Велика илузија, Живот и смрт Jугославије Проблем и приступ Omnes nationes servitudem ferre possunt: nostra civitas non potest Протекло је дуже од деценије како држава под именом јужних Словена више не постоји. Трајала је скоро осамдесет пет годинa, таман колико један људски век. А, ипак, за нас њене савременике и поданике, значила је једину политичку реалност, једини државни оквир који смо познавали, једини стваран свет у којем смо живели. Она велика Југославија, створена споразумом Београда и Загреба првог дана децембра 1918, распала се у крви у рано лето 1992. Родила се са огромним очекивањима, умрла је у мржњи и злу. Она мала опстајала је још једанаест година с истим називом, обухватајући само Београд и Подгорицу, мада се упорно представљала као искључива наследница своје претходнице. Коначно је и она издахнула марта 2003. Била је одвећ лепа да би била и срећна. Више привид и идеал него држава и друштво; недосањани сан више него трезвена истина. Живот јој је прошао у лицемерју, интригама, кавгама и насиљу. У тој земљи је било свега сем узајамне искрености и разумевања за другог. Свако је из ње хтео да уграби највећу корист, потчини себи или напусти заувек. У Југославију су веровали малобројни, углавном занесењаци и песници. Осталима је служила за личну употребу. Тек се двадесети део њеног становништва осећао и изјашњавао Југословенима. Већина је припадала својим матичним народима у чежњи за сопственом државом. Југославија је за њих била припремна етапа на путу до коначног циља националне самосталности. Интелектуална конструкција интегралног југословенства наметана одозго између два рата срушила се пред налетима националног сепаратизма и братоубилачког рата. Потом је наишла комунистичка револуција, а с њом и етнички федерализам. На крају, опет грађански рат и на његовим згариштима мале националне државе. Последњи чин је завршен. Завеса је најзад могла да се спусти. ** * У Југославији - лавина деструктивне нетрпељивости. Над Југославијом - злокобна сенка великих сила. Изгледи за успех - равни нули. Питање је било колико ће жртава бити положено под њен надгробни споменик. Да није постојала, не бисмо знали степен властитог рушилаштва. Овако, она је изнова будила најнедостојније у нама. Служила нам је као згодан изговор за све националне поразе. За једне је представљала окове, другима је била митоманско оруђе. Једни су желели што пре из ње, други су је присвајали само себи. Народи који су је чинили, Срби и Хрвати на првом месту, никад се нису волели. Пре Југославије слабо су се познавали, одвојени политичким, културним и верским границама. Кад су се у Југославији упознали, развили су међусобну омразу до ивице колективне патологије. У оквиру заједничког словенског бића, запатиле су се три ривалске религије, два опречна идентитета и интереси свих светских сила. Сасвим довољно за сигуран правац у пакао. У таквим околностима, боље није ни могло да се догоди. Дошло је време, дакле, да се Југославија, њена историја и злехуда судбина, ставе под увеличавајуће стакло. Без мржње и меланхолије, без субјективности и жара, без жалости и
горчине. Хладнокрвно, разложно и поступно. Као вивисекција. * * * У овој књизи заступљен је политиколошки метод упоредо са историјским. Показало се, наиме, да приступом који се примењује у историографији није могућно до краја одгонетнути све разлоге неуспеха југословенског уједињења. Отуд је у помоћ морала да буде позвана савремена политичка наука и њена методологија. Југославија је била вишенационална (мултиетничка) политичка творевина. Кренуло се од три етничке заједнице прокламоване у народном јединству ("троимени српско/хрватско/словеначки српско/хрватско/словеначки народ" по слову Устава Краљевине СХС из 1921); неславно се завршило са најмање седам "народа и народности" (Срби, Хрвати, Словенци, муслимани, Македонци, Црногорци, Албанци, Устав СФРЈ из 1974.) и још неколико националних мањина (Мађари, Италијани, Словаци, Русини, Румуни, Бугари, Роми и др). По себи се разуме да једна толико сложена и разнородна држава није имала великих шанси за дуговечност. Јединствено југословенство није успело да постане преовлађујући идентитет међу грађанима Југославије . Од почетка су се показала јасна настојања појединих народа усмерена ка достизању сопствене, сепаратне, државности. Прво код Хрвата, а доцније, у време титоизма, и код осталих. Истоветно Хабсбуршкој монархији, и Југославија је доживљавана као "тамница народа" , једино што су Срби и Хрвати заменили Аустријанце и Мађаре. Променили су се главни учесници, територије и назив државе, али је проблем у основи био исти. Аустроугарска царевина збрисана је октобра 1918; њу је наследило неколико нових националних држава: Аустрија, Мађарска, Чехословачка (поделила се на Чешку и Словачку 1992.) и Пољска; у састав Краљевине СХС ушле су Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина, док се Војводина присајединила Краљевини Краљевини Србији, Истра с Трстом Италији, а Трансилванија Трансилванија Румунији. СФРЈ се распала 1992. остављајући за собом независне државе Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину (подељену на два ентитета српски и босанско/хрватски и три народа српски, хрватски и бошњачки), Македонију и СР Југославију (Србију) из које се 2006. издвојила Црна Гора, а Косово прогласило независност 2008. Могло би се тврдити, дакако, да је суштинска противречност у Југославији била још дубља од оне у Хабсбуршкој монархији, јер је поред етничке, укључивала и верску разноликост (православни, римокатолици и муслимани) . Тако се, у случају Срба и Хрвата, упркос површне сличности у раси и језику, међусобни м еђусобни јаз убрзо претворио у непремостив раздор. Аустрија т.ј. Аустроугарска никад није постала парламентарна демократија, остајући у заточеништву империјалног апсолутизма. Зато су унутрашњи национални спорови решавани споразумима (погодбама) између политичких елита без права на изјашњавање целокупних народа. Резултат је била тзв. "Аустро–Угарска нагодба" из 1867. и стварање "реалне уније" аустријског царства и угарске краљевине под унитарним жезлом Хабсбурговаца. Право на самоопредељење установљено у виду универзалног принципа крајем Првог светског рата довело је до тренутног нестанка изнемогле империје. Југославија је највећи део свог трајања проживела у мање или више аутократским режимима. Од Александровог државног удара 1929, преко ауторитарне ауторитарне власти кнеза Павла Карађорђевића и Милана Стојадиновића (1935–1939.) и споразума Цветковић–Мачек (Бановина Хрватска, 1939.) до полувековне владавине Јосипа Броза и Комуинистичке
горчине. Хладнокрвно, разложно и поступно. Као вивисекција. * * * У овој књизи заступљен је политиколошки метод упоредо са историјским. Показало се, наиме, да приступом који се примењује у историографији није могућно до краја одгонетнути све разлоге неуспеха југословенског уједињења. Отуд је у помоћ морала да буде позвана савремена политичка наука и њена методологија. Југославија је била вишенационална (мултиетничка) политичка творевина. Кренуло се од три етничке заједнице прокламоване у народном јединству ("троимени српско/хрватско/словеначки српско/хрватско/словеначки народ" по слову Устава Краљевине СХС из 1921); неславно се завршило са најмање седам "народа и народности" (Срби, Хрвати, Словенци, муслимани, Македонци, Црногорци, Албанци, Устав СФРЈ из 1974.) и још неколико националних мањина (Мађари, Италијани, Словаци, Русини, Румуни, Бугари, Роми и др). По себи се разуме да једна толико сложена и разнородна држава није имала великих шанси за дуговечност. Јединствено југословенство није успело да постане преовлађујући идентитет међу грађанима Југославије . Од почетка су се показала јасна настојања појединих народа усмерена ка достизању сопствене, сепаратне, државности. Прво код Хрвата, а доцније, у време титоизма, и код осталих. Истоветно Хабсбуршкој монархији, и Југославија је доживљавана као "тамница народа" , једино што су Срби и Хрвати заменили Аустријанце и Мађаре. Променили су се главни учесници, територије и назив државе, али је проблем у основи био исти. Аустроугарска царевина збрисана је октобра 1918; њу је наследило неколико нових националних држава: Аустрија, Мађарска, Чехословачка (поделила се на Чешку и Словачку 1992.) и Пољска; у састав Краљевине СХС ушле су Словенија, Хрватска и Босна и Херцеговина, док се Војводина присајединила Краљевини Краљевини Србији, Истра с Трстом Италији, а Трансилванија Трансилванија Румунији. СФРЈ се распала 1992. остављајући за собом независне државе Хрватску, Словенију, Босну и Херцеговину (подељену на два ентитета српски и босанско/хрватски и три народа српски, хрватски и бошњачки), Македонију и СР Југославију (Србију) из које се 2006. издвојила Црна Гора, а Косово прогласило независност 2008. Могло би се тврдити, дакако, да је суштинска противречност у Југославији била још дубља од оне у Хабсбуршкој монархији, јер је поред етничке, укључивала и верску разноликост (православни, римокатолици и муслимани) . Тако се, у случају Срба и Хрвата, упркос површне сличности у раси и језику, међусобни м еђусобни јаз убрзо претворио у непремостив раздор. Аустрија т.ј. Аустроугарска никад није постала парламентарна демократија, остајући у заточеништву империјалног апсолутизма. Зато су унутрашњи национални спорови решавани споразумима (погодбама) између политичких елита без права на изјашњавање целокупних народа. Резултат је била тзв. "Аустро–Угарска нагодба" из 1867. и стварање "реалне уније" аустријског царства и угарске краљевине под унитарним жезлом Хабсбурговаца. Право на самоопредељење установљено у виду универзалног принципа крајем Првог светског рата довело је до тренутног нестанка изнемогле империје. Југославија је највећи део свог трајања проживела у мање или више аутократским режимима. Од Александровог државног удара 1929, преко ауторитарне ауторитарне власти кнеза Павла Карађорђевића и Милана Стојадиновића (1935–1939.) и споразума Цветковић–Мачек (Бановина Хрватска, 1939.) до полувековне владавине Јосипа Броза и Комуинистичке
партије (1944–1990). Демократије је било само у првој деценији после уједињења. А и овај уводни период парламентаризма био је обележен узастопним кризама, политичким и финансијским злоупотребама и, на послетку, пуцњима у Народној скупштини (1928). Завршни чин донео је вишестраначке вишестраначке изборе у оквиру појединих федералних јединица т.ј. етничких групација (1990). На нивоу целе Југославије није било ни странака, ни избора. Држава је сагорела у оружаном сукобу зараћених народа. Прва независна хрватска држава, управо с тим именом (НДХ), формирана је за време Другог светског рата под скутима Хитлерове Немачке. Била је одговорна за масовне злочине над нехрватским становништвом, првенствено Србима. Цивилне жртве броје се у стотинама хиљада. Током читавог живота, Југославију је оптерећивао један основни проблем: тзв. "национално питање". Другим речима – супротстављене амбиције појединачних нација које су ту државу сачињавале. Демократија, очигледно, није могла да пронађе задовољавајући одговор за југословенску контраверзу. Питање је зашто? 2. Нација (народ) обично се дефинише у два смисла: као заједница људи са свешћу о истоветном пореклу, обичајима, језику и прошлости или као заједница грађана који живе у јединственом политичком поретку уз јемства одређеног степена индивидуалних индивидуалних права, независно од њихове етничке припадности. Прва дефиниција спада у традиционално схватање нације засновано на етничности, колективном духу т.ј. заједничком сазнању о међусобној вековној и судбинској повезаности чланова. Друга дефиниција је модернијег датума и ослања се на тумачење нације у равни људских и политичких права . У оба случаја ради се о колективном доживљају посебности у оквиру своје друштвене (националне) групе, другачије (боље) од осталих друштвених (националних) група. Разлика између ова два становишта о нацији лежи у субјективном (прво становиште) т.ј. објективном (друго становиште) одређивању одређивању феномена припадности. Сам колективизам својствен је и једној и другој дефиницији. У политичкој сфери, поготову у Европи новијег доба, ове две концепције су се сасвим приближиле једна другој: етничност и држављанство стопили су се у јединствен појавни израз – националност (народност). Национализам, доиста, поседује своју субјективну и објективну страну: то је емоционално стање идентификације, али и објективизована представа о изузетности сопствене групе. Појам нације дугује понешто и биолошком свету. Потреба за животом животом у заједници са истима или сличнима (ближњима) у основи изражава интелектуализовану верзију животињског инстинкта за животом у стаду, јату или чопору. Осећај поистовећивања овде се преплиће са осећањем сигурности. Међу "својима" ће бити мање страха и лакше ће се заштитити од опасности и одбранити од непријатеља. Одатле произилази да постоје исконски корени човечије идентификације: нација као проширена породица, род или племе. Национализам или национална идеја несумњиво потиче од нагона за самоодржањем и опстанком, али би било погрешно претпоставити да је одувек постојао. Пре ће бити да је национализам достигнуће савремености зато што у њему доминира рационализована слика о особеностима поједине нације, приповедана или исписана велика повест о њеном
постојању. Национализма нема без историографије , макар се она појављивала у најупрошћенијем виду. Што је историја "научнија", то је национална идеја утемељенија међу припадницима датог народа. Други битан услов за настанак национализма јесте, свакако, један развијен систем ширења ове доктрине, посредством којег млади нараштаји усвајају "истину" о себи и својој нацији. Стандардизовање језика и писма представљало је битан корак у процесу "национализовања" становништва. Увођење обавезног основног образовања било је ефикасан механизам у овом националном подухвату.Томе је служила и писана и драмска књижевност од доба романтизма до наших дана, али и ликовна и музичка уметност уопште. Филм је исто тако могао бити моћно оружје у рукама националиста. И масовни медији су, очито, употребљавани као изванредно средство за националну пропаганду. Француско просветитељство родило је идеју универзалног братства и равноправности; немачко просветитељство створило је теорију национализма. Историјски гледано, национализам је носио једну значајну поруку слободе и једнакости међу људима који припадају јединственом етничком корпусу. Национализам је, уствари, кидао ланце феудалне хијерархије и сталешке поделе, тако да је његов настанак и развој понекад неодвојив од настанка и развоја демократских институција. Ово нарочито у раним фазама и националне идеје и демократије. Примордијалисти су само делимично били у праву: тачно је то да нација није било од искона, мада, у бити, оне имају једно еволутивно својство колективизма. Појам нације веома је повезан с појмом идентитета; појединачним, где сам човек себе доживљава и сврстава у одређену националну заједницу; скупним, у смислу јединственог народног духа и јединственог народног интереса. Ниједна национална идеја, разумљиво, не појављује се потпуно изоловано. По правилу се преклапа са другим колективистичким идејама: најчешће са верским или расним. Уз то, свака нација живи окружена другим нацијама, више или мање различитим од ње и то у неминовном супарништву и повременим сукобима с њима и њиховим национализмима. За националну идеју веома битан чинилац представља тле т.ј. животно пространство на којем бивствује дата нација. Баш та околност јесте претежни узрок ривалстава и ратова међу различитим нацијама. Истини за вољу, отимања око територија има и код животиња као и код људи. * * * У раном деветнаестом веку појавила се идеологија национализма чији је крајњи исход требало да буде стварање националних држава (принцип "једна нација–једна држава"). Начело народне суверености, на којем је почивала ова доктрина, рушило је средњовековне законе мултиетничких царстава дајући сваком народу право на властито управљање собом. Јохан Готфрид Хердер је, још крајем осамнаестог века, појам нације заснивао на јединственом језику и културној традицији. Његов поклич "Немци, говорите немачки!" пронео се, незаустављивом силином, међу његовим сународницима, а затим, у временским таласима, и међу многим народима широм старог континента. Управо је Хердер заслужан за то што је мисао немачког национализма изграђена на готским и швапским историјским темељима. Био је први који је почео неуморно скупљање немачке фоклорне књижевности, народних игара и умотворина, убеђен да се у томе крију најдубљи
национални корени. Његов национализам није био сасвим одвојен од његовог егалитаризма. Заклети противник апсолутизма, Хердер је све припаднике немачке нације сматрао једнакима: "У једној држави живи само једна класа, а то је сам народ; том народу припада цар исто колико и сељак". Поврх тога, у своја разматрања народа и нација, Хердер је уводио и један елеменат историјског фатализма: "Провиђење је тако неодољиво раздвојило нације не само шумама, морима, планинама, рекама и климама, него, још и више, језицима, тежњама и карактерима". Хердерово учење о нацији није било ни сасвим колективистичко . Трагови индивидуализма приметни су у понеком од његових списа: "Људска душа је, у мисаоном поретку ствари, индивидуална: она осећа у складу са индивидуалним обличјем и мисли у складу са менталним способностима... Моја дуга алегорија биће успешна једино уколико допре до ума људског бића као индивидуалног феномена, као реткост која заслужује да заокупља наше очи." У круговима историчара и политиколога још се ломе копља око тога да ли је прво настала нација или држава: тачније, да ли је нација створила своју државу или је модерна држава створила своју нацију. Хобсбаум тврди да је француска држава позног осамнаестог века, током револуционарног превирања и потоње Бонапартине власти све до афере Драјфус с краја деветнаестог столећа, постепено образовала компактну француску нацију која, по овом аутору, раније није постојала. Ово је вероватно исправно гледиште на примеру Француске. Како, међутим, ствари стоје код других европских држава и нација? И голим оком се види да су и Немци и Италијани претходно конституисали своје нације, а тек потом, кроз процес националног уједињења, и своје националне државе. Сви народи унутар Хабсбуршке монархије израсли су у нације много пре него што су формирали своје националне државе. Њихови национални покрети били су главна полуга у остелотворењу идеала "једна нација–једна држава" . Интересантно би било испитати ове теорије у случају Срба и Србије. Код нас чини се да су се оба тока развијала подударно: грађење српске нације и грађење српске државе текли су упоредо и испреплетано, проширујући се и продубљујући се у међусобно условљеним интервалима. Чињеница што је држава настала релативно рано, у освит деветнаестог века, потврђује да је у том раздобљу српска нација ипак била у повоју. Али да, следствено, не би било огромног напора читавог народа усмереног ка том циљу да није постојало колективне свести о припадности јединственом националном бићу, маколико магловито. Примарну српску идеју испуњавала су два битна елемента: српско православље институционализовано у виду српске цркве и сазнање о прошлости и историјском трајању оличено у усменој, и необично богатој, народној књижевности. У моменту Карађорђеве буне (фебруар 1804.) та два елемента одређивали су правац и смисао оружане борбе. Први српски устанак јесте подигнут против османских одметника и зулумћара, али је убрзо прерастао у отпор султанској власти, да би, већ 1805–06, добио видљиве црте националне државотворности (Правитељствујушчи совјет, врховни вожд). Други устанак и Милошево доба обележени су, готово искључиво, процесом државне изградње. Национално ослобођење и уједињење Срба остаће водећи мотив у свим политичким српским плановима и програмима све до Првог светског рата. Изградња државе, међутим, није била
некаква магловита визија, већ непрекидна, повремено веома бурна и немилосрдна, битка током које је унутрашњи живот народа стицао свој савремен институционални оквир. * * * Национализам има способност да надјача и избрише сваки други идентитет. Ово пре свега зато што у себи садржи један снажан емоционалан, али рационализован, набој. Тамо где не може да истисне конкурентску идеологију, национализам успева да се с њом повеже и сједини. У односу на религију, национализам се или стапа с њом (Ирци, Пољаци, Хрвати, Срби, Грци и др.) или је потискује у други план (Наполеонова Фрацуска или Бизмарков "Други рајх", Масарикова Чехословачка, Александрова Југославија). Кад наиђе на супарничку политичку или социјалну доктрину, такође проналази начин да је потчини и њу усмерава. Овде би добро послужио пример Совјетског савеза: бољшевички интернационализам био је кратког века (од 1929. "социјализам у једној држави" уместо светске револуције; 1941. "отаџбински рат"). Примеса социјализма било је и код Хитлерових нациста ("национал–социјализам") и у Мусолинијевом фашизму (до 1914. Мусолини је био члан Социјалистичке партије Италије и уредник њеног гласила) и код свих режима у европским државама сличним њима. Идеологија национализма одлично иде са различитим врстама аутократија, и то без обзира на облик владавине. Чинила је идеолошки ослонац за војне диктатуре у Франковој Шпанији (1939 –1975.) и Грчкој под пуковничким режимом (1967–1974). Вероватно најобухватнији покушај увођења национализма као државне идеологије, у форми војне диктатуре, спроведен је у Турској под влашћу Мустафе Кемала (1921–1938). Једна деценија владавине генерала Де Гола у Француској (1959–1969.) могла би се означити као самосвојна комбинација национализма и парламентарне демократије с једним легендарним ратним командантом на челу . Национализам, у свим својим варијантама од умереног до најекстремнијег, везује се за идеје на десници политичког спектра. У својим почецима, међутим, национализам се јављао у лику револуционарних покрета за народно ослобођење и уједињење, ближих тадашњој левици, социјализму и анархизму. Велики Гарибалди наступао је под руку с Марксом и Бакуњином улажући своје име и углед у уводне кораке који су водили ка оснивању Прве интернационале . И наш Светозар Марковић се налазио под двоструким утицајем: социјализма и национализма. Он је, попут многих раних националиста, унутрашњу слободу претпоставњао спољашњем ослобођењу. У његовом учењу има сувише мало од Марксове класне поделе и нужности сукоба између њих. Светозарев социјализам је у бити националан: он жели добро свом племену у целини, а не светску револуцију пролетеријата. Настојања појединих народа да створе властите националне државе и данас у многоме одређује европску стварност : за једне су то сепаратизми, за друге остварења вековних снова. Северни Ирци и Шкоти у Великој Британији, Баски и Каталонци у Шпанији, Валонци и Фламанци у Белгији, Лига за север у Италији, посебни идентитети Бретонаца, Корзиканаца, Велшана... Набрајању заиста нема краја. Како било, идеологија национализма се, током последња два столећа, разливала у бројне политичке потоке и рукавце. Чинилац огромне мобилизације Европљана, њему у заслугу иде и данашња географија Европе, али и кривица за два светска рата у двадесетом веку. 3.
Вратимо се, на послетку, још једном нашој главној теми и то њеној историјској димензији. Одлучили смо да пратимо развој националних идеја југословенских народа током деветнаестог века, а затим историју Југославије од њеног почетка (1. децембар 1918.) до последњег стадијума у којем је опстојала држава под тим називом (СР Југославија 1992– 2003) и још две–три године после тога. У сваком од периода у њеном трајању, трудили смо се да посматрамо и разматрамо управо онај феномен који је одсликавао њену њену главну особину, њену суштинску слабост и, показало се, њену неизлечиву бољку. Свака Југославија била је потпуно другачија од осталих по свему, осим по тој својој основној карактерној мани – међусобно супротстављених и ривалских националних идеја и, из њих произишлих, националних стремљења. Зато је била осуђена на смрт још пре него што је рођена. Накнадна памет? Да, наравно. Али, зар писање о прошлости томе и не служи?
