OSNOVE SPORTSKOG TRENINGA I UVOD U TEORIJU SPORTSKOG TRENINGA
1.Osnovne karakteristike sporta Sport je nastao od lat. reči disportare (zabava, igra, vežbanje). Sport je aktivnost koja raznovrsno utiče na čoveka. U širem smislu – takmičarska aktivnost, specifična priprema i odnosi na takmičenju. U užem smislu to je sportski rezultat. Karakteristike: 1. Organizovana delatnost koja ima svoj sistem u kome su osnovne komponente trening i takmičenje. 2. Takmičenje je regulisano zvaničnim pravilima, opštim i posebnim normama. 3. Ponašanje takmičara mora biti u skladu sa principima neantagonističke orjentacije s humanom osnovom (fair play).
2. Forme sporta 3 nivoa: 1.BAZIČNI (MASOVNI) SPORT 2. SPORT MLAĐIH GENERACIJA 3. VRHUNSKI SPORT 1. – školski sport, studenski sport, sport u vojsci i miliciji, samostalno bavljenje sportom. Trening je usmeren na optimalan nivo fizičke i tehničko-taktičke pripremljenosti, ka uspešnoj radnoj aktivnost i očuvanju zdravlja. Usklađuje se sa školskim i radnim obavezama i ograničen u pogledu vrhunskih rezultata. 2. – mlađi sportisit koji su prošli selekciju i za koje postoje realne pretpostavke da će postati vrhunski sportisiti=talenti. Okupljaju se u kampovima perspektivnih sportista. Najperspektivniji se proglašavaju za olimpijske nade. Pripreme su dobro osmišljene, raznovrsne i izfinansirane od društva. 3. – najveća rezultatska postignuća međunarodnog i svetskog značaja. Ciljana pripremljenost, primena najefikasnijih strategija, priprema, najpogodnije organizovane forme, odgovarajuća metodika. Maximalno težak stvaralački rad.
3. Funkcije sporta Sport je društveni fenomen. Postoje mnogobrojne funkcije sporta. Etalonska funkcija – rekordi kao osnovna mera (etalon) za svakog sportistu i njegove reztultate. Euristička funkcija – polje stvaralaštva. Usavršavanje trenažne tehnologije, materijalno tehničkih uslova. Vaspitno-obrazovna funkcija – služi za vaspitanje i obrazovanje, ali i zloupotreba. Zdravstveno-rekreativna funkcija – zdrav način života Hedonistička funkcija – zadovoljstvo za sve (sportiste, trenere, publiku), rekordi, titule, pobede, popularnost pa i samo vežbanje. Pripremna funkcija – usavršavanje mišićno, srčanog, disajnog i nervnog sistema.
Estetska funkcija – najveći svetski spektakl koji prate milijarde ljudi. Estetska zadovoljstva. Tema u umetnosti. Posmatračka funkcija– okuplja brojnu publiku u cilju pridobijanja ljudi – sportista. Ekonomska funkcija – najveći obrt kapitala. Reklame i intres kampanja Socijalizacijska funkcija – prilagođavanje promenljivim okolnostima i očekivanjima sredine. Sticanje znanja i veština.
4.Klasifikacija sportskih grana - je neophodna radi određivanja mesta svakoj pojedinačnoj sportskoj grani u celokupnom sistemu sporta, radi lakšeg izučavanja, vrednovanja. I grupa (rezultat zavisi prvenstveno od samog sportiste) 1.Monostrukturne – ciklične (atletska trčanja, veslanje, plivanje, biciklizam) i aciklične (skokovi, bacanja, dizanje tegova). 2.Polistrukturne –sportske igre (fudbal, košarka, rukomet) i borilačke veštine (boks, rvanje...). 3.Kompleksne – desetoboj, sedmoboj, petoboj,višeboj, biatlon, triatlon. II grupa (rezultat zavisi od veštine upravljanja tehničkim sredstvima ili životinjama) Automobilizam, motociklizam, jedriličarstvo, sankanje, konjički sportovi III grupa (rezultat zavisi od tačnosti i preciznosti) Streljaštvo, streličarstvo, kuglanje. IV grupa (rezultati zavisi od upoređivanja modelarsko-konstukcionih aktivnosti) Automodelarstvo, aviomodelarstvo. V grupa (rezultat zavisi od apstraktno-logičkog mišljenja) Šah, bridž. go. Podela na olimpijske i neolimpijske sportove. Olimpijski se dele na : -ciklične (plivanje, veslanje, trčanje) -acikilčne (brzinsko snažne, skokovi, bacanja) -sportske grane sa složenom strukturom (sportska i ritmička gimnastika, umetničko klizanje, skokovi u vodu) -borilački sportovi (mačevanje, rvanje) -višeboji (biatlon, triatlon, desetoboj, petoboj...) -sportske igre (odbojka, košarka, fudbal...) Prema načinu određivanja rezultata: 1.Sportske grane sa objektivnim, merljivim rezult. (trčanje, plivanje, bacanja, skokov) 2.Sportske grane sa vizuelnim određivanjem rez. (gimnastika, skokovi u vodu) 3.Sportske grane sa posebnim popkazateljem rez. (boks, rvanje,sportske igre) 4.Sport. grane sa kombinacijom objektiv. i subjekt.ocena (smučarksi skokovi i letovi)
II ZAKONISTOSTI SPORTSKOG TRENINGA
1.Usmerenost ka max rezultatu, specijalizacija i individualizacija. U sportu postizanje maksimuma zavisi od brojnih unutrasnjih i spoljasnjih faktora koji uticu na rezultat.Maksimalni rezultat je uvek individualno dostignuce,tako da licni rekord moze biti u jednom slucaju znacajan samo za sportistu,u drugom znacajan za drzavu a nekad i za ceo svet. Usmerenost ka max rezultatu se postepeno realizuje tako da se maximalni rezultati dostižu kasnije u uzrastu i u etapi treninga koja je za to najpovoljnija.Ovakva orijentacija u mnogome zavisi od trenera.I on mora teziti ka najvecim dostignucima ali ne po cenu narusavanja logicnog toka razvoja vrhunskog sportiste.U zavisnosti od realnih mogucnosti odredjuju se krajnji cilj sportske pripreme i ciljvi po etapama treninga. Usmerenost ka vrhunskom rezultatu se realizuje primenom najefikasnijih metoda, sredstava i opterećenja, optimalizaciju režima života, intenzifikaciju takmičenja, racionalnu strukturu takmičenja i treninga, odgovarajuću kontrolu.Najkrace receno,usmerenost ka maksimalnom rezultatu se realizuje usavrsavanjem i optimalnom regulacijom trenaznih,takmicarskih,vantrenaznih i vantakmicarskih faktora sportske pripreme. U savremenom sportu sve vise je izrazena tendencija da jedan sportista ne moze postizati vrhunske rezultate u dve sportske grane,ma koliko bile srodne.cak je sve manje onih koji su to u stanju da urade u razlicitim disciplinama iste sportske grane.Danas gde postoje takvi slucajevi rec je o nedovoljno razvijenim sportskim granama a ne o izuzetnim pojedincima.Zbog toga treba uvaziti princip sportske specijalizacije,sto znaci da potencijali jednog sportiste moraju se usmeriti ka određenoj sportskoj grani i nekoj konkretnoj sportskoj disciplini u njenom okviru. Upravo je specijalizacija u sportu dovela do novih rekorda.Sa specijalizacijom sportiste paralelno teče i specijalizacija trenera,pa i svih drugih faktora sportskog rezultata. U orijentaciji,selekciji i pripremi sportista neophodno je postovati princip individualizacije.Specijalizacija mora biti u skladu sa individualnim sposobnostima.Svakom sportisti treba omoguciti da se bavi sportskom disciplinom koja mu individualno najvise odgovara.To nije lako jer su sposobnosti cesto prikrivene i nije moguca precizna prognoza rezultata u buducnosti.Kontrola,posebno ona na pocetku koju nazivamo dijagnostikom,ima veoma vaznu ulogu. Orijentiri u radu su: a)relevantne karakteristike konkretne sportske grane b)modelne karakteristikevrhunskih sportista u toj sportskoj grani
2. Odnos opšte i specifične pripreme Priprema sportiste,kao najveci i najvazniji deo sistema sportske pripreme,obuhvata tri medjusobno povezane komponeente: 1.Sportski trening 2.Sportsko takmičenje 3.Vantrenažne i vantakmičarske faktore pripreme
Osnovni sadrzaj opste i specificne pripreme cine vezbe koje se dele po kriterijumu slicnosti sa konkretnom sportskom granom na: 1.Takmičarske 2.Specifično-pipremne 3.Opšte-pripremne U specificnu pripremu se ubrajaju prve dve vrste vezbi a u opstu pripremu treca vrsta vezbi.Opšta i specifična priprema su nezaobilazan deo sportske pripreme, zbog zahteva sa svestranim razvitkom,kao ciljem opste pripreme i zahtevima za specijalizaciju,u okviru koje znacajan deo ima svestrana priprema. Svestrana priprema je racionalno izgrađivanje motoričkog potencijala sa uzimanjem u obzir svih zakonitosti razvoja, koje planski vode preko redovnih etapa selekcije do specijalističkog treninga i budućeg majstorstva.Svestranost se ne odnosi na ciljeve vec na metode,sredstva i forme treninga,velicinu i karakteristike vrsenog trenaznog rada. Dublja analiza odnosa opste i specificne pripreme pokazuje da se ove vrste pripreme nalaze u dijalekticnom jedinstvu.Trening u pocetnim etapama mora odgovarati uzrasnim karakteristikama i podrzavati sveukupni razvoj organizma.Jedan od bitnih uslova da se to obezbedi je odgovarajuca zastupljenost opste pripreme u trenaznom procesu kao protivteza preranoj specijalizaciji. Znacaj opste pripreme,narocito opste fizicke pripreme,raste u slucaju nezadovoljavajuceg nivoa fizickog razvitka i motorickih sposobnosti konkretnog sportiste.Isto vazi i u sportskim granama jednostavnije strukture u kojima se izdvaja jedna dominantna sposobnost. Najveci udeo u treningu opsta priprema ima u etapi pocetne sportske pripreme ,koja predstavlja prvi deo stadijuma bazicne pripreme.Procenat opste pripreme u treningu krece se u rasponu od 50-80%.Osnovni tip treninga je trening opste pripreme u kome dominantno mesto zauzima opsta fizicka priprema.Sto se tice sadrzaja,treba da preovladjuju prirodni oblici kretanja (hodanje,trcanje,bacanje,skakanje itd) U toku narednih etapa treninga udeo i znacaj opste pripreme se sve vise smanjuje,sto je posledica sve veceg obima specificnog rada.U etapi maksimalnih dostignuca,odnosno u treningu vrhunskih sportista,na opstu pripremu se odvaja 10-20% ukupnog treninga,pri cemu se sredstva opste pripreme koriste kao faktor aktivnog odmora.U trecem stadijumu sportske karijere,udeo opste pripreme ponovo pocinje da se povecava. Opsta priprema mora biti specijalizovana,jer postoji realna opasnost od negativnog transfera,a samim tim umanjenja trenaznih efekata.Osim svestranog razvitka i formiranja baze sportske specijalizacije,opsta priprema ima funkciju aktivnog odmora u treningu,narocito posle udarnih mikrociklusa i serije specificnih opterecenja trenaznog i takmicarskog karaktera.Veoma je vazno znati da se opsta priprema moze upotrebiti kao efikasno sredstvo u namernom privremenom obaranju sportske forme u takmicarskom periodu.Ukoliko je doslo do povrede ili oboljenja,ili duzeg prekida trenaznog procesa,primena sredstava opste pripreme jedini je ispravan put ponovnog uvodjenja sportiste u trenzni proces. Opsta i specificna priprema su neraskidivo povezane,uzajamno se uslovljavaju i u optimalno postavljenom trenaznom procesu nalaze u odgovarajucem medjusobnom odnosu.
Najvaznije funkcije opste pripreme su: 1. Svestran razvitak ličnosti 2. Formiranje fundamenta sportske specijalizacije 3. Aktivan oporavak 4. Razbijanje monotonije 5. Namerno privremeno obaranje sportske forme 6. Sprečavanje ili umanjenje povreda i oboljenja 7. Uvođenje sportiste u trenažni proces
3.Kontinuiranost trenažnog procesa Kontinuiranost trenaznog procesa je jedna od osnovnih zakonitosti sportskog treninga.U osnovi ove zakonitosti je potreba da se efekti pojedinacnih treninga (mikrociklusa) medjusobno povezu,tako da se svaki naredni gradi na tragovima prethodnog. Prvi zadatak je da se trening gradi na nacin koji obezbedjuje njegove pozitivne efekte.Drugi zadatak u treningu je da se izbegnu svi neopravdani prekidi trenaznog procesa,koji mogu docesti do gubljenja,do tada stecenih,pozitivnih adaptacionih promena u organizmu sportiste.Treci zadatak bi bio da se regres treniranosti svede na minimum. Kontinuiranost trenaznog procesa karakterise se sa 3 osnovne postavke: 1.Sportski trening se gradi kao visegodisnji proces koji osigurava najbolji efekat sportske specijalizacije i postizanje maksimalnih sportskih rezultata. 2.Veza izmedju delova trenaznog procesa obezbedjuje se povezivanjem brzih,odlozenih i kumulativnih trenaznih efekata 3.Smenjivanje napora i odmora u trenaznom procesu treba da obezbedi optimalne uslove za progresiju treniranosti i maksimalno ispoljavanje potencijalnih mogucnosti sportiste. Kontinuitet trenaznog procesa ne odnosi se na povezvivanje 2 treninga ili 2 mikrociklusa,vec na citavu sportsku karijeru.U idealnoj situaciji,sportista tokom karijere ne gubi kontinuitet u treningu,izuzev u kracim vremenskim periodima kada mu je potreban odmor i oporavak.U slucaju duzih prekida,povratak na raniji nivo je veoma tezak nekada nemoguc. Genetski materijal odgovoran za adaptaciju organizma (RNK i belancevine) nije ravnomerno rasporedjen kod ljudi i nije neiscrpan.Svako raspolaze sa odredjenom kolicinom ovog materijala.Smatra se da su ljudi sposobni da podnose sumarne maksimalne napore samo oko 4 godine treninga.Te 4 godine moraju biti u uzrastu koji je optimalan za postizanje vrhunskih rezultata. Svaki duzi prekid u treningu,vodi regresiji treniranosti.Kada se ponovo zapocne sa treningom,genetski potencijal se iscrpljuje za povratak na prethodni nivo,umesto za skok na visi nivo treniranosti. Kod mladih sportista je dovoljno da se svakodnevno uobicajeno treniraju i 1-2 puta,u nedeljnom mikrociklusu,primene veca opterecenja.Takav rezim treninga bi za vrhunskog sportistu bio rasterecujuceg ili odrzavajuceg karaktera-oni treniraju 2 i vise puta u toku dana,a u toku sedmodnevnog ciklusa primenjuju 4-7 treninga velikog opterecenja. Trenazni efekti mogu biti brzi,odlozeni i kumulativni.
