Naslov originala: P.D . Ouspensky: Psychology of the Possible Evolution of Mankind, Routledgc & Kegan Poul L t d , London, 1957
Za Izdavaca: Slobodan Blagojcvic
P. D. Ouspensky
Psihologija moguce evolucije covecanstva (Uvod u ucenje Gurdijeva)
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna bibliotcka Srbijc. Beograd
Prevod: Dusica Milojkovic
Uspcnski Pjotr Damjanovic Psihologija moguce evolucije covecanstva; prevod sa cnglcskog originala Dusica Milojkovic. - Beograd : Opus. 1997. - 87 sir.: Prevod dela: Psychology of the Possible Evolution of Mankind ISBN - 86 - 7453 - 016 - 11
Grafidko i tchnicko uredenjc: Slobodan Vitkovic Korcktura: Dusica Milojkovic Izdavac: OPUS-VIDEO. Bcoarad
Stampa: Grafika, Mladenovac
OPUS . Beograd 1997
SADRŽAJ: 1. UVOD
7
2. PRVO PREDAVANJE
9
3. DRUGO PREDAVANJE
27
4. TREĆE PREDAVANJE
45
5. ČETVRTO PREDAVANJE
57
6. PETO PREDAVANJE
71
UVOD Pre nekoliko godina sam počeo da primam pisma od čitalaca svojih knjiga. U svim tim pismima nalazilo se jedno pitanje: šta sam radio nakon što sam napisao svoje knjige, koje su na engleskom objavljene 1920. i 1931., a napisane su 1910. i 1912. Na ova pisma ne bih nikada mogao da odgovorim. Bile bi mi potrebne čitave knjige čak i da samo probam da to učinim. A l i kada su ljudi koji su mi pisali boravili u Londonu, gde sam živeo od 1921., pozivao sam ih i organizovao za njih niz predavanja. Na ovim predavanjima sam pokušao da odgovorim na njihova pitanja i da objasnim šta sam otkrio nakon što sam napisao svoje dve knjige i kakav je bio pravac moga rada. 1934. sam napisao dva uvodna predavanja koja su davala neku opštu ideju o onom što sam proučavao, kao i o smernicama na osnovu kojih je izvestan broj ljudi radio sa mnom. Bilo je potpuno nemoguće da se sve ovo sažme u jedno, pa čak i u dva i l i tri predavanja: stoga sam ljude uvek upozoravao da ne vredi čuti samo jedno i l i dva predavanja, već da predstavu o pravcu moga rada mogu dati tek pet, i l i još bolje deset. Ova predavanja su se od tada nastavila, a ja sam ih često ispravljao i iznova pisao. U celini gledano sam čitavom stvari bio zadovoljan. Čitano je pet predavanja, u mom prisustvu ili bez mene; slušaoci su mogli da postavljaju pitanja, a ako bi pokušali da slede savete i nagoveštaje koji su im dati i koji su se prvenstveno odnosili na samoposmatranje i na izvesnu samodisciplinu, veoma brzo bi stekli sasvim dovoljno radno razumevanje onog čim sam se bavio. Sve vreme sam, naravno, uvidjao da pet predavanja nije dovoljno, te sam u razgovorima koji su nakon njih sledili razradio i proširio prethodne podatke, pokušavajući da ljudima pokažem njihov sopstveni položaj u odnosu na novo znanje. 7
Ustanovio sam da za većinu ljudi glavnu teškoću predstavlja to da uvide da su zaista čuli nove stvari, odnosno stvari koje nikada ranije nisu čuli. Oni to nisu jasno formulisali, ali su zapravo u sebi uvek pokušavali da ovom protivureče i da ono što su čuli prevedu na svoj uobičajeni jezik, ma kakav on bio. A ja to svakako nisam mogao da uzmem u obzir. Znam da čoveku nije lako da shvati da je zaista čuo nove stvari. Toliko smo naviknuti na stare priče i na stare motive da smo odavno prestali da se nadamo i da verujemo da može postojati ma šta novo. A kada nove stvari čujemo, mi ih smatramo za stare ili mislimo da mogu da se objasne i protumače nečim starim. Istina je da nije lako uvideti mogućnost i neophodnost sasvim novih ideja, i da to s vremenom zahteva preocenjivanje svih uobičajenih vrednosti. Ne mogu da vam garantujem da ćete od početka čuti nove ideje, to jest ideje koje nikada ranije niste čuli;ali ako ste strpljivi, veoma brzo ćete početi da ih zapažate. A tada vam želim da ih ne propustite, i da ne pokušavate da ih interpretirate na stari način. Njujork, 1945.
PRVO PREDAVANJE Govoriću vam o izučavanju psihologije, ali moram da vas upozorim da je psihologija o kojoj govorim veoma različita od svega što vam može biti poznato pod tim imenom. Za početak moram da kažem da psihologija praktično nikad u istoriji nije bila na tako niskom nivou kao danas. Ona je izgubila svaki dodir sa svojim poreklom i svojim značenjem, tako da je sada teško čak i definisati pojam psihologije, odnosno reći šta je psihologija i šta ona proučava. A to je tako uprkos činjenici da nikada u istoriji nije bilo toliko psiholoških teorija i da se o psihologiji nikada nije toliko pisalo. Psihologija se ponekad naziva novom naukom. To je potpuno pogrešno. Ona je možda najstarija nauka, i u svojim najsuštinskijim crtama je, na nesreću, zaboravljena nauka. Da bi se razumelo kako psihologija može da se definiše, neophodno je shvatiti da ona, osim u savremeno doba, nikada nije postojala pod svojim sopstvenim imenom. Iz ovog ili onog razloga psihologija je uvek sumnjičena za pogrešne ili subverzivne tendencije, bilo verske, bilo moralne, bilo političke prirode, i morala je na različite načine da se prerušava. Psihologija je hiljadama godina postojala pod imenom filozofije. U Indiji se svi oblici joge, koja u suštini predstavlja psihologiju, opisuju kao jedan od šest sistema filozofije. Učenja sufija, koja su opet prvenstveno psihološka, smatraju se delom za verska, a delom za metafizička. U Evropi su čak i sasvim nedavno, tokom poslednjih decenija devetnaestog veka, mnogi radovi iz oblasti psihologije smatrani filozofijom. A uprkos činjenici da se gotovo sve filozofske discipline, kao što su logika, teorija saznanja, etika i estetika odnose na rad ljudskog uma i ljudskih čula, psihologija se smatrala inferiornom u odnosu na filozofiju i nečim što se odnosi samo na niže, odnosno trivijalnije strane ljudske prirode.
Paralelno sa svojim postojanjem pod imenom filozofije, psihologija je još i duže postojala kao vezana za ovu ili onu religiju. To ne znači da su religija i psihologija ikada bile jedna te ista stvar i l i da je uočavana činjenica da izmedju religije i psihologije postoji veza . Nema, medjutim, nikakve sumnje da je gotovo svaka religija - svakako da ne mislim na savremene falsifikate religije - razvila ovaj ili onaj oblik psihološkog učenja, često povezan i sa izvesnom praksom, tako da je proučavanje religije veoma često uključivalo proučavanje psihologije. Postoje i mnogi odlični psihološki radovi koji se nalaze u sasvim pravovernoj verskoj literaturi različitih zemalja i epoha. U ranom hrišćanstvu je, na primer, postojala zbirka knjiga različitih autora pod zajedničkim imenom Filokalija (Philokalia), koja se u naše doba koristi u pravoslavnoj crkvi, naročito za podučavanje kaludjera. U vreme kada je bila povezana sa filozofijom i religijom, psihologija je takodje postojala i u obliku umetnosti. Poezija, drama, skulptura, ples, pa čak i arhitektura, predstavljali su sredstva za prenošenje psihološkog znanja. Gotske katedrale su, na primer, u svom osnovnom značenju bile psihološka dela. U drevna vremena, pre nego što su filozofija, religija i umetnostpoprimile svoje posebne oblike u kojima su nam sada poznate, psihologija je postojala u obliku misterije, poput onih u Egiptu i staroj Grčkoj. Kasnije, nakon nestanka misterija, psihologija je postojala u obliku simboličkih učenja, koja su nekad bila povezana sa religijom toga perioda, a nekad nisu. To su, na primer, astrologija, alhemija, magija, a od savremenijih masonerija, okultizam i teozofija. Ovde je neophodno napomenuti da se svi psihološki sistemi i doktrine, oni koji otvoreno postoje ili su postojali i oni koji su bili skriveni ili prerušeni, mogu podeliti u dve glavne kategorije. Prva: sistemi koji proučavaju čoveka onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav pretpostavljaju ili zamišljaju da jeste. Moderna "naučna" psihologija, odnosno 10
ono što je pod ovim imenom poznato, spada u ovu kategoriju. Druga: sistemi koji čoveka ne proučavaju sa stanovišta onoga što on jeste, već sa stanovišta onoga što bi mogao postati, to jest sa stanovišta njegove moguće evolucije. Ovi poslednji sistemi su zapravo oni prvobitni, i l i u svakom slučaju stariji, i samo oni mogu da objasne zaboravljeno poreklo i značenje psihologije. Kada shvatimo važnost proučavanja čoveka sa stanovišta njegove moguće evolucije, shvatićemo i da pravi odgovor na pitanje: Sta je psihologija? treba da bude da je psihologija proučavanje principa, zakona i činjenica čovekove moguće evolucije. Ovde, u ovim predavanjima, govoriću isključivo sa tog stanovišta. Naše prvo pitanje će biti - šta čovekova evolucija znači, a drugo, da li su za nju neopho4ni neki specifični uslovi? Što se tiče uobičajenih savremenih stavova o čovekovom poreklu i njegovoj prethodnoj evoluciji, odmah moram da kažem da oni ne mogu biti prihvaćeni. Moramo da shvatimo da o čovekovom poreklu ne znamo ništa, i da nemamo nikakvog dokaza o čovekovoj fizičkoj ili mentalnoj evoluciji. Ako uzmemo istorijsko čovečanstvo, odnosno čovečanstvo u proteklih deset i l i petnaest hiljada godina, možemo naći nepogrešive znake o postojanju višeg tipa čoveka, čije se prisustvo može ustanoviti na osnovu drevnih spomenika koje sadašnje čovečanstvo nije u stanju da ponovi niti da oponaša. Što se tiče praistorijskog čoveka, ili stvorenja po izgledu sličnih čoveku pa ipak veoma različitih od njega, čije se kosti ponekad nalaze u slojevima tla iz ledenog doba ili još starijim, mogli bismo da prihvatimo sasvim moguću tezu da su ove kosti pripadale nekom biću sasvim različitom od čoveka koje je davno izumrlo. 11
Budući da poričemo prethodnu evoluciju čoveka, moramo da poreknemo i svaku mogućnost buduće čovekove mehaničke evolucije, odnosno evolucije koja se odvija sama od sebe, u skladu sa zakonima nasledjivanja i selekcije, a bez čovekovih svesnih napora i bez razumevanja njegovog mogućeg razvoja. Naša osnovna ideja će biti ta da čovek, onakav kakvog ga poznajemo, nije dovršeno biće; da ga priroda razvija samo do odredjene tačke i zatim ostavlja, bilo da se dalje razvija sopstvenim naporima i umećem, ili da živi i da umre onakav kakav je i rodjen, odnosno da se degeneriše i da izgubi mogućnost za razvoj. U ovom slučaju će evolucija značiti razvoj izvesnih unutrašnjih kvaliteta i osobina koji obično ostaju nerazvijeni i ne mogu se razviti sami od sebe. Iskustvo i posmatranje pokazuju da je ovaj razvoj moguć samo u izvesnim odredjenim okolnostima, uz napore odredjene vrste koje čini sam čovek i uz dovoljnu pomoć od strane onih koji su već ranije započeli sličan rad i koji su već ostvarili izvestan stepen razvoja ili bar stekli izvesno poznavanje metoda. Moramo početi sa idejom da evolucija nije moguća bez ulaganja napora; nemogućeje, takodje, i bez odredjene pomoći. Nakon toga moramo da razumemo da čovek na putu razvoja mora da postane drugačije biće, i moramo da naučimo i da razumemo u kom smislu i u kom pravcu mora postati drugačije biće, to jest šta drugačije biće znači. Moramo, zatim, da razumemo da ne mogu svi Ijudi da se razviju i da postanu drugačija bića. Evolucija predstavlja stvar ličnih napora i ona je u odnosu na masu čovečanstva redak izuzetak. Može nam zvučati čudno, ali moramo da shvatimo da ona ne samo da je retka, već i da postaje sve redja. Iz prethodnih tvrdnji proizilaze, naravno, mnoga pitanja:-
12
Šta znači da čovek na putu evolucije mora da postane drugačije biće? Šta znači "drugačije biće"? Kakvi unutrašnji kvaliteti ili osobine mogu da se razviju u čoveku i kako to može da se učini? Zbog čega ne mogu svi ljudi da se razviju i da postanu drugačija bića'? Otkuda takva nepravda? Pokušaću da odgovorim na ova pitanja, i to počevši od ovog poslednjeg. Zbog čega ne mogu svi ljudi da se razviju i da postanu drugačija bića? Odgovor je veoma jednostavan: zbog toga što to ne žele. Zato što za to ne znaju i što bez duge pripreme neće razumeti šta to znači, čak i ako im se kaže. Glavna ideja je u tome što čovek, da bi postao drugačije biće, to mora veoma mnogo i vrlo dugo da želi. Prolazna želja ili nekakva bleda želja koja počiva na nezadovoljstvu spoljnim okolnostima neće ostvariti dovoljan podsticaj. Čovekova evolucija zavisi od njegovog razumevanja šta može da dobije i šta za to mora da da. Ako ne želi, ili ako ne želi dovoljno jako i ako ne čini neophodne napore, čovek se nikada neće razvijati. Stoga u tome nema nikakve nepravde. Zašto bi neko imao ono što ne želi? Nepravda bi bila kada bi čovek bio primoran da postane drugačije biće mada je zadovoljan onim što jeste. Ovde moramo da se upitamo šta znači drugačije biće? Ako razmotrimo sav materijal koji možemo naći, a koji se odnosi na ovo pitanje, naići ćemo na stav da čovek postajući drugačije biće stiče mnoge nove kvalitete i moći koje sada ne poseduje. Ovo je opšti stav koji nalazimo u svim sistemima koji prihvataju ideju o čovekovom psihološkom, odnosno unutrašnjem rastu. 13
To, medjutim, nije dovoljno. Čak ni najdetaljniji opis ovih moći nam ni na koji način neće pomoći da razumemo kako se one javljaju i odakle dolaze. U uobičajenim poznatim teorijama, pa čak i u onima koje sam već spomenuo i koje se zasnivaju na ideji o mogućnosti čovekove evolucije postoji karika koja nedostaje. Istina leži u činjenici da čovek, pre nego što stekne ma kakve nove sposobnosti ili moći za koje ne zna i kojima sada ne raspolaže, najpre mora da stekne one sposobnosti koje takodje nema, ali koje sebi pripisuje, to jest za koje misli da ih poznaje i da je u stanju da ih koristi i kontroliše. To je karika koja nedostaje, i to je najvažniji momenat. Na putu svoje evolucije, onakvom kako sam ga prethodno opisao, to jest na putu koji počiva na naporu i pomoći, čovek mora da stekne kvalitete za koje misli da ih već poseduje, ali u pogledu kojih se zavarava. Da bismo ovo bolje razumeli i da bismo znali koje su ovo moći i sposobnosti koje čovek može da stekne, kako one nove i neočekivane, tako i one za koje zamišlja da ih već ima, moramo početi od čovekovog opšteg znanja o sebi samom. Tu odmah dolazimo do jedne veoma važne činjenice: Čovek sebe ne poznaje. On ne zna svoja ograničenja ni svoje sopstvene sposobnosti. Ne zna čak ni to u kolikoj meri ne poznaje sebe. Čovek je izmislio mnoge mašine i zna da su ponekad, ako je u pitanju komplikovana mašina, potrebne godine pažljivog proučavanja pre nego što je neko u stanju da je koristi i kontroliše. On, medjutim, to znanje ne primenjuje na sebi, mada sam predstavlja mašinu znatno složeniju od svih koje je izmislio. On o sebi ima svakakve pogrešne ideje. Pre svega, ne shvata da je zapravo mašina.
14
Šta znači to da je čovek mašina'? Znači da nema nezavisnih pokreta, bilo unutrašnjih, bilo spoljnih. On je mašina koju u pokret stavljaju spoijni uticaji i spoljni utisci. Svi njegovi pokreti, aktivnosti, reči, ideje, osećanja, raspoloženja i misli predstavljaju proizvod spoljnih uticaja. Sam po sebi, on je samo automat sa odredjenom zalihom sećanja na prethodna iskustva i sa izvesnom količinom rezervne energije. Moramo da razumemo da čovek ništa ne može da učini. On to, medjutim, ne uvidja i pripisuje sebi sposobnost da dela. To je prva pogrešna stvar koju čovek sebi pripisuje. Ovo mora veoma jasno da se razume. Čovek nije u stanju da dela. Sve što čovek misli da čini, zapravo se dogadja. Dogadja se jednako kao što "grmi" ili "seva". U engleskom jeziku nema bezličnih glagolskih oblika koji bi mogli da se upotrebe za ljudskepostupke. Stoga i dalje moramo da govorimo da čovek misli, čita, piše, voli, mrzi, zapodeva ratove, bori se itd. A zapravo, sve se to dogadja. Čovek nije u stanju da se kreće, misli ili govori sam od sebe. On je marioneta koju nevidljive niti vuku tamoamo. Ako to shvati, može da nauči više o sebi i moguće je da će tada za njega stvari početi da se menjaju. A l i ako nije u stanju da uvidi i da razume svoju potpunu mehaničnost, odnosno ako ne želi da je prihvati kao činjenicu, on više ništa ne može da nauči i za njega se stvari neće izmeniti. Čovek je mašina, ali vrlo neobična mašina. On je mašina koja u pravim okolnostima i uz pravi tretman može da zna da je mašina, i pošto je to u potpunosti uvideo, može pronaći način da to više ne bude. Čovek, pre svega, mora znati da nije jedinstven. On je mnoštvo. On nema jedno i nepromenljivo "ja" ili ego. Uvek je drugačiji. Jednog trenutka je jedan, a drugog drugi, trećeg treći, i tako dalje, skoro bez kraja i konca. Iluziju o jedinstvu, odnosno ojednosti u čoveku stvaraju 15
I
najpre osećaj jednog fizičkog tela, ime, koje u normalnim slučajevima ostaje uvek isto, i kao treće izvestan broj mehaničkih navika koje su u njega usadjene obrazovanjem i l i stečene oponašanjem. Pošto stalno ima iste telesne osećaje, pošto uvek čuje isto ime i pošto u sebi opaža iste navike i sklonosti koje je imao i ranije, on veruje da je uvek isti. U čoveku, zapravo, nema jedinstva i nema nikakvog kontrolnog centra, nikakvog stalnog "ja" odnosno ega. Ovo je opšta slika čoveka:
Svaka misao, svako osećanje, svaki oset, svaka želja, svaka sklonost ili nesklonost predstavlja jedno "ja". Ova "ja" nisu ninakojinačinpovezanaiuskladjena. Svako od njih je zavisno od promene spoljnih okolnosti i od promene utisaka. Neka od njih mehanićki slede za nekim drugim, dok se neka uvek javljaju u pratnji drugih. U tome, medjutim, nema nikakvog reda i sistema. Postoje izvesne grupe ovih "ja" koja su prirodno povezana. 0 tim grupama ćemo govoriti kasnije. Sada moramo pokušati da razumemo da postoje grupe ovakvih "ja" koje su povezane samo slučajnim asocijacijama, slučajnim sećanjima, ili sasvim imaginarnim sličnostima.
