Milka Ivić - Pravci u Lingvistici II

BIBLIOTEKA XX: VEK

73/2*

Urednik Ivan Čolović

Milka Ivić

PRAVCI u LINGVISTICI II Deveto izdanje, dopunjeno poglavljem "Lingvistika u devedesetim godinama"

Beograd 2001

Treći deo

JEZIČKA ISPITIVANJA U XX VEKU

(NASTAVAK)

GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU

458. Pred 1960. sintaksa ulazi u svoj najznačajniji razvoj ::i period: tada se zasniva generatiuna gramatika. Tenninom :�

generatiuna

naglašava se činjenica da je cilj

gramatike utvrđivanje pravila po kojima se generiraju

= stvaraju) rečenice. Generativnu gramatiku koja se za snn-a

na posebnom metodu analize, čiji je tvorac Noam

Chomsky (rođ.

�amatikom

1928),

nazivaju mnogi

transfonnacionom transfonnaci

(Chomskv je upotrebio termin

}Q da bi identiftkovao onu vrstu pravila koja stupaju u dej Sl\U tek pošto su uspostavljene "dubinske frazne struktu re·

na osnovu kojih se produkuju rečenice - v.

§ 463).

Jednim od najvećih događaja u lingvistici našeg vremena

s.matra se objavljivanje njegove knjige: "Syntactic Structu res" \40

(1957.

godine) kojom je transfonnacionalizam zasno

i razglašen širom lingvističkog sveta.

459.

Generativna gramatika je već nagoveštena u radovi

ma eminentnog predstavnika jelske škole, Zelliga Harrisa (rođ.

1909;

v.

§ 356).

Razrađujući svoju teoriju distribucije,

Harris je došao do uverenja da bi se efikasna analiza mode ma mogla izvršiti tek sukcesivnim uključivanjem simbola u metodološku proceduru (simbol N bi se, na primer, upotre bio za oznaku imenice, pa bi se zatim njime operisalo kao sa predstavnikom bilo koje konkretne imenice). Ta bi se pro cedura odlikovala postupnošću poniranja u suštinu struk-

jezička ispitivanja u XX veku

8

ture iskaza: prvo identiflkovati svaku modemsku jedinicu, pa odnose koji će dati sliku o neposrednim konstituentima (v. §

355),

i, najzad, utvrditi osnovnu shemu strukture ce

lokupnog iskaza. Poći, dakle, od manjih jezičkih jedinica ka većim. Svoje prve ideje o tome Harris izlaže još studiji "From Morpheme to Utterance" (v.§

1946.

u

479).

Harris se služio transformacijom pri svojoj analizi. To je za njega postupak na osnovu kojeg se uspostavlja od nos između dveju postojećih rečenica (na primer aktivne i odgovarajuće pasivne u engleskom jeziku). Za Chomskog

je, međutim, transformacija samo jedno u nizu raznih pravi

la, a primenjuje se na jednu apstraktnu strukturu da bi se umesto nje dobila druga, manje apstraktna struktura. Tran sformacionalizam Noama Chomskog nije, dakle, identičan s transformacionalizmom Zelliga Harrisa.

460. I Chomsky se opredelio za postupnost analize i sim

bolično prikazivanje jezičkih fakata. Ali je redosled postup nosti zamišljen u obrnutom smislu: poći od većih jezičkih jedinica ka manjim, tj. prvo utvrditi osnovnu strukturu iska za (odrediti neposredne konstituente), a opisivanje bazič nih morfemskih jedinica obaviti tek na kraju. Dok je, dakle, Harrisova analiza morfološka po svojoj polaznoj orijentaci ji, dotle Chomsky pristupa analizi sa pozicija sintaksičara. Ova se dva naučnika, uostalom, razlikuju i po rasponu teo rijskih ambicija. Harris je prvenstveno lingvistički (tj. kao gramatičar) zainteresovan za osvetljavanje rečeničkih struk tura. Chomsky, međutim, prilazi jezičkom ispitivanju sa že ljom da dozna što više o odnosima gramatičkog i logičkog.

461 .

Naučni horizont Chomskog bio je u osnovi odre

đen njegovim izvrsnim poznavanjem i principa klasičnog američkog distribucionalizma (v. cepcije sintakse (v.

§ 427).

§ 352)

i logističke kon

Osmatrajući jezik

iz perspektive iz.

takvih svojih znanja, on je počeo razmišljati o potrebi

Pravci u lingvistici II

9

�nja jedne univerzalne teorije o gramatičkim struktu � koja bi se u dužnoj meri koristila uvođenjem simbo .a u proces analize (budući da bi se samo takvim metodo A::61rim postupkom naučnom pristupu obezbedila željena �ost) . Iz te se zamisli rodila generativna gramatika. 162. Teorija Chomskog zasniva se, pre svega, na uvere � da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba � nam objasni principe po kojima stvaramo rečenice odno 'i-nD razumemo njihovo značenje. U žižu pažnje postavljaju � procesi, ovog puta ostvareni na planu sinhronije (o di �ciji sinhronija l dijahronija v. § 267) , do kojih dolazi :nli.kom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja. G ramatika jednog jezika definiše se kao sistem pravila � prirnenom dolazi do korišćenja jezičkog sredstva. ?'oo Chomskom, ova pravila su sređenog karaktera (engl. :rdered rules), što znači da se ne mogu prirnenjivati pro �ljno, već samo po određenom redosledu. Transfonna .:XKl.a gramatika Chomskog se odnosi, dakle, na sistem �enih pravila koja se prikazuju pomoću simbola. �asuprot distribucionalistima koji su opisivali ono što se :2bzi u korpusu (v. § 352), Chomskog zanimaju pravila po noću kojih se izvode "gramatičke" rečenice, tj. one koje je nčko osećanje nosilaca datoga jezika prima kao pravilne. Rečenice se razlikuju između sebe po tome koliko su u �tičkom pogledu uspele; neke dosežu punu meru �atičnosti, neke ne. Procenjivanje rečenica s obzirom :u njihovu gramatičnost spada obavezno u nadležnost go .-umih predstavnika datog jezika. Pod terminom kompe :encija govornog predstavnika (engl. competence of the rtative speaker) treba razumeti i sposobnost da se uoče Jevijantne (tj . gramatički nedovoljno uspele) rečenice, s � da se čak i njihovo značenje shvati, i sposobnost da se :uume potpuno nova, tj. ranije nikada registrovana reče-

lO


nica. Pošto Chomsky i njegovi sledbenici postavljaju sebi u zadatak iznalaženje principa na osnovu kojeg se generi raju samo one rečenice koje govorni predstavnik prihvati kao gramatički pravilne, a isključuju one koje govorni predstavnik odbacuje kao "negramatičke", jasno je da poj movi lingvističke intuicije i lingvističke procene ulaze u krug njihovog neposrednog interesovanja. Chomsky čak naglašava da bi želeo da iznađe takvu teoriju koja bi obja snila i pojavu lingvističke intuicije. On se, dakle, eksplicit no opredeljuje za ispitivanje fenomena koji su u vezi s lin gvističkom kompetencijom, zapostavljajući pri tom svesno sve ono što se neposredno tiče samog čina jezičkog ispo ljavanja (engl. termin: perfonnance). Jedna od funda mentalnih diskusija koju uvodi teorija Chomskog odnosi se na razlikovanje dvaju apstraktnih nivoa jezika: površin ske i dubinske strukture (engl. surface structure l deep structure). Površinska struktura jeste direktna apstrakcija odnosa koji se uočavaju u ostvarenim rečenicama jednog datog jezika: dubinski nivo, budući apstraktniji (i u tom smislu "dublji") podrazumeva, naprotiv, one odnose koji se ne uočavaju neposredno posmatranjem ostvarenog jezič kog fenomena, već se moraju rekonstruisati na osnovu izve snih principa koje postavlja teorija (više o tome u § 463) . Pošto se opredelio u načelu za domen jezičke kompeten cije, Chomsky svoju naučnu pažnju koncentriše na pro blem dubinske strukture; njegova gramatika, dakle, ima u suštini "dubinski" karakter1 • 1 Terminima dubinska gramatika i površinska gramatika služio se pre Chomskog američki lingvista Charles Hockett. Ove termine su popularizovali filozofi (poznato je npr. da je L. Wit tgenstein- v. § 418n. - još 1953. god. upotrebljavao izraze Tie fengrammatik i Oberjliicbengrammatik).


ll

463. Od 1957. do danas Chomsky je znatno evoluirao u shvatanjima. Definitivna verzija teorije, koja je objavljena 1965 . u reprezentativnom delu "Aspects of the Theory of Syntax", sadrži mnoge korekcije prvobitnih postavki. Srž te novije verzije bi se mogla u najkraćim crtama rezimirati na sledeći način: Osnovni nivo analize jezika naziva se bazičnom kom ponentom gramatike. Bazična komponenta gramatike se sastoji iz sintaksičkog dela, čiji je karakter generativan, i ta kozvanog leksikona. Sintaksički deo obuhvata sistem sređe nih sintaksičkih pravila. Njihovom primenom generiraju se sintaksičke jedinice. Ukupnost tih jedinica ispoljava se u vi du "fraznih" struktura (o terminu "fraza" v. § 363n.) . S obzi rom na karakterističan način prikazivanja, "frazna" struktura se najčešće naziva "drvetom" ; up. npr. "drvo" nastalo u pro cesu generiranja rečenice (S) koja je sačinjena od subjekat ske "fraze" (NP), reprezentovane imenicom (N) u konstruk dji s pridevom (Adj) , i od predikatske "fraze" (VP) čiji su konstituenti glagol (V) i njegova priloška odredba (Adv) : 2

s

l

NP

n

Adj N

VP

n AdvV

2 Takve rečenice bi mogle biti ilustrovane konkretnim prime rima kao �to su : dobro dete mimo spava, uvredena žena glasno raegoduje, jesenje sunce blago sija i sl.

12


Pravila kojima se generiraju "frazne" strukture prime njuju se bez kontekstualnih ograničenja (engl. termin: context=free rules) i nazivaju se pravilima prepisivanja (engl. rewriting rules). Prepisivanje se odnosi na činjeni cu da prilikom procesa generiranja "drveta• dolazi do po stu pnog zamenjivanja simbola (NP se npr. u gore prikaza nom "drvetu" zamenjuje sekvencom Adj + N) . Ovakvo za menjivanje ( = "prepisivanje") ima, u stvari, za cilj da pre ciznije osvetli prirodu sintaksičke jedinice o kojoj se radi (u pomenutom slučaju uvedena sekvenca Adj + N daje podatke o konstituentima "fraze" NP) . �eđu sintaksička pravila koja dejstvuju u bazičnoj kom ponenti svrstavaju se i pravila za uspostavljanje komplek m ih simbola (uvođenje ovih pravila u fond teorijskih poj mova dolazi kao jedna od krupnih novina u poređenju s ·onim što sadrži prvobitna verzija teorije) . Kompleksni simboli jesu oni simboli koji se uključuju u �drvo" neposredno pre nego što će se izvršiti leksičko razrešenje rečenice, s tim da se pomoću njih ukaže na sve one momente koji će biti odlučujući za njeno značenje. :\pr. kompleksni simbol će dati informaciju o tome da li će dati prelazni glagol u poziciji objekatske dopune zahte \-ati ili isključivati prisustvo imenice koja označava živo bi će: registrovanje takvog podatka ograničiće u odgovaraju ćem smislu izbor imeničkih leksema koje bi došle u obzir kao kandidati za leksičko razrešavanje objekatskog konsti tuenta (reprezentovanog u "drvetu" simbolom N) . Jedinice generirane u bazičkoj komponenti prime nom sintaksičkih pravila sačinjavaju takozvanu dubinsku struk

turu jezika. Leksikon je onaj deo bazične komponente koji je za mišljen kao skup specifičnih kompleksa leksičkih pojedi nosti. Te (hijerarhijski inače nesređene) pojedinosti obu-

Pravci u lingvistici ll

13

hvataju relevantne podatke semantičkog, sintaksičkog i fo nološkog karaktera. Ovi se podaci priključuju fraznoj strukturi primenom naročitih pravila. Pod njihovim se dej stvom odabiraju odgovarajuće jedinice (reči odnosno morfeme) iz leksikona i ubacuju na određena mesta u "dr vo" (po jedna jedinica ispod svakog kompleksnog simbo la). Tek prisustvo ovih pojedinosti konačno osmišljava do tle vrlo apstraktnu sintaksičku konstrukciju. Pošto su sve faze konstrukcionih postupaka i postupa ka leksičkog osmišljavanja u bazičnoj komponenti obavlje ne, u dejstvo stupaju tzv. transfonnaciona pravila. Trans formaciona pravila služe povezivanju nivoa dubinske s ni voom površinske strukture; drugim rečima, njihova se pri mena sastoji prvenstveno u prenošenju podataka s tog po četnog nivoa jezičke apstrakcije na završni. Pri tom preno šenju može doći do različitih preobražaja "drveta" (bilo ostvarivanjem izvesnih permutacija, bilo ispuštanjem od nosno dodavanjem određenih pojedinosti), sve u zavisno sti od konkretnog jezika čije se rečenice realizuju. Pravila transformacije su, naime, specifična za svaki jezik i sačinja \CLju deo njegovog individualnog strukturalnog proftla. 464. Tokom šezdesetih godina generativna gramatika je postala jedna od centralnih disciplina savremene lingvisti ke. Mnogi lingvisti, uprkos činjenici da ne dele sva teorijska uverenja njenog tvorca, ipak najčešće usvajaju njen metod analize, prvenstveno u sintaksi. Taj se metod inače već uveli ko primenjuje u semantici, u ispitivanjima tvorbe reči, pa i u osvetljavanju jezičkog razvoja i dijalekatske diferencijacije3. 3 Samuel Jay Keyser je prvi pristupio svestranijem generativ nom osvedjavanju dijalekatskih fenomena u svome prikazu rada američkih dijalektologa Hansa Kuratha i Ravena McDavida: 'The Pronounciation of English in the Atlantic States" (prikaz je obja-

14


I u fonologiji su se već poodavno počela primenjivati me todološka iskustva stečena u radu na području sintakse. 465. Američki lingvista Morris Halle je prvi uveo gene rativni pristup u fonološki opis jezika. I on operiše poj mom sređenih pravila, primenjujući ih na jedinice "leksi kona" date u svom morfofonološki osnovnom vidu, s tim da su glasovni elementi u njima razloženi na distinktivne osobine. Tako bi se, na primer, srpskohrvatska reč radoš ću kod Hallea pojavila ne kao skup fonema /rl, /a/, !dl, /olr Iš!, Ići. /ul već kao kombinacija elemenata radost -iju, ali tako da je svaki glas u tim elementima, dakle r, a itd., predstavljen ne kao glas, već kao "skup distinktivnih obe ležja". Prime nom svojih pravila na obeležja u takvom nizu, Halle bi izveo oblik radošću, tačnije onaj skup distinktiv-· nib osobina koje određuju ovaj glasovni niz. Na taj način su jedinice koje razmatra Halle vrlo apstraktnog karaktera u poređenju s onim što je tipično za fonološki opis jezika u predgenerativnoj" eposi (kao što su i sintaksičke jedini ce Chomskoga mnogo apstraktnije nego lingvistička real nost kojom su se bavili distribucionalisti) . Pri tom je fone ma potpuno zaobiđena kao relevantna lingvistička stvar nost (čime se generativna fonologija bitno razlikuje od dotadašnje) . Generativna fonologija mnogim detaljima svog metodološkog postupka navodi na opasku da se ono što je za Pražane bilo morfofonološki nivo (v. § 3 2 1) ovde •

vljen u Lg 39, N 2, 1963, 303-316). V. i zanimljiv rad Sol Saporte: "Ordered Rules, Dialect Differences, and Historical Processes", Lg 41. N° 2, 1965, 218-224. Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio generativne kriterije u dijalektologiji Pavle Ivić, u svo joj studiji "Phonemic Di.fferences and Rewrite Rules", Verhandlun gen des zweiten intemationalen Dialektologenkongresses Il ( Zeitschrift· fii r Mundartforschung, neue Folge Nr. 4, izd. Ludwig Erich Schmitt. Wiesbaden 1968, 407-412 ). =


15

naziva fonološkim domenom. Fonološki opis u generativ

noj gramatici uključuje i informacije relevantne za grama ačku strukturu rečenice.

466. Poslednjih godina se među fonolozima najviše vo je diskusije o tome kako treba postupati sa "sređenim

pravilima" (da li ih primenjivati ciklički, da li, i u kojim �čajevima, posebno određivati njihov međusobni pare hl). Iz redova fonologa čuju se u poslednje vreme i gla5o(:)\; u prilog svestranijem tretiranju morfoloških tema na

�erativan način (M. Halle u tome prednjači; o njego mm radu posvećenom tvorbi reči v. u odeljku

Bibliograf

ike napomene). 467. Najnoviji razvojni period generativne gramatike u S..\D doneo je žive diskusije o mnogim bitnim a kontroverz rum

teorijskim pitanjima. Doskorašnji sledbenici Chom-

5-kog počeli su predlagati svoja originalna teorijska mišlje !lP koja su često značila odstupanja od nekih stavova uči

&elja. I sam Chomsky je, uostalom, unosio izvesne novine u

svoja prvobitna shvatanja. Mnoge diskusije je izazvalo,

!n a

primer, suštinsko pitanje o tome šta sve treba postaviti bazičnu komponentu sintakse. Tu su se suočila dva

upravo suprotna shvatanja: jedno, da treba što više suziti mYentar jedinica koje se pojavljuju u bazi, a povećali broj � formacionih pravila (ovo rasprostiranje "u dubinu"

predlaže na primer G. Lakoft); drugo, da bi, naprotiv, tre

Oalo smanjiti broj transformacionih procesa, s tim što će se

povećati inventar jedinica koje se postavljaju u bazu (za

JYo

svojevrsno rasprostiranje "u širinu" opredeljuje se u

poslednje vreme sam Chomsky).

468. U drugoj polovini šezdesetih godina prezentirana .e

lingvističkoj javnosti jedna nova teorija pod nazivom ge

'lerativne semantike.

Njeni osnivači su učenici Chomskog

�u piVom redu G. Lakoff, J. Ross i J. McCawley; najdublje

16


je dosada osvetlio McCawley). Zadržavajući celokupni for malni aparat prikazivanja koji je svojstven generativnoj gramatici Chomskog, pristalice nove teorije zamenili su osnovni sintaksički pristup semantičkim: umesto da pret postave, kao što čini Chomsky, da je u obrazovanju reče nice primarna sintaksa, oni polaze od toga da je za jezik značenje najvažnije. Pošto je najvažnije, ono mora pretho diti u procesu generiranja rečenice uspostavljanju sintaksič kog poretka. "Dubinska struktura", dakle, u onom isključi vo sintaksičkom smislu u kojem je sagleda Chomsky ovde uopšte ne postoji, budući da se svi osnovni sintaksički pojmovi zamenjuju semantičkim. 469. Semantičko konstituisanje rečenice javlja se po četkom sedamdesetih godina kao velika teorijska tema na kojoj rade najeminentniji predstavnici generativne grama tike. bez obzira na to da li dokazuju primat semantičke komponente nad sintaksičkom ili obrnuto. No sada posto jeća razlika u gledanju na polazište generativnog procesa uslovljava i neidentičnost rešenja koja se predlažu za neke od ključnih problema u ovom teorijskom domenu. 470. Interpretativnom semantikom naziva se pristup ovoj temi koji je svojstven Chomskom i njemu vemim sled benicima Gackendoffu, Akmajianu i dr.). Budući da je ovim razmatranjem semantičkog konstituisanja rečenice dota dašnja standardna teorija u stvari proširila svoje okvire za hvatajući jednu novu oblast, sadašnja faza razvoja teorij skih stavova Chomskog naziva se proširenom standard nom teorijom (engl. termin: extended standard theory). 471 . Po interpretativnoj semantici, za značenje rečeni ce su važni i neki podaci koji se javljaju tek na nivou povr šinske strukture (ili bar takve strukture koja niukoliko nije dubinska, već se nalazi negde bliže površinskom nivou). Iskazivanje anaforskih odnosa, na primer, pretpostavlja i


17

uključivanje relevantnih površinskih podataka (tu je izme du ostalog, vrlo važan red reči koji se može razlikovati od poretka odgovarajućih elemenata na nivou dubinske struk rure). Predstavnici interpretativne semantike obično zastu paju i leksika/izam, tj. shvatanje . da bi leksikon bazične komponente trebalo da sadrži kao posebne jedinice čak i takve međusobno slične reči kao što su slika, slikati ili na stupiti, nastup. 472. Generativni semantičari se ne slažu sa predlože nim uključivanjem nivoa površinske strukture u rad .s�--..:. mantičke komponente. Njihov glavni operacioni pojam za rešavanje mnogih problema koji se tiču semantičke inter pretacije rečenice jesu ograničenja na moguće derivacije (engl. termin: derivational constraints; za uvođenje ovog pojma u osnove generativne teorije najzaslužniji je G. La kofi). Radi se o unapred datim gene racionim pravilima postavljenim na princip: "Ako je A na dubinskom nivou, mora biti (odnosno ne srne biti) B na drugom nivou" (ov je se "drugi nivo" često tiče površinskog nivoa). Na pri mer, jednom utvrđen odnos između dva kvantiflkatora na nim u dubinske strukture ne sme se· menjati; u protivnom, :ierivacija rečenice ne valja. To ograničenje je, na primer, na snazi u odnosu na transformacione mogućnosti engle ske rečenice one boy kissed every girl (= "jedan momak e poljubio svaku od devojaka'). Takva rečenica, zbog pri sustva kvantifikatora, ne može slobodno biti preobraćena ;J pasiv. Bez neophodnih derivacionih ograničenja, prirne :lDm transformacionih pravila dobili bismo rečenicu every 5VI was kissed by one boy gde je razvijeno distribuciono značenje ( = "svaku devojku poljubio je po jedan mo :nak'). Pošto takvog distribucionog značenja u aktivnoj re .:enici nema, pasivna rečenica o kojoj je reč se ne može smatrati odgovarajućom transformom aktivne strukture i

18


njeno se generiranje u tom svojstvu mora sprečiti prime nom odredenih derivacionih ograničenja. Generativni semantičari odbacuju leksikalizam. Po nji ma, semantički srodne reči kao što su slika, slikati ili na stupiti, nastup trebalo bi izvoditi iz istovetnih, ili barem delimično istovetnih, kombinacija odgovarajućih seman tičkih obeležja. 473. Krajem šezdesetih godina je veliku pažnju izazvala teorija o "dubinskim padežima" (poznata i pod terminom padežne gramatike - engl. case grammar) koju je razra dio Charles Fillrnore (rod. 1929) . Radi se o osvetljavanju odnosa koji se uspostavljaju na nivou dubinske strukture između predikata i njegovih argumenata (v. § 533), zavi sno od njihovih leksičkih značenja. Broj tih odnosa - po Fillmoreu: dubinskih padeža - je ograničen i svodi se na sintaksička značenja kao što su "vršilac radnje" ili "objekat \TŠenja radnje" ili "posesor" i sl. Pošto se pokazalo dosta komplikovanim utvrditi šta je zaista tu osnovno, i prema tome, univerzalnog karaktera, Fillrnore je svoje prvobitne poglede na dubinske padežne jedinice morao vrlo brzo unekoliko revidirati. Teorija ni do danas nije dobila svoj definitivan vid. Medutim, istraživanja na toj strani donela su neka zapažanja o odnosu leksičkog i sintaksičkog nivoa koja su obogatila jezičku teoriju. Fillrnore je inače i danas mnogo, i vrlo uspešno, angažovan upravo u ovoj oblasti naučnog rada. . 474. Generativna gramatika je poslednjih godina veliku pažnju poklanjala razradivanju koncepta presupozicije (engl. termin: presupposition), uvodeći ga sistematski u S\'Oje teorijsko-metodološke okvire. Presupozicija se od nosi i na ono što se već zna, odnosno podrazumeva (pret postavlja) u trenutku komunikativnog čina, tako da se !-1 S\-etlu ovog specifičnog predznanja vrši semantička inter-

Pravci u lingvistici Il

19

pretacija datog iskaza, čime se on konačno i ofonnljuje sa značenjske strane. Izbor odredenih leksičkih elemenata pri konstituisanju rečenice povlači sa sobom, razumljivo, i odgovarajući tip presupozicija (na primer glagol vratiti se nameće ideju o tome da je neko mesto A zamenjena me stom B, ali i to da je pri tom onaj koji se vraća bio u B pre nego što je bio otišao u A) . Sintaksička ispitivanja u celini dobila su znatno u kvalitetu od kada je pojam presupozi cije uključen u proces analize. 475 . Celokupan razvoj generativne gramatike osigurao je najtešnju povezanost semantičkih sa sintaksičkirn studi jama (v. § 455) tako da danas, početkom sedamdesetih godina, ta povezanost spada u najmarkantnije odlike sa vremene lingvistike. Najbolji kadar generativista zaintere sovan je za što tešnje prožimanje semantike sa sintaksom. Pojedinci nude svoja individualna viđenja, često pod ne posrednom inspiracijom radova logičara. 476. Krajem šezdesetih godina u SAD za kompleksan semantičko-sintaksički pristup pri generativnom opisu je zika zalagao se i Wallace L. Chafe, čija su shvatanja privu kla dosta pažnje u to vreme. Chafe je, u stvari, bio blizak generativnim semantičarima, od kojih se razlikovao najvi še po tome što dubinske semantičke strukture nije sređi vao linearno već samo hijerarhijski (pravila linearizacije, po njemu, treba primenjivati tek naknadno, onda kad stu pe u dejstvo sintaksička pravila). Po nekim drugim poje dincima, inače, Chafeova teorija podseća na Fillmoreovu padežnu gramatiku (v. § 473) . Danas je uticaj Chafeovih koncepcija manje osetan u krugovima generativista nego pre pet-šest godina. 477. Početkom sedamdesetih godina mnogi su generati visti prihvatili shvatanja logičara Richarda Montaguea (ona su postala pristupačna široj javnosti tek od 1970. godine).

