva svetska rata 33
Sanja Petrović Todosijević
Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih zavičajnih knjiga
Milan Koljanin Holocaust in Serbia: Ideology and Experience
174
Jože Dežman Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji
„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina Progon, deportovanje, internacija 72
84
6
Thomas Dapper Putevi za Mramorak
Mitja Ferenc Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata
186
Michael Portmann Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)
CHRISTIAN GLASS/ANDREAS KOSSERT
Christian Glass Andreas Kossert
O „nestanku“ nemačkih manjina. Jedno teško poglavlje istorije Jugoslavije 1941.–1955.
Radgona. Od sklapanja mirovnog ugovora u Sen-Žermenu ovaj mali grad na Muri je podeljen. Istorijski centar grada le ži u austrijskom delu Štajerske, a tvrđava sa predgrađem – Gornja Radgona – u sada slovenačkom delu Štajerske. Na slovenačkoj strani mosta preko Mure na obali reke stoji grani čni kamen sa natpisom „Sen-Žermen 28. juna 1919.“ U južnoj Štajerskoj duž Mure otkriva se tragika evropskog kontinenta koja je ovde vidljiva na poseban na čin. Od stečajne mase Habzburškog carstva pripao je južni deo, preko 50% celokupnog okruga, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, iz koje je proizašla i današnja Slovenija. Ostatak je pripao novoosnovanoj Republici Austriji. Posle žestokih borbi i razmene udaraca, usledilo je povlačenje sporne granice koja je uslovila duboki višedecenijski jaz izme đu dve strane. Okupacija Slovenije od strane nacista i njihova brutalna politika germanizacije rasplamsali su sukob u regionu do novog vrhunca koji je doveo do proterivanja Nemaca iz Slovenije posle završetka rata. Posledica je bilo višedecenijsko ćutanje. Tek postepeno na obe strane su postali svesni novog susedstva koje je ovde posebno opipljivo. Znak tog novog dijaloga je „Evropski most“ preko Mure koja Sloveniju i Austriju vi še ne deli nego simbolično naglašava istorijsko-kulturnu povezanost regiona. Savezna nemačka fondacija Beg, izgon, pomirenje je zajedno sa C entralnim podunavskoš vapskim muzejom iz Ulma izabrala ovo simbolično mesto za međunarodnu konferenciju pod nazivom O „nestanku“ nema č ke manjine. Jedno teš ko poglavlje istorije Jugoslavije 1941.-1955. godine, održane između 21. i 23. marta 2012. godine. Za saradnju su pridobijeni kao partneri Nemački istorijski muzej iz Berlina, Muzej Vojvodine iz Novog Sada, Hrvatski institut za povijest iz Zagreba, kao i Institut za izučavanje posledica rata Ludvig Bolcman i Institut za ekonomsku, socijalnu i preduzetni čku istoriju Univerziteta u Gracu. Vi še od sto učesnika iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Austrije, Bosne i Hercegovine, Ma đarske i Nemačke je našlo put do istorijske ku će Cenera na glavnom radgonskom trgu. Beg, proterivanje i deportacija Nemaca posle Drugog svetskog rata su u me đuvremenu postali tema koja privla či veliku pažnju. Događaji posle 1944/45. godine, njihovi uzroci i posledice se danas sve vi še posmatraju u evropskoj perspektivi. Dr žava Jugoslavija koja je nastala posle sloma Habzburškog carstva i u čijim granicama je živelo preko pola miliona ljudi nemačkog porekla i sudbina jugoslovenskih Nemaca između 1941. i 1955. godine nisu, me đutim, do sada ispitivani u tom kontekstu. „Nestanak“, tako se u Srbiji dugo opisivala praznina koja je nastala proterivanjem više stotina hiljada Nemaca. U komunističkoj Jugoslaviji je nestanak kom šija dugo bio potisnut iz javnog diskursa. Centralni podunavskoš vapski muzej i Muzej Vojvodine su se po prvi put pozabavili ovom temom na zajednički organizovanoj izložbi Zavič aj na Dunavu: Suž ivot Srba i Nemaca u Vojvodini. Prikaz sudbine Podunavskih Š vaba na izložbi koja je postavljena 2009. godine prvo u Novom Sadu a potom u Ulmu, izazvao je, posebno u Nemačkoj i Austriji, žive polemike. Zato je istoriji „nestanka“ i sudbini „nestalih“ posvećena glavna pa žnja na konferenciji. Predstavljeni su rezultati novih istra živanja renomiranih naučnica i naučnika koji su se po prvi put u ovom vidu skoncentrisali na celokupni kontekst pred-istorije, uzroka i motiva proterivanja Nemaca iz Jugoslavije,
196 198 203 204 207
Skraćenice Konkordanca naziva mesta Podaci o slikama Kratke biografije Impresum
PREDGOVOR
U knjizi koja je pred čitaocima predstavljamo rezultate konferencije. Zahvaljujemo se svim ustanovama koje su se sa nama upustile u ovaj poduhvat i koje su sa nama savladale taj izazov. Isto tako zahvaljujemo svim saradnicima na njihovim angažovanim prilozima koje ovim zbornikom na srpskom i nemačkom dokumentujemo kao evropski projekat. Poimence želimo da spomenemo Zorana Janjetovića (Beograd) koji je od samog početka bio anga žovan na projektu konferencije, kao i na ovom zborniku. Isto tako zahvaljujemo se i Hansu Supricu, saveznom predsedniku Zavičajnog udruženja Podunavskih Š vaba na njegovoj aktivnosti graditelja mostova između Podunavskih Š vaba i Srba. Među mnogima kojima dugujemo veliku zahvalnost poimence spominjemo Leni Peren čević, Leoni Mehelhof, Volfganga Keslera i Mariane Grauman. Nadamo se daljim važnim impulsima za bavljenje sudbinom Podunavskih Š vaba u Jugoslaviji kojom je i naučni skup u Radgoni mogao samo fragmentarno da se pozabavi. Sećamo se i Zorana Žiletića (Beograd) koji je na žalost preminuo u decembru 2013. godine. Njegovo ime simbolizuje srpsko-nemačko pomirenje a njegov gra đanski angažman je bitno doprineo otvaranju pitanja sudbine Podunavskih Š vaba u Srbiji. Tokom podijumske diskusije „Nemačko-srpski dijalog, pogled unazad i perspektive“, i kroz doprinose Zorana Žiletića postalo je jasno da je posle „nestanka“ već davno usledilo izdiferencirano suočavanje sa istorijom Jugoslavije. Plodonosni dijalog u Radgoni pokazuje: zajedničko suočavanje sa istorijom nije samo mogu će, nego se ve ć uveliko praktikuje. Posebna atmosfera konferencije dala je va žne impulse za sporazumevanje među nekad rivalskim nacionalnim misaonim kategorijama. Ostatak je učinilo rano martovsko sunce. Smeštena na granici nekad posvađanih svetova, Radgona se pokazala kao vrlo prikladno mesto za prevazilaženje predrasuda, jednostranih nacionalnih misaonih kategorija, klišea i tabua u glavama. Ta poruka je otišla iz Radgone. Ona je savladala granice, ne samo preko Mure.
7
6
CHRISTIAN GLASS/ANDREAS KOSSERT
Christian Glass Andreas Kossert
O „nestanku“ nemačkih manjina. Jedno teško poglavlje istorije Jugoslavije 1941.–1955.
Radgona. Od sklapanja mirovnog ugovora u Sen-Žermenu ovaj mali grad na Muri je podeljen. Istorijski centar grada le ži u austrijskom delu Štajerske, a tvrđava sa predgrađem – Gornja Radgona – u sada slovenačkom delu Štajerske. Na slovenačkoj strani mosta preko Mure na obali reke stoji grani čni kamen sa natpisom „Sen-Žermen 28. juna 1919.“ U južnoj Štajerskoj duž Mure otkriva se tragika evropskog kontinenta koja je ovde vidljiva na poseban na čin. Od stečajne mase Habzburškog carstva pripao je južni deo, preko 50% celokupnog okruga, Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, iz koje je proizašla i današnja Slovenija. Ostatak je pripao novoosnovanoj Republici Austriji. Posle žestokih borbi i razmene udaraca, usledilo je povlačenje sporne granice koja je uslovila duboki višedecenijski jaz izme đu dve strane. Okupacija Slovenije od strane nacista i njihova brutalna politika germanizacije rasplamsali su sukob u regionu do novog vrhunca koji je doveo do proterivanja Nemaca iz Slovenije posle završetka rata. Posledica je bilo višedecenijsko ćutanje. Tek postepeno na obe strane su postali svesni novog susedstva koje je ovde posebno opipljivo. Znak tog novog dijaloga je „Evropski most“ preko Mure koja Sloveniju i Austriju vi še ne deli nego simbolično naglašava istorijsko-kulturnu povezanost regiona. Savezna nemačka fondacija Beg, izgon, pomirenje je zajedno sa C entralnim podunavskoš vapskim muzejom iz Ulma izabrala ovo simbolično mesto za međunarodnu konferenciju pod nazivom O „nestanku“ nema č ke manjine. Jedno teš ko poglavlje istorije Jugoslavije 1941.-1955. godine, održane između 21. i 23. marta 2012. godine. Za saradnju su pridobijeni kao partneri Nemački istorijski muzej iz Berlina, Muzej Vojvodine iz Novog Sada, Hrvatski institut za povijest iz Zagreba, kao i Institut za izučavanje posledica rata Ludvig Bolcman i Institut za ekonomsku, socijalnu i preduzetni čku istoriju Univerziteta u Gracu. Vi še od sto učesnika iz Srbije, Hrvatske, Slovenije, Austrije, Bosne i Hercegovine, Ma đarske i Nemačke je našlo put do istorijske ku će Cenera na glavnom radgonskom trgu. Beg, proterivanje i deportacija Nemaca posle Drugog svetskog rata su u me đuvremenu postali tema koja privla či veliku pažnju. Događaji posle 1944/45. godine, njihovi uzroci i posledice se danas sve vi še posmatraju u evropskoj perspektivi. Dr žava Jugoslavija koja je nastala posle sloma Habzburškog carstva i u čijim granicama je živelo preko pola miliona ljudi nemačkog porekla i sudbina jugoslovenskih Nemaca između 1941. i 1955. godine nisu, me đutim, do sada ispitivani u tom kontekstu. „Nestanak“, tako se u Srbiji dugo opisivala praznina koja je nastala proterivanjem više stotina hiljada Nemaca. U komunističkoj Jugoslaviji je nestanak kom šija dugo bio potisnut iz javnog diskursa. Centralni podunavskoš vapski muzej i Muzej Vojvodine su se po prvi put pozabavili ovom temom na zajednički organizovanoj izložbi Zavič aj na Dunavu: Suž ivot Srba i Nemaca u Vojvodini. Prikaz sudbine Podunavskih Š vaba na izložbi koja je postavljena 2009. godine prvo u Novom Sadu a potom u Ulmu, izazvao je, posebno u Nemačkoj i Austriji, žive polemike. Zato je istoriji „nestanka“ i sudbini „nestalih“ posvećena glavna pa žnja na konferenciji. Predstavljeni su rezultati novih istra živanja renomiranih naučnica i naučnika koji su se po prvi put u ovom vidu skoncentrisali na celokupni kontekst pred-istorije, uzroka i motiva proterivanja Nemaca iz Jugoslavije, pre svega Podunavskih Š vaba.
PREDGOVOR
7
U knjizi koja je pred čitaocima predstavljamo rezultate konferencije. Zahvaljujemo se svim ustanovama koje su se sa nama upustile u ovaj poduhvat i koje su sa nama savladale taj izazov. Isto tako zahvaljujemo svim saradnicima na njihovim angažovanim prilozima koje ovim zbornikom na srpskom i nemačkom dokumentujemo kao evropski projekat. Poimence želimo da spomenemo Zorana Janjetovića (Beograd) koji je od samog početka bio anga žovan na projektu konferencije, kao i na ovom zborniku. Isto tako zahvaljujemo se i Hansu Supricu, saveznom predsedniku Zavičajnog udruženja Podunavskih Š vaba na njegovoj aktivnosti graditelja mostova između Podunavskih Š vaba i Srba. Među mnogima kojima dugujemo veliku zahvalnost poimence spominjemo Leni Peren čević, Leoni Mehelhof, Volfganga Keslera i Mariane Grauman. Nadamo se daljim važnim impulsima za bavljenje sudbinom Podunavskih Š vaba u Jugoslaviji kojom je i naučni skup u Radgoni mogao samo fragmentarno da se pozabavi. Sećamo se i Zorana Žiletića (Beograd) koji je na žalost preminuo u decembru 2013. godine. Njegovo ime simbolizuje srpsko-nemačko pomirenje a njegov gra đanski angažman je bitno doprineo otvaranju pitanja sudbine Podunavskih Š vaba u Srbiji. Tokom podijumske diskusije „Nemačko-srpski dijalog, pogled unazad i perspektive“, i kroz doprinose Zorana Žiletića postalo je jasno da je posle „nestanka“ već davno usledilo izdiferencirano suočavanje sa istorijom Jugoslavije. Plodonosni dijalog u Radgoni pokazuje: zajedničko suočavanje sa istorijom nije samo mogu će, nego se ve ć uveliko praktikuje. Posebna atmosfera konferencije dala je va žne impulse za sporazumevanje među nekad rivalskim nacionalnim misaonim kategorijama. Ostatak je učinilo rano martovsko sunce. Smeštena na granici nekad posvađanih svetova, Radgona se pokazala kao vrlo prikladno mesto za prevazilaženje predrasuda, jednostranih nacionalnih misaonih kategorija, klišea i tabua u glavama. Ta poruka je otišla iz Radgone. Ona je savladala granice, ne samo preko Mure.
8
9
Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine Manjine i većine
8
9
Nemci u Jugoslaviji posle 1918. godine Manjine i većine
10
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
Günter Schödl
Južni Sloveni i Nemci. O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije1
Jedan od ranih naučno-literarnih pionira promišljanja suživota naroda u Podunavskokarpatskom basenu, bio je teolog i pedagog Jakob Glac (Jakob Glatz) (1776 – 1831) koji je poticao iz gra đanske porodice u gornjougarsko-slovačkom Spišu. Ne bez razloga anonimno i samo van Ugarske, posle studija u Nemačkoj pod uticajem francuske revolucije i napoleonovske ekspanzije, kolektivnog nasilja i ranog mađarskog nacionalnog pokreta, pozabavio se raspravama o mađarsko-nemačkom odnosu u svom delu Iskrene primedbe jednog Ugarina o njegovoj otad ž bini2: „Pored nacionalnih Ugra, ima u Ugarskoj mnoštvo stanovnika drugih nacija“, ali se „nacionalni ponos ili nacionalna mržnja“ „Mađara ili nacionalnih Ugara“ okreće pre svega protiv Nemaca. Glacov diktum je u vi še smislova interesantan. On je dokaz da je pre vi še vekova kulturno formirana percepcija suživota Mađara i Nemaca u Ugarskoj oduvek pokazi vala i predrasudno-kon�iktne crte; sem toga, dokazuje da je ona oko 1800. godine počela da se menja pod uticajem nacionaliziranja; konačno, Glac dotiče za rani XIX vek karakterističnu kombinaciju državnog ugarskog patriotizma sa nemačkougarskom nacionalnom svešću koja je još bila pre svega kulturna i etni čka u prednacionalnom smislu. Ovo uzajamno nacionalizovanje mađarsko-nemačkog odnosa od „nacionalnog buđenja“ oko 1800. godine do agresivne eksplozije u kontekstu Drugog svetskog rata je od zna čaja i za razmatranje ju žnoslovensko-nemačkog odnosa. Razvoj i programsko-mentalni kov slovenačkog, hrvatskog i srpskog nacionalizma nastali su delom pod dugoročno-strukturalnim uslovima istorijske Ugarske, odnosno Habzburške monarhije. Ovo posebno važi za našu temu o uzajamnom delovanju između južnoslovenske nacionalne politike i nema čkih manjina. Danas nije samorazumljivo istraživanje dužeg istorijskog perioda pre nemačko jugoslovenske eksplozije nasilja do koj e je došlo između napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju u prole će 1941 i proterivanja podunavskoš vapske manjine posle kraja rata. Posebno ne u javnom diskursu u Nemačkoj. Tako je ona jednako slabo bila izražena na izložbi Iznuđ eni putevi3 kao i u većini izraženih slovenačkih, hrvatskih i srpskih mišljenja. Upravo se u medijsko-publicističkoj raspravi o proterivanju Nemaca iz Srednje-isto čne i Jugoisto čne Evrope odslikava neka vrsta istoriografskog do-ut-des . S jedne strane udru ženja prognanika više-manje prihvataju dosadašnju tezu „onih drugih“ da proterivanje treba razumeti kao reakciju zemalja Srednje i Istočne Evrope na ekspanziju prema Istoku i teror nacisti čke Nemačke; s druge strane u nema čkim medijima koji su delimično kritični prema prognanicima, kao i u „proterivačkim zemljama“ dolazi do postepenog detabuiziranja istra živanja bez zadrške stvarnih događaja tokom progona. Tako otpadaju prigovori za politi čka korektnost i revan šizam. Doduše, nesumnjivo pozitivno treba vrednovati s tim povezane nove šanse za istorijsko-političku komunikaciju između Nemaca i njiho vih isto čnih suseda, kao i šanse za udovoljavanje rastućoj potrebi za dobrom voljom i integracijom novopriklju čenih istočnih članica EU. Me đutim, takva dogmatizacija politike sećanja i politike evropeizacije postojećeg istoriografskog d ž entlmenskog sporazuma ne može se tek tako uskladiti sa ve ć dosta okasnelom naučnom obradom tematike progona. Potrebnu detabuizaciju i savladavanje komunikacione barijere ne bi trebalo platiti zamenom svesti o problemu i naučne analize brzopletim kompro-
Posebno se savremeni istorijski događaji u kontekstu Drugog svetskog rata, izme đu ostalog baš i propast nema čkih manjina posle 1945., često tako posmatraju, kao da govore sami za sebe. Rekonstrukcija događaja i pripisivanje uzro čnih udela čine se već zbog same događajno-istorijske dramatike jasnima, posebno kada se poklapaju sa aktuelnim istorijsko-političkim očekivanjima. Kao polsedica toga povremeno se čini da dodatno uzimanje u obzir vremenom natalo ženih činjenica analiti čki nije nu žno. U literaturi o nema čkim prisilnim migracijama posle 1944/45. godine ta raširena metodska praksa se pokazala kao otvor za instrumentalizaciju istorije radi istorijskog ilustrovanja i legitimizacije, zavisno od dnevnopoliti čkih potreba. Korektiv treba tra žiti u diskusiji o dugoročno-strukturnim, uzročno zgusnutim predstadijumima i uslovima. U slučaju južnoslovensko-nemačke kon�iktne konstelacije pre i posle 1945., treba u tom smislu razjasniti. Prvo, programsko predstavljanje južnoslovenskog izgrađivanja države – ovde pre svega na hr vatskom primeru. S druge strane treba razmotriti dugoro čno „naučenu“ sklonost južnoslovenskih nacija ka samoobožavanju i srazmernu nesigurnost u ophođenju sa „tu đincima“. Dodatno treba tematizovati ranu „nemačko-nacionalnu“ transformaciju rasutih nemačkih naselja u jednu jedi nstvenu nacionalisti čki de�nisanu nemačku manjinu u južnoslovenskom okruženju još pre Prvog svetskog rata. 4 Na osnovu ovih prethodnih razmišljanja, sledeća razmatranja skiciraju „strukturno“ uč vršćene činjenice programsko-kulturne i organizaciono-takti čke prirode koje su se već tokom XIX veka pripremile. One su – neka to bude postavljeno kao hipoteza – doprinele da se od 1939/41. godine u nemačko-jugoslovenskom odnosu sve više ubrza spiralni pokret radikalizacije i osloba đanja uzajamnog nasilja koji će se na kraju autodestruktivno osamostaliti. Drugim rečima: već dugo pre vruće faze radikalizacije i sukoba u Drugom svetskom ratu stvorene su u ju žnoslovensko-nemačkom i južnoslovensko-austrijskom odnosu predstave i načini mišljenja, obrasci ponašanja i političke prakse koji su bili nepopravljivo kon�iktni. Dakako, oni jo š nisu potpuno i neizbežno unapred programirali eksploziju nasilja na kraju rata. Zato će trebati na licu mesta istražiti konstitutivne momente u hrvatskom i srpskom stavu prema Nemcima u Habzburškoj monarhiji, Nemačkom rajhu, kao i prema nema čkim manjinama; sem toga i tendenciju apsolutizacije nacionalne in-group de�nisane razgraničavanjem, kao i centralni diskurzivni topos nemačkog „dranga“ na Istok. I.
Sa ovim interesovanjem za saznavanjem ne može se ovde razmotriti izgradnja dugoročno-istorijskog južnoslovensko-nemačkog odnosa – prvo njegove hrvatske, pa srpske varijante – za celokupno razdoblje od po četka XIX veka do stvaranja jugoslovenske države krajem 1918. godine. Umesto toga treba posmatrati pojedine delimične konstituivne fenomene. Pri tom pogled pada na dugoročno unapred programirane elemente južnoslovenskog viđenja nemačkih manjina koji su delovali tokom XX veka i u istoj meri na politi čku praksu. Pri tom se kod ranih i dugoro čno delujućih pojavnih oblika nacionalnog samode�nisanja, razgraničavanja i izgradnje identiteta radi kako o alarmističkoj vizuelizaciji Nemaca uopšte, tako i o premo ći sa simboličnim toposom „dranga (na Istok)“, a pored toga i o nacionalnoj manjini koja ugrožava ili čak sprečava izgradnju nacije i države južnoslovenskih naroda. Rano nacionalno političko mišljenje u znaku ilirizma, 5 kao i rana politička praksa – izgradnja elita, programa i organizacija – Ilirskog pokreta od po četka tridesetih godina XIX veka, odvijali su se od po četka manje po sopstvenom nagonu, a više kao reakcija na sveobuhvatnu promenu u političkom okruženju. Kulturnopolitičko samorazumevanje južnoslovenskog stanovništva je, doduše zavisno od staleža i oblasti, izuzetno različito primalo prosvetiteljske, a napoleonovskom ekspanzijom i osnivanjem Ilirskih provincija najzad i politi čke impulse. Ti prvi nacionalni, a istovremeno i liberalni podsticaji su posle 1815. godine osetili svu težinu sopstvene nemoći i asimilacio-
11
10
Günter Schödl
Južni Sloveni i Nemci. O dugoročno-istorijskoj dimenziji proterivanja iz Jugoslavije1
Jedan od ranih naučno-literarnih pionira promišljanja suživota naroda u Podunavskokarpatskom basenu, bio je teolog i pedagog Jakob Glac (Jakob Glatz) (1776 – 1831) koji je poticao iz gra đanske porodice u gornjougarsko-slovačkom Spišu. Ne bez razloga anonimno i samo van Ugarske, posle studija u Nemačkoj pod uticajem francuske revolucije i napoleonovske ekspanzije, kolektivnog nasilja i ranog mađarskog nacionalnog pokreta, pozabavio se raspravama o mađarsko-nemačkom odnosu u svom delu Iskrene primedbe jednog Ugarina o njegovoj otad ž bini2: „Pored nacionalnih Ugra, ima u Ugarskoj mnoštvo stanovnika drugih nacija“, ali se „nacionalni ponos ili nacionalna mržnja“ „Mađara ili nacionalnih Ugara“ okreće pre svega protiv Nemaca. Glacov diktum je u vi še smislova interesantan. On je dokaz da je pre vi še vekova kulturno formirana percepcija suživota Mađara i Nemaca u Ugarskoj oduvek pokazi vala i predrasudno-kon�iktne crte; sem toga, dokazuje da je ona oko 1800. godine počela da se menja pod uticajem nacionaliziranja; konačno, Glac dotiče za rani XIX vek karakterističnu kombinaciju državnog ugarskog patriotizma sa nemačkougarskom nacionalnom svešću koja je još bila pre svega kulturna i etni čka u prednacionalnom smislu. Ovo uzajamno nacionalizovanje mađarsko-nemačkog odnosa od „nacionalnog buđenja“ oko 1800. godine do agresivne eksplozije u kontekstu Drugog svetskog rata je od zna čaja i za razmatranje ju žnoslovensko-nemačkog odnosa. Razvoj i programsko-mentalni kov slovenačkog, hrvatskog i srpskog nacionalizma nastali su delom pod dugoročno-strukturalnim uslovima istorijske Ugarske, odnosno Habzburške monarhije. Ovo posebno važi za našu temu o uzajamnom delovanju između južnoslovenske nacionalne politike i nema čkih manjina. Danas nije samorazumljivo istraživanje dužeg istorijskog perioda pre nemačko jugoslovenske eksplozije nasilja do koj e je došlo između napada nacističke Nemačke na Jugoslaviju u prole će 1941 i proterivanja podunavskoš vapske manjine posle kraja rata. Posebno ne u javnom diskursu u Nemačkoj. Tako je ona jednako slabo bila izražena na izložbi Iznuđ eni putevi3 kao i u većini izraženih slovenačkih, hrvatskih i srpskih mišljenja. Upravo se u medijsko-publicističkoj raspravi o proterivanju Nemaca iz Srednje-isto čne i Jugoisto čne Evrope odslikava neka vrsta istoriografskog do-ut-des . S jedne strane udru ženja prognanika više-manje prihvataju dosadašnju tezu „onih drugih“ da proterivanje treba razumeti kao reakciju zemalja Srednje i Istočne Evrope na ekspanziju prema Istoku i teror nacisti čke Nemačke; s druge strane u nema čkim medijima koji su delimično kritični prema prognanicima, kao i u „proterivačkim zemljama“ dolazi do postepenog detabuiziranja istra živanja bez zadrške stvarnih događaja tokom progona. Tako otpadaju prigovori za politi čka korektnost i revan šizam. Doduše, nesumnjivo pozitivno treba vrednovati s tim povezane nove šanse za istorijsko-političku komunikaciju između Nemaca i njiho vih isto čnih suseda, kao i šanse za udovoljavanje rastućoj potrebi za dobrom voljom i integracijom novopriklju čenih istočnih članica EU. Me đutim, takva dogmatizacija politike sećanja i politike evropeizacije postojećeg istoriografskog d ž entlmenskog sporazuma ne može se tek tako uskladiti sa ve ć dosta okasnelom naučnom obradom tematike progona. Potrebnu detabuizaciju i savladavanje komunikacione barijere ne bi trebalo platiti zamenom svesti o problemu i naučne analize brzopletim kompromisnim ritualima.
12
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
Posebno se savremeni istorijski događaji u kontekstu Drugog svetskog rata, izme đu ostalog baš i propast nema čkih manjina posle 1945., često tako posmatraju, kao da govore sami za sebe. Rekonstrukcija događaja i pripisivanje uzro čnih udela čine se već zbog same događajno-istorijske dramatike jasnima, posebno kada se poklapaju sa aktuelnim istorijsko-političkim očekivanjima. Kao polsedica toga povremeno se čini da dodatno uzimanje u obzir vremenom natalo ženih činjenica analiti čki nije nu žno. U literaturi o nema čkim prisilnim migracijama posle 1944/45. godine ta raširena metodska praksa se pokazala kao otvor za instrumentalizaciju istorije radi istorijskog ilustrovanja i legitimizacije, zavisno od dnevnopoliti čkih potreba. Korektiv treba tra žiti u diskusiji o dugoročno-strukturnim, uzročno zgusnutim predstadijumima i uslovima. U slučaju južnoslovensko-nemačke kon�iktne konstelacije pre i posle 1945., treba u tom smislu razjasniti. Prvo, programsko predstavljanje južnoslovenskog izgrađivanja države – ovde pre svega na hr vatskom primeru. S druge strane treba razmotriti dugoro čno „naučenu“ sklonost južnoslovenskih nacija ka samoobožavanju i srazmernu nesigurnost u ophođenju sa „tu đincima“. Dodatno treba tematizovati ranu „nemačko-nacionalnu“ transformaciju rasutih nemačkih naselja u jednu jedi nstvenu nacionalisti čki de�nisanu nemačku manjinu u južnoslovenskom okruženju još pre Prvog svetskog rata. 4 Na osnovu ovih prethodnih razmišljanja, sledeća razmatranja skiciraju „strukturno“ uč vršćene činjenice programsko-kulturne i organizaciono-takti čke prirode koje su se već tokom XIX veka pripremile. One su – neka to bude postavljeno kao hipoteza – doprinele da se od 1939/41. godine u nemačko-jugoslovenskom odnosu sve više ubrza spiralni pokret radikalizacije i osloba đanja uzajamnog nasilja koji će se na kraju autodestruktivno osamostaliti. Drugim rečima: već dugo pre vruće faze radikalizacije i sukoba u Drugom svetskom ratu stvorene su u ju žnoslovensko-nemačkom i južnoslovensko-austrijskom odnosu predstave i načini mišljenja, obrasci ponašanja i političke prakse koji su bili nepopravljivo kon�iktni. Dakako, oni jo š nisu potpuno i neizbežno unapred programirali eksploziju nasilja na kraju rata. Zato će trebati na licu mesta istražiti konstitutivne momente u hrvatskom i srpskom stavu prema Nemcima u Habzburškoj monarhiji, Nemačkom rajhu, kao i prema nema čkim manjinama; sem toga i tendenciju apsolutizacije nacionalne in-group de�nisane razgraničavanjem, kao i centralni diskurzivni topos nemačkog „dranga“ na Istok. I.
Sa ovim interesovanjem za saznavanjem ne može se ovde razmotriti izgradnja dugoročno-istorijskog južnoslovensko-nemačkog odnosa – prvo njegove hrvatske, pa srpske varijante – za celokupno razdoblje od po četka XIX veka do stvaranja jugoslovenske države krajem 1918. godine. Umesto toga treba posmatrati pojedine delimične konstituivne fenomene. Pri tom pogled pada na dugoročno unapred programirane elemente južnoslovenskog viđenja nemačkih manjina koji su delovali tokom XX veka i u istoj meri na politi čku praksu. Pri tom se kod ranih i dugoro čno delujućih pojavnih oblika nacionalnog samode�nisanja, razgraničavanja i izgradnje identiteta radi kako o alarmističkoj vizuelizaciji Nemaca uopšte, tako i o premo ći sa simboličnim toposom „dranga (na Istok)“, a pored toga i o nacionalnoj manjini koja ugrožava ili čak sprečava izgradnju nacije i države južnoslovenskih naroda. Rano nacionalno političko mišljenje u znaku ilirizma, 5 kao i rana politička praksa – izgradnja elita, programa i organizacija – Ilirskog pokreta od po četka tridesetih godina XIX veka, odvijali su se od po četka manje po sopstvenom nagonu, a više kao reakcija na sveobuhvatnu promenu u političkom okruženju. Kulturnopolitičko samorazumevanje južnoslovenskog stanovništva je, doduše zavisno od staleža i oblasti, izuzetno različito primalo prosvetiteljske, a napoleonovskom ekspanzijom i osnivanjem Ilirskih provincija najzad i politi čke impulse. Ti prvi nacionalni, a istovremeno i liberalni podsticaji su posle 1815. godine osetili svu težinu sopstvene nemoći i asimilacionog pritiska usled restauracije habzburške vlasti, a još ja če usled mađarskog reform-
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
skog i nacionalnog pokreta krajem 1820-ih godina – sada ne kao germanizaciju, ve ć kao mađarizaciju. Južni Sloveni, pre svega u ugarskom delu Habzburške monarhije, upoznali su političku modernu kao ne što u istoj meri privla čno i opasno. Još u po četnom stadijumu izgradnje južnoslovenske, a posebno hrvatske nacionalne svesti, primenjena je jedna protivrečna, kon�iktna i labilno-alarmistička psihodinamika: ona je oscilirala između suprotstavljenih polova romantičnog osećanja i ambicioznog aktivizma, iluzorne programske dogmatike i latentno agresivnog mita o žrtvi. Taj prvi ilirski poku šaj samode�nicije i samoorganizacije Hrvata pod deformišućim uslovima Meternihove ere nije ostao sasvim bez rezultata. On je makar u gradskim intelektualnim krugovima izneo na videlo shvatanje da s obzirom na transformaciju ugarske plemićke nacije u modernu, liberalno artikulisanu naciju, više nije moguća antiasimilativna odbrana u ime tradicionalne hrvatske plemićke nacije. Zato se izgradnja ilirskog programa koncentrisala na „stvaranje jezičke i kulturne nacije u okvirima hrvatske stale ške politi čke tradicije.“ 6 Najkasnije posle neuspeha revolucije 1848/49. godine, javilo se uz to i samosvesno ilirsko odbacivanje zahteva za vođstvom u (pan)slovenskom političkom projektu. Pod takvim uslovima hrvatska nacionalna politika prve polovine veka dobila je prete žno odbrambeni pečat projekta samode�nicije i samoodržanja. Nacionalizovanje ugarske plemićke nacije vodilo je do toga da su svi dr žavljani Ugarske, bez obzira na etničku i jezi čku pripadnost proglašavani za individualno ravnopravne, i eventualno za pripadnike homogene mađarske državotvorne nacije u koju su se asimilovali. Nasuprot tome, nacionalizovanje hrvatske plemi ćke nacije vodilo je sa svoje strane kombinaciji južnoslovenskog ideala homogenosti sa istaknutom potrebom za razgraničenjem kako prema ekspanzivnoj mađarskoj državnoj naciji, tako i prema susednim Južnim Slovenima. Ovi se do 1860-ih godina jo š nisu konačno identi�kovali kao Hrvati, Slovenci ili Srbi. Karakteristi čno je bilo i negativno raspoloženje prema manjinama uopšte, a posebno prema Nemcima. Nemačka manjina je shvatana, a povremeno čak demonizovana kao predstraža, iredenta „dranga“, tj. tre će nemačke ekspanzije na istok nakon srednjevekovnog naseljavanja Istoka i habzburškog okretanja ka Jugoistoku. Nacionalnopolitičke tendencije ove vrste oja čale su sredinom XIX veka pod utica jem neoapsolutizma, ustavnih eksperimenata i austro-ugarske nagodbe 1867. godine.7 Državnopolitičko unapređenje Ugarske u velikim delom autonomnu polovinu carstva, u „monarhiju unutar monarhije“ sa vladom i Franjom Josifom kao kraljem, „dualističko“ prestrukturiranje Carevine Austrije, ignorisalo je hrvatske nade u spajanje hrvatskih zemalja, tj. Hrvatske sa Dalmacijom i Slavonijom u Trojednu kraljevinu sa širokom autonomijom. Podela hrvatskih zemalja je čak produbljena jer je Hrvatska sa Slavonijom pripala ugarskoj polovini države. Očito nacionalnopolitička mobilizacija Slovena unutar ovakve austro-ugarske dvojne monarhije mogla se samo još odložiti. Nasuprot tome, denacionalizacija asimilacijom koja do 1848. godine jo š nije bila isključena, više nije bila zamisliva. U središtu nacionalnopolitičke debate Hrvata bila je i dalje, pored pozicioniranja prema nadređenoj ugarskoj dr žavi, unutarjužnoslovenska problematika identiteta, dakle samode�nicija i taktika Hrvata prema drugim Ju žnim Slovenima. Pri tom se između 1850-ih i 1870-ih godina ocrtavaju dva konkurentska nacionalnopolitička pravca mišljenja koji se nisu tako o štro razlikovali kako to povremeno literatura 8 sugeriše. Njihova povremeno oštra suprotstavljenost relativizuje se ako se uzme u obzir ne samo savremeni svetonazorsko-programski habitus, već i njegova takti čka i sociokulturna povezanost. Ovo važi posebno za razlikovanje kulturnonacionalnog i političkodržavnog smera ove dve struje hrvatske političke modernizacije. Obe škole mišljenja su zastupala dva vrlo razli čita „učitelja nacije“, katoli čki biskup Josip Juraj Štrosmajer (1815 – 1905) i Ante Star čević (1823 – 1896). Štrosmajer je sa Franjom Ra čkim (1828 – 1894) formulisao „jugoslovenski“ program, isprva samo kulturnog jedinstva Južnih Slovena na hrvatsku inicijativu unutar Habzburške monarhije. Ovo je bio nastavak one
11
borio protiv asimilatorske „kolaboracije“ Hrvatsko-ugarske stranke, kasnije Unionista. Na kraju je u prvi plan do šao takođe ilirizmom inspirisani, ali izrazito antiaustrijski Starčević. Njegovo pozivanje na hrvatsku naciju, njen istorijsko-pravni i prirodnopravni zahtev za samostalnom državnošću koji je bio zami šljen manje kao politi čkopraktičan, a vi še kao politi čko-pedagoški, stoji na po četku duge i od tada u mnogo čemu izmenjene tradicije „ekskluzivnog“ hrvatskog nacionalizma. Ona dose že kako do ustaške države, tako i do HDZ -a9 koji je isprva vladao u Hrvatskoj posle 1991. godine. I dok je Štrosmajer predstavljao jugoslovenski pravac Narodne stranke koja je osnovana 1860. godine, konkurentska Stranka [istorijskog] prava iz 1878. godine potiče od Starčevića i njegovog pokreta istorijskog prava iz 1860-ih godina. II.
Nacionalnopolitički ciljevi ove dve konkurentske struje su se u drugoj polovini XIX veka u mnogome zbog taktičkih razloga zaoštrili. Štrosmajerov pravac je isprva proklamovao samo kulturno ujedinjenje Južnih Slovena i to unutar, a od kraja XIX veka i izvan federalizovane Habzburške monarhije. Nasuprot tome, Starčević je hteo da uz pomoć svoje velikohrvatske vizije države koja bi se prostirala od Alpa do Egejskog mora posle razbijanja Habzburške monarhije, o čuva u prvom redu apsolutizovanu hrvatsku naciju od rezignacije, da je u pravom smislu mobili še. Štrosmajerovo jugoslo venstvo je u potpunosti uzimalo u obzir rezultate višedecenijske debate o jezi čkoetničkim i istorijsko-teritorijalnim kriterijumima razgrani čenja prilikom de�nisanja, odnosno unutarjugoslovenskog razgraničenja hrvatstva. Nasuprot tome radikalni nacionalizam Starčevićev se pokazao u istoj meri kao nestrpljiv i netrpeljiv. Negirao je kako mogućnost multinacionalne-austroslovenske Habzburške monarhije, tako i nacionalni identitet nehrvatskih Južnih Slovena, posebno Srba. Slagali su se, međutim u odbijanju realne unije s Ugarskom koja bi i šla preko labave habzburške personalne unije, a pre svega u odbijanju svake varijante neoapsolutističkog ili nemačko-liberalnog bečkog centralizma. Istina, ovakvo stvaranje varijanata hrvatskog nacionalizma nije bilo ništa neobično u evropskoj nacionalnoj epohi. Obe varijante su mogle da u odre đenoj meri pola žu pravo na funkcionalnu legitimaciju kao integracione ideologije velike grupe koja te ži identitetu i samoodređenju. Pa ipak, njih su, kao i druge ju žnoslovenske nacionalne pokrete, karakterisala kombinacija kolektivnog straha za egzistenciju i straha o d denacionalizacije podložnog radikalizaciji, sa nagomilanom frustracijom koja se ticala ukupnih egzistencijalnih društvenih razloga. Istorijsko iskustvo sa emancipatorskim nacionalizmima koji unose nesigurnost oduvek dokazuje povećanu agresivnu potrebu za projektovanjem. Posmatranje „Nemaca“ kao objekta te potrebe za projektovanjem, bila je zajednička masovnopedagoška praksa oba nacionlna fenomena, uprkos različitim stepenima radikalizacije. Ovo nipošto ne treba poistovetiti sa agresivnom masovnom dinamikom populističke germanofobije kao komplementarne propratne pojave nacionalizma i demokratije. Kao dokaz iz oblasti političke arhitekture tipi čne za tu epohu, ukazaćemo na jednu simboličnu odluku biskupa Štrosmajera: uprkos svom gornjoaustrijskom poreklu i uticaju nemačkog kulturnog života Beča (1840 – 1842 i 1849) i Pešte (1833 – 1837), za simboli čnu izgradnju katedrale u Đakovu svesno je izabrao – nasuprot ukusu vremena – ne gotičke uzore koji bi ukazivali na nema čki Srednji vek i tradicije Rajha, ve ć romaničke. Ne simbolički-indirektna, već praktično-eksplicitna bila je Starčevićeva osuda nemačkog, odnonso gornjoaustrijskog elementa u vezi sa njegovim ekstenzivno hrvatskim izjašnjavanjem 1883. godine, da „svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svako pojedinačno ime [tj. narodnosti – G. Š.] moraju biti jedinstveni. Ukoliko se dr žimo tog načela, volimo [...] Srbe, Nemce, Italijane, Jevreje, Cigane [...].“ 10 U „genetskoj“ osnovnoj masi ove nacionalističke varijante i fenomena koji su joj sledili u XX veku, usa đeno je upravo strukturalno ignorisanje nacionalnih manjina kao takvih, a uz to i kroatocentrična negacija slovenačkog i srpskog nacionalnog identiteta. A sem toga i načelno
13
12
skog i nacionalnog pokreta krajem 1820-ih godina – sada ne kao germanizaciju, ve ć kao mađarizaciju. Južni Sloveni, pre svega u ugarskom delu Habzburške monarhije, upoznali su političku modernu kao ne što u istoj meri privla čno i opasno. Još u po četnom stadijumu izgradnje južnoslovenske, a posebno hrvatske nacionalne svesti, primenjena je jedna protivrečna, kon�iktna i labilno-alarmistička psihodinamika: ona je oscilirala između suprotstavljenih polova romantičnog osećanja i ambicioznog aktivizma, iluzorne programske dogmatike i latentno agresivnog mita o žrtvi. Taj prvi ilirski poku šaj samode�nicije i samoorganizacije Hrvata pod deformišućim uslovima Meternihove ere nije ostao sasvim bez rezultata. On je makar u gradskim intelektualnim krugovima izneo na videlo shvatanje da s obzirom na transformaciju ugarske plemićke nacije u modernu, liberalno artikulisanu naciju, više nije moguća antiasimilativna odbrana u ime tradicionalne hrvatske plemićke nacije. Zato se izgradnja ilirskog programa koncentrisala na „stvaranje jezičke i kulturne nacije u okvirima hrvatske stale ške politi čke tradicije.“ 6 Najkasnije posle neuspeha revolucije 1848/49. godine, javilo se uz to i samosvesno ilirsko odbacivanje zahteva za vođstvom u (pan)slovenskom političkom projektu. Pod takvim uslovima hrvatska nacionalna politika prve polovine veka dobila je prete žno odbrambeni pečat projekta samode�nicije i samoodržanja. Nacionalizovanje ugarske plemićke nacije vodilo je do toga da su svi dr žavljani Ugarske, bez obzira na etničku i jezi čku pripadnost proglašavani za individualno ravnopravne, i eventualno za pripadnike homogene mađarske državotvorne nacije u koju su se asimilovali. Nasuprot tome, nacionalizovanje hrvatske plemi ćke nacije vodilo je sa svoje strane kombinaciji južnoslovenskog ideala homogenosti sa istaknutom potrebom za razgraničenjem kako prema ekspanzivnoj mađarskoj državnoj naciji, tako i prema susednim Južnim Slovenima. Ovi se do 1860-ih godina jo š nisu konačno identi�kovali kao Hrvati, Slovenci ili Srbi. Karakteristi čno je bilo i negativno raspoloženje prema manjinama uopšte, a posebno prema Nemcima. Nemačka manjina je shvatana, a povremeno čak demonizovana kao predstraža, iredenta „dranga“, tj. tre će nemačke ekspanzije na istok nakon srednjevekovnog naseljavanja Istoka i habzburškog okretanja ka Jugoistoku. Nacionalnopolitičke tendencije ove vrste oja čale su sredinom XIX veka pod utica jem neoapsolutizma, ustavnih eksperimenata i austro-ugarske nagodbe 1867. godine.7 Državnopolitičko unapređenje Ugarske u velikim delom autonomnu polovinu carstva, u „monarhiju unutar monarhije“ sa vladom i Franjom Josifom kao kraljem, „dualističko“ prestrukturiranje Carevine Austrije, ignorisalo je hrvatske nade u spajanje hrvatskih zemalja, tj. Hrvatske sa Dalmacijom i Slavonijom u Trojednu kraljevinu sa širokom autonomijom. Podela hrvatskih zemalja je čak produbljena jer je Hrvatska sa Slavonijom pripala ugarskoj polovini države. Očito nacionalnopolitička mobilizacija Slovena unutar ovakve austro-ugarske dvojne monarhije mogla se samo još odložiti. Nasuprot tome, denacionalizacija asimilacijom koja do 1848. godine jo š nije bila isključena, više nije bila zamisliva. U središtu nacionalnopolitičke debate Hrvata bila je i dalje, pored pozicioniranja prema nadređenoj ugarskoj dr žavi, unutarjužnoslovenska problematika identiteta, dakle samode�nicija i taktika Hrvata prema drugim Ju žnim Slovenima. Pri tom se između 1850-ih i 1870-ih godina ocrtavaju dva konkurentska nacionalnopolitička pravca mišljenja koji se nisu tako o štro razlikovali kako to povremeno literatura 8 sugeriše. Njihova povremeno oštra suprotstavljenost relativizuje se ako se uzme u obzir ne samo savremeni svetonazorsko-programski habitus, već i njegova takti čka i sociokulturna povezanost. Ovo važi posebno za razlikovanje kulturnonacionalnog i političkodržavnog smera ove dve struje hrvatske političke modernizacije. Obe škole mišljenja su zastupala dva vrlo razli čita „učitelja nacije“, katoli čki biskup Josip Juraj Štrosmajer (1815 – 1905) i Ante Star čević (1823 – 1896). Štrosmajer je sa Franjom Ra čkim (1828 – 1894) formulisao „jugoslovenski“ program, isprva samo kulturnog jedinstva Južnih Slovena na hrvatsku inicijativu unutar Habzburške monarhije. Ovo je bio nastavak one Ilirske stranke u kojoj se od 1841. godine izme đu ostalih Ljudevit Gaj (1809 – 1872)
14
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
borio protiv asimilatorske „kolaboracije“ Hrvatsko-ugarske stranke, kasnije Unionista. Na kraju je u prvi plan do šao takođe ilirizmom inspirisani, ali izrazito antiaustrijski Starčević. Njegovo pozivanje na hrvatsku naciju, njen istorijsko-pravni i prirodnopravni zahtev za samostalnom državnošću koji je bio zami šljen manje kao politi čkopraktičan, a vi še kao politi čko-pedagoški, stoji na po četku duge i od tada u mnogo čemu izmenjene tradicije „ekskluzivnog“ hrvatskog nacionalizma. Ona dose že kako do ustaške države, tako i do HDZ -a9 koji je isprva vladao u Hrvatskoj posle 1991. godine. I dok je Štrosmajer predstavljao jugoslovenski pravac Narodne stranke koja je osnovana 1860. godine, konkurentska Stranka [istorijskog] prava iz 1878. godine potiče od Starčevića i njegovog pokreta istorijskog prava iz 1860-ih godina. II.
Nacionalnopolitički ciljevi ove dve konkurentske struje su se u drugoj polovini XIX veka u mnogome zbog taktičkih razloga zaoštrili. Štrosmajerov pravac je isprva proklamovao samo kulturno ujedinjenje Južnih Slovena i to unutar, a od kraja XIX veka i izvan federalizovane Habzburške monarhije. Nasuprot tome, Starčević je hteo da uz pomoć svoje velikohrvatske vizije države koja bi se prostirala od Alpa do Egejskog mora posle razbijanja Habzburške monarhije, o čuva u prvom redu apsolutizovanu hrvatsku naciju od rezignacije, da je u pravom smislu mobili še. Štrosmajerovo jugoslo venstvo je u potpunosti uzimalo u obzir rezultate višedecenijske debate o jezi čkoetničkim i istorijsko-teritorijalnim kriterijumima razgrani čenja prilikom de�nisanja, odnosno unutarjugoslovenskog razgraničenja hrvatstva. Nasuprot tome radikalni nacionalizam Starčevićev se pokazao u istoj meri kao nestrpljiv i netrpeljiv. Negirao je kako mogućnost multinacionalne-austroslovenske Habzburške monarhije, tako i nacionalni identitet nehrvatskih Južnih Slovena, posebno Srba. Slagali su se, međutim u odbijanju realne unije s Ugarskom koja bi i šla preko labave habzburške personalne unije, a pre svega u odbijanju svake varijante neoapsolutističkog ili nemačko-liberalnog bečkog centralizma. Istina, ovakvo stvaranje varijanata hrvatskog nacionalizma nije bilo ništa neobično u evropskoj nacionalnoj epohi. Obe varijante su mogle da u odre đenoj meri pola žu pravo na funkcionalnu legitimaciju kao integracione ideologije velike grupe koja te ži identitetu i samoodređenju. Pa ipak, njih su, kao i druge ju žnoslovenske nacionalne pokrete, karakterisala kombinacija kolektivnog straha za egzistenciju i straha o d denacionalizacije podložnog radikalizaciji, sa nagomilanom frustracijom koja se ticala ukupnih egzistencijalnih društvenih razloga. Istorijsko iskustvo sa emancipatorskim nacionalizmima koji unose nesigurnost oduvek dokazuje povećanu agresivnu potrebu za projektovanjem. Posmatranje „Nemaca“ kao objekta te potrebe za projektovanjem, bila je zajednička masovnopedagoška praksa oba nacionlna fenomena, uprkos različitim stepenima radikalizacije. Ovo nipošto ne treba poistovetiti sa agresivnom masovnom dinamikom populističke germanofobije kao komplementarne propratne pojave nacionalizma i demokratije. Kao dokaz iz oblasti političke arhitekture tipi čne za tu epohu, ukazaćemo na jednu simboličnu odluku biskupa Štrosmajera: uprkos svom gornjoaustrijskom poreklu i uticaju nemačkog kulturnog života Beča (1840 – 1842 i 1849) i Pešte (1833 – 1837), za simboli čnu izgradnju katedrale u Đakovu svesno je izabrao – nasuprot ukusu vremena – ne gotičke uzore koji bi ukazivali na nema čki Srednji vek i tradicije Rajha, ve ć romaničke. Ne simbolički-indirektna, već praktično-eksplicitna bila je Starčevićeva osuda nemačkog, odnonso gornjoaustrijskog elementa u vezi sa njegovim ekstenzivno hrvatskim izjašnjavanjem 1883. godine, da „svi stanovnici Hrvatske, bez obzira na svako pojedinačno ime [tj. narodnosti – G. Š.] moraju biti jedinstveni. Ukoliko se dr žimo tog načela, volimo [...] Srbe, Nemce, Italijane, Jevreje, Cigane [...].“ 10 U „genetskoj“ osnovnoj masi ove nacionalističke varijante i fenomena koji su joj sledili u XX veku, usa đeno je upravo strukturalno ignorisanje nacionalnih manjina kao takvih, a uz to i kroatocentrična negacija slovenačkog i srpskog nacionalnog identiteta. A sem toga i načelno protivljenje nemačkom ili austrijskom prisustvu na Jugoistoku. Svejedno da li se radi o
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
bečkom centralizmu, austroslavizmu, „mađaronima“ ili nemačkom manjinskom stanovništvu na terenu. Sve se to alarmisti čki deformisano opaža kao opasnost od germanizacije, kao nemački „drang“ [na Istok – G. Š.]. Ba š kao funkcionalna mešavina pokazuje se ova veza zakasnele nesigurne samode �nicije i negativnog opa žanja inorodnih kao takvih, a posebno nemačkog elementa u sopstvenoj zemlji. Politi čka kultura Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, onako kako se konačno pokazala u predvečerje Prvog svetskog rata, nudi dalje dokaze za dugoro čni značajni kontinuitet predrasudno-negativnog opažanja nemačke, odnosno nemačkoaustrijske prevlasti u Srednjoj Evropi, kao i nemačkih manjina na Jugoistoku – iako ne još i za široko rasprostranjenu, ciljanu mr žnju prema Nemcima. Malo verovatna ponovna stabilizacija Habzburške monarhije posle sloma austrijske prevlasti u Italiji 1859. godine, prusko-nemačka pobeda nad Francuskom 1870/71. godine i robusna mađarska hegemonija u Hrvatskoj-Slavoniji vezana sa usitnjenošću političkog života u Hrvatskoj, stvorili su preduslove za opažanje Nemačke, odnosno Austrije kao nadmoćne sile. Tako su propale nade u revolucioniranje Srednje Evrope i Habzburške monarhije koje je posle poraza Austrije od Nema čke gajio Starčević, a potajno i Štrosmajer. Posle višedecenijske političke depresije, turbulencije Habzburške monarhije u znaku nemačko-čeških svađa od 1897. godine, kao i pojačane težnje Ugarske za nezavisno šću od 1903. godine stvorili su nove uslove za politi čku mobilizaciju Južnih Slovena. Hrvatska politika u Ugarskoj se preorijentisala. Sada je – uprkos nemo ći pred mađarskim hegemonijalnim pritiskom – bila s premna za saradnju protiv Beča sa Budimpeštom, čija nova vlada se trudila da olabavi veze sa Habzbur škom monarhijom. Istovremeno Hrvati i Srbi iz obe polovine carstva solidarisali su se preko „dualističke“ austro-ugarske granice. Me đutim, pre svega jugoslovenski naslednici Štrosma jera i pragmati čno krilo Starčevićanaca naumili su da pod antiaustrijskom, odnosno antinemačkom zastavom, prevaziđu hrvatsko-srpske suprotnosti. Između 1903. i 1905. godine formirala se u duhu hrvatsko-srpske parole zajedni štva „ Jedan narod!“, programsko izmenjena nacionalna politika unutar Habzburške monarhije koja je dakako već od 1908/09. godine, za vreme bosanske Aneksione krize opet izgubila čar. Pod pretežno hrvatskim vođstvom uz delimično uključivanje dve rivalske srpske partije, od 1905. godine vladala je Hrvatsko-srpska koalicija (HSK ). Njen bliski cilj bilo je unapređenje položaja Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, i to prvo zamenom dualističke strukture carstva iz 1867. godine austro-ugarsko-slovenskim trijalizmom. Međutim, najkasnije 1908. će se pokazati da je taj Novi kurs imao i tamnu stranu. S njim povezano naglašavanje nacionalnog i uopšte nacionalna homogenost u jugoslo venskom smislu, sužavali su mogućnost za kompromis i koalicije ne samo prema ugarskim koalicionim partnerima, već i prema drugim hrvatskim strankama. Tako npr. prema radikalnoj varijanti Starčevićanaca, Č istoj stranci prava sa Josipom Frankom na čelu i Hrvatskoj puč koj seljač koj stranci bra će Stjepana i Antuna Radi ća. Sem toga, vođstvo Hrvatsko-srpske koalicije oko Frana Supila moralo je i protiv volje da uvidi iluzornost svog programa jedinstva. Baš je to saznanje podstaklo potrebu za strategi jama skretanja pažnje, primarno negativnim označavanjem nemačkog, odnosno austrijskog elementa, posebno s obzirom na rastu će neprijateljstvo izme đu Habzburške monarhije i Srbije zbog Aneksione krize 19 08/09. godine. Tradicionalni stereotip o Nemcima u vezi sa toposom ugroženosti od „dranga“ [na Istok – G. Š.] aktiviran je kao metoda savladavanja prepreka unutarju žnoslovenskoj solidarnosti i uopšte manjku politizovanosti većine južnoslovenskog stanovništva. Drugim rečima: što se više južnoslovenska homogenost, posebno hrvatsko-srpska saradnja pokazivala kao iluzija, utoliko je javno širena slika Nemaca dobijala negativnije, tendenciozne paranoidno-agresivne crte. To se videlo pre svega na agitaciji Hrvatsko-srpske koalicije protiv isto čne politike Nemačkog carstva, balkanske politike Austro-Ugarske koja je intenzivirana od 1906. godine, ponegde na rastu ćim napetostima duž nemačko-slovenačke jezičke granice, kao i u Sremu. Pri jezi čko-propagandističkom predstavljanju nemačkog elementa kao negativne
13
samopredstavljanju, glavna uloga nije pripadala ju žnoslovenskim HSK političarima iz ugarske polovine carstva koji su prvi došli u dodir sa nema čkim manjinskim stanovništvom. Najglasniji su bile dalmatinsko-hrvatske vođe HSK kao što su bili Josip Smodlaka, Frano Supilo i Ante Trumbić, koji nisu imali takva li čna iskustva. Trumbić je dao jednu upravo paradigmatski potpunu formulaciju kada je 7. novembra 1903. godine u dalmatinskom Saboru predstavio program buduće HSK i pri tom svoje slu šaoce upozorio na opasnost od nemačkog „dranga“: „Od Alpa do Marice – u o dbranu od Nemaca!“11 Sabor i javnost više nisu bili upu ćeni na razja šnjavanje ove sažete emblematske šifre. Ona je svima bila uo čljiva u kontinuitetu sa starijim pojmovnim i slikovnim jezikom. Nastala u kontekstu hrvatskog nacionalnog pokreta XIX veka, sa dolaskom Hrvatske napredne omladine kao novog nosioca hrvatske i srpske politike unutar Habzburške monarhije od sredine 1890-ih godina, ona se ukorenila u kolektivnoj svesti. Kao Smodlakina teza da se „drang“, Habzburška monarhija i nemačko hegemoni jalno prisustvo na Jugoistoku na čelno ne mogu pomiriti sa postojanjem i razvojem Južnih Slovena, ona je postala op šte dobro.12 Kao primer njenog programsko-partijskopolitičkog prisustva navešćemo program Hrvatske puč ke napredne stranke, članice HSK od 4. juna 1906: „Svaka nacija ima pravo da se ujedini i da upravlja svojom sudbinom u svojoj državi [...]. Hrvati i Srbi su jedna nacija sa dva jednakopravna imena [...].“ Zato hrvatska politika zna či: „Buđenje hrvatske nacionalne svesti [...], širenje svesti o jedinstvu hrvatske i srpske nacije, [...] kulturno i ekonomsko zbli žavanje sa Slovencima i Bugarima; zaštita od kulturnih i ekonomskih osvajačkih tendencija bilo koje strane politike i slogu [...] sa podunavskim i balkanskim narodima u cilju odbrane od ovih osvajačkih težnji [...].“ 13 Koliko god da je bio izražen uzajamni odnos s jedne strane izme đu faktički nesigurne i zakasnele nacionalne svesti Hrvata i s druge strane kulta nacionalne homogenosti u odnosu na alarmističku percepciju nemačkog prisustva i uticaja, na ionako usitnjenoj hrvatskoj partijskoj sceni bilo je i grupacija koje iz razli čitih razloga nisu u istoj meri sledile ovaj trend samoohrabrivanja kroz razgraničavanje. Tako je Radićeva stranka, koja će u međuratnom razdoblju kao malograđanska i seljačka stranka dostići rang predstavnika gotovo celog naroda, u predratnom periodu čuvala je distancu prema HSK . Pri tom je i ona nastala p od uticajem napredne omladine i Tomaša Masarika. Ona je svakako veći značaj pridavala potrebi društvene reforme; od koalicije sa mađarskim težnjama za samostalnošću u potpunosti je preferirala hrvatsku, eventualno trijalistički unapređenu autonomiju unutar federalizovane, ako je moguće austroslovenske Habzburške monarhije. Nemačku „opasnost“ ona, međutim, ništa manje nije artikulisala i propagandno koristila od HSK . Pored toga velikohrvatska Č ista stranka prava Josipa Franka videla je priliku za nacionalnu stabilizaciju više u podr šci Beča i aktivnoj politici Centralnih sila na Balkanu. Time je ona stajala u o štroj opoziciji HSK -u, jugoslovenstvu i osloncu na Budimpeštu. U osnovi, bila je to jedna paradoksalna konstelacija: ba š nacionalno najradikalnije krilo Starčevićanaca koaliralo je sa Bečom i to uprkos „nibelunškoj vernosti“ između dve srednjeevropske monarhije koje su činile nemački element u Srednjoj Evropi protiv jugoslovenstva. Bio je to savez koji je u odre đenoj meri već nagovestio kasniju saradnju radikalnog nemačkog i hrvatskog nacionalizma u Drugom svetskom ratu, a time i katastrofu nemačke, odnosno podunavskoš vapske manjine. III.
Politička kultura Srba u Habzbur škoj monarhiji razvijala se u XIX veku pod drugim uslovima. Za razliku od ranog ilirsko-hrvatskog nacionalnog pokreta, za nju nije bilo uporedivog političkog okvira iz staroevropske stale ške tradicije koji bi mogao da pokaže put za stvaranje jezi čke i kulturne nacije. 14 „Austrijski“ Srbi su doduše bili priznati od ugarskog Sabora kao „ilirska“ nacija, ali su imali samo crkvenu autonomiju. Sem toga, njihova teritorija nije bila u u žem smislu politički de�nisana, već samo
15
14
bečkom centralizmu, austroslavizmu, „mađaronima“ ili nemačkom manjinskom stanovništvu na terenu. Sve se to alarmisti čki deformisano opaža kao opasnost od germanizacije, kao nemački „drang“ [na Istok – G. Š.]. Ba š kao funkcionalna mešavina pokazuje se ova veza zakasnele nesigurne samode �nicije i negativnog opa žanja inorodnih kao takvih, a posebno nemačkog elementa u sopstvenoj zemlji. Politi čka kultura Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, onako kako se konačno pokazala u predvečerje Prvog svetskog rata, nudi dalje dokaze za dugoro čni značajni kontinuitet predrasudno-negativnog opažanja nemačke, odnosno nemačkoaustrijske prevlasti u Srednjoj Evropi, kao i nemačkih manjina na Jugoistoku – iako ne još i za široko rasprostranjenu, ciljanu mr žnju prema Nemcima. Malo verovatna ponovna stabilizacija Habzburške monarhije posle sloma austrijske prevlasti u Italiji 1859. godine, prusko-nemačka pobeda nad Francuskom 1870/71. godine i robusna mađarska hegemonija u Hrvatskoj-Slavoniji vezana sa usitnjenošću političkog života u Hrvatskoj, stvorili su preduslove za opažanje Nemačke, odnosno Austrije kao nadmoćne sile. Tako su propale nade u revolucioniranje Srednje Evrope i Habzburške monarhije koje je posle poraza Austrije od Nema čke gajio Starčević, a potajno i Štrosmajer. Posle višedecenijske političke depresije, turbulencije Habzburške monarhije u znaku nemačko-čeških svađa od 1897. godine, kao i pojačane težnje Ugarske za nezavisno šću od 1903. godine stvorili su nove uslove za politi čku mobilizaciju Južnih Slovena. Hrvatska politika u Ugarskoj se preorijentisala. Sada je – uprkos nemo ći pred mađarskim hegemonijalnim pritiskom – bila s premna za saradnju protiv Beča sa Budimpeštom, čija nova vlada se trudila da olabavi veze sa Habzbur škom monarhijom. Istovremeno Hrvati i Srbi iz obe polovine carstva solidarisali su se preko „dualističke“ austro-ugarske granice. Me đutim, pre svega jugoslovenski naslednici Štrosma jera i pragmati čno krilo Starčevićanaca naumili su da pod antiaustrijskom, odnosno antinemačkom zastavom, prevaziđu hrvatsko-srpske suprotnosti. Između 1903. i 1905. godine formirala se u duhu hrvatsko-srpske parole zajedni štva „ Jedan narod!“, programsko izmenjena nacionalna politika unutar Habzburške monarhije koja je dakako već od 1908/09. godine, za vreme bosanske Aneksione krize opet izgubila čar. Pod pretežno hrvatskim vođstvom uz delimično uključivanje dve rivalske srpske partije, od 1905. godine vladala je Hrvatsko-srpska koalicija (HSK ). Njen bliski cilj bilo je unapređenje položaja Južnih Slovena unutar Habzburške monarhije, i to prvo zamenom dualističke strukture carstva iz 1867. godine austro-ugarsko-slovenskim trijalizmom. Međutim, najkasnije 1908. će se pokazati da je taj Novi kurs imao i tamnu stranu. S njim povezano naglašavanje nacionalnog i uopšte nacionalna homogenost u jugoslo venskom smislu, sužavali su mogućnost za kompromis i koalicije ne samo prema ugarskim koalicionim partnerima, već i prema drugim hrvatskim strankama. Tako npr. prema radikalnoj varijanti Starčevićanaca, Č istoj stranci prava sa Josipom Frankom na čelu i Hrvatskoj puč koj seljač koj stranci bra će Stjepana i Antuna Radi ća. Sem toga, vođstvo Hrvatsko-srpske koalicije oko Frana Supila moralo je i protiv volje da uvidi iluzornost svog programa jedinstva. Baš je to saznanje podstaklo potrebu za strategi jama skretanja pažnje, primarno negativnim označavanjem nemačkog, odnosno austrijskog elementa, posebno s obzirom na rastu će neprijateljstvo izme đu Habzburške monarhije i Srbije zbog Aneksione krize 19 08/09. godine. Tradicionalni stereotip o Nemcima u vezi sa toposom ugroženosti od „dranga“ [na Istok – G. Š.] aktiviran je kao metoda savladavanja prepreka unutarju žnoslovenskoj solidarnosti i uopšte manjku politizovanosti većine južnoslovenskog stanovništva. Drugim rečima: što se više južnoslovenska homogenost, posebno hrvatsko-srpska saradnja pokazivala kao iluzija, utoliko je javno širena slika Nemaca dobijala negativnije, tendenciozne paranoidno-agresivne crte. To se videlo pre svega na agitaciji Hrvatsko-srpske koalicije protiv isto čne politike Nemačkog carstva, balkanske politike Austro-Ugarske koja je intenzivirana od 1906. godine, ponegde na rastu ćim napetostima duž nemačko-slovenačke jezičke granice, kao i u Sremu. Pri jezi čko-propagandističkom predstavljanju nemačkog elementa kao negativne suprotnosti južnoslovenskom samoopažanju i na kraju krajeva, ju žnoslovenskom
16
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
samopredstavljanju, glavna uloga nije pripadala ju žnoslovenskim HSK političarima iz ugarske polovine carstva koji su prvi došli u dodir sa nema čkim manjinskim stanovništvom. Najglasniji su bile dalmatinsko-hrvatske vođe HSK kao što su bili Josip Smodlaka, Frano Supilo i Ante Trumbić, koji nisu imali takva li čna iskustva. Trumbić je dao jednu upravo paradigmatski potpunu formulaciju kada je 7. novembra 1903. godine u dalmatinskom Saboru predstavio program buduće HSK i pri tom svoje slu šaoce upozorio na opasnost od nemačkog „dranga“: „Od Alpa do Marice – u o dbranu od Nemaca!“11 Sabor i javnost više nisu bili upu ćeni na razja šnjavanje ove sažete emblematske šifre. Ona je svima bila uo čljiva u kontinuitetu sa starijim pojmovnim i slikovnim jezikom. Nastala u kontekstu hrvatskog nacionalnog pokreta XIX veka, sa dolaskom Hrvatske napredne omladine kao novog nosioca hrvatske i srpske politike unutar Habzburške monarhije od sredine 1890-ih godina, ona se ukorenila u kolektivnoj svesti. Kao Smodlakina teza da se „drang“, Habzburška monarhija i nemačko hegemoni jalno prisustvo na Jugoistoku na čelno ne mogu pomiriti sa postojanjem i razvojem Južnih Slovena, ona je postala op šte dobro.12 Kao primer njenog programsko-partijskopolitičkog prisustva navešćemo program Hrvatske puč ke napredne stranke, članice HSK od 4. juna 1906: „Svaka nacija ima pravo da se ujedini i da upravlja svojom sudbinom u svojoj državi [...]. Hrvati i Srbi su jedna nacija sa dva jednakopravna imena [...].“ Zato hrvatska politika zna či: „Buđenje hrvatske nacionalne svesti [...], širenje svesti o jedinstvu hrvatske i srpske nacije, [...] kulturno i ekonomsko zbli žavanje sa Slovencima i Bugarima; zaštita od kulturnih i ekonomskih osvajačkih tendencija bilo koje strane politike i slogu [...] sa podunavskim i balkanskim narodima u cilju odbrane od ovih osvajačkih težnji [...].“ 13 Koliko god da je bio izražen uzajamni odnos s jedne strane izme đu faktički nesigurne i zakasnele nacionalne svesti Hrvata i s druge strane kulta nacionalne homogenosti u odnosu na alarmističku percepciju nemačkog prisustva i uticaja, na ionako usitnjenoj hrvatskoj partijskoj sceni bilo je i grupacija koje iz razli čitih razloga nisu u istoj meri sledile ovaj trend samoohrabrivanja kroz razgraničavanje. Tako je Radićeva stranka, koja će u međuratnom razdoblju kao malograđanska i seljačka stranka dostići rang predstavnika gotovo celog naroda, u predratnom periodu čuvala je distancu prema HSK . Pri tom je i ona nastala p od uticajem napredne omladine i Tomaša Masarika. Ona je svakako veći značaj pridavala potrebi društvene reforme; od koalicije sa mađarskim težnjama za samostalnošću u potpunosti je preferirala hrvatsku, eventualno trijalistički unapređenu autonomiju unutar federalizovane, ako je moguće austroslovenske Habzburške monarhije. Nemačku „opasnost“ ona, međutim, ništa manje nije artikulisala i propagandno koristila od HSK . Pored toga velikohrvatska Č ista stranka prava Josipa Franka videla je priliku za nacionalnu stabilizaciju više u podr šci Beča i aktivnoj politici Centralnih sila na Balkanu. Time je ona stajala u o štroj opoziciji HSK -u, jugoslovenstvu i osloncu na Budimpeštu. U osnovi, bila je to jedna paradoksalna konstelacija: ba š nacionalno najradikalnije krilo Starčevićanaca koaliralo je sa Bečom i to uprkos „nibelunškoj vernosti“ između dve srednjeevropske monarhije koje su činile nemački element u Srednjoj Evropi protiv jugoslovenstva. Bio je to savez koji je u odre đenoj meri već nagovestio kasniju saradnju radikalnog nemačkog i hrvatskog nacionalizma u Drugom svetskom ratu, a time i katastrofu nemačke, odnosno podunavskoš vapske manjine. III.
Politička kultura Srba u Habzbur škoj monarhiji razvijala se u XIX veku pod drugim uslovima. Za razliku od ranog ilirsko-hrvatskog nacionalnog pokreta, za nju nije bilo uporedivog političkog okvira iz staroevropske stale ške tradicije koji bi mogao da pokaže put za stvaranje jezi čke i kulturne nacije. 14 „Austrijski“ Srbi su doduše bili priznati od ugarskog Sabora kao „ilirska“ nacija, ali su imali samo crkvenu autonomiju. Sem toga, njihova teritorija nije bila u u žem smislu politički de�nisana, već samo crkvenopolitički kroz nadležnost pravoslavnog mitropolita karlovačkog.
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
Izdvajanje samostalne srpske svesti iz ove prednacionalne zajednice, prvi po čeci srpskih nacionalnih kulturnih institucija i srpskog građanstva desili su se doduše jo š pre nastanka hrvatskog nacionalnog pokreta. Pa ipak, ni povoljni uslovi u hrvatskoslavonskoj vojnoj granici (do 1871/1881), ni susedstvo sa istonacionalnom Kneževinom (od 1882. Kraljevinom) Srbijom, ni postojanje samostalnog Vojvodstva Srbije i tamiškog Banata (1849 – 1860) nisu dugoro čno garantovali izgradnju srpskog nacionalnog identiteta, ili makar posebnog austro-srpskog identiteta. Povoljniji uslovi u tom pogledu nastali su, paradoksalno, tek krajem XIX veka. Poja čavanje asimilacionog pritiska Mađara koji su 1867. godine postali znatno nacionalno svesniji, u HrvatskojSlavoniji je dovelo do toga da srpska politika nije mogla da odr ži svoju povremenu saradnju sa Budimpeštom, pa je posle preloma vekova postala zrela za saradnju sa Hrvatima, tj. sa jugoslovenstvom HSK . Sem toga, pritisak ma đarizacije je od kraja 1890-ih godina u Bačkoj i Banatu, glavnim oblastima naseljenim Podunavskim Š vabama, podstakao i prve početke manjinske političke saradnje između Nemaca i Srba. Tako je došlo do zajedni čkog delovanja Edmunda Štajnakera (Steinacker), osni vača ma đarskonemačkog pokreta i srpskog politi čara Mihajla Polit-Desančića. Dok nije bilo nemačkih manjinskih poslanika u ugarskom Parlamentu, Polit-Desančić je u dogovoru sa Štajnakerom, povremeno zastupao i podunavskoš vapske interese. PolitDesančić je pripadao Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci koju je 1869. godine osno vao Svetozar Miletić (1826 – 1901). Od 1885. godine predvodio je najva žniju strankunaslednicu, za koju je bilo karakteristi čno da je u praksi svoje srpsko-nacionalne ciljeve podređivala odbrani od mađarizacije, koju je sprovodila u sadejstvu sa drugim nacionalnim manjinama, pa i sa Nemcima. Taj kurs je bio plod Mileti ćevog razočarenja saradnjom sa mađarskim nacionalnim pokretom koju je protiv Be ča praktikovao od 1860. godine. Po Mileti ćevom mišljenju, asimilacioni pritisak centralističkog, nemačkoaustrijskog neoapsolutizma, „germanizma“ uopšte, koji je vr šen na Srbe, nije bio nadvladan unapređenjem Ugarske 1867. godine, ve ć samo variran pojačanom mađarizacijom. Neprijateljska slika „germanizma“ nije se, me đutim, toliko odnosila na viđenje Nemaca u ugarskoj Vojvodini, ve ć na Austriju i na nema čki element u Srednjoj Evropi uopšte. To je, pak, bio rezultat iskustva sa Krunom i Be čom od mađarske revolucije 1848/49. godine. „Opasnost koja preti malim narodima dolazi sa Zapada, i to ne samo kroz kanal germanizma, ve ć i kroz kanal apsolutizma.“ 15 Raspuštanje i ponovno pripajanje srpskog vojvodstva Ugarskoj uništilo je glavni nacionalnopolitički cilj – da se jedinstvo i samoopredeljenje srpskog stanovni štva Carevine Austrije ostvari legalnim sredstvima. Miletić je kao najuticajniji srpski političar u užoj Ugarskoj, tj. van Hrvatske-Slavonije, predstavljao varijantu srpske nacionalne politike koja je tek po sle okupacije Bosne i Hercegovine od strane Habzburške monarhije 1878. godine dobila crte revolucionarnog velikosrpstva i neprijateljstva prema Be ču. Drugi, isprva anarhisti čko-socijalistički pravac mišljenja u srpskoj nacionalnopoliti čkoj debati naišao je kod Mileti ća, i uopšte kod sunarodnika u Južnoj Ugarskoj i u hrvatskim zemljama, na skepti čan, u krajnjoj liniji slab, odjek. Svetozar Markovi ć (1846 – 1875), suosnivač Narodne radikalne stranke 1869. godine, smatrao je nacionalno samo instrumentom u srpskoj sada šnjosti, a uz to i zaprekom željenoj društvenoj transformaciji. On je bio svestan problema zapadnobalkanske uske mešane konstelacije, a i problema razgrani čenja južnoslovenskih etnija između sebe. Zato je pokušao da relativizuje tradicionalni nacionalnopolitički cilj homogene države, generalnu razliku nacionalnih ve ćina i manjina. Nužni proces razvoja Srbije smatrao je nespojivim sa uticajima velikih sila i sa okamenjenom unutrašnjom konstelacijom interesa. Njihovo korišćenje radi transformacije i razvoja, koji su kasnili, nije bilo mogu će zasnovati na mobilizaciji individua u velikim, nacionalno-državnim okvirima, već u malim, slobodno udruženim i samoupravnim zajednicama. Korišćenje nacionalnog za modernizacijsku i samoodre đujuću aktivizaciju društva odozdo, bio je preduslov da se pre živele državne zajednice kao što su bile Kneževina Srbija i Habzburška monarhija rasture, kao i za to da razlikovanje nacija i
15
17
Josip Juraj Strossmayer (1815–1905)
Ante Starčević ( 1823–1896)
Ljudevit Gaj (1809 –1872)
Frano Supilo (1870 –1917)
Josip Frank (1844 –1911)
Stjepan Radić (1871–1928)
Antun Radi ć (1868 –1919)
Edmund Steinacker (1839–1929)
Mihajlo Polit-Desančić (1833 –1920)
Svetozar Mileti ć (1826 –1901)
Svetozar Marković (1846 –1875)
Ante Trumbi ć (1864–1938, desno), Nikola Pašić (1845–1926, levo)
16
Izdvajanje samostalne srpske svesti iz ove prednacionalne zajednice, prvi po čeci srpskih nacionalnih kulturnih institucija i srpskog građanstva desili su se doduše jo š pre nastanka hrvatskog nacionalnog pokreta. Pa ipak, ni povoljni uslovi u hrvatskoslavonskoj vojnoj granici (do 1871/1881), ni susedstvo sa istonacionalnom Kneževinom (od 1882. Kraljevinom) Srbijom, ni postojanje samostalnog Vojvodstva Srbije i tamiškog Banata (1849 – 1860) nisu dugoro čno garantovali izgradnju srpskog nacionalnog identiteta, ili makar posebnog austro-srpskog identiteta. Povoljniji uslovi u tom pogledu nastali su, paradoksalno, tek krajem XIX veka. Poja čavanje asimilacionog pritiska Mađara koji su 1867. godine postali znatno nacionalno svesniji, u HrvatskojSlavoniji je dovelo do toga da srpska politika nije mogla da odr ži svoju povremenu saradnju sa Budimpeštom, pa je posle preloma vekova postala zrela za saradnju sa Hrvatima, tj. sa jugoslovenstvom HSK . Sem toga, pritisak ma đarizacije je od kraja 1890-ih godina u Bačkoj i Banatu, glavnim oblastima naseljenim Podunavskim Š vabama, podstakao i prve početke manjinske političke saradnje između Nemaca i Srba. Tako je došlo do zajedni čkog delovanja Edmunda Štajnakera (Steinacker), osni vača ma đarskonemačkog pokreta i srpskog politi čara Mihajla Polit-Desančića. Dok nije bilo nemačkih manjinskih poslanika u ugarskom Parlamentu, Polit-Desančić je u dogovoru sa Štajnakerom, povremeno zastupao i podunavskoš vapske interese. PolitDesančić je pripadao Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci koju je 1869. godine osno vao Svetozar Miletić (1826 – 1901). Od 1885. godine predvodio je najva žniju strankunaslednicu, za koju je bilo karakteristi čno da je u praksi svoje srpsko-nacionalne ciljeve podređivala odbrani od mađarizacije, koju je sprovodila u sadejstvu sa drugim nacionalnim manjinama, pa i sa Nemcima. Taj kurs je bio plod Mileti ćevog razočarenja saradnjom sa mađarskim nacionalnim pokretom koju je protiv Be ča praktikovao od 1860. godine. Po Mileti ćevom mišljenju, asimilacioni pritisak centralističkog, nemačkoaustrijskog neoapsolutizma, „germanizma“ uopšte, koji je vr šen na Srbe, nije bio nadvladan unapređenjem Ugarske 1867. godine, ve ć samo variran pojačanom mađarizacijom. Neprijateljska slika „germanizma“ nije se, me đutim, toliko odnosila na viđenje Nemaca u ugarskoj Vojvodini, ve ć na Austriju i na nema čki element u Srednjoj Evropi uopšte. To je, pak, bio rezultat iskustva sa Krunom i Be čom od mađarske revolucije 1848/49. godine. „Opasnost koja preti malim narodima dolazi sa Zapada, i to ne samo kroz kanal germanizma, ve ć i kroz kanal apsolutizma.“ 15 Raspuštanje i ponovno pripajanje srpskog vojvodstva Ugarskoj uništilo je glavni nacionalnopolitički cilj – da se jedinstvo i samoopredeljenje srpskog stanovni štva Carevine Austrije ostvari legalnim sredstvima. Miletić je kao najuticajniji srpski političar u užoj Ugarskoj, tj. van Hrvatske-Slavonije, predstavljao varijantu srpske nacionalne politike koja je tek po sle okupacije Bosne i Hercegovine od strane Habzburške monarhije 1878. godine dobila crte revolucionarnog velikosrpstva i neprijateljstva prema Be ču. Drugi, isprva anarhisti čko-socijalistički pravac mišljenja u srpskoj nacionalnopoliti čkoj debati naišao je kod Mileti ća, i uopšte kod sunarodnika u Južnoj Ugarskoj i u hrvatskim zemljama, na skepti čan, u krajnjoj liniji slab, odjek. Svetozar Markovi ć (1846 – 1875), suosnivač Narodne radikalne stranke 1869. godine, smatrao je nacionalno samo instrumentom u srpskoj sada šnjosti, a uz to i zaprekom željenoj društvenoj transformaciji. On je bio svestan problema zapadnobalkanske uske mešane konstelacije, a i problema razgrani čenja južnoslovenskih etnija između sebe. Zato je pokušao da relativizuje tradicionalni nacionalnopolitički cilj homogene države, generalnu razliku nacionalnih ve ćina i manjina. Nužni proces razvoja Srbije smatrao je nespojivim sa uticajima velikih sila i sa okamenjenom unutrašnjom konstelacijom interesa. Njihovo korišćenje radi transformacije i razvoja, koji su kasnili, nije bilo mogu će zasnovati na mobilizaciji individua u velikim, nacionalno-državnim okvirima, već u malim, slobodno udruženim i samoupravnim zajednicama. Korišćenje nacionalnog za modernizacijsku i samoodre đujuću aktivizaciju društva odozdo, bio je preduslov da se pre živele državne zajednice kao što su bile Kneževina Srbija i Habzburška monarhija rasture, kao i za to da razlikovanje nacija i nacionalnih manjina postane suvišno.
18
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
Josip Juraj Strossmayer (1815–1905)
Ante Starčević ( 1823–1896)
Ljudevit Gaj (1809 –1872)
Frano Supilo (1870 –1917)
Josip Frank (1844 –1911)
Stjepan Radić (1871–1928)
Antun Radi ć (1868 –1919)
Edmund Steinacker (1839–1929)
Mihajlo Polit-Desančić (1833 –1920)
Svetozar Mileti ć (1826 –1901)
Svetozar Marković (1846 –1875)
Ante Trumbi ć (1864–1938, desno), Nikola Pašić (1845–1926, levo)
Jovan Cvijić (1865 –1927)
Tin Ujević (1891–1955)
Jovan Skerlić (1877–1914)
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
Karijera njegovog isprva ideološkog prijatelja, Nikole Pa šića (1845 – 1926) koji je od kasnih 1890-ih godina više puta bio predsednik vlade Srbije će, pored ostalog, baš naprotiv, počivati na tome da se dovede do savršenstva manipulativno, antimodernističko, vladalačko-tehničko otuđivanje od prave svrhe nacionalnog radi s rpske ekspanzije i unutarju žnoslovenske podele moći. Osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine koje je Pa šić odlučujuće pripremio, bilo je potpuna suprotnost Markovićevom teoretskom nacrtu, a time i konceptu da ljudi ne budu primarno smatrani za nosioce nekog nacionalnog identiteta. Marković je hteo da nema čko manjinsko stanovništvo u srpskom okruženju bude posmatrano samo kao takvo, a ne unapred kao „rođeni“ predstavnik, predstra ža habzburške ili vlasti nemačkog carstva na Jugoistoku. IV.
Kako su Markovićeve misli o korišćenju nacionalnog za kro ćenje i civilizatorsko korišćenje nacionalnog pale kao žrtva nepovoljnih političkih događaja, tako se oko 1900. godine zatvorila i mala mogućnost za ostvarenje jedne nacionalistički neiskrivljene uzajamne percepcije Ju žnih Slovena i Nemaca koja se u to vreme u Ju žnoj Ugarskoj i Hrvatskoj-Slavoniji na kratko otvorila. Lokalni i dr žavnopolitički uslovi su se promenili. Početne nemačke nacionalne, u za četku i nacionalističke organizacije Podunavskih Š vaba, pre svega u Bačkoj i Banatu s jedne strane, 16 a s druge pak, u Hrvatskoj i Dalmaciji stvaranje Hrvatsko-srpske koalicije kritički nastrojene prema Austriji i Nemačkoj 1903/1905., podstakle su ono nesre ćno nemačko-južnoslovensko neprijateljstvo koje se razvijalo kao nuspojava vekovnog nacionalizovanja Istočne i Srednje Evrope od sredine XIX veka du ž nemačko-slovenske jezičke granice. Tako nisu samo postepena antiruska i antislovenska spoljna politika Nemačkog rajha, kao ni balkanskopolitičke inicijative obe Centralne sile od 190 6/08, bile to što je izmenilo percepciju nemačkog prisustva u politici Srbije, kao i kod Srba u Habzbur škoj monarhiji, već i kon�iktna, prema Nemcima kritična politika ugarskih Srba nastala pod okriljem HSK . Impulsi te vrste za radikalizaciju bili su ti koji su uzajamno viđenje deformisali gotovo anonimno-elementarnom snagom. Iskrivljena percepcija i agresivna uslovljenost koji će eksplodirati tri decenije kasnije, pre svega u Ba čkoj i Banatu tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata se utoliko ne mogu objasniti ratnom situacijom 1939/41, a sigurno ne primarno suživotom samih Srba i Nemaca u Vojvodini, već u velikoj meri dugoroč nim i nadregionalno nastalim preduslovima. Da su percepcija i jezik, emocije i politička praksa u nemačko-srpskom odnosu dugo pre eksplozije nasilja sredinom XX veka po čele da se otu đuju od sopstvene epohe i da najavljuju fatalnu budućnost, može se naslutiti ve ć i iz kratkog pogleda na poslednje godine pre Prvog svetskog rata. Kad se činilo da je HSK zamrla, kada je jugoslovenska mobilizacija unutar Habzburške monarhije pokazivala znake umora, radikalizacioni impuls je postalo sve ve će solidarisanje sa Kraljevinom Srbijom protiv posezanja Habzburške monarhije, prvo za Bosnom i Hercegovinom, a onda i za zapadnim Balkanom. Na mesto generacije osni vača HSK i Napredne omladine u hrvatskim zemljama iz 1890-ih godina, 1910/12. nastupila je Nacionalistič ka omladina, koja je bila razgranata po oblastima Austrije i Ugarske, Bosne i Hercegovine, kao i Srbije. Ako su naprednjaci kao Dušan Mangjer 1897. godine svoj zadatak videli u tome da stvore svest o jednoj „hrvatskoj ili srpskoj“ naciji da bi podigli bedem protiv nemačkog „Drang nach Osten“, 17 onda su Nemci kao takvi sada shvatani kao antiteza jugoslovenstva. Tokom Balkanskih ratova identi�ko valo se u smislu Jovana Cvijića sa Srbijom, sa naturalističkim kultom moći, sa „pobedničkim osvetnicima Kosova“ i mitovima o samožrtvovanju koji su se pleli oko „turskih ratova“ i Kosova, sa revolucionarnim nasiljem kao takvim.18 Od 1890-ih godina na raspravu je stavljen cilj hrvatsko-srpskog jedinstva, povremeno i dugoročno-evolucione izgradnje države u romantično-istorijskim, literarnointelektualističkim kategorijama klasičnog nacionalizma. Sada je apelativni, integralni nacionalizam jednog Milana Marjanovića bio taj koji je zao štrio viziju hrvatsko-srp-
17
Barea (Maurice Barrès) koji je uticao na radikalni francuski nacionalizam pre 1914. godine. Tin Ujević, Oskar Tartalja i drugi koristili su se njegovim apo diktično-iracionalnim deklarativnim jezikom. Sa Bareom su slavili – „je ne puis vivre que selon mes morts. Eux et ma terre me commandent une certaine activité“ 19 – nacionalnu dužnost pojedinca koja navodno govori iz rase, krvi i tla: „Ose ćamo je u našoj krvi“.20 U tom kontekstu Jovan Skerlić, nekada od Markovića inspirisani srpski kovač slogana mlade svesno jugoslovenske generacije isticao je u predvečerje 1914, klasični nacionalistički postulat jedinstva, zajedno sa besadržajno-radikalnim nacionalizmom bez objekta. Integralna, apsolutna zajednica koju je zazivao s pozivom na Star čevića, nije trpela krnjenje, bilo spolja, bilo iznutra, bilo od nema čko-srednjoevropske sile, bilo od nemačke manjine u samoj jugoslovenskoj dr žavi. Sva shvatanja ove vrste, bilo pojedinačni južnoslovenski nacionalizmi, bilo vizionarsko integralno jugoslovenstvo ili hegemonijalni velikosrpski nacionalizam, stupili su sa početkom bosanskohercegovačke Aneksione krize u oktobru 1908. godine u fazu trajne mobilizacije. Ona ve ć spada, posebno zbog uzajamne radikalizacije javnog mnenja u Srbiji i nemačkoj Srednjoj Evropi, u neposrednu predistoriju julske krize iz 1914. godine i Prvog svetskog rata. U kontekstu radikalizacije srpskog nacionalizma, a time i nacionalistički iskrivljene percepcije nema čkoaustrijskog i rajhsdojčerskog elementa, treba spomenuti dve organizacije. S jedne strane Narodnu odbranu osnovanu u oktobru 1908. godine kao protestni pokret protiv aneksije osmanske administrativne jedinice (vilajeta) Bosne i Hercegovine koja je svojatana kao srpska, a koja se još od 1878. godine nalazila pod kontrolom Habzburške monarhije. S druge strane, ve ć negde od početka stoleća aktivnu ali formalno tek u maju 1911. godine o snovanu tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt , zvanu i Crna ruka koja je bila neka vrsta o �cirske zavere. Između ove dve organizacije postojala je odre đena veza, možda i dogovorena podela rada. Kao javno aktivnu posebnu organizaciju sličnu Svenemač kom savezu ili Francuskoj akciji, treba spomenuti Narodnu odbranu. Ona je delovala s ciljem da pretoči istorijski bremenite i alarmistički predstavljene topose „pretnje“ (od strane nemačke Srednje Evrope) i „odbrane“ (od strane Srbije) u jezik slika, lance simbola i oblast osećanja javnog mnenja. Oveštale, u međuvremenu prilično stereotipne formule upozoravanja i mobilizacije u propagandi Narodne odbrane su ja če situaciono i upotrebno preformulisane: „Sa Severa dolaze novi Turci, grozniji i opasniji od starih [...]. Ve ć se mogu osetiti predznaci buduće borbe. Srpski narod stoji pred pitanjem: ‚Biti ili ne biti‘“.21 Ova karakteristična, paranoidno-agresivna argumentacija predstavlja psihodinamično jezgro pijemontizma kao ekstremnog nacionalističkog mobilizacionog vokabulara. Ona u kolektivnu svest usađuje ne samo jednu odre đenu sliku nepri jatelja, već pokušava da jugoslovenski, ili bar široki hrvatsko-srpski spektar identiteta redukuje u srpskom smislu. Tako se tendenciozno izjedna čava srpstvo sa jugoslovenstvom. Bar u nekim oblastima kao što su Bosna i Hercegovina, Banat ili Ba čka se hrvatski identitet i karakteristična usitnjena pluralna nacionalna struktura ignori šu. V.
Za dosadašnja izlaganja važi teza da se eksplozija nasilja u južnoslovensko-nemačkom, odnosno podunavskoš vapskom odnosu neposredno posle kraja Drugog svetskog rata ne može objasniti samo kao reakcija na ratne događaje. Ono od akata nasilja što se posebno u Vojvodini i Slavoniji desilo protiv preostalog stanovništva nemačkog jezika, ne može se u potpunosti i sasvim obuhvatiti terminom „proterivanje“. Slikoviti, ali prekomerno višeznačan termin „proterivanje“ pokazuje se manje kao koncizna de �nicija a više kao metafora dokumentarističko-apelativnog tipa. Pre svega njena situaciona vezanost za događaj ne dozvoljava da se vidi da je u „proterivanju“ do šlo do kulminacije i destruktivno delovanje dugoročno uč vršćenih pogrešnih predstava i još pre Drugog svetskog rata „naučeno“ kolektivno neprijateljstvo. Istra živanje i sadašnje javno zanimanje u zemljama naslednicama Jugoslavije nisu više primarno usmereni na sećanje i dokumentovanje. Sa povećanjem vremenske distance od subjektivnog
19
18
Karijera njegovog isprva ideološkog prijatelja, Nikole Pa šića (1845 – 1926) koji je od kasnih 1890-ih godina više puta bio predsednik vlade Srbije će, pored ostalog, baš naprotiv, počivati na tome da se dovede do savršenstva manipulativno, antimodernističko, vladalačko-tehničko otuđivanje od prave svrhe nacionalnog radi s rpske ekspanzije i unutarju žnoslovenske podele moći. Osnivanje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine koje je Pa šić odlučujuće pripremio, bilo je potpuna suprotnost Markovićevom teoretskom nacrtu, a time i konceptu da ljudi ne budu primarno smatrani za nosioce nekog nacionalnog identiteta. Marković je hteo da nema čko manjinsko stanovništvo u srpskom okruženju bude posmatrano samo kao takvo, a ne unapred kao „rođeni“ predstavnik, predstra ža habzburške ili vlasti nemačkog carstva na Jugoistoku. IV.
Kako su Markovićeve misli o korišćenju nacionalnog za kro ćenje i civilizatorsko korišćenje nacionalnog pale kao žrtva nepovoljnih političkih događaja, tako se oko 1900. godine zatvorila i mala mogućnost za ostvarenje jedne nacionalistički neiskrivljene uzajamne percepcije Ju žnih Slovena i Nemaca koja se u to vreme u Ju žnoj Ugarskoj i Hrvatskoj-Slavoniji na kratko otvorila. Lokalni i dr žavnopolitički uslovi su se promenili. Početne nemačke nacionalne, u za četku i nacionalističke organizacije Podunavskih Š vaba, pre svega u Bačkoj i Banatu s jedne strane, 16 a s druge pak, u Hrvatskoj i Dalmaciji stvaranje Hrvatsko-srpske koalicije kritički nastrojene prema Austriji i Nemačkoj 1903/1905., podstakle su ono nesre ćno nemačko-južnoslovensko neprijateljstvo koje se razvijalo kao nuspojava vekovnog nacionalizovanja Istočne i Srednje Evrope od sredine XIX veka du ž nemačko-slovenske jezičke granice. Tako nisu samo postepena antiruska i antislovenska spoljna politika Nemačkog rajha, kao ni balkanskopolitičke inicijative obe Centralne sile od 190 6/08, bile to što je izmenilo percepciju nemačkog prisustva u politici Srbije, kao i kod Srba u Habzbur škoj monarhiji, već i kon�iktna, prema Nemcima kritična politika ugarskih Srba nastala pod okriljem HSK . Impulsi te vrste za radikalizaciju bili su ti koji su uzajamno viđenje deformisali gotovo anonimno-elementarnom snagom. Iskrivljena percepcija i agresivna uslovljenost koji će eksplodirati tri decenije kasnije, pre svega u Ba čkoj i Banatu tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata se utoliko ne mogu objasniti ratnom situacijom 1939/41, a sigurno ne primarno suživotom samih Srba i Nemaca u Vojvodini, već u velikoj meri dugoroč nim i nadregionalno nastalim preduslovima. Da su percepcija i jezik, emocije i politička praksa u nemačko-srpskom odnosu dugo pre eksplozije nasilja sredinom XX veka po čele da se otu đuju od sopstvene epohe i da najavljuju fatalnu budućnost, može se naslutiti ve ć i iz kratkog pogleda na poslednje godine pre Prvog svetskog rata. Kad se činilo da je HSK zamrla, kada je jugoslovenska mobilizacija unutar Habzburške monarhije pokazivala znake umora, radikalizacioni impuls je postalo sve ve će solidarisanje sa Kraljevinom Srbijom protiv posezanja Habzburške monarhije, prvo za Bosnom i Hercegovinom, a onda i za zapadnim Balkanom. Na mesto generacije osni vača HSK i Napredne omladine u hrvatskim zemljama iz 1890-ih godina, 1910/12. nastupila je Nacionalistič ka omladina, koja je bila razgranata po oblastima Austrije i Ugarske, Bosne i Hercegovine, kao i Srbije. Ako su naprednjaci kao Dušan Mangjer 1897. godine svoj zadatak videli u tome da stvore svest o jednoj „hrvatskoj ili srpskoj“ naciji da bi podigli bedem protiv nemačkog „Drang nach Osten“, 17 onda su Nemci kao takvi sada shvatani kao antiteza jugoslovenstva. Tokom Balkanskih ratova identi�ko valo se u smislu Jovana Cvijića sa Srbijom, sa naturalističkim kultom moći, sa „pobedničkim osvetnicima Kosova“ i mitovima o samožrtvovanju koji su se pleli oko „turskih ratova“ i Kosova, sa revolucionarnim nasiljem kao takvim.18 Od 1890-ih godina na raspravu je stavljen cilj hrvatsko-srpskog jedinstva, povremeno i dugoročno-evolucione izgradnje države u romantično-istorijskim, literarnointelektualističkim kategorijama klasičnog nacionalizma. Sada je apelativni, integralni nacionalizam jednog Milana Marjanovića bio taj koji je zao štrio viziju hrvatsko-srpskog jedinstva u jedinstveni jugoslovenski identitet. Ili mo žda i uzor jednog Morisa
20
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
GÜNTER SCHÖDL
GÜNTER SCHÖDL
redno sistematskog istraživanja i aktuelizacije ovih činjenica. U tom smislu svrha ovog izlaganja bila je da razjasni neke od dugoro čnih faktora nastanka i oblikovanja južnoslovensko-nemačke konfrontacije tokom i posle Drugog svetskog rata. Ono što u ovoj kratkoj skici „istorije nastanka“ nacionalnopolitički dimenzioniranog opažanja i njegove političke konkretizacije pri sada šnjem stanju istraživanja nije bilo moguće postići, a što se može samo detaljnim binacionalnim ili multinacionalnim istraživanjem je: rekosntrukcija načina kako su ovi sadržajno-mentalni uticaji na južnoslovensku sliku Nemaca oblikovali ponašanje i donošenje odluka. Kako su oni dostigli zrelost da budu primenjeni i kako su funkcionisali, kako treba vrednovati njihove uzroke? Logi čno bi bilo ove istraživačke korake preduzeti komparativno, ne samo za recimo, jugoistočne Nemce, već za sve „oblasti proterivanja“. To istraživanje proterivanja Nemaca iz Istočne Evrope ne mo že se više preduzimati samo iz perspektive pogo đenih, dakle, samo iz nemačke perspektive, nego samo binacionalno ili višenacionalno. To je preduslov za denacionalizaciju i o bjektivizaciju, ukupno za nau čni pristup odgovarajućeg istraživanja i medijsku prezentaciju. U tom smislu je ovo izlaganje zami šljeno samo kao podsticaj. Ova vrsta dugoročnog istorijskog traženja tragova, istraživanja po ranim nacionalnopolitičkim svedočanstvima predrasudne de�nicje i kon �iktnih eksplozija južnoslovenskog viđenja nemačkog elementa na Jugoistoku ne treba politi čki preopterećivati. Ne radi se o nema čkom istoriografskom „prebijanju“ pogrešnih južnoslovenskih postupaka sa nemačkom krivicom za rat i okupaciju. Umesto toga pravi smisao je u sistematsko-nadnacionalnoj tematizaciji dugoročnih kognitivnih i politi čkih preduslova određenog međunacionalnog sukoba. Pri sadašnjem, potpuno nedovoljnom stanju istraženosti ova razmatranja mogu biti samo privremene, eseističke naravi. Za njihovo sistematsko kompletiranje bila bi nužna npr. sigurna i me đunacionalno preneta kulturna znanja i znanja iz svakodnevne istorije nemačkog viđenja susednih nacija Srednje-istočne Evrope. Jo š vi še ona slika koju su o sebi stvarali Nemci u Istočnoj Evropi u svakodnevnom suživotu i slika koju je o Nemcima i Austrijancima stvarala njihova inorodna okolina. Sužavanje istraživanja proterivanja na nema čkom govornom područ ju treba videti u tome da je – koliko god to paradoksalno zvu čalo – ono isuviše sprovođeno kao istraž ivanje proterivanja. Ako se uslovi nastanka i predfaze, kognitivna neprijateljstva i kolektivno uvežbavanje agresivnog držanja od početka nacionalne epohe, dakle od po četka XIX veka, a priori bez alternative razmatraju kao nužan razvoj koji vodi do rata i proterivanja, onda je to u velikoj meri istozna čno sa programiranjem rezultata unapred. Dalja mana istraživanja leži u tome da i dalje u velikoj meri va že konstitutivni pojmovi i kategorije nacionalnodržavne provenijencije. Npr. strukturiranje stanovni štva „država proterivača“ unapred prema nacionalnopolitičkim kriterijumima „državnih nacija“ i „nacionalnih manjina“ vodi do isključivanja raznih stepena između te dve kategorije, odnosno asimilacionih prelaza, što protivreči ju žnoslovenskoj stvarnosti. To sprečava diferencijaciju pomoću varijanata uzroka i ponašanja koja bi svakako bila važna za celokupno odvijanje nacionalnodruštvene inkluzije i isklju čivanja manjina. Drugim rečima: istraživanje koje a priori polazi od objekta istra živanja „(nemačka) manjina“ zanemaruje činjenicu da je ona bila prilično izniman fenomen, što znači kompaktno i jasno razgraničen od „državne nacije“. Ona je u mnogo većoj meri konstituisana nemačko-nacionalnom i nacističkom politikom „narodnih grupa“ i politikom sećanja posle proterivanja.Tako se, međutim, više-manje unapred daje tra ženi odgovor na pitanje geneze proterivanja Nemaca. I to nezavisno od toga da li se proterivanje shvata kao kratkoročni, situacioni događaj spontanog kolektivnog nasilja ili kao dugoročni i nužni ishod jednog upravo teleološkog razvoja nacionalnog principa.
19
Barea (Maurice Barrès) koji je uticao na radikalni francuski nacionalizam pre 1914. godine. Tin Ujević, Oskar Tartalja i drugi koristili su se njegovim apo diktično-iracionalnim deklarativnim jezikom. Sa Bareom su slavili – „je ne puis vivre que selon mes morts. Eux et ma terre me commandent une certaine activité“ 19 – nacionalnu dužnost pojedinca koja navodno govori iz rase, krvi i tla: „Ose ćamo je u našoj krvi“.20 U tom kontekstu Jovan Skerlić, nekada od Markovića inspirisani srpski kovač slogana mlade svesno jugoslovenske generacije isticao je u predvečerje 1914, klasični nacionalistički postulat jedinstva, zajedno sa besadržajno-radikalnim nacionalizmom bez objekta. Integralna, apsolutna zajednica koju je zazivao s pozivom na Star čevića, nije trpela krnjenje, bilo spolja, bilo iznutra, bilo od nema čko-srednjoevropske sile, bilo od nemačke manjine u samoj jugoslovenskoj dr žavi. Sva shvatanja ove vrste, bilo pojedinačni južnoslovenski nacionalizmi, bilo vizionarsko integralno jugoslovenstvo ili hegemonijalni velikosrpski nacionalizam, stupili su sa početkom bosanskohercegovačke Aneksione krize u oktobru 1908. godine u fazu trajne mobilizacije. Ona ve ć spada, posebno zbog uzajamne radikalizacije javnog mnenja u Srbiji i nemačkoj Srednjoj Evropi, u neposrednu predistoriju julske krize iz 1914. godine i Prvog svetskog rata. U kontekstu radikalizacije srpskog nacionalizma, a time i nacionalistički iskrivljene percepcije nema čkoaustrijskog i rajhsdojčerskog elementa, treba spomenuti dve organizacije. S jedne strane Narodnu odbranu osnovanu u oktobru 1908. godine kao protestni pokret protiv aneksije osmanske administrativne jedinice (vilajeta) Bosne i Hercegovine koja je svojatana kao srpska, a koja se još od 1878. godine nalazila pod kontrolom Habzburške monarhije. S druge strane, ve ć negde od početka stoleća aktivnu ali formalno tek u maju 1911. godine o snovanu tajnu organizaciju Ujedinjenje ili smrt , zvanu i Crna ruka koja je bila neka vrsta o �cirske zavere. Između ove dve organizacije postojala je odre đena veza, možda i dogovorena podela rada. Kao javno aktivnu posebnu organizaciju sličnu Svenemač kom savezu ili Francuskoj akciji, treba spomenuti Narodnu odbranu. Ona je delovala s ciljem da pretoči istorijski bremenite i alarmistički predstavljene topose „pretnje“ (od strane nemačke Srednje Evrope) i „odbrane“ (od strane Srbije) u jezik slika, lance simbola i oblast osećanja javnog mnenja. Oveštale, u međuvremenu prilično stereotipne formule upozoravanja i mobilizacije u propagandi Narodne odbrane su ja če situaciono i upotrebno preformulisane: „Sa Severa dolaze novi Turci, grozniji i opasniji od starih [...]. Ve ć se mogu osetiti predznaci buduće borbe. Srpski narod stoji pred pitanjem: ‚Biti ili ne biti‘“.21 Ova karakteristična, paranoidno-agresivna argumentacija predstavlja psihodinamično jezgro pijemontizma kao ekstremnog nacionalističkog mobilizacionog vokabulara. Ona u kolektivnu svest usađuje ne samo jednu odre đenu sliku nepri jatelja, već pokušava da jugoslovenski, ili bar široki hrvatsko-srpski spektar identiteta redukuje u srpskom smislu. Tako se tendenciozno izjedna čava srpstvo sa jugoslovenstvom. Bar u nekim oblastima kao što su Bosna i Hercegovina, Banat ili Ba čka se hrvatski identitet i karakteristična usitnjena pluralna nacionalna struktura ignori šu. V.
Za dosadašnja izlaganja važi teza da se eksplozija nasilja u južnoslovensko-nemačkom, odnosno podunavskoš vapskom odnosu neposredno posle kraja Drugog svetskog rata ne može objasniti samo kao reakcija na ratne događaje. Ono od akata nasilja što se posebno u Vojvodini i Slavoniji desilo protiv preostalog stanovništva nemačkog jezika, ne može se u potpunosti i sasvim obuhvatiti terminom „proterivanje“. Slikoviti, ali prekomerno višeznačan termin „proterivanje“ pokazuje se manje kao koncizna de �nicija a više kao metafora dokumentarističko-apelativnog tipa. Pre svega njena situaciona vezanost za događaj ne dozvoljava da se vidi da je u „proterivanju“ do šlo do kulminacije i destruktivno delovanje dugoročno uč vršćenih pogrešnih predstava i još pre Drugog svetskog rata „naučeno“ kolektivno neprijateljstvo. Istra živanje i sadašnje javno zanimanje u zemljama naslednicama Jugoslavije nisu više primarno usmereni na sećanje i dokumentovanje. Sa povećanjem vremenske distance od subjektivnog horizonta doživljenog generacije stradalnika, oni se više ti ču objektivizirajućeg, upo-
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
1 Proširena i referencama dopunjena verzija predavanja. Zadr žano je usmeno vođenje izlaganja. 2 Jakob Glatz, Freymüthige Bemerkungen eines Ungarn über sein Vaterland, Teutschland 1799, citirano po: Wolfgang Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien und Slawonien in der ersten Hälfe des 19. Jahrhunderts. Historiographie und Grundlagen, München 1981, str. 83. 3 Katharina Klotz, Doris Müller-Toovey, Wilfried Rogasch (ur.), Erzwungene Wege. Flucht und Vertreibung im Europa des 20. Jahrhunderts, Zentrum gegen Vertreibung, Berlin 2006. 4 V. o tome: Günter Schödl, Am Rande des Reiches, am Rande der Nation, u: Isti (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas, tom 5), Berlin 1999 (2. izd.), str. 349–655, str. 666 – 671, str. 692–701. 5 V. o tome: Kessler, Politik, Kultur und Gesellsc haf in Kroatien, str. 91; Arnold Suppan, Die Kroaten, u: Adam Wandruszka, Peter Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie 1848–1918, tom III, 1; Die Völker des Reiches, Wien 1980, str. 626 –733; Wolf Dietrich Behschnitt, Nationalismus bei Serben und Kroaten 1838–18914. Analyse und Typologie der nationalen Ideologie, München 1980, str. 133 –161; Ludwig Steindor ff , Kroatien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Regensburg/ München 2001, str. 94 –151; Günter Schödl, Kroatische Nationalpolitik und „Jugoslovenstvo“. Studien zu nationaler integration regionaler Politik in Kroatien-Dalmatien am begin des 20. Jahrhunderts, München 1990, str. 13– 47. 6 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien, str. 91. 7 V. o tome: Mirjana Gross, Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u Civilnoj Hrvatskoj i Sla voniji 1850–1860, Zagreb1985; o širem kontekstu, ista (ur.), Društveni razvoj u Hrvatskoj. Od 16. stoljeća do početka 20. stoljeća, Zagreb 1981; Heinrich Lutz, Österreich-Ungarn und die Gründung des Deutschen Reiches. Europäische Entscheidung 1867–1871, Frankfurt am Main itd, 1979; Helmut Rumpler, 1804–1814: eine Chance für Mitteleuropa. Bürgerliche Emanzipation und Staatsverfall in der Habsburgermonarchie (Österreichische Geschichte, tom 1804, ur. Herwig Wolfram), Wien 1997; András Gergely, Magyarország története a 19. században, Budapest 2003, str. 279–326, 360–384. 8 Up. Behsch nitt, Nationalismus, str. 175 ff . i Steindorff , Kroatien, str. 117–121. 9 Hrvatska demokratska zajednica. 10 Ante Starčević, Slowenen und Serben, 1883, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 184; o kontekstu vidi Mirjana Gross, Povijest prava ške ideologije, Zagreb 1973. 11 Citirano po: Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 247; o HSK vidi: Schödl, Am Rande des Reiches, str. 234–298. 12 Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 270. 13 Citirano prema: Behschn itt, Nationalismus, str. 366. 14 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien, str. 91 i 96 ff . 15 Svetozar Miletić, Srbi i Mađari, 1868, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 91; v. o tome: Dimitrije Đorđević, Die Serben, u: Wandrusczka, Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie, str. 173 f. 16 O tome vidi: Günter Schödl, Alldeutsch er Verband und deutsche Minderheitenpolitikin Ungarn 1890 –1914. Zur Geschichte des deutschen „Extremen Nationalismus“, Frankfurt am Main itd. 1978; Isti, Am Rande des Reiches, str. 392– 454. 17 Dušan Mangjer, Narodna misao, Zagreb 1897, str. 2, citirano prema Behschnitt, Nationalismus, str. 2002. 18 Behschn itt, Nationalismus , str. 201–230. 19 Citirano prema: Günter Schödl, Alldeutsch-d eutschnat ionale Politik in der Habsburgermonarchieund im Deutschen Reich, u: Isti (ur.), Formen und Grenzen des Nationalen. Beiträge zu nationaler Integration und Nationalismus im östlichen Europa (Erlanger Osteuropa-Studien, tom 2), Erlangen 1990, str. 49– 89, ovde str. 49. 20 Oskar Tartalja, citirano prema: Behschnitt, Nationalismus , str. 225. 21 Narodna odbrana, Beograd 1911, str. 21. Citirano prema : Behschnitt, Nationali smus, str. 304, fusnota 324.
21
20
GÜNTER SCHÖDL
redno sistematskog istraživanja i aktuelizacije ovih činjenica. U tom smislu svrha ovog izlaganja bila je da razjasni neke od dugoro čnih faktora nastanka i oblikovanja južnoslovensko-nemačke konfrontacije tokom i posle Drugog svetskog rata. Ono što u ovoj kratkoj skici „istorije nastanka“ nacionalnopolitički dimenzioniranog opažanja i njegove političke konkretizacije pri sada šnjem stanju istraživanja nije bilo moguće postići, a što se može samo detaljnim binacionalnim ili multinacionalnim istraživanjem je: rekosntrukcija načina kako su ovi sadržajno-mentalni uticaji na južnoslovensku sliku Nemaca oblikovali ponašanje i donošenje odluka. Kako su oni dostigli zrelost da budu primenjeni i kako su funkcionisali, kako treba vrednovati njihove uzroke? Logi čno bi bilo ove istraživačke korake preduzeti komparativno, ne samo za recimo, jugoistočne Nemce, već za sve „oblasti proterivanja“. To istraživanje proterivanja Nemaca iz Istočne Evrope ne mo že se više preduzimati samo iz perspektive pogo đenih, dakle, samo iz nemačke perspektive, nego samo binacionalno ili višenacionalno. To je preduslov za denacionalizaciju i o bjektivizaciju, ukupno za nau čni pristup odgovarajućeg istraživanja i medijsku prezentaciju. U tom smislu je ovo izlaganje zami šljeno samo kao podsticaj. Ova vrsta dugoročnog istorijskog traženja tragova, istraživanja po ranim nacionalnopolitičkim svedočanstvima predrasudne de�nicje i kon �iktnih eksplozija južnoslovenskog viđenja nemačkog elementa na Jugoistoku ne treba politi čki preopterećivati. Ne radi se o nema čkom istoriografskom „prebijanju“ pogrešnih južnoslovenskih postupaka sa nemačkom krivicom za rat i okupaciju. Umesto toga pravi smisao je u sistematsko-nadnacionalnoj tematizaciji dugoročnih kognitivnih i politi čkih preduslova određenog međunacionalnog sukoba. Pri sadašnjem, potpuno nedovoljnom stanju istraženosti ova razmatranja mogu biti samo privremene, eseističke naravi. Za njihovo sistematsko kompletiranje bila bi nužna npr. sigurna i me đunacionalno preneta kulturna znanja i znanja iz svakodnevne istorije nemačkog viđenja susednih nacija Srednje-istočne Evrope. Jo š vi še ona slika koju su o sebi stvarali Nemci u Istočnoj Evropi u svakodnevnom suživotu i slika koju je o Nemcima i Austrijancima stvarala njihova inorodna okolina. Sužavanje istraživanja proterivanja na nema čkom govornom područ ju treba videti u tome da je – koliko god to paradoksalno zvu čalo – ono isuviše sprovođeno kao istraž ivanje proterivanja. Ako se uslovi nastanka i predfaze, kognitivna neprijateljstva i kolektivno uvežbavanje agresivnog držanja od početka nacionalne epohe, dakle od po četka XIX veka, a priori bez alternative razmatraju kao nužan razvoj koji vodi do rata i proterivanja, onda je to u velikoj meri istozna čno sa programiranjem rezultata unapred. Dalja mana istraživanja leži u tome da i dalje u velikoj meri va že konstitutivni pojmovi i kategorije nacionalnodržavne provenijencije. Npr. strukturiranje stanovni štva „država proterivača“ unapred prema nacionalnopolitičkim kriterijumima „državnih nacija“ i „nacionalnih manjina“ vodi do isključivanja raznih stepena između te dve kategorije, odnosno asimilacionih prelaza, što protivreči ju žnoslovenskoj stvarnosti. To sprečava diferencijaciju pomoću varijanata uzroka i ponašanja koja bi svakako bila važna za celokupno odvijanje nacionalnodruštvene inkluzije i isklju čivanja manjina. Drugim rečima: istraživanje koje a priori polazi od objekta istra živanja „(nemačka) manjina“ zanemaruje činjenicu da je ona bila prilično izniman fenomen, što znači kompaktno i jasno razgraničen od „državne nacije“. Ona je u mnogo većoj meri konstituisana nemačko-nacionalnom i nacističkom politikom „narodnih grupa“ i politikom sećanja posle proterivanja.Tako se, međutim, više-manje unapred daje tra ženi odgovor na pitanje geneze proterivanja Nemaca. I to nezavisno od toga da li se proterivanje shvata kao kratkoročni, situacioni događaj spontanog kolektivnog nasilja ili kao dugoročni i nužni ishod jednog upravo teleološkog razvoja nacionalnog principa.
22
ZORAN JANJETOVI Ć
Zoran Janjetovi ć
Jugoslovenska politika prema manjinama izmeđ u dva svetska rata
Petrovaradinska tvrđava u tursko doba, bakrorez Gaspara Boutatsa iz knjige Sacr. Caes. Ma. Leopoldo has Turcis ereptas, et Favente Deo eripiendas Hon gariae Civitates, aliasque Turcias (Ovi gradovi koje je njegovo sveto veli č anstvo car Leopold oteo Turcima i ugarski i drugi turski [gradovi] koje uz Bož ju pomoć tek treba oteti), Antwerpen, oko 1700.
U ovom referatu ćemo ukratko izložiti politiku koju je jugoslovenska država vodila prema nacionalnim manjinama i analizirati njene uzroke. Pored toga, osvrnu ćemo se kako se jugoslovenska manjinska politika odražavala na razne aspekte života nemačke manjine. Kraljevina SHS (koja je 1929. preimenovana u Jugoslaviju, iako je kolokvijalno tako zvana od samog početka) je nastala u jesen 1918. godine na ru ševinama Habzburške monarhije i Osmanskog carstva (koje je već 1912. potisnuto sa Balkana). Ove care vine su tokom v iše vekova dominirale Jugoistočnom Evropom, a obe su bile izrazito multietničke tvorevine koje su u svojim (promenjivim) granicama objedinjavali mnoštvo naroda i vera. Za razliku od drugih zemalja naslednica, Kraljevina SHS je nasledila teritorije od oba nestala carstva: neke su bile pripojene 1918., neke 1912. ili 1913., a neke su se (kao Srbija i Crna Gora) tokom jednog du žeg oslobodilačkog procesa odvo jile od Os manskog carstva. Viševekovna vlast dve velike imperije je donela ne samo brojne kulturne uticaje koji se do danas ose ćaju, već je u znatnoj meri uticala i na promenu etničke i demografske slike krajeva o kojima je re č.1 Sloveni su se na Balkanu naselili tokom VI i VII veka, a teritorija koju su nastanji vali je bila znatno šira nego ona na kojoj danas žive južnoslovenski narodi, uključujući i Bugare. Do toga je do šlo pre svega zbog odsustva slovenske političke vlasti na ve ćem delu tih teritorija tokom najve ćeg dela njihove istorije. 2 U sastavu tu đih država dolazilo je do lagane i sp ontane asimilacije re đe naseljenog stanovništva. Na taj način su Slo venci izgubili gotovo polovinu svoje etni čke teritorije.3 Pored toga, usled ratnih dejstava dolazilo je do masovnog pomeranja stanovništva – bilo u vidu izbeglištva, bilo kroz sistematsko naseljavanje opustelih krajeva novim stanovništvom radi podizanja borbene moći4, bilo radi povećanja ekonomske snage. Ratovi su stvarali i mogu ćnost za spontano doseljavanje novog stanovništva na prostore sa kojih je u potpunosti ili delimično otišlo starije stanovništvo. Vlastodršci su i u mirno doba naseljavali ljude, često svoje sunarodnike, iz ekonomskih i �skalnih razloga, što je menjalo etni čku sliku predela u koje su naseljavani. Na ovaj način, postepenim mirnim naseljavanjem je tokom 1100-godišnje dominacije Nemaca nad Slovencima došlo do prožimanja slovenačke etni čke teritorije
JU ŽNI SLOVENI I NEMCI
21
1 Proširena i referencama dopunjena verzija predavanja. Zadr žano je usmeno vođenje izlaganja. 2 Jakob Glatz, Freymüthige Bemerkungen eines Ungarn über sein Vaterland, Teutschland 1799, citirano po: Wolfgang Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien und Slawonien in der ersten Hälfe des 19. Jahrhunderts. Historiographie und Grundlagen, München 1981, str. 83. 3 Katharina Klotz, Doris Müller-Toovey, Wilfried Rogasch (ur.), Erzwungene Wege. Flucht und Vertreibung im Europa des 20. Jahrhunderts, Zentrum gegen Vertreibung, Berlin 2006. 4 V. o tome: Günter Schödl, Am Rande des Reiches, am Rande der Nation, u: Isti (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas, tom 5), Berlin 1999 (2. izd.), str. 349–655, str. 666 – 671, str. 692–701. 5 V. o tome: Kessler, Politik, Kultur und Gesellsc haf in Kroatien, str. 91; Arnold Suppan, Die Kroaten, u: Adam Wandruszka, Peter Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie 1848–1918, tom III, 1; Die Völker des Reiches, Wien 1980, str. 626 –733; Wolf Dietrich Behschnitt, Nationalismus bei Serben und Kroaten 1838–18914. Analyse und Typologie der nationalen Ideologie, München 1980, str. 133 –161; Ludwig Steindor ff , Kroatien. Vom Mittelalter bis zur Gegenwart, Regensburg/ München 2001, str. 94 –151; Günter Schödl, Kroatische Nationalpolitik und „Jugoslovenstvo“. Studien zu nationaler integration regionaler Politik in Kroatien-Dalmatien am begin des 20. Jahrhunderts, München 1990, str. 13– 47. 6 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien, str. 91. 7 V. o tome: Mirjana Gross, Počeci moderne Hrvatske. Neoapsolutizam u Civilnoj Hrvatskoj i Sla voniji 1850–1860, Zagreb1985; o širem kontekstu, ista (ur.), Društveni razvoj u Hrvatskoj. Od 16. stoljeća do početka 20. stoljeća, Zagreb 1981; Heinrich Lutz, Österreich-Ungarn und die Gründung des Deutschen Reiches. Europäische Entscheidung 1867–1871, Frankfurt am Main itd, 1979; Helmut Rumpler, 1804–1814: eine Chance für Mitteleuropa. Bürgerliche Emanzipation und Staatsverfall in der Habsburgermonarchie (Österreichische Geschichte, tom 1804, ur. Herwig Wolfram), Wien 1997; András Gergely, Magyarország története a 19. században, Budapest 2003, str. 279–326, 360–384. 8 Up. Behsch nitt, Nationalismus, str. 175 ff . i Steindorff , Kroatien, str. 117–121. 9 Hrvatska demokratska zajednica. 10 Ante Starčević, Slowenen und Serben, 1883, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 184; o kontekstu vidi Mirjana Gross, Povijest prava ške ideologije, Zagreb 1973. 11 Citirano po: Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 247; o HSK vidi: Schödl, Am Rande des Reiches, str. 234–298. 12 Schödl, Kroatische Nationalpolitik, str. 270. 13 Citirano prema: Behschn itt, Nationalismus, str. 366. 14 Kessler, Politik, Kultur und Gesellschaf in Kroatien, str. 91 i 96 ff . 15 Svetozar Miletić, Srbi i Mađari, 1868, citirano po: Behschnitt, Nationalismus, str. 91; v. o tome: Dimitrije Đorđević, Die Serben, u: Wandrusczka, Urbanitsch (ur.), Die Habsburgermonarchie, str. 173 f. 16 O tome vidi: Günter Schödl, Alldeutsch er Verband und deutsche Minderheitenpolitikin Ungarn 1890 –1914. Zur Geschichte des deutschen „Extremen Nationalismus“, Frankfurt am Main itd. 1978; Isti, Am Rande des Reiches, str. 392– 454. 17 Dušan Mangjer, Narodna misao, Zagreb 1897, str. 2, citirano prema Behschnitt, Nationalismus, str. 2002. 18 Behschn itt, Nationalismus , str. 201–230. 19 Citirano prema: Günter Schödl, Alldeutsch-d eutschnat ionale Politik in der Habsburgermonarchieund im Deutschen Reich, u: Isti (ur.), Formen und Grenzen des Nationalen. Beiträge zu nationaler Integration und Nationalismus im östlichen Europa (Erlanger Osteuropa-Studien, tom 2), Erlangen 1990, str. 49– 89, ovde str. 49. 20 Oskar Tartalja, citirano prema: Behschnitt, Nationalismus , str. 225. 21 Narodna odbrana, Beograd 1911, str. 21. Citirano prema : Behschnitt, Nationali smus, str. 304, fusnota 324.
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
nemačkim življem, koje je proticanjem vremena, na velikom delu te teritorije postalo ve ćinsko. Nemce su feudalni gospodari naseljavali i u krajeve sa gušćim rasporedom Slovenaca. To je bio slučaj u donještajerskim gradovima ili u Ko čevju koje je postalo prete žno nemačko ostrvo u slovenačkom moru. Nemci su dolazili i u druge slovena čke gradove, a socijalnim usponom doseljenih Slovenaca broj Nemaca u njima je rastao i asimilacijom. Za nju su kasniji slovenački autori tvrdili da je bila nasilna, zanemaruju ći svu složenost fenomena o kome je reč. Albanci su na „svetu srpsku zemlju“, Kosovo, počeli da se doseljavaju u većem broju od kraja XVII veka kada je veći broj Srba napustio to područ je. Time je počeo tristogodišnji proces koji nije bio ni nagao 5 ni isključivo nasilan, kako se to često može pro čitati u srpskoj istoriogra� ji. Nasilje jeste igralo značajnu ulogu, ali su i mnogi drugi faktori (natalitet, asimilacija, socijalne i verske razlike, oportunizam, podr ška vlasti, postupak Srbije sa Albancima 1878.) doprinosili menjanju etničke slike Kosova, Metohije i zapadne Makedonije. Turska najezda je pogurala velike mase srpskog stanovništva prema zapadu i severu – na teritoriju Kraljevine Ugarske (uklju čujući i Hrvatsku).6 Priličan broj Turaka se doselio u gradove u oblastima pod os manskom vlašću, a izvestan broj i u sela Makedonije, Srbije i Kosova. Posle povla čenja osmanske vlasti, veliki deo tih Turaka je takođe napustio zavičaj.7 Posle oslobođenja od Turaka, ju žna Ugarska (današnja Vojvodina, ali i šire) je bila vrlo retko naseljena, uglavnom srpskim i rumunskim stočarima. Mađarsko stanovništvo je najvećim delom izbeglo pre osmanske vlasti ili nestalo tokom nje, dok su Turci naseljavali Srbe jer im je trebala radna snaga. Pred slom osmanske vlasti u Panoniji, srpski živalj je bio broj čano pojačan izbeglicama iz Srbije i sa Kosova. Budući da je to stanovni štvo bilo nedovoljno brojno i ekonomski nedo voljno produktiv no, habzbur ške vlasti i privatni veleposednici (kojima je novooslobođena teritorija razdeljena) pribegli su kolonizaciji Nemaca, Ma đara, Slo vaka, Rusina, Č eha, Italijana, Španaca, Hrvata i pripadnika drugih naroda. Neki, koji se nisu mogli prilagoditi, su nestali ili se odselili, dok su se Nemci, Ma đari, Slovaci i Rusini posle po četnih teško ća ukorenili u novom zavičaju.8 Južnoslovenski istoričari i jo š češć e političari su ovo naseljavanje inorodnog stanovništva videli k ao uzurp aciju, a k ao argume nti su im s lužili primeri potiskivanja, nasilnog preseljavanja i kuluka koji su Srbi morali da obavljaju da bi pripremili imanja za koloniste, kao i porez koji su za povla šć ene koloniste neko vreme morali da plaćaju. Iako je do svega ovoga dolazilo, često se zaboravlja da su odre đene privilegije uživali i srpski naseljenici, a me đuratni političari i propagandisti su za sve nepravde tokom kolonizacije Nemaca, Ma đara i drugih okrivljivali njhove daleke potomke, svoje savremenike. U Hrvatskoj i Slavoniji se Nemci i Česi javljaju već krajem XVII veka, ali u ve ćem broju pristižu od sredine XIX privu čeni nižim cenama zemlje.9 Slično je bilo i u Bosni, gde, uz nekoliko dr žavnih kolonija Nemaca i Poljaka, nastaje vi še naselja koja su bila plod privatne inicijative doseljenika. Dolazak inorodnih industrijskih radnika u bosanske gradove nije ostavio previše traga, budući da se većina odselila posle 1918.10 Uslovi naseljavanja i života inorodnog stanovništva su ostali trn u oku domaćem stanovništvu i političarima sve do u me đuratno razdoblje. Strani kolonisti su često dobijali povlastice koje su im omogućavale da se br že ekonomski podignu. To što su oni često govorili isti jezik kao i vladaju ći krugovi, činilo je stvar jo š gorom: socijalne
23
Stanovnici različitih narodnosti u Kralje vini Ugarskoj: Srbi, Hrvati, Nemci, obojeni bakrorez, druga polovina 19. veka.
22
ZORAN JANJETOVI Ć
Zoran Janjetovi ć
Jugoslovenska politika prema manjinama izmeđ u dva svetska rata
Petrovaradinska tvrđava u tursko doba, bakrorez Gaspara Boutatsa iz knjige Sacr. Caes. Ma. Leopoldo has Turcis ereptas, et Favente Deo eripiendas Hon gariae Civitates, aliasque Turcias (Ovi gradovi koje je njegovo sveto veli č anstvo car Leopold oteo Turcima i ugarski i drugi turski [gradovi] koje uz Bož ju pomoć tek treba oteti), Antwerpen, oko 1700.
24
„Car Josip II potpisuje patent o naseljavanju“, iz knjige Johana Jausa Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1886.
U ovom referatu ćemo ukratko izložiti politiku koju je jugoslovenska država vodila prema nacionalnim manjinama i analizirati njene uzroke. Pored toga, osvrnu ćemo se kako se jugoslovenska manjinska politika odražavala na razne aspekte života nemačke manjine. Kraljevina SHS (koja je 1929. preimenovana u Jugoslaviju, iako je kolokvijalno tako zvana od samog početka) je nastala u jesen 1918. godine na ru ševinama Habzburške monarhije i Osmanskog carstva (koje je već 1912. potisnuto sa Balkana). Ove care vine su tokom v iše vekova dominirale Jugoistočnom Evropom, a obe su bile izrazito multietničke tvorevine koje su u svojim (promenjivim) granicama objedinjavali mnoštvo naroda i vera. Za razliku od drugih zemalja naslednica, Kraljevina SHS je nasledila teritorije od oba nestala carstva: neke su bile pripojene 1918., neke 1912. ili 1913., a neke su se (kao Srbija i Crna Gora) tokom jednog du žeg oslobodilačkog procesa odvo jile od Os manskog carstva. Viševekovna vlast dve velike imperije je donela ne samo brojne kulturne uticaje koji se do danas ose ćaju, već je u znatnoj meri uticala i na promenu etničke i demografske slike krajeva o kojima je re č.1 Sloveni su se na Balkanu naselili tokom VI i VII veka, a teritorija koju su nastanji vali je bila znatno šira nego ona na kojoj danas žive južnoslovenski narodi, uključujući i Bugare. Do toga je do šlo pre svega zbog odsustva slovenske političke vlasti na ve ćem delu tih teritorija tokom najve ćeg dela njihove istorije. 2 U sastavu tu đih država dolazilo je do lagane i sp ontane asimilacije re đe naseljenog stanovništva. Na taj način su Slo venci izgubili gotovo polovinu svoje etni čke teritorije.3 Pored toga, usled ratnih dejstava dolazilo je do masovnog pomeranja stanovništva – bilo u vidu izbeglištva, bilo kroz sistematsko naseljavanje opustelih krajeva novim stanovništvom radi podizanja borbene moći4, bilo radi povećanja ekonomske snage. Ratovi su stvarali i mogu ćnost za spontano doseljavanje novog stanovništva na prostore sa kojih je u potpunosti ili delimično otišlo starije stanovništvo. Vlastodršci su i u mirno doba naseljavali ljude, često svoje sunarodnike, iz ekonomskih i �skalnih razloga, što je menjalo etni čku sliku predela u koje su naseljavani. Na ovaj način, postepenim mirnim naseljavanjem je tokom 1100-godišnje dominacije Nemaca nad Slovencima došlo do prožimanja slovenačke etni čke teritorije
ZORAN JANJETOVI Ć
siromašni, baš kao i dobar deo Ma đara u Vojvodini, Nemaca u Bosni, te Albanaca i Turaka u južnim krajevima. Bilo kako bilo, kod inteligencije i politi čara sva tri „državotvorna“ naroda u Kralje vini SHS je postojao snažan osećaj istorijske nepravde za koju su bili „krivi“ narodi čiji su se pripadnici stvaranjem nove države našli u položaju nacionalnih manjina. Ovaj osećaj je bio deo nacionalnog se ćanja i samopercepcije, tj. deo sopstvenog nacionalnog identiteta koji je kao i uvek, dobrim delom građen kako na razlici prema drugima tako i na animozitetu prema njima.11 Jugoslovenska država je nastala kao trijumf srpskog, hrvatskog i slovenačkog nacionalizma nad multinacionalnim imperijama. U promenjenim okolnostima pripadnici nekad vodećih ili povlašćenih naroda koji su se na šli u položaju nacionalnih manjina nisu mogli da ra čunaju na ravnopravan tretman. Šta više, budući da su oni činili gro manjinskog stanovništva, ni sa pripadnicima drugih, uglavnom slovenskih, manjina nije postupano kao sa ravnopravnima. To se videlo već u času nastanka države južnih Slovena. Iako se pozivala na pravo naroda na samoopredeljenje, ona nije nastala nikakvom formalnom demokratskom procedurom. Ogromna većina južnoslovenskog stanovništva nije ni pitana za mišljenje. Ovo je u jo š većoj meri važilo za pripadnike manjina. Albanci i Turci su jo š 1912/13. protiv svoje volje i uz otpor uklju čeni u kraljevine Srbiju i Crnu Goru, odnosno 1918. Kraljevinu SHS, ponovo uz albanski otpor.12 U Sloveniji, nema čko stanovništvo je stavljeno pred svršen čin, a nove granice su obezbeđene upotrebom oru žane sile i uz pomo ć srpske vojske.13 Međumurje sa hrvatsko-mađarskim stanovništvom je takođe pripojeno oru žanom akci jom.14 U autonomnoj Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji ujedinjenje je izglasao uzak krug politi čara izabranih po vrlo restriktivnom izbornom sistemu.15 Pripadnici manjina su jednostavno morali da poštuju volju „većine“ koju je pretendovala da izra žava politička elita. U Ba čkoj, Baranji i Banatu, koje je mirno okupirala srpska vojska posle tzv. beogradskog primirja sa Mađarskom 13. novembra 1918, ujedinjenje je tako đe izglasano mimo svake demokratske procedure. Njega je 25. novembra 1918. proglasila Velika narodna skupština, koja je bila sastavljena od delegata izvikanih na lokalnim skupovima na koje su došli slovenski stanovnici koji su o njima bili obavešteni i koji su želeli da dođu. Zbog toga skupština nije imala formalno demokratsku legitimaciju čak ni kada je u pitanju bilo slovensko stanovništvo. U Velikoj narodnoj skup štini je uz 578 Srba i 89 Hrvata bilo i 62 Slovaka i 21 Rusin, kao i 6 Nemaca i jedan Mađar.16 Ovo ukazuje na to da su Nemci bili nešto bolje tretirani od Ma đara, ali treba imati na umu da se svakako radilo o pokušaju da se oni uz oslonac na mali broj nacionalno svesnih nema čkih vođa odvoje od Mađara. Ta politika će se u Vojvodini nastaviti prema nema čkoj i slovenskim manjinama i tokom prvih posleratnih godina, ali je ona bila izraz potrebe Srba za saveznicima protiv nekad vladajućih Mađara, a ne izraz stvarnog ube đenja u potrebu davanja nacionalnih prava manjinama. Velika narodna skupština se tek na intervenciju Ja še Tomića „setila“ da unese u svoju deklaraciju i obećanje prava nacionalnim manjinama.17 Sve ovo je bilo znakovito u pogledu buduće uloge manjina u političkom i javnom životu. Minimum manjinskih prava u novoj državi je bio međunarodnopravno zagaranto van Konvencijom o zaštiti manjina koju je Kraljevina SHS, posle dosta otpora, potpisala 5. decembra 1919.18 Pokazaće se uskoro da u mnogim segmentima ni taj minimum nije ispoštovan, iako je u nekim pitanjima vlast dala više nego što je po
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
nemačkim življem, koje je proticanjem vremena, na velikom delu te teritorije postalo ve ćinsko. Nemce su feudalni gospodari naseljavali i u krajeve sa gušćim rasporedom Slovenaca. To je bio slučaj u donještajerskim gradovima ili u Ko čevju koje je postalo prete žno nemačko ostrvo u slovenačkom moru. Nemci su dolazili i u druge slovena čke gradove, a socijalnim usponom doseljenih Slovenaca broj Nemaca u njima je rastao i asimilacijom. Za nju su kasniji slovenački autori tvrdili da je bila nasilna, zanemaruju ći svu složenost fenomena o kome je reč. Albanci su na „svetu srpsku zemlju“, Kosovo, počeli da se doseljavaju u većem broju od kraja XVII veka kada je veći broj Srba napustio to područ je. Time je počeo tristogodišnji proces koji nije bio ni nagao 5 ni isključivo nasilan, kako se to često može pro čitati u srpskoj istoriogra� ji. Nasilje jeste igralo značajnu ulogu, ali su i mnogi drugi faktori (natalitet, asimilacija, socijalne i verske razlike, oportunizam, podr ška vlasti, postupak Srbije sa Albancima 1878.) doprinosili menjanju etničke slike Kosova, Metohije i zapadne Makedonije. Turska najezda je pogurala velike mase srpskog stanovništva prema zapadu i severu – na teritoriju Kraljevine Ugarske (uklju čujući i Hrvatsku).6 Priličan broj Turaka se doselio u gradove u oblastima pod os manskom vlašću, a izvestan broj i u sela Makedonije, Srbije i Kosova. Posle povla čenja osmanske vlasti, veliki deo tih Turaka je takođe napustio zavičaj.7 Posle oslobođenja od Turaka, ju žna Ugarska (današnja Vojvodina, ali i šire) je bila vrlo retko naseljena, uglavnom srpskim i rumunskim stočarima. Mađarsko stanovništvo je najvećim delom izbeglo pre osmanske vlasti ili nestalo tokom nje, dok su Turci naseljavali Srbe jer im je trebala radna snaga. Pred slom osmanske vlasti u Panoniji, srpski živalj je bio broj čano pojačan izbeglicama iz Srbije i sa Kosova. Budući da je to stanovni štvo bilo nedovoljno brojno i ekonomski nedo voljno produktiv no, habzbur ške vlasti i privatni veleposednici (kojima je novooslobođena teritorija razdeljena) pribegli su kolonizaciji Nemaca, Ma đara, Slo vaka, Rusina, Č eha, Italijana, Španaca, Hrvata i pripadnika drugih naroda. Neki, koji se nisu mogli prilagoditi, su nestali ili se odselili, dok su se Nemci, Ma đari, Slovaci i Rusini posle po četnih teško ća ukorenili u novom zavičaju.8 Južnoslovenski istoričari i jo š češć e političari su ovo naseljavanje inorodnog stanovništva videli k ao uzurp aciju, a k ao argume nti su im s lužili primeri potiskivanja, nasilnog preseljavanja i kuluka koji su Srbi morali da obavljaju da bi pripremili imanja za koloniste, kao i porez koji su za povla šć ene koloniste neko vreme morali da plaćaju. Iako je do svega ovoga dolazilo, često se zaboravlja da su odre đene privilegije uživali i srpski naseljenici, a me đuratni političari i propagandisti su za sve nepravde tokom kolonizacije Nemaca, Ma đara i drugih okrivljivali njhove daleke potomke, svoje savremenike. U Hrvatskoj i Slavoniji se Nemci i Česi javljaju već krajem XVII veka, ali u ve ćem broju pristižu od sredine XIX privu čeni nižim cenama zemlje.9 Slično je bilo i u Bosni, gde, uz nekoliko dr žavnih kolonija Nemaca i Poljaka, nastaje vi še naselja koja su bila plod privatne inicijative doseljenika. Dolazak inorodnih industrijskih radnika u bosanske gradove nije ostavio previše traga, budući da se većina odselila posle 1918.10 Uslovi naseljavanja i života inorodnog stanovništva su ostali trn u oku domaćem stanovništvu i političarima sve do u me đuratno razdoblje. Strani kolonisti su često dobijali povlastice koje su im omogućavale da se br že ekonomski podignu. To što su oni često govorili isti jezik kao i vladaju ći krugovi, činilo je stvar jo š gorom: socijalne razlike su se poistovećivale sa nacionalnim, iako su npr. kočevski seljaci ostali izrazito
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
nemačka manjina. Same manjine su trajno osta le nezadovoljne načinom sprovođenja Konvencije o zaštiti manjina i držanjem Društva naroda koje je trebalo da brine o njenom sprovođenju.19 Pri tom su se Nemci svega jednom peticijom žalili na postupak jugoslovenskih vlasti, dok su većinu peticija poslali Mađari i (od države nepriznati Makedonci.)20 U doma ćim pravnim aktima jugoslovenske vlasti su obraćale minimalnu pažnju manjinama. S jedne strane, Kraljevina je te žila da se svetu (la žno) predstavi kao više-manje homogena nacionalna država u kojoj pitanje manjina ne igra bitnu ulogu. Time se istovremeno manjinsko pitanje svesno potiskivalo iz javnog i političkog života, što je bilo deo strategije potiskivanje manjinaca u svim sferama. S druge strane, jugoslovenske vlasti nisu želele da sebi vezuju ruke. 21 Ustupci su, kada su davani, davani uredbama (kao kad su bile u pitanju olak šice za nemačko školstvo početkom tridesetih godina) ili iznu đenim međunarodnim ugovorima, kao u slučaju nekoliko ugovora sa Italijom i š kolske konvencije sa Rumunijom. Na političkom polju, nova država je isprva formalno nudila šire mogućnosti manjinskog uticaja na donošenje politi čkih odluka. Za razliku od Austro-Ugarske i Osmanskog carstva, ona je imala op šte pravo glasa – dakako samo za mu škarce – što je bio najviši onovremeni standard. Međutim, glasanje je bilo javno, pa zbog toga podložno pritiscima vlasti. Pored toga, za pripadnike manjina je postojao niz formalnih i faktičkih ograničenja za uspešno izražavanje političke volje. Pripadnici manjina u Voj vodini zbog prava opcije, koje je isticalo tek sredinom 1922. godine, do tada nisu imali pravo glasa pod izgovorom da ne mogu „gra đani na otkaz“ da odlu čuju o Ustavu zemlje.22 Istovremeno, od tih gra đana se zahtevalo da plaćaju porez i služe vojsku. Pripadnici slovenskih manjina su imali pravo glasa od samog početka, ali zbog svog malog broja, velike rasutosti i nedostatka predusretljivosti velikih srpskih stranaka od toga nisu imali gotovo nikakve koristi. Rusini su se zbog toga i zbog uticaja unijatskog klera odmah povukli iz političkog života, češka elita nije uspela da okupi sunarodnike na centralističkoj osnovi jer su oni uglavnom glasali za hrvatske stranke, dok je Slovač ka narodna stranka opstajala gotovo bez ikakvog konkretnog učinka.23 Na jugu je situacija bila drugačija. Tamo su manjinci već od 1913. imali gra đanska prava, pa i pravo glasa. Albanci, Turci i slovenski muslimani su se 1919. organizovali u stranku Dž emijet koja je, me đutim, uglavnom štitila materijalne interese aga i begova. Ipak, kao takva, ona je bila u poziciji da obezbedi p otrebnu većinu za usvajanje Ustava 1921. godine. Zauzvrat, vladaju ća Narodna radikalna stranka joj je obe ćala određene ustupke u agrarnom pitanju.24 Bio je ovo jedinstveni primer manjinskog uticaja na donošenje klju čnih odluka u državi. Dž emijet je i na izborima 1923. dobio 14 mandata, ali je do kraja 1924. prakti čno uništen unutrašnjim rascepom i pritiskom vlasti.25 U severnom delu zemlje, Ma đari i Nemci su 1922. osnovali svoje stranke, a po četkom 1923. to su u činili i Rumuni. Sve su se one zalagale za op šta gra đanska i posebna manjinska prava, a sve su odmah po osnivanju stavljene pod policijski nadzor. Kao iredentističke posebno su bile sumnjive mađarska i rumunska stranka. One su inače ostale dosta neuspešne zbog unutrašnjih razdora. Rumunsku stranku je pogađala i slabost (brojčana, ekonomska i kulturna) rumunske manjine, dok je ma đarska ostala u velikoj meri elitisti čka – ograni čena na mađarsku inteligenciju i gra đanstvo (i to ne celo), a tu đa siromašnim mađarskim masama.26 Nemač ka stranka se (izuzev po četnog uspeha Dž emijeta) uslovno rečeno, pokazala kao najuspešnija. Njen uspeh je manje le žao u konkretnim dobrobitima koje je uspela da izdejstvuje za jugoslovenske Nemce,27 a vi še u samoj činjenici da je u nepovoljnim okolnostima uspela da stalno povećava broj glasača i da se ustali kao institucija koja je pomagala da se heterogene nemačke grupe po čnu stapati u homogenu nacionalnu manjinu.28 Njena aktivnost je bila posebno velika u Vojvodini – gde su vlasti pokazi vale odre đenu popustljivost prema Nemcima u želji da ih odvoje od Ma đara i gde je, uz Sloveniju, živeo najveći deo nacionalno svesnih Nemaca. U Sloveniji je aktivnost stranke bila ograničena opadajućim brojem Nemaca i revanšističkom politikom vlasti koje su ograničavanjem Nemaca na svim poljima želele da isprave „istorijske nepravde“
23
Stanovnici različitih narodnosti u Kralje vini Ugarskoj: Srbi, Hrvati, Nemci, obojeni bakrorez, druga polovina 19. veka.
25
24
„Car Josip II potpisuje patent o naseljavanju“, iz knjige Johana Jausa Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1886.
26
ZORAN JANJETOVI Ć
siromašni, baš kao i dobar deo Ma đara u Vojvodini, Nemaca u Bosni, te Albanaca i Turaka u južnim krajevima. Bilo kako bilo, kod inteligencije i politi čara sva tri „državotvorna“ naroda u Kralje vini SHS je postojao snažan osećaj istorijske nepravde za koju su bili „krivi“ narodi čiji su se pripadnici stvaranjem nove države našli u položaju nacionalnih manjina. Ovaj osećaj je bio deo nacionalnog se ćanja i samopercepcije, tj. deo sopstvenog nacionalnog identiteta koji je kao i uvek, dobrim delom građen kako na razlici prema drugima tako i na animozitetu prema njima.11 Jugoslovenska država je nastala kao trijumf srpskog, hrvatskog i slovenačkog nacionalizma nad multinacionalnim imperijama. U promenjenim okolnostima pripadnici nekad vodećih ili povlašćenih naroda koji su se na šli u položaju nacionalnih manjina nisu mogli da ra čunaju na ravnopravan tretman. Šta više, budući da su oni činili gro manjinskog stanovništva, ni sa pripadnicima drugih, uglavnom slovenskih, manjina nije postupano kao sa ravnopravnima. To se videlo već u času nastanka države južnih Slovena. Iako se pozivala na pravo naroda na samoopredeljenje, ona nije nastala nikakvom formalnom demokratskom procedurom. Ogromna većina južnoslovenskog stanovništva nije ni pitana za mišljenje. Ovo je u jo š većoj meri važilo za pripadnike manjina. Albanci i Turci su jo š 1912/13. protiv svoje volje i uz otpor uklju čeni u kraljevine Srbiju i Crnu Goru, odnosno 1918. Kraljevinu SHS, ponovo uz albanski otpor.12 U Sloveniji, nema čko stanovništvo je stavljeno pred svršen čin, a nove granice su obezbeđene upotrebom oru žane sile i uz pomo ć srpske vojske.13 Međumurje sa hrvatsko-mađarskim stanovništvom je takođe pripojeno oru žanom akci jom.14 U autonomnoj Kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji ujedinjenje je izglasao uzak krug politi čara izabranih po vrlo restriktivnom izbornom sistemu.15 Pripadnici manjina su jednostavno morali da poštuju volju „većine“ koju je pretendovala da izra žava politička elita. U Ba čkoj, Baranji i Banatu, koje je mirno okupirala srpska vojska posle tzv. beogradskog primirja sa Mađarskom 13. novembra 1918, ujedinjenje je tako đe izglasano mimo svake demokratske procedure. Njega je 25. novembra 1918. proglasila Velika narodna skupština, koja je bila sastavljena od delegata izvikanih na lokalnim skupovima na koje su došli slovenski stanovnici koji su o njima bili obavešteni i koji su želeli da dođu. Zbog toga skupština nije imala formalno demokratsku legitimaciju čak ni kada je u pitanju bilo slovensko stanovništvo. U Velikoj narodnoj skup štini je uz 578 Srba i 89 Hrvata bilo i 62 Slovaka i 21 Rusin, kao i 6 Nemaca i jedan Mađar.16 Ovo ukazuje na to da su Nemci bili nešto bolje tretirani od Ma đara, ali treba imati na umu da se svakako radilo o pokušaju da se oni uz oslonac na mali broj nacionalno svesnih nema čkih vođa odvoje od Mađara. Ta politika će se u Vojvodini nastaviti prema nema čkoj i slovenskim manjinama i tokom prvih posleratnih godina, ali je ona bila izraz potrebe Srba za saveznicima protiv nekad vladajućih Mađara, a ne izraz stvarnog ube đenja u potrebu davanja nacionalnih prava manjinama. Velika narodna skupština se tek na intervenciju Ja še Tomića „setila“ da unese u svoju deklaraciju i obećanje prava nacionalnim manjinama.17 Sve ovo je bilo znakovito u pogledu buduće uloge manjina u političkom i javnom životu. Minimum manjinskih prava u novoj državi je bio međunarodnopravno zagaranto van Konvencijom o zaštiti manjina koju je Kraljevina SHS, posle dosta otpora, potpisala 5. decembra 1919.18 Pokazaće se uskoro da u mnogim segmentima ni taj minimum nije ispoštovan, iako je u nekim pitanjima vlast dala više nego što je po Konvenciji bila obavezna. Od toga je uz rumunsku i italijansku najviše pro�tirala baš
ZORAN JANJETOVI Ć
Šestojanuarska diktatura 1929. godine je učinila kraj svim, pa i manjinskim strankama. Posle oživljanja politčkog života dve ipo godine kasnije, manjinske stranke nisu bile obnovljene. Od tada su samo pojedini njihovi predstavnici bili kooptirani u režimske stranke u kojima su, uprkos povremenom izno šenju manjinskih žalbi i želja, imali uglavnom dekorativnu ulogu i služili za privlačenje manjinskih glasača. Tokom tridesetih godina pripadnici manjina su na političkom polju imali značaj samo kao glasačka masa koja se sve češće opredeljivala prema uputstvima iz zemlje matice. Ovo je posebno va žilo za nemačku manjinu na poslednjim izborima pre Drugog svetskog rata, 1938. godine. 29 U želji da „isprave istorijske nepravde“ s jedne strane, i s druge strane da olak šaju socijalni položaj pripadnika većinskih naroda, vlasti su na samom početku sprovele niz socijalno-ekonomskih mera. Svakako najvažnija je bila agrarna reforma koja je išla za slamanjem moći velikim delom inorodnih veleposednika. Njihova imanja, međutim, nisu bila jedina meta agrarne reforme: stradali su i posedi mnogih op ština, banaka, kao i verskih zajednica. Iako su u tom delu teret podnele i op štine, banke i verske zajednice većinskih naroda, relativni gubici su više pogodili pripadnike manjina. Pre svega, sem malog broja Slovaka, oni su bili isklju čeni iz podele zemlje koja je prikupljena agrarnom reformom. Ovo je pogodilo sve one Nemce, a još više brojnije siromašne Mađare, koji su radili na veleposedima ili od njih zakupljivali zemlju. Zemlja koju su oni obrađivali podeljena je lokalnim slovenskim agrarnim interesentima, kolonistima iz pasivnih krajeva, kao i uglavnom nacionalno zagrejanim dobrovoljcima. Opštine koje su izgubile zemlju su pri tom često morale da plaćaju iste poreze kao i ranije, a na mnogim mestima kolonisti su odbijali da plaćaju prireze čak i kad im je istekao rok poštede. Sve je ovo ekonomski slabilo manjine, stvaralo nezadovoljstvo, a da pri tom i veliki deo kolonista – posebno na jugu – nije uspevao da se ekonomski podigne.30 Gubitak crkvenih poseda je ote žavao funkcionisanje karitativnih i školskih crkvenih ustanova. To što su gotovo sve škole ubrzo podržavljene, bio je slaba uteha. Nemačku manjinu je oduzimanje veleposeda manje tangiralo nego ma đarsku: naj više nemačkih veleposednika je bilo u Sloveniji, a rasparčavanjem njihovih imanja nemačka manjina uglavnom nije bila pogo đena. U Vojvodini i Slavoniji broj nema čkih veleposednika tako đe nije bio prevelik, a oni ionako po pravilu nisu živeli na svojim imanjima. Nemački zakupci i najamni radnici su ostali b ez zemlje, ali je po Š vabe u tim krajevima bilo povoljno to što je me đu njima procenat bezemljaša bio mnogo manji nego kod Ma đara. Drugi način slabljenja ekonomske snage manjinaca je bilo ukidanje manjinskih nov čanih zavoda, ili njihovo pretvaranje u jugoslovenske (tzv. „nacionalizacija“). U tom procesu nemačka manjina – bar u Vojvodini – u krajnjoj liniji nije stradala: broj njenih nov čanih zavoda se jeste smanjio, ali ne i njihov ukupni kapital i procenat sa kojim je taj kapital u čestvovao u kapitalu Vojvodine. Došlo je do ukrupnjavanja banaka i štedionica a nemačkim zavodima su novac poveravali i mnogi ne-nemci.31 I u Sloveniji su nemačke banke ostale vrlo jake. 32 Pored toga sprovođena je i mera ubacivanja jugoslovenskih članova u upravne i nadzorne odbore manjinskih banaka i preduzeća. Ova druga mera se obi čno svodila na puku formalnost, pri čemu bi jugoslovenski političari dobijali sinekure dok bi preduzeća nastavila da rade kao i pre. Neka preduze ća su čak namerno pozivala u svoje odbore jugoslovenske političare da bi se obezbedila od zlovolje državne uprave, odnosno da bi preko njih imala vezu sa vla šću.33 Tokom celog međuratnog razdoblja vlasti nisu uspele da bitnije promene strukturu vlasništva nad privrednim preduze ćima: ona su u severnom delu zemlje i dalje ve ćim delom pripadala Jevrejima, Nemcima, Mađarima i drugim ne-jugoslovenima, čak i kad su bila deoni čarska društva.34 U južnim delovima zemlje, gde je privreda bila manje razvijena, situacija je od po četka bila povoljnija u korist Jugoslovena. Školstvo je od XIX veka postalo ne samo sredstvo prosvećivanja, već i oruđe izgradnje nacije. Kao takvo ono je kori šćeno i u Habzburškoj monarhiji, iako je tamo postojala sloboda izbora više vrsta škola. Ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS (1920.), celo-
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
25
nemačka manjina. Same manjine su trajno osta le nezadovoljne načinom sprovođenja Konvencije o zaštiti manjina i držanjem Društva naroda koje je trebalo da brine o njenom sprovođenju.19 Pri tom su se Nemci svega jednom peticijom žalili na postupak jugoslovenskih vlasti, dok su većinu peticija poslali Mađari i (od države nepriznati Makedonci.)20 U doma ćim pravnim aktima jugoslovenske vlasti su obraćale minimalnu pažnju manjinama. S jedne strane, Kraljevina je te žila da se svetu (la žno) predstavi kao više-manje homogena nacionalna država u kojoj pitanje manjina ne igra bitnu ulogu. Time se istovremeno manjinsko pitanje svesno potiskivalo iz javnog i političkog života, što je bilo deo strategije potiskivanje manjinaca u svim sferama. S druge strane, jugoslovenske vlasti nisu želele da sebi vezuju ruke. 21 Ustupci su, kada su davani, davani uredbama (kao kad su bile u pitanju olak šice za nemačko školstvo početkom tridesetih godina) ili iznu đenim međunarodnim ugovorima, kao u slučaju nekoliko ugovora sa Italijom i š kolske konvencije sa Rumunijom. Na političkom polju, nova država je isprva formalno nudila šire mogućnosti manjinskog uticaja na donošenje politi čkih odluka. Za razliku od Austro-Ugarske i Osmanskog carstva, ona je imala op šte pravo glasa – dakako samo za mu škarce – što je bio najviši onovremeni standard. Međutim, glasanje je bilo javno, pa zbog toga podložno pritiscima vlasti. Pored toga, za pripadnike manjina je postojao niz formalnih i faktičkih ograničenja za uspešno izražavanje političke volje. Pripadnici manjina u Voj vodini zbog prava opcije, koje je isticalo tek sredinom 1922. godine, do tada nisu imali pravo glasa pod izgovorom da ne mogu „gra đani na otkaz“ da odlu čuju o Ustavu zemlje.22 Istovremeno, od tih gra đana se zahtevalo da plaćaju porez i služe vojsku. Pripadnici slovenskih manjina su imali pravo glasa od samog početka, ali zbog svog malog broja, velike rasutosti i nedostatka predusretljivosti velikih srpskih stranaka od toga nisu imali gotovo nikakve koristi. Rusini su se zbog toga i zbog uticaja unijatskog klera odmah povukli iz političkog života, češka elita nije uspela da okupi sunarodnike na centralističkoj osnovi jer su oni uglavnom glasali za hrvatske stranke, dok je Slovač ka narodna stranka opstajala gotovo bez ikakvog konkretnog učinka.23 Na jugu je situacija bila drugačija. Tamo su manjinci već od 1913. imali gra đanska prava, pa i pravo glasa. Albanci, Turci i slovenski muslimani su se 1919. organizovali u stranku Dž emijet koja je, me đutim, uglavnom štitila materijalne interese aga i begova. Ipak, kao takva, ona je bila u poziciji da obezbedi p otrebnu većinu za usvajanje Ustava 1921. godine. Zauzvrat, vladaju ća Narodna radikalna stranka joj je obe ćala određene ustupke u agrarnom pitanju.24 Bio je ovo jedinstveni primer manjinskog uticaja na donošenje klju čnih odluka u državi. Dž emijet je i na izborima 1923. dobio 14 mandata, ali je do kraja 1924. prakti čno uništen unutrašnjim rascepom i pritiskom vlasti.25 U severnom delu zemlje, Ma đari i Nemci su 1922. osnovali svoje stranke, a po četkom 1923. to su u činili i Rumuni. Sve su se one zalagale za op šta gra đanska i posebna manjinska prava, a sve su odmah po osnivanju stavljene pod policijski nadzor. Kao iredentističke posebno su bile sumnjive mađarska i rumunska stranka. One su inače ostale dosta neuspešne zbog unutrašnjih razdora. Rumunsku stranku je pogađala i slabost (brojčana, ekonomska i kulturna) rumunske manjine, dok je ma đarska ostala u velikoj meri elitisti čka – ograni čena na mađarsku inteligenciju i gra đanstvo (i to ne celo), a tu đa siromašnim mađarskim masama.26 Nemač ka stranka se (izuzev po četnog uspeha Dž emijeta) uslovno rečeno, pokazala kao najuspešnija. Njen uspeh je manje le žao u konkretnim dobrobitima koje je uspela da izdejstvuje za jugoslovenske Nemce,27 a vi še u samoj činjenici da je u nepovoljnim okolnostima uspela da stalno povećava broj glasača i da se ustali kao institucija koja je pomagala da se heterogene nemačke grupe po čnu stapati u homogenu nacionalnu manjinu.28 Njena aktivnost je bila posebno velika u Vojvodini – gde su vlasti pokazi vale odre đenu popustljivost prema Nemcima u želji da ih odvoje od Ma đara i gde je, uz Sloveniju, živeo najveći deo nacionalno svesnih Nemaca. U Sloveniji je aktivnost stranke bila ograničena opadajućim brojem Nemaca i revanšističkom politikom vlasti koje su ograničavanjem Nemaca na svim poljima želele da isprave „istorijske nepravde“ prema Slovencima i da oslabe politički, kulturni i ekonomski uticaj folksdoj čera.
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
koje su delile ju žnoslovensko stanovništvo, da oslabe uticaj Katoličke crkve, ali i nacionalnu svest nacionalnih manjina. Došlo je do velike redukcije manjinskog školstva: Konvencija o zaš titi manjina je tumačena tako da ne predviđa manjinske škole na teritori jama koje su Srbija i Crna Gora stekle do 1913., pa su zato tamo ionako malobrojne turske, albanske i cincarske škole zatvorene.35 U Sloveniji, nema čko školstvo je drastično smanjeno, a taj proces je nastavljen tokom celog me đuratnog razdoblja s obrazlo ženjem da se smanjivao i broj Nemaca.36 S jedne strane su u Hrvatskoj ukinute mađarske škole otvorene kako za pripadnike ma đarske manjine, tako i za ma đarizaciju ostalog stanovništva,37 dok je nemačkih škola ionako bilo svega nekoliko, i to dvojezi čnih.38 Isuviše brojne mađarske škole su masovno zatvarane i u Vojvodini, a u čitelji koji nisu hteli da polože zakletvu vernosti ili koji ne bi blagovremeno naučili novi „državni jezik“ su otpuštani.39 Rumunska manjina je bila pogo đena dobrovoljnim egzodusom inteligencije koja se velikim delom sastojala baš od učitelja. S druge strane, otvorene su škole za Ju žne Slovene, a ta mogu ćnost je data i Slovacima, kao i Nemcima koje su vlasti htele da o duče od promađarskih simpatija koje su mnogi gajili.40 Prvih godina otvoren je ceo niz nemačkih škola, ali je ubrzo uvedena praksa analiza imena da bi se sprečio upis manjinaca sa slovenskim prezimenima u mađarske i nemačke škole. Iako nekoliko puta ukidana, ova praksa je primenjivana gotovo tokom celog međuratnog perioda, a premda su vlasti tvrdile da je ona smišljena radi uklanjanja posledica mađarizacije, 41 Nemci su njom tako đe bili pogođeni – što je razumljivo u regionu intenzivnih me đuetničkih mešanja, posebno unutar iste verske zajednice. Pored toga Konvencija o za š titi manjina je garantovala samo osnovno školstvo na maternjem jeziku, a u Jugoslaviji su osnovne škole imale samo četiri razreda. U njima su otvarana paralelna manjinska odeljenja. Za razliku od ostalih manjina, Nemci u Vojvodini su po četkom tridesetih godina dobili određene olak šice na polju školstva koje su prevazilazile zakonske minimume i u nekim stavkama odredbe Konvencije o zaš titi manjina: u septembru 1930. im je uredbom ministra prosvete omogućeno da upisuju decu u škole na osnovu izjave roditelja i maternjeg jezika. Bile su predvi đene paritetne roditeljsko-nastavničke komisije koje bi to kontrolisale. Nema čkim učiteljima je omogu ćeno da drže analfabetske kurseve, dopušteno je da nemački bude nastavni jezik i u prva dva razreda vi še osnovne škole, u čenje „državnog jezika“ je po činjalo tek od tre ćeg razreda, dopu šteni su pri vatni vrtići, pripremni razredi, koje je Zakon o narodnim š kolama predviđao za manjince, za Nemce više nisu bili obavezni, a dato je i odobrenje za osnivanje privatne
27
Treći i četvrti razred osnovne škole u Gakovu, oko 1930. Jedan đak pokazuje slike jugoslovenske kraljevske porodice Kara đorđević.
26
ZORAN JANJETOVI Ć
Šestojanuarska diktatura 1929. godine je učinila kraj svim, pa i manjinskim strankama. Posle oživljanja politčkog života dve ipo godine kasnije, manjinske stranke nisu bile obnovljene. Od tada su samo pojedini njihovi predstavnici bili kooptirani u režimske stranke u kojima su, uprkos povremenom izno šenju manjinskih žalbi i želja, imali uglavnom dekorativnu ulogu i služili za privlačenje manjinskih glasača. Tokom tridesetih godina pripadnici manjina su na političkom polju imali značaj samo kao glasačka masa koja se sve češće opredeljivala prema uputstvima iz zemlje matice. Ovo je posebno va žilo za nemačku manjinu na poslednjim izborima pre Drugog svetskog rata, 1938. godine. 29 U želji da „isprave istorijske nepravde“ s jedne strane, i s druge strane da olak šaju socijalni položaj pripadnika većinskih naroda, vlasti su na samom početku sprovele niz socijalno-ekonomskih mera. Svakako najvažnija je bila agrarna reforma koja je išla za slamanjem moći velikim delom inorodnih veleposednika. Njihova imanja, međutim, nisu bila jedina meta agrarne reforme: stradali su i posedi mnogih op ština, banaka, kao i verskih zajednica. Iako su u tom delu teret podnele i op štine, banke i verske zajednice većinskih naroda, relativni gubici su više pogodili pripadnike manjina. Pre svega, sem malog broja Slovaka, oni su bili isklju čeni iz podele zemlje koja je prikupljena agrarnom reformom. Ovo je pogodilo sve one Nemce, a još više brojnije siromašne Mađare, koji su radili na veleposedima ili od njih zakupljivali zemlju. Zemlja koju su oni obrađivali podeljena je lokalnim slovenskim agrarnim interesentima, kolonistima iz pasivnih krajeva, kao i uglavnom nacionalno zagrejanim dobrovoljcima. Opštine koje su izgubile zemlju su pri tom često morale da plaćaju iste poreze kao i ranije, a na mnogim mestima kolonisti su odbijali da plaćaju prireze čak i kad im je istekao rok poštede. Sve je ovo ekonomski slabilo manjine, stvaralo nezadovoljstvo, a da pri tom i veliki deo kolonista – posebno na jugu – nije uspevao da se ekonomski podigne.30 Gubitak crkvenih poseda je ote žavao funkcionisanje karitativnih i školskih crkvenih ustanova. To što su gotovo sve škole ubrzo podržavljene, bio je slaba uteha. Nemačku manjinu je oduzimanje veleposeda manje tangiralo nego ma đarsku: naj više nemačkih veleposednika je bilo u Sloveniji, a rasparčavanjem njihovih imanja nemačka manjina uglavnom nije bila pogo đena. U Vojvodini i Slavoniji broj nema čkih veleposednika tako đe nije bio prevelik, a oni ionako po pravilu nisu živeli na svojim imanjima. Nemački zakupci i najamni radnici su ostali b ez zemlje, ali je po Š vabe u tim krajevima bilo povoljno to što je me đu njima procenat bezemljaša bio mnogo manji nego kod Ma đara. Drugi način slabljenja ekonomske snage manjinaca je bilo ukidanje manjinskih nov čanih zavoda, ili njihovo pretvaranje u jugoslovenske (tzv. „nacionalizacija“). U tom procesu nemačka manjina – bar u Vojvodini – u krajnjoj liniji nije stradala: broj njenih nov čanih zavoda se jeste smanjio, ali ne i njihov ukupni kapital i procenat sa kojim je taj kapital u čestvovao u kapitalu Vojvodine. Došlo je do ukrupnjavanja banaka i štedionica a nemačkim zavodima su novac poveravali i mnogi ne-nemci.31 I u Sloveniji su nemačke banke ostale vrlo jake. 32 Pored toga sprovođena je i mera ubacivanja jugoslovenskih članova u upravne i nadzorne odbore manjinskih banaka i preduzeća. Ova druga mera se obi čno svodila na puku formalnost, pri čemu bi jugoslovenski političari dobijali sinekure dok bi preduzeća nastavila da rade kao i pre. Neka preduze ća su čak namerno pozivala u svoje odbore jugoslovenske političare da bi se obezbedila od zlovolje državne uprave, odnosno da bi preko njih imala vezu sa vla šću.33 Tokom celog međuratnog razdoblja vlasti nisu uspele da bitnije promene strukturu vlasništva nad privrednim preduze ćima: ona su u severnom delu zemlje i dalje ve ćim delom pripadala Jevrejima, Nemcima, Mađarima i drugim ne-jugoslovenima, čak i kad su bila deoni čarska društva.34 U južnim delovima zemlje, gde je privreda bila manje razvijena, situacija je od po četka bila povoljnija u korist Jugoslovena. Školstvo je od XIX veka postalo ne samo sredstvo prosvećivanja, već i oruđe izgradnje nacije. Kao takvo ono je kori šćeno i u Habzburškoj monarhiji, iako je tamo postojala sloboda izbora više vrsta škola. Ubrzo nakon stvaranja Kraljevine SHS (1920.), celokupno školstvo je podržavljeno. Na taj način vlasti su želele da prevaziđu kulturne razlike
28
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
koje su delile ju žnoslovensko stanovništvo, da oslabe uticaj Katoličke crkve, ali i nacionalnu svest nacionalnih manjina. Došlo je do velike redukcije manjinskog školstva: Konvencija o zaš titi manjina je tumačena tako da ne predviđa manjinske škole na teritori jama koje su Srbija i Crna Gora stekle do 1913., pa su zato tamo ionako malobrojne turske, albanske i cincarske škole zatvorene.35 U Sloveniji, nema čko školstvo je drastično smanjeno, a taj proces je nastavljen tokom celog me đuratnog razdoblja s obrazlo ženjem da se smanjivao i broj Nemaca.36 S jedne strane su u Hrvatskoj ukinute mađarske škole otvorene kako za pripadnike ma đarske manjine, tako i za ma đarizaciju ostalog stanovništva,37 dok je nemačkih škola ionako bilo svega nekoliko, i to dvojezi čnih.38 Isuviše brojne mađarske škole su masovno zatvarane i u Vojvodini, a u čitelji koji nisu hteli da polože zakletvu vernosti ili koji ne bi blagovremeno naučili novi „državni jezik“ su otpuštani.39 Rumunska manjina je bila pogo đena dobrovoljnim egzodusom inteligencije koja se velikim delom sastojala baš od učitelja. S druge strane, otvorene su škole za Ju žne Slovene, a ta mogu ćnost je data i Slovacima, kao i Nemcima koje su vlasti htele da o duče od promađarskih simpatija koje su mnogi gajili.40 Prvih godina otvoren je ceo niz nemačkih škola, ali je ubrzo uvedena praksa analiza imena da bi se sprečio upis manjinaca sa slovenskim prezimenima u mađarske i nemačke škole. Iako nekoliko puta ukidana, ova praksa je primenjivana gotovo tokom celog međuratnog perioda, a premda su vlasti tvrdile da je ona smišljena radi uklanjanja posledica mađarizacije, 41 Nemci su njom tako đe bili pogođeni – što je razumljivo u regionu intenzivnih me đuetničkih mešanja, posebno unutar iste verske zajednice. Pored toga Konvencija o za š titi manjina je garantovala samo osnovno školstvo na maternjem jeziku, a u Jugoslaviji su osnovne škole imale samo četiri razreda. U njima su otvarana paralelna manjinska odeljenja. Za razliku od ostalih manjina, Nemci u Vojvodini su po četkom tridesetih godina dobili određene olak šice na polju školstva koje su prevazilazile zakonske minimume i u nekim stavkama odredbe Konvencije o zaš titi manjina: u septembru 1930. im je uredbom ministra prosvete omogućeno da upisuju decu u škole na osnovu izjave roditelja i maternjeg jezika. Bile su predvi đene paritetne roditeljsko-nastavničke komisije koje bi to kontrolisale. Nema čkim učiteljima je omogu ćeno da drže analfabetske kurseve, dopušteno je da nemački bude nastavni jezik i u prva dva razreda vi še osnovne škole, u čenje „državnog jezika“ je po činjalo tek od tre ćeg razreda, dopu šteni su pri vatni vrtići, pripremni razredi, koje je Zakon o narodnim š kolama predviđao za manjince, za Nemce više nisu bili obavezni, a dato je i odobrenje za osnivanje privatne nemačke učiteljske škole. Ona je proradila u oktobru naredne godine u Zrenjaninu, da
ZORAN JANJETOVI Ć
bi dve godine kasnije bila preneta u Novi Vrbas. Tada je u istom mestu otvorena i pri vatna nemačka građanska škola.42 Ove ustupke vlada nije dala iz unutra šnjeg ubeđenja, već zbog želje da popravi odnose sa Vajmarskom republikom od koje je o čekivala pomoć za izlazak iz ekonomske krize. Uprkos tome, sa sprovođenjem ovih povlastica je bilo problema u Hrvatskoj,43 a posebno u Sloveniji, 44 gde su lokalne vlasti nastavljale sa starom politikom. Zbližavanje sa Trećim rajhom i nestanak sa scene jugoslovenske zaštitnice Francuske, doveli su 1940. do otvaranja četiri privatne nemačke gimnazije i jedne poljoprivredne škole.45 Školske ustupke je Konvencijom za op š te sporazumevanje i njenim tumačenjima 1924. dobila i si ćušna italijanska manjina u Dalmaciji,46 dok je sa savezničkom Rumunijom tek posle dugih pregovora 1933. potpisana Konvencija o manjinskim š kolama u Banatu, koju je Jugoslavija sporo i nevoljko sprovodila. 47 Ova tri primera su bila jasan dokaz da su jugoslovenske vlasti bile spremne da odstupe od svoje, u osnovi asimilatorske, školske politike samo pod spoljnim pritiskom. Štampa i udruženja su bile oblasti manjinskog života na koje su vlasti mogle ne što manje da uti ču. Sloboda štampe je u me đuratnoj Jugoslaviji uvek bila ograničena cenzurom, a ona je manjinske listove nekada poga đala i ja če od ostalih. Uprkos tome, dve najveće manjine u severnom delu zemlje, Nemci i Ma đari, imali su dosta razvijenu štampu. Dok je mađarska štampa bila pre svega politički obojena, kod Nemaca je uz Deutsches Volksblatt , koji je pretendovao da bude glasilo cele manjine, postojao i niz drugih listova – zabavnih, privrednih, stručnih itd. Druge manjine u severnom delu zemlje nisu imale tako bogatu štampu – zbog svog malog broja i rasutosti, i ako su i one imale po nekoliko listova.48 Na jugu je situacija bila sasvim drugačija: najveći deo albanskih i turskih masa je bio nepismen, tako da nije ni ose ćao potrebu za štampom. Pored toga, opšte siromaštvo je ote žalo opstanak manjinske štampe u tim krajevima, a i vlasti su bile nesklone da dozvole listove na albanskom i turskom. Zbog toga je tamo postojalo samo nekoliko kratkovekih manjinskih partijskih listova.49 Sa udruženjima je situacija bila slična: na Jugu jedva da ih je bilo jer zaostala sredina i društvo koje je dobrim delom jo š funkcionisalo kroz rodove i plemena nije imalo potrebe za udru ženjima.50 Na severu su ona imala dugu i bogatu tradiciju. Nove vlasti su od 1918. ukinule ili poslovenile mnoga manjinska, posebno kulturna društva.51 Mađarska društva su se posle nekoliko godina oporavila, ali nikad nisu uživala potpunu slobodu delovanja.52 Prema Nemcima u Vojvodini su vlasti bile predusretljivije tako da su oni već 1920. osnovali Kulturbund kao svoju krovnu kulturnu, socijalnu i privrednu organizaciju iz koje će se uskoro odvojiti više odeljaka sa posebnim zadacima. Iako daleko od toga da je rad Kulturbunda bio bez smetnji (ukidan je 1924. i 1929.) on je bio vertikala kulturnog i svakog drugog okupljanja Nemaca tokom celog međuratnog perioda i organizacija kojoj su se pripadnici svih drugih manjina, pa i ve ćinskog naroda, divili.53 Ipak, njegove podru žnice nisu bile ravnomerno raspoređene: najviše ih je bilo u Vojvodini dok su se po Bosni, Slavoniji i Sloveniji razvile tek posle 1927, i to u mnogo manjem broju. Pored toga, od po četka tridesetih godina Kulturbund je bio razdiran sukobom starog rukovodstva sa mladim, pronacističkim „Obnoviteljima“. Ovo je dovelo i do osnivanja rivalske organizacije u Slavoniji, a do pomirenja je do šlo tek na inicijativu Berlina 1938/39. Me đutim, tada je na čelo došla pronacistička garnitura koja je u svemu bila sklona da sledi uputstva iz Rajha, što će se u krajnjoj liniji nema čkoj manjini osvetiti.54 Udruženja ostalih manjina su često bila razdirana neslogom, mu čena nedostatkom sredstava a nekad i optere ćena prevelikim ambicijama.55 U celini uzev ši, položaj nacionalnih manjina u Kraljevini Jugoslaviji nije bio dobar. On je bio uslovljen istorijskim iskustvima južnoslovenskih naroda u Osmanskom i Habzburškom carstvu, naraslim pobedničkim, ali u sebe ipak nesigurnim nacionalizmom, kao i praksom manjinske politike u svim susednim zemljama i u gotovo svim evropskim državama. Položaj nemačke manjine je u nekim segmentima bio bolji od položaja nekih drugih – broj čano, ekonomski i kulturno slabijih – manjina, koje uz to nisu posedovale tako moćnu zemlju maticu. Folksdojčeri su u proseku ekonomski sta jali nešto bolje od ostalog stanovni štva (delimično i zahvaljujući njihovim dobro orga-
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
krajem tridesetih godina su dobili školske ustupke kakve nisu u živale druge manjine. Za razliku od ve ćine drugih manjina, oni su morali da stope heterogene grupe u jedinstvenu nacionalnu manjinu, a pri tom su u Hrvatskoj i Slavoniji, a pogotovo u Sloveniji, nailazili na odbojnu politiku vlasti. Posmatrano u celini, polo žaj nacionalnih manjina u Jugoslaviji između dva svetska rata nije bio sjajan, ali je uglavnom odgovarao evropskom proseku postupanja sa manjinama u to vreme. Nemci su, zbog gore navedenih razloga, imali ne što povoljniji položaj od ostalih, iako to nije bilo dovoljno da razvije lojalnost prema novoj državi. Ljudi na vlasti su vodili restriktivnu politiku prema manjinama u želji da u č vrste državu, a pri tome nisu bili svesni da su je na taj način samo slabili. To će se jasno pokazati tokom Drugog svetskog rata.
1 2 3 4
5
6 7
8
9
Još uvek najbolji pregled istorijski nastalih društvenih, kulturnih, verskih i drugih razlika na teritoriji Jugoslavije vidi u: Milorad Ekme čić, Stvaranje Jugoslavije 1790 –1918, I–II, Beograd [1989.] Istorija naroda Jugoslavije, I, Beograd 1953; Isto, II, Beograd 1960. Milko Kos, Kolonizacij a i germanizacij a slovenske zemlje, Historijski zbornik, IV, 1– 4, 1951. Najbolji primer je habzburška Vojna granica koja je naseljena izbeglim Srbima, Vlasima, Hrvatima, a kasnije i Nemcima, Rumunima itd. Sa svoje strane, turske vlasti su takođe u pogranična područ ja naseljavale prvo slovensko, a kasnije i raznorodno muslimansko stanovništvo. Na sličan način je postupala i Mletačka republika. (Johann Heinrich Schwicker, Die Geschichte der österreichischen Militärgrenze, Wien, Teschen 1883; Peter Krajasich, Die Militärgrenze in Kroatien, Wien 1976; Istorija naroda Jugoslavije, I–II, passim; Karl Kaser, Freier Bauer und Soldat, Graz 1986; Milan Turković, Die Geschichte der ehemaligen Croatisch-Slavonischen Militärgrenze, Sušak 1936; Franz Vaniček, Specialgeschichte der österreichischen Militärgrenze, I–IV, Wien 1875; Gunther E. Rothenberg, Te Military Border in Croatia 1740–1880, Chicago, London, 1966; Olga Zirojević, Srbija pod turskom vlašću 1459 –1804, Beograd 2007, str. 121–125; Du šan J. Popović, Srbi u Vojvodini, I, [Novi Sad 1990], str. 212–262; Josef Wolf, Entwicklung der ethnischen Struktur des Banats 1890 –1992, Wien 2004, str. 22–23, 33–35; Zef Mirdita, Vlasi. Starobalkanski narod, Zagreb 2009, str. 113 –159.) Tokom Velike seobe Srba 1689. nisu ni približno svi Srbi otišli sa Kosova, kao što ni svi koji su se selili nisu bili sa Kosova, niti su svi bili Srbi. (Bilo je naime i ne što katoličkih Albanaca među izbeglicama.) Albanci su se doseljavali postepeno, a i Srbi su se postepeno iseljavali. Štaviše, migracije nisu bile jednosmerne: bilo je i Srba koji su se doseljavali, i Albanaca koji su s e iseljavali sa Kosova dalje na sever i istok. (Dimitrije Bogdanovi ć, Knjiga o Kosovu, Beograd 1985, str. 98–118; Zirojević, n.d., 146 –187; Stefan Čakić, Velika seoba Srba 1689/90 i patrijarh Arsenije III Crnojević, Novi Sad 1982; Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd 1989, str. 133–193; Atanasije Urošević, Ethnic Processes in Kosovo During the Turkish Rule, u: Kosovo. Past and Present, Belgrade s.a., str. 41–47; Popović, n.d., str. 308 –345; Wolf, n.d., 33 –35.) Popović, n.d., 71–109; Zirojević, n.d., 121–125; Mirdita, n.d., 113–159. Jovan Trifunoski , O Turcima u SR Makedoniji, Geografski pregled, X, 1966; Isti, Tursko stanovništvo u SR Makedoniji, Novopazarski zbornik, 10, 1986; Александар Стојановски (ур.), Историја на македонскиот народ, III, Скопје 1998, str. 83 – 88. Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku, Novi Sad 1961; Konrad Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria Teresia, I, München [1935]; Oskar Feldtänzer, Donauschwäbische Geschichte, I. Das Jahrhundert der Ansiedlung 1686 –1805, München [2006]; Márta Fata Einwanderung und Ansiedlung der Deutschen (1686 –1790), u: Günter Schödl (ur.), Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin [1995], str. 91–172; Wolf, n.d., 40 –52. Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien vom Beginn des 18. Jahrhunderts bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, u: Schödl (ur.), str. 292–314; Vladimir Geiger, Nijemci u Đakovu i Đakov štini, Zagreb 2001, str. 9–56; Milan Šenoa, Doseljavanje tuđinaca u Srijem, Rad JAZU, knj. 201, razred historičko-�lologički i �lozofsko-juridički, Zagreb 1914; Egon Lendl, Die Stellung der des Slawoniendeutschtums unter den südostdeutschen Volksinseln, Der Auslanddeutsche, XX, 4, 1937; Wilhelm Sattler, Die deutsche Volksgruppe im Unabhängigien Staat Kroatien. Ein Buch von Deutschen in Slawonien, Syrmien und Bosnien, Graz 1943; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 16 –35; Vlatka Duga čki, Češka i slovačka manjina u međuratnoj Jugoslaviji (1918.–1941.) (doktorska teza u rukopisu), Z agreb 2011, str. 23 –30, 39–40; Božena Vranješ-Šoljan, Naseljavanje Mađara u Slavoniji 1880–1910, u: Zbornik Mire
27
Treći i četvrti razred osnovne škole u Gakovu, oko 1930. Jedan đak pokazuje slike jugoslovenske kraljevske porodice Kara đorđević.
29
28
ZORAN JANJETOVI Ć
bi dve godine kasnije bila preneta u Novi Vrbas. Tada je u istom mestu otvorena i pri vatna nemačka građanska škola.42 Ove ustupke vlada nije dala iz unutra šnjeg ubeđenja, već zbog želje da popravi odnose sa Vajmarskom republikom od koje je o čekivala pomoć za izlazak iz ekonomske krize. Uprkos tome, sa sprovođenjem ovih povlastica je bilo problema u Hrvatskoj,43 a posebno u Sloveniji, 44 gde su lokalne vlasti nastavljale sa starom politikom. Zbližavanje sa Trećim rajhom i nestanak sa scene jugoslovenske zaštitnice Francuske, doveli su 1940. do otvaranja četiri privatne nemačke gimnazije i jedne poljoprivredne škole.45 Školske ustupke je Konvencijom za op š te sporazumevanje i njenim tumačenjima 1924. dobila i si ćušna italijanska manjina u Dalmaciji,46 dok je sa savezničkom Rumunijom tek posle dugih pregovora 1933. potpisana Konvencija o manjinskim š kolama u Banatu, koju je Jugoslavija sporo i nevoljko sprovodila. 47 Ova tri primera su bila jasan dokaz da su jugoslovenske vlasti bile spremne da odstupe od svoje, u osnovi asimilatorske, školske politike samo pod spoljnim pritiskom. Štampa i udruženja su bile oblasti manjinskog života na koje su vlasti mogle ne što manje da uti ču. Sloboda štampe je u me đuratnoj Jugoslaviji uvek bila ograničena cenzurom, a ona je manjinske listove nekada poga đala i ja če od ostalih. Uprkos tome, dve najveće manjine u severnom delu zemlje, Nemci i Ma đari, imali su dosta razvijenu štampu. Dok je mađarska štampa bila pre svega politički obojena, kod Nemaca je uz Deutsches Volksblatt , koji je pretendovao da bude glasilo cele manjine, postojao i niz drugih listova – zabavnih, privrednih, stručnih itd. Druge manjine u severnom delu zemlje nisu imale tako bogatu štampu – zbog svog malog broja i rasutosti, i ako su i one imale po nekoliko listova.48 Na jugu je situacija bila sasvim drugačija: najveći deo albanskih i turskih masa je bio nepismen, tako da nije ni ose ćao potrebu za štampom. Pored toga, opšte siromaštvo je ote žalo opstanak manjinske štampe u tim krajevima, a i vlasti su bile nesklone da dozvole listove na albanskom i turskom. Zbog toga je tamo postojalo samo nekoliko kratkovekih manjinskih partijskih listova.49 Sa udruženjima je situacija bila slična: na Jugu jedva da ih je bilo jer zaostala sredina i društvo koje je dobrim delom jo š funkcionisalo kroz rodove i plemena nije imalo potrebe za udru ženjima.50 Na severu su ona imala dugu i bogatu tradiciju. Nove vlasti su od 1918. ukinule ili poslovenile mnoga manjinska, posebno kulturna društva.51 Mađarska društva su se posle nekoliko godina oporavila, ali nikad nisu uživala potpunu slobodu delovanja.52 Prema Nemcima u Vojvodini su vlasti bile predusretljivije tako da su oni već 1920. osnovali Kulturbund kao svoju krovnu kulturnu, socijalnu i privrednu organizaciju iz koje će se uskoro odvojiti više odeljaka sa posebnim zadacima. Iako daleko od toga da je rad Kulturbunda bio bez smetnji (ukidan je 1924. i 1929.) on je bio vertikala kulturnog i svakog drugog okupljanja Nemaca tokom celog međuratnog perioda i organizacija kojoj su se pripadnici svih drugih manjina, pa i ve ćinskog naroda, divili.53 Ipak, njegove podru žnice nisu bile ravnomerno raspoređene: najviše ih je bilo u Vojvodini dok su se po Bosni, Slavoniji i Sloveniji razvile tek posle 1927, i to u mnogo manjem broju. Pored toga, od po četka tridesetih godina Kulturbund je bio razdiran sukobom starog rukovodstva sa mladim, pronacističkim „Obnoviteljima“. Ovo je dovelo i do osnivanja rivalske organizacije u Slavoniji, a do pomirenja je do šlo tek na inicijativu Berlina 1938/39. Me đutim, tada je na čelo došla pronacistička garnitura koja je u svemu bila sklona da sledi uputstva iz Rajha, što će se u krajnjoj liniji nema čkoj manjini osvetiti.54 Udruženja ostalih manjina su često bila razdirana neslogom, mu čena nedostatkom sredstava a nekad i optere ćena prevelikim ambicijama.55 U celini uzev ši, položaj nacionalnih manjina u Kraljevini Jugoslaviji nije bio dobar. On je bio uslovljen istorijskim iskustvima južnoslovenskih naroda u Osmanskom i Habzburškom carstvu, naraslim pobedničkim, ali u sebe ipak nesigurnim nacionalizmom, kao i praksom manjinske politike u svim susednim zemljama i u gotovo svim evropskim državama. Položaj nemačke manjine je u nekim segmentima bio bolji od položaja nekih drugih – broj čano, ekonomski i kulturno slabijih – manjina, koje uz to nisu posedovale tako moćnu zemlju maticu. Folksdojčeri su u proseku ekonomski sta jali nešto bolje od ostalog stanovni štva (delimično i zahvaljujući njihovim dobro organizovanim zadrugama), imali su razvijenu štampu i brojna udruženja, a po četkom i
30
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
krajem tridesetih godina su dobili školske ustupke kakve nisu u živale druge manjine. Za razliku od ve ćine drugih manjina, oni su morali da stope heterogene grupe u jedinstvenu nacionalnu manjinu, a pri tom su u Hrvatskoj i Slavoniji, a pogotovo u Sloveniji, nailazili na odbojnu politiku vlasti. Posmatrano u celini, polo žaj nacionalnih manjina u Jugoslaviji između dva svetska rata nije bio sjajan, ali je uglavnom odgovarao evropskom proseku postupanja sa manjinama u to vreme. Nemci su, zbog gore navedenih razloga, imali ne što povoljniji položaj od ostalih, iako to nije bilo dovoljno da razvije lojalnost prema novoj državi. Ljudi na vlasti su vodili restriktivnu politiku prema manjinama u želji da u č vrste državu, a pri tome nisu bili svesni da su je na taj način samo slabili. To će se jasno pokazati tokom Drugog svetskog rata.
