Ruski realizam

Ruski realizam : U francuskoj književnosti 50-ih godina nema više Balzaka i Stendala. Realizam je preovlađujuća struja (Šanfleri...). Pokreću se časopisi. Realizam se vezuje za iskrenost, za društvenu kritiku, za pisanje o marginalnim slojevima društva... nije teorijski konzistentno. Pojava ''Gospođe Bovari'' označava transformaciju realističkog pisanja. Pravi realizam prestaje sa Balzakom. Kasnije nadire naturalizam. Sa tom tendencijom francuski roman ulazi u 20.v. Prust sažima iskustva i Balzaka i Stendala, i Flobera i Zole. U Engleskoj, zbog Šekspirovog uticaja, nije bilo moguće uspostaviti klasicističku poetiku. Već u 18.v., na osnovu Fildinga, se može govoriti o protorealističkom romanu. Krajem 18.v. – ''romansa'' – postoji potreba da se stvori nov izraz. Džejn Ostin je u osnovi realistična, ali bez oštre kritike društva. Ona se uklapa u realistički roman, iako hronološki ne pripada. Analogno pojavi Flobera u Francuskoj, u Engleskoj se pojavljuje Henri Džejms. On označava onaj prevrat koji Flober znači u Francuskoj, ali znatno više teorijski osmišljeno, u dosta teorijskih tekstova i u nekoliko predgovora svojim romanima. U ruskoj književnosti se na potpuno nov način postavlja pitanje kodifikacije realizma. On se prvo pojavljuje pod imenom ''naturalna škola'' – poč.40-ih god. Pri tom, taj naziv je pogrdan, izjednačen sa nazivom ''blatoljupci''. Ruska kultura je vezana za vizantijsku duhovnost i drugačije se razvija. Odnos prema kulturnim fenomenima je bitno drugačiji. Sve do Puškina, književnost je epigonska. Puškin odjednom asimiluje elemente zapadnjačke književnosti. Ruski pisci izuzetno dobro poznaju svu zapadnoevropsku književnost. 30-ih god., ovo je od prvorazrednog značaja. Svi čitaju sve, čak i drugorazredne pisce. Puškin i Ljermontov su pre svega lirski pesnici, ali u to vreme u časopisima se uglavnom raspravljalo o pitanjima proze. Gogolj piše o pripoveci i romanu kao o još neodređenoj književnoj vrsti, ali koja mnogo obećava (koja označava nešto novo, kolosalno, možda još u Evropi neviđeno-?). Hercen se pita da li je u formi pripovesti moguće izmešati nauku, karikaturu, religiju, filozofiju, realan život, mistiku... Dakle, pojam proze, naracije, morao je biti znatno izmenjen. Hercen u pismu iz 1836. se dalje pita : da li je moguće usred grube realnosti naći alhemijsku formulaciju (ključ ukrštanja romantičarskih i realističkih zahteva). Reč je o novom nivou razmišljanja o prozi. O Fetu(?), Turgenjevu i Nekrasovu teško se može govoriti kao o velikim pesnicima iz perspektive svetske književnosti. Od Puškina i Ljermontova, do pojave simbolista, nema nijednog pesnika u čijem delu se može uspostaviti sistem (?). Nepostojanje pesničke tradicije u vreme procvata realizma uslovilo je značajnu komponentu lirskog u romanu (što se na zapadu ne može naći). U ''Zločinu i kazni'', posle ubistva, Raskoljnikov je prikazan kako odlazi ulicama. Posle toga epizoda koja nema nikakve fabulativne veze (poslastičarnica, verglaš, devojčica, vlažan sneg...) – ta epizoda stoji kao lirska pesma za sebe. Rusija će do Čehova čekati da dobije autentičnog dramskog pisca. Koncepcija vremena kod Dostojevskog je dramska (katastrofičnost, eksplikacija dramskog vremena u romanu u ''Idiotu''). Tolstoj i Dostojevski se sve do Bahtina (pa i kod njega) shvataju kao antipodi – 2 tipa proze (epski i dramski). Tolstoju polazi za rukom da celu istoriozofsku studiju uključi u roman (izdvojeno, ona je na nivou srednjoškolskog rada). Ono što je diskurzivno tkivo on je inkorporirao u tekst romana. U ruskom romanu pojavljuje se ''pozitivni junak'' (nešto što na zapadu izgleda nemoguće). Ako Žilijena Sorela uzmemo kao junaka, kao čoveka koji se ne odriče svojih ideala, ide na giljotinu... to je sve romantičarska crta kod Stendala. Već kod Balzaka toga nema. Antropološki pesimizam je odlika zapadnog romana. Tolstoj, Dostojevski, Turgenjev, uspevaju da postave ličnost koja ima svest o vrednostima, traži način da je ostvari. Ali to ne znači da se u ruskom romanu otvara optimistički horizont. Ideja o preobražaju čoveka (koja bi to mogla) sve ih je opsedala.