20


�ontague je pristupao analizi engleskog jezika prime njujući metodološki aparat formalne logike, ali je pri tom, što je novina, sistematski uzimao u obzir značenjsku stra nu sintaksičkih konstrukcija. On je, u stvari, imao u vidu izgrađivanje neke vrste kategorijalne gramatike engleskog jezika uz doslednu semantičku interpretaciju izdvojenih kategorija. Radovi su ostali nedovršeni, pošto ga je smrt pretekla. U ovom trenutku (početak 1974. godine) intere sovanje za "Montagueovu gramatiku engleskog jezika" sa mo dobija u intenzitetu u krugovima generativista, poseb no u SAD. 4 78. Generativna gramatika je prihvaćena na mnogim stranama i van SAD. Šezdesetih godina imala je jako upo rište u lingvističkim krugovima DR Nemačke (sa Berlinom i Leipzigom kao centrima). Među generativno orijentisanim istočno nemačkirn germanistima od najuglednijih su Man fred Bienvisch4 i Wolfgang Motsch5• Njihov doprinos razvi janju teorije nije od malog značaja. Sem gennanista u rad na pnxlubljivanju generativne gramatike uključeni su tamo i pojedini slavisti, u prvom redu istaknuti sintaksičar Rudolf RUžička, koji je, pored ostalog, izuzetno zaslužan za širenje generativnih pogleda na jezik u slovenskom lingvističkom SYetu6 . .. Gramatika nemačkog jezika je prvi put doživela generativnu obradu u Bierwischovom radu "Grammatik des deutschen Verbs" ( = Srudia grammatica Il, Berlin 1963). s još 1964. godine objavio je Motsch zapaženu studiju "Syntax des deutschen Adjektivs" (= Studia grammatica III, Berlin 1964). 6 Rllžička je poslednjih godina objavio niz studija iz oblasti sin takse slovenskih jezika. prvenstveno ruskog, u kojima je primenio metod generativne gramatike Chomskog. Jedan od naročito zna čajnih radova te vrste jeste njegova knjiga "Studien zur Theorie der russichen Syntax" (= Sitzungsberichte der Deutschen Akade-


21

U ostalim evropskim sredinama, kao što je već naglaše no (v. § 141) generativni pristup se često pririlenjuje na sasvim specifičan način, bez neposredne veze s učenjem Chomskog.

Bibliografske napomene 479. Prvi uvod u transformacionalistički metod daju Harrisovi radovi: "From Morpheme to Utterance", Lg 22, 1946, 161-183; "Discourse Analysis", Lg 28, 1952, 1-30; "Discourse Analysis: a Sample Text", Lg 28, 1952, 474-494; "Transfer Grammar", IJAL 20, 1954, 259-270. Medutim, iz razito transformacionalistička po ideji i izlaganju je tek njegova studija: "Co-occurence and Transformation in Lin guistic Structure", Lg 33, 1957, 283-340. Originalan Harri sav pristup sintaksi dobija najpotpuniji vid u njegovom delu "String Analysis of Sentence Structure" (= Papers on Formal Linguistics N° l, The Hague 1962) . Transformacioni test u sintaksičkoj analizi ruskoga jezi ka primenio je još 1958. Dean Stoddard Worth: "Transform Analysis of Russian Instrumental Constructions", Word Vol. 14, N° 2-3, 1958, 247-290. Ovaj Worthov rad ostaće datum u istoriji slavistike: tada je prvi put slovenska jezič ka problematika obrađena transformacionalistički. Danas već klasično delo transformacionalizma jeste knjige Noama Chomskog "Syntactic Structures" (The Ha gue 1957; revidirano izdanje 1963; X izdanje 1972 l= ja nua Linguarum Series Minor, 4/.) . Koristan je prikaz ovog dela koji daje R. B. Lees u Lg 33, 1957, 375-408. Lees na pristupačan način izlaže smisao transformacionalizma u mie der Wissenschaften zu Berlin. Klasse fii r Sprachen, Literatur und Kunst, Nr. l, Berlin 1966).

22


V]a X, 3, 1961, 69-77 (naslov članka: "Čto takoe transfor macija"). Inače, događaj u razvoju generativne gramatike značilo je objavljivanje Leesovog rada: "The Grammar of English Nominalization" ( = IJAL, Part II, Vol. 26, N° 3, 1960; II izdanje 1963) . Evoluiranje teorijskih shvatanja Chomskog najpotpuni je će se sagledati upoznavanjem sledećih njegovih radova: "Current Issues in Linguistic Theory", The Structure of Language. Readings in the Philosophy of Language, izd. J. A. Fodor i J. J. Katz, New Jersey 1964, 50-1 18; "Topics in the Theory of Generative Grammar", Current Trends in Linguistics III: Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 1-60 (preštampano u Linguarum Series Minor 56, The Hague 1966) ; "Aspects of the Theory of Syntax", Cambridge Mass. 1965; "Studies on Semantics in Generative Grammar" ( = Janua Linguarum, Series Minor 107), The Hague 1972. O Chomskom vrlo obavešteno govori J. Lyons: "Chom sky'', London 1970. V. i izbor tekstova koji su priredili J. P. B. Alle n i Paul Van Buren, "Chomsky: Selected Readings" ( = Language and Language Learning 3 1), Oxford Univer sity Press 1971 . Ideje Chomskog doživele su dalju razradu u radovima njegovih učenika. V. 11a primer: Paul Postal, "Constituent Structure. A Study of Contemporary Models of Syntactic Description", The Hague 1964; J. Katz and P. Postal, Inte grated Theory of Linguistic Description", Cambridge Mass. 1965; Ray S. Jackendoff, "Semantic Interpretation in Gene rative Grammar", The M.I.T. Press, Cambridge, Mass., 1972. Svakako se upoznati sa knjigom Danca Pietera A. M. Seu rena: "Operators and Nucleus", Cambridge University Press, 1969. U njoj je, u duhu shvatanja koje je zastupao Chomsky 1965, ponuđen jedan revidirani generativni pristup jeziku


23

(uz uvođenje kategorije "operatora" radi pravilnog obrazo vanja "površinskih struktura") . Seurenov teorijski doprinos naišao je na vrlo povoljan prijem u krugovima generativista. Nov svet pojmova uneo je u generativnu gramatiku George Lakoff svojim radom "On the Nature of Syntactic lrregularity" (Mathematical Linguistics and Automatic Translation, Report N°. NSF-16, Computation Laboratory of Harvard University, 1965) . V. i druge, za dalje razvijanje teorije takođe značajne radove koje objavljuju, pored La katia, i drugi učenici Chomskog u časopisima Foundati ons of Language i Linguistic Inquiry. Na stranicama tih ča sopisa razvijaju se danas žive diskusije između pristalica "interpretativne semantike", s jedne strane, i "generativne semantike", s druge. Njihove polemike beleži i edicija koju izdaje "Chicago Linguistic Society" počev od knjige izdate 1969, koja nosi naslov "Papers from the Fourth Regional �teeting of the Chicago Linguistic Society" (od. urednici C.-J. Bailey, B.- J. Darden i A. Davison) , pa nadalje. Za slovenski svet od naročitog interesa mogu biti rado vi Charlesa Fillmorea u kojima se postavlja problem pade žnih značenja u okviru generativne teorije. V. njegove stu dije "The Case for Case", Universals in Linguistic Theory, izd. E. Bach i R. Harms, New York 1968, 1-90. i "Some Pro blems for Case Grammar", 22nd Annual Round Table. Lin guistics: Development of the Sixties - Viewpoints for the Seventies ( = Monograph Series on Languages and Lingui stics N° 24, Georgetown University, 1971), izd. Richard J. O'Brien, S. J., 35-56. Ostali važniji Fillmoreovi radovi iz oblasti semantike publikovani su u reprezentativnim zbor nicima posvećenim semantičkoj problematici - v. § 144 i -149. O Fillmoreovim shvatanjima vrlo obavešteno govori �. D. Arutjunova u članku "Problemy sintaksisa i semanti Iti v rabotah Č . Fillmora", V]a No 3, 1973, 1 17-124.

24


Najvažniji radovi istočnonemačkih predstavnika gene rativne gramatike u kojima se dopunjava i koriguje u poje dinim detaljima teorija Chomskog nalaze se u publi.kaciji Studia Grammatica (Berlin) . Njihov rad na generativnoj gramatici u okviru slavistike može se pratiti prvenstveno na stranicama časopisa Zeitschrift fiir Slawistik. Inače, na koje sve načine generativno tretiraju pojedine jezičke te me razni evropski lingvisti najbolje prikazuje zbornik "Ge nerative Grammar in Europe" ( = Foundations of Language, Supplementary Series, Vol. 1 3) , eds. F. Kiefer and N. Ruwet, Dordrecht 1973 (tu su među autorima Poljkinja Irena Bellert, Francuz Nicolas Ruwet, Rus l. A. Mel'čuk, Estonac H. Ratsep, Nemac E. Lang, Britanac J. M. Ander son, Rumun Emanuel Vasiliu, Mađar Ferenc Kiefer i mno gi drugi urednici naučnici iz raznih zemalja Evrope) . U poslednje vreme na metodološke koncepcije evrop skih generativista dosta utiče svojim radovima Poljkinja Irena Bellert. V. njen rad "On the Logico-Semantic Struc ture ofUtterances", Wroclaw 1972. Knjiga E. Bacha "Introduction to Transfonnational Grammar" (New York 1964) lepo uvodi početnike u metod Chomskog. Ona je bila veoma cenjena u vreme kad se poja vila; danas je, međutim, već zastarela u nekim detaljima, s obzirom na činjenicu da je generativna teorija za poslednjih pet godina pretrpela znatne izmene. Početnicima se, sem toga, preporučuje pristupačno pisana knjiga Owena Tho masa, "Transfonnational Grammar and the Teacher of En glish", New York 1965 . V. i Nicolas Ruwet, "Introduction a la grammaire generative", Paris 1967. Jugoslovenskom čitaocu skreće se pažnja na kompe tentno i lepo' (pristupačno i nestručnjaku) izlaganje Ranka Bugarskog o generativnoj gramatici: "Pojmovno-termino loški osvrt na generativnu gramatiku", Delo god. XV, br. 7,


25

1969, 869-876, a posebno na knjigu: Noam Č omski, "Gra matika i um" (Beograd 1972) , koju je Bugarski priredio za štampu dajući izvrsne uvodne napomene i propratne ko mentare. V. sem toga, od istoga autora: "Transfonnaciono generativni pristup engleskoj sintaksi", Anali Filološkog fa kulteta u Beogradu, sv. 10, Beograd 1970, 3 73-386, kao i studiju Midhata Riđanovića: "Bit i značaj generativne teorije u lingvistici", Filološki pregled I-IV, Beograd 1971, 85-99. V. i prikaz transfonnacione teorije Chomskog (u njenoj prvoj verziji iz 1957. god.) koju daje Vladimir Ivir u Suvre menoj lingvistici (skriptima) III (Zagreb 1964, 72-82) ; o ovoj publikaciji v. § 138n.), a takođe i studiju: Claire Asselin, ·Od generativne sintakse do generativne semantike", Zbor nik za ftlologiju i lingvistiku XIV/2, Novi Sad 1972, 7-36. Godine 1965. William Orr Dingwall objavio je biblio grafiju radova predstavnika generativne gramatike: "Tran sfonnational Generative Grammar. A Bibliography (Wa shington, Center of Applied Linguistics) . V. od istog auto :.� članak "Recent Development in Transfonnational Gene :-ative Grammar", Lingua 16, 1966, 292-3 16. V. i H. Krenn .md K. Mi.illner, "Bibliographie zur Transfonnationsgram �tik", Heidelberg 1968; H. P. Schwake, "Korrekturen, �ngen und Nacht.riige zur Bibliographie zur Trans :Onnationsgrammatik", Braunschweig 1970. Korisno je .:poznati se i sa zbornikom koji je izdao D. Wunderlich: "?robleme und Fortschritte der Transfonnationsgramma ::k"'. Mii nchen 1970. Teorija Chomskog, pored vatrenih pristalica, ima i pro �, ili bar takvih koji su puni sumnji i kritičkih primed � V. npr. šta kaže E. M. Uhlenbeck "An Appraisal of Trans ixmation Theory'', Lingua 12, 1963, 1-18 i u "Some Further kmarks on Transfonnational Grammar", Lingua 17, 1967, :t)-3-3 16. Posebno strogu ocenu teorije dao je Ch. Hackett u

26


"The State of the Art" ( = Janua Linguarum, Series Minor 73, The Hague 1968) . Interpretaciji značaja generativne gramatike posvećene su dosada različite studije, mahom kraćeg obima, pojedinih evropskih lingvista koji nisu neposredno deklarisani kao njeni privrženici. Korisno bi bilo upoznati se, na primer, sa sledećim radovima: Kurt Wachtler, "Strukturelle Gram malik und Generative Grammatik: Zwei Entwicklungspha sen der deskriptiven Lingvistik", Die Neueren Sprachen 15, 1966, 67-76; B. Grunig, "Les Theories Transformation neUes", La Linguistique N° l, 2, 1965, 1 -24 i Na 2, l, 1966, 3 1 -101; Giulio C. Lepschy, "La grammatica transformazio nale: Studi recenti", Studi e saggi linguistici VI, 1966, 171191; B. Pottier, "La grammaire generative et la linguisti que", Travaux de linguistique et de litterature publies par le Centre de philologie et de litteratures romanes de l'Universite de Strasbourg VI, l, 1968, 7-26. Vrlo obavešten, kritički prikaz najvažnijih događaja u recentnom razvoju generativne gramatike daje Janos S. Petbfi u svojoj knjizi "Transformationsgrammatiken und eine ko-textuelle Texttheorie: Grundfragen und Konzeptio nen" ( = Linguistische Forschungen 3) , Frankfurt 1971. Nova generativna teorija, generativna semantika, na goveštena je početkom 1967. godine u radu G. P. Lakoffa i J. Rossa, "Is Deep Structure Necessary?" (M. l. T. Internal �emorandum, March 27, 1967) koji nije regularno publi kovan već je izdat kao interni memorandum, namenjen užem krugu predstavnika generativne gramatike okuplje nih na M. l. T., SAD, Cambridge-Mass. Zatim su usledili za razvijanje nove teorije značajni radovi J. D. McCawleya: "The Role of Semantics in a Grammar" Universals in Lin guistic Theory, izd. E. Bach iR. T. Harms, New York 1968, 124-169. "Lexical Insertion in a Transformational Gram-


27

mar without Deep Structure", Papers from the Fourth Re CiOnal Meeting, Chicago Linguistic Society, Department of linguistics, izd. W. J. Darden, C. J. N. Bailey, Miss A. Davi son, University of Chicago 1969, 71-80) . Naučna aktivnost McCawleyevih istomišljenika može se pratiti, kao što je weć napomenuto, na stranicama časopisa Foundations of Language i Linguistic Inquiry. Vrlo su u ovom pogledu in brmativni i zbornici koji su, počev od 1969, publikovani sa ciljem da ilustruju aktuelni razvojni trenutak lingvistike -v. navedene podatke § 144. Koncept presupozicije razrađuju zajednički logičari i lin gvisti (Edward L. Keenan, Lauri Karttunen, Charles J. Fil lalOre i dr.) . Njihovi radovi objavljuju se mahom na strani ama ovde već pominjanih časopisa. Jedan deo studija pu blikovanih u zborniku "Studies in Linguistic Semantics" izd. Ch. J. Fillmore i D. T. Langendoen, New York 1971, posvećen je problemu presupozicije. Bibliografske podatke o radovima koji se tiču leksičke semantike obrađivane generativnim metodom v. u § 449. Kompetentan, a pristupačno pisan kritički prikaz savre menih semantičkih teorija koje zastupaju generativisti (uključujući tu i koncepcije Chafea i Montaguea) naći će se u knjizi Renate Bartsch- Theo Vennemann, "Semantic Structures. A Study in the Relation between Semantics and Syntax", Frankfurt am Main 1972. Chafeova semantička teorija objavljena je u knjizi W. L. Chafe, "Meaning and the Structure of Language", Chicago, University of Chicago Press, 1970. Godine 1970. objavljena su dva rada logičara Richarda .\fontaguea u publikacijama koje inače nisu dovoljno po znate širim lingvističkim krugovima: "English as a formal language" u zborniku (izd. Bruno Visentini i dr. u Milanu) pod naslovom "Linguaggi nella societa e nella tecnica" (str.

28


189-224) ; "Universal grammar" u časopisu Theoria 36 (str. 3""3-398). Helmut Schnelle je 1972. objavio na nemačkom jeziku Montagueova razmatranja izložena u ovim radovima: Richard Montague-Helmut Schnelle, "Universale Gramma tik" (= Schriften zur Linguistik, 5) , Braunschweig, prilažu ći svoje veoma opširne komentare (knjiga ima, u stvari, dva dela: piVi sadrži Schnelleova objašnjenja, str. 1-33, a u dru gom je dat Montagueov tekst u Schnelleovom prevodu: ·vniversale Grammatik", str. 35-65) . Zbornik "Papers in \tontague Grammar ( = Occasional Papers in Linguistics, � 2. UCLA) , Los Angeles 1972 (izd. Rober Rodman) , sadrži, pored uvodne studije Barbare Partee ("Some Transformati onal Extensions of Montague Grammar", 1-24) , i niz dru gih članaka njenih saradnika - generativista u kojima se razra đuju Montagueovi teorijski stavovi. Jedan od najbo ljih poznavalaca Montagueo-vih radova, logičar Richmond H_ Thomason, pripremio je zbornik pod naslovom "For mal Philosophy: Selected Papers of Richard Montague" (Yale Univ. Press, 1974) u kojem se nalazi, pored ostalog, i njegova vanredno informativna studija "A Montague's Semiotic Program" (str. 1-69) . O tome kako se problemi dijahronične lingvistike tretira ju u teorijskim okvirima generativne gramatike informišu sledeće knjige: Robert D. King, Historical Linguistics and Generative Grammar", Prentice-Hall, Englewood Cliffs, New Jersey 1969; "Linguistic Change and Generative Theo ry", eds. Robert P. Stockwell and Ronald K. S. Macaulay, Bloomington - Indiana, Indiana University Press 1972. Tipološka se problematika osvetljava iz generativnog aspekta, uz kritički osvrt na neke novije teorijske postavke generativista (pre svega na dodeljivanje značaja površinskoj strukturi u procesu semantičke interpretacije rečenica) , u knjizi slaviste Henrika Birnbauma: "Problems ofTypological


29

and Genetic Linguistics Viewed in a Generative Framework" (= janua Linguarum, Series Minor, 106), The Hague 1971. Generativni pristup fonologiji započinje radom Morrisa Hallea, "The Sound Pattern ofRussian", The Hague 1959. V. i sledeće novije radove: Noam A. Chomsky and Morris Halle, "Some Controversial Questions in Phonological Theory'', journal of Linguistics I, 1965, 97-2 14 (ovaj rad se pojavio kao odgovor na kritiku generativne fonologije ko ju je u istom broju ovog časopisa, na str. 1 3-34, objavio američki lingvista F. Householder); Noam Chomsky, "So me General Properties of PhonologicalRules", Lg 3, 196 1 , 102-128; Paul Postal, "Aspects of Phonological Theory'', New York 1968; N. Chomsky and M. Halle, "The Sound Pattern of English", New York 1968 (u ovoj se knjizi, koja je dosada najvažnije delo posvećeno problemima genera tivne fonologije, nalazi priložena obimna bibliografija ne samo o najvažnijim fonološkim radovima, već i o takvima koji imaju značaja za generativnu teoriju u celini); V. i R. Botha, "Methodological Aspects of Transformational Ge nerative Phonology'' (= janua Linguarum, Series Minor 112), The Hague 1971, kao i sledeća tri zbornika publiko vana 1973. godine: "Studies in Generative Phonology'', izg. C. W. Kisseberth, Edmonton, Alberta; "Contributions to Generative Phonology", izd. M. K. Brame, University of Texas Press, Austin; "Issues in Phonological Theory. Proce edings of the Urban Conference on Phonology" (= janua Linguarum, Series Maior, 74), izd. Michael). Kenstowicz i Charles W. Kisseberth, Hag. Generativni prilaz morfološkim temama prikazuje rad Morrisa Halle a: "Prolegomena to a Theory of Word Forma tion", Linguistic Inquiry, Vol. 4, N°1 1973, 3-16. Nedavno je objavljen jubilarni zbornik posvećen Morri su Halleu: "A Festschrift for Morris Halle", New York 1973.

30


U njemu su izložene ne samo aktuelne diskusije oko fono loških tema već i drugi radovi koji obaveštavaju o najnovi jim teorijskim preokupacijama lingvista okupljenih oko M. L T. Tu se, pored ostalog, nalazi i rad dvojice autora Amerikanca D. M. Perlmuttera i Slovenca J. Orešnika - ko ji se tiče slovenačkog jezika i nekih opštih principa teorij ske sintakse: "Language - particular rules and explanation in syntax" (rad je objavljen i na slovenačkom u publikaciji Instituta "Jožef Š tefan", Ljubljana: IJS Poročilo P-280, Maj 1973) . Postupak generativne analize koji se tiče srpskohrvat skog jezika prikazan je veoma jasno u radu američkog ser bokroatiste Waylesa Brownea: E. Wayles Browne, "Srpsko hrvatske enklitike i teorija transformacione gramatike", Zbornik za filologiju i lingvistiku XI, Novi Sad 1968, 25-29.

MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG (= NEALGEBARSKOG) KARAKTERA1 Uvodne napomene 480. Lingvistika druge polovine XX veka odlikuje se pored ostalog i time što široko prirnenjuje metodološke procedure matematičkih nauka. Početkom XX veka statistički metod matematičara pro dire u sve naučne oblasti, pa i u lingvistiku. Korisnost sta tističkog metoda bila je, uostalom, poznata nekima od za interesovanih za jezik već odavno (još su stari indijski gra matičari - v. § 20 minuciozno prebrojavali stihove, reči i slogove Rig-Veda). Ali tek u dvadesetome veku statistika postaje zaista neophodna pomoć svima onima koji se ozbiljno bave opisom jezičkih fakata. Nije, međutim, samo statistika zaslužna za "matematič ki" karakter moderne lingvistike. Ceo sistem jezičkog ispi tivanja je u izvesnom smislu matematički orijentisan. Stro go logičan karakter matematičke analize provejava iz oba vezne težnje lingvista da u definicijama budu maksimalno tačni, jasni i kratki; da uvođenjem apstraktnih pojmova u metodološku proceduru obezbede tačnije saznanje o real noj strukturi jezika; da olakšaju sebi posao analize pribe gavajući preciznosti matematičke formule. 481 . Interesovanje lingvistike za matematiku razbukta lo se upravo u isto vreme kad i interesovanje matematike -

1 O suprotstavljanju pojma "algebarski" pojmu "kvantitativni" pristup v. § 530.

32


za lingvistiku. Odavno je, uostalom, primećeno, i s jedne i s druge strane, da bi se ove dve naučne discipline mogle 2 naći na istovetnim područjima interesovanja. Prvi ozbiljan korak ka ovakvoj saradnji učinili su počet kom XX veka matematičari. Godine 1913. objavljena je ču vena studija ruskog naučnika A. A. Markova: "Primer stati stičeskogo issledovanija nad tekstom 'Evgenija Onegina" illjustrirujuščij svjaz" ispytanij v cep" (Izvestija Imper. Akademii nauk, serija VI, t. VII, N° 3, 1913) . Markov je na tekstu Puškinovog "Evgenija Onjegina" statističkim meto dom prišao izučavanju zakonitosti u smenjivanju ruskih vokala i konsonanata. Njegovi rezultati su pokazali da je, pod određenim uslovima, moguće predvideti, sa dovoljno verovatnoće, konkretne vidove ovakvog smenjivanja. To je označilo početak nove matematičke ere izrasle na razradi vanju "teorije verovatnoće". Lingvistika je u tim rezultati ma dobila dokaze o korisnosti primene matematičkog me toda za lingvističku problematiku. Stoga se ovaj Marko vljev rad i smatra velikim datumom kako u istoriji mate matike, tako i istoriji lingvistike. 482. Presađivanje metodoloških iskustava sa matema tičkog naučnog područja na lingvističko dostiglo je velike razmere tek posle Drugog svetskog rata, upravo onda ka da je velika pažnja posvećena produbljivanju tzv. "teorije informacije" (v. § 498) . Dvadeseti vek je vek sprava pomoću kojih se prenose informacije, odnosno omogućava komuniciranje. Započe2 Još 1847. npr. ruski matematičarV. Ja. Bunjakovski ukazuje na mogućnost primene matematičkog metoda u lingvistici, a 1904. Baudouin de Courtenay izlaže svoje uverenje da bi se lingvistika mogla ispomoći ne samo elementarnom nego i višom matemati kom.