16
Svako od ovih "ja" u svakome trenutku predstavlja veoma mali deo našeg "mozga", "uma" i l i "inteligencije", ali svako od njih za sebe misli da predstavlja celinu. Kad čovek kaže "ja", to zvuči kao da misli na celog sebe, ali je čak i kada on sam misli da to znači upravo to u pitanju je zapravo samo prolazna misao, prolazno raspoloženje i l i prolazna želja. On za sat vremena može potpuno da ih zaboravi, i da sa istim uverenjem izražava suprotno mišljenje, suprotan stav, suprotne interese. Najgore je što se čovek toga ne seća. On u većini slučajeva veruje u ono poslednje "ja" koje se izrazilo, sve dotle dok ono traje: drugim rečima, dotle dok neko drugo "ja" - koje neki put nema ama baš nikakve veze sa prethodnim - ne izrazi svoje mišljenje i l i želje glasnije nego prvo. Vratimo se sad na druga dva pitanja: Šta znači razvoj? I šta znači da čovek može da postane drugačije biće? Odnosno, drugim rečima, kakva vrsta promene je u čoveku moguća, i kada i kako ova promena započinje? Već smo rekli da će promena započeti sa onim moćima i sposobnostima koje čovek sebi pripisuje, ali koje zapravo ne poseduje. Ovo znači da on, pre nego što je u stanju da stekne ma kakve nove sposobnosti i moći, zapravo mora u sebi razviti one kvalitete za koje misli da ih ima i o kojima gaji najveće moguće iluzije. Početak razvoja ne može da počiva na laganju sebe ili na samozavaravanju. Čovek mora da zna šta ima, a šta nema. To znači da on mora da uvidi da ne poseduje već opisane kvalitete koje sebi pripisuje, to jest sposobnost delanja, individualnost ili jedinstvo, stalni ego, a takodje ni svest i volju. Neophodno je da ovo zna, jer sve dok veruje da ove kvalitete već ima neće činiti prave napore da ih stekne, baš kao što niko ne bi hteo da kupi skupe stvari i da za njih plati visoku cenu ako misli da ih već ima.
17
Najvažniji od ovih kvaliteta, koji istovremeno može i da dovede u najveću zabludu, jeste svest. A promena u čoveku počinje upravo promenom u njegovom razumevanju značenja svesti i postepenim sticanjem kontrole nad njom koje zatim sledi. Šta je svest? Reč "svest" se u običnom jeziku u većini slučajeva koristi kao ekvivalent reči "inteligencija", u smislu umne aktivnosti. A svest je, zapravo, posebna vrsta "svesnosti" u čoveku, koja je nezavisna od umne aktivnosti - pre svega svesnost o sebi, svesnost o tome ko je on, gde se nalazi, a zatim i svesnost o tome šta zna, šta ne zna i tako dalje. Jedino sam čovek može znati da li je u datom trenutku svestan ili nije. Ovo je davno dokazano u izvesnoj misaonoj tradiciji u evropskoj psihologiji,koja je shvatila da jedino sam čovek može znati neke stvari koje se odnose na njega samog. Primenjeno na problem svesti, ovo znači da jedino sam čovek može znati da li njegova s vest u datome trenutku postoji ili ne. To znači da je prisustvo ili odsustvo svesti u čoveku nemoguće dokazati posmatranjem njegovih spoljnih aktivnosti. Ova činjenica je, kao što sam već rekao, davno ustanovljena, ali njena važnost nije nikada potpuno shvaćena, jer je uvek povezana sa shvatanjem svesti kao rnentalnog procesa, odnosno umne aktivnosti. Ako čovek shvati da do trenutka u kome je postao svestan nije bio svestan, a zatim ovaj uvid zaboravi - ili čak ako se toga seća - to nije svest. To je samo sećanje na jedan jak uvid. Sada želim da vašu pažnju skrenem na još jednu činjenicu koju sve psihološke škole ispuštaju. Činjenica je da svest u čoveku, ma šta to značilo, nikad ne ostaje u istom stanju. Ona je ili tu ili nije. Trenuci najviše svesti čine sećanje. Drugih trenutaka se naprosto ne sećam. Ovo više nego išta stvara u čoveku iluziju o stalnoj svesti, odnosno stalnoj svesnosti.
18
Neke od savremenih psiholoških škola poriču svest u celini, poriču čak i potrebu za takvim pojmom, ali ovo je naprosto jedan ekstremni oblik nerazumevanja. Druge škole - ako mogu da se nazovu tim imenom - govore o stanjima svesti, pod kojim podrazumevaju misli, osećanja, motoričke impulse i osete. To počiva na fundamentalnoj grešci brkanja sa psihičkim funkcijama. O tome ćemo kasnije govoriti. Savremena misao se, zapravo, u većini slučajeva još uvek oslanja na staru formulaciju da svest nema stupnjeva. Opšte, iako prećutno prihvatanje ove ideje, mada ona protivureči mnogim kasnijim otkrićima, sprečilo je mnoga moguća posmatranja različitih oblika svesti. Činjenica je da svest ima stupnjeve koje su sasvim vidljivi i koji mogu da se posmatraju, odnosno koji su svakako vidljivi i mogu da se posmatraju u samome sebi. Tu je, najpre, trajanje: koliko dugo je neko bio svestan. Kao drugo, učestalostpojavljivanja: koiiko često je neko bio svestan. Kao treće, stepen i prodornost svesti: čega je neko bio svestan, što sa čovekovim rastom može veoma mnogo da se menja. Ako uzmemo samo prva dva pitanja, moći ćemo da razumemo ideju o mogućnosti evolucije svesti. Ova ideja je povezana sa najvažnijom činjenicom koju veoma dobro poznaju stare psihološke škole, poput autora Filokalija na primer, ali koja u evropskoj filozofiji i psihologiji poslednja dva ili tri stoleća potpuno nedostaje. To je činjenica da svest posebnim vežbama i posebnim naporima može da se učini stalnom i da se nad njom stekne kontrola. Pokušaću da objasnim kako se svest može proučavati. Uzmite sat i gledajte u sekundaru, pokušavajući da budete svesni sebe i koncentrišući se na misao "Ja sam 19
Petar Uspenski" i "Ja sam sada ovde". Pokušajte da ne mislite ni na šta drugo, naprosto sledite kretanje sekundare i budite svesni sebe, svog imena, svog postojanja i mesta na kome se nalazite. Odstranite sve druge misli. Ako ste uporni, ovo ćete biti u stanju da radite dva minuta. To je granica vaše svesti. A ako ubrzo nakon toga pokušate da ponovite eksperiment, biće vam teže nego prvi put. Ovaj eksperiment pokazuje da čovek u svom prirodnom stanju jednog predmeta (sebe samog) može da bude svestan dva minuta ili manje. Najvažniji zaključak koji nakon pravilnog izvodjenja ovog eksperimenta može da se izvuče jeste taj da čovek sebe nije svestan. Iluziju da jeste stvaraju procesi pamćenja i mišljenja. Recimo da je neko otišao u pozorište. Ako je na to navikao, dok se tamo nalazi nije posebno svestan da je tamo, iako je u stanju da vidi i da posmatra stvari, da uživa u predstavi ili da mu se ona ne svidi, da je se seća, da se seća ljudi koje je sreo i tako dalje. Kad dodje kući seća se da je biou pozorištu i sigurno da misli da je za to vreme bio svestan. To znači da on ne sumnja u svoju svest i da ne uvidja da njegova svest može biti potpuno odsutna, a da ipak može razumno da se ponaša, da posmatra, da misli. Uopšte gledano, čovek ima mogućnosti da ostvari četiri stanja svesti. To su san, budno stanje, samosvest i objektivna svest. A l i mada su za njega moguća ova četiri stanja svesti, čovek zapravo živi samo u dva stanja: jedan deo života provodi u snu, a drugi u onome što se naziva "budnim stanjem", mada se njegovo budno stanje zapravo veoma malo razlikuje od sna. U običnom životu čovek o "objektivnoj svesti" ne zna ništa, i nikakvi eksperimenti u tom pravcu nisu mogući. Treće stanje, odnosno stanje "samosvesti" jeste nešto što on sebi pripisuje; on, naime, veruje da je poseduje, 20
mada zapravo može imati samo retke bljeskove svesti o sebi koju verovatno čak ni tada ne prepoznaje jer ne zna šta bi značilo kad bi je zaista imao. Ovi bljeskovi svesti dolaze u izuzetnim trenucima, u vrlo emotivnim stanjima, u trenucima opasnosti, u veoma novim i vrlo neočekivanim okolnostima i situacijama, ili pak nekad i u sasvim običnim trenucima kada se ništa naročito ne dogadja. Čovek , medjutim, u svom običnom i l i "normalnom" stanju nema nad njima ama baš nikakvu kontrolu. Što se našeg pamćenja, odnosno trenutaka pamćenja tiče, mi se zapravo sećamo jedino trenutaka u kojima smo svesni, iako ne shvatamo da je to tako. Kasnije ću objasniti šta pamćenje praktično znači i koje vrste pamćenja imamo. Sada naprosto želim da vam pažnju usmerim na vaše sopstveno posmatranje svoga pamćenja. Primetićete da se različitih stvari različito sećate. Nekih se sećate sasvim živo, nekih veoma nejasno, a nekih se uopšte ne sećate. Znate jedino da su se desile. Bićete veoma zapanjeni kad shvatite koliko malo zapravo pamtite. A to je tako jer se sećate samo trenutaka u kojima ste bili svesni. Tako kada se radi o trećem stanju svesti možemo reći da čovek povremeno ima momente samosvesti, koji ostavljaju živo sećanje na okolnosti kojima su praćeni, ali nad kojima nema nikakvu kontrolu. Oni se javljaju i prolaze sami od sebe, regulisani spoljnim okolnostima i trenutnim asocijacijama ili sećanjem na sećanje. Postavlja se sledeće pitanje: da li je moguće steći kontrolu nad ovim prolaznim trenucima svesti, probuditi ih češće i zadržati duže, ili ih čak učiniti stalnim. Drugim rečima, da li je moguće biti svestan? Ovo je najvažniji momenat i od samog početka mora da se razume da je taj momenat, čak i u čisto teorijskom pogledu, u svim modernim psihološkim školama bez izuzetka sasvim izostavljen. Čovek, naime, uz pomoć pravih metoda i uz ulaganje pravih napora može da stekne kontrolu nad svešću i 21
može postati svestan sebe, uz sve što to za sobom povlači. A mi u našem sadašnjem stanju ne možemo ni da zamislimo šta to sve povlači za sobom. Ozbiljno izučavanje psihologije postaje moguće tek nakon što se ovaj moment shvati. To proučavanje počinje istraživanjem prepreka u nama koje stoje na putu svesti, budući da svest može početi da se uvećava tek kad su barem neke od ovih prepreka uklonjene. U predavanjima koja slede govoriću o tim preprekama, od kojih najveću predstavlja naše neznanje o nama samima, i naše pogrešno uverenje da sebe poznajemo bar u izvesnoj meri i da u sebe možemo biti sigurni, dok se zapravo uopšte ne poznajemo niti možemo u sebi biti sigurni čak i u najmanjim stvarima. Moramo shvatiti da psihologija zapravo znači samoproučavanje. To je druga definicija psihologije. Psihologija se ne može proučavati onako kako se proučava astronomija, to jest nezavisno od nas samih. Istovremeno, čovek sebe mora da prouči onako kao što se proučava ma koja nova i složena mašina. Mora da zna delove ove mašine, njene glavne funkcije, uslove za njen pravilan rad, uzroke pogrešnog rada i mnoge druge stvari koje je teško opisati ako se ne koristi specijalni jezik, koji takodje mora da se zna da bi mašina mogla da se proučava. Ljudska mašina ima sedam različitih funkcija: 1. Mišljenje (ili intelekt) 2. Osećanje (ili emocije) 3. Instinktivnu funkciju (celokupan unutrašnji rad organizma) 4. Motoričku funkciju (celokupni spoljni rad organizma, kretanje u prostoru i tako dalje) 5. Seks (funkciju dva principa, muškog i ženskog, u svim njenim manifestacijama) Pored ovih postoje još dve funkcije, za koje u običnom jeziku nemamo imena i koje se javljaju samo u višim stanjima svesti; prva - viša emocionalna funkcija, 22
koja se javlja u stanju samosvesti, i druga, viša mentalna funkcija, koja se javlja u stanju objektivne svesti. Pošto u ovim stanjima svesti nismo, ove funkcije ne možemo da proučavamo niti da sa njima eksperimentišemo, te o njima saznajemo samo indirektno, od onih koji su ih stekli i l i iskusili. U verskoj i filozofskoj literaturi različitih naroda ima puno aluzija na viša stanja svesti i na više funkcije. Ono što pri razumevanju ovih aluzija stvara dodatne teškoće jeste to što medju višim stanjima svesti nema podele. Ono što se naziva samadi (samadhi), to jest stanje ekstaze ili prosvetljenje, ili u novijimradovima "kosmička svest", može da se odnosi i na jedno i na drugo - ponekad je u pitanju iskustvo samosvesti, a ponekad iskustvo objektivne svesti. A čudno je to što nam može izgledati da imamo više materijala za proučavanje najvišeg stanja, odnosno ob.jektivne svesti, nego posrednog stanja, to jest samosvesti, mada se ono prvo može javiti tek nakon ovog poslednjeg. Samoproučavanje mora početi proučavanjem četiri funkcije: mišljenja, osećanja, instinktivne funkcije i motoričke funkcije. Seksualne funkcije mogu da se proučavaju tek mnogo kasnije, to jest onda kada se pomenute četiri funkcije već dovoljno razumeju. Nasuprot nekim modernim teorijama, seksualna funkcija je zapravo sekundarna; to će reći da se u životu javlja kasnije, kada su prve četiri funkcije već potpuno ispoljene, i da je njima uslovljena. Stoga proučavanje seksualne funkcije može biti od koristi tek kad se potpuno upoznaju prve četiri funkeije u svim njihovim manifestacijama. Istovremeno, mora da se shvati i da svaka ozbiljna nepravilnost ili nenormalnost seksualne funkcije čini lični razvoj pa čak i samoproučavanje nemogućim. Stoga sad moramo pokušati da razumemo četiri glavne funkcije. Poći ću od toga da vam je jasno šta podrazumevam pod intelektualnom, odnosno misaonom funkcijom. Tu su uključeni svi mentalni procesi: razumevanje nekog utiska, formiranje predstava i pojmova, razmišljanje, po23
redjenje, potvrda, negacija, formiranje reči, govor, mašta i tako dalje. Drugu funkciju predstavljaju osećanja, odnosno emocije: radost, tuga, strah, zaprepašćenje i tako dalje. Čak i ako ste sigurni da vam je jasno kako i čemu se emocije razlikuju od misli, preporučio bih vam da sve svoje stavove koji su u vezi s tim proverite. Mi u svom uobičajenom govoru i razmišljanju brkamo misli i osećanja; za početak samoproučavanja je, medjutim, neophodno da se jasno zna šta je šta. Za razumevanje dvaju narednih funkcija, instinktivne i motoričke biće potrebno više vremena, budući da ni u jednom sistemu uobičajene psihologije ne postoji ispravan opis i podela tih funkcija. Reči "instinkt" i "instinktivno" se uglavnomkoriste u pogrešnom smislu, a vrlo često i bez ikakvog smisla. U instinkte se mahom ubrajaju spoljne funkcije, koje su zapravo motoričke, a ponekad i emocionalne funkcije. Instinktivne funkcije u čoveku obuhvataju četiri različite klase funkcija: Prva: celokupni unutrašnji rad organizma, takoreći celu fiziologiju: varenje i uzimanje hrane, disanje, cirkulaciju krvi, celokupni rad unutrašnjih organa, formiranje novih ćelija, uklanjanje iskorišćenih materija, rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem i tako dalje. Druga: takozvanih pet čula-vid, sluh, miris, ukus, dodir i drugi oseti kao što su osećaj težine, temperature, suvoće ili vlažnosti i tako dalje, drugim rečima svi indiferentni osećaji, osećaji koji sami po sebi nisu ni prijatni ni neprijatni. Treća: sva fizička osećanja, to jest sve fizičke osećaje koji su bilo prijatni, bilo neprijatni - sve vrste bola ili neprijatnih oseta kao što su neprijatan ukus ili miris, kao i sve vrste fizičkog zadovoljstva, kao što su prijatan miris, prijatan ukus itd. Četvrta: sve reflekse, čak i najkomplikovanije, kao što su smeh i zevanje; sve vrste fizičkog pamćenja, kao što
su pamćenje ukusa, pamćenje mirisa, pomćenje bola, što su sve zapravo unutrašnji refleksi. Motorička funkcija obuhvata sve spoljne pokrete, kao što su hodanje, pisanje, jedenje i pamćenje ovih funkcija. U motoričke funkcije spadaju takodje i oni pokreti koji se u običnom govoru nazivaju "instinktivnim", kao što je, na primer, onaj kada se bez razmišljanja uhvati neki predmet koji pada. Razlika izmedju instinktivnih i motoričkih funkcija je veoma jasna i lako može da se razume ako čovek naprosto ima na umu da su sve instinktivne funkcije bez izuzetka urodjene i da nema potrebe da se uče da bi se koristile; sa druge strane, nijedna od motoričkih funkcija nije urodjena i čovek sve mora da ih nauči, kao što dete uči da hoda, odnosno kao što se uči pisanje ili crtanje. Pored ovih normalnih motoričkih funkcija postoje i izvesne čudne motoričke funkcije koje predstavljaju nekoristan rad ljudske mašine, funkcije koje priroda nije predvidela, ali koje u čovekovom životu zauzimaju veoma veliko mesto i troše veliku količinu njegove energije. To su: stvaranje snova, mašta, sanjarenje, razgovor sa samim sobom, razgovor razgovora radi i uopšte sve pojave koje su nekontrolisane i ne mogu se kontrolisati. Pomenute četiri funkcije-intelektualna, emocionalna, instinktivna i motorička- moraju najpre da se shvate u svim svojim manifestacijama, a kasnije ih čovek može posmatrati u sebi. Takvo samoposmatranje, tojest posmatranje koje počiva na ispravnoj osnovi, uz prethodno razumevanje stanja svesti i različitih funkcija, predstavlja osnovu samoproučavanja; drugim rečima, to je početak psihologije. Vrlo je važno da se zapamti da je prilikom posmatranja različitih funkcija korisno da se istovremeno posmatra i njihov odnos prema različitim stanjima svesti. Uzmimotri stanja svesti-san, budno stanje i moguće proplamsaje samosvesti i četiri funkcije-misaonu, emocionalnu, instinktivnu i motoričku. Sve ove četiri funkcije mogu da se manifestuju u snu, ali u tom slučaju je njihova
pojava nesvrhovita i nepouzdana. One ne mogu nikako da se iskoriste, već se odvijaju same od sebe. U stanju budne svesti, odnosno relativne svesti, one u izvesnoj meri mogu da posluže za našu orijentaciju. Njihovi rezultati se mogu porediti, proveravati, ispravljati, i mada mogu da stvore mnoge iluzije mi u našem uobičajenom stanju ipak nemamo ništa drugo i moramo od njih da učinimo ono što možemo. Kad bismo znali koliko ima pogrešnih zapažanja, pogrešnih teorija, pogrešnih razmišljanja i pogrešnih zaključaka učinjenih u ovom stanju, potpuno bismo prestali da verujemo sebi. Ljudi, medjutim, ne uvidjaju koliko njihova zapažanja i njihove teorije mogu da budu varljivi i nastavljaju da veruju u njih. To ih sprečava da uoče one retke trenutke kada se njihove funkcije ispoljavaju zajedno sa bljeskovima trećeg stanja svesti, odnosno samosvesti. Sve ovo znači da svaka od ove četiri funkcije može da se javi u svakome od pomenuta tri stanja svesti. Rezultati su, medjutim, sasvim drugačiji. Kad naučimo da posmatramo ove rezultate i razlike medju njima razumećemo pravi odnos koji postoji izmedju funkcija i stanja svesti. A l i pre nego što čak i počnemo da razmatramo razlike medju funkcijama s obzirom na stanje svesti, neophodno je da se shvati da su čovekova svest i čovekove funkcije potpuno različite pojave, da su sasvim različite prirode i zavisni od različitih uzroka i da jedno može postojati bez drugog. Funkcije mogu postojati bez svesti, a svest može postojati bez funkcija.