Gogolj je planirao da ''Mrtve duše'' imaju 3 dela. Nastavak je tebalo da da duhovni preporod Čičkova. Ako se uspostavlja neka nalogija sa Danteovim spevom, uspostavlja se na tom nivou. Postoji nekoliko komponenata koje zahtevaju specifičan pristup ruskoj književnosti. 1. - odsustvo književno-istorijskog kontinuiteta. Ruska kultura je dobrim delom napustila vizantijske korene i sve se manje epigonski okreće ka zapadu. Ruski roman je u znaku pravoslavne religioznosti. Ali, tek uz ruske realiste, moguće je naporedo govoriti i drugm svetskim delima. Kontinuiteta u književnosti pre realizma nema mnogo u Rusiji. U 19.v., naročito na početku, ruski romansijer nema neku značajnu tradiciju (možda neki putopis). 2. - ubrzan razvoj književnosti u zemljama u kojima književnost nema tako dugu istoriju, kao na zapadu. (sistem razvoja književnosti kao što se dogodio u Francuskoj – od renesanse do naturalizma). Tzv. ubrzani razvoj u ruskoj književnosti – šarolik izbor uzora u engleskoj i francuskoj književnosti. I Dostojevski i Tolstoj prolaze kroz fazu divljenja zapadnoevropskoj književnosti. Ali, Dostojevski čita celog Hofmana, i to u originalu; divi se i ''Jadnicima'' – tema ''poniženih i uvređenih''... Ono što je u zapadnoj književnosti nađeno, u Rusiji je transformisano. Crte romantizma, pa i sentimentalizma. + o poetičkoj strani realizma : paratekstualnost, predgovori, komentari. Kod Engleza nema tumačenja – već kod Dikensa mora sa de kopa po privatnim pismima itd. (Džordž Henri Luis, teoretičar i filozof, piše sredinom 19.v., ali ga ne slušaju). Realizam – doktrinarna književnost u Rusiji. + Hercen (pseudonim), jedan od najobrazovanijh ljudi doba, pojava od ogromnog značaja sa aspekta razumevanja ruske književnosti. U vreme dok je živeo u Rusiji, a i posle 1848.g., kad je emigrirao u London, bio je od ogromnog uticaja. Hercen : ''Prošlost i razmišljanja'' – istovremeno i umetnički letopis, opis epohe, ali i autobiografija sa neobično uvedenim glasom pripovedača (naratološki veoma zanimljivo). Podela u ruskom društvu na ''zapadnjake'' i ''slovenofile'' u to vreme donela je mnogo sukoba i agresivnosti. Hercen je bio ''zapadnjak'' (za prihvatanje zapadnih vrednosti i institucija), ali način na koji to brani je pun tolerancije prema ''slovenofilima''. Verovatno je Dostojevaski u ''Zlim dusima'' pokušao da osvetli takvu ''hercenovsku'' ličnost. Potreba da se dostignu uzori sa zapada, u Rusiji i njoj sličnim književnostima ima ogroman značaj. O tome se možemo uveriti već u ''Evgeniju Onjeginu''. Puškin je toga svestan. I u stihovima i u napomenama on stavlja do znanja da piše imajući u vidu modele ostvarene na zapadu. Lik Tanje građen je kao lik nacionalne junakinje. Tanja je vezana za folklor, ali to je samo jedan deo priče – Puškin se postarao da junakinju dovede u vezu sa zapadnom tradicijom. On motiviše i sam izbor imena (''mi smo navikli na zapadnjačka imena...''). Zahvaljujući dadilji, stasavanju na selu – ona je dovedena u vezu sa narodom. Sa druge strane – ona je vredan čitač. Puškin prvi, pre Stendala, uvodi motivaciju postupaka neke ličnosti na osnovu literature koju ta ličnost čita. Tanja se vaspitava na zapadnoevropskom romanu, čita čak i gotski roman. Svest o mogućnosti razvoja romana prisutna je kod svih ruskih pisaca 19.v. Sve vreme dok piše ''Rat i mir'', Tolstoj razmišlja kako da se odredi prema zapadnoj tradiciji. ''Mi Rusi uopšte ne umemo da pišemo romane''. Svestan je da su modeli dorađeni i da, sledeći ih, čovek može biti samo epigon, ali tu postoji potreba da se modeli modofikuju. On naglašava potrebu novine : ''Ako pisac nema nešto novo da kaže – ne treba ni da piše''. Roman nastaje u sociološki i kulturoločki stabilnoj sredini, gde postoji jedan nivo civilizovanog ponašanja u društvu. Pisac ima svest o tome kome se obraća. Neki sistem znanja, pozitivistički duh – to je mera zajedništva na civilizacijskom nivou. I Balzak i Stendal i Dikens znaju kome se obraćaju. (Stendalovo obraćanje budućim čitaocima je samo drugačije formulisanje ključnog pojma – ''istine'' u romanu). U Rusiji nema ni trunke nečeg takvog. Berđajev ''Izvor i smisao ruskog komunizma'' – istražuje specifičnosti ruske kulture u odnosu na zapadnu.

