der
Derviš i smrt
I Poziva za svedoke: mastionicu i pero i ono što se perom piše, nesigurnu tamu sumraka i noć i sve što ona oživi, sudnji dan i dušu što sama sebe kori, vreme, početak i svršetak svega da je svaki čovek uvek na gubitku. (iz Kurana) Počinje priču bez koristi za sebe i druge, iz potrebe jače od koristi i razuma. Da ostane zapis muke razgovora sa sobom. Ne zna šta će biti zabeleženo, ali će moći u tom zapisu da vidi sebe kakav postaje. Drhti mu ruka, zbog suđenja koje započinje na kojem je on i suđeni i svedok i sudija. Zove se Ahmed Nurudin, svog imena se sada pomalo stidi, jer ono znači svetlost vere, a on ne misli da je kadar da ga nosi, jer je na kraju ostao od njega samo go čovek, ni šejh ni Nurudin. Sad ima 40 godina mlad je dovoljno da ima želja i dalje, ali i odveć star da bi mogao da ih ispuni. Radije bi da je 10 godina mlađi ili stariji. Sa 30 godina čovek se ničega ne boji pa ni sebe samog, spreman je na sve pa i na pobunu, tad mu je svejedno. Sa 50 godina starost bi ga čuvala od pobune. Nehotično u njegov tok misli ulazi ova reč pobuna i on ne zna otkuda se pojavila. Prvi put tako naziva svoju muku. Ali sad nema nazad, pisanje je neminovnost, kao življenje ili kao umiranje. Oseća promenu u sebi i kaže da je to što se dešava i što se dešavalo zato što hoće i mora sebe da poštuje, bez toga ne bi imao snage da živi kao čovek. Promena ga ne buni jer čovek jeste promena, ali je zlo ako ne poslušamo savest kada se javi. Šeik je tekije mevlevijskog reda, koju je redu poklonio bogati Alijaga Džanić, da bude stecište derviša i siromaha jer su „oni slomljena srca“. Nekada je bila harem, ali su sramotu sprali molitvom i tamjanom, ipak nisu sasvim mogli isterati senke mladih žena . Sa Nurudinom tekija je postala bedem vere, on to ne krije jer su to svi znali. Smatrao je dužnošću i srećom da sebe i druge čuva od greha. Tekija je bila lepa i prostrana nadnesena nad rečicom. On ju je voleo i voli. 2 Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo, ne bi na zemlji ostalo nijedno živo biće (moto na početku svakog poglavlja preuzet iz Kurana) Sve je počelo pre dva meseca i tri dana, uoči Đurđevdana. Menjao je Hafiz Muhameda kada je ovaj pozvan da ispovedi tekijskog dobrotvora Džanića na samrti. Nurudin je otišao tamo podsećajući se svih rečenica koje je
samrtnicima često ponavljao, a koje su imale za cilj da odagnaju njihov strah pred smrću. Međutim ovoga puta, sam više nije verovao u sve te utešne derviške fraze. Prvi put smrt mu nije izgledala tako jednostavna. Sanjao je kako stoji nad mrtvim telom svog brata, okružen udaljenim ljudima koje ne poznaje. Počela je da ga boli tajna kojoj ne vidi smisao, iako veruje u sudnji dan i večni život, počeo je da veruje i u strahotu umiranja. Ipak nisu ga izveli pred samrtnika, već se susreo sa njegovom ćerkom, suprugom kadije Ajni – Efendije, mladom lepom ženom od 30 godina, koja je podsećala na život, više nego što to može biti dobro. Nevešt je u razgovoru sa ženama. U tim godinama deluju mu samouvereno, snažno, kao da drže uza sebe sablj u koricama ali uvek sa jednom rukom na balčaku, spremne da je upotrebe. Iblisova kći. Nadao se da će sa starcem Alijagom, između priče o raju i večnom životu uspeti da provuče i svog brata i zamoli za njegovo oslobođenje, smatrao je da bi starac na to pristao kao na stepenicu na svom putu u raj. Ipak, o ovoj ženi ništa nije znao, ni koje su joj namere, ni o čemu želi da razgovara, stajali su jedno prema drugom kao dva protivnika u borbi. Ona nije dugo oklevala, rekla je da želi da govori o svom bratu Hasanu. Hasan je šugava ovca u porodici, narušava njen ugled i ona traži od derviša da razgovara sa njim, da proba da ga urazumi. Nurudinu je to poznata priča, svaka porodica ima jednog kome je dosadio ugled svojih očeva i uživaju u besu svojih uglednih porodica; njena molba nije iskrena, više je vršenje dužnosti. Kada je shvatio o čemu se radi, njegovo interesovanje splašnjava i umesto da je sa pažnjom sluša, počinje sa pažnjom da je posmatra. Najpre se divi njenim rukama, potom uočava lepotu čitavog njenog tela, nije u njemu probudila želju, ne bi to sebi dopustio, posmatrao ju je kao što se posmatra tiha reka, nebo u predvečerje, mesec u ponoć, procvetalo drvo...bez želje da se ima, bez mogućnosti da se potpuno doživi i bez snage da se ode. Podsetila ga je na jednu jedinu ženu koju je u svom životu voleo, premda joj nije ni slična. To ga podseća da je sve, pa i ovo sad moglo biti drugačije, tera tu uspomenu od sebe. „Odlazi sjenko, ništa nije moglo biti drukčije, i našlo bi se nešto drugo da boli. Ne može biti drukčije, pa da bude bolje u ljudksom životu“ Ona priča o bratu: završio je školu u Carigradu, dobio visok položaj u službi, da bi odjednom sve to napustio, vratio se, oženio kako mu ne odgovara, počeo da pije da se druži sa prostim ljudima, pravi probleme po kasabi postao preprodavac stoke, majčino nasledstvo proćerdao, otac se zbog njega razboleo i odlučio da ga isključi iz testamenta i da ga se javno odrekne. Sada ona moli derviša da nagovori Hasana da se dobrovoljno odrekne svog dela, kako se ne bi dalje kaljao ugled porodice. Nurudin u tome vidi priliku da izbavi svog brata. Govori joj da Hasan može podneti tužbu, da je otac star i nemoćan, i lako ga je izmanipulisati pa da Hasanovi zastupnici to mogu uzeti kao argument protiv. Ona postaje nervozna, a derviš se koleba između odlučnosti da ide do kraja i bespogovorno pristane da ubedi Hasana da odustane od imetka u zamenu za slobodu svog brata i sopstvenog moralnog osećanja, zašto da učini nažao čoveku koji mu nikad ništa loše nije uradio ni rekao. Ne ceni on Hasana mnogo, lakomislen je,