33

lo je telefonom i radiom, a nastavlja se još komplikovani tim kibernetičkim (v. § 500) uređajima kao što su radar ili

mašina za prevođenje. Ostvarenje ovih praktičnih tekovi na čovečanstva ne bi bilo moguće da nije istovremeno raz rađivana teorija informacije u celini. Da bi se prenela neka informacija potrebno je pre svega da postoji, s jedne strane, otpremnik informacije, a s druge strane - prijemnik. Bilo da su to u pitanju mašine ili ljudi, neophodno je jedno: da postoji utvrđeni sistem signala, po mat i prijemni.lru i otpremniku, koji će biti u stanju da pone se i prenese određeno značenje. Osnovni princip po kome se ostvaruje proces informisanja je, dakle, uvek isti, bez ob zira da li se radi o čoveku ili mašini. Ova činjenica je postala presudna za razvoj današnje lingvistike: velike naučne sna ge počele su se koncentrisati na jezičkoj problematici. Svi ma se nametalo sasvim opravdano gledište: detaljno po mavanje procesa komunikacije kod ljudi, u kojem jezik 1.n1a presudnu ulogu, naoružaće nauku novim iskustvom pri građenju odgovarajućih mašina. 483. U Americi i Evropi, pa i u Aziji (uglavnom u Japa nu, mada danas sve više i u Kini) matematička lingvistika ,e običan termin među savremenim naučnicima, označa vajući naučno operisanje matematičkim metodom u sfera ma jezičkog problema. Osnivaju se časopisi posvećeni te mama matematičke lingvistike, osnivaju se naučna društva ·matematičkih lingvista". Matematička lingvistika je prvih godina posle poslednjeg rata uznapredovala naročito u SAD. Danas se ona intenziv no neguje i na drugim stranama, posebno u SSSR� i osta lim zemljama istočne Evrope. 3 Matematičke distinkcije sve radikalnije prodiru u pojmovni fond i nekih od onih sovjetskih lingvista koji su se ranijih godina

34

jezička ispitivanja u XX veku Bibliografske napomene

484. Odličan pregled matematičke lingvistike (pregled oblasti koje ona obuhvata, uvođenje u metod, upoznava nje sa problemima, pregled glavnih dosadašnjih tekovina) daje Warren Plath u studiji "Mathematical Linguistics (Trends, 2 1-57). Plath uz to prilaže i odličnu bibliografiju iz matematičke lingvistike. Neke od studija američkih i evropskih autora (van SSSR), koje su bile naročito značaj ne za razvoj matematičke lingvistike krajem pedesetih go dina, objavljene su na ruskom jeziku u zborniku "Matema tičeskaja lingvistika" (red. Ju. A. Šrejder, I. I. Revzin, D. G. Lahuti i V. K. Finna; Moskva 1964). Veoma je informativna i knjiga O. S. Ahmanove, I. A. Meljčuka, E. V. Padučeve i R. M. Frumkine: "O točnih me todah issledovanija jazyka" (Izd. Moskovskog univerziteta 1961) gde je, u četiri posebna odeljka, pregledno izlože no: l) u kojem je smislu jezički fenomen podložan ispiti vanjima pomoću matematičkog metoda; 2) kako rad na mašinskom prevođenju obogaćuje lingvističku teoriju; 3) u čemu je vrednost statističkog metoda u lingvistici (sa eg zempliftkacijom toga metoda); 4) na koji se način razvija lingvistika korišćenjem tekovina teorije informacije. O to me u kojem se pravcu u novije vreme razvija matematička lingvistika u SSSR i drugim zemljama istočne Evrope najisticali kao predstavnici tipično ruske lingvističke tradicije. Ka rakterističan je u tom pogledu slučaj uglednog slaviste T. P. Lomteva koji se u drugoj polovini šezdesetih godina počeo zala gati za usvajanje matematičkih kriterija u oblasti sintaksičnih is pitivanja (v. npr. njegov rad "Struktura predloženija v slavjanskih jazykah kak vyraženie struktury predikata", Slavjanskoe jazyko znanie. VI. Meždunarodnyj s'ezd slavistov (Doklady sovetskoj de legacii), Moskva 1968, 296-3 15).


35

bolje informišu knjige: Ferenc Papp, "Mathematical Lingui stics in the Soviet Union" (= janua Linguarum, Series Mi nor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kiefer, "Mathematical linguistics in Eastern Europe" (=Mathematical Linguistics md the Automatic Language Processing 3, Amsterdam 1968). V. i publikacionu aktivnost u časopisima pamenu tim na kraju § 53 1. Knjiga Gustava Herdana: "Type-Token Mathematics: A Textbook of Mathematical Linguistics" Oanua Linguarum: Series Maior, 4; 's-Gravenhage 1960) je početkom šezde setih godina bila popularna među lingvistima kao pogodan tn·or informacija o najznačajnijim procedurama matema tičkog metoda u lingvistici. Opšti pogled na značaj primene matematičkog metoda u lingvistici daju i studije: A. G. Oettinger, "Linguistics and \tathematics" (Studies Presented to Joshua Whatmough, 's-Gravenhage 1957, 179-186) i J. Whathmough, Mathe matical Linguistics" (8lh Proccedings, 62-73 ; diskusija po vodom ovog izlaganja: 74-9 1). Opštiju orijentaciju o pro doru matematičkog metoda u nauku XX veka daje rad E. Koschmiedera: "Die Mathematisierung der Sprachwissen schaft" (Forschungen und Fortschritte, vol. 30, 1956, 2102 16) . V. i literaturu navedenu u § 53 1 . Zbirka članaka pod naslovom "Strojno prevođenje i statistika u jeziku", objavljena 1959. u zagrebačkom časo pisu "Naše teme" (god. III, br. 6, 106. do 298) , donosi na pristupačan način niz informacija o problemima matema tičke lingvistike u celini, posebno o mašinskom prevođe nju. Priloženi su i korisni bibliografski podaci.

36


Kvantitativna (statistička) lingvistika 485 . Statistički metod se počeo široko primenjivati u lingvistici tek posle II svetskog rata, iako se o njegovoj vrednosti u jezičkim studijama ozbiljno govorilo već po četkom ovog veka. Stenografi su bili među prvima koji su ukazali na praktičnu vrednost statistike u jezičkim ispitiva njima4. Tek su, međutim, napori matematičara zaista otvo rili put širokoj upotrebi statističkog metoda u lingvistici. Naročito je u ovom pogledu bio od odlučujućeg značaja doprinos ruskog matematičara Markova. 486. U "Primer statističeskogo issledovanija nad tekstom 'Evgenija Onegina' ... " (v. § 48 1) Markov je pokazao da se međusobna zavisnost jezičkih jedinica u govornom lancu može izmeriti ako se takvom merenju pristupi u duhu onoga što je danas u nauci poznato pod terminom Mar kovljevog procesa. Markovljev proces se odnosi na uoča vanje različitih stadijuma kroz koje prolazi iskaz od prve izgovorene (odnosno napisane) jezičke jedinice do svog ko načnog oformljenja. Ti stadijumi su uslovljeni nizanjem je zičkih jedinica po pravilima datog jezika: svaka novododata jedinica označava nov stadijum u oformljenju iskaza. Mar kov je pokazao da se može matematički utvrditi na osnovu statističke verovatnoće kakva je šansa da se posle konkret ne novododate jedinice pojavi ova ili ona dalja jedinica. 487. Š to bliže našim danima, tim su značajniji rezultati predstavnika statističke matematike i to kako za matematiku tako i za lingvistiku. Imena kao što su, recimo, Zipf, Yule, Ross ili Mandelbrot poznata su podjednako modernom lin4 Stenograf Estoup je npr. konstatovao da se raspored reči u tekstu vrii prema određenoj statističkoj shemi (u studiji "Gam mes su!nographiques" - N izdanje u Parizu 1916) .


37

g\isti kao i matematičaru. Mandelbrot je šezdesetih godina postao popularan među lingvistima (naročito u SAD) zbog 5'·og shvatanja, izloženog 1957. godine, da je već sazrelo \-reme za preklasifikaciju lingvističkih studija na dve osnov ne grupe: makrolingvističke studije = sva jezička ispitivanja koja se vrše egzaktnim, statističkim metodom; mikrolingvi rtićke studije = jezička ispitivanja vršena bez primene stati stike (v. i § 367n). Međutim, najviše odjeka među predstav nicima lingvistike imali su radovi Georga Kingsleya Zipfa. 488. Zipf se s posebnom pažnjom i uspehom bavio is pitivanjem frekvencije jezičkih jedinica5 • On je smatrao da bi utvrđivanje zakonitosti ove frekvencije imalo vrednosti a razumevanje principa po kojima se razvija uopšte ljud ska govorna aktivnost. Njega je pre svega zanimala teorija psibobiologije (njegov termin) = otkrivanje onih psihološ ko-fiZioloških faktora koji najneposrednije određuju kon kretan tip angažovanosti čoveka u ostvarenju kakve akcije. Po Zipfovom mišljenju, taj tip angažovanosti izrastao je prvenstveno iz težnje ka ulaganju najmanjeg napora. Prin .:ip ekonomije izražajnih sredstava dominira, dakle, govor oom aktivnošću, a to se može, isticao je Zipf, demonstrira u primenom statističkog metoda. Inače, Zipf je predlagao, pored ostalog, da se u posebnu lingvističku granu bio lingvistiku izdvoje one jezičke studije koje bi u prvom redu obuhvatale problem jezičkog fenomena u vezi sa ko munikativnim ponašanjem čiji je konkretan karakter bio loški uslovljen (što u stvari znači da se ovim u lingvistiku uključuju i određene neurofiZiološke studije). Širu popularnost u lingvističkim krugovima zaslužio je, međutim, Zipf u p.rvom redu nizom osnovnih konstatacija -

-

l·.

5 Na pravilnost u frekvenciji reči ukazao je još 1928. fizičar E . Condon u studiji: "Statistics of vocabulary".

38


o međusobnoj uslovljenosti prirode jezičke jedinice i nje ne frekvencije. Većina ovih konstatacija, danas već klasič nih u lingvistici, zaista potiče od Zipfa, mada su pojedine njegove originalne ideje tokom vremena modiftkovane ili čak odbačene. 489. Od takvih već klasičnih "statističkih" konstatacija mogli bismo npr. navesti sledeće. (A) Složenost glasova po izgovoru je u obrnutoj propor ciji sa njihovom frekvencijom u rečima6 (stoga su npr. be zvučni glasovi, prostiji po izgovoru od zvučnih, u svim jezi cima po pravilu češći od ovih drugih). Za ovu Zipfovu kon stataciju zainteresovali su se posebno fonolozi i psiholozi. (B) Ako se u kojem većem tekstu jednoga jezika izraču na u procentima odnos između glasova dobije se cifra ko ja će se, sa malim odstupanjima, ponoviti i u većini drugih tekstova istoga jezika. U odnosima rasporeda glasova ima, znači, neka stalna mera. Ova konstatacija je od najvećeg značaja kako za stenografiju tako i za kriptografiju (nauku o dešifrovanju tajnih azbuka)7 • (C) Dužina reči stoji u obmutoj srazmeri sa njenom fre kvencijom: najčešće su po pravilu najkraće (ovim se objaš njava pojava skraćivanja dugih imena i uopšte svako na knadno skraćivanje reči - otuda prelaz, recimo, automobila 6 Izložio Zipf u svojoj "Psychobiology of Language. An Intro ducion to Dynamic Philology". Boston 1935, na str. 68-81 . 7 Zahvaljujući stručnjacima z a kriptografiju, naše znanje o izu mrlim jezicima je znatno pro�ireno. Posle de�ifrovanja hetitskog, �to je ostvario če�ki lingvista B. Hrozny (1879-1952) jo� 1916. godi ne, najveći događaj u toj oblasti tiče se otkrića Britanca M. Ventrisa. Godine 1952 . Ventris je utvrdio da su poznate tablice sa ostrva Kri ta takozvanog "lineara B" (nastale pre naše ere u periodu od 1450. do 1200) pisane na jednom dotle nepoznatom arhaičnom dija lektu grčkog.


39

• auto). Najčešće reči su uz to još po pravilu i najstarije, na aodne, opšte. Sve su ove konstatacije od važnosti za istori ja jezika - pružaju nove elemente za objašnjenje pojedi ah promena u jeziku. Od posebne važnosti za naučnu razradu leksikoloških IIUdija bilo je utvrđivanje odnosa polisemije (v. § 401) sa ftkvencijom reči. Ovaj odnos utvrdio je Zipf 8 u vidu sle deće formule: broj kontekstualnih značenja jedne reči od aovara kvadratnom korenu njene frekvencije. 490. Prodor statističkog metoda u oblast leksikologije označio je novu epohu u praksi učenja stranih jezika. Sta tistika je rešila problem najčešćeg u jeziku - tj. pokazala je koje su reči zbilja neophodne za svakodnevni saobraćaj u određenoj jezičkoj sredini. Tek na osnovu statističke se lekcije počeli su se izrađivati takozvani bazični rečnici rečnici u kojima je sakupljen fond najbitnije, standardne leksike za svakodnevno, elementarno sporazumevanje. 49 1 . Sve do "statističke epohe" u lingvistici stilistika je bila u nekom smislu maglovita jezička disciplina - prepuš tena subjektivnom kriteriju u definicijama stila i suštine njegove originalnosti. Egzaktni metod statističke analize doneo je međutim potrebnu meru naučnosti u ocenjiva nju stilističkih pojava sa lingvističke tačke gledišta. Moder na stilistika npr. precizno konstatuje da je banalnost jed nog izraza u direktnom odnosu sa visokim stepenom nje gove frekvencije. Opsežna ispitivanja ovakvog objektivnog tipa treba da sa maksimalnom naučnom preciznošću asve tle tajnu originalnog i poetskog u odnosu na svakodnev no, standardno u jezičkom izrazu.

8 U "Human Behavior and the Principle of Least Effort. An in troducion to Human Ecology" (Cambridge, Mass. , 1949) .

40


492. Utvrđivanjem principa distribucije reči statistika je obezbedila sasvim novo, efikasno naučno oruđe za rešava nje takvih pitanja kao što je, recimo, autorstvo teksta i čak hronologija teksta (što može da interesuje ne samo lingvi ste, nego, i baš posebno, istoričare i proučavaoce istorije književnosti). 493. Dijalektologija dobija u statistici novo sredstvo pomoću kojega će precizno određivati meru sličnosti i razlike među dijalektima (v. i § 162) . 494. U novije vreme kod mnogih se lingvista pojavilo uverenje da će od prirnene statistike posebno velikih kori sti imati komparativno-istorijske jezičke studije. U vezi s tim je među dosad poznate jezičke discipline uvrštena i jedna nova: glotohronologija. Godine 1950. predložio je američki lingvista Morris Swadesh da se u posebnu oblast izdvoje ona ispitivanja koja se tiču prirnene statističkog metoda radi utvrđivanja srodstva jezika kao i (približnog) vremena kada su se ti je zici izdvojili od zajedničke matice. Dok su za ovu novu lin gvističku disciplinu pojedinci usvojili poseban termin glo tohronologija (engl. : glottochronology) dotle je drugi na zivaju leksikostatistikom (nazivom kojim se određuje ina če svako statističko ispitivanje leksike). Ovakve statističke studije jezika počivaju na proučavanju leksičkog fonda. Shodno naučnim postavkama predstavni ka antropološkog pravca (v. § 367) , u svim jezicima postoji jedan osnovni fond reči vezanih za neke osnovne kategori je, opšteljudske kulture. To su obično svakodnevne reči, najotpornije prema istorijskim promenama i uticajima sa strane. Naučnici su izdvojili određen broj ovakvih reči9 i pri9 Prvo 200, zatim se broj smanjivao, tako da je do kraja ostalo svega oko 100 reči.


41

stupili komparaciji jezika. Rezultati d o kojih s e došlo su mteresantni (po nekima čak i revolucionarni) ali ne oprav davaju u potpunosti početne nade o perspektivi velike po uzdanosti zaključaka (što navodi pojedince čak na ospora \4nje celishodnosti glotohronologije) . 495 . Jedna od najvažnijih naučnih teorija našeg vreme :u teorija informacije (v. § 498) - upravo je izrasla na �tatističkim studijama. I praktična tekovina razrađivanja Jve teorije - mašina za prevođenje - ne bi mogla biti iz �đena bez primene statistike. Počev od aproksimativ "'ib metoda u mašinskom prevođenju (koji se tiču predvi :hnja količine posla koji treba obaviti da bi se prevođenje :mogućilo) preko izrade tezaurusa(= rečnika) mašine ili 21ade sistema kodiranja ( = pretvaranje konkretnog jezi a u sistem matematičkih formula), pa sve do proračuna omja ekonomije u radu mašine (koliko bi bila najpovolj �ja veličina mašine, koliko vremena predvideti za izradu k>nkretnih programa prevođenja i sl.) - statistička proce -:m-anja pokazuju se kao neophodna radna oruđa. 496. Sva lingvistička proučavanja koja se naslanjaju na �tistički metod nazivaju se statističkim ili kvantitativnim, ao što se, uostalom, i cela lingvistika, ukoliko je zastupa u o ni koji se služe statistikom, naziva statističkom ili a antitativnom 1 0 • Statističkog ispitivanja u lingvistici bilo e i ranije11, ali je ono imalo sporadičan, pojedinačan ka :-Uter. Tek u naše vreme kada je u lingvističke krugove ši-

:J

Termin je usvojen na VI internacionalnom kongresu lingvi-

o u Parizu 1948. godine. :I

W. D. Whitney je npr. još 1874. ispitivao frekvenciju engle 1905. Arnold objavljuje studiju 'Vedie Metre in Its Hi lil:·ncal Development" u kojoj primenjuje statistički kriterij fre �cije radi utvrđivanja relativne starine raznih delova Rigved.a.

tie.!l glasova;

42


roko prodrlo shvatanje o tome da je i jezičku strukturu moguće proučavati kao logičan kallrulus (v. § 427) , stati stika postaje neophodna metodološka pripomoć u lingvi stičkom radu isto onako kao što i simbolično prikazivanje jezičkih odnosa u analizi postaje neophodno za naučno preciziranje konkretnih fakata.

Bibliografske napomene 497. Pored pomenute Plathove studije o matematičkoj lingvistici i zbornika "O točnih metodah issledovanija jazy ka" (v. § 484), koji daju vrlo dobar uvod u matematički me tod uopšte, bližem upoznavanju vrednosti statistike u jezič kim studijama doprineće naročito knjiga Pierra Guirauda: "Problemes et methodes de la statistique linguistique" (Dordrecht 1959) . Knjigu je napisao lingvista za lingviste, što je u ovom slučaju posebno značajna preporuka. Od istog je autora i poznata bibliografija statističke lingvistike: P. Guiraud, "Bibliographie Critique de la Statistique Lin guistique", Utrecht 1954 (bibliografiju su, pod rukovod stvom ). Whatmougha, revidirali i kompletirali: T. D. Hou chin, J. Puhvel i C. W. Watkins) . Kratku istoriju postanka i razvoja statističke lingvistike daje pregledno i koncizno J. Carroll u "The Study of Lan guage" (Cambridge Mass., 1953.) - odeljak "The Statistical Study of Language" (61-64) . U zborniku "Voprosy statistiki reči (materialy sovešča nija)" (izd. Lenjingradskoga univ. 1958) nalazi se veći broj instruktivnih članaka. V. i studiju D. W. Reeda: "A Statisti· cal Approach to Quantitative Linguistic Analysis" (Word vol. S , N°, 3, 1949, 235-247) . V. i zbornik "Linguisik und Statistik" ( = Schriften zur Linguistik, 6), izd. S. Jager i P. Hartmann, Braunschweig 1972.


43

Kakve su mogućnosti primene statističkog metoda na fonološku problematiku obaveštavaju, na primer, studije: _T . Lotz, "The Structure of Human Speech" (Transactions of the New York Academy of Sciences, Ser. II, 16, 1954, 373�) ; F. Harary and H. H. Paper, "Toward a General Cal culus of Phonemic Distribution" (Lg 33, 1957, 143-169) . �ta se pomoću statistike saznaje o morfološkoj strukturi �ika možemo sagledati u studijama: E. P. Hamp, "The Calculation of Parameters of Morphological Complexity" 1 gm Proceedings, ' 134-142) i Joseph Greenberg, "A Quanti �tive Approach to the Morphological Typology of Langua �" (zbornik "Method and Perspective in Anthropology", :zd. Robert F. Spencer, Minneapolis 1954, str. 192-220) . O korisnosti primene statistike na leksikološku proble :nati.ku najbolje informiše poznati britanski statističar G. U. Yule u svom delu "The Statistical Study of Literary Vocabu2ry" (Cambridge - London 1944) . Dovoljne podatke o to ;ne daje i knjiga P. Guirauda: "Les caracteres statistiques du vocabulaire" (Paris 1954) . U već spomenutoj knjizi G. Herdana: "Type-Token Mat �matics" (§ 484) mogu se, pored ostalog, naći podaci i o tome kako se statistički može prići proučavanju literarnog stila. U istom je smislu informativna i knjiga E. Fucksa, '.\tathematische Analyse von Sprachelementen, Sprachstil i.lild Sprachen" (Arbeitsgemeinschaft fur Forschung des Landes Nordrhein-Westfalen, Koln 1955) u kojoj je data numerička karakteristika pojedinih tekstova (većinom ger manskih i latinskih) . V. i zbornik "Statistics and Style", izd. L Doležel i R. W. Bailey, New York 1969. U knjizi: Henry Kučera and George K. Monroe, "A Com parative Quantitative Phonology of Russian, Czech and Ger man" (Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 4, Amsterdam 1968) prilazi se komparativnom

44


proučavanju sila.bičkih struktura u ruskom, češkom i ne mačkom uz primenu metoda kvantitativne lingvistike. Pokušaj primene statističkih kriterija pri genetičkoj kla sifikaciji jezika nalazimo u studijama: Douglas Chretien and A.. L. Kroeber, .. Quantitative Classification of Inda European Languages.. (Lg 13, 1937, 83-105) i A. L. Kroe ber, "Statistics, Inda-European, and Taxonomy.. (Lg 36 N o l , Part l , 1960, 1 -21). Radi upoznavanja sa principima glotohronologije i oce nama vrednosti samog metoda preporučuju se sledeći rado vi: R. B. Lees, "The Basis of Glottochronology'' (Lg 29, 1953, 1 13-127) ; M. Swadesh, 11Toward Greater Accuracy in Lexico statistics Dating" (IJAL 2 1 , 1955, 1 21-137) ; H. Hoijer, "Lexi costatistics: A Critique" (Lg 32, 1956, 49-60) ; J. A. Rea, "Con cerning the Validity of Lexicostatistics" (IJAL 24, 1958, 1451 50) ; W. W. Amdt, 11The Performance of Glonochronology in Gennanic11 (Lg 35, 1959, 180-192) ; H. A. Gleason, ..Coun ting and Calculating for Historical Reconstruction" (Anthro pological Linguistics Vol. I, No 2, 1959, 22-33) . Iscrpan pre gled radova iz oblasti glotohronoloških studija nalazi se u: D . H. Hymes i drugi 11Lexicostatistics so Far" (Current An thropology l, 1960, 3-44) i D. H. Hymes i dr. , "More on Lexi costatistics11 (Current Anthropology l, 1960, 338-345) . U zborniku 11Novoe v lingvistike .. objavljena su u ruskom pre vodu dva Swadesheva rada (23-87) i jedan Hoijerov (88107) o leksikostatistici. V. u istom zborniku članak V. A. Zve ginceva: "Lingvističeskoe datirovanie metodom glottohro nologii (leksikostatistiki)" (9-22), a takođe i članak G. A. Kli mava (u zborniku 'Voprosy teorii jazyka v sovremennoj za rubežnoj lingvistike.. , izd. AN SSSR, Moskva 1961) ; 110 leksi kostatističeskoj teoriji M. Svodeša" (239-253) . V. i knjigu: "Lexicostatistics in Genetic Linguistics. Proceedings ofthe Yale Conference, Yale University, April 3-4, 197111 ( = Janua


45

�m, Series Maior 69) , Isidore Dyen, ed. The Hague

m.

l·

Sažet a informativan pregled osnovnih primena statisti mašinskom prevođenju daje A. F. Parker - Rhodes, k Use of Statistics in Language Research" (Machine -.aslation Vol. 5, N ° 2, 1958, 67-73) . V. pomenute Zipfove radove - § 489. Za lingviste je in leresantna i njegova knjiga "Studies of the Princip le of Re lative Frequency in Language" (Harvard University Press 1932) jer se u njoj, pored ostalog, na nov način prilazi problemu utvrđivanja hijerarhije značenjskih nijansi u se mantičkom polju reči. Šezdesetih godina objavljene su u SSSR tri značajne knjige iz oblasti statističkog proučavanja jezika: zbornik -statistiko-kombinatomoe modelirovanie jazykov" (red. N. D. Andreev, Moskva - Lenjingrad 1965) , N. D . Andreev, -statistiko-kombinatomye metody v teoretičeskom i pri kladnom jazykovedenii" (Lenjingrad 1967) i zbornik "Stati- · Rika reči", (red. P. M. Alekseev, V. M. Kalinin, R. G. Pio aovskij; Lenjingrad 1968) . V. takođe i: V. A. Moskovič, -statistika i semantika. Opyt statističeskogo analiza seman ličeskogo polja", Moskva 1969 (statistički se ispituju reči u engleskom, francuskom, ruskom i ukrajinskom) ; B. N. Go lovio, ')azyk i statistika", Moskva 197 1 . tu

Teorija informacije 498. Teorija informacije se odnosi na naučna ispitiva nja koja osvetljavaju procese odašiljanja i primanja sa opštenja sa svim onim što oslovljava ovakve procese. Nau ka je obogaćena teorijom informacije relativno . sasvim od skora, posle II svetskog rata.


46

499. Problemom komunikacije počeli su se ozbiljno baviti inženjeri zainteresovani za to da u komunikativnim uređajima obezbede prenosni kanal, tj. nesmetano odaši ljanje i primanje informacija. Temelji novoj naučnoj disci plini koja se sistematski bavi komunikativnim problemima postavljeni su, međutim, tek radovima američkog mate matičara Norberta Wienera. 500. Wiener je tvorac kibernetike 1 2 nauke o funkcioni sanju automata - o njihovim kontrolisanim reakcijama na određen stimulus13• Njegov osnovni tok ideja odgovarao je opštim biheviorističkim shvatanjima karakterističnim za američku intelektualnu atmosferu pred II svetski rat (v. § 348) : ispaljeno ponašanje u određenoj situaciji plod je od ranije naučene, automatske reakcije na određeni utisak spolja. Polazeći od uverenja da ovakav princip ne važi sa mo za ponašanje ljudi već se po njemu mogu vladati i ma šine, Wiener je otpočeo svoje značajne radove na aparati ma koji su u stanju da prime određenu poruku, da je "za. pamte" i da na nju na odgovarajući način reagiraju. Wiener je u toku II svetskog rata radio na projektima koji na daljinu mogu sa preciznošću da dostignu cilj. On je sve servomašine (automate) podelio na dva osnovna, u princi pu moguća tipa: a) na mašine koje treba da dostignu neki poznati cilj; b) na mašine koje treba da nađu pravi odgo vor na postavljeno pitanje. U oba slučaja za rad mašine bitno je isto: mašina mora biti osposobljena da primi po ruku spolja i po njoj da postupi na odgovarajući način. 12

Termin kibernetika je prema grčkoj reči kybemetike: ozna čava konnilarsku veštinu, tj. veštinu upravljanja. 13 V. njegovo delo "Cybemetics" izdato 1948. u New Yorku; na srpskohrvatskom jeziku : Norbert Viner, "Kibernetika i druš tvo", Beograd 1964.