26
DRUGO PREDAVANJE U svom daljem proučavanju čoveka sada moramo detaljnije da popričamo o različitim stanjima svesti. Kao što sam već rekao, postoje četiri moguća stanja svesti: san, "budna svest", samosvest i "objektivnasvest"; čovek, medjutim, živi samo u dva: delimično u snu, a delimičnou onom štose ponekad naziva "budnomsvešću". To je kao kada bi imao kuću na četiri sprata, a živeo samo na dva najniža. Prvo, odnosno najniže stanje svesti jeste san. To je stanje koje je čisto subjektivno i pasivno. Čovek je okružen snovima, a sve njegove psihičke funkcije rade bez ikakvog smera. U snovima nema logike, nema doslednosti, nema uzroka i posledice. Krozumprolazečisto subjektivne slike - odrazi prošlih iskustava ili odrazi nejasnih trenutnih percepcija kao što su zvuci koji dopiru do spavača, oseti koji dolaze od tela, neznatni bolovi, osećaj mišićne napetosti - koje u sećanju ostavljaju vrloslab trag, i l i , još ćešće, uopšte ne ostavljaju trag. Drugi stupanj svesnosti nastupa kada se čovek probudi. To drugo stanje, stanje u kome se trenutno nalazimo i u kom radimo, razgovaramo, zamišljamo kako smo svesna bića i tako dalje, često zovemo "budnom svešću" ili "čistomsvešću", madabi onozapravotrebaloda se nazove "budnim snom" odnosno "relativnom svešću". Ovaj poslednji termin će biti objašnjen kasnije. Mora da se razume da prvo stanje svesti, to jest san, ne iščezava sa nastupanjem drugog, to jest ne nestaje kada se čovek probudi. San ostaje i dalje, sa svim svojim snovima i utiscima, jedino što mu se pridružuje nešto kritičniji stav prema sopstvenim utiscima, povezanije misli i disciplinovanija aktivnost, te zbog živosti čulnih utisaka, želja i osećanja, a naročito zbog osećanja protivurečnosti, odnosno nemogućnosti, koga u snu uopšte nema snovi postaju nevidljivi, baš kao što i mesec i zvezde postaju nevidljivi pri sunčevom svetlu. Oni su, medjutim, prisutni 27
i često utiču na sve naše m i s l i , osećanja i postupke - ponekad čak i više nego ono što u tom trenutku zaista opažamo. U vezi s tim moram odmah da kažem da ne mislim na ono što se u savremenoj psihologiji naziva "podsvest" i l i "podsvesni um". To su naprosto pogrešni termini koji ništa ne znače i koji se ne odnose ni na kakve stvarne činjenice. U nama nema ničega štojestalnopodsvesnojer nema ničega što je stalno svesno; nema ni "podsvesnog uma", iz prostog razloga što ne postoji "svesni um". Kasnije ćete videti kako je došlo do ove greške, kako je ta pogrešna terminologija nastala i kako je postala gotovo opšteprihvaćena. Vratimo se, medjutim, stanjima svesti koja stvarno postoje. Prvo je san. Drugoje "budni san" ili "relativna svest". Prvo stanje je, kao što sam već rekao, čisto subjektivno. Drugo je manje subjektivno. Čovek već razlikuje "ja" i "ne ja", u smislu svoga tela i predmeta koji su od njega različiti, i u stanju je da se u izvesnoj meri medju njima orijentiše i da zna njihov položaj i osobine. Ne može se, medjutim, reći kako je on u ovom stanju budan, pošto na njega veoma jako utiču snovi i pošto zapravo živi više u snu nego u stvarnosti. Sve besmislice i sve protivurečnosti kod ljudi, i u ljudskom životu uopšte, nalaze svoje objašnjenje kada shvatimo da ljudi žive u snu, da sve što rade rade u snu i da ne znaju da spavaju. Korisno je da se ima na umu da u ovome leži unutrašnji smisao mnogih drevnih učenja. Nama je najbolje poznato hrišćanstvo, odnosno učenje Jevandjelja, u kome ideja da ljudi žive u snu i da najpre moraju da se probude predstavlja osnovu svih objašnjenja ljudskog života, mada se to veoma retko shvata onako kako treba da bude shvaćeno, odnosno u ovom slučaju bukvalno. Pitanje je, medjutim, na koji način čovek može da se probudi? Učenje Jevandjelja zahteva budjenje, ali ne kaže kako se probuditi. 28
Psihološko proučavanje svesti, medjutim, pokazuje da se tek kada čovek shvati da spava može reći da je na putu da se probudi. Nikada se ne može probuditi ako ne uvidi da spava. Ova dva stanja, san i budan san, jesu dva stanja svesti u kojima se živi. Pored njih postoje još dva moguća stanja, ali ona postaju pristupačna tek nakon teške i dugotrajne borbe. Ova dva viša stanja svesti zovu se "samosvest" i "objektivna svest". Mi u principu smatramo da samosvešću raspolažemo, odnosno da smo sebe svesni ili u svakom slučaju da možemotobiti kad godpoželimo. "Samosvest" medjutim, predstavlja stanje koje sebi pripisu.jemo bez ikakvog prava. "Objektivna svest" je stanje o kome ništa ne znamo. Samosvest je stanje u kome čovek postaje objektivan prema samome sebi, a objektivna svest je stanje u kome dolazi u kontakt sa stvarnim, odnosno objektivnim svetom od koga ga sada odvajaju čula, snovi i subjektivna stanja svesti. Druga definicija četiri stanja svesti može se dati sa stanovišta mogućnosti za spoznaju istine. U prvom stanju svesti, to jest u snu, o istini ne možemo da znamo ništa. Ako do nas i dopru neka stvarna opažanja i osećanja, i ona će se izmešati sa snovima. Dok spavamo, nismo u stanju da razlikujemo san od stvarnosti. U drugom stanju svesti, to jest u budnom snu, možemo znati samo relativnu istinu, i odatle potiče izraz relativna svest. U trećem stanju svesti, odnosno stanju samosvesti, možemo znati punu istinu o sebi samima. U četvrtom stanju svesti, to jest u stanju objektivne svesti, trebalo bi da znamo punu istinu o svemu: u mogućnosti smo da proučavamo "stvari po sebi", "svet u svom samobivstvu". Ovo je od nas tako daleko da o tome ne možemo čak ni da razmišljamo na pravi način, i moramo pokušati da 29
razuraemo da se čak i proplamsaji objektivne svesti mogu javiti samo u potpuno razvijenom stanju samosvesti. U stanju sna možemo imati proplamsaje relativne svesti. U stanju relativne svesti možemo imati proplamsaje samosvesti. Ali ako želimo dugotrajnijeperiode, ane samo bljeskove samosvesti, moramo da razumemo da oni neće doći sami od sebe. Za to je potrebna voljna aktivnost. Ovo znači da učestalost i trajanje trenutaka samosvesti zavisi od kontrole koju čovek ima nad sobom. Stoga to znači da su volja i svest jedna te ista stvar, ili u svakom slučaju aspekti jedne te iste stvari. Ovde moramo da razumemo da prvu prepreku na čovekovom putu ka razvoju samosvesti predstavija njegovo ubedjenje daje već ima, odnosno daje u svakom slučaju može imati kad god to poželi. Vrlo je teško nekoga ubediti da nije svestan i da to ne može biti kad poželi. A to je naročito teško stoga što ovde priroda izvodi jedan zanimljiv trik. Ako nekoga upitate da li je svestan ili ako mu kažete da to nije, odgovoriće vam kako je svestan i da je besmisleno reći da nije, budući da vas čuje i razume. I biće sasvim u pravu, mada će istovremeno biti i u velikoj zabludi. To je trik koji priroda izvodi. Biće u pravu jer su ga vaše pitanje, odnosno vašaprimedba, na trenutak učinili pomalo svesnim. Već narednog trenutka ta svest će nestati. On će, medjutim, pamtiti šta ste rekli i šta je on odgovorio i nesumnjivo je da će sebe smatrati svesnim. Sticanje samosvesti, medjutim, predstavlja zapravo težak i dugotrajan posao. Kako neko može da pristane na taj posao ako misli kako već ima baš onu stvar koja mu se obećava kao rezultat teškog i dugotrajnog rada'? Naravno da čovek ovaj posao neće započinjati i da ga neće smatrati neophodnim dok se ne uveri da nema ni samosvest a ni sve ono što je s njom povezano, a to je jedinstvenost ili individualnost, volja i stalno "ja". Ovo nas vodi do pitanja o školama, budući da metode za razvoj samosvesti, jedinstva, stalnog ja i volje mogu da daju jedino naročite škole. To mora biti jasno. 30
Ljudi koji se nalaze na nivou relativne svesti nisu u stanju da te metode pronadju sami; a ovi se metodi ne mogu opisati u knjigama ni podučavati u običnim školama, iz jednostavnog razloga što su za različite ljude različiti i što nema univerzalnog metoda koji bi bio jednako primenjiv na sve. Drugim rečima, ovo znači da je onima koji žeie da izmene svoje stanje svesti potrebna škola. Oni, medjutim, moraju najpre da uvide tu svoju potrebu. Sve dok misle da nešto mogu sami da urade, od škole neće moći da imaju nikakve koristi čak ni ako je nadju. Škole postoje samo za one kojima su potrebne i koji znaju da su im one potrebne. Ideja o školama - proučavanje mogućih oblika škola, proučavanje školskih principa i školskih metoda - zauzima veoma važno mesto u izučavanju one psihologije koja je vezana za ideju evolucije; bez škola, naime, ne može biti nikakve evolucije. Sam čovek ne može čak ni da počne, jer ne zna kako bi počeo. Još manje može da nastavi ili da nešto postigne. To znači da on pošto se oslobodio prve iluzije, one kako već ima sve što se može imati, mora da se oslobodi i druge, to jest one da ma šta može da stekne sam; čovek, naime, nije u stanju da sam postigne bilo šta. Ova predavanja ne predstavljaju školu - ne predstavljaju čak ni početak škole. Škola zahteva mnogo veći pritisak kada je reč o radu. U ovim predavanjima, medjutim, mogu onima koji žele da slušaju da dam neku predstavu o tome kako škole rade i kako ih je moguće naći. Najpre sam rekao da psihologija predstavlja proučavanje čovekove moguće evolucije, a zatim da je psihologija proučavanje sebe. Time sam želeo da kažem da se isplati proučavati jedino onu psihologiju koja ispituje čovekovu evoluciju, njegov razvoj, i da psihologija koja se bavi samo jednom fazom ovog razvoja, a o drugim fazama ne zna ništa očigledno nije kompletna i da ne može imati nikakvu vrednost čak ni u naučnom smislu, to jest sa gledišta eksperimenta i posmatranja. Sadašnja faza, naime, onakva 31
kakvu je uobičajena psihologija proučava, zapravo ne postoji kao nešto posebno i sastoji se od puno podnivoa koji vode od nižih do viših faza. Staviše, upravo eksperiment i posmatranje pokazuju da psihologija ne može cia se proučava kao bilo koja druga nauka koja nije direktno povezana sa nama samima. Proučavanje psihologije mora da započne proučavanjem sebe. Kad povežemo najpre ono što moramo znati o narednoj fazi čovekove evolucije, to jestda ona znači sticanje svesti, unutrašnjeg jedinstva, stalnoga ja i volje sa onim materijalom do koga možemo doći samoposmatranjem, to jest sa uvidjanjem da u nama nema mnogih moći i sposobnosti koje sebi pripisujemo, dolazimo do nove teškoće u razumevanju značenja psihologije i do potrebe za novom definicijom. Dve definicije date u prethodnim predavanjima nisu dovoljne, budući da sam čovek ne zna kakva je evolucija za njega moguća, da ne vidi gde se trenutno nalazi i da sebi pripisuje osobine koje pripadaju višim stupnjevima evolucije. On, zapravo, ne može da proučava sebe, pošto nije u stanju da u sebi razlikuje izmišljeno od stvarnog. Šta je Iaganje? Onako kako se u običnom jeziku shvata, laganje znači iskrivljavanje, ili u nekim slučajevima prikrivanje istine, odnosno onoga za šta ljudi veruju da je istina. Ovo laganje igra veoma važnu ulogu u životu, ali postoje i mnogo gori oblici laganja, takvi kada ljudi uopšte ne znaju da lažu. U prethodnom predavanju sam rekao da u svome sadašnjem stanju ne možemo da znamo istinu i da istinu možemo da znamo samo u stanju objektivne svesti. Kako smo onda u stanju da lažemo? Ovo izgleda protivurečno, ali zapravo nije. Istinu ne možemo znati, ali se pretvaramo da je znamo. A to je laganje. Laganje ispunjava čitav naš život. Ljudi se prave kao da znaju sve moguće: o Bogu, o budućem životu, o svemiru, o poreklu života, o evoluciji i uopšte o svemu. A u stvari ne znaju ništa, čak ni o sebi samima. I svaki put kada o nečemu što ne znaju govore kao 32
da znaju, oni lažu. Stoga proučavanje laži ima prvorazredni značaj i psihologiju. To nas može dovesti čak i do treće definicije psihologije, koja glasi proučavanje laži. Psihologiju naročito zanimaju laži koje čovek govori i misli o sebi samom. Ove laži čine njegovo proučavanje veoma teškim. Onakav kakav jeste, čovek nije originalan proizvod. On je imitacija nečega, i to veoma loša imitacija. Zamislite naučnika na nekoj udaljenoj planeti koji je sa Zemlje dobio primerke veštačkog cveća, a ne zna ništa o pravom cveću. Njemu će biti veoma teško da ove primerke definiše - da objasni njihov oblik, njihovu boju, materijal od kog su načinjeni, a to je žica, pamuk i hartija u boji, i uopšte da ih ma kako klasifikuje. Psihologija se u odnosu na čoveka nalazi u vrlo sličnom položaju. Ona mora da proučava veštačkog čoveka, a da pri tom ne poznaje pravog. Očigledno da ne može da bude lako proučavati biće kao što je čovek, koje ni samo ne zna šta je u njemu izmišljeno, a šta pravo. Stoga psihologija mora da počne podelom na ono što je u čoveku izmišljeno i ono što je u njemu pravo. Čoveka nije moguće proučavati kao celinu, budući da je podeljen na dva dela: jedan koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo stvaran i drugi koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo nestvaran. U većini običnih ljudi ova dva dela su medjusobno izmešana i ne mogu se lako razlikovati, mada su oba prisutna i oba imaju svoje naročito značenje i dejstvo. U sistemu koji proučavamo ova dva dela se nazivaju suština i ličnost. Suština je ono što je čoveku urodjeno. Ličnostje ono što je stečeno. Suština je ono što je njegovo sopstveno. Suština ne može da se izgubi, ne može biti tako lako izmenjena ili oštećena kao ličnost. Ličnost promenom okolnosti može gotovo potpuno da se izmeni; ona se može izgubiti, odnosno može se lako oštetiti. 33
Ako pokušam da opišem šta je suština, najpre moram da kažem da je to osnova čovekovog fizičkog i mentalnog sklopa. Neko je, recimo, po prirodi dobar mornar, drugi je loš mornar. Jedan je muzikalan, drugi nije, jedan ima smisla za jezike, drugi ga nema. To je suština. Ličnost je sve što je naučeno, na ovaj ili onaj način, "svesno" ili "nesvesno" u uobičajenom značenju ovihpojmova. U većini slučajeva "nesvesno" znači oponašanjem, koje zapravo igra veoma važnu ulogu u formiranju ličnosti. Cak i u instinktivnim funkcijama, koje bi po prirodi trebalo da budu slobodne od ličnosti, obično postoji puno takozvanih "stečenih ukusa", to jest svih vrsta sklonosti ili nesklonosti stečenih oponašanjem i fantazijom Ove veštačke sklonosti i nesklonosti igraju veoma važnu i vrlo pogubnu ulogu u Ijudskomživotu. Covekpoprirodi trebada voli ono što je za njega dobro, a da ne voli ono što je za njega loše. To je, medjutim, tako samo dok suština dominira nad ličnošću, kako i treba da bude, odnosno, drugim rečima, dok je čovek zdrav i normalan. Kada ličnost počne da dominira nad suštinom i kada čovek postane manje zdrav, on počinje da voli ono što mu škodi, a da ne voli ono što je za njega dobro. Ovo je povezano sa glavnim poremećajem koji može da nastupi u medjusobnom odnosu suštine i ličnosti. Suština normalno mora da dominira nad ličnošću, i u tom slučaju ličnost može da bude veoma korisna. Ali ako ličnost dominira nad suštinom, to dovodi do mnogih pogrešnih rezultata. Mora da se shvati da je čoveku neophodna i ličnost; bez ličnosti, samo sa suštinom, ne može da se živi. Njih dve, medjutim, moraju da rastu paralelno i ni jedna ne sme da rastom nadmaši onu drugu. Slučajevi u kojima suština rastom nadmašuje ličnost rtiobu:'~ "'i*2.y? medju neobrazovanim ljudima. Ovi takozvani prosti ljudi mogu biti veoma dobri, pa čak i pametni, ali nisu u stanju da se razvijaju kao ljudi kod kojih je razvijenija ličnost. 34