površan, čudan, a ni do imetka mu nije stalo ni sopstvenog, pa ni tuđeg i možda je bratovljeva krivica mala i možda ga uskoro i oslobode, ipak ga muči kako će se pred samim sobom opravdati ako ovoj bezobzirnoj ženi pomogne u njenoj hajdučkoj nameri. Sve što je do tada drugima govorio, čitav život koji je vodio isključivo prema načelu časti bi bio doveden u pitanje, a na to nije spreman. Živ brat bi ga podsećao na nečastan čin. Odlaže odluku za dan, dva. 3 Moj Bože, oni ne vjeruju! Vraća se u tekiju, noć uoči Đurđevdana, mladi se smeju, vesele, kao da kasaba cepti u groznici, vazduh natopljen grehom, niiko neće ostati razuman, buknuće ljudi strašću. Derviš ih prekoreva u sebi, sram vas bilo, govori im da idu kući, sutra je kaurski (hrišćanski) praznik, da ne čine greh, jer je u đurđevskoj noći staro pravo da se čini greh, i ovi mladi ljudi ga slede, ne gledajući na veru. Besan je na sve te neobuzdane mlade ljude, na svu nabujalu prirodu, želeo bi da cveće ne miriše, treba ga pogaziti, da rečica ne žubori, srušiti sve vodenice pod kojima se gole devojke kupaju, podaviti ptice da ne čuje njihovu pesmu, zagraditi sokake, silom utišati sav taj život. da ostane samo gola ljudska misao i njoj podobna ledina. Ta noć je bila prelomna za Nurudinov život. Razgovora sa Mula-Jusufom koji izgovara par stihova Ibni Arebina o spoznaji koje je zapamtio u Sinanovoj tekiji od Abdulah efendije, mističara. O vrapcu koji ne može progutati zalogaj Anka ptice i testiji koja ne može zahvatiti vodu velikog mora. Nurudin mu to tumači tako da treba spoznati ono što možemo, kao što će vrabac odrediti svoju meru i testija svoju. Međutim Mula jusuf nije prikladan sabesednik, ubrzo prestaje da sluša i stoji iz puke poslušnosti, a više bi smisla imalo govoriti u bunar bar bi se odjek vraćao. Nurudin sluti nekakav greh u sjaju njegovih očiju, obasjanih mesečinom, nešto je saznao, nečemu je prisustvovao pre ovoga. Pita se šta on traži u tekiji, kad je od ovog sveta i đurđevske noći. Derviš oseća pometnju u sebi, kao da su popucale sve veze u njemu i da nije ono što je bio. Najpre oseća strah da će platiti taj trenutak. Osluškuje zvukove, šumove prirode, želja za povratkom u detinjstvo kada su čula čista i nevina neopterećena nasiljem misli. 4. Zar mislite da će čovjek postići ono što želi? Begunac na kapiji. Potera za njim. Nurudin ništa ne čini, niti ga uzima pod zaštitu izričito, niti prijavljuje da je tu. Bila mu je uzbudjiva ta igra između begunca i potere, i njegov položaj u tome, moć koju je imao u svojim
rukama, nije ga odao ne zato što je želeo da mu pomogne već zato što je hteo da se to uzbuđenje produži. Potom je poželeo da gonioci odu, da Potera odlazi, derviš se vraća u tekiju i zaključava vrata za sobom, želi da čita Kuran ili nešto drugo o velikim ljudima, velikim podvizima, da se umiri muzikom velikih misli koju je dobro poznavao. Zna da je begunac još uvek u bašti tekije. Gleda ga sa prozora, na kraju odlučuje da siđe i da se suoči sa njim. Govori mu da treba da ode, begunac odgovara samouvereno, kao da mu je svejedno šta će derviš uraditi, govori da ga neće uhvatiti, to Nurudina malo ljuti, očekivao je bespomoćnog, uplašenog čoveka koji u potpunosti zavisi od njegove volje. Ipak ga sakriva u kućicu u dvorištu tekije. U sebi se i dalje koleba, budući derviš njegova je dužnost da ga preda vlastima, tada bi ispunio zahteve svog poziva i nastavio da hoda utrvenom stazom poslušnosti, neveran svojoj muci, žrtvujući možda i unesrećenog brata i sebe ozlojeđenog, ali je istovremeno i čovek, pravda može da pogreši, ukoliko bi ga spasao to bi bila njegova konačna odluka, podigao bi se protiv nekoga i protiv sebe dosadašnjeg, neveran svome miru. Tako je begunac postao jezičac na kantaru dervišove kolebljivosti. Tekija se budi, Nurudin odlučuje da sve ispriča Mula-Jusufu, po povratku iz džamije zatiče stražare u tekiji, Mula-Jusuf ih je zvao, ne nalaze begunca. Nurudin oseća olakšanje, ali i teskobu jer je begunac sasvim izgubio veru u ljude, želeo bi da mu je ostalo makar lepo sećanje na njega. Posmatra kako strpljivo Mula jusuf ispisuje redove iz Kurana, upućujući mu povremeno ispitivačke poglede. Čudi se kako je hladnokrvno i odmah odlučio da prijavi begunca, a on se kolebao cele noći. Želi da pobegne, postao je razbojnički jatak, a ovaj mladi čovek ga na to podseća. Shvata da je i sam želeo da prijavi begunca, jer ne bi se obratio baš Jusufu, i ne bi nakon molitve šetao čekajući da stražari odrade posao, još juče bi Jusufov postupak nazvao poslušnošću i odlučnim gestom, danas ga već vidi kao surovog. Nije se promenio Jusuf, već Nurudin, i onda se sve promenilo. Ponovni susret sa beguncem, ovoga puta izmaštan u derviševom umu, govori mu da niko ne može da ga ubije, kada mu derviš kaže da se precenio, odgovara da nije on sebe precenio već da ga je derviš precenio. 5 Jesu li stavljeni katanci na srca njihova? Gomila okupljena oko ubice nekog trgovca. Nurudin misli da je to njegov begunac, želeo bi da jeste, ubistvo je manje od buntovništva, jer izaziva otpor i gađenje, nije privlačno kao buntovništvo zanesenjaka koji umiru zbog lepe reči i ne može biti uzor i podstrek. Pobuna je zarazna, lici na junaštvo. Susret sa ocem, najpre suzdržan, zatim nežan, derviš se kao dete oslanja na očevo rame i kratko plače. Brzo se pribrao, ali se tog trenutka seća kao