Brzi trenazni efekti su promene u stanju organizma na kraju pojedinacnog treninga.Promene su izrazene u svim fizioloskim sistemima organizma ukoliko je opterecenje na treningu bilo dovoljno veliko.Njegova karakteristika je snizenje nivoa fizicke radne sposobnosti,posebno u onim sposobnostima koje su bile predmet pojedinacnog treninga. Odlozeni trenazni efekat zavisi od vremena izmedju 2 treninga.Razlikuju se tri tipa odlozenih efekata: Prvi tip se karakterise nedovoljnim oporavkom fizicke radne sposobnosti,jer je vreme izmedju treninga bilo kratko da bi doslo do potpunog oporavka.Ukoliko bi se nizali treninzi iste usmerenosti na ovakav nacin,sportista bi uskoro poceo da pokazuje znakove pretreniranosti.Zato se posle nekoliko treninga,koji se sprovode u uslovima nedovoljnog oporavka,daje odmor sportistima,sto dovodi do oporavka i superkompezacije sposobnosti. Drugi tip se javlja pri uobicajenom trenaznom radu,kada do sledeceg treninga protekne dovoljno vremena da se uspostavi pocetni nivo fizicke radne sposobnosti.Ovaj tip trenaznih efekata ne vodi sportistu na visi nivo,ali je veoma pogodan za trenazni rad koji zahteva stabilne uslove. Za treci tip karakteristicna je faza superkompezacije,odnosno povecanje fizicke radne sposobnosti.Ovakav nacin treniranja dovodi do ukupnog povecanja sposobnosti,jer je sportista sposoban da u sledecem treningu izvrsi rad vece sumarne velicine opterecenja. Kumulativni trenazni efekat je suma brzih i odlozenih efekata treninga.rezultat ovog sumiranja efekata je stabilizovanje ili povecanje stanja treniranosti.U organizmu sportiste dolazi do sustinskih promena u njegovoj strukturi. Oporavak posle velikih opterecenja traje vise od 24 sata.Medjutim,procesi oporavka teku heterohrono,sto omogucava da se trenira svakodnevno,jer se neke funkcije organizma brze oporavljaju.Pored toga,heterohrono teku i adaptacioni procesi.
4.Postepeno povećavanje i valovitost dinamike treninga Ceo trenazni proces je proces adaptacije na opterecenje.U principu u svakoj novoj etapi usavrsavanja,sportistu treba izlagati opterecenjima koja su blizu granicama njihovih funkcionalnih sposobnosti.tako se organizam sportiste podstice na stalno prilagodjavanje novim zahtevima.Sportski rezultati zavise od velicine opterecenja ali tu postoji opasnost da sportista udje u stanje pretreniranosti. Opterecenja ne mogu nekontrolisano rasti.Ljudske mogucnosti su ogranicene mogucnostima adaptacije,tako da u odredjenom momentu povecana opterecenja imaju negativan efekat.Ta granica izmedju najvecih efekata i naglog pada naziva se kriticnom velicinom trenaznog opterecenja.Ova velicina zavisi od individualnih adaptivnih reakcija i menja se tokom trenaznog procesa.Brzina pomeranja ove granice predstavlja znacajan pokazatelj njegovog talenta. Maximalno opterećenje nije ono koje sportista može da podnese, ono predstavlja opterećenje koje dostiže granicu moguće funkcionalne aktivnosti organizma, ali koje ne prelazi granicu njegovih adaptivnih mogućnosti. Opterećenja treba da se povećavaju i postepeno i skokovito. U toku karijere,opterecenja se visestruko povecavaju.Sumarni godisnji obim treninga koji kod pocetnika iznosi oko 100-200 sati,naraste tokom karijere i do 1500 sati.Znatno se povecava i broj treninga u toku dana i
mikrociklusa,broj treninga sa velikim opterecenjem u toku mikrociklusa,obim takmicarske aktivnosti itd... Valovitost dinamike opterecenja je jedna od najvaznijih teorijskih postavki treninga.Ovo je karakteristicno za sve strukturne jedinice trenaznog procesa i ima veliki znacaj za sportsku praksu.Valovitost je izrazenija u vecim strukturnim jedinicama jer u manjim jedinicama mogu biti zastupljene i druge varijante dinamike opterecenja.Odavno su zapazene 3 vrste talasa: 1.mali talasi,karakteristicni za mikrocikluse treninga 2.srednji talasi,karakteristicni za mezocikluse treninga 3.veliki talasi,karakteristicni za etape,periode i godisnje makrocikluse treninga Valovitost dinamike opterećenja uslovljavaju: 1.odnos obima i intenziteta treninga-povecanje jednog od njih uslovljava smanjenje drugog 2.Procesi oporavka i adaptacije se odvijaju po fazama i heterohrono 3.periodicno kolebanje fizicke radne sposobnosti pod uticajem faktora sredine i bioritmova Primenjeno opterećenje ne daje efekat odmah, jer je organizmu potrebno vreme da se adaptira i oporavi do nivoa superkompezacije.Snizenje ukupne velicine opterecenja organizam dozivljava kao rasterecenje posle kojeg dolazi do povecanja sposobnosti i sportskih rezultata.Ova pojava se naziva fenomen zakasnele transformacije. Prednosti valovite dinamike opterećenja su: sprečavanje pretreniranosti, povećanje fizicke radne sposobnosti i sumarnog obima rada.
5.Cikličnost procesa treninga Postojanje ciklusa je zakonita pojava,jer je determinisana prirodom trenaznog procesa i takmicenja i karakterom adaptacije u procesu pripreme.u jednom vremenskom periodu dominantna je trenazna priprema,u drugom se u pripremu ukljucuju takmicenja,u trecem takmicenja zauzimaju centralno mesto itd. Adaptacija na trenazne i takmicarske uticaje ima fazni karakter.Kada se ti uticaji sumiraju u odredjenom kracem ili duzem vremenskom periodu,rec je o nekom od ciklusa.Ceo proces sportske pripreme tokom karijere sportiste gradi se po ciklusima. Trenazna priprema se ostvaruje u razlicitim ciklusima u kojima se u skladu sa postavljenim ciljem,sistematizuju zadaci,sredstva,metodi i opterecenja.Oni moraju imati odgovarajuce mesto u strukturi ciklusa,jer nijedno sredstvo,metod ili opterecenje ne moze biti efikasno u svakom trenutku i na svakom mestu treninga.Zato trener mora poznavati strukturu trenaznog procesa,ne samo po njenim strukturnim jedinicama vec mora poznavati i zakonitost njihovog medjusobnog odnosa i povezivanja u celinu.Rad po ciklusima omogucava i da se realizuju ostali principi sportskog treninga. Ciklus mora da bude zaokružena radna celina, relativno samostalna, ali u čvrstoj vezi sa prethodnim i narednim ciklusima.U svakom ciklusu se moraju postovati tendencije trenazne pripreme prethodnog ciklusa,sto znaci da se on delimicno mora i ponoviti. Nijedan deo trenažnog procesa se ne može valjano analizirati samostalno ako se ne uvaži njegova pripadnost većoj strukturnoj jedinici.
III VRSTE PRIPREME SPORTISTE
1.Fizička priprema Fizicka priprema je jedna od najvazijih vrsta pripreme i sastavni je deo pripreme sportista u svim sportskim granama.Za razlicite sportske grane fizicka priprema ima razlicit znacaj.U nekim sportskim granama fizicka priprema direktno utice na sportski rezultat,u drugim je taj uticaj indirektan.Na primer indirektan uticaj fizicke pripreme na rezultat je u streljastvu,automobilizmu,sahu i itd.U ovakvim sportskim granama,sportisti se za vreme takmicenja veoma malo krecu ali su izlozeni velikim statickim ili psiholoskim naprezanjima koja se mogu lakse podneti ako je sportista dobro fizicki pripremljen. Fizicka priprema se deli na opstu i specificnu. Opsta fizicka priprema resava 2 zadatka u treningu: 1.Prvo,ona je neophodna za harmonican razvoj razlicitih motorickih sposobnosti. 2.Drugi zadatak je stvaranje osnove za specifican trenazni rad. Specificna fizicka priprema je orjentisana ka razvoju onih motorickih i funkcionalnih sposobnosti koje su specificne za konkretnu sportsku granu i koje znacajno uticu na nivo sportskih rezultata. Na osnovu toga moze se reci da rad na fizickoj pripremi mora biti diferenciran: 1.po razlicitim sportskim granama 2.po ralicitim sposobnostima(brzina,izdrzljivost...) Izbor sredstava,metoda i opterecenja u fizickoj pripremi mora biti u skladu sa nivoom pripreme sportiste,polom i uzrasnim karakteristikama,periodom i fazom treninga itd. Sve fizicke sposobnosti i njihovi podsistemi su medjusobno povezani a karakter povezanosti je razlicit. Trener mora poznavati zakonitosti prirodnog razvoja sposobnosti,zakonitosti njihovog razvoja u treningu,odnos izmedju razlicitih i koje su fizicke sposobnosti specificne za njegovu sportsku granu.
2.Tehnička priprema Sportska tehnika se definise kao racionalno i efikasno izvodjenje kretanja radi resavanja motorickih zadataka u procesu treninga i takmicenja.Pod tehnickom pripremom se podrazumeva stepen usvojenosti sistema kretanja karakteristicnog za sportsku granu i usmerenog ka postizanju visokih sportskih rezultata. Model sportske tehnike je cilj kojem svaki sportista teži, ali ga praktično nikad do kraja ne ostvaruje. Sportska tehnika je usko povezana sa fizičkom i taktičkom pripremom.Na tehniku uticu i promene pravila,usavrsavanje sportskih objekata,sprava i rekvizita,ekserimenti trenera,rezultati naucnih istrazivanja itd.Nova motoricka resenja,nove tehnike uglavnom izmisljaju i promovisu vrhunski sportisti,ali i sportisti nizeg nivoa.Na taj nacin,nova tehnika ako je rezultativna,odmah se primenjuje u sportskoj praksi i postaje predmet izucavanja. Tehnicka priprema u sportu moze biti: 1.opsta 2.specificna
Opsta tehnicka priprema je predpostavka formiranja specificnih vestina u konkretnoj sportskoj grani.Veci broj raznovrsnih motorickih vestina,koje imaju pozitivan karakter,dobra su osnova za specificno tehnicko usavrsavanje.Prvo treba tehnicki ispravno nauciti osnovna kretanja pa tek zatim usavrsavati motoricke sposobnosti.Zato u mladjem uzrastu treba raditi na razvoju koordinacionih sposobnosti jer od njihovog razvoja zavisi kasniji nivo sportske tehnike. Sadrzaj specificne tehnicke pripreme cine: a)osnovna sportska tehnika b)dopunska sportska tehnika Osnovnu sportsku tehniku cine osnovna kretanja,stavovi i polozaji u konkretnoj sportskoj grani,koji omogucava sportisti da se u skladu sa pravilima takmicenja,uspesno takmici.Na takmicenjima pocetnika odlucujucu ulogu ima novo bazicne tehnike. Dopunska sportska tehnika je visi nivo tehnike karakteristican za pojedine sportiste.Ova tehnika je u vezi sa njihovim individualnim karakteristikama i na osnovu nje se govori o specificnom tehnickom stilu nekog sportiste.Na takmicenjima vrhunskih sportista,dopunska sportska tehnika znacajno utice na rezultat,znatno vise nego osnovna tehnika. Sportska tehnika u nekoj grani se može podeliti na: 1.tehnika u celini 2.podsistem tehnike (delovi,faze i detalji) O tehnici u celini se radi kada se sportisti takmice u izabranoj sportskoj grani. Deo tehnike,kao podsistem celine,sastavni je deo celovite tehnike.Ako se bilo koji deo tehnike dalje podeli rec je o fazama tehnike.Faze tehnike se dele na tehnicke detalje koji neku fazu cine.To su kretanja pojedinih delova. Rezultativnost tehnike odredjuje njena efikasnost,stabilnost,varijabilnost,ekonomicnost i minimalna takticka informisavnost. Efikasnost tehnike se odredjuje odnosom motorickog potencijala i pokazatelja sportskog rezultata. Stabilnost tehnike sposobnost sportiste da u uslovima takmičenja stabilno izvodi tehniku u celini i po njenim delovima. Varijabilnost tehnike je neophodna za uspesan nastup,jer sportista svoju tehniku mora prilagodjavati promenljivim uslovima takmicenja. Ekonomicnost tehnike se karakterise po tome koliko energije sportista trosi na izvodjenje tehnike u celini. Minimalna taktička informisanost tehnike za protivnike izuzetno je vazna tehnicka karakteristika u svim sportskim granama u kojim taktika znacajno utice na sportski rezultat. Važna stavka u tehničkoj pripremi je ispravljanje grešaka: -treba ih ispravljati odmah, prvo one koje mogu dovesti do povređivanja, ispravljati najviše 2 greške istovremeno, analiza uzroka, demonstracija pravilne tehnike, prvo istaći dobre stvari pa greške, u cikličnim sportovim greška se ispravlja odmah a u acikličnim na kraju vežbanja, ponavljanje pravilnog kretanja naglas, ispravljanje do prvih znakova umora i smanjenje pažnje.