47

Za osnovni model ovakvim mašinama poslužio je čo \""ek. Č ovečiji mozak i nervni sistem reagiraju na oba nači na: mi npr. automatski dohvatamo knjigu sa stola. Mozak re izabrao cilj - knjigu, dao naredbu ruci za pokret, i po kret je izvršen automatski = bez svesnog razmišljanja, pod kontrolom našeg pogleda upravljenog na cilj. Mi smo u stanju i da dajemo odgovore na postavljena pitanja, samo ako smo te odgovore prethodno naučili. Wiener je, dakle, uzimajući sve to u obzir sagradio (tokom rata) prva oružja koja su dostizala pokazani cilj pod određenom kontrolom (radara, toplotnog perce ptora i sl.) a kasnije je usredsre dio svoju pažnju i na mašine koje bi bile u stanju da "za pamte" određene odgovore na određena pitanja. 50 l . U centar kibernetičkih studija postavljena je, da Ide, sasvim prirodno teorija informacije. Njene osnovne postavke izneo je 1948. matematičar Claude Shannon, a matematičar Warren Weaver je 1949. interpretirao njen opšti značaj za razvoj nauke. Klasičnim delom teorije in formacije i kibernetičkih studija uopšte smatra se knjiga koju su u koautorstvu izdala ova dva naučnika: Claude E. Shannon and Warren Weaver, "The Mathematical Theory of Communication", Urbana 1949. Knjiga je namenjena matematičarima i lingvisti se, bez solidne matematičke spreme, ne mogu njome služiti. Ali zato postoji recenzija lingviste Hocketta (Lg 29, 1953, 69-92), pristupačna i ne matematičarima, koja je odigrala značajnu ulogu u popu larisanju teorije informacije i među lingvistima. 502 . Matematičarima i fiZičarima je, u poslovanju oko izgradnje mašina, bilo neobično važno utvrditi na koji se način najekonomičnije mogu slati poruke, kako se one najlakše pamte i najtačnije razumeju. Za sve ovo su bili za interesovani i lingvisti, pogotovu strukturalisti, čiji se me tod jezičke analize i zasniva na izdvajanju bitnih pojava u

48


procesu sporazumevanja od nebitnih. Tako je ubrzo došlo do jedne od najplodonosnijih međudisciplinamih sarad nji u istoriji modeme nauke čiji je neposredni rezultat mašina za prevođenje. 503 . Lingvistička teorija slaviste Romana Jakobsona do bila je u svetlosti teorije informacije dragoceno priznanje. Jakobson je insistirao na vrednosti izdvajanja distinktivnih obeležja u fonemama (v. § 300) tj . na onom što je invari jantno, ultimno, elementarno u jezičkoj jedinici. Pokazalo se da je za razvijanje teorije informacije ovakva koncepcija invarijantnih jedinica od odsudnog značaja. Jakobson je, sem toga, insistirao na principu binariteta u jeziku (v. § 30 1) a i cela teorija informacije je upravo postavljena na primeni toga principa. 504. Lingvisti su, dakle, bili teorijski spremni da s razu mevanjem prate u ovoj oblasti naučnog rada tok ideja ma tematičara, a imali su i sami dosta da prilože, na osnovu svojih iskustava sa jezičkim pojavama, u opšti fond znanja o problemu komunikacije. Istovremeno je tom prilikom u lingvistiku prodro nov niz pojmova i termina, dotle svoj stvenih samo matematičko-fiZičkoj nauci. 505 . Teorija informacije ima pred sobom sledeća dva osnovna problema: l . utvrditi kojim se sve sredstvima po stiže komunikacija; 2. šta se u sagovornicima - čoveku ko ji govori i onome koji prima saopštenje - događa prilikom komunikacije (= koji su neposredni psihološki i fiZiološki uslovi za realizovanje procesa komunikacije) . 506. Svako saopštenje biva otposlato po nekom odre đenom kodu. Kod je termin nastao u okvirima teorije in formacije. Odnosi se na celokupnost signala (uključujući sistem njihovih odnosa) pomoću kojih se iznosi konkret na informacija.

Pravci u lingvistici H

49

Signali za sporazumevanje mogu biti vrlo različiti: ljud ski jezici, Morzeovi znaci, svedosni signali i sl. Bez obzira na poreklo, signali za sporazumevanje prenose poruke po nekakvom kodu. Svako pretvaranje neke ideje u saopšte nje jeste proces enkodiranja ( = preobrnćanje ideje u si stem komunikativnih signala) . Svako primanje poruke, tj. prodiranje njeno u našu svest, nastaje u procesu dekodi ranja ( = pretvaranje komunikativnih signala u naše sa znanje o poruci) . 507. Proces informacije uvek se događa izmedu dve strane koje vrše dva različita komunikativna procesa: iz među govornog lica koje enkodira saopštenje i onoga koji saopštenje prima dekodirajući ga. Enkodiranje, ukoliko je ljudski jezik u pitanju, obuhvata komplikovani proces od mišljenja ka zvucima (od leksičko-gramatičkog ka fonološ kom nivou), dekodiranje upravo obratno tome: obuhvata proces od zvukova ka mišljenju. Govorniku je saopštenje koje iznosi poznato, njegov po sao se sastoji jedino u tome da ga sagovorniku prenese na što razumljiviji način. Zato je njegova pažnja prvenstveno obraćena na nizanje neposrednih konstituenata (v. § 356) po određenom kodu datoga jezika. Onome koji saopštenje prima posao je mnogo teži. On mom da prepozna konkret nu vrednost svake reči, uklanjajući, recimo, nesporazum zbog eventualne homonimije. Za njega je, uostalom, cela percepcija govom ono što se, u terminologiji teorije vero \ottnoće, naziva stohastičkim procesom: dešifrovanje po ruke vrši se u njegovoj svesti deo po deo, shodno nizanju ,ezičkih jedinica u govorni lanac; pri svakoj novoprimlje noj jezičkoj jedinici on raspolaže novim elementom za od gonetanje poruke, čini nov napor, svaki put sa sve većim IZgledima na uspeh, da pogodi sledeći element, i onaj po sle njega, i tako redom, da sa završetkom govornog čina

50


bude i sagledanje smisla poruke dovedeno do kraja 14 • Uoča vanjem različitosti uloga govornika i primaoca saopšlenja u procesu komunikacije otvoreni su novi putevi u različite oblasti jezičkog proučavanja. Posebno su obogaćena naša saznanja koja se tiču osposobljavanja što efikasnijeg uče nja jezika. Distinkcija pasivne i aktivne gramatike (koja od govara razlikovanju onoga što znači samo razumeti jedan jezik od onoga što znači i govoriti ga) postaje sve više plodna baza za vrlo korisne jezičke studije. U ovakvoj vrsti studija angažovani su danas najviše, pored predstavnika američke lingvistike, i sovjetski lingvisti 15 • 508. Količina obaveštenja sadržana u jednom komuni kativnom znaku naziva se entropijom. Entropija je utoliko veća ukoliko je obaveštenje obično i manje predvidljivo. U teoriji informacije je prediktabilnost ( = predvidljivost) veoma važan pojam, pa je prema tome i važan u onim mo dernim lingvističkim studijama koje vode računa o proce sima komunikacije. Količina informacije je relativan pojam: koliko će vest nekome biti nova zavisi od konkretnih uslova pod kojima se saopštava. Ako je npr. neko bio u Novom Sadu onoga dana kad je tamo padao grad, vest o nepogodi u novina ma sledećeg dana neće za njega biti nikakvo posebno oba veštenje. Ali ako se ne nalazi u Novom Sadu, već negde na putu, a kao stanovnik toga grada ima jakog interesovanja za sve što se tamo u njegovom odsustvu dogodilo, vest o 14 Sličan je ovome i proces primanja poruka preko pisanog tek sta: svako novo slovo, svaka nova reč, vodi nas bliže punom smi slu informacije koji biva pogođen u celini sa završetkom čitanja. 1 5 Posebno je u ovome značajna aktivnost učenika L. V. Ščer be, koji je sam još ranije, u eposi gramatičkog tradicionalizma, umeo da na toj strani zapazi problem i da mu pristupi.


51

nepogodi imaće za njega sasvim drukčiju važnost. Teorija informacije, dakle, upoznaje nas i sa pojmom o relativnoj vrednosti saopšenja. Količina informacija jednog jezičkog znaka može se iz menti na taj način što će se na njegovo mesto staviti drugi jezički znaci: što je veći broj mogućnosti zamene, to je ve Ć2 količina obaveštenja konkretnog znaka čija se informa tivnost procenjuje (= prediktabilnost informacije je ma b) . Kad neko sa uzbuđenjem pristupi i otpočne : "Zamisli le, Mile se." svi očekuju s nestrpljenjem da čuju poslednju reč (oženio? razboleo? ubio?) . U takvom slučaju, očevid no, entropija je velika. Sasvim obrnut slučaj predstavlja, recimo, upotreba slova u uz slovo · q u italijanskom ili en gleskom jeziku: q se svaki put, obavezno, kombinuje sa u u pisanju, po pravilima ortografije ovih jezika; prema to me pojava u uz q je ovde maksimalno prediktabilna, što istovremeno znači da je informativna moć znaka u u ova kvoj kombinaciji ravna nuli. 509. Princip dihotomije (binariteta) sproveden je do sledno u proučavanju mere entropije: jedinica ovakvog merenja je bit 1 6, a njena vrednost je zasnovana na primeni proste alternative u prepoznavanju konkretne specifikaci je koju daje komunikativni znak (= tj. svaka specifikacija događaja i uopšte pojava o kojima je reč u saopštenjima mači isključivanje one druge, po suprotnosti korelativne specifikacije) . Koliko nam je binarnih odluka potrebno (= koliko puta vršimo isključenje jedne od dveju alternativ nih mogućnosti) pri prihvatanju (poimanju) poruke, toli ko binarnih jedinica sadrži entropija onih jezičkih simbola koji su tom prilikom upotrebljeni.

16

Skraćenica od engleskog termina "binary digit".

jezička ispitivanja u XX veku 5 10. Poznato je da pri prihvatanju saopštenja onaj koji sluša poruku mnogo više stvarno čuje nego što iskoristi u procesu prihvatanja saopštenja. U takvom procesu pažnja .. prijemnika" je koncentrisana na to da iz govornikovog iska za izdvoji samo elemente bitne za stimuliranje onih binar nih odluka bez kojih je nemoguće poimanje saopštenja. Go vornik, međutim, gotovo redovno kaže mnogo više od neo phodnog minimuma. Ovo stoga što treba obezbedili sigur nu prenosnu moć komunikativnog kanala (komunikativ ni kanal je sve ono što omogućuje saopštenje, počev od iz vorišta - govornog lica do odredišta = onoga koji saopšte nje prima) . U tom nastojanju govornik se služi najrazličiti j im sredstvima u koja je uključeno, pored posebnih izraza za skretanje pažnje "prijemnog" lica, i ponavljanje iste infor macije u nekoliko varijanata. jednom rečju - ljudski jezik je natrunjen najrazličitijim elementima koji izgledaju za sušti nu informacije nebitni, redundantni. Redundancija (= po java redundantnih elemenata) ima, međutim, svoju funkci ju u procesu sporazumevanja. Š to je više redundantnih ele menata, to je veća sigurnost da će poruka biti primljena i to sa maksimalnim razumevanjem. Metajezik, idealno logički jezik nauke (v. § 4 13), lišen je redundancije i stoga neupo trebljiv za svakodnevni komunikativni kontakt među ljudi ma 17 . 5 1 1 . Osnovni zadatak predstavnika teorije informacije sastoji se upravo u tome da iznađu u saopštenjima bitne, ne tzmenljive karakteristike kako bi, izgrađivanjem solidne teo rije o invarijantnim strukturama saopštenja, bilo omoguće no dalje napredovanje: i kibernetičkih studija, i rada na ma17 Maksimalno su koncizne npr. telegrafske poruke. Zato je često dovoljna i najmanja slovna greška u telegramu pa da ra zumljivost teksta bude dovedena u pitanje.

sinskom prevođenju, i psiholoških ispitivanja saznajnih procesa, i metajezičkog ispitivanja logičara, i strukturalne lingvistike u njenom traganju za jezičkim "ultimnim invari s:antama". 512. Teorija informacije ne bi mogla dobiti značaj u nauci kakav danas ima da za n}om nisu sta}a\a dostignuća strukturalne lingvistike. Posebna je ovde zasluga struktu ralne lingvistike u tome što je na jezik ukazala kao na si stem tačno odredivih, uzajamno povezanih jedinica čiji je broj konačan (i to neveliki) a čije kombinacije teže ka bes konačnom. Naslanjajući se na ovu konstataciju, matemati čari su uspeli da na jezik uspešno primene svoj metod analize. Posebno je vrednost statistike došla do izražaja. Za samu lingvistiku rascvetavanje studija komunikacije značilo je, pored ostalog, i osvetljavanje problema kao što su odnos govornog prema pisanom jeziku, odnos ekspli citnog ( = jasno izraženo jezikom) prema implicitnom ( = ono što se podrazumeva, ali nije izrečeno) . Razumevanje procesa dekodiranja označilo je novu eru u lingvističkom proučavanju poezije. A ispitivanje procesa transkodiranja ( = pretvaranja jednog koda u drugi) ponovo je osvežilo interesovanje lingvistike za istoriju jezika, mada se, u sve tlosti novih iskustava i naučnih saznanja, danas opet in tenzivnije proučava.

Bibliografske napomene 5 13 . Radi postupnog a sigurnog uvođenja u probleme teorije informacije lingvistima se ne preporučuju osnovni izvori - radovi matematičara, već prikazi tih radova koji daju lingvisti za svoju lingvističku publiku. Ovde ističemo sledeće prikaze :

54


Č uveni Hockettov prikaz Shannonovog i Weaverovog klasičnog dela "The Mathematical Theory of Communica tion" - Lg 29, 1953, 69-93; prikaz Zipfovog "Human Behavior and the Principle of Least Effort; An Introduction to Human Ecology'' - kom petentno daje Y. R. Chao u Lg 26, 1950, 394-401 . prikaz Belevitchevog "Language des machines e t lan guage humain" - autor je N. Chomski koji, pored ostalog, objašnjava odnos teorije informacije prema lingvistici sa težnjom da se lingvističkoj publici približe izvesni bitni matematički zakoni informacije : Lg 34, 1958, 99-105; Leesov prikaz (u Lg 35, 1959, 271-303) poznatog dela L. Apostela, B. Mandelbrota i A. Morfa: "Logique, language et theorie de l'information" . Interesantno, ubedljivo, a duboko lingvističko osvetlja vanje značaja jezičkih studija u okvirima teorije informacije daje Roman Jakobson u "Linguistics and Communication Theory" (Proccedings of Symposia in Applied Mathema tics, Structure of Language and its Mathematical Aspects vol. XXI , 1961, 245-252) . Raznovrsnost problematike koju obuhvata široko po stavljen program studija procesa komunikacije najbolje je ilustrovana radovima objavljenim u zborniku "Psycholin �istics - A Survey of Theory and Research Problems" (Supplement to I)AL Vol. 20, N° 4, 1954, Memoir 10, I-IX 1-203) . Predstavnici raznih disciplina informišu o napre· dovanju nauke u izgrađivanju opšte teorije veze, što je po učno: zagledajući malo u nepoznata (nelingvistička) osve tljavanja poznatih (lingvističkih) tema, lingvista neminov no proširuje svoje naučne horizonte. Kao dobar, elementarni udžbenik za razumevanje teo rije informacije, pre svega iz perspektive psiholoških pro blema koji se nameću u komunikativnom procesu, poslu-


55

žiće svakako u prvom redu knjiga G . A . Millera: "Language and Communication" (New York - Toronto - London 195 1 ; knjiga pored ostalog, daje i korisne bibliografske podatke) . Od istog je pisca i poznata studija 'What is in formation measurement" objavljena 1953. u American Psychologist 8 (str. 3-1 1) . Interesantan je i Millerov rad �The Perception of Speech" objavljen u For Roman jakob son (353-360) . Matematičke načine tretiranja lingvističke problemati ke, posebno u okvirima fonologije, upoznaće lingvista iz knjige eminentnog predstavnika komunikativne teorije e . Cherryja " O n human communication" (Cambridge, Mass. - New York - London 1957) . Po modernosti metoda i opsegu zahvaćene problemati ke govora i komunikativnog procesa zapažena je knjiga Willarda Van Orman Quinea: "Word and Object" (Cam bridge, Mass. 1960) . Za lingvistu bi bilo svakako interesantno upoznati se sa studijom O. H. Straussa: "The Relation of Phonemics and Linguistics to Communication Theory" Qournal of the American Acoustic Society 22, 1950, 709-7 1 1) . Zainteresovanima s e preporučuju i studije objavljene u Voprosy jazykoznanija: L. R. Zinder, "O lingvističeskoj vero jatnosti" (god. VII, sv. 2, 1958, 121-125) i V. N. Toporov, "O vvedenii verojatnosti v jazykoznanie" (god. VIII, sv. 6, 1959, 28-35) . Tačan uvid u problematiku opšte teorije veze daje rad sovjetskog naučnika A. A. Harkeviča: "Očerki obščej teorii svjazi" (Moskva 1955) . Radi bližeg upoznavanja sa doprinosom sovjetske nau ke razvijanju teorije informacije v. i: Ju. S. Bukov, "Sovet skie raboty po teorii razborčivosti reči" (Izvestija Akademii Nauk SSSR, 1949, serija fiZičeskaja 13, 6, 728-739) "i zbor-

56


nik radova izdat u Moskvi 1956. pod naslovom "Vosprija tie zvukovyh signalov v različnyh akustičeskih uslovijah". Među lingvistima su inače dosta popularni radovi pred stavnika egzaktnih nauka H. Fletchera i B. Mandelbrota. V. n pr. : H. Fletcher, "Speech and Hearing in Communica tion", New York 1953. i B. Mandelbrot, "Structure formel le des textes et communication", Word 10, 1954, 1-27. V. i radove : J. Singh, "Great Ideas in Information Theory, Language and Cybernetics", New York 1966; R. G. Piotrov skij, "Informacionnye izmerenija jazyka", Lenjingrad 1968.

Mašinsko prevođenje 5 14. Početkom druge polovine XX veka mašinsko pre vođenje, kao nova oblast naučnog istraživanja; postavlje no je u žižu pažnje lingvističkog sveta. Ljudi su očekivali velike rezultate na toj strani. Nadali su se da će rad s maši nama izvršiti revoluciju u prevodilačkom poslu: time što bi prevođenje naučnih, tehničkih, političkih i drugih in formacija postalo neuporedivo brže i lakše, doprinelo bi se u bitnoj meri univerzalizaciji kulture. 5 15. Rad na mašinskom prevođenju ne bi mogao otpo četi da prethodno jezički opis nije dostigao potrebnu pre ciznost, zahvaljujući primeni metodoloških principa struk turalne lingvistike. Ali još je značajniji u ovom pogledu ta dašnji razvojni stepen tehničkih nauka koji je omogućio, pored ostalog, i korišćenje takvih sprava kao što su elek tronski računari. 5 16. Termin mašinsko prevođenje odnosi se, u stvari, na naročiti program prevođenja namenjen elektronskom računaru. Pripremanje jezika za ciljeve mašinskog prevo đenja spada u poslove koje obavljaju lingvisti. Oni su se


57

:okom šezdesetih godina sa velikim elanom angažovati :-ko tih poslova, ali se ubrzo pokazalo da postignuti rezul :ni ne odgovaraju uloženim naporima niti opravdavaju �lika očekivanja, što je mnoge jako razočaralo i odvratilo :d mašinskog prevođenja. 517. Proces prevođenja mašinom obuhvata nekoliko :!5novnih poslova čiju je tehniku trebalo pažljivo razraditi. 1-evođenje počinje primanjem teksta (mašina obavlja i da ailografski posao) . Ono što je registrovano automatski se :-rebacuje u matematički jezik formula. Dobivene matema :Xke formule u potpunosti odgovaraju strukturi jezika sa .njeg se prevodi: red reči, tip konkretne funkcije, broj :norfema pomoću kojih su obeleženi konkretni odnosi � dobija svoje precizno obeležje matematičkim jezikom. Ud je i ovo obavljeno, nastaje treća faza u procesu prevo .knja: matematički kod (v. objašnjenje termina § 506) koji :dgovara izvornom tekstu preobraća se u matematički .:xi jezika na koji se prevodi. Drukčije rečeno, počinju se :brazovati nove formule koje misli izražene strukturom iz JI')mog jezika prebacuje u novu strukturu specifičnu za je ::.k o kojem je reč. I tek onda, kad i to bude urađeno, na -uje posao oko pretvaranja matematičkih znakova pono � u ljudski jezik, ovog puta u novi jezik, onaj traženi. :Jbavljanjem ove poslednje, četvrte faze rada mašine zavr ie110 je i samo prevođenje. 518. Enkodiranje i dekodiranje (v. § 506) tekstova, poja � koje se u procesu rada mašine neizbežno nameću, zahte "1ju posebno istančavanje lingvističkih kriterija i metoda. '� svakom koraku iskrsavaju različite teškoće koje lingvisti i n:ženjeri savlađuju u udruženim naporima. Pa i pored svih �vršavanja koja će se u daljoj budućnosti nesumnjivo po !tiĆi u ovakvom poslu, mašine neće moći da budu prevo :xx:i lepe književnosti. Samo tekstovi pisani bez pretenzi-

58

Jezička ispitivanja u XX velnt

ja na stilsku originalnost (naučni, stručni, politički i sl.) moći će se poveriti mašinama. Ovo je u vezi sa mnogim faktorima, između ostalog sa činjenicom da mašine mora ju sadržavati u sebi čitave rečnike jezika koji dolaze u ob zir za prevođenje, a tehnički je upravo neizvodljivo opre miti ih apsolutno svim onim neobičnim izrazima i obrtima koji su, recimo, svakodnevni u poeziji naših dana. 5 19. U glavne probleme mašinskog prevođenja spada re alizacija principa ekonomije u "pamćenju" mašine. U princi pu, mašina može sve da "upamti". Metodom fotoskopije u njenu "memoriju" se utiskuje onoliko reči i gramatičkih pojmova koliko je potrebno. Težnja je, međutim, da se sa što manjim materijalnim izdacima i komplikovanjem posla, a sa što većom mogućom eflkasnošću, obezbedi pristajao prevod. Stoga se fond leksike pažljivo odabira prema tipu tekstova koji će biti podvrgnuti prevođenju. Sem rečnika koji obuhvata leksiku opštijeg karaktera izrađuju se i tzv. mikroglosari rečnici izraza svojstvenih posebnim struka ma (npr. rečnik jezika hemije, medicine, ftzike i sl.) . 520. Ma koliko reci bile pažljivo registrovane u mašini, nije uvek sigurno da li će one u odgovarajućem tekstu biti dobro odabrane s obzirom na činjenicu da u svim jezici ma postoje sinonimi sa svojim specifičnim nijansiranjem "lsnovnog značenja. Stoga se pri izboru primenjuje teorija '*-erovatnoće . Statističkim se metodom kategorišu reči po frekvenciji upotrebe na obične, manje obične i retke, pa se prednost daje običnoj reči, pošto za nju postoji najveća \-erovatnoća da će svojim značenjem obuhvatiti i traženu semantičku nijansu ili će je bar približno odredili. Ovakav postupak je zaista opravdana metodološka mera u datoj prilici, ali niukoliko ne obezbeđuje potpunu adekvatnost prevoda. Postoji, uglavnom, u ovom slučaju i drugo reše nje koje prevod čini manje elegantnim, ali koje ima i svo-


59

jih prednosti: naporedo se stave sve moguće prevodne va rijante (uz odgovarajući znak da je naporednost u pitanju) pa se čitaocu ostavlja da odabere, po sopstvenom nahođe nju, adekvatan izraz . 52 1 . Posebnih teškoća pri prevođenju pričinjavaju idi omi. Nije lako ni sa složenicama. Geografska imena, zbog svoje gotovo neograničene mnogobrojnosti, takođe pred stavljaju problem. Osim toga, u jezicima ima dosta redun dantnog (v. § 5 10). Utvrditi šta je u kojoj prilici redun dantno i to ispustiti pri prevođenju - to je takođe ozbiljan posao čija tehnička rešenja nisu jednostavna. 522. Radi uklanjanja eventualne zabune kod polisemijc (v. § 40 l) potrebno je obezbediti takve mašinske operacije koje će pravilno vršili identifikaciju značenja pomoću kon teksta. Uostalom, i van polisemičkih kategorija postoji po treba za uspostavljanjem određene tehnike koja će omo gućavati stalno vođenje računa o konkretnim kontekstual nim situacijama. Konstantno odmeravanje odnosa stalnih (invarijantnih) karakteristika reči prema njihovim aktuel nim (kontekstualnim) karakteristikama - to je problem od čijeg pravilnog rešavanja zavisi puna smisaonost prevoda. 523. Svaki jezik ima svoju specifičnu strukturu. Mašin skog prevođenja ne može biti bez preciznih podataka o je zičkim strukturama. Prema današnjem stanju struktural nog ispitivanja, izvesni jezici, pošto nisu obrađeni na od govarajući način, ostaju van mogućnosti da uđu u kombi naciju za mašinsko prevođenje. Jezičke strukture se prethodno upoređuju da bi se od redila njihova mera kongruentnosti (termin usvojen u tehnici mašinskog prevođenja) - tj . njihova tipološka srodnost ili razlika. Ovaj posao obavljaju lingvisti. Odme ravaju se leksički, morfološki i sintaksički faktori koji uslo vljavaju specifičnu prirodu lingvističkih jedinica u datim

60


jezicima. Ovo se vrši popisivanjem inventara jezičkih jedi nica i uočavanjem principa njihove distribucije.

524. U najteže probleme mašinskog prevođenja u vezi sa tim spada pitanje organizacije "pamćenja": da li će maši na

posebno "pamtiti" samo cele reči

(=

"leksička" organi

zacije mašine) ili će pamtiti posebno osnove, a posebno nastavke reči (= "gramatička" organizacija mašine) . U iz boru ovakvog tehničkog prosedea ne postoji saglasnost medu naučnicirna

18•

Gramatičkih osobina u jezicima irna mnogo i, bez. oh zira na koji će konkretni tehnički postupak pasti izbor, nji hovo prisustvo mora biti registrovano u mašini. U vezi s o\-akvim registrovanjem postoje mnoge teškoće koje nisu samo tehničke prirode već i lingvističke. Što se ovog dru gog tiče, tu je najveći problem obično nedovoljna obrade nost pojedinih gramatičkih oblasti datih jezika.

