Naslov originala: P.D . Ouspensky: Psychology of the Possible Evolution of Mankind, Routledgc & Kegan Poul Ltd, London, 1957
Za Izdavaca: Slobodan Blagojcvic
P. D. Ouspensky
Psihologija moguce evolucije covecanstva (Uvod u ucenje Gurdijeva)
CIP - Katalogizacija Katalogizacija u publikaci ji Narodna bibliotcka Srbijc. Beograd Beograd
Prevod: Dusica Milo jkovi c
Uspcnski Pjotr Damjanovic Psihologija moguce evolucije covecanstva; prevod sa cnglcskog origi nala Dusica Milojkovic. - Beograd : Opus. 1997. 1997. - 87 sir.: Prevod dela: Psychology of the Possi Possible ble Evolution of Mankin d ISBN - 86 - 7453 - 016 - 11
Grafidko i tchnicko uredenjc: Slobodan Vitkovic Korcktura: Dusica Milojkovic
Izdavac Izdavac:: OPUS -VI DEO. Bcoarad
Stampa: Grafika, Mladenovac
OPUS . Beograd 1997
SADRŽAJ: 1. UVO D 2. PRVO PREDAVANJ E 3. DRUGO PREDAVANJE 4. TREĆE PREDA VANJE 5. ČETVRTO PREDAVANJE 6. PETO PREDA VANJ E
7 9 27 45 57 71
UVOD Pre nekoliko godina sam počeo da primam pisma od čitalaca svojih knjiga. U svim tim pismima nalazilo se jedno jedno pitan pitanje: je: šta sam radio r adio nakon što št o samnapisao svoje svoje knjige, koje su na engleskom objavljene 1920. i 1931., a napisane su 1910. i 1912. Na Na ova ova pism pismaa ne bih nik nikad adaa moga mogao o da da odgovorim. odgovorim. Bile bi mi potrebne čitave knjige čak i da samo probam da to učinim. Ali kada su ljudi koji su mi pisali boravili u Londonu, Londonu , gde sam sam živeo ži veo od 1921. 19 21.,, pozivao sam ih i organizovao za njih niz predavanja. Na ovim ovi m predavanjima sam pokušao da odgovorim na njihova pitanja i da objasnim šta sam otkrio nakon što sam napisao svoje dve knjige i kakav je bio pravac moga rada. 1934. sam napisao dva uvodna predavanja koj kojaa su davala neku opštu ideju o onom što sam proučavao, kao i o smernicama na osnovu kojih je izvestan broj ljudi radio sa mnom. Bil B ilo o je potpuno potpuno nemoguće da se sve sve ovo sažme u jedno, pa čak i u dva ili tri predavanja: stoga sam ljude uvek upozoravao da ne vredi čuti samo jedno ili dva pred predav avan anja ja,, već da predst predstav avu u o pravcu pravcu moga moga rada rada mogu mogu dati tek pet, ili još bolje deset. Ova predavanja su se od tada nastavila, a ja sam ih često ispravljao i iznova pisao. gledano sam sam čitavom stvari st vari bio zadovoljan. U celini gledano Čitano je pet predavanja, u mom prisustvu ili bez mene; slušaoci su mogli da postavljaju pitanja, a ako bi pokušali da slede savete i nagoveštaje koji su im dati i koji su se prve prvens nstve tveno no odnosili odnosili na samo samopo posm smat atra ranj njee i na izvesn izvesnu u samodisciplinu, veoma brzo bi stekli sasvim dovoljno radno razumevanje onog čim sam se bavio. Sve vreme sam, naravno, uvidjao da pet predavanja nije dovoljno, te sam u razgovorima koji su nakon njih sledili sledi li razradio i prošir pro širio io prethod prethodne ne podatk podatke, e, pokušavajuć pokušav ajućii da ljudima pokažem pok ažem njihov sopstven sopstvenii položaj polo žaj u odnosu odnosu na novo znanje.
Ustanovio sam da za većinu ljudi glavnu teškoću predst predstavl avlja ja to da uvide uvide da su zais zaista ta čuli nove stvari, odnosno stvari koje nikada ranije nisu čuli. Oni to nisu jasno formulisali, ali su zapravo u sebi uvek pokušavali pokušava li da ovom protivureče protivu reče i da ono što su čuli preved prevedu u na na svo svojj uobičajeni jezik, ma kaka kakav v on bio. A ja to svakako nisam mogao da uzmem u obzir. Znam da čoveku nije lako da shvati da je zaista čuo nove stvari. Toliko smo naviknuti na stare priče i na stare motive da smo odavno prestali da se nadamo i da verujemo da može postojati ma šta novo. A kada nove stvari čujemo, mi ih smatramo za stare ili mislimo da mogu da se objasne i protumače nečim starim. Istina je da nije lako uvideti mogućnost i neophodneophodnost sasvim novih ideja, i da to s vremenom zahteva preoc preocenj enjiva ivanje nje svih svih uobičajenih vredno vrednosti. sti. Ne mogu ogu da da vam vam gara garant ntuj ujem em da ćete od od početka čuti čuti nove ideje, to jest ideje koje nikada ranije niste čuli;ali ako ste ste str pljivi plj ivi,, veoma veoma brzo ćete početi da ih zapaž zapažate ate.. A tada vam želim da ih ne propustite, i da ne pokušavate da ih interpretirate na stari način. Njujork Njujork,, 1945 1945..
PRVO PREDAVANJE Govori ću vam o izučavanju psihologije, psihologije, ali moram moram da vas upozorim da je psihologija o kojoj govorim veoma različita od svega što vam može biti poznato pod tim imenom. Za početak početa k moram moram da da kažem da psihologija prakt ično nikad u istoriji nije bila na tako niskom nivou kao kao danas. Ona je izgubila svaki dodir sa svojim poreklom i svojim značenjem, tako da je sada teško čak i definisati pojam pojam psihologi psihologije, je, odn odnos osno no reći šta šta je psihol psihologija ogija i šta ona ona proučava. A to je tako uprko uprkoss činjeni ci da nikada nikada u istori i stori ji nije bilo toliko psiholoških teorija i da se o psihologiji nikada nije toliko pisalo. Psihologija se ponekad naziva novom naukom. To je potp potpun uno o pogrešno. pogrešno. Ona je možda možda najstarija nauka, i u svojim najsuštinskijim najsušti nskijim crtama crtama je, na nesreću, nesre ću, zaboravljen zaboravljenaa nauka. Da bi se razumelo kako psihologija može da se definiše, neophodno je shvatiti da ona, osim u savremeno doba, nikada nije postojala pod svojim sopstvenim imenom. Iz ovog ili onog razloga psihologija je uvek sumnjičena za pogrešne ili i li subverzivne tendencije, tendencije, bilo verske, bilo moraln moralne, e, bilo političke prirode, prirode, i moral moralaa je na različite načine da se prerušava. Psihologija je hiljadama godina postojala pod imenom filozofije. U Indiji se svi oblici joge, koja u suštini predst predstavl avlja ja psihologiju, psihologiju, opisu opisuju ju kao jedan jedan od šest sistem sistemaa filozofije. Učenja sufija, koja su opet prvenstveno prvenstveno psihološka, smatraju se delom za verska, a delom za metafizička. U Evropi Evrop i su čak i sasvim nedavno, nedavno, tokom poslednjih decenija devetnaestog veka, mnogi radovi iz oblasti psihologije smatrani smatrani filozofi jom. A uprkos uprkos činjenici činjeni ci da se gotovo sve filozofske discipline, kao što su logika, teorija saznanja, etika i estetika odnose na rad ljudskog uma i ljudskih čula, psihologija se smatrala inferiornom u odno-
Paralelno sa svojim postojanjem pod imenom filozofije, zofij e, psihologija je još i duže duž e postojala postojala kao vezan vezanaa za ovu il i onu relig iju. To ne znači da su religija i psihologija psihologija ikada ikada bile jedna jedna te ista ista stvar stvar il i da je uočavana činjenica da izmedju religije i psihologije postoji veza . Nema, medjutim, nikakve sumnje da je gotovo svaka religija - svakako da ne mislim na savremene falsifikate religije - razvila ovaj ili onaj oblik psihološkog učenja, često povezan i sa izvesnom praksom, tako da je proučavan prouč avanje je religije reli gije veoma veoma često uključivalo proučavanje psihologije. Postoje i mnogi odlični psihološki radovi koji se nalaze u sasvim pravovernoj verskoj literaturi različitih zemalja i epoha. U ranom hrišćanstvu je, na primer, postojala zbirka knjiga razl ičit ih autora pod zaje dničkim dni čkim imenom Filokalija (Philokalia), koja se u naše doba koristi u pravoslavnoj crkvi, naročito za podučavanje kaludjera. U vreme kada je bila povezana sa filozofijom i religijom, psihologija je takodje postojala i u obliku umetnosti. Poezija, Poezija, drama, skulptura, ples, pa čak i arhitektura, predstav predstavljali ljali su sred sredst stva va za prenošenje prenošenje psihološkog znan znanja. ja. Gotske katedrale su, na primer, u svom osnovnom značenju bile psihološka dela. U drevna vremena, pre nego što su filozofija, religija i umetnostpoprimile svoje posebne oblike u kojima su nam sada poznate, psihologija je postojala u obliku misterije, poput onih u Egiptu i staroj Grčkoj. Kasnije, nakon nestanka misterija, psihologija je postojala u oblik u simboličkih učenja, koja su nekad bila pove poveza zana na sa religijom religijom toga toga perio perioda, da, a neka nekad d nisu. To su, su, na primer, astrologija, alhemija, magija, a od savremenijih masonerija, okultizam i teozofija. Ovde je neophodno napomenuti da se svi psihološki sistemi i doktrine, oni koji otvoreno postoje ili su postojali i oni koji su bili skriveni ili prerušeni, mogu podeliti u dve glavne kategorije. Prva: sistemi koji proučavaju čoveka onakvog kakav jeste, ili onakvog kakav pretpostavljaju ili zamišljaju da jeste. Moderna "naučna" psihologija, odnosno
10
ono što je pod ovim imenom poznato, spada u ovu kategoriju. Druga: sistemi koji čoveka ne proučavaju sa stanovišta onoga što on jeste, već sa stanovišta onoga što bi mogao postati, to jest sa stanovišta njegove moguće evo-
lucije. Ovi poslednji poslednji sistemi sistemi su zapra zapravo vo oni prvobitni, prvobit ni, i l i u svakom slučaju stariji, i samo oni mogu da objasne zaboravljeno poreklo i značenje psihologije. Kada shvatimo važnost proučavanja čoveka sa stanovišta njegove moguće evolucije, shvatićemo i da pravi odgovor na pitanje: pitanj e: Sta je psihologija? psihologij a? treba da bude da je psihologija proučav pro učav anje anj e princi pa, zakona i činje nica čove čo ve-kove moguće evolucije. Ovde, u ovim predavanjima, govoriću isključivo sa tog stanovišta. Naše prvo pitanje će bit i - šta čov ekova eko va evolucija znači, a drugo, da li su za nju neopho4ni neki specifični uslovi? Što se tiče uobičajenih savremenih stavova o čovekovom poreklu i njegovoj prethodnoj evoluciji, odmah moram da kažem da oni ne mogu biti prihvaćeni. Moramo da shvatimo da o čovekovom poreklu ne znamo ništa, i da nemamo nikakvog dokaza o čovekovoj fizičkoj ili mentalnoj evoluciji. Ako uzmemo istorijsko čovečanstvo, odnosno čovečanstvo u proteklih deset ili petnaest hiljada godina, možemo naći nepogrešive znake o postojanju višeg tipa čoveka, čije se prisustvo može ustanoviti na osnovu drevnih spomenika koje sadašnje čovečanstvo nije u stanju da ponovi nit i da opo naša. naš a. Što se tiče praistorijskog čoveka, ili stvorenja po izgledu sličnih čoveku pa ipak veoma različitih od njega, čije se kosti ponekad nalaze u slojevima tla iz ledenog doba ili još starijim, mogli bismo da prihvatimo sasvim moguću tezu da su ove kosti pripadale nekom biću sasvim različitom od čoveka koje je davno izumrlo.
11
Budući da poričemo prethodnu evoluciju čoveka, moramo da poreknemo i svaku mogućnost buduće čovekove mehaničke evolucije, odnosno evolucije koja se odvija sama od sebe, u skladu sa zakonima nasledjivanja i selekcije, a bez čovekovih svesnih napora i bez razumevanja njegovog njegovog mogućeg moguć eg razvoja. r azvoja. Naša osnov osnovna na idej idejaa će biti ta da čovek, onak onakav av kakvog ga poznajemo, nije dovršeno biće; da ga priroda razvija samo do odredjene tačke i zatim ostavlja, bilo da se dalje razvija sopstvenim naporima naporima i umećem, i li da živi i da umre onakav kakav je i rodjen, ro djen, odnosno da se degenedegeneriše i da izgubi mogućnost za razvoj. U ovom slučaju će evolucija značiti značit i razvoj izvesnih unutrašnjih kvaliteta i osobina koji obično ostaju nerazvijeni i ne mogu se razviti sami od sebe. Iskustvo i posmatranje posmatranje pokazuju da je ovaj razvoj moguć samo u izvesnim odredjenim okolnostima, uz na pore pore odre odredj djen enee vrste vrste koje koje čini sam sam čovek i uz dovoljnu pomoć od strane onih koji su već ranije započeli sličan rad i koji su već ostvarili izvestan stepen razvoja ili bar stekli izvesno poznavanje metoda. Moramo početi sa idejom da evolucija nije moguća be bez ula ulaga ganj njaa nap napor ora; a; nemogućeje, nemogućeje, takod takodje, je, i bez odr odred edje jen ne pomoć po moć i. Nako Nakon n tog togaa mor moram amo o da razu razum memo emo da čovek na putu putu razvoja mora da postane drugačije biće, i moramo da nauči na učimo mo i da razumemo razumemo u kom smislu i u kom pravcu mora postati drug ačije biće, bić e, to jest šta drug ačij e biće zna či. Moramo, zatim, da razumemo da ne mogu svi svi I j u d i da se razviju i da postanu drugačija bića. Evolucija preds predstav tavlja lja stv stvar ar ličnih nap napor oraa i ona je u odno odnosu su na mas masu u čovečanstva redak izuzetak. Može nam zvučati čudno, ali moramo da shvatimo da ona ne samo da je retka, već i da postaje sve redja. Iz prethodnih tvrdnji proizilaze, naravno, mnoga pitanja pitanja::-
Šta znači zna či da čovek čove k na putu evolucije mora da postane postane drugačije biće? Šta znači "drugačije biće"? Kakvi unutrašnji kvaliteti ili osobine mogu da se razviju u čoveku i kako to može da se učini? Zbog čega ne mogu svi ljudi da se razviju i da post postan anu u drugačija drugačija bića bića'? '? Otkuda takva nepravda? Pokušaću da odgovorim na ova pitanja, i to počevši od ovog poslednjeg. Zbog čega ne mogu svi ljudi da se razviju i da post postan anu u drugačija drugačija bića? Odgovor je veoma veoma jednostavan: zbog toga što to ne žele. Zato što za to ne znaju i što bez duge pripreme neće razumeti šta to znači, čak i ako im se kaže. Glavna ideja je u tome što čovek, da bi postao drugačije biće, to mora veoma mnogo i vrlo dugo da želi. Prolazna želja ili nekakva bleda želja koja počiva na nezadovoljstvu spoljnim okolnostima neće ostvariti dovoljan pods podstic ticaj. aj. Čovekova evolucija zavisi od njegovog razumevanja šta može da dobije i šta za to mora da da. Ako ne želi, ili ako ne želi dovoljno jako i ako ne čini neophodne napore, čovek se nikada neće razvijati. Stoga u tome tome nema nema nikakve nepravde. Zašto Zaš to bi neko imao ono što ne želi? Nepravda bi bila kada bi čovek bio primoran primoran da posta ostane ne drugačije drugačije biće mad mada je zadov zadovolj oljan an onim što jeste. Ovde moramo da se upitamo šta znači drugačije biće? Ako razmotrimo sav materijal koji možemo naći, a koji se odnosi na ovo pitanje, naići ćemo na stav da čovek postajući postajući drugačije biće stiče mnog noge nov novee kvalite kvalitete te i moći koje sada ne poseduje. Ovo je opšti stav koji nalazimo u svim sistemima koji prihvataju ideju o čovekovom psihološkom, odnosno unutrašnjem rastu.
To, medjutim, nije dovoljno. Čak ni najdetaljniji opis ovih moći nam ni na koji način neće pomoći da razumemo kako se one javljaju i odakle dolaze. U uobičajeni uobič ajeni m poznatim poznatim teorijama, pa čak i u onima koje sam već spomenuo i koje se zasnivaju na ideji o mogućnosti čovekove evolucije postoji karika koja nedostaje. Istina leži u činjenici da čovek, pre nego što stekne ma kakve nove sposobnosti ili moći za koje ne zna i kojima sada sada ne ras r aspol polaž aže, e, najpre najpre mora da stekne one one sposobnosti sposobnosti koje takodje nema, ali koje sebi pripisuje, to jest za koje misli da ih poznaje i da je u stanju da ih koristi i kontroliše. To je karika koja nedostaje, i to je najvažniji momenat. Na Na putu putu svoj svojee evoluc evolucije, ije, onak onakvo vom m kako kako sam sam ga pretho prethodn dno o opisao opisao,, to jest na putu putu koji počiva na napo naporu ru i pomoći, čovek mora ora da da ste stekn knee kva kvalite litete te za za koje koje misli da ih ih već poseduje, ali u pogledu kojih se zavarava. Da bismo ovo bolje razumeli i da bismo znali koje su ovo moći i sposobnosti koje čovek može da stekne, kako one nove i neočekivane, tako i one za koje zamišlja da ih već ima, moramo moramo početi počet i od čovekovo čove kovog g opšteg opšte g znanj znanjaa o sebi sebi samom. Tu odmah dolazimo do jedne veoma važne činjenice: Čovek sebe ne poznaje. On ne zna svoja ograničenja ni svoje sopstvene sposobnosti. sposobnosti. Ne zna zna čak ni to u koli k olikoj koj meri ne poznaje poznaje sebe. Čovek je izmislio mnoge mašine i zna da su ponekad, ako je u pitanju komplikovana mašina, potrebne godine pažljivog pažlji vog proučavan pro učavanja ja pre nego nego što š to je nekou stanju stanju da je koristi i kontroliše. On, medjutim, to znanje ne prime primenj njuje uje na sebi, sebi, mada ada sam pred predsta stavl vlja ja mašinu znatn znatno o složeniju od svih koje je izmislio. On o sebi ima svakakve pogrešne ideje. Pre svega, ne shvata da je zapravo mašina.
14
Šta znači to da je čovek mašina'? Znači da nema nezavisnih pokreta, bilo unutrašnjih, bilo spoljnih. On je mašina koju u pokret stavljaju spoijni uticaji i spoljni utisci. Svi njegovi pokreti, aktivnosti, reči, ideje, osećanja, raspoloženja i misli predstavljaju proizvod proi zvod spoljnih spol jnih uticaja. Sam Sam po sebi, on je samo samo automat sa odredjenom zalihom sećanja na prethodna iskustva i sa izvesnom količinom rezervne energije. Moramo da razumemo da čovek ništa ne može da učini. On to, medjutim, ne uvidja i pripisuje sebi sposobnost da dela. To je prva pogrešna stvar koju čovek sebi pripisuje pripisuje.. Ovo mora veoma jasno da se razume. Čovek nije u stanju da dela. Sve što čovek misli da čini, zapravo se dogadja. Dogadja se jednako kao što "grmi" ili "seva". U engleskom jeziku nema bezličnih glagolskih oblika koji bi mogli da se upotrebe za ljudskepostupke. Stoga i dalje moramo da govorimo da čovek misli, čita, piše, voli, mrzi, zapodeva ratove, bori se itd. A zapravo, sve se to dogadja. Čovek nije u stanju da se kreće, misli ili govori sam od sebe. On je marioneta koju nevidljive niti vuku tamoamo. Ako to shvati, može da nauči više o sebi i moguće je da će tada za njega stvari početi da se menjaju. Ali ako nije u stanju da uvidi i da razume svoju potpunu mehaničnost, odnosno ako ne želi da je prihvati kao činjenicu, on više ništa ne može da nauči i za njega se stvari neće izmeniti. Čovek je mašina, ali vrlo neobična mašina. On je mašina koja u pravim okolnostima i uz pravi tretman može da zna da je mašina, i pošto je to u potpunosti uvideo, može pronaći način da to više ne bude. Čovek, pre svega, mora znati da nije jedinstven. On je mnoštvo. On nem nemaa jedno jedno i nepro nepromen menljivo ljivo "ja" i li ego. ego. Uvek je drugačiji. Jednog trenutka je jedan, a drugog drugi, trećeg treći, i tako dalje, skoro bez kraja i konca. Iluziju o jedinstvu, odnosno ojednosti u čoveku stvaraju
15
najpre osećaj jednog fizičkog tela, ime, koje u normalnim slučajevima ostaje uvek isto, i kao treće izvestan broj mehaničkih navika koje su u njega usadjene obrazovanjem ili stečene oponašanjem. Pošto stalno ima iste telesne osećaje, pošto uvek čuje isto ime i pošto u sebi opaža iste navike i sklonosti koje je imao i ranije, on veruje veruje da je uvek isti. U čoveku, čov eku, zapravo, nema nema jedinstva i nema nema nikakvog kontrolnog kontrol nog centra, nikakvog ni kakvog stalnog stalnog "ja" odnosno odnosno ega. ega. Ovo je opšta slika čoveka:
Svaka misao, svako osećanje, svaki oset, svaka želja, svaka sklonost ili nesklonost predstavlja jedno "ja". Ova Ova "ja" nisu nisuninakoji nina kojinači nači npovezanai npovez anaiuskla uskla djena . Svak Svako o od njih je zavisno od promene spoljnih okolnosti i od prom promen enee utisak utisaka. a. Neka Neka od njih mehanićki mehanićki sled sledee za nekim nekim drugim, drugim, dok dok se neka neka uvek javljaju javlj aju u pratnji drugih. drug ih. U tome, medjutim, nema nikakvog reda i sistema. Postoje izvesne grupe ovih "ja" koja su prirodno pove poveza zana na.. 0 tim grup grupam amaa ćemo govoriti kasn kasnije ije.. Sad Sada moramo pokušati da razumemo da postoje grupe ovakvih "ja" koje su povezane samo slučajnim asocijacijama, slučajnim sećanjima, ili sasvim imaginarnim sličnostima.