Slučajevi u kojima ličnost nadrasta suštinu često se mogu naći medju kulturnijim ljudima, i u tim slučajevima suština ostaje u napola odraslom, odnosno napola razvijenom stanju. To znači da se brzim i ranim rastom ličnosti rast suštine može praktično da prekine u vrlo ranom uzrastu i da kao rezultat vidimo ljude koji su spolja potpuno odrasli, ali čija je suština ostala u uzrastu od deset i l i dvanaest godina. Mnogi uslovi savremenog života u velikoj meri podstiču ovo zaostajanje u rastu suštine. Zaludjenost sportom, a naročito sportskim igrama može, recimo, veoma efikasno da zaustavi rast suštine, ponekad i u tako ranom uzrastu da suština kasnije nikada nije u stanju da se potpuno oporavi. Ovo pokazuje da suština ne može da se smatra za nešto što je vezano samo za fizičku konstituciju u jednostavnom značenju ovog pojma. Da bih bolje objasnio šta suština znači, moram ponovo da se vratim proučavanju funkcija. U prethodnom predavanju sam rekao da proučavanje čoveka počinje proučavanjem četiri funkcije: inelektualne, emocionalne, motoričke i instinktivne. Izuobičajene psihologije i na osnovu uobičajenog mišljenja znamo da intelektualne funkcije, misli i ostalo, kontroliše i proizvodi izvestan centar, koji zovemo "um", "intelekt" ili "mozak". I to je sasvim ispravno. A l i , da bi naše znanje bilo potpuno tačno, moramo da razumemo da i druge funkcije takodje kontrolišu njihov sopstveni um, odnosno centar. Stoga sa gledišta sistema postoje četiri uma, odnosno centra, koji kontrolišu naše uobičajene aktivnosti: intelektualni um, emocionalni um, motorički um i instinktivni um. Ubuduće ćemo ih nazivati centrima. Svaki centar je potpuno nezavisan od ostalih i ima svoju sopstvenu sferu delovanja, svoje sopstvene snage i svoje sopstvene načine na koje može da se razvija. Centri, odnosno njihova struktura, kapaciteti, jake strane i nedostaci pripadaju suštini. Njihov sadržaj, od35
1
nosno sve ono što neki centar obavlja, pripada ličnosti. Ovo o sadržaju centara će biti objašnjeno kasnije. Kao što sam već rekao, ličnost je za čovekov razvoj potrebna jednako kao i suština, samo što pri tom mora da zauzima svoje pravo mesto. To je teško ostvarivo, budući da je ličnost prepuna pogrešnih ideja o sebi samoj. Ona ne želi da zauzima svoje pravo mesto, jer je to mesto drugorazredno i podredjeno; a ne želi ni da zna istinu o sebi, jer bi znati istinu značilo i napustiti svoj lažni vladajući položaj i zauzeti niži položaj koji joj po pravu pripada. Pogrešan odnos položaja suštine i ličnosti jeste ono čime je odredjeno sadašnje disharmonično stanje. Jedini način da se iz ovog stanja izadje jeste samospoznaja. Upoznaj samog sebe - to je bio prvi princip i prvi zahtev starih psiholoških škola. Ove reči još uvek pamtimo, ali smo njihovo značenje izgubili. Mislimo da poznavati sebe znači poznavati svoje specifičnosti, svoje želje, svoje ukuse, svoje sposobnosti i svoje namere, dok to zapravo znači upoznati sebe kao mašinu, to jest poznavati strukturu svoje mašine, njene delove funkciju različitih delova, uslove koji upravljaju njihovim radom i takodalje. U principu razumemo da nijednu mašinu ne možemo poznavati ako je nismo proučili. To moramo da imamo na umu i kad se radi o nama samima, i moramo i svoje sopstvene mašine da proučavamo kao mašine. Proučavanje se vrši samoposmatranjem. Drugog načina nema i niko drugi ne može da za nas obavi ovaj posao. Moramo da ga obavimo sami. Pre toga moramo, medjutim, naučiti kako da posmatramo. Hoću da kažem da moramo da razumemo tehničku stranu samoposmatranja. Moramo znati da je neophodno da se posmatraju različite funkcije i da se medju njima pravi razlika, istovremeno imajući na umu različita stanja svesti, naš san i mnoga "ja" koja u nama postoje. Takvo posmatranje će veoma brzo dati rezultate. Najpre ćemo primetiti kako nismo u stanju da sve što nadjemo u sebi posmatramo nepristrasno. Nešto nam može pričiniti zadovoljstvo, nešto nas može uznemiriti, razdražiti, pa čak i uplašiti. Drugačije ni ne može da bude. 36
Čovek sebe ne može da proučava kaodaleku zvezdu ili kao zanimljiv fosil. Sasvim je prirodno da će mu se u njemu dopasti ono što potpomaže njegov razvoj. a da mu se neće svideti ono što taj razvoj otežava, ili čak onemogućava. Ovo znači da će veoma brzo pošto je počeo da se posmatra u sebi započeti da razlikuje korisne i štetne crte, to jest ono što je korisno, odnosno štetno sa gledišta mogućnosti njegove samospoznaje, njegovog budjenja i njegovog razvoja. Videće one svoje strane koje mogu da postanu svesne, i strane koje ne mogu postati svesne i koje moraju da budu uklonjene. Prilikom samoposmatranja mora uvek da ima na umu da proučavanje sebe predstavlja prvi korak na putu ka njegovoj mogućoj evoluciji. Sada moramo pogledati koja su to štetna svojstva koja čovek u sebi nalazi. Uopšte govoreći, to su sve mehaničke manifestacije. Prva je, kao što sam već rekao, laganje. U mehaničkom životu je laganje neizbežno. Niko mu ne može izmaći, i ukoliko neko više smatra da ga je oslobodjen, utoliko je više u njemu. Onakav kakav jeste, život ne bi mogao postojati bez laganja. A l i , sa psihološke strane laganje ima drugačije značenje. Tu ono znači to da neko o stvarima koje ne zna, i čak ih ni ne može znati, govori kao da ih zna i da ih može znati. Morate da razumete da ovo ne govorim ni sa kakvog moralnog gledišta. Još uvek nismo došli do pitanja o tome šta je samo po sebi dobro, a šta loše. Govorim samo sa praktičnog gledišta, s gledišta onoga što je korisno i l i štetno za proučavanje sebe i lični razvoj. Onaj ko počne na ovaj način vrlo brzo će naučiti da otkriva znake po kojima u sebi može da prepozna štetne pojave. On otkriva da neka pojava utoliko manje može da mu naškodi ukoliko je on više u stanju da je kontroliše, i da ukoliko je manje u stanju da je kontroliše, to jest ukoliko je ona više mehanička, takva pojava može postati štetnija. Kada ovo razume, čovek počinje da se plaši laganja, ponovo ne iz moralnih razloga, već zato što svoje laganje 37
nije u stanju da kontroliše i što ono upravlja njime, to jest njegovim drugim funkcijama. Druga opasna osobina koju u sebi nalazi jeste fantazija. Ubrzo nakon što je započeo samoposmatranje doći će do zaključka da glavnu prepreku posmatranju predstavlja fantazija. On želi nešto da posmatra, ali umesto toga počinje da mašta o istom ovom predmetu i zaboravlja na posmatranje. Uskoro shvata da ljudi reči fantazija, odnosno imaginacija, pripisuju jedno sasvim neprirodno i nezasluženo značenje, smatrajući je kreativnom, to jest selektivnom funkcijom. On shvata da je mašta destruktivna funkcija, da je nikada ne može kontrolisati i da ga ona uvek odvodi od njegovih svesnijih odluka u pravcu u kome nije nameravao da krene. Fantazija je gotovo jednako loša kao i laganje, odnosno ona u stvari predstavlja laganje samome sebi. Čovekpočinje neštodazamišlja kako bi sebe zadovoljio, a zatim veoma brzo počinje da veruje u ono što je sam izmislio, ili bar u nešto od toga. Zatim, a možda i pre toga, otkriva mnoge loše posledice izražavanja negativnih osećanja. Pojam "negativna osećanja" označava sva nasilna osećanja i sva depresivna osećanja: samosažaljenje, gnev, sumnju, strah, zlovolju, dosadu, nepoverenje, ljubomoru itd. Ovo izražavanje negativnih osećanja se obično prihvata kao sasvim prirodno, pa čak i neophodno. Veoma često ga nazivaju "iskrenošću". Naravno da to sa iskrenošću nema nikakve veze. Ono naprosto predstavlja znak čovekove slabosti, znak loše naravi i nesposobnosti da svoje nevolje zadrži za sebe. To uvidjamo kada probamo da mu se suprotstavimo. Odatle možemo da naučimo još jednu lekciju. Učimo da mehaničke manifestacije nije dovoljno posmatrati, već da moramo da im se suprotstavljamo, jer ako im se ne suprotstavljamo nismo u stanju da ih posmatramo. One se zbivaju tako brzo, tako glatko i tako neprimetno da onaj ko ne čini napor da ih spreči ne može čak ni da ih zapazi. Nakon izražavanja negativnih osećanja čovek kod sebe i kod drugih ljudi započinje da zapaža još jednu zanimljivu mehaničku osobinu. To je pričanje. U samom 38
pričanju nema ničega lošeg. Ali kod nekih Ijudi, a naročito kod onih koji to najmanje primećuju, ovo postaje pravi porok. Oni pričaju sve vreme, ma gde bili, na poslu, na putu, čak i u snu. Nikad ne prestaju da govore nekome, ako nekoga ima, a ako nema nikoga, oni govore sami sa sobom. I ovo mora ne samo da se posmatra, već i da mu se opire koliko je god moguće. Onaj ko se ne opire pričanju ne može ništa da posmatra, a svi rezultati njegovog posmatranja će odmah ispariti u pričanju. Teškoće koje ima prilikom posmatfanja ove četiri manifestacije - laganja, maštanja, izražavanja negativnih osećanja i nepotrebnog pričanja - pokazaće čoveku njegovu potpunu mehaničnost i nemogućnost da se protiv ove mehaničnosti čak i bori ako nema pomoć, to jest bez novog znanja i bez konkretne pomoći sa strane. On, naime, čak i kada je dobio izvestan materijal, zaboravlja da taj materijal koristi, zaboravlja da se posmatra; drugim rečima, ponovo pada u san i neophodno je da ga neko stalno budi. Ovo "padanje u san" ima izvesna sopstvena svojstva koja su u uobičajenoj psihologiji nepoznata, ili bar nisu zabeležena i imenovana. Ta svojstva moraju posebno da se proučavaju. Ima ih ukupno dva. Prvo se naziva identifikacijom. "Identifikovanje", odnosno "identifikacija", predstavlja interesantno stanje u kome čovek provodi više od polovine svoga života. On se identifikuje sa svime: s onim što govori, s onim što oseća, sa onim u šta veruje i onim što ne veruje, onim što želi i što ne želi, što ga privlači i odbija. Sve ga to potpuno zaokuplja i on nije u stanju da sebe odvoji od ideje, osećanja ili predmeta koji ga zaokuplja. Ovo znači da onaj ko se nalazi u stanju identifikacije nije u stanju da na predmet svoje identifikacije gleda nepristrasno. Teško je naći čak i najmanju stvar sa kojom čovek ne bi bio u stanju da se "identifikuje". Istovremeno, on u stanju identifikacije ima još manju kontrolu nad svojim mehaničkim reakcijama nego inače. Za takve pojave kao što su laganje, maštanje, izražavanje negativnih osećanja i 39
neprestano pričanje neophodna je identifikacija. One bez identifikacije ne mogu da postoje. Kada bi mogao da se oslobodi identifikacije, čovek bi mogao da se oslobodi i mnogih besmislenih i beskorisnih pojava. Identifikacija, njeno značenje, uzroci i posledice izuzetno su dobro opisani u Filokaliji, koja se spominje u prvom predavanju. U savremenoj psihologiji se, medjutim, ne može naći ni traga razumevanju ove pojave. To je jedno sasvim zaboravljeno "psihološko otkriće". Drugo stanje koje izaziva san, srodno sa identifikacijom, jeste "pridavanje značaja". "Pridavanje značaja" zapravopredstavlja identifikovanje saljudima. Tojestanje u kome neko stalno brine o tome šta drugi ljudi o njemu misle; da li mu daju ono što mu pripada, da li mu se dovoljno dive, i tako dalje, i tako dalje. "Pridavanje značaja" igra veoma važnu ulogu u svačijem životu, ali kod nekih ljudi to postaje opsesija. Njima je čitav život ispunjen pridavanjem značaja, odnosno brigom, sumnjom i nedoumicom, i u njima ne ostaje mesta ni za šta drugo. M i t o "kompleksu niže vrednosti" i drugim "kompleksima" stvorile su nejasno opažene, ali ne i shvaćene pojave "identifikacije" i "pridavanja značaja". I "identifikacija" i "pridavanje značaja" se moraju najozbiljnije posmatrati. Jedino je potpuno znanje o njima u stanju da ih umanji. Ako ne može da ih uoči u sebi, svako ih lako može videti u drugim ljudima. Mora, medjutim, da se ima na umu i to da se niko ne razlikuje od drugih. U ovom smislu su svi ljudi jednaki. Ako se sada vratimo na ono što je ranije već rečeno, moramo pokušati da jasnije razumemo kako čovekov razvoj mora da počne i na koji način proučavanje sebe može da potpomogne taj početak. Od samog početka nailazimo na teškoće jezičke prirode. Recimo da želimo da govorimo o čoveku sa gledišta evolucije. Reč "čovek" u uobičajenom smislu ne dopušta, medjutim, nikakve varijacije niti gradacije. Čovek koji nikada nije svestan i nikad ne sumnja da je tako, čovek koji se bori da postane svestan - u našem jeziku je 40
sve to isto. U svakom slučaju je reč o "čoveku". Kako bi se ova teškoća izbegla i kako bi se učeniku pomoglo da klasifikuje nove ideje koje je stekao, sistem ljude deli u sedam kategorija. Prve tri kategorije su praktično na istom nivou. Čovek br. 1 je čovek u kome motorički, odnosno instinktivni centar dominira nad intelektualnim i emocionalnim. To je fizički čovek. Čovek br. 2 je čovek u kome emocionalni centar preovladjuje nad intelektualnim, motoričkim i instinktivnim. To je emocionalni čovek. Čovek br. 3 je čovek u kome intelektualni centar dominira nad emocionalnim motoričkim i instinktivnim. To je intelektualni čovek. U običnom životu se srećemo samo sa ove tri kategorije ljudi. Svako od nas i svako koga poznajemo je br. 1, br. 2 ili br. 3. Postoje i više kategorije, ali ljudi se u njima ne radjaju. Svi se radjaju kao br. 1, 2 ili 3 i u više kategorije mogu preći jedino kroz školu. Čovek br. 4 se ne radja kao takav. On predstavlja proizvod školske kulture. On se od čoveka br. 1, br. 2 i br. 3 razlikuje svojim znanjem o sebi, svojim razumevanjem svoga položaja i, da se tehnički izrazimo, time što je stekao stalno težište. Ovo poslednje znači da je ideja o sticanju jedinstva, svesti, stalnog "ja" i volje, to jest ideja o njegovom razvoju, za njega već postala važnija od drugih njegovih interesovanja. Karakteristikama čoveka br. 4 mora da se doda i to da su njegove funkcije i centri uravnoteženiji na način na kakav ne bi mogli postati bez rada na sebi, to jest u skladu sa školskim principima i metodama. Čovek br. 5 je čovek koji je stekao jedinstvo i samosvest. On se od običnog čoveka razlikuje po tome što u njemu već radi jedan od viših centara i što ima mnoge funkcije i sposobnosti koje običan čovek, to jest čovek br. 1, 2 i 3 ne poseduje.
41
Čovek br. 6 je čovek koji je stekao objektivnu svest. U.njemu radi još jedan viši centar. On ima mnogo više novih osobina i sposobnosti koje prevazilaze razumevanje običnog čoveka. Čovek br. 7 je čovek koji je stekao sve što čovek može steći. On ima stalno "ja" i "slobodnu volju". U stanju je da u sebi kontroliše sva stanja svesti i ne može da izgubi ništa od onoga što je stekao. Prema jednom drugom opisu, on je besmrtan u granicama Sunčevog sistema. Razumevanje ove podele ljudi na sedam kategorija je veoma važno, budući da ta podela ima veoma mnogo primena u svim mogućim vidovima proučavanja ljudskih aktivnosti. Ona onome ko je shvata daje u ruke veoma moćan i vrlo precizan instrument, odnosno alat za definisanje pojava koje bez nje nije moguće definisati. Uzmimo, recimo, opšti pojam religije, umetnosti ili filozofije. Tu, ako podjemo od religije, odmah možemo da uočimo da mora postojati religija čoveka br. 1, to jest svi oblici fetišizma bez obzira na njihov naziv; religija čoveka br. 2, to jest emocionalna, sentimentalna reljgija koja poneki put prelazi u fanatizam, najgrublje oblike netolerancije, progone jeretika i slično; religija čoveka br. 3, koja je teorijska sholastička religija, puna rasprava o rečima, formama i ritualima, koji postaju važniji od svega drugog; religija čoveka br. 4, tj. religija čoveka koji radi na svome razvoju; religija čoveka br. 5, tj. religija čoveka koji je stekao jedinstvo i koji može da vidi i da zna mnoge stvari koje ljudi. br. 1, 2 i 3 ne znaju i ne vide; postoji, zatim, i religija čoveka br. 6 i religija čoveka br. 7, o kojima ne možemo da znamo ništa. Ista podela važi i za umetnost, nauku i filozofiju, Mora postojati umetnost čoveka br. 1, čoveka br. 2 i čoveka br. 3; nauka čovekabr. 1, čoveka br. 2, čoveka br. 3 , br. 4 i tako dalje. Za to morate sami pokušati da pronadjete primere. Ovo proširivanje pojmova u velikoj meri povećava našu sposobnost da nadjemo rešenje za mnoge od svojih problema. 42
A to znači da nam sistem daje mogućnost da proučavamo nov jezik, to jest jezik koji je nov za nas i koji će nam medjusobno povezati ideje različitih kategorija koje su zapravo jedinstvene, a razdvojiti ideje prividno istih kategorija koje su zapravo različite. Podela reči "čovek" na sedam reči: čovek br. 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7, sa svim što iz nje sledi, predstavlja primer tog novog jezika. Ovo nam daje četvrtu definiciju psihologije kao proučavanja novog jezika. Taj novi jezik je univerzalni jezik, koji ljudi ponekad pokušavaju da pronadju ili da izmisle. Izraz "univerzalni jezik" ili "filozofski jezik" ne sme da se shvati metaforički. Ovaj jezik je univerzalan u istom smislu u kom su univerzalni i matematički simboli. On, sem toga, obuhvata sve što je ljudima moglo pasti napamet. Čak i samo nekoliko reči ovog jezika koje su vam već objašnjene daju mogućnost da mislite i govorite preciznije nego što je to moguće u običnom jeziku, uz korišćenje ma koje postojeće naučne ili filozofske terminologije i nomenklature.