momenta olakšanja, i povratka u detinjstvo kada je bio zaštićen ljubavlju koja sve može. Pričaju o bratu. Derviš kaže da će ići muselimu da moli za milost. Ostavlja oca zavaranog iluzijom da se nešto može učiniti. Ljut je na brata što je svoju nevolju i na njega svalio, potom odagnava tu sebičnu misao, ipak teško mu je da trpi izmenjne poglede ljudi. Skreće iz čaršije, uz rečicu, sreće Hasana na konju. Zna za brata. Najavljuje dolazak u tekiju, Nurudinu je on beskoristan, njegova bezrazložna radost mu deluje površno, ipak on je jedini čovek koji mu je uputio reč saučešća,koja mu je ipak delovala kao milostinja siromaha. Požar. Odlazak muselimu. Drzak stražar. Hladnokrvan muselim, kada posle dugog planiranja Nurudin prokine da je hteo da pita za brata, ovaj odgovara. Brata? Kakvog brata?, pita ga šta hoće ako nema svedoke i ne zna šta je brat učinio. Nurudin odgovara pitanjem, da li je zločin pitati za brata, dužnost mu je da to pita i po ljudskim i po nebeskim zakonima, ne treba biti surov po svaku cenu. Muselim odgovara da on brani zakon, na čijoj je strani pravo. Posle svega derviš izlazi nezadovoljan i potišten i shvata da je optužen da pretpostavlja ličnu nesreću svemu ostalom i uviđa da na kraju nije ni branio brata, već da se samo usprotivio surovosti muselima. Bekstvo u molitvu, tu je siguran i smiren, odjednom oseća među ljudima iza svojih leđa koji se takođe mole, prisustvo begunca, daje mu ime Ishak, ime ujaka koga je jako voleo u detinjstvu i nije mu jasno zašto ih je povezao i zašto se stalno vraća u detinjstvo. Zamišlja razgovor između sebe i odmetnika, shvata da je on jedini čovek na koga može da se osloni, svestan je da je sve što je činio bilo ludo a sve što je govorio neprihvatljivo, ipak je on jedini kome bi mogao da se poveri jer je nesrećan ali pošten, ubio bi ali ne bi prevario. U stvari, bio sam samo siguran da bi mi on, Ishak, pobunjenik, mogao da objasni neke stvari zauzlane u meni u cvor. Jedini on. Ne znam zasto, mozda sto je patio, sto je u mukama stekao iskustvo, sto ga je pobuna oslobodila naviknutog misljenja koje veze, sto nema predrasuda, sto je rascistio sa strahovima, sto je posao putem koji nema izlaza, sto je vec osuden i samo junacki odgada smrt. Takvi ljudi mnogo znaju, vise nego mi koji klecamo od naucenog pravila do straha od grijeha, od navike do strepnje pred uvijek mogucom krivicom. I mada nikad ne bih posao putem odmetnistva, ni u mislima cak, rado bih cuo njegovu istinu. O cemu? Pričaće mu o svom životu, kako je postao derviš, kako ima porodicu, koju je video svega tri puta za dvadeset godina, a sad je brata zadesila nesreća, (ne kaže ni pravda ni nepravda, jer ne može da se odluči), ali poznaje brata I misli da je surovo kažnjen, jer je nesposoban za zločin. Ipak oseća da ga ne brani dovoljno, a ni ne opravda ove druge, nigde je. Zakržljali brat/nesigurni derviš.
Čeka ga otac, ispraća ga utešnim rečima u koje ni sam ne veruje. U tekiji Hasan priča sa Hafiz Muhamedom o postanku sveta, tj Hafiz Muhamed izlaže neku svoju teoriju o toj temi. Nurudin razmišlja o Hasanu. Školovao se u Carigradu bio službenik u Porti, oficir, potom otišao u Dubrovnik, pa se vratio sa nekim dubrovačkim trgovcem I njegovom ženom, u koju je bio zaljubljen, tužio nekog rođaka, pa odustao od optužbe kad je video koliko ovaj dece hrani, oženio se ćerkom tog rođaka, koju sum u nametnuli da se oduže za imanje, ali on je napušta, počinje da se bavi trgovinom, na užas svih. O njemu su kružile razne priče, a njemu je bilo svejedno, družio se sa svakim, pijančio sa barabama, ravan svakome, a opet promašen u svemu. Hafiz Muhamed vrti neku teoriju o postepenom razvoju čoveka od najjednostavnijih organizama, blisku evolucionističkim teorijama, a Hasan ga šaljivo podbada: A Bog?, ovaj odgovara Bog je tako htio. Tada Nurudin predočava svoju (novu) teoriju o čovekovom položaju u svetu I njegovom odnosu prema prostranstvu. Kaže da je prostranstvo ravnodušno prema čoveku, ono nas poseduje, ono je naša tamnica, zemlja nam nije naklonjena, talasi I gromovi nisu za nas. Ne osvajamo zemlju, već grumen za svoju stopu, ni planinu već sliku u svome oku, ni more već njegovu gibljivu čvrstinu I odsjaj njegove površine. Ništa nije naše osim varke, zato se tako čvrsto držimo za nju. Zemlja je nenastanjiva, kao I mesec, mi nismo nešto u nečemu, već ništa u nečemu, varamo sebe da nam je zemlja dom, jer nemamo kud. Čovekov razvitak bi trebalo da ide ka gubljenju svesti o sebi, unazad, dok ne postane samo snaga. Hasan odgovara da to nije rešenje, da je to samo reakcija na susret sa razočaranjem u životu, to je dizanje ruku od svega što čovek može da postane,odricanje svih obzira je prastari strah,želja za moć, iz straha. Počinju briču o Harunu. Hasan pripoveda o nekom čoveku koji je ubijen nedavno jer je radio protiv vlasti, uprkos upozorenjima, na kraju je uhapšen odveden u tvrđavu, napisali su saslušanja u kojima je on navodno priznao sve svoje postupke protiv vlasti I vere, potkazivanja, I sl I sa tim saslušanjima ga šalju veziru, ali na tom putu biva posečen jer je navodno pokušao da beži. Harun je došao do saslušanja koja su bila napisana unapred, zato je zatvoren. Nurudin je zatečen ovom vešću, ne želi da poveruje, koleba ga I to što je čuo baš od Hasana koga smatra poštenim ali lakomislenim, površnim, neodgovorne mašte. Hasan mu poklanja Abdul Haradžovu “Knjigu priča” u skupocenim koricama od safijanske kože sa četiri zlatne ptice u uglovima, koje su bile izvezene I na marami u koju je knjiga bila umotana. To je prvi put da mu je neko doneo poklon, još od Bajrama u detinjstvu. Hasan je upamtio da je dervišu jednom otac doneo gurabije umotane u maramu sa četiri zlatne ptice. Ta marama je jedino što je Nurudinu ostalo iz porodične kuće. 6 Slab je koji traži, a slabo je I što se od njega traži.