Svako od ovih "ja" u svakome trenutku predstavlja veoma mali deo našeg "mozga", "uma" ili "inteligencije", ali svako od njih za sebe misli da predstavlja celinu. Kad čovek čove k kaže "ja" " ja",, to zvuči kao da misli misl i na celog sebe, sebe, ali je čak i kada on sam misli da to znači upravo to u pitanju je zapravo samo prolazna misao, prolazno raspoloženje ili prolaz prolazna na želja. On za sat sat vrem vremen enaa može potpun potpuno o da ih zaboravi, i da sa istim uverenjem izražava suprotno mišljenje, suprotan stav, suprotne interese. Najgore je što se čovek toga ne seća. On u većini slučajeva veruje u ono posl posled ednj njee "ja" koje koje se izrazilo, izrazilo, sve sve dotle dotle dok ono ono traje: drugim rečima, dotle dok neko drugo "ja" - koje neki put nema ama baš nikakve veze sa prethodnim - ne izrazi svoje mišljenje ili želje glasnije nego prvo. Vratimo se sad na druga dva pitanja: Šta znači razvoj? I šta znači da čovek može da post postan anee drugačije biće? Odn Odnos osno no,, drugim rečima, kakva kakva vrsta promene je u čoveku moguća, i kada i kako ova prom promen enaa započinje? Već smo rekli da će promena započeti sa onim moćima i sposobnostima koje čovek sebi sebi pripis uje, ali koje zapravo ne poseduje. Ovo znači da on, pre nego što je u stanju da stekne ma kakve nove sposobnosti i moći, zapravo mora u sebi razviti one kvalitete za koje misli da ih ima i o kojima gaji najveće moguće iluzije. Početak Poče tak razvoja ne može da počiva poči va na laganju seb sebee ili na samozavaravanju. Čovek mora da zna šta ima, a šta nema. To znači da on mora da uvidi da ne poseduje već opisane kvalitete koje sebi pripisuje, to jest sposobnost delanja, individualnost ili jedinstvo, stalni ego, a takodje ni svest i volju. Neop Neopho hodn dno o je da da ovo ovo zna, zna, jer sve sve dok dok ver veruj ujee da ove ove kvalitete već ima neće neć e činiti čini ti prave napor naporee da ih stekne, baš kao što niko ne bi hteo da kupi skupe stvari i da za njih plati visok visoku u cen cenu u ako ako misli da da ih ih već ima.
17
Najvažn iji od ovih kvaliteta , koj i istovremeno m ože i da dovede u najveću zabludu, jeste svest. A promena u čoveku počinje upravo promenom u njegovom razumevanju značenja svesti i postepenim sticanjem kontrole nad njom koje zatim sledi. Šta je svest? Reč "svest" "svest" se u običnom obično m jeziku jezi ku u većini većin i slučajeva koristi kao ekvivalent reči "inteligencija", u smislu umne aktivnosti. A svest je, je , zapravo, posebna posebna vrsta "svesnosti" u čoveku, koja je nezavisna od umne aktivnosti - pre svega svesnost o sebi, svesnost o tome ko je on, gde se nalazi, a zatim i svesnost o tome šta zna, šta ne zna i tako dalje. Jedino Jedino sam čovek može mož e znati da li je j e u datom trenutku svestan ili il i nije. ni je. Ovo je davno dokazano dokazano u izvesnoj misaonoj tradiciji u evropskoj psihologiji,koja je shvatila da jedino sam čovek može znati neke neke stvari stvar i koje se odnose odnose na njega samog. Primenjeno na problem svesti, ovo znači da jedino sam čovek čove k može znati da li njegova s vest vest u datome datome trenutku trenu tku postoji postoji il i ne. ne. To znači da je prisust prisustvo vo ili il i ods odsus ustv tvo o sves svesti ti u čoveku čovek u nemoguće nemo guće dokazati dokazati posmatranj posmatranjem em njegovih spoljnih aktivnosti. Ova činjenica je, kao što sam već rekao, davno ustanovljena, ali njena važnost nije nikada potpuno shvaćena, jer je uvek povezana sa shvatanjem svesti kao rnentalnog rnentalnog procesa, procesa, odnosno odnosno umn umnee aktivnosti akti vnosti.. Ako Ak o čovek čove k shvati da do trenutka u kome je postao svestan nije bio svestan, a zatim ovaj uvid zaboravi - ili čak ako se toga seća - to nije svest. To je samo sećanje na jedan jak uvid. Sada želim da vašu pažnju skrenem na još jednu činjenicu koju sve psihološke škole ispuštaju. Činjenica je da svest u čoveku, ma šta to značilo, nikad ne osta ostaje je u istom stanju. stanju. Ona je ili il i tu il i nije. Trenuci Tr enuci najviše svesti čine sećanje. Drugih trenutaka se naprosto ne sećam. Ovo više nego išta stvara u čoveku iluziju o stalnoj svesti, odnosno stalnoj svesnosti.
18
Neke Neke od savr savrem emen enih ih psiholoških škola poriču sves svestt u celini, poriču čak i potrebu za takvim pojmom, ali ovo je napros naprosto to jeda jedan n ekstrem ekstremni ni oblik nera nerazu zume meva vanj nja. a. Druge Druge škole - ako mogu da se nazovu tim imenom - govore o stanjima svesti, pod kojim podrazumevaju misli, osećanja, mot oričke ori čke impulse i osete. osete. To počiva počiv a na fundamentalfundamentalnoj grešci brkanja sa psihičkim funkcijama. O tome ćemo kasnije govoriti. Savrem Savremena ena misao misao se, se, zapravo, u većini slučajeva sluča jeva još j oš uvek oslanja na staru formulaciju da svest nema stupnjeva. Opšte, iako prećutno prihvatanje ove ideje, mada ona protivureči mnogim kasnijim otkrićima, sprečilo je mnoga moguća posmatranja različitih oblika svesti. Činjenica je da svest ima stupnjeve koje su sasvim vidljivi i koji mogu da se posmatraju, odnosno koji su svakako vidljivi i mogu da se posmatraju u samome sebi. Tu je, najpre, trajanje: koliko dugo je neko bio svestan. Kao drugo, učestalostpojavljivanja: koiiko često je neko bio svestan. Kao treće, stepen i prodornost svesti: čega je neko č ovekovim vim rastom može veoma veoma mnogo mnogo bio svestan, što sa čoveko da se menja. Ako Ak o uzmemo uzmemo samo samo prva dva pitanja, moći ćemo će mo da razumemo ideju o mogućnosti evolucije svesti. Ova ideja je pove poveza zana na sa najvaž najvažnijom nijom činjenicom koju veom veomaa dobro dobro pozn poznaj aju u star staree psihološke škole, popu poputt auto autora ra Filokalija na primer, ali koja koja u evrop evropsko skojj filozofiji i psihologiji psihologiji posled posled-nja dva ili tri stoleća potpuno nedostaje. To je činjenica činje nica da svest svest posebnim posebnim vežbama vežba ma i posebposebnim naporima može da se učini stalnom i da se nad njom stekne kontrola. Pokušaću da objasnim kako se svest može proučavati. vat i. Uzmite sat i gledajte u sekundaru, pokušavajući da budete svesni sebe i koncentrišući se na misao "Ja sam 19
Petar Uspenski" i "Ja sam sada ovde". Pokušajte da ne mislite ni na šta drugo, naprosto sledite kretanje sekundare i budite svesni sebe, svog imena, svog postojanja i mesta na kome se nalazite. Odstranite sve druge misli. Ako ste uporni, ovo ćete biti u stanju da radite dva minuta. To je granica vaše svesti. A ako ubrzo nakon toga pokušate pokuš ate da ponovite eksperiment, eksperiment, biće vam teže nego nego pr vi put. Ovaj Ovaj eksperiment eksperiment pokazu pokazuje je da čovek čo vek u svom prir odnom stanju jednog predmeta (sebe samog) može da bude svestan dva minuta ili manje. Najvažniji zaključak zaklj učak koji nakon praviln og izvodjenja ovog eksperimenta može da se izvuče jeste taj da čovek sebe nije svestan. Iluziju da jeste stvaraju procesi pamćenja i mišljenja. Recimo Recimo da je neko neko otišao u pozor ište. išt e. Ako je na to navikao, dok se tamo nalazi nije posebno svestan da je tamo, iako je u stanju stanju da vidi vi di i da posmatra posmatra stvari, stvar i, da uživa u predstavi ili da mu se ona ne svidi, da je se seća, da se seća ljudi koje je sreo i tako dalje. Kad dodj dodjee kući seća se da je bi biou ou pozori poz orištu štu i sigurno da misli da je za to vreme bio svestan. To znači da on ne sumnja u svoju svest i da ne uvidja da njegova svest može biti potpu potpuno no odsu odsutn tna, a, a da ipak ipak može razum razumno no da se ponaša pon aša , da posmatra, posmatra, da mis li. Uopšte gledano, čovek ima mogućnosti da ostvari četiri stanja svesti. To su san, budno stanje, samosvest i objektivna svest. A l i mada mada su za njega njega moguća ova četiri četir i stanja stanja svesti, čovek zapravo živi samo u dva stanja: jedan deo života provodi provodi u snu, snu, a drugi u onom onomee što se naziva naziva "budnim "budnim stanjem", mada se njegovo budno stanje zapravo veoma malo razlikuje od sna. U običnom životu čovek o "objektivnoj svesti" ne zna ništa, ništa , i nikakvi nikakv i eksperimenti eksperimenti u tom pravcu nisu nisu mogući. Treće stanje, odnosno stanje "samosvesti" jeste nešto što on sebi pripisuje; on, naime, veruje da je poseduje, 20
mada zapravo može imati samo retke bljeskove svesti o sebi koju verovatno čak ni tada ne prepoznaje jer ne zna šta bi značilo kad bi je zaista imao. Ovi bljeskovi svesti dolaze dolaze u izuzetnim trenucima, u vrlo vr lo emotivnim emotiv nim stanjima, u trenucima opasnosti, u veoma novim i vrlo neočekivanim okolnostima i situacijama, il i pak neka nekad d i u sasvim običnim običn im trenucima kada se ništa naročito ne dogadja. Čovek , medjutim, u svom običnom ili "normalnom" stanju nema nad njima ama baš nikakvu kontrolu. Što se našeg na šeg pamćenja, pamćenj a, odnosn odnosno o trenutaka trenutaka pamćenja pamćenj a tiče, ti če, mi se zapravo sećamo jedino trenutaka u kojima smo svesni, iako ne shvatamo shvatamo da je to tako. tak o. Kasnije ću objasniti šta pamćenje praktično znači i koje vrste pamćenja imamo. Sada naprosto želim da vam pažnju pažnju usmerim usmerim na vaše sopstveno posmatranje svoga pamćenja. Primetićete da se različitih stvari različito sećate. ćat e. Nekih se sećate seća te sasvim živo, ži vo, nekih veoma veoma nejasno, nejasno, a nekih se uopšte ne sećate. Znate jedino da su se desile. Bićete veoma zapanjeni kad shvatite koliko malo zapravo zapravo pamtite. A to je tako jer se sećate samo trenutaka u kojima ste bili svesni. Tako kada se radi o trećem stanju st anju svesti svesti možemo reći da čovek povremeno ima momente samosvesti, koji ostavljaju živo sećanje na okolnosti kojima su praćeni, ali nad kojima nema nikakvu kontrolu. Oni se javljaju i prolaze sami od sebe, regulisani spoljnim okolnostima i trenutnim asocijacijama ili sećanjem na sećanje. Postavlja se sledeće pitanje: da li je moguće steći kontrolu nad ovim prolaznim trenucima svesti, probuditi ih češće i zadržati duže, ili ih čak učiniti stalnim. Drugim rečima, da li je moguće b i t i svestan? Ovo je najvažniji momen momenat at i od samog samog početka poče tka mora da se razume da je taj momenat, čak i u čisto teorijskom pogledu pogledu,, u svim moder modernim nimpsihološkim školama bez bez izuiz uzetka sasvim izostavljen. Čovek, naime, uz pomoć pravih metoda i uz ulaganje pravih napora može da stekne kontrolu nad svešću i 21
može postati svestan sebe, uz sve što to za sobom povlači. A mi u našem sadašnjem stanju ne možemo ni da zamislimo šta to sve povlači za sobom. Ozbiljno izučavanje psihologije postaje moguće tek nakon što se ovaj moment shvati. To proučavanje počinje istraživanjem prepreka u nama nama koje stoje stoje na putu svesti, budući buduć i da svest svest može početi poč eti da se uvećava tek kad su barem neke od ovih prepreka uklonjene. U predavanjima koja slede govoriću o tim preprekama, od kojih najveću predstavlja naše neznanje o nama samima, i naše pogrešno uverenje da sebe poznajemo bar u izvesnoj meri i da u sebe možemo biti sigurni, dok se zapravo uopšte ne poznajemo niti možemo u sebi biti sigurni čak i u najmanjim stvarima. Moramo shvatiti da psihologija zapravo znači sasamoproučavanje. To je druga definicija psihologije. Psihologija se ne može proučavati onako kako se proučava astro astrono nomij mija, a, to jest jest neza nezavi visn sno o od na nas samih. samih. Istovremeno, čovek sebe mora da prouči onako kao što se proučava ma koja nova i složena mašina. Mora da zna delove ove mašine, njene glavne funkcije, uslove za njen pravilan rad, uzroke pogrešnog rada i mnoge druge stvari koje je teško opisati ako se ne koristi specijalni jezik, koji takodje mora da se zna da bi mašina mogla da se pro učava. uča va. Ljudska mašina ima sedam različitih funkcija: 1. Mišljenje (ili intelekt) 2. Osećanje (ili emocije) 3. Instinktivnu funkciju (celokupan unutrašnji rad organizma) 4. Motoričku funkciju (celokupni spoljni rad organizma, kretanje u prostoru i tako dalje) 5. Seks (funkciju dva principa, muškog i ženskog, u svim njenim manifestacijama) Pored ovih postoje još dve funkcije, za koje u običnom jeziku nemamo imena i koje se javljaju samo u višim stanjima svesti; prva - viša emocionalna funkcija,
koja se javlja u stanju samosvesti, i druga, viša mentalna funkcija, koja se javlja u stanju objektivne svesti. Pošto u ovim stanjima svesti nismo, ove funkcije ne možemo da pro učavam uča vamoo niti n iti da sa njima eks perime per ime ntišem nti šem o, te o njima saznajemo samo indirektno, od onih koji su ih stekli ili iskusili. U verskoj i filozofskoj literaturi različitih naroda ima puno aluzija na viša stanja svesti i na više funkcije. Ono što pri razumevanju ovih aluzija stvara dodatne teškoće jeste to što medju višim stanjima svesti nema podele. Ono što se naziva samadi (samadhi), to jest je st stanje ekstaze i li prosvetljenje, ili u novijimradovima "kosmička svest", može da se odnosi i na jedno i na drugo - ponekad je u pitanj pitanju u isku iskustv stvo o sam samos osve vest sti, i, a pone poneka kad d isku iskustv stvo o objekt objektivn ivnee svesti. A čudno je to što nam može izgledati da imamo više materijala za proučavanje najvišeg stanja, odnosno ob.jektivne svesti, nego posrednog stanja, to jest samosvesti, mada se ono prvo može javiti tek nakon ovog poslednjeg. Samoproučavanje mora početi proučavanjem četiri funkcije: mišljenja, osećanja, instinktivne funkcije i motoričke funkcije. Seksualne funkcije mogu da se proučavaju tek mnogo kasnije, to jest onda kada se pomenute četiri funkcije već dovoljno dovol jno razumeju. Nasuprot nekim modernim teorijama, seksualna funkcija je zapravo sekundarna; to će reći da se u životu javlja kasnije, kada su prve četiri funkcije već potpuno ispoljene, i da je njima uslovljena. Stoga proučavanje seksualne funkcije može biti od koristi tek kad se potpuno upoznaju prve četiri funkeije u svim njihovim manifestacijama. Istovremeno, mora da se shvati i da svaka ozbiljna nepravilnost i l i nenormalnost nenormalnost seksualne seksualne funkcije čini lični razvoj pa čak i samoproučavanje nemogućim. Stoga sad moramo pokušati da razumemo četiri glavne funkcije. Poći ću od toga da vam je jasno šta podrazumevam pod intelektualnom, odno odnosno sno misaonom funkcijom. Tu su uključeni svi mentalni procesi: razumevanje nekog utiska, formiranje predstava i pojmova, razmišljanje, po23
redjenje, potvrda, negacija, formiranje reči, govor, mašta i tako dalje. Drugu funkciju predstavljaju osećanja, odnosno emocije: radost, tuga, strah, zaprepašćenje i tako dalje. Čak i ako ste sigurni sigurn i da vam je jasno kako i čemu se emocije emocije razlikuju od misli, preporučio bih vam da sve svoje stavove koji su u vezi s tim proverite. Mi u svom uobičajenom govoru i razmišljanju brkamo misli i osećanja; za početak samoproučava samopr oučavanja nja je, j e, medjutim, neophod neophodno no da se jasno jasno zna zna šta je šta. Za razumevanje dvaju narednih funkcija, instinktivne i motoričke biće potrebno više vremena, budući da ni u jednom sistemu uobičajene psihologije ne postoji ispravan opis i podela tih funkcija. Reči "instinkt" i "instinktivno" se uglavnomkoriste u pogrešnom smislu, a vrlo često i bez ikakvog smisla. U instinkte se mahom ubrajaju spoljne funkcije, koje su zapravo motoričke, a ponekad i emocionalne funkcije. Instinktivne funkcije u čoveku obuhvataju četiri različite klase funkcija: Prva: celokupni unutrašnji rad organizma, takoreći celu fiziologiju: varenje i uzimanje hrane, disanje, cirkulaciju krvi, celokupni rad unutrašnjih organa, formiranje novih ćelija, uklanjanje iskorišćenih materija, rad žlezda sa unutrašnjim lučenjem i tako dalje. Druga: takozvanih pet čula-vid, sluh, miris, ukus, dodir i drugi oseti kao što su osećaj težine, temperature, suvoće ili vlažnosti i tako dalje, drugim rečima svi indiferentni osećaji, osećaji koji sami po sebi nisu ni prijatni ni neprijatni. Treća: sva fizička osećanja, to jest sve fizičke osećaje koji su bilo prijatni , bilo neprijatni neprijatni - sve vrste bola il i neprijatnih oseta oseta kao što su neprijatan neprijatan ukus ukus il i miris, miri s, kao i sve vrste fizičkog zadovoljstva, kao što su prijatan miris, prijatan prijatan ukus ukus itd. Četvrta: sve reflekse, čak i najkomplikovanije, kao što su smeh i zevanje; sve vrste fizičkog pamćenja, kao što
su pamćenje ukusa, pamćenje mirisa, pomćenje bola, što su sve zapravo unutrašnji refleksi. Motorička funkcija obuhvata sve spoljne pokrete, kao što su hodanje, pisanje, jedenje i pamćenje ovih funkcija. U motoričke funkcije spadaju takodje i oni pokreti koji se u običnom govoru nazivaju "instinktivnim", kao što je, na primer, onaj kada se bez razmišljanja uhvati neki pred predme mett ko ji pada pada.. Razlika izmedju instinktivnih i motoričkih funkcija je veom veomaa jasna jasna i lako lako može da se razu razum me ako čovek naprosto ima na umu da su sve instinktivne funkcije bez izuzetka urodjene i da nema potrebe da se uče da bi se koristile; sa druge strane, nijedna od motoričkih funkcija nije urodjena i čovek sve mora da ih nauči, kao što dete uči da hoda, odnosno kao što se uči pisanje ili crtanje. Pored ovih normalnih motoričkih funkcija postoje i izvesne čudne motoričke funkcije koje predstavljaju nekoristan rad ljudske mašine, funkcije koje priroda nije predvidela, ali koje u čovekovom životu zauzimaju veoma veliko mesto i troše veliku količinu njegove energije. To su: stvaranje snova, mašta, sanjarenje, razgovor sa samim sobom, razgovor razgovora radi i uopšte sve pojave koje su nekontrolisane i ne mogu se kontrolisati. Pomenute četiri funkcije-intelektualna, emocionalna, instinktivna i motorička- moraju najpre da se shvate u svim svojim manifestacijama, a kasnije ih čovek može posmat posmatrati rati u sebi. sebi. Takvo Takvo samo samopo posm smat atra ranj nje, e, tojest tojest posm posmatatranje koje počiva na ispravnoj osnovi, uz prethodno razumevanje stanja svesti i različitih funkcija, predstavlja osnovu samoproučavanja; drugim rečima, to je početak psihologije. Vrlo je važno da se zapamti da je prilikom posmatranja različitih funkcija korisno da se istovremeno posmatra i njihov odnos prema različitim stanjima svesti. Uzmim Uz mimot otri ri stanja stanja svesti-sa svesti-san, n, budno stan stanje je i moguće mo guće prop propla lam msaje saje samos samosve vest stii i četiri funkc funkcije ije-m -misa isaon onu, u, emociemocionalnu, instinktivnu i motoričku. Sve ove četiri funkcije mogu da se manifestuju u snu, ali u tom slučaju je njihova
poja pojava va nesvr nesvrho hovit vitaa i nepo nepouz uzda dana na.. One One ne mog mogu u nikako nikako da se iskoriste, već se odvijaju same od sebe. U stanju budne svesti, odnosno relativne svesti, one u izvesnoj meri mogu da posluže za našu orijentaciju. Njihovi rezultati se mogu porediti, proverava proveravati, ti, ispravljati, ispravljati, i mada mada mog mogu u da stvore stvore mnoge iluzije mi u našem uobičajenom stanju ipak nemamo ništa drugo i moramo od njih da učinimo ono što možemo. Kad bismo znali koliko ima pogrešnih zapažanja, pogrešnih teorija, pogrešnih razmišljanja i pogrešnih zaključaka učinjenih u ovom stanju, potpuno bismo prestali da veru jemo sebi. Lju di, medjutim, ne uvidjaju koliko koli ko njihova zapažanja i njihove teorije mogu da budu varljivi i nastavljaju da veruju u njih. To ih sprečava da uoče one retke trenutke kada se njihove funkcije ispoljavaju zajedno sa bljesk bljeskov ovima ima trećeg trećeg stan stanja ja sves svesti, ti, odno odnosn sno o samo samosv sves esti. ti. Sve ovo znači da svaka od ove četiri funkcije može da se javi u svakome od pomenuta tri stanja svesti. Rezultati su, medjutim, sasvim drugačiji. Kad naučimo da posmatramo ove rezultate i razlike medju njima razumećemo pravi odno odnoss koji posto postoji ji izm izmedju edju funk funkcij cijaa i stan stanja ja svesti. svesti. Ali pre nego što čak i počnemo da razmatramo razlike medju funkcijama s obzirom na stanje svesti, neophodno je da se shvati shvati da su čovekova čovekova sves svestt i čovekove funk funkcij cijee potpu potpuno no različite pojav pojave, e, da su sasv sasvim im različite prirode prirode i zavisni od različitih uzroka i da jedno može postojati bez drugog. Funkcije mogu postojati bez svesti, a svest može postojati bez funkcija.
