Prijateljstvo i izdaja...Meša Selimović Vrednosti poput iskrene ljubavi, prijateljstva, vere, želje za časnim i poštenim životom uzdižu čoveka i krase njegovu ličnost, i veličaju njegovo postojanje. Nesrećne okolnosti, i čovekova patnja spajaju ljude i stvaraju kontakte vredne sećanja i veličanja, zajednička tuga je nit koja spaja i najrazličitije tipove ljudi. Večna potraga za srećom, i suočavanje sa činjenicom koliko je doći do nje teško, motiv je koji se provlači oduvek. Čovek je tragični junak čija ž elja i potraga za smislom života, i sopsvenim zadovoljstvom nadjačava sve prepreke. Svet nije pravedno mesto, i svako se oseća kao da je on baš taj koji ima pravo da nekome da svoj sud. Ali baš taj, svaki, običan čovek je sam sebi najveći neprijatelj i samo on sebi može naneti najveći bol.
Čovek je sam po svojoj prirodi nesiguran i zato u životu traži idealnu tačku, mesto gde bi mogao naći spokoj i sagraditi sagraditi uporište svoje duše. Za takvom tačkom traga i sam Ahemed Nurudin. Covek nije stvoren da zivi sam i uvek tezi ka tome da dodje do nekoga sa sličnim misljenjem ko bi ga podrzao i bio tu za njega. Prijateljstvo nije jednosmerna ulica, i trazi da vratimo istom merom ako ne i vise od onoga sto dobijamo i sami iz tog odnosa. Ahmed Nurudin je pronašao svoju zvezdu vodilju, ali kasno. To je bio Hasan. Ahmet i Hasan su antipodi, pa i
pored toga ih spaja surovi život, zajednička borba protiv vlasti, knjige, uzajamna brižnost, odanost i, na kraju, prijateljstvo. Ipak oni drugačije posmatraju život. Nurudin poriče život, a njegov prijatelj ga afirmiše. Derviš je ozbiljan i uplašen, zatvoren popot tvrdjave, Hasan je siguran i slobodan, otvoren prostor za dijalog. Hasan se voli, dok se Nurudin žali. Hasan je pružio ruku spasa u trenutku kada je živi pesak počeo da guta samog derviša. Kada život poprimi drugačiji oblik od zamišljenog, kada nas neiskusne baci na kolena i traži od nas da puzimo i molimo ,ne obraćajući pažnju na druge, mi ne vidimo pomoć koja stiže sa strane. Mi nismo u stanju da doplivamo do sigurne luke luke jer je ne primećujemo. Ahmet nije na početku uvideo svoju luku, svoju zlatnu pticu. Podstaknut bolom i nepravdom, njemu oči bivaju zaklopljene. Ako je svet surov znači li to da su prijateljstva onemogućena? Naprotiv, baš tada svako prijateljstvo dobija na ceni. Njegova zlatna Njegova zlatna ptica je ptica je doletala u pravo vreme, ali pesmu koju
je pevala slušalac nije mogao recipirati. Ne zato što nije imao smisla za sluh, već nije imao hrabrosti da se odvaži i prihvati svoju nemoć pred životom. Život je nepredvidiv. Ali život je i igra, koja je naizgled slična svakom od nas, ali u dubini njenog bivstvovanja pravila su svima različita. Igra i njeni potezi nas razlikuju od drugih. Onoliko koliko smo spremni da se žrtvujemo, toliki teret dobijamo. Ništa više, više, ništa manje. Porodicu ne biramo biramo, ali prijatelje možemo. Mi uvidjamo njihove kvalitete u moru drugih, i te osobenosti su ono što treba da cenimo. Ne cenimo. Ne mogu birati ljude kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno pogriješio kad ka d bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnošljivo n epodnošljivo dosadni.