43
TREĆE PREDAVANJE Ideja da je čovek mašina nije nova. To je zaista jedino moguće naučno gledište, odnosno gledište zasnovano na eksperimentu i posmatranju. Veoma dobru definiciju čovekove mehaničnosti dala je takozvana "psihofiziologija" u drugoj polovini devetnaestog veka. U njoj se smatra da čovek nije sposoban ni za kakav pokret ukoliko ne prima spoljne utiske. Naučnici ovoga vremena su tvrdili da čovek, ukoliko bi ga od rodjenja bilo moguće lišiti svih spoljnih i unutrašnjih utisaka, a da se pri tom ipak održi u životu, ne bi bio u stanju da učini ni najmanji pokret. Takav eksperiment je, naravno, nemoguće izvesti čak i sa životinjom, jer će proces održanja života, disanja, ishrane i tako dalje proizvesti mnogobrojne utiske koji će najpre pokrenuti razne refleksne pokrete, a zatim probuditi i motorički centar. Ova ideja je, medjutim, zanimljiva stoga što jasno pokazuje da aktivnost mašine zavisi od spoljnih utisaka i da počinje odgovorima na ove utiske. Svaki od centara u mašini je savršeno prilagodjen da primi svoju vrstu utisaka i da na ove utiske na odgovarajući način odgovori. A kada centri ispravno rade, moguće je da se rad mašine proračuna i da se mnogi budući dogadjaji i reakcije mašine predvide i predskažu, da se prouče, pa čak i da se njima upravlja. Centri, na nesreću, veoma retko rade onako kako bi trebalo, čak i kad je reč o onom što se naziva zdravim i normalnim čovekom. Uzrok ove pojave leži u tome što su centri načinjeni tako da na izvestan način mogu da zamene jedan drugog. U prvobitnom planu prirode to je nesumnjivo imalo za cilj da se rad centra učini stalnim i da se stvori zaštita od mogućih prekida u radu mašine, budući da bi prekid u nekim slučajevima mogao da bude fetalan. A l i sposobnost centra da rade jedni za druge u neuvežbanoj i nerazvijenoj mašini - kakve su sve naše 45
mašine - postaje preterana, a rezultat je taj da mašina samo retko radi tako da svaki centar obavlja svoj posao. Gotovo svakog trenutka ovaj ili onaj centar ostavlja svoj sopstveni posao i pokušava da obavi posao drugog centra, koji sa svoje strane opet pokušava da radi umesto trećeg centra. Već sam rekao da centri mogu jedan drugog da zamene u izvesnoj meri, ali ne i potpuno, te stoga oni u takvim slučajevima rade mnogo manje efikasno. Motorički centar može, recimo, da u izvesnoj meri oponaša rad intelektualnog centra, ali on je u stanju da proizvede samo veoma nejasne i nepovezane misli, kao što su, na primer, one u snu ili one kad sanjarimo. Intelektualni centar može, zauzvrat, da obavlja posao motoričkog centra. Pokušajte, na primer, da pišete tako što ćete razmišljati o svakom slovu koje hoćete da napišete i o tome kako ćete ga napisati. Možete da eksperimentišete na ovaj način i da pokušate da upotrebite svoj mozak da bi uradili nešto što vaše ruke i noge mogu da urade bez njegove pomoći.Možete, recimo, . ići niz stepenice i pri tom beležiti svaki pokret, ili možete raditi neki uobičajeni posao koji obavljate rukama i pri tom, umom planirati i proračunavati svaki sitan pokret. Odmah ćete primetiti koliko će vam rad postati teži i koliko je intelektualni centar sporiji i nespretniji od motoričkog. To možete da zapazite i kad učite neki novi pokret-recimo kada učite da kucate na pisaćoj mašini ili da obavljate ma koji fizički posao - ili ako posmatrate vojnika koji izvodi vežbu sa puškom. Neko vreme će svi vaši (odnosno njegovi) pokreti zavisiti od intelektualnog centra i tek će posle izvesnog perioda početi da prelaze na motorički. Svakom je poznato ono olakšanje kada pokreti postanu automatski, kada prilagodjavanje postane automatsko, i kada više nema potrebe da se sve vreme misli o svakom pokretu i da se svaki pokret proračunava. To znači da je pokret prešao na motorički centar, gde mu je normalno i mesto. Instinktivni centar može da radi umesto emocionalnog, a emocionalni centar može povremeno da obavlja posao svih drugih centara. U nekim slučajevima intelektu-
46
alni centar mora da radi i za instinktivni, mada može da obavi samo mali deo njegovog posla, onaj koji je vezan za vidljive pokrete, kao što su na primer pokreti grudnog koša prilikom disanja. Vrlo je opasno mešati se u normalne funkcije instinktivnog centra, kao što je, na primer, slučaj prilikom usiljenog disanja koje se ponekad naziva joga disanjem i koje nikada ne sme da se preduzima bez saveta i kontrole kompetentnog i iskusnog učitelja. Što se pogrešnog rada centra tiče, moram da kažem da on ispunjavapraktičnočitav naš život. Naši bledi utisci, naši nejasni utisci, naš nedostatak utisaka, naše sporo razumevanje mnogih stvari, veoma često naše indentifikovanje i pridavanje značaja, pa čak i naše laganje, sve to predstavlja posledicu pogrešnog rada centara. Ideja o pogrešnom radu centara ne predstavlja sastavni deo uobičajenog mišljenja i uobičajenog znanja, i mi ne shvatamo koliko nam on štete nanosi, koliko energije nepotrebno trošimo na taj način i u kakve nas teškoće ovaj pogrešan rad centara baca. Nedovoljno razumevanje pogrešnog rada naše mašine obično stoji u vezi sa pogrešnim opažanjem našeg jedinstva. Kada shvatimo u kojoj meri smo u sebi podeljeni, počinjemo da shvatamo opasnost koja se može kriti u činjenici da jedan naš deo radi protiv drugoga, a da mi to ni ne znamo. Na putu samoposmatranja i samoproučavanja neophodno je da se posmatra ne samo ispravan, već i pogrešan rad centra. Neophodno je poznavati sve vrste pogrešnog rada, a naročito pogrešan rad svojstven konkretnim pojedincima. Nemoguće je poznavati sebe ako se ne upoznaju svoji nedostaci i greške. A svako od nas, pored opštih nedostataka kakve svi poseduju, ima i svoje posebne koji pripadaju samo njemu i koji takodje moraju da se prouče u pravo vreme. Na početku sam ukazao na to da je ideja da je čovek mašina koju pokreću spoljni utisci prava naučna ideja.
47
Ono što nauka ne zna je sledeće: Kao prvo, da ljudska mašina ne radi u skladu sa svojim mogućnostima i da zapravo radi znatno ispod svojih normalnih mogućnosti, to jest da ne radi punom snagom i da ne rade svi njeni delovi. Drugo, da je ona uprkos mnogim pogreškama sposobna da se razvija i da sebi stvara sasvim nove mogućnosti za primanje utisaka i delovanja. Sada ćemo govoriti o uslovima koji su neophodni za razvoj, budući da na umu mora da se ima da je razvoj, mada je moguć, istovremeno i vrlo redak i da zahteva veliki broj spoljnih i unutrašnjih uslova. Koji su to uslovi'? Prvi je taj da čovek mora da razume svoj položaj, teškoće svoga položaja i mogućnosti koje ima, i da mora i l i da ima veoma jaku želju da iz svog sadašnjeg stanja izadje, i l i da bude veoma zainteresovan za novo, za nepoznato stanjekojesa promenom moradanastupi. Ukratko rečeno, mora ga veoma jako odbijati njegovo sadašnje stanje ili ga mora veoma jako privlačiti buduće stanje koje bi mogao da postigne. Mora se , osim toga, imati i izvesna priprema. Čovek mora biti u stanju da razume ono što mu se kaže. I spolja se, takodje, mora nalaziti u pravim uslovima, mora imati dovoljno vremena za učenje i mora živeti u okolnostima koje učenje čini mogućim. Ne mogu se pobrojati svi neophodni uslovi. U njih, medjutim, izmedju ostalog spada i škola. A škola podrazumeva takve društvene i političke uslove u odredjenoj zemlji u kojima je njeno postojanje moguće, budući da škola ne može da postoji u ma kakvim okolnostima; za postojanje škole su neophodne manje ili više sredjene životne prilike i odredjeni nivo kulture i lične slobode. Naše vreme je u tom pogledu posebno teško. Škole na istoku veoma brzo iščezavaju. U mnogim zemljama je njihovopostojanje apsolutno nemoguće. Nikakva škola ne bi, recimo, mogla da postoji u boljševičkoj Rusiji, u 48
Hitlerovoj Nemačkoj, u Musolinijevoj Italiji ili u Kemalovoj Turskoj. U svojoj knjizi "Novi model svemira" citirao sam neke stihove koji se odnose na ovu temu iz "Manuovog zakonika". Iz pravila za Snataku (domaćina) 61. Ne sme živeti u zemlji kojom vladaju Sudre, ni u onoj koju nastanjuju bezbožni Ijudi, niti u onoj koju su osvojili bezbožni jeretici, ni u zemlji u kojoj ima previše ljudi nižih kasta. 79. Ne sme se družiti sa otpadnicima, ni sa Kandalama, najnižima od ljudi, ni sa Pukasama, ni sa budalama, ni sa nadmenim ljudima, niti s.ljudima nižeg reda, niti sa Antravasajinima (kopačima grobova). Poglavlje VIII 22. Kraljevstvo naseljeno prevashodno sudrama, ispunjeno bezbožnim ljudima i lišeno dvaput rodjenih stanovnika, ubrzo će sasvim nestati, pogodjeno gladju i bolestima. Ove ideje iz Manuovog zakonika su vrlo zanimljive, jer nam daju osnovu koja nam omogućava da različite društvene i političke prilike procenjujemo sa gledišta školskog rada, i da vidimo koji su uslovi zaista progresivni, a koji donose samo uništenje svih stvarnih vrednosti, mada se njihovi nosioci pretvaraju da su ove prilike napredne i čak i uspevaju da obmanu izvestan broj ljudi kojima um nije jača strana. Spoljne prilike, medjutim, ne zavise od nas. Mi u izvesnoj meri, mada ponekad uz vrlo velike teškoće, možemo da biramo zemlju u kojoj želimo da živimo, ali ne možemo da biramo vremenski period i moramo da pokušamo da u periodu u koji nas je sudbina smestila pronadjemo ono što želimo. Moramo, stoga, da razumemo da je čak i za početak priprema za razvoj potrebna kombinacija spoljnih i unutrašnjih uslova, koji se svi stiču samo u retkim prilikama. 49
Istovremeno moramo da razumemo i to da čovek, bar kad je reč o unutarnjim uslovima, nije potpuno prepušten zakonu slučaja. Postavljena su mu mnoga svetla koja može da sledi kako bi našao svoj put, ako mu je do toga stalo i ako ima sreće. Mogućnost da ga nadje je tako mala da element sreće ne može da se isključi. Pokušajmo sada da odgovorimo na sledeće pitanje: šta navodi čoveka da poželi da stekne novo znanje i da se menja? Čovek je u životu okružen uticajima dveju vrsta. To mora veoma dobro da se razume i razlika izmedju te dve vrsie uticaja mora da bude potpuno jasna. Prvu vrstu uticaja predstavljaju uticaji i privlačenja koje je stvorio sam život: interesovanje za svoje zdravlje, bezbednost, blagostanje, zadovoljstvo, zabavu, sigurnost, taštinu, ponos, slavu, itd. Druga se vrsta sastoji od uticaja drugačijeg reda, pokrenutih idejama koje nisu stvorene u životu, već prvobitno dolaze od škola. Ovi uticaji do čoveka ne dopiru direktno. Oni su bačeni u opšti metež života, prolaze kroz mnoge različite umove i do čoveka dolaze kroz filozofiju, nauku, religiju i umetnost, pri čemu su uvek pomešani sa uticajima prve vrste i u principu veoma malo podsećaju na ono šta su bili na svom početku. Ljudi najčešće ne uvidjaju različito poreklo uticaja druge vrste, i često ih objašnjavaju tako kao da imaju isto poreklo kao i prva vrsta uticaja. Iako neko ne zna za postojanje dve vrste uticaja, oni na njega deluju i on na ovaj ili onaj način reaguje na njih. Može manje i l i više da se identifikuje, odnosno poistoveti sa nekim uticajima prve vrste i da uopšte ne oseća uticaje druge vrste, i l i ga pak može privući ovaj ili onaj uticaj druge vrste. Rezultat je u svakom slučaju drugačiji. Prvu vrstu uticaja ćemo nazvati uticajima A, a drugu vrstu uticajima B. Ukloliko je neko sasvim u vlasti uticaja A, ili nekog konkretnog uticaja A, a sasvim nezainteresovan za uticaj 50
B, ništa mu se ne dogadja i njegova se mogućnost za razvoj sa svakom godinom njegovog života smanjuje, da bi u izvesnim godinama, ponekad i vrlo rano, potpuno iščezla. Ovo znači da čovek umire dok je fizički i dalje živ, kao zrno koje nije u stanju da klija i da izraste u biljku. A l i ako se čovek, s druge strane, ne nalazi u potpunosti u vlasti uticaja A, i ako ga uticaji B privlače i navode da oseća i da misli, rezultati utisaka koje oni proizvode ćese skupijati u njemu, privlačiće druge uticaje iste vrste i rašće, zauzimajući sve važnije mesto u njegovom umu i u njegovom životu. Ako rezultati do kojih dovode uticaji B postanu dovoljno jaki, oni se spajaju i u čoveku formiraju ono što se naziva magnetskim centrom. Odmah mora da bude jasno da reč "centar" u ovom slučaju ne znači isto ono što znači kada je reč o "intelektualnom", ili "motoričkom" centru, to jest o centrima koji su u suštini. Magnetski centar se nalazi u ličnosti i to je naprosto grupa interesovanja koja, kada postanu dovoljno jaka, služe u izvesnoj meri kao vodeći i kontrolni faktor. Magnetski centar usmerava nečija interesovanja u odredjenom pravcu i pomaže da se to usmerenje i održi. Istovremeno, on sam ne može mnogo da učini. Neophodna je škola. Magnetski centar ne može da zameni školu, ali može pomoći da se uvidi potreba za školom; može pomoći da neko školu počne da traži, ili da je prepozna ako je sretne i da je ne izgubi. Jer ništa nije lakše izgubiti nego školu. Posedovanje magnetskog centra predstavlja prvi, mada prećutni zahtev koji škola postavlja. Ako čovek bez magnetskog centra, ili čovek sa malim, odnosno slabim magnetskim centrom ili onaj sa nekoliko magnetskih centara, tojest takav koga istovremenozanima više nespojivih stvari, dodje u kontakt sa školom, on za nju neće biti zainteresovan, ili će odmah postati kritičan, pre nego što je išta mogao da sazna, ili će njegovo interesovanje brzo nestati čim se suoči sa prvim teškoćama školskog rada. To je glavna zaštita škola. Bez nje bi se škole napunile sasvim pogrešnom vrstom Ijudi, koji bi odmah iskrivili školsko 51
učenje. Pravi magnetski centar ne samo da čoveku pomaže da prepozna školu, već mu takodje pomaže i da usvoji školsko učenje koje je različito i od uticaja A i od uticaja B i koje možemo da nazovemo uticajem C. Uticaj C se može preneti samo usmenim putem, direktnim podučavanjem, objašnjenjem i primerom. Kad neko dodje u kontakt sa uticajem C i ako je u stanju da ga usvoji, za njega se kaže da se u jednoj svojoj tačci, to jest u magnetskom centru, oslobadja od zakona slučaja. Od tog trenutka magnetski centar je zapravo ispunio svoj zadatak. Doveo je čoveka do škole ili mu je pomogao pri njegovim prvim koracima u njoj. Od tada pa nadalje ideje i učenja škole zauzimaju mesto magnetskog centra i lagano počinju da prodiru u različite delove ličnost i , a s vremenom i u suštinu. O školama, o njihovoj organizaciji, njihovim aktivnostima može puno da se nauči na uobičajen način, čitanjem i proučavanjem istorijskog perioda kada su škole bile uočljivije i pristupačnije. Ima, medjutim, i nekih stvari vezanih za škole koje mogu da se natiče jedino u njima samima. Objašnjavanje školskih pravila i principa zauzima vrlo značajno mesto u školskom učenju. Jedan od najvažnijih principa koji se na ovakav način nauče jeste taj da pravi školski rad mora istovremeno da se odvija u t r i pravca. Rad koji teče u jednom ili u dva pravca ne bi mogao da se nazove pravim "školskim radom". Koja su ova tri pravca? U prvom predavanju sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju školu. Sad ću moći i da objasnim zbog čega ona nisu škola. Jednom mi je na predavanjima neko postavio pitanje: da li ljudi koji proučavaju ovaj sistem rade samo za sebe ili i za druge ljude? Sad ću odgovoriti i na ovo pitanje.