ПРЕЛУДИЈУМ Мислите да сте разумели причу зато што вам је познат њен крај. Авај, страшно грешите! Да бисте открили праву истину, морате се вратити на сам почетак. СРПСКА ИДЕЈА Српска национална идеја, током деветнаестог века, развијала се у три паралелна, узајамно условљена и готово једновремена тока. Први је водио стварању суверене националне државе и успостваљању њеног уставног и правног оквира. Други је тежио "ослобођељу и уједињењу "свег српства" т.ј. територијалној експанзији на националној основи (тзв. "велика Србија"). Трећи правац оличавала је градња националне културе (језик, школа, историја, наука, књижевност, уметност итд.) с крајњим циљем фоормирања једне мопдерне нације и њених институција. Сва три тока су се сасвим лепо уклапала у оне процесе развоја националних идеја код европских народа који су обележили историју Старог континента у претпрошлом столећу. Срби су, без дилеме, корачали свеже утабаним стазама национализма угледајући се на светле узоре других народа у напреднијим деловима Европе. Наша старија литература налазила је темеље српског идентитета у два историјска феномена: у организацији и деловању Српске православне цркве као националне установе првог реда и у усменој народној књижевности као изразу колективног народног памћења. Међу савременим писцима, ово гледиште је ако не отпуно напуштено, а онда нашироко критиковано или оспоравано. Ипак, не би смело бити спора о томе да су и Српска православна црква и српска гусларска поезија непобитне и реалне чињенице. Ни њихов национални карактер не би се смео доводити под знак питања. Оно што би могло бити предмет за расправу јесу домети утицаја ова два историјска чиниоца на образовање српске националне свести у дугом периоду до краја осамнаестог века. Али, сама природа Првог српског устанка, дакле једне националне и државотворне револуције, свакако указује на присуство извесног степена националне освећености Срба у Београдском пашалуку и јужној Угарској (Војводини). С обзиром на устаничке одјеке у суседним областима са српским живљем, тешко би било одрицати постојање српског националног осећаја код већине становништва. Да је тај осећај, у великој
мери, био рудиментаран и неразвијен, такође није спорно. Срби су у савременост ступили као народ, али народ чија ј е уједињујућа и објективизована свест била тек у повоју. * * * Фазе кроз које је Србија пролазила на путу према коначном стицању државне независности и међународног признања углавном су добро познате: Карађорђева буна (1804– 1813), Букурешки мир 1812. (8. тачка, гаранцвија права на самоуптаву), Други српски устанак (1815 –1830), Акерманска конвенција 1826. (потврђено право на самоуправу), Једренски мир 1829. (поновљено право на самоуправу), аутономна и наследна кнежевина (1830– 1878), Париски мир 1856. (гарантне силе за српску кнежевину), преузимање градова од Турака (1867), Српско–турски рат (1876–1878), статус независне државе (Берлински конгрес, 1878). Овај процес трајао је непуних седамдесет пет година. Скоро све то време, Србија је била у положају дефинисане, персоналне и територијалне аутономије са веома ограниченим везама у односу на Цариград. Осим рата пртив Османског царства у последњим годинама пред стицање независности, ово доба је протекло у релативном миру. Спорадичне оружане побуне, али и сукоби с Турцима нису прерастали у тоталне ратове који би претили да поремете унутрашње функционисање власти и њене управе. Иако под формалним суверенитетом Порте, Србија је, у знатном делокругу, представљала самосталнан политички субјект. Међународно признање је, отуд, дошло као логичан исход овог вишедеценијског стања ствари. У политичкој равни, српски деветнаести век означила је, више него и једна друга одлика, непрестана борба за власт, т.ј. борба за ограничење власти владаоца. Од Карађорђа до његовог унука Петра Првог Карађорђевића, укључујући и све представнике династије Обреновића, у Србији су се међусобно борила два принципа: принцип ауторитарног вође и принцип одговорности властодржаца. Ниједан од ових принципа није имао изглед једног сталоженог и рационализованог настојања да се утемељи јавни поредак и успоставе његове установе. Пре ће бити да је рбија личила на поприште подивљалих ривалстава око престола и личне власти схваћене у апсолутним ктегоријама азијатског деспотизма. Али, упркос том површном утиску, који није нетачан, одвијао се један суштински процеес постепеног увођења државе у законске и уставне форме, а затим и у систем мпредставничке демократије. Било је, током година, много насиља и проливене крви у незаситој борби за власт. Сваки је српски владар, од првог до последњег, хтео да приграби максимум права на неприкосновено одлучивање и сваки од њих је макакав вид туђег надзора доживљавао као насртај на своју владарску личност. Трвења и свађе на политичкој сцени Србије захватали су и српске главешине, носиоце локалне власти или високе чиновнике у државној администрацији. У тим биткама, себичним и бескрупулозним, није било много места за ред и процедсуру. Сувише често је побеђивала гола сила, претња или уцена. Идеја писаног закона пробијала се с муком и у отпору елите на власти, јер се у наслеђеном менталитету и доживљају света, самодржавље схватало као неотуђиво право господара. Самодржавље је, истини за вољу, понекад прерастало у истинску страховладу, а злоупотреба власти била је више правило него изузетак. * * *
Егалитаран карактер српског друштва овог раздобља доприносио је општем метежу. Могућност да се управља сопственим народом, после вековне иностране владавине, представљала је искушење и изазов у исти мах. Више нико и ништа није носило неопозиву вредност. Ниједна некадашња обавеза ни повластица, није више имала непобитан значај, осим зазора од јачег и моћнијег. Немајући ни племства, ни господства, Срби су се, ослобођени Турака, до те мере међусобно закрвили у борби за власт да је Србија, са стране гледано, остављала слику приличног политичког и сваког другог хаоса. Ниједна од две српске владарске породице, ни Карађорђевићи ни Обреновићи, нису били плаве крви, нити су долазиле из других европских народа, што јесте био случај у осталим балканским државама (сем Црне Горе). Напротив, њихово је порекло било српско, сељачко и устаничко. Ако је Карађорђе своје првенство заслужио као ратник и војсковођа, Милош га је присвојио политичком вештином и урођеним лукавством. Управо је та чињеница и њих и њихове потомке учинила лако оспоривим и смењивим. Због тога су промене на српском престолу биле учестале и једноставне, каткад и веома окрутне. Ми смо своје крунисане главе скидали по кратком поступку, без размишљања и без судског епилога. Лако смо их на власт доводили, још смо их лакше с те власти обарали. Није било заштићених и недодирљивих. Од свих наших владара у деветнаестом веку, само је један мирно провео своју владавину од избора до смрти. Био је то Милан Обреновић, први син кнеза Милоша, који је неизлечиво болестан, на трону боравио једва месец дана (1839). Сви остали су мање–више неславно завршили: Карађорђе је напустио Србију 1813, убијен је 1817; кнез Милош Обреновић абдицирао је 1839, поново изабран 2858, умро 1860; кнез Михаило Обреновић, збачен је 1842, враћен 1860, убијен 1868; кнез Александар Карађорђевић, отеран је 1858; кнез и краљ Милан Обреновић, одрекао се престола 1889; краљ Александар Обреновић убијен је 1903; краљ Петар Карађорђевић повукао се с престола 1914. Из те разуларене туче око надмоћи и вођства, засејано је једно здраво семе демократије т.ј. права грађанства да својом већином одлучује о томе ко ће у његово име, у његовом интересу и у утврђеним оквирима, вршити власт. Требало је, међутим, да протекне читав један век како би се ово елементарно политичко достицнуће остварило у Србији. А кад је коначно освојено, није дуго трајало. И овде је напредак био више скоковит, него систематичан. Од изгласавања Карађорђа за вожда 1804, прве српске владе (Правитељствујушчи совјет) 1805, Карађорђевих закона 1808, Сретењског устава 1835, Турског устава 1838, Намесничког устава 1869, до устава 1888, 1901. и 1903 – тачно толико је било потребно да би се стигло до општег парава гласа (за мушкарце), равноправних и вишестраначких избора и уставних јемстава права човека и грађанина. И тад је, попут великог броја европских држава, суверена власт била подељена између параламента и владе с једне стране и монарха с друге. У главним цртама, ипак, Србија се није битније разликовала од водећих демократија на нашем континенту. У односу на околину, чини се да је и предњачила. У једној краткој анализи историје Кнежевине и Краљевине Србије, биће довољно да наведемо ових неколико података. Од капиталног значаја за модернизацију Србије била је Милошева одлука да спахилуке (турске геудалне земљишне поседе) претвори у приватну својину и обрадиву земљу подели сељацима ("онима који је обрађују"). Ова свеобухватна аграрна реформа, једна од ранијих
у Европи (1830), отворила је мгућности за економски развој, али је допринела и укупној еманципацији српског села. Приближну важност имао је и Српски грађански законик донет 1844. по угледу на аустријско приватноправно закондавтсво. Увођење домаће валуте – динара (1868.) и оснивање Народне банке Краљевине Србије (1884.) такође долазе у ред преломних момената у процесу изградње националне државе. Језичка реформа Вука Караџића и формирање стандардног књижевног израза на темељу наордног говора, спадало је у ону врсту захвата који задиру у саму срж идентитета нације и сврставају је међу народе са саврменим културним обрасцем. Заједно с тим, Вуку припада заслуга за немерљив националан посао на прикупљању, обрађивању и објављивању српске народне књижњвности. Најзад, он је за собом оставио драгоцене записе о свом добу, људима и догађајима у којима је учествовао или о којима је сведочио. Дело Вука Караџића је, како год, веран одсјај европског романтизма и национализма хердеровског типа. Оно о чему је Немац писао за Немце, Србин је урадио за Србе. Његовим рукописом, пре свих осталих, Срби су уписани на карту пробуђених народа Европе. Просвета се развијала поступно од првих школа у устаничкој Србији, гимназија у Крагујевцу и београду, Лицеја и Велике школе до Београдског универзитета (1905). Први српски студенти на страним факултетима појавили су се још четрдесетих година деветнаестог века, да би, током наредних шест деценија, све већи број српских интелектуалаца поседовао престижне дипломе захваљујући државним стипендијама. Српска књижевност цветала је, у истинском смислу, управо у овом ћериоду, достижући своје непревазиђене врхове, и у поезији и у прози, у надахнутим одблесцима својих еврпоских узора. Овај модел се, брзином светлости, проширио и на српску културу, науку и друге гране уметности. Од Вујићевог Књажевско–серпског театра у Крагујевцу (1835.) до почетка Првог светског рата, на пример, градска позоришта отворена су у двадесетак спрских вароши. У Београду је прелепо здање Народног пзоришта, на тргу који је носио његово име, подигнуто је давне 1868. Раст Србије на лествици модерности могло се мерити и чином проглашења краљевине 1882. и успостављањем стајаће (професионалне) војске укључујући и хијерахију официрског и подофицирског кадра. Србија се, упркос свему, окретала ка западу. * * * Сан о националном уједињењу и стварању велике државе није био својствен једино Србима. Исте године кад је написано српско "Начертаније" (1844) , грчки премијер Јанис Колетис је у атинском парламенту изнео чувену "Мегали идеу" , позивајући на обједињавање "свих Хелена и хеленских земаља". Грчка је требало да буде држава "на два континента и пет мора". "Велика Бугарска" била је предвиђена словом Санстефанског мировног уговора између Русије и Турске из марта 1878. Њена државна територија простирала се на големом простору "од Црног до Јонског мора". Већ на Берлинском конгресу четири месеца доцније, прецртана је једним потезом Бизмарковог пера: уместо "велике Бугарске", настале су две одвојене и аутономне јединице, Кнежевина Бугарска и источна Румелија (поново уједињене 1885). На проглашење независности, Бугарска је морала да сачека до 1908. Да помновимо: деветнаести век је био век национализма у читавој Европи. Тектонски
потреси који су уздрмали многе евроспке крајеве и народе 1848. били су уствари покушаји националних револуција. Мада углавном неуспешни, ови револуционарни догађаји и идеје које су их покретале, наставили су да утичу на политичка кретања у Европи све до Версајске мировне конференције 1919. па и после тога. Балкан и балкански народи газили су оним траговима којима су претходно прошли од њих зрелији европски народи. * * * Обично се почетак двадесетог века у српској историји назива "златним добом". Та деценија (1903 –1914.) заиста располаже особинама на основу којих може заслужити овакав епитет. Биле су то године истинског процвата српске државе, српске културе и српског идентитета. Висок степен заштите грађанских слобода, видан економски напредак и убрзан друштвени успон, вероватно су најбоља мера и најтврђи доказ за високу оцену овог историјског раздобља. Међутим. На страну то што се ради о јеедној јединој деценији. На страну и то што је, скоро непрекидно, на власти била иста странка, сама или у коалицијама. На страnу чак и то што су противречности између танког слоја интелигенције и масе неписменог пука од Србије правиле рајски врт за јјефтину демагогију. Оно што је бацало дубоку сенку на српску демократију и владавину права јесте ово: кобан утицај неформалног војног факрора у јавном и политичком животу. Краљеубиство 1903. извршила је група официра–завереника чији мотив није била демократска и парламентарна Србија, већ лична увреда и освета због ње. Та официрска завера наставила је да делује, конспиративно и субверзиввно, на појединце и збивања до 1911. кад се организовала у тајно превратничко друштво под злокобним именом "Уједињење или смрт" . На челу се налазио начелник војне обавештајне службе , а чланови су били припадници командног састава српске војске, потпомогнути једном кликом унутар београдске елите у свим сферама и слојевима. Њихово постојање, намере и рад на насилном обарању легалне власти, физичком уклањању политичких непријатења и остварењу "ослобођења и уједињења свих Срба" били су јавна тајна, мада се нико од легитимних представника државе није усуђивао ни да им се супротстави, а некмоли да их онемогући и казни за противзаконите планове и радње уперене против интереса државе и народа. Врхунац њихових наума била је припрема атентата на аустроугарског престолонаследника нарвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 28. јуна 1914. "Млада Босна", национална организација српске омладине у Босни и Херцеговини која је директно одговорна за ово ово убиство, била је пуко оруђе у рукама Аписа и другова. "Уједињење или смрт" спадало је у бројну фамилију националних и револуционалних удружења која су ницала и деловала широм европског тла током деветнаестог века. Најчувенији и најзлогласнији од њих били су италијански "Карбонари" са посебним огранцима ван Италије. Безмало пет година после Мајског преврата , 1. фебруара 1908, у Лисабону су мучки убијени португалски краљ Карлош и његов старији син Луиш Филипе. Догодило се то у касно поподне насред главног престоничког трга, док се владарска породица враћала са излета, на очиглед запањених пролазника и шетача. Убице су били португалски "Карбонари", револуционари и антимонархисти, основани 1896. Тиме је почео крај португалске краљевине. Република је проглашена две године доцније, 1910. Поређење српског и португалског примера краљеубиства учинило нам се оправданим
колико и прикладним. * * * Унутрашња и спољашња слобода су, говорили су некад либерали, две стране исте медаље. У Србији су оба колосека ишла напоредо. Од 1804. до 1878. српска територија се није проширивана . У наредних четрдесет година (до 1918), међутим, њено пространство је утростручено . Уколико се изузму уједињене Италија и Немачка, ово је представљало најупечатљивије увећање државне територије једне европске државе у датом периоду. Битно је напоменути да су та зериторијална остварења постигнута узастопним победничким ратовима: Српско–турском, Првом и Другом балканском и Првом светском рату. Древни закон историје људског рода учи да се ратови воде за и око територија. Победник осваја, а поражени губи. Тако је од памтивека и тако ће заувек бити. Отуд ни судбина Србије није могла бити другачија. "Рани сина, пак шаљи на војску, Србија се умирит не може. " Исто то, само мало друкчије: "Ко то каже. ко то лаже, Србија је мала? Није мала, није мала,трипћут ратовала!" У Србији је, у освит минулог столећа, национално однело превагу над демократским. Можда и зато што је изгледало да су уставна моархија и парламентарна демократија већ остварен идеали. ХРВАТСКА ИДЕЈА Хрвати су деветнаесто столеће дочекали у оквиру Хабсубршке монархије, под мађарском доминацијом и територијално разједињени. Некад давно, у мутним наслагама колективног памћења, они су запоседали јединствен простор Краљевине Јрватске (у саставу Краљевине Угарске). У реалности, тај је простор био поцепан на Хрватску, Славонију и Далмацију. Уз то, граничне области ("Војна крајина") налазиле су се у режиму директне аустријске управе, насељене претежно српским и православним становништвом пребеглим из Османског царства. Потчињавање Мађарској Хрвати су изабрали својевољно (Хрватски сабор 1791), предавши им овлашћења и у финансијским и политичким ресорима. Стешњени имеђу Беча и Пеште, они су са осетним задоцњењем у односу на суседе почели да развијају јединствену националну свест. И тај развој је, током потоњих деценија, текао са исувише унутрашњих и спољашњиг тешкоћа и отпора. Али онда кад се најзад уобличила, хрватска национална идеја је показала ретку способност преображаја и прилагодљивости и још ређу жилаву агресивност. После два века и читавог низа међукорака, она је, у историјској коначници, довела до стварања целовите, компактне и међународно признате хрватске државе (1992). * * * Излазак Хрвата као народа на позорницу савремености везује се за тзв. "Илирски покрет" или, како хрватски писци помало пренаглашено воле да кажу – "Хрватски наордни препород". Реч је, у бити, о једном прилично уском кругу хрватских интелектуалаца, с Људевитом Гајем у централној улози,чије су се амбиције задовољавале афирмацијом хрватског језика и културе. Наиме, на хрватским подручјима су у службеној употреби били различити језици зависно од подручја и доба (латински, немачки, мађарски, италијански,
француски). Отуд је борба за увођење хрватског језика била средишња активност хрватских илираца. Овај проблем је, дабоме, имао и своје наличје. Сам хрватски језик није био ни једнако распрострањен, ни јединствен, ни стандардизован. Пред илирским првацима стајао је двојак задатак: да се изборе за хрватски језик, али и да га књижевно уобличе. Ни у једном нису успели. Овде је посебно интересантан избор назива: уместо националног (хрватског) обележја изабрано је оно које је увео Бонапарта освајајући Словенију, Далмацију и јадранску обалу. Придев "илирски" више указује na југословенско одређење него што подсећа на хрватство. Хрватска мисао се и јесте кретала правцем од југословенства ка хрватском национализму(за разлику од српске где је тај правац био управо обратан – од српства ка југословенству). Захтеви политичке природе и државна идеја код Хрвата ће се појавити тек нешто доцније. У Бечу је 1850. постигнут историјски договор о народном књижевном језику и његовој употреби. Састанак је одржан у кући Вука Караџића, уз присуство неколицине учених Хрвата . Заједнички је закључено да ће Хрвати прихватити Вукову језичку реформу и штокавскo наречje без услова, да ће се језик звати српско–хрватски т.ј. срски или хрватски и да ће се користити и латинично и ћирилично писмо. Бечки договор служио је интересима и једних и других. За Вука, ово је била велика лична победа, поготову у светлу жестоког противљења на које је наилазио у редовима Српске православне цркве и водећих сропских језикословаца. Хрвати су, најзад, и то у готовој и заокеуженој форми, добили стандардан књижевни језик. Из сопсвених разлога (супротстављања руском утицају на јужне Словене) задовољан је био и званични Беч. Један од хрватских потписника овог договора, Иван Кукуљевић, ондашње стање хрватске свести у погледу језика описао је следећим речима: "Хрватска спавала у дубоком сну... Сва интелигенција једино латински говорила... У женском друштву једини језик био њемачки, а аристокрација своје синове слала у Мађарску да уче мађарски." Бурна 1848. донела је Хрватима први покушај остварења националне независности од Аустрије и Мађарске под вођством бана Јосипа Јелачића. Овај покушај је, нажалост, био клратког даха. Свега неколико месеци касније, успостављен је пређашњи систем власти. Од 1849. у Царевини je завладао тзв. "Бахов апсолутизам" , а Јелачић се преобратио у пуког извршитеља хабсбуршке политике. * * * Од шездесетих година деветнаестог века, политичка сцена у Хрватској се окупила у три табора: богато племство заступало је неопходност блиских веза с Пештом (тзв. "Мађарони"); другу групацију представљала је Народна странка, носилац замисли о јужнословенском заједништву и сарадњи; трећи је чинила Странка права с програмом "непатвореноги чистог и чистог"хрватства. Хрватско народњаштво се снажно наслањало на илирски покрет. Његов први човек био је Јосип Јурај Штросмајер, католички бискуп, јавна личност и хрватски културни посленик. Његовим трудом и новцем је 1866. у Загребу основана Југославенска академија знаности и умјетности, престжна научна установа свих јужних Словена . У Штросмајеровом југословенству главно је било ово. Он је полазио од потребе обједињавања Југословена у једну политичку целину, под окриљем Аустроугарске, са хабсбуршком жезлом и центром у Загребу. Он је југословенство узимао као замену за
хрватсво, свестан да Хрвати сами немају ни неопходну снагу, ни довољно самобитности како би се успешно изборили за своју инидвидуалну политичку афирмацију. Штросмајер је, у основи, заступао позицију Ватикана: Хрвате је требало подржати и ојачати, јер су они "предзиђе кршћанства": њихова је улога да зауставе или, у најмању руку ослабе, дејство османског ислама и српског православља у ивичним крајевима, а потом и у Босни и Херцегоцини. Али, Хрвати нипошто не смеју развијати сепаратне тежње у односу на велику хабсбуршку империју, која је била и остала чврст ослонац римског католичанства. Штросмајер је сматрао и Босну, и Херцеговину и Срем интегралним деловима хрватског етничког подростора. Југословенство је по њему, дакле, замишљено да служи хрватсву и то хрватсву лојалном црно–жутој монархији. Хрватска странка права појавила се 1861, утемељена на идеологији "хрватског државног права" чији је државноправни извор нађен у тзв. Pacta conventa . Њен оснивач, Анте Старчевић, почео је као илирац, да ни се, недуго затим, веома разочарао и постао заклети противник илиризма. Он је, у својству председника Странке права, одбацивао сваку могућност федерализације Аустроугарске и стварања трипартитног савеза у којем би јужни Словени били један од три федерална чиниоца. Он и његови следбеници отворено су се залагали за независност Хрватске и национално освешћење Хрвата. Праваши не само штто су били први хрватски националисти, него су први истакли и идеју "велике Хрватске". Говорили су и писали о томе да на Балкану постоје једино Хрвати и Бугари и да Хрватска захвата територију од Словеније на северозападу до Софије на југоистоку. За Старчевића, Словенци су били "алпски Хрвати", а и за Србе је тврдио да припадају хрватском соју, истовремено не кријући нетрпељивост према њима. Правашко антисрпство каткад је прелазило у хистеричну омразу, која ће, у двадесетом веку, однети стотине хиљада невиних живота и бацити на Хрцвате и хрватску неизбрисив белег кривице за масовна тлочинства. Ево два Старчевићева цитата на ову тему: "Напокон, о Славосербима које мислите предобити. Они су сужањска пасмина, скот гњуснии од икојега другога. Узмимо у човеку три ступња савершенства: ступањ животиње, ступањ разбора, и ступањ ума, душевности. Славосерби нису подпуно достигнули ни најнижи ступањ, а из њега не могу се дигнути. Они немају свест; они не знаду као људи читат; њих се никакав наук не прима; они не могу бити ни бољи ни горји него ли су; они су, изузев окретност и препреденост које даје вежбање, сви у свему посве једнаки; они о себи, бити сити, били гладни, не могу мучат ни лајат, мироват ни скакат, него се у свему владају како им њихови пастири одређују." "Онај сабиратељ заговорен је својом пасмином или занешеноштју; другому никому неби образ поднио, ни присподабљати, а камо успореЂивати Хервате са Серби, примеравати ову пасмину с народом, кој је премного сагрешио проти(в) другим, а највише проти()в) саму себи; ну кој своје име ухађањем, невером, издајом, подлостју, небиаше окаљао." За разлику од доцнијих хрватских националиста, Анте Старчевић није био миљеник Римокатоличке цркве, нити је она њему била мила. Сматрајући је за браниоца аустријског хегемонизма, и он и његова странка се пре могу сврстати у противнике хрватског клерикализма, него у његове поклонике. Ни савремена хрватска историографија либералнијих погледа, није показивала нарочиту благонаклоност према Анти Старчевићу и Хрватској странци права. Оптуживала их је за екстремни национализам, разизам и антисемитизам . Огромна већина хрватског
"пучанства",дакако, доживљава их као лучоноше хрватске националне идеје и "повјесне" иконе хрватства. * * * У складу са дуалистичким споразумом, склопљеним између Аустријанаца и Мађара 1867. по којем су Далмација и острва потпали под власт Беча, а Хрватска и Славонија под власт Пеште, закључена је Хрватско–угарска нагодба, следеће 1868. Мада је добила скромне надлежности у законодавству и просвети, Хрватска је овим документом доведена у положај директне зависности од Краљевине Угарске, у ком ће остати до окончања Првог светског рата и дефинитивног распада Хабсбуршке монархије. Почетак двадесетог века сведочио је о два важна догађаја у хрватској историји. Године 1904. основана је нова политичка партија, Хрватска пучка сељачка странка , за чијег председника је изабран Стјепан Радић. Комбинујући програмске елемнте нерешениог аграрног питања и интереса сељаштва са тврдокорним хрватским национализмом, ова партија и њен вођ ће, у времену одмах после акта о југословенском уједињењу, израсти у општеприхваћеног лидера хрватског народа у његовим напорима да досегне дотад недостижне висине националне и државотворне самосвести. Неће бити згорег подсетити да је програмско и политичко алагање ХСС за федерализам и републикаство наступило тек пошто је извршен чин југословенског уједињења. О Србима из пера Стјепана Радића, у рану јесен 1914. кад је смртоносни талас великог рата већ узео маха: "Срби у Хрватској су Цигани, Власи и бог зна што, који су с турског коца утекли нама. Срби су дакле влашки накот зрио за сјекиру. Они су смет и србеж на тијелу хрватског народа." У октобру 1905. формирана је Хрватско–српска коалиција , састављена од хрватских и српских политичких представника, чија се основна сврха окупљања састојала од заједничког деловања насупрот омраженог мађарског режима и италијанског иредентизма, са визијом будућег јужнословенског удруживања. Челници коалиције били су далматински политичар Франо Супило и хрватски Србин Светозар Прибићевић. Њени прваци су кривично гоњени од званичне власти у тзв. Велеиздајничком процесу 1908. Године 1913. Прибићевић је у име коалиције склопио компромисан споразум са владом у Пешти. Све до дана примирја у Првом светском рату, Хрватско–српска коалиција исказивала је безусловну лојалност Хабсбуршкој монархији, бранећи до последњег часа став о неопходности очувања неокрњене аустроугарске државе. * * * Југославију су Хрвати примили углавном као нужно зло. Њихов приступ уједињењу био је мотивисан историјским реалностима: Двојној царевини није било спаса, а државна самосталност Хрватске није долазило у обзир. И у једном и у другом силе–победнице су донеле беспоговорне одлуке. У одсуству бољег решења, прихватили су југословенство, са прикритајеном намером да искористе сваку прилику за приближавање, ако не и за постизање, своје коначне замисли: независне државе Хрватске. Југославија је за њих била пролазна станица на путу према достизању "зисућљетног сна" о националној државности, станица на којој су се задржали таман онолико колико је било потребно. Ни секунда дуже. Сасвим у духу европског начела "један народ – једна држава" . По могућству и етнички чиста.