3.Taktička priprema Osnovna funkcija taktike je da se putem vestog vodjenja sportske borbe dodje do zeljenih rezultata.Strategija u sportu se odnosi na najopstija pitanja pripreme za uspesan nastup na takmicenjima.I strategija i taktika mogu biti opsteg i specificnog karaktera.Opsta strategija i taktika su usmerene na stvaranje opstih uslova koji omogucavaju uspesan nastup.Jedan od najvaznijih uslova je sticanje odgovarajucih znanja i vestina,kao i umenja da se oni racionalno primene u takmicenju. Za odgovarajucu takticku pripremljenost neophodno je:: sistematsko menjanje uslova, analiza takmičenja, povećavanje znanja, samostalno planiranje i sprovođenje taktike, povećanje nivoa fizičke i tehničke pripremljenosti, sposobnosti predviđanja, učestvovanje u većem broju takmičenja sa različitim protivnicima, razvijanje sposobnosti maskiranja namera, fintiranja (min. taktička informisanost), razvijanje perifernog vida, efikasno raspoređivanje snage, racionalnost, stvaranje sporske navike. Specificna strategija i taktika se odnose na konkretno takmicenje na kome sportista ucestvuje i gde su poznati protivnici,vreme takmicenja,uslovi takmicenja itd.Priprema za takva takmicenja se odvijaju u 3 etape: 1.etapa –takticka zamisao 2.etapa-takticki plan 3.etapa-takticka aktivnost Takticka zamisao je osnovna strateska ideja za konkretno takmicenje.Ona se razradjuje pre takmicenja i sadrzi cilj i zadatke koje sportista treba da realizuje.Ona se odnosi i na predvidjanje osnovnih namera pritivnika. Na osnovu takticke zamisli pravi se takticki plan.Treba dobro prouciti protivnika,njegove dobre i lose strane.Narocito je vazno da se prouci tehnicko-takticka aktivnost sportiste koju on najcesce uspesno koristi,kao i najefikasnije mere za njeno neutralisanje.Vazno je prikriti stvarne namere i takticki iznenaditi protivnika. Takticka zamisao i takticki plan se realizuju u taktickoj aktivnosti.U toku takmicenja ,plan se moze zadovoljavajuce ostvarivatiali moze doci i do njegovog kraha.Trener je taj koji mora pravovremeno i odgovarajuce reagovati. U okviru ukupnih priprema,takticka priprema ima znacajno mesto i u najvecoj meri je povezana sa tehnickom pripremom.Povezanost takticke pripreme sa drugim vrstama priprema (fizickom,psihickom i teoretskom) takodje postoji. Taktika se moze podeliti na:individualnu,grupnu i ekipnu U sportskim granama postoji podela na taktiku napada i taktiku odbrane i po nekim autorima podela na aktivnu (nametanje svog načina takmičenja) i pasivnu (sputavanje namera protivnika). Metodika taktičkog obučavanja ima 3 nivoa: 1.Taktičko vežbanje u olakšanim uslovima (sa liderom, nizbrdo) 2.Takticko vezbanje u otežanim uslovima (dodatno suprotstavljanje protivniku, rešavanje zadataka na zadat način, ograničeno vreme i prostor, broj pokušaja, aktivnost u uslovima zamora, napetosti) 3.Takticko vezbanje u realnim uslovima (konkretno takmičenje)
Metode u modelu takmičarske aktivnosti: (sportske igre i borilački sportovi) 1.Metod treninga bez protivnika (usvajanje tehnike) 2. Metod treninga sa uslovnim protivnikom (stalci, lutke, trenažeri) 3. Metod treninga sa partnerom (aktivni pomoćnik) 4. Metod treninga sa protivnikom (obrada tehnike u celini)
4.Psihološka priprema Psiholoska priprema se izdvaja kao posebna vrsta pripreme ali se uvek posmatra kao deo celine,odnosno vrsta pripreme koja je u tesnoj vezi sa fizickom,tehnickom i taktickom pripremom.Visok nivo,fizicke,tehnicke i takticke pripreme,kao i ukupne pripreme,koja se ogleda u nivou sportske forme,pozitivno utice na psiholosku pripremu sportiste. Psihoska priprema se mora shvatiti kao dugorocni proces psiholoskog rada sa sportistima koji pocinje sa prvim treningom pocetnika i traje tokom citave karijere.Ona prati i potpomaze realizaciju ciljeva i ispunjavanje zadataka u drugim vrstama pripreme.U dugotrajnom procesu psiholoske pripreme,vodi se racuna o stvaranju uslova za povoljani razvoj licnosti i ciljano se ostavaruju efekti adaptacije na takmicarske i trenazne situacije.To zahteva odgovarajuce upravljanje psiholskom pripremom sportiste,koje obuhvata procese dijagnosticiranja,planiranja,programiranja,realizacije,kontrole,analize i korekcije.Efekat rada na ovoj vrsti pripreme je odgovarajuci nivo psiholoske pripremljenosti. Psiholoska priprema i njeni efekti mogu biti uslovno podeljeni,po kriterijumu specificnosti,na opsti i specificni deo. Opsta psiholoska priprema je usmerena ka sticanju opste osnove psiholoske pripremljenosti za iskusenja trenaznog procesa i takmicarske aktivnosti. Specificna psiholoska priprema je priprema za konkretno takmicenje,za nadmetanje sa poznatim protivnikom,u poznatim takmicarskim uslovima...U skladu sa tim,primenjuju se konkretne metode i sadrzaji za koje se ocekuje da ce dati najvece efekte. Psiholska priprema se moze podeliti i po kriterijumu vremenskih perioda na koje se ona odnosi: 1.Dugoročna –sa jasno definisanim dalekim ciljevima (olimpijske igre) 2.Srednjoročna – za npr. jednu sezonu takmičenja 3.Kratkoročna – za konkretno takmičenje Psihološka priprema može biti: INDIVIDUALNA I KOLEKTIVNA Kolektivna psiholoska priprema i njen rezultat-psiholoska pripremljenost,zavisi od psiholoske pripremljenosti svakog pojedinca ali nije njihov prost zbir.Trener treba da insistira na podredjivanju individue kolektivu,ali tako da se u okviru njega individua moze u punoj meri kreativno samo realizovati. Trener mora poznavati sredstva i metode psihološke pripreme, a sportski psiholog treba da prikuplja informacije o sportistima, stručno obrađuje i prezentira treneru. Trener sprovodi.
5.Teorijska priprema U sportskoj praksi teoretskoj pripremi se ne poklanja dovoljno paznje, jer mnogi smatraju da se ona sprovodi kroz ostale pripreme,ali to ne obuhvata sve forme u kojima se ona obavlja.Druge forme sportske pripreme su: 1. Vantrenažna – posebno organizovani i programirani časovi predavanja, video projekcije sa stručnim komentarima, stručni razgovori između dva treninga ili takmičenja. 2. Trenažna – programiranje problemskih situacija i traganje za rešenjem, objašnjenja u treningu vezana za obučavanje i vaspitavanje, informacija na početku treninga o cilju, zadatku. Pogodno vreme za teorijsku pripremu je u toku zajedničkih priprema izvan stalnog mesta boravka,na pocetku pripremnog perioda i u prelaznom periodu uoci faze aktivnog odmora u kojo sportisti trebaju samostalno da vezbaju. U zavisnosti od cilja može biti organizovana za sve, grupu ili pojedinca. Nju organizuje trener i najcesce sam obavlja,ali to po njegovom odobrenju moze uciniti i ostali clanovi strucnog tima ili neki drugi strucnjak.Veci efekat se ostvaruje kada sportisti u tome aktivno ucestvuju,a narocito ako tragaju za resenjima u problematicnim situacijama. Osnovni cilj teoretske pripreme je sticanje znanja, razvijanje sposobnosti posmatranja, pamćenja i zaključivanja o procesu sportske pripreme. U radu sa mladjim sportistima znacajno je i sticanje opstih znanja koja su u indirektnoj vezi sa sportskom aktivnoscu.Sa vaspitnog faktora izuzetno je vazno da se podudara ono sto se sportistima izlaze i ono sto se cini u treningu i izvan njega.
6.Integralna priprema Priprema sportista po pojedinim segmentima moze dati povoljan efekat samo ukoliko se pravilno objedine njeni delovi.to se postize integralnom pripremom.Ona je proces u kome se u treningu i takmicenju objedinjuju,uskladjuju i realizuju razlicite vrste pripreme. Sinteza svih vrsta pripreme u integralnu pripremu,ukazuje da je ova vrsta pripreme,ne samo neophodna vec i najvaznija vrsta pripremeza glavna takmicenja. Osnovno sredstvo integralne pripreme je takmicarska vezba:igra na dva gola za fudbalera,trcanje takmicarske deonice za trkaca,boks mec za boksera itd.Znacajnu pomocnu ulogu ima primena specificno-pripremnih sredstava,koja po svojim karakteristikama u potpunosti odgovaraju takmicarskoj vezbi i predstavljaju njen deo.Prerana i suvise cesta primena takmicarske vezbe brzo dovodi do odredjenog nivoa rezultata ali je ovakav nacin rada „kratkog daha’’. Problem integralne pripreme znatno je jednostavniji u ciklicnim nego u koordinaciono slozenijim sportskim granama,jer medju njima postoji razlika u obimu i rznovrsnosti tehnicke i takticke aktivnosti u takmicenju.U cilicnim sportskim granama,osnovni obim trenaznog rada ciklicnog karaktera maksimalno je priblizen takmicarskoj formi,strukturi,funkcionalnim i drugim karakteristikama takmicenja. Metodski postupci: 1.Olakšavanje uslova – slabiji protivnik, trčanje s liderom, nizbrdo 2.Otežavanje uslova – smanjivanje terena, jak protivnik, kraće vreme napada
3.Intenzifikacija takmičarske aktivnosti – povećanje igrališta, smanjenje vremena,povecanje tezine sprave IV)... METODE OBUKE Metodi obuke u sportskom treningu su nacini i postupci koji se primenjuju sa ciljem usvajanja i usavrsavanja znanja,umenja i navika kretanja.u procesu ucenja treba razlikovati ucenje automatskih pokreta i motorickih vestina.Ucenje automatizovanih poreta se odvija na podsvesnom nivou,dok ucenje motornih vestina zahteva koncentraciju. Prva faza ucenja motorne vestineje faza razvijanja grube koordinacije poreta Vizuelna informacija je u ovom periodu dominantna,dok kasnije gube na znacaju. U drugoj fazi dolazi do poboljsanja fine koordinacije zahvaljujuci proprioceptorima koji daju sve vise informacija o dinamici kretanja tela i stvaraju sve finiju sliku o svetu.To se pre svega odnosi na motoricko programiranje,dok se uloga cula znatno smanjuje U trecoj fazi dolazi to super fine koordinacije kada se povecava automatizam pokreta,a vecina naredbi za izvoddjenje kretanja prenosi se sa visih na nize nivoe centralnog nervnog sistema.
1.Sintetički metod Sinteticki metod je primenjen kada se neko kretanje ili pokret uči tako što se izvodi kao celina. Na pocetku je potrebno sportistima u celini demonstrirati kretanje kako bi mogli da vide cilj kretanja i stvore vizuelnu predstavu o kretanju.Kretanje moze demonstrirati trener,sportista koji je vec ovladao tim kretanjem ili se predstava o kretanju moze stvoriti pomocu audiovizuelnih sredstava.Demonstracija mora biti savrsena. Ukoliko se stvori pogresnapredstava i usvoji neka greska u osnovnom kretanju,sva kretanja koja se temelje na njima i koja treba u narednom periodu usvojiti,sadrzace tu greskui verovatno jos poneku njom prouzrokovanu. Sinteticki metod se koristi: a) pri usvajanju relativno jednostavnih pokreta i kretanja b) pri usvajanju složenog kretanja koje se ne može podeliti na faze i obucavati analitickim metodom c) pri usvajanju već usvojenog kretanja d) u radu sa početnicima e) u radu sa mlađim uzrastima Da bi se vezba uspesno izvela u celini nekada je pogodno olaksati spoljasnje uslove u kojima se primenjuje sinteticki metod. Prednost ovog,po mnogima najprirodnijeg,metoda je u tome sto se stice celovita predstava o kretanju.takodje omogucava formiranje sopstvenog stila,ali stila koji ne sme narusiti osnovnu logiku kretanja.