DRUGO PREDAVANJE U svom daljem proučavanju čoveka sada moramo detaljnije da popričamo o različitim stanjima svesti. Kao što sam već rekao, postoje četiri moguća stanja svesti: san, "budna svest", samosvest i "objektivnasvest"; čovek , medjutim, živi samo samo u dva: delimičn o u snu, a delimičnou onom štose ponekad naziva "budnomsvešću". To je kao kada bi imao kuću na četiri sprata, a živeo samo na dva najniža. Prvo, Prvo , odnosno odnosno najniže stanje stanje svesti jeste san. To je stanje stanje kojeje čisto či sto subjektivno i pasivno. Čovek Čo vek je okruže okr užen n snovima, a sve njegove psihičke funkcije rade bez ikakvog smera. U snovima nema logike, nema doslednosti, nema uzroka i posledice. Krozumprolazečisto subjektivne slike - odrazi prošlih iskustava ili odrazi nejasnih trenutnih percepcija kao što su zvuci koji dopiru do spavač spa vač a, oseti koji dolaze od tela, neznatni bolovi, osećaj mišićne napetosti - koje u sećanju ostavljaju vrloslab trag, ili, još ćešće, uopšte ne ostavljaju trag. Drugi stupanj svesnosti nastupa kada se čovek pro budi. To drugo drugo stan stanje je,, stan stanje je u kome kome se trenutn trenutno o nala nalazim zimo o i u kom radimo, ra dimo, razgovaramo razgovaramo,, zamišl za mišljamo jamo kako smo smo svessvesna bića i tako dalje, često čest o zovem zovemo o "budnom "budnom svešću" sveš ću" i l i "čist "či stomsv omsvešć ešću", u", madabi madabi onozapravotrebaloda onozapravotrebaloda se naz nazov ovee "budnim snom" odnosno "relativnom svešću". Ovaj poslednji termin će biti objašnjen kasnije. Mora da se razume da prvo stanje svesti, to jest san, ne iščezava sa nastupanjem drugog, to jest ne nestaje kada se čovek probudi. San ostaje i dalje, sa svim svojim snovima i utiscima, jedino što mu se pridružuje nešto kritičniji stav prema sopstvenim utiscima, povezanije misli i disciplinovanija aktivnost, te zbog živosti čulnih utisaka, želja i osećanja, a naročito zbog osećanja protivurečnosti, odnosno nemogućnosti, koga u snu uopšte nema snovi post postaj aju u nevidljivi , baš kao što i mesec sec i zvezd zvezdee postaj postaju u nevidljivi pri sunčevom svetlu. Oni su, medjutim, prisutni
i često utiču na sve naše misli, osećanja i postupke - ponekad čak i više nego ono što u tom trenutku zaista opažamo. U vezi s tim moram odmah da kažem da ne mislim na ono što se u savremenoj psihologiji naziva "podsvest" ili "podsvesni um". To su naprosto pogrešni termini koji ništa ne znače i koji se ne odnose ni na kakve stvarne činjenice. U nam nama nem nema ničega ničega štoj est al nopo dsvesn dsv esn oje r nema nema ničega ni čega što je stalno svesno; svesno; nema ni "podsvesno "podsvesnog g uma", iz prostog razloga što ne postoji "svesni um". Kasnije Kasnije ćete videti kako je došlo došl o do ove ove greš ke, kakoje ta pogrešna terminolo terminologija gija nast nastal alaa i kako kako je je post postal alaa gotovo gotovo opšteprihvaćena. Vratimo se, medjutim, stanjima svesti koja stvarno posto postoje. je. Prvo je san. san. Drugoje "bud "budni ni san" san" i li "relat "relativn ivnaa svest". Prvo stanje je, kao što sam već rekao, čisto subjektivno. Drugo je manje subjektivno. Čovek već razlikuje "ja" i "ne ja", u smislu svoga tela i predmeta koji su od njega različiti, i u stanju je da se u izvesnoj meri medju njima orijentiše i da zna njihov položaj i osobine. Ne može se, medjutim, reći kako je on u ovom stanju budan, pošto na njega veoma jako utiču snovi i pošto zapravo živi više u snu nego u stvarnosti. Sve besmislice i sve protivurečnosti kod ljudi, i u ljudskom životu uopšte, nalaze svoje objašnjenje kada shvatimo da ljudi žive u snu, da sve što rade rade u snu i da ne znaju da spavaju. Korisno je da se ima na umu da u ovome leži unutrašnj unutr ašnjii smisao smisao mnogih drevnih učenja. učenja . Nama Nama je najbonajbolje poznato hrišćanstvo, odnosno učenje Jevandjelja, u kome ideja da ljudi žive u snu i da najpre moraju da se prob probud udee preds predstav tavlja lja osn osnov ovu u svih obja objašnje šnjenja nja ljudsk ljudskog og života, mada se to veoma retko shvata onako kako treba da bude bude shvaćeno, odn odnos osno no u ovo ovom m sluča slučaju ju bukval bukvalno. no. Pitanje je, medjutim, na koji način čovek može da se probudi? Učenje Jevandjelja zahteva budjenje, ali ne kaže kako se probuditi. 28
Psiholo Psi hološko ško proučavanje prouč avanje svesti, medjutim, poka pokazuje zuje da se tek kada čovek shvati da spava može reći da je na putu putu da da se probudi. probudi. Nikad Nikadaa se ne ne može probu probuditi diti ako ako ne uvidi da spava. Ova dva stanja, san i budan san, jesu dva stanja svesti svesti u kojima se živi. živi . Pored njih postoje postoje još jo š dva moguća stanja, stanja, ali ona ona postaju postaju pristupač pris tupačna na tek nakon nakon teške i dugotrajne borbe. Ova dva viša viš a stanja svesti zovu se "samosvest" "samosvest" i "objektivna svest". Mi u principu smatramo da samosvešću raspolažemo, odnosno da smo sebe svesni ili u svakom slučaju da može motobi mot obi ti kad kad godpožel godpo žel imo. "Sam "Samos osve vest st"" medjutim, pred predsta stavl vlja ja stan stanje je koje sebi pripisu.jemo bez ikakvog stanje o kome ništa ništ a ne znamo. prava. "Objektivna svest" je stanje Samosvest je stanje u kome čovek postaje objektivan prem premaa sam samome sebi, sebi, a objek objektiv tivna na sves svestt je stan stanje u kome kome dolazi u kontakt sa stvarnim, s tvarnim, odnosn odnosno o objektivnim objekti vnim svetom od koga ga sada odvajaju čula, snovi i subjektivna stanja svesti. Druga definicija četiri stanja svesti može se dati sa stanovišta mogućnosti za spoznaju istine. U prvom stanju svesti, to jest u snu, o istini ne možemo da znamo ništa. Ako do nas i dopru neka stvarna opažanja i osećanja, i ona će se izmešati sa snovima. Dok spavamo, nismo u stanju da razlikujemo san od stvarnosti. U drugom stanju svesti, to jest u budnom snu, možemo može mo znati samo samo relativnu istinu, i odatle potiče izraz relativna svest. U trećem stanju svesti, odnosno stanju samosvesti, možemo znati punu istinu o sebi samima. U četvr če tvrtom tom stanju stanju svesti, to jest u stanj stanju u objektivne znamo punu punu istinu o svemu: u mogućsvesti, trebalo bi da znamo nosti smo smo da proučavamo prouča vamo "stvari po sebi", "svet "svet u svom samobivstvu". Ovo je od nas tako daleko da o tome ne možemo čak ni da razmišljamo na pravi način, i moramo pokušati da 29
razuraemo da se čak i proplamsaji objektivne svesti mogu javi ti sam samo u potp potpun uno o razvi razvijen jenom om stan stanju ju sam samos osve vest sti. i. U stanju sna možemo imati proplamsaje relativne svesti. U stanju stanju relativne svesti svesti možemo mož emo imati proplamsaje proplamsaje samosvesti. samosvesti. A l i ako želimo žel imo dugotrajnijeperiode, ane samo samo bljes bljesko kove ve samo samosv sves esti, ti, moram moramo o da razum razumem emo o da oni oni neće doći sami od sebe. Za to je potrebna voljna aktivnost. Ovo znači da učestal učes talost ost i trajanje trajanje trenutaka trenutaka samosve samosvesti sti zavisi od kontrole koju čovek ima nad sobom. Stoga to znači da su volja i svest svest jedna jedna te ista stvar, il i u svakom slučaju aspekti aspekti jedne jedne te te iste iste stvari. Ovde moramo da razumemo da prvu prepreku na čovekovom putu ka razvoju samosvesti predstavija njegovo ubedjenje daje već ima, odnosno daje u svakom slučaju može imati kad god to poželi. Vrlo je teško nekoga ubediti da nije svestan i da to ne može biti kad poželi. A to je naročito teško stoga što ovde priroda izvodi jedan zanimljiv trik. Ako Ak o nekoga nekoga upitate upitate da li je j e svestan svestan il i ako mu kažete da to nije, odgovoriće vam kako je svestan i da je besmisleno reći da nije, budući da vas čuje i razume. I biće sasvim u pravu, mada će istovremeno biti i u velikoj zabludi. To je trik koji priroda izvodi. Biće u pravu jer su ga vaše pitanje, odnosno vašaprimedba, na trenutak učinili poma pomalo lo svesni svesnim. m. Već Već nare naredn dnog og trenutk trenutkaa ta sve svest st će nesta nestati. ti. On će, medjutim, pamtiti šta ste rekli i šta je on odgovorio i nesumnjivo je da će sebe smatrati svesnim. Sticanje samosvesti, medjutim, predstavlja zapravo težak i dugotrajan posao. Kako neko može da pristane na taj posao ako misli kako već ima baš onu stvar koja mu se obećava kao rezultat teškog i dugotrajnog rada'? Naravno da čovek ovaj posao posao neće započinjati započinj ati i da ga neće smatrati neophodnim dok se ne uveri da nema ni samosvest a ni sve ono što je s njom povezano, a to je jedinstvenost ili individualnost, volja i stalno "ja". Ovo nas vodi do pitanja o školama, budući da metode za razvoj samosvesti, jedinstva, stalnog ja i volje mogu mog u da daju daju jedino naročite škole. škole . To mora mora bit i jasno.
L j u d i k o j i se nalaze na nivou relativne svesti nisu u stanju da te metode pronadju sami; a ovi se metodi ne mogu opisati u knjigama ni podučavati u običnim školama, iz jedno jednosta stavn vnog og razl razlog ogaa što su za različite ljude ljude različiti i što nema univerzalnog metoda koji bi bio jednako primenjiv na sve. Drugim rečima, ovo znači da je onima koji žeie da izmene svoje stanje svesti potrebna škola. Oni, medjutim, moraju najpre da uvide tu svoju potrebu. Sve dok misle da nešto mogu sami da urade, od škole neće moći da imaju nikakve koristi čak ni ako je nadju. Škole postoje samo za one kojima su potrebne i koji znaju da su im one potrebne. Ideja Ideja o školama - proučavanje mogućih oblika škola, proučavanje proučavanje školskih školskih princip principaa i školskih školskih metod etodaa - zauz zauzim imaa veoma važno mesto u izučavanju one psihologije koja je vezana za ideju evolucije; bez škola, naime, ne može biti nikakve evolucije. Sam čovek ne može čak ni da počne, jer ne zna zna kako bi bi počeo. poče o. Još manj manjee može da nastavi nastavi i li da nešto nešt o postign postigne. e. To znači da on pošto se oslobodio prve iluzije, one kako već ima sve sve što se može imati, imat i, mora da se oslobodi i druge, to jest one da ma šta može da stekne sam; čovek, naime, nije u stanju da sam postigne bilo šta. Ova predavanja ne predstavljaju školu - ne predstavljaju čak ni početak škole. Škola zahteva mnogo veći pritisak pritisak kad kadaa je reč reč o radu radu.. U ovim preda predava vanji njima ma,, medjumedjutim, ti m, mogu onima onima koji žele žel e da slušaju da dam neku neku predstavu o tome kako škole rade i kako ih je moguće naći. Najpr Najpree sam sam reka rekao o da psiholo psihologija gija preds predstav tavlja lja proučavanje vanje čovekove čovekov e moguće evolucije, a zatim da je psihologija psihologija proučavanje sebe sebe.. Time sam želeo da kažem da se isplati proučavati jedino onu onu psihol psihologi ogiju ju koj kojaa ispitu ispituje je čovekovu čovekovu evoluciju evoluciju,, njegov razvoj, i da psihologija koja se bavi samo jednom fazom ovog razvoja, a o drugim fazama ne zna ništa očigledno nije kompletna i da ne može imati nikakvu vrednost čak ni u naučnom smislu, to jest sa gledišta eksperimenta i posmatranja. Sadašnja faza, naime, onakva
kakvu je uobičajena psihologija proučava, zapravo ne postoji postoji kao kao nešto pose posebn bno o i sast sastoj ojii se od puno puno podniv podnivoa oa koji vode od nižih do viših faza. Staviše, upravo eksperiment i posmatranje pokazuju da psihologija ne može cia se proučav pro učav a kao bilo koja druga nauka nauka koja nije direktno pove poveza zana na sa na nama sami samima ma.. Proučavanje psiho psiholog logije ije mora mora da započne pr oučavanjem oučavan jem sebe sebe.. Kad povežemo najpre ono što moramo znati o narednoj fazi čovekove evolucije, to jestda ona znači sticanje svesti, unutrašnjeg jedinstva, stalnoga ja i volje sa onim materijalom do koga možemo doći samoposmatranjem, to jest sa uvidj uvidjan anjem jem da u nam namaa nem nemaa mnogi mnogih h moći moći i spo sposo sobbnosti koje sebi pripisujemo, dolazimo do nove teškoće u razumevanju značenja psihologije i do potrebe za novom definicijom. Dve definicije date u prethodnim predavanjima nisu dovoljne, budući da sam čovek ne zna kakva je evolucija za njega moguća, da ne vidi gde se trenutno nalazi i da sebi pripisuj pripisujee osob osobin inee koje koje pripad pripadaju aju višim stup stupnje njevim vimaa evolucije. On, zapravo, ne može da proučava sebe, pošto nije u stanju da u sebi razlikuje izmišljeno od stvarnog. Šta je Iaganje? Onako kako se u običnom jeziku shvata, laganje znači iskrivljavanje, ili u nekim slučajevima prikrivanje istine, odnosn odnosno o onoga onoga za šta ljudi lj udi veruju da je istina. ist ina. Ovo laganje igra veoma važnu ulogu u životu, ali postoje i mnogo gori oblici laganja, takvi kada ljudi uopšte ne znaju da lažu. la žu. U prethodnom predavanju sam rekao da u svome svome sadašnjem stanju ne možemo da znamo istinu i da istinu možem mož emo o da znamo samo samo u stanju stanju objektivne svesti. sves ti. Kako smo onda u stanju da lažemo? Ovo izgleda protivurečno, ali zapravo nije. Istinu ne možemo znati, ali se pretvaramo da je znamo. A to je laganje. Laganje ispunjava čitav naš život. Ljudi se prave kao da znaju sve moguće: o Bogu, o budućem budu ćem živo tu, o svemiru, o poreklu živo ta, o evolucij i i uopšte o svemu. A u stvari ne znaju ništa, čak ni o sebi samima. I svaki put kada o nečemu što ne znaju govore kao
da znaju, oni lažu. Stoga proučavanje laži ima prvorazredni značaj i psihologiju. To nas može dovesti čak i do treće definicije psihologije, koja glasi proučavanje laži. Psihologiju naročito zanimaju laži koje čovek govori i misli o sebi samom. Ove laži čine njegovo proučavanje veoma teškim. Onakav kakav jeste, čovek nije originalan proizvod. proi zvod. On je imitacija nečega, neče ga, i to veoma loš a imitac ija. Zamislite naučnika na nekoj udaljenoj planeti koji je sa Zemlje dobio primerke vešt ačkog cveća, cveć a, a ne zna ništa o pravom cveću. Njemu će biti veoma teško da ove primerke definiše defin iše - da objasni objasni njihov obli k, njihovu boju, materijal od kog su načinjeni, a to je žica, pamuk i hartija u boji, i uopšte da ih ma kako klasifikuje. Psihologija se u odnosu na čoveka nalazi u vrlo sličnom položaju. Ona mora da proučava veštačkog čoveka, a da pri tom ne poznaje pravog. Očigledno da ne može da bude lako proučavati biće kao što je čovek, koje ni samo ne zna šta je u njemu izmišljeno, a šta pravo. Stoga psihologija mora da počne podelom na ono što je u čoveku čovek u izmišl jeno i ono što je u njemu pravo. Čoveka nije moguće proučavati kao celinu, budući da je podeljen na dva dela: jedan koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo stvaran i drugi koji u nekim slučajevima može biti gotovo ceo nestvaran. U većini običnih ljudi ova dva dela su medjusobno izmešana i ne mogu se lako razlikovati, mada su oba prisutna i oba imaju svoje naročito značenje i dejstvo. U sistemu koji proučavamo ova dva dela se nazivaju suština i ličnost. Suština je ono što je čoveku urodjeno. urodjeno. Lično stje ono što je steč s tečeno eno.. Suština Sušt ina je ono što je njegovo sopstveno. sopstveno. Suština ne može da se izgubi, ne može biti tako lako izmenjena ili oštećena kao ličnost. Ličnost promenom okolnosti može gotovo potpuno da se izmeni; ona se može izgubiti, odnosno može se lako oštetiti.