1 2 3 4
5
6 7
8
9
ZORAN JANJETOVI Ć
10
11
12
13
14 15 16
17 18
19
20
21 22
23
jelomu XIX i XX stoljeća u okviru Slavonske akcije, Historijski zbornik, XXIII–XXIV, 1970– 1971, str. 62– 63, 88 – 93. Margaret a Matijevi ć, Franz Pfanner (1825–1909) – ili ukratko o doprinosu njema čkih trapista gospodarskom razvitku banjalučkog kraja, VDG Jahrbuch/Godišnjica Njemačke narodne zajednice, Osijek 2002; Hans Maier, Die deutschen Siedlungen in Bosnien, Stuttgart 1924; Tomislav Kraljačić, Kolonizacija stranih seljaka u Bosnu i Hercegovinu za vrijeme austrougarske uprave, Istorijski časopis, XXXVI, 1989; Artur Burda, Poljski naseljenici u Bosni, Zbornikm kraji ških muzeja, III, 1969; Ferdo Hauptman, Regulisanje zemljišnog posjeda u Bosni i Hercegovini i počeci naseljavanja stranih seljaka u doba austrougarske vladavine, Godišnjak Društva istoričara BiH, XVI, 1965; Adnan Busuladžić, Pojava grkokatoločkog stanovništva u Bosni i Hercegovini (od 1878. do najnovijeg doba), Časopis za suvremenu povijest, XXXV, 1, 2003; Šćepan Grđić, Kolonizacija u Bosni i Hercegovini, Pregled, 6, 1912; Du šan Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama od kraja XIX do polovine XX veka, Beograd 1985. Jedan od vodećih teoretičara nacionalizma Antoni D. Smit de�niše naciju kao „zajednicu mitova i sećanja“. (Antoni D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998, str. 68.) Veliki srpski knji ževnik Borislav Pekić je to duhovito rekao da jedan narod povezuje mr žnja prema susedima i zablude o zajedničkoj prošlosti. Đorđe Mikić, Te Albanians and Serbia During the Balkan Wars, u: Béla Király, Dimitrije Đorđević, East Central European Societies and the Balkan Wars, Boulder, CO 1987; Andrej Mitrović, Albanci i politika Austrougarske prema Srbiji 1914–1918, u: Srbi i Albanci u XX veku, Beograd 1991; Dragoslav Janković, L’annexion de la Macédoine a la Serbie 1912–1914, u: La Macédoine et les Macédoniens dans le passé, Skopje 1970; Branko Babić, Politika Crne Gore u novooslobo đenim krajevima 1912–1914, Cetinje, Titograd [1984]; Novica Rako čević, Crnogorsko-albanski odnosi 1878–1914, u: Srbi i Albanci; Ljubodrag Dimi ć, Đorđe Borozan (ur.), Jugoslovenska državava i Albanci, I, Beograd 1998; Isto, II, Beograd 1999; Глигор Тодоровски, Македонија по Балканските војни. Општествено-економски и просветни прлики во ВардарскаМакедонија (1912–1915), Скопје 1981; Bogumil Hrabak, Reokupacija oblasti srpske i crnogorske države s arbanaškom većinom stanovništva u jesen 1918. godine i držanje Arbanasa prema uspostavljenoj vlasti, Gjurmime albanologjike, 1, 1969; Isti, Stanje u Vardarskoj Makedoniji u jesen i zimu 1918, Istorijski glasnik, 4, 1966. Anton Vončina, Maribor v letih 1918–1919, Kronika, IV, 2, 1956; Lojze Ude, Boj za severno slo vensko mejo 1918 –1919, Maribor 1977; Janko Orožen, Zgodovina Celja in okolice, II, Celje 1971, str. 314; Lojze Penič, Konec avstrijske oblasti v Mariboru 1918–1919, Časopis za zgodovino in narodopisje, L, 1–2, 1979; Fran Kova čič, Slovenska Štajerska in Prekmurje. Zgodovinski opis, Ljubljana 1926, str. 399–401. Dragutin V. Perko, Oslobođenje Međumurja, u: Petar Jelavić (ur.), Hrvati u borbama za oslobođenje sjevernih krajeva Jugoslavije: Međumurja, Prekomurja, Koruške i Štajerske, Zagreb 1940. Josip Horvat, Politička povijest Hrvatske, II, Zagreb 1989 (2. izd.), str. 85–98. Kosta Milutinovi ć, Vojvodina i stvaranje Jugoslavije, Koreferat na drugom kongresu jugoslovenskih istoričara u Zagrebu 24. novembra 1958; Petar Peki ć, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939, str. 201–203, 310–313; Ljubinka Krklju š, Pitanje organizacije vlasti u Vojvodini 1918 –1919, u: Srbija na kraju Prvog svetskog rata, 1990, str. 146. Pekić, n.d., 313. An drej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira u Parizu 1919–1920, Beograd 1968, str. 52, 200–206; Ivo J. Lederer, Yugoslavia at the Paris Peace Conference. A Study in Frontiermaking , New Haven, London 1963, str. 225–226, 239–249, 154–257; Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak (ur.), Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919 –1920, Beograd 1960, str. 141–144, 164, 168, 170, 176 –195; Zoran Janjetovi ć, Pitanje zaštite nacionalnih manjina u Kraljevini SHS na konferenciji mira u Parizu, Istorija 20. veka, XVIII, 2, 2000. Marco Dogo, Kosovo. Albanesi e Serbi: le radici del con �itto, Lungro di Cosenza 1992, str. 178 –179, 234 –235, 253 –273; Enik ő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina 1918–1947, Boulder, CO 2003, str. 134–137; Vuk Vinaver, Jugoslavija i Ma đarska 1918–1933, Beograd 1971, str. 422 – 423; Martin Scheuermann, Minderheitenschutz kontra Kon �iktverhütung? Minderheitenpolitik des Völkerbundes in den 20-er Jahren, Marburg 2000. Ferenc Eiler, International Minority Defense System: Te League of Nations, u: Nándor Bárdi, Csilla Fedinec, László Szarka (eds.), Minority Hungarian Communities in the Tewentieth Century, Boulder, Col. 2011, str. 95. Mađari su poslali 12 a Makedonci 11 peticija koje su ocenjene kao prihvatljive za raspravu u DN. Zoran Janjetovi ć, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918–1941, Beograd 2005, str. 139 –143. Bran islav Gligorijevi ć, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919–1929), Beograd 1979, str. 71; Zlatko Matijveić, „Građani na odkaz“ – njemačka nacionalna manjina i 9. članak Zakona o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skup štinu Kraljevine SHS (1920.), VDG Jahrbuch/ Godišnjak Njemačke narodnosne zajednice, X, 2003. B ranislav Gligorijevi ć, Politička istupanja i organizacija Slovaka i Čeha u Kraljevini SHS, Zbornik
29
Još uvek najbolji pregled istorijski nastalih društvenih, kulturnih, verskih i drugih razlika na teritoriji Jugoslavije vidi u: Milorad Ekme čić, Stvaranje Jugoslavije 1790 –1918, I–II, Beograd [1989.] Istorija naroda Jugoslavije, I, Beograd 1953; Isto, II, Beograd 1960. Milko Kos, Kolonizacij a i germanizacij a slovenske zemlje, Historijski zbornik, IV, 1– 4, 1951. Najbolji primer je habzburška Vojna granica koja je naseljena izbeglim Srbima, Vlasima, Hrvatima, a kasnije i Nemcima, Rumunima itd. Sa svoje strane, turske vlasti su takođe u pogranična područ ja naseljavale prvo slovensko, a kasnije i raznorodno muslimansko stanovništvo. Na sličan način je postupala i Mletačka republika. (Johann Heinrich Schwicker, Die Geschichte der österreichischen Militärgrenze, Wien, Teschen 1883; Peter Krajasich, Die Militärgrenze in Kroatien, Wien 1976; Istorija naroda Jugoslavije, I–II, passim; Karl Kaser, Freier Bauer und Soldat, Graz 1986; Milan Turković, Die Geschichte der ehemaligen Croatisch-Slavonischen Militärgrenze, Sušak 1936; Franz Vaniček, Specialgeschichte der österreichischen Militärgrenze, I–IV, Wien 1875; Gunther E. Rothenberg, Te Military Border in Croatia 1740–1880, Chicago, London, 1966; Olga Zirojević, Srbija pod turskom vlašću 1459 –1804, Beograd 2007, str. 121–125; Du šan J. Popović, Srbi u Vojvodini, I, [Novi Sad 1990], str. 212–262; Josef Wolf, Entwicklung der ethnischen Struktur des Banats 1890 –1992, Wien 2004, str. 22–23, 33–35; Zef Mirdita, Vlasi. Starobalkanski narod, Zagreb 2009, str. 113 –159.) Tokom Velike seobe Srba 1689. nisu ni približno svi Srbi otišli sa Kosova, kao što ni svi koji su se selili nisu bili sa Kosova, niti su svi bili Srbi. (Bilo je naime i ne što katoličkih Albanaca među izbeglicama.) Albanci su se doseljavali postepeno, a i Srbi su se postepeno iseljavali. Štaviše, migracije nisu bile jednosmerne: bilo je i Srba koji su se doseljavali, i Albanaca koji su s e iseljavali sa Kosova dalje na sever i istok. (Dimitrije Bogdanovi ć, Knjiga o Kosovu, Beograd 1985, str. 98–118; Zirojević, n.d., 146 –187; Stefan Čakić, Velika seoba Srba 1689/90 i patrijarh Arsenije III Crnojević, Novi Sad 1982; Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji, Beograd 1989, str. 133–193; Atanasije Urošević, Ethnic Processes in Kosovo During the Turkish Rule, u: Kosovo. Past and Present, Belgrade s.a., str. 41–47; Popović, n.d., str. 308 –345; Wolf, n.d., 33 –35.) Popović, n.d., 71–109; Zirojević, n.d., 121–125; Mirdita, n.d., 113–159. Jovan Trifunoski , O Turcima u SR Makedoniji, Geografski pregled, X, 1966; Isti, Tursko stanovništvo u SR Makedoniji, Novopazarski zbornik, 10, 1986; Александар Стојановски (ур.), Историја на македонскиот народ, III, Скопје 1998, str. 83 – 88. Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku, Novi Sad 1961; Konrad Schünemann, Österreichs Bevölkerungspolitik unter Maria Teresia, I, München [1935]; Oskar Feldtänzer, Donauschwäbische Geschichte, I. Das Jahrhundert der Ansiedlung 1686 –1805, München [2006]; Márta Fata Einwanderung und Ansiedlung der Deutschen (1686 –1790), u: Günter Schödl (ur.), Deutsche Geschichte im Osten Europas. Land an der Donau, Berlin [1995], str. 91–172; Wolf, n.d., 40 –52. Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien vom Beginn des 18. Jahrhunderts bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, u: Schödl (ur.), str. 292–314; Vladimir Geiger, Nijemci u Đakovu i Đakov štini, Zagreb 2001, str. 9–56; Milan Šenoa, Doseljavanje tuđinaca u Srijem, Rad JAZU, knj. 201, razred historičko-�lologički i �lozofsko-juridički, Zagreb 1914; Egon Lendl, Die Stellung der des Slawoniendeutschtums unter den südostdeutschen Volksinseln, Der Auslanddeutsche, XX, 4, 1937; Wilhelm Sattler, Die deutsche Volksgruppe im Unabhängigien Staat Kroatien. Ein Buch von Deutschen in Slawonien, Syrmien und Bosnien, Graz 1943; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien und Kroatien bis zum Ende des Ersten Weltkrieges, Stuttgart 1972, str. 16 –35; Vlatka Duga čki, Češka i slovačka manjina u međuratnoj Jugoslaviji (1918.–1941.) (doktorska teza u rukopisu), Z agreb 2011, str. 23 –30, 39–40; Božena Vranješ-Šoljan, Naseljavanje Mađara u Slavoniji 1880–1910, u: Zbornik Mire Kolar-Dimitrijević, Zagreb 2003; Josip Gujaš, „Nacionalna odbrana“ Mađara u Slavoniji na pri-
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
24
25 26
27
28 29 30
31 32
33 34
35
Borbeni put Prve čehoslovačke brigade „Jan Žiška z Trcnova“, Daruva 1968, str. 49; L. Lenard, Narodne manjine u SHS, u: Jubilarni zbornik života i rada u SHS 1.XII 1918–1.XII 1928, Beograd 1928, str. 730, 732; Duga čki, n.d., 72 – 95, 216 – 230, 239 –281. Bogumil Hrabak, Džemijet. Organizacija muslimana Makedonije, Kosova, Metohije i Sand žaka 1919–1928, Beograd 2003, str. 140 –141; Gligorijevi ć, Parlament, 103–104, 108 –110; Tomislav Milenković, Stav Radikalne stranke prema agrarnoj reformi (1919 –1929), Istorija 20. veka, X, 1970, str. 58 – 60; Milan Obradović, Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu (1918 –1941), Pri ština 1981, str. 56; Nikola Gaćeša, Agrarni programi gra đanskih političkih partija u Jugoslaviji između dva svetska rata, u: Isti, Radovi iz agrarne istorije i demogra � je, Novi Sad 1995, str. 132–133. Hrabak, Džemijet, 130 ff . Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918–1929, Novi Sad 1981, str. 151–156; Sajti, n.d., 34–50; Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad 1996, str. 14–15; Matthias Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955, str. 31; Oskar Plautz, Das Werden der deutschen Volksgemeinschaf in Südslawien, Novi Sad 1940, str. 48–50; Hans Rasimus, Als Fremde im Vaterland. Der Schwäbisch-deutsche Kulturbund und die ehemalige deutsche Volksgruppe in Jugoslawien im Spiegel der Presse, München 1989, str. 206 –218; Gligor Popi, Rumuni u jugoslovenskom Banatu između dva rata (1918 –1941), Novi Sad 1976, str. 54–55; Isti, Formiranje, razvoj i delovanje Rumunske stranke (1923 –1929), Istraživanja, 3, 1974, str. 323–326; Carl B ethke, Deutsche und u ngarische Minderheiten in Kroatien und in der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 287–286. Od konkretnih rezultata možemo spomenuti da je Stranci Nemaca dva puta uspelo da iz �nansijskih zakona odstrani odredbe koje bi pripadnicima manjina onemogućile kupovinu zemlje u pograničnom pojasu, kao i pisanje nemačkih imena u izvornom obliku (a ne fonetski) u dokumentima. Iako ovo drugo na prvi pogled mo že delovati beznačajno, vlasti su različiti način pisanja koristile da ljude brišu iz biračkih spiskova. Plautz, n.d., 55 – 65; Rasimus, n.d., 232–255; Bethke, n.d., 287–296. Janjetović, n.d., 200–213. Mil ivoje Erić, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1918–1941. godine, Sarajevo 1958; Obradović, n.d.; Juraj Demetrović, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji, Beograd 1933; Nikola Gaćeša, Agrarna reforma i kolonizacija u B ačkoj 1918 –1941, Novi Sad 1968; Isti, Agrarna reforma i kolonizacija u Sremu 1919–1941, Novi Sad 1975; Isti, Agrarna politika i koloniozacija u Banatu 1919 –1941, Novi Sad 1972; Isti, Radovi; Snje žana Ružić, Agrarna reforma i kolonizacija u Slavoniji, Srijemu i Baranji 1918 –1929 – odnos lokalnog stanovni štva i naseljenih dobrovoljaca, Scrinia slavonica, 1, 2001; Đorđo Krstić, Kolonizacija u Južnoj Srbiji, Sarajevo 1928; Đoko Bogo jević, Agrarna reforma, u: Jubilarni zbornik; Zdenka Šimončić-Bobetko, Agrarna reforma i kolonizacija u Hrvatskoj 1918–1941, Zagreb 1997; Vaso Šaletić, Kolonizacija Južne Srbije, Agrarna misao, 11–12, 1938; Arpad Lebl, Prilog istoriji agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini 1781– 1941, Zadružni arhiv, 1, 1953; Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918 –1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002, str. 208 –226; Ferenc Mák, Te Ideological Base of the Southern Slav Agrarian Reform 1919 –1941, u: Ferenc Gereben (ur.), Hungarian Minorities and Central Europe, Pilicsaba 2001. Kršev, 40 –47; Mesaro š, n.d., 105; Nikola Gaćeša, Privreda Vovjodine izme đu dva svetska rata, u: Isti, Radovi, str. 200. Dušan Biber, Socijalna struktura nemačke nacionalne manjiine u Kraljevini Jugoslaviji, Jugoslo venski istorijski časopis, 1–4, 1978, str. 406; Isti Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Ljubljana 1966, str. 28. Branko Bešlin, Nacionalizacija banaka sa isključivo stranim kapitalom u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, (rukopis), 13–14; Popi, Formiranje, 317. Ljubica Šijački, Privredni razvitak Banata između dva svetska rata, Novi Sad 1987, str. 197–230; Todor Avramović, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30. godine s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965, str. 140–145, 154–157, 163–200; Gordana Krivokapi ć Jović, Oklop bez viteza. O socijalnim osnovama i organizacionoj strukturi Narodne radikkalne stranke u Kraljevini SHS (1918–1929), Beograd 2002, str. 312–314; Arpad Lebl, Industrija šećera u Banatu, Istorijski glasnik, 3 – 4, 1957; Tone Zorn, Nemški trgovski obrati v Sloveniji v letih 1938/1939 (Značaj in lastišnvo), Kronika, XVIII, 2, 1970; Anto ša Leskovec, Upravni in gospodarski razvoj Maribora v 19. stoletju, Kronika, XXXI, 2–3, 1983. Redžepagić, 309–315; Ljubodrag Dimić, Prosvetna politika KPJ na Kosovu i Metohiji 1918 –1941. i istoriogra� ja, Istorija 20. veka, 1–2, 1990, str. 193; Isti, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, III, Beograd 1997, str. 127–128; Isti, Činjenice i interpretacije o prosveti i svakodnevnom teroru, u: Odgovor an knjigu Noela Malkolma Kosovo – kratka istorija, Beograd 2000, str. 158; Max Demneter Peyfuss, Die aromunische Frage von den Ursprüngen bis zum Frieden von Bucarest (1913) und �r Haltung Österreich-Ungarns, Wien, Köln, Graz 1974, str. 121; Katrin Boeckh, Von den Balkankriegen bis zum Ersten Weltkrieg. Kleinstaatenpolitik und ethnische Selbstbestim-
31
30
ZORAN JANJETOVI Ć
jelomu XIX i XX stoljeća u okviru Slavonske akcije, Historijski zbornik, XXIII–XXIV, 1970– 1971, str. 62– 63, 88 – 93. 10 Margaret a Matijevi ć, Franz Pfanner (1825–1909) – ili ukratko o doprinosu njema čkih trapista gospodarskom razvitku banjalučkog kraja, VDG Jahrbuch/Godišnjica Njemačke narodne zajednice, Osijek 2002; Hans Maier, Die deutschen Siedlungen in Bosnien, Stuttgart 1924; Tomislav Kraljačić, Kolonizacija stranih seljaka u Bosnu i Hercegovinu za vrijeme austrougarske uprave, Istorijski časopis, XXXVI, 1989; Artur Burda, Poljski naseljenici u Bosni, Zbornikm kraji ških muzeja, III, 1969; Ferdo Hauptman, Regulisanje zemljišnog posjeda u Bosni i Hercegovini i počeci naseljavanja stranih seljaka u doba austrougarske vladavine, Godišnjak Društva istoričara BiH, XVI, 1965; Adnan Busuladžić, Pojava grkokatoločkog stanovništva u Bosni i Hercegovini (od 1878. do najnovijeg doba), Časopis za suvremenu povijest, XXXV, 1, 2003; Šćepan Grđić, Kolonizacija u Bosni i Hercegovini, Pregled, 6, 1912; Du šan Drljača, Kolonizacija i život Poljaka u jugoslovenskim zemljama od kraja XIX do polovine XX veka, Beograd 1985. 11 Jedan od vodećih teoretičara nacionalizma Antoni D. Smit de�niše naciju kao „zajednicu mitova i sećanja“. (Antoni D. Smit, Nacionalni identitet, Beograd 1998, str. 68.) Veliki srpski knji ževnik Borislav Pekić je to duhovito rekao da jedan narod povezuje mr žnja prema susedima i zablude o zajedničkoj prošlosti. 12 Đorđe Mikić, Te Albanians and Serbia During the Balkan Wars, u: Béla Király, Dimitrije Đorđević, East Central European Societies and the Balkan Wars, Boulder, CO 1987; Andrej Mitrović, Albanci i politika Austrougarske prema Srbiji 1914–1918, u: Srbi i Albanci u XX veku, Beograd 1991; Dragoslav Janković, L’annexion de la Macédoine a la Serbie 1912–1914, u: La Macédoine et les Macédoniens dans le passé, Skopje 1970; Branko Babić, Politika Crne Gore u novooslobo đenim krajevima 1912–1914, Cetinje, Titograd [1984]; Novica Rako čević, Crnogorsko-albanski odnosi 1878–1914, u: Srbi i Albanci; Ljubodrag Dimi ć, Đorđe Borozan (ur.), Jugoslovenska državava i Albanci, I, Beograd 1998; Isto, II, Beograd 1999; Глигор Тодоровски, Македонија по Балканските војни. Општествено-економски и просветни прлики во ВардарскаМакедонија (1912–1915), Скопје 1981; Bogumil Hrabak, Reokupacija oblasti srpske i crnogorske države s arbanaškom većinom stanovništva u jesen 1918. godine i držanje Arbanasa prema uspostavljenoj vlasti, Gjurmime albanologjike, 1, 1969; Isti, Stanje u Vardarskoj Makedoniji u jesen i zimu 1918, Istorijski glasnik, 4, 1966. 13 Anton Vončina, Maribor v letih 1918–1919, Kronika, IV, 2, 1956; Lojze Ude, Boj za severno slo vensko mejo 1918 –1919, Maribor 1977; Janko Orožen, Zgodovina Celja in okolice, II, Celje 1971, str. 314; Lojze Penič, Konec avstrijske oblasti v Mariboru 1918–1919, Časopis za zgodovino in narodopisje, L, 1–2, 1979; Fran Kova čič, Slovenska Štajerska in Prekmurje. Zgodovinski opis, Ljubljana 1926, str. 399–401. 14 Dragutin V. Perko, Oslobođenje Međumurja, u: Petar Jelavić (ur.), Hrvati u borbama za oslobođenje sjevernih krajeva Jugoslavije: Međumurja, Prekomurja, Koruške i Štajerske, Zagreb 1940. 15 Josip Horvat, Politička povijest Hrvatske, II, Zagreb 1989 (2. izd.), str. 85–98. 16 Kosta Milutinovi ć, Vojvodina i stvaranje Jugoslavije, Koreferat na drugom kongresu jugoslovenskih istoričara u Zagrebu 24. novembra 1958; Petar Peki ć, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939, str. 201–203, 310–313; Ljubinka Krklju š, Pitanje organizacije vlasti u Vojvodini 1918 –1919, u: Srbija na kraju Prvog svetskog rata, 1990, str. 146. 17 Pekić, n.d., 313. 18 An drej Mitrović, Jugoslavija na konferenciji mira u Parizu 1919–1920, Beograd 1968, str. 52, 200–206; Ivo J. Lederer, Yugoslavia at the Paris Peace Conference. A Study in Frontiermaking , New Haven, London 1963, str. 225–226, 239–249, 154–257; Bogdan Krizman, Bogumil Hrabak (ur.), Zapisnici sa sednica delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919 –1920, Beograd 1960, str. 141–144, 164, 168, 170, 176 –195; Zoran Janjetovi ć, Pitanje zaštite nacionalnih manjina u Kraljevini SHS na konferenciji mira u Parizu, Istorija 20. veka, XVIII, 2, 2000. 19 Marco Dogo, Kosovo. Albanesi e Serbi: le radici del con �itto, Lungro di Cosenza 1992, str. 178 –179, 234 –235, 253 –273; Enik ő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina 1918–1947, Boulder, CO 2003, str. 134–137; Vuk Vinaver, Jugoslavija i Ma đarska 1918–1933, Beograd 1971, str. 422 – 423; Martin Scheuermann, Minderheitenschutz kontra Kon �iktverhütung? Minderheitenpolitik des Völkerbundes in den 20-er Jahren, Marburg 2000. 20 Ferenc Eiler, International Minority Defense System: Te League of Nations, u: Nándor Bárdi, Csilla Fedinec, László Szarka (eds.), Minority Hungarian Communities in the Tewentieth Century, Boulder, Col. 2011, str. 95. Mađari su poslali 12 a Makedonci 11 peticija koje su ocenjene kao prihvatljive za raspravu u DN. 21 Zoran Janjetovi ć, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918–1941, Beograd 2005, str. 139 –143. 22 Bran islav Gligorijevi ć, Parlament i političke stranke u Jugoslaviji (1919–1929), Beograd 1979, str. 71; Zlatko Matijveić, „Građani na odkaz“ – njemačka nacionalna manjina i 9. članak Zakona o izborima narodnih poslanika za Ustavotvornu skup štinu Kraljevine SHS (1920.), VDG Jahrbuch/ Godišnjak Njemačke narodnosne zajednice, X, 2003. 23 B ranislav Gligorijevi ć, Politička istupanja i organizacija Slovaka i Čeha u Kraljevini SHS, Zbornik Matice srpske za istoriju, 24, 1981, str. 141, 143, 144; Josip Hanzl, Josip Matu šek, Adolf Orct,
32
ZORAN JANJETOVI Ć
36 Ervin Dolenc, Kulturni boj. Slovenska kulturna politika v Kraljevini SHS, [Ljubljana 1996]; Andrej Vovko, Nemško manjšinsko šolstvo na Slovenskem v obdobju stare Jugoslavije, Zgodovinski časopis, XL, 3, 1986. 37 Gujaš, n.d., 64– 68, 72 – 87. 38 Josef Volkmar Senz, Das Schulwesen der Donauschwaben in Jugoslawien, München 1969, str. 20; Geiger, n.d., 77. 39 Mesaroš, n.d., 188–189; Dimić, Kulturna politika, 11, 65, 69; Branislav Gligorijević, O nastavi na jezicima narodnosti u Vojvodini 1919 –1929, Zbornik Matice srpske za istoriju, 5, 1972, str. 61. Ta praksa je nastavljena sve do u tridesete godine. (Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de l’enseignement primaire de la minorité hongroise et de la loi du 5 décembre 1929 sur l’enseignement primaire en Yougoslavie, s.l. 1930; Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de la destitution en masse des instituteurs de la nationalité hongroise en Yougoslavie et de loi yougoslave du 27 septembre 1929 sur les écoles normales d’instituteurs, Budapest 1930.) 40 Dimić, Kulturna politika, 11; Senz, n.d., 37. 41 Biljana Šimunović-Bešlin, Prosvetna politika u Dunavskoj banovini (1929 –1941), Novi Sad 2007, str. 197–198; Dimić, Kulturna politika, 66; Mesaroš, Položaj, 193, 195, 202; Sajti, 151; C.A. Macartney, Hungary and Her Successors. Te Treaty of Trianon and its Consequences 1919–1937, London, New York, Toronto 1937, str. 419. Analiza prezimena je primenjivana i u drugim delovima zemlje. (Vovko, n.d., 313, 317; Arnold Suppan, Zur Lage der Deutschen in Slowenien zwischen 1918–1938, u: Arnold Suppan, Helmut Rumpler (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848–1941, Wien, München 1988, str. 180.) 42 Hans-Paul Höpfner, Deutsche Südosteuropapoliti k in der Weimarer Republik, Frankfurt/M, Bonn 1983, str. 320 –322; Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Augsburg 1995, str. 26E; Dimić, Kulturna politika, 26 –27; Senz, n.d., 95 –100, 218; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, str. 34. 43 Geiger, n.d., 77; Senz, n.d., 91; Dimić, Kulturna politika, 27–28; Macartney, n.d., 416. 44 Suppan, n.d., 206 –207. U Sloveniji je u stvari nastavljena politika smanjivanja broja nemačkih odeljenja. (Vovko, n.d., 316, 320; Suppan, n.d., 233.) 45 Šimunović-Bešlin, n.d., 300 –301; Biber, Nacizem, 84 – 85, 203, 224 –225; Dimi ć, Kulturna politika, 49; Senz, n.d., 123–124. U to vreme ove ustanove su dobrim delom širile nacistički duh među nemačkom omladinom – što je bilo za očekivati s obzirom na uslove pod kojima su otvorene. 46 Ita lijanima su izuzetno dozvoljene privatne škole sa učiteljima iz Italije. (Ilija Pržić, Zaštita manjina, Beograd 1930, str. 143–149; László Rehak, Manjine u Jugoslaviji. Pravno politi čka studija (doktorska teza u rukopisu), Novi Sad, Beograd 1965, str. 182–196; Pierre Jaquin, La question des minorité entre l’Italie et Yougoslavie, Paris 1929, str. 49 –52.) 47 Branislav Gligorijević, Jugoslovensko-rumunska konvencija o uređenju manjinskih škola Rumuna u Banatu 1933. godine, Zbornik Matice srpske za istoriju, 7, 1973; Popi, Rumuni, 102; Andrea Schmidt-Rösler, Rumänien nach dem Ersten Weltkrieg. Die Grenzziehung in der Dobrudscha und im Banat und die Friedensprobleme, Frankfurt, Berlin, Bern, New York, Paris, Wien [1994.], str. 427–435; Rehak, n.d., 204; Die jugoslawisch-rumänische Schulkonvention: eine vorbildliche Regelung, Nation und Staat, VII, 10/11, 1933, str. 657– 658. 48 Branko Bešlin, Vesnik tragedije. Nemačka štampa u Vojvodini (1933–1941), Novi Sad, Sremski Karlovci 2001; Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929–1941, Novi Sad 1989, str. 367–371, 378; Isti, Položaj, 157, 160, 220, 243; Sajti, n.d., 155.Tanja Žigon, Nemško časopisje na Slovenskem, Ljubljana 2001, str. 59 ff .; Popi, Rumuni, 40, 70–71, 146; Isti, Formiranje, 333; Nikola Gaćeša, Rusini između dva svetska rata, u: Isti, Radovi, 350 –353; Vladimir Biljnja, Rusini u Vojvodini. Prilog izučavanju istorije Rusi na u Vojvodini (1918’1941), Novi Sad 1987, str. 60, 85– 86, 90; Vlado Kostelnik, Klasno i nacionalno u emancipaciji i konstitutisanju jugoslovenskih RusinaUkrajinaca, u: Klasno i nacionalno u suvremenom socijalizmu, II, Zagreb 1970, str. 576; Dugački, n.d., 49 –70; Janjetović, 269 –281. 49 Jovanović, n.d., 344–345; La Yougoslavie d’aujourd’hui, Belgrade 1935, str. 86; Hrabak, D žemijet, 82, 234, 238; Ismail Eren, Turska štampa u Jugoslaviji (1866 –1966), Prilozi za orijentalnu �lologiju, XIV–XV, 1964 –1965, str. 375–380. 50 Janjetović, n.d., 288 –289. 51 Dolenc, n.d., 15, 47, 55, 57, 60–61; Camillo Morocutti, Groß-Deutschland Groß-Südslawien, Wien, Leipzig 1928, str. 39–41. 52 Mesaroš, Položaj, 223 –234; Te Hungarian Minorities in Succession States, Budapest 1927, str. 108; Dimić, Kulturna politika, 80. 53 Rasimus, n.d. , 16 –180, 342 –354, 445– 477; Wilhelm von Dorotka-Ehrenwall, Der Schwäbis chdeutsche Kulturbu nd. Sein Werden und Wirken (rukopis); Plautz, n.d. , 18 –39; Mirnić, n.d., 25–36. 54 Biber, Nacizem, 44–79, 167–211; Mirni ć, n.d., 36–50; Rasimus, n.d., 477–509; Bethke, n.d., 381– 448, 565–581. 55 Popi, Rumuni, 127–131, 141; Biljnja, n.d. , 23, 29, 45, 55–57; Gaćeša, Rusini, 349 –351; Duga čki,
JUGOSLOVENSKA POLITIKA PREMA MANJINAMA IZME Đ U DVA SVETSKA RATA
24
25 26
27
28 29 30
31 32
33 34
35
31
Borbeni put Prve čehoslovačke brigade „Jan Žiška z Trcnova“, Daruva 1968, str. 49; L. Lenard, Narodne manjine u SHS, u: Jubilarni zbornik života i rada u SHS 1.XII 1918–1.XII 1928, Beograd 1928, str. 730, 732; Duga čki, n.d., 72 – 95, 216 – 230, 239 –281. Bogumil Hrabak, Džemijet. Organizacija muslimana Makedonije, Kosova, Metohije i Sand žaka 1919–1928, Beograd 2003, str. 140 –141; Gligorijevi ć, Parlament, 103–104, 108 –110; Tomislav Milenković, Stav Radikalne stranke prema agrarnoj reformi (1919 –1929), Istorija 20. veka, X, 1970, str. 58 – 60; Milan Obradović, Agrarna reforma i kolonizacija na Kosovu (1918 –1941), Pri ština 1981, str. 56; Nikola Gaćeša, Agrarni programi gra đanskih političkih partija u Jugoslaviji između dva svetska rata, u: Isti, Radovi iz agrarne istorije i demogra � je, Novi Sad 1995, str. 132–133. Hrabak, Džemijet, 130 ff . Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918–1929, Novi Sad 1981, str. 151–156; Sajti, n.d., 34–50; Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941–1946, Novi Sad 1996, str. 14–15; Matthias Annabring, Volksgeschichte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgart 1955, str. 31; Oskar Plautz, Das Werden der deutschen Volksgemeinschaf in Südslawien, Novi Sad 1940, str. 48–50; Hans Rasimus, Als Fremde im Vaterland. Der Schwäbisch-deutsche Kulturbund und die ehemalige deutsche Volksgruppe in Jugoslawien im Spiegel der Presse, München 1989, str. 206 –218; Gligor Popi, Rumuni u jugoslovenskom Banatu između dva rata (1918 –1941), Novi Sad 1976, str. 54–55; Isti, Formiranje, razvoj i delovanje Rumunske stranke (1923 –1929), Istraživanja, 3, 1974, str. 323–326; Carl B ethke, Deutsche und u ngarische Minderheiten in Kroatien und in der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 287–286. Od konkretnih rezultata možemo spomenuti da je Stranci Nemaca dva puta uspelo da iz �nansijskih zakona odstrani odredbe koje bi pripadnicima manjina onemogućile kupovinu zemlje u pograničnom pojasu, kao i pisanje nemačkih imena u izvornom obliku (a ne fonetski) u dokumentima. Iako ovo drugo na prvi pogled mo že delovati beznačajno, vlasti su različiti način pisanja koristile da ljude brišu iz biračkih spiskova. Plautz, n.d., 55 – 65; Rasimus, n.d., 232–255; Bethke, n.d., 287–296. Janjetović, n.d., 200–213. Mil ivoje Erić, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1918–1941. godine, Sarajevo 1958; Obradović, n.d.; Juraj Demetrović, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji, Beograd 1933; Nikola Gaćeša, Agrarna reforma i kolonizacija u B ačkoj 1918 –1941, Novi Sad 1968; Isti, Agrarna reforma i kolonizacija u Sremu 1919–1941, Novi Sad 1975; Isti, Agrarna politika i koloniozacija u Banatu 1919 –1941, Novi Sad 1972; Isti, Radovi; Snje žana Ružić, Agrarna reforma i kolonizacija u Slavoniji, Srijemu i Baranji 1918 –1929 – odnos lokalnog stanovni štva i naseljenih dobrovoljaca, Scrinia slavonica, 1, 2001; Đorđo Krstić, Kolonizacija u Južnoj Srbiji, Sarajevo 1928; Đoko Bogo jević, Agrarna reforma, u: Jubilarni zbornik; Zdenka Šimončić-Bobetko, Agrarna reforma i kolonizacija u Hrvatskoj 1918–1941, Zagreb 1997; Vaso Šaletić, Kolonizacija Južne Srbije, Agrarna misao, 11–12, 1938; Arpad Lebl, Prilog istoriji agrarne reforme i kolonizacije u Vojvodini 1781– 1941, Zadružni arhiv, 1, 1953; Vladan Jovanović, Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918 –1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS, Beograd 2002, str. 208 –226; Ferenc Mák, Te Ideological Base of the Southern Slav Agrarian Reform 1919 –1941, u: Ferenc Gereben (ur.), Hungarian Minorities and Central Europe, Pilicsaba 2001. Kršev, 40 –47; Mesaro š, n.d., 105; Nikola Gaćeša, Privreda Vovjodine izme đu dva svetska rata, u: Isti, Radovi, str. 200. Dušan Biber, Socijalna struktura nemačke nacionalne manjiine u Kraljevini Jugoslaviji, Jugoslo venski istorijski časopis, 1–4, 1978, str. 406; Isti Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Ljubljana 1966, str. 28. Branko Bešlin, Nacionalizacija banaka sa isključivo stranim kapitalom u Vojvodini posle Prvog svetskog rata, (rukopis), 13–14; Popi, Formiranje, 317. Ljubica Šijački, Privredni razvitak Banata između dva svetska rata, Novi Sad 1987, str. 197–230; Todor Avramović, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30. godine s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965, str. 140–145, 154–157, 163–200; Gordana Krivokapi ć Jović, Oklop bez viteza. O socijalnim osnovama i organizacionoj strukturi Narodne radikkalne stranke u Kraljevini SHS (1918–1929), Beograd 2002, str. 312–314; Arpad Lebl, Industrija šećera u Banatu, Istorijski glasnik, 3 – 4, 1957; Tone Zorn, Nemški trgovski obrati v Sloveniji v letih 1938/1939 (Značaj in lastišnvo), Kronika, XVIII, 2, 1970; Anto ša Leskovec, Upravni in gospodarski razvoj Maribora v 19. stoletju, Kronika, XXXI, 2–3, 1983. Redžepagić, 309–315; Ljubodrag Dimić, Prosvetna politika KPJ na Kosovu i Metohiji 1918 –1941. i istoriogra� ja, Istorija 20. veka, 1–2, 1990, str. 193; Isti, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije, III, Beograd 1997, str. 127–128; Isti, Činjenice i interpretacije o prosveti i svakodnevnom teroru, u: Odgovor an knjigu Noela Malkolma Kosovo – kratka istorija, Beograd 2000, str. 158; Max Demneter Peyfuss, Die aromunische Frage von den Ursprüngen bis zum Frieden von Bucarest (1913) und �r Haltung Österreich-Ungarns, Wien, Köln, Graz 1974, str. 121; Katrin Boeckh, Von den Balkankriegen bis zum Ersten Weltkrieg. Kleinstaatenpolitik und ethnische Selbstbestimmung auf dem Balkan, München 1996, str. 355.
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
33
Carl Bethke
Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“? Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918. -1948.
„Naša radost zbog 1. decembra je potpuno u skladu sa dr žavnom mišlju, iako mi našoj ideji o prazniku pridajemo druga čije osnovno značenje nego naši slovenski susedi. I za nas Nemce 1. decembar je dan ujedinjenja, dan sabiranja svi h onih naših sunarodnika koji su ranije pripadali razli čitim državnim područ jima. Ono što je nema čko po poreklu i duhu u Vojvodini, u Hrvatskoj, Bosni, Dalmaciji, Sloveniji, to je dr žavnopravnim činom novog vladara skovano u jednu jedinu narodnu zajednicu, u istu sudbinu.“ (Nemci na Dan ujedinjenja troimenog naroda, u: Deutsches Volksblatt , pre štampano u: Cillier Zeitung , 18.12.1921.)1 Osnivanje jugoslovenske države 1918. godine predstavljalo je posebno za žitelje nekada šnjih habzburških oblasti raskid sa uobičajenim političkim, društvenim i simboličkim uređenjem. Po dr žavnoj vladajućoj ideologiji, pod srpskom kraljevskom porodicom trebalo je da od tada Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i stanovnici Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije čine jedinstvenu naciju. S obzirom na pre vlast konfesiona lnih veza, odavno zapo četih i suprotnih procesa nacionalne integracije, kao i usled strukturalnih i razlika u na činu života, ovo se pokazalo kao utopijski projekat koji prakti čno nije uspeo. Posebno je hrvatsko stanovni štvo, koje je masovno tek sada dobilo pravo glasa, na svakim izborima jasno pokazivalo odbojnost ili distancu. I Slovenci, Srbi i Bo šnjaci su tako đe uglavnom glasali za nacionalno de�nisane stranke, ba š kao i veliki delovi neslovenskih manjina: Mađari, Albanci i Nemci. Socijalne hijerarhije i druge odlike razli čitosti na političkom polju, npr. prilikom izbora, su se nasuprot tome činile za čuđujuće drugorazrednim. Me đutim, narodnosti nipošto nisu bile „homogene“: tako se kod nekada habzburških Srba, posebno u Vojvodini, povremeno primećivao znatan regionalizam, razlika u načinu života bilo je sigur no i izme đu npr. centralne Hrvatske, Dalmacije i Hercegovine. Jedinstvena po složenosti je svakako bila situacija osoba nemačkog jezika kojih je 1921. godine bilo 505.790. Oblasti njihovog naseljavanja su se prostirale po celoj severnoj polo vini dr žave (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Vojvodina) a međusobno su se znatno razlikovale po istorijskom iskustvu i dru štvenoj strukturi.2 To je imalo posledice po različit položaj nemačkih manjina tokom Drugog svetskog rata i u vremenu odmah posle njega. I unutar istorijskih zemalja razlike su mogle biti istaknute, npr. konfesionalne, ili, pak, socijalne i kulturne izme đu velikovarošana Osijeka ili Zagreba s jedne strane i seljaka s druge. Jasno pokazivanje takvih varijanata, speci�čnosti i različitih puteva razvoja je pogodan način da se deluje protiv kli šea i stereotipa: nisu sve grupe Nemaca bile bogate ili „nekadašnji gospodari“, neke su bile iredentisti čke, a neke su poklanjale pažnju dobrim odnosima s Beogradom. U nastavku ćemo uporediti razvoj Nemaca u različitim delovima zemlje da bismo mogli napraviti razliku koje uslove treba objasniti nemačkim uticajem, jugoslovenskim kontekstom ili mo žda pre regionalnim istorijskim i socijalnim okruženjem. Ispitaće se u kojoj su meri Nemci u Jugoslaviji činili jedinstvenu narodnu grupu i koliko su razlike me đu pojedinim istorijskim zemljama nove države bile i ostale izra žene i u njihovim redovima.
32
ZORAN JANJETOVI Ć
36 Ervin Dolenc, Kulturni boj. Slovenska kulturna politika v Kraljevini SHS, [Ljubljana 1996]; Andrej Vovko, Nemško manjšinsko šolstvo na Slovenskem v obdobju stare Jugoslavije, Zgodovinski časopis, XL, 3, 1986. 37 Gujaš, n.d., 64– 68, 72 – 87. 38 Josef Volkmar Senz, Das Schulwesen der Donauschwaben in Jugoslawien, München 1969, str. 20; Geiger, n.d., 77. 39 Mesaroš, n.d., 188–189; Dimić, Kulturna politika, 11, 65, 69; Branislav Gligorijević, O nastavi na jezicima narodnosti u Vojvodini 1919 –1929, Zbornik Matice srpske za istoriju, 5, 1972, str. 61. Ta praksa je nastavljena sve do u tridesete godine. (Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de l’enseignement primaire de la minorité hongroise et de la loi du 5 décembre 1929 sur l’enseignement primaire en Yougoslavie, s.l. 1930; Pétition présenté a la Société des Nations au sujet de la destitution en masse des instituteurs de la nationalité hongroise en Yougoslavie et de loi yougoslave du 27 septembre 1929 sur les écoles normales d’instituteurs, Budapest 1930.) 40 Dimić, Kulturna politika, 11; Senz, n.d., 37. 41 Biljana Šimunović-Bešlin, Prosvetna politika u Dunavskoj banovini (1929 –1941), Novi Sad 2007, str. 197–198; Dimić, Kulturna politika, 66; Mesaroš, Položaj, 193, 195, 202; Sajti, 151; C.A. Macartney, Hungary and Her Successors. Te Treaty of Trianon and its Consequences 1919–1937, London, New York, Toronto 1937, str. 419. Analiza prezimena je primenjivana i u drugim delovima zemlje. (Vovko, n.d., 313, 317; Arnold Suppan, Zur Lage der Deutschen in Slowenien zwischen 1918–1938, u: Arnold Suppan, Helmut Rumpler (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848–1941, Wien, München 1988, str. 180.) 42 Hans-Paul Höpfner, Deutsche Südosteuropapoliti k in der Weimarer Republik, Frankfurt/M, Bonn 1983, str. 320 –322; Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Augsburg 1995, str. 26E; Dimić, Kulturna politika, 26 –27; Senz, n.d., 95 –100, 218; Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, str. 34. 43 Geiger, n.d., 77; Senz, n.d., 91; Dimić, Kulturna politika, 27–28; Macartney, n.d., 416. 44 Suppan, n.d., 206 –207. U Sloveniji je u stvari nastavljena politika smanjivanja broja nemačkih odeljenja. (Vovko, n.d., 316, 320; Suppan, n.d., 233.) 45 Šimunović-Bešlin, n.d., 300 –301; Biber, Nacizem, 84 – 85, 203, 224 –225; Dimi ć, Kulturna politika, 49; Senz, n.d., 123–124. U to vreme ove ustanove su dobrim delom širile nacistički duh među nemačkom omladinom – što je bilo za očekivati s obzirom na uslove pod kojima su otvorene. 46 Ita lijanima su izuzetno dozvoljene privatne škole sa učiteljima iz Italije. (Ilija Pržić, Zaštita manjina, Beograd 1930, str. 143–149; László Rehak, Manjine u Jugoslaviji. Pravno politi čka studija (doktorska teza u rukopisu), Novi Sad, Beograd 1965, str. 182–196; Pierre Jaquin, La question des minorité entre l’Italie et Yougoslavie, Paris 1929, str. 49 –52.) 47 Branislav Gligorijević, Jugoslovensko-rumunska konvencija o uređenju manjinskih škola Rumuna u Banatu 1933. godine, Zbornik Matice srpske za istoriju, 7, 1973; Popi, Rumuni, 102; Andrea Schmidt-Rösler, Rumänien nach dem Ersten Weltkrieg. Die Grenzziehung in der Dobrudscha und im Banat und die Friedensprobleme, Frankfurt, Berlin, Bern, New York, Paris, Wien [1994.], str. 427–435; Rehak, n.d., 204; Die jugoslawisch-rumänische Schulkonvention: eine vorbildliche Regelung, Nation und Staat, VII, 10/11, 1933, str. 657– 658. 48 Branko Bešlin, Vesnik tragedije. Nemačka štampa u Vojvodini (1933–1941), Novi Sad, Sremski Karlovci 2001; Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929–1941, Novi Sad 1989, str. 367–371, 378; Isti, Položaj, 157, 160, 220, 243; Sajti, n.d., 155.Tanja Žigon, Nemško časopisje na Slovenskem, Ljubljana 2001, str. 59 ff .; Popi, Rumuni, 40, 70–71, 146; Isti, Formiranje, 333; Nikola Gaćeša, Rusini između dva svetska rata, u: Isti, Radovi, 350 –353; Vladimir Biljnja, Rusini u Vojvodini. Prilog izučavanju istorije Rusi na u Vojvodini (1918’1941), Novi Sad 1987, str. 60, 85– 86, 90; Vlado Kostelnik, Klasno i nacionalno u emancipaciji i konstitutisanju jugoslovenskih RusinaUkrajinaca, u: Klasno i nacionalno u suvremenom socijalizmu, II, Zagreb 1970, str. 576; Dugački, n.d., 49 –70; Janjetović, 269 –281. 49 Jovanović, n.d., 344–345; La Yougoslavie d’aujourd’hui, Belgrade 1935, str. 86; Hrabak, D žemijet, 82, 234, 238; Ismail Eren, Turska štampa u Jugoslaviji (1866 –1966), Prilozi za orijentalnu �lologiju, XIV–XV, 1964 –1965, str. 375–380. 50 Janjetović, n.d., 288 –289. 51 Dolenc, n.d., 15, 47, 55, 57, 60–61; Camillo Morocutti, Groß-Deutschland Groß-Südslawien, Wien, Leipzig 1928, str. 39–41. 52 Mesaroš, Položaj, 223 –234; Te Hungarian Minorities in Succession States, Budapest 1927, str. 108; Dimić, Kulturna politika, 80. 53 Rasimus, n.d. , 16 –180, 342 –354, 445– 477; Wilhelm von Dorotka-Ehrenwall, Der Schwäbis chdeutsche Kulturbu nd. Sein Werden und Wirken (rukopis); Plautz, n.d. , 18 –39; Mirnić, n.d., 25–36. 54 Biber, Nacizem, 44–79, 167–211; Mirni ć, n.d., 36–50; Rasimus, n.d., 477–509; Bethke, n.d., 381– 448, 565–581. 55 Popi, Rumuni, 127–131, 141; Biljnja, n.d. , 23, 29, 45, 55–57; Gaćeša, Rusini, 349 –351; Duga čki, n.d., 200 –205, 317–326; Hanzl, Matu šek, Orct, n.d., 36 –38.
34
CARL BETHKE
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
33
Carl Bethke
Da li je bilo „jugoslovenskih Nemaca“? Regionalne specifičnosti i procesi nacionalne integracije nemačke manjine na teritoriji jugoslovenske države 1918. -1948.
„Naša radost zbog 1. decembra je potpuno u skladu sa dr žavnom mišlju, iako mi našoj ideji o prazniku pridajemo druga čije osnovno značenje nego naši slovenski susedi. I za nas Nemce 1. decembar je dan ujedinjenja, dan sabiranja svi h onih naših sunarodnika koji su ranije pripadali razli čitim državnim područ jima. Ono što je nema čko po poreklu i duhu u Vojvodini, u Hrvatskoj, Bosni, Dalmaciji, Sloveniji, to je dr žavnopravnim činom novog vladara skovano u jednu jedinu narodnu zajednicu, u istu sudbinu.“ (Nemci na Dan ujedinjenja troimenog naroda, u: Deutsches Volksblatt , pre štampano u: Cillier Zeitung , 18.12.1921.)1 Osnivanje jugoslovenske države 1918. godine predstavljalo je posebno za žitelje nekada šnjih habzburških oblasti raskid sa uobičajenim političkim, društvenim i simboličkim uređenjem. Po dr žavnoj vladajućoj ideologiji, pod srpskom kraljevskom porodicom trebalo je da od tada Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i stanovnici Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije čine jedinstvenu naciju. S obzirom na pre vlast konfesiona lnih veza, odavno zapo četih i suprotnih procesa nacionalne integracije, kao i usled strukturalnih i razlika u na činu života, ovo se pokazalo kao utopijski projekat koji prakti čno nije uspeo. Posebno je hrvatsko stanovni štvo, koje je masovno tek sada dobilo pravo glasa, na svakim izborima jasno pokazivalo odbojnost ili distancu. I Slovenci, Srbi i Bo šnjaci su tako đe uglavnom glasali za nacionalno de�nisane stranke, ba š kao i veliki delovi neslovenskih manjina: Mađari, Albanci i Nemci. Socijalne hijerarhije i druge odlike razli čitosti na političkom polju, npr. prilikom izbora, su se nasuprot tome činile za čuđujuće drugorazrednim. Me đutim, narodnosti nipošto nisu bile „homogene“: tako se kod nekada habzburških Srba, posebno u Vojvodini, povremeno primećivao znatan regionalizam, razlika u načinu života bilo je sigur no i izme đu npr. centralne Hrvatske, Dalmacije i Hercegovine. Jedinstvena po složenosti je svakako bila situacija osoba nemačkog jezika kojih je 1921. godine bilo 505.790. Oblasti njihovog naseljavanja su se prostirale po celoj severnoj polo vini dr žave (Slovenija, Hrvatska, Bosna, Vojvodina) a međusobno su se znatno razlikovale po istorijskom iskustvu i dru štvenoj strukturi.2 To je imalo posledice po različit položaj nemačkih manjina tokom Drugog svetskog rata i u vremenu odmah posle njega. I unutar istorijskih zemalja razlike su mogle biti istaknute, npr. konfesionalne, ili, pak, socijalne i kulturne izme đu velikovarošana Osijeka ili Zagreba s jedne strane i seljaka s druge. Jasno pokazivanje takvih varijanata, speci�čnosti i različitih puteva razvoja je pogodan način da se deluje protiv kli šea i stereotipa: nisu sve grupe Nemaca bile bogate ili „nekadašnji gospodari“, neke su bile iredentisti čke, a neke su poklanjale pažnju dobrim odnosima s Beogradom. U nastavku ćemo uporediti razvoj Nemaca u različitim delovima zemlje da bismo mogli napraviti razliku koje uslove treba objasniti nemačkim uticajem, jugoslovenskim kontekstom ili mo žda pre regionalnim istorijskim i socijalnim okruženjem. Ispitaće se u kojoj su meri Nemci u Jugoslaviji činili jedinstvenu narodnu grupu i koliko su razlike me đu pojedinim istorijskim zemljama nove države bile i ostale izra žene i u njihovim redovima.
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
Osijek, oko 1907.
35
Maribor, oko 1927.
Raznolikost oblasti naseljavanja i načina života
Kao što je poznato, topos pograničnih i inostranih Nemaca je u nemačkom društvu u godinama posle 1918. imao veliku konjunkturu. Pri tom su u prvom planu bile nekadašnje pruske oblasti blizu granice koje je Vajmarska republika morala da ustupi Versajskim ugovorom, a čijem povraćaju se te žilo s pozivom na pravo samoopredeljenja tamošnjih Nemaca. Ipak, usled toga su se uskoro diplomatija, naučnici i instituti, kao i organizacije civilnog društva kao što je bio Savez za Nemce u inostranstvu (VDA) okrenuli i svim drugim nema čkim manjinama po celom svetu. Dakako, situacija Nemaca u jugoslovenskoj državi je znatno odstupala od predstava koje su bile pod uticajem „Koridora“ (Zapadna Pruska) ili Sudeta. Nemačkom Rajhu, odnosno Nemačkom savezu su tu odvajkada pripadali samo južni delovi Štajerske koji su do 1918. godine bili orijentisani prema Gracu, i koje je – za razliku od npr. oblasti naseljenih Podunavskim Š vabama – nemački nacionalni pokret XIX veka zahtevao za sebe. Samo je Apa ška dolina sa malom grupom od 6.399 Nemaca po popisu iz 1910. godine, bila oblast koja je kao izdanak kompaktnog nema čkog jezičkog područ ja zbog „rečne geogra� je“ mirotvoraca 1919. godine bila od nje odvojena, ali tu je živeo samo mali deo celokupne nemačke manjine.3 Ali nemački u Ju žnoj Štajerskoj je do 1918. godine i južno od jezičke granice kod elita (npr. plemstva i industrijalaca) i
u gradovima imao prevlast. U Mariboru, Ptuju i Celju je u doba Habzburgovaca znanje nemačkog bio pokazatelj građanske kulture, uzor koji su činovnici, vojnici i stručnjaci koji su se doseljavali stalno ojačavali, a kome su se arivisti i do šljaci iz okoline prilagođavali.4 Drugačije je, pak, bilo u jugozapadnoj Sloveniji, „Kranjskoj“ oko glavnog grada Ljubljane. Tu su Nemci bili s amo manjina, a u upravi i Crkvi su ve ć pre 1918. dominirali Slovenci. Postojala je, dodu še, oblast u kojoj su ve ćinom živeli Nemci, Kočevje, ali to je bilo „jezi čko ostrvo“ na granici sa Hrvatskom koje su u Srednjem veku osnovali iseljenici i gde su se skromna sredstva za život sticala poljoprivredom i šumarstvom, kao i putujućim trgovanjem. Mnogo Kočevara je u XIX veku emigriralo u SAD. 5 I druge oblasti naseljavanja su nas tale iseljavanjem iz Nemačke. Najveću grupu su činile Podunavske Š vabe u Hrvatskoj (Slavonija, Baranja, Srem) i u Vojvodini (Bačka, Banat). Oni su se tu naselili iz ju žne i zapadne Nema čke posle „turskih ratova“ u XVIII veku (up. Ameriku, Rusiju) – pozvani, potpomognuti i privilegovani od lokalnog plemstva i vladara prosvećenog apsolutizma, Marije Terezije i Josifa II. Te oblasti nikad nisu pripadale Nemačkoj, a državne ustanove, velikim delom i škole, crkve i gradske elite, bile su u XIX veku pod nacionalno-ma đarskom, odnosno hrvatskom dominaci jom. U gradovima se dosta arivista asimilovalo što je potencirano katolicizmom i mešovitim brakovima. S druge strane, u jugoistočnim seoskim i multikulturalnim
34
CARL BETHKE
Osijek, oko 1907.
Maribor, oko 1927.
Raznolikost oblasti naseljavanja i načina života
Kao što je poznato, topos pograničnih i inostranih Nemaca je u nemačkom društvu u godinama posle 1918. imao veliku konjunkturu. Pri tom su u prvom planu bile nekadašnje pruske oblasti blizu granice koje je Vajmarska republika morala da ustupi Versajskim ugovorom, a čijem povraćaju se te žilo s pozivom na pravo samoopredeljenja tamošnjih Nemaca. Ipak, usled toga su se uskoro diplomatija, naučnici i instituti, kao i organizacije civilnog društva kao što je bio Savez za Nemce u inostranstvu (VDA) okrenuli i svim drugim nema čkim manjinama po celom svetu. Dakako, situacija Nemaca u jugoslovenskoj državi je znatno odstupala od predstava koje su bile pod uticajem „Koridora“ (Zapadna Pruska) ili Sudeta. Nemačkom Rajhu, odnosno Nemačkom savezu su tu odvajkada pripadali samo južni delovi Štajerske koji su do 1918. godine bili orijentisani prema Gracu, i koje je – za razliku od npr. oblasti naseljenih Podunavskim Š vabama – nemački nacionalni pokret XIX veka zahtevao za sebe. Samo je Apa ška dolina sa malom grupom od 6.399 Nemaca po popisu iz 1910. godine, bila oblast koja je kao izdanak kompaktnog nema čkog jezičkog područ ja zbog „rečne geogra� je“ mirotvoraca 1919. godine bila od nje odvojena, ali tu je živeo samo mali deo celokupne nemačke manjine.3 Ali nemački u Ju žnoj Štajerskoj je do 1918. godine i južno od jezičke granice kod elita (npr. plemstva i industrijalaca) i
u gradovima imao prevlast. U Mariboru, Ptuju i Celju je u doba Habzburgovaca znanje nemačkog bio pokazatelj građanske kulture, uzor koji su činovnici, vojnici i stručnjaci koji su se doseljavali stalno ojačavali, a kome su se arivisti i do šljaci iz okoline prilagođavali.4 Drugačije je, pak, bilo u jugozapadnoj Sloveniji, „Kranjskoj“ oko glavnog grada Ljubljane. Tu su Nemci bili s amo manjina, a u upravi i Crkvi su ve ć pre 1918. dominirali Slovenci. Postojala je, dodu še, oblast u kojoj su ve ćinom živeli Nemci, Kočevje, ali to je bilo „jezi čko ostrvo“ na granici sa Hrvatskom koje su u Srednjem veku osnovali iseljenici i gde su se skromna sredstva za život sticala poljoprivredom i šumarstvom, kao i putujućim trgovanjem. Mnogo Kočevara je u XIX veku emigriralo u SAD. 5 I druge oblasti naseljavanja su nas tale iseljavanjem iz Nemačke. Najveću grupu su činile Podunavske Š vabe u Hrvatskoj (Slavonija, Baranja, Srem) i u Vojvodini (Bačka, Banat). Oni su se tu naselili iz ju žne i zapadne Nema čke posle „turskih ratova“ u XVIII veku (up. Ameriku, Rusiju) – pozvani, potpomognuti i privilegovani od lokalnog plemstva i vladara prosvećenog apsolutizma, Marije Terezije i Josifa II. Te oblasti nikad nisu pripadale Nemačkoj, a državne ustanove, velikim delom i škole, crkve i gradske elite, bile su u XIX veku pod nacionalno-ma đarskom, odnosno hrvatskom dominaci jom. U gradovima se dosta arivista asimilovalo što je potencirano katolicizmom i mešovitim brakovima. S druge strane, u jugoistočnim seoskim i multikulturalnim
Sarvaš, 1907.
36
Na polju mlade konoplje, Kruščić, 1939.
35
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
Ljubljana, 1907.
CARL BETHKE
pograničnim krajevima Ugarske i Hrvatske dosta Š vaba je živelo pored rano nacionalno sazrelih Srba. Zbog njihove pravoslavne vere tu je kulturno i porodično mešanje sa domorocima bilo slabije. Uz to je baš u plodnoj i geografski zgodno sme štenoj (Dunav!) Vojvodini posle izgradnje infrastrukture u XIX veku po čeo ranokapitalistički društvenoekonomski proces diferencijacije koji je omogu ćio da kao dobitnik nastane jedan imućni š vapski s rednji sloj seljaka, zanatlija i malih industrijalaca (npr. konoplja).6 Od 1900. godine tamo su se širila nemačka nacionalna stremljenja, što je dovodilo u pitanje asimilaciju u mađarsku naciju. U Hrvatskoj je bilo te ško za takve koncepcije zbog ukorenjenosti u katoličkom okruženju, posebno u gradovima kao što je Osijek. Na selu ne ba š imu ćne Nemce koji su rasuto živeli, uglavnom nije vrbovala država već više domaće plemstvo. Ipak, u većini slučajeva radilo se o privatnoj kupovini zemlje od strane Nemaca, pre svega iz Ugarske u XIX veku. 7 Skromno je bilo i ekonomsko stanje seljačkih useljenika u Bosni koji su po okupaciji 1878. godine sledili K. und K. činovnike, vojnike i preduzimače. Pored ostalog, izuzev nekoliko nezadovoljnih katolika iz severne Nemačke koji su se iselili u Bos nu (kolonija Vindhorst), mnogi „kolonisti“ su bili luterani, me đu kojima je bilo i Podunavskih Š vaba i Nemaca iz siroma šne Galicije, i čak iz Rusije gde im se po čelo ograničavati sticanje zemlje. U po četku su naseljenici kupovali zemlju od muslimanskih zemljoposednika (begova), a kasnije, od 1893, dr žava je javno šumsko i pusto zemljište delila u zakup. 8 U Sloveniji je, kao u Češkoj, pre 1914. godine prevlast Nemaca u „nacionalnoj borbi“ dovedena u pitanje, nacionalna „za štitna udruženja“ kao što su bili Südmark u Gracu, a studentska bratstva i pisci kao što je Peter Rozeger su se pri tom anga žovali. Nasuprot tome Nemcima u Ugarskoj, Hrvatskoj i Bosni jedva da je poklanjana pa žnja na kompaktnom nemačkom etničkom prostoru. Udruž enje Gustav Adolf iz Lajpciga je pomagalo male luteranske crkve pod nemačkim uticajem u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Mađari su stvorili sopstveni nacionalni protestantizam. Pa ipak, većina tamošnjih Š vaba je bila – kao Hrvati i Mađari – katoli čka. Berlinska spoljna politika odnosno elita pod pruskim uticajem još nije videla razlog za me šanje u korist ovih uglavnom seoskih Nemaca u ionako „prijateljskom“ susednom Habzburškom carstvu. Tek je tokom Prvog svetskog rata ne što poraslo zanimanje za ovaj deo „Srednje Evrope“.9 Nova država kao zajedni čki okvir: „Promena uloga“ ili menjanje identiteta 10
U Sloveniji, posebno u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, obrnule su se u jesen 1918. godine tradicionalne društvene i političke hijerarhije. Vojnom okupacijom su Srbija i Slovenija težili da još pre mirovnih ugovora u Sen- Žermenu i Trijanonu aneksije pretvore u činjenice, čak i represalijama, kao u slučaju „Krvavog dana u Mariboru“. Činovnici su otpuštani, a sa njima se iselio i velik deo gradskog stanovni štva, a time i najveći deo Nemaca Slovenije, odmah ili usled „opcije“ predvi đene ugovorima. Velik deo veleposeda je kroz agrarnu reformu oduzet, javni simboli, spomenici i oznake su zamenjeni. Preko potpuno podržavljenog školstva i rimske crkve trebalo je da što više Štajeraca (opet) postanu Slovenci. I dok su sada u Donjoj Štajerskoj umesto Nemaca dominirali Slovenci, u Vojvodini je došlo do „promene uloga“ između Mađara i Srba. Tu su vlasti čak podsticale „nemstvo“ Š vaba – u nadi da će to podstaći odvraćanje od
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
bilo. Nasuprot tome, u Hrvatskoj koja je ve ć ranije uživala „autonomiju“, i gde je Sabor nenasilno istupio iz Ugarske, za Nemce se mnogo manje toga promenilo. Ve ćina je ionako išla u hrvatske škole a kao katolici su se utoliko vi še asimilovali. Iz Bosne, pak, austrijska elita se iselila (kao iz Slovenije), ali se uprkos njenom iseljavanju tamo evangelički i severnonemački kolonisti gotovo uopšte nisu asimilovali. Š vabe u Vojvodini su 1921. godine sa 316.579 (u Hrvatskoj 124.156) od 505.790 ljudi nemačkog maternjeg jezika u zemlji činili najveću nemačku grupu u državi.11 Na to ukazuje i naziv krovne organizacije koja je (s prekidima) postojala od 192 0. do 1941. godine, „ Š vapsko-nemački kulturni savez“ (Kulturbund). Za razliku od Donje Štajerske, tu Š vabe 1918. godine jedva da su se iseljavale u geografski i emocionalno daleku „zemlju maticu“, odnosno, za njih je kao i za Ko čevare prekomorska emigracija bila važnija. U Vojvodini (ne i u Hrvatskoj) je čak isprva po 1918. godini broj Nemaca porastao razvlašćivanjem dotadašnje mađarske elite „zemalja krune sv. Stefana“. Okretanje Š vaba Nemačkoj je tu istovremeno koreliralo sa trendovima socijalnih promena (sekularizacija, uspon srednjih slojeva) 1920-ih godina. Potpuno druga čije je bilo u Donjoj Štajerskoj gde je broj Nemaca dramati čno opao sa 73.148 godine 1910, na 22.531 godine 1921, i na 12.410 godine 1931. Zahvaljuju ći obrazovanju i dru štvenom položaju većina poslovnih i gradskih Donještajeraca zadržala je kako me đu Nemcima cele zemlje, tako i unutar Slovenije, poseban zna čaj. Ono što je bilo zajedni čko njima i vojvođanskim Š vabama bila je jaka ekonomska osnova za „civilno-društveno“ samoorganizovanje. Jer iako su nove granice prekinule vi ševekovne raznovrsne uzajamne odnose, ipak je baš poslovnim ljudima i industrijalcima Donje Štajerske (npr. August Vesten) uspelo da se probiju: pokazalo se da na tr žištima balkanske zemlje za štićene carinama od konkurencije postoji potražnja za njihovim znanjem i stru čnošću. I srednji seljaci u Vojvodini su pro �tirali od eliminacije veleposeda. Usled jugoslovenske agrarne reforme mogli su da ju srednjoro čno iskoriste za arondiranje svojih poseda. Nasuprot tome, oduzeto je imanje grofa Auersperga u Ko čevju, tako da su seoski Nemci tamo i u Bosni imali malo sredstava za samostalan kulturni život. Novinski organ Kulturbunda je bio DeutschesVolksblatt koji je te žio da ima publiku po celoj zemlji. Sa Kulturbundom bili su povezani Stranka Nemaca i razli čite zadruge. Nemci iz razli čitih delova zemlje su se me đusobno upoznavali u gradovima, instituci jama nove države, npr. pri odsluženju vojnog roka, na studijama, u Narodnoj skupštini ili preko nemačke ambasade. Moto Kulturbunda je bio „verni državi i narodu“. Njegovi časnici koji su većinom poticali iz Vojvodine, pokušavali su da poprave položaj manjine lojalnom saradnjom u državi, kao i podnescima i dogovorima sa beogradskom vladom pod srpskim uticajem. Pri tom su mogli da ra čunaju da je i srpskoj eliti orijentacija Š vaba ka Nemačkoj, umesto kao ranije ka Ma đarskoj, izgledala politi čki bezopasnija, a kasnije i ekonomski probitačnija. Međutim, širenje Kulturbunda izvan Vojvodine je išlo vrlo sporo. U Hrvatskoj gde je vladala druga čija strateška situacija i gde su se Š vabe često držale regionalističke Hrvatske seljač ke stranke, isprva ga uop šte nije bilo. „Političko i ekonomsko udruženje Nemaca“ u Donjoj Štajerskoj i „Kočevska seljačka partija“, sarađivali su doduše sa Strankom Nemaca, 12 ali su kao stil života u svim oblastima mnogo relevantnija bila udruženja i novine, kao npr. Cillier Zeitung . U Bosni, kao i svuda, bila je tako mala Evangelička crkva žarište nemačkog identiteta. Ona je od 1920. godine imala nacionalnu organizaciju koja je obuhvatala celu zemlju, a kojoj je od 1931. godine na čelu bio biskup Filip Pop. U „demokratske“ 1920-e godine spada i to da su pod uticajem nacionalističke štampe, ograničenih činovnika i vlasti, kao i ksenofobskih grupa za pritisak kao što je ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), više puta, delom i nasilno, činjeni pokušaji da se manjinska udru ženja i političari onemoguće a njihov društveni status suzbije, verovatno najviše u Sloveniji. 13 Godine 1929. u Jugoslaviji je uveden autoritaran režim, a Kulturbund je zabranjen. Pa ipak, pokazalo se da su Nemci, posebno u teritorijalnom pogledu „nesumnjive“ Š vabe, uspeli da ispregovaraju „privilegije“, jer je to, izme đu ostalog, za Beograd bilo korisno zbog ekonomskih veza sa Nemačkim rajhom. Vajmarska republika je, kao
37
36
Na polju mlade konoplje, Kruščić, 1939.
CARL BETHKE
pograničnim krajevima Ugarske i Hrvatske dosta Š vaba je živelo pored rano nacionalno sazrelih Srba. Zbog njihove pravoslavne vere tu je kulturno i porodično mešanje sa domorocima bilo slabije. Uz to je baš u plodnoj i geografski zgodno sme štenoj (Dunav!) Vojvodini posle izgradnje infrastrukture u XIX veku po čeo ranokapitalistički društvenoekonomski proces diferencijacije koji je omogu ćio da kao dobitnik nastane jedan imućni š vapski s rednji sloj seljaka, zanatlija i malih industrijalaca (npr. konoplja).6 Od 1900. godine tamo su se širila nemačka nacionalna stremljenja, što je dovodilo u pitanje asimilaciju u mađarsku naciju. U Hrvatskoj je bilo te ško za takve koncepcije zbog ukorenjenosti u katoličkom okruženju, posebno u gradovima kao što je Osijek. Na selu ne ba š imu ćne Nemce koji su rasuto živeli, uglavnom nije vrbovala država već više domaće plemstvo. Ipak, u većini slučajeva radilo se o privatnoj kupovini zemlje od strane Nemaca, pre svega iz Ugarske u XIX veku. 7 Skromno je bilo i ekonomsko stanje seljačkih useljenika u Bosni koji su po okupaciji 1878. godine sledili K. und K. činovnike, vojnike i preduzimače. Pored ostalog, izuzev nekoliko nezadovoljnih katolika iz severne Nemačke koji su se iselili u Bos nu (kolonija Vindhorst), mnogi „kolonisti“ su bili luterani, me đu kojima je bilo i Podunavskih Š vaba i Nemaca iz siroma šne Galicije, i čak iz Rusije gde im se po čelo ograničavati sticanje zemlje. U po četku su naseljenici kupovali zemlju od muslimanskih zemljoposednika (begova), a kasnije, od 1893, dr žava je javno šumsko i pusto zemljište delila u zakup. 8 U Sloveniji je, kao u Češkoj, pre 1914. godine prevlast Nemaca u „nacionalnoj borbi“ dovedena u pitanje, nacionalna „za štitna udruženja“ kao što su bili Südmark u Gracu, a studentska bratstva i pisci kao što je Peter Rozeger su se pri tom anga žovali. Nasuprot tome Nemcima u Ugarskoj, Hrvatskoj i Bosni jedva da je poklanjana pa žnja na kompaktnom nemačkom etničkom prostoru. Udruž enje Gustav Adolf iz Lajpciga je pomagalo male luteranske crkve pod nemačkim uticajem u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni. Mađari su stvorili sopstveni nacionalni protestantizam. Pa ipak, većina tamošnjih Š vaba je bila – kao Hrvati i Mađari – katoli čka. Berlinska spoljna politika odnosno elita pod pruskim uticajem još nije videla razlog za me šanje u korist ovih uglavnom seoskih Nemaca u ionako „prijateljskom“ susednom Habzburškom carstvu. Tek je tokom Prvog svetskog rata ne što poraslo zanimanje za ovaj deo „Srednje Evrope“.9 Nova država kao zajedni čki okvir: „Promena uloga“ ili menjanje identiteta 10
U Sloveniji, posebno u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, obrnule su se u jesen 1918. godine tradicionalne društvene i političke hijerarhije. Vojnom okupacijom su Srbija i Slovenija težili da još pre mirovnih ugovora u Sen- Žermenu i Trijanonu aneksije pretvore u činjenice, čak i represalijama, kao u slučaju „Krvavog dana u Mariboru“. Činovnici su otpuštani, a sa njima se iselio i velik deo gradskog stanovni štva, a time i najveći deo Nemaca Slovenije, odmah ili usled „opcije“ predvi đene ugovorima. Velik deo veleposeda je kroz agrarnu reformu oduzet, javni simboli, spomenici i oznake su zamenjeni. Preko potpuno podržavljenog školstva i rimske crkve trebalo je da što više Štajeraca (opet) postanu Slovenci. I dok su sada u Donjoj Štajerskoj umesto Nemaca dominirali Slovenci, u Vojvodini je došlo do „promene uloga“ između Mađara i Srba. Tu su vlasti čak podsticale „nemstvo“ Š vaba – u nadi da će to podstaći odvraćanje od nekadašnje ugarske otadžbine. Po što su mirovni ugovori predviđali osnovno školstvo na maternjem jeziku, ubrzo su nastale nema čke škole tamo gde ih do 1918. godine nije
38
CARL BETHKE
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
37
bilo. Nasuprot tome, u Hrvatskoj koja je ve ć ranije uživala „autonomiju“, i gde je Sabor nenasilno istupio iz Ugarske, za Nemce se mnogo manje toga promenilo. Ve ćina je ionako išla u hrvatske škole a kao katolici su se utoliko vi še asimilovali. Iz Bosne, pak, austrijska elita se iselila (kao iz Slovenije), ali se uprkos njenom iseljavanju tamo evangelički i severnonemački kolonisti gotovo uopšte nisu asimilovali. Š vabe u Vojvodini su 1921. godine sa 316.579 (u Hrvatskoj 124.156) od 505.790 ljudi nemačkog maternjeg jezika u zemlji činili najveću nemačku grupu u državi.11 Na to ukazuje i naziv krovne organizacije koja je (s prekidima) postojala od 192 0. do 1941. godine, „ Š vapsko-nemački kulturni savez“ (Kulturbund). Za razliku od Donje Štajerske, tu Š vabe 1918. godine jedva da su se iseljavale u geografski i emocionalno daleku „zemlju maticu“, odnosno, za njih je kao i za Ko čevare prekomorska emigracija bila važnija. U Vojvodini (ne i u Hrvatskoj) je čak isprva po 1918. godini broj Nemaca porastao razvlašćivanjem dotadašnje mađarske elite „zemalja krune sv. Stefana“. Okretanje Š vaba Nemačkoj je tu istovremeno koreliralo sa trendovima socijalnih promena (sekularizacija, uspon srednjih slojeva) 1920-ih godina. Potpuno druga čije je bilo u Donjoj Štajerskoj gde je broj Nemaca dramati čno opao sa 73.148 godine 1910, na 22.531 godine 1921, i na 12.410 godine 1931. Zahvaljuju ći obrazovanju i dru štvenom položaju većina poslovnih i gradskih Donještajeraca zadržala je kako me đu Nemcima cele zemlje, tako i unutar Slovenije, poseban zna čaj. Ono što je bilo zajedni čko njima i vojvođanskim Š vabama bila je jaka ekonomska osnova za „civilno-društveno“ samoorganizovanje. Jer iako su nove granice prekinule vi ševekovne raznovrsne uzajamne odnose, ipak je baš poslovnim ljudima i industrijalcima Donje Štajerske (npr. August Vesten) uspelo da se probiju: pokazalo se da na tr žištima balkanske zemlje za štićene carinama od konkurencije postoji potražnja za njihovim znanjem i stru čnošću. I srednji seljaci u Vojvodini su pro �tirali od eliminacije veleposeda. Usled jugoslovenske agrarne reforme mogli su da ju srednjoro čno iskoriste za arondiranje svojih poseda. Nasuprot tome, oduzeto je imanje grofa Auersperga u Ko čevju, tako da su seoski Nemci tamo i u Bosni imali malo sredstava za samostalan kulturni život. Novinski organ Kulturbunda je bio DeutschesVolksblatt koji je te žio da ima publiku po celoj zemlji. Sa Kulturbundom bili su povezani Stranka Nemaca i razli čite zadruge. Nemci iz razli čitih delova zemlje su se me đusobno upoznavali u gradovima, instituci jama nove države, npr. pri odsluženju vojnog roka, na studijama, u Narodnoj skupštini ili preko nemačke ambasade. Moto Kulturbunda je bio „verni državi i narodu“. Njegovi časnici koji su većinom poticali iz Vojvodine, pokušavali su da poprave položaj manjine lojalnom saradnjom u državi, kao i podnescima i dogovorima sa beogradskom vladom pod srpskim uticajem. Pri tom su mogli da ra čunaju da je i srpskoj eliti orijentacija Š vaba ka Nemačkoj, umesto kao ranije ka Ma đarskoj, izgledala politi čki bezopasnija, a kasnije i ekonomski probitačnija. Međutim, širenje Kulturbunda izvan Vojvodine je išlo vrlo sporo. U Hrvatskoj gde je vladala druga čija strateška situacija i gde su se Š vabe često držale regionalističke Hrvatske seljač ke stranke, isprva ga uop šte nije bilo. „Političko i ekonomsko udruženje Nemaca“ u Donjoj Štajerskoj i „Kočevska seljačka partija“, sarađivali su doduše sa Strankom Nemaca, 12 ali su kao stil života u svim oblastima mnogo relevantnija bila udruženja i novine, kao npr. Cillier Zeitung . U Bosni, kao i svuda, bila je tako mala Evangelička crkva žarište nemačkog identiteta. Ona je od 1920. godine imala nacionalnu organizaciju koja je obuhvatala celu zemlju, a kojoj je od 1931. godine na čelu bio biskup Filip Pop. U „demokratske“ 1920-e godine spada i to da su pod uticajem nacionalističke štampe, ograničenih činovnika i vlasti, kao i ksenofobskih grupa za pritisak kao što je ORJUNA (Organizacija jugoslovenskih nacionalista), više puta, delom i nasilno, činjeni pokušaji da se manjinska udru ženja i političari onemoguće a njihov društveni status suzbije, verovatno najviše u Sloveniji. 13 Godine 1929. u Jugoslaviji je uveden autoritaran režim, a Kulturbund je zabranjen. Pa ipak, pokazalo se da su Nemci, posebno u teritorijalnom pogledu „nesumnjive“ Š vabe, uspeli da ispregovaraju „privilegije“, jer je to, izme đu ostalog, za Beograd bilo korisno zbog ekonomskih veza sa Nemačkim rajhom. Vajmarska republika je, kao izraz širokog društvenog interesa, stalno pomagala organizacije nema čkih manjina; u
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
39
doba Gustava Štrezemana i konzervativnih vlada od 1930. godine, iz toga se razvilo ciljno širenje uticaja preko Dru štva naroda i kod vlada (kao za „Nemački dom“ u Celju). Godine 1931. je u tom kontekstu Kulturbund opet dozvoljen i sad se pro širio po celoj zemlji. 14 Jedna uredba je regulisala nema čku nastavu i u Hrvatskoj. Nemački predstavnici iz Vojvodine i Donje Štajerske birani su na listi vladine stranke u Skupštinu. Tada se videlo da je Nema čka kao zemlja matica ekonomski i politički može da bude mnogo uticajnija od Austrije, posebno jer su se u Beogradu jo š plašili posthabzburškog legitimizma. Jugoslovenski pokušaji recipročnog postupanja kao sa Koruškom imali su za Š vapsko-nemački kulturni savez prilično fatalne posledice, uklju ču jući zabranu 1924. godine. Duh vremena je ionako bio velikonema čki, baš u onim austrijskim udruženjima (Südmark) koja su se bavila nemačkim manjinama. Ipak, koncept da se heterogene grupe u pojedinim istorijski vrlo razli čitim delovima zemlje posmatraju kao „nemačka manjina u Jugoslaviji“ i da se ona preko Kulturbunda vodi iz Vojvodine, išao je zaista u prilog š vapskim i jugoslovenskim i nteresima, dok bi potencijalni iredentizam Štajeraca i Apačana na taj na čin bio pre svega e �kasno neutralisan, tj. politi čki bukvalno gurnut na marginu.15 Nacizam – ambivalentnost ere Stojadinovi ća i Korošca
Pod nacistima ideološki značaj folksdojčera u okviru nema čke spoljne politike je dodatno porastao. Još pre dolaska nacista na vlast i jugoslovenskim vlastima je pala u oči fascinacija ovim idejama, pre svega među mladim Nemcima u zemlji. Va žni za prenos ideologije bili su studenti od kojih je me đu Nemcima oko polovina studirala u zemlji, a druga polovina u Nema čkoj i Austriji; iz suprotnog smera dolazili su doktoranti koji su istraživali „pogranične i ino strane Nemce“,16 kao i pojedini saradnici npr. Narodnog saveza za Nemce u inostranstvu (naziv iz 1933. godine, pre toga Druš tvo za Nemce u inostranstvu, VDA). I radio, koji se folksdoj čerima ciljano obraćao posebnim emisijama, takođe je vr šio uticaj. Ve ć 1933. godine je me đu Nemcima, posebno u Slo veniji, došlo do otvorenog iskazivanja simpatija (npr. hitlerovski pozdrav, kukasti krstovi) na koje je sa nacionalne slovenačke strane odgovoreno protivdemonstraci jama. To što je reakcija na dolazak nacista na vlast u štampi, npr. u Slovenecu bila još polarizovanija nego u Vojvodini, bilo je verovatno u vezi sa prisutnim strahom ili nadom u reviziju granica. Dakako, i demokratski p olitičari Austrije su poku šali 1920. i opet u prole će 1933. godine da mirnim sredstvima posti gnu povraćaj Apaške doline.17 Naravno nacističkoj Nemačkoj takve korekcije granica u Jugoisto čnoj Evropi nisu izgledale kao pravi cilj. Politi čko-strate ški Hitler je savetovao Ma đarima da se koncentrišu na Čehoslovačku,18 a istovremeno se trudio da stekne uticaj u Jugoslaviji i Rumuniji, saveznicima Praga u „Maloj antanti“. Štaviše, „Jugoistočna Evropa“ je ekonomski koncipirana kao „Dopunski prostor“, tj. ove zemlje je trebalo da postanu tr žište za prodaju nemačkih industrijskih proizvoda, a da za to preko sistema kliringa Nemačkoj isporučuju sirovine. Budući da je zbog kolonija, pristup zapadnoevropskim tržištima balkanskim zemljama bio otežan, a Nemačka bila spremna da plaća visoke cene, ovakva saradnja se tamošnjim autoritarnim režimima činila privlačnom. To je imalo političke posledice, povremeno je čak nacistička propaganda iz Jugoslavije upućivana u Austriju, a posle pokušaja državnog udara 1934. godine, Jugoslavija se pokazala velikodušnom pri smeštaju 2.500 izbeglih nacističkih aktivista. Praćen posetama Hermana Geringa 1934. i Hjalmara Šahta 1936. godine, ekonomski uticaj Nemačke u Jugoslaviji je jako porastao pod vladom premijera Milana Stojadinovića (1935 – 1939). 19 Tih godina su po celoj zemlji, sve do u Bosnu, nastajale mesne grupe Kulturbunda i njegove mre že, čija kulturna (pored ostalog privatne srednje škole i preparandija), sportska i socijalna ponuda se sve vi še širila. Pored poseta, donatorskih pretplata na časopise i opremanja čitavih biblioteka iz Nemačke, s time je bila povezana i mogućnost za putovanja, tečajeve i dodatno obrazovanje u Nemačkoj, čak i za putujuće trgovce iz Ko čevja. Srazmerno tome, rastao je i uticaj nacizma na manjinu. Od 1934. godine konzervativno vođstvo Kulturbunda je trpelo izazove opozicione grupe, uglav-
vitelja“ iz Kulturbunda 1935. godine, neki od njih su preneli težište svog rada u Hrvatsku gde su pridobili dodatne pristalice osnivanjem Kulturnog i dobrotvornog udruž enja. Ovaj „unutarnarodni sukob“ je takođe uticao na istoriju Podunavskih Š vaba i ko čevskih Nemaca. Očito da se iza toga krilo i rivalstvo institucija iz Rajha, kao npr. između Ambasade, VDA i SS.20 U Donjoj Štajerskoj suprotnosti među Nemcima, koje je tu vodio protestantski senior Johan Baron, već iz strukturalnih razloga nisu bile tako izražene. Zato su Ministarstvo unutra šnjih poslova pod Antonom Korošcem, vođom političkog katolicizma u Sloveniji, i vlasti autoritarnog re žima od 1935. godine, oštro nastupale protiv nacionalne manjine, gotovo „pokrivene“ zbli žavanjem sa Nemačkom. Razne mesne grupe Kulturbunda su raspu štene i zabranjene. Posle „Anšlusa“ u Gracu je osnovan Institut za jugoisto č ne Nemce koji se usredsredio na nemačke manjine, posebno u Donjoj Štajerskoj. U Apa škoj dolini je do šlo do pro-nemačkih demonstracija.21 Hitleru su pali šaka prvo Bečki bankovni kapital, a 1939. i češka industrija, a kada je kasnije 1940. godine eliminisana rivalska Francuska, Nemačka je stekla hegemonijalni uticaj u regionu. U Berlinu je 1938. godine „Sredi šnjica za folksdojčere“ (VoMi) 22 koju su vodili SS-ovci, umesto VDA preuzela pomaganje folksdojčera. Na njen podsticaj, odnosno po njenom nalogu u Jugoslaviji je 1938/39. godine dotadašnje vođstvo Kulturbunda zamenjeno „Obnoviteljima“ pod Sepom Jankom. Mesnim grupama Kulturbunda u Sloveniji koje su bile raspu štene prethodnih godina je sad opet dozvoljen rad, 23 ali je istovremeno Kulturbund ideološki i pojavno pretvoren u nacisti čku organizaciju sa delimično paradržavnim odlikama. Tek tada je, pod uticajem rata i „nemačkih pobeda“ Kulturbund „okupio“ većinu Nemaca. Istovremeno, antisemitizam je više nego ikad pre do šao do izražaja, npr. u štampi (Deutsches Volksblatt , Slawonischer Volksbote).24 „Novi poredak“: razli čite teritorije i konteksti u Drugom svetskom r atu
Zavisno od početne pozicije, polo žaj nemačkih manjina u biv šoj Jugoslaviji posle Aprilskog rata 1941. i prilikom podele zemlje koja je usledila, bio je razli čit. Iako se deo Slovenaca nadao kraju Jugoslavije, njihova nacija je najpotpunije negirana. Jugozapadni krajevi sa glavnim gradom Ljubljanom su pripali Italiji, severoistočni delovi Kranjske i Donja Štajerska, doduše, nisu formalno anektirani, ali su stavljeni pod nemačku civilnu upravu. Tokom narednih godina nacistički režim je pokušao da preko Štajerskog zavi č ajnog saveza asimiluje tamošnje stanovništvo. Hitler je čak lično doputovao u Maribor (26.4.1941, „Učinite mi ovu zemlju opet nema čkom!“) Uz to je jugoslovensko stanovništvo doseljeno posle 1914. godine, kao i nacionalna slovena čka
Studenti iz Lajpciga u poseti „Folksdojčerima“, Petlovac, oko 1943.
38
CARL BETHKE
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
39
doba Gustava Štrezemana i konzervativnih vlada od 1930. godine, iz toga se razvilo ciljno širenje uticaja preko Dru štva naroda i kod vlada (kao za „Nemački dom“ u Celju). Godine 1931. je u tom kontekstu Kulturbund opet dozvoljen i sad se pro širio po celoj zemlji. 14 Jedna uredba je regulisala nema čku nastavu i u Hrvatskoj. Nemački predstavnici iz Vojvodine i Donje Štajerske birani su na listi vladine stranke u Skupštinu. Tada se videlo da je Nema čka kao zemlja matica ekonomski i politički može da bude mnogo uticajnija od Austrije, posebno jer su se u Beogradu jo š plašili posthabzburškog legitimizma. Jugoslovenski pokušaji recipročnog postupanja kao sa Koruškom imali su za Š vapsko-nemački kulturni savez prilično fatalne posledice, uklju ču jući zabranu 1924. godine. Duh vremena je ionako bio velikonema čki, baš u onim austrijskim udruženjima (Südmark) koja su se bavila nemačkim manjinama. Ipak, koncept da se heterogene grupe u pojedinim istorijski vrlo razli čitim delovima zemlje posmatraju kao „nemačka manjina u Jugoslaviji“ i da se ona preko Kulturbunda vodi iz Vojvodine, išao je zaista u prilog š vapskim i jugoslovenskim i nteresima, dok bi potencijalni iredentizam Štajeraca i Apačana na taj na čin bio pre svega e �kasno neutralisan, tj. politi čki bukvalno gurnut na marginu.15 Nacizam – ambivalentnost ere Stojadinovi ća i Korošca
Pod nacistima ideološki značaj folksdojčera u okviru nema čke spoljne politike je dodatno porastao. Još pre dolaska nacista na vlast i jugoslovenskim vlastima je pala u oči fascinacija ovim idejama, pre svega među mladim Nemcima u zemlji. Va žni za prenos ideologije bili su studenti od kojih je me đu Nemcima oko polovina studirala u zemlji, a druga polovina u Nema čkoj i Austriji; iz suprotnog smera dolazili su doktoranti koji su istraživali „pogranične i ino strane Nemce“,16 kao i pojedini saradnici npr. Narodnog saveza za Nemce u inostranstvu (naziv iz 1933. godine, pre toga Druš tvo za Nemce u inostranstvu, VDA). I radio, koji se folksdoj čerima ciljano obraćao posebnim emisijama, takođe je vr šio uticaj. Ve ć 1933. godine je me đu Nemcima, posebno u Slo veniji, došlo do otvorenog iskazivanja simpatija (npr. hitlerovski pozdrav, kukasti krstovi) na koje je sa nacionalne slovenačke strane odgovoreno protivdemonstraci jama. To što je reakcija na dolazak nacista na vlast u štampi, npr. u Slovenecu bila još polarizovanija nego u Vojvodini, bilo je verovatno u vezi sa prisutnim strahom ili nadom u reviziju granica. Dakako, i demokratski p olitičari Austrije su poku šali 1920. i opet u prole će 1933. godine da mirnim sredstvima posti gnu povraćaj Apaške doline.17 Naravno nacističkoj Nemačkoj takve korekcije granica u Jugoisto čnoj Evropi nisu izgledale kao pravi cilj. Politi čko-strate ški Hitler je savetovao Ma đarima da se koncentrišu na Čehoslovačku,18 a istovremeno se trudio da stekne uticaj u Jugoslaviji i Rumuniji, saveznicima Praga u „Maloj antanti“. Štaviše, „Jugoistočna Evropa“ je ekonomski koncipirana kao „Dopunski prostor“, tj. ove zemlje je trebalo da postanu tr žište za prodaju nemačkih industrijskih proizvoda, a da za to preko sistema kliringa Nemačkoj isporučuju sirovine. Budući da je zbog kolonija, pristup zapadnoevropskim tržištima balkanskim zemljama bio otežan, a Nemačka bila spremna da plaća visoke cene, ovakva saradnja se tamošnjim autoritarnim režimima činila privlačnom. To je imalo političke posledice, povremeno je čak nacistička propaganda iz Jugoslavije upućivana u Austriju, a posle pokušaja državnog udara 1934. godine, Jugoslavija se pokazala velikodušnom pri smeštaju 2.500 izbeglih nacističkih aktivista. Praćen posetama Hermana Geringa 1934. i Hjalmara Šahta 1936. godine, ekonomski uticaj Nemačke u Jugoslaviji je jako porastao pod vladom premijera Milana Stojadinovića (1935 – 1939). 19 Tih godina su po celoj zemlji, sve do u Bosnu, nastajale mesne grupe Kulturbunda i njegove mre že, čija kulturna (pored ostalog privatne srednje škole i preparandija), sportska i socijalna ponuda se sve vi še širila. Pored poseta, donatorskih pretplata na časopise i opremanja čitavih biblioteka iz Nemačke, s time je bila povezana i mogućnost za putovanja, tečajeve i dodatno obrazovanje u Nemačkoj, čak i za putujuće trgovce iz Ko čevja. Srazmerno tome, rastao je i uticaj nacizma na manjinu. Od 1934. godine konzervativno vođstvo Kulturbunda je trpelo izazove opozicione grupe, uglavnom mlađih i ja če ideologizovanih nacističkih „Obnovitelja“. Posle isključenja „Obno-
40
vitelja“ iz Kulturbunda 1935. godine, neki od njih su preneli težište svog rada u Hrvatsku gde su pridobili dodatne pristalice osnivanjem Kulturnog i dobrotvornog udruž enja. Ovaj „unutarnarodni sukob“ je takođe uticao na istoriju Podunavskih Š vaba i ko čevskih Nemaca. Očito da se iza toga krilo i rivalstvo institucija iz Rajha, kao npr. između Ambasade, VDA i SS.20 U Donjoj Štajerskoj suprotnosti među Nemcima, koje je tu vodio protestantski senior Johan Baron, već iz strukturalnih razloga nisu bile tako izražene. Zato su Ministarstvo unutra šnjih poslova pod Antonom Korošcem, vođom političkog katolicizma u Sloveniji, i vlasti autoritarnog re žima od 1935. godine, oštro nastupale protiv nacionalne manjine, gotovo „pokrivene“ zbli žavanjem sa Nemačkom. Razne mesne grupe Kulturbunda su raspu štene i zabranjene. Posle „Anšlusa“ u Gracu je osnovan Institut za jugoisto č ne Nemce koji se usredsredio na nemačke manjine, posebno u Donjoj Štajerskoj. U Apa škoj dolini je do šlo do pro-nemačkih demonstracija.21 Hitleru su pali šaka prvo Bečki bankovni kapital, a 1939. i češka industrija, a kada je kasnije 1940. godine eliminisana rivalska Francuska, Nemačka je stekla hegemonijalni uticaj u regionu. U Berlinu je 1938. godine „Sredi šnjica za folksdojčere“ (VoMi) 22 koju su vodili SS-ovci, umesto VDA preuzela pomaganje folksdojčera. Na njen podsticaj, odnosno po njenom nalogu u Jugoslaviji je 1938/39. godine dotadašnje vođstvo Kulturbunda zamenjeno „Obnoviteljima“ pod Sepom Jankom. Mesnim grupama Kulturbunda u Sloveniji koje su bile raspu štene prethodnih godina je sad opet dozvoljen rad, 23 ali je istovremeno Kulturbund ideološki i pojavno pretvoren u nacisti čku organizaciju sa delimično paradržavnim odlikama. Tek tada je, pod uticajem rata i „nemačkih pobeda“ Kulturbund „okupio“ većinu Nemaca. Istovremeno, antisemitizam je više nego ikad pre do šao do izražaja, npr. u štampi (Deutsches Volksblatt , Slawonischer Volksbote).24 „Novi poredak“: razli čite teritorije i konteksti u Drugom svetskom r atu
Zavisno od početne pozicije, polo žaj nemačkih manjina u biv šoj Jugoslaviji posle Aprilskog rata 1941. i prilikom podele zemlje koja je usledila, bio je razli čit. Iako se deo Slovenaca nadao kraju Jugoslavije, njihova nacija je najpotpunije negirana. Jugozapadni krajevi sa glavnim gradom Ljubljanom su pripali Italiji, severoistočni delovi Kranjske i Donja Štajerska, doduše, nisu formalno anektirani, ali su stavljeni pod nemačku civilnu upravu. Tokom narednih godina nacistički režim je pokušao da preko Štajerskog zavi č ajnog saveza asimiluje tamošnje stanovništvo. Hitler je čak lično doputovao u Maribor (26.4.1941, „Učinite mi ovu zemlju opet nema čkom!“) Uz to je jugoslovensko stanovništvo doseljeno posle 1914. godine, kao i nacionalna slovena čka inteligencija, među njima župnici, deportovano 1941. godine u Srbiju i Hrvatsku.
CARL BETHKE
Nasuprot tome, nemačko stanovništvo Kočevja, koje je pripalo Italiji, moralo je da napusti zavičaj i bilo je naseljeno u pojasu oko Sava i Sutla zajedno sa južnim Tirolcima i Nemcima iz Bukovine i Besarabije, nekada rumunskih oblasti koje je 1940. godine okupirao SSSR. Mnogi Slovenci su deportovani na prinudni rad. Protiv ovog nacionalnog ugnjetavanja se u Sloveniji kao i u celoj Jugoslaviji digao partizanski pokret pred vođen komunistima pod Josipom Brozom Titom koji je nema čka strana pokušala svom silom da uguši. Slovenački antikomunisti su nasuprot tome sve više tra žili spas u kolaboraciji, tako da je uz to do šlo i do gra đanskog rata.25 Bačka i Baranja, dakle, oblasti sa najve ćim udelom Nemaca u ukupnom stanovništvu su ponovo dopali Mađarskoj.26 Okupaciju su mlađi Nemci koji se nisu vi še socijalizovali u Mađarskoj, primili s razo čarenjem. Sa Srbima se, bar posle Racije u januaru 1942. godine, ovde ne što bolje postupalo nego u Hrv atskoj (npr. škole, zastupljenost u parlamentu), partizanski pokret je bio najslabiji, tako da su npr. 1942. godine zbog relativno bezbednog položaja čak deca iz velikih gradova severne Nemačke tu evakuisana. Mađarska je već posle Druge be čke arbitraže 30. avgusta 1940. godine sklopila „Sporazum o narodnim grupama“ sa Nema čkom. On je nacističkom „Narodnom savezu“ pod Francom Bašom obezbeđivao dalekosežnu autonomiju. Pa ipak, u Ma đarskoj je sve do nemačke okupacije u martu 1944. godine bilo i novina na nema čkom jeziku ( Pester Lloyd ) i narodnih poslanika koji nisu predstavljali tabor Narodnog saveza. Kad je Ma đarska u eri premijera Miklo ša Kalaja 1942/43. godine oprezno zauzela distancu prema Nemačkoj, to je otvorilo prostor katoličkoj opoziciji oko župnika Adama Berenca iz Apatina i novina Donau. Taj „Pokret vernosti“ je posebno bio uperen protiv stupanja u Vafen-SS. U mnogim selima jugozapadne Mađarske došlo je do sukoba između Narodnog saveza i „crnih“.27 Banat je ostao deo od Nemačke okupirane krnje Srbije. Kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, izdavane su naredbe iz organizacija „Narodne grupe“ koje su proiza šle iz Kulturbunda, koja je ovde pod Sepom Jankom bila proglašena za pravno lice sa izgrađenom širokom autonomijom. Taj model se naslanjao na propise dogovorene 1940. godine sa Rumunijom i Mađarskom, ali ga je i prevazilazio, uklju čujući npr. mogu ćnost oporezivanja i kažnjavanja. Predstavnici Narodne grupe su bili jako zastupljeni u civilnoj upravi Banata, upravni starešina je morao da bude Nemac, tako da je ta oblast unutar Srbije dobila poseban status. Kao i u drugim oblastima, i u Banatu je posle nemačke okupacije došlo do zlostavljanja Jevreja. Formacije „Narodne grupe“ nisu izvršile ubijanje Jevreja, ali su novine i „propagandni uredi“ holokaust propratili govorom mržnje. Sem toga, kako pojedinci, tako i „privredni uredi“ su u čestvovali u podeli jevrejske imovine.28 Budući da su Š vabe još bile gra đani Srbije, Hrvatske i Ma đarske, a da se s nema čke strane ipak želelo mobilisati njihov vojni potencijal, vrbovani su za Vafen-SS. Od njih i od razli čitih regionalnih jedinica pojedinih „narodnih grupa“ 1942. godine formirana je divizija „Princ Eugen“ koja je kori šćena prvenstveno za borbu protiv partizana u Bosni i Hrv atskoj. Iako je proglašena za „dobrovoljačku diviziju“ regrutovanje je prakti čno bilo prinudno.29 Teritorija 1941. godine novostvorene Nezavisne d ržave Hrvatske (NDH) je uključivala oblasti većinski naseljene Srbima, npr. u delovima Bosne i Hercegovine, kao i u istočnom Sremu. U isto čnom Sremu jedan Nemac, Jakob Eliker, je vodio civilnu upravu. Budući da je Hrvatska seljač ka stranka koja je imala široku bazu i koja je s nemačke strane 1941. godine isprva favorizovana, posle u laska trupa Vermahta odbila direktnu kolaboraciju, posegnulo se za ustašama, terorističkom frakcijom koja je bila u izbeglištvu u Italiji. Ona je poku šala da proterivanjima, ubistvima i prekrštavanjima smanji broj Srba, što je u kombinaciji s komunističkim ustankom posle nemačkog napada na Sovjetski savez rezultiralo krvavim i u žasnim partizanskim ratom.30 Tokom njega vršeni su vojni napadi, odnosno prepadi na nemačka sela. Ve ć u leto 1941. godine prva naselja u Bosni su morala da budu evakuisana, a 1942/43. je sledila zapadna i srednja Slavonija. Ovo je za Nemce Hrvatske i Bosne rano stvorilo potpuno drugačiju situaciju od one severno o d Dunava ili drugde u „Tvrđavi Evropi“ u to vreme.
Studenti iz Lajpciga u poseti „Folksdojčerima“, Petlovac, oko 1943.
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
41
naseli izbeglice u nekada šnja srpska „kolonistička sela“ u istočnom Sremu. Pa ipak, 1942. godine „preseljenje“ ve ćine bosanskih Nemaca usledilo je u Generalni guvernman, da bi ih se u sklopu Generalnog plana Istok „dodelilo“ kod Zamošća posle proterivanja tamošnjeg stanovništva.Taj plan je propao pa su od 1943. godine izbeglice smeštane u veća nemačka sela isto čne Slavonije (oko Osijeka) i istočnog Srema, dok posle nekoliko meseci nije po čela evakuacija za Nemačku.32 Pojedinačno, bilo je i Nemaca na strani partizana (Bataljon Ernst Telman).33 Proterivanje i/ili logorisanje
Kraj nemačkih manjina u Jugoslaviji je po čeo kada je Rumunija u avgustu 1944. godine promenila stranu. Tad su sovjetske trupe za s vega nekoliko sedmica stigle do srpske granice. U Berlinu isprva nisu hteli ni da čuju za evakuaciju u Nemačku, tako da je ona u razli čitoj meri uspela. U Banatu oko 10%, u Ba čkoj oko 50% a u Hrvatskoj oko 80%. Treba pretpostaviti da su najuticajniji časnici, koji su se morali bojati osvete pobednika, bili zastupljeni samo manjim svojim delom među onima koji su ostali. Za Crvenom armijom u oktobru 1944. godine u Banat i Bačku stigle su i jugoslovenske jedinice. Posle zazimanja mesta došlo je do akcija ubijanja pravih ili navodnih „zločinaca“, odnosno elite i inteligencije. Krajevi severno od Dunava su isprva bili pod vojnom upravom. Na mnogim mestima su partizani na divlje prisvojili napu štenu imovinu. Dana 21. novembra 1944. godine doneta je odluka o zapleni imovi ne neprijatelja koja je predviđala razvlašćivanje ratnih zločinaca i osoba nemačkog porekla, sem ako se nisu borile u redovima Narodnooslobodilačke vojske. Kon�skacija je obuhvatila kuće i zemlji šte, ali i nakit, autorska prava itd. Ubrzo za tim po čela je deportacija celokupnog nema čkog stanovništva u delove nekadašnjih nemačkih sela kao što su Ba čki Jarak i Kni ćanin i njihovo pretvaranje u logore. Oko 11.000 Nemaca iz Vojvodine, prete žno žena, je za Bo žić 1944. godine deportovano na prinudni rad u Sovjetski savez. Otpu šteni su u Nema čku tek 1949. godine. U svakom slučaju, stopa preživljavanja u logorima u Jugoslaviji je bila niža. Zatvoreni su pretežno žene i deca. Nasuprot tome, jugoslovenske vlasti su po sopstvenim navodima našle samo pojedine ratne zlo čince. Posle završetka rata – vi še meseci kasnije – slični logori su nastali i u Hrvatskoj (izme đu ostalih Krndija). Kako pokazuje Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. godine koji je regulisao raspodelu oduzetih imanja, internacija je bila direktno u funkciji proterivanja. Međutim, sile pobednice na Potsdamskoj konferenciji Jugoslaviji za to nisu dale odobrenje, a transporte koji su otud stizali, 1945/46. slale su nazad u logore. Tamo su u me đuvremenu internirani i oni koji su se po zavr šetku rata u dobroj veri vratili u Jugoslaviju. Budući da se s jedne strane maksimalno htela iskoristiti radna snaga interniraca, s druge strane na raspolaganje staviti što manje namirnica i lekova, oko jedne petine logoraša je tokom narednog perioda pomrlo o d gladi i bolesti. Bolje je bi lo onima koji su bili smešteni na rad kod seljaka blizu ma đarske granice ili na sli čnom prinudnom radu, jer je odatle uspevao masovni beg. Logori u Hrvatskoj su raspušteni 1946. godine, verovatno zbog većeg porodičnog mešanja sa hrvatskim stanovništvom koje je živelo unaokolo. Odatle bar niko nije deportovan u Sovjetski savez. Od 1948. godine po čelo je raspištanje poslednjih logora u Vojvodini. Preživeli su se tokom 1950-ih godina ise-
Ručna vaga i šegrtski ugovor kao svedočanstvo dobrog susedstva: Jozef Birli je bio vlasnik velike radionice vezova. Kada je 1944. morao da beži, prepustio je svom šegrtuRatomiru Prodaniću delove inventara.Prodani ć mu ih je čuvao do kraja života.
40
CARL BETHKE
Nasuprot tome, nemačko stanovništvo Kočevja, koje je pripalo Italiji, moralo je da napusti zavičaj i bilo je naseljeno u pojasu oko Sava i Sutla zajedno sa južnim Tirolcima i Nemcima iz Bukovine i Besarabije, nekada rumunskih oblasti koje je 1940. godine okupirao SSSR. Mnogi Slovenci su deportovani na prinudni rad. Protiv ovog nacionalnog ugnjetavanja se u Sloveniji kao i u celoj Jugoslaviji digao partizanski pokret pred vođen komunistima pod Josipom Brozom Titom koji je nema čka strana pokušala svom silom da uguši. Slovenački antikomunisti su nasuprot tome sve više tra žili spas u kolaboraciji, tako da je uz to do šlo i do gra đanskog rata.25 Bačka i Baranja, dakle, oblasti sa najve ćim udelom Nemaca u ukupnom stanovništvu su ponovo dopali Mađarskoj.26 Okupaciju su mlađi Nemci koji se nisu vi še socijalizovali u Mađarskoj, primili s razo čarenjem. Sa Srbima se, bar posle Racije u januaru 1942. godine, ovde ne što bolje postupalo nego u Hrv atskoj (npr. škole, zastupljenost u parlamentu), partizanski pokret je bio najslabiji, tako da su npr. 1942. godine zbog relativno bezbednog položaja čak deca iz velikih gradova severne Nemačke tu evakuisana. Mađarska je već posle Druge be čke arbitraže 30. avgusta 1940. godine sklopila „Sporazum o narodnim grupama“ sa Nema čkom. On je nacističkom „Narodnom savezu“ pod Francom Bašom obezbeđivao dalekosežnu autonomiju. Pa ipak, u Ma đarskoj je sve do nemačke okupacije u martu 1944. godine bilo i novina na nema čkom jeziku ( Pester Lloyd ) i narodnih poslanika koji nisu predstavljali tabor Narodnog saveza. Kad je Ma đarska u eri premijera Miklo ša Kalaja 1942/43. godine oprezno zauzela distancu prema Nemačkoj, to je otvorilo prostor katoličkoj opoziciji oko župnika Adama Berenca iz Apatina i novina Donau. Taj „Pokret vernosti“ je posebno bio uperen protiv stupanja u Vafen-SS. U mnogim selima jugozapadne Mađarske došlo je do sukoba između Narodnog saveza i „crnih“.27 Banat je ostao deo od Nemačke okupirane krnje Srbije. Kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj, izdavane su naredbe iz organizacija „Narodne grupe“ koje su proiza šle iz Kulturbunda, koja je ovde pod Sepom Jankom bila proglašena za pravno lice sa izgrađenom širokom autonomijom. Taj model se naslanjao na propise dogovorene 1940. godine sa Rumunijom i Mađarskom, ali ga je i prevazilazio, uklju čujući npr. mogu ćnost oporezivanja i kažnjavanja. Predstavnici Narodne grupe su bili jako zastupljeni u civilnoj upravi Banata, upravni starešina je morao da bude Nemac, tako da je ta oblast unutar Srbije dobila poseban status. Kao i u drugim oblastima, i u Banatu je posle nemačke okupacije došlo do zlostavljanja Jevreja. Formacije „Narodne grupe“ nisu izvršile ubijanje Jevreja, ali su novine i „propagandni uredi“ holokaust propratili govorom mržnje. Sem toga, kako pojedinci, tako i „privredni uredi“ su u čestvovali u podeli jevrejske imovine.28 Budući da su Š vabe još bile gra đani Srbije, Hrvatske i Ma đarske, a da se s nema čke strane ipak želelo mobilisati njihov vojni potencijal, vrbovani su za Vafen-SS. Od njih i od razli čitih regionalnih jedinica pojedinih „narodnih grupa“ 1942. godine formirana je divizija „Princ Eugen“ koja je kori šćena prvenstveno za borbu protiv partizana u Bosni i Hrv atskoj. Iako je proglašena za „dobrovoljačku diviziju“ regrutovanje je prakti čno bilo prinudno.29 Teritorija 1941. godine novostvorene Nezavisne d ržave Hrvatske (NDH) je uključivala oblasti većinski naseljene Srbima, npr. u delovima Bosne i Hercegovine, kao i u istočnom Sremu. U isto čnom Sremu jedan Nemac, Jakob Eliker, je vodio civilnu upravu. Budući da je Hrvatska seljač ka stranka koja je imala široku bazu i koja je s nemačke strane 1941. godine isprva favorizovana, posle u laska trupa Vermahta odbila direktnu kolaboraciju, posegnulo se za ustašama, terorističkom frakcijom koja je bila u izbeglištvu u Italiji. Ona je poku šala da proterivanjima, ubistvima i prekrštavanjima smanji broj Srba, što je u kombinaciji s komunističkim ustankom posle nemačkog napada na Sovjetski savez rezultiralo krvavim i u žasnim partizanskim ratom.30 Tokom njega vršeni su vojni napadi, odnosno prepadi na nemačka sela. Ve ć u leto 1941. godine prva naselja u Bosni su morala da budu evakuisana, a 1942/43. je sledila zapadna i srednja Slavonija. Ovo je za Nemce Hrvatske i Bosne rano stvorilo potpuno drugačiju situaciju od one severno o d Dunava ili drugde u „Tvrđavi Evropi“ u to vreme. Isprva, organizacija „Narodne skupine“ pod Branimirom Altgajerom31 je htela da
42
CARL BETHKE
Zoran Janjetović je ukazao na to da su u Sloveniji ve ć ranije postojali samostalni planovi za proterivanje Nemaca, što je možda uticalo na odluku na op štejugoslovenskom nivou. Budući da su partizani te delove Jugoslavije zauzeli tek na kraju, u maju 1945. godine, tamo se proterivanje odvijalo u kontekstu mnogobrojnih ubistava i činova odmazde na kraju rata, ali i u vezi sa drugim obimnim izbegli čkim pokretima u susednu Austriju, delom još pod vatrom niskolete ćih aviona lovaca. Po slovenačkim izvorima izbeglo je navodno 15.000 do 16.000 Nemaca, a 9.474 je iseljeno. I tu su naredbe za evakuaciju stigle prekasno – za Ko čevare tek poslednjeg dana rata. Neki od onih kojima nije uspeo beg, a i ovde pre svega politički protivnici, bili su pogubljeni i sahranjeni u karstnim jamama, šumama, napuštenim rudnicima, zatrpanim protivtenkovskim rovovima itd. Preostali, među njima i Ko čevari, su u julu 1945. godine internirani u logore Strni šče, Teharje i dvorac Heberštajn. Vladala je oskudica u hrani, delimično su izbijale zaraze. Logori su zatvoreni do leta 1946. godine. Slovena čki Nemci su proterani u više talasa između septembra 1945. i februara 1946. godine. U Apačkoj dolini Nemci su pohvatani 13. januara 1946. godine radi deportacije vozom za Beč. U ovom slučaju Sovjeti su bili ti koji su zahtevali povratak transporta u Jugoslaviju što je izazvalo jednonedeljno lutanje tog transporta. Upadljive su velike razlike u broju smrtno stradalih. Po slovenačkom istoričaru Dušanu Nećaku, on je iznosio 1.000 do 1.500 osoba.35 „Tipološki“, dakle, u slovenačkom slučaju beg i događaji vezani za proterivanje neposredno na kraju rata imaju veći značaj nego kod Poduanvskih Š vaba gde se rana evakuacija jednih kontrastira s dugim logorisanjem drugih. Različite istorijske pretpostavke i doga đaji nastavili su da deluju i posle proterivanja. Tako su se Donjo štajerci naselili neposredno u Austriji, dok u Nema čkoj nemaju nikakvo zavičajno udruženje ili list. Ko čevski Nemci su, po starijem obrascu migracija većim delom sledili svoje zemljake u SAD. U SR Nema čkoj su u skladu s veličinom, Poduanvske Š vabe najuticajnije. Kao i pre, Ba č vani i Banaćani su bili dominantni,36 dok su Nemci iz Hrvatske, velikih gradova i Bosne i dalje igrali podre đenu ulogu. Luterani kao što su bili Franc Ham i Kristijan Briker su i sada imali istaknuta mesta. Indicija za odnos prema državi bio je naziv „Zavičajno udruženje Nemaca iz Jugosla vije“ koje je korišćeno do u 1980-e godine, iako je u stvari bilo podunavsko š vapska organizacija. Kasnije 1990ih je kori šćen naziv „Zavičajno udruženje Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije“.37 I publikacije su nosile naslove kao što je Godiš njak Nemaca iz Jugoslavije, prilikom ugovora o pokroviteljstvu sa gradom Zindel�ngenom 1964. godine čak su se obasvezali na negovanje „kulture jugoslovenskih Nemaca“. 38 Me đutim, posle 1990. godine postalo je jasno da se javljaju razlike i u novostvorenim dr ža vama. Na naj širu rehabilitaciju je bila spremna Hrvatska gde su istorijski odnosi bili manje opterećeni nego u Sloveniji i Srbiji. 39 Dakako, u Srbiji se debata posle 2000. godine dosta smirila – u pore đenju sa Češkom i Poljskom – što svakako, kao i ranije, ima veze s odsustvom teritorijalnog sukoba.40 Rezime: „Jugoslovenski Nemci“ – analiti čko poređenje i teze
Oni političko-kulturni akteri koji su se posle 1918. godine zalagali za koncept „nema čke manjine“ kao što je pokazano u uvodu, nisu nika ko posmatrali novoosnovanu jugoslo vensku dr žavu sa principijelnom odbojnošću. Naprotiv, videli su nacionalnojezičke težnje za ujedinjenjem – kao i mnogi protagonisti te ideje od XIX veka – u izvesnoj analogiji sa sopstvenim nemačkim nacionalnim stremljenjima. „Dr žavi verno“ usmerenje Kulturbunda u koje se narednih godina stalno za klinjalo, odgovaralo je te žnjama njegovih funkcionera da se i različite grupe nema čkog jezika na teritoriji ove dr žave ujedine u jedinstvenu manjinu. Da je ovaj zahtev posle Drugog svetskog rata – kao sopstvena oznaka – simbolično-politički ponovo oživeo upada u oči, u pore đenju sa recimo Sudetskim Nemcima, kod kojih po mom saznanju takav zahtev u pogledu Čehoslovačke u sopstvenim predstavljanjima jako malo ili uopšte nije zahtevan, iako je u pogledu Drugog svetskog rata postojala uporediva „zločinačka“ konstelacija. Treba se još jednom podsetiti kako se speci �čno razvijala situacija nemačkih manjina
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
41
naseli izbeglice u nekada šnja srpska „kolonistička sela“ u istočnom Sremu. Pa ipak, 1942. godine „preseljenje“ ve ćine bosanskih Nemaca usledilo je u Generalni guvernman, da bi ih se u sklopu Generalnog plana Istok „dodelilo“ kod Zamošća posle proterivanja tamošnjeg stanovništva.Taj plan je propao pa su od 1943. godine izbeglice smeštane u veća nemačka sela isto čne Slavonije (oko Osijeka) i istočnog Srema, dok posle nekoliko meseci nije po čela evakuacija za Nemačku.32 Pojedinačno, bilo je i Nemaca na strani partizana (Bataljon Ernst Telman).33 Proterivanje i/ili logorisanje
Kraj nemačkih manjina u Jugoslaviji je po čeo kada je Rumunija u avgustu 1944. godine promenila stranu. Tad su sovjetske trupe za s vega nekoliko sedmica stigle do srpske granice. U Berlinu isprva nisu hteli ni da čuju za evakuaciju u Nemačku, tako da je ona u razli čitoj meri uspela. U Banatu oko 10%, u Ba čkoj oko 50% a u Hrvatskoj oko 80%. Treba pretpostaviti da su najuticajniji časnici, koji su se morali bojati osvete pobednika, bili zastupljeni samo manjim svojim delom među onima koji su ostali. Za Crvenom armijom u oktobru 1944. godine u Banat i Bačku stigle su i jugoslovenske jedinice. Posle zazimanja mesta došlo je do akcija ubijanja pravih ili navodnih „zločinaca“, odnosno elite i inteligencije. Krajevi severno od Dunava su isprva bili pod vojnom upravom. Na mnogim mestima su partizani na divlje prisvojili napu štenu imovinu. Dana 21. novembra 1944. godine doneta je odluka o zapleni imovi ne neprijatelja koja je predviđala razvlašćivanje ratnih zločinaca i osoba nemačkog porekla, sem ako se nisu borile u redovima Narodnooslobodilačke vojske. Kon�skacija je obuhvatila kuće i zemlji šte, ali i nakit, autorska prava itd. Ubrzo za tim po čela je deportacija celokupnog nema čkog stanovništva u delove nekadašnjih nemačkih sela kao što su Ba čki Jarak i Kni ćanin i njihovo pretvaranje u logore. Oko 11.000 Nemaca iz Vojvodine, prete žno žena, je za Bo žić 1944. godine deportovano na prinudni rad u Sovjetski savez. Otpu šteni su u Nema čku tek 1949. godine. U svakom slučaju, stopa preživljavanja u logorima u Jugoslaviji je bila niža. Zatvoreni su pretežno žene i deca. Nasuprot tome, jugoslovenske vlasti su po sopstvenim navodima našle samo pojedine ratne zlo čince. Posle završetka rata – vi še meseci kasnije – slični logori su nastali i u Hrvatskoj (izme đu ostalih Krndija). Kako pokazuje Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. godine koji je regulisao raspodelu oduzetih imanja, internacija je bila direktno u funkciji proterivanja. Međutim, sile pobednice na Potsdamskoj konferenciji Jugoslaviji za to nisu dale odobrenje, a transporte koji su otud stizali, 1945/46. slale su nazad u logore. Tamo su u me đuvremenu internirani i oni koji su se po zavr šetku rata u dobroj veri vratili u Jugoslaviju. Budući da se s jedne strane maksimalno htela iskoristiti radna snaga interniraca, s druge strane na raspolaganje staviti što manje namirnica i lekova, oko jedne petine logoraša je tokom narednog perioda pomrlo o d gladi i bolesti. Bolje je bi lo onima koji su bili smešteni na rad kod seljaka blizu ma đarske granice ili na sli čnom prinudnom radu, jer je odatle uspevao masovni beg. Logori u Hrvatskoj su raspušteni 1946. godine, verovatno zbog većeg porodičnog mešanja sa hrvatskim stanovništvom koje je živelo unaokolo. Odatle bar niko nije deportovan u Sovjetski savez. Od 1948. godine po čelo je raspištanje poslednjih logora u Vojvodini. Preživeli su se tokom 1950-ih godina iselili u Nemačku.34
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
da su u Zavičajnom udruženju Nemaca „iz Jugoslavije“ u stvari dominirale Podunavske Š vabe, uglavnom iz Vojvodine, čije iskustvo je bilo pod uticajem susedstva sa Srbima. Da se u Kulturbundu, kao i u sopstvenim predstavama prognaničkih i zavičajnih udruženja jugoslovenskoj misli nipošto nije osporavao legitimitet, ne bi uostalom trebalo ni da idejno-istorijski previ še čudi, jer jugoslovenstvo istorijski nije bilo ni šta manje, i ništa više, od jednog oblika jezi čkonacionalističkih pan-pokreta u Srednjoj Evropi XIX veka; asocijacija na Tita i komunizam se naprotiv, za generaciju socijalizo vanu u Kraljevini Jugoslaviji se mno go manje automatski uspostavljala nego što to danas izgleda onima koji su kasnije ro đeni. Poređenje sa Jugoslavijom može da ukazuje na to da za relativan uspeh nacionalnog pokreta u Nema čkoj, odnosno u unutarnemačkom prostoru u XIX veku nipošto nije odlučujući bio samo jezik. Štaviše, nacionalni pokret se tamo tako đe redovno istorijski legitimisao kroz set imperijalnih narativa, simbola i institucija (car i rajh, Nemački savez itd.). Za to u slu čaju jugoslo venskog projekta izgradnje nacije nije bilo stvarnog ekvivalenta – vera u zajednič ku srednjevekovnu ili ranu novovekovnu istoriju ovde teško da je mogla da se u čini uverljivom ili uspešnom. Svakako, izgradnja zajedničkog grupnog identiteta „Nemaca u Jugoslaviji“ preko istorijskih granica zemalja, kome su te žili časnici rasuto naseljene manjine, u praksi je nailazila na određena ograničenja i kod nemačke manjine, ve ć zbog same geografske udaljenosti između kulturno i socijalno tako različitih grupa Nemaca u raznolikim krajevima zemlje. Danas organizacije Podunavskih Š vaba, Ko čevara i Donještajeraca povremeno deluju kao saveznici, ali inače kao samostalne i odvojene. To razdvajanje nije samo kulturno uslovljeno, već se u većoj meri zasniva na razli čitim iskustvima i interesima. Tipološki se model „pogranične manjine“ u Donjoj Štajerskoj, koji je zbog teritorijalnog rivalstva mnogo kon�iktniji, može dosta jasno razlikovati od dijasporne situacije uslovljene iseljavanjem Podunavskih Š vaba u Bosni ili Ko čevju. Iz toga su uprkos zajedničkoj državi i vremenski uslovljenoj vrlo „op štenemačkoj“ svesti političkih aktera sledile razili čite, čak suprotne reakcije na novu situaciju nastalu 1918. godine i razli čita očekivanja od budućnosti. Kulturbund, kao zajednički krov, je mogao samo za neko vreme da prekrije ranije nastale identitete i interese, ali ne i da ih ukloni. Modeli „pogranične oblasti“ i „narodne grupe“ su sem toga izazivali i različite politike „zemlje matice“ u doba Drugog svetskog rata, a u izmenjenom obliku, ostali su vidljivi i posle 1945. godine. Za subjektivno konstituisanje kao „pograni čne manjine“ sa revizionističkim zahtevima čini se s druge strane da objektivne razlike u ve ćinskim odnosima i geografskom položaju, recimo između Apaške doline (sa jasnom nema čkom većinom) s jedne strane, i gradova Donje Štajerske na drugoj, nisu bile stvarno odlučujuće. Moguće da je to zavisilo od delotvornosti jednog istorijskog narativa koji je celu Donju Štajersku, čak i tamo gde su živeli Slovenci, zahtevao kao nemačko „kulturno tlo“. Dakako, taj konstrukt je mogao da izgleda verovatan, odnosno oportun jer je skriva o tradiciona lne socio -kulturne odnose snaga, o dnosno jer su oni u njemu diskurzivno i dalje delovali. Mnogostrukost istorijskih i društvenih situacija ovde razmatranih grupa je dozvolila da se pore đenjem bliže odrede oni faktori koji su sprečavali ili ubrzavali asimilaciju: izgleda da je za o čuvanje etničkog identiteta kod vojvođanskih Š vaba, kao i kod Donjoštajeraca, povlašćen ekonomski položaj elita davao važan, iako ne i sam po sebi dovoljan, osnov. Ovo važi posebno u pogledu političko-kulturnog aktivizma, u poređenju sa siromašnijim grupama Nemaca u Hrvatskoj, Bosni i Ko čevju. Drugo, to što su pri tom Podunavske Š vabe preuzele vode ću ulogu, svakako je zavisilo i od njihovog broja; pri tom politi čki značaj Donjoštajeraca u pore đenju sa znatno brojnijim, ali politički mnogo manje pro�liranim Nemcima Hrvatske pokazuje koliko zna čaj numeričke veličine neke manjine mo že da bude relativan i uslovljen kontekstom. Nasuprot tome bosanski Nemci su bili malobrojni i sem toga često i ekonomski ne mnogo jaki. Treće, kod njih je pre svega samosta lan verski život u okviru Evangeličke crkve, bio taj koji je ba š u tamošnjem okruženju bio faktor stabilizacije grupnog identiteta – u pore-
Ručna vaga i šegrtski ugovor kao svedočanstvo dobrog susedstva: Jozef Birli je bio vlasnik velike radionice vezova. Kada je 1944. morao da beži, prepustio je svom šegrtuRatomiru Prodaniću delove inventara.Prodani ć mu ih je čuvao do kraja života.
43
42
CARL BETHKE
Zoran Janjetović je ukazao na to da su u Sloveniji ve ć ranije postojali samostalni planovi za proterivanje Nemaca, što je možda uticalo na odluku na op štejugoslovenskom nivou. Budući da su partizani te delove Jugoslavije zauzeli tek na kraju, u maju 1945. godine, tamo se proterivanje odvijalo u kontekstu mnogobrojnih ubistava i činova odmazde na kraju rata, ali i u vezi sa drugim obimnim izbegli čkim pokretima u susednu Austriju, delom još pod vatrom niskolete ćih aviona lovaca. Po slovenačkim izvorima izbeglo je navodno 15.000 do 16.000 Nemaca, a 9.474 je iseljeno. I tu su naredbe za evakuaciju stigle prekasno – za Ko čevare tek poslednjeg dana rata. Neki od onih kojima nije uspeo beg, a i ovde pre svega politički protivnici, bili su pogubljeni i sahranjeni u karstnim jamama, šumama, napuštenim rudnicima, zatrpanim protivtenkovskim rovovima itd. Preostali, među njima i Ko čevari, su u julu 1945. godine internirani u logore Strni šče, Teharje i dvorac Heberštajn. Vladala je oskudica u hrani, delimično su izbijale zaraze. Logori su zatvoreni do leta 1946. godine. Slovena čki Nemci su proterani u više talasa između septembra 1945. i februara 1946. godine. U Apačkoj dolini Nemci su pohvatani 13. januara 1946. godine radi deportacije vozom za Beč. U ovom slučaju Sovjeti su bili ti koji su zahtevali povratak transporta u Jugoslaviju što je izazvalo jednonedeljno lutanje tog transporta. Upadljive su velike razlike u broju smrtno stradalih. Po slovenačkom istoričaru Dušanu Nećaku, on je iznosio 1.000 do 1.500 osoba.35 „Tipološki“, dakle, u slovenačkom slučaju beg i događaji vezani za proterivanje neposredno na kraju rata imaju veći značaj nego kod Poduanvskih Š vaba gde se rana evakuacija jednih kontrastira s dugim logorisanjem drugih. Različite istorijske pretpostavke i doga đaji nastavili su da deluju i posle proterivanja. Tako su se Donjo štajerci naselili neposredno u Austriji, dok u Nema čkoj nemaju nikakvo zavičajno udruženje ili list. Ko čevski Nemci su, po starijem obrascu migracija većim delom sledili svoje zemljake u SAD. U SR Nema čkoj su u skladu s veličinom, Poduanvske Š vabe najuticajnije. Kao i pre, Ba č vani i Banaćani su bili dominantni,36 dok su Nemci iz Hrvatske, velikih gradova i Bosne i dalje igrali podre đenu ulogu. Luterani kao što su bili Franc Ham i Kristijan Briker su i sada imali istaknuta mesta. Indicija za odnos prema državi bio je naziv „Zavičajno udruženje Nemaca iz Jugosla vije“ koje je korišćeno do u 1980-e godine, iako je u stvari bilo podunavsko š vapska organizacija. Kasnije 1990ih je kori šćen naziv „Zavičajno udruženje Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije“.37 I publikacije su nosile naslove kao što je Godiš njak Nemaca iz Jugoslavije, prilikom ugovora o pokroviteljstvu sa gradom Zindel�ngenom 1964. godine čak su se obasvezali na negovanje „kulture jugoslovenskih Nemaca“. 38 Me đutim, posle 1990. godine postalo je jasno da se javljaju razlike i u novostvorenim dr ža vama. Na naj širu rehabilitaciju je bila spremna Hrvatska gde su istorijski odnosi bili manje opterećeni nego u Sloveniji i Srbiji. 39 Dakako, u Srbiji se debata posle 2000. godine dosta smirila – u pore đenju sa Češkom i Poljskom – što svakako, kao i ranije, ima veze s odsustvom teritorijalnog sukoba.40 Rezime: „Jugoslovenski Nemci“ – analiti čko poređenje i teze
Oni političko-kulturni akteri koji su se posle 1918. godine zalagali za koncept „nema čke manjine“ kao što je pokazano u uvodu, nisu nika ko posmatrali novoosnovanu jugoslo vensku dr žavu sa principijelnom odbojnošću. Naprotiv, videli su nacionalnojezičke težnje za ujedinjenjem – kao i mnogi protagonisti te ideje od XIX veka – u izvesnoj analogiji sa sopstvenim nemačkim nacionalnim stremljenjima. „Dr žavi verno“ usmerenje Kulturbunda u koje se narednih godina stalno za klinjalo, odgovaralo je te žnjama njegovih funkcionera da se i različite grupe nema čkog jezika na teritoriji ove dr žave ujedine u jedinstvenu manjinu. Da je ovaj zahtev posle Drugog svetskog rata – kao sopstvena oznaka – simbolično-politički ponovo oživeo upada u oči, u pore đenju sa recimo Sudetskim Nemcima, kod kojih po mom saznanju takav zahtev u pogledu Čehoslovačke u sopstvenim predstavljanjima jako malo ili uopšte nije zahtevan, iako je u pogledu Drugog svetskog rata postojala uporediva „zločinačka“ konstelacija. Treba se još jednom podsetiti kako se speci �čno razvijala situacija nemačkih manjina u pojedinim državama posle 1918. godine, a za objašnjenje bi verovatno trebalo dodati
44
CARL BETHKE
Dakako, u krajnjoj liniji su obe vode će nemačke grupe, kako Donjo štajerci, tako i voj vođanske Š vabe, bile većinom katoličke, tako da faktor konfesije i nacionalizma baš kod Nemaca ne sme da se preceni. Četvrto, za o čuvanje etničke samobitnosti, npr. kod kočevskih Nemaca, važan faktor je, uprkos skromnim životnim uslovima i katoličkoj veri, bila kompaktna naseljenost. Situacija slična tamošnjoj bi u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, stvorila bitno druga čiju polaznu situaciju. Konačno i peto, treba re ći da u krajnjoj liniji nijedan od ovih fakotra odnosno „tipoloških“ i sociokulturnih razlika nije spre čio propast tako različitih nemačkih grupa na kraju Drugog svetskog rata. I gore navedeno razlikovanje izme đu pograničnih krajeva i dijaspore na kraju nije imalo uticaja na to. Štaviše, relativna istovetnost sudbina ovih grupa zasnivala se na promeni odnosa prema inorodnim susedima od 1941. godine i prema totalitarnom re žimom. Jer, kako god da se doga đaji iz perioda 1945 – 1948. objašnjavaju i ocenjuju, može se ustvrditi da verovatno nijedna manjina ne može da pre živi bez uspešnog suživota sa okolinom i susedima, nezavisno od toga koliko inače socijalno raznolike i istorijski razli čite bile pretpostavke i uslovi.
1
2
3
4
5
6
7
8
http://www.dlib.si/?URN=URN:NBN:SI:DOC-BL1NBX1R; na serveru Slovenske nacionalne biblioteke http://wwww.dlib.si/browse/besedila se između ostalog mogu naći obe najvažnije novine Nemaca iz Slovenije, Mariborer/Marburger Zeitung , kao i Cillier odnosno Deutsche Zeitung . Namera ovog rada je da bude sinteza, odnosno poređenje rezultata istraživanja o Nemcima u pojedinim oblastima. U istorijski i geografski šire kontekstualizovane prikaze spadaju pored drugih: Zoran Janjetović, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009; Günter Schödl (ur.), Land an der Donau. Za posebno pregledano i dopunjeno izdanje sa najnovijim rezultatima, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 5); o Hrvatskoj i Bosni: Goran Beus-Richembergh, Nijemci, Austrijanci i Hrvati. Prilozi za povijest njemačko-austrijske nacionalne manjine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Zagreb/Sarajevo 2010; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppen in Südosteuropa, München 1989 (posebno od 1918.); za Sloveniju: Arnold Suppan (ur.), Zwischen Adria und Karawanken, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 8); Harald Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum. Neue Forschungen zu einem komplexen Tema, München 2002; Helmut Rumpler, Arnold Suppan (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848 –1941, Wien/München 1988; Ernst Hochberger, Anton Scherer, Friedrich Spiegel-Schmidt, Die Deutschen zwischen Karpaten und Krain, München 1994. Eduard G. Staudinger, Von der Mehrheit zur Minderheit. Die deutsch sprachige Bevölkerung des Abstaller Feldes im 19. und frühen 20. Jahrhundert, u: Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum, str. 96–111; Franz-Josef Schober, Vom Leben an der Grenze, Bad Radkersburg 2009. Tamara Griesser-Pe čar, Maribor, Marburg an der Drau. Eine kleine Stadtgeschichte, Wien/Köln/ Weimar 2011, str. 156–172; Janez Cvirn, Das Cillier Deutschtum und das Problem der nationalen Identität, u: Feliks J. Bister, Peter Vodopivec (ur.), Kulturelle Wechselseitigkeit in Mitteleuropa. Deutsche und slowenische Kultur im slowenischen Raum vom Anfang des 19. Jahrhunderts bis zum Zweiten Weltkrieg, Ljubljana 1995, str. 155 –164. Joachim Hösler, Geschich te – Selbstverst ändnis – Außenwahrnehmung , u: Mitja Ferenc, Joachim Hösler (ur.), Spurensuche in der Gottschee. Deutschsprachige Siedler in Slowenien, Potsdam 2011, str. 13–39, ovde izme đu ostalog str. 14, 20 ff ., 24 f. O strukturi Nemaca u tadašnjoj Ugarskoj v. sada: Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2, 1860 –2006, München 2012, str. 71–113; up. Ingomar Senz, Wirtschafliche Autarkie und politische Entfremdung 1806 bis 1918, München 1997. Oberkersch, n.d. , str. 12–32; up. o situaciji u gradovima i: Wolfgang Kessler, Aus der Dominanz in die Marginalität. Zur deutschen Sprache in Kroatien im 19. Jahrhundert, u: Deutsche Ostkunde, 32, 1986, str. 67–79. Po aktima Gustav-Adolfs-Werk u Evangeličkom centralnom arhivu u Berlinu: Carl Bethke, Deutsche „Kolonisten“ in Bosnien. Vorstellungwelten, Ideologie und soziale Praxis in Quellen der evangelischen Kirche, u: Bosna i Hercegovina u okviru Austro-Ugarske 1878–1918. Zbornik radova, Filozofski fakultet (izd.), Sarajevo 2011, str. 235–266; Amila Kasumovi ć, Modaliteti eksterne kolonizacije u Bosni 1980 – 1914. case study za njema čke erarne kolonije, u: Prilozi, 38,
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
43
da su u Zavičajnom udruženju Nemaca „iz Jugoslavije“ u stvari dominirale Podunavske Š vabe, uglavnom iz Vojvodine, čije iskustvo je bilo pod uticajem susedstva sa Srbima. Da se u Kulturbundu, kao i u sopstvenim predstavama prognaničkih i zavičajnih udruženja jugoslovenskoj misli nipošto nije osporavao legitimitet, ne bi uostalom trebalo ni da idejno-istorijski previ še čudi, jer jugoslovenstvo istorijski nije bilo ni šta manje, i ništa više, od jednog oblika jezi čkonacionalističkih pan-pokreta u Srednjoj Evropi XIX veka; asocijacija na Tita i komunizam se naprotiv, za generaciju socijalizo vanu u Kraljevini Jugoslaviji se mno go manje automatski uspostavljala nego što to danas izgleda onima koji su kasnije ro đeni. Poređenje sa Jugoslavijom može da ukazuje na to da za relativan uspeh nacionalnog pokreta u Nema čkoj, odnosno u unutarnemačkom prostoru u XIX veku nipošto nije odlučujući bio samo jezik. Štaviše, nacionalni pokret se tamo tako đe redovno istorijski legitimisao kroz set imperijalnih narativa, simbola i institucija (car i rajh, Nemački savez itd.). Za to u slu čaju jugoslo venskog projekta izgradnje nacije nije bilo stvarnog ekvivalenta – vera u zajednič ku srednjevekovnu ili ranu novovekovnu istoriju ovde teško da je mogla da se u čini uverljivom ili uspešnom. Svakako, izgradnja zajedničkog grupnog identiteta „Nemaca u Jugoslaviji“ preko istorijskih granica zemalja, kome su te žili časnici rasuto naseljene manjine, u praksi je nailazila na određena ograničenja i kod nemačke manjine, ve ć zbog same geografske udaljenosti između kulturno i socijalno tako različitih grupa Nemaca u raznolikim krajevima zemlje. Danas organizacije Podunavskih Š vaba, Ko čevara i Donještajeraca povremeno deluju kao saveznici, ali inače kao samostalne i odvojene. To razdvajanje nije samo kulturno uslovljeno, već se u većoj meri zasniva na razli čitim iskustvima i interesima. Tipološki se model „pogranične manjine“ u Donjoj Štajerskoj, koji je zbog teritorijalnog rivalstva mnogo kon�iktniji, može dosta jasno razlikovati od dijasporne situacije uslovljene iseljavanjem Podunavskih Š vaba u Bosni ili Ko čevju. Iz toga su uprkos zajedničkoj državi i vremenski uslovljenoj vrlo „op štenemačkoj“ svesti političkih aktera sledile razili čite, čak suprotne reakcije na novu situaciju nastalu 1918. godine i razli čita očekivanja od budućnosti. Kulturbund, kao zajednički krov, je mogao samo za neko vreme da prekrije ranije nastale identitete i interese, ali ne i da ih ukloni. Modeli „pogranične oblasti“ i „narodne grupe“ su sem toga izazivali i različite politike „zemlje matice“ u doba Drugog svetskog rata, a u izmenjenom obliku, ostali su vidljivi i posle 1945. godine. Za subjektivno konstituisanje kao „pograni čne manjine“ sa revizionističkim zahtevima čini se s druge strane da objektivne razlike u ve ćinskim odnosima i geografskom položaju, recimo između Apaške doline (sa jasnom nema čkom većinom) s jedne strane, i gradova Donje Štajerske na drugoj, nisu bile stvarno odlučujuće. Moguće da je to zavisilo od delotvornosti jednog istorijskog narativa koji je celu Donju Štajersku, čak i tamo gde su živeli Slovenci, zahtevao kao nemačko „kulturno tlo“. Dakako, taj konstrukt je mogao da izgleda verovatan, odnosno oportun jer je skriva o tradiciona lne socio -kulturne odnose snaga, o dnosno jer su oni u njemu diskurzivno i dalje delovali. Mnogostrukost istorijskih i društvenih situacija ovde razmatranih grupa je dozvolila da se pore đenjem bliže odrede oni faktori koji su sprečavali ili ubrzavali asimilaciju: izgleda da je za o čuvanje etničkog identiteta kod vojvođanskih Š vaba, kao i kod Donjoštajeraca, povlašćen ekonomski položaj elita davao važan, iako ne i sam po sebi dovoljan, osnov. Ovo važi posebno u pogledu političko-kulturnog aktivizma, u poređenju sa siromašnijim grupama Nemaca u Hrvatskoj, Bosni i Ko čevju. Drugo, to što su pri tom Podunavske Š vabe preuzele vode ću ulogu, svakako je zavisilo i od njihovog broja; pri tom politi čki značaj Donjoštajeraca u pore đenju sa znatno brojnijim, ali politički mnogo manje pro�liranim Nemcima Hrvatske pokazuje koliko zna čaj numeričke veličine neke manjine mo že da bude relativan i uslovljen kontekstom. Nasuprot tome bosanski Nemci su bili malobrojni i sem toga često i ekonomski ne mnogo jaki. Treće, kod njih je pre svega samosta lan verski život u okviru Evangeličke crkve, bio taj koji je ba š u tamošnjem okruženju bio faktor stabilizacije grupnog identiteta – u poređenju sa recimo više asimilovanim, uglavnom katoličkim, Nemcima u Hrvatskoj.
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
9 Martin Moll, Kein Burgfrieden. Der deutsch- slowenisch e Nationalitäten kon�ikt in der Steiermark 1900 – 1918, Innsbruck 2007; Suppan, n.d., 2002, str. 317–348; o po čecima nemačke nacionalne mobilizacije u Ugarskoj: Seewann, n.d., str. 122–145, isto, str. 145 npr. izjava Bizmarka u kojoj se izjasnio protiv pomaganja interesa Nemaca u Ugarskoj. 10 O međuratnom razdoblju kod nemačkih manjina uopšte: Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und in der Vojvodina 1918 – 1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009; Johann Böhm, Die Deutsche Volksgruppe in Jugoslawien 1918 – 1941. Innen- und Außenpolitik als Symptome des Verhältnisses zwischen deutscher Minderheit und jugoslawischer Regierung, Frankfurt am Main 2009; Zoran Janjetovi ć, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 – 1941, Beograd 2005; Georg Wildmann, Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944 (Donauschwäbische Geschichte), München 2010, str. 471–605; za Sloveniju: Arnold Suppan, Jugoslawien und Österreich 1918 – 1938. Bilaterale Außenpolitik im europäischen Umfeld, Wien 1996; Dušan Nećak, Die „Deutschen“ in Slowenien (1918 – 1955). Kurzer Abriss, Ljubljana 1998 (http://w ff 1.ff .uni-lj.si/oddelki/zgodovin/wwwrepe/DIE%20DEUTSCHEN%20 IN%20SLOWENIEN%201918%201955.pdf); Mitja Ferenc, Bo žo Repe, Die Deutsche Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, u: Slowenisch-Österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Ljubljana 2004, S. 161–176 (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?target=pdf&urn= SISTORY:ID:26834#page=491); Mitja Ferenc, Für immer untergegangen? Die Gottscheer im 20. Jahrhundert, u: Ferenc, Hösler (ur.), n.d., 41–91; Oberkersch, n.d., 177–364. 11 Brojevi potiču iz jugoslovenskog popisa stanovništva iz 1921. godine. Termini Vojvodina i Hrvatska su zato korišćeni smislu istorijskih, a ne današnjih državnih granica, dakle Vojvodina kao nekadašnje ugarske oblasti Bačak, Baranja i Banat, a Hrvatska u smislu Kraljevine Hrvatske-Slavonije, dakle, sa istočnim Sremom. Kraljevina Jugoslavija, De�nitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1921. godine, Sarajevo 1932, (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:4758). 12 O strankama: Bethke, 2009, str. 287–296; Böhm, 2009, str. 74–106; u Sloveniji: Nećak, n.d., str. 12; Suppan, 1996, str. 695ff ; Vasilj Melik, Die Deutschen und die Wahlen im jugoslawischen Slowenien zwischen den beiden Weltkriegen, u: Rumpler, Suppan (ur.), n.d., str. 248–254. 13 Bethke, 2009, između ostalog, str. 187–191, 228–236, 272–287, 315 ff .; Oberkersch, n.d., str. 197 f., 282 f.; za Sloveniju: Arnold Suppan, Deutsche und österreichische Kultur zwischen den beiden Weltkriegen, u: Bister, Vodopivec (ur.), str. 21–34; Griesser-Pe čar, n.d., str. 229–234. 14 Neki materijali iz perioda 1931–1935. iz mesnih grupa u Sloveniji nalaze se u fondu Kulturbunda u Državnom arhivu u Osijeku, npr. mesni odbor Maribor, izve štaj 1931. 15 Bethke, 2009, str. 345 –351; v. npr.: Aufzeichnung des Vortragenden Legationsrates Reinbeck: Bericht über die am Rande der Völkerbundstagung geführten Gespräche zwischen Kraf, Marinković und Stresemann über die Lage der deutschen Minderheit in Jugoslawien, 20.9.1929, u: Akten zur deutschen Auswärtigen Politik, Ser. B. Bd. XIII, Göttingen 1979, Nr 29. die Akten zur Deutschen Auswärtigen Politik („ADAP“) sada i online: http://digi20.digitale-sammlungen.de; između ostalog o sporu oko „Nemačkog doma“ u Celju: Suppan, n.d., 1996, str. 801–808. 16 Bethke, n.d. 2009, str. 387–392; Elizabeth Harvey, Mobilisierun g oder Erfassung? Studentis cher Aktivismus und deutsche „Volkstumsarbeit“ in Jugoslawien und Rumänien 1933 – 1941, u: Carola Sachse (ur.), „Mitteleuropa“ und „Südosteuropa“ als Planungsraum. Wirtscha fs- und kulturpolitische Expertise im Zeitalter der Weltkriege, Göttingen 2010, str. 363–390. 17 Suppan, n.d., 1996, str. 701 ff ., 1009; Nećak, n.d. 1998, str. 14; Bethke, n.d., 2009, str. 381–387; o sledećem u Vojvodini između ostalog: Zoran Janjetović, Die Donauschwaben in der Vojvodina und der Nationalsozialismus, u: Mariana Hausleitner, Harald Roth (ur.), Der Ein�uss von Faschismus und Nationasozialismus auf Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa, München 2006, str. 219 –235; Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 – 1941, Ljubljana 1966 (http:// www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:9165). 18 Ignác Romsics, Hungary in the Twentieth Century, Budapest 1999, str. 196 ff .; Seewann, n.d., str. 217 f.; up. Tagesbericht über die Unterredung zwischen dem deutschen Außenminister Neurath, dem ungarischen Ministerpräsidenten Darányi und Außenminister Kánya, Budapest, 13. Juni 1937 http://www.forost.ungarisches-insitut.de/pdf/19370613-1.pdf; Mađarski institut iz Minhena postavlja na internet Quellen und Materialien zur Beziehungs- und Integrationsgeschichte in Ostmittel- und Südosteuropa im 20. Jahrhundert unter besonderer Berücksichtigung Ungarns, der Minderheitenfrage und der europäischen Integration. Izvori potiču npr. kao u ovom slučaju iz edicije Allianz Hitler Horthy Mussolini, Budapest 1966 ili iz Meldungen aus dem Reich (izveštaji
Službe bezbednosti), u kojima se često govori i o folksdoj čerima. 19 John R. Lampe, Balkans into Southeastern Europe. A Century of War and Transition, Basingstoke 2006, str. 133 –140; o diskursima i konceptima: Sachse (ur.), n.d.; O nacističkim izbeglicama: Suppan, 1996, str. 421–437. 20 Bethke, 2009, str. 381–505; Böhm, 2009, str. 197–277; Janjetović 2009, str. 220 –230; Oberkersch, n.d., str. 228–251, 288; O Ko čevju: M. Ferenc, 2001, str. 53–56. „Obnoviteleje“ je u Ko čevje uveo Vilhelm Lampeter koji je 1939. godine imao samo 23 godine, a koji je posle rata u NDR (u Laj-
45
44
CARL BETHKE
Dakako, u krajnjoj liniji su obe vode će nemačke grupe, kako Donjo štajerci, tako i voj vođanske Š vabe, bile većinom katoličke, tako da faktor konfesije i nacionalizma baš kod Nemaca ne sme da se preceni. Četvrto, za o čuvanje etničke samobitnosti, npr. kod kočevskih Nemaca, važan faktor je, uprkos skromnim životnim uslovima i katoličkoj veri, bila kompaktna naseljenost. Situacija slična tamošnjoj bi u Donjoj Štajerskoj, kao i u Vojvodini, stvorila bitno druga čiju polaznu situaciju. Konačno i peto, treba re ći da u krajnjoj liniji nijedan od ovih fakotra odnosno „tipoloških“ i sociokulturnih razlika nije spre čio propast tako različitih nemačkih grupa na kraju Drugog svetskog rata. I gore navedeno razlikovanje izme đu pograničnih krajeva i dijaspore na kraju nije imalo uticaja na to. Štaviše, relativna istovetnost sudbina ovih grupa zasnivala se na promeni odnosa prema inorodnim susedima od 1941. godine i prema totalitarnom re žimom. Jer, kako god da se doga đaji iz perioda 1945 – 1948. objašnjavaju i ocenjuju, može se ustvrditi da verovatno nijedna manjina ne može da pre živi bez uspešnog suživota sa okolinom i susedima, nezavisno od toga koliko inače socijalno raznolike i istorijski razli čite bile pretpostavke i uslovi.
1
2
3
4
5
6
7
8
46
http://www.dlib.si/?URN=URN:NBN:SI:DOC-BL1NBX1R; na serveru Slovenske nacionalne biblioteke http://wwww.dlib.si/browse/besedila se između ostalog mogu naći obe najvažnije novine Nemaca iz Slovenije, Mariborer/Marburger Zeitung , kao i Cillier odnosno Deutsche Zeitung . Namera ovog rada je da bude sinteza, odnosno poređenje rezultata istraživanja o Nemcima u pojedinim oblastima. U istorijski i geografski šire kontekstualizovane prikaze spadaju pored drugih: Zoran Janjetović, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009; Günter Schödl (ur.), Land an der Donau. Za posebno pregledano i dopunjeno izdanje sa najnovijim rezultatima, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 5); o Hrvatskoj i Bosni: Goran Beus-Richembergh, Nijemci, Austrijanci i Hrvati. Prilozi za povijest njemačko-austrijske nacionalne manjine u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Zagreb/Sarajevo 2010; Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppen in Südosteuropa, München 1989 (posebno od 1918.); za Sloveniju: Arnold Suppan (ur.), Zwischen Adria und Karawanken, Berlin 2002 (Deutsche Geschichte im Osten Europas Bd. 8); Harald Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum. Neue Forschungen zu einem komplexen Tema, München 2002; Helmut Rumpler, Arnold Suppan (ur.), Geschichte der Deutschen im Bereich des heutigen Slowenien 1848 –1941, Wien/München 1988; Ernst Hochberger, Anton Scherer, Friedrich Spiegel-Schmidt, Die Deutschen zwischen Karpaten und Krain, München 1994. Eduard G. Staudinger, Von der Mehrheit zur Minderheit. Die deutsch sprachige Bevölkerung des Abstaller Feldes im 19. und frühen 20. Jahrhundert, u: Heppner (ur.), Slowenen und Deutsche im gemeinsamen Raum, str. 96–111; Franz-Josef Schober, Vom Leben an der Grenze, Bad Radkersburg 2009. Tamara Griesser-Pe čar, Maribor, Marburg an der Drau. Eine kleine Stadtgeschichte, Wien/Köln/ Weimar 2011, str. 156–172; Janez Cvirn, Das Cillier Deutschtum und das Problem der nationalen Identität, u: Feliks J. Bister, Peter Vodopivec (ur.), Kulturelle Wechselseitigkeit in Mitteleuropa. Deutsche und slowenische Kultur im slowenischen Raum vom Anfang des 19. Jahrhunderts bis zum Zweiten Weltkrieg, Ljubljana 1995, str. 155 –164. Joachim Hösler, Geschich te – Selbstverst ändnis – Außenwahrnehmung , u: Mitja Ferenc, Joachim Hösler (ur.), Spurensuche in der Gottschee. Deutschsprachige Siedler in Slowenien, Potsdam 2011, str. 13–39, ovde izme đu ostalog str. 14, 20 ff ., 24 f. O strukturi Nemaca u tadašnjoj Ugarskoj v. sada: Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2, 1860 –2006, München 2012, str. 71–113; up. Ingomar Senz, Wirtschafliche Autarkie und politische Entfremdung 1806 bis 1918, München 1997. Oberkersch, n.d. , str. 12–32; up. o situaciji u gradovima i: Wolfgang Kessler, Aus der Dominanz in die Marginalität. Zur deutschen Sprache in Kroatien im 19. Jahrhundert, u: Deutsche Ostkunde, 32, 1986, str. 67–79. Po aktima Gustav-Adolfs-Werk u Evangeličkom centralnom arhivu u Berlinu: Carl Bethke, Deutsche „Kolonisten“ in Bosnien. Vorstellungwelten, Ideologie und soziale Praxis in Quellen der evangelischen Kirche, u: Bosna i Hercegovina u okviru Austro-Ugarske 1878–1918. Zbornik radova, Filozofski fakultet (izd.), Sarajevo 2011, str. 235–266; Amila Kasumovi ć, Modaliteti eksterne kolonizacije u Bosni 1980 – 1914. case study za njema čke erarne kolonije, u: Prilozi, 38, 2009, str. 81–120; pregledno u: Oberkersch, n.d., str. 32–39, 130 f., 143, 164.
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
9 Martin Moll, Kein Burgfrieden. Der deutsch- slowenisch e Nationalitäten kon�ikt in der Steiermark 1900 – 1918, Innsbruck 2007; Suppan, n.d., 2002, str. 317–348; o po čecima nemačke nacionalne mobilizacije u Ugarskoj: Seewann, n.d., str. 122–145, isto, str. 145 npr. izjava Bizmarka u kojoj se izjasnio protiv pomaganja interesa Nemaca u Ugarskoj. 10 O međuratnom razdoblju kod nemačkih manjina uopšte: Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und in der Vojvodina 1918 – 1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009; Johann Böhm, Die Deutsche Volksgruppe in Jugoslawien 1918 – 1941. Innen- und Außenpolitik als Symptome des Verhältnisses zwischen deutscher Minderheit und jugoslawischer Regierung, Frankfurt am Main 2009; Zoran Janjetovi ć, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 – 1941, Beograd 2005; Georg Wildmann, Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944 (Donauschwäbische Geschichte), München 2010, str. 471–605; za Sloveniju: Arnold Suppan, Jugoslawien und Österreich 1918 – 1938. Bilaterale Außenpolitik im europäischen Umfeld, Wien 1996; Dušan Nećak, Die „Deutschen“ in Slowenien (1918 – 1955). Kurzer Abriss, Ljubljana 1998 (http://w ff 1.ff .uni-lj.si/oddelki/zgodovin/wwwrepe/DIE%20DEUTSCHEN%20 IN%20SLOWENIEN%201918%201955.pdf); Mitja Ferenc, Bo žo Repe, Die Deutsche Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, u: Slowenisch-Österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Ljubljana 2004, S. 161–176 (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?target=pdf&urn= SISTORY:ID:26834#page=491); Mitja Ferenc, Für immer untergegangen? Die Gottscheer im 20. Jahrhundert, u: Ferenc, Hösler (ur.), n.d., 41–91; Oberkersch, n.d., 177–364. 11 Brojevi potiču iz jugoslovenskog popisa stanovništva iz 1921. godine. Termini Vojvodina i Hrvatska su zato korišćeni smislu istorijskih, a ne današnjih državnih granica, dakle Vojvodina kao nekadašnje ugarske oblasti Bačak, Baranja i Banat, a Hrvatska u smislu Kraljevine Hrvatske-Slavonije, dakle, sa istočnim Sremom. Kraljevina Jugoslavija, De�nitivni rezultati popisa stanovništva od 31. januara 1921. godine, Sarajevo 1932, (http://www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:4758). 12 O strankama: Bethke, 2009, str. 287–296; Böhm, 2009, str. 74–106; u Sloveniji: Nećak, n.d., str. 12; Suppan, 1996, str. 695ff ; Vasilj Melik, Die Deutschen und die Wahlen im jugoslawischen Slowenien zwischen den beiden Weltkriegen, u: Rumpler, Suppan (ur.), n.d., str. 248–254. 13 Bethke, 2009, između ostalog, str. 187–191, 228–236, 272–287, 315 ff .; Oberkersch, n.d., str. 197 f., 282 f.; za Sloveniju: Arnold Suppan, Deutsche und österreichische Kultur zwischen den beiden Weltkriegen, u: Bister, Vodopivec (ur.), str. 21–34; Griesser-Pe čar, n.d., str. 229–234. 14 Neki materijali iz perioda 1931–1935. iz mesnih grupa u Sloveniji nalaze se u fondu Kulturbunda u Državnom arhivu u Osijeku, npr. mesni odbor Maribor, izve štaj 1931. 15 Bethke, 2009, str. 345 –351; v. npr.: Aufzeichnung des Vortragenden Legationsrates Reinbeck: Bericht über die am Rande der Völkerbundstagung geführten Gespräche zwischen Kraf, Marinković und Stresemann über die Lage der deutschen Minderheit in Jugoslawien, 20.9.1929, u: Akten zur deutschen Auswärtigen Politik, Ser. B. Bd. XIII, Göttingen 1979, Nr 29. die Akten zur Deutschen Auswärtigen Politik („ADAP“) sada i online: http://digi20.digitale-sammlungen.de; između ostalog o sporu oko „Nemačkog doma“ u Celju: Suppan, n.d., 1996, str. 801–808. 16 Bethke, n.d. 2009, str. 387–392; Elizabeth Harvey, Mobilisierun g oder Erfassung? Studentis cher Aktivismus und deutsche „Volkstumsarbeit“ in Jugoslawien und Rumänien 1933 – 1941, u: Carola Sachse (ur.), „Mitteleuropa“ und „Südosteuropa“ als Planungsraum. Wirtscha fs- und kulturpolitische Expertise im Zeitalter der Weltkriege, Göttingen 2010, str. 363–390. 17 Suppan, n.d., 1996, str. 701 ff ., 1009; Nećak, n.d. 1998, str. 14; Bethke, n.d., 2009, str. 381–387; o sledećem u Vojvodini između ostalog: Zoran Janjetović, Die Donauschwaben in der Vojvodina und der Nationalsozialismus, u: Mariana Hausleitner, Harald Roth (ur.), Der Ein�uss von Faschismus und Nationasozialismus auf Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa, München 2006, str. 219 –235; Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 – 1941, Ljubljana 1966 (http:// www.sistory.si/publikacije/prenos/?urn=SISTORY:ID:9165). 18 Ignác Romsics, Hungary in the Twentieth Century, Budapest 1999, str. 196 ff .; Seewann, n.d., str. 217 f.; up. Tagesbericht über die Unterredung zwischen dem deutschen Außenminister Neurath, dem ungarischen Ministerpräsidenten Darányi und Außenminister Kánya, Budapest, 13. Juni 1937 http://www.forost.ungarisches-insitut.de/pdf/19370613-1.pdf; Mađarski institut iz Minhena postavlja na internet Quellen und Materialien zur Beziehungs- und Integrationsgeschichte in Ostmittel- und Südosteuropa im 20. Jahrhundert unter besonderer Berücksichtigung Ungarns, der Minderheitenfrage und der europäischen Integration. Izvori potiču npr. kao u ovom slučaju iz edicije Allianz Hitler Horthy Mussolini, Budapest 1966 ili iz Meldungen aus dem Reich (izveštaji
Službe bezbednosti), u kojima se često govori i o folksdoj čerima. 19 John R. Lampe, Balkans into Southeastern Europe. A Century of War and Transition, Basingstoke 2006, str. 133 –140; o diskursima i konceptima: Sachse (ur.), n.d.; O nacističkim izbeglicama: Suppan, 1996, str. 421–437. 20 Bethke, 2009, str. 381–505; Böhm, 2009, str. 197–277; Janjetović 2009, str. 220 –230; Oberkersch, n.d., str. 228–251, 288; O Ko čevju: M. Ferenc, 2001, str. 53–56. „Obnoviteleje“ je u Ko čevje uveo Vilhelm Lampeter koji je 1939. godine imao samo 23 godine, a koji je posle rata u NDR (u Lajpcigu) postao profesor agronomije. Dr Gerd Simon iz Tibingena je na svojoj veb-stranici dao link
CARL BETHKE
21
22
23
24
25
26
27
28
29 30 31 32
za jedan Lampeterov spis iz otprilike 1942. godine iz Saveznog arhiva (Bundesarchiv – BA) NS 21/820+Slg Schumacher 343, naslov: Die Gottscheer Volksgruppe 1930 – 1942. Lampeter tu sa svog tadašnjeg SS-stanovišta opisuje sukobe sa konzervativnim vo đama Kulturbund u Kočevju oko Hansa Arka i župnika Jozefa Epiha (http://homepages.uni-tuebingen.de/gerd.simon/gottschee.pdf). O naci�kaciji u Sloveniji: Suppan, 2002, str. 380–390; Janjetović, 2005, str. 35; M. Ferenc, Repe, n.d., str. 175; Nećak, 1998, str. 15; Schober, n.d., str. 191; Stefan Karner, Deutsche Positionen in der slowenischen Wirtschaf am Vorabend der Okkupation (1939/40), u: Festschri f Othmar Pickl zum 60. Geburtstag, Graz 1987, str. 257–282; o Institutu za jugoistočne Nemce: Christian Promitzer, Täterwissenschaf. Das Südostdeutsche Institut in Graz, u: Südostforschung im Schatten des Dritten Reiches. Institutionen – Inhalte – Personen, München 2004, str. 93 –114. Popisnici Saveznog arhiva o VoMi (BA R 57) kao i o drugim relevantnim ustanovama (Diviz ija Princ-Eugen itd.) su u međuvremenu od 2011. sve više dostupni na internetu (http://startext.netbuild.de:8080/barch/MidosaSEARCH/R-59-44715/index.htm). Na žalost, izgleda da fondovi o VoMi do 1941. nisu ba š bogati, odnosno da ne postoje. Ortsgrupp e Maribor des Schwäbisch -deutsch en Kulturbundes . Der Verlauf der destrigen Gründungsversammlung, u: Mariborer Zeitung , 10.11. 1939 (http://www.dlib.si?/URN:NBN:SI:DOCNCA3BPWQ). Bethke, n.d. 2009, str. 558–624; dalji primeri glajhšaltovanja u: Böhm, n.d. 2009, između ostalog str. 302; za Hrvatsku iz vizure vlasti: Nikica Barić, Njemačka manjina u dokumentima banskih vlasti Banovine Hrvatske 1939. – 1941, u: Časopis za suvremenu povijest 2/2002, str. 435–470. Suppan, n.d., 2002, str. 406–415; Oliver von Wrochem (ur.), Machen Sie mir dieses Land wieder deutsch. Nationalsozialistische Germanisierungspolitik und ihre Folgen. Das Beispiel Slowenien, Hamburg 2010; Tone Ferenc (ur.), Quellen zur nationalsozialistischen Entnationalisierungspolitik in Slowenien 1941 bis 1945, Maribor 1980 (http://www.karawankengrenze.at/ferenc/index. php?r=documentlist); o tematici građanskog rata i kolaboracije posebno: Tamara Griesser-Pe čar, Das zerrissene Volk. Slowenien 1941 – 1946. Okkupation, Kollaboration, Bürgerkrieg, Revolution, Wien 2003. Različiti objavljeni jugoslovenski izvori i memoari kao i dokumenti Vermahta o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji nalaze se na www.znaci.net. Krisztián Ungváry, Vojvodina under Hungarian Rule, u: Sabrina P. Ramet, Ola Listhaug (ur.), Serbia and the Serbs in World War Two, Basingstoke 2011, str. 70–89; razli čiti detalji o političkoj situaciji i kod: Enik ő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina, New York 2003, str. 191–402, između ostalog 201f; o okupaciji i upravi: Wildmann, n.d., 736 ff . Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, ovde str. 207 ff .; Seewann, n.d., str. 292 f.; Berencovi članci iz Donau-a su preštampani u: Weitblick eines Donauschwaben. Dokumentation eines Abwehrkampfes 1935–1944 gegen nationalsozialistische Ein �üsse unter den Donauschwaben in Jugoslawien und Ungarn, im Wochenblatt für das katholische Deutschtum Jugoslawiens und Ungarns „Die Donau“, erschienen in Apatin (Batschka), Jugoslawien, ab 1941 Ungarn, Dieterskirch 1968. Akkiko Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941–1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003, str. 175–182, 245–295; Johan Böhm, Die deutschen Volksgruppen im Unabhängigen Staat Kroatien und im serbischen Banat. Ihr Verhältnis zum Dritten Reich 1941 – 1944, Frankfurt am Main 2012. Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, izme đu ostalog str. 191, 267. Holm Sundhaussen, Unabhängiger Staat Kroatien, u: Edgar Hösch, Karl Nehring, Holm Sundhaussen (ur.), Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Wien/Köln/Weimar 2004, str. 707 f. Pregled o „Narodnoj skupini“: Mario Jareb, Te History of the German Ethnic Group in the Independent State of Croatia, u: Review of Croatian History, 1 (2007), str. 201–217. Carl Bethke, Von der „Unsiedlung“ zur „Aussiedlu ng“. Zur destruktiven Dynamik „ethnisch er Flurbereinigung“ am Beispiel der Detuschen in Bosnien und Kroatien 1941 – 1948, u: Mariana Hausleitner (ur.), Vom Faschismus zum Stalinismus. Deutsche und andere Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa 1941–1953, München 2008, str. 23–39; v. tu i o Hitlerovom govoru od 6.20. 1939. i o posledicama koje sam ja istražio, str. 26 f.; između ostalog Böhm, n.d. 2012, str. 229, po mom sudu, na osnovu berlinskih dokumenata kod „preseljavanja“ argumenti še suviše „intencionalistički“, dok poznavaoci ratnih zbivanja, kao Enver Redžić, Bosnia and Hercegovina in the Second World War, London 2001, str. 30 ff ., u prvi plan stavljaju evakuaciju. Među dokumentima vođstva narodne skupine u Državnom arhivu u Osijeku, kao i u fondu Poljoprivrednog ureda Narodne skupine koji sam 2012. godine pregledao u arhivu u Slavonskom Brodu (Centar za povijest Slavonije i Baranje, Fond Njema čka narodna skupina, kutija 174) se od 1941/42. godine govori o „evakuaciji“ i nema čkim „izbeglicama“ iz Bosne. Up. novinske članke kao npr. „Wir fühlen uns wie zu Hause“. Besuch bei unseren Flüchtlingen. Verständnis und Entgegenkommen der Gastgeber, u: Volk an der Grenze (Ruma), ca. 22.8.1942. Tu, izme đu ostalog stoji: „Niko se ne odvaja lako od zavičaja, ali niko neće da životaririzukujući stalno imovinu i život.“ Po ovom
45
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
33
34
35
36
37
38
39
40
izvesni Mundvajl. O evakuaciji iz Slavonije v. takođe: Marica Karakaš Obradov, Migracije njemačkog stanovništva na hrvatskom područ ju tijekom Drugog svjetskog rata i poraća, u: Scrinia slavonica, 12,1 (2012), str. 271–294, ovde posebno str. 272–275 (http://hrcak.srce.hr/index. php?show=clanak&id_clanak_jezik=130506); Oberkersch, n.d., str. 387–397. Šezdesetih godina je istočnonemačka diplomatija u sklopu politike sećanja prisvojila telmanovske partizane. V. o tome i: Heinz Kühnrich, Franz-Karl Hitze, Deutsche bei Titos Partisanen 1941 – 1945. Kriegsschicksale auf dem Balkan in Augenzeugenberichten und Dokumenten, Schkeuditz 1997. Postoji i igrani �lm (NDR/Jugoslavija 1989.) sa ovom tematikom, „Pusti me da budem golub“, po romanu Volfganga Helda (http://progress-�lm.de/de/�lmarchiv/�lm.php?id=1380&back=true). Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 – 1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008. Vredno, posebno o spoljnopolitičkim uticajima: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Diasppearance of the Vojvodina Gemrans, Belgrade 2000, ovde str. 295–310. Izdanje jugoslovenskih dokumenata, između ostalog, i o politici proteri vanja iz Hrvatske: Mato Artuković, Zdravko Dizdar, Vladimir Geiger et al. (ur.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005; (tom II): Slavonija, Srijem i Baranja, isto, 2006; različiti članci i monogra� je Vladimira Gajgera, između ostalih i o pojedinim logorima, npr.: Logor Krndija 1945. – 1946, isto 2008; na engleskom i nemačkom izmeđ ju ostalog: Isti, Prisoners and Victims of the Communist Internment Camp “Krndija”, 1945 – 1946 (http://www.hrastovac.net/historical/Krndija-Logor.htm); Isti, Bosnia and Herzegovina’s Ethnic German Human Losses during WWII and Tereafer (October 2013) (http://www.hrastovac.net/historical/Geiger,Bosnia’s-DS-losses.htm); Isti, Volksdeutsche-Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211–226 (http://hrcak.srce. hr/�le/35408); starija nemačka literatura o ovome počiva pre svega na anketi u okviru tzv. Isto č ne dokumentacije koja je tokom 1950-ih godina sprovedena u Nema čkoj za većinu mesta u Vojvodini i Slavoniji. Taj materijal se nalazi u ispostavi Saveznog arhiva u Bajrojtu. Janjetović, n.d. 1999, str. 111 f.; Suppan, n.d. 2002, str. 415–422; Schober, n.d., str. 199 f.; Nećak, n.d., 1998, str. 25–43; isti, Zwangsmigrationen im slowenischen Raum während des Zweiten Weltkrieges und in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Sabian Rutar, Rolf Wörsdorfer (ur.), Sozialgeschichte und Sozialbewegungen in Slowenien, Essen 2009, str. 127–145 (Mitteilungsblatt des Instituts für soziale Bewegungen, 41, 2009); Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung 1939 – 1997, Klagenfurt 1998, str. 132–149. Stalno otkri vanje novih masovnih grobnica u karstu iz tog vremena spada danas u jedno od posebnosti pre vladavanja lenjinističke prošlosti u Sloveniji. Mitja Ferenc, član Državne istražne komisije je između ostalog objavio: Secret World War Two. Mass Graves, u: Crimes Committed by Totalitarian Regimes. Reports and Proceedings of the 8 April European Public Hearing on Crimes Committed by Totalitarian Regimes, ur. Peter Jambrek, published by the Slovenian Presidency of the Council of the European Union, Ljubljana 2008, str. 155–160 (http://www.mp.gov.si/�leadmin/ mp.gov.si/pageuploads/mp.gov.si/PDF/poprava_krivic/Crimes_committed_by_Totalitarian_ Regimes.pdf). U knjizi Michaela Schwartz a, Michaela Buddrusa, Funktionäre mit Vergangenheit. Das Gründungspräsidium des Bundes der Vertriebenen und das „Dritte Reich“, München 2013, govori se, između ostalog i o Jozefu Trišleru iz Bačke: Trišler je od 1938. godine bio zastupnik mre že Kultrubunda u jugoslovenskom, a za vreme rata i u ma đarskom parlamentu. Tu karijeru je nastavio 1949. godine u Bundestagu, a još kasnije u okviru Zavičajnog udruženja Nemaca iz Jugoslavije. Iako je sâm bio katolik, od posredne pomoći mu je bila podrška Bač vanina Franca Hama, koji je, opet, bio uključen u mrežu Evangeličke crkve. Isto, između ostalog, str. 461f. Donjoštajerci i kočevski Nemci su nasuprot tome u Savezu prognanika bili gotovo bezna čajni. Npr. Landsmansc haf der Donauschwaben aus Jugoslawien, Geschichte, Gegenwart und Kultur der Donauschwaben, Sindel�ngen 1991. Up. i još postojeći Odbor za pomoć za Nemač ku evangelič ku zemaljsku crkvu iz nekada š nje Jugoslavije (http://www.ev-ostkirchen.de/12.html). Richtlinien zur Übernahme einer Patenschaf für die Landsmanschaf der Donauschwaben aus Jugoslawien durch die Stadt Sindel�ngen vom 23.5.1964 na: http://www.sindel�ngen.de/site/Sindel�ngen-Internet/get/4154524/StadtrechtSi �-03-03-RichtlinienPatenscha fDonauschwaben.d-205. pdf. U to vreme Jugoslavija i SR Nema čka nisu imale diplomatske odnose! Kroatische Regierung will Entschädigungen an Österreicher zahlen, 2.12.2005 (Deutsche Welle) (http://www.vifaost.de/texte-materialien/aktuelle-berichte/dw-ostfokus/?do=detail&id= pan@0080624609); Za trtenutno stanje rehabilitacija i restitucija u pojedinim zemljama vidi npr. veb-stranicu austrijskog Ministarstva inostranih polsova: http://www.bmeia.gv.at/reise-aufenthalt/buergerservice-schutz-hilfe/vermoegensfragen. Vidi nemačko-srpski projekt izložbe Daheim an der Donau. Zusammenleben von Deutschen und Serben in der Vojvodina. Ausstellungskatalog, Christian Glass i Vladimir Mitrović (ur.), Ulm/ Novi Sad 2009.
47
46
CARL BETHKE
21
22
23
24
25
26
27
28
29 30 31 32
48
za jedan Lampeterov spis iz otprilike 1942. godine iz Saveznog arhiva (Bundesarchiv – BA) NS 21/820+Slg Schumacher 343, naslov: Die Gottscheer Volksgruppe 1930 – 1942. Lampeter tu sa svog tadašnjeg SS-stanovišta opisuje sukobe sa konzervativnim vo đama Kulturbund u Kočevju oko Hansa Arka i župnika Jozefa Epiha (http://homepages.uni-tuebingen.de/gerd.simon/gottschee.pdf). O naci�kaciji u Sloveniji: Suppan, 2002, str. 380–390; Janjetović, 2005, str. 35; M. Ferenc, Repe, n.d., str. 175; Nećak, 1998, str. 15; Schober, n.d., str. 191; Stefan Karner, Deutsche Positionen in der slowenischen Wirtschaf am Vorabend der Okkupation (1939/40), u: Festschri f Othmar Pickl zum 60. Geburtstag, Graz 1987, str. 257–282; o Institutu za jugoistočne Nemce: Christian Promitzer, Täterwissenschaf. Das Südostdeutsche Institut in Graz, u: Südostforschung im Schatten des Dritten Reiches. Institutionen – Inhalte – Personen, München 2004, str. 93 –114. Popisnici Saveznog arhiva o VoMi (BA R 57) kao i o drugim relevantnim ustanovama (Diviz ija Princ-Eugen itd.) su u međuvremenu od 2011. sve više dostupni na internetu (http://startext.netbuild.de:8080/barch/MidosaSEARCH/R-59-44715/index.htm). Na žalost, izgleda da fondovi o VoMi do 1941. nisu ba š bogati, odnosno da ne postoje. Ortsgrupp e Maribor des Schwäbisch -deutsch en Kulturbundes . Der Verlauf der destrigen Gründungsversammlung, u: Mariborer Zeitung , 10.11. 1939 (http://www.dlib.si?/URN:NBN:SI:DOCNCA3BPWQ). Bethke, n.d. 2009, str. 558–624; dalji primeri glajhšaltovanja u: Böhm, n.d. 2009, između ostalog str. 302; za Hrvatsku iz vizure vlasti: Nikica Barić, Njemačka manjina u dokumentima banskih vlasti Banovine Hrvatske 1939. – 1941, u: Časopis za suvremenu povijest 2/2002, str. 435–470. Suppan, n.d., 2002, str. 406–415; Oliver von Wrochem (ur.), Machen Sie mir dieses Land wieder deutsch. Nationalsozialistische Germanisierungspolitik und ihre Folgen. Das Beispiel Slowenien, Hamburg 2010; Tone Ferenc (ur.), Quellen zur nationalsozialistischen Entnationalisierungspolitik in Slowenien 1941 bis 1945, Maribor 1980 (http://www.karawankengrenze.at/ferenc/index. php?r=documentlist); o tematici građanskog rata i kolaboracije posebno: Tamara Griesser-Pe čar, Das zerrissene Volk. Slowenien 1941 – 1946. Okkupation, Kollaboration, Bürgerkrieg, Revolution, Wien 2003. Različiti objavljeni jugoslovenski izvori i memoari kao i dokumenti Vermahta o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji nalaze se na www.znaci.net. Krisztián Ungváry, Vojvodina under Hungarian Rule, u: Sabrina P. Ramet, Ola Listhaug (ur.), Serbia and the Serbs in World War Two, Basingstoke 2011, str. 70–89; razli čiti detalji o političkoj situaciji i kod: Enik ő A. Sajti, Hungarians in the Vojvodina, New York 2003, str. 191–402, između ostalog 201f; o okupaciji i upravi: Wildmann, n.d., 736 ff . Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, ovde str. 207 ff .; Seewann, n.d., str. 292 f.; Berencovi članci iz Donau-a su preštampani u: Weitblick eines Donauschwaben. Dokumentation eines Abwehrkampfes 1935–1944 gegen nationalsozialistische Ein �üsse unter den Donauschwaben in Jugoslawien und Ungarn, im Wochenblatt für das katholische Deutschtum Jugoslawiens und Ungarns „Die Donau“, erschienen in Apatin (Batschka), Jugoslawien, ab 1941 Ungarn, Dieterskirch 1968. Akkiko Shimizu, Die deutsche Okkupation des serbischen Banats 1941–1944 unter besonderer Berücksichtigung der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Münster 2003, str. 175–182, 245–295; Johan Böhm, Die deutschen Volksgruppen im Unabhängigen Staat Kroatien und im serbischen Banat. Ihr Verhältnis zum Dritten Reich 1941 – 1944, Frankfurt am Main 2012. Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, izme đu ostalog str. 191, 267. Holm Sundhaussen, Unabhängiger Staat Kroatien, u: Edgar Hösch, Karl Nehring, Holm Sundhaussen (ur.), Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Wien/Köln/Weimar 2004, str. 707 f. Pregled o „Narodnoj skupini“: Mario Jareb, Te History of the German Ethnic Group in the Independent State of Croatia, u: Review of Croatian History, 1 (2007), str. 201–217. Carl Bethke, Von der „Unsiedlung“ zur „Aussiedlu ng“. Zur destruktiven Dynamik „ethnisch er Flurbereinigung“ am Beispiel der Detuschen in Bosnien und Kroatien 1941 – 1948, u: Mariana Hausleitner (ur.), Vom Faschismus zum Stalinismus. Deutsche und andere Minderheiten in Ostmittel- und Südosteuropa 1941–1953, München 2008, str. 23–39; v. tu i o Hitlerovom govoru od 6.20. 1939. i o posledicama koje sam ja istražio, str. 26 f.; između ostalog Böhm, n.d. 2012, str. 229, po mom sudu, na osnovu berlinskih dokumenata kod „preseljavanja“ argumenti še suviše „intencionalistički“, dok poznavaoci ratnih zbivanja, kao Enver Redžić, Bosnia and Hercegovina in the Second World War, London 2001, str. 30 ff ., u prvi plan stavljaju evakuaciju. Među dokumentima vođstva narodne skupine u Državnom arhivu u Osijeku, kao i u fondu Poljoprivrednog ureda Narodne skupine koji sam 2012. godine pregledao u arhivu u Slavonskom Brodu (Centar za povijest Slavonije i Baranje, Fond Njema čka narodna skupina, kutija 174) se od 1941/42. godine govori o „evakuaciji“ i nema čkim „izbeglicama“ iz Bosne. Up. novinske članke kao npr. „Wir fühlen uns wie zu Hause“. Besuch bei unseren Flüchtlingen. Verständnis und Entgegenkommen der Gastgeber, u: Volk an der Grenze (Ruma), ca. 22.8.1942. Tu, izme đu ostalog stoji: „Niko se ne odvaja lako od zavičaja, ali niko neće da životaririzukujući stalno imovinu i život.“ Po ovom članku, pri organizaciji narodne skupine postojao je već tada „poverenik za brigu o izbeglicama“,
AUTOR
DA LI J E BILO „JUGOSLOVENSKIH NEMACA“?
33
34
35
36
37
38
39
40
47
izvesni Mundvajl. O evakuaciji iz Slavonije v. takođe: Marica Karakaš Obradov, Migracije njemačkog stanovništva na hrvatskom područ ju tijekom Drugog svjetskog rata i poraća, u: Scrinia slavonica, 12,1 (2012), str. 271–294, ovde posebno str. 272–275 (http://hrcak.srce.hr/index. php?show=clanak&id_clanak_jezik=130506); Oberkersch, n.d., str. 387–397. Šezdesetih godina je istočnonemačka diplomatija u sklopu politike sećanja prisvojila telmanovske partizane. V. o tome i: Heinz Kühnrich, Franz-Karl Hitze, Deutsche bei Titos Partisanen 1941 – 1945. Kriegsschicksale auf dem Balkan in Augenzeugenberichten und Dokumenten, Schkeuditz 1997. Postoji i igrani �lm (NDR/Jugoslavija 1989.) sa ovom tematikom, „Pusti me da budem golub“, po romanu Volfganga Helda (http://progress-�lm.de/de/�lmarchiv/�lm.php?id=1380&back=true). Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 – 1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008. Vredno, posebno o spoljnopolitičkim uticajima: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Diasppearance of the Vojvodina Gemrans, Belgrade 2000, ovde str. 295–310. Izdanje jugoslovenskih dokumenata, između ostalog, i o politici proteri vanja iz Hrvatske: Mato Artuković, Zdravko Dizdar, Vladimir Geiger et al. (ur.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005; (tom II): Slavonija, Srijem i Baranja, isto, 2006; različiti članci i monogra� je Vladimira Gajgera, između ostalih i o pojedinim logorima, npr.: Logor Krndija 1945. – 1946, isto 2008; na engleskom i nemačkom izmeđ ju ostalog: Isti, Prisoners and Victims of the Communist Internment Camp “Krndija”, 1945 – 1946 (http://www.hrastovac.net/historical/Krndija-Logor.htm); Isti, Bosnia and Herzegovina’s Ethnic German Human Losses during WWII and Tereafer (October 2013) (http://www.hrastovac.net/historical/Geiger,Bosnia’s-DS-losses.htm); Isti, Volksdeutsche-Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211–226 (http://hrcak.srce. hr/�le/35408); starija nemačka literatura o ovome počiva pre svega na anketi u okviru tzv. Isto č ne dokumentacije koja je tokom 1950-ih godina sprovedena u Nema čkoj za većinu mesta u Vojvodini i Slavoniji. Taj materijal se nalazi u ispostavi Saveznog arhiva u Bajrojtu. Janjetović, n.d. 1999, str. 111 f.; Suppan, n.d. 2002, str. 415–422; Schober, n.d., str. 199 f.; Nećak, n.d., 1998, str. 25–43; isti, Zwangsmigrationen im slowenischen Raum während des Zweiten Weltkrieges und in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Sabian Rutar, Rolf Wörsdorfer (ur.), Sozialgeschichte und Sozialbewegungen in Slowenien, Essen 2009, str. 127–145 (Mitteilungsblatt des Instituts für soziale Bewegungen, 41, 2009); Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung 1939 – 1997, Klagenfurt 1998, str. 132–149. Stalno otkri vanje novih masovnih grobnica u karstu iz tog vremena spada danas u jedno od posebnosti pre vladavanja lenjinističke prošlosti u Sloveniji. Mitja Ferenc, član Državne istražne komisije je između ostalog objavio: Secret World War Two. Mass Graves, u: Crimes Committed by Totalitarian Regimes. Reports and Proceedings of the 8 April European Public Hearing on Crimes Committed by Totalitarian Regimes, ur. Peter Jambrek, published by the Slovenian Presidency of the Council of the European Union, Ljubljana 2008, str. 155–160 (http://www.mp.gov.si/�leadmin/ mp.gov.si/pageuploads/mp.gov.si/PDF/poprava_krivic/Crimes_committed_by_Totalitarian_ Regimes.pdf). U knjizi Michaela Schwartz a, Michaela Buddrusa, Funktionäre mit Vergangenheit. Das Gründungspräsidium des Bundes der Vertriebenen und das „Dritte Reich“, München 2013, govori se, između ostalog i o Jozefu Trišleru iz Bačke: Trišler je od 1938. godine bio zastupnik mre že Kultrubunda u jugoslovenskom, a za vreme rata i u ma đarskom parlamentu. Tu karijeru je nastavio 1949. godine u Bundestagu, a još kasnije u okviru Zavičajnog udruženja Nemaca iz Jugoslavije. Iako je sâm bio katolik, od posredne pomoći mu je bila podrška Bač vanina Franca Hama, koji je, opet, bio uključen u mrežu Evangeličke crkve. Isto, između ostalog, str. 461f. Donjoštajerci i kočevski Nemci su nasuprot tome u Savezu prognanika bili gotovo bezna čajni. Npr. Landsmansc haf der Donauschwaben aus Jugoslawien, Geschichte, Gegenwart und Kultur der Donauschwaben, Sindel�ngen 1991. Up. i još postojeći Odbor za pomoć za Nemač ku evangelič ku zemaljsku crkvu iz nekada š nje Jugoslavije (http://www.ev-ostkirchen.de/12.html). Richtlinien zur Übernahme einer Patenschaf für die Landsmanschaf der Donauschwaben aus Jugoslawien durch die Stadt Sindel�ngen vom 23.5.1964 na: http://www.sindel�ngen.de/site/Sindel�ngen-Internet/get/4154524/StadtrechtSi �-03-03-RichtlinienPatenscha fDonauschwaben.d-205. pdf. U to vreme Jugoslavija i SR Nema čka nisu imale diplomatske odnose! Kroatische Regierung will Entschädigungen an Österreicher zahlen, 2.12.2005 (Deutsche Welle) (http://www.vifaost.de/texte-materialien/aktuelle-berichte/dw-ostfokus/?do=detail&id= pan@0080624609); Za trtenutno stanje rehabilitacija i restitucija u pojedinim zemljama vidi npr. veb-stranicu austrijskog Ministarstva inostranih polsova: http://www.bmeia.gv.at/reise-aufenthalt/buergerservice-schutz-hilfe/vermoegensfragen. Vidi nemačko-srpski projekt izložbe Daheim an der Donau. Zusammenleben von Deutschen und Serben in der Vojvodina. Ausstellungskatalog, Christian Glass i Vladimir Mitrović (ur.), Ulm/ Novi Sad 2009.
BEITRAG
„Treći Rajh“, nacional-socijalistička okupaciona politika i holokaust
49
48
AUTOR
49
BEITRAG
„Treći Rajh“, nacional-socijalistička okupaciona politika i holokaust
50
THOMAS CASAGRANDE
Thomas Casagrande
Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine
Kada je 1918. godine posle Prvog svetskog rata osnovana Kraljevina Jugoslavija, ona je obuhvatala različite etni čke grupe čija su međusobna osećanja išla od odbojnost do neprijateljstva. Srbi, Hrvati, Slovenci, Bo šnjaci i Nemci su jedni druge gledali s nepo verenjem i prepirali su se oko svog mesta u toj višenacionalnoj državi.1 Kada su početkom aprila 1941. godine jedinice Vermaht-a i Vafen-SS-a upale u Jugoslaviju, me đusobno nepoverenje se odrazilo na borbenu gotovost jugoslovenske vojske. Samo su srpske jedinice pružile ozbiljan otpor, dok su hrvatske polagale oru ž je2 i očekivale osnivanje sopstvene države, NDH, koju im je nemački Rajh obećao, a na čije čelo su dovedene ustaše. Me đutim, pobedi nemačkih trupa nadalo se u prvom redu folksdojčersko stanovništvo. Kao i druge grupe stanovnika Jugoistočne Evrope koje su govorile nemački koje su posle Prvog svetskog rata i razbijanja Austro-Ugarske podeljene na razne novostvorene države, i Podunavske Š vabe u Jugoslaviji su te ško mogle da se pomire sa statusom nemoćne manjine pa su jugoslovensku vlast priznale samo preko volje.3 Ratna situacija je sad kona čno naterala nema čko stanovništvo na odluku koja je krila mogućnosti, ali i opasnosti, ali u koju, za veliku ve ćinu, nije moglo biti sumnje. Veza sa nemačkim Rajhom je bila suviše tesna, a njegov uticaj na razne nema čke manjine se sa usponom nacista dodatno pojačao.4 Zato se podrazumevalo da su nemačke jedinice, kako se to ve ć desilo u rumunskom Banatu,5 i u Jugoslaviji oduševljeno dočekane. Ali, ve ć neko vreme nije samo nema čki Rajh u celini pru žao pipke ka folksdojčerima, već je to činio i SS. Jo š od trides etih godina bili su „Obnovitelji“, kako su se nazivali mladi folksdojčerski aktivisti u Jugoslaviji, u tesnom dodiru sa nacističkim pokretom i nemačkim Rajhom. Godine 1939. jedan njihov predstavnik, Sep Janko, postao je uz podr šku Središnjice za folksdojčere, „VoMi“, koju su vodili esesovci,6 predsednik „ Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza“ (Kulturbunda) a 1940. i vođ a Narodne grupe (Volksgruppenführer).7 Drugi „Obnovitelji“, kao Jakob Lihtenberger, Mihael Rajzer i Gustav Halvaks jo š su ranije obu čavani u Vafen-SS-u.8 Oružana „Samoodbrana“ (Selbstschutz) organizacija Narodne grupe stavila se aktivno na nemačku stranu, učestvovala u borbama, zauzimala naselja i razoružavala srpske jedinice.9 Još pre nego što je deo folksdoj čera okrenuo oruž je protiv jugoslovenske vojske, folksdojčerski vojnici su bili generalno pozvani da dezertiraju. 10 Samo nekoliko dana posle napada usledilo je logično uputstvo da se puste svi ratni zarobljenici – jugoslo venski folksdojčeri.11 Folksdojčerski denuncijanti optuživali su svoje srpske i jevrejske komšije zbog navodnog ili stvarnog otpora i prijavljivali ih nema čkim okupacionim jedinicama.12 Takvo solidarisanje velike ve ćine folksdojčerskog stanovništva sa nemačkim Rajhom nije moglo biti jasnije ve ć u aprilu 1941. godine,13 a ovo rano svrstavanje je ubrzo i nagra đeno. Posebno u Banatu koji je posle razbijanja jugoslovenske dr žave stavljen pod nemačku vojnu vlast,14 nemački interesi mogli su da budu ostvareni na svim područ jima. Folksdoj čeri su preuzeli imanja izbeglih srpskih seljaka, u šli su u upravu Banata i obogatili su se arizacijom jevrejske imovine. 15 U mesecima posle napada 1941. godine, uz pomoć naoružanih jedinica Narodne grupe, Deutsche Mannschaf-a (DM) koja je nastala od preimenovanog i nadogra đenog „Selbstschutz“-a, razbijen je partizanski pokret u Banatu, tako da se tu, za razliku od ostalih oblasti nekadašnje Jugoslavije, već rano moglo govoriti o paci �kaciji – onako kako su je razu-
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
izvodnjom doprinese održanju nemačke ratne pri vrede.17 U isto vreme kada se za folksdoj čere u Banatu dugo „[...] gajene želje Narodne grupe [...] okupacijom zemlje gotovo u potpunosti ispunjene,“18 nemačkim okupacionim trupama je uspelo da i u drugim delovima Jugoslavije potisnu partizane u defanzivu.19 Za Vafen-SS i Vermaht folksdojčerski dobro voljci koji su poznavali okolinu i jezik od prvih dana „jugoslovenskog pohoda“ bili su dobrodošlo pojačanje, posebno pri uho đenju partizanskih jedinica. Prilikom vrbovanja SS se oslonio na ve ć postojeće veze sa Narodnom grupom. Svega nekoliko dana posle invazije, komandant divizije „Das Reich“, SSgrupen�rer Paul Hauser, 20 poverio je jednom od folksdojčerskih aktivista, SS-untersturm�reru Gustavu Halvaksu, organizaciju primanja drugih folksdojčera. I dok su se folksdoj čeri Jugoslavije od prvih dana dobro pokazali u borbi protiv partizana, krajem 1941. godine, umno žile su se žalbe SS-vođa na folksdojčerske rezerviste na Isto čnom frontu. Tako se komandant 3. SS-divi zije „Totenkopf“, SSgrupen�rer Teodor Ajke, žalio na nedovoljnu goto vost folksdojčerskih rezervista, zahtevajući da se ovi pre slanja na front prvo temeljno „[...] obu če u bataljonima za strance u svom zavičaju [...]“. 21 Kada je nemačko napredo vanje prema Moskvi u preranu zimu 1941. godine zaustavljeno, partizanski ustanak u Jugoslaviji je u tolikoj meri bio pod kontrolom,22 da se mogla planirati promena u suzbijanju ustanka. Na jednom savetovanju rajhs�rera-SS, Hajnriha Himlera sa folksgrupen�rerom Banata, Sepom Jankom i Hrvatske, Branimirom Altgajerom, u Berlinu u novembru 1941. godine, odlučeno je zato da se osnuje jedan banatski puk, koji bi, kao i „Einsatzstaff el“ (ES) u Hrvatskoj, u ve ćoj meri preuzeo borbu protiv partizana. 23 Vrh Vermahta je pri tom urgirao da se što pre organizuju folksdojčerske formacije, da bi se za front sposobne divizije kopnene vojske iz Jugoslavije po mogu ćnosti već u februaru 1942. godine mogle prebaciti na Isto čni front.24 Jugoslovenskim folksdojčerima se pak, tako otvarala mogućnost da ostanu u zavičaju, odnosno u njegovoj neposrednoj blizini.25 Pošto je 1. marta 1942. godine Vodeći glavni ured SS (SS-FHA) naredio osnivanje „dobrovoljačke brdske divizije“, ubrzo su se iskristalisale najvažnije karakteristike nove divizije. U pogledu popune mesta o �cira, podo�cira i vojnika, trebalo se koliko god je bilo mogu će, orijentisati na „srpski prostor“, a time na zapadni Banat, zbog velikog udela folksdojčerskog stanovništva u njemu. SS je samo tu mogao da regrutuje sve vojno sposobne stanovnike, neometan spoljnopolitičkim obzirima. Sem toga, očekivalo se da će biti mogu ćno diviziju u tolikoj meri oja čati dodatnim „dobrovoljcima nemačkog porekla“26, da u potpunosti odgovori svojim zadacima. Nova divizija za suzbijanje partizanskog pokreta zamišljena je tehni čki kao divizija „svih rodova vojske“: dva puka brdskih lovaca sa po četri bataljona, dopunjenih artiljerijom, tenkovima i protivavionskim topovima, uz konjanički eskadron i komoru sa ekonomskim bataljonom, četom za popravke, sanitarnim i veterinarskim odelenjem.27 Uz to, bile su tu i tovarne životinje za transport po besputnim terenima 28 i propagandni odsek za produbljivanje kontakta SS-divizije i nemačke Narodne grupe.29 Vezi divizije i grupa folksdojčerskog stanovništva, iz kojih će na kraju krajeva i poticati najve ći deo boraca, pridavan je od samog početka veliki značaj. Imenovanje SS-grupen�rera Artura Flepsa, folksdojčera iz Transilvanije, 30 za divizijskog komandanta, trebalo je da, ba š kao i divizijske oznake, podvuče zna čaj divizije za folksdoj čere. Kod folksdojčerskih članova divizije klasične SS-rune na kragni zamenjene su odalskom 31 runom, staroger-
51
Govor Sepa Janka na proslavi 1. maja 1941. u Vršcu.
50
THOMAS CASAGRANDE
Thomas Casagrande
Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ i nacistička borba protiv ustanka u Jugoslaviji od 1941. do 1944. godine
Kada je 1918. godine posle Prvog svetskog rata osnovana Kraljevina Jugoslavija, ona je obuhvatala različite etni čke grupe čija su međusobna osećanja išla od odbojnost do neprijateljstva. Srbi, Hrvati, Slovenci, Bo šnjaci i Nemci su jedni druge gledali s nepo verenjem i prepirali su se oko svog mesta u toj višenacionalnoj državi.1 Kada su početkom aprila 1941. godine jedinice Vermaht-a i Vafen-SS-a upale u Jugoslaviju, me đusobno nepoverenje se odrazilo na borbenu gotovost jugoslovenske vojske. Samo su srpske jedinice pružile ozbiljan otpor, dok su hrvatske polagale oru ž je2 i očekivale osnivanje sopstvene države, NDH, koju im je nemački Rajh obećao, a na čije čelo su dovedene ustaše. Me đutim, pobedi nemačkih trupa nadalo se u prvom redu folksdojčersko stanovništvo. Kao i druge grupe stanovnika Jugoistočne Evrope koje su govorile nemački koje su posle Prvog svetskog rata i razbijanja Austro-Ugarske podeljene na razne novostvorene države, i Podunavske Š vabe u Jugoslaviji su te ško mogle da se pomire sa statusom nemoćne manjine pa su jugoslovensku vlast priznale samo preko volje.3 Ratna situacija je sad kona čno naterala nema čko stanovništvo na odluku koja je krila mogućnosti, ali i opasnosti, ali u koju, za veliku ve ćinu, nije moglo biti sumnje. Veza sa nemačkim Rajhom je bila suviše tesna, a njegov uticaj na razne nema čke manjine se sa usponom nacista dodatno pojačao.4 Zato se podrazumevalo da su nemačke jedinice, kako se to ve ć desilo u rumunskom Banatu,5 i u Jugoslaviji oduševljeno dočekane. Ali, ve ć neko vreme nije samo nema čki Rajh u celini pru žao pipke ka folksdojčerima, već je to činio i SS. Jo š od trides etih godina bili su „Obnovitelji“, kako su se nazivali mladi folksdojčerski aktivisti u Jugoslaviji, u tesnom dodiru sa nacističkim pokretom i nemačkim Rajhom. Godine 1939. jedan njihov predstavnik, Sep Janko, postao je uz podr šku Središnjice za folksdojčere, „VoMi“, koju su vodili esesovci,6 predsednik „ Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza“ (Kulturbunda) a 1940. i vođ a Narodne grupe (Volksgruppenführer).7 Drugi „Obnovitelji“, kao Jakob Lihtenberger, Mihael Rajzer i Gustav Halvaks jo š su ranije obu čavani u Vafen-SS-u.8 Oružana „Samoodbrana“ (Selbstschutz) organizacija Narodne grupe stavila se aktivno na nemačku stranu, učestvovala u borbama, zauzimala naselja i razoružavala srpske jedinice.9 Još pre nego što je deo folksdoj čera okrenuo oruž je protiv jugoslovenske vojske, folksdojčerski vojnici su bili generalno pozvani da dezertiraju. 10 Samo nekoliko dana posle napada usledilo je logično uputstvo da se puste svi ratni zarobljenici – jugoslo venski folksdojčeri.11 Folksdojčerski denuncijanti optuživali su svoje srpske i jevrejske komšije zbog navodnog ili stvarnog otpora i prijavljivali ih nema čkim okupacionim jedinicama.12 Takvo solidarisanje velike ve ćine folksdojčerskog stanovništva sa nemačkim Rajhom nije moglo biti jasnije ve ć u aprilu 1941. godine,13 a ovo rano svrstavanje je ubrzo i nagra đeno. Posebno u Banatu koji je posle razbijanja jugoslovenske dr žave stavljen pod nemačku vojnu vlast,14 nemački interesi mogli su da budu ostvareni na svim područ jima. Folksdoj čeri su preuzeli imanja izbeglih srpskih seljaka, u šli su u upravu Banata i obogatili su se arizacijom jevrejske imovine. 15 U mesecima posle napada 1941. godine, uz pomoć naoružanih jedinica Narodne grupe, Deutsche Mannschaf-a (DM) koja je nastala od preimenovanog i nadogra đenog „Selbstschutz“-a, razbijen je partizanski pokret u Banatu, tako da se tu, za razliku od ostalih oblasti nekadašnje Jugoslavije, već rano moglo govoriti o paci �kaciji – onako kako su je razumeli nemački okupatori16 – sa rezultatom, da je Banat mogao da poljoprivrednom pro-
52
THOMAS CASAGRANDE
Jedinica SS divizije „Princ Eugen“, Vr šac 1942.
seljačkog elementa u diviziji.32 Pri imenovanju divizije, posegnulo se za „princom Eugenom“ Savojskim, koji je od 18. veka slavljen kao „oslobodilac“ Balkana od o smanske vlasti. Usled ograničenog broja stanovnika33 brzo se moglo predvideti da će divizija moći da dostigne potrebno brojno stanje samo ako se gotovo potpuno iskoristi mu ško stanovništvo sa teritorije pod komandom vojnog zapovednika u Srbiji. Zbog uglavnom nižeg rasta selja čkog folksdojčerskog stanovništva i preduslov sposobnosti za vojnu službu u diviziji „Princ Eugen“, sni žen je na kv Heer (kriegsverwendungsfähig – upotrebljiv u ratu) i na 160 cm. 34 Manjak radne snage u poljoprivredi koji je tako nastao pokriven je prinudnim radom srpskih komšija, tako da je i tu bila vidljiva direktna veza između folksdojčerske službe u diviziji i folksdoj čerske vlasti nad srpskim susedima.35 Zbog ograničenog potencijala vojnosposobnih na teritoriji vojnog zapovednika Srbije, Fleps je od po četka išao za pojačavanjem divizije folksdojčerima iz svih oblasti Jugoistočne Evrope.36 Trebalo je, me đutim, da pro đe jo š vremena, do 1943. godine, dok divizija nije od banatske potpuno postala jedinica koja je obuhvatala sve narodne grupe. Po jednoj statistici iz 1944. godine, sastav divizije je bio slede ći: najveći broj boraca divizije „Princ Eugen“ je i dalje poticao iz jugoslovenskog Banata, 53,6 %. Drugi veliki deo pripadnika divizije „Princ Eugen“, ukupno 21,3 %, dolazilo je iz Rumunije, i to pre svega iz severoisto čnog dela Banata. Iz Hrvatske je bilo 11,204 % pripadnika. Uz to, bilo je i 2,92 % iz Slova čke i 2,57 % iz Ma đarske.37 Preostalih 8 % činili su Nemci iz Rajha, koji su nesrazmerno bili zastupljeni me đu o�cirskim i podo�cirskim kadrom.38 Ukupno je dakle dobrih 88 % SS-vojnika divizije „Princ Eugen“ poticalo iz podunavskoš vapskih oblasti koje su bile u bliskom, delom i zavičajnom, dodiru sa operacionom prostorijom. Ta činjenica je bila od velikog zna čaja za borbeni put i istoriju divizije. Još prilikom vrbovanja u prole će 1942. u Banatu i u jesen iste godine u Hrvatskoj, videlo se da je te ško bilo odvojiti interese, kako vo đstva Narodne grupe, tako i velike većine folksdojčera, od želje vojnih vlasti Rajha za što sveobuhvatnijim iskorišćavanjem vojničkog potencijala za borbu protiv partizana. To je bilo vi še nego jasno u proglasu za regrutovanje u Banatu, čije bitne ta čke su kasnije preuzete u Hrvatskoj. 39 „Nemački Vermaht je u prole će prošle godine uzeo u za štitu naša sela i domove. [...] U našoj zemlji pokušao boljševički protivnik [...] da podigne glavu, da u čini ulice nesigurnima i da zapali naša sela. [...]. Me đutim, za nas je sada pitanje časti da, sledeći tradicije naših predaka, sami preuzmemo zaštitu naših kuća i imanja. Stoga vas pozivam da se svi muškarci između 17 i 50 godina starosti, [...] prijave kod svojih predsednika op ština,
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
izvodnjom doprinese održanju nemačke ratne pri vrede.17 U isto vreme kada se za folksdoj čere u Banatu dugo „[...] gajene želje Narodne grupe [...] okupacijom zemlje gotovo u potpunosti ispunjene,“18 nemačkim okupacionim trupama je uspelo da i u drugim delovima Jugoslavije potisnu partizane u defanzivu.19 Za Vafen-SS i Vermaht folksdojčerski dobro voljci koji su poznavali okolinu i jezik od prvih dana „jugoslovenskog pohoda“ bili su dobrodošlo pojačanje, posebno pri uho đenju partizanskih jedinica. Prilikom vrbovanja SS se oslonio na ve ć postojeće veze sa Narodnom grupom. Svega nekoliko dana posle invazije, komandant divizije „Das Reich“, SSgrupen�rer Paul Hauser, 20 poverio je jednom od folksdojčerskih aktivista, SS-untersturm�reru Gustavu Halvaksu, organizaciju primanja drugih folksdojčera. I dok su se folksdoj čeri Jugoslavije od prvih dana dobro pokazali u borbi protiv partizana, krajem 1941. godine, umno žile su se žalbe SS-vođa na folksdojčerske rezerviste na Isto čnom frontu. Tako se komandant 3. SS-divi zije „Totenkopf“, SSgrupen�rer Teodor Ajke, žalio na nedovoljnu goto vost folksdojčerskih rezervista, zahtevajući da se ovi pre slanja na front prvo temeljno „[...] obu če u bataljonima za strance u svom zavičaju [...]“. 21 Kada je nemačko napredo vanje prema Moskvi u preranu zimu 1941. godine zaustavljeno, partizanski ustanak u Jugoslaviji je u tolikoj meri bio pod kontrolom,22 da se mogla planirati promena u suzbijanju ustanka. Na jednom savetovanju rajhs�rera-SS, Hajnriha Himlera sa folksgrupen�rerom Banata, Sepom Jankom i Hrvatske, Branimirom Altgajerom, u Berlinu u novembru 1941. godine, odlučeno je zato da se osnuje jedan banatski puk, koji bi, kao i „Einsatzstaff el“ (ES) u Hrvatskoj, u ve ćoj meri preuzeo borbu protiv partizana. 23 Vrh Vermahta je pri tom urgirao da se što pre organizuju folksdojčerske formacije, da bi se za front sposobne divizije kopnene vojske iz Jugoslavije po mogu ćnosti već u februaru 1942. godine mogle prebaciti na Isto čni front.24 Jugoslovenskim folksdojčerima se pak, tako otvarala mogućnost da ostanu u zavičaju, odnosno u njegovoj neposrednoj blizini.25 Pošto je 1. marta 1942. godine Vodeći glavni ured SS (SS-FHA) naredio osnivanje „dobrovoljačke brdske divizije“, ubrzo su se iskristalisale najvažnije karakteristike nove divizije. U pogledu popune mesta o �cira, podo�cira i vojnika, trebalo se koliko god je bilo mogu će, orijentisati na „srpski prostor“, a time na zapadni Banat, zbog velikog udela folksdojčerskog stanovništva u njemu. SS je samo tu mogao da regrutuje sve vojno sposobne stanovnike, neometan spoljnopolitičkim obzirima. Sem toga, očekivalo se da će biti mogu ćno diviziju u tolikoj meri oja čati dodatnim „dobrovoljcima nemačkog porekla“26, da u potpunosti odgovori svojim zadacima. Nova divizija za suzbijanje partizanskog pokreta zamišljena je tehni čki kao divizija „svih rodova vojske“: dva puka brdskih lovaca sa po četri bataljona, dopunjenih artiljerijom, tenkovima i protivavionskim topovima, uz konjanički eskadron i komoru sa ekonomskim bataljonom, četom za popravke, sanitarnim i veterinarskim odelenjem.27 Uz to, bile su tu i tovarne životinje za transport po besputnim terenima 28 i propagandni odsek za produbljivanje kontakta SS-divizije i nemačke Narodne grupe.29 Vezi divizije i grupa folksdojčerskog stanovništva, iz kojih će na kraju krajeva i poticati najve ći deo boraca, pridavan je od samog početka veliki značaj. Imenovanje SS-grupen�rera Artura Flepsa, folksdojčera iz Transilvanije, 30 za divizijskog komandanta, trebalo je da, ba š kao i divizijske oznake, podvuče zna čaj divizije za folksdoj čere. Kod folksdojčerskih članova divizije klasične SS-rune na kragni zamenjene su odalskom 31 runom, starogermanskim znakom za posed, a motom „Čast, krv i tlo“ jo š jednom je nagla šen značaj
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
naših domova. Niko ko je zdrav ne mo že izbeći ovu obavezu. Nemački sunarodnici, pokažite muškim angažovanjem i delanjem da ste dostojni svojih predaka!“40 I dok je prva faza prijavljivanja još tekla dosta uspe šno, ubrzo je postalo jasno da će divizija dobiti potreban broj regruta samo ako se princip dobrovoljnosti razvodni. 41 Već tada je zato došlo do razlike u mi šljenjima u pogledu dobrovoljnosti odnosno vojne obaveze folksdoj čera.42 Pri pozivanju „dobrovoljaca“ dodatkom „Neodazivanje pozivu za sobom povlači najstrožu kaznu“,43 dodatno je pojačan element prinudnosti koji je nagovešten jo š u banatskom proglasu. Poziv u Hrvatskoj bio je jo š strože formulisan nego u Banatu. Ipak, nemački poslanik u Hrvatskoj, Zigfrid Kaše, izbacio je iz samovoljno izdatog štapskog naređenja o vojnoj obavezi vođe Narodne grupe Branimira Altgajera deo „po nare đenju Firera“, uz obrazlo ženje da izričite Firerove zapovesti nije bilo.44 Međutim, i članstvo u Narodnoj grupi je od početka išlo ruku pod ruku sa određenim pokoravanjem vođstvu Narodne grupe i merama koje je ono donosilo.45 I dok u vreme napada nemačkih trupa na Jugoslaviju nipošto nisu svi folksdojčeri bili organizovani u Narodnoj grupi, posle ulaska nema čkih trupa moralo je da bude izdato ograničenje primanja novih članova u Banatu, jer su, kako je primetio vo đa Narodne grupe, sad svi, čak i ljudi sa „[...] suvi še srpske krvi, nepouzdani i asocijalni [...]“ 46 hteli da u živaju povlastice Narodne grupe. Uz to u pogledu pripadnika divizije iz drugih oblasti naseljenih folksdojčerima, u obzir je dolazio samo izbor izme đu služenja u Vafen-SS-u ili u jedinicama nacionalnih armija. To što je uopšte preferirana slu žba u Vafen-SS-u i posebno u SS-diviziji „Princ Eugen“, vidi se ne samo po masovnom dezertiranju folksdojčera iz rumunske vojske 1943. godine posle poraza kod Staljingrada,47 nego i po željama folksdojčera iz Hrvatske za preme štajem iz drugih SS jedinica u diviziju „Princ Eugen“. 48 Velika ve ćina je više volela da služi u Diviziji nego u drugim nacionalnim vojskama pod zapovedništvom hrvatskih, rumunskih i mađarskih o�cira,49 ili na Isto čnom frontu gde je bila ve ća opasnost da se pogine. Zato treba pretpostaviti da je pri prijavljivanju folksdojčera za 7. SS-diviziju uz prave dobrovoljce sigurno bilo i regruta koji su na slu žbu obavezani ili čak primorani.50 Već 27. aprila 1942. godine, jo š tokom faze organizovanja i obuke i mesecima pre nego što su sprovedene prve akcije divizije u borbi protiv partizana u Srbiji, komandant divizije SS-grupen�rer Fleps, sastavio je Taktič ka nač ela za vo đ enje gerilskog rata . Spis koji je Fleps tako rano sastavio je kao plan suzbijanja ustanka tako ta čan i nemilosrdan nacrt kasnijih borbenih dejstava 7. SS-divizije „Princ Eugen“ da ga zato ovde treba opširnije citirati. „SS-divizija >Princ Eugen< od 27. aprila 1942. Tajno!51 Taktička načela za vo đenje gerilskog rata Stanovništvo mora da zna da neće biti milosti ako se u njegovom prostoru neprijavljeno pojave bande i ako dođe do borbe. Neprijatelju koji se fanati čno bori mora se suprotstaviti još fanatičniji i bolji borac. Zato treba da bora čko i lovačko, ujedinjeni u smelom poduhvatu dovedu do uspeha. Posle završenog posla bande se opet utope u stanovništvu, uglavnom na prostorima sa kojih su potekle [...]. Žene i deca su uglavnom osmatrači i prenosioci vesti naših protivnika. Veće banditske akcije su jedinstveno vođene i pokazuju slike bojnog polja koje poznajemo iz borbi sa regularnim formacijama. Svaka protivbanda dobija zadatak da progoni određenu bandu danima, sedmicama, mesecima, do uništenja. […] Ja čina protivbande će biti određena zavisno od bande koja se goni. [...] Za najmanju snagu treba smatrati grupu. U brdskim kraje vima grupu treba izdvojiti iz alpskog voda i po potrebi sastaviti od p osebno veštih planinara. [...] Vodu mogu biti dodeljena kao poja čanje teža oruž ja kao pu škomitraljez, minobacač, protivtenkovski top i čak lovački top. [...] Da bi se stanovni štvo uverilo u ozbiljnost situacije i da bi mu se oduzeo osnov za podr šku bandi, biće često svrsishodno da patrolno odelenje pri boravku u nekom mestu zatvori na sigurno taoce koje treba pogubiti u slu čaju napada bande ili nekog dru gog neprijateljskog postupka
51
Govor Sepa Janka na proslavi 1. maja 1941. u Vršcu.