Susret sa dečakom u polju, podseća ga na jedan raniji susret sa drugim dečakom. Dečak kaže da redovno dobija batine od hodže zato ga je otac ostavio da bude zemljoradnik, jer alim ionako neće postati. Nurudin mu predlaže da ga povede u kasabu sa sobom, mali uzima kamen I Nurudin ipak shvata da je možda pametnije da ga ne vodi sa sobom. Sličan je susret pre mnogo godina imao sa malim Mula Jusufom, koji je sad derviš. Kod Hasana. U Hasanovoj sobi mnogo stvari bez reda, Nurudin je navikao na red I umerenost, ipak ovo mu nije smetalo. Mislio je da čovek mora da stvara red da se ne izbezumi. Hasan mu odgovara da je lako uspostavljati red I propise gledajući iznad glava ljudi, u nebo I večnost, teško je kada oni pokušaju da se spuste među žive ljude. Nurudin se poziva na Kuran koji određuje I propisuje sve međuljudske odnose, onda mu Hasan priča o ženi I mužu koji žive kod njega. Ona je zaljubljena u jednog Hasanovog slugu, muž to ne zna, voli je, pažljiv je prema njoj, propao bi bez nje. Voli je I ovaj drugi, ona se boji muža, Hasan ne zna šta je ispravno u toj stvari učiniti, šta god učini bilo bi pogrešno, muž bi ih ubio oboje. Hasan traži od derviša da mu tu uspostavi red, ako može kako. Ovaj odgovara da je to samo posledica jer se ljudi nisu uzdržavali propisa od početka. Hasan: Zivot je siri od svakog propisa. Moral je zamisao, a zivot je ono sto biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga ne ostetimo? Vise je stete naneseno zivotu zbog sprecavanja grijeha, nego zbog grijeha. Zabrane stvaraju licemerje I duhovne bogalje. Na Nurudinovo pitanje šta onda činiti, Hasan odgovara sa osmehom, Ne znam, kao da mu je drago što ne zna. Nurudin razmišlja o Hasanovoj promeni, nekad su bili slični, a onda je Hasan otišao potpuno suprotnim putem, pretpostavlja da je razlog za tu promenu bio snažan. Hasan odgovara da mu je efendija u Smirni jednom rekao, kad vidiš da mlad čovek stremi u nebo, ti ga uhvati za noge I svuci na zemlju. Predodređen je za život na zemlji, I treba da ga živi što lepše, ali tako da ne oseća stid. Misli da bi svet bio srećniji kad bi svi pošli njegovim putem. Nurudin je došao da mu zahvali za poklon, da mu kaže da će se boriti za brata I pravdu, a najviše mu je bila potreban oslonac u ovom čoveku koji je površan, ali je dobar čovek I zna tajnu da bude prijatelj, Nurudinu nepoznatu. Hasan je ovu otvorenost shvatio kao poziv da se angažuje u oslobađanju brata, I želi da se to što pre obavi. Nurudin nije bio spreman na tu odlučnost (baš neobično), kaže da ukoliko bi brata izvukli na sliu, ostao bi kriv, a on brani pravdu, koja je iznad svakog ljudskog života. Hasan mu govori da će stradati I brat I on I Pravda, ako ne delaju odmah. Nurudin to vidi kao božju volju. Hasan je besan, pita se kako se derviši više ne uguše od velikih reči koje izgovaraju. Kaže da bi svet bio srećniji kad ne bi toliko njih brinulo o njemu, govori mu da spašava čoveka kome zna ime I prezime, a ne neku apstraktnu pravdu. Kada bi smrt brata bila zalog za sutrašnji raj, to bi bilo opravdano, ali Hasan zna da se ništa neće promeniti, sve će ostati kao što je bilo. Potom se smiruje, izvinjava, dopušta da je derviš ipak u pravu, da su nebeski zakoni važniji od zemaljskih. Nurudin
zaista još veruje u pravdu, kad bi prestao da veruje u to, morao bi ili da se ubije ili da se okrene protiv sveta. Nurudin ju je smetala Hasanova spremnost na akciju jer ga je opominjala na vlastitu mlitavost. Hasanova žrtva bi svedočila o Nurudinovoj nedovoljnoj ljubavi, a to mu je smetalo. Zaključuje da nema prijateljstva među ljudima koji drukčije misle. Nurudin taktizira kako da saopšti Hasanu o zahtevu njegove sestre da se odrekne dela nasledstva. Nadao se da će mu to posrednovanje pomoći, I njemu I njegovom bratu. Hasan ipak pristaje da se odrekne dela nasledstva, ako će to pomoći Harunu. Na taj zaključak I predlog dolazi sam Hasan, derviš I dalje ćuti ko p. Odlazi potom kod Ajni efendije. Četvoro fosfornih očiju uprto je u derviša, efendijine I oči mačke koja ovom sedi u krilu. Polumrak je, zatim mrak. Unose sveće. Ajni efendija samo citira Kuran. Na svako Nurudinovo pitanje I pokušaj da sazna zašto je Harun zatvoren, efendija odgovara citatom iz Kurana. Tako ga je naterao da sopstvenu nesreću vidi kao nevažnu pred večitom božijom pravdom. Obezvredio je vlastitu poziciju I u “tim razmjerama vječnosti izgubio brata”. Efendija je miran I siguran, Nurudin uzrujan. Želeći da prekine ovo citiranje Kurana, Nurudin kratko saopštava zbog čega je došao, računajući na efendijinu pohlepu, međutim ovaj nastavlja po starom – Slab je koji traži a slabo je I ono sto se od njega traži. 