Ako pokušam da opišem šta je suština, najpre moram da kažem da je to osnova čovekovog fizičkog i mentalnog sklopa. Neko je, recimo, po prirodi dobar mornar, drugi je loš mornar. Jedan je muzikalan, drugi nije, jedan ima smisla za jezike, drugi ga nema. To je suština. Ličnost je sve što je naučeno, na ovaj ili onaj način, "svesn "svesno" o" i li "nesv "nesvesn esno" o" u uobičajenom uobiča jenom značenju ovihp ov ihpojojmova. U većini slučajeva "nesvesno" znači oponašanjem, koje zapravo igra veoma važnu ulogu u formiranju ličnosti. Cak i u instinktivnim funkcijama, koje bi po prirodi trebalo da budu slobodne od ličnosti, obično postoji puno takozvanih "stečenih ukusa", to jest svih vrsta sklonosti ili nesklonosti stečenih oponašanjem i fantazijom Ove veštačke sklonosti i nesklonosti igraju veoma važnu i vrlo pogubnu ulogu u Ijudskomživotu. Covekpoprirodi trebada voli ono što je za njega dobro, a da ne voli ono što je za njega loše. To je, medjutim, tako samo dok suština dominira nad ličnošću, kako i treba da bude, odnosno, drugim rečima, dok je čovek zdrav i normalan. Kada ličnost počne da dominira nad suštinom i kada čovek postane manje zdrav, on počinje da voli ono što mu škodi, a da ne voli ono što je za za nje njega ga dobro dobro.. Ovo Ovo je pov povez ezan ano o sa glav glavnim nim poremeća jem koji može da nastupi nastupi u medjusob medjusobnom nom odno odnosu su suštine suš tine i ličnosti. Suština normalno mora da dominira nad ličnošću, i u tom slučaju ličnost može da bude veoma korisna. Ali ako ličnost dominira nad suštinom, to dovodi do mnogih pogrešnih rezultata. Mora da se shvati da je čoveku neophodna i ličnost; bez bez ličn osti, ost i, samo samo sa suš tinom, tin om, ne može da se živ i. Nji h dve, medjutim, moraju da rastu paralelno i ni jedna ne sme da rastom nadmaši onu drugu. Slučajevi u kojima suština rastom nadmašuje ličnost rtiobu:'~ "'i*2.y? medju neobrazovanim ljudima. Ovi takozvani prosti ljudi mogu biti veoma dobri, pa čak i pametni, ali nisu u stanju da se razvijaju kao ljudi kod kojih je razvijenija ličnost. 34
Slučajevi u kojima ličnost nadrasta suštinu često se mogu naći medju kulturnijim ljudima, i u tim slučajevima suština ostaje u napola odraslom, odnosno napola razvijenom stanju. To znači da se brzim i ranim rastom ličnosti rast suštine može praktično da prekine u vrlo ranom uzrastu i da kao rezultat vidimo ljude koji su spolja potpuno odrasli, ali čija je suština ostala u uzrastu od deset ili dvanaest godina. Mnogi uslovi savremenog života u velikoj meri podstiču ovo ovo zao zaost staj ajan anje je u rast rastu u suštine. Zalu Zaludj djen enos ostt spor spor-tom, a naročito sportskim igrama može, recimo, veoma efikasno da zaustavi rast suštine, ponekad i u tako ranom uzrastu da suština kasnije nikada nije u stanju da se potpuno oporavi. Ovo pokazuje da suština ne može da se smatra za nešto što je vezano samo za fizičku konstituciju u jednostavnom značenju ovog pojma. Da bih bolje objasnio objasnio šta suština znači, moram ponovo da se vratim proučavanju funkcija. U prethodnom predavanju sam rekao da proučavanje čoveka počinje proučavanjem četiri funkcije: inelektualne, emocionalne, motoričke i instinktivne. Izuobičajene psiho psiholog logije ije i na osno osnovu vu uobičajen uobičajenog og mišlje mišljenja nja znam znamo o da intelektualne funkcije, misli i ostalo, kontroliše i proizvodi izvestan centar, koji zovemo "um", "intelekt" ili "mozak". I to je sasvim sasvim ispravno. ispravno. A l i , da bi naše znanje znanje bilo potp potpun uno o tačno, moram moramo o da da razum razumem emo o da da i drug drugee funkc funkcije ije takodje kontrolišu njihov sopstveni um, odnosno centar. Stoga sa gledišta sistema postoje četiri uma, odnosno centra, koji kontrolišu naše uobičajene aktivnosti: intelektualni um, emocionalni um, motorički um i instinktivni um. Ubuduće ćemo ih nazivati centrima. Svaki centar je potpu potpuno no neza nezavi visa san n od ostali ostalih h i ima ima svoju svoju sops sopstv tven enu u sferu sferu delovanja, svoje sopstvene snage i svoje sopstvene načine na koje može da se razvija. Centri, odnosno njihova struktura, kapaciteti, jake strane i nedostaci pripadaju suštini. Njihov sadržaj, od-
nosno sve ono što neki centar obavlja, pripada ličnosti. Ovo o sadržaju centara će biti objašnjeno kasnije. Kao što sam već rekao, ličnos l ičnostt je za čovekov čove kov razvoj potre potrebn bnaa jednak jednako o kao kao i suština, sam samo što pri tom mora mora da zauzima svoje pravo mesto. To je teško ostvarivo, budući da je ličnost prepuna pogrešnih pogreš nih ideja o sebi sebi samoj. samoj. Ona Ona ne želi da zauzima svoje pravo mesto, jer je to mesto drugorazredno razredno i podredjeno; podredjeno; a ne želi ni da zna istinu o sebi, jer je r bi znati znati istinu istinu značilo i napu napustit stitii svoj svoj lažni vladajući vladajući položaj i zauzeti niži položaj koji joj po pravu pripada. Pogrešan Pogre šan odnos odnos položaja suštine i ličnosti ličnost i jeste jeste ono ono čime je odredjeno sadašnje disharmonično stanje. Jedini način da se iz ovog stanja izadje jeste samospoznaja. Upoznaj samog sebe - to je bio prvi princip i prvi zahtev zahtev starih starih psiholoških psihol oških škola. Ove Ove reči j oš uvek pamtimo, ali smo njihovo značenje izgubili. Mislimo da poznavati sebe znači poznavati svoje specifičnosti, svoje želje, svoje ukuse, svoje sposobnosti i svoje namere, dok to zapravo znači upoznati upoznati sebe sebe kao maš inu, inu , to jest poznavati poznavati strukturu svoje mašine, njene delove funkciju različitih delova, uslove koji upravljaju njihovim nji hovim radom i takodalje. U principu princi pu razumemo razumemo da nijednu nijednu mašinu maši nu ne možemo mož emo poznavati ako je nismo proučil prou čil i. To moramo da imam imamo o na umu i kad se radi o nama nama samima, i moramo i svoje sopstvene sopstvene mašine da proučavamo kao mašine. Proučavanje se vrši samoposmatranjem. Drugog načina nema i niko drugi ne može da za nas obavi ovaj posao. Moramo da ga obavimo sami. Pre toga moramo, medjutim, naučiti kako da posmatramo. Hoću da kažem da moramo da razumemo tehničku stranu samoposmatranja. Moramo znati da je neophodno da se posmatraju različite funkcije i da se medju njima pravi razlika, istovremeno imajući na umu nama različita razli čita stanja svesti, naš san i mnoga "ja" "ja " koja u nama posto postoje. je. Takvo Takvo posm posmat atra ranj njee će veom veomaa brzo dati rezu rezultat ltate. e. Najpr Najpree ćemo primetiti kako kako nismo nismo u stan stanju ju da sve sve što nadjemo u sebi posmatramo nepristrasno. Nešto nam može pričiniti zadovoljstvo, nešto nas može uznemiriti, razdražiti, pa čak i uplašiti. Drugačije ni ne može da bude.
Čovek Čove k sebe sebe ne može da prouča proučava va kaodaleku zvezdu zvezdu il i kao zanimljiv fosil. Sasvim je prirodno da će mu se u njemu dopasti dopasti ono što potpomaže potpo maže njegov njegov razvoj. razvoj . a da mu se neće svideti ono što taj razvoj otežava, ili čak onemogućava. Ovo znači da će veoma veoma brzo pošto po što je počeo po čeo da se posmatra posmatra u sebi započeti da razlikuje korisne i štetne crte, to jest ono što je korisno, odnosno štetno sa gledišta mogućnosti njegove samospoznaje, njegovog budjenja i njegovog razvoja. Videće one svoje strane koje mogu da postanu svesne, i strane koje ne mogu postati svesne i koje moraju da budu uklonjene. Prilikom samoposmatranja mora uvek da ima na umu umu da proučavanj prouč avanjee sebe sebe predstavlja predstavlja prvi prv i korak na putu ka njegovoj mogućoj mogu ćoj evoluci evo luci ji. Sada moramo pogledati koja su to štetna svojstva koja čovek u sebi sebi nalazi. Uopšte govoreći, to su sve mehaničke manifestaci je. Prva Prva je, kao kao što sam sam već rekao, rekao, laga laganj nje. e. U mehaničkom životu je laganje neizbežno. Niko mu ne može izmaći, i ukoliko neko više smatra da ga je oslobodjen, utoliko je više u njemu. Onakav kakav jeste, život ne bi mogao posto postojat jatii bez bez laga laganj nja. a. A li , sa sa psihološke stra strane ne laga laganj njee ima drugačije značenje. Tu ono znači to da neko o stvarima koje ne zna, i čak ih ni ne može znati, govori kao da ih zna i da ih može znati. Morate da razumete da ovo ne govorim ni sa kakvog moralnog gledišt gled išta. a. Još J oš uvek nismo nismo došli do pitanja o tome tome šta je samo po sebi dobro, a šta loše. Govorim samo sa praktičnog gledišta, s gledišta onog onogaa što je korisno il i štetno za proučavanje prouč avanje seb sebe i lični l ični razvoj. Onaj Onaj ko počne na ovaj ovaj način nač in vrlo vr lo brzo će naučiti nauči ti da otkriva otkr iva znake znake po kojima u sebi može da prepozna prepozna štetne pojav pojave. e. On otkriva da neka neka pojav pojavaa utoliko utoliko manje anje može da mu naškod i ukoliko je on više u stanj stanjuu da je kontr oliš e, i da ukoliko je manje anje u stanju stanju daje kontroli kont roli še, to jest ukoliko ukol iko je ona ona više mehanička, takva takva poja pojava va može posta postati ti štetnija. Kada Kada ovo razume, razume, čovek čov ek počinje počinj e da se plaši pla ši laganja, ponov ponovo o ne ne iz moraln moralnih ih razlog razloga, a, već zat zato o što svo svoje je lag lagan anje je
nije u stanju da kontroliše i što ono upravlja njime, to jest njegovim drugim funkcijama. funkcijama. Druga opasna osobina koju u sebi nalazi jeste fantazija. zij a. Ubrzo nakon što je zap započeo očeo samoposm samoposmatra atranje nje doći će do zaključka da glavnu prepreku posmatranju predstavlja fantazija. On želi nešto da posmatra, ali umesto toga počinje da mašta mašta o isto istom m ovo ovom m pred predme metu tu i zab zabora oravl vlja ja na posm posmatr atran anje je.. Uskoro shva shvata ta da ljudi ljudi reči fant fantazi azija, ja, odn odnos os-no imaginacija, pripisuju pr ipisuju jedno sasvim neprirodno i nezasluženo značenje, smatrajući je kreativnom, to jest selektivnom funkcijom. On shvata shvata da je mašta destr des trukti uktivvna funkcija, da je nikada ne može kontrolisati i da ga ona uvek odvodi od njegovih svesnijih odluka u pravcu u kome nije nameravao da krene. Fantazija je gotovo goto vo jednako loša kao i laganje, odnosno ona u stvari predstavlja laganje samo samom me sebi. Čovekpo činj e neštod neš todaza aza mišl ja kako bi seb sebee zadovoljio, a zatim veoma veoma brzo počinje počinj e da veruje u ono što je sam sam izmis lio, il i bar u nešto od toga. Zatim, a možda i pre toga, otkriva mnoge loše posle posledi dice ce izražavanja negativnih osećanja. Pojam "negativna osećanja" označava sva nasilna osećanja i sva depresivna depresivna osećanja: samosažal samo sažaljenj jenje, e, gnev, sumnju, sumnju, strah, zlovol zlo volju, ju, dosadu, dosadu, nepoveren nepoverenje, je, ljubomoru itd. Ovo izražaizra žavanje negativnih osećanja se obično prihvata kao sasvim prirodno, pa čak čak i neoph neophod odno no.. Veoma Veoma često ga ga naziv nazivaju aju "iskrenošću". Naravno da to sa iskrenošću nema nikakve veze. Ono naprosto predstavlja znak čovekove slabosti, znak loše naravi i nesposobnosti da svoje nevolje zadrži za sebe. To uvidjamo kada probamo da mu se suprotstavimo. Odatle možemo da naučimo još jednu lekciju. Učimo da mehaničke mehan ičke manifesta manifestacije cije nije dovoljno posmatrati, već da moramo da im se suprotstavljamo, jer ako im se ne suprotstavljamo nismo u stanju da ih posmatramo. One se zbivaju tako brzo, tako glatko i tako neprimetno da onaj ko ne čini napor da ih spreči ne može čak ni da ih zapazi. Nakon izražav anja negativnih osećanja čovek kod sebe i kod drugih ljudi započinje da zapaža još jednu zanimljivu mehaničku osobinu. To je pričanje. U samom 38
pričanju pričan ju nema ničega lošeg. loše g. Al i kod nekih Ijud I judi,i, a n aročit aro čit o kod onih koji to najmanje primećuju, ovo postaje pravi porok. Oni pričaju sve sve vreme, ma gde gde bi li , na poslu, na putu, putu, čak i u snu. snu. Nikad Nikad ne prest prestaj aju u da govore govore neko nekome me,, ako nekoga ima, a ako nema nikoga, oni govore sami sa sobom. I ovo mora ne samo da se posmatra, već i da mu se opire koliko je god moguće. Onaj ko se ne opire pričanju ne može ništa da posmatra, a svi rezultati njegovog posmatranja će odmah ispariti u pričanju. Teškoće koje ima prilikom posmatfanja ove četiri manifestacije - laganja, maštanja, izražavanja negativnih osećanja i nepotrebnog pričanja - pokazaće čoveku njegovu potpunu mehan ičnost ično st i nemogućn nemo gućnost ost da se protiv prot iv ove mehaničnosti čak i bori ako nema pomoć, to jest bez novog znanja i bez konkretne pomoći sa strane. On, naime, čak i kada je dobio izvestan materijal, zaboravlja da taj materijal korist kor isti, i, zaboravlja da se posmatra; posmatra; drugim rečima, reči ma, ponovo pad pada u san san i neoph neophod odno no je da da ga nek neko o staln stalno o budi. Ovo "padanje u san" ima izvesna sopstvena svojstva svojs tva koja su u uobičajenoj psihologiji nepoznata, ili bar nisu zabeležena i imenovana. Ta svojstva moraju posebno da se prou čava ju. Ima ih ukupno dva. Prvo se naziva identifikacijom. "Identifikovanje", odnosno "identifikacija", predstavlja interesantno interesantno stan stanje je u kome čovek provodi pr ovodi više v iše od polovine svoga života. On se identifikuje sa svime: s onim što govori, s onim što oseća, sa onim u šta veruje i onim što ne veruje, veruje, onim što želi i što ne želi, što ga privlači i odbija. Sve ga to potpuno zaokuplja i on nije u stanju da sebe odvoji od ideje, osećanja ili predmeta koji ga zaokuplja. Ovo znači da onaj ko se nalazi u stanju identifikacije nije u stanju da na predmet svoje identifikacije gleda nepristrasno. Tešk Te ško o je naći čak i najmanju najmanju stvar sa kojom čovek čove k ne bi bio u stanju da se "identifikuje". Istovremeno, on u stanju identifikacije ima još manju kontrolu nad svojim mehaničkim reakcijama nego inače. Za takve pojave kao što su laganje, maštanje, izražavanje negativnih osećanja i 39
neprestano neprestano pričanj pri čanjee neophodn neophodnaa je identif i dentifikaci ikacija. ja. One One bez identifikacije ne mogu da postoje. Kada bi mogao da se oslobodi identifikacije, čovek bi mogao da se oslobodi i mnogih besmislenih i beskorisnih pojava. Identifikacija, njeno značenje, uzroci i posledice izuzetno su dobro opisani u Filokaliji, koja se spominje u prvom predav predavanj anju. u. U savr savrem emen enoj oj psihologiji psihologiji se, se, medju medju-tim, ne može naći ni traga razumevanju ove pojave. To je jedno sasv sasvim im zabora zaboravlj vljen eno o "psihološko otkriće". Drugo stanje koje izaziva san, srodno sa identifikacijom, jeste "pridavanje značaja". "Pridavanje značaja" zapravopredstavlja identifikovanje saljudima. Tojestanje u kome neko stalno brine o tome šta drugi ljudi o njemu misle; da li mu daju ono što mu pripada, da li mu se dovoljno dovoljn o dive, i tako dalje, i tako dalje. "Pridavanje "Pridavanje značaja" igra veoma važnu ulogu u svačijem životu, ali kod nekih ljudi to postaje opsesija. Njima je čitav život ispunjen pridavanjem značaja, odnosno brigom, sumnjom i nedoumicom, i u njima ne ostaje mesta ni za šta drugo. Mit o "kompleksu niže vrednosti" i drugim "kompleksima" stvorile su nejasno opažene, ali ne i shvaćene pojave "identifikacije" i "pridavanja značaja". I "identifikacija" i "pridavanje značaja" se moraju najozbiljnije posmatrati. Jedino je potpuno znanje o njima u stanju da da ih umanji. Ako ne može da ih uoči u sebi, svako ih lako može videti u drugim ljudima. Mora, medjutim, da se ima na umu i to da se niko ne razlikuje od drugih. U ovom smislu su svi ljudi jednaki. Ako se sada sada vratimo na ono što je ranije ranije već rečeno, reč eno, moramo pokušati da jasnije razumemo kako čovekov razvoj mora da počne i na koji način proučavanje sebe može da potpomogne taj početak. Od samog početka nailazimo na teškoće jezičke prirode. priro de. Recimo Recimo da želimo želi mo da govorimo o čoveku sa gledišta evolucije. Reč "čovek" u uobičajenom smislu ne dopušta, medjutim, nikakve varijacije niti gradacije. Čovek koji nikada nije svestan i nikad ne sumnja da je tako, čovek koji se bori da postane svestan - u našem jeziku je
sve to isto. U svakom slučaju je reč o "čoveku". Kako bi se ova teškoća izbegla i kako bi se učeniku pomoglo da klasifikuje nove ideje koje je stekao, sistem ljude deli u sedam kategorija. Prve Prve tri t ri kategor kategorije ije su praktično prakt ično na istom nivou. Čovek br. 1 je čovek u kome motorički, odnosno instinktivni centar dominira nad intelektualnim i emocionalnim. To je fizički čovek. Čovek br. 2 je čovek u kome emocionalni centar preovladjuje preovladjuje nad intelektualnim, motori mot ori čkim i inst inkti vnim. To je emocionalni čovek. Čovek br. 3 je čovek u kome intelektualni centar dominira nad emocionalnim motoričkim i instinktivnim. To je intelektualni čovek. U običnom životu se srećemo samo sa ove tri kategorije ljudi lj udi . Svako od nas nas i svako koga pozna poznajemo jemo je br. br . 1, br. 2 ili br. 3. Postoje i više kategorije, ali ljudi se u njima ne radjaju. Svi se radjaju radjaju kao kao br. 1, 2 i li 3 i u viš e kategorije mogu preći jedino kroz školu. Čovek br. 4 se ne radja kao takav. On predstavlja proizvod škol ske kulture. On se od čoveka čovek a br. 1, br. 2 i br. 3 razlikuje razlikuje svojim svojim znan znanje jem m o sebi, sebi, svojim svojim razum razumeva eva-njem svoga položaja i, da se tehnički izrazimo, time što je stekao stekao stalno teži te žište šte.. Ovo poslednje poslednje znači da je ideja o sticanju sticanju jedinstva, svesti, stalnog "ja" i volje, to jest ideja o njegovom razvoju, za njega već postala važnija od drugih njegovih interesovanja. Karakteristikama čoveka br. 4 mora da se doda i to da su njegove funkcije i centri uravnoteženiji na način na kakav ne bi mogli postati bez rada na sebi, to jest u skladu sa školskim principima i metodama. Čovek br. 5 je čovek koji je stekao jedinstvo i samosvest. On se od običnog čoveka razlikuje po tome što u njemu već radi jedan od viših centara i što ima mnoge funkcije i sposobnosti koje običan čovek, to jest čovek br. 1, 2 i 3 ne poseduje.
Čovek br. 6 je čovek koji je stekao objektivnu viš i centar. On ima mnogo svest. U.njemu radi još jedan viši više novih osobina i sposobnosti koje prevazilaze razumevanje običnog čoveka. Čovek br. 7 je čovek koji je stekao sve što čovek može steći. On ima stalno "ja" i "slobodnu volju". U stanju je da u sebi kontroliše sva stanja svesti i ne može da izgubi ništa ništ a od onoga što je stekao. Prema Prema jednom drugom opisu, on je besmrtan u granicama Sunčevog sistema. Razumevanje ove podele ljudi na sedam kategorija je veom veoma važno, budući da ta pode podela la ima veom veoma mnogo nogo primena u svim mogući mog ućim m vidovima proučava prou čava nja ljudskih aktivnosti. Ona onome ko je shvata daje u ruke veoma moćan i vrlo precizan instrument, odnosno alat za definisanje pojava koje bez nje nije moguće definisati. Uzmimo, recimo, opšti pojam religije, umetnosti ili filozofije. Tu, ako podjemo od religije, odmah možemo da uočimo uoči mo da mora mora postojati postojati religija čoveka čov eka br. 1, to jest svi oblici fetišizma bez obzira na njihov naziv; religija čoveka br. 2, to jest emoci emocion onaln alna, a, senti sentim mental entalna na reljgija reljgija koja koja poneki poneki put prelazi prelazi u fanati fanatiza zam, m, najgr najgrub ublje lje oblike netolenetolerancije, progone jeretika i slično; religija čoveka br. 3, koja je teorijska sholastička religija, puna rasprava o rečima, formama i ritualima, koji postaju važniji od svega drugog; religija čoveka br. 4, tj. religija čoveka koji radi na svome razvoju; religija čoveka br. 5, tj. religija čoveka koji je stekao jedinstvo i koji može da vidi i da zna mnoge stvari koje ljudi. br. 1, 2 i 3 ne znaju i ne vide; postoji, zatim, i religija čoveka br. 6 i religija čoveka br. 7, o kojima ne možemo da znamo ništa. Ista podela važi i za umetnost, nauku i filozofiju, Mora Mor a postojati umetnost umetnost čove ka br. 1, čoveka čov eka br. 2 i čoveka br. 3; nauka čovekabr. 1, čoveka br. 2, čoveka br. 3 , br. 4 i tako dalje. Za to morate sami pokušati da pron pronad adje jete te primere. primere. Ovo proširivanje pojmova u velikoj meri povećava našu sposobnost da nadjemo rešenje za mnoge od svojih proble problema ma.. 42
A to znači da nam sistem daje mogućnost da proučavamo nov jezik, to jest jezik koji je nov za nas i koji će nam medjusobno povezati ideje različitih kategorija koje su zapravo jedinstvene, a razdvojiti ideje prividno istih kategorija koje su zapravo različite. Podela reči "čovek" na sedam reči: čovek br. 1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7, sa svim što iz nje sledi, predstavlja primer tog novog jezika. Ovo nam daje četvrtu definiciju psihologije kao proučavanja novog jezika. Taj novi jezik je univerzalni jezi je zik, k, koji ljudi ponekad pokušavaju da pronadju ili da izmisle. Izraz "univerzalni jezik" ili "filozofski jezik" ne sme da se shvati metaforički. Ovaj jezik je univerzalan u istom smislu u kom su univerzalni i matematički simboli. On, sem toga, obuhvata sve što je ljudima moglo pasti napamet. Čak i samo nekoliko reči ovog jezika koje su vam već objašnjene daju mogućnost da mislite i govorite preciznije nego što je to moguće u običnom jeziku, uz korišćenje ma koje postojeće naučne ili filozofske terminologije i nomenklature.