30-50-ih god. formira se sloj ljudi koji su između 2 krajnja sloja spahija i mužika - ''raznočinci'' (tu se i rađaju književne ideje). Černiševski i Dobroljubov dovode utilitarnu kritiku do krajnosti, ali njihov uticaj je ogroman. Dostojevski je u stalnom sukobu sa njima (česti likovi studenata kod njega slika su raznočinske inteligencije). Mnogi se bave literaturom da bi mogli da saopšte svoje političke ideje, jer drugačije nisu mogli. To je od ogromnog značaja. Teorije Darvina, O.Konta – koje menjaju svest o svetu. Svuda je to, pa i u Rusiji, predmet stalnih rasprava. Roman i pripovetka – izbili na čelo svih vrsta pesništva. ''Oni sačinjavaju svu lepu književnost, tako da svako drugo delo naspram njih izgleda kao nešto izuzetno slučajno''. U njima se talenat oseća neograničeno slobodan. Odstupanja, rasuđivanja, didaktika, u romanu i pripovetci mogu biti sasvim umesna. Defabulizacija (i sami memoari, ako su majstorski napisani, sl. vrhunski roman – ulaze u okvir umetničke književnosti). Lirska odstupanja u ''Mrtvim dušama'' : mogućnost drame je u tome da se karakteri primoraju da u sceni progovore. U genezi realističkog romana (značaj Stendala i Balzaka). Otkriva nove mogućnosti – Puškin, Hercen – otkrivena je i druga mogućnost – o pravoslavlju. Puškin : Tolstoj – posle mnogo neuspelih pokušaja, konačno započeo ''Anu Karenjinu'' tako što je pročitao jednu nedovršenu Puškinovu priču i ''pronašao ton'', kako je govorio. 1825.g. – dekabristički ustanak – nema nekog većeg traga na carizam, ali u kulturi je ogroman. Neposredan izraz kod Puškina. Sva zbivanja u književnosti do Tolstoja i Dostojevskog nose pečat dekabrizma. Čak je i ''Rat i mir'' obuhvatio dekabrizam. Tolstoj je prvo zamislio ovo delo kao priču o dekabristima, jer se sredinom 19.v. jedan broj dekabrista vraća iz progonstva – iza njih idu porodične kolone – priče o ženama prognanika pretvaraju se u legende. Bajron sa svojim specifičnim romantizmom – veoma uticajan (traženje slobode, egzotika, dosada...). Sloboda je jedno od načela Puškinovog dela. Puškin osvetljava kritički bajronovski romantizam kao vrstu egoizma. On shvata da se može artikulisati romantizam druge vrste – više nemačkog tipa, koji proističe više iz filozofskog razmatranja (Lenski). Romantizam se sagledava tako da ono što u njemu ima budućnost, preživi. Puškin je mogao da prenese to što je bilo živo. Način na koji pisac uspostavlja svoj status nije jedinstven : pesnik koji se obraća čitaocu, govori o okolnostima u kojima je pisao delo, poznanstvo sa junakom – to su mesta sa najviše lirskih kvaliteta, razmišljanja o mladosti; pojavljuju se i elementi autoreferencijalnosti – u 3.delu. Puškin tvrdi da je Ričardson postao dosadan – skreće pažnju na gotski roman. To je za njega beočug koji nastavlja istoriju romana. On uvek unosi etičke kategorije u ova razmatranja. Time podseća na Balzaka koji se u ''Predgovoru'' brani pred mogućom kritikom da ne obraća pažnju na moralan uticaj svojih romana, jer ''zlo je interesantnije''. Ista kategorija se može pronaći u ''Evgeniju Onjeginu''. 2 distinktivna obeležja ruske književnosti realizma: 1.- U Rusiji se pojavljuju pisci kad je u zapadnoj Evropi već kanonizovan realizam. Balzak i Takeri su već dali svoja velika dela. Treba imati u vidu taj odnos prema dovršenom obrascu realističkog romana. U Francuskoj, Balzak i Stendal su mogli da računaju na romane 18.v. i romantizma. Dakle, ruski pisci rade u jednom drugačijem okruženju. 2.- tiče se okolnosti da u zapadno-evropskoj književnosti postoje kritičari književnosti, ali ne postoji nijedan teoretičar-kritičar koji bi oblikovao misao o romanu. Sami realisti igraju i ulogu teoretičara romana (najvažniji tekst nije delo kritičara : Balzakov ''Predgovor''). Šamfleri i Diranti kasnije pišu o realizmu, ali uglavnom nekonzistentno.