525. Potrebe mašinskog prevođenja nagone, u stvari, lingvistiku da se prihvati produbljivanja svojih teorijskih znanja o raznim dosad nedovoljno ispitanirn područjima

jezičke problematike. Praktični cilj osposobljavanja lingvi stičkih rezultata za pravilno iskorištavanje u funkcionisa nju mašine nameće lingvistirna naviku da svoje definicije

izlažu u formulacijama maksimalno jasnim a konciznim.

S tvaranje tradicije u ovakvoj navici osigurava bolji kvalitet teorijskih studija jezika i efikasniji metod u prezentaciji praktičnih gramatičkih pravila.

526. Mašinsko prevođenje je započeto u SAD i prva mašina se nalazi i danas na Hanrardu kao istorijski doku18 Dok se, recimo, američki centar mašinskog prevođenja u Seattleu izjašnjavao za "leksičku organizaciju", dotle su sovjetski naučnici od početka bili pretežno zainteresovani za "gramatički" tip "pamćenja".


61

menat jedne značajne matematičko-lingvističke epohe. Šezdesetih godina u SAD je bilo više centara za unapređe nje mašinskog prevođenja, sa velikim renomeom u svetu. Nadaleko su, recimo, bili poznati radovi naučne grupe sa Washingtonskog univerziteta u Seattleu posvećeni u pr vom redu razradi algoritama (v. §

4 14) za mašinsko prevo

đenje sa ruskog na engleski. Svojim radovima se od počet ka isticala harvardska grupa19, zatim grupa sa Georgetown univerziteta, pa naučni kolektiv sa Kalifornijskog univerzi teta, pa predstavnici Wayne State University i dr. Snage su posebno koncentrisane u ovim centrima na proučavanju lingvističke strukture ruskog i engleskog jezika. Distribuci onalizam, čija je kolevka u SAD (v. § 352) , sa svojom boga tom razrađenošću mehaničkog metoda analize iskorišća vao se kao baza za dalju lingvističku obradu pomenutih je zika u okvirima potreba mašinskog prevođenja. Medutim, upravo ovakav posao otkrio je lingvistima do koje je mere čovek, obdaren jezičkom kreativnošću, nešto sasvim dru go nego što je mašina. Najveći broj jezičkih stručnjaka već je do kraja šezdesetih godina odustao od iluzije da se čo vek može zameniti mašinom kad je u pitanju prevođenje komplikovanijeg teksta. Umesto da se dalje bave generira njem rečenica pomoću automata, Amerikanci su se okre nuli novom polju rada: proučavanju generativnih procesa koji se tiču ljudskoga jezika. Tako je mašinsko prevođenje potisnuto na margine interesovanja lingvističkih krugova, a u centar pažnje postavljena generativna gramatika (v. §

196) . 19 Predstavnici ove grupe nisu bile samo naučne snage sa Harvardskog univerziteta već i naučnici okupljeni u Tehničkom institutu države Massachusetts (Massachusetts Institute of Tech nology, skraćeno - M. l. T.) .

62


527. Kao veliki takmaci Amerikancima u radu na ma šinskom prevođenju pokazali su se sovjetski naučnici. Oni su kasnije počeli da organizuju svoje snage na tome po slu, ali su zadivljujućom brzinom, za svega četiri - pet go dina podigli odličan matematičko-lingvistički kadar čiji su rezultati bili na zavidnoj visini. Godine 1955. započeli su sovjetski naučnici pripreme oko mašinskog prevođenja koje se ticalo svega dva jezička para: englesko-ruskog i francusko-ruskog. Godine 1959. bilo je već oko dvadeset pari jezika osposobljenih za mašinsko prevođenje. Smatra se da je početkom šezdesetih godina po broju naučnog kadra angažovanog u mašinskom prevođenju SSSR bila prva zemlja na svetu. Veliki centri za mašinsko prevođenje nalazili su se u Moskvi (Institut precizne mehanike, Elek tronska laboratorija Saveznog instituta za naučna i tehnič ka saopštenja, Matematički institut im. Steklova) i Lenjin gradu (Eksperimentalna laboratorija za mašinsko prevođe nje) . Manje naučne grupe bile su zaposlene takođe oko mašinskog prevođenja na Moskovskom pedagoškom insti tutu za strane jezike, na Moskovskom univerzitetu, na uni verzitetima u Gorkom, Harkovu, Kijevu, Petrozavodsku, Tiflisu i Erevanu20 • Svojim radom na mašinskom prevođe nju stekli su veliki ugled mnogi sovjetski stručnjaci (0. S. Kulagina, T. N. Mološnaja, I . A. Meljčuk, L. N. ]ordanskaja, S. Ja. Fitialov, G. S. Cejtlin i dr.) . Tokom šezdesetih godina razvijeni su jaki centri za rad na mašinskom prevođenju u Rumuniji (gde je vodeća ličnost S. Marcus) , u Mađarskoj (grupa u kojoj su se našli pored ostalih, F. Kiefer i F. Papp) , u Č ehoslovačkoj (grupa P. Sgalla, P. Pithe, M. Teši20 Ovi su podaci sakupljeni uglavnom prema objavljenim izveš taj ima s kraja pedesetih godina. Danas je svakako slika u ovom po gledu nešto drugačija.


63

telove i dr.) i Bugarskoj (gde su od najaktivnijih bili A. Ljudskanov, E. Paskaleva, M. janakiev i A. Orlenko) . Glavni napori sovjetskih snaga bili su od početka koncentrisani u dva pravca: na sastavljanju glosara ( = reč nika u mašini) i na proučavanju jezika =posrednika u pre vođenju ( = jezika formula na koji se prebacuje konkretan ljudski jezik podvrgnut procesu prevođenja) . Radeći na ovom drugom poslu, sovjetski naučnici su na polju teorije postigli rezultate kojima je priznata visoka vrednost u ino stranom naučnom svetu. 528. I druge evropske i azijske zemlje 21 počele su se to kom šezdesetih godina uključivati u rad na mašinskom prevođenju (mada je uvek u ovome vodeće mesto pripa dalo naučnim centrima SAD i SSSR) . No danas je gotovo svako oduševljenje za taj posao splasnula na svim strana ma sveta, iako još ima uglednih centara gde se nastavljaju ispitivanja koja, ukoliko ne unapređuju neposredno ma šinsko prevođenje, ipak doprinose širenju teorijskih hori zonata savremene lingvistike.

Bibliografske napomene 529. Prve faze rada na mašinskom prevođenju u SAD najbolje su ilustrovane studijama objavljenim u zborniku 21 Kineski jezik, zbog svoje specifične strukture, uvek je budio pažnju lingvističke javnosti. Stoga su vesti o napredovanju mašin skog prevođenja u NR Kini izazvale mnogo interesovanja u lingvi stičkim krugovima koji od detaljnog studiranja strukture kineskog jezika u poređenju sa indoevropskim jezičkim strukturama očeku ju dragocene podatke za produbljivanje opštejezičke teorije. Prve informacije za inostranstvo o mašinskom prevođenju u NR Kini dao je LjuJuncjuan u članku "Issledovatel'skaja rabota v oblasti MP v Kitajskoj Narodnoj Respublike" (VJ a VIII, 5, 1959, 102-104) .

64


"�achine Translation of Language" (ed. William N . Locke i Donald Booth, New York 1955) . Zbornik je 1957. iza šao u Moskvi u ruskom prevodu pod naslovom "Mašinnyj percvod" (odgovorni redaktor P. S. Kuznecov) . Obiman zbornik "Linguistic and Engineering Studies in the Automatic Translation of Scientific Russian into En glish. Technical Report" (Seattle-Washington, 1959) sadrži reprezentativne radove naučne grupe iz centra u Seattleu. Knjiga A. G. Oettingera - "Automatic Language Transla tion: Lexical and Technical Problems" (Harvard Mono graphs in Applied Science N o 8, Cambridge, Mass., 1961) ilustruje rezultate harvardskog centra za mašinsko prevo đenje. Sažete preglede urađenog tokom pedesetih godina na ovome polju naučne delatnosti daju predstavnici harvard ske grupe W. N . Locke i V. H. Yngve, predstavnik Seattlea Envin Reifler i predstavnik centra u Georgetownu - Paul h L. Garvin u zborniku 81 Proceedings pod naslovom: "Mac hine Translation" (502-5 18) . Y. Bar-Hillel daje pregled postignutih rezultata tokom pedesetih godina u mašinskom prevođenju ne samo u SAD već i u Vel. Britaniji u "Report on the State of Mechanical Translation in United States and Great Britain" Oerusalem 1 959) . Treba svakako videti i Bar-Hillelov članak "Some Re flections on the Present Outlook for High-Quality Machine Translation" koji je objavljen u zborniku "Feasibility Study on Fully Automatic High Quality Translation", izd. W. P. Lehmann i R. Stachowitz, University of Texas, 1971, 73-76. Za uvođenje u komplikovanu problematiku mašinskog prevođenja najbolje će poslužiti knjiga Davida G. Haysa "Introduction to Computational Linguistics" (= Mathemati cal Linguistics and Automatic Language Processing N° 2, Amsterdam 1967) . V. i knjigu sovjetskog stručnjaka V. J. RoA.


65

zencvejga: "Osnovy obščego i mašinnogo perevoda", Mo skva 1964. Postoje mnogobrojne studije koje prikazuju dostignu ća različitih američkih centara za mašinsko prevođenje to kom pedesetih godina. Oni koji se za ovo posebno intere suju naći će odgovarajuće informacije u časopisu kao što ,e npr. "Mechanical Translation", poznata publikacija har ,AJ"dskog centra (grupe koja radi u Massachusetts Institute of Technology) . Mi bismo ovde ipak posebno preporučili ,oš nekoliko studija koje su bile u svoje vreme naročito za pažene u inostranstvu, u prvom redu u SSSR: V. E. Giuliano (predstavnik harvardske grupe) - "An Experimental Study of Automatic Language Translation" ( .\i.athematical Linguistics and Automatic Translation, Re port NSF- l, Cambridge Mass. , 1959) . M. E. Scherry (predstavnik harvardske grupe) - "Syntac tic Analysis in Automatic Translation" (Mathematical Lin guistics and Automatic Translation, Cambridge, Mass. , Re port NSF-5, 1960) ; V. H . Yngve (predstavnik harvardske grupe) - "Senten ce-for-Sentence Translation" (Mechanical Translation vol. 2, 1955, No 2, 29-37) , "A Framework for Syntactic Translation" ( .\i.echanical Translation vol. 4, 1957, N° 3, 59-65) , "A Pro gramming Language for Mechanical Translation" (Mecha nical Translation vol. 5, 1958, N° l, 25-4 1) , "A Model and a Hypothesis for Language Structure" (Proceedings of the .\merican Philosophical Society vol. 104, 1960, No 5, 444466) ; L . R . Micklesen - "Russian-English MT" (American Con tributions to the Fourth International Congress of Slavists, .\ioscow, September 1958, s'-Gravenhage 1958, 245-265) , "Form Classes Structural Linguistics and Mechanical Trans lation" (u zborniku "For Roman jakobson", 344-352) .

jezička ispitivanja u XX veku Od nešto novijih radova koji daju pregled rezultata ra da s mašinama u pogledu unapredenja lingvističke teorije i prakse prevođenja v. : John R. Pierce et al., "Language and Machines. Computers in Translation and Linguistics", �·ashington 1966; Saul Gorn, "The Identification of the Computer and Information Sciences: Their Fundamental Semiotic Concepts and Relationships", Foundations of Language vol. 4, N° 4, 1968, 339-372) . V. i studiju američkog lingviste S. M. Lamba: "The Na ture of the Machine Translation Problem", journal of Ver bal Learning and Verbal Behavior 4, 1965, 196-2 10. Bugarski stručnjak za mašinsko prevođenje A. Ljudska nov izneo je svoje poglede na smisao mašinskog prevođe nja u knjizi "Traduction humaine et traduction mecani que", Paris 1969. Za bliže upoznavanje sa prvim rezultatima sovjetskih napora oko mašinskog prevođenja pogodan je, pre svega, zbornik "Materialy po mašinnomu perevodu" (I tom, izdat u Lenjingradu 1958) gde se, pored ostalog, nalaze i takvi poznati radovi kao što su, recimo: N. D . Andreev, "Meta jazyk mašinnogo perevoda i ego primenenie" (40-60), V. V. Ivanov, "Lingvističeskie voprosy sozdanija mašinnogo jazyka dija informacionnoj mašiny" (10-39) . l. A. Meljčuk daje pregled rada na mašinskom prevođe nju u SSSR krajem pedesetih godina u članku čiji je na slov: "Raboty po mašinnomu perevodu v SSSR" (Vestnik AN SSSR, 1959, No 2, 43-47) . V. i: l. l. Revzin i V. Ju. Ro zencvejg, "Očerki po obščemu i mašinnomu perevodu", Moskva 1965. U zborniku "Issledovanija po slavjanskomu jazikozna niju" (izd. AN SSSR, Moskva 1961, 374-382) objavljena je studija "Teoretičeskije osnovi mašinnogo perevoda na rus skij jazyk" - objavljuje probrani kolektiv autora: O. S. Ku-


67

Jagina, A. A. Ljapunov, l. A. Mel'čuk, T. N. Mološnaja. Tu izneseni, kondenzovano, jasno neki zanimljivi rezultati ditnih sovjetskih stručnjaka okupljenih oko rada na ma linskom prevođenju, a posebno zainteresovanih za pro blem jezika-posrednika. Bliži uvid u dostignuća sovjetske nauke na polju ma linskog prevođenja daće zainteresovanima različite studije objavljene pre svega u časopisu "Mašinnyj perevod i pri kladnaja lingvistika" a takođe i u 'Voprosy jazykoznanija" (gde su izlaganja naročito pristupačna, specijalno pisana za lingvističku publiku koja tek treba da se bliže uvede u novu oblast lingvističkog interesovanja) . Teorijske proble me vezane za posao mašinskog prevođenja prikazuje ade Imuno i časopis mađarskih stručnjaka koji izlazi u Budim pešti pod naslovom Computational Linguistics. V. i sledeće dve knjige: K. Brockhaus, "Automatische iJbersetzung", Braunschweig 197 1 ; P. L. Garvin, "On Ma chine Translation. Selected Papers", Den Haag/Paris, 1972. Svima onima koji bi hteli podrobnije informacije o na učnoj teoriji prevođenja uopšte preporučuje se zbornik "On Translation" (ed. Reuben A. Brower, Harvard Studies in Comparative Literature, vol. 23, Cambridge, Mass. , 1959) u kojima su, pored radova specijalista z a literaturu, zastupljeni i radovi lingvista. Tako npr. Roman Jakobson u studiji "On Linguistic Aspects of Translation" (232-239) iz laže teoriju suštine prevođenja: sve se može prevesti tako da osnovna poruka o kojoj se radi ostane neizmenjena, ali kod (v. § 506) pomoću kojeg se poruka prenosi bezuslov no podleže promeni u procesu prevođenja - svaki jezik ima svoj specifičan kod; otuda pri prevođenju nastaju nu žna prekrajanja detalja, oduzimanja i dodavanja u duhu novoga koda na koji se poruka prebacuje; otuda svako prevođenje poetskog teksta postaje neminovno kreativna su

68


ling\;stička transpozicija. Eugen A. Nida u "Principles of Translation as Exemplified by Bible Translating" (1 1-31) zastupa tezu da adekvatnog prevoda ne može biti ne samo zbog razlike u kodu (u strukturi jezičkih sistema) već i zbog toga što svaki jezik ima svoju individualnu kulturnu pozadinu koja određuje specifičan tip metaforičnih asoci jacija. Williard V. Quine u "Meaning and Translation" (1481""2) . primenjujući logičku analizu udruženu sa metod skim postupcima razrađenim u teoriji informacije, poka zuje da se mogu pronaći zajednički koeficijenti među jezi cima u vidu adekvatnih rečeničkih karakteristika, prisut nih i u jeziku sa kojeg se prevodi i u jeziku na koji se pre vodi, bez obzira na razlike medu njihovim gramatičkim strukturama. l, najzad, Anthony G. Oettinger u "Automatic Tra.nsference, Translation, Remittance, Shunting" (240267) razlaže principe mašinskog prevođenja sa posebnim ukazivanjem na izglede koji postoje u usavršavanju tehni ke automatskog prevođenja ruskih tekstova na engleski. O problemu prevođenja sa futhijanskih pozicija (v. § 566) govori J. C. Catford u svojoj knjizi "A Linguistic Theory of Translation", London 1965 .

ALGEBARSKA LINGVISTIKA NELINEARNOG (ANALITIČKOG) TIPA1 Uvodne napomene 530 . Termin a/gebarska lingvistika pojavio se prvo u slovenskom lingvističkom svetu. Godine 1964. počeli su ga upotrebljavati češki stručnjaci za mašinsko prevođenje P. Sgall i L. NebeskY da njime ukažu na pravce rada na jeziku koji uključuju dosta široko korišćenje matematičkih meto da, ali prvenstveno onih koji nisu statističkog karaktera (dakle, a/gebarska kao suprotnost kvantitativnoj, odno sno statističkoj lingvistici) . Izraz teorija jezičkih modela, koji je dotle dominirao u Evropi zahvaljujući činjenici da su ga odomaćili u lingvističkoj terminologiji sovjetski struč njaci od ugleda, potisnut je poslednjih godina izrazom al gebarska teorija jezika gotovo svuda van SSSR, a i u SSSR danas ga pojedinci napuštaju u korist novog termina. Algebarska lingvistika može biti i linearnog tipa. To biva onda kada se ona zasniva na teoriji o sređenom (linearnom) 1 Mada ova oblast jezičkih studija spada, po mnogim autorima, u domen matematičke lingvistike budući da se koristi tekovinama savremene matematike, ja sam je ipak izdvojila u posebno pogla vlje imajući u vidu njene specifično lingvističke odlike po kojima se ona suprotstavlja svim danas već klasičnim oblicima rada na je ziku za koje je, sredinom ovog veka, bio predviđen termin "mate matička lingvistika" (upravo radi što preciznije distinkcije u ovom smislu, ovde je terminu "matematička lingvistika" dodat kvaliflka tiv: "kvantitativnog ( = nealgebarskog) kar:1 ktf"r:t", v § 480n) .

70


poretku sintaksičkih konstituenata, kao što je, na primer, slučaj sa generativnom gramatikom Chomskog (v. § 462) . Analitički karakter ima, pak, algebarska lingvistika onda ka da se ovakav obavezan uslov linearnosti ne postavlja. Ima više mogućih pristupa jeziku sa pozicija koje bi opravdavale primenu termina "algebarsko lingvističko ispi tivanje analitičkog tipa". Ma koliko se ti mogući pristupi me đusobno razlikovali, jedno im je zajedničko: nastojanje da se, pre svega, identifikuje i protumači funkcionalna vred nost jedinica sa kojima se operiše pri jezičkoj analizi. Pojedini lingvisti koji su se opredelili za ovakve teorij ske pozicije naglašavaju da je njihov prilaz jezičkom feno menu takođe generativan, iako generiranje jezičkih struk tura zamišljaju i prikazuju na bitno drukčiji način od onog koji je svojstven teoriji Chomskog.

Bibliografske napomene 53 1 . Nastajanje nove ere "algebarskog" rada na jeziku može se lepo pratiti upoznavanjem sledećih radova: G. S. Cejtin, "K voprosu o postroenii matematičeskih modelej jazyka", Doklady na konferencii po obrabotke informacii, maš. perevodu i avt. čteniju teksta, III, Moskva 196 1 ; R. L. Dobrušin, "Matematičeskie metody v lingvistike", Matemati českoe prosveščenie 6, 1961, 37-5 1 ; S. Ja. Fitialov, "O postroenii formal'noj morfologii v svjazi s mašinnym pere vodom". Doklady na konferenciji po obrabotke informacii, maš. perevodu i avt. čteniju teksta II, Moskva 196 1 ; H. Put nam, "Some Issues in the Theory of Grammar", Structure of Language and Its Mathematical Aspects ( = Proceedings of Symposia in Applied Mathematics XII, 1961, izd. R. Jakob son, 25-42) ; H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Gramma tical Structure", Structure of Language and Its Mathematical


71

Aspects ( = Proceedings of Symposia in Applied Mathema tics XII, 1961, izd. R. Jakobson, 56-68) ; K. Čulik "Some Axiomatic Systems for Formal Grammars and Languages", Information Processing 1962 ( = Proceedings of the IFIP Congress 1962, Amsterdam 1963, 313-3 17) ; S. Abraham, ..A Formal Study of Generative Grammars", Computational Linguistics II, 1964, 5-19; P. Novak, "Mathematical Models of Linguistic Objects", Prague Studies in Mathematical Lin guistics l, 1965, 155-157; M. Novotny, "On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics", Prague Studies in Mathematical Linguistics I, 1965, 125-140. Početna znanja o matematičkoj lingvistici (i uopšte o ma tematičkim procedurama, uz vrlo korisne bibliografske in formacije) pruža knjiga Barron Brainerd, "Introduction to the Mathematics of Language Study'' (Mathematical Lin guistics and Automatic Language Processing 8), Amsterdam 1971. Vredi i inače upoznati se s edicijom pod naslovom "Mathematical Linguistics and Automatic Language Proces sing" (odg. urednik David G. Hays) u kojoj su objavljene ove i druge korisne knjige iz oblasti o kojoj je reč. Rad sovjetskih stručnjaka u ovoj teorijskoj oblasti iza zvao je živu pažnju lingvističke javnosti zahvaljujući, po red ostalog, i knjizi l . l. Revzina, "Modeli jazyka" (Moskva 1962) koja je 1966. objavljena (u Londonu) na engleskom jeziku (pod naslovom "Models of Language", prevodioci: N. F. C. Owen i A. S. C. Ross), a 1968 (u Parizu) na francu skom ('Les Modeles linguistiques", preveo Y. Gentilhom me) . Primenu ovog metoda na jedan opštelingvistički pro blem naći će naš čitalac u Revzinovom članku "K verojat nostnoj interpretacii zakona Iviča", Zbornik za filologiju i lingvistiku XIII/., 1970, 19-25, gde se matematičkom pro cedurom proverava zakon koji je postavio Pavle Ivić o to me da čisto glasovne promene nikada ne mogu uvećati

jezička ispitivanja u XX veku broj distinktivnih mogućnosti u fonološkom sistemu jezi ka. Principi "modeliranja jezika" postaju jasni i pri čitanju \-eć pominjane knjige Jurija Derenikoviča Apresjana, "!dei i metody sovremennoj strukturnoj lingvistiki" (Moskva 1 966) . Zainteresovani mogu naći korisne podatke o tome kako su početkom šezdesetih godina teoriju modela prirne njivali na sintaksu istaknuti sovjetski stručnjaci (kao npr. S. Ja. Fitialov i K. I. Babicki) u zborniku Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva 1962. V. takođe: P. N. Denisov, "Principy modelirovanija jazyka", Moskva 1965; Vjač. Vs. Ivanov i V. N. To po rov, ''Slavjanskie jazykovye modelirujuščie semiotiče skie sistemy'', Moskva 1965 ; R. G. Piotrovski, "Modelirova nie fonologičeskih sistem i metody ih sravne nija", Moskva Leningrad 1966; I . I. Revzin, "Metod modelirovanija i tipo logija slavjanskih jazykov'', Moskva 1967. Godine 1963. rumunski naučnik S. Marcus je objavio knjigu koja mu je donela veliki ugled kod stručnjaka za matematičku lingvistiku: "Lingvistidi matematidi . Modele matematice in lingvistica", Bukurešt. Njegovi su teorijski pogledi, međutim, postali šire poznati tek kad je objavlje na na engleskom jeziku knjiga "Algebraic Linguistics . .-\nalytical Models", New York 1967; i knjiga na francu skom : "Introduction mathematique a la linguistique stru cturale", Paris 1968. V. i njegovu studiju "Categories de Dobrušin, fermetures de Ses tier et voisinages de Sakai", Glossa l, 1967, str. 59-67. Algebarska lingvistika je u najkraćim crtama izložena u zborniku koji su izdali praški lingvisti: P. Sgall a kolektiv, ·cesry moderni jazukovedy" (= Mala moderni encyklope· die 47, Praha 1964) . Opšti pogled na razvoj algebarske lingvistike u zemlja ma istočne Evrope dobiće se upoznavanjem sa već pomi-


73

njanim (§ 484) knjigama mađarskih lingvista: Ferenc Papp, ".\tathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua Unguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) i Ferenc Kie fer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe" ( = Mathe matical Linguistics and Automatic Language Processing 3, .-\msterdam 1968) . V. i izvrsnu studiju P. Sgalla: "O razvitii teorii poroždajuščih modelej jazyka", Trudy po russkoj i slavjanskoj ftlologii XXII, Serija lingvističeskaja, Tartu 1973, 3-3 1 . Tu su evropska generativna shvatanja osvetljena u od nosu na američka. Na kraju je priložena selektivna biblio grafija koju su izradile E. Hajičova i J. Panevova ('Bibliogra fija izbrannyh rabot po poroždajuščim modeljam", 32-46) . O prednostima algebarske lingvistike govore A. V, Glad kij i l. A. Mel'čuk u "Elementy matematičeskoj lingvistiki", Moskva 1969 (francuski prevod pod naslovom "Elements de linguistique mathematique" objavljen je u Parizu 1972) . O tome u kom se pravcu danas dalje razvija algebarska lingvistika u celini vrlo adekvatno informišu časopisi koji izlaze na engleskom jeziku u zemljama istočne Evrope: Prague Studies in Mathematical Linguistics (Prag), Prague Bulletin of Mathematical Linguistics (Prag) i Computatio nal Linguistics (Budimpešta) . V. i časopise koji se (na ru skom) objavljuju u SSSR: Problemy kibernetiki (Moskva) , Kibernetika (Kijev) i Algebra i logika (Novosibirsk) , Nauč notehničeskaja informacija (Moskva) . Problemima algebarske lingvistike, kako linearnog, tako i nelinearnog tipa, posvećena je knjiga M. C. Barbault, J.-P. Descles, "Transformations formelles et theories lingui stiques", Paris 1972.