43
TREĆE PREDAVANJE Ideja da je čovek mašina nije nova. To je zaista jedino moguće mogu će naučno naučn o gled ište, išt e, odno odnosno sno gledi šte zasnovazasnovano na eksperimentu eksperimentu i posmatranju. Veoma dobru definicij defini ciju u čovekove mehaničnosti dala je takozvana "psihofiziologi ja" u drugo drugojj polovini devet devetna naes esto tog g veka. veka. U njoj se se smatr smatraa da čovek čove k nije sposob sposoban an ni za kakav pokret ukoliko ukoli ko ne prima spoljne utiske. Naučnici ovoga vremena su tvrdili da čovek, ukoliko bi ga od rodjenja bilo moguće lišiti svih spoljnih i unutrašnjih utisaka, a da se pri tom ipak održi u životu, ne bi bio u stanju da učini ni najmanji pokret. Takav eksperiment je, naravno, nemoguće izvesti čak i sa životinjom, jer će proces održanja života, disanja, ishrane i tako dalje proizvesti mnogobrojne utiske koji će najpre najpre pokrenuti razne razne refleksne refleksne pokrete, a zatim zat im probudit prob uditii i motorički centar. Ova ideja je, medjutim, zanimljiva stoga što jasno poka pokazu zuje je da aktivnos aktivnostt mašine zavisi zavisi od spoljnih utisa utisaka ka i da počinje odgovorima na ove utiske. Svaki od centara u mašini je savršeno prilagodjen da primi pr imi svoju vrstu utisaka i da na ove utiske na odgov o dgov araj ući način odgovori. A kada centri ispravno rade, moguće je da se rad mašine proračuna i da se mnogi budući dogadjaji i reakcije mašine predvide i predskažu, da se prouče, pa čak i da se njima upravlja. Centri, Cent ri, na nesreć nes reću, u, veoma veoma retko rade rade onako onako kako bi bi trebalo, čak i kad je reč o onom što se naziva zdravim i normalnim čovekom. Uzrok ove pojave leži u tome što su centri načinjeni tako da na izvestan način mogu da zamene jedan drugog. U prvobitnom planu prirode to je nesumnjivo imalo za cilj da se rad centra učini stalnim i da se stvori zaštita od mogućih prekida u radu mašine, budući da bi prekid u nekim slučajevima mogao da bude fetalan. A l i sposobnos sposobnostt centra da rade rade jedni jed ni za druge u neuvežbanoj i nerazvijenoj mašini - kakve su sve naše 45
mašine maši ne - postaje postaje preterana, a rezultat r ezultat je taj taj da mašina maš ina samo retko radi tako da svaki centar obavlj obav lja a svoj posao posao.. Gotovo svakog trenutka ovaj ili onaj centar ostavlja svoj sopstveni posao posao i pokušav pok ušavaa da obavi posa posao o drugog centra, centra, koji sa svoje strane strane opet opet pokušava poku šava da radi umesto umesto trećeg treć eg centra. Već sam rekao da centri mogu jedan drugog da zamene u izvesnoj meri, ali ne i potpuno, te stoga oni u takvim slučajevima rade mnogo manje efikasno. Motorički centar može, recimo, da u izvesnoj meri oponaša rad intelektualnog centra, ali on je u stanju stanju da proizvede proizvede samo veoma nejasne i nepovezane misli, kao što su, na primer, one one u snu il i one one kad sanjarimo. sanjarimo. Intelektualni I ntelektualni centar može, zauzvrat, da obavlja posao motoričkog centra. Pokušajte, na primer, da pišete tako što ćete razmišljati o svakom slovu koje hoćete da napišete i o tome kako ćete ga napisati. Možete da eksperimentišete na ovaj način i da pokušate da upotrebite svoj mozak da bi uradili nešto što vaše ruke i noge noge mogu mogu da urad uradee bez bez njegov njegovee pomoći pomo ći.M .Mož ožet ete, e, recimo, rec imo, . ići niz stepenice i pri tom beležiti svaki pokret, ili možete raditi neki uobičajeni posao koji obavljate rukama i pri tom, umom planirati i proračunavati svaki sitan pokret. Odmah ćete primetiti koliko će vam rad postati teži i koliko je intelekt intelektualn ualnii cen centa tarr sporiji sporiji i nespre nespretni tniji ji od od motoričkog. To možete da zapazite zapazite i kad učite neki nov novii pokret-recimo kada učite da kucate na pisaćoj mašini ili da obavljate ma koji fizički posao - ili ako posmatrate vojnika koji izvodi vežbu sa pušk pu škom. om. Neko vreme vreme će svi vaši (odno (odnosno sno njegonjegovi) pokreti zavisiti od intelektualnog centra i tek će posle izvesnog perioda početi da prelaze na motorički. Svakom je poznato ono olakšanje kada pokreti postanu automatski, kada prilagodjavanje postane automatsko, i kada više nema potrebe da se sve vreme misli o svakom pokretu i da se svaki pokret proračunava. To znači da je pokret pokret pre šao na motori mot orički čki centar, gde mu je normalno i mesto. Instink Ins tinktivn tivnii centar centar može da radi umesto umesto emocionalemocionalnog, a emocionalni centar može povremeno da obavlja posa posao o svih drugih cent centara ara.. U nekim nekim slučajevima slučajevima intelekt intelektuu-
46
alni centar mora da radi i za instinktivni, mada može da obavi samo mali deo njegovog posla, onaj koji je vezan za vidljiv vidl jivee pokrete, kao što su na primer pokreti grudnog koša prilikom disa disanja nja.. Vrlo je opas opasn no mešati se u norm normaln alnee funkcije funkcije instinktivnog instin ktivnog centra, kao kao što je, je , na primer, slučaj prilikom usilje usiljeno nog g disa disanj njaa koje koje se pone poneka kad d nazi naziva va joga disanjem i koje nikada ne sme da se preduzima bez saveta i kontrole kompetentnog kompetentnog i iskusnog učitelj učitelja. a. Što se pogr ešnog ešn og rada rada centra centra tiče, tiče , moram da kažem da on ispunjavapraktičnočitav naš život. Naši bledi utisci, naši nejasni utisci, naš nedostatak utisaka, naše sporo razume razumevan vanje je mnogih stvari, stvari , veoma veoma često čes to naše indentifikoindenti fikovanje i pridavanje značaja, pa čak i naše laganje, sve to preds predstav tavlja lja pos posled ledic icu u pogrešnog rada rada cent centar ara. a. Ideja o pogrešnom radu centara ne predstavlja sastavni deo uobičajenog mišljenja i uobičajenog znanja, i mi ne shvatamo koliko nam on štete nanosi, koliko energije nepotrebno nepotrebno trošimo troš imo na taj način nači n i u kakve kakve nas nas teškoće teš koće ovaj ovaj pogrešan rad rad cen centa tara ra bac baca. a. Nedov Nedovoljn oljno o razu razum mevan evanje je pogrešnog rada rada naše mamašine obično stoji u vezi sa pogrešnim opažanjem našeg jedinstva. jedinstva. Kad Kadaa shv shvat atim imo o u kojo kojojj meri meri smo smo u seb sebii pod podelj eljeeni, počinjemo da shvatamo opasnost koja se može kriti u činjenici da jedan naš deo radi protiv drugoga, a da mi to ni ne znamo. Na putu putu sam samop opos osma matr tran anja ja i samoproučavan samoproučavanja ja neo neopphodno je da se posmatra ne samo ispravan, već i pogrešan rad centra. Neophodno je poznavati sve vrste pogrešnog rada, a naročito pogrešan rad svojstven konkretnim pojedincima. dinc ima. Nemoguć Nemo gućee je poznavati seb sebee ako se ne upoznaju svoji nedostaci i greške. A svako od nas, pored opštih nedostataka nedostataka kakve svi poseduju, ima i svoje poseb posebne ne koji ko ji pripa pripada daju ju sam samo njem njemu u i koji takod takodje je mora moraju ju da da se prouče u pravo vreme. Na početku početku sa sam ukaz ukazao ao na to da je idej idejaa da da je čovek mašina koju pokreću spoljni utisci prava naučna ideja.
47
Ono što nauka ne zna je sledeće: Kao prvo, da ljudska mašina ne radi u skladu sa svojim mogućnost moguć nostima ima i da zapravo zapravo radi znatno znatno ispod ispod svojih normalnih mogućnosti, to jest da ne radi punom snagom i da ne rade svi njeni delovi. Drugo, da je ona uprkos mnogim pogreškama sposobna da se razvija i da sebi stvara sasvim nove mogućnosti za primanje utisaka i delovanja. Sada ćemo govoriti o uslovima koji su neophodni za razvoj, razvoj , budući b udući da na umu mora mora da se ima da je razvoj, mada mada je mog uć, istovremeno istovremeno i vrlo redak i da zahteva veliki broj spoljnih i unutrašnjih uslova. Koji su to uslovi'? Prvi je taj da čovek mora da razume svoj položaj, teškoće svoga položaja i mogućnosti koje ima, i da mora ili da ima veoma jaku želju da iz svog sadašnjeg stanja izadje, i l i da bude veoma veoma zainteresovan zainteresovan za novo, za nepoznato stanjekojesa promenom moradanastupi. Ukratko rečeno, mora ga veoma jako odbijati njegovo sadašnje stanje stanje il i ga mora veoma veoma jako privlači pri vlačiti ti buduće bu duće stanj stanjee koje bi mog mogao ao da postign postigne. e. Mora se , osim toga, imati i izvesna priprema. Čovek mora biti u stanju da razume ono što mu se kaže. I spolja se, takodje, mora nalaziti u pravim uslovima, mora imati dovoljno vremena za učenje i mora živeti u okolnostima koje učenje čini mogućim. Ne mogu se pobrojati svi neopho neophodni dni uslovi. uslo vi. U njih , medjutim, izmedju ostalog spada i škola. A škola podrazumeva takve društvene i političke uslove u odredjenoj zemlji u kojima je njeno postojanje moguće, budući da škola ne može da postoji u ma kakvim okolnostima; za post postoj ojan anje je škole su neop neopho hodn dnee manje anje il i više sred sredje jene ne životne prilike i odredjeni nivo kulture i lične slobode. Naše vrem vremee je u tom pogled pogledu u pose posebn bno o teško. Škole na istoku veoma veoma brzo iščezavaj iščez avaju. u. U mnogim zemljam zemljamaa je njihovopostojanje apsolutno apsolutno nemogu nem oguće. će. Nikakva škola škol a ne bi , recimo, mogla da postoji u boljš evičkoj evičko j Rusiji, Rusi ji, u
48
Hitlerovoj Nemačkoj, u Musolinijevoj Italiji ili u Kemalovoj Turskoj. U svojoj knjizi "Novi model svemira" citirao sam neke stihove koji se odnose na ovu temu iz "Manuovog zakonika". Iz pravila za Snataku (domaćina) 61. Ne sme živeti u zemlji kojom vladaju Sudre, ni u onoj koju nastanjuju bezbožni Ijudi, niti u onoj koju su osvojili bezbožni jeretici, ni u zemlji u kojoj ima previše ljudi nižih kasta. 79. Ne sme se družiti sa otpadnicima, ni sa Kandalama, najnižima od ljudi, ni sa Pukasama, ni sa budalama, ni sa nadmenim ljudima, niti s.ljudima nižeg reda, niti sa Antravasajinima (kopačima grobova). Poglavlje VIII 22. Kraljevstvo naseljeno prevashodno sudrama, ispunjeno bezbožnim ljudima i lišeno dvaput rodjenih stanovnika, ubrzo će sasvim nestati, pogodjeno gladju i boles bolestim tima. a. Ove ideje iz Manuovog zakonika su vrlo zanimljive, jer nam daju osnov osnovuu koja nam omogu ćava da različit razl ičit e društvene i političke prilike procenjujemo sa gledišta školskog rada, i da vidimo koji su uslovi zaista progresivni, a koji donose samo uništenje svih stvarnih vrednosti, mada se njihovi nosioci pretvaraju da su ove prilike napredne redne i čak č ak i uspevaju uspevaju da obman obmanu u izvestan broj ljudi lju di kojima k ojima um nije jača strana. Spoljne prilike, medjutim, ne zavise od nas. Mi u izvesnoj meri, mada ponekad uz vrlo velike teškoće, možemo da biramo zemlju u kojoj želimo da živimo, ali ne možemo da biramo vremenski period i moramo da pokušamo da u periodu u koji nas je sudbina smestila pronadjemo ono što želimo. Moramo, stoga, da razumemo da je čak i za početak priprema priprema za za razvoj razvoj potre potrebn bnaa kombinac kombinacija ija spoljnih spoljnih i unutunutrašnjih uslova, koji se svi stiču samo u retkim prilikama.
49
Istovremeno moramo da razumemo i to da čovek, bar bar kad kad je reč o unutarn unutarnjim jim uslovima uslovima,, nije nije potpu potpuno no prepušten zakonu slučaja. Postavljena su mu mnoga svetla koja može da sledi kako bi našao svoj put, ako mu je do toga stalo i ako ima sreće. Mogućnost Moguć nost da ga nadje nadje je tako mala da element sreće ne može da se isključi. Pokušajmo Pokuš ajmo sada sada da odgovorimo na sledeće pitanje: šta navodi čoveka da poželi da stekne novo znanje i da se menja? Čovek je u životu okružen uticajima dveju vrsta. To mora veoma dobro da se razume i razlika izmedju te dve vrsie uticaja mora da bude potpuno jasna. Prvu vrstu uticaja predstavljaju uticaji i privlačenja koje je stvorio sam život: interesovanje za svoje zdravlje, bezb bezbed edno nost st,, blag blagos osta tanj nje, e, zadovol zadovoljstv jstvo, o, zabav zabavu, u, sigurno sigurnost, st, taštinu, taš tinu, ponos, ponos, slavu, itd. Druga se vrsta sastoji od uticaja drugačijeg reda, pokrenut pokrenutih ih idej idejam amaa koj kojee nisu nisu stvo stvore rene ne u životu, već već prvo bitno bitno dola dolaze ze od škola. Ovi uticaji uticaji do čoveka ne dopiru dopiru direktno. Oni su bačeni u opšti metež života, prolaze kroz mnoge mnoge različi razl ičite te umove umove i do čoveka čo veka dolaze dolaze kroz filozofiju, nauku, religiju i umetnost, pri čemu su uvek pomešani sa uticajima prve vrste i u principu prin cipu veoma veoma malo podsećaju podsećaj u na ono šta su bili na svom početku. Ljudi najčešće ne uvidjaju različito poreklo uticaja druge vrste, i često ih objašnjavaju tako kao da imaju isto poreklo poreklo kao kao i prva prva vrsta vrsta uticaj uticaja. a. Iako neko ne zna za postojanje dve vrste uticaja, oni na njega njega deluju i on na ovaj il i onaj onaj način nač in reaguje reaguje na njih nj ih.. Može manje manje il i više da se identifikuje, identi fikuje, odnosno odnosno poistoveti sa nekim uticajima prve vrste i da uopšte ne oseća uticaje druge vrste, ili ga pak može privući ovaj ili onaj uticaj druge vrste. Rezultat je u svakom slučaju drugačiji. Prvu vrstu uticaja ćemo nazvati uticajima A, a drugu vrstu uticajima B. Ukloli Ukl oliko ko je neko neko sasvim sasvim uvlasti uticaja A, i li nekog
B, ništa niš ta mu se ne dogadj dogadjaa i njegova njegova se mogućnost mogućn ost za razvoj sa svakom godinom njegovog života smanjuje, da bi u izvesnim godinama, godinama, ponekad ponekad i vrlo vrl o rano, potpuno iščezla. iščez la. Ovo znači da čovek umire dok je fizički i dalje živ, kao zrno koje nije u stanju da klija i da izraste u biljku. Ali ako se čovek, s druge strane, ne nalazi u potpunosti u vlasti uticaja A, i ako ga uticaji B privlač priv lačee i navode navode da oseća i da misli, rezultati utisaka koje oni proizvode pri vlačiće iće druge uticaje uticaje iste vrste vrste ćes e skupijati u njemu, njemu, privlač i rašće, zauzimajući sve važnije mesto u njegovom umu i u njegovom njegovom životu. životu . Ako rezultati do kojih dovode uticaji B postanu dovoljno jaki, oni se spajaju i u čoveku formiraju ono što se naziva magnetskim centrom. Odmah mora da bude jasno da reč "centar" u ovom slučaju ne znači isto ono što znači kada kada je reč o "intelektualnom", "intelektualnom", il i "motori " motoričkom" čkom" centru, to jest o centrima koji su u suštini. Magnetski centar se nalazi u ličnosti i to je naprosto grupa interesovanja koja, kada postanu dovoljno jaka, služe u izvesnoj meri kao vodeći i kontrolni faktor. Magnetski centar usmerava nečija interesovanja u odredjenom pravcu i pomaže da se to usmerenje i održi. Istovremeno, on sam ne može mnogo da učini. Neophodna je škola. Magnetski centar ne može da zameni školu, ali može pomoći da se uvidi potreba za školom; može pomoći da neko školu počne da traži, ili da je prepo prepozn znaa ako je sretn sretnee i da je ne izgubi. Jer ništa nije lakše izgubiti nego školu. Posedovanje magnetskog centra predstavlja prvi, mada prećutni zahtev koji škola postavlja. Ako čovek bez magnetskog centra, ili čovek sa malim, odnosno slabim magnetskim magnetskim centrom il i onaj onaj sa nekoliko nekoli ko magnetskih magnetskih centara, tojest takav koga istovremenozanima više nespojivih stvari, dodje u kontakt sa školom, on za nju neće biti zainteresovan, ili će odmah postati kritičan, pre nego što je išta mogao mogao da da sazn sazna, a, ili će njego njegovo vo inter interes esov ovan anje je brzo nestati nestati čim se suoči sa prvim teškoćama te škoćama školskog ško lskog rada. To je glavn glavnaa zaštita škola. Bez Bez nje nje bi se škole napu napuni nile le sasvim sasvim
učenje. učen je. Pravi magnetski magnetski centar centar ne samo samo da da čoveku pomaže p omaže da prepozna školu, već mu takodje pomaže i da usvoji školsko učenje koje je različito i od uticaja A i od uticaja B i koje možemo da nazovemo uticajem C. Uticaj C se može preneti samo usmenim putem, direktnim podučavanjem, objašnjenjem i primerom. Kad neko dodje u kontakt sa uticajem C i ako je u stanju da ga usvoji, za njega se kaže da se u jednoj svojoj tačci, tačci , to jest jest u magnetskom magnetskom centru, centru , oslobadja od zakona slučaja. sluč aja. Od tog trenutka magnetski magnetski centar centar je zapravo zapravo ispunio svoj zadatak. Doveo je čoveka do škole ili mu je pomo pomoga gao o pri njegov njegovim im prvim korac koracima ima u njoj. njoj. Od tada tada pa nadalje ideje i učenja škole zauzimaju mesto magnetskog centra i lagano počinju da prodiru u različite delove ličnost i , a s vremen vremenom om i u suštinu. sušti nu. O školama, o njihovoj organizaciji, njihovim aktivnostima može puno da se nauči na uobičajen način, čitanjem i proučavanje proučav anjem m istorijskog perioda kada kada su škole bile uočljivije i pristupačnije. Ima, medjutim, i nekih stvari vezanih vezanih za škole koje mogu da se natiče jedino u njima samima. Objašnjavanje školskih pravila i principa zauzima vrlo značajno mesto u školskom učenju. Jedan od najvažnijih principa koji se na ovakav način nači n nauče jeste taj da pravi školski šk olski rad mora mora istovremeno istovremeno da se odvija u tri pravca. Rad koji teče u jednom ili u dva pravc pravcaa ne bi moga mogao o da se nazo nazove ve pravim pravim "školskim radom". Koja su ova tri pravca? U prvom predavanju sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju školu. Sad ću moći i da objasnim zbog čega ona nisu škola. Jednom mi je na predavanjima neko postavio pitanje: da li ljudi koji proučavaju ovaj sistem rade samo za sebe ili i za druge ljude? Sad ću odgovoriti i na ovo pitanje.