53
52
THOMAS CASAGRANDE
Jedinica SS divizije „Princ Eugen“, Vr šac 1942.
seljačkog elementa u diviziji.32 Pri imenovanju divizije, posegnulo se za „princom Eugenom“ Savojskim, koji je od 18. veka slavljen kao „oslobodilac“ Balkana od o smanske vlasti. Usled ograničenog broja stanovnika33 brzo se moglo predvideti da će divizija moći da dostigne potrebno brojno stanje samo ako se gotovo potpuno iskoristi mu ško stanovništvo sa teritorije pod komandom vojnog zapovednika u Srbiji. Zbog uglavnom nižeg rasta selja čkog folksdojčerskog stanovništva i preduslov sposobnosti za vojnu službu u diviziji „Princ Eugen“, sni žen je na kv Heer (kriegsverwendungsfähig – upotrebljiv u ratu) i na 160 cm. 34 Manjak radne snage u poljoprivredi koji je tako nastao pokriven je prinudnim radom srpskih komšija, tako da je i tu bila vidljiva direktna veza između folksdojčerske službe u diviziji i folksdoj čerske vlasti nad srpskim susedima.35 Zbog ograničenog potencijala vojnosposobnih na teritoriji vojnog zapovednika Srbije, Fleps je od po četka išao za pojačavanjem divizije folksdojčerima iz svih oblasti Jugoistočne Evrope.36 Trebalo je, me đutim, da pro đe jo š vremena, do 1943. godine, dok divizija nije od banatske potpuno postala jedinica koja je obuhvatala sve narodne grupe. Po jednoj statistici iz 1944. godine, sastav divizije je bio slede ći: najveći broj boraca divizije „Princ Eugen“ je i dalje poticao iz jugoslovenskog Banata, 53,6 %. Drugi veliki deo pripadnika divizije „Princ Eugen“, ukupno 21,3 %, dolazilo je iz Rumunije, i to pre svega iz severoisto čnog dela Banata. Iz Hrvatske je bilo 11,204 % pripadnika. Uz to, bilo je i 2,92 % iz Slova čke i 2,57 % iz Ma đarske.37 Preostalih 8 % činili su Nemci iz Rajha, koji su nesrazmerno bili zastupljeni me đu o�cirskim i podo�cirskim kadrom.38 Ukupno je dakle dobrih 88 % SS-vojnika divizije „Princ Eugen“ poticalo iz podunavskoš vapskih oblasti koje su bile u bliskom, delom i zavičajnom, dodiru sa operacionom prostorijom. Ta činjenica je bila od velikog zna čaja za borbeni put i istoriju divizije. Još prilikom vrbovanja u prole će 1942. u Banatu i u jesen iste godine u Hrvatskoj, videlo se da je te ško bilo odvojiti interese, kako vo đstva Narodne grupe, tako i velike većine folksdojčera, od želje vojnih vlasti Rajha za što sveobuhvatnijim iskorišćavanjem vojničkog potencijala za borbu protiv partizana. To je bilo vi še nego jasno u proglasu za regrutovanje u Banatu, čije bitne ta čke su kasnije preuzete u Hrvatskoj. 39 „Nemački Vermaht je u prole će prošle godine uzeo u za štitu naša sela i domove. [...] U našoj zemlji pokušao boljševički protivnik [...] da podigne glavu, da u čini ulice nesigurnima i da zapali naša sela. [...]. Me đutim, za nas je sada pitanje časti da, sledeći tradicije naših predaka, sami preuzmemo zaštitu naših kuća i imanja. Stoga vas pozivam da se svi muškarci između 17 i 50 godina starosti, [...] prijave kod svojih predsednika op ština, a u Beogradu kod okru žnog vođstva Narodne grupe za slu žbu pod oruž jem radi odbrane
54
THOMAS CASAGRANDE
dejstava, čak i protiv jačih bandi, može privesti odlučujućem završetku. Kad god je moguće, bataljonu će se dodeliti po jedna baterija brdskih topova ili brdskih haubica, jer su sve dos adašnje borbe protiv bandi pokazale da neregularni borci ne odolevaju artiljerijskoj vatri [...] Fanatizovano stanovni štvo, posebno srpske narodnosti, ne trpi nikakvo postupanje nadahnuto humanitarnom sentimentalnošću. Ono poštuje samo brutalnu silu. Ono mora da oseti i oseti će u svakom trenutku ko je gazda! [...] Stanovništvo treba da bude pod takvim utiskom akcija naših odelenja i nastupa pojedinaca, da već samo pojavljivanje jednog jedinog čoveka sa odalskim runama na reveru i oznakom vlasti na rukavu treba da uliva po štovanje i uguši svako neprijateljsko delanje. Gde, me đutim, vladaju red i disciplina, mora se opet raširiti uverenje da stanovništvo koje se pokorava zakonima, živi u miru i dobro pod za štitom nemačkog mača, može uvek da dobije pomoć nemačkog vojnika. [...] Ako stanovni štvo učestvuje u borbi bandi, treba ga svo pobiti a naselje spaliti. [...] Stanovni štvo mora da zna već po prvom nastupu naših odelenja da ne o čekuje milost ako se ne bude pona šalo miroljubivo. [...] Verovatno će retko biti slu čaj da [divizija] [...] raspola že svojom celokupnom propisanom borbenom snagom, već će naprotiv često delovi biti odvojeni ili će pukovske (borbene) grupe biti upotrebljene na prostorima koji su daleko jedna od drugog. [...] Ova ovde razvijena na čela [treba] preko komandanata pukova i odelenja uz objašnjenja objaviti vođama i nižim vođama i u svakoj prilici ih objašnjavati. Treba ih držati u strogoj tajnosti da ne padnu u ruke neprijatelju.“52 Premeštajem u južnu Srbiju u oktobru 1942. godine, po čeo je borbeni put divizije. Srbija je u času premeštaja, posle gu šenja ustanka 1941. godine bila relativno č vrsto pod kontrolom okupacionih vlasti,53 tako da je moglo da se polako usavrši ono što je naučeno tokom perioda obuke,54 a da pojedine jedinice nisu odmah morale da se dokazuju u većim borbama. Kako je Fleps predvideo, divizija nije korišćena kao celina već je po bataljonima i četama podeljena na gradove i sela iz kojih je preduzimano gonjenje partizanskih jedinica. Detaljno sastavljene dnevne zapovesti za borbena dejstva sadržale su pored nu žnih vojnotehničkih pojedinosti o korišćenju teškog naoružanja, maršrutama, opremanju i ishrani, uvek i pozive na oprez od „[...] bandita preobučenih u seljake, čak i u žene [...].“ 55 Uputstvo o postupku sa civilnim stanovništvom u potpunosti je odgovaralo smernicama iz Taktič kih nač ela: „Svaki neregularni borac se može ubiti /divizijsko naređenje 370/42/ ako njegovo saslušanje ne pru ža izglede za uspeh, odmah ga treba streljati, inače ga povesti kao zarobljenika.“56 A u jednoj drugoj zapovesti s kraja 1942. godine se ka že: „Ko [...] ho će da beži, biće ubijen.“57 Istovremeno iz zapovesti proizilazi da streljanje civila nije bilo ostavljena samovoljnom odlučivanju pojedinih esesovaca, već se imalo sprovesti u okviru zapovesti koje su slu žile održanju okupacione vlasti: „Za ubistvo, razbojništvo i pljačku sledi smrtna kazna. [...] Zabranjujem okrutnosti i svu o štrinu prema nenaoružanim stanovnicima ukoliko nisu izazvane borbom i koje se zato mogu izbeći.“ 58 U ratnom dnevniku OKW su u vezi sa „merama čišćenja“ spomenuta i mesta Kraljevo, Užice, Ivanjica, Čačak, Raška, Mitrovica i Novi Pazar koja je zauzela divizija „Princ Eugen“.59 Taktič ka nač ela za vo đ enje gerilskog rata bila su zaista direktna uputstva za postupanje, koja su preneta dalje pukovima. Jedna pukovska zapovest od 4. decembra 1942. godine, za vreme dejstava u Srbiji, glasi: „U pogledu vo đenja borbi ukazujem na od strane divizije više puta izdavane zapovesti i uputstva (gerilski rat itd.).“ 60 Pri prvoj akciji suzbijanja partizana dobrovolja čka SS-divizija „Princ Eugen“ 61 pokazala se tako dobro, da ju je nema čki poslanik u Beogradu Fajne nazvao „[...] glavnim vojnim osloncem nemačke vlasti u Srbiji“. 62 Po što krajem 1942. godine nije bio više samo Banat, već i južna Srbija pod relativno č vrstom kontrolom, interesima okupacionih vlasti, SS-a, Vermahta i vo đstva Narodne grupe odgovaralo je da se „oslonac vlasti“, divizija „Princ Eugen“, premesti u Hrvatsku. Tamo se intenzitet partizanskog ratovanja toliko pojačao da je bilo jako ugro ženo kako snabdevanje nemačkog Rajha sirovinama, tako i opstanak rasutih nemačkih naselja. Sem toga, za Vermaht je bilo važno da u kontrolisanju Jugoslavije učestvuje sa što manjim sopstvenim snagama, jer
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
53
naših domova. Niko ko je zdrav ne mo že izbeći ovu obavezu. Nemački sunarodnici, pokažite muškim angažovanjem i delanjem da ste dostojni svojih predaka!“40 I dok je prva faza prijavljivanja još tekla dosta uspe šno, ubrzo je postalo jasno da će divizija dobiti potreban broj regruta samo ako se princip dobrovoljnosti razvodni. 41 Već tada je zato došlo do razlike u mi šljenjima u pogledu dobrovoljnosti odnosno vojne obaveze folksdoj čera.42 Pri pozivanju „dobrovoljaca“ dodatkom „Neodazivanje pozivu za sobom povlači najstrožu kaznu“,43 dodatno je pojačan element prinudnosti koji je nagovešten jo š u banatskom proglasu. Poziv u Hrvatskoj bio je jo š strože formulisan nego u Banatu. Ipak, nemački poslanik u Hrvatskoj, Zigfrid Kaše, izbacio je iz samovoljno izdatog štapskog naređenja o vojnoj obavezi vođe Narodne grupe Branimira Altgajera deo „po nare đenju Firera“, uz obrazlo ženje da izričite Firerove zapovesti nije bilo.44 Međutim, i članstvo u Narodnoj grupi je od početka išlo ruku pod ruku sa određenim pokoravanjem vođstvu Narodne grupe i merama koje je ono donosilo.45 I dok u vreme napada nemačkih trupa na Jugoslaviju nipošto nisu svi folksdojčeri bili organizovani u Narodnoj grupi, posle ulaska nema čkih trupa moralo je da bude izdato ograničenje primanja novih članova u Banatu, jer su, kako je primetio vo đa Narodne grupe, sad svi, čak i ljudi sa „[...] suvi še srpske krvi, nepouzdani i asocijalni [...]“ 46 hteli da u živaju povlastice Narodne grupe. Uz to u pogledu pripadnika divizije iz drugih oblasti naseljenih folksdojčerima, u obzir je dolazio samo izbor izme đu služenja u Vafen-SS-u ili u jedinicama nacionalnih armija. To što je uopšte preferirana slu žba u Vafen-SS-u i posebno u SS-diviziji „Princ Eugen“, vidi se ne samo po masovnom dezertiranju folksdojčera iz rumunske vojske 1943. godine posle poraza kod Staljingrada,47 nego i po željama folksdojčera iz Hrvatske za preme štajem iz drugih SS jedinica u diviziju „Princ Eugen“. 48 Velika ve ćina je više volela da služi u Diviziji nego u drugim nacionalnim vojskama pod zapovedništvom hrvatskih, rumunskih i mađarskih o�cira,49 ili na Isto čnom frontu gde je bila ve ća opasnost da se pogine. Zato treba pretpostaviti da je pri prijavljivanju folksdojčera za 7. SS-diviziju uz prave dobrovoljce sigurno bilo i regruta koji su na slu žbu obavezani ili čak primorani.50 Već 27. aprila 1942. godine, jo š tokom faze organizovanja i obuke i mesecima pre nego što su sprovedene prve akcije divizije u borbi protiv partizana u Srbiji, komandant divizije SS-grupen�rer Fleps, sastavio je Taktič ka nač ela za vo đ enje gerilskog rata . Spis koji je Fleps tako rano sastavio je kao plan suzbijanja ustanka tako ta čan i nemilosrdan nacrt kasnijih borbenih dejstava 7. SS-divizije „Princ Eugen“ da ga zato ovde treba opširnije citirati. „SS-divizija >Princ Eugen< od 27. aprila 1942. Tajno!51 Taktička načela za vo đenje gerilskog rata Stanovništvo mora da zna da neće biti milosti ako se u njegovom prostoru neprijavljeno pojave bande i ako dođe do borbe. Neprijatelju koji se fanati čno bori mora se suprotstaviti još fanatičniji i bolji borac. Zato treba da bora čko i lovačko, ujedinjeni u smelom poduhvatu dovedu do uspeha. Posle završenog posla bande se opet utope u stanovništvu, uglavnom na prostorima sa kojih su potekle [...]. Žene i deca su uglavnom osmatrači i prenosioci vesti naših protivnika. Veće banditske akcije su jedinstveno vođene i pokazuju slike bojnog polja koje poznajemo iz borbi sa regularnim formacijama. Svaka protivbanda dobija zadatak da progoni određenu bandu danima, sedmicama, mesecima, do uništenja. […] Ja čina protivbande će biti određena zavisno od bande koja se goni. [...] Za najmanju snagu treba smatrati grupu. U brdskim kraje vima grupu treba izdvojiti iz alpskog voda i po potrebi sastaviti od p osebno veštih planinara. [...] Vodu mogu biti dodeljena kao poja čanje teža oruž ja kao pu škomitraljez, minobacač, protivtenkovski top i čak lovački top. [...] Da bi se stanovni štvo uverilo u ozbiljnost situacije i da bi mu se oduzeo osnov za podr šku bandi, biće često svrsishodno da patrolno odelenje pri boravku u nekom mestu zatvori na sigurno taoce koje treba pogubiti u slu čaju napada bande ili nekog dru gog neprijateljskog postupka od strane stanovništva. [...] Bataljon [je] borbena jedinica kojom se ve ćina borbenih
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
55
Jugoistočnoj Evropi video mogućnost da se personalno uve ća, tako da je uskoro po čeo sa osnivanjem novih jedinica, ovog puta od hrvatskih muslimana63 (tj. Bo šnjaka – prim. prev.). I za folksdoj čere u Banatu nastavila se neposredna veza izme đu njihovih borbenih dejstava i njihove zavičajne oblasti:64 sedišta centara za obuku i jedinica za dopunu 7. SS-divizije „Princ Eugen“ ostala su u Banatu. Do 1944. godine pu štani su vojnici divizije na odsustvo u zavičaj da bi pomagali pri žetvi,65 a šturmbani DM koji su korišćeni u Banatu, a koji su se sastojali od folksdojčera suviše mladih ili suviše starih za službu u diviziji „Princ Eugen“, 66 dobijali su imena palih banatskih Š vaba.67 Situacija u Hrvatskoj u celini pru žala je slo ženu i zbrkanu sliku. Za razliku od teritorije vojnog zapovednika Srbije, u Hrvatskoj je trebalo uskladiti nemačke interese sa ustaškom državom i italijanskim saveznicima. Istovremeno, rat u Hrvatskoj je bio rat svakog protiv svakog koji su sve zaraćene strane vodile neverovatno brutalno 68 još pre prebacivanja divizije „Princ Eugen“. Usta še su od po četka terorisale srpsko civilno stanovništvo, a nisu prezale ni od nasrtanja na muslimanske Bošnjake, koji su pak, pre svega trpeli pokolje koje su nad njima vršili srpski nacionalisti, četnici. Pored etni čkih sukoba69 između pojedinih grupa stanovništva, višenacionalni Titovi partizani borili su se kako protiv usta ša, tako i protiv srpskih nacionalista i nema čkih i italijanskih formacija. Osim toga, između italijanskih i hrvatskih jedinica stalno je dolazilo do sukoba zbog sporova oko granice. Za diviziju „Princ Eugen“ i u Hrvatskoj je klasi čna borba protiv ustanika obeleža vala svakodnevicu. I ovde se išlo protiv te ško uhvatljivog protivnika koji je znao da sebi obezbedi podršku velikog dela stanovništva. Svakodnevicu jedinice određivali su iscrpljuju ći marševi po nepristupačnom terenu, leti po nepodno šljivoj vrućini a zimi po oštroj hladnoći.70 U fazama mirovanja, različiti delovi jedinice su razdeljivani po pojedinim gradovima radi obezbeđivanja raznih oblasti ili regiona. U većim jedinicama od dve borbene grupe, ili čak u punoj snazi, divizija je korišćena samo kada se pokušavalo udariti na Titovu partizansku armiju u celini. Prva takva operacija, nazvana „Weiss“, izvedena je od januara do marta 1943. godine. Sedma SS-divizija je sa dve nema čke pešadijske divizije71 i hrvatskim i italijanskim jedinicama poku šala da razbije koncentraciju Titove partizanske armije u Hrvatskoj. Ova je krajem 1942. godine postala tako jaka da je Tito mo gao da organizuje prvo zasedanje AVNOJ-a u Biha ću uz granicu Hrvatske.72 Bilo je nameravano da se posle razbijanja Titovih formacija region o čisti i od nacionalističkih četničkih jedinica. Međutim, ni u operaciji „Weiss“ ni u narednim velikim operacijama nije se uspelo u ostvarivanju ovih ciljeva. Dilema nemačke okupacione politike u Jugoslaviji bila je ve ć 1943. godine vidljiva. Borbena snaga savezničkih armija nije se mogla meriti sa borbenom snagom nemačkih jedinica i u borbama protiv većih partizanskih formacija nije bila pouzdana. Kako hrvatske, tako ni ita lijan-
Akcija divizije „Princ Eugen“ protiv partizana, Jugoslavija (nepoznatomesto), oktobar 1942. (Snimak iz arhive
54
THOMAS CASAGRANDE
dejstava, čak i protiv jačih bandi, može privesti odlučujućem završetku. Kad god je moguće, bataljonu će se dodeliti po jedna baterija brdskih topova ili brdskih haubica, jer su sve dos adašnje borbe protiv bandi pokazale da neregularni borci ne odolevaju artiljerijskoj vatri [...] Fanatizovano stanovni štvo, posebno srpske narodnosti, ne trpi nikakvo postupanje nadahnuto humanitarnom sentimentalnošću. Ono poštuje samo brutalnu silu. Ono mora da oseti i oseti će u svakom trenutku ko je gazda! [...] Stanovništvo treba da bude pod takvim utiskom akcija naših odelenja i nastupa pojedinaca, da već samo pojavljivanje jednog jedinog čoveka sa odalskim runama na reveru i oznakom vlasti na rukavu treba da uliva po štovanje i uguši svako neprijateljsko delanje. Gde, me đutim, vladaju red i disciplina, mora se opet raširiti uverenje da stanovništvo koje se pokorava zakonima, živi u miru i dobro pod za štitom nemačkog mača, može uvek da dobije pomoć nemačkog vojnika. [...] Ako stanovni štvo učestvuje u borbi bandi, treba ga svo pobiti a naselje spaliti. [...] Stanovni štvo mora da zna već po prvom nastupu naših odelenja da ne o čekuje milost ako se ne bude pona šalo miroljubivo. [...] Verovatno će retko biti slu čaj da [divizija] [...] raspola že svojom celokupnom propisanom borbenom snagom, već će naprotiv često delovi biti odvojeni ili će pukovske (borbene) grupe biti upotrebljene na prostorima koji su daleko jedna od drugog. [...] Ova ovde razvijena na čela [treba] preko komandanata pukova i odelenja uz objašnjenja objaviti vođama i nižim vođama i u svakoj prilici ih objašnjavati. Treba ih držati u strogoj tajnosti da ne padnu u ruke neprijatelju.“52 Premeštajem u južnu Srbiju u oktobru 1942. godine, po čeo je borbeni put divizije. Srbija je u času premeštaja, posle gu šenja ustanka 1941. godine bila relativno č vrsto pod kontrolom okupacionih vlasti,53 tako da je moglo da se polako usavrši ono što je naučeno tokom perioda obuke,54 a da pojedine jedinice nisu odmah morale da se dokazuju u većim borbama. Kako je Fleps predvideo, divizija nije korišćena kao celina već je po bataljonima i četama podeljena na gradove i sela iz kojih je preduzimano gonjenje partizanskih jedinica. Detaljno sastavljene dnevne zapovesti za borbena dejstva sadržale su pored nu žnih vojnotehničkih pojedinosti o korišćenju teškog naoružanja, maršrutama, opremanju i ishrani, uvek i pozive na oprez od „[...] bandita preobučenih u seljake, čak i u žene [...].“ 55 Uputstvo o postupku sa civilnim stanovništvom u potpunosti je odgovaralo smernicama iz Taktič kih nač ela: „Svaki neregularni borac se može ubiti /divizijsko naređenje 370/42/ ako njegovo saslušanje ne pru ža izglede za uspeh, odmah ga treba streljati, inače ga povesti kao zarobljenika.“56 A u jednoj drugoj zapovesti s kraja 1942. godine se ka že: „Ko [...] ho će da beži, biće ubijen.“57 Istovremeno iz zapovesti proizilazi da streljanje civila nije bilo ostavljena samovoljnom odlučivanju pojedinih esesovaca, već se imalo sprovesti u okviru zapovesti koje su slu žile održanju okupacione vlasti: „Za ubistvo, razbojništvo i pljačku sledi smrtna kazna. [...] Zabranjujem okrutnosti i svu o štrinu prema nenaoružanim stanovnicima ukoliko nisu izazvane borbom i koje se zato mogu izbeći.“ 58 U ratnom dnevniku OKW su u vezi sa „merama čišćenja“ spomenuta i mesta Kraljevo, Užice, Ivanjica, Čačak, Raška, Mitrovica i Novi Pazar koja je zauzela divizija „Princ Eugen“.59 Taktič ka nač ela za vo đ enje gerilskog rata bila su zaista direktna uputstva za postupanje, koja su preneta dalje pukovima. Jedna pukovska zapovest od 4. decembra 1942. godine, za vreme dejstava u Srbiji, glasi: „U pogledu vo đenja borbi ukazujem na od strane divizije više puta izdavane zapovesti i uputstva (gerilski rat itd.).“ 60 Pri prvoj akciji suzbijanja partizana dobrovolja čka SS-divizija „Princ Eugen“ 61 pokazala se tako dobro, da ju je nema čki poslanik u Beogradu Fajne nazvao „[...] glavnim vojnim osloncem nemačke vlasti u Srbiji“. 62 Po što krajem 1942. godine nije bio više samo Banat, već i južna Srbija pod relativno č vrstom kontrolom, interesima okupacionih vlasti, SS-a, Vermahta i vo đstva Narodne grupe odgovaralo je da se „oslonac vlasti“, divizija „Princ Eugen“, premesti u Hrvatsku. Tamo se intenzitet partizanskog ratovanja toliko pojačao da je bilo jako ugro ženo kako snabdevanje nemačkog Rajha sirovinama, tako i opstanak rasutih nemačkih naselja. Sem toga, za Vermaht je bilo važno da u kontrolisanju Jugoslavije učestvuje sa što manjim sopstvenim snagama, jer mu je trebala svaka divizija za borbu na Isto čnom frontu. S druge strane, SS je ba š u
56
THOMAS CASAGRANDE
ske jedinice koje su upotrebljavane pored nema čkih, nisu na vreme stizale u prostor koncentracije. Uprkos tome, zbog razloga brojnosti, bez njih se nije moglo. U sledećoj velikoj operaciji, „Schwarz“, tokom maja i juna 1943. godine, trebalo je da divizija „Princ Eugen“ koja je podeljena u dve borbene grupe, ponovo poja čane hrvatskim i drugim nemačkim jedinicama, uništi ne samo Titove jedinice, ve ć i rojalističke nacionalne snage pod Mihajlovićem u Srbiji i Crnoj Gori. Uz pomoć nemačkog vazduhoplovstva uspelo je razbijanje partizanske koncentracije.73 Iako je zabeleženo malo sopstvenih gubitaka, dok su izbrojani veliki gubici partizana, nije se moglo sprečiti da se jezgro Titovih trupa izvu če74 i na drugim prostorima pregrupiše. Da će akcije divizije nužno, baš kao što je planirano i predviđeno u „Taktičkim načelima“, stalno biti uperene protiv pojedinih naselja i njihovog stanovništva, videlo se mnogo puta u divizijskim zapovestima.75 „Mere odmazde“ su delimi čno tako samovoljno izvođene, da su pogađale i delove prijateljskog i savezničkog stanovništva muslimanskih Bošnjaka, pa čak i dobrovoljce muslimanske SS-divizije koju je trebalo osnovati.76 Ovo je onda vodilo do žučnih rasprava između policijskih organa SS koji su istra živali slučajeve i podržavali proteste muslimanske strane, i 7. SS-divizije kojoj je sada na čelu bio SS-brigade�rer Karl fon Oberkamp.77 Jedan pokolj muškaraca, žena i dece koji je u selu Ko šutica 12. jula 1943. godine izvršila 1. četa 1. lovačkog puka divizije „Princ Eugen“ pod komandirom čete Karlom Jilsom, uklju čila je u raspravu, pored SS-brigade �rera i šefa policijskih formacija u Hrvatskoj Konstantina Kamerhofera, i rajhs�rera-SS Hajnriha Himlera. On je najzad naložio Flepsu78 da ispita slučaj, pri čemu Fleps u svom zaključnom izveštaju nije mogao da utvrdi da su komandir čete Jils i njegovi ljudi na činili bilo kakav prestup, budući da su samo delali na osnovu njegovih sopstvenih smernica, a tokom borbe nisu mogli da primete da su postreljali i „muslimane“!79 Prva promena borbi za diviziju, koju je i dalje vodio SS-brigade�rer fon Oberkampa, usledila je u drugoj polovini 1943. godine posle istupanja Italije iz Osovine i saveza sa Nemačkom. Kako borbe prilikom razoružavanja italijanskih trupa, tako i borbe protiv partizanskih formacija koje su ojačane italijanskim oruž jem i jedinicama, ličile su sada više, kako je Fleps predvideo, na borbe sa regularnim formacijma. Prilikom Osvajanjem Dubrovnika 80, a posebno tokom borbi oko Splita81 u okviru operacije „Achse“82, 7. SSdivizija „Princ Eugen“ je mogla da doka že da je dorasla zahtevima ratovanja protiv protivnika naoružanog teškim naoružanjem.83 U nastavku, u oktobru 1943. godine, uspelo je tokom operacije „Herbstgewitter“ čišćenje ostrva Hvara i Bra ča i poluostrva Pelješca, a potom u poduhvatu „Landsturm“ i paci�kacija dalmatinske obale.84 U istom razdoblju pojačana je potraga okupacionih vlasti po selima i gradovima za pomagačima partizana. I tu je folksdojčersko stanovništvo, u ovom slučaju folksdojčerske žene, bilo pouzdan oslonac nemačkih okupatora. Tako se kaže da za racije koje je trebalo redovno sprovoditi, kao i za s njima povezane preglede uhapšenih sumnjivih osoba ženskog pola, pored nema čkog ženskog osoblja [...] pre svega treba upotrebiti folksdojčerske žene.“85 Kako racije, tako i razli čite istovremene „mere čišćenja“ divizije „Princ Eugen“ izvo đene su pod operacionim nazivom „Falkenjagd“. Dok su folksdojčerske žene bile aktivne pri hvatanju simpatizera partizana, u blizini Stolca su popaljena čitava sela a tamošnje „komunističko stanovništvo“ pobijeno. Pri tom folksdojčerski muškarci divizije „Princ Eugen“ nisu bili aktivni samo kao redovi. Komandir 9. čete 1. bataljona 14. puka divizije „Princ Eugen“ koja je u čestvovala u sprovođenju tih mera, bio je ve ć spomenuti „Obnovitelj“ Jakob Lihtenberger.86 Od decembra 1943. do februara 1944. godine sastavio je „Referat za Hrvatsku Središnjice za folksdojčere“ razli čite obimne izveštaje o situaciji.87 Budući da su gubici bili relativno mali – za jedno tromese č je prijavljeno je oko 75 mrtvih članova „Samoodbrane“ i civila – te žište izlaganja bilo je na poku šajima partizana da pre svega mlade folksdojčere podstaknu da stupe u „antifašističke organizacije“. Sem toga, partizani su pokušavali da regrutuju folksdojčerske zarobljenike u nema čku partizansku četu „Ernst Telman“ koja je postojala u to vreme. Svakako, u izveštajima se tvrdi da su se ti pokušaji pokazali kao uzaludni i da se jaz izme đu Titovih partizana i folksdojčera još
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
55
Jugoistočnoj Evropi video mogućnost da se personalno uve ća, tako da je uskoro po čeo sa osnivanjem novih jedinica, ovog puta od hrvatskih muslimana63 (tj. Bo šnjaka – prim. prev.). I za folksdoj čere u Banatu nastavila se neposredna veza izme đu njihovih borbenih dejstava i njihove zavičajne oblasti:64 sedišta centara za obuku i jedinica za dopunu 7. SS-divizije „Princ Eugen“ ostala su u Banatu. Do 1944. godine pu štani su vojnici divizije na odsustvo u zavičaj da bi pomagali pri žetvi,65 a šturmbani DM koji su korišćeni u Banatu, a koji su se sastojali od folksdojčera suviše mladih ili suviše starih za službu u diviziji „Princ Eugen“, 66 dobijali su imena palih banatskih Š vaba.67 Situacija u Hrvatskoj u celini pru žala je slo ženu i zbrkanu sliku. Za razliku od teritorije vojnog zapovednika Srbije, u Hrvatskoj je trebalo uskladiti nemačke interese sa ustaškom državom i italijanskim saveznicima. Istovremeno, rat u Hrvatskoj je bio rat svakog protiv svakog koji su sve zaraćene strane vodile neverovatno brutalno 68 još pre prebacivanja divizije „Princ Eugen“. Usta še su od po četka terorisale srpsko civilno stanovništvo, a nisu prezale ni od nasrtanja na muslimanske Bošnjake, koji su pak, pre svega trpeli pokolje koje su nad njima vršili srpski nacionalisti, četnici. Pored etni čkih sukoba69 između pojedinih grupa stanovništva, višenacionalni Titovi partizani borili su se kako protiv usta ša, tako i protiv srpskih nacionalista i nema čkih i italijanskih formacija. Osim toga, između italijanskih i hrvatskih jedinica stalno je dolazilo do sukoba zbog sporova oko granice. Za diviziju „Princ Eugen“ i u Hrvatskoj je klasi čna borba protiv ustanika obeleža vala svakodnevicu. I ovde se išlo protiv te ško uhvatljivog protivnika koji je znao da sebi obezbedi podršku velikog dela stanovništva. Svakodnevicu jedinice određivali su iscrpljuju ći marševi po nepristupačnom terenu, leti po nepodno šljivoj vrućini a zimi po oštroj hladnoći.70 U fazama mirovanja, različiti delovi jedinice su razdeljivani po pojedinim gradovima radi obezbeđivanja raznih oblasti ili regiona. U većim jedinicama od dve borbene grupe, ili čak u punoj snazi, divizija je korišćena samo kada se pokušavalo udariti na Titovu partizansku armiju u celini. Prva takva operacija, nazvana „Weiss“, izvedena je od januara do marta 1943. godine. Sedma SS-divizija je sa dve nema čke pešadijske divizije71 i hrvatskim i italijanskim jedinicama poku šala da razbije koncentraciju Titove partizanske armije u Hrvatskoj. Ova je krajem 1942. godine postala tako jaka da je Tito mo gao da organizuje prvo zasedanje AVNOJ-a u Biha ću uz granicu Hrvatske.72 Bilo je nameravano da se posle razbijanja Titovih formacija region o čisti i od nacionalističkih četničkih jedinica. Međutim, ni u operaciji „Weiss“ ni u narednim velikim operacijama nije se uspelo u ostvarivanju ovih ciljeva. Dilema nemačke okupacione politike u Jugoslaviji bila je ve ć 1943. godine vidljiva. Borbena snaga savezničkih armija nije se mogla meriti sa borbenom snagom nemačkih jedinica i u borbama protiv većih partizanskih formacija nije bila pouzdana. Kako hrvatske, tako ni ita lijan-
Akcija divizije „Princ Eugen“ protiv partizana, Jugoslavija (nepoznatomesto), oktobar 1942. (Snimak iz arhive Hajnriha Hofmana).
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
„a) bekstvo pripadnika Narodne grupe koji su regrutovani u „Narodnooslobodilačku vojsku“; b) težnja žena i mladih da izbegnu uklju čivanje u antifašističke ženske i omladinske organizacije; c) uvi đanje da uprkos preduzetim merama, vesti o aktivnosti i pokretu bandi preko članova Narodne grupe sti žu nemačkoj policiji i nadle štvima Vermahta.“88 „Sumarni izveštaj o stanju“ za februar 1944. godine zavr šava se rečima: „Uprkos teškoćama koje bande prave Narodnoj grupi, ona nastoji da svoje ratne obaveze u potpunosti izvrši. Samostalni život Narodne grupe se zadovoljavajuće razvija, a nu žna granica prema inorodnoj okolini postaje sve jasnija.“89 Iako je o čigledno najveći deo folksdojčerskog civilnog stanovništva i dalje podr ža vao nema čke okupacione vlasti, u to vreme je ipak dolazilo i do odbijanja pojedinih
57
Prikaz operacije „Š varc“ u Enciklopediji Jugoslavije.
56
THOMAS CASAGRANDE
ske jedinice koje su upotrebljavane pored nema čkih, nisu na vreme stizale u prostor koncentracije. Uprkos tome, zbog razloga brojnosti, bez njih se nije moglo. U sledećoj velikoj operaciji, „Schwarz“, tokom maja i juna 1943. godine, trebalo je da divizija „Princ Eugen“ koja je podeljena u dve borbene grupe, ponovo poja čane hrvatskim i drugim nemačkim jedinicama, uništi ne samo Titove jedinice, ve ć i rojalističke nacionalne snage pod Mihajlovićem u Srbiji i Crnoj Gori. Uz pomoć nemačkog vazduhoplovstva uspelo je razbijanje partizanske koncentracije.73 Iako je zabeleženo malo sopstvenih gubitaka, dok su izbrojani veliki gubici partizana, nije se moglo sprečiti da se jezgro Titovih trupa izvu če74 i na drugim prostorima pregrupiše. Da će akcije divizije nužno, baš kao što je planirano i predviđeno u „Taktičkim načelima“, stalno biti uperene protiv pojedinih naselja i njihovog stanovništva, videlo se mnogo puta u divizijskim zapovestima.75 „Mere odmazde“ su delimi čno tako samovoljno izvođene, da su pogađale i delove prijateljskog i savezničkog stanovništva muslimanskih Bošnjaka, pa čak i dobrovoljce muslimanske SS-divizije koju je trebalo osnovati.76 Ovo je onda vodilo do žučnih rasprava između policijskih organa SS koji su istra živali slučajeve i podržavali proteste muslimanske strane, i 7. SS-divizije kojoj je sada na čelu bio SS-brigade�rer Karl fon Oberkamp.77 Jedan pokolj muškaraca, žena i dece koji je u selu Ko šutica 12. jula 1943. godine izvršila 1. četa 1. lovačkog puka divizije „Princ Eugen“ pod komandirom čete Karlom Jilsom, uklju čila je u raspravu, pored SS-brigade �rera i šefa policijskih formacija u Hrvatskoj Konstantina Kamerhofera, i rajhs�rera-SS Hajnriha Himlera. On je najzad naložio Flepsu78 da ispita slučaj, pri čemu Fleps u svom zaključnom izveštaju nije mogao da utvrdi da su komandir čete Jils i njegovi ljudi na činili bilo kakav prestup, budući da su samo delali na osnovu njegovih sopstvenih smernica, a tokom borbe nisu mogli da primete da su postreljali i „muslimane“!79 Prva promena borbi za diviziju, koju je i dalje vodio SS-brigade�rer fon Oberkampa, usledila je u drugoj polovini 1943. godine posle istupanja Italije iz Osovine i saveza sa Nemačkom. Kako borbe prilikom razoružavanja italijanskih trupa, tako i borbe protiv partizanskih formacija koje su ojačane italijanskim oruž jem i jedinicama, ličile su sada više, kako je Fleps predvideo, na borbe sa regularnim formacijma. Prilikom Osvajanjem Dubrovnika 80, a posebno tokom borbi oko Splita81 u okviru operacije „Achse“82, 7. SSdivizija „Princ Eugen“ je mogla da doka že da je dorasla zahtevima ratovanja protiv protivnika naoružanog teškim naoružanjem.83 U nastavku, u oktobru 1943. godine, uspelo je tokom operacije „Herbstgewitter“ čišćenje ostrva Hvara i Bra ča i poluostrva Pelješca, a potom u poduhvatu „Landsturm“ i paci�kacija dalmatinske obale.84 U istom razdoblju pojačana je potraga okupacionih vlasti po selima i gradovima za pomagačima partizana. I tu je folksdojčersko stanovništvo, u ovom slučaju folksdojčerske žene, bilo pouzdan oslonac nemačkih okupatora. Tako se kaže da za racije koje je trebalo redovno sprovoditi, kao i za s njima povezane preglede uhapšenih sumnjivih osoba ženskog pola, pored nema čkog ženskog osoblja [...] pre svega treba upotrebiti folksdojčerske žene.“85 Kako racije, tako i razli čite istovremene „mere čišćenja“ divizije „Princ Eugen“ izvo đene su pod operacionim nazivom „Falkenjagd“. Dok su folksdojčerske žene bile aktivne pri hvatanju simpatizera partizana, u blizini Stolca su popaljena čitava sela a tamošnje „komunističko stanovništvo“ pobijeno. Pri tom folksdojčerski muškarci divizije „Princ Eugen“ nisu bili aktivni samo kao redovi. Komandir 9. čete 1. bataljona 14. puka divizije „Princ Eugen“ koja je u čestvovala u sprovođenju tih mera, bio je ve ć spomenuti „Obnovitelj“ Jakob Lihtenberger.86 Od decembra 1943. do februara 1944. godine sastavio je „Referat za Hrvatsku Središnjice za folksdojčere“ razli čite obimne izveštaje o situaciji.87 Budući da su gubici bili relativno mali – za jedno tromese č je prijavljeno je oko 75 mrtvih članova „Samoodbrane“ i civila – te žište izlaganja bilo je na poku šajima partizana da pre svega mlade folksdojčere podstaknu da stupe u „antifašističke organizacije“. Sem toga, partizani su pokušavali da regrutuju folksdojčerske zarobljenike u nema čku partizansku četu „Ernst Telman“ koja je postojala u to vreme. Svakako, u izveštajima se tvrdi da su se ti pokušaji pokazali kao uzaludni i da se jaz izme đu Titovih partizana i folksdojčera još više produbio. Razlozi za to bili su,
58
THOMAS CASAGRANDE
Za diviziju „Princ Eugen“, koju je sada vodio SS-brigade�rer Kum, ponavljale su se u prvoj polovini 1944. godine ve ć poznate slike partizanskog ratovanja iz prethodnih godina. Iako je bila nadmo ćna u direktnim borbama sa partizanskim jedinicama, nije uspevala da spreči njihovo povlačenje i pregrupisavanje. Da su prilikom borbi „Princa Eugena“ stalno razli čiti interesi i rivalstvo me đu narodnostima bili važni, postajalo je očito. Retko se to mo že tako jasno pokazati kao na primeru pokolja koji je izvr šila Divizija „Princ Eugen“, a o kome se raspravljalo i na suđenju protiv glavnih ratnih zločinaca u Nirnbergu.91 Ubistvo stotina muškaraca, žena i dece92 u selu Otok kod Splita u martu 1944. godine od strane jedne jedinice divizije „Princ Eugen“ nije pri tom bio samo izraz op šteg varvarskog ratovanja,93 već i izraz borbe različitih etničkih grupa za vlast i bogatstvo u zajedničkoj domovini. Pripadnici jedinice koju je predvodio folksdoj čerski SS-obersturmband�rer Diče poticali su iz Srema i Slavonije, oblasti naseljenih i folksdojčerima, odakle su zbog sna žne partizanske delatnosti, folksdojčeri morali da budu evakuisani. Pripadnici SS-jedinice koji su ubijali u Otoku, znali su da je tamo šnje stanovništvo bilo predviđeno za preseljenje u sela i na imanja koje su njihove sopstvene porodice morale da napuste. Bila je to veza koja ni tadašnjim nemačkim vlastima nije ostala nepoznata, kako se može zaključiti iz izlaganja nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea.94 U načelu, može se tvrditi da, za razliku od drugih zara ćenih oblasti, divizija „Princ Eugen“ nije bila borbena trupa u tuđini. U borbi protiv Titovih partizana borili su se folksdojčeri protiv svojih komšija pored kojih su delimično tokom vekova živeli. Radilo se o borbi za folksdojčersku vlast nad zajedničkim zavičajem. Leto 1944. godine je onda postalo vrhunac i prekretnica u borbenom putu divizije „Princ Eugen“. Diviziji, koja je gotovo cela, sa izuzetkom 14. puka u čestvovala95 u operaciji „Rösselsprung“ u junu 1944. godine, zamalo je uspelo da se domogne Tita u njegovom glavnom stanu u blizini Drvara. 96 Kako je zahtevao Fleps, u nastavku je usledio „nesputani slobodan lov“ na partizanske jedinice u povlačenju, tako da je kratkoro čno postignuto smanjenje partizanskih aktivnosti.97 Sa pobedom Crvene armije nad armijskom grupom Centar koja se nazirala i us pesima Saveznika posle iskrcavanja u Normandiji, pritisak partizana je opet ojačao,98 a me đu folksdojčerskim stanovništvom se raširila prva uznemirenost.99 Fleps je zahtevao u julu 1944. godine raspu štanje hrvatske države i veću o štrinu: „Koncentracioni logori, radne kolone i smrtne kazne moraju se primeniti zajedno na zlo čince, jer Balkanac ne podnosi ne žnu ruku. On mora da oseti bič“.100 Evakuacija celokupnog mu škog stanovništva između 12 i 70 godina kao radne snage u nemački Rajh, kao i slobodno pucanje na sve muške civile posle toga,101 koje je tra žio ideološki vođa u 5. brdskom SS-korpusu, štandarten�rer Bajera zbog događaja koji su usledili nisu vi še mogli da budu sprovedeni. Nakon konačnog sloma armijske grupe Centar u julu 1944. godine, prvo je u avgustu Rumunija promenila stranu. Brzi prodor Crvene armije u Jugoslaviju koji je usledio, okončao je operaciju „Rübezahl“102, poslednji veliki pokušaj da se nekako razbiju Titove jedinice. Onda je u septembru i do tada saveznička Bugarska nemačkom Rajhu objavila rat. Time su borbena dejstva divizije „Princ Eugen“ konačno postala borba sa regularnim jedinicama, jer sada nisu više samo bugarske, rumunske i ruske jedinice zapodevale borbu sa 7. SS-divizijom, već i velike partizanske formacije. 103 Do njenih prvih frontalnih dejstava, koja su donela velike gubitke, došlo je u okolini Ni ša, kada je divizija morala da štiti povlačenje armijske grupe E iz Gr čke.104 Istovremeno, folksdojčersko stanovništvo je, koliko se moglo, evakuisano, 105 pri čemu se u Banatu zbog prodora Crvene armije evakuacija zavr šila gotovo potpunim neuspehom.106 Pod komandom SS-brigade�rera Augusta Šmidhubera divizija se do kraja 1944. godine povlačila kroz staru oblast svog delovanja, od susedstva svoje zavičajne oblasti, Banata, ka austrijskoj granici, gde su njeni ostaci, sem malih delova koji su uspeli da se spasu, pali u jugoslovensko zarobljeništvo. Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ bila je najradikalniji izraz identi �kacije folksdojčera Jugoslavije sa nema čkim Rajhom i navodnog preklapanja interesa Nemaca
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
„a) bekstvo pripadnika Narodne grupe koji su regrutovani u „Narodnooslobodilačku vojsku“; b) težnja žena i mladih da izbegnu uklju čivanje u antifašističke ženske i omladinske organizacije; c) uvi đanje da uprkos preduzetim merama, vesti o aktivnosti i pokretu bandi preko članova Narodne grupe sti žu nemačkoj policiji i nadle štvima Vermahta.“88 „Sumarni izveštaj o stanju“ za februar 1944. godine zavr šava se rečima: „Uprkos teškoćama koje bande prave Narodnoj grupi, ona nastoji da svoje ratne obaveze u potpunosti izvrši. Samostalni život Narodne grupe se zadovoljavajuće razvija, a nu žna granica prema inorodnoj okolini postaje sve jasnija.“89 Iako je o čigledno najveći deo folksdojčerskog civilnog stanovništva i dalje podr ža vao nema čke okupacione vlasti, u to vreme je ipak dolazilo i do odbijanja pojedinih folksdojčera da se odazovu pozivima u Vafen-SS.90
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
aktivista, masovne deportacije i prinudni rad, „koncentracioni logori“ i isklju čenje iz javnog života. Nekoliko godina posle kraja Drugog svetskog rata i kraja divizije „Princ Eugen“, završila se i istorija folksdoj čera u Jugoslaviji. „Nemački narod u Rajhu […] nas je ponovo primio u svoju zajednicu, a na ši protivnici su nas upoznali kao Nemce.“107 Ovo je 1943. godine iz usta vo đe Narodne grupe, Sepa Janka, zvučalo kao obećanje. Po završetku rata, to je za folksdoj čere, pre svega za banatske Š vabe u Jugoslaviji, opostao udes. Pokazano je da je njihovo služenje u 7. SSdiviziji „Princ Eugen“ bilo isprepletano sa porastom zna čaja i uticaja nemačke narodne grupe, a u kontekstu rata i sa obezbe đivanjem vlasti nad njihovim slovenskim susedima. Podrazumeva se da su kolektivna osuda, internacija i proterivanje svih folksdojčera, uklju čiv ši njihove porodice, nedu žne, žene i decu, prouzrokovala neizrecivu patnju i da je i sami predstavljali nepravdu. Ali ko bi hteo da protivre či jednom članku iz beogradske Politike od 24. decembra 1944. godine u kome se ka že: „[...] Ko bi mogao da nabroji bezbrojne sabotaže, izdaje i denuncijacije koje su Nemci Jugoslavije počinili tokom teških dana u Jugoslaviji? Ko bi mogao da navede sve pljačke, ubistva, batinanja i vešanja koja su oni od aprila 1941. počinili nad našim narodom? [...] Mogla bi se napisati debela knjiga puna zločina, jada i bede. A šta reći o diviziji ‚Princ Eugen‘? Ona je bila sastavljena od folksdojčera iz Banata i tokom tri godine pale ći, uništavajući i ubijajući prošla je kroz Srbiju, Hercegovinu i Crnu Goru.“ 108
1 Up. Holm Sundhaussen, Experiment Jugoslawien. Von der Staatsgründung bis zum Staatszer fall, Zürich 1993, str. 36 –37. 2 Up. Detlef Vogel, Deutschland und Südosteuropa. Von politisch-wirts chaflicher Ein�ußnahme zur off enen Gewaltanwendung und Unterdrückung, u: Wolfgang Michalka (ur.), Der zweite Weltkrieg. Analysen, Grundzüge, Forschungsbilanz, München 1989, str. 538 –539. 3 Višekratni pokušaji Podunavskih Š vaba da spreče da budu podeljene na više država konačno su propali na pariskoj mirovnoj konferenciji 1920. godine. Up. Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben, München 1987, str. 187. Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit 1918 – 1978, Göttingen 1982, str. 26. 4 O nastanku etničke grupe Podunavskih Š vaba, njihovom položaju u Jugoslaviji i rastućem uticaju nacizma vidi Tomas Casagrande, Die Volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt 2003, str. 87–146. 5 Up. Otto Weidinger, Der Weg der 2. SS-Panzer-Division „Das Reich“, sv. 2, Coburg 1994 (4. izd.), str. 326 –327. 6 Up. Valdis O. Luman, Himmler’s Auxiliaries . Te Volksdeutsche Mittelstelle and the German National Minorities of Europe 1933 – 1945, London 1993, str. 42. 7 Up. Matthias Annabring, Volksgeschic hte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgar t 1955, str. 70 –71. 8 Pismo Janka o slanju Lihtenbergera i Rajzera iz septembra 1941, Bundesarch iv Berlin (BAB), NS19/2358; up. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961, S. 65 – 66. 9 Up. Sepp Janko, Weg und Ende der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Stuttgart 1982, str. 162; Up. Louis de Jong, Die deutsche fün fe Kolonne im Zweiten Weltkrieg. Quellen und Darstellungen zur Zeitgeschichte, sv. 4, Stuttgart 1959, str. 218. 10 Dopis Vrhovne komande Vermahta (OKW) Ministarstv u inostranih poslova (AA) od 28. marta 1941, Politisches Archiv des Auswärtigen Amtes PAAA Inl. Iig 251/2419 Bl. H297814–H297816. 11 Dopis AA od 15. aprila 1941, Isto, Bl. H297823–H297829. 12 Izveštaji Johana Višta, Jakoba Lihtenbergera i drugih folksdoj čerskih aktivista od 17. aprila 1941. koji su predati u jednoj fascikli referentu AA Helmutu Triški, up. PAAA Inl. IIg 251/2419. 13 Izveštaj poverenika mađarske vlade dr Novaka. Kopija od 14. maja 1941. poslata OKW i AA, PAAA Inl. IIg 253/2423. 14 Up. Sundhauss en, Experiment, str. 68. 15 Vidi žalbu na nedovoljno brzu podelu jevrejske imovine Sepa Cvirnera, zemaljskog vo đe seljaka (Landesbauernführer) Narodne grupe VoMi-ju od 31. oktobra 1941, PAAA Inl. IId R100614. Na spisku folksdojčera koji su učestvovali u arizaciji nalazi se ceo niz kasnijih pripadnika 7. SS-divizije: između ostalih, Georg Avender, Ludvig Halbvajs, Kristof Majer-Helmer, isto 19/2 R 100587.
57
Prikaz operacije „Š varc“ u Enciklopediji Jugoslavije.
59
58
THOMAS CASAGRANDE
Za diviziju „Princ Eugen“, koju je sada vodio SS-brigade�rer Kum, ponavljale su se u prvoj polovini 1944. godine ve ć poznate slike partizanskog ratovanja iz prethodnih godina. Iako je bila nadmo ćna u direktnim borbama sa partizanskim jedinicama, nije uspevala da spreči njihovo povlačenje i pregrupisavanje. Da su prilikom borbi „Princa Eugena“ stalno razli čiti interesi i rivalstvo me đu narodnostima bili važni, postajalo je očito. Retko se to mo že tako jasno pokazati kao na primeru pokolja koji je izvr šila Divizija „Princ Eugen“, a o kome se raspravljalo i na suđenju protiv glavnih ratnih zločinaca u Nirnbergu.91 Ubistvo stotina muškaraca, žena i dece92 u selu Otok kod Splita u martu 1944. godine od strane jedne jedinice divizije „Princ Eugen“ nije pri tom bio samo izraz op šteg varvarskog ratovanja,93 već i izraz borbe različitih etničkih grupa za vlast i bogatstvo u zajedničkoj domovini. Pripadnici jedinice koju je predvodio folksdoj čerski SS-obersturmband�rer Diče poticali su iz Srema i Slavonije, oblasti naseljenih i folksdojčerima, odakle su zbog sna žne partizanske delatnosti, folksdojčeri morali da budu evakuisani. Pripadnici SS-jedinice koji su ubijali u Otoku, znali su da je tamo šnje stanovništvo bilo predviđeno za preseljenje u sela i na imanja koje su njihove sopstvene porodice morale da napuste. Bila je to veza koja ni tadašnjim nemačkim vlastima nije ostala nepoznata, kako se može zaključiti iz izlaganja nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea.94 U načelu, može se tvrditi da, za razliku od drugih zara ćenih oblasti, divizija „Princ Eugen“ nije bila borbena trupa u tuđini. U borbi protiv Titovih partizana borili su se folksdojčeri protiv svojih komšija pored kojih su delimično tokom vekova živeli. Radilo se o borbi za folksdojčersku vlast nad zajedničkim zavičajem. Leto 1944. godine je onda postalo vrhunac i prekretnica u borbenom putu divizije „Princ Eugen“. Diviziji, koja je gotovo cela, sa izuzetkom 14. puka u čestvovala95 u operaciji „Rösselsprung“ u junu 1944. godine, zamalo je uspelo da se domogne Tita u njegovom glavnom stanu u blizini Drvara. 96 Kako je zahtevao Fleps, u nastavku je usledio „nesputani slobodan lov“ na partizanske jedinice u povlačenju, tako da je kratkoro čno postignuto smanjenje partizanskih aktivnosti.97 Sa pobedom Crvene armije nad armijskom grupom Centar koja se nazirala i us pesima Saveznika posle iskrcavanja u Normandiji, pritisak partizana je opet ojačao,98 a me đu folksdojčerskim stanovništvom se raširila prva uznemirenost.99 Fleps je zahtevao u julu 1944. godine raspu štanje hrvatske države i veću o štrinu: „Koncentracioni logori, radne kolone i smrtne kazne moraju se primeniti zajedno na zlo čince, jer Balkanac ne podnosi ne žnu ruku. On mora da oseti bič“.100 Evakuacija celokupnog mu škog stanovništva između 12 i 70 godina kao radne snage u nemački Rajh, kao i slobodno pucanje na sve muške civile posle toga,101 koje je tra žio ideološki vođa u 5. brdskom SS-korpusu, štandarten�rer Bajera zbog događaja koji su usledili nisu vi še mogli da budu sprovedeni. Nakon konačnog sloma armijske grupe Centar u julu 1944. godine, prvo je u avgustu Rumunija promenila stranu. Brzi prodor Crvene armije u Jugoslaviju koji je usledio, okončao je operaciju „Rübezahl“102, poslednji veliki pokušaj da se nekako razbiju Titove jedinice. Onda je u septembru i do tada saveznička Bugarska nemačkom Rajhu objavila rat. Time su borbena dejstva divizije „Princ Eugen“ konačno postala borba sa regularnim jedinicama, jer sada nisu više samo bugarske, rumunske i ruske jedinice zapodevale borbu sa 7. SS-divizijom, već i velike partizanske formacije. 103 Do njenih prvih frontalnih dejstava, koja su donela velike gubitke, došlo je u okolini Ni ša, kada je divizija morala da štiti povlačenje armijske grupe E iz Gr čke.104 Istovremeno, folksdojčersko stanovništvo je, koliko se moglo, evakuisano, 105 pri čemu se u Banatu zbog prodora Crvene armije evakuacija zavr šila gotovo potpunim neuspehom.106 Pod komandom SS-brigade�rera Augusta Šmidhubera divizija se do kraja 1944. godine povlačila kroz staru oblast svog delovanja, od susedstva svoje zavičajne oblasti, Banata, ka austrijskoj granici, gde su njeni ostaci, sem malih delova koji su uspeli da se spasu, pali u jugoslovensko zarobljeništvo. Folksdojčerska SS-divizija „Princ Eugen“ bila je najradikalniji izraz identi �kacije folksdojčera Jugoslavije sa nema čkim Rajhom i navodnog preklapanja interesa Nemaca iz Rajha i folksdojčera. Cena koju su folksdoj čeri platili bila je visoka: pogubljenja
60
THOMAS CASAGRANDE
16 17 18 19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31 32 33
34
35 36 37 38 39 40 41 42
43 44 45 46
godine deo „jevrejskog novca“ Srbije Arturu Flepsu kao pomo ć za formiranje divizije „Princ Eugen“. Ovaj je, međutim, morao da vrati novac jer je vi ši SS i policijski šef u Srbiji, SS-obergrupen�rer August Majsner insistirao na urednom obra čunu. Pismo Majsnera Himleru od 4. septembra 1942. (BAB), NS19/1672. Izveštaj policijskog prefekta u Banatu, F. Rajta od 15. januara 1942. godine AA-u, PAAA Inl. IIg 283/2500. Predavanje Leopolda Egera, upravnika Glavnog ureda za privredu, na Banatskoj visoko školskoj nedelji od 3. do 10. aprila 1944. PAAA Inl. IId 5/3. Up. Janko, Weg und Ende, str. 230. Up. Klaus Schmider, Der Partisanenkrieg in Jugosl awien 1941 – 1944, Hamburg 2002, str. 69 –104. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65E i (BAB), NS 19/2725. Pismo Teodora Ajkesa Hansu Jitneru, SS-obergrupen�reru i šefu Glavnog upravnog ureda SS od 15. novembra 1941, Militärarchiv Prag, Karton 1,4/kr 1.SS Kra ffahr, Ausbildungs- und Ersatzregiment. Up. Schmider, Der Partisanenk rieg in Jugoslawien, str. 69 –104. Up. Hamburger Institut für Sozialforschung (u r.), Der Dienstkalender Heinrich Himmlers 1941–1942, bearbeitet von Peter Witte, Hamburg 1999, str. 256. Up. Janko, Weg und Ende, str. 214. Pismo šefa OKW, Vilhelma Kajtla Hajnrihu Himleru od 30. decembra 1941, (BAB), NS19/3519, Bl. 197–186. Ni jedna druga SS-divizija od osnivanja do 1944. godine, koja je dostigla borbenu snagu divizije, nije korišćena na tako ograničenom prostoru kao „Princ Eugen“. Najveća udaljenost bojišta od oblasti regrutovanja nikada nije iznosila više od 400 km. Zaista, najveći deo borbi odvijao se ili u neposrednom susedstvu folksdojčerskog zavičaja ili samo 100 do 200 km dalje. Naredba SS-FHA o osnivanju divizije od 1. marta 1942, (BAB), NS 19/3519, Bl. 138 –213. Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 57. Isto (BAB), NS 19/2878, Bl. 1–2. Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 55. SS je već ranije protežirao Flepsa jer se nadao da će preko njega povećati privlačnost prilikom vrbovanja folksdojčera. Pismo Bergera Himleru od 10. aprila 1941, (BAB) NS19/2724. Odal – porodični germanski plemićki zemljoposed (prim. prev.) Više o mitologizaciji folksdojčerske istorije za SS-diviziju „Princ Eugen“ u Casagrande, Prinz Eugen, str. 219–221. Prema poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva iz 1931. godine, u Jugoslaviji je živelo oko 500.000 folksdojčera. Posle razbijanja i podele Jugoslavije 1941. godine i ustupanja Ba čke i Baranje Mađarskoj, ostalo je oko 150.000 folksdojčera u Slavoniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na teritoriji vojnog zapovednika u Srbiji živelo je u zapadnom Banatu oko 120.000 a u „ostatku Srbije“ još oko 16.000 folksdojčera. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 11E. Procena vo đstva Narodne grupe je za sve oblasti bila nešto veća. Up. Janko, Weg und Ende, str. 89–90. U tom kontekstu, vredno pažnje je i jedan dopis VoMi Hajnrihu Himleru od 31. marta 1942 koje ukazuje na jedan popis sa kraja 1941. godine u kome se govori o oko 199.000 članova Narodne skupine u NDH. U obrazloženju se kaže da povećanje treba pripisati „vraćanju nemačkoj narodnosti kroatiziranih Nemaca usled političkih događaja.“ BAB, NS19/319 Bl. 17. Vidi i str. 9 i fusnotu 46 u ovom tekstu. Za druge SS-divizije važili su sposobnost za SS i visina od 170 cm, za služenje u brigadama i policiji kv Heer i 165–168 cm, a u koncentracionim logorima SS-podobnost, kv Heer i 165 cm, (BAB), NS 31/367, Bl. 23. Odluka o „Obaveznom radu za celokupno srpsko stanovništvo“ PAAA Inl. IId 26/4 R100615. Pismo Flepsa Altgajeru iz septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2563. Izveštaj o „Sastavu divizije po zemlji porekla“ od 20. februara 1944. Militärarchiv Freiburg (MA): RS3-7/17, Bl. 463. Iz drugih folksdojčerskih grupa je poticalo 0,006 % koji nisu bliže određeni. Up. Otto Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“ Geschi chte der 7. SS-Freiwilligen-Divis ion „Prinz Eugen“, Osnabrück 1978, str. 40. Proglas iz septembra 1942. u Hrvatskoj PAAA Inl. Iig 305/2562 Bl. K21. Proglas u Banatu PAAA Inl. IIg 17d/1767 Bl. 129690–129691. Početak je još malo izmenjen pre konačne forme PAAA Inl. IIg 323/2606 Bl. H299599. Up. Janko, Weg und Ende, str. 216. Up. između ostalog prepisku VoMi, OKW i AA tokom godina 1942 – 1944. PAAA Inl. IIg 254/2426 Bl. N1–N16, Inl. IIc R 100384. I u krugovima istori čara nastavlja se rasprava o postojanju neke „Firerove zapovesti“, odnosno o odustajanju od na čela dobrovoljnosti. (Up. Robert Herzog, Die Volksdeutschen in der Waff en-SS, Tübingen 1955, str. 13; Georg Stein, Geschichte der Waff en-SS, Düsseldorf 1967, str. 153; Bernd Wegner, Hitlers politische Soldaten, Paderborn 1997, str. 273). Up. Dokumentation, sv. 5, Anlage 8, str. 177E. Dopis Kašea AA-u u Berlinu od 19. septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2562 Bl. K 21. Up. Janko, Weg und Ende, str. 22–32. Uputstvo Janka o poslednjoj glavnoj kontroli „probnih članova“ Narodne grupe, (BAB), NS
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
59
aktivista, masovne deportacije i prinudni rad, „koncentracioni logori“ i isklju čenje iz javnog života. Nekoliko godina posle kraja Drugog svetskog rata i kraja divizije „Princ Eugen“, završila se i istorija folksdoj čera u Jugoslaviji. „Nemački narod u Rajhu […] nas je ponovo primio u svoju zajednicu, a na ši protivnici su nas upoznali kao Nemce.“107 Ovo je 1943. godine iz usta vo đe Narodne grupe, Sepa Janka, zvučalo kao obećanje. Po završetku rata, to je za folksdoj čere, pre svega za banatske Š vabe u Jugoslaviji, opostao udes. Pokazano je da je njihovo služenje u 7. SSdiviziji „Princ Eugen“ bilo isprepletano sa porastom zna čaja i uticaja nemačke narodne grupe, a u kontekstu rata i sa obezbe đivanjem vlasti nad njihovim slovenskim susedima. Podrazumeva se da su kolektivna osuda, internacija i proterivanje svih folksdojčera, uklju čiv ši njihove porodice, nedu žne, žene i decu, prouzrokovala neizrecivu patnju i da je i sami predstavljali nepravdu. Ali ko bi hteo da protivre či jednom članku iz beogradske Politike od 24. decembra 1944. godine u kome se ka že: „[...] Ko bi mogao da nabroji bezbrojne sabotaže, izdaje i denuncijacije koje su Nemci Jugoslavije počinili tokom teških dana u Jugoslaviji? Ko bi mogao da navede sve pljačke, ubistva, batinanja i vešanja koja su oni od aprila 1941. počinili nad našim narodom? [...] Mogla bi se napisati debela knjiga puna zločina, jada i bede. A šta reći o diviziji ‚Princ Eugen‘? Ona je bila sastavljena od folksdojčera iz Banata i tokom tri godine pale ći, uništavajući i ubijajući prošla je kroz Srbiju, Hercegovinu i Crnu Goru.“ 108
1 Up. Holm Sundhaussen, Experiment Jugoslawien. Von der Staatsgründung bis zum Staatszer fall, Zürich 1993, str. 36 –37. 2 Up. Detlef Vogel, Deutschland und Südosteuropa. Von politisch-wirts chaflicher Ein�ußnahme zur off enen Gewaltanwendung und Unterdrückung, u: Wolfgang Michalka (ur.), Der zweite Weltkrieg. Analysen, Grundzüge, Forschungsbilanz, München 1989, str. 538 –539. 3 Višekratni pokušaji Podunavskih Š vaba da spreče da budu podeljene na više država konačno su propali na pariskoj mirovnoj konferenciji 1920. godine. Up. Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben, München 1987, str. 187. Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit 1918 – 1978, Göttingen 1982, str. 26. 4 O nastanku etničke grupe Podunavskih Š vaba, njihovom položaju u Jugoslaviji i rastućem uticaju nacizma vidi Tomas Casagrande, Die Volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt 2003, str. 87–146. 5 Up. Otto Weidinger, Der Weg der 2. SS-Panzer-Division „Das Reich“, sv. 2, Coburg 1994 (4. izd.), str. 326 –327. 6 Up. Valdis O. Luman, Himmler’s Auxiliaries . Te Volksdeutsche Mittelstelle and the German National Minorities of Europe 1933 – 1945, London 1993, str. 42. 7 Up. Matthias Annabring, Volksgeschic hte der Donauschwaben in Jugoslawien, Stuttgar t 1955, str. 70 –71. 8 Pismo Janka o slanju Lihtenbergera i Rajzera iz septembra 1941, Bundesarch iv Berlin (BAB), NS19/2358; up. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961, S. 65 – 66. 9 Up. Sepp Janko, Weg und Ende der deutschen Volksgruppe in Jugoslawien, Stuttgart 1982, str. 162; Up. Louis de Jong, Die deutsche fün fe Kolonne im Zweiten Weltkrieg. Quellen und Darstellungen zur Zeitgeschichte, sv. 4, Stuttgart 1959, str. 218. 10 Dopis Vrhovne komande Vermahta (OKW) Ministarstv u inostranih poslova (AA) od 28. marta 1941, Politisches Archiv des Auswärtigen Amtes PAAA Inl. Iig 251/2419 Bl. H297814–H297816. 11 Dopis AA od 15. aprila 1941, Isto, Bl. H297823–H297829. 12 Izveštaji Johana Višta, Jakoba Lihtenbergera i drugih folksdoj čerskih aktivista od 17. aprila 1941. koji su predati u jednoj fascikli referentu AA Helmutu Triški, up. PAAA Inl. IIg 251/2419. 13 Izveštaj poverenika mađarske vlade dr Novaka. Kopija od 14. maja 1941. poslata OKW i AA, PAAA Inl. IIg 253/2423. 14 Up. Sundhauss en, Experiment, str. 68. 15 Vidi žalbu na nedovoljno brzu podelu jevrejske imovine Sepa Cvirnera, zemaljskog vo đe seljaka (Landesbauernführer) Narodne grupe VoMi-ju od 31. oktobra 1941, PAAA Inl. IId R100614. Na spisku folksdojčera koji su učestvovali u arizaciji nalazi se ceo niz kasnijih pripadnika 7. SS-divizije: između ostalih, Georg Avender, Ludvig Halbvajs, Kristof Majer-Helmer, isto 19/2 R 100587. SS-grupen�rer, državni sekretar Harald Turner, šef Vojne uprave u Srbiji predao je u martu 1942.
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
47 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtl inge und Kriegsgesch ädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 54E i Anlage 8, kao i razli čiti dopisi AA iz marta 1943, PAAA Inl. IIg 17e/1768 Bl. 130043–47, 17a/1755 Bl. 327923–24. 48 Vidi izveštaj o obuci SS-grenadirskog bataljona za obuku „Ost“ SS-FHA-u od 20. oktobra 1943, Militärarchiv Prag, 18. SS-Division „Hosrst Wessel“, Karton 4. 49 V. i jedan izveštaj jednog folksdojčera iz Baranje u: Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus OstMittelleuropa, sv. 2. Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1956, str. 3. 50 Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65–66. 51 Sva podvlačenja i naglašavanja u originalu (op. a.). 52 Artut Fleps „Dobrovoljačkoj SS-diviziji „Princ Eugen“ 27. aprila 1942, (MA), RS3-7/15, Bl. 199 –228. 53 U ratnom dnevniku OKW za navedeno razdoblje ne nalaze se, za razliku od Hrvatske, nikakvi izveštaji o spomena vrednim borbama. Up. Andreas Hillgruber et al. (ur.), Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht (Wehrmachtsführungsstab) 1940 – 1945, geführt von Helmut Greiner und Percy Ernst Schramm, im Aufrag des Arbeitskreises für Wehrforschung hrsg. v. Percy Ernst Schramm in Zusammenarbeit mit Andreas Hillgruber, Walther Hubatsch und HansAdolf Jacobsen, sv. 4, München 1982, Tb. II, str. 948 ff ., 986 ff ., 1038 ff . 54 Up. Kumm, Vorwärts, str. 43. 55 Prethodna Flepsova zapovest diviziji od 3. oktobra 1942, (MA), RS4/1419 Bl. 43–44. 56 Zapovest isturenim četama od 1. oktobra 1942, Prag, inr.e1/kr. 1. /.SS-Gbe. Division „Prinz Eugen“. 57 Isto, Posebna zapovest za poduhvat „Jasenovo-Kokin Brod“. 58 Divizijsk a zapovest od 13. decembra 1942, (MA) RS4/1419 Bl. 60, Bl. 70. Podvu čeno u originalu. Pitanje odnosa opravdanih i neopravdanih „mera odmazde“ po shvatanju SS će narednih godina stalno biti od značaja i biće dotaknuto još jednom u daljem tekstu. 59 Hillgrub er, Kriegstagebuch des OKW, 1942, Tb. II, str. 997, 1013, 1155. Jedan pripadnik kasapske čete divizije „Princ Eugen“ je autoru potvrdio streljanja Srba po kratkom postupku tokom vremena dok je divizija tamo bila stacionirana. 60 Divizijsk a zapovest od 4. novembra 1942, (MA), RS4/1419, Bl. 61. 61 Službeni naziv od 1943. godine. Up. Paul Hausser, Soldaten wie ander auch, Osnabrück 1996, str. 377. 62 Pismo Fajnea iz decembra 1942, PAAA Inl. IIg. 323/2606 Bl. H299538. 63 Vidi između ostalog pismo Bergera AA-u od 7. januara 1943, PAAA Inl. IIe. 1769 Bl. 130165. 64 Up. Janko, Weg und Ende, str. 233. 65 Up. MA: RS4/1136, Bl. 3938. 66 Naredba Himlera o upotrebi folksdoj čera za mere bezbednosti i regrutovanju u DM svih između 17 i 60 godina starosti koji nisu bili u aktivnoj vojnoj službi. PAAA Inl. IIg 323/2606 H299550. 67 Objava u službenom listu Narodne grupe od 15. novembra 1943. PAAA Inl. IIc R100383. 68 Vidi različite izveštaje muslimanskih opština od 10. februara 1943. godine. Oni sadrže mnoštvo potresnih pojedinosti. PAAA Inl. Iig. 310/2574 Bl. F12–F14. 69 O uzrocima i strukturi etničkih sukoba vidi Casagrande „Prinz Eugen“, str. 27–77. 70 Vidi Oberkampov izveštaj iz jauara 1944, (MA), RS 3-7/17. 71 714. i 717. pešadijska divizija osnovane su specijalno za okupacione zadatke i trebalo je da sprovode „zadatke čišćenja“ i „mere odmazde“ nad civilnim stanovni štvom koje su hiljade Srba koštale života. Up. Walter Manoschek, Hans Safrian, 717./117. ID. Eine Infanterie-Division auf dem Balkan, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 359–361. Obe ove divizije, me đutim, po oceni OKW, nisu bile dorasle zahtevima ratovanja protiv dobro naoružane partizanske armije. Up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1943 Tb. I, str. 65. 72 Zapisnik sa zasedanja, PAAA Inl. IIg. 86/1957 Bl. H300310–300313. 73 Vidi divizijsku zapovest od 10. maja 1943. godine o operaciji „Schwarz“, (MA), RS 4/1420 i Izveštaje o stanju od 21. i 27. maja 1943. godine, up. OKW 1943 Tb. I str. 514 i 545. U zaklju čnom izveštaju govori se o samo 465 mrtvih i 281 nestalih na sopstvenoj strani, ali i o bar 10.000 do 12.000 mrtvih partizana, up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. I, str. 647. Nesrazmer treba objasniti običajem nemačkih jedinica da posthumno sve mrtve proglašavaju partizanima, up. Heer, Vernichtungskrieg, str. 57–59. 74 Up. Hillgruber, Krigstagebuch des OKW 1943, Tb. I, str. 642. 75 Vidi između ostalog divizijske zapovesti operacije „Weiss“ MA: RS 4/1419, „Schwartz“ MA: RS 4/1420 Do. 24. 76 Izveštaj šefa policijskih formacija SS-brigade�erea Kamerhofera o „merama odmazde“ Vermahta i Vafen-SS u prostoru oko Sarajeva od 15. jula 1943, BA: NS 19/1434 Bl. 2–6. 77 Flepsu je povreno osnivanje 5. SS-korpusa, ali je trebalo da i dalje zadrži vrhovno zapovedništvo i da bude u neposrednom kontaktu sa jezgrom divizije „Princ Eugen“. Himlerovo pismo Flepsu od 31. marta 1943, BA: NS 19/2601, Bl. 6.
61
60
THOMAS CASAGRANDE
16 17 18 19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31 32 33
34
35 36 37 38 39 40 41 42
43 44 45 46
62
godine deo „jevrejskog novca“ Srbije Arturu Flepsu kao pomo ć za formiranje divizije „Princ Eugen“. Ovaj je, međutim, morao da vrati novac jer je vi ši SS i policijski šef u Srbiji, SS-obergrupen�rer August Majsner insistirao na urednom obra čunu. Pismo Majsnera Himleru od 4. septembra 1942. (BAB), NS19/1672. Izveštaj policijskog prefekta u Banatu, F. Rajta od 15. januara 1942. godine AA-u, PAAA Inl. IIg 283/2500. Predavanje Leopolda Egera, upravnika Glavnog ureda za privredu, na Banatskoj visoko školskoj nedelji od 3. do 10. aprila 1944. PAAA Inl. IId 5/3. Up. Janko, Weg und Ende, str. 230. Up. Klaus Schmider, Der Partisanenkrieg in Jugosl awien 1941 – 1944, Hamburg 2002, str. 69 –104. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65E i (BAB), NS 19/2725. Pismo Teodora Ajkesa Hansu Jitneru, SS-obergrupen�reru i šefu Glavnog upravnog ureda SS od 15. novembra 1941, Militärarchiv Prag, Karton 1,4/kr 1.SS Kra ffahr, Ausbildungs- und Ersatzregiment. Up. Schmider, Der Partisanenk rieg in Jugoslawien, str. 69 –104. Up. Hamburger Institut für Sozialforschung (u r.), Der Dienstkalender Heinrich Himmlers 1941–1942, bearbeitet von Peter Witte, Hamburg 1999, str. 256. Up. Janko, Weg und Ende, str. 214. Pismo šefa OKW, Vilhelma Kajtla Hajnrihu Himleru od 30. decembra 1941, (BAB), NS19/3519, Bl. 197–186. Ni jedna druga SS-divizija od osnivanja do 1944. godine, koja je dostigla borbenu snagu divizije, nije korišćena na tako ograničenom prostoru kao „Princ Eugen“. Najveća udaljenost bojišta od oblasti regrutovanja nikada nije iznosila više od 400 km. Zaista, najveći deo borbi odvijao se ili u neposrednom susedstvu folksdojčerskog zavičaja ili samo 100 do 200 km dalje. Naredba SS-FHA o osnivanju divizije od 1. marta 1942, (BAB), NS 19/3519, Bl. 138 –213. Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 57. Isto (BAB), NS 19/2878, Bl. 1–2. Isto (BAB), NS 19/3519, Bl. 55. SS je već ranije protežirao Flepsa jer se nadao da će preko njega povećati privlačnost prilikom vrbovanja folksdojčera. Pismo Bergera Himleru od 10. aprila 1941, (BAB) NS19/2724. Odal – porodični germanski plemićki zemljoposed (prim. prev.) Više o mitologizaciji folksdojčerske istorije za SS-diviziju „Princ Eugen“ u Casagrande, Prinz Eugen, str. 219–221. Prema poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva iz 1931. godine, u Jugoslaviji je živelo oko 500.000 folksdojčera. Posle razbijanja i podele Jugoslavije 1941. godine i ustupanja Ba čke i Baranje Mađarskoj, ostalo je oko 150.000 folksdojčera u Slavoniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Na teritoriji vojnog zapovednika u Srbiji živelo je u zapadnom Banatu oko 120.000 a u „ostatku Srbije“ još oko 16.000 folksdojčera. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 11E. Procena vo đstva Narodne grupe je za sve oblasti bila nešto veća. Up. Janko, Weg und Ende, str. 89–90. U tom kontekstu, vredno pažnje je i jedan dopis VoMi Hajnrihu Himleru od 31. marta 1942 koje ukazuje na jedan popis sa kraja 1941. godine u kome se govori o oko 199.000 članova Narodne skupine u NDH. U obrazloženju se kaže da povećanje treba pripisati „vraćanju nemačkoj narodnosti kroatiziranih Nemaca usled političkih događaja.“ BAB, NS19/319 Bl. 17. Vidi i str. 9 i fusnotu 46 u ovom tekstu. Za druge SS-divizije važili su sposobnost za SS i visina od 170 cm, za služenje u brigadama i policiji kv Heer i 165–168 cm, a u koncentracionim logorima SS-podobnost, kv Heer i 165 cm, (BAB), NS 31/367, Bl. 23. Odluka o „Obaveznom radu za celokupno srpsko stanovništvo“ PAAA Inl. IId 26/4 R100615. Pismo Flepsa Altgajeru iz septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2563. Izveštaj o „Sastavu divizije po zemlji porekla“ od 20. februara 1944. Militärarchiv Freiburg (MA): RS3-7/17, Bl. 463. Iz drugih folksdojčerskih grupa je poticalo 0,006 % koji nisu bliže određeni. Up. Otto Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“ Geschi chte der 7. SS-Freiwilligen-Divis ion „Prinz Eugen“, Osnabrück 1978, str. 40. Proglas iz septembra 1942. u Hrvatskoj PAAA Inl. Iig 305/2562 Bl. K21. Proglas u Banatu PAAA Inl. IIg 17d/1767 Bl. 129690–129691. Početak je još malo izmenjen pre konačne forme PAAA Inl. IIg 323/2606 Bl. H299599. Up. Janko, Weg und Ende, str. 216. Up. između ostalog prepisku VoMi, OKW i AA tokom godina 1942 – 1944. PAAA Inl. IIg 254/2426 Bl. N1–N16, Inl. IIc R 100384. I u krugovima istori čara nastavlja se rasprava o postojanju neke „Firerove zapovesti“, odnosno o odustajanju od na čela dobrovoljnosti. (Up. Robert Herzog, Die Volksdeutschen in der Waff en-SS, Tübingen 1955, str. 13; Georg Stein, Geschichte der Waff en-SS, Düsseldorf 1967, str. 153; Bernd Wegner, Hitlers politische Soldaten, Paderborn 1997, str. 273). Up. Dokumentation, sv. 5, Anlage 8, str. 177E. Dopis Kašea AA-u u Berlinu od 19. septembra 1942, PAAA Inl. IIg 305/2562 Bl. K 21. Up. Janko, Weg und Ende, str. 22–32. Uputstvo Janka o poslednjoj glavnoj kontroli „probnih članova“ Narodne grupe, (BAB), NS 19/2601.
THOMAS CASAGRANDE
79 Zaključni izveštaj Flepsa Himleru od 7. septembra 1943. MA: N756/149. U vezi s ovim ne treba preskočiti ni jedno upućivanje vojnika u 7. SS-diviziju od 29. marta 1943. godine. SS-hauptšturm�rer Hans Botman je sa 85 svojih vojnika kolektivno preme šten u diviziju „Princ Eugen“ iz Specijalne komande za likvidaciju Jevreja u logoru smrti Kulmhof kod Lo đa (tada Licmanštata) po uputstvu rajhs�rera-SS Himlera. U diviziji su ostali do februara 1944. godine kada su vra ćeni za Kulmhof, da tamo konačno završe ubijanje Jevreja. Pismo namesnika Rajha Vartegaua Grajzera Himleru i pismo Himlerovog li čnog štaba dr Brant SS-FHA-u. BA: NS19/2635. Pored Botmana, u diviziji „Princ Eugen“ služile su i druge istaknute ubice Jevreja, kao što su Viktor Brak i Fridrih Kriger. Up. Casagrande, Prinz Eugen, str. 216 i 270-271. Kriger je čak poredio akcije divizije „Princ Eugen“ sa svojim iskustvima u gušenju ustanaka u Poljskoj i tamošnjim likvidacijama jevrejskog stanovništva. BA: NS19/2653 Bl. 102. 80 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-brigade�rer August Šmidhuber je 20. januara 1945. godine imenovan komandantom divizije „Princ Eugen“. 81 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-štandarten�rer Hajnrih Petersen je za svoje angažovanje u Splitu nagrađen Viteškim krstom. Ernst-Günther Krätschmer, Die Ritterkreuzträger der Waff en-SS, Oldendorf 1982 (2. izd.), str. 589. 82 Hillgruber, Kriegstagebu ch des OKW, 1943, Tb. II, str. 850 i 1647. 83 Manachem Shelah, Die Ermordung italienischer Kriegsgefa ngener, September – November 1943, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 193–197 i Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. II, str. 1094 ff . 84 Istorija divizije koju je napisao njen komandant (30.1. 1944–20.1. 1945.) Oto Kum sastoji se iz niza vojnih detalja koji se mogu naći i u drugim knjigama nekadašnjih pripadnika Vafen-SS. Prikazani, čisto vojni, detalji pri tom odolevaju pore đenju sa originalnim dokumentima, dok se pori ču svi aspekti suzbijanja ustanka u kojima su pale civilne žrtve. Tako se ne spominju ni odgovarajuće divizijske zapovesti ni Takti č ka nač ela. Up. Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“, 1978, str. 120–121. 85 Naredba 2. oklopne komande od 21. decembra 1943. MA: RS 3-7/14 Bl. 60 i dalje. 86 Vidi divizijsku zapovest za operaciju „Falkenja gd“. MA RS 4/1131 Bl. 4021 i 4024. 87 Izveštaji o stanju 12/43 do 2/44 „Referat Kroatien bei der Volksdeutschen Mittelstelle“ PAAA: Inl. IIg 404/2824 Bl. 393201–220. 88 Isto, Bl. 393211. 89 Isto, Bl. 393209. 90 Vidi telegrame između Ministarstva inostranih poslova i Vrhovne komande Vermahta izme đu marta i maja 1944. godine. PA AA Inl. IIc. R100384. 91 Der Prozess gegen die Hauptkriegs verbrecher vor dem Internationalen Militärger ichtshof in Nürnberg, Nürnberg 1949, sv. XX, str. 409. 92 Nema jedinstva oko tačnih brojeva. U Nirnbergu se pošlo od 834 žrtve pokolja (Up. Nürnberg 1949, sv. XX, str. 409), dok je 1944. godine hrvatska strana govorila o 1.000 a nema čke vlasti o 486. Izveštaj Flepsa nemačkom poslaniku u Hrvatskoj Kašeu od 16. aprila 1944 PAAA: Inl. I Ig. 404/2824. 93 Završni izveštaj Flepsa Kašeu od 16. aprila 1944. godine opet ne nalazi nikakvu krivicu SS-jedinica jer su navodno naknadna streljanja bila opravdana zbog „nalaska municije, propagandnih sredstava, odbijanja da se daju izjave, neprijateljskog držanja uskraćivanjem smeštaja i slame“. PAAA: Inl. IIg 404/2824 Bl. H298876. 94 Različiti dopisi nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea od aprila do novembra 1944. PAAA: Inl. IIg 404/2824 i 405/2828. 95 MA: RS 4/1135 Bl. 3937 i dalje. Kao i za sve SS-divizije, z a „Princ Eugen“ je u oktobru 1943. godine uvedena nova numeracija. Pukovi 1 i 2 postali su pukovi 13 i 14. Georg Tessin, Wa ff en-SS und Ordnungspolizei im Kriegseinsatz 1939–1945, Osnabrück 2000, str. 17. 96 Divizija se tu po prvi put spominje u jednom izveštaju Vermahta. Up. Krätschmer, Die Ritterkreuzträger, str. 975. 97 Hillgruber, Kriegstagebuc h des OKW ,1944–45 Tb. I, str. 664–665. 98 Isto, 670. 99 Izveštaj o stanju VoMi iz juna 1944, PAAA: Inl. IIg 255/2429 Bl. H299000. 100 Fleps ov izveštaj rajhs�reru SS od 10. jula 1944, BA: NS 19/2154 Bl. 5. 101 Pismo Bajera rajhs�reru-SS od 16. marta 1944, BA: NS 19/279 Bl. 83. 102 Hillgruber, Kriegstagebu ch des OKW, 1944–45, Tb. I, str. 684–685. 103 Isto, str. 697. 104 Kumm, „Vorwärts Prinz Euge n!“, str. 287. 105 U Hrvatskoj su gotovo svi, u Bačkoj i Baranji oko polovine folksdoj čera evakuisani. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 88E. 106 Telegram višeg SS i policijskog šefa za Srbiju, Crnu Goru i Sandžak u Beogradu Hermana Berendsa Himleru od 8. oktobra 1944, BA: NS 19/3809. 107 Jankov govor na radiju 8. aprila 1943, PAAA: Inl. IIc 32/153 R100380. 108 Izvod iz jednog članka iz „Politike“. PAAA: Inl. IIg 254/2427.
FOLKSDOJ Č ERSKA SSDIVIZIJA „PRINC EUGEN“
61
47 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtl inge und Kriegsgesch ädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 54E i Anlage 8, kao i razli čiti dopisi AA iz marta 1943, PAAA Inl. IIg 17e/1768 Bl. 130043–47, 17a/1755 Bl. 327923–24. 48 Vidi izveštaj o obuci SS-grenadirskog bataljona za obuku „Ost“ SS-FHA-u od 20. oktobra 1943, Militärarchiv Prag, 18. SS-Division „Hosrst Wessel“, Karton 4. 49 V. i jedan izveštaj jednog folksdojčera iz Baranje u: Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus OstMittelleuropa, sv. 2. Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1956, str. 3. 50 Up. Dokumentation, sv. 5, str. 65–66. 51 Sva podvlačenja i naglašavanja u originalu (op. a.). 52 Artut Fleps „Dobrovoljačkoj SS-diviziji „Princ Eugen“ 27. aprila 1942, (MA), RS3-7/15, Bl. 199 –228. 53 U ratnom dnevniku OKW za navedeno razdoblje ne nalaze se, za razliku od Hrvatske, nikakvi izveštaji o spomena vrednim borbama. Up. Andreas Hillgruber et al. (ur.), Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht (Wehrmachtsführungsstab) 1940 – 1945, geführt von Helmut Greiner und Percy Ernst Schramm, im Aufrag des Arbeitskreises für Wehrforschung hrsg. v. Percy Ernst Schramm in Zusammenarbeit mit Andreas Hillgruber, Walther Hubatsch und HansAdolf Jacobsen, sv. 4, München 1982, Tb. II, str. 948 ff ., 986 ff ., 1038 ff . 54 Up. Kumm, Vorwärts, str. 43. 55 Prethodna Flepsova zapovest diviziji od 3. oktobra 1942, (MA), RS4/1419 Bl. 43–44. 56 Zapovest isturenim četama od 1. oktobra 1942, Prag, inr.e1/kr. 1. /.SS-Gbe. Division „Prinz Eugen“. 57 Isto, Posebna zapovest za poduhvat „Jasenovo-Kokin Brod“. 58 Divizijsk a zapovest od 13. decembra 1942, (MA) RS4/1419 Bl. 60, Bl. 70. Podvu čeno u originalu. Pitanje odnosa opravdanih i neopravdanih „mera odmazde“ po shvatanju SS će narednih godina stalno biti od značaja i biće dotaknuto još jednom u daljem tekstu. 59 Hillgrub er, Kriegstagebuch des OKW, 1942, Tb. II, str. 997, 1013, 1155. Jedan pripadnik kasapske čete divizije „Princ Eugen“ je autoru potvrdio streljanja Srba po kratkom postupku tokom vremena dok je divizija tamo bila stacionirana. 60 Divizijsk a zapovest od 4. novembra 1942, (MA), RS4/1419, Bl. 61. 61 Službeni naziv od 1943. godine. Up. Paul Hausser, Soldaten wie ander auch, Osnabrück 1996, str. 377. 62 Pismo Fajnea iz decembra 1942, PAAA Inl. IIg. 323/2606 Bl. H299538. 63 Vidi između ostalog pismo Bergera AA-u od 7. januara 1943, PAAA Inl. IIe. 1769 Bl. 130165. 64 Up. Janko, Weg und Ende, str. 233. 65 Up. MA: RS4/1136, Bl. 3938. 66 Naredba Himlera o upotrebi folksdoj čera za mere bezbednosti i regrutovanju u DM svih između 17 i 60 godina starosti koji nisu bili u aktivnoj vojnoj službi. PAAA Inl. IIg 323/2606 H299550. 67 Objava u službenom listu Narodne grupe od 15. novembra 1943. PAAA Inl. IIc R100383. 68 Vidi različite izveštaje muslimanskih opština od 10. februara 1943. godine. Oni sadrže mnoštvo potresnih pojedinosti. PAAA Inl. Iig. 310/2574 Bl. F12–F14. 69 O uzrocima i strukturi etničkih sukoba vidi Casagrande „Prinz Eugen“, str. 27–77. 70 Vidi Oberkampov izveštaj iz jauara 1944, (MA), RS 3-7/17. 71 714. i 717. pešadijska divizija osnovane su specijalno za okupacione zadatke i trebalo je da sprovode „zadatke čišćenja“ i „mere odmazde“ nad civilnim stanovni štvom koje su hiljade Srba koštale života. Up. Walter Manoschek, Hans Safrian, 717./117. ID. Eine Infanterie-Division auf dem Balkan, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 359–361. Obe ove divizije, me đutim, po oceni OKW, nisu bile dorasle zahtevima ratovanja protiv dobro naoružane partizanske armije. Up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW, 1943 Tb. I, str. 65. 72 Zapisnik sa zasedanja, PAAA Inl. IIg. 86/1957 Bl. H300310–300313. 73 Vidi divizijsku zapovest od 10. maja 1943. godine o operaciji „Schwarz“, (MA), RS 4/1420 i Izveštaje o stanju od 21. i 27. maja 1943. godine, up. OKW 1943 Tb. I str. 514 i 545. U zaklju čnom izveštaju govori se o samo 465 mrtvih i 281 nestalih na sopstvenoj strani, ali i o bar 10.000 do 12.000 mrtvih partizana, up. Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. I, str. 647. Nesrazmer treba objasniti običajem nemačkih jedinica da posthumno sve mrtve proglašavaju partizanima, up. Heer, Vernichtungskrieg, str. 57–59. 74 Up. Hillgruber, Krigstagebuch des OKW 1943, Tb. I, str. 642. 75 Vidi između ostalog divizijske zapovesti operacije „Weiss“ MA: RS 4/1419, „Schwartz“ MA: RS 4/1420 Do. 24. 76 Izveštaj šefa policijskih formacija SS-brigade�erea Kamerhofera o „merama odmazde“ Vermahta i Vafen-SS u prostoru oko Sarajeva od 15. jula 1943, BA: NS 19/1434 Bl. 2–6. 77 Flepsu je povreno osnivanje 5. SS-korpusa, ali je trebalo da i dalje zadrži vrhovno zapovedništvo i da bude u neposrednom kontaktu sa jezgrom divizije „Princ Eugen“. Himlerovo pismo Flepsu od 31. marta 1943, BA: NS 19/2601, Bl. 6. 78 Himlerovo pismo Flepsu od 6. avgusta 1943, BA: NS 19/1434 Bl. 8.
HOLOCAUST IN SERBIA
63
Milan Koljanin
Holocaust in Serbia: Ideology and Experience
Afer the establishment of a totalitarian system in January 1933, the National Socialist regime in Germany reduced all social con �icts to a struggle for the defense of the higher “Aryan” race, embodied in the German nation, where the Jews were presented as an absolute evil. Instead of class, they o ff ered a racial struggle, which had to be �nished by the complete annihilation of the Jewish opponents. Tis struggle was elevated to a level of a moral commandment of the German people.1 Te racist ideology in which anti-Semitism played a key role became a means of general mobilization of the Germans to achieve internal unity and imperial plans. Extremely aggressive propaganda created the notion of a Germany �ghting against the “Jewish evil”, not only for its people, but also for the salvation of other nations, which was the reason why they should take part in this struggle. In reality, the degree of involvement of other nations and states in the “�nal solution of the Jewish question” (Holocaust) was determined by a number of factors, primarily by the position they were assigned in the “new order” and anti-Semitic tradition, 2 but also by their own political and social goals. Immediately afer Germany´s occupying forces entered Serbia, it introduced a variety of anti-Jewish measures, the same as in other areas under German occupation. By order of the Military Commander in Serbia on 31 May 1941 (Order concerning the Jews and Gypsies – Verordnung betre ff end die Juden und Zigeuner ) social isolation, looting, forced labor and a whole host of other degrading and discriminatory measures received their “legal” basis. A fer the attack on the Soviet Union on 22 June 1941 and the commencement of sabotages and insurgent �ghting in the coming months, mass arrests and executions of Jews, along with their Serbian compatriots, followed. Tus began the “Final Solution of the Jewish question” in Serbia.3 Te beginning of German occupation of Serbia was marked by imposing forced labor obligations upon Jews. Tis was the „answer“ to the i deological stereotype of the Jew who avoids physical activity because they are preoccupied with money, trade and speculation. Te forced manual labor of Jews, which they had to carry out in the most difficult conditions possible, was not only a punishment, but a „revolutionary“ change in their social position in front of the largest possible number of people. Like other anti-Jewish measures, forced labor primarily had practical importance because it used the free labor of the Jews, and this made it possible to control them eff ectively. For the occupying soldiers and members of the German minority (Ethnic Germans or “Volksdeutsche”) various humiliations of Jews also had a s igni�cant indi vidual and collective psychological function. By hum iliating the Jews – the supposed inhuman antithesis of Germans and Aryans and primordial enemy of mankind – their own superiority was stressed and con�rmed.4 From the anti-Semitic perspective it seemed quite „natural“ that the carriers of the �ght against the „Jewish evil“, i.e. occupation administration and local G ermans, ruthlessly sacked and placed Jewish property under their control. „ Te rule was that the German soldiers and “Volksdeutsche” get into Jewish homes, in which some things had accidentally been le f behind that had not previously been ransacked, and were to take everything they liked. If anyone protested, even by just saying something, he was savagely beaten. No one even dared to think about appealing to higher authorities, because it was considered to be a defamation of the German military, and in addition
62
THOMAS CASAGRANDE
79 Zaključni izveštaj Flepsa Himleru od 7. septembra 1943. MA: N756/149. U vezi s ovim ne treba preskočiti ni jedno upućivanje vojnika u 7. SS-diviziju od 29. marta 1943. godine. SS-hauptšturm�rer Hans Botman je sa 85 svojih vojnika kolektivno preme šten u diviziju „Princ Eugen“ iz Specijalne komande za likvidaciju Jevreja u logoru smrti Kulmhof kod Lo đa (tada Licmanštata) po uputstvu rajhs�rera-SS Himlera. U diviziji su ostali do februara 1944. godine kada su vra ćeni za Kulmhof, da tamo konačno završe ubijanje Jevreja. Pismo namesnika Rajha Vartegaua Grajzera Himleru i pismo Himlerovog li čnog štaba dr Brant SS-FHA-u. BA: NS19/2635. Pored Botmana, u diviziji „Princ Eugen“ služile su i druge istaknute ubice Jevreja, kao što su Viktor Brak i Fridrih Kriger. Up. Casagrande, Prinz Eugen, str. 216 i 270-271. Kriger je čak poredio akcije divizije „Princ Eugen“ sa svojim iskustvima u gušenju ustanaka u Poljskoj i tamošnjim likvidacijama jevrejskog stanovništva. BA: NS19/2653 Bl. 102. 80 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-brigade�rer August Šmidhuber je 20. januara 1945. godine imenovan komandantom divizije „Princ Eugen“. 81 Korišćena je „borbena grupa Šmidhuber“. SS-štandarten�rer Hajnrih Petersen je za svoje angažovanje u Splitu nagrađen Viteškim krstom. Ernst-Günther Krätschmer, Die Ritterkreuzträger der Waff en-SS, Oldendorf 1982 (2. izd.), str. 589. 82 Hillgruber, Kriegstagebu ch des OKW, 1943, Tb. II, str. 850 i 1647. 83 Manachem Shelah, Die Ermordung italienischer Kriegsgefa ngener, September – November 1943, u: Hannes Heer, Klaus Naumann (ur.), Vernichtungskrieg. Verbrechen der Wehrmacht 1941 bis 1944, Hamburg 1995, str. 193–197 i Hillgruber, Kriegstagebuch des OKW 1943 Tb. II, str. 1094 ff . 84 Istorija divizije koju je napisao njen komandant (30.1. 1944–20.1. 1945.) Oto Kum sastoji se iz niza vojnih detalja koji se mogu naći i u drugim knjigama nekadašnjih pripadnika Vafen-SS. Prikazani, čisto vojni, detalji pri tom odolevaju pore đenju sa originalnim dokumentima, dok se pori ču svi aspekti suzbijanja ustanka u kojima su pale civilne žrtve. Tako se ne spominju ni odgovarajuće divizijske zapovesti ni Takti č ka nač ela. Up. Kumm, „Vorwärts, Prinz Eugen!“, 1978, str. 120–121. 85 Naredba 2. oklopne komande od 21. decembra 1943. MA: RS 3-7/14 Bl. 60 i dalje. 86 Vidi divizijsku zapovest za operaciju „Falkenja gd“. MA RS 4/1131 Bl. 4021 i 4024. 87 Izveštaji o stanju 12/43 do 2/44 „Referat Kroatien bei der Volksdeutschen Mittelstelle“ PAAA: Inl. IIg 404/2824 Bl. 393201–220. 88 Isto, Bl. 393211. 89 Isto, Bl. 393209. 90 Vidi telegrame između Ministarstva inostranih poslova i Vrhovne komande Vermahta izme đu marta i maja 1944. godine. PA AA Inl. IIc. R100384. 91 Der Prozess gegen die Hauptkriegs verbrecher vor dem Internationalen Militärger ichtshof in Nürnberg, Nürnberg 1949, sv. XX, str. 409. 92 Nema jedinstva oko tačnih brojeva. U Nirnbergu se pošlo od 834 žrtve pokolja (Up. Nürnberg 1949, sv. XX, str. 409), dok je 1944. godine hrvatska strana govorila o 1.000 a nema čke vlasti o 486. Izveštaj Flepsa nemačkom poslaniku u Hrvatskoj Kašeu od 16. aprila 1944 PAAA: Inl. I Ig. 404/2824. 93 Završni izveštaj Flepsa Kašeu od 16. aprila 1944. godine opet ne nalazi nikakvu krivicu SS-jedinica jer su navodno naknadna streljanja bila opravdana zbog „nalaska municije, propagandnih sredstava, odbijanja da se daju izjave, neprijateljskog držanja uskraćivanjem smeštaja i slame“. PAAA: Inl. IIg 404/2824 Bl. H298876. 94 Različiti dopisi nemačkog poslanika u Hrvatskoj, Kašea od aprila do novembra 1944. PAAA: Inl. IIg 404/2824 i 405/2828. 95 MA: RS 4/1135 Bl. 3937 i dalje. Kao i za sve SS-divizije, z a „Princ Eugen“ je u oktobru 1943. godine uvedena nova numeracija. Pukovi 1 i 2 postali su pukovi 13 i 14. Georg Tessin, Wa ff en-SS und Ordnungspolizei im Kriegseinsatz 1939–1945, Osnabrück 2000, str. 17. 96 Divizija se tu po prvi put spominje u jednom izveštaju Vermahta. Up. Krätschmer, Die Ritterkreuzträger, str. 975. 97 Hillgruber, Kriegstagebuc h des OKW ,1944–45 Tb. I, str. 664–665. 98 Isto, 670. 99 Izveštaj o stanju VoMi iz juna 1944, PAAA: Inl. IIg 255/2429 Bl. H299000. 100 Fleps ov izveštaj rajhs�reru SS od 10. jula 1944, BA: NS 19/2154 Bl. 5. 101 Pismo Bajera rajhs�reru-SS od 16. marta 1944, BA: NS 19/279 Bl. 83. 102 Hillgruber, Kriegstagebu ch des OKW, 1944–45, Tb. I, str. 684–685. 103 Isto, str. 697. 104 Kumm, „Vorwärts Prinz Euge n!“, str. 287. 105 U Hrvatskoj su gotovo svi, u Bačkoj i Baranji oko polovine folksdoj čera evakuisani. Up. Dokumentation, sv. 5, str. 88E. 106 Telegram višeg SS i policijskog šefa za Srbiju, Crnu Goru i Sandžak u Beogradu Hermana Berendsa Himleru od 8. oktobra 1944, BA: NS 19/3809. 107 Jankov govor na radiju 8. aprila 1943, PAAA: Inl. IIc 32/153 R100380. 108 Izvod iz jednog članka iz „Politike“. PAAA: Inl. IIg 254/2427.
64
MILAN KOLJANIN
“Volksdeutsche” were usually placed as commissioners of Jewish businesses and ofen of those where they had been previously employed. Such measures had both symbolic and practical importance. Afer the internment of Jews and destruction up until 10 May 1942, the completion of the seizure of their property followed.6 Although formally a part of the German occupation area of Serbia and under the jurisdiction of the „autonomous“ Serbian quisling government, the Banat region was really under the control of the G erman minority. Te anti-Jewish measures which were introduced by the occupying administration in Serbia took place fastest in the Banat. Tey culminated in the internment of the entire Jewish population in camps and deportation to Belgrade in August and September 1941. Trough this, the Banat became the �rst area under the control of the “ Tird Reich” that was completely „cleansed of Jews“ (judenrein). 7 In the implementation of these measures, the engagement of leadership and institutions of the German minority was the determinant. For the “Volksdeutsche” in Southeast European countries, including Yugoslavia, the German leadership intended to play the role of „racial core“ and trusted guardians of the interests of “ Tird Reich” in this area.8 During the invasion of the Wehrmacht in April 1941, the German population was one of the pillars of the destruction of Yugoslavia and the establishment of the occupying power. Te “peaceful neighbors” were transformed overnight into brutal members of the “dominant nation”. As early as in their very �rst crimes, they attacked not only Serbs, but also Jews, with public executions receiving an important symbolic function. Te public hanging of a prominent Jew, the director of the sugar factory in Petrovgrad/Groß-Betschkerek (today Zrenjanin) Viktor Elek on 24 April 1941, had an important symbolic function, and this seemed in particular to be a “revolutionary” one. Besides the local Germans, the h anging was attended en masse by members of the other ruling nation, Hungarians. “I saw crowds of people going towards ‘Bagljaˇs‘: by carriage, car, bicycle and foot. Tey were Germans and Hungarians, male and female, young and old. Te most of them were workers from the sugar mills, especially the Hungarians. [...]” 9 Te forced labor of Jews also had an important symbolic function in the Banat. “Immediately on the �rst morning when the German military marched in, I saw the Jews on the street rounded up and forced with the use of a whip to clean the streets. On that occasion, a German crowd passed by, young and old, male and female, who shouted at the Jews and ran up to them, slapped them or spat in expression of their abhorrence. I have seen high ly intelligent Jewish people who were dragging oxen carts around the town and carrying timber for individual Germans. “10
Forced labor of Jews in the Banat region,
HOLOCAUST IN SERBIA
63
Milan Koljanin
Holocaust in Serbia: Ideology and Experience
Afer the establishment of a totalitarian system in January 1933, the National Socialist regime in Germany reduced all social con �icts to a struggle for the defense of the higher “Aryan” race, embodied in the German nation, where the Jews were presented as an absolute evil. Instead of class, they o ff ered a racial struggle, which had to be �nished by the complete annihilation of the Jewish opponents. Tis struggle was elevated to a level of a moral commandment of the German people.1 Te racist ideology in which anti-Semitism played a key role became a means of general mobilization of the Germans to achieve internal unity and imperial plans. Extremely aggressive propaganda created the notion of a Germany �ghting against the “Jewish evil”, not only for its people, but also for the salvation of other nations, which was the reason why they should take part in this struggle. In reality, the degree of involvement of other nations and states in the “�nal solution of the Jewish question” (Holocaust) was determined by a number of factors, primarily by the position they were assigned in the “new order” and anti-Semitic tradition, 2 but also by their own political and social goals. Immediately afer Germany´s occupying forces entered Serbia, it introduced a variety of anti-Jewish measures, the same as in other areas under German occupation. By order of the Military Commander in Serbia on 31 May 1941 (Order concerning the Jews and Gypsies – Verordnung betre ff end die Juden und Zigeuner ) social isolation, looting, forced labor and a whole host of other degrading and discriminatory measures received their “legal” basis. A fer the attack on the Soviet Union on 22 June 1941 and the commencement of sabotages and insurgent �ghting in the coming months, mass arrests and executions of Jews, along with their Serbian compatriots, followed. Tus began the “Final Solution of the Jewish question” in Serbia.3 Te beginning of German occupation of Serbia was marked by imposing forced labor obligations upon Jews. Tis was the „answer“ to the i deological stereotype of the Jew who avoids physical activity because they are preoccupied with money, trade and speculation. Te forced manual labor of Jews, which they had to carry out in the most difficult conditions possible, was not only a punishment, but a „revolutionary“ change in their social position in front of the largest possible number of people. Like other anti-Jewish measures, forced labor primarily had practical importance because it used the free labor of the Jews, and this made it possible to control them eff ectively. For the occupying soldiers and members of the German minority (Ethnic Germans or “Volksdeutsche”) various humiliations of Jews also had a s igni�cant indi vidual and collective psychological function. By hum iliating the Jews – the supposed inhuman antithesis of Germans and Aryans and primordial enemy of mankind – their own superiority was stressed and con�rmed.4 From the anti-Semitic perspective it seemed quite „natural“ that the carriers of the �ght against the „Jewish evil“, i.e. occupation administration and local G ermans, ruthlessly sacked and placed Jewish property under their control. „ Te rule was that the German soldiers and “Volksdeutsche” get into Jewish homes, in which some things had accidentally been le f behind that had not previously been ransacked, and were to take everything they liked. If anyone protested, even by just saying something, he was savagely beaten. No one even dared to think about appealing to higher authorities, because it was considered to be a defamation of the German military, and in addition to a beating the man would be exposed to detention and torture in German prisons.”5
HOLOCAUST IN SERBIA
65
Deportation of Jews from Zrenjanin camp, undated.
„When Jews and Jewish women were taken to forced labor, I know that the Germans expressed their displeasure against the Jews. Tey said in loud voices that they noticed that it was the way it should be, and to let them work in the way they never did. [...] German women passing by shouted, ‚Good, just send them to work‘.“ 11 Nandor Komloš underwent the following whilst carrying out forced labor: “German peasants from Petrovgrad and the surrounding area, for whom we had to load trash into the car, constantly yelled at us, scolded us, mocked us: ‘Oh Jews, oh Jews, now you will s erve us, we are your masters, does it feel good to you?’ and they forced us to work even faster.” 12 “Revolutionary” con�scation of Jewish property in the Banat was performed �rst as a mass robbery 13, and then as a full expropriation. Here the roles of the previous owners and their German employees were also swapped. Oskar Fischgrund from Pančevo also said: “Immediately afer the Germans invaded, small and large groups of German soldiers entered my manufacturing store and carried out the same actions without asking me or my permission and took all they could. Te next day, the commissioner was appointed, Franz Wild, the former accountant in my shop, a German from Pančevo, a native of Žombolj. As the commissioner he robbed the most.”14 Te anti-Jewish measures in the Banat culminated in the internment of the entire Jewish population in detention camps and deportation to Belgrade in August and September 1941. Te number of internees amounted to 3.300. Tus, as previously mentioned, the Banat became the �rst area under the control of the „ Tird Reich“ that was completely “cleansed of Jews”. 15 At the end of April 1941, when the work of Serbian police in Belgrade was reestablished, a section for Jews and Gypsies (Section VII) was set up within its Department of Special Police. Te section was directly subordinate to the Jewish department within the Gestapo (IV D, later IV B4). Te section’s task was to implement German orders about the Jews, which included: registration, organization of forced lab or, registration of property, carrying out controls to ensure the Jewish population were wearing a yellow strip (Jew’s star), respecting of the prohibition of practicing certain professions, the prohibition of visiting public premises, public events, swimming, and many others. Te local authorities, districts and district offices of the city administration had the same task. Te Special Police independently carried out arrests of the Jews who violated the Order of May 31, led the investigations and handed them over to the Gestapo.16 Te attack on the Soviet Union on the part of Germany and her allies marked the beginning of mass destruction of Jews in the occupied areas in the East. At the same time, there was a deterioration in the position of Jews in other occupied countries, including Serbia. Tis was followed by an even stronger anti-Jewish propaganda cam-
64
MILAN KOLJANIN
“Volksdeutsche” were usually placed as commissioners of Jewish businesses and ofen of those where they had been previously employed. Such measures had both symbolic and practical importance. Afer the internment of Jews and destruction up until 10 May 1942, the completion of the seizure of their property followed.6 Although formally a part of the German occupation area of Serbia and under the jurisdiction of the „autonomous“ Serbian quisling government, the Banat region was really under the control of the G erman minority. Te anti-Jewish measures which were introduced by the occupying administration in Serbia took place fastest in the Banat. Tey culminated in the internment of the entire Jewish population in camps and deportation to Belgrade in August and September 1941. Trough this, the Banat became the �rst area under the control of the “ Tird Reich” that was completely „cleansed of Jews“ (judenrein). 7 In the implementation of these measures, the engagement of leadership and institutions of the German minority was the determinant. For the “Volksdeutsche” in Southeast European countries, including Yugoslavia, the German leadership intended to play the role of „racial core“ and trusted guardians of the interests of “ Tird Reich” in this area.8 During the invasion of the Wehrmacht in April 1941, the German population was one of the pillars of the destruction of Yugoslavia and the establishment of the occupying power. Te “peaceful neighbors” were transformed overnight into brutal members of the “dominant nation”. As early as in their very �rst crimes, they attacked not only Serbs, but also Jews, with public executions receiving an important symbolic function. Te public hanging of a prominent Jew, the director of the sugar factory in Petrovgrad/Groß-Betschkerek (today Zrenjanin) Viktor Elek on 24 April 1941, had an important symbolic function, and this seemed in particular to be a “revolutionary” one. Besides the local Germans, the h anging was attended en masse by members of the other ruling nation, Hungarians. “I saw crowds of people going towards ‘Bagljaˇs‘: by carriage, car, bicycle and foot. Tey were Germans and Hungarians, male and female, young and old. Te most of them were workers from the sugar mills, especially the Hungarians. [...]” 9 Te forced labor of Jews also had an important symbolic function in the Banat. “Immediately on the �rst morning when the German military marched in, I saw the Jews on the street rounded up and forced with the use of a whip to clean the streets. On that occasion, a German crowd passed by, young and old, male and female, who shouted at the Jews and ran up to them, slapped them or spat in expression of their abhorrence. I have seen high ly intelligent Jewish people who were dragging oxen carts around the town and carrying timber for individual Germans. “10
Forced labor of Jews in the Banat region, undated.
66
MILAN KOLJANIN
the killing of Jews shown by representatives of the occupying administration was based on ideological dogma about the role of the „World Jew“ in history. Te beginning of the �nal settlement of the Jewish Communist (Bolshevik) representatives in the East heralded the beginning of dealing with its exponents in Serbia. Tere was no doubt that the perpetrators of the sabotages were the Communists and their sympathizers. Te mythical image of the „World Jew“ who with the two levers of plutocracy (Liberal-Mason) and communism (Bolshevik) caused global carnage and destruction in order to establish his rule, served along with a series of anti-Semitic stereotypes as a universal explanation of the recent past but also for interpreting contemporary events. Identi�cation of the struggle against Bolshevism as the �ght against the Jews was immediately felt in propaganda.17 Ten began the reprisals against Jews and Communists, who were collectively accused and convicted of sabotage and the German losses in advance. Alongside them, other patriots were killed too, most of all the hostages in massive “retaliatory measures”.18 Te �ght against insurgents and mass repressions were both interpreted in propaganda as part of the struggle against the „World Jew“, whose true nature had been learned over time by German people and Germany‘s leaders. Te Jew was able to deceive the gullible part of Serbian people so that it now threatened their very survival. Tis interpretation was to ful�ll a de�nite political purpose. Killing Jews was a just punishment for their destructive work. However, the mass executions of Serbs was, in fact, the �ght against the „World Jew“, which was causing the Serbs to f ail. In this pro jection, the Germans appear as the saviors of the Serbs, not to be blamed for death and internment of tens of thousands of people, because the real culprits were, in fact, the Jews. On the other hand, this large, existential danger was to mobilize the Serbs i n the �ght against this evil, by which they would acquire their worthy place in the German „new order“. Te expression of a wide anti-occupant mood was a great expansion of the uprising in September and October 1941. Resistance was expressed in the form of the Serbian population helping persecuted Jews, whether of acquaintances or total strangers. 19 From 20 July 1941 the internment of Jews began, �rst in Šabac, and from 22 August in Belgrade and Ni š. Due to the spreading of the uprising, Hitler ordered, on 16 September 1941, its quashing by the strongest means possible and entrusting of all powers in Serbia to General Franz Böhme. Next followed the orders of Field Marshal Keitel to shoot 100 “Communists” for the life of each German soldier taken, and 50 for each soldier wounded. Based on these orders, mass executions of Serbian civilians began, and then also of Jewish men afer the arrival of General Böhme to Serbia on 18 September 1941.20 In his orders on 25 September 1941, General Böhme strongly encouraged a vindictive anti-Serb mood. General Böhme and most of the personnel of his unit were Austrians, among whom it was easy to encourage an anti-Serb bias. Böhme emphasized particularly the stereotype of Serbian treachery as a characteristic not only of Serbian men, but of women also. He asked his subordinates to create a formidable example for all of Serbia “which must hit the entire population in the hardest manner” 21. Te motivational basis for the proceedings of the occupation forces against the Serbs was based on anti-Serb bias and resentment embedded in the racist notion of inferior Slavs. Its role was certainly played by circumstances of war, that is, losses in battles with insurgents. Te mass killing of Serbian civilians certainly had an impact on the Wehrmacht soldiers in making the killing of civilians a routine, regardless of their ethnic or „racial“ origin. If the Serbs’ racist motivation was blurred in this proceeding, in the case of the killing of Jewish men it appeared in its „pure“ form. According to the anti-Semitic ideological model, General Böhme interpreted Keitel’s order of killing a hundred „Communists“ for each murdered and 50 for each wounded German soldier, by shooting primarily Jews and Communists. We should bear in mind the widespread anti-
HOLOCAUST IN SERBIA
65
Deportation of Jews from Zrenjanin camp, undated.
„When Jews and Jewish women were taken to forced labor, I know that the Germans expressed their displeasure against the Jews. Tey said in loud voices that they noticed that it was the way it should be, and to let them work in the way they never did. [...] German women passing by shouted, ‚Good, just send them to work‘.“ 11 Nandor Komloš underwent the following whilst carrying out forced labor: “German peasants from Petrovgrad and the surrounding area, for whom we had to load trash into the car, constantly yelled at us, scolded us, mocked us: ‘Oh Jews, oh Jews, now you will s erve us, we are your masters, does it feel good to you?’ and they forced us to work even faster.” 12 “Revolutionary” con�scation of Jewish property in the Banat was performed �rst as a mass robbery 13, and then as a full expropriation. Here the roles of the previous owners and their German employees were also swapped. Oskar Fischgrund from Pančevo also said: “Immediately afer the Germans invaded, small and large groups of German soldiers entered my manufacturing store and carried out the same actions without asking me or my permission and took all they could. Te next day, the commissioner was appointed, Franz Wild, the former accountant in my shop, a German from Pančevo, a native of Žombolj. As the commissioner he robbed the most.”14 Te anti-Jewish measures in the Banat culminated in the internment of the entire Jewish population in detention camps and deportation to Belgrade in August and September 1941. Te number of internees amounted to 3.300. Tus, as previously mentioned, the Banat became the �rst area under the control of the „ Tird Reich“ that was completely “cleansed of Jews”. 15 At the end of April 1941, when the work of Serbian police in Belgrade was reestablished, a section for Jews and Gypsies (Section VII) was set up within its Department of Special Police. Te section was directly subordinate to the Jewish department within the Gestapo (IV D, later IV B4). Te section’s task was to implement German orders about the Jews, which included: registration, organization of forced lab or, registration of property, carrying out controls to ensure the Jewish population were wearing a yellow strip (Jew’s star), respecting of the prohibition of practicing certain professions, the prohibition of visiting public premises, public events, swimming, and many others. Te local authorities, districts and district offices of the city administration had the same task. Te Special Police independently carried out arrests of the Jews who violated the Order of May 31, led the investigations and handed them over to the Gestapo.16 Te attack on the Soviet Union on the part of Germany and her allies marked the beginning of mass destruction of Jews in the occupied areas in the East. At the same time, there was a deterioration in the position of Jews in other occupied countries, including Serbia. Tis was followed by an even stronger anti-Jewish propaganda campaign that used the traditional and the new anti-Semitic stereotypes. Te initiative for
HOLOCAUST IN SERBIA
the order of October 10, General Böhme sought to detain all Communists, suspected men, all Jews and a number of nationalist and democratic-minded elements as hostages. Tis was the basis for the arrest of all Jewish men and their execution in October and November 1941, and this is how Wehrmacht got a central place in the „Final solution“ in Serbia.22 Anti-Semitic propaganda was presented in a fully rounded form at the „Exhibition of Freemasons, Jews and Communists,“ better known as the „Anti-Masonic Exhibition“, which was formally opened on October 22 in Belgrade. 23 Te propaganda messages of this exhibition were based on the mythological image of Jews, who were presented as an absolute evil and as the largest Serbian evil. In the artistic representations of the exhibition and the accompanying advertising material, basic stereotypical models were used: modern and traditional. Te �rst presented the Jew as a sleek capitalist who mastered the Serbian economy and sat on the backs of Serbian peasants, workers and citizens. Te second was the character of the Jew who held the scale and determined who would prevail: Communists or money (capitalists). 24 All propaganda instruments, in the exhibition and beyond, suggested that even such a great evil as Jewry could, in all its forms, be defeated with great e ff ort and sacri�ce.25 Te opening of the “Anti-Masonic exhibition” coincided with the peak of mass reprisals in Serbia, and also was the announcement of new ones. One of the main tasks of the exhibition certainly was to provide ideological justi �cation for the mass repressions, including those directed against Jews. By early November 1941, the Jewish male population in Serbia was almost completely destroyed. Te anti-Semitic messages from the exhibition were the reason for some papers to send new calls to Serbs to destroy “communist gangs” led by the remaining Jews. 26 Te exhibition was also the announcement of mass arrests and internment in the Banjica concentration camp of members of the Serbian intellectual elite, among them a group of professors at the University of Belgrade, in early November 1941. Tey were branded as Freemasons and intellectual pioneers of the armed struggle that threatened to bring about the destruction of Serbian people.27 One of the main goals of the propaganda which followed this extensive military operation to destroy the rebels in autumn 1941, was to divide and then destroy the two rebel groups. Separately from that, in early November 1941, a con �ict started between Communist partisans and the forces of Colonel Draža Mihailović. Tis certainly made it easier for Germans to quickly break major partisan groups in western Serbia at the end of November and destroy the center of Mihailovi ć’s movement at Ravna Gora in early December 1941.28 One of the measures used to suppress the uprising was the mass internment of the population. In the headquarters of General Böhme on 6 October 1941, it was decided to build a camp in the village of Zas avica in Western Serbia. According to the report of the Operations Group of Police ( Einsatzgruppe Sipo/SD) of 9 October, the camp was to be built on the model of the German concentration camps, and its capacity would be for 50.000 people, but to be increased to 500.000. Because of the long rains, General Böhme ordered on 28 October that the camp should be moved to a new location in the pavilions of the Belgrade Fairground. Meanwhile, at the meetings of representatives of the Foreign Ministry, Main Reich Security O ffice (RSHA) and occupational authorities in Serbia, it was concluded that the remaining Jewish and Roma men should be shot, and their families interned in Serbia itself. By early December 1941 the uprising movement in Serbia had been mostly
67
Poster of the AntiMasonic Exhibition.
66
MILAN KOLJANIN
the killing of Jews shown by representatives of the occupying administration was based on ideological dogma about the role of the „World Jew“ in history. Te beginning of the �nal settlement of the Jewish Communist (Bolshevik) representatives in the East heralded the beginning of dealing with its exponents in Serbia. Tere was no doubt that the perpetrators of the sabotages were the Communists and their sympathizers. Te mythical image of the „World Jew“ who with the two levers of plutocracy (Liberal-Mason) and communism (Bolshevik) caused global carnage and destruction in order to establish his rule, served along with a series of anti-Semitic stereotypes as a universal explanation of the recent past but also for interpreting contemporary events. Identi�cation of the struggle against Bolshevism as the �ght against the Jews was immediately felt in propaganda.17 Ten began the reprisals against Jews and Communists, who were collectively accused and convicted of sabotage and the German losses in advance. Alongside them, other patriots were killed too, most of all the hostages in massive “retaliatory measures”.18 Te �ght against insurgents and mass repressions were both interpreted in propaganda as part of the struggle against the „World Jew“, whose true nature had been learned over time by German people and Germany‘s leaders. Te Jew was able to deceive the gullible part of Serbian people so that it now threatened their very survival. Tis interpretation was to ful�ll a de�nite political purpose. Killing Jews was a just punishment for their destructive work. However, the mass executions of Serbs was, in fact, the �ght against the „World Jew“, which was causing the Serbs to f ail. In this pro jection, the Germans appear as the saviors of the Serbs, not to be blamed for death and internment of tens of thousands of people, because the real culprits were, in fact, the Jews. On the other hand, this large, existential danger was to mobilize the Serbs i n the �ght against this evil, by which they would acquire their worthy place in the German „new order“. Te expression of a wide anti-occupant mood was a great expansion of the uprising in September and October 1941. Resistance was expressed in the form of the Serbian population helping persecuted Jews, whether of acquaintances or total strangers. 19 From 20 July 1941 the internment of Jews began, �rst in Šabac, and from 22 August in Belgrade and Ni š. Due to the spreading of the uprising, Hitler ordered, on 16 September 1941, its quashing by the strongest means possible and entrusting of all powers in Serbia to General Franz Böhme. Next followed the orders of Field Marshal Keitel to shoot 100 “Communists” for the life of each German soldier taken, and 50 for each soldier wounded. Based on these orders, mass executions of Serbian civilians began, and then also of Jewish men afer the arrival of General Böhme to Serbia on 18 September 1941.20 In his orders on 25 September 1941, General Böhme strongly encouraged a vindictive anti-Serb mood. General Böhme and most of the personnel of his unit were Austrians, among whom it was easy to encourage an anti-Serb bias. Böhme emphasized particularly the stereotype of Serbian treachery as a characteristic not only of Serbian men, but of women also. He asked his subordinates to create a formidable example for all of Serbia “which must hit the entire population in the hardest manner” 21. Te motivational basis for the proceedings of the occupation forces against the Serbs was based on anti-Serb bias and resentment embedded in the racist notion of inferior Slavs. Its role was certainly played by circumstances of war, that is, losses in battles with insurgents. Te mass killing of Serbian civilians certainly had an impact on the Wehrmacht soldiers in making the killing of civilians a routine, regardless of their ethnic or „racial“ origin. If the Serbs’ racist motivation was blurred in this proceeding, in the case of the killing of Jewish men it appeared in its „pure“ form. According to the anti-Semitic ideological model, General Böhme interpreted Keitel’s order of killing a hundred „Communists“ for each murdered and 50 for each wounded German soldier, by shooting primarily Jews and Communists. We should bear in mind the widespread antiSemitism among the Austrians, which became an integrative part of Nazi ideology. In
68
MILAN KOLJANIN
the Wehrmacht commander in the South East on 5 December, the plans for the massive resettlement of women and children, rebels and other unreliable elements were delayed. Ten it was stated that all Jews and Gypsies should be taken to a concentration camp near Zemun. On December 8, 1941, the Jewish camp Zemun ( Judenlager Semlin) was opened. Te camp was on the le f bank of the Sava river in the territory of the Independent State of Croatia. Tere all the remaining Jews in Serbia were interned, around 6.400 of them, and about 600 Roma.29 Sources indicate that the main activities of the Special Police Department in the persecution of Jews in relation to the violation of the Order concerning the Jews and Gypsies, were to discover their true identity and/or investigation of communist activities. Afer an order for all Jews to come to the Jewish police on December 11, 1941, afer which they were interned in the camp at the Belgrade Fairground, the main a ctivities of the Special Police in respect to the „Jewish question“ was the search for hidden Jews. Captured Jews were delivered to German authorities, or were sent directly to the Banjica concentration camp ( Anhaltelager Dedinje) where they were quickly taken to be shot at the military shooting range near the village Jajinci. 30 Te internment of the remaining Jews in Serbia was linked with the destruction of insurgent movements and delaying of the mass displacement of the population from the insurgent areas. Te decision to kill interned Jewish women and children was linked to the issue of the �ght against insurgents. On December 20 1941, the Military commander in Serbia, General Paul Bader, evaluated that the occurrence of warmer days would bring the revival of unrest and rebel activity.31 Due to the increasing needs of the German war industry for labor32, the prospective for captured rebels was changed in March 1942. A greater in �ux of prisoners in German concentration camps in Serbia was expected, which got an additional purpose in April and May 1942 and became distribution centers for the referral of able-bodied prisoners in German concentration and labor camps. In mid-March 1942, the Wehrmacht commander of the South East, General Walter Kuntze, expected that the Jewish camp Zemun would be used for that purpose, along with the camps in Ni š, Šabac and Belgrade (Banjica). Te decision about the killing of Jewish prisoners had by then already been made. Up until May 10, 1942, Jewish women and children from the camp at the Belgrade Fairground were killed in a gas van (mobile gas-chamber), which carried out th e “Final solution of the Jewish questi on” in Serbia.33 Te strong anti-Semitic propaganda continued despite the fact that there was a missing, even �ctitious, basis for linking the Jews of Serbia with the events in it. However, despite this, the mythical notion of the “World Jew” as an absolute evil, and, simultaneously, the largest Serbian evil, retained its universal propaganda and ideological usef ulness in interpreting the past and, above all, contemporary events until the end of German occupation.
Internment of Jews in the Belgrade FairgroundCamp,
HOLOCAUST IN SERBIA
the order of October 10, General Böhme sought to detain all Communists, suspected men, all Jews and a number of nationalist and democratic-minded elements as hostages. Tis was the basis for the arrest of all Jewish men and their execution in October and November 1941, and this is how Wehrmacht got a central place in the „Final solution“ in Serbia.22 Anti-Semitic propaganda was presented in a fully rounded form at the „Exhibition of Freemasons, Jews and Communists,“ better known as the „Anti-Masonic Exhibition“, which was formally opened on October 22 in Belgrade. 23 Te propaganda messages of this exhibition were based on the mythological image of Jews, who were presented as an absolute evil and as the largest Serbian evil. In the artistic representations of the exhibition and the accompanying advertising material, basic stereotypical models were used: modern and traditional. Te �rst presented the Jew as a sleek capitalist who mastered the Serbian economy and sat on the backs of Serbian peasants, workers and citizens. Te second was the character of the Jew who held the scale and determined who would prevail: Communists or money (capitalists). 24 All propaganda instruments, in the exhibition and beyond, suggested that even such a great evil as Jewry could, in all its forms, be defeated with great e ff ort and sacri�ce.25 Te opening of the “Anti-Masonic exhibition” coincided with the peak of mass reprisals in Serbia, and also was the announcement of new ones. One of the main tasks of the exhibition certainly was to provide ideological justi �cation for the mass repressions, including those directed against Jews. By early November 1941, the Jewish male population in Serbia was almost completely destroyed. Te anti-Semitic messages from the exhibition were the reason for some papers to send new calls to Serbs to destroy “communist gangs” led by the remaining Jews. 26 Te exhibition was also the announcement of mass arrests and internment in the Banjica concentration camp of members of the Serbian intellectual elite, among them a group of professors at the University of Belgrade, in early November 1941. Tey were branded as Freemasons and intellectual pioneers of the armed struggle that threatened to bring about the destruction of Serbian people.27 One of the main goals of the propaganda which followed this extensive military operation to destroy the rebels in autumn 1941, was to divide and then destroy the two rebel groups. Separately from that, in early November 1941, a con �ict started between Communist partisans and the forces of Colonel Draža Mihailović. Tis certainly made it easier for Germans to quickly break major partisan groups in western Serbia at the end of November and destroy the center of Mihailovi ć’s movement at Ravna Gora in early December 1941.28 One of the measures used to suppress the uprising was the mass internment of the population. In the headquarters of General Böhme on 6 October 1941, it was decided to build a camp in the village of Zas avica in Western Serbia. According to the report of the Operations Group of Police ( Einsatzgruppe Sipo/SD) of 9 October, the camp was to be built on the model of the German concentration camps, and its capacity would be for 50.000 people, but to be increased to 500.000. Because of the long rains, General Böhme ordered on 28 October that the camp should be moved to a new location in the pavilions of the Belgrade Fairground. Meanwhile, at the meetings of representatives of the Foreign Ministry, Main Reich Security O ffice (RSHA) and occupational authorities in Serbia, it was concluded that the remaining Jewish and Roma men should be shot, and their families interned in Serbia itself. By early December 1941 the uprising movement in Serbia had been mostly destroyed. According to a report of the operational department of General Böhme to
HOLOCAUST IN SERBIA
1 Yehuda Bauer, Te Place of the Holocaust in Contemporary History, in: John K. Roth, Michael Berenbaum (eds.), Holocaust. Religious and Philosophical Implications, New York 1989, pp. 33 – 34. 2 Raul Hilberg, Zločinci, žrtve, posmatrači. Jevrejska katastrofa 1033 –1945, Belgrade 2001, pp. 93 –127, 225 – 245. 3 Christoph er R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution (revised edition), New York/London 1991, pp. 39 – 48; Milan Koljanin, Nema čki logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944. Belgrade 1992, pp. 19 – 31; Walter Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’ . Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, Munich 1993, pp. 35 – 49; Ženi Lebl, Do ‘konačnog rešenja’. Jevreji u Beogradu 1521–1942, Belgrade 2001, pp. 287– 315. 4 B auer, Te Place of the Holocaust in Contemporary History , pp. 16 –17. 5 Archives of Yugoslavia, Belgrade (AY), 110-385-604, Yugoslav State Commission for War Crimes, Statement of Olga Feldman Antić. 6 АY, 65-1265-224а, Oglas-Kundmachung, Adolf Mostbeck's appointment for the commissioner of the Geza Kon A.D, Belgrade, 24.VI.1941. See also: Vesna Aleksi ć, Banka i moć. Socijalno-�nansijska istorija Opšteg jugoslovenskog bankarskog društva A.D. 1928 –1945, Belgrade 2002, p. 146. 7 Božidar Ivković, Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1944. In: Tokovi revolucije, Zbornik istorijskih radova, No. 1, Belgrade 1967, pp. 373 – 403; Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini: Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja (istrebljenje, deportacija, mu čenje, hapšenje i pljačka), Novi Sad 1945, pp. 192 – 290; Zlo čini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Belgrade 1952, pp. 9 –13; Te Crimes of the Fascist Occupants and their Collaborators against Jews in Yugoslavia, Belgrade 1957, pp. 2 – 3. 8 Milan Ristović, Nemački ‘novi poredak’ i jugoistočna Evropa 1940/41–1944/45. Planovi o budućnosti i praksa, Belgrade 1991, pp. 95 –114. 9 АY, 110, 669, 33 – 34, Draga Nikin’s statement. See a lso the announcement about Viktor Elek’s hanging in German, Hungarian and Serbian. Here it is stated that at the same time as Elek – a Jew – was shot, Sava Cukić, a Serbian from Aradac, was too; AY, 110, 669 – 67. Zlo čini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Fotodokumentacija, Photograph No. 4; Jovan Rajs, Kristina Hjerten von Gnedda, Opunomoćenik ućutkanih, Belgrade 2004, pp. 31– 32. 10 АY, 110, 691–143, Dr. Bo ža Ankić’s statement. 11 See note 7. 12 АY, 110, 690 – 209, Nandor Komlo š’s statement. 13 Ivan Singer, Blagoslov moga oca. Moje spasenje, Vršac 2006, p.69. 14 АЈ, 110, 674 – 52, Ivkovi ć, op.cit. pp. 392 – 401. 15 See note 7. 16 Branislav Božović, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944, Belgrade 2012, pp. 241– 252. 17 Uloga Jevreja u boljševizmu (Te Jewish role in Bolshevism), in: Novo Vreme , No. 38, 24. June 1941. Tis commentary was broadcast on Belgrade Radio (Sender Belgrad) a day beforehand. 18 Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944, Belgrade 1970, passim; Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’, passim. 19 Milan Fogel, Milan Ristović, Milan Koljanin, Righteous among the Nations – Serbia, Belgrade 2010, passim ; Jaša Almuli, Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja. Belgrade 2010, passim. 20 Christoph er R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution, New York-London 1991, revised edition, pp. 45 – 48; W. Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’ , pp. 55 – 56. 21 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’ , p. 60. 22 Ch. R. Browning, Fateful Months , pp. 39 – 56; W.Manoschek, ’S erbien ist judenfrei’, passim. 23 Juče je svečano otvorena antimasonska izložba, in: Novo Vreme, No. 147, 23 October 1941. See also: Nadežda Jovanović, Odnos okupatora i kvislinga prema masoneriji u Srbiji 1941–1942, in: Godišnjak grada Beograda, Book XVIII, Belgrade 1971, pp. 77–107; Branko Petranovi ć, Srbija u Drugom svetskom ratu, Belgrade 1992, pp. 424 – 425. 24 Kosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Belgrade 2000, pp. 148–150. 25 Ove nedelje otvara se antimasonska izložba u Beogradu. In: Novo Vreme, No. 145, 21 October 1941. 26 Jevreji su nam nekad pili krv na pamuk, a danas zavode Srbe ne bi li došlo samouništenje naše, in: Narodne novine, No. 3, 16 November 1941. 27 Dr. Lazar Prokić: Antimasonska izložba kao vaspitno nacionalno sredstvo. In: Ponedeljak, No. 15, 10 November 1941. 28 Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu , pp. 228 – 244, 262 – 275; Kosta Nikoli ć, Istorija Ravnogorskog pokreta 1941–1945, Book 1 , Belgrade 1999, pp. 143 –164. 29 M.Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu , pp. 45 – 47, 62. 30 Logor Banjica. Logoraši. Knjige zatočenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941–1944), Vol. I–II, Belgrade 2009. 31 Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu, pp. 107–108. 32 Ulrich Herbert, Geschicht e der Ausländerbesc häfigung in Deutschland 1880 bis 1980. Saisonarbeiter, Zwangsarbeiter, Gastarbeiter, Berlin/Bonn 1986, pp. 120 –124, 141–167. 33 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, pp. 194–195; Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu,
67
Poster of the AntiMasonic Exhibition.
69
68
MILAN KOLJANIN
the Wehrmacht commander in the South East on 5 December, the plans for the massive resettlement of women and children, rebels and other unreliable elements were delayed. Ten it was stated that all Jews and Gypsies should be taken to a concentration camp near Zemun. On December 8, 1941, the Jewish camp Zemun ( Judenlager Semlin) was opened. Te camp was on the le f bank of the Sava river in the territory of the Independent State of Croatia. Tere all the remaining Jews in Serbia were interned, around 6.400 of them, and about 600 Roma.29 Sources indicate that the main activities of the Special Police Department in the persecution of Jews in relation to the violation of the Order concerning the Jews and Gypsies, were to discover their true identity and/or investigation of communist activities. Afer an order for all Jews to come to the Jewish police on December 11, 1941, afer which they were interned in the camp at the Belgrade Fairground, the main a ctivities of the Special Police in respect to the „Jewish question“ was the search for hidden Jews. Captured Jews were delivered to German authorities, or were sent directly to the Banjica concentration camp ( Anhaltelager Dedinje) where they were quickly taken to be shot at the military shooting range near the village Jajinci. 30 Te internment of the remaining Jews in Serbia was linked with the destruction of insurgent movements and delaying of the mass displacement of the population from the insurgent areas. Te decision to kill interned Jewish women and children was linked to the issue of the �ght against insurgents. On December 20 1941, the Military commander in Serbia, General Paul Bader, evaluated that the occurrence of warmer days would bring the revival of unrest and rebel activity.31 Due to the increasing needs of the German war industry for labor32, the prospective for captured rebels was changed in March 1942. A greater in �ux of prisoners in German concentration camps in Serbia was expected, which got an additional purpose in April and May 1942 and became distribution centers for the referral of able-bodied prisoners in German concentration and labor camps. In mid-March 1942, the Wehrmacht commander of the South East, General Walter Kuntze, expected that the Jewish camp Zemun would be used for that purpose, along with the camps in Ni š, Šabac and Belgrade (Banjica). Te decision about the killing of Jewish prisoners had by then already been made. Up until May 10, 1942, Jewish women and children from the camp at the Belgrade Fairground were killed in a gas van (mobile gas-chamber), which carried out th e “Final solution of the Jewish questi on” in Serbia.33 Te strong anti-Semitic propaganda continued despite the fact that there was a missing, even �ctitious, basis for linking the Jews of Serbia with the events in it. However, despite this, the mythical notion of the “World Jew” as an absolute evil, and, simultaneously, the largest Serbian evil, retained its universal propaganda and ideological usef ulness in interpreting the past and, above all, contemporary events until the end of German occupation.
Internment of Jews in the Belgrade FairgroundCamp, undated.
70
HOLOCAUST IN SERBIA
69
1 Yehuda Bauer, Te Place of the Holocaust in Contemporary History, in: John K. Roth, Michael Berenbaum (eds.), Holocaust. Religious and Philosophical Implications, New York 1989, pp. 33 – 34. 2 Raul Hilberg, Zločinci, žrtve, posmatrači. Jevrejska katastrofa 1033 –1945, Belgrade 2001, pp. 93 –127, 225 – 245. 3 Christoph er R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution (revised edition), New York/London 1991, pp. 39 – 48; Milan Koljanin, Nema čki logor na Beogradskom sajmištu 1941–1944. Belgrade 1992, pp. 19 – 31; Walter Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’ . Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, Munich 1993, pp. 35 – 49; Ženi Lebl, Do ‘konačnog rešenja’. Jevreji u Beogradu 1521–1942, Belgrade 2001, pp. 287– 315. 4 B auer, Te Place of the Holocaust in Contemporary History , pp. 16 –17. 5 Archives of Yugoslavia, Belgrade (AY), 110-385-604, Yugoslav State Commission for War Crimes, Statement of Olga Feldman Antić. 6 АY, 65-1265-224а, Oglas-Kundmachung, Adolf Mostbeck's appointment for the commissioner of the Geza Kon A.D, Belgrade, 24.VI.1941. See also: Vesna Aleksi ć, Banka i moć. Socijalno-�nansijska istorija Opšteg jugoslovenskog bankarskog društva A.D. 1928 –1945, Belgrade 2002, p. 146. 7 Božidar Ivković, Uništenje Jevreja i pljačka njihove imovine u Banatu 1941–1944. In: Tokovi revolucije, Zbornik istorijskih radova, No. 1, Belgrade 1967, pp. 373 – 403; Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini: Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja (istrebljenje, deportacija, mu čenje, hapšenje i pljačka), Novi Sad 1945, pp. 192 – 290; Zlo čini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Savez jevrejskih opština Jugoslavije, Belgrade 1952, pp. 9 –13; Te Crimes of the Fascist Occupants and their Collaborators against Jews in Yugoslavia, Belgrade 1957, pp. 2 – 3. 8 Milan Ristović, Nemački ‘novi poredak’ i jugoistočna Evropa 1940/41–1944/45. Planovi o budućnosti i praksa, Belgrade 1991, pp. 95 –114. 9 АY, 110, 669, 33 – 34, Draga Nikin’s statement. See a lso the announcement about Viktor Elek’s hanging in German, Hungarian and Serbian. Here it is stated that at the same time as Elek – a Jew – was shot, Sava Cukić, a Serbian from Aradac, was too; AY, 110, 669 – 67. Zlo čini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji, Fotodokumentacija, Photograph No. 4; Jovan Rajs, Kristina Hjerten von Gnedda, Opunomoćenik ućutkanih, Belgrade 2004, pp. 31– 32. 10 АY, 110, 691–143, Dr. Bo ža Ankić’s statement. 11 See note 7. 12 АY, 110, 690 – 209, Nandor Komlo š’s statement. 13 Ivan Singer, Blagoslov moga oca. Moje spasenje, Vršac 2006, p.69. 14 АЈ, 110, 674 – 52, Ivkovi ć, op.cit. pp. 392 – 401. 15 See note 7. 16 Branislav Božović, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 1941–1944, Belgrade 2012, pp. 241– 252. 17 Uloga Jevreja u boljševizmu (Te Jewish role in Bolshevism), in: Novo Vreme , No. 38, 24. June 1941. Tis commentary was broadcast on Belgrade Radio (Sender Belgrad) a day beforehand. 18 Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941–1944, Belgrade 1970, passim; Manoschek, ‘Serbien ist judenfrei’, passim. 19 Milan Fogel, Milan Ristović, Milan Koljanin, Righteous among the Nations – Serbia, Belgrade 2010, passim ; Jaša Almuli, Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja. Belgrade 2010, passim. 20 Christoph er R. Browning, Fateful Months. Essays on the emergence of the Final Solution, New York-London 1991, revised edition, pp. 45 – 48; W. Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’ , pp. 55 – 56. 21 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’ , p. 60. 22 Ch. R. Browning, Fateful Months , pp. 39 – 56; W.Manoschek, ’S erbien ist judenfrei’, passim. 23 Juče je svečano otvorena antimasonska izložba, in: Novo Vreme, No. 147, 23 October 1941. See also: Nadežda Jovanović, Odnos okupatora i kvislinga prema masoneriji u Srbiji 1941–1942, in: Godišnjak grada Beograda, Book XVIII, Belgrade 1971, pp. 77–107; Branko Petranovi ć, Srbija u Drugom svetskom ratu, Belgrade 1992, pp. 424 – 425. 24 Kosta Nikolić, Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Belgrade 2000, pp. 148–150. 25 Ove nedelje otvara se antimasonska izložba u Beogradu. In: Novo Vreme, No. 145, 21 October 1941. 26 Jevreji su nam nekad pili krv na pamuk, a danas zavode Srbe ne bi li došlo samouništenje naše, in: Narodne novine, No. 3, 16 November 1941. 27 Dr. Lazar Prokić: Antimasonska izložba kao vaspitno nacionalno sredstvo. In: Ponedeljak, No. 15, 10 November 1941. 28 Petranović, Srbija u Drugom svetskom ratu , pp. 228 – 244, 262 – 275; Kosta Nikoli ć, Istorija Ravnogorskog pokreta 1941–1945, Book 1 , Belgrade 1999, pp. 143 –164. 29 M.Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu , pp. 45 – 47, 62. 30 Logor Banjica. Logoraši. Knjige zatočenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica (1941–1944), Vol. I–II, Belgrade 2009. 31 Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu, pp. 107–108. 32 Ulrich Herbert, Geschicht e der Ausländerbesc häfigung in Deutschland 1880 bis 1980. Saisonarbeiter, Zwangsarbeiter, Gastarbeiter, Berlin/Bonn 1986, pp. 120 –124, 141–167. 33 Manoschek, ’Serbien ist judenfrei’, pp. 194–195; Koljanin, Nemački logor na Beogradskom sajmištu, pp. 126 –127.
AUTOR
BEITRAG
„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina Progon, deportovanje, internacija
71
70
AUTOR
71
BEITRAG
„Nestanak“ nemačkih nacionalnih manjina Progon, deportovanje, internacija
72
73
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
Mitja Ferenc
Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata
Število in navzo čnost Nemcev na Slovenskem do leta 1945
Osebe z nem škim maternim jezikom v okrajih Dravske banovine v popisu iz l. 1931.
Nemci, ki so pred 2. svetovno vojno živeli na ozemlju dana šnje Slovenije kot njeni stalni prebivalci so na slovensko narodno ozemlje prišli na tri na čine. Nemško politično gospostvo je na Slovensko pripeljalo nemške posvetne in cerkvene gospode. Pozneje so se jim pridru žili še nemški meščani, v zadnjih stoletjih pa še predstavniki velepodjetništva ter intelektualnih poklicev. Ti Nemci so živeli predvsem v mestih in trgih (Maribor, Ptuj, Celje, Ljubljana, Slovenske Konjice, Slovenska Bistrica itd.), v katerih so bili zlasti hi šni posestniki, industrialci, pripadniki svobodnih poklicev, obrtniki in veleposestniki, na nekaterih območ jih pa tudi kmetje. Teh Nemcev je bilo pred 1. svetovno vojno več, a so se pripadniki intelektualnih poklicev (profesorji, u čitelji, uradniki) po nastanku Dr žave Slovencev, Hrvatov in Srbov oziroma Kraljevine Srbov, Hrvatov in Slovencev jeseni leta 1918 izselili v Avstrijo. Drugi skupini so pripadali tisti Nemci, ki so se v srednjem veku naselili na Slovenskem v tako imenovani rovtarski kolonizaciji. Predvsem so to kočevski Nemci, ki so se priselili po letu 1330 in kot nem ški otok obdržali svojo nemško zavest, in soriški Nemci, ki so se priselili v dolino Selške Sore po 13. stoletju in so obkro ženi s slo venskim prebivalstvom večinoma že izgubili svojo nemško zavest. V tretjo skupino lahko uvrstimo tiste Nemce, ki jih je pogodba v Saint Germainu leta 1919 odrezala od več ali manj strnjenega nemškega ozemlja. To so apa ški Nemci, ki jih je meja po reki Muri odrezala od Zgornje Štajerske, in Nemci v štirih vaseh (Kramarovci, Ocinje, Fik šinci,Serdica) južno od potoka Kučnica v severozahodnem delu Prekmurja – državno mejo so namreč potegnili po tem potoku.1
Selitev ko čevskih Nemcev 1941 na železniški postaji Kočevje.
Po avstrijskem štetju iz leta 1919 je na ozemljih, ki s o bila pridru žena slovenskemu delu Kraljevine SHS, živelo 106.377 ljudi z nemškim občevalnim jezikom. Nemško prebivalstvo je predstavljalo okoli 10 % celotnega prebivalstva, po štetju leta 1921 in 1931 pa vsega nekaj manj kot 4 % oziroma 2,5 % (28.998 oseb z nem škim maternim jezikom).2 Vzrokov statističnega upada nemštva se v tem referatu ne dotikam. Glede na pol milijonsko narodno skupnost v Jugoslaviji je v Sloveniji pred 2. svetovno vojno prebivalo 8 % vseh Nemcev v Jugoslaviji. Razen Nemcev v Bosni in Hercegovini so bili številčno najmanjša nemška narodna skupina, vendar gospodarsko, socialno daleč najmočnejša in najbolj organizirana, z bogato kulturno in politi čno tradicijo ter z močno poudarjeno narodno zavestjo.3 Okupacija
Razdelitev slovenskega ozemlja med Nem čijo, Italijo, Madžarsko in Neodvisno državo Hrvaško leta 1941 je najprej povzro čila preselitev okoli 12.000 ko čevskih Nemcev (95 %). Iz Ko čevske, ki je postalo del Kraljevine Italije so jih nem ške oblasti preselile na Spodnje Štajersko, na nemško okupacijsko območ je ob reki Savi in Sotli na meji z Italijo in Neodvisno državo Hrvaško. Zato so nacisti od tam izgnali skoraj vse Slovence okoli 37.000 oseb a ob tem po 600 letih tudi uničili in ukinili nem ški narodnostni otok na Kočevskem.4 Glede odnosa do nemške manjšine po koncu vojne lahko ugotavljamo, da so ostra okupacijska politika nemškega okupatorja in sodelovanje dela pripadnikov nemške manjšine v njej, zlasti pa etnocidni ukrepi (mno žično izganjanje, germanizacija, nasilje itd.) nemških okupacijskih oblasti, imeli za posledico zahteve po kolektivni odgovornosti velike večine Nemcev na Slovenskem. Pri tem moram opozoriti, da so tak šne zahteve – po izgonu in zaplembi premo ženja – nastajale ne samo na partizanski, komunistični strani temveč tudi pri nasprotnem politi čnem taboru t.i. protirevolucionarnem, protikomunističnem in to že od okupacije 1941. leta dalje. So pa slovenske/ jugoslovanske povojne oblasti ravnanje nemške manjšine med drugo svetovno vojno po vojni izkoristile za dokončen obračun z Nemci v Sloveniji/Jugoslaviji.5 Obra čun z Nemci
Pravno osnovo za obračun z Nemci so predstavljali sklepi, ki ji h je med vojno sprejelo predsedstvo AVNOJ (Antifašistični svet narodne osvob oditve Jugoslavije). Med predpisi, ki so opredeljevali pravni položaj Nemcev v Jugoslaviji po osvoboditvi je bil prvi in najpomembnejši odlok predsedstva AVNOJ, sprejet 21. novembra 1944 .6 Po njem je
72
73
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
Mitja Ferenc
Sudbina nemačke manjine u Sloveniji posle 2. svetskog rata
Število in navzo čnost Nemcev na Slovenskem do leta 1945
Osebe z nem škim maternim jezikom v okrajih Dravske banovine v popisu iz l. 1931.
Nemci, ki so pred 2. svetovno vojno živeli na ozemlju dana šnje Slovenije kot njeni stalni prebivalci so na slovensko narodno ozemlje prišli na tri na čine. Nemško politično gospostvo je na Slovensko pripeljalo nemške posvetne in cerkvene gospode. Pozneje so se jim pridru žili še nemški meščani, v zadnjih stoletjih pa še predstavniki velepodjetništva ter intelektualnih poklicev. Ti Nemci so živeli predvsem v mestih in trgih (Maribor, Ptuj, Celje, Ljubljana, Slovenske Konjice, Slovenska Bistrica itd.), v katerih so bili zlasti hi šni posestniki, industrialci, pripadniki svobodnih poklicev, obrtniki in veleposestniki, na nekaterih območ jih pa tudi kmetje. Teh Nemcev je bilo pred 1. svetovno vojno več, a so se pripadniki intelektualnih poklicev (profesorji, u čitelji, uradniki) po nastanku Dr žave Slovencev, Hrvatov in Srbov oziroma Kraljevine Srbov, Hrvatov in Slovencev jeseni leta 1918 izselili v Avstrijo. Drugi skupini so pripadali tisti Nemci, ki so se v srednjem veku naselili na Slovenskem v tako imenovani rovtarski kolonizaciji. Predvsem so to kočevski Nemci, ki so se priselili po letu 1330 in kot nem ški otok obdržali svojo nemško zavest, in soriški Nemci, ki so se priselili v dolino Selške Sore po 13. stoletju in so obkro ženi s slo venskim prebivalstvom večinoma že izgubili svojo nemško zavest. V tretjo skupino lahko uvrstimo tiste Nemce, ki jih je pogodba v Saint Germainu leta 1919 odrezala od več ali manj strnjenega nemškega ozemlja. To so apa ški Nemci, ki jih je meja po reki Muri odrezala od Zgornje Štajerske, in Nemci v štirih vaseh (Kramarovci, Ocinje, Fik šinci,Serdica) južno od potoka Kučnica v severozahodnem delu Prekmurja – državno mejo so namreč potegnili po tem potoku.1
Selitev ko čevskih Nemcev 1941 na železniški postaji Kočevje.
Po avstrijskem štetju iz leta 1919 je na ozemljih, ki s o bila pridru žena slovenskemu delu Kraljevine SHS, živelo 106.377 ljudi z nemškim občevalnim jezikom. Nemško prebivalstvo je predstavljalo okoli 10 % celotnega prebivalstva, po štetju leta 1921 in 1931 pa vsega nekaj manj kot 4 % oziroma 2,5 % (28.998 oseb z nem škim maternim jezikom).2 Vzrokov statističnega upada nemštva se v tem referatu ne dotikam. Glede na pol milijonsko narodno skupnost v Jugoslaviji je v Sloveniji pred 2. svetovno vojno prebivalo 8 % vseh Nemcev v Jugoslaviji. Razen Nemcev v Bosni in Hercegovini so bili številčno najmanjša nemška narodna skupina, vendar gospodarsko, socialno daleč najmočnejša in najbolj organizirana, z bogato kulturno in politi čno tradicijo ter z močno poudarjeno narodno zavestjo.3 Okupacija
Razdelitev slovenskega ozemlja med Nem čijo, Italijo, Madžarsko in Neodvisno državo Hrvaško leta 1941 je najprej povzro čila preselitev okoli 12.000 ko čevskih Nemcev (95 %). Iz Ko čevske, ki je postalo del Kraljevine Italije so jih nem ške oblasti preselile na Spodnje Štajersko, na nemško okupacijsko območ je ob reki Savi in Sotli na meji z Italijo in Neodvisno državo Hrvaško. Zato so nacisti od tam izgnali skoraj vse Slovence okoli 37.000 oseb a ob tem po 600 letih tudi uničili in ukinili nem ški narodnostni otok na Kočevskem.4 Glede odnosa do nemške manjšine po koncu vojne lahko ugotavljamo, da so ostra okupacijska politika nemškega okupatorja in sodelovanje dela pripadnikov nemške manjšine v njej, zlasti pa etnocidni ukrepi (mno žično izganjanje, germanizacija, nasilje itd.) nemških okupacijskih oblasti, imeli za posledico zahteve po kolektivni odgovornosti velike večine Nemcev na Slovenskem. Pri tem moram opozoriti, da so tak šne zahteve – po izgonu in zaplembi premo ženja – nastajale ne samo na partizanski, komunistični strani temveč tudi pri nasprotnem politi čnem taboru t.i. protirevolucionarnem, protikomunističnem in to že od okupacije 1941. leta dalje. So pa slovenske/ jugoslovanske povojne oblasti ravnanje nemške manjšine med drugo svetovno vojno po vojni izkoristile za dokončen obračun z Nemci v Sloveniji/Jugoslaviji.5 Obra čun z Nemci
Pravno osnovo za obračun z Nemci so predstavljali sklepi, ki ji h je med vojno sprejelo predsedstvo AVNOJ (Antifašistični svet narodne osvob oditve Jugoslavije). Med predpisi, ki so opredeljevali pravni položaj Nemcev v Jugoslaviji po osvoboditvi je bil prvi in najpomembnejši odlok predsedstva AVNOJ, sprejet 21. novembra 1944 .6 Po njem je bilo imetje Nemcev (nem ške države, nemških državljanov in oseb nemške narodnosti)
74
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
sredstev, potrebnih za gospodarsko obnovo še predno so se v mednarodnih ustanovah začele razprave o vojni od škodnini. Z agrarno reformo in razdelitvijo zaplenjene nemške lastnine (zlasti pomembna je bila zemlji ška posest Nemcev v Vojvodini) pa je nova oblast pridobila kmete, ki so predstavljali večino prebivalstva. Zaplemba nemškega premoženja namreč ni bila povezana z nobenim tveganjem, medtem ko bi prezgodnja splošna nacionalizacija pomenila preveliko tveganje in bi povzro čila notranje nezadovoljstvo in zunanje težave. Seveda ne smemo zanemariti odlo čitev oblasti, da nemški manjšini za vselej odvzamejo možnost, da bi še kdaj obvladovali gospodarsko življenje na ozemljih kjer so bili navzoči. Odlok predsedstva AVNOJ je odvzel lastnino državi, ki je bila glavni okupator, in osebam, ki s o ji nacionalno pripadale. Predstavljal je kolektivno kazen.8 V obračunu z Nemci pa je oblast uporabljala tudi druge zakonske predpise kot npr. Zakon o vrstah kazni , ki so jih izrekala civilna in voja ška sodišča, Ukaz o sploš ni amnestiji in pomilostitvi, ki je iz amnestije med drugimi izzvzel tudi člane Kulturbunda (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund), kar je pomenilo, da večina obsojencev nemške narodnosti in njihovih dejanskih ali domnevnih slovenskih simpatizerjev ni bila pomiloščena. Najbolj široko osnovo za sojenje jugoslovanskim Nemcem je dajal Zakon o kaznivih dejanjih zoper narod in dr ža vo, ki je omogo čal veljavnost zakona za nazaj. Med pomembnejšimi predpisi velja omeniti š e Zakon o agrarni reformi in kolonizaciji, po katerem so zaplenjeno nem ško premoženje razdeljevali kolonistom ali pa je ostalo v državni lasti, Zakon o volilnih imenikih iz avgusta 1945 , ki je med drugim volilno pravico v celoti odvzemal pripadnikom Kulturbunda in njihovim družinskim članom. Druge državljanske predpise je praktično vsem jugoslovanskim Nemcem odvzemal Zakon o dr ž avljanstvu DFJ, ki se je nanašal tudi na folksdojčerje. Pomembna predpisa sta bila še zakona o zaplembi iz junija 1945 in julija 1946, ker sta dolo čila zaplembni postopek. Hkrati z izgonom in zaplembo premoženja so pripadniki nemške manjšine izgubili tudi jugoslovansko državljanstvo, kar se je de iure sicer zgodilo šele 4. decembra 1948, ko je stopil v veljavo Zakon o spremembah zakona o dr žavljanstvu FLRJ.9 Tak šno pravno stanje je trajalo do leta 1951, ko sta stopila v veljavo ukaz o prenehanju vojnega stanja z Nem č ijo (21.7.1951), in ukaz o prenehanju vojnega stanja z zvezno republiko Avstrijo, ki sta dolo čala, da se o d njune uveljavitve za Nemčijo in Avstrijo ter za njune dr žavljane ne bodo več uporabljali predpisi, ki so iz šli iz vojnega stanja z Nemčijo.10 V podobnih zgodovinskih okoliščinah so podobne odločitve o Nemcih, kot jih je sprejelo predsedstvo AVNOJa, sprejemali tudi drugod. Pregon in zaplemba premoženja je zadel velik del Nemcev iz ve čine vzhodnih in jugovzhodnih evropskih držav. Okoli 12 milijonov pripadnikov nemške etnične skupnosti je bilo pregnanih iz Poljske, Češkoslovaške, Mad žarske, Jugoslavije, Romunije, Bolgarije, Sovjetske zveze in baltskih držav.11
Odlukapredsedstva AVNOJ 21.11 .1944.
Pobeg
v Sloveniji in Jugoslaviji zaplenjeno. Ta in drugi zakonski predpisi, ki so mu sledili, so Nemce – tako državljane nemškega rajha kot tudi jugoslovanske dr žavljane – proglasili za sovražnike države in ljudstva. Kot del sovra žnega premoženja so obravnavali tudi njihovo premoženje, za katerega so sklenili, da postane last nove jugoslovanske države. Do konca leta 1945 so organi v Sloveniji izdali 20.293 zaplembenih odlo čb. Z njimi so zaplenili industrijska podjetja, kmetijska posestva, denarne zavod e, trgovine gostinska in obrtna podjetja, stanovanjske hiše, gra ščine itd. Kolik šna je bila vrednost trga premoženja ni znano. Razli čne državne institucije so se izračunavanja lotile, vendar so kmalu ugotovili, da je zbrana dokumentacija p omanjkljiva.7 Utemeljitve s katerimi so nove jugoslovanske oblasti opravičevale podržavljenje nemškega imetja so bile razli čne: materialne, eti čno-moralne, narodno-obrambne, ideološke in gospodarsko-strateške. Kot razlog je gotovo prevladovala nadomestitev
Veliko Nemcev je že pred koncem svetovnega spopada organizirano zapustilo slovenski prostor. Ve čina tistih „domačih“ Nemcev, ki so se po čutili ogrožene zaradi svoje dotedanje dejavnosti se je pravočasno umaknila na avstrijsko ozemlje. Tam so jih zavezni ške oblasti internirale v tabori šča. S tistimi, ki so ostali v Sloveniji, je jugoslovanski in s tem tudi slovenski politični vrh sklenil obračunati „brez vsake sentimentalnosti“. Ocenjuje se, da je z umikajo čo se nemško vojsko še pred koncem vojne pobegnilo nekje med 15.000 in 16.000 Nemcev. 12 Organizacijo in potek umika si lahko ustvarimo največ iz spominskih zapisov. Z vlaki so poskušali evakuirati predvsem ženske z otroki. Ve čina pa je odšla
75
Kočevski Nemci v taborišču Feff ernitz.
74
sredstev, potrebnih za gospodarsko obnovo še predno so se v mednarodnih ustanovah začele razprave o vojni od škodnini. Z agrarno reformo in razdelitvijo zaplenjene nemške lastnine (zlasti pomembna je bila zemlji ška posest Nemcev v Vojvodini) pa je nova oblast pridobila kmete, ki so predstavljali večino prebivalstva. Zaplemba nemškega premoženja namreč ni bila povezana z nobenim tveganjem, medtem ko bi prezgodnja splošna nacionalizacija pomenila preveliko tveganje in bi povzro čila notranje nezadovoljstvo in zunanje težave. Seveda ne smemo zanemariti odlo čitev oblasti, da nemški manjšini za vselej odvzamejo možnost, da bi še kdaj obvladovali gospodarsko življenje na ozemljih kjer so bili navzoči. Odlok predsedstva AVNOJ je odvzel lastnino državi, ki je bila glavni okupator, in osebam, ki s o ji nacionalno pripadale. Predstavljal je kolektivno kazen.8 V obračunu z Nemci pa je oblast uporabljala tudi druge zakonske predpise kot npr. Zakon o vrstah kazni , ki so jih izrekala civilna in voja ška sodišča, Ukaz o sploš ni amnestiji in pomilostitvi, ki je iz amnestije med drugimi izzvzel tudi člane Kulturbunda (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund), kar je pomenilo, da večina obsojencev nemške narodnosti in njihovih dejanskih ali domnevnih slovenskih simpatizerjev ni bila pomiloščena. Najbolj široko osnovo za sojenje jugoslovanskim Nemcem je dajal Zakon o kaznivih dejanjih zoper narod in dr ža vo, ki je omogo čal veljavnost zakona za nazaj. Med pomembnejšimi predpisi velja omeniti š e Zakon o agrarni reformi in kolonizaciji, po katerem so zaplenjeno nem ško premoženje razdeljevali kolonistom ali pa je ostalo v državni lasti, Zakon o volilnih imenikih iz avgusta 1945 , ki je med drugim volilno pravico v celoti odvzemal pripadnikom Kulturbunda in njihovim družinskim članom. Druge državljanske predpise je praktično vsem jugoslovanskim Nemcem odvzemal Zakon o dr ž avljanstvu DFJ, ki se je nanašal tudi na folksdojčerje. Pomembna predpisa sta bila še zakona o zaplembi iz junija 1945 in julija 1946, ker sta dolo čila zaplembni postopek. Hkrati z izgonom in zaplembo premoženja so pripadniki nemške manjšine izgubili tudi jugoslovansko državljanstvo, kar se je de iure sicer zgodilo šele 4. decembra 1948, ko je stopil v veljavo Zakon o spremembah zakona o dr žavljanstvu FLRJ.9 Tak šno pravno stanje je trajalo do leta 1951, ko sta stopila v veljavo ukaz o prenehanju vojnega stanja z Nem č ijo (21.7.1951), in ukaz o prenehanju vojnega stanja z zvezno republiko Avstrijo, ki sta dolo čala, da se o d njune uveljavitve za Nemčijo in Avstrijo ter za njune dr žavljane ne bodo več uporabljali predpisi, ki so iz šli iz vojnega stanja z Nemčijo.10 V podobnih zgodovinskih okoliščinah so podobne odločitve o Nemcih, kot jih je sprejelo predsedstvo AVNOJa, sprejemali tudi drugod. Pregon in zaplemba premoženja je zadel velik del Nemcev iz ve čine vzhodnih in jugovzhodnih evropskih držav. Okoli 12 milijonov pripadnikov nemške etnične skupnosti je bilo pregnanih iz Poljske, Češkoslovaške, Mad žarske, Jugoslavije, Romunije, Bolgarije, Sovjetske zveze in baltskih držav.11
Odlukapredsedstva AVNOJ 21.11 .1944.
75
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
Kočevski Nemci v taborišču Feff ernitz.
Pobeg
v Sloveniji in Jugoslaviji zaplenjeno. Ta in drugi zakonski predpisi, ki so mu sledili, so Nemce – tako državljane nemškega rajha kot tudi jugoslovanske dr žavljane – proglasili za sovražnike države in ljudstva. Kot del sovra žnega premoženja so obravnavali tudi njihovo premoženje, za katerega so sklenili, da postane last nove jugoslovanske države. Do konca leta 1945 so organi v Sloveniji izdali 20.293 zaplembenih odlo čb. Z njimi so zaplenili industrijska podjetja, kmetijska posestva, denarne zavod e, trgovine gostinska in obrtna podjetja, stanovanjske hiše, gra ščine itd. Kolik šna je bila vrednost trga premoženja ni znano. Razli čne državne institucije so se izračunavanja lotile, vendar so kmalu ugotovili, da je zbrana dokumentacija p omanjkljiva.7 Utemeljitve s katerimi so nove jugoslovanske oblasti opravičevale podržavljenje nemškega imetja so bile razli čne: materialne, eti čno-moralne, narodno-obrambne, ideološke in gospodarsko-strateške. Kot razlog je gotovo prevladovala nadomestitev škode narejene med okupacijo, saj je zaplemba Jugoslaviji omogočila, da je pri šla do
76
Wagna, šola, 1946/47, slavonski, ko čevski, sremski Nemci.
Veliko Nemcev je že pred koncem svetovnega spopada organizirano zapustilo slovenski prostor. Ve čina tistih „domačih“ Nemcev, ki so se po čutili ogrožene zaradi svoje dotedanje dejavnosti se je pravočasno umaknila na avstrijsko ozemlje. Tam so jih zavezni ške oblasti internirale v tabori šča. S tistimi, ki so ostali v Sloveniji, je jugoslovanski in s tem tudi slovenski politični vrh sklenil obračunati „brez vsake sentimentalnosti“. Ocenjuje se, da je z umikajo čo se nemško vojsko še pred koncem vojne pobegnilo nekje med 15.000 in 16.000 Nemcev. 12 Organizacijo in potek umika si lahko ustvarimo največ iz spominskih zapisov. Z vlaki so poskušali evakuirati predvsem ženske z otroki. Ve čina pa je odšla na pot z vprežnimi vozovi. Kolone so doživele različne
ovire in dosegle razli čne cilje. Zaradi prepoznega umika je veliko ljudi na poti, ki so bile polne umikajočih se vojaških (nemških, četniških, hrvaških) enot in civilistov, zajela Jugoslovanska armada, jih zaustavila, poslala nazaj ali pa ženske in otroke napotila do meje, moške pa odpeljala v zbirne baze in nato v tabori šča ali pa tja odpeljala vse. 13 Elaborat Franja Baša, napisan leta 1946, navaja, da je 1. oktobra 1945 na Spodnjem Štajerskem in v Prekmurju prebivalo 9.349 Nemcev, od katerih je 3.587 bilo v zaporih, oziroma taboriščih.14 To številko pa je treba razumeti kot prehodno, saj je organiziran izgon Nemcev bil izvr šen šele v naslednjih mesecih. Deloma ohranjena dokumentacija omogoča le pribli žna, okvirna številčna razmerja o ravnanju z razli čnimi kategorijami Nemcev in njihovi usodi po vojni; med pobeglimi, izseljenimi, zaprtimi in obsojenimi, pomorjenimi in umrlimi. Postopke z Nemci lahko deloma rekonstruiramo na podlagi ohranjenega fonda Kulturbund, ki večinoma zajema ljudi, ki so bili aretirani v prvih mesecih po vojni. Skozi zaslišanja in obravnavo je šlo 4.918 oseb, ki so večinoma pripadale Kulturbundu, vendar so bile med njimi z nemško in avstrijsko narodnostjo označene le 1.604 osebe. Od teh za 511 ni podatkov o usodi, 296 so izselili, 236 izvensodno pomorili, 261 so jih predali sodišču, 79 izpustili, 50 poslali v taborišče, 21 jih je umrlo, 12 pa pobegnilo.15 Na podlagi tega fonda sicer ne moremo ocenjevati ravnanje z Nemci, je pa eden od redkih ohranjenih primerov iz katerega lahko razberemo glavne kategorije usod tistih Nemcev, ki niso pobegnili. Taborišča
Vsa ravnanja proti Nemcem, bodisi kot narodni manj šini bodisi kot posameznikom, je po vojni vodila jugoslovanska politična policija oziroma poseben del vojske OZNA (Oddelek za za ščito naroda). Drugi organi se v njeno delo niso smeli ali mogli vme ša vati. OZNA o svojih postopkih niti ni obveščala političnih funkcionarjev, zadolženih za posamezna področ ja, kar je povzročalo tudi nezadovoljstva in prito žbe, zlasti glede zavarovanja in zaplembe njihovega imetja. Predvsem pa OZNA ni dopu ščala nobenega vmešavanja drugih organov v vprašanja povezana z izgonom in preseljevanjem Nemcev, kakor tudi glede omejitve njihove osebne svobode.16 OZNA in Korpus narodne osvoboditve Jugoslavije (KNOJ) ter pripadniki Narodne milice so najprej aretirali pripadnike Š vabsko-nemške kulturne zveze (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund) – Kulturbunda in funkcionarje Štajerske domovinske zveze (nem. Steierischer Heimatbund) na Štajerskem in Koroške ljudske zveze (nem. Kärntner Volksbund) na Gorenjskem. Junija in julija 1945 so pri šli na vrsto tudi ostali nem ški prebivalci ki so ostali na Slovenskem. Nekatere so odpeljali v zapore, ve čino pa v taborišča. Za izvedbo načrta o izgonu pripadnikov nemške manjšine so, tako kot v drugih jugoslovanskih federalnih enotah, tudi v Sloveniji zanje ustanovili koncentracijska taborišča. O njih se je do demokratičnih sprememb v Sloveniji vedelo zelo malo. Za slovensko komunisti čno
77
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
rišča razen enega (Filovci) v Sloveniji so bila ustanovljena maja in junija 1945. Ustanavljala in upravljala jih je slovenska OZNA, ki je ob koncu vojne imela pripravljene sezname oseb, ki so bile po vojni predvidene za aretacijo. Osrednje koncentracijsko taborišče za Nemce iz celotne Slovenije je OZNA ustanovila v Strni šču pri Ptuju.17 Prvi znan podatek o napotitvi Nemcev v to tabori šče je iz 19.5.1945. 18 Po mnenju pomo čnika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribi čiča, bi lahko na 7 km2 sprejelo 20 do 25 tisoč Nemcev.19 Po navodilu OZNE naj bi tja po šiljali vse Volksdeutscherje, Kočevarje, Nemce v civilnih službah (delavce v tovarnah, poštah, železnicah in drugih ustano vah). Ostala koncentracijska taborišča pa so bila še v Hrastovcu pri Sv. Lenartu v Slo venskih goricah, v Brestrnici pri Mariboru, na Studencih pri Mariboru, Ko čevju in na Teharjah pri Celju. Poleg teh koncentracijskih tabori šč je obstajalo še nekaj t.i. zbirnih baz, od koder so internirance vodili v tabori šča. Tak šne manjše „zbirne baze“ so ustanovili npr. na Teznem pri Mariboru, v Kamnici pri Mariboru, v Slovenskih Konjicah in v Hrastniku. V Sloveniji so bila vsa koncentracijska taborišča ukinjena že do konca leta 1945. Taborišči Hrastovec in Filovci sta bili ukinjeni v začetku septembra, Strni šče pa v začetku oktobra 1945. Drugje v Jugoslaviji se je to zgodilo precej kasneje, saj so zadnja koncentracijska taborišča za Nemce ukinili šele leta 1948. Po besedah pomo čnika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribi čiča naj bi v jugoslovanskem vrhu naročili, „da v Sloveniji ne sme biti tabori šč iz razloga, ker ba š te vrste oblasti reakcija najbolj temeljito izrablja proti na ši državni ureditvi.“20 Nekatera koncentracijska tabori šča (Bresternica, Studenci, Teharje) so potem, ko jih je OZNA prepustila v upravljanje Ministrstvu za notranje zadeve obstajala še naprej in dobila status delovnih taborišč in so se uradno imenovala kazenska taborišča.21 Izgon
Prve neorganizirane izselitve so potekale iz krajev blizu avstrijske meje in sicer tako, da so ljudi preprosto pregnali preko meje. Že maja 1945 je OZNA to storila najprej s tistimi kočevskimi Nemci, ki jih je konec vojne zatekel ob umiku še na slovenskem ozemlju, nato pa konec maja in naslednje tedne še druge, in to prek meje pri Šentilju. Poročilo iz konca maja pravi da so jih okoli 4500 prek Pesnice pri Mariboru poslali do avstrijske meje. Pri tem je OZNA za delo sposobne mo ške še obdržala v svojih taboriščih ali v repatriacijskih bazah in jih uporabljala za razna dela. 22 Organizirane izselitve Nemcev so potekale v treh valovih. V prvem valu, ki je trajal od maja do septembra 1945 s o z izganjanjem najprej začeli tam, kjer se je mudilo, to je na območ ju kamor so nemške okupacijske oblasti med vojno na domove izgnanih Slovencev naselile kočevske Nemce in Nemce iz Romunije. Pri čakovali so namreč vrnitev slovenskih izgnancev. Do srede poletja 1945 je bilo to območ je ob Savi in Sotli
Taborišče Strni šče.
76
Wagna, šola, 1946/47, slavonski, ko čevski, sremski Nemci.
ovire in dosegle razli čne cilje. Zaradi prepoznega umika je veliko ljudi na poti, ki so bile polne umikajočih se vojaških (nemških, četniških, hrvaških) enot in civilistov, zajela Jugoslovanska armada, jih zaustavila, poslala nazaj ali pa ženske in otroke napotila do meje, moške pa odpeljala v zbirne baze in nato v tabori šča ali pa tja odpeljala vse. 13 Elaborat Franja Baša, napisan leta 1946, navaja, da je 1. oktobra 1945 na Spodnjem Štajerskem in v Prekmurju prebivalo 9.349 Nemcev, od katerih je 3.587 bilo v zaporih, oziroma taboriščih.14 To številko pa je treba razumeti kot prehodno, saj je organiziran izgon Nemcev bil izvr šen šele v naslednjih mesecih. Deloma ohranjena dokumentacija omogoča le pribli žna, okvirna številčna razmerja o ravnanju z razli čnimi kategorijami Nemcev in njihovi usodi po vojni; med pobeglimi, izseljenimi, zaprtimi in obsojenimi, pomorjenimi in umrlimi. Postopke z Nemci lahko deloma rekonstruiramo na podlagi ohranjenega fonda Kulturbund, ki večinoma zajema ljudi, ki so bili aretirani v prvih mesecih po vojni. Skozi zaslišanja in obravnavo je šlo 4.918 oseb, ki so večinoma pripadale Kulturbundu, vendar so bile med njimi z nemško in avstrijsko narodnostjo označene le 1.604 osebe. Od teh za 511 ni podatkov o usodi, 296 so izselili, 236 izvensodno pomorili, 261 so jih predali sodišču, 79 izpustili, 50 poslali v taborišče, 21 jih je umrlo, 12 pa pobegnilo.15 Na podlagi tega fonda sicer ne moremo ocenjevati ravnanje z Nemci, je pa eden od redkih ohranjenih primerov iz katerega lahko razberemo glavne kategorije usod tistih Nemcev, ki niso pobegnili. Taborišča
rišča razen enega (Filovci) v Sloveniji so bila ustanovljena maja in junija 1945. Ustanavljala in upravljala jih je slovenska OZNA, ki je ob koncu vojne imela pripravljene sezname oseb, ki so bile po vojni predvidene za aretacijo. Osrednje koncentracijsko taborišče za Nemce iz celotne Slovenije je OZNA ustanovila v Strni šču pri Ptuju.17 Prvi znan podatek o napotitvi Nemcev v to tabori šče je iz 19.5.1945. 18 Po mnenju pomo čnika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribi čiča, bi lahko na 7 km2 sprejelo 20 do 25 tisoč Nemcev.19 Po navodilu OZNE naj bi tja po šiljali vse Volksdeutscherje, Kočevarje, Nemce v civilnih službah (delavce v tovarnah, poštah, železnicah in drugih ustano vah). Ostala koncentracijska taborišča pa so bila še v Hrastovcu pri Sv. Lenartu v Slo venskih goricah, v Brestrnici pri Mariboru, na Studencih pri Mariboru, Ko čevju in na Teharjah pri Celju. Poleg teh koncentracijskih tabori šč je obstajalo še nekaj t.i. zbirnih baz, od koder so internirance vodili v tabori šča. Tak šne manjše „zbirne baze“ so ustanovili npr. na Teznem pri Mariboru, v Kamnici pri Mariboru, v Slovenskih Konjicah in v Hrastniku. V Sloveniji so bila vsa koncentracijska taborišča ukinjena že do konca leta 1945. Taborišči Hrastovec in Filovci sta bili ukinjeni v začetku septembra, Strni šče pa v začetku oktobra 1945. Drugje v Jugoslaviji se je to zgodilo precej kasneje, saj so zadnja koncentracijska taborišča za Nemce ukinili šele leta 1948. Po besedah pomo čnika načelnika OZNE za Slovenijo Mitje Ribi čiča naj bi v jugoslovanskem vrhu naročili, „da v Sloveniji ne sme biti tabori šč iz razloga, ker ba š te vrste oblasti reakcija najbolj temeljito izrablja proti na ši državni ureditvi.“20 Nekatera koncentracijska tabori šča (Bresternica, Studenci, Teharje) so potem, ko jih je OZNA prepustila v upravljanje Ministrstvu za notranje zadeve obstajala še naprej in dobila status delovnih taborišč in so se uradno imenovala kazenska taborišča.21 Izgon
Prve neorganizirane izselitve so potekale iz krajev blizu avstrijske meje in sicer tako, da so ljudi preprosto pregnali preko meje. Že maja 1945 je OZNA to storila najprej s tistimi kočevskimi Nemci, ki jih je konec vojne zatekel ob umiku še na slovenskem ozemlju, nato pa konec maja in naslednje tedne še druge, in to prek meje pri Šentilju. Poročilo iz konca maja pravi da so jih okoli 4500 prek Pesnice pri Mariboru poslali do avstrijske meje. Pri tem je OZNA za delo sposobne mo ške še obdržala v svojih taboriščih ali v repatriacijskih bazah in jih uporabljala za razna dela. 22 Organizirane izselitve Nemcev so potekale v treh valovih. V prvem valu, ki je trajal od maja do septembra 1945 s o z izganjanjem najprej začeli tam, kjer se je mudilo, to je na območ ju kamor so nemške okupacijske oblasti med vojno na domove izgnanih Slovencev naselile kočevske Nemce in Nemce iz Romunije. Pri čakovali so namreč vrnitev slovenskih izgnancev. Do srede poletja 1945 je bilo to območ je ob Savi in Sotli
Vsa ravnanja proti Nemcem, bodisi kot narodni manj šini bodisi kot posameznikom, je po vojni vodila jugoslovanska politična policija oziroma poseben del vojske OZNA (Oddelek za za ščito naroda). Drugi organi se v njeno delo niso smeli ali mogli vme ša vati. OZNA o svojih postopkih niti ni obveščala političnih funkcionarjev, zadolženih za posamezna področ ja, kar je povzročalo tudi nezadovoljstva in prito žbe, zlasti glede zavarovanja in zaplembe njihovega imetja. Predvsem pa OZNA ni dopu ščala nobenega vmešavanja drugih organov v vprašanja povezana z izgonom in preseljevanjem Nemcev, kakor tudi glede omejitve njihove osebne svobode.16 OZNA in Korpus narodne osvoboditve Jugoslavije (KNOJ) ter pripadniki Narodne milice so najprej aretirali pripadnike Š vabsko-nemške kulturne zveze (Schwäbisch-Deutscher Kulturbund) – Kulturbunda in funkcionarje Štajerske domovinske zveze (nem. Steierischer Heimatbund) na Štajerskem in Koroške ljudske zveze (nem. Kärntner Volksbund) na Gorenjskem. Junija in julija 1945 so pri šli na vrsto tudi ostali nem ški prebivalci ki so ostali na Slovenskem. Nekatere so odpeljali v zapore, ve čino pa v taborišča. Za izvedbo načrta o izgonu pripadnikov nemške manjšine so, tako kot v drugih jugoslovanskih federalnih enotah, tudi v Sloveniji zanje ustanovili koncentracijska taborišča. O njih se je do demokratičnih sprememb v Sloveniji vedelo zelo malo. Za slovensko komunisti čno oblast uradno sploh niso obstajala, ni se ji h smelo omenjati. Vsa koncentracijska tabo-
78
Taborišče Strni šče.
Sodišč a
Kljub prepričanju o kolektivni krivdi Nemcev so oblasti v Sloveniji delu Nemcev po prvem „maščevalnem“ valu skušale ugotoviti individualno krivdo, predvsem tistih, ki so bili osumljeni vojnih zločinov. Komisija za ugotavljanje zločinov okupatorjev in njihovih pomagačev za Slovenijo je na osnovi zbranega gradiva v letih 1944 – 1947 razglasila za vojne zločince nekaj sto Nemcev iz Slovenije. A pred sodi šča so prišli le tisti Nemci, ki so jih dobili na jugoslovanskem ozemlju. Tiste, ki so jih imeli za vojne
79
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
že brez nemških kolonistov.23 Transporti teh Nemcev so šli spomladi in poleti 1945 vsi prek Maribora in to prek repatriacijske baze Studenci. Z mno žičnim interniranjem Nemcev v koncentracijsko taborišče Strnišče in tudi v Hrastovec je O ZNA začela šele okoli 27. junija 1945. Drugi val, ki je bi bolj organiziran se je za čel septembra 1945 in je trajal do novembra, ko sta OZNA in KNOJ zaradi volitev v ustavodajno skupščino DFJ (11.11.1945) izselitve začasno prekinila. Ta val je zajel tiste, ki so bili internirani v tabori ščih. Večino so izgnali z vlaki v Avstrijo. Tretji najmnožičnejši val je potekal od konca decembra 1945 do junija 1946. Zajel je skoraj vse Nemce iz Slovenije. Ta val je šel od zahoda, tj. Ljubljane, Gorenjske in Dolenjske, čez celjsko in mariborsko obmo č je do Prekmurja. Januarja 1946 je zajel tudi dve območ ji, ki sta kot del strnjenega nem škega jezikovnega območ ja po prvi svetovni vojni prišli v Kraljevino Srbov, Hrvatov in Slovencev, tj. Apa ško kotlino in severozahodni del Prekmurja z ve činskim kmečkim prebivalstvom. Od decembra 1945, ko je OZNA za čela s poslednjo fazo popolnega „ čiščenja“ Nemcev v Sloveniji so prek osem mejnih prehodov (Podrožca, Koren, Jezersko, Jesenice, Dravograd, Šentilj, Hodoš in Kotoriba) poslali 49 skupin oziroma transportov. Izseljence, transportirane z vlaki so pošiljali iz posameznih zbirnih baz preko Podro žce in Šentilja v Avstrijo ter Hodoša in Kotoribe na Madžarsko. Največ transportov je šlo preko Podro žce.24 Izseljencem, ki so jih najprej poslali v tabori šča, so za pripravo dovolili le kratek čas (tudi po le nekaj minut), s seboj pa so lahko vzeli le najnujnej še stvari. V taboriščih so se znašle cele dru žine, od otrok do starčkov, ki so bili izpostavljeni stradanju, nalezljivim boleznim ter �zičnem in psihičnem mučenju. Tiste, ki so jih izselili direktno pa so lahko vzeli s seboj več prtljage. Izgon Nemcev je ve činoma potekal preko jugoslovansko-avstrijske meje, ko pa jih angle ške okupacijske oblasti v Avstriji niso več hotele sprejemati, so jih jugoslovanske oblasti, v dogovoru s sovjetskimi okupacijskimi oblastmi na Madžarskem, začele izganjati preko mad žarske meje. Sovjetski organi pa so jih transportirali naprej v Avstrijo in delno v Nemčijo. Pri tem ni šlo brez te žav z angleškimi in sovjetskimi okupacijskimi oblastmi, ki so transporte tudi vračali. Osebe, ki so bile zavrnjene, so enostavno nagnali preko meje na drugih sektorjih. Izgon v hudih zimskih mesecih z neustreznimi prometnimi sredstvi (živinskimi vagoni) prek mejnih prehodov pa tudi tajni pregon ljudi mimo omenjenih uradnih prehodov ob nasprotovanju britanskih in sovjetskih zasedbenih organov v Avstriji in Madžarski, je bil prava tragedija. Mnogo izgnancev je umrlo v transportih, ki so jih zavezniški organi zavračali in so morali izgnanci po vrnitvi ponovno za nekaj tednov ali mesecev v taborišče v Mariboru.25 Skupno je služba državne varnosti registrirala 9.474 izseljenih oseb.26 Od teh je za 7470 oseb naveden kraj oziroma okraj bivanja in 2004 osebe, kjer kraj bivanja oziroma izselitve ni naveden. Med okraji po številu izseljenih prednja čijo Maribor – mesto (1.662), Radgona (1.344), Krško (1.129), Maribor – okolica (791), Dravograd (531), Celje – mesto in Celje – okolica (509), Kranj (499), Murska sobota (481), Ljubljana – mesto (447), Jesenice (350). Manj še število je zabeleženo pri okrajih Poljčane (154), Ptuj (151), Mozirje (125), Kamnik (124), Trbovlje (83), Ljutomer (59), Ko čevje (35), Novo mesto (10) Gorica (3) in Črnomelj (3). Nekaj sto Nemcev iz Slovenije so odpeljali tudi v taborišča v Vojvodini (Knićanin), nekatere preko tabori šč na Hrvaškem (Tenska Mitnica blizu Osijeka). 27 A nimamo podatkov, da bi Nemce iz Slovenije izganjali tudi v Sovjetsko zvezo.
77
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
vanskih oblasti niso izročili. Precej Nemcev so obsodili v ods otnosti, tudi iz razloga, da bi jim lahko zaplenila imetje. Tiste Nemce, ki so bili osumljeni vojnega hudodelstva med 2. svetovno vojno, zlasti funkcionarje okupacijskega nacističnega aparata, pa so ostali doma, je OZNA imela zaprte v zaporih in že omenjenih taboriščih. Nekatere med njimi – števila ni mogoče ugotoviti, je likvidirala brez sodne obravnave (ka že, da je bil poslednji množični pomor Nemcev iz Slovenije okoli 6. januarja 1946), nekatere pa je postavila pred vojaška sodišča in jih nekaj deset obsodila. Kak šno vlogo je pri tem imela imovina usmr čenih in obsojenih, ki so jo jugoslovanske oblasti zaplenile, je posebno vpra šanje. Omeniti velja, da je OZNA v za četku leta 1946 likvidirala celo tiste, ki so jih voja ška sodišča obsodila zaradi članstva v KB na razmeroma nizke časovne kazni (npr. na pol leta prisilnega dela) ali tiste, ki so bili zaradi članstva še vedno v sodni preiskavi.28 Smrtne žrtve, likvidacije
Na podlagi sicer nepopolne dokumentacije lahko posplošimo, da je število likvidiranih ali umrlih po vojni zaradi slabih razmer približno desetina tistih, ki so ostali v Sloveniji, to je okoli 1.000 do morda 1.500. V Sloveniji se že nekaj let izvaja poimenski popis žrtev 2. svetovne vojne. Med 95.000 žrtvami, od tega 14.000 likvidiranimi po koncu vojne je do sedaj zabele ženo 522 smrtnih žrtev med nemškim prebivalstvom. Kot povzročitelj smrti je v 94 primerih navedena Jugoslovanska armada, v 428 primerih pa OZNA. Skoraj vse žrtve so bili civilisti. V bazi podatkov je trenutno še 709 oseb s tujezvenečimi pretežno nemškimi priimki, ki so bile umorjene bodisi so umrle v zbirnih taboriščih po vojni. Vendar njihovo narodnost še ne moremo zanesljivo dokazati.29 V Strni šču so mnoge internirance že ob prihodu v taborišče brez vsakega sodnega postopka umorili. Streljali in zagrebli so jih v bli žnjih gramoznicah. O usodi nekaterih Nemcev lahko sledimo tudi iz ohranjenih podatkov umrlih, ki so bili iz taborišča poslani župnijskemu uradu z nalogo, da mrtve pokopljejo. 30 Več je število internirancev iz tega tabori šča so odpeljali na Ho čko Pohorje, jih tam postrelili in zagrebli v že izkopane jame. Prizanesli niso niti bolnikom. 31 Ocenjuje se, da je OZNA iz koncentracijskega tabori šča Strnišče pri Ptuju na Pohorje odpeljala pribli žno 400 internirancev, od tega več kot polovica štajerskih in kočevskih Nemcev ter t.i. sodelavce okupatorja. V zadnjih letih smo v Sloveniji evidentirali 600 prikritih grobi šč. Med njimi je nekaj takih, kjer naj bi bili pomorjeni pripadniki nem ške manjšine. Nekaj smo jih že raziskali, potrdili in čakajo na ureditev. To so na primer grobi šča Ho čko Pohorje, Areh na Pohorju, Mirnikov gozd v Tepanjah, v gozdu nasproti vhoda v tab orišče Strni šče, Košnica pri Celju, Ko želj pri Velenju, Gorice pri Šoštanju, Dobovec pri Rogaški Slatini, Čreta pri Ho čah. Kuto usodo so doživeli tudi mladoletni otroci, pomorjenih staršev, ki so jih iz tabori šč premestili v „dr žavne socialne zavode“. Najbolj znan je primer otro škega taborišča Pri Petri čku v Celju. 32 Obračun z Nemci je bil po koncu vojne tako temeljit, da so v Sloveniji ostali le še raztreseni „ostanki ostankov“ nekdaj močne narodne manjšine. „Nemci“33 v Jugosla viji so vse do razpada Jugoslavije ostali brez največ jega dela svojega premoženja in brez
Grobišč e Mariborskih Nemcev na Pohorju, raziskava 10.8.2007. Raziskava grobišč v okolici taborišča Strnišče, Kidricevo 2007.
78
že brez nemških kolonistov.23 Transporti teh Nemcev so šli spomladi in poleti 1945 vsi prek Maribora in to prek repatriacijske baze Studenci. Z mno žičnim interniranjem Nemcev v koncentracijsko taborišče Strnišče in tudi v Hrastovec je O ZNA začela šele okoli 27. junija 1945. Drugi val, ki je bi bolj organiziran se je za čel septembra 1945 in je trajal do novembra, ko sta OZNA in KNOJ zaradi volitev v ustavodajno skupščino DFJ (11.11.1945) izselitve začasno prekinila. Ta val je zajel tiste, ki so bili internirani v tabori ščih. Večino so izgnali z vlaki v Avstrijo. Tretji najmnožičnejši val je potekal od konca decembra 1945 do junija 1946. Zajel je skoraj vse Nemce iz Slovenije. Ta val je šel od zahoda, tj. Ljubljane, Gorenjske in Dolenjske, čez celjsko in mariborsko obmo č je do Prekmurja. Januarja 1946 je zajel tudi dve območ ji, ki sta kot del strnjenega nem škega jezikovnega območ ja po prvi svetovni vojni prišli v Kraljevino Srbov, Hrvatov in Slovencev, tj. Apa ško kotlino in severozahodni del Prekmurja z ve činskim kmečkim prebivalstvom. Od decembra 1945, ko je OZNA za čela s poslednjo fazo popolnega „ čiščenja“ Nemcev v Sloveniji so prek osem mejnih prehodov (Podrožca, Koren, Jezersko, Jesenice, Dravograd, Šentilj, Hodoš in Kotoriba) poslali 49 skupin oziroma transportov. Izseljence, transportirane z vlaki so pošiljali iz posameznih zbirnih baz preko Podro žce in Šentilja v Avstrijo ter Hodoša in Kotoribe na Madžarsko. Največ transportov je šlo preko Podro žce.24 Izseljencem, ki so jih najprej poslali v tabori šča, so za pripravo dovolili le kratek čas (tudi po le nekaj minut), s seboj pa so lahko vzeli le najnujnej še stvari. V taboriščih so se znašle cele dru žine, od otrok do starčkov, ki so bili izpostavljeni stradanju, nalezljivim boleznim ter �zičnem in psihičnem mučenju. Tiste, ki so jih izselili direktno pa so lahko vzeli s seboj več prtljage. Izgon Nemcev je ve činoma potekal preko jugoslovansko-avstrijske meje, ko pa jih angle ške okupacijske oblasti v Avstriji niso več hotele sprejemati, so jih jugoslovanske oblasti, v dogovoru s sovjetskimi okupacijskimi oblastmi na Madžarskem, začele izganjati preko mad žarske meje. Sovjetski organi pa so jih transportirali naprej v Avstrijo in delno v Nemčijo. Pri tem ni šlo brez te žav z angleškimi in sovjetskimi okupacijskimi oblastmi, ki so transporte tudi vračali. Osebe, ki so bile zavrnjene, so enostavno nagnali preko meje na drugih sektorjih. Izgon v hudih zimskih mesecih z neustreznimi prometnimi sredstvi (živinskimi vagoni) prek mejnih prehodov pa tudi tajni pregon ljudi mimo omenjenih uradnih prehodov ob nasprotovanju britanskih in sovjetskih zasedbenih organov v Avstriji in Madžarski, je bil prava tragedija. Mnogo izgnancev je umrlo v transportih, ki so jih zavezniški organi zavračali in so morali izgnanci po vrnitvi ponovno za nekaj tednov ali mesecev v taborišče v Mariboru.25 Skupno je služba državne varnosti registrirala 9.474 izseljenih oseb.26 Od teh je za 7470 oseb naveden kraj oziroma okraj bivanja in 2004 osebe, kjer kraj bivanja oziroma izselitve ni naveden. Med okraji po številu izseljenih prednja čijo Maribor – mesto (1.662), Radgona (1.344), Krško (1.129), Maribor – okolica (791), Dravograd (531), Celje – mesto in Celje – okolica (509), Kranj (499), Murska sobota (481), Ljubljana – mesto (447), Jesenice (350). Manj še število je zabeleženo pri okrajih Poljčane (154), Ptuj (151), Mozirje (125), Kamnik (124), Trbovlje (83), Ljutomer (59), Ko čevje (35), Novo mesto (10) Gorica (3) in Črnomelj (3). Nekaj sto Nemcev iz Slovenije so odpeljali tudi v taborišča v Vojvodini (Knićanin), nekatere preko tabori šč na Hrvaškem (Tenska Mitnica blizu Osijeka). 27 A nimamo podatkov, da bi Nemce iz Slovenije izganjali tudi v Sovjetsko zvezo.