52
Prvi pravac predstavlja proučavanje sebe i proučavanje sistema, odnosno "jezika". Rad u ovom pravcu je nesumnjivo rad za sebe. Drugi pravac predstavlja rad sa drugim ljudima u školi,i čovek radeći sa njima ne radi samo sa njima, već i za njih. Tako on radeći u drugom pravcu uči da radi sa ljudima i za ljude. Zbog toga je za neke ljude drugi pravac naročito težak. Treći pravac je rad za školu. U njemu se radi za školu. Da bi neko radio za školu, najpre mora da razume rad konkretne škole, njene ciljeve i njene potrebe. A za ovo je potrebno vreme, osim ako je neko zaista dobro pripremljen. Neki ljudi mogu, naime, i da počnu od trećeg pravca, odnosno mogu veoma lako da ga nadju. Kada sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju školu, mislio sam na to da ona omogućavaju rad samo u jednom pravcu, odnosno proučavanje sistema i samoproučavanje. Istina je da ljudi i kad uče zajedno izučavaju početak rada u drugom pravcu, ili bar uče da se medjusobno podnose, a ako dovoljno široko razmišljaju i ako dovoljno brzo opažaju, moguće je čak i da shvate nešto o radu u drugom i trećem pravcu. Pa ipak se od samih predavanja ne može mnogo očekivati. Prilikom rada u drugom pravcu u kompletnoj školskoj organizaciji ljudi moraju ne samo da razgovaraj u , već i da rade zajedno, a taj rad može biti veoma različit. On, medjutim, uvek mora da bude, na ovaj ili onaj način, koristanzaškolu. Ovoznačida ljudiradećiuprvompravcu proučavaju drugi, a da radeći u drugom pravcu proučavaju treći. Kasnije ćete naučiti zašto su neophodna tri pravca i zbog čega jedino rad u tri pravca može da se odvija uspešno i da vodi odredjenom cilju. Čak i sad možete da razumete glavni razlog zbog koga je neophodan rad u tri pravca, ako shvatite da čovek spava i da u svakom poslu koji započne ubrzo gubi interesovanje i nastavlja ga mehanički. Rad u tri pravca je neophodan pre svega zato što jedan pravac budi onoga ko 53
je zaspao na nekom drugom. Ako neko zaista radi u tri pravca, on više nikad ne može potpuno da se uspava; u svakom slučaju, ne može više da spava onako blaženo kao ranije; uvek će se probuditi i uvideti da je njegov rad prestao. Mogu da vam pokažem još jednu veoma karakterističnu razliku izmedju triju pravaca. Radeći u prvom pravcu čovek prvenstveno radi na proučavanju sistema i na samoproučavanju i samoposmatranju i mora u svom radu da pokaže izvesnu inicijativu u odnosu na sebe samog. Onaj ko radi u drugom pravcu povezan je sa izvesnim organizovanim radom i mora da čini samo ono što mu se kaže. U radu na drugom pravcu nije potreban i nije dopuštena nikakva inicijativa, a glavnu stvar u njemu predstavlja disciplina i tačno pridržavanje onoga što je rečeno, bez unošenja ikakvih sopstvenih ideja, čak i ako izgledaju bolje od onih koje se nude. Prilikom rada u trećem pravcu čovek ponovo može da pokaže inicijativu, ali uvek mora sebe da proveri i ne sme sebi da dopusti da donosi odluke koje se kose sa pravilima i principima ili sa onim što mu je rečeno. Već sam rekao da rad počinje proučavanjem jezika. Biće veoma korisno ako sada shvatite da već znate izvestan broj reči tog novog jezika i ako pokušate da ove nove reči izbrojite i da ih sve zapišete. Morate ih, medjutim, zapisati bez komentara, to jest bez tumačenja - komentari i interpretacije, odnosno objašnjenja, moraju biti sadržani u vašem razumevanju. Ne možete ih staviti na papir. Da je to moguće, proučavanje psiholoških učenja bi bilo veoma jednostavno. Bilo bi dovoljno da se odštampa neka vrsta rečnika i ljudi bi iz njega saznali sve što treba znati. To je, medjutim, na sreću ili na nesreću nemoguće i svako mora da uči i da radi za sebe. Sada moramo ponovo da se vratimo centrima i da vidimo zbog čega nismo u stanju da se razvijamo brže, bez potrebe za dugotrajnim školskim radom. 54
Znamo da uvek kada nešto učimo u svom pamćenju akumuliramo novi materijal. Ali šta je naše pamćenje? Da bi smo ovo razumeli, moramo da naučimo da svaki centar smatramo posebnom i nezavisnom mašinom koja se sastoji od osetljive materije nalik na masu kojom je prevučen fonografski valjak. Sve što nam se dešava, sve što vidimo, sve što osećamo, sve što čujemo i sve što naučimo beleži se na ovim valjcima. To znači da svi spoljni i unutrašnji dogadjaji na valjcima ostavljaju izvesne "utiske". Reč "utisci" je veoma dobra, budući da se ovde zaista radi o utisku, to jest o otisku. Utisak može da bude dubok i l i veoma površan, ili pak može da bude samo bljesak koji veoma brzo nestaje i za sobom ne ostavlja nikakav trag. A l i , bilo da su duboki ili površni, to su utisci. A ovi utisci na valjcima jesu sve što imamo, sav naš imetak. Sve što znamo, sve što smo naučili i sve što smo doživeli nalazi se na našim valjcima. Svi naši misaoni procesi, računice, spekulacije, sastoje se takodje samo od poredjenja zapisa na valjcima, od toga što se oni stalno iznova iščitavaju u pokušaju da se kroz medjusobno povezivanje shvate, i tako dalje. Nismo u stanju da razmišljamo ni o čemu novom, ni o čemu što se na našim valjcima ne nalazi. Ne možemo ni da kažemo ni da učinimo ništa što ne odgovara nekom od zapisa na našim valjcima. Ne možemo da izmislimo novu misao, baš kao što nismo u stanju da izmislimo ni novu životinju, jer su svi naši pojmovi o životinjama nastali posmatranjem životinja koje već postoje. Zapisi, odnosno utisci na valjcima medjusobno su povezani asocijacijama. Asocijacije povezuju utiske koji su primljeni istovremeno ili koji su na neki način medjusobno slični. U svom prvom predavanju sam rekao da pamćenje zavisi od svesnosti i da se zaista sećamo jedino trenutaka u kojima smo imali bljeskove svesti. Sasvim je jasno da će različiti istovremeni utisci koji su medjusobno povezani u pamćenju ostati duže od nepovezanih utisaka. Prilikom bljeska samosvesti, ili čak samo u njegovoj blizini, svi su utisci jednog trenutka povezani i takvi ostaju i u sećanju.
55
ČETVRTO PREDAVANJE Danas ćemo početi sa detaljnijim proučavanjem centara. Dijagram četiri centra je sledeći: Intelektualni centar Emocionalni centar Motorički i instinktivni centar
Glava Srednji deo tela grudi Donji deo tela i ledja
Dijagram predstavlja čoveka koji stoji okrenut bočno, gledajući ulevo, i na vrlo shematski način prikazuje uzajamni položaj centara. Stvari zapravo stoje tako da svaki centar zauzima čitavo telo i tako reći prožima čitav organizam. Istovremeno, svaki od centara ima nešto što se naziva njegovim "težištem". Težište intelektualnog centra je u mozgu; težište emocionalnog centra nalazi se u solarnom pleksusu, a težišta motoričkog i instinktivnog centra nalaze se u kičmenom stubu. Mora se shvatiti da na sadašnjem nivou naučnog znanja nemamo načina da proverimo ovu tvrdnju, prvenstveno zato što s vaki od centara u sebi sadrži mnoga svojstva koja još uvek nisu poznata uobičajenoj nauci, pa čak ni anatomiji. Ovo vam može zvučati čudno, ali činjenica je da anatomija ljudskog tela još uvek ni izdaleka nije potpuna nauka. Zbog toga proučavanje centara, koji su od nas skriveni, mora početi posmatranjem njihovih funkcija ,koje su sasvim pristupačne našem istraživanju. Ovo je uobičajeni postupak. U različitim naukamafizici, hemiji, astronomiji, fiziologiji - prinudjeni smo da onda kada nismo u stanju da dopremo do samih činjenica, objekata ili predmeta koje želimo da proučavamo započne57
mo sa ispitivanjem njihovih rezultata, odnosno tragova. U ovom slučaju ćemo imati posla sa direktnim funkcijama centara; stoga sve što utvrdimo o fiinkcijama može da se primeni i na centre. Svi centri imaju mnogo toga zajedničkog, a istovremeno postoje i posebne karakteristike svakog centra koje se moraju imati na umu. Jedan od najvažnijih principa koji moraju da se razumeju kada je reč o centrima jeste veoma velika razlika u njihovoj brzini, odnosno razlika u brzini njihovih funkcija. Intelektualni centar je najsporiji. Za njim - mada mnogo brži - slede motorički i instinktivni centar, koji rade manje-više istom brzinom. Najbrži je emocionalni centar, mada u stanju "budnoga sna" on samo veoma retko radi brzinom koja bi bila makar i približna njegovoj pravoj brzini i u principu mu brzina odgovara onoj motoričkog i instinktivnog centra. Posmatranja nam mogu pomoći da ustanovimo razliku u brzini funkcija, ali nam ne mogu dati konkretne cifre. Razlika je, zapravo, veoma velika, veća no što bi iko zamislio da razlika medju funkcijama istog organizma može da bude. Kao što sam već rekao, razlika u brzini rada centara se ne može izračunati uobičajenim sredstvima, ali smo zato, ukoliko nam se kaže kolika je, u stanju da nadjemo mnoge činjenice koje, doduše, neće potvrdjivati samu cifru, ali će zato potvrditi da je razlika zaista ogromna. Stoga bih, pre no što navedem cifre, želeo da kažemo nešto o običnim posmatranjima koja mogu da se izvedu bez ma kakvog posebnog znanja. Pokušajte, na primer, da brzinu mentalnih procesa uporedite sa motoričkim funkcijama. Pokušajte sebe da posmatrate onda kada morate da obavite mnogo brzih istovremenih pokreta, recimo kao pri vožnji automobila veoma prometnom ulicom ili pak kada jašete po lošem putu i l i radite ma kakav posao koji zahteva brze pokrete i brzo rasudjivanje. Odmah ćete primetiti kako niste u stanju da posmatrate sve svoje pokrete. Moraćete ili da usporite 58
pokrete, ili da se odreknete najvećeg dela posmatranja; u suprotnom ćete rizikovati da doživite nesreću, a ako budete insistirali na posmatranju , verovatno ćete je i doživeti. Moguće je izvršiti još mnogo sličnih posmatranja, naročito emocionalnog centra, koji je još brži. Svako od nas je zapravo već puno puta zapazio različite brzine naših funkcija, ali mi veoma retko shvatamo vrednost svojih zapažanja i iskustava. Svoja ranija zapažanja počinjemo da razumemo tek kad nam je poznat princip. Istovremeno se mora reći i da su sve cifre koje se odnose na ove različite brzine u školskim sistemima potvrdjene i poznate. Kao što ćemo kasnije videti, razlika u brzini centara je interesantan broj koji ima kosmičko značenje, odnosno koji ulazi u mnoge kosmičke procese, i l i čak bolje reći, koji mnoge kosmičke procese medjusobno razdvaja. Taj broj je 30 000. Ovo znači da su motorički i instinktivni centar 30 000 puta brži od intelektualnog, a da je emocionalni centar, onda kad radi svojom pravom brzinom, 30 000 puta brži od motoričkog i instinktivnog centra. Teško je poverovati da medju funkcijama istog organizma postoji tako ogromna razlika u brzini. To znači, zapravo, da različiti centri imaju sasvim različito vreme. Vreme instinktivnog i motoričkog centra je 30 000 puta duže od vremena intelektualnog centra, a vreme emocionalnog centra je 30 000 puta duže od vremena motoričkog i instinktivnog centra. Je li vam sasvim jasno šta "duže vreme" znači? To znači da je centru, za svaki posao koji mora da obavi, na raspolaganju toliko puta više vremena. Ma kako čudna bila činjenica da medju centrima postoji ovako velika razlika u brzini, ona objašnjava mnoge dobro poznate pojave koje uobičajena nauka nije u stanju da objasni i preko kojih obično prelazi ćutke ili o kojima naprosto odbija da razgovara. Ovde mislim na zapanjujuću i sasvim neobjašnjivu brzinu nekih fizioloških i mentalnih procesa. Čovek, recimo, popije čašu rakije i odmah, za manje od sekunde, doživi mnoga nova osećanja i osete 59
osećaj toplote, opuštenosti, olakšanja, zadovoljstva, prijatnosti ili pak razdraženosti, besa itd. Ono što oseća može u različitim slučajevima da bude različito, ali ostaje činjenica da telo na stimulans reagauje veoma brzo, gotovo momentalno. Nema, sem toga, nikakve potrebe da se govori o rakiji ili o nekom drugom stimulativnom sredstvu; ako je neko veoma gladan ili veoma žedan, čaša vode ili komad hleba će jednako brzo delovati. Slična pojava koja ukazuje na ogromnu brzinu nekih procesa može se zapaziti, recimo, i u snovima. Neka od ovih zapažanja sam spomenuo u "Novom modelu svemira". I tu se ponovo radi bilo o razlici izmedju instinktivnog i intelektualnog centra, bilo o onoj koja postoji izmedju intelektualnog i motoričkog. Mi smo, medjutim, na ove pojave toliko navikli da retko razmišljamo o tome u kojoj meri su one čudne i nerazumljive. Naravno da za čoveka koji o sebi nikada nije razmišljao i koji nikada nije pokušavao da proučava sebe nema ničeg čudnog ni u ovom ni u ma ćemu drugom. Ali sa gledišta uobičajene fiziologije ove pojave izgledaju zapravo čudesno. Fiziolog zna koliko složenih procesa mora da se obavi od kad se proguta rakija ili voda pa dok se ne oseti njihov efekat. Svaka supstanca koja u telo udje kroz usta mora da se proanalizira, da se ispita na nekoliko različitih načina i da se tek nakon toga prihvati ili odbije. A sve se ovo dogadja za sekund ili manje. To je čudo, a u isto vreme i nije. Naime, ako znamo razliku u brzini rada centara i ako imamo na umu da instinktivni centar koji mora da obavi ovaj posao ima 30 000 puta više vremena nego intelektualni kojim merimo naše uobičajeno vreme, moći ćemo da razumemo kako je ovo moguće. To znači da instinktivni centar za ovaj posao na raspologanju nema jednu sekundu, već oko osam sati svog vremena, a taj se posao u svakoj običnoj laboratoriji za osam sati svakako može obaviti bez nepotrebne žurbe. Stoga je naša predstava 60
o neobičnoj brzini ovoga rada naprosto iluzija koju imamo zato što mislimo da je naše uobičajeno vreme, odnosno vreme intelektualnog centra, jedino koje postoji. Kasnije ćemo se vratiti na proučavanje razlike u brzini rada centara. Sada moramo pokušati da razumemo još jednu karakteristiku centara, koja će nam kasnije dati veoma dobar materijal za samoposmatranje i za rad na sebi. Smatra se da je svaki centar podeljen na dva dela, pozitivni i negativni. Ova podela je naročito jasna kada je reč o intelektualnom i instinktivnom centru. Celokupni rad intelektualnog centra podeljen je na dva dela: potvrdu i negaciju, da i ne. Svakog trenutka u našem mišljenju preteže jedno ili drugo, ili se pak njihove snage uravnotežuju u trenutku neodlučnosti. Negativni pol intelektualnog centra je koristan jednako kao i pozitivni, i svako smanjivanje jednog u korist drugog bi za rezultat imalo mentalni haos. U radu instinktivnog centra podela je, takodje, sasvim jasna i oba su dela, i pozitivni i negativni, to jest i prijatni i neprijatni jednako potrebni za pravu orijentaciju u životu. Prijatni osećaji ukusa, mirisa, dodira, temperature, svežine, svežeg vazduha, karakteristični su za uslove koji su pogodni za život; a neprijatni osećaji neugodnog mirisa, lošeg ukusa, neprijatnog dodira, osećaj žestoke vrućine i velike hladnoće ukazuju na uslove koji po život mogu biti štetni. Može bez sumnje da se kaže da bez prijatnih i neprijatnih oseta nije moguća nikakva prava orijentacija u životu. Njima se rukovodi celokupni životinjski svet na zemlji, i svaki poremećaj u njima ima za posledicu stalnu opasnost od bolesti i smrti. Pomislite koliko brzo bi se čovek otrovao kada bi izgubio svaki osećaj ukusa i mirisa ili kada bi na neki 61
neprirodan način pobedio u sebi prirodnu odbojnostprema neprijatnim osetima. U motoričkom centru podela na dva dela, pozitivni i negativni, ima samo logičko značenje; pokret je, naime, suprotan mirovanju. Ovo nema nikakvog značaja za praktično posmatranje. Podela u emocionalnom centru je, na prvi pogled, sasvim prosta i očigledna. Ako uzmemo da prijatna osećanja, kao što su radost, simpatija, privrženost, samopouzdanje itd. pripadaju pozitivnom delu, a negativna osećanja poputdosade, razdražljivosti, ljubomore, zavisti, straha i sl. negativnom, sve će izgledati veoma jednostavno; u stvarnosti je, medjutim, sve znatno komplikovanije. Za početak, u emocionalnom centru ne postoji prirodan negativni deo. Ne^ativna osećanja su većim delom veštačka. Ona zapravo ne pripadaju emocionalnom centru i zasnivaju se na instinktivnim osetima koji sa njima nemaju baš mnogo veze, ali koji se transformišu uz pomoć fantazije i identifikacije. Toje pravoznačenje svojevremeno veoma poznate teorije Džejmsa i Langa. Oni su insistirali na tome da sva osećanja zapravo predstavljaju osećaje promene u tkivima i unutrašnjim organima, pri čemu se te promene javljaju pre osećaja i predstavljaju njihov pravi uzrok. To je zapravo značilo da spoljni dogadjaji i unutrašnji uvidi ne izazivaju osećanja. Oni izazivaju unutarnje reflekse koji proizvode osećaje; a ovi se, pak, tumače kao osećanja. Istovremeno, pozitivna osećanja, kao što su "ljubav", "nada", "vera", u onom smislu u kom se obično shvataju, odnosno kao stalna osećanja, nisu moguća za čoveka u uobičajenom stanju svesti. Ona zahtevaju viša stanja svesti. Traže unutrašnje jedinstvo, samosvest, stalno "ja" i volju. Pozitivna osećanja su osećanja koja ne mogu postati negativna. Naša pozitivna osećanja, poput simpatije, radosti, privrženosti i samopouzdanja mogu svakog trenutka da se preobraze u razdražljivost, dosadu, zavist, strah itd. Ljubav se može preobraziti u ljubomoru, ili u strah da 62
se ne izgubi ono što se voli, ili u mržnju i bes, nada se može preobratiti u sanjarenje i očekivanje nemogućih stvari, a vera može da se preobrati u sujeverje i slabost da se prihvataju utešne gluposti. Čak i čisto intelektualna osećanja - želja za znanjem, i l i pak estetika osećanja, odnosno osećaj harmonije i lepote mogu, ukoliko se izmešaju sa identifikacijom, neposredno da se spoje sa negativnim emocijama kao što su oholost, sujeta, sebičnost, uobraženost itd. Stoga, bez bojazni da čemo pogrešiti, možemo da kažemo kako nismo u stanju da imamo pozitivna osećanja. Istovremeno, medjutim, nemamo zapravo ni negativnih osećanja koja bi postojala bez identifikacije i fantazije. Naravno da se ne može poreći da pored mnogih i različitih fizičkih patnji, koje pripadaju instinktivnom centru, čovek ima mnoge duševne patnje koje pripadaju emocionalnom centru. On ima mnogo tuga, bolova, strahova, bojazni itd. koje se ne mogu izbeći i koji su sa njegovim životom povezani jednako blisko kao i bolest, bol i smrt. Ove duševne patnje se, medjutim veoma razlikuju od negativnih osećanja koji počivaju na fantaziji i na identifikaciji. Ova osećanja su užasna pojava. Ona zauzimaju ogromno mesto u našem životu. Za mnoge ljude se može reći da im čitav život regulišu i kontrolišu, a na kraju i upropašćuju, negativna osećanja. Pri tom, negativna osećanja ne igraju nikakvu korisnu ulogu u našem životu. Ne pomažu nam u orijentaciji, ne pružaju nam nikakvo znanje, ne usmeravaju nas ni na kakav razuman način. Ona nam, naprotiv, kvare sva zadovoljstva, pretvaraju nam život u teret i veoma efikasno sprečavaju naš mogući razvoj, budući da u našem životu nema ničeg što bi bilo više mehaničko od negativnih osećanja. Negativna osećanja se nikada ne mogu staviti pod našu kontrolu. Ljudi koji misle da su u stanju da svoja negativna osećanja kontrolišu i da ih pokažu samo onda kada to žele naprosto se zavaravaju. Negativna osećanja zavise od identifikacije. Ako se identifikacija u nekom 63
konkretnom slučaju ukloni, ona će nestati. Najčudnija i najfantastičnija činjenica u vezi s negativnim osećanjima jeste da ih ljudi zapravo obožavaju. Mislim da za običnog, mehaničkog čoveka najtežu stvar predstavlja to da shvati da njegova sopstvena i tudja negativna osećanja nemaju nikakve vrednosti i da u njima nema ničega plemenitog, ničega lepog niti ičega snažnog. Negativne emocije, zapravo, u sebi ne kriju ništa osim slabosti, a vrlo često i početak histerije, bolesti ili zločina. Jedina dobra stvar u vezi s njima je ta što, budući da su potpuno beskorisna i da su veštački stvorena uz pomoć mašte i identifikacije, mogu da budu uništena bez ikakvog gubitka. I to je jedina šansa za spas kojom čovek raspolaže. Da negativna osećanja služe ma kakvoj, pa i najmanjoj svrsi, i da predstavljaju funkciju dela emocionalnog centra koji stvarno postoji, čovek ne bi imao nikakve šanse, jer sve dotle dok zadržava svoja negativna osećanja nikakav unutrašnji razvoj nije moguć. Na jeziku škola se u vezi s borbom protiv negativnih osećanja kaže sledeće: Čovek mora da žrtvuje svoju patnju. Svako će reći "Ništa lakše!". Ljudi bi, medjutim, sve drugo žrtvovali radije nego svoja negativna osećanja. Nema uživanja i zadovoljstva koje čovek ne bi žrtvovao zbog sasvim sitnog razloga, ali nikada neće žrtvovati svoju patnju. Za to, u izvesnom smislu, postoji razlog. Čovek sujeverno očekuje da će mu žrtvovanje njegovih zadovoljstava nešto doneti, ali za žrtvovanje svoje patnje ne može da očekuje ništa. Kada je reč o patnji, prepun je pogrešnih ideja - još uvek misli da mu je patnju poslao bog, ili bogovi, kao kaznu ili kao moralnu pouku, i boji se čak i da čuje za mogućnost da se patnje oslobodi na tako jednostavan način. Ovu ideju još više otežava postojanje mnogih patnji kojih čovek zaista ne može da se oslobodi, kao i mnogih drugih koje su potpuno zasnovane na njegovoj fantaziji i kojih ne može i neće da se odrekne, kao što je, na primer, ideja o nepravdi i verovanje u 64
mogućnost da se nepravda iskoreni. Mnogi, sem toga, i nemaju ništa drugo do negativne emocije. Sva njihova "ja" su negativna. Ako biste im oduzeli negativne emocije, naprosto bi se srušili i isparili. A šta bi se bez negativnih osećanja dogodilo sa našim životom? Šta bi se desilo s onim što nazivamo umetnošću, sa pozorištem, sa dramom i sa većinom romana? Na nesreću, nema izgleda da negativna osećanja nestanu. Ona se mogu pobediti i mogu nestati samo uz pomoć školskog znanja i školskih metoda. Borba protiv negativnih osećanja predstavlja deo školske obuke i tesno je povezana sa celokupnim školskim radom. Ako su negativna osećanja veštačka, neprirodna i beskorisna, kakvo je njihovo poreklo? S obzirom da nam čovekovo poreklo nije poznato o ovom pitanju ne možemo da diskutujemo, i u stanju smo da o negativnim osećanjima govorimo jedino s obzirom na sebe i na svoj život. Posmatrajući decu možemo, recimo, da uočimo na koji način se ona uče negativnim osećanjima,, i na koji način sama uče imitirajući stariju decu i odrasle. Kada bi dete od prvih dana života moglo da bude medju ljudima koji nemaju negativnih osećanja, verovatno ih ni samo ne bi imalo, ili bi ih imalo toliko malo da bi ih bilo lako savladati pravilnim vaspitanjem. U konkretnom životu, medjutim, stvari stoje sasvim drugačije i dete od deset godina je, uz pomoć primera koje vidi i čuje, uz pomoć literature, filmova i tako dalje, već upoznalo čitavu skalu negativnih osećanja i u stanju je da ih zamisli, da ih reprodukuje i da se sa njima identifikuje jednako dobro kao i odrastao čovek. U odraslim ljudima negativne emocije podržava njihovo stalno opravdavanje i glorifikovanje u književnosti i umetnosti, kao i sopstveno pravdanje samoga sebe i popustljivost prema sebi. Čak i kada se umorimo od njih, ne verujemo da ih se možemo sasvim osloboditi.