2.Analitički metod Podrazumeva kada se neko kretanje podeli na manje celine koje se zatim uvežbavaju.Ne mogu se deliti sva kretanja,posebno ne ona koja su relativno jednostavna. Bitna je logička podela na relativno samostalne celine.Nelogicna podela moze uciniti analiticki metod potpuno nedelotvornim. Ucenju prethodi demonstracija kretanja u celini,a zatim demonstracija onog dela kretanja koje se uci.Usvojeni delovi kretanja spajaju se u celinu pri cemu redosled povezivanja delova kretanja moze biti razlicit.Na treneru je da odluci koji redosled je najracionalniji. Analiticki metod se koristi: a) pri obučavanju složenih kretanja b) kada je potrebno posebno uvežbavati prvi deo c) kada je u prethodnoj obuci usvojena neka greška Prednost ove metode je sto se i najslozenija kretanja postepeno i pravilno usvajanje, dok je nedostatak gubljenje ritma i celovitosti kretanja,posebno kada se preterano dugo insistira na analitickom radu i okleva sa povezivanjem delova kretanja u celinu.Tada dolazi do automatizacije delova kretanja i poremecaja prirodnog ritma izmedju delova kretanja.
3.Kompleksni metod Ovaj metod je kombinacija analitičkog i sintetičkog metoda i u praksa je najcesci metod.Njegova prednost je u tome sto je moguce iskoristiti dobre strane analitickog i sintetickog metoda a izbeci lose. Postoje dve varijante: 1) prvo se kretanje obučava po delovima (analitički) pa u celini (sintetički) i na kraju se posebno uvezbava jedan deo kretanja koji nije dobro usvojen ili zbog toga sto je najvazniji deo celine 2) prvo se kretanje uci kao celina (sintetički) ,zatim se posebno uvezbavaju delovi kretanja,narocito oni koji su slabije usvojeni ili je u njima uocena greska (analiticki) i na kraju se sve objedinjuje u celinu (sinteticki). Komplesni metod se primenjuje: a)uvek posle analitičke metode (povezivanje faza u celinu) b)kada je sintetička metoda neefikasna (primena analitičke pa sintetičke metode/greške) Prilikom primene metode obuke znacajnu ulogu imaju pripremne i imitacione vezbe Pripremne vežbe: olakšavaju učenje, slične po karakteristici pravoj vežbi (trčanje-dzog, skip) Imitacione vežbe: moraju sačuvati karakteristike osnovne vežbe u olakšanim uslovima.
V )Metode opterecenja Ako je osnovni cilj u treningu da se ostvare trenazni uticaji koji su zavisni od velicine opterecenja.primenjuju se metode koje zovemo metodama opterecenja.Metodama optrecenja se ne razvijaju samo motoricke i funkcionalne vec i tehnicko-takticke,psiholoske i druge sposobnosti.
Sve metode opterecenja dele se u dve grupe: a)kontiunirane metode b)intervalne metode Ako je izmedju vezbanja u pojedinacnom treningu ne postoji pauza rec je o o nekom od kontinuiranih metoda,a ako postoji onda o nekom intervalnom metodu.obegrupe su tesno povezane
1.Kontinuirani metod Kontinuirani metod je karakterističan po opterećenjima koja se zadaju u glavnom delu treninga i traju sve vreme bez pauza za odmor i bez bilo kakvih prekida.Njegov sadzaj su obicno vezbe ciklicnog karaktera kao sto su: hodanje,veslanje,plivanje,voznja biciklom i dr....Pogodan za razvoj aerobne i aerobno-anaerobne izdržljivosti.Nekada je to specificna a nekada opsta izdrzljivost sto zavisi o kojoj sportskoj grani se radi. Priroda kontiuniranog treninga je takva da je trening obicno veceg obima a manjeg inteziteta Postoje 2 varijante kontinuiranog metoda: 1. Ravnomerni – je metod koji se vezba sa konstantim intenzitetom ili sa minimalnim kolebanjima.obicno su to jednolicni treninzi koji traju relativno duze,jednostavnog su sadrzaja koji se ne menja.Osnovni cilj je povecanje ekonomicnosti rada,izdrzljivosti za dugotrajan rad i povecanje voljnih kvaliteta sportiste 2. Promenljivi – se karakterise promenom intenziteta vezbanja koji varira od srednjeg do maximanog.Snizenje inteziteta nikad nije toliko da se sportista odmara,nikada ne vezba u kompeatornoj zoni inteziteta.Promene inteziteta mogu biti ritmične i aritmične, veće i manje oscilacije, češće i ređe promene. Promenljivi metod ima 3 varijante: - progresivni –intezitet se sve vise povecava - regresivni –intezitet se sve vise smanjuje - varijativni – intezitet sve vreme varira Primena kontiuniranog metoda: a) U prvoj faza pripremnog perioda b) Za razvoj izdržljivosti c) Pomaze brži oporavak d) kada je zadatak odmoriti sportistu e) odrzavanje dostignutog nivoa treniranosti f) razvoj voljnih karakteristika
2.Intervalni metod Intervalni metod je dominantan metod u prpremi sportista.U sustini ,u pogledu opterecenja sve se odvija intervalno,neprestano se smenjuju napor i odmor.To vazi i za vece i za manje trenazne
celine kao i za jedan,pojedinacni trening.Najcesce se u treningu vezbanje prekida u vise navrata,kako bi se sportista odmorio za sledeci napor.trajanje pauza moze biti razlicito. Intervalni metod ima 2 varijante: 1. Ponavljajući intervalni metod – je tipičan intervalni metod u kome je precizno određena serija ponavljanja vezbi istog trajanja, intenzitea i pauze.Prva varijanta ovog metoda podrazumeva ponavljanje vezbi istih karakteristika.U drugoj varijanti ponavlja se vezbanje koje je u prvoj seriji bilo razlicito.Kao tipicna druga varijanta moze se navesti kruzni metod treninga. 2. Promenljivi intervalni metod– je metod u kome se primenjuju vežbanja koja su različita po nekim karakteristikama.Promene mogu biti unapred odredjene ili spontane,izazvane unutrasnjim ili spoljasnjim faktorima.kao primer za spontane promene karakteristika vezbanja moze da posluzi metod treninga koji se zove fartlek promenljivi metod ima 3 varijante: a)progresivni promenljivi metod – za njega je karakteristicno povecanje opterecenja vezbanja u svakom narednom ponavljanju.U prvoj varijanti ,pri stabilnom intezitetu vezbanja postepeno se povecava deonica vezbanja ili vreme izvodjenja vezbe.U drugoj varijanti,pri stabilnom trajanju vezbe ili stabilnoj duzini deonice,postepeno se povecava intezitet vezbanja. b)regresivni promenljivi metod – je metod suprotan progresivnom,sto znaci da se smanjuje intezitet vezbanja u svakom sledecem ponavljanju.Ima 2 varijante.U prvoj se smanjuje duzina deonice ili trajanje vezbe pri stabilnom intezitetu kretanja,dok se u drugoj varijanti zadrzava na istim vrednostima duzine deonice ili trajanja vezbe , a smanjuje intezitet kretanja c)kombinovani promenljivi metod – cini jedinstvo progresivne i regresivne varijante u jednom treningu Intervalni metod se moze primeniti u jednom treningu kao jedna serija vezbi ili u vise serija
3.Takmičarski metod Takmicarski metod je metod u kome dominantno mesto zauzima takmičarska vežba.Takmicenja mogu biti organizovana izmedju sportista iste ekipe,mogu biti kontrolnog ili pripremnog karaktera,a tu su i zvanicna kvalifikaciona i osnovna takmicenja.Trener odlucuje sa kojom svrhom i na koji nacin ce se sportista takmiciti. U savremenom sportu je naglasena uloga takmicarskog metoda ,posebno u etapi neposredno pred takmičenje.Uoci vaznih takmicenja,trenazna priprema se prvenstveno oslanja na takmicarski metod,jer je to nacin da se poveca efikasnost pripreme i jedini moguci nacin da se sportista uvede u sportsku formu. Takmicarski metod je najspecifičniji metod pripreme.Izaziva najveće promene u funkcionalnom sistemu organizma,sto zahteva i odgovarajucu adaptaciju.Na taj nacin stimulisu se adaptacioni procesi a sportista se prilagodjava na rezim rada,situaciju i kretanja koja ga ocekuju na takmicenju Sa priblizavanjem glavnog takmicenja treba povecavati specificnost takmicarske vezbe.Na taj nacin se sportisti kroz primenu takmicarskog metoda uce da realizuju svoje mogucnosti.
Uslov za primenu ovog metoda je: odgovarajući nivo fizičke tehničko-taktičke pripreme, psihičke i teoretske pripreme.Nije preporucljiva njegova cesta upotreba posebno u radu sa mladjim kategorijama sportista. Pripada ili kontinuiranoj ili intervalnoj metodi,sto zavisi od sportske grane.
VI) Metode informacije Informacija je neophodni sastavni deo svakog treninga bez obzira da li je glavni zadatak u treningu vezan za velicinu opterecenja,usvajanje i usvrsavanje fizizkih sposobnosti,tehnike,taktike ili je vezan za psiholosku ili teoretsku pripremu sportista.Sve metode informacija mozemo podeliti na osnovne i pomocne
1.Osnovne metode informacije Osnovne metode informacije su : a)ziva rec b)demonstracija c)posmatranje 1. Živa reč – prethodi svim drugim metodama informacije,kao i primenjenim sredstvima pri vezbanju.To moze biti objasnjenje,opis,izlaganje-govor,komanda-naredba,pripovedanje i razgovor.Pripovedanje se najcesce koristi u radu sa decom-pocetnicima.Njim trener treba da zainteresuje i motivise decu da se na pravi nacin posvete sportskom treningu. Nakon demonstracije nekog kretanja trener koristi opisivanje kako bi dao dodatnu informaciju o kretanju ili to cini u toku samog vezbanja.Ako trener zeli da posebno naglasi znacaj neke vezbe koristi se objasnjavanjem.Trener izlaze kada vaspitava i obrazuje sportiste,individualno i kolektivno ih upucuje ili analizira protekli trening ili takmicenje.Dozvoli li pri tome da i sportisti pitaju i iznesu svoje misljenje,onda je to razgovor. Razgovor treba negovati,posebno u radu sa vrhunskim sportistima,jer oni poseduju dragoceno iskustvo i treneru mogu dati veoma korisne informacije.Trener se koriste komandom radi organizacije sportista ili radi upravlja kretanjem.Pod organizacijom sportista misli se na razlicite oblike postrojavanja prilikom vezbanja,demonstracije kretanja ili okuplja sportista radi informisanja.Komanda se moze odnositi na zauzimanje pocetnog polozaja,zapocinjanja ili zavrsetka nekog kretanja i dr.Ona odredjuje i nacin na koji ce se vezbati. Nju treba izbegavati ako je nepotrebna jer moze uneti nervozu medju sportiste.Ponekad je pozeljno komandu zameniti muzikom,kratkim uzvicima,gestovima i slicno. Osnovne namere zive reci su da se rese vaspitni zadaci u treningu,da se sportisti organizuju,da steknu znanja o nekom segmentu sportske pripreme,da analiziraju i ocene trening i drugo. Reč treba da bude kratka, jasna, sadržajna, podsticajna, poznati sadržaj, jezički ispravna, bez stranih reči, optimalni tempo, gledati prema sagovorniku, intonacija, uvažavanje uzrasta i pola, najviše dve informacije.