79
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
MITJA FERENC
vanskih oblasti niso izročili. Precej Nemcev so obsodili v ods otnosti, tudi iz razloga, da bi jim lahko zaplenila imetje. Tiste Nemce, ki so bili osumljeni vojnega hudodelstva med 2. svetovno vojno, zlasti funkcionarje okupacijskega nacističnega aparata, pa so ostali doma, je OZNA imela zaprte v zaporih in že omenjenih taboriščih. Nekatere med njimi – števila ni mogoče ugotoviti, je likvidirala brez sodne obravnave (ka že, da je bil poslednji množični pomor Nemcev iz Slovenije okoli 6. januarja 1946), nekatere pa je postavila pred vojaška sodišča in jih nekaj deset obsodila. Kak šno vlogo je pri tem imela imovina usmr čenih in obsojenih, ki so jo jugoslovanske oblasti zaplenile, je posebno vpra šanje. Omeniti velja, da je OZNA v za četku leta 1946 likvidirala celo tiste, ki so jih voja ška sodišča obsodila zaradi članstva v KB na razmeroma nizke časovne kazni (npr. na pol leta prisilnega dela) ali tiste, ki so bili zaradi članstva še vedno v sodni preiskavi.28 Smrtne žrtve, likvidacije
Na podlagi sicer nepopolne dokumentacije lahko posplošimo, da je število likvidiranih ali umrlih po vojni zaradi slabih razmer približno desetina tistih, ki so ostali v Sloveniji, to je okoli 1.000 do morda 1.500. V Sloveniji se že nekaj let izvaja poimenski popis žrtev 2. svetovne vojne. Med 95.000 žrtvami, od tega 14.000 likvidiranimi po koncu vojne je do sedaj zabele ženo 522 smrtnih žrtev med nemškim prebivalstvom. Kot povzročitelj smrti je v 94 primerih navedena Jugoslovanska armada, v 428 primerih pa OZNA. Skoraj vse žrtve so bili civilisti. V bazi podatkov je trenutno še 709 oseb s tujezvenečimi pretežno nemškimi priimki, ki so bile umorjene bodisi so umrle v zbirnih taboriščih po vojni. Vendar njihovo narodnost še ne moremo zanesljivo dokazati.29 V Strni šču so mnoge internirance že ob prihodu v taborišče brez vsakega sodnega postopka umorili. Streljali in zagrebli so jih v bli žnjih gramoznicah. O usodi nekaterih Nemcev lahko sledimo tudi iz ohranjenih podatkov umrlih, ki so bili iz taborišča poslani župnijskemu uradu z nalogo, da mrtve pokopljejo. 30 Več je število internirancev iz tega tabori šča so odpeljali na Ho čko Pohorje, jih tam postrelili in zagrebli v že izkopane jame. Prizanesli niso niti bolnikom. 31 Ocenjuje se, da je OZNA iz koncentracijskega tabori šča Strnišče pri Ptuju na Pohorje odpeljala pribli žno 400 internirancev, od tega več kot polovica štajerskih in kočevskih Nemcev ter t.i. sodelavce okupatorja. V zadnjih letih smo v Sloveniji evidentirali 600 prikritih grobi šč. Med njimi je nekaj takih, kjer naj bi bili pomorjeni pripadniki nem ške manjšine. Nekaj smo jih že raziskali, potrdili in čakajo na ureditev. To so na primer grobi šča Ho čko Pohorje, Areh na Pohorju, Mirnikov gozd v Tepanjah, v gozdu nasproti vhoda v tab orišče Strni šče, Košnica pri Celju, Ko želj pri Velenju, Gorice pri Šoštanju, Dobovec pri Rogaški Slatini, Čreta pri Ho čah. Kuto usodo so doživeli tudi mladoletni otroci, pomorjenih staršev, ki so jih iz tabori šč premestili v „dr žavne socialne zavode“. Najbolj znan je primer otro škega taborišča Pri Petri čku v Celju. 32 Obračun z Nemci je bil po koncu vojne tako temeljit, da so v Sloveniji ostali le še raztreseni „ostanki ostankov“ nekdaj močne narodne manjšine. „Nemci“33 v Jugosla viji so vse do razpada Jugoslavije ostali brez največ jega dela svojega premoženja in brez
Grobišč e Mariborskih Nemcev na Pohorju, raziskava 10.8.2007. Raziskava grobišč v okolici taborišča Strnišče, Kidricevo 2007.
Sodišč a
Kljub prepričanju o kolektivni krivdi Nemcev so oblasti v Sloveniji delu Nemcev po prvem „maščevalnem“ valu skušale ugotoviti individualno krivdo, predvsem tistih, ki so bili osumljeni vojnih zločinov. Komisija za ugotavljanje zločinov okupatorjev in njihovih pomagačev za Slovenijo je na osnovi zbranega gradiva v letih 1944 – 1947 razglasila za vojne zločince nekaj sto Nemcev iz Slovenije. A pred sodi šča so prišli le tisti Nemci, ki so jih dobili na jugoslovanskem ozemlju. Tiste, ki so jih imeli za vojne zločince in so se zatekli pod zavezni ško varstvo, zavezniki navkljub zahtevam jugoslo-
80
MITJA FERENC
manjšinske zaščite. Njihov polo žaj se je sicer po letu 1948 izbolj ševal vendar je bilo njihovo vprašanje za jugoslovanske oblasti kot dokončno rešeno. Tragična usoda ki so jo doživeli je bila posledica zgodovinskih dogodkov, ostre nacistične okupacijske politike, paranoje pred njeno povrnitvijo, evforije zaradi zmage nad njo in z njimi povezanimi maščevalnimi ukrepi. Njihova usoda je bila podobna kot so jo do živeli Nemci v drugih državah vzhodne in jugovzhodne Evrope.34 Število „Nemcev“ danes
Ob usodi, ki je doletela nemško manjšino med in po drugi svetovni vojni zato ni presenetljivo, da popisi prebivalstva po vojni ugotavljajo, da število Nemcev in Avstrijcev (po merilu narodnosti) oziroma oseb z nem škim maternim jezikom nikoli ni doseglo desetine števila oseb nemške manjšine pred 2. svetovno vojno. Kljub temu, da popisi ne dajejo absolutne resnice o stanju in polo žaju „Nemcev“, pa iz njih vseeno lahko razberemo poglavitne strukturne zna čilnosti in procese. Še največ so jih našteli ob popisu leta 1948 (1.824 Nemcev in 582 Avstrijcev, skupaj 2406 oseb), potem pa je njihovo število upadalo. Padanje števila Nemcev in Avstrijcev na Slovenskem pri štetjih 1953 (1906, po materinem jeziku 2.590), 1961 (986), 1971 (700), 1981 (560, po materinem jeziku 1.189) in 1991 (745, po materinem jeziku 1.543), ne izkazujejo statistično neopravičljivega padanja, je pa tudi v skladu z zgodo vinskim dogajanjem (npr.: dovoljenim odhodom/izseljevanjem v Jugoslaviji preostalih „Nemcev“ od začetka petdesetih let d alje). Tudi pri kasnej ših statističnih podatkih, še posebej po letu 1961 moramo upo števati tudi dejstvo, da so se v Slovenijo priselili tudi „nemški“ člani iz mešanih zakonov, slovenskih delavcev na začasnem delu v tujini Avstrije in Nemčije pa tudi nekaterih drugih priseljenih Nemcev in Avstrijcev. Poleg maloštevilnosti je druga zna čilnost „Nemcev“ na slovenskem njihova razpršenost, raztresenost po celotnem slovenskem ozemlju. 35 Po popisu 1991 so bili tako navzoči v 309 naseljih, osebe z nemškim maternim jezikom pa v 459. Avstrijci in Nemci in osebe z nemškim maternim jezikom niso nikjer prebivali strnjeno. Njihova koncentracija v nobenem okraju (popisa l. 1948 in 1953) ali ob čini (v popisih od 1971 dalje) ni dosegla odstotka celotnega prebivalstva. Število oseb obeh narodnosti ali samo oseb z nemškim maternim jezikom je bilo majhno tudi v posameznih naseljih. Tako je bilo po popisu leta 1991na primer več kot 10 oseb obeh narodnosti je navzo čih le v štirih naseljih, več kot 10 oseb z nem škim maternim jezikom pa v dvanajstih. Naslednja značilnost Nemcev je njihova neavtohtonost, po kateri ve čino oseb avstrijske in nemške narodnosti ne moremo uvrstiti med ostanke predvojne nem ške narodne manjšine na Slovenskem. Namre č, kar polovica oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nemško narodnost, priselilo iz tujine, 7 % pa i z nekdanjih jugoslovanskih republik. In 54 odstotkov oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nem ško narodnost, je bilo rojenih v tujini. Značilnosti Nemcev na Slovenskem so tudi velike selitvene zna čilnosti (začasno bivanje v tujini) in posebna strukturiranost, ki v mnogo čem izrazito odstopa od slo venskega povpreč ja: nesorazmerje med spoloma (le tretjina mo ških), majhno število otrok, visoka starostna sestava, velik delež začasno bivajočih v tujini, narodnostna nehomogenost družin.36 Leta 2002 je popis na štel le 963 oseb z nem škim maternim jezikom in po narodni pripadnosti 181 Avstrijcev in 499 Nemcev. Popis leta 2011 pa ni bil ve č izveden klasično ampak na podlagi evidenc statističnega urada, med rezultati pa ni ve č podatkov o narodnosti ali veroizpovedi.37 Po demokratičnih spremembah leta 1990 so v Sloveniji ustanovili več nem ških društev. Najstarejše je Druš tvo Most svobode ( Freiheitsbrücke/Freedomsbridge), ustanovljeno decembra 1990 v Mariboru. V programu so si zadali skrb za ohranjanje kulturne dediščine Nemcev v slovenskem prostoru in za priznanje nem ške manjšine v Sloveniji na enaki ravni kot jo imata italijanska in madžarska manjšina. Sledili sta društvi, ki sta povezani z nem škim jezikovnim otokom na Kočevskem; Druš tvo Koč e-
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
iz Črmošnjiško-Poljanske doline. Društvo združuje večinoma Kočevarje iz biv šega novomeškega okraja, tako tiste, ki se niso preselili leta 1941, kot tudi njihove potomce in simpatizerje. Njihov namen in cilj je ohranjanje jezikovnih, kulturnih, etni čnih in arhitekturnih značilnosti kočevarskega naroda in ohranjanje in razvijanje zavesti in identitete, ko čevarske kulture in ko čevarskega jezika med ko čevarskimi staroselci in izseljenci. Slovensko ko čevarsko društvo Peter Kosler iz Ljubljane je bilo ustanovljeno v letu 1994. Imenovali so ga po Petru Koslerju, kartografu iz Kočevske, avtorju prvega zemljevida slovenskih dežel. Aktivnosti društva so usmerjene k ohranjanju na še koče varske kulturne dedi ščine, ki je hkrati tudi dedi ščina Slovenije.38 V Mariboru so na pobudo v Mariboru in okolici živečih nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji 1.12.2000 ustanovili Kulturno društvo nemško govorečih žena Mostovi Maribor. Namen društva je ohranjanje jezikovnih, etni čnih in kulturnih zna čilnosti nemško govorečih prebivalcev Slovenije. V tem smislu dru štvo poglablja in širi stike med nemško govorečimi in njihovimi potomci v domovini in po svetu ter si prizadeva ustvariti in negovati vezi tudi z drugimi narodnostmi na področ ju Republike Slovenije in tudi preko meja.39 V Apačah je leta 2007 za čelo delovati Kulturno društvo Josef Matl. Poimenovali so ga po literarnemu in kulturnemu zgodovinarju Josefu Matlu. Najmlajše društvo v Sloveniji je Kulturno druš tvo Celje ob Savinji (Kulturverein Cilli an der Sann) s sedežem v Slatini v Rožni dolini. Ustanovili so ga 24. januarja 2011 na pobudo nemško govorečih prebivalcev Celja in okolice z namenom ohranjanja jezikovnih, etničnih in kulturnih zna čilnosti nemškogovorečih prebivalcev v Slovenije. Zavzema se za ustavno priznanje avtohtone nemško govoreče narodne skupnosti. V tem smislu društvo poglablja in širi stike med nem škogovorečimi in njihovimi potomci v domovini in p o s vetu.40 Kulturno druš tvo nemš ko govoreč e mladine (Kulturverein deutschsprachiger Jugend ) s sedežem v Ko čevju in predsednikom Vitom O �akom so ustanovili ustanovili mladi potomci Nemcev iz Štajerske in Kranjske. Dejavnosti dru štva zavzemajo širok spekter; osrednja ideja je zbiranje mladih ljudi, ki poka žejo zanimanje za nemško kulturo, za nem ški jezik, za svoje nem ške korenine in njihovo vključitev v skupno raziskovanje nem ške umetnosti in literature, ter v u čenje in izboljševanje nemškega jezika. Pomemben del njihove dejavnosti je usmerjen tudi v obve ščanje ljudi z nemškimi koreninami o njihovih pravicah in v skupno delo z drugimi sorodnimi društvi za priznanjem nem ške oziroma staroavstrijske manjšine v Sloveniji.41 Vprašanje priznanja nemške manjšine v Republiki Sloveniji
Republika Avstrija je junija 1992 kmalu po priznanju Republike Slovenije izpostavila vprašanje priznanja nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji. Neuradno pa je vprašanje načela že takoj po ve čstrankarskih volitvah aprila 1990. V vsem povojnem obdobju si Avstrija tega vpra šanja v odnosu do Jugoslavije namreč ni upala načeti. Državi sta končno problem rešili z sklenitvijo kulturnega sporazuma, ki je v veljavo stopil leta 2002.42 V njem je dolo čeno, da so pravice pripadnikom nem ško govoreče etni čne skupine zagotovljene v 61. členu Ustave RS43 in ne iz 64. člena (ki opredeljuje polo žaj madžarske in italijanske manjšine). S tem naj bi bile dovolj jasno postavljeno razliko vanje med individualnimi in kolektivnimi pravicami.44 Zahteve po vračilu zaplenjenega nemškega imetja
Po družbenih in političnih demokratičnih spremembah v Sloveniji spomladi 1990 in po osamosvojitvi je bilo eno izmed vprašanj tudi, kako bo država uredila vračilo zaplenjenih, nacionaliziranih nepremičnin. Republika Slovenija je leta 1991, sprejela Z akon o denacionalizaciji, katerega osnovni namen je bil p oprava krivic tistim osebam, katerih premoženje je bilo podr žavljeno s tako imenovanimi povojnimi revolucionarnimi ukrepi.45 Njegov temeljni namen je bil poprava krivic tistim osebam, katerim je bilo s povojnimi revolucionarnimi ukrepi premoženje podržavljeno. Zakon veže vrnitev podržavljenega premoženja na jugoslovansko državljanstvo osebe v obdobju, ko je bilo premoženje podržavljeno - ki pa ga preseljeni in izseljeni Nemci niso imeli – in odlo čba
81
80
MITJA FERENC
manjšinske zaščite. Njihov polo žaj se je sicer po letu 1948 izbolj ševal vendar je bilo njihovo vprašanje za jugoslovanske oblasti kot dokončno rešeno. Tragična usoda ki so jo doživeli je bila posledica zgodovinskih dogodkov, ostre nacistične okupacijske politike, paranoje pred njeno povrnitvijo, evforije zaradi zmage nad njo in z njimi povezanimi maščevalnimi ukrepi. Njihova usoda je bila podobna kot so jo do živeli Nemci v drugih državah vzhodne in jugovzhodne Evrope.34 Število „Nemcev“ danes
Ob usodi, ki je doletela nemško manjšino med in po drugi svetovni vojni zato ni presenetljivo, da popisi prebivalstva po vojni ugotavljajo, da število Nemcev in Avstrijcev (po merilu narodnosti) oziroma oseb z nem škim maternim jezikom nikoli ni doseglo desetine števila oseb nemške manjšine pred 2. svetovno vojno. Kljub temu, da popisi ne dajejo absolutne resnice o stanju in polo žaju „Nemcev“, pa iz njih vseeno lahko razberemo poglavitne strukturne zna čilnosti in procese. Še največ so jih našteli ob popisu leta 1948 (1.824 Nemcev in 582 Avstrijcev, skupaj 2406 oseb), potem pa je njihovo število upadalo. Padanje števila Nemcev in Avstrijcev na Slovenskem pri štetjih 1953 (1906, po materinem jeziku 2.590), 1961 (986), 1971 (700), 1981 (560, po materinem jeziku 1.189) in 1991 (745, po materinem jeziku 1.543), ne izkazujejo statistično neopravičljivega padanja, je pa tudi v skladu z zgodo vinskim dogajanjem (npr.: dovoljenim odhodom/izseljevanjem v Jugoslaviji preostalih „Nemcev“ od začetka petdesetih let d alje). Tudi pri kasnej ših statističnih podatkih, še posebej po letu 1961 moramo upo števati tudi dejstvo, da so se v Slovenijo priselili tudi „nemški“ člani iz mešanih zakonov, slovenskih delavcev na začasnem delu v tujini Avstrije in Nemčije pa tudi nekaterih drugih priseljenih Nemcev in Avstrijcev. Poleg maloštevilnosti je druga zna čilnost „Nemcev“ na slovenskem njihova razpršenost, raztresenost po celotnem slovenskem ozemlju. 35 Po popisu 1991 so bili tako navzoči v 309 naseljih, osebe z nemškim maternim jezikom pa v 459. Avstrijci in Nemci in osebe z nemškim maternim jezikom niso nikjer prebivali strnjeno. Njihova koncentracija v nobenem okraju (popisa l. 1948 in 1953) ali ob čini (v popisih od 1971 dalje) ni dosegla odstotka celotnega prebivalstva. Število oseb obeh narodnosti ali samo oseb z nemškim maternim jezikom je bilo majhno tudi v posameznih naseljih. Tako je bilo po popisu leta 1991na primer več kot 10 oseb obeh narodnosti je navzo čih le v štirih naseljih, več kot 10 oseb z nem škim maternim jezikom pa v dvanajstih. Naslednja značilnost Nemcev je njihova neavtohtonost, po kateri ve čino oseb avstrijske in nemške narodnosti ne moremo uvrstiti med ostanke predvojne nem ške narodne manjšine na Slovenskem. Namre č, kar polovica oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nemško narodnost, priselilo iz tujine, 7 % pa i z nekdanjih jugoslovanskih republik. In 54 odstotkov oseb, ki so se opredelile za avstrijsko in nem ško narodnost, je bilo rojenih v tujini. Značilnosti Nemcev na Slovenskem so tudi velike selitvene zna čilnosti (začasno bivanje v tujini) in posebna strukturiranost, ki v mnogo čem izrazito odstopa od slo venskega povpreč ja: nesorazmerje med spoloma (le tretjina mo ških), majhno število otrok, visoka starostna sestava, velik delež začasno bivajočih v tujini, narodnostna nehomogenost družin.36 Leta 2002 je popis na štel le 963 oseb z nem škim maternim jezikom in po narodni pripadnosti 181 Avstrijcev in 499 Nemcev. Popis leta 2011 pa ni bil ve č izveden klasično ampak na podlagi evidenc statističnega urada, med rezultati pa ni ve č podatkov o narodnosti ali veroizpovedi.37 Po demokratičnih spremembah leta 1990 so v Sloveniji ustanovili več nem ških društev. Najstarejše je Druš tvo Most svobode ( Freiheitsbrücke/Freedomsbridge), ustanovljeno decembra 1990 v Mariboru. V programu so si zadali skrb za ohranjanje kulturne dediščine Nemcev v slovenskem prostoru in za priznanje nem ške manjšine v Sloveniji na enaki ravni kot jo imata italijanska in madžarska manjšina. Sledili sta društvi, ki sta povezani z nem škim jezikovnim otokom na Kočevskem; Druš tvo Koč evarjev staroselcev (Gottscheer Altsiedler Verein), v Ob čicah so ustanovili 1992 Kočevarji
82
MITJA FERENC
AVNOJa iz novembra 1944 (princip kolektivne krivde). Nekdanjim pripadnikom nemške manjšine, ki jim je bilo zaplenjeno premo ženje je dala mo žnost, da dokazujejo, da med okupacijo niso bili nelojalni. Če to dokažejo si lahko pridobijo slovensko državljanstvo in s tem pravico do vrnitve premoženja. Tak šna odločitev ustavnega sodišča je postala predmet avstrijskih očitkov Sloveniji o „diskriminatorni denacionalizaciji“ v RS, češ da ni skladno z modernimi pravnimi na čeli in ni evropsko, če mora nekdo dokazovati svojo nedolžnost, temveč obratno, da mu mora biti krivda dokazana. Slovenija te o čitke zavrača, pri čemer se opira tudi na mednarodne konvencije.46
1 Fran Zwitter, Nemci na Slovenskem, v: Sodobnost 6 (1938), str. 483–497. 2 Mitja Ferenc / Bož Božo Repe, Nemš Nemška manjš manjšina v Sloveniji med obema vojnama = Die deutsche Minderheit Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju = Slowenisch-Österreischische Slowenisch-Österreischische Beziechungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 148 –150, 162–165. 3 Duš Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Ljubljana 1966, str. 11–15. 4 Hans Hermann Frensing, Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen. Das Ende einer südostdeutschen Volksgruppe, Buchreihe der Südostendeutschen Historischen Kommission, Band 28, München 1970; Tone Ferenc, Nacistič Nacisti čna raznarodovalna politika v Sloveniji 1941–1945, str. 587– 592; Mitja Ferenc, Koč Ko čevska, pusta in prazna. Nekdanje nemš nemško jezikovno območ obmo č je na Koč Kočevskem po odselitvi Nemcev, Ljubljana 2005. 5 Tone Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, v: Duš Dušan Neć Nećak (ur.) »Nemci« na Slovenskem 1941–1955, Razprave Filozofske Fakultete, Ljubljana 2002, str. 160 –165. 6 Odlok Predsedstva AVNOJ o prehodu sovraž sovražnikovega imetja v drž dr žavno svojino, o drž dr žavnem upravljanju upravljanju imetja odsotnih oseb in o zasegi imetja, ki so ga okupatorske oblasti prisilno odtujile, Uradni list (v nadaljevanju Ur. l.). Demokratič Demokrati čne federativne Jugoslavije (v nadaljevanju DFJ) št. 2–25, z dne 6. 2. 1945, objavljen v posebni prilogi Ur. l. Slovenskega narodnoosvobodilnega sveta in Narodne vlade za Slovenijo (v nadaljevanju SNOS in NVS) št. 6 z dne 6. 6. 1945 (v nadaljevanju odlok predsedstva AVNOJ). 7 Jož Jože Prinč Prinčič, Podrž Podržavljenje nemš nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni 1945 –1955, v: Du šan Neć Nećak (ur.) Nemci na Slovenskem 1941 – 1955, Razprave Filozofske Fakultete, Ljubljana 2002, str. 309–316. 8 Prinč Prin čič, Podrž Podržavljenje nemš nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni, str. 291, 292. 9 Bož Božo Repe, »Nemci« na Slovenskem po drugi svetovni vojni, v: »Nemci« na Slovenskem 1941–1955 (ur. Duš Dušan Neć Nećak), Ljubljana 2002, str. 197– 200. 10 Ukaz o prenehanju vojnega stanja z Nemč Nemčijo, Ur. l. FLRJ, št. 35–350 z dne 1.8.1951. Ukaz o prenehanju vojnega stanja z Zvezno republiko Avstrijo, Ur. l. FLRJ, št. 4–54 z dne 17.1.1951. 11 Za »folksdoj »folksdojččerje« iz Poljske, Češkoslovaš koslovaške in Madž Madžarske so bila usodna določ določila člena XIII. Potsdamskega sporazuma z dne 2. avgusta 1945, s katerim so se Stalin, Truman in Attlee dogovorili o usodi povojne Evrope in Nemč Nem čije, ter med drugim v citiranem členu tudi zapisali: »Izvesti se mora preselitev nemš nem škega prebivalstva ali delov nem škega prebivalstva prebivalstva (Bevölkerungsele(Bevölkerungselemente), ki so ostali na Poljskem, na Č eškoslovaš koslova škem in na Madž Mad žarskem, v Nemč Nemčijo.« So enotnega mnenja, da se mora preselitev izvesti na človeš loveški nač način. 12 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 204. 13 Glej npr. npr. Teodor Schieder (ur.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Dokumentation Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5, Düsseldorf 1961; Wilhelm Lampeter/ Ludwig Kren, Gottscheer Flüchtlingsschicksale. Bericht über Umsiedlung und Vertreibung sowie die Zeit danach, Gottschee 4/5, Weilheim 1994; T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 166 –169. 14 Franjo Baš Baš, Doneski k problematiki slovenješ slovenje štajerskega nemš nemštva pred in med okupacijo 1941 – 1945, Inš Inštitut za narodnostna vpraš vprašanja v Ljubljani, str. 5. 15 Mateja Malnar, Analiza fonda Kulturbunda v Arhivu MNZ, diplomska naloga, Univerza v Ljubljani, Filozofska fakulteta, Oddelek za zgodovino, zgodovino, 1997. 16 Arhiv Republike Slovenije (v nadaljevanj u ARS) – dislocir ana enota 1, Brzojavka notranjega ministrstva DFJ 13. 1. 1946 in notranjega ministrstva Slovenije, 14. in 26.1.1946; ARS- dislocirana enota 2, PSNOS-KUNI, f. 498/II, Zapisnik konference predstavnikov ministrstev in drugih ustanov, 4.10.1945; ARS, AS 223, šk. 28, dopis sekretarja okrož okrožnega komiteja KPS Maribor Sergeja Kraigerja centralnemu komiteju KPS, 16.6.1945. 17 ARS-2, štab za repatriacijo, f. 132, navodila oddelka OZNA, 26.6.1945. 18 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in prič pričevanja o povojnih koncentracijskih taborišč tabori ščih ih v Sloveniji,
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
81
iz Črmošnjiško-Poljanske doline. Društvo združuje večinoma Kočevarje iz biv šega novomeškega okraja, tako tiste, ki se niso preselili leta 1941, kot tudi njihove potomce in simpatizerje. Njihov namen in cilj je ohranjanje jezikovnih, kulturnih, etni čnih in arhitekturnih značilnosti kočevarskega naroda in ohranjanje in razvijanje zavesti in identitete, ko čevarske kulture in ko čevarskega jezika med ko čevarskimi staroselci in izseljenci. Slovensko ko čevarsko društvo Peter Kosler iz Ljubljane je bilo ustanovljeno v letu 1994. Imenovali so ga po Petru Koslerju, kartografu iz Kočevske, avtorju prvega zemljevida slovenskih dežel. Aktivnosti društva so usmerjene k ohranjanju na še koče varske kulturne dedi ščine, ki je hkrati tudi dedi ščina Slovenije.38 V Mariboru so na pobudo v Mariboru in okolici živečih nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji 1.12.2000 ustanovili Kulturno društvo nemško govorečih žena Mostovi Maribor. Namen društva je ohranjanje jezikovnih, etni čnih in kulturnih zna čilnosti nemško govorečih prebivalcev Slovenije. V tem smislu dru štvo poglablja in širi stike med nemško govorečimi in njihovimi potomci v domovini in po svetu ter si prizadeva ustvariti in negovati vezi tudi z drugimi narodnostmi na področ ju Republike Slovenije in tudi preko meja.39 V Apačah je leta 2007 za čelo delovati Kulturno društvo Josef Matl. Poimenovali so ga po literarnemu in kulturnemu zgodovinarju Josefu Matlu. Najmlajše društvo v Sloveniji je Kulturno druš tvo Celje ob Savinji (Kulturverein Cilli an der Sann) s sedežem v Slatini v Rožni dolini. Ustanovili so ga 24. januarja 2011 na pobudo nemško govorečih prebivalcev Celja in okolice z namenom ohranjanja jezikovnih, etničnih in kulturnih zna čilnosti nemškogovorečih prebivalcev v Slovenije. Zavzema se za ustavno priznanje avtohtone nemško govoreče narodne skupnosti. V tem smislu društvo poglablja in širi stike med nem škogovorečimi in njihovimi potomci v domovini in p o s vetu.40 Kulturno druš tvo nemš ko govoreč e mladine (Kulturverein deutschsprachiger Jugend ) s sedežem v Ko čevju in predsednikom Vitom O �akom so ustanovili ustanovili mladi potomci Nemcev iz Štajerske in Kranjske. Dejavnosti dru štva zavzemajo širok spekter; osrednja ideja je zbiranje mladih ljudi, ki poka žejo zanimanje za nemško kulturo, za nem ški jezik, za svoje nem ške korenine in njihovo vključitev v skupno raziskovanje nem ške umetnosti in literature, ter v u čenje in izboljševanje nemškega jezika. Pomemben del njihove dejavnosti je usmerjen tudi v obve ščanje ljudi z nemškimi koreninami o njihovih pravicah in v skupno delo z drugimi sorodnimi društvi za priznanjem nem ške oziroma staroavstrijske manjšine v Sloveniji.41 Vprašanje priznanja nemške manjšine v Republiki Sloveniji
Republika Avstrija je junija 1992 kmalu po priznanju Republike Slovenije izpostavila vprašanje priznanja nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji. Neuradno pa je vprašanje načela že takoj po ve čstrankarskih volitvah aprila 1990. V vsem povojnem obdobju si Avstrija tega vpra šanja v odnosu do Jugoslavije namreč ni upala načeti. Državi sta končno problem rešili z sklenitvijo kulturnega sporazuma, ki je v veljavo stopil leta 2002.42 V njem je dolo čeno, da so pravice pripadnikom nem ško govoreče etni čne skupine zagotovljene v 61. členu Ustave RS43 in ne iz 64. člena (ki opredeljuje polo žaj madžarske in italijanske manjšine). S tem naj bi bile dovolj jasno postavljeno razliko vanje med individualnimi in kolektivnimi pravicami.44 Zahteve po vračilu zaplenjenega nemškega imetja
Po družbenih in političnih demokratičnih spremembah v Sloveniji spomladi 1990 in po osamosvojitvi je bilo eno izmed vprašanj tudi, kako bo država uredila vračilo zaplenjenih, nacionaliziranih nepremičnin. Republika Slovenija je leta 1991, sprejela Z akon o denacionalizaciji, katerega osnovni namen je bil p oprava krivic tistim osebam, katerih premoženje je bilo podr žavljeno s tako imenovanimi povojnimi revolucionarnimi ukrepi.45 Njegov temeljni namen je bil poprava krivic tistim osebam, katerim je bilo s povojnimi revolucionarnimi ukrepi premoženje podržavljeno. Zakon veže vrnitev podržavljenega premoženja na jugoslovansko državljanstvo osebe v obdobju, ko je bilo premoženje podržavljeno - ki pa ga preseljeni in izseljeni Nemci niso imeli – in odlo čba ustavnega sodišča. Slednja je delno razveljavila principe zapisane v odloku predsedstva
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
19 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in prič pri čevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, Ljubljana 2009, dok. št. 6, str. 43. 20 ARS, AS 1199, KUNI, Konferenč Konferen čna seja predstavnikov predstavnikov ministrstev in drugih ustanov v Ljubljani, 4. oktobra 1945, ob razpravi o vpra šanju izgona Nemcev iz Slovenije in zaplembi njihovega premož moženja. 21 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja o povojnih koncentracijskih koncentracijskih taborišč tabori ščih ih v Sloveniji, str. 24. 22 T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 175. 23 M. Ferenc, Koč Kočevska – pusta in prazna, str. 271–275. 24 ARS, AS 1931, šk. 1062, Poroč Poro čilo o selitvah Volksdeutscherjev v letih 1945 – 1946, sestavil major Zvone Debevc, 26. 11. 1951. 25 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 211–214; Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 185–188. 26 Poroč Poro čilo o selitvah Volksdeutscherjev. 27 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 14. 28 Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 190. 29 Dopis Inš Inštituta za novejš novejšo zgodovino avtorju, 7.3.2012. 30 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja, str. 87– 95. 31 Zdenko Zavadlav, Iz dnevniš dnevniških zapiskov mariborskega oznovca, Založ Zalo žba za alternativno teorijo, Maribor 1990, str. 91–93. 32 Dokumentarni �lm Otroci s Petrič Petrička, rež režija Milan Zupanič Zupanič, 2007. 33 Z oznako »Nemci« označ ozna čujem pripadnike oseb nemš nem ške in avstrijske narodnosti in osebe z nemš nem škim maternim jezikom. 34 Duš Dušan Neć Nećak, »Nemci« v Sloveniji 1938–1948, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju / Slowenisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 349–402. 35 Več Več kot polovica oseb obeh narodnosti je navzo čih v naseljih z eno, dvema ali tremi osebami ene ali druge narodnosti. V tak šnih naseljih je tudi 40 % oseb z nemš nemškim maternim jezikom. 36 Več Več o tem glej Mitja Ferenc, »Nemci« na Slovenskem v popisih prebivalstva po drugi svetovni vojni, v: Neć Nećak (ur.), »Nemci« na Slovenskem 1941 – 1955, Ljubljana 2002, str. 317–368; Du šan Neć Nećak, »Nemci« na Slovenskem 1945–1955 v luč lu či nemš nemških in avstrijskih dokumentov, dokumentov, v: Nemci na Slovenskem 1941–1955 (ur. Du šan Neć Nećak), str. 219 –290. 37 Mitja Ferenc, Etno- in socialn odemografska strukt ura »Nemcev« na Slovenskem v obdobju jugoslovanske drž države po 2. svetovni vojni, v: Soo čanje z demografskimi izzivi , Zbornik 14. mednarodne multikonference Informacijska dru žbe – IS 2011, zvezek B, str. 33 –37. 38 http://www.gottscheer.eu. 39 http://www.drustvo-mostovi.si. 40 http://www.altoesterreicher.net/kulturno-drustvo-celje-ob-savinji. 41 http://www.altoesterreicher.net. 42 Sporazum med Vlado Republike Slovenije in Vlado Republike Avstrije o sodelovanju v kulturi, izobraž izobra ževanju in znanosti je bil podpisan 30.4.2001 v Ljubljani. Avstrijska stran ga je uradno potrdila julija 2001, slovenska pa februarja 2002, tako da je v veljavo stopil 1.5.2002. 43 Člen 61: »Vsakdo ima pravico, da svobodno izraž izra ža pripadnost k svojemu narodu ali narodni skupnosti, da goji in izraž izraža svojo kulturo in uporablja svoj jezik in pisavo«; Ustava RS, Ur. l. 33/9, 23.12.1991. 44 Več Več o tem M. Ferenc, Ko čevska – pusta in prazna, str. 330–336. 45 Zakon o denacional izaciji, Ur. l. RS, št. 27/91, z dne 29.11.1991. 46 M. Ferenc / Repe, Slovensko-avstrijski odnosi po mednarodnem priznanju, str. str. 642–645, 693–697.
83
82
MITJA FERENC
AVNOJa iz novembra 1944 (princip kolektivne krivde). Nekdanjim pripadnikom nemške manjšine, ki jim je bilo zaplenjeno premo ženje je dala mo žnost, da dokazujejo, da med okupacijo niso bili nelojalni. Če to dokažejo si lahko pridobijo slovensko državljanstvo in s tem pravico do vrnitve premoženja. Tak šna odločitev ustavnega sodišča je postala predmet avstrijskih očitkov Sloveniji o „diskriminatorni denacionalizaciji“ v RS, češ da ni skladno z modernimi pravnimi na čeli in ni evropsko, če mora nekdo dokazovati svojo nedolžnost, temveč obratno, da mu mora biti krivda dokazana. Slovenija te o čitke zavrača, pri čemer se opira tudi na mednarodne konvencije.46
1 Fran Zwitter, Nemci na Slovenskem, v: Sodobnost 6 (1938), str. 483–497. 2 Mitja Ferenc / Bož Božo Repe, Nemš Nemška manjš manjšina v Sloveniji med obema vojnama = Die deutsche Minderheit Minderheit in Slowenien in der Zwischenkriegszeit, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju = Slowenisch-Österreischische Slowenisch-Österreischische Beziechungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 148 –150, 162–165. 3 Duš Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933 –1941, Ljubljana 1966, str. 11–15. 4 Hans Hermann Frensing, Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen. Das Ende einer südostdeutschen Volksgruppe, Buchreihe der Südostendeutschen Historischen Kommission, Band 28, München 1970; Tone Ferenc, Nacistič Nacisti čna raznarodovalna politika v Sloveniji 1941–1945, str. 587– 592; Mitja Ferenc, Koč Ko čevska, pusta in prazna. Nekdanje nemš nemško jezikovno območ obmo č je na Koč Kočevskem po odselitvi Nemcev, Ljubljana 2005. š ć 5 Tone Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, v: Duš Du an Neć Ne ak (ur.) »Nemci« na Slovenskem 1941–1955, Razprave Filozofske Fakultete, Ljubljana 2002, str. 160 –165. 6 Odlok Predsedstva AVNOJ o prehodu sovraž sovražnikovega imetja v drž dr žavno svojino, o drž dr žavnem upravljanju upravljanju imetja odsotnih oseb in o zasegi imetja, ki so ga okupatorske oblasti prisilno odtujile, Uradni list (v nadaljevanju Ur. l.). Demokratič Demokrati čne federativne Jugoslavije (v nadaljevanju DFJ) št. 2–25, z dne 6. 2. 1945, objavljen v posebni prilogi Ur. l. Slovenskega narodnoosvobodilnega sveta in Narodne vlade za Slovenijo (v nadaljevanju SNOS in NVS) št. 6 z dne 6. 6. 1945 (v nadaljevanju odlok predsedstva AVNOJ). 7 Jož Jože Prinč Prinčič, Podrž Podržavljenje nemš nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni 1945 –1955, v: Du šan Neć Nećak (ur.) Nemci na Slovenskem 1941 – 1955, Razprave Filozofske Fakultete, Ljubljana 2002, str. 309–316. 8 Prinč Prin čič, Podrž Podržavljenje nemš nemške imovine na slovenskem ozemlju po drugi svetovni vojni, str. 291, 292. 9 Bož Božo Repe, »Nemci« na Slovenskem po drugi svetovni vojni, v: »Nemci« na Slovenskem 1941–1955 (ur. Duš Dušan Neć Nećak), Ljubljana 2002, str. 197– 200. 10 Ukaz o prenehanju vojnega stanja z Nemč Nemčijo, Ur. l. FLRJ, št. 35–350 z dne 1.8.1951. Ukaz o prenehanju vojnega stanja z Zvezno republiko Avstrijo, Ur. l. FLRJ, št. 4–54 z dne 17.1.1951. 11 Za »folksdoj »folksdojččerje« iz Poljske, Češkoslovaš koslovaške in Madž Madžarske so bila usodna določ določila člena XIII. Potsdamskega sporazuma z dne 2. avgusta 1945, s katerim so se Stalin, Truman in Attlee dogovorili o usodi povojne Evrope in Nemč Nem čije, ter med drugim v citiranem členu tudi zapisali: »Izvesti se mora preselitev nemš nem škega prebivalstva ali delov nem škega prebivalstva prebivalstva (Bevölkerungsele(Bevölkerungselemente), ki so ostali na Poljskem, na Č eškoslovaš koslova škem in na Madž Mad žarskem, v Nemč Nemčijo.« So enotnega mnenja, da se mora preselitev izvesti na človeš loveški nač način. 12 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 204. 13 Glej npr. npr. Teodor Schieder (ur.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Dokumentation Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5, Düsseldorf 1961; Wilhelm Lampeter/ Ludwig Kren, Gottscheer Flüchtlingsschicksale. Bericht über Umsiedlung und Vertreibung sowie die Zeit danach, Gottschee 4/5, Weilheim 1994; T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 166 –169. 14 Franjo Baš Baš, Doneski k problematiki slovenješ slovenje štajerskega nemš nemštva pred in med okupacijo 1941 – 1945, Inš Inštitut za narodnostna vpraš vprašanja v Ljubljani, str. 5. 15 Mateja Malnar, Analiza fonda Kulturbunda v Arhivu MNZ, diplomska naloga, Univerza v Ljubljani, Filozofska fakulteta, Oddelek za zgodovino, zgodovino, 1997. 16 Arhiv Republike Slovenije (v nadaljevanj u ARS) – dislocir ana enota 1, Brzojavka notranjega ministrstva DFJ 13. 1. 1946 in notranjega ministrstva Slovenije, 14. in 26.1.1946; ARS- dislocirana enota 2, PSNOS-KUNI, f. 498/II, Zapisnik konference predstavnikov ministrstev in drugih ustanov, 4.10.1945; ARS, AS 223, šk. 28, dopis sekretarja okrož okrožnega komiteja KPS Maribor Sergeja Kraigerja centralnemu komiteju KPS, 16.6.1945. 17 ARS-2, štab za repatriacijo, f. 132, navodila oddelka OZNA, 26.6.1945. 18 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in prič pričevanja o povojnih koncentracijskih taborišč tabori ščih ih v Sloveniji, Ljubljana 2007, str. 12–16.
84
MICHAEL PORTMANN
SUDBINA NEMAČKE MANJINE U SLOVENIJI POSLE 2. SVETSKOG RATA
83
19 Milko Mikola (ur.), Dokumenti in prič pri čevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, Ljubljana 2009, dok. št. 6, str. 43. 20 ARS, AS 1199, KUNI, Konferenč Konferen čna seja predstavnikov predstavnikov ministrstev in drugih ustanov v Ljubljani, 4. oktobra 1945, ob razpravi o vpra šanju izgona Nemcev iz Slovenije in zaplembi njihovega premož moženja. 21 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja o povojnih koncentracijskih koncentracijskih taborišč tabori ščih ih v Sloveniji, str. 24. 22 T. Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 175. 23 M. Ferenc, Koč Kočevska – pusta in prazna, str. 271–275. 24 ARS, AS 1931, šk. 1062, Poroč Poro čilo o selitvah Volksdeutscherjev v letih 1945 – 1946, sestavil major Zvone Debevc, 26. 11. 1951. 25 Repe, »Nemci« po drugi svetovni vojni, str. 211–214; Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 185–188. 26 Poroč Poro čilo o selitvah Volksdeutscherjev. 27 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 14. 28 Ferenc, Nemci na Slovenskem med drugo svetovno vojno, str. 190. 29 Dopis Inš Inštituta za novejš novejšo zgodovino avtorju, 7.3.2012. 30 Mikola, Dokumenti in prič pričevanja, str. 87– 95. 31 Zdenko Zavadlav, Iz dnevniš dnevniških zapiskov mariborskega oznovca, Založ Zalo žba za alternativno teorijo, Maribor 1990, str. 91–93. 32 Dokumentarni �lm Otroci s Petrič Petrička, rež režija Milan Zupanič Zupanič, 2007. 33 Z oznako »Nemci« označ ozna čujem pripadnike oseb nemš nem ške in avstrijske narodnosti in osebe z nemš nem škim maternim jezikom. 34 Duš Dušan Neć Nećak, »Nemci« v Sloveniji 1938–1948, v: Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju / Slowenisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Historia 8, Ljubljana 2004, str. 349–402. 35 Več Več kot polovica oseb obeh narodnosti je navzo čih v naseljih z eno, dvema ali tremi osebami ene ali druge narodnosti. V tak šnih naseljih je tudi 40 % oseb z nemš nemškim maternim jezikom. 36 Več Več o tem glej Mitja Ferenc, »Nemci« na Slovenskem v popisih prebivalstva po drugi svetovni vojni, v: Neć Nećak (ur.), »Nemci« na Slovenskem 1941 – 1955, Ljubljana 2002, str. 317–368; Du šan Neć Nećak, »Nemci« na Slovenskem 1945–1955 v luč lu či nemš nemških in avstrijskih dokumentov, dokumentov, v: Nemci na Slovenskem 1941–1955 (ur. Du šan Neć Nećak), str. 219 –290. 37 Mitja Ferenc, Etno- in socialn odemografska strukt ura »Nemcev« na Slovenskem v obdobju jugoslovanske drž države po 2. svetovni vojni, v: Soo čanje z demografskimi izzivi , Zbornik 14. mednarodne multikonference Informacijska dru žbe – IS 2011, zvezek B, str. 33 –37. 38 http://www.gottscheer.eu. 39 http://www.drustvo-mostovi.si. 40 http://www.altoesterreicher.net/kulturno-drustvo-celje-ob-savinji. 41 http://www.altoesterreicher.net. 42 Sporazum med Vlado Republike Slovenije in Vlado Republike Avstrije o sodelovanju v kulturi, izobraž izobra ževanju in znanosti je bil podpisan 30.4.2001 v Ljubljani. Avstrijska stran ga je uradno potrdila julija 2001, slovenska pa februarja 2002, tako da je v veljavo stopil 1.5.2002. 43 Člen 61: »Vsakdo ima pravico, da svobodno izraž izra ža pripadnost k svojemu narodu ali narodni skupnosti, da goji in izraž izraža svojo kulturo in uporablja svoj jezik in pisavo«; Ustava RS, Ur. l. 33/9, 23.12.1991. 44 Več Več o tem M. Ferenc, Ko čevska – pusta in prazna, str. 330–336. 45 Zakon o denacional izaciji, Ur. l. RS, št. 27/91, z dne 29.11.1991. 46 M. Ferenc / Repe, Slovensko-avstrijski odnosi po mednarodnem priznanju, str. str. 642–645, 693–697.
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
85
Michael Portmann
Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)
U ovom radu treba na osnovu oskudnih dostupnih dokumenata iz srpskih i vojvođanskih arhiva1 ocrtati sudbinu podunavskoš vapskog stanovništva Autonomne pokrajine Vojvodine (APV) u periodu od 1944. do 1954. godine. Uz to će biti izložene osnovne crte politike jugoslovenskih komunista prema Nemcima i stavljene u širi međunarodni kontekst. Stanje izvora
Stanje arhiva u Republici Srbiji, odnosno u AP Vojvodini do danas ne omogu ćava potpun uvid u planove, ciljeve i mere jugoslovenskih komunističkih vlasti u oblasti populacione i nacionalne politike neposredno posle Drugog svetskog rata. Za to postoji nekoliko razloga. Pre svega treba navesti da su u Beogradu prakti čno svi dokumenti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) nedostupni. Po veb-stranici nedavno reorganizovanog Vojnog arhiva Srbije, dokumenti Ministarstva odbrane su u među vremenu sre đeni u 26 fondova i stavljeni na uvid istra živačima.2 Pa ipak, dostupni izvorni materijal o jugoslovenskoj policiji, komunisti čkoj tajnoj policiji OZNA-i (Odeljenje za za štitu naroda), specijalnoj vojnoj jedinici KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao i o radu organa unutra šnjih poslova na svim nivoima vlasti nije izdašan i u svakom pogledu je nezadovoljavaju ći. Pod takvim okolnostima neće biti za čuđujuće ako se istoriografska slika o jugoslovenskoj politici prema Nemcima posle 1944/1945. godine učini donekle bezbojnom. U stvari, najveći deo onoga što je poznato o sudbini nema čkog stanovništva posle komunističkog osvajanja vlasti u jesen 1944. godine potiče iz podunavskoš vapskih istraživanja i sećanja3, a ne iz „jugoslovenskih“ (tj. slovena čkih, hrvatskih4 i srpskih) arhiva. Ovim radom će se makar poku šati da se donekle popuni ta istraživačka praznina. Beg, streljanje i internacija
Jugoslovenski izvori do danas ćute o tome da li je Tito u jesen 1944. godi ne izdao konkretna uputstva za postupanje sa domaćim Nemcima, ili su hapšenja, streljanja, radna obaveza i delimično interniranje Podunavskih Š vaba od oktobra 1944. godine usledili bez jasnih uputstava partijskog vrha, a time po sopstvenom nahođenju viših vojnih i partijskih funkcionera. U Dokumentaciji o proterivanju5 i u podunavskoš vapskoj literaturi se uglavnom polazi od planskog, centralno vođenog postupanja.6 Jugoslovenski izvori tu pretpostavku ne mogu niti da nedvosmisleno potv rde, niti da je jasno pobiju. Organizaciona struktura komunističke Vojne uprave za Banat, Ba čku i Baranju koja je uspostavljena u oktobru 1944. godine, sa njenim Odsekom za mobilizaciju, logore i radnu služ bu bu, dakako ukazuju na to da je sa samog vrha do šlo bar uopšteno, možda samo usmeno, naređenje o „specijalnom postupku“ s preostalim domaćim „Š vabama“ (a u početku i Ma đarima). Uz hijerarhijsku zapovednu strukturu Partije i Armije te ško da bi takve akcije mogle da se i zvode bez Titovog znanja i načelnog pristanka. Svakako, za razliku od npr. Čehoslovačke ili Poljske, za jugoslovenski komunistički vrh „nemački problem“ je isprva verovatno bio samo drugorazredan. Na vrhu liste prioriteta je bar do kraja rata stajalo uništenje domaćih protivnika u građanskom ratu. Kolektivno iseljavanje „Nemaca“ (i drugog stanovništva) do leta 1945. godine budu ći komunistički vlastodršci verovatno nisu planirali. Već tokom rata došlo je u sklopu nacisti čke „narodnosne politike“ do preseljavanja
evakuacije i bežaniju. Iz Srema i Slavonije moglo se jo š pre ulaska Crvene armije i jugoslovenskih partizana u jesen 1944. godine evakuisati praktično celo „folksdojčersko“ stanovništvo. Po sopstvenom računanju, možda oko 65.000 bačkih i 5.000 baranjskih Nemaca doživelo je i pretrpelo dolazak Crvene armije i Titovih partizana. U Banatu je ostalo oko 85.000 Nemaca. Ako se pretpostavi da je mo žda do 10.000 slovenačkih Nemaca ostalo u zemlji, u celoj Jugoslaviji je od jeseni 1944. godine pod Titovu vlast došlo između 160.000 i 170.000 „folksdojčerskih“ civila. Velika ve ćina njih – oko 155.000 osoba – nalazila se na teritoriji kasnije AP Vojvodine, dakle u Banatu, Ba čkoj i Sremu.7 Doduše jedan popis stanovništva koji je kako u nema čkoj, tako i u jugoslo venskoj istorijogra� ji gotovo zanemaren, a koji je Vojna Vojna uprava sprovela u novembru i decembru 1944. godine, navodi još samo 100.000 osoba koje su se izjasnile kao Nemci.8 Kako se može objasniti ova eklatantna razlika? Više desetina hiljada osoba koje su na jugoslovenskom popisu 1931. godine navele nemački kao maternji jezik, su sada iz opravdanog straha od represije i osvete „postali“ Mađari, Srbi i Hrvati. A oko 6.500 „folksdojčera“ su te krvave jeseni, jo š pre popisa, postreljali vojnici Narodnooslobodilačke vojske.9 Kao uvek u slu čajevima kada se ljudi razvrstavaju prema etničkoj pripadnosti koja se ne može objektivno utvrditi, za njihovu dalju sudbinu o dlučujuća je bila odluka vlasti o njihovoj pripadnosti a ne njihovo subjektivno izjašnjavanje. I komunistički vlastodršci su, bez obzira na rezultate svog popisa, polazili od oko 150.000, a ne od samo 100.000 osoba u budućoj APV koji su za njih va žili kao „Nemci“. Dana 17. oktobra 1944. godine po Titovom naređenju u Banatu, Ba čkoj i Baranji je nastala Vojna uprava po sovjetskom uzoru koja je do svog raspuštanja sredinom februara 1945. godine veoma bitno odlu čivala o sudbini „folksdojčera“. 10 Uspostavljanje Vojne uprave je obrazlo ženo i time da u tim oblastima „[…] živi mnogo Nemaca i Mađara koji su se tokom okupacije prema slovenskim stanovnicima ponašali neprijateljski i koji su u čestvovali u svim zločinima […]. Posebno su se ovdašnje Š vabe prema Srbima, ali i prema drugim narodima, ponašale varvarski. Zato je nu žno da se temeljito [podvučeno u originalu – op. a.] obra čunamo sa svim Š vabama, kao i sa onim Mađarima koji su počinili zločine.“11 Sto tri dana Vojne uprave stajali su potpuno u znaku osvete, hapšenja, osuda i ubijanja većinom „folksdojčerskih“, ali i drugih
Vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju (1944/45.).
84
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
MICHAEL PORTMANN
85
Michael Portmann
Podunavskošvapsko stanovništvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja (1944.–1954.)
U ovom radu treba na osnovu oskudnih dostupnih dokumenata iz srpskih i vojvođanskih arhiva1 ocrtati sudbinu podunavskoš vapskog stanovništva Autonomne pokrajine Vojvodine (APV) u periodu od 1944. do 1954. godine. Uz to će biti izložene osnovne crte politike jugoslovenskih komunista prema Nemcima i stavljene u širi međunarodni kontekst. Stanje izvora
Stanje arhiva u Republici Srbiji, odnosno u AP Vojvodini do danas ne omogu ćava potpun uvid u planove, ciljeve i mere jugoslovenskih komunističkih vlasti u oblasti populacione i nacionalne politike neposredno posle Drugog svetskog rata. Za to postoji nekoliko razloga. Pre svega treba navesti da su u Beogradu prakti čno svi dokumenti Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) nedostupni. Po veb-stranici nedavno reorganizovanog Vojnog arhiva Srbije, dokumenti Ministarstva odbrane su u među vremenu sre đeni u 26 fondova i stavljeni na uvid istra živačima.2 Pa ipak, dostupni izvorni materijal o jugoslovenskoj policiji, komunisti čkoj tajnoj policiji OZNA-i (Odeljenje za za štitu naroda), specijalnoj vojnoj jedinici KNOJ (Korpus narodne odbrane Jugoslavije), kao i o radu organa unutra šnjih poslova na svim nivoima vlasti nije izdašan i u svakom pogledu je nezadovoljavaju ći. Pod takvim okolnostima neće biti za čuđujuće ako se istoriografska slika o jugoslovenskoj politici prema Nemcima posle 1944/1945. godine učini donekle bezbojnom. U stvari, najveći deo onoga što je poznato o sudbini nema čkog stanovništva posle komunističkog osvajanja vlasti u jesen 1944. godine potiče iz podunavskoš vapskih istraživanja i sećanja3, a ne iz „jugoslovenskih“ (tj. slovena čkih, hrvatskih4 i srpskih) arhiva. Ovim radom će se makar poku šati da se donekle popuni ta istraživačka praznina. Beg, streljanje i internacija
Jugoslovenski izvori do danas ćute o tome da li je Tito u jesen 1944. godi ne izdao konkretna uputstva za postupanje sa domaćim Nemcima, ili su hapšenja, streljanja, radna obaveza i delimično interniranje Podunavskih Š vaba od oktobra 1944. godine usledili bez jasnih uputstava partijskog vrha, a time po sopstvenom nahođenju viših vojnih i partijskih funkcionera. U Dokumentaciji o proterivanju5 i u podunavskoš vapskoj literaturi se uglavnom polazi od planskog, centralno vođenog postupanja.6 Jugoslovenski izvori tu pretpostavku ne mogu niti da nedvosmisleno potv rde, niti da je jasno pobiju. Organizaciona struktura komunističke Vojne uprave za Banat, Ba čku i Baranju koja je uspostavljena u oktobru 1944. godine, sa njenim Odsekom za mobilizaciju, logore i radnu služ bu bu, dakako ukazuju na to da je sa samog vrha do šlo bar uopšteno, možda samo usmeno, naređenje o „specijalnom postupku“ s preostalim domaćim „Š vabama“ (a u početku i Ma đarima). Uz hijerarhijsku zapovednu strukturu Partije i Armije te ško da bi takve akcije mogle da se i zvode bez Titovog znanja i načelnog pristanka. Svakako, za razliku od npr. Čehoslovačke ili Poljske, za jugoslovenski komunistički vrh „nemački problem“ je isprva verovatno bio samo drugorazredan. Na vrhu liste prioriteta je bar do kraja rata stajalo uništenje domaćih protivnika u građanskom ratu. Kolektivno iseljavanje „Nemaca“ (i drugog stanovništva) do leta 1945. godine budu ći komunistički vlastodršci verovatno nisu planirali. Već tokom rata došlo je u sklopu nacisti čke „narodnosne politike“ do preseljavanja „folksdojčera“. era“. Takve akcije preseljavanja su onda u proleće 1944. godine pre šle u mere
86
Tabela: Broj „folksdojčera“ na teritorijiJugoslavije 1945. godine
Federalna jedinica Autonomna pokrajina i oblast
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
MICHAEL PORTMANN
lja“. Vode ću ulogu u tome imala je tajna p olicija OZNA, kao i specijalna vojna jedinica KNOJ. Pre svega članovi OZNA-e i KNOJ-a su bili ti koji su likvidirali stvarne ili navodne ratne zlo čince svih nacionalnosti. Po jednom izveštaju načelnika II odeljenja OZNA-e za Vojvodinu Vojvodinu iz 1946. godine, tokom prv ih meseci nakon ulaska partizana na teritoriju Vojvodine, vojnici OZNA-e streljali su 9.668 osoba, od toga 6.763 Nemca, 1.776 Mađara, 436 Hrvata i 693 osobe drugih nacionalnosti (Rusa, Čeha, Slovaka, Rusina, Bunjevaca).12 Prvo poznato naređenje komunističkog vođstva o interniranju podunavskoš vapskog stanovništva u Banatu izdato je ve ć 18. oktobra 1944. godine. 13 U njemu se izme đu ostalog kaže da Nemci koji su napustili s voje kuće u njih više ne smeju da se vrate, ve ć da ih treba uputiti u logore. Dana 29. novembra 1944. godine komandant Vojne uprave, Ivan Rukavina, naredio je da se svi nema čki muškarci uzrasta od 16 do 60 godina (izuzev Nemaca koji su bili prihvaćeni kao antifašisti) skoncentrišu u za to predviđene logore. (Jo š) nelogorisano nemačko stanovništvo je od tada trebalo „strogo nadzirati“, nadzirati“, a slobo du njegovog kretanja drastično ograničiti.14 Postupanje sa podunavskoš vapskim stanovništvom u doba Vojne uprave ukazuje na to da jasnog nare đenja Vrhovne komande Armije i Politbiroa Komunističke partije po tom pitanju nije bilo. Postupanje sa domaćim Nemcima je o čito više zavisilo od bezbednosnih potreba Armije i Partije ( čak i ako su one bile preterane) nego od unapred de �nisanih političko-ideoloških smernica. Druga faza prostorne koncentracije podunavskoš vapskog stanovništva se može vremenski ograničiti krajem marta i junom 1945. godine. Tokom ta tri meseca praktično svo stanovništvo jugoslovenskih Nemaca koje je preostalo u Vojvodini bilo je otpravljeno u logore ili sakupljeno u sela pod p osebnom upravom (naselja pod speci-
internirano
i c r a k š u m
neinternirano
e n e
i c r a k š u m
o n p u k u
a c e d
ž
folksdojčera
e n e
o n p u k u
a c e d
ž
ukupno
Srbija
-
-
-
281
-
-
-
188
125
341
Kosovo
-
-
-
-
1
3
-
4
-
4
Vojvodina
3 0. 0.7 45 45
5 4. 4.0 99 99
2 0. 0.8 96 96
105.740
2.000
3.000
1.000
6.000
-
111.740
Hrvatska
3.000
4.500
3.100
10.600
700
1.000
300
2.000
-
12.600
Slovenija
-
-
-
-
1.700
2.200
803
4.703
-
4.703
Crnagora
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Makedonija
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Bosna i Hercegovina
469
22 2
4 26
1.117
1
1
2
4
-
1.121
34.214
58.821
24.422
117.485
4.402
6.204
2.105
12.899
125
130.509
ukopno
evakuacije i bežaniju. Iz Srema i Slavonije moglo se jo š pre ulaska Crvene armije i jugoslovenskih partizana u jesen 1944. godine evakuisati praktično celo „folksdojčersko“ stanovništvo. Po sopstvenom računanju, možda oko 65.000 bačkih i 5.000 baranjskih Nemaca doživelo je i pretrpelo dolazak Crvene armije i Titovih partizana. U Banatu je ostalo oko 85.000 Nemaca. Ako se pretpostavi da je mo žda do 10.000 slovenačkih Nemaca ostalo u zemlji, u celoj Jugoslaviji je od jeseni 1944. godine pod Titovu vlast došlo između 160.000 i 170.000 „folksdojčerskih“ civila. Velika ve ćina njih – oko 155.000 osoba – nalazila se na teritoriji kasnije AP Vojvodine, dakle u Banatu, Ba čkoj i Sremu.7 Doduše jedan popis stanovništva koji je kako u nema čkoj, tako i u jugoslo venskoj istorijogra� ji gotovo zanemaren, a koji je Vojna Vojna uprava sprovela u novembru i decembru 1944. godine, navodi još samo 100.000 osoba koje su se izjasnile kao Nemci.8 Kako se može objasniti ova eklatantna razlika? Više desetina hiljada osoba koje su na jugoslovenskom popisu 1931. godine navele nemački kao maternji jezik, su sada iz opravdanog straha od represije i osvete „postali“ Mađari, Srbi i Hrvati. A oko 6.500 „folksdojčera“ su te krvave jeseni, jo š pre popisa, postreljali vojnici Narodnooslobodilačke vojske.9 Kao uvek u slu čajevima kada se ljudi razvrstavaju prema etničkoj pripadnosti koja se ne može objektivno utvrditi, za njihovu dalju sudbinu o dlučujuća je bila odluka vlasti o njihovoj pripadnosti a ne njihovo subjektivno izjašnjavanje. I komunistički vlastodršci su, bez obzira na rezultate svog popisa, polazili od oko 150.000, a ne od samo 100.000 osoba u budućoj APV koji su za njih va žili kao „Nemci“. Dana 17. oktobra 1944. godine po Titovom naređenju u Banatu, Ba čkoj i Baranji je nastala Vojna uprava po sovjetskom uzoru koja je do svog raspuštanja sredinom februara 1945. godine veoma bitno odlu čivala o sudbini „folksdojčera“. 10 Uspostavljanje Vojne uprave je obrazlo ženo i time da u tim oblastima „[…] živi mnogo Nemaca i Mađara koji su se tokom okupacije prema slovenskim stanovnicima ponašali neprijateljski i koji su u čestvovali u svim zločinima […]. Posebno su se ovdašnje Š vabe prema Srbima, ali i prema drugim narodima, ponašale varvarski. Zato je nu žno da se temeljito [podvučeno u originalu – op. a.] obra čunamo sa svim Š vabama, kao i sa onim Mađarima koji su počinili zločine.“11 Sto tri dana Vojne uprave stajali su potpuno u znaku osvete, hapšenja, osuda i ubijanja većinom „folksdojčerskih“, ali i drugih (mađarskih, hrvatskih, srpskih) ratnih zlo činaca, kolaboranata i „narodnih neprijate-
Izvor: AJ F-50, 35/844: Tabelarni arni pregled interniranih i neinterniranih Nemaca na teritoriji Jugoslavije, nedatirano, nepotpisano.
jalnim režimom). Odlučujući za totalnu koncentraciju bili su verovatno opet vojni zahtevi na šta ukazuje zapovest 3. armije Komandi Vojne oblasti Vojvodine od 24. marta 1945. godine: „Tokom „Tokom proteklih borbi utvr đeno je zlo činačko držanje stanovništva nemačke narodnosti. Smesta iseliti nema čko stanovništvo bez obzira na starost i pol, duž pojasa širine 10 km isto čno od Dunava između Ba čkog Brega na severu i Palanke na jugu, uklju čujući Sombor. Isto će se uraditi i u Baranji.“ 15 Izuzeti od kolektivnog hapšenja bili su pre svega Nemci koji su se borili u redovima Narodnooslobodilačke vojske, stru čni radnici i osobe iz tzv. mešovitih brakova. Upućivanje u logore izvršili su OZNA i KNOJ u saradnji sa vojnim jedinicama mesnih i oblasnih komandi koje su jo š uvek postojale, pri čemu je stalno dolazilo do nepravilnosti i zlostavljanja. O tome se u izve štaju Vanredne kontrolne kontrolne komisije za Banat od 15. maja 1945. godine kaže: „Interniranje Nemaca nije ni na jednom mestu sprovedeno pravilno. Ovo zato što se sa interniranjem po čelo brzo i bez ta čno utvrđenih kriterija. Zato je dolazilo do neizbežnih grešaka: interniranja onih koji to nisu zaslu žili i zadržavanja na slobodi onih koji je trebalo da budu poslati u logor. U tom smislu dobila je Komisija mnogo žalbi koje ilustruju nepravilni rad. [...] Postupak sa interniranima nije uvek pravilan a ima i slučajeva batinanja i si lovanja: u Begejskom Sv. Đurđu komandir logora je istukao dva osamdesetogodišnja logoraša od kojih je jedan već imao šlog, a drugi ne vidi. Njegova 45-ogodišnja ćerka je silovana.“16 Najkasnije do juna 1945. godine između 105.000 i 110.000 osoba17 bilo je internirano u prvobitnih osamdesetak logora ili naselja po d specijalnim režimom. Postepeno se prešlo naprostorno razdvajanje radno sposobnog od radno nesposobnog stanovništva. Zatočenici su korišćeni za poljoprivredne radove, ra ščišćavanje i izgradnju, pri čemu su uglavnom katastrofalni životni uslovi bili krivi za vrlo vis oku stopu smrtnosti među „folksdojčerima“. Čak se i u jednom izve štaju jugoslovenskog Ministarstva unutrašnjih poslova iz 1947. godine o tome kaže: „Stanje u tim logorima je u svakom pogledu krajnje lo še. Smeštaj, higijenski uslovi, ishrana i odeća su daleko ispod minimalnih uslova za normalan život. Iako su ovo ministarstvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne republike Srbije preduzele mnoge mere da se stanje popravi, postignuti su samo slabi rezultati.“18 Između oktobra 1944. i marta 1948. godine u Jugoslaviji je na osnovu pouzdanog statističkog proračuna stradalo oko 50.000 „folksdojčera“.19 Prete žni deo (oko 43.500 osoba) je umrlo tokom bega ili od posledica �zičkih i du ševnih patnji u radnim i bolesničkim logorima. Verovatno je pri prvom dodiru sa jugoslovenskim partizanima bez suđenja pogubljeno oko 6.500 Podunavskih Š vaba koji su stvarno ili navodno skrivili ratne zločine usled obavljanja svojih funkcija ili delatnosti između 1941. i 1944. godine. 20 Ukupno je oko jedne tre ćine Podunavskih Š vaba koje su se našle u vlasti Narodnooslobodilačke vojske pomrlo tokom tri ipo godine. Kad se govori o ovako velikoj smrtnosti treba imati na umu da su internacijom bili pogo đena najvećim delom deca i stariji ljudi koji su morali da vr še radnu službu. Jugoslovenska politika prema Nemcima u me đunarodnom kontekstu (1944.–1948.)
U poređenju sa drugim istočnoevropskim i jugoistočnoevropskim zemljama koje su pre rata imale nema čko stanovništvo, na početku izneto stanje izvora otvara dosta prostora za spekulaciju kako je komunistički vrh oko Josipa Broza Tita, Mo še Pijade, Edvarda Kardelja, Aleksandra Rankovi ća i Milovana Đilasa nameravao da posle rata reši „problem“ domaćih Nemaca. O budućem postupanju s jugoslovenskim Nemcima je verovatno diskutovano u Politbirou Komunističke partije Jugoslavije od 1944. godine, čak iako do sada nisu na videlo izašla pisana svedočanstva o tome.21 Ni jugoslovenska vlada u izbegli štvu bar do marta 1944. godine nije raspolagala nikakvim konkretnim planovima šta da se radi s Nemcima posle rata, iako su neki ministri pledirali za njihovo iseljavanje.22 Samo su srpski nacionalistički četnici u svom programu predviđali proterivanje svih nelojalnih manjina.23 Izgleda da jugoslovenski komunisti još ni u jesen 1944. godine nisu pravili takve
Vojna uprava za Banat, Bačku i Baranju (1944/45.).
87
86
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
MICHAEL PORTMANN
lja“. Vode ću ulogu u tome imala je tajna p olicija OZNA, kao i specijalna vojna jedinica KNOJ. Pre svega članovi OZNA-e i KNOJ-a su bili ti koji su likvidirali stvarne ili navodne ratne zlo čince svih nacionalnosti. Po jednom izveštaju načelnika II odeljenja OZNA-e za Vojvodinu Vojvodinu iz 1946. godine, tokom prv ih meseci nakon ulaska partizana na teritoriju Vojvodine, vojnici OZNA-e streljali su 9.668 osoba, od toga 6.763 Nemca, 1.776 Mađara, 436 Hrvata i 693 osobe drugih nacionalnosti (Rusa, Čeha, Slovaka, Rusina, Bunjevaca).12 Prvo poznato naređenje komunističkog vođstva o interniranju podunavskoš vapskog stanovništva u Banatu izdato je ve ć 18. oktobra 1944. godine. 13 U njemu se izme đu ostalog kaže da Nemci koji su napustili s voje kuće u njih više ne smeju da se vrate, ve ć da ih treba uputiti u logore. Dana 29. novembra 1944. godine komandant Vojne uprave, Ivan Rukavina, naredio je da se svi nema čki muškarci uzrasta od 16 do 60 godina (izuzev Nemaca koji su bili prihvaćeni kao antifašisti) skoncentrišu u za to predviđene logore. (Jo š) nelogorisano nemačko stanovništvo je od tada trebalo „strogo nadzirati“, nadzirati“, a slobo du njegovog kretanja drastično ograničiti.14 Postupanje sa podunavskoš vapskim stanovništvom u doba Vojne uprave ukazuje na to da jasnog nare đenja Vrhovne komande Armije i Politbiroa Komunističke partije po tom pitanju nije bilo. Postupanje sa domaćim Nemcima je o čito više zavisilo od bezbednosnih potreba Armije i Partije ( čak i ako su one bile preterane) nego od unapred de �nisanih političko-ideoloških smernica. Druga faza prostorne koncentracije podunavskoš vapskog stanovništva se može vremenski ograničiti krajem marta i junom 1945. godine. Tokom ta tri meseca praktično svo stanovništvo jugoslovenskih Nemaca koje je preostalo u Vojvodini bilo je otpravljeno u logore ili sakupljeno u sela pod p osebnom upravom (naselja pod speci-
Tabela: Broj „folksdojčera“ na teritorijiJugoslavije 1945. godine
Federalna jedinica Autonomna pokrajina i oblast
internirano
i c r a k š u m
e n e
-
i c r a k š u m
o n p u k u
a c e d
ž
-
Srbija
neinternirano
-
281
-
folksdojčera
e n e
o n p u k u
a c e d
ž
-
ukupno
-
188
125
341
-
-
-
-
1
3
-
4
-
4
Vojvodina
3 0. 0.7 45 45
5 4. 4.0 99 99
2 0. 0.8 96 96
105.740
2.000
3.000
1.000
6.000
-
111.740
Hrvatska
3.000
4.500
3.100
10.600
700
1.000
300
2.000
-
12.600
Slovenija
-
-
-
-
1.700
2.200
803
4.703
-
4.703
Crnagora
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Makedonija
-
-
-
-
-
-
-
-
-
-
Bosna i Hercegovina
469
22 2
4 26
1.117
1
1
2
4
-
1.121
34.214
58.821
24.422
117.485
4.402
6.204
2.105
12.899
125
130.509
Kosovo
ukopno
Izvor: AJ F-50, 35/844: Tabelarni arni pregled interniranih i neinterniranih Nemaca na teritoriji Jugoslavije, nedatirano, nepotpisano. 1
U ovoj ovoj rubrici nedostaje podela na muškarce, žene i decu. Zbog toga u horizontali ima 28 manje nego u vertikali.
88
jalnim režimom). Odlučujući za totalnu koncentraciju bili su verovatno opet vojni zahtevi na šta ukazuje zapovest 3. armije Komandi Vojne oblasti Vojvodine od 24. marta 1945. godine: „Tokom „Tokom proteklih borbi utvr đeno je zlo činačko držanje stanovništva nemačke narodnosti. Smesta iseliti nema čko stanovništvo bez obzira na starost i pol, duž pojasa širine 10 km isto čno od Dunava između Ba čkog Brega na severu i Palanke na jugu, uklju čujući Sombor. Isto će se uraditi i u Baranji.“ 15 Izuzeti od kolektivnog hapšenja bili su pre svega Nemci koji su se borili u redovima Narodnooslobodilačke vojske, stru čni radnici i osobe iz tzv. mešovitih brakova. Upućivanje u logore izvršili su OZNA i KNOJ u saradnji sa vojnim jedinicama mesnih i oblasnih komandi koje su jo š uvek postojale, pri čemu je stalno dolazilo do nepravilnosti i zlostavljanja. O tome se u izve štaju Vanredne kontrolne kontrolne komisije za Banat od 15. maja 1945. godine kaže: „Interniranje Nemaca nije ni na jednom mestu sprovedeno pravilno. Ovo zato što se sa interniranjem po čelo brzo i bez ta čno utvrđenih kriterija. Zato je dolazilo do neizbežnih grešaka: interniranja onih koji to nisu zaslu žili i zadržavanja na slobodi onih koji je trebalo da budu poslati u logor. U tom smislu dobila je Komisija mnogo žalbi koje ilustruju nepravilni rad. [...] Postupak sa interniranima nije uvek pravilan a ima i slučajeva batinanja i si lovanja: u Begejskom Sv. Đurđu komandir logora je istukao dva osamdesetogodišnja logoraša od kojih je jedan već imao šlog, a drugi ne vidi. Njegova 45-ogodišnja ćerka je silovana.“16 Najkasnije do juna 1945. godine između 105.000 i 110.000 osoba17 bilo je internirano u prvobitnih osamdesetak logora ili naselja po d specijalnim režimom. Postepeno se prešlo naprostorno razdvajanje radno sposobnog od radno nesposobnog stanovništva. Zatočenici su korišćeni za poljoprivredne radove, ra ščišćavanje i izgradnju, pri čemu su uglavnom katastrofalni životni uslovi bili krivi za vrlo vis oku stopu smrtnosti među „folksdojčerima“. Čak se i u jednom izve štaju jugoslovenskog Ministarstva unutrašnjih poslova iz 1947. godine o tome kaže: „Stanje u tim logorima je u svakom pogledu krajnje lo še. Smeštaj, higijenski uslovi, ishrana i odeća su daleko ispod minimalnih uslova za normalan život. Iako su ovo ministarstvo i Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne republike Srbije preduzele mnoge mere da se stanje popravi, postignuti su samo slabi rezultati.“18 Između oktobra 1944. i marta 1948. godine u Jugoslaviji je na osnovu pouzdanog statističkog proračuna stradalo oko 50.000 „folksdojčera“.19 Prete žni deo (oko 43.500 osoba) je umrlo tokom bega ili od posledica �zičkih i du ševnih patnji u radnim i bolesničkim logorima. Verovatno je pri prvom dodiru sa jugoslovenskim partizanima bez suđenja pogubljeno oko 6.500 Podunavskih Š vaba koji su stvarno ili navodno skrivili ratne zločine usled obavljanja svojih funkcija ili delatnosti između 1941. i 1944. godine. 20 Ukupno je oko jedne tre ćine Podunavskih Š vaba koje su se našle u vlasti Narodnooslobodilačke vojske pomrlo tokom tri ipo godine. Kad se govori o ovako velikoj smrtnosti treba imati na umu da su internacijom bili pogo đena najvećim delom deca i stariji ljudi koji su morali da vr še radnu službu. Jugoslovenska politika prema Nemcima u me đunarodnom kontekstu (1944.–1948.)
U poređenju sa drugim istočnoevropskim i jugoistočnoevropskim zemljama koje su pre rata imale nema čko stanovništvo, na početku izneto stanje izvora otvara dosta prostora za spekulaciju kako je komunistički vrh oko Josipa Broza Tita, Mo še Pijade, Edvarda Kardelja, Aleksandra Rankovi ća i Milovana Đilasa nameravao da posle rata reši „problem“ domaćih Nemaca. O budućem postupanju s jugoslovenskim Nemcima je verovatno diskutovano u Politbirou Komunističke partije Jugoslavije od 1944. godine, čak iako do sada nisu na videlo izašla pisana svedočanstva o tome.21 Ni jugoslovenska vlada u izbegli štvu bar do marta 1944. godine nije raspolagala nikakvim konkretnim planovima šta da se radi s Nemcima posle rata, iako su neki ministri pledirali za njihovo iseljavanje.22 Samo su srpski nacionalistički četnici u svom programu predviđali proterivanje svih nelojalnih manjina.23 Izgleda da jugoslovenski komunisti još ni u jesen 1944. godine nisu pravili takve planove. U najmanju ruku često citirana odluka Predsedništva AVNOJ-a o „prelazu u
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
MICHAEL PORTMANN
Sednica Politbiroa CK KPJ pod Titovim predsedništvom na Visu sredinom 1944. S leva na desno: Vladimir Bakarić, IvanMilutinovi ć, Edvard Kardelj, Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Svetozar Vukmanovi ć i Milovan Đilas.
I dalje bez odgovora u istoriogra� ji je pitanje kako to da Jugoslavija u protokolu sa Potsdamske konferencije od 1. avgusta 1945. godine nije spomenuta kao jedna od zemalja (zajedno sa Poljskom, Čehoslovačkom i Mađarskom) iz kojih je trebalo „na uredan način” iseliti nemačko stanovništvo. Moguće objašnjenje bi moglo biti to što su do završetka rata za članove Politbiroa drugi problemi (posebno eliminacija jugoslo venskih protivnika u građanskom ratu) imali veću važnost u odnosu na pitanje iselja vanja, odnosno proterivanja doma ćih Nemaca. Zaista, jugoslovenski komunisti su uvek delovali izolovanije i bili su slabije uključeni u međunarodnu politiku od izbegličkih političara iz Čehoslovačke ili Poljske koji su tokom rata uz konsultacije sa ratnim saveznicima intenzivno mogli da razmišljaju o budućoj sudbini „svojih“ Nemaca. Uz to, možda je za predstavnike Saveznika nema čko stanovništvo u Jugoslaviji u poređenju sa onim u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Ma đarskoj, bilo suviše malobrojno da bi se o njemu raspravljalo na konferenciji. Nasuprot tome izvesno je da je Predsedni štvo Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije najkasnije od juna 1945. godine želelo iseljavanje Nemaca koji su još preostali u zemlji, a taj korak je ovako obrazložilo: „Jugoslovenska vlada smatra da se Nemci koji se nalaze unutar granica Jugoslavije moraju iseliti i poslati u Nemačku. Imamo pravo na to iseljenje jer su Nemce koji se danas nalaze u Jugoslaviji naselili nemački osvajači na zemlji koja pripada Jugoslovenima. Nemačka manjina od dana svog naseljavanja u našoj zemlji i do danas radi protiv interesa naroda Jugoslavije, jer se stavlja u slu žbu nemačkog imperijalizma. To se posebno pokazalo tokom ovog rata kada se ona svim sredstvima borila protiv naše Armije i uopšte protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Nemačka manjina je po činila toliko zlo čina nad narodima Jugoslavije tokom ovog rata da bi njen dalji ostanak u Jugoslaviji ometao izgradnju naše države“.32 Očito jugoslovenskoj vladi nije uspelo da na vreme obavesti predstavnike Potsdamske konferencije o svom stavu po pitanju Nemaca. Između leta 1945. i po četka 1947. godine jugoslovenska vlada je vi še puta bezuspešno pokušavala da postigne međunarodno odobren transfer Podunavskih Š vaba interniranih u Vojvodini.33 Međutim, kad je u julu 1946. godine čak i Moskva odbila takve zahteve,34 jugoslovenske vlasti su po čele da aktivno pomažu bežanje interniranih Podunavskih Š vaba iz radnih i koncentracionih logora. Treba pretpostaviti da je do kraja 1947. godine između 35.000 i 40.000 osoba pobeglo iz Jugoslavije. 35 U tom trenutku, međutim, počela je da se nazire promena u postupanju sa preostalim Nemcima: bežanija je zaustavljena a mnogi mlađi ljudi zaposleni su u rudnicima i na dr žavnim poljoprivrednim dobrima umesto otpuštenih nemačkih ratnih zarobljenika. Logori u Vojvodini su postupno raspušteni do marta 1948. godine, radno sposobni posebno popisani i upotrebljeni kao radnici na dr žavnim dobrima i u seljačkim radnim zadrugama. Od 1949. godine otpušteni jugoslovenski Nemci mogli su da podnesu zahtev za jugoslovenskim državljanstvom, pošto su do tad – iako formalnopravno nikad nisu bili lišeni jugoslovenskog državljanstva – važili za lica bez dr žavljanstva.
državno vlasništvo neprijateljske imovine, o dr žavnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i s ekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ od 21. novembra 1944. godine, ukazuje na to da se s obzirom na vreme njenog nastanka vi še orijentisalo prema već stvorenom stanju – naime prema begu većine jugoslovenskih Nemaca – i da se delovalo u skladu s tim. U stvari ta odluka Predsedni štva AVNOJ-a je bila prva normativna odredba koja se ticala domaćeg stanovništva nemačkog jezika. Još pre nego što je jugoslovenski partijski i dr žavni vrh tačno znao šta će s jugoslo venskim Nemcima koji su ostali u zemlji, Sovjetski Savez je u decembru 1944. godine najavio svoje zahteve za „folksdojčerskom radnom snagom“. Sovjetska vlada se još od 1943. godine bavila razradom planom o regrutovanju nema čke radne snage.24 Iako će „upotrebu nemačkog rada“ kao oblik reparacija Saveznici propisati tek na konferenciji na Jalti (4. do 7. februara 1945.), 25 već između kraja decembra 1944. i po četka januara 1945. godine doći će do deportacija interniranih Podunavskih Š vaba iz Vojvodine u Sovjetski Savez. Po što je Staljin 16. decembra 1944. godine odobrio i pro širio planove narodnog komesara za unutrašnje poslove, Lavrentija P. Berije, koji su se ticali jugoistočne Evrope, NKVD (Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR) je u Jugoslaviji oko katoličkog Božića 1944. godine počeo prve „akcije sakupljanja“. Uz Jugoslaviju, krajem 1944. i početkom 1945. godine i Rumunija i Ma đarska su bile pogođene deportacijama domaćih „folksdojčera“ u Sovjetski Savez. Prema sovjetskim izvorima iz te tri zemlje je do januara 1945. godine u SSSR deportovano ukupno 68.000 „folksdojčera“ (od toga 10.935 osoba iz Jugoslavije, 33.073 lica iz Rumunije i 23.707 iz Mađarske).26 Dana 26. decembra 1944. godine datirana je poru ka komandantu Vojne uprave za Banat, Ba čku i Baranju, Ivanu Rukavini, o predstojećoj poseti sovjetskog generalmajora i saradnika NKVD-a, Mihajla A. Zapevalina. 27 U njemu je Rukavini naloženo da sovjetskom tajnom agentu zaduženom za mobilizaciju i slanje nemačke radne snage u SSSR „u svemu iza đe u susret“ i da odgovori svim njegovim zahtevima.28 Da li je u jugoslovenskom Politbirou ranije bilo govora o broju Nemaca koje treba deportovati ili su želje Moskve prihvaćene bez diskusije (što izgleda verovatnije), i dalje je nepoznato. I o konkretnom sprovo đenju ove nasilne deportacije u dostupnim srpskim izvorima nema ničega. U sovjetskim dokumentima se p ojavljuje – kako je gore navedeno – broj od skoro 11.000 osoba (od toga 7.243 žena i 3.692 mu škarca) koje su poslate na rad na Istok.29 Po četri železnička transporta iz Ba čke i iz Banata odvezlo je izme đu 29. decembra 1944. i 6. januara 1945. godine te ljude u rudnike Donjetskog basena. 30 Po podunavskoš vapskim navodima skoro 2.000 jugoslovenskih Podunavskih Š vaba je pomrlo
87
„Odluke AVNOJ-a“: Gre ške i nesporazumi
Često citirana odluka Predsedni štva AVNOJ-a (a ne celog AVNOJ-a) od 21. novembra 1944. godine o „prelazu neprijateljske imovine u dr žavno vlasništvo, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ regulisala je izme đu ostalog – uz nekoliko izuzetaka – kolektivno razvlašćivanje jugoslovenskih Nemaca.36 Prema jednom tuma čenju savezne vlade od 2. januara 1946. godine mogla se kon�skovati i oporučno ostavljena imovina. Ovo čak i tada kada se Odluka nije odnosila na osobe koje su na taj na čin došle u posed nemačke imovine.37 Imovina stanovništva nemačkog jezika je po pravilu prelazila u dr žavno vlasništvo bez sudskog postupka. Dovoljno je bilo da neki upravni organ ustanovi da su vlasnici dotičnih dobara u trenutku stupanja na snagu Odluke pripadali nemačkoj narodnoj
89
88
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
MICHAEL PORTMANN
Sednica Politbiroa CK KPJ pod Titovim predsedništvom na Visu sredinom 1944. S leva na desno: Vladimir Bakarić, IvanMilutinovi ć, Edvard Kardelj, Josip Broz Tito, Aleksandar Ranković, Svetozar Vukmanovi ć i Milovan Đilas.
89
I dalje bez odgovora u istoriogra� ji je pitanje kako to da Jugoslavija u protokolu sa Potsdamske konferencije od 1. avgusta 1945. godine nije spomenuta kao jedna od zemalja (zajedno sa Poljskom, Čehoslovačkom i Mađarskom) iz kojih je trebalo „na uredan način” iseliti nemačko stanovništvo. Moguće objašnjenje bi moglo biti to što su do završetka rata za članove Politbiroa drugi problemi (posebno eliminacija jugoslo venskih protivnika u građanskom ratu) imali veću važnost u odnosu na pitanje iselja vanja, odnosno proterivanja doma ćih Nemaca. Zaista, jugoslovenski komunisti su uvek delovali izolovanije i bili su slabije uključeni u međunarodnu politiku od izbegličkih političara iz Čehoslovačke ili Poljske koji su tokom rata uz konsultacije sa ratnim saveznicima intenzivno mogli da razmišljaju o budućoj sudbini „svojih“ Nemaca. Uz to, možda je za predstavnike Saveznika nema čko stanovništvo u Jugoslaviji u poređenju sa onim u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Ma đarskoj, bilo suviše malobrojno da bi se o njemu raspravljalo na konferenciji. Nasuprot tome izvesno je da je Predsedni štvo Ministarskog saveta Demokratske Federativne Jugoslavije najkasnije od juna 1945. godine želelo iseljavanje Nemaca koji su još preostali u zemlji, a taj korak je ovako obrazložilo: „Jugoslovenska vlada smatra da se Nemci koji se nalaze unutar granica Jugoslavije moraju iseliti i poslati u Nemačku. Imamo pravo na to iseljenje jer su Nemce koji se danas nalaze u Jugoslaviji naselili nemački osvajači na zemlji koja pripada Jugoslovenima. Nemačka manjina od dana svog naseljavanja u našoj zemlji i do danas radi protiv interesa naroda Jugoslavije, jer se stavlja u slu žbu nemačkog imperijalizma. To se posebno pokazalo tokom ovog rata kada se ona svim sredstvima borila protiv naše Armije i uopšte protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Nemačka manjina je po činila toliko zlo čina nad narodima Jugoslavije tokom ovog rata da bi njen dalji ostanak u Jugoslaviji ometao izgradnju naše države“.32 Očito jugoslovenskoj vladi nije uspelo da na vreme obavesti predstavnike Potsdamske konferencije o svom stavu po pitanju Nemaca. Između leta 1945. i po četka 1947. godine jugoslovenska vlada je vi še puta bezuspešno pokušavala da postigne međunarodno odobren transfer Podunavskih Š vaba interniranih u Vojvodini.33 Međutim, kad je u julu 1946. godine čak i Moskva odbila takve zahteve,34 jugoslovenske vlasti su po čele da aktivno pomažu bežanje interniranih Podunavskih Š vaba iz radnih i koncentracionih logora. Treba pretpostaviti da je do kraja 1947. godine između 35.000 i 40.000 osoba pobeglo iz Jugoslavije. 35 U tom trenutku, međutim, počela je da se nazire promena u postupanju sa preostalim Nemcima: bežanija je zaustavljena a mnogi mlađi ljudi zaposleni su u rudnicima i na dr žavnim poljoprivrednim dobrima umesto otpuštenih nemačkih ratnih zarobljenika. Logori u Vojvodini su postupno raspušteni do marta 1948. godine, radno sposobni posebno popisani i upotrebljeni kao radnici na dr žavnim dobrima i u seljačkim radnim zadrugama. Od 1949. godine otpušteni jugoslovenski Nemci mogli su da podnesu zahtev za jugoslovenskim državljanstvom, pošto su do tad – iako formalnopravno nikad nisu bili lišeni jugoslovenskog državljanstva – važili za lica bez dr žavljanstva.
državno vlasništvo neprijateljske imovine, o dr žavnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i s ekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ od 21. novembra 1944. godine, ukazuje na to da se s obzirom na vreme njenog nastanka vi še orijentisalo prema već stvorenom stanju – naime prema begu većine jugoslovenskih Nemaca – i da se delovalo u skladu s tim. U stvari ta odluka Predsedni štva AVNOJ-a je bila prva normativna odredba koja se ticala domaćeg stanovništva nemačkog jezika. Još pre nego što je jugoslovenski partijski i dr žavni vrh tačno znao šta će s jugoslo venskim Nemcima koji su ostali u zemlji, Sovjetski Savez je u decembru 1944. godine najavio svoje zahteve za „folksdojčerskom radnom snagom“. Sovjetska vlada se još od 1943. godine bavila razradom planom o regrutovanju nema čke radne snage.24 Iako će „upotrebu nemačkog rada“ kao oblik reparacija Saveznici propisati tek na konferenciji na Jalti (4. do 7. februara 1945.), 25 već između kraja decembra 1944. i po četka januara 1945. godine doći će do deportacija interniranih Podunavskih Š vaba iz Vojvodine u Sovjetski Savez. Po što je Staljin 16. decembra 1944. godine odobrio i pro širio planove narodnog komesara za unutrašnje poslove, Lavrentija P. Berije, koji su se ticali jugoistočne Evrope, NKVD (Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR) je u Jugoslaviji oko katoličkog Božića 1944. godine počeo prve „akcije sakupljanja“. Uz Jugoslaviju, krajem 1944. i početkom 1945. godine i Rumunija i Ma đarska su bile pogođene deportacijama domaćih „folksdojčera“ u Sovjetski Savez. Prema sovjetskim izvorima iz te tri zemlje je do januara 1945. godine u SSSR deportovano ukupno 68.000 „folksdojčera“ (od toga 10.935 osoba iz Jugoslavije, 33.073 lica iz Rumunije i 23.707 iz Mađarske).26 Dana 26. decembra 1944. godine datirana je poru ka komandantu Vojne uprave za Banat, Ba čku i Baranju, Ivanu Rukavini, o predstojećoj poseti sovjetskog generalmajora i saradnika NKVD-a, Mihajla A. Zapevalina. 27 U njemu je Rukavini naloženo da sovjetskom tajnom agentu zaduženom za mobilizaciju i slanje nemačke radne snage u SSSR „u svemu iza đe u susret“ i da odgovori svim njegovim zahtevima.28 Da li je u jugoslovenskom Politbirou ranije bilo govora o broju Nemaca koje treba deportovati ili su želje Moskve prihvaćene bez diskusije (što izgleda verovatnije), i dalje je nepoznato. I o konkretnom sprovo đenju ove nasilne deportacije u dostupnim srpskim izvorima nema ničega. U sovjetskim dokumentima se p ojavljuje – kako je gore navedeno – broj od skoro 11.000 osoba (od toga 7.243 žena i 3.692 mu škarca) koje su poslate na rad na Istok.29 Po četri železnička transporta iz Ba čke i iz Banata odvezlo je izme đu 29. decembra 1944. i 6. januara 1945. godine te ljude u rudnike Donjetskog basena. 30 Po podunavskoš vapskim navodima skoro 2.000 jugoslovenskih Podunavskih Š vaba je pomrlo tokom transporta, odnosno pre svega tokom rada u Sovjetskom Savezu.31
90
MICHAEL PORTMANN
68.035 „nemačkih“ poseda38 ukupne površine 389.256 ha koji su pre šli u državni agrarni fond.39 Time su kon�skovani nemački posedi činili nešto više od polovine ukupnog agrarnog fonda Vojvodine (668.412 ha). Do Odluke Predsedništva AVNOJ-a je došlo u trenutku kad se ve ćina Podunavskih Š vaba više nije nalazila u Jugoslaviji. Desetine hiljada kuća i poljoprivrednih imanja u Vojvodini je stajalo prazno i u me đu vremenu bilo izloženo pljačkanju i uništavanju. Takvo početno stanje je verovatno na ovaj ili onaj način uticalo na donošenje Odluke, a mo žda ga čak i podstaklo. Tekst je objavljen tek u februaru 1945. godine a jugoslovenska Skup ština ga je odobrila tek krajem 1945. godine. U literaturi na nema čkom40 se stalno nailazi na neku navodnu drugu odluku Predsedništva AVNOJ-a, koja se nekad datira 21. novembrom 1943. godine, iako češće 21. novembrom 1944. godine. Na osnovu te „tajne odluke“ 41 svim osobama nemačke narodnosti koje su živele u Jugoslaviji su navodno oduzeti jugoslo vensko državljanstvo i sva gra đanska i državljanska prava.42 Taj dokument se po izjavi Štefana Karnera nalazi u njegovom posedu, a potpisao ga je član Politbiroa Moša Pijade.43 [Up. Prilog Stefana Karnera Narodna grupa nema č kog jezika u Sloveniji i AVNOJ u ovom zborniku, op. ur.] Doduše nacrt nikad nije dobio zakonsku snagu, ako ga je ikada uopšte bilo. Jugoslovenski Nemci su de jure do uzimanja nekog drugog (najčešće nemačkog ili austrijskog) državljanstva, bili jugoslovenski državljani, ali su nakon davanja „autentičnog tumačenja“ od 8. juna 1945. godine Odluke Predsedni štva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine izgubili sva dr žavljanska prava.44 U vreme nastanka tog tumačenja nemačka manjina u Jugoslaviji više nije igrala nikakvu ulogu u politici i dru štvu. Po tadašnjem shvatanju političke elite podrazumevalo se da internirani Nemci ne poseduju vi še nikakva prava i da ne važe za ravnopravne gra đane Demokratske federativne Jugoslavije. Uostalom, sadržaj tumačenja od 8. juna 1945. godine bio je uklju čen u „Zakon o potvrđivanju i izmenama Odluke o prelasku nepri jateljske imovine u državno vlasništvo“ od 31. jula 1946. godine. 45 Spomenimo ovde uzgred mišljenje Predsedni štva Ministarskog saveta iz juna 1945. godine u kom se kao reakcija na donošenje austrijskog zakona o dr žavljanstvu46 govori o primeni Odluke Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine i njenog Tumačenja od 8. juna 1945. godine na austrijske dr žavljane. To je bilo nu žno jer se u Odluci od 21. novembra 1944. godine govori samo o „nema čkim državljanima“. U ovom mišljenju do šlo se do zaklju čka da kon�skacija u načelu pogađa i austrijske državljane ako su se oni tokom rata deklarisali kao Nemci.47 Zaključak
Jugoslovensku politika prema Nemcima su bez sumnje uglavnom određivale tradicionalne snage. Internacionalistički pristup (klasa ispred rase) uglavnom je postojao samo na papiru. Jugoslovenskim vlastima je verovatno bilo jasno da većina podunavskoš vapskih zarobljenika nije po činila nikakav zločin: savezna Dr ža vna komisija za utvr đi vanje zloč ina okupatora i nijhovih pomagač a registrovala je ukupno 2.150 „folksdojčerskih“ ratnih zlo činaca.48 Ipak, tadašnja vojno-politička elita je time što je pretpostavila da su praktično svi jugoslovenski Nemci istovremeno bili i nacisti, pridala objektivno neutvrdivoj kolektivnoj nacionalnoj pripadnosti veću važnost nego individualnom držanju tokom rata. Najveća civilizacijska katastrofa prošlog stoleća po čiva između ostalog i na nasilnoj, pseudonaučno usavršenoj i pervertiranoj podeli ljudi na osnovu navodno objektivnih nacionalnih kriterijuma. Zato u jedan od najva žnijih zadataka istoričara spada racionalno i promišljeno postupanje s nacionalno-etničkim kategorijama. U istoriogra� ji i nastavi istorije ne treba obrađivati narode, nacije i etnije, ve ć mnogo više konkretne aktere i institucije. Po mom mi šljenju, to je jedan od klju čeva za uspešno nacionalno pomirenje.
„Odluke AVNOJ-a“: Gre ške i nesporazumi
Često citirana odluka Predsedni štva AVNOJ-a (a ne celog AVNOJ-a) od 21. novembra 1944. godine o „prelazu neprijateljske imovine u dr žavno vlasništvo, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile“ regulisala je izme đu ostalog – uz nekoliko izuzetaka – kolektivno razvlašćivanje jugoslovenskih Nemaca.36 Prema jednom tuma čenju savezne vlade od 2. januara 1946. godine mogla se kon�skovati i oporučno ostavljena imovina. Ovo čak i tada kada se Odluka nije odnosila na osobe koje su na taj na čin došle u posed nemačke imovine.37 Imovina stanovništva nemačkog jezika je po pravilu prelazila u dr žavno vlasništvo bez sudskog postupka. Dovoljno je bilo da neki upravni organ ustanovi da su vlasnici dotičnih dobara u trenutku stupanja na snagu Odluke pripadali nemačkoj narodnoj grupi, odnosno da su imali državljanstvo Nemačkog rajha. Samo u Vojvodini bilo je
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
1 Oslanjem se na dokumente iz Arhiva Jugoslavije (Beograd), Arhiva Vojno-istorijskog Instituta (Beograd), Arhiva Vojvodine (Novi Sad) te lokalnih arhiva u Subotici, Sombora i Zrenjanina. 2 Vidi http://ww w.isi.mod.gov.rs/voj ni_arhiv02/arh ivska_gra dja2.php?l ang=sr-lat, poslednji put pristupljeno 9. maja 2012. 3 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgesch ädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961; Donauschwäbische Kulturstifung (izd.), Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, knj. 1: Ortsberichte über Verbrechen an den Deutschen im kommunistisch en Jugoslawien, München 1991; knj 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, München 1993; knj. 3: Erschießungen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948, München 1995; knj. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das TitoRegime in der Zeit von 1944 –1948, München 1994; isti (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, Die Stationen eines Völkermords, München 2000. 4 Zaslugom Hrvatskog instituta za povijest iz Zagreba neposredno posleratno razdoblje u ovoj republici je izvorno dobro dokumentovano. U me đuvremenu se pojavilo više regionalno podeljenih tomova dokumenata u kojima su dokumentovani komunistička represija i zločini. Hrvatski institut za povijest (izd ), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005 –2011. knj. 1: bez podnaslova (2005); knj. 2: Slavonija, Srijem i Baranja (2006); knj. 3: Zagreb i sredi šnja Hrvatska (2008), knj. 4: Dalmacija (2011). 5 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd ), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961. 6 Dokumentation der Vertreibung, str. 91E. 7 Arhiv Vojvodine (dalje: AV), F-183, pred. 130; 156; 195; 203, bez daljih podataka. 8 AV, F-205, fol.: „Podaci o stanovništvu Bačke 1945“. 9 Hrvatski institut za povijest (izd.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005, str. 324–326, ovde str. 325–326. 10 Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F-513, XXXIV: Naredba vrhovnog komandanta NOV i POJ o uspostavljanju Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, nedatirani dokument, potpisao Tito. 11 AV, F-334, bez daljih navoda: Saopštenje PK Vojvodine svim članovima KPJ u Banatu, Bačkoj i Baranji od 13. novembra 1944. godine, nepotpisano. 12 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, st r. 324 –326, ovde str. 325 –326. 13 Vojni arhiv (dalje: VA), Fond Narodnooslobodilački rat (dalje: NOR), kut. 1661, fasc. 1, dok. 11/1-4: Naredba br. 2 komandanta Vojne oblasti NOV za Banat od 18. oktobra 1944, potpisao Srevi ć. 14 VA, kut. 1661, fasc. 1, dok. 19: Naređenje komandanta Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju od 29. novembra 1944, potpisao Ivan Rukavina. 15 VA, kut. 1922, fasc. 3, dok. 6/37: Naredba 3. armije komandi Vojne oblasti Vojvodina od 24. marta 1945, nepotpisano. 16 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/176: Zavr šni izveštaj Vanredne kontrolne komisije za Banat Predsedništvu Vanredne kontrolne komisije Saveta ministara za Vojvodinu 15. maja 1945, nepotpisano. 17 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/160: Broj logoraša, nedatirani dokument (verovatno iz leta 1945.), nepotpisano. 18 AJ, F-50, 33/158: Strogo poverljivi izve štaj o radu Saveznog ministarstva Generanom sekretarijatu Savezne vlade od 21. januara 1947, str. 12, nepotpisano. 19 Verbrechen an den Deutschen, str. 314. 20 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, str. 324 –326, ovde str. 325 –326. 21 Milovan Đilas piše u svojim memoarima da je CK KPJ više puta raspravljao o sudbini Nemaca i da je odlučio da se oni odstrane iz zemlje, Milovan Đilas, Revolucionarni rat , Beograd 1990, str 410. 22 Detlef Brandes, Großbritannien und seine osteuropäisc hen Alliierten 1939–1943. Die Regierungen Polens, der Tschechoslowakei und Jugoslawiens im Londoner Exil vom Kriegsausbruch bis zur Konferenz von Teheran, München 1988, str. 410. Jugoslovenski spiker BBC-a T. Skrbi ć je svim Nemcima pretio strašnom osvetom: „Za svakog ubijenog Srbina ili Srpkinju Š vabe će nam platiti stostruku cenu u š vapskim životima i nema te sile na svetu koja bi mogla da zaustavi ma č osvete kad za to dođe čas. To pamtite spremajte se jer nije daleko dan kada ćemo Š vabama i svim njiho vim slugeranjama vratiti žao za sramot, ali tako da će našu pravednu osvetu Š vabe, gde god ih bude bilo spominjati sa strahom u kostima dok je sveta i veka.“ Zoran Janjetović, Die Kon�ikte zwischen Serben und Donauschwaben, u: Südostforschungen, knj. 58, München 1999, str. 119 –168, ovde str. 160. 23 Milan Vesović / Kosta Nikolić, Ujedinjene srpske zemlje. Ravnogorski nacionalni program, Beograd 1996 i; Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941 – 1945. Te Chetniks, Stanford 1975, str. 169 –173. 24 Aleksei M. Filitov, Problems of Post-War Construction in Soviet Foreign Policy Conceptions during World War II, in: Francesca Gari / Silvio Pons (ur.), Te Soviet Union and Europe in the
91
90
MICHAEL PORTMANN
68.035 „nemačkih“ poseda38 ukupne površine 389.256 ha koji su pre šli u državni agrarni fond.39 Time su kon�skovani nemački posedi činili nešto više od polovine ukupnog agrarnog fonda Vojvodine (668.412 ha). Do Odluke Predsedništva AVNOJ-a je došlo u trenutku kad se ve ćina Podunavskih Š vaba više nije nalazila u Jugoslaviji. Desetine hiljada kuća i poljoprivrednih imanja u Vojvodini je stajalo prazno i u me đu vremenu bilo izloženo pljačkanju i uništavanju. Takvo početno stanje je verovatno na ovaj ili onaj način uticalo na donošenje Odluke, a mo žda ga čak i podstaklo. Tekst je objavljen tek u februaru 1945. godine a jugoslovenska Skup ština ga je odobrila tek krajem 1945. godine. U literaturi na nema čkom40 se stalno nailazi na neku navodnu drugu odluku Predsedništva AVNOJ-a, koja se nekad datira 21. novembrom 1943. godine, iako češće 21. novembrom 1944. godine. Na osnovu te „tajne odluke“ 41 svim osobama nemačke narodnosti koje su živele u Jugoslaviji su navodno oduzeti jugoslo vensko državljanstvo i sva gra đanska i državljanska prava.42 Taj dokument se po izjavi Štefana Karnera nalazi u njegovom posedu, a potpisao ga je član Politbiroa Moša Pijade.43 [Up. Prilog Stefana Karnera Narodna grupa nema č kog jezika u Sloveniji i AVNOJ u ovom zborniku, op. ur.] Doduše nacrt nikad nije dobio zakonsku snagu, ako ga je ikada uopšte bilo. Jugoslovenski Nemci su de jure do uzimanja nekog drugog (najčešće nemačkog ili austrijskog) državljanstva, bili jugoslovenski državljani, ali su nakon davanja „autentičnog tumačenja“ od 8. juna 1945. godine Odluke Predsedni štva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine izgubili sva dr žavljanska prava.44 U vreme nastanka tog tumačenja nemačka manjina u Jugoslaviji više nije igrala nikakvu ulogu u politici i dru štvu. Po tadašnjem shvatanju političke elite podrazumevalo se da internirani Nemci ne poseduju vi še nikakva prava i da ne važe za ravnopravne gra đane Demokratske federativne Jugoslavije. Uostalom, sadržaj tumačenja od 8. juna 1945. godine bio je uklju čen u „Zakon o potvrđivanju i izmenama Odluke o prelasku nepri jateljske imovine u državno vlasništvo“ od 31. jula 1946. godine. 45 Spomenimo ovde uzgred mišljenje Predsedni štva Ministarskog saveta iz juna 1945. godine u kom se kao reakcija na donošenje austrijskog zakona o dr žavljanstvu46 govori o primeni Odluke Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine i njenog Tumačenja od 8. juna 1945. godine na austrijske dr žavljane. To je bilo nu žno jer se u Odluci od 21. novembra 1944. godine govori samo o „nema čkim državljanima“. U ovom mišljenju do šlo se do zaklju čka da kon�skacija u načelu pogađa i austrijske državljane ako su se oni tokom rata deklarisali kao Nemci.47 Zaključak
Jugoslovensku politika prema Nemcima su bez sumnje uglavnom određivale tradicionalne snage. Internacionalistički pristup (klasa ispred rase) uglavnom je postojao samo na papiru. Jugoslovenskim vlastima je verovatno bilo jasno da većina podunavskoš vapskih zarobljenika nije po činila nikakav zločin: savezna Dr ža vna komisija za utvr đi vanje zloč ina okupatora i nijhovih pomagač a registrovala je ukupno 2.150 „folksdojčerskih“ ratnih zlo činaca.48 Ipak, tadašnja vojno-politička elita je time što je pretpostavila da su praktično svi jugoslovenski Nemci istovremeno bili i nacisti, pridala objektivno neutvrdivoj kolektivnoj nacionalnoj pripadnosti veću važnost nego individualnom držanju tokom rata. Najveća civilizacijska katastrofa prošlog stoleća po čiva između ostalog i na nasilnoj, pseudonaučno usavršenoj i pervertiranoj podeli ljudi na osnovu navodno objektivnih nacionalnih kriterijuma. Zato u jedan od najva žnijih zadataka istoričara spada racionalno i promišljeno postupanje s nacionalno-etničkim kategorijama. U istoriogra� ji i nastavi istorije ne treba obrađivati narode, nacije i etnije, ve ć mnogo više konkretne aktere i institucije. Po mom mi šljenju, to je jedan od klju čeva za uspešno nacionalno pomirenje.
92
MICHAEL PORTMANN
25 Ministerium für Auswärtige Angelegenheiten der UdSSR (izd.), Die Krim(Jalta)Konferenz der höchsten Repräsentanten der drei alliierten Mächte – UdSSR, USA und Großbritannien (4.–11. Februar 1945) (Die Sowjetunion auf internationalen Konferenzen während des Großen Vaterländischen Kriegs 1941 bis 1945 4), Moskau/Berlin 1986, str. 227. 26 Izveštaj L. P. Berije J. V. Staljinu i V.M. Molotovu o deportaciji u SSSR na rad interniranih Nemaca sa teritorija Mađarske, Rumunije, Čehoslovačke i Jugoslavije od 26. januara 1945, potpisao narodni komesar za unutrašnje poslove SSSR-a, L. P. dokument objavljen u: T. V. Volokitina et. al. (ur.), Sovetskij faktor v vostočnoj Evrope 1944 – 1953, knj. 1 1944 – 1948. Dokumenty, Moskau 1999, str. 132, dokument br. 33. 27 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis ne čitak. 28 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis ne čitak. 29 Vidi fusnotu 27. 30 Donauschwäbische Kulturstifung (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords. München 2000, str. 87. 31 Isto, str. 85 – 87. 32 AJ, F-50, 35/703: Poverljivo pismo Predsedni štva Ministarskog saveta Demokratske federativne Jugoslavije Ministarstvu socijalne politike i Ministarstvu inostranih poslova DFJ od 11. juna 1945, nepotpisano. 33 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008, str. 262 –267. 34 AJ, F-50, 35/980: Dopis Ministarst va inostranih poslova FNRJ Predsedni štvu Ministarskog saveta o iseljavanju „folksdojčera“ od 20. septembra 1947, potpisao S. Prica. Pismo je datirano 20. septembrom 1947. godine, ali se u uvodu razmatraju i učinjene diplomatske intervencije izme đu jula i avgusta 1946. godine. 35 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008, str. 266. 36 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije 6. februar 1945, br. 2, ta čka 25. Nemački pre vod objavljen je u: Dokumentation der Vertreibung, str. 180E–183E. 37 Istorijski Arhiv Subotica (dalje: IASu), F-70/172: Dopis Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine svim okružnim, sreskim i gradskim odborima i svim okružnim, sreskim i gradskim komisijama za kon�skaciju od 18. janauara 1946, potpisao šef Odseka za unutrašnje poslove, Danilo Grujić. 38 Od toga u Bačkoj: 29.706 zgrada, u Sremu 7.022 zgrade i u Banatu 24.973 zgrade. AV, F-185, pred. 96. 39 Nikola L. Gačeša, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1944–1948, Novi Sad 1984, str. 191. 40 Pre svega: Stefan Karner, Slowenien und seine „Deutsche n“. Die deutschsprachige Volksgruppe als Subjekt und Objekt der Politik 1939 bis 1998, Bonn 2000; isti, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt / Wien 1998; Arnold Suppan, Zwischen Rache, Vergeltung und „ethnischer Säuberung“. Flucht, Vertreibung und Zwangsaussiedlung der Deutschen aus der Tschechoslowakei und Jugoslawien 1944–1948, u: Zeitschri f für Geschichtswissenschaf, 51 (2003), tom 1, str. 74–84, ovde str. 80; Statistisches Bundesamt (izd.), Die Deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1931/50, Wiesbaden 1958, str. 444. Kriti čke primedbe o tome i kod: Du šan Nećak, Die Deutschen in Slowenien 1938–1948, u: Du šan Nečak et. al. (ur.), Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju. Slowenisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Ljubljana 2004, str. 387–388. 41 Karner, Slowenien und seine „Deutschen“, str. 22. 42 Slovenačka odnosno srpska/hrvatska verzija ove navodne odluke do sada nije poznata. Ne ćak, Die Deutschen in Slowenien, str. 387. 43 Karner, Die deutschs prachige Volksgruppe, str. 126. 44 Službeni list DFJ, 8. jun 1945, tačka 347. Nemački prevod je objavljen u: Dokumentation der Vertreibung, str. 183E-184E.U tuma čenju od 8. juna 1945. u članu 1 stoji: „Odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine ( čl. 1, stav 2) se odnosi na one jugoslovenske gra đane nemačke narodnosti [podvukao autor], koji su se tokom okupacije izjasnili kao Nemci.“ 45 Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije , 7. avgust 1946, ta čka 450. Nemački prevod objavljen u: Dokumentation der Vertreibung, str. 184E–188E. 46 Staatsges etzblatt für die Republik Österreich, Jg. 1945/60, objavljeno 14. jula 1945, Wien 1945, str. 82–84. 47 Partizanska i komunisti čka represija i zločini, Dokumenti, str. 270–272. 48 Portmann, Die kommunistis che Revolution, str. 200.
PODUNAVSKOŠ VAPSKO STANOVNI Š TVO U VOJVODINI
91
1 Oslanjem se na dokumente iz Arhiva Jugoslavije (Beograd), Arhiva Vojno-istorijskog Instituta (Beograd), Arhiva Vojvodine (Novi Sad) te lokalnih arhiva u Subotici, Sombora i Zrenjanina. 2 Vidi http://ww w.isi.mod.gov.rs/voj ni_arhiv02/arh ivska_gra dja2.php?l ang=sr-lat, poslednji put pristupljeno 9. maja 2012. 3 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgesch ädigte (izd.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961; Donauschwäbische Kulturstifung (izd.), Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, knj. 1: Ortsberichte über Verbrechen an den Deutschen im kommunistisch en Jugoslawien, München 1991; knj 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, München 1993; knj. 3: Erschießungen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948, München 1995; knj. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das TitoRegime in der Zeit von 1944 –1948, München 1994; isti (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, Die Stationen eines Völkermords, München 2000. 4 Zaslugom Hrvatskog instituta za povijest iz Zagreba neposredno posleratno razdoblje u ovoj republici je izvorno dobro dokumentovano. U me đuvremenu se pojavilo više regionalno podeljenih tomova dokumenata u kojima su dokumentovani komunistička represija i zločini. Hrvatski institut za povijest (izd ), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005 –2011. knj. 1: bez podnaslova (2005); knj. 2: Slavonija, Srijem i Baranja (2006); knj. 3: Zagreb i sredi šnja Hrvatska (2008), knj. 4: Dalmacija (2011). 5 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (izd ), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, knj. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961. 6 Dokumentation der Vertreibung, str. 91E. 7 Arhiv Vojvodine (dalje: AV), F-183, pred. 130; 156; 195; 203, bez daljih podataka. 8 AV, F-205, fol.: „Podaci o stanovništvu Bačke 1945“. 9 Hrvatski institut za povijest (izd.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005, str. 324–326, ovde str. 325–326. 10 Arhiv Jugoslavije (dalje: AJ), F-513, XXXIV: Naredba vrhovnog komandanta NOV i POJ o uspostavljanju Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, nedatirani dokument, potpisao Tito. 11 AV, F-334, bez daljih navoda: Saopštenje PK Vojvodine svim članovima KPJ u Banatu, Bačkoj i Baranji od 13. novembra 1944. godine, nepotpisano. 12 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, st r. 324 –326, ovde str. 325 –326. 13 Vojni arhiv (dalje: VA), Fond Narodnooslobodilački rat (dalje: NOR), kut. 1661, fasc. 1, dok. 11/1-4: Naredba br. 2 komandanta Vojne oblasti NOV za Banat od 18. oktobra 1944, potpisao Srevi ć. 14 VA, kut. 1661, fasc. 1, dok. 19: Naređenje komandanta Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju od 29. novembra 1944, potpisao Ivan Rukavina. 15 VA, kut. 1922, fasc. 3, dok. 6/37: Naredba 3. armije komandi Vojne oblasti Vojvodina od 24. marta 1945, nepotpisano. 16 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/176: Zavr šni izveštaj Vanredne kontrolne komisije za Banat Predsedništvu Vanredne kontrolne komisije Saveta ministara za Vojvodinu 15. maja 1945, nepotpisano. 17 AJ, F-513, XXXIV MP, III-3/160: Broj logoraša, nedatirani dokument (verovatno iz leta 1945.), nepotpisano. 18 AJ, F-50, 33/158: Strogo poverljivi izve štaj o radu Saveznog ministarstva Generanom sekretarijatu Savezne vlade od 21. januara 1947, str. 12, nepotpisano. 19 Verbrechen an den Deutschen, str. 314. 20 Partizanska i komunistička represija, Dokumenti, Dokument br. 110, str. 324 –326, ovde str. 325 –326. 21 Milovan Đilas piše u svojim memoarima da je CK KPJ više puta raspravljao o sudbini Nemaca i da je odlučio da se oni odstrane iz zemlje, Milovan Đilas, Revolucionarni rat , Beograd 1990, str 410. 22 Detlef Brandes, Großbritannien und seine osteuropäisc hen Alliierten 1939–1943. Die Regierungen Polens, der Tschechoslowakei und Jugoslawiens im Londoner Exil vom Kriegsausbruch bis zur Konferenz von Teheran, München 1988, str. 410. Jugoslovenski spiker BBC-a T. Skrbi ć je svim Nemcima pretio strašnom osvetom: „Za svakog ubijenog Srbina ili Srpkinju Š vabe će nam platiti stostruku cenu u š vapskim životima i nema te sile na svetu koja bi mogla da zaustavi ma č osvete kad za to dođe čas. To pamtite spremajte se jer nije daleko dan kada ćemo Š vabama i svim njiho vim slugeranjama vratiti žao za sramot, ali tako da će našu pravednu osvetu Š vabe, gde god ih bude bilo spominjati sa strahom u kostima dok je sveta i veka.“ Zoran Janjetović, Die Kon�ikte zwischen Serben und Donauschwaben, u: Südostforschungen, knj. 58, München 1999, str. 119 –168, ovde str. 160. 23 Milan Vesović / Kosta Nikolić, Ujedinjene srpske zemlje. Ravnogorski nacionalni program, Beograd 1996 i; Jozo Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941 – 1945. Te Chetniks, Stanford 1975, str. 169 –173. 24 Aleksei M. Filitov, Problems of Post-War Construction in Soviet Foreign Policy Conceptions during World War II, in: Francesca Gari / Silvio Pons (ur.), Te Soviet Union and Europe in the Cold War, 1943 – 53, Basingstoke 1996, str. 3 –22, ovde str. 6–7.
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
93
Vladimir Geiger
Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hr vatskoj, 1945.–1947.
Do potkraj Drugoga svjetskog rata jugoslavenski, i hrvatski, Nijemci muškarci uglavnom su bili, dragovoljno ili prisilno, mobilizirani u njemačke, hrvatske i ma đarske vojne i poluvojne postrojbe i u kućama su ostali pretežito starci, žene i djeca. Njemačko stanovništvo, koje nije evakuirano i izbjeglo, bilo je tijekom i neposredno nakon ratnih djelovanja prepušteno samovolji pobjednika. Bezakonje, plja čka, maltretiranja, ubojstva, silovanja žena postali su potkraj rata i neposredno nakon njega svakidašnjica jugoslavenskih Nijemaca.1 Predsjedni štvo Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) donijelo je 21. studenoga 1944. „Odluku o prijelazu u dr žavno vlasništvo neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile”, kojom se određuje i položaj folksdojčera.2 Odluka Predsjedništva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. nije obvezivala dokazivanje potpomaganja okupatora, nego je pod udar do šla svaka osoba njemačke narodnosti koja se nije izravno suprotstavila nacizmu. Žrtve kolektivne odmazde nisu bili samo oni jugoslavenski Nijemci koji su mogli dokazati svoje sudjelovanje u partizanskom pokretu ili njegovo pomaganje. Ostalima je slijedila kon�skacija imovine, upućivanje u logore i protjerivanje. 3 Na temelju Odluke Predsjedni štva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. donesen je niz odluka, uredbi, tuma čenja i zakona, kojima je omogućen i na kraju ostvaren zakonit progon folksdojčera.4 Pitanje folksdojčera u Jugoslaviji rije šeno je jednostrano i bez kompromisa. Takvo š ovinistič ko i genocidno stajalište protiv njemačke manjine donio je AVNOJ koji je, pak, trebao biti jamac jednakopravnosti jugoslavenskih naroda i narodnosti, pravdajući takav odnos kolektivnom krivnjom folksdojčera. Odnos Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije/Jugosla venske armije i „narodnih” vlasti prema jugoslavenskim, i hrvatskim, Nijemcima, kojima je pripisana i ozakonjena kolektivna krivnja, ogledni je primjer etni čkoga čišćenja u Jugoslaviji, i Hrvatskoj, potkraj Drugoga svjetskog rata i u neposrednom poraću.5 Ratni zlo čini koje je dio jugoslavenskih, i hrvatskih, folksdojčera počinio6, te njihovo nelojalno držanje tijekom okupacije, poslu žili su i kao razlog i kao opravdanje za neljudsko postupanje sa njemačkom manjinom potkraj i nakon Drugoga svjetskog rata.7 Na svim područ jima Jugoslavije poslije uspostave komunističke vlasti uslijedio je val uhi ćenja i likvidacija. Na udaru su bili stvarni i pretpostavljeni politički protivnici iz svih nacionalnih/etničkih skupina. Nakon preuzimanja vlasti u pojedinim naseljima, prema uputama Odjeljenja za za štitu naroda (OZNA) za Hrvatsku, postrojbe Korpusa narodne obrane (KNOJ) uhićivale su folksdojčere i predavale ih u logor Komande područ ja.8 Odjeljenje za za štitu naroda II. za Hrvatsku izvijestilo je OZN-u II. za Slavoniju 22. siječnja 1945.: „Po oslobodjenju ovih krajeva nijedan Š vaba ne smije ostati, već svaki ili u Njemačku, ili u logore, a zlo čince hapsiti i kazniti. [...]” 9 Do potkraj Drugoga svjetskog rata ve ćina hrvatskih folksdojčera, zbog ratnih događaja, izbjegla je ili je prognana iz svojih domova, pretežno u Austriju i Njemačku, ali i na područ je Čehoslovačke, Poljske, Ma đarske i Italije, gdje su i do čekali završetak rata.10 Unatoč svim nastojanjima jugoslavenskih vlasti da spriječe povratak folksdojčera u Jugoslaviju, neposredno nakon zavr šetka rata, i mnogi hrvatski folksdoj čeri uspjeli su se vratiti iz izbjegli štva/progonstva, pretežno u Austriji i Njema čkoj, u zavičaj svojim kućama. Ubrzo su, nakon povratka, uhićeni i internirani u logore, te su, s
92
MICHAEL PORTMANN
25 Ministerium für Auswärtige Angelegenheiten der UdSSR (izd.), Die Krim(Jalta)Konferenz der höchsten Repräsentanten der drei alliierten Mächte – UdSSR, USA und Großbritannien (4.–11. Februar 1945) (Die Sowjetunion auf internationalen Konferenzen während des Großen Vaterländischen Kriegs 1941 bis 1945 4), Moskau/Berlin 1986, str. 227. 26 Izveštaj L. P. Berije J. V. Staljinu i V.M. Molotovu o deportaciji u SSSR na rad interniranih Nemaca sa teritorija Mađarske, Rumunije, Čehoslovačke i Jugoslavije od 26. januara 1945, potpisao narodni komesar za unutrašnje poslove SSSR-a, L. P. dokument objavljen u: T. V. Volokitina et. al. (ur.), Sovetskij faktor v vostočnoj Evrope 1944 – 1953, knj. 1 1944 – 1948. Dokumenty, Moskau 1999, str. 132, dokument br. 33. 27 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis ne čitak. 28 AV, F-170.88: Poverljivo pismo Vrhovnog štaba NOV komandantu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, generalu Ivanu Rukavini od 26. decembra 1944, potpis ne čitak. 29 Vidi fusnotu 27. 30 Donauschwäbische Kulturstifung (izd.), Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords. München 2000, str. 87. 31 Isto, str. 85 – 87. 32 AJ, F-50, 35/703: Poverljivo pismo Predsedni štva Ministarskog saveta Demokratske federativne Jugoslavije Ministarstvu socijalne politike i Ministarstvu inostranih poslova DFJ od 11. juna 1945, nepotpisano. 33 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008, str. 262 –267. 34 AJ, F-50, 35/980: Dopis Ministarst va inostranih poslova FNRJ Predsedni štvu Ministarskog saveta o iseljavanju „folksdojčera“ od 20. septembra 1947, potpisao S. Prica. Pismo je datirano 20. septembrom 1947. godine, ali se u uvodu razmatraju i učinjene diplomatske intervencije izme đu jula i avgusta 1946. godine. 35 Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008, str. 266. 36 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije 6. februar 1945, br. 2, ta čka 25. Nemački pre vod objavljen je u: Dokumentation der Vertreibung, str. 180E–183E. 37 Istorijski Arhiv Subotica (dalje: IASu), F-70/172: Dopis Predsedništva Narodne skupštine AP Vojvodine svim okružnim, sreskim i gradskim odborima i svim okružnim, sreskim i gradskim komisijama za kon�skaciju od 18. janauara 1946, potpisao šef Odseka za unutrašnje poslove, Danilo Grujić. 38 Od toga u Bačkoj: 29.706 zgrada, u Sremu 7.022 zgrade i u Banatu 24.973 zgrade. AV, F-185, pred. 96. 39 Nikola L. Gačeša, Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1944–1948, Novi Sad 1984, str. 191. 40 Pre svega: Stefan Karner, Slowenien und seine „Deutsche n“. Die deutschsprachige Volksgruppe als Subjekt und Objekt der Politik 1939 bis 1998, Bonn 2000; isti, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt / Wien 1998; Arnold Suppan, Zwischen Rache, Vergeltung und „ethnischer Säuberung“. Flucht, Vertreibung und Zwangsaussiedlung der Deutschen aus der Tschechoslowakei und Jugoslawien 1944–1948, u: Zeitschri f für Geschichtswissenschaf, 51 (2003), tom 1, str. 74–84, ovde str. 80; Statistisches Bundesamt (izd.), Die Deutschen Vertreibungsverluste. Bevölkerungsbilanzen für die deutschen Vertreibungsgebiete 1931/50, Wiesbaden 1958, str. 444. Kriti čke primedbe o tome i kod: Du šan Nećak, Die Deutschen in Slowenien 1938–1948, u: Du šan Nečak et. al. (ur.), Slovensko-avstrijski odnosi v 20. stoletju. Slowenisch-österreichische Beziehungen im 20. Jahrhundert, Ljubljana 2004, str. 387–388. 41 Karner, Slowenien und seine „Deutschen“, str. 22. 42 Slovenačka odnosno srpska/hrvatska verzija ove navodne odluke do sada nije poznata. Ne ćak, Die Deutschen in Slowenien, str. 387. 43 Karner, Die deutschs prachige Volksgruppe, str. 126. 44 Službeni list DFJ, 8. jun 1945, tačka 347. Nemački prevod je objavljen u: Dokumentation der Vertreibung, str. 183E-184E.U tuma čenju od 8. juna 1945. u članu 1 stoji: „Odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine ( čl. 1, stav 2) se odnosi na one jugoslovenske gra đane nemačke narodnosti [podvukao autor], koji su se tokom okupacije izjasnili kao Nemci.“ 45 Službeni list Federativne Narodne Republike Jugoslavije , 7. avgust 1946, ta čka 450. Nemački prevod objavljen u: Dokumentation der Vertreibung, str. 184E–188E. 46 Staatsges etzblatt für die Republik Österreich, Jg. 1945/60, objavljeno 14. jula 1945, Wien 1945, str. 82–84. 47 Partizanska i komunisti čka represija i zločini, Dokumenti, str. 270–272. 48 Portmann, Die kommunistis che Revolution, str. 200.
94
VLADIMIR GEIGER
Stanovnici Vaške interveniraju za porodicu Hauptman koja je 14. srpnja 1945. uhap šena i i nternirana prvo u Velikoj Pisanici, pa onda u Krndiji. Dopis mjesnog Narodnooslobodila čkog odbora okružnom odboru Slatina, 31. kolovoz 1945.
odnosno Austriju. Jedan dio hrvatskih folksdojčera odmah je protjeran u Austriju. Plansko protjerivanje folksdojčera potvrđuju i tipska rje šenja o protjerivanju. Protjeri vanje folksdoj čera je najjednostavnije otvaralo mogućnost radikalne promjene vlasničkih odnosa i demografske/etničke slike Jugoslavije.11 Jugoslavenske vlasti su zauzele stajalište o zabrani povratka izbjeglih i prognanih folksdojčera iz Jugoslavije. Odluka da se onemogu ći povratak jugoslavenskih folksdojčera donesena je na sjednici Dr žavne komisije za repatrijaciju, Beograd, 22. svibnja 1945., s čime su se, zatim, suglasili Vlada DF Jugoslavije i General štab Jugoslavenske armije. I mnogobrojnim hrvatskim folksdojčerima, izbjeglim ili protjeranim potkraj rata iz zavičaja, spriječen je nakon rata povratak u Jugoslaviju. Zaustavljani su na austrijsko-jugoslavenskoj i mađarsko-jugoslavenskoj granici i povratak im je bio onemogućen.12 Štoviše, i preostale folksdojčere u Jugoslaviji namjeravale su protjerati iz zemlje. Predsjedni štvo Ministarskog savjeta DF Jugoslavije, Beograd, izvijestilo je 11. lipnja 1945.: „Vlada Jugoslavije stoji na stanovi štu da sve Njemce koji se nalaze u okviru granica Jugoslavije raseli i uputi u Njemačku, čim se zato stvore povoljni tehnički uslovi.”13 O tome je, iznose ći podrobne upute, Zemaljska komisija za repatrijaciju Nijemaca pri Ministarstvu unutarnjih poslova FD Hrvatske, Zagreb, izvijestila 7. srpnja
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
93
Vladimir Geiger
Logori za internaciju njemačkog stanovništva u Hr vatskoj, 1945.–1947.
Do potkraj Drugoga svjetskog rata jugoslavenski, i hrvatski, Nijemci muškarci uglavnom su bili, dragovoljno ili prisilno, mobilizirani u njemačke, hrvatske i ma đarske vojne i poluvojne postrojbe i u kućama su ostali pretežito starci, žene i djeca. Njemačko stanovništvo, koje nije evakuirano i izbjeglo, bilo je tijekom i neposredno nakon ratnih djelovanja prepušteno samovolji pobjednika. Bezakonje, plja čka, maltretiranja, ubojstva, silovanja žena postali su potkraj rata i neposredno nakon njega svakidašnjica jugoslavenskih Nijemaca.1 Predsjedni štvo Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ) donijelo je 21. studenoga 1944. „Odluku o prijelazu u dr žavno vlasništvo neprijateljske imovine, o državnoj upravi nad imovinom neprisutnih osoba i o sekvestru nad imovinom koju su okupatorske vlasti prisilno otuđile”, kojom se određuje i položaj folksdojčera.2 Odluka Predsjedništva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. nije obvezivala dokazivanje potpomaganja okupatora, nego je pod udar do šla svaka osoba njemačke narodnosti koja se nije izravno suprotstavila nacizmu. Žrtve kolektivne odmazde nisu bili samo oni jugoslavenski Nijemci koji su mogli dokazati svoje sudjelovanje u partizanskom pokretu ili njegovo pomaganje. Ostalima je slijedila kon�skacija imovine, upućivanje u logore i protjerivanje. 3 Na temelju Odluke Predsjedni štva AVNOJ-a od 21. studenoga 1944. donesen je niz odluka, uredbi, tuma čenja i zakona, kojima je omogućen i na kraju ostvaren zakonit progon folksdojčera.4 Pitanje folksdojčera u Jugoslaviji rije šeno je jednostrano i bez kompromisa. Takvo š ovinistič ko i genocidno stajalište protiv njemačke manjine donio je AVNOJ koji je, pak, trebao biti jamac jednakopravnosti jugoslavenskih naroda i narodnosti, pravdajući takav odnos kolektivnom krivnjom folksdojčera. Odnos Narodnooslobodilačke vojske i Partizanskih odreda Jugoslavije/Jugosla venske armije i „narodnih” vlasti prema jugoslavenskim, i hrvatskim, Nijemcima, kojima je pripisana i ozakonjena kolektivna krivnja, ogledni je primjer etni čkoga čišćenja u Jugoslaviji, i Hrvatskoj, potkraj Drugoga svjetskog rata i u neposrednom poraću.5 Ratni zlo čini koje je dio jugoslavenskih, i hrvatskih, folksdojčera počinio6, te njihovo nelojalno držanje tijekom okupacije, poslu žili su i kao razlog i kao opravdanje za neljudsko postupanje sa njemačkom manjinom potkraj i nakon Drugoga svjetskog rata.7 Na svim područ jima Jugoslavije poslije uspostave komunističke vlasti uslijedio je val uhi ćenja i likvidacija. Na udaru su bili stvarni i pretpostavljeni politički protivnici iz svih nacionalnih/etničkih skupina. Nakon preuzimanja vlasti u pojedinim naseljima, prema uputama Odjeljenja za za štitu naroda (OZNA) za Hrvatsku, postrojbe Korpusa narodne obrane (KNOJ) uhićivale su folksdojčere i predavale ih u logor Komande područ ja.8 Odjeljenje za za štitu naroda II. za Hrvatsku izvijestilo je OZN-u II. za Slavoniju 22. siječnja 1945.: „Po oslobodjenju ovih krajeva nijedan Š vaba ne smije ostati, već svaki ili u Njemačku, ili u logore, a zlo čince hapsiti i kazniti. [...]” 9 Do potkraj Drugoga svjetskog rata ve ćina hrvatskih folksdojčera, zbog ratnih događaja, izbjegla je ili je prognana iz svojih domova, pretežno u Austriju i Njemačku, ali i na područ je Čehoslovačke, Poljske, Ma đarske i Italije, gdje su i do čekali završetak rata.10 Unatoč svim nastojanjima jugoslavenskih vlasti da spriječe povratak folksdojčera u Jugoslaviju, neposredno nakon zavr šetka rata, i mnogi hrvatski folksdoj čeri uspjeli su se vratiti iz izbjegli štva/progonstva, pretežno u Austriji i Njema čkoj, u zavičaj svojim kućama. Ubrzo su, nakon povratka, uhićeni i internirani u logore, te su, s drugim folksdojčerima koji su ostali u zavi čaju trebali biti prognani u Njemačku,
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
„[…] u obzir za iseljavanje dolaze svi Njemci i Njemice po slijede ćem kriteriju: 1) Kome je materinski jezik njema čki (potječe iz braka Njemca ili Njemice).- 2) Tko potiče iz braka u kome je otac Njemac.- Od ovoga se izuzimaju: 1) Tko je aktivno pomagao narodno-oslobodilačku borbu (ostaje zajedno sa svojom u žom porodicom – djeca, otac i majka).- […] 2. Njemice udane za Jugoslavene sa djecom.- 3. Djeca do uključivo 16 godina iz braka Jugoslavenke sa Njemcem, ukoliko se takova Jugoslavenka odluči da ostane u zemlji i napusti mu ža Njemca. Ženi Jugoslavenki udatoj za Njemca ostaje slobodno da bira dali će po ći sa mužem ili će ostati u zemlji sa djecom do 16 godina. U koliko se radi o ženskom bračnom partneru nejugoslavenske narodnosti takva je žena dužna da slijedi muža Njemca.- […].” Zemaljska komisija za repatrijaciju Nijemaca pri MUP-u FD Hrvatske, zahtijeva da za svakoga pojedinog Nijemca koji neće biti protjeran treba detaljno obrazložiti na temelju čega je izuzet od repatriranja. Osobe, pak, određene za repatriranje, mogu u sabirne logore ponijeti samo najnu žnije osobne stvari. Prema uputama, u provo đenju iseljavanja/protjerivanja folksdojčera “[…] ne slu žiti se metodama koje bi mogle naru šiti ugled i autoritet naših Narodnih vlasti i organa, već u provođenju ovih mjera rukovoditi se principima čovječnosti i biti dovoljno elastičan, no unato č toga biti neumoljiv i energičan i rukovoditi se principima iseljavanja. U dvojbenim slučajevima t.j. da li netko ostaje ili ide radje neka ide-nego li ostane.- […] Sve ove poslove savjesno i odmah izvršiti, jer će odmah iza toga uslijediti transportovanje iseljenika sa cijele teritorije Hrvatske u Njema čku.” 14 Na Potsdamskoj konferenciji (srpanj/kolovoz 1945.) savezničkih velesila pobjednica u ratu, zaključeno je ( čl. XIII „Uredno iseljavanje njema čkog stanovništva”15) da se preostalo njemačko stanovništvo iz Poljske, Čehoslovačke i Ma đarske mora preseliti na područ je Njema čke. Preseljenje (etni čko čišćenje) legalizirano je kao najtrajnije i zadovoljavajuće rje šenje, i trebalo se obaviti „organizirano i na human na čin”. Oni koji se nisu našli u zaklju čcima Potsdamske konferencije, riješili su problem folksdojčera na još drastičniji način, ponajprije Jugoslavija. Pitanje raseljenih osoba (Displaced Persons), posebice folksdojčera kojih je krajem Drugoga svjetskog rata i u pora ću bilo najviše, bilo je za Austriju veliki gospodarski, socijalni i politički problem. Od sredine 1945. problem raseljenih osoba u Austriji počeo se izrazito zaoštravati. Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija otpočele su tada masovno protjerivati folksdojčere. Austrijska vlada je protestirala saveznicima i inzistirala da se neodgodivo zatvore austrijske granice.16 S austrijske granice odnosno puta prema Austriji vraćeno je oko 5.000 do 6.000 jugoslavenskih Nijemaca, prete žno staraca, žena i djece. Kako je protjerivanje folksdojčera iz Jugoslavije zbog zatvaranja granice prema Austriji, Italiji i Ma đarskoj savezničkih okupacijskih vlasti sredinom srpnja 1945. to onemogućio, za većinu folksdojčera slijede logori i prisilni rad. 17 Stoga i tipska rješenja o protjerivanju folksdoj čera u Austriju i Njemačku sadržavaju napomenu: „[…] dok ne budu postojale mogu ćnosti za njihov transport isti će se nalaziti u logoru na prisilnom radu.”18 Najmanje 10.000, a moguće je i ve ćina od oko 20.000 u zavičaju preostalih hrvatskih folksdojčera, nakon zatvaranja austrijske granice i prestanka primanja prognanika iz Jugoslavije u ljeto 1945. internirano je u logore u kojima je nekoliko tisu ća izgubilo život. Procjenjuje se da je od oko 500.000 Nijemaca, koliko ih je živjelo na područ ju Jugoslavije do potkraj Drugoga svjetskog rata, oko 240.000 evakuirano pred naletom Crvene armije i NOV i PO Jugoslavije i nikada se nije vratilo u zavi čaj. Naj vjerojatnije oko 200.000 Nijemaca civila potpalo je pod komunističku vlast u Jugosla viji. Od toga je jedna četvrtina život izgubila u jugoslavenskim logorima, od potkraj 1944. do po četka 1948., dok je ostatak nestao u etni čkom čišćenju ili je morao izbje ći.19 Među folksdojčerima koji su život izgubili u poslijeratnim jugoslavenskim logorima znatan je broj žena i djece. Prema najni žim brojkama, u jugoslavenskim logorima život je izgubilo oko 26.000 Njemica. U jugoslavenske logore internirano je oko 45.000 folksdojčerske djece mla đe od 14 godina, a najmanje 5.600 do 6.000 u logorima je izgubilo život. Umiralo se uglavnom od bolesti, posebice tifusa pjegavca i izgladnjelosti. 20 Naj-
95
94
VLADIMIR GEIGER
Stanovnici Vaške interveniraju za porodicu Hauptman koja je 14. srpnja 1945. uhap šena i i nternirana prvo u Velikoj Pisanici, pa onda u Krndiji. Dopis mjesnog Narodnooslobodila čkog odbora okružnom odboru Slatina, 31. kolovoz 1945.
odnosno Austriju. Jedan dio hrvatskih folksdojčera odmah je protjeran u Austriju. Plansko protjerivanje folksdojčera potvrđuju i tipska rje šenja o protjerivanju. Protjeri vanje folksdoj čera je najjednostavnije otvaralo mogućnost radikalne promjene vlasničkih odnosa i demografske/etničke slike Jugoslavije.11 Jugoslavenske vlasti su zauzele stajalište o zabrani povratka izbjeglih i prognanih folksdojčera iz Jugoslavije. Odluka da se onemogu ći povratak jugoslavenskih folksdojčera donesena je na sjednici Dr žavne komisije za repatrijaciju, Beograd, 22. svibnja 1945., s čime su se, zatim, suglasili Vlada DF Jugoslavije i General štab Jugoslavenske armije. I mnogobrojnim hrvatskim folksdojčerima, izbjeglim ili protjeranim potkraj rata iz zavičaja, spriječen je nakon rata povratak u Jugoslaviju. Zaustavljani su na austrijsko-jugoslavenskoj i mađarsko-jugoslavenskoj granici i povratak im je bio onemogućen.12 Štoviše, i preostale folksdojčere u Jugoslaviji namjeravale su protjerati iz zemlje. Predsjedni štvo Ministarskog savjeta DF Jugoslavije, Beograd, izvijestilo je 11. lipnja 1945.: „Vlada Jugoslavije stoji na stanovi štu da sve Njemce koji se nalaze u okviru granica Jugoslavije raseli i uputi u Njemačku, čim se zato stvore povoljni tehnički uslovi.”13 O tome je, iznose ći podrobne upute, Zemaljska komisija za repatrijaciju Nijemaca pri Ministarstvu unutarnjih poslova FD Hrvatske, Zagreb, izvijestila 7. srpnja 1945. oblasne i okružne Narodne odbore:
96
VLADIMIR GEIGER
Prema izvješću MUP-a Narodne vlade Hrvatske, Zagreb, od 12. studenoga 1945. Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske, Zagreb, upu ćenom prethodno i Saveznom MUP-u DF Jugoslavije, Beograd, u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Srijemu, prema stanju 30. listopada 1945. po raznim logorima smješteno je oko 11.000 Nijemaca, „njemačkih državljana i onih njemačkih narodnosti” (Valpovo 3.806 logoraša, Krndija kod Đakova 3.500 logoraša, Beli Manastir 1.681 logora š, Šipovac kod Našica 658 logoraša, Zmajevac-Popovac u Baranji 550 logoraša, Ov čara kod Vukovara 400 logoraša), koji se koriste za razli čite radove („Koliko prilike dozvoljavaju isti se upotrebljavaju za razne radove i za ove vrijedi princip da se svojim vlastitim radom izdržavaju.”). Izvješće napominje da među logorašima ima oko 30% staraca i djece, koje se smješta većinom u logor Krndiju. Ministar unutarnjih poslova Narodne v lade Hrvatske u izvješću napominje: „Poseban problem je smje štaj i ishrana […]. Za sada ih smještavamo na posebnim imanjima kako nam to prilike dozvoljavaju.”22
Grob u Krndiji, posle 1945. Marija Čuković iz Đakova na grobu svoje bake Marije Kurtz, ne datirano.
Prema podacima MUP-a FNR Jugoslavije, Beograd, od 18. sije čnja 1946., na područ ju Jugoslavije u logorima se nalazi 117.485 folksdojčera, od toga 34.214 muškaraca, 58.821 žena i 24.422 djece, a da se na slobodi nalazi 12.897 folksdoj čera. Na područ ju Hrvatske u logorima se nalazi 10.600 folksdojčera, od toga 3.000 mu škaraca, 4.500 žena i 3.100 djece, a na slobodi se nalazi 2.000 folksdoj čera, od toga 700 mu škaraca, 1.000 žena i 300 djece.23 Prema svim pokazateljima najveći logori za pripadnike njema čke manjine na područ ju Hrvatske bili su tijekom 1945./46. Josipovac kod Osijeka, Valpovo, Velika Pisanica kod Bjelovara, Krndija kod Đakova, Šipovac kod Našica, Pusta Podunavlje u Baranji i Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka. 24 U svibnju 1945., u Josipovcu kod Osijeka i Valpovu osnovani su prvi veliki sabirni centri/logori za hrvatske, posebice slavonske, srijemske, baranjske, ali i bosansko posavske Nijemce. Prve skupine folksdojčera, internirane su najprije u Josipovcu. Tijekom svibnja 1945. u logor Josipovac internirano je vi še od 3.000 osoba, uglavnom starijih osoba, žena i djece. Transporti sa folksdoj čerima iz logora Josipovac i logora Valpovo, a i drugih logora, upućivani su od početka srpnja 1945. u Austriju. U prepunim stočnim vagonima, bez dovoljno hrane i vode, većina iscrpljena pobolijeva, a neki višednevno putovanje nisu preživjeli. Iz logora Josipovac 8. srpnja 1945. upu ćen je željeznički transport sa oko 3.000 logora ša. Nakon iscrpljujućeg puta, logora ši su dva dana bili zatvoreni u stočnim vagonima u Leibnitzu u Austriji, a zatim ih je oru žana pratnja istjerala i ostavila. Logor Josipovac je raspu šten 10. srpnja 1945., a manji broj
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
95
„[…] u obzir za iseljavanje dolaze svi Njemci i Njemice po slijede ćem kriteriju: 1) Kome je materinski jezik njema čki (potječe iz braka Njemca ili Njemice).- 2) Tko potiče iz braka u kome je otac Njemac.- Od ovoga se izuzimaju: 1) Tko je aktivno pomagao narodno-oslobodilačku borbu (ostaje zajedno sa svojom u žom porodicom – djeca, otac i majka).- […] 2. Njemice udane za Jugoslavene sa djecom.- 3. Djeca do uključivo 16 godina iz braka Jugoslavenke sa Njemcem, ukoliko se takova Jugoslavenka odluči da ostane u zemlji i napusti mu ža Njemca. Ženi Jugoslavenki udatoj za Njemca ostaje slobodno da bira dali će po ći sa mužem ili će ostati u zemlji sa djecom do 16 godina. U koliko se radi o ženskom bračnom partneru nejugoslavenske narodnosti takva je žena dužna da slijedi muža Njemca.- […].” Zemaljska komisija za repatrijaciju Nijemaca pri MUP-u FD Hrvatske, zahtijeva da za svakoga pojedinog Nijemca koji neće biti protjeran treba detaljno obrazložiti na temelju čega je izuzet od repatriranja. Osobe, pak, određene za repatriranje, mogu u sabirne logore ponijeti samo najnu žnije osobne stvari. Prema uputama, u provo đenju iseljavanja/protjerivanja folksdojčera “[…] ne slu žiti se metodama koje bi mogle naru šiti ugled i autoritet naših Narodnih vlasti i organa, već u provođenju ovih mjera rukovoditi se principima čovječnosti i biti dovoljno elastičan, no unato č toga biti neumoljiv i energičan i rukovoditi se principima iseljavanja. U dvojbenim slučajevima t.j. da li netko ostaje ili ide radje neka ide-nego li ostane.- […] Sve ove poslove savjesno i odmah izvršiti, jer će odmah iza toga uslijediti transportovanje iseljenika sa cijele teritorije Hrvatske u Njema čku.” 14 Na Potsdamskoj konferenciji (srpanj/kolovoz 1945.) savezničkih velesila pobjednica u ratu, zaključeno je ( čl. XIII „Uredno iseljavanje njema čkog stanovništva”15) da se preostalo njemačko stanovništvo iz Poljske, Čehoslovačke i Ma đarske mora preseliti na područ je Njema čke. Preseljenje (etni čko čišćenje) legalizirano je kao najtrajnije i zadovoljavajuće rje šenje, i trebalo se obaviti „organizirano i na human na čin”. Oni koji se nisu našli u zaklju čcima Potsdamske konferencije, riješili su problem folksdojčera na još drastičniji način, ponajprije Jugoslavija. Pitanje raseljenih osoba (Displaced Persons), posebice folksdojčera kojih je krajem Drugoga svjetskog rata i u pora ću bilo najviše, bilo je za Austriju veliki gospodarski, socijalni i politički problem. Od sredine 1945. problem raseljenih osoba u Austriji počeo se izrazito zaoštravati. Čehoslovačka, Mađarska i Jugoslavija otpočele su tada masovno protjerivati folksdojčere. Austrijska vlada je protestirala saveznicima i inzistirala da se neodgodivo zatvore austrijske granice.16 S austrijske granice odnosno puta prema Austriji vraćeno je oko 5.000 do 6.000 jugoslavenskih Nijemaca, prete žno staraca, žena i djece. Kako je protjerivanje folksdojčera iz Jugoslavije zbog zatvaranja granice prema Austriji, Italiji i Ma đarskoj savezničkih okupacijskih vlasti sredinom srpnja 1945. to onemogućio, za većinu folksdojčera slijede logori i prisilni rad. 17 Stoga i tipska rješenja o protjerivanju folksdoj čera u Austriju i Njemačku sadržavaju napomenu: „[…] dok ne budu postojale mogu ćnosti za njihov transport isti će se nalaziti u logoru na prisilnom radu.”18 Najmanje 10.000, a moguće je i ve ćina od oko 20.000 u zavičaju preostalih hrvatskih folksdojčera, nakon zatvaranja austrijske granice i prestanka primanja prognanika iz Jugoslavije u ljeto 1945. internirano je u logore u kojima je nekoliko tisu ća izgubilo život. Procjenjuje se da je od oko 500.000 Nijemaca, koliko ih je živjelo na područ ju Jugoslavije do potkraj Drugoga svjetskog rata, oko 240.000 evakuirano pred naletom Crvene armije i NOV i PO Jugoslavije i nikada se nije vratilo u zavi čaj. Naj vjerojatnije oko 200.000 Nijemaca civila potpalo je pod komunističku vlast u Jugosla viji. Od toga je jedna četvrtina život izgubila u jugoslavenskim logorima, od potkraj 1944. do po četka 1948., dok je ostatak nestao u etni čkom čišćenju ili je morao izbje ći.19 Među folksdojčerima koji su život izgubili u poslijeratnim jugoslavenskim logorima znatan je broj žena i djece. Prema najni žim brojkama, u jugoslavenskim logorima život je izgubilo oko 26.000 Njemica. U jugoslavenske logore internirano je oko 45.000 folksdojčerske djece mla đe od 14 godina, a najmanje 5.600 do 6.000 u logorima je izgubilo život. Umiralo se uglavnom od bolesti, posebice tifusa pjegavca i izgladnjelosti. 20 Najnovija istraživanja ove brojke utemeljeno povećavaju.21
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
srpnja 1945. iz logora Valpova prema Austriji upućeno još 1.800 osoba. Me đutim, kako su britanske okupacijske vlasti u Austriji odbile prihvatiti ih, transport se morao vratiti s granice, a nakon nekoliko dana besciljnog kretanja, zavr šio je u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Isto se tijekom srpnja 1945. dogodilo i sa još dva transporta. Nakon kraćeg zadržavanja folksdojčera u Velikoj Pisanici, od po četka, a zaklju čno s 10. kolo voza 1945., krenuli su transporti prema logorima za folks dojčere na istoku Hrvatske. To je značilo i nastavak stradanja slavonskih, srijemskih, baranjskih i bosansko-posavskih Nijemaca koji su bili u tim transportima. 25 U početku su logoraši korišteni kao radna snaga izvan logora, primjerice za popravak puteva te za pojedine sezonske radove u poljoprivredi. Uskoro se, me đutim, pristupilo sustavnije njihovom zapošljavanju na poljoprivrednim dobrima i u različitim poduzećima. Po logoraše dolaze i seljaci iz okolnih sela i koriste ih kao radnu snagu za razne poljoprivredne poslove, odnosno iznajmljuju ih za rad i to pla ćaju logorskoj upravi. Mnogi seljaci, Hrvati, Srbi i drugi, prema sje ćanjima logoraša, iskazali su razumijevanje i pomogli u hrani i odje ći. Uvjeti boravka u logorima, posebice higijenski uvjeti i prehrana, bili su više nego oskudni i nedostatni.26 Mnogi pobolijevaju i umiru. Posebice od jeseni/zime 1945. u logorima haraju epidemije tifusa i poprimaju zastrašu juće razmjere. Tek nakon poduzetih potrebnih mjera vlasti i logorskih uprava tifus je u ve ćini logora suzbijen.27 Kada su se prilike u logorima koliko toliko normalizirale, život je bio jedva podnošljiv. Umiralo se uglavnom od bolesti, premorenosti, zime i gladi. Likvidacije nisu bile masovne i učestale, ali je bilo i zlostavljanja i ubijanja. Položaj Njemica, posebice majki s djecom, bio je u logorima izrazito težak.28 Iako su logori za folksdojčere u Jugoslaviji osnovani potkraj 1944., a na podru č ju Hrvatske u svibnju 1945., tek početkom svibnja 1946. Ministarstvo unutarnjih poslova FNR Jugoslavije donosi „Uputstvo o organizaciji života i rada u logorima Nemaca-civila”.29 Prije toga postupanje sa interniranim folksdojčerima bilo je, o čito, samovoljno i neujednačeno. Nakon ukidanja najvećih logora za folksdojčere u Hrvatskoj, logora Valpovo i logora Krndija tijekom svibnja 1946., logoraši koji nisu pušteni na slobodu, prebačeni su u druge logore (Pusta Podunavlje u Baranji, Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka, Gakovo u Ba čkoj i Knićanin u Banatu) ili je ostao na prinudnom radu na poljoprivrednim dobrima i u raznim radnim organizacijama u istočnoj Slavoniji i Baranji. Nakon ukidanja logora Pusta Podunavlje u Baranji u kolovozu 1946., stari i bolesni logora ši prebačeni su u logor Knićanin u Banatu, a radno sposobni logora ši prebačeni su u Radni logor Tenja/ Tenjska Mitnica kod Osijeka, koji je bio posljednji veći logor za folksdojčere u Hrvatskoj. Kad je logor Tenja/Tenjska Mitnica raspu šten, u sije čnju 1947., posljednji logoraši, njih nekoliko stotina, preba čeni su u logor Kni ćanin.30 U poslijeratnoj Jugoslaviji komunističke vlasti nisu, što se ti če folksdojčera, pravile razlike između spolova i prema životnoj dobi. Njihov položaj i sudbina u pojedina čnim slučajevima, ovisio je od starosti, snage, zdravlja, dobre ili zle volje onih koji su nad njima imali vlast i odlučivali o njihovoj sudbini.31 U jugoslavenskim je logorima smrtno stradala četvrtina u zavičaju preostalih Nijemaca. Pridodamo li tome plja čku, zlostavljanja i mnogobrojna ubojstva prije toga, kao i izrazito teški uvjeti u kojima su Nijemci živjeli nakon otpuštanja iz logora, jasno je da je najve ći broj njih nastojao što prije napustiti Jugoslaviju, u kojoj su izgubili imovinu, nacionalna prava i izglede za napredovanje u budućnosti.32 Prema utemeljenim pokazateljima, od travnja 1941. do o žujka 1948. život je izgubilo oko 9.000 do 10.000 hr vatskih Nijemaca. Od travnja 1941. do ljeta 1945. oko 4.500 hrvatskih Nijemaca poginulo je kao pripadnici oru žanih snaga Nezavisne Države
97
Logoraši u Valpovu 1945/46.
96
VLADIMIR GEIGER
Prema izvješću MUP-a Narodne vlade Hrvatske, Zagreb, od 12. studenoga 1945. Centralnom komitetu Komunističke partije Hrvatske, Zagreb, upu ćenom prethodno i Saveznom MUP-u DF Jugoslavije, Beograd, u istočnoj Slavoniji, Baranji i zapadnom Srijemu, prema stanju 30. listopada 1945. po raznim logorima smješteno je oko 11.000 Nijemaca, „njemačkih državljana i onih njemačkih narodnosti” (Valpovo 3.806 logoraša, Krndija kod Đakova 3.500 logoraša, Beli Manastir 1.681 logora š, Šipovac kod Našica 658 logoraša, Zmajevac-Popovac u Baranji 550 logoraša, Ov čara kod Vukovara 400 logoraša), koji se koriste za razli čite radove („Koliko prilike dozvoljavaju isti se upotrebljavaju za razne radove i za ove vrijedi princip da se svojim vlastitim radom izdržavaju.”). Izvješće napominje da među logorašima ima oko 30% staraca i djece, koje se smješta većinom u logor Krndiju. Ministar unutarnjih poslova Narodne v lade Hrvatske u izvješću napominje: „Poseban problem je smje štaj i ishrana […]. Za sada ih smještavamo na posebnim imanjima kako nam to prilike dozvoljavaju.”22
Grob u Krndiji, posle 1945. Marija Čuković iz Đakova na grobu svoje bake Marije Kurtz, ne datirano.
Prema podacima MUP-a FNR Jugoslavije, Beograd, od 18. sije čnja 1946., na područ ju Jugoslavije u logorima se nalazi 117.485 folksdojčera, od toga 34.214 muškaraca, 58.821 žena i 24.422 djece, a da se na slobodi nalazi 12.897 folksdoj čera. Na područ ju Hrvatske u logorima se nalazi 10.600 folksdojčera, od toga 3.000 mu škaraca, 4.500 žena i 3.100 djece, a na slobodi se nalazi 2.000 folksdoj čera, od toga 700 mu škaraca, 1.000 žena i 300 djece.23 Prema svim pokazateljima najveći logori za pripadnike njema čke manjine na područ ju Hrvatske bili su tijekom 1945./46. Josipovac kod Osijeka, Valpovo, Velika Pisanica kod Bjelovara, Krndija kod Đakova, Šipovac kod Našica, Pusta Podunavlje u Baranji i Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka. 24 U svibnju 1945., u Josipovcu kod Osijeka i Valpovu osnovani su prvi veliki sabirni centri/logori za hrvatske, posebice slavonske, srijemske, baranjske, ali i bosansko posavske Nijemce. Prve skupine folksdojčera, internirane su najprije u Josipovcu. Tijekom svibnja 1945. u logor Josipovac internirano je vi še od 3.000 osoba, uglavnom starijih osoba, žena i djece. Transporti sa folksdoj čerima iz logora Josipovac i logora Valpovo, a i drugih logora, upućivani su od početka srpnja 1945. u Austriju. U prepunim stočnim vagonima, bez dovoljno hrane i vode, većina iscrpljena pobolijeva, a neki višednevno putovanje nisu preživjeli. Iz logora Josipovac 8. srpnja 1945. upu ćen je željeznički transport sa oko 3.000 logora ša. Nakon iscrpljujućeg puta, logora ši su dva dana bili zatvoreni u stočnim vagonima u Leibnitzu u Austriji, a zatim ih je oru žana pratnja istjerala i ostavila. Logor Josipovac je raspu šten 10. srpnja 1945., a manji broj logoraša koji je preostao, preba čen je u logor Valpovo. Zatim je sto čnim vagonima, 22.
98
Crkva u Krndiji, 1996. Crkva u Krndiji danas. Na inicijativu Podunavskih Š vaba ponovo je izgrađena.
Spomen-mjesto Krndija, 2013.
VLADIMIR GEIGER
napadima na njemačka naselja tijekom rata te u pojedina čnim i masovnim odmazdama u neposrednom poraću. Uz to, od ljeta 1941. do svibnja 1945. poginulo je kao pripadnici NOV i PO Jugoslavije/JA ili, pak kao civilno stanovništvo suradnici partizanskg pokreta i kao žrtve nacističkog i usta škog terora oko 500 do 1.000 hrvatskih Nijemaca. Od studenoga 1944./svibnja 1945. do siječnja 1947. na prisilnom radu i u logorima u Hrvatskoj, odnosno do o žujka 1948. na prisilnom radu i u logorima u Voj vodini, život je izgubilo oko 4.000 do 4.500 hrvatskih Nijemaca, pretežito djece, žena i starijih osoba.33 U historiogra� ji, publicistici, memoarskoj literaturi, iskazima/svjedočanstvima logoraša, te članova logorske uprave, a i suvremenika i dokumentima, vrlo su različiti navodi, tvrdnje, procjene i poimeni čni pokazatelji/popisi o broju i strukturi logora ša i broju i strukturi žrtava u logorima za folksdojčere u Hrvatskoj, od svibnja 1945. do početka 1947. Točan broj hrvatskih folksdojčera koji su pro šli kroz poslijeratne logore, kao i točan broj žrtava logora, sa sigurnošću je te ško utvrditi. Uz sve dokumentacija, iskazi/svjedočanstva i literatura omogućuju i u pogledu logora za folksdoj čere u Hrvatskoj osnovne pokazatelje.
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
srpnja 1945. iz logora Valpova prema Austriji upućeno još 1.800 osoba. Me đutim, kako su britanske okupacijske vlasti u Austriji odbile prihvatiti ih, transport se morao vratiti s granice, a nakon nekoliko dana besciljnog kretanja, zavr šio je u Velikoj Pisanici kod Bjelovara. Isto se tijekom srpnja 1945. dogodilo i sa još dva transporta. Nakon kraćeg zadržavanja folksdojčera u Velikoj Pisanici, od po četka, a zaklju čno s 10. kolo voza 1945., krenuli su transporti prema logorima za folks dojčere na istoku Hrvatske. To je značilo i nastavak stradanja slavonskih, srijemskih, baranjskih i bosansko-posavskih Nijemaca koji su bili u tim transportima. 25 U početku su logoraši korišteni kao radna snaga izvan logora, primjerice za popravak puteva te za pojedine sezonske radove u poljoprivredi. Uskoro se, me đutim, pristupilo sustavnije njihovom zapošljavanju na poljoprivrednim dobrima i u različitim poduzećima. Po logoraše dolaze i seljaci iz okolnih sela i koriste ih kao radnu snagu za razne poljoprivredne poslove, odnosno iznajmljuju ih za rad i to pla ćaju logorskoj upravi. Mnogi seljaci, Hrvati, Srbi i drugi, prema sje ćanjima logoraša, iskazali su razumijevanje i pomogli u hrani i odje ći. Uvjeti boravka u logorima, posebice higijenski uvjeti i prehrana, bili su više nego oskudni i nedostatni.26 Mnogi pobolijevaju i umiru. Posebice od jeseni/zime 1945. u logorima haraju epidemije tifusa i poprimaju zastrašu juće razmjere. Tek nakon poduzetih potrebnih mjera vlasti i logorskih uprava tifus je u ve ćini logora suzbijen.27 Kada su se prilike u logorima koliko toliko normalizirale, život je bio jedva podnošljiv. Umiralo se uglavnom od bolesti, premorenosti, zime i gladi. Likvidacije nisu bile masovne i učestale, ali je bilo i zlostavljanja i ubijanja. Položaj Njemica, posebice majki s djecom, bio je u logorima izrazito težak.28 Iako su logori za folksdojčere u Jugoslaviji osnovani potkraj 1944., a na podru č ju Hrvatske u svibnju 1945., tek početkom svibnja 1946. Ministarstvo unutarnjih poslova FNR Jugoslavije donosi „Uputstvo o organizaciji života i rada u logorima Nemaca-civila”.29 Prije toga postupanje sa interniranim folksdojčerima bilo je, o čito, samovoljno i neujednačeno. Nakon ukidanja najvećih logora za folksdojčere u Hrvatskoj, logora Valpovo i logora Krndija tijekom svibnja 1946., logoraši koji nisu pušteni na slobodu, prebačeni su u druge logore (Pusta Podunavlje u Baranji, Tenja/Tenjska Mitnica kod Osijeka, Gakovo u Ba čkoj i Knićanin u Banatu) ili je ostao na prinudnom radu na poljoprivrednim dobrima i u raznim radnim organizacijama u istočnoj Slavoniji i Baranji. Nakon ukidanja logora Pusta Podunavlje u Baranji u kolovozu 1946., stari i bolesni logora ši prebačeni su u logor Knićanin u Banatu, a radno sposobni logora ši prebačeni su u Radni logor Tenja/ Tenjska Mitnica kod Osijeka, koji je bio posljednji veći logor za folksdojčere u Hrvatskoj. Kad je logor Tenja/Tenjska Mitnica raspu šten, u sije čnju 1947., posljednji logoraši, njih nekoliko stotina, preba čeni su u logor Kni ćanin.30 U poslijeratnoj Jugoslaviji komunističke vlasti nisu, što se ti če folksdojčera, pravile razlike između spolova i prema životnoj dobi. Njihov položaj i sudbina u pojedina čnim slučajevima, ovisio je od starosti, snage, zdravlja, dobre ili zle volje onih koji su nad njima imali vlast i odlučivali o njihovoj sudbini.31 U jugoslavenskim je logorima smrtno stradala četvrtina u zavičaju preostalih Nijemaca. Pridodamo li tome plja čku, zlostavljanja i mnogobrojna ubojstva prije toga, kao i izrazito teški uvjeti u kojima su Nijemci živjeli nakon otpuštanja iz logora, jasno je da je najve ći broj njih nastojao što prije napustiti Jugoslaviju, u kojoj su izgubili imovinu, nacionalna prava i izglede za napredovanje u budućnosti.32 Prema utemeljenim pokazateljima, od travnja 1941. do o žujka 1948. život je izgubilo oko 9.000 do 10.000 hr vatskih Nijemaca. Od travnja 1941. do ljeta 1945. oko 4.500 hrvatskih Nijemaca poginulo je kao pripadnici oru žanih snaga Nezavisne Države Hrvatske, Trećeg Reicha i Ma đarske, ali i kao civilno stanovništvo u partizanskim
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
1 Donausc hwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, hrsg. von der Donauschwäbischen Kulturstifung, Bd. 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944–1948, (Donauschwäbisches Archiv, 3; 50), München/Sindel�ngen 1993, str. 6., 120., 176., 238., 259., 272., 290., 301., 324., 365., 418., 426.–427., 481.–482., 485., 532., 587., 597., 602., 662., 667., 676., 680., 713. 2 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije, god. 1, br. 2, Beograd, 6. velja če 1945., str. 13.–14.; Slobodan Nešović (prir.), Zakonodavni rad Predsedni štva Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Predsedništva Privremene narodne skup štine (19. novembra 1944 – 27. oktobra 1945) po stenografskim bele škama i drugim izvorima, Beograd 1951., str. 11., 17.–20. 3 Vladimir Geiger, Folksdoj čeri. Pod teretom kolektivne krivnje, Osijek 2002., str. 11., 25., 27.; Vladimir Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., u: Nada Kisi ć Kolanović/Mario Jareb/Katarina Spehnjak (ur.), 1945. – razdjelnica hrvatske povijesti. Zbornik, Zagreb 2006., str. 273. 4 Geiger, Folksdoj čeri, str. 26.–31.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 273. i tamo navedeni izvori i literatura. 5 Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije, br. 1–2 (1997), str. 150.–164.; isti, Between Hitler and Tito. Te disappearance of the Vojvodina Germans, Beograd 2000.; Geiger, Folksdoj čeri u Hrvatskoj 1945., str. 271.–287.; Zoran Janjetović, Proterivanje nema čkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju Drugog svetskog rata, u: Hereticus, 1, Beograd 2007., str. 106.–118.; Vladimir Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, u: Časopis za suvremenu povijest, god. 40, br. 3, Zagreb 2008., str. 801.–818. I tamo navedeni izvori i literatura. 6 Usp. Miodrag Đ. Zečević/Jovan P. Popović (prir.), Dokumenti iz istorije Jugoslavije, IV tom, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata. Saopštenja, odluke i spiskovi pripadnika okupacionih snaga Nemačke i Mađarske koje je Državna komisija proglasila za ratne zločince i spiskovi lica koje je Komisija Ujedinjenih nacija proglasila za ratne zločince ili osumnjičila za zločine vršene u Jugoslaviji, Beograd 2000., str. 475.–772. 7 Zoran Janjetović, Da li su Srbi počinili genocid nad Podunavskim Š vabama?, u: Jovan Mirković (ur.), Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja, Beograd 2005., str. 233.; Vladimir Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u pora ću koje su prouzročili Narodnooslobodila čka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije/Jugoslavenska armija i komunistička vlast. Brojidbeni pokazatelji (procjene, izračuni, popisi). Case study: Bleiburg i folksdojčeri, Časopis za suvremenu povijest, god. 42, br. 3, Zagreb 2010., str. 707. 8 Usp. Hrvatski državni arhiv (HDA), Zagreb, 1491, kut. 1, 30/5. – Odsjek za štite naroda za zagrebačku oblast, Broj 96[?]/1945. dana 22. travnja 1945. god.; Dr žavni arhiv u Zagrebu, 0034, Opći spisi, 266/45.; Državni arhiv u Varaždinu, 0019, Prosvjetni odjel, Spisi, 1/45.; Dr žavni arhiv u Sla vonskom Brodu (DASB), 0015, Opći spisi po ur. zapisniku – povjerljivi br. 1– 456, 1945., Inv. br. 40; Državni arhiv u Osijeku Sabirni centar Vinkovci, 0688, 1945., 9/45. Pov.; Zdravko Dizdar/ Vladimir Geiger/Milan Poji ć/Mate Rupić (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005., Zagreb 2009., str. 101.–102., 180.–181.; Vladimir Geiger (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti. Slavonija, Srijem i Baranja, Slavonski Brod 2006., str. 139.–144., 245.–248.; Vladimir Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia 1944 – 1946. Documents. Slavonia, Syrmia and Baranya, Bismarck (North Dakota) 2011., str. 145.–150., 212.–217.; Vladimir Geiger/Mate Rupić/Mario Kevo/Egon Kraljević/Zvonimir Despot (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti. Zagreb i sredi šnja Hrvatska, Slavonski Brod/Zagreb 2008., str. 252.–254., 255.–259., 499.–500.; Geiger, Folksdoj čeri u Hrvatskoj 1945., str. 275.; Vladimir Geiger, Logori za folksdoj čere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., u: Časopis za suvremenu povijest, god. 38, br. 3, Zagreb 2006., str. 1082. 9 HDA, Zagreb, 1491, kut. 7, Knjiga primljenih i poslanih depeša od i za OZNA Slavonije i Hrvatsko Primorje, 20.10.1944. – 31.5.1945., Ozna II. za Hrvatsku Ozni II. za Slavoniju, 22.1.1945. 10 ValentinOberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, 3; 40), Stuttgart 1989., str. 465.; Vladimir Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj s područ ja Slavonije potkraj Drugoga svjetskog rata, u: Marina Luk šič Hacin (ur.), Sezonstvo in izseljenstvo v panonskem prostoru: sosedstvo Avstrije, Hrvaške, Madžarske in Slovenije. Zbornik, Ljubljana 2003., str. 161.–174.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 275. I tamo navedeni izvori i literatura. 11 Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj, str. 161.–174. i tamo navedeni izvori i literatura. 12 Arhiv Jugoslavije (AJ), Beograd, 50–35–73 i 33–3; Vladimir Geiger, Heimkehr. Povratak slavonskih Nijemaca nakon Drugoga svjetskog rata iz izbjeglištva/prognani štva u zavičaj i njihova sudbina, u: Scrinia slavonica, 3, Slavonski Brod 2003., str. 521.–522. 13 AJ, Beograd, 50–35–73. i 33.3.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj., str. 275.; isti, Heimkehr, str. 525. 14 HDA, Zagreb, 0816, kut. 1, fasc. 5 “Protjerivanje Nijemaca iz FNRJ” - Zemaljska komisij a za repa-
97
Logoraši u Valpovu 1945/46.
99
98
Crkva u Krndiji, 1996. Crkva u Krndiji danas. Na inicijativu Podunavskih Š vaba ponovo je izgrađena.
napadima na njemačka naselja tijekom rata te u pojedina čnim i masovnim odmazdama u neposrednom poraću. Uz to, od ljeta 1941. do svibnja 1945. poginulo je kao pripadnici NOV i PO Jugoslavije/JA ili, pak kao civilno stanovništvo suradnici partizanskg pokreta i kao žrtve nacističkog i usta škog terora oko 500 do 1.000 hrvatskih Nijemaca. Od studenoga 1944./svibnja 1945. do siječnja 1947. na prisilnom radu i u logorima u Hrvatskoj, odnosno do o žujka 1948. na prisilnom radu i u logorima u Voj vodini, život je izgubilo oko 4.000 do 4.500 hrvatskih Nijemaca, pretežito djece, žena i starijih osoba.33 U historiogra� ji, publicistici, memoarskoj literaturi, iskazima/svjedočanstvima logoraša, te članova logorske uprave, a i suvremenika i dokumentima, vrlo su različiti navodi, tvrdnje, procjene i poimeni čni pokazatelji/popisi o broju i strukturi logora ša i broju i strukturi žrtava u logorima za folksdojčere u Hrvatskoj, od svibnja 1945. do početka 1947. Točan broj hrvatskih folksdojčera koji su pro šli kroz poslijeratne logore, kao i točan broj žrtava logora, sa sigurnošću je te ško utvrditi. Uz sve dokumentacija, iskazi/svjedočanstva i literatura omogućuju i u pogledu logora za folksdoj čere u Hrvatskoj osnovne pokazatelje.
Spomen-mjesto Krndija, 2013. godine.
100
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
VLADIMIR GEIGER
1 Donausc hwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, hrsg. von der Donauschwäbischen Kulturstifung, Bd. 2: Erlebnisberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944–1948, (Donauschwäbisches Archiv, 3; 50), München/Sindel�ngen 1993, str. 6., 120., 176., 238., 259., 272., 290., 301., 324., 365., 418., 426.–427., 481.–482., 485., 532., 587., 597., 602., 662., 667., 676., 680., 713. 2 Službeni list Demokratske Federativne Jugoslavije, god. 1, br. 2, Beograd, 6. velja če 1945., str. 13.–14.; Slobodan Nešović (prir.), Zakonodavni rad Predsedni štva Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije i Predsedništva Privremene narodne skup štine (19. novembra 1944 – 27. oktobra 1945) po stenografskim bele škama i drugim izvorima, Beograd 1951., str. 11., 17.–20. 3 Vladimir Geiger, Folksdoj čeri. Pod teretom kolektivne krivnje, Osijek 2002., str. 11., 25., 27.; Vladimir Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., u: Nada Kisi ć Kolanović/Mario Jareb/Katarina Spehnjak (ur.), 1945. – razdjelnica hrvatske povijesti. Zbornik, Zagreb 2006., str. 273. 4 Geiger, Folksdoj čeri, str. 26.–31.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 273. i tamo navedeni izvori i literatura. 5 Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije, br. 1–2 (1997), str. 150.–164.; isti, Between Hitler and Tito. Te disappearance of the Vojvodina Germans, Beograd 2000.; Geiger, Folksdoj čeri u Hrvatskoj 1945., str. 271.–287.; Zoran Janjetović, Proterivanje nema čkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju Drugog svetskog rata, u: Hereticus, 1, Beograd 2007., str. 106.–118.; Vladimir Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, u: Časopis za suvremenu povijest, god. 40, br. 3, Zagreb 2008., str. 801.–818. I tamo navedeni izvori i literatura. 6 Usp. Miodrag Đ. Zečević/Jovan P. Popović (prir.), Dokumenti iz istorije Jugoslavije, IV tom, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz Drugog svetskog rata. Saopštenja, odluke i spiskovi pripadnika okupacionih snaga Nemačke i Mađarske koje je Državna komisija proglasila za ratne zločince i spiskovi lica koje je Komisija Ujedinjenih nacija proglasila za ratne zločince ili osumnjičila za zločine vršene u Jugoslaviji, Beograd 2000., str. 475.–772. 7 Zoran Janjetović, Da li su Srbi počinili genocid nad Podunavskim Š vabama?, u: Jovan Mirković (ur.), Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja, Beograd 2005., str. 233.; Vladimir Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u pora ću koje su prouzročili Narodnooslobodila čka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije/Jugoslavenska armija i komunistička vlast. Brojidbeni pokazatelji (procjene, izračuni, popisi). Case study: Bleiburg i folksdojčeri, Časopis za suvremenu povijest, god. 42, br. 3, Zagreb 2010., str. 707. 8 Usp. Hrvatski državni arhiv (HDA), Zagreb, 1491, kut. 1, 30/5. – Odsjek za štite naroda za zagrebačku oblast, Broj 96[?]/1945. dana 22. travnja 1945. god.; Dr žavni arhiv u Zagrebu, 0034, Opći spisi, 266/45.; Državni arhiv u Varaždinu, 0019, Prosvjetni odjel, Spisi, 1/45.; Dr žavni arhiv u Sla vonskom Brodu (DASB), 0015, Opći spisi po ur. zapisniku – povjerljivi br. 1– 456, 1945., Inv. br. 40; Državni arhiv u Osijeku Sabirni centar Vinkovci, 0688, 1945., 9/45. Pov.; Zdravko Dizdar/ Vladimir Geiger/Milan Poji ć/Mate Rupić (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti, Slavonski Brod 2005., Zagreb 2009., str. 101.–102., 180.–181.; Vladimir Geiger (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj 1944. – 1946. Dokumenti. Slavonija, Srijem i Baranja, Slavonski Brod 2006., str. 139.–144., 245.–248.; Vladimir Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia 1944 – 1946. Documents. Slavonia, Syrmia and Baranya, Bismarck (North Dakota) 2011., str. 145.–150., 212.–217.; Vladimir Geiger/Mate Rupić/Mario Kevo/Egon Kraljević/Zvonimir Despot (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946. Dokumenti. Zagreb i sredi šnja Hrvatska, Slavonski Brod/Zagreb 2008., str. 252.–254., 255.–259., 499.–500.; Geiger, Folksdoj čeri u Hrvatskoj 1945., str. 275.; Vladimir Geiger, Logori za folksdoj čere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., u: Časopis za suvremenu povijest, god. 38, br. 3, Zagreb 2006., str. 1082. 9 HDA, Zagreb, 1491, kut. 7, Knjiga primljenih i poslanih depeša od i za OZNA Slavonije i Hrvatsko Primorje, 20.10.1944. – 31.5.1945., Ozna II. za Hrvatsku Ozni II. za Slavoniju, 22.1.1945. 10 ValentinOberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, 3; 40), Stuttgart 1989., str. 465.; Vladimir Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj s područ ja Slavonije potkraj Drugoga svjetskog rata, u: Marina Luk šič Hacin (ur.), Sezonstvo in izseljenstvo v panonskem prostoru: sosedstvo Avstrije, Hrvaške, Madžarske in Slovenije. Zbornik, Ljubljana 2003., str. 161.–174.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 275. I tamo navedeni izvori i literatura. 11 Geiger, Iseljavanje Njemačke narodne skupine u Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj, str. 161.–174. i tamo navedeni izvori i literatura. 12 Arhiv Jugoslavije (AJ), Beograd, 50–35–73 i 33–3; Vladimir Geiger, Heimkehr. Povratak slavonskih Nijemaca nakon Drugoga svjetskog rata iz izbjeglištva/prognani štva u zavičaj i njihova sudbina, u: Scrinia slavonica, 3, Slavonski Brod 2003., str. 521.–522. 13 AJ, Beograd, 50–35–73. i 33.3.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj., str. 275.; isti, Heimkehr, str. 525. 14 HDA, Zagreb, 0816, kut. 1, fasc. 5 “Protjerivanje Nijemaca iz FNRJ” - Zemaljska komisij a za repatrijaciju Njemaca pri Ministarstvu unutrašnjih poslova Federativne države Hrvatske, Broj 1/45.,
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
VLADIMIR GEIGER
15 16
17
18
19
20
21
Predmet: Njemaca naših državljana repatrijacija (iselenje Njemaca) -upute-, Zagreb, 7. VII. 1945.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32., 61.– 67.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 276.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 179.–182.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 245.–248.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 212.–217.; Geiger et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 498.–501. Ujedinjene nacije. Zbirka dokumenata 1941–1945, Beograd 1947., str. 124.–125. Dušan Nećak, O problemu „razseljenih oseb“ (D.Ps.) in jugoslovanskih „Volksdeutscherjev“ v Austriji te o britanski ideji njihove zamenjave s koro škimi Slovenci (1945 – 1947), u: Zgodovinski časopis, letnik 50, št. 4 (105), Ljubljana 1996., str. 561.–571.; Zoran Janjetovi ć, Odlazak vojvođanskih Š vaba – proterivanje ili iseljavanje, u: Tokovi istorije, br. 3-4, Beograd 1997., str. 113.; Geiger, Folksdojčeri., str. 33.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278. Teodor Schieder (Hg.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961, S. 100E–101E; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 1: Ortsberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948 (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), München/Sindel�ngen 1991., str. 662., 722., 726., 728., 732.–734., 744., 748.–749., 779., 787., 791.; Donauschwäbische Kultursti fung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 2, str. 796.–800., 812.–814., 819.–824.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3: Erschießungen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 54), München/Sindel�ngen 1995., str. 885., 887.; Geiger, Heimkehr, str. 529. DASB, 0015, kut. Spisi Okružne uprave narodnih dobara, 1945.–1947., inv. br. 90, fasc. Okru žna uprava narodnih dobara – Osobe protjerane u njema čku i podržavljenje imovine – Ratna dobit, 1945.; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 465.; Vladimir Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945. – 1946. Dokumenti, Osijek 1999., str. 31., 85., 100., 142.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946., str. 183.; Vladimir Geiger, Logor Krndija 1945. – 1946., Zagreb/Slavonski Brod 2008., str. 20.; Geiger, Heimkehr, str. 529.; Geiger, Folksdojčeri, str. 33.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 279.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., str. 1084.–1085. Donaus chwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, Menschenverluste – Namen und Zahlen zu Verbrechen an den Deutschen durch das TitoRegime in der Zeit von 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 55), München/Sindel �ngen 1994. ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwä bischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords / verf. vom Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung - Stifung des privaten Rechts-, München, und im Bundesverband der Landsmannschaf der Donauschwaben, Sindel�ngen (Donauschwäbisches Archiv, 3; 67), München 1998, S. 4, 290; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 96), München 2003., str. 155.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948 (Publikacije Arhiva Podunavskih Š vaba, Minhen, 3; 114), Beograd 2004., str. 196.; Leitfaden zur Dokumentationsreihe über die Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register = Guide to the documentation series Crimes against the ethnic Germans in Yugoslavia 1944 –1948 = Povodac za red dokumentacije O genocidu nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji 1944 –1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 116), München 2005. i tamo navedeni izvori i literatura. Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3, str. 945.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, str. 1015., 1019., 1029.; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, str. 243., 313.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 135.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 171.; Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944–1948., u: Latinka Perovi ć (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka = Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, T. 2: Polo žaj žena kao merilo modernizacije = Women’s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998., str. 496.–504.; Vladimir Geiger, Logorska sudbina Njemica u Hrvatskoj (i Jugoslaviji) nakon Drugoga svjetskog rata, u: Damir Agičić (prir.), Zbornik Mire Kolar-Dimitrijevi ć. Zbornik radova povodom 70. Ro đendana, Zagreb 2003., str. 444.–445.; Vladimir Geiger, Udio djece me đu stradalim Folksdojčerima u jugosla venskim logorima (1944.–1948.), u: Dijalog povjesničara-istoričara, 4, Zagreb 2001., str. 530.–531. Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946.; Stevan Mačković, Logor za Nemce u Sekiću (1944–1946), u: Ex Panonia 8, Subotica 2004., str. 16.–26.; Branislav Danilović, Gakovo i Kruševlje logori za podunavske Š vabe u Bačkoj 1945–1947, Sombor 2008.; Imenik stradalih osoba AP Vojvodine 1941. – 1948. Nemačke nacionalnosti, Tom VI, Novi Sad, 2008.; Milko Mikola (zbral in uredil), Dokumenti in pri čevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v
99
22
23
24
25
26 27
mir Geiger, Žrtvoslov vukovarskih Nijemaca (Drugi svjetski rat i poraće), u: Dražen Živić/Ivana Žebec (ur.), Vukovar – hrvatska baština i perspektive razvoja, Zagreb/Vukovar 2007., str. 183.–212.; Vladimir Geiger, Nijemci grada i kotara Na šice, vojnici i civili, stradali i žrtve, tijekom Drugoga svjetskog rata i poraća, u: Našički zbornik 8, Našice 2007., str. 387.–418.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Požege i Požeške kotline. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 7, Slavonski Brod 2007., str. 429.–457.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Slavonskog Broda i Brodskog Posavlja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 8, Slavonski Brod 2008., str. 440.–461.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Županje i županjskog kraja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 10, Slavonski Brod 2010., str. 366.–390.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca hrvatske Baranje. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 11, Slavonski Brod 2011., str. 259.–354.; Vladimir Geiger, Folksdojčeri u Sabirnom logoru Velika Pisanica 1945., Bjelovar 2010., str. 722.–731.; Vladimir Geiger, Žrtvoslovi/poimenični popisi hrvatskih Nijemaca, vojnika i civila, stradalih i žrtava, tijekom Drugoga svjetskog rata i u poraću, u: Sulejman Bosto/Tihomir Cipek (ur.), Kultura sjećanja: 1945. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Zagreb 2009., str. 195.–208. i tamo navedeni izvori i literatura. HDA, Zagreb, 1220, Vojna komisija, kut. 134 - Narodna vlada Hrvatske Ministarstvo unutra šnjih poslova br. Pov. 563/45, dana 12. XI. 1945 Centralnom komitetu Komunisti čke partije Hrvatske; Dizdar et. Al. (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj, str. 292.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj., str. 490.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 317. AJ, Beograd, 50 – 35/844 – Tabelarni pregled logorisanih i nelogorisanih Nemaca na teritorij i Jugoslavije; Dizdar et. al., Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 312.; Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur (Zentraleuropa-Studien 13), Wien 2008., str. 255.; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944–1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica, 1 (48), München 2007., str. 357. Usp. Leopold Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugoslawien in den Jahren von 1944 bis 1948 (Schwabenbuchreihe-Reihe 1), Salzburg 1949.; Österreichische Historiker-Arbeitsgemeinschaf für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Partisanen 1944–1948. Der Vernichtung der altösterreichischen Deuts chen Volksgruppe in Jugoslawien und die Massaker an Kroaten und Slowenen. Dokumentation, Graz 1991.; Teodor Schieder (prir.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Band 1, 2, 3 i 4, ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944–1948; Genocid nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji 1944.–1948.; Vernichtungslager im kommunistischen Jugoslawien 1944–1948. Ausstellung zum 50-Jahr-Gedenken ihrer Au �ösung, Haus der Heimat, Donauschwäbische Arbeitsgemeinschaf, Wien, 20. September 1998 bis 11. Oktober 1998.; Logori smrti u komunisti čkoj Jugoslaviji 1944.–1948. Izložba, Njemačka narodnosna zajednica Zemaljska udruga Podunavskih Š vaba u Hvatskoj Osijek/Volksdeutsche Gemeinschaf Landsmannschaf der Donauschwaben in Kroatien Essegg u suradnji s Radnom zajednicom Podunavskih Š vaba Austrije u Beču i Austrijskim kulturnim institutom u Zagrebu, Muzej Slavonije Osi jek, od 11. do 25. lipnja 1999.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.-1947., str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht, str. 198.; Österreichische Historiker-Arbeitsgemeinschaf für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Partisanen 1944-1948, str. 191.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 2, str. 768.-769., 775.-776., 799., 825.-826., 829.; Donauschwäbische Kultursti fung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 3, str. 885.-887.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 4 ili www.totenbuchdonauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien, str. 219.-221.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-122.; Genocid nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-154.; Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Folksdoj čeri, str. 91.-104.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946 ., Zagreb/Slavonski Brod 2008.; Vladimir Geiger, Sabirni i prolazni logor za folksdoj čere u Velikoj Pisanici kod Bjelovara 1945., u: Tokovi istorije, br. 1, Beograd 2011., str. 76.-90. i tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo.; Geiger, Logor Krndija 1945.-1946.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata, str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Vladimir Geiger (prir), Epidemija tifusa u logorima za folksdojčere u Slavoniji 1945./1946. i posljedice, in: Časopis za suvremenu povijest, god. 39, br. 2, Zagreb 2007., str. 367.-383. I tamo navedeni izvori i literatura.
101
100
15 16
17
18
19
20
21
102
LOGORI ZA INTERNACIJU NJEMAČ KOG STANOVNI Š TVA U HRVATSKOJ, 1945. 1947.
VLADIMIR GEIGER
Predmet: Njemaca naših državljana repatrijacija (iselenje Njemaca) -upute-, Zagreb, 7. VII. 1945.; Geiger, Folksdojčeri, str. 32., 61.– 67.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 276.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 179.–182.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 245.–248.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 212.–217.; Geiger et. al. (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 498.–501. Ujedinjene nacije. Zbirka dokumenata 1941–1945, Beograd 1947., str. 124.–125. Dušan Nećak, O problemu „razseljenih oseb“ (D.Ps.) in jugoslovanskih „Volksdeutscherjev“ v Austriji te o britanski ideji njihove zamenjave s koro škimi Slovenci (1945 – 1947), u: Zgodovinski časopis, letnik 50, št. 4 (105), Ljubljana 1996., str. 561.–571.; Zoran Janjetovi ć, Odlazak vojvođanskih Š vaba – proterivanje ili iseljavanje, u: Tokovi istorije, br. 3-4, Beograd 1997., str. 113.; Geiger, Folksdojčeri., str. 33.; isti, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278. Teodor Schieder (Hg.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961, S. 100E–101E; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 1: Ortsberichte über die Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948 (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), München/Sindel�ngen 1991., str. 662., 722., 726., 728., 732.–734., 744., 748.–749., 779., 787., 791.; Donauschwäbische Kultursti fung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 2, str. 796.–800., 812.–814., 819.–824.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3: Erschießungen – Vernichtungslager – Kinderschicksale in der Zeit von 1944 bis 1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 54), München/Sindel�ngen 1995., str. 885., 887.; Geiger, Heimkehr, str. 529. DASB, 0015, kut. Spisi Okružne uprave narodnih dobara, 1945.–1947., inv. br. 90, fasc. Okru žna uprava narodnih dobara – Osobe protjerane u njema čku i podržavljenje imovine – Ratna dobit, 1945.; Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien, str. 465.; Vladimir Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945. – 1946. Dokumenti, Osijek 1999., str. 31., 85., 100., 142.; Dizdar et. al. (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj 1944.–1946., str. 183.; Vladimir Geiger, Logor Krndija 1945. – 1946., Zagreb/Slavonski Brod 2008., str. 20.; Geiger, Heimkehr, str. 529.; Geiger, Folksdojčeri, str. 33.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 279.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.–1947., str. 1084.–1085. Donaus chwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, Menschenverluste – Namen und Zahlen zu Verbrechen an den Deutschen durch das TitoRegime in der Zeit von 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 55), München/Sindel �ngen 1994. ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwä bischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Die Stationen eines Völkermords / verf. vom Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung - Stifung des privaten Rechts-, München, und im Bundesverband der Landsmannschaf der Donauschwaben, Sindel�ngen (Donauschwäbisches Archiv, 3; 67), München 1998, S. 4, 290; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944–1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 96), München 2003., str. 155.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948 (Publikacije Arhiva Podunavskih Š vaba, Minhen, 3; 114), Beograd 2004., str. 196.; Leitfaden zur Dokumentationsreihe über die Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948. Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register = Guide to the documentation series Crimes against the ethnic Germans in Yugoslavia 1944 –1948 = Povodac za red dokumentacije O genocidu nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji 1944 –1948 (Donauschwäbisches Archiv, 3; 116), München 2005. i tamo navedeni izvori i literatura. Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 3, str. 945.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Bd. 4, str. 1015., 1019., 1029.; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948, str. 243., 313.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 135.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 171.; Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944–1948., u: Latinka Perovi ć (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka = Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, T. 2: Polo žaj žena kao merilo modernizacije = Women’s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998., str. 496.–504.; Vladimir Geiger, Logorska sudbina Njemica u Hrvatskoj (i Jugoslaviji) nakon Drugoga svjetskog rata, u: Damir Agičić (prir.), Zbornik Mire Kolar-Dimitrijevi ć. Zbornik radova povodom 70. Ro đendana, Zagreb 2003., str. 444.–445.; Vladimir Geiger, Udio djece me đu stradalim Folksdojčerima u jugosla venskim logorima (1944.–1948.), u: Dijalog povjesničara-istoričara, 4, Zagreb 2001., str. 530.–531. Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946.; Stevan Mačković, Logor za Nemce u Sekiću (1944–1946), u: Ex Panonia 8, Subotica 2004., str. 16.–26.; Branislav Danilović, Gakovo i Kruševlje logori za podunavske Š vabe u Bačkoj 1945–1947, Sombor 2008.; Imenik stradalih osoba AP Vojvodine 1941. – 1948. Nemačke nacionalnosti, Tom VI, Novi Sad, 2008.; Milko Mikola (zbral in uredil), Dokumenti in pri čevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji. Koncentracijska taborišča Strnišče, Hrastovec, Brestrnica in Filovci, Ljubljana 2007.; Vladi-
VLADIMIR GEIGER
29 30
31
32 33
Deutschen in Jugoslawien; str. 219.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-127.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-160. Mikola (zbral), Dokumenti in pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 36.-39. Arbeits kreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kultursti fung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948, (2008.) str. 227.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 126. I tamo navedeni izvori i literatura. Janjetović, Nemice u logorima za folksdoj čere u Vojvodini 1944-1948., str. 503.-504.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 282.; Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, str. 816. Janjetović, Odlazak vojvođanskih Š vaba – proterivanje ili iseljavanje, str. 117. Usp. Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugog svjetskog rata, str. 1081.-1100.; Geiger, Epidemija tifusa, str. 367.-383.; Geiger, Žrtvoslovi/poimeni čni popisi hrvatskih Nijemaca, str. 195.-208.; Janjetović, Prinudni rad folksdojčera u Vojvodini, str. 205.-215; Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u poraću, str. 706.-707. i tamo navedeni izvori i literatura.
22
23
24
25
26 27
28
101
mir Geiger, Žrtvoslov vukovarskih Nijemaca (Drugi svjetski rat i poraće), u: Dražen Živić/Ivana Žebec (ur.), Vukovar – hrvatska baština i perspektive razvoja, Zagreb/Vukovar 2007., str. 183.–212.; Vladimir Geiger, Nijemci grada i kotara Na šice, vojnici i civili, stradali i žrtve, tijekom Drugoga svjetskog rata i poraća, u: Našički zbornik 8, Našice 2007., str. 387.–418.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Požege i Požeške kotline. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 7, Slavonski Brod 2007., str. 429.–457.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Slavonskog Broda i Brodskog Posavlja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 8, Slavonski Brod 2008., str. 440.–461.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca Županje i županjskog kraja. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 10, Slavonski Brod 2010., str. 366.–390.; Vladimir Geiger, Žrtvoslov Nijemaca hrvatske Baranje. Drugi svjetski rat i poraće, u: Scrinia slavonica 11, Slavonski Brod 2011., str. 259.–354.; Vladimir Geiger, Folksdojčeri u Sabirnom logoru Velika Pisanica 1945., Bjelovar 2010., str. 722.–731.; Vladimir Geiger, Žrtvoslovi/poimenični popisi hrvatskih Nijemaca, vojnika i civila, stradalih i žrtava, tijekom Drugoga svjetskog rata i u poraću, u: Sulejman Bosto/Tihomir Cipek (ur.), Kultura sjećanja: 1945. Povijesni lomovi i svladavanje prošlosti, Zagreb 2009., str. 195.–208. i tamo navedeni izvori i literatura. HDA, Zagreb, 1220, Vojna komisija, kut. 134 - Narodna vlada Hrvatske Ministarstvo unutra šnjih poslova br. Pov. 563/45, dana 12. XI. 1945 Centralnom komitetu Komunisti čke partije Hrvatske; Dizdar et. Al. (prir.), Partizanska i komunisti čka represija i zločini u Hrvatskoj, str. 292.; Geiger (prir.), Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj., str. 490.; Geiger, Partisan and Communist Repression and Crimes in Croatia, str. 317. AJ, Beograd, 50 – 35/844 – Tabelarni pregled logorisanih i nelogorisanih Nemaca na teritorij i Jugoslavije; Dizdar et. al., Partizanska i komunistička represija i zločini u Hrvatskoj, str. 312.; Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944–1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur (Zentraleuropa-Studien 13), Wien 2008., str. 255.; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944–1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica, 1 (48), München 2007., str. 357. Usp. Leopold Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugoslawien in den Jahren von 1944 bis 1948 (Schwabenbuchreihe-Reihe 1), Salzburg 1949.; Österreichische Historiker-Arbeitsgemeinschaf für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Partisanen 1944–1948. Der Vernichtung der altösterreichischen Deuts chen Volksgruppe in Jugoslawien und die Massaker an Kroaten und Slowenen. Dokumentation, Graz 1991.; Teodor Schieder (prir.), Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa 5), Bonn 1961.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, Band 1, 2, 3 i 4, ili www.totenbuch-donauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944–1948; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia 1944–1948; Genocid nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji 1944.–1948.; Vernichtungslager im kommunistischen Jugoslawien 1944–1948. Ausstellung zum 50-Jahr-Gedenken ihrer Au �ösung, Haus der Heimat, Donauschwäbische Arbeitsgemeinschaf, Wien, 20. September 1998 bis 11. Oktober 1998.; Logori smrti u komunisti čkoj Jugoslaviji 1944.–1948. Izložba, Njemačka narodnosna zajednica Zemaljska udruga Podunavskih Š vaba u Hvatskoj Osijek/Volksdeutsche Gemeinschaf Landsmannschaf der Donauschwaben in Kroatien Essegg u suradnji s Radnom zajednicom Podunavskih Š vaba Austrije u Beču i Austrijskim kulturnim institutom u Zagrebu, Muzej Slavonije Osi jek, od 11. do 25. lipnja 1999.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata 1945.-1947., str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht, str. 198.; Österreichische Historiker-Arbeitsgemeinschaf für Kärnten und Steiermark, Völkermord der Tito-Partisanen 1944-1948, str. 191.; Donauschwäbische Kulturstifung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 2, str. 768.-769., 775.-776., 799., 825.-826., 829.; Donauschwäbische Kultursti fung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 3, str. 885.-887.; Donauschwäbische Kulturstiftung, Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien. Band 4 ili www.totenbuchdonauschwaben.at; Arbeitskreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kulturstifung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien, str. 219.-221.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-122.; Genocid nad nema čkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-154.; Geiger (prir.), Radni logor Valpovo 1945.–1946.; Geiger, Folksdoj čeri, str. 91.-104.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 278.; Geiger, Logor Krndija 1945.–1946 ., Zagreb/Slavonski Brod 2008.; Vladimir Geiger, Sabirni i prolazni logor za folksdoj čere u Velikoj Pisanici kod Bjelovara 1945., u: Tokovi istorije, br. 1, Beograd 2011., str. 76.-90. i tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Geiger (prir.), Radni logor Valpovo.; Geiger, Logor Krndija 1945.-1946.; Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugoga svjetskog rata, str. 1081.-1100. I tamo navedeni izvori i literatura. Usp. Vladimir Geiger (prir), Epidemija tifusa u logorima za folksdojčere u Slavoniji 1945./1946. i posljedice, in: Časopis za suvremenu povijest, god. 39, br. 2, Zagreb 2007., str. 367.-383. I tamo navedeni izvori i literatura. Arbeit skreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kultursti fung, Verbrechen an den
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
103
Sanja Petrovi ć Todosijevi ć
Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.