СЛОВЕНАЧКА ИДЕЈА За ову расправу, њен смисао и обим, биће сасвим умесно да се о слобеначкој националној идеји изложи оволико. Трећи народ јужних Словена, најмањи по броју и најслабији по утицају, без ког Југославија не би постојала, били су Словенци. Њихова национална мисао развијала се у приближној пропорцији с њиховим укупним моћима, а те моћи сигурно нису биле грандиозне. Национална свест Словенаца налазила се пред непрекидним и дуготрајним искушењима аустријске асимилације. Географска блискост Бечу, економска заосталост, обавеза школовања на немачком језику и изазови друштвеног успона у аустријским условима, све су то били јаки разлози за одустајање од свог (слабијег) и прихватање туђег (јачег) идентитета. За осамнаести век тешко би било употребити појам "словеначки народ" будући да је Словенија била подељена на неколико покрајина унутар Хабсбуршке монархије. Ове покрајине ничим нису биле повезане међу собом, већ су опстајале углавном изоловане и затворене у себе. Словенци су живели у Крањској, Штајерској, Горишкој, Прекомурју и Истри, носећи своје регионално име и осећај припадности. Од 1805. до 1813. земље насељене Словенцима ушле су у састав француских илирских провинција. И овај кратак период од осам година био је довољан да остави траг на локално становништво, пробуди народну свест и улије јој почетну енергију. "Пролеће` народа" 1848. донекле је захватило и Словенце, међу којима је било спремних да крену стопама Мађара, Чеха, Словака и Хрвата у захтеву за обједињавање словначких покрајина у јединствену целину ("Зедињена Словенија"). Током 1860–тих и 70–тих покрет се омасовио и проширио, али без опипаивих резултата. И код Словенаца, налик Хрватима у уводној фази, национално буђење није ишло даље од питања словеначког језика и писмености. Први весник народног духа код Словенаца, августински калуђер Марко Похлин, је 1768. "из љубави према отаџбини" објавио дело "Крањска граматика" (на немачком) у којем је одбацио управо немачки језик, свестан претњи од германизације Словенаца, нагласивши истовремено значај словеначког језика и користи од његовог увођења у основне школе. У претпрошлом веку, издвојила су се петорица представника словеначке књижевности који су на себи својствен начин ударили печат на културни развој словеначке националне свести. Јернеј Копитар (1780–1844), лингвист и филолог, радио је као царски цензор за словеначки језик у Бечу, мада је најпознатији по томе што је био близак сарадник српског језичког реформатора Вука Караџића. Јанез Вeсел (Јован Косeски, 1798–1884.) био је словеначки песник чији је сонет "Потажба" обајвљен 1818. (на словеначком). Његова ода "Словенија" из 1844, посвећена цару Фердинанду хабсбуршком, опева историју његове постојбине почев од римских времена. Био је то прави пример словеначког аустрословенства. Франце Прешерн (1800–1849), романтичарски песник и аутор гласовитог "Сонетног венца", сматра се за најзначајзнијег словеначког књижевника уопште. Франц Левстик (1831–1884.) био је писац и политички активист, упамћен по делима "Мартин Крпан из Врха" и "Потовање из Литије до Чатежа", покретач прогресивног и либералног правца у словеначкој култури. Иавн Цанкар (1876–1918), приповедач и есејист, заузима нарочито место у очима данашњих Словенаца. Носилац модерне мисли и
социјалне естетике, у младости ученик Валдо Емерсона и Ничеа, потом анархистични марксист, а у позном добу склон источном православљу, он се уздигао до универзалног симбола националне самобитности. Потпуно издвојено стоји политичка личност и ауторитет др. Антона Корошеца (1872– 1940), словеначког политичара и државника прве половине минулог столећа, вишеструког министра и председника владе Краљевине Југославије. Католички фратар и доживотни председник Словенске људске странке, Корошец је до смрти заузимао место незаменљивог предводника словеначког народа и заступника његових интереса. Вешт тактичар и политички прагматик, он је са успехом водио Словенце кроз сложене игре у лавиринтима међуратног периода у историји Југославије. Био је председавајући Југословенског клуба у бечком парламенту, председник Народног вијећа СХС и вицепремијер у првој влади уједињене краљевине. Конзервативац и римокатолик, прихватио је председништво владе у кризним данима 1929. пред увођење личног режима краља Александра Карађорђевића, одлучивши да остане у влади и под новонасталим околностима. Кабинет је пао 1930, а 1933. привремено је конфиниран на острво Хвар у средњој Далмацији. Ушао је у Стојадиновићеву владу 1935, иако је његова странка бојкотовала претходно одржане изборе. Активно је подржао срспско–хрватски споразум из августа 1939. Разлике и сукоби између католичких конзервативаца ("Стари Словенци") и антиклерикалних позитивиста ("Млади Соловенци") владале су јавном сценом у Словенији све до југословенског уједињења, па и касније. Једино што је аустрословенство замењено југословентвом. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца им је послужило као последња лука спаса од тихог нестајања. Идеја о сувереној и независној Словенији јесте њихов национални циљ знатно новијег датума. ЈУГОСЛОВЕНСКА ИДЕЈА Сувише је, досад, изречено олаких судова о југословенској идеји. И они који су је ковали у звезде и они који су газили по њој, чинили су то са неподношљивом нлакоћом једног плиткоумног доба заробљеног у трагичним самообманама и идеолошким предубеђењима. Југословенство, уствари, није национална идеја, већ политичка конструкција или, још боље, политичка идеологија. Оно је смишљено тако да личи на националну идеју са амбицијом својих аутора да се њиме замени оригинална националност и оно постави на њено место. Југословенство, следствено, није било резултат сазревања свести народа, него интелектуални производ маштовитих појединаца. Недостајући елемент југословенства без којег нема националне идеје јессу судбинска повезаност и емоционални доживљај сродности код свих припадника одређене етничке групе. Управо је недостатак тог елемента гонио Југословене у јалово трагање за рационализованим оправдањем јужнословенског уједињавања. Истина је, и у овом случају, више него приземна. Сваком од југословенских народа т.ј. њихових елита, југословенство је добро дошло као потрошно средство за остварење индивидуалних националних планова. Срби су у њему видели могућност за национално јединство које иначе нису били кадри да постигну, пре свега услед противљења великих сила. Хрвати су у југословенству препознали згодну паролу којом би ојачали властити
национални потенцијал у границама Хабсбуршке империје (тријализам), а онда кад су схватили да црно–жута монархија неће опстати, начин да се из положаја пораженог у Првом светском рату преселе на страну победника. За Словенце је оно представљало бег из гвозденог загрљаја аустријанства у миран заклон Краљевине СХС. У очима западних сила, југословенско братимљење је здушно охрабривано како би се у будућој вишенационалној заједнци, међусобно сударали, тиме и обуздавали, набујали и ривалски национализми балканских народа. Српски, пре свих. А Срби су, у грозничавој похлепи тријумфализма, халапљиво прогутали подметнути отров. И до данас га нису испљунули, упркос томе што их систематски трује скоро стотину година. То су били прави разлози зашто је политички процес у формирању јужнословенске државе био од почетка оптерећен обостраним неповерењем, тешким и непријатним преговорима зараћених страна, пре него братских народних поглавица. * * * Народна скупштина Краљевине Србије је, у вихору рата првих дана децембра 1914, усвојила једну декларацију у којој је одредила своје ратне циљеве. Први од тих прокламованих циљева односио се на ослобођење и уједињење јужних Словена: "Уверена у решеност целог српског народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак, да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца." Овом изјавом Србија је хтела да међународној јавности пошаље неколико, за њене иинтересе, пресудних порука. Била је то, првенствено, порука Југословенима у редовима аустроугарске војске са обећањем заједничке државне будућности. Затим, била је то својеврсна одбрана од територијалних претензија Италије, Румуније и Бугарске. На крају, била је то понуда силама Антанте којом је велика Југославија требало да буде јемац стабилности на Балканском полустрву пошто се сруши Аустроугарска. А рушење Аустроугарске било је примарни ратни циљ Србије, циљ над свим другим циљевима. У рано лето 1917, на грчком острву Крф у Јонском мору, где су, после преласка преко Албаније, збринути и смештени српски војници, команда и влада, сусрели су се представници јужних Словена из Двојне монархије окупљени у Југословенском одбору са српским премијером и министрима. Већало се дуже од месец дана. Обе стране су показале истоветну вољу за стварањем јединствене државе. Пао је и начелан договор о форми те државе. Али, више се од тога није могло. Остало је отворено кључно питање о унутрашњем устројству замишљене југословенске твроевине и о узајамним односима југословенских народа (племена) и њихових територија. Основни принципи Крфске декларације поређани су у следећем низу: назив - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; устројство - уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са српском династијом Карађорђевић; пространство - сва пдручја насељена Србима, Хрватима и Словенцима; равноправна употреба сва три имена, све три вероисповести оба писма; јемство једнакости свих грађана пред законом; и опште и једнако бирачко право и гаранција тајности гласања. Претпоставка о народном јединству (политичка конструкција југословенства) формулисна је овако:
" Пре свега, представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају, да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота." Да има несагласности око државног питања испоставило се почетком новембра 1918. На састанку у Женеви за преговарачким столом су се нашле три делегације: председник српске владе (Никола Пашић), први човек Југословенског одбора (Анте Трумбић) и председавајући Народног вијећа СХС (Антон коошец) . У том тренутку, већ је била донета одлука о распаду Хабсбуршке монархије и стварању југословенске државе. Уместо проширене Италије (источна обала Јадранског мора) и "велике Србије" , запдане силе су се определиле за Југославију, чиме би се зауставиле територијалне аспирације и Италије и Србије, а Балкан довео у стање пожељне равнотеже. Ово, наравно, следствено њиховим погледима и интересима. Британским поготову. Женевска декларација је, поред потврђивања закључака са Крфа, утврдила постојање три ентитета: Србије, Црне Горе и Државе Срба, Хрвата и Словенаца. И овде је поновљен став о томе да ће се коначно устројство државе уредити уставом изгласаним у Уставотворној скуопштини (Конституанти) квалификованом већином. За прелазни период предложено је да се два политичка субјекта (Краљевина Србија и Држава СХС) добровољно удруже у унију са статусом равноправних чланица, док је Црној Гори препуштена одлука о прикључивању новој државној заједници. Женевска декларација је предвиђала да српска влада и Народно вијеће "обављају послове сваки у свом унутрашњем и територијалном делокругу на редован начин какав где постоји". Привремена влада од 12 чланова требало је да се бави питањима од општег интереса: спољном политиком, војском, поморством и припремом Конституанте. Српски министри полагали би заклетву краљу у Београду, а хравтски и словеначки Народном вијећу у Загребу. Погодба из Женеве подразумевала је једно дуалистичко решење (реалну унију) слично оном које је успостављено између Аустрије и Мађарске споразумом из 1867 . Српска влада je, међутим, одбила да потврди Пашићев потпис. Последично, женевски документ није могао произвести ни правног, ни фактичког дејства. Али јесте био опомена. Женевска конференција сведочила је о суштинском неспоразуму Срба и Хрвата. Срби су желели унитарну државу као наставак српске државности; Хрвати су тежили федерализму као првој степеници ка независној држави. У идућих седам деценија управо ће ово бити спор око ког ће два народа ломити копља, без изгледа да се пронађе обострано призватљив компромис. * * * Чин уједињења Срба, Хрвата и Соовенаца у једну државу обављен је 1. децембра 1918. Протокол је био више него једноставан. Једна делегација Наордног вијећа СХС, предвођена др. Анте Павелићем стигла је у Београд, где је пред српским регентом и неколико високих званичника , изјавила вољу народа Државе СХС да се уједине са Краљевином Србијом. На њихову адресу, српски владалац одговорио је својом беседом, прихватајући понуђено уједињење. И то је, отприлике, било све. Нико није блистао од одушевљења. Ни југословенски наорди, ни њихови главари. Наставак 3.
Држава, демократија и колективни идентитет УВОДНЕ НАПОМЕНЕ Општи појам државе најбоље и најпростије је дефинисао Макс Вебер још почетком двадесетог века кад је утврдио да државу одређују три елемента: територија, становништво и легитимна власт. Прецизније то значи да постоји монопол физичке силе на омеђеном простору над одређеним бројем људи који на том простору живе. Прихватање монопола физичке силе не мора зависити (углавном не зависи) од слободне воље појединца. Већ сама чињеница монопола (искључивог права) над употребом принуде указује на то да се власт намеће без обзира на расположење грађанства, индивидуалног или групног. Грађанин може власт прихватати и њој се повиновати из убеђења (традиционалног или рационалног) или из немоћи (страха) да јој се супротстави. За појам државе није од одлучујућег значаја како се власт формира, него реалност њене моћи и могућност примене те моћи. Прва претпоставка увођења демократије јесте постојање тзв. „Веберове државе“, дакле ентитета са три основна елемента како их је Вебер набројао. Демократска држава је један облик државног уређења у којем власт располаже монополом физичке силе, али се власт образује на основу воље већине грађана и врши у строгим уставним и законским оквирима. Демократија, отуд, мора испуњавати два претходна услова: легитимитет власти (опште право гласа и избори) и легалитет (вршење власти у границама закона). У савременој политичкој теорији Веберова дефиниција узима се пре као фаза у развоју државе, него као универзално одређење државе по себи. Вредносне категорије се, у садашњем добу, сврставају у темељне особине модерне државе. За нашу тему битно је ово. У социолошком смислу, Веберова држава јесте претходан, али не и довољан, услов за успостављање демократског поретка. Демократија, у дубини, садржи један друштвени споразум (Ж. Ж. Русо) о томе да ће се демократска правила (слободни избори, равноправност политичких чинилаца, политичке слободе) поштовати, без обзира на то која политичка групација освоји већину. Још важнији постулат односи се на саму бит демократије: већина стиче право да врши власт, мањина остаје ван система власти. * * * Систем вишестраначке представничке демократије заснива се на једном наизглед једноставном принципу - принципу смењивости власти. То подразумева да су већина и мањина, од једних избора до других, променљиве категорије. Другим речима, да они политички чиниоци који у једном тренутку представљају мањину верују да у следећем могу прерасти у већину, а да они политички чиниоци који су већина знају да ће, пре или доцније, постати мањина. Универзални услови за успех демократије, наравно, јесу грађанска и политичка права и слободе и владавина права. Општи услов за фунционисање демократског система јесте то што се појединци, учесници у овом процесу, дакле гласачи, понашају разумно. Очекује се да ће они изабрати онај политички програм (политичку партију) за који верују да највише одговара њиховим индивидуалним интересима у датом времену и у датим околностима .
У бирачком телу има оних који увек гласају за исту странку, али има и оних који повремено мењају своје миљенике. Уколико не би било ових других, демократија би се претворила у један статичан систем у којем промена власти не би била могућна. Већина би увек била већина, а мањина остајала мањина. Смењивост власти управо зависи од оних бирача који свој глас дају различитим партијама или појединим кандидатима зависно од програма и прилика. У вишестраначкој демократији има нечег од слободног тржишта. Бирач се понаша слично купцу на пијаци. Он посматра, мери и процењује да би на крају изабрао производ (политички програм, обећања политичара) која му најбоље одговарају. У томе се бирач (слично потрошачу у продавници) руководи рационалним мотивима (интересима). На другој страни, странке и политичари подсећају помало на политичке „фирме“ које своју „робу“ (идеје и програме) износе на тржиште (пред бираче). Ово, разуме се, није једино објашњење суштине демократије. Њена вредносна својства, оличена у теорији по којој на изборима коначно побеђује оно што у том часу јесте „опште добро“ (на основу мишљења већине бирачког тела) не сме се занемарити . Најтачније би било закључити да демократски процес поседује двоструку природу (вредносну и тржишну), али да се та два вида демократије не показују упоредо у сваком моменту и у свакој ситуацији. Понекад демократски процес заиста подсећа на јавно надметање, где сваки политички субјекат препоручује себе и свој производ. У другим случајевима, поготову у периодима дубоких политичких дилема и судбоносних одлука, већинска воља народа изражава вредносни суд. Примера ради, уколико је кључно питање људских права, промена уставног и правног уређења, економских односа, свеобухватне реформе пореског система или међународног статуса државе, ради се, без сумње, о општим вредностима (референдуми о предлогу устава ЕУ у Француској, и Холандији или питања абортуса у САД). Готово се никад не догађа да се начело вредности и начело тржишта показују у чистом облику. Сваки политички програм, маколико баналан, у себи садржи зрно вредносног исказа. И обратно, и најфундаменталније питање током изборне кампање постаје предмет политичког рекламирања. У њој се препознају и разјашњавају основне друштвене и националне вредности, али се то врло често чини на начин који подсећа на пијачну утакмицу. Произилази, дакле, да је демократија мешавина једног и другог. Динамичност демократског процеса чини његову главну одлику и даје му предност над другим, непокретним системима власти. Ова особина је, уствари, јемац стабилности демократског поретка. Без ње демократија и не би постојала, већ би се претворила у неки од облика аутократије. Демократски систем је најделотворнији у уређењима, утемељеним на грађанину као носиоцу суверености и једином субјекту политичког живота. То могу бити или једноетничке средине или мултиетничке заједнице у којима се етнички идентитет не препознаје као политичко одређење, већ се сви грађани узимају само у смислу једнаких појединаца. Ово се истовремено односи и на мултиконфесионалне и на мултирасне државе. У теоријском смислу, демократија проистиче из поставке о природним правима човека и његовој индивидуалној слободи. Демократија се, с великим тешкоћама, уклапа у теорије о колективним правима. Уколико се то и покушава, неопходно је употребити додатна средства у заштити таквих права т.ј. одређене мере ван чистог демократског принципа
„већина - мањина“, исказаног на слободним и демократским изборима. * * * Озбиљан проблем у функционисању демократског поретка настаје у случају кад се етничка (верска или расна) припадност повеже с политичким организовањем. То је онај случај у којем политичке странке представљају израз одређене етничке (верске или расне) групе и кад наступају искључиво у улози заступника њихових колективних идентитета. Претпоставимо да у једној држави живе две заједнице: једна етничка већина и једна етничка мањина и да је свака од њих представљена јединственом политичком партијом. У овом примеру је искључена смењивост власти. Већина ће увек бити већина и побеђивати на изборима, а мањина ће бити свесна да за њу не постоје никакви изгледи да икад постане већина и преузме власт. Узрок оваквог развоја догађаја лежи у чињеници што припадници сваке етничке групе по правилу гласају за „своје“ политичке представнике, а готово никад за „туђе“. Бирачко тело је, у овом моделу, статично, док је демократски систем практично блокиран. Неизбежна последица оваквог стања мора бити или попуштање већинске партије мањинској (што може довести до противљења у редовима већине) или до појаве екстремизма и радикализма партије мањине (услед сазнања да се демократским средствима не могу постићи политички циљеви). Из овакве врсте сукоба на које класични демократски механизми немају одговор, настао је појам тзв. „консесуалне“ (договорне) демократије. Ово, у суштини, значи да се решења траже споразумом две стране (партије) независно од резултата избора и односа „већина мањина“ . Договорна демократија, међутим, ретко успева у државама с кратким или спорадичним демократским искуством, а и у земљама с богатом традицијом претежно се појављује као вид превазилажења криза између политичких странака које нису етнички (верски или расно) обележене. Друга могућност која стоји на располагању јесте децентрализација власти по етничко просторном критеријуму (различити степени аутономија, регионализација, етнички федерализам или некакав облик конфедерализма). Овим би се постигло то да етничка (верска или расна) група, мањинска у читавој држави, постане већина на одређеном подручју и да као таква у њој врши власт. Али, ни применом овог метода не би се обезбедила смењивост власти. Они који су стална мањина у држави, били би стална већина на свом подручју и обратно. Ово би пре могао бити пример равнотеже између већине и мањине, али не и пример смењивости власти. Уз то, оваквој државној организацији претила би реална опасност од распада државе (сецесија), мирним или насилним средствима. Из овога се намеће сасвим логично питање: зашто у случајевима етничке (верске или расне) подударности с политичком организовањем странака није могућно преливање гласова од једних до других избора? Другим речима, који је разлог што у таквом распореду ствари не постоје тзв. ''swinging votes'' ? Одговор се можда крије у дубоко укорењеном емоционалном доживљају припадности заједници. Ова врста спона између појединца и групе спада у најчвршће видове осећаја припадности колективу тако да сваки други избор за појединца представља напуштање т.ј. изневеравање сопственог идентитета. Овде се може додати и уопштена претпоставка да је за човека, његов биолошки и психолошки склоп, најтежа одлука да се издвоји из колектива и да сам себе препозна као јединку са појединачним интересима, независним од групе из
које је потекао. Човек у својој изворној природи се, као уосталом и његови претходници у еволутивном ланцу, осећа сигурније, заштићеније и јаче у заједници својих саплеменика него кад је усамљен. Овај праисторијски нагон страха и одбране дефинише човека као колективно биће и директно је сразмеран степену његове угрожености. Појединац се брани удруживањем са онима који су му најближи и најсличнији. Отуд је повезаност са етничком заједницом посебно чврста и жилава, готово једнако колико и породична веза. Људски страх се, опет налик животињском свету, исказује заокруживањем одређеног пространства и потребом да се то подручје стави под контролу заједнице. Из овог проистиче да је и сама држава, као организација власти над одређеном групом људи и на одређеној територији бар делимично инстинктивна, а не само рационална. Етничка припадност, дакле, у биолошком и психолошком смислу, јесте последица осећаја уплашености и небезбедности. Одатле долази неповерење према бројнијем и моћнијем. Што је овај осећај интензивнији, то су етничка група и сваки њен члан склонији затварању у себе, а у крајњој линији, и агресивности према другом. У другоме се, по правилу, види странац, непознат и потенцијално опасан по опстанак појединца, истовремено и групе. Овакво стање ствари и свести неминовно доводи до нетрпељивости и нерасположења према компромису. У завршној анализи, колективни идентитет и власт над територијом стапају се у јединствну психолошку представу човека и колектива. Ако се човек рађа слободан и ако су његова права исконска и неприкосновена, како нас учи Русо, онда је човек истовремено остављен да буде сам са свим својим страховима и теретом самосталног одлучивања. Демократија, у најопштијој равни, претпоставља управо то: човека- јединку, слободног и једнаког у правима, чија је слобода ограничена слободом другог човека. Али, упоредо с тим, ова филозофија човека оставља самог издвајајући га из његовог колективног станишта (друштва). Одбацивањем оног политичког и економског уређења које је било засновано на правима сталежа, просветитељи су човеку донели слободу, али и нова, за њега непозната оптерећења. Одједном је он, рушећи границе неслободе, морао да одлучује самостално и да сноси последице сопствених одлука. Овај процес човекове еманципације (субјективне и објективне индивидуализације) обележио је људску историју деветнаестог и двадесетог века, а да се није у потпуности окончао. Двострука природа човека, себична (појединачна) и друштвена (колективна) остала је његова суштинска противречност. * * * У нашем примеру, припадници већине могу се, повремено, опредељивати и по другим мерилима, па и гласати за различите странке у оквиру свог етничког састава. Али, она заједница која се налази у мањини, грчевито ће се држати за јединог политичког представника своје групе у покушају да своја права и интересе што ефикасније представи и заштити. Поврх тога, за мањину су велике теме националне политике од другоразредног значаја. Она и на та питања гледа у светлу сопственог мањинског интереса. Између већине и мањине, код етничких (верских или расних) подела, постоји једно елементарно неповерење. Свој доминантни положај већина обично правда општим или државним разлозима, а мањина своје сепаратне циљеве облачи у рухо борбе против „мајоризације“ или, још горе, против „дискриминације“. Не догађа се ретко да су ставови и већинске и мањинске странке делимично истинити. Та чињеница, међутим, доводи до продубљивања узајамне сумњичавости што за последицу може имати још тврђу поделу бирачког тела по
етничком (верском или расном) кључу. Странка мањине, у одсуству демократских средстава да освоји власт т.ј. да прерасте у већину, временом губи веру у демократски поредак и прелази на употребу недемократских или насилних метода у остварењу политичких циљева. Отуд се у појединим земљама појављују политичке организације које у свом саставу имају и милитантна (терористичка) крила . Проблем бива сложенији уколико се ради о држави у којој не постоји само једна већинска и једна мањинска етничка (верска или расна) група већ више њих, и то тако што ниједна не располаже натполовичном већином. Да ли би у оваквом случају дошло до сарадње две или неколико група како би се достигла већина или би свака група остала на својим првобитним позицијама? Ако би се остварило удруживање, то би се, вероватно, догодило на рачун оне групе која би остала у мањини и опет би се све вратило на наш основни модел односа „већина – мањина“. Демократски поредак би у мултиетничким заједницама могао да функционише релативно успешно под два услова који не морају нужно бити испуњени кумулативно. За успех демократије довољно би било да се оствари један од њих. Или је потребно да политичке странке у свом програму и чланству превазилазе етничке поделе (тзв. транс -етничке странке, примери: САД и Швајцарска) или да, иако етнички дефинисане, све политичке партије деле уверење о потреби заједничког живота свих етничких заједница у јединственом државном и демократском оквиру. У првом примеру ради се о тзв. „грађанској држави“. У средишту политичког система налази се грађанин као носилац суверености, а не припадник етничке групе. Други би морао да буде заснован на споразуму представника свих етничких заједница т.ј. на вољи свих да поштују демократска правила политичке утакмице на начелу „већина мањина“. У бити, реч је о карактеру политичких права: да ли се поредак темељи на индивидуалним правима појединца или на колективним правима етничке (верске или расне) групе. Напослетку, треба напоменути још и ово. Током модерне историје последња два столећа, демократски систем се мењао и прилагођавао у различитим и посебним периодима и ситуацијама. Отуд, не постоји један универзални образац демократије, још мање постоје тврде законитости демократског уређења. За свако демократско правило наћи ће се изузетак у богатој прошлости људског трагања за идеалним решењем. Ипак, прво начело демократије - смењивост власти на основу односа ''већина - мањина'' израженог на слободним, вишестраначким изборима остаје темељно својство сваког демократског поретка. * * * Остаје да се представљени општи модел испита на конкретном историјском примеру. Чини се да се случај Југославије, једне европске мултиетничке (вишенационалне) државе, врло добро уклапа у ову врсту политичко-историјског огледа. Током свог постојања дужег од осам деценија, Југославија је испробала готово све могућности у решавању етничких односа. Од демократије до тоталитаризма. Уз то, у раздобљима демократског уређења, политичке странке су верно одсликавале етничку и религијску припадност и њихов колективни идентитет. Најзад, сви покушаји да се пронађе чаробна формула којом би се проблем разрешио завршили су се коначним поразом. Југославија се распала на монструозан начин, разорена националним и верским конфликтима, ратовима и