7 Po povratku u tekiju, ispred zatiče nekog čoveka koji ga opominje da pripazi šta radi. Suviše istrčava. Čovek mu suptilno preti. U dervišu se rađa najpre ljutnja, zatim prkos, odlučnost, ali čim se zatvori u zidine tekije shvata da ga opkoljavaju, oseća nemir. Ipak je odlučan d anastavi sa borbom, sprema se kao za odsudnu bitku. Ide kod muftije, pre toga svraća do Hasana, kao protiv uroka, ali Hasan nije kod kuće. “Nikad nema onih koje tražiš”. Kod muftije stražari Nurudinov prijatelj iz vojske, Kara-Zaim. Kara Zaim je senka nekadašnjeg čoveka, neustrašivog vojnika, sad je čuvar muftijine bašče. Lice mu je izbrazdano ožiljcima od sablje. Muftija je iz Antiohije, razume naš jezik najbolje, u dvorištu su južne biljke, limun I palma. U muftijinoj sobi sedeli su muftija I neki čovek, igraju partiju šaha. Muftija ne primećuje pridošlicu. Pričaju o partiji. Najzad primeti šejha, pita ga o šahu, o vremenu, ne zna ko je on, dosadno mu je. Muftija je rasejan, govori I o pravdi, kaže da nema ništa neodređenije od pravde. Nurudin se bori sa muftijinom dosadom, trudi se da održi njegovu pažnju I kaže da je trebalo zaigrao bi trbušnu igru. Ipak prelazi na stvar, govori da imam brata, ne zato što je želeo da ga ima, već je to bila božija volja, I da je tu da moli, a muftija da rešava. Govori da je brat zatvoren u tvrđavi, pola njegovog života je u Nurudinovim rukama, druga polovina je zatvorena u tvrđavi. Muftija pita “kakvoj tvrđavi?”. Na pitanje zašto je zatvoren, Nurudin odgovora da je to zbog toga što nije poslušao oca da ostane da obrađuje zemlju, a otac mu je na to rekao da je nesreća u tome što kod nas niko ne misli da je na pravom mestu, ljudi preziru one koji ne uspeju, a mrze one koji se uspnu iznad njih, “navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu”.
Muftija pita “ko to nije poslušao?”, sve više ga potapa dosada. Govori mu da dođe sutra. Na izlasku opet sreće Kara Zaima, odlučuje da mu plati da učestvuje u oslobađanju Haruna iz tvrđave; Kara Zaim, ne prihvata, iako mu se smeši otkaz. Odsjaj muftijinog značaja padao je I na njega beznačajnog. Istog dana predveče sreće Kara Zaima, koji mu govori da su ga zadržali u službi I da je ispričao sav razgovor sa njim, I o vojničkoj slavi, ali I o dvesta groša koje mu je Nurudin nudio. 8. Nurudin deluje rešeno da izbavi brata iz tvrđave, traži Hasana, trebaju mu Ishak I hasan. Hrabri ga misao na njih dvojicu. Teško je dok se ne odlučiš, ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi I svet više nije skučen ni pun pretnji. Međutim I ta odlučnost je kratko trajala. Vraća se u tekiju, nervozan zbog buke koju prave Hafiz Muhamedova deca, najzad se smiruje, Hafiz Muhamed mu saopštava da je brat ubijen, pre tri dana. Muhamed plače, Nurudin ne, osetio je olakšanje. Odlazi pred tvrđavu, razgovara sa stražarem. Želi da vrati vreme, ponaša se kao da je tek saznao da je brat zatvoren, I dolazi da se raspita, ljudski je, bratski je, brat će znati da nije ostavljen, da neko brine za njega. Kasno je. Moli brata da mu oprosti za kasnu ljubav. Vraća se u džamiju, okupljeni ljudi čekaju da vide dervišovu reakciju na vest o smrti brata. Obraća im se kao sinovima Ademovim, govori da ne oseća mržnju, savetuje ih da čuvaju rodbinske veze, jer on svoje nije sačuvao, moli boga da mu da snage za oproštaj. Ostaje sam u mraku, moli se, ljubi pod I plače. Pojavljuje se Hasan sa svećom u ruci. 9. Sutradan u bašti, Hasan I Muhamed razgovaraju. Hasan kaže da je njegov život kao neugledna izgažena cipela, može da propušta vodu, može da bude smešna, ali ne žulji, ne želiš da je skineš nasred puta. Muhamed kaže Hasanu da treba još jednom da ode do oca. Nurudin izlazi u kasabu, oblača se, crveno nebo, nailaze četiri konjanika, idu na njega, šibaju ga. Odlaze, nailazi Mula Jusuf, vodi ga do tekije, I savetuje ga da odustane od tužbe, koju je planirao da podigne protiv ovih. Napisao je tužbu, ali uveče kad je legao dolaze po njega dva čoveka, jedan nalazi tužbu I mirno je stavlja u džep, odvode ga u tvrđavu. Ćelija mračna vlažna, čuvar Džemal. Dani prolaze, niko ga ne posećuje, razgovara sa bratom, sad su jednaki, I njemu niko nije došao, nikad niko ne dočeka, svako uvek na kraju ostane sam. Posle nekoliko dana stižu darovi od dva prijatelja, Nurudina to vraća u život, daje mu nadu da nije zaboravljen, da će ga izbaviti. Džemal traži Nurudinu da mu priča o tri vrste života nakon smrti, po Kuranu, dve vrste su blaženi, I oni žive u sreći I izobilju, između njih I ostalih je zid, izvan zida je tama I smrt. Džemal kaže da je tako govorio I Nurudinov prethodnik u ćeliji, koji je