Kategorijalna gramatika identifikacionog tipa 532. Termin kategorija/na gramatika preuzeli su lingvi od fllozofa-semantičara. Ispitujući artillcijelne jezike konstruisane po principima matematičke logike, illozofl su prvih decenija ovog veka počeli postavljati u centar naučne pažnje pojam semantičkih kategorija, o kojem je prvi po 2 čeo govoriti Husserl • Teoriju značenjskih kategorija razra đivali su dalje St. Lesniewsky i K. Ajdukiewicz (v. § 4 1 5) . Te orija je, u stvari, postala šire poznata tek u onom vidu koji 3 joj ;e dao Ajdukiewicz . još produbljeniju interpretaciju do bila je u radovima H. B. Curryja\ jednog od onih predstav nika modeme logike koji je tokom poslednje decenije naj odsudnije delovao na formiranje teorijskih koncepcija po jedinih evropskih lingvista (o značaju Curryjevih postavki za oblikovanje Šaumjanove lingvističke teorije v. § 549) . 533. Yehoshua Bar-Hillel je prvi lingvista koji je, pede setih godina ovog veka, pokušao da teoriju o semantičkim sti

2 Edmund Husserl (1859-1938), inače najviše poznat u lingvi stičkom svetu po radu ''Ideen zur einer reinen Phanomenologie Jnd phanomenologischen Philosophie" (Husserliana Band Ill, Den Haag 1950) . ' V. njegov rad "Die syntakstische Konnexitiit", Studia Philo sophica l, 1935, 1-27. • On je, pored ostalog, jedan od autora poznate knjige H. B. Curry and R. Feys. "Combinatory Logic" (Amsterdam 1958) . Za raz 'ripnje novih pravaca rada u lingvistici od najvećeg je značaja stu dija H. B. Curry, "Some Logical Aspects of Grammatical Structu re·. Structure of Language and Its Mathematical Aspects ( Pro ceedings of Symposia in Applied Mathematics, Vol. XII) , ed. R. Jakobson (Providence, Rhode Island, 1961, 56-68. =


75

(značenjskim) kategorijama primeni na prave (ljudske) je zike. Pojam semantičke kategorije uveden je u fond teorij skih pojmova modeme logike onda kada se pristupilo si stematski poslu fonnalizacije5 postojećih razlika među se mantičkim pojedinostima čija ukupnost sačinjava jedan logički sistem sporazumevanja. Te tako koncipovane se mantičke pojedinosti - nazvane semantičkim kategorijama - podeljene su na dve vrste: na argumente i nafunktore, s tim što će argument biti svaka ona kategorija koja je izlo žena dejstvu nekog funktora, a funktor svaka ona katego rija koja dejstvuje na neki od argumenata. Y. Bar-Hillel je, polazeći od ove fundamentalne distink cije argumenata i funktora, pristupio sintaksičkoj analizi koja ide u prvom redu za tim da se izvrši postupna identi ftkacija sintaksičkih konstituenata na osnovu njihovog funkcionalnog svojstva (otuda i odgovarajući tennin: kate

gorija/na gramatika identifikacionog tipa). 534. Po Bar-Hillelu, jezik treba posmatrati kao specifi čan skup elemenata od kojih jedni (A) poseduju svojstvo bazičnih kategorija (što bi u logici odgovaralo pojmu ar gument) dok ga drugi (B) ne poseduju. Grupu (A) pred stavljaju rečenice (S) i sve reči određene za nominaciju pojmova (n) . Ostali elementi uključuju se u grupu (B) i na njih se primenjuje tennin operator (odgovarajuća katego rija u logici nosi nazivfunktora). Funkcija jezičkih kategorija prikazuje se uz primenu po sebne simbolike. Znak lstavlja se iza kategorije čiju funkciju utvrđujemo. Iza toga znaka dolazi podatak o nekom dru gom elementu date sintaksičke konstrukcije koji, u odnosu 5 Tennin je upotrebljen ovde u smislu koji mu daje moderna k�i,\.ka.

76


na kategoriju podvrgnutu analizi, stoji bilo (I) u funkciji podređenosti, bilo (II) u funkciji nadređenog člana kon strukcije. U slučaju (I) podređena kategorija se postavlja u obične zagrade - na primer (n) ; u slučaju (II) zagrada irna uglasti karakter - dakle [ n] . Ako se, recimo, analiza primeni na konstitutivne elemente rečenice bolesno dete spava, gde bolesno funkcioniše kao detenninator imenice dete, a spa va kao rečenica kojoj je podređena kategorija n ( = subjekat dete), onda se dati sintaksički konstituenti prikazuju na sle deći način:

bolesno = n l[n] dete = n spava = S l(n) Sintaksička analiza ide za tim da se, postepenirn elimi nisanjem hijerarhijski nižih sintaksičkih jedinica, dobije u krajnjem rezultatu ona jedinica prema kojoj svi ispušteni sintaksički elementi vrše konstitutivnu funkciju. Simbolički prikaz jednog iskaza naziva se njegovim in deksom. Indeks se podvrgava redukciji koja se ispoljava u vidu različitih etapa svojevrsne derivacije. Tako, npr., in deks n l[n] n S l(n) , koji odgovara rečenici bolesno dete spa va, u rezultatu prve derivacije dobija sledeći vid: n S l (n) . U drugoj derivaciji dostižemo krajnji traženi rezultat: S. Da bi se dobio ovakav krajnji rezultat, potrebno je pravil no ostvarivati redukcioni proces analize. Prvi uslov za to je tačno utvrditi šta se s čim povezuje u sintaksičku konstrukci ju neposredne zavisnosti. Pretpostavimo da smo prvo pri stupili redukovanju sintaksičkog spoja ilustrovanog iska zom dete spava, pa tek onda uzeli u razmatranje eliminaciju elementa bolesno (računamo, dakle, i ovde da iskaz u celini glasi bolesno dete spava). Takav redosled derivacije počet-


77

nog indeksa ukazivao bi na to da mi konstrukciju dete spava posmatramo kao neposredno zavis nu od bolesno, što je sva kako pogrešna pretpostavka. Da je pogrešna, govori nedvo smisleno i činjenica da primenjena prva derivacija dovodi do rezultata n / [n] S koji je ujedno i krajnji (dalje se deriva cija pokazuje nemogućom) i neprihvatljiv. Da bi, naime, rezultat bio prihvatljiv, potrebno je da se indeks ostvari u vidu jednog jedinog simbola, što ovde nije slučaj. Po Bar-Hillelu, operatore bi trebalo svrstavati u dve po sebne grupe prema tome da li svojim dejstvom na neki dati argument proizvodi (A) istovrsni argument ili (B) argument drukčije vrste. U slučaju (A) radi se o operatoru endotipskog (engl. endotypic) karaktera, a u slučaju (B) eksotipskog (engl. exotypic). Operator, na primer, koji se manifestuje u funkciji elementa bolesno u kontekstu bolesno dete spava svrstava se u grupu (A) (indeks kategorije je n l [n] , dok operator kategorije spava pripada grupi (B) (indeks je ov de S l(n)) . Po ovakvoj podeli, u engleskom jeziku endotip skog su karaktera pridevi i zamenice u atributskoj službi, za tim prilozi, veznici i član. Eksotipski karakter imaju glagoli i predlozi, dok imenice po pravilu izmiču ovakvoj klasifikaciji budući da najčešće funkcionišu kao bazične kategorije. 535. Bar-Hillelovu lingvističku teoriju pojedinci tretiraju kao svojevrsnu gramatiku zavisnosti (o gramatici s ova kvim nazivom v. inače u § 542) . U ovome im za pravo daje či njenica da se Bar-Hillelov identiftkacioni prosede u suštini svodi na utvrđivanje odnosa zavisnosti među jezičkim kate gorijama. Njegova je teorija dočekana s interesovanjem i in spirisala je kod mnogih opredeljenje za što rigoroznije me todološke procedure koje bi trebalo primeniti radi identifi kacije sintaksičkih funkcija. Pa ipak, ona nije u celini prihva ćena. Svima je jasno da je njena eksplikativna moć ograniče nog karaktera; izvan njenog dometa ostaju mnogi problemi

78


jezičkog fenomena. Njoj su najviše pažnje poklonili lingvisti zainteresovani za iznalaženje egzaktnih metoda sintaksičke analize rndi mašinskog prevođenja.

Bibliografske napomene 536. Kategorijalna grnmatika identifikacionog tipa za snovana je u mdu Y. Bar-Hillela: "A Quasi-Arithmetical Nota tion for Syntactic Description", Lg, Vol. 29, N° l, 1953, 4758. V. i sledeće rndove u kojima Bar-Hillel izlaže svoje osnovne teorijske poglede: Y. Bar-Hillel, Ch. Gaifman and E. Shamir, "On Categorial and Phrase. Structure Grnm mars", Bulletin of the Research Council of Isrnel, Vol. 9 F, 1960, 1-16; Y. Bar-Hillel and E. Shamir, "Finite-State Langua ges: Formal Representations and Adequacy Problems", Bul letin of the Research Council of Israel, Vol. 8 F, 1960, 155166; Y. Bar-Hillel, M. Pedes and E. Shamir, "On Formal Pro perties of Simple Phrase-Structure Languages", Applied Lo gic Brnnch, Tech-nical Report N° 4, 1960, Jerusalem, Isrnel, Hcbrew University. Godine 1964. objavljen je zbornik Bar-Hillelovih rndo va pod naslovom "Language and Information. Selected Es says on Their Theory and Application" Qerusalem, Isrnel) . Tu se nalaze, pored ostalog, ovde pomenute studije "A Qua si-Arithmetical Notation . . . " i "On Formal Properties of Sim ple Phrase-Structure Languages" (v. str. 61-74 i 1 16-150) . V. i njegovu knjigu "Aspects of Language", Jerusalem 1970. Sumarnn i vrlo pristupačan prikaz Bar-Hillelove teorije uključen je u md Manfreda BieiWischa: " Uber den theore tischen Status des Morphems", Studia Grnmmatica I, Ber lin 1966, 5 1-89. Na način srodan Bar-Hillelovom tretirn sintaksičku pro blematiku J. Lambek u "The Mathematics of Sentence Struc-


79

ture", American Mathematical Monthly 65, N° 3, 1958, 1 54-1 70.

Kategorijalna gramatika zasnovana na principima matematičke teorije skupova 537. Sovjetski stručnjak za mašinsko prevođenje, O. S. Kulagina, prva je primenila s uspehom principe matema tičke teorije skupova na proučavanje jezika. I ona operiše pojmom kategorija koje bivaju utvrđene primenom izvesnih fonnalnih6 definicija. Centralno mesto u njenoj teoriji zauzima kategorija gramatički ispravne rečenice (ruski termin otmečennaja fraza, odgovara engl. terminu wellfonned sentence). Svi testovi koji se prime njuju u postupku analize podređeni su težnji da se ova ka tegorija zadrži u centru pažnje. Kulagina se služi transformacionim testom, ali to je sa mo jedan od operativnih vidova analize, bez bitnog znača ja po teoriju. Njena teorija uopšte ne uzima u obzir gene rativnu komponentu jezika; njeni objekti ispitivanja za mišljaju se kao već postojeći (dati) . Kao i za Bar-Hillela, i za Kulaginu su najvažniji odnosi među kategorijama. Ti odnosi se utvrđuju na poseban na čin, pre svega s vođenjem računa o osnovnim postavkama teorije skupova. 538. Te osnovne postavke nameću, pre svega, potrebu za razlikovanjem dvaju fundamentalnih skupova: jedan 6 Terminformalni upotrebljen je ovde u smislu koji mu daje modema logika.

80


skup (interpretiran ovde kao skup izvesnih bazičnih jedi nica - fonema, leksema i slično) koji se uključuje u drugi skup (interpretiran ovde kao skup rečenica koje se ispo ljavaju kao lanac sastavljen od jedinice prvog skupa) . Odnosi među elementima jednog datog skupa ispituju se uz primenu supstitucionog teksta (v. § 352) . Uzmimo, re cimo, da se elementi prvoga skupa interpretiraju kao lekse me. Odnosi među leksemama ispitivaće se: (A) s pogledom na distribuciju u govornom lancu; (B) s pogledom na para digmu. Ukoliko dve lekseme ispoljavaju identičnost u pona šanju prema kriteriju (A) , utvrdićemo da reprezentuju istu kategorijufamilije (Kulaginin termin: semejstvo). Kategori ja familije označava se simbolom S. Ukoliko se, pak, identič nost ispoljava u odnosu na kriterij (B) , priključićemo obe lekseme istoj kategoriji r (ovaj simbol zamenjuje termin

okretnost). Analiza se pojednostavljuje primenom odgovarajućih postupaka simboličkog prikazivanja. Tako, na primer, kon statacija da ruski oblik stu/'ja ima istovetno r s oblikom stu/, a istovetno S s oblikom lampy dobiće ovakav simbolički pri kaz: r (stul)

n

(lampy) = stul'ja

Testiranje, međutim, koje ide za tim da proveli irna li

stul'ja istovetno S sa stu/ a istovetno r sa lampy daće ne gativan rezultat: s

(stul)

n

r (lampy) =

o

539. Teorija O. S. Kulagine stekla je mnogo pristalica, pr venstveno u SSSR i nekim zemljama istočne Evrope (najviše u Rum uniji) . Pojedinci su izrazili, na primer, nadu da bi re-


81

zultati ispitivanja odnosa u jeziku s pogledom n a kategoriju S i r mogli otvoriti sasvim nove perspektive za razvoj tipo loških studija. Nisu izostale, doduše, ni različite kritičke na pomene. Tako je, na primer, jedan od inače istaknutih po bornika analitičkih modela algebarske lingvistike, I . I. Rev zin, s pravom primetio da samo u fragmentarnom posma tranju jezika pravila o svrstavanju leksema u istu kategoriju S mogu imati apsolutnu vrednost. Proširivanjem konteksta uveravamo se u to da je njihova vrednost, u stvari, samo re lativna. Oblik stoly, recimo, u rečenici ja vižu stoly može se zameniti oblikom korovy; ali ako rečenicu proširimo dru gom, relativnom (ja vižu stoly, kotorye ja kupil), zamena postaje nemoguća (budući da imenica korovy, pošto ozna čava živo biće, zahteva oblik kotoryh mesto kotorye). 540. Kulagina je primenu svoje teorije usredsredila pr venstveno na domen leksike. Domen fonoloških fenome na dobio je adekvatnu obradu pre svega u radovima istak nutog rumunskog stručnjaka za algebarsku lingvistiku Solomona Marcusa. Dalja razrada teorije unela je izvesne dopune koje su uglavnom značile približavanje stavovima karakterističnim za "gramatiku zavisnosti" (v. § 542) . Ovakvom približava nju najviše su doprineli radovi R. L. Dobrušina, S. Ja. Fitia lova, a i samog Marcusa.

Bibliografske napomene 54 1 . Teorija O. S. Kulagine objavljena je pod naslovom "Ob ohnom sposobe grammatičeskih ponjatij na baze teorii množestva" u Problemy kibernetiki I, Moskva 1958, str. 2032 14. Teoriju je lingvistima prikazao I. I. Revzin u studiji "O nekotorih ponjatijah tak nazyvaemoj teoretikomnožestven noj koncepcii jazyka", V]a, IX, 6, 1960, 88-94.

82


V. još i sledeće studije: R. L. Dobrušin, "Elementarnaja grammatičeskaja kategorija", Bjulleten' Obedinenija po problemam mašinnogo perevoda 5, Moskva 1957, 19-2 1 ; A. A. Holodovič, "Opyt teorii podklassov slov'', VJa l, 1960, 3243; T. N. Mološnaja, "O ponjatii grammatičeskoj konfigura cii'', Strukturno-tipologičeskie issledovanija, Moskva 1963, 46-59; A. V. Gladki, "Algoritmičeskaja neraspoznavaemost' suščestvennoj neopredelennosti kontekstno-svobodnyh jazykov'', Algebra i logika 4, Novosibirsk 1965, 53-64. Posebno se preporučuje knjiga Ferenca Kiefera, "Mathe matical Linguistics in Eastern Europe" (= Mathematical Linguistics and Automatic Language Processing 3, Amster dam 1968) u kojoj se, pored ostalog, daje i kritički osvrt na značaj teorije O. S. Kulagine. V. takođe Ferenc Papp, "Mathematical Linguistics in the Soviet Union" (= Janua Linguarum, Series Minor 40, The Hague 1966) . V. i radove Marcusa i Fitialova navedene u § 5 3 1 .

Gramatika zavisnosti i projektivnosti 542. Termin gramatika zavisnosti primenio je američ ki lingvista D. G. Hays na svoju teoriju o sintaksičkim od nosima, tako da je ona pod tim imenom danas i poznata. D. G. Hays je istaknuti stručnjak za mašinsko prevođe nje. Njegovo iskustvo na tom poslu ga je inspirisalo da, uz izbor odgovarajućeg metodološkog postupka, u centar svojih razmatranja postavi funkciju jezičkih jedinica. Nje gove ideje rezimiraju u izvesnom smislu teorijska shvata nja koja su, početkom šezdesetih godina, prisutna kod ve ćeg dela predstavnika matematičke lingvistike. 543 . Po Haysu, sve jezičke elemente treba, pre svega, odrediti po tome da li (A) funkcionišu kao tenninalne je-


83

dinice ili (B) ne funkcionišu tako. U (A) slučaju reč je o eksponentima minimalnih sintaksičkih konstituenata. Za jedinice (B) kategorije rezervisan je termin pomoćnih je dinica (engl. auxilliary units). Pomoćne jedinice se pri kazuju pomoću simbola. Svrha njihovog postojanja jeste u tome da ukažu na različite vidove sintaksičkih realizacija jedinica (A) kategorije. Posebnim pravilima pripisuju se funkcije pomoćnim jedinicama. Ta se pravila nazivaju pravilima zavisnosti (engl. dependency rules). U načelu posmatrano, funkcija može biti ili upravna ili zavisna. Ukoliko je upravna funkcija u pitanju, priroda da tog upravnog elementa definiše se prema broju elemenata koji od njega zavise. Determinativna struktura je po prirodi svojoj bitno drukčija od konkatenativne (= ulančane) strukture . Kon katenativnoj strukturi u formalnom pogledu odgovara kal kulus (v. § 427) , ali determinativnoj ne odgovara. Deter minativnoj strukturi, po Haysonovom uverenju, najbolje odgovara prikazivanje pomoću grafa, tj. prikazivanje u vi du takozvanog drveta zavisnosti (engl. dependency tree). Pomoću grafa s e daje projekcija strukturalnih odnosa na osu jezičke linearnosti. Projektivnost je, u stvari, od bit nog značaja za teoriju u celini, koju stoga mnogi i nazivaju

gramatikom zavisnosti i projektivnosti. Uzmimo radi ilustracije engleski primer They are flying p/anes koji je dvosmislen, mogu mu se pripisati sledeće dve interpretacije : (l) They areflyingplanes = oni puštaju avione da lete. (2) They areflyingplanes = ovo su avioni koji lete. U prikazivanju pomoću grafa to bi izgledalo ovako :


84

They are

flying planes

They are

flying planes

Pristalice gramatike zavisnosti i projektivnosti (kojih da nas irna dosta, posebno u zemljama istočne Evrope) sma traju da ovakvo prikazivanje unapređuje sintaksičku anali zu budući da daje veće mogućnosti za sagledavanje odno sa između nekog datog reda reči i odgovarajućeg sintak sičkog poretka. Težište novijih ispitivanja upravo i leži u naporima da se iznađu adekvatne definicije ovog odnosa. Treba istaći da se osnovne tekovine gramatike zavisnosti i projektivnosti danas po pravilu iskorišćavaju, negde u ve ćoj, negde u manjoj meri, pri radu na sintaksičkoj analizi ko ju pred uzimaju predstavnici algebarske lingvistike (ovo sva kako najmanje važi za Š aumjana i njegove saradnike, mada i oni takođe vode u prvom redu računa o funkcionalnom mo mentu i insistiraju na prednosti prikazivanja pomoću grafa, ali sve to na sasvim svojevrstan način - v. § 554) .

Bibliografske napomene 544. Haysova teorija izložena je u radu: David G . Hays, "Dependency Theory: a Fonnalism and Some Observa tions", Lg. Vol. 40, N° 4, 1964, 5 1 1-525. Prve ideje o potrebi zasnivanja gramatike zavisnosti ja vljaju se već 1959. u radu K. E. Harpera i D. G. Haysa, "The Use of Machines in the Construction of a Gramm ar and


85

Computer Program for Structural Analysis", Proceedings of the International Congress on Information Processing, UNESCO, Paris 1959, V. i sledeća dva Haysova rada: "Grou ping and Dependency Theory", The Rand Corporation, P-1910, Santa Monica, California 1960 i "Basic Principles and Technical Variations in Sentence Structure Determi nation", The Rand Corporation, P- 1984, Santa Monica, Ca lifornia 1960. Za razvijanje naučnog interesovanja u ovom pravcu bile su od značaja i sledeće studije : Ch. Gaifman, "Dependency Systems and Phrase-Structure Systems", The Rand Corpo ration, P-23 1 5 , Santa Monica, California 196 1 ; P. Ihm et Y. Lecerf, "Elements pour une grammaire generale des lan gues projectives", Rapport GRISA, Euratom, N° l , 1960. Vrlo je korisno upoznati se i sa člankom S. Marcusa: "Sur la notion de projectivite", Zeitschrift fur mathematische Lo gik und Grundlagen der Mathematik l l , 1965, 18 1-192 (ta mo se, pored ostalog, navodi i odgovarajuća literatura) . V. i S. Ja. Fitialov, "Ob ekvivalentnosti grammatik NS i gramma tik zavisimostej" , Problemy strukturnoj lingvistiki, Moskva 1967, 71-102, kao i odgovarajuće poglavlje u već spominja noj knjizi (v. § 54 1) Ferenca Kiefera, "Mathematical Lingui stics in Eastern Europe".

Sgallov generativni pristup jeziku 545. Petr Sgall je predstavnik mlade generacije čeških lingvista, jedan iz grupe stručnjaka za mašinsko prevođenje. Njegov pristup jeziku opredeljen je, pre svega, vrstom posla kojom se primamo bavi - rešavanjem lingvističkih proble ma vezanih za mašinsko prevođenje. Odrastao u sredini gde dominiraju originalne ideje slavne praške škole, Sgall nije

.

86


od njih ostao imun, naprotiv. Karakteristično je, na primer, da u njegovoj teoriji značajno mesto dobija izdvajanje "se mantičkog nivoa sintakse" (po njegovoj terminologiji: tek togramatički nivo), što odgovara gledištima koja zastupaju savremeni praški sintaksičari, u prvom redu F. Daneš7 • Sem toga, na konsolidovanje njegovih teorijskih pogleda bitno je uticalo upoznavanje sa postavkama gramatike zavisnosti i projektivnosti (v. § 542) i sa Lambovom statiflkacionom gramatikom (v. § 558) . 546. Sgallova gramatika obuhvata sobom kompleksan sistem pravila sastavljen od više komponenata. Jedna od njih je generativna, a ostale imaju transduktivni karakter, tj . služe tome da prevedu jedan dati element s jednog ni voa posmatranja na drugi, podvrgavajući ga pri tom odgo varajućoj transformaciji. Pravilno delovanje transduktora (= transduktivnog de la sistema) uslovljeno je pravilnim identiflkovanjem odno sa među datim simbolima gramatike kojima su reprezen tovane odgovarajuće jezičke jedinice. Potrebno je, naime, biti načisto s time koji je simbol u upravnoj funkciji, a koji u zavisnosti, još pre nego što će se transduktor pustiti u dejstvo. Ovo zbog toga što je potrebno transfonnisati prvo upravni elemenat pa tek onda sve ostale, od njega zavisne jedinice (tek, na primer, pošto se odlučimo da li jedan da ti prelazni glagol želimo "prevesti" u aktivnu ili pasivnu formu, ili ga, pak, podvrći nominalizaciji, možemo znati da li treba ono što je, logički posmatrano, direktni objekat radnje, odrediti kao akuzativni oblik objekta, ili kao nomi7 V. na primer F. Dand, "Some Thoughts on the Se man tic Struc ture ofthe Sentence". Lingua 2 1 , 1968, 55-69; s ostalim radovima o sličnim temama zainteresovani će se najbolje upoznati pregleda jući časopis Travaux linguistiques de Prague.