злочинима. На њеним развалинама никле су независне националне државе сваког од јужнословенских народа . ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ И ДЕМОКРАТИЈА Историја Југославије од њеног настанка 1918. указује на једну просту чињеницу: Југославија и њен опстанак нису били могућни у оквирима јединственог демократског система. Југославија је, поновимо још једном, могла постојати у форми једне или друге, мање или више, ауторитарне државе. Вишестраначко устројство се увек претварало у националне таборе са сасвим опречним погледима на државно уређење. Уствари, у сржи тих сукоба лежале су непомирљиве националне претензије управљене ка стварању сопствених националних држава сваке од етничких група које су сачињавале Југославију. Све остало су били појавни облици, а не суштина ствари. Различити напори да се постигне компромис и сачува јужнословенска државна заједница, о којима ће овде бити речи, нису били ништа друго, него узалудни напори да се пронађе равнотежа имеђу сепаратних циљева појединачних југословенских народа и успостављања одређеног вида политичког јединства. Централно питање могло би се формулисати на следећи начин: да ли је уопште изводљиво изградити демократски систем у мултиетничкој држави и, уколико јесте, који услови морају бити испуњени да би се то остварило? Ово би могло да се постави и конкретније: који су прави узроци немогућности да се југословенска држава уреди на начелима истинске представничке демократије? Југославија не само што је била вишенационална, него је била и мултиконфесионална творевина. У њој су се нашле етничке групе сасвим различитог историјског искуства и колективног менталитета, од којих све нису биле словенског порекла, а неке су покушавале да то порекло оповргну. У Југославији су живели и припадници мањинских заједница већих европских нација са израженим идентитетом и свешћу, али на неједнаким степену друштвене еманципације (Албанци, Немци, Мађари, Италијани, Бугари, Турци). У заједничкој држави јужних Словена саставиле су се три доминатне верске организације и доктрине (источноправославна, римокатоличка и суни -исламска). Најзад, у дубљим слојевима културног наслеђа, укрстила су се четири цивилизацијска тока (словенско византијски, латинско-медитерански, средњоевропско-германски и оријенталноосмански). Доцније, током деветнаестог века, појавио се и западноевропски рационалистички културни образац. Ове комплексне, али и противречне, особине створиле су од Југославије најсложенији државни и политички конгломерат у Европи савременог раздобља, упоредив, донекле, једино с Хабсбуршком монархијом. Биће да је замршеност односа и утицаја у Југославији била (и остала) главни узрок многоструких и учесталих погрешака у тумачењима и у Југославији и у међународној јавности. Ако постоји једна непрекидна нит која је обележила југословенску историју, онда је то, без сумње, тзв. „национално питање“. Био је то онај феномен у којом су се преламали сви политички сукоби и неспоразуми за све време постојања Југославије. Овај проблем, за који се испоставило да је непремостив, крио се у самом карактеру југословенске државе. * * *
Југословенски народи су, у највећем броју, остали укорењени у својим колективним идентитетима. Не само што се није створила нова југословенска свест, него је настанак југословенске заједнице натерао поједине етничке групе, које из историјских разлога раније у томе нису успевале, да се додатно повежу и организују у монолитне националне таборе. Уместо јединствене државне целине, Југославија се претворила у поприште супротстављених националних програма и циљева. Главне политичке странке на себе су примиле улогу политичких представника својих матичних нација узимајући одговорност заступања њихових искључивих интереса. Видели смо да је за сваку националну елиту, па тако и за оне које су ушле у Југославију, крајњи и највиши идеал био стварање националне државе. Овај талас национализма захватио је Европу претпрошлог столећа да би у двадесетом веку преплавио читав свет. У првом случају, ова појава се обележавала појмом националне државе, у другом – процесом деколонизације. Уствари радило се о суштински истоветним процесима. У јужнословенској држави, дакле, политичке партије су се показале, од почетка, у светлу ексклузивних бранилаца националних идеја и амбиција. Конкретно посматрано, ево како је то изгледало. Доминантне политичке странке у новоствореној држави биле су ове: Словенска људска странка, Хрватска републиканска сељачка странка (од 1925. Хрватска сељачка странка), Југословенска муслиманска организација, Црногорска федералистичка странка, Немачка странка. Свака од ових партија представљала је своју етничку заједницу (Словенце, Хрвате, босанске муслимане и Црногорце, Немце). За разлику од овог, Срби су на првим изборима одржаним у Краљевини СХС 1920. имали три, а доцније две политичке странке - Народну радикалну странку, Југословенску демократску странку и Земљораднички савез. Ова последња је на потоњим изборима драстично опала у броју гласова. Оно што је за нашу тему значајно јесте то што је бирачко тело било поглавито подељено по етничком мерилу т.ј. то што су партијски програми на првом месту штитили колективне интересе својих националних групација. На тим првим изборима уочљив је успех Комунистичке партије , који се после тога никад није поновио, што због прогона власти, што због политичког развоја унутрашњих односа у Југославији. Избори за Уставотворну скупштину из новембра 1920. дали су ове резултате (укупан број 419): посланика – 92 Југословенска демократска странка (ДС) – 91 Народна радикална странка (НРС) – 58 Комунистичка партија Југославије (КПЈ) – 50 Хрватска републиканска сељачка странка (ХРСС) – 39 Земљораднички савез – 24 Југословенска муслиманска организација (ЈМО) – Словенска људска странка – 14 Осим ХРСС, још три хрватске партије ушле су у Конституанту - Хрватска пучка и буњевачкошокачка странка (13), Хрватска тежачка странка (7) и Хрватска заједница (4), али са упадљиво мањим бројем представника. Турска мањина, окупљена у партији под називом „Џемијет“, добила је осам посланичких места, док су црногорски федералисти остали ван Уставотворне скупштине. Од наднационалних странака, поред комуниста, вредна помена
је и Југословенска социјалдемократска странка са 13 мандата. Доношење Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изазвало је прву дубоку кризу у политичком животу Југославије. Изгласан је тесном већином од 223 гласа уз бојкот представника Хрвата, Словенаца и комуниста и једном проблематичном погодбом са посланицима Југословенске муслиманске организације и турског Џемијета. Практично, устав је донет већином три српске политичке странке - демократа, радикала и земљорадника уз подршку муслимана и Турака. У Загребу је Видовдански устав примљен на силу, готово као тиха окупација. Спор око устава показао је две непомирљиве националне политике између Срба и Хрвата . Срби и њихове странке хтели су централизовану власт и превласт Београда („raison d`etat“ ); Хрвати су се залагали за федерално уређење у којем би Хрватска била територијално дефинисана и аутономна с коначним циљем стварања независне хрватске државе у будућности. Очигледно је да у таквом односу снага и намера, компромис није био могућан. Каснији парламентарни избори водили су јаснијој слици о унутрашњим поделама по етничком кључу. Март 1923: 108 Народна радикална странка – 70 Хрватска републиканска сељачка странка 51 Југословенска демократска странка – 21 Словенска људска странка – 19 Југословенска муслиманска организација – 14 Џемијет – 9 Земљораднички савез – 8 Немачка странка – Црногорска федералистичка странка – 2 Од хрватских партија у скупштину су ушле само још Буњевачко -шокачка странка са три и коалиција Трумбић-Дринковић са два посланика. Правац националног концентрисања наставио се и на изборима из фебруара 1925: 142 Народна радикална странка – 67 Хрватска републиканска сељачка странка – 36 Југословенска демократска странка – 22 Самостална демократска странка 20 Словенска људска странка – 15 Југословенска муслиманска оранизација – Црногорска федералистичка странка – 3 Последњи избори пре формалног укидања парламентарне демократије и увођења монарховог личног режима одржани су септембра 1927. са следећим исходом: 112 Народна радикална странка 61 Хрватска сељачка странка (ХСС) 59 Југословенска демократска странка – 22 Самостална демократска странка – 20 Словенска људска странка – 9 Југословенска муслиманска организација
Земљораднички савез Немачка странка Црногорска федералистичка странка – 1
– –
9 6
Од 112 посланика Народне радикалне странке 102 су били Срби, двојица су били Хрвати, а осам их је било других националности. Од 61 заступника ХСС 59 су били Хрвати, а двојица Срби. Међу демократама 56 су припадали српској националности, двојица хрватској а тројица другим. Деветнаест од двадесет представника Словенске људске странке били су Словенци, а једанаест од седамнаест заступника ЈМО били су муслимани. Свих шест посланика Немачке странке били су Немци. Нешто друкчији утисак остављају представници Самосталне демократске странке међу којима су тринаесторица Срби уз петорицу Хрвата и четири Словенца. Анализа ових бројки наводи на неколико закључака. Прво, политички развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца био је обележен оштрим поделама по етничком принципу, упркос уставној прокламацији о јединствености народа и државе. Преовлађујућа тема на политичкој сцени Југославије односила се готово искључиво на питање државне организације т.ј. статуса етничких заједница и њихових претензија на сопствену власт и границе. Друго, неспоразуми међу политичким чиниоцима бивали су све драстичнији, прелазећи границе демократске дебате да би ускоро прерасли у насилне сукобе. Треће, коалиционе (компромисне) владе састављене од странака различитих етничких заједница (првенствено Срба и Хрвата) и кад су се формирале, биле су плод тактичких маневара и кратког трајања. Српске партије су све време биле на власти; хрватске углавном у опозицији, често и у бојкоту демократских институција. * * * Расправе и несугласице међу представницима јужнословенских етничких група почеле су пре него што је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Још тад се могло запазити да су ове разлике задирале у саму суштину националних идентитета јужнословенских народа . Оно што је било камен спотицања уочи уједињења, остало је спорно и после њега. Читава историја Југославије, могло би се тврдити с много основа, вртела се око једне једине тачке. Неслога је извирала из сукобљених тежњи ка остварењу појединачних националних држава. Југословенска државна творевина се, на почетку, чинила као усиљено решење, у недостатку бољег. Доцније, она је постала централна препрека на путу потврђивања појединачних етничких идентитета. Демократски поредак (однос већина -мањина), следствено, није пружао одговор на изазове националних амбиција. Напротив, управо је демократија доживљавана као ограничавајући фактор. Или у смислу „мајоризације“ (за мањину) или у смислу недовољне моћи (за већину). У очима Хрвата, захваљујући својој бројности Срби ће увек држати власт, а они никад. За Србе, хрватско неповерење према принципима демократије и њеним институцијама угрожавало је темељ државног опстанка, што је оправдавало примену вандемократских (антидемократских) средстава принуде. Уместо механизма за постизање политичког реда, демократија је постала извор сукоба. Њено дејство и резултати нису задовољавали ниједну страну. Ни мањину, ни већину. Следећи корак је, по злехудој политичкој законитости, водио у обострани екстремизам.
ИДЕОЛОГИЈА ИНТЕГРАЛНОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА На дан 20. јуна 1928. одјекнули су револверски хици усред седнице Народне скупштине Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Један народни посланик, Србин из Црне Горе и припадник парламентарне већине, испалио је пун шаржер циљајући у водеће представнике Хрватске сељачке странке. Двојицу је убио на месту, а тројицу тешко ранио. Међу рањенима био је и неприкосновени политички вођ Хрвата Стјепан Радић . Мотив је, сасвим огољено, била национална нетрпељивост између Срба и Хрвата: убица се осетио увређен речима које су у југословенском парламенту изговорили хрватски заступници и зато се одлучио да пуца. Наоружан, под сводовима највишег представничког тела у држави, на очиглед стотина присутних, он је задао завршни и смртни ударац југословенској демократији у побачају. Најзад је насиље однело коначну победу. Неколико месеци доцније, 6. јануара 1929, краљ Александар Карађорђевић извео је државни удар и преузео сву власт у земљи, укидајући устав и парламент уз забрану рада свих политичких странака. Југословенски суверен није само завео своју личну власт, него је прогласио и нову националну идеологију. Инсистирајући на "народном и државном јединству", Александар је прописао југословенство као једино и обавезно опредељење свих грађана у покушају да својим ауторитетом избрише све етничке, културне и историјске разлике у идентитету између њих. Замислио је да изгради нову, југословенску, нацију и нову југословенску свест. Уверен је био да је један такав политички, социјални и психолошки подухват могућно извршити употребом државног апарата, званичне пропаганде и голе принуде. Преко ноћи је све у земљи морало да се зове југословенским именом, а све што је дотад било српско, хрватско или словеначко морало је да буде или укинуто или преименовано. У октобру 1929. назив државе промењен је у – Краљевина Југославија, а територија је подељена на девет административних подручја (бановина). Интегрално југословенство наметало се свим расположивим средствима: намера је била у томе да се реформом просветног система у земљи у строгом духу југословенског јединства, контролом јавне и културне сцене са истим знаком и сврхом, народ преваспита и подигну младе генерације са усађеном и непомућеном југословенском свешћу. На челу владе којој је поверен овај задатак налазио се краљев најближи сарадник генерал Петар Живковић у друштву проверених краљевих послушника и неколицином двору оданих Хрвата и Словенаца . Интегрално југословенство било је записано још у Крфској декларацији (1917.) и у Уставу Краљевине СХС (1921). Претпоставка о народу "три племена" интегрално повезаном од памтивека и вековном тежњом ка националном и државном уједињењу чинила је окосницу ове идеологије. Оно се, уистину, врло добро уклапало у деветнаестовековне теорије о националном јединству, нарочито италијанске и немачке. Југославија је требало да представља државни оквир, а југословенство – народни идентитет. Лепо замишљено, нажалост миљама удаљено од реалности. Оно што није могло да се изгради одоздо, краљ Александар је покушао да наметне одозго. Његова идеја патила је не од једне, него од две опасне заблуде. Прва се састојала у томе да је личност монарха најпоузданији симбол и гарант народне јединствености и да њега, носиоца југословенске круне, већина грађана искрено доживљава таквим. Друга је била његово убеђење да се индивидуална и колективна свест људи може мењати и обликовати административним мерама. То можда и јесте могућно код национално недовољно
развијених народа, али не и код оних народа који поседују утемељен народни идентитет. Интегрално југословенство били су спремни да прихвате Словенци и босански муслимани, а и они под одређеним условом – Хрвати никако. За нову државу требало је изградити нов колективни идентитет. Југославија није могла да опстане без Југословена. А, Југословена није било или, ако их је и било, њихов број је био толико мален да су чинили занемарљиву мањину. Ако нису постојали природни уједињујући фактори, дакле јединствен колективни идентитет, онда се он морао измислити и утиснути у свест људи ауторитетом власти. Али, такав поступак је неминовно рађао отпор и то не само етничких политичких партија, већ и обичних грађана. За несрпске нације, југословенство је представљало еуфемизам за српство. За Србе, оно је значило одрицање од сопственог идентитета. ПЕРИОД ОГРАНИЧЕНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ Релативно кратко раздобље државне стабилности под монарховим режимом (1929 -1934.) обезбеђено је суспендовањем и политичких странака и парламентарне демократије. Лична власт југословенског владара формално (али симбола српског идентитета реално) окончала се суровим актом насиља - атентатом и погибијом краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. Иза убиства стајала је терористичка група хрватске профашистичке организације усташа и исто тако фашистичке и пробугарске организације ВМРО чији члан је и био директни убица. Проливена крв, прво под кровом народног представништва, а потом на марсељском кеју, означила је врхунац међуетничке нетрпељивости Срба и Хрвата у првој Југославији. Два народа која су се ујединила споразумом, макар и неискреним, стигла су до међусобног одрубљивања најистакнутијих глава. Године 1935. под диригентском палицом регента Павла Карађорђевића и српског политичара Милана Стојадиновића дошло се до једног посебно интересантног политичко етничког маневра. Наиме, Стојадиновић је успео да повеже три главне политичке партије и три националности у Југославији осим Хрвата: Народну радикалну странку (Срби), Словенску људску странку (Словенци) и Југословенску муслиманску организацију (босански муслимани). Овим захватом осигурана је убедљива парламентарна већина са изричитом намером да се Хрвати и њихова Хрватска сељачка странка сасвим изолују и сместе у мањинску опозицију у оквиру постојећег, полудемократског, политичког система. Тако је настала коалиција под именом – Југословенска радикална заједница (ЈРЗ). Реакција на ово Стојадиновићево окупљање била је очекивана: на супротном полу, удружиле су се све остале политичке странке предвођене Хрватском сељачком странком. Избори, сумњиве демократске вредности , из децембра 1938. дали су овај резултат: ЈРЗ 54,1%, удружена опозиција 44,9%. Без обзира на ово, захваљујући неправедном систему поделе посланичких мандата, ЈРЗ је добила 306 места у парламенту, а удружена опозиција свега 67. Милан Стојадиновић је био приморан да поднесе оставку почетком 1939. До пролећа 1941. налазио се у кућном притвору, да би у марту 1941. био предат у руке британском дипломатском представнику у Солуну. Оправдање за овакво поступање нађено је у наводној опасности од Стојадиновићевог државног удара. Како год, са Стојадиновићевим
одласком, елиминисана је и његова политичка стратегија. Уместо политике неутрализације Хрвата, наступила је политика погодбе с Хрватима. БАНОВИНА ХРВАТСКА (1939-1941.) Проблем хрватског статуса у Југославији, последњи пут пре Другог светског рата, решаван је тзв. споразумом Цветковић-Мачек и стварањем Бановине Хрватске августа 1939. Дотад је, и по Видовданском уставу и по закону из 1929, држава дељена арбитрарно са административно исцртаним јединицама (22 т.ј. 9 бановина). Идеја се у оба покушаја састојала у томе да се просторне целине не подударају с ентичким или историјским простором, како би се омогућило и ојачало тзв. „државно јединство“. Књига Економска подлога хрватског питања Рудолфа Бићанића , блиског Мачековог сарадника објављена је у Загребу годину дана раније, 1938. Ауторов задатак био је да покаже подређеност и дискриминацију Хрвата у економији и државној служби у односу на Србе из Србије. Бићанић је тврдио, на пример, да свега 53,4% пореза прикупљеног на тлу Савске бановине остаје у њој, а да 23% Срба из централне Србије експлоатише све остале грађане (Хрвате и пречанске Србе поготову) и заузима све најважније позиције у цивилној власти, војсци и жандармерији. Бићанићев спис требало је да припреми чињеничну основу за покретање питања положаја Хрвата и Хрватске у заједничкој држави. Тако је и било. Стварање Бановине Хрватске на територији са хрватском већином, али и деловима Босне, Херцеговине и Војводине и широким надлежностима у односу на централне органе власти (остали делови земље наставили су да функционишу у постојећем уставноправном поретку) имало је двојаке последице: на једној страни поремећај политичког система и на другој незадовољство и отпор великог броја Срба и њихових политичких организација. Уједно, био је то и дефинитиван пораз концепције "интегралног југословенства". Бановина Хрватска представљала је добар пример вандемократског етничког поравнања. Прво су одржани преговори између политичких представника владе (Срби) и ХСС (Хрвати) . Затим су правни стручњаци припремили нацрт и коначно су представници две стране споразум потписали (Д. Цветковић и В. Мачек) . Из тог споразума је, осим Бановине Хрватске, настала и једна коалициона (компромисна) влада у којој је председник остао Србин (Д. Цветковић), али је први потпредседник постао вођ Хрватске сељачке странке (В. Мачек). У владу је ушао и један број хрватских министара. Све је изведено потпуно независно од односа снага у Народној скупштини и без нових избора. Тренутни одговор Срба на ово био је захтев за формирање српске територијалне јединице на идентичним основама као што је учињено у случају Бановине Хрватске , али и да се преиспита просторно разграничење. Аргументација се заснивала на једноставној логици: ако су Хрвати добили право да се етнички и територијално организују с високим степеном самосталности, онда то право треба да добију и Срби. Демократија (однос већина -мањина) је сасвим ишчезла из политичког видокруга. Проблем се свео на отворену конкуренцију две доминатне етничке групације т.ј. њихових политичких представника. Ефекат споразума био је обратан од жељеног. Уместо стабилности државе и смиривања међунационалних супротности, етничке тензије су постале дубље и опасније. За Хрвате је Бановина Хрватска представљала уступак и први корак ка будућој државној независности. Срби су споразум
Цветковић–Мачек примили са разочарањем и горчином, као акт хрватског сепаратизма и удар на целовитост државе. Испоставило се да је Југославија као јединствена национална и демократска творевина била само "санак пусти". Формирање Бановине Хрватске означило је тријумф етничког принципа над демократским. Решавање тзв. "хрватског питања" које је оптерећивало заједничку државу од њеног конституисања, показало је да начело Већина–мањина, т.ј. један човек–један глас, остаје немоћно пред навалом политички организованог националног колективизма. Ни краљевско самодржавље није могло да осигура стабилан поредак. Ни удруживање свих политичких партија како би се хрватски чинилац неутралисао није дало резултат на дужи рок. Потврдила се проста чињеница о немогућности одржавања јединства тамо где једна значајна етничка група то јединство не прихвата. У том смислу, настанак Бановине Хрватке обележио је прву фазу ка потпуној државној независности Хрватске. Тај ће процес трајати следећих педесет година, али ни у једном часу тог дуготрајног корачања ка достизању идеала националне државности, Хрвати неће посустати. Наставак 4. Други светски рат Рат у Југославији није дуго трајао. Слом је дошао брзо и релативно лако. Силама осовине није било потребно дуже од десет дана да поразе југословенску војску и принуде је на предају. Акт о безусловној капитулацији потписан је 17. априла 1941. Потом је земља окупирана, краљ и влада отишли су у избеглиштво, а југословенска територија је распарчана. Словенија је анектирана и припојена Трећем рајху, Далмација, Црна Гора, Косово и Метохија припале су италијанској окупационој зони, Мађари су заузели Војводину, Бугари Македонију и јужну Србију. Централна Србија стављена је под немачку управу. Десетог априла 1941, дакле седам дана пре закључења примирја, док је рат још трајао, у Загребу је проглашена Независна држава Хрватска (НДХ) . Под скутима нацистичке Немачке и фашистичке Италије, са усташком влашћу на челу, формирана је НДХ, уствари "велика Хрватска" , у чији састав је, поред Хрватске и Славоније, ушао и највећи део Босне и Херцеговине, као и Срем до Земуна. Тим чином је, први пут у историји, отелотворена вековна тежња хрватског народа за националном и самосталном домовином свих Хрвата. Крајњи циљ усташких власти био је, ван сваке сумње, стварање етнички чисте хрватске државе. Угледајући се на своје заштитнике у Риму и Берлину, Загреб је одмах приступио систематском истребљењу припадника мањинских заједница на свом тлу. У ту сврху образовани су концентрациони логори ("логори смрти"), било је организованих депортација из Хрватске, али и масовних злиочина над нехрватским становништвом. Усташки терор у НДХ, подстакнути националном мржњом, био је на првом месту усмерен притив српског живља. Јевреји и Роми су такође поднели бројне жртве овој хрватској политици "етничког чистунснства". Прорачуни немачког министарства спољњих послова из 1941. процењивали су да је у НДХ било 6,285,000 становника, од чега 3,300,000 Хрвата, 1,925,000 Срба, 700,000 муслимана, 150,000 Немаца, 65,000 Чеха и Словака и 40,000 Јевреја. Закон којим је сваки вид угрожавања или покушај угрожавања хрватске нације кажњив смртном казном обнародован је истог дана кад је Југославија капитулирала, 17. априла
1941. Сутрадан је на снагу ступио и антисемитски закон о прогону Јевреја. Тридесетог априла обзнањен је расистички закон о "аријевској раси". Сва три су важила за све време постојања НДХ до 1945. Број убијених и прогнаних нехрвата био је и остао предмет жучних историјских и политичких расправа и неслагања. Кретао се у распону од 60,000 до једног милиона. Зато се овде нећемо бавити утврђивањем тачних цифара. Оно што не би смело бити спорно, међутим, јесте чињеница да су усташки злочини у НДХ били етнички мотивисани, да им је намера била тотална елиминација мањинских група и да су чињени организовано. Са великом сигурношћу би се могло тврдити да се број жртава исказивао у стотинама хиљада. У складу с тим, Мирослав Жанић, министар у влади НДХ, изјавио је 2. маја 1941: "Ова земља једино може бити хрватска земља. Нема тоа метода клји нећемо примјенити како бисмо је учинили заиста хрватском и очистили је од Срба који нас угрожавају вјековима и који ће нас поново угрозити уколико им се пружи прилика" . Злокобно су одјекнуле речи Мила Будака, усташког министра просвете, изговорене на исту тему у јулу 1941: "Једну трећину Срба треба побити, другу трећину прогнати, а оно што преостане морати ће се прекрстити у католике." Формално, БДХ је била монархија под патронатом Краљевине Италије. Међусобни односи уређени су једним уговором склопљеним у Риму крајем маја 1941. Декретом италијанског суверена Виториа Емануела, један његов рођак из династије Савоја–Оста именован је за хрватског регента (краљ Томислав Други) . * * * Став Комунистичке партије Југославије и њеног совјетског покровитеља према националном питању утврђен је још крајем двадесетих година минулог столећа . Југословенски комунисти су ратне неприлике исористили (попут својих руских претхпдника) како би извели социјалистичку револуцију и преузели власт у земљи. Отуд је њихов народнно–ослободилачки покрет имао двоструку природу: био је то покрет отпора споља, а револуционарни покрет изнутра. У остварењу својих планова, комунисти су, од почетка, припремали политички терен за долазак на власт. У склопу тих припрема, одржана су, током рата, два заседања АВНОЈ (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије) и једно убрзо после његовог окончања. АВНОЈ је представњао једну специфичну врсту политичко–партијског представничког тела, с више стотина делегата, који нису бирани вољом гласача на слободним и домократским изборима, него су регрутовани кроз регионалне филтере КПЈ. Ово не значи да су сви делегати били комунисти, али значи да огромна већина јесте. Они малоборјни који нису били чланови партије, спадали су у тзв. "партијске симпатизере" или "сапутинике". Уз то, њихово чланство заснивало се на етничкој припадности, сасвим у корак са оссновним полазиштем југословенских комуниста у погледу на национално питање – етничком федерализму. Друго заседање АВНОЈ у Јјацу ((29–30. новембар 1943.) изгласало је једну резолуцију као свој тавршни акт. У другој тачки овог документа стајало је ово: "Један од најважнијих извора снаге наше народно -ослободилачке борбе јесте чињеница, да су јединствени народно-ослободилачки покрет народа Југославије и његова народно ослободилачка војска израсли из ослободилачких покрета свих наших народа. Народима