Zivu rec upotrebljavaju i sportisti kada se koriste autogenim treningom sa ciljemda upravlja kretanjem ili regulisu psihicko stanje. 2. Demonstracija – je rec koja je nastala od latinske reci ,,demonstratio“ što znači pokazivanje,dokazivanje,dokaz,pohvalnu besedu.U sportu,demonstracija oznacava pokazivanje pokreta ili kretanje koje se uci i ubraja se u ocigledna sredstva i metode informacije.Demonstracija se ne oslanja iskljucivo na vizuelnu,vec delimicno i na zvucnu i taktilnu percepciju.na pocetku obucavanja najvazniju ulogu ima vid.Zbog toga kada se radi o deci pocetnicima.Takodje se koristi i u radu sa naprednijim sportistima kada se uvodi novi element u vec usvojenu tehniku,kada se menjaju ranije nauceni detalji ili kada se zeli ispraviti greska. Demonstracija ima dva oblika: a) demonstracija stavova, položaja, pokreta i kretanja b)koriscenje vizuelnih sredstava a)Demonstracija je prikladna ako treba brzo stvoriti vizuelnu predstavu.ali ako treba podrobno objasniti na sta u kretanju treba obratiti paznju ,onda treba koristiti i vizuelna srestva. Demonstracija moze biti razlicita: 1)Realna demonstracija je ona koju trener ili sportista pokazu u stvarnoj sportskoj situaciji 2)Imitacija kretanja omogucava da se stvori predstava o kretanju i da se naglasi redosled kretanja u slozenijim kretanjima 3)“Ogledalo“ demonstracija je pokazivanje kretanja koje se izvodi u suprotnu stranu.koristi se samo za obucavanje pocetnika jednostavnim kretanjima. 4)“Lider“ demonstracija je ona kada trener pokazuje kretanje a sportisti istovremeno izvodi to kretanje b)Vizuelna sredstva obuhvataju seme ,crteze,fotografije,kinograme i video zapise.Najvecu vrednost imaju video zapisi.Snimljeni kretanje je moguce prikazati razlicitom brzinom i visestruko ponoviti.Usporeno prikazivanje cesce je kada se radi o prikazu taktike.Kada je u pitanju tehnika,usporenu demonstraciju ne treba zloupotrebljavati,jer se moze narusiti pravilna predstava o vremenskim karakteristikama vezbe.Najbolje je prikazati tehniku realnom brzinom,zatim usporeno i na kraju opet uobicajenom brzinom. Vizuelna sredstva se koriste na posebnim teoretskim ali i u prakticnom radu ako za to postoje uslovi. metodicki zahtevi demonstracije: a) neophodna je ako sportista nije stvorio predstavu o kretanju na osnovu objasnjenja b) obuka slozenim kretanjima zahteva da ziva rec prethodi demonstraciji c) najbolja demonstracija je kada sportista vidi kretanje u realnim,takmičarskim uslovima d) moze se iskoristiti usporena demonstracija radi stvaranja jasnije predstave
e)demonstracija je efikasnija ukoliko: je pauza između demonstracije i pokušaja manja, jedan do dva detalja f)Pokazivanje vezbe ne sme biti ometano i nista ne bi trebalo da ometa sportiste da se potpuno koncentrisu na prikaz kretanja g)sa vrhunskim sportistima je dovoljna demonstracija nekih elemenata kretanja dok se pocetnicima kretanje mora demonstrirati u celini. h)demonstrator mora izabrati takvo mesto i takav raspored sportista da ga svi mogu dobro videti,ako je moguce iz razlicitih uglova. 3.Posmatranje – je sastavni pratilac svakog pokazivanja .Ne posmatraju samo sportisti vec i trener.Oni to cine zajedno ili sportista posmatra samostalno po zadatku trenera ili licnoj inicijativi.Veoma je vazno menjati ugao posmatranja,kako bi se kretanje ’’uhvatilo’’ sa svih strana.Takodje rastojanje sa kojeg se posmatra kretanje treba da bude tri puta duze od deonice na kojoj se kretanje izvodi. Pozeljno je isto kretanje posmatrati i u trenaznim i u takmicarskim uslovima.Prilikom posmatranja uspesnih,efikasnih kretanja dobro je da sportista zamislja sebe kako izvosi kretanje.Sportista moze i sam sebe posmatrati u ogledalu pri kretanju,kontrolisati svoje kretanje i korigovati ga.U tom slucaju govori se o takozvanoj operativnoj ociglednosti
Pomoćne metode informacije Zvuk pri kretanju – predstava o ritmu i tempu Tragovi posle kretanja – informacija o amplitudi kretanja Orijentri – mogu biti predmeti, položaji tela i kretanje Tehnička sredstva – zvučna, vizuelna i taktilna Gestovi i mimika- sakrivanje namera od protivnika (neverbalne)
VII) SREDSTVA TRENINGA Sve vezbe u sportskom treningu se dele na: a)takmicarske b)specificno-pripremne c)opste-pripremne
Takmičarska sredstva Takmičarska vežba – je vežba koja je tipična za konkretnu sportsku granu i može se reći da je to sinonim za tu sportsku granu. To je najspecifičnija vežba ,jer se izvodi na takmicarski nacin i u uslovima takmicenja i u procesu primene je nezamenljiva po specifičnosti.I pored toga ona nije dovoljna da zadovolji sve zahteve sportskog treninga .Osnovni razlog za to je sto se organizam sportiste neizbezno adaptira nasvaku vezbu,pa i takmicarsku pa ona vise nema tako izrazeno
stimulativno dejstvo.U treninguje ponekad potrebno maksimalno opteretiti sportistu...Zbog toga je potrebno primenjivati i druge vrste vezbi. Postoje 2 vrste takmicarskih vezbi:: 1)Prava takmičarska vežba – Takmicarska vezba je prava kada se poštuju specifičnosti sportske grane i kada se sportisti takmice u uslovima i na nacin koji su regulisani vazecim pravilima 2)Trenažna forma takmicarske vežbe – moze se razlikovati ne samo po tome sto se sprovodi u treningu vec i po rezimu i po formi.. Donekle se mogu modifikovati pravila i uslovi takmicenja sto se cini u skladu sa ciljem treninga.Trenazna forma takmicarske vezbe ima jedan veliki nedostatak.U takmicenju na treningu,veoma je tesko modelirati psiholosko stanje sportiste u kome se on nalazi na zvanicnom takmicenju.Vesti treneri pronalaze nacin za to i cesto primenjuju razne nacine motivisanja sportista za takmicenje u treningu.
Specifično – pripremna sredstva Specificno-pripremne vezbe mogu biti: 1) Elementi takmičarske vežbe 2) Varijante takmičarske vežbe 3) Aktivnosti slične elementima takmičarske vežbe 4) Imitacione vežbe 5) Vežbe iz sličnih sportskih grana Ove vezbe su po nizu karakteristika bliske ali ne i podudarne sa takmicarskom vezbom.Slicnost moze biti kako po dinamickom tako i kinematickim karakteristikama..Specificno-pripremne vezbe imaju izuzetan znacaj za povecanje efikasnosti sportske pripreme.Ove vezbe su potrebne za povecanje opterecenja u specificnom radu,kao i za usvajanje novih elemenata takmicarske vezbe ili njihovih variajanti. Specificno-pripremne vebe se dele na: a) Razvojno – usmerene su ka razvoj sposobnosti b) Uvodno – usmerene su ka usvajanje ili usavršavanje sportskih vestina Specificno-pripremne vezbe mogu imati u jednom treningu dvostruku funkciju.Mogu sluziti za postizanje zeljenih trenaznih efekata,ali i za testiranje sportista.Tako je moguce dobiti brzu informaciju o nivou pripremljenosti sportiste.. Specificnost svake vezbe moze se posmatrati sa 3 aspekta: : 1) Motorički – da li je vežba takmičarska ili modifikovana 2) Situacioni – da li su isti uslovi ko na takmičenju 3) Energetski – da li se koriste isti energenti i ista količina energije
Opšte-pripremna sredstva Opste-pripremnim vezbama se resavaju zadaci opste pripreme u treningu.Ove vezbe treba da kompenzuju jednostran uticaj takmičarskih i specifično-pripremnih vežbi. Udeo ovih vezbi u treningu je ogranicen vremenom koje im se moze posvetiti u treningu i materijalno-tehnickim uslovima treninga. Pri izboru opste pripremnih vezbi trener treba da uvazava 2 zahteva: :1) Vežbe treba da budu raznovrsne i da dopunjavaju prostor koji nije obuhvaćen takmicarskim i specificno-pripremnim vežbama 2) Vežbe treba da budu izabrane tako da odgovaraju sportskoj specijalizaciji (pozitivan transfer) U vezi sa ovim zahtevima opste-pripremne vezbe se mogu podeliti na vezbe opste i specificne usmerenosti.Opste-pripremne vezbe su znacajnije za pocetnike nego za vrhunske sportiste.u vecem obimu se primenjuju u pripremnom periodu i prelanom periodu.One imaju svoje mesto i u takmicarskom periodu kada je potrebno sportistu rasteretiti specifinih uslova.
VIII) OPTERECENJA Karakteristike opterećenja Pod opterecenjem u sportskom treningu treba smatratiuticaj fizičkih vežbi na organizam sportiste koji izaziva aktivnu reakciju njegovih funkcionalnih sistema.Treba prihvatiti cinjenicu da opterecenje nije jednostavan skup elemenata koji ga cine.Zato svaki trener treba da traga za optimalnim odnosom izmedju opterecenja.Narocito je vazno da trener poznaje velicinu opterecenja,njegovu speciuficnost i doziranje opterecenja u trenaznom procesu. Potrebno je resiti nekoliko pitanja ukoliko se zeli potpuno jasba slika trenaznog opterecenja: a)identifikovati osnovne karakteristike i parametre opterecenja b)parametre opterecenja dovesti do merljivih velicina c)naci optimalan odnos izmedju komponenti opterecenja u zavisnosti od cilja i zadatka treninga Karakter opterecenja govori o tome da li je sportista opterecen u treningu ili na takmicenju. Po karakteru,opterecenja se dele na :trenazna i takmicarska Specificnost opterecenja se procenjuje nivoom slicnosti uticaja nekog opterecenja sa specificnim zahtevima konkretne sportske grane. Po specificnosti,opterecenja se mogu podeliti na : specificna i nespecificna
Velicina opterecenja u mnogim sportskim granama veoma dobro se dijagnosticira i kontrolise u trenaznom radu ali i u takmicarskim aktivnostima.Po kriterijumu velicine,opterecenja se dele na:mala,srednja,velika i maksimalna Opterecenja su odredjena obimom i intezitetom rada.Zato velicina opterecenja ima svoju spoljasnju i unutrasnju karakteristiku.Spoljasnju stranu opterecenja definisu kvantitativne karakteristike izvrsenog rada.Spoljasnju stranu opterecenja najbolje odredjuju pokazatelji obima rada(trajanje napora,duzina deonice...).Unutrasnja strana opterecenja predstavlja reakciju organizma na izvrseni rad (puls,laktati,Vo2 max...).Spoljasnji i unutrasnji pokazatelji su medjusobno povezani i uslovljavaju jedni druge.Svako spoljasnje povecanje obima i inteziteta rada prati pojacana reakcija organizma. Usmerenost opterecenja je odredjena trajanjem i karakterom pojedinih vezbi,intezitetom,trajanjem i karakterom pauze i brojemvezbi. Po uzmerenosti opterecenja se mogu podeliti u 3 grupe: a)opterecenja usmerena ka razvoju vegetativnih funkcija:aerobnih,aerobno-anaerobnih i anaerobnih b)opterecenja usmerena ka razvoju motorickih funkcija:sposobnosti,umenja,navika c) )opterecenja usmerena ka razvoju psiholoskih funkcija:emocionalnih,intelektualnih,voljnih Po kriterijumu koordinacione sloznosti ,opterecenja se mogu podeliti na onakoja se primenjuju: a)U stereotipnim uslovima b)U nestereotipnim uslovima Opterecenja se po psiholskim zahtevima mogu podeliti na: velika,srednja i mala. A po tome prema kojem elementu strukture sportskog treninga pripadaju,opterecenja se dele na opterecenja: pojedine vezbe, kompleksa vezbi, pojedinacnih treninga, trenaznog ili takmicarskog dana, mikrociklusa, mezociklusa, perioda.
Komponente opterećenja Usmerenost i velicina uticaja opterecenja odredjuje sledece komponente: a)intezitet rada b)obim rada c)trajanje i karakter pauze d)karakter vezbe 1) Intenzitet rada – u treningu oznacava stepen uloženosti rada za određeno vreme. Pokazatelj je potrošnje energije po jedinici vremena. u ciklicnim sportskim granama na intezitet rada uticu
sledeci faktori : brzina kretanja (subkrtična,kritična, nadkritična) i veličina dodatnog opterećenja (ili suprotstavljanja kretanju). U drugim sportskim granama na intezitet rada uticu: koordinaciona složenost vežbe; početni položaj,;smer kretanja,;oblik i masa sprave,;masa, otpor i nivo protivnika; stepene nervno – mišićnog naprezanja. Puls je objektivni pokazatelj intenziteta koji je dostupan treneru. Na osnovu njega određuje se zone intenziteta u kojoj se vezba.. Postoji 5 zona: zona max anaerobne moći,anaerobno-glikolitička zona, zona anaerobnoaerobnog rada, zona aerobnog rada i kompenzatorna zona. 2) Obim rada –Obim rada u treningu je količina izvršenog rada. Izražava se u: a) vremenskim jedinicama (sec,min,h) b) dužinskim jedinicama (m,km,cm) c) težinskim jedinicama (kg, t) d) brojčanim jedinicama (br. ponavljanja) Izbor pokazatelja obima zavisi od karakteristike sportske grane a posebno o specificnosti primenjene vezbe 3)Trajanje i karakter pauze –Trajanje pauze odredjuje usmerenost trenaznog rada.Pauzu ne treba smatrati kao nesto sto je suprotno vezbanju zato sto ona predstavlja drugu stranu jedinstvenog procesa u kome se smenjuju napor i odmor.U pauzi oporavak je u pocetku veoma brz a zatim sve sporiji.Pauze mogu biti razlicitog tipa:puna pauza, nepotpuna pauza, skracena pauza, produzena pauza Pauza moze biti pasivna,aktivna i mesovita.U pasivnoj pauzi nista se ne radi i sportista se odmara stojeci sedeci ili lezeci.U aktivnoj moze izvoditi neke ciklicne ili jednostavne aciklicne vezbe koje podsticu procese oporavkai veoma su malog inteziteta.Mesovita pauza sadrzi svoj aktivni i pasivni deo. 4) Karakter vežbe – Po svom karakteru sve vesbe se mogu podeliti: a) vežba opšteg uticaja (2/3 svih mišića) b) vežba delimičnog uticaja (1/3 do 2/3 svih mišića) c) vežba lokalnog uticaja (do 1/3 svih mišića) Karakter vezbe odredjuje pravac u kome teku procesi adaptacije.Vezbe opsteg uticaja su najcesce vezbe i njima se resava vecina zadataka u sportskom treningu.