52
Prvi pravac predstavlja proučavanje sebe i proučavanje sistema, odnosno "jezika". Rad u ovom pravcu je nesumnjivo rad za sebe. Drugi pravac predstavlja rad sa drugim ljudima u školi,i čovek radeći sa njima ne radi samo sa njima, već i za njih. Tako on radeći u drugom pravcu uči da radi sa ljudima i za ljude. Zbog toga je za neke neke ljude ljude drugi drug i pravac naročito težak. Treći pravac je rad za školu. U njemu se radi za škol u, najpre najpre mora da razume školu. Da bi neko radio za školu, rad konkretne škole, njene ciljeve i njene potrebe. A za ovo je potrebno vreme, osim ako je neko zaista dobro pripre mljen. Neki ljudi mogu, naime, i da počnu od trećeg pravca pravca,, odnos odnosno no mogu mogu veo veoma ma lako lako da ga ga nadju. nadju. Kada sam rekao da ova predavanja ne predstavljaju školu, mislio sam na to da ona omogućavaju rad samo u jednom jednom pravcu pravcu,, odnos odnosno no proučavanje sis siste tem ma i samopro samopro-učavanje. Istina je da ljudi i kad uče zajedno izučavaju početak rada u drugom pravcu, ili bar uče da se medjusobno ako dovoljno dovoljno široko šir oko razmišljaju razmiš ljaju i ako dovoljno dovolj no podnose, a ako brzo brzo opažaju, moguće je je čak i da shvat shvatee nešto o radu radu u drugom i trećem pravcu. Pa ipak se od samih predavanja ne može mnogo očekivati. Prilikom rada u drugom pravcu u kompletnoj školskoj škol skoj organizaciji ljudi lj udi moraju ne sam samo o da razgovara j u , već i da rade zajedno, a taj rad može biti veoma različit. On, medjutim, uvek mora da bude, na ovaj ili onaj način, koristanzaškolu. Ovoznačida ljudiradećiuprvompravcu proučavaj prou čavaj u drugi, dru gi, a da d a radeći r adeći u drugom pravcu prou čavaju čava ju treći. Kasnije ćete naučiti zašto su neophodna tri pravca i zbog čega jedino rad u tri pravca može da se odvija uspešno i da vodi odredjenom cilju. Čak i sad možete da razumete glavni razlog zbog koga je neophodan rad u tri pravca, ako shvatite da čovek spava spava i da u svakom poslu poslu koji započ z apočne ne ubrzo gubi intereint eresovanje i nastavlja ga mehanički. Rad u tri pravca je neophodan pre svega zato što jedan pravac budi onoga ko 53
je zasp zaspao ao na nekom nekom drugo drugom. m. Ako neko neko zais zaista ta radi u tri pravc pravca, a, on više više nikad nikad ne može potp potpun uno o da se uspav uspava; a; u svakom slučaju, ne može više da spava onako blaženo kao ranije; uvek će se probuditi i uvideti da je njegov rad pre presstao tao. Mogu da vam pokažem još j oš jednu veoma veoma karakteriskarakterističnu razliku izmedju triju pravaca. Radeći u prvom pravcu čovek prvenstveno radi na proučavanju proučavanju sist sistem emaa i na na samoproučava samoproučavanju nju i sam samop opos osm matatranju i mora u svom radu da pokaže izvesnu inicijativu u odnosu na sebe samog. Onaj Onaj ko radi r adi u drugom pravcu povezan je sa izvesnim organizovanim radom i mora da čini samo ono što mu se kaže. U radu na drugom pravcu nije potreban i nije dopuštena nikakva inicijativa, a glavnu stvar u njemu preds predstav tavlja lja disciplina i tačno pridržavanje onoga što je rečeno, bez unošenja ikakvih sopstvenih ideja, čak i ako izgledaju bolje od onih koje se nude. Prilik Pri likom om rada rada u trećem treć em pravcu čovek ponovo ponovo može da pokaže inicijativu, ali uvek mora sebe da proveri i ne sme sebi da dopusti da donosi odluke koje se kose sa pravili ma i princi pima il i sa onim što mu je reče no. Već sam sam rekao rekao da rad počinje proučavanje prouča vanjem m jezika. Biće veoma korisno ako sada shvatite da već znate izvestan broj reči reči tog novog novogjezika jezika i ako ako pokušate da ove ove nov novee reči izbrojite i da ih sve sve zapišet zapi šete. e. Morate ih, ih , medjutim, zapisati zapisati bez bez kome koment ntara ara,, to jest jest bez bez tumačenja tumačenja - kome komenta ntari ri i interinter pretac pretacije ije,, odno odnosn sno o objašnje objašnjenja, nja, mora moraju ju biti sadržani u vašem razumevanju. Ne možete ih staviti na papir. Da je to moguće, proučavanje psiholoških učenja bi bilo veoma jedno jednosta stavn vno. o. Bilo bi dovol dovoljno jno da se se odštampa odštampa nek nekaa vrsta vrsta rečnika reč nika i ljudi lj udi bi iz njega njega saznali saznali sve sve što št o treba treba znati. To je, je , medjutim, na sreću ili na nesreću nemoguće i svako mora da uči i da radi za sebe. Sada moramo ponovo da se vratimo centrima i da vidimo zbog čega nismo u stanju da se razvijamo brže, bez potre potrebe be za dug dugotra otrajni jnim m školskim školskim radom radom.. 54
Znamo da da uvek kada kada nešto učimo uč imo u svom pamćenju akumuliramo novi materijal. Ali šta je naše pamćenje? Da bi smo smo ovo ovo razume razumeli, li, mor moram amo o da da naučimo naučimo da svak svakii cen centar tar smatramo posebnom i nezavisnom mašinom koja se sastoji od osetljive materije nalik na masu kojom je prevučen fonografski valjak. Sve što nam se dešava, sve što vidimo, sve što osećamo, sve što čujemo i sve što naučimo beleži se na ovim valjcima. To znači da svi spoljni i unutrašnji dogadjaji na valjcima ostavljaju izvesne "utiske". Reč "utisci" je veoma dobra, budući da se ovde zaista radi o budee dubok il i utisku, to jest o otisku. Utisak može da bud veoma površan, ili pak može da bude samo bljesak koji veoma brzo nestaje i za sobom ne ostavlja nikakav trag. Ali, bilo da su duboki ili površni, to su utisci. A ovi utisci na valjcima jesu sve što imamo, sav naš imetak. Sve što znamo, znamo, sve što smo naučili i sve sve što smo doživel i nalazi se na našim valjcima. Svi naši misaoni procesi, računice, spekulacij spekul acije, e, sastoje se takodje samo od poredjenja zapisa na valjcima, od toga što se oni stalno iznova iščitavaju u pokušaju pokušaju da se kroz kroz medju edjuso sobn bno o pove povezi ziva vanj njee shva shvate te,, i tako tako dalje. Nismo u stanju stanju da razmišlja razmiš ljamo mo ni o čemu novom, ni o čemu što se na našim valjcima ne nalazi. Ne možemo ni da kažemo ni da učinimo ništa što ne odgovara nekom od zapisa zapisa na našim valjcima. Ne možemo može mo da izmislimo izmisli mo novu misao, baš kao što nismo u stanju da izmislimo ni novu životinju, jer su svi naši pojmovi o životinjama nastali posm posmat atra ranj njem em životinja životinja koj kojee već posto postoje. je. Zapisi, odnosno utisci na valjcima medjusobno su pove poveza zani ni asocija asocijacij cijam ama. a. Asocij Asocijaci acije je povez povezuj uju u utiske utiske koji su primljeni istovremeno ili koji su na neki način medjusobno slični. U svom prvom predavanju sam rekao da pamćenje zavisi od svesnosti i da se zaista sećamo jedino trenutaka u kojima smo imali i mali bljeskove svesti. Sasvim je jasno da će različit razl ičitii istovremeni utisci koji su medjuso medjusobno bno povezani povezani u pamćenju pamćenju ostati ostati duže od nepo nepove veza zani nih h utisak utisaka. a. Prilikom blje bljesk skaa samo samosv sves esti, ti, ili čak sam samo u njeg njegov ovoj oj blizini, svi su utisci jednog trenutka povezani i takvi ostaju i u sećanju.
55
ČETVRTO PREDAVANJE Danas ćemo početi sa detaljnijim proučavanjem centara. Dijagram četiri centra je sledeći:
Intelektualni centar Emocionalni centar
Motorički i instinktivni centar
Glava
Srednji deo tela grudi Donji deo tela i ledja
Dijagram predstavlja čoveka koji stoji okrenut bočno, gledajući ulevo, i na vrlo shematski način prikazuje uzajamni položaj centara. Stvari zapravo stoje tako da svaki centar zauzima čitavo čit avo telo i tako reći prožima prož ima čitav čita v organizam. organizam. Istovremeno, svaki od centara ima nešto što se naziva njegovim "težištem". Težište intelektualnog centra je u mozgu; težište emocionalnog centra nalazi se u solarnom pleksusu, a težišta motoričkog i instinktivnog centra nalaze se u kičmenom stubu. Mora se shvatiti da na sadašnjem nivou naučnog znanja nemamo načina da proverimo ovu tvrdnju, prvenstveno zato što s vaki od centara centara u sebi sebi sadrž sad ržii mnoga mnoga svojstva koja još uvek nisu poznata uobičajenoj nauci, pa čak ni anatomiji. Ovo vam može zvučati čudno, ali činjenica je da anatomija ljudskog ljuds kog tela još uvek ni izdaleka nije potpuna nauka. Zbog toga proučavanje centara, koji su od nas skriveni, mora početi posmat posmatran ranjem jem njihovih funkcija ,koje su sasvim pristupačne našem istraživanju. Ovo je uobičajeni uobiča jeni postupak. postupak. U razli r azličiti čitim m naukam naukamaafizici, hemiji, astronomiji, fiziologiji - prinudjeni smo da onda kada nismo u stanju da dopremo do samih činjenica, objekata ili predmeta koje želimo da proučavamo započne57
mo sa ispitivanjem njihovih rezultata, odnosno tragova. U ovom slučaju ćemo imati posla sa direktnim funkcijama centara; stoga sve što utvrdimo o fiinkcijama može da se primeni primeni i na na cen centre tre.. Svi centri imaju mnogo toga zajedničkog, a istovremeno postoje i posebne karakteristike svakog centra koje se moraju imati na umu. Jedan od najvažnijih principa koji moraju da se razumeju kada je reč o centrima jeste veoma velika razlika u njihovoj brzini, odnosno razlika u brzini njihovih funkcija. Intelektualni Intelekt ualni centar je najsporiji. najspor iji. Za njim - mada mada mnogo brži - slede motorički i instinktivni centar, koji rade manje-v iše istom brzinom . Najbrži je emocionalni emocionalni centar, centar, mada u stanju "budnoga sna" sna" on samo veoma retko radi ra di brzinom koja bi bila makar makar i približn prib ližnaa njegovoj njegovoj pravoj brzini brzi ni i u princi pu mu brzina odgov odgovara ara onoj moto ričkog rič kog i instinktivnog centra. centra. Posmatranja nam mogu pomoći da ustanovimo razliku u brzini funkcija, ali nam ne mogu dati konkretne cifre. Razlika je, zapravo, veoma velika, veća no što bi iko zamislio da razlika medju funkcijama istog organizma može da bude. Kao što sam već rekao, razlika raz lika u brzi b rzini ni rada centara se ne može izračunati uobičajenim sredstvima, ali smo zato, ukoliko nam se kaže kolika je, u stanju da nadjemo mnoge činjenice koje, doduše, neće potvrdjivati samu cifru, ali će zato potvrditi da je razlika zaista ogromna. Stoga bih, pre no što navedem cifre, želeo da kažemo nešto o običnim posmatranjima koja mogu da se izvedu bez ma kakvog posebnog znanja. Pokušajte, na primer, da brzinu mentalnih procesa uporedite sa motoričkim funkcijama. Pokušajte sebe da posm posmat atrat ratee onda onda kada kada mora morate te da obav obavite ite mnog mnogo o brzih istovremenih pokreta, recimo kao pri vožnji automobila veoma prometnom ulicom ili pak kada jašete po lošem putu ili radite ma kakav posao koji zahteva brze pokrete i brzo rasudjivanje. Odmah ćete primetiti kako niste u stanju da
pokre pokrete, te, il i da se odr odrek ekne nete te najvećeg najvećeg dela dela pos posma matra tranj nja; a; u suprotnom ćete rizikovati da doživite nesreću, a ako budete insistirali na posmatranju , verovatno ćete je i doživeti. Moguće je izvršiti još mnogo sličnih posmatranja, naročito emocionalnog centra, koji je još brži. Svako od nas je zapravo već puno puta zapazio različite brzine naših funkcija, funkci ja, ali al i mi mi veoma veoma retko shvatamo shvatamo vrednost svojih zapažanja i iskustava. Svoja ranija zapažanja počinjemo da razumemo tek kad nam je poznat princip. Istovremeno se mora reći i da su sve cifre koje se odnose na ove različite brzine u školskim sistemima potvrdjene i poznate. Kao što ćemo kasnije videti, razlika u brzini brzi ni centara centara je interesan interesantan tan broj koji koj i ima kosmičk kos mičk o značenje, odnosno koji ulazi u mnoge kosmičke procese, ili čak bolje reći, koji mnoge kosmičke procese medjusobno razdvaja. Taj broj je 30 000. Ovo znači da su motorički i instinktivni centar 30 000 puta brži od intelektualnog, a da je emocio emocionaln nalnii centar centar,, onda onda kad kad radi radi svojom svojom pravom pravom brzinom, 30 000 puta brži od motoričkog i instinktivnog centra. Teško je poverovati da medju funkcijama istog organizma postoji tako ogromna razlika u brzini. To znači, zapravo, da različiti centri imaju sasvim različito vreme. Vreme instinktivnog i motoričkog centra je 30 000 puta duže od vremena intelektualnog centra, a vreme emocionalnog centra je 30 000 puta duže od vremena motoričkog i instinktivnog centra. Je li vam sasvim jasno šta "duže vreme" znači? To znači da je centru, za svaki posao koji mora da obavi, na raspolaganj raspolaganjuu tolik o puta više vremena. Ma kako čudna bil a činjenica da medju centrima postoji ovako velika razlika u brzini, ona ona objašnjava objašnjava mno mnoge ge dobro dobro poz pozna nate te poj pojav avee koje uobičajena nauka nije u stanju da objasni i preko kojih obično prelazi ćutke ili o kojima naprosto odbija da razgovara. Ovde mislim na zapanjujuću i sasvim neobjašnjivu brzinu nekih nekih fizioloških fizioloških i mental mentalnih nih pro proce cesa sa.. Čovek, recimo, popije čašu rakije i odmah, za
osećaj toplote, opuštenosti, olakšanja, zadovoljstva, pri jatnosti il i pak pak razdraženost i, besa esa itd. Ono Ono što oseća može u različiti razli čitim m slučajevima da bud budee razl ičito, iči to, ali al i osta ostaje je činjenica da telo na stimulans reagauje veoma brzo, gotovo momentalno. Nema Nema,, sem sem toga, nikakv nikakvee potre potrebe be da se govori o rakiji ili o nekom drugom stimulativnom sredstvu; ako je neko veoma gladan ili veoma žedan, čaša vode ili komad hleba će jednako brzo delovati. Slična pojava koja ukazu ukazuje je na ogromnu ogromnu brzinu brzin u nekih proc proces esaa može se zapaziti, zapaziti, recimo recimo,, i u snovima snovima.. Neka Neka od ovih ovi h zapažanj zapaž anjaa sam sam spome spomenuo nuo u "Novom modelu svemira". I tu se ponovo ponovo radi bilo o razlici izmedju izmedju instinktivinstinkti vnog i intelektualnog centra, bilo o onoj koja postoji izmedju intelektualnog i motori moto ričko čkog. g. Mi smo, smo, medjutim, na ove ove pojav pojavee toliko navikli da da retko retko razmišljamo o tom tomee u kojoj kojoj meri su one čudne i nerazumljive. Narav Naravno no da za čoveka koji o sebi sebi nika nikada da nije nije razmišljao i koji nikada nije pokušavao da proučava sebe nema ničeg čudnog ni u ovom ni u ma ćemu drugom. Ali sa gledišta uobičajene fiziologije ove pojave izgledaju zapravo čudesno. Fiziolog zna koliko složenih procesa mora da se obavi od kad se proguta rakija ili voda pa dok se ne oseti njihov nji hov efekat. Svaka supsta supstanca nca koja u telo udje kroz usta mora mora da se proanalizira, da se ispita na nekoliko različi tih načina i da se tek nakon toga prihvati ili odbije. A sve se ovo dogadja dogadja za sekund sekund ili i li manje. manje. To je čud o, a u isto vreme vreme i nije. Naime, ako znamo razliku u brzini rada centara i ako imamo na umu da instinktivni centar koji mora da obavi ovaj posao ima 30 000 puta više vremena nego intelektualni kojim merimo naše uobičajeno vreme, moći ćemo da razumemo kako je ovo moguće. To znači da instinktivni centar za ovaj posao na raspologanju nema jednu seku sekund ndu, u, već oko osam sati svog vremena, a taj se posa posao o u svak svakoj oj običnoj laboratoriji laboratoriji za osam osam sati sati svaka svakako ko može obaviti obavi ti bez bez nepotrebn nepotrebnee žur be. Stoga Stoga je naša predstava predstava 60
o neobičnoj brzini ovoga rada naprosto iluzija koju imamo zato što mislimo da je naše uobičajeno vreme, odnosno vreme intelektualnog centra, jedino koje postoji. Kasnije ćemo se vratiti na proučavanje razlike u brzini rada rada centara centara.. Sada moramo pokušati da razumemo još jednu karakteristiku centara, koja će nam kasnije dati veoma dobar materijal za samoposmatranje i za rad na sebi. Smatra se da je svaki centar podeljen na dva dela, pozitivni i negativni. negativni. Ova podela je naročito jasna kada je reč o intelektualnom i instinktivnom centru. Celokupni rad intelektualnog intelekt ualnog centra centra podeljen podeljen je na dva dela: potvrdu i negaciju, da i ne. Svakog trenutka u našem mišljenju preteže jedno ili il i drugo, il i se pak pak njihove njihove snag snagee uravnotežuju uravnote žuju u trenutku neodlu neodlučnosti čnosti . Negativni Negativni pol intelek intelektua tualno lnog g centra centra je koristan koristan jednako kao i pozitivni, i svako smanjivanje jednog u korist drugog bi za rezultat imalo mentalni haos. U radu instinktivnog centra podela je, takodje, sasvim jasna i oba su dela, i pozitivni i negativni, to jest i prijatni i neprijatni neprijatni jednako jednako potrebn potrebnii za pravu pravu orijenta orijentaciju ciju u životu. Prijatni osećaji ukusa, mirisa, dodira, temperature, sveži ne, svežeg svež eg vazdu vazduha, ha, karakteri stični stič ni su za za uslove uslove koji su pogodni za život; a neprijatni osećaji neugodnog mirisa, lošeg ukusa, neprijatnog dodira, osećaj žestoke vrućine i velike hladnoće ukazuju na uslove koji po život mogu biti štetni. Može bez sumnje da se kaže da bez prijatnih i neprijatnih oseta nije moguća nikakva prava orijentacija u životu. Njima se rukovodi celokupni životinjski svet na zemlji, i svaki poremećaj u njima ima za posledicu stalnu opasnost od bolesti i smrti. Pomislite koliko brzo bi se čovek otrovao kada bi izgubio svaki osećaj ukusa i mirisa ili kada bi na neki 61
neprirodan način nači n pobedio u sebi sebi prirodnu prir odnu odbojnostprema neprijatnim osetima. U motoričkom centru podela na dva dela, pozitivni i negativni, ima samo logičko značenje; pokret je, naime, suprotan mirovanju. Ovo nema nema nikakvog značaja za prakpra ktično posmatranje. Podela u emocionalnom centru je, na prvi pogled, sasvim prosta prosta i očigled očig ledna. na. A ko uzmemo uzmemoda prijatna osećanja, kao što su radost, simpatija, privrženost, samopouzdanje danje itd. it d. pripadaju pozitivnom pozit ivnom delu, a negativna osećanja poputd poputdosa osade, de, razdražljivosti, ljubomore, ljubomore, zavisti, zavisti, stra straha ha i sl. negativnom, sve će izgledati veoma jednostavno; u stvarnosti je, medjutim, sve znatno komplikovanije. Za početak, u emocionalnom centru ne postoji prirodan negativni deo. Ne^ativna osećanja su većim delom veštač veš tačka. ka. Ona Ona zapravo ne pripadaju emocionalnom emocionalnom centru centru i zasnivaju zasnivaju se na instin in stinktivn ktivnim im osetima osetima koji koj i sa njima nema ju baš mnog mnogo o veze, veze, ali koji se transformišu uz pomoć fantaz fantazije ije i identifikacije. identifikacije. Toje pravozna prav označenj čenjee svojevrem svojevremeeno veom veomaa poznat poznatee teorije Džejmsa Džej msa i Langa. Oni su insist i nsistiirali ral i na tome da sva sva osećanja osećanj a zapravo zapravo predstavljaju predstavljaju osećaje oseća je prom promen enee u tkivima i unutrašnjim organi organima ma,, pri čemu čemu se te prom promen enee javljaju javljaju pre pre osećaja osećaja i predsta predstavlj vljaju aju njiho njihov v pravi uzrok. To je zapravo značilo da spoljni dogadjaji i unutrašnji uvidi ne izazivaju osećanja. Oni izazivaju unutarnje reflekse koji proizvode osećaje; a ovi se, pak, tumače kao osećanja. Istovremeno, pozitivna osećanja, kao što su "lju bav", bav", "nad "nada" a",, "vera", "vera", u onom onom smislu smislu u kom se obično shvataju, odnosno kao stalna osećanja, nisu moguća za čoveka u uobičajenom stanju svesti. Ona zahtevaju viša stanja svesti. Traže unutrašnje jedinstvo, samosvest, stalno "ja" i volju. Pozitivna osećanja su osećanja koja ne mogu postati negativna. Naša pozitivna osećanja, poput simpatije, radosti, radosti , pr ivržen ivr ženost ostii i samopouz samopouzdan danja ja mogu mogu svakog svakog trenutka da se preobraze u razdražljivost, dosadu, zavist, strah itd. it d. Ljubav Ljubav se može preobraziti preobraziti u ljubomoru, il i u strah da da
se ne izgubi ono što se voli, ili u mržnju i bes, nada se može preobrat preobratiti iti u san sanja jare renj njee i očekivanje očekivanje nemogućih nemogućih stvari, stvari, a vera može da se preobrati u sujeverje i slabost da se prihv prihvata ataju ju utešne gluposti. gluposti. Čak i čist č isto o intelektualna intelektualna osećanja - želja želj a za znanjem, znanjem, i l i pak estetika estetika osećanja, oseća nja, odnosno odnosno osećaj harmonije i lepote mogu, ukoliko ukolik o se izmešaju sa identifikaci identi fikacijom, jom, neposredno neposredno da se spoje sa negativnim emocijama kao što su oholost, sujeta, sebičnost, uobraženost itd. Stoga, bez bojazni da čemo pogrešiti, možemo da kažemo kaže mo kako nismo u stanju stanju da imamo imamo pozitivna osećanj ose ćanja. a. Istovremeno, medjutim, nemamo zapravo ni negativnih osećanja koja bi postojala bez identifikacije i fantazije. Narav Naravno no da se ne može poreći da pored pored mnogih mnogih i različitih fizičkih patnji, koje pripadaju instinktivnom centru, čovek ima mnoge duševne patnje koje pripadaju emocionalnom centru. On ima mnogo tuga, bolova, strahova, bojazni itd. koje se ne mogu izbeći i koji su sa njegovim životom pove poveza zani ni jednako jednako blisko kao kao i boles bolest, t, bol i smrt. Ove Ove duševne patnje se, medjutim veoma razlikuju od negativnih osećanja koji počivaju na fantaziji i na identifikaciji. Ova osećanja su užasna pojava. Ona zauzimaju ogromno mesto u našem životu. Za mnoge ljude se može reći da im čitav život regulišu i kontrolišu, a na kraju i upropašćuju, negativna osećanja. Pri tom, t om, negativna negativna osećanja ne igraju nikakvu koriskor isnu ulogu u našem životu. Ne pomažu nam u orijentaciji, ne pružaju nam nikakvo znanje, ne usmeravaju nas ni na kakav razuman način. Ona nam, naprotiv, kvare sva zadovoljstva, pretvaraju nam život u teret i veoma efikasno sprečavaju naš mogući razvoj, budući da u našem životu nema ničeg što bi bilo više mehaničko od negativnih osećanja. Nega Negativ tivna na osećanja osećanja se se nikad nikadaa ne mog mogu u staviti pod pod našu kontrolu. Ljudi koji misle da su u stanju da svoja negativna osećanja kontrolišu i da ih pokažu samo onda kada kada to žele žel e naprosto se zavaravaju. zavaravaju. Negativna Negativna osećanja ose ćanja zavise od identifikacije. Ako se identifikacija u nekom
konkretnom slučaju ukloni, ona će nestati. Najčudnija i najfantastičnija činjenica u vezi s negativnim osećanjima jeste d a ih ljudi zapravo o boža vaju. vaju . Misli Mi sli m da d a za ob običn ičn og, og , mehaničkog čoveka najtežu stvar predstavlja to da shvati da njegova sopstvena i tudja negativna osećanja nemaju nikakve vrednosti i da u njima nema ničega plemenitog, ničega lepog niti ičega snažnog. Nega Negativ tivne ne emocije emocije,, zaprav zapravo, o, u sebi sebi ne kriju ništa osim slabosti, a vrlo često i početak histerije, bolesti ili zločina. Jedina dobra stvar u vezi s njima je ta što, budući da su potpuno beskorisna i da su veštački stvorena uz pomoć po moć mašte i identifika cije, mogu da budu uniš tena bez ikakvog gubitka. gubit ka. I to je jedina šansa za spas spas kojom čovek čove k raspolaže. Da negativna osećanja služe ma kakvoj, pa i najmanjoj svrsi, i da predstavljaju funkciju dela emocionalnog centra koji stvarno postoji, čovek ne bi imao nikakve šanse, jer sve dotle dok zadržava svoja negativna osećanja nikakav unutrašnji razvoj nije moguć. Na jezik u škol a se u vezi s borbom protiv prot iv negativnih osećanja kaže sledeće: Čovek mora da žrtvuje svoju patnju. Svako će reći "Ništa lakše!". Ljudi bi, medjutim, sve drugo žrtvovali radije nego svoja negativna osećanja. Nema uživan ja i zadovoljstva koje čovek čov ek ne bi žrtvo žr tvo vao va o zbog sasvim sitnog razloga, ali nikada neće žrtvovati svoju patnju. patnju. Za to, u izvesno izvesnom m smislu, smislu, posto postoji ji razlog. Čovek sujeverno očekuje da će mu žrtvovanje njegovih zadovoljstava nešto doneti, ali za žrtvovanje svoje patnje ne može da očekuje očeku je ništa. niš ta. Kada je reč o patnj i, prepun prepun je pogrešnih idej idejaa - još uvek uvek misli misli da mu je patn patnju ju posla poslao o bog, bog, ili bogovi, kao kao kazn kaznu u ili kao moral moralnu nu pouku, pouku, i boji se čak i da čuje za mogućnost da se patnje oslobodi na tako jednostavan način. Ovu ideju još više otežava postojanje postojanje mnogih patnji kojih koji h čove k zaista ne može da se oslobodi, kao i mnogih drugih koje su potpuno zasnovane na njegovoj fantaziji i kojih ne može i neće da se odrekne, kao što je, na primer, ideja o nepravdi i verovanje u 64
mogućnost da se nepravda iskoreni. Mnogi, sem toga, i nemaju nemaju ništa ništ a drugo do negativne negativne emocije. Sva njihova "ja" su negativna. Ako biste im oduzeli negativne emocije, naprosto bi se srušili i isparili. A šta bi se bez negativnih osećanja dogodilo sa našim životom? Šta bi se desilo s onim što nazivamo umetnošću, sa pozorištem, sa dramom i sa većinom romana? na? Na nesreću, nema ema izgled izgledaa da nega negativ tivna na osećanja osećanja nestanu. Ona se mogu pobediti i mogu nestati samo uz pomoć pom oć ško lsk og znanja znanja i školski ško lski h metoda. Borba protiv pro tiv negativnih osećanja predstavlja deo školske obuke i tesno je pove poveza zana na sa celok celokupn upnim im školskim radom radom.. Ako su negativna osećanja veštačka, neprirodna i beskor beskorisn isna, a, kakvo je njihovo njihovo poreklo poreklo?? S obzirom obzirom da nam nam čovekovo poreklo nije poznato o ovom pitanju ne možemo da diskutujemo, i u stanju stanju smo smo da o negativnim osećanjima oseća njima govorimo jedino s obzirom na sebe i na svoj život. Posmatrajući decu možemo, recimo, da uočimo na koji način se ona uče negativnim osećanjima,, i na koji način sama uče imitirajući stariju decu i odrasle. Kada bi dete od prvih dana života moglo da bude medju ljudima koji nemaju negativnih osećanja, verovatno ih ni samo samo ne bi imalo, il i bi ih imalo toliko toli ko malo da bi ih bilo lako savla savlada dati ti pravilnim vasp vaspita itanje njem. m. U konkretn konkretnom om životu, medjutim, stvari stoje sasvim drugačije i dete od deset godina je, uz pomoć primera koje vidi i čuje, uz pomoć literature, literature, filmo filmova va i tako tako dalje dalje,, već upoz upozna nalo lo čitavu skalu negativnih osećanja i u stanju je da ih zamisli, da ih reprodukuje i da se sa njima identifikuje jednako dobro kao i odrastao čovek. U odraslim ljudima negativne emocije podržava njihovo stalno opravdavanje i glorifikovanje u književnosti i umetnost umetnosti, i, kao i sopstveno pravdanje samoga samoga sebe i popustljiv popustljivost ost prem premaa sebi. sebi. Čak i kada kada se umorimo umorimo od njih, ne verujemo da ih se možemo sasvim osloboditi.