Југославије за њихову борбу против окупатора нису били потребни претходни споразуми о равноправности итд. Они су се латили оружја, почели ослобађати своју земљу и тиме себи не само стекли, него и осигурали право на самоодређење укључујући право на отцепљење или уједињење с другим народима. Све снаге које учествују у народно -ослободилачком покрету од првог дана признају нашим народима сва та права. И баш због тога, народи Југославије још су се тешње повезали у заједничкој борби. Кроз двије и по године херојске борбе против окупатора и њихових помагача у народним масама Југославије скршени су остаци великосрпске хегемонистичке политике, разбијени су покушаји да се у наше народе убаци међусобна мржња и неслога, а истовремено су поражени и остаци реакционарног сепаратизма. Тиме су створени не само материјални и опћеполитички, него и сви морални увјети за стварање будуће братске, демократске, федеративне заједнице наших народа, нове Југославије, изграђене на равноправности њезиних народа. И због тога, управо данас, када стоје пред коначним истјеривањем окупатора из своје земље, народи Југославије оправдано захтијевају да се успостави такво државно водство које ће и по свом саставу и по свом програму бити јемство да ће свим народима Југославије у федералној Југославији бити стварно осигурана истинска равноправност." Значајна тековина АВНОЈ односила се на проглашење републиканског облика владавине. Монархија је у Југославији представљала и формално и суштинско знамење српског националног обрасца и континуитета са Краљевином Србијом, према којем су други наорди били или у отпору или сасвим равнодушни. Поред идеолошког републиканизма, АВНОЈ је, укидањем краљевине, остварио и један битан резултат етничког изједначавања. Изгон династије карађорђевића умањио је доминацију Срба у државној структури власти. Насупрот томе, проглашење републике обележило је важну победу хрватског национализма. Подсећања ради, Хрвати су се од момента уједињења залагали за републику; првобитан назив њихове главне политичке партије садржавао републиканску одредницу (Хрватска републиканска сељачка странка). "Авнојевске границе" су границе некадашњих народних (социјалистичких) република и покрајина у ФНРЈ/СФРЈ, које су 1945. и 1946. одредиле посебне паертијске комисије под формалним надзором АВНОЈ. Данас су то међудржавне границе држава никлих на згариштима Југославије. Приликом "авнојевског" разграничења једино je у случају Босне и Херцеговине доследно уважен историјски критеријум (териоторија дефинисана унилатералном одлуком Хабсбуршке монархије о анексији БиХ 1908). У свим другим случајевима демаркација је спроведена на темељу политичких договора међу комунистичким врхушкама појединих народа т.ј. република и покрајина. На северу Хрватске и Словеније границе су углавном пратиле некадашњу аустро -угарску административну линију, осим на подручју Истре и словеначког приморја (територијални спор са Италијом). НР Хрватска и НР Србија су поделиле некад управно јединствену простор Срема чији је западни део припао Хрватској, а источни новоствореној аутономној покрајини Војводини у оквиру Србије. Србија и Црна Гора су поделиле Санџак, а Србија и Македонија разграничене су на основу раније граница Србије и Турске. Године 1953. НР БиХ и НР Црна Гора су споразумно размениле територију, при чему се НР БиХ одрекла уског појаса на обали Бококоторског залива (чиме је НР Хрватска стекла данашњу границу са Црном Гором) и заузврат добила Тјентиште и околину. Граница Србије
и Косова није у потпуности "авнојевска": 1959. тадашњој Косовско -метохијској области припојен је део Ибарског Колашина који је дотле био део централне Србије. АВНОЈ је, у доба титоизма, подигнут на пиједестал најзначајнијег симбола југословенског комунизма и федерализма. На грбу ФНРЈ/СФРЈ налазио се уписан датум почетка другог заседања АВНОЈ (29. новембар 1943), а тај дан се деценијама славио као главни државни празник (Дан републике). , Одговор на одлуке другого заседања АВНОЈ са супротине стране дошао је тачно два месеца доцније. У селу Ба на југоисточним обронцима планине Сзвобор у западној Србији, одржана је народна скупштина уз присуство представника више грађанских политичких странка , а у организацији Југословенске војске у Отаџбини (ЈВуО). У историјској литератури овај скуп је познат као Светосавски конгрес, с обзиром на то да је трајао три дана (26– 28. јануар) и да је његова резолуција домнета управо на дан Св. Саве 1944. Поред осталог, у овом документу је била предвиђена обнова Краљевине Југославије после рата, али и преуређење државе у правцу једне трочлане федерације на етничком начелу (Србија, Хрватска, Словенија), мада унутрашње међе између њих нису биле прецизиране. Башка резолуција изгласана је једногласно, гласовима 294 присутна делегата . Светосавским конгресом председавао је Живко Топаловић, предратни социјалиста и један од оснивача КПЈ 1919 . Идеја аутора била је очита. Усвојено је федерално устројство за послсератну Југославију, али са три федералне јединици т.ј. три етничке заједиице (Срби, Хрвати, Словенци) и претпоставком да ће српска јединица обухватити највећи део простора на којем су живели Срби. У рухо етничког федерализма и једнакости народа оденута је, прилично невешто, једна визија "велике Србије". Како било, Светосавски документ остао је мртво слово на хартији. Победа комунизма у Југославији збрисала је и ову резолуцију и њене писце. * * * Англосаксонска политика тога доба, а за њом и англосаксонска историографија, држала се једне основне тезе. Размирице српских и хрцватских министара у избегличкој влади у Лондону потпуно су блокирале њен рад и деловање, тако да се на њу више није могло рачунати као на озбиљног партнера. Ниједна од две стране није била расположена за компромис што је угрожавало опстанак Југославије после завршетка рата. У очима Енглеза, споразум Цветковић–Мачек представљао је оптималан оквир за решење југословенског проблема. Тај споразум је ионако склопљен у сенци Велике Британије и њене дипломатије. Односи унутар краљевске владе претили су да то драгоцено достигнуће Форин офиса доведу у питање. Зато се Лондон од средине 1943. почео окретати ка Титу и КПЈ. Авнојевски етнички федерализам служио је сврси још боље него споразум Цветкковић–Мачек. А која је то сврха била? Другим речима, у чему се састојала британска политика према Југославији и шта је био њен циљ? Још простије, шта су Енглези уистину желели на Балкану? Енглези су по сваки цену хтели да очувају Југославију зато што би њен распад неминовно водио ка стварању "велике Србије", поготову уколико би се у виду имале улоге Срба и Хрвата током Другог светског рата (Хрвати су се, захваљујући усташама и НДХ, приклонили силама Осовине, док је у окупираној Србији деловао покрет отпора под командом Д. Михаиловића). То би, дакако, значило да би Хрвати делили судбину поражених, док би се Срби нашли у табору победника. У односу на ту чињеницу морали би се дефинисати услови
мира и територијална разграничења. Управо такав развој догађаја, Битанци су хтели да избегну. Комунистички концепт федерације шест равноправних република и пет равноправних народа изгледао је "најбоље од свих понуђених опција" . То што су Тито и његова КПЈ били директни и нескривени Стаљинови експоненти чини се да није претерано бринуло енгелске стратеге за Балкан из Интелиџенс сервиса, ни њихове потоње гласноговорнике. Напротив. Милан Грол, лидер Демократске странке и министае у краљевскиој влади у Лондону, став Срба према идеји авнојевске Југославије објаснио је следећим речима: "Тито је узбунио Србе цепањем Срба на четири федералне јединиеце (Србија, Црна Гора, Македонија и БиХ, прим. М.Ст.П.). То тај народ, који је скупо плаћао уједињење, не може да прими." Прва реакција хрватског бана и доцнијег потписника споразума с Титом 1944, Ивана шубашића била је да је то "препрека било којој југословенској заједници", уз напомену да су елементи међунационалне поделе које предлаже КПЈ отворено "антирпски". Испоставило се, у коначном исходу, да је комунистичко решење етничког федерализма по совјетском узору било истовремено и први збор англосаксонске политике према Југославији. У најмању руку чудно, зар не? Лако је могућно да је постојао један додатан, али веома јак, унутрашњи разлог за овакву политику Велике Британије. Не би се смело занемарити тешко искуство које су Енглези имали са ирским националним покретом, који је, у априлу 1949 , остварио пуну независност и међународно признање Републике Ирске. Претходне етапе, од једностраног проглашења независности 1916, озакоњења Слободне државе Ирске 1922. и усвајања ирског устава 1937, до коначног отцепљења, били су пропраћени крвавим сукобима и десетинама хиљада цивилних жртава. Паралела је била ова: ако је Уједињено Краљевство било присиљено да попусти ирском национализму и сепаратизму до мере de facto самосталности, онда је оправдано да то учине и Срби у односу на Хрвате. Није прихватљиво да српски аргументи буду усвојени, а енглески не т.ј. да Срби успеју у оном у чему сами Енглези нису. * * * Оно што је следило било је пука егзекуција. Српска судбина запечаћена је у злокобном троуглу Британаца, Руса и КПЈ. Србима је тад, кад није раније, морало постати јасно да им никад неће бити дозвољено да направе велику државу на Балкану. \ Југославија под етнички федерализам и конфедерализам
комунизмом:
Долазак комунистичке партије на власт у јесен 1944. изазвао је тектонске потресе у југословенској држави и друштву. Ништа неочекивано: било је добро познато до каквих промена је дошло у Совјетском савезу после октобарске револуције . Уз то, већ смо видели шта су југословенски комунисти пре и током рата најављивали и шта су у погледу будућег уређења земље намеравали да ураде . Републикански облик владавине, завођење једнопартијског политичког система, укидање приватне својине и слободног тржишта и терор над политичким неистомишљеницима биле су прве мере југословенских бољшевика. Оно што је за нашу тему битно, међутим, односило се на реорганизацију државе на начелу етничког федерализма. Признато је постојање нација којих дотад није било (Македонци,
Црногорци, касније и муслимани), а Југославија је подељена у шест република (федералних јединица) тако што је свака од њих њих представљал представљала а остварење остварење националних националних тежњи одређене југословенске нације (Словенија–Словенци, (Словенија–Словенци, Хрватска–Хрвати, Хрватска–Хрвати, Србија–Срби, Србија–Срби, Црна Гора– Црногорци, Македонија–Македонци). Изузетак је била НР Босна и Херцеговина са три конститутивна народа: Србима, Хрватима и неопредељенима (муслиманима). Етнички принцип је донекле био ублажен у Хрватској где су се и Срби помињaли као политички чинилац и у Србији која је једина у свом саставу имала аутономне јединице (покрајину Војводину и Косовско–метохијску област са албанском албанском већином ) . Уведена су два појма од кључног значаја за потоњу судбину Југославије: сувереност република и право на самоопредељење народа. Оба су веома погодовала етничким национализмима, отварајући, макар и теоријску, могућност за отцепљење и стварање националних држава. Југословенски комунисти располагали су са четири моћна инструмента за очување власти и државне целокупности. Први – диктатуру пролетеријата т.ј. апсолутно доминантан положај Комунистичке партије (укључујући и контролу апарата принуде, јавног и тајног) у хијерархији власти, и вертикално и хоризонтално – од самог врха до сваке месне заједнице (остале политичке партије биле су забрањене или претворене у пуко оруђе). Други – одсуство демократских права и слобода т.ј. немогућност грађана да се слободно организују, изјашњавају и бирају сопствену власт. Вишестраначка парламентарна демократија збрисана збрисана је у име "више правде и истинских права радника, сељака и поштене интелигенције", али и "потпуне равноправности свих народа и народности". Трећи – Југословенску (народну) армију, централизовану и крајње идеологизовану по совјетском узору (партијска војска). И четврти – култ личности и неограничену моћ Јосипа Броза Тита, неприкосновеног вође "и у рату и у миру" који је у својим рукама држао и политичку и партијску и војну власт (по угледу на свог имењака у Совјетском савезу). Следствено, однос између етничких групација није више зависио од темељног начела демократије (парламентарни избори: већина–мањина), већ од просте (само)воље владајуће елите и њене силе. * * * Савезни и републички устави из 1946/47. замењени су новим 1963. Дотадашња Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) преименована је у Социјалистичку Федеративну Републику Југославију (СФРЈ), а народне републике (НР) у социјалистичке републике (СР). У међувремену, држава је прошла кроз бурне спољнополитичке и унутрашње промене, напуштајући монолитан блок просовјетских социјалистичких земаља у источној Европи и њихових комунистичких партија. Односи са Совјетима јесу поправљени почевши од 1955, али се Тито и његов режим више нису враћали у московски лагер. Уместо тога, окренули су се бившим колонијама у Африци и Азији градећи чувени покрет несврстаних. Од 1950. почело се и са експериментом тзв. "радничког самоуправљања", самоуправљања", уствари једне бесмислене доктрине с циљем да се на површини стекне утисак како је Југославија Ј угославија изабрала изабрала другачији правац од оног у државама реалног социјализма, а да се у поретку ствари и карактеру власти не промени готово ништа. Нов устав СФРЈ потврдио је, и оснажио, раније утврђен етнички федерализам. Новина је била то што су у Савезном већу федералне скупштине предвиђене делегације репубиличких скупштина које су саме те скупштине делегирале. Исто је вредело и за
делегације покрајина у оквиру СР Србије , једино што су оне до Савезног већа стизале стизале преко републичке скупштине. У Основним одредбама Устава СФРЈ из 1963. записано је ово: "Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на основу заједничке борбе и слободно изражене воље у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историјским тежњама, свесни да је даље учвршћивање њиховог братства и јединства у заједничком интересу, ујединили су се у савезну републику слободних и равноправних народа и народности и створили социјалистичку федеративну заједницу радних људи — Социјалистичку Федеративну Републику Југославију." У члану 2. поименично се набрајају републике у саставу СФРЈ, а онда се, у члану 108, републике дефинишу као државе: Члан 2: "Социјалистичку "Социјалистичку Федеративну Републику Југославију сачињавају социјалистичке републике Босна и Херцеговина, Македонија, Словенија, Србија, Хрватска и Црна Гора." Члан 108: "Република је државна социјалистичка демократска заједница заснована на власти радног народа и самоуправљању." * * * На следећу промену устава није се дуго чекало. Већ 1967. и 1968. изгласани су први амандмани на уставни акт из 1963. Овај процес је завршен тек 1971. Укупно је усвојено 42 уставна амандмана. Терен је припремљен раније, у децембру 1964. на 8. конгресу Савеза комуниста Југославије. Тад је први пут од успостављања комунистичке власти у Југославији јавно покренуто "национално "национално питање" уз употребу кованица "великодржавни хегемонизам", "бирократски централизам" и "федерација равнотеже". Повећане надлежности социјалистичких република у односу на федералне органе и ојачан статус аутономних покрајина у односу на Србију, представљали су главне тачке нове политике. Био је то увод у преображај СФРЈ који је неминовно водио ка распаду земље. Уставни амандмани донети су у три маха. Априла 1967. на снагу је ступило првих шест којим је уведено Веће народа у Савезној скупштини и којим су установљене установљене одређене измене у организацији и делокругу рада Савезног извршног већа (федералне владе). Потом су, крајем 1968, на ред дошли амандмани VII до XIX. Промењен је назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у Социјалистичка Аутономна Аутономна Покрајина Косово. Покрајине су добиле право да доносе сопствене уставе и законе. Ови уставни амандмани дефинисали су аутономну покрајину као ширу друштвено-политичку заједницу у саставу Србије са самосталним правима и одговорностима. Аутономне покрајине су стекле положај конститутивног елемента федерације иако, у формалном смислу, нису имале статус федералних јединица раван републикама. Амандманима је утврђено да покрајине располажу самосталним и заокруженим правосудним системима (уставни и врховни суд). Гарантован је територијални интегритет покрајина чије су се границе могле мењати само уз сагласност њихових скупштина. Уместо израза "национална мањина" уведен је термин "народност": зајемчена је њихова равноправност са свим југословенским народима.
Амандмани XX-XХVII, усвојени су 30. јуна 1971. Њима су утемељени апсурдни појмови "удруженог рада" и "друштвеног самоуправљања" с намером даљег и дубљег манипулисања свешћу простог човека. Оно што је било од много већег значаја тицало се смањивања функција федерације у областима инвестирања и законодавства. Федерација је одређене делатности остваривала "у заједничком интересу свих народа и народности народности Југославије", а неке на темељу усаглашених ставова република и аутономних покрајина. Југословенска савезна држава дефинисана је као "државна заједница добровољно уједињених народа и њихових социјалистичких република и социјалистичких аутономних покрајина Војводине и Косова које су у саставу Социјалистичке Републике Србије, заснована на власти и самоуправљању радничке класе и свих радних људи и социјалистичка самоуправна демократска заједница радних људи и грађана и равноправних народа и народности". Промењене су главне институције федерације: поред Председника Републике уведено је Председништво СФРЈ – "колективни шеф државе и носилац законодавне и политичке иницијативе". Јосип Броз Тито био је Председник Републике и председник Председништва СФРЈ, уз то и врховни командант оружаних снага и председник Савеза комуниста Југославије. Органи федерације образовани су по тзв. "републичком кључу". У суштини, СФРЈ је постала конфедерација суверених република и покрајина, које су истовремено биле политички експоненти појединих народа и народности. Дакле, био је то савез националних држава с једним председником и једном партијом. Поред Југословенске народне армије образована је и територијална територијална одбрана и дата републикама на организовање и руковођење. Ово ће имати далекосежне последице две деценије доцније у процесу распада Југославије кад су управо ове јединице претворене у републичке војске. * * * Баш тад, 1970. и 1971, у Хрватској се поново покренуло тзв. "хрватско питање". Овог пута, очекивано, у врху Савеза комуниста Хрватске јер други политички оквир није постојао, али са истоветним захтевима и циљевима као у време Краљевине Југославије. Овај политички покрет запамћен под називом "Хрватско прољеће" или "Маспок" често се доводи у везу са Ранковићевим падом (1966.) и економском реформом (1965). Уствари, радило се о хрватском националном националном таласу, који је, у условима једнопартијског комунистичког комунистичког режима, морао бити заоденут у рухо тобожњег "социјалистичког либерализма и антидогматизма". Политички програм "Хрватског прољећа" темељио се на три ослонца: установљење хрватског књижевног језика одвојеног од српског, реафирмација хрватске националне "повјести" и подизање народне свести код Хрвата у Хрватској, Босни и Херцеговини и Војводини. Још простије, били су то језик, историја и идентитет – носећи стубови сваког национализма, па и хрватског. Почетак "Маспока" могао би се сместити у март 1967. Тих дана се Друштво књижевника Хрватске обратило јавности једним прогласом (Декларација о називу и положају хрватскога књижевнога језика) упозоравајући на "систематско затирање хрватског језика и културе" и захтевајући уставом зајемчену самобитност и равноправност равноправност четири језика: "словенскога, хрватскога, српскога и македонскога". Свој потпис на овај манифест ставило је 130 хрватских писаца (од којих је више од половине било у чланству СКХ) и читав низ хрватских културних и научних установа на челу с Матицом Хрватском.
Други аргумент односио се на несразмерну заступљеност Хрвата у савезним органима власти. Године 1969. Хрвати су чинили 8.6% особља, мада је њихов удео у становништву СФРЈ био 22%. Срба је у администрацији било 73.6% иако је њихов проценат у укупном броју становника износио 39.6%. У управи савезне државе било је 7.2% Црногораца, готово исто колико и Хрвата. У ЈНА је у официрском кадру било 62.5% Срба, а 10.4% Хрвата. Ови подаци, упркос спорне веродостојности, послужили су предводницима "Хрватског прољећа" како би доказали смишљену дискриминацију и елементарно неповерење према хрватском народу у целини. Најзад, Хрвати су поново потегнули питање економије и финансија (по узору на Рудолфа Бићанића из 1938), утврдивши да је Хрватска изложена непрестаној експлоатацији и заостајању што је, по њима, такође била последица неравноправног положаја СР Хрватске у поређењу са осталим републикама и федерацијом. Хрватски "Маспок" скршен је недодир љивим ауторитетом Ј. Б. Тита на састанку у Карађорђеву 1971. Сви челници из руководства Савеза комуниста Хрватске (тзв. "прољећари") смењени су по кратком поступку. Нико од њих, међутим, није био ухапшен, нити је кривично гоњен. Неки од коловођа ће имати истакнуту улогу у потоњем политичком животу Хрватске током деведесетих година минулог столећа . И сасвим површна упоредна анализа указује на идеолошку сродност и повезаност Стјепана Радића, Мачека, Анте Павелића и "Маспока" у ланцу развоја хрватске националне идеје. Хрватски национализам се приказивао под окриљем једне сељачке (земљорадничке или аграрне) странке у доба кад је то у Европи било модерно; затим је постао огранак европског фашизма тридесетих година и за време Другог светског рата; у време "Хрватског прољећа" представио се у светлу социјалистичког реформизма, да би на заласку двадесетог века узео изглед једног прозападног и проатлантског, демократског покрета. Теза о способности национализма да се утапа и маскира у друге политичке идеологије и покрете употребљавајући их за остварење свог циља, добила је додатну потврду у случају Хрватске и Хрвата. * * * Оно што је уставним амандманима започето, докрајчено је проглашењем новог устава СФРЈ 21. фебруара 1974. Речи у преамбули овог документа биле су јасне и недвосмислене: "Полазећи од историјске чињенице да су радници и сељаци и напредни људи свих народа и народности Југославије, уједињени у Народноослободилачком фронту с Комунистичком партијом на челу, својом борбом у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији срушили стари класни поредак заснован на експлоатацији, политичком угњетавању и националној неравноправности и отпочели стварање друштва у коме ће људски рад и човек бити ослобођени од искоришћавања и самовоље, а сваки народ и народност и сви они заједно наћи услове за слободан и свестран развитак. Имајући у виду да су развитком материјалне основе земље и социјалистичких друштвених односа, као и даљим изграђивањем односа заснованих на самоуправљању и националној равноправности, остварене битне промене у друштвеним и политичким односима, које захтевају одговарајуће промене Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1963. године, и да су одредбе тог устава у појединим областима већ измењене уставним амандманима од 1967, 1968. и 1971. године, у тежњи да се учврсте и даље развију постигнуте револуционарне тековине, да се учврсти право и одговорност социјалистичких
република и социјалистичких аутономних покрајина за сопствени развој и развој југословенске заједнице као целине, да се обезбеди даљи развитак социјалистичких самоуправних демократских односа на путу ослобођења рада и изградње комунистичког друштва..." У Основним начелима било је записано ово: "Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредељење, укључујући и право на отцепљење, на основу своје слободно изражене воље у заједничкој борби свих народа и народности у народноослободилачком рату и социјалистичкој револуцији, а у складу са својим историјским тежњама, свесни да је даље учвршћивање њиховог братства и јединства у заједничком интересу, заједно са народностима са којима живе, ујединили су се у савезну републику слободних и равноправних народа и народности и створили социјалистичку федеративну заједницу радних људи – Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, у којој, у интересу сваког народа и народности посебно и свих њих заједно, остварују и обезбеђују социјалистичке друштвене односе засноване на самоуправљању радних људи и заштиту социјалистичког самоуправног система, националну слободу и независност, братство и јединство народа и народности, јединствене интересе радничке класе и солидарност радника и свих радних људи..." Устав 1974. широм је отворио врата будућем распаду СФРЈ. Процес који је трајао од 1946. доношењем првог уставног акта ондашње ФНРЈ , ушао је у своју завршну фазу почетком 1974. Требало је да прође двадесет осам година како би се стигло до оног стадијума у односима међу југословенским народима у којем је сваки од њих поседовао не само сопствену државу, већ је стекао и уставом гарантовано право на самоопредељење и отцепљење. Југославија је преобликована у једну лабаву заједницу суверених националних ентитета, али је истоветна судбина задесила и Савез комуниста Југославије. Држава и партија, два нераздвојна центра моћи у социјализму, претворили су се у политичке изражаје националних аспирација појединачних југословенских народа, док се федерација свела на пуку и празну спољашњу љуштуру. Једино је још култ личности остарелог Ј. Б. Тита, који је овим уставом крунисан за доживотног Председника Републике , одржавао мит о "братсву и јединству народа и народности". У стварности, "братства и јединства" није било никад, а по слову устава из 1974. поготову. Тих година су промовисане и две нове југословенске нације. Декретима властодржаца (државе и партије) босански муслимани су проглашени за посебну националност (1968), а још пре је слично учињено и са словенским становништвом Македоније. У оба случаја верски идентитет је био од пресудног значаја: код босанских муслимана очигледно и огољено , код Македонаца је морала да буде устоличена одвојена црква и црквена организација . Упоредо с тим измишљен је и одвојен македонски језик са правописом и граматиком (лингвистички дериват бугарског ). Тако се, социјалистичка Југославија, уз црногорску нацију која је озакоњена одмах после рата (кад и македонска), састојала од шест препознатих народности. Поред три старе (Срби, Хрвати, Словенци) додате су и три нове (Црногорци, Македонци, муслимани). Захваљујући томе што је САП Косово уставом из 1974. сасвим осамостаљена од Србије, и Албанци су постали националност са властитом територијом и влашћу т.ј. седми етнички чинилац и конститутивни елемент у државној и партијској структури .