U ruskoj književnosti, sa druge strane, na samom početku realizma, pojavljuje se Bjelinski. On artikuliše kanon, ne teoretiše naknadno. On iz svog pojma realističke književnosti izvlači kritičku normu kojom prosuđuje dela. On kodifikuje realizam naporedo sa njegovim razvojem. Velek daje veliki značaj ruskoj teoretskoj misli posle Bjelinskog. Černiševski, Dobroljubov, Pisarev – radikalna kritika sa stanovišta socijalne funkcije književnosti. Imaju snažan uticaj. Ruski pisci vode računa o njihovom mišljenju. Pored ovih kritičara, A.Grigorjev, kojeg Dostojevski ima uz sebe, zastupa organicističku teoriju, suprotnu Bjelinskom. Dostojevski na početku ''Zabeležaka iz podzemlja'' u fusnoti objašnjava svog junaka kao sociološki reprezentativnu pojavu. On to radi i sa Raskoljnikom. Pozna dela Dostojevskog – opterećena političkim dešavanjima. Za ''Zle duhe'' Dostojevski kaže da se sprema da piše ''roman-pamflet'', kasnije ideja se širi. Bjelinski – uloga, uticaj Hegela, protivrečnosti; tekst ''Pogled na rusku književnost 1847.''. Osnovni zadatak kritike, godišnjih ogleda, je ukazati na pravac koji preovlađuje i propratiti misao koja se pokreće. Gogolju je dato mesto osnivača, prvaka naturalne škole. Kad kaže podražavanje – Bjelinski misli na podražavanje stranih uzora, ne na odnos umetnosti i stvarnosti. Već kod Puškina je taj momenat epigonstva prevaziđen, ali podražavanje nije uvek epigonstvo. Ali postoji i kriterijum novine. Iskoračenje (priroda, talenat, fantazija) iz realističke matrice blisko je romantizmu. Bjelinski se osvrće na napade, na naturalnu školu sa stanovišta estetičke kritike. ''Umetnost mora biti umetnost, pre svega''. Treba pojave stvarnosti propustiti kroz svoju fantaziju, dati im novi život. +++ Naturalna škola : - važno obeležje ruskog realizma : doktrinarnost. - Bjelinski hvali Dostojevskog kao tvorca ''Bednih ljudi'' (ubrzo piše ''Dvojnici'' – trag Hofmana). - Visarion Strašni (?) ukida živu misao o književnosti. Dobroljubov – uskogrudo tumačenje književnosti; Černiševski i Pisarev i sl. bi dali Šekspira za par kobasica – tzv. revolucionarne demokrate. - Apolon Grigorjev razvija organistički pristup – to je bilo dragoceno; gotovo ravnoteža Dobroljubovu, Pisarevu – kod njih odsustvo brige za ličnu dobrobit; težnja : apsolutna socijalna pravda. - crta apokaliptičnosti, smak sveta – kod ruskih pisaca; pitanja ima li ili nema boga – to je tad normalno – radikalizam u ovom pogledu. - žanrovi : putopis (ili specifična vrsta putopisa) – daje jednu od žanrovskih matrica. - u Rusiji, inteligencija je podsećala na religioznu sektu – ona je pre svega bila orjentisana ideološki (raznočinci – socijalno neutemeljeni). Odvojenost od tradicije, odsustvo tla. U 19.v. bila je onemogućena bilo kakva politička delatnost. Književni kritičar je taj koji je bio u prilici da šifrovanim jezikom govori i o politici – to se od njega očekivalo. - Gogolj : ''Ko je ako pisac nije dužan da prikaže istinu?''. Nepostojanje društvene pravde – zato je pisac dužan da bude istinit. Pesnici – zaštitnici istine. Pismo Bjelinskog Gogolju. - stvara se tip čoveka kome je jedini cilj bila revolucionarnost. Dogmatski odnos prema biološkim, sociološkim teorijama. - ''Apologija ludaka'' – piše pod pseudonimom Pečorin. (?) - 30-ih god. 19.v. – podela na Hristonofile (?) – zapadnjake, i Slovenofile – narodnjake. Ruski nihilizam. U osnovi nihilizma leži pravoslavno odricanje sveta – Berđajev. ''Grešna raskoš''. Nihilizam – sa jedne strane pobuna protiv nepravde, ali sa druge na svako stvaralaštvo gleda kao na greh. - ali (svetlije odrednice) : objektivno prikazivanje stvarnosti (društvene). - pojam stvarnosti se kod Bjelinskog proširuje 30-ih g. – on obuhvata i duhovnu stvarnost – čovek kao integralno biće. - 1842. Bjelinski piše povodom ''Mrtvih duša'' : Gogolj je prvi smelo i pravo pogledao u oči stvarnosti. Potom kao da je polemički rekao protiv realizma : duboka, sveobuhvatna subjektivnost... mora pesnik da bude u delu, da živo oseća. (Bjelinski – đak nemačke filozofije). - tek ovakav pristup Bjelinskog dopušta da se Gogolj smatra tvorcem realizma.