Zamor u treningu i takmičenju Zamor je neizbezna pojava u treningu,veoma je kompleksna i nije dovoljno izucena.Zamor u sportu se smatra moćnim faktorom koji stimuliše mobilizaciju funkcionalnih rezervi, određuje granicu racionalnog obima treninga i obezbeđuje adaptaciju, uspešno takmičenje i sprečava pretreniranost i povrede. Postoje vise teorija zamora: 1) Teorija trovanja – ukazuje na nagomilavanje produkata, laktata 2) Teorija ugušenja – se oslanja na nedovoljna količina O2, hipoksija 3) Teorija iscrpljenja – iscrpljivanje energetskih rezervi Faktori zamora: hipertermija, dehidratacija, demineralizacija, porast pH, dislokacija Ka i jona Ca, iscrpljenje neurotransimitera, poremećaj triptofana, efekat slobodnih radikala, psihički faktor. Zamor je prirodna reakcija organizma kojom se on brani od prevelikih opterecenja koja prelaze granicu njegovih adaptacionih mogucnosti i dovode do patoloskih promena. Zamor se moze podeliti po sledecim kriterijumima: VIDLJIV i SKRIVEN OPŠTI i LOKALNI; AKUTNI i HRONIČNI Vidljiv zamor je karakteristican po smanjenoj radnoj sposobnosti.Manje izrazen zamor je skriveni zamor.On se teze otkriva jer se krije iza zadrzanog nivoa fizicke radne sposobnosti. Kombinacijom druge dve podele,dobijaju se sledece vrste zamora: Lokalni-akutni – izazvan jednokratnim opterećenjem, zamor samo pojedinih organa i sistema organa. Bez značajnih posledica. Lokalni-hronični - višestruko ponavljanje opterećenja, zamor samo pojedinih organa i sistema Opšti-akutni – jednokratno opterećenje, zamor celog organizma. Loša adaptacija organizma Opšti-hronični – višestruko opterećenje, zamor celog organizma.Pretreniranost zbog nemogućnostiadaptavije na opterećenje. Oporavak je proces u kojim se uspostavlja homeostaza,u kom dolazi do vracanja sposobnosti na pocetni radni nivo.Treba razlikovati dve faze oporavka: a)Prva faza je faza fukcionalnih promena i odnosi se na rani period oporavka. b)U drugoj fazi dolazi do znacajnih fukcionalnih ali strukturalnih promena u organima i tkivima kao rezultat adaptacije. Brzina oporavka je različita. U prvoj 1/3 sportista se odmori 60%, u drugoj 1/3 30% a u trećoj 1/3 10%. Opravak se može ubrzati. Sredstva oporavka mogu biti:Trenazna,psiholoska i medicinska Za trenera su najvaznija trenazna sredstva.Najbolje sredstvo oporavka je racionalno isplaniran,programiran i realizovan trenazni procesu kome se smenjuju trenazna i takmicarska opterecenjai odmor
IX PERIODIZACIJA SPORTSKOG TRENINGA
1.Sportska forma Sportska forma je stanje optimalno najbolje pripremljenosti, ali i proces koji se menja u toku sportske karijere u skladu sa sportskim napredovanjem svakog pojedinca.Biti u sportskoj formi i to u pravom trenutku najvažniji je zadatak.Samo ukoliko uspesno rese ovaj zadatak sportisti mogu postici zeljeni rezultat.Kriterijum za procenjivanje sportske forme je takmičenje.Takmicenje je najboljhi test jer se u njemu integrisu sve komponente sportske forme Osnovne komponente sportske forme su: fizička, tehnička, taktička i psihološka pripremljenost. Ukoliko su ove komponente na poterbnom nivou moze se reci da je sportista ili ekipa u stanju visoke treniranosti Cesto se desava da igraci u kratkom vremenskom periodu nastupe veoma razlicito :jednom izvrsno,drugi put slabo.Tada je doslo do narusavanja harmonicnog odnosa komponenti sportske forme ili su se izmenile operativne komponente koje su podlozne brzim promenama. Sportska forma zavisi od nivoa dominantnih faktora pa njima u trenaznom procesu treba posvetiti najvecu paznju.Razlikuju se tri faze: a)faza ulaska u sportsku formu – u prvoj fazi se radi na izgradnji fundamenta od cijeg kvaliteta zavisi nivo sportske forme.U pocetku se odvojeno razvijaju fizicki i tehnicko-takticki kvaliteti sportista a zatim se sve vise objedinjuju takmicarskoj vezbi.Faza ulaska u sportsku formu razlicito traje i cesto je uslovljena kalendarom takmicenja. b)faza odrzavanja sportske forme – se naziva i fazom relativne stabilnosti,zato sto rezultati sportista zakonito osciliraju.Sportisti u ciklicnim sportskim su u sportskoj formi ako postizu rezultate najmanje 98% a u aciklicnim brzinsko-snaznim 95-97% od svog najboljeg rezultata.Podudara se sa takmicarskim periodom.Problem moze nastati ukoliko takmicarski period traje dugo jer sportska forma moze da traje najvise 2-2.5 meseca. c)faza privremenog gubitka sportske forme – se zakonito pojavljuje.Sportsku formu je nemoguce zadrzati u duzem periodu jer da bi sportiste podigli na visi nivo u narednom ciklusu moramo srusiti staru sportsku formu i izgraditi novu.Ovim se sprecava i pretreniranost. Razlikuju se: 1) Individualna SF – Sa njom je znatno lakse upravljati,jer je renaznom procesu moguce individualno doziranje opterecenja.Medjutim greske u trenaznom procesu tesko se mogu nadomestiti. 2) Ekipna SF – skup najboljih pojedinaca koji najbolje funkcionišu kao celina.Trener mora da se orjentiše na one pojedince koji su nosioci glavnog tereta takmičenja.
Sportista u SF se prepoznaje po: brzom i lakom započinjanju treninga, izvođenje specifičnog mišićnog rada na visokom nivou, ekonomičnom treniranju, tehničko-taktičko funkcionisanje, btzo usvajanje novih veština, brzo oporavljanje, pozitivno emocionalno stanje.
2.Struktura sportskog treninga Struktura – način građenja treninga, njegov sklop i raspored delova koji ga čine. Osnovna gradivna jedinica celokupnog trenažnog pproces je 1trening koji traje od 45 – 60 min. 3 nivoa: I – mikrostruktura – jedan pojedinačni trening i mikrociklusi (2-14 dana) II – mezostruktura – mezociklusi (15-45 dana) III – makrostruktura – makrociklusi (nekoliko meseci do nekoliko godina).
Pojedinačni trening Pojedinacni trening je osnovni oblik organizicije treninga u sportu. Trajanje zavisi od: cilja treninga, faze pripreme, uzrasta, nivoa pripremljenosti, broja treninga, spoljnih uslova. Traje od 30 min - 3 sata. Pojedinacni trening ima 3 faze: 1.Uvodno pripremni deo – Osnovni cilj ove faze je da zagreje sportistu i uvede ga u trening,odnosno da ga pripremi za resavanje zadataka u glavnom delu treninga. Trener treba da okupi sportiste i obrati im se, kaže cilj (princip svesnosti), napravi vedru atmosferu. Sve fiziološke funkcije treba da se podignu na viši nivo. Trajanje zagrevanje je kraće 25- 30 min., odnosno 25-30% ukupnog vremena treninga. Opterećenje treba da raste postepeno da ne bi došlo do mikrotraume. Mikrotraume nisu spolja uocljive ali nagomilavanje mikrotrauma moze da dovede do veoma teske povrede u najbezazlenijoj situaciji.Kao drugo nagli napor je stres za organizam i on se brani aktiviranjem kocecih mehanizama.Sportista nikad ne postize nivo fizicke radne aktivnosti koji bi pravilno zagrejan mogao dostici. Uvodno-pripremni deo se deli na opsti i specificni deo: Opšti deo treba zapoceti s prirodnim oblicima kretanja (trčanje, hodanje,bacanje i dr.) u skladu sa osnovnim didaktičkim principima:od lakseg ka tezem,od prostog ka slozenom i od poznatog ka nepoznatom Specifični deo treba u saglasnosti sa glavnim delom treninga. U njemu se primenjuju specificne vezbe koje su priprema za resavanje glavnog zadatka.U pocetku se rade vezbe dinamickog a zatim vezbe statickog karaktera.Ovim vezbama se pripremaju misici,tetive i ligamenti koji su najaktuelniji u vezbanju pa i najvise podlozni povredama. Zagrevanje dece mora biti dobro pripremljeno,sprovedeno i objasnjeno.Zagrevanje moze biti u frontalnom obliku,grupno,u parovima ili samostalno
2.Glavni deo – je najvažniji deo treninga. Po njemu se određuje tip pojedinacnog treninga i veličina primenjenog opterećenja,koji je metod treninga bio dominantan i drugo.Po vremenu on zauzima 60% ukupnog treninga i u njemu se rešavaju glavni zadaci treninga.Nekada je samo jedan zadatak u treningu,i takvi treninzi se nazivaju izborno-usmerenim.Kada je vise zadataka treninzi su kompleksni . Izborno usmereni – ostavljaju vece posledice na sportiste zato sto se sve vreme glavnog dela resava samo jedan zadatak.Veci zamor se javlja kada se primenjuju stalno iste vezbe na isti nacin.Oporavak od ovog tipa treninga je duzi za onu sposobnost koju smo ciljano razvijali dok je oporavak drugih sposobnosti veoma brz.Ove treninge treba cesce primenjivati u pripremnom periodu. Kompleksni – je realtivni manje efikasan jer šire zahtevaju prostor pripreme ali su zanimljiviji. Opravak je brži jer se radi od svega po malo.Ovi treninzi su nezamenljivi na samom pocetku sezone kada se zeli organizovani aktivan oporavak Osnovni problem je redosled rešavanja zadataka. Prilikom odredjivanja redosleda resavanja zadataka u kompleksnom treningu treba postovati pravila: a)Na pocetku se resavaju zadaci koji u vecoj meri zavise od CNS-a,a na kraju koji zahtevaju veliko angazovanje vegetativnih funkcija b)Vezbe za razvoj brzine se rade na pocetku c)Vrhunski sportisti mogu primeniti vezbe za razvoj brzine i na kraju glavnog dela d)Vezbe za razvoj eksplozivne snage treba raditi na pocetku ili u sredini glavnog dela e)Vezbe za razvoj izdrzljivosti u snazi treba raditi blize kraju glavnog dela f)Nova tehnika ili taktika na pocetku glavnog dela g)Poznata tehnika i taktika moze se raditi i na kraju glavnog dela h)Korisno je u treningu tehnike na kraju treninga kratko raditi na snazi pa zatim opet na toj tehnici i)Ako je zadatak razvoj izdrzljivosti prvo treba raditi na razvoju anaerobne a zatim aerobne izdrzljivosti.Razvoj aerobne izdrzljivosti je poslednji zadatak u kompleksnom treningu. 3.Završni deo – Ovaj deo treninga traje 5% ukupnog vremena. Fizioloski zadatak u ovom delu je podsticanje procesa oporavka,odnosno smirivanje fukcija organizma.Trening ne treba naglo prekinuti posle glavnog dela,vec proces oporavka zapoceti jos u toku treningaTreba smanjiti intezitet osnovnog vezbanja ili primeniti vezbe manjeg inteziteta.Sportistu treba i psiholski izvesti iz treninga,da zavrsi trening u vedrom raspolozenju tako da ce rado doci i na sledeci trening.Trener mora sportiste okupiti,kratko analizirati trening,pohvaliti i kritikovatione koji to zasluzuju i u kazati na naredne obaveze i zadatke.
Mikrociklus Mikrociklu je zaokružena radna celina treninga, koja može biti različita po trajanju, sadržaju i strukturi. U praksi traje od 2-14 dana (najčešće 7dana). u treningu vec formiranih sportista
obicno se u jednom mikrociklusu prosecnog trajanja (7 dana) primenjuje vise od 10 treninga dok kod mladjih sportista njihov broj znatno manji.U jednom mikrociklusu postoje dve faze:faza napora i faza oporavka. U fazi napora obuhvaceno je vise treninga koji podticu adaptivne procese u organizmu sportiste i naziva se stimulativnom fazom.Faza oporavka se nalazi na kraju mikrociklusa a moze biti i u njegovoj sredini.U jednom mikrociklusu odnos stimulativne faze i fafaze opravka je najcesce 1:1 i 2:2 au slucaju ekstremno dugog mikrociklusa moze biti i 3:3. Na strukturu mikrociklusa uticu sledeci faktori: režim životne aktivnosti sportiste, dinamika fizičke aktivnosti, sadržaj mikrociklusa, broj treninga, sumarno opterećenje,individualne reakcije na trenazna opterecenja, bioritmički faktori, mesto mikrociklusa u mezociklusu, mesto u makrociklusu, cilj i zadaci u mikrociklusu. Razlikuju se dve grupe mikrociklusa:osnovni i dopunski.Osnovni mogu biti takmicarski i trenazni a dopunski oporavka i uvodni.
DOPUNSKI
OSNOVNI TRENAŽN I OPŠTEPRIPREMNI OBIČNI
UDARNI
TAKMIČAR SKI
UVODNI
OPORAVKA
SPECIFIČNO -PRIPREMNI OBIČNI
UDARNI
Trenažni mikrociklus ima za cilj da odgovarajucim sadrzajem povecava ili stabilizuje fizicke,tehnicke i takticke sposobnosti,a takodje da podize nivo psiholoske,teoretske i integralne pripremljenosti.Trenazni mikrociljusi se dele na opstepripremne i specificno-pripremne. Ako su primenjena opterecenja uobicajena onda su to obicni trenazni mikrociklusi.Udarni trenazni mikrociklus je specifican po tome sto se u njemu primenjuju opterecenja na koja sportista nije navikao i koja zahtevaju adaptacione promene u njegovom organizmu. Trenažnim mikrociklusom se može smatrati i mikrociklus koji je po nekim svojim karakteristikama takmičarski ali za cilj ima pripremu (pr. nebitna utakmica Takmičarski mikrociklus je određen takmičenjem na kome treba uspesno nastupiti sto podrazumeva obezbeđenje optimanih uslova za uspešno takmičenje. Smešten je između 2 takmičenja među kojim je najmanje 2 dana za trening ili oporavak. Može trajati veoma kratko ali se po pravilu završava danom oporavka.Njegovo minimalno tajanje je 3 dana. Uvodni mikrociklus se nalazi između trenažnog i takmičarskog mikrociklusa.Resavaju se problemi oporavka,koji mora biti potpun i psiholoske pripreme za nastup na takmicenju. Tripičan
uvodni mikrociklus j eposledji mikrociklus u pripremnom periodu.On se moze nalaziti i u takmicarskom periodu uoci nekog vaznog takmicenja ili takmicenja posle relativno duze pauze. Mikrociklus oporavka – Njegova uloga zavisi od karaktera opterecenja u mikrociklusu koji mu prethode. U ovom vremenskom periodu povećava se broj dana aktivnog i pasivnog odmora, trenira se sa srednjim i sa malim opterećenjem.Zbog manje velicine opterecenja cesto se mikrociklus oporavka naziva rasterecujucim.Procesi oporavka posle napora razlicite usmerenosti teku razlicito.Neke funkcije organizma se oporavljaju brze neke sporije.Planianje sledeceg opterecenja lezi na tim osnovama.