Тешко би било не приметити да се овде радило о сузбијању српског националног чиниоца; историјски, и у Црној Гори и у Македонији српска национална свест је била преовлађујућа, а и велики број босанских муслимана се осећао српског порекла. Подручје Македоније (Јужна Србија) ушла је у састав Краљевине Србије (заједно с Косовом т.ј. Старом Србијом) после балканских ратова; Црна Гора се изјаснила за присаједињење Србији неколико дана пред југословенско уједињење 1918, што је учинила и Војводина; национални покрет Срба у Босни и Херцеговини у којем је било и омладине исламске вероисповести на послетку је довео до Сарајевског атентата 28. јуна 1914 . Поврх тога, видели` смо смо да је устав 1974. дефинитивно издвојио покрајине Војводину и Косово из уставноправног поретка Србије. Српска заједница у Хрватској никад није добила могућност да се просторно и политички организује у форми аутономије; Србима јесте признат положај народа у Хрватској, али је та уставна одредба углавном остала мртво слово на хартији . Крај Југославије је био на помолу. Наставак 6. Умирање и коначна смрт СФРЈ УВОД Четвртог маја 1980. тачно у 15:05 званично је објављена смрт Јосипа Броза Тита. У том часу је, по службеним биографским подацима, имао непуних осамедесет осам година. Југославијом је владао последњих тридесет и шест. За њим су плакали милиони поданика, избезумљени и престрављени пред неизвесношђу будућих дана. "Шта ћемо, како ћемо, куда ћемо, овакви какви смо, сами и напуштени, сад кад Тита више нема?" читало се са усана уцвељених и болом скрханих Југоловена. У сећању остаје призор мимохода испред здања Савезне скупштине у срцу Београдa у којем је било изложено његово беживотно тело. Хиљаде изгубљених и ошамућених душа свих узраста и ликова, у непрегледној колони јецајући, дошавши одасвуд, чекало је даноноћно, попут колоније мрава, како би се још једном поклонило сенима непрежаљеног и "највећег сина наших народа и народности". Оближњи паркови су, овом тужном приликом, и то сасвим непланирно, преуређени у својеврсне пољске тоалете. Ту није било помоћи: физиолошке потребе живих бића јаче су од ма ког стања њихове психичке снаге. А шта су радници београдске "Градске чистоће" мрмљали себи у браду чистећи људску прљавштину за Брозовим неутешним пуком, можемо само погађати. На сваком кораку осећао се мук и очај због оног што је једино неумитно у животу сваког Божјег створа. Све је личило на свечаност давно закопаног паганског култа где се василеус поистовећивао са оностраним божанством. Уместо жртве, на жртвеник смо му приносили сопствени разум: слободу нам је ионако одузео за живота. Жалећи њега, проливали смо сузе над собом и својом злехудом судбином. Титова вишедеценијска владавина заснивала се на два нотпорна стуба. Први је био раскид са совјетском Русијом и трајно напуштање политичког и војног савеза с њом. Други се огледао у успостављању етничког (кон)федерализма у којем је свака југословенска нација, без обзира на потенцијал и бројност, изједначена са другим. Тако је Југославија под Јосипом Брозом представљала једну "тампон" зону између супротстављених блокова: довољно стабилна да би обуздавала националне сепаратизме, али и довољно рањива да би се наметнула као пресудан фактор на Балкану. Балансирајући на линији раздвајања
током "хладног рата" с једне стране и кобног разграничења Срба, Хрвата и осталих на другој, Тито је за себе обезбедио не само дуговечност на власти, него и идиличну слику у очима потомства. Његова таштина, раскош, површност, неукус, вероломство и бруталност, његово диктаторско владање и употреба терора у обрачуну с противницима, његова интелектуална оскудност и инострани говор, скоро да су сасвим заборављени. О мрачном лицу титоизма углавном се ћути, и код нас и у свету. Многи, отуд, сматрају да је завршни чин југословенске историјске представе почео Титовим одласком. Наредних десет година било је продужени ропац једног самртног болесника за ког се знало да му нема спаса. Живело се по инерцији Брозовог комунизма, под његовом сенком и усудом. Ипак, требало је да се догоди нешто веома битно у спољашњем свету што би покренуло лавину разградње. Југославија није поседовала унутрашњу кохезију која би је сачувала на окупу, али су зато међународни чиниоци одржавали њен опстанак од почетка до судњег дана. Слом совјетског блока у источној Европи касних осамдесетих проузроковао је и нестанак две многонационалне државе марксизма─лењинизма : једне која се налазила у његовом средишту (СССР) и једне која је прва из тог друштва иступила (ФНРЈ/СФРЈ). Разлика је била у томе што се Совјетски савез, упркос изазовима, распао углавном мирно и с минималним губицима, а Југославија у једном прљавом и понижавајућем грађанском рату. ПОДИЗАЊЕ "ГВОЗДЕНЕ ЗАВЕСЕ" И ПРОПАСТ СССР–а Берлински зид који је раздвојио немачку престоницу, немачку државу, немачку нацију и целу Европу на два дела, срушен је у новембру и децембру 1989. Био је то, истовремено, и симболичан и суштински крај "хладног рата" т.ј. европског поретка подељеног континента (резултат погодбе сила─победница у Другом светском рату). Бивши ратни савезници против Хитлера, предвођени Сједињеним државама и Совјетским савезом (оба већином ваневропска), постали су крвни непријатељи у миру. Данак је платила несрећна Европа: челичним ножем је пресечена на две половине, источну и западну. Истина, расколи су обележавали овај део земљине лопте од памтивека. Европа, уствари, никад није ни била уистину уједињена. Њена историја је препуна дубоких расцепа између Европљана и туђина, али и Европљана међу собом. Овај је био један од најгорих мада, срећом, није прерастао у оружани сукоб. Потоњих педесет година двадестог века, Европа је проживела у примирју једног замрзнутог конфликта, са хиљадама смртоносних цеви уперених са обе стране и арсеналима најстравичнијег оружја за масовно убијање распоређених дуж вештачки исцртане границе. И тако током пола столећа. Отуд је и настала кованица "хладни рат" . Пао је Берлински зид, а с њим и "гвоздена завеса". Земље и народи на европском истоку, чија су индивидуална права и национална независност били запечаћени руском чизмом и реалним социјализмом, дочекали су тренутак ослобођења, унутрашњег и спољашњег, бирајући једногласно политичке системе и чланства у светској заједници дијаметрално различита од оних у којима су дотад живели. Као куле од карата рушили су се комунистички режими у источној Немачкој, Пољској, Чехословачкој, Мађарској, Румунији и Бугарској . Варшавски пакт је престао да постоји фебруара 1991. * * *
СССР је почео да показује знаке малаксалости раних осамдесетих година двадесетог века: талас дубоке економске кризе, трка у наоружању са САД, авганистански рат, неспособност старе бољшевичке гарде, задоцнеле реформе Михаила Горбачова... Није било сумње: прва земља социјализма клецала је у коленима. Губљење сфере утицаја у источној Европи подударало се са процесом распада саме совјетске државе. Састављена од 15 совјетских република наоружаних уставним правом на сецесију, Совјетском савезу, показало се ускоро, није било лека. Позивајући се на члан 72. савезног устава, Литванија (март 1990), а затим и друге две балтичке земље Летонија и Естонија (август 1991.) прогласиле су одвајање од СССР и обнову своје државности од пре 1940. Неколико дана раније, федерални парламент је изгласао закон по којем су совјетске републике стицале право на отцепљење уколико се две трећине становника позитивно изјасни о томе. Средином јуна 1990, Конгрес народних депутата Руске федералне републике , под председништвом Бориса Јељцина, донео је резолуцију о суверености Русије на читавој својој територији, укључујући и право на законодавну активност независну од правног поретка СССР. Референдум о очувању Совјетског савеза одржан је 17. марта 1991. У девет (од петнаест) република већина је гласала за опстанак заједничке државе. Покушај државног удара у садејству тврде партијске линије и обавештајних служби, с намером преузимања целокупне власти у земљи, повратка ауторитета федералним органима и заустављања Горбачовљевих реформи (август 1991), завршио се брзим сломом и огромним растом Јељцинове популарности. Захваљујући томе што је, у очима јавности, његова улога у сламању пучиста виђена као одлучујућа, уздигнут је до пиједестала националног хероја. Ова збивања јесу привремено одложила потписивање споразума између осам совјетских република о формирању једне нове, много лабавије, државне заједнице, али главни ток историје нису пореметила. У децембру 1991. ствари су се одвијале филмском брзином. Девет република с Русијом на челу образовале су Заједницу независних држава споразумом од 8. децембра. Двадесет првог децембра, све совјетске републике (изузев Грузије) ставиле су потпис на тзв. Протокол из Алма Ате којим су уређени њихови међусобни односи. На католички Божић 1991, суочен с неизбежним, Михаил Горбачов подноси оставку на функцију председника СССР и проглашава је укинутом, а жезло предаје тадашњем председнику Русије Борису Јељцицу у руке. Сутрадан, 26. децембра, распушта се Врховни совјет, највиши орган власти у Совјетском савезу. Тиме је стављена тачка на седамдесет четири година дугу историју државе успостављене Лењиновом револуцијом 1917. Руској федерацији признато је право јединог наследника СССР. Русија је преузела све финансијске и друге међународне обавезе своје претходнице, њена прекоморске поседе и све нуклеарно оружје у совјетском власништву (Лисабонски протокол, 1992). Русија је преузела и и место сталне чланице у Савету безбедности Уједињених нација. Совјетска армија је, у први мах, остала у постојећемм размештају да би се постепено претопила у појединачне војске нових независних држава. Конец.
Наставак У ПРЕДВОРЈУ Вишестраначки избори и проглашења независности
7. ПАКЛА
Све црњи облаци и све гушћа јата лешинара надвијали су се над Југославијом током претпоследње деценије минулог столећа. У ваздуху се наслућивао наилазак велике несреће. Неки подаци би овде могли да помогну. Ево примера: До 1981. спољњи дуг СФРЈ достигао је 19,9 милијарди долара; око милион радника било је без посла. Од 1979. до 1985. реална висина зарада пала је за 25%. Исељеници и Југословени на привременом раду у иностранству доносили су значајна финансијска средства назад у земљу: 1988. 4,5 милијарди долара, а 1989. чак за трећину више (6,2). Бруто дамаћи производ по глави становника био је 5,000 долара 1991. Исте године инфлација је достигла 164% (седма на свету) уз 16% незапослених. Кандидат СР Хрватске Анте Марковић дошао је на положај председника Савезног извршног већа (федералне владе) у марту 1988. Са ореолом либералног реформисте из редова СКЈ, он је, без оклевања, предузео низ енергичних потеза за излазак из економске кризе. Спровео је девалвацију националне валуте, обезбедио повољан међународни кредит (с подршком САД), започео процедуру приватизације друштвених (државних) предузећа, донекле либерализовао увоз и олакшао инострана улагања. Упоредо с тим, текао је један значајнији, испоставиће се судбоноснији, развој политичке ситуације у Југославији т.ј. у републикама и покрајинама. Прво је Слободан Милошевић, поуздан комунистички кадар и човек очитих ауторитарних особина, преузео власт у Србији септембра 1987. Наредне, 1988, смењена су руководства у Војводини и Црној Гори; доведени су људи одани Милошевићу и његовом партијском кружоку. Најзад, Србија је изгласавањем уставних амандмана суспендовала аутономије својих покрајина враћајући их "у оквир свог устваноправног поретка" . Масовно незадовољство Срба ван Србије, у знатној мери охрабривано из Београда, ширило се по читавој земљи. Митинзи и манифестације, штрајкови и демонстрације, под паролом "очувања Југославије", у којима су учествовали углавном Срби, организовани су на све стране. Врхунац је достигнут обележавањем 600 година од Косовске битке на Видовдан 1989. с Милошевићем у главној улози. * * * Потом је на ред дошао и сам Савез комуниста Југославије . И партија је, по угледу на устав из 1974, била (кон)федерализована тако што су је сачињавале делегације републичких и покрајинских партија у паритетном односу. Као што су југословенске федералне јединице однеле превагу у власти над савезном државом и локалне партије су постале моћније и важније од централне . Финални обрачун одиграо се на Четрнаестом (ванредном) конгресу СКЈ одржаном у Београду 20–22. јануара 1990. Судариле су се две струје, супарничке и на идеолошком и на националном пољу. Једну је оличавао Слободан Милошевић, први човек Савеза комуниста Србије, тврдокорни комунист и заступник очувања јединственог СКЈ, српски унитарист и аутократ. Другу су чиниле представници комунистичких партија Словеније и Хрватске, залажући се за реорганизацију партије и у погледу идеја и у погледу устројства. Суштински
спор је, међутим, за једне био догматски, за друге националан, иако се то није видело од самог почетка. Ускоро је, нажалост, постало толико јасно да јасније није могло бити. Милошевићев комунизам крио се иза српског национализма и југословенства; словеначки и хрватски национализми крили су се иза начелног реформаторства и плурализма. У поноћ трећег дана заседања, словеначки, а за њима и хрватски делегати демонстративно су напустили салу и више се нису вратили. Тиме је занавек заклопљена историјска књига о КПЈ/СКЈ. Већ тад се наслућивало да Милошевић не делује самостално и да иза њега стоје чврста структура ЈНА и велики делови обавештајних служби. Они који се с њим нису слагали или су отишли својевољно придружујући се својим матичним републикама или су били одстрањени по опробаном комунистичком рецепту. У идеолошком смислу, српство се стопило са титоизмом. Управо је то интелектуално чудовиште, смишљено у нечијим монструозним главама, било погубно по целокупан српски народ и његове животне инетресе. * * * Политичке странке су, те 1990, ницале као печурке, а захтеви за одржавање демократских избора постајали су гласнији и учесталији. Бујица демократије из источне Европе стизала је и до обала Југославије. Држава за коју се мислило да је најслободнија у комунистичком свету, најтеже се одрицала комунистичког монопола власти. Упркос отпорима, забранама и препрекама сваке врсте, тај европски хук слободарства захватио је и нас. За април су били заказани избори за члана Председништва СФРЈ из Словеније у конкуренцији два кандидата. На опште изненађење, победу над партијским изабраником однео је млади Јанез Дрновшек (потоњи вишеструки премијер и председник Словеније), тада слабо познат и међу Словенцима, а некмоли међу грађанима Југославије. Дух је изашао из боце. Председнички и парламентарни избори одржани су у свих шест југословенских република у размаку од девет месеци (април–децембар 1990). У четири (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Македонија) највећи број гласова освојиле су опозиционе (некомунистичке) партије и коалиције. У Босни и Херцеговини Срби, Хрвати и муслимани гласали су већином за своје националне странке. У Србији и Црној Гори убедиљиве резултате постигле су преименоване комунистичке партије и њихови кандидати . Свуд су тријумфовали политички програми изразитог национализма и обећања државног јединства и народне суверености. Сва друга питања нашла су се, ако не занемарена, а онда свакако у другом плану. Најзад се искристалисало оно што је све време било главни камен раздора међу југословенским народима и њиховим политичким представницима: једни (Хрвати и Словенци) хтели су из Југославије у потрази за сопственом државношћу; други (Срби и уз њих Црногорци) хтели су наставак Југославије без промена. У средини су се, у првом моменту, нашли босански муслимани и Македонци, склони било каквом компромису. Настојања да се пронађе прихватљиво решење за обе стране остала су без успеха. Пљуштали су предлози о југословенској конфедерацији, асиметричној унији, новом разграничењу, "ампутацији", али договора није било. Ни о преуређењу постојеће државе, ни о споразумном разлазу. Уместо тога, одзвањали су злокобни звуци звекета оружјем. На дан 25. јуна 1991. парламенти Словеније и Хрватске изгласали су једностране
декларације о државној независности . Директна последица тог чина био је десетодневни оружани сукоб у Словенији између републичке територијалне одбране и војника ЈНА, углавном регрута на редовном служењу војног рока. Више стотина жртава натерало је Председништво СФРЈ да донесе одлуку о повлачењу комплетних снага ЈНА са подручја Републике Словеније, укључујући и контролу државне границе. У Хрватској су спорадична пушкарања почела неколико месеци раније. Тамошњи српски народ , потпомогнут логистиком ЈНА и паравојскама послатим из Београда, уплашен могућношћу поновног терора као 1941, застрашен агресивним Туђмановим национализмом и најавама прогона Срба, латио се оружја које му је остављено на дохват руку. Загреб, омамљен пруженом приликом да створи националну државу Хрвата ослобођену српског присуства, уз спољашњу помоћ, спремао се за своју одсутну битку на путу остварења "тисућљетног сна" о успостављању независне државе Хрватске. Рат се распламсавао из месеца у месец, нарочито у западној Славонији, Борову Селу и Вуковару. Напади на касарне ЈНА по читавој Хрватској узимали су све више маха. Једни су ратовали за СФРЈ, други – против ње. Мирисало је на крв. * * * Вероватно је последња прилика да се избегне рат у Југославији пропуштена на Конфернцији у Хагу с јесени 1991. под покровитељством ондашње Европске заједнице и председавањем британског политичара и дипломате лорда Питера Карингтона . Његов предлог, представљен заинтересованим странама (представницима југословенских република) 18. октобра, садржао је ове елементе: Карингтон је кренуо од тога што је признао да је шест република чинило конститутивне јединице бивше савезне државе. Понудио је план по којем би свака од њих узела онолико суверенитета колико би сама изабрала. Био је то, по његовим речима, покушај да се састави један списак ("мени" или "јеловник") међурепубличких институција и надлежности за различите области, а свака република би прихватила оне институције и надлежности у којима би учествовала. Британски лорд је одредио и три полазна принципа за преговоре: а) нова творевина била би лабава асоцијација суверених (независних) држава; б) мањинска и људских права била би гарантована укључујући и могућност формирања теритиоријалних аутономија; в) искључена је могућност једностраног мењања постојећих републичких граница. У склопу Хашке конференције деловала је и Арбитражна комисија, једно стручно тело састављено од правника и овлашћено да пружа уставноправна тумачења око којих није постигнута сагласност. Ову комисију предводио је француски професор Робер Бадентер , по коме је и добила незваничан назив. Експертски налази Бадентерове комисије формулисани су у десет одвојених мишљења. Прва три су била најбитнија: У првом мишљењу дат је одговор на питање: "Да ли, у случају сецесије једне од република, СФРЈ наставља да постоји, како тврде Србије и Црна Гора, или се СФРЈ распала, а све републике имају једнако право на сукцесију?". Одговор: "СФРЈ се налази у процесу дисолуције." У другом мишљењу дат је одговор на питање: "Да ли српско становништво у Хрватској и Босни и Херцеговини има право на самоопредељење?" Одговор: " Српско становништво у
Хрватској и Босни и Херцеговини ужива сва права националне мањине и етничке групе... Републике су дужне да обезбеде сва људска права и темељне слободе које познаје међународно право члановима националних мањина и етничких група, као и право да, тамо где је то умесно, бирају сопствену националност." У трећем мишљењу дат је одговор на питање: "Да ли се унутрашње линије разграничења између Србије и Хрватске и Србије и Босне и Херцеговине могу сматрати границама у смислу међународног јавног права?" Одговор: "Унутрашње линије разграничења између Србије и Хрцатске и Србије и Босне и Херцеговине, или неке друге независне државе настале од СФРЈ, не могу се мењати осим у случају обостране сагласности... Некадашње линије раздвајања постају међудржавне границе заштићене међународним правом." Прва реакција свих учесника, осим Слободана Милошевића, била је афирмативна. Учинило се да се Милошевић нашао усамљен и да ће енглеска дипломатска вештина и здрав разум ипак превладати. Авај! Није прошло ни четрдесет осам сати, а председник Црне Горе се предомислио и повукао већ стављен потпис на Карингтонов документ: метод убеђивања којим се служио Београд показао се довољно убедљивим. Колосална шанса за мирно решење југословенске кризе отишла је у неповрат. ДЕМОГРАФСКА у појединим областима на тлу Југославије Босна Хабсбуршка 1879. Вероисповест Српско–православни Суни Католици Остали 3,675 (0.31%) 1885. Вероисповест Српско–православни Суни Католици Остали 6,343 (0.47%) 1895. Вероисповест Српско–православни Суни Католици Јевреји Протестанти 4,000 1910. Вероисповест
и
КРЕТАЊА
Херцеговина (Укупно Број
и 496,485 448,613 209,391
муслимани (Хрвати) (Укупно Број муслимани
и 571,250 492,710 265,788 (Укупно
Број
и 674,000
муслимани
550,000 334,000
(Укупно Број
и
(1879–2000.) монархија 1,158,164) проценат (42,88%) (38.75%) (18.08%) 1,336,091) проценат (42.76%) (36.88%) (19.89%) 1,361,868) проценат (43%) (35% (21.3%) 8,000 1,898,044) проценат
Српско–православни Суни Католици Остали 26,428 (1.39%)
муслимани (Хрвати)
Краљевина Срба, Краљевина Југославија 1921. Вероисповет Српско–православни Суни Католици Остали 28,595 (1.58%) 1931. Вероисповест Српско–православни Суни Католици Остали 29,388 1.27%
825,918 612,137 434,061 Хрвата
и
Словенаца
(Укупно Број
и 829,290 588,244 444,308
муслимани (Хрвати)
муслимани
(Укупно Број 1,028,139 718,079 547,949
ФНРЈ 1948. Националност Срби Неопредељени Хрвати Остали (1,1%)
и (Укупно Број 1,136,116 (муслимани) 614,123
1953. Националност Срби Неопредељени Хрвати Остали (1.3%)
(Укупно Број 1,264,372 (муслимани) 654,229
1961. Националност Срби Неопредељени Хрвати Југословени Остали (1,4%)
(Укупно Број 1,406,057 (муслимани) 711,665 275,883
1971.
(43.49%) (32.25%) (22.87%)
(Укупно
и 788,403
и 891,800
и 842,248
и 1,890,440) проценат (43.87%) (31.07%) (23.58%) 2,323,555) Проценат 44.25% 30.9% 23.58% СФРЈ 2,565,277) проценат (44.3%) (30.7%)1 (23.9%) 2,847,790) проценат (44.4%) (31.3%) (23%)
3,277,948) проценат (42.9%) (25.7%) (21.7%) (8.4%)
3,746,111)
Националност Муслимани Срби Хрвати Југословени Остали (2.0%)
Број
и
проценат (39.6%) (37.2%) (20.6%) (1.2%)
и
1,482,430 1,393,148 772,491 43,796
1981. (Укупно 4,124.008) Националност Муслимани Срби Хрвати Југословени Остали (2.3%)
Број 1,629,924 1,320,644 758,136 326,280
проценат (39.5%) (32%) (18.4%) (7.9%)
1991. Националност Муслимани Срби Хрвати Југословени Остали 104,439 (2.40%)
(Укупно Број 1,902,956 1,366,104 760,872 242,682
4,377,053) проценат (43.47%) (31.21%) (17.38%) (5.54%)
1996. (попис БиХ (Укупно Националност Број Бошњаци (муслимани) Срби (православни) Хрвати (католици) Остали 58,196 Федерација (Укупно 2,444,665) Националност Бошњаци (муслимани) Хрвати (католици) Срби (православни) Остали Република Српска (Укупно 1,475,288) Националност Срби Бошњаци Хрвати Остали 0% 2000. Националност
и
1,805,910 1,484,530 571,317
Број 1,773,566 556,289 56,618 58,192
Број (православни)
и 1,427,912 32,344
(католици) (статистичка
15,028
UNHCR–а) 3,919,953) Проценат 46.07% 37.88% 14.58% 1.47% Проценат 72.5% 22.8% 2.3% 2.4% проценат (96.8%) (2.2%) (1%) процена) Проценат
Бошњаци Срби Хрвати Остали 0.6%
(муслимани) (православни) (католици)
48% 37.1% 14.3%
Косово и Метохија (1912–2011.) 1912. Укупно Националност Албанци Бугари Срби Мешовито Бугари Турци Власи Грци 200 1921. Укупно Језик албански 288.907 српско–хрватски 114.095 турски 27.915 цинцарски 402 словеначки 184 немачки мађарски 12
(Османско
царство,
Косовски
вилајет) 827,000 Број 418,000 250,000 113,000 22,000 14,000 9,000 900
(према
језику) 439.010 проценат
становништво (муслимани) (Цинцари) Краљевина
СХС
Број
1931. Краљевина Укупно Језик Број албански 331.549 српско–хрватски 180.170 мађарски немачки
и
(65.8%) (26.0%) (6.4%)
30
Југославија
(према и
језику) 552.064 проценат (60.06%)
426 241
(32.64%) (0.08%) (0.04%)
остали остали 38.907 (7.05%)
словенски
771
1948. Укупно 727.820 Националност Албанци Срби Црногорци 28.050 Роми 11.230 Неопредељени Хрвати 5.290 Турци 1.315 Македонци Руси Словенци Немци Мађари Бугари Остали 536 (0.07%)
ФНРЈ Број
и
проценат (68.46%) (23.62%)
498.242 171.911
(3.86%)
(муслимани)
9.679
(0.18%) (0.07%) (0.05%) (0.04%) (0.03)% (0.01%) (0.01%)
526 362 283 197 83 77
ФНРЈ Број
и 524.559 189.969 34.583 31.343 6.201 972 411 6.241
Словени
401
1961. Укупно 963.959 Националност Албанци Срби
(1.54%) (1.33%) (0.73%)
1953. Укупно 808.141 Националност Албанци Срби Турци Црногорци Хрвати Македонци Словенци Југословени Остали Остали 13.561 (1.68%)
(0.14%)
проценат (64.91%) (23.51%) (4.28%) (3.88%) (0.77%) (0.12%) (0.05%) (0.77%) (0.05%) СФРЈ
Број
и 646,604 227,016
проценат (67.08%) (23.55%)
Црногорци Неопредељени Хрвати Југословени Роми Македонци Словенци Мађари 210 (0.02%)
37,588 (муслимани) 7,251 5,203 3,202 1,142 510
1971. Укупно Националност Албанци Срби Црногорци муслимани Турци Роми Хрвати Југословени 920 (0.1%) 1981. Укупно Националност Албанци Срби Црногорци Југословени 2,676 (0.2%) 1991. СФРЈ Укупно Националност Албанци Срби муслимани Роми Црногорци Турци Хрвати Југословени Остали 11,656 (0.6%) 2011. Укупно
Број 916,168 228,264 31,555 26,000 12,244 14,593 8,000
СФРЈ 1,243,693 Проценат (73.7%) (18.4%) (2.5%) (2.1%) (1.0%) (1.2%) (0.7%)
1,226,736 209,498 27,028
СФРЈ 1,584,558 проценат (77.42%) (13.2%) (1.7%)
Број
(бојкот
8,026
и
Албанаца, Број
статистички и
1,596,072 194,190 66,189 45,760 20,365 10,445 8,062 3,457 Косово
(3.9%) (0.83%) (0.75%) (0.54%) (0.33%) (0.12%) (0.05%)
(бојкот
прорачун) 1,956,196 проценат (81.6%) (9.9%) (3.4%) (2.34%) (1.04%) (0.53%) (0.41) (0.18%) Срба) 1,739,825
Националност Албанци Срби Бошњаци(муслимани) Турци Ашкалије Египћани Горанци Роми Неопредељени Остали 2352 (0.1%)
Број
и 1,616,869 25,532 27,553 18,738
(Роми) (Роми)
15,436 11,524 10,265 8,824 2752
проценат (92.9%) (1.5%) (1.6%) (1.1%) (0.9%) (0.6%) (0.6) (0.5%) (0.1%)
Војводина (1787–2011.) Хабсбуршка 1787. Националност Срби Немци Мађари Хрвати Румуни Словаци Русини Албанци Бугари 400 УКУПНО 1828. Националност Срби Немци Мађари Хрвати Румуни Словаци Русини Албанци Бугари УКУПНО 864,281 100 1840. Националност Срби Немци Мађари
монархија Број 281,690 58,866 50,316 38,161 27,436 9,704 3,836
476,018
% 59.2 12.4 10.6 8 5.8 2 0.8 1,600
100
Број 442,923 142,653 130,918 67,692 46,645 19,464 6,068
% 51.1 16.4 15.1 7.8 5.4 2.2 0.7 1,700 1,264
Број 448,341 154,047 145,930
% 49.1 16.9 16
Хрвати Румуни Словаци Русини Албанци Бугари УКУПНО 1857. Националност Срби Немци Мађари Румуни Хрвати Словаци Русини Албанци Бугари УКУПНО 1,030,545 100 1880. Националност Срби Немци Мађари Хрвати Румуни Словаци Русини Остали УКУПНО 1890. Националност Срби Мађари Немци Хрвати Румуни Словаци Русини Остали УКУПНО 1900. Националност
66,362 55,984 22,924 7,373
912,754
7.3 6.1 2.5 0.8 1,900 686 100
Број 417,838 217,510 202,188 65,387 60,690 35,328 8,452
% 40.5 21.1 19.6 6.3 5.9 3.4 0.8 2,160 1,297
Број 416,116 285,920 265,287 72,486 69,668 43,318 9,299 10,635 1,172,729
% 35.5 24.4 22.6 6.2 5.9 3.7 0.8 0.9 100
Број 457,873 324,430 321,563 80,404 73,492 49,834 11,022 12,525 1,331,143
% 34.4 24.4 24.2 6 5.5 3.7 0.8 1 100
Број
%
Срби Мађари Немци Хрвати Румуни Словаци Русини Остали УКУПНО 1910. Националност Срби Мађари Немци Румуни Словаци Хрвати Русини Остали Краљевина Краљевина 1921. Националност Срби Мађари Немци Хрвати Румуни Словаци Русини Остали 1931. Националност Срби Мађари Немци Хрвати Румуни Словаци Русини Јевреји Остали ФНРЈ 1948.