Naturalna škola (iz Istorije književnosti V.Vuletića) : 40-ih g.19.v. zbile su se 2 značajne stvari u ruskoj književnosti : 1.- konačna afirmacija novog pravca, realizma, 2.- skoro potpuno slivanje ruske književnosti sa najnaprednijim idejama vremena. Izlazak ''Mrtvih duša'' 1842.g. – pokazao je svu snagu novog književnog postupka i zadao udarac romantičarskoj prozi. Mlada ruska inteligencija, okupljena u studentskim kružoocima u 30-im g., polako je sazrevala. Zatim, Bjelinski 40-ih g. daje svoj književni maksimum. Pisci 40-ih g. (kojima su prethodili Puškin i Ljermontov) u životu plemstva su videli parazitizam – starali su se da pokažu suštinu odnosa plemstva i kmetstva kao centralni problem u daljem razvoju Rusije. Najprogresivniji pisci 40-ih g. išli su za Gogoljem. Jedna od osnovnih faza u umetničkom stvaranju za Gogolja i njegove sledbenike jeste posmatranje kretanja života. Umetnik u toku posmatranja zapaža najbitnije crte materijalnog i društvenog života. Realistička književnost 40-ih g. je poznata kao naturalna škola, čiji je vođa i teoretski osnivač bio Bjelinski. Tada je on prešao sa pozicija Hegelove filozofije na pozicije materijalizma, pod neposrednim uticajem A.I.Hercena. Proklamovao je princip : merilo vrednosti književnog dela je u njegovoj vernosti stvarnosti. On ističe da je talentovani pisac obavezan da o svetu i životu zna isto koliko i naučnik da bi mogao da shvati njihovu suštinu. Tražio je od pisca da ne bude daleko od realnog sveta, već u njegovom centru, da se njime bavi čitavim svojim bićem (''razlika između nauke i umetnosti nije u sadržaju već u načinu na koji se obrađuje određeni sadržaj''). On, zapravo, stvara teorijski .... realizma. Smatra da je umetnik dužan da prodre duboko u unutrašnju, psihološku dinamiku karaktera, i u isto vreme da na širokom planu umetnički ostvari veze karaktera sa sredinom koja ga okružuje, da otkrije društvene impulse koji deluju na njegov razvoj. U toku 40-ih g. u ruskoj književnosti se nije upotrebljavao termin realizam, već naturalna škola, kao sinonim. Naziv pravca ne treba mešati sa naturalizmom u francuskoj književnosti u drugoj pol.19.v., već ga treba shvatiti kao realizam – jer je čitavoj školi dato ime prema lat.Natura – što je označavalo da umetnici ove škole nastoje da u svojim delima budu što je moguće bliži prirodi. ''Nova škola'' se oformila 1844-45. kada su se oformili, i približili Bjelinskom, mladi pisci poput Njekrasova, Grigoroviča, Dostojevskog. Skupljeni su radovi mladih pisaca i izdati u 3 zbornika : ''Filozofija Petrograda'' (dve knjige) i ''Petrogradski zbornik''. Ovi zbornici su bili neka vrsta manifesta i programa novog književnog pravca. Pisci nove škole (izabrali za temu svojih radova život najnižih slojeva Rusije) – nastojali su da pažljivim posmatranjem socijalne fiziologije velegrada prouče sve, pa i najskrivenije tajne malog sveta i da ga umetnički uobliče. Pošto se naturalna škola orjentisala na opis života ruskog društva, u početku je metod opisa dominirao nad metodom pripovedanja – to je izazvalo pojavu nove prozne strukture : ''očerk''. Očerk je kraća priča u kojoj se daju slike iz života određene socijalne sredine, bez dubljeg poniranja u kretanje društva u celini. Te slike su među sobom povezane jedinstvom ideje, a ne radnje. 1846.g. – Panajev i Njekrasov otkupili su časopis ''Savremenik'', koji je 1836.g. pokrenuo Puškin. Od januara 1847.g. ''Savremenik'' je počeo da izlazi svakog meseca pod novom redakcijom i od tada postaje vodeći ruski časopis. Dve struje : 1.- plemićko-revolucionarna : Hercen, Ogarov, Plešćejev, Durov – zalaže se za oslobođenje seljaka i stvaranje građanskih društvenih odnosa; 2.- revolucionarno-demokratska – na čelu sa Bjelinskom. Prva povest Dostojevskog ''Bedni ljudi'' napisana je 40-ih g. Dostojevski je najizrazitiji predstavnik naturalne škole i najneposredniji nastavljač Gogoljeve tradicije. Gončarov je duboko shvatao prirodu Rusije u prelazu od feudalnih društvenih odnosa ka kapitalističkim. On je jedan od najizrazitijih predstavnika realističke književnosti.