Posle kapitulacije Rumunije 23. avgusta 1944. godine do šlo je do brzog prodora Crvene armije u Banat i Ba čku. Vlast Crvene armije i NOVJ uspostavljena je na teritoriji jugoslovenskog Banata između 28. septembra i 8. oktobra 1944. Ba čka je zauzeta do 13. oktobra 1944.1 Proces logorisanja vojvođanskih Nemaca okončan je do juna 1945. 2 Po naknadno objavljenim podacima u Vojvodini je logorisano 96.769 Nemaca i to: 24.403 deteta, 19.953 osobe starije od 65 godina te 54.413 lica sposobnih za rad.3 Maja meseca 1946. godine, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ dobio je zadatak, na osnovu odluke Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ i resornog ministra Aleksandra Rankovića, „da hitno smesti 3.000 nemačke dece bez roditelja, koji se nalaze u logorima u Vojvodini, u de čije domove.“4 Od tog trenutka po činje sistematski i vrlo dobro kordiniran rad, pre svega imenovanih, ali i drugih resora, na izvođenju a potom i udomljavanju dečaka i devojčica nemačke nacionalnosti bez roditeljskog staranja, koji su se u tom trenutku zatekli u logorima za Nemce. Pored obezbeđivanja nov čanih sredstava, akciji izvođenja dece iz logora prethodila je zdravstvena provera i klasi�kacija dece. Klasi �kovanje je izvr šeno na osnovu sledećih kriterijuma: 1. na osnovu izjava dece, njihovih rođaka i meštana birana su deca, čiji su roditelji umrli ili se nalaze van Jugoslavije; 2. dete je moralo imati manje od 12 godina; 3. dete nije smelo bolovati od neizlečive zarazne ili hronične bolesti.5 Pošto su svi kriterijumi uzeti u obzir, zaklju čeno je da se „u logorima nalazi 1.112 dece bez zaraznih akutnih oboljenja, koja prema tome mogu da budu sme štena u de čiji dom.“ Na osnovu raspoložive građe stiče se utisak da je prvobitna zamisao bila da se deca smeste po novoosnovanim, uslovno govoreći domovima, koji bi prevashodno bili namenjeni njihovom smeštaju. Ova vrsta smeštaja trebalo je da posluži kao neka vrsta karantina, ali i pripreme za širu integraciju u već postojećim domovima za decu bez roditeljskog staranja širom zemlje. Treba imati na umu da su po izvo đenju iz logora mnoga od dece, koja su pro šla tzv. zdravstvenu proveru, ipak bila u lošem zdravstvenom stanju. Većina dece nije govorila drugi osim nema čkog jezika. Iako većina njih nije imala bar jednog roditelja, deca su se napuštaju ći logore morala rastati sa mnogim vrlo bliskim članovima svoje porodice. U svrhu smeštaja dece predstavnici odgovornih institucija obišli su zgrade u Baj ši, Senti, Staroj Kanji ži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu i Od žacima.6 Prva grupa dece izvedena je iz logora Kni ćanin 27. juna 1946. godine i smeštena u novoosnovani dom u Bajši. Do kraja oktobra 1946. godine u de čije domove u Vojvodini smešteno je 1.293 dece i to iz logora Kni ćanin, Gakovo, Molin i Sremska Mitro vica. Rad sa decom nemačke narodnosti izazivao je odre đene nedoumice. Posle posete domovima na prostoru južnog Banata Zlata Miler, slu žbenica Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, konstatovala je u vezi sa vaspitnim, dru štvenim i kulturno-prosvetnim radom kako nema nikakvih direktiva „da li će se otvarati nemačke škole ili će
102
VLADIMIR GEIGER
29 30
31
32 33
104
Ženski dom za
nezbrinutu decu „Hristijan Karpo š“ u Kumanovu, Makedonija, 1949. Tu je sa ostalima živela devojčica Ana Verc (rođena 1935., četvrti red, druga s leva). Majka joj je ubijena pri ulasku partizana 1944. Između 1945. i 1946/47. sa bakom je bila internirana u Knićaninu.
Deutschen in Jugoslawien; str. 219.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 121.-127.; Genocid nad nemačkom manjinom u Jugoslaviji, str. 152.-160. Mikola (zbral), Dokumenti in pričevanja o povojnih izgonih prebivalstva v Sloveniji, str. 36.-39. Arbeits kreis Dokumentation in der Donauschwäbischen Kultursti fung, Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944-1948, (2008.) str. 227.-228.; Documentation Project Committee, Genocide of the Ethnic Germans in Yugoslavia, str. 126. I tamo navedeni izvori i literatura. Janjetović, Nemice u logorima za folksdoj čere u Vojvodini 1944-1948., str. 503.-504.; Geiger, Folksdojčeri u Hrvatskoj 1945., str. 282.; Geiger, Josip Broz Tito i sudbina jugoslavenskih Nijemaca, str. 816. Janjetović, Odlazak vojvođanskih Š vaba – proterivanje ili iseljavanje, str. 117. Usp. Geiger, Logori za folksdojčere u Hrvatskoj nakon Drugog svjetskog rata, str. 1081.-1100.; Geiger, Epidemija tifusa, str. 367.-383.; Geiger, Žrtvoslovi/poimeni čni popisi hrvatskih Nijemaca, str. 195.-208.; Janjetović, Prinudni rad folksdojčera u Vojvodini, str. 205.-215; Geiger, Ljudski gubici Hrvatske u Drugome svjetskom ratu i u poraću, str. 706.-707. i tamo navedeni izvori i literatura.
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
u vezi sa pionirskom organizacijom u mestu, davati priredbe kao što to rade deca ostalih naših domova ili ne.“7 Samo dva dana po prispeću izveštaja Zlate Miler u Komitet, 13. jula, Kirilo Savi ć, njegov predsednik i ministar bez portfelja u Vladi FNRJ, istakao je kako se „kao jedno od najhitnijih pitanja, koja iskrsavaju pri smeštaju dece“ name će pitanje „na kojem će se jeziku vaspitavati i školovati te u vezi s tim i pitanje kadrova vaspitača.“ Vlada je zauzela stav da se „deca moraju vaspitavati kao rodoljubi i antifašisti Jugoslavije za sada na nemačkom jeziku, dok ne nau če jezike naroda Jugoslavije, a onda na jeziku naroda, na čijoj se teritoriji nalaze.“ 8 Razmeštanje dece po domovima narodnih republika, koje se nametnulo kao težak a u pojedinim trenucima i nesavladiv posao, bilo je neophodno iz više razloga. Sa jedne strane vlasti su imale ozbiljnih problema u pronalaženju kvali�kovanih vaspitača i učitelja nenemačke narodnosti, koji bi radili sa decom koja uglavnom nisu govorila nijedan od jezika jugoslovenskih naroda. Sa druge strane isticalo se da se „danas već može i mora pomišljati na vaspitanje, školovanje i osposobljavanje za život te dece.“ Zbog toga je u saglasnosti sa Predsedni štvom Vlade FNRJ odlu čeno da se razmeste po domovima narodnih republika, „jer će u zajednici sa na šom decom moći da postanu odani i korisni članovi naše zajednice.“9 Aktom Predsedništva Vlade FNRJ odlu čeno je da se prvih 1.400 dece nema čke narodnosti bez roditeljskog staranja rasporedi po republikama na sledeći način: Makedonija 200,10 Srbija 500,11 Slovenija 150,12 Hrvatska 300,13 Crna Gora 50 14 te Bosna i Hercegovina 200.15 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ skrenuo je pa žnju upra vama dečijih domova, preko republičkih ministarstava, da se „toj deci mora pokloniti mnogo pažnje, a opširnija uputstva o radu“ trebalo je proslediti naknadno.16 Uputstva o radu sa decom nemačke narodnosti odnosila su se i na njihov pravilan razme štaj po domovima. U novim sredinama oni nisu smeli biti dominantna grupa u odnosu na ostatak dece. Razmeštaj je bio nu žan i tamo gde je „na 100 naše dece“ dolazilo „50 dece nemačke narodnosti“.17 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ zatra žio je svojim dopisom od 28. septembra 1948. godine od republičkih ministarstava da prikupe izveštaje „o djeci i mlade ži njemačke narodnosti koji treba da su što opširniji i detaljniji“. Izveštaji su trebali da sadrže podatke o broju štićenika Nemaca u svakoj od ustanova koje se bave dečijom i omladinskom zaštitom, njihovom zdravstvenom stanju, načinu postupanja i ophođenja rukovodstva i „naše dece i mladeži“ prema njima, njihovom snalaženju, ophođenju, naklonostima, željama i uspehu u „našoj sredini“, broju štićenika koji su otišli i kome su oti šli, ostala zapa žanja i primedbe upravnika i nastojnika domova.18
103
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
Sanja Petrovi ć Todosijevi ć
Zbrinjavanje dece nemačke nacionalnosti u domovima za decu bez roditeljskog staranja u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata 1946.–1952.
Posle kapitulacije Rumunije 23. avgusta 1944. godine do šlo je do brzog prodora Crvene armije u Banat i Ba čku. Vlast Crvene armije i NOVJ uspostavljena je na teritoriji jugoslovenskog Banata između 28. septembra i 8. oktobra 1944. Ba čka je zauzeta do 13. oktobra 1944.1 Proces logorisanja vojvođanskih Nemaca okončan je do juna 1945. 2 Po naknadno objavljenim podacima u Vojvodini je logorisano 96.769 Nemaca i to: 24.403 deteta, 19.953 osobe starije od 65 godina te 54.413 lica sposobnih za rad.3 Maja meseca 1946. godine, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ dobio je zadatak, na osnovu odluke Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ i resornog ministra Aleksandra Rankovića, „da hitno smesti 3.000 nemačke dece bez roditelja, koji se nalaze u logorima u Vojvodini, u de čije domove.“4 Od tog trenutka po činje sistematski i vrlo dobro kordiniran rad, pre svega imenovanih, ali i drugih resora, na izvođenju a potom i udomljavanju dečaka i devojčica nemačke nacionalnosti bez roditeljskog staranja, koji su se u tom trenutku zatekli u logorima za Nemce. Pored obezbeđivanja nov čanih sredstava, akciji izvođenja dece iz logora prethodila je zdravstvena provera i klasi�kacija dece. Klasi �kovanje je izvr šeno na osnovu sledećih kriterijuma: 1. na osnovu izjava dece, njihovih rođaka i meštana birana su deca, čiji su roditelji umrli ili se nalaze van Jugoslavije; 2. dete je moralo imati manje od 12 godina; 3. dete nije smelo bolovati od neizlečive zarazne ili hronične bolesti.5 Pošto su svi kriterijumi uzeti u obzir, zaklju čeno je da se „u logorima nalazi 1.112 dece bez zaraznih akutnih oboljenja, koja prema tome mogu da budu sme štena u de čiji dom.“ Na osnovu raspoložive građe stiče se utisak da je prvobitna zamisao bila da se deca smeste po novoosnovanim, uslovno govoreći domovima, koji bi prevashodno bili namenjeni njihovom smeštaju. Ova vrsta smeštaja trebalo je da posluži kao neka vrsta karantina, ali i pripreme za širu integraciju u već postojećim domovima za decu bez roditeljskog staranja širom zemlje. Treba imati na umu da su po izvo đenju iz logora mnoga od dece, koja su pro šla tzv. zdravstvenu proveru, ipak bila u lošem zdravstvenom stanju. Većina dece nije govorila drugi osim nema čkog jezika. Iako većina njih nije imala bar jednog roditelja, deca su se napuštaju ći logore morala rastati sa mnogim vrlo bliskim članovima svoje porodice. U svrhu smeštaja dece predstavnici odgovornih institucija obišli su zgrade u Baj ši, Senti, Staroj Kanji ži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu i Od žacima.6 Prva grupa dece izvedena je iz logora Kni ćanin 27. juna 1946. godine i smeštena u novoosnovani dom u Bajši. Do kraja oktobra 1946. godine u de čije domove u Vojvodini smešteno je 1.293 dece i to iz logora Kni ćanin, Gakovo, Molin i Sremska Mitro vica. Rad sa decom nemačke narodnosti izazivao je odre đene nedoumice. Posle posete domovima na prostoru južnog Banata Zlata Miler, slu žbenica Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, konstatovala je u vezi sa vaspitnim, dru štvenim i kulturno-prosvetnim radom kako nema nikakvih direktiva „da li će se otvarati nemačke škole ili će deca ići u srpske škole [...] da li će ta deca odmah stupiti u pionirske organizacije, biti
105
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
U intervalu od septembra do novembra 1948. godine na adresu svih republičkih ministarstava socijalnog staranja pristiglo je na desetine izve štaja iz domova za decu bez roditeljskog staranja identi čnog naslova: Izveš taj o deci nemač ke narodnosti. Zahtev za ovakvom vrstom izveštaja izazvao je zbunjenost nekih upravnika, pa su sa izveštajima o deci nemačke narodnosti na adrese ministarstva socijalnog staranja stizala pitanja u vezi sa tim da li takve izveštaje treba slati svakoga meseca i da li treba slati izveštaje „o radu sa svom decom ili samo o radu sa decom nema čke narodnosti.“19 Decu je pre svega trebalo vaspitati u duhu tzv. „dana šnjice“. Upravnik doma Elpida Karamandi iz Bitolja naglasio je u izve štaju od 18. septembra 1948. slede će: „U po četku dolaska kod sve nemačke dece je se ose ćalo nepoverenje i mr žnja prema našim ruko vodiocima, tako da je bilo istupa, kako govorenje dece dole Tito, crtanje kukastog krsta i dr. Upornim zalaganjem vaspita ča, to je uklonjeno, tako da danas odnos nemačke dece je dosta dobar u pogledu njihovog shvatanja i ljubavi za na še rukovodioce.“20 Upravnik doma u Beloj Crkvi pisao je da se u cilju „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“21 organizuju zajednički sastanci, na kojima se tumači „stav Nove Jugoslavije prema čoveku i međusobni odnosi u socijalističkom društvu“. Upravnik doma u Privinoj Glavi isticao je u svom izve štaju iz oktobra 1948. godine da se u radu sa decom nemačke nacionalnosti posebno naglašava „vrednost čoveka prema njego vom radu, a ne prema nacionalnoj pripadnosti.“22 U vezi sa tim nacionalistički istupi podlegali su osudi čitavog kolektiva. Isti upravnik pisao je: „Dešava se po neki ispad od strane neke pitomice Jugoslovenke ali se o tome na sastanku odmah raspravlja. Ove ispade prave pitomice koje su došle iz gra đanstva. Da je odnos dece Srpske i Hrvatske narodnosti pravilan prema njima vidi se iz toga čim neko stavi takvu negativnu primedbu u vezi Nemaca one odmah to na prvom sastanku iznesu kao negativnu pojavu za izgradnju socijalisti čkog dru štva.“23 Iz izve štaja, koji su pristizali sa prostora čitave Jugoslavije, moglo se zaključiti da su upravnici domova bili vrlo optimistički raspoloženi u vezi sa budućim životom najmlađih pripadnika nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji. Pre svega verovalo se da će deca nema čke nacionalnosti „postati dobri članovi“ jugoslovenske „zajednice [i] vredni i marljivi ljudi“24. Smatralo se da se, s ciljem „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“ koja je „uslov za razvi janje dobrih odnosa između dece i rukovodilaca i drugarskog odnosa dece prema deci“,25 treba baviti i „njihovim nacionalnim pitanjem ako je preporu čljivo“. 26 Poslednja konstatacija, koja u sebi sadrži i upitanost da li je preporučljivo otvarati nacionalno pitanje, mučila je ne samo upravnika doma Bata i Rita Jovi čić sa Rudnika, koji je ovo pitanje otvoreno postavio, već i mnoge druge. Otvoriti nacionalno pitanje, bez obzira na tv rdnje o jednakom tretmanu sve dece, značilo je staviti decu nema čke nacionalne pripadnosti pod prismotru. Opsežni izveštaji o zapažanjima svake vrste u radu sa njima očekivali su se kako od onih domova u kojima se nalazilo i do pedesetoro dece, tako i od onih u kojima se nalazilo samo jedno dete nemačke narodnosti. Zapažanja su iznošena o deci svih uzrasta, tj. starosti od 3 do
Ženski dom za
nezbrinutu decu „Hristijan Karpo š“ u Kumanovu, Makedonija, 1950.
104
Ženski dom za
nezbrinutu decu „Hristijan Karpo š“ u Kumanovu, Makedonija, 1949. Tu je sa ostalima živela devojčica Ana Verc (rođena 1935., četvrti red, druga s leva). Majka joj je ubijena pri ulasku partizana 1944. Između 1945. i 1946/47. sa bakom je bila internirana u Knićaninu.
106
Pismo iz jednog jugoslovenskog doma za nezbrinutu decu, 20. februar 1949.
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
u vezi sa pionirskom organizacijom u mestu, davati priredbe kao što to rade deca ostalih naših domova ili ne.“7 Samo dva dana po prispeću izveštaja Zlate Miler u Komitet, 13. jula, Kirilo Savi ć, njegov predsednik i ministar bez portfelja u Vladi FNRJ, istakao je kako se „kao jedno od najhitnijih pitanja, koja iskrsavaju pri smeštaju dece“ name će pitanje „na kojem će se jeziku vaspitavati i školovati te u vezi s tim i pitanje kadrova vaspitača.“ Vlada je zauzela stav da se „deca moraju vaspitavati kao rodoljubi i antifašisti Jugoslavije za sada na nemačkom jeziku, dok ne nau če jezike naroda Jugoslavije, a onda na jeziku naroda, na čijoj se teritoriji nalaze.“ 8 Razmeštanje dece po domovima narodnih republika, koje se nametnulo kao težak a u pojedinim trenucima i nesavladiv posao, bilo je neophodno iz više razloga. Sa jedne strane vlasti su imale ozbiljnih problema u pronalaženju kvali�kovanih vaspitača i učitelja nenemačke narodnosti, koji bi radili sa decom koja uglavnom nisu govorila nijedan od jezika jugoslovenskih naroda. Sa druge strane isticalo se da se „danas već može i mora pomišljati na vaspitanje, školovanje i osposobljavanje za život te dece.“ Zbog toga je u saglasnosti sa Predsedni štvom Vlade FNRJ odlu čeno da se razmeste po domovima narodnih republika, „jer će u zajednici sa na šom decom moći da postanu odani i korisni članovi naše zajednice.“9 Aktom Predsedništva Vlade FNRJ odlu čeno je da se prvih 1.400 dece nema čke narodnosti bez roditeljskog staranja rasporedi po republikama na sledeći način: Makedonija 200,10 Srbija 500,11 Slovenija 150,12 Hrvatska 300,13 Crna Gora 50 14 te Bosna i Hercegovina 200.15 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ skrenuo je pa žnju upra vama dečijih domova, preko republičkih ministarstava, da se „toj deci mora pokloniti mnogo pažnje, a opširnija uputstva o radu“ trebalo je proslediti naknadno.16 Uputstva o radu sa decom nemačke narodnosti odnosila su se i na njihov pravilan razme štaj po domovima. U novim sredinama oni nisu smeli biti dominantna grupa u odnosu na ostatak dece. Razmeštaj je bio nu žan i tamo gde je „na 100 naše dece“ dolazilo „50 dece nemačke narodnosti“.17 Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ zatra žio je svojim dopisom od 28. septembra 1948. godine od republičkih ministarstava da prikupe izveštaje „o djeci i mlade ži njemačke narodnosti koji treba da su što opširniji i detaljniji“. Izveštaji su trebali da sadrže podatke o broju štićenika Nemaca u svakoj od ustanova koje se bave dečijom i omladinskom zaštitom, njihovom zdravstvenom stanju, načinu postupanja i ophođenja rukovodstva i „naše dece i mladeži“ prema njima, njihovom snalaženju, ophođenju, naklonostima, željama i uspehu u „našoj sredini“, broju štićenika koji su otišli i kome su oti šli, ostala zapa žanja i primedbe upravnika i nastojnika domova.18
U intervalu od septembra do novembra 1948. godine na adresu svih republičkih ministarstava socijalnog staranja pristiglo je na desetine izve štaja iz domova za decu bez roditeljskog staranja identi čnog naslova: Izveš taj o deci nemač ke narodnosti. Zahtev za ovakvom vrstom izveštaja izazvao je zbunjenost nekih upravnika, pa su sa izveštajima o deci nemačke narodnosti na adrese ministarstva socijalnog staranja stizala pitanja u vezi sa tim da li takve izveštaje treba slati svakoga meseca i da li treba slati izveštaje „o radu sa svom decom ili samo o radu sa decom nema čke narodnosti.“19 Decu je pre svega trebalo vaspitati u duhu tzv. „dana šnjice“. Upravnik doma Elpida Karamandi iz Bitolja naglasio je u izve štaju od 18. septembra 1948. slede će: „U po četku dolaska kod sve nemačke dece je se ose ćalo nepoverenje i mr žnja prema našim ruko vodiocima, tako da je bilo istupa, kako govorenje dece dole Tito, crtanje kukastog krsta i dr. Upornim zalaganjem vaspita ča, to je uklonjeno, tako da danas odnos nemačke dece je dosta dobar u pogledu njihovog shvatanja i ljubavi za na še rukovodioce.“20 Upravnik doma u Beloj Crkvi pisao je da se u cilju „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“21 organizuju zajednički sastanci, na kojima se tumači „stav Nove Jugoslavije prema čoveku i međusobni odnosi u socijalističkom društvu“. Upravnik doma u Privinoj Glavi isticao je u svom izve štaju iz oktobra 1948. godine da se u radu sa decom nemačke nacionalnosti posebno naglašava „vrednost čoveka prema njego vom radu, a ne prema nacionalnoj pripadnosti.“22 U vezi sa tim nacionalistički istupi podlegali su osudi čitavog kolektiva. Isti upravnik pisao je: „Dešava se po neki ispad od strane neke pitomice Jugoslovenke ali se o tome na sastanku odmah raspravlja. Ove ispade prave pitomice koje su došle iz gra đanstva. Da je odnos dece Srpske i Hrvatske narodnosti pravilan prema njima vidi se iz toga čim neko stavi takvu negativnu primedbu u vezi Nemaca one odmah to na prvom sastanku iznesu kao negativnu pojavu za izgradnju socijalisti čkog dru štva.“23 Iz izve štaja, koji su pristizali sa prostora čitave Jugoslavije, moglo se zaključiti da su upravnici domova bili vrlo optimistički raspoloženi u vezi sa budućim životom najmlađih pripadnika nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji. Pre svega verovalo se da će deca nema čke nacionalnosti „postati dobri članovi“ jugoslovenske „zajednice [i] vredni i marljivi ljudi“24. Smatralo se da se, s ciljem „pravilnog sprovođenja organizacije kolektivnog života“ koja je „uslov za razvi janje dobrih odnosa između dece i rukovodilaca i drugarskog odnosa dece prema deci“,25 treba baviti i „njihovim nacionalnim pitanjem ako je preporu čljivo“. 26 Poslednja konstatacija, koja u sebi sadrži i upitanost da li je preporučljivo otvarati nacionalno pitanje, mučila je ne samo upravnika doma Bata i Rita Jovi čić sa Rudnika, koji je ovo pitanje otvoreno postavio, već i mnoge druge. Otvoriti nacionalno pitanje, bez obzira na tv rdnje o jednakom tretmanu sve dece, značilo je staviti decu nema čke nacionalne pripadnosti pod prismotru. Opsežni izveštaji o zapažanjima svake vrste u radu sa njima očekivali su se kako od onih domova u kojima se nalazilo i do pedesetoro dece, tako i od onih u kojima se nalazilo samo jedno dete nemačke narodnosti. Zapažanja su iznošena o deci svih uzrasta, tj. starosti od 3 do 14 godina.
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
Jezik je smatran klju čnom preprekom „srastanja sa našom decom“.27 Zaboravljanje maternjeg i ovladavanje jednim od jezika jugoslovenskih naroda je bio preduslov izrastanja dece nemačke narodnosti u rodoljube i antifašiste.28 Zaboravljanje nemačkog jezika je bio jedan od načina gubljenja „svake razlike u svakom pogledu.“ 29 Upoznavanje sa zvaničnom interpretacijom bliske prošlosti, podvizima jugoslovenskih naroda i slavnih pojedinaca bilo je nemoguće bez savlađivanja jezičke barijere. U jednom od izveštaja se navodi: „Primetili smo da decu ne mo žemo da zainteresujemo toliko kad im čitamo o narodnim herojima i o borbi naroda Jugoslavije za vreme narodnooslobodilačkog rata[,] jer ne razumeju sve što im se govori[,] jer nisu u potpunosti savladali narodni jezik.“30 Organizovano delovanje se smatralo još jednom preprekom „srastanju sa našom decom“ i gubljenju „svake razlike u svakom pogledu“. Bojazan kada je u pitanju organizovana delatnost postojala je i za decu predškolskog uzrasta, tj. starosti od 3 do 7 godina. U izveštaju upravnika doma u Uzdinu se ističe: „Deca su vesela, zajednički rade u zabavištu sa svom ostalom decom, uče prigodne pri če, deklamacije, pesme, razne igre, prepri čavaju pojedine događaje iz Narodnooslobodilačke borbe, o drugu Titu, velikom Sovjetskom Savezu, našoj slavnoj Armiji, o Crvenoarmejcima [...] Pravilno se ophode, nikakve se razlike između njih i ostale dece ne čine niti se pak to kod njih primećuje, a još manje da se može posumnjati da oni nešto sami govore.“31 Kao jedna u nizu negativnih karakteristika isti če se „sklonost ka verskim osećanjima“. U izveštaju upravnika doma iz Vršca se navodi da „[...] nije redak slu čaj da im se nađe u ormanu slika an đela, raznih svetaca i čestitke Božića i Uskrsa.“32 Uticaj religije se u najmanju ruku smatrao problematičnim. Svaka vrsta pomena religije i „ religijskih du žnosti“ stvarala je nedoumicu kod vaspitača. U vezi sa tim se ka že: „Nismo bili u mogućnosti da ispitamo i proverimo kako utiču na decu nemačke narodnosti pisma njihovih najbližih u kojima im oni govore o ispunjavanju religijskih dužnosti. Nismo mogli primetiti da bi želeli ići u crkvu ili da se ma i kriomice mole bogu. Da li to ne čine iz razloga što to ne čine ni ostala deca [...] ili je to pak [...] uticaj vaspita ča i poverenja u njih nego li u one koji ih upu ćuju na to, nismo mogli ustanoviti.“33 „Čežnja za krajem i rodbinom“ 34 ocenjena je kao jo š jedna negativna karakteristika u ponašanju dece nema čke narodnosti. Nedostatak roditelja i porodi čnog okruženja traumatično je delovao na decu. Upravnik doma iz Vr šca u svom izveštaju je prim etio da se „kod izvesne dece za ov o krat ko v reme opa zilo to d a de ca koj a imaju fotogra� je s vojih roditelja (koji s e na laze u Nema čkoj) često pokazuju deci svoje roditelje i žele da ih vide.“ 35 Smatralo se da dopisivanje sa ro đacima ima negativan uticaj na decu „i zato se vodi ve ća kontrola tj. dopisivanje se smanjuje.“ 36 Ocenjivano je da kontakti sa porodicom umanjuju njihovu šansu da se „spreme za budućnost i osećaju ravnopravnim.“37 Kao pozitivni primeri navodili su se slučajevi dece koja su uspela da se suo če sa potrebom odr žavanja kontakata i bliskog odnosa sa porodicom. Upravnik doma u Pančevu je opisao vrlo konkretnu situaciju u radu sa decom na ovom „problemu“: „Dopisivali su se sa ro đacima i roditeljima koji su u Nemačkoj. Ti ro đaci izražavali su žaljenje što su deca odvojena od njih i izme đu ostalog u jednom pismu rekli su: valjda ć e do ć i jednom vreme kada ć eš se osloboditi tih eland [beda] i kada ć emo se na ć i opet zajedno. Posle ovoga upravnik je razgovarao sa detetom. On je to pravdao da oni u USA zoni ne znaju kako su deca u Jugoslaviji
105
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
Posebno zapaženu ulogu u upoznavanju novog sistema vrednosti odigrali su Pionirska organizacija i SKOJ. Pristupanje jednoj od te dve organizacije smatralo se pozitivnim rezultatom u radu sa Nemcima. U upoznavanju dece sa „dana šnjicom“, tj. novim sistemom vrednosti, „naročitu ulogu je odigrala pionirska štampa koja je redovno prorađivana kao i pionirska organizacija. Pojedina deca nemačke narodnosti bila su birana za rukovodioce u pionirskoj organizaciji; bilo je nekoliko na čelnika čete i više higijeničara i desetara.“39 Kao izrazito pozitivni, navodili su se primeri dece koja su se istakla u prihvatanju „dana šnjice“ i izgradnji novog dru štvenog sistema. Tako se u izveštaju upravnika doma iz Kotora nagla šava da su se „među njima podnjivile dve skojevke i jedna udarnica sa Omladinske pruge, u čenica Harih upisala je svu ušteđevinu od 500 dinara u Narodni zajam“.40 Posle raspuštanja logora za Nemce u Vojvodini u proleće 1948. godine41 na adrese republi čkih ministarstava socijalnog staranja i Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ stizale su brojne molbe roditelja i rođaka, koji po izlasku iz logora nisu imali nikakve informacije o najmlađim članovima svojih porodica, koji su kao deca bez roditeljskog staranja od kraja juna 1946. godine izvo đeni iz logora. Na osnovu spiskova dece izvedene iz logora i raspoređene po razli čitim domovima, najpre u Vojvodini a potom po čitavoj Jugoslaviji, može se uočiti da se među njima nalazio relativno mali broj onih za koje se pouzdano znalo da im oba roditelja nisu živa. Mnoga deca u logore su dospela samo sa majkama od kojih su neke umrle u logoru, dok su sudbine o čeva prilično neizvesne, jer se u slu čaju da su bili pripadnici nema čke vojske za mnoge nije znalo da li su živi i, ako jesu, gde se nalaze; bilo je dece koja su u logore prispela sa nekim od rođaka, pošto su im roditelji ili jedan od roditelja deportovani u logore za Nemce u SSSR; roditelji (naj češće otac) pojedinih dečaka i devojčica uspevali su da izbegnu logorisanje pronalaženjem utočišta u Nemačkoj ili Austriji.42 Po izlasku iz logora, li šeni imovine i gra đanskih prava, ali ne i jugoslovenskog državljanstva,43 pripadnici nemačke narodnosti pokušali su da reše svoja egzistenci jalna pitanja pronalaženjem posla. Posao i redovna mesečna primanja bili su samo neki od uslova koji su morali biti ispunjeni da bi se molba o ustupanju deteta uopšte razmatrala. Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ uputio je 6. maja 1949. svim upravama za starateljstvo republičkih ministarstava socijalnog staranja dopis u kome se kaže da onaj ko podnosi zahtev za starateljstvo nad detetom nemačke narodnosti mora priložiti uz zahtev:
ako je roditelj, dokument iz kog se vi di da je dete njegovo;44 a ako je bliži ro đak, tj. baba, deda, brat, sestra, ujak, tetka ili stric, dokument o srodničkim odnosima; dokument o državljanstvu, „dokument“ o političkoj ispravnosti;45 izjavu da nema nameru da napusti zemlju, potvrdu o zaposlenju, mesečnoj prinadležnosti i podatke o tome koliko se lica od naznačene sume izdržava; lekarsko uverenje; izjavu deteta, ukoliko je napunilo osam godina, da želi da pređe kod podnosioca
Ženski dom za
nezbrinutu decu „Hristijan Karpo š“ u Kumanovu, Makedonija, 1950.
107
Ani crta ocu svoju levu ruku da bi znao kolike treba da budu rukavice koje treba da joj pošalje. Pismo iz jednog jugoslovenskog doma za nezbrinutu decu, godina i mesto nepoznati.
106
Pismo iz jednog jugoslovenskog doma za nezbrinutu decu, 20. februar 1949.
108
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
Jezik je smatran klju čnom preprekom „srastanja sa našom decom“.27 Zaboravljanje maternjeg i ovladavanje jednim od jezika jugoslovenskih naroda je bio preduslov izrastanja dece nemačke narodnosti u rodoljube i antifašiste.28 Zaboravljanje nemačkog jezika je bio jedan od načina gubljenja „svake razlike u svakom pogledu.“ 29 Upoznavanje sa zvaničnom interpretacijom bliske prošlosti, podvizima jugoslovenskih naroda i slavnih pojedinaca bilo je nemoguće bez savlađivanja jezičke barijere. U jednom od izveštaja se navodi: „Primetili smo da decu ne mo žemo da zainteresujemo toliko kad im čitamo o narodnim herojima i o borbi naroda Jugoslavije za vreme narodnooslobodilačkog rata[,] jer ne razumeju sve što im se govori[,] jer nisu u potpunosti savladali narodni jezik.“30 Organizovano delovanje se smatralo još jednom preprekom „srastanju sa našom decom“ i gubljenju „svake razlike u svakom pogledu“. Bojazan kada je u pitanju organizovana delatnost postojala je i za decu predškolskog uzrasta, tj. starosti od 3 do 7 godina. U izveštaju upravnika doma u Uzdinu se ističe: „Deca su vesela, zajednički rade u zabavištu sa svom ostalom decom, uče prigodne pri če, deklamacije, pesme, razne igre, prepri čavaju pojedine događaje iz Narodnooslobodilačke borbe, o drugu Titu, velikom Sovjetskom Savezu, našoj slavnoj Armiji, o Crvenoarmejcima [...] Pravilno se ophode, nikakve se razlike između njih i ostale dece ne čine niti se pak to kod njih primećuje, a još manje da se može posumnjati da oni nešto sami govore.“31 Kao jedna u nizu negativnih karakteristika isti če se „sklonost ka verskim osećanjima“. U izveštaju upravnika doma iz Vršca se navodi da „[...] nije redak slu čaj da im se nađe u ormanu slika an đela, raznih svetaca i čestitke Božića i Uskrsa.“32 Uticaj religije se u najmanju ruku smatrao problematičnim. Svaka vrsta pomena religije i „ religijskih du žnosti“ stvarala je nedoumicu kod vaspitača. U vezi sa tim se ka že: „Nismo bili u mogućnosti da ispitamo i proverimo kako utiču na decu nemačke narodnosti pisma njihovih najbližih u kojima im oni govore o ispunjavanju religijskih dužnosti. Nismo mogli primetiti da bi želeli ići u crkvu ili da se ma i kriomice mole bogu. Da li to ne čine iz razloga što to ne čine ni ostala deca [...] ili je to pak [...] uticaj vaspita ča i poverenja u njih nego li u one koji ih upu ćuju na to, nismo mogli ustanoviti.“33 „Čežnja za krajem i rodbinom“ 34 ocenjena je kao jo š jedna negativna karakteristika u ponašanju dece nema čke narodnosti. Nedostatak roditelja i porodi čnog okruženja traumatično je delovao na decu. Upravnik doma iz Vr šca u svom izveštaju je prim etio da se „kod izvesne dece za ov o krat ko v reme opa zilo to d a de ca koj a imaju fotogra� je s vojih roditelja (koji s e na laze u Nema čkoj) često pokazuju deci svoje roditelje i žele da ih vide.“ 35 Smatralo se da dopisivanje sa ro đacima ima negativan uticaj na decu „i zato se vodi ve ća kontrola tj. dopisivanje se smanjuje.“ 36 Ocenjivano je da kontakti sa porodicom umanjuju njihovu šansu da se „spreme za budućnost i osećaju ravnopravnim.“37 Kao pozitivni primeri navodili su se slučajevi dece koja su uspela da se suo če sa potrebom odr žavanja kontakata i bliskog odnosa sa porodicom. Upravnik doma u Pančevu je opisao vrlo konkretnu situaciju u radu sa decom na ovom „problemu“: „Dopisivali su se sa ro đacima i roditeljima koji su u Nemačkoj. Ti ro đaci izražavali su žaljenje što su deca odvojena od njih i izme đu ostalog u jednom pismu rekli su: valjda ć e do ć i jednom vreme kada ć eš se osloboditi tih eland [beda] i kada ć emo se na ć i opet zajedno. Posle ovoga upravnik je razgovarao sa detetom. On je to pravdao da oni u USA zoni ne znaju kako su deca u Jugoslaviji zbrinuta i uzeo je na sebe da im o tome pi še“.38]
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
Dopis je predviđao obavezu člana starateljskog saveta, koji je bio zadu žen za davanje mišljenja o svakom pojedinačnom slučaju, da ustanovi:
u kakvim stambenim uslovima će dete živeti; ukoliko podnosilac zahteva radi i živi na poljoprivrednom dobru koliko dece koja su „stavljena pod starateljstvo“ ima na istom; šta namerava budući staratelj da preduzme u pogledu osposobljavanja deteta za samostalan život, tj. u koju školu će dete ići ili koji će zanat učiti; „da li lice koje želi da uzme pod starateljstvo dete nema čke narodnosti pruža garanciju da će dete vaspitati za dobrog građanina FNRJ“.
Na osnovu svih raspoloživih podataka član sreskog Starateljskog saveta dostavljao je svoje mišljenje sreskom Starateljskom savetu, koji je ceo slu čaj prosle đivao sreskoj Upravi za starateljstvo. Na osnovu uvida u kompletnu dokumentaciju ova uprava je donosila mišljenje o svakom pojedinačnom slučaju, koje je prosle đivano do Uprave za starateljstvo nadležnog ministarstva socijalnog staranja i konačno do Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, koji je donosio de�nitivnu odluku.46 Drugačije rečeno, u pokušaju da izvedu iz domova najmla đe članove svojih porodica pripadnici nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji i biv ši logoraši suočili su se sa zahtevima koje je bilo nemoguće ispuniti. Smatram da je u „otopljavanju“ stava dr žave prema pripadnicima nemačke nacionalne zajednice, pa i zahtevima koje su pojedini podnosili u cilju izvođenja dece iz domova, klju čnu ulogu igralo uspostavljanje diplomatskih odnosa FNRJ i SR Nemačke. Pedesetih godina po čelo je legalno iselja vanje jugos lovenskih državljana nemačke nacionalnosti. Od 1952. godine jugoslo venske vlasti su počele da tretiraju iseljenike kao gra đane Savezne Republike Nemačke.47 Samo godinu dana pošto su propisani vrlo rigorozni uslovi, ve ć 5. maja 1950, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ obavestio je republi čka ministarstva socijalnog staranja da ubuduće prilikom podnošenja molbe za starateljstvo nije potrebno podnositi izjavu da ne postoji namera o napuštanju zemlje i da se deca mogu poveravati na starateljstvo i „onda kada dotični imaju nameru da napuste na šu zemlju“. 48 Većina pripadnika nemačke nacionalne zajednice iskoristila je mogu ćnost i napustila zemlju. Sa njima su zemlju u ve ćini napustila i najmlađi pripadnici nemačke zajednice u Jugoslaviji.
1
2 3 4 5
6 7 8 9
Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944. –1948., u: Latinka Perovi ć (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka (Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, sv. 2: Polo žaj žena kao merilo modernizacije = Women‘s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998, str. 496 –504, ovde S. 496. Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije 1997, 1–2, str. 151–164, ovde str. 162. Zoran Janjetović, Nemice u logorima, str. 500. Arhiv Jugoslavije, 33-17-34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstv u trgo vine i snabdevanja Vlade FNRJ od 17. maja 1946. AJ, 33–17–34; Izveštaj o brojnom i zdravstvenom stanju dece nema čke narodnosti u logorima Gakovo, Sremska Mitrovica, Molin i Kni ćanin, kao i o stanju i kapacitetu zgrada predviđenih za smeštaj pomenute dece u Bajši, Senti, Staroj Kanjiži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu, Odžacima od 25. maja 1946. Isto. AJ, 33 –17–34; Izveštaj Zlate Miler, službenice Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 11. jula 1946. AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade FNRJ od 13. jula 1946. AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijal no staranje Vlade FNRJ Ministarstv u socijalnog staranja
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
Posebno zapaženu ulogu u upoznavanju novog sistema vrednosti odigrali su Pionirska organizacija i SKOJ. Pristupanje jednoj od te dve organizacije smatralo se pozitivnim rezultatom u radu sa Nemcima. U upoznavanju dece sa „dana šnjicom“, tj. novim sistemom vrednosti, „naročitu ulogu je odigrala pionirska štampa koja je redovno prorađivana kao i pionirska organizacija. Pojedina deca nemačke narodnosti bila su birana za rukovodioce u pionirskoj organizaciji; bilo je nekoliko na čelnika čete i više higijeničara i desetara.“39 Kao izrazito pozitivni, navodili su se primeri dece koja su se istakla u prihvatanju „dana šnjice“ i izgradnji novog dru štvenog sistema. Tako se u izveštaju upravnika doma iz Kotora nagla šava da su se „među njima podnjivile dve skojevke i jedna udarnica sa Omladinske pruge, u čenica Harih upisala je svu ušteđevinu od 500 dinara u Narodni zajam“.40 Posle raspuštanja logora za Nemce u Vojvodini u proleće 1948. godine41 na adrese republi čkih ministarstava socijalnog staranja i Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ stizale su brojne molbe roditelja i rođaka, koji po izlasku iz logora nisu imali nikakve informacije o najmlađim članovima svojih porodica, koji su kao deca bez roditeljskog staranja od kraja juna 1946. godine izvo đeni iz logora. Na osnovu spiskova dece izvedene iz logora i raspoređene po razli čitim domovima, najpre u Vojvodini a potom po čitavoj Jugoslaviji, može se uočiti da se među njima nalazio relativno mali broj onih za koje se pouzdano znalo da im oba roditelja nisu živa. Mnoga deca u logore su dospela samo sa majkama od kojih su neke umrle u logoru, dok su sudbine o čeva prilično neizvesne, jer se u slu čaju da su bili pripadnici nema čke vojske za mnoge nije znalo da li su živi i, ako jesu, gde se nalaze; bilo je dece koja su u logore prispela sa nekim od rođaka, pošto su im roditelji ili jedan od roditelja deportovani u logore za Nemce u SSSR; roditelji (naj češće otac) pojedinih dečaka i devojčica uspevali su da izbegnu logorisanje pronalaženjem utočišta u Nemačkoj ili Austriji.42 Po izlasku iz logora, li šeni imovine i gra đanskih prava, ali ne i jugoslovenskog državljanstva,43 pripadnici nemačke narodnosti pokušali su da reše svoja egzistenci jalna pitanja pronalaženjem posla. Posao i redovna mesečna primanja bili su samo neki od uslova koji su morali biti ispunjeni da bi se molba o ustupanju deteta uopšte razmatrala. Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ uputio je 6. maja 1949. svim upravama za starateljstvo republičkih ministarstava socijalnog staranja dopis u kome se kaže da onaj ko podnosi zahtev za starateljstvo nad detetom nemačke narodnosti mora priložiti uz zahtev:
107
Ani crta ocu svoju levu ruku da bi znao kolike treba da budu rukavice koje treba da joj pošalje. Pismo iz jednog jugoslovenskog doma za nezbrinutu decu, godina i mesto nepoznati.
ako je roditelj, dokument iz kog se vi di da je dete njegovo;44 a ako je bliži ro đak, tj. baba, deda, brat, sestra, ujak, tetka ili stric, dokument o srodničkim odnosima; dokument o državljanstvu, „dokument“ o političkoj ispravnosti;45 izjavu da nema nameru da napusti zemlju, potvrdu o zaposlenju, mesečnoj prinadležnosti i podatke o tome koliko se lica od naznačene sume izdržava; lekarsko uverenje; izjavu deteta, ukoliko je napunilo osam godina, da želi da pređe kod podnosioca zahteva.
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
10 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Makedonije od 16. oktobra 1946. 11 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 16. oktobra 1946. 12 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Slovenije od 16. oktobra 1946. 13 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Hrvatske od 16. oktobra 1946. 14 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socijalnog staranj a NR Crne Gore Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 23. oktobra 1946. 15 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socija lnog staranja NR Bosne i Hercegovine Komitetu za soci jalno staranje Vlade FNRJ od 20. septembra 1946. 16 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Bosne i Hercegovine od 11. septembra 1946. 17 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 15. aprila 1948. 18 AJ, 33 –17–34; Dopis Planskog odjela evidencija i statistika Ministarstva socijalnog staranja NR Hrvatske od 05. oktobra 1948. 19 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948. 20 AJ, 33–17–34; Izveštaj Ministarstva socijalnog staranja NR Makedonije o zapažanjima u radu sa decom nemačke narodnosti iz Dečijeg doma „Elpida Karamandi“ Bitolj Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 18. decembra 1948. 21 21 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 22 22 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Privine Glave od 10. oktobra 1948. 23 Isto. 24 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 25 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 26 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 27 Isto. 28 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade FNRJ od 13. jula 1946. 29 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 30 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948. 31 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Uzdina od 24. novembra 1948. 32 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Vršca od 18. oktobra 1948. 33 AJ, 33 –17–34; Izve štaj Dečijeg doma od 17. oktobra 1948; zbog ne čitkosti dokumenta nije moguće ustanoviti o kom se domu radi. 34 Isto. 35 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Bačke Palanke od 16. oktobra 1948. 36 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kovina od 18. oktobra 1948. 37 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 01. novembra 1948. 38 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Pančeva od 18. oktobra 1948. 39 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 40 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 1. novembra 1948. 41 Z. Janjetović, Nemice u logorima, str. 503. 42 Proizvol jnost ponuđene klasi�kacije posledica je nemogućnosti uvida u građu koja bi bila od pomoći pri razotkrivanju okolnosti pod kojima su deca izgubila roditelje kao i okolnosti pod koima su deca čiji su roditelji bili živi izvođena iz logora. 43 Zoran Janjetović, O državljanstvu jugoslovenskih Nemaca, u: Tokovi istorije 2002, 1 – 2, str. 25 –35, ovde str. 34. 44 Krštenica ili izvod iz matične knjige rođenih. 45 Iz dokumenta nije jasno na šta se misli. 46 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ upravama za starateljstvo svih republičkih ministarstava socijalnog staranja od 06. maja 1949. 47 Zoran Janjetovi ć, O državljanstvu, str. 34. 48 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranj e Vlade FNRJ svim republičkim ministarstvima socijalnog staranja od 05. maja 1950.
109
108
SANJA PETROVI Ć TODOSIJEVI Ć
Dopis je predviđao obavezu člana starateljskog saveta, koji je bio zadu žen za davanje mišljenja o svakom pojedinačnom slučaju, da ustanovi:
u kakvim stambenim uslovima će dete živeti; ukoliko podnosilac zahteva radi i živi na poljoprivrednom dobru koliko dece koja su „stavljena pod starateljstvo“ ima na istom; šta namerava budući staratelj da preduzme u pogledu osposobljavanja deteta za samostalan život, tj. u koju školu će dete ići ili koji će zanat učiti; „da li lice koje želi da uzme pod starateljstvo dete nema čke narodnosti pruža garanciju da će dete vaspitati za dobrog građanina FNRJ“.
Na osnovu svih raspoloživih podataka član sreskog Starateljskog saveta dostavljao je svoje mišljenje sreskom Starateljskom savetu, koji je ceo slu čaj prosle đivao sreskoj Upravi za starateljstvo. Na osnovu uvida u kompletnu dokumentaciju ova uprava je donosila mišljenje o svakom pojedinačnom slučaju, koje je prosle đivano do Uprave za starateljstvo nadležnog ministarstva socijalnog staranja i konačno do Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ, koji je donosio de�nitivnu odluku.46 Drugačije rečeno, u pokušaju da izvedu iz domova najmla đe članove svojih porodica pripadnici nemačke nacionalne zajednice u Jugoslaviji i biv ši logoraši suočili su se sa zahtevima koje je bilo nemoguće ispuniti. Smatram da je u „otopljavanju“ stava dr žave prema pripadnicima nemačke nacionalne zajednice, pa i zahtevima koje su pojedini podnosili u cilju izvođenja dece iz domova, klju čnu ulogu igralo uspostavljanje diplomatskih odnosa FNRJ i SR Nemačke. Pedesetih godina po čelo je legalno iselja vanje jugos lovenskih državljana nemačke nacionalnosti. Od 1952. godine jugoslo venske vlasti su počele da tretiraju iseljenike kao gra đane Savezne Republike Nemačke.47 Samo godinu dana pošto su propisani vrlo rigorozni uslovi, ve ć 5. maja 1950, Komitet za socijalno staranje Vlade FNRJ obavestio je republi čka ministarstva socijalnog staranja da ubuduće prilikom podnošenja molbe za starateljstvo nije potrebno podnositi izjavu da ne postoji namera o napuštanju zemlje i da se deca mogu poveravati na starateljstvo i „onda kada dotični imaju nameru da napuste na šu zemlju“. 48 Većina pripadnika nemačke nacionalne zajednice iskoristila je mogu ćnost i napustila zemlju. Sa njima su zemlju u ve ćini napustila i najmlađi pripadnici nemačke zajednice u Jugoslaviji.
1
2 3 4 5
6 7 8 9
110
Zoran Janjetović, Nemice u logorima za folksdojčere u Vojvodini 1944. –1948., u: Latinka Perovi ć (ur.), Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka (Serbia in the 19th and 20th Century Modernizing Processes, sv. 2: Polo žaj žena kao merilo modernizacije = Women‘s Position as the Measure of Modernization, Beograd 1998, str. 496 –504, ovde S. 496. Zoran Janjetović, Logorisanje vojvođanskih Nemaca od novembra 1944. do juna 1945. godine, u: Tokovi istorije 1997, 1–2, str. 151–164, ovde str. 162. Zoran Janjetović, Nemice u logorima, str. 500. Arhiv Jugoslavije, 33-17-34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstv u trgo vine i snabdevanja Vlade FNRJ od 17. maja 1946. AJ, 33–17–34; Izveštaj o brojnom i zdravstvenom stanju dece nema čke narodnosti u logorima Gakovo, Sremska Mitrovica, Molin i Kni ćanin, kao i o stanju i kapacitetu zgrada predviđenih za smeštaj pomenute dece u Bajši, Senti, Staroj Kanjiži, Konaku, Starom Lecu, Vlajkovcu, Somboru, Apatinu, Odžacima od 25. maja 1946. Isto. AJ, 33 –17–34; Izveštaj Zlate Miler, službenice Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 11. jula 1946. AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade FNRJ od 13. jula 1946. AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijal no staranje Vlade FNRJ Ministarstv u socijalnog staranja NR Bosne i Hercegovine od 11. septembra 1946.
GEORG WILDMANN
Georg Wildmann
Nastanak dokumentacije Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien (Golgota Nemaca u komunisti čk oj Jugoslaviji)
Pod Golgotom Nemaca u komunisti č koj Jugoslaviji misli se na vreme progona, obespravljenja, ubistava, izgona i logorisanja Nemaca Jugoslavije 1944–1948. godine koje je potvrđeno brojnim dokumentarnim izveštajima očevidaca. Dokumentarna serija je isprva obuhvatala četri toma a nastala je pod okriljem Podunavskoš vapske kulturne zaduž bine – Zadu ž bine po privatnom pravu – iz Minhena izme đu 1991. i 1993. godine saradnjom petnaestak Podunavskih Š vaba poreklom iz nekadašnje Jugoslavije koji su se okupili u Radnoj grupi Dokumentacija. Knjiga Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Stanice genocida nastala je naknadno 1998. godine kao sa žetak najvažni jih iskaza iz četri toma. U skra ćenoj i prerađenoj formi pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948, i bila poslata univerzitetskim institucijama. Godine 2004. izašla je na srpskom pod naslovom Genocid nad nemač kom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948 , i mogla se na ći u knjižarama u Srbiji. Godine 2005. pojavila se uz to knjiga Leitfaden zur Dokumentationsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 –1948 (Vodič za dokumentacionu seriju Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944 –1948), koja je koncipirana kao registar. 1. Nastanak i delovanje Podunavsko š vapske kulturne zadužbine u Minhenu Da bi se razumeo nastanak dokumentacione serije Golgota Nemaca u komunisti č koj Jugoslaviji1 treba prvo pobliže osvetliti genezu Podunavskoš vapske kulturne zadužbine
iz Minhena. Ključna �gura u samootkrivanju Podunavskih Š vaba i daljem procesu je Jozef Folkmar Zenc (1912–2001.), rodom iz Apatina u Ba čkoj, diplomac srpske Učiteljske škole u Somboru, aktivan kao učitelj osnovne škole 1930-ih godina. Od 1935. do 1941. godine radio je u Filipovu (sada: Ba čki Gračac u Bačkoj).2 Još kao omladinac Zenc je u tolikoj meri bio nadahnut politi čkim govorima vodećih ljudi Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza (Kulturbunda)3, devizom Zavič aj, maternji jezik, vera otaca , da je ceo svoj život posvetio služenju Podunavskim Š vabama. Idejno je od školovanja za učitelja išao tragom romantične nacionalne ideje Johana Gotfrida Herdera. Po Herderu smisao istorije je bio u tome da narodi otkriju svoje sopstveno bi će i razviju svako svoju ljudskost, da bi tako, ne samo napredovali ka slede ćem višem stupnju čovečnosti, već i da bi punoću Boga učinili vidljivom i prisutnom. Iz večernjih predavanja i školskih časova istorije izrasla je knjiga Kratka istorija Podunavskih Švaba za omladinu i narod . Zenc ju je objavio 1940. godine. Ona je po prvi put sažeto predstavila istorijski razvitak Podunavskih Š vaba od početaka do sadašnjosti. Nosila ju je ideja da su Podunavske Š vabe, polazeći od istorije svog naseljavanja srasli u nema čki plemenski entitet koji je, uprkos podeli na tri dela posle 1918. godine to i ostao, a koji je oznakom Podunavske Švabe koju su 1922. godine stvorili Robert Ziger (geograf) i Herman Rid iger (geolog, od 1941. direktor Nemač kog inostranog instituta), mogao da bude istorijski obele žen. Posle bega sa svojom porodicom, Zenc je dobio u čiteljsko mesto u Štraubingu u Bavarskoj. Krajem 1970-ih godina nije se moglo prevideti da su mnoga podunavskoš vapska mesna udruženja svojim članovima ponudila u „zavičajnim knjigama“
ZBRINJAVANJE DECE NEMAČKE NACIONALNOSTI U DOMOVIMA
109
10 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Makedonije od 16. oktobra 1946. 11 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 16. oktobra 1946. 12 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Slovenije od 16. oktobra 1946. 13 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Hrvatske od 16. oktobra 1946. 14 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socijalnog staranj a NR Crne Gore Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 23. oktobra 1946. 15 AJ, 33 –17–34; Dopis Ministarstva socija lnog staranja NR Bosne i Hercegovine Komitetu za soci jalno staranje Vlade FNRJ od 20. septembra 1946. 16 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Bosne i Hercegovine od 11. septembra 1946. 17 AJ, 33–17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Ministarstvu socijalnog staranja NR Srbije od 15. aprila 1948. 18 AJ, 33 –17–34; Dopis Planskog odjela evidencija i statistika Ministarstva socijalnog staranja NR Hrvatske od 05. oktobra 1948. 19 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948. 20 AJ, 33–17–34; Izveštaj Ministarstva socijalnog staranja NR Makedonije o zapažanjima u radu sa decom nemačke narodnosti iz Dečijeg doma „Elpida Karamandi“ Bitolj Komitetu za socijalno staranje Vlade FNRJ od 18. decembra 1948. 21 21 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 22 22 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Privine Glave od 10. oktobra 1948. 23 Isto. 24 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 25 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 26 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 27 Isto. 28 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ Komitetu za škole i nauku Vlade FNRJ od 13. jula 1946. 29 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma „Bata i Rita Jovičić“ Rudnik od 15. oktobra 1948. 30 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Jabuke od 20. novembra 1948. 31 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Uzdina od 24. novembra 1948. 32 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Vršca od 18. oktobra 1948. 33 AJ, 33 –17–34; Izve štaj Dečijeg doma od 17. oktobra 1948; zbog ne čitkosti dokumenta nije moguće ustanoviti o kom se domu radi. 34 Isto. 35 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Bačke Palanke od 16. oktobra 1948. 36 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kovina od 18. oktobra 1948. 37 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 01. novembra 1948. 38 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Pančeva od 18. oktobra 1948. 39 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg oporavilišta iz Bele Crkve. 40 AJ, 33–17–34; Izveštaj Dečijeg doma iz Kotora od 1. novembra 1948. 41 Z. Janjetović, Nemice u logorima, str. 503. 42 Proizvol jnost ponuđene klasi�kacije posledica je nemogućnosti uvida u građu koja bi bila od pomoći pri razotkrivanju okolnosti pod kojima su deca izgubila roditelje kao i okolnosti pod koima su deca čiji su roditelji bili živi izvođena iz logora. 43 Zoran Janjetović, O državljanstvu jugoslovenskih Nemaca, u: Tokovi istorije 2002, 1 – 2, str. 25 –35, ovde str. 34. 44 Krštenica ili izvod iz matične knjige rođenih. 45 Iz dokumenta nije jasno na šta se misli. 46 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranje Vlade FNRJ upravama za starateljstvo svih republičkih ministarstava socijalnog staranja od 06. maja 1949. 47 Zoran Janjetovi ć, O državljanstvu, str. 34. 48 AJ, 33 –17–34; Dopis Komiteta za socijalno staranj e Vlade FNRJ svim republičkim ministarstvima socijalnog staranja od 05. maja 1950.
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
obzirom na takvo stanje, Zenc se zapitao ko će se postarati za zajedni čko prikazivanje podunavskoš vapske istorije. Trebalo bi da nju bude u stanju da čita prosečno obrazo vani narod i generacija dece koja je stasavala, ali i da ona dovoljno odgovara naučnim zahtevima. Mogu li se me đu Podunavskim Š vabama na nemačkom govornom područ ju na ći saradnici sa određenim stručnim kompetencijama i može li se takav poduhvat �nansijski održati u životu? Iako Zenc još nije imao na raspolaganju ni �nansijska sredstva ni koliko-toliko nauci vične saradnike, 17. juna 1978. godine osnovao je Podunavsko š vapsku kulturnu zaduž binu, zadužbinu po privatnom pravu sa sedi štem u Minhenu.4 Kao privatna kulturna zadužbina ona po zakonu nije primala nikakve javne subvencije. Zenc se obratio zemljacima, pre svega Podunavskim Š vabama u Saveznoj Republici Nemačkoj, tra žeći osnivače, zadužbinare, donatore i pomagače. Posle dobre tri godine sakupljanja priloga za zadužbinski fond sa kojim bi se moglo misliti i na �nansiranje publikacija , 13. novembra 1981. godine došlo je do osnivačke skupštine u Minhenu. Od 1982. do 2009. godine bio je Hans Zonlajtner 5 rukovodilac Kulturne zadu žbine i član uprave. Kao takav, nosio je glavni teret administrativne i pravne izgradnje. Od 1988. do kraja 2009. godine bio je na funkciji predsednika uprave.6 Posle osnivanja trebalo je naći krug saradnika koji bi bio spreman da radi na pisanju „velike“ podunavskoš vapske istorije i da se oseća odgovoran za njeno izdavanje. Početkom 1980-ih godina, dolazilo je u obzir desetak osoba iz redova Podunavskih Š vaba koji bi mogle da rade i koje su to i htele. Delile su se na „generaciju o čeva“ tj. one koji su jo š u starom zavičaju obavljali neku funkciju u zavičajnim udruženjima ili su bili vojnici, i na „mla đu generaciju“ tj. one koji nisu vi še bili vojnici, ali me đu kojima je većina imala „logorsko iskustvo“.7 2. Merodavna opcija za s aradnike u Kulturnoj zadužbini
Saradnici kruga saradnika iz biv še Jugoslavije koji su se bavili istorijom a koji su kao mlađa generacija tra žili svoje mesto, našli su se 1980-ih i 1990-ih godina, koje su bile vreme njihovog glavnog angažovanja na polju sakupljanja i istraživanja za Kulturnu zadužbinu, suočeni sa već postojećim i jasno istaknutim pozicijama sa kojih je ocenji vana podunavskoš vapska istorija međuratnog i ratnog razdoblja. Morali su da zauzmu stav po pitanju kontroverze oko 5. toma Šiderove Dokumentacije Sudbina Nemaca u Jugoslaviji8 koji je iza šao 1961. godine i reakcije od strane Nemaca iz Jugoslavije. Tom se zasnivao, kako se ka že u predgovoru, na dokumentacionom materijalu koji je za Savezni arhiv u Koblencu sakupila grupa sakupljača pod vođstvom Frica Valjaveca, Adalberta Karla Gausa iz Salcburga i Johana Višta iz Koblenca. Tom je sadržao uvodno izlaganje istorije Nemaca Jugoslavije tokom me đuratnog i ratnog razdoblja i posle reuspostavljanja Jugoslavije, koje je napisao tada tridesetogodišnji pomoćnik Teodora Šidera, Hans-Ulrih Veler. 9 Kritička reakcija na Velerov spis do šla je od Johana Vi šta (1907–1976.), istaknutog Podunavskog Š vabe iz kruga saradnika Kulturbunda iz 1930ih godina međuratnog razdoblja. Višt je bio uspe šan socijalni političar. Bio je zadu žen za socjalnu blagostanje Podunavskih Š vaba i osnovao je i vodio „Zadrugu blagostanja“. Od 1957. godine bio je zaposlen u Saveznom arhivu u Koblencu gde je od tad izgradio „Jugoistočnu dokumentaciju“. Može se donekle opravdano pretpostaviti da je bio najbolji poznavalac brojnih izveštaja iz prve ruke pogo đenih svedoka iz Jugoslavije o stradanjima tokom bega, internacije u logorima i proterivanja.10 U pogledu obrade spornih tačaka, za savremenu podunavskoš vapsku istoriju označili su Uvodno izlaganje Hansa-Ulriha Velera u jugoslovenskom tomu Šiderove Dokumentacije11 iz 1961. godine i Vi štov kritički odgovor u njegovoj knjizi Prilog istoriji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934–1944 , koja je iza šla 1966. godine, „kvalitativni skok“. Višt je postao nosilac protestnih odgovora Podunavskih Š vaba na optužujuće izlaganje Velera. On pi še: „Zbog ovih teških nedostataka i grešaka, kako metodičke, tako i sadržinske prirode, zadatak kritike bonskog dela ne mo že se iscrpeti samo faktografskim ispravkama, već je nužna potpuno nova interpretacija celokupnih [kurziv
111
110
GEORG WILDMANN
Georg Wildmann
Nastanak dokumentacije Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien (Golgota Nemaca u komunisti čk oj Jugoslaviji)
Pod Golgotom Nemaca u komunisti č koj Jugoslaviji misli se na vreme progona, obespravljenja, ubistava, izgona i logorisanja Nemaca Jugoslavije 1944–1948. godine koje je potvrđeno brojnim dokumentarnim izveštajima očevidaca. Dokumentarna serija je isprva obuhvatala četri toma a nastala je pod okriljem Podunavskoš vapske kulturne zaduž bine – Zadu ž bine po privatnom pravu – iz Minhena izme đu 1991. i 1993. godine saradnjom petnaestak Podunavskih Š vaba poreklom iz nekadašnje Jugoslavije koji su se okupili u Radnoj grupi Dokumentacija. Knjiga Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Stanice genocida nastala je naknadno 1998. godine kao sa žetak najvažni jih iskaza iz četri toma. U skra ćenoj i prerađenoj formi pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948, i bila poslata univerzitetskim institucijama. Godine 2004. izašla je na srpskom pod naslovom Genocid nad nemač kom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948 , i mogla se na ći u knjižarama u Srbiji. Godine 2005. pojavila se uz to knjiga Leitfaden zur Dokumentationsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 –1948 (Vodič za dokumentacionu seriju Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944 –1948), koja je koncipirana kao registar. 1. Nastanak i delovanje Podunavsko š vapske kulturne zadužbine u Minhenu Da bi se razumeo nastanak dokumentacione serije Golgota Nemaca u komunisti č koj Jugoslaviji1 treba prvo pobliže osvetliti genezu Podunavskoš vapske kulturne zadužbine
iz Minhena. Ključna �gura u samootkrivanju Podunavskih Š vaba i daljem procesu je Jozef Folkmar Zenc (1912–2001.), rodom iz Apatina u Ba čkoj, diplomac srpske Učiteljske škole u Somboru, aktivan kao učitelj osnovne škole 1930-ih godina. Od 1935. do 1941. godine radio je u Filipovu (sada: Ba čki Gračac u Bačkoj).2 Još kao omladinac Zenc je u tolikoj meri bio nadahnut politi čkim govorima vodećih ljudi Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza (Kulturbunda)3, devizom Zavič aj, maternji jezik, vera otaca , da je ceo svoj život posvetio služenju Podunavskim Š vabama. Idejno je od školovanja za učitelja išao tragom romantične nacionalne ideje Johana Gotfrida Herdera. Po Herderu smisao istorije je bio u tome da narodi otkriju svoje sopstveno bi će i razviju svako svoju ljudskost, da bi tako, ne samo napredovali ka slede ćem višem stupnju čovečnosti, već i da bi punoću Boga učinili vidljivom i prisutnom. Iz večernjih predavanja i školskih časova istorije izrasla je knjiga Kratka istorija Podunavskih Švaba za omladinu i narod . Zenc ju je objavio 1940. godine. Ona je po prvi put sažeto predstavila istorijski razvitak Podunavskih Š vaba od početaka do sadašnjosti. Nosila ju je ideja da su Podunavske Š vabe, polazeći od istorije svog naseljavanja srasli u nema čki plemenski entitet koji je, uprkos podeli na tri dela posle 1918. godine to i ostao, a koji je oznakom Podunavske Švabe koju su 1922. godine stvorili Robert Ziger (geograf) i Herman Rid iger (geolog, od 1941. direktor Nemač kog inostranog instituta), mogao da bude istorijski obele žen. Posle bega sa svojom porodicom, Zenc je dobio u čiteljsko mesto u Štraubingu u Bavarskoj. Krajem 1970-ih godina nije se moglo prevideti da su mnoga podunavskoš vapska mesna udruženja svojim članovima ponudila u „zavičajnim knjigama“ svoju istoriju i kulturu, onako kako su ih od naseljavanaja u 18. veku predstavljala. S
112
GEORG WILDMANN
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
obzirom na takvo stanje, Zenc se zapitao ko će se postarati za zajedni čko prikazivanje podunavskoš vapske istorije. Trebalo bi da nju bude u stanju da čita prosečno obrazo vani narod i generacija dece koja je stasavala, ali i da ona dovoljno odgovara naučnim zahtevima. Mogu li se me đu Podunavskim Š vabama na nemačkom govornom područ ju na ći saradnici sa određenim stručnim kompetencijama i može li se takav poduhvat �nansijski održati u životu? Iako Zenc još nije imao na raspolaganju ni �nansijska sredstva ni koliko-toliko nauci vične saradnike, 17. juna 1978. godine osnovao je Podunavsko š vapsku kulturnu zaduž binu, zadužbinu po privatnom pravu sa sedi štem u Minhenu.4 Kao privatna kulturna zadužbina ona po zakonu nije primala nikakve javne subvencije. Zenc se obratio zemljacima, pre svega Podunavskim Š vabama u Saveznoj Republici Nemačkoj, tra žeći osnivače, zadužbinare, donatore i pomagače. Posle dobre tri godine sakupljanja priloga za zadužbinski fond sa kojim bi se moglo misliti i na �nansiranje publikacija , 13. novembra 1981. godine došlo je do osnivačke skupštine u Minhenu. Od 1982. do 2009. godine bio je Hans Zonlajtner 5 rukovodilac Kulturne zadu žbine i član uprave. Kao takav, nosio je glavni teret administrativne i pravne izgradnje. Od 1988. do kraja 2009. godine bio je na funkciji predsednika uprave.6 Posle osnivanja trebalo je naći krug saradnika koji bi bio spreman da radi na pisanju „velike“ podunavskoš vapske istorije i da se oseća odgovoran za njeno izdavanje. Početkom 1980-ih godina, dolazilo je u obzir desetak osoba iz redova Podunavskih Š vaba koji bi mogle da rade i koje su to i htele. Delile su se na „generaciju o čeva“ tj. one koji su jo š u starom zavičaju obavljali neku funkciju u zavičajnim udruženjima ili su bili vojnici, i na „mla đu generaciju“ tj. one koji nisu vi še bili vojnici, ali me đu kojima je većina imala „logorsko iskustvo“.7 2. Merodavna opcija za s aradnike u Kulturnoj zadužbini
Saradnici kruga saradnika iz biv še Jugoslavije koji su se bavili istorijom a koji su kao mlađa generacija tra žili svoje mesto, našli su se 1980-ih i 1990-ih godina, koje su bile vreme njihovog glavnog angažovanja na polju sakupljanja i istraživanja za Kulturnu zadužbinu, suočeni sa već postojećim i jasno istaknutim pozicijama sa kojih je ocenji vana podunavskoš vapska istorija međuratnog i ratnog razdoblja. Morali su da zauzmu stav po pitanju kontroverze oko 5. toma Šiderove Dokumentacije Sudbina Nemaca u Jugoslaviji8 koji je iza šao 1961. godine i reakcije od strane Nemaca iz Jugoslavije. Tom se zasnivao, kako se ka že u predgovoru, na dokumentacionom materijalu koji je za Savezni arhiv u Koblencu sakupila grupa sakupljača pod vođstvom Frica Valjaveca, Adalberta Karla Gausa iz Salcburga i Johana Višta iz Koblenca. Tom je sadržao uvodno izlaganje istorije Nemaca Jugoslavije tokom me đuratnog i ratnog razdoblja i posle reuspostavljanja Jugoslavije, koje je napisao tada tridesetogodišnji pomoćnik Teodora Šidera, Hans-Ulrih Veler. 9 Kritička reakcija na Velerov spis do šla je od Johana Vi šta (1907–1976.), istaknutog Podunavskog Š vabe iz kruga saradnika Kulturbunda iz 1930ih godina međuratnog razdoblja. Višt je bio uspe šan socijalni političar. Bio je zadu žen za socjalnu blagostanje Podunavskih Š vaba i osnovao je i vodio „Zadrugu blagostanja“. Od 1957. godine bio je zaposlen u Saveznom arhivu u Koblencu gde je od tad izgradio „Jugoistočnu dokumentaciju“. Može se donekle opravdano pretpostaviti da je bio najbolji poznavalac brojnih izveštaja iz prve ruke pogo đenih svedoka iz Jugoslavije o stradanjima tokom bega, internacije u logorima i proterivanja.10 U pogledu obrade spornih tačaka, za savremenu podunavskoš vapsku istoriju označili su Uvodno izlaganje Hansa-Ulriha Velera u jugoslovenskom tomu Šiderove Dokumentacije11 iz 1961. godine i Vi štov kritički odgovor u njegovoj knjizi Prilog istoriji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934–1944 , koja je iza šla 1966. godine, „kvalitativni skok“. Višt je postao nosilac protestnih odgovora Podunavskih Š vaba na optužujuće izlaganje Velera. On pi še: „Zbog ovih teških nedostataka i grešaka, kako metodičke, tako i sadržinske prirode, zadatak kritike bonskog dela ne mo že se iscrpeti samo faktografskim ispravkama, već je nužna potpuno nova interpretacija celokupnih [kurziv Vištov] folksdojčerskih dešavanja.12 Pregledanjem Vi štovih spisa stiče se utisak da je i
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
on sam dao samo skicu „potpuno nove interpretacije“ folksdojčerske istorije. Od velike pomoći bio je, me đutim, opis savremenih istorijskih činjenica zasnovan na sopstvenom iskustvu, koji je bio pouzdana korekcija nekih Velerovih tvrdnji i titoistički manipulisane istoriogra� je. Glavne glase: 1. Nije postojala naoružna, poluvojna „Deutsche Mannschaf“ kao �lijala Kulturbunda. 2. U Aprilskom ratu 1941. godine bilo je spontano organizovanih građanskih straža u podunavskoš vapskim selima, ali ne i „pete kolone“. 3. Držanje vođstva Narodne grupe za vreme ratnih do gađaja 1941. godine u Novom Sadu nije imalo veleizdajnički karakter. 4. Podunavske Š vabe nisu učestvovale u velikoj Raciji ma đarskih vlasti u Bačkoj u zimu 1942. godine. 5. Nemački predsednici opština nisu podržali akciju Viktora Tomića u Sremu. 6. Pripadnost novim zavičajnim državama posle podele Jugoslavije 1941. godine pobudilo je kod svih time pogo đenih etničkih grupa privid da su sada dobili pravno valjano novo državljanstvo i da su obaveze lojalnosti prema Kraljevini Jugoslaviji prestale. Sledstveno, nije opravdano baš Podunavskim Š vabama prebacivati nelojalnost i veleizdaju i izlo žiti ih kazni. Vištov poduhvat u cilju objektivizacije faktogra� je u č vrstio je predstavnike „mlađe generacije“ koji su delom bili amateri-početnici u istoriogra� ji, u uverenju da krivica za izgon nije prvenstveno na strani Podunavskih Š vaba, ve ć na strani politike ve ćinskih naroda Jugoslavije i u partizanskom pokretu koji je iz njih ponikao. Njegova detaljna objašnjenja učinile su ga glavnim izvorom informacija za mla đe „početnike“ u podunavskoš vapskoj istoriogra� ji. Istorijski radovi mlađe generacije su se u njihovoj početnoj fazi razumljivo priklanjali Vi štovom stavu. On je onda, naravno, služio i kao njihov interes koji je vodio sa znavanju. Međutim, Vištove poglede na ideolo ški razvoj vodećih elita Podunavskih Š vaba u Jugoslaviji njegovi učenici iz mla đe genracije nisu u uznapredovalim prou čavanjima mogli da nekritički preuzmu. Ovo se pre svega ticalo Vi štovog shvatanja da suština spora između „stare“ grupe vo đa Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ između 1932. i 1938. godine nije bila zasnovana na suprotnostima ideolo ške prirode. Po njemu, Obnoviteljski pokret je bio pokret samostalan u odnosu na nacionalsocijalizam Nemaca iz Rajha i bio je u genetskoj vezi sa narodnja čkim karakterom svog prethodnika, Kulturbunda. On je samo dalje razvio nacionalno-liberalno i nacionalno-konzervativno orijentisani Kulturbund. Tu je tačna činjenica da su svi pokreti Podunavskih Š vaba u zemljama naslednicama Ugarske, u su štini bili „narodnjački“ orijentisani i da su imali istu nacionalnu misao pod herderovim uticajem.13 Genetska veza je, me đutim, doživela jasnu cezuru ako se usredsredimo na svetonazor vode će grupe Obnovitelja. Taj mali vode ći segment je počeo da „narodnjaštvo“ de facto optere ćuje nacisitičkom ideologijom i da mu pridaje novo značenje, odbijajući jasno pozitivno pozicioniranje religioznosti, koja je kod nacionalnokonzervativnih narodnjaka igrala veliku ulogu. Odbacivao je i demokratiju kao državnu formu, vatreno zastupao �rer-princip, shvatao je krvnu vezu sa nemačkim narodom kao obavezu lojalnosti nove vrste i naginjao je otvaranju prema antisemitizmu. Iz toga se, dakako, ne mo že nepobitno zaključiti da je ta grupa imala za cilj da od Narodne grupe napravi predstra žu nacističkog Rajha.14 Na prostoru oko Štutgarta i Zindel�ngena naselio se niz nekadašnjih narodnih, odnosno Kulturbundovih funkcionera koji su pripadali „generaciji očeva“, a u pogledu nastanka zemljačkog udruženja u Baden-Virtembergu posle kraja rata, i „osniva čkoj generaciji“. 15 Akteri zindel �ngenskog rukovodećeg kruga podržali su Vištove teze i nisu ih dovodili u sumnju ni u pojedinostima, budući da su one bacale svetlo koje je i njihovo držanje i ideološke stavove u prošlosti oslobađalo krivice ukoliko se ticalo
111
Josef Beer (1912–2000)
Josef Volkmar Senz (1912–2001)
Georg Wildmann (*1929)
Herbert Prokle (*1933)
Karl Weber (*1933)
Hans Sonnleitner (*1931)
tome išao na ruku. On je „nekada šnjim članovima nacističke stranke i njenih �lijala davao oproštaj“ ukoliko su tada izrazili lojalnost demokratskoj pravnoj državi.16 Nemačka javnost se analogno tome držala i prema nekada šnjim „časnicima“ Š vapskonemačkog kulturnog saveza.17 Početnici u istoriji Podunavskih Š vaba iz mlađe generacije su se u svojoj saradnji sa merodavnim predstavnicima generacije otaca mogli pouzdati u to da imaju posla sa pravim, a ne samo verbalnim, pristalicama demokratske i liberalne pravne države. „Početnik“ nije morao da o čekuje mnogo pristrasnosti i otpora prilikom obrade kritičnog razdoblja podunavskoš vapske istorije. Krug oko Štutgarta i Zindel �ngena, uz samog „solistu“ Vi šta, redakcija novina Der Donauschwabe18 a i Jozef F. Zenc – grubo re čeno – zastupali su tezu da je krivica za proterivanje/uništenje Nemaca Jugoslavije pretežno na strani većinskog naroda i komunističkog partizanskog pokreta. Glavni nosioci rada na podunavskoš vapskoj istoriji iz kruga mlade generacije početkom 1980-ih godina i obrade dešavanja vezanih za stradanje i genocid koja je tokom 1990-ih godina došla u prvi plan, smatrali su da se verzija koju su od Vi šta preuzeli, potvrdila kao tačna. Kulturna zadužbina se nudila kao organizaciona platforma i duhovni zavičaj za njihov rad. Jozef F. Zenc nije bio dogmatski nastrojen i prihvatao je nepristrasnu istraživačku inicijativu. 3. Nastanak serije knjiga „Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“
Sredinom 1980-ih godina uputio je Hans Zonlajtner19 vodećoj zindel�ngenskoj grupi iz „generacije otaca“ pismeni podsticaj da se oni anga žuju na pisanju istorije Podunavskih Š vaba i da pri tom imaju za cilj i te čniji opis stradanja Podunavskih Š vaba. Jozef Ber,20 nekadašnji šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka, prihvatio je s velikim interesovanjem ideju da proba da opiše podunavskoš vapsko stradanje. Knjiga Hrvata Josipa Mirnića koja se pojavila jo š 1974. godine,21 a koja je imala tendenciju da ba čke Nemce za period mađarske vlasti 1941–1944, ocrni kao „zlo činačku manjinu“ snažno je pojačala volju vodećih Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije da opravdaju sopstveno držanje. U takvom raspoloženju Ber je napisao svoju knjigu Savremena podunavskoš vapska
113
112
GEORG WILDMANN
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
113
on sam dao samo skicu „potpuno nove interpretacije“ folksdojčerske istorije. Od velike pomoći bio je, me đutim, opis savremenih istorijskih činjenica zasnovan na sopstvenom iskustvu, koji je bio pouzdana korekcija nekih Velerovih tvrdnji i titoistički manipulisane istoriogra� je. Glavne glase: 1. Nije postojala naoružna, poluvojna „Deutsche Mannschaf“ kao �lijala Kulturbunda. 2. U Aprilskom ratu 1941. godine bilo je spontano organizovanih građanskih straža u podunavskoš vapskim selima, ali ne i „pete kolone“. 3. Držanje vođstva Narodne grupe za vreme ratnih do gađaja 1941. godine u Novom Sadu nije imalo veleizdajnički karakter. 4. Podunavske Š vabe nisu učestvovale u velikoj Raciji ma đarskih vlasti u Bačkoj u zimu 1942. godine. 5. Nemački predsednici opština nisu podržali akciju Viktora Tomića u Sremu. 6. Pripadnost novim zavičajnim državama posle podele Jugoslavije 1941. godine pobudilo je kod svih time pogo đenih etničkih grupa privid da su sada dobili pravno valjano novo državljanstvo i da su obaveze lojalnosti prema Kraljevini Jugoslaviji prestale. Sledstveno, nije opravdano baš Podunavskim Š vabama prebacivati nelojalnost i veleizdaju i izlo žiti ih kazni. Vištov poduhvat u cilju objektivizacije faktogra� je u č vrstio je predstavnike „mlađe generacije“ koji su delom bili amateri-početnici u istoriogra� ji, u uverenju da krivica za izgon nije prvenstveno na strani Podunavskih Š vaba, ve ć na strani politike ve ćinskih naroda Jugoslavije i u partizanskom pokretu koji je iz njih ponikao. Njegova detaljna objašnjenja učinile su ga glavnim izvorom informacija za mla đe „početnike“ u podunavskoš vapskoj istoriogra� ji. Istorijski radovi mlađe generacije su se u njihovoj početnoj fazi razumljivo priklanjali Vi štovom stavu. On je onda, naravno, služio i kao njihov interes koji je vodio sa znavanju. Međutim, Vištove poglede na ideolo ški razvoj vodećih elita Podunavskih Š vaba u Jugoslaviji njegovi učenici iz mla đe genracije nisu u uznapredovalim prou čavanjima mogli da nekritički preuzmu. Ovo se pre svega ticalo Vi štovog shvatanja da suština spora između „stare“ grupe vo đa Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ između 1932. i 1938. godine nije bila zasnovana na suprotnostima ideolo ške prirode. Po njemu, Obnoviteljski pokret je bio pokret samostalan u odnosu na nacionalsocijalizam Nemaca iz Rajha i bio je u genetskoj vezi sa narodnja čkim karakterom svog prethodnika, Kulturbunda. On je samo dalje razvio nacionalno-liberalno i nacionalno-konzervativno orijentisani Kulturbund. Tu je tačna činjenica da su svi pokreti Podunavskih Š vaba u zemljama naslednicama Ugarske, u su štini bili „narodnjački“ orijentisani i da su imali istu nacionalnu misao pod herderovim uticajem.13 Genetska veza je, me đutim, doživela jasnu cezuru ako se usredsredimo na svetonazor vode će grupe Obnovitelja. Taj mali vode ći segment je počeo da „narodnjaštvo“ de facto optere ćuje nacisitičkom ideologijom i da mu pridaje novo značenje, odbijajući jasno pozitivno pozicioniranje religioznosti, koja je kod nacionalnokonzervativnih narodnjaka igrala veliku ulogu. Odbacivao je i demokratiju kao državnu formu, vatreno zastupao �rer-princip, shvatao je krvnu vezu sa nemačkim narodom kao obavezu lojalnosti nove vrste i naginjao je otvaranju prema antisemitizmu. Iz toga se, dakako, ne mo že nepobitno zaključiti da je ta grupa imala za cilj da od Narodne grupe napravi predstra žu nacističkog Rajha.14 Na prostoru oko Štutgarta i Zindel�ngena naselio se niz nekadašnjih narodnih, odnosno Kulturbundovih funkcionera koji su pripadali „generaciji očeva“, a u pogledu nastanka zemljačkog udruženja u Baden-Virtembergu posle kraja rata, i „osniva čkoj generaciji“. 15 Akteri zindel �ngenskog rukovodećeg kruga podržali su Vištove teze i nisu ih dovodili u sumnju ni u pojedinostima, budući da su one bacale svetlo koje je i njihovo držanje i ideološke stavove u prošlosti oslobađalo krivice ukoliko se ticalo poslednje decenije pre proterivanja. Tada šnji običaj javnosti u SR Nemačkoj im je u
114
GEORG WILDMANN
Iza bodljikave ž ice, crtež Sebastijana Lajhta, 1945. (vero vatno postdatiran od autora)
tio glavnih pitanja koje je Vi št nabacio. Dubinske uzroke uni štenja Podunavskih Š vaba on je na šao u panslavizmu i u više srpskoj te žnji da se „nacionalizuje“ etni čka teritorija u Vojvodini koja je smatrana slovenskom. Glavni uzrok je video u privrednoj ekspanziji Podunavskih Š vaba, čiji ekonomski poredak zasnovan na privatnom vlasništvu je stajao na putu komunističkoj ideologiji partizanskog pokreta. Knjiga je iza šla 1987. godine u izdanju Kulturne zadu žbine.22 Sa novim izdanjem Istorije Podunavskih Švaba Jozefa F. Zenca, Ber se pobrinuo za široku distribuciju obe knjige poklanjaju ći ih školama i univerzitetima u južnoj Nemačkoj. S obzirom na takvo ekspanzivno davanje znaka života, verovatno je i osnivač Kulturne zadužbine Jozef F. Zenc, bio vi še nego oduševljen. Brigu oko prikaza celovite podunavskoš vapske istorije koji bi odgovarao akademsko-naučnim zahtevima, poverio je Zenc svom nekada šnjem učeniku Georgu Vildmanu.23 Pokazalo se da je vrlo te ško među samim Podunavskim Š vabama i među onima koji su im bili skloni i to jo š uvek jesu, na ći saradnike sa određenim stručnim znanjima koji bi bili spremni da daju naučne priloge bez i najmanjeg honorara, što je dovelo do višegodišnje vrteške pristanaka i otkazivanja. Prvi tom koji se ticao stole ća naseljavanja mogao je da izađe u izdanju Kulturne zadu žbine tek 2006. godine. Drugi tom je 1997. godine objavio Universitas Verlag. Treći tom je ponovo objavila Kulturna zadužbina 2010. godine. Četvrti tom je jo š u radu.24 Hans Zonlajtner, operativni šef Zadužbine, koji je i sam gotovo tri godine pre živeo u vremenu ubistava i logora smrti, išao je od početka 1980-ih godina za stvaranjem obimne dokumentacije o genocidnim stradanjima Podunavskih Š vaba, Donjoštajeraca i Kočevara u Titovoj Jugoslaviji 1944–1948. godine. Podstaknuti eufori čnim raspoloženjem koje su izazvali „annus mirabilis 1989“ i raspad Titove Jugoslavije koji je usledio, preuzeli su Ber i Zonlajtner tematsko vo đstvo Kulturne zadužbine za 1990-e godine od njenog osnivača J. F. Zenca. Te žište rada prenelo se sa istorije Podunavskih Š vaba na rad na podunavskoš vapskim stradanjima. Sa svojih 78 godina, Ber se oko 1990. godine osećao na određeni način, obaveznim prema svojim zemljacima. „Šta mi još možemo da uradimo za naš narodić?“ i „ Šta možemo da uradimo za mesna udruženja koja nemaju svoje „zavičajne knjige“?, rekao je autoru ovih redova. Zonlajtner je u Beru na šao partnera nadahnutog istim ciljem, tako da su obojica 1990. godine osnovali „Radnu grupu Dokumentacija“, koja je obuhvatala „ljude svesne odgovornosti,“25 i to: Jozefa Bera, Fridriha Bindera, Ernsta Lunga, Georga Černija, Ernsta Barviha i Valentina Oberker ša, koje treba ubrojati u „generaciju otaca“, kao i
Josef Beer (1912–2000)
Josef Volkmar Senz (1912–2001)
Georg Wildmann (*1929)
Herbert Prokle (*1933)
Karl Weber (*1933)
Hans Sonnleitner (*1931)
tome išao na ruku. On je „nekada šnjim članovima nacističke stranke i njenih �lijala davao oproštaj“ ukoliko su tada izrazili lojalnost demokratskoj pravnoj državi.16 Nemačka javnost se analogno tome držala i prema nekada šnjim „časnicima“ Š vapskonemačkog kulturnog saveza.17 Početnici u istoriji Podunavskih Š vaba iz mlađe generacije su se u svojoj saradnji sa merodavnim predstavnicima generacije otaca mogli pouzdati u to da imaju posla sa pravim, a ne samo verbalnim, pristalicama demokratske i liberalne pravne države. „Početnik“ nije morao da o čekuje mnogo pristrasnosti i otpora prilikom obrade kritičnog razdoblja podunavskoš vapske istorije. Krug oko Štutgarta i Zindel �ngena, uz samog „solistu“ Vi šta, redakcija novina Der Donauschwabe18 a i Jozef F. Zenc – grubo re čeno – zastupali su tezu da je krivica za proterivanje/uništenje Nemaca Jugoslavije pretežno na strani većinskog naroda i komunističkog partizanskog pokreta. Glavni nosioci rada na podunavskoš vapskoj istoriji iz kruga mlade generacije početkom 1980-ih godina i obrade dešavanja vezanih za stradanje i genocid koja je tokom 1990-ih godina došla u prvi plan, smatrali su da se verzija koju su od Vi šta preuzeli, potvrdila kao tačna. Kulturna zadužbina se nudila kao organizaciona platforma i duhovni zavičaj za njihov rad. Jozef F. Zenc nije bio dogmatski nastrojen i prihvatao je nepristrasnu istraživačku inicijativu. 3. Nastanak serije knjiga „Golgota Nemaca u komunističkoj Jugoslaviji“
Sredinom 1980-ih godina uputio je Hans Zonlajtner19 vodećoj zindel�ngenskoj grupi iz „generacije otaca“ pismeni podsticaj da se oni anga žuju na pisanju istorije Podunavskih Š vaba i da pri tom imaju za cilj i te čniji opis stradanja Podunavskih Š vaba. Jozef Ber,20 nekadašnji šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka, prihvatio je s velikim interesovanjem ideju da proba da opiše podunavskoš vapsko stradanje. Knjiga Hrvata Josipa Mirnića koja se pojavila jo š 1974. godine,21 a koja je imala tendenciju da ba čke Nemce za period mađarske vlasti 1941–1944, ocrni kao „zlo činačku manjinu“ snažno je pojačala volju vodećih Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije da opravdaju sopstveno držanje. U takvom raspoloženju Ber je napisao svoju knjigu Savremena podunavskoš vapska istorija iz prve ruke. Ber se na osnovu sopstvenog iskustva i delovanja svesno poduhva-
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
Ingomara Zenca, Rolanda Fetera i Herberta Proklea koji se kasnije pridru žio, a koje treba ubrojati u mladu generaciju. Uz �nansijsku pomoć Zadužbine Feliks Mileker26 Ber je dao da se u Saveznom arhivu u Koblencu napravi 10.000 fotokopija izve štaja očevidaca. Sem toga, on je posedovao i ostav štinu Johana Višta u kojoj su se ve ć nalazili tematski predradovi. Fotokopije dobijene iz Koblenca, bile su većim delom namenjene Šiderovoj dokumentaciji. Dobar deo njih je upotrebljen ve ć u petom tomu, Sudbina Nemaca u Jugoslaviji, 1961. godine.27 Oni prvenstveno govore o stradanjima tokom bega, proterivanja i internacije u logorima. Tako je nastala ideja da se u Zindel �ngenu okupe šefovi mesnih udruženja ili predstavnici naselja i da im se predaju izve štaji svedoka, te da se od njih zatraži da što pre dostave po jedan lokalni izve štaj koji je trebalo da obuhvati beg, proterivanje, akcije streljanja od strane partizana i internaciju u logorima. Pokazalo se da su zemljaci koji su se skupili u Zindel �ngenu uglavnom bili stari između 60 i 80 godina. Često je bilo teško naći lokalnog stručnjaka i obratiti mu se. Trebalo je na ći odgovorne koji bi skupljali izve štaje mesta iz srezova u starom zavičaju. Potom je trebalo na ći i saradnike koji će te izveštaje sažeti po oblastima iz starog zavičaja i uz njih napisati po jedan uvod. Jozefu Beru dodeljen je Banat, Valentinu Oberkeršu Srem, Slavonija i Hrvatska, a Georgu Vildman Ba čka i Baranja. Od izve štaja svedoka trebalo je sastaviti mesne izveštaje. Na sre ću, raspolagalo se podacima jugoslovenskog popisa stanovništva iz 1931. godine. Na osnovu njega, polaze ći od broja nemačkog stanovništva, mogao se proceniti broj regrutovanih vojnika i otprilike broj palih vojnika. Provera broja gubitaka proizvela je grubo pravilo procene, po kom se otprilike svaki četvrti vojnik nije vratio iz rata i zarobljeni štva.28 Kao što je i planirano, do šlo je do sa žimanja mesnih izveštaja u jednu knjigu. Ingomar Zenc u prvom uvo dnom delu opisuje kako je od kolonista nastalo „novo pleme“. U drugom uvodnom delu Jozef Ber se pozabavio osetljivom temom međuratnog i ratnog doba, kojom se jugoslovenski Nemci do danas bave. Uz to napisao je i uvod o Banatu. Oberkerš je isto to uradio za Srem i Slavoniju a Vildman za Ba čku. Kad se krenulo u konačno redigovanje, ispostavilo se da će mesni izveštaji dati jedan debeo tom i da oni po pravilu isti ču stradanje pojedinih opština. Tako je nastao naslov Gol gota Nemaca u komunistič koj Jugoslaviji. Mesni izveš taji o zlo č inima Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine . Na taj način posedovao je početkom 1990-ih godina najveći deo podunavskoš vapskih mesnih udruženja kratak prikaz završne faze svoje panonske egzistencije. Hans Zonlajtner je sa gra �čarkom Magdalenom Kop-Krumes napravio vrlo dobre karte pojedinih oblasti naseljenih Podunavskim Š vabama.29 Taj tom se pojavio 1991, a drugo izdanje 1992. godine, u ukupno 8.000 primeraka. Universitas Verlag iz Minhena je objavio identično izdanje pod naslovom Bela knjiga Nemaca iz Jugoslavije . Poduhvat je sada stekao sopstvenu dinamiku. Bilo je na raspolaganju jo š mnogo izveštaja očevidaca. Zato je odlučeno da se objavi još jedan tom Golgote pod naslovom Izve š taju oč evidaca o zlo č inima Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. I u njemu su izveštaji bili razvrstani po mestu porekla svedoka a trebalo je da po mogućnosti obuhvate sva mesta. Na kraju je i on im ao 1.000 štampanih strana. Pojavio se 1993. godine u tira žu od 5.000 primeraka u izdanju Kulturne zadu žbine, a preuzeo ga je i Universitas Verlag. Šesnaest osoba se vode kao koautori. Njihov zadatak je bio da transkribuju tekstove na književni nemački, jer bi ina če mnogi izveštaji zbog gramatičkih grešaka, ostali teško razumljivi. Godine 1994. Karl Veber30 je predao četvrti tom Golgote, koji je tako đe imao 1.000 strana: Ljudski gubici – imena i brojevi uz zlo č ine Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. 31 Po pozivu Ludviga Šumahera iz Štutgarta i Karla Vebera, 333 mesna zavičajna udruženja poslalo je spiskove svojih žrtava, ukupno 60.255 imena, čime se uspelo poimenično obuhvatiti 70 % tadašnjih ljudskih gubitaka.32 I ova knjiga je podeljena po oblastima, unutar kojih se azbu čnim redom navode mesta sa njihovim gubicima, po mogućnosti podeljenim na vojne i civilne žrtve; za
115
114
GEORG WILDMANN
Iza bodljikave ž ice, crtež Sebastijana Lajhta, 1945. (vero vatno postdatiran od autora)
tio glavnih pitanja koje je Vi št nabacio. Dubinske uzroke uni štenja Podunavskih Š vaba on je na šao u panslavizmu i u više srpskoj te žnji da se „nacionalizuje“ etni čka teritorija u Vojvodini koja je smatrana slovenskom. Glavni uzrok je video u privrednoj ekspanziji Podunavskih Š vaba, čiji ekonomski poredak zasnovan na privatnom vlasništvu je stajao na putu komunističkoj ideologiji partizanskog pokreta. Knjiga je iza šla 1987. godine u izdanju Kulturne zadu žbine.22 Sa novim izdanjem Istorije Podunavskih Švaba Jozefa F. Zenca, Ber se pobrinuo za široku distribuciju obe knjige poklanjaju ći ih školama i univerzitetima u južnoj Nemačkoj. S obzirom na takvo ekspanzivno davanje znaka života, verovatno je i osnivač Kulturne zadužbine Jozef F. Zenc, bio vi še nego oduševljen. Brigu oko prikaza celovite podunavskoš vapske istorije koji bi odgovarao akademsko-naučnim zahtevima, poverio je Zenc svom nekada šnjem učeniku Georgu Vildmanu.23 Pokazalo se da je vrlo te ško među samim Podunavskim Š vabama i među onima koji su im bili skloni i to jo š uvek jesu, na ći saradnike sa određenim stručnim znanjima koji bi bili spremni da daju naučne priloge bez i najmanjeg honorara, što je dovelo do višegodišnje vrteške pristanaka i otkazivanja. Prvi tom koji se ticao stole ća naseljavanja mogao je da izađe u izdanju Kulturne zadu žbine tek 2006. godine. Drugi tom je 1997. godine objavio Universitas Verlag. Treći tom je ponovo objavila Kulturna zadužbina 2010. godine. Četvrti tom je jo š u radu.24 Hans Zonlajtner, operativni šef Zadužbine, koji je i sam gotovo tri godine pre živeo u vremenu ubistava i logora smrti, išao je od početka 1980-ih godina za stvaranjem obimne dokumentacije o genocidnim stradanjima Podunavskih Š vaba, Donjoštajeraca i Kočevara u Titovoj Jugoslaviji 1944–1948. godine. Podstaknuti eufori čnim raspoloženjem koje su izazvali „annus mirabilis 1989“ i raspad Titove Jugoslavije koji je usledio, preuzeli su Ber i Zonlajtner tematsko vo đstvo Kulturne zadužbine za 1990-e godine od njenog osnivača J. F. Zenca. Te žište rada prenelo se sa istorije Podunavskih Š vaba na rad na podunavskoš vapskim stradanjima. Sa svojih 78 godina, Ber se oko 1990. godine osećao na određeni način, obaveznim prema svojim zemljacima. „Šta mi još možemo da uradimo za naš narodić?“ i „ Šta možemo da uradimo za mesna udruženja koja nemaju svoje „zavičajne knjige“?, rekao je autoru ovih redova. Zonlajtner je u Beru na šao partnera nadahnutog istim ciljem, tako da su obojica 1990. godine osnovali „Radnu grupu Dokumentacija“, koja je obuhvatala „ljude svesne odgovornosti,“25 i to: Jozefa Bera, Fridriha Bindera, Ernsta Lunga, Georga Černija, Ernsta Barviha i Valentina Oberker ša, koje treba ubrojati u „generaciju otaca“, kao i Hansa Zonlajtnera, Georga Vildmana, Karla Vebera, Jozefa Per čija, Mihaela Ajzelea,
116
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
godina stoje na internetu i često se otvaraju.33 Na osnovu ovih podataka i uz oprezan prora čun maksimalnog broja, ljudski gubici Podunavskih Š vaba iz nekadašnje Jugosla vije iznose ukupno 86.000 civila i vojnika. Treći tom Streljanja – logori za uni š tavanje – sudbine dece u vremeu od 1944. do 1948. godine koji je uredio Georg Vildman, pojavio se 1995. godine. On se u prvom delu od 130 strana pozabavio tematikom koju su ve ć Vi št i Šiderova dokumentacija načeli. U su štini, radi se o uticaju nacizma na Podunavske Š vabe u Jugoslaviji, o njiho vom držanju tokom Aprilskog rata 1941. godine, o pravnom statusu još jednom na tri dela podeljene narodne grupe, o motivima eliminacije Nemaca, o principijelnim prigovorima protiv načina postupanja partizanskog pokreta i o pregledu genocidnih mera protiv Nemaca Jugoslavije. U drugom delu trebalo je na 336 strana jo š smestiti izveštaje očevidaca. Daljih 192 strane tiču se sudbina dece koje su sakupili Kete i Georg Černi iz Karlsruea. U treć em delu knjige razmotrio je Vildman dva postupka eliminacije. Prvi se ticao akcija streljanja u „krvavu jesen“ 1944. godine koje su odnele 8.000 žrtava.34 U Banatu i Sremu usledili su pogromi – koliko se mo že zaključiti iz izveštaja – više iz nagona za osvetom, dok su u Bačkoj više bili usmereni na zastrašivanje stanovništva i desetkovanje kako nema čkih, tako i srpskih „narodnih neprijatelja“. Drugi postupak ticao se interniranja u logore. Tu je Vildman, koliko se moglo, poku šao da po prvi put poka že različit karakter logora, podeliv ši ih na radne, centralne, civilne i logore za uni štavanje. To je u činio samo na osnovu njemu dostupnih izveštaja svedoka, budući da nije imao drugi arhivski materijal. Verovatno po prvi put, njemu je uspelo da na osnovu mozaički složenih izveštaja svedoka da preglednu sliku osam koncentracionih logora koji se moraju označiti kao logori za uni štavanje. Za taj tom Karl Veber je napisao č etvrti deo koji je sadržao temeljit popis nemačkog stanovništva Jugoslavije i temeljni pregled brojeva žrtava. Ukupna slika stradanja Nemaca Jugoslavije koja je na taj način nastala, do tada je nedostajala. Ne treba zaboraviti da je golgota generacije koja ju je do živela nju traumatizovala na sličan način kao holokaust Jevreje. Ceo poduhvat je u pogledu pisanja ostatak Radne grupe Dokumentacija – bili su to akteri mla đe generacije: Hans Zonlajtner, Herbert Prokle, Karl Weber i Georg Vildman –1995. godine smatrao zavr šenim. Uskoro nakon distribucije Golgote koja je vrlo dobro tekla, u Radnoj grupi se javilo mišljenje da su četri toma, usled svojih oko 4.000 strana više neka vrsta leksikografskog dela i da će – u svakom slučaju od mase zemljaka – biti manje čitani. Trebalo je
115
Ingomara Zenca, Rolanda Fetera i Herberta Proklea koji se kasnije pridru žio, a koje treba ubrojati u mladu generaciju. Uz �nansijsku pomoć Zadužbine Feliks Mileker26 Ber je dao da se u Saveznom arhivu u Koblencu napravi 10.000 fotokopija izve štaja očevidaca. Sem toga, on je posedovao i ostav štinu Johana Višta u kojoj su se ve ć nalazili tematski predradovi. Fotokopije dobijene iz Koblenca, bile su većim delom namenjene Šiderovoj dokumentaciji. Dobar deo njih je upotrebljen ve ć u petom tomu, Sudbina Nemaca u Jugoslaviji, 1961. godine.27 Oni prvenstveno govore o stradanjima tokom bega, proterivanja i internacije u logorima. Tako je nastala ideja da se u Zindel �ngenu okupe šefovi mesnih udruženja ili predstavnici naselja i da im se predaju izve štaji svedoka, te da se od njih zatraži da što pre dostave po jedan lokalni izve štaj koji je trebalo da obuhvati beg, proterivanje, akcije streljanja od strane partizana i internaciju u logorima. Pokazalo se da su zemljaci koji su se skupili u Zindel �ngenu uglavnom bili stari između 60 i 80 godina. Često je bilo teško naći lokalnog stručnjaka i obratiti mu se. Trebalo je na ći odgovorne koji bi skupljali izve štaje mesta iz srezova u starom zavičaju. Potom je trebalo na ći i saradnike koji će te izveštaje sažeti po oblastima iz starog zavičaja i uz njih napisati po jedan uvod. Jozefu Beru dodeljen je Banat, Valentinu Oberkeršu Srem, Slavonija i Hrvatska, a Georgu Vildman Ba čka i Baranja. Od izve štaja svedoka trebalo je sastaviti mesne izveštaje. Na sre ću, raspolagalo se podacima jugoslovenskog popisa stanovništva iz 1931. godine. Na osnovu njega, polaze ći od broja nemačkog stanovništva, mogao se proceniti broj regrutovanih vojnika i otprilike broj palih vojnika. Provera broja gubitaka proizvela je grubo pravilo procene, po kom se otprilike svaki četvrti vojnik nije vratio iz rata i zarobljeni štva.28 Kao što je i planirano, do šlo je do sa žimanja mesnih izveštaja u jednu knjigu. Ingomar Zenc u prvom uvo dnom delu opisuje kako je od kolonista nastalo „novo pleme“. U drugom uvodnom delu Jozef Ber se pozabavio osetljivom temom međuratnog i ratnog doba, kojom se jugoslovenski Nemci do danas bave. Uz to napisao je i uvod o Banatu. Oberkerš je isto to uradio za Srem i Slavoniju a Vildman za Ba čku. Kad se krenulo u konačno redigovanje, ispostavilo se da će mesni izveštaji dati jedan debeo tom i da oni po pravilu isti ču stradanje pojedinih opština. Tako je nastao naslov Gol gota Nemaca u komunistič koj Jugoslaviji. Mesni izveš taji o zlo č inima Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine . Na taj način posedovao je početkom 1990-ih godina najveći deo podunavskoš vapskih mesnih udruženja kratak prikaz završne faze svoje panonske egzistencije. Hans Zonlajtner je sa gra �čarkom Magdalenom Kop-Krumes napravio vrlo dobre karte pojedinih oblasti naseljenih Podunavskim Š vabama.29 Taj tom se pojavio 1991, a drugo izdanje 1992. godine, u ukupno 8.000 primeraka. Universitas Verlag iz Minhena je objavio identično izdanje pod naslovom Bela knjiga Nemaca iz Jugoslavije . Poduhvat je sada stekao sopstvenu dinamiku. Bilo je na raspolaganju jo š mnogo izveštaja očevidaca. Zato je odlučeno da se objavi još jedan tom Golgote pod naslovom Izve š taju oč evidaca o zlo č inima Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. I u njemu su izveštaji bili razvrstani po mestu porekla svedoka a trebalo je da po mogućnosti obuhvate sva mesta. Na kraju je i on im ao 1.000 štampanih strana. Pojavio se 1993. godine u tira žu od 5.000 primeraka u izdanju Kulturne zadu žbine, a preuzeo ga je i Universitas Verlag. Šesnaest osoba se vode kao koautori. Njihov zadatak je bio da transkribuju tekstove na književni nemački, jer bi ina če mnogi izveštaji zbog gramatičkih grešaka, ostali teško razumljivi. Godine 1994. Karl Veber30 je predao četvrti tom Golgote, koji je tako đe imao 1.000 strana: Ljudski gubici – imena i brojevi uz zlo č ine Titovog rež ima nad Nemcima u vremenu od 1944. do 1948. godine. 31 Po pozivu Ludviga Šumahera iz Štutgarta i Karla Vebera, 333 mesna zavičajna udruženja poslalo je spiskove svojih žrtava, ukupno 60.255 imena, čime se uspelo poimenično obuhvatiti 70 % tadašnjih ljudskih gubitaka.32 I ova knjiga je podeljena po oblastima, unutar kojih se azbu čnim redom navode mesta sa njihovim gubicima, po mogućnosti podeljenim na vojne i civilne žrtve; za civilne žrtve sa podacima u kom logoru su stradale. Spiskovi mrtvih ve ć nekoliko
GEORG WILDMANN
Masovna grobnica Nemaca u Jugoslaviji 1946. godine, crtež Sebastijana Lajhta 1946. (verovatno postdatiran od autora)
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
čitati. Priprema te knjige je uglavnom dopala Vildmanu, a prvo izdanje je iza šlo u maju 1998. godine. Sa svojih 374 strane bila je to neka vrsta sa žetka Golgote a nosila je naslov Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Postaje genocida . Do sada je iza šla u pet izdanja sa tiražom od 27.000 primeraka. U skraćenom i prerađenom obliku pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948 u 4.000 primeraka i bila je poslata univerzitetskim ustanovama. Godine 2004. pojavila se na srpskom pod naslovom Genocid nad nemač kom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948. u 3.000 primeraka i na šla se u knji žarama u Srbiji. Herbert Prokle je 2008. godine naknadno izdao knjigu Put nemač ke manjine Jugoslavije posle raspuš tanja logora 1948. godine , koja sadrži mnoštvo dokumenata u faksimilu o upućivanju na ugovorni rad, otpusnica iz logora, dozvola za iseljavanje u Nemačku itd. Oko godine 2000. – to je i vreme kada je osnovan Centralni podunavsko š vapski muzej u Ulmu35 – od ve će Radne zajednice Dokumentacija ostao je jo š samo petočlani Savet Kulturne zaduž bine, kome je, me đutim, zbog njegovog rada na Golgoti grozna sudbina Nemaca Jugoslavije utoliko jasnije bila pred očima. Bilo je zato logi čno što ih je sada mučilo pitanje da li se eliminacija Nemaca iz Jugoslavije mo že označiti kao genocid , ako se njihova sudbina ispita na osnovu normi Konvencije Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida.36 Uspelo se pridobiti Ditera Blumenvica profesora na katedri za međunarodno pravo i državne nauke Univerziteta u Vircburgu da napi še Struč nu pravnu ocenu o zlo č inima nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948 , koja je iza šla 2002. godine u izdanju Kulturne zadužbine. Ona je do šla do zaklju čka da su masovna ubistva, kolektivno razvlašćivanje i obespravljivanje, internacija i proterivanje, kao i prinudno odnaro đavanje dece, objektivna i subjektivna činjenična dela genocida. Savetu Zadužbine je ovo stru čno mišljenje od tada služilo za orijentaciju. Dokumentacija Golgota u užem smislu, se do 2008. godine tematski gledano proširila na 11 knjiga koje su rasturene u oko 80.000 primeraka. 37 Ona se zasnivala na zajedničkom delovanju svih zavičajnih udruženja, u pogledu statističkog materijala, spiskova mrtvih i izveštaja svedoka koje su dale mesna zavičajna udruženja. U tom smislu ona čini kolektivan pokušaj obezbeđivanja i samoizgrađivanja identiteta Podunavskih Š vaba Jugoslavije i nužan sastavni deo njihove težnje za istorijskim samoočuvanjem. Poduhvat je bio i čin samopomoći jer iz javnih sredstava privatna Zadužbinia nije dobila nikakvu �nansijsku pomoć. Od početka to nije bio akademski rad, koji se tako reći odvija u neoptere ćenom univerzitetskom duhovnom ambijentu. Aktivistima Radne zajednice su tek naknadno ja če došli do svesti karakter i odlu čujući motivi njihovog gotovo dvadesetogodišnjeg rada. Trebalo je genocidni postupak dovesti u vidno polje svetske javnosti i istori čara savremenosti; generaciji savremenika ponuditi obiman i detaljan prikaz njihove katastrofe; potomcima generacije savremenika dati u ruke dokumente koji mogu da posluže kao bitan izvor za izradu nekrivotvorenog istoriografskog prikaza; usaditi u kolektivno sećanje vest o tragediji katastrofalnih razmera koja je pogodila pola miliona ljudi; zadr žati pred o čima međunarodnopravne i humanitarnopravne, etičke, verske i istorijske dimenzije progona/uništenja i rehabilitovati čast i ljudsku vrednost nedužnih žrtava – pogotovo zato što zlo čini koji su nad njima počinjeni nisu bili kažnjeni.
1 2
Dalje će zbog kratkoće biti korišćen samo naslov Golgota. Up. Georg Wildmann, Ein Leben für die Donauschwaben. Zur Geistigk eit und zum Werk von Josef Volkmar Senz, u: Georg Wildmann (ur.), Entwicklung und Erbe des donauschwäbischen Volksstammes. Festschrif für Josef Volkmar Senz um 70. Geburtstag, Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1: Schrifenreihe des ADL, Bd. 10, München 1982, str. 13 –33. Rotraud i Ingomar Senz, Ein Leben für die Donauschwaben. Ein Porträt von Josef Volkmar Senz und seinem Werk, Donau-
117
116
GEORG WILDMANN
Masovna grobnica Nemaca u Jugoslaviji 1946. godine, crtež Sebastijana Lajhta 1946. (verovatno postdatiran od autora)
godina stoje na internetu i često se otvaraju.33 Na osnovu ovih podataka i uz oprezan prora čun maksimalnog broja, ljudski gubici Podunavskih Š vaba iz nekadašnje Jugosla vije iznose ukupno 86.000 civila i vojnika. Treći tom Streljanja – logori za uni š tavanje – sudbine dece u vremeu od 1944. do 1948. godine koji je uredio Georg Vildman, pojavio se 1995. godine. On se u prvom delu od 130 strana pozabavio tematikom koju su ve ć Vi št i Šiderova dokumentacija načeli. U su štini, radi se o uticaju nacizma na Podunavske Š vabe u Jugoslaviji, o njiho vom držanju tokom Aprilskog rata 1941. godine, o pravnom statusu još jednom na tri dela podeljene narodne grupe, o motivima eliminacije Nemaca, o principijelnim prigovorima protiv načina postupanja partizanskog pokreta i o pregledu genocidnih mera protiv Nemaca Jugoslavije. U drugom delu trebalo je na 336 strana jo š smestiti izveštaje očevidaca. Daljih 192 strane tiču se sudbina dece koje su sakupili Kete i Georg Černi iz Karlsruea. U treć em delu knjige razmotrio je Vildman dva postupka eliminacije. Prvi se ticao akcija streljanja u „krvavu jesen“ 1944. godine koje su odnele 8.000 žrtava.34 U Banatu i Sremu usledili su pogromi – koliko se mo že zaključiti iz izveštaja – više iz nagona za osvetom, dok su u Bačkoj više bili usmereni na zastrašivanje stanovništva i desetkovanje kako nema čkih, tako i srpskih „narodnih neprijatelja“. Drugi postupak ticao se interniranja u logore. Tu je Vildman, koliko se moglo, poku šao da po prvi put poka že različit karakter logora, podeliv ši ih na radne, centralne, civilne i logore za uni štavanje. To je u činio samo na osnovu njemu dostupnih izveštaja svedoka, budući da nije imao drugi arhivski materijal. Verovatno po prvi put, njemu je uspelo da na osnovu mozaički složenih izveštaja svedoka da preglednu sliku osam koncentracionih logora koji se moraju označiti kao logori za uni štavanje. Za taj tom Karl Veber je napisao č etvrti deo koji je sadržao temeljit popis nemačkog stanovništva Jugoslavije i temeljni pregled brojeva žrtava. Ukupna slika stradanja Nemaca Jugoslavije koja je na taj način nastala, do tada je nedostajala. Ne treba zaboraviti da je golgota generacije koja ju je do živela nju traumatizovala na sličan način kao holokaust Jevreje. Ceo poduhvat je u pogledu pisanja ostatak Radne grupe Dokumentacija – bili su to akteri mla đe generacije: Hans Zonlajtner, Herbert Prokle, Karl Weber i Georg Vildman –1995. godine smatrao zavr šenim. Uskoro nakon distribucije Golgote koja je vrlo dobro tekla, u Radnoj grupi se javilo mišljenje da su četri toma, usled svojih oko 4.000 strana više neka vrsta leksikografskog dela i da će – u svakom slučaju od mase zemljaka – biti manje čitani. Trebalo je napraviti neku vrstu džepne knjige koju će zemljaci i zainteresovana javnost radije
118
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
4
5
6
7
8 9 10
11 12 13
14 15
16
17 18
19
lag der Donauschwäbischen Kulturstifung, München 1999. Bio je to veliki savez Nemaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Jugoslavije ) za čuvanje etničkih osobenosti u novonastaloj višenacionalnoj državi. Po statutu, ona je trebalo da služi pomaganju podunavskoš vapske istraživačke, dokumentacione i izdavačke delatnosti. Dana 13. novembra 1981. godine do šlo je do osnivačke skupštine u Minhenu. Pravila su potvrđena 15. oktobra 1982. godine pod br. 842/5534 od strane Uredovnog suda u Minhenu i službeno zavedena pod Podunavsko š vapska kulturna zadužbina – zadužbina po privatnom pravu – Minhen. Hans Zonlajtenr je rođen 6. juna 1931. godine u Banatskoim Karlovcu, u Banatu. Pri ulasku partizana 1944. godine, njegov otac je streljan. Posle interniranja u logor, bekstva s majkom sredinom 1947. godine, naselio se u Minhenu. Školovao se za trgovca. Između 1958. i 1962. godine studirao je ekonomske nauke na Upravno-ekonomskoj akademiji u Minhenu. Po završetku, bio je poslo vođa, šef odelenja u Simensu, od 1975. godine prokurista, a od 1984. direktor odseka. Publikacije: Aktion Intelligenzija in Karlsdorf, München 1987; Donauschwäbische Todesnot unter dem TitoStern, München 1990 i niz drugih dela – ukupno sedam knjiga. U upravu su izabrani dr Georg Vildman i dr Ingomar Zenc. Ernst Jeger je 13. oktobra 2003. godine zamenio Ingomara Zenca kao član uprave. Zbog starostičlanova, 1. januara 20010. godine dotadašnja uprava je smenjena. Sadašnu upravu čine: predsednik Verner Harazim (od 1. januara 2012. zamenila ga je Vilhelmine Šnihels), Mihael Hajman i Martin Šmit. Vidi na http://kulturstiftung.donauschwaben.net. Autor ovog članka je početkom 1980-ih došao u taj krug pošto ga je Zenc na 50-ogodišnjici njegove osnovnoškolske generacije 1979. godine pridobio. Saradnici „mla đe generacije“ nisu uopšte ili su vrlo malo znali srpsko-hrvatski, tako da su bili upućeni na to da budu pomoćnici„ generacije otaca“, kao npr. Oskara Feldtencera. U seriji Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleu ropa koju je izdalo tadašnje nemačko Savezno ministarstvo za prognane, izbeglice i ratom o štećene. Rođen 1931. godine, penzionisan kao univerzitetski profesor 1996. godine. Višt je napisao dve knjige i nekoliko važnih manjih spisa koji su većinom izašli u sopstvenom izdanju autora. Samo je njegova knjiga Jugoslavija i Treći rajh. Dokumentovana istorija nemačko jugoslovenskih odnosa izašla kod izdavačke kuće Zevald iz Štutgarta 1969. godine. Ostali spisi su izašli kao samizdat. Knjiga Prilog istoriji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934 –1944. (1966.) kritički se bavila bonskom Dokumentacijom. Manji spisi Mađarska okupacija Bačke 1941–1944. (1975.) i Događaji u Sremu 1941–1944. (1975.) činili su „dokumentaristički stav“ prema jugoslo venskoj verziji iznetoj u knjizi Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941–1944. Bez statističkog pregleda, ono je imalo 118 sitno štampanih stranica. Wüscht, Beitrag, str. 36. Pr vobitni „narodnja čki“ program Podunavskih Š vaba podeljenih na nasledne države Mađarsku, Rumuniju i Jugoslaviju, imao je jedinstvene crte. Išao je za očuvanjem tradicionalne i nasleđene nacionalnosti a tokom međuratnog razdoblja snažno se opirao „etni čkom usađivanju“ u nove „državotvorne nacije“. Obuhvatao je: priznanje načela narodne zajednice i narodne grupe kao pravnog lica; rešavanje školskog pitanja u smislu višejezične nastave; versku nastavu, crkveno pevanje i propovedi na nemačkom; osnivanje nemačke preparandije i svešteničkog semeništa; slobodno osnivanje organa štampe, udruženja i saveza; upotrebu maternjeg jezika u službenom opštenju i uključivanje pripadnika narodne grupe u javnu službu bez represije koja bi ugro žavala identitet. Up. Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte, Bd. 3: Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944, München 2010, posebno str. 751–763. Up. Wüscht, Beitrag, str. 25–27. Bili su to pre svega dr Adam Kremer, Kristijan Ludvig Briker, Fridrih Binder, Jozef Ber, Jakob Volf, LudvigŠumaher, Leopold Eger; sa izuzetkom dr Kremera, bili su to od reda predstavnici „Pokreta obnove“. Johann Adam Stupp, Das Südostdeut sche Kulturwerk und die Südostdeutschen Vierteljahresblätter . Rückschau und Bilanz, u: Spiegelungen. Zeitschrif für deutsche Kultur und Geschichte Südosteuropas, 7 (61), 2012, str. 52. Odnosno Narodnog saveza Nemaca u Ma đ arskoj . Godine 1951. osnovan je Donauschwäbische Rundschau koji je 1958. godine dobio naziv Der Donauschwabe. Heimatblatt der donauschwäbischen Heimatvertriebenen aus Jugoslawien, Ungarn und Rumänien. Novine su izlazile u izdanju Donauschwäbische Heimatverlag iz Alena u Virtembergu. Jedini vlasnik ovog izdava čkog preduzeća bio je dr Konrad Tajs koji sam nije bio podunavskoš vapskog porekla. FrancŠutak je najduže bio glavni urednik. Hans Zonlajtner je sve vreme od 1982. do 2009. godine bio predsednik i rukovodilac Podunavskoš vapske kulutrne zadužbine i sa zadivljujućom istrajnošću obezbeđivao je �nansijsko vođenje i štampanje spisa, kao i njihovu distribuciju, iako je do 1996. godine bio prokurista i direktor odelenja kod Simensa.
117
čitati. Priprema te knjige je uglavnom dopala Vildmanu, a prvo izdanje je iza šlo u maju 1998. godine. Sa svojih 374 strane bila je to neka vrsta sa žetka Golgote a nosila je naslov Zloč ini nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948. Postaje genocida . Do sada je iza šla u pet izdanja sa tiražom od 27.000 primeraka. U skraćenom i prerađenom obliku pojavila se 2003. godine na engleskom pod naslovom Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948 u 4.000 primeraka i bila je poslata univerzitetskim ustanovama. Godine 2004. pojavila se na srpskom pod naslovom Genocid nad nemač kom manjinom u Jugoslaviji 1944–1948. u 3.000 primeraka i na šla se u knji žarama u Srbiji. Herbert Prokle je 2008. godine naknadno izdao knjigu Put nemač ke manjine Jugoslavije posle raspuš tanja logora 1948. godine , koja sadrži mnoštvo dokumenata u faksimilu o upućivanju na ugovorni rad, otpusnica iz logora, dozvola za iseljavanje u Nemačku itd. Oko godine 2000. – to je i vreme kada je osnovan Centralni podunavsko š vapski muzej u Ulmu35 – od ve će Radne zajednice Dokumentacija ostao je jo š samo petočlani Savet Kulturne zaduž bine, kome je, me đutim, zbog njegovog rada na Golgoti grozna sudbina Nemaca Jugoslavije utoliko jasnije bila pred očima. Bilo je zato logi čno što ih je sada mučilo pitanje da li se eliminacija Nemaca iz Jugoslavije mo že označiti kao genocid , ako se njihova sudbina ispita na osnovu normi Konvencije Ujedinjenih nacija o sprečavanju i kažnjavanju genocida.36 Uspelo se pridobiti Ditera Blumenvica profesora na katedri za međunarodno pravo i državne nauke Univerziteta u Vircburgu da napi še Struč nu pravnu ocenu o zlo č inima nad Nemcima u Jugoslaviji 1944–1948 , koja je iza šla 2002. godine u izdanju Kulturne zadužbine. Ona je do šla do zaklju čka da su masovna ubistva, kolektivno razvlašćivanje i obespravljivanje, internacija i proterivanje, kao i prinudno odnaro đavanje dece, objektivna i subjektivna činjenična dela genocida. Savetu Zadužbine je ovo stru čno mišljenje od tada služilo za orijentaciju. Dokumentacija Golgota u užem smislu, se do 2008. godine tematski gledano proširila na 11 knjiga koje su rasturene u oko 80.000 primeraka. 37 Ona se zasnivala na zajedničkom delovanju svih zavičajnih udruženja, u pogledu statističkog materijala, spiskova mrtvih i izveštaja svedoka koje su dale mesna zavičajna udruženja. U tom smislu ona čini kolektivan pokušaj obezbeđivanja i samoizgrađivanja identiteta Podunavskih Š vaba Jugoslavije i nužan sastavni deo njihove težnje za istorijskim samoočuvanjem. Poduhvat je bio i čin samopomoći jer iz javnih sredstava privatna Zadužbinia nije dobila nikakvu �nansijsku pomoć. Od početka to nije bio akademski rad, koji se tako reći odvija u neoptere ćenom univerzitetskom duhovnom ambijentu. Aktivistima Radne zajednice su tek naknadno ja če došli do svesti karakter i odlu čujući motivi njihovog gotovo dvadesetogodišnjeg rada. Trebalo je genocidni postupak dovesti u vidno polje svetske javnosti i istori čara savremenosti; generaciji savremenika ponuditi obiman i detaljan prikaz njihove katastrofe; potomcima generacije savremenika dati u ruke dokumente koji mogu da posluže kao bitan izvor za izradu nekrivotvorenog istoriografskog prikaza; usaditi u kolektivno sećanje vest o tragediji katastrofalnih razmera koja je pogodila pola miliona ljudi; zadr žati pred o čima međunarodnopravne i humanitarnopravne, etičke, verske i istorijske dimenzije progona/uništenja i rehabilitovati čast i ljudsku vrednost nedužnih žrtava – pogotovo zato što zlo čini koji su nad njima počinjeni nisu bili kažnjeni.
1 2
GEORG WILDMANN
3
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
Dalje će zbog kratkoće biti korišćen samo naslov Golgota. Up. Georg Wildmann, Ein Leben für die Donauschwaben. Zur Geistigk eit und zum Werk von Josef Volkmar Senz, u: Georg Wildmann (ur.), Entwicklung und Erbe des donauschwäbischen Volksstammes. Festschrif für Josef Volkmar Senz um 70. Geburtstag, Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1: Schrifenreihe des ADL, Bd. 10, München 1982, str. 13 –33. Rotraud i Ingomar Senz, Ein Leben für die Donauschwaben. Ein Porträt von Josef Volkmar Senz und seinem Werk, Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3: Beiträge zur donauschwäbische Volks- und Heimatforschung, Ver-
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
21 22 23
24
25 26
27 28
29 30
31 32 33 34 35 36 37
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
telja na nemačkim i na Beogradskom univerzitetu. Od 1939. do 1941. godine bio je generalni sekretar Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza a 1941–1945. šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka u Banatu. Može se smatrati za umerneog Obnovitelja na rukovodećoj funkciji. Posle bega bio je od 1953. do 1977. godine referent za pitanja izjedna čavanja ratnih tereta u Uredu za izjednačavanja ratnih tereta Baden-Virtemberga. Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974. Iste godine u Tibingenu je otvoren Institut za podunavskoš vapsku istoriju i zemljopis. Georg Vildman je rođen 1929. godine u Filipovu, danas Bačkom Gračacu u Bačkoj. Završio je nemačku gimnaziju u Novom Vrbasu. Od jeseni 1944. godine bio je prinudni radnik i interniran u logoru. Godine 1946. pobegao je preko Ma đarske u Austriju. Završio je više škole i studije �lozo� je i teologije u Lincu i Rimu (diplomirao �lozo� ju 1953, doktorirao teologiju 1959.) Bio je nastavnik na višim školama i profesor na Filozofsko-teolo škom fakultetu biskupije Linc. Od 1966. godine piše za „Filipowaer Heimatbriefe“, a saradnik Kulturne zadu žbine je od 1980. godine. Donauschwäbisc he Geschichte, Band 1: Das Jahrhundert der Ansiedlung 1689 – 1805, Oskar Feldtänzer u saradnji sa Georgom Wildmannom, München 2006, str. 548. Band 2: Wirtscha fliche Autarkie und politische Entfremdung 1806 – 1918, Ingomar Senz, u saradnji sa Rudolfom Fathom i Friedrichom Gottasom, München 1997, str. 462. Band 3: Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944. Georg Wildmann, u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom (†), Kasparom Hügelom (†) i Friedrichom Spiegel-Schmidtom, München 2010, str. 807. Band 4 (u radu): Flucht – Vertreibung – Verfolgung – Überleben – Eingliederung 1944 – 2010. Georg Wildmann u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom, Vladimirom Geigerom, Ernstom Haulerom, Georgom Krixom, Ingomarom Senzom, Friedrichom SpiegelSchmidtom, Jakobom Steigerwaldom, Walterom Tonţom i Marijom Werthan. Po rečima Hansa Zonlajtnera. Jozef Ber, činovnik Zemaljskog ureda za izjednačavanje tereta rata iz Štutgarta, „obišao je podunavskoš vapske centre prekomorskih zemalja, preuzimao zahteve za izjednačavanje tereta rata, obrađivao ih ili slao na obradu u Štutgart. Svaki podnosilac zahteva davao je doprinos za osnivanje Zadužbine Feliks Mileker za op šte podunavskoš vapske kulturne svrhe. Oni u Šiderovoj dokumentaciji obuhvataju 634 stranice. Na početku se još nije moglo predvideti da će minuciozan rad Karla Vebera 1994. godine proizvesti četvrti tom u kom će biti navedeni precizni gubici po mestima i ukupni gubici koji se mogu smatrati za tačne. One se do danas rado preštampavaju u odgovarajućim publikacijama. Karl Veber je rođen 1933. godine u Buljkesu (sada danas Maglić) u Bačkoj. Tokom 1945–1947. bio je u raznim radnim logorima . Godine 1947. preko Mađarske i Austrije pobegao je za Nema čku. Postao je mašinski inženjer u koncernu BASF. Od 1991. godine bio je saradnik „Radne grupe Dokumentacija“ za psianje Golgote . Težišta rada su mu: ljudski gubici i popis stanovništva. Od 1992. godine član je Saveta Podunavskoš vapske kulturne zadužbine. U oko 1.000 mesta Vojvodine i Slavonije živelo je po više od 10, a u preko 400 mesta po vi še od 100 Podunavskih Š vaba. To je tehnički bilo izvodljivo samo zahvaljujući tome što je Karl Veber uspeo da nagovori svog sina Ditera da na kompijuteru odradi neverovatno velik posao koji je zahtevao preciznost. www.totenbuch-donauschwaben.at. Ako se uračunaju i druge akcije ubijanja, uključujući i one u Sloveniji, dolazi se do 9.500 civilnih žrtava. Centralni podunavskoš vapski muzej u Ulmu otvoren je 8. jula 2000. godine. Up. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 9. decembra 1948. godine, nemački prevod u: Menschenrechte. Ihr internationaler Schutz, 4. izd., Deutscher Taschenbuch Verlag , str. 102–104. Podunavskoš vapska kulturna zadužbina je „Donauschwäbisches Archiv“ iz Minhena izgradila u tri serije. Samo se u seriji 3, Prilozi za podunavsko š vapska zavič ajna i etnografska istra ž ivanja , pojavilo 159 knjiga. Arhiv služi kao pregled publikacija iz oblsti PodunavskihŠ vaba i predstavlja izdavačku ustanovu. U sve knjige u izdanju Kulturne zadužbine uključuje se sadržaj arhiva kao dodatak.
119
118
GEORG WILDMANN
3 4
5
6
7
8 9 10
11 12 13
14 15
16
17 18
19
20
120
lag der Donauschwäbischen Kulturstifung, München 1999. Bio je to veliki savez Nemaca Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Jugoslavije ) za čuvanje etničkih osobenosti u novonastaloj višenacionalnoj državi. Po statutu, ona je trebalo da služi pomaganju podunavskoš vapske istraživačke, dokumentacione i izdavačke delatnosti. Dana 13. novembra 1981. godine do šlo je do osnivačke skupštine u Minhenu. Pravila su potvrđena 15. oktobra 1982. godine pod br. 842/5534 od strane Uredovnog suda u Minhenu i službeno zavedena pod Podunavsko š vapska kulturna zadužbina – zadužbina po privatnom pravu – Minhen. Hans Zonlajtenr je rođen 6. juna 1931. godine u Banatskoim Karlovcu, u Banatu. Pri ulasku partizana 1944. godine, njegov otac je streljan. Posle interniranja u logor, bekstva s majkom sredinom 1947. godine, naselio se u Minhenu. Školovao se za trgovca. Između 1958. i 1962. godine studirao je ekonomske nauke na Upravno-ekonomskoj akademiji u Minhenu. Po završetku, bio je poslo vođa, šef odelenja u Simensu, od 1975. godine prokurista, a od 1984. direktor odseka. Publikacije: Aktion Intelligenzija in Karlsdorf, München 1987; Donauschwäbische Todesnot unter dem TitoStern, München 1990 i niz drugih dela – ukupno sedam knjiga. U upravu su izabrani dr Georg Vildman i dr Ingomar Zenc. Ernst Jeger je 13. oktobra 2003. godine zamenio Ingomara Zenca kao član uprave. Zbog starostičlanova, 1. januara 20010. godine dotadašnja uprava je smenjena. Sadašnu upravu čine: predsednik Verner Harazim (od 1. januara 2012. zamenila ga je Vilhelmine Šnihels), Mihael Hajman i Martin Šmit. Vidi na http://kulturstiftung.donauschwaben.net. Autor ovog članka je početkom 1980-ih došao u taj krug pošto ga je Zenc na 50-ogodišnjici njegove osnovnoškolske generacije 1979. godine pridobio. Saradnici „mla đe generacije“ nisu uopšte ili su vrlo malo znali srpsko-hrvatski, tako da su bili upućeni na to da budu pomoćnici„ generacije otaca“, kao npr. Oskara Feldtencera. U seriji Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleu ropa koju je izdalo tadašnje nemačko Savezno ministarstvo za prognane, izbeglice i ratom o štećene. Rođen 1931. godine, penzionisan kao univerzitetski profesor 1996. godine. Višt je napisao dve knjige i nekoliko važnih manjih spisa koji su većinom izašli u sopstvenom izdanju autora. Samo je njegova knjiga Jugoslavija i Treći rajh. Dokumentovana istorija nemačko jugoslovenskih odnosa izašla kod izdavačke kuće Zevald iz Štutgarta 1969. godine. Ostali spisi su izašli kao samizdat. Knjiga Prilog istoriji Nemaca u Jugoslaviji za period 1934 –1944. (1966.) kritički se bavila bonskom Dokumentacijom. Manji spisi Mađarska okupacija Bačke 1941–1944. (1975.) i Događaji u Sremu 1941–1944. (1975.) činili su „dokumentaristički stav“ prema jugoslo venskoj verziji iznetoj u knjizi Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini 1941–1944. Bez statističkog pregleda, ono je imalo 118 sitno štampanih stranica. Wüscht, Beitrag, str. 36. Pr vobitni „narodnja čki“ program Podunavskih Š vaba podeljenih na nasledne države Mađarsku, Rumuniju i Jugoslaviju, imao je jedinstvene crte. Išao je za očuvanjem tradicionalne i nasleđene nacionalnosti a tokom međuratnog razdoblja snažno se opirao „etni čkom usađivanju“ u nove „državotvorne nacije“. Obuhvatao je: priznanje načela narodne zajednice i narodne grupe kao pravnog lica; rešavanje školskog pitanja u smislu višejezične nastave; versku nastavu, crkveno pevanje i propovedi na nemačkom; osnivanje nemačke preparandije i svešteničkog semeništa; slobodno osnivanje organa štampe, udruženja i saveza; upotrebu maternjeg jezika u službenom opštenju i uključivanje pripadnika narodne grupe u javnu službu bez represije koja bi ugro žavala identitet. Up. Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte, Bd. 3: Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944, München 2010, posebno str. 751–763. Up. Wüscht, Beitrag, str. 25–27. Bili su to pre svega dr Adam Kremer, Kristijan Ludvig Briker, Fridrih Binder, Jozef Ber, Jakob Volf, LudvigŠumaher, Leopold Eger; sa izuzetkom dr Kremera, bili su to od reda predstavnici „Pokreta obnove“. Johann Adam Stupp, Das Südostdeut sche Kulturwerk und die Südostdeutschen Vierteljahresblätter . Rückschau und Bilanz, u: Spiegelungen. Zeitschrif für deutsche Kultur und Geschichte Südosteuropas, 7 (61), 2012, str. 52. Odnosno Narodnog saveza Nemaca u Ma đ arskoj . Godine 1951. osnovan je Donauschwäbische Rundschau koji je 1958. godine dobio naziv Der Donauschwabe. Heimatblatt der donauschwäbischen Heimatvertriebenen aus Jugoslawien, Ungarn und Rumänien. Novine su izlazile u izdanju Donauschwäbische Heimatverlag iz Alena u Virtembergu. Jedini vlasnik ovog izdava čkog preduzeća bio je dr Konrad Tajs koji sam nije bio podunavskoš vapskog porekla. FrancŠutak je najduže bio glavni urednik. Hans Zonlajtner je sve vreme od 1982. do 2009. godine bio predsednik i rukovodilac Podunavskoš vapske kulutrne zadužbine i sa zadivljujućom istrajnošću obezbeđivao je �nansijsko vođenje i štampanje spisa, kao i njihovu distribuciju, iako je do 1996. godine bio prokurista i direktor odelenja kod Simensa. Jozef Ber (6. mart 1912 – 20. februar 2000.) je poticao iz Bele Crkve u Banatu. Studirao je za u či-
MATHIAS BEER
NASTANAKDOKUMENTACIJE LEIDENSWEG DER DEUTSCHEN IM
21 22 23
24
25 26
27 28
29 30
31 32 33 34 35 36 37
KOMMUNISTISCHEN JUGOSLAWIEN
119
telja na nemačkim i na Beogradskom univerzitetu. Od 1939. do 1941. godine bio je generalni sekretar Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza a 1941–1945. šef štaba vođe Narodne grupe Sepa Janka u Banatu. Može se smatrati za umerneog Obnovitelja na rukovodećoj funkciji. Posle bega bio je od 1953. do 1977. godine referent za pitanja izjedna čavanja ratnih tereta u Uredu za izjednačavanja ratnih tereta Baden-Virtemberga. Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974. Iste godine u Tibingenu je otvoren Institut za podunavskoš vapsku istoriju i zemljopis. Georg Vildman je rođen 1929. godine u Filipovu, danas Bačkom Gračacu u Bačkoj. Završio je nemačku gimnaziju u Novom Vrbasu. Od jeseni 1944. godine bio je prinudni radnik i interniran u logoru. Godine 1946. pobegao je preko Ma đarske u Austriju. Završio je više škole i studije �lozo� je i teologije u Lincu i Rimu (diplomirao �lozo� ju 1953, doktorirao teologiju 1959.) Bio je nastavnik na višim školama i profesor na Filozofsko-teolo škom fakultetu biskupije Linc. Od 1966. godine piše za „Filipowaer Heimatbriefe“, a saradnik Kulturne zadu žbine je od 1980. godine. Donauschwäbisc he Geschichte, Band 1: Das Jahrhundert der Ansiedlung 1689 – 1805, Oskar Feldtänzer u saradnji sa Georgom Wildmannom, München 2006, str. 548. Band 2: Wirtscha fliche Autarkie und politische Entfremdung 1806 – 1918, Ingomar Senz, u saradnji sa Rudolfom Fathom i Friedrichom Gottasom, München 1997, str. 462. Band 3: Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten 1918 – 1944. Georg Wildmann, u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom (†), Kasparom Hügelom (†) i Friedrichom Spiegel-Schmidtom, München 2010, str. 807. Band 4 (u radu): Flucht – Vertreibung – Verfolgung – Überleben – Eingliederung 1944 – 2010. Georg Wildmann u saradnji sa Oskarom Feldtänzerom, Vladimirom Geigerom, Ernstom Haulerom, Georgom Krixom, Ingomarom Senzom, Friedrichom SpiegelSchmidtom, Jakobom Steigerwaldom, Walterom Tonţom i Marijom Werthan. Po rečima Hansa Zonlajtnera. Jozef Ber, činovnik Zemaljskog ureda za izjednačavanje tereta rata iz Štutgarta, „obišao je podunavskoš vapske centre prekomorskih zemalja, preuzimao zahteve za izjednačavanje tereta rata, obrađivao ih ili slao na obradu u Štutgart. Svaki podnosilac zahteva davao je doprinos za osnivanje Zadužbine Feliks Mileker za op šte podunavskoš vapske kulturne svrhe. Oni u Šiderovoj dokumentaciji obuhvataju 634 stranice. Na početku se još nije moglo predvideti da će minuciozan rad Karla Vebera 1994. godine proizvesti četvrti tom u kom će biti navedeni precizni gubici po mestima i ukupni gubici koji se mogu smatrati za tačne. One se do danas rado preštampavaju u odgovarajućim publikacijama. Karl Veber je rođen 1933. godine u Buljkesu (sada danas Maglić) u Bačkoj. Tokom 1945–1947. bio je u raznim radnim logorima . Godine 1947. preko Mađarske i Austrije pobegao je za Nema čku. Postao je mašinski inženjer u koncernu BASF. Od 1991. godine bio je saradnik „Radne grupe Dokumentacija“ za psianje Golgote . Težišta rada su mu: ljudski gubici i popis stanovništva. Od 1992. godine član je Saveta Podunavskoš vapske kulturne zadužbine. U oko 1.000 mesta Vojvodine i Slavonije živelo je po više od 10, a u preko 400 mesta po vi še od 100 Podunavskih Š vaba. To je tehnički bilo izvodljivo samo zahvaljujući tome što je Karl Veber uspeo da nagovori svog sina Ditera da na kompijuteru odradi neverovatno velik posao koji je zahtevao preciznost. www.totenbuch-donauschwaben.at. Ako se uračunaju i druge akcije ubijanja, uključujući i one u Sloveniji, dolazi se do 9.500 civilnih žrtava. Centralni podunavskoš vapski muzej u Ulmu otvoren je 8. jula 2000. godine. Up. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida od 9. decembra 1948. godine, nemački prevod u: Menschenrechte. Ihr internationaler Schutz, 4. izd., Deutscher Taschenbuch Verlag , str. 102–104. Podunavskoš vapska kulturna zadužbina je „Donauschwäbisches Archiv“ iz Minhena izgradila u tri serije. Samo se u seriji 3, Prilozi za podunavsko š vapska zavič ajna i etnografska istra ž ivanja , pojavilo 159 knjiga. Arhiv služi kao pregled publikacija iz oblsti PodunavskihŠ vaba i predstavlja izdavačku ustanovu. U sve knjige u izdanju Kulturne zadužbine uključuje se sadržaj arhiva kao dodatak.
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
121
Mathias Beer
‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza
‚Beg i proterivanje‘
Pojmovni par „beg i proterivanje“ je u nema čkom jeziku dobio speci�čno semantičko mesto koje je odre đeno regionalno, vremenski i etni čki a čiji sadržaj daleko prevazilazi konkretno značenje ta dva pojma. Razvio se u šifru koja obuhvata više me đusobno tesno povezanih polja značenja.1 „Beg i proterivanje“ ozna čava nasilno premeštanje oko 12,5 miliona Nemaca koje je odnelo vi še stotina hiljada života. On označava postupak čija vremenska dimenzija daleko prevazilazi Drugi svetski rat. Istorijski kontekst ovog nasilnog premeštanja stanovništva obuhvata celu prvu polovinu evropske istorije XX veka. Njegovi koreni zahvataju jo š dublje, sve do u „dugi XIX vek“. Lozinke „beg i proterivanje“ označavaju sem toga i regionalno diferencirani proces globalnih razmera i posledica koji sa žima širok spektar pojavnih oblika – evakuaciju, internaciju, deportaciju, preseljenje, beg, izgon, proterivanje. Šifrom „beg i proterivanje“ su uz to označene i posledice ove prisilne migracije za zemlje porekla prognanika u Srednjoj i Istočnoj Evropi i za zemlje naseljavanja, posebno SR Nema čku, DR Nema čku i Austriju. Ne treba zaboraviti biogra � je miliona ljudi koji su kroz pokolenja bili trajno obeleženi, a neretko i traumatizovani tim doga đajima. I njih označava pojmovni par „beg i proterivanje”. Kona čno, „beg i proterivanje“ je šifra za intenzivne unutrašnjopolitički i spoljnopolitički kontroverzne debate koje se ti ču širokih slojeva društva a koje traju od 1940-ih godina do danas. Od svih ovih polja značenja u centru pa žnje ovog priloga je samo prisilna migracija u užem smislu, tj. internacija, preseljavanje, beg i proterivanje, i to pre svega doga đaji od početka Drugog svetskog rata do po četka 1950-ih godina. U okviru ovog polja značenja i izabranog perioda, u sredi štu pažnje biće Jugoistočna Evropa, a u njoj Jugoslavija.
Izbeglička kolona iz Sarvaša u Austriji 1944.
Izbeglice iz rumunskog Čeneja pri privremenom zadržavanju u Krumau, Češka, 9. novembar 1944.
Posebnosti „bega i proterivanja“ u pojedinim nacionalnim dr žavama: nužno poređenje
U poletu istra živanja evropskih prislnih migracija do koga je do šlo posle pada Gvozdene zavese Jugoistočna Evropa je učestvovala srazmerno malo.2 I u raspravi o mestu „bega i proterivanja“ u nemačkoj i evropskoj kulturi se ćanja koja teče već više od decenije, igraju doga đaji u Jugoistočnoj Evropi, u celini uzev ši, samo sporednu ulogu.3 Posledica toga je da je ceo region u ukupnom procesu koji je ozna čen kao „beg i proterivanje“ zanemaren i marginalizovan. Time su iz celovitog procesa nema čke prislne migracije isključeni važni aspekti pod regionalnim uticajem i pod uticajem nacionalnih država. Jer, uprkos svim zajedni čkim karakteristikama, preduslovi, geneza, na čin i okolnosti prisilne migracije nema čkih manjina iz Jugoistočne Evrope, kao i njihovi rezultati, jasno se razlikuju od onih u isto čnim delovima Nemačkog rajha, Poljskoj, Sovjetskom Savezu ili Čehoslovačkoj. Sem toga, prisilne migracije iz zemalja koje se ovde porede – Jugoslavije, Rumunije i Mađarske – pokazuju razlike, kao što i unutar ovih zemalja postoje posebnosti, naizmenični i međusobno uslovljeni procesi, baš kao i širok spektar pojavnih oblika. Marginalizovanje, fragmentacija i segmentacija – koje su bitne odlike istra živanja „bega i proterivanja“ iz Jugoistočne Evrope – mogu se bar malo preovladati uporednim pristupom. Njime i kroz poređenje će postati jasan različit razvoj u tri zemlje ovog regiona, a time i zajedničke crte i speci �čnosti koje prisilne migracije nemačkog sta-
pokolji tokom i na kraju Drugog svetskog rata su dodu še i u Jugoistočnoj Evropi i šli ruku pod ruku, ali postupanje sa manjinama na kraju rata nije nu žno bilo ograničeno na ove dve a ltermative. Poređenje, za koje su ove tri zemlje Jugoisto čne Evrope sa velikim nemačkim manjinama i bez zajedničke granice sa Nema čkom upravo pogodne, sem toga omogućava da se jasnije uo če i dalje otvorena pitanja do kojih dolazi pri bavljenju internacijom, izgonom i begom nema čke manjine iz Jugoslavije. Teze o „begu i proterivanju“ iz Jugoslavije
Uporedno razmatranje prisilne migracije Nemaca iz Jugoistočne Evrope na kraju Drugog svetskog rata u ovom radu oslanja se na novije istra živačke rezultate. Pri tom nije u središtu detaljno opisivanje preseljavanja, deportacije, izgona i proterivanja nemačke manjine iz Jugoslavije, već će glavni tokovi u Jugoslaviji biti suprotstavljeni onima u Mađarskoj i Rumuniji, da bi se na toj osnovi pokazale speci �čnosti „jugoslovenskog slučaja“. Poređenje će biti ostvareno kroz deset teza. Četri se odnose na pojave koje su karakteristične za sve tri zemlje Jugoisto čne Evrope, i uop šte za sve zemlje porekla
120
MATHIAS BEER
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
121
Mathias Beer
‚Beg i proterivanje‘ iz Jugoslavije u uporednoj perspektivi: deset teza
‚Beg i proterivanje‘
Pojmovni par „beg i proterivanje“ je u nema čkom jeziku dobio speci�čno semantičko mesto koje je odre đeno regionalno, vremenski i etni čki a čiji sadržaj daleko prevazilazi konkretno značenje ta dva pojma. Razvio se u šifru koja obuhvata više me đusobno tesno povezanih polja značenja.1 „Beg i proterivanje“ ozna čava nasilno premeštanje oko 12,5 miliona Nemaca koje je odnelo vi še stotina hiljada života. On označava postupak čija vremenska dimenzija daleko prevazilazi Drugi svetski rat. Istorijski kontekst ovog nasilnog premeštanja stanovništva obuhvata celu prvu polovinu evropske istorije XX veka. Njegovi koreni zahvataju jo š dublje, sve do u „dugi XIX vek“. Lozinke „beg i proterivanje“ označavaju sem toga i regionalno diferencirani proces globalnih razmera i posledica koji sa žima širok spektar pojavnih oblika – evakuaciju, internaciju, deportaciju, preseljenje, beg, izgon, proterivanje. Šifrom „beg i proterivanje“ su uz to označene i posledice ove prisilne migracije za zemlje porekla prognanika u Srednjoj i Istočnoj Evropi i za zemlje naseljavanja, posebno SR Nema čku, DR Nema čku i Austriju. Ne treba zaboraviti biogra � je miliona ljudi koji su kroz pokolenja bili trajno obeleženi, a neretko i traumatizovani tim doga đajima. I njih označava pojmovni par „beg i proterivanje”. Kona čno, „beg i proterivanje“ je šifra za intenzivne unutrašnjopolitički i spoljnopolitički kontroverzne debate koje se ti ču širokih slojeva društva a koje traju od 1940-ih godina do danas. Od svih ovih polja značenja u centru pa žnje ovog priloga je samo prisilna migracija u užem smislu, tj. internacija, preseljavanje, beg i proterivanje, i to pre svega doga đaji od početka Drugog svetskog rata do po četka 1950-ih godina. U okviru ovog polja značenja i izabranog perioda, u sredi štu pažnje biće Jugoistočna Evropa, a u njoj Jugoslavija.
Izbeglička kolona iz Sarvaša u Austriji 1944.
Izbeglice iz rumunskog Čeneja pri privremenom zadržavanju u Krumau, Češka, 9. novembar 1944.
Posebnosti „bega i proterivanja“ u pojedinim nacionalnim dr žavama: nužno poređenje
U poletu istra živanja evropskih prislnih migracija do koga je do šlo posle pada Gvozdene zavese Jugoistočna Evropa je učestvovala srazmerno malo.2 I u raspravi o mestu „bega i proterivanja“ u nemačkoj i evropskoj kulturi se ćanja koja teče već više od decenije, igraju doga đaji u Jugoistočnoj Evropi, u celini uzev ši, samo sporednu ulogu.3 Posledica toga je da je ceo region u ukupnom procesu koji je ozna čen kao „beg i proterivanje“ zanemaren i marginalizovan. Time su iz celovitog procesa nema čke prislne migracije isključeni važni aspekti pod regionalnim uticajem i pod uticajem nacionalnih država. Jer, uprkos svim zajedni čkim karakteristikama, preduslovi, geneza, na čin i okolnosti prisilne migracije nema čkih manjina iz Jugoistočne Evrope, kao i njihovi rezultati, jasno se razlikuju od onih u isto čnim delovima Nemačkog rajha, Poljskoj, Sovjetskom Savezu ili Čehoslovačkoj. Sem toga, prisilne migracije iz zemalja koje se ovde porede – Jugoslavije, Rumunije i Mađarske – pokazuju razlike, kao što i unutar ovih zemalja postoje posebnosti, naizmenični i međusobno uslovljeni procesi, baš kao i širok spektar pojavnih oblika. Marginalizovanje, fragmentacija i segmentacija – koje su bitne odlike istra živanja „bega i proterivanja“ iz Jugoistočne Evrope – mogu se bar malo preovladati uporednim pristupom. Njime i kroz poređenje će postati jasan različit razvoj u tri zemlje ovog regiona, a time i zajedničke crte i speci �čnosti koje prisilne migracije nemačkog stanovništva iz Jugoslavije imaju u poređenju sa Rumunijom i Mađarskom.4 Seobe i
122
MATHIAS BEER
pokolji tokom i na kraju Drugog svetskog rata su dodu še i u Jugoistočnoj Evropi i šli ruku pod ruku, ali postupanje sa manjinama na kraju rata nije nu žno bilo ograničeno na ove dve a ltermative. Poređenje, za koje su ove tri zemlje Jugoisto čne Evrope sa velikim nemačkim manjinama i bez zajedničke granice sa Nema čkom upravo pogodne, sem toga omogućava da se jasnije uo če i dalje otvorena pitanja do kojih dolazi pri bavljenju internacijom, izgonom i begom nema čke manjine iz Jugoslavije. Teze o „begu i proterivanju“ iz Jugoslavije
Uporedno razmatranje prisilne migracije Nemaca iz Jugoistočne Evrope na kraju Drugog svetskog rata u ovom radu oslanja se na novije istra živačke rezultate. Pri tom nije u središtu detaljno opisivanje preseljavanja, deportacije, izgona i proterivanja nemačke manjine iz Jugoslavije, već će glavni tokovi u Jugoslaviji biti suprotstavljeni onima u Mađarskoj i Rumuniji, da bi se na toj osnovi pokazale speci �čnosti „jugoslovenskog slučaja“. Poređenje će biti ostvareno kroz deset teza. Četri se odnose na pojave koje su karakteristične za sve tri zemlje Jugoisto čne Evrope, i uop šte za sve zemlje porekla nemačkih izbeglica i prognanika. Narednih šest teza se u tom kontekstu bave posebno-
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
stima „jugoslovenskog slučaja“. Završni zaklju čak je poku šaj da se ponude uverljiva objašnjenja za „poseban slučaj“ Jugoslavije koji uporedno posmatranje „bega i proteri vanja“ iz Jugoistočne Evrope čini jasnim, i da se u vezi s tim, podstaknu komparativistička izučavanja.
razmatranja nastanu planovi, od planova uputstva za delovanje, i konačno da se uputstva za delovanje u do tada nevi đenoj meri pretvore u dela: preseljavanje, beg i proterivanje, sve do ciljanih ubistava. U ratnom „vanrednom stanju“ inherentne te žnje nacionalne dr žave za razgrani ča vanjem prema unutra i prema spolja su utoliko jasnije došle do izražaja. Sada im više nije bilo potrebno neko posebno opravdanje. Svima vidljiva i osetna opasnost za sopstvenu naciju u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope, kojima se u krajnjoj liniji upravljalo na autoritaran način, pružila je opravdanje da se oslobode „neprijatelja“ nacije, bez obzira da li su na po četku, kao Mađarska i Rumunija, bile saveznice Nemačkog rajha, ili kao što je to bio slu čaj sa Jugoslavijom, žrtva agresivne nacističke politike. Tek je politika osvajanja, okupacije, preseljavanja i istrebljenja kojoj je te žio i koju je sproveo nacistički Nemački rajh u Evropi i u Jugoisto čnoj Evropi, stvorila preduslove za „etničko čišćenje“ kontinenta. Prva i druga Be čka arbitraža su imale za posledicu premeštanja stanovništva, baš kao što su i posle razbijanje i preure đenje Jugoslavije od strane Hitlera i Musolinija usledila preseljavanja i proterivanja. Ona su na šla izraz u masovnim izgonima, proterivanjima i ubijanjima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara, Bugara, Cigana i Jevreja. 8 Kako je rat odmicao, i nemačke manjine koje su pod pritiskom nacističke Nemačke dobile povlastice 9 u tri dr žave – Nemačka narodna grupa u Rumuniji,10 Savez Nemaca u Mađarskoj,11 Njemačka narodna skupina u NDH,12 Nemačka narodna grupa u Banatu i Srbiji 13 – postale su objekat takvih planova. Od 1941. godine može se utvrditi postojanje doduše različitih, ali u sve tri dr žave primetnih razmišljanja o oslobađanju od dotičnih nemačkih manjina. Sa sve du žim trajanjem rata koji je posebno u Jugoslaviji vođen naročito brutalno,14 ona su postajala sve konkretnija.
1. Etnički čista nacionalna država kao cilj, bio je ideja vodilja p olitike i svih zemalja Jugoistočne Evrope.
3. „Beg i proterivanje“ u Jugoistočnoj Evropi počeli su još za vreme rata‚ i bili su u direktnoj vezi sa drugim prisilnim migracijama u regionu.
Svaki čovek je član neke nacije, a svaka nacija treba da čini jednu, nacionalnu državu. Ovo shvatanje koje je nastalo u XVIII veku bilo je izraz stvarala čke snage nacionalizma. Od tada ono se razvilo u najjaču formativnu političku snagu u celoj Evropi postav ši smernica društvenog i političkog delovanja. Od ranog XIX veka preživele su ili su nastale samo one dr žave koje su od strane sopstvenog stanovništva, od susednih država i u međunarodnom sistemu država bile priznate kao nacionalne dr žave.5 Samonalaženje i samode�nicija nacionalnih država kroz razgraničavanje nisu usmereni samo napolje. Janusovom licu nacije pripada i razgrani čenje prema unutra, prema onima koji sa stanovišta državotvornog naroda određene nacionalne države, tu ne pripadaju, koji važe za tu đince. Jedinstvo državotvornog naroda kome se te žilo je sa rastu ćom etnizacijom drža votvornog naroda, imalo za posledicu širok spektar homogenizacionih mera, posebno kao rezultat Prvog svetskog rata. On je i u Jugoisto čnoj Evropi i šao od ciljane politike jezi čkog i kulturnog ujedna čavanja u cilju utapanja manjina u titularnu naciju unutar jedne dr žave, do prilagođavanja granica etniji, odnosno etnije granicama. Rezultat je i šao od razgraničavanja, isključivanja, asimilacije, preseljavanja, proterivanja, pa sve do uništavanja verskih, jezičkih, etničkih i nacionalnih manjina koje su de�nisane kao strane. 6 Na etni čki čistu nacionalnu državu kao krajnju vrednost pozivali su se predstavnici razli čitih političkih tabora u ove tri zemlje Jugoistočne Evrope kada su razmišljali i govorili o manjinskom pitanju ili kad su planirali njegova re šenja.
Ne samo geneza planova o preseljavanjima i proterivanjima, nego i prva faza „bega i proterivanja“ nemačkog stanovništva u tri zemlje Jugoisto čne Evrope odigrala se ve ć tokom rata, a bila je tek srazmerno mali deo etničkog preuređivanja ovog dela Evrope. Iseljavanja, preseljavanja i bežanije u Jugoistočnoj Evropi koje je podstakla nacistička Nemačka, zaokruženi su preseljenjem nema čkih manjina u Nemački rajh koja su bila dogovorena sa Sovjetskim Savezom. U ove „ neodržive deliće nemačkog naroda“, kako je to Hitler formulisao u svom govoru pred Rajhstagom 6. oktobra 1939. godine,15 koji je trebalo da posluže za naseljavanje osvojenog „ životnog prostora na Istoku“ očišćenog od Poljaka i Jevreja, spadale su i nema čke manjine iz Bukovine, Besarabije i Dobrudže.16 Ne bez razloga, Hitlerova najava je kod drugih nema čkih manjina izazvala strahovanje da i one mogu biti uključene u planove preseljavanja. Kona čno, preseljeni su Nemci iz Kočevja17, iz Bosne i iz Srbije, a onda i oni iz isto čne Slavonije, da bi na kraju i pripadnici nema čke manjine iz NDH u jesen 1944. godine u potpunosti bili odvedeni „kući u Rajh“. Druge etničke grupe su u mnogo ve ćoj meri bile pogo đene preseljavanjima i proterivanjima.18 Iz delova Slovenije koje je Nema čka anektirala iseljen je ve ć 1941. godine deo stanovništva u ostatke Srbije i u Nezavisnu državu Hrvatsku. Drugi deo je proglašen za „sposobne za ponemčivanje“ i predviđen za naseljavanje u osvojenim isto čnim oblastima. Iz dela Slovenije koji je okupirala Italija, više hiljada Slovenaca je deporto vano u Italiju. Mađari iz Bosne su dovedeni u Ba čku koja je sad okupirala Ma đarska. Nekoliko hiljada Mađara je moralo da napusti Beograd u pravcu otadžbine. Ma đarska je sa svoje strane u velikom broju proterivala Srbe u krnju Srbiju. Proterivanje hiljada Srba iz hrvatske ustaške države bilo je pra ćeno orgijama nasilja. Nasuprot tome mnogo Hrvata iz Srbije otišlo je za NDH, kuda je i Bugarska proterala vi še hiljada Hrvata iz svoje okupacione zone. Jevrejsko stanovništvo koje je ostalo na nekadašnjoj jugoslo venskoj teritoriji bilo je, kao ono iz okoline B eograda, pobijeno u gasnim kolima na licu mesta od nemačkih jedinica, ili tokom 1942. i 1943. godine u logorima smrti u
Deportacija, crtež Sebastijana Lajhta, nedatiran.
2. Rat uopšte, a posebno nacistička osvajačka, okupatorska i istrebljivačka politika Nemačke, bili su preduslov za sprovođenje planova proterivanja.
Nema sumnje da planovi preseljavanja i proterivanja od XIX veka, pred i tokom Prvog svetskog rata, kao i u me đuratnom razdoblju nisu bili samo tema naučnih radova, javnih diskusija i političkih maštarija, već su u Evropi, a posebno na Balkanu, tu i tamo
123
122
MATHIAS BEER
stima „jugoslovenskog slučaja“. Završni zaklju čak je poku šaj da se ponude uverljiva objašnjenja za „poseban slučaj“ Jugoslavije koji uporedno posmatranje „bega i proteri vanja“ iz Jugoistočne Evrope čini jasnim, i da se u vezi s tim, podstaknu komparativistička izučavanja.
razmatranja nastanu planovi, od planova uputstva za delovanje, i konačno da se uputstva za delovanje u do tada nevi đenoj meri pretvore u dela: preseljavanje, beg i proterivanje, sve do ciljanih ubistava. U ratnom „vanrednom stanju“ inherentne te žnje nacionalne dr žave za razgrani ča vanjem prema unutra i prema spolja su utoliko jasnije došle do izražaja. Sada im više nije bilo potrebno neko posebno opravdanje. Svima vidljiva i osetna opasnost za sopstvenu naciju u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope, kojima se u krajnjoj liniji upravljalo na autoritaran način, pružila je opravdanje da se oslobode „neprijatelja“ nacije, bez obzira da li su na po četku, kao Mađarska i Rumunija, bile saveznice Nemačkog rajha, ili kao što je to bio slu čaj sa Jugoslavijom, žrtva agresivne nacističke politike. Tek je politika osvajanja, okupacije, preseljavanja i istrebljenja kojoj je te žio i koju je sproveo nacistički Nemački rajh u Evropi i u Jugoisto čnoj Evropi, stvorila preduslove za „etničko čišćenje“ kontinenta. Prva i druga Be čka arbitraža su imale za posledicu premeštanja stanovništva, baš kao što su i posle razbijanje i preure đenje Jugoslavije od strane Hitlera i Musolinija usledila preseljavanja i proterivanja. Ona su na šla izraz u masovnim izgonima, proterivanjima i ubijanjima Srba, Hrvata, Slovenaca, Mađara, Bugara, Cigana i Jevreja. 8 Kako je rat odmicao, i nemačke manjine koje su pod pritiskom nacističke Nemačke dobile povlastice 9 u tri dr žave – Nemačka narodna grupa u Rumuniji,10 Savez Nemaca u Mađarskoj,11 Njemačka narodna skupina u NDH,12 Nemačka narodna grupa u Banatu i Srbiji 13 – postale su objekat takvih planova. Od 1941. godine može se utvrditi postojanje doduše različitih, ali u sve tri dr žave primetnih razmišljanja o oslobađanju od dotičnih nemačkih manjina. Sa sve du žim trajanjem rata koji je posebno u Jugoslaviji vođen naročito brutalno,14 ona su postajala sve konkretnija.
1. Etnički čista nacionalna država kao cilj, bio je ideja vodilja p olitike i svih zemalja Jugoistočne Evrope.
3. „Beg i proterivanje“ u Jugoistočnoj Evropi počeli su još za vreme rata‚ i bili su u direktnoj vezi sa drugim prisilnim migracijama u regionu.
Svaki čovek je član neke nacije, a svaka nacija treba da čini jednu, nacionalnu državu. Ovo shvatanje koje je nastalo u XVIII veku bilo je izraz stvarala čke snage nacionalizma. Od tada ono se razvilo u najjaču formativnu političku snagu u celoj Evropi postav ši smernica društvenog i političkog delovanja. Od ranog XIX veka preživele su ili su nastale samo one dr žave koje su od strane sopstvenog stanovništva, od susednih država i u međunarodnom sistemu država bile priznate kao nacionalne dr žave.5 Samonalaženje i samode�nicija nacionalnih država kroz razgraničavanje nisu usmereni samo napolje. Janusovom licu nacije pripada i razgrani čenje prema unutra, prema onima koji sa stanovišta državotvornog naroda određene nacionalne države, tu ne pripadaju, koji važe za tu đince. Jedinstvo državotvornog naroda kome se te žilo je sa rastu ćom etnizacijom drža votvornog naroda, imalo za posledicu širok spektar homogenizacionih mera, posebno kao rezultat Prvog svetskog rata. On je i u Jugoisto čnoj Evropi i šao od ciljane politike jezi čkog i kulturnog ujedna čavanja u cilju utapanja manjina u titularnu naciju unutar jedne dr žave, do prilagođavanja granica etniji, odnosno etnije granicama. Rezultat je i šao od razgraničavanja, isključivanja, asimilacije, preseljavanja, proterivanja, pa sve do uništavanja verskih, jezičkih, etničkih i nacionalnih manjina koje su de�nisane kao strane. 6 Na etni čki čistu nacionalnu državu kao krajnju vrednost pozivali su se predstavnici razli čitih političkih tabora u ove tri zemlje Jugoistočne Evrope kada su razmišljali i govorili o manjinskom pitanju ili kad su planirali njegova re šenja.
Ne samo geneza planova o preseljavanjima i proterivanjima, nego i prva faza „bega i proterivanja“ nemačkog stanovništva u tri zemlje Jugoisto čne Evrope odigrala se ve ć tokom rata, a bila je tek srazmerno mali deo etničkog preuređivanja ovog dela Evrope. Iseljavanja, preseljavanja i bežanije u Jugoistočnoj Evropi koje je podstakla nacistička Nemačka, zaokruženi su preseljenjem nema čkih manjina u Nemački rajh koja su bila dogovorena sa Sovjetskim Savezom. U ove „ neodržive deliće nemačkog naroda“, kako je to Hitler formulisao u svom govoru pred Rajhstagom 6. oktobra 1939. godine,15 koji je trebalo da posluže za naseljavanje osvojenog „ životnog prostora na Istoku“ očišćenog od Poljaka i Jevreja, spadale su i nema čke manjine iz Bukovine, Besarabije i Dobrudže.16 Ne bez razloga, Hitlerova najava je kod drugih nema čkih manjina izazvala strahovanje da i one mogu biti uključene u planove preseljavanja. Kona čno, preseljeni su Nemci iz Kočevja17, iz Bosne i iz Srbije, a onda i oni iz isto čne Slavonije, da bi na kraju i pripadnici nema čke manjine iz NDH u jesen 1944. godine u potpunosti bili odvedeni „kući u Rajh“. Druge etničke grupe su u mnogo ve ćoj meri bile pogo đene preseljavanjima i proterivanjima.18 Iz delova Slovenije koje je Nema čka anektirala iseljen je ve ć 1941. godine deo stanovništva u ostatke Srbije i u Nezavisnu državu Hrvatsku. Drugi deo je proglašen za „sposobne za ponemčivanje“ i predviđen za naseljavanje u osvojenim isto čnim oblastima. Iz dela Slovenije koji je okupirala Italija, više hiljada Slovenaca je deporto vano u Italiju. Mađari iz Bosne su dovedeni u Ba čku koja je sad okupirala Ma đarska. Nekoliko hiljada Mađara je moralo da napusti Beograd u pravcu otadžbine. Ma đarska je sa svoje strane u velikom broju proterivala Srbe u krnju Srbiju. Proterivanje hiljada Srba iz hrvatske ustaške države bilo je pra ćeno orgijama nasilja. Nasuprot tome mnogo Hrvata iz Srbije otišlo je za NDH, kuda je i Bugarska proterala vi še hiljada Hrvata iz svoje okupacione zone. Jevrejsko stanovništvo koje je ostalo na nekadašnjoj jugoslo venskoj teritoriji bilo je, kao ono iz okoline B eograda, pobijeno u gasnim kolima na licu mesta od nemačkih jedinica, ili tokom 1942. i 1943. godine u logorima smrti u Generalnom guvernmanu.19
Deportacija, crtež Sebastijana Lajhta, nedatiran.
2. Rat uopšte, a posebno nacistička osvajačka, okupatorska i istrebljivačka politika Nemačke, bili su preduslov za sprovođenje planova proterivanja.
Nema sumnje da planovi preseljavanja i proterivanja od XIX veka, pred i tokom Prvog svetskog rata, kao i u me đuratnom razdoblju nisu bili samo tema naučnih radova, javnih diskusija i političkih maštarija, već su u Evropi, a posebno na Balkanu, tu i tamo i sprovođeni.7 Trebalo je, me đutim, da dođe do Drugog svetskog rata da od takvih
124
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
MATHIAS BEER
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
123
125
4. Ekonomske mere protiv nema čkih manjina su rano uvedene u sve tri zemlje i bile su početak dalekosežnih mera.
Prve mere protiv nema čkog stanovništva na centralnom nivou imale su u sve tri razmatrane zemlje Jugoisto čne Evrope isprva jasan ekonomski karakter. Odlukom Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine progla šen je prelazak neprijateljske imovine u državno vlasništvo.20 To se ticalo celokupne imovine Nemačkog rajha i njegovih državljana, ali i „celokupne imovine osoba nemačke narodnosti“, sa izuzetkom onih koji su se borili na strani Narodnooslobodila čke vojske i partizanskih odreda. U Mađarskoj je uredba provizorne nacionalne vlade od 17. marta 1945. godine „o likvidaciji veleposeda i podeli zemlje poljoprivrednom stanovništvu“ označila početak mera protiv nemačke manjine. Tokom sprovođenja Uredbe, ovaj smer je, uprkos uveravanjima u suprotno od strane vlade i stranaka, bio o čigledan.21 Zato se ova Uredba u nauci s pravom smatra za prvi korak u zakonodavnom procesu koji je kao krajnji cilj imao proterivanje Š vaba iz Mađarske. Prvi program koji je u septembru 1944. godine objavio Nacionalnodemokratski front u Rumuniji predviđao je obimno razvlašćivanje i podržavljenje. Osnovu za agrarnu reformu kojoj se te žilo činio je zakonski ukaz br. 187 od 23. marta 1945. godine o sprovođenju agrarne reforme. Ona je ozna čena kao „nacionalna, ekonomska i socijalna nužnost“ a imala je za metu poljoprivredne posede nema čkih državljana i rumunskih državljana nemačke narodnosti „koji su sarađivali sa Hitlerovom Nemačkom“.22 Ukaz je dopunjen Uredbom o sprovo đenju od 4. i 11. aprila 1945. godine. Njome je objašnjeno da se zakon odnosi na sve rumunske dr žavljane nemačke narodnosti koji su bili članovi Nemačke narodne grupe. Drugim re čima, to je značilo da su svi nemački seljaci, bez obzira na veli činu poseda, razvlašćeni. Ekonomsko-socijalna revolucija (kako treba tumačiti te uporedive mere) prethodila je u trima dr žavama revoluciji etničkog čišćenja. Ona nije bila uperena samo protiv nemačkih manjina, ali je njih pogodila punom snagom, a u ve ćini slučajeva činila je ne samo po četak etničkog čišćenja, već je bila i faktor koji je bitno doprineo odluci da se ono sprovede. Od ovde skiciranog zajedničkog konteksta tri zemlje Jugoisto čne Evrope koji se tiče preduslova za „beg i proterivanje“, utoliko jasnije odudaraju posebnosti pojedinih nacionalnih država. Poređenje otkriva da Jugoslavija u jugoisto čnoevropskom kontekstu i u celom procesu „ bega i proterivanja“ zauzima zasebno mesto. 5. Mere protiv nemačkih manjina u Jugoslaviji su prve zavedene i po oblastima su se znatno razlikovale.
Rumunsko menjanje strane u ratu 23. avgusta 1944. godine i vojna situacija u Jugoistočnoj Evropi koja je time po čela da se brzo menja, u velikoj meri odrazili su se na mere preseljavanja i evakuacije koje su sprovodila nadle štva Rajha (ovde Središnjica za folksdojčere - VoMi) i nema čke narodne grupe u pojedinim zemljama. U pogledu NDH to je imalo za posledicu da je u oktobru 1944. godine pretežna većina Nemaca iz Srema i Slavonije preseljena u Nemački rajh. U Ba čkoj i Banatu situacija je bila drugačija. Tamo je evakuacija prerasla u be žaniju a veliki deo nemačkog stanovništva je ostao kod kuće.23 U času bezuslovne kapitulacije Nemačke u Jugoslaviji se nalazilo verovatno jo š oko 200.000 pripadnika nemačke manjine. U to vreme ve ćina oblasti naseljenih Nemcima bila je ve ć više od pola godine u rukama novih komunističkih vlasti. To zna či da su, za razliku od Rumunije i Mađarske, mere protiv nema čkog stanovništva počele dosta pre kraja rata, nadovezav ši se direktno na nacisti čka preseljavanja i evakuacije. Uz to, postupak sa nemačkim stanovništvom bio je različit u pojedinim oblastima Jugosla vije. Proterivanja praćenih pokoljima je isprva bilo samo u Sloveniji gde je tokom „nacionalnog obračuna“ do sredine 1946. godine najve ći deo preživelih slovenačkih Nemaca proteran ili pobijen,24 kao i u delovima Slavonije. Nasuprot tome u Ba čkoj, Baranji, Banatu i Sremu je isprva sistem logora bio glavni oblik života. U nijma je
Liste prognanika iz Čovanke, Ma đarska, 1946. Gornja rubrika sadrži imena dvoje Nemaca izuzetih od proterivanja, a ispod su navedena 42 imena
124
MATHIAS BEER
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
125
4. Ekonomske mere protiv nema čkih manjina su rano uvedene u sve tri zemlje i bile su početak dalekosežnih mera.
Prve mere protiv nema čkog stanovništva na centralnom nivou imale su u sve tri razmatrane zemlje Jugoisto čne Evrope isprva jasan ekonomski karakter. Odlukom Predsedništva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine progla šen je prelazak neprijateljske imovine u državno vlasništvo.20 To se ticalo celokupne imovine Nemačkog rajha i njegovih državljana, ali i „celokupne imovine osoba nemačke narodnosti“, sa izuzetkom onih koji su se borili na strani Narodnooslobodila čke vojske i partizanskih odreda. U Mađarskoj je uredba provizorne nacionalne vlade od 17. marta 1945. godine „o likvidaciji veleposeda i podeli zemlje poljoprivrednom stanovništvu“ označila početak mera protiv nemačke manjine. Tokom sprovođenja Uredbe, ovaj smer je, uprkos uveravanjima u suprotno od strane vlade i stranaka, bio o čigledan.21 Zato se ova Uredba u nauci s pravom smatra za prvi korak u zakonodavnom procesu koji je kao krajnji cilj imao proterivanje Š vaba iz Mađarske. Prvi program koji je u septembru 1944. godine objavio Nacionalnodemokratski front u Rumuniji predviđao je obimno razvlašćivanje i podržavljenje. Osnovu za agrarnu reformu kojoj se te žilo činio je zakonski ukaz br. 187 od 23. marta 1945. godine o sprovođenju agrarne reforme. Ona je ozna čena kao „nacionalna, ekonomska i socijalna nužnost“ a imala je za metu poljoprivredne posede nema čkih državljana i rumunskih državljana nemačke narodnosti „koji su sarađivali sa Hitlerovom Nemačkom“.22 Ukaz je dopunjen Uredbom o sprovo đenju od 4. i 11. aprila 1945. godine. Njome je objašnjeno da se zakon odnosi na sve rumunske dr žavljane nemačke narodnosti koji su bili članovi Nemačke narodne grupe. Drugim re čima, to je značilo da su svi nemački seljaci, bez obzira na veli činu poseda, razvlašćeni. Ekonomsko-socijalna revolucija (kako treba tumačiti te uporedive mere) prethodila je u trima dr žavama revoluciji etničkog čišćenja. Ona nije bila uperena samo protiv nemačkih manjina, ali je njih pogodila punom snagom, a u ve ćini slučajeva činila je ne samo po četak etničkog čišćenja, već je bila i faktor koji je bitno doprineo odluci da se ono sprovede. Od ovde skiciranog zajedničkog konteksta tri zemlje Jugoisto čne Evrope koji se tiče preduslova za „beg i proterivanje“, utoliko jasnije odudaraju posebnosti pojedinih nacionalnih država. Poređenje otkriva da Jugoslavija u jugoisto čnoevropskom kontekstu i u celom procesu „ bega i proterivanja“ zauzima zasebno mesto. 5. Mere protiv nemačkih manjina u Jugoslaviji su prve zavedene i po oblastima su se znatno razlikovale.
Rumunsko menjanje strane u ratu 23. avgusta 1944. godine i vojna situacija u Jugoistočnoj Evropi koja je time po čela da se brzo menja, u velikoj meri odrazili su se na mere preseljavanja i evakuacije koje su sprovodila nadle štva Rajha (ovde Središnjica za folksdojčere - VoMi) i nema čke narodne grupe u pojedinim zemljama. U pogledu NDH to je imalo za posledicu da je u oktobru 1944. godine pretežna većina Nemaca iz Srema i Slavonije preseljena u Nemački rajh. U Ba čkoj i Banatu situacija je bila drugačija. Tamo je evakuacija prerasla u be žaniju a veliki deo nemačkog stanovništva je ostao kod kuće.23 U času bezuslovne kapitulacije Nemačke u Jugoslaviji se nalazilo verovatno jo š oko 200.000 pripadnika nemačke manjine. U to vreme ve ćina oblasti naseljenih Nemcima bila je ve ć više od pola godine u rukama novih komunističkih vlasti. To zna či da su, za razliku od Rumunije i Mađarske, mere protiv nema čkog stanovništva počele dosta pre kraja rata, nadovezav ši se direktno na nacisti čka preseljavanja i evakuacije. Uz to, postupak sa nemačkim stanovništvom bio je različit u pojedinim oblastima Jugosla vije. Proterivanja praćenih pokoljima je isprva bilo samo u Sloveniji gde je tokom „nacionalnog obračuna“ do sredine 1946. godine najve ći deo preživelih slovenačkih Nemaca proteran ili pobijen,24 kao i u delovima Slavonije. Nasuprot tome u Ba čkoj, Baranji, Banatu i Sremu je isprva sistem logora bio glavni oblik života. U nijma je nemačko stanovništvo internirano, terano na prinudni rad i des etkovano.25
126
MATHIAS BEER
6. Za prisilnu migraciju Nemaca iz Jugoslavije ne postoji formalna odluka o proterivanju.
Prema studijama nastalim poslednjih godina, o mogućem izgonu nemačkog stanovništva diskutovalo se u okviru četničkog pokreta ve ć od 1941. godine. 26 I za Sloveniju se može dokazati postojanje odgovarajućih planova. Zato se može pretpostaviti da na kraju rata nije bilo sumnje u potrebu uklanjanja nema čkog stanovništva iz zemlje. Dana 11. juna 1945. godine vlada Demokratske federativne Jugoslavije je objavila da stoji na stanovištu „da sve Nemce unutar granica Jugoslavije treba iseliti i poslati za Nemačku čim se za to stvore tehničke mogućnosti.“27 Pri tom se o čito nije radilo o konkretnim, razrađenim planovima o proterivanju nemačkog stanovništva, kao u Poljskoj, Čehoslovačkoj ili Ma đarskoj. Tome u prilog govori i činjenica da se, bar za sada, ne može dokazati da je jugoslovenska vlada u izbegli štvu imala bilo kakve planove s tim u vezi. Uz to se i u celini posmatrane me đusobno znatno protivrečne uredbe i kolebljivo i regionalno jasno razli čito postupanje sa nemačkim manjinama mogu tumačiti kao indicija o nepostojanju jedinstvenog plana odnosno naredbe Politbiroa ili Vrhovnog štaba Jugoslovenske armije. Osnova ekonomskog, društvenog i pravnog razvla šćivanja nemačke manjine bila je od luka Predsedni štva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. 28 Ona ne sadr ži odredbe o postupanju sa zemljom preostalog nema čkog stanovništva. Formalna odluka o proterivanju, kao što je ona u Ma đarskoj od 22. decembra 1945. godine, u Jugoslaviji očito nije postojala. Za sada se ne zna ni da je sa jugoslovenske strane, za razliku od Poljske, Čehoslovačke i Ma đarske, pred Potsdamsku konferenciju bilo zahteva sa ciljem da se i Jugoslavija uklju či u član XIII koji je trebalo da utvrdi „uredni transfer delova nemačkog stanovništva.“ Ali i bez odgovarajuće pravne potvrde skup regionalno i lokalno različitih mera koje su preduzete protiv nema čkih manjina – pogubljenja, interniranje, prisilni rad, deportacije, izgon, proterivanje – ozna čile su u krajnjoj liniji po četak njihovog „nestajanja“29 iz Jugoslavije. Kao što se vidi iz jednog dopisa jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova Predsedništvu vlade od 20. septembra 1947. godine, najkasnije kad se videlo da se pitanje iseljenja nema čkih manjina „u dogledno vreme neće moći legalno re šiti“, 30 ono je kona čno i trajno rešeno izvan pravnog okvira. 7. Jugoslavija je bila jedina dr žava koja se naknadno pozivala na Potsdamski sporazum da bi dobila o dobrenje za izgon nemačkih manjina.
Za razliku od Mađarske koja se po svojoj inicijativi obratila Saveznicima sa željom da protera svoje nemačko stanovništvo, prema dosadašnjim saznanjima, za Jugoslaviju nisu poznati takvi zahtevi. Da ih je bilo, Jugoslavija bi vrlo verovatno bila uklju čena u član XIII. U prilog toj pretpostavki govori i činjenica da su saveznički, a posebno britanski planovi u njihovom ekstremnom obliku, polazili od masovnih pokolja i potom, izgona svih preživelih folksdojčera iz Jugoslavije.31 Budući da se Jugoslavija sa odgovarajućim zahtevom nije obratila Saveznicima pre Potsdamske konferencije, ona se, kao ni Rumunija, ne spominje u članu XIII Potsdamskog protokola. U tom kontekstu čudi jugoslovenska reakcija na proteste savezni čkog Kontrolnog saveta protiv proterivanja iz zemlje folksdojčera i drugih grupa. U odgovoru od 11. decembra 1945. godine jugoslovenska vlada je poricala takva proterivanja.32 Istovremeno, međutim, molio se pristanak Saveznika da se u skladu sa potsdamskim odlukama iseli nemačko stanovništvo iz Jugoslavije. Ovaj zahtev se obrazlagao obimom i vrstom nemačkih zločina na teritoriji Jugoslavije tokom rata. Taj zahtev su Saveznici odbili kao i kasnije slične pokušaje, poslednji put u septembru 1947. 33 Vredno je spomena da Sovjetski savez, koji je u isto vreme pristao na zahtev Ma đarske da se u sovjetsku okupacionu zonu iseli oko 50.000 Nemaca iz Mađarske,34 nasuprot tome nije izašao u susret želji Jugoslavije.
Liste prognanika iz Čovanke, Ma đarska, 1946. Gornja rubrika sadrži imena dvoje Nemaca izuzetih od proterivanja, a ispod su navedena 42 imena koje treba „iseliti“.
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
8. Mreža logora za nemačko stanovništvo koja je nastala u sklopu mera protiv nemačkog stanovništva, u Jugoisto čnoj Evropi karakteristična je samo za Jugoslaviju.
Posle dolaska na vlast komunista, teritorija Jugoslavije je pokrivena mrežom logora. Jedna klasi�kacija govori o sabirnim, centralnim radnim, mesnim logorima, i o logorima za radno nesposobne,35 a jedna druga o koncentracionim, sabirnim, radnim, bolesničkim i deč jim logorima.36 Logori su postali oblik života velike većine pripadnika nemačke manjine koji su ostali u zemlji. Na teritoriji Jugoslavije je dokazano postojanje 87 takvih logora, ili „naselja po d posebnom upravom“, pri čemu su posto jale jasne regionalne razlike. Sedamdeset pet logora, tj. 65% nalazilo se u Vojvodini. Početkom 1946. godine u tim logorima je vegetiralo preko 117.000 pripadnika nemačke manjine. Pri tom je udeo žena od oko 50% bio najveći, a sledili su pre svega stariji muškarci sa 29% i deca sa 21%. 37 Uslovi života u tim logorima bili su znatno gori nego u sovjetskim radnim logorima, u koje je, kao i iz Rumunije i Mađarske, deporto vano preko 12.000 Podunavskih Š vaba iz Vojvodine.38 Potresan uvid u taj svet logora 39 uz ostale dokumente iz prve ruke, daje i jedno pismo od 9. novembra 1945. godine. Napisala ga je petnaestogodi šnja Hajdi Španagel svojoj majci iz zloglasnog logora Ba čki Jarak u Vojovodini, u koji je bila zatvorena sa svojom bakom.40 Majka je u to vreme bila zatvorena u centralnom radnom logoru u Bačkoj Palanci. Tokom privremenog boravka u logoru u Zmajevo iz koga se Hajdi vratila u Bački Jarak bolesna, baka je umrla. Hajdi je njenu ode ću trampila za hranu. Samo od oskudne i slabe logorske hrane, pod katastrofalnim higijenskim uslovima, nije mogla da pre živi. „Već imamo 480 mrtvih“, piše Hajdi. Spominje smrt dvoje rođaka njenog uzrasta. Suprotno od onoga čemu se u pismu nadala, devetogodišnja Katica je uskoro podlegla tifusu. U pismu se javlja o sahrani trinaestogodišnjeg Hansa Degena. S njim je izumro i poslednji član te porodice. Otac je kao nemački vojnik poginuo u Sovjetskom Savezu 1944. godine. Hans Degen je sa mlađom sestrom i dedom zatvoren u logor u Ba čkom Jarku. Deda je umro 20. juna 1945. godine, a sestra mesec dana kasnije. Deč ja majka je za Bo žić 1944. godine deporto vana na prinudni rad u Sovjetsk i Savez gde je umrla o d trovanja antra citom u rud niku uglja u septembru 1945. godine. Porodica Španagel je do živela drugačiju sudbinu. Pošto je bila prebačena iz Palanke u logor Gakovo, gospođi Španagel je sa ro đacima uspeo beg mužu u Mađarsku. On, pušten iz ratnog zarobljeni štva, je tu kod brata na šao utočište. Taj bra čni par se 1960ih godina iselio u SR Nemačku. Do skorašnjeg susreta, kome se k ćerka u pismu nadala, nije došlo. Hajdi Španagel nije pre živela svet logora. Umrla je ne napuniv ši 16 godina 25. januara 1946. godine, tri meseca pre nego što je logor raspušten. Ona je jedna od bar 7.000 žrtava koje su u logoru Ba čki Jarak našle smrt. 9. Smrtnost u okviru „bega i proterivanja“ je u Jugoslaviji bila daleko najve ća.
Pitanje broja žrtava tokom „bega i proterivanja“ je i u pogledu Jugoslavije jedno od najspornijih.41 Ono se provla či kao crvena nit od petog toma Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa iz 1961. koji se bavi sudbinom Nemaca u Jugoslaviji, do Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien42 iz 1995. godine. Dokumentation der Vertreibung na osnovu tada dostupnih dokumenata i prora čuna navodi broj od 68.600 civilnih žrtava i 29.000 boraca, tj. ukupno oko 98.000 mrtvih. Iz tih brojeva sledi da je oko 19% nemačkog stanovni štva Jugoslavije izgubilo život usled rata i posleratnih doga đaja.43 Popis Zavičajnog udruženja Nemaca iz Jugoslavije je doneo empirijski zaokruženu bazu podataka koja u tom vidu ne postoji ni za jednu zemlju porekla izbeglica i prognanika. Sa 63.500, odnosno 28.700 brojevi Dokumentation der Vertreibung su ne što malo korigovani naniže. 44 Oni, me đutim, ne menjaju temeljnu tvrdnju da je Jugoslavija – ne samo u pore đenju sa drugim zemljama Jugoisto čne Evrope – imala daleko najvišu smrtnost civilnog stanovništva usled rata i posledica internacije, bega i
127
126
MATHIAS BEER
6. Za prisilnu migraciju Nemaca iz Jugoslavije ne postoji formalna odluka o proterivanju.
Prema studijama nastalim poslednjih godina, o mogućem izgonu nemačkog stanovništva diskutovalo se u okviru četničkog pokreta ve ć od 1941. godine. 26 I za Sloveniju se može dokazati postojanje odgovarajućih planova. Zato se može pretpostaviti da na kraju rata nije bilo sumnje u potrebu uklanjanja nema čkog stanovništva iz zemlje. Dana 11. juna 1945. godine vlada Demokratske federativne Jugoslavije je objavila da stoji na stanovištu „da sve Nemce unutar granica Jugoslavije treba iseliti i poslati za Nemačku čim se za to stvore tehničke mogućnosti.“27 Pri tom se o čito nije radilo o konkretnim, razrađenim planovima o proterivanju nemačkog stanovništva, kao u Poljskoj, Čehoslovačkoj ili Ma đarskoj. Tome u prilog govori i činjenica da se, bar za sada, ne može dokazati da je jugoslovenska vlada u izbegli štvu imala bilo kakve planove s tim u vezi. Uz to se i u celini posmatrane me đusobno znatno protivrečne uredbe i kolebljivo i regionalno jasno razli čito postupanje sa nemačkim manjinama mogu tumačiti kao indicija o nepostojanju jedinstvenog plana odnosno naredbe Politbiroa ili Vrhovnog štaba Jugoslovenske armije. Osnova ekonomskog, društvenog i pravnog razvla šćivanja nemačke manjine bila je od luka Predsedni štva AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine. 28 Ona ne sadr ži odredbe o postupanju sa zemljom preostalog nema čkog stanovništva. Formalna odluka o proterivanju, kao što je ona u Ma đarskoj od 22. decembra 1945. godine, u Jugoslaviji očito nije postojala. Za sada se ne zna ni da je sa jugoslovenske strane, za razliku od Poljske, Čehoslovačke i Ma đarske, pred Potsdamsku konferenciju bilo zahteva sa ciljem da se i Jugoslavija uklju či u član XIII koji je trebalo da utvrdi „uredni transfer delova nemačkog stanovništva.“ Ali i bez odgovarajuće pravne potvrde skup regionalno i lokalno različitih mera koje su preduzete protiv nema čkih manjina – pogubljenja, interniranje, prisilni rad, deportacije, izgon, proterivanje – ozna čile su u krajnjoj liniji po četak njihovog „nestajanja“29 iz Jugoslavije. Kao što se vidi iz jednog dopisa jugoslovenskog ministarstva inostranih poslova Predsedništvu vlade od 20. septembra 1947. godine, najkasnije kad se videlo da se pitanje iseljenja nema čkih manjina „u dogledno vreme neće moći legalno re šiti“, 30 ono je kona čno i trajno rešeno izvan pravnog okvira. 7. Jugoslavija je bila jedina dr žava koja se naknadno pozivala na Potsdamski sporazum da bi dobila o dobrenje za izgon nemačkih manjina.
Za razliku od Mađarske koja se po svojoj inicijativi obratila Saveznicima sa željom da protera svoje nemačko stanovništvo, prema dosadašnjim saznanjima, za Jugoslaviju nisu poznati takvi zahtevi. Da ih je bilo, Jugoslavija bi vrlo verovatno bila uklju čena u član XIII. U prilog toj pretpostavki govori i činjenica da su saveznički, a posebno britanski planovi u njihovom ekstremnom obliku, polazili od masovnih pokolja i potom, izgona svih preživelih folksdojčera iz Jugoslavije.31 Budući da se Jugoslavija sa odgovarajućim zahtevom nije obratila Saveznicima pre Potsdamske konferencije, ona se, kao ni Rumunija, ne spominje u članu XIII Potsdamskog protokola. U tom kontekstu čudi jugoslovenska reakcija na proteste savezni čkog Kontrolnog saveta protiv proterivanja iz zemlje folksdojčera i drugih grupa. U odgovoru od 11. decembra 1945. godine jugoslovenska vlada je poricala takva proterivanja.32 Istovremeno, međutim, molio se pristanak Saveznika da se u skladu sa potsdamskim odlukama iseli nemačko stanovništvo iz Jugoslavije. Ovaj zahtev se obrazlagao obimom i vrstom nemačkih zločina na teritoriji Jugoslavije tokom rata. Taj zahtev su Saveznici odbili kao i kasnije slične pokušaje, poslednji put u septembru 1947. 33 Vredno je spomena da Sovjetski savez, koji je u isto vreme pristao na zahtev Ma đarske da se u sovjetsku okupacionu zonu iseli oko 50.000 Nemaca iz Mađarske,34 nasuprot tome nije izašao u susret želji Jugoslavije.
128
MATHIAS BEER
10. Posledice „bega i proterivanja“ po nemačke manjine u Jugoslaviji bile su najradikalnije.
U Rumuniji su nemačke manjine desetkovane preseljavanjima tokom rata, begom i deportacijom oko 70.000 osoba na prinudni rad u Sovjetski Savez.45 Uprkos tome, naj veći deo nema čkog stanovništva ostao je u zemlji. Tokom komunističkog preobražaja ono je isprva deklasirano kako pravno, tako i socijalno i ekonomski. Sem toga, banatsko stanovništvo je sa granice prema Jugoslaviji deportovano u unutrašnjost Rumunije.46 Pa ipak, i ba š zato što Rumunija nije proterala svoje nemačko stanovništvo i jer se 1950ih godina trudila da se oni koji su živeli van zemlje u nju vrate, u Rumuniji je postojala nemačka manjina sve do pada Gvozdene zavese 1989, uprkos lančanoj emigraciji u SR Nema čku koja je po čela 1960ih a koja se kasnijih godina pove ćavala. Za razliku od Rumunije i Jugoslavije, Mađarska se kod Saveznika aktivno zalo žila za to da joj se odobri da protera svoju nema čku manjinu. Zato je Mađarska uključena u član XIII Potsdamskog protokola. Uredba vlade od 22. decembra 1945. godine o „iseljavanju“ mađarskih Nemaca, predviđala je proterivanje svih Nemaca.47 „Uređeno iseljavanje“ u ameri čku okupacionu zonu počelo je u januaru 1946. godine. Rastu ći unutrašnji i spoljnopolitički pritisak doveo je krajem 1946. godine do obustave transporta. Do 150.000 mađarskih Nemaca je smešteno u Nemačku, prete žno u severnom Virtembergu, severnom Badenu, ali i u Hesenu i Bavarskoj. U razdoblju od avgusta 1947. do juna 1948. godine na insistiranje Ma đarske izgnano je jo š gotovo 50.000 osoba, ovog puta u sovjetsku okupacionu zonu. Više od pola nemačke manjine ostalo je u Ma đarskoj. Od izbeglih i proteranih mađarskih Nemaca do početka 1950ih godina više od 10.000 se vratilo u Ma đarsku.48 Nemačka manjina koja je ostala u zemlji, pod vrgnuta je dubinskom procesu asimilacije. U predratnoj Jugoslaviji nema čke manjine su brojale oko pola miliona duša. Na popisu stanovništva od 31. marta 1953. godine, ostalo je još samo oko 62.000, tj. oko 12,5% od predratnog broja. Tako je skoro 88% nema čkih manjina Jugoslavije „nestalo“ usled rata, evakuacije, preseljavanja, bega, internacije i proterivanja: pomrli su i ubijani su, preseljavani su, be žali su i bili proterivani. Većina ih je isprva živela u Austriji, odakle se krajem 1940ih i 1950ih godina te žište premestilo u SR Nema čku, posebno u južnu Nemačku, sa te žištem u Baden-Virtembergu. Podunavske Š vabe iz Jugoslavije imaju i velik udeo u posleratnoj emigraciji u SAD, Kanadu, Ju žnu Ameriku, pa sve do Australije. Uz posredovanje Crvenog krsta najve ći deo Nemaca koji su ostali u Jugosla viji, preselio se u SR Nemačku. Tako od 1960ih godina u Jugoslaviji praktično više nije postojala nemačka manjina. Zaklučak – ili: jedno pitanje, tri odgovora
Usled nacističke politike osvajanja, okupacije i istrebljivanja, kao i instrumentalizacije i samoinstrumentalizacije, nemačke manjine u Jugoslaviji, Rumuniji i Ma đarskoj postale su „problem“ za odgovarajuće dr žavotvorne narode. Pokušaj rešenja koji je razmatran i primenjivan u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope bio je ekonomske prirode: nemačko stanovništvo je bilo razvlašćeno, izgubiv ši tako ekonomske osnove. U Jugoslaviji je razvlašćivanje bilo početak interniranja, postepeno izvedenog proterivanja bez pravnog osnova, i kona čno, gotovo potpunog iseljavanja nemačkog stanovništva. U Ma đarskoj je agrarna reforma stajala na po četku proterivanja za koje su Ma đari samoinicijativno uspešno zamolili Saveznike. Posledica toga je bila da je oko polovine mađarskih Nemaca proterano u četri okupacione zone Nemačke. Iako se i u Rumuniji raspravljalo o sli čnim scenarijima, ekonomska i socijalna revolucija nije bila praćena etničkim čišćenjem. Ukratko, na manjinsko pitanje koje se ticalo Nemaca u Jugoistočnoj Evropi data su tri razli čita odgovora. I u pogledu preseljavanja, beg i proterivanja nemačkog stanovništva tokom i na kraju Drugog svetskog rata Jugoistočna Evropa nije jedinstvena celina. I pored svih neosporno prisutnih sličnosti, pri poređenju procesa proterivanja nemačkog stanovništva iz zemalja Jugoisto čne Evrope na kraju Drugog svetskog rata,
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
127
8. Mreža logora za nemačko stanovništvo koja je nastala u sklopu mera protiv nemačkog stanovništva, u Jugoisto čnoj Evropi karakteristična je samo za Jugoslaviju.