483,176 378,634 336,430 80,901 74,718 53,832 12,663 12,394 1,432,748
33.7 26.4 23.5 5.6 5.2 3.8 0.9 0.9 100
Број 510,186 424,555 323,779 75,223 56,689 34,089 13,479 72,804
% 33.8 28.1 21.4 5 3.7 2.3 0.9 4.8 СХС Југославија
Број 526,134 370,040 333,272 122,684 65,197 58,273 13,664 25,182
% 34.7 24.4 22 8.1 4.3 3.8 0.9 1.7
Број 528,000 413,000 343,000 120,000 78,000 67,000 21,000 21,000 37,000 и
% 33 26 21 7 5 4 1 1 2 СФРЈ
Националност Срби Мађари Хрвати Словаци Румуни Немци Црногорци Русини Македонци Роми Словенци Руси 5,148 Чеси Бугари Југословени Остали 1953. Националност Срби Мађари Хрвати Словаци Румуни Црногорци Русини Македонци Остали 78,254 4.6 1961. Националност Срби Мађари Хрвати Словаци Румуни Црногорци Русини Македонци Остали 1971. УКУПНО Националност
Број 841,246 428,932 134,232 72,032 59,263 31,821 30,589 22,083 9,090 7,585 7,223
% 50.6 25.8 8.1 4.3 3.6 1.9 1.9 1.3 0.5 0.4 0.4
3,976 3,501 1,050 5,441
0.3 0.3 0.2 0.1 0.3
Број 865,538 435,179 127,027 71,153 57,218 30,516 23,038 11,622
% 50.9 25.6 7.5 4.2 3.4 1.8 1.4 0.7
Број 1,017,713 442,560 145,341 73,830 57,259 34,782 23,038 11,622 83,480
% 54.9 23.9 7.8 4 3.1 1.9 1.4 0.7 4.4
1,952,533 Број
100 %
Срби Мађари Хрвати Словаци Румуни Црногорци Русини Македонци Немци Остали 1981. Националност Срби Мађари Хрвати Словаци Румуни Црногорци Русини Немци Остали 234,628 11.6 1991. УКУПНО Националност Срби Мађари Југословени Хрвати Словаци Црногорци Румуни Роми Буњевци Русини Македонци муслимани Албанци Словенци Украјинци Шокци Остали 33,140 1.7
СР 2002.
1,089,132 423,866 138,561 72,795 52,987 36,416 20,109 16,527 7,243 94,897
55.8 21.7 7.1 3.7 2.7 1.9 1 0.8 0.4 4.9
Број 1,107,375 385,356 119,157 69,549 47,289 43,304 24,306 3,808
% 54.4 18.9 5.9 3.4 2.3 2.1 1.2 0.2
2,012,517 Број 1,151,353 340,946 168,859 74,226 63,941 44,721 38,832 24,895 21,552 17,889 16,641 6,079 2,959 2,563 2,057 1,866
100 % 57.2 16.9 8.4 3.7 3.2 2.2 1.9 1.2 1.1 0.9 0.8 0.3 0.2 0.1 0.1 0.1 Југославија
УКУПНО Националност Срби Мађари Словаци Хрвати Југословени Црногорци Румуни Роми Буњевци Русини Македонци Украјинци муслимани Немци Словенци Албанци Бугари Чеси 1,648 Руси Горанци Бошњаци Власи Остали Регионални Неопредељени Не зна 23,774 1.17 Република 2011. УКУПНО Националност Срби Мађари Словаци Хрвати Роми Румуни Црногорци Буњевци Русини Македонци
2,031,992 Број 1,321,807 290,207 56,637 56,546 49,881 35,513 30,419 29,057 19,766 15,626 11,785 4,635 3,634 3,154 2,005 1,695 1,658
100 % 65.05 14.28 2.79 2.78 2.45 1.75 1.5 1.43 0.97 0.77 0.58 0.23 0.18 0.16 0.1 0.08 0.08
940 606 417 101 5,311 идентитети
10,154 55,016
0.08 0.05 0.03 0.02 0 0.26 0.5 2.71
Србија 1,931,809 Број 1,289,635 251,136 50,321 47,033 42,391 25,410 22,141 16,469 13,928 10,392
100 % 66.76 13.00 2.60 2.43 2.19 1.32 1.15 0.85 0.72 0.54
Украјинци муслимани Немци Албанци Албанци Бугари Горанци Руси Бошњаци Власи Југословени Остали Регионални Неопредељени Не зна 14,791 0.77
4,202 3,360 3,272 2,251 1,815 1,489 1,179 1,173 780 170 12,176 6,710 идентитети
28,567 81,018
0.22 0.17 0.17 0.12 0.09 0.08 0.06 0.06 0.04 0.01 0.63 0.35 1.48 4.19
Становништво Србије по национаностима 1948 –2011. (са Војводином, без КиМ) Националност 1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2011. Број % Број % Број % Број % Број % Број % Број % Срби 4,651,819 80.2 4,963,070 80.4 5,477,670 82.0 5,788,547 80.4 5,972,661 77.3 6,616,917 80.3 5,988,150 83.3 Хрвати 164,574 2.8 167,045 2.7 189,158 2.8 176,649 2.5 140,650 1.8 97,344 1.2 57,900 0.8 Црногорци 46,810 0.8 54,718 0.9 67,165 1.0 93,705 1.3 120,438 1.6 117,761 1.6 38,527 0.5 Југословени 14,873 0.2 122,904 1.7 439,265 5.7 312,595 4.1 23,303 0.3 Бошњаци 7,636 0.1 74,840 1.2 85,441 1.3 127,973 1.8 156,604 2.0 176,401 2.3 22,301 0.3 (муслимани) 145,278 2.0 Мађари 433,618 7.5 441,748 7.2 449,377 6.7 430,145 6.0 390,321 5.0 337,479 4.5 253,899 3.5 Роми 40,951 0.7 46,896 0.8 6,624 0.1 35,301 0.5 76,833 1.0 90,853 1.2 147,604 2.1 Словаци 73,138 1.3 75,006 1.2 77,816 1.2 76,707 1.1 73,170 0.9 65,363 0.9 52,750 0.7 Албанци 33,769 0.6 40,954 0.7 53,167 0.8 68,593 1.0 76,296 1.0 74,303 1.0 5,809 0.1 Власи 93,440 1.6 28,047 0.5 1,367 0.0 14,719 0.2 25,592 0.3 15,675 0.2 35,330 0.5 Румуни 63,112 1.1 59,689 1.0 59,492 0.9 57,399 0.8 53,676 0.7 37,818 0.5 29,332 0.4 Македонци 17,391 0.3 26,302 0.4 35,146 0.5 41,627 0.6 47,930 0.6 44,028 0.6 22,755 0.3 Бугари 59,395 1.0 60,146 1.0 58,243 0.9 53,536 0.7 33,294 0.4 26,416 0.3 18,543 0.3 Остали (неопредељени) 114,493 2.0 132,549 2.1 102,700 1.5 115,093 1.6 122,506 1.6 97,953 1.3 368,136 5.1 УКУПНО 5,936,223 6,171,010 6,678,239 7,202,898 7,729,236 8,110,906 7,186,862 Босна и Херцеговина • Број Срба је био релативно стабилан у периоду од 1879. до 1953. (42–45%), док је број муслимана у истом периоду био у благом, али константном опадању (38– 31%).
• Драстичан пораст броја муслимана догодио се између 1961. и 1991. (25%–43%); управо у том периоду број Срба се смањио са 43% на 31%. (Анализу отежава чињеница што су се од 1948. до 1971. босански муслимани изјашњавали као неопредељени или као Југословени.) • После рата у БиХ (1992–1995), на основу пописа UNHCR, проценат муслиманског становништва се попео на 46%, а српског на 37%. Висок проценат Срба у Републици Српској (96,7%), као и занемарљив проценат Срба у Федерацији (2,3%) свакако су резултати етничког чишћења и присилног пресељавања током рата. Косово и Метохија • Релативан однос броја албанског и српског становништва кретао се око 3:1 с мањим осцилацијама све до 1971. • У периоду 1971–1991. апсолутни број Албанаца скочио је са 916,168 на невероватних 1,596,072 (за 74%). Број Срба се, за тих двадесет година, смањио са 228,264 на 194,190 (за 15%). • Удео Албанаца у укупном броју становника КиМ подигао се са 67% (1961.) на 93% (2 011), док је број Срба пао са 23,5% (1961.) на 9,9% (1991). Озбиљне процене говоре да их 2011. није остало више од 5%. • Има аутора који оспоравају број Албанаца по пописима из 1921. и 1931. тврдећи да је зај број био двоструко већи (И. Банац), мада без задовољавајућих аргумената. Број албанског становништва из 1948. јесте осетно већи (али не и удвостручен; од 331,542 на 498,242; у укупном броју становника КиМ раст од 8,4%). То је, извесно, резултат масовног прилива становништва из Албаније од 1941. до 1948, у периоду кад је та граница била потпуно отворена. Војводина • Срби имају релативну већину током читавог периода од 1787–2011. Од 1787. до 1828. и од 1948. до 2011. Срби имају апсолутну већину. На најнижем проценту су били 1931. (33%). • Немци представљају другу по бројности националност до 1890. кад се с њима изједначавају Мађари (по 24%), да би одтад проценат Немаца лагано опадао. • Готово целокупна заједница Немаца протерана је на крају Другог светског рата (1931.– 343,000; 1948. –31,821). • Мађара је највише било 1961. (442,560). Током идућих педесет година (до 2011.) њихов број је пао на 251,136 (за 43%). • Хрвата је највише било такође 1961. (145,341), мада их је још 1921. било 122,684. 2011. су се спустили на 47,033. Пад током педесет година износи огромних 67,6%. Хрватска • У апсолутном броју, Срба је највише било 1971. (626,789), док су у процентима били најзаступљенији 1953, и 1981. (15%). • Драстичан пад је наступио између 1991. и 2001. од 581,663 на 201,631 (65,4%). Пад је настављен и у периоду 2001 –2011. од 201,631 на 186,633 (7,5%). 2011. Срби су чинили 4,36% укупног становништва Хрватске. Србија • Проценат Срба се кретао између 77,3% и 83,3%, док ниједна мањинска заједница, ни у једном периоду није прелазила 7,5% (Мађари 1948).
• По последњем попису из 2011. ниједна мањинска заједница не прелази 3,5% (Мађари). Све остале, (осим Бошњака 2%) броје испод 1% укупног становништва Србије. Југословени • Видљиво је да Југословени представљају крајње нестабилнан идентитет који у појединим периодима (БиХ 1961; БиХ и Хрватска 1981.) достиже проценте од 8,4% и 7,9% (БиХ) т.ј. 8,2% (Хрватска), а у претходним или идућим готово да нестаје. Занимљиво би било истражити из којих националности настају Југословени и у које се потом утапају. РЕЗУЛТАТИ ПАРЛАМЕНТАРНИХ ИЗБОРА У РЕПУБЛИКАМА СФРЈ 1990. Избори у Словенији 8. април 1990. Странка Број гласова % Број мандата Уједињена листа социјал–демократа 186,928 17.3 14 Либерална демократија Словеније 156,843 14.5 12 Словеначки демохришћани 140,403 13.0 11 Словенска људска странка 135,808 12.6 11 Словеначка демократска унија 102,931 9.5 8 Зелени Словеније 95,640 8.8 8 Социјал–демократска странка Словеније 79,951 7.4 6 Социјалистичка партија Словеније 58,082 5.4 5 Либерална партија 38,269 3.5 3 Остале партије и независни кандидати 7.9 0 2 Представници етничких мањина Укупно 100 80 Избори у 22. април Странка гласова % мандата Хрватска демократска заједница 1,201,122 Савез комуниста Хрватске 1,001,967 Коалиција народног споразума 439,372 Српска демократска странка 46,418 Независни 118,147 4.1 Неважећи гласови 115,852 Укупно 2,980,663 100 80 Избори 18. новембар 1990. Дом Странка
у
Хрватској 1990. Број Број 41.9 35.0 15.3 1.6 –
55 20 3 1 1 – БиХ
представника Број
гласова Број мандата
%
Странка демократске 711.075 31,5 Српска демократска 590.431 26,1 Хрватска демократска 362.855 16,1 Савез комуниста 278.027 12,3 Савез реформских снага 201.018 8,9 Савез социјалистичке омладине 39.982 1,8 Демократска социјалистичка 31.623 1,4 Муслиманска бошњачка 25.975 1,2 Остали 17.522 Неважећи 80.219 Укупно 2.338.727 100 130
акције 43 странка 34 заједница БиХ 21 СДП 15 за БиХ 12 Зелени БиХ 2 партија 1 организација 2 0.8 0 – –
Дом Странка Број гласова % Странка демократске 788.616 30,8 Српска демократска 624.951 24,4 Хрватска демократска 383.279 15,0 Савез комуниста 378.198 14,8 Савез реформских снага 281.436 11,0 Српски покрет 4.217 0,2 Остали 96.650 Неважећи 83.623 Укупно 2.640.970 100 110
народа мандата акције 43 странка 38 БиХ 23 СДП 4 БиХ 1 обнове 1 0 –
Избори 11/25. Странка Број
Први гласова
у новембар Други
круг %
Број
заједница -
за
3,8 –
круг Број
Број гласова
Македонији 1990. мандата %
Савез комуниста Македоније 234,369 21.8 220,748 27.7 31 Партија демократског просперитета 165,388 15.4 58,046 7.3 17 29.9 38 ВМРО–ДПМНЕ 154,101 14.3 238,367 Савез реформских снага (Анте Марковић) 142,564 13.3 128,449 16.1 11 Социјалистичка партија Македоније 77,123 7.2 38,893 4.9 4 ПДП-НДП 62,628 5.8 13,326 1.7 5 Покрет свемакедонске акције 42,926 4.0 8,803 1.1 0 СРС-МДПС 32,799 3.0 31,236 3.9 6 Радничка партија 31,591 2.9 2,923 0.4 0 Македонска народна 26,151 2.4 4,806 0.6 0 Социјал–демократска партија 16,972 1.6 1,656 0.2 0 Партија Југословена Македоније 16,898 1.6 13,331 1.7 2 Демократска унија – партија сељака 13,230 1.2 4,829 0.6 0 Демократски савез 13,097 1.2 2,707 0.3 0 СПМ-СРС-МДПС 5,960 0.6 7,061 0.9 1 Народна демократска партија 4,597 0.4 4,105 0.5 1 ПЦЕРМ-СПМ 3,757 0.3 3,961 0.5 1 0 Демократски савез Турака 3,384 0.3 – – 0 Демохришћанска партија 2,779 0.3 – – ПЦЕРМ 2,359 0.2 0 – – Радничко–сељачка партија 1,896 0,2 726 0.1 0 МААК/ВМРО-ДПМНЕ 1,698 0.2 0 – – СРС-СДПМ 732 0.1 0 – – 0 Унија пензионера Битоља 428 0.0 – – Независни 18,157 1.7 12,769 1.6 3 Неважећи гласови 60,144 5.3 34,476 4.1 – Укупно 1,135,728 100 831,218 100 120 Избори 9. Странка Савез Савез (Анте Народна
у децембар Број гласова % комуниста Црне Горе реформских Марковић) 42,840 странка 39,146
Црној Број 171,316
56.18 14.05 12.84
Гори 1990. мандата 83 снага 17 13
Демократска коалиција 30,760 Демократска странка 2,491 Југословенска народна партија Демохришћанска (православна) странка 1,735 Социјалистички савез Црне Горе Демократски савез предузетника Црне Горе 844 Независни 2,435 0.8 0
10.09 0.82 2,175
0.71 0.57
1,638
12 0 0
0 0.54 0 независних
0.28
0
Избори у Србији 1990. 9. децембар 1990. Странка Број гласова Број мандата Социјалистичка партија Србије 2.320.587 194 Српски покрет обнове 794.789 19 Демократска странка 374.887 7 Демократска заједница војвођанских Мађара 132.726 8 Странка демократске акције 84.156 3 Партија за демократско деловање 21.998 1 Народна сељачка странка 68.045 1 Демократски савез Хрвата Војводине 23.630 1 Српска демократска странка 32.927 1 Странка Југословена 21.784 1 УЈДИ 24.982 1 Демократска реформска странка Муслимана 3.432 1 3.432 2 СРСЈ за Војводину Странка савеза сељака Србије 52.663 2 Групе грађана 456.318 8 наставак Документи: Б Е ВАШИНГТОН
10. Л
А
К
У
Ћ
А
ОСЕТЉИВО Одлука националне Директива 133
безбедности
14.
март
1984.