U to vreme, na suprotnom polu ruskog društva i književnog života bila je struja slavjanofila. Oni su proglašavali princip moralnog jedinstva svih ruskih društvenih slojeva u borbi protiv svih koji su se zalagali za razvitak Rusije na principima reformi Petra I. Oni su veličali rusku originalnu kulturu dopetrovskih vremena, zalagali su se za patrijarhalni ideal razvoja Rusije. Osnova budućnosti Rusije, po njihovom mišljenju, jeste patrijarhalna starina kojoj se treba vratiti. Sve što je dolazilo iz Evrope za njih je bilo štetno i negativno. Ideolog slavjanofila bio je A.S.Homjakov. 1845.g. pokušavali su da preuzmu časopis ''Moskovljanin''. Bavili su se skupljanjem, proučavanjem i publikovanjem narodnog usmenog stvaralaštva. Dvojica od njih (tradicionalna struja) – F.Tjučev i A.Fot – razvili su poeziju ''čiste umetnosti'' do vrhunca i bili su začetnici moderne ruske poezije, one koja će naći svoj najpotpuniji izraz u simbolizmu. U estetici su zastupali etičko-filozofske pozicije : književnost i umetnost nemaju šta da traže u huci života i dramama društva, njihov cilj je da u svemu pronalaze praosnove čovekovog postojanja. 1848.g. – potresi u Parizu, Beču, Mađarskoj – Nikolaj I se angažovao u uništavanju revolucije. Pripadnici mlade inteligencije su se formirali u kružooke. Jedan od najzapaženijih kružooka bio je onaj kome je na čelu stajao Butašević-Peteševski. Oni su raspravljali o različitim socijallističkim teorijama, o stanju u Rusiji. Policija je pohapsila sve članove ovog kružooka i neke osudila na smrt. Među njima je bio i Dostojevski. Smrtna kazna im je međutim, zamenjena robijom i progonstvom u Sibir.

''Junak našeg doba'' : Bjelinski – osnovni problem je problem prirode Pečorinovog lika. Šeling i Hegel – oslonci Bjelinskog. Bjelinski voli Hofmana, zato on uvodi imaginaciju u korpus termina o ''naturalnoj školi''. Nabokov : slučajnosti u ''Knjeginici Meri'' određuju sva ključna mesta u priči. Četiri narativne instance : autor, putnik, M.Maksimič, Pečorin (dnevnik). Tu Ljermontov ispoljava veliki književni dar – u uspostavljanju narativnih instanci. Reči koje prividno ekspliciraju junakovu prirodu, nisu njegove reči, već reči M.Maksimiča (koji je ocrtan kao grubi oficir, ograničene pameti). Pripovedač, dakle, predstavlja pripovedača. Tu je zapravo ocrtan Onjegin (dosada...), u vreme kad je Puškin već slavan. Ono što se ovde dodaje vidi se sa samog kraja. Posle Beline smrti, Pečorin se nasmeje (kad mu se M.M. obrati) – to više ne može da se dovede pod stereotip koji se oslanja na Puškinovog Onjegina. Predgovor : ''zaista je portret ... gorka istina''. – to je slika savremenog čoveka. Kasnije, sredinom romana, pre dnevnika, sreće se izjava ''istorija najsitnije duše korisnija je od...'' – ovo je slično Stendalu, ali ovde punu težinu izjava dobija ako se čita kroz tekst Bjelinskog iz 1835. – ''ljudska duša je tajnovita'' – namera cele knjige i nije da objasni Pečorinovu prirodu. Sve narativne instance podrazumevaju promenu tipa pripovedanja. U I delu, o Pečorinu se saznaje samo ono što je moglo ući u svest M.Maksimiča. M.Maksimič je veoma emotivno privržen Pečorinu, i iz te perspektive se predstavlja Pečorin. U 2.epizodi Pečorin izaziva potpuno suprotan efekat. Čitalac se ne može oteti neprijatnom utisku. Pečorin je oholo, neumesno biće, koje ignoriše sve svoje prijateljske obaveze ... on je sve pre nego tajanstven. Ali, kasnije kad čovek koji tako predočava Pečorina iznosi svoj sistem vrednosti – ''da sam mu bar prijatelj...'' – to je vrsta cinizma koja se lako može preneti u Pečorinov dnevnik. Odjednom, Ljermontov, predstavljajući njegov dnevnik, iznosi stavove tog naratora. Onda mu mi ne možemo verovati, ovo podstiče nepoverenje u iznete stavove. ''Najveći deo dnevnika nije objavljen ...'' – znači da je priređivač dao ono što je sam želeo - to nije objektivnost. ''Ostala je još jedna sveska u kojoj Pečorin opisuje svoj život'' – ovo samo ukazuje da u delu nije namera bila da reši enigmu takvog čoveka, već da je predoči. Ljermontov iznosi takve narativne procedure da se lik pojavi kao enigma i ostane enigma. Veoma je važno da se na početku veka Dostojevskog pojavila ovakva knjiga.