Čovek predstavlja poklon , koji je sazdan i od vrlina i mana, ali samo određeni broj ljudi će prihvati ovaj poklon i ukrasiti ga mašnom. mašnom. Ta mašna jeste jeste sposobnost prihvatanja nečega i što nije savršeno ali vi ga oblikujte u savršeno. savršeno. Pored vas on dobija na vrednosti a vi dobijate na
bogaćenju duha. Lice i naličje u životu mora postojati. To je jedini način da pravilno rezonujemo i egzistiramo u ovom životu. Šta se dešava kada vas prijatelj kome ste poverili svoj život, izda u trenutku kada najmanje očekujete? Kako zalečiti rane koje vam zada osoba za koju ste mislili da je oličenje vernosti i poverenja? Svi smo svesni koliko surov ovaj svet može da bude. Situacije i doživljaji koje nam život priređuje ponekad mogu biti vrlo teške i zahtevne, toliko da jedna glava, jedno srce i dvoje ruku ne mogu se nositi s tim. Još jedan par očiju tada je pravo bogatstvo. Ne smemo dozvoliti sebi da padnemo na prvoj prepreci. Treba da nastavimo bez straha da koračamo dalje bez obzira na gubitke , jer svaki čovek je uvek na gubitku. Bez gubitka
nismo u stanju da shvatimo šta imamo. U tim trenucima trebamo ostati hladne glave, i ostati otvoreni prema drugima. Ne zatvarati se u sebe, jer tamo možemo pronaći trenutno sklonište ali ne i rešenje za naš problem. U trenucima čovekove slabosti nazire se izdaja. Slabost, pogrešno pravljenje prioriteta, baca nas u mrak. Mrak kome se nazire kraj. Prepustivši se mislima one zauzimaju primarnost delanja. Misli koje su naše sluge sada bivaju gospodari. Ahmeta N. Strah navodi da otkljuca vrata zabranjenog hodnika. Da li je on izdajnik ili samo nesrećni pojedinac? Ahmet N. je oličavao sud, a ustavri je sam bio osuđen. Presudio je svom prijatelju i sam sebi zadao poslednji smrtonosni udarac. Svetlo vere je počelo polako da se gasi. Ono što je ispravno jeste osloniti se na nekog drugog, i u trenucima ne snalaženja sa visom silom ne tretirati sebe kao nemoćnu jedinku već kao čoveka koji ima hrabrosti da se osloni i veruje drugome. Vera u zlatnu pticu mora postojati. Unutrašnja sigurnost i poverenje u dobro se krije baš tamo. To, nažalost, imaju samo deca, a najveća veština bi bila kada bismo svi mi, bez obzira na godine, mogli da tu zlatnu pticu čuvamo u grudima. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj. Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban, što nisam zamjerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno. Zlatna ptica znači sreća. Sreća koja jednom dođe, i
koja ako je ne uhvatimo čvrstvo može olako da odleti i pobegne. Život se ne može izbeći. Može se bežati, sakriti se i u najmanju rupu na kraju sveta, ali život je svuda. Surov je, ali čovek mora naučiti da se nosi sa tim, da ne odustaje na prvoj prepreci, da ne beži od sebe i od života, samo zbog jednog udarca. Ne sme se olako ispustiti zlatna ptica, Ahmet to shvata na kraju. Zidanica bez čvrstog temelja, srušiće se i pod najmanjim potresom. Vlast i ugled su prolazni, prijateljstvo i
ljubav je ono što ostaje. Nažalost, Ahmet sve shvata kasno. Tak kada je stavio na papir uviđa gde je pogrešio. Ni dogma, ni strah, ni mržnja nisu dovoljno čvrste tačke da na njima gradimo svoju zidanicu. Ono što čini život jeste hrabrost suočavanja sa njim, ne odustajanje od svoje zlatne ptice, smelost da se ona prati gde god odvela i, na kraju, ljubav i prijateljstvo koji će iz čoveka izvući samo najbolje i to su upravo ključni faktori života. Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge. Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čovjeka koji je unio toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo. Prijateljstvo se ne bira, ono biva…ko zna zbog čega, kao ljubav. Ljubav ukoliko je iskrena i bez skrivenih motiva, ona čoveka čini srećnijim pokazuje mu
smisao života, i daje mu mogućnost da se menja i napreduje, i da vodi borbu sa svima, ali borbu koja nikoga ne vređa, ali njega čini uspešnijim i boljim, čini ga svesnog za šta živi. Ljudi su podložni promenama, ali treba raditi na onima koje nas poboljšavaju kao ličnosti. Misao je pokretač svega, a u svetu gde vlada nepravda i beščašće, najveća borba i postignuće je ljubav koju svi posedujemo, i život kakav dolikuje poštenom, iskrenom čoveku koji zna da pokaže svoju empatiju i suosećanje. Bol i nesreća uvek prolaze, i život teče dalje. Koliko god da nam je duša namučena uvek postoji svetlo koje gori, samo ga mi ne vidimo. Biti otvoren prema drugima nije slabost već vrlina. Treba opraštatati, voleti, i bez prestanka tragati za smislom svog života koji treba da bude po zakonima srca i duše, samo onda živimo po svojim pravilima.