udavljen. Premeštaju ga u drugu ćeliju. Tu je još jedan zatvorenik, u njemu Nurudin prepoznaje Ishaka. Ishak ga ispituje, navodi ga da dođe do odgovora na pitanje, od koga potiče vlast, da li zemaljska vlast izvršava nebesku pravdu, tako stoji u Kuranu… Nurudin poredi sebe sa Ishakom, Ishak misli drugačije, njegova misao je neobavezna I drska, on ne poštuje ono što Nurudin poštuje, ne brani ništa, samo napada. Ishak Nurudina dovodi do besmisla., igre bez svrhe, lebdenja bez straha. Nurudin potom sasvim usvaja Ishakove rečenice. Zamisao o ostanku u podzemlju, u mraku, I o proterivanju protivnika iznad, na zemlju, “kad budu izvađeni iz pakla, biće bačeni u reku života”, biće nesrećni gore, tražiće mrak. A gore, po Ishakovim rečima, samo može biti još gore. Oni dole su krtice, trpuje se derviš jako, rastu mu kandžice, krzno I njuška. Nakon toga dolaze da ga oslobode. II deo 10. Jedno dete je kroz pesmicu govorilo o svome strahu: Na tavanu ima jedna greda koja udara u glavu, Ima jedan vjetar koji lupa kapkom, Ima jedan miš koji viri iz ćoška. Bilo mu je 6 godina, gleda zadivljeno u vojnike među kojima je bio I Nurudin, mladi derviš-asker. Voleo je dečaka I ovaj njega. Dečak je živeo sa majkom I bakom. Derviš je bio usamljenik među vojnicima koji su raskalašno provodili dane, pili, kockali se, psovali. Dečakova majka je najpre prodavala hranu I piće vojnicima da prehrani sina, ali je kasnije počela I da se prostituiše, čak je I derviš uviđđao lakoću s kojom joj se može prići. Štitio ju je samo njegov stid, a znao je da stid nije suviše velika prepreka. Da bi zaštito I sebe I dečaka od svojih mladalačkih pomisli, zbližio se s njim još više. Provodio je vreme s njim, pravili su svirale od trave sabljarke, vence od barski cvetova da ih odnese majci. Napada ih neprijateljska vojska, saznaju da je žena živela I sa njima, zato su je streljali. Sećanje na ovog dečaka, vraća ga u njegovo detinjstvo, seća se zlatne ptice iz priče, nije znao šta je ono, ali je zamišljao kako je pronalazi, jer je osećao da ona predstavlja sreću. Imao je još tri brata I svi su tražili zlatnu pticu. Jedan je poginuo u ratu, jedan umro od sušice, jednog su ubili u tvrđavi, a on svoju više I ne traži. Čita priču o caru Aleksandru Makedonskom koji je razbio sve staklene posude, koje je dobio na poklon zato što je znao da bi se vremenom same porazbijale, jedna po jedna I da bio mnogo više patio na taj način. Nurudin, izvodi gorak zaključak da se treba odeći svih stvari koje bismo mogli da zavolimo, kako ne bismo patili pošto ih izgubimo. “Moramo se odreći ljubavi, da je ne izgubimo.” Kasnije je pronašao dečaka kome su ubili majku I doveo ga u tekiju. To je bio Mula Jusuf. Baka mu je umrla, ostao
je sam. Sada nisu umeli da razgovaraju, Mula Jusuf nije želeo da se podseća bilnih uspomena, tako ni sa kim nije govorio o tome. Nurudin je ispričao Hasanu sve o Mula Jusufu; Hasan kaže da mu je trebalo pomoći, da bi Mula Jusuf poverovao ljubavi, koju, krijući je, gušimo. Hasan I Mula jusuf se zbilžavaju na neko vreme, Hasana potom nema par dana u tekiji, Nurudin odlazi da vidi šta je s njim, zatiče ga pri kockanju, neraspoloženog I neurednog. Ponovo govore o Jusufu. Hasan mu govori da je trebalo ili da ga prihvati ili da ga otera, a ne da očekuje zahvalnost, ovako su se spetljali kao dve zmije, koje su jedna drugoj progutale rep I ne mogu više da se odvoje. Nurudin prebacuje Hasanu što nije istrajan, što prekida sve što započne, tako I prijateljstvo sa Jusufom, da bi se zatim zapitao šta je to Jusuf uradio da ga Hasan odbaci. Poziva Mula Jusufa I u noćnim razgovorima traži od njega da ponavlja sve što je govorio I radio. Mula Jusuf je kivan jer on je bio kažnjen, premda nije imao nikakvih grehova. Nurudin počinje razgovor sa Jusufom prvi put otkako je u tekiji. Kaje se što nije to ranije učinio. Spominje I njegovu majku, Jusuf pita šta je on učinio da joj pomogne. Kaže da je molio uzalud, a njega odveo u drugo selo da ne gleda. Govori mu o prijateljstvu, kak je shvatio da je to zlatna ptica, ljubav prema drugima… Kad Mula Jusuf ode, Nurudin saznaje od Muhameda da je sreo Jusufa ispred kadijine kuće naivno pretpostavljajući da je ovaj zaljubljen u Hasanovu sestru. Ova informacija Nurudinu otvara sumnju, počinje da se raspituje kod ljudi u kasabi, kod pasvandžije, stražara, Kara-Zaima, derviša, tako je otkrio da je Jusuf bio kadijin špijun I da je on izdao Haruna. Ovo eksplicitno saznajemo ttek na kraju poglavlja, pošto je Mula Jusuf pokušao da se obesi, a Mustafa ga skinuo s konopca. 11. Razgovor sa Hasanom koji mu predlaže da otputuje iz kasabe, smatra da čovek stalno treba da odlazi I da se vraća, da ima jednu tačku za kojom će čeznuti. Nurudin ne namerava da ide nikuda, obuzima ga mržnja. 