ПОЛИТИКА СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА ПРЕМА ЈУГОСЛАВИЈИ Као што је већ истакнуто у међу–агенцијском извештају, политика Сједињених држава
усмерена је ка независној, економски одрживој и стабилној, војно способној Југославији, која ће најбоље служити западним и америчким интересима. Југославија је значајна препрека совјетском екпанзионизму и хегемонији у јужној Европи. Југославија такође служи као згодан пример земљама источне Европе, о предностима независног односа према Совјетском савезу и користима од пријатељских веза са Западом. Тешка финансијска ситуација с којом је Југославија суочена, прети да озбиљно угрози способност Југославије да одржи политику која најбоље одговара нашим интересима. Морамо да радимо заједно са својим савезницима и осталим индустријским демократијама како бисмо подржали решеност Југославије да остане независна и поуздана снага на јужној граници Варшавског пакта. У интересу Сједињених држава јесте то да Југославија буде у стању да се одупре притисцима Совјетског савеза и Вар3авског пакта. Наставићемо такође да охрабрујемо дугорочну унутрашњу либерализацију. Одлучио сам, у складу са нашом одавно утврђеном политиком подршке независности, територијалне целовитости и националног јединства Југославије, да се предузму следеће мере: – Сједињене државе ће наставити, у блиској сарадњи са пријатељским земљњама, да подржавају напоре Југославије у превазилажењуњених финансијских тешкоћа. Настојаћемо да проширимо економске односе са Југославијом на начине који ће бити од користи обема странама и који ће ојачази везе Југославије са индустријализованим демократијама. Политика Сједињених држава биће у томе да се промовише правац ка ефикасној, тржишно оријентисаној, југословенској економској структури. Сједињене државе ће следити политику добро установљеног дијалога са југословенским лидерима у питањима од узајамних интереса и забринутости. Ми ћемо искористити прилике које пружају званичне постете на високом нивоу како бисмо поново потврдили подршку САД југословенској независности, , територијалној целовитости и националном јединству. Наша политика ће наставити да охрабрује Југославију да игра посредничку улогу у Покрету несврстаних и да тиме контрира кубанском и совјетском утицају у тој организацији. ПОЛИТИЧКА УПРАВА ССНО Информација (24/25. јануар 1991.) У овој Информацији указујемо на важније карактеристике најновијих збивања у свету и нашој земљи и на тежишне задатке ЈНА у 1991. години, посебно на оне који непосредно предстоје. Основни закључак из садашње процене ситуације јесте да је завршена једна фаза развоја и југословенског друштва и односа у међународној заједници. Крај деведесетих означује почетак једне нове фазе која ће се битније разликовати од претходне. Наравно, ту се не мисли на неке круте поделе, него на битну квалитету и садржај онога што се догађало, што је сада и што је на помолу. Нема дилеме, међународну сцену карактеризирају многи процеси и појаве, од којих ће неке готово сигурно имати знатан, па и битан утицај на збивања у нашој земљи. Иако будући развој ситуације у СССР-у није могуће поуздано предвидјети, у овом тренутку
се поуздано може рећи да је успорен процес дезинтеграције те велике земље. Совјети су се почели прибирати и увиђати да пут којим су кренули не води успјеху реформе, већ у пропаст. Реафирмирају се и нарастају снаге које су за очување савезне државе и њезиних институција. Ових дана подузимају се одлучне мјере да би се зауставиле сепаратистичке тенденције у појединим деловима земље. Чине то на начин који је понегдје врло проблематичан, уз велике отпоре у земљи и притиске из вана. Ангажирана је и совјетска армија. Такав развој ситуације у СССР -у, без обзира на то у што ће се изродити, спутава слободу акције Запада и домет његових утјецаја на свјетска збивања. Ни у Југославији социјализам није докрајчен и бачен на кољена. Југославија је, додуше уз високу цијену, одолела првом удару и валу антикомунистичке хистерије. Задржани су реални изгледи за очување земље као федеративне и социјалистичке заједнице. Догађаји у Перзијском заљеву нису текли према почетним процјенама и очекивањима САД и Запада. Америка је на изворима јефтине енергије градила своју цјелокупну цивилизацију. То је битан разлог њиховог доласка у Перзијски заљев и отпочињања рата. У вријеме слања ове информације, рат поприма велике размјере с несагледивим посљедицама и потпуном неизвјесности у погледу његова даљњег тока. У појединим, дојучерашњим, тзв. социјалистичким земљама Источне Европе, ситуација се у тој мјери комплицирала да, објективно, измиче контроли оних који су је извана усмјеравали. У реализацији својега основног стратегијског опредељења - рушење идеје комунизма и социјалистичке опције - сценаристи са Запада су остварили значајне резултате, али не и крајњи циљ. Рушење комунизма није им успјело, ни у једној земљи у којој је револуција била аутохтона. Због тога су стратези антисоцијалистичког похода присиљени на прегрупирање снага и тражење нових праваца и модалитета напада. У односу на својега главног супарника, Совјетски Савез - вероватно ће наставити са подршком дезинтегративним тенденцијама. Дат ће становиту економску помоћ, првенствено због страха од проблема који би настали у случају колапса или распада тако велике земље, на начин који би могао изазвати светску катастрофу. Иначе, чињеница да се један народ чија је земља била до јучер велесила и имала улогу гиганта у међународним односима, данас суочава с толиком биједом и немаштином, говоре саме за себе. У погледу наше земље, на Западу су схватили да идеја југословенства и опредељење за социјализам имају много дубље корене него су процењивали, те да рушење социјализма у Југославији није исто као у неким другим земљама. Зато се може очекивати да ће донекле променити методу деловања и кренути у још снажнији напад. За њих би врло важно било да у Југославији постигну потпун успех. Начели би једну земљу где је победила аутохтона револуција. Даљње активности ће се вероватно изразити на двије фронте и с два основна циља. У првом ће се настојати срушити комунисте који су се одржали на власти било у појединим републикама или на разини федерације. Тако ће се покушати отежати проведбе економских реформи или ће се утјецати на то да начин њихове проведбе изазове социјалне немире, па онда, по истом рецепту као у Бугарској, у Румуњској, актуализирају стално понављање избора, све док њихови штићеници не преузму власт. Друга фронта је разбијање Југославије, праћено оптуживањем комуниста. Таква опредељења потврђују више изражених активности. О томе говори и познато саопћење ЦИА -е “да ће се Југославија распасти за осамнаест мјесеци”. Познато је с каквим циљем се дају таква саопћења и да
она увјек имају јасну функцију. То се односи и на изјаву Стате Департмента од 25. просинца 1990. године, која садржи пријетњу да ће се САД “снажно супротставити свакој употреби силе или притисцима којима би се зауставили демократски процеси или успоставило недемократско јединство Југославије”. Бит те поруке је сасвим јасна - срушити социјализам у Југославији, чак и по цјену њезина разбијања. Истодобно, порука је упозорење и армији да не спречава тај процес. Заузимање неких кругова Запада за демокрацију је прозирна демагогија, јер је за њих демокрација само оно што одговара њиховим циљевима и интересима. Под демокрацијом у нашим приликама подразумевају, у првом реду, оно што је антисоцијалистичко. Главна активност према Југославији и даље ће бити усмјерена преко Мађарске, јер је она, на више начина, већ уплетена у игру према Југославији. Протекла година (1990), била је за нашу земљу уистину драматична. Антијугословенство и антисоцијализам били су у пуном замаху. Све је изгледало без перспективе. Ова ће година (1991) бити тежа, али за разлику од претходне, сада је перспектива видљива. Видљиви су излази до којих треба доћи. То ће, у првом реду, зависити од ангажирања снага друштва у рјешавању трију најважнијих задатака. Прво - потребно је осигурати досљедну проведбу програма привредне реформе на начин који ће спречити привредни колапс и такве социјалне потресе који би могли изазвати непредвидива и неконтролисана понашања. У том смислу, морају се пронаћи и сигурна и стабилна рјешења финансирања федерације, посебно ЈНА. То је нужно учинити и стога што постоји концепт рушења федерације и на тај начин да се њезиним органима одузму средства и потпуно онемогући њихов рад. То се не може допустити. Наставак реформе подразумева мијењање свега што није било добро. То треба чинити поступно а не ломовима. Друго - мора се осигурати функционирање федералне државе као претпоставке за договор о будућем уредењу Југославије. Ако би се и даље примењивала политика свршеног чина, заиста би било тешко избећи крвопролиће, а то се нипошто не смије догодити. Сваки предлог за будуће решење треба разматрати на миран и рационалан начин. Увјет за то је поштовање правног поретка земље. Само у оквиру њега могуће је тражити рјешења за будућност Југославије. У тражењу тих рјешења сви могу износити своје аргументе, али на нормалан, демократски и цивилизиран начин. У расправи о будућности Југославије треба судјеловати и стални састав Армије и као институција и као грађани ове земље. Кад је о томе ријеч, сва наша искуства говоре да Југославија може постојати једино као држава. Ако није држава, није Југославија, онда је нешто друго. Оно што неки нуде у Југославији као конфедерацију, то фактички није држава, нити може бити. Држава може бити или унитарна или федерална. Унитарна држава нема никакве шансе у Југославији и неће бити прихваћена, јер је пала на повјесном испиту. Југославија може бити само федерална заједница с неким изворним правима и функцијама федерације. Може се и треба расправити о врсти и опсегу тих права. При том би било добро уважавати решења која имају многе савезне државе федералног типа. Треће - треба учинити све да Савез комуниста - покрет за Југославију у идућих пет-шест мјесеци постане главна политичка снага на југословенском простору и стожер окупљања
свих лијево оријентисаних политичких партија, странака, удружења и организација. То је у овом часу једина југословенска политичка снага. Било би изузетно добро да на политичкој сцени има више партија југословенске оријентације. Припадници Армије имају своје обавезе на сва три главна задатка. У рјешавању првог задатка ми ћемо судјеловати у његову тоталитету, а посебно у оном дијелу који се на нас непосредно односи. У рјешавању другог и трећег задатка очекују нас многе конкретне обавезе. То су наша два главна задатка, при чему је трећи можда и најважнији. Наш основни задатак мора бити стварање претпоставки за функционисање федералне државе. То најприје значи ликвидирати пробоје који су извршени у подручју јединства оружаних снага; реализирати задатке разоружања и ликвидирати паравојне организације у Југославији. Реализирањем тог задатка стварају се основни увјети за миран расплет кризе и демократски преображај југословенског друштва. Истодобно, тиме се наноси снажан пораз националистичко-сепаратистичкој политици и пракси и охрабрују снаге које се заузимају за очување и развој Југославије на социјалистичким основама. Доношењем Наредбе Предсједништва СФРЈ извршење тог задатка почело је повољно, посебно са стајалишта афирмације друштвеног угледа ЈНА. Јавност се на најконкретнији начин тиме упознаје с нашим чврстим опредељењима да се оствари оно што је утврђено. Прихваћеним ријешењем потврђена је и наша опредјељеност да дјелујемо строго у складу с Уставом и законима, онако како је у датим увјетима политички најприхватљивије. Ако се Наредба не проведе онако како гласи, тада ће ступити на сцену правосудни и други органи са свим консеквенцама које нужно прате њихово дјеловање. Надлежни органи располажу непобитним доказима о потпуно незаконитом начину формирања и наоружавања паравојних оружаних састава и њиховом припремању за извођење диверзантско терористичких и других насилних акција. Ако се Наредба Предсједништва СФРЈ не изврши, те ће поразне чињенице бити јавно објелодањене у оквиру поступка против починитеља тих тешких кривичних дела. Сватко на кога се Наредба односи треба имати у виду да ће нелегални оружани састави бити расформирани и разоружани, било на начин и у року који су утврђени Наредбом или примјеном санкција прописаних Законом. Сада посебно треба пазити на осигурање високог ступња борбене спремности јединица и функционалности и сигурности система руковођења и командовања. Особито је важно осигурати максимаини ступањ сигурности у јединицама, јер су они који губе главу, спремни на очајничке кораке, као оружане насртаје на касарне, складишта и друге војне објекте, на извођење класичних диверзантско-терористичких акција, на организирање атентата, ликвидацију чланова обитељи и друго. У претходној информацији упозорено је на чињенице које говоре о сасвим конкретним припремама за такве активности. Због тога, осигурање људи, објеката, јединица никад није било важније него сада. До краја ће се осигурати проведба ставова о ТО Словеније и упућивању регрута на одслужење војног рока. Те двије обавезе до сада нису биле у првом плану, јер су главни напори били усредоточени на разоружавање паравојних организација. У вези с регрутима, одмах ће бити подузете неке мј ере из наше надлежности. Дио регрута из Хрватске и Словеније, распоређен у Петој војној области, бит ће пребачен у друге војне области и
у Ратно ваздухопловство и у Противваздушну одбрану. Утврдит ће се одговорност за самовољно мијењање планова упућивања регрута, добивених од Генералштаба и подузимати мјере које ће осигурати ефикаснију проведбу тога задатка. Већ је покренут поступак за промјену закона којима се предвиђа поновно враћање тих послова у надлежност ЈНА на цијелом простору СФРЈ. Познато је да се налазимо у врло тешкој финансијској ситуацији. Зато морамо крајње пажљиво и врло рационално поступати у трошењу новчаних средстава. Наредбу у вези с приоритетом плаћања треба схватити најозбиљније и најдоследније је проводити. У СИВ -у је разговарано о тој теми и дошло се до неких рјешења. До краја овог мјесеца морат ће се пронаћи рјешења за стабилно финансирање ЈНА. Сви припадници Армије, посебно старјешине морају схватити да се у наредном времену треба крајње упорно борити за интегритет и јединство армијског кадра. То је претпоставка извршења уставне улоге Армије, али и претпоставка да се све промјене у друштву остваре на миран и демократски начин. Армија мора остати чврста и устрајати у извршавању својих обавеза.Врло је важно да се људи навикавају и размишљају како да се у ходу прилагођавају новим увјетима и ситуацијама. Понегде се чак и у крупним питањима ради рутински, као да се у последње двије године ништа у друштву није догодило и промјенило. У одгојном раду треба развијати способност и навику размишљања о сваком конкретном задатку и о томе како да се поступи у новим увјетима - када не постоје увијек прописане методе. У нашим Правилима није све регулирано, а много је и онога што се мора мијењати. То ће се радити плански и поступно. Осим рјешавања тих крупних задатака, ни за тренутак се не смије занемарити текући живот и обавезе јединица и установа. Брига о људима, обуци, реду и дисциплини мора бити стална преокупација. То је гаранција успјеха Армије у извршавању својих обавеза и у овим сложеним и тешким временима. Успоредо се сви морамо залагати у конституирању и оспособљавању Савеза комуниста покрета за Југославију. Постојање једне такве партије социјалистичке оријентације, увјет је опстанка федералне Југославије и претпоставка јединства и интегритета наше Армије. Отуда и толико значење задатка о коме је реч. На идеји југословенства, националне равноправности, братства и јединства, слободе и социјалне правде, Партија је остварила побједу у рату 1941 -1945. С том идејом Савез комуниста - покрет за Југославију побједиће и сада. Армија може осигурати увјете за миран расплет кризе, али не може ријешити питање Југославије. То може постићи само јака политичка организација, чији програм прихватају и подржавају најшири слојеви становништва. Знају то добро сви они који раде против наше земље. Зато су се и окомили на Савез комуниста - покрет за Југославију. Хтјели би га и забранити, бојећи се његове нарастајуће снаге и утјецаја у друштву. Ако је комунизам мртав, као што кажу, зашто се плаше те организације? Људима треба стрпљиво објашњавати смисао и значење постојања Савеза комуниста покрета за Југославију. При томе, никога не треба присиљавати да постане његов члан. То мора бити став који произлази из особног опредељења и увјерења. У питању је и најнепосреднији, егзистенцијални интерес људи. Врло је важно спријечити увлачење “пете колоне” у редове Савеза комуниста -покрета за Југославију. У СК-ПЈ требају бити и људи који другачије мисле. Они су увјек добро дошли. Али не смије се допустити понављање грешака каквих је било у дјеловању СКЈ, којега је
разбила “пета колона”. Онима који хоће да га изнутра разбију - нема мјеста у овој организацији. Најважније је да се Партија окрене младима. Не само зато што је омладина изнијела рат и револуцију и што представља будућност сваког друштва, већ и зато што су основне идеје Савеза комуниста - покрета за Југославију блиске младим људима. Патриотизам и социјалистичка идеја имају најчвршће упориште управо у младој генерацији. Етнички ратови и услови мира Рат међу југословенским народима беснео је дуже од четири године (1991–1995). Од Хрватске се прелио на Босну и Херцеговину, захвативши велики део средишњег простора СФРЈ. Нације које су сачињавале заједничку државу и живеле половину столећа у социјалистичком и самоуправном "братству и јединству" скочиле су једна другој за гркљан у бесомучној мржњи и борби за националну независност и сваки педаљ тла. Хрвати против Срба (и обратно) у Хрватској, Срби, Хрвати и муслимани свако против сваког (и свако са сваким) у Босни и Херцеговини. Национална припадност служила је као једино мерило самосвести: територијално разграничење – као једини пут ка миру; етничко чишћење – као једино средство за остварење циља. Закрвила су се три народа једног језика и расе, али различитих вера и идентитета. Потврдило се још једном да етнички и религијски сукоби у човеку буде његове најгоре страсти. Оно што се догодило у Другом светском рату, морало се поновити. "Онај који не схвати своју грешку на време, осуђен је на то да је учини опет", опомиње древна мудрост. Косово је посебна прича. Тамо је започет процес распада Југославије и тамо се тај процес завршава. Тежња Албанаца да за себе изборе статус конститутивног народа с правом на самоопредељење, а Косово прогласе за своју републику (федералну јединицу т.ј. независну државу), одлично се уклапала у општи правац политичког кретања СФРЈ. Рат војске СР Југославије и полиције Републике Србије на једној страни и наоружаних одреда албанских одметника на другој, избио је 1998. После пропасти мировних преговора у француском замку Рамбује надомак Париза (фебруар 1999), непријатељства су обновљена, овог пута ваздушном интервенцијом НАТО. Бомбардовање Србије трајало је седамдесет осам дана (24. март – 10. јун 1999.), пре него што је Слободан Милошевић пристао на ултимативне услове примирја (Кумановски споразум). Исход: повлачење свег људства, оружја и опреме, и свих органа власти Републике Србије са територије КиМ, улазак снага НАТО (под називом КФОР) и усвајање резолуције Савета безбедности УН о Косову 1244 (1999). Нећемо се овде бавити пребројавањем мртвих и расељених, нити ћемо падати у сентименталност над догађајима чији је историјски ток немогућно променити. Још мање смо вољни за испитивање одговорности, личне или колективне, ма чије и ма које врсте. Најмање смо позвани да изричемо пресуде, и држимо моралне проповеди. За то су надлежни други, и код нас и у свету. Има их на претек. Наш задатак је ограничен на разматрање феномена деструктивности супарничких национализама на рачун индивидуалних права и слобода грађанина. Вишенационалне државе са политичким системима утемељеним на етничком начелу и организовању не могу опстати у демократском поретку. Свака намера да се јединство очува по сваку цену, пре или доцније, води у неконтролисан излив насиља и зверстава . Југославија је била мртворођена. Dead Man Walking . Жалосно, али истинито.
1. Етнички ровови су увелико били ископани. Оно што се расцепало по шавовима (ако је икад било спојено) више се није могло саставити. Главно питање, отуд, није било како обновити Југославију, већ како зауставити братоубилачки рат. Пошто се испоставило да југословенски народи и њихови челници нису били кадри да се договоре и престану са узајамним непријатељствима, умешали су се странци . Американац Сајрус Венс , бивши државни секретар у кабинету председника САД Џ. Картера (1976 –1980), појавио се у новембру 1991. у функцији специјалног изасланика генералног секретара УН, с налогом да, како год зна и уме, успостави мир у Хрватској. Његов задатак се састојао у овом: прекид ватре, демилитаризација подручја под контролом српских снага и снага ЈНА, повратак избеглица и стварање повољних услова за почетак политичких преговора. Споразум о прекиду ватре закључен је у Женеви (23. новембар 1991), а потписници су били Вељко Кадијевић, секретар за одбрану СФРЈ, председник Србије Слободан Милошевић и председник Хрватске, Фрањо Туђман. Ниједна страна, међутим, није се држала речи на коју је ставила потпис. У јануару 1992, услед наставка оружаних сукоба, закључен је нов споразум, овог пута о примени женевског споразума (Сарајево, 2. јануар 1992), поново у режији Сајруса Венса. Врховни контролор постигнутог прекида ватре требало је да буду снаге УН (УНПРОФОР ) разврстане дуж линије раздвајања . Уркос тешкоћама, кашњењу и спорадичним пуцњавама, примирје се углавном поштовало до 1995. Остале тачке Венсовог плана никад нису спроведене у дело. * * * Ситуација на хрватском фронту одржавала се у мање–више непромењеном стању замрзнутог конфликта до почетка 1995. Тад су, најзад, представници међународне заједнице у тзв. "Групи Загреб 4" предочили зараћеним странама један заокружен нацрт територијалне и политичке аутономије Срба у оквиру суверене републике Хрватске. Овај план запамћен је као – План З-4. Један сасвим сумаран преглед садржаја овог плана изгледао би овако. Основна идеја аутора била је у томе да се изврши мирна реинтеграција Републике Српске Крајине у Републику Хрватску, а да се Србима осигура што шира територијална и персонална самоуправа. План З -4 предвиђао је демилитаризацију подручја под српском контролом и повратак свих прогнаних лица својим домовима, дајући истовремено велика овлашћења снагама Уједињених нација (УНПРОФОР) у примени плана. Усвајање амандмана на хрватски устав којим би се озаконила предложена решења и омогућило стварање аутономне области у хрватском државном систему поставило се као претходан и незаобилазан услов, без кога би план свакако остао мртво слово на хартији. Ово што следи јесу најзначајније тачке из Плана З -4: – Крајина би била аутономна област (у саставу Републике Хрватске) са својим изабраним председником, парламентом, владом и судом; – у Крајини би важили хрватски устав и закони, уз формално потврђивање надлежних институција Крајине; – припадници војске Републике Хрватске могли би ступити на тле Крајине само у случају изричитог позива од стране органа власти Крајине; – ниједан званичник Крајине не би био одговоран ни пред једним органом републике Хрватске;
– Крајина би уживала потпуну монетарну и фискалну самосталност; имала би и сопствену валуту (у паритету са хрватском куном); – Крајина би била зона слободне трговине ослобођена царињења и опорезивања; – Крајина би имала своје симболе државности: грб, заставу и химну; – Крајина би располагала својим полицијским снагама са властитом командом и хијерархијом; – Источна Славонија, Барања и западни Срем били би укључени у састав Крајине, али би њихова реинтеграција требало да представља одвојен процес уз присуство међународних трупа у периоду од пет година, после ког би уследио нов договор са званичном Хрватском. Ни Загреб, ни Београд, ни Книн нису били спремни да прихвате план З -4. За Хрвате је било неприхватљиво стварање ма какве аутономије, јер је Хрватска по свом уставу дефинисана као унитарна држава . За представнике крајинских Срба није долазило у обзир признање хрватске државности у било каквом облику, још мање укључење Крајине у њу. Милошевић је из Србије слао своје лицемерне поруке у стилу: "Ми се у то нећемо мешати. Нека одлуче сами Срби. О њиховој судбини се ради. Kако год они буду одлучили, ми ћемо их подржати.". Наравно, по неписаном правилу балканске мимикрије, свака од заинтересованих страна ковала је тајне планове у којима није било места зa компромис. Хрвати су хтели Хрватску не само без српске аутономије, него и без Срба уопште. Београд се отпочетка борио против независности Хрватске и за опстанак социјалистичке Југославије: за њега су тамошњи Срби били пуко оруђе за остварење тог наума. А Крајишници, испраних мозгова и недораслих вођа, прихватали су да учествују у тој демонској игри двојице господара живота и смрти, са Дедиња и са Пантовшћака. Зато је План З -4 морао да падне. * * * Ратне операције хрватских војних и полицијских јединица "Бљесак" (1–3. мај 1995.) и "Олуја" (4–7. август 1995.) збрисале су Републику Српску Крајину за неколико дана. Око две стотине хиљада етничких Срба напустило је Хрватску у збеговима, застрашена опасношћу од хрватске одмазде. Проценат српског становништва у Хрватској пао је са 12.2% на 4.5% . Било је то, уствари, "коначно решење" хрватског питања и остварење хиљаду година дугог сневања о независној и једнонационалној држави Хрватској. 2. Босна и Херцеговина је подручје у срцу Балканског полуострва, европска тромеђа источног хришћанства, западног католичанства и сунитског ислама, оличених у Србима, Хрватима и Бошњацима (словенским муслиманима); то je поднебље вековима распето поделама на две стране света с многим слојевима историјског наслеђа сваке од ових цивилизација, углавном у представама непросвећеним и упрошћеним. На дну свести тамошњих људи задржале су се усеклине колективног духа у којима се меша локално и неразвијено с најмоћнијим овоземаљским идеологијама и верама. Отуд су припадност племену, искључивост према другачијем, претварање пред јачим и свирепост према слабијем, главне карактерне особине свих народа у Босни и Херцеговини. Босански Срби су одувек тежили Србији т.ј. уједињењу Срба у јединствену српску државу. Истоветне су биле и интимне намере Хрвата. А босанско–херцеговачки муслимани поистовећивали су се с Турцима за трајања Османског царства: потом су се, изгубивши сигурно тле под ногама,
могли или приклањати Србима и Хрватима, или трагати за новим идентитетом, негде ван Балкана и ван Европе. Свака идеја о политичком организовању Босне и херцеговине мора рачунати на етничко и верско разврставање . Од демократије, у таквим условима, не може бити ни помена. Ако се Југославија поцепала по етничким границама, како је могућно да се очува целовита Босна и Херцеговина, а да се то не учини принудом? * * * Предлог преуређења Босне и Херцеговине који је понудио португалски дипломата Жозе Кутиљеро у фебруару 1992. представљао је очајнички напор Европљана како би се избегао рат у Босни и Херцеговини. Његов план подразумевао је максималну децентрализацију (кантонизацију) државе, али и сврставање кантона по етничком моделу . Кутиљеров документ су прихватила сва тројица представника босанских националности: у име Срба Р. Караџић, у име Бошњака А. Изетбеговић и у име Хрвата М. Бобан. Догодило се то у Лисабону 18. марта 1992. Указао се трачак наде. Тачно десет дана касније, 28. марта, непосредно после разговора са америчким амбасадором из Београда, одржаном у Сарајеву, А. Изетбеговић је променио мишљење и повукао свој параф с Кутиљеровог папира. Основано се сумњало да је том приликом Американац понудио политичку и економску помоћ САД независној Босни и Херцеговини, и да се аутор "Исламске декларације" предомислио, осокољен обећањем из Вашингтона. Амбасадор В. Цимерман је, накнадно, катогирчно и упорно одбијао било какву одговорност за Изетбеговићев потез. Епилог је добро познат. Рат. * * * Идеја о унитарној Босни и Херцеговини оживела је, на кратко, у мировном предлогу двојице англосаксонских дипломата Сајруса Венса и лорда Дејвида Овена. Представљајући Уједињене нације и Европску унију, они су главарима три босанска народа понудили решење по којем би Босна и Херцеговина била подељена на десет аутономних кантона. Надмудривања и натезања поводом Венс–Овеновог плана развукла су се од јануара до маја 1993. да би, на концу, босански Срби огромном већином одбацили понуду међународних посредника. После овог дипломатског неуспеха и усред рата који је дивљао, дилеме више није било: мир се могао успоставити само на основу политичког и просторног разграничења применом етничког мерила. Логика по којој се поцепала Југославија није могла мимоићи Босну и Херцеговину. Недуго затим, на преговарачки сто стављена су још два мировна плана, Овен– Столтенбергов и план Контакт групе. Оба су се темељила на уважавању "реалности на терену". Онај први предвидео је територијалну расподелу на следећи начин: Срби 52%, Бошњаци 30%, Хрвати 18%. Овог пута, незадовољан је био Изетбеговић: предлог је глатко одбио. Ни трећи покушај, иза ког су стале САД, Русија, Велика Британија, Француска и Немачка, није боље прошао. Од 1995. ствар је у своје руке узео амерички булдожер–дипломата, Ричард Холбрук. Неоптерећен отменошћу и манирима, тактом и књишким знањем, овај робусни Јенки, успео је у оном у чему префињени и високоумни Европљани нису: његовом заслугом заустављен је рат у Босни. Потврдило се да балкански народи добро реагују једино на демонстрацију силе. А управо је то било својствено Холбруковом схватању миротворства.
Његова замисао ослањала се на неколико претпоставки. Прво, питање Хрватске и питање Босне и Херцеговине су међусобно испреплетана и условљена, и морају се решавати упоредо. Друго, Срби се морају свести на разумну меру у војном погледу из два разлога: постаће расположенији за уступке, а територијална подела ће бити уравнотеженија. Треће, Слободан Милошевић представља аутентичног заступника укупних интереса Срба и зато му треба ојачати позицију како би био у стању да одлуке доноси самостално. Четврто, свака страна у сукобу, пре свега, мора добити оно што јој је најзначајније. И пето, од мировних преговора треба направити глобални спектакл са Америком у средишту пажње. Велика представа одржана је у ваздухопловној бази Рајт–Патерсон, Дејтон, Охајо, САД, од 1. до 21. новембра 1995. А шта је ко уистину добио Дејтонским споразумом? Бошњаци су добили независну и међународно признату државу Босну и Херцеговину и у њој свој ентитет од 51% који деле с Хрватима. Срби су добили територијално и етнички компактну и самоуправну територију (49%) под називом Република Српска, али без директног излаза на Јадранско море и посебним статусом за град Брчко. Хрвати су добили право да насилно иселе највећи број Срба из Хрватске (Бљесак и Олуја), признато конститутивно право својих сународника у БиХ, али не и одвојен етнички ентитет у БиХ. Свечани чин потписивања мировног споразума приређен је у Паризу 14. децембра 1995. Био је четвртак. * * * Конференција у Рамбујеу о Косову и Метохији требало је да буде реприза Конференције у Дејтону о Босни и хХерцеговини. Ако су преговори у Охају донели мир закрвљеним народима, истом су се надали и организатори сусрета у француском дворцу. У водећим улогама нису били Холбрук и Милошевић као што је то било на америчкој премијери, него њихови посилни Кристофер Хил и Милан Милутиновић. Двојица дејтонских суперстарова за себе су изабрали места иза велике бине, мада су и вде вукли све конце. Искрено, нико од присутних у Рамбујеу није желео договор. Ни Срби, ни Албанци. Међународни посредниџи најмање од свих. Преговарачки процес који је трајао два месеца личио је на режирану представу "с певањем и пуцањем". Од првог тренутка се могао наслутитие трагичан расплет. Тако се и догодило. Нацрт предложениог текста подредвиђао је да Косово и Метохија остане под формалном сувереношћу Србије и СР Југославије, али да суштински буде независно, с 30,000 војника НАТО који би се слободно кретали кроз читаву Србију, изузетих од макакве законске одговорности. Поврх тога, реферндум о коначном статусу КиМ био би одржан после три године овог провизоријума. Београду је остављен симболичан контигент од неколико хиљада полицјаца и припадника оружаних снага у строго дефинисаном делокругу. Милошевић је био суочен с ултиматумом западних сила: Прихватање споразума или бомбардовање Србије. Иако је првобитно слао потврдне сигнале, на послетку је одбио. На дан 24. марта 1999. почело је вишемесечна ваздушна акција НАТО на Србију. Услови НАТО за обустављање напада његове авијације у многом су подсећали на захтев за капиртулацију. Војнотехничким споразумом из Куманова )9. јун 1999.) и Резолуцијом Савета безбесности УН 1244 од 10. јуна 1999. прекунуто је даље разарање Србије. Цена је