Posle dolaska na vlast komunista, teritorija Jugoslavije je pokrivena mrežom logora. Jedna klasi�kacija govori o sabirnim, centralnim radnim, mesnim logorima, i o logorima za radno nesposobne,35 a jedna druga o koncentracionim, sabirnim, radnim, bolesničkim i deč jim logorima.36 Logori su postali oblik života velike većine pripadnika nemačke manjine koji su ostali u zemlji. Na teritoriji Jugoslavije je dokazano postojanje 87 takvih logora, ili „naselja po d posebnom upravom“, pri čemu su posto jale jasne regionalne razlike. Sedamdeset pet logora, tj. 65% nalazilo se u Vojvodini. Početkom 1946. godine u tim logorima je vegetiralo preko 117.000 pripadnika nemačke manjine. Pri tom je udeo žena od oko 50% bio najveći, a sledili su pre svega stariji muškarci sa 29% i deca sa 21%. 37 Uslovi života u tim logorima bili su znatno gori nego u sovjetskim radnim logorima, u koje je, kao i iz Rumunije i Mađarske, deporto vano preko 12.000 Podunavskih Š vaba iz Vojvodine.38 Potresan uvid u taj svet logora 39 uz ostale dokumente iz prve ruke, daje i jedno pismo od 9. novembra 1945. godine. Napisala ga je petnaestogodi šnja Hajdi Španagel svojoj majci iz zloglasnog logora Ba čki Jarak u Vojovodini, u koji je bila zatvorena sa svojom bakom.40 Majka je u to vreme bila zatvorena u centralnom radnom logoru u Bačkoj Palanci. Tokom privremenog boravka u logoru u Zmajevo iz koga se Hajdi vratila u Bački Jarak bolesna, baka je umrla. Hajdi je njenu ode ću trampila za hranu. Samo od oskudne i slabe logorske hrane, pod katastrofalnim higijenskim uslovima, nije mogla da pre živi. „Već imamo 480 mrtvih“, piše Hajdi. Spominje smrt dvoje rođaka njenog uzrasta. Suprotno od onoga čemu se u pismu nadala, devetogodišnja Katica je uskoro podlegla tifusu. U pismu se javlja o sahrani trinaestogodišnjeg Hansa Degena. S njim je izumro i poslednji član te porodice. Otac je kao nemački vojnik poginuo u Sovjetskom Savezu 1944. godine. Hans Degen je sa mlađom sestrom i dedom zatvoren u logor u Ba čkom Jarku. Deda je umro 20. juna 1945. godine, a sestra mesec dana kasnije. Deč ja majka je za Bo žić 1944. godine deporto vana na prinudni rad u Sovjetsk i Savez gde je umrla o d trovanja antra citom u rud niku uglja u septembru 1945. godine. Porodica Španagel je do živela drugačiju sudbinu. Pošto je bila prebačena iz Palanke u logor Gakovo, gospođi Španagel je sa ro đacima uspeo beg mužu u Mađarsku. On, pušten iz ratnog zarobljeni štva, je tu kod brata na šao utočište. Taj bra čni par se 1960ih godina iselio u SR Nemačku. Do skorašnjeg susreta, kome se k ćerka u pismu nadala, nije došlo. Hajdi Španagel nije pre živela svet logora. Umrla je ne napuniv ši 16 godina 25. januara 1946. godine, tri meseca pre nego što je logor raspušten. Ona je jedna od bar 7.000 žrtava koje su u logoru Ba čki Jarak našle smrt. 9. Smrtnost u okviru „bega i proterivanja“ je u Jugoslaviji bila daleko najve ća.
Pitanje broja žrtava tokom „bega i proterivanja“ je i u pogledu Jugoslavije jedno od najspornijih.41 Ono se provla či kao crvena nit od petog toma Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa iz 1961. koji se bavi sudbinom Nemaca u Jugoslaviji, do Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien42 iz 1995. godine. Dokumentation der Vertreibung na osnovu tada dostupnih dokumenata i prora čuna navodi broj od 68.600 civilnih žrtava i 29.000 boraca, tj. ukupno oko 98.000 mrtvih. Iz tih brojeva sledi da je oko 19% nemačkog stanovni štva Jugoslavije izgubilo život usled rata i posleratnih doga đaja.43 Popis Zavičajnog udruženja Nemaca iz Jugoslavije je doneo empirijski zaokruženu bazu podataka koja u tom vidu ne postoji ni za jednu zemlju porekla izbeglica i prognanika. Sa 63.500, odnosno 28.700 brojevi Dokumentation der Vertreibung su ne što malo korigovani naniže. 44 Oni, me đutim, ne menjaju temeljnu tvrdnju da je Jugoslavija – ne samo u pore đenju sa drugim zemljama Jugoisto čne Evrope – imala daleko najvišu smrtnost civilnog stanovništva usled rata i posledica internacije, bega i proterivanja.
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
odluke o proterivanju, velike regionalne razlike u postupanju sa nemačkim stanovništvom, ubilački sistem logora, visoka smrtnost i konačno, kao posledica svih tih mera, kraj nemačkih manjina u Jugoslaviji. Bitni razlozi posebnosti jugoslovenskog slučaja verovatno leže u speci �čnostima nacističke okupacione politike na tlu Jugoslavije. Drugo, bez sumnje je va žan gotovo nepregledan broj prislnih migracija, koje nisu po štedele prakti čno ni jednu etni čku grupu. Tre će, ratu i posebno brutalnom vidu vo đenja rata u ovom regionu, treba pripisati poseban značaj.
1 O tome up. Mathias Beer, Flucht und Vertreibung der Deutschen. Voraussetzu ngen, Verlauf, Folgen, München 2011. 2 Iz među ostalog up. Andrew Bell-Fialkoff , Ethnic Cleansing, New York 1996; Norman M. Naimark, Fires of hatred. Ethnic Cleansing in the 20th Century, London 2001; Benjamin Liebermann, Terrible fate. Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe, Chicago 2006; Richard Bessel, Claudia B. Haake (ur.), Removing People. Forced Removal in the Modern World, London 2009. 3 Dieter Bingen, Włodzimierz Borodziej, Stefan Troebst (ur.), Vertreibungen europäisch erinnern? Historische Erfahrungen – Vergangenheitspolitik – Zukunfskonzeptionen, Wiesbaden 2003; Bernd Faulenbach, Andreas Helle (ur.), Zwangsmigration in Europa. Zur wissenschaflichen und politischen Auseinandersetzung um die Vertreibung der Deutschen aus dem Osten, Essen 2005; Peter Haslinger et al. (ur.), Diskurse über Zwangsmigrationen in Zentraleuropa. Geschichtspolitik, Fachdebatten, literarisches und lokales Erinnern seit 1989, München 2008. 4 O tome up. Mathias Beer, Zwangsmigratione n in Südosteuropa während des Zweiten Weltkriegs und danach (1939 – 1950), u: Geschichte in Wissenschaf und Unterricht 62 (2011), sv. 3/4, str. 144 –158. 5 O tome up. između ostalog Benedict Anderson, Imagined Communities. Re�ections on the Origin and Spread of Nationalism, London 1983; Roger Brubaker, Nationalism reframed. Nationhood and the national question in the New Europe, Cambridge 1996; Dieter Langewiesche, Nation, Nationalismus. Nationalstaat in Deutschland und Europa, München 2000; Mathias Beer (ur.), Auf dem Weg zum ethnisch reinen Nationalstaat? Europa in Geschichte und Gegenwart, Tübingen 2007 (2.izd.). 6 Phil ipp Ter, Die dunkle Seite der Nationalstaaten. „Ethnische Säuberungen“ im modernen Europa, Göttingen 2012. 7 Michael Schwart, Ethnische „Säuberungen“ in der Moderne. Globale Wechselwirkungen nationalistischer und rassistischer Gewaltpolitik im 19. und 20. Jahrhundert, München 2013. 8 Milan Ristović, Zwangsmigrationen in den Territorien Jugoslawiens im Zweiten Weltkrieg: Pläne, Realisierung, Improvisation, Folgen, u: Ralph Melville, Ji ří Pešek und Claus Scharf (ur.), Zwangsmigrationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938 –1950), Mainz 2007, str. 309 –330. 9 Up. Npr. B. Mariana Hausleitner und Harald Roth (ur.), Der Ein�uss von Faschismus und Nationalsozialismus auf Minderheiten in Südosteuropa, München 2006. 10 Zakonski dekret br. 830/1940 o osnivanju Nema čke narodne grupe u Rumuniji, u: Monitorul O�cial, Teil 1, Nr. 275/1940, 21.11.1940, str. 6530. 11 Das Wiener Abkommen. Deutsch-ungarisches Protokoll vom 30.08.1940, u: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ostmitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 2: Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1957, str. 73E–75E. O tome i Norbert Spannenberger, Der Volksbund der Deutschen in Ungarn 1938 – 1944 unter Horty und Hitler, München 2002. 12 Gesetzesverordnu ng über die Rechtsstellung der deutschen Volksgrupp e und des Volksgrupp enführers im „Unabhängigen Staat Kroatien“, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Unabhängigen Staat Kroatien, Folge 3, 30.07.1941; Up. i Marie-Janine Calic, Die deutsche Volksgruppe in Kroatien 1941–1944, u: Südostdeutsches Archiv 30/31 (1987/1988), str. 148 –175; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918 –1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 558–624. 13 Verordnung über die Rechtsstellung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien vom 6.08.1943, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien, Folge 22, 10.09.1943. Up. i Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen”. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am
129
128
MATHIAS BEER
10. Posledice „bega i proterivanja“ po nemačke manjine u Jugoslaviji bile su najradikalnije.
U Rumuniji su nemačke manjine desetkovane preseljavanjima tokom rata, begom i deportacijom oko 70.000 osoba na prinudni rad u Sovjetski Savez.45 Uprkos tome, naj veći deo nema čkog stanovništva ostao je u zemlji. Tokom komunističkog preobražaja ono je isprva deklasirano kako pravno, tako i socijalno i ekonomski. Sem toga, banatsko stanovništvo je sa granice prema Jugoslaviji deportovano u unutrašnjost Rumunije.46 Pa ipak, i ba š zato što Rumunija nije proterala svoje nemačko stanovništvo i jer se 1950ih godina trudila da se oni koji su živeli van zemlje u nju vrate, u Rumuniji je postojala nemačka manjina sve do pada Gvozdene zavese 1989, uprkos lančanoj emigraciji u SR Nema čku koja je po čela 1960ih a koja se kasnijih godina pove ćavala. Za razliku od Rumunije i Jugoslavije, Mađarska se kod Saveznika aktivno zalo žila za to da joj se odobri da protera svoju nema čku manjinu. Zato je Mađarska uključena u član XIII Potsdamskog protokola. Uredba vlade od 22. decembra 1945. godine o „iseljavanju“ mađarskih Nemaca, predviđala je proterivanje svih Nemaca.47 „Uređeno iseljavanje“ u ameri čku okupacionu zonu počelo je u januaru 1946. godine. Rastu ći unutrašnji i spoljnopolitički pritisak doveo je krajem 1946. godine do obustave transporta. Do 150.000 mađarskih Nemaca je smešteno u Nemačku, prete žno u severnom Virtembergu, severnom Badenu, ali i u Hesenu i Bavarskoj. U razdoblju od avgusta 1947. do juna 1948. godine na insistiranje Ma đarske izgnano je jo š gotovo 50.000 osoba, ovog puta u sovjetsku okupacionu zonu. Više od pola nemačke manjine ostalo je u Ma đarskoj. Od izbeglih i proteranih mađarskih Nemaca do početka 1950ih godina više od 10.000 se vratilo u Ma đarsku.48 Nemačka manjina koja je ostala u zemlji, pod vrgnuta je dubinskom procesu asimilacije. U predratnoj Jugoslaviji nema čke manjine su brojale oko pola miliona duša. Na popisu stanovništva od 31. marta 1953. godine, ostalo je još samo oko 62.000, tj. oko 12,5% od predratnog broja. Tako je skoro 88% nema čkih manjina Jugoslavije „nestalo“ usled rata, evakuacije, preseljavanja, bega, internacije i proterivanja: pomrli su i ubijani su, preseljavani su, be žali su i bili proterivani. Većina ih je isprva živela u Austriji, odakle se krajem 1940ih i 1950ih godina te žište premestilo u SR Nema čku, posebno u južnu Nemačku, sa te žištem u Baden-Virtembergu. Podunavske Š vabe iz Jugoslavije imaju i velik udeo u posleratnoj emigraciji u SAD, Kanadu, Ju žnu Ameriku, pa sve do Australije. Uz posredovanje Crvenog krsta najve ći deo Nemaca koji su ostali u Jugosla viji, preselio se u SR Nemačku. Tako od 1960ih godina u Jugoslaviji praktično više nije postojala nemačka manjina. Zaklučak – ili: jedno pitanje, tri odgovora
Usled nacističke politike osvajanja, okupacije i istrebljivanja, kao i instrumentalizacije i samoinstrumentalizacije, nemačke manjine u Jugoslaviji, Rumuniji i Ma đarskoj postale su „problem“ za odgovarajuće dr žavotvorne narode. Pokušaj rešenja koji je razmatran i primenjivan u sve tri zemlje Jugoistočne Evrope bio je ekonomske prirode: nemačko stanovništvo je bilo razvlašćeno, izgubiv ši tako ekonomske osnove. U Jugoslaviji je razvlašćivanje bilo početak interniranja, postepeno izvedenog proterivanja bez pravnog osnova, i kona čno, gotovo potpunog iseljavanja nemačkog stanovništva. U Ma đarskoj je agrarna reforma stajala na po četku proterivanja za koje su Ma đari samoinicijativno uspešno zamolili Saveznike. Posledica toga je bila da je oko polovine mađarskih Nemaca proterano u četri okupacione zone Nemačke. Iako se i u Rumuniji raspravljalo o sli čnim scenarijima, ekonomska i socijalna revolucija nije bila praćena etničkim čišćenjem. Ukratko, na manjinsko pitanje koje se ticalo Nemaca u Jugoistočnoj Evropi data su tri razli čita odgovora. I u pogledu preseljavanja, beg i proterivanja nemačkog stanovništva tokom i na kraju Drugog svetskog rata Jugoistočna Evropa nije jedinstvena celina. I pored svih neosporno prisutnih sličnosti, pri poređenju procesa proterivanja nemačkog stanovništva iz zemalja Jugoisto čne Evrope na kraju Drugog svetskog rata, speci�čnosti jugoslovenskog slučaja posebno upadaju u oči: nedostatak formalne
130
MATHIAS BEER
14 Marie-Janine Calic , Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert , München 2010, posebno str. 137–170. 15 Archiv der Gegenwart, 6.10.1030, str. 4267 f. 16 Dirk Jachamowski, Die Umsiedlung der Bessarabien-, Bukowina- und Dobrudschadeutschen. Von der Volksgruppe in Rumänien zur „Siedlungsbrücke“ an der Reichsgrenze, München 1984. 17 Hans Hermann Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen . Das Ende einer südostdeutschen Volksgruppe, München 1970. 18 Up. Između ostalog Detlef Vogel, Vertreibung, Verfolgung und Ausrottung in Jugoslawien während des Zweiten Weltkrieges und danach, in: Robert Streibel (ur.), Vertreibung und Flucht. Zwischen Aufrechnung und Verdrängung, Wien 1994, str. 77– 91; Arnold Suppan, Hitler – Bene š – Tito. Kon�ikt, Krieg und Völkermord in Ostmittel- und Südosteuropa, Wien 2014, 2. deo, str. 925 –1212 19 Walter Manoscheck, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, München 1993; Mathias Beer, Gaswagen. Von der „Euthanasie“ zum Genozid, u: Günter Morsch und Bertrand Perz (ur.), Neue Studien zu nationalsozialistischen Massentötungen durch Gifgas. Historische Bedeutung, technische Entwicklung, revisionistische Leugnung, Berlin 2011, str. 162 –164. 20 Damijen Guštin, Vladimir Prebilič, Die Rechtslage der deutschen Minderheiten in Jugoslawien 1944 bis 1946, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschsprachige Minderheiten 1945. Ein europäischer Vergleich, München 2007, str. 297–346, ovde dokument 1, str. 312–314. 21 Ágnes Tóth, Rechtliche Regelungen zur Lage des Ungarndeutschtums 1939 bis 1950, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschs prachige Minderheiten 1945, str. 253–295, dokument br. 2, str. 270 f. 22 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleu ropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 156E–158E. 23 O tome i o posledicama: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961,posebno str. 85E–114E. 24 Dušan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998. 25 O merama preduzetim protiv nemačkog stanovništva u pojedinim delovima zemlje v. Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrad 2005; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944 – 1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica. Jahrbuch für Geschichte und Kultur in den deutschen Siedlungsgebieten Südosteuropas 1 (48) 2007, str. 321–360; Isti, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008; Suppan, Hitler – Bene š – Tito, str. 1275 –1361. 26 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 108 f. 27 Citirano po: Vladimir Geiger, J. B. Tito i sudbina jugoslavens kih Nijemaca, in, Časopis za suvremenu povijest 3 (2008), str. 803. 28 Up. Fusnotu 20. 29 Vladimir Geiger, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997. 30 Portmann, Politik der Vernichtung, str. 333. 31 Gerhard Seewann, Der Vertreibungsprozeß in und nach dem Zweiten Weltkrieg aufgrund britischer Quellen,u: isti (ur.), Migrationen und ihre Auswirkungen. Das Beispiel Ungarn 1918 –1945, München 1997, str. 55 – 89, dokument str. 77–87. 32 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 99E; Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 296 i 307. 33 Vladimir Geiger, Volksdeutsche – Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211– 226, ovde str. 233. 34 Mathias Beer, „die helfe hir und tie helfe zuhause“. Die Vertreibung der Deutschen aus Ungarn und ihre Eingliederung im geteilten Deutschland, u: Frank Almai, Ulrich Fröschle (ur.), Deutsche in Ungarn. Ungarn und Deutsche. Interdisziplinäre Zugänge, Dresden 2004, str. 37– 69. 35 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 107–112. 36 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 264–266. 37 O brojevima up. Portmann, Die kommunistisch e Revolution, str. 238 –248. 38 Mathias Beer, Deutsche Deportierte aus Ostmittel- und Südosteuropa in die UdSSR seit dem Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Klaus Bade (ur.), Enzyklopädie Migration in Europa. Vom 17. Jahrhundert bis in die Gegenwart, Paderborn 2007, str. 465 – 470. 39 Ray M. Douglas, „Ordnungsgemäße Überführung“. Die Vertreibung der Deutschen am Ende des Zweiten Weltkriegs, München 2012,posebno str. 169 –199; Up. i Portmann, Die kommunistische Revolution, str. 249 –258. O logorima u Sloveniji up. Milko Mikola (up.), Dokumenti in pri čevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji, Ljubljana 2007. 40 Archiv des Instituts für donauschwäbische Geschichte und Landeskunde, Tübingen, Einzelakten, Spannagel.
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
129
odluke o proterivanju, velike regionalne razlike u postupanju sa nemačkim stanovništvom, ubilački sistem logora, visoka smrtnost i konačno, kao posledica svih tih mera, kraj nemačkih manjina u Jugoslaviji. Bitni razlozi posebnosti jugoslovenskog slučaja verovatno leže u speci �čnostima nacističke okupacione politike na tlu Jugoslavije. Drugo, bez sumnje je va žan gotovo nepregledan broj prislnih migracija, koje nisu po štedele prakti čno ni jednu etni čku grupu. Tre će, ratu i posebno brutalnom vidu vo đenja rata u ovom regionu, treba pripisati poseban značaj.
1 O tome up. Mathias Beer, Flucht und Vertreibung der Deutschen. Voraussetzu ngen, Verlauf, Folgen, München 2011. 2 Iz među ostalog up. Andrew Bell-Fialkoff , Ethnic Cleansing, New York 1996; Norman M. Naimark, Fires of hatred. Ethnic Cleansing in the 20th Century, London 2001; Benjamin Liebermann, Terrible fate. Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe, Chicago 2006; Richard Bessel, Claudia B. Haake (ur.), Removing People. Forced Removal in the Modern World, London 2009. 3 Dieter Bingen, Włodzimierz Borodziej, Stefan Troebst (ur.), Vertreibungen europäisch erinnern? Historische Erfahrungen – Vergangenheitspolitik – Zukunfskonzeptionen, Wiesbaden 2003; Bernd Faulenbach, Andreas Helle (ur.), Zwangsmigration in Europa. Zur wissenschaflichen und politischen Auseinandersetzung um die Vertreibung der Deutschen aus dem Osten, Essen 2005; Peter Haslinger et al. (ur.), Diskurse über Zwangsmigrationen in Zentraleuropa. Geschichtspolitik, Fachdebatten, literarisches und lokales Erinnern seit 1989, München 2008. 4 O tome up. Mathias Beer, Zwangsmigratione n in Südosteuropa während des Zweiten Weltkriegs und danach (1939 – 1950), u: Geschichte in Wissenschaf und Unterricht 62 (2011), sv. 3/4, str. 144 –158. 5 O tome up. između ostalog Benedict Anderson, Imagined Communities. Re�ections on the Origin and Spread of Nationalism, London 1983; Roger Brubaker, Nationalism reframed. Nationhood and the national question in the New Europe, Cambridge 1996; Dieter Langewiesche, Nation, Nationalismus. Nationalstaat in Deutschland und Europa, München 2000; Mathias Beer (ur.), Auf dem Weg zum ethnisch reinen Nationalstaat? Europa in Geschichte und Gegenwart, Tübingen 2007 (2.izd.). 6 Phil ipp Ter, Die dunkle Seite der Nationalstaaten. „Ethnische Säuberungen“ im modernen Europa, Göttingen 2012. 7 Michael Schwart, Ethnische „Säuberungen“ in der Moderne. Globale Wechselwirkungen nationalistischer und rassistischer Gewaltpolitik im 19. und 20. Jahrhundert, München 2013. 8 Milan Ristović, Zwangsmigrationen in den Territorien Jugoslawiens im Zweiten Weltkrieg: Pläne, Realisierung, Improvisation, Folgen, u: Ralph Melville, Ji ří Pešek und Claus Scharf (ur.), Zwangsmigrationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938 –1950), Mainz 2007, str. 309 –330. 9 Up. Npr. B. Mariana Hausleitner und Harald Roth (ur.), Der Ein�uss von Faschismus und Nationalsozialismus auf Minderheiten in Südosteuropa, München 2006. 10 Zakonski dekret br. 830/1940 o osnivanju Nema čke narodne grupe u Rumuniji, u: Monitorul O�cial, Teil 1, Nr. 275/1940, 21.11.1940, str. 6530. 11 Das Wiener Abkommen. Deutsch-ungarisches Protokoll vom 30.08.1940, u: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ostmitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 2: Das Schicksal der Deutschen in Ungarn, Bonn 1957, str. 73E–75E. O tome i Norbert Spannenberger, Der Volksbund der Deutschen in Ungarn 1938 – 1944 unter Horty und Hitler, München 2002. 12 Gesetzesverordnu ng über die Rechtsstellung der deutschen Volksgrupp e und des Volksgrupp enführers im „Unabhängigen Staat Kroatien“, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Unabhängigen Staat Kroatien, Folge 3, 30.07.1941; Up. i Marie-Janine Calic, Die deutsche Volksgruppe in Kroatien 1941–1944, u: Südostdeutsches Archiv 30/31 (1987/1988), str. 148 –175; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918 –1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung, Wiesbaden 2009, str. 558–624. 13 Verordnung über die Rechtsstellung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien vom 6.08.1943, u: Verordnungsblatt der Volksgruppenführung der deutschen Volksgruppe im Banat und Serbien, Folge 22, 10.09.1943. Up. i Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen”. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003.
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
42 Leidensweg der Deutschen im kommunistisc hen Jugoslawien, izd. Donauschwäbischen Kulturstifung, 4 sv. , München/Sindel�ngen 1991–1995. 43 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 129E–132E. 44 Leidensweg, sv. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, str. 943. 45 Georg Weber, Renate Weber-Schlenther und Armin Nassehi, Die Deportation von Siebenbürger Sachsen in die Sowjetunion 1945 –1949, 3 sv., Köln 1995. 46 Mathias Beer, Rumänien: Regionale Spezi�ka des Umgangs mit deutschen Minderheiten am Ende des Zweiten Weltkriegs in Südosteuropa, u: Isti, Dietrich Beyrau, Cornelia Rauh (ur.), Deutschsein als Grenzerfahrung. Minderheitenpolitik in Europa zwischen 1914 und 1950, Essen 2009, str. 279 –303. 47 Ágnes Tóth, Migration in Ungarn 1945 –1948. Vertreibung der Ungarndeutsc hen. Binnenwanderungen und slowakisch-ungarischer Bevölkerungsaustausch, München 2001. 48 Ista, Rückkehr nach Ungarn 1946 –1950. Erlebnisberichte ungarnd eutscher Vertriebener, München 2012.
131
130
MATHIAS BEER
14 Marie-Janine Calic , Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert , München 2010, posebno str. 137–170. 15 Archiv der Gegenwart, 6.10.1030, str. 4267 f. 16 Dirk Jachamowski, Die Umsiedlung der Bessarabien-, Bukowina- und Dobrudschadeutschen. Von der Volksgruppe in Rumänien zur „Siedlungsbrücke“ an der Reichsgrenze, München 1984. 17 Hans Hermann Frensing, Die Umsiedlung der Gottscheer Deutschen . Das Ende einer südostdeutschen Volksgruppe, München 1970. 18 Up. Između ostalog Detlef Vogel, Vertreibung, Verfolgung und Ausrottung in Jugoslawien während des Zweiten Weltkrieges und danach, in: Robert Streibel (ur.), Vertreibung und Flucht. Zwischen Aufrechnung und Verdrängung, Wien 1994, str. 77– 91; Arnold Suppan, Hitler – Bene š – Tito. Kon�ikt, Krieg und Völkermord in Ostmittel- und Südosteuropa, Wien 2014, 2. deo, str. 925 –1212 19 Walter Manoscheck, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42, München 1993; Mathias Beer, Gaswagen. Von der „Euthanasie“ zum Genozid, u: Günter Morsch und Bertrand Perz (ur.), Neue Studien zu nationalsozialistischen Massentötungen durch Gifgas. Historische Bedeutung, technische Entwicklung, revisionistische Leugnung, Berlin 2011, str. 162 –164. 20 Damijen Guštin, Vladimir Prebilič, Die Rechtslage der deutschen Minderheiten in Jugoslawien 1944 bis 1946, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschsprachige Minderheiten 1945. Ein europäischer Vergleich, München 2007, str. 297–346, ovde dokument 1, str. 312–314. 21 Ágnes Tóth, Rechtliche Regelungen zur Lage des Ungarndeutschtums 1939 bis 1950, u: Manfred Kittel et al. (ur.), Deutschs prachige Minderheiten 1945, str. 253–295, dokument br. 2, str. 270 f. 22 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleu ropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 3: Das Schicksal der Deutschen in Rumänien, Bonn 1957, str. 156E–158E. 23 O tome i o posledicama: Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, izd. Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte, obradili Teodor Schieder et al., sv. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961,posebno str. 85E–114E. 24 Dušan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998. 25 O merama preduzetim protiv nemačkog stanovništva u pojedinim delovima zemlje v. Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrad 2005; Michael Portmann, Politik der Vernichtung? Die deutschsprachige Bevölkerung in der Vojvodina 1944 – 1952. Ein Forschungsbericht auf Grundlage jugoslawischer Archivdokumente, u: Danubiana Carpathica. Jahrbuch für Geschichte und Kultur in den deutschen Siedlungsgebieten Südosteuropas 1 (48) 2007, str. 321–360; Isti, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952. Politik, Gesellschaf, Wirtschaf, Kultur, Wien 2008; Suppan, Hitler – Bene š – Tito, str. 1275 –1361. 26 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 108 f. 27 Citirano po: Vladimir Geiger, J. B. Tito i sudbina jugoslavens kih Nijemaca, in, Časopis za suvremenu povijest 3 (2008), str. 803. 28 Up. Fusnotu 20. 29 Vladimir Geiger, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997. 30 Portmann, Politik der Vernichtung, str. 333. 31 Gerhard Seewann, Der Vertreibungsprozeß in und nach dem Zweiten Weltkrieg aufgrund britischer Quellen,u: isti (ur.), Migrationen und ihre Auswirkungen. Das Beispiel Ungarn 1918 –1945, München 1997, str. 55 – 89, dokument str. 77–87. 32 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 99E; Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 296 i 307. 33 Vladimir Geiger, Volksdeutsche – Fatum der kollektiven Schuld, in: Review of Croatian History 1 (2005), str. 211– 226, ovde str. 233. 34 Mathias Beer, „die helfe hir und tie helfe zuhause“. Die Vertreibung der Deutschen aus Ungarn und ihre Eingliederung im geteilten Deutschland, u: Frank Almai, Ulrich Fröschle (ur.), Deutsche in Ungarn. Ungarn und Deutsche. Interdisziplinäre Zugänge, Dresden 2004, str. 37– 69. 35 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 107–112. 36 Janjetović, Between Hitler and Tito, str. 264–266. 37 O brojevima up. Portmann, Die kommunistisch e Revolution, str. 238 –248. 38 Mathias Beer, Deutsche Deportierte aus Ostmittel- und Südosteuropa in die UdSSR seit dem Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Klaus Bade (ur.), Enzyklopädie Migration in Europa. Vom 17. Jahrhundert bis in die Gegenwart, Paderborn 2007, str. 465 – 470. 39 Ray M. Douglas, „Ordnungsgemäße Überführung“. Die Vertreibung der Deutschen am Ende des Zweiten Weltkriegs, München 2012,posebno str. 169 –199; Up. i Portmann, Die kommunistische Revolution, str. 249 –258. O logorima u Sloveniji up. Milko Mikola (up.), Dokumenti in pri čevanja o povojnih koncentracijskih taboriščih v Sloveniji, Ljubljana 2007. 40 Archiv des Instituts für donauschwäbische Geschichte und Landeskunde, Tübingen, Einzelakten, Spannagel. 41 Up. O tome Beer, Flucht und Vertreibung, besonders str. 127–134.
132
‚BEG I PROTERIVANJE‘ IZ JUGOSLAVIJE U UPOREDNOJ PERSPEKTIVI: DESET TEZA
131
42 Leidensweg der Deutschen im kommunistisc hen Jugoslawien, izd. Donauschwäbischen Kulturstifung, 4 sv. , München/Sindel�ngen 1991–1995. 43 Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, sv. 5: Das Schicks al der Deutschen in Jugoslawien, str. 129E–132E. 44 Leidensweg, sv. 4: Menschenverluste – Namen und Zahlen zu den Verbrechen an den Deutschen durch das Tito-Regime in der Zeit von 1944 –1948, str. 943. 45 Georg Weber, Renate Weber-Schlenther und Armin Nassehi, Die Deportation von Siebenbürger Sachsen in die Sowjetunion 1945 –1949, 3 sv., Köln 1995. 46 Mathias Beer, Rumänien: Regionale Spezi�ka des Umgangs mit deutschen Minderheiten am Ende des Zweiten Weltkriegs in Südosteuropa, u: Isti, Dietrich Beyrau, Cornelia Rauh (ur.), Deutschsein als Grenzerfahrung. Minderheitenpolitik in Europa zwischen 1914 und 1950, Essen 2009, str. 279 –303. 47 Ágnes Tóth, Migration in Ungarn 1945 –1948. Vertreibung der Ungarndeutsc hen. Binnenwanderungen und slowakisch-ungarischer Bevölkerungsaustausch, München 2001. 48 Ista, Rückkehr nach Ungarn 1946 –1950. Erlebnisberichte ungarnd eutscher Vertriebener, München 2012.
AUTOR
BEITRAG
Posle Podunavske Švabe – tragovi
133
132
BEITRAG
133
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
135
AUTOR
Posle Podunavske Švabe – tragovi
134
STEFAN KARNER
Stefan Karner
Narodna grupa nemačkog jezika1 u Sloveniji i AVNOJ
Austrija i Slovenija imaju zajedničku granicu u du žini od 324 km. Ona je povu čena 1919. godine u Sen-Žermenu na Leji. 2 U decenijama od tada odnosi su bili obeleženi usponima i padovima, u kontekstu jakih političkih, ideoloških, etničkih i ekonomskih linija razdvajanja. Funkcijapograničnih krajeva kao mosta je pri tom ostala u mnogome neiskorišćena. Napetosti u ovom stoleću – ako se, što je nedopustivo, zanemari nacionalni razvoj u XX veku – rezultirale su pre svega odvajanjem ju žnoštajerskih oblasti 1918/19. godine, politikom slovenizacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međuratnom razdoblju, germanizatorskom politikom u severnim slovenačkim oblastima pod nacističkom okupacijom između 1941. i 1945. godine, proterivanjem i pokušanim uništenjem manjine nemačkog jezika na osnovu odluka AVNOJ-a posle 1945. godine, kao i ideološkim napetostima sa jugoslovenskim komunističkim putom komunističke vlasti pod Titom. Istorijska opterećenja, pre svega nacisti čkog vremena i odluka AVNOJ-a, predstavljaju i bitnu ravan objašnjenja pitanja sadašnjeg priznanja narodne grupe nema čkog jezika u zemlji i obeštećenja, odnosno restitucije razvla šćenih zemaljskih „Nemaca“. Nijedna vodeća slovenačka stranka se trenutno ne zala že za ustavnopravno priznanje narodne grupe nemačkog jezika. Duh AVNOJ-evskih dekreta i jugoslovenskog zakonodavstva koje na njima počiva a koji su protivni međunarodnom pravu, primenjuje se jo š uvek u slovenačkom pravosuđu – kako se može dokazati na brojnim primerima. Postojanje i jačina narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji je do pre nekoliko godina bilo sporno. Savezi prognanika u Austriji i Nemačkoj su opisali situaciju u Tito voj Jugoslaviji rečima: pobijeni, razvlašćeni, proterani, neprimetni. Jugoslovenski opisi su govorili o iseljenima ili u zemlji asimilovanima. Kao rezultat tih nalaza, njih naizgled u zemlji vi še nije bilo – „Nem čura“ ili „folksdojčera“, kako su „Nemci“ u Sloveniji u medijima posle 1945. godine decenijama s prezirom nazivani. Međutim, u stvarnosti se na poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva – pre svega u Ljubljani, u biv šoj Donjoj Štajerskoj i u Ko čevju – preko 1.800 osoba izjasnilo da su govornici nema čkog jezika. Od tada se radi na njihovom priznavanju za narodnu grupu, posebno jer je mlada Republika Slovenija od 1992. godine – i na odgovarajuće intervencije Austrije – pokazala određenu spremnost da se pozabavi tom temom. U tesnoj vezi s tim stajala je i diskusija o odlukama AVNOJ-a iz 1943/44. godine, uperenih protiv ljudi nemačkog jezika koje su bile deo posleratnog jugoslovenskog zakonodavstva a koje kao osnovu slovenačkog pravnog sistema predsednik Milan Kučan nije čak ni 2000. godine dovodio u pitanje. Od njihovog daljeg va ženja ili ukidanja zavisi pre svega mogu ćnost sprovođenja restitucionih zahteva posednika, pre svega onih nemačkog jezika, koji su razvla šćeni odlukama AVNOJ-a. Oprezne procene za Sloveniju govore o ukupnoj restitucionoj sumi od oko 1,5 milijardi evra. Diskusija o oba kompleksa pitanja treba videti uz to u kontekstu zahteva Slovenije za pri jem u Evropsku uniju, čijim čovekoljubivim vrednostima protivreči primena „duha“ AVNOJ-a. Zahtevima da se uspostavi veza između priznanja narodne grupe nema čkog jezika u Sloveniji, kao i stavljanja van snage odredaba AVNOJ-a i austrijske podrške pristupanju Slovenije EU, se austrijska spoljna politika (Volfgang Šisel, Benita Ferero-Valdner) ipak više puta suprotstavila. Stvar je bila isprepletana, i delom (kao i tokom međuratnog razdoblja) razmatrana u kontekstu reciprociteta sa problematikom pitanja slovenačke manjine u Austriji. Kada je po četkom 1998. godine slovenački ministar inostranih poslova Boris
nost da se u formi o kojoj se tek trebalo dogovoriti, priznaju ljudi nema čkog jezika u Sloveniji, na kratko se u činilo da je moguć preokret. Nedugo pre toga su u Austriji i Sloveniji predstavljene dve studije koje su nastale nezavisno jedna od druge, a u kojima je konstatovano postojanje narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji. Po prvi put je na obe strane obra đena ta tema, čak i za godine posle 1945. – vreme genocida, proterivanja i komunističkog dru štvenog prevrata. Po prvi put je na nau čnoj osnovi pitanje narodne grupe nemačkog jezika u Republici Sloveniji ne samo dotaknuto na bilateralnom nivou ministara inostranih poslova, već je signalizirana i spremnost Slovenije za nekim re šenjem – npr. u okviru sporazuma o kulturi koji izme đu dve zemlje tek trebalo sklopiti. S obzirom na političku diskusiju koja u Austriji i Sloveniji traje već godinama, Frlec je u činio veliki korak napred. Ipak se zbog sigurnosti ogradio: manjina ne će dobiti ustavni status italijanske ili mađarske manjine, iako će dobiti kulturnu podr šku, kao npr. školu sa nemačkim nastavnim jezikom. Neprihvatljivi predlog ministra inostranih poslova je u Sloveniji izazvao veliko zgra žanje i otvoreno odbijanje, tako da se čak računalo i sa smenom ministra u kratkom roku. Premijer Janze Drnov šek je najzad objasnio da ne može biti re či o „političkom“ priznanju manjine: „Nemamo razumevanja za to da se radi o politi čkom statusu manjine, kakav u Ustavu imaju italijanska i mađarska (manjina). Radi se o tome da grupa Slovenaca nemačkog jezika ima svoje kulturne potrebe, svoja udru ženja sa ovakvim ili onakvim aktivnostima koje slovenačka država može da potpomaže.“ U „Komisiji protiv rasizma i netolerancije“ Saveta Evrope u Strazburu (ECRI) u izve štajima o Sloveniji je od 1997. godine negirano postojanje manjine nemačkog jezika. U slovena čkim medijima i politi čkim diskusi jama je više puta izra ženo raspoloženje protiv tendencija priznavanja manjine nema čkog jezika. Često uz stereotipno izjednačavanje „Nemaca“ i „nacista“, a pre svega uz posledice u državnopravnoj (promena Ustava, politička zastupljenost manjine u slovenačkom parlamentu) političko-istorijskoj (nacistička okupacija, iseljavanje desetina hiljada Slovenaca, progon i genocid) ekonomskoj (restitucija velikog dela posle 1945. godine protivpravno oduzetih slovenačkih privrednih kapaciteta) i društvenopolitičkoj (etabliranje jedne grupe koja je decenijama bila smatrana za narodnog i klasnog neprijatelja)
Veduta Ljubljane (isečak).
134
135
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
STEFAN KARNER
Stefan Karner
Narodna grupa nemačkog jezika1 u Sloveniji i AVNOJ
Austrija i Slovenija imaju zajedničku granicu u du žini od 324 km. Ona je povu čena 1919. godine u Sen-Žermenu na Leji. 2 U decenijama od tada odnosi su bili obeleženi usponima i padovima, u kontekstu jakih političkih, ideoloških, etničkih i ekonomskih linija razdvajanja. Funkcijapograničnih krajeva kao mosta je pri tom ostala u mnogome neiskorišćena. Napetosti u ovom stoleću – ako se, što je nedopustivo, zanemari nacionalni razvoj u XX veku – rezultirale su pre svega odvajanjem ju žnoštajerskih oblasti 1918/19. godine, politikom slovenizacije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u međuratnom razdoblju, germanizatorskom politikom u severnim slovenačkim oblastima pod nacističkom okupacijom između 1941. i 1945. godine, proterivanjem i pokušanim uništenjem manjine nemačkog jezika na osnovu odluka AVNOJ-a posle 1945. godine, kao i ideološkim napetostima sa jugoslovenskim komunističkim putom komunističke vlasti pod Titom. Istorijska opterećenja, pre svega nacisti čkog vremena i odluka AVNOJ-a, predstavljaju i bitnu ravan objašnjenja pitanja sadašnjeg priznanja narodne grupe nema čkog jezika u zemlji i obeštećenja, odnosno restitucije razvla šćenih zemaljskih „Nemaca“. Nijedna vodeća slovenačka stranka se trenutno ne zala že za ustavnopravno priznanje narodne grupe nemačkog jezika. Duh AVNOJ-evskih dekreta i jugoslovenskog zakonodavstva koje na njima počiva a koji su protivni međunarodnom pravu, primenjuje se jo š uvek u slovenačkom pravosuđu – kako se može dokazati na brojnim primerima. Postojanje i jačina narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji je do pre nekoliko godina bilo sporno. Savezi prognanika u Austriji i Nemačkoj su opisali situaciju u Tito voj Jugoslaviji rečima: pobijeni, razvlašćeni, proterani, neprimetni. Jugoslovenski opisi su govorili o iseljenima ili u zemlji asimilovanima. Kao rezultat tih nalaza, njih naizgled u zemlji vi še nije bilo – „Nem čura“ ili „folksdojčera“, kako su „Nemci“ u Sloveniji u medijima posle 1945. godine decenijama s prezirom nazivani. Međutim, u stvarnosti se na poslednjem jugoslovenskom popisu stanovništva – pre svega u Ljubljani, u biv šoj Donjoj Štajerskoj i u Ko čevju – preko 1.800 osoba izjasnilo da su govornici nema čkog jezika. Od tada se radi na njihovom priznavanju za narodnu grupu, posebno jer je mlada Republika Slovenija od 1992. godine – i na odgovarajuće intervencije Austrije – pokazala određenu spremnost da se pozabavi tom temom. U tesnoj vezi s tim stajala je i diskusija o odlukama AVNOJ-a iz 1943/44. godine, uperenih protiv ljudi nemačkog jezika koje su bile deo posleratnog jugoslovenskog zakonodavstva a koje kao osnovu slovenačkog pravnog sistema predsednik Milan Kučan nije čak ni 2000. godine dovodio u pitanje. Od njihovog daljeg va ženja ili ukidanja zavisi pre svega mogu ćnost sprovođenja restitucionih zahteva posednika, pre svega onih nemačkog jezika, koji su razvla šćeni odlukama AVNOJ-a. Oprezne procene za Sloveniju govore o ukupnoj restitucionoj sumi od oko 1,5 milijardi evra. Diskusija o oba kompleksa pitanja treba videti uz to u kontekstu zahteva Slovenije za pri jem u Evropsku uniju, čijim čovekoljubivim vrednostima protivreči primena „duha“ AVNOJ-a. Zahtevima da se uspostavi veza između priznanja narodne grupe nema čkog jezika u Sloveniji, kao i stavljanja van snage odredaba AVNOJ-a i austrijske podrške pristupanju Slovenije EU, se austrijska spoljna politika (Volfgang Šisel, Benita Ferero-Valdner) ipak više puta suprotstavila. Stvar je bila isprepletana, i delom (kao i tokom međuratnog razdoblja) razmatrana u kontekstu reciprociteta sa problematikom pitanja slovenačke manjine u Austriji. Kada je po četkom 1998. godine slovenački ministar inostranih poslova Boris Frlec austrijskom ministru inostranih poslova Volfgangu Šiselu signalizirao sprem-
136
nost da se u formi o kojoj se tek trebalo dogovoriti, priznaju ljudi nema čkog jezika u Sloveniji, na kratko se u činilo da je moguć preokret. Nedugo pre toga su u Austriji i Sloveniji predstavljene dve studije koje su nastale nezavisno jedna od druge, a u kojima je konstatovano postojanje narodne grupe nemačkog jezika u Sloveniji. Po prvi put je na obe strane obra đena ta tema, čak i za godine posle 1945. – vreme genocida, proterivanja i komunističkog dru štvenog prevrata. Po prvi put je na nau čnoj osnovi pitanje narodne grupe nemačkog jezika u Republici Sloveniji ne samo dotaknuto na bilateralnom nivou ministara inostranih poslova, već je signalizirana i spremnost Slovenije za nekim re šenjem – npr. u okviru sporazuma o kulturi koji izme đu dve zemlje tek trebalo sklopiti. S obzirom na političku diskusiju koja u Austriji i Sloveniji traje već godinama, Frlec je u činio veliki korak napred. Ipak se zbog sigurnosti ogradio: manjina ne će dobiti ustavni status italijanske ili mađarske manjine, iako će dobiti kulturnu podr šku, kao npr. školu sa nemačkim nastavnim jezikom. Neprihvatljivi predlog ministra inostranih poslova je u Sloveniji izazvao veliko zgra žanje i otvoreno odbijanje, tako da se čak računalo i sa smenom ministra u kratkom roku. Premijer Janze Drnov šek je najzad objasnio da ne može biti re či o „političkom“ priznanju manjine: „Nemamo razumevanja za to da se radi o politi čkom statusu manjine, kakav u Ustavu imaju italijanska i mađarska (manjina). Radi se o tome da grupa Slovenaca nemačkog jezika ima svoje kulturne potrebe, svoja udru ženja sa ovakvim ili onakvim aktivnostima koje slovenačka država može da potpomaže.“ U „Komisiji protiv rasizma i netolerancije“ Saveta Evrope u Strazburu (ECRI) u izve štajima o Sloveniji je od 1997. godine negirano postojanje manjine nemačkog jezika. U slovena čkim medijima i politi čkim diskusi jama je više puta izra ženo raspoloženje protiv tendencija priznavanja manjine nema čkog jezika. Često uz stereotipno izjednačavanje „Nemaca“ i „nacista“, a pre svega uz posledice u državnopravnoj (promena Ustava, politička zastupljenost manjine u slovenačkom parlamentu) političko-istorijskoj (nacistička okupacija, iseljavanje desetina hiljada Slovenaca, progon i genocid) ekonomskoj (restitucija velikog dela posle 1945. godine protivpravno oduzetih slovenačkih privrednih kapaciteta) i društvenopolitičkoj (etabliranje jedne grupe koja je decenijama bila smatrana za narodnog i klasnog neprijatelja) oblasti.
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
STEFAN KARNER
Bilateralni pregovori o sklapanju sporazuma o kulturi između Austrije i Slovenije 2001. godine su stalno bili na ivici propasti. Čak se i o pojmovnim semantičkim pitanjima, pa i o prevodila čko-tehničkim problemima intenzivno raspravljalo. Iza toga su se ponekad krila pretpostavljana ustavna pitanja sa dalekose žnim posledicama. To se, recimo, može pokazati na prevodu nemačkog pojma „Volksgruppe“. Prvi austrijski predlog je bio „narodna skupnost“. Diskusije o pojmovima su jednim potezom otkri le celokupnu problematiku i postale na čelne: Slovenija je u krajnjoj liniji odbijala termin „narodna skupnost“ (narodna grupa, zajednica) s obrazlo ženjem da slovenački Ustav taj termin koristi za italijansku i ma đarsku manjinu koje su apostro�rane u Ustavu. Austrijski kompromisni predlog je kona čno govorio o „narodnoj skupnosti“, što je odgovaralo nemačkoj reči Volksgruppe. Slovenija je i to odbila s obrazloženjem da se u pogledu manjine nemačkog jezika više ne mo že govoriti o „narodnoj grupi“, već u najboljem slučaju o ostatku ostataka nekadašnje manjine. U gore pomenutim studi jama je u najvećoj meri vladala jednodušnost po pitanju broja govornika nemačkog u Sloveniji koji je mogao da se utvrdi: 1.813, plus izvestan broj ljudi koji nije bli že mogao da se odredi, a koji se na popisu 1991. godine nisu izjasnili kao pripadnici od 1944. godine progonjene manjine. Me đutim, mišljenja su se razilazila u pogledu vrednovanja broja koji bi i šao u pravcu narodne grupe. Dok je austrijska studija govorila o postojanju narodne grupe sa svim odgovarajućim kriterijumima – pre svega u kulturnom i grupi imanentnom smislu, slovenačka zbirna studija ih je proglasila za „ostatke ostataka“ nekadašnje manjine. Pri tom je glavni argument bio velika rasutost govornika nemačkog jezika po Sloveniji. Na kraju je slovena čka politika sledila ocenu svoje istraživačke grupe. Držanje slovenačke i austrijske politike se mo že objasniti samo u kontekstu istorijskog razvoja, a uz to, se gotovo svakodnevno hrani jedva ili nikako savladanom istorijom. Po poslednjem popisu stanovništva Habzburške monarhije (popis po govornom jeziku) 1910. godine na prostoru d anašnje Slovenije živelo je 106.255 pripadnika narodne grupe nemačkog jezika, oko 9,4 % ukupnog stanovništva ove oblasti. Najjača koncentracija stanovništva nemačkog jezika bila je u Mariboru, Kočevju, Slovenj Gradecu i Ljubljani. U gradu Mariboru je 80,9 % stanovnika navelo nema čki kao govorni jezik, neznatno manje nego u Celovcu u isto vreme. Godine 1918/19. su govornici nemačkog jezika u zemlji u samo nekoliko meseci od dr žavnog naroda postali potlačena manjina u SHS državi kojom su dominirali Srbi. Njihova broj čana snaga je na prvom jugoslovenskom popisu stanovništva (po maternjem jeziku) 1921. godine pala na 41.514 osobe, a time i na manje od polovine u odnosu na 1910. godinu, a deset godina kasnije, na samo 28.998. Od toga je 1931. godine više od pola živelo u Kranjskoj, a ne što preko 12.000 u Donjoj Štajerskoj. Pa ipak, uprkos dr žavnim sekvestracijama i državnom nadzoru, bitna „nemačka“ imovina u zemlji i narodna grupa nemačkog jezika ostali su i dalje dominantni u pri vredi. Vodeće slovenačke katoličke novine, ljubljanski Slovenec zabeležile su 1932. godine osećaj mnogih Slovenaca: „Kod nas je Nemac gospodar, on je vlasnik fabrike, trgovac ili bar mesar. Da, on je gospodar u čijim rukama je sudbina hiljada naših radnika. On je njihov poslodavac – tako on u sebi misli. On se oseća kao sin vladajuće nacije [...]“. U aprilu 1941. godine prostor Slovenije je podeljen izme đu fašističke Italije, Hitlerove Nemačke i njenog satelita Ma đarske. U oblastima koje su došle pod civilnu upravu „Trećeg rajha“ (Donja Štajerska i Gornja Kranjska) okupator je sprovodio politiku germanizacije koja je tla čila stotine hiljada ljudi, deportovala desetine hiljada i pobila više hiljada. Njen rezultat je bio: Desetine hiljada premeštenih osoba (Slovenaca, „folksdojčera“ sa celog Balkana, oblasti Crnog mora i Kočevja), posvudašnje ja čanje partizanskog pokreta protiv nema čkog okupatora koji će uskoro preuzeti i voditi komunisti, mržnja koja je usled nacisti čke okupacione politike 1945. godine pogodila pripadnike narodne grupe nemačkog jezika u celoj zemlji, delom podstaknuta
Veduta Ljubljane (isečak).
137
28. jula 1939., trg u Mariboru.
skih prava, poniženja, ubistava, uništenje stoletne ko čevske seljačke kulture i izgon desetina hiljada pripadnika narodne grupe nemačkog jezika kojima je kolektivno zamerena izdaja pradedovskog zavičaja, što je zamerka koja se do danas stalno iznosi, ali koja je neta čna u svojom pojednostavljivanju odnosa zločinac – žrtva. nekoliko zaista značajnih ekonomskih impulsa (izgradnja velikih preduzeća za nemačko naoružavanje, izgradnja elektrosnabdevanja, pre svega u ju žnoj Nemačkoj)
Organizacije preteče nacističke stranke, Domovinski savez i Narodni savez bile su od 11. maja 1941. godine jedini dozvoljeni politički pokreti sa jasno de�nisanim zadatkom „da vode ljude ove zemlje du ševno, duhovno i politički i da ih vaspitaju da budu svesni građani Rajha i punovredni članovi nemačke narodne zajednice“. Širokoj masi Slovenaca je dato „državljanstvo na otkaz“. Slovenci koji su na osnovu rasne i političke ocene predviđeni za iseljavanje, nisu dobili nemačko državljanstvo i postali su „ štićenici“ Nemačkog rajha. Njih nisu pozivali ni u R adnu službu Rajha ni u Vermaht, već su između 17 i 25 godina morali da odslu že „obavezu posebne službe“ u vidu jedne godine na selu kod gornjo štajerskih seljaka. Od 1943. godine „ štićenici“ su sakupljani u donještajerskim logorima radi odsluženja radne godine. Za njih su od 25. marta 1942. godine važile odredbe nirnberških rasnih zakona: zabrana sklapanja braka s Nemcima, zabrana vanbračnog opštenja s „Nemcima“ Gornje Kranjske i Donje Štajerske, sprečavanje njihovog biološkog množenja. Potpuno „nemačko državljanstvo“ dobili su pripadnici narodne grupe nema čkog jezika sa retroaktivnim dejstvom od 14. aprila 1941. godine. Dana 20. novembra 1943. godine na zasedanju „Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) u Jajcu donete su odluke o reorganizaciji Jugoslavije na federalnim osnovama, osporena je jugoslovenska vlada u izbeglištvu i zabranjen je povratak jugoslovenskog kralja Petra II. Istovremeno proglašeno je priklju čenje slovenačkih oblasti Jugoslaviji i u nacrtu re šeno uništenje stanovništva nemačkog jezika u Jugoslaviji. Njihov cilj je bio, kako je kona čno 1944. godine u odlukama AVNOJ-a (neka vrsta ratnog parlamenta) formulisano, oduzimanje gra đanskih prava i nasilno razvlašćivanje narodne grupe nema čkog jezika, kao i degradiranje njenih članova na nepoželjne ne-više-državljane bez prava i imovine. [Up. prilog Mihaela Portmana
136
Bilateralni pregovori o sklapanju sporazuma o kulturi između Austrije i Slovenije 2001. godine su stalno bili na ivici propasti. Čak se i o pojmovnim semantičkim pitanjima, pa i o prevodila čko-tehničkim problemima intenzivno raspravljalo. Iza toga su se ponekad krila pretpostavljana ustavna pitanja sa dalekose žnim posledicama. To se, recimo, može pokazati na prevodu nemačkog pojma „Volksgruppe“. Prvi austrijski predlog je bio „narodna skupnost“. Diskusije o pojmovima su jednim potezom otkri le celokupnu problematiku i postale na čelne: Slovenija je u krajnjoj liniji odbijala termin „narodna skupnost“ (narodna grupa, zajednica) s obrazlo ženjem da slovenački Ustav taj termin koristi za italijansku i ma đarsku manjinu koje su apostro�rane u Ustavu. Austrijski kompromisni predlog je kona čno govorio o „narodnoj skupnosti“, što je odgovaralo nemačkoj reči Volksgruppe. Slovenija je i to odbila s obrazloženjem da se u pogledu manjine nemačkog jezika više ne mo že govoriti o „narodnoj grupi“, već u najboljem slučaju o ostatku ostataka nekadašnje manjine. U gore pomenutim studi jama je u najvećoj meri vladala jednodušnost po pitanju broja govornika nemačkog u Sloveniji koji je mogao da se utvrdi: 1.813, plus izvestan broj ljudi koji nije bli že mogao da se odredi, a koji se na popisu 1991. godine nisu izjasnili kao pripadnici od 1944. godine progonjene manjine. Me đutim, mišljenja su se razilazila u pogledu vrednovanja broja koji bi i šao u pravcu narodne grupe. Dok je austrijska studija govorila o postojanju narodne grupe sa svim odgovarajućim kriterijumima – pre svega u kulturnom i grupi imanentnom smislu, slovenačka zbirna studija ih je proglasila za „ostatke ostataka“ nekadašnje manjine. Pri tom je glavni argument bio velika rasutost govornika nemačkog jezika po Sloveniji. Na kraju je slovena čka politika sledila ocenu svoje istraživačke grupe. Držanje slovenačke i austrijske politike se mo že objasniti samo u kontekstu istorijskog razvoja, a uz to, se gotovo svakodnevno hrani jedva ili nikako savladanom istorijom. Po poslednjem popisu stanovništva Habzburške monarhije (popis po govornom jeziku) 1910. godine na prostoru d anašnje Slovenije živelo je 106.255 pripadnika narodne grupe nemačkog jezika, oko 9,4 % ukupnog stanovništva ove oblasti. Najjača koncentracija stanovništva nemačkog jezika bila je u Mariboru, Kočevju, Slovenj Gradecu i Ljubljani. U gradu Mariboru je 80,9 % stanovnika navelo nema čki kao govorni jezik, neznatno manje nego u Celovcu u isto vreme. Godine 1918/19. su govornici nemačkog jezika u zemlji u samo nekoliko meseci od dr žavnog naroda postali potlačena manjina u SHS državi kojom su dominirali Srbi. Njihova broj čana snaga je na prvom jugoslovenskom popisu stanovništva (po maternjem jeziku) 1921. godine pala na 41.514 osobe, a time i na manje od polovine u odnosu na 1910. godinu, a deset godina kasnije, na samo 28.998. Od toga je 1931. godine više od pola živelo u Kranjskoj, a ne što preko 12.000 u Donjoj Štajerskoj. Pa ipak, uprkos dr žavnim sekvestracijama i državnom nadzoru, bitna „nemačka“ imovina u zemlji i narodna grupa nemačkog jezika ostali su i dalje dominantni u pri vredi. Vodeće slovenačke katoličke novine, ljubljanski Slovenec zabeležile su 1932. godine osećaj mnogih Slovenaca: „Kod nas je Nemac gospodar, on je vlasnik fabrike, trgovac ili bar mesar. Da, on je gospodar u čijim rukama je sudbina hiljada naših radnika. On je njihov poslodavac – tako on u sebi misli. On se oseća kao sin vladajuće nacije [...]“. U aprilu 1941. godine prostor Slovenije je podeljen izme đu fašističke Italije, Hitlerove Nemačke i njenog satelita Ma đarske. U oblastima koje su došle pod civilnu upravu „Trećeg rajha“ (Donja Štajerska i Gornja Kranjska) okupator je sprovodio politiku germanizacije koja je tla čila stotine hiljada ljudi, deportovala desetine hiljada i pobila više hiljada. Njen rezultat je bio: Desetine hiljada premeštenih osoba (Slovenaca, „folksdojčera“ sa celog Balkana, oblasti Crnog mora i Kočevja), posvudašnje ja čanje partizanskog pokreta protiv nema čkog okupatora koji će uskoro preuzeti i voditi komunisti, mržnja koja je usled nacisti čke okupacione politike 1945. godine pogodila pripadnike narodne grupe nemačkog jezika u celoj zemlji, delom podstaknuta merama i otvorenim terorom Titovih partizana. Hiljade slučajeva kršenja ljud
138
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
STEFAN KARNER
STEFAN KARNER
137
28. jula 1939., trg u Mariboru.
skih prava, poniženja, ubistava, uništenje stoletne ko čevske seljačke kulture i izgon desetina hiljada pripadnika narodne grupe nemačkog jezika kojima je kolektivno zamerena izdaja pradedovskog zavičaja, što je zamerka koja se do danas stalno iznosi, ali koja je neta čna u svojom pojednostavljivanju odnosa zločinac – žrtva. nekoliko zaista značajnih ekonomskih impulsa (izgradnja velikih preduzeća za nemačko naoružavanje, izgradnja elektrosnabdevanja, pre svega u ju žnoj Nemačkoj)
Organizacije preteče nacističke stranke, Domovinski savez i Narodni savez bile su od 11. maja 1941. godine jedini dozvoljeni politički pokreti sa jasno de�nisanim zadatkom „da vode ljude ove zemlje du ševno, duhovno i politički i da ih vaspitaju da budu svesni građani Rajha i punovredni članovi nemačke narodne zajednice“. Širokoj masi Slovenaca je dato „državljanstvo na otkaz“. Slovenci koji su na osnovu rasne i političke ocene predviđeni za iseljavanje, nisu dobili nemačko državljanstvo i postali su „ štićenici“ Nemačkog rajha. Njih nisu pozivali ni u R adnu službu Rajha ni u Vermaht, već su između 17 i 25 godina morali da odslu že „obavezu posebne službe“ u vidu jedne godine na selu kod gornjo štajerskih seljaka. Od 1943. godine „ štićenici“ su sakupljani u donještajerskim logorima radi odsluženja radne godine. Za njih su od 25. marta 1942. godine važile odredbe nirnberških rasnih zakona: zabrana sklapanja braka s Nemcima, zabrana vanbračnog opštenja s „Nemcima“ Gornje Kranjske i Donje Štajerske, sprečavanje njihovog biološkog množenja. Potpuno „nemačko državljanstvo“ dobili su pripadnici narodne grupe nema čkog jezika sa retroaktivnim dejstvom od 14. aprila 1941. godine. Dana 20. novembra 1943. godine na zasedanju „Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije“ (AVNOJ) u Jajcu donete su odluke o reorganizaciji Jugoslavije na federalnim osnovama, osporena je jugoslovenska vlada u izbeglištvu i zabranjen je povratak jugoslovenskog kralja Petra II. Istovremeno proglašeno je priklju čenje slovenačkih oblasti Jugoslaviji i u nacrtu re šeno uništenje stanovništva nemačkog jezika u Jugoslaviji. Njihov cilj je bio, kako je kona čno 1944. godine u odlukama AVNOJ-a (neka vrsta ratnog parlamenta) formulisano, oduzimanje gra đanskih prava i nasilno razvlašćivanje narodne grupe nema čkog jezika, kao i degradiranje njenih članova na nepoželjne ne-više-državljane bez prava i imovine. [Up. prilog Mihaela Portmana Podunavskoš vapsko stanovniš tvo u Vojvodini: beg, internacija i politika iseljavanja
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
139
(1944.-1954.) u ovom zborniku, op. u r.] Propagandistička ofanziva komunističkih par-
tizana koja je tekla od novembra 1943. godine stavila je narodnu grupu de facto „van zakona“ raspirujući ogromnu mržnju prema njenim pripadnicima. Na zakonskoj osnovi je tokom 1944. i 1945. godine AVNOJ doneo set dalekosežnih (tajnih) ukaza i temeljnih odluka, koje su najkasnije 1. decembra 1945. godine pau šalno dobile zakonsku snagu u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Me đu njima su bile odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1943. godine o oduzimanju građanskih prava, odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine o oduzimanju i potpunjoj kon�skaciji celokupne nemačke državne i privatne imovine, „neprijateljske imovine“, Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. koji je doveo do kon�skacije preko 630.000 ha zemlji šta 100.000 seljaka, od čega hiljada seljaka narodne grupe nemačkog jezika, ili do osnivanja Dr ža vne komisije za utvr đi vanje zloč ina okupatora i njihovih pomaga č a. Time su stvoreni bitni zakonski preduslovi za etničko, privredno i �zičko uništenje narodne grupe nemačkog jezika i u Sloveniji. Godine 1948. jugoslovenski popis stanovništva je zabeležio još samo 2.406 osoba pripadnika nemačke jezi čke manjine (od toga se 1.824 deklarisalo kao „Nemci“ a 536. kao „Austrijanci“). Izgledalo je da je etničko čišćenje bilo gotovo potpuno. Sem toga, pada u oči da je politika proterivanja, odnosno interniranja partizana, odnosno kasnije jugoslovenske dr žave, bila uperena isključivo protiv pripadnike narodne grupe nema čkog jezika (u onovremenom žargonu: protiv mesnih „Nemaca“), za razliku od npr. Čehoslovačke, gde su uz ljude nemačkog jezika, proterani i veliki delovi ma đarskog stanovništva. Kao predsednik prve slovenačke posleratne vlade Boris Kidri č je u jednom govoru na glavnom trgu u Mariboru u junu 1945. godine izri čito zahtevao: „Iz severnih krajeva moraju nestati ostaci Nemaca. Nedopustivo je da ti ostaci još šetaju slovenačkom i jugoslovenskom zemljom. Ti ljudi koji su posisali znoj narodni, ti ljudi koji su pomogli da se naš narod porobi, ti ljudi vi še ne smeju ostati ovde. Ne sme biti da u na šim zemljoradničkim zadrugama još ima ljudi koji su živeli od znoja na ših vinogradara i koji su ih izrabljivali. [...] Ovo je na ša zemlja, i tako će i ostati [...].“ Kao u drugim državama srednje-istočne Evrope etni čko čišćenje zemlje od narodne grupe nemačkog jezika teklo je uglavnom kroz slede će faze: 1. Pripisivanje kolektivne krivice (AVNOJ i naredni jugoslovenski zakoni), 2. kolektivno razvlašćivanje, 3. kolektivno iskorenjivanje i stvaranje raseljenih lica pomoću uklanjanja iz prastarih životnih okolnosti, sela, opština, krajeva, 4. kolektivne deportacije, uglavnom preko međustanica u logorima (Kidričevo), naporni marševi, železnički transporti, 5. nasilno okruženje i spremnost na nasilje (mladi partizani, silovanja, glad, li čna ponižavanja), 6. subjektivne povrede ličnosti koje velikim delom deluju do danas. Na dan 1. oktobra 1953. godine u Austriji je živelo 119.602 pripadnika nekadašnje narodne grupe nemačkog jezika iz Jugoslavije, delom jo š u logorima. Od tog broja 29.821 je dobilo austrijsko dr žavljanstvo. Većina rođaka pripadnika narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Jugoslaviji do 1948. godine bili su internirani u logorima i lišeni slobode. Posle raspuštanja logora mnogi od njih su se vratili u svoja stara mesta, pre svega u Ko čevje, Maribor, Apa ško polje i Ljubljanu, koje narednih godina nisu smeli da napuštaju. Uz to, odre đena im je i radna obaveza. Pripadnici narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Sloveniji morali su kasnije uvek da o čekuju šikaniranje od državnih organa, u školi, u profesionalnom napredovanju i u kulturnim organizacijama. Mnogi su pokušali da to izbegnu tako što su se što je brže bilo moguće prilagodili i sakrili svoj nacionalni identitet u javnosti. Tako npr. nisu smeli da menjaju prezimena jer su osu đivani zbog različitih prestupa iz vremena okupacije koji su im ponekad, kao govornicima nemačkog jezika, pripisivani. Godine 1951. je ratno stanje izme đu Jugoslavije i Austrije, kao i Nemačke, progla-
peno normalizovali. Godine 1955. Jugoslavija je kao pridružena sila pristupila austrijskom Državnom ugovoru u skladu sa članom 37. Član 27 austrijskog Dr žavnog ugovora je, međutim, „Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji davao pravo da kon�skuje, zadrži ili likvidira austrijsku imovinu, prava i interese koji su se u trenutku stupanja na snagu ovog ugovora nalazili na jugoslovenskoj teritoriji. Austrijska vlada se obavezala da će obeštetiti austrijske državljane čija će imovina potpasti pod udar ovog člana.“ Do priznanja narodne grupe nema čkog jezika za „nacionalnu manjinu“ ni u Sloveniji ni u Jugoslaviji nije došlo tokom celog posleratnog razdoblja. Time su joj uskraćene mogućnosti nastave na nemačkom jeziku, sopstvenog medija, sopstvene organizacije na nacionalnopolitičkoj osnovi, kao i organizovanog zastupanja pred organima državne vlasti. Uprkos tome, mnogi su sačuvali svoj etnički identitet. Godine 1991. 1.813 osoba s e izjasnilo da pripada narodnoj grupi nemačkog jezika. Tome treba dodati i jedan broj osoba koji nije mogu će odrediti, pre svega mladih, zaposlenih ljudi, koji svoje „nemstvo“ još nisu oglasili u ovoj ili onoj mogu ćoj formi. U tom kontekstu treba navesti i to da je jo š jugoslovenski popis iz 1991. godine zabele žio 2.582 osobe koje su koristile nemački kao jezik komunikacije u porodici, a koje su to i navele, što je – uprkos tome što su prete žno navele slovenački kao maternji jezik i slo venačku etničku pripadnost – ipak ukazivalo na određenu bliskost sa narodnom grupom nemačkog jezika. Naredni popis stanovni štva Republike Slovenije je doneo vrlo slične rezultate. Narodna grupa se od 1991. godine mo gla artikulisati u vi še udruženja. Među njihovim mnogostranim kulturnim aktivnostima važne su pre svega kulturne večeri, nemačka bogosluženja, izložbe, restauracija kulturnih spomenika i crkava, zastupanje restitucionih zahteva i pravno savetovanje pripadnika narodne grupe nemačkog jezika. Ni sporazum o kulturnoj saradnji koji je izme đu Austrije i Republike Slovenije potpisan 2001. godine nije doneo odlučujuće pravno poboljšanje stanja Nemaca u zemlji. Nema sumnje da istorija proterivanja – uz zlo čin holokausta nad evropskim Jevrejima i slovenskim narodima – spada u najteža iskustva Nemaca u XX veku. Ona je u mnogome neraskidivo vezana za holokaust, što njeno prevladavanje čini dvostruko težim. Treba li/mogu li po činioci postati žrtve? A žrtve, pak, po činoci? Ralf Đordano je nedavno pozvao na održavanje principa: „Čovečnost je nedeljiva“. I: „Ko potiskuje predistoriju proterivanja, krši ovo načelo, baš kao i onaj ko ignoriše njegove istorijske
Pogled na Bledsko jezero, oko 1939.
138
NARODNA GRUPA NEMAČKOG JEZIKA U SLOVENIJI I AVNOJ
STEFAN KARNER
139
(1944.-1954.) u ovom zborniku, op. u r.] Propagandistička ofanziva komunističkih par-
tizana koja je tekla od novembra 1943. godine stavila je narodnu grupu de facto „van zakona“ raspirujući ogromnu mržnju prema njenim pripadnicima. Na zakonskoj osnovi je tokom 1944. i 1945. godine AVNOJ doneo set dalekosežnih (tajnih) ukaza i temeljnih odluka, koje su najkasnije 1. decembra 1945. godine pau šalno dobile zakonsku snagu u Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji. Me đu njima su bile odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1943. godine o oduzimanju građanskih prava, odluka AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine o oduzimanju i potpunjoj kon�skaciji celokupne nemačke državne i privatne imovine, „neprijateljske imovine“, Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji od 23. avgusta 1945. koji je doveo do kon�skacije preko 630.000 ha zemlji šta 100.000 seljaka, od čega hiljada seljaka narodne grupe nemačkog jezika, ili do osnivanja Dr ža vne komisije za utvr đi vanje zloč ina okupatora i njihovih pomaga č a. Time su stvoreni bitni zakonski preduslovi za etničko, privredno i �zičko uništenje narodne grupe nemačkog jezika i u Sloveniji. Godine 1948. jugoslovenski popis stanovništva je zabeležio još samo 2.406 osoba pripadnika nemačke jezi čke manjine (od toga se 1.824 deklarisalo kao „Nemci“ a 536. kao „Austrijanci“). Izgledalo je da je etničko čišćenje bilo gotovo potpuno. Sem toga, pada u oči da je politika proterivanja, odnosno interniranja partizana, odnosno kasnije jugoslovenske dr žave, bila uperena isključivo protiv pripadnike narodne grupe nema čkog jezika (u onovremenom žargonu: protiv mesnih „Nemaca“), za razliku od npr. Čehoslovačke, gde su uz ljude nemačkog jezika, proterani i veliki delovi ma đarskog stanovništva. Kao predsednik prve slovenačke posleratne vlade Boris Kidri č je u jednom govoru na glavnom trgu u Mariboru u junu 1945. godine izri čito zahtevao: „Iz severnih krajeva moraju nestati ostaci Nemaca. Nedopustivo je da ti ostaci još šetaju slovenačkom i jugoslovenskom zemljom. Ti ljudi koji su posisali znoj narodni, ti ljudi koji su pomogli da se naš narod porobi, ti ljudi vi še ne smeju ostati ovde. Ne sme biti da u na šim zemljoradničkim zadrugama još ima ljudi koji su živeli od znoja na ših vinogradara i koji su ih izrabljivali. [...] Ovo je na ša zemlja, i tako će i ostati [...].“ Kao u drugim državama srednje-istočne Evrope etni čko čišćenje zemlje od narodne grupe nemačkog jezika teklo je uglavnom kroz slede će faze: 1. Pripisivanje kolektivne krivice (AVNOJ i naredni jugoslovenski zakoni), 2. kolektivno razvlašćivanje, 3. kolektivno iskorenjivanje i stvaranje raseljenih lica pomoću uklanjanja iz prastarih životnih okolnosti, sela, opština, krajeva, 4. kolektivne deportacije, uglavnom preko međustanica u logorima (Kidričevo), naporni marševi, železnički transporti, 5. nasilno okruženje i spremnost na nasilje (mladi partizani, silovanja, glad, li čna ponižavanja), 6. subjektivne povrede ličnosti koje velikim delom deluju do danas. Na dan 1. oktobra 1953. godine u Austriji je živelo 119.602 pripadnika nekadašnje narodne grupe nemačkog jezika iz Jugoslavije, delom jo š u logorima. Od tog broja 29.821 je dobilo austrijsko dr žavljanstvo. Većina rođaka pripadnika narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Jugoslaviji do 1948. godine bili su internirani u logorima i lišeni slobode. Posle raspuštanja logora mnogi od njih su se vratili u svoja stara mesta, pre svega u Ko čevje, Maribor, Apa ško polje i Ljubljanu, koje narednih godina nisu smeli da napuštaju. Uz to, odre đena im je i radna obaveza. Pripadnici narodne grupe nemačkog jezika koji su ostali u Sloveniji morali su kasnije uvek da o čekuju šikaniranje od državnih organa, u školi, u profesionalnom napredovanju i u kulturnim organizacijama. Mnogi su pokušali da to izbegnu tako što su se što je brže bilo moguće prilagodili i sakrili svoj nacionalni identitet u javnosti. Tako npr. nisu smeli da menjaju prezimena jer su osu đivani zbog različitih prestupa iz vremena okupacije koji su im ponekad, kao govornicima nemačkog jezika, pripisivani. Godine 1951. je ratno stanje izme đu Jugoslavije i Austrije, kao i Nemačke, proglašeno za završeno. Od 1955. godine odnosi Titove Jugoslavije sa obe zemlje su se poste-
140
peno normalizovali. Godine 1955. Jugoslavija je kao pridružena sila pristupila austrijskom Državnom ugovoru u skladu sa članom 37. Član 27 austrijskog Dr žavnog ugovora je, međutim, „Federativnoj narodnoj republici Jugoslaviji davao pravo da kon�skuje, zadrži ili likvidira austrijsku imovinu, prava i interese koji su se u trenutku stupanja na snagu ovog ugovora nalazili na jugoslovenskoj teritoriji. Austrijska vlada se obavezala da će obeštetiti austrijske državljane čija će imovina potpasti pod udar ovog člana.“ Do priznanja narodne grupe nema čkog jezika za „nacionalnu manjinu“ ni u Sloveniji ni u Jugoslaviji nije došlo tokom celog posleratnog razdoblja. Time su joj uskraćene mogućnosti nastave na nemačkom jeziku, sopstvenog medija, sopstvene organizacije na nacionalnopolitičkoj osnovi, kao i organizovanog zastupanja pred organima državne vlasti. Uprkos tome, mnogi su sačuvali svoj etnički identitet. Godine 1991. 1.813 osoba s e izjasnilo da pripada narodnoj grupi nemačkog jezika. Tome treba dodati i jedan broj osoba koji nije mogu će odrediti, pre svega mladih, zaposlenih ljudi, koji svoje „nemstvo“ još nisu oglasili u ovoj ili onoj mogu ćoj formi. U tom kontekstu treba navesti i to da je jo š jugoslovenski popis iz 1991. godine zabele žio 2.582 osobe koje su koristile nemački kao jezik komunikacije u porodici, a koje su to i navele, što je – uprkos tome što su prete žno navele slovenački kao maternji jezik i slo venačku etničku pripadnost – ipak ukazivalo na određenu bliskost sa narodnom grupom nemačkog jezika. Naredni popis stanovni štva Republike Slovenije je doneo vrlo slične rezultate. Narodna grupa se od 1991. godine mo gla artikulisati u vi še udruženja. Među njihovim mnogostranim kulturnim aktivnostima važne su pre svega kulturne večeri, nemačka bogosluženja, izložbe, restauracija kulturnih spomenika i crkava, zastupanje restitucionih zahteva i pravno savetovanje pripadnika narodne grupe nemačkog jezika. Ni sporazum o kulturnoj saradnji koji je izme đu Austrije i Republike Slovenije potpisan 2001. godine nije doneo odlučujuće pravno poboljšanje stanja Nemaca u zemlji. Nema sumnje da istorija proterivanja – uz zlo čin holokausta nad evropskim Jevrejima i slovenskim narodima – spada u najteža iskustva Nemaca u XX veku. Ona je u mnogome neraskidivo vezana za holokaust, što njeno prevladavanje čini dvostruko težim. Treba li/mogu li po činioci postati žrtve? A žrtve, pak, po činoci? Ralf Đordano je nedavno pozvao na održavanje principa: „Čovečnost je nedeljiva“. I: „Ko potiskuje predistoriju proterivanja, krši ovo načelo, baš kao i onaj ko ignoriše njegove istorijske posledice.“
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
STEFAN KARNER
Lagani proces promene političkog mišljenja u Sloveniji daje da se nasluti uska srebrna crta na horizontu. Izgleda da su za to bitni re šenje pitanja tabli sa nazivima mesta u Koruškoj, kao i politi čke promene u Sloveniji, a i inicijative koru ških i austrijskih političara koji na skupovima sa svojim slovenačkim kolegama pokušavaju da prevaziđu sporna pitanja.
1
2
Pojam „narodna grupa“ koji poti če iz austrijske pravne terminologije, bi će svesno upotrebljavan kao nepristrasan kolektivni pojam za „nacionalnost“, „narodnost“, „nacionalnu manjinu“ „etničku grupu“, „etniju“ ili „narod“. Slovenački ustav od 25. juna 1991. godine kao pojam za nacionalne manjine poznaje termin „autohtone narodne grupe“ (avtohtona narodna skupnost). Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ biće u nastavku korišćen kumulativno za osobe koje 1. žive kao autohtone (izvorne) na podru č ju Slovenije, pre svega u gradovima kao potomci građanskog sloja poreklom iz XIX veka, i u pojedinim seoskim oblastima kao što su Apaško polje ili Kočevje, 2. koje su na popisu stanovništva 1991. godine navele „nema čki“ kao maternji jezik, 3. koje su se doselile iz neke zemlje nemačkog jezika (uglavnom Nemačke, Austrije ili Š vajcarske) a koje govore nemačkim jezikom, 4. koje su na određeni način bliske „nemstvu“ (npr. zbog korišćenja nemačkog jezika u krugu porodice). Terminologija slovena čkog popisa stanovništva iz 1991. godine za ljude nemačkog jezika poznaje ove dve narodnosti: „Nemci“ i „Austrijanci“. Sem toga, bele žen je i maternji jezik i govorni jezik u porodici. Navođenje nemačkog kao jezika opštenja u ličnom okruženju je smatrana samo za pomoćni kriterijum. Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ pokušava da prevaziđe termin „nemačka narodna grupa“ koji, iako istorijski, i etnički takođe moguć, u svetlu aktuelnih pojmova o nacionalnosti stalno daje povoda nesporazumima. Zavisno od epohe i političkog konteksta mogu se za to koristiti i pojmovi „folksdojčeri“ ili „ ljudi nemačkog jezika“. – Među obimnom i sveobuhvatnom literaturom o narodnim grupama i manjinama koja ovde ni u naznakama ne će biti navođena, up. Između ostalog npr.: Alfred Verdross, Völkerrecht (2. izd.), Wien 1950; Tine Hribar, Slovenska državnost, Ljubljana 1989; Joseph Marko, Der Minderheitenschutz in den jugoslawischen Nachfolgestaaten. Slowenien, Kroatien und Mazedonien sowie die Bundesrepublik Jugoslawien mit Serbien und Montenegro (Minderheitenschutz im östlichen Europa 5), Bonn 1996, str. 126 ff . Uz ceo članak uporedi pre svega: Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien 1939–1997. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt, Ljubljana 1998 i Du šan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998 i tamo navedenu obimnu literaturu i izvore.
Pogled na Bledsko jezero, oko 1939.
141
Aleksandar Krel
Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji
Uvodni deo1
Istražujući etnički identitet dana šnjih vojvođanskih Nemaca, jedne od brojnih etničkih i nacionalnih manjina2 prisutnih na područ ju Vojvodine, severne pokrajine Republike Srbije, izvršio sam terensko istraživanje među licima koja su se na popisu stanovništva sprovedenom 2002. godine izjasnila kao pripadnici ove zajednice. Istraživanje je u nekoliko navrata, od 2004. do 2008. godine, ob avljeno među rukovodiocima, aktivistima i članovima četiri nevladina lokalna udruženja koja okupljaju pripadnike nemačke nacionalne manjine3. U svom istraživanju pojam etnič ki identitet 4 posmatram kao kategoriju koja se formira kroz odnos „sopstvene“ i „drugih“ grupa. Etni čku grupu, odnosno posmatranu zajednicu vojvođanskih Nemaca, doživljavam kao grupu koja svoju etničnost ne tvori a priori, ve ć je stvara „kroz odnos sa drugim zajednicama, kroz proces identi �kacije njenih pripadnika i manifestovanje njihovog identiteta u društvenoj praksi“.5 S obzirom da je etnički identitet posmatrane zajednice veoma kompleksan fenomen, njegovo istraživanje može biti usmereno na posmatranje i ispitivanje objektivnih identitetskih parametara u posmatranoj etničkoj zajednici (poput jezika, religije i obi čaja), ali se ono može izgraditi i na osnovu analize subjektivnih do življaja koje njeni pripadnici sami pridaju svojim etni čkim simbolima i dru štvenoj praksi (etni čke stereotipe, etni čku distancu, etničku vezanost/bliskost i sl.); u isto vreme ono takođe može biti usmereno na ispitivanje institucionalnog nivoa etničkog identiteta (udru ženja i zvaničnih organizacija, njihovih programa i projekata, medija i sl.). 6 Zbog toga što se etnički identitet posmatrane zajednice ispoljava posredstvom različitih aspekata, svaki od njih samostalno može dospeti u samo središte istra živačkog interesovanja. Tokom svog istraživanja uočio sam da se jedan od najznačajnijih momenata u životu današnjih vojvođanskih Nemaca zbio u Novom Sadu 1992. godine, kada je konstituisano Die Donau – prvo nevladino udru ženje koje je nakon zavr šetka Drugog svetskog rata okupilo pripadnike nemačke nacionalne manjine sa prostora Vojvodine. Njegovo osnivanje označilo je okončanje perioda etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca, koji je u socijalisti čkoj Jugoslaviji trajao praktično od rasformiranja sabirnih logora za pripadnike nemačke nacionalne manjine (1948. godine) do po četka devedesetih godina 20. veka. Tokom tog perioda do šlo je do skoro potpunog nestanka etni čkog i kulturnog identiteta vojvo đanskih Nemaca na vojvođanskom prostoru. Osnivanje novosadskog udruženja Die Donau pokrenulo je proces formiranja sličnih udruženja i u drugim urbanim vojvo đanskim sredinama u kojima žive Nemci. Njihova rukovodstva, aktivisti i članovi, našli su se pred identi čnim zadatkom – (re) konstruisanjem etničkog identiteta nemačke zajednice u svojim lokalnim sredinama, a zatim i javnim manifestovanjem njegovih najzna čajnijih simbola. Ovaj nimalo jednostavan i složen poduhvat, od vitalne važnosti za opstanak nemačke zajednice u Voj vodini, zahtevao je promenu dotadašnje identitetske strategije. Zbog toga su lideri lokalnih nemačkih udruženja, poučeni istorijskim iskustvom koje im je govorilo da su jugoslovenski/vojvođanski Nemci po okončanju svakog vojnog sukoba vođenog
Grb udruženja Die Donau iz Novog Sada.
140
Lagani proces promene političkog mišljenja u Sloveniji daje da se nasluti uska srebrna crta na horizontu. Izgleda da su za to bitni re šenje pitanja tabli sa nazivima mesta u Koruškoj, kao i politi čke promene u Sloveniji, a i inicijative koru ških i austrijskih političara koji na skupovima sa svojim slovenačkim kolegama pokušavaju da prevaziđu sporna pitanja.
1
2
142
Pojam „narodna grupa“ koji poti če iz austrijske pravne terminologije, bi će svesno upotrebljavan kao nepristrasan kolektivni pojam za „nacionalnost“, „narodnost“, „nacionalnu manjinu“ „etničku grupu“, „etniju“ ili „narod“. Slovenački ustav od 25. juna 1991. godine kao pojam za nacionalne manjine poznaje termin „autohtone narodne grupe“ (avtohtona narodna skupnost). Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ biće u nastavku korišćen kumulativno za osobe koje 1. žive kao autohtone (izvorne) na podru č ju Slovenije, pre svega u gradovima kao potomci građanskog sloja poreklom iz XIX veka, i u pojedinim seoskim oblastima kao što su Apaško polje ili Kočevje, 2. koje su na popisu stanovništva 1991. godine navele „nema čki“ kao maternji jezik, 3. koje su se doselile iz neke zemlje nemačkog jezika (uglavnom Nemačke, Austrije ili Š vajcarske) a koje govore nemačkim jezikom, 4. koje su na određeni način bliske „nemstvu“ (npr. zbog korišćenja nemačkog jezika u krugu porodice). Terminologija slovena čkog popisa stanovništva iz 1991. godine za ljude nemačkog jezika poznaje ove dve narodnosti: „Nemci“ i „Austrijanci“. Sem toga, bele žen je i maternji jezik i govorni jezik u porodici. Navođenje nemačkog kao jezika opštenja u ličnom okruženju je smatrana samo za pomoćni kriterijum. Termin „narodna grupa nemačkog jezika“ pokušava da prevaziđe termin „nemačka narodna grupa“ koji, iako istorijski, i etnički takođe moguć, u svetlu aktuelnih pojmova o nacionalnosti stalno daje povoda nesporazumima. Zavisno od epohe i političkog konteksta mogu se za to koristiti i pojmovi „folksdojčeri“ ili „ ljudi nemačkog jezika“. – Među obimnom i sveobuhvatnom literaturom o narodnim grupama i manjinama koja ovde ni u naznakama ne će biti navođena, up. Između ostalog npr.: Alfred Verdross, Völkerrecht (2. izd.), Wien 1950; Tine Hribar, Slovenska državnost, Ljubljana 1989; Joseph Marko, Der Minderheitenschutz in den jugoslawischen Nachfolgestaaten. Slowenien, Kroatien und Mazedonien sowie die Bundesrepublik Jugoslawien mit Serbien und Montenegro (Minderheitenschutz im östlichen Europa 5), Bonn 1996, str. 126 ff . Uz ceo članak uporedi pre svega: Stefan Karner, Die deutschsprachige Volksgruppe in Slowenien 1939–1997. Aspekte ihrer Entwicklung, Klagenfurt, Ljubljana 1998 i Du šan Nećak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955, Ljubljana 1998 i tamo navedenu obimnu literaturu i izvore.
ALEKSANDAR KREL
sredno nakon raspada SFRJ pristupili procesu supstituciji identitetske strategije. Ovaj proces je bio olak šan tendencijom usklađivanje ustavno-pravnih paradigmi koje se odnose na zaštitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima.7 Nemci u Vojvodini od doseljavanja do Drugog svetskog rata: društveno istorijski kontekst problemа
Ober-Mil na Dunavu, obojeni bakrorez, oko 1850. Nemački naseljenici su se niz Dunav prevozili tzv. „ulmskim kutijama“. Po prispeću u apatinsku luku, put bi nastavljalikopnom.
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
STEFAN KARNER
Ratni sukobi koji su se pred kraj 17. i po četkom 18. veka rasplamsali između dva carstva, austrijskog i turskog, doveli su do poraza osmanlijske vojske i njenog povla čenja iz centralnog i ju žnog dela Ugarske, a nedugo potom i pripajanje tih teritorija Austriji. Budući da su te oblasti opustele usled dugogodi šnje turske okupacije i da su dodatno razorene vojnim dejstvima, ubrzo se pojavila potreba za njihovom kolonizacijom8. Privučen brojnim pogodnostima i poreskim olak šicama, obećanim od strane austrijskih vlasti, među kolonistima se našao veliki broj nemačkih zanatlija i zemljoradnika, koji iz tada šnjih nemačkih kneževina kreću ka srednjem i ju žnom Podunavlju u nameri da se u njima nasele. Me đutim, bilo je potrebno dosta vremena da se izražene, pre svega verske, a zatim jezi čke i kulturne razlike me đu ovim kolonistima doseljenim iz razli čitih oblasti današnje Nemačke, Francuske, Austrije i Luksemburga (Badena, Virtemberga, Elzasa, Lotaringije, Saksonije, Tirola, Šlezije i Prusije) prevaziđu. Tek generacijama njihovih potomaka pošlo je za rukom da se – opredeliv ši se za prevazilaženje međusobnih razlika i insistiranjem na zajedničkim kulturnim karakteristikama i modelima – povežu u jedinstvenu etničku celinu na prostoru ju žnog Podunavlja, Podunavske Švabe9. Književni oblik nemačkog jezika imao je zna čajnu ulogu u društvenom životu ove zajednice, jer je poslu žio kao sredstvo za prevazilaženje idiomskih razlika10 među nemačkim doseljenicima i omogućio odvijanje njihove neometane komunikacije, a potom je, vremenom, kako su se razlike izme đu nemačkih kolonista ujednačavale, poslužio kao važno sredstvo u procesu njihove etni čke identi �kacije i formiranja posebne etničke zajednice – Podunavskih Švaba . Odlukama Pariske mirovne konferencije Podunavske Š vabe, duž srednjeg i ju žnog toka Dunava, podeljene su granicama dr žava formiranih nakon raspa da Austro-Ugarske monarhije, u kojima su stekle status nacionalne manjine, što je slučaj i sa njihovim sunarodnicima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca11. U njoj su Nemci, sve do okon-
141
Aleksandar Krel
Etnička mimikrija nemačke nacionalne manjine u socijalističkoj Jugoslaviji
Uvodni deo1
Istražujući etnički identitet dana šnjih vojvođanskih Nemaca, jedne od brojnih etničkih i nacionalnih manjina2 prisutnih na područ ju Vojvodine, severne pokrajine Republike Srbije, izvršio sam terensko istraživanje među licima koja su se na popisu stanovništva sprovedenom 2002. godine izjasnila kao pripadnici ove zajednice. Istraživanje je u nekoliko navrata, od 2004. do 2008. godine, ob avljeno među rukovodiocima, aktivistima i članovima četiri nevladina lokalna udruženja koja okupljaju pripadnike nemačke nacionalne manjine3. U svom istraživanju pojam etnič ki identitet 4 posmatram kao kategoriju koja se formira kroz odnos „sopstvene“ i „drugih“ grupa. Etni čku grupu, odnosno posmatranu zajednicu vojvođanskih Nemaca, doživljavam kao grupu koja svoju etničnost ne tvori a priori, ve ć je stvara „kroz odnos sa drugim zajednicama, kroz proces identi �kacije njenih pripadnika i manifestovanje njihovog identiteta u društvenoj praksi“.5 S obzirom da je etnički identitet posmatrane zajednice veoma kompleksan fenomen, njegovo istraživanje može biti usmereno na posmatranje i ispitivanje objektivnih identitetskih parametara u posmatranoj etničkoj zajednici (poput jezika, religije i obi čaja), ali se ono može izgraditi i na osnovu analize subjektivnih do življaja koje njeni pripadnici sami pridaju svojim etni čkim simbolima i dru štvenoj praksi (etni čke stereotipe, etni čku distancu, etničku vezanost/bliskost i sl.); u isto vreme ono takođe može biti usmereno na ispitivanje institucionalnog nivoa etničkog identiteta (udru ženja i zvaničnih organizacija, njihovih programa i projekata, medija i sl.). 6 Zbog toga što se etnički identitet posmatrane zajednice ispoljava posredstvom različitih aspekata, svaki od njih samostalno može dospeti u samo središte istra živačkog interesovanja. Tokom svog istraživanja uočio sam da se jedan od najznačajnijih momenata u životu današnjih vojvođanskih Nemaca zbio u Novom Sadu 1992. godine, kada je konstituisano Die Donau – prvo nevladino udru ženje koje je nakon zavr šetka Drugog svetskog rata okupilo pripadnike nemačke nacionalne manjine sa prostora Vojvodine. Njegovo osnivanje označilo je okončanje perioda etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca, koji je u socijalisti čkoj Jugoslaviji trajao praktično od rasformiranja sabirnih logora za pripadnike nemačke nacionalne manjine (1948. godine) do po četka devedesetih godina 20. veka. Tokom tog perioda do šlo je do skoro potpunog nestanka etni čkog i kulturnog identiteta vojvo đanskih Nemaca na vojvođanskom prostoru. Osnivanje novosadskog udruženja Die Donau pokrenulo je proces formiranja sličnih udruženja i u drugim urbanim vojvo đanskim sredinama u kojima žive Nemci. Njihova rukovodstva, aktivisti i članovi, našli su se pred identi čnim zadatkom – (re) konstruisanjem etničkog identiteta nemačke zajednice u svojim lokalnim sredinama, a zatim i javnim manifestovanjem njegovih najzna čajnijih simbola. Ovaj nimalo jednostavan i složen poduhvat, od vitalne važnosti za opstanak nemačke zajednice u Voj vodini, zahtevao je promenu dotadašnje identitetske strategije. Zbog toga su lideri lokalnih nemačkih udruženja, poučeni istorijskim iskustvom koje im je govorilo da su jugoslovenski/vojvođanski Nemci po okončanju svakog vojnog sukoba vođenog tokom prošlog veka, „milom ili silom“ menjali sopstvenu etni čku strategiju, nepo-
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
čanja Drugog svetskog rata kontinuirano vodili bogat i dinamičan privredni, politi čki i kulturni život, javno manifestujući simbole sopstvenog nacionalnog identiteta posredstvom brojnih kulturnih institucija, a nemački jezik bio je jednan od najprepoznatljivijih simbola njihovog etničkog identiteta. Pripadnici nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji su, poput svojih sunarodnika u ostalim državama Podunavlja, platili isuviše visoku cenu zbog odluke njihovog tadašnjeg rukovodstva da podrže politiku nacističke Nemačke i njenih saveznika. Zbog uloge koju je veliki broj njihovih sunarodnika – jugoslovenskih državljana – imao prilikom agresije Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, kao i zbog njihovog masovnog učešća u paravojnim i policijskim jedinicama (koje su činile poluge moći okupacionog sistema) i anga žovanja tokom izvođenja njihovih brojnih vojnih i policijskih akcija protiv ustanika i civilnog stanovništva na njenoj teritoriji, tokom kojih su po činjeni ratni zlo čini, nakon vojnog poraza nacisti čke Nemačke, jugoslovenske Nemce zadesila je velika nevolja. Pripadnici nema čke zajednice u tek oslobođenoj Jugoslaviji bili su ozna čeni kao kolektivni krivci za sve ratne strahote i suočili su se sa surovom odmazdom: oduzimanjem njihovih građanskih prava, lišavanjem prava vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom (koja je u toku procesa kolonizacije Vojvodine, koji je ubrzo nakon toga usledio, raspodeljena kolonizo vanom stanovništvu iz Hrvatske, Bo sne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Makedonije), i njihovog interniranja u sabirne i radne logore. U tom periodu, samo mali broj pripadnika nemačke nacionalne manjine uspeo je da izbegne žestoke represivne mere jugoslovenskih vlasti uspostavljenih nakon okončanja Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije.12 Period etničke mimikrije Nemaca u Vojvodini u socijalisti čkoj Jugoslaviji
Jugoslovenske vlasti su shvatajući da bi jugoslovenski Nemci mogli da igraju zna čajniju ulogu u privrednom oporavku i daljem razvoju ratom opusto šene zemlje odlu čile da otpočnu sa njihovom reintegracijom u „socijalističku zajednicu naroda i narodnosti“. Zbog toga je doneta odluka da se 1948. godine rasformiraju preostali sabirni i/ili radni logori, a u njima zato čena lica nema čke nacionalne manjine puste na slobodu. Na žalost, veliki broj njihovih sunarodnika, me đu njima najviše dece i starih lica, nije dočekao taj trenutak.13 Jugoslovenski Nemci koji su se napokon na šli na slobodi bili su u obavezi da potpišu ugovore o radu (uglavnom se radilo o trogodi šnjem periodu), a tek nakon njiho vog isteka dobijali su dozvolu da zapo čnu nov život, u mestima po njihovom slobodnom izboru. Me đutim, mnogi su i u tom periodu živeli u veoma lošim uslovima, jer su sa članovima svojih porodica bili raspoređeni u privremenom smeštaju.14 Uz saglanost vlasti, po čela su da se osnivaju nemačka kulturno-umetnička i sportska društva, otvoreno je nekoliko odeljenja u kojima su đaci mogli da pohađaju nastavu na nemačkom jeziku, a pojavilo se i nekoliko listova na nemačkom jeziku. Jugoslovenskim Nemcima postepeno su vraćena gra đanska prava.15 Međutim, organizovani pokušaji vlasti da preostale Nemce uključe u aktivan društveni, privredni i kulturni život jugoslovenske zajednice nisu dali očekivane rezultate. Ve ćina jugoslovenskih Nemaca, tokom šezdesetih godina 20. veka odlučila se da iskoristi svoje legitimno pravo na iseljavanje (uglavnom kod već izbeglih ro đaka u SR Nemačku i Austriju), pa je u Jugosla viji preostao mali broj pripadnika ove nacionalne manjine, koncentrisanih u Vojvodini. Uporedo sa popuštanjem pritiska kome su bili izlo ženi u prethodnim decenijama, njihov položaj se postepeno popravljao. Međutim, iako su njihova prava od sredine šezdesetih godina, u formalnom smislu, izjedna čena sa pravima drugih nacionalnih manjina u Jugoslaviji, sećanje na decenije provedene pod teretom represija još uvek je bilo snažno i bitno je odredilo identitetsku strategiju članova ove etničke zajednice. Poučen gorkim uspomenama na logorske dane i pritisnut podozrivim odnosom okoline, izazvanim još nedovoljno izbledelim antinema čkim raspoloženjem, najveći broj preostalih Nemaca u Jugoslaviji bez ikakvog oblika međusobne povezanosti i
Grb udruženja Die Donau iz Novog Sada.
143
142
ALEKSANDAR KREL
sredno nakon raspada SFRJ pristupili procesu supstituciji identitetske strategije. Ovaj proces je bio olak šan tendencijom usklađivanje ustavno-pravnih paradigmi koje se odnose na zaštitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima.7 Nemci u Vojvodini od doseljavanja do Drugog svetskog rata: društveno istorijski kontekst problemа
Ober-Mil na Dunavu, obojeni bakrorez, oko 1850. Nemački naseljenici su se niz Dunav prevozili tzv. „ulmskim kutijama“. Po prispeću u apatinsku luku, put bi nastavljalikopnom.
Ratni sukobi koji su se pred kraj 17. i po četkom 18. veka rasplamsali između dva carstva, austrijskog i turskog, doveli su do poraza osmanlijske vojske i njenog povla čenja iz centralnog i ju žnog dela Ugarske, a nedugo potom i pripajanje tih teritorija Austriji. Budući da su te oblasti opustele usled dugogodi šnje turske okupacije i da su dodatno razorene vojnim dejstvima, ubrzo se pojavila potreba za njihovom kolonizacijom8. Privučen brojnim pogodnostima i poreskim olak šicama, obećanim od strane austrijskih vlasti, među kolonistima se našao veliki broj nemačkih zanatlija i zemljoradnika, koji iz tada šnjih nemačkih kneževina kreću ka srednjem i ju žnom Podunavlju u nameri da se u njima nasele. Me đutim, bilo je potrebno dosta vremena da se izražene, pre svega verske, a zatim jezi čke i kulturne razlike me đu ovim kolonistima doseljenim iz razli čitih oblasti današnje Nemačke, Francuske, Austrije i Luksemburga (Badena, Virtemberga, Elzasa, Lotaringije, Saksonije, Tirola, Šlezije i Prusije) prevaziđu. Tek generacijama njihovih potomaka pošlo je za rukom da se – opredeliv ši se za prevazilaženje međusobnih razlika i insistiranjem na zajedničkim kulturnim karakteristikama i modelima – povežu u jedinstvenu etničku celinu na prostoru ju žnog Podunavlja, Podunavske Švabe9. Književni oblik nemačkog jezika imao je zna čajnu ulogu u društvenom životu ove zajednice, jer je poslu žio kao sredstvo za prevazilaženje idiomskih razlika10 među nemačkim doseljenicima i omogućio odvijanje njihove neometane komunikacije, a potom je, vremenom, kako su se razlike izme đu nemačkih kolonista ujednačavale, poslužio kao važno sredstvo u procesu njihove etni čke identi �kacije i formiranja posebne etničke zajednice – Podunavskih Švaba . Odlukama Pariske mirovne konferencije Podunavske Š vabe, duž srednjeg i ju žnog toka Dunava, podeljene su granicama dr žava formiranih nakon raspa da Austro-Ugarske monarhije, u kojima su stekle status nacionalne manjine, što je slučaj i sa njihovim sunarodnicima u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca11. U njoj su Nemci, sve do okon-
144
ALEKSANDAR KREL
žaju u društvu, opredelio se za etni č ku mimikriju. Ovu identitetsku strategiju16 karakteriše svesna privremena ili trajna obustava javnog ispoljavanja simbola i/ili markera etničkog identiteta sopstvene zajednice, kao i svesno prihvatanje i javno ispoljavanja simbola i/ili markera drugih etni čkih grupa iz neposrednog okru ženja, koja u tom trenutku imaju povoljniji društveni položaj.17 Zbog toga su se na popisima stanovništva, sprovođenim u periodu od 1945. do 1991. godine, lica nemačkog porekla, jo š uvek pod dejstvom straha prouzrokovanog traumatičnim posleratnim iskustvima, deklarisala kao Mađari, Hrvati, Česi, Srbi ili pripadnici neke druge etni čke zajednice iz neposrednog okruženja. Oni su u tom periodu, u najve ćem broju slučajeva, privremeno ili trajno odbacivali i/ili prikrivali sopstvena lična i porodična imena, često prihvatajući druga imena i prezimena koja su uobi čajena među pripadnicima mađarske, hrvatske, srpske ili neke druge etni čke grupe.18 O prikrivanju etničke pripadnosti u teškim vremenima govori primer ispitanika iz Subotice, rođenog u mešovitom braku, od oca Nemca i majke Mađarice. Ubrzo po hapšenju, u jesen 1944. godine, i odvođenju u sabirni logor otac mu umire. Vođena strahom za sopstvenu sudbinu i sudbinu deteta, majka mog sagovornika najpre zvanično odbacuje njihovo zajedničko prezime i uzima svoje ranije devojačko, koje postaje zvanično prezime mog sagovornika i njegove majke. Istovremeno, njegova majka menja i njegovo lično ime, dajući mu novo relativno rasprostranjeno ime među Mađarima u Vojvodini. Ovakav postupak predstavlja jedan od tipičnih i ne tako retkih poku šaja tog vremena da se izbriše vidljiva veza sa nemačkom nacionalnom manjinom, ili bar oni najizraženiji elementi na kojima se temelji njihov etni čki identitet. Upitan kako se izja šnjavao nakon promene imena i prezimena, odnosno događaja za koji je i sam potvrdio da je u velikoj meri obeležio njegovo detinjstvo i mladost, moj s agovornik kaže: „Mada mi je majka pričala da su Nemci jedan vrlo vredan narod i da ih se ne treba stideti, da treba učiti njihov jezik, al‘ nigde u prsa udarati ne.“ (m, 1943, Subotica) Ovo je jedan od brojnih slučajeva među vojvođanskim Nemcima, koji su u to vreme vršili etnički transfer. Prilikom njegovog ostvarivanja moj sagovornik je, uprkos napuštanja nemstva i javnog manifestovanja simbola karakterističnih za identitet voj vođanskih Mađara, zadržao svest da je taj čin bio izvršen u strahu da slobodno izrazi svoju etničku pripadnost u okruženju u kome živi.19 Među pripadnicima nemačke zajednice u Sremskim Karlovcima, koji su d elili sudbinu svojih sunarodnika u Vojvodini, etnička mimikrija bila je tako đe dominantna etnička strategija. U drugoj polovini 20. veka najveći broj njenih članova opredelio se za svesno i plansko prikrivanje i/ili odbacivanje nemstva i prihvatanje i javnu manifestaciju simbola/markera etničkog identiteta etni čkih zajednica iz neposrednog okruženja. Svesnoj „popustljivosti“ i/ili „propustljivosti“ etni čkih granica nemačke zajednice doprineo je prili čan broj mešovitih brakova sklopljenih između supružnika nemačkog porekla sa bra čnim partnerima iz drugih etni čkih grupa.20 Lokalnu speci�čnost Sremskih Karlovaca čini proces masovnog „etničkog transfera“ lokalnih Nemaca u Hrvate, koji je u dobroj meri bio stimulisan brojnim mešovitim brakovima sklopljenim među pripadnicima tih dveju zajednica, tako da je deo stanovnika ovog sremskog mesta, koristeći uspostavljene „porodične linkove“, privremeno ili trajno napuštao nemačku i „prelazio“ u hrvatsku etni čku zajednicu. Ovim „prelaskom“ lokalni Nemci koji su postajali Hrvati, ne samo da su štitili sebe i članove svojih porodica od primene represivnih mera u prvim decenijama posleratne Jugosla vije, ve ć su – svesno i/ili nesvesno – vr šili zamenu društvenog statusa. Odbacujući svoje nemstvo, oni nisu samo odbacivali etnički identitet, nego i dru štveni status pripadnika nacionalne manjine koja se u to vreme nalazila u veoma nezavidnom položaju. Opredeljujući se za javno ispoljavanje hrvatskog etni čkog identiteta, lokalni Nemci su istovremeno prihvatali status pripadnika jednog od konstitutivnih naroda Jugoslavije, kakav je bio hrvatski. „Etni čkim transferom“ karlovački Nemci želeli su i da poprave svoj, u to vreme, loš društveni položaj.21 Pored toga, kod jednog broja Nemaca i z Sremskih Karlovaca – usled dugotrajnog
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
143
čanja Drugog svetskog rata kontinuirano vodili bogat i dinamičan privredni, politi čki i kulturni život, javno manifestujući simbole sopstvenog nacionalnog identiteta posredstvom brojnih kulturnih institucija, a nemački jezik bio je jednan od najprepoznatljivijih simbola njihovog etničkog identiteta. Pripadnici nemačke nacionalne manjine u Kraljevini Jugoslaviji su, poput svojih sunarodnika u ostalim državama Podunavlja, platili isuviše visoku cenu zbog odluke njihovog tadašnjeg rukovodstva da podrže politiku nacističke Nemačke i njenih saveznika. Zbog uloge koju je veliki broj njihovih sunarodnika – jugoslovenskih državljana – imao prilikom agresije Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, aprila 1941. godine, kao i zbog njihovog masovnog učešća u paravojnim i policijskim jedinicama (koje su činile poluge moći okupacionog sistema) i anga žovanja tokom izvođenja njihovih brojnih vojnih i policijskih akcija protiv ustanika i civilnog stanovništva na njenoj teritoriji, tokom kojih su po činjeni ratni zlo čini, nakon vojnog poraza nacisti čke Nemačke, jugoslovenske Nemce zadesila je velika nevolja. Pripadnici nema čke zajednice u tek oslobođenoj Jugoslaviji bili su ozna čeni kao kolektivni krivci za sve ratne strahote i suočili su se sa surovom odmazdom: oduzimanjem njihovih građanskih prava, lišavanjem prava vlasništva nad pokretnom i nepokretnom imovinom (koja je u toku procesa kolonizacije Vojvodine, koji je ubrzo nakon toga usledio, raspodeljena kolonizo vanom stanovništvu iz Hrvatske, Bo sne i Hercegovine, Srbije, Crne Gore i Makedonije), i njihovog interniranja u sabirne i radne logore. U tom periodu, samo mali broj pripadnika nemačke nacionalne manjine uspeo je da izbegne žestoke represivne mere jugoslovenskih vlasti uspostavljenih nakon okončanja Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije.12 Period etničke mimikrije Nemaca u Vojvodini u socijalisti čkoj Jugoslaviji
Jugoslovenske vlasti su shvatajući da bi jugoslovenski Nemci mogli da igraju zna čajniju ulogu u privrednom oporavku i daljem razvoju ratom opusto šene zemlje odlu čile da otpočnu sa njihovom reintegracijom u „socijalističku zajednicu naroda i narodnosti“. Zbog toga je doneta odluka da se 1948. godine rasformiraju preostali sabirni i/ili radni logori, a u njima zato čena lica nema čke nacionalne manjine puste na slobodu. Na žalost, veliki broj njihovih sunarodnika, me đu njima najviše dece i starih lica, nije dočekao taj trenutak.13 Jugoslovenski Nemci koji su se napokon na šli na slobodi bili su u obavezi da potpišu ugovore o radu (uglavnom se radilo o trogodi šnjem periodu), a tek nakon njiho vog isteka dobijali su dozvolu da zapo čnu nov život, u mestima po njihovom slobodnom izboru. Me đutim, mnogi su i u tom periodu živeli u veoma lošim uslovima, jer su sa članovima svojih porodica bili raspoređeni u privremenom smeštaju.14 Uz saglanost vlasti, po čela su da se osnivaju nemačka kulturno-umetnička i sportska društva, otvoreno je nekoliko odeljenja u kojima su đaci mogli da pohađaju nastavu na nemačkom jeziku, a pojavilo se i nekoliko listova na nemačkom jeziku. Jugoslovenskim Nemcima postepeno su vraćena gra đanska prava.15 Međutim, organizovani pokušaji vlasti da preostale Nemce uključe u aktivan društveni, privredni i kulturni život jugoslovenske zajednice nisu dali očekivane rezultate. Ve ćina jugoslovenskih Nemaca, tokom šezdesetih godina 20. veka odlučila se da iskoristi svoje legitimno pravo na iseljavanje (uglavnom kod već izbeglih ro đaka u SR Nemačku i Austriju), pa je u Jugosla viji preostao mali broj pripadnika ove nacionalne manjine, koncentrisanih u Vojvodini. Uporedo sa popuštanjem pritiska kome su bili izlo ženi u prethodnim decenijama, njihov položaj se postepeno popravljao. Međutim, iako su njihova prava od sredine šezdesetih godina, u formalnom smislu, izjedna čena sa pravima drugih nacionalnih manjina u Jugoslaviji, sećanje na decenije provedene pod teretom represija još uvek je bilo snažno i bitno je odredilo identitetsku strategiju članova ove etničke zajednice. Poučen gorkim uspomenama na logorske dane i pritisnut podozrivim odnosom okoline, izazvanim još nedovoljno izbledelim antinema čkim raspoloženjem, najveći broj preostalih Nemaca u Jugoslaviji bez ikakvog oblika međusobne povezanosti i saradnje, lišen institucija koja bi na bilo koji način povezale i brinule o njihovom polo-
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
turnih veza sa maticom vremenom je ojačala i u prvi plan izbila svest o pripadnosti lokalnoj zajednici. U nekim slu čajevima je ja čanje lokalnog identiteta, zbog slabljenja ili potpunog prestanka identi �kacije sa nema čkom zajednicom, činio presudan faktor zbog kojeg je vr šen etnički transfer Nemaca u Sremskim Karlovcima. Kada je re č o religiji kao jednom od najzna čajnijih simbola etničkog identiteta, interesantno je da ona ne samo da nije pretstavljala prepreku prilikom sprovođenja etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca u tom periodu, već je u izvesnom smislu olak šala njeno ostvarivanje. S obzirom na činjenicu da su Nemci naseljeni u Vojvodini pripadali rimokatoličkoj, evangelističkoj ili luteranskoj veroispovednoj zajednici, oni su se lako odluči vali za „prelazak“ u neku od etničkih grupa iz okru ženja, u čijim okvirima su nesmetano mogli da zadrže svoj pre đašnji religijski identitet. Zbog toga su se najčešće odlučivali da se izjašnjavaju kao Mađari, Hrvati, Česi ili Slovenci.22 Nemci rimokatoličke ispovesti u Sremskim Karlovcima, po okončanju Drugog svetskog rata su pronašli svoj modus vivendi, masovno se izjašnjavajući kao Hrvati. Njihov izbor da „svuku“ sopstveno i „obuku identitetsko odelo“ hrvatske etničke zajednice ima složen kontekst. Vekovni su život Hrvata i Nemaca u ovom sremskom mestu stvorio je višestruko snažne društvene, porodične i ekonomske kontakte posredstvom kojih je v ršena obostrana razmena kulturnog nasleđa i međusobno povezivanje članova dveju zajednica. Zbog toga je najveći deo nemačke populacije u Sremskim Karlovcima bio „već pripremljen“ za proces kroatizacije , pogotovo ako se tome doda činjenica da je, posebno među lokalnim rimokatolicima,školovanje sveštenstva vršeno uglavnom u Hrvatskoj.23 Za razliku od svojih sugrađana i sunarodnika rimokatolika, malobrojniji Nemci evangelisti u Sremskim Karlovcima, u svom neposrednom okruženju, nisu pronašli etničku grupu sa kojom su mogli da ostvare preklapanje religijskog opredeljenja, tako da iz tog razloga oni nikada nisu prestali da javno ispoljavaju sopstveno nemstvo, odnosno da se deklarišu kao Nemci.24 Ovaj mali broj lica, koji je uz dosta napora morao da savlada sopstveni strah i odvaži se da optira za pripadnost nema čkoj nacionalnoj manjini, u svakodnevnom životu je apstinirao od javnog ispoljavanja simbola svog etničkog identiteta. Svest o njemu bila je prisutna unutar porodi čnog kruga, eventualno ispoljavana me đu bliskim rođacima i prijateljima, tako da ona nikada nije bila ispoljavana u javnosti. Malobrojni Nemci u Sremskim Karlovcima, koji u posleratnom periodu nisu odbacili sopstvenu etničku pripadnost, nisu je ogla šavali „na sva zvona“, boraveći u nekoj vrsti „etni čke ilegale“, kao skrivena manjina25. Slede ći ovakvu identitetsku strategiju, vojvođanski Nemci sve do kraja 20. veka nisu organizovali javne proslave kojima bi obeležavali značajne religijske ili istorijske datume. O periodu obeleženom etničkom mimikrijom Nemaca, odnosno njihovim optiranjem za hrvatsku etničku zajednicu, prilikom svog boravka u Sremskim Karlovcima zabeležio sam interesantno svedočenje gospodina Stjepana Sedera, predsednika Nemač kog udruž enja za dobrosusedske odnose „Karlowitz“ , koji ka že: „Ja se nisam odmah izja šnjavao kao Nemac. Mene su do moje osamnaeste godine, za potrebe školske evidencije, kao i u drugim dokumentima, vodili kao Hrvata. To nije bilo sporno, jer su se Nemci u Sremskim Karlovcima u velikom procentu, da ne kažem gotovo svi, posle Drugog svetskog rata izja šnjavali kao Hrvati. To je, u stvari bio njihov modus vivendi. Kada sam napunio osamnaest godina počeo sam da se izjašnjavam kao
145
Dvojezični list udruženja Karlowitz.
144
žaju u društvu, opredelio se za etni č ku mimikriju. Ovu identitetsku strategiju16 karakteriše svesna privremena ili trajna obustava javnog ispoljavanja simbola i/ili markera etničkog identiteta sopstvene zajednice, kao i svesno prihvatanje i javno ispoljavanja simbola i/ili markera drugih etni čkih grupa iz neposrednog okru ženja, koja u tom trenutku imaju povoljniji društveni položaj.17 Zbog toga su se na popisima stanovništva, sprovođenim u periodu od 1945. do 1991. godine, lica nemačkog porekla, jo š uvek pod dejstvom straha prouzrokovanog traumatičnim posleratnim iskustvima, deklarisala kao Mađari, Hrvati, Česi, Srbi ili pripadnici neke druge etni čke zajednice iz neposrednog okruženja. Oni su u tom periodu, u najve ćem broju slučajeva, privremeno ili trajno odbacivali i/ili prikrivali sopstvena lična i porodična imena, često prihvatajući druga imena i prezimena koja su uobi čajena među pripadnicima mađarske, hrvatske, srpske ili neke druge etni čke grupe.18 O prikrivanju etničke pripadnosti u teškim vremenima govori primer ispitanika iz Subotice, rođenog u mešovitom braku, od oca Nemca i majke Mađarice. Ubrzo po hapšenju, u jesen 1944. godine, i odvođenju u sabirni logor otac mu umire. Vođena strahom za sopstvenu sudbinu i sudbinu deteta, majka mog sagovornika najpre zvanično odbacuje njihovo zajedničko prezime i uzima svoje ranije devojačko, koje postaje zvanično prezime mog sagovornika i njegove majke. Istovremeno, njegova majka menja i njegovo lično ime, dajući mu novo relativno rasprostranjeno ime među Mađarima u Vojvodini. Ovakav postupak predstavlja jedan od tipičnih i ne tako retkih poku šaja tog vremena da se izbriše vidljiva veza sa nemačkom nacionalnom manjinom, ili bar oni najizraženiji elementi na kojima se temelji njihov etni čki identitet. Upitan kako se izja šnjavao nakon promene imena i prezimena, odnosno događaja za koji je i sam potvrdio da je u velikoj meri obeležio njegovo detinjstvo i mladost, moj s agovornik kaže: „Mada mi je majka pričala da su Nemci jedan vrlo vredan narod i da ih se ne treba stideti, da treba učiti njihov jezik, al‘ nigde u prsa udarati ne.“ (m, 1943, Subotica) Ovo je jedan od brojnih slučajeva među vojvođanskim Nemcima, koji su u to vreme vršili etnički transfer. Prilikom njegovog ostvarivanja moj sagovornik je, uprkos napuštanja nemstva i javnog manifestovanja simbola karakterističnih za identitet voj vođanskih Mađara, zadržao svest da je taj čin bio izvršen u strahu da slobodno izrazi svoju etničku pripadnost u okruženju u kome živi.19 Među pripadnicima nemačke zajednice u Sremskim Karlovcima, koji su d elili sudbinu svojih sunarodnika u Vojvodini, etnička mimikrija bila je tako đe dominantna etnička strategija. U drugoj polovini 20. veka najveći broj njenih članova opredelio se za svesno i plansko prikrivanje i/ili odbacivanje nemstva i prihvatanje i javnu manifestaciju simbola/markera etničkog identiteta etni čkih zajednica iz neposrednog okruženja. Svesnoj „popustljivosti“ i/ili „propustljivosti“ etni čkih granica nemačke zajednice doprineo je prili čan broj mešovitih brakova sklopljenih između supružnika nemačkog porekla sa bra čnim partnerima iz drugih etni čkih grupa.20 Lokalnu speci�čnost Sremskih Karlovaca čini proces masovnog „etničkog transfera“ lokalnih Nemaca u Hrvate, koji je u dobroj meri bio stimulisan brojnim mešovitim brakovima sklopljenim među pripadnicima tih dveju zajednica, tako da je deo stanovnika ovog sremskog mesta, koristeći uspostavljene „porodične linkove“, privremeno ili trajno napuštao nemačku i „prelazio“ u hrvatsku etni čku zajednicu. Ovim „prelaskom“ lokalni Nemci koji su postajali Hrvati, ne samo da su štitili sebe i članove svojih porodica od primene represivnih mera u prvim decenijama posleratne Jugosla vije, ve ć su – svesno i/ili nesvesno – vr šili zamenu društvenog statusa. Odbacujući svoje nemstvo, oni nisu samo odbacivali etnički identitet, nego i dru štveni status pripadnika nacionalne manjine koja se u to vreme nalazila u veoma nezavidnom položaju. Opredeljujući se za javno ispoljavanje hrvatskog etni čkog identiteta, lokalni Nemci su istovremeno prihvatali status pripadnika jednog od konstitutivnih naroda Jugoslavije, kakav je bio hrvatski. „Etni čkim transferom“ karlovački Nemci želeli su i da poprave svoj, u to vreme, loš društveni položaj.21 Pored toga, kod jednog broja Nemaca i z Sremskih Karlovaca – usled dugotrajnog boravka na ovom multietničkom prostoru, praćenog kontinuiranim slabljenjem kul-
146
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
ALEKSANDAR KREL
turnih veza sa maticom vremenom je ojačala i u prvi plan izbila svest o pripadnosti lokalnoj zajednici. U nekim slu čajevima je ja čanje lokalnog identiteta, zbog slabljenja ili potpunog prestanka identi �kacije sa nema čkom zajednicom, činio presudan faktor zbog kojeg je vr šen etnički transfer Nemaca u Sremskim Karlovcima. Kada je re č o religiji kao jednom od najzna čajnijih simbola etničkog identiteta, interesantno je da ona ne samo da nije pretstavljala prepreku prilikom sprovođenja etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca u tom periodu, već je u izvesnom smislu olak šala njeno ostvarivanje. S obzirom na činjenicu da su Nemci naseljeni u Vojvodini pripadali rimokatoličkoj, evangelističkoj ili luteranskoj veroispovednoj zajednici, oni su se lako odluči vali za „prelazak“ u neku od etničkih grupa iz okru ženja, u čijim okvirima su nesmetano mogli da zadrže svoj pre đašnji religijski identitet. Zbog toga su se najčešće odlučivali da se izjašnjavaju kao Mađari, Hrvati, Česi ili Slovenci.22 Nemci rimokatoličke ispovesti u Sremskim Karlovcima, po okončanju Drugog svetskog rata su pronašli svoj modus vivendi, masovno se izjašnjavajući kao Hrvati. Njihov izbor da „svuku“ sopstveno i „obuku identitetsko odelo“ hrvatske etničke zajednice ima složen kontekst. Vekovni su život Hrvata i Nemaca u ovom sremskom mestu stvorio je višestruko snažne društvene, porodične i ekonomske kontakte posredstvom kojih je v ršena obostrana razmena kulturnog nasleđa i međusobno povezivanje članova dveju zajednica. Zbog toga je najveći deo nemačke populacije u Sremskim Karlovcima bio „već pripremljen“ za proces kroatizacije , pogotovo ako se tome doda činjenica da je, posebno među lokalnim rimokatolicima,školovanje sveštenstva vršeno uglavnom u Hrvatskoj.23 Za razliku od svojih sugrađana i sunarodnika rimokatolika, malobrojniji Nemci evangelisti u Sremskim Karlovcima, u svom neposrednom okruženju, nisu pronašli etničku grupu sa kojom su mogli da ostvare preklapanje religijskog opredeljenja, tako da iz tog razloga oni nikada nisu prestali da javno ispoljavaju sopstveno nemstvo, odnosno da se deklarišu kao Nemci.24 Ovaj mali broj lica, koji je uz dosta napora morao da savlada sopstveni strah i odvaži se da optira za pripadnost nema čkoj nacionalnoj manjini, u svakodnevnom životu je apstinirao od javnog ispoljavanja simbola svog etničkog identiteta. Svest o njemu bila je prisutna unutar porodi čnog kruga, eventualno ispoljavana me đu bliskim rođacima i prijateljima, tako da ona nikada nije bila ispoljavana u javnosti. Malobrojni Nemci u Sremskim Karlovcima, koji u posleratnom periodu nisu odbacili sopstvenu etničku pripadnost, nisu je ogla šavali „na sva zvona“, boraveći u nekoj vrsti „etni čke ilegale“, kao skrivena manjina25. Slede ći ovakvu identitetsku strategiju, vojvođanski Nemci sve do kraja 20. veka nisu organizovali javne proslave kojima bi obeležavali značajne religijske ili istorijske datume. O periodu obeleženom etničkom mimikrijom Nemaca, odnosno njihovim optiranjem za hrvatsku etničku zajednicu, prilikom svog boravka u Sremskim Karlovcima zabeležio sam interesantno svedočenje gospodina Stjepana Sedera, predsednika Nemač kog udruž enja za dobrosusedske odnose „Karlowitz“ , koji ka že: „Ja se nisam odmah izja šnjavao kao Nemac. Mene su do moje osamnaeste godine, za potrebe školske evidencije, kao i u drugim dokumentima, vodili kao Hrvata. To nije bilo sporno, jer su se Nemci u Sremskim Karlovcima u velikom procentu, da ne kažem gotovo svi, posle Drugog svetskog rata izja šnjavali kao Hrvati. To je, u stvari bio njihov modus vivendi. Kada sam napunio osamnaest godina počeo sam da se izjašnjavam kao Jugosloven.“26
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
ALEKSANDAR KREL
Pored navedenih slučajeva „prelaska“ karlovačkih Nemaca u Hrvate, u decenijama koje su usledile neposredno po oslobo đenju postoje i primeri njihovog transformisanja u Srbe. Poznat je slu čaj jedne veoma ugledne karlova čke porodice, koja je napustila nemački etni čki identitet zameniv ši ga srpskim. Konkretan povod za promenu etničkog opredeljenja njenih članova bilo je hapšenje njenog najmlađeg člana, u to vreme gimnazijalca. On je uhap šen sa grupom svojih drugova, među kojima je bilo Hrvata, Mađara i Nemaca, a zbog sumnje da je bio saradnik okupatora i/ili zbog javnog iznošenja reakcionarnih stavova i jedno je vreme proveo u pritvoru. Nakon što su vlasti sprovele istragu i potvrdile njegovu nevinost on je oslobođen. Po njegovom povratku iz zatvora, uznemireni i uplašeni članovi porodice doneli su odluku da od Nemaca postanu Srbi, te da rimokatoličku veru zamene pravoslavnom. Ovakva odluka doneta je u želji da se ubudu će izbegnu eventualne neprijatnosti zbog etni čkog, ali i religijskog identiteta, odnosno da se prihvatanjem etničkog i religijskog identiteta ve ćinske etničke grupe u Sremskim Karlovcima potvrdi lojalnost porodice i osigura spokojan boravak njenih članova u mestu u kome su ro đene i živele generacije njihovih predaka. Odluka o zameni etni čkog i/ili religijskog identiteta bila je olak šana činjenicom da je majka uhapšenog mladića bila Srpkinja.27 U periodu etni čke mimikrije Nemaca u Vojvodini vladalo je potpuno odsustvo upotrebe njihovog maternjeg idioma28 iz javne, a u dobroj meri i privatne komunikacije u Vojvodini sve do devedesetih godina 20. veka. U tom periodu, u kome je nemački jezik potpuno potisnut iz javne komunikacije u Vojvodini, pripadnici nemačke zajednice pohađali su nastavu na nekom od službenih jezika, srpsko-hrvatskom ili mađarskom. Strah je bio toliko prisutan me đu vojvođanskim Nemcima da su svoj maternji jezik izbegavali i prilikom razgovora sa bliskim srodnicima, p a čak i sa članovima porodice. Komunikacija na nemačkom jeziku za njih je postala tabu tema, a sav razgo vor odvijao se na jeziku ili jezicima etni čkih grupa iz okru ženja, što je potvrdilo više mojih sagovornika: „Kada smo izašli iz logora mama i ja smo pri čali nemački, a ukoliko bi neko slučajno naišao odmah smo prelazili na srpski. Nemački na ulici niste mogli da čujete, ni reč.“ (m, 1939, Sombor) „Moj otac nije sa nama razgovar‘o nikad ni re č nemački, znate, samo ma đarski.“ (m, 1951, Subotica) „U mojoj porodici posle Drugog svetskog rata nema čki jezik je predstavljao apsolutnu tabu temu. Niko nije smeo pri čati na nemačkom jeziku. Moja majka nije dobro znala mađarski, ali je morala da ga za kratko vreme dobro savlada, da bi mogla da se što pre asimiluje među Mađare. Moji su tako po čeli da se izjašnjavaju kao Mađari, a tek od skora su ponovo počeli da se izja šnjavaju kao Nemci.“ (m, 1966, Apatin) Na radnom mestu, kako u komunikaciji sa pripadnicima etničkih zajednica iz okruženja, tako i me đusobno, vojvođanski Nemci su se takođe služili srpsko-hrvatskim i/ili mađarskim jezikom. „To je potpuno normalno da smo međusobno govorili na srpskom i mađarskom jeziku, najvi še iz tehni čkih razloga, jer ne bismo mogli u preduze ću normalno da radimo. Bilo nas je po 20 – 30 Srba, Ma đara, Bunjevaca, različitih [...] i onda, normalno da se moralo znati sa njima razgovarati, jer to je svugde tako bilo i čim mi se obratio Srbin, s njim sam srpski, a kad je do šao Mađar, s njim sam ve ć mađarski razgovarao.“ (m, 1943, Subotica) „Na poslu kada smo radili zajedno, nekim kolegama sam se obra ćao na mađarskom, drugima na srpskom. To je bilo uobičajeno.“ (m, 1951, Subotica) Potpuno povlačenje nemačkog jezika iz javne komunikacije pred dominantnijim idiomima većinskih zajednica iz okruženja i njegovo delimi čno zadržavanje u sferi privatne komunikacije, preciznije isklju čivo u krugu porodice, dovela je do njegovog potpunog nestanka sa vojvođanskih ulica i šorova, sve do pred sam kraj 20. veka, kada je otpočeo proces osnivanja udruženja koja okupljaju pripadnike nema čke nacionalne manjine. Ovaj proces uslovljen je promenom u odnosima mo ći između manjinske
manjinske nemačke grupe i njenom jeziku, izra ženih kako kod pripadnika većinskih grupa, tako i kod pripadnika manjinske zajednice. Njegov tok i krajnji ishod bio je olak šan velikim brojem egzogamnih brakova, koji su svojom bilingvalnom prirodom pogodovali lak šem prihvatanju većinskih idioma. „Nemački jezik nije se mogao čuti u Somboru posle 1945. godine, nikako. Tako je bilo sve do devedesetih godina. Tada sam prvi put, posle tolikih godina, čuo nemački jezik na ulici u Somboru. Stoje dve babe ispred prodavnice i pričaju nemački. Iako sam ih lično poznavao nisam imao pojma da su obe Nemice. Prilično sam se iznenadio i bilo mi je drago.“ (m, Somb or, 68) Proces industrijalizacije i urbanizacije, koji je zahvatio Jugoslaviju u drugoj polo vini 20. veka, karakterističan po otvaranju većeg broja radnih mesta u fabrikama i pogonima industrijskih kompleksa smeštenim u gradskim sredinama ili na njihovom obodu, ubrzao je odlazak znatnog dela preostalih Nemaca, pogotovo mla đih, iz seoskih sredina i njihovo naseljavanje u urbanim sredinama Vojvodine.29 Gradske sredine u Vojvodini su se zbog njihovog šarolikog etničkog sastava, višejezičnog karaktera i multikulturne prirode pokazale kao pogodnija mesta za sprovo đenje ove identitetske strategije vojvođanskih Nemaca od sela, koje je predstavljalo relativno malu i izolo vanu zajednicu. Etničku mimikriju i deo opšte atmosfere u kojoj su u to vreme živeli pripadnici nemačke nacionalne manjine, na veoma slikovit na čin ilustruje jedna od mojih mnogobrojnih sagovornica iz Apatina, koja je komentarišući op šte prilike koje su je u to vreme opredelile da s e izja šnjava kao Mađarica, iako su svi u njenom neposrednom okruženju znali da je Nemica, kazala: „Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru!“30 Devedesetih godina prošlog veka, uporedo sa raspadom avnojevske Jugoslavije, došlo je do „buđenja“ vojvođanskih Nemaca iz stanja „etničke hibernacije“, čime je nagoveštena još jedna promena identitetske strategije ove zajednice. Zamena strategije etničke mimikrije strategijom javnog manifestovanja simbola etničkog identiteta, odvijala se postepeno i kontinuirano uporedo sa formiranjem novih država na prostoru biv še Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i rede�nisanjem države u kojoj su vojvođanski Nemci živeli. Iako je supstitucija te dve identitetske strategije započeta 1992. godine osnivanjem prvog udruženja vojvođanskih Nemaca Die Donau u Novom Sadu, ona je svoju punu realizaciju doživela tek u toku tranzicionog procesa. Naime, tek tada je vlada tada postoje će državne zajednice Srbije i Crne Gore 31, u sklopu preobražaja iz nekadašnjeg socijalističkog dru štva u društvo tržišnog kapitalizma i višestranačke demokratije, nakon 2002. godine, pristupila uskla đivanju ustavno-pravnih paradigmi koje se odnose na za štitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima. Zaključak
Istraživanje koje sam sproveo u četiri lokalna udruženja vojvođanskih Nemaca potvrđuje pretpostavku da svaka zajednica sopstvenu etničnost formira isključivo u odnosu sa drugim etničkim grupama iz okruženja. Etnički identitet posmatrane zajednice ispoljio je sposobnost da se transformiše u zavisnosti od uticaja razli čitih društvenih uslova i istorijskih prilika. Izbor identitetskih strategija – modaliteta izra žavanja najznačajnijih simbola etniciteta – vojvo đanskih Nemaca zavisio je od položaja koji je ova etnička i/ili nacionalna manjina imala u društvu i prirode odnosa koji su njeni pripadnici imali sa većinskim stanovništvom (iz jedne ili vi še razli čitih etničkih zajednica). Pripadnici nemačke nacionalne manjine bili su primorani da zbog turbolentnih političkih dešavanja tokom 20. veka u tri navrata menjaju sopstvenu identitetsku strategiju. Svaka od njih bila je inicirana dejstvom aktuelnih me đunarodnih i unutarnjih političkih dešavanja koje su se odrazile na promenu polo žaja nemačke nacionalne manjine u jugoslovenskom društvu. Zbog toga su Nemci u Jugoslaviji, koncentrisani u Vojvodini, za nešto manje od četiri decenije, pre šli trnovit put od nekada najbrojnije i
145
Dvojezični list udruženja Karlowitz.
147
146
Pored navedenih slučajeva „prelaska“ karlovačkih Nemaca u Hrvate, u decenijama koje su usledile neposredno po oslobo đenju postoje i primeri njihovog transformisanja u Srbe. Poznat je slu čaj jedne veoma ugledne karlova čke porodice, koja je napustila nemački etni čki identitet zameniv ši ga srpskim. Konkretan povod za promenu etničkog opredeljenja njenih članova bilo je hapšenje njenog najmlađeg člana, u to vreme gimnazijalca. On je uhap šen sa grupom svojih drugova, među kojima je bilo Hrvata, Mađara i Nemaca, a zbog sumnje da je bio saradnik okupatora i/ili zbog javnog iznošenja reakcionarnih stavova i jedno je vreme proveo u pritvoru. Nakon što su vlasti sprovele istragu i potvrdile njegovu nevinost on je oslobođen. Po njegovom povratku iz zatvora, uznemireni i uplašeni članovi porodice doneli su odluku da od Nemaca postanu Srbi, te da rimokatoličku veru zamene pravoslavnom. Ovakva odluka doneta je u želji da se ubudu će izbegnu eventualne neprijatnosti zbog etni čkog, ali i religijskog identiteta, odnosno da se prihvatanjem etničkog i religijskog identiteta ve ćinske etničke grupe u Sremskim Karlovcima potvrdi lojalnost porodice i osigura spokojan boravak njenih članova u mestu u kome su ro đene i živele generacije njihovih predaka. Odluka o zameni etni čkog i/ili religijskog identiteta bila je olak šana činjenicom da je majka uhapšenog mladića bila Srpkinja.27 U periodu etni čke mimikrije Nemaca u Vojvodini vladalo je potpuno odsustvo upotrebe njihovog maternjeg idioma28 iz javne, a u dobroj meri i privatne komunikacije u Vojvodini sve do devedesetih godina 20. veka. U tom periodu, u kome je nemački jezik potpuno potisnut iz javne komunikacije u Vojvodini, pripadnici nemačke zajednice pohađali su nastavu na nekom od službenih jezika, srpsko-hrvatskom ili mađarskom. Strah je bio toliko prisutan me đu vojvođanskim Nemcima da su svoj maternji jezik izbegavali i prilikom razgovora sa bliskim srodnicima, p a čak i sa članovima porodice. Komunikacija na nemačkom jeziku za njih je postala tabu tema, a sav razgo vor odvijao se na jeziku ili jezicima etni čkih grupa iz okru ženja, što je potvrdilo više mojih sagovornika: „Kada smo izašli iz logora mama i ja smo pri čali nemački, a ukoliko bi neko slučajno naišao odmah smo prelazili na srpski. Nemački na ulici niste mogli da čujete, ni reč.“ (m, 1939, Sombor) „Moj otac nije sa nama razgovar‘o nikad ni re č nemački, znate, samo ma đarski.“ (m, 1951, Subotica) „U mojoj porodici posle Drugog svetskog rata nema čki jezik je predstavljao apsolutnu tabu temu. Niko nije smeo pri čati na nemačkom jeziku. Moja majka nije dobro znala mađarski, ali je morala da ga za kratko vreme dobro savlada, da bi mogla da se što pre asimiluje među Mađare. Moji su tako po čeli da se izjašnjavaju kao Mađari, a tek od skora su ponovo počeli da se izja šnjavaju kao Nemci.“ (m, 1966, Apatin) Na radnom mestu, kako u komunikaciji sa pripadnicima etničkih zajednica iz okruženja, tako i me đusobno, vojvođanski Nemci su se takođe služili srpsko-hrvatskim i/ili mađarskim jezikom. „To je potpuno normalno da smo međusobno govorili na srpskom i mađarskom jeziku, najvi še iz tehni čkih razloga, jer ne bismo mogli u preduze ću normalno da radimo. Bilo nas je po 20 – 30 Srba, Ma đara, Bunjevaca, različitih [...] i onda, normalno da se moralo znati sa njima razgovarati, jer to je svugde tako bilo i čim mi se obratio Srbin, s njim sam srpski, a kad je do šao Mađar, s njim sam ve ć mađarski razgovarao.“ (m, 1943, Subotica) „Na poslu kada smo radili zajedno, nekim kolegama sam se obra ćao na mađarskom, drugima na srpskom. To je bilo uobičajeno.“ (m, 1951, Subotica) Potpuno povlačenje nemačkog jezika iz javne komunikacije pred dominantnijim idiomima većinskih zajednica iz okruženja i njegovo delimi čno zadržavanje u sferi privatne komunikacije, preciznije isklju čivo u krugu porodice, dovela je do njegovog potpunog nestanka sa vojvođanskih ulica i šorova, sve do pred sam kraj 20. veka, kada je otpočeo proces osnivanja udruženja koja okupljaju pripadnike nema čke nacionalne manjine. Ovaj proces uslovljen je promenom u odnosima mo ći između manjinske nemačke i ve ćinskih grupa iz okru ženja i negativnim odnosom prema vrednostima
148
Spomen krst u Gakovu 2009. godine.
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
ALEKSANDAR KREL
manjinske nemačke grupe i njenom jeziku, izra ženih kako kod pripadnika većinskih grupa, tako i kod pripadnika manjinske zajednice. Njegov tok i krajnji ishod bio je olak šan velikim brojem egzogamnih brakova, koji su svojom bilingvalnom prirodom pogodovali lak šem prihvatanju većinskih idioma. „Nemački jezik nije se mogao čuti u Somboru posle 1945. godine, nikako. Tako je bilo sve do devedesetih godina. Tada sam prvi put, posle tolikih godina, čuo nemački jezik na ulici u Somboru. Stoje dve babe ispred prodavnice i pričaju nemački. Iako sam ih lično poznavao nisam imao pojma da su obe Nemice. Prilično sam se iznenadio i bilo mi je drago.“ (m, Somb or, 68) Proces industrijalizacije i urbanizacije, koji je zahvatio Jugoslaviju u drugoj polo vini 20. veka, karakterističan po otvaranju većeg broja radnih mesta u fabrikama i pogonima industrijskih kompleksa smeštenim u gradskim sredinama ili na njihovom obodu, ubrzao je odlazak znatnog dela preostalih Nemaca, pogotovo mla đih, iz seoskih sredina i njihovo naseljavanje u urbanim sredinama Vojvodine.29 Gradske sredine u Vojvodini su se zbog njihovog šarolikog etničkog sastava, višejezičnog karaktera i multikulturne prirode pokazale kao pogodnija mesta za sprovo đenje ove identitetske strategije vojvođanskih Nemaca od sela, koje je predstavljalo relativno malu i izolo vanu zajednicu. Etničku mimikriju i deo opšte atmosfere u kojoj su u to vreme živeli pripadnici nemačke nacionalne manjine, na veoma slikovit na čin ilustruje jedna od mojih mnogobrojnih sagovornica iz Apatina, koja je komentarišući op šte prilike koje su je u to vreme opredelile da s e izja šnjava kao Mađarica, iako su svi u njenom neposrednom okruženju znali da je Nemica, kazala: „Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru!“30 Devedesetih godina prošlog veka, uporedo sa raspadom avnojevske Jugoslavije, došlo je do „buđenja“ vojvođanskih Nemaca iz stanja „etničke hibernacije“, čime je nagoveštena još jedna promena identitetske strategije ove zajednice. Zamena strategije etničke mimikrije strategijom javnog manifestovanja simbola etničkog identiteta, odvijala se postepeno i kontinuirano uporedo sa formiranjem novih država na prostoru biv še Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i rede�nisanjem države u kojoj su vojvođanski Nemci živeli. Iako je supstitucija te dve identitetske strategije započeta 1992. godine osnivanjem prvog udruženja vojvođanskih Nemaca Die Donau u Novom Sadu, ona je svoju punu realizaciju doživela tek u toku tranzicionog procesa. Naime, tek tada je vlada tada postoje će državne zajednice Srbije i Crne Gore 31, u sklopu preobražaja iz nekadašnjeg socijalističkog dru štva u društvo tržišnog kapitalizma i višestranačke demokratije, nakon 2002. godine, pristupila uskla đivanju ustavno-pravnih paradigmi koje se odnose na za štitu nacionalnih manjina sa aktuelnim evropskim standardima. Zaključak
Istraživanje koje sam sproveo u četiri lokalna udruženja vojvođanskih Nemaca potvrđuje pretpostavku da svaka zajednica sopstvenu etničnost formira isključivo u odnosu sa drugim etničkim grupama iz okruženja. Etnički identitet posmatrane zajednice ispoljio je sposobnost da se transformiše u zavisnosti od uticaja razli čitih društvenih uslova i istorijskih prilika. Izbor identitetskih strategija – modaliteta izra žavanja najznačajnijih simbola etniciteta – vojvo đanskih Nemaca zavisio je od položaja koji je ova etnička i/ili nacionalna manjina imala u društvu i prirode odnosa koji su njeni pripadnici imali sa većinskim stanovništvom (iz jedne ili vi še razli čitih etničkih zajednica). Pripadnici nemačke nacionalne manjine bili su primorani da zbog turbolentnih političkih dešavanja tokom 20. veka u tri navrata menjaju sopstvenu identitetsku strategiju. Svaka od njih bila je inicirana dejstvom aktuelnih me đunarodnih i unutarnjih političkih dešavanja koje su se odrazile na promenu polo žaja nemačke nacionalne manjine u jugoslovenskom društvu. Zbog toga su Nemci u Jugoslaviji, koncentrisani u Vojvodini, za nešto manje od četiri decenije, pre šli trnovit put od nekada najbrojnije i institucionalno najrazvijenije nacionalne manjine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slove-
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
ALEKSANDAR KREL
naca, do nacionalne manjine koja se danas nalazi pred složenim izazovima revitalizacije sopstvenog etničkog identiteta. Vojvođanski Nemci koristeći aktuelne dru štvene promene nastale nakon raspada SFRJ, odbacuju etničku mimikriju i započinju svoj „izlazak iz vi šedecenijske etničke ilegale“. Organizovani u lokalna nevladina udruženja koja okupljaju lica nema čke nacionalne manjine koriste zakonom propisana prava i povoljan društveni ambijent i opredeljuju se za slobodnu javnu manifestaciju simbola nemstva. Danas na teritoriji Vojvodine postoji više od deset ovakvih udru ženja, ali u toku je i formiranje novih. Njihove aktivnosti imaju za cilj revitalizaciju etničkog identiteta Nemaca u lokalnim sredinama, a uglavnom ih čine: organizovanje tečajeva nemačkog jezika, obele žavanja crkvenih praznika i održavanje službi na nemačkom jeziku, polaganje venaca na spomen groblja i masovne grobnice vojvođanskih Nemaca, obezbeđivanje stipendija za srednjo školce i uspostavljanje saradnje sa sličnim udruženjima iz zemlje i inostranstva. Dakle, sve je podre đeno procesu njego vog „oživljavanja“, a kako će se taj proces odvijati u budućnosti, pokazaće vreme. U svakom slučaju, period etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca otišao je u istoriju ali se njegove posledice i danas ose ćaju, jer je ubrzao proces etničke i kulturne asimilacije izvesnog dela nemačke populacije. Dakle, to je veoma zna čajan činilac koji je tako đe snažno uticao na promenu autorecepcije vojvođanskih Nemaca i odbacivanje njihove etničke mimikrije, jer je označio kraj ere u kojoj se otvorena manifestacija pripadnosti ovoj zajednici među njenim članovima, ali i u njihovom okruženju, smatrala sramotnom, a u nekim sluča jevima i opasnom. Upravo ovaj primer nagla šava koliki je uticaj društvenih prilika i istorijskog konteksta na autorecepciju pripadnika jedne etni čke grupe, jer kada danas pripadnici nemačke zajednice u Vojvodini za sebe ponosno kažu da su Nemci/Nemice, to određenje pripadnosti prati pozitivna konotacija, za razliku od posleratnog perioda, kada je ono sa sobom nosilo izrazito negativan predznak.
3
4
5 6 7
8
9
10
11
12 Rad je nastao kao rezultat rada na projektu Multietnicitet, multikulturalnost, migracije – savremeni procesi (broj 177027), koji �nansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 2 Pojmovi etnič ka manjina i nacionalna manjina međusobno stoje u veoma tesnoj vezi, a razlika u njihovom statusu proizilazi iz kriterijuma na osnovu kojih ove pojmove posmatramo. Oni mogu biti: politički i etnološki/antropolo ški. Na osnovu političkog kriterijuma, pod pojmom manjina podrazumevaju se manjinske zajednice u datom društvu, koje imaju svoju matičnu državu (maticu) – u kojoj je njihova zajednica većinska. Posmatrano iz etnološkog/antropolo škog ugla, pojam manjina označava svaku zajednicu koja pokazuje određenu kulturnu posebnost, a manjinama se smatraju sve zajednice koje nemaju svoju matičnu državu i koje mogu biti nastanjene u jednoj ili nekoliko država i u svima njima biti manjinske (Saša Nedeljković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma (Biblioteka svet u ogledolo uma), Beograd 2007, str. 31). U ovom radu prihvatam i koristim Eriksenovu de �niciju etnič ke manjine kojom se označava brojčano inferiorna grupa u odnosu na ostalu populaciju u društvu/državi, koja politički nije dominantna i koja se reprodukuje kao etnička kategorija, što podrazumeva postojanje simboličke zajednice, čiji članovi poseduju svest o različitosti i želju da se ta svest održi i u sledećim generacijama (Tomas Hylland Eriksen, Etnicitet i nacionalizam, Beograd 2004, str. 210). Tako đe
147
1
13 14 15
16
17 18
identičan način kako je formulisan kod Prelića za potrebe istraživanja srpske zajednice u Mađarskoj (Mladena Prelić, (N)i ovde (n)i tamo. Etnički identitet Serba u Mađarskoj na kraju XX veka (Posebna izdanja / Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti 64), Beograd 2008, str. 64 – 65). Dakle, vojvo đanski Nemci jesu etnička manjina, ali oni u isto vreme uživaju u Srbiji status nacionalne manjine, odnosno jesu građani jedne države (Srbije) koji neku drugu državu (SR Nemačku) smatraju svojom maticom (Aleksandar Krel, Etni čki identitet Nemaca, Beograd 2011, S. 29). Is traživanje je obavljeno u sledećim udruženjima: Nemač kom narodnom savezu (Deutscher Volksverband ) iz Subotice, Adam Berenc iz Apatina, Humanitarnom udruž enju Nemaca „Gerhard“ iz Sombora i Nemač kom udruž enju za dobrosusedske odnose „Karlowitz“ iz Sremskih Karlovaca. U ovom radu etnički identitet posmatram kao pojam koji se ne odnosi na objektivno stanje nego na subjektivni simbolički proces razgraničavanja dveju različitih etničkih grupa, nas i drugih, odnosno na način koji se obično karakteriše kao bartovski (prema norveškom antropologu Fredriku Bartu). Pristup podrazumeva da etni čki identitet zavisi od istorijskih prilika i društvenog konteksta, karakterističnih za trenutak u kome se posmatra. Etnički identitet posmatram kao simboličku organizaciju društvenih odnosa, ili simboličku vrstu veze među članovima etničke grupe, koja se u skladu sa potrebama te grupe može mobilisati i/ili demobilisati i koji je zbog toga podložan promenama i rede�nisanju, što se odnosi i na značenje i upotrebu simbola/markera etničkog identiteta (Videti: Fredrik Bart, Etni čke grupe i njihove granice, u: Filip Putinja / Žoslin Stref–Fenar, Teorije o etnicitetu (Biblioteka XXvek), Beograd 1997). Nedel jković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 28. Nedel jković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 29. Aleksandar Krel, Položaj nemačke nacionalne manjine u Vojvodini na primeru Nemaca u Subotici, u: Vojislav Stanov čić (prir.), Položaj nacionalnih manjina u Srbiji = Status of National Minorities in Serbia. Zbornik radova sa nau čnog skupa održanog 24–26. novembra 2005 (Srpska akademija nauka i umetnosti: Naučni skupovi 120 = Odeljenje društvenih nauka 30), str. 440 – 441. Ovaj grandiozni projekat austrijs ke carevine, koji se u tri glavne etape odvijao tokom 18. veka, imao je za cilj da ojača vojno prisustvo i politički uticaj Habzburške monarhije u njima i da stvori uslove za njihovu demografsku ekspanziju i ekonomski oporavak. Pored ostvarenja primarnih ciljeva, kolonizacija je dovela do stvaranja nesvakidašnjeg etničkog mozaika, koji je još uvek uočljiv u etničkoj strukturi tih krajeva, posebno u Vojvodini speci�čnoj po multietničkoj, multikulturalnoj i multilingvalnoj prirodi, u kojoj egzistira više od 25 različitih etničkih zajednica (Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku (Matica srpska: Posebna izdanja), Novi Sad 1961). Ovaj termin je prvi upotrebio nemački geograf Herman Ridiger (Hermann Rüdiger) da bi njime naglasio razliku između Š vaba u Š vapskoj i onih koji su naseljeni u Ugarskoj (Transilvaniji i Satmaru). (navedeno prema: Zoran Janjetovi ć, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009, str. 15). Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se „svi jezički kodovi koje članovi zajednice [...] imaju na svom repertoaru.“ (Tanja Petrovi ć, Srbi u Beloj Krajini. Jezička ideologija u procesu zamene jezika (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 109), Beograd 2009, str. 29). Neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nemci su činili njenu najbrojniju nacionalnu manjinu. Prema statističkim podacima, prvog izvršenog popisa stanovništva nakon Prvog svetskog rata iz 1921. godine, u Kraljevini SHS je živelo 505.790 pripadnika nema čke nacionalne manjine, što je otprilike činilo 4,22% od ukupnog broja stanovnika (Friedrich Binder, Promemoria, u: Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, München/Beograd 2003, str. 124 –125). Videti opširnije u: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2000; Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 –1941, Beograd 2005; Zoran Janjetovi ć, Proterivanje nema čkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, u: Hereticus. Časopis za preispitivanje prošlosti 4 (2006), No. 3 – 4; Janjetovi ć, Nemci u Vojvodini. Janjetović, Proterivanje nemačkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, str. 115. Janjetović, Nemci u Vojvodini, str. 38. Goran Nikolić, Nemci u Vojvodini između dva svetska rata. Formiranje nacionalnog identita, u: Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, München/Beograd 2003, str. 172–186. Pod strategijom podrazumevam svaku svesnu i namernu aktivnost čiji je cilj održanje etničkog identiteta (Slobodan Naumović, Te Cultural Affirmation Strategy, in: Etnološki pregled = Ethnological Review 26 (1990), str. 49–63). Aleksand ar Krel, Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, u: Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti 54 (2006), str. 324. Krel , Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka,
149
148
Spomen krst u Gakovu 2009. godine.
ETNI ČKA MIMIKRIJA NEMAČKE NACIONALNE MANJINE U SOCIJALISTIČ KOJ JUGOSLAVIJI
ALEKSANDAR KREL
naca, do nacionalne manjine koja se danas nalazi pred složenim izazovima revitalizacije sopstvenog etničkog identiteta. Vojvođanski Nemci koristeći aktuelne dru štvene promene nastale nakon raspada SFRJ, odbacuju etničku mimikriju i započinju svoj „izlazak iz vi šedecenijske etničke ilegale“. Organizovani u lokalna nevladina udruženja koja okupljaju lica nema čke nacionalne manjine koriste zakonom propisana prava i povoljan društveni ambijent i opredeljuju se za slobodnu javnu manifestaciju simbola nemstva. Danas na teritoriji Vojvodine postoji više od deset ovakvih udru ženja, ali u toku je i formiranje novih. Njihove aktivnosti imaju za cilj revitalizaciju etničkog identiteta Nemaca u lokalnim sredinama, a uglavnom ih čine: organizovanje tečajeva nemačkog jezika, obele žavanja crkvenih praznika i održavanje službi na nemačkom jeziku, polaganje venaca na spomen groblja i masovne grobnice vojvođanskih Nemaca, obezbeđivanje stipendija za srednjo školce i uspostavljanje saradnje sa sličnim udruženjima iz zemlje i inostranstva. Dakle, sve je podre đeno procesu njego vog „oživljavanja“, a kako će se taj proces odvijati u budućnosti, pokazaće vreme. U svakom slučaju, period etničke mimikrije vojvođanskih Nemaca otišao je u istoriju ali se njegove posledice i danas ose ćaju, jer je ubrzao proces etničke i kulturne asimilacije izvesnog dela nemačke populacije. Dakle, to je veoma zna čajan činilac koji je tako đe snažno uticao na promenu autorecepcije vojvođanskih Nemaca i odbacivanje njihove etničke mimikrije, jer je označio kraj ere u kojoj se otvorena manifestacija pripadnosti ovoj zajednici među njenim članovima, ali i u njihovom okruženju, smatrala sramotnom, a u nekim sluča jevima i opasnom. Upravo ovaj primer nagla šava koliki je uticaj društvenih prilika i istorijskog konteksta na autorecepciju pripadnika jedne etni čke grupe, jer kada danas pripadnici nemačke zajednice u Vojvodini za sebe ponosno kažu da su Nemci/Nemice, to određenje pripadnosti prati pozitivna konotacija, za razliku od posleratnog perioda, kada je ono sa sobom nosilo izrazito negativan predznak.
3
4
5 6 7
8
9
10
11
12 1
Rad je nastao kao rezultat rada na projektu Multietnicitet, multikulturalnost, migracije – savremeni procesi (broj 177027), koji �nansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. 2 Pojmovi etnič ka manjina i nacionalna manjina međusobno stoje u veoma tesnoj vezi, a razlika u njihovom statusu proizilazi iz kriterijuma na osnovu kojih ove pojmove posmatramo. Oni mogu biti: politički i etnološki/antropolo ški. Na osnovu političkog kriterijuma, pod pojmom manjina podrazumevaju se manjinske zajednice u datom društvu, koje imaju svoju matičnu državu (maticu) – u kojoj je njihova zajednica većinska. Posmatrano iz etnološkog/antropolo škog ugla, pojam manjina označava svaku zajednicu koja pokazuje određenu kulturnu posebnost, a manjinama se smatraju sve zajednice koje nemaju svoju matičnu državu i koje mogu biti nastanjene u jednoj ili nekoliko država i u svima njima biti manjinske (Saša Nedeljković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma (Biblioteka svet u ogledolo uma), Beograd 2007, str. 31). U ovom radu prihvatam i koristim Eriksenovu de �niciju etnič ke manjine kojom se označava brojčano inferiorna grupa u odnosu na ostalu populaciju u društvu/državi, koja politički nije dominantna i koja se reprodukuje kao etnička kategorija, što podrazumeva postojanje simboličke zajednice, čiji članovi poseduju svest o različitosti i želju da se ta svest održi i u sledećim generacijama (Tomas Hylland Eriksen, Etnicitet i nacionalizam, Beograd 2004, str. 210). Tako đe prihvatam i koristim razliku u odre đenju pojmova etnič ka manjina i nacionalna manjina na
150
ALEKSANDAR KREL
19 Krel, Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, str. 326. 20 Aleksandar Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru: (re)konstrukcija etničkog identiteta Nemaca u Vojvodini, u: Antropologija. Časopis Centra za etnološka i antropološka istraži vanja Filozofskog fakulteta u Beograd 9 (2009), str. 77. 21 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78. 22 Opširnije videti u: Aleksandar Krel, Te German National Minority in Subotica: Symbols of Ethnic Identity, Vienna. www.inst.at/trans/16Nr/14_4/krel16.htm. 23 Stjepan A. Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, Sremski Karlovci 2002, str. 137–140. 24 Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, str. 139. 25 Pojam skrivena manjina predstavlj a terminus tehnicus, koji je 2009. godine ustanovila grupa naučnika na Univerzitetu u Gracu, za potrebe istra živanja u sklopu projekta „Skrivene manjine između Srednje Evrope i Balkana/Hidden Minorities between Central Europe and the Balkans“. On je korišćen u cilju označavanja nekoliko službeno nepriznatih, malih etničkih grupa na prostoru Austrije, Slovenije i Hrvatske. Tokom njegovog preispitivanja na me đunarodnoj radionici u slovenačkim Radencima, Biljana Sikimić je ponudila mogućnost primene ovog pojma za slične fenomene u celoj Jugoistočnoj Evropi (Kristian Promicer, (Ne-)vidljivost skrivenih manjina na Balkanu. Neka teorijska zapažanja, in: Biljana Sikimić (Hg.), Skrivene manjine na Balkanu (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 82), Beograd 2004, str. 13). 26 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79. 27 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79. 28 Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se, pored književnog nemačkog jezika i svi njegovi dijalekti prisutni na prostoru Vojvodine, odnosno „svi jezi čki kodovi koje članovi zajednice […] imaju na svom repertoaru.“ (Petrovi ć, Srbi u Beloj Krajini, str. 29). 29 Ljubinko Pušić, Društveni okviri urbanog razvoja gradova u Vojvodini (1900 – 1955), in: Zbornik Matice srpske za društvene nauke 81 (1986), S. 135 –153. 30 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, S. 139. 31 Nakon referenduma sprovedenog 2006. godine, na kome su se građani Crne Gore odlučili da podrže samostalnost Crne Gore, državna zajednica Srbije i Crne Gore je prestala da postoji, a njene sastavne jedinice – Srbija i Crna Gora – postale su samostalne države.
13 14 15
16
17 18
149
identičan način kako je formulisan kod Prelića za potrebe istraživanja srpske zajednice u Mađarskoj (Mladena Prelić, (N)i ovde (n)i tamo. Etnički identitet Serba u Mađarskoj na kraju XX veka (Posebna izdanja / Etnografski institut Srpske akademije nauka i umetnosti 64), Beograd 2008, str. 64 – 65). Dakle, vojvo đanski Nemci jesu etnička manjina, ali oni u isto vreme uživaju u Srbiji status nacionalne manjine, odnosno jesu građani jedne države (Srbije) koji neku drugu državu (SR Nemačku) smatraju svojom maticom (Aleksandar Krel, Etni čki identitet Nemaca, Beograd 2011, S. 29). Is traživanje je obavljeno u sledećim udruženjima: Nemač kom narodnom savezu (Deutscher Volksverband ) iz Subotice, Adam Berenc iz Apatina, Humanitarnom udruž enju Nemaca „Gerhard“ iz Sombora i Nemač kom udruž enju za dobrosusedske odnose „Karlowitz“ iz Sremskih Karlovaca. U ovom radu etnički identitet posmatram kao pojam koji se ne odnosi na objektivno stanje nego na subjektivni simbolički proces razgraničavanja dveju različitih etničkih grupa, nas i drugih, odnosno na način koji se obično karakteriše kao bartovski (prema norveškom antropologu Fredriku Bartu). Pristup podrazumeva da etni čki identitet zavisi od istorijskih prilika i društvenog konteksta, karakterističnih za trenutak u kome se posmatra. Etnički identitet posmatram kao simboličku organizaciju društvenih odnosa, ili simboličku vrstu veze među članovima etničke grupe, koja se u skladu sa potrebama te grupe može mobilisati i/ili demobilisati i koji je zbog toga podložan promenama i rede�nisanju, što se odnosi i na značenje i upotrebu simbola/markera etničkog identiteta (Videti: Fredrik Bart, Etni čke grupe i njihove granice, u: Filip Putinja / Žoslin Stref–Fenar, Teorije o etnicitetu (Biblioteka XXvek), Beograd 1997). Nedel jković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 28. Nedel jković, Čast, krv i suze – ogledi iz antropologije etniciteta i nacionalizma, str. 29. Aleksandar Krel, Položaj nemačke nacionalne manjine u Vojvodini na primeru Nemaca u Subotici, u: Vojislav Stanov čić (prir.), Položaj nacionalnih manjina u Srbiji = Status of National Minorities in Serbia. Zbornik radova sa nau čnog skupa održanog 24–26. novembra 2005 (Srpska akademija nauka i umetnosti: Naučni skupovi 120 = Odeljenje društvenih nauka 30), str. 440 – 441. Ovaj grandiozni projekat austrijs ke carevine, koji se u tri glavne etape odvijao tokom 18. veka, imao je za cilj da ojača vojno prisustvo i politički uticaj Habzburške monarhije u njima i da stvori uslove za njihovu demografsku ekspanziju i ekonomski oporavak. Pored ostvarenja primarnih ciljeva, kolonizacija je dovela do stvaranja nesvakidašnjeg etničkog mozaika, koji je još uvek uočljiv u etničkoj strukturi tih krajeva, posebno u Vojvodini speci�čnoj po multietničkoj, multikulturalnoj i multilingvalnoj prirodi, u kojoj egzistira više od 25 različitih etničkih zajednica (Borislav Jankulov, Pregled kolonizacije Vojvodine u XVIII i XIX veku (Matica srpska: Posebna izdanja), Novi Sad 1961). Ovaj termin je prvi upotrebio nemački geograf Herman Ridiger (Hermann Rüdiger) da bi njime naglasio razliku između Š vaba u Š vapskoj i onih koji su naseljeni u Ugarskoj (Transilvaniji i Satmaru). (navedeno prema: Zoran Janjetovi ć, Nemci u Vojvodini, Beograd 2009, str. 15). Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se „svi jezički kodovi koje članovi zajednice [...] imaju na svom repertoaru.“ (Tanja Petrovi ć, Srbi u Beloj Krajini. Jezička ideologija u procesu zamene jezika (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 109), Beograd 2009, str. 29). Neposredno po osnivanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nemci su činili njenu najbrojniju nacionalnu manjinu. Prema statističkim podacima, prvog izvršenog popisa stanovništva nakon Prvog svetskog rata iz 1921. godine, u Kraljevini SHS je živelo 505.790 pripadnika nema čke nacionalne manjine, što je otprilike činilo 4,22% od ukupnog broja stanovnika (Friedrich Binder, Promemoria, u: Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, München/Beograd 2003, str. 124 –125). Videti opširnije u: Zoran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2000; Zoran Janjetović, Deca careva, pastorčad kraljeva. Nacionalne manjine u Jugoslaviji 1918 –1941, Beograd 2005; Zoran Janjetovi ć, Proterivanje nema čkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, u: Hereticus. Časopis za preispitivanje prošlosti 4 (2006), No. 3 – 4; Janjetovi ć, Nemci u Vojvodini. Janjetović, Proterivanje nemačkog i mađarskog življa iz Vojvodine na kraju drugog svetskog rata, str. 115. Janjetović, Nemci u Vojvodini, str. 38. Goran Nikolić, Nemci u Vojvodini između dva svetska rata. Formiranje nacionalnog identita, u: Nenad Stefanović (prir.), Jedan svet na Dunavu. Razgovori i komentari, München/Beograd 2003, str. 172–186. Pod strategijom podrazumevam svaku svesnu i namernu aktivnost čiji je cilj održanje etničkog identiteta (Slobodan Naumović, Te Cultural Affirmation Strategy, in: Etnološki pregled = Ethnological Review 26 (1990), str. 49–63). Aleksand ar Krel, Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, u: Glasnik Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti 54 (2006), str. 324. Krel , Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, str. 324.
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
151
Leni Perenčević
Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju. Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)
„Ne može se ni ispri čati kako je sve to bilo. Suviše je toga i neverovatno je.“ 1 Ovom konstatacijom Katarina Fiterer završava svoje pripovedanje o doživljajima u logoru Kruševlje. U intervjuu koji je etnolog Johanes Kincig zabele žio 1952. godine u izbegličkom logoru Cufenhauzen, samo nekoliko godina posle bega iz Jugoslavije primetno potresena gospođa Fiterer izveštava o napornom radu pod nadzorom naoružanih partizana, zlostavljanjima i šikaniranjima u logoru, o gladi i mnogim mrtvima. „U stvari, sve se to ni ne mo že ispričati“ – na ovu formulaciju se stalno nailazi u podunavskoš vapskim pričama o begu, izgonu i životu u logoru. Ona ukazuje na nemogu ćnost da se ispriča i nuždu da se ipak ispriča. „Suviše je toga, i suvi še je neverovatno“ – ovakva i slične formulacije ukazuju na to kako mo že da bude te žak teret neke biogra � je. U autobiogra� jama, zavičajnim knjigama, pismima i dnevnicima Podunavske Š vabe do danas izveštavaju o onome što su doživle između 1944. i 1948. godine. Pored privatnih ili zavičajnih predanja, u Nema čkoj su posle završetka rata od strane Dr žave organizo vane ciljane zbirke koje su na osnovu izveštaja o do življenom i o naseljima dokumentovale beg, izgon i internaciju Nemaca na kraju rata. 2 U okviru etnologije uč vrstio se zaseban istraživački pravac, tzv. etnologija proteranih iz zavi čaja, među čije najvažnije predstavnike spadaju Johanes Kincig3 i Alfred Karazek. 4 Oba etnologa prikupila su obimne zbirke koje se sada čuvaju i istražuju u Institutu za etnologiju Nemaca Isto č ne Evrope.5 Johanes Kincig i njegovi saradnici su između 1952. i 1995. godine zabele žili preko 1.200 intervjua sa izbeglicama i prognanicima iz Isto čne i Jugoistočne Evrope. Alfred Karazek je pod naslovom „Novi iskazi 6 od 1944/45.“ sastavio korpus tekstova koji čini 541 pripovest koje je izme đu 1946. i 1952. godine čuo, a potom zapisao, pretežno u izbegličkim logorima. Izvorna vrednost ovih zbirki se ne iscrpljuje samo relativnom blizinom doživljenog i ispri čanog ili potresnim detaljima koji čoveku neposredno predočavaju kakva iskustva stoje iza istraživačkih pojmova kao što su prisilna migracija ili etničko čišćenje. Mno štvo pripovedačkih formi, od individualnih životnih priča do logorskih pesama, i tematska širina nude mogućnosti istraživanja modernim kulturološkim pristupima. Istovremeno, same zbirke, akteri etnologije proteranih iz zavičaja i njihove istraživačke metode su predmet istorije etnografske nauke. U pogledu razvrstavanja i kritike izvora treba kratko ukazati na tri aspekta. Prvo, etnologija i posebno etnologija proteranih iz zavi čaja nije bila nau čni cilj sama po sebi jer su, ne samo Kincig i Karazek, nego i drugi etnolozi tada svoju disciplinu smatrali za primenjenu nauku.7 Posebno je za Kinciga isprva u pr vom planu bila ideja spasavanja. On je za svoj najhitniji zadatak smatrao da na i zbeglice i prognanike kao nosioce sećanja primeni klasični etnografski kanon i ispita praznike i obi čaje tokom godine, nare č ja, narodne pesme i bajke da bi sačuvao za buduća pokolenja tradicije kako su Podunavske Š vabe, Sudetski, Povološki i dr. Nemci živeli pre proterivanja.8 Jozef Hanika, jedan od najuticajnijih predstavnika te discipline tokom posleratnog razdoblja, ovako je formulisao istraživačke zadatke: „Pred etnologijom stoji zadatak da pojačanom aktivnošću prikupi narodska predanja prognanih iz zavi čaja [...]. Sem toga, na š je zadatak da prikupljeni materijal tako obradimo da od njega praktični kulturni rad [...] ima neposredne koristi.“9 I Karazek je svoj s akupljački rad smatrao za negovanje kulture koje je
150
ALEKSANDAR KREL
19 Krel, Promene strategije etni čkog identiteta Nemaca u Subotici u drugoj polovini 20. veka, str. 326. 20 Aleksandar Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru: (re)konstrukcija etničkog identiteta Nemaca u Vojvodini, u: Antropologija. Časopis Centra za etnološka i antropološka istraži vanja Filozofskog fakulteta u Beograd 9 (2009), str. 77. 21 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78. 22 Opširnije videti u: Aleksandar Krel, Te German National Minority in Subotica: Symbols of Ethnic Identity, Vienna. www.inst.at/trans/16Nr/14_4/krel16.htm. 23 Stjepan A. Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, Sremski Karlovci 2002, str. 137–140. 24 Seder, Prvoj smrt, drugoj patnja, trecoj hleb, str. 139. 25 Pojam skrivena manjina predstavlj a terminus tehnicus, koji je 2009. godine ustanovila grupa naučnika na Univerzitetu u Gracu, za potrebe istra živanja u sklopu projekta „Skrivene manjine između Srednje Evrope i Balkana/Hidden Minorities between Central Europe and the Balkans“. On je korišćen u cilju označavanja nekoliko službeno nepriznatih, malih etničkih grupa na prostoru Austrije, Slovenije i Hrvatske. Tokom njegovog preispitivanja na me đunarodnoj radionici u slovenačkim Radencima, Biljana Sikimić je ponudila mogućnost primene ovog pojma za slične fenomene u celoj Jugoistočnoj Evropi (Kristian Promicer, (Ne-)vidljivost skrivenih manjina na Balkanu. Neka teorijska zapažanja, in: Biljana Sikimić (Hg.), Skrivene manjine na Balkanu (Posebna izdanja / Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti 82), Beograd 2004, str. 13). 26 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79. 27 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, str. 78 –79. 28 Terminom idiom u ovom slučaju označavaju se, pored književnog nemačkog jezika i svi njegovi dijalekti prisutni na prostoru Vojvodine, odnosno „svi jezi čki kodovi koje članovi zajednice […] imaju na svom repertoaru.“ (Petrovi ć, Srbi u Beloj Krajini, str. 29). 29 Ljubinko Pušić, Društveni okviri urbanog razvoja gradova u Vojvodini (1900 – 1955), in: Zbornik Matice srpske za društvene nauke 81 (1986), S. 135 –153. 30 Krel, Bili bismo i Kinezi, samo da nas ostave na miru, S. 139. 31 Nakon referenduma sprovedenog 2006. godine, na kome su se građani Crne Gore odlučili da podrže samostalnost Crne Gore, državna zajednica Srbije i Crne Gore je prestala da postoji, a njene sastavne jedinice – Srbija i Crna Gora – postale su samostalne države.
152
Johanes Kincig u svom tonskom arhivu u razgovoru sa Anom Cimerman iz Krndije (rođ. 1888.), Frajburg, 1958.
LENI PEREN Č EVI Ć
ž ivanje i savetovanje za isto č nonemač ku etnologiju u Bi šofsvizenu stavio je sakupljene zapise o sadržaju priča, hodočašćima, verskim obredima i praznicima na raspolaganje pojedinim zemljačkim grupama kao „artefakt koji jača identitet“.10 Uz obimnu državnu pomoć trebalo je da tako etnologija doprinese da se domoroci i izbeglice pove žu „etosom zavičaja“11 i da se olak ša integracija prognanika uz o čuvanje njihove „kulturne po sebnosti“.12 Drugo, kod ranih etnolo ških sakupljanja i prvih radova o njima treba imati na umu da mnogi naučnici koji su pre Drugog svetskog rata istra živali među „Nemcima u inostranstvu“ u sklopu istra živanja jezičkih ostrva,13 nisu mogli da se posle 1945. godine tek tako odvoje od njihove problematične ideologije. Odgovara jući rečnik etnografskih istraživanja jezičkih ostrva je i dalje nekriti čki korišćen i prenošen na novu etnografsku situaciju u m ladoj SR Nemačkoj. Npr. Kincig je pisao 1955. godine: „Budući da je […] u inorodnom okru ženju tradicija koja je doneta prilikom naseljavanja gotovo potpuno očuvana daleko tačnije i duže nego u zemlji matici, sada se […] otvara mogućnost da se […] dopuni etnografska tradicija unutarnemačkih oblasti porekla.“ Treće, neki etnolozi koji su bili suosnivači etnologije prognanih iz zavičaja posle Drugog svetskog rata, bili su se s tavili u službu nacizma u Trećem rajhu. Npr. Alfred Karazek je imao vode ću ulogu u okviru Istraž ivač ke zajednice jugoisto č nih Nemaca u Be ču koja je igrala va žnu ulogu pri uspostavljanju nacističkog režima u Austriji i koja se od 1939. godine sna žno razvila.14 Tokom pohoda na Sovjetski Savez učestvovao je u speci jalnoj jedinici pod komandom SS-oberšturmban�rera Eberharda fon Kinsberga u sistematskoj pljački kulturnih dobara na okupiranim područ jima.15 S jedne strane Kincig i Karazek su da li va žne podsticaje etnologiji: Johanes Kincig svojim tonskim zapisima koji su tada bili nov i u nemačkoj naučnoj praksi gotovo neisproban dokumentacioni metod, koji su sigurno odlučujuće doprineli da njegova privatna Istraživačka centrala u Frajburgu 1953. godine dobije rang instituta.16 Alfred Karazek je gledao preko tada šnjeg etnografskog kanona i sa male vremenske distance sakupljao je „nove“ iskaze o onome što se desilo, tako da smo mu zahvalni za jedinstvene izvore za istoriju nemačkih prisilnih migracija. S druge strane, Kincigu i Karazeku nije uvek uspevalo da uhvate priključak sa hitnim istraživačkim pitanjima i sa aktuelnim teorijama, što je bilo uslovljeno i činjenicom da je usled njihove sakupljačke delatnosti nastala ogromna količina materijala koja je zahtevala izuzetno mnogo vremena da se sistematizuje i arhivira.17 Delimično prema prošlosti usmerena istraživačka interesovanja i ideološki balast istraživača treba imati na umu pri pregledanju izvora koje su stvorili. Za pripovedanje o boravku u logoru i o razvlašćivanju ovde ću iz Kincigovih i Karezekovih zbirki izdvojiti pet tematskih oblasti koje smatram za reprezentativne i posebno značajne. Kao primeri biografskog izlaganja one pokazuju napetost između faktičkog i �ktivnog, individualnog i kolektivnog pripovedanja. U iskazima o pre življenom stradanju i nepravdi, po Albrehtu Lemanu, me šaju se, „doživljeno, čuto, željeno, strahovi, agresije i ideologije“.18 U iskazima se, dakle, odra žava ne samo ono što je doživljeno, već pre svega, kako se sa do življenim posle postupalo, kako su traumatski doživljaji pojedinačno i u okviru podunavskoš vapske „zajednice stradanja“ artikulisani. Gladovanje
Po obliku i sadržaju pripovedanja o internaciji su slična. Po činju preuzimanjem vlasti od strane partizana u jesen 1944. godine. Podunavske Š vabe su obi čno noću izba-
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
151
Leni Perenčević
Podunavskošvapska pripovedanja o internaciji i razvlašćivanju. Primeri iz zbirki Instituta za etnologiju Nemaca Istočne Evrope (IENIE)
„Ne može se ni ispri čati kako je sve to bilo. Suviše je toga i neverovatno je.“ 1 Ovom konstatacijom Katarina Fiterer završava svoje pripovedanje o doživljajima u logoru Kruševlje. U intervjuu koji je etnolog Johanes Kincig zabele žio 1952. godine u izbegličkom logoru Cufenhauzen, samo nekoliko godina posle bega iz Jugoslavije primetno potresena gospođa Fiterer izveštava o napornom radu pod nadzorom naoružanih partizana, zlostavljanjima i šikaniranjima u logoru, o gladi i mnogim mrtvima. „U stvari, sve se to ni ne mo že ispričati“ – na ovu formulaciju se stalno nailazi u podunavskoš vapskim pričama o begu, izgonu i životu u logoru. Ona ukazuje na nemogu ćnost da se ispriča i nuždu da se ipak ispriča. „Suviše je toga, i suvi še je neverovatno“ – ovakva i slične formulacije ukazuju na to kako mo že da bude te žak teret neke biogra � je. U autobiogra� jama, zavičajnim knjigama, pismima i dnevnicima Podunavske Š vabe do danas izveštavaju o onome što su doživle između 1944. i 1948. godine. Pored privatnih ili zavičajnih predanja, u Nema čkoj su posle završetka rata od strane Dr žave organizo vane ciljane zbirke koje su na osnovu izveštaja o do življenom i o naseljima dokumentovale beg, izgon i internaciju Nemaca na kraju rata. 2 U okviru etnologije uč vrstio se zaseban istraživački pravac, tzv. etnologija proteranih iz zavi čaja, među čije najvažnije predstavnike spadaju Johanes Kincig3 i Alfred Karazek. 4 Oba etnologa prikupila su obimne zbirke koje se sada čuvaju i istražuju u Institutu za etnologiju Nemaca Isto č ne Evrope.5 Johanes Kincig i njegovi saradnici su između 1952. i 1995. godine zabele žili preko 1.200 intervjua sa izbeglicama i prognanicima iz Isto čne i Jugoistočne Evrope. Alfred Karazek je pod naslovom „Novi iskazi 6 od 1944/45.“ sastavio korpus tekstova koji čini 541 pripovest koje je izme đu 1946. i 1952. godine čuo, a potom zapisao, pretežno u izbegličkim logorima. Izvorna vrednost ovih zbirki se ne iscrpljuje samo relativnom blizinom doživljenog i ispri čanog ili potresnim detaljima koji čoveku neposredno predočavaju kakva iskustva stoje iza istraživačkih pojmova kao što su prisilna migracija ili etničko čišćenje. Mno štvo pripovedačkih formi, od individualnih životnih priča do logorskih pesama, i tematska širina nude mogućnosti istraživanja modernim kulturološkim pristupima. Istovremeno, same zbirke, akteri etnologije proteranih iz zavičaja i njihove istraživačke metode su predmet istorije etnografske nauke. U pogledu razvrstavanja i kritike izvora treba kratko ukazati na tri aspekta. Prvo, etnologija i posebno etnologija proteranih iz zavi čaja nije bila nau čni cilj sama po sebi jer su, ne samo Kincig i Karazek, nego i drugi etnolozi tada svoju disciplinu smatrali za primenjenu nauku.7 Posebno je za Kinciga isprva u pr vom planu bila ideja spasavanja. On je za svoj najhitniji zadatak smatrao da na i zbeglice i prognanike kao nosioce sećanja primeni klasični etnografski kanon i ispita praznike i obi čaje tokom godine, nare č ja, narodne pesme i bajke da bi sačuvao za buduća pokolenja tradicije kako su Podunavske Š vabe, Sudetski, Povološki i dr. Nemci živeli pre proterivanja.8 Jozef Hanika, jedan od najuticajnijih predstavnika te discipline tokom posleratnog razdoblja, ovako je formulisao istraživačke zadatke: „Pred etnologijom stoji zadatak da pojačanom aktivnošću prikupi narodska predanja prognanih iz zavi čaja [...]. Sem toga, na š je zadatak da prikupljeni materijal tako obradimo da od njega praktični kulturni rad [...] ima neposredne koristi.“9 I Karazek je svoj s akupljački rad smatrao za negovanje kulture koje je trebalo da izbeglicama i prognanicima bude „životna pomoć“. U svom Centru za istra-
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
u žurbi uspele da spakuju. Onda je sledilo razdvajanje radno sposobnih, dece i staraca. Skoro svi su posle vremena provedenog u logoru od 1948. godine obavezani na prinudni rad. Nekima je jo š tokom internacije uspelo da pobegnu. Sredi šnje teme u iskazima o logorskoj svakodnevici su katastrofalni higijenski uslovi, teskoba, samo volja i brutalnost pa rtizana, bolesti, sm rt, masovni grobov i i pre svega, glad. Se ćanje na glad je centralna tema kod svih koji su Kincigu pri čali o „svakodnevici“ u logoru. Godinama ista i suviše oskudna hrana, često bez soli i masnoće urezala se u se ćanje pripoveda ča. Neki su se jo š se ćali tačnih podataka o veličini obroka koji su u određenom trenutku izdavani. Preko dana, tokom rada, logora ši su pokušavali da do đu do namirnica. Deca i odrasli su se iskradali iz logora da bi prosili u okolnim selima. Kore i li šć e su skupljani za lo ženje. Ko je bio odre đen na rad ili ko jo š nije bio logorisan, pokušavao je da pomogne ro đacima u logoru paketima hrane. Hildegard Tangel iz Vr šca, koja je od januara 1946. godine bila internirana u Kni ćaninu, priča kako su posle zabrane primanja paketa koju je uvela uprava logora mnogi pomrli od gladi. 19 Život se vrteo oko nabavke dodatnih životnih namirnica koja je bila nužna, ali istovremena i opasna po život. Gospođa Kaspar iz Kačareva priča kako su stra žari pri povratku u logor Knićanin ubili tri žene koje su se iskrale iz logora da prose. Iako su obavljali težak �zički rad internirci u Kni ćaninu su dobijali dnevno četvrt litra kukuruznog brašna, samo ponekad kašičicu soli ili ulja. Tokom meseca gladi, januara i februara 1946. godine, te porcije su dobili samo dva puta tokom meseca. Gospo đa Kaspar priča o tom vremenu: „Nije bilo ničeg da se jede“. […] Onda je bilo tamo tako mr šavih konja koje su poklali, a ljude su uzeli od tog mesa i jeli. Deca su i šla da prose. U nekim ku ćama je još bilo plodova, pa su ona provaljivala u kuće i odnosila plodove. Onda su ih uhvatili pa su dobila batine.“20 Ana Birk iz Velike Grede koja je tako đe bila zato čena u Knićaninu priča kako se pokušalo da se zajedni čkim radom u grupi do đe do hrane: „Prvih dana smo još dobijali da jedemo, ali onda danima ni šta. Gore u ambaru smo iz miš jih i pacovskih rupa i iz đubreta noktima vadili zrna kukuruza. […] Tada nas je spavalo dvadeset troje u jednoj sobi, sasvim zbijeno. Nismo mogli ni da se okrenemo. A uveče je svako redom pravio brašno da se preko dana kuva supu. Kad više ne bi mogao, probudio bi sledećeg koji je onda dalje mleo. Naravno, bez masti i soli, slaba je to supa bila. Bili smo bez svetla, a i bez ičega za loženje.“21 Samoopažanje, samopotvrđivanje
U intervjuima se stalno nailazi na izjave o samopotvrđivanju na rubu egzistencije, kao i izjave o pobuni – bar u malom obimu – protiv ograničenja slobode i dostojanstva. Pripovedači se lomovima svojih životnih priča suprotstavljaju pokazivanjem ponosnog, nepokolebljivog držanja. Kulturne aktivnosti kao što je pevanje ili impro vizovna higijena pomaga li su u vremenima kad je svakodnevica bila stalno vanredno stanje, a sopstvena egzistencija stajala u znaku straha, bespomoćnosti, opšte nemoći i zavisnosti. Kincig je intervjuisao dve žene koje su zajedno bile u logorima Be čkerek i Knićanin. Iz Kincigovog razgovora sa tim ženama se može razabrati da su one često međusobno razgovarale o svojim logorskim doživljajima. Zajedno su se s ećale situacija koje mo že da razume samo onaj ko je bio tamo. Ana Birk je vrlo suzdr žana pripoveda čica koja je, doduše, vidno potresena, ali koja se ipak trudi da da činjenični izveštaj i da potisne svoja osećanja. Nasuprot tome gospođa Rap nastupa vrlo samosvesno, tumači i vrednuje izjave date u intervjuu. Dok Ana Birk izve štava o napornom radu pod nadzorom partizana, gospođa Rap se bu čno uključuje i dopunjava njen izveštaj: „Ma, nismo ništa pokazali! Nikad nijedan partizan nije video da nam je te ško. Pokazivali smo tako č vrsta lica, hteli smo d a im poka žemo da smo Nemci i da ćemo izdržati, to je trebalo da vide! Ne jednom su rekli: ‚Vidi Š vabe, kako su tvrde!‘“22 Gotfrid Habeniht je na osnovu podunavskoš vapskih logorskih p esama utvrdio
153
152
Johanes Kincig u svom tonskom arhivu u razgovoru sa Anom Cimerman iz Krndije (rođ. 1888.), Frajburg, 1958.