12. Hasan I Nurudin kod Hadži Sinanudina u dućanu, dolazi muselim da ispita Sinanudina zašto neće da plati neki doprinos za bunu u Posavini, ovaj smatra da to nije rat I da bi bilo protivno zakonu da da ratnu pomoć za bunu I to bez carske zapovesti. Kad je muselim otišao, Hasan I Hadži Sinanudin nastavljaju da ćaskaju kao da ovaj I nije biio tu, nisu se nimalo uznemirili, što Nurudina jako čudi. U njemu se tada u prisustvu čoveka odgovornog za ubistvo njegovog brata, rađa bujica oprečnih osećanja, od besa do straha, da bi se na kraju sve slilo u jedno čisto I trajno osećanje mržnje. To je bio “radosni čas njegovog preobražaja”. Njegov život je dobio smisao. Odlazi u tvrđavu, pronalazi Harunov grob, I njegove kosti prenosi I sahranjuje uz zid tekije. Dobija poštovanje kasabljana zbog ovog čina. Ali
Hodži više nije nevidljiv (u prethodnom poglavlju Hasan I Nurudin su na putu do Hadži Sinanudina sreli Ali Hodžu koji se pravio da ne vidi šejha). 13. Hasan se pomirio sa ocem, doveo ga je da živi sa njim, mladića koji je bio zaljubljen u udatu Zejnu je poslao na drugi bolje plaćen posao, misleći da time čini dobro svima, ali je shvatio da ništa nije gore od dobrog dela učinjenog sa nekim ciljem, jer je ostavio muža sa ozlojeđenom ženom. Mladić je odmah prihvatio bolji položaj, a žena je patila sa mužem kojeg ne voli. Hasan potom odlazi na put, odsutan je 15 dana, nedostaje I Nurudinu I ocu. Pripovedač prikazuje Hasanovu istoriju: bio je u carskoj službi u Carigradu, tamo je otišao kao mladić sa idealima poštenja, pravde, istine, koje je stekao izučivši Abu Sina-ovu kritičku I prirodnu filozofiju. Teško je podnosio svaki nizak ljudski gest, a naročito je bio osetljiv na negativne komentare o zavičaju I kasabi iz koje je došao. U Carigradu upoznaje lepu Dubrovkinju I njenog muža. Zaljubio se u ženu. Pomogao je njenom mužu da obavi neke poslove sa Sinanudinom zlatarem. Posetio ih u Dubrovniku, shvatio da bi on tamo uvek bio tuđin I vraća se radostan u kasabu koja mu je toliko nedostajala. Sa ocem se posvađao jer je napustio carsku službu, a I drugi su ga gledali kao gubitnika. Oženio se zbog pritiska okoline, jedva jednu zimu izdržao sa gramzivom I brbljivom ženom, napušta je ostaviviši joj imanje. “I onda počinje da se smeje.” Sa zemljacima, koje je je u Carigradu branio od napada, dolazi u sukob, ogovaraju ga, napadaju, da bi se kasnije izmirili, on ih ponovo zavoleo, navikli su se jedni na druge. Počeo je da putuje sa karavanima na istok I zapad, ali se uvek vraćao u kasabu. Alijagi ćerka saopštava da je trudna, on je sumnjičav, misli da ona nešto krije ili smera nemam pojma. U tekiju dolazi miralaj, Osman beg, da prenoći. Otkriva Nurudinu da je hadži Sinanudinov sin postao carski silahdar. Ova vest gotovo da je otrovala derviša, zamišlja kako je dobro kad čovek ima moć da učini nešto, koliko li ljudi sada strepi, koji su se zamerili hadži Sinanudinovom sinu. Opčinjen je tom vešću kao da je sam unapređen na neku moćnu poziciju. Izjutra miralaj odlazi, Nurudin sreće Mula Jusufa, koji mu govori da su iz tvrđave pobegla tri zatvorenika; kod Harunovog groba njih dvojica pričaju, Nurudin mu otkriva d aje hteo da ga ubije, ali je znao da on nije najveći krivac. Jusuf kaže da bi pravo učinio d aje došao da ga zadavi, da se ne bi ni mrdnuo da se odbrani I da je spreman d aučini sve što od njega Nurudin bude zatražio. Nurudin mu traži da se zakune nad Harunovim grobom da neće izdati. Potom ga šalje kadiji da mu kaže da je hadži Jusuf Sinanudin pomogao Posavcima da pobegnu iz tvrđave. Tako je počela Nurudinova osveta. 14. Sejmeni vode hadži Sinanudina. Nurudin istupa ispred gomile sveta koja se okupila I zaustavlja ih. Oni ga otkače brzo. Posle rešava da pošalje pismo
Sinanudinovom sinu u Carigrad, da ga obavesti o hapšenju oca. Odlazi da preda pismo, ali tatarin koji treba da odnese pismo ne uliva poverenje, zastrašuje ga da ukoliko mu ne plati dovoljno, može odneti pismo muselimu. Ova mogućnost nije uplašila Nurudina, ali je ipak, da bi prekinuo neizvesnost, sam otišao u muselimat, kad je čuo da muselim ne može da ga primi, shvatio je da nije dobio pismo. Nurudin na stepeništu prisluškuje razgovor Alijage I njegove ćerke, Alijaga traži od nje da nagovori kadiju da dođe ili da oslobodi Sinanudina. U odlasku ona sretne Nurudina koji joj nudi sporazum, uslovljava je, da nagovori kadiju da pusti Sinanudina, a on će joj pomoći da dobije od oca ono što želi, da je se seti pred smrt. Shvatio je da je ovom uvredom učinio da ona tek sad ne nagovara kadiju ništa, čak I da je imala nameru.