65
Nad neg ativn at ivn imose im ose ćan jima, ji ma, medjutim, imamoznatno veću moć nego što mislimo, naročito kada već znamo u kojoj meri su ona opasna i u kojoj meri je borba protiv njihhitan njihhi tan zadata zadatak. k. Mi , medjutim, medjutim, za ova ova osećanjanal osećanj analazimo azimo pre viš e izgovora i plivamo u moru samosa žaljen ja i seb ičnosti, bacajući eventualno krivicu na sve drugo osim na sebe same. Sve ovo što smo upravo rekli pokazuje nam da se u odnosu odnosu na svoj emocionalni centar nalazimo nalazimo u vrl o čudnom čud nom polo žaju. On nema nema pozitivni pozit ivni i negativni deo. Većina Većin a njegovih negativnih funkcija je izmišljena i im^ puno ljudi koji nikada u životu nisu iskusili pravo osećanje, budući da im vreme u ogromnoj meri ispunjavaju nestvarna osećanja. Stoga se ne može reći da nam je emocionalni centar podeljen podeljen na dva dela, pozitivni pozit ivni i negativni. Možemo Mož emo reći jedino to da imamo prijatna i neprijatna osećanja, i da se sva osećanja koja u datom trenutku nisu negativna mogu pri najmanjoj provokaciji, pa čak i bez ikakve provokacije, da preobraze u negativna. To je istinska slika našeg emocionalnog života, i ako sebe sebe iskreno pogledamo pogledamo moraćemo mora ćemo da uvidimo uvidi mo da sve dok ova otrovna osećanja u sebi gajimo i sve dotle dok im se divimo ne možemo očekivati da ćemo biti u stanju da u sebi ravijemo jedinstvo, svest il i volju. Kada bi takav razvoj bio moguć, mog uć, sve ove negativne negativne emocije bi ušle u naše novo biće i pos posta tale le bi u nama ama staln stalne. e. To znači da nika nikada da ne bismo bismo mogli da ih se oslobodimo. Na našu sreću, tako nešto je nemoguće. Ako u našem sadašnjem stanju ma šta postane stalno, to znači bolest. Samo ludaci mogu da imaju stalan ego. Ova činjenica nas usput usput dovodi do još jo š jednog pogre po gre šnog termina, koji se u savremeni psihološki jezik uvukao iz takozvane psihoanalize: mislim na reč "kompleks". U psihijatriji devet devetna naes esto tog g veka veka se ono ono što se dan danas naziv nazivaa "kompleks" zvalo "fiksna ideja", a "fiksne ideje" su smatrane rane znakom znakom bolesti. Toje To je idaljepotpuno idal jepotpuno tač no. Normalan Normalan čovek ne može da ima "fiksne ideje", "komplekse" ili "fiksacije". Korisno je prisetiti se toga u slučaju da neko
pokuša da da u vam vamaa pron pronad adje je kom komple pleks kse. e. Ovakvi Ovakvi kakvi smo smo već ionako imamo puno loših osobina i šanse su nam čak i bez kompleksa veoma male. Ako se sada vratimo na pitanje rada na sebi, ne možemo, a da se ne upitamo kolike su nam zapravo šanse. U sebi moramo da otkrijemo one funkcije i one pojave koje smo bar u izvesnoj meri u stanju da kontrolišemo, i tu kontrolu moramo vežbati i moramo da pokušamo da je povećam pov ećam o koli ko god je to moguće mog uće.. Izvesnu Izvesnu kontrolu kontr olu imamo, recimo, nad svojim pokretima, i rad na sebi u mnogim školama, a naročito na Istoku, počinje sticanjem što je moguće potpunije kontrole nad pokretima. Za ovo je, medjutim medjutim,, potre potreba ban n speci specija jala lan n trening, trening, veom veomaa mnogo mnogo vremena vremena i proučav anja veoma veoma slož enih vežbi. vežb i. U uslovima savremenog života veću kontrolu imamo nad svojim mislima, i u tom kontekstu postoji specijalan metod po kom na razvoju svoje svesti možemo raditi koristeći se instrumentom koji najviše sluša našu volju; to je naš um, um , odnosno intelektualni centar. Da biste bolje razumeli ono što ću vam reći, morate se potruditi da imate na umu da nemamo kontrolu nad svojom svešću sve šću.. Kada Kada sam rekao rekao da možemo može mo da postanemo postanemo svesniji, odnosno da se čovek na trenutak može učiniti svesnijim naprosto naprosto time što će mu se postaviti pitanje pitanje da li je svesta svestan, n, reči "sve "svest stan an"" i "sve "svest st"" sam sam upotreb upotrebio io u relativnom smislu. Svest ima vrlo mnogo stupnjeva i svaki viši stepen u odnosu na niži znači znač i "svest". A l i ako nad nad samom samom svešću nemamo nikakvu kontrolu, mi tu kontrolu imamo nad svojim mišljenjem o svesti i u stanju smo da svoje mišljenje upotrebimo na način koji nas dovodi svesti. Hoću da kažem da time što svojim mislima dajemo pravac koji bi imale imale u trenutku trenutku sves svesti ti možemo da probudimo pro budimo svest. Sada probajte da formulišete ono što ste zapazili pri svojim pokušajima samoposmatranja. Zapazili ste tri stvar i. Najpre Najpre da sebe ne pamtite, to jest da da onda onda kad kadaa pokušavate da se se posm posmat atrat ratee seb sebe niste niste svesni. Zapazili ste, zatim, i da posmatranje otežava neprekidni tok misli, slika, odjeka razgovora i fragmenata
sećanja koji protiču kroz vaš um i koji vašu pažnju veoma često skreću sa posmatranja. Kao treće, primetili ste da istoga trenutka kad započnete samoposmatranje nešto u vama započinje sa fantaziranjem i da samoposmatranje, ako se oko njega zaista trudite, predstavlja stalnu borbu protiv fanta fantazi ziran ranja ja.. To je ono što je u radu na sebi glavno. Onaj Onaj ko shvati da sve teškoće u radu zavise od činjenice da nije u stanju da pamti pamt i sebe, sebe, već zna šta mora da radi. Mora pokušati da pamti sebe. Da bi bi se ovo ovo postiglo, mora se bori ti sa mehaničkim mehani čkim mislima i sa fantazijom. Ako se to savesno i uporno radi, rezultati će biti vidl vi dlji jivi vi za relativno relati vno kratko vreme. vreme. Ne sme smete, te, medjutim, medjutim, da pomisli pomislite te da je to lako lako il i da time time možete odma odmah h da ovladate. Takozvano pamćenje sebe predstavlja nešto što je vrlo teško naučiti i sprovoditi. Ono ne sme da se zasniva na očekivanju rezultata, jer će se čovek u protivnom identifikova tif ikovati ti sa svojim s vojim naporima. Osnovu Osnovu mora da predstavlja predstavlja uvidjanje činjenice da sebe ne pamtimo, i da u isto vreme možemo sebe da pamtimo ako to pokušamo dovoljno uporno i na pravi način. Ne možemo da post postan anem emo o sves svesni ni voljno, voljno, u trenutk trenutku u kad to požel imo, jer j er nema nemamo mo kontrolu nad stanjima stanjima svesti. U stanju smo, medjutim, da voljno pamtimo sebe kraće vreme, jer raspolažemo izvesnom kontrolom nad svojim mislima. misli ma. A ko sebe sebe počnemo da pamtimo uz pomoć speci jalnog ustroj ustrojstv stvaa svojih svojih misli, odno odnosn sno o tako tako što ćemo uvideti šta sve to znači, to će nas dovesti do svesti. Morate da zapamtite da smo pronašli slaba mesta u zidu naše mehaničnosti. To su saznanje da sebe ne pamtimo i uvidjanje uvidjanje da možemo može mo da pokuša pok ušamo mo da pamtimo pamtimo sebe. sebe. Do ovoga ovoga trenutka naš na š zadatak zadatak je predstavljalo jedino prou p roučačavanje sebe. sebe. Sada, Sada, sa razumevanjem da je neophodno da u nama dodje do stvarne promene, počinje rad.
Kasnije ćete naučiti da sprovodjenje pamćenja sebe, koje je povezano sa samoposmatranjem i borbom protiv fantazije nema samo svoje psihološko značenje, već da takodje menja najsuptilnije delove našeg metabolizma i da u našem telu vrši vr ši izvesna izvesna hemijska, hemijska, i li je možda bolje bolje reći alhemijska dejstva. Tako smo danas od psihologije stigli do alhemije, odnosno drugim rečima do ideje o transformisanju grubljih elemenata u finije.
PETO PREDAVANJE Kada je reč o proučavanju čovekovog mogućeg razvoja dužan sam da iznesem jednu veoma važnu stvar. U čoveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju, to jest dva pravca mogućeg razvoja koji moraju istovremeno da se slede. Te dve čovekove čovek ove strane, to jest dva dva pravca pravca mogućeg moguće g razvoja, jesu znanje i biće. Puno puta sam već govorio o neophodnosti da se razvija znanje, a naročito samospoznaja, jer jednu od najkarakterističnijih crta čovekovog sadašnjeg stanja predst predstavl avlja ja to to da da on sebe ne poznaje. Ljudi u principu razumeju ideju o različitim nivoima znanja, o relativnosti znanja i o neophodnosti potpuno novog znanja. Ono što u većini slučajeva ne razumeju jeste ideja o biću, kao potpuno odvojenom od znanja, kao i ideja o relativnosti bića, o mogućnosti različitih nivoa bića i neophodnosti da se biće razvija, pri čemu je taj razvoj odvojen od razvoja znanja. Ruski filozof Vladimir Solovjev je u svom pisanju koristio termin "biće". Govorio je o biću kamena, o biću bilja ka, biću živo tinj a, biću čoveka čove ka i bož ans kom bić u. Ovo je bolje od uobičajenog pojma, budući da se po uobičajenom shvatanju biće čoveka ne smatra ni po čemu različitim od bića kamena, bića biljke ili bića neke životinje. Sa uobičajene tačke gledišta, kamen, biljka i životinja jesu, to jest postoje, baš kao što i čovek jeste, odnosno postoji. postoji. Činjenica j e, medjutim medjutim,, da post postoj ojee na sasvim sasvim drugačiji način. Ali definicija Vladimira Solovjeva nije potpu potpuna. na. Ne post postoji oji ništa ništa što bi bi se moglo moglo nazv nazvati ati čovekovim bićem. Ljudi su suviše različiti da bi to bilo moguć e. Već sam objasnio da se sa gledišta sistema koji proučavamo pojam čoveka deli na sedam pojmova: čovek br. 1, čovek br. 2, čovek br. 3, čovek br. 4, čovek br. 5, čovek br. 6 i čovek br. 7. To znači znači sed sedam stu stupn pnje jeva va,, odno odnosn sno o 71
kategorija bića, bić a, biće br. 1, biće br.2 , biće br. 3 i tako dalje. Pored ovoga, već su nam poznate poznate i tananije podele. Znamo da može biti veoma veoma različi tih ljudi br. 1, veoma veoma različit razl ičit ih Ijudi br. 2 i veoma različitih Ijudi br. 3. Oni mogu da žive sasvimpoduticajima A. Mogu u jednakoj meribiti izloženi dejstvu uticaja A i B. Mogu biti više pod dejstvom uticaja B nego uticaja A. Mogu imati magnetski centar. Moguće je da su već došli u konta kontakt kt sa školom, to to jest sa uticaji uticajima ma C. Mogu biti na putu da postanu ljudi br. 4. Sve ove kategorije ukazuju na različite nivoe bića. U religijskoj misli ideja o biću je predstavljala element samih osnova mišljenja i govorenja o čoveku, a sve druge podele su u poredjenju sa ovom smatrane nevažnim. Ljudi Lju di su deljeni na pagane pagane,, nevernike, il i jeretike sa jedne jedne i na istinske vernike, pravednike, svece, proroke itd. sa druge strane. Sve ove definicije se nisu odnosile na razlike u stavovima i uverenjima, to jest nisu se odnosile na znanje, već na biće. Moderna misao ideju o biću i o različitim nivoima bića ignori ign oriše. še. Lju di, di , naprotiv, veruju da neko može biti bit i utoliko zanimljivija i briljantnija osoba ukoliko u njegovom biću ima više nesklada i protivurečnosti. U principu se prihvata, mada mada prećutn preć utno, o, a čak ne uvek uvek sam samo o prećut preć utno, no, da neko može biti nepopravljivi lažov, da možej^ti se'bicah, nepouzdan, nerazuman, lzopačen, a da uprkos tome ipak bude veliki naučnik, veliki umetnik lli veliki tildzflfe Narav Naravno no da je to sas sasvi vim m nemoguče. Ova Ova nesp nespoj ojiv ivos ostt razrazličitih crta nečijeg bića koja se obično smatra smatra originalno šću zapravo znači slabost. Niko ne može biti veliki mislilac ili veliki umetnik ako mu je um izopačen ili nedosledan, baš kao što neko ne može može da bude vrhunski sportista il i l i cirfcuski atleta ako ima tuberkulozu. Siroko prihvatanje ideje cra nedoslednost i nemoralnost znači originalnost odgovorno je za za mno mnoge ge naučne, umetničke i ver versk skee patvo patvorin rinee našeg doba, a verovatno i svih vremena.