87

nativni oblik subjekta, ili ga, naprotiv, treba staviti u oblik genitivne dopune glagolskoj imenici). Već iz ovoga je ja sno da se i u okviru Sgallove teorije problem sintaksičkih odnosa zavisnosti postavlja u centar pažnje. Odnosi zavisnosti se ne preciziraju bliže po značenju, ali se precizira sintaksički položaj zavisnog elementa (označava se, recimo, da li jedan dati determinator neposredno za� samo od prisutnog glagola ili od predikativne konstrukci je uzete u celini). Sem zavisnih, razmatraju se i različiti ko ordinativni i apozicijski odnosi. Komponente gramatičkog sistema međusobno su naj tešnje povezane. One se mogu interpretirati i s pogledom na različite nivoe jezičke manifestacije. Ukoliko im se tako pristupi, treba imati na umu da su nivoi međusobno organi zovani na takav način da redovno jedinice dvaju neporedno susednih nivoa stoje u odnosu funkcija - forma: jedinica vi šeg nivoa istupa kao funkcija odgovarajuće jedinice nižeg nivoa, dok je ova, opet, fonna svoje odgovarajuće funkcije. Broj mogućih nivoa nije utvrđen. On može varirati od jezika do jezika. Za češki treba izdvojiti bar sledećih pet: tektogramatičkt.a, konstituentski (koji je moguće nazvati i fenogramatičkim ili čak prosto gramatičkim), morfološ ki, morfofonološki i fonetski. Viši nivoi su tektogramatički i konstituentski; za razliku od nižih nivoa, oni poseduju sintaksičku strukturu. Svi su nivoi, sem tektogramatičkog, transduktivni; samo tektogra matički nivo ima kreativni (generativni) karakter. Odnos ko ji se uspostavlja između njega i neposredno susednog kon8 Termine tektogramatika (engl. tectogrammatics) i Jeno gramatika (engl. phenogrammatics) upotrebio je prvi H. B. Cur ry v. u njegovom radu (navedenom u § 532. n.) "Some Logical Aspects . . . " na str. 65. -

,

88


stituentskog nivoa odgovara donekle odnosu između du binske i površinske strukture u generativnoj teoriji Chom skog (v. § 462) . Svaki nivo sadrži: (A) elementarne jedinice, koje se daju nabrajanjem; (B) kompleksne jedinice, koje se obrazuju po jedinstvenom principu od elementarnih jedinica. Ukoliko se radi o jedinicama sa viših nivoa, one se procenjuju prema tome da li se u njima ostvaruje (l) neko leksičko značenje, (2) neko morfološko značenje, ili (3) neki sintaksički odnos. Tako je, na primer, elementarna jedinica tektogramatičkog nivoa semantema. Ona se, već po osnovnoj postavci teorije o organizaciji odnosa neposredno susednih nivoa, interpre tira kao funkcija tagmeme, elementarne jedinice na konsti tuentskom nivou. Imajući, međutim, u vidu činjenicu da se semantema (kao, uostalom, i tagmema) procenjuje i prema tome da li ostvaruje pomenuto značenje (l) ili (2) ili (3) , Sgall uvodi i sledeće termine : za slučaj (l) - semoglif; za slu čaj (2) - sufiks; za slučaj (3) -funktor. Semoglif interpretira leksičku informaciju ne vodeći ra čuna o gramatičkim karakteristikama sa kojima bi se mogla pojaviti pri konkretizaciji jezika. Istim semoglifom predsta vile bi se, dakle, engleske reči: to protect 'zaštititi', protec tion 'zaštita', protecting 'zaštićavanje', zbog toga što im je osnovna leksička informacija identična. Terminom sufiks ukazuje se ovde na gramatička znače nja (komparativ, preterit, uzrok i sl.) koja se dodaju lek sičkim informacijama. Funktori referišu o značenju kao što su "agens", "logički objekat" i sl. Na tektogramatičkom nivou se ne uspostavlja gramatički red reči. Poredak u strukturi rečenice regulisan je jedino po kriteriju: tema saopštenja - komentar (o toj distinkciji u du hu učenja praške škole v. u § 324) . Na tom nivou, dakle, ukoliko to ne pokažemo upotrebom posebnih funktora, ne


89

znamo unapred da li će rečenica biti gramatički oformljena kao aktivna ili pasivna. S druge strane, na ovom nivou nika da ne može biti dvosmislenosti kao u srpskohnratskom pri meru prekorevanje tvoga oca: ovde se redovno označava logički objekat akcije, odnosno naprotiv - agens. 547. Sgallov pristup jeziku predstavlja, u stvari, kohe rentan sistem selektivno prihvaćenih stavova poznatih od ranije u teorijskoj sintaksi. Kao takav, taj će sistem svakako doživeti još razne dopune i korekcije. jedno je, međutim, van spora: on nesumnjivo predstavlja pozitivnu tekovinu. U svim centrima gde se danas neguje algebarska lingvisti ka Sgallovi radovi izazivaju interesovanje i odgovarajuće odjeke.

Bibliografske napomene 548. Sgallova je teorija prvi put najpotpunije izložena, uz egzempliflkaciju na materijalu češkog jezika, u njegovoj knjizi "Generativni popis jazyka a česki deklinace" ( = Stu die a peace lingisticke 6, Praha 1967) . Rezime ovog izlaganja na engleskom jeziku odštampan je u časopisu The Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 3-18. V. i njegovu studi ju "Ein mehrstufiges generatives System", Kybernetika 2. 1966, 181-190, kao i studije njegovog saradnika P. Pithe: "On the Problem of Co-ordinate Conjunctions in the Analysis of Czech", Prague Studies in Mathematical Lingui stics l, 1965, 195-2 17 i "Zamečanija k obrabotke morfologii obstojatel'stva mesta v generativnom opisanii českogo jazyka s neskol'kimi urovnjami, Prague Studies in Mathema tical Linguistics 3, 1972, 241-257. Potpuniji pogled na sin taksu izložen je u kolektivnom radu: P. Sgall, L. Nebesky, A. Gora.lčikova, E. Hajičova, "A Functional Approach to Syntax in Generative Description of Language", New York

90


1969. V. i studiju: P. Sgall and E. Hajičova, "A 'Functional' Generative Description (Background and Framework) ", The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 14, Praha 1970, 3-38 (preštampano u Revue Roumaine de Linguisti que 15, 1971, 9-37) . V. i § 328. Da bi se dobio potpuniju uvid u opštu teorijsku klimu određene sredine koja je neposredno uticala na formiranje Sgallovih pogleda, preporučuju se posebno radovi: K. Č u lik, "Some Axiomatic Systems for Formal Grammars and Languages", Proceedings ofthe IFIP Congress 1962, Amster dam 1963, 3 13-3 17 i "On Languages Generated by Some Types of Algorithmus", Prague Studies in Mathematical Lin guistics l, 1966, 141-146; D. Pospišil, "On a Linearization of Projective W-Trees", The Prague Bulletin of Mathematical Linguistics 6, 1966, 44-68; M. Novotny, "On Some Algebraic Concepts of Mathematical Linguistics", Prague Studies in Mathematical Linguistics", l, 1966, 125-140; P. Novak, "Zavislostni koncepce v syntaxi", Praha 1966. V. i odgova rajuće poglavlje u već citiranoj knjizi (§ 53 1) . Ferenc Kie fer, "Mathematical Linguistics in Eastern Europe".

Šaumjanov aplikativno-generativni model 549. Sovjetski lingvista S. K. Šaumjan spada među naj uglednije teoretičare jezika šezdesetih godina. Mnogi se ne slažu s njegovim pogledima, ali mu niko ne osporava originalnost u mišljenju i umenje da nam znane pojave osvetU iz novog ugla naučne opservacije. Š aumjan je bio među prvima u SSSR koji je s oduševlje njem prihvatio principe strukturalne lingvistike. Vernost nekadašnjem oduševljenju ispoljava se u izvesnom smislu u


91

činjenici d a on i svoj današnji pristup jeziku ocenjuje kao je dan vid strukturalne analize, šireći, dakle, upotrebnu vred· nost termina strukturalna lingvistika do granica koje mu inače, na drugim stranama sveta, po pravilu niko ne daje. Iz faze klasičnog strukturalizma izašao je Š aumjan vrlo brzo. Prvo se zainteresovao za generativnu analizu Chom skog. Međutim, početkom šezdesetih godina on se upozna je sa ovde već pominjanirn radom (v. §§ 53 1 i 532) H. B . Curryja: "Some Logical Aspects o f Grammatical Structure" . Taj rad 9 j e presudno delovao n a formiranje Šaumjanovog idejnog sveta. Otprilike u istom vremenskom periodu Šau mjan je imao prilike da prati razvijanje osnovnih postavki gramatike zavisnosti i projektivnosti, što je takođe u odre đenom smislu delovalo na njegova teorijska opredeljiva nja. No u spletu svih tih kompleksnih uticaja iskristalisala se ipak sasvim svojevrsna, originalna teorijska koncepcija koju je Šaumjan nazvao aplikativno-generativnim modelom. 550. Pod terminom model ovde treba razumeti grama tičlru teoriju. Naziv aplikativni dolazi otuda što "model" o kojem je reč sprovodi generiranje simbola-reprezentanata jezičkih jedinica pomoću aplikacije. Aplikacija je postupak koji se sastoji u uspostavljanju odnosa među simbolima po sledećem principu: ako X i Y predstavljaju jedinice tipa ob, onda i njihova kombinacija XY irna takođe karakter jedinice tipa ob10• 9 Šaumjan se, uostalom, bliže upoznao i sa drugim radovima H . B. Currya. Često, n a primer, naglašava koliko smatra važnim Cu rryjevo delo "Fundations of Mathematical Logic" (NewYork 1963) . 10 Ob je skraćenica od engleske reči object. Označava u matema tičkoj logici takve formalne objekte, koji stupajući u međusobne kombinacije, nikad ne ostvaruju linearne nizove, već strukture ko je se prikazuju u vidu genealoškog stabla. O tome govori H. B. Cu rry u svojim radovima (v. H. B. Curry and R. Feys, "Combinatory Lo-

92


Šaumjan u potpunosti prihvata teorijsku postavku mo deme logike da naučna analiza ne treba da bude ograni čena na činjenice neposredno dostupne posmatranju. Osim nivoa neposredne opservacije postoji i nivo logičkih konstrukata. Š to se lingvistike tiče, nivo konstrukata treba da obuhvati ona svojstva i odnose koji imaju univerzalni karakter. Ostale pojave, koje se zapažaju kao specifičnosti pojedinih jezika, treba priključiti onom drugom, hijerar hijski, u stvari, nižem nivou. S pogledom na tu fundamentalnu distinkciju, Š aumjan razlikuje dve u principu moguće gramatike generativnog tipa: pod jednom podrazumeva teoriju lingvističkih uni verzalija, a pod drugom generativnu gramatiku postojećih jezika, koja, uostalom, neposredno proističe iz teorije o lingvističkim univerzalijama. Šaumjanov aplikativno-generativni model služi u piVom redu generiranju lingvističkih objekata vrlo apstraktnog ka raktera čija ukupnost sačinjava sistem. Taj sistem nosi naziv genotipskogjezika. Terminfenotipskijezik rezervisan je za sistem sačinjen od lingvističkih objekata koji neposredno registruju sve pojedinosti prisutne u postojećim jezicima. Genotipski jezik se povezuje s fenotipskim jezicima prime nom posebnih pravila koja se nazivaju pravilima korespon

dencije.

gic". Amsterdam 1958 i H. B . Curry, "Foundations of Mathematical Logic", New York 1963) . Po Curryju, trebalo bi teorijski razlikova ti dve vrste formalnih sistema: (l) sisteme apstraktnih objekata (engl termin: oh systems) i (2) konkatenativne sisteme. U sluča ju (l) veza među datim simbolima lišena je prostornog karakte ra; u slučaju (2) ta veza se, naprotiv, ostvaruje pomoću linear nog procesa konkatenacije (= ulančavanja) .


93

Budući da je genotipski jezik zamišljen kao univerzalni semiotički sistem prema kojem se odmeravaju strukture fe notipskih jezika, Š aumjan i njegovi jednomišljenici gaje na du da će dublje osvetljavanje tog sistema bitno doprineli stvaranju prikladne teorijske baze za unapređenje tipološ kih studija. I u samom aplikativno-generativnom modelu razlikuju se dva dela, jedan genotipski, drugi fenotipski. Organizova nje fonemskog i morfemskog nivoa jezika, kao i proces fizič kog otelotvorenja jezika - to su fenomeni koji, razume se, spadaju isključivo u domen ovog drugog, fenotipskog dela. Treba naglasiti, prvo, da u sadašnjoj fazi razvoja Š aumja nove teorije pojedine oblasti fenotipskog dela nisu još dobi le odgovarajuću obradu, i drugo, da je dosadašnja egzem pliflkacija teorije podešena isključivo prema realnosti ru skoga jezika. 5 5 1 . Postupak analize ide za tim da se utvrde sistemi apstraktnog kalkulusa lingvističkih struktura. Polazi se od toga da se ti sistemi pojavljuju u dva vida: (l) kao pravila obrazovanja kompleksa svojevrsnih jedinica i (II) kao pra vila transformiranja tih kompleksa. Analiza uključuje pri kazivanje pomoću grafa i matrice. 552. Generativno svojstvo Š aumjanovog modela ispo ljava se u činjenici da on služi (A) ostvarenju različitih gra matičkih obrazovanja i (B) uspostavljanju posebnih trans formacionih kalkulusa. Pravila čija primena dovodi do (A) i (B) nose naziv generatora. Imajući u vidu gramatičku situaciju jezika s fleksijom, kakav je ruski, Š aumjan s pravom naglašava da generativ na teorija u principu ne bi trebalo da se ograničava na problem obrazovanja rečenične strukture; i generiranje gramatičkih vrsta reči treba da bude obuhvaćeno teori jom. Shodno ovom uverenju, Šaumjan razlikuje dve vrste

94


generatora tipa (A) : l . "fazni" generator i 2. generator gra matičkih vrsta reči. 553. Jedan od specifičnih pojmova kojima operiše Šau mjanova teorija jeste pomenuti pojam kompleksa. Kom pleks je svaki takav niz simbola u kojem među datim ele mentima niza postoji aplikativni odnos. Konstituenti kom pleksa su klase; ukoliko se radi o jeziku, konstituenti kompleksa su elementarne klase reči. Svaki kompleks koji pripada kakvom jezičkom sistemu sastoji se, dakle, od ele mentarnih klasa reči i njihovih međusobnih kombinacija. Elementarne klase reči bivaju predstavljene simbolima: N (ukazuje na imenicu) , V (ukazuje na glagol) , A (ukazuje na pridev) i D (ukazuje na sve druge odredbe i dopune, uključujući adverb i direktan glagolski objekat; preciznije distinkcije se unose samo u fenotipskim opisima) . Re/atorima se nazivaju simboli funkcija koje elemen tarne klase dobijaju u datim kompleksima. Opšti simbol relatora je R, a odgovarajuće funkcije se numerički razli kuju : R4 ukazuje na odnos koji pripada glagolu, R2 , se tiče odnosa koji ispoljava N, R3 simbolizuje funkciju jedinice A, dok R4 služi označavanju funkcije jedinice predstavljene pomenutim simbolom D . Pri uspostavljanju nekog datog kompleksa RX, R može u principu dobiti bilo koju od mogućih numeričkih ozna ka, a X može biti ili elementarna klasa ili konstrukcija, teo rijski neograničene dužine. Ako je X, recimo, glagol, onda možemo zamisliti realizaciju sledećih kompleksa: lt 1V, R2V, R3V, R4V. Ako je pak, X = R2V, onda je moguće dobiti: R 1 R 2V, R2R2V, R3R2V, R4R2V. U istom smislu mogu se zamiJ ljati i dalje kombinacije. Ukoliko se generiranje tiče vrsta reči, i ukoliko ne preciziramo X nego uvedemo simbol O za svaki mogući formalni objekat u poziciji X (kao što Šau mjan u poslednjim radovima najčešće i čini) , onda bismo,


95

na primer, formulom R10 prikazali formiranje ruskog ob lika učit', formulom R2R 10 formiranje oblika učen 'e, a for mulom R 1 R2R 10 formiranje oblika učitel'stvuet. Poredak po kojem se nižu klase u kompleksu ne mora obavezno, odgovarati redu reči u postojećim jezicima. For mula, recimo, R2NR1 VR4N podjednako odgovara u ruskom i rečenici zaneslo dom snegom, i rečenici sneg zanesli v dom, pa čak i negramatičkoj konstrukciji a sneg zanesla domom. Neke formule koje se lako izvode po postojećim pravi lima teorije ne mogu se uopšte egzempliftkovati gramatič ki pravilnim rečenicama (za ovakve slučajeve Šaumjan uvodi izraz: pustaja k/etka). 554. Pravila transformacije kompleksa odnose se na simbole klasa reči koje se sreću u određenom kompleksu. Pravila pretvaraju ove simbole u simbole klasa reči "višeg stepena" . Ovaj proces je vrlo komplikovan, naročito za lin gvistu koji nije dovoljno orijentisan u prirnenjivanju mate matičkih procedura. Ptvo se sve klase prepisuju u kolone sa dodavanjem novih relatora, pa se zatim, u skladu sa mogućnostima koje pruža prirnena specijalnog grafa, na zvanog graJom aplikacije, po određenom algoritmu gene riraju novi kompleksi. Uvođenjem transformacionih procesa u posmatranje neminovno je dospeo u centar pažnje i problem sintaksič ke zavisnosti. Upravo na osnovu toga što Šaumjanova teo rija naročito produbljuje ovaj problem, a pri tom pridaje izuzetan značaj prikazivanju pomoću grafa, pojedinci ovri teoriju smatraju specifičnom vrstom gramatike zavisnosti i projektivnosti. Kad se govori o sintaksičkoj dominaciji, obično se ima na umu dominacija konstitutivnog tipa: pri konstituisanju sintaksičkih jedinica višeg reda jedan elemenat istupa po pravilu sa dominantnom ulogom u odnosu na ostale date

96


konstitutivne elemente. Š aumjan, međutim, uvodi u svoju teoriju i pojam aplikativne dominacije. Aplikativni odnos medu klasama se uspostavlja onda kada se, pri realizova nju elementa jedne klase, neminovno nameće potreba i za realizovanjem elementa druge date klase. Dominantnu ulogu irna pri tom ona klasa koja je važnija, tj. sadržajnija informacijom. Po kriteriju aplikativnog odnosa, imenica je glavni dominantni elemenat; njoj se u krajnjoj liniji sve podređuje. Međutim, ako se odnosi ocenjuju s tačke gle dišta konstitutivnih procesa, onda, po Š aumjanovom uve renju, najznačajnija uloga pripada glagolu. I prvi pomenu ti (A) tip dominacije, i ovaj drugi (B) mogu se prikazati pomoću grafa na sledeći način: (A) D � A � N --+ V --+ D

(B) D � A � N �v --+ D 555. Transformacije u Šaumjanovoj teoriji služe utvrđi vanju invarijantnih svojstava kojima se odlikuju generira ne strukture. Operandom se naziva ona početna struktura od koje se, primenom određenih transformacionih pravi la, deriviraju sve ostale. Transfonn je svaka struktura na stala u procesu ovakve derivacije. Operand i odgovarajući transformi obrazuju takozvano T-polje (= transfonnaciono polje). Struktura jednog T-po lja određuje se s pogledom na srodnosti i razlike među transformima koji ga sačinjavaju. Stepen ovih srodnosti odnosno razlika odmerava se prema broju istovetnih od nosno različitih relatora. Isti kriterij se primenjuje i za određivanje stepena bliskosti odnosno udaljenosti među sinonimičnirn strukturama.


97

Postoje tri tipa T-polja: (I) tip s konekcijom, (II) tip sa semikonekcijom i (III) tip bez konekcije. Tip (I) se ostva ruje transformacijom jedne gramatički oformljene "fraze", s tim što se u svakom transformu zadržava ista konstitutiv na veza koju ispoljava operand. Tip (II) se ostvaruje ukoli ko se transformacija primenjuje na gramatički oformljenu "frazu " ; drugi se uslovi ne postavljaju. Tip (III) se odlikuje time što mu je operand gramatički neoformljena "fraza". Uzmimo da lučna strela iznad simbola prikazuje pravac konstitutivne dominacije, s tim da je vrh strele upravljen na član pod dominacijom. Uzmimo za operand "frazu" R30 R20 koja može biti egzemplificirana ruskim primeri ma (l) vysokyj princip i (2) širokie pleči. Uzmimo da je primer (l) transformisao u vysoko principal'nyj, a primer (2) u široki} v plečab. Ocenjeno s tačke gledišta konstitui sanja T-polja, pri transformaciji primera (l) ostvaren je tip {1) , a pri transformaciji primera (2) ostvaren je tip (II) . U simboličkom prikazivanju to dobija sledeći vid:

Ako, pak, odaberemo gramatički neoformljenu "frazu" R30, R 1 0 = abystrij bežit, onda transformi kao R4R30 R3R 1 0 = bystro beguščij, R3R30 R2R 1 0 = bystrij beg itd. obrazuju T-polje tipa (III) . 556. Š aumjan je svoju teoriju izložio prvi put na jed nom naučnom skupu posvećenom problemima transfor macionog metoda krajem 196 1 . godine (v. bibliografske napomene u § 5 57) . U produbljivanju pojedinih delova teorije učestvovala je, uz Šaumjana, i P. A. Sobo leva. Ta je

98


teorija još uvek u fazi dorađivanja. Iz te okolnosti proizila zi i činjenica da je u nekim pojedinostima nejasna, otvore na kritičkim primedbama.

Bibliografske napomene 557. Kao što je već spomenuto (v. § 556) , svoja original na shvatanja o jeziku izložio je Šaumjan prvi put 196 1 . na savetovanju o problemima transfonnacionog metoda. Nje gov referat, pod naslovom "Teorija klassov slov", štampan je u zborniku Tezisy dokladov na konferencii po strukturnoj lingvistike posvjaščennoj problemam transfonnacionnogo metoda (Moskva 1964) . V. i sledeće radove: S. K. Šaumjan, Problemy teoretičeskoj fonologii", Moskva 1962; S. K. Šau mjan, "Poroždajuščaja lingvističeskaja model' na baze prin cipa dvuhstupenčatosti", Vja 2, 1963, 57-7 1 ; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, "Applikativnaja poroždajuščaja model" i isči slenie transfonnacij v ruskom jazyke", Moskva 1963; S. K. Šaumjan, "Strukturnaja lingvistika", Moskva 1965; S. K. Šau mjan, "Outline of the Applicational Generative Model for the Description of Language", Foundations of Language, Vol. l N° 3, 1965, 189-222; S. K. Šaumjan and P. A. Soboleva, "Transformation Calculus as a Tool of Septantic Study of Natural Languages", Foundations of Language, Vol. l, N° 4, 1965, 290-336; S. K. Šaumjan i P. A. Soboleva, "Osnovanija poroždajuščej grammatiki russkogo jazyka", Moskva 1968; S. K. Šaumjan, "Problems of Theoretical Phonology'' (= Ja nua Linguarum, Series Minor, 41) , The Hague 1968. Posebno se preporučuje zbornik Problemy strukturnoj lingvistiki 1967, Moskva 1968. U njemu se, pored Šaumja novih studija "Semiotika i teorija poroždajuščih gramrnati.k" (str. 5-17) i "Abstraktnye derivacionnye sistemy i applikativ naja poroždajuščaja model' (str. 136-201), nalaze i radovi


99

drugih istaknutih sovjetskih stručnjaka, angažovanih oko produbljivanja algebarske lingvistike. U nekima od njih jezi ku se takođe pristupa sa pozicija Š aumjanove teorije. Obrazloženje svojih lingvističkih stavova s ftlozofske tačke gledišta dao je Šaumjan u knjizi "Filosofskie voprosy teoretičeskoj lingvistiki", Moskva 197 1.

STRATIFIKACIONA GRAMATIKA1

558. Počev od 1963. godine pažnju šire lingvističke jav nosti počeli su privlačiti radovi američkog lingviste Sid neyja Lamba na zasnivanju nove lingvističke teorije koju je on nazvao stratifikacionom gramatikom. U izboru pristu pa jeziku Lamba je opredeljivalo, sem poznavanja klasično američke lingvistike, njegovo iskustvo u radu na mašin skom prevođenju. Iz aspekta tog iskustva postavljani su i rešavani pojedini teorijski problemi. 559. Lamb polazi od toga da je jezik sistem veoma kom pleksnog karaktera, izgrađen na bazi jedinstvenog fu nkcio nisanja različitih podsistema kroz koje dolazi podjednako do izražaja i značenjska i glasovna strana jezika. Svaki po jedinačni podsistem ima strukturu koja je obrazovana ana logno principu obrazovanja koji ispoljava struktura jezič kog sistema uzetog u celini.

1 Stratiftkaciona gramatika, uprkos svojih opredeljenja za "al gebarsku notaciju" (čiji je matematički smisao, uostalom, spo ran) nije ovde podvedena pod "algebarsku lingvistiku", već je po sebno izdvojena. Ovo stoga �to ona predstavlja direktni razvojni ogranak tipično američke lingvistike budući da je suština njene teorije neposredno zasnovana na klasično američkim shvatanji ma o značaju izdvajanja jezičkih nivoa (v. § 354) .