5.Mezociklus Mezociklus je srednji ciklus je sačinjen od više mikrociklusa.U njemu moze biti najmanje 2 mikrociklusa (minimalno 15 dana) a najviše 6-7 mikrociklusa (45 dana). Najčešći mezociklusi su oni koji sadrze 4 mikrociklusa i traju oko mesec dana. Faktori koji odredjuju strukturu mezociklusa: kumulativni efekti treninga, specifičnost adaptivnih reakcija, cilj i zadaci mezociklusa, sadržaj treninga, karakteristike sportskog kalendara, dužina i interval između takmičenja, karakteristike sportske pripreme, uslovi oporavka, bioritmički faktor, stanje treniranosti, stepen i karakteristika zamora. U mezociklusu primenjuju se mikrociklusi različite usmerenosti. Naredni mikrociklusi mogu slediti u 4 moguća slučaja: 1. U situaciji potpunog oporavka 2. U situaciji povećane FRS 3. U situaciji vidljivog, izraženog zamora 4. U situaciji znakova pretreniranosti Svi mezociklusi se mogu podeliti u dve grupe.Prva grupa obuhvata osnovne a druga dopunske mezocikluse.Osnovni mezociklusi su karakteristicni za periode treninga u makrociklusu.Medju ove mezocikluse se ubrajaju bazicni i takmicarski mezociklus.Bazicni mezociklusi su osnovni mezociklusi u pripremnom a takmicarski u takmicarskom periodu treninga. OSNOVNI BAZIČNI OPŠTEPRIPREMNI
OBIČNI
UDARNI
TAKMIČARS KI
SPECIFIČNO PRIPREMNI
OBIČNI
UDARNI
DOPUNSKI UVODNI
KONTROLNO PRIPREMNI PREDTAKMIČARSKI
OBNOVNO PRIPREMNI OBNOVNO -ODRŽAVAJUĆI
Bazični mezociklus – u njemu se obavlja osnovni rad na stvaranju preduslova za takmicenje. Dele se na opštepripremne i specifičnopripremne.Opterecenja mogu biti u granicama dostignutog nivoa adaptacije.Tada organizam sportiste nema stimulans za adaptaciju na visem nivou,vec se uobicajenom velicinom primenjenog opterecenja stabilizuje.zato se ovaj tip bazicnog mezociklusa naziva stabilizirajucim.Mezociklus u kome se primenjuju sumarno velika opterecenja su razvojni mezociklusu.U njihovoj strukturi kljucno mesto zauzimaju udarni mikrociklusi razlicitog tipa.Obicno mezociklus sadrzi 1-2 udarna mikrociklusa,izmedju kojih mogu biti obicni mikrociklusa.U svim varijantama bazicnih mezociklusa osnovni elementi su trenazni mikrociklusi razlicitog tipa. Takmičarski mezociklus je osnovni tip mezociklusa koji u najvecoj meri zavisi od specificnosti sportske grane ili discipline. U takmicarskom mezociklusu se ostvaruje intezivan trenazni rad ciji je zadatak da dovede sportistu na nivo najvecih sposobnosti za nastup na takmicenju..U atrukturi takmicarskog mezociklusa dominiraju takmicarski mikrociklusi koji se redjaju jedan za drugim.Posle niza takmicarskih mikrociklusa sledi mikrociklus oporavka. U grupu dopunskih mezociklusa ubrajaju se sledeci mezociklusi:uvodni,kontrolnopripremni,predtakmicarski,obnovno-pripremni i obnovno-odrzavajuci Uvodni mezociklus je prvi srednji ciklus sezone. Osnovni cilj je uvesti sportistu u sezonu i pripremi ga za napore koji slede vec u narednim mezociklusima.Velicina opterecenja u uvodnom mezociklusu je manja u odnosu na bazicne mezocikluse u sezoni.Uglavnom se radi o poboljsanju aerobnih mogucnosti,opste snage,brzine i gipkosti.Uvodni mezociklus traje 15-20 trenaznih dana i sadrzi 2-3 obicna mikrociklusa i na kraju mikrocuklus oporavka. Kontrolno–pripremni podrazumeva utvrđivanje nivoa treniranosti i sportske forme. Ova kontrola je integralnog karaktera jer se primenjuju takmicarske vezbe a kroz takmicenje sportisti se ne samo kontrolisu vec i dalje pripremaju,usavrsavaju.Osim takmicarskih vezbi primenjuju se i specificno pripremne vezbe koje su im veoma bliske.Ako pripremni period traje krace onda za ovaj tip mezociklusa nema mesta.Izuzetak su vrhunski sportisti koji imaju punu sezonu i manju potrebu za bazicnim mezociklusima.Strukturu kontrolno-pripremnog mezociklusa cine trenazni i takmicarski mikrociklusi razlicito poredjani.. Predtakmičarski je tipičan za etapu neposredno pred glavno takmičenje. U pripremnom periodu predtakmicarski mezociklus se nadovezuje na kontrolno pripremni mezociklus.U njemu treba ispraviti sve nedostatke u treniranosti uocene u prethodnom ciklusu.Treba dalje povecavati opterecenje u specificnom radu ali voditi racuna da se sportisti blagovremeno rasterete.U predtakmicarskom mezociklusu treba obezbediti adaptaciju sportista na konkretne uslove takmicenja pa ovaj tip mezociklusa ima modelni karakter.Osnovni princip u radu je maksimalno priblizavanje trenaznog procesa takmicarskim uslovima. Obnovno–pripremni je tipican za medju etape koje se nalaze izmedju 2 takmicarska perioda ali se moze primeniti i u uslovima duzeg trajanja takmicarskog perioda.Potrebno je oporaviti sportistu od prethodnih napora,zatim obnoviti osnovu njegove pripreme i kroz specifican rad ponovo vratiti u sportsku formu.Struktura
obnovno-pripremnog mezociklusa treba da ima karakteristike malog pripremnog perioda.U pocetku se sportista najcesce pasivno odmara,zatim se biraju sredstva i metodi aktivnog oporavka i razvoja opstih sposobnosti.. Obnovno održavajući zahvata ceo prelazni period ukoliko on kratko traje.Mogao bi biti osnovni tip mezociklusa ali zbog manjeg značaja spada u dopunske srednje cikluse. U ovom tipu sportista se oporavlja ne samo od takmicarskog perioda vec i od cele sezone.Oporavak je aktivan sa glavnim zadatkom da se odrze sposobnosti na odredjenom nivou.U njemu preovladavaju rasterecujuci i trenazni opstepripremni mikrociklusi ali mogu biti zastupljeni i ostali tipovi mikrociklusa izuzev takmicarskih.
6.Makrociklus Makrociklus ili veliki ciklus treninga obuhvata period od nekoliko meseci do 4 i više godina. Onaj koji traje 4 godine vezuje se za OI i naziva se olimpijski ciklus a oni što traju duže od 4 god nazivaju se polimakrociklusi.Buduci da su glavni ciljevi pripreme su promenljivi posebno u relativno duzem vremenskom periodu promenljiva je i konstrukcija makrociklusa.Trajanje makrocilusa je obicno godinu dana.Zadaci treninga (fizicka,tehnicko-takticka,teoretska i psihicka priprema) resavaju se najcesce paralelno a sukcesivno samo ako je neophodno. Trajanje i struktura makrociklusa je uslovljena faktorima: specifičnost sportske grane, zakonitost razvoja sportskog majstorstva, zakonitost održavanja i gubljenja SF, orjentacija treninga i pripreme, individualne adaptacione mogućnosti, struktura i nivoi pripremljenosti, sadržaj i efekat prethodnog proces pripreme. U savremenom sportu se umesto jednog takmicarskog perioda tokom godine planiraju se dva ili vise njih.Tako je postala praksa u nekim sportskim granama da u toku godine planiraju 3-4 makrociklusa,sto zanci da on traje svega nekoliko meseci. Najčešće varijante makrociklusa su: 1.Jednociklična varijanta(1 makrociklus) je tipična za sportske grane koje zahtevaju extremnu izdržljivost i u kojima ima mali broj takmičenja godišnje (maraton).Sezonske sportske grane takodje imaju jedan ciklus (smucanje,trcanje,sankanje,jedrenje...) 2.Dvociklična varijanta (2 makrociklusa) je tipicna za bicilizam,atletiku,sportske igre 3.Trociklčina varijanta (3 makrociklusa) je pogodna za boks, karate, rvanje itd (aciklični i borilački sportovi Postoje i drugi tipovi kao sto su udvojeni i zbijeni makrociklus.Pravilo je da svaki makrociklus sadrzi tri perioda treninga:pripremni,takmicarski i prelazni.
1 2
3 4
5
1 3
1
2
1
2
3
1
2
3 1
2
3
1
2
3
1
2
3 1
2
1
2
3
184gzzuggzih
1111222323355
1-Pripremni period
2-Takmičarski period
3-Prelazni period
Na sistem pripreme pa samim tim i na periodizaciju treninga utice povecanje broja takmicenja. Osim toga periodicne promene pravila i programa takmicenja takodje uticu na periodizaciju sportskog treninga.Sa ovim promenama nisu ugrozene osnove teorijske postavke sportskog treninga i ona je ostala ista jer kljucnu ulogu u njenoj konstrukciji nema kalendar takmicenja vec zakonitosti razvoja sportske forme.Trener i sportista imaju zadatak da u toku sezone selektiraju takmicenja po znacaju.
7.Pripremni period U pripremnom periodu sportista se priprema za uspesan nastup u takmicarskom periodu tako sto stvara neophodne motoricke,fuuncionalne,tehnicko-takticke,psiholoske i druge uslove za uspesan nastup.U mnogim sportskim granama pripremni period je period koji najduze traje. Brojni faktori odredjuju trajanje perioda u makrociklusu: specifičnost sportske grane, etapa višegodišnje pripreme, individualne morfološke i funkcionalne karakteristike sportiste, karakteristike prethodnog treninga, individualni ekipni kalendar takmičenja, broj i nivo takmičenja, trajanje najvažnijeg takmičenja, klimatski uslovi, materijalnotehnički uslovi Po starijim teorijama treninga prvi deo pripremnog perioda treba posvetiti razvoju opste fizicke pripreme a drugi deo specificnoj pripremi.Ovo se desava kada je sportista nedovoljno pripremljen pa je neophodno prvo razvijati njegovu muskulaturu I funkcionalne sisteme.u svim ostalim slucajevuma po savremenim shvatanjima mnogobrojni zadaci treninga se resavaju tokom celog pripremnog perioda.U treningu dominiraju vezbe odredjene usmerenosti.Znaci,uvek se resavaju svi zadaci treninga ali neki od njih u pojedinim fazama imaju prioritet. Pripremni period se deli na 2 faze:
1.Opštepripremna faza – U ovoj fazi radi se na podizanju nivoa opste fizicke pripreme, proširivanje tehničko-taktičkih veština,ispravljanju gresaka, povećavanje teoretskih znanja, motivisanje i dr.Zadaci treninga se resavaju relativno nezavisno.Jedna od karakteristika ove faze pa i celog pripremnog perioda je postepeno povecanje specificnosti treninga.Na pocetku faze opterecenje je manje i u njemu obim dominira nad intezitetom vezbanja.U manjem broju se primenjuju i takmicarske vezne.Ova faza je duza za pocetnike a manja za vrhunske sportiste. 2.Specifičnopripremna – U ovoj fazi povecava se znacaj specificno-pripremnih i takmicarskih vezbi.Intezitet treninga se sve vise povecava uz zadrzavanje relativno velikih sumarnih obima treninga.Sve vise se usavršavaju specifične fizičke i tehničko – taktičke sposobnosti.Specificna fizicka priprema se sve vise vezuje za tehnicko-takticke treninge,kao i za takmicenje.Celokupna priprema se orijentise na sticanje takmicarske spremnosti.Takmicarske vezbe su neravnomerno rasporedjene-njihov broj se povecava na kraju ove faze.U sportskim granama tipa izdrzljivosti broj takmicenja je znatno manji nego u sportskim igrama.Specificnopripremna faza je duza za vrhunskog sportistu a kraca za pocetnika. U sportskim granama pripremni period se deli na 3 faze:: 1) faza opšte pripreme 2) faza specifične pripreme 3) faza integralne pripreme Prelaz izmedju faza nije naglasen jer jasne granice medju njima ne postoje – faze se postepeno prelivaju jedna u drugu.Podela na tri faze je pogodna zbog isticanja osnovne usmerenosti treninga i naglasavanja dominantnih sredstava.U prvoj fazi dominiraju opste-pripremne vezbe,u drugoj specificno-pripremne vezbe a u trecoj takmicarske vezbe.Sve se odvija po principu levka,jer je sa priblizavanjem takmicarskog perioda sve specificnija.