Bjelinski – ''Pogled na rusku književnost u 1847.g.'' (1848.) : Govori o progresu u ruskoj književnosti – šlagvort za osudu purističke borbe protiv uplivanja stranih reči u ruski, i preteranog korišćenja stranih reči. Progres je reč koja se odomaćila, jer nema adekvatna ruska. Taj upliv stranih reči ima veze i sa primanjem saznanja (naučnih, umetničkih...) iz Evrope, širenjem vidika, i to je dobro. Jezik ima svog čuvara, kontrolora, svoj logički zakon, sadržan u njemu samom. 1814.g. – umetnički vrlo neplodna u Rusiji. Didaktički spevovi – koje Bjelinski osuđuje, kao antipesničku vrstu. O pisanju godišnjih književnih pregleda kao nužnom. Poplava romana Dime i ostalih Francuza, koji spadaju u ukus koji se zadovoljava cigarama, krckanjem lešnika. 1847.g. – ne ističe se novinama u književnosti. Malo pre toga, prvi put je izgovorena reč ''naturalna škola'', i to pogrdno, od strane protivnika – Bulgarina – da bi se što više posramio Gogolj i njegova škola. Gogolj je osnivač naturalne škole. Mnogi ga napadaju, pre svega zato što je ''pisao iz potrebe duhovnog čišćenja''. Ali, protivnici ne uspevaju da napišu nijedno značajno delo. Sve što valja u književnoj Rusiji, potiče od naturalne škole. Prvi veliki ''naturalist'' – basnopisac Krilov, čija satira postaje umetnička. Klasici 18.v. oslonjeni na Francuze, koji su se zalagali za pristojnost (retorska škola). Retorska škola – preuveličavanje, melodrama, bučni elementi. Naturalna škola zauzima sada prvo mesto u književnosti Rusije. Najuticajnija kritika (i najveći deo publike) se zalaže za : naturalnu protiv retorske škole. Naturalisti vode rusku književnost u pravcu pravde i istine, ona se okrenula istinskim izvorima nadahnuća i ideala, pa je tako postala i savremena i ruska. Odlika nove (naturalne) umetnosti : prevaga sadržine nad formom, a odlika klasične : ravnoteža sadržaja i forme. Bura koja se podigla u književnosti kada se pojavio Puškin. I pored pretežno idealnog i lirskog karaktera prvih Puškinovih spevova, u njima ima već elemenata stvarnog života (to više nisu španski razbojnici, već ruski). ''EvgenijeOnjegin'' – ideali su još više uzmakli pod stvarnošću, ili se bar slili i dali nešto na sredini jednog i drugog, zato je on udario temelje naturalnom pravcu. Tu se naturalnost javlja kao : verno prikazivanje stvarnosti, sa svim onim što je u njoj dobro i zlo, sa svim njenim životnim intrigama; oko 2-3 lica koja su poetizovana ili donekle idealizovana, izvedeni su obični ljudi, ali ne za porugu, kao nakaze, kao izuzetak iz opšteg pravila, već kao lica koja čine većinu društva. I sve to u romanu u stihovima ! Gogolj – ''Mirgorod'' i ''Arabeske'' (1835.), i ''Revizor'' (1836.) – počinju snažan uticaj : originalnost i samoniklost, nezavisnost od svih školskih pravila i predanja. Puškin je imao za inicijatore ruske pesnike, ali i Bajrona, a Gogolj nije imao prethodnika ni u stranoj književnosti. Sva Gogoljeva dela posvećena su isključivo prikazivanju ruskog sveta i ruskog života. Ruska književnost je počela podražavanjem, ali nije se tu zaustavila. Nastavila je sa originalnošću, sa narodnim, postala prirodna, tj. naturalna. Reprodukcija stvarnosti u svoj njenoj istinitosti – Gogolj. Sada postoji samo Gogoljev pravac. Mnoge optužbe – za negativno prikazivanje činovnika, što uzima za junake najniži stalež... Tipovi – izbegao uticaj bilo koje teorije. Naturalna kola – što veća sličnost lica sa obrascima iz stvarnog života – ali, to je samo 1 zahtev. Umetnost ima svojih zakona, ne može se dobro pisati ako se oni ne poštuju. Ali, oni pre svega iziskuju da pisac bude veran svojoj prirodi, svom talentu i svojoj fantaziji. Književnost je oduvek bila izraz društva. Ne postoji čista umetnost (l'art pour l'art), to je nemačka izmišljotina. Druga rđava krajnost : didaktička umetnost (poučna, hladna, suvoparna). Nemoguća je isključivo estetska kritika. Umetnost mora biti umetnost pre svega, a tek onda izraz duha i društvenih shvatanja, težnji izvesne epohe. Pisac mora da pojave stvarnosti propusti kroz svoju fantaziju, da im da novi život. Mora da prodre u unutrašnju suštinu stvari. Veština vernog slikanja prirode nije sama sebi dovoljna, nužan je i talenat. Verno prikazivanje stvarnosti, koje nosi žig talenta.