15. Pucnjava u kasabi. Nurudin se raspituje, ali niko ne zna šta se desilo. Hasan se vratio, čaršija je zatvorena, radnje ne rade. Ljudi se skupljaju nezadovoljni, nastaje buna, gomila provaljuje u zgradu muselimata, sejmeni u opštem metežu ubijaju jednog nedužnog mladića koji je došao sa bratom. Mladića sahranjuju, derviš se brani od krivice, ubeđuje sebe da je sve to moralo tako da se odigra, da je on na strani dobra, u to je siguran kad sretne muselima sa sejmenima kako beže iz kasabe – Bog je presudio, narod izvršio. Nije sam, na božijoj je strani. Odlazi u mešćemu, kadija je ubijen, žena ga miluje drhtavim prstima, upućuje prezriv pogled dervišu. Mula Jusuf moli derviša da ga pusti da ode iz tekije, da zaborave jedan drugog. Derviš kaže da ne može to da učini, da su vezani istim lancima. 16. Nurudin je postao kadija, odavno nije zavirio u svoje zapise, I sada mu je neobično da je on uopšte to pisao I da je zaista tako mislio, najčudnija mu je bila malodušnost I sumnja u božiju pravdu. Brzo se saživeo sa novim položajem. Hasan se sav posvetio plemenitom delovanju, kupovao je imanja pobunjenih Posavaca koja su im bila oduzeta, da bi na njih smestio rasturenu sirotinju, dervišu to deluje kao zanesenjaštvo, ludost. U tekiju dolazi Piri-Vojvoda, koji je vodio računa o sumnjivim ljudima koji bi mogli raditi protivno interesima carstva; kod nekih dubrovačkih putnika pronašao je pismo Dubrovčanina Luke, Hasanovog prijatelja, upućeno dubrovačkom senatu. U pismu nije bilo ničega o Hasanu, najviše se govorilo o veziru I o upravljanju zemljom. O vezirovoj samovolji; on postavlja I uklanja činovnike kako mu se prohte, ali ima ljude uz sebe koje je potkupio, tako da ga niko neće skloniti. Bosna je u poziciji mrtvog uda carstva, jer niko nikome ne veruje I svi se boje vezirovih ljudi… Ovo pismo nije iznenadilo Nurudina, ali
Piri vojvoda smatra da treba uhapsiti onoga koji ga je napisao. Muselim misli isto. Međutim, Dubrovčanin je uz Hasanovu pomoć pobegao iz kasabe. Sumnja pada na Nurudina, kao najbližeg Hasanovog prijatelja. Salušavaju Hasana, ali se on brani kako nije znao ništa o pismu, I kako mu to ne liči na njegovog prijatelja. Nakon toga dolazi valijin defterdar (vilajetski šef finansija), sa nalogom od valije da se Hasan uhapsi. Ovaj nalog mora da potpiše Nurudin. On se u početku nećka, ne može da izda prijatelja, teško mu je da to učini, posle kraćeg ubeđivanja I podsećanja da protiv njega postoje mnoge optužbe za smrt prethodnog kadije, da mu je pozicija ugrožena, defterdar mu čak pokazuje pismo zamenika carigradskog mule u kome ga ovaj optužuje za samovolju I težnju da svu vlast uzme u svoje ruke, te da opstaje samo zahvaljujući tome što vezir smatra da u njemu ima oslonac, Nurudin potpisuje nalog. Nakon toga kaže da želi da ode negde daleko. Defterdar mu sa prezirom kaže da je ništarija. Nurudin se pred Mula Jusufom pravda da nije imao izbora, da mu je stavljen nož pod grlo. Jusuf ne odgovara ništa. Sutradan Piri Vojvoda donosi vest da je Hasan prema Nurudinovom nalogu, predat sejmenima u toku noći. Ovaj nema pojma ni o kakvom nalogu, Piri Vojvoda kaže da je njegov rukopis I potpis. Ahmed odmah shvata da je Mula Jusuf napisao nalog kako bi oslobodio Hasana. Zbog ovog čina koji mu je pripisan, Ahmed ponovo zadobija poštovanje kasabljana. On je očekivao ispitivanje, ali mu je Kara Zaim javio da je iz Carigrada došao katul-ferman za njegovo smaknuće. Shvata da je to kraj, nema snage ni za bekstvo a I da ima, opkoljen je sejmenima. Odlazi ka tekiji, sreće mladića od devetnaest godina, kroz priču saznaje da je iz njegovog sela, Devetaka, da je bio blizak sa njegovom majkom, jedinom ženom koju je u životu voleo, a koju su udali za drugog čoveka, jer je on služio vojsku. Da je stigao ranije, možda bi čitav njegov život imao drugačiji tok. U mladiću vidi sebe kada je iz sela došao u kasabu, vraća se u vreme kada se vratio iz vojne službe, saznao da je voljena žena udata, jer su čuli da je poginuo. Zbog nje se nije oženio, zbog nje je postao tvrđi I zatvoreniji prema svakome. Trećeg dana po povratku u selo, odlazi na visoravan, u šumu, na reku, stvara je u nekom ekstatičnom zanosu od šiblja, od vazduha, od sunčeve svetlosti, razgovara sa njenom prikazom. Govori joj da je nedeljama putovao da je vidi, ona njemu da želi da pobegne sa njim, a on njoj da je sada tuđa žena, ostavlja je I odlazi. Gleda mladića kako spava, ali je nesposoban za nežnost, želi mu sreću. Tišina, tama, poslednja noć, čuje se jedan glas, peva tiho. Pesma u Ahmedu budi zakasnelu nežnost, pominje Ishaka, hteo bi da pozove hafiz Muhameda, da mu kaže da je sam I tužan, da mu bude prijatelj, otac, sin, da zaplače…ništa od toga, sviće, strah ga potapa, obraća se mrtvima, da ga poduče kako se umire bez straha ili bar bez užasa. Roman zatvara citat iz Kurana sa početka knjige, ispod toga stoji da je Hasan svojom rukom napisao: Nisam znao da je bio toliko nesrećan. Mir njegovoj namučenoj duši.