LENI PEREN Č EVI Ć
ž ivanje i savetovanje za isto č nonemač ku etnologiju u Bi šofsvizenu stavio je sakupljene zapise o sadržaju priča, hodočašćima, verskim obredima i praznicima na raspolaganje pojedinim zemljačkim grupama kao „artefakt koji jača identitet“.10 Uz obimnu državnu pomoć trebalo je da tako etnologija doprinese da se domoroci i izbeglice pove žu „etosom zavičaja“11 i da se olak ša integracija prognanika uz o čuvanje njihove „kulturne po sebnosti“.12 Drugo, kod ranih etnolo ških sakupljanja i prvih radova o njima treba imati na umu da mnogi naučnici koji su pre Drugog svetskog rata istra živali među „Nemcima u inostranstvu“ u sklopu istra živanja jezičkih ostrva,13 nisu mogli da se posle 1945. godine tek tako odvoje od njihove problematične ideologije. Odgovara jući rečnik etnografskih istraživanja jezičkih ostrva je i dalje nekriti čki korišćen i prenošen na novu etnografsku situaciju u m ladoj SR Nemačkoj. Npr. Kincig je pisao 1955. godine: „Budući da je […] u inorodnom okru ženju tradicija koja je doneta prilikom naseljavanja gotovo potpuno očuvana daleko tačnije i duže nego u zemlji matici, sada se […] otvara mogućnost da se […] dopuni etnografska tradicija unutarnemačkih oblasti porekla.“ Treće, neki etnolozi koji su bili suosnivači etnologije prognanih iz zavičaja posle Drugog svetskog rata, bili su se s tavili u službu nacizma u Trećem rajhu. Npr. Alfred Karazek je imao vode ću ulogu u okviru Istraž ivač ke zajednice jugoisto č nih Nemaca u Be ču koja je igrala va žnu ulogu pri uspostavljanju nacističkog režima u Austriji i koja se od 1939. godine sna žno razvila.14 Tokom pohoda na Sovjetski Savez učestvovao je u speci jalnoj jedinici pod komandom SS-oberšturmban�rera Eberharda fon Kinsberga u sistematskoj pljački kulturnih dobara na okupiranim područ jima.15 S jedne strane Kincig i Karazek su da li va žne podsticaje etnologiji: Johanes Kincig svojim tonskim zapisima koji su tada bili nov i u nemačkoj naučnoj praksi gotovo neisproban dokumentacioni metod, koji su sigurno odlučujuće doprineli da njegova privatna Istraživačka centrala u Frajburgu 1953. godine dobije rang instituta.16 Alfred Karazek je gledao preko tada šnjeg etnografskog kanona i sa male vremenske distance sakupljao je „nove“ iskaze o onome što se desilo, tako da smo mu zahvalni za jedinstvene izvore za istoriju nemačkih prisilnih migracija. S druge strane, Kincigu i Karazeku nije uvek uspevalo da uhvate priključak sa hitnim istraživačkim pitanjima i sa aktuelnim teorijama, što je bilo uslovljeno i činjenicom da je usled njihove sakupljačke delatnosti nastala ogromna količina materijala koja je zahtevala izuzetno mnogo vremena da se sistematizuje i arhivira.17 Delimično prema prošlosti usmerena istraživačka interesovanja i ideološki balast istraživača treba imati na umu pri pregledanju izvora koje su stvorili. Za pripovedanje o boravku u logoru i o razvlašćivanju ovde ću iz Kincigovih i Karezekovih zbirki izdvojiti pet tematskih oblasti koje smatram za reprezentativne i posebno značajne. Kao primeri biografskog izlaganja one pokazuju napetost između faktičkog i �ktivnog, individualnog i kolektivnog pripovedanja. U iskazima o pre življenom stradanju i nepravdi, po Albrehtu Lemanu, me šaju se, „doživljeno, čuto, željeno, strahovi, agresije i ideologije“.18 U iskazima se, dakle, odra žava ne samo ono što je doživljeno, već pre svega, kako se sa do življenim posle postupalo, kako su traumatski doživljaji pojedinačno i u okviru podunavskoš vapske „zajednice stradanja“ artikulisani. Gladovanje
Po obliku i sadržaju pripovedanja o internaciji su slična. Po činju preuzimanjem vlasti od strane partizana u jesen 1944. godine. Podunavske Š vabe su obi čno noću izbacivane iz kuća, zadržavane na određenom mestu i li šene ono malo imovine koju su
154
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
153
u žurbi uspele da spakuju. Onda je sledilo razdvajanje radno sposobnih, dece i staraca. Skoro svi su posle vremena provedenog u logoru od 1948. godine obavezani na prinudni rad. Nekima je jo š tokom internacije uspelo da pobegnu. Sredi šnje teme u iskazima o logorskoj svakodnevici su katastrofalni higijenski uslovi, teskoba, samo volja i brutalnost pa rtizana, bolesti, sm rt, masovni grobov i i pre svega, glad. Se ćanje na glad je centralna tema kod svih koji su Kincigu pri čali o „svakodnevici“ u logoru. Godinama ista i suviše oskudna hrana, često bez soli i masnoće urezala se u se ćanje pripoveda ča. Neki su se jo š se ćali tačnih podataka o veličini obroka koji su u određenom trenutku izdavani. Preko dana, tokom rada, logora ši su pokušavali da do đu do namirnica. Deca i odrasli su se iskradali iz logora da bi prosili u okolnim selima. Kore i li šć e su skupljani za lo ženje. Ko je bio odre đen na rad ili ko jo š nije bio logorisan, pokušavao je da pomogne ro đacima u logoru paketima hrane. Hildegard Tangel iz Vr šca, koja je od januara 1946. godine bila internirana u Kni ćaninu, priča kako su posle zabrane primanja paketa koju je uvela uprava logora mnogi pomrli od gladi. 19 Život se vrteo oko nabavke dodatnih životnih namirnica koja je bila nužna, ali istovremena i opasna po život. Gospođa Kaspar iz Kačareva priča kako su stra žari pri povratku u logor Knićanin ubili tri žene koje su se iskrale iz logora da prose. Iako su obavljali težak �zički rad internirci u Kni ćaninu su dobijali dnevno četvrt litra kukuruznog brašna, samo ponekad kašičicu soli ili ulja. Tokom meseca gladi, januara i februara 1946. godine, te porcije su dobili samo dva puta tokom meseca. Gospo đa Kaspar priča o tom vremenu: „Nije bilo ničeg da se jede“. […] Onda je bilo tamo tako mr šavih konja koje su poklali, a ljude su uzeli od tog mesa i jeli. Deca su i šla da prose. U nekim ku ćama je još bilo plodova, pa su ona provaljivala u kuće i odnosila plodove. Onda su ih uhvatili pa su dobila batine.“20 Ana Birk iz Velike Grede koja je tako đe bila zato čena u Knićaninu priča kako se pokušalo da se zajedni čkim radom u grupi do đe do hrane: „Prvih dana smo još dobijali da jedemo, ali onda danima ni šta. Gore u ambaru smo iz miš jih i pacovskih rupa i iz đubreta noktima vadili zrna kukuruza. […] Tada nas je spavalo dvadeset troje u jednoj sobi, sasvim zbijeno. Nismo mogli ni da se okrenemo. A uveče je svako redom pravio brašno da se preko dana kuva supu. Kad više ne bi mogao, probudio bi sledećeg koji je onda dalje mleo. Naravno, bez masti i soli, slaba je to supa bila. Bili smo bez svetla, a i bez ičega za loženje.“21 Samoopažanje, samopotvrđivanje
U intervjuima se stalno nailazi na izjave o samopotvrđivanju na rubu egzistencije, kao i izjave o pobuni – bar u malom obimu – protiv ograničenja slobode i dostojanstva. Pripovedači se lomovima svojih životnih priča suprotstavljaju pokazivanjem ponosnog, nepokolebljivog držanja. Kulturne aktivnosti kao što je pevanje ili impro vizovna higijena pomaga li su u vremenima kad je svakodnevica bila stalno vanredno stanje, a sopstvena egzistencija stajala u znaku straha, bespomoćnosti, opšte nemoći i zavisnosti. Kincig je intervjuisao dve žene koje su zajedno bile u logorima Be čkerek i Knićanin. Iz Kincigovog razgovora sa tim ženama se može razabrati da su one često međusobno razgovarale o svojim logorskim doživljajima. Zajedno su se s ećale situacija koje mo že da razume samo onaj ko je bio tamo. Ana Birk je vrlo suzdr žana pripoveda čica koja je, doduše, vidno potresena, ali koja se ipak trudi da da činjenični izveštaj i da potisne svoja osećanja. Nasuprot tome gospođa Rap nastupa vrlo samosvesno, tumači i vrednuje izjave date u intervjuu. Dok Ana Birk izve štava o napornom radu pod nadzorom partizana, gospođa Rap se bu čno uključuje i dopunjava njen izveštaj: „Ma, nismo ništa pokazali! Nikad nijedan partizan nije video da nam je te ško. Pokazivali smo tako č vrsta lica, hteli smo d a im poka žemo da smo Nemci i da ćemo izdržati, to je trebalo da vide! Ne jednom su rekli: ‚Vidi Š vabe, kako su tvrde!‘“22 Gotfrid Habeniht je na osnovu podunavskoš vapskih logorskih p esama utvrdio različite duševne stavove koje su pogođenima pomagali da izdrže logorski život i da
LENI PEREN Č EVI Ć
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
155
Radna brigada novih stanovnika Gakova, oko 1955.
ograničenje verske slobode i prakse. Zato što javna hodočašća i inscenacije obožavanja Bogorodice nisu više bila moguća, vernici su sebi Bogorodicu na drugi na čin projektovali u javni prostor da bi se samospoznali kao katoli čka zajednica i da bi se predsta vili u javnosti. 26 Mihael Proser- Šel je u Karazekovom arhivu našao više potvrda da su u logorima za internaciju za najve će hrišćanske praznike izvo đene duhovne pozorišne predstave.27 Delom su one tajno pripremane i izvedene, a delom ih je logorska uprava tolerisala. Potvrde je Proser- Šel našao za logore Kni ćanin, Molin i Hajdučica. U Hajdučici su mlade žene iz raznih sela po se ćanju sastavile jedan božićni komad, a „svako je hteo da i iz njegovog zavi čajnog sela bude nešto ubačeno.“28 U Knićaninu su dve žene iz Velike Grede sa decom 1946. godine uve žbale jedan vitlejemski komad: „To ba š nije bilo lako, jer u komadu ima i pesama koje su devoj čice morale dobro da uve žbaju. Trebalo je nabaviti i odeću za glumce, što je bilo skoro jo š teže. Ipak je uspelo, pa su bili obučeni skoro kao u normalna vremena. Kad je komad izveden, i šlo se tajno od ku će do kuće. […] A ljudi su skoro svuda plakali od sre će i se ćanja na prošla vremena.“29 Drugi
Prva strofa logorske pesme iz Kni ćanina, oko 1946.
nađu utehu. Pri tom je Habeniht kao centralni momenat utvrdio poja čano okretanje veri.23 Prinudni suživot u logoru i zajednička vera podstakli su nastanak zajednice patnje koja je sebi rugalicama o navodnoj bedastoći i primitivizmu partizana stvarala jasnu sliku neprijatelja i razgraničavala se od njega. U drugim pesmama je opevan ponosni, nepokolebljivi podunavskoš vapski karakter i zazivan „spisak podunavskoš vapskih uspeha i vrlina“.24 Ti mehanizmi se odražavaju i u Kincigovim intervjuima i u Karazekovim zbirkama iskaza. U retrospektivnim pripovedanjima stalno se pojavljuje zluradost da novi kolonisti na nekada šnjim podunavskoš vapskim imanjima navodno nisu mogli da postignu nikakav ekonomski uspeh jer su došli iz zaostalih, neplodnih krajeva i nisu poznavali savremene poljoprivredne metode. „Neki Srbi u starom zavičaju kažu sad, ‚Otišao je Š vabo, otišao i Bog.‘ Bez Š vaba lo še im ide, nisu navikli na pravi paorski posao.“25 Gospodin Helminger iz Srema, koji je ovo izjavio u jednom intervjuu sa Kincigom 1952. godine, dalje navodi da Srbi sada navodno žele da se Š vabe vrate da bi im pomogli u izgradnji poljoprivrede, kao što su „pre 300 godina za nuždu dovedeni da kultivišu tl o“. Brojne pojave Bogorodice od 1944. godine o kojima su Podunavske Š vabe izvešta-
Biv še komšije i ljudi koji su živeli u okolini logora pomagali su internirce namirnicama. Ta činjenica je poznata i na nju je ve ć dovoljno često ukazivano, i od strane, odnosno posebno od strane samih Podunavskih Š vaba. U Kincigovim intervjuima spomenuti su kao pomagači Mađari, Srbi i Rumuni. Peter Rotenheber koji je u vreme interniranja spadao u starce, bio je interniran, izme đu ostalog, i u logoru Ba čki Jarak. Na putu za Novi Sad mađarski seljaci iz Temerina su se često vozili pored logora. Kada su od Rotenhebera koji je izvan logora morao da čuva stoku saznali kako žive internirci, dogovorili su se da sutradan brzim kasom pro đu pored logora, tako da nastane oblak prašine da bi neopaženo mogli da sa kola bace namirnice. 30 I u Ka ću, koji je ve ć bio čisto srpsko selo logoraši su iskusili pomoć domorodaca. Rotenheber je tamo premešten da tovi svinje. Nedaleko od svinjca nalazilo se pravoslavno groblje: „Srbi imaju običaj, stalno nose mrtvima jelo. Tamo smo uvek išli, a oni su nam delili rakiju, vino i dobru hranu. Tako smo mogli da izdržimo.“31 Upadljivo je da skoro svi Kincigovi pripovedači naglašavaju kako su živeli u slozi sa Srbima, Mađarima, Hrvatima i Rumunima, i da su se odno si pogoršali tek posle Prvog svetskog rata, za šta se odgovornost u krajnjoj liniji baca na vodeći sloj: „Naši nekadašnji sugrađani, Srbi, su s nama vrlo dobro živeli, je l’ da? Dobro, od [19]18., od prevrata u Prvom svetskom ratu, raspirivano je prili čno mnogo mržnje između Nemaca i Srba. To su uglavnom sprovodili srpski pop i vode ći ljudi.“32 I ekonomski razlozi, pre svega kupovina zemlje od strane podunavskoš vapskih seljaka i preokret u brojčanom odnosa
154
LENI PEREN Č EVI Ć
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
155
Radna brigada novih stanovnika Gakova, oko 1955.
ograničenje verske slobode i prakse. Zato što javna hodočašća i inscenacije obožavanja Bogorodice nisu više bila moguća, vernici su sebi Bogorodicu na drugi na čin projektovali u javni prostor da bi se samospoznali kao katoli čka zajednica i da bi se predsta vili u javnosti. 26 Mihael Proser- Šel je u Karazekovom arhivu našao više potvrda da su u logorima za internaciju za najve će hrišćanske praznike izvo đene duhovne pozorišne predstave.27 Delom su one tajno pripremane i izvedene, a delom ih je logorska uprava tolerisala. Potvrde je Proser- Šel našao za logore Kni ćanin, Molin i Hajdučica. U Hajdučici su mlade žene iz raznih sela po se ćanju sastavile jedan božićni komad, a „svako je hteo da i iz njegovog zavi čajnog sela bude nešto ubačeno.“28 U Knićaninu su dve žene iz Velike Grede sa decom 1946. godine uve žbale jedan vitlejemski komad: „To ba š nije bilo lako, jer u komadu ima i pesama koje su devoj čice morale dobro da uve žbaju. Trebalo je nabaviti i odeću za glumce, što je bilo skoro jo š teže. Ipak je uspelo, pa su bili obučeni skoro kao u normalna vremena. Kad je komad izveden, i šlo se tajno od ku će do kuće. […] A ljudi su skoro svuda plakali od sre će i se ćanja na prošla vremena.“29 Drugi
Prva strofa logorske pesme iz Kni ćanina, oko 1946.
nađu utehu. Pri tom je Habeniht kao centralni momenat utvrdio poja čano okretanje veri.23 Prinudni suživot u logoru i zajednička vera podstakli su nastanak zajednice patnje koja je sebi rugalicama o navodnoj bedastoći i primitivizmu partizana stvarala jasnu sliku neprijatelja i razgraničavala se od njega. U drugim pesmama je opevan ponosni, nepokolebljivi podunavskoš vapski karakter i zazivan „spisak podunavskoš vapskih uspeha i vrlina“.24 Ti mehanizmi se odražavaju i u Kincigovim intervjuima i u Karazekovim zbirkama iskaza. U retrospektivnim pripovedanjima stalno se pojavljuje zluradost da novi kolonisti na nekada šnjim podunavskoš vapskim imanjima navodno nisu mogli da postignu nikakav ekonomski uspeh jer su došli iz zaostalih, neplodnih krajeva i nisu poznavali savremene poljoprivredne metode. „Neki Srbi u starom zavičaju kažu sad, ‚Otišao je Š vabo, otišao i Bog.‘ Bez Š vaba lo še im ide, nisu navikli na pravi paorski posao.“25 Gospodin Helminger iz Srema, koji je ovo izjavio u jednom intervjuu sa Kincigom 1952. godine, dalje navodi da Srbi sada navodno žele da se Š vabe vrate da bi im pomogli u izgradnji poljoprivrede, kao što su „pre 300 godina za nuždu dovedeni da kultivišu tl o“. Brojne pojave Bogorodice od 1944. godine o kojima su Podunavske Š vabe izvešta vale Karazeka, Simon Zam obja šnjava kao reakciju na ateisti čku državnu ideologiju i
156
LENI PEREN Č EVI Ć
bilo sa starim zavičajem“ ili „O odnosu sa Srbima“. Doduše, u iskazima se ne uspostavlja direktna veza izme đu arondacije poseda Podunavskih Š vaba i agrarne reforme posle Drugog svetskog rata, ali se iz toka intervjua mo že zaključiti da se mislilo i na tu vezu. Martin Zorg iz Be čmena se seća da su ranije (verovatno pre Prvog svetskog rata) većinu stanovnika činili Srbi, dok su samo jednu tre ćinu činili Nemci. Tokom dvadeset godina odnos stanovništva u mestu se preokrenuo. Odnos izme đu Srba i Nemaca je navodno bio dobar, ljudi su bili upućeni jedni na druge. Većina Nemaca su bili zanatlije, većina Srba stočari („da ne bi morali ni šta da rade“). U jednom trenutku su navodno mlađi Srbi došli na ideju da su njihovi stari Nemcima suviše olako prodali zemlju. Napetosti su do Drugog svetskog rata primetno porasle.33 Pored stereotipa o Nemcima kao u čiteljima i o lenjim Srbima na koje se u podunavskoš vapskim pripovedanjima stalno nailazi, nailazi se i na nagoveštaj jasnih generacijskih razlika u se ćanju i pripovedanju. Dok je kod mla đih jača tendencija da se više sećaju takmičenja oko privrednih i političkih resursa, stari se vi še se ćaju suživota i upućenosti jednih na druge. Kao primeri navode se delom i se ćanja predaka. Tako jedan nepoznati pripovedač prenosi anegdotu o svom dedi, koji se uprkos nezadovoljstvu svoje k ćerke „na sokaku“ sretao s jednim s rpskim prijateljem iz mladosti, da bi se napijali. Sem toga, on se se ća: „Sad je tu bila mr žnja, morali smo da odemo. Ali pre to nije bilo tako. Deda je uvek pri čao da su se baš lepo slagali. Ako bi čovek zatražio nešto od nekog Srbina što je ovaj imao, ovaj bi mu to dao.“34 Skroz su negativna sećanja na partizane i Cigane. I dok kod partizana tu i tamo ima ograničavanja („bilo je i humanijih me đu njima“), Cigani se pojavljuju isklju čivo kao brutalni batinaši, grobari i pro �teri.35 „Hitler nam je pokazao kako se to radi“ – nacizam i holokaust
Drugi svetski rat, kao i internaciju i razvla šćivanje nemačke manjine na kraju rata Kincigovi i Karazekovi pripovedači vide kao veliko, iznenadno zlo koje se na njih sručilo. Izručenost istoriji čini središnji narativni element. Istorija se ne tuma či kao ljudska tvorevina, već kao sudbina kojoj su prepušteni, kako pojedinci, tako i zajednice.36 Pričanje o sopstvenoj krivici je u Nemačkoj 1950ih godina bila podjednako neomiljena tema i kod domorodaca i kod izbeglica. 37 Ni Kincig ni Karazek se pri svojim terenskim istraživanjima nisu zanimali za stav svojih ispitanika prema nacionalsocijalizmu. Kincigovi i Karazekovi pripovedači su ipak delimi čno indirektno došli na predistoriju svog interniranja. U jednoj od mnogih logorskih pesama koje se nalaze u Kincigovom tonskom arhivu, kaže se u poslednjoj stro �: „To što nas je sudba pogodila / je delimično i na ša krivica; / Ipak se nadamo i želimo / veliku Bo ž ju milost i blagodet.“38 Doduše u ovoj stro� se nagoveštava da su na nemačkoj, odnosno podunavskoš vapskoj strani počinjene gre ške, ali se kauzalna veza ipak ne uspostavlja. 39 Ista pripovedačica koja je i prenela ovu pesmu, pri čala je iscrpno o vremenu koje je provela u logorima Bočar, Bačka Topola, Gakovo i Knićanin: „U medijima se stalno prikazuje šta su Jevreji propatili. Partizani su govorili: ‚Hitler nam je pokazao kako se to radi‘. Jevreji [iz Mokrina – op. a.] su tako đe odvedeni, tek smo 1954. u Nemačkoj saznali kuda, da su mnogi ubijeni gasom. Jugoslovenski Nemci i ratni zarobljenici su isto tako prošli, samo nisu pobijeni gasom.“40 Ovo izmenjeno pripovedanje treba objasniti prvo time što je intervju zabele žen tek 1995. godine, a drugo time da pripovedačica, ro đena 1930. godine, pripada razli čitoj generaciji od većine ostalih ispitanika. I dok u intervjuima iz 1950ih godina holokaust ne igra nikakvu ulogu, ova ispitanica se referira na diskurse koje prenose mediji u SR Nemačkoj. Nespretno poređenje holokausta i internacije Podunavskih Š vaba se mo že naći i u pojedinim podunavskoš vapskim zavičajnim knjigama.41 Da li su na lični opažanje ispitanice uticale zavi čajne knjige ili podunavskoš vapska štampa, iz intervjua se ne vidi. Ovo jasno, iako nespretno, referiranje na holokaust ostaje izuzetak u ovde ispitanim svedočanstvima. Pojedinačno se u Kincigovom tonskom arhivu nalaze aluzije na nacizam. Hildegard Tangel iz Vršca priča da joj je jedan sovjetski o �cir, kad ga
Biv še komšije i ljudi koji su živeli u okolini logora pomagali su internirce namirnicama. Ta činjenica je poznata i na nju je ve ć dovoljno često ukazivano, i od strane, odnosno posebno od strane samih Podunavskih Š vaba. U Kincigovim intervjuima spomenuti su kao pomagači Mađari, Srbi i Rumuni. Peter Rotenheber koji je u vreme interniranja spadao u starce, bio je interniran, izme đu ostalog, i u logoru Ba čki Jarak. Na putu za Novi Sad mađarski seljaci iz Temerina su se često vozili pored logora. Kada su od Rotenhebera koji je izvan logora morao da čuva stoku saznali kako žive internirci, dogovorili su se da sutradan brzim kasom pro đu pored logora, tako da nastane oblak prašine da bi neopaženo mogli da sa kola bace namirnice. 30 I u Ka ću, koji je ve ć bio čisto srpsko selo logoraši su iskusili pomoć domorodaca. Rotenheber je tamo premešten da tovi svinje. Nedaleko od svinjca nalazilo se pravoslavno groblje: „Srbi imaju običaj, stalno nose mrtvima jelo. Tamo smo uvek išli, a oni su nam delili rakiju, vino i dobru hranu. Tako smo mogli da izdržimo.“31 Upadljivo je da skoro svi Kincigovi pripovedači naglašavaju kako su živeli u slozi sa Srbima, Mađarima, Hrvatima i Rumunima, i da su se odno si pogoršali tek posle Prvog svetskog rata, za šta se odgovornost u krajnjoj liniji baca na vodeći sloj: „Naši nekadašnji sugrađani, Srbi, su s nama vrlo dobro živeli, je l’ da? Dobro, od [19]18., od prevrata u Prvom svetskom ratu, raspirivano je prili čno mnogo mržnje između Nemaca i Srba. To su uglavnom sprovodili srpski pop i vode ći ljudi.“32 I ekonomski razlozi, pre svega kupovina zemlje od strane podunavskoš vapskih seljaka i preokret u brojčanom odnosa u nekim nema čko-srpskim opštinama su više puta spomenuti u vezi s temama „ Šta je
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
odgovorio da ide kod svog Hitlera da ih joj on da.42 Jednom vršačkom apotekaru je navodno urezan kukasti krst na obraz, jednoj devojci iz Banatskog Karlovca na jezik pre nego što je ubijena, „jer je navodno širila toliku propagandu za Nemce.“ 43 Božanska kazna i nebeska pravda
Sve izjave iz Karazekovog arhiva su vezane za hri šćanski milje. Mentaliteti koji se u njima odražavaju ukorenjeni su u starozavetnom shvatanju vere. Bog nastupa kao gnevni osvetnik koji ka žnjava, oproštaja greha nema ni u zemaljskom ni u nebeskom carstvu. To ilustruju izjave u čijoj osnovi je ideja da se skrnavljenje Bož jih hramova kažnjava – i to „oko za oko, zub za zub“, kroz okajanje i osvetu nadzemaljske sile ponovo uspostavljaju kosmičku ravnotežu.44 Prilikom dizanja u vazduh crkava partizani koji su u tome učestvovali stradali su pod ru ševinama. Komunistički mesni načelnik koji je psovao Boga, narednog dana onemi, trudna partizanka odvali glavu Bogorodičinom kipu pa rodi dete bez glave. Godine 1894. ro đena Katarina Kajzer o tome priča: „Skroz bez glave, samo je na vratu imalo rupu, a ona je tako izgledala kao da odatle hoće da isplazi jezik.“ 45 Za mnoge izjave tipična je nit zluradosti, kao npr. o duhu u podunavskoš vapskim kućama koji tamo smeštene koloniste tera u ludilo i dovodi do toga da se opet odsele. Intencija je o čita. U svetu predstava pripovedača na kućama leži Bo ž ja kletva koja se sveti za proterivanje Nemaca. Takvih pri ča ima kod svih nemačkih prognanika. Kod Podunavskih Š vaba jako su izra žene priče o pojavi Bogorodice, posebno kod masovnih grobnica i na drugim mestima gde su se navodno desile grozne stvari. Bogorodica nastupa kao osvetnica ili za štitnica. Ali njena pojava se uvek tumači kao solidarnost nebeskih sila sa Podunavskim Š vabama i kao trijumf nad bezbožnošću komunizma i njegovih predstavnika.46 U Karazekovom arhivu izjava ima dosta zapisa o „partizanskoj bolesti“ koju su Podunavske Š vabe zvale „padanje“ a Srbi „partizansko ludilo“. I dok priče o prokletim mestima, pojavama Bogorodice ili povratnicima iz mrtvih, prvo pričaju sve izgnaničke grupe, a drugo poti ču od starijih priča, pri ča o partizanskoj bolesti je nastala tek u kontekstu Drugog svetskog rata, a pri čaju je samo Podunavske Š vabe,47 što se u dosadašnjim ispitivanjima objašnjavalo posebnim strateškim i ideološkim značajem partizanske borbe u Jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu.48 Elizabeta Kovicki iz Mramorka prenosi ovu verziju: „To je bilo 1945., ve ć u logoru u Mramorku. Tu su nas terali da peremo za vojsku i da obavljamo druge poslove. Jednom je došlo možda deset ljudi i donelo rublje i pitalo nas da li smo Nemci. Kad smo potvrdili, jedan je dobio grčeve, bacio se na zemlju a drugi su ga držali da se ne mrda. Taj je vikao: ‚Dajte mi Nemce, ho ću da se napijem krvi, š vapske krvi! Već sam 170 pobio i hoću još krvi!‘ [...] To je tako trajalo oko jedan sat, ti gr čevi. Onda, kad je opet do šao k sebi, još jednom je rekao da jo š traži nemačke krvi.“49 Kako je pokazala Hajnke M. Kalinke ova verzija sadr ži centralne elemente: neku vrstu epileptičnog napada pri kome pogo đeni pada na tlo – otud podunavsko š vapski naziv „padanje“, koji izaziva pogled na Š vabe pri kome partizan pada u jarost i priznaje svoja zverstva. Motiv partizana koji tra ži š vapske krvi je prilikom pripovedanja i slušanja posebno efektan, bolest se smatra za božansku kaznu koja pogođenog žigoše kao ubicu.50 Partizanska bolest se tuma či kao Kainov znak.51 Uz ovaj osnovni tekst pripo vedanja o partizanskoj bolesti postoje i brojne varijante sa dodatnim motivima. Npr. izraženo uverenje da je bolest zarazna. Ako pogodi jednog, s njim padaju na zemlju i drugi partizani, što je često kombinovano s motivom da se partizani takmiče ko je pobio više Š vaba. Do napada ne dolazi uvek pri pogledu na nekog Š vabu. Često se oni opisuju kao iznenadni, neizazvani događaji ili u sklopu neke partizanske proslave na kojoj se hvalisanjem evociraju uspomene na borbene akcije i pri tom po činjena zverstva. Česta je i varijanta da se napadi zavr šavaju ludilom, samoubistvom, neizlečivom bolešću i groznom smrću, neretko dopunjena pod-motivom da pogo đenog teret krivice bukvalno mrvi. Tako se u jednoj tvrdnji ka že za jednog partizana koji je navodno ubio troje ljudi: „Sad taj partizan ima napad. Kažu, to je savest. [...] On ka že, svo troje – žena i
157
156
LENI PEREN Č EVI Ć
bilo sa starim zavičajem“ ili „O odnosu sa Srbima“. Doduše, u iskazima se ne uspostavlja direktna veza izme đu arondacije poseda Podunavskih Š vaba i agrarne reforme posle Drugog svetskog rata, ali se iz toka intervjua mo že zaključiti da se mislilo i na tu vezu. Martin Zorg iz Be čmena se seća da su ranije (verovatno pre Prvog svetskog rata) većinu stanovnika činili Srbi, dok su samo jednu tre ćinu činili Nemci. Tokom dvadeset godina odnos stanovništva u mestu se preokrenuo. Odnos izme đu Srba i Nemaca je navodno bio dobar, ljudi su bili upućeni jedni na druge. Većina Nemaca su bili zanatlije, većina Srba stočari („da ne bi morali ni šta da rade“). U jednom trenutku su navodno mlađi Srbi došli na ideju da su njihovi stari Nemcima suviše olako prodali zemlju. Napetosti su do Drugog svetskog rata primetno porasle.33 Pored stereotipa o Nemcima kao u čiteljima i o lenjim Srbima na koje se u podunavskoš vapskim pripovedanjima stalno nailazi, nailazi se i na nagoveštaj jasnih generacijskih razlika u se ćanju i pripovedanju. Dok je kod mla đih jača tendencija da se više sećaju takmičenja oko privrednih i političkih resursa, stari se vi še se ćaju suživota i upućenosti jednih na druge. Kao primeri navode se delom i se ćanja predaka. Tako jedan nepoznati pripovedač prenosi anegdotu o svom dedi, koji se uprkos nezadovoljstvu svoje k ćerke „na sokaku“ sretao s jednim s rpskim prijateljem iz mladosti, da bi se napijali. Sem toga, on se se ća: „Sad je tu bila mr žnja, morali smo da odemo. Ali pre to nije bilo tako. Deda je uvek pri čao da su se baš lepo slagali. Ako bi čovek zatražio nešto od nekog Srbina što je ovaj imao, ovaj bi mu to dao.“34 Skroz su negativna sećanja na partizane i Cigane. I dok kod partizana tu i tamo ima ograničavanja („bilo je i humanijih me đu njima“), Cigani se pojavljuju isklju čivo kao brutalni batinaši, grobari i pro �teri.35 „Hitler nam je pokazao kako se to radi“ – nacizam i holokaust
Drugi svetski rat, kao i internaciju i razvla šćivanje nemačke manjine na kraju rata Kincigovi i Karazekovi pripovedači vide kao veliko, iznenadno zlo koje se na njih sručilo. Izručenost istoriji čini središnji narativni element. Istorija se ne tuma či kao ljudska tvorevina, već kao sudbina kojoj su prepušteni, kako pojedinci, tako i zajednice.36 Pričanje o sopstvenoj krivici je u Nemačkoj 1950ih godina bila podjednako neomiljena tema i kod domorodaca i kod izbeglica. 37 Ni Kincig ni Karazek se pri svojim terenskim istraživanjima nisu zanimali za stav svojih ispitanika prema nacionalsocijalizmu. Kincigovi i Karazekovi pripovedači su ipak delimi čno indirektno došli na predistoriju svog interniranja. U jednoj od mnogih logorskih pesama koje se nalaze u Kincigovom tonskom arhivu, kaže se u poslednjoj stro �: „To što nas je sudba pogodila / je delimično i na ša krivica; / Ipak se nadamo i želimo / veliku Bo ž ju milost i blagodet.“38 Doduše u ovoj stro� se nagoveštava da su na nemačkoj, odnosno podunavskoš vapskoj strani počinjene gre ške, ali se kauzalna veza ipak ne uspostavlja. 39 Ista pripovedačica koja je i prenela ovu pesmu, pri čala je iscrpno o vremenu koje je provela u logorima Bočar, Bačka Topola, Gakovo i Knićanin: „U medijima se stalno prikazuje šta su Jevreji propatili. Partizani su govorili: ‚Hitler nam je pokazao kako se to radi‘. Jevreji [iz Mokrina – op. a.] su tako đe odvedeni, tek smo 1954. u Nemačkoj saznali kuda, da su mnogi ubijeni gasom. Jugoslovenski Nemci i ratni zarobljenici su isto tako prošli, samo nisu pobijeni gasom.“40 Ovo izmenjeno pripovedanje treba objasniti prvo time što je intervju zabele žen tek 1995. godine, a drugo time da pripovedačica, ro đena 1930. godine, pripada razli čitoj generaciji od većine ostalih ispitanika. I dok u intervjuima iz 1950ih godina holokaust ne igra nikakvu ulogu, ova ispitanica se referira na diskurse koje prenose mediji u SR Nemačkoj. Nespretno poređenje holokausta i internacije Podunavskih Š vaba se mo že naći i u pojedinim podunavskoš vapskim zavičajnim knjigama.41 Da li su na lični opažanje ispitanice uticale zavi čajne knjige ili podunavskoš vapska štampa, iz intervjua se ne vidi. Ovo jasno, iako nespretno, referiranje na holokaust ostaje izuzetak u ovde ispitanim svedočanstvima. Pojedinačno se u Kincigovom tonskom arhivu nalaze aluzije na nacizam. Hildegard Tangel iz Vršca priča da joj je jedan sovjetski o �cir, kad ga je zamolila da sme da p onese sa sobom u logor molitvenik i porodične fotogra� je,
158
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
odgovorio da ide kod svog Hitlera da ih joj on da.42 Jednom vršačkom apotekaru je navodno urezan kukasti krst na obraz, jednoj devojci iz Banatskog Karlovca na jezik pre nego što je ubijena, „jer je navodno širila toliku propagandu za Nemce.“ 43 Božanska kazna i nebeska pravda
Sve izjave iz Karazekovog arhiva su vezane za hri šćanski milje. Mentaliteti koji se u njima odražavaju ukorenjeni su u starozavetnom shvatanju vere. Bog nastupa kao gnevni osvetnik koji ka žnjava, oproštaja greha nema ni u zemaljskom ni u nebeskom carstvu. To ilustruju izjave u čijoj osnovi je ideja da se skrnavljenje Bož jih hramova kažnjava – i to „oko za oko, zub za zub“, kroz okajanje i osvetu nadzemaljske sile ponovo uspostavljaju kosmičku ravnotežu.44 Prilikom dizanja u vazduh crkava partizani koji su u tome učestvovali stradali su pod ru ševinama. Komunistički mesni načelnik koji je psovao Boga, narednog dana onemi, trudna partizanka odvali glavu Bogorodičinom kipu pa rodi dete bez glave. Godine 1894. ro đena Katarina Kajzer o tome priča: „Skroz bez glave, samo je na vratu imalo rupu, a ona je tako izgledala kao da odatle hoće da isplazi jezik.“ 45 Za mnoge izjave tipična je nit zluradosti, kao npr. o duhu u podunavskoš vapskim kućama koji tamo smeštene koloniste tera u ludilo i dovodi do toga da se opet odsele. Intencija je o čita. U svetu predstava pripovedača na kućama leži Bo ž ja kletva koja se sveti za proterivanje Nemaca. Takvih pri ča ima kod svih nemačkih prognanika. Kod Podunavskih Š vaba jako su izra žene priče o pojavi Bogorodice, posebno kod masovnih grobnica i na drugim mestima gde su se navodno desile grozne stvari. Bogorodica nastupa kao osvetnica ili za štitnica. Ali njena pojava se uvek tumači kao solidarnost nebeskih sila sa Podunavskim Š vabama i kao trijumf nad bezbožnošću komunizma i njegovih predstavnika.46 U Karazekovom arhivu izjava ima dosta zapisa o „partizanskoj bolesti“ koju su Podunavske Š vabe zvale „padanje“ a Srbi „partizansko ludilo“. I dok priče o prokletim mestima, pojavama Bogorodice ili povratnicima iz mrtvih, prvo pričaju sve izgnaničke grupe, a drugo poti ču od starijih priča, pri ča o partizanskoj bolesti je nastala tek u kontekstu Drugog svetskog rata, a pri čaju je samo Podunavske Š vabe,47 što se u dosadašnjim ispitivanjima objašnjavalo posebnim strateškim i ideološkim značajem partizanske borbe u Jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu.48 Elizabeta Kovicki iz Mramorka prenosi ovu verziju: „To je bilo 1945., ve ć u logoru u Mramorku. Tu su nas terali da peremo za vojsku i da obavljamo druge poslove. Jednom je došlo možda deset ljudi i donelo rublje i pitalo nas da li smo Nemci. Kad smo potvrdili, jedan je dobio grčeve, bacio se na zemlju a drugi su ga držali da se ne mrda. Taj je vikao: ‚Dajte mi Nemce, ho ću da se napijem krvi, š vapske krvi! Već sam 170 pobio i hoću još krvi!‘ [...] To je tako trajalo oko jedan sat, ti gr čevi. Onda, kad je opet do šao k sebi, još jednom je rekao da jo š traži nemačke krvi.“49 Kako je pokazala Hajnke M. Kalinke ova verzija sadr ži centralne elemente: neku vrstu epileptičnog napada pri kome pogo đeni pada na tlo – otud podunavsko š vapski naziv „padanje“, koji izaziva pogled na Š vabe pri kome partizan pada u jarost i priznaje svoja zverstva. Motiv partizana koji tra ži š vapske krvi je prilikom pripovedanja i slušanja posebno efektan, bolest se smatra za božansku kaznu koja pogođenog žigoše kao ubicu.50 Partizanska bolest se tuma či kao Kainov znak.51 Uz ovaj osnovni tekst pripo vedanja o partizanskoj bolesti postoje i brojne varijante sa dodatnim motivima. Npr. izraženo uverenje da je bolest zarazna. Ako pogodi jednog, s njim padaju na zemlju i drugi partizani, što je često kombinovano s motivom da se partizani takmiče ko je pobio više Š vaba. Do napada ne dolazi uvek pri pogledu na nekog Š vabu. Često se oni opisuju kao iznenadni, neizazvani događaji ili u sklopu neke partizanske proslave na kojoj se hvalisanjem evociraju uspomene na borbene akcije i pri tom po činjena zverstva. Česta je i varijanta da se napadi zavr šavaju ludilom, samoubistvom, neizlečivom bolešću i groznom smrću, neretko dopunjena pod-motivom da pogo đenog teret krivice bukvalno mrvi. Tako se u jednoj tvrdnji ka že za jednog partizana koji je navodno ubio troje ljudi: „Sad taj partizan ima napad. Kažu, to je savest. [...] On ka že, svo troje – žena i oba muškarca – mu sede na ramenima i pritiskaju ga.“52 Dodatna varijacija ovog motiva
LENI PEREN Č EVI Ć
je i molba za oproštaj na samrtničkoj postelji ili nedugo pred smrt, pri čemu ili ostaje nejasno da li se opra šta ili se sasvim jasno ne oprašta. Karolina Štajninger, ro đena 1897. godine, izve štava iz Knićanina o jednom obolelom: „Taj je jednom došao u Knićanin. Sreo je mnoge žene i hteo je da im pru ži ruku, pa i meni, ali nijedna nije htela da mu pruži ruku jer je njegova ruka bila tako krvava. [...] Četrnaest dana posle toga je umro. [...] Umro na ba š grozan na čin.“53 Mnogi pripovedači odmah daju i tumačenje. Ho će da slušalac priču pravilno razume i svrsta, jer se za njih radi o stvarnosti u koju se veruje. U čiteljica Magdalena Jerih iz Banatskog Despotovca iscrpno opisuje pokolj po dunavskoš vapskih muškaraca koje su u januaru 1945. godine partizani mu čili do smrti. „Od takvih grozota, me đutim, nastaje partizanska bolest. Jedno prelazi u drugo, ide zajedno.“ 54 Zanimljiva je interpretacija Berte Zol koja prenosi vi še priča. Po njoj, sami partizani su svoju bolest tumačili time da su Nemci na njima navodno isprobavali neko „tajno sredstvo“. Zato je ona spopadala samo partizane a ne i druge vojnike. „To kažu jer samo oni imaju tu bolest a drugi ne. Na ši nemački vojnici koji su takođe bili u borbi i tamo u šumi je nikad nisu dobili, a nijedan nemački ratni zarobljenik ili zarobljeni Š vaba je nije imao. [...] I od Srba, dobili su je samo Titovi partizani. Ni nedi ćevci [...] nisu imali takve napade, čak ni pravi vojnici na ruskoj strani. To dakle, nije nikakva vojni čka bolest, normalnih, pristojnih vojnika, nego ne što drugo.“55 Ono što je važno za priču je njena uverljivost koja se postiže ta čnim navođenjem vremena, mesta i li čnosti, ali i time da pripovedači nastupaju kao očevici: „To sam lično doživeo!“ ili „Znali smo niz partizana koji su skoro redovno dobijali takve napade.“56 Apsolutno povećanje uverljivosti se postiže time da se u nekim izjavama sami partizani pojavljuju kao svedoci, utoliko što pred Podunavskim Š vabama priznaju da boluju od te bolesti i da je se pla še.57 I u Karazekovoj zbirci izjava potvrđuju se generacijske razlike u pripovedanju, npr. u priči o „partizanskoj bolesti Crnog Milana“.58 Kao posebno zloglasan i za Podunavske Š vabe zastrašujući partizan, Crni Milan, oboleo je od partizanske bolesti. „Sad mu se vraća šta je on nama jadnicima urad io i prema nama zgrešio!“, kaže jedna ispitanica i nastavlja: „Onda mu je njegov otac prebacio šta je on ljudima radio, jer je on mnoge ustrelio ili na smrt prebio, pa i ljude s [...] malom decom.“ Motiv pri ča da se vrednovanje partizanskih roditelja zbog njihovog su štinskog hrišćanskog stava poklapa sa onim Podunavskih Š vaba i da se bezbožni život partizana kažnjava sugeriše generacijski uslovljen pogled na svet. Ako bi hteli da stvari jo š malo zaoštrimo, mogli bi da ka žemo da je priča o Crnom Milanu izraz sukoba generacija. Kao što je već spomenuto i na Kincingovim tonskim snimcima može se utvrditi generacijska razlika u pripovedanju. Drugi svetski rat se tako pojavljuje kao rat jedne zavedene generacije koja je dozvolila da ju umesto vere vode velike ideologije. Pogled u budućnost
Za istraživanje izvora koje su pre više od pola veka prikupili Johanes Kincig i Alfred Karazek postoji više mogućih pristupa. Na osnovu Karazekove zbirke izjava ukazali bismo na dva primera. Karazeku je bilo jasno da će konjunktura pri ča o pojavama Bogorodice, razaranju crkava, posprdnih pri ča o kolonistima itd. u SR Nema čkoj biti kratkotrajna pojava.59 Hajnke M. Kalinke to pre svega tuma či „distanciranjem od negativnih emocija“ koje se prenose pomoću pripovedanja. Potreba da „kanališu i neutrališu psihički pritisak“ se za većinu Podunavskih Š vaba vremenom smanjivala, informacije iz starog zavičaja su postajale pouzdanije, ljudi su se koncentrisali na ponovni početak u SR Nema čkoj.60 Nasuprot tome, izgleda da su u oblastima nekada naseljenim Podunavskim Š vabama priče kakve nalazimo u Karazekovoj zbirci jo š uvek deo komunikativnog sećanja. Tomas Daper je prilikom istra živanja za svoj �lm Putevi za Mramorak naišao na fantastične priče o ru šenju crkve u Mramorku. U Mramorku mu je više stanovnika pričalo svoje priče o ru šenju crkve i nesre ćama koje su navodno potom zadesile one koji su u tome u čestvovali.61 Kao u Mramorku, biće sličnih priča i
157
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
zadatak budućih istraživanja kao prilog istoriji mentaliteta i iskustava posleratnog razdoblja u Jugoslaviji. Drugi pristup bi moglo da bude ciljano istra živanje štampe i arhiva. Članci u Politici i Slobodnoj Vojvodini zauzimaju stav i prema pojavama Bogorodice, a i prema sudskim procesima vezanim za njih. Po Karazeku, trebalo je prigu šiti „glas savesti koja se budi“ tako što će se pri če o čudima i ukazanjima omalovažiti kao potajna propaganda i sujeverje.62 Ova ocena je svakako suvi še pojednostavljena. Studije kao što je ona Slađane Josipović Batorek se mogu nastaviti. Ona je ispitala razli čite oblike narodske pobožnosti u Đakovačkoj biskupiji u kontekstu odnosa Crkve i Države a pozabavila se i hodočašćem u Bošnjake o kome i u Karazekovom arhivu izjava p ostoje dva iskaza. U Bošnjacima se navodno B ogorodica ukazala pred troje dece. Vest o navodnom ukazanju se brzo pro širila i preko granica mesta, na šta su povremeno – posebno za vreme suđenja nadbiskupu Alojziju Stepincu – hiljade ljudi, pre svega Hrvati, ali i Nemci, 63 išli na hodočašće. U svojim izve štajima, nadležne vlasti su polazile od toga da su deca kojoj se tamo ukazala Bogorodica, bila pod uticajem „roditelja i drugih fa šista“.64 Kao i za Bošnjake Karazekov arhiv izjava i za druga mesta potvrđuje iskazivanje narodske pobožnosti koja je se spontano širila a na koju su komunisti čke vlasti pokušale da reaguju zabranama i ograničenjima. Buduća istraživanja bi mogla da te tvrdnje uporede s državnim i crkvenim izvorima, kao i sa reakcijama štampe, da bi osvetlila odnos između narodske pobožnosti, Crkve i Dr žave u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.
1
Intervju Johanesa Kinciga sa bračnim parom Fiterer iz Miletića, Tonski arhiv Kincig, traka 10-I/10-II, br. 4 (dalje: TAK 10-I/10-II_4), zabele ženo u Cufenhauzenu u proleće 1952. Najveću zbirku biografskih svedočanstava čini Istočna dokumentacija, „čija vrednost za istoriju SR Nemačke, kao i za evropsku istoriju XX veka ne mo že da se preceni.“ Mathias Beer, Die OstDokumentation. Zur Genesis und Methodik der größten Sammlung biographischer Zeugnisse in der Bundesrepublik, u: Heinke M. Kalinke (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch. Autobiographische Dokumente als Quellen zur Kultur und Geschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa (Schrifenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 3), Freiburg 2000, str. 23–53, ovde str. 26. 3 Johanes Kincig (1897–1982): posle Prvog svetskog rata studirao germanistiku, istoriju i etnologiju u Vircburgu; od kraja 1920-ih godina bavio se istra živanjem etnologije jezičkih ostrva; godine 1930. preduzeo je prvo istra živačko putovanje u Banat i Transilvaniju da bi dokumentovao tamošnje pesme; usledila su brojna dalja istraživačka putovanja, pre svega u Saderlah u Banatu, ali i u Slovačku, i za vreme rata 1943. godine, u Ukrajinu; od 1937. godine bio je profesor etnologije na Višoj školi za nastavnike u Karlsrueu; godine 1942. postao je komesarski upravnik novoosno vanog Instituta za etnologiju na Univerzitetu u Frajburgu; posle Drugog svetskog rata bio je referent Karitasa, gde je radio sa izbeglicama i prognanicima; godine 1950. osnovao je privatni Istraž ivač ki i savetodavni centar za prognane iz zavi č aja koji je 1953. godine po prvi put dobio državna sredstva i bio preimenovan u Centralu za etnologiju prognanih iz zavi č aja; godine 1965. pokrajinski budžet Baden-Virtemberga je preuzeo Centralu i preimenovao ju u Institut za isto č nonemač ku etnogra � ju. Up. Waltraut Werner-Künzig, Johannes Künzig zum 80. Geburtstag, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 20 (1977), str. 325–345; Werner Mezger, Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG: Das Freiburger Johannes-Künzig-Institut für ostdeutsche Volkskunde, u: Christoph Schmitt (ur.), Volkskundliche Großprojekte. Ihre Geschichte und Zukunf, Münster/New York/München/Berlin 2005, str. 86–89. 4 Alfred Karazek (1902–1970); ro đen u Brnu, Češka; od 1928. godine studirao je etnologiju u Be ču kod Artura Haberlanta; tokom međuratnog razdoblja preduzeo je brojna sakupljačka putovanja u okviru „istraživanja jezičkih ostrva“, npr. u Voliniju, Galiciju, Bačku i Banat; od 1938. godine naučni referent Istraž ivač ke zajednice jugoistoč nih Nemaca gde j e bio blizak saradnik upravnika, Huga Hasingera; tokom 1939/40. godine kao oblasni poverenik pratio je preseljenje Nemaca iz Volinije, a i kod preseljenja Nemaca iz Besarabije 1940/1941. godine u čestvovao je kao savetnik; godine 1945. uspostavio je prvi kontakt sa izbeglim Podunavskim Š vabama u Regenzburgu, od kada je sprovodio sakupljačku akciju u izbegličkim i prihvatnim logorima; od 1952. godine Komisija za etnologiju proteranih iz zavi č aja �nansijski je pomagala Karazekov sakupljački rad; godine 1963. u Bišofsvizenu je iznajmljena kuća u koju je smeštena njegova zbirka. Up. Alfons Perlick, 2
159
158
LENI PEREN Č EVI Ć
je i molba za oproštaj na samrtničkoj postelji ili nedugo pred smrt, pri čemu ili ostaje nejasno da li se opra šta ili se sasvim jasno ne oprašta. Karolina Štajninger, ro đena 1897. godine, izve štava iz Knićanina o jednom obolelom: „Taj je jednom došao u Knićanin. Sreo je mnoge žene i hteo je da im pru ži ruku, pa i meni, ali nijedna nije htela da mu pruži ruku jer je njegova ruka bila tako krvava. [...] Četrnaest dana posle toga je umro. [...] Umro na ba š grozan na čin.“53 Mnogi pripovedači odmah daju i tumačenje. Ho će da slušalac priču pravilno razume i svrsta, jer se za njih radi o stvarnosti u koju se veruje. U čiteljica Magdalena Jerih iz Banatskog Despotovca iscrpno opisuje pokolj po dunavskoš vapskih muškaraca koje su u januaru 1945. godine partizani mu čili do smrti. „Od takvih grozota, me đutim, nastaje partizanska bolest. Jedno prelazi u drugo, ide zajedno.“ 54 Zanimljiva je interpretacija Berte Zol koja prenosi vi še priča. Po njoj, sami partizani su svoju bolest tumačili time da su Nemci na njima navodno isprobavali neko „tajno sredstvo“. Zato je ona spopadala samo partizane a ne i druge vojnike. „To kažu jer samo oni imaju tu bolest a drugi ne. Na ši nemački vojnici koji su takođe bili u borbi i tamo u šumi je nikad nisu dobili, a nijedan nemački ratni zarobljenik ili zarobljeni Š vaba je nije imao. [...] I od Srba, dobili su je samo Titovi partizani. Ni nedi ćevci [...] nisu imali takve napade, čak ni pravi vojnici na ruskoj strani. To dakle, nije nikakva vojni čka bolest, normalnih, pristojnih vojnika, nego ne što drugo.“55 Ono što je važno za priču je njena uverljivost koja se postiže ta čnim navođenjem vremena, mesta i li čnosti, ali i time da pripovedači nastupaju kao očevici: „To sam lično doživeo!“ ili „Znali smo niz partizana koji su skoro redovno dobijali takve napade.“56 Apsolutno povećanje uverljivosti se postiže time da se u nekim izjavama sami partizani pojavljuju kao svedoci, utoliko što pred Podunavskim Š vabama priznaju da boluju od te bolesti i da je se pla še.57 I u Karazekovoj zbirci izjava potvrđuju se generacijske razlike u pripovedanju, npr. u priči o „partizanskoj bolesti Crnog Milana“.58 Kao posebno zloglasan i za Podunavske Š vabe zastrašujući partizan, Crni Milan, oboleo je od partizanske bolesti. „Sad mu se vraća šta je on nama jadnicima urad io i prema nama zgrešio!“, kaže jedna ispitanica i nastavlja: „Onda mu je njegov otac prebacio šta je on ljudima radio, jer je on mnoge ustrelio ili na smrt prebio, pa i ljude s [...] malom decom.“ Motiv pri ča da se vrednovanje partizanskih roditelja zbog njihovog su štinskog hrišćanskog stava poklapa sa onim Podunavskih Š vaba i da se bezbožni život partizana kažnjava sugeriše generacijski uslovljen pogled na svet. Ako bi hteli da stvari jo š malo zaoštrimo, mogli bi da ka žemo da je priča o Crnom Milanu izraz sukoba generacija. Kao što je već spomenuto i na Kincingovim tonskim snimcima može se utvrditi generacijska razlika u pripovedanju. Drugi svetski rat se tako pojavljuje kao rat jedne zavedene generacije koja je dozvolila da ju umesto vere vode velike ideologije. Pogled u budućnost
Za istraživanje izvora koje su pre više od pola veka prikupili Johanes Kincig i Alfred Karazek postoji više mogućih pristupa. Na osnovu Karazekove zbirke izjava ukazali bismo na dva primera. Karazeku je bilo jasno da će konjunktura pri ča o pojavama Bogorodice, razaranju crkava, posprdnih pri ča o kolonistima itd. u SR Nema čkoj biti kratkotrajna pojava.59 Hajnke M. Kalinke to pre svega tuma či „distanciranjem od negativnih emocija“ koje se prenose pomoću pripovedanja. Potreba da „kanališu i neutrališu psihički pritisak“ se za većinu Podunavskih Š vaba vremenom smanjivala, informacije iz starog zavičaja su postajale pouzdanije, ljudi su se koncentrisali na ponovni početak u SR Nema čkoj.60 Nasuprot tome, izgleda da su u oblastima nekada naseljenim Podunavskim Š vabama priče kakve nalazimo u Karazekovoj zbirci jo š uvek deo komunikativnog sećanja. Tomas Daper je prilikom istra živanja za svoj �lm Putevi za Mramorak naišao na fantastične priče o ru šenju crkve u Mramorku. U Mramorku mu je više stanovnika pričalo svoje priče o ru šenju crkve i nesre ćama koje su navodno potom zadesile one koji su u tome u čestvovali.61 Kao u Mramorku, biće sličnih priča i u drugim mestima. Sakupiti ih i uporediti ih sa Karazekovom zbirkom bi bio zahvalan
160
LENI PEREN Č EVI Ć
5
6
7
8
9 10
11 12 13
14
15 16 17
18 19 20 21
(1965), str. 195–238; Walter Kuhn, Das Lebenswerk Alfred Karaseks (1902–1970), u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde (13) 1970, str. 326–345. O Institutu za etnologiju Nemaca Isto č ne Evrope (IENIE, ranije Institut Johanes Kincig za isto č nonemač ku etnologiju) v. između ostalog: Johannes Künzig, Zentralstelle für Volkskunde der Heimatvertriebenen, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 1 (1955), str. 203–209; Werner Mezger, Mit der Wende nicht zu Ende. Das Freiburger Institut für ostdeutsche Volkskunde zwischen alten Aufgaben und neuen Zielen, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 1–19; Isti, Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 85–98. U originalu stoji reč Sage koja označava narodno pripovedanje koje se zasniva na usmenom predanju. Saga je kratka priča o nekom događaju ili istorijskoj ličnosti. Vezom sa stvarnim događa jima, osobama, vremenom i mestima stvara se utisak činjeničnog izveštaja, dok se s druge strane govori o natprirodnim događajima koji nadilaze stvarnost. Braća Grim su sagu smatrali za „izveštaj o prošlom događaju koji nije istorijski proveren“ i za „naivnu istorijsku pripovest i predanje“. Up. Rolf Brednich (ur.), Enzyklopädie des Märchens, Bd. 11: Prüfung – Schimärenmärchen, Berlin 2004, stubac 1017–1028. Dihotomija izme đu stvarnog i izmišljenog je u pričama iz Karazeko vog arhiva upadljiva. Zavisno od konteksta, Sage će se prevoditi kao iskaz, izjava, priča, pripovedanje ili svedočanstvo. (op. prev.). Elisabeth Fendl, Günter Marschall, Text und audiosynch rone Bearbeitung eines Archivbest andes. Das Digitalisierungsprojekt „Tonarchiv Johannes-Künzig-Institut, Freiburg“, u: Ruth-Elisabeth Mohrmann, Audioarchive. Tondokumente digitalisieren, erschließen und auswerten, Münster etc. 2013, str. 105–112, ovde str. 106. O etnografskoj „euforiji spasavanja“ posle rata vidi Elisabeth Fendl, Von der Heimatvertriebenenvolkskunde zur Migrationsforschung. Volkskundliche Sichtweisen auf die Integration von Heimatvertriebenen und Flüchtlingen, u: Reiner Bendel, Stephan Janker (ur.), Vertriebene Katholiken – Impulse für Umbrüche in Kirche und Gesellschaf?, Münster 2005, str. 49–61, ovde str. 106. Osnivanje raznih, delom od Države potpomognutih sakupljačkih centara, npr. istočnonemačkog odelenja Badenskog pokrajinskog centra za etnologiju, od koga je nastao IENIE, ili Karazekov istraživački centar u Bišofsvizenu jasno pokazuju prisustvo ideje o spasavanju i njen unutrašnjepolitički značaj. Up. Heinke M. Kalinke, Zur Geschichte und Relevanz von Selbstzeugnissen für Alltags-, Erfahrungs- und Mentalitätsgeschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa. Eine Einführung, u: Ista (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch, str. 7– 31, ovde str. 19. Citirano kod Fendl, Von der Heimatvertriebenenvolkskunde zur Migrationsforschung, str. 54. Michael Prosser, Ritualforschung und Erzählforschung. Ein methodisches Beispiel mit Texten aus dem Bestand „Ungarn“ der „Sagen-Sammlung-Karasek“, u: Isti, Csilla Schell (ur.), Fest, Brauch, Identität. Ungarisch-deutsche Kontaktfelder (Schrifenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 9), Freiburg 2008, str. 235 –284, ovde str. 249 –251. Künzig, Zentralstell e für Volkskunde der Heimatvertriebenen , str. 205. Prosser, Ritualforschung und Erzählfors chung, str. 252. Disciplina izučavanja jezičkih ostrva tokom međuratnog razdoblja posmatrala je manjine nemačkog jezika u Istočnoj Evropi kao „ostrva“ prastarog nemstva u „inorodnom moru“. Udaljenost od zemlje matice i izolovani ostrvski polo žaj doveli su do toga da su se npr. u pesmi i dijalektu navodno očuvale čiste nemačke osobine koje su unutar granica Rajha usled modernizacijskih procesa počele da nestaju. Zajedničke crte i procesi razmene izme đu nemačkih jezičkih ostrva i okolnog većinskog stanovništva (srpskog, mađarskog, ruskog itd.) su zanemareni. Kroz pojačan uticaj na „folksdojčere“ ova istraživačka disciplina je dobila značajan podstrek od nacizma. Heinke M. Kalinke, „Teamwork“ – Zur volkskundlichen Forschu ng in Ost- und Südosteuropa in den 1920er und 1930er Jahren: Alfred Karasek und der Bielitzer Kreis, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 20 – 43, ovde 36 f. Isto, str. 37. Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88. O odnosu Karazekovih istraživanja i razvoja discipline up: Fendl, Von der Heimatvertriebenen volkskunde zur Migrationsforschung, str. 51; Simon Sahm, Donauschwäbische Sagenbildung in der Vojvodina (1944–1952). Psychologische Aspekte eines narrativen Marienkults, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), str. 75–109, ovde str. 76–83; o mestu Kincigovih istraživanja u istoriji discipline v. Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88–90. Albrecht Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus. Flüchtlinge und Vertriebene im Westdeutsc hland 1945–1990, München 1991, str. 190. TAK 206-I_1, intervju sa Hildegard Tangel iz Vršca (rođ. 1893.), zabeleženo u Pidingu 21. septembra 1956. godine. TAK, 65-I/65-II _1-2, intervju s godpođom Kaspar iz Knićanina, zabeležen u Frajburgu u jesen 1952. godine. TAK 20_1, intervju sa Anom Birk iz Velike Grede (datum rođenja nepoznat), zabeleženo u Kandelu 1. maja 1952. godine.
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
159
zadatak budućih istraživanja kao prilog istoriji mentaliteta i iskustava posleratnog razdoblja u Jugoslaviji. Drugi pristup bi moglo da bude ciljano istra živanje štampe i arhiva. Članci u Politici i Slobodnoj Vojvodini zauzimaju stav i prema pojavama Bogorodice, a i prema sudskim procesima vezanim za njih. Po Karazeku, trebalo je prigu šiti „glas savesti koja se budi“ tako što će se pri če o čudima i ukazanjima omalovažiti kao potajna propaganda i sujeverje.62 Ova ocena je svakako suvi še pojednostavljena. Studije kao što je ona Slađane Josipović Batorek se mogu nastaviti. Ona je ispitala razli čite oblike narodske pobožnosti u Đakovačkoj biskupiji u kontekstu odnosa Crkve i Države a pozabavila se i hodočašćem u Bošnjake o kome i u Karazekovom arhivu izjava p ostoje dva iskaza. U Bošnjacima se navodno B ogorodica ukazala pred troje dece. Vest o navodnom ukazanju se brzo pro širila i preko granica mesta, na šta su povremeno – posebno za vreme suđenja nadbiskupu Alojziju Stepincu – hiljade ljudi, pre svega Hrvati, ali i Nemci, 63 išli na hodočašće. U svojim izve štajima, nadležne vlasti su polazile od toga da su deca kojoj se tamo ukazala Bogorodica, bila pod uticajem „roditelja i drugih fa šista“.64 Kao i za Bošnjake Karazekov arhiv izjava i za druga mesta potvrđuje iskazivanje narodske pobožnosti koja je se spontano širila a na koju su komunisti čke vlasti pokušale da reaguju zabranama i ograničenjima. Buduća istraživanja bi mogla da te tvrdnje uporede s državnim i crkvenim izvorima, kao i sa reakcijama štampe, da bi osvetlila odnos između narodske pobožnosti, Crkve i Dr žave u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata.
1
Intervju Johanesa Kinciga sa bračnim parom Fiterer iz Miletića, Tonski arhiv Kincig, traka 10-I/10-II, br. 4 (dalje: TAK 10-I/10-II_4), zabele ženo u Cufenhauzenu u proleće 1952. 2 Najveću zbirku biografskih svedočanstava čini Istočna dokumentacija, „čija vrednost za istoriju SR Nemačke, kao i za evropsku istoriju XX veka ne mo že da se preceni.“ Mathias Beer, Die OstDokumentation. Zur Genesis und Methodik der größten Sammlung biographischer Zeugnisse in der Bundesrepublik, u: Heinke M. Kalinke (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch. Autobiographische Dokumente als Quellen zur Kultur und Geschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa (Schrifenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 3), Freiburg 2000, str. 23–53, ovde str. 26. 3 Johanes Kincig (1897–1982): posle Prvog svetskog rata studirao germanistiku, istoriju i etnologiju u Vircburgu; od kraja 1920-ih godina bavio se istra živanjem etnologije jezičkih ostrva; godine 1930. preduzeo je prvo istra živačko putovanje u Banat i Transilvaniju da bi dokumentovao tamošnje pesme; usledila su brojna dalja istraživačka putovanja, pre svega u Saderlah u Banatu, ali i u Slovačku, i za vreme rata 1943. godine, u Ukrajinu; od 1937. godine bio je profesor etnologije na Višoj školi za nastavnike u Karlsrueu; godine 1942. postao je komesarski upravnik novoosno vanog Instituta za etnologiju na Univerzitetu u Frajburgu; posle Drugog svetskog rata bio je referent Karitasa, gde je radio sa izbeglicama i prognanicima; godine 1950. osnovao je privatni Istraž ivač ki i savetodavni centar za prognane iz zavi č aja koji je 1953. godine po prvi put dobio državna sredstva i bio preimenovan u Centralu za etnologiju prognanih iz zavi č aja; godine 1965. pokrajinski budžet Baden-Virtemberga je preuzeo Centralu i preimenovao ju u Institut za isto č nonemač ku etnogra � ju. Up. Waltraut Werner-Künzig, Johannes Künzig zum 80. Geburtstag, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 20 (1977), str. 325–345; Werner Mezger, Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG: Das Freiburger Johannes-Künzig-Institut für ostdeutsche Volkskunde, u: Christoph Schmitt (ur.), Volkskundliche Großprojekte. Ihre Geschichte und Zukunf, Münster/New York/München/Berlin 2005, str. 86–89. 4 Alfred Karazek (1902–1970); ro đen u Brnu, Češka; od 1928. godine studirao je etnologiju u Be ču kod Artura Haberlanta; tokom međuratnog razdoblja preduzeo je brojna sakupljačka putovanja u okviru „istraživanja jezičkih ostrva“, npr. u Voliniju, Galiciju, Bačku i Banat; od 1938. godine naučni referent Istraž ivač ke zajednice jugoistoč nih Nemaca gde j e bio blizak saradnik upravnika, Huga Hasingera; tokom 1939/40. godine kao oblasni poverenik pratio je preseljenje Nemaca iz Volinije, a i kod preseljenja Nemaca iz Besarabije 1940/1941. godine u čestvovao je kao savetnik; godine 1945. uspostavio je prvi kontakt sa izbeglim Podunavskim Š vabama u Regenzburgu, od kada je sprovodio sakupljačku akciju u izbegličkim i prihvatnim logorima; od 1952. godine Komisija za etnologiju proteranih iz zavi č aja �nansijski je pomagala Karazekov sakupljački rad; godine 1963. u Bišofsvizenu je iznajmljena kuća u koju je smeštena njegova zbirka. Up. Alfons Perlick, Alfred Karasek, Eine Biographie und Bibliographie, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 9
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
23 Gottfried Habenicht, Leid im Lied. Südost- und ostdeutsche Lagerlieder und Lieder von Flucht, Vertreibung und Verschleppung, Freiburg 1996, str. 18. 24 Isto, str. 39. 25 TAK 10-I/10-II _16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 26 Sahm, Donauschwäbisc hen Sagenbildung in der Vojvodina, str. 107. 27 Michael Prosser-Schel l (unter Mitarbeit von Tilman Kasten und Cornelia Wolf), Das geistige Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes. Anmerkungen und Befunde zu einem klassischen Problem der volkskundlichen Kulturanalyse – unter Berücksichtigung von Beständen des Johannes-Künzig-Instituts aus dem donauschwäbischen Raum, u: Isti (ur.), Szenische Gestaltung christlicher Feste. Beiträge aus dem Karpatenbecken und aus Deutschland (Schri fenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 13), Freiburg 2011, str. 157–187, ovde str. 185–187; v. i isti, Kulturanthropologische Zugänge zum „Mysterienspiel“. Neue Aspekte zu einem klassischen Untersuchungsfeld der volkskundlichen Forschung, u: Acta Ethnologica Danubiana 13 (2011), str. 35–52, ovde str. 47–59. 28 Citirano po Prosser-Schell, Das geistliche Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes, str. 186. 29 Isto. 30 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabele ženo u izbegličkom logoru „Am Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine. 31 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabele ženo u izbegličkom logoru „Am Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine. U regestama o magnetofonskoj traci se navodi mesto Gač, ali se verovatno misli na Ka ć. 32 TAK 10-I/10-II_16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 33 TAK 39_3, Intervju sa Martinom Zorgom iz Be čmena, zabeležen u Tutlingenu na skupu banatskih Š vaba 29. juna 1952. godine. 34 TAK 10-I/10-II_15, nepoznati pripovedač iz Banata, zabeleženo u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 35 Regeste za traku 10-I/10-II:_ 28 Hildegard Tangel priča o pokolju Nemaca u Vršcu: „[...] Mrtvi su tovareni na kola i odvo ženi uz cigansku muziku kroz ulice ka Šinteraju gde su sahranjivani. Pri tom su Cigani zavijali.“; Up. Regeste za traku 10-I/10-II:_29, intervju sa Marijom Pol (ro đ. 1906.) iz Sarajeva koja je s drugim Nemcima internirana u Novoj Topoli i slana na rad: „Me đu stražarima je bilo i humanijih momaka, tako da nisu mogli da se žale.“ 36 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 188. 37 Isto, str. 241. 38 TAK 1232_4, intervju sa Kete Mok (rođ. 1930.) iz Mokrina, zabele ženo u Frajburgu 8. i 9. januara 1995. 39 Habenicht, Leid im Lied, str. 42. 40 TAK 1220/1230/1231_1, intervju sa Kete Mok (ro đ. 1930.) iz Mokrina, zabeleženo u Frajburgu 8. i 9. januara 1995. 41 O temi holokausta u zavičajnim knjigama prognanih iz zavičaja v. Jutta Faehndrich, Erinnerungskultur und Umgang mit Vertreibung in Heimatbüchern deutschsprachiger Vertriebener, u: Zeitschrif für Ostmitteleuropa-Forschung 52/2 (2003), str. 191.229, ovde str. 209–211. 42 TAK 206–I_28, intervju sa Hildegard Tangel (ro đ. 1893.) iz Vršca, zabeleženo 1956. godine u Pidingu. 43 Isto. 44 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238. 45 Karazekov arhiv izjava, red 4, br. 3, dokaz 81 (dalje: SAK 4/3-81), Novonastale izjave/r azaranje crkava: svetogrđe protiv Bogorodice, prenela Katarina Kajzer (ro đ. 1894.), zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding na Duhove 1952. godine. 46 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder. Zur Konjunktur sagenhafer Erzählungen in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Elisabeth Fendl (ur.), Zur Ikonographie des Heimwehs. Erinnerungskultur von Heimatvertriebenen (Schri fenreihe des Johannes-KünzigInstituts 6), Freiburg 2002, str. 159 –174, ovde str. 164. 47 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238 f. 48 Isto, str. 239 f.; Kalinke, Gerücht e, Prophezeiungen und Wunder, str. 167. 49 SAK 4/2-144, Novonastale izjave/Parti zanska bolest, prenela Elizabet Kovicki iz Mokrina, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 18. maja 1952. godine. 50 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 166 f. 51 SAK 4/2-115, Novonastale izjave/Partizanska bolest, „Obeleženi Kainovim znakom“, preneo Leopold Rorbaher, u: Neuland , II/13 (9. april 1949.), str. 2. 52 SAK 4/3-5, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine. 53 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizansk a bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabele-
161
160
LENI PEREN Č EVI Ć
5
6
7
8
9 10
11 12 13
14
15 16 17
18 19 20 21 22
162
(1965), str. 195–238; Walter Kuhn, Das Lebenswerk Alfred Karaseks (1902–1970), u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde (13) 1970, str. 326–345. O Institutu za etnologiju Nemaca Isto č ne Evrope (IENIE, ranije Institut Johanes Kincig za isto č nonemač ku etnologiju) v. između ostalog: Johannes Künzig, Zentralstelle für Volkskunde der Heimatvertriebenen, u: Jahrbuch für ostdeutsche Volkskunde 1 (1955), str. 203–209; Werner Mezger, Mit der Wende nicht zu Ende. Das Freiburger Institut für ostdeutsche Volkskunde zwischen alten Aufgaben und neuen Zielen, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 1–19; Isti, Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 85–98. U originalu stoji reč Sage koja označava narodno pripovedanje koje se zasniva na usmenom predanju. Saga je kratka priča o nekom događaju ili istorijskoj ličnosti. Vezom sa stvarnim događa jima, osobama, vremenom i mestima stvara se utisak činjeničnog izveštaja, dok se s druge strane govori o natprirodnim događajima koji nadilaze stvarnost. Braća Grim su sagu smatrali za „izveštaj o prošlom događaju koji nije istorijski proveren“ i za „naivnu istorijsku pripovest i predanje“. Up. Rolf Brednich (ur.), Enzyklopädie des Märchens, Bd. 11: Prüfung – Schimärenmärchen, Berlin 2004, stubac 1017–1028. Dihotomija izme đu stvarnog i izmišljenog je u pričama iz Karazeko vog arhiva upadljiva. Zavisno od konteksta, Sage će se prevoditi kao iskaz, izjava, priča, pripovedanje ili svedočanstvo. (op. prev.). Elisabeth Fendl, Günter Marschall, Text und audiosynch rone Bearbeitung eines Archivbest andes. Das Digitalisierungsprojekt „Tonarchiv Johannes-Künzig-Institut, Freiburg“, u: Ruth-Elisabeth Mohrmann, Audioarchive. Tondokumente digitalisieren, erschließen und auswerten, Münster etc. 2013, str. 105–112, ovde str. 106. O etnografskoj „euforiji spasavanja“ posle rata vidi Elisabeth Fendl, Von der Heimatvertriebenenvolkskunde zur Migrationsforschung. Volkskundliche Sichtweisen auf die Integration von Heimatvertriebenen und Flüchtlingen, u: Reiner Bendel, Stephan Janker (ur.), Vertriebene Katholiken – Impulse für Umbrüche in Kirche und Gesellschaf?, Münster 2005, str. 49–61, ovde str. 106. Osnivanje raznih, delom od Države potpomognutih sakupljačkih centara, npr. istočnonemačkog odelenja Badenskog pokrajinskog centra za etnologiju, od koga je nastao IENIE, ili Karazekov istraživački centar u Bišofsvizenu jasno pokazuju prisustvo ideje o spasavanju i njen unutrašnjepolitički značaj. Up. Heinke M. Kalinke, Zur Geschichte und Relevanz von Selbstzeugnissen für Alltags-, Erfahrungs- und Mentalitätsgeschichte der Deutschen in und aus dem östlichen Europa. Eine Einführung, u: Ista (ur.), Brief, Erzählung, Tagebuch, str. 7– 31, ovde str. 19. Citirano kod Fendl, Von der Heimatvertriebenenvolkskunde zur Migrationsforschung, str. 54. Michael Prosser, Ritualforschung und Erzählforschung. Ein methodisches Beispiel mit Texten aus dem Bestand „Ungarn“ der „Sagen-Sammlung-Karasek“, u: Isti, Csilla Schell (ur.), Fest, Brauch, Identität. Ungarisch-deutsche Kontaktfelder (Schrifenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 9), Freiburg 2008, str. 235 –284, ovde str. 249 –251. Künzig, Zentralstell e für Volkskunde der Heimatvertriebenen , str. 205. Prosser, Ritualforschung und Erzählfors chung, str. 252. Disciplina izučavanja jezičkih ostrva tokom međuratnog razdoblja posmatrala je manjine nemačkog jezika u Istočnoj Evropi kao „ostrva“ prastarog nemstva u „inorodnom moru“. Udaljenost od zemlje matice i izolovani ostrvski polo žaj doveli su do toga da su se npr. u pesmi i dijalektu navodno očuvale čiste nemačke osobine koje su unutar granica Rajha usled modernizacijskih procesa počele da nestaju. Zajedničke crte i procesi razmene izme đu nemačkih jezičkih ostrva i okolnog većinskog stanovništva (srpskog, mađarskog, ruskog itd.) su zanemareni. Kroz pojačan uticaj na „folksdojčere“ ova istraživačka disciplina je dobila značajan podstrek od nacizma. Heinke M. Kalinke, „Teamwork“ – Zur volkskundlichen Forschu ng in Ost- und Südosteuropa in den 1920er und 1930er Jahren: Alfred Karasek und der Bielitzer Kreis, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 42 (1999), str. 20 – 43, ovde 36 f. Isto, str. 37. Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88. O odnosu Karazekovih istraživanja i razvoja discipline up: Fendl, Von der Heimatvertriebenen volkskunde zur Migrationsforschung, str. 51; Simon Sahm, Donauschwäbische Sagenbildung in der Vojvodina (1944–1952). Psychologische Aspekte eines narrativen Marienkults, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), str. 75–109, ovde str. 76–83; o mestu Kincigovih istraživanja u istoriji discipline v. Mezger, Dokumentation und Forschung unter den Rahmenbedingungen des § 96 BVFG, str. 88–90. Albrecht Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus. Flüchtlinge und Vertriebene im Westdeutsc hland 1945–1990, München 1991, str. 190. TAK 206-I_1, intervju sa Hildegard Tangel iz Vršca (rođ. 1893.), zabeleženo u Pidingu 21. septembra 1956. godine. TAK, 65-I/65-II _1-2, intervju s godpođom Kaspar iz Knićanina, zabeležen u Frajburgu u jesen 1952. godine. TAK 20_1, intervju sa Anom Birk iz Velike Grede (datum rođenja nepoznat), zabeleženo u Kandelu 1. maja 1952. godine. Isto.
LENI PEREN Č EVI Ć
54 SAK 4/2-125, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Magdalena Jerih iz Banatskog Despotovca, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 9. maja 1952. godine. 55 Isto. 56 SAK 4/2-121, Novonastale izjave/Partiza nska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine. 57 SAK 4/2-118, Novonastale izjave/Partizanska bolest, preneo Mihael Kun iz Šajkaškog Sv. Ivana, zabeleženo u Donauzidlungu kod Darmštata 1. aprila 1951; SAK 4/3-8, Novonastale izjave/Partizanska bolest, nepoznati pripovedač, zabeleženo u St. Martinu kod Graca za vreme jedne konferencijepodunavskoš vapskih studenata 14. novembra 1951. godine. 58 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizans ka bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 31. maja 1952. godine. 59 Karasek, Die donauschwäbische Volkserzählung in der Gegenwart, str. 115. 60 Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 172 f. 61 Zahvaljuj em Tomasu Daperu na savetima tokom konferencije i na trudu da još jednom uspostavi vezu s Mramorkom i da zapiše različite priče o rušenju mramoračke crkve. 62 Alfred Karasek, Unser eigenes Schicksal wird Sage, u: Neuland , IV/3 (21.1.1951.), str. 4. 63 SAK 4/2-30, Novonastale izjave/pojava Bogorodic e, zapis izbegličkog dušebrižnika paroha Bušbahera iz oktobra 1949. godine; SAK 4/2-31, Novonastale izjave/pojava Bogorodice, izve štaj jednog Hrvata posle Karazekovog predavanja u Salcburgu 19. maja 1951, preveo paroh Stepan. 64 Slađana Josipović Batorek, Vjerske procesije i hodočašća u Đakovačkoj ili Bosanskoj i Srijemskoj biskupiji u svjetlu crkveno-državnih odnosa od 1945. do 1960. godine, u: Povijesni zbornik 5 (2012), str. 5–17, ovde str. 10.
PODUNAVSKOŠ VAPSKA PRIPOVEDANJA O INTERNACIJI I RAZVLA ŠĆ IVANJU.
161
23 Gottfried Habenicht, Leid im Lied. Südost- und ostdeutsche Lagerlieder und Lieder von Flucht, Vertreibung und Verschleppung, Freiburg 1996, str. 18. 24 Isto, str. 39. 25 TAK 10-I/10-II _16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 26 Sahm, Donauschwäbisc hen Sagenbildung in der Vojvodina, str. 107. 27 Michael Prosser-Schel l (unter Mitarbeit von Tilman Kasten und Cornelia Wolf), Das geistige Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes. Anmerkungen und Befunde zu einem klassischen Problem der volkskundlichen Kulturanalyse – unter Berücksichtigung von Beständen des Johannes-Künzig-Instituts aus dem donauschwäbischen Raum, u: Isti (ur.), Szenische Gestaltung christlicher Feste. Beiträge aus dem Karpatenbecken und aus Deutschland (Schri fenreihe des Johannes-Künzig-Instituts 13), Freiburg 2011, str. 157–187, ovde str. 185–187; v. i isti, Kulturanthropologische Zugänge zum „Mysterienspiel“. Neue Aspekte zu einem klassischen Untersuchungsfeld der volkskundlichen Forschung, u: Acta Ethnologica Danubiana 13 (2011), str. 35–52, ovde str. 47–59. 28 Citirano po Prosser-Schell, Das geistliche Schauspiel als Bestandteil des christlichen Festes, str. 186. 29 Isto. 30 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabele ženo u izbegličkom logoru „Am Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine. 31 TAK 63_13, intervju sa Peterom Rotenheberom iz Banata, zabele ženo u izbegličkom logoru „Am Hohen Kreuz“ u Regenzburgu 1953. godine. U regestama o magnetofonskoj traci se navodi mesto Gač, ali se verovatno misli na Ka ć. 32 TAK 10-I/10-II_16, intervju sa gospodinom Helmingerom iz Inđije, zabeležen u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 33 TAK 39_3, Intervju sa Martinom Zorgom iz Be čmena, zabeležen u Tutlingenu na skupu banatskih Š vaba 29. juna 1952. godine. 34 TAK 10-I/10-II_15, nepoznati pripovedač iz Banata, zabeleženo u logoru Cufenhauzen kod Štutgarta u proleće 1952. godine. 35 Regeste za traku 10-I/10-II:_ 28 Hildegard Tangel priča o pokolju Nemaca u Vršcu: „[...] Mrtvi su tovareni na kola i odvo ženi uz cigansku muziku kroz ulice ka Šinteraju gde su sahranjivani. Pri tom su Cigani zavijali.“; Up. Regeste za traku 10-I/10-II:_29, intervju sa Marijom Pol (ro đ. 1906.) iz Sarajeva koja je s drugim Nemcima internirana u Novoj Topoli i slana na rad: „Me đu stražarima je bilo i humanijih momaka, tako da nisu mogli da se žale.“ 36 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 188. 37 Isto, str. 241. 38 TAK 1232_4, intervju sa Kete Mok (rođ. 1930.) iz Mokrina, zabele ženo u Frajburgu 8. i 9. januara 1995. 39 Habenicht, Leid im Lied, str. 42. 40 TAK 1220/1230/1231_1, intervju sa Kete Mok (ro đ. 1930.) iz Mokrina, zabeleženo u Frajburgu 8. i 9. januara 1995. 41 O temi holokausta u zavičajnim knjigama prognanih iz zavičaja v. Jutta Faehndrich, Erinnerungskultur und Umgang mit Vertreibung in Heimatbüchern deutschsprachiger Vertriebener, u: Zeitschrif für Ostmitteleuropa-Forschung 52/2 (2003), str. 191.229, ovde str. 209–211. 42 TAK 206–I_28, intervju sa Hildegard Tangel (ro đ. 1893.) iz Vršca, zabeleženo 1956. godine u Pidingu. 43 Isto. 44 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238. 45 Karazekov arhiv izjava, red 4, br. 3, dokaz 81 (dalje: SAK 4/3-81), Novonastale izjave/r azaranje crkava: svetogrđe protiv Bogorodice, prenela Katarina Kajzer (ro đ. 1894.), zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding na Duhove 1952. godine. 46 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder. Zur Konjunktur sagenhafer Erzählungen in der unmittelbaren Nachkriegszeit, u: Elisabeth Fendl (ur.), Zur Ikonographie des Heimwehs. Erinnerungskultur von Heimatvertriebenen (Schri fenreihe des Johannes-KünzigInstituts 6), Freiburg 2002, str. 159 –174, ovde str. 164. 47 Lehmann, Im Fremden ungewollt zuhaus, str. 238 f. 48 Isto, str. 239 f.; Kalinke, Gerücht e, Prophezeiungen und Wunder, str. 167. 49 SAK 4/2-144, Novonastale izjave/Parti zanska bolest, prenela Elizabet Kovicki iz Mokrina, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 18. maja 1952. godine. 50 Heinke M. Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 166 f. 51 SAK 4/2-115, Novonastale izjave/Partizanska bolest, „Obeleženi Kainovim znakom“, preneo Leopold Rorbaher, u: Neuland , II/13 (9. april 1949.), str. 2. 52 SAK 4/3-5, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine. 53 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizansk a bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 31. maja 1952. godine.
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
163
Wolfgang Kessler
Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih zavičajnih knjiga
1. Podunavskoš vapske mesne zavičajne knjige za istorijski prostor Jugoslavije
Zavičajne knjige predstavljaju speci�čnu vrstu spisa ili tekstova. Njihova bitna karakteristika je reprodukcija neposrednog viđenja i iskustva užeg iskustvenog prostora koje se ose ća kao „zavičaj“, onako kako se razvio od početka 20. veka.1 One se razlikuju od tradicionalnih istorija mesta i gradova koje eventualno predstavljaju jedan njihov bitan izvor2 kao i od istorijsko-kritičkog istraživanja: „Njihova bitna odlika“ bila je „celovitost prikazivanja. […] Kod prognanika je ovo, s obzirom na gubitak zavičaja, dobilo upravo egzistencijalni značaj.“3 Htelo se „uz uklju čivanje svih nađenih tekstova i dostupnog usmenog predanja“ „izgubljenog“ zavi čajnog mesta, život nemačkog dela stanovništva, a sa vremenskim udaljavanjem od kraja rata 1945. godine često i život roditelja, predstaviti i preraditi u „celovitu istorijsku sliku“.4 Zavičajne knjige nema čkih prognanika predstavljaju speci�čan izraz njihove kulture sećanja. One bele že mikroistorijska predanja u pogledu savremne istorije vremena koje je neposredno doživljeno u „starom zavičaju“, u ključujući evakuaciju, beg ili progon, ili pripovedanje o čevidaca o njemu. One su oblik zapisivanja komunikativnog pamćenja. 5 Budući da u onome što se od sredine 1920ih godina nazivalo „oblašću naseljenom Podunavskim Š vabama“ „prve Jugoslavije“ 6 nisu postojala „čisto nemačka“ sela, zavičajne knjige predstavljaju se ćanje nemačkog dela stanovništva. Zavičajne knjige su, čak i kada za njih formalno odgovara jedan autor, po pravilu kolektivna dela, jedna vrsta kolektivne biogra � je podunavsko š vapskih lokalnih zajednica, jedan vid sporazuma unutar grupe o zajedni čkoj slici „starog kraja“. „Zavi čajna istorija“ se zaziva kao „snaga koja izgrađuje svest i utemeljuje identitet.“ 7 Neugodno i sporno se ćanje se izostavlja, optužbe – kao ona da su folksdojčeri bili „peta kolona“ nacisti čke Nemačke koja se u jugoslovenskom slučaju iznosi radi legitimisanja internacije, prinudnog rada, razvla šćivanja i proterivanja i koju se pokušalo i istoriografski argumentovati – odbacuju se, a nasuprot tome isti če se „postignuće“ grupe. 8 Zavičajne knjige su bile i, s obzirom na promenu generacija, prvenstveno namenjene samorazumevanju i izgradnji tradicije sopstvene grupe, a ne bilo kakvoj javnosti. Kao „siva literatura“ sakupljane su – sem u biliotekama koje primaju obavezni primerak – u relativno većem broju samo u specijalističkim bibliotekama, u slučaju istorijskog jugoslovenskog prostora, u Institutu za podunavsko š vapsku istoriju i zemljopis u Tibingenu, u Domu Podunavskih Švaba u Zindel�ngenu i u biblioteci Martin Opic u Herneu. Ta čan broj relevantnih naslova nije poznat. Poslednji sistematski pregled se završava izveštajem za 1978. godinu.9 Podunavskoš vapkse zavičajne knjige su nastajale od 1950-ih godina, više posle prve faze integracije u SR Nema čkoj 1960-ih godina, od ranih 1970-ih godina, njihov broj raste do u 1980-e, da bi tokom 1990-ih polako počeo da splašnjava.10 „Radna grupa podunavskoš vapskih učitelja“ brinula je sistematski od
162
LENI PEREN Č EVI Ć
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
54 SAK 4/2-125, Novonastale izjave/Partizanska bolest, prenela Magdalena Jerih iz Banatskog Despotovca, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 9. maja 1952. godine. 55 Isto. 56 SAK 4/2-121, Novonastale izjave/Partiza nska bolest, prenela Berta Zol iz Hajdučice, zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 10. maja 1952. godine. 57 SAK 4/2-118, Novonastale izjave/Partizanska bolest, preneo Mihael Kun iz Šajkaškog Sv. Ivana, zabeleženo u Donauzidlungu kod Darmštata 1. aprila 1951; SAK 4/3-8, Novonastale izjave/Partizanska bolest, nepoznati pripovedač, zabeleženo u St. Martinu kod Graca za vreme jedne konferencijepodunavskoš vapskih studenata 14. novembra 1951. godine. 58 SAK 4/3-7, Novonastale izjave/Partizans ka bolest, prenela Karolina Štajniger (rođ. 1897.), zabeleženo u pograničnom prihvatnom logoru Piding 31. maja 1952. godine. 59 Karasek, Die donauschwäbische Volkserzählung in der Gegenwart, str. 115. 60 Kalinke, Gerüchte, Prophezeiungen und Wunder, str. 172 f. 61 Zahvaljuj em Tomasu Daperu na savetima tokom konferencije i na trudu da još jednom uspostavi vezu s Mramorkom i da zapiše različite priče o rušenju mramoračke crkve. 62 Alfred Karasek, Unser eigenes Schicksal wird Sage, u: Neuland , IV/3 (21.1.1951.), str. 4. 63 SAK 4/2-30, Novonastale izjave/pojava Bogorodic e, zapis izbegličkog dušebrižnika paroha Bušbahera iz oktobra 1949. godine; SAK 4/2-31, Novonastale izjave/pojava Bogorodice, izve štaj jednog Hrvata posle Karazekovog predavanja u Salcburgu 19. maja 1951, preveo paroh Stepan. 64 Slađana Josipović Batorek, Vjerske procesije i hodočašća u Đakovačkoj ili Bosanskoj i Srijemskoj biskupiji u svjetlu crkveno-državnih odnosa od 1945. do 1960. godine, u: Povijesni zbornik 5 (2012), str. 5–17, ovde str. 10.
164
Fondacija biblioteka Martin Opic u Herneu.
Wolfgang Kessler
Istorijsko okruženje Drugog svetskog rata u Jugoslaviji u svetlu podunavskošvapskih mesnih zavičajnih knjiga
1. Podunavskoš vapske mesne zavičajne knjige za istorijski prostor Jugoslavije
Zavičajne knjige predstavljaju speci�čnu vrstu spisa ili tekstova. Njihova bitna karakteristika je reprodukcija neposrednog viđenja i iskustva užeg iskustvenog prostora koje se ose ća kao „zavičaj“, onako kako se razvio od početka 20. veka.1 One se razlikuju od tradicionalnih istorija mesta i gradova koje eventualno predstavljaju jedan njihov bitan izvor2 kao i od istorijsko-kritičkog istraživanja: „Njihova bitna odlika“ bila je „celovitost prikazivanja. […] Kod prognanika je ovo, s obzirom na gubitak zavičaja, dobilo upravo egzistencijalni značaj.“3 Htelo se „uz uklju čivanje svih nađenih tekstova i dostupnog usmenog predanja“ „izgubljenog“ zavi čajnog mesta, život nemačkog dela stanovništva, a sa vremenskim udaljavanjem od kraja rata 1945. godine često i život roditelja, predstaviti i preraditi u „celovitu istorijsku sliku“.4 Zavičajne knjige nema čkih prognanika predstavljaju speci�čan izraz njihove kulture sećanja. One bele že mikroistorijska predanja u pogledu savremne istorije vremena koje je neposredno doživljeno u „starom zavičaju“, u ključujući evakuaciju, beg ili progon, ili pripovedanje o čevidaca o njemu. One su oblik zapisivanja komunikativnog pamćenja. 5 Budući da u onome što se od sredine 1920ih godina nazivalo „oblašću naseljenom Podunavskim Š vabama“ „prve Jugoslavije“ 6 nisu postojala „čisto nemačka“ sela, zavičajne knjige predstavljaju se ćanje nemačkog dela stanovništva. Zavičajne knjige su, čak i kada za njih formalno odgovara jedan autor, po pravilu kolektivna dela, jedna vrsta kolektivne biogra � je podunavsko š vapskih lokalnih zajednica, jedan vid sporazuma unutar grupe o zajedni čkoj slici „starog kraja“. „Zavi čajna istorija“ se zaziva kao „snaga koja izgrađuje svest i utemeljuje identitet.“ 7 Neugodno i sporno se ćanje se izostavlja, optužbe – kao ona da su folksdojčeri bili „peta kolona“ nacisti čke Nemačke koja se u jugoslovenskom slučaju iznosi radi legitimisanja internacije, prinudnog rada, razvla šćivanja i proterivanja i koju se pokušalo i istoriografski argumentovati – odbacuju se, a nasuprot tome isti če se „postignuće“ grupe. 8 Zavičajne knjige su bile i, s obzirom na promenu generacija, prvenstveno namenjene samorazumevanju i izgradnji tradicije sopstvene grupe, a ne bilo kakvoj javnosti. Kao „siva literatura“ sakupljane su – sem u biliotekama koje primaju obavezni primerak – u relativno većem broju samo u specijalističkim bibliotekama, u slučaju istorijskog jugoslovenskog prostora, u Institutu za podunavsko š vapsku istoriju i zemljopis u Tibingenu, u Domu Podunavskih Švaba u Zindel�ngenu i u biblioteci Martin Opic u Herneu. Ta čan broj relevantnih naslova nije poznat. Poslednji sistematski pregled se završava izveštajem za 1978. godinu.9 Podunavskoš vapkse zavičajne knjige su nastajale od 1950-ih godina, više posle prve faze integracije u SR Nema čkoj 1960-ih godina, od ranih 1970-ih godina, njihov broj raste do u 1980-e, da bi tokom 1990-ih polako počeo da splašnjava.10 „Radna grupa podunavskoš vapskih učitelja“ brinula je sistematski od 1950-ih godina o pisanju zavičajnih knjiga, pri čemu se 1950-ih i 1960-ih godina u
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
WOLFGANG KESSLER
163
165
knjigama koje su iza šle u okviru Podunavskoš vapskih priloga primećuje strogo ideološko normiranje, a kasnijih godina nasuprot tome, zavisno od plana i ostvarenja, više određeni pluralizam.11 U celini uzev ši, broj i obim mesnih zavičajnih knjiga čine veliko dostignuće lokalnih zavičajnih zajednica, koje su po pravilu same snosile troškove štampanja.12 Veza sa sistematskim ispitivanjem i sakupljanjem izveštaja „Istočne dokumentacije“ zapadnonemačkog Saveznog arhiva i njihovog izbora objavljenog u Dokumentaciji o proterivanju je očita.13 Spiskovi nemačkog stanovništva, „liste duša“ koje su pravljene i u okviru Istoč ne dokumentacije , delom su objavljeni i u zavi čajnim knjigama.14 Pri njihovoj upotrebi treba uvek imati na umu da se ne radi o autentičnim dokumentima koji stoje u neposrednoj vezi sa istorijskim događanjima, već o naknadno sastavljenim spiskovima i – često apologetskim – izveštajima funkcionera, koji, dakako, u mnogim slučaje vima predstavljaju jedini dostupni izvor. 2. Međuratno razdoblje 1918–1941. u zavič ajnim knjigama
Georg Vildman je za Filipovo u Bačkoj 1999. godine utvrdio: „ Ž alosno je čuti da se preko poslednjeg nacionalno brizantnog i kulturno va žnog razdoblja od oko dve decenije pre proterivanja u mesnim monogra � jama često prelazi u svega nekoliko redaka.“15 Prva zavičajna knjiga Filipova iz 1957. godine nije odgovorila na ova pitanja.16 Sada je generacija rođena oko 1930. godine koja nije u čestvovala u političkim i vojnim deša vanjima do 1945. godine postavila pitanja mesnoj i grupnoj istoriji i obradila ih u osam tomova velikog formata.17 I druge zavi čajne knjige ove generacije su se u ovoj formi suočile sa sopstvenom savremenom istorijom. Š vapsko-nemački kulturni savez i Pokret obnove se samo izuzetno diferencirano opažaju. Početna pozicija je za involvirane autore teška: osećaju obavezu prema lojalnosti koja je iz retrospektive te ška, iako je Kulturbund kao organizacija nema čke manjine u nekim mestima tek 1930-ih godina stekao upori šte.18 S jedne strane, nepri jatan im je nalaz o nedovoljnom nacionalnom anga žmanu, a s druge strane, imaju problema sa „glajhšaltovanjem“ nemačke manjine u „narodnu grupu“. Oni zauzimaju odbrambeni stav prema kolektivnoj osudi članova Kulturbunda koji su zbog te pripadnosti posle rata razvlašćeni, internirani, osu đeni na prinudni rad i proterani od strane jugoslovenskih pobednika.19 Dugo jedini nau čni prikaz savremene podunavskoš vapske istorije u Jugoslaviji, Uvodni prikaz Hans-Ulriha Velera za tom o Jugoslaviji Dokumentacije o proterivanju Nemaca iz Isto č ne i Srednje Evrope (1961.) bio je uglavnom ignorisan,20 a podrazumeva se, i temeljni radovi iza šli u Jugoslaviji.21 Za 1930-e godine se uglavnom tvrdi da su Nemci, u skladu sa usmerenošću Š vapskonemačkog kulturnog saveza, bili „verni državi i narodu“: „Ali ostali su dobri Nemci“. 22 Odnos manjine pre svega prema nacističkom nemačkom Rajhu kao zemlji matici, koja je 1941–1944. godine postala „okupator“, zaštitnik antisrpske fašističke Nezavisne Države Hrvatske i neprijatelj u „Narodnooslobodilačkom ratu“ na kom je Federativna Narodna Republika Jugoslavija 1945. godine zasnivala svoj legitimitet, u pogledu na opštu ratnu situaciju predstavljan je uglavnom u znaku primata „vernosti sopstvenom narodu“ i ne tematizuje se kao sukob lojalnosti. Nagla šavan je „utemeljiteljski mit o ‚dobrosusedstvu‘,“23 dobar suživot sa lokalnim Srbima, Hrvatima i Mađarima, koji „političke suprotnosti između Hrvata i Srba [...] uglavnom [...] gotovo da nisu ni doticale.“ 24
Modernizacija lokalnog nema čkog društva je pozitivno bele žena, posebno intenzi viranje „narodnog života“. Retko i kasno nalazi se u zavi čajnim knjigama kritika rascepa koji su izazvali „Obnovitelji“.25 Većina autora zavičajnih knjiga žale zbog tog sukoba, ali vidi – s vesno ili kao nastavak primenjivane taktike prilagođavanja i preživljavanja – u celini gladak prelaz izme đu „starih“ i „Obnovitelja“. Ističe se prevazilaženje društvenih podela kroz „narodnu zajednicu“ – koja je usvojena kao cilj – posebno prevazilaženje konfesionalnih granica.26 „Narodna grupa“ se vidi više kao posledica „narodne zajednice“ nego kao prinudni savez pod nacističkim uticajem. U detaljima se na lokalnom nivou diferencirano izveštava o sporu između Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ iz Udru ženja za kulturu i blagostanje Nemaca u Slavoniji. Npr. u Jarmini u Slavoniji navodno „Obnovitelji“ nisu imali nikakvog uspeha u „unutarnacionalnoj svađi u nemačkoj narodnoj grupi“ koja je po čela posle 1933. godine, ali je ujedinjenje koje je postignuto 1939. godine, pozdravljeno. 27 Nasuprot tome, u Gajdobri u Bačkoj je 1958. godine situacija ovako opisana iz perspektive nekada direktno uklju čenih: „Tesnom vezom sa matičnom državom i borbenim nacionalizmom u Nemačkoj nastao je Pokret obnove čiji nosioci su bili omladinci. I on se kao celina kretao na tlu lojalnosti prema zavičajnoj državi. Nepovoljno je na nas Podunavske Š vabe delovao pojačan uticaj Nemačke. Došlo je do unutarnacionalne borbe koja se razvila u narodnim organizacijama i oko njih, a koja se nije zaustavljala ni u selima i koja je zahvatila i nas u Gajdobri. Konačno se završila time da su sopstveni savezi i zadruge dobili nove uprave, što je bilo utoliko vi še za žaljenje jer su stari nacionalni prvoborci morali da odstupe. Pod novim vođstvom mesne grupe radilo se uglavnom na celokupnom i jedinstvenom političkom usmeravanju naših seljana kao narodne celine u smislu nacionalnodržavnih ciljeva naše podunavskoš vapske narodne grupe. U to doba 98 % stanovnika Gajdobre bili su članovi. Naše težnje, međutim, ni tada nikad nisu izlazile iz okvira zakona.“28 Starijoj generaciji autora ro đenoj pre Prvog svetskog rata bilo je pre svega stalo do opravdanja i dokazivanja nevinosti u pogledu kolektivne odgovornosti posle Drugog svetskog rata, a kasnije ro đenima prvenstveno do razumevanja i objašnjenja. Navodno su „u celini uzev ši spokojan život i mirna slika“ bili konačno poremećeni tek pred
Karta (Nacrt: Volfgang Kesler, crtež: Jozo Džambo).
164
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
WOLFGANG KESSLER
165
knjigama koje su iza šle u okviru Podunavskoš vapskih priloga primećuje strogo ideološko normiranje, a kasnijih godina nasuprot tome, zavisno od plana i ostvarenja, više određeni pluralizam.11 U celini uzev ši, broj i obim mesnih zavičajnih knjiga čine veliko dostignuće lokalnih zavičajnih zajednica, koje su po pravilu same snosile troškove štampanja.12 Veza sa sistematskim ispitivanjem i sakupljanjem izveštaja „Istočne dokumentacije“ zapadnonemačkog Saveznog arhiva i njihovog izbora objavljenog u Dokumentaciji o proterivanju je očita.13 Spiskovi nemačkog stanovništva, „liste duša“ koje su pravljene i u okviru Istoč ne dokumentacije , delom su objavljeni i u zavi čajnim knjigama.14 Pri njihovoj upotrebi treba uvek imati na umu da se ne radi o autentičnim dokumentima koji stoje u neposrednoj vezi sa istorijskim događanjima, već o naknadno sastavljenim spiskovima i – često apologetskim – izveštajima funkcionera, koji, dakako, u mnogim slučaje vima predstavljaju jedini dostupni izvor.
Fondacija biblioteka Martin Opic u Herneu.
2. Međuratno razdoblje 1918–1941. u zavič ajnim knjigama
Georg Vildman je za Filipovo u Bačkoj 1999. godine utvrdio: „ Ž alosno je čuti da se preko poslednjeg nacionalno brizantnog i kulturno va žnog razdoblja od oko dve decenije pre proterivanja u mesnim monogra � jama često prelazi u svega nekoliko redaka.“15 Prva zavičajna knjiga Filipova iz 1957. godine nije odgovorila na ova pitanja.16 Sada je generacija rođena oko 1930. godine koja nije u čestvovala u političkim i vojnim deša vanjima do 1945. godine postavila pitanja mesnoj i grupnoj istoriji i obradila ih u osam tomova velikog formata.17 I druge zavi čajne knjige ove generacije su se u ovoj formi suočile sa sopstvenom savremenom istorijom. Š vapsko-nemački kulturni savez i Pokret obnove se samo izuzetno diferencirano opažaju. Početna pozicija je za involvirane autore teška: osećaju obavezu prema lojalnosti koja je iz retrospektive te ška, iako je Kulturbund kao organizacija nema čke manjine u nekim mestima tek 1930-ih godina stekao upori šte.18 S jedne strane, nepri jatan im je nalaz o nedovoljnom nacionalnom anga žmanu, a s druge strane, imaju problema sa „glajhšaltovanjem“ nemačke manjine u „narodnu grupu“. Oni zauzimaju odbrambeni stav prema kolektivnoj osudi članova Kulturbunda koji su zbog te pripadnosti posle rata razvlašćeni, internirani, osu đeni na prinudni rad i proterani od strane jugoslovenskih pobednika.19 Dugo jedini nau čni prikaz savremene podunavskoš vapske istorije u Jugoslaviji, Uvodni prikaz Hans-Ulriha Velera za tom o Jugoslaviji Dokumentacije o proterivanju Nemaca iz Isto č ne i Srednje Evrope (1961.) bio je uglavnom ignorisan,20 a podrazumeva se, i temeljni radovi iza šli u Jugoslaviji.21 Za 1930-e godine se uglavnom tvrdi da su Nemci, u skladu sa usmerenošću Š vapskonemačkog kulturnog saveza, bili „verni državi i narodu“: „Ali ostali su dobri Nemci“. 22 Odnos manjine pre svega prema nacističkom nemačkom Rajhu kao zemlji matici, koja je 1941–1944. godine postala „okupator“, zaštitnik antisrpske fašističke Nezavisne Države Hrvatske i neprijatelj u „Narodnooslobodilačkom ratu“ na kom je Federativna Narodna Republika Jugoslavija 1945. godine zasnivala svoj legitimitet, u pogledu na opštu ratnu situaciju predstavljan je uglavnom u znaku primata „vernosti sopstvenom narodu“ i ne tematizuje se kao sukob lojalnosti. Nagla šavan je „utemeljiteljski mit o ‚dobrosusedstvu‘,“23 dobar suživot sa lokalnim Srbima, Hrvatima i Mađarima, koji „političke suprotnosti između Hrvata i Srba [...] uglavnom [...] gotovo da nisu ni doticale.“ 24
166
WOLFGANG KESSLER
Ako iz posmatranja cele manjine u Slavoniji i zapadnom Sremu i u istorijskim oblastima koje su posle 1945. godine ujedinjene u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini unutar Republike Srbije (isto čni Srem, Ba čka i Banat), proizilazi slika poodmakle naci�kacije pri prelazu od Kulturbunda ka Narodnoj grupi sa te žnjom ka „etnički“ de�nisanom paralelnom društvu,30 zavičajne knjige, ukoliko se bave ovim razdobljem, daju na lokalnom nivou izdiferenciranu sliku. 3. U Drugom svetskom ratu
Drugi svetski rat, kako je s pravom konstatovala Juta Fendrih, u zavi čajnim knjigama nemačkih manjina iz Jugoistočne Evrope, igra „ve ću ulogu nego kod Nemaca iz Rajha ili iz Sudetske oblasti“.31 U zavičajnim knjigama se prvo radi o tome da se postigne konsensuz o situaciji sopstvene grupe tokom rata, ali i o tome da s e suprotstavi prebacivanju da su Nemci bili „peta kolona“.32 Podelom Jugoslavije 1941. godine posle nema čkog napada 6. aprila 1941, promenio se položaj nemačkih manjina: Srem je zajedno sa Slavonijom uklju čen u Nezavisnu Državu Hrvatsku,33 jugoslovenska Bačka u Mađarsku,34 a Srbija je sa Banatom stavljena pod nemačku okupacionu upravu.35 U Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj i u oblasti „Nemačkog zapovednika u Srbiji“, tj. u zapadnom Banatu i u ostatku Srbije, „nema čke narodne grupe“ organizovane su kao savezi osoba sa javnopravnim statutima autonomije de�nisanim u duhu nacističke rasne politike, a u oblastima pripojenim Ma đarskoj, delovima Bačke i Baranje koji su od ugovora u Trijanonu bili jugoslovenski, tamošnji Nemci su uključeni u „Narodni savez Nemaca u Ma đarskoj“ (VDU) koji je od Bečkog ugovora o narodnim grupama od 30. avgusta 1940. godine bio jedina priznata nacistička organizacija „mađarskih državljana nemačke narodnosti“.36 Ako zanemarimo Nemce iz ostatka Srbije i iz Bosne koji su ve ćim delom preseljeni u Donju Štajersku koju je 1941/42. godine anektirano nema čki Rajh i u okupiranu Poljsku 37, posle dobre dve decenije zajedni čke istorije u Jugoslaviji po čela je 1941. godine poslednja faza za nemačke manjine u tri oblasti: u Slavoniji i Sremu kao za „Njemačku narodnu skupinu u Hrvatskoj“ unutar NDH, u Banatu kao „Nemačku narodnu grupu u Srbiji“ i u Mađarskoj kao deo „Narodnog saveza Nemaca u Mađarskoj“. U Banatu i u hrvatskoj „s atelitskoj državi“ dobili su tamo zavičajni Nemci „tokom rata potpuno povlašćen status, čineći neku vrstu ‚države u državi‘. Vodeći organi obe narodne grupe pokazali su se za uzvrat kao poslušni instrumenti hegemonijalne nacističke politike.“ 38 Prikaz ratnog razdoblja razlikuje se u zavi čajnim knjigama po ovim oblastima, baš kao i situacija na kraju rata u pogledu evakuacije, bega odnosno internacije, prinudnog rada i proterivanja preostalog nema čkog stanovništva koje, optuženo da je bilo agentura okupatora i kolaboracionističko, nije postalo jedina žrtva posleratnog titoističkog režima.39 3.1 U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
Pojačavanje hrvatskog nacionalizma u Banovini Hrvatskoj od 1939. godine jedva da se primećuje u nema čkim zavičajnim knjigama, a često se uopšte ni ne spominje. Stvaranje NDH se registruje, ali se – kao u zavi čajnoj knjizi Jarmine – ne vrednuje, kao ni „isterivanje“ srpskih dobrovoljaca naseljenih tokom agrarne reforme posle Prvog svetskog rata,40 baš kao ni istrebljiva čka politika uperena protiv srpskog stanovništva. Vredni spomena, bili su nasuprot tome „činovi sabotaže [...] i napadi na nema čka naselja koji su ubrzo usledili“, koji su „terali da s e [...] radi za štite meštana organizuje zavičajna straža“. Drugi s pomenut doga đaj vezan za Drugi svetski rat je „zastra šujući vazdušni napad na Vinkovce 17. oktobra 1944. godine“.41 Regrutovanje za Vafen-SS i uloga organizacije Narodne skupine nisu vredni spomena, a ako se zavi čajne knjige uzmu kao putokaz, ostaje nepoznato primanje nema čkog državljanstva očito u vezi sa službom u Vafen-SS ili Vermahtu, i „iseljavanje“ dotičnih porodica koje je planirano za vreme posle rata.42 Prvi nagoveštaj „kraja“ npr. u Jarminu, doneo je tek sme štaj u seosku zajednicu 157 porodica iz četri od partizana ugro žena zapadnoslavonska sela kra-
Modernizacija lokalnog nema čkog društva je pozitivno bele žena, posebno intenzi viranje „narodnog života“. Retko i kasno nalazi se u zavi čajnim knjigama kritika rascepa koji su izazvali „Obnovitelji“.25 Većina autora zavičajnih knjiga žale zbog tog sukoba, ali vidi – s vesno ili kao nastavak primenjivane taktike prilagođavanja i preživljavanja – u celini gladak prelaz izme đu „starih“ i „Obnovitelja“. Ističe se prevazilaženje društvenih podela kroz „narodnu zajednicu“ – koja je usvojena kao cilj – posebno prevazilaženje konfesionalnih granica.26 „Narodna grupa“ se vidi više kao posledica „narodne zajednice“ nego kao prinudni savez pod nacističkim uticajem. U detaljima se na lokalnom nivou diferencirano izveštava o sporu između Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza i „Obnovitelja“ iz Udru ženja za kulturu i blagostanje Nemaca u Slavoniji. Npr. u Jarmini u Slavoniji navodno „Obnovitelji“ nisu imali nikakvog uspeha u „unutarnacionalnoj svađi u nemačkoj narodnoj grupi“ koja je po čela posle 1933. godine, ali je ujedinjenje koje je postignuto 1939. godine, pozdravljeno. 27 Nasuprot tome, u Gajdobri u Bačkoj je 1958. godine situacija ovako opisana iz perspektive nekada direktno uklju čenih: „Tesnom vezom sa matičnom državom i borbenim nacionalizmom u Nemačkoj nastao je Pokret obnove čiji nosioci su bili omladinci. I on se kao celina kretao na tlu lojalnosti prema zavičajnoj državi. Nepovoljno je na nas Podunavske Š vabe delovao pojačan uticaj Nemačke. Došlo je do unutarnacionalne borbe koja se razvila u narodnim organizacijama i oko njih, a koja se nije zaustavljala ni u selima i koja je zahvatila i nas u Gajdobri. Konačno se završila time da su sopstveni savezi i zadruge dobili nove uprave, što je bilo utoliko vi še za žaljenje jer su stari nacionalni prvoborci morali da odstupe. Pod novim vođstvom mesne grupe radilo se uglavnom na celokupnom i jedinstvenom političkom usmeravanju naših seljana kao narodne celine u smislu nacionalnodržavnih ciljeva naše podunavskoš vapske narodne grupe. U to doba 98 % stanovnika Gajdobre bili su članovi. Naše težnje, međutim, ni tada nikad nisu izlazile iz okvira zakona.“28 Starijoj generaciji autora ro đenoj pre Prvog svetskog rata bilo je pre svega stalo do opravdanja i dokazivanja nevinosti u pogledu kolektivne odgovornosti posle Drugog svetskog rata, a kasnije ro đenima prvenstveno do razumevanja i objašnjenja. Navodno su „u celini uzev ši spokojan život i mirna slika“ bili konačno poremećeni tek pred Drugi svetski rat.29
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
novništvo pretežno š vapsko-nemačkih sela44 je evakuisano. Jedna kolona od 60 kola u maju 1945. godine „po nalogu tada šnjih vlasti“ proterana je iz prihvatne oblasti u Šta jerskoj, i vraćena u Slavoniju. Čim su tamo stigli, kao i svi preostali Nemci – sem nekoliko izuzetaka – internirani su pod katastrofalnim uslovima, obavezani na prinudni rad i konačno, ukoliko su pre živeli Golgotu, proterani. 45 Iz varoške perspektive Nemaca iz Vinkovaca, prelazak u NDH je izgledao druga čije: „Posle ulaska nemačkih trupa i stvaranja nezavisne hrvatske države u aprilu 1941. godine, život u Vinkovcima se iz temelja promenio. Švapsko-nemač ki kulturni savez pretvoren je u Njemač ku narodnu skupinu. [...] Na nju su sada preneti politi čki, para vojni i delom administrativni zadaci. [...] Nemcima su ponovo data prava koja su im od ukidanja Vojne granice postepeno bila oduzeta.“ 46 Međutim, autori ne previ đaju ni „nepravdu“: „Jevreji su sakupljeni, deportovani i razvla šćeni. Dugogodišnje povlašćivanje vladajućih Srba podstaklo je hrvatske nacionaliste da se bezobzirno i bez razlike svete Srbima. Treba, međutim, reći da lokalni Nemci, sa izuzetkom nekoliko osoba, nisu učestvovali u progonu Jevreja i Srba; me đutim, nisu ni preduzeli ništa protiv njega.“47 Izgradnja „Deutsche Mannschaf“, kako je u istra živanjima dokazano, bliskog SS-u, u ranu jesen 1941. godine, i njegova borba protiv partizana opisani su, zajedno sa poimenično navedenim žrtvama na nemačkoj strani.48 Sudbina Jevreja, koji su često govorili nemački, spominje se u zavičajnim knjigama srazmerno često,49 a Nezavisna Država Hrvatska i „Narodna skupina“ koju je vodio Branimir Altgajer, često uopšte ne.50 U središtu sledećeg izveštaja stoji evakuacija započeta 22. oktobra 1944. godine, kao i sudbina onih koji su ostali: „Veliki deo nemačkog stanovništva, valjda 20 %, je uprkos pokušajima nagovaranja i upozorenjima ostao kod kuće. Neki od njih bili su u srodstvu sa slovenskim porodicama i zato su verovali da mogu očekivati gladak tretman; drugi su se nadali da budućnost ne može biti gora od napuštanja rodne grude i sopstvenog imanja.“51 Izveštaj o sudbini „folksdojčera koji su ostali“ u Vinkovcima posle ulaska „Narodnooslobodilačke vojske“ 13. aprila 1945. godine koji je citiran u zavi čajnoj knjizi, autori su sa skraćenjima preuzeli iz Dokumentacije o proterivanju , ne navodeći izvornik.52 U istočnom Sremu se prelazak iz Dunavske banovine u Nezavisnu Državu Hrvatsku u aprilu 1941. godine (u ekonomsku nadležnost tek 15. oktobra 1941.) spominje, a o ostalim događajima, uključujući i posetu „rajhs�rera-SS, Hajnriha Himlera“ u maju 1941. godine, pripoveda se bez ikakvog vrednovanja. Ka že se samo da „ustupanje ekonomske oblasti istočnog Srema“ kod op štinske uprave „nije pobudilo oduševljenje“. „Lokalni Srbi“ navodno, „tokom dana prevrata i kasnije nisu morali da istrpe nikakve važnije nepravde“, iako se mali deo nemačkog stanovništva ipak „držao nadmeno“.53 Partizanski napadi protiv kojih je osnovana „Poljska straža“ i pretnje manjim nema čkim naseljima pravili su teškoće. Izlaganje postaje konkretnije tek sa evakuacijom između 7. i 22. oktobra 1944. godine i sa „sudbinom onih koji su ostali kod kuće“, među kojima je po Valentinu Oberker šu bilo i onih „koji su bili u srodstvu s nekom slovenskom porodicom“.54 Nasuprot tome, vreme NDH detaljnije je opisano u zavi čajnoj knjizi Rume uglavnom kroz izveštaje i izvode iz izvora, što je dopunjeno fotogra � jama koje nedvosmisleno dokazuju naci�kaciju javnog prikazivanja Narodne skupine.55 I dok je evakuacija ovde opisana relativno kratko, „proterivanje i uni štavanje“ su na drugom mestu u istom tomu, velikim delom, na osnovu objavljenih izvora opširno obrađeni.56 Manjinski položaj i situacija narodne grupe se u zavi čajnim knjigama ne promišljaju, već se sa rastućom vremenskom distancom navode kao fakat, pripovedanje i citat iz izvora. Regrutovanje u SS, ako se uop šte spominje – kao u slu čaju Rume57 – igra prilično podređenu ulogu. Ako do 1980-ih godina u centru pažnje kad je re č o ratnim godinama stoji evakuacija, dok s e oni koji su se opreli naredbi vo đi Narodne skupine i ostali, snažno, delom i polemički kritikuju. Od objavljivanja Golgote Nemaca u komunistič koj Jugoslaviji u četri toma, interesovanje se o čito više koncentriše na posleratnu
Karta (Nacrt: Volfgang Kesler, crtež: Jozo Džambo).
167
166
WOLFGANG KESSLER
Ako iz posmatranja cele manjine u Slavoniji i zapadnom Sremu i u istorijskim oblastima koje su posle 1945. godine ujedinjene u Autonomnoj Pokrajini Vojvodini unutar Republike Srbije (isto čni Srem, Ba čka i Banat), proizilazi slika poodmakle naci�kacije pri prelazu od Kulturbunda ka Narodnoj grupi sa te žnjom ka „etnički“ de�nisanom paralelnom društvu,30 zavičajne knjige, ukoliko se bave ovim razdobljem, daju na lokalnom nivou izdiferenciranu sliku. 3. U Drugom svetskom ratu
Drugi svetski rat, kako je s pravom konstatovala Juta Fendrih, u zavi čajnim knjigama nemačkih manjina iz Jugoistočne Evrope, igra „ve ću ulogu nego kod Nemaca iz Rajha ili iz Sudetske oblasti“.31 U zavičajnim knjigama se prvo radi o tome da se postigne konsensuz o situaciji sopstvene grupe tokom rata, ali i o tome da s e suprotstavi prebacivanju da su Nemci bili „peta kolona“.32 Podelom Jugoslavije 1941. godine posle nema čkog napada 6. aprila 1941, promenio se položaj nemačkih manjina: Srem je zajedno sa Slavonijom uklju čen u Nezavisnu Državu Hrvatsku,33 jugoslovenska Bačka u Mađarsku,34 a Srbija je sa Banatom stavljena pod nemačku okupacionu upravu.35 U Nezavisnoj Dr žavi Hrvatskoj i u oblasti „Nemačkog zapovednika u Srbiji“, tj. u zapadnom Banatu i u ostatku Srbije, „nema čke narodne grupe“ organizovane su kao savezi osoba sa javnopravnim statutima autonomije de�nisanim u duhu nacističke rasne politike, a u oblastima pripojenim Ma đarskoj, delovima Bačke i Baranje koji su od ugovora u Trijanonu bili jugoslovenski, tamošnji Nemci su uključeni u „Narodni savez Nemaca u Ma đarskoj“ (VDU) koji je od Bečkog ugovora o narodnim grupama od 30. avgusta 1940. godine bio jedina priznata nacistička organizacija „mađarskih državljana nemačke narodnosti“.36 Ako zanemarimo Nemce iz ostatka Srbije i iz Bosne koji su ve ćim delom preseljeni u Donju Štajersku koju je 1941/42. godine anektirano nema čki Rajh i u okupiranu Poljsku 37, posle dobre dve decenije zajedni čke istorije u Jugoslaviji po čela je 1941. godine poslednja faza za nemačke manjine u tri oblasti: u Slavoniji i Sremu kao za „Njemačku narodnu skupinu u Hrvatskoj“ unutar NDH, u Banatu kao „Nemačku narodnu grupu u Srbiji“ i u Mađarskoj kao deo „Narodnog saveza Nemaca u Mađarskoj“. U Banatu i u hrvatskoj „s atelitskoj državi“ dobili su tamo zavičajni Nemci „tokom rata potpuno povlašćen status, čineći neku vrstu ‚države u državi‘. Vodeći organi obe narodne grupe pokazali su se za uzvrat kao poslušni instrumenti hegemonijalne nacističke politike.“ 38 Prikaz ratnog razdoblja razlikuje se u zavi čajnim knjigama po ovim oblastima, baš kao i situacija na kraju rata u pogledu evakuacije, bega odnosno internacije, prinudnog rada i proterivanja preostalog nema čkog stanovništva koje, optuženo da je bilo agentura okupatora i kolaboracionističko, nije postalo jedina žrtva posleratnog titoističkog režima.39 3.1 U Nezavisnoj Državi Hrvatskoj
Pojačavanje hrvatskog nacionalizma u Banovini Hrvatskoj od 1939. godine jedva da se primećuje u nema čkim zavičajnim knjigama, a često se uopšte ni ne spominje. Stvaranje NDH se registruje, ali se – kao u zavi čajnoj knjizi Jarmine – ne vrednuje, kao ni „isterivanje“ srpskih dobrovoljaca naseljenih tokom agrarne reforme posle Prvog svetskog rata,40 baš kao ni istrebljiva čka politika uperena protiv srpskog stanovništva. Vredni spomena, bili su nasuprot tome „činovi sabotaže [...] i napadi na nema čka naselja koji su ubrzo usledili“, koji su „terali da s e [...] radi za štite meštana organizuje zavičajna straža“. Drugi s pomenut doga đaj vezan za Drugi svetski rat je „zastra šujući vazdušni napad na Vinkovce 17. oktobra 1944. godine“.41 Regrutovanje za Vafen-SS i uloga organizacije Narodne skupine nisu vredni spomena, a ako se zavi čajne knjige uzmu kao putokaz, ostaje nepoznato primanje nema čkog državljanstva očito u vezi sa službom u Vafen-SS ili Vermahtu, i „iseljavanje“ dotičnih porodica koje je planirano za vreme posle rata.42 Prvi nagoveštaj „kraja“ npr. u Jarminu, doneo je tek sme štaj u seosku zajednicu 157 porodica iz četri od partizana ugro žena zapadnoslavonska sela kra jem februara 1944. godine.43 Na dan 24/25. oktobra 1944. godine nema čko seosko sta-
168
WOLFGANG KESSLER
3.2 U Bačkoj
Veliki deo, posebno starije generacije Nemaca koji su živeli u južnoj Bačkoj, pozdra vio je „povrat ak“ u ma đarsku državu,59 iako ima i izve štaja – kao iz Krnjaje – da „je odnos [...] prema okupatorima od po četka [bio] pomućen, pre svega oholim dr žanjem pojedinih mađarskih o�cira i netrpeljivo šću mađarskih činovnika prema »Š vabama«.60 Sećanje na nacionalne napetosti i ma đarizaciju je aktuelizovano.61 „Pokušaj novih vlastodržaca da suze tekovine i nacionalna prava Nemaca, doveo je do novih napetosti.“ 62 Regrutacija za Vafen-SS koju je sproveo „Narodni savez Nemaca u Mađarskoj“ produbila je jaz me đu seljanima. Ima indicija da regrutovani nisu znali uslove i posledice članstva u SS-u.63 Ko se nije prijavio u „Sportmannscha f“ u očima radikalnih članova Narodnog saveza važio je za „crnog“, a godinu dana kasnije za „narodnog izdajnika“.64 Zauzimanje kaćkih Nemaca za srpske susede 1941. godine su svedoci u zavičajnoj knjizi objavljenoj 1988. godine pre ćutali jer se nije uklapalo u vi đenje istorije koje je bilo pod uticajem doga đaja iz 1945. godine. 65 Proganjanje Srba i Jevreja od strane ma đarskih okupatora u Ba čkoj66 nije tematizovano u zavi čajnim knjigama. Prve kolone izbeglica iz Banata stigle su u Ba čku u septembru 1944. godine po što je Rumunija promenila stranu. Po četkom oktobra, po izveštaju iz Krnjaje, vladala je „opšta zbunjenost“.67 A iz Šova se izveštava: „Kada se pošto je Rumunija promenila stranu u avgustu 1944. godine, ruska armija nezadrživo primicala našem zavičaju, a posebno kad su se na ba čkim putevima poja vile kolone iz Banata, i nemačkim stanovnicima Šova ovladao je razumljivi nemir.“ Situacija je ostala nejasna. I kada je u no ći 7/8. oktobra 1944. godine izdata zapo vest za b eg, vladala je „konfuzija vlasti“: kolona je krenula 11. oktobra, a li se vratila posle jake ki še koja je puteve u činila neprohodnim: veći deo Šovljana ostao je „kod kuće“ postav ši prodorom Crvene armije i partizana prvo žrtvama nasrtaja Srba i Slo vaka.68 Krajem decembra nisu samo u Krnjaji jugoslovenski partizani „poterali“ muškarce između 18 i 45 i žene između 17 i 35 godina u zgradu op štine, popisali i pe ške odveli za Sombor sa mnogim drugim vr šnjacima iz Bačke, „gde su ih predali Rusima“ koji su ih deportovali na prinudni rad u Rusiju.69 3.3 U Banatu
Posle nemačkog napada 6. aprila 1941. godine do šlo je do uzimanja talaca, od čega su se deo banatskih Nemaca spasavao bežanjem u obližnju Rumuniju. Banatske zavičajne knjige govore o veselju prilikom ulaska nema čke vojske. Npr. 15. aprila 50 vojnika Vafen-SS divizije „Das Reich“ stiglo je u Šupljaju: „Koncert vojnog orkestra na trgu, ujedinio je vojnike i seljane u najboljem raspolo ženju.“70 Nemačka uprava Narodne grupe i nema čki kao službeni jezik su pozdravljeni, 71 a u regrutaciju u Vafen-SS diviziju „Princ Eugen“ se u najmanju ruku nije sumnjalo: „Niko nije izbegao tom novačenju, svi su osećali ozbiljnost situacije, da treba braniti rodnu grudu i odr žavati red.“72 Prete ča SS-divizije „Princ Eugen“ bila je „Deutsche Mannschaf“ koju je za odbranu od partizana osnovala Narodna grupa pod vođstvom Sepa Janka.73 Pozivanje muškaraca u Vafen-SS dovelo je do nedostatka radne snage: „Pošto su sopstveni muškarci do 80 % bi li u borbi u redovima divizije ‚Princ Eugen‘, po opštinama su na raspolaganju stajali samo inorodni pomoćni radnici iz redova mađarske, srpske i rumunske narodne grupe. U to vreme na ulici su se čuli samo strani glasovi, što je izazivalo neprijatan ose ćaj koji je u leto 1944. pove ćala sve vidljivija nepokornost srpskih obveznika [...]. Nisu pomagala nikakva nare đenja i nikakav policijski pritisak.“74 Od 1943. godine rastao je broj partizanskih napada. Dana 18. septembra 1944. godine, došle su u Šupljaju prve izbeglice iz rumunskog Banata, iz Ulmbaha i Vojteka, „dosta kolektivno“ u jednoj koloni. Najkasnije posle rumunskog primirja 23. avgusta 1944. godine, vršene su pripreme za privremeno napu štanje Banata: „To što na kraju ni je došlo do planskog povlačenja iz Banata krivo je zakasnelo
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
167
novništvo pretežno š vapsko-nemačkih sela44 je evakuisano. Jedna kolona od 60 kola u maju 1945. godine „po nalogu tada šnjih vlasti“ proterana je iz prihvatne oblasti u Šta jerskoj, i vraćena u Slavoniju. Čim su tamo stigli, kao i svi preostali Nemci – sem nekoliko izuzetaka – internirani su pod katastrofalnim uslovima, obavezani na prinudni rad i konačno, ukoliko su pre živeli Golgotu, proterani. 45 Iz varoške perspektive Nemaca iz Vinkovaca, prelazak u NDH je izgledao druga čije: „Posle ulaska nemačkih trupa i stvaranja nezavisne hrvatske države u aprilu 1941. godine, život u Vinkovcima se iz temelja promenio. Švapsko-nemač ki kulturni savez pretvoren je u Njemač ku narodnu skupinu. [...] Na nju su sada preneti politi čki, para vojni i delom administrativni zadaci. [...] Nemcima su ponovo data prava koja su im od ukidanja Vojne granice postepeno bila oduzeta.“ 46 Međutim, autori ne previ đaju ni „nepravdu“: „Jevreji su sakupljeni, deportovani i razvla šćeni. Dugogodišnje povlašćivanje vladajućih Srba podstaklo je hrvatske nacionaliste da se bezobzirno i bez razlike svete Srbima. Treba, međutim, reći da lokalni Nemci, sa izuzetkom nekoliko osoba, nisu učestvovali u progonu Jevreja i Srba; me đutim, nisu ni preduzeli ništa protiv njega.“47 Izgradnja „Deutsche Mannschaf“, kako je u istra živanjima dokazano, bliskog SS-u, u ranu jesen 1941. godine, i njegova borba protiv partizana opisani su, zajedno sa poimenično navedenim žrtvama na nemačkoj strani.48 Sudbina Jevreja, koji su često govorili nemački, spominje se u zavičajnim knjigama srazmerno često,49 a Nezavisna Država Hrvatska i „Narodna skupina“ koju je vodio Branimir Altgajer, često uopšte ne.50 U središtu sledećeg izveštaja stoji evakuacija započeta 22. oktobra 1944. godine, kao i sudbina onih koji su ostali: „Veliki deo nemačkog stanovništva, valjda 20 %, je uprkos pokušajima nagovaranja i upozorenjima ostao kod kuće. Neki od njih bili su u srodstvu sa slovenskim porodicama i zato su verovali da mogu očekivati gladak tretman; drugi su se nadali da budućnost ne može biti gora od napuštanja rodne grude i sopstvenog imanja.“51 Izveštaj o sudbini „folksdojčera koji su ostali“ u Vinkovcima posle ulaska „Narodnooslobodilačke vojske“ 13. aprila 1945. godine koji je citiran u zavi čajnoj knjizi, autori su sa skraćenjima preuzeli iz Dokumentacije o proterivanju , ne navodeći izvornik.52 U istočnom Sremu se prelazak iz Dunavske banovine u Nezavisnu Državu Hrvatsku u aprilu 1941. godine (u ekonomsku nadležnost tek 15. oktobra 1941.) spominje, a o ostalim događajima, uključujući i posetu „rajhs�rera-SS, Hajnriha Himlera“ u maju 1941. godine, pripoveda se bez ikakvog vrednovanja. Ka že se samo da „ustupanje ekonomske oblasti istočnog Srema“ kod op štinske uprave „nije pobudilo oduševljenje“. „Lokalni Srbi“ navodno, „tokom dana prevrata i kasnije nisu morali da istrpe nikakve važnije nepravde“, iako se mali deo nemačkog stanovništva ipak „držao nadmeno“.53 Partizanski napadi protiv kojih je osnovana „Poljska straža“ i pretnje manjim nema čkim naseljima pravili su teškoće. Izlaganje postaje konkretnije tek sa evakuacijom između 7. i 22. oktobra 1944. godine i sa „sudbinom onih koji su ostali kod kuće“, među kojima je po Valentinu Oberker šu bilo i onih „koji su bili u srodstvu s nekom slovenskom porodicom“.54 Nasuprot tome, vreme NDH detaljnije je opisano u zavi čajnoj knjizi Rume uglavnom kroz izveštaje i izvode iz izvora, što je dopunjeno fotogra � jama koje nedvosmisleno dokazuju naci�kaciju javnog prikazivanja Narodne skupine.55 I dok je evakuacija ovde opisana relativno kratko, „proterivanje i uni štavanje“ su na drugom mestu u istom tomu, velikim delom, na osnovu objavljenih izvora opširno obrađeni.56 Manjinski položaj i situacija narodne grupe se u zavi čajnim knjigama ne promišljaju, već se sa rastućom vremenskom distancom navode kao fakat, pripovedanje i citat iz izvora. Regrutovanje u SS, ako se uop šte spominje – kao u slu čaju Rume57 – igra prilično podređenu ulogu. Ako do 1980-ih godina u centru pažnje kad je re č o ratnim godinama stoji evakuacija, dok s e oni koji su se opreli naredbi vo đi Narodne skupine i ostali, snažno, delom i polemički kritikuju. Od objavljivanja Golgote Nemaca u komunistič koj Jugoslaviji u četri toma, interesovanje se o čito više koncentriše na posleratnu sudbinu onih koji su ostali i na povratnike.58
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
169
propust nemačkog nadleštva u Beogradu koje je prekim sudom htelo da goni svaku prevremenu evakuaciju, koštalo je života hiljade Nemaca.“75 Dok je iz Hrvatske oko 80 % „ narodne skupine“ a iz Ba čke otprilike polovina lokalnog nemačkog stanovništva na vreme evakuisana, u slučaju banatskih Nemaca taj udeo je bio oko jedne desetine. 76 4. Zavičajne knjige kao izvor za savremenu istoriju
Jozef Volf je prikladno okarakterisao na čin nastanka i metod podunavskoš vapskih zavičajnih knjiga: „Zavičajne knjige li če jedna na drugu u pogledu postupka koji se primenjuje pri stvaranju teksta. Tekstovi su konstruisani montažnim stilom, tj. razli čite tekstualne forme kao što su škrto komentarisani ili sažeti serijski istorijski izvori [...], ispri čane povesti i literarni tekstovi se ubacuju na ‚odgovarajuća’ mesta. Izveštaji savremenika i pripovesti, kojima se od kraja 20. veka sve vi še pribegava, dobijaju ne samo funkciju podsećanja, već i overavanja.“77 Iz takvog postupka proizilaze dobre i lo še strane „zavičajnih knjiga“ kao književne vrste. Zavičajna knjiga nije analiti čka forma izlaganja i zavisi od stanja izvora i grupe saradnika. Sakupljanje činjenica je u prvom planu, a cilj je pozitivno se ćanje. Sporne teme koje se ti ču uže grupe se rado izostavljaju, čak ignorišu, a kod tema koje se ti ču celog društva kao što je ocena nacizma i Drugog svetskog rata, nedostaje kriti čki i naučni potencijal za suo čavanje sa kontroverzom, pogotovo jer je dilema oko lojalnosti kod involviranih očita. Uzmiče se pred saznanjem da su folksdoj čeri, uprkos svoj dobroj volji, samo bili instrumentalizovani, baš kao i pred uvidom u bezizlaznost polo žaja manjina u sukobima tokom Drugog svetskog rata. Kolektivno optuživanje od strane posleratne jugoslovenske politike otežava uviđanje sopstvenih grešaka i sopstvenog lo šeg držanja. Kritična obrada „folksdojčerske“ istorije u zavičajnim oblastima od kraja 1980-ih godina, došla je za zavičajne knjige prekasno.78 Percepcija ostaje – kako je to uobičajeno u zavičajnim knjigama – jednoperspektivna. U regionu u kome do danas dominiraju etnocentrične nacionalne istorije, bilo bi čudo kad bi zavičajne knjige kao istorije pogo đenih, odnosno žrtava, razvile druga čiju optiku. Međuratno razdoblje se samo izuzetno detaljno opisuje, 79 a za Drugi svetski rat u centru pa žnje su situacija ugroženosti, napadi i internacije na po četku i na kraju rata 1944. godine. U ranijim zavi čajnim knjigama preovladavalo je opisivanje evakuacije koje je sadržalo hroniku zajednice u izbegli čkoj koloni, dok su stradanja onih koji su ostali kod kuće uglavnom izostavljani. To se izmenilo od 1980-ih godina i obrade „Golgote“, mučeništva, Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije, koja uključuje do tada potiskivana traumatična iskustava i doživljaje. Zaoštravanje osnovnog tona je o čito: logori za internaciju postaju koncentracioni logori,80 od istorije stradanja koju je sa masovnim likvidacijama, interniranjima itd. po prvi put anga žovano iz perspektive žrtve opisao Leopold Rorbaher 1949. godine, 81 nastao je „genocid“.82 Zavičajne knjige diferencirano pružaju posebne informacije o ratnim doga đajima i njihovom uticaju na pripadnike nemačke manjine, o evakuaciji i posleratnoj sudbini. U kojoj meri te informacije prevazilaze izve štaje sakupljene u Istoč noj dokumentaciji nemačkoga Saveznog arhiva, može se utvrditi samo za pojedine slu čajeve. U svakom slučaju, one su u zavi čajnim knjigama, koje nažalost po pravilu ne navode izvore, lak še dostupne. U istorijskim istraživanjima moraju se njihovi navodi upoređivati sa
Leopold Rorbaher, Istrebljenje nema č ke manjine u Jugoslaviji 1944–1948, naslovna strana. Rani prikaz sudbinePodunavskih Š vaba u Jugoslaviji.
168
WOLFGANG KESSLER
3.2 U Bačkoj
Veliki deo, posebno starije generacije Nemaca koji su živeli u južnoj Bačkoj, pozdra vio je „povrat ak“ u ma đarsku državu,59 iako ima i izve štaja – kao iz Krnjaje – da „je odnos [...] prema okupatorima od po četka [bio] pomućen, pre svega oholim dr žanjem pojedinih mađarskih o�cira i netrpeljivo šću mađarskih činovnika prema »Š vabama«.60 Sećanje na nacionalne napetosti i ma đarizaciju je aktuelizovano.61 „Pokušaj novih vlastodržaca da suze tekovine i nacionalna prava Nemaca, doveo je do novih napetosti.“ 62 Regrutacija za Vafen-SS koju je sproveo „Narodni savez Nemaca u Mađarskoj“ produbila je jaz me đu seljanima. Ima indicija da regrutovani nisu znali uslove i posledice članstva u SS-u.63 Ko se nije prijavio u „Sportmannscha f“ u očima radikalnih članova Narodnog saveza važio je za „crnog“, a godinu dana kasnije za „narodnog izdajnika“.64 Zauzimanje kaćkih Nemaca za srpske susede 1941. godine su svedoci u zavičajnoj knjizi objavljenoj 1988. godine pre ćutali jer se nije uklapalo u vi đenje istorije koje je bilo pod uticajem doga đaja iz 1945. godine. 65 Proganjanje Srba i Jevreja od strane ma đarskih okupatora u Ba čkoj66 nije tematizovano u zavi čajnim knjigama. Prve kolone izbeglica iz Banata stigle su u Ba čku u septembru 1944. godine po što je Rumunija promenila stranu. Po četkom oktobra, po izveštaju iz Krnjaje, vladala je „opšta zbunjenost“.67 A iz Šova se izveštava: „Kada se pošto je Rumunija promenila stranu u avgustu 1944. godine, ruska armija nezadrživo primicala našem zavičaju, a posebno kad su se na ba čkim putevima poja vile kolone iz Banata, i nemačkim stanovnicima Šova ovladao je razumljivi nemir.“ Situacija je ostala nejasna. I kada je u no ći 7/8. oktobra 1944. godine izdata zapo vest za b eg, vladala je „konfuzija vlasti“: kolona je krenula 11. oktobra, a li se vratila posle jake ki še koja je puteve u činila neprohodnim: veći deo Šovljana ostao je „kod kuće“ postav ši prodorom Crvene armije i partizana prvo žrtvama nasrtaja Srba i Slo vaka.68 Krajem decembra nisu samo u Krnjaji jugoslovenski partizani „poterali“ muškarce između 18 i 45 i žene između 17 i 35 godina u zgradu op štine, popisali i pe ške odveli za Sombor sa mnogim drugim vr šnjacima iz Bačke, „gde su ih predali Rusima“ koji su ih deportovali na prinudni rad u Rusiju.69 3.3 U Banatu
Posle nemačkog napada 6. aprila 1941. godine do šlo je do uzimanja talaca, od čega su se deo banatskih Nemaca spasavao bežanjem u obližnju Rumuniju. Banatske zavičajne knjige govore o veselju prilikom ulaska nema čke vojske. Npr. 15. aprila 50 vojnika Vafen-SS divizije „Das Reich“ stiglo je u Šupljaju: „Koncert vojnog orkestra na trgu, ujedinio je vojnike i seljane u najboljem raspolo ženju.“70 Nemačka uprava Narodne grupe i nema čki kao službeni jezik su pozdravljeni, 71 a u regrutaciju u Vafen-SS diviziju „Princ Eugen“ se u najmanju ruku nije sumnjalo: „Niko nije izbegao tom novačenju, svi su osećali ozbiljnost situacije, da treba braniti rodnu grudu i odr žavati red.“72 Prete ča SS-divizije „Princ Eugen“ bila je „Deutsche Mannschaf“ koju je za odbranu od partizana osnovala Narodna grupa pod vođstvom Sepa Janka.73 Pozivanje muškaraca u Vafen-SS dovelo je do nedostatka radne snage: „Pošto su sopstveni muškarci do 80 % bi li u borbi u redovima divizije ‚Princ Eugen‘, po opštinama su na raspolaganju stajali samo inorodni pomoćni radnici iz redova mađarske, srpske i rumunske narodne grupe. U to vreme na ulici su se čuli samo strani glasovi, što je izazivalo neprijatan ose ćaj koji je u leto 1944. pove ćala sve vidljivija nepokornost srpskih obveznika [...]. Nisu pomagala nikakva nare đenja i nikakav policijski pritisak.“74 Od 1943. godine rastao je broj partizanskih napada. Dana 18. septembra 1944. godine, došle su u Šupljaju prve izbeglice iz rumunskog Banata, iz Ulmbaha i Vojteka, „dosta kolektivno“ u jednoj koloni. Najkasnije posle rumunskog primirja 23. avgusta 1944. godine, vršene su pripreme za privremeno napu štanje Banata: „To što na kraju ni je došlo do planskog povlačenja iz Banata krivo je zakasnelo izdavanje naređenja od višeg SS i policijskog vođe dr Berendsa iz Beograda. [...] Ovaj
170
WOLFGANG KESSLER
za vojne postupke partizana i sa – uglavnom apologetskom i jednostranom – literaturom o „Narodnooslobodilačkoj borbi.“83 Me đutim, i ovde važi ono što je Vladimir Geiger napisao o Istoriji Podunavskih Švaba Jozefa Folkmara Zenca: „Iako je pisana iz njema čkog (podunavskoš vapskog) realiteta nalazimo niz vrijednih, važnih i zanimljivih podataka i navoda korisnih i nezaobilaznih i za razumijevanje ne samo podunavskoš vapske povijesti.“84
1 Mathias Beer, Das Heimatbuch als Schrifenklasse.Forschungsstand,historischer Kontext, Merkmale und Funktionen, u: Isti (ur.), Das Heimatbuch: Geschichte, Methodik, Wirkung, Göttingen 2010, str. 9 – 40; Jutta Faehndrich, Eine endliche Geschichte. Die Heimatbücher der deutschen Vertriebenen (Visuelle Geschichtskultur 5), Köln 2011, str. 44 – 68. 2 Za podunavskoš vapsko područ je vidi: Josef Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher. Entwicklungsphasen und Ausprägungen, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 129 –164, ovde str. 131–139. 3 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 69. 4 Franz Schreiber, Georg Wildmann, Vorwort, u: Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donauschwäbischen Gemeinde. Bd. 8: Filipowa 1914 –1944 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 73), Karlstetten 1999, str. 9. 5 U smislu Alajda Asmana, vidi o tome: Wolfgang Kessler, Zwischen Deutschl and und Polen. Zur Geschichte und Geschichtsschreibung des preußischen Ostens und polnischen Westens, u: Matthias Weber (ur.), Deutschlands Osten – Polens Westen. Vergleichende Studien zur geschichtlichen Landeskunde (Mitteleuropa – Osteuropa 2), Frankfurt am Main 2001, str. 60 – 64. 6 O istorijatu pojma v. Anton Scherer, Donauschwäbische Bibliograph ie 1935 –1955 (Veröff entlichungen des Südostdeutschen Kulturwerks, serija B; tom 18), München 1966, str. VII–IX. 7 Wolf, Donauschwäbis che Heimatbücher, str. 153, 159. 8 Za opšte odlike ove vrste spisa up. Wolfgang Kessler, Von der Aneignung der Region als „Heimat“ zur Dokumentation des Verlorenen. Heimatbücher zum historischen Nordostdeutschland, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 101–128, ovde str. 121–122. 9 Wolfgang Kessler, Ost- und südostdeutsche Heimatbücher und Ortsmonographien nach 1945. Eine Bibliographie zur historischen Landeskunde der Vertreibungsgebiete, München 1979. 10 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 74 –75. 11 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 154, 156; Christian Ludwig Brücker (ur.), 40 Jahre Arbeitsgemeinschaf donauschwäbischer Lehrer 1947–1987, Sindel �ngen 1987 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1; 12), str. 44–48; Mathias Weifert, Chronik der Arbeitsgemeinschaf donauschwäbischer Lehrer 1947–1997 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1; 17), München 1997, str. 135–143; Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 154; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung (Balkanologische Veröff entlichungen 47), Wiesbaden 2009, str. 47. 12 Za istočne oblasti Pruske postoje npr. samo široko postavljene okružne zavičajne knjige, često manjeg obima nego podunavskoš vapske mesne zavičajne knjige. 13 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgesc hädigte (Hg.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961. O Istočnoj dokumentaciji up. nažalost pre svega s pogledom na genealogiju, Andreas Leipold, Das Lastenausgleichsarchiv Bayreuth als Träger familienhistorischer Quellen (Materialien zur pommerschen Familien- und Ortsgeschichte 11), Greifswald 2012. 14 Valentin Oberkersch, India. Deutsc hes Leben in Ostsyrmien (1825 –1944), Stuttgart 1978, str. 330–406; Johann Herzog/Stefan Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina – Jahrmein, Wien 1976, str. 205 –250; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765 –1965. Das Schicksal einer deutschen Gemeinde in Jugoslawien, Trostberg 1979, str. 196–240. Sa stanovi šta ličnih istorija zanimljive su i mesne geneaološke knjige koje, suprotno od onoga što misli Anton Šerer, ne predstavljaju „mesne monogra� je“ u užem smislu. (Up. Anton Scherer, „Cvaj dojče profesoren – faterland ferloren“. Tendenziöse Darstellungen, unzulässige Verallgemeinerungen, unwahre Behauptungen, Irrtümer bei deutschen und jugoslawischen Historikern; Ausgangspunkt: Günter Schödl in: „Land an der Donau“, (Danubio-Suevia 12) – (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 81), Graz 1997, str. 13.) 15 Schreiber, Wildmann, Vorwort, str. 9. 16 Anton Zollitsch, Filipowa. Entstehen, Wachsen und Vergehen einer donauschwäbischen Gemeinde in der Batschka (Donauschwäbische Beiträge 19), Freilassing 1957. 17 Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donauschwäbis chen Gemeinde, Bd. 1–8, Karlstetten
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
169
propust nemačkog nadleštva u Beogradu koje je prekim sudom htelo da goni svaku prevremenu evakuaciju, koštalo je života hiljade Nemaca.“75 Dok je iz Hrvatske oko 80 % „ narodne skupine“ a iz Ba čke otprilike polovina lokalnog nemačkog stanovništva na vreme evakuisana, u slučaju banatskih Nemaca taj udeo je bio oko jedne desetine. 76 4. Zavičajne knjige kao izvor za savremenu istoriju
Jozef Volf je prikladno okarakterisao na čin nastanka i metod podunavskoš vapskih zavičajnih knjiga: „Zavičajne knjige li če jedna na drugu u pogledu postupka koji se primenjuje pri stvaranju teksta. Tekstovi su konstruisani montažnim stilom, tj. razli čite tekstualne forme kao što su škrto komentarisani ili sažeti serijski istorijski izvori [...], ispri čane povesti i literarni tekstovi se ubacuju na ‚odgovarajuća’ mesta. Izveštaji savremenika i pripovesti, kojima se od kraja 20. veka sve vi še pribegava, dobijaju ne samo funkciju podsećanja, već i overavanja.“77 Iz takvog postupka proizilaze dobre i lo še strane „zavičajnih knjiga“ kao književne vrste. Zavičajna knjiga nije analiti čka forma izlaganja i zavisi od stanja izvora i grupe saradnika. Sakupljanje činjenica je u prvom planu, a cilj je pozitivno se ćanje. Sporne teme koje se ti ču uže grupe se rado izostavljaju, čak ignorišu, a kod tema koje se ti ču celog društva kao što je ocena nacizma i Drugog svetskog rata, nedostaje kriti čki i naučni potencijal za suo čavanje sa kontroverzom, pogotovo jer je dilema oko lojalnosti kod involviranih očita. Uzmiče se pred saznanjem da su folksdoj čeri, uprkos svoj dobroj volji, samo bili instrumentalizovani, baš kao i pred uvidom u bezizlaznost polo žaja manjina u sukobima tokom Drugog svetskog rata. Kolektivno optuživanje od strane posleratne jugoslovenske politike otežava uviđanje sopstvenih grešaka i sopstvenog lo šeg držanja. Kritična obrada „folksdojčerske“ istorije u zavičajnim oblastima od kraja 1980-ih godina, došla je za zavičajne knjige prekasno.78 Percepcija ostaje – kako je to uobičajeno u zavičajnim knjigama – jednoperspektivna. U regionu u kome do danas dominiraju etnocentrične nacionalne istorije, bilo bi čudo kad bi zavičajne knjige kao istorije pogo đenih, odnosno žrtava, razvile druga čiju optiku. Međuratno razdoblje se samo izuzetno detaljno opisuje, 79 a za Drugi svetski rat u centru pa žnje su situacija ugroženosti, napadi i internacije na po četku i na kraju rata 1944. godine. U ranijim zavi čajnim knjigama preovladavalo je opisivanje evakuacije koje je sadržalo hroniku zajednice u izbegli čkoj koloni, dok su stradanja onih koji su ostali kod kuće uglavnom izostavljani. To se izmenilo od 1980-ih godina i obrade „Golgote“, mučeništva, Podunavskih Š vaba iz Jugoslavije, koja uključuje do tada potiskivana traumatična iskustava i doživljaje. Zaoštravanje osnovnog tona je o čito: logori za internaciju postaju koncentracioni logori,80 od istorije stradanja koju je sa masovnim likvidacijama, interniranjima itd. po prvi put anga žovano iz perspektive žrtve opisao Leopold Rorbaher 1949. godine, 81 nastao je „genocid“.82 Zavičajne knjige diferencirano pružaju posebne informacije o ratnim doga đajima i njihovom uticaju na pripadnike nemačke manjine, o evakuaciji i posleratnoj sudbini. U kojoj meri te informacije prevazilaze izve štaje sakupljene u Istoč noj dokumentaciji nemačkoga Saveznog arhiva, može se utvrditi samo za pojedine slu čajeve. U svakom slučaju, one su u zavi čajnim knjigama, koje nažalost po pravilu ne navode izvore, lak še dostupne. U istorijskim istraživanjima moraju se njihovi navodi upoređivati sa vojnoistorijskim i drugim arhivskim izvorima, kao i s a relevantnim istraživanjima, a
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
18 Valentin Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci und Umgebung, Biberach 1975, str. 63; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765–1965, Trostberg 1979, str. 92 (Posle zabrane Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza „mesna grupa Kulturbunda je formirana tek 1939. godine.“). 19 Hans-Ulrich Wehler, Einleitende Darstellung, u: Das S chicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 3E –132E, ovde str. 90E –132E. Up. sada verziju zemlja čkog udruženja Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, izd. Donauschwäbische Kulturstifung, Bd. 1–4, München 1991–1994; Leitfaden zur Dokumentationsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 – 1948: Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register; Deutsch – Englisch – Serbisch (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 116.), München 2005. 20 Wehler, Einleitende Darstellung ; neznatno prerađen pojavio se pod naslovom Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit 1918–1978, Göttingen 1980 (Sammlung Vandenhoeck), up. o tome recenziju u Südost-Forschungen 40 (1981), str. 421– 422; Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 47. Sada je Betke osnovna literatura. 21 Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933–1941, Ljubljana 1966; Josip Mirni ć, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu (Monogra � je / Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 6), Novi Sad 1974. – O novijoj literaturi koja je nastala u zemljama naslednicama Jugoslavije, v. Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 48. 22 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwa ben aus Jarmina, str. 95. Up. načelno Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 272–281. 23 Faehndrich , Eine endliche Geschichte, str. 154. 24 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donausc hwaben aus Jarmina, str. 194 i dalje, citat str. 195. Slično Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, 163. Up. Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 154. 25 Franz Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation 1745 –1945. Mittelpunkt der deutschen Bewegung in Syrmien, Slavonien und Kroatien, Bd. 2 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 4; 29), Stuttgart 1997, str. 146 –147. Up. Nasuprot tome Carl Bischof, Die Geschichte der Marktgemeinde Ruma (Donauschwäbische Beiträge 25), Freilassing 1958. str. 171–175. 26 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194. 27 Isto, str. 196. 28 Anton Schäff er, Geschichte der Gemeinde Gajdobra: von ihren Anfängen bis zur Gegenwart. Dopunio Georg Ruttinger, Aalen 1958, str. 262–263. Zaklju čna formulacija odgovara: Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben. Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Eine volkstümliche Darstellung (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 37), München 1989, str. 220 [2. pro šireno izd. 1955.] – Odgovarajući tom novog opšteg prikaza iz podunavskoš vapske perspektive pojavio se tek 2010. godine: Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte. Bd. 3. Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 133), München 2010. 29 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 197. 30 Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, strr. 381–505. 31 Faehndrich , Eine endliche Geschichte, str. 161. 32 Up. npr. Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918–1945 (Studije i monogra � je / Institut za savremenu istoriju), Beograd 1991. 33 Ladislau s Hory, Martin Broszat, Der kroatische Ustasch a-Staat 1941–1945 (Schrifenreihe der Vierteljahreshefe für Zeitgeschichte 8), Stuttgart 1964; Holm Sundhaussen, Wirtschafsgeschichte Kroatiens im nationalsozialistischen Großraum 1941–1945. Das Scheitern einer Ausbeutungsstrategie (Studien zur Zeitgeschichte 23), Stuttgart 1983. 34 Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, str. 83 – 98. 35 O nemačkoj okupaciji up. Walter Manoschek, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42 (Beiträge zur Militärgeschichte 38), München 1993; Karl-Heinz Schlarp, Wirtschaf und Besatzung in Serbien 1941–1944. Ein Beitrag zur nationalsozialistischen Wirtschafspolitik in Südosteuropa (Quellen und Studien zur Geschichte des östlichen Europa 25), Wiesbaden 1986. 36 O podeli Jugoslavije 1941. godine, up. Marie-Janine Calic, Geschi chte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert (Europäische Geschichte im 20. Jahrhundert), München 2010, str. 137–147; jo š uvek temeljno: Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije (Ratna prošlost naših naroda 118), Beograd 1970; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 50E–59E; Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, str. 155–182; Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Günter Schödl (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas), Berlin 1995, str. 291–348, ovde str. 335–342; Ekkehard Völkl, Der Westbanat 1941–1944. Die Deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen (Studia Hungarica 38), München 1991; Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2: 1860 bis 2006 (Studien zur Ostmitteleuropaforschung 24/II), Marburg 2012, str. 283, 294; Wild-
Leopold Rorbaher, Istrebljenje nema č ke manjine u Jugoslaviji 1944–1948, naslovna strana. Rani prikaz sudbinePodunavskih Š vaba u Jugoslaviji.
171
170
WOLFGANG KESSLER
za vojne postupke partizana i sa – uglavnom apologetskom i jednostranom – literaturom o „Narodnooslobodilačkoj borbi.“83 Me đutim, i ovde važi ono što je Vladimir Geiger napisao o Istoriji Podunavskih Švaba Jozefa Folkmara Zenca: „Iako je pisana iz njema čkog (podunavskoš vapskog) realiteta nalazimo niz vrijednih, važnih i zanimljivih podataka i navoda korisnih i nezaobilaznih i za razumijevanje ne samo podunavskoš vapske povijesti.“84
1 Mathias Beer, Das Heimatbuch als Schrifenklasse.Forschungsstand,historischer Kontext, Merkmale und Funktionen, u: Isti (ur.), Das Heimatbuch: Geschichte, Methodik, Wirkung, Göttingen 2010, str. 9 – 40; Jutta Faehndrich, Eine endliche Geschichte. Die Heimatbücher der deutschen Vertriebenen (Visuelle Geschichtskultur 5), Köln 2011, str. 44 – 68. 2 Za podunavskoš vapsko područ je vidi: Josef Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher. Entwicklungsphasen und Ausprägungen, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 129 –164, ovde str. 131–139. 3 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 69. 4 Franz Schreiber, Georg Wildmann, Vorwort, u: Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donauschwäbischen Gemeinde. Bd. 8: Filipowa 1914 –1944 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 73), Karlstetten 1999, str. 9. 5 U smislu Alajda Asmana, vidi o tome: Wolfgang Kessler, Zwischen Deutschl and und Polen. Zur Geschichte und Geschichtsschreibung des preußischen Ostens und polnischen Westens, u: Matthias Weber (ur.), Deutschlands Osten – Polens Westen. Vergleichende Studien zur geschichtlichen Landeskunde (Mitteleuropa – Osteuropa 2), Frankfurt am Main 2001, str. 60 – 64. 6 O istorijatu pojma v. Anton Scherer, Donauschwäbische Bibliograph ie 1935 –1955 (Veröff entlichungen des Südostdeutschen Kulturwerks, serija B; tom 18), München 1966, str. VII–IX. 7 Wolf, Donauschwäbis che Heimatbücher, str. 153, 159. 8 Za opšte odlike ove vrste spisa up. Wolfgang Kessler, Von der Aneignung der Region als „Heimat“ zur Dokumentation des Verlorenen. Heimatbücher zum historischen Nordostdeutschland, u: Beer (ur.), Das Heimatbuch, str. 101–128, ovde str. 121–122. 9 Wolfgang Kessler, Ost- und südostdeutsche Heimatbücher und Ortsmonographien nach 1945. Eine Bibliographie zur historischen Landeskunde der Vertreibungsgebiete, München 1979. 10 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 74 –75. 11 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 154, 156; Christian Ludwig Brücker (ur.), 40 Jahre Arbeitsgemeinschaf donauschwäbischer Lehrer 1947–1987, Sindel �ngen 1987 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1; 12), str. 44–48; Mathias Weifert, Chronik der Arbeitsgemeinschaf donauschwäbischer Lehrer 1947–1997 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 1; 17), München 1997, str. 135–143; Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 154; Carl Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten in Kroatien und der Vojvodina 1918–1941. Identitätsentwürfe und ethnopolitische Mobilisierung (Balkanologische Veröff entlichungen 47), Wiesbaden 2009, str. 47. 12 Za istočne oblasti Pruske postoje npr. samo široko postavljene okružne zavičajne knjige, često manjeg obima nego podunavskoš vapske mesne zavičajne knjige. 13 Bundesminis terium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgesc hädigte (Hg.), Dokumentation der Vertreibung der Deutschen aus Ost-Mitteleuropa, Bd. 5: Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, Bonn 1961. O Istočnoj dokumentaciji up. nažalost pre svega s pogledom na genealogiju, Andreas Leipold, Das Lastenausgleichsarchiv Bayreuth als Träger familienhistorischer Quellen (Materialien zur pommerschen Familien- und Ortsgeschichte 11), Greifswald 2012. 14 Valentin Oberkersch, India. Deutsc hes Leben in Ostsyrmien (1825 –1944), Stuttgart 1978, str. 330–406; Johann Herzog/Stefan Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina – Jahrmein, Wien 1976, str. 205 –250; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765 –1965. Das Schicksal einer deutschen Gemeinde in Jugoslawien, Trostberg 1979, str. 196–240. Sa stanovi šta ličnih istorija zanimljive su i mesne geneaološke knjige koje, suprotno od onoga što misli Anton Šerer, ne predstavljaju „mesne monogra� je“ u užem smislu. (Up. Anton Scherer, „Cvaj dojče profesoren – faterland ferloren“. Tendenziöse Darstellungen, unzulässige Verallgemeinerungen, unwahre Behauptungen, Irrtümer bei deutschen und jugoslawischen Historikern; Ausgangspunkt: Günter Schödl in: „Land an der Donau“, (Danubio-Suevia 12) – (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 81), Graz 1997, str. 13.) 15 Schreiber, Wildmann, Vorwort, str. 9. 16 Anton Zollitsch, Filipowa. Entstehen, Wachsen und Vergehen einer donauschwäbischen Gemeinde in der Batschka (Donauschwäbische Beiträge 19), Freilassing 1957. 17 Paul Mesli (ur.), Filipowa – Bild einer donauschwäbis chen Gemeinde, Bd. 1–8, Karlstetten 1978 –1999.
172
WOLFGANG KESSLER
37 Wehler, Einleitende Darstellung, str. 59E, 81E – 85E; Fritz Hoff mann, Das Schicksal der Bosniendeutschen in hundert Jahren von 1878 – 1978, Sersheim 1982; Leni Peren čević, „Fern vom Land der Ahnen“. Zur Identitätskonstruktion in bosnischen Heimatbüchern, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), S. 45 –74. 38 Sundhauss en, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 335. 39 Ekkehard Völkl, Abrechnungsfuror in Kroatien, u: Klaus Dietmar Henke/Hans Woller (ur.), Politische Säuberung in Europa. Die Abrechnung mit Faschismus und Kollaboration nach dem Zweiten Weltkrieg, München 1991, str. 358 –394; Borivoje M. Karapand žić, Jugoslovensko krvavo proleće 1945, Cleveland, Ohio 1976. – O Nemcima Wehler, Einleitende Darstellung, str. 90E –118E; Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 343. 40 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194; takođe Oberkersch, India, str. 320. O tome Sundhaussen, Wirtschafsgeschichte Kroatiens, str. 251. 41 Herzog/Klemm, Heimatbuc h der Donauschwaben aus Jarmina, s tr. 196 –198. O vazdušnom napadu v. Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 68. 42 Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 164E; Holm Sundhaussen, Zur Geschichte der Waff en-SS in Kroatien 1941 – 1945, u: Südost-Forschungen 30 (1971), str. 176 –196. 43 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 199, up. str. 134. 44 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 134. 45 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 200 –201. – O izuzecima up. Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 103E; Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 299. 46 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67. – Naravno, nacionalnih prava za Nemce u austrijskoj Vojnoj granici nikad nije bilo. 47 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67. 48 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67– 68. 49 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164; up. pregled Holm Sundhaussen, Jugoslawien, u: Wolfgang Benz (ur.), Dimensionen des Völkermords. Die Zahl der jüdischen Opfer des Nationalsozialismus (Quellen und Darstellungen zur Zeitgeschichte 33), München 1991, str. 311– 330. 50 Opširniji prikaz iz perspektive zemljačkih udruženja nalazi se tek kod Oberkerša. (Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 40), Stuttgart 1989, st r. 360 – 461. 51 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutsche n aus Vinkovci, str. 70. – Po Mesliju (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 91, videli su Nemci iz Bačke u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941. godine „uspostavljanje hrvatske nacionalne države“. 52 Das Schicksa l der Deutschen in Jugoslawien, str. 525 – 534. 53 Oberkersch, India , str. 320. – O Himlerovoj poseti v. i: Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 153. 54 Valentin Oberkersch, India, str. 326. – Izveštaj o evakuaciji, isto, str. 322–326. 55 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 153 –190. 56 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd . 2, str. 188 –193, 359 –383. 57 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 169. 58 Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; tomovi 1 i 2 izašli su i kao Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien. Erlebnisberichte 1944–1948, München 1993; Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien. Ortsberichte 1944–1948, München 1992. – Kori šćene su i knjige Leopld Rohrbacher, Ein Volk – ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugoslawien in den Jahren von 1944 bis 1948. Salzburg [1949]. (Schwabenbuch-Reihe 1) i Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (1961). 59 Schäff er, Geschichte der Gemeinde Gajdobra, str. 266. 60 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 163. 61 Casagrand e, Die volksdeuts che SS-Division „Prinz Eugen“, str. 160. 62 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 163. 63 Martin Schneider (ur.), Milititsch, Freilassing 1961 (Donauschwäbisch e Beiträge 43), str. 240. – Up. Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 164. 64 Mesli (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 278–279. 65 Katsch, die Geschichte der deutschen Kolonisten in einem serbischen Dorf, Off enbach 1988. Saopštenje Herberta Šena za vreme konferencije u Radgoni koji je taj podatak saznao tek kasnijim posetama. Neka srpska istorija Kaća se nije mogla naći. 66 Up. Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952 (Zentraleuropa-Studien 13), Wien 2008, str. 89 – 93; Vladislav Rotbart, Jugosloveni u ma đarskim zatvorima i logorima 1941–1945. (Biblioteka Stradanja i otpori 1), Novi Sad 1988. 67 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 166. 68 Christian Ludwig Brücker (ur.), Heimatbuch der Gemeinde Schowe, Winneden 1961, str. 286–287.
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
171
18 Valentin Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci und Umgebung, Biberach 1975, str. 63; Adam Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka 1765–1965, Trostberg 1979, str. 92 (Posle zabrane Š vapsko-nemačkog kulturnog saveza „mesna grupa Kulturbunda je formirana tek 1939. godine.“). 19 Hans-Ulrich Wehler, Einleitende Darstellung, u: Das S chicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 3E –132E, ovde str. 90E –132E. Up. sada verziju zemlja čkog udruženja Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien, izd. Donauschwäbische Kulturstifung, Bd. 1–4, München 1991–1994; Leitfaden zur Dokumentationsreihe Verbrechen an den Deutschen in Jugoslawien 1944 – 1948: Gesamtübersicht mit thematischen Ergänzungen und Register; Deutsch – Englisch – Serbisch (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 116.), München 2005. 20 Wehler, Einleitende Darstellung ; neznatno prerađen pojavio se pod naslovom Hans-Ulrich Wehler, Nationalitätenpolitik in Jugoslawien. Die deutsche Minderheit 1918–1978, Göttingen 1980 (Sammlung Vandenhoeck), up. o tome recenziju u Südost-Forschungen 40 (1981), str. 421– 422; Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 47. Sada je Betke osnovna literatura. 21 Dušan Biber, Nacizem in Nemci v Jugoslaviji 1933–1941, Ljubljana 1966; Josip Mirni ć, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu (Monogra � je / Institut za izučavanje istorije Vojvodine, 6), Novi Sad 1974. – O novijoj literaturi koja je nastala u zemljama naslednicama Jugoslavije, v. Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 48. 22 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwa ben aus Jarmina, str. 95. Up. načelno Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, str. 272–281. 23 Faehndrich , Eine endliche Geschichte, str. 154. 24 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donausc hwaben aus Jarmina, str. 194 i dalje, citat str. 195. Slično Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, 163. Up. Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 154. 25 Franz Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation 1745 –1945. Mittelpunkt der deutschen Bewegung in Syrmien, Slavonien und Kroatien, Bd. 2 (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 4; 29), Stuttgart 1997, str. 146 –147. Up. Nasuprot tome Carl Bischof, Die Geschichte der Marktgemeinde Ruma (Donauschwäbische Beiträge 25), Freilassing 1958. str. 171–175. 26 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194. 27 Isto, str. 196. 28 Anton Schäff er, Geschichte der Gemeinde Gajdobra: von ihren Anfängen bis zur Gegenwart. Dopunio Georg Ruttinger, Aalen 1958, str. 262–263. Zaklju čna formulacija odgovara: Josef Volkmar Senz, Geschichte der Donauschwaben. Von den Anfängen bis zur Gegenwart. Eine volkstümliche Darstellung (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 37), München 1989, str. 220 [2. pro šireno izd. 1955.] – Odgovarajući tom novog opšteg prikaza iz podunavskoš vapske perspektive pojavio se tek 2010. godine: Georg Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte. Bd. 3. Die Tragödie der Selbstbehauptung im Wirkfeld des Nationalismus der Nachfolgestaaten (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 133), München 2010. 29 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 197. 30 Bethke, Deutsche und ungarische Minderheiten, strr. 381–505. 31 Faehndrich , Eine endliche Geschichte, str. 161. 32 Up. npr. Petar Kačavenda, Nemci u Jugoslaviji 1918–1945 (Studije i monogra � je / Institut za savremenu istoriju), Beograd 1991. 33 Ladislau s Hory, Martin Broszat, Der kroatische Ustasch a-Staat 1941–1945 (Schrifenreihe der Vierteljahreshefe für Zeitgeschichte 8), Stuttgart 1964; Holm Sundhaussen, Wirtschafsgeschichte Kroatiens im nationalsozialistischen Großraum 1941–1945. Das Scheitern einer Ausbeutungsstrategie (Studien zur Zeitgeschichte 23), Stuttgart 1983. 34 Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, str. 83 – 98. 35 O nemačkoj okupaciji up. Walter Manoschek, „Serbien ist judenfrei“. Militärische Besatzungspolitik und Judenvernichtung in Serbien 1941/42 (Beiträge zur Militärgeschichte 38), München 1993; Karl-Heinz Schlarp, Wirtschaf und Besatzung in Serbien 1941–1944. Ein Beitrag zur nationalsozialistischen Wirtschafspolitik in Südosteuropa (Quellen und Studien zur Geschichte des östlichen Europa 25), Wiesbaden 1986. 36 O podeli Jugoslavije 1941. godine, up. Marie-Janine Calic, Geschi chte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert (Europäische Geschichte im 20. Jahrhundert), München 2010, str. 137–147; jo š uvek temeljno: Ferdo Čulinović, Okupatorska podela Jugoslavije (Ratna prošlost naših naroda 118), Beograd 1970; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 50E–59E; Tomas Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“. Die Banater Schwaben und die nationalsozialistischen Kriegsverbrechen, Frankfurt am Main 2003, str. 155–182; Holm Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien und Jugoslawien, u: Günter Schödl (ur.), Land an der Donau (Deutsche Geschichte im Osten Europas), Berlin 1995, str. 291–348, ovde str. 335–342; Ekkehard Völkl, Der Westbanat 1941–1944. Die Deutsche, die ungarische und andere Volksgruppen (Studia Hungarica 38), München 1991; Gerhard Seewann, Geschichte der Deutschen in Ungarn, Bd. 2: 1860 bis 2006 (Studien zur Ostmitteleuropaforschung 24/II), Marburg 2012, str. 283, 294; Wildmann (ur.), Donauschwäbische Geschichte, Bd. 3, str. 600 –750.
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
69 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 169 –170. – Kratak pregled u Stationen eines Völkermords. Die Deportation von Deutschen aus dem vormaligen Jugoslawien 1944/45 – 1949 in die Sowjetunion. 2. izd. (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 122), München 2006. 70 Awender, Stefansfeld, str. 188. 71 Völkl, Der Westbanat, str. 70–81. 72 Awender, Stefansfeld, str. 189; Völkl, Der Westbanat, str. 81. 73 Casagrand e, Die volksdeut sche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 158. 74 Awender, Stefansfeld, str. 190. 75 Awender, Stefansfeld, str. 191; Völkl, Der Westbanat, str. 81. 76 Z oran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2000, str. 146–173; Isti, Die Vertreibung der volksdeutschen und ungarischen Bevölkerung der Vojvodina am Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Ralph Melville, Claus Scharf (ur.), Zwangsmigrationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938–1950) (Veröff entlichungen des Instituts für Europäische Geschichte Mainz; Beihef, tom 69), Mainz 2007, str. 407–420; Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina, str. 226; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 88E. 77 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 161. – O literarnim tekstovima vidi Ivan Poljaković, Schatten der Vergangenheit. Flucht und Vertreibung in der donauschwäbischen Literatur der Nachkriegszeit = Sjene prošlosti, Zagreb 2009. 78 Npr. Vladimir Geiger, Što se dogodilo s folksdojčerima? Sudbina Njemaca u biv šoj Jugoslaviji, Zagreb 1993; Isti, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997; Nenad Stefanovi ć, Ein Volk an der Donau. Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien unter dem kommunistischen Tito-Regime. Gespräche und Kommentare serbischer und deutscher Zeitzeugen (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 117), (3. nem. izd.) München 2005. 79 Izrazito opširno npr. u Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 131–152. 80 Tako u Lisa Flassak (ur.), Ernsthausen. Das Schicksal eines deutschen Dorfes im Banat. Ein Heimatbuch, Rastatt 1983, Bd. 2, str. 232, Bd. 3, str. 47, up. Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164. 81 Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Rorbaher se nije bavio evakuacij om. 82 Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948. Ur. Danube Swabian Association of the USA, Santa Ana (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 91), Cal. 2001. Nećemo ovde ulaziti u to u kojoj meri je srpsko prebacivanje za genocid „Hrvatima“ na ovo uticalo. (Up. Nenad Stefanov, Wissenschaf als nationaler Beruf. Die Serbische Akademie der Wissenschafen 1944–1992. Tradierung und Modi�zierung nationaler Ideologie (Balkanologische Veröff entlichungen 52), Wiesbaden 2011. str. 331). 83 Up. Borivoj Pajović, Milorad Radević, Bibliogra� ja o ratu i revoluciji u Jugoslaviji. Posebna izdanja 1945–1965 (Ratna pro šlost naših naroda 98), Beograd 1969. 84 Geiger, Nestanak folksdojčera, 1997, str. 125.
173
172
WOLFGANG KESSLER
37 Wehler, Einleitende Darstellung, str. 59E, 81E – 85E; Fritz Hoff mann, Das Schicksal der Bosniendeutschen in hundert Jahren von 1878 – 1978, Sersheim 1982; Leni Peren čević, „Fern vom Land der Ahnen“. Zur Identitätskonstruktion in bosnischen Heimatbüchern, u: Jahrbuch für deutsche und osteuropäische Volkskunde 51 (2010), S. 45 –74. 38 Sundhauss en, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 335. 39 Ekkehard Völkl, Abrechnungsfuror in Kroatien, u: Klaus Dietmar Henke/Hans Woller (ur.), Politische Säuberung in Europa. Die Abrechnung mit Faschismus und Kollaboration nach dem Zweiten Weltkrieg, München 1991, str. 358 –394; Borivoje M. Karapand žić, Jugoslovensko krvavo proleće 1945, Cleveland, Ohio 1976. – O Nemcima Wehler, Einleitende Darstellung, str. 90E –118E; Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; Sundhaussen, Die Deutschen in Kroatien-Slawonien, str. 343. 40 Herzog/Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 194; takođe Oberkersch, India, str. 320. O tome Sundhaussen, Wirtschafsgeschichte Kroatiens, str. 251. 41 Herzog/Klemm, Heimatbuc h der Donauschwaben aus Jarmina, s tr. 196 –198. O vazdušnom napadu v. Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 68. 42 Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 164E; Holm Sundhaussen, Zur Geschichte der Waff en-SS in Kroatien 1941 – 1945, u: Südost-Forschungen 30 (1971), str. 176 –196. 43 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 199, up. str. 134. 44 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 134. 45 Herzog /Klemm, Heimatbuch der Donauschwaben aus Jarmina, str. 200 –201. – O izuzecima up. Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien, str. 103E; Casagrande, Die volksdeutsche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 299. 46 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67. – Naravno, nacionalnih prava za Nemce u austrijskoj Vojnoj granici nikad nije bilo. 47 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67. 48 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutschen aus Vinkovci, str. 67– 68. 49 Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164; up. pregled Holm Sundhaussen, Jugoslawien, u: Wolfgang Benz (ur.), Dimensionen des Völkermords. Die Zahl der jüdischen Opfer des Nationalsozialismus (Quellen und Darstellungen zur Zeitgeschichte 33), München 1991, str. 311– 330. 50 Opširniji prikaz iz perspektive zemljačkih udruženja nalazi se tek kod Oberkerša. (Valentin Oberkersch, Die Deutschen in Syrmien, Slawonien, Kroatien und Bosnien. Geschichte einer deutschen Volksgruppe in Südosteuropa (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 40), Stuttgart 1989, st r. 360 – 461. 51 Oberkersch (ur.), Heimatbuch der Deutsche n aus Vinkovci, str. 70. – Po Mesliju (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 91, videli su Nemci iz Bačke u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj 1941. godine „uspostavljanje hrvatske nacionalne države“. 52 Das Schicksa l der Deutschen in Jugoslawien, str. 525 – 534. 53 Oberkersch, India , str. 320. – O Himlerovoj poseti v. i: Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 153. 54 Valentin Oberkersch, India, str. 326. – Izveštaj o evakuaciji, isto, str. 322–326. 55 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 153 –190. 56 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd . 2, str. 188 –193, 359 –383. 57 Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 169. 58 Leidensweg der Deutschen im kommunistischen Jugoslawien; tomovi 1 i 2 izašli su i kao Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien. Erlebnisberichte 1944–1948, München 1993; Weißbuch der Deutschen aus Jugoslawien. Ortsberichte 1944–1948, München 1992. – Kori šćene su i knjige Leopld Rohrbacher, Ein Volk – ausgelöscht. Die Ausrottung des Donauschwabentums in Jugoslawien in den Jahren von 1944 bis 1948. Salzburg [1949]. (Schwabenbuch-Reihe 1) i Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien (1961). 59 Schäff er, Geschichte der Gemeinde Gajdobra, str. 266. 60 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 163. 61 Casagrand e, Die volksdeuts che SS-Division „Prinz Eugen“, str. 160. 62 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 163. 63 Martin Schneider (ur.), Milititsch, Freilassing 1961 (Donauschwäbisch e Beiträge 43), str. 240. – Up. Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 164. 64 Mesli (ur.), Filipowa, Bd. 8, str. 278–279. 65 Katsch, die Geschichte der deutschen Kolonisten in einem serbischen Dorf, Off enbach 1988. Saopštenje Herberta Šena za vreme konferencije u Radgoni koji je taj podatak saznao tek kasnijim posetama. Neka srpska istorija Kaća se nije mogla naći. 66 Up. Michael Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina 1944 –1952 (Zentraleuropa-Studien 13), Wien 2008, str. 89 – 93; Vladislav Rotbart, Jugosloveni u ma đarskim zatvorima i logorima 1941–1945. (Biblioteka Stradanja i otpori 1), Novi Sad 1988. 67 Ackermann (ur.), Kernei in der Batsch ka, str. 166. 68 Christian Ludwig Brücker (ur.), Heimatbuch der Gemeinde Schowe, Winneden 1961, str. 286–287.
174
JO Ž E DE Ž MAN
Jože Dežman
Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji
Slovenija po skoraj stotih letih od razpada Avstro-Ogrske pred mednarodnim sodiščem rešuje zadnjo mejo s Hrvaško, ki je v časih v večini poteka razmejevala avstrijski in ogrski del monarhije. Kon �iktna stanja ob slovenskih mejah po prvi in drugi svetovni vojni so zaznamovali tudi siloviti pretresi v slovenski družbi in njenih manjšinah na eni strani, po drugi strani pa je spopad šestih narodov za isto zemljo usodno zaznamoval tudi slovenske manjšine zunaj meja Slovenije. V Sloveniji ima razprava o položaju manjšin raznorodna oblič ja. Po drugi svetovni vojni so Madžare sicer za čeli zbirati v koncentracijskih taboriščih, jih nekaj tudi pobili, se znašali nad njimi, vendar so osta li. Tudi Italijanov so nekaj pobili, nekaj jih je pobegnilo, večina pa je ob londonskem sporazumu optirala za Italijo. Vendar tako madžarska kot italijanska manjšina uživata zaščiten položaj in imata vsaka svojega poslanca v slovenskem parlamentu. Povsem drugačen je polo žaj Nemcev, Judov in Romov. Na eni strani manj upoštevanih manjšin je manjšina, ki je bila ve činsko na strani nacionalsocialistične agresije, na drugi strani pa so slovenski Judje, predvsem tisti v Prekmurju, in slovenski Romi, predvsem tisti na ozemlju medvojne Ljubljanske pokrajine, ki so bili žrtve genocidnega iztrebljanja: prvi nacionalsocialisti čnega leta 1944, drugi pa komunističnega leta 1942. Ob teh zgodovinskih manjšinah pa vstopajo v slovensko javnost in politiko tudi nove manjšine; oblikujejo jih ekonomski priseljenci, ki so v zadnjih desetletjih druge Jugoslavije prišli v Slovenijo iz republik nekdanje Jugoslavije. Nemci in Slovenci
Naj v nadaljevanju opozorim na nekaj dejstev v zvezi s titoističnim nasiljem (tudi nad nemško manjšino), ki jih omogo čata dva temeljna kompleksa novih virov in razisko valnih ugotovitev. Od leta 2005 sem predsednik Komisije Vlade RS za re š evanje vpraš anj prikritih grobišč in član Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic . V obeh primerih soočanje s tabuji titoizma in vstopanje Slovenije v evropske procese obsodbe totalitarnih režimov povezujeta usodo vseh, ki so bili žrtve titoističnega terorja in rasisti čne diskriminacije. Najhujši zlo čin titoizma, katerega dimenzije so bile skrbno skrite tako pred domačo kot mednarodno javnostjo, so bili pomori vojnih ujetnikov in civilistov med drugo svetovno vojno in po njej. Ti so se v velikem obsegu za čeli takoj, ko Rde ča armada partizanom omogoči vdor v Srbijo. Krvavi vrhunec te morije pa je bil po koncu druge svetovne vojne pomladi 1 945 v Sloveniji. Več sto množičnih grobišč, verjetno ne manj kot sto tisoč umorjenih. Titoistični tabu nad temi zlo čini je bil vzdr ževan s skrajnimi ukrepi. Morišča in grobišča so zakrivali z miniranjem, navažanjem smeti, prekopavanjem. Do razpada titoizma je te lokacije nadzirala policija. Še v sedemdesetih letih so bili posamezniki obsojeni zaradi kršenja tega tabuja – npr. zaradi branja pri čevanj o pomorih, ki so bila natisnjena v tujini. Gre za največ ji zlo čin po 2. svetovni vojni v Evropi. V Sloveniji je bilo v dveh mesecih pomorjenih ve č kot odstotek prebivalstva in verjetno ve č kot 80.000 vojnih ujetnikov in civilistov drugih narodnosti (predvsem Hrvati, Srbi, Nemci). Tako vladne komisije kot parlamentarne preiskovalne komisije so od leta 1990 odkrivale razsežnosti zločina. Sistematična topogra� ja se je za čela leta 2000, do danes je odkritih več kot 600 prikritih mori šč in grobišč. Od leta 2005 je bilo izvedenih nekaj
ISTORIJSKO OKRUŽ ENJE DRUGOG SVETSKOG RATA U JUGOSLAVIJI U SVETLU ZAVIČ AJNIH KNJIGA
173
69 Ackermann (ur.), Kernei in der Batschka, str. 169 –170. – Kratak pregled u Stationen eines Völkermords. Die Deportation von Deutschen aus dem vormaligen Jugoslawien 1944/45 – 1949 in die Sowjetunion. 2. izd. (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 122), München 2006. 70 Awender, Stefansfeld, str. 188. 71 Völkl, Der Westbanat, str. 70–81. 72 Awender, Stefansfeld, str. 189; Völkl, Der Westbanat, str. 81. 73 Casagrand e, Die volksdeut sche SS-Division „Prinz Eugen“, str. 158. 74 Awender, Stefansfeld, str. 190. 75 Awender, Stefansfeld, str. 191; Völkl, Der Westbanat, str. 81. 76 Z oran Janjetović, Between Hitler and Tito. Te Disappearance of the Vojvodina Germans, Belgrade 2000, str. 146–173; Isti, Die Vertreibung der volksdeutschen und ungarischen Bevölkerung der Vojvodina am Ende des Zweiten Weltkriegs, u: Ralph Melville, Claus Scharf (ur.), Zwangsmigrationen im mittleren und östlichen Europa. Völkerrecht, Konzeptionen, Praxis (1938–1950) (Veröff entlichungen des Instituts für Europäische Geschichte Mainz; Beihef, tom 69), Mainz 2007, str. 407–420; Portmann, Die kommunistische Revolution in der Vojvodina, str. 226; Wehler, Einleitende Darstellung, str. 88E. 77 Wolf, Donauschwäbische Heimatbücher, str. 161. – O literarnim tekstovima vidi Ivan Poljaković, Schatten der Vergangenheit. Flucht und Vertreibung in der donauschwäbischen Literatur der Nachkriegszeit = Sjene prošlosti, Zagreb 2009. 78 Npr. Vladimir Geiger, Što se dogodilo s folksdojčerima? Sudbina Njemaca u biv šoj Jugoslaviji, Zagreb 1993; Isti, Nestanak folksdojčera, Zagreb 1997; Nenad Stefanovi ć, Ein Volk an der Donau. Das Schicksal der Deutschen in Jugoslawien unter dem kommunistischen Tito-Regime. Gespräche und Kommentare serbischer und deutscher Zeitzeugen (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 117), (3. nem. izd.) München 2005. 79 Izrazito opširno npr. u Wilhelm (ur.), Rumaer Dokumentation, Bd. 2, str. 131–152. 80 Tako u Lisa Flassak (ur.), Ernsthausen. Das Schicksal eines deutschen Dorfes im Banat. Ein Heimatbuch, Rastatt 1983, Bd. 2, str. 232, Bd. 3, str. 47, up. Faehndrich, Eine endliche Geschichte, str. 164. 81 Rohrbacher, Ein Volk ausgelöscht. Rorbaher se nije bavio evakuacij om. 82 Genocide of the Ethnic-Germans in Yugoslavia 1944–1948. Ur. Danube Swabian Association of the USA, Santa Ana (Donauschwäbisches Archiv, Reihe 3; 91), Cal. 2001. Nećemo ovde ulaziti u to u kojoj meri je srpsko prebacivanje za genocid „Hrvatima“ na ovo uticalo. (Up. Nenad Stefanov, Wissenschaf als nationaler Beruf. Die Serbische Akademie der Wissenschafen 1944–1992. Tradierung und Modi�zierung nationaler Ideologie (Balkanologische Veröff entlichungen 52), Wiesbaden 2011. str. 331). 83 Up. Borivoj Pajović, Milorad Radević, Bibliogra� ja o ratu i revoluciji u Jugoslaviji. Posebna izdanja 1945–1965 (Ratna pro šlost naših naroda 98), Beograd 1969. 84 Geiger, Nestanak folksdojčera, 1997, str. 125.
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
zastali.1 Republika Slovenija je kljub nasprotovanju tito�lov sprejela številne ukrepe tranzicijske pravičnosti. V paket t. i. vojnih zakonov sodijo Zakon o denacionalizaciji (1991), Zakon o ž rtvah vojnega nasilja (1995), Zakon o popravi krivic (1996), Zakon o vojnih grobišč ih (2003). ZPKri je bil po dolgih razpravah sprejet leta 1996. Levi čarska večina je sprejela okrnjen zakon. Niso priznali pravic žrtvam revolucionarnega terorja med drugo svetovno vojno (do 15. maja 1945), v zakonu se ni smel uporabiti termin komunistično nasilje, pravice žrtev so niž je kot pravice upravi čencev na strani partizanskega gibanja. Tifotili so tudi ovirali delo Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic, njeno delovanje je zagotovilo vztrajno prizadevanje dolgoletnega predsednika Janeza Luka ča. Arhivsko gradivo Komisije nastaja od leta 1997, ko je Komisija začela z delom. V dosedanjem delu je Komisija obravnavala več kot 24.000 vlog z ve č kot 31.000 vlagatelji. Po podatkih iz marca 2012 je skupno število upravičencev 31.202 osebi.2 Naj z nekaj primeri izmed desettiso čev usod ilustriram razsežnosti zločinov in kršitev človekovih pravic v državljanski in razredni vojni titoizma proti prebivalstvu Slovenije ter njihovo tabuizacijo v titoizmu. Danijel Grafenauer je povzel spoznanja o Nemcih, torej „nemško govoreči etnični skupini prebivalcev Slovenije“, v katero zajema „osebe avstrijske in nemške narodnosti ter osebe z nem škim maternim jezikom glede na popise prebivalstva v obeh Jugoslavijah in Sloveniji od leta 1921 do leta 2002 […] Način izgona je bil podoben nem škemu ravnanju ob izselitvah slovenskih družin.“3 Spomini Zdenka Zavadlava potrjujejo tako trditev oz. jo še stopnjujejo: „To noč nas čaka najtež ji izselitveni predel ob zahodni meji z Avstrijo, kjer je nemška manjšina strnjeno naseljena v nekaj vaseh: Fik šincih, Kramarovcih, Ocinju in drugod. Nemcev iz Apa ške doline pa tokrat še ne bomo izselili, ker še niso pripravljeni priseljenci, ki bodo morali skrbeti za živino. Zvečer se razdelimo po tistih vaseh. Sam grem v Fik šince. Terencev pa poobla ščenstvo skoraj ni moglo spraviti skupaj, kajti v teh vaseh so vsi, v celoti, na izselitvenih seznamih. Ugotovimo, da je na seznamu celo terenec, ki nas spremlja, ker pa je Slovenec, ga črtamo. V teh krajih je namre č bivala nemška manjšina, ki je bila ponekod, zlasti v Fik šincih, zelo strupena do Slovencev. Grem od hiše do hiše s knojevskim o�cirjem, da jim poveva sklep o izselitvi. Imajo dve uri časa za pripravo prtljage in za nahranitev živine. Pri neki hiši nočejo odpreti vrat. Tolčemo po njih. Jaz se že utrudim, zato nadaljuje knojevec. Tedaj se vrata odpro na stežaj, ven pa stopi orja ški kmet s sekiro. Z njo preseka knojevskemu o �cirju glavo prav čez polovico. Česa tako groznega še nisem videl. Glava se po časi odpira na vsako stran, potem pa mrtvecu oble ži na ramenih. O �cir se sesede, Š vaba pa tuli na vratih in plane s sekiro naprej. Umaknem se, hi šo obdajajoči knojevci pa začno streljati proti hiši. Ubijejo kmeta in, kot smo pozneje videli, tudi vso dru žino z otroki vred. Ko so namreč zagledali svojega razmesarjenega o �cirja, jih ni bilo mogo če več zaustaviti.“4 Pred koncem vojne naj bi pobegnilo 15.000–16.000 slovenskih Nemcev. Nekateri slovenski zgodovinarji so se pri raziskavi usode nemške manjšine v Sloveniji oprli na podatke politične policije, da je bilo iz Slovenije izgnanih 9.474 pripadnikov nem ške manjšine.5 Roman Leljak pa je v Arhivu RS pregledal primarne vire in popisal ljudi, ki so jih izgnali kot nem ško manjšino. Prišel je do števila več kot 16.000, torej skoraj dvakrat več kot navaja udbovska statistika.6 Dovolj neopredeljena je Grafenauerjeva tudi oznaka zlo činov nad slovenskimi Nemci: „Števila tistih Nemcev iz Slovenije, ki so izgubili življenje med vojno ali neposredno po njej (zunajsodni poboji, justi�kacije, pomanjkanje in kruto ravnanje), ni mogoče natančno ugotoviti (verjetno okoli 1.500), vsekakor pa ne 6.000 in ve č, kot navajajo nekateri nemški in avstrijski viri.“ Po trditvi, da so „nekateri […] pri šli pred vojaška sodišča in bili justi�cirani“,7 bi sklepali, da so bili slovenski Nemci postavljeni pred sodišča. Tovrstna zamegljena govorica je na splo šno značilna za negotov odnos Slovencev do svojih nemških sosedov. Vendar je prav taka govorica v slu žbi ohranjanja tabujev titoizma, ki so skušali prikriti titoistične vojne zlo čine, zločine proti človečnosti in dolg
175
174
JO Ž E DE Ž MAN
Jože Dežman
Pozabljena dediščina nemške manjšine v Sloveniji
Slovenija po skoraj stotih letih od razpada Avstro-Ogrske pred mednarodnim sodiščem rešuje zadnjo mejo s Hrvaško, ki je v časih v večini poteka razmejevala avstrijski in ogrski del monarhije. Kon �iktna stanja ob slovenskih mejah po prvi in drugi svetovni vojni so zaznamovali tudi siloviti pretresi v slovenski družbi in njenih manjšinah na eni strani, po drugi strani pa je spopad šestih narodov za isto zemljo usodno zaznamoval tudi slovenske manjšine zunaj meja Slovenije. V Sloveniji ima razprava o položaju manjšin raznorodna oblič ja. Po drugi svetovni vojni so Madžare sicer za čeli zbirati v koncentracijskih taboriščih, jih nekaj tudi pobili, se znašali nad njimi, vendar so osta li. Tudi Italijanov so nekaj pobili, nekaj jih je pobegnilo, večina pa je ob londonskem sporazumu optirala za Italijo. Vendar tako madžarska kot italijanska manjšina uživata zaščiten položaj in imata vsaka svojega poslanca v slovenskem parlamentu. Povsem drugačen je polo žaj Nemcev, Judov in Romov. Na eni strani manj upoštevanih manjšin je manjšina, ki je bila ve činsko na strani nacionalsocialistične agresije, na drugi strani pa so slovenski Judje, predvsem tisti v Prekmurju, in slovenski Romi, predvsem tisti na ozemlju medvojne Ljubljanske pokrajine, ki so bili žrtve genocidnega iztrebljanja: prvi nacionalsocialisti čnega leta 1944, drugi pa komunističnega leta 1942. Ob teh zgodovinskih manjšinah pa vstopajo v slovensko javnost in politiko tudi nove manjšine; oblikujejo jih ekonomski priseljenci, ki so v zadnjih desetletjih druge Jugoslavije prišli v Slovenijo iz republik nekdanje Jugoslavije. Nemci in Slovenci
Naj v nadaljevanju opozorim na nekaj dejstev v zvezi s titoističnim nasiljem (tudi nad nemško manjšino), ki jih omogo čata dva temeljna kompleksa novih virov in razisko valnih ugotovitev. Od leta 2005 sem predsednik Komisije Vlade RS za re š evanje vpraš anj prikritih grobišč in član Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic . V obeh primerih soočanje s tabuji titoizma in vstopanje Slovenije v evropske procese obsodbe totalitarnih režimov povezujeta usodo vseh, ki so bili žrtve titoističnega terorja in rasisti čne diskriminacije. Najhujši zlo čin titoizma, katerega dimenzije so bile skrbno skrite tako pred domačo kot mednarodno javnostjo, so bili pomori vojnih ujetnikov in civilistov med drugo svetovno vojno in po njej. Ti so se v velikem obsegu za čeli takoj, ko Rde ča armada partizanom omogoči vdor v Srbijo. Krvavi vrhunec te morije pa je bil po koncu druge svetovne vojne pomladi 1 945 v Sloveniji. Več sto množičnih grobišč, verjetno ne manj kot sto tisoč umorjenih. Titoistični tabu nad temi zlo čini je bil vzdr ževan s skrajnimi ukrepi. Morišča in grobišča so zakrivali z miniranjem, navažanjem smeti, prekopavanjem. Do razpada titoizma je te lokacije nadzirala policija. Še v sedemdesetih letih so bili posamezniki obsojeni zaradi kršenja tega tabuja – npr. zaradi branja pri čevanj o pomorih, ki so bila natisnjena v tujini. Gre za največ ji zlo čin po 2. svetovni vojni v Evropi. V Sloveniji je bilo v dveh mesecih pomorjenih ve č kot odstotek prebivalstva in verjetno ve č kot 80.000 vojnih ujetnikov in civilistov drugih narodnosti (predvsem Hrvati, Srbi, Nemci). Tako vladne komisije kot parlamentarne preiskovalne komisije so od leta 1990 odkrivale razsežnosti zločina. Sistematična topogra� ja se je za čela leta 2000, do danes je odkritih več kot 600 prikritih mori šč in grobišč. Od leta 2005 je bilo izvedenih nekaj prekopov grobišč in identi�kacij žrtev, ki pa so z nastopom levi čarske vlade leta 2008
176
JO Ž E DE Ž MAN
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
175
zastali.1 Republika Slovenija je kljub nasprotovanju tito�lov sprejela številne ukrepe tranzicijske pravičnosti. V paket t. i. vojnih zakonov sodijo Zakon o denacionalizaciji (1991), Zakon o ž rtvah vojnega nasilja (1995), Zakon o popravi krivic (1996), Zakon o vojnih grobišč ih (2003). ZPKri je bil po dolgih razpravah sprejet leta 1996. Levi čarska večina je sprejela okrnjen zakon. Niso priznali pravic žrtvam revolucionarnega terorja med drugo svetovno vojno (do 15. maja 1945), v zakonu se ni smel uporabiti termin komunistično nasilje, pravice žrtev so niž je kot pravice upravi čencev na strani partizanskega gibanja. Tifotili so tudi ovirali delo Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic, njeno delovanje je zagotovilo vztrajno prizadevanje dolgoletnega predsednika Janeza Luka ča. Arhivsko gradivo Komisije nastaja od leta 1997, ko je Komisija začela z delom. V dosedanjem delu je Komisija obravnavala več kot 24.000 vlog z ve č kot 31.000 vlagatelji. Po podatkih iz marca 2012 je skupno število upravičencev 31.202 osebi.2 Naj z nekaj primeri izmed desettiso čev usod ilustriram razsežnosti zločinov in kršitev človekovih pravic v državljanski in razredni vojni titoizma proti prebivalstvu Slovenije ter njihovo tabuizacijo v titoizmu. Danijel Grafenauer je povzel spoznanja o Nemcih, torej „nemško govoreči etnični skupini prebivalcev Slovenije“, v katero zajema „osebe avstrijske in nemške narodnosti ter osebe z nem škim maternim jezikom glede na popise prebivalstva v obeh Jugoslavijah in Sloveniji od leta 1921 do leta 2002 […] Način izgona je bil podoben nem škemu ravnanju ob izselitvah slovenskih družin.“3 Spomini Zdenka Zavadlava potrjujejo tako trditev oz. jo še stopnjujejo: „To noč nas čaka najtež ji izselitveni predel ob zahodni meji z Avstrijo, kjer je nemška manjšina strnjeno naseljena v nekaj vaseh: Fik šincih, Kramarovcih, Ocinju in drugod. Nemcev iz Apa ške doline pa tokrat še ne bomo izselili, ker še niso pripravljeni priseljenci, ki bodo morali skrbeti za živino. Zvečer se razdelimo po tistih vaseh. Sam grem v Fik šince. Terencev pa poobla ščenstvo skoraj ni moglo spraviti skupaj, kajti v teh vaseh so vsi, v celoti, na izselitvenih seznamih. Ugotovimo, da je na seznamu celo terenec, ki nas spremlja, ker pa je Slovenec, ga črtamo. V teh krajih je namre č bivala nemška manjšina, ki je bila ponekod, zlasti v Fik šincih, zelo strupena do Slovencev. Grem od hiše do hiše s knojevskim o�cirjem, da jim poveva sklep o izselitvi. Imajo dve uri časa za pripravo prtljage in za nahranitev živine. Pri neki hiši nočejo odpreti vrat. Tolčemo po njih. Jaz se že utrudim, zato nadaljuje knojevec. Tedaj se vrata odpro na stežaj, ven pa stopi orja ški kmet s sekiro. Z njo preseka knojevskemu o �cirju glavo prav čez polovico. Česa tako groznega še nisem videl. Glava se po časi odpira na vsako stran, potem pa mrtvecu oble ži na ramenih. O �cir se sesede, Š vaba pa tuli na vratih in plane s sekiro naprej. Umaknem se, hi šo obdajajoči knojevci pa začno streljati proti hiši. Ubijejo kmeta in, kot smo pozneje videli, tudi vso dru žino z otroki vred. Ko so namreč zagledali svojega razmesarjenega o �cirja, jih ni bilo mogo če več zaustaviti.“4 Pred koncem vojne naj bi pobegnilo 15.000–16.000 slovenskih Nemcev. Nekateri slovenski zgodovinarji so se pri raziskavi usode nemške manjšine v Sloveniji oprli na podatke politične policije, da je bilo iz Slovenije izgnanih 9.474 pripadnikov nem ške manjšine.5 Roman Leljak pa je v Arhivu RS pregledal primarne vire in popisal ljudi, ki so jih izgnali kot nem ško manjšino. Prišel je do števila več kot 16.000, torej skoraj dvakrat več kot navaja udbovska statistika.6 Dovolj neopredeljena je Grafenauerjeva tudi oznaka zlo činov nad slovenskimi Nemci: „Števila tistih Nemcev iz Slovenije, ki so izgubili življenje med vojno ali neposredno po njej (zunajsodni poboji, justi�kacije, pomanjkanje in kruto ravnanje), ni mogoče natančno ugotoviti (verjetno okoli 1.500), vsekakor pa ne 6.000 in ve č, kot navajajo nekateri nemški in avstrijski viri.“ Po trditvi, da so „nekateri […] pri šli pred vojaška sodišča in bili justi�cirani“,7 bi sklepali, da so bili slovenski Nemci postavljeni pred sodišča. Tovrstna zamegljena govorica je na splo šno značilna za negotov odnos Slovencev do svojih nemških sosedov. Vendar je prav taka govorica v slu žbi ohranjanja tabujev titoizma, ki so skušali prikriti titoistične vojne zlo čine, zločine proti človečnosti in dolg seznam kršitev temeljnih človekovih pravic v titoizmu. Zato je temeljno izhodišče za
DAS VERGESSENE VERMÄCHTNIS DER DEUTSCHEN MINDERHEIT IN SLOWENIEN
177
primerjavo položajev različnih skupin žrtev titoizma, da so Nemci v istem p oložaju kot vse druge, predvsem pa slovenske žrtve titoistične državljanske in razredne vojne. Hladna vojna z železno zaveso je prepre čevala odkrito razpravo o bolečih razmer jih m ed narodi – tako na mednarodni ravni kot notranjepolitično. Tako se na eni strani poudarja, da Italija ni obsodila fašističnih zločincev, da je bila denaci �kacija v Avstriji bolj amnestija kot obračun z nacionalsocialističnimi zločinci, na drugi strani pa se v Italiji poudarja fojbe in eksodus italijanskega prebivalstva iz Slovenije ter partizanske ugrabitve ljudi na Koroškem in Štajerskem kot tudi zlo čine nad nemško manjšino v Jugoslaviji. V Jugoslaviji je sistem ohranjanja in razvijanja revolucionarnih izročil postavil nepregledno mrežo tabujev, ki so sto tiso čem usod omejevali dostop v javni spomin. Ta sistem je onemogočal normalen razvoj vsem, ki jih je ozna čil kot „izda jalce“, „kolaborante“ i n „razredne sovra žnike“. V mnogih primerih je lahko na eno osebo, družino, družbeno skupino letelo več očitkov. In posledično so bili deležni različnih represivnih in diskriminatornih ukrepov. Tito prekosi Stalina
Resnica o najhujših zločinih in kršitvah človekovih pravic v titoizmu v prvih letih po drugi svetovni vojni le po časi dobiva statistične okvire. V sklepni fazi dr žavljanske vojne je po koncu druge svetovne vojne spomladi 1945 zlasti v Sloveniji in na Hrva škem pobitih več kot 200.000 vojnih ujetnikov in civi listov. V Sloveniji, na Hrvaškem in v Srbiji je več kot 1700 prikritih mori šč in grobišč.8 Tito ima po drugi svetovni vojni obdobje, ko njegov re žim v morilski ihti prehiti Stalinovega. Če npr. v Sovjetski zvezi pobijejo manj kot štiri desetine nem ških vojnih ujetnikov, jih v Jugoslaviji po drugi svetovni vojni okoli polovico (okoli 75.000–90.000 ubitih in okoli toliko izpuščenih).9 Od jugoslovanskih Nemcev jih v Jugoslaviji pobi jejo četrtino vseh, ki jih po drugi svetovni vojni dobijo v roke (od okoli 200.000, ki ostanejo v Jugoslaviji, jih je ubitih ve č kot 50.000).10 Vendar je ve č ji delež žrtev kot med Nemci med jugoslovanskimi protikomunisti. Po drugi svetovni vojni npr. pobijejo več kot 13.500 slovenskih vojnih ujetnikov iz domobranskih enot, v roke pa jih verjetno niso dobili kaj dosti več kot 15.000, torej je pobitih kar okoli 90 odstotkov. Skrajno nasilje s stalinističnimi sodnimi procesi, sodnimi umori, pobijanjem na mejah in pri preganjanju različnih uporniških skupin, s koncentracijskimi tabori šči, suženjskim delom se je nadaljevalo še v prvo polovico petdesetih let. Srbski zgodovinar Srđan Cvetković navaja, da so v letih 1944–1953 odvzeli svobodo verjetno okoli pol milijona ljudem (okoli tri odstotke prebivalstva). Med njimi je bilo okoli 300.000 različnih predstavnikov meščanske družbe, okoli 100.000 kmetov, ki so se upirali kolektivizaciji in odkupu, ve č kot 55.000 so jih zaprli zaradi informbiroja. V zaporih pa je bilo veliko več ljudi, saj mnogi niso prišli pred sodišče. Cvetković ocenjuje, da je od leta 1944 do 1953 šlo skozi zapore okoli milijon ljudi (po uradnih statistikah v letih 1947–1953 okoli 350.000 ljudi). 11 Vendar so bile prav tako kot ubijanje in druge oblike dr žavnega terorizma za stotisoče prebivalcev Slovenije usodne druge oblike kr šenja človekovih pravic in rasistična diskriminacija. Titoizem jih v razli čnih oblikah ves čas svojega obstoja uporablja za zatiranje demokratov, vernikov (zlasti katoličanov), za uničevanje kulture in civilizacije v razredni vojni zlasti proti me ščanstvu in kmetom. Slovensko ustavno sodišče je titoizem obsodilo kot totalitarni sistem, ki so „ga zaznamovale obsežne in grobe kr šitve človekovih pravic in temeljnih svoboščin, zlasti v desetletju neposredno po drugi svetovni vojni.“12 Zločini proti človečnosti
V preiskavi proti Mitji Ribi čiču, visokemu funkcionarju tajne politične policije, so zunajsodne poboje vojnih ujetnikov in civilistov opredelili kot zlo čin proti človeštvu. Vendar je bilo v tem pobijanju nekaj skupin žrtev, katerih uboji so bili posebej zavržena dejanja. Prva taka skupina so pobiti ranjenci, invalidi in bolniki, v časih tudi s
Blagovnica Mayer v Ljubljani,nedatirano.
pobili lokalni oblastniki. Tretja skupina pa so ljudje, ki so bili pred sodi šči obsojeni (praviloma na krajše zaporne kazni in zaplembo premo ženja), potem pa so jih ubili. Med temi so predvsem vsi, ki jih je tajna politi čna policija preganjala kot „kulturbundovce“. Vsaka zgodba ima seveda značilne posebnosti, vendar naj ilustriram dogajanje s primerom Emerika Mayerja, rojenega 22. januarja 1880 v Ljubljani. Mayer je bil lastnik trgovske hiše v Ljubljani, tovarne in vile na Bledu. Na Bledu ga npr. omenjajo kot lastnika tovarne vezenin, ni pa omenjena njegova povojna usoda. Politična policija je Mayerja označila tako: „Je Nemec. Bil je Volksdeutsche.“ Mayer sam pa je zasli ševalcu pojasnil, da je bil pri kulturbundu le „do časa, ko bi moral optirati [oditi v Nemčijo – op. p.] in nisem hotel tega storiti.“ Ko se je 12. maja 1945 zna šel v zaporu, so njemu v prid pričali številni ljudje, omenimo npr. peticijo 45 žena blejskih vasi Zagorice in Želeče, ki so s svojimi podpisi potrdile, da jim je Mayerjeva h čerka Eda „za časa okupacije stala na strani s prostovoljnimi prispevki za naš odbor OF13. Darovala nam je zelo veliko za izseljence, bila nam je vedno naklonjena, kadar smo jo obiskale. Re šila je mnogo internirancev iz tabori šča Begunje in drugih zaporov“. Nekatere zahvale hvaležnih posameznikov in družin govorijo o resničnosti teh navedb. Eda Mayer je v pismih Udbi14 in predsedniku slovenske skupščine Josipu Vidmarju poudarjala, da je oče podpiral njeno delo za partizansko gibanje. Ljubljanske pri če pa navajajo Mayer jeve intervencije in pomo č. Slavko Višnar je npr. pri čal, da se je Mayer, ko so mu leta 1943 sodili, „z vso energijo zavzel zame ter na podlagi uspe šnih intervencij dosegel, da se je nameravana smrtna obsodba spremenila v 30 letno zaporno kazen.“ Potem je Mayer več kot dve leti Vi šnarjevega zapora „v polnem obsegu vzdr ževal mojo rodbino, obstoječo iz žene, otroka in onemogle ta šče“. Omenimo, da so dobrodelne ljubljanske ženske poudarjale, da je bil Mayer že pred drugo svetovno vojno „največ ji in splo šni podpornik“ revnim otrokom. Vse povedano je bilo zaman. Mayer je bil s sodbo voja škega sodišča ljubljanskega vojnega območ ja, št. I Sod. 536/45, obsojen na šest mesecev zapora, izgubo dr žavljanskih pravic in zaplembo celotne imovine. Konec leta je bil poslan v mariborske zapore Ozne15. Usoda družine je opisana v vlogi na Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic: „Leta 1945 sta bili h čerki stari 32 in 19 let, navajeni lepega življenja in izobilja, ki jima ga je nudil uspe šen o če. Naenkrat sta bili po krivici ob vse, ob izjemnega očeta, ki je bil krivi čno aretiran, mučen zaprt in kon čno na najbolj poniževalen način ubit, kljub prestani kazni. Izgubili sta popolnoma vse, tudi vse osebne predmete. Mati in Doris sta bili aretirani že 14. 05. 1945 in bili najprej tri mesece zaprti v Lju-
176
JO Ž E DE Ž MAN
177
DAS VERGESSENE VERMÄCHTNIS DER DEUTSCHEN MINDERHEIT IN SLOWENIEN
primerjavo položajev različnih skupin žrtev titoizma, da so Nemci v istem p oložaju kot vse druge, predvsem pa slovenske žrtve titoistične državljanske in razredne vojne. Hladna vojna z železno zaveso je prepre čevala odkrito razpravo o bolečih razmer jih m ed narodi – tako na mednarodni ravni kot notranjepolitično. Tako se na eni strani poudarja, da Italija ni obsodila fašističnih zločincev, da je bila denaci �kacija v Avstriji bolj amnestija kot obračun z nacionalsocialističnimi zločinci, na drugi strani pa se v Italiji poudarja fojbe in eksodus italijanskega prebivalstva iz Slovenije ter partizanske ugrabitve ljudi na Koroškem in Štajerskem kot tudi zlo čine nad nemško manjšino v Jugoslaviji. V Jugoslaviji je sistem ohranjanja in razvijanja revolucionarnih izročil postavil nepregledno mrežo tabujev, ki so sto tiso čem usod omejevali dostop v javni spomin. Ta sistem je onemogočal normalen razvoj vsem, ki jih je ozna čil kot „izda jalce“, „kolaborante“ i n „razredne sovra žnike“. V mnogih primerih je lahko na eno osebo, družino, družbeno skupino letelo več očitkov. In posledično so bili deležni različnih represivnih in diskriminatornih ukrepov. Tito prekosi Stalina
Resnica o najhujših zločinih in kršitvah človekovih pravic v titoizmu v prvih letih po drugi svetovni vojni le po časi dobiva statistične okvire. V sklepni fazi dr žavljanske vojne je po koncu druge svetovne vojne spomladi 1945 zlasti v Sloveniji in na Hrva škem pobitih več kot 200.000 vojnih ujetnikov in civi listov. V Sloveniji, na Hrvaškem in v Srbiji je več kot 1700 prikritih mori šč in grobišč.8 Tito ima po drugi svetovni vojni obdobje, ko njegov re žim v morilski ihti prehiti Stalinovega. Če npr. v Sovjetski zvezi pobijejo manj kot štiri desetine nem ških vojnih ujetnikov, jih v Jugoslaviji po drugi svetovni vojni okoli polovico (okoli 75.000–90.000 ubitih in okoli toliko izpuščenih).9 Od jugoslovanskih Nemcev jih v Jugoslaviji pobi jejo četrtino vseh, ki jih po drugi svetovni vojni dobijo v roke (od okoli 200.000, ki ostanejo v Jugoslaviji, jih je ubitih ve č kot 50.000).10 Vendar je ve č ji delež žrtev kot med Nemci med jugoslovanskimi protikomunisti. Po drugi svetovni vojni npr. pobijejo več kot 13.500 slovenskih vojnih ujetnikov iz domobranskih enot, v roke pa jih verjetno niso dobili kaj dosti več kot 15.000, torej je pobitih kar okoli 90 odstotkov. Skrajno nasilje s stalinističnimi sodnimi procesi, sodnimi umori, pobijanjem na mejah in pri preganjanju različnih uporniških skupin, s koncentracijskimi tabori šči, suženjskim delom se je nadaljevalo še v prvo polovico petdesetih let. Srbski zgodovinar Srđan Cvetković navaja, da so v letih 1944–1953 odvzeli svobodo verjetno okoli pol milijona ljudem (okoli tri odstotke prebivalstva). Med njimi je bilo okoli 300.000 različnih predstavnikov meščanske družbe, okoli 100.000 kmetov, ki so se upirali kolektivizaciji in odkupu, ve č kot 55.000 so jih zaprli zaradi informbiroja. V zaporih pa je bilo veliko več ljudi, saj mnogi niso prišli pred sodišče. Cvetković ocenjuje, da je od leta 1944 do 1953 šlo skozi zapore okoli milijon ljudi (po uradnih statistikah v letih 1947–1953 okoli 350.000 ljudi). 11 Vendar so bile prav tako kot ubijanje in druge oblike dr žavnega terorizma za stotisoče prebivalcev Slovenije usodne druge oblike kr šenja človekovih pravic in rasistična diskriminacija. Titoizem jih v razli čnih oblikah ves čas svojega obstoja uporablja za zatiranje demokratov, vernikov (zlasti katoličanov), za uničevanje kulture in civilizacije v razredni vojni zlasti proti me ščanstvu in kmetom. Slovensko ustavno sodišče je titoizem obsodilo kot totalitarni sistem, ki so „ga zaznamovale obsežne in grobe kr šitve človekovih pravic in temeljnih svoboščin, zlasti v desetletju neposredno po drugi svetovni vojni.“12 Zločini proti človečnosti
V preiskavi proti Mitji Ribi čiču, visokemu funkcionarju tajne politične policije, so zunajsodne poboje vojnih ujetnikov in civilistov opredelili kot zlo čin proti človeštvu. Vendar je bilo v tem pobijanju nekaj skupin žrtev, katerih uboji so bili posebej zavržena dejanja. Prva taka skupina so pobiti ranjenci, invalidi in bolniki, v časih tudi s spremnim osebjem. Med njimi so bile tako slovenske kot nem ške žrtve. Druga skupina so ljudje, ki so jih že izpustili iz taborišč in zaporov, pa so jih potem na lastno pest
178
JO Ž E DE Ž MAN
najstkrat operirana zaradi nehumanega odnosa v zaporih in okvare zdravja, ki jo je utrpela. Dne 10. 12. 1945 sta bili Doris in Eda skupaj z materjo napoteni v Baragovo semenišče, kjer so ostale do 29. 12. 1945. Na Silvestrovo 1945/1946 je bila družina, brez očeta, izgnana v Avstrijo, od koder so šli v Italijo. Samo znancem in dobrim ljudem se imajo zahvaliti, da so ostali pri življenju. Vsi so bili do skrajnosti prizadeti, uni čeni in ponižani. Izgubili so o četa, tedaj sploh še niso vedeli, da je bil ubit. Izgubili so stanovanje, vse premo ženje, ves denar, ves nakit, vsa obla čila razen tistih, ki so jih imeli na sebi, vse znance, vse prijatelje in domovino. Pričelo se je trpljenje in popolnoma spremenjena življenjska pot. Za obstoj jih je vodila pot po svetu o d Italije, Nemčije, Argentine, nazaj v Italijo in kon čno domov. V tem času jim je po hudem trpljenju umrla mati in brat.“ Mayerjev dosje nam pove: „Izseljen 22. 1. 1946.“ V resnici pa je bil Mayer ubit. Kako je bil ubit, je dru žina zvedela šele leta 1955, ko je Joseph Kuhn v Š vici napisal pričevanje, kako je bil v Radvanju pri Mariboru 23. maja 1945 aretiran in septembra 1945 prestavljen v moški zapor na Pobrež je. Sredi januarja so za čeli pobijati in naslednji večer je pri šel na vrsto tudi Mayer. Odpeljali so ga na Areh na Pohorju z ljubljanskim trgovcem s steklom Julijem Kleinom, ki je bil obsojen na istem procesu kot Mayer. Mayerjevim so v denacionalizaciji vrnili premo ženje in jim tudi priznali pra vice po Zakonu o popravi krivic. Po zahtevi za varstvo zakonitosti je 15. novembra 1990 vrhovno sodišče razveljavilo sodbo vojaškega sodišča in Mayerja ter soobtožence oprostilo.16 Nepokopani mrtvi
Zakonca Leitinger, Mihael, roj. 1912, in Ivana, roj. 1915, sta z otroki Marjeto, roj. 1938, Mihaelom, roj. 1940, Aleksandrom, roj. 1943, in Ivano, roj. 1944, živela v Slivnici. Kot pripadnika nemške manjšine so ju aretirali in ubili verjetno 11. maja 1945 v gozdu pri Čreti. Dne 6. decembra 1946 so starejše otroke z materinim bratom Albinom Presker jem, materjo in s sestro p oslali z drugimi pripadniki nem ške manjšine v taborišče Tensko Mitnico in nato v Kničanin v Vojvodino. Otroci so bili tam do novembra 1947. Ivano-Nano, staro 14 mesecev, so dali v rejo zakoncema Kri žnik v Hotinji vasi. K drugim se je vrnila stara enajst let. Nato so otroci postopoma od šli v tujino: Ivana na Š vedsko, Mihael v Avstralijo, Aleksander, ki danes živi v Orehovi vasi, v Nemčijo, Mar jeta je že umrla v Zagrebu. Omenimo, da je Aleksander septembra 2002 vlo žil tudi „ovadbo zaradi kaznivega dejanja genocida“ zoper Mitjo Ribi čiča-Cirila, in sicer zaradi interniranja in ubijanja pripadnikov nemške manjšine v letu 1945. Za grob star šev so jim povedali domačini. Nekaj domačinov je žrtve v plitvem grobu, iz katerega so živali začele raznašati posmrtne ostanke, pokopalo globlje. Mihael se je nekje leta 1958 ( še pred odhodom v Avstralijo leta 1961) dokopal do posmrtnih ostankov, vendar je bila stara mati proti temu, da bi jih prekopali. Aleksander je grob uredil, nanj je postavil plo ščo z imeni staršev leta 1978 ali 1980. Pred tem je postavil mali kri ž, ki pa so ga razbili. Čeprav družinski grob ne spada med vojna grobišča, je Aleksander maja letos vlo žil pro šnjo za prekop na službo za vojna grobišča. Ker ta brez pogodbenega sodelavca ne more evidentirati grobišča, tudi soglasja ni bilo. Zato se je ob podpori civilne iniciative, ki jo vodi Martin Kostrevc, 28. septembra 2011 zbrala skupina, ki je želela prekopati Ivano Leitinger in Mihaela Leitingerja. Pokazalo pa se je, da je v grobu ve č oseb. Posmrtni ostanki so bili v izjemno razkrojenem stanju, ostale so skoraj samo na čete dolge kosti in lobanje. Poleg tega pa se je grobi šče nadaljevalo pod veliko bukvijo. Zato so bili obveščeni kriminalisti, najdeni posmrtni ostanki pa predani v hrambo v kostnico na pokopališču Dobrava. Dokončni prekop posmrtnih ostankov je bil izvr šen 22. decembra 2012. Pogreb zakoncev Leitinger in štirih neznanih žrtev 16. februarja 2013. Kdo bi bile lahko še druge žrtve? Po enem pri čevanju je noseča slivniška „gro�ca“ izginila, ko se je peljala s Francozinjo „proti Ra čam – na posti so ju sneli z voza, ju zaprli – nato je pri šel avto od Ozne in ju odpeljal“. Tiste dni je iz slivni škega gradu
Blagovnica Mayer v Ljubljani,nedatirano.
pobili lokalni oblastniki. Tretja skupina pa so ljudje, ki so bili pred sodi šči obsojeni (praviloma na krajše zaporne kazni in zaplembo premo ženja), potem pa so jih ubili. Med temi so predvsem vsi, ki jih je tajna politi čna policija preganjala kot „kulturbundovce“. Vsaka zgodba ima seveda značilne posebnosti, vendar naj ilustriram dogajanje s primerom Emerika Mayerja, rojenega 22. januarja 1880 v Ljubljani. Mayer je bil lastnik trgovske hiše v Ljubljani, tovarne in vile na Bledu. Na Bledu ga npr. omenjajo kot lastnika tovarne vezenin, ni pa omenjena njegova povojna usoda. Politična policija je Mayerja označila tako: „Je Nemec. Bil je Volksdeutsche.“ Mayer sam pa je zasli ševalcu pojasnil, da je bil pri kulturbundu le „do časa, ko bi moral optirati [oditi v Nemčijo – op. p.] in nisem hotel tega storiti.“ Ko se je 12. maja 1945 zna šel v zaporu, so njemu v prid pričali številni ljudje, omenimo npr. peticijo 45 žena blejskih vasi Zagorice in Želeče, ki so s svojimi podpisi potrdile, da jim je Mayerjeva h čerka Eda „za časa okupacije stala na strani s prostovoljnimi prispevki za naš odbor OF13. Darovala nam je zelo veliko za izseljence, bila nam je vedno naklonjena, kadar smo jo obiskale. Re šila je mnogo internirancev iz tabori šča Begunje in drugih zaporov“. Nekatere zahvale hvaležnih posameznikov in družin govorijo o resničnosti teh navedb. Eda Mayer je v pismih Udbi14 in predsedniku slovenske skupščine Josipu Vidmarju poudarjala, da je oče podpiral njeno delo za partizansko gibanje. Ljubljanske pri če pa navajajo Mayer jeve intervencije in pomo č. Slavko Višnar je npr. pri čal, da se je Mayer, ko so mu leta 1943 sodili, „z vso energijo zavzel zame ter na podlagi uspe šnih intervencij dosegel, da se je nameravana smrtna obsodba spremenila v 30 letno zaporno kazen.“ Potem je Mayer več kot dve leti Vi šnarjevega zapora „v polnem obsegu vzdr ževal mojo rodbino, obstoječo iz žene, otroka in onemogle ta šče“. Omenimo, da so dobrodelne ljubljanske ženske poudarjale, da je bil Mayer že pred drugo svetovno vojno „največ ji in splo šni podpornik“ revnim otrokom. Vse povedano je bilo zaman. Mayer je bil s sodbo voja škega sodišča ljubljanskega vojnega območ ja, št. I Sod. 536/45, obsojen na šest mesecev zapora, izgubo dr žavljanskih pravic in zaplembo celotne imovine. Konec leta je bil poslan v mariborske zapore Ozne15. Usoda družine je opisana v vlogi na Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic: „Leta 1945 sta bili h čerki stari 32 in 19 let, navajeni lepega življenja in izobilja, ki jima ga je nudil uspe šen o če. Naenkrat sta bili po krivici ob vse, ob izjemnega očeta, ki je bil krivi čno aretiran, mučen zaprt in kon čno na najbolj poniževalen način ubit, kljub prestani kazni. Izgubili sta popolnoma vse, tudi vse osebne predmete. Mati in Doris sta bili aretirani že 14. 05. 1945 in bili najprej tri mesece zaprti v Ljubljani, kjer sta bili do skrajnosti trpin čeni in poniževani. Po odpustu je bila mati štiri-
179
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
Pričevanje sester Ogrizek, Emilije, por. Rudež, in Mihaele, por. Vodan, je zapisal Martin Kostrevc. Na Ogrizkovi kmetiji na Pohorju so pomagali partizanom. Sestri sta za veliko no č leta 1945 pripeljali domov ameriškega letalca Richarda Nefa, štiriindvajsetletnega Američana iz manjšega mesta blizu New Yorka. Po dogovoru s partizani se je skrival v bunkerju pri Ogrizko vih. Pri njih je ostal še nekaj dni po koncu vojne. „Gro�ca“ je bila vzgojiteljica Friderike, ki se je leta 1937 poro čila z grofom Schönbornom, ta pa je leta 1942 umrl. Friderike se je leta 1944 zbli žala z angle škim vojnim ujetnikom, ki se je po vojni v rnil v Anglijo. Schönbornova, ki je pomagala partizanom, je hodila tudi k Ogrizkovim. Ogrizkov Hanzek je odpeljal Nefa k Angležu na slivniški grad, da bi mu uredil odhod domov. Hanzeku je Schönbornova napisala potrdilo, da je pripeljal pilota. To potrdilo je Ozna na šla pri Hanzeku, ko so ga aretirali. Konec junija ali na za četku julija 1945 sta oče in Mihaela šla na mariborsko sodišče vprašat za Hanzeka, pa so rekli, da ni ve č živ in da je nekje na Pohorju.17 Večino od okoli sto tiso č po drugi svetovni vojni pobitih na slovenskih tleh ne bo mogoče prekopati in identi�cirati. Potem ko se je v mandatu vlade Janeza Jan še, čigar oče domobranec se je rešil iz morišča v Kočevskem rogu, zlasti po zaslugi pravosodnega ministra Lovra Šturma, raziskovanje, urejanje morišč premaknilo ter so bili opravljeni tudi prvi prekopi in nekaj identi�kacij žrtev, se je pod levi čarsko vlado Boruta Pahorja oz. zaradi njenih tito �lnih botrov delo skoraj ustavilo. Ne z avstrijske ne z nem ške strani ni bilo posebnega zanimanja za iskanje in prekop grobišč z ubitimi pripadniki nemške manjšine.