Umetnost je reprodukcija stvarnosti – ponovljeni, kao iznova stvoreni svet. Nikad više ruska književnost neće prestati da bude verna slika stvarnosti i prirode. Pisac mora ići za svojim instinktom, koji je odlika njegovog genija. Grčka umetnost bila je bliža idealu čiste (apsolutne) umetnosti nego bilo koja druga, jer je lepota element koji je preovladavao u životu tog naroda. Roman i pripovetka postaju vodeće književne vrste – na čelu svekolike lepe umetnosti. U njima se najbolje od svih pesničkih vrsta spaja izmišljeno sa stvarnim, umetnička zamisao prepliće se sa prostim ali vernim slikanjem prirode. Sveobuhvatna vrsta pesništva, u kojoj se spajaju sve druge (lirika, drama...). Ne samo erudicija, već i fantazija. Naučnik dokazuje, umetnik pokazuje. Istorijski roman – zbliženje umetnosti sa životom, uobrazilje sa stvarnošću. O romantičarima : preterana nervna osetljivost – bolesna razdražljivost; tananost u shvatanju neodređenih osećaja i osećanja; uobrazilja i fantazija, ali ona koja primorava pesnika da više uživa u snovima o sreći, nego u stvarnoj sreći; preziranje prostačkog zdravog razuma; visoko mišljenje o sebi, samoljublje; slava, prijateljstvo, ljubav; najneprijatniji im je rad; lude, postaju melanholičari, ''raskošna tuga''; glupi ideal ljubavi, koji nema veze sa stvarnošću. O Dostojevskom i pripovetki ''Gazdarica'' – mađionarstvo, kabalistika, vradžbine – glupost. Elektricitet, galvanizam, magnetizam – pomirenje Maslinskog i Hofmana. + Realizam u Rusiji : Rusija 30-ih g. – godine previranja. Vodeće figure su Puškin i Ljermontov, ali i Gogolj kao Puškinov učenik. Tih godina se oglasio i Visarion Bjelinski, kritičar i teoretičar (njegov značaj ističe i Velek). Bjelinski 30-ih i 40-ih g. ne koristi termin realizam, ali on naglašava mogućnost razlikovanja od romantičarske poetike. Tolstoj - posle preloma 80-ih g. doveo jednu misao do jednog ekstrema – o utilitarnosti književnosti. Aleksandar Veselovski – osnovao je disciplinu – istorijsku poetiku. Ceo rani 19.v. u Rusiji preovlađuje istorijski i sociološki pristup književnosti. Revolucionarne demokrate – Černiševski i Dobroljubov – nije reč o misliocima malog formata; naprotiv, oni su ostavili traga u svoj dubini misli, ali njih se odriču radi društveno-političkih imperativa. Černiševski je još 1856.g. definisao kategoriju unutrašnjeg monologa. Apolon Grigorjev – blizak Dostojevskom, teoretičar organicističkog shvatanja. Bjeljinski – po Veleku, on je najznačajniji kritičar ruske književnosti - pre svega nastavljač romantičarske misli. Hrabar u odbacivanju drugorazrednih pisaca; nagovestio veličinu Dostojevskog, Njekrasova i Gončareva. On je 1834. – prvi značajan tekst : ''Književne maštarije'' – gde u mnogo čemu ponavlja teoretske stavove nemačkih romantičara. Esej ''Poetika''. Roman po Bjelinskom postaje najizrazitija forma. 1835. – ogled o ruskoj noveli i esej ''O pripovestima Gogolja'' –Bjelinski je, po Veleku, od romantičara (od Šlegela) preuzeo razliku idealne i realne poezije. U ovom ogledu – kategorije realnosti, imaginacija, stvaralačka mašta (o njima realisti ne govore). Šekspir veliki kao nesvesni stvaralac. Za Bjelinskog je važno pitanje društvene pravde; ali ''zlo i naopako'' ako bi čovek svesno prihvatio takve ciljeve. On uvek brani postavku da umetnost nema cilja (van nje same) – atipično za realizam. Njegova gledišta imaju dva pravca : 1.- umetničko delo je jedinstvo oblika i sadržine; tumači delo kao čulni izraz ideje. 2.- 40-ih g. sve više naglašava istorijski izraz književnosti. Realnost u širem smislu – jedinstvo duha i materije. O umetnosti – ona je karakteristična za svaku epohu. Realna poezija – poezija stvarnosti, istinska; ne odstupa od stvarnosti koja život reprodukuje. Okretanje narodnom duhu. Pisac da bude veran svojoj prirodi. Priroda je večiti obrazac umetnosti. Uvodi i temu umetnosti radi umetnosti – uvodi potom i temu o fantaziji. Radikalizacija shvatanja Bjelinskog pred kraj života (živeo 37.godina).