65
Nadnegativnimosećanjima, medjutim, imamoznatno veću moć nego što mislimo, naročito kada već znamo u kojoj meri su ona opasna i u kojoj meri je borba protiv njihhitan zadatak. M i , medjutim, za ova osećanjanalazimo previše izgovora i plivamo u moru samosažaljenja i sebičnosti, bacajući eventualno krivicu na sve drugo osim na sebe same. Sve ovo što smo upravo rekli pokazuje nam da se u odnosu na svoj emocionalni centar nalazimo u vrlo čudnom položaju. On nema pozitivni i negativni deo. Većina njegovih negativnih funkcija je izmišljena i im^ puno ljudi koji nikada u životu nisu iskusili pravo osećanje, budući da im vreme u ogromnoj meri ispunjavaju nestvarna osećanja. Stoga se ne može reći da nam je emocionalni centar podeljen na dva dela, pozitivni i negativni. Možemo reći jedino to da imamo prijatna i neprijatna osećanja, i da se sva osećanja koja u datom trenutku nisu negativna mogu pri najmanjoj provokaciji, pa čak i bez ikakve provokacije, da preobraze u negativna. To je istinska slika našeg emocionalnog života, i ako sebe iskreno pogledamo moraćemo da uvidimo da sve dok ova otrovna osećanja u sebi gajimo i sve dotle dok im se divimo ne možemo očekivati da ćemo biti u stanju da u sebi ravijemo jedinstvo, svest ili volju. Kada bi takav razvoj bio moguć, sve ove negativne emocije bi ušle u naše novo biće i postale bi u nama stalne. To znači da nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. Na našu sreću, tako nešto je nemoguće. Ako u našem sadašnjem stanju ma šta postane stalno, to znači bolest. Samo ludaci mogu da imaju stalan ego. Ova činjenica nas usput dovodi do još jednog pogrešnog termina, koji se u savremeni psihološki jezik uvukao iz takozvane psihoanalize: mislim na reč "kompleks". U psihijatriji devetnaestog veka se ono što se danas naziva "kompleks" zvalo "fiksna ideja", a "fiksne ideje" su smatrane znakom bolesti. Toje idaljepotpuno tačno. Normalan čovek ne može da ima "fiksne ideje", "komplekse" ili "fiksacije". Korisno je prisetiti se toga u slučaju da neko
66
pokuša da u vama pronadje komplekse. Ovakvi kakvi smo već ionako imamo puno loših osobina i šanse su nam čak i bez kompleksa veoma male. Ako se sada vratimo na pitanje rada na sebi, ne možemo, a da se ne upitamo kolike su nam zapravo šanse. U sebi moramo da otkrijemo one funkcije i one pojave koje smo bar u izvesnoj meri u stanju da kontrolišemo, i tu kontrolu moramo vežbati i moramo da pokušamo da je povećamo koliko god je to moguće. Izvesnu kontrolu imamo, recimo, nad svojim pokretima, i rad na sebi u mnogim školama, a naročito na Istoku, počinje sticanjem što je moguće potpunije kontrole nad pokretima. Za ovo je, medjutim, potreban specijalan trening, veoma mnogo vremena i proučavanja veoma složenih vežbi. U uslovima savremenog života veću kontrolu imamo nad svojim mislima, i u tom kontekstu postoji specijalan metod po kom na razvoju svoje svesti možemo raditi koristeći se instrumentom koji najviše sluša našu volju; to je naš um, odnosno intelektualni centar. Da biste bolje razumeli ono što ću vam reći, morate se potruditi da imate na umu da nemamo kontrolu nad svojom svešću. Kada sam rekao da možemo da postanemo svesniji, odnosno da se čovek na trenutak može učiniti svesnijim naprosto time što će mu se postaviti pitanje da li je svestan, reči "svestan" i "svest" sam upotrebio u relativnom smislu. Svest ima vrlo mnogo stupnjeva i svaki viši stepen u odnosu na niži znači "svest". A l i ako nad samom svešću nemamo nikakvu kontrolu, mi tu kontrolu imamo nad svojim mišljenjem o svesti i u stanju smo da svoje mišljenje upotrebimo na način koji nas dovodi svesti. Hoću da kažem da time što svojim mislima dajemo pravac koji bi imale u trenutku svesti možemo da probudimo svest. Sada probajte da formulišete ono što ste zapazili pri svojim pokušajima samoposmatranja. Zapazili ste tri stvari. Najpre da sebe ne pamtite, to jest da onda kada pokušavate da se posmatrate sebe niste svesni. Zapazili ste, zatim, i da posmatranje otežava neprekidni tok misli, slika, odjeka razgovora i fragmenata
67
sećanja koji protiču kroz vaš um i koji vašu pažnju veoma često skreću sa posmatranja. Kao treće, primetili ste da istoga trenutka kad započnete samoposmatranje nešto u vama započinje sa fantaziranjem i da samoposmatranje, ako se oko njega zaista trudite, predstavlja stalnu borbu protiv fantaziranja. To je ono što je u radu na sebi glavno. Onaj ko shvati da sve teškoće u radu zavise od činjenice da nije u stanju da pamti sebe, već zna šta mora da radi. Mora pokušati da pamti sebe. Da bi se ovo postiglo, mora se boriti sa mehaničkim mislima i sa fantazijom. Ako se to savesno i uporno radi, rezultati će biti vidljivi za relativno kratko vreme. Ne smete, medjutim, da pomislite da je to lako ili da time možete odmah da ovladate. Takozvano pamćenje sebe predstavlja nešto što je vrlo teško naučiti i sprovoditi. Ono ne sme da se zasniva na očekivanju rezultata, jer će se čovek u protivnom identifikovati sa svojim naporima. Osnovu mora da predstavlja uvidjanje činjenice da sebe ne pamtimo, i da u isto vreme možemo sebe da pamtimo ako to pokušamo dovoljno uporno i na pravi način. Ne možemo da postanemo svesni voljno, u trenutku kad to poželimo, jer nemamo kontrolu nad stanjima svesti. U stanju smo, medjutim, da voljno pamtimo sebe kraće vreme, jer raspolažemo izvesnom kontrolom nad svojim mislima. Ako sebe počnemo da pamtimo uz pomoć specijalnog ustrojstva svojih misli, odnosno tako što ćemo uvideti šta sve to znači, to će nas dovesti do svesti. Morate da zapamtite da smo pronašli slaba mesta u zidu naše mehaničnosti. To su saznanje da sebe ne pamtimo i uvidjanje da možemo da pokušamo da pamtimo sebe. Do ovoga trenutka naš zadatak je predstavljalo jedino proučavanje sebe. Sada, sa razumevanjem da je neophodno da u nama dodje do stvarne promene, počinje rad.
68
Kasnije ćete naučiti da sprovodjenje pamćenja sebe, koje je povezano sa samoposmatranjem i borbom protiv fantazije nema samo svoje psihološko značenje, već da takodje menja najsuptilnije delove našeg metabolizma i da u našem telu vrši izvesna hemijska, ili je možda bolje reći alhemijska dejstva. Tako smo danas od psihologije stigli do alhemije, odnosno drugim rečima do ideje o transformisanju grubljih elemenata u finije.
69
PETO PREDAVANJE Kada je reč o proučavanju čovekovog mogućeg razvoja dužan sam da iznesem jednu veoma važnu stvar. U čoveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju, to jest dva pravca mogućeg razvoja koji moraju istovremeno da se slede. Te dve čovekove strane, to jest dva pravca mogućeg razvoja, jesu znanje i biće. Puno puta sam već govorio o neophodnosti da se razvija znanje, a naročito samospoznaja, jer jednu od najkarakterističnijih crta čovekovog sadašnjeg stanja predstavlja to da on sebe ne poznaje. Ljudi u principu razumeju ideju o različitim nivoima znanja, o relativnosti znanja i o neophodnosti potpuno novog znanja. Ono što u većini slučajeva ne razumeju jeste ideja o biću, kao potpuno odvojenom od znanja, kao i ideja o relativnosti bića, o mogućnosti različitih nivoa bića i neophodnosti da se biće razvija, pri čemu je taj razvoj odvojen od razvoja znanja. Ruski filozof Vladimir Solovjev je u svom pisanju koristio termin "biće". Govorio je o biću kamena, o biću biljaka, biću životinja, biću čoveka i božanskom biću. Ovo je bolje od uobičajenog pojma, budući da se po uobičajenom shvatanju biće čoveka ne smatra ni po čemu različitim od bića kamena, bića biljke ili bića neke životinje. Sa uobičajene tačke gledišta, kamen, biljka i životinja jesu, to jest postoje, baš kao što i čovek jeste, odnosno postoji. Činjenica je, medjutim, da postoje na sasvim drugačiji način. A l i definicija Vladimira Solovjeva nije potpuna. Ne postoji ništa što bi se moglo nazvati čovekovim bićem. Ljudi su suviše različiti da bi to bilo moguće. Već sam objasnio da se sa gledišta sistema koji proučavamo pojam čoveka deli na sedam pojmova: čovek br. 1, čovek br. 2, čovek br. 3, čovek br. 4, čovek br. 5, čovek br. 6 i čovek br. 7. To znači sedam stupnjeva, odnosno 71
kategorija bića, biće br. 1, biće br.2, biće br. 3 i tako dalje. Pored ovoga, već su nam poznate i tananije podele. Znamo da može biti veoma različitih ljudi br. 1, veoma različitih Ijudi br. 2 i veoma različitih Ijudi br. 3. Oni mogu da žive sasvimpoduticajima A. Mogu u jednakoj meribiti izloženi dejstvu uticaja A i B. Mogu biti više pod dejstvom uticaja B nego uticaja A. Mogu imati magnetski centar. Moguće je da su već došli u kontakt sa školom, to jest sa uticajima C. Mogu biti na putu da postanu ljudi br. 4. Sve ove kategorije ukazuju na različite nivoe bića. U religijskoj misli ideja o biću je predstavljala element samih osnova mišljenja i govorenja o čoveku, a sve druge podele su u poredjenju sa ovom smatrane nevažnim. Ljudi su deljeni na pagane, nevernike, ili jeretike sa jedne i na istinske vernike, pravednike, svece, proroke itd. sa druge strane. Sve ove definicije se nisu odnosile na razlike u stavovima i uverenjima, to jest nisu se odnosile na znanje, već na biće. Moderna misao ideju o biću i o različitim nivoima bića ignoriše. Ljudi, naprotiv, veruju da neko može biti utoliko zanimljivija i briljantnija osoba ukoliko u njegovom biću ima više nesklada i protivurečnosti. U principu se prihvata, mada prećutno, a čak ne uvek samo prećutno, da neko može biti nepopravljivi lažov, da možej^ti se'bicah, nepouzdan, nerazuman, lzopačen, a da uprkos tome ipak bude veliki naučnik, veliki umetnik lli veliki tildzflfe Naravno da je to sasvim nemoguče. Ova nespojivost različitih crta nečijeg bića koja se obično smatra originalnošću zapravo znači slabost. Niko ne može biti veliki mislilac ili veliki umetnik ako mu je um izopačen ili nedosledan, baš kao što neko ne može da bude vrhunski sportista ili cirfcuski atleta ako ima tuberkulozu. Siroko prihvatanje ideje cra nedoslednost i nemoralnost znači originalnost odgovorno je za mnoge naučne, umetničke i verske patvorine našeg doba, a verovatno i svih vremena.