8.Takmičarski period Takmicarski period je centralni period makrociklusa zato sto se sportista za njega priprema i u njemu realizuje svoje sposobnosti. Nije period takmičenja, već obuhvata samo najvažnija među njima i zato se naziva periodom osnovnih (glavnih) takmičenja. U ovom periodu cilj je uspešan nastup na takmičenju i postizanje planiranih rezultata. Uslov za to je uspesno resavanje osnovnog zadatka-zadrzavanje i dalje povecanje nivoa specificne treniranosti i ulazak u fazu relativne stabinosti sportske forme. Zadaci treninga se ostvaruju primenom takmicarskih i specificno-pripremnih vezbi,koje su po svojoj specificnosti veoma bliske takmicarskim .U sportskim granama koje imaju ujednacen ritam takmicenja u strukturi treninga izrazito dominiraju takmicarski mikrociklusi.U sportskim granama redjeg kalendara takmicenja,cesto se koriste trenazni specificnopripremni mikrociklusi.Specificna priprema mora biti u skladu sa kalendarom glavnih takmicenja.Ostala takmicenja se samo uklapaju u celokupan proces pripreme i trenaznog su karaktera.Znaci,na nastup u jednom takmicenju moze se gledati kao na cilj pripreme ali i kao sredstvo i metod pripreme za sledece glavno takmicenje.
Funkcionalne mogucnosti treba povecavati samo kroz takmicenje a trenaznim radom samo ih odrzavati na dostignutom nivou.Zato je osnovno pravilo takmicarskog perioda : U trenaznom i takmicarskom procesu nisu dozvoljene korenite promene. Broj takmicenja u takmicarskom periodu zavisi od karakteristika sportske grane i sportskog nivoa sportiste.Vrhunski sportisti,narocito u sportskim igrama,imaju veliki broj takmicenja tokom sezone.Najmanji broj takmicenja imaju sportske grane po tipu izdrzljivosti.Takodje sportske grane se razlikuju po ritmu takmicenja. U takmicarskom periodu se znatno smanjuje opsta priprema.Ona moze biti veoma raznovrsna sto pogoduje razvoju specificne pripreme i odrzava ravnotezu sa njom.Sportista u takmicarskom periodu mora tehnicko-takticki funkcionisati na svom maksimumu.naglasak treba da bude na razvoju tehnicko-takticke aktivnosti u uslovima sportskog takmicenja,kao i maksimalnom razvoju taktickog misljenja. Za razliku od pripremnog perioda u kome se ogleda strucnost trenera,u takmicarskom periodu u prvi plan dolazi sportista i njegova vestina da iskoristi svoje mogucnosti i postigne planirane rezultate.Psiholoska priprema u tome ima znacajan uticaj. Takmicarski period moze biti vise puta prekidan kracim pauzama.Vestina trenera je u tome da ove pauze uklopi u tekuci i operativni plan treninga.Operativni plan treba da bude u skladu sa realnom trenaznom situacijom sto znaci da pauze mogu biti veoma raznovrsnog sadrzaja.U nekim slucajevima se intenzifikuje trenazni proces,u drugim to je period takmicenja,u trecim je rasterecujuceg karaktera. U nekim sportskim granama takmicarski period se deli na tri etape: 1)etapu ranih takmicenja 2)etapu glavnih takmicenja 3)etapu kasnih takmicenja Ova podela potvrdjuje veliku raznovrsnost u struktuiranju takmicarskog perioda po kojoj se razlikuju sportske grane.Takodje,dva takmicarska perioda u oviru istog ili drugog makrociklusa,unutar iste sportske grane,mogu biti veoma razliciti
9.Prelazni period Prelazni period se naziva i postakmičarskim periodom,jer pocinje odmah kada se zavrsi takmicarski period,odnosno kada sportista ispred sebe nema ni jedno znacajnije takmicenje. Prelazni period je neophodni sastavni deo makrociklusa.On se ne sme shvatiti kao peroid u kome nema trenaznog rada.Najvise zbog kontinuiteta trenaznog procesa,u ovom periodu se obavlja trenazni rad ali drugaciji od onog u pripremnom i takmicarskom periodu. Osnovni cilj u prelaznom periodu je potpuni odmor sportiste,fizicki i psihicki oporavak i odrzavanje nivoa treniranosti na odredjenom nivou. U prelaznom periodu treba: smanjiti sumarno opterećenje i po obimu i po intezitetu; izostaviti pojedinačne treninge; održavati nivo treniranosti; korigovati fizičku, tehničko-taktičku pripremu; zalečiti povrede; 7 – 10 dana potpunog oporavka; promeniti sredstva i mesto treninga; samo revijalna takmičenja; analiza prethodnih takmičenja; odrediti ciljeve i zadatke.
Trajanje prelaznog perioda moze biti veoma razlicito.Uobicajeno je da prelazni period traje 4-8 nedelja,mada postoje varijante sa kracim i duzim trajanjem.Takodje struktura prelaznog perioda moze biti razlicita.Nekada je to samo jedan mezociklus obnovno-odrzavajuceg tipa.U drugim slucajevima su to 2 mezociklusa.U prvom se sportista oporavlja a u drugom se postepeno uvodi u pripremni period.Postoji varijanta sa 3 meziciklusa ako prelazni period veoma dugo traje. Postoje tri varijante prelaznog perioda: a)U prvoj varijanti se smenjuju pasivni i aktivni odmor.Posle napornih takmicenja sportista se odmara 1-2 meseca.Ovaj prelazni period je celishodan u treningu vrhunskih sportista koji imaju duzi sportski staz i nalaze se u fazi ocuvanja sposobnosti. b)Druga varijanta je sasvim razlicita.Kada se zavrsi takmicarski period,sportista se nekoliko dana aktivno ili pasivno odmara,a zatim nastavlja sa treniranjem.Treninzi su naporni i slicni su treninzima na pocetku pripremnog perioda.Ova varijanta izgleda nelogicno ali praksa je pokazala da je to ispravan pristup ako se radi o sportistima koji nisu imali napornu sezonu ,nisu izlagana planiranim opterecenjima ili nisu imali punu sezonu. c)Treca varijanta je kompromisna izmedju prve dve.U njoj se primenjuju brojna sredstva aktivnog odmora ali se sportista opterecuje i to nespecificno,sa ciljem da se odrzi nivo osnovnih komponenti sportske forme.Ova varijanta je najcesca i najefikasnija,jer resava 2 osnovna zadatka prelaznog perioda. U prelaznom periodu sportista ne sme biti u sportskoj formi-ona se mora namerno srusiti da bi mogla nova da se izgradjuje.Ale treba zadrzati visok nivo treniranosti kao fundament sportske forme.
10.Stadijum sportske karijere Citava karijera sportiste,u bilo kojoj sportskoj grani moze se podeliti na tri stadijuma: a)stadijum bazicne pripreme b)stadijum maksimalne realizacije sportskih mogucnosti c)stadijum duge sportske karijere Svaki period se dalje deli na etape: Prvi stadijum ima 3 etape: 1)Etapa početne pripreme 2)Etapa osnovne pripreme 3) Specijalizacija Drugi stadijum se deli na: 1.Predkulminacionu etapu 2.Etapa najvećih dostignuća Treci stadujum ima 2 etape: 1.Etapa očuvanja dostignuća 2.Postkarijerna Svaka od ovih etapa sadrzi jedan ili vise godisnjih ciklusa treninga.
Sportska karijera zapocinje etapom pocetne pripreme u kojoj su osnovni zadaci slicni zadacima skolskog fizickog vaspitanja.Osnovna usmerenost treninga je ka raznovrsnoj fizickoj pripremi.U vezi sa tim znacajnu ulogu ima dijagnostika.Kontrolom treba utvrditi sve nedostatke fizickog razvitka i izabrati sredstva i metode radi njihovog otklanjanja.Osnovni tip treninga u ovoj etapi je trening opste fizicke i tehnicke pripreme.Treninzi treba da se dopunjuju sa casovima fizickog vaspitanja u skoli.Kod dece koja ranije pocinju sa treningom ova faza traje nesto duze (3-4 godine) a kod dece koja kasnije pocnu sa treningom znatno krace (1-2 godine).U pocetku obim rada je 80-200 sati u toku godine i on se iz godine u godinu povecava.Treninzi se planiraju 2-4 nedeljno a njihovo trajanje je od 30-60 minuta. U etapi osnovne pripreme u pogledu fizicke pripreme zadatak je dalji harmonican razvitak mladih sportista.Treba raditi na povecanju opsteg nivoa funkcionalnih sposobnosti,kao i stvaranju bogatog fonda najraznovrsnijih vestina posebno onih koji po specificnosti odgovaraju izabranoj sportskoj grani.U vecini sportskih grana treba zapoceti sa specificno usmerenim treningom u uzrastu izmedju 10 i 12 godine.Medjutim,postoji tendencija da se sa vspecificnim treningom pocne i ranije.Etapa osnovne pripreme obuhvata prve godine srednjeg skolskog uzrasta kada se sposobnosti veoma burno razvijaju sto treba na odgovarajuci nacin iskoristiti.Posebno je znacajno raditi na razvoju koordinacije,brzine i eksplozivne snage.Treba izbegavati primenu najefikasnijih trenaznih sredstava cija primena zahteva veliki intezitet,a takodje i treninge sa velikim opterecenjima.Ovo je etapa u kojoj je jedan od najvaznijih ciljeva formiranje postojanih interesovanja za visegodisnje posvecivanje izabranoj sportskoj grani ili disciplini. Etapa specijalizacije je karakteristicna po jasnom opredeljenju za odredjenu sportsku granu.Sve manji znacaj imaju testovi opstih sposobnosti a sve veci testovi specificnih fizickih,tehnickih,taktickih psiholoskih sposobnosti.Obicno se preporucuje obiman trenazni rad sa ciljem povecanja aerobnih sposobnosti.Ova preporuka se moze prihvatiti u sportskim granama tipa izdrzljivosti,a primenjeni obimi mogu biti 2/3 i vise obima treninga vrhunskih sportista.Medjutim,u sportskim granama u kojima su brzina,eksplozivna snaga i koordinacija dominantne sposobnosti,rad na razvoju aerobnih sposobnosti treba ograniceno primenjivati.Sportska praksa je pokazala da prekoracenje optimalnog obima aerobnog rada dovodi do znacajnih promena u celijama.Karakter promena je takav da je sportista sposoban za aerobne napore,ali ne i za specificno vezbanje u kojem treba ispoljiti brzinu.U ovoj etapi,u izboru sredstava,metoda i opterecenja,treba obavezno uvazavati karakteristike izabrane sportske grane. U predkuminacionoj etapi se sprovodi temeljna specijalizacija,sto znaci da se u opstem obimu treninga znacajno povecava udeo specificno-pripremnih i takmicarskih vezbi.Znacajno se povecavaju sumarni obim i intezitet vezbanja,a sve vise se koriste takmicenja kao znacajan faktor daljeg sportskog usavrsavanja.Takmicarska praksa sve vise utice na strukturu treninga i na njen sadrzaj.Ovo je etapa u kojoj mnogi parametri,narocito obim opterecenja,dostizu svoj maksimum. Kod žena je tempo rasta sposobnosti brži nego kod muškaraca.Zene za krace vreme stizu do svojih maksimuma,odnosno kraci je put do sticanja statusa vrhunskog sportiste.
U etapi najvisih dostignuca sportista treba da u potpunosti realizuje svoje potencijale.Ova etapa treba da se podudara sa uzrastom koji je,u konkretnoj sportskoj grani,najpogodniji za postizanje vrhunskih sportskih rezultata. Uzrast je ranije bio poznat i stabilan, danas je relativan.U ovoj etapi,trenazna opterecenja su na maksimalnim vrednostima.Akcenat je na specificnom intezitetu vezbanja.Godisnji obimi rada prelaze 1000 sati.Opsta priprema se jos vise smanjuje i obuhvata do 10% ukupnog obima treninga,a primenjuje se uz strogo uvazavanje karakteristika sportske grane i uglavnom kao faktor aktivnog odmora, Etapa ocuvanja dostignuca pocinje kada sportista predje svoj takmicarski zenit.Pad rezultata je posledica prirodnog razvitka,smanjenja funkcionalnih i adaptacionih mogucnosti,kao i smanjenja efikasnosti najspecificnijih sredstava,metoda i opterecenja.U sportskim granama u kojima znacajnu ulogu imaju taktika i tehnika,sportisti zahvaljujuci svom iskustvu mogu izuzetno dobro nastupati.U sportskim granama manje slozene srukture u kojima je dominantna jedna sposobnost,na primer brzina,iskustvo nije sasvim dovoljno da nadoknadi “bioloske nedostatke”.Ocuvanje sportskih dostignuca postize se promenama u procesu pripreme.Menjaju se sredstva i metodi treninga,menjaju se uslovi treninga,struktura makrociklusa i dr...I u ovoj fazi individualizacija trenaznog procesa ima izuzetan znacaj.Ipak kraj sportske karijere neminovno se priblizava. Postkarijernom etapom se naziva period visegodisnjeg treninga.Opsta tendencija treninga u ovoj etapi je ka postepenom smanjivanju opterecenja,smanjivanju specificnosti rada i potpunom prestanku nastupa na zvanicnim takmicenjima.Sve veci znacaj dobijaju sredstva opste pripreme.Sportista se sve vise bavi drugim sportskim granama i trening sve vise poprima rekreativni karakter.Ova etapa moze potrajati veoma dugo nekada do duboke starosti.