Ivana in Mihael Leitinger.
Pogreb zakoncev Leitinger in štirih neznanih zrtev. Leitinger grob. Delni prekop
178
JO Ž E DE Ž MAN
najstkrat operirana zaradi nehumanega odnosa v zaporih in okvare zdravja, ki jo je utrpela. Dne 10. 12. 1945 sta bili Doris in Eda skupaj z materjo napoteni v Baragovo semenišče, kjer so ostale do 29. 12. 1945. Na Silvestrovo 1945/1946 je bila družina, brez očeta, izgnana v Avstrijo, od koder so šli v Italijo. Samo znancem in dobrim ljudem se imajo zahvaliti, da so ostali pri življenju. Vsi so bili do skrajnosti prizadeti, uni čeni in ponižani. Izgubili so o četa, tedaj sploh še niso vedeli, da je bil ubit. Izgubili so stanovanje, vse premo ženje, ves denar, ves nakit, vsa obla čila razen tistih, ki so jih imeli na sebi, vse znance, vse prijatelje in domovino. Pričelo se je trpljenje in popolnoma spremenjena življenjska pot. Za obstoj jih je vodila pot po svetu o d Italije, Nemčije, Argentine, nazaj v Italijo in kon čno domov. V tem času jim je po hudem trpljenju umrla mati in brat.“ Mayerjev dosje nam pove: „Izseljen 22. 1. 1946.“ V resnici pa je bil Mayer ubit. Kako je bil ubit, je dru žina zvedela šele leta 1955, ko je Joseph Kuhn v Š vici napisal pričevanje, kako je bil v Radvanju pri Mariboru 23. maja 1945 aretiran in septembra 1945 prestavljen v moški zapor na Pobrež je. Sredi januarja so za čeli pobijati in naslednji večer je pri šel na vrsto tudi Mayer. Odpeljali so ga na Areh na Pohorju z ljubljanskim trgovcem s steklom Julijem Kleinom, ki je bil obsojen na istem procesu kot Mayer. Mayerjevim so v denacionalizaciji vrnili premo ženje in jim tudi priznali pra vice po Zakonu o popravi krivic. Po zahtevi za varstvo zakonitosti je 15. novembra 1990 vrhovno sodišče razveljavilo sodbo vojaškega sodišča in Mayerja ter soobtožence oprostilo.16 Nepokopani mrtvi
Zakonca Leitinger, Mihael, roj. 1912, in Ivana, roj. 1915, sta z otroki Marjeto, roj. 1938, Mihaelom, roj. 1940, Aleksandrom, roj. 1943, in Ivano, roj. 1944, živela v Slivnici. Kot pripadnika nemške manjšine so ju aretirali in ubili verjetno 11. maja 1945 v gozdu pri Čreti. Dne 6. decembra 1946 so starejše otroke z materinim bratom Albinom Presker jem, materjo in s sestro p oslali z drugimi pripadniki nem ške manjšine v taborišče Tensko Mitnico in nato v Kničanin v Vojvodino. Otroci so bili tam do novembra 1947. Ivano-Nano, staro 14 mesecev, so dali v rejo zakoncema Kri žnik v Hotinji vasi. K drugim se je vrnila stara enajst let. Nato so otroci postopoma od šli v tujino: Ivana na Š vedsko, Mihael v Avstralijo, Aleksander, ki danes živi v Orehovi vasi, v Nemčijo, Mar jeta je že umrla v Zagrebu. Omenimo, da je Aleksander septembra 2002 vlo žil tudi „ovadbo zaradi kaznivega dejanja genocida“ zoper Mitjo Ribi čiča-Cirila, in sicer zaradi interniranja in ubijanja pripadnikov nemške manjšine v letu 1945. Za grob star šev so jim povedali domačini. Nekaj domačinov je žrtve v plitvem grobu, iz katerega so živali začele raznašati posmrtne ostanke, pokopalo globlje. Mihael se je nekje leta 1958 ( še pred odhodom v Avstralijo leta 1961) dokopal do posmrtnih ostankov, vendar je bila stara mati proti temu, da bi jih prekopali. Aleksander je grob uredil, nanj je postavil plo ščo z imeni staršev leta 1978 ali 1980. Pred tem je postavil mali kri ž, ki pa so ga razbili. Čeprav družinski grob ne spada med vojna grobišča, je Aleksander maja letos vlo žil pro šnjo za prekop na službo za vojna grobišča. Ker ta brez pogodbenega sodelavca ne more evidentirati grobišča, tudi soglasja ni bilo. Zato se je ob podpori civilne iniciative, ki jo vodi Martin Kostrevc, 28. septembra 2011 zbrala skupina, ki je želela prekopati Ivano Leitinger in Mihaela Leitingerja. Pokazalo pa se je, da je v grobu ve č oseb. Posmrtni ostanki so bili v izjemno razkrojenem stanju, ostale so skoraj samo na čete dolge kosti in lobanje. Poleg tega pa se je grobi šče nadaljevalo pod veliko bukvijo. Zato so bili obveščeni kriminalisti, najdeni posmrtni ostanki pa predani v hrambo v kostnico na pokopališču Dobrava. Dokončni prekop posmrtnih ostankov je bil izvr šen 22. decembra 2012. Pogreb zakoncev Leitinger in štirih neznanih žrtev 16. februarja 2013. Kdo bi bile lahko še druge žrtve? Po enem pri čevanju je noseča slivniška „gro�ca“ izginila, ko se je peljala s Francozinjo „proti Ra čam – na posti so ju sneli z voza, ju zaprli – nato je pri šel avto od Ozne in ju odpeljal“. Tiste dni je iz slivni škega gradu Ozna odpeljala še Mileno Zakrajšek, vrtnarja Kranjca, izginilo je še ve č okoličanov.
180
JO Ž E DE Ž MAN
Samozavest in istovetnost
Jožef Felix von Vest, rojen leta 1769 v Celovcu, se je leta 1806 pri ženil na Šempetrsko graščino v Stražišču pri Kranju. Njegova druga žena je bila Slovenka. Njun sin Viktor Lorenz je bil predsednik de želnega sodišča v Celovcu. Rod je nadaljeval Viktor Karl Anton, komandant mornariškega korpusa cesarsko-kraljeve mornarice v Pulju. Nasledil ga je sin Viktor, rojen leta 1917. Bil je slovensko zaveden, Sokol. Med drugo svetovno vojno je bil mobiliziran v nemško vojsko, izginil je junija 1944 pri Vitebsku v Belorusiji. V času, ko je oče padel na ruski fronti, je bil 11. junija 1944 v Stra žišču rojen Aleks Leo. Ta se je šele po osamosvojitvi Slovenije zavedel svoje plemiške identitete. Leta 1998 je zapisal, kako ga je bilo dolga desetletja „sram, da izhajam iz plemstva, sram me je bilo dejstva, da je bil moj o če leta 1944 kot nem ški vojak pogre šan na ruski fronti, sram, ker so nas leta 1948 stra žiški udbovci dobesedno vrgli iz najemni škega stanovanja, sram, ker kot otrok nem škega vojaka nisem smel v zdravstveno kolonijo, sram, ker sem kljub izobrazbi moral slu žiti vojaški rok v kazenski enoti“. Ko je svojo plemiško identiteto utemeljeval na rodoslovnih študijah, ga je vodilo a�rmativno izhodišče, da je mogo če „na podlagi zgodovinskih dokazov vzpostaviti most do pozitivnih vrednot in samopodobe naroda, ki so bile zaradi ideolo ških zlorab sprevržene v svoje nasprotje“. Magdalena, h čerka Viktorja Lorenza, se je poro čila z Otom pl. Detelo, okrajnim glavarjem v Radovljici (njegov o če Oto st. je bil de želni glavar Kranjske). Kari Palm ima priimek po očetu, madžarskem o�cirju, ki je slu žboval na Vrhniki. Z materjo sta se po dveh letih ločila, oče je optiral za Mad žarsko. To družino so določili za izgon iz dr žave kot domnevne Nemce. 22. decembra 1945 so bili Oton in Magdalena Detela ter Karl Palm z nose čo ženo in dveletno hčerko aretirani. Oton in Magdalena sta v taborišču v Mariboru februarja 1946 iz črpana umrla, Palmove pa so aprila 1946 izgnali v Avstrijo. Aleks Leo pl. Vest in Karl Palm sta za čela boj za denacionalizacijo. Že za to, da je bilo Palmu priznano jugoslovansko državljanstvo, je bilo treba do ustavnega sodišča. Po dolgoletnem pravdanju (kakr šno pa je doletelo tudi premnoge slovenske denacionalizacijske upravičence) je Vest dobil nazaj dru žinsko graščino in jo ureja. Palmova hčerka Jute, por. Auersperg, pa se vra ča v Slovenijo in upravlja z vrnjenim dru žinskim premoženjem.19 Stotine podobnih pričevanj dokazuje, kako težko je bilo ohraniti oz. na novo vzpostaviti zaradi titoistične agresije uni čene osebne in skupinske identitete. Otroci s Petrička
Leta 2007 je bil za slovenski �lm leta razgla šen dokumentarec Mirana Zupaniča Otroci s Petrič ka.20 V njem nastopajo sirote, ki so jim v zunajsodnih pobojih ubili enega ali oba izmed staršev in so jih potem iz koncentracijskega tabori šča na Teharjah premestili v otroško taborišče Pri Petri čku. Med njimi so tako potomci nem ških kot tudi slovenskih in mešanih zakonskih zvez. Govorili so slovensko, eden pa angleško. Tudi v dokumentarcu Jožeta Možine Zloč in, ki ne zastara , je govor predvsem o preganjanju in pobijanju nemške manjšine.21 Pričevalci govorijo slovensko, živijo v Sloveniji. Dokumentarec je bil nagrajen z Jur čičevo nagrado. Ko se spominjamo t. i. ukradenih otrok, ki so jih nacionalsocialist pobrali slovenskim staršem in jih poslali v ponemčenje, je toliko pomembneje, da se spomnimo tudi nemških otrok, ki so jim mnogim vzeli družine in materni jezik. Po oceni je bilo tako raznarodovanih 18.000–20.000 nemških otrok v Jugoslaviji.22 Vsi pa delijo usodo s tisoči sovrstnikov, ki so bili zaradi pobitih o četov, mater, drugih sorodnikov a li zaradi družbenega položaja svoje družine dolgoročno zapostavljeni, zasramovani, življenjsko vsestransko prikrajšani. Zgodovina brez meja
Zgodovinar Mitja Ferenc povzema: „Po izselitvi Nemcev v letih 1945 in 1946 so na Slovenskem ostali le še ‚ostanki ostankov‘ nemške narodnostne manjšine. Nemško skupnost v Sloveniji (osebe avstrijske in nem ške narodnosti ter osebe z nem škim
179
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
Pričevanje sester Ogrizek, Emilije, por. Rudež, in Mihaele, por. Vodan, je zapisal Martin Kostrevc. Na Ogrizkovi kmetiji na Pohorju so pomagali partizanom. Sestri sta za veliko no č leta 1945 pripeljali domov ameriškega letalca Richarda Nefa, štiriindvajsetletnega Američana iz manjšega mesta blizu New Yorka. Po dogovoru s partizani se je skrival v bunkerju pri Ogrizko vih. Pri njih je ostal še nekaj dni po koncu vojne. „Gro�ca“ je bila vzgojiteljica Friderike, ki se je leta 1937 poro čila z grofom Schönbornom, ta pa je leta 1942 umrl. Friderike se je leta 1944 zbli žala z angle škim vojnim ujetnikom, ki se je po vojni v rnil v Anglijo. Schönbornova, ki je pomagala partizanom, je hodila tudi k Ogrizkovim. Ogrizkov Hanzek je odpeljal Nefa k Angležu na slivniški grad, da bi mu uredil odhod domov. Hanzeku je Schönbornova napisala potrdilo, da je pripeljal pilota. To potrdilo je Ozna na šla pri Hanzeku, ko so ga aretirali. Konec junija ali na za četku julija 1945 sta oče in Mihaela šla na mariborsko sodišče vprašat za Hanzeka, pa so rekli, da ni ve č živ in da je nekje na Pohorju.17 Večino od okoli sto tiso č po drugi svetovni vojni pobitih na slovenskih tleh ne bo mogoče prekopati in identi�cirati. Potem ko se je v mandatu vlade Janeza Jan še, čigar oče domobranec se je rešil iz morišča v Kočevskem rogu, zlasti po zaslugi pravosodnega ministra Lovra Šturma, raziskovanje, urejanje morišč premaknilo ter so bili opravljeni tudi prvi prekopi in nekaj identi�kacij žrtev, se je pod levi čarsko vlado Boruta Pahorja oz. zaradi njenih tito �lnih botrov delo skoraj ustavilo. Ne z avstrijske ne z nem ške strani ni bilo posebnega zanimanja za iskanje in prekop grobišč z ubitimi pripadniki nemške manjšine.
Ivana in Mihael Leitinger.
Pogreb zakoncev Leitinger in štirih neznanih zrtev. Leitinger grob. Delni prekop 28.9.2011.
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
razpršenost in v prete žni meri neavtohtonost.“23 Taka ocena je za nemško skupnost v drugačnih razmerjih veljala za vse skupine, ki jih je napadel titoizem: kmetstvo, meščanstvo, podjetnike, plemstvo in vernike. Danijel Grafenauer je predstavil „društva nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji: Druš tvo Koč evarjev staroselcev/Gottscheer Altsiedler Verein, Zveza kulturnih druš tev nemš ko govore č e etnič ne skupnosti, Slovensko ko č evarsko druš tvo ‚Peter Kosler‘ , Kulturno druš tvo Apaš ko polje, Mednarodno dru š tvo ‚Most svobode – Freiheitsbrücke – Freedomsbridge’ , Druš tvo nemš ko govore č ih ž ena ‚Mostovi/Brücken‘ “. Svojo predstavitev sklene z napotkom: „Dr žavne institucije morajo omogočiti, da se kulturna raznolikost in pestrost narodnostne sestave (npr. ostanki Kočevarjev in Nemcev) v Sloveniji ohrani in neguje.“ 24 Vendar ne gre samo za to, da bi o hranili tisto, kar je ostalo po totalitarni destrukciji. Tako za nemške kot slovenske žrtve je pomembno, da v javni spomin vstopi tako njihova tradicijska kultura kot tudi škoda, ki jo totalitarni titoizem povzro či tej kulturi in njenim nosilcem. Izhodišče za tak pristop je obsodba vseh totalitarnih in represivnih režimov. In raziskava vsebin, ki so bile zaradi kakr šnega koli razloga tabuizirane. To pomeni dojeti �ltre in pristranosti, ki jih vsakodnevno do življamo. V angleški razli čici Wikipedie je npr. za mednarodno priznanega Tomasa Luckmanna navedeno: „Tomas Luckmann (born October 14, 1927) is a German sociologist of Slovene origin. His main areas of research are the sociology of communication, Sociology of knowledge, sociology of religion, and the philosophy of science. He was born as Tomaž Luckmann in the Slovenian industrial border town of Jesenice, then part of the Kingdom of Yugoslavia. His father was an Austrian industrialist, while his mother was from a Slovene family from Ljubljana. On his mother side, he was the cousin of the Slovene poet Božo Vodušek. He grew up in a bilingual environment. In the family, they spoke both Slovene and German, and he attended Slovene language schools in Jesenice until 1941, and then German ones. A fer World War II, the family emigrated to Austria.“ V slovenski razli čici pa piše le: „Tomas Luckmann, nemško-slovenski sociolog, * 14. oktober 1928, Jesenice.“ Ne ena ne druga zgodba ne pove, da so Tomaževega/Tomasovega očeta Karla Luckmanna, jeseni škega župana, 17. aprila 1942 ubili partizani. Zaradi tega in še enega partizanskega napada so okupatorji ustrelili 49 slovenskih talcev. Če bi šli po družinski veji Voduškov, bi prišli tako do vodilnih slovenskih komunistov kot protikomunistov – in ugotovili bi, da v družinskem krogu Voduškov o tem niso veliko govorili. Podoben je primer Ota Paara, hotelirja in med nem ško okupacijo blejskega župana. Zaslužen je bil, da je nastalo portoro ško podjetje Droga. Ni pa povedano, da je bil Paar 18. julija 1946 obsojen na sedem let zapora in bil v zaporu do 30. junija 1950. Umrl je v Ankaranu leta 1969. Prav tako ni povedano, da je bil njegov sin Otto Franciscus Paar „najverjetneje ubit v taborišču v Begunjah“.25 V razžarjenem času sovraštva so posebej pomembni primeri med človeškega sočutja in pomoči. Tak primer, ki je vreden natan čne raziskave, je Sorica s sosednjimi vasmi. Tamkajšnje prebivalce so nem ški okupatorji ozna čili kot nem ški jezikovni otok (Sprachinsel). Tamkajšnje moške so leta 1944 mobilizirali v postojanko �nančne stra že. Ve č jih spopadov s partizani ni i mela. Moški so se javili in bili aretirani sredi maja 1945. Osem so jih pobili, enega obsodili na smrt in ustrelili novembra 1945. Decembra 1945 so iz treh vasi izselili petnajst dru žin kot „nem ške“. Pa je bila med njimi tudi štirinajst članska družina, ki je med vojno dala „za hrano partizanom 8 govedi in konj, vsa leta vojne pa še drugo hrano in obla čila“. Druga družina je dokazala, da je bila izseljena zaradi la žne prijave človeka, ki je potem zasedel njeno domačijo. Po mnogih pro šnjah so se družine vrnile v Slovenijo med oktobrom 1946 in letom 1952. Izjava ene od družin je ilustrativni vzorec za trpljenje, ki so ga v taki ali druga čni obliki doživele družine vseh tabuiziranih mrtvih (več tisoč civilistov in več kot petnajst tisoč vojnih ujetnikov iz protikomunisti čnih enot, ki jih pobije partizansko gibanje,
181
180
JO Ž E DE Ž MAN
Samozavest in istovetnost
Jožef Felix von Vest, rojen leta 1769 v Celovcu, se je leta 1806 pri ženil na Šempetrsko graščino v Stražišču pri Kranju. Njegova druga žena je bila Slovenka. Njun sin Viktor Lorenz je bil predsednik de želnega sodišča v Celovcu. Rod je nadaljeval Viktor Karl Anton, komandant mornariškega korpusa cesarsko-kraljeve mornarice v Pulju. Nasledil ga je sin Viktor, rojen leta 1917. Bil je slovensko zaveden, Sokol. Med drugo svetovno vojno je bil mobiliziran v nemško vojsko, izginil je junija 1944 pri Vitebsku v Belorusiji. V času, ko je oče padel na ruski fronti, je bil 11. junija 1944 v Stra žišču rojen Aleks Leo. Ta se je šele po osamosvojitvi Slovenije zavedel svoje plemiške identitete. Leta 1998 je zapisal, kako ga je bilo dolga desetletja „sram, da izhajam iz plemstva, sram me je bilo dejstva, da je bil moj o če leta 1944 kot nem ški vojak pogre šan na ruski fronti, sram, ker so nas leta 1948 stra žiški udbovci dobesedno vrgli iz najemni škega stanovanja, sram, ker kot otrok nem škega vojaka nisem smel v zdravstveno kolonijo, sram, ker sem kljub izobrazbi moral slu žiti vojaški rok v kazenski enoti“. Ko je svojo plemiško identiteto utemeljeval na rodoslovnih študijah, ga je vodilo a�rmativno izhodišče, da je mogo če „na podlagi zgodovinskih dokazov vzpostaviti most do pozitivnih vrednot in samopodobe naroda, ki so bile zaradi ideolo ških zlorab sprevržene v svoje nasprotje“. Magdalena, h čerka Viktorja Lorenza, se je poro čila z Otom pl. Detelo, okrajnim glavarjem v Radovljici (njegov o če Oto st. je bil de želni glavar Kranjske). Kari Palm ima priimek po očetu, madžarskem o�cirju, ki je slu žboval na Vrhniki. Z materjo sta se po dveh letih ločila, oče je optiral za Mad žarsko. To družino so določili za izgon iz dr žave kot domnevne Nemce. 22. decembra 1945 so bili Oton in Magdalena Detela ter Karl Palm z nose čo ženo in dveletno hčerko aretirani. Oton in Magdalena sta v taborišču v Mariboru februarja 1946 iz črpana umrla, Palmove pa so aprila 1946 izgnali v Avstrijo. Aleks Leo pl. Vest in Karl Palm sta za čela boj za denacionalizacijo. Že za to, da je bilo Palmu priznano jugoslovansko državljanstvo, je bilo treba do ustavnega sodišča. Po dolgoletnem pravdanju (kakr šno pa je doletelo tudi premnoge slovenske denacionalizacijske upravičence) je Vest dobil nazaj dru žinsko graščino in jo ureja. Palmova hčerka Jute, por. Auersperg, pa se vra ča v Slovenijo in upravlja z vrnjenim dru žinskim premoženjem.19 Stotine podobnih pričevanj dokazuje, kako težko je bilo ohraniti oz. na novo vzpostaviti zaradi titoistične agresije uni čene osebne in skupinske identitete. Otroci s Petrička
Leta 2007 je bil za slovenski �lm leta razgla šen dokumentarec Mirana Zupaniča Otroci s Petrič ka.20 V njem nastopajo sirote, ki so jim v zunajsodnih pobojih ubili enega ali oba izmed staršev in so jih potem iz koncentracijskega tabori šča na Teharjah premestili v otroško taborišče Pri Petri čku. Med njimi so tako potomci nem ških kot tudi slovenskih in mešanih zakonskih zvez. Govorili so slovensko, eden pa angleško. Tudi v dokumentarcu Jožeta Možine Zloč in, ki ne zastara , je govor predvsem o preganjanju in pobijanju nemške manjšine.21 Pričevalci govorijo slovensko, živijo v Sloveniji. Dokumentarec je bil nagrajen z Jur čičevo nagrado. Ko se spominjamo t. i. ukradenih otrok, ki so jih nacionalsocialist pobrali slovenskim staršem in jih poslali v ponemčenje, je toliko pomembneje, da se spomnimo tudi nemških otrok, ki so jim mnogim vzeli družine in materni jezik. Po oceni je bilo tako raznarodovanih 18.000–20.000 nemških otrok v Jugoslaviji.22 Vsi pa delijo usodo s tisoči sovrstnikov, ki so bili zaradi pobitih o četov, mater, drugih sorodnikov a li zaradi družbenega položaja svoje družine dolgoročno zapostavljeni, zasramovani, življenjsko vsestransko prikrajšani. Zgodovina brez meja
Zgodovinar Mitja Ferenc povzema: „Po izselitvi Nemcev v letih 1945 in 1946 so na Slovenskem ostali le še ‚ostanki ostankov‘ nemške narodnostne manjšine. Nemško skupnost v Sloveniji (osebe avstrijske in nem ške narodnosti ter osebe z nem škim maternim jezikom) označujejo vse obdobje po drugi svetovni vojni malo številčnost,
182
JO Ž E DE Ž MAN
vsem nem ški) in družine t. i. razrednih sovra žnikov: „Vlagateljica je navedla, da so očeta leta 1945 odpeljali neznano kam, stare star še, nosečo mamo in tri pred šolske otroke izgnali v Sorico k dru žini, ki jih je bila pripravljena sprejeti. S seboj niso smeli vzeti nič, le nekaj obleke. Ko so 1946 odpeljali še starega o četa in strica, ki so ju pozneje ubili, so odšli v Zabrdo. Ker mama ni imela sredstev za pre življanje, je dala starej šega brata […] in njo k stricu, ki je skrbel za njiju, a sta morala ko 6 in 8 letna otroka trdo delati. Po stri čevi poroki pa je bil zaklenjen tudi kruh in sta morala najve čkrat lačna opravljati vsa kmečka dela, tudi bosa kidati gnoj. S pomoč jo u čitelja je mama pri 46 letih dobila službo v Železnikih. Mama je stanovanje dobila, vendar je dež padal skozi streho, mraz pa je pritiskal skozi špranje v lesenih stenah. Ko so se čez nekaj let preselili v drugo stanovanje, so morali otroci lastnici odslu žiti z delom na njenem polju in ji čistiti stanovanje. Mnogi domačini, ki so vedeli, kdo so, so jih zani čevali, mamo žalili, otroke pa tudi tepli. Tudi nadaljnje šolanje jim ni bilo dovoljeno. Posledice preganjanja čutijo vse življenje, brat pa je zaradi njih tudi umrl.“ 26 Duhovnik Filip Terčelj ima velike zasluge za ohranjanje slovenstva pod fa šizmom in je bil zato tudi obsojen. Svoje delo je nadaljeval tudi potem, ko je pred ponovno aretacijo leta 1934 pobegnil v Slovenijo. Vse to pa mu po drugi svetovni vojni ni pomagalo. Titoistična oblast ga je zaprla: „Predragi moji! Nikdar si nisem mislil, da zmore človek toliko pretrpeti in do živeti tako razočaranje! Kakor veste sem bil tri mesece zaprt v je čah, od srede junija do srede septembra. Kaj vse sem prestal, vam ne morem opisati. Bil sem že blizu, da grem na drugi svet in resni čno sem si želel smrti. […] Tri stvari so me du ševno zlasti mučile: Prva – da sem po nedol žnem, vsled zlobnih ovadb, ki so ve č ji del prišle z Gori ške, moral trpeti kot zlo činec in narodni izdajalec. Jaz, ki sem izmed vseh duhovnikov v Italiji največ prestal pod fa šisti, sem moral znova nastopiti križev pot, ki je bil najhuj ši. […] Kar je najhuj še je pa to, da so me sumničili in preganjali ljudje, katerim sem storil toliko dobrega. […] Kam smo pri šli? Kdo bi si kaj takega mislil? Ljudje, ki so toliko prestali pod fašizmom, so danes preganjani. kako čuden in krivičen je svet. Bog se nas usmili!“ Terčelja je duhovnik Franc Kra šna, župnik v Sorici, za božič 1945 povabil k sebi. Ravno takrat pa so aretirali omenjenih petnajst dru žin. Na svete tri kralje sta duhovnika maševala v Sorici. „Kra šna in Terčelj sta tola žila ljudi v Sorici, ki so prihajali s prošnjami v župnišče za pomoč in re šitev svojih najdraž jih. Dajala sta jim up, da bosta posredovala pri znanih ljudeh v Ljubljani. Terčelj je bil namre č povezan s partizansko Tomšičevo družino. Povedati moram, da je mama narodnega heroja Toneta Tomšiča še dolga leta po vojni hodila na Terčeljev grob v Dav čo.“ Še istega dne so Kra šno in Terčelja aretirali in naslednji ve čer ubili v grapi pod Štulčevo hišo. Domačini so posmrtne ostanke obeh na skrivaj pokopali konec aprila ali na začetku maja 1947. Za Terčelja teče postopek za razglasitev za mu čenca.27 Vse povedano dokazuje, da kriti čni odnos do vseh totalitarnih sistemov, obsodba njihovih zločinov in sočutje do njihovih žrtev na novo osvetlijo zgodovinsko dogajanje. Tak pogled sega čez nacionalistične in revolucijske prenapetosti, pristranosti, zamolčevanja in ponarejanja. Vsak dan se odpirajo nova vpra šanja, vzpostavljajo nova razmerja. Omenimo npr. judovsko dru žino Born, ki je v Slovenijo pri šla iz Nem čije. Karl Born, politik in veleposestnik, je umrl leta 1947 na Dunaju. Po dolgoletnem denacionalizacijskem postopku je bilo njegovim trem hčeram vrnjenih 3653 hektarjev gozda, travnikov in pašnikov. Družina Friedricha Borna, ki ga je gestapo aretiral zaradi vohunstva in je nato umrl v koncentracijskem taborišču Dachau, pa ni vlo žila denacionalizacijskega zahtevka. Vendar so v obeh primerih zaplenili premoženje nacionalsocialisti, nato pa še enkrat komunisti. Friedrichovi dedi či bodo skušali kljub zastaranju zadeve le doseči vrnitev premo ženja.28 O nemški manjšini v različnih pripovedih govorijo knjige, spomeniki, spletne strani, potekajo raziskave, žrtve pričajo pred Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic , razveljavljene so številne krivične obsodbe. Postaja jasno, da je bila
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
181
razpršenost in v prete žni meri neavtohtonost.“23 Taka ocena je za nemško skupnost v drugačnih razmerjih veljala za vse skupine, ki jih je napadel titoizem: kmetstvo, meščanstvo, podjetnike, plemstvo in vernike. Danijel Grafenauer je predstavil „društva nemško govorečih prebivalcev v Sloveniji: Druš tvo Koč evarjev staroselcev/Gottscheer Altsiedler Verein, Zveza kulturnih druš tev nemš ko govore č e etnič ne skupnosti, Slovensko ko č evarsko druš tvo ‚Peter Kosler‘ , Kulturno druš tvo Apaš ko polje, Mednarodno dru š tvo ‚Most svobode – Freiheitsbrücke – Freedomsbridge’ , Druš tvo nemš ko govore č ih ž ena ‚Mostovi/Brücken‘ “. Svojo predstavitev sklene z napotkom: „Dr žavne institucije morajo omogočiti, da se kulturna raznolikost in pestrost narodnostne sestave (npr. ostanki Kočevarjev in Nemcev) v Sloveniji ohrani in neguje.“ 24 Vendar ne gre samo za to, da bi o hranili tisto, kar je ostalo po totalitarni destrukciji. Tako za nemške kot slovenske žrtve je pomembno, da v javni spomin vstopi tako njihova tradicijska kultura kot tudi škoda, ki jo totalitarni titoizem povzro či tej kulturi in njenim nosilcem. Izhodišče za tak pristop je obsodba vseh totalitarnih in represivnih režimov. In raziskava vsebin, ki so bile zaradi kakr šnega koli razloga tabuizirane. To pomeni dojeti �ltre in pristranosti, ki jih vsakodnevno do življamo. V angleški razli čici Wikipedie je npr. za mednarodno priznanega Tomasa Luckmanna navedeno: „Tomas Luckmann (born October 14, 1927) is a German sociologist of Slovene origin. His main areas of research are the sociology of communication, Sociology of knowledge, sociology of religion, and the philosophy of science. He was born as Tomaž Luckmann in the Slovenian industrial border town of Jesenice, then part of the Kingdom of Yugoslavia. His father was an Austrian industrialist, while his mother was from a Slovene family from Ljubljana. On his mother side, he was the cousin of the Slovene poet Božo Vodušek. He grew up in a bilingual environment. In the family, they spoke both Slovene and German, and he attended Slovene language schools in Jesenice until 1941, and then German ones. A fer World War II, the family emigrated to Austria.“ V slovenski razli čici pa piše le: „Tomas Luckmann, nemško-slovenski sociolog, * 14. oktober 1928, Jesenice.“ Ne ena ne druga zgodba ne pove, da so Tomaževega/Tomasovega očeta Karla Luckmanna, jeseni škega župana, 17. aprila 1942 ubili partizani. Zaradi tega in še enega partizanskega napada so okupatorji ustrelili 49 slovenskih talcev. Če bi šli po družinski veji Voduškov, bi prišli tako do vodilnih slovenskih komunistov kot protikomunistov – in ugotovili bi, da v družinskem krogu Voduškov o tem niso veliko govorili. Podoben je primer Ota Paara, hotelirja in med nem ško okupacijo blejskega župana. Zaslužen je bil, da je nastalo portoro ško podjetje Droga. Ni pa povedano, da je bil Paar 18. julija 1946 obsojen na sedem let zapora in bil v zaporu do 30. junija 1950. Umrl je v Ankaranu leta 1969. Prav tako ni povedano, da je bil njegov sin Otto Franciscus Paar „najverjetneje ubit v taborišču v Begunjah“.25 V razžarjenem času sovraštva so posebej pomembni primeri med človeškega sočutja in pomoči. Tak primer, ki je vreden natan čne raziskave, je Sorica s sosednjimi vasmi. Tamkajšnje prebivalce so nem ški okupatorji ozna čili kot nem ški jezikovni otok (Sprachinsel). Tamkajšnje moške so leta 1944 mobilizirali v postojanko �nančne stra že. Ve č jih spopadov s partizani ni i mela. Moški so se javili in bili aretirani sredi maja 1945. Osem so jih pobili, enega obsodili na smrt in ustrelili novembra 1945. Decembra 1945 so iz treh vasi izselili petnajst dru žin kot „nem ške“. Pa je bila med njimi tudi štirinajst članska družina, ki je med vojno dala „za hrano partizanom 8 govedi in konj, vsa leta vojne pa še drugo hrano in obla čila“. Druga družina je dokazala, da je bila izseljena zaradi la žne prijave človeka, ki je potem zasedel njeno domačijo. Po mnogih pro šnjah so se družine vrnile v Slovenijo med oktobrom 1946 in letom 1952. Izjava ene od družin je ilustrativni vzorec za trpljenje, ki so ga v taki ali druga čni obliki doživele družine vseh tabuiziranih mrtvih (več tisoč civilistov in več kot petnajst tisoč vojnih ujetnikov iz protikomunisti čnih enot, ki jih pobije partizansko gibanje, več kot petnajst tiso č prisilnih mobilizirancev, padlih v okupatorskih armadah, pred-
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
183
Spomenik otrokom v Ormožu.
gracijo, kot tudi usoda pobeglih in izgnanih nem ških družin. Oboje je obravnavala tajna politična policija. Tudi slovenske Nemce, ki so imeli stike s Slovenijo oz. so ostali v Sloveniji, je nadzirala tajna politična policija. Rajko Topolovec poroča, da so 30. oktobra 2011 na zidu graščine Turnišče slovesno odkrili spominski plošči. Pobudnik postavitve je bil domačin Marjan Ribič iz hvaležnosti do plemiške družine Lippit. Lippiti so sloveli po konjereji, tekmovali so s kasa či. Jozefa Lippita je „pri šel aretirat človek, ki ga je nato v trugi (vozu, namenjenemu za prevoz gramoza) odpeljal v koncentracijsko taborišče Strnišče. Nad njim in drugimi taboriščniki s plemiškimi nazivi so se na najbolj podel na čin (z zapiranjem v pasjo uto, s prisilo pasjega laježa, jahanjem na hrbtu, uriniranjem v usta) iz življali pazniki, ‘mladi partizani’. Ko pa je nesre čnež izdihnil, je bil zagreben ali v bli žnjem gozdu, gramoznic ali morda kje na Pohorju ali v miniranem bunkerju v Slovenski Bistrici. Ostali člani družine so bili nato deportirani kot nem ško govoreči v Avstrijo, od koder so se razbežali po vsem svetu“.29 Komisija Vlade RS za re š evanje vpraš anj prikritih grobišč „je ve čkrat predlagala, naj se prikrito mori šče in grobišč e v protitankovskem jarku v Teznem uredi kot spominski park, ki naj bo kot evropska spravna iniciativa uvr ščen v program Maribora kot evropske prestolnice kulture. Okolica jarka, ki le ži v območ ju pokopali šča Dobrava, se ta hip že ureja kot parkovno območ je. Torej so dani vsi pogoji, da Slovenija kot del programa Evropske prestolnice kulture 2012 z iniciativo za internacionalizacijo problema prikritih morišč in grobi šč povabi k sodelovanju predvsem Hrvate, Srbe, Črnogorce, Italijane, Avstrijce, Nemce in sotrpine iz nekdanjih satelitskih držav Sovjetske zveze. Tako bi lahko oblikovali dovolj odmevno pobudo, ki bi jo lahko uveljavili tudi na evropski ravni“. 30 Ni videti, da bo ta pobuda uslišana, je pa prestolnica kulture spodbudila slovensko-nemška premišljevanja o zgodovini Maribora. Tamara Griesser-Pe čar je napisala pregledno zgodovino Maribora, v kateri so tako slovenski kot nem ški akterji korektno in uravnoteženo predstavljeni. Dramatični prelom iz nemškega v slovensko mesto so spremljale velike napetosti in posledi čno velike luknje v zgodovinskem spominu. 31 Tem odnosom je bila posve čena tudi razstava Nemci in Maribor (15. Marec – 15. junij 2012) ki je želela „gledalca spodbuditi k razmisleku o tem, ali je bilo mariborsko prebivalstvo od sredine 19. do sredine 20. stoletja res na vseh ravneh življenja lo čeno na dve nacionalni skupini“. Razstava „osvetljuje v podzavesti
182
JO Ž E DE Ž MAN
POZABLJENA DEDIŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
vsem nem ški) in družine t. i. razrednih sovra žnikov: „Vlagateljica je navedla, da so očeta leta 1945 odpeljali neznano kam, stare star še, nosečo mamo in tri pred šolske otroke izgnali v Sorico k dru žini, ki jih je bila pripravljena sprejeti. S seboj niso smeli vzeti nič, le nekaj obleke. Ko so 1946 odpeljali še starega o četa in strica, ki so ju pozneje ubili, so odšli v Zabrdo. Ker mama ni imela sredstev za pre življanje, je dala starej šega brata […] in njo k stricu, ki je skrbel za njiju, a sta morala ko 6 in 8 letna otroka trdo delati. Po stri čevi poroki pa je bil zaklenjen tudi kruh in sta morala najve čkrat lačna opravljati vsa kmečka dela, tudi bosa kidati gnoj. S pomoč jo u čitelja je mama pri 46 letih dobila službo v Železnikih. Mama je stanovanje dobila, vendar je dež padal skozi streho, mraz pa je pritiskal skozi špranje v lesenih stenah. Ko so se čez nekaj let preselili v drugo stanovanje, so morali otroci lastnici odslu žiti z delom na njenem polju in ji čistiti stanovanje. Mnogi domačini, ki so vedeli, kdo so, so jih zani čevali, mamo žalili, otroke pa tudi tepli. Tudi nadaljnje šolanje jim ni bilo dovoljeno. Posledice preganjanja čutijo vse življenje, brat pa je zaradi njih tudi umrl.“ 26 Duhovnik Filip Terčelj ima velike zasluge za ohranjanje slovenstva pod fa šizmom in je bil zato tudi obsojen. Svoje delo je nadaljeval tudi potem, ko je pred ponovno aretacijo leta 1934 pobegnil v Slovenijo. Vse to pa mu po drugi svetovni vojni ni pomagalo. Titoistična oblast ga je zaprla: „Predragi moji! Nikdar si nisem mislil, da zmore človek toliko pretrpeti in do živeti tako razočaranje! Kakor veste sem bil tri mesece zaprt v je čah, od srede junija do srede septembra. Kaj vse sem prestal, vam ne morem opisati. Bil sem že blizu, da grem na drugi svet in resni čno sem si želel smrti. […] Tri stvari so me du ševno zlasti mučile: Prva – da sem po nedol žnem, vsled zlobnih ovadb, ki so ve č ji del prišle z Gori ške, moral trpeti kot zlo činec in narodni izdajalec. Jaz, ki sem izmed vseh duhovnikov v Italiji največ prestal pod fa šisti, sem moral znova nastopiti križev pot, ki je bil najhuj ši. […] Kar je najhuj še je pa to, da so me sumničili in preganjali ljudje, katerim sem storil toliko dobrega. […] Kam smo pri šli? Kdo bi si kaj takega mislil? Ljudje, ki so toliko prestali pod fašizmom, so danes preganjani. kako čuden in krivičen je svet. Bog se nas usmili!“ Terčelja je duhovnik Franc Kra šna, župnik v Sorici, za božič 1945 povabil k sebi. Ravno takrat pa so aretirali omenjenih petnajst dru žin. Na svete tri kralje sta duhovnika maševala v Sorici. „Kra šna in Terčelj sta tola žila ljudi v Sorici, ki so prihajali s prošnjami v župnišče za pomoč in re šitev svojih najdraž jih. Dajala sta jim up, da bosta posredovala pri znanih ljudeh v Ljubljani. Terčelj je bil namre č povezan s partizansko Tomšičevo družino. Povedati moram, da je mama narodnega heroja Toneta Tomšiča še dolga leta po vojni hodila na Terčeljev grob v Dav čo.“ Še istega dne so Kra šno in Terčelja aretirali in naslednji ve čer ubili v grapi pod Štulčevo hišo. Domačini so posmrtne ostanke obeh na skrivaj pokopali konec aprila ali na začetku maja 1947. Za Terčelja teče postopek za razglasitev za mu čenca.27 Vse povedano dokazuje, da kriti čni odnos do vseh totalitarnih sistemov, obsodba njihovih zločinov in sočutje do njihovih žrtev na novo osvetlijo zgodovinsko dogajanje. Tak pogled sega čez nacionalistične in revolucijske prenapetosti, pristranosti, zamolčevanja in ponarejanja. Vsak dan se odpirajo nova vpra šanja, vzpostavljajo nova razmerja. Omenimo npr. judovsko dru žino Born, ki je v Slovenijo pri šla iz Nem čije. Karl Born, politik in veleposestnik, je umrl leta 1947 na Dunaju. Po dolgoletnem denacionalizacijskem postopku je bilo njegovim trem hčeram vrnjenih 3653 hektarjev gozda, travnikov in pašnikov. Družina Friedricha Borna, ki ga je gestapo aretiral zaradi vohunstva in je nato umrl v koncentracijskem taborišču Dachau, pa ni vlo žila denacionalizacijskega zahtevka. Vendar so v obeh primerih zaplenili premoženje nacionalsocialisti, nato pa še enkrat komunisti. Friedrichovi dedi či bodo skušali kljub zastaranju zadeve le doseči vrnitev premo ženja.28 O nemški manjšini v različnih pripovedih govorijo knjige, spomeniki, spletne strani, potekajo raziskave, žrtve pričajo pred Komisijo Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic , razveljavljene so številne krivične obsodbe. Postaja jasno, da je bila podobna tako usoda ljudi, ki jih je titoizem obravnaval kot slovensko politi čno emi-
184
Spomenik otrokom v Ormožu.
gracijo, kot tudi usoda pobeglih in izgnanih nem ških družin. Oboje je obravnavala tajna politična policija. Tudi slovenske Nemce, ki so imeli stike s Slovenijo oz. so ostali v Sloveniji, je nadzirala tajna politična policija. Rajko Topolovec poroča, da so 30. oktobra 2011 na zidu graščine Turnišče slovesno odkrili spominski plošči. Pobudnik postavitve je bil domačin Marjan Ribič iz hvaležnosti do plemiške družine Lippit. Lippiti so sloveli po konjereji, tekmovali so s kasa či. Jozefa Lippita je „pri šel aretirat človek, ki ga je nato v trugi (vozu, namenjenemu za prevoz gramoza) odpeljal v koncentracijsko taborišče Strnišče. Nad njim in drugimi taboriščniki s plemiškimi nazivi so se na najbolj podel na čin (z zapiranjem v pasjo uto, s prisilo pasjega laježa, jahanjem na hrbtu, uriniranjem v usta) iz življali pazniki, ‘mladi partizani’. Ko pa je nesre čnež izdihnil, je bil zagreben ali v bli žnjem gozdu, gramoznic ali morda kje na Pohorju ali v miniranem bunkerju v Slovenski Bistrici. Ostali člani družine so bili nato deportirani kot nem ško govoreči v Avstrijo, od koder so se razbežali po vsem svetu“.29 Komisija Vlade RS za re š evanje vpraš anj prikritih grobišč „je ve čkrat predlagala, naj se prikrito mori šče in grobišč e v protitankovskem jarku v Teznem uredi kot spominski park, ki naj bo kot evropska spravna iniciativa uvr ščen v program Maribora kot evropske prestolnice kulture. Okolica jarka, ki le ži v območ ju pokopali šča Dobrava, se ta hip že ureja kot parkovno območ je. Torej so dani vsi pogoji, da Slovenija kot del programa Evropske prestolnice kulture 2012 z iniciativo za internacionalizacijo problema prikritih morišč in grobi šč povabi k sodelovanju predvsem Hrvate, Srbe, Črnogorce, Italijane, Avstrijce, Nemce in sotrpine iz nekdanjih satelitskih držav Sovjetske zveze. Tako bi lahko oblikovali dovolj odmevno pobudo, ki bi jo lahko uveljavili tudi na evropski ravni“. 30 Ni videti, da bo ta pobuda uslišana, je pa prestolnica kulture spodbudila slovensko-nemška premišljevanja o zgodovini Maribora. Tamara Griesser-Pe čar je napisala pregledno zgodovino Maribora, v kateri so tako slovenski kot nem ški akterji korektno in uravnoteženo predstavljeni. Dramatični prelom iz nemškega v slovensko mesto so spremljale velike napetosti in posledi čno velike luknje v zgodovinskem spominu. 31 Tem odnosom je bila posve čena tudi razstava Nemci in Maribor (15. Marec – 15. junij 2012) ki je želela „gledalca spodbuditi k razmisleku o tem, ali je bilo mariborsko prebivalstvo od sredine 19. do sredine 20. stoletja res na vseh ravneh življenja lo čeno na dve nacionalni skupini“. Razstava „osvetljuje v podzavesti Mariborčanov prisotno, a nikoli natan čneje predstavljeno vlogo Nemcev v Mari-
JO Ž E DE Ž M A N
P OZ A B L J EN A D E D IŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
boru. Razstava poudarja dejstvo, da so bili Nemci od časa oblikovanja nacionalnih zavesti do konca druge svetovne vojne eden od pomembnih akterjev razvoja mesta in da so bili zaradi gospodarske in politične moči mestotvorni element, ki ga ni mogo če in tudi ne potrebno spregledati“. 32 Razstava s katalogom, ki je nastala v okviru mariborske Evropske prestolnice kulture 2012, se je s svojo zanimivo problematiko in pa rekordnim številom obiskovalcev (med 15. marcem in 15. junijm 2012 jo je obiskalo kar 14.474 obiskovalcev iz Slovenije in tujine) zapisala na seznam najuspešnej ših razstav leta 2012. 33
Katalog Nemci in Maribor.
1
2 3 4 5 6 7 8
9
10 11 12
13 14 15 16 17 18
Jož Jože Dež Dežman (ur.), Poroč Poro čilo Komisije Vlade Republike Slovenije za re ševanje vpraš vpra šanj prikritih grobišč grobi šč:: 2005–2008, Ljubljana 2008; Mitja Ferenc, Mehmedalija Ali ć in Pavel Jamnik, Huda jama: skrito za enajstimi pregradami: poroč poro čilo 2. Ljubljana 2010; Jož Jo že Dež Dežman (ur.), Resnica in so čutje: prispevki k črni knjigi titoizma: poroč poro čilo 3: poroč poročilo Komisije Vlade RS za re ševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč 2009–2011, Ljubljana 2011; Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobi šč: šč: (1991–2011), Ljubljana 2012. Arhiv Komisije Komisije Vlade RS za reš reševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč.. Danijel Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče etnič etnične skupine prebivalcev v Sloveniji po letu 1991, Koroš Koro ški koledar, Celovec 2012. Zdenko Zavadlav, Pozna spoved – iz dnevnika slovenskega oznovca, Celovec 2010. Glej npr. Duš Dušan Neč Nečak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955 – izsledki projekta, Ljubljana 1998. Roman Leljak, Verjagt! Ethnische Säuberung in Slowenien: die Vertreibung der Deutschen in den Jahren 1945/46, Radenci 2013. Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče. Jož Jože Dež Dežman, Tabuizacija Tabuizacija in detabuizacija, v: Jož Jože Dež Dežman (ur.), Resnica in soč sočutje – prispevki k črni knjigi titoizma, Poro čilo 3, Poroč Poročilo Komisije Vlade RS za re ševanje vpraš vpra šanj prikritih grobšč 2009–2011, Ljubljana 2011; Josip Jur čević išč 2009–2011, ević, Prikrivena stratiš strati šta i grobiš grobi šta jugoslovenskih komunistič nističkih zloč zločina, Zagreb 2012. Glejte npr. Ronald Kaltenegger, Titos Kriegsgefangene, Folterlager, Hungermärsche und Schauprozesse, Graz 2001; Kurt W. Böhme, Die deutschen Kriegsgefangenen in Jugoslawien, Band I/1 seria: Kurt W. Böhme, Erich Maschke (ur.), Zur Geschichte der deutschen Kriegsgefangenen des Zweiten Weltkrieges, Bielefeld 1976. Srđ Srđan Cvetković Cvetković ocenjuje, da bo na podlagi popisov, ki potekajo v Vojvodini, število žrtev med nemš nemško manjš manjšino okoli 45.000. Izjava Sr Srđđana Cvetković Cvetkovića avtorju 30. septembra 2012. Srđ Srđan Cvetković Cvetković, Izmeđ Između srpa i čekić ekića, Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd 2006. Ustav no sodišč sodi ščee Republike Slovenije, opravilna št. U-I-109/10, akt: Odlok o določ dolo čitvi in spremembi imen in potekov cest in ulic na območ obmo č ju Mestne obč ob čine Ljubljana (Uradni list RS, št. 44/2009), 2. čl.; Lovro Šturm, Ustavnopravna presoja o razmejitvi totalitarnega sistema in svobodne demokratič demokrati čne druž družbe, temelječ temelje če na človekovem dostojanstvu, Dignitas, št. 53–54/2012. Os vobodilna fronta. UDV, udba – Uprava drž državne varnosti (politič (politi čna policija). OZN, ozna – Organizacija za zašč zaščito ito naroda (politič (politi čna policija). Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic; Terenski zapisi Martina Martina Kostrevca, Jož Jožeta Dež Dežmana, pri avtorjih. Aleks Leo pl. Vest, Vest, Straž Stražiški Vesti in kroparski Poto čniki, v: Jož Jože Dež Dežman (ur.), Kroparske dru žine od 15. do 20. stoletja, Gorenjski biografski leksikon – poskusni zvezek I, Kranj 1998; Arhiv Komi-
183
19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32
Dokumentarni �lm Otroci s Petrič ka režija Miran Zupanič Zupani č, 2007. ka, rež Dokumentarni �lm Zamol č režija Jož Jože Mož Možina, 2004. čani a ni – moč pre prež ivetja ivetja, rež Weissbuch der Deutschen aus Jugoslawien, Ortsb erichte 1944 –1948, München 1992. Mitja Ferenc, Koč Kočevska – pusta in prazna, Ljubljana 2005. Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Zlata Kraš Krašovec, Drevo slovenstva in les kri ža – Filip Terč Terčelj, Reporter , 10. januarja 2011. Nikolas Faulstroh, rokopis pri avtorju. Rajko Topolovec, Topolovec, Spomin na boljš bolj ševiš eviško Strnišč Strnišče, e, Zaveza, št. 83/2011. Arhiv Komisije Vlade RS za reš reševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč.. Tamara Griess er-Peč er-Pe čar, Maribor/Marburg Maribor/Marburg – Eine Kleine Stadtgeschichte, Wien / Köln / Weimar 2011. Glejte npr. http://www.maribor2012.eu/novica/article/zad nji-teden-rekordno-obiskane-razstave. Podatki dr. Gregorja Jenuš Jenuša; Jerneja Ferlež Ferlež, Nemci in Maribor, Maribor 2012.
185
184
JO Ž E DE Ž M A N
boru. Razstava poudarja dejstvo, da so bili Nemci od časa oblikovanja nacionalnih zavesti do konca druge svetovne vojne eden od pomembnih akterjev razvoja mesta in da so bili zaradi gospodarske in politične moči mestotvorni element, ki ga ni mogo če in tudi ne potrebno spregledati“. 32 Razstava s katalogom, ki je nastala v okviru mariborske Evropske prestolnice kulture 2012, se je s svojo zanimivo problematiko in pa rekordnim številom obiskovalcev (med 15. marcem in 15. junijm 2012 jo je obiskalo kar 14.474 obiskovalcev iz Slovenije in tujine) zapisala na seznam najuspešnej ših razstav leta 2012. 33
Katalog Nemci in Maribor.
1
2 3 4 5 6 7 8
9
10 11 12
13 14 15 16 17 18
186
19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32
Dokumentarni �lm Otroci s Petrič ka režija Miran Zupanič Zupani č, 2007. ka, rež Dokumentarni �lm Zamol č režija Jož Jože Mož Možina, 2004. čani a ni – moč pre prež ivetja ivetja, rež Weissbuch der Deutschen aus Jugoslawien, Ortsb erichte 1944 –1948, München 1992. Mitja Ferenc, Koč Kočevska – pusta in prazna, Ljubljana 2005. Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Zlata Kraš Krašovec, Drevo slovenstva in les kri ža – Filip Terč Terčelj, Reporter , 10. januarja 2011. Nikolas Faulstroh, rokopis pri avtorju. Rajko Topolovec, Topolovec, Spomin na boljš bolj ševiš eviško Strnišč Strnišče, e, Zaveza, št. 83/2011. Arhiv Komisije Vlade RS za reš reševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč.. Tamara Griess er-Peč er-Pe čar, Maribor/Marburg Maribor/Marburg – Eine Kleine Stadtgeschichte, Wien / Köln / Weimar 2011. Glejte npr. http://www.maribor2012.eu/novica/article/zad nji-teden-rekordno-obiskane-razstave. Podatki dr. Gregorja Jenuš Jenuša; Jerneja Ferlež Ferlež, Nemci in Maribor, Maribor 2012.
Jož Jože Dež Dežman (ur.), Poroč Poro čilo Komisije Vlade Republike Slovenije za re ševanje vpraš vpra šanj prikritih grobišč grobi šč:: 2005–2008, Ljubljana 2008; Mitja Ferenc, Mehmedalija Ali ć in Pavel Jamnik, Huda jama: skrito za enajstimi pregradami: poroč poro čilo 2. Ljubljana 2010; Jož Jo že Dež Dežman (ur.), Resnica in so čutje: prispevki k črni knjigi titoizma: poroč poro čilo 3: poroč poročilo Komisije Vlade RS za re ševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč 2009–2011, Ljubljana 2011; Mitja Ferenc, Prekopi žrtev iz prikritih grobi šč: šč: (1991–2011), Ljubljana 2012. Arhiv Komisije Komisije Vlade RS za reš reševanje vpraš vprašanj prikritih grobišč grobi šč.. Danijel Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče etnič etnične skupine prebivalcev v Sloveniji po letu 1991, Koroš Koro ški koledar, Celovec 2012. Zdenko Zavadlav, Pozna spoved – iz dnevnika slovenskega oznovca, Celovec 2010. Glej npr. Duš Dušan Neč Nečak (ur.), „Nemci“ na Slovenskem 1941–1955 – izsledki projekta, Ljubljana 1998. Roman Leljak, Verjagt! Ethnische Säuberung in Slowenien: die Vertreibung der Deutschen in den Jahren 1945/46, Radenci 2013. Grafenauer, Organiziranos t nemš nem ško govoreč govoreče. Jož Jože Dež Dežman, Tabuizacija Tabuizacija in detabuizacija, v: Jož Jože Dež Dežman (ur.), Resnica in soč sočutje – prispevki k črni knjigi titoizma, Poro čilo 3, Poroč Poročilo Komisije Vlade RS za re ševanje vpraš vpra šanj prikritih grobšč 2009–2011, Ljubljana 2011; Josip Jur čević išč 2009–2011, ević, Prikrivena stratiš strati šta i grobiš grobi šta jugoslovenskih komunistič nističkih zloč zločina, Zagreb 2012. Glejte npr. Ronald Kaltenegger, Titos Kriegsgefangene, Folterlager, Hungermärsche und Schauprozesse, Graz 2001; Kurt W. Böhme, Die deutschen Kriegsgefangenen in Jugoslawien, Band I/1 seria: Kurt W. Böhme, Erich Maschke (ur.), Zur Geschichte der deutschen Kriegsgefangenen des Zweiten Weltkrieges, Bielefeld 1976. Srđ Srđan Cvetković Cvetković ocenjuje, da bo na podlagi popisov, ki potekajo v Vojvodini, število žrtev med nemš nemško manjš manjšino okoli 45.000. Izjava Sr Srđđana Cvetković Cvetkovića avtorju 30. septembra 2012. Srđ Srđan Cvetković Cvetković, Izmeđ Između srpa i čekić ekića, Represija u Srbiji 1944–1953, Beograd 2006. Ustav no sodišč sodi ščee Republike Slovenije, opravilna št. U-I-109/10, akt: Odlok o določ dolo čitvi in spremembi imen in potekov cest in ulic na območ obmo č ju Mestne obč ob čine Ljubljana (Uradni list RS, št. 44/2009), 2. čl.; Lovro Šturm, Ustavnopravna presoja o razmejitvi totalitarnega sistema in svobodne demokratič demokrati čne druž družbe, temelječ temelje če na človekovem dostojanstvu, Dignitas, št. 53–54/2012. Os vobodilna fronta. UDV, udba – Uprava drž državne varnosti (politič (politi čna policija). OZN, ozna – Organizacija za zašč zaščito ito naroda (politič (politi čna policija). Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic. Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic; Terenski zapisi Martina Martina Kostrevca, Jož Jožeta Dež Dežmana, pri avtorjih. Aleks Leo pl. Vest, Vest, Straž Stražiški Vesti in kroparski Poto čniki, v: Jož Jože Dež Dežman (ur.), Kroparske dru žine od 15. do 20. stoletja, Gorenjski biografski leksikon – poskusni zvezek I, Kranj 1998; Arhiv Komisije Vlade RS za izvajanje Zakona o popravi krivic.
T HO M A S D A P P E R
Thomas Dapper
Putevi za Mramorak
1. Misli o �lmu – Motivacija
Kao detetu činilo mi se vredno te žiti tome da živim u logoru – u logoru za uni štavanje. Priče iz logora Mramorak i Kni ćanin mog oca u meni su budile asocijacije na neko veliko pustolovno igrali šte. U razgovoru s jednom dalekom ro đakom, čiji je otac bio interniran u logoru Kni ćanin u istoj kući kao i moj otac, ispostavilo se da su se kod nje i njene bra će i sestara razvila ista osećanja. To je bilo zbog slika koje su naši očevi prenosili svojim pričama. I zbog nikad prevladanih trauma, iako se moj otac pravio da je jači nego što je bio i nego što je u logoru Kni ćanin mogao biti. Pored niza tetki, ujaka, oba dede i obe b abe, tamo je izgubio i brata, a nedugo pred raspuštanje logora, i majku. Moja baka je, iako se stanje snabdevenosti u logoru Kni ćanin navodno popravilo, umrla od posledica prinudnog gladovanja. Edemi od gladi i voda u nogama upokojili su ženu i majku iscrpljenu prinudnim radom u poljima i u masovnim grobnicama nedugo pred raspu štanje logora. Ne čudi me što je otac mojoj sestri i meni hteo da se prikaže kao mali junak. U suštini, bio je nemo ćan i mogao je samo da posmatra kako mu je brat umro i kako mu je majka umrla i uopšte kako se tamo u logoru Knićanin na sve strane umiralo. Za kon�rmaciju sam 1984. godine od ujaka, luteranskog župnika, dobio jedan pedagoški poklon: Učešće na jednom „putovanju upoznavanja Istok-Zapad“ za Berlin. Prilikom posete samarićanske opštine u Istočnom Berlinu-Fridrihshajnu, saznao sam pri susretu sa Rajnerom Epelmanom i Ralfom Hiršom kakve kontakte sa Zapadom su oni imali. Jedna informacija me je malo iznenadila: Zeleni su se založili za svog prijatelja, borca za gra đanska prava, Ralfa Hirša. Prijateljstvo sa Petrom Keli ga je navodno 1984. spaslo hapšenja. Istovremeno sam bio svedok kako je uhapšen jedan gra đanin NDR samo zato što je na reveru nosio drveni bed ž sa natpisom „Mačeve u plugove“. Njegovo hapšenje je dovelo i do kratkotrajnog hap šenja mog ro đaka jer je iz na še grupe fotogra�sao hapšenje jednog gra đanina NDR. Ovi lični susreti i iskustva su me uč vrstili u ranije donetoj odluci da se po mogućstvu još pre zavr šetka škole pridru žim tada novoj stranci Zelenih. Nekoliko godina Stara železnička pruga za Mramorak.
185
P OZ A B L J EN A D E D IŠČ INA NEMŠ KE MANJŠ INE V SLOVENIJI
P U T E VI Z A M R A M OR A K
kasnije pripadao sam članovima osnivačima omladinskog saveza u Baden-Virtembergu. Time je dovoljno opisana moja prilično levo-alternativna socijalizacija. U tu socijalizaciju je 1980-ih spadala i odbojna distanca prema „prognani čkim temama“. Usto sam tokom školovanja u Bitighajm-Bisingenu morao da iskusim desničarsko nasilje na sopstvenoj ko ži i sopstvenoj duši, kao i kako iskustvo tog nasilja posle deluje. Zato sam pasivnost nastavničkog osoblja doživeo kao oblast nemoći pravne države SR Nemačke, a time i kao podsticaj za sopstveni politi čki angažman. Bliskost najpoznatijih udruženja prognanika sa desni čarskim i ekstremno desničarskim krugovima za mene tada nije bila tajna. Zato je moj pogled na problematiku prognanika ostao distanciran. Onda sam sa 31 godinom počeo da se stidim. Do tad sam mislio da je moj otac u logoru smrti Kni ćanin bio za vreme rata, a ne posle završetka rata. To je do danas bitna razlika u mom gledanju na ovu problematiku, jer u ratu velika količina nepravde spada u mučnu svakodnevicu, ali ne i u doba mira posle kraja rata. Stideo sam se zbog moje naivnosti prema diktatorima Josipu Brozu Titu i njego vim drugovima koji su sa „internacionalistima“ „internacionalistima“ pevali da će „da izbore ljudska prava.“ Izložiti ljude u logoru smrti od gladi je nasuprot tome uskra ćivanje ljudskih prava i istovremeno ruganje žrtvama. Godine 2002. sam po prvi put bio u Srbiji. Jo š pre nego što sam položio vozački ispit obećao sam ocu da ćemo se zajedno odvesti u njegovo rodno mesto. Ali ispre čili su se balkanski ratovi 1990-ih. U to vreme otac mi je pri čao o besanim noćima, jer je morao da misli na nekoliko dragih ljudi u Šapcu, Novom Sadu i Tuzli koji su sad živeli u ratu. Kada su 1999. godine po čeli NATO napadi na Srbiju, poslao je moj otac jedno pi smo u Šabac gde je pretpostavljao da živi jedan njegov stari prijatelj. Njegovu adresu nije znao, ali sećanje na leto 1948. godine ga je teralo da sazna šta je bilo s njegovim prijateljem. Otac je na koverti jednostavno napisao ime i grad. U pismu je opisao svoja os ećanja. Smatrao je da ljudi koji su u detinjstvu – ba š kao i on – preživeli rat, treba da budu pošteđeni novog rata. Nije mogao da spava jer je saose ćao sa strahom svojih starih prijatelja. Odgovor je stigao od njegove sestre. Desankino pismo me je dirnulo: starica je pisala mom ocu iz rata da će on uvek biti deo njihove porodice, iako njen brat vi še nije bio u životu. Nije morala da mu ka že kako joj je bilo teško da pre živi u ovom ratu. Otac je pratio vesti i mogao je da zamisli kako je telesno hendikepiranoj ženi. Ali, nije ostalo na tome: iz Štutgarta su i 1999. i šli autobusi za Beograd. Od jednog vozača autobusa otac je saznao ta čnu maršrutu i posle daljih pisama između Desanke i njega, znao je šta joj hitno treba, pa je od onog voza ča iznudio obećanje da će da ponese jedan kofer i da će ga ostaviti na periferiji Šapca ujutru oko 4 sata. Starica će sledećeg jutra tu preuzeti kofer. Kofer koji je moj otac poslao svojoj prijateljici iz leta 1948. godine – prvoj posle internacije u logoru Knićanin – je zaista stigao na cilj u Srbiji. Sa ovom pričom u glavi, bio sam radoznao da upoznam Desanku u Šapcu i video sam na licu mesta da joj je zaista jedna noga 12 cm kraća od druge. Ostali smo tamo nekoliko dana a ona je bila ponosna da smo otac i ja hvalili njeno kulinarsko umeće. Drugi deo na šeg boravka proveli smo u Novom Sadu kod Vidoja. Vidoje je negde sredinom osamdesetih bio u Štutgartu da poseti brata koji je tamo živeo. Na ulici je pao u zagrljaj mom ocu. Prepoznali su jedan drugog. Živeli su zajedno u sirotištu u Starom Lecu. Vidoje se ponudio da nas prati u Mramorak. Tokom vo žnje put nas je naneo na Knićanin. Hteo sam rado da posetim to za mog oca tako stra šno mesto, da napravim slike i da bar osetim miris tog mesta, da osetim ne što što bi bar ukazivalo na moje sopstveno poreklo. Međutim, budući da moj otac nije mogao da izdrži ni da bude u blizini tog mesta, samo smo se provezli pored Kni ćanina. Mramorak je bio „va žniji cilj putovanja“. putovanja“. Tamo sam morao da mu pokažem njegovu rodnu kuću, a da tu nikad pre nisam bio. On je nije prepoznao, ili nije hteo da ju prepozna. Njegova trauma je bila sasvim očita. U njemu je izazvala paniku koju je samo s mukom uspevao da prikrije. Ćutao je. Nije mi jasno za što sam uspeo da prepoznam njegovu rodnu kuću, iako sam svestan da su njegovi koreni i moji. Njegovo dr žanje je i bilo pravi podsticaj da poželim
187
186
T HO M A S D A P P E R
Thomas Dapper
Putevi za Mramorak
1. Misli o �lmu – Motivacija
Kao detetu činilo mi se vredno te žiti tome da živim u logoru – u logoru za uni štavanje. Priče iz logora Mramorak i Kni ćanin mog oca u meni su budile asocijacije na neko veliko pustolovno igrali šte. U razgovoru s jednom dalekom ro đakom, čiji je otac bio interniran u logoru Kni ćanin u istoj kući kao i moj otac, ispostavilo se da su se kod nje i njene bra će i sestara razvila ista osećanja. To je bilo zbog slika koje su naši očevi prenosili svojim pričama. I zbog nikad prevladanih trauma, iako se moj otac pravio da je jači nego što je bio i nego što je u logoru Kni ćanin mogao biti. Pored niza tetki, ujaka, oba dede i obe b abe, tamo je izgubio i brata, a nedugo pred raspuštanje logora, i majku. Moja baka je, iako se stanje snabdevenosti u logoru Kni ćanin navodno popravilo, umrla od posledica prinudnog gladovanja. Edemi od gladi i voda u nogama upokojili su ženu i majku iscrpljenu prinudnim radom u poljima i u masovnim grobnicama nedugo pred raspu štanje logora. Ne čudi me što je otac mojoj sestri i meni hteo da se prikaže kao mali junak. U suštini, bio je nemo ćan i mogao je samo da posmatra kako mu je brat umro i kako mu je majka umrla i uopšte kako se tamo u logoru Knićanin na sve strane umiralo. Za kon�rmaciju sam 1984. godine od ujaka, luteranskog župnika, dobio jedan pedagoški poklon: Učešće na jednom „putovanju upoznavanja Istok-Zapad“ za Berlin. Prilikom posete samarićanske opštine u Istočnom Berlinu-Fridrihshajnu, saznao sam pri susretu sa Rajnerom Epelmanom i Ralfom Hiršom kakve kontakte sa Zapadom su oni imali. Jedna informacija me je malo iznenadila: Zeleni su se založili za svog prijatelja, borca za gra đanska prava, Ralfa Hirša. Prijateljstvo sa Petrom Keli ga je navodno 1984. spaslo hapšenja. Istovremeno sam bio svedok kako je uhapšen jedan gra đanin NDR samo zato što je na reveru nosio drveni bed ž sa natpisom „Mačeve u plugove“. Njegovo hapšenje je dovelo i do kratkotrajnog hap šenja mog ro đaka jer je iz na še grupe fotogra�sao hapšenje jednog gra đanina NDR. Ovi lični susreti i iskustva su me uč vrstili u ranije donetoj odluci da se po mogućstvu još pre zavr šetka škole pridru žim tada novoj stranci Zelenih. Nekoliko godina Stara železnička pruga za Mramorak.
188
P U T E VI Z A M R A M OR A K
187
189
kasnije pripadao sam članovima osnivačima omladinskog saveza u Baden-Virtembergu. Time je dovoljno opisana moja prilično levo-alternativna socijalizacija. U tu socijalizaciju je 1980-ih spadala i odbojna distanca prema „prognani čkim temama“. Usto sam tokom školovanja u Bitighajm-Bisingenu morao da iskusim desničarsko nasilje na sopstvenoj ko ži i sopstvenoj duši, kao i kako iskustvo tog nasilja posle deluje. Zato sam pasivnost nastavničkog osoblja doživeo kao oblast nemoći pravne države SR Nemačke, a time i kao podsticaj za sopstveni politi čki angažman. Bliskost najpoznatijih udruženja prognanika sa desni čarskim i ekstremno desničarskim krugovima za mene tada nije bila tajna. Zato je moj pogled na problematiku prognanika ostao distanciran. Onda sam sa 31 godinom počeo da se stidim. Do tad sam mislio da je moj otac u logoru smrti Kni ćanin bio za vreme rata, a ne posle završetka rata. To je do danas bitna razlika u mom gledanju na ovu problematiku, jer u ratu velika količina nepravde spada u mučnu svakodnevicu, ali ne i u doba mira posle kraja rata. Stideo sam se zbog moje naivnosti prema diktatorima Josipu Brozu Titu i njego vim drugovima koji su sa „internacionalistima“ „internacionalistima“ pevali da će „da izbore ljudska prava.“ Izložiti ljude u logoru smrti od gladi je nasuprot tome uskra ćivanje ljudskih prava i istovremeno ruganje žrtvama. Godine 2002. sam po prvi put bio u Srbiji. Jo š pre nego što sam položio vozački ispit obećao sam ocu da ćemo se zajedno odvesti u njegovo rodno mesto. Ali ispre čili su se balkanski ratovi 1990-ih. U to vreme otac mi je pri čao o besanim noćima, jer je morao da misli na nekoliko dragih ljudi u Šapcu, Novom Sadu i Tuzli koji su sad živeli u ratu. Kada su 1999. godine po čeli NATO napadi na Srbiju, poslao je moj otac jedno pi smo u Šabac gde je pretpostavljao da živi jedan njegov stari prijatelj. Njegovu adresu nije znao, ali sećanje na leto 1948. godine ga je teralo da sazna šta je bilo s njegovim prijateljem. Otac je na koverti jednostavno napisao ime i grad. U pismu je opisao svoja os ećanja. Smatrao je da ljudi koji su u detinjstvu – ba š kao i on – preživeli rat, treba da budu pošteđeni novog rata. Nije mogao da spava jer je saose ćao sa strahom svojih starih prijatelja. Odgovor je stigao od njegove sestre. Desankino pismo me je dirnulo: starica je pisala mom ocu iz rata da će on uvek biti deo njihove porodice, iako njen brat vi še nije bio u životu. Nije morala da mu ka že kako joj je bilo teško da pre živi u ovom ratu. Otac je pratio vesti i mogao je da zamisli kako je telesno hendikepiranoj ženi. Ali, nije ostalo na tome: iz Štutgarta su i 1999. i šli autobusi za Beograd. Od jednog vozača autobusa otac je saznao ta čnu maršrutu i posle daljih pisama između Desanke i njega, znao je šta joj hitno treba, pa je od onog voza ča iznudio obećanje da će da ponese jedan kofer i da će ga ostaviti na periferiji Šapca ujutru oko 4 sata. Starica će sledećeg jutra tu preuzeti kofer. Kofer koji je moj otac poslao svojoj prijateljici iz leta 1948. godine – prvoj posle internacije u logoru Knićanin – je zaista stigao na cilj u Srbiji. Sa ovom pričom u glavi, bio sam radoznao da upoznam Desanku u Šapcu i video sam na licu mesta da joj je zaista jedna noga 12 cm kraća od druge. Ostali smo tamo nekoliko dana a ona je bila ponosna da smo otac i ja hvalili njeno kulinarsko umeće. Drugi deo na šeg boravka proveli smo u Novom Sadu kod Vidoja. Vidoje je negde sredinom osamdesetih bio u Štutgartu da poseti brata koji je tamo živeo. Na ulici je pao u zagrljaj mom ocu. Prepoznali su jedan drugog. Živeli su zajedno u sirotištu u Starom Lecu. Vidoje se ponudio da nas prati u Mramorak. Tokom vo žnje put nas je naneo na Knićanin. Hteo sam rado da posetim to za mog oca tako stra šno mesto, da napravim slike i da bar osetim miris tog mesta, da osetim ne što što bi bar ukazivalo na moje sopstveno poreklo. Međutim, budući da moj otac nije mogao da izdrži ni da bude u blizini tog mesta, samo smo se provezli pored Kni ćanina. Mramorak je bio „va žniji cilj putovanja“. putovanja“. Tamo sam morao da mu pokažem njegovu rodnu kuću, a da tu nikad pre nisam bio. On je nije prepoznao, ili nije hteo da ju prepozna. Njegova trauma je bila sasvim očita. U njemu je izazvala paniku koju je samo s mukom uspevao da prikrije. Ćutao je. Nije mi jasno za što sam uspeo da prepoznam njegovu rodnu kuću, iako sam svestan da su njegovi koreni i moji. Njegovo dr žanje je i bilo pravi podsticaj da poželim da tačno saznam zašto je moj otac bio tako razli čit od drugih očeva.
T HO M A S D A P P E R
Godine 2007. mom ocu je usled niza pogre šnih terapija bila potrebna tu đa nega. Njegova penzija nije bila dovoljna za sme štaj u staračkom domu. Rešenje? Socijalna pomoć. U uredu socijalnog osiguranja sam, kao njegov staratelj, dobio savet da se obratim Uredu za staranje jer je moj otac sigurno imao pravo na staranje kao ratom oštećen. Prednost: Penzija se ne će uračunavati u socijalnu pomoć. Zato sam u očevo ime podneo zahtev. Onda sam celih godinu dana morao da čekam odgovor. Zahtev mog oca je odbijen jer je lekarski stru čnjak predložio odbijanje. Njegovo rukom napisano „stručno mišljenje“ je sadr žalo i druge bitne gre ške. Pri tom je bilo va žno da dotični lekar mog oca nije, kako to zakon predvi đa, lično pregledao ve ć je o njegovom stanju i pravima odlučio za pisaćim stolom. Moju žalbu je u skladu s tim „na osnovu akata“ odbilo predsedništvo vlade. U telefonskom razgovoru sa doti čnim činovnikom čuo sam re čenicu koju ne smem da citiram uz ime činovnika: „To je tako: Va š otac je bio u pogre šnom logoru. Da je gore pisalo Au š vic, o dmah b ismo odobrili zahtev i ne bi dalje ni čitali. Ali Kni ćanin? Za to niko nije čuo.“ U istom razgovoru mi je ljubazni činovnik savetovao da se, ako ništa ne postignem sa administracijom, žalim Socijalnom sudu, jer „čak i ako od toga ni šta ne bude, ipak ću moći da imam dobar osećaj da sam se za oca borio i da sam sve pokušao.“ Pred Soci jalnim sudom sam i zneo slede će činjenice: Ocenjiva č je radio neprofesionalno i npr. pripisao je zahtev k ćerkama mog oca, koje on – po mom saznanju – nikada nije imao, a lekar je presko čio i obavezan pregled. Sudija: „Kako se zove ocenjiva č?“ „XY“. Opet sudija: „Njega dobro znam. Prihvatam njegovu ocenu, svejedno šta Vi ovde iznosite.“ Sadržaj takvih izjava predstavnika Države koja je pravni naslednik Trećeg rajha me čudi iz vi še razloga. O čito, postoje žrtve druge klase ili manje vredna patnja. To je neprihvatljivo. Mom ocu su, kao i mnogim drugima stra žari u Knićaninu uvek govorili, da on tu pla ća za Hitlera. Ali moj otac, kad se rodio 1936. godine, nije bio nemački državljanin, već dr žavljanin Jugoslavije. Tre ći rajh je poslao trupe na Jugoslaviju. Nije bila volja mog oca to što su Vermaht, SS, Slu žba bezbednosti, bezbednosti, Gestapo i ostali u Jugoslaviji zaveli vladavinu terora. Uz poznate posledice po pripadnike nemačke manjine u Jugoslaviji. Dakle, moj otac je – vidi gore – „platio za Hitlera“. Hitlera“. R a čun koji drugima u Nemačkoj nikad nije ispostavljen. Ne kao logora šima u Knićaninu, Molinu, Gakovu i drugim mestima. Nisam spreman da prihvatim kad se kaže da je moj otac bio u pogre šnom logoru. On nije imao mogućnost da bira gde će završiti. Da je mogao, ostao bi kod ku će u Mramorku, sa porodicom. Išao bi u školu i tamo možda čak izrastao u komunistu. Ali mom ocu je takav razvoj uskra ćen. A nema čke vlasti su stradanje mog oca isto tako negirale, kao i posledice tog stradanja. Izjave ovde ne po imenu spomenutog činovnika i sudije mi izgledaju kao cini čno ruganje od strane ljudi kojima nedostaje kako sposobnost empatije tako i često navođena „odgovornost pred istorijom“. Ali toj „odgovornosti pred istorijom“ moraju da odgovore baš oni ljudi koji se suo če sa takvim životnim pričama. Treba barem ispoštovati važeće propise i zakone. A stradanje druge klase nije ni šta drugo nego diskriminacija. A ta diskriminacija pogađa ljude koji su ve ć jednom u životu bili diskriminisani i žigosani kao zločinci, iako su bili deca. Iz ovih razloga je za mene suo čavanje s patnjom Podunavskih Š vaba postajalo stalno sve važnije. Kao za javnost uočljiva tema, stradanje Podunavskih Š vaba ostaje skriveno iza istorije Nemaca iz Šlezije i Sudeta. Pri tom tema logora smrti koje su komunisti vodili stoji baš na početku istorijske i �lmske obrade. Ti logori nisu bili nikakvi komunistički domovi za oporavak i sigurno ne čisto deportacioni logori, kako to danas neki istoričari rado tvrde. Suviše razloga protivre če ovoj tezi. Mom ocu, koji je umro na Bo žić 2011. godine, uspeo sam jo š da prikažem kratak sažetak mog �lma. Po njegovoj reakcij mi je bilo jasno da je shvatio zašto sam napravio taj �lm. Njegov jedini komentar je bio: „Lepo.“ Rade ći na ovoj temi pribli žio sam se ocu, njegovom životu i njegovom stradanju, dok se on sve v iše udaljavao od života. A sada mogu da razumem ono što ranije nisam mogao, kada je govorio da ne će više da
P U T E VI Z A M R A M OR A K
SvetozarMilutinov je jedan od srpskih srpskih svedoka u �lmu. Star je 87 godina i još govori „mramorački š vapski“.
2. Putevi za Mramorak – Opis �lma
Dokumentarni �lm Putevi za Mramorak bavi se etničkim sukobima koji su u godinama od 1941. do 1948. u jugoslovenskom Banatu doživeli nekoliko razornih zao štra vanja. Ulaskom nemačkih trupa u aprilu 1941. godine po činje prvo uništavanje uglavnom nasumice izabranih Srba i planski deportovanih Jevreja iz Banata. Tzv. folksdojčeri su pozdravljali trupe Nemaca iz Rajha hitlerovskim pozdravom, cve ćem i muzikom. Odmah nakon toga „vođstvo narodne skupine“ oko Sepa Janka sprovelo je svoje političke ideje. Vo đstvo „Nemačke narodne grupe“ oko Sepa Janka moglo je da sprovede svoje političke ideje uz podr šku iz nemačkog rajha, pogotovo kad su se one poklapale sa planovima nacista iz rajha. U mnogim mestima došlo je do streljanja od strane Nemaca – prvi Srbi su zavr šili u masovnim grobnicama. Događaji u Pančevu (koje je za svoju izlo žbu o zločinima Vermahta obradio hamburški Institut za druš tvena tvena istraivanja) su samo najistaknutiji i najbolje dokumentovani zločini Vermahta u tada šnjoj ž ivanja Jugoslaviji. U Mramorku, selu kraj Pan čeva, po svedočanstvu u �lmu jednog od počinilaca o svom učešću u zlo činu, streljana su četri Srbina koji nisu poštovali naredbe novih okupatora. Zašto su onda od 1944. godine banatske Š vabe proterivane i uni štavane, za mnoge Podunavske Š vabe je još uvek zagonetka. Jasno da su sada šnji svedoci tada često bili još suviše mladi da bi pravilno shvatili sve događaje, dok stariji (preko 80 godina) po pravilu ne će da znaju ni šta o sopstvenoj upletenosti i ume šanosti u zločine svojih sunarodnika. Njihova sopstvena patnja koju su kao kaznu za njima pripisane zločine morali da izdrže u koncentracionim logorima u godinama od 1944. do 1948. im se čini suviše velikom, suviše lošom, suviše groznom. Tako je pri osve ćenju jednog memorijalnog mesta za 110 streljanih nema čkih muškaraca u Bavaništu – kao simbol za sv a druga streljanja u Banatu, pitanje egzemplarno glasilo: „Zašto?“ Budući da ima mnogo puteva do razumevanja ove pri če, koja je deo istorije Nemačke, biv še Jugoslavije i Evrope, �lm smo nazvali Putevi za Mramorak . Mramorak simbolizuje ono neshvatljivo, gotovo mistično kao deo istorijske i sada šnje stvarnosti. Mesto postoji i ono je bilo i jeste jo š uvek model istorije Banata, multietničke oblasti koja takođe predstavlja model mulitkulturnog suživota, sa svim šansama, rizicima ali i sa svim gorkim zao štravanjima zbog totalitarističkih zavodljivosti. Različiti putevi simbolizuju i različite poglede najva žnijih uključenih etničkih grupa, od kojih u na šem �lmu do re či dolaze Srbi, Jevreji i Nemci. Tada odlu čujući
188
T HO M A S D A P P E R
Godine 2007. mom ocu je usled niza pogre šnih terapija bila potrebna tu đa nega. Njegova penzija nije bila dovoljna za sme štaj u staračkom domu. Rešenje? Socijalna pomoć. U uredu socijalnog osiguranja sam, kao njegov staratelj, dobio savet da se obratim Uredu za staranje jer je moj otac sigurno imao pravo na staranje kao ratom oštećen. Prednost: Penzija se ne će uračunavati u socijalnu pomoć. Zato sam u očevo ime podneo zahtev. Onda sam celih godinu dana morao da čekam odgovor. Zahtev mog oca je odbijen jer je lekarski stru čnjak predložio odbijanje. Njegovo rukom napisano „stručno mišljenje“ je sadr žalo i druge bitne gre ške. Pri tom je bilo va žno da dotični lekar mog oca nije, kako to zakon predvi đa, lično pregledao ve ć je o njegovom stanju i pravima odlučio za pisaćim stolom. Moju žalbu je u skladu s tim „na osnovu akata“ odbilo predsedništvo vlade. U telefonskom razgovoru sa doti čnim činovnikom čuo sam re čenicu koju ne smem da citiram uz ime činovnika: „To je tako: Va š otac je bio u pogre šnom logoru. Da je gore pisalo Au š vic, o dmah b ismo odobrili zahtev i ne bi dalje ni čitali. Ali Kni ćanin? Za to niko nije čuo.“ U istom razgovoru mi je ljubazni činovnik savetovao da se, ako ništa ne postignem sa administracijom, žalim Socijalnom sudu, jer „čak i ako od toga ni šta ne bude, ipak ću moći da imam dobar osećaj da sam se za oca borio i da sam sve pokušao.“ Pred Soci jalnim sudom sam i zneo slede će činjenice: Ocenjiva č je radio neprofesionalno i npr. pripisao je zahtev k ćerkama mog oca, koje on – po mom saznanju – nikada nije imao, a lekar je presko čio i obavezan pregled. Sudija: „Kako se zove ocenjiva č?“ „XY“. Opet sudija: „Njega dobro znam. Prihvatam njegovu ocenu, svejedno šta Vi ovde iznosite.“ Sadržaj takvih izjava predstavnika Države koja je pravni naslednik Trećeg rajha me čudi iz vi še razloga. O čito, postoje žrtve druge klase ili manje vredna patnja. To je neprihvatljivo. Mom ocu su, kao i mnogim drugima stra žari u Knićaninu uvek govorili, da on tu pla ća za Hitlera. Ali moj otac, kad se rodio 1936. godine, nije bio nemački državljanin, već dr žavljanin Jugoslavije. Tre ći rajh je poslao trupe na Jugoslaviju. Nije bila volja mog oca to što su Vermaht, SS, Slu žba bezbednosti, bezbednosti, Gestapo i ostali u Jugoslaviji zaveli vladavinu terora. Uz poznate posledice po pripadnike nemačke manjine u Jugoslaviji. Dakle, moj otac je – vidi gore – „platio za Hitlera“. Hitlera“. R a čun koji drugima u Nemačkoj nikad nije ispostavljen. Ne kao logora šima u Knićaninu, Molinu, Gakovu i drugim mestima. Nisam spreman da prihvatim kad se kaže da je moj otac bio u pogre šnom logoru. On nije imao mogućnost da bira gde će završiti. Da je mogao, ostao bi kod ku će u Mramorku, sa porodicom. Išao bi u školu i tamo možda čak izrastao u komunistu. Ali mom ocu je takav razvoj uskra ćen. A nema čke vlasti su stradanje mog oca isto tako negirale, kao i posledice tog stradanja. Izjave ovde ne po imenu spomenutog činovnika i sudije mi izgledaju kao cini čno ruganje od strane ljudi kojima nedostaje kako sposobnost empatije tako i često navođena „odgovornost pred istorijom“. Ali toj „odgovornosti pred istorijom“ moraju da odgovore baš oni ljudi koji se suo če sa takvim životnim pričama. Treba barem ispoštovati važeće propise i zakone. A stradanje druge klase nije ni šta drugo nego diskriminacija. A ta diskriminacija pogađa ljude koji su ve ć jednom u životu bili diskriminisani i žigosani kao zločinci, iako su bili deca. Iz ovih razloga je za mene suo čavanje s patnjom Podunavskih Š vaba postajalo stalno sve važnije. Kao za javnost uočljiva tema, stradanje Podunavskih Š vaba ostaje skriveno iza istorije Nemaca iz Šlezije i Sudeta. Pri tom tema logora smrti koje su komunisti vodili stoji baš na početku istorijske i �lmske obrade. Ti logori nisu bili nikakvi komunistički domovi za oporavak i sigurno ne čisto deportacioni logori, kako to danas neki istoričari rado tvrde. Suviše razloga protivre če ovoj tezi. Mom ocu, koji je umro na Bo žić 2011. godine, uspeo sam jo š da prikažem kratak sažetak mog �lma. Po njegovoj reakcij mi je bilo jasno da je shvatio zašto sam napravio taj �lm. Njegov jedini komentar je bio: „Lepo.“ Rade ći na ovoj temi pribli žio sam se ocu, njegovom životu i njegovom stradanju, dok se on sve v iše udaljavao od života. A sada mogu da razumem ono što ranije nisam mogao, kada je govorio da ne će više da čuje za Hitlera i nema čku odgovornost, zato što je „on ve ć platio.“
190
THOMAS DAPPER
P U T E VI Z A M R A M OR A K
SvetozarMilutinov je jedan od srpskih srpskih svedoka u �lmu. Star je 87 godina i još govori „mramorački š vapski“.
2. Putevi za Mramorak – Opis �lma
Dokumentarni �lm Putevi za Mramorak bavi se etničkim sukobima koji su u godinama od 1941. do 1948. u jugoslovenskom Banatu doživeli nekoliko razornih zao štra vanja. Ulaskom nemačkih trupa u aprilu 1941. godine po činje prvo uništavanje uglavnom nasumice izabranih Srba i planski deportovanih Jevreja iz Banata. Tzv. folksdojčeri su pozdravljali trupe Nemaca iz Rajha hitlerovskim pozdravom, cve ćem i muzikom. Odmah nakon toga „vođstvo narodne skupine“ oko Sepa Janka sprovelo je svoje političke ideje. Vo đstvo „Nemačke narodne grupe“ oko Sepa Janka moglo je da sprovede svoje političke ideje uz podr šku iz nemačkog rajha, pogotovo kad su se one poklapale sa planovima nacista iz rajha. U mnogim mestima došlo je do streljanja od strane Nemaca – prvi Srbi su zavr šili u masovnim grobnicama. Događaji u Pančevu (koje je za svoju izlo žbu o zločinima Vermahta obradio hamburški Institut za druš tvena tvena istraivanja) su samo najistaknutiji i najbolje dokumentovani zločini Vermahta u tada šnjoj ž ivanja Jugoslaviji. U Mramorku, selu kraj Pan čeva, po svedočanstvu u �lmu jednog od počinilaca o svom učešću u zlo činu, streljana su četri Srbina koji nisu poštovali naredbe novih okupatora. Zašto su onda od 1944. godine banatske Š vabe proterivane i uni štavane, za mnoge Podunavske Š vabe je još uvek zagonetka. Jasno da su sada šnji svedoci tada često bili još suviše mladi da bi pravilno shvatili sve događaje, dok stariji (preko 80 godina) po pravilu ne će da znaju ni šta o sopstvenoj upletenosti i ume šanosti u zločine svojih sunarodnika. Njihova sopstvena patnja koju su kao kaznu za njima pripisane zločine morali da izdrže u koncentracionim logorima u godinama od 1944. do 1948. im se čini suviše velikom, suviše lošom, suviše groznom. Tako je pri osve ćenju jednog memorijalnog mesta za 110 streljanih nema čkih muškaraca u Bavaništu – kao simbol za sv a druga streljanja u Banatu, pitanje egzemplarno glasilo: „Zašto?“ Budući da ima mnogo puteva do razumevanja ove pri če, koja je deo istorije Nemačke, biv še Jugoslavije i Evrope, �lm smo nazvali Putevi za Mramorak . Mramorak simbolizuje ono neshvatljivo, gotovo mistično kao deo istorijske i sada šnje stvarnosti. Mesto postoji i ono je bilo i jeste jo š uvek model istorije Banata, multietničke oblasti koja takođe predstavlja model mulitkulturnog suživota, sa svim šansama, rizicima ali i sa svim gorkim zao štravanjima zbog totalitarističkih zavodljivosti. Različiti putevi simbolizuju i različite poglede najva žnijih uključenih etničkih grupa, od kojih u na šem �lmu do re či dolaze Srbi, Jevreji i Nemci. Tada odlu čujući akteri bili su pre svega Nemci i Srbi. Jevreji su ti koji su u Banatu gotovo potpuno uni-
PUTEVI ZA MRAMORAK
šteni. Utoliko je ograni čavanje na ove tri najvažnije etničke grupe posledica ograni ča vanja teme na najvažnije eksponente. Tako su Putevi i razli čiti pogledi na istoriju Banata koji je tokom 2000 godina upoznao mnoge vladare. Svedoci govore o sopstvenim doživljajima kao žrtve, po činioci i kao pasivni posmatrači. Istoričari brinu o sortiranju događaja u istorijski kontekst – zavisno od sopstvenog iskustvenog horizonta. Tako događaji u Mramorku čine detaljnu pri ču kao odraz „velikih“ dešavanja i političkog stanja. Film treba da pomogne da se izgrade mostovi i da se pobudi razumevanje za položaj onih drugih, ljudi sa druge strane istorije, a time i da bude deo truda oko pravog i poštenog suočavanja sa stradanjem u Banatu između 1941. i 1948. godine. Istorija ne počinje, kako to stoji u mnogim knjigama, u jesen 1944, i ne prestaje 8. maja 1945. godine. Istorija doseže daleko u prošlost i proizvodi posledice koje prevazilaze sada šnjicu. Ko radi s istorijskim dokumentima koji su nastali s ideološkom namerom, mora da zna da jasno razluči gde le ži pravo jezgro tada šnje stvarnosti. Tako su svedoci ti koji omogućavaju pogled u ponore svoje sopstvene pro šlosti dok su stajali na sme đoj ili crvenoj strani. Pesimizam nekada zavedenih ili nekada interniranih hrani se pre svega svežim iskustvima iz 1990-ih. Danas, ovde i sada, �lm se završava rečima nekadašnjeg prevodioca Josipa Broza Tita, Ivana Ivanjija, koji upozorava na sli čne događaje: „Čuvajte se!“ 3. Istorija nastanka dokumentarnog�lma Putevi za Mramorak
Posle prvog putovanja pomirenja 2003. godine u okv iru kog su pre živele Podunavske Š vabe po prvi put smele da posete masovnu grobnicu u Bavaništu, sazrela je kod nekih učesnika i mesnih Srba želja da se od mesta izvan sela koje je do tada bilo poznato kao šinteraj i koje je dakle, slu žilo za sahranjivanje životinja, napravi pravo spomen-mesto. Prodorni smrad trule ži, ja čao je šokantni utisak smrti, nepravde i ba š tu 20. oktobra 1944. godine počinjenog ubistva 110 nemačkih stanovnika Mramorka. Nekoliko poseta kasnije, kada je šinteraj de�nitivno premešten, u septembru 2007. godine, moglo je da bude obavljeno posve ćenje spomen-mesta. Postavljeno je 110 krstova i dve table s imenima. Posve ćenje sam hteo da zabele žim na �lmu. Sâm sam imao plan da jednom kasnije, kad završim dublje istraživanje teme, da napravim jedan dokumentarac – grubo re čeno – o „Podunavskim Š vabama“. Mom kamermanu sam zahvalan na mogućnosti da zabeležim posvećenje spomen-mesta za kasnije. Posle snimanja u Bavaništu, imali smo još nekoliko dana vremena. Za nas nije bilo sporno da ćemo snimiti bar nekoliko utisaka, slika atmosfere i mesnih pejza ža Mramorka. Tako smo, više slučajno, došli do srpske crkve. Tu je jedna spomen plo ča ćirilicom. Jer sam u gimnaziji u Bitighajm-Bisingenu išao na rusku sekciju, mogao sam uz ne što truda da tablu dešifrujem. Moj kamerman je odrastao u hrvatskom Dubrovniku. Zato nije mogao da čita ćirilicu, ali je mogao da direktno prevede de šifrovane znake: „učitelj Sava Maksimović, streljan od fa šista 16.4.1941.“ Ovu informaciju smo samo zajedno mogli da dešifrujemo. A pošto sam nekoliko godina ranije bio na proslavi rođendana jednog dalekog ro đaka, naslutio sam saučestvovanje tog rođaka u zločinu, budući da je prilikom ulaska Vermahta on odmah bio imenovan za šefa policije u Mramorku. Ko bi, ako ne on, mogao da nas obavesti o pogubljenju Save Maksimovića? Kao policajac, mora da je saznao više. Na licu mesta smo mogli da pitamo još nekoliko starih Mramorčana – Srba i Nemaca – o sudbini u čitelja Maksimovića. Srbi i Nemci su složno ispričali istu verziju događaja: Sava Maksimović je za vreme radio-prenosa jednog govora Adolfa Hitlera pucao na svoj radio sve dok Hitler nije zaćutao. Zbog toga je – kako je ostalo u kolektivnom sećanju – pozvan na odgovornost i streljan kao neko ko je hteo da ubije Hitlera. Po povratku i prvom pregledanju materijala, re šili smo da �lm završimo uz propratno istraživanje. Nije trebalo da bude nikakve teze koju bi morali da postepeno uklonimo. Takva teza bi bila preuranjena i teško da bi mogli da je odr žimo. Usto, bilo je jasno: trebaće nam vremena. Trebalo je nabaviti knjige i proraditi ih, uspostaviti
189
spreman da u intervjuu za �lm da informacije o svom učestvanju u zlo činu. Dakle, mogli smo da planiramo: 2008. ćemo kao tim snimati u Mramorku, Knićaninu, Bavaništu sa srpskim intervju-partnerima, kao što je k ćerka Save Maksimovića, Mira Maksimović-Knežević ili biv šim predsednikom Anketne komisije za utvr đi vanje istine o događ ajima izmeđ u 1941. i 1948. u Vojvodini. Pre toga smo intervjuisali mog ro đaka u jednom stara čkom domu u Minhenu. Tom prilikom sam od njega saznao da se moj pradeda prema svom nacističkom polunećaku odnosio s velikom ohološću i odbojnošću. U jesen, ba š dok smo ocenjivali materijal ARD je prikazala �lm iz dva dela o Sudetskim Nemcima. Ovu emisiju smo mogli da iskoristimo da sadr žinski proverimo sopstveni rad. Doduše, još nismo stigli do kraja na šeg istraživanja, još nismo vodili razgovore sa pre živelima iz holokausta u Banatu. Ali smo tad već bili vrlo blizu nameravanog rezultata: jednog neutralnog �lma koji istražuje i objašnjava razloge „nestanka“ banatskih Š vaba iz Jugoslavije. Cilj je bio da u �lmu predstavimo različita shvatanja a istovremeno i da otkrijemo uzročno-posledični lanac doga đaja. Pri tom je u startu jasno: objašnjenja uvek mogu da odslikaju samo deo ukupne istorijske stvarnosti. Drugim rečima: čovek koji je odrastao u Jugoslaviji će druga čije vrednovati Tita od nekog Podunavskog Š vabe čiji članovi porodice su bili žrtve Titove politike. U proleće 2009. godine usledila je nakon jednonedeljnog studijskog boravka u Srbiji još jedna sedmica snimanja u aprilu kad smo pre svega snimali Jevreje koji su preživeli holokaust. Otprilike u isto vreme, saznao sam da Herta Has, Titova prva žena, još živi u Beogradu. Međutim, budući da je nedugo pre toga dala deseto časovni inter vju hrvatskom �lmadžiji Lordanu Zafranoviću koji živi u Pragu, nije opet htela pred kameru. Bilo joj je suvi še naporno da još jednom odgovara na silna pitanja. Na žalost ona, jedan od najvažnijih svedoka epohe, je u međuvremenu umrla. Dakle, našao sam se pred pitanjem kako da „nadomestim“ Hertu Has. Saznao sam za Ivana Ivanjija, nekadašnjeg Titovog prevodioca. Taj književnik živi u Beču i Beogradu. Nije ga bilo teško naći. Bio je vrlo spreman da mi da intervju. Ali kada i gde? U prole će, kad smo mi tamo hteli da snimamo, on nije bio u Beogradu. Prvo sam uspostavio kontakt s drugima koji su preživeli logore za Jevreje i mogu da izvestim o upe čatljivim razgovo-
Pogled na Belu Crkvu.
191
190
THOMAS DAPPER
PUTEVI ZA MRAMORAK
191
šteni. Utoliko je ograni čavanje na ove tri najvažnije etničke grupe posledica ograni ča vanja teme na najvažnije eksponente. Tako su Putevi i razli čiti pogledi na istoriju Banata koji je tokom 2000 godina upoznao mnoge vladare. Svedoci govore o sopstvenim doživljajima kao žrtve, po činioci i kao pasivni posmatrači. Istoričari brinu o sortiranju događaja u istorijski kontekst – zavisno od sopstvenog iskustvenog horizonta. Tako događaji u Mramorku čine detaljnu pri ču kao odraz „velikih“ dešavanja i političkog stanja. Film treba da pomogne da se izgrade mostovi i da se pobudi razumevanje za položaj onih drugih, ljudi sa druge strane istorije, a time i da bude deo truda oko pravog i poštenog suočavanja sa stradanjem u Banatu između 1941. i 1948. godine. Istorija ne počinje, kako to stoji u mnogim knjigama, u jesen 1944, i ne prestaje 8. maja 1945. godine. Istorija doseže daleko u prošlost i proizvodi posledice koje prevazilaze sada šnjicu. Ko radi s istorijskim dokumentima koji su nastali s ideološkom namerom, mora da zna da jasno razluči gde le ži pravo jezgro tada šnje stvarnosti. Tako su svedoci ti koji omogućavaju pogled u ponore svoje sopstvene pro šlosti dok su stajali na sme đoj ili crvenoj strani. Pesimizam nekada zavedenih ili nekada interniranih hrani se pre svega svežim iskustvima iz 1990-ih. Danas, ovde i sada, �lm se završava rečima nekadašnjeg prevodioca Josipa Broza Tita, Ivana Ivanjija, koji upozorava na sli čne događaje: „Čuvajte se!“ 3. Istorija nastanka dokumentarnog�lma Putevi za Mramorak
Posle prvog putovanja pomirenja 2003. godine u okv iru kog su pre živele Podunavske Š vabe po prvi put smele da posete masovnu grobnicu u Bavaništu, sazrela je kod nekih učesnika i mesnih Srba želja da se od mesta izvan sela koje je do tada bilo poznato kao šinteraj i koje je dakle, slu žilo za sahranjivanje životinja, napravi pravo spomen-mesto. Prodorni smrad trule ži, ja čao je šokantni utisak smrti, nepravde i ba š tu 20. oktobra 1944. godine počinjenog ubistva 110 nemačkih stanovnika Mramorka. Nekoliko poseta kasnije, kada je šinteraj de�nitivno premešten, u septembru 2007. godine, moglo je da bude obavljeno posve ćenje spomen-mesta. Postavljeno je 110 krstova i dve table s imenima. Posve ćenje sam hteo da zabele žim na �lmu. Sâm sam imao plan da jednom kasnije, kad završim dublje istraživanje teme, da napravim jedan dokumentarac – grubo re čeno – o „Podunavskim Š vabama“. Mom kamermanu sam zahvalan na mogućnosti da zabeležim posvećenje spomen-mesta za kasnije. Posle snimanja u Bavaništu, imali smo još nekoliko dana vremena. Za nas nije bilo sporno da ćemo snimiti bar nekoliko utisaka, slika atmosfere i mesnih pejza ža Mramorka. Tako smo, više slučajno, došli do srpske crkve. Tu je jedna spomen plo ča ćirilicom. Jer sam u gimnaziji u Bitighajm-Bisingenu išao na rusku sekciju, mogao sam uz ne što truda da tablu dešifrujem. Moj kamerman je odrastao u hrvatskom Dubrovniku. Zato nije mogao da čita ćirilicu, ali je mogao da direktno prevede de šifrovane znake: „učitelj Sava Maksimović, streljan od fa šista 16.4.1941.“ Ovu informaciju smo samo zajedno mogli da dešifrujemo. A pošto sam nekoliko godina ranije bio na proslavi rođendana jednog dalekog ro đaka, naslutio sam saučestvovanje tog rođaka u zločinu, budući da je prilikom ulaska Vermahta on odmah bio imenovan za šefa policije u Mramorku. Ko bi, ako ne on, mogao da nas obavesti o pogubljenju Save Maksimovića? Kao policajac, mora da je saznao više. Na licu mesta smo mogli da pitamo još nekoliko starih Mramorčana – Srba i Nemaca – o sudbini u čitelja Maksimovića. Srbi i Nemci su složno ispričali istu verziju događaja: Sava Maksimović je za vreme radio-prenosa jednog govora Adolfa Hitlera pucao na svoj radio sve dok Hitler nije zaćutao. Zbog toga je – kako je ostalo u kolektivnom sećanju – pozvan na odgovornost i streljan kao neko ko je hteo da ubije Hitlera. Po povratku i prvom pregledanju materijala, re šili smo da �lm završimo uz propratno istraživanje. Nije trebalo da bude nikakve teze koju bi morali da postepeno uklonimo. Takva teza bi bila preuranjena i teško da bi mogli da je odr žimo. Usto, bilo je jasno: trebaće nam vremena. Trebalo je nabaviti knjige i proraditi ih, uspostaviti veze sa svedocima na sv im stranama. Teškoća: moje znanje srpskog za to nije bilo dostatno. Onda se u telefonskom razgovoru s mojim ro đakom ispostavilo da je on
192
spreman da u intervjuu za �lm da informacije o svom učestvanju u zlo činu. Dakle, mogli smo da planiramo: 2008. ćemo kao tim snimati u Mramorku, Knićaninu, Bavaništu sa srpskim intervju-partnerima, kao što je k ćerka Save Maksimovića, Mira Maksimović-Knežević ili biv šim predsednikom Anketne komisije za utvr đi vanje istine o događ ajima izmeđ u 1941. i 1948. u Vojvodini. Pre toga smo intervjuisali mog ro đaka u jednom stara čkom domu u Minhenu. Tom prilikom sam od njega saznao da se moj pradeda prema svom nacističkom polunećaku odnosio s velikom ohološću i odbojnošću. U jesen, ba š dok smo ocenjivali materijal ARD je prikazala �lm iz dva dela o Sudetskim Nemcima. Ovu emisiju smo mogli da iskoristimo da sadr žinski proverimo sopstveni rad. Doduše, još nismo stigli do kraja na šeg istraživanja, još nismo vodili razgovore sa pre živelima iz holokausta u Banatu. Ali smo tad već bili vrlo blizu nameravanog rezultata: jednog neutralnog �lma koji istražuje i objašnjava razloge „nestanka“ banatskih Š vaba iz Jugoslavije. Cilj je bio da u �lmu predstavimo različita shvatanja a istovremeno i da otkrijemo uzročno-posledični lanac doga đaja. Pri tom je u startu jasno: objašnjenja uvek mogu da odslikaju samo deo ukupne istorijske stvarnosti. Drugim rečima: čovek koji je odrastao u Jugoslaviji će druga čije vrednovati Tita od nekog Podunavskog Š vabe čiji članovi porodice su bili žrtve Titove politike. U proleće 2009. godine usledila je nakon jednonedeljnog studijskog boravka u Srbiji još jedna sedmica snimanja u aprilu kad smo pre svega snimali Jevreje koji su preživeli holokaust. Otprilike u isto vreme, saznao sam da Herta Has, Titova prva žena, još živi u Beogradu. Međutim, budući da je nedugo pre toga dala deseto časovni inter vju hrvatskom �lmadžiji Lordanu Zafranoviću koji živi u Pragu, nije opet htela pred kameru. Bilo joj je suvi še naporno da još jednom odgovara na silna pitanja. Na žalost ona, jedan od najvažnijih svedoka epohe, je u međuvremenu umrla. Dakle, našao sam se pred pitanjem kako da „nadomestim“ Hertu Has. Saznao sam za Ivana Ivanjija, nekadašnjeg Titovog prevodioca. Taj književnik živi u Beču i Beogradu. Nije ga bilo teško naći. Bio je vrlo spreman da mi da intervju. Ali kada i gde? U prole će, kad smo mi tamo hteli da snimamo, on nije bio u Beogradu. Prvo sam uspostavio kontakt s drugima koji su preživeli logore za Jevreje i mogu da izvestim o upe čatljivim razgovorima. Nekadašnji novinar, pisac i partizan, Aleksandar „Sa ša“ Lebl mi je na po četku
THOMAS DAPPER
našeg razgovora ponudio da jednostavno sâm izaberem jezik na kom čemo opštiti. Uz srpski i nemački, govorio je i niz drugih jezika. Jezika koji su bili va žni u Jugoistočnoj Evropi i u Banatu i jezika koji su u savremenoj komunikaciji u Evropi do danas va žni. Ili s Magdom Berger koju sam sreo u čitaonici Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu. Čula je kako sam sa zamenicom direktorke razgovarao na francuskom. Zato me je na francuskom zapitala šta me je dovelo baš u tu čitaonicu Jevrejskog muzeja. Na moje „je suis d’allemagne“ odgovorila je sa „onda možemo da govorimo nemački. Pričajte.“ Nju sam jednostavno morao da intervjuišem. Sedela je u jedinom vozu iz Subotice za Au š vic i samo zato što je voz negde u Austriji zadr žan na nekom polju i zato što je pitano ko ho će da tu ostane da radi, pre živela je rat i izbegla masovno ubijanje od strane nacista. Saznao sam za knjigu Davida Albaharija „Gec i Majer“ 1, roman o obo jici voza ča kola sa gasnom komorom u Beogradu koji su odgovorni za smrt 7.000 – 8.000 logoraša Jevrejskog logora Zemun a čije se boravište po završetku Drugog svetskog rata navodno nikad nije moglo otkriti. Zahvaljujući svim ovim ljudima i Leksikonu holokausta Volfganga Benca2 stekao sam uvid u gotovo potpuno uništenje banatskih Jevreja. Susreti i preliminarni razgo vori su bili kao putovanje kroz vreme i preneli su mi utisak jed ne Evrope kakva je mogla biti bez nacizma, fa šizma i komunizma. Jedne otvorene Evrope, u kojoj se podrazumevalo da se čovek zanima za jezik, kulturu i religiju drugih, i da sasvim prirodno praznike komšija uključuje u sopstveni život. Banat je bio moderan region usred jedne prosperiraju će Evrope. Na karnevalu u Beloj Crkvi ve ć se 1920-ih znalo za Stanlia i Olia i Miki Mausa. To je zabele žila �lmska kamera. Bogat i mnogostran suživot završen je u krvavoj borbi dve ideologije koje su obe htele da promene i u svom smislu „usavrše“, vaspitaju, očeliče čoveka i/ili ga učine čistokrvnim. Uzor multietničkog suživota uništio je nacizam koji je uni štio jevrejsko stanovništvo, kao i veliki deo Cigana i samovoljno izabrane Srbe u okviru tzv. mera odmazde. Za jednog ubijenog nema čkog vojnika 100 Srba ili Jevreja je moralo da izgubi život. Taj princip su onda na mnogo mesta preuzeli komunisti pod Titom u jesen 1944. godine. U vezi s tim stalno se pojavljuje pojam „ Akcija inteligencija“. U Mramorku je sakupljeno 110 nema čkih muškaraca i nedelju dana navodno mučeno kao osveta za smrt jednog srpskog petnaestogodišnjaka koji je streljan zbog kr šenja policijskog časa. Onda su ti zato sakupljeni mu škarci posle sedam dana mučenja streljani u Bavaništu. Me đu njima je bilo i nekoliko maloletnika. Suoč avanje moje generacije
Ja sam došao na svet u Štutgartu 1969. godine. Moja generacija tek poslednjih godina otkriva zajedničke crte koje proizilaze iz sli čnih porodičnih istorija. Mi deca i unuci izgnanika, interniraca, uni štenih žrtava koje god ideologije i koje god strane nemamo bilo kakav interes za bilo kakvim revanšističkim mislima, a pogotovo ne za planovima. Ali ipak u međusobnom razgovoru primećujemo slična osećanja koja nam svima sugerišu da su zavičaj i ukorenjenost potpuno ljudski, čak i kad taj zavičaj ne znači tlo, a pogotovo ne krv. Ja li čno osećam zavičaj kad sam s prijateljima i kad u čestvujem u inspirativnim razgovorima. A ipak, Banat u meni budi jedan nadražljiv vid poznatosti. Stalno me opet ne što vuče u Mramorak, Pančevo, Belu Crkvu. U me đuvremenu nastala su prijateljstva koja se zahvaljujući meilovima, skajpu i feisbuku mogu negovati i u mojoj svakodnevici u Kelnu. Tzv. generacija onih koji su do živeli rat ide u penziju. Mnogi su pomrli. Time se postavlja pitanje ko će hteti ili mo ći da preuzme odgovornost u udru ženjima prognanika. Pitanje o tom delu istorije sadr ži materijal i teme za niz knjiga i �lmova. Iznad svega toga, me đutim, stoji – u skladu sa re čenicom dr Motea, osniva ča Loveparade –: Svi smo mi članovi iste porodice i živimo na istoj, jednoj planeti. Ne trebaju nam, dakle, nikakav rasizam i ideologije koje razdvajaju ljude ili grupe ljudi ili koje se stavljaju iznad drugih. Razmislimo svi zajedno o pitanju kako ćemo živeti jedni s drugima, s a svim razlikama koj e su nam date. Te razlike stvaraju fascinantnu
PUTEVI ZA MRAMORAK
iskustava s Trećim rajhom i groznim nedelima ljudi protiv drugih ljudi koja su iz toga proizašla. Utoliko polazim od toga da tzv. generacija unuka donosi sa sobom kako potrebnu distancu prema pretrpljenoj patnji deda i baba, tako i razumne dru štvene uticaje protekle četri decenije da mo že da se otvoreno približi istoriji proterivanja i uni štenja. Tek sada dokumenti postaju dostupni. Nažalost, tek sada su neki svedoci spremni da daju informacije. Mnogi od njih neće još dugo živeti ili su – kao u mom �lmu – u me đuvremenu pomrli. Cilj konferencije u Radgoni je bio da se multiperspektivno pozabavi doga đajima. To joj je uspelo, ali ipak nije bilo dovoljno. Čak i ako je mogao da počne dijalog izme đu nekih učesnika konferencije, nedostaju dalja pribli žavanja, a i saglasna vrednovanja. Nužna je komunikacija između Nemaca, Srba, Austrijanaca, Ma đara i Hrvata, ali i sa savezima Jevreja i Cigana, da bi se obradila istorija izme đu 1941. i 1948, i posle toga obradila u celini a ne s amo parcijalno. Radgona bi za taj proces pribli žavanja – ako se nastavi – bio vredan, neizostavan početak.
1 2
David Albahari, Götz und Meyer, Roman, Eichborn Verlag, Frankfurt am Main 2003. Lexikon des Holocaust, hrsg. von Wolfgang Benz, München 2002.
Pogled na Belu Crkvu.
193
192
THOMAS DAPPER
našeg razgovora ponudio da jednostavno sâm izaberem jezik na kom čemo opštiti. Uz srpski i nemački, govorio je i niz drugih jezika. Jezika koji su bili va žni u Jugoistočnoj Evropi i u Banatu i jezika koji su u savremenoj komunikaciji u Evropi do danas va žni. Ili s Magdom Berger koju sam sreo u čitaonici Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu. Čula je kako sam sa zamenicom direktorke razgovarao na francuskom. Zato me je na francuskom zapitala šta me je dovelo baš u tu čitaonicu Jevrejskog muzeja. Na moje „je suis d’allemagne“ odgovorila je sa „onda možemo da govorimo nemački. Pričajte.“ Nju sam jednostavno morao da intervjuišem. Sedela je u jedinom vozu iz Subotice za Au š vic i samo zato što je voz negde u Austriji zadr žan na nekom polju i zato što je pitano ko ho će da tu ostane da radi, pre živela je rat i izbegla masovno ubijanje od strane nacista. Saznao sam za knjigu Davida Albaharija „Gec i Majer“ 1, roman o obo jici voza ča kola sa gasnom komorom u Beogradu koji su odgovorni za smrt 7.000 – 8.000 logoraša Jevrejskog logora Zemun a čije se boravište po završetku Drugog svetskog rata navodno nikad nije moglo otkriti. Zahvaljujući svim ovim ljudima i Leksikonu holokausta Volfganga Benca2 stekao sam uvid u gotovo potpuno uništenje banatskih Jevreja. Susreti i preliminarni razgo vori su bili kao putovanje kroz vreme i preneli su mi utisak jed ne Evrope kakva je mogla biti bez nacizma, fa šizma i komunizma. Jedne otvorene Evrope, u kojoj se podrazumevalo da se čovek zanima za jezik, kulturu i religiju drugih, i da sasvim prirodno praznike komšija uključuje u sopstveni život. Banat je bio moderan region usred jedne prosperiraju će Evrope. Na karnevalu u Beloj Crkvi ve ć se 1920-ih znalo za Stanlia i Olia i Miki Mausa. To je zabele žila �lmska kamera. Bogat i mnogostran suživot završen je u krvavoj borbi dve ideologije koje su obe htele da promene i u svom smislu „usavrše“, vaspitaju, očeliče čoveka i/ili ga učine čistokrvnim. Uzor multietničkog suživota uništio je nacizam koji je uni štio jevrejsko stanovništvo, kao i veliki deo Cigana i samovoljno izabrane Srbe u okviru tzv. mera odmazde. Za jednog ubijenog nema čkog vojnika 100 Srba ili Jevreja je moralo da izgubi život. Taj princip su onda na mnogo mesta preuzeli komunisti pod Titom u jesen 1944. godine. U vezi s tim stalno se pojavljuje pojam „ Akcija inteligencija“. U Mramorku je sakupljeno 110 nema čkih muškaraca i nedelju dana navodno mučeno kao osveta za smrt jednog srpskog petnaestogodišnjaka koji je streljan zbog kr šenja policijskog časa. Onda su ti zato sakupljeni mu škarci posle sedam dana mučenja streljani u Bavaništu. Me đu njima je bilo i nekoliko maloletnika.
PUTEVI ZA MRAMORAK
193
iskustava s Trećim rajhom i groznim nedelima ljudi protiv drugih ljudi koja su iz toga proizašla. Utoliko polazim od toga da tzv. generacija unuka donosi sa sobom kako potrebnu distancu prema pretrpljenoj patnji deda i baba, tako i razumne dru štvene uticaje protekle četri decenije da mo že da se otvoreno približi istoriji proterivanja i uni štenja. Tek sada dokumenti postaju dostupni. Nažalost, tek sada su neki svedoci spremni da daju informacije. Mnogi od njih neće još dugo živeti ili su – kao u mom �lmu – u me đuvremenu pomrli. Cilj konferencije u Radgoni je bio da se multiperspektivno pozabavi doga đajima. To joj je uspelo, ali ipak nije bilo dovoljno. Čak i ako je mogao da počne dijalog izme đu nekih učesnika konferencije, nedostaju dalja pribli žavanja, a i saglasna vrednovanja. Nužna je komunikacija između Nemaca, Srba, Austrijanaca, Ma đara i Hrvata, ali i sa savezima Jevreja i Cigana, da bi se obradila istorija izme đu 1941. i 1948, i posle toga obradila u celini a ne s amo parcijalno. Radgona bi za taj proces pribli žavanja – ako se nastavi – bio vredan, neizostavan početak.
1 2
David Albahari, Götz und Meyer, Roman, Eichborn Verlag, Frankfurt am Main 2003. Lexikon des Holocaust, hrsg. von Wolfgang Benz, München 2002.
Suoč avanje moje generacije
Ja sam došao na svet u Štutgartu 1969. godine. Moja generacija tek poslednjih godina otkriva zajedničke crte koje proizilaze iz sli čnih porodičnih istorija. Mi deca i unuci izgnanika, interniraca, uni štenih žrtava koje god ideologije i koje god strane nemamo bilo kakav interes za bilo kakvim revanšističkim mislima, a pogotovo ne za planovima. Ali ipak u međusobnom razgovoru primećujemo slična osećanja koja nam svima sugerišu da su zavičaj i ukorenjenost potpuno ljudski, čak i kad taj zavičaj ne znači tlo, a pogotovo ne krv. Ja li čno osećam zavičaj kad sam s prijateljima i kad u čestvujem u inspirativnim razgovorima. A ipak, Banat u meni budi jedan nadražljiv vid poznatosti. Stalno me opet ne što vuče u Mramorak, Pančevo, Belu Crkvu. U me đuvremenu nastala su prijateljstva koja se zahvaljujući meilovima, skajpu i feisbuku mogu negovati i u mojoj svakodnevici u Kelnu. Tzv. generacija onih koji su do živeli rat ide u penziju. Mnogi su pomrli. Time se postavlja pitanje ko će hteti ili mo ći da preuzme odgovornost u udru ženjima prognanika. Pitanje o tom delu istorije sadr ži materijal i teme za niz knjiga i �lmova. Iznad svega toga, me đutim, stoji – u skladu sa re čenicom dr Motea, osniva ča Loveparade –: Svi smo mi članovi iste porodice i živimo na istoj, jednoj planeti. Ne trebaju nam, dakle, nikakav rasizam i ideologije koje razdvajaju ljude ili grupe ljudi ili koje se stavljaju iznad drugih. Razmislimo svi zajedno o pitanju kako ćemo živeti jedni s drugima, s a svim razlikama koj e su nam date. Te razlike stvaraju fascinantnu raznolikost koje bi danas trebalo da nas podstaknu na mir i toleranciju – ba š zbog
194
THOMAS DAPPER
BEITRAG
Skraćenice Konkordanca naziva mesta Podaci o slikama Kratke biografije Impresum
195
194
THOMAS DAPPER
BEITRAG
195
SKRAĆENICE
197
Skraćenice Konkordanca naziva mesta Podaci o slikama Kratke biografije Impresum
196
SKRAĆ ENICE
Skraćenice
AA AJ APV ARS AVNOJ
Auswärtiges Amt [Ministarstvo spoljnih poslova] Arhiv Jugoslavije Autonomna Pokrajina Vojvodina Arhiv Republike Slovenije Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije / Antifašistični svet narodne osvoboditve Jugoslavije
DFJ DM
Demokratska Federativna Jugoslavija, avgust – novembar 1945. Deutsche Mannschaf [Nemačka momčad]
ES
Einsatzstaff el [Operativni odred]
FD Hrvatska FLRJ/FNRJ
Federalna Država Hrvatska, 1945 –1946 Federativna Ljudska Republika Jugoslavija / Federativna Narodna Republika Jugoslavija
Gestapo
Geheime Staatspolizei [Tajna državna policija]
HSSPF
Höherer SS- und Polizeiführer [Viši SS i policijski šef]
IASu
Istorijski Arhiv Subotica
KNOJ KB KPJ kv
Korpus narodne odbrane Jugoslavije / Korpus narodne obrambe Jugoslavije Kulturbund [Prosvetni savez] Komunistička partija Jugoslavije kriegsverwendungsfähig [upotrebljiv u ratu]
MUP
Ministarstvo unutrašnjih poslova / Ministarstvo unutarnjih poslova
Nezavisna Država Hrvatska, 1941–1945 Narodnyj komissariat vnutrennih del (Hapoдный комиссариат внутренниx дел) [Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR] NOV Narodnooslobodilačka vojska NSAP Vojvodina Na rodna skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine NDH NKVD
OF OKW ORJUNA OZNA
Osvobodilna fronta Oberkommando der Wehrmacht [Vrhovna komanda Vermahta] Organizacija jugoslavenskih nacionalista Odeljenje za zaštitu naroda / Oddelek za za ščito naroda
POJ
Partizanski odredi Jugoslavije
SFRJ SKOJ SS SS-FHA
Socijalistička federativna republika Jugoslavija, 1963–1992 Savez komunističke omladine Jugoslavije Schutzstaff el [Za štitni odred] SS-Führungshauptamt [Vodeći glavni ured SS]
VDA
VA VIA VoMi
Verein für das Deutschtum im Ausland, ab 1933 Volksbund für das Deutschtum im Ausland [Udruženje za nemstvo u inostranstvu, od 1933. godine Narodni savez za nemstvo u inostranstvu] Vojni arhiv Arhiv Vojno-istorijskog Instituta, Beograd Volksdeutsche Mittelstelle [Sredi šnjica za folksdojčere]
196
SKRAĆ ENICE
SKRAĆENICE
197
Skraćenice
AA AJ APV ARS AVNOJ
Auswärtiges Amt [Ministarstvo spoljnih poslova] Arhiv Jugoslavije Autonomna Pokrajina Vojvodina Arhiv Republike Slovenije Antifašističko veće narodnog oslobođenja Jugoslavije / Antifašistični svet narodne osvoboditve Jugoslavije
DFJ DM
Demokratska Federativna Jugoslavija, avgust – novembar 1945. Deutsche Mannschaf [Nemačka momčad]
ES
Einsatzstaff el [Operativni odred]
FD Hrvatska FLRJ/FNRJ
Federalna Država Hrvatska, 1945 –1946 Federativna Ljudska Republika Jugoslavija / Federativna Narodna Republika Jugoslavija
Gestapo
Geheime Staatspolizei [Tajna državna policija]
HSSPF
Höherer SS- und Polizeiführer [Viši SS i policijski šef]
IASu
Istorijski Arhiv Subotica
KNOJ KB KPJ kv
Korpus narodne odbrane Jugoslavije / Korpus narodne obrambe Jugoslavije Kulturbund [Prosvetni savez] Komunistička partija Jugoslavije kriegsverwendungsfähig [upotrebljiv u ratu]
MUP
Ministarstvo unutrašnjih poslova / Ministarstvo unutarnjih poslova
VDA
VA VIA VoMi
Verein für das Deutschtum im Ausland, ab 1933 Volksbund für das Deutschtum im Ausland [Udruženje za nemstvo u inostranstvu, od 1933. godine Narodni savez za nemstvo u inostranstvu] Vojni arhiv Arhiv Vojno-istorijskog Instituta, Beograd Volksdeutsche Mittelstelle [Sredi šnjica za folksdojčere]
Nezavisna Država Hrvatska, 1941–1945 Narodnyj komissariat vnutrennih del (Hapoдный комиссариат внутренниx дел) [Ministarstvo unutrašnjih poslova SSSR] NOV Narodnooslobodilačka vojska NSAP Vojvodina Na rodna skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine NDH NKVD
198
OF OKW ORJUNA OZNA
Osvobodilna fronta Oberkommando der Wehrmacht [Vrhovna komanda Vermahta] Organizacija jugoslavenskih nacionalista Odeljenje za zaštitu naroda / Oddelek za za ščito naroda
POJ
Partizanski odredi Jugoslavije
SFRJ SKOJ SS SS-FHA
Socijalistička federativna republika Jugoslavija, 1963–1992 Savez komunističke omladine Jugoslavije Schutzstaff el [Za štitni odred] SS-Führungshauptamt [Vodeći glavni ured SS]
UDV/ UDBA
Uprava državne varnosti / Uprava dr žavne bezbednosti
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Konkordanca naziva mesta
Velika Pisanica (Bjelovarsko-bilogorska županija) Vinkovci (Srijem) Vukovar (Srijem) Zagreb
Bosna i Hercegovina
Makedonija
Drvar (Kanton br. 10) Drvar (Kanton 10) Nova Topola (Opšt. Bosanksa Gradiška, Windthorst (Gmd. Bosanska Gradischka, Republika Srpska) Serbische Republik) Stolac (Hercegovačko-neretvanski kanton) Stolatz (Kanton Herzegowina-Neretwa) Tuzla (Tuzlanski kanton) Tuzla (Kanton Tuzla)
Bitola, Bitolj Kumanovo
Nemačka
Bon (Nordrajn-Vestfalen) Cufenhauzen (Baden-Virtemberg) Frajburg (Baden-Virtemb erg) Herne (Nordrajn-Vestfalen) Kandel (Rajnlandfalc) Keln (Nordrajn-Vestfalen) Minhen (Bavarska) Piding (Bavarska) Regenzburg (Bavarska) Štutgart (Baden-Virtemberg) Tibingen (Baden-Virtemberg) Tutlingen (Baden -Virtembe rg) Zindel�ngen (Baden-Virtemberg)
Bonn (Nordrhein-Westfalen) Zuff enhausen (Baden-Württemberg) Freiburg im Breisgau (Baden-Württemberg) Herne (Nordrhein-Westfalen) Kandel (Rheinlandpfalz) Köln (Nordrhein-Westfalen) München (Bayern) Piding (Bayern) Regensburg (Bayern) Stuttgart (Baden-Württemberg) Tübingen (Baden-Württemberg) Tuttlingen (Baden-Württemberg) Sindel �ngen (Baden-Württemberg)
Hrvatska
Beli Manastir Bjelovar (Bjelovarsko-bilogorska županija) Bošnjaci (Srijem) Brač (Dalmacija) Đakovo (Slavonija) Hvar (Dalmacija) Jarmina (Srijem) Josipovac (Slavonija) Krndija (Slavonija) Kotoriba (Međimurska županija) Našice (Slavonija) Osijek (Slavonija) Otok (Dalmacija) Ov čara (Srijem) Pelješac (Dalmacija) Petlovac Podravska Slatina (Slavonija) Pula (Istra) Pusta Podunavlje Sarvaš (Slavonija) Šabac (Mač va) Šipovac (Slavonija) Tenje (Slavon ija) Valpovo (Slavon ija)
Manoster (Baranja) Belowar (Gespanschaf Bjelovar-Bilogora) Boschnjatzi (Syrmien) Bratsch (Dalmatien) Diakowar (Slawonien) Hvar (Dalmatien) Jarmin(a), Jarmein (Syrmien) Josipowatz, Ober-Josefsdorf (Slawonien) Kerndia (Slawonien) Kotoriba (Gespanschaf Medjimurje) Naschitz (Slawonien) Essegg (Slawonien) Otok (Dalmatien) Owtschara (Syrmien) Peljeschatz (Dalmatien) Sanktivan, St. Stefan (Baranja) Slatina (Slawonien) Pula (Istrien) Pusta Podunawlje (Baranja) Sarwasch (Slawonien) Schabatz (Matschwa) Schipowatz (Slawonien) Tenja (Slawonie n) Walpowo, Walpach (Slawoni en)
Groß-Pisanitz (Gespanschaf Bjelovar-Bilogora) Winkowzi, Winkowitz (Syrmien) Wukowar (Syrmien) Zagreb, Agram
Bitola Kumanowo
Austrija
Be č Celovec (Koroška, Koruška) Fefernic (Koruška, Koroška) Gradec (Štajerska) Podrožca (Koroška, Koruška) Radgona (Štajerska)
Wien Klagenfurt (Kärnten) Feff ernitz (Kärnten) Graz (Steiermark) Rosenbach (Kärtnen) Bad Radkersburg (Steiermark)
Rumunija
Čenej Saderlah Ulmbah Vojtek
Tschene, Cenei (rum.) (Banat) Saderlach, Zădăreni (rum.) (Banat) Ulmbach, Peciu Nou (rum.) (Banat) Wojtek, Voiteni (rum.) (Banat)
Srbija
Aradac Bačka Palanka (Bačka) Bačka Topola (Bačka) Bački Breg (Ba čka) Bački Gračac, Filipovo (Bačka) Bački Jarak (Ba čka) (Bački) Magli ć (Bačka) Bajša (Ba čka) Banatski Despotovac Bavanište Be čmen (Syrmien) Beograd Bela Crkva Bočar Čačak (Okrug Oravica) Gajdobra (Bačka) Gakovo (Bačka) Hajdučica Inđija (Srem) Ivanjica (Okrug Oravica) Jabuka Kać (Bačka) Kačarevo Kljajićevo (Bačka) Knićanin Konak Kosovska Mitrovica (Kosovo i Metohija) Kraljevo (Okrug Ra ška) Kruščić (Bačka)
Aradatz (Banat) Palanka (Batschka) Topola (Batschka) Batschki Breg (Batschka) Filipowa (Batschka) Jarek (Batschka) Bulkes (Batschka) Bajza (Batschka) Ernsthausen (Banat) Bawanischte (Banat) Betschmen (Syrmien) Belgrad Weißkirchen (Banat) Botschar (Banat) Tschatschak (Kreis Orawitza) Gajdobra (Batschka) Gakowa (Batschka) Hajduschitza (Banat) India (Syrmien) Ivanitza (Kreis Orawitza) Apfeldorf (Banat) Katsch (Batschka) Franzfeld (Banat) Kernei (Batschka) Rudolfsgnad (Banat) Kanak (Banat) Mitrowitza (Kosovo) Kraljewo (Bezirk Raschka) Weprowatz (Batschka)
199
198
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Konkordanca naziva mesta
Bosna i Hercegovina
Makedonija
Drvar (Kanton br. 10) Drvar (Kanton 10) Nova Topola (Opšt. Bosanksa Gradiška, Windthorst (Gmd. Bosanska Gradischka, Republika Srpska) Serbische Republik) Stolac (Hercegovačko-neretvanski kanton) Stolatz (Kanton Herzegowina-Neretwa) Tuzla (Tuzlanski kanton) Tuzla (Kanton Tuzla)
Bitola, Bitolj Kumanovo
Nemačka
Bon (Nordrajn-Vestfalen) Cufenhauzen (Baden-Virtemberg) Frajburg (Baden-Virtemb erg) Herne (Nordrajn-Vestfalen) Kandel (Rajnlandfalc) Keln (Nordrajn-Vestfalen) Minhen (Bavarska) Piding (Bavarska) Regenzburg (Bavarska) Štutgart (Baden-Virtemberg) Tibingen (Baden-Virtemberg) Tutlingen (Baden -Virtembe rg) Zindel�ngen (Baden-Virtemberg)
Bonn (Nordrhein-Westfalen) Zuff enhausen (Baden-Württemberg) Freiburg im Breisgau (Baden-Württemberg) Herne (Nordrhein-Westfalen) Kandel (Rheinlandpfalz) Köln (Nordrhein-Westfalen) München (Bayern) Piding (Bayern) Regensburg (Bayern) Stuttgart (Baden-Württemberg) Tübingen (Baden-Württemberg) Tuttlingen (Baden-Württemberg) Sindel �ngen (Baden-Württemberg)
Hrvatska
Beli Manastir Bjelovar (Bjelovarsko-bilogorska županija) Bošnjaci (Srijem) Brač (Dalmacija) Đakovo (Slavonija) Hvar (Dalmacija) Jarmina (Srijem) Josipovac (Slavonija) Krndija (Slavonija) Kotoriba (Međimurska županija) Našice (Slavonija) Osijek (Slavonija) Otok (Dalmacija) Ov čara (Srijem) Pelješac (Dalmacija) Petlovac Podravska Slatina (Slavonija) Pula (Istra) Pusta Podunavlje Sarvaš (Slavonija) Šabac (Mač va) Šipovac (Slavonija) Tenje (Slavon ija) Valpovo (Slavon ija) Vaška (Slavonija)
200
Velika Pisanica (Bjelovarsko-bilogorska županija) Vinkovci (Srijem) Vukovar (Srijem) Zagreb
Manoster (Baranja) Belowar (Gespanschaf Bjelovar-Bilogora) Boschnjatzi (Syrmien) Bratsch (Dalmatien) Diakowar (Slawonien) Hvar (Dalmatien) Jarmin(a), Jarmein (Syrmien) Josipowatz, Ober-Josefsdorf (Slawonien) Kerndia (Slawonien) Kotoriba (Gespanschaf Medjimurje) Naschitz (Slawonien) Essegg (Slawonien) Otok (Dalmatien) Owtschara (Syrmien) Peljeschatz (Dalmatien) Sanktivan, St. Stefan (Baranja) Slatina (Slawonien) Pula (Istrien) Pusta Podunawlje (Baranja) Sarwasch (Slawonien) Schabatz (Matschwa) Schipowatz (Slawonien) Tenja (Slawonie n) Walpowo, Walpach (Slawoni en) Waschka (Slawonien)
Bitola Kumanowo
Be č Celovec (Koroška, Koruška) Fefernic (Koruška, Koroška) Gradec (Štajerska) Podrožca (Koroška, Koruška) Radgona (Štajerska)
Wien Klagenfurt (Kärnten) Feff ernitz (Kärnten) Graz (Steiermark) Rosenbach (Kärtnen) Bad Radkersburg (Steiermark)
Rumunija
Čenej Saderlah Ulmbah Vojtek
Tschene, Cenei (rum.) (Banat) Saderlach, Zădăreni (rum.) (Banat) Ulmbach, Peciu Nou (rum.) (Banat) Wojtek, Voiteni (rum.) (Banat)
Srbija
Aradac Bačka Palanka (Bačka) Bačka Topola (Bačka) Bački Breg (Ba čka) Bački Gračac, Filipovo (Bačka) Bački Jarak (Ba čka) (Bački) Magli ć (Bačka) Bajša (Ba čka) Banatski Despotovac Bavanište Be čmen (Syrmien) Beograd Bela Crkva Bočar Čačak (Okrug Oravica) Gajdobra (Bačka) Gakovo (Bačka) Hajdučica Inđija (Srem) Ivanjica (Okrug Oravica) Jabuka Kać (Bačka) Kačarevo Kljajićevo (Bačka) Knićanin Konak Kosovska Mitrovica (Kosovo i Metohija) Kraljevo (Okrug Ra ška) Kruščić (Bačka) Kruševlje (Ba čka)
Aradatz (Banat) Palanka (Batschka) Topola (Batschka) Batschki Breg (Batschka) Filipowa (Batschka) Jarek (Batschka) Bulkes (Batschka) Bajza (Batschka) Ernsthausen (Banat) Bawanischte (Banat) Betschmen (Syrmien) Belgrad Weißkirchen (Banat) Botschar (Banat) Tschatschak (Kreis Orawitza) Gajdobra (Batschka) Gakowa (Batschka) Hajduschitza (Banat) India (Syrmien) Ivanitza (Kreis Orawitza) Apfeldorf (Banat) Katsch (Batschka) Franzfeld (Banat) Kernei (Batschka) Rudolfsgnad (Banat) Kanak (Banat) Mitrowitza (Kosovo) Kraljewo (Bezirk Raschka) Weprowatz (Batschka) Kruschiwl (Batschka)
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Mokrin (Banat) Molidorf (Banat) Mramorak (Banat) Nisch (Kreis Nischawa) Novi Pazar (Kreis Raschka) Neusatz (Batschka) Hodschag (Batschka) Pantschowa (Banat) Raschka (Kreis Raschka) Schowe (Batschka) Ruma (Syrmien) Schajkaschsentivan (Batschka) Zenta (Banat) Sombor (Batschka) (Syrmisch-)Mitrowitz (Syrmien) Karlowitz (Syrmien) Alt-Kanischa (Banat) Alt-Letz (Banat) Stefansfeld, Stefanifeld (Banat) Subotitza, Maria-Teresiopel (Batschka) Temerin (Banat) Uzdin (Banat) Uschitze (Kreis Zlatibor) Georgshausen (Banat) Wlajkowatz (Banat) (Alt-/Neu-)Werbass (Batschka) Werschetz (Banat) Semlin (heute Stadtteil von Belgrad) St. Georgen an der Bega (Banat) Altker (Batschka) (Groß-)Betschkerek (Banat)
Slovenija
Ankaran (Primorska) Apače (Spodnja Štajerska) Areh (Gorenjska) Beginje (Gorenjska) Bled (Gorenjska) Bresternica (Spodnja Štajerska) Celje (Spodnja Štajerska) Čreta (Spodnja Štajerska) Črmošnjice (Gorenjska) Črnomelj (Gorenjska) Dav ča (Gorenjska) Dobovec (Gorenjska) Dobrava (Maribor) Dravograd (Koroška) Fik šinci (Prekmurje) Filovci (Prekmurje) Gorica (Primorska) Hoče (Spodnja Štajerska) Hočko Pohorje (Spodnja Štajerska) Hodoš (Prekmurje) Hotinja vas (Spodnja Štajerska)
Groß-Pisanitz (Gespanschaf Bjelovar-Bilogora) Winkowzi, Winkowitz (Syrmien) Wukowar (Syrmien) Zagreb, Agram
Austrija
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Mokrin Molin Mramorak Niš (Okrug Nišava) Novi Pazar (Okrug Ra ška) Novi Sad (Bačka) Odžaci (Bačka) Pančevo Raška (Okrug Ra ška) Ravno Selo (Bačka) Ruma (Srem) Šajkaški Sv. Ivan (Ba čka) Senta Sombor (Bačka) Sremska Mitrovica (Srem) Sremski Karlovci (Srem) Stara Kanjiža Stari Lec Krajišnik Subotica (Bačka) Temerin (Batschka) Uzdin Užice (Okrug Zlatibor) Velika Greda, Đurđevo (Banat) Vlajkovac Vrbas (Bačka) Vršac Zemun (Beograd) Žitište, Begejski Sveti Đurađ Zmajevo, Pašićevo (Bačka) Zrenjanin
Ankaran (Slowenisches Küstenland) Abstall (Untersteiermark) Arech, St. Heinrich (Oberkrain) Wigaun, Vigaun (Oberkrain) Veldes, Feldes (Oberkrain) Bresternitza (Untersteiermark) Cilli (Untersteiermark) Tschreta, Tschretten (Untersteiermark) Tschermoschnitz (Oberkrain) Tschernembl (Oberkrain) Dautscha (Oberkrain) Dobowetz (Oberkrain) Dobrawa (Maribor) (Unter-)Drauburg (Kärnten) Fixelsdorf, Füchselsdorf (Übermurgebiet) Fülowcze (Übermurgebiet) Görz (Slowensiches Küstenland) Kötsch (Untersteiermark) Bacher (Untersteiermark) Hodosch (Übermurgebiet) Ottendorf (Untersteiermark)
199
Hrastovec, Hrastovce (Spodnja Štajerska) Jesenice (Gorenjska) Jezersko (Gorenjska) Kamnica (Maribor) Kamnik (Gorenjska) Kočevje (Gorenjska) Kočevski Rog (Kočevje) Košelj pri Velenju (Spodnja Štajerska) Košnica (Celje) Kramarovci (Prekmurje) Kranj (Gorenjska) Krško (Spodnja Štajerska) Lenart (Spodnja Štajerska) Ljubljana Ljutomer (Spodnja Štajerska) Maribor (Spodnja Štajerska) Mozirje (Spodnja Štajerska) Murska sobota (Prekmurje) Novo mesto (Dolenjska) Občice (Gorenjska) Ocinje (Prekmurje) Orehova vas (Spodnja Štajerska) Ormož (Spodnja Štajerska) Pesnica (Spodnja Štajerska) Pobrež je (Maribor) Pohorje (Kočevske) Poljane (Gorenjska) Polj čane (Spodnja Štajerska) Portorož (Primorska) Ptuj (Spodnja Štajerska) Rače (Spodnja Štajerska) (Gornja) Radgona (Spodnja Štajerska) Radovljica (Gorenjska) Radvanje (Maribor) Rogaška Slatina (Spodnja Štajerska) Selška Sora, Sel ščica (Gorenjska) Šempeter (Gorenjska) Šentilj (Spodnja Štajerska) Serdica (Prekmurje) Slivnica (Spodnja Štajerska) Slovenska Bistrica (Spodnja Štajerska) Slovenske gorice (Spodnja Štajerska) Slovenske Konjice (Spodnja Štajerska) Sorica (Gorenjska) Šoštanje (Spodnja Štajerska) Strnišče (Kidri čevo) (Spodnja Štajerska) Stražišče (Koroška) Studenci (Maribor) Teharje (Spodnja Štajerska) (Novo) Tepanje (Spodnja Štajerska) Tezno (Spodnja Štajerska)
Hrastowetz, Gutenhag (Untersteiermark) Aßling, Assling (Oberkrain) Seeland (Oberkrain) Gams (bei Marburg) Stein (Oberkrain) Gottschee (Oberkrain) Hornwald, Gottscheer Horn (Gottschee) Koschel bei Wöllan (Untersteiermark) Kosnitza (Cilli) Sinnersdorf (Übermurgebiet) Krainburg, Krain (Oberkrain) Gurkfeld (Untersteiermark) St. Leonhard (Untersteiermark) Laibach Luttenberg (Untersteiermark) Marburg an der Drau (Untersteiermark) Praßberg (Untersteiermark) Olsnitz (Übermurgebiet) Rudolfswerth (Unterkrain) Krap�ern (Oberkrain) Ginzenhof, Guizenhof (Übermurgebiet) Nussdorf (Untersteiermark) Friedau (Untersteiermark) Pesnitz, Pößnitzhofen (Untersteiermark) Pobersch (Marburg) Bacher, Bachergebirge Pöllandl (Oberkrain) Politschany, Pöltschach (Untersteiermark) Portorosa (Slowenisches Küstenland) Pettau (Untersteiermark) Kranichsfeld (Untersteiermark) (Ober-)Radkersburg (Untersteiermark) Radmannsdorf (Oberkrain) Radwanje, Rothwein (Marburg) Rohitsch Sauerbrunn (Untersteiermark) Selzacher Zeier (Oberkrain) Schrottenthurn (Oberkrain) St. Egidi, St. Ilgen, Schentilja (Untersteiermark) Rottenberg (Übermurgebiet) Schleinitz (Untersteiermark) Windisch Feistritz (Untersteiermark) Windische Bühel (Untersteiermark) Gonobitz, Konowitz (Untersteiermark) Zarz (Oberkrain) Schönstein (Untersteiermark) Sternt(h)al (Kidritschewo) (Untersteiermark) Straschischtsche (Kärnten) Brunndorf (bei Marburg) Tüchern (Untersteiermark) Tepanje (Untersteiermark) Tesen (Untersteiermark)
201
200
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Mokrin Molin Mramorak Niš (Okrug Nišava) Novi Pazar (Okrug Ra ška) Novi Sad (Bačka) Odžaci (Bačka) Pančevo Raška (Okrug Ra ška) Ravno Selo (Bačka) Ruma (Srem) Šajkaški Sv. Ivan (Ba čka) Senta Sombor (Bačka) Sremska Mitrovica (Srem) Sremski Karlovci (Srem) Stara Kanjiža Stari Lec Krajišnik Subotica (Bačka) Temerin (Batschka) Uzdin Užice (Okrug Zlatibor) Velika Greda, Đurđevo (Banat) Vlajkovac Vrbas (Bačka) Vršac Zemun (Beograd) Žitište, Begejski Sveti Đurađ Zmajevo, Pašićevo (Bačka) Zrenjanin
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Mokrin (Banat) Molidorf (Banat) Mramorak (Banat) Nisch (Kreis Nischawa) Novi Pazar (Kreis Raschka) Neusatz (Batschka) Hodschag (Batschka) Pantschowa (Banat) Raschka (Kreis Raschka) Schowe (Batschka) Ruma (Syrmien) Schajkaschsentivan (Batschka) Zenta (Banat) Sombor (Batschka) (Syrmisch-)Mitrowitz (Syrmien) Karlowitz (Syrmien) Alt-Kanischa (Banat) Alt-Letz (Banat) Stefansfeld, Stefanifeld (Banat) Subotitza, Maria-Teresiopel (Batschka) Temerin (Banat) Uzdin (Banat) Uschitze (Kreis Zlatibor) Georgshausen (Banat) Wlajkowatz (Banat) (Alt-/Neu-)Werbass (Batschka) Werschetz (Banat) Semlin (heute Stadtteil von Belgrad) St. Georgen an der Bega (Banat) Altker (Batschka) (Groß-)Betschkerek (Banat)
Slovenija
Ankaran (Primorska) Apače (Spodnja Štajerska) Areh (Gorenjska) Beginje (Gorenjska) Bled (Gorenjska) Bresternica (Spodnja Štajerska) Celje (Spodnja Štajerska) Čreta (Spodnja Štajerska) Črmošnjice (Gorenjska) Črnomelj (Gorenjska) Dav ča (Gorenjska) Dobovec (Gorenjska) Dobrava (Maribor) Dravograd (Koroška) Fik šinci (Prekmurje) Filovci (Prekmurje) Gorica (Primorska) Hoče (Spodnja Štajerska) Hočko Pohorje (Spodnja Štajerska) Hodoš (Prekmurje) Hotinja vas (Spodnja Štajerska) Hrastnik (Spodnja Štajerska)
202
Ankaran (Slowenisches Küstenland) Abstall (Untersteiermark) Arech, St. Heinrich (Oberkrain) Wigaun, Vigaun (Oberkrain) Veldes, Feldes (Oberkrain) Bresternitza (Untersteiermark) Cilli (Untersteiermark) Tschreta, Tschretten (Untersteiermark) Tschermoschnitz (Oberkrain) Tschernembl (Oberkrain) Dautscha (Oberkrain) Dobowetz (Oberkrain) Dobrawa (Maribor) (Unter-)Drauburg (Kärnten) Fixelsdorf, Füchselsdorf (Übermurgebiet) Fülowcze (Übermurgebiet) Görz (Slowensiches Küstenland) Kötsch (Untersteiermark) Bacher (Untersteiermark) Hodosch (Übermurgebiet) Ottendorf (Untersteiermark) Eichthal, Hrastnigg (Untersteiermark)
Hrastovec, Hrastovce (Spodnja Štajerska) Jesenice (Gorenjska) Jezersko (Gorenjska) Kamnica (Maribor) Kamnik (Gorenjska) Kočevje (Gorenjska) Kočevski Rog (Kočevje) Košelj pri Velenju (Spodnja Štajerska) Košnica (Celje) Kramarovci (Prekmurje) Kranj (Gorenjska) Krško (Spodnja Štajerska) Lenart (Spodnja Štajerska) Ljubljana Ljutomer (Spodnja Štajerska) Maribor (Spodnja Štajerska) Mozirje (Spodnja Štajerska) Murska sobota (Prekmurje) Novo mesto (Dolenjska) Občice (Gorenjska) Ocinje (Prekmurje) Orehova vas (Spodnja Štajerska) Ormož (Spodnja Štajerska) Pesnica (Spodnja Štajerska) Pobrež je (Maribor) Pohorje (Kočevske) Poljane (Gorenjska) Polj čane (Spodnja Štajerska) Portorož (Primorska) Ptuj (Spodnja Štajerska) Rače (Spodnja Štajerska) (Gornja) Radgona (Spodnja Štajerska) Radovljica (Gorenjska) Radvanje (Maribor) Rogaška Slatina (Spodnja Štajerska) Selška Sora, Sel ščica (Gorenjska) Šempeter (Gorenjska) Šentilj (Spodnja Štajerska) Serdica (Prekmurje) Slivnica (Spodnja Štajerska) Slovenska Bistrica (Spodnja Štajerska) Slovenske gorice (Spodnja Štajerska) Slovenske Konjice (Spodnja Štajerska) Sorica (Gorenjska) Šoštanje (Spodnja Štajerska) Strnišče (Kidri čevo) (Spodnja Štajerska) Stražišče (Koroška) Studenci (Maribor) Teharje (Spodnja Štajerska) (Novo) Tepanje (Spodnja Štajerska) Tezno (Spodnja Štajerska) Trbovlje (Spodnja Štajerska)
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Turnišče pri Ptuju (Spodnja Štajerska) Velenje (Spodnja Štajerska) Vrhnika (Notranjska) Zabrdo (Gorenjska) Zagorice (Bled) Želeče (Bled) Železniki (Gorenjska) Ostalo
Brno (Češka) Krumau (Češka)
Čovanka (Mađarska) Kotor (Crna Gora) Kosovska Mitrovica (Kosovo) Auš vic (Poljska) Sava (Pritok Dunava) Sutla (Pritok Save) Vitebsk (Belorusija)
Hrastowetz, Gutenhag (Untersteiermark) Aßling, Assling (Oberkrain) Seeland (Oberkrain) Gams (bei Marburg) Stein (Oberkrain) Gottschee (Oberkrain) Hornwald, Gottscheer Horn (Gottschee) Koschel bei Wöllan (Untersteiermark) Kosnitza (Cilli) Sinnersdorf (Übermurgebiet) Krainburg, Krain (Oberkrain) Gurkfeld (Untersteiermark) St. Leonhard (Untersteiermark) Laibach Luttenberg (Untersteiermark) Marburg an der Drau (Untersteiermark) Praßberg (Untersteiermark) Olsnitz (Übermurgebiet) Rudolfswerth (Unterkrain) Krap�ern (Oberkrain) Ginzenhof, Guizenhof (Übermurgebiet) Nussdorf (Untersteiermark) Friedau (Untersteiermark) Pesnitz, Pößnitzhofen (Untersteiermark) Pobersch (Marburg) Bacher, Bachergebirge Pöllandl (Oberkrain) Politschany, Pöltschach (Untersteiermark) Portorosa (Slowenisches Küstenland) Pettau (Untersteiermark) Kranichsfeld (Untersteiermark) (Ober-)Radkersburg (Untersteiermark) Radmannsdorf (Oberkrain) Radwanje, Rothwein (Marburg) Rohitsch Sauerbrunn (Untersteiermark) Selzacher Zeier (Oberkrain) Schrottenthurn (Oberkrain) St. Egidi, St. Ilgen, Schentilja (Untersteiermark) Rottenberg (Übermurgebiet) Schleinitz (Untersteiermark) Windisch Feistritz (Untersteiermark) Windische Bühel (Untersteiermark) Gonobitz, Konowitz (Untersteiermark) Zarz (Oberkrain) Schönstein (Untersteiermark) Sternt(h)al (Kidritschewo) (Untersteiermark) Straschischtsche (Kärnten) Brunndorf (bei Marburg) Tüchern (Untersteiermark) Tepanje (Untersteiermark) Tesen (Untersteiermark) Trifail (Untersteiermark)
PODACI O SLIKAMA
Schloß Turnisch bei Pettau (Untersteiermark) Wöllan (Untersteiermark) Oberlaibach (Innerkrain) Sabrdam (Oberkrain) Auritz (Gemeinde Veldes) Schalkendorf (Veldes) Eisnern (Oberkrain)
Brünn (Tschechien) Krummau, Česk ý Krumlov (čes.) (Tschechien) Tschowanka, Csobánka (mađ.) (Ungarn) Kotor (Montenegro) Mitrowitza (Kosovo) Auschwitz, Oświęcim (pol.) (Polen) Sawe (Neben�uss der Donau) Sutla, Sotla (Neben �uss der Sawe) Witebsk, Vitepsk (Belarus)
201
Podaci o slikama
Foto agencija zadužbine Prusko kulturno nasleđe: str. 55, str. 88 Savezni arhiv – Arhiv izjednačavanja ratnih tereta: str. 106, str. 107 Centralnipodunavskoš vapski muzej (CPM) Digitalni fotoarhiv: str. 27, str. 34 (dole), str. 36, str. 39, str. 76, str. 97, str. 98 (gore levo), str. 104, str. 105, str. 121, str. 137, str. 139, str. 142, str. 148, str. 155, str. 163 CPM Digitalni fotoarhiv | Fotograf: Damir Rajle: str. 98 (gore desno i dole) CPM Zbirka: str. 22, str. 23, str. 41, str. 94, str. 114, str. 116, str. 122, str. 125, str. 142, str. 154, str. 169 Endre Kovács/László Katus: Magyarország története 1848–1890, Budapest 1979, slike 347 i 346: str. 17 (3. red u sredini i desno) Enciklopedija Jugoslavije, 1965: str. 57 Ivan Božić et al. (ur.): Istorija Jugoslavije, Beograd3 1973: str. 17 (4. red levo i u sredini, dole levo, dole desno) Ivo Petrinović: Ante Trumbić. Politička shvaćanja i djelovanje, Zagreb 1986: str. 17 (4. red desno) Institut za etnologiju Nemaca Istočne Evrope: str. 152 Johan Jaus: Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1866: str. 24 Kosta Nikolić: Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Beograd 2000, str. 148: str. 67 Milan Grlović/Stjepan Kovačević: Album zaslužnih Hrvata XIX stoljeća. Sto i pedeset životopisa, slika i vlastoručnih podpisa. Zagreb 1898–1900: str. 17 (gore desno i levo) Muzej Vojvodine, Novi Sad : str. 51, str. 52, str. 64, str. 65, str. 68 Nemačko udruženje za dobrosusedske odnose Karlowitz: str. 145 Njemačka zajednica – Zemaljska udruga Podunavskih Š vaba, Osijek: str. 96 (levo) Privatno vlasništvo Georga Vildmana: str. 113 (gore desno) Privatno vlasništvo Hansa Zonlajtnera: str. 113 (dole desno) Privatno vlasništvo Herberta Proklea: str. 113 (dole levo) Privatno vlasništvo Ivana Vinkova: str. 17 (3. red levo) Privatno vlasništvo Jože Dežmana: str. 177, str. 179, str. 183 Privatno vlasništvo Jozefa Bera: str. 113 (gore levo) Privatno vlasništvo Karla Vebera: str. 113 (dole u sredini) Privatno vlasništvo Maria Jareba (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (gore u sredini, 2. red u sredini i desno, dole u sredini), str. 34 (gore), str. 35, str. 135 Privatno vlasništvo Mitje Ferenca: str. 73-75, S. 77, S. 79 Privatno vlasništvo Rotrauda Zenca: str. 113 (gore u sredini) Privatno vlasništvo Tomasa Dapera (fotograf i vlasnik slike): str. 186, str. 189, str. 191 Privatno vlasništvo Vladimira Gajgera (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (2. red levo), str. 96 (desno) Zadužbina Biblioteka Martin Opic, Herne: str. 164
203
202
KONKORDANCA NAZIVA MESTA
Turnišče pri Ptuju (Spodnja Štajerska) Velenje (Spodnja Štajerska) Vrhnika (Notranjska) Zabrdo (Gorenjska) Zagorice (Bled) Želeče (Bled) Železniki (Gorenjska)
PODACI O SLIKAMA
Schloß Turnisch bei Pettau (Untersteiermark) Wöllan (Untersteiermark) Oberlaibach (Innerkrain) Sabrdam (Oberkrain) Auritz (Gemeinde Veldes) Schalkendorf (Veldes) Eisnern (Oberkrain)
Ostalo
Brno (Češka) Krumau (Češka)
Čovanka (Mađarska) Kotor (Crna Gora) Kosovska Mitrovica (Kosovo) Auš vic (Poljska) Sava (Pritok Dunava) Sutla (Pritok Save) Vitebsk (Belorusija)
204
Brünn (Tschechien) Krummau, Česk ý Krumlov (čes.) (Tschechien) Tschowanka, Csobánka (mađ.) (Ungarn) Kotor (Montenegro) Mitrowitza (Kosovo) Auschwitz, Oświęcim (pol.) (Polen) Sawe (Neben�uss der Donau) Sutla, Sotla (Neben �uss der Sawe) Witebsk, Vitepsk (Belarus)
THE AUTHORS
Kratke biografije
Beer, Mathias, born 1957 in Sibiu, Romania. Historian, Deputy Managing Director
and Head of the Institute for Danube Swabian History and Regional Studies in Tübingen, where he heads the Contemporary History research area. Lecturer at the History Department of the University of Tübingen and co-publisher of several series of papers related to the history of migration. Main areas of research: history of mentalities, administration, politics, academia and – above a ll – migration in modern and contemporary German and Southeast European history. His most recent independent publication is “Escape and Expulsion of the Germans. Preconditions, Proceedings, Consequences” (published by C.H. Beck, 2011). Bethke, Carl, born 1969 in Celle, Germany. Studied Southeast European History (Free
University of Berlin and in Hamburg), lectureships at the University of Osijek, scholarships/fellowships at the University of Regensburg and Frankfurt (Oder). Beginning in 1999, research associate at the Institute for East European Studies at the Free University of Berlin. Doctoral thesis entitled “German and Hungarian minorities in Croatia and Vojvodina 1918–1941: Identity models and ethnopolitical mobilisation”. 2007–2011 On the Academic Council at the University of Leipzig from 2007 to 2011. Postdoctoral project entitled “Austro-Hungarian administration in Bosnia and Hercegovina”. Since 2012 junior professor for Eastern Europe in the 19th and 20th centuries, University of Tübingen. Casagrande, Tomas, born 1956 in Frankfurt am Main, Germany. Completed teacher
training for the subjects of English, sport and social studies before studying political science. Doctorate in political science from the Goethe University, Frankfurt. His dissertation, entitled “ Te ‘Volksdeutsche’ SS-Division Prinz Eugen. Te Banat Swabians and National Socialist war crimes”, was published by Campus Verlag. Following many years at several schools in Frankfurt, he worked as a university teacher at the Goethe University in the Department of Sociology, focusing on culture and migration. Dapper, Tomas, born 1969 in Stuttgart, Germany. First contact with opposition activists
in East Germany in 1984. First publications in the local press in 1988. Founder of the Youth Association of the Green Party in Baden-Württemberg in 1991. Studied law at the Free University of Berlin in 1992. Attended the Kaskeline Film Academy in Berlin in 1994. In 1996 began working as a freelance author for magazine-style television programmes. Undertook his �rst trip to Serbia and the Banat in 2002. Began shooting the documentary �lm “Wege nach Mramorak” [Paths to Mramorak] in 2007. Lives in Cologne, travelling frequently within the Banat region for further documentary �lm projects. Dežman, Jože, born 1956 in Lesce, Slovenia (former Yugoslavia). B.A. in History and
Philosophy, director of the Archives of Slovenia. Fields of s tudy: history, anthropology, museum studies, museum critique, journalism. Researches the consequences of the racist division of Slovenian society under Titoism and the process of transitional justice. Has edited several anthologies of local history, arranged more than 10 exhibitions, and published several hundred articles in anthologies as well as scienti �c publications and daily papers. Director of the National Museum of Contemporary History (Ljubljana) 2005–2010. Has led the Commission of the Government of the Republic of Slovenia for Concealed Mass Graves since 1995. Ferenc, Mitja, born 1960 in Ljubljana, Slovenia (former Yugoslavia). Assistant Pro-
203
Podaci o slikama
Foto agencija zadužbine Prusko kulturno nasleđe: str. 55, str. 88 Savezni arhiv – Arhiv izjednačavanja ratnih tereta: str. 106, str. 107 Centralnipodunavskoš vapski muzej (CPM) Digitalni fotoarhiv: str. 27, str. 34 (dole), str. 36, str. 39, str. 76, str. 97, str. 98 (gore levo), str. 104, str. 105, str. 121, str. 137, str. 139, str. 142, str. 148, str. 155, str. 163 CPM Digitalni fotoarhiv | Fotograf: Damir Rajle: str. 98 (gore desno i dole) CPM Zbirka: str. 22, str. 23, str. 41, str. 94, str. 114, str. 116, str. 122, str. 125, str. 142, str. 154, str. 169 Endre Kovács/László Katus: Magyarország története 1848–1890, Budapest 1979, slike 347 i 346: str. 17 (3. red u sredini i desno) Enciklopedija Jugoslavije, 1965: str. 57 Ivan Božić et al. (ur.): Istorija Jugoslavije, Beograd3 1973: str. 17 (4. red levo i u sredini, dole levo, dole desno) Ivo Petrinović: Ante Trumbić. Politička shvaćanja i djelovanje, Zagreb 1986: str. 17 (4. red desno) Institut za etnologiju Nemaca Istočne Evrope: str. 152 Johan Jaus: Szeghegy im ersten Jahrhundert seines Bestandes, Kula 1866: str. 24 Kosta Nikolić: Nemački ratni plakat u Srbiji 1941–1944, Beograd 2000, str. 148: str. 67 Milan Grlović/Stjepan Kovačević: Album zaslužnih Hrvata XIX stoljeća. Sto i pedeset životopisa, slika i vlastoručnih podpisa. Zagreb 1898–1900: str. 17 (gore desno i levo) Muzej Vojvodine, Novi Sad : str. 51, str. 52, str. 64, str. 65, str. 68 Nemačko udruženje za dobrosusedske odnose Karlowitz: str. 145 Njemačka zajednica – Zemaljska udruga Podunavskih Š vaba, Osijek: str. 96 (levo) Privatno vlasništvo Georga Vildmana: str. 113 (gore desno) Privatno vlasništvo Hansa Zonlajtnera: str. 113 (dole desno) Privatno vlasništvo Herberta Proklea: str. 113 (dole levo) Privatno vlasništvo Ivana Vinkova: str. 17 (3. red levo) Privatno vlasništvo Jože Dežmana: str. 177, str. 179, str. 183 Privatno vlasništvo Jozefa Bera: str. 113 (gore levo) Privatno vlasništvo Karla Vebera: str. 113 (dole u sredini) Privatno vlasništvo Maria Jareba (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (gore u sredini, 2. red u sredini i desno, dole u sredini), str. 34 (gore), str. 35, str. 135 Privatno vlasništvo Mitje Ferenca: str. 73-75, S. 77, S. 79 Privatno vlasništvo Rotrauda Zenca: str. 113 (gore u sredini) Privatno vlasništvo Tomasa Dapera (fotograf i vlasnik slike): str. 186, str. 189, str. 191 Privatno vlasništvo Vladimira Gajgera (Hrvatski institut za povijest): str. 17 (2. red levo), str. 96 (desno) Zadužbina Biblioteka Martin Opic, Herne: str. 164
THE AUTHORS
Doctoral topic: the German-speaking area in the Ko čevje region a fer the emigration of the Gottscheer Germans (1942–1956). Involved in publishing 18 monographs and 150 treatises/articles, predominantly on cultural heritage, partisan health care, Gottscheer Germans, the German minority in Slovenia, and concealed graves. Led the “Inventory of Concealed Graves in the Republic of Slovenia” project from 2002 to 2009. Performed work/research on concealed graves from 2006 to 2009. President and/or Vice-President of the Association of Historical Societies of Slovenia since 2004. Geiger, Vladimir, born 1962 in Đakovo, Croatia (former Yugoslavia). Scienti�c advi-
sor. Doctoral degree: 1996, Faculty of Philosophy in Zagreb. Wrote thesis on ethnic Germans in and around Ðakovo. Employed at the Croatian Institute for History (HIP), Zagreb, since 1993. Researches the history and fate of the German ethnic community in Croatia as well as repression and crimes of the Communist-led partisan movement in Croatia at the end of World War II and in the immediate post-war period. Currently head of the scholarly project, “Human losses in Croatia during World War II and in the post-war period” (HIP). Awarded the “Danube Swabian Cultural Award of the Federal State of Baden-Württemberg for 2009”. Janjetović, Zoran, born 1967 in Z agreb, Croatia (former Yugoslavia). Studied history
at the University of Belgrade from 1987 to 1993. Postgraduate studies: Belgrade 1993– 1997 and Budapest 1994/95. Completed dissertation on the national minorities of Yugoslavia 1918–1945 in 2004. At the Institute for Recent History of Serbia since 1994. Has published six books and 98 articles and studies. Has received grants to research in Germany 1997–2007 at the Institutes for European History, Danube Swabian History and Regional Studies, and the Culture and History of the Germans of Southeast Europe. Research: history of minorities in Yugoslavia, Yugoslav foreign policy, popular culture in socialist Yugoslavia, Second World War in Serbia. Karner, Stefan, born 1952 in St. Jakob bei Völkermarkt, Austria. Historian, founder
and head of the Boltzmann Institute for Research into Consequences of War, Graz – Vienna – Klagenfurt. Deputy Chairperson: Institute for the History of Economy, Social and Business History, Graz University. Austrian ‚Scientist of the Year‘ 1995. Member of numerous academic commissions and institutions. Board member: German Historical Museum, Berlin; Hannah Arendt Institute for Research on Totalitarianism, Dresden; Anthology of Historical Research on Communism, Berlin. Curator: Austrian National Library. Academic director of large-scale exhibitions (recent example: “Republic Exhibition” in the Austrian Parliament). Kessler, Wolfgang, born 1946 in Hamm, Germany. Afer studying history and Slavic
studies in Bochum and Düsseldorf, worked at the University of Cologne (Slavic studies), Düsseldorf and Marburg (East European History). Director of the Martin Opitz Library Foundation in Herne, 1989–2011. Has published works principally on the history and cultural history (especially relating to the topic of books) of Croatia and Sla vonia in the 18th and 19th centuries, and the history of the German minority in Poland and the German expellees. Koljanin, Milan, born 1953 in Belgrade, RS (former Yugoslavia). Research Fellow,
Institute for Contemporary History. His research work centres on the study of speci �c social groups (e.g. students and refugees), the features of repressive systems in World War Two in Yugoslavia (especially the construction and functioning of the system of camps), the repressive legislature of the Independent State of Croatia, the Holocaust in Serbia and Yugoslavia, the use of �lm as a means of propaganda, and anti-Semitism in Yugoslavia between the two world wars. His papers have been published in scienti �c
205
204
THE AUTHORS
Kratke biografije
Beer, Mathias, born 1957 in Sibiu, Romania. Historian, Deputy Managing Director
and Head of the Institute for Danube Swabian History and Regional Studies in Tübingen, where he heads the Contemporary History research area. Lecturer at the History Department of the University of Tübingen and co-publisher of several series of papers related to the history of migration. Main areas of research: history of mentalities, administration, politics, academia and – above a ll – migration in modern and contemporary German and Southeast European history. His most recent independent publication is “Escape and Expulsion of the Germans. Preconditions, Proceedings, Consequences” (published by C.H. Beck, 2011). Bethke, Carl, born 1969 in Celle, Germany. Studied Southeast European History (Free
University of Berlin and in Hamburg), lectureships at the University of Osijek, scholarships/fellowships at the University of Regensburg and Frankfurt (Oder). Beginning in 1999, research associate at the Institute for East European Studies at the Free University of Berlin. Doctoral thesis entitled “German and Hungarian minorities in Croatia and Vojvodina 1918–1941: Identity models and ethnopolitical mobilisation”. 2007–2011 On the Academic Council at the University of Leipzig from 2007 to 2011. Postdoctoral project entitled “Austro-Hungarian administration in Bosnia and Hercegovina”. Since 2012 junior professor for Eastern Europe in the 19th and 20th centuries, University of Tübingen. Casagrande, Tomas, born 1956 in Frankfurt am Main, Germany. Completed teacher
training for the subjects of English, sport and social studies before studying political science. Doctorate in political science from the Goethe University, Frankfurt. His dissertation, entitled “ Te ‘Volksdeutsche’ SS-Division Prinz Eugen. Te Banat Swabians and National Socialist war crimes”, was published by Campus Verlag. Following many years at several schools in Frankfurt, he worked as a university teacher at the Goethe University in the Department of Sociology, focusing on culture and migration. Dapper, Tomas, born 1969 in Stuttgart, Germany. First contact with opposition activists
in East Germany in 1984. First publications in the local press in 1988. Founder of the Youth Association of the Green Party in Baden-Württemberg in 1991. Studied law at the Free University of Berlin in 1992. Attended the Kaskeline Film Academy in Berlin in 1994. In 1996 began working as a freelance author for magazine-style television programmes. Undertook his �rst trip to Serbia and the Banat in 2002. Began shooting the documentary �lm “Wege nach Mramorak” [Paths to Mramorak] in 2007. Lives in Cologne, travelling frequently within the Banat region for further documentary �lm projects. Dežman, Jože, born 1956 in Lesce, Slovenia (former Yugoslavia). B.A. in History and
Philosophy, director of the Archives of Slovenia. Fields of s tudy: history, anthropology, museum studies, museum critique, journalism. Researches the consequences of the racist division of Slovenian society under Titoism and the process of transitional justice. Has edited several anthologies of local history, arranged more than 10 exhibitions, and published several hundred articles in anthologies as well as scienti �c publications and daily papers. Director of the National Museum of Contemporary History (Ljubljana) 2005–2010. Has led the Commission of the Government of the Republic of Slovenia for Concealed Mass Graves since 1995. Ferenc, Mitja, born 1960 in Ljubljana, Slovenia (former Yugoslavia). Assistant Pro-
fessor (History of Southeast Europe in the 20 th century, Ljubljana Faculty of Arts).
206
THE AUTHORS
Doctoral topic: the German-speaking area in the Ko čevje region a fer the emigration of the Gottscheer Germans (1942–1956). Involved in publishing 18 monographs and 150 treatises/articles, predominantly on cultural heritage, partisan health care, Gottscheer Germans, the German minority in Slovenia, and concealed graves. Led the “Inventory of Concealed Graves in the Republic of Slovenia” project from 2002 to 2009. Performed work/research on concealed graves from 2006 to 2009. President and/or Vice-President of the Association of Historical Societies of Slovenia since 2004. Geiger, Vladimir, born 1962 in Đakovo, Croatia (former Yugoslavia). Scienti�c advi-
sor. Doctoral degree: 1996, Faculty of Philosophy in Zagreb. Wrote thesis on ethnic Germans in and around Ðakovo. Employed at the Croatian Institute for History (HIP), Zagreb, since 1993. Researches the history and fate of the German ethnic community in Croatia as well as repression and crimes of the Communist-led partisan movement in Croatia at the end of World War II and in the immediate post-war period. Currently head of the scholarly project, “Human losses in Croatia during World War II and in the post-war period” (HIP). Awarded the “Danube Swabian Cultural Award of the Federal State of Baden-Württemberg for 2009”. Janjetović, Zoran, born 1967 in Z agreb, Croatia (former Yugoslavia). Studied history
at the University of Belgrade from 1987 to 1993. Postgraduate studies: Belgrade 1993– 1997 and Budapest 1994/95. Completed dissertation on the national minorities of Yugoslavia 1918–1945 in 2004. At the Institute for Recent History of Serbia since 1994. Has published six books and 98 articles and studies. Has received grants to research in Germany 1997–2007 at the Institutes for European History, Danube Swabian History and Regional Studies, and the Culture and History of the Germans of Southeast Europe. Research: history of minorities in Yugoslavia, Yugoslav foreign policy, popular culture in socialist Yugoslavia, Second World War in Serbia. Karner, Stefan, born 1952 in St. Jakob bei Völkermarkt, Austria. Historian, founder
and head of the Boltzmann Institute for Research into Consequences of War, Graz – Vienna – Klagenfurt. Deputy Chairperson: Institute for the History of Economy, Social and Business History, Graz University. Austrian ‚Scientist of the Year‘ 1995. Member of numerous academic commissions and institutions. Board member: German Historical Museum, Berlin; Hannah Arendt Institute for Research on Totalitarianism, Dresden; Anthology of Historical Research on Communism, Berlin. Curator: Austrian National Library. Academic director of large-scale exhibitions (recent example: “Republic Exhibition” in the Austrian Parliament). Kessler, Wolfgang, born 1946 in Hamm, Germany. Afer studying history and Slavic
studies in Bochum and Düsseldorf, worked at the University of Cologne (Slavic studies), Düsseldorf and Marburg (East European History). Director of the Martin Opitz Library Foundation in Herne, 1989–2011. Has published works principally on the history and cultural history (especially relating to the topic of books) of Croatia and Sla vonia in the 18th and 19th centuries, and the history of the German minority in Poland and the German expellees. Koljanin, Milan, born 1953 in Belgrade, RS (former Yugoslavia). Research Fellow,
Institute for Contemporary History. His research work centres on the study of speci �c social groups (e.g. students and refugees), the features of repressive systems in World War Two in Yugoslavia (especially the construction and functioning of the system of camps), the repressive legislature of the Independent State of Croatia, the Holocaust in Serbia and Yugoslavia, the use of �lm as a means of propaganda, and anti-Semitism in Yugoslavia between the two world wars. His papers have been published in scienti �c journals in Serbia and abroad. Has also published three monographs.
THE AUTHORS
Krel, Aleksandar, born 1968 in Belgrade, Serbia (former Yugoslavia). Was educated and
lives in Belgrade. Conducts research in the �elds of social culture and communications, mostly relating to children’s games and socialisation of children, ethnic identity, and cultural features of national minorities in Serbia. 2003 until present: Institute of Ethnography SANU (Serbian Academy of Sciences). 2001–2003: Ethnologist Custodian, Museum of Ethnography, Belgrade. 1998–1999: Ethnologist Custodian, Museum of the City of Novi Sad. 2011: Doctorate, Faculty of Philosophy, Belgrade, Department of Ethnology and Anthropology (“Ethnic identity of Germans in Vojvodina”). 2003: M.A., 1993: B.A.
205
IMPRESUM
207
Po odluci Nemačkog Bundestaga Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje i Fondacija Centralni podunavskoš vapski muzej uživaju potporu
Perenčević, Leni, born 1983 in Bad Mergentheim, Germany. Studied history, European
ethnology and south Slavic philology at the University of Freiburg and Zagreb University, 2003–2009. Worked 2006–2011 as a research assistant at the Johannes Künzig Institute for the Ethnology of Eastern European Germans. Currently working on her doctorate, entitled “Telling a new (his)story. Te Yugoslavian Germans in Historiography, Literature and Public Memory in post-1989 Croatia and Serbia” (for which she received a grant from the “History and Narrative” doctoral programme, Freiburg University). Since January 2012: academic staff member of the Danube Swabian Central Museum in Ulm. Petrović Todosijević, Sanja, born 1977 in Šabac, Serbia (former Yugoslavia). Research
associate at the Institute for the Recent History of Serbia, Belgrade. Author of the monograph “For the nameless. Te Activity of UNICEF in the Federal People’s Republic of Yugoslavia from 1947 to 1954”, INIS, Belgrade, 2008, and co-author of the book, “News from the past. Knowledge, ignorance, use and abus e of history”, Belgrade Centre for Human Rights, Belgrade, 2010. Project team member of the work group for the restoration of the permanent exhibition of the Republic of Serbia in the AuschwitzBirkenau State Museum. Portmann, Michael, born 1975 in Escholzmatt, Switzerland. Senior research associate,
Historical Commission of the Austrian Academy of Sciences (since 2006), lecturer at the universities of Vienna and Bern. Fields of research: contemporary history of Yugoslavia and the Balkans, state-building in Southeast Europe in the 19th century. Selected publications: “Te Communist Revolution in Vojvodina 1944–1952. Politics, Society, Economy, Culture” (Vienna 2008); “Nation, Nationalities and Nationalism in Eastern Europe. Publication commemorating the 65th birthday of Arnold Suppan”, edited together with Wolfgang Mueller and Marija Wakounig (Vienna 2010). Schödl, Günter, born 1944 in Erlangen, Germany. Studied classical philology and then
German philology, history and social studies (University of Erlangen-Nuremberg) 1964–1969, passing his state examination in 1970. Doctorate in 1974 (published 1978: Te Pan-German League and German Minority Politics in Hungary 1890–1914). Study visits to Austria, Yugoslavia and Hungary. 1983: Postdoctoral quali �cation, Modern and European History, University of Erlangen-Nuremberg (published 1990: Croatian National Politics and “Jugoslavenstvo”). 1983–1992: Universities of Erlangen, Munich, Augsburg and Kassel. Academic Chair of the History of East Central Europe, Humboldt University Berlin, since 1992. Wildmann, Georg, born 1929 in Ba čki Gračac/Filipowa, Serbia (former Yugoslavia).
Interned in a camp under the Tito regime from November 1944 to May 1946. Completed school in Linz, Austria, and studied to become Doctor of Teology. Philosophy and religion teacher from 1959, Professor for Philosophy at the Teological University of Linz 1970–1974. Author of “Filipowa – A Picture of a Danube Swabian Community”, Vienna 1978–1999. Staff member of the Danube Swabian Cultural Foundation in Munich from 1980. Co-author of volumes 1–3 of “ Te Path of Suff ering of the Germans in Communist Yugoslavia”, 1991–95. Main author of the book “Crimes against Germans in Yugoslavia
Impresum
Primedba Redakcije:
Izdavač Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje (Berlin) Centralnipodunavskoš vapski muzej (Ulm) 1. izdanje 2016.
Radovi u knjizi odražavaju stanje naučnih saznanja iz ugla svakog pojedinog autora. Izdavač se zato suzdržao od formalnih intervencija koje bi izmenile ocene, sadržaje ili pojmove.
Redakcija: Kristian Glas, Mariane Grauman, Dr Zoran Janjetović, Dr Volfgang Kesler, Dr Andreas Kosert, Leoni Mehelhof, Anka Lik, Leni Perenčević
Narudžbe slati na adresu:
Prevod na nemački: Dr Volfgang Kesler Prevod na srpski: Dr Zoran Janjetovi ć Dizajn: Peter Nils Dorén Gra�kdesign Štampa i povez: Ruksaldruck GmbH + Co. KG Repro plus Off set Slika na omotu: Ostaci katoličke crkve u nekada podunavskoš vapskom selu Krndiji (Hrvatska), 1996. Između 1945. i 1946. u logoru Krndija bili su internirani podunavskoš vapski civili. Procenjuje se da je oko hiljadu ljudi tamo izgubilo živote. Krndija je do danas najvećim delom napuštena. Digitalni fotoarhiv Centralnog podunavskoš vapskog muzeja | Fotograf: Štefan Š vob
Stifung Flucht, Vertreibung, Versöhnung Mauerstraße 83/84, 10117 Berlin Tel.: +49 (0)30 206 29 98-0 www.sfvv.de
206
THE AUTHORS
Krel, Aleksandar, born 1968 in Belgrade, Serbia (former Yugoslavia). Was educated and
lives in Belgrade. Conducts research in the �elds of social culture and communications, mostly relating to children’s games and socialisation of children, ethnic identity, and cultural features of national minorities in Serbia. 2003 until present: Institute of Ethnography SANU (Serbian Academy of Sciences). 2001–2003: Ethnologist Custodian, Museum of Ethnography, Belgrade. 1998–1999: Ethnologist Custodian, Museum of the City of Novi Sad. 2011: Doctorate, Faculty of Philosophy, Belgrade, Department of Ethnology and Anthropology (“Ethnic identity of Germans in Vojvodina”). 2003: M.A., 1993: B.A.
IMPRESUM
207
Po odluci Nemačkog Bundestaga Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje i Fondacija Centralni podunavskoš vapski muzej uživaju potporu
Perenčević, Leni, born 1983 in Bad Mergentheim, Germany. Studied history, European
ethnology and south Slavic philology at the University of Freiburg and Zagreb University, 2003–2009. Worked 2006–2011 as a research assistant at the Johannes Künzig Institute for the Ethnology of Eastern European Germans. Currently working on her doctorate, entitled “Telling a new (his)story. Te Yugoslavian Germans in Historiography, Literature and Public Memory in post-1989 Croatia and Serbia” (for which she received a grant from the “History and Narrative” doctoral programme, Freiburg University). Since January 2012: academic staff member of the Danube Swabian Central Museum in Ulm. Petrović Todosijević, Sanja, born 1977 in Šabac, Serbia (former Yugoslavia). Research
associate at the Institute for the Recent History of Serbia, Belgrade. Author of the monograph “For the nameless. Te Activity of UNICEF in the Federal People’s Republic of Yugoslavia from 1947 to 1954”, INIS, Belgrade, 2008, and co-author of the book, “News from the past. Knowledge, ignorance, use and abus e of history”, Belgrade Centre for Human Rights, Belgrade, 2010. Project team member of the work group for the restoration of the permanent exhibition of the Republic of Serbia in the AuschwitzBirkenau State Museum. Portmann, Michael, born 1975 in Escholzmatt, Switzerland. Senior research associate,
Historical Commission of the Austrian Academy of Sciences (since 2006), lecturer at the universities of Vienna and Bern. Fields of research: contemporary history of Yugoslavia and the Balkans, state-building in Southeast Europe in the 19th century. Selected publications: “Te Communist Revolution in Vojvodina 1944–1952. Politics, Society, Economy, Culture” (Vienna 2008); “Nation, Nationalities and Nationalism in Eastern Europe. Publication commemorating the 65th birthday of Arnold Suppan”, edited together with Wolfgang Mueller and Marija Wakounig (Vienna 2010). Schödl, Günter, born 1944 in Erlangen, Germany. Studied classical philology and then
German philology, history and social studies (University of Erlangen-Nuremberg) 1964–1969, passing his state examination in 1970. Doctorate in 1974 (published 1978: Te Pan-German League and German Minority Politics in Hungary 1890–1914). Study visits to Austria, Yugoslavia and Hungary. 1983: Postdoctoral quali �cation, Modern and European History, University of Erlangen-Nuremberg (published 1990: Croatian National Politics and “Jugoslavenstvo”). 1983–1992: Universities of Erlangen, Munich, Augsburg and Kassel. Academic Chair of the History of East Central Europe, Humboldt University Berlin, since 1992. Wildmann, Georg, born 1929 in Ba čki Gračac/Filipowa, Serbia (former Yugoslavia).
Interned in a camp under the Tito regime from November 1944 to May 1946. Completed school in Linz, Austria, and studied to become Doctor of Teology. Philosophy and religion teacher from 1959, Professor for Philosophy at the Teological University of Linz 1970–1974. Author of “Filipowa – A Picture of a Danube Swabian Community”, Vienna 1978–1999. Staff member of the Danube Swabian Cultural Foundation in Munich from 1980. Co-author of volumes 1–3 of “ Te Path of Suff ering of the Germans in Communist Yugoslavia”, 1991–95. Main author of the book “Crimes against Germans in Yugoslavia 1944–1948”, 1998, as well as of volume two of “Danube Swabian History”, 2010.
Impresum
Primedba Redakcije:
Izdavač Fondacija Beg, proterivanje, pomirenje (Berlin) Centralnipodunavskoš vapski muzej (Ulm) 1. izdanje 2016.
Radovi u knjizi odražavaju stanje naučnih saznanja iz ugla svakog pojedinog autora. Izdavač se zato suzdržao od formalnih intervencija koje bi izmenile ocene, sadržaje ili pojmove.
Redakcija: Kristian Glas, Mariane Grauman, Dr Zoran Janjetović, Dr Volfgang Kesler, Dr Andreas Kosert, Leoni Mehelhof, Anka Lik, Leni Perenčević
Narudžbe slati na adresu:
Prevod na nemački: Dr Volfgang Kesler Prevod na srpski: Dr Zoran Janjetovi ć Dizajn: Peter Nils Dorén Gra�kdesign Štampa i povez: Ruksaldruck GmbH + Co. KG Repro plus Off set Slika na omotu: Ostaci katoličke crkve u nekada podunavskoš vapskom selu Krndiji (Hrvatska), 1996. Između 1945. i 1946. u logoru Krndija bili su internirani podunavskoš vapski civili. Procenjuje se da je oko hiljadu ljudi tamo izgubilo živote. Krndija je do danas najvećim delom napuštena. Digitalni fotoarhiv Centralnog podunavskoš vapskog muzeja | Fotograf: Štefan Š vob ISBN 978-3-946867-01-2
Stifung Flucht, Vertreibung, Versöhnung Mauerstraße 83/84, 10117 Berlin Tel.: +49 (0)30 206 29 98-0 www.sfvv.de