72
Neophodno je da se jasno razume šta biće znači, i zbog čega ono mora da raste i da se razvija paralelno sa znanjem ili nezavisno od njega. Ako znanje nadraste biće ili biće nadraste znanje, rezultat uvek predstavlja jednostran razvoj, a jednostran razvoj ne može da ode suviše daleko. On mora zapasti u neku ozbiljnu unutrašnju protivurečnost i na njoj će se i zaustaviti. Kasnije bismo jednom prilikom mogli da razgovaramo o različitim vrstama i različitim rezultatima jednostranog razvoja. U životu se obično srećemo samo sa jednom vrstom, onom kada je znanje nadraslo biće. Rezultat poprima oblike dogmatizovanja izvesnih ideja i dosledne nemogućnosti daljeg razvoja znanja, do koje dolazi zbog gubitka razumevanja. Sada ću reći nešto o razumevanju. Šta je razumevanje? Pokušajte da sebi postavite ovo pitanje i videćete da ne možete da odgovorite na njega. Razumevanje ste uvek brkali sa znanjem, to jest sa posedovanjem informacije. Znati i razumeti su, medjutim, dve sasvim različite stvari i morate da naučite da medju njima pravite razliku. Da biste neku stvar razumeli, morate videti njenu vezu sa nekim većimpredmetom, odnosno većomcelinom, kao i moguće posledice ove veze. Razumevanje uvek predstavlja razumevanje manjeg problema u odnosu na veći problem. Pretpostavimo, na primer, da vam pokažem staru rusku srebrnu rublju. To je bio novčić veliki kao pola krune, čija je vrednost odgovarala vrednosti dva šilihga i jednog penija. Vi ovaj novčić možete da gledate, možete da ga proučavate, da ustanovite u kojoj godini je iskovan, da saznate sve o caru čiji je portret na njemu, da ga izmerite, pa čak i da napravite hemijsku analizu i da odredite tačnu količinu srebra koju sadrži. Možete da ustanovite šta znači reč "rublja" i koje godine je ušla u upotrebu. Možete 73
saznati sve to, a verovatno i mnogo više, ali nju i njeno značenje nećete razumeti ako ne znate da je njena kupovna moć pre rata često odgovarala današnjoj engleskoj funti i da kupovna moć današnje papirne rublje u boljševičkoj Rusiji obično odgovara vrednosti engleskog novčića od četvrt penija, pa i manje. Ako saznate ovo, razumećete nešto o rublji, a možda i o nekim drugim stvarima, jer razumevanje jedne stvari odmah vodi razumevanju mnogih drugih. Ljudi, čak česti, misle i da razumevanje znači pronalaženje imena, reči, naziva i l i oznake za novu, odnosno neočekivanu pojavu. Ovo pronalaženje, to jest izmišljanje reči za neshvatljive stvari nema nikakve veze sa razumevanjem. Naprotiv, kad bismo mogli da se oslobodimo polovine svojih reči, možda bismo imali bolje šanse da ostvarimo izvesno razumevanje. Ako se upitamo šta znači razumeti ili ne razumeti nekog čoveka, moramo najpre da pomislimo na slučaj u kome nismo u stanju da sa nekim razgovaramo na njegovom sopstvenom jeziku. Prirodno je da se dvoje ljudi koji ne govore zajedničkim jezikom neće razumeti. Neophodno je da znaju zajednički jezik, ili pak da se slože oko izvesnih znakova ili simbola kojima će da označavaju stvari. Pretpostavimo, medjutim, da se tokom razgovora sa nekim ne slažemo oko značenja izvesnih reči, znakova ili simbola. I u tom slučaju se više nećemo medjusobno razumeti, Odatle sledi princip da ne možete da razumete, a da se ne slažete. U običnom razgovoru veoma često kažemo: razumem ga, ali se ne slažem s njim. Sa gledišta sistema koji proučavamo ovo je nemoguće. Ako nekog razumete, slažete se s njim; ako se sa njim ne slažete, ne razumete ga. Ovu ideju je teško prihvatiti, što znači da ju je teško razumeti. Kao što sam upravo rekao, u čoveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju normalnim tokom njegove evolucije: to su znanje i biće. A l i ni znanje ni biće ne moguda miruju, nitida ostanu u istom stanju. Akomakoje od njih ne raste i ne jača, ono slabi i smanjuje se. 74
Razumevanje se može uporediti sa aritmetičkom sredinom izmedju znanja i bića. Ono pokazuje neophodnost istovremenog rasta jednog i drugog. Ako samo jedno od ovo dvoje raste, a drugo se smanjuje, aritmetička sredina se neće izmeniti. To objašnjava takodje i zbog čega "razumeti" znači složiti se. Ljudi koji se medjusobno razumeju ne moraju da imaju samo jednako znanje, već i jednako biće. Samo tada je uzajamno razumevanje moguće. Druga pogrešna ideja koju ljudi imaju, a koja je naročito karakteristična za naše doba, jeste ta da razumevanje može da bude različito, to jest da ljudi mogu i da imaju pravo da istu stvar različito razumeju. Sa gledišta sistema ovo je sasvim pogrešno. Razumevanje ne može da bude različito. Može da postoji samo jedno razumevanje, dok je sve ostalo nerazumevanje, odnosno nepotpuno razumevanje. Ljudi, medjutim, često misle da različito razumeju neke stvari. Primere za to možemo naći svakodnevno. Kako da objasnimo ovu protivurečnost? Protivurečnost, zapravo, ne postoji. Razumevanje znači razumevanje dela u odnosu na celinu. Ideja o celini se, medjutim, kod Ijudi može veoma razlikovati s obzirom na njihovo znanje i biće. Eto zbog čega je, opet, potreban sistem. Razumevanje se uči kroz razumevanje sistema i svega što je u vezi sa sistemom. A l i ako se govori na uobičajenom nivou, bez predstave o školi ili sistemu, mora se priznati da razumevanja ima onoliko koliko ima i ljudi. Svako će sve razumeti na svoj sopstveni način, to jest u skladu sa ovom ili onom mehaničkom uvežbanošću ili navikom; ali sve je to subjektivno i relativno razumevanje. Put ka objektivnom razumevanju vodi kroz školske sisteme i kroz promenu bića. Da bih ovo objasnio, moram ponovo da se vratim na podelu čoveka na sedam kategorija. Neophodno je da uvidite da izmedju čoveka 1, 2 i 3 sa jedne i čoveka više kategorije sa druge strane postoji 75
velika razlika. Ova razlika je, zapravo, mnogo veća nego što možemo i da zamislimo. Ona je tako velika da se čitav život sa ovog gledišta vidi kao podeljen na dva koncentrična kruga - unutrašnji i spoljašnji krug čovečanstva. U unutrašnji krug spadaju ljudi br. 5, 6 i 7, u spoljni ljudi br. 1, 2 i 3. Ljudi br. 4 se nalaze na pragu unutrašnjeg kruga, odnosno izmedju dvaju krugova.
Unutrašnji krug se, sa svoje strane, deli na tri koncentrična kruga; unutarnji, u koji spadaju Ijudi br. 7, srednji, u koji spadaju ljudi br. 6 i spoljni unutrašnji krug u koji spadaju ljudi br. 5.
Ova podela nas se trenutno ne tiče. Za nas sva tri unutrašnja kruga obrazuju jedan unutrašnji krug. Spoljni krug u kom živimo ima nekoliko imena koja označavaju njegove različite osobine. On se naziva mehaničkim krugom, zato što se u njemu sve dogadja, sve je u njemu mehaničko, a ljudi koji u njemu žive su mašine. On se takodje naziva i krugom pometnje jezika, jer svi ljudi 76
koji žive u ovom krugu govore različitim jezikom i nikada se ne razumeju. Svako sve shvata različito. Tako smo došli do zanimljive definicije razumevanja. To je nešto što pripada unutrašnjem krugu čovečanstva, a ne svima nama. Ako ljudi spoljašnjeg kruga shvate da se ne razumeju i ako osećaju potrebu za razumevanjem, moraju prodreti u unutrašnji krug, jer je razumevanje medju ljudima moguće samo u njemu. Razne vrste škole služe kao kapije kroz koje Ijudi mogu da prodju u unutrašnje krugove. Ali za ulazak u krugove više od onih u kojima smo se rodili potreban je dug i naporan rad. Prvi korak u ovom radu predstavlja proučavanje novog jezika. Možete postavitipitanje: kakav je to jezik koji učimo? Sada ću moći i da vam odgovorim na to. U pitanju je jezik unutrašnjeg kruga, jezik na kome ljudi mogu da se medjusobno razumeju. Mora vam biti jasno da potpuno stojimo izvan ovog unutrašnjeg kruga i zato možemo znati jedino rudimentarne delove toga jezika. Ali čak će nam i ti rudimentarni delovi pomoći da se razumemo bolje nego što bismo to ikada bili u stanju bez njih. Svaki od tri unutrašnja kruga ima sopstveni jezik. Mi proučavamo jezik spoljnog medju unutrašnjim krugovima. Ljudi spoljnog unutrašnjeg kruga proučavaju jezik srednjeg, a ljudi srednjeg jezik unutrašnjeg. Ako me upitate kako sve ovo može da se dokaže, reći ću vam da može da se dokaže jedino proučavanjem sebe i daljim posmatranjem. Ako ustanovimo da uz proučavanje sistema možemo bolje da razumemo sebe i druge ljude, i l i recimo da bolje možemo da razumemo izvesne knjige, ili pak izvesne ideje, a naročito ako nadjemo konkretne činjenice koje pokazuju da se to novo razumevanje razvija, to će biti ako ne dokaz, a ono bar znak da je taj dokaz moguć.
77
Moramo imati na umu da naše razumevanje, baš kao i naša svest, nije uvek na istom nivou. Ono se neprestano koleba. To znaći da u jednom trenutku razumemo više, a u drugom manje. Ako u sebi zapazimo tu razliku u razumevanju, moći ćemo da uvidimo da najpre postoji mogućnost da se ovih viših nivoa razumevanja držimo, a zatim i da ih nadmašimo. A l i , teorijsko proučavanje nije dovoljno. Neophodno je da radite na svom biću i na njegovoj promeni. Ako svoj cilj formulišete sa stanovišta želje da razumete druge ljude, morate imati na umu jedan veoma važan školski princip: druge Ijude možete da razumete samo u onoj meri u kojoj ste u stanju da razumete i samog sebe, i samo na nivou svoga sopstvenog bića. Ovo znači da možete da prosudjujete o nivou nečijeg znanja, ali ne i o nivou tudjega bića. U drugim ljudima možete videti samo onoliko koliko imate u sebi. Ljudi, medjutim, stalno prave grešku utoliko što misle da su u stanju da prosudjuju o tudjem biću. Stvari, medjutim, stoje tako da ako žele da sretnu i da razumeju ljude na višem stupnju razvoja nego što su oni sami, moraju raditi s ciljem da izmene sopstveno biće. Sada moramo da se vratimo na proučavanje centara i na proučavanje pažnje i pamćenja sebe, jer su to jedini putevi koji vode ka razumevanju. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja, kao što smo videli, nije jednaka za sve centre, svaki od naša četiri centra je podeljen još na tri dela. Ova tri dela odgovaraju defmiciji samih centara. Prvi od njih je "mehanički" i u sebe uključuje motorički i instinktivni princip, pri čemu jedan od njih može da preovladjuje; drugi je "emocionalni", atreći "intelektualni". Dijagram koji sledi prikazuje položaj delova intelektualnog centra. Ovaj centar je podeljen na pozitivni i negativni deo, a svaki od ta dva dela je opet podeljen na tri. Tako se intelektualni centar zapravo sastoji od šest delova. 78
Svaki od ovih šest delova je sa svoje strane opet podeljen na tri dela: mehanički, emocionalni i intelektualni. O toj drugoj podelićemo, medjutim, govoriti tekznatno kasnije, sa izuzetkom jednog dela, a to je mehanički deo intelektualnog centra, o kome ćemo govoriti odmah. Podela centara na tri dela je veoma jednostavna. Mehanički deo radi gotovo automatski; on ne zahteva nikakvu pažnju. Zbog ovoga, medjutim, nije u stanju da se prilagodi promeni okolnosti, nije u stanju da "misli" i nastavlja da radi onako kako je počeo čak i ako su se okolnosti sasvim izmenile. U intelektualnom centru mehanički deo obavlja sav posao oko registrovanja utisaka, sećanja i asocijacija. To je sve što bi normalno i trebalo da radi ako drugi delovi obavljaju svoj posao. On nikad ne odgovara na pitanja upućena čitavom centru, nikada ne bi trebalo da pokušava da reši probleme celog centra i nikad ne bi trebalo ništa da odlučuje. Na nesreću, ovaj deo je zapravo uvek spreman da donosi odluke i uvek odgovara na svakojaka pitanja, na vrlo uzak i ograničen način, gotovim frazama, kolokvijalnim izrazima i partijskim sloganima. Svi ti i mnogi drugi elementi naših uobičajenih reakcija predstavljaju rad mehaničkog dela intelektualnog centra. Ovaj deo ima svoje sopstveno ime. Zove se "formativni aparat" i l i ponekad "formativni centar". Mnogi, a naročito ljudi br. 1, odnosno velika većina čovečanstva, žive svoj život samo sa formativnim aparatom, nikada se ne dotičući drugih delova svog intelektualnog centra. Formativni aparat je sasvim dovoljan za neposredne životne 79
potrebe, za prijem uticaja A i za odgovore na njih i za iskrivljavanje i odbijanje uticaja C. "Formativno mišljenje" uvek može da se prepozna. Formativni centar, na primer, ume da broji samo do dva. On sve neprestano deli na dva: "boljševizam i fašizam", "radnici i buržoazija", "proleteri i kapitalisti" i takodalje. Većinu savremenili fraza možemo da zahvalimo formativnom mišljenju, a isti slučaj je i sa većinom popularnih teorija. Možda bi moglo da se kaže i da su sve popularne teorije svih vremena formativne. Emocionalni deo intelektualnog centra sastoji se prvenstveno od onog što se naziva intelektualnom emocijom (intelektualnim osećanjem), tj. od želje za znanjem, zadovoljstva što se zna, nezadovoljstva što se ne zna, radosti zbog otkrića itd.. mada sve ovo može da se manifestuje na vrlo različitim nivoima. Rad emocionalnog dela zahteva punu pažnju, ali u ovoin delu centra pažnja ne zahteva nikakav napor. Nju privlači i održava sam predmet, veoma često pomoću identifikacije, koja se obično naziva "interesovanjem", odnosno "entuzijazmom", "strašću" ili "predanošću". Intelektualni deo intelektualnog centra uključuje u sebe sposobnost stvaranja, konstruisanja, pronalaženja i otkrivanja. On ne može da radi bez pažnje, ali pažnja u ovoni delu centra mora da bude kontrolisana i održavana voljom i naporoin. To je glavni kriterijum u proučavanju delova centara. Ako ih posmatramo sa stanovišta pažnje, odmah ćemo znati o kom delu centra je reč. Kad pažnje nema, ili kad ona luta, nalazimo se u mehaničkom delu; ako pažnju privlači i održava predmet posmatranja, to jest razmišljanja, reč je o emocionalnom delu; a ako pažnju kontroliše i na predmetu drži volja, u pitanju je intelektualni deo. Isti metod istovremeno pokazuje i kako da se intelektualni deo centra navede na rad. Time što posmatramo pažnju i što pokušavamo daje kontrolišemo, prisiljavamo sebe da radimo u intelektualnim delovima centara, budući da isti princip važi za sve centre podjednako, mada nam 80
možda neće biti baš tako lako da razlikujemo inelektualni deo drugih centara, kao na primer intelektualni deo instinktivnog centra koji radi bez bilo kakve pažnje koju bismo mi mogli da opazimo i da kontrolišemo. Uzmimo emocionalni centar. Trenutno neću govoriti o negativnim emocijama. Pogledaćemo samo podelu ovoga centra na tri dela: mehanički, emocionalni i intelektualni. Mehanički deo se sastoji od najjeftinije vrste gotovog humora i grubog smisla za smešno, sklonosti prema uzbudjenjima, sklonosti prema spektakularnim predstavama, uživanja u spoljnom sjaju, sentimentalnosti, sklonosti da se bude u gomili i deo gomile i sklonosti prema svim oblicima osećanja gomile i prema potpunom gubljenju u nižim, poluživotinjskim osećanjima: surovosti, sebičnost i , kukavičluku, ljubomori, zavisti itd. Emocionalni deo može da bude veoma različit kod različitih ljudi. On može da sadrži smisao za humor, odnosno smisao za smešno, kao i versko osećanje, estetsko osećanje, moralno osećanje i u tom slučaju može da vodi budjenju savesti. Sa identifikacijom može, medjutim," da bude sasvimdrugačiji, može postati vrlo ironičan, sarkastičan, surov, tvrdoglav, zločest i ljubomoran - samo na nešto manje primitivan način nego mehanički deo. Intelektualni deo emocionalnog centra u sebi sadrži moć umetničkog stvaranja, koje se odvija uz pomoć intelektualnih delova motoričkog i intelektualnog centra. U slučajevima kada intelektualni delovi motoričkog i intelektualnog centra koji su neophodni za manifestovanje kreativnih sposobnosti nisu dovoljno uvežbani ili po svome razvoju ne odgovaraju ovom delu, on može da se manifestuje u snovima. To objašnjava divne i umetničke snove inače nimalo umetnički orijentisanih ljudi. Intelektualni deo emocionalnog centra takodje predstavlja i glavno sedište magnetskog centra. Hoću da kažem da magnetski centar, ako postoji samo u intelektualnom centru, ili samo u emocionalnom delu emocionalnog centra, ne može da bude dovoljno jak da bi bio efikasan i 81
uvek je podložan greškama i neuspehu. Intelektualni deo emocionalnog centra, onda kadaje potpuno razvijen i radi punom snagom, predstavlja, medjutim, put ka višim centrima. U motoričkomcentru, mehanički deoje automatski. Njemu pripadaju svi automatski pokreti koji se obično nazivaju "instinktivnim", kao i oponašanje i sposobnost oponašanja koja u životu igra tako veliku ulogu. Emocionalni deo motoričkog centra prvenstveno je vezan za uživanje u kretanju. Ljubav prema igrama i sportovima normalno pripada ovom delu motoričkog centra, ali kada se sa njom pomešaju identifikacija i druge emocije, ona se veoma retko nalazi na tom mestu, te se Ijubav za sportove u većini slučajeva nalazi u motoričkom delu intelektualnog ili emocionalnog centra. Intelektualni deo motoričkog centra je vrlo važan i veoma zanimljiv instrument. Svako ko je ikada dobro uradio ma kakav fizički posao, šta god to bilo, zna da je za svaku vrstu posla potrebno puno pronalazaka. Čovek mora da pronadje svoje sopstvene male metode za sve što čini. Ovi pronaiasci predstavljaju posao intelektualnog dela motoričkog centra, a njegov rad je takodje potreban i za mnoge druge Ijudske pronalaske. Sposobnost voljnog oponašanja glasa, intonacije i pokreta drugih ljudi, onakva kakvu poseduju glumci, takodje pripada intelektualnom delu motoričkog centra. Za više, odnosno kvalitetnije stupnjeve ove sposobnosti potrebno je, medjutim , i učešće intelektualnog dela emocionalnog centra.
Itelektualni deo instinktivnog centraje veoma veliki i veoma važan. U stanju samosvesti ili u stanju koje mu je blisko čovek može da dodje u kontakt sa intelektualnim delom instinktivnog centra i od njega može puno da nauči kada je reč o funkcionisanju ljudske mašine i njenim mogućnostima. Intelektualni deo instinktivnog centra je um koji stoji iza celokupnog rada organizma, i to je um sasvim različit od intelektualnog uma. Proučavanje delova centra i njihovih specijalnih funkcija zahteva izvestan stepen pamćenja sebe. Onaj ko ne parnti sebe nije u stanju da posmatra dovoljno dugo niti dovoljno jasno da bi osetio i razumeo razliku medju funkcijama koje pripadaju različitim delovima različitih centara. Proučavanje pažnje ukazuje na delove centara bolje no ma šta drugo, ali i za njega je takodje potreban izvestan stepen pamćenja sebe. Veoma brzo ćete shvatiti da je vaš celokupan rad na sebi vezan za pamćenje sebe i da bez njega ne rnože uspešno da se odvija. A pamćenje sebe predstavlja delimično budjenje, to jest početak budjenja. Prirodno je - a to mora da bude veoma jasno - da se nikakav rad ne može odvijati u snu.
Rad instinktivnog centra je od nas veoma dobro skriven. Zaistapoznajemo, odnosno osećamo i možemoda posmatramo, jedino njegov čulni i emocionalni deo. Mehanički deo u sebi sadrži uobičajene osećaje, koje veoma često uopšte ne primećujemo, ali koji nam služe kao pozadina za druge osećaje. Tu su, takodje, i instinktivni pokreti u pravom značenju ove reči, to jest svi unutrašnji pokreti kao što je cirkulacija krvi, kretanje hrane u organizmu i unutrašnji i spoljni refleksi. 82
83