Neop Neopho hodn dno o je je da se jasno jasno raz razum umee šta biće znači, i zbog čega ono mora da raste i da se razvija paralelno sa znanjem ili nezavisno od njega. Ako znanje nadraste biće ili biće nadraste znanje, rezultat uvek predstavlja jednostran razvoj, a jednostran razvoj ne može da ode suviše daleko. On mora zapasti u neku ozbiljnu unutrašnju protivurečnost i na njoj će se i zaustaviti. Kasnije bismo jednom prilikom mogli da razgovaramo o različitim vrstama i različitim rezultatima jednostranog razvoja. U životu se obično srećemo samo sa jednom jednom vrstom, onom onom kada kada je znan znanje je nadr nadras aslo lo biće. RezulRezultat poprima oblike dogmatizovanja dogmatizovanja izvesnih ideja i dosledne nemogućnosti daljeg razvoja znanja, do koje dolazi zbog gubitka razumevanja. Sada ću reći nešto o razumevanju. Šta je razumevanje? Pokušajte Pokuš ajte da sebi postavite postavite ovo pitanje pitanje i videćet vide ćetee da ne možete možet e da odgovorite na njega. njega. Razumevanje ste uvek brkali sa znanjem, to jest sa posedovanjem informacije. Znati i razumeti su, medjutim, dve sasvim različite stvari i morate da naučite da medju njima pravite razliku. Da biste neku stvar razumeli, morate videti njenu vezu vezu sa nekim nekim većimpre dmetom, dmeto m, odno odnosn sno o većo mcelino mcel inom, m, kao i moguće posledice ove veze. Razumevanje uvek predst predstav avlja lja razu razume meva vanj njee manj manjeg eg proble problema ma u odno odnosu su na veći problem. Pretpostavimo, na primer, da vam pokažem staru rusku srebrnu rublju. To je bio novčić veliki kao pola krune, čija je vrednost odgovarala vrednosti dva šilihga i jednog jednog peni penija. ja. Vi ovaj novčić možete da gledate, možete da ga proučavat e, da ustan ustanov ovite ite u kojoj kojoj godini je iskovan, iskovan, da saznate sve o caru čiji je portret na njemu, da ga izmerite, pa čak i da da napra napravi vite te hem hemijs ijsku ku anal analizu izu i da da odred odredite ite tačnu količinu srebra koju sadrži. Možete da ustanovite šta znači reč "rublja" i koje godine je ušla u upotrebu. Možete
saznati sve to, a verovatno i mnogo više, ali nju i njeno značenje nećete razumeti ako ne znate da je njena kupovna moć pre rata često čes to odgovarala današnjoj engleskoj engleskoj funti i da kupovna moć današnje papirne rublje u boljševičkoj Rusiji obično ob ično odgovara vrednosti engleskog engleskog novčića novčić a od četvrt penija, pa i manje. Ako saznate ovo, razumećete nešto o rublji, a možda i o nekim drugim stvarima, jer razumevanje razumevanje jedne stvari stva ri odmah vodi razumevanju mnogih drugih. Ljudi, čak česti, misle i da razumevanje znači pronalaženje imena, reči, naziva ili oznake za novu, odnosno neočekivanu pojavu. Ovo pronalaženje, to jest izmišljanje reči za neshvatljive stvari nema nikakve veze sa razumevanjem. Naprotiv, Naprot iv, kad bismo bismo mogli da se oslobodimo polovine svojih reč i, možda možd a bismo imali bolje šanse da ostvarimo izvesno razumevanje. Ako se upitamo šta znači razumeti ili ne razumeti nekog čoveka, moramo najpre da pomislimo na slučaj u kome nismo u stanju da sa nekim razgovaramo na njegovom sopstvenom jeziku. Prirodno je da se dvoje ljudi koji ne govore zajedni čkim jezikom jezik om neće razumeti. razumeti. Neophod Neophodno no je da da zna znaju ju zajedničk zajedničkii jezik, i li pak pak da se se slože slože oko oko izve izvesn snih ih znakova ili simbola kojima će da označavaju stvari. Pret postavi postavimo, mo, medjutim medjutim,, da da se tokom tokom razgo razgovo vora ra sa nekim nekim ne slažemo oko značenja izvesnih reči, znakova ili simbola. I u tom slučaju se više nećemo medjusobno razumeti, Odatle Odatle sledi princip princ ip da ne možete da razumete, a da se ne slažete. U običnom razgovoru veoma često kažemo: razumem ga, ali se ne slažem s njim. Sa gledišta sistema koji proučavam proučavamo o ovo ovo je nemogu nemoguće. će. Ako neko nekog g razu razum mete, ete, slažete slažete se s njim; ako se sa njim ne slažete, ne razumete ga. Ovu ideju je teško prihvatiti, što znači da ju je teško razumeti. Kao što sam upravo rekao, u čoveku postoje dve strane koje moraju da se razvijaju normalnim tokom njegove evolucije: evolucije: to su znanj znanjee i biće. bi će. A l i ni znanj znanjee ni biće ne moguda miruju, ni tida tid a ostan ostanu u u istom stanju stanju.. A komakoje komako je od njih ne raste i ne jača, ono slabi i smanjuje se. 74
Razumevanje se može uporediti sa aritmetičkom sredinom izmedju znanja i bića. Ono pokazuje neophodnost istovremenog rasta rasta jednog i drugog. A ko samo samo jedno od ovo dvoje raste, a drugo se smanjuje, aritmetička sredina se neće izmeniti. To objašnjava takodje i zbog čega "razumeti" znači složiti se. Ljudi koji se medjusobno razumeju ne moraju da imaju samo jednako znanje, već i jednako biće. Samo tada je uzajamno razumevanje moguće. Druga pogrešna ideja koju ljudi imaju, a koja je naročito naro čito karakt k arakteris eristična tična za naše doba, doba, jeste jeste ta da razume razume-vanje može da bude različito, to jest da ljudi mogu i da imaju pravo da istu stvar različito razumeju. Sa gledišta sistema ovo je sasvim pogrešno. Razumevan mevanje je ne može da bud budee razli ra zličit čito. o. Može da postoji samo samo jedno jedno razumevanje, dok je sve ostalo nerazumevanje, odnosno nepotpuno razumevanje. Ljudi, medjutim, često misle da različito razumeju neke stvari. Primere za to možemo naći svakodnevno. Kako da objasnimo ovu protivurečnost? Prot ivurečno ivur ečnost, st, zapravo, zapravo, ne postoji. Razu Razume meva vanje nje znači razumevanje dela u odnosu na celinu. Ideja o celini se, medjutim, kod Ijudi može veoma razlikovati s obzirom na njihovo znanje i biće. Eto zbog čega je, opet, potreban sistem. Razumevanje se uči kroz razumevanje sistema i svega što je u vezi sa sistemom. Ali ako se govori na uobičajenom nivou, bez pred predsta stave ve o školi il i siste sistemu mu,, mora mora se priznati priznati da razum razumeevanja ima onoliko koliko ima i ljudi. Svako će sve razumeti na svoj sopstveni sopstveni nači n, to jest u skladu sa ovom il i onom mehaničkom uvežbanošću ili navikom; ali sve je to subjektivno i relativno razumevanje. Put ka objektivnom razumevanju vodi kroz školske sisteme i kroz promenu bića. Da bih ovo objasnio, objasnio, moram ponovo ponovo da se vratim vrat im na podel podelu u čoveka čoveka na na sed sedam am katego kategorija. rija. Neop Neopho hodn dno o je da uvidite uvidite da izmed izmedju ju čoveka 1, 2 i 3 sa jedne i čoveka više kategorije sa druge strane postoji
75
velika veli ka razlika. razl ika. Ova razlika je, je , zapravo, mnogo mnogo veća nego što možemo i da zamislimo. Ona je tako velika da se čitav život sa ovog gledišta vidi kao podeljen na dva koncentrična kruga - unutrašnji i spoljašnji krug čovečanstva. U unutrašnji krug spadaju ljudi br. 5, 6 i 7, u spoljni ljudi br. 1, 2 i 3. Ljudi br. 4 se nalaze na pragu unutrašnjeg kruga, odnosno izmedju dvaju krugova.
Unutrašnji krug se, sa svoje strane, deli na tri koncentrična kruga; unutarnji, u koji spadaju Ijudi br. 7, srednji, u koji spadaju ljudi br. 6 i spoljni unutrašnji krug u koji spadaju ljudi br. 5.
Ova podela nas se trenutno ne tiče. Za nas sva tri unutrašnja kruga obrazuju jedan unutrašnji krug. Spoljni krug u kom živimo ima nekoliko imena koja označavaju njegove različite osobine. On se naziva mehaničkim krugom, zato što se u njemu sve dogadja, sve je u njemu mehaničko, a ljudi koji u njemu žive su mašine. On se takodje naziva i krugom pometnje pometnje jezika, jer svi ljudi
koji žive u ovom krugu govore različitim jezikom i nikada se ne razumeju. Svako sve shvata različito. Tako smo došli do zanimljive definicije razumevanja. To je nešto što pripada unutrašnjem krugu čovečanstva, a ne svima nama. Ako ljudi spoljašnjeg kruga shvate da se ne razumeju i ako osećaju potrebu za razumevanjem, moraju prodreti u unutrašnji krug, jer je razumevanje medju ljudima moguće samo u njemu. Razne vrste škole služe kao kapije kroz koje Ijudi mogu mog u da prodju u unutrašnje unutra šnje krugove. A li za ulazak u krugove više od onih u kojima smo se rodili potreban je dug i naporan rad. Prvi korak u ovom radu predstavlja prou čavan je novog jezika . Možete postavitipitanje: kakav kakav je to jez ik koji učimo? Sada ću moći i da vam odgovorim na to. U pitanju je jezik unutrašnjeg kruga, jezik na kome ljudi mogu da se medjusobno razumeju. Mora vam biti jasno da potpuno stojimo izvan ovog unutrašnjeg kruga i zato možemo znati jedino rudimentarne delove toga jezika. Ali čak će nam i ti rudimentarni delovi pomoći da se razumemo bolje nego što bismo to ikada bili u stanju bez njih. Svaki od tri unutrašnja kruga ima sopstveni jezik. Mi proučavamo jezik spoljnog medju unutrašnjim krugovima. Ljudi Lju di spoljnog unutr ašnjeg ašnj eg kruga kruga proučavaju jezik srednjeg, a ljudi srednjeg jezik unutrašnjeg. Ako me upitate kako sve ovo može da se dokaže, reći ću vam da može da se dokaže jedino proučavanjem sebe sebe i dalj da ljim im posmatranjem. Ako A ko ustanovimo da uz proučavanje sistema možemo bolje da razumemo sebe i druge ljude, ili recimo da bolje možemo da razumemo izvesne knjige, ili pak izvesne ideje, a naročito ako nadjemo konkretne činjenice koje pokazuju da se to novo razumevanje razvija, to će biti ako ne dokaz, a ono bar znak da je taj dokaz moguć.
Moramo imati na umu umu da naše razumevanje razumevanje,, baš kao i naša svest, nije uvek na istom nivou. Ono se neprestano koleba. To znaći da u jednom trenutku razumemo više, a u drugom manje. Ako u sebi zapazimo tu razliku u razumevanju, moći ćemo da uvidimo da najpre postoji mogućnost da se ovih viših nivoa razumevanja držimo, a zatim i da ih nadmašimo. A l i , teorijsko proučavanj e nije nije dovoljno. dovoljno. NeophodNeophodno je da radite na svom biću i na njegovoj promeni. Ako svoj cilj formulišete formuli šete sa stanovišta stanovi šta želje da razurazumete druge ljude, ljude , morate imati imat i na umu jedan veoma važan važa n školski princip: druge Ijude možete da razumete samo u onoj meri u kojoj ste u stanju da razumete i samog sebe, i samo na nivou svoga sopstvenog bića. Ovo znači da možete da prosudjujete o nivou nečijeg znanja, ali ne i o nivou tudjega tudjega bića. bić a. U drugim drugi m ljudima možete videti vid eti samo samo onoliko koliko imate u sebi. Ljudi, medjutim, stalno prave grešku utoliko što misle da su u stanju da prosudjuju o tudjem biću. Stvari, medjutim, stoje tako da ako žele da sretnu i da razumeju ljude na višem stupnju razvoja nego što su oni sami, moraju raditi ra diti s ciljem cilj em da izmene izmene sopstven sopstveno o bić e. Sada moramo da se vratimo na proučavanje centara i na proučavanje pažnje i pamćenja sebe, jer su to jedini putevi koji vode ka razumevanju. Pored podele na dva dela, pozitivni i negativni, koja, kao što smo videli, nije jednaka za sve centre, svaki od naša četiri centra je podeljen još na tri dela. Ova tri dela odgovaraju odgovaraju defmiciji defmicij i samih centara. Prvi Prv i od njih nj ih je "mehanički" i u seb sebee uključuje motorički i instinktivni princip, princi p, pri čemu jedan jedan od njih može da preovl preovladj adjuje; uje; drugi je "emocionalni", "emocionalni", atr eći eć i "intelektualni". Dijagram koji sledi prikazu prikazuje je položaj delova delova intelektua intelektualno lnog g centra. centra. Ovaj Ovaj cencentar je podeljen na pozitivni i negativni deo, a svaki od ta dva dela je opet podeljen podeljen na t ri . Tako se intelektualni intel ektualni centar zapravo sastoji od šest delova. 78
Svaki od ovih šest delova je sa svoje strane opet podel podeljen jen na tr i dela dela:: mehanički, emo emocion cionalni alni i intelektualintelektualni. ni . O toj toj drugoj drugoj podeli pode lićemo ćemo,, medjutim, medjutim, govoriti tekznatno kasnije, sa izuzetkom jednog dela, a to je mehanički deo intelektualnog centra, o kome ćemo govoriti odmah. Podela centara na tri dela je veoma jednostavna. Mehanički deo radi gotovo automatski; on ne zahteva nikakvu pažnju. Zbog ovoga, medjutim, nije u stanju da se prilagodi promeni okolnosti, nije u stanju da "misli" i nastavlja da radi onako kako je počeo čak i ako su se okolnosti sasvim izmenile. U intelektualnom centru mehanički deo obavlja sav posa posao o oko registro registrovan vanja ja utisaka, utisaka, sećanja i asocija asocijacija cija.. To je sve sve što št o bi norm normaln alno o i trebalo trebalo da radi ako drugi drugi delovi obavljaju svoj posao. On nikad ne odgovara na pitanja upućena čita č itavom vom centru, centru, nikada nikada ne bi trebalo da da pokuša va da reši probleme celog centra i nikad ne bi trebalo ništa da odlučuje. Na nesre ću, ovaj ovaj deo deo je zaprav zapravo o uvek uvek sprem spreman an da donosi odluke i uvek odgovara odgovara na svakojaka pitanja, pitanj a, na vrlo vrl o uzak uzak i ograni čen način, gotovim gotovi m fraza frazama ma,, kolo kvij alnim izrazima i partijskim sloganima. Svi ti i mnogi drugi elementi naših uobičajenih reakcija predstavljaju rad mehaničkog hani čkog dela intelektualnog intelektualnog centra. Ovaj deo ima svoje sopstveno ime. Zove se "formativni aparat" ili ponekad "formativni centar". Mnogi, a naročito ljudi br. 1, odnosno velika većina čovečanstva, žive svoj život samo sa formativnim aparatom, nikada se ne doti čući drugih delova delova svog intelektualnog intelektualnog centra. centra. Formativni aparat je sasvim dovoljan za neposredne životne 79
potre potrebe be,, za prijem utica uticaja ja A i za odgov odgovor oree na njih i za iskrivljavanje i odbijanje uticaja C. "Formativno mišljenje" uvek može da se prepozna. Formativni centar, na primer, ume da broji samo do dva. On sve nepres neprestano tano deli na dva: "boljš eviza m i fa šiz am", am" , "radnici i buržoazija", "proleteri i kapitalisti" i takodalje. Većinu savremenili fraza možemo da zahvalimo formativnom mišljenju, a isti slučaj je i sa većinom popularnih teorija. Možda bi moglo da se kaže i da su sve popularne teorije svih vremena formativne. Emocionalni deo intelektualnog centra sastoji se prven prvenstv stven eno o od onog onog što se naz naziv ivaa intele intelektu ktualn alnom om emociemoci jo m (intelekt ualnim oseć anjem), anj em), tj . od želje za znanjem, zadovoljstva što se zna, nezadovoljstva što se ne zna, radosti zbog otkrića itd.. mada sve ovo može da se manifestuje na vrlo različitim nivoima. Rad emocionalnog dela zahteva punu pažnju, ali u ovoin delu centra pažnja ne zahteva nikakav napor. Nju privlač pri vlač i i održav odr žavaa sam predmet, veoma veoma čes to pom oću identifikacije, koja se obično naziva "interesovanjem", odno odnosn sno o "entuzijazm "entuzijazmom om", ", "strašću" ili il i "preda nošću". Intelektualni deo intelektualnog centra uključuje u sebe sposobnost stvaranja, konstruisanja, pronalaženja i otkrivanja. On ne može da radi bez pažnje, ali pažnja u ovoni delu centra mora da bude kontrolisana i održavana voljom i naporoin. To je glavni kriterijum u proučavanju delova centara. Ako ih posmatramo sa stanovišta pažnje, odmah ćemo znati o kom delu centra je reč. Kad pažnje nema, ili kad ona luta, nalazimo se u mehaničkom delu; ako pažnju privlači i održava pred predm met pos posma matra tranja nja,, to jest jest razmišljanja, reč je o emocionalnom delu; a ako pažnju kontroliše i na predmetu drži volja, u pitanju je intelektualni deo. Isti metod istovremeno pokazuje i kako da se intelektualni deo centra navede na rad. Time što posmatramo pažnju i što po pokuš kuš ava mo daje kon tro liš emo , prisiljavamo sebe sebe da radimo u intelektualnim intelektualni m delovima centara, budući buduć i da isti princip važi za sve centre podjednako, mada nam
možda neće biti baš tako lako da razlikujemo inelektualni deo drugih centara, kao na primer intelektualni deo instinktivnog centra koji radi bez bilo kakve pažnje koju bismo mi mogli da opazimo i da kontrolišemo. Uzmimo emocionalni centar. Trenutno neću govor i t i o negativnim emocijama. Pogledaćemo samo podelu ovoga ovoga centra centra na tri tr i dela: mehani čki, emocionalni emocionalni i intelektualni. Mehanički deo se sastoji od najjeftinije vrste gotovog humora i grubog smisla za smešno, sklonosti prema uzbudjenjima, uzbudjenjima, sklonosti prema spektakularnim predstavama, uživanja u spoljnom sjaju, sentimentalnosti, sklonosti da se bude u gomili i deo gomile i sklonosti prema svim oblicima osećanja gomile i prema potpunom gubljenju u nižim, poluživotinjskim osećanjima: surovosti, sebičnosti, kukavičluku, ljubomori, zavisti itd. Emocionalni deo može da bude veoma različit kod različitih ljudi. On može da sadrži smisao za humor, odnosno odnosnosmisao smisao za smešno sme šno,, kao i versko osećanje, oseća nje, estetsko estetsko osećanje, moralno osećanje i u tom slučaju može da vodi budjenju savesti. Sa identifikacijom može, medjutim," da bude bude sasvimdrugač iji , može može pos postat tatii vrlo ironičan, sar sarka kasstičan, surov, tvrdoglav, zločest i ljubomoran - samo na nešto manje primitivan način nego mehanički deo. Intelektualni deo emocionalnog centra u sebi sadrži moć umetničkog stvaranja, koje se odvija uz pomoć intelektualnih delova motoričkog i intelektualnog centra. U slučajevima kada intelektualni delovi motoričkog i intelektualnog centra koji su neophodni za manifestovanje kreativnih sposobnosti nisu dovoljno uvežbani ili po svome razvoju ne odgovaraju ovom delu, on može da se manifestuje u snovima. To objašnjava divne i umetničke snove inače nimalo umetnički orijentisanih ljudi. Intelektualni deo emocionalnog centra takodje predst predstavl avlja ja i glavno glavno sedište magne magnets tsko kog g centra. centra. Hoću da kažem da magnetski centar, ako postoji samo u intelektualnom centru, il i samo samo u emocionalnom emocionalnom delu emocionalnog emocionalnog centra, ne može da bude dovoljno jak da bi bio efikasan i
uvek je podložan greškama i neuspehu. Intelektualni deo emocionalnog emocionalnog centra, onda onda kadaje potpuno razvijen i radi punom punom snag snagom om,, predsta predstavlj vlja, a, medjutim medjutim,, put ka višim višim cen cen-trima. U motori čkomcent čkomc entru, ru, mehanički mehanič ki deoje deoje automatski. automatski. Njem Njemu u pripa pripada daju ju svi auto automa matsk tskii pokreti pokreti koji se obično nazivaju "instinktivnim", kao i oponašanje i sposobnost oponašanja koja u životu igra tako veliku ulogu. Emocionalni deo motorič motor ičkog kog centra prvenstveno prvenstveno je vezan za uživanje u kretanju. Ljubav prema igrama i sportovima normalno pripada pripada ovom delu motori čkog centra, ali kada se sa njom pomešaju identifikacija i druge emocije, emocije , ona se veoma veoma retko nalazi na tom mestu, te se Ijubav za sportove u većini slučajeva nalazi u motoričkom delu intelektualnog il i l i emocionalnog emocionalnog centra. centra. Intelektualni deo motoričkog centra je vrlo važan i veoma zanimljiv instrument. Svako ko je ikada dobro uradio ma kakav fizički posao, posao, šta št a god to bilo, bil o, zna da da je za za svaku vrstu posla potrebno puno pronalazaka. Čovek mora da pronadje svoje sopstvene male metode za sve što čini. Ovi pronaiasci predstavljaju posao intelektualnog dela motori moto ričko čkog g centra, a njegov njegov rad je takodje takodje potreban potreban i za mnoge druge Ijudske pronalaske. Sposobnost voljnog oponašanja glasa, intonacije i pokreta drugih ljudi, onakva kakvu poseduju glumci, takodje pripada intelektualnom delu motoričkog centra. Za više, odnosno kvalitetnije stupnjev stupnjevee ove sposobnosti sposobnosti potrebno je, medjutim , i učešće učeš će intelektualnog dela emocionalnog emocionalnog centra. Rad instinktivnog centra je od nas veoma dobro skriven. Zaistapoznajemo, odnosno osećamo i možemoda posm posmatr atram amo, o, jedino njeg njegov ov čulni i emo emocio cional nalni ni deo deo.. Mehanički deo u sebi sadrži uobičajene osećaje, koje veoma često uopšte ne primećujemo, ali koji nam služe kao pozadina za druge osećaje. Tu su, takodje, i instinktivni pokreti u pravom značenju ove reči, to jest svi unutrašnji pokreti pokreti kao kao što je cirkulaci cirkulacija ja krvi , kreta kretanj njee hra hrane ne u orgaorganizmu i unutrašnji i spoljni refleksi. 82
Itelektualni deo instinktivnog centraje veoma veliki i veoma veoma važan va žan.. U stanju stanju samosvest samosvestii i l i u stanju koje koje mu je blisko čovek može da da dodj dodjee u kontak kontaktt sa intelektua intelektualnim lnim delom instinktiv insti nktivnog nog centra i od njeg njegaa može puno da nauči kada je reč o funkcionisanju ljudske mašine i njenim mogućnosti mogućn ostima. ma. Intelektualni Intelektualni deo deo instinktivnog centra je um koji stoji iza celokupnog rada organizma, i to je um sasvim različit od intelektualnog uma. Proučavanje delova centra i njihovih specijalnih funkcija zahteva izvestan stepen pamćenja sebe. Onaj ko ne parnti sebe nije u stanju da posmatra dovoljno dugo niti dovoljno jasno da bi osetio i razumeo razliku medju funkcijama koje pripadaju različitim delovima različitih centara. Proučav Pro učavanj anjee pažnje ukazuje ukazuje na delove delove centara centara bolje no ma šta drugo, drugo , ali a li i za njega njega je takodje takodje potreban izvestan stepen pamćenja sebe. Veoma Veoma brzo ćete shvatiti shvatit i da je vaš celokupan celokupan rad na sebi vezan za pamćenje sebe i da bez njega ne rnože uspešno da se odvija. A pamćenje sebe sebe predst predstavlj avljaa deli de limič mično no bubu djenje, to jest početak početa k budjenja. budjenja. Prirodno Prir odno je - a to mora mora da bude bude veo veoma ma jasno jasno - da se nikakav rad ne može odvij ati u snu.
83