102


Jezički fenomeni se ostvaruju na raznim nivoima, hije rarhijski sređenim po značaju u procesu komunikacije najviši je značenjski, a najniži fonetski. Ove nivoe Lamb naziva stratumima (otuda i termin stratifikaciona gra matika). Njihov broj nije striktno utvrđen, može da varira prema konkretnoj situaciji u nekom datom jeziku. Za po trebe opisa engleskog jezika Lamb predlaže šest stratuma:

hipersememički, sememički, /eksemički, morfemički, fo nemički i hipofonemički. U okviru jedinstvene strukture, koja je rezultat međusobne najtešnje povezanosti ovih šest stratuma, trebalo bi razlikovati tri osnovne kompo nente: semo/ogiju, gramatiku i fonologiju. Svaka od tih komponenata obuhvata po dva stratumska sistema (semo logija uključuje hipersememički i sememički stratum, gra matika leksemički i morfemički, a fonologija fonemički i hipofonemički) . 560. Na svakom se stratumu ostvaruju svojevrsne jedi nice, dakle ukupno šest vrsta pošto je ukupno toliki broj utvrđenih stratuma. U okviru ovih vrsta ima specifičnih ti pova koji se na svakom stratumu paralelno manifestuju u pogledu principa oformljenja i osnovne funkcije. Da bi ovu pojavu jasnije istakao, Lamb je pribegao terminološ kom razgraničavanju pomoću paralelno obrazovanih ter mina. Tako hijerarhijski najviši stratum uključuje kao svo je jedinice hipersememu, hipersemon i hipersemu, onaj za njim sememu, semon i semu, treći /eksemu, /ekson i /eks, četvrti morfemu, morfon i morf, peti fonemu, fonon i fo nu, šesti hipofonemu. Termini bez karakterističnog sufiksa -erna odnosno on (dakle: hipersema, sema, leks itd.) odnose se na kon kretnu realizaciju koju poprima jedinica datog stratuma na stratumu koji je hijerarhijski neposredno niži i time u izvesnom smislu datome stratumu podređen. Jedinice bi-


103

lo kojeg datog stratuma kad su posmatrane in abstracto, dakle bez obzira na konkretan vid realizacije, obuhvataju se terminima obrazovanim sufiksom -erna (hipersemema, semema, leksema itd.) . Termin izgrađen suftksom -on re ze.rvisan je za svaki konstitutivni deo neke -emske jedinice (tako npr. morfema vuk-, koja funkcioniše kao korenski deo lekseme vuk, sadrži kao konstitutivni elemenat mor fon -k-; taj se morfon realizuje kao -č- llkoliko je u pita nju vokativ singulara: vuče) . Svaki se straturil odlikuje svojom specifičnom takti kom, tj� skupom pravila nazvanih taktičkim na osnovu ko jih se vrši strukturiranje onih jedinica kojima je u okviru datog stratuma reprezentovan jedan konkretan iskaz. Pre ma nazivu stratuma o kojem se radi određuju se i nazivi taktičkih pravila: morfotaktička pravila, leksotaktička, semotaktička itd. Međusobno povezivanje stratuma ostvaruje se pomoću pravila realizacije. Ta pravila, u stvari, pretvaraju jedan dati vid ostvarenostl iskaza na jednom datom stratumu u drugi, novi vid ostvarenosti koji odgovara specifičnoj pri rodi novoosvojenog neposrednog susednog stratuma. Pravila realizacije su sređenog karaktera (engl. ordered ru les), tj. stupaju u dejstvo po određenom redosledu. Ona dolaze do izražaja u kontekstu posredstvom delovanja tak tičkih pravila. Realizacija obuhvata sobom principe uspo stavljanja alternacija jezičkih jedinica, principe obrazova nja jezičkog znaka, a takođe i mogućnost da jedna jedini ca višeg reda bude predstavljena dvema jedinicama nižeg reda i obrnuto. 561 . Stratiflkacioni opis jezika obavezno uključuje "al gebarsku notaciju", tj. upotrebu kompleksne grafičke simbolizacije. Tu se, pre svega, pojavljuju različita "drveta" i "čvorovi". Nenaviklom čitaocu potrebno je mnogo

104


strpljenja i napora da se navikne na "čitanje" bezbrojnih "mreža" sa linijama koje se komplikovano prepliću i na či jim pojedinim krajevima niču "čvorovi", opet u svojstvu svojevrsnih informativnih znakova. Mada prosedei prikazi vanja u prvi mah izgledaju pozajmljeni iz oblasti matema tičkih nauka, oni nisu, kao što je Hackett tačno primetio2, iskorišćeni u smislu nekih striktno matematičkih koncep cija. Nj ihovo tumačenje je sasvim proizvoljno odabrano, za specifične potrebe stratiftkacionog opisa. Sasvim je spe cifična i terminologija, i pri tom prilično komplikovana, što nenaviklom čitaocu takođe stvara teškoće. 562. Poslednjih godina je stratifikaciona gramatika pretrpela izvesne modifikacije. Sistem stratuma je reorga nizovan tako da je svakome stratumu dodeljena moguć nost alternativnog strukturiranja, zavisno od mogućih kontekstualnih ograničenja koja se postavljaju datome is kazu. Ujedno je i smanjen broj stra.tuma koji bi bili neop hodni za jezički opis. Pri tom je i grafičko prikazivanje obogaćeno jednom novom vrstom "čvora" uvedenom radi preciznijeg povezivanja "taktičkih" delova "mreže" sa "reali zacionim" delovima. 563. Danas privrženici stratifikacione gramatike insisti raju na tome da stratifikacioni prilaz ima posebnog znača ja zbog toga što omogućuje sagledavanje odnosa na bazi kojih se konstituiše data informacija u svesti govornog li ca, da bi zatim bila izražena rečima. Stoga neki od njih (na primer David Lockwood) nazivaju stratiftkacionu gramati ku kognitivnom lingvistikom (suprotstavljajući je deskrip tivnoj i generativnoj lingvistici) . 564. Stratifikaciona gramatika je imala dosta odjeka u svetu, naročito u prvi mah kada su objavljena osnovna 2U

svom prikazu Lambove teorije, objavljenom u Lg - v. § 565.


105

Lambova gledišta. Među onima koji su je tada prihvatili bio je i poznati američki lingvista Ch. Hackett. Već krajem šezdesetih godina je on, međutim, izrekao krajnje pesimi stičku ocenu vrednosti stratiftkacionog prilaza jeziku (v. navedene podatke u § 565) . Lambovi pogledi su naročito izrazito uticali na formira nje osnovnih teorijskih koncepcija P. Sgalla (v. § 545) .

Bibliografske napomene 565. Lambova teorija je objavljena prvi put 1962. godi ne pod naslovom "Outline of Stratificational Grammar" u Berkeleyju (Berkeley - California) u ograničenom broju primeraka, za potrebe studenata. U svom definitivnom vi du postala je u celini dostupna javnosti tek 1966. godine, u knjizi koja nosi isti naslov (izdanje Georgetown Univer sity Press, Washington D. C) . U ovoj se knjizi nalazi, doda ta iza Lambovog izlaganja, studija Leonarda E. Newella: "Stratificational Analysis of an English Text" (str. 73-106) . Uz Lambovo izlaganje dat je i bibliografski spisak, u kojem su navedeni, pored ostalog, i svi važniji Lambovi radovi. V. i knjige: A. Makkai and D. G. Lockwood, "Readings in Stra tificational Linguistics", University of Alabama, 1973 i Geoffrey Sampson, "Stratificational Grammar", a Defini tion and an Example" ( = janua Linguarum, Series Minor 86), The Hague 1970 (u odbranu stratifikacione teorije, uz egzemplifikaciju njene efikasnosti na sistemu brojeva engleskog jezika) . Posebno se skreće pažnja na knjigu David G. Lockwood, " I ntroduction to Stratificational Linguistics", New York 1 972, gde je najpotpunije izložen aktuelni vid stratifikacio nc gramatike.

106


Stratifikacioni pristup jeziku zastupa Ch. Hackett u svome radu "Language, Mathematics, and Linguistics", Current Trends in Linguistics 3: Theoretical Foundations, izd. Th. A. Sebeok, The Hague 1966, 155-304 (objavljeno 1967. kao posebna knjiga u ediciji Mouton: janua Lingua rum, Series Minor 60) . Međutim, on se svojih pogleda od riče u prikazu Lambove knjige objavljenom u IJAL, Vol. 34, N° 2, 1968, str. 145-153.

NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA REPREZENTOVANA "GRAMATIKOM SKAlA I KATEGORIJA "

566. Šezdesetih godina ugled britanske lingvistike veo ma je porastao zahvaljujući u prvom redu radovima jezič kih stručnjaka iz Edinburgha. Edinburgh je već duže vre me centar neofirthijanaca, tj. idejnih sledbenika Johna Ruperta Firtha (1890-1960) . Firth je bio lingvista široke kulture, poznavalac mnogih jezika. Fonetsko-prozodijski i estetsko-antropološki vidovi jezičkog fenomena ulazili su u krug osnovnih tema njego vih lingvističkih razmišljanja. Posvećivao je naročitu pa žnju i ulozi konteksta u određivanju značenja izraženih je zičkim sredstvom (stoga je njegovo učenje o jeziku pozna to i pod imenom kontekstualne lingvistike). Uticaj Firthovih ideja na mlade generacije jezičkih struč njaka u Velikoj Britaniji bio je osetan. Posebno se Edin burgh afirmisao kao istaknuti centar neoflrthijanizma, i to u prvom redu zahvaljujući renomeu Firthovog učenika M. A. Hallidaya, tvorca nove lingvističke teorije, takozvane gra matike skala i kategorija (engl. scale-and-category gram mar). Posle Hallidaya najpoznatiji neofirthijanac tokom še zdesetih godina bio je Robert M . W. Dixon, zapamćen od mnogih i po svojim polemikama s predstavnicima genera tivne gramatike Chomskog. Od mladih britanskih lingvista sc u pos led nje vreme svojim radovima naročito ističu J .

108


Lyons i J . M. Anderson (takođe - Edinburgh) , koji su se uglavnom priklonili generativnoj gramatici. 567. M. A. K. Halliday je ušao u istoriju lingvistike 1961. godine kada j e (u časopisu Word, Vol. 17, N ° 3, 241-292) ob javljen njegov članak "Categories of the Theory of Gram mar". Taj je članak izazvao živo interesovanje na raznim stra nama, posebno u SAD . To je bio upravo trenutak kada su mlade generacije američkih lingvista prihvatale s ogromnim oduševljenjem ideje Noama Chomskog (v. §§ 458-464) . Hal liday je izašao sa svojim teorijskim programom koji je, po red nekih srodnih stavova, sadržavao i mnoga neslaganja s osnovnim postavkama generativne gramatike. Diskusije koje su oko toga usledile upravo su najviše i doprinele skretanju pažnje američke lingvističke javnosti na britan ska dostignuća u oblasti jezičke teorije. Halliday se proklamativno distancirao od generativne gramatike već pri određivanju osnovnog pravca svog lingvi stičkog interesovanja. Za razliku od Chomskog i njegovih pristalica, koji insistiraju na tome da je najvažnije objasniti lingvističku kompetenciju govornog predstavnika date je zičke sredine (v. § 462), Halliday određuje sebi kao glavni zadatak da ukaže na principe na kojima se zasniva lingvistič ko ispoljavanje govornog predstavnika. S druge strane, me đutim, i on veruje u celishodnost uspostavljanja jedne "du binske gramatike" u kojoj će svaka jedinica biti opisana kao mnoštvo apstraktnih gramatičkih osobenosti. Po toj funda mentalnoj postavci, koja implicira i odgovarajući metodo loški postupak u analizi, Hallidayeva gramatika je bliska istovremeno i sa generativnom gramatikom i sa "gramati kom orijentisanom ka sadržini" (prvenstveno u onom vidu u kojem je reprezentuju radovi P. Hartmanna - v. § 576) . 568. Po mišljenju Hallidaya, strukturalni pristup jeziku nije najsrećniji jer se oslanja na sintagmatsku osu (v. § 408)


109

jezičkog ispoljavanja (struktura je, ističe Halliday, po sebi sintagmatska kategorija čiji su elementi funkcionalne vred nosti, kao na primer "subjekat" ili "determinator") . Mnogo je prihvatljiviji sistemski pristup, tj. orijentisanje ka lingvistič

kim fenomenima ispaljenim na paradigmatskoj osi (v. § 408) . Sistem je, naime, za Hallidaya paradigmatska katego rija konstituisana na bazi kontrastivnih osobenosti (kao što su: singular l plural, aktiv l pasiv, potvrdnost

l negira

nje i sl.) . Za lingvistu sistemnost treba da je mnogo bitnija od strukturnosti upravo zbog toga što ona ukazuje na to koje su kontrastivne crte relevantne u datome jeziku, dok strukturnost prosto otkriva mehanizam po kojem se ti re levantni kontrasti ispoljavaju.

U stvari, za Hallidaya je

struktura neka vrsta površinskog fenomena, dok je sistem ono bazično, tj . ono što se postavlja kao fundamentalni uslov za funkcionisanje dubinske gramatike. Različite semantičke osobenosti bivaju iskorišćene u svojstvu kontrastivnih osobenosti na osnovu kojih se uspo stavlja sistem. Neke od njih su bazične, što znači međusob no neuslovljene pa, prema tome, i hijerarhijski nesređene. Druge su, međutim, hijerahijski sređene, što znači da se pr vo ostvaruje jedna data pojedinost kao glavna, pa tek onda druga, sekundarna po značenju, zavisna od prve, tj . implici rana njenim prisustvom. Termini skala delikatnosti (engl. scale of delicacy), stepen bazičnosti (engl. degree of ba sicness) i dubina (engl. depth) odnose se upravo na adme ravanje zavisnosti u ovom smislu koja postoji među datim osobenostima. Dubina jedne date osobenosti zavisi, u stva ri, od toga koliko irna drugih osobenosti-posrednika izme đu nje i onog bazičnog značenja iz kojeg se data osobenost izvodi po određenom hijerarhijskom redosledu. Sistem je najvažnija kategorija koju treba da obuhvati gramatička teorija,

ali ona nije jedina. Postoje, pored siste-

1 10


ma, još tri fundamentalne kategorije gramatike : jedinica, klasa i struktura. Termin jedinica odnosi se na pojave koje se odlikuju gramatičkom strukturiranošću . Broj jedi nica varira od jezika do jezika (za engleski bi, po Halli dayevom shvatanju, trebalo izdvojiti sledećih pet: auto nomnu rečenicu, tj . rečenicu koja nije konstituent druge rečenice, rečenicu-konstituent, grupu reči, reč i morfe mu) . jedinice impliciraju ostvarenje odgovarajuće jezičke pojedinosti u odgovarajućim kombinacijama. Klasa obu hvata jezičke pojedinosti srodne po načinu učestvovanja u strukturiranju jezičkih pojedinosti višeg hijerarhijskog ranga. Struktura se svodi prosto na razmeštaj elemenata koji se sređuju po "pozicijama". Sve se te fundamentalne kategorije, uzete ponaosob, ocenjuju prema različitim skalama apstrakcije (s pogledom na međusobni odnos nji hovih sastavnih elemenata) . Zatim se paralelno ocenjuje, opet prema različitim skalama apstrakcije, (l) međusobni odnos fundamentalnih kategorija i (2) njihov odnos pre ma onom jezičkom korpusu koji je poslužio kao medijum njihovog ispoljavanja. Ove skale apstrakcije o kojima je reč uključuju, pored pomenute i skale delikatnosti (ko jom se, u stvari, identifikuju konstituenti na različitim ni voima) , još i skalu eksponencije i skalu ranga. Dok skala delikatnosti redovno otkriva broj i karakter detalja čija ukupnost obezbeđuje jezičkim kategorijama individualnost, dotle skala eksponencije ukazuje na način na koji se ispoljava povezivanje apstraktnih kategorija teo rije sa datom jezičkom realnošću. Pri utvrđivanju stepena eksponencije ide se, na primer, za tim da se utvrdi do ko je je mere jednom konkretnom jezičkom formom signali zirano prisustvo određene gramatičke osobenosti kojom se odlikuje cela konstrukcija (ispituje se, recimo, do koje mere oblik optužen u rečenici on je bio optužen, određu-


111

je svojim prisustvom celu datu konstrukciju kao pasivnu) . Skala ranga sa svoje strane informiše o postojećoj hijerar hizaciji među jezičkim jedinicama (od pet pom enutih jedi nica karakterističnih za engleski, rečenica je najvišeg ran ga, morfema najnižeg) . Teorija uključuje i pojam pomera

nja duž skale ranga

(engl. termin:

shunting)

koji se od

nosi na neprekidno međusobno povezivanje jedinica raz ličitih rangova. Vođenje računa o ovoj okolnosti nameće se kao imperativni zadatak pri jezičkoj analizi. To praktič no znači da analiza rečenice ne može biti konačno oba vljena sve dok se opis morfeme ne izvrši, a ni obratno.

569.

S obzirom na to da se eksplicitno izjasnio za "tek

stualnu lingvistiku", tj. za vođenje računa o jezičkom kor pusu, Halliday insistira na tome da svaka adekvatna lingvi stička deskripcija treba da se sastoji u uspostavljanju od nosa između teksta i kategorija teorije. Pri tome poslu do laze do izražaja nivoi fonne,

(b)

supstance i konteksta.

Supstanca ima dva moguća aspekta: (a) slušne efekte i vizuelne oznake. Pod formom treba razumeti organiza

ciju supstance u osmišljene fenomene, a pod kontekstom - s jedne strane odnos forme prema nelingvističkim oso benostima onih situacija u kojima se jezik ostvaruje, a s druge - njen odnos prema lingvističkim obeležjima prisut

nirn izvan konkretne jezičke pojedinosti koja se razmatra. U vezi s tim je i činjenica da kroz jezik dolaze do izražaja dve vrste značenja:

značenje.

fonnalno značenje

i

kontekstualno

Formalno značenje jedne jezičke pojedinosti

svodi se na njenu funkciju u spletu drugih formalnih rela cija. Kontekstualno se značenje tiče odnosa prema vantek stualnim obeležjima. Taj odnos, međutim, nije direktnog karaktera; on se ostvaruje na osnovu pozicije date pojedi nosti u okviru lingvističke forme. Kontekstualno značenje je stoga logički zavisno od formalnog značenja.

1 12


Forma ovde, u stvari, uključuje dva međusobno pove zana nivoa, gramatički i leksički. Kontekst se, međutim, manifestuje kao neka vrsta "međunivoa" čija se služba sa stoji u uspostavljanju relacija prema vantekstualnim oso benostima. Forma je, s druge strane, povezana s glasov nom supstancom posredstvom jednog drugog "međuni voa" koji se naziva fonologijom. Glavna supstanca spada u oblast fonetskih proučava nja. Budući da ispituje neke sasvim specifične fenomene, fonetika je posebna naučna grana, neobuhvaćena termi nom lingvistika. Lingvistika, i fonetika zajedno sačinjavaju "lingvističke nauke". 570. Najviše zapažene, najoriginalnije pojedinosti u teo riji Hallidaya svode se na koncepciju kontinuuma. Po Hallidayu, osnovni odnosi u jeziku nisu opozicio nog već kontinuumskog karaktera. Naime, konkretni jezič ki fenomeni ne moraju uvek manifestovati jasno svojstva neke date kategorije A nasuprot nekoj datoj kategoriji B, ili obratno. U apstrakciji gledano, kategoriju A povezuje s kategorijom B neprekinuta nit, tj . kontinuum. Konkretni jezički fenomeni (xl , x2 . . . xn) ostvaruju se u izvesnom smislu duž te neprekinute niti, počev od A pa sve do B . Dok n a primer, x 1 ilustruje u maksimalnom stepenu svoj stva kategorije A, a x16 u maksimalnom stepenu svojstva kategorije B, dotle će x4 ilustrovati ono isto što i x1 ali u slabijem stepenu, X1 2 ono isto što i x16, ali takođe u slabi jem stepenu, dok će Xa biti u podjednakoj meri netipičan predstavnik kako kategorije A tako i kategorije B . Pojam kontinuumske relacije identiftkovan j e u Halli dayevoj teoriji engleskim terminom eline, dok se termi nom gradijent (engl. gradient) precizira činjenica da se ima u vidu kontinuum tačno određen nekim datim polo vima A i B (up. na primer opadajuću idiomatičnost i rastu-

Pravci u lingvistici II ću gramatičnost engleskog predloga

of u

1 13 sledećim prime

rima, koji su odmereni po datome gradijentu "idiomatič nosti" l"gramatičnosti" s tim da se pođe u analizu počev od

in spite of the hotel 'uprkos hotelu' at the sight of the hotel 'ugledavši hotel' in the lounge of the hotel 'u društvenoj prostoriji hotela') . pola "idiomatičnost":

-

-

Dok se u okviru drugih lingvističkih teorija pažnja po pravilu koncentriše prvenstveno

(ili čak i jedino) na tipič

ne predstavnike određenih kategorija, dotle je za Halli dayev pristup jeziku karakteristično to da baš netipični

(prelazni) slučajevi dolaze pod reflektor pažnje. Jezički fe nomeni, po Hallidayu, i ne mogu drukčije da funkcionišu

nego pod onim uslovima koje im pruža kontinuumski ka rakter jezičkih odnosa. Stoga svaki put kad pođemo u ispi tivanje konkretnih realizacija neke određene kategorije

A

već unapred moramo očekivati da će priroda date katego rije biti ostvarena nejednako, u različitim stepenima zastu pljenosti. Pri tom će se neminovno naći i takvi primeri ko ji će manifestovati u jednakoj meri i svojstva date kategori je A i svojstva neke druge kategorije B. Pristalice Halli dayevih shvatanja naglašavaju da su upravo takvi prelazni slučajevi od posebnog interesa za nauku zato što otkrivaju one deonice na kontinuumskoj niti na kojima se vrši uza jamno prožimanje dveju uticajnih sfera onih kategorija koje su postavljene kao međusobno suprotstavljeni polovi u okviru datog gradijenta. Termin

delikatnost

odnosi se u ovoj oblasti teorije na

sumu svih onih pojedinosti koje sačinjavaju jedan dati kon tinuumski odnos. Pošto broj pojedinosti varira od slučaja do slučaja, to se i konkretni gradijenti međusobno razlikuju po stepenu u kojem je zastupljena kategorija delikatnosti.

U svetlu ovako postavljene teorije kontinuumskih od nosa Halliday je prvenstveno ispitivao povezanost leksič-

1 14


kog sa gramatičkim nivoom, ističući da, upravo zbog svega ovoga što je već rečeno, u jeziku i ne može doći do nekog preciznog razgraničavanja gramatičkih od leksičkih feno mena.

Bibliografske napomene 571 . Firthovi pogledi na jezik izloženi su najpotpunije u knjizi ). R. Firth, "Papers in Linguistics 1934-195 1", Lon don 1957 (preštampano 1964, Oxford) ; tu su sakupljene najvažnije Firthove studije iz vremenskog perioda koji se pominje u naslovu. Iste 1957. godine (u Oxfordu) obja vljen je (pod Firthovom redakcijom i sa njegovim predgo vorom) zbornik "Studies in Linguistics" koji sadrži radove pisane u duhu Firthove škole. Godine 1966 (u Londonu) publikovan je i zbornik "In Memori of J. R. Firth" (izd. C. E. Bazell, J . C . Catford, M. A. K. Halliday i R. H . Robins) gde su, pored drugih poštovalaca i prijatelja J. R. Firtha, i najistaknutiji neofJrthijanci, Firthovi učenici, priložili stu dije posvećene produbljivanju "kontekstualne lingvistike". V. i D . T. Langendoen, "The London School of Linguistics. A Study of the Linguistic Theories of B. Malinowski and J. R. Firth", M. I . T. Press, Cambridge Mass. , 1968. Od jugoslovenskih lingvista prvi je primenio Hallidayeve kriterije u jezičkom ispitivanju Ranko Bugarski. Č itaoci se upućuju na njegov rad "O međuzavisnosti gramatičke i lek sičke strukture savremenog engleskog jezika", Anali Filo loškog fakulteta sv. 6, Beograd 1966, 415-432 (revidirana verzija ovog rada objavljena je pod naslovom "On the In terrelatedness of Grammar and Lexis in the Structure of English" u časopisu Lingua, Vol. 19, N° 3, 1968, 233-263) . Pored najvažnijeg rada M. A. Hallidaya, "Categories of the Theory of Grammar" (Word, Vol. 17, N° 3, 1961, 241-


115

292) preporučuje se i njegova studija "Class i n Relation to the Axes of Chain and Choice in Language" (Linguistics 2, 1963, 5- 1 5) gde je posebno izloženo tretiranje pojma kla se u svetlu njegove teorije. Robert M. W. Dixon založio se za Hallidayevu teoriju u svome članku "A Logical Statement of Grammatical Theory as Contained in Halliday's 'Categories of the Theory of Grammar (Lg. Vol. 39, N° 4, 1963 , 654-668) . Svoje teorijsko stanovište izložio je najpotpunije u dve knjige: "Linguistic Sciences and Logic" (The Hague 1963) i ''What is Language? A New Approach to Linguistic Description" (London 1965) . U kojem se smislu neofirthijanska teorijska stanovišta povezuju s praktičnom nastavom jezika ilustruje knjiga: M. A. K. Halliday, P. D. Strevens, and Angus Mclntosh, "The Linguistic Sciences and Language Teaching", London 1964. V. i: A. Mclntosh and M. A. K. Halliday, "Patterns of Language. Papers in General, Descriptive and Applied Lin guistics", London 1966. Britansku lingvistiku lepo prikazuju i pominjani radovi J. Lyonsa - v. § 449.

"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE"

572. Tradicije Humboldtovog učenja o jeziku (v. § 77) traju neprekinuto u nemačkoj sredini do današnjih dana. Razvijajući ovo učenje u periodu od tridesetih godina ovog veka do danas, nemački naučnici (tzv. neohumboldtovci) nisu ipak ostajali izolovani od svega onoga što sc događa lo na drugim stranama u lingvistici. Tako je, početkom druge polovine ovog veka, došao do svog punog izraza, i većeg odjeka na strani, poseban tip lingvističkog mišljenja poznat pod terminom gramatika koja se tiče sadržine (nem. die inhaltbezogene Grammatik) 1 čiji su koreni po lazili od Humboldta, ali čiji su postupci analize i klasifika cije jezičkih jedinica u osetnoj meri inspirisani tekovinama klasičnog strukturalizma (uprkos činjenici da su se pojedi ni predstavnici ovog pravca, u raznim prilikama, eksplicit no izjašnjavali kao antistrukturalisti) . Najviše zasluga u za snivanju u daljem razvijanju ove lingvističke škole imali su Leo Weisgerber (kome je čak bio pridodat naziv "Hum boldt redivivus") , Hans Glinz (rodom Švajcarac, ali nasta njen u _SR Nemačkoj i po svom delovanju uključen u nemač ku lingvističku sredinu) , Walter Porzig, Hennig Brinkmann i 1

Pojedinci umesto, ili pored, gramatike pominju i lingvisti (Inhaltbezogene Sprachwissenschaft) . Termin gramatika je ipak u ovakvom kontekstu češće u upotrebi.

ku

1 18


Hugo Moser. Početkom šezdesetih godina, kada je oblast sintaksičkih ispitivanja došla u centar pažnje manje-više svuda u svetu, radovi Petera Hartmanna, koji su bili obja vljeni u publikacijama poznate holandske izdavačke kuće Mouton, odigrali su bitnu ulogu u skretanju pažnje ino strane lingvističke javnosti na rad predstavnika "gramatike koja se tiče sadržine". Početkom sedamdesetih godina mnogi predstavnici ove škole našli su zajednički jezik sa sociolingvistima (v. § 580) i pristupali njihovim redovima. 573 . Odsudan trenutak u razvoju ove škole nastupio je onda kada je jedna grupa lingvista 0· Erben, H. Gipper, H. Glinz, P. Grebe, P. Hartmann, G. Ipsen, K. K. Klein, L. Mackensen, H. Moser, W. Porzig, J. Trier, L. Weisgerber) osnovala društvo "Sprache und Gemeinschaft". Zasluga je Društva (posebno L. Weisgerbera) što je (početkom še zdesetih godina, u Diisseldorfu) pokrenuta intenzivna pu blikaciona aktivnost (u seriji "Grundlegung", kao tom I, objavljena je, još 1962. godine, danas u SR Nemačkoj veo ma popularna knjiga Henniga Brinkmanna "Die deutsche Sprache. Gestalt und Leistung"; u seriji "Studien" izašla je 1963 . godine, kao tom I, knjiga Helmuta Gippera "Baustei ne durch Sprachbetrachtung. Neuere Sprachbetrachtung im Austausch mit Geistes - und Naturwissenschaft) . Time je takozvani "Arbeitskreis fii r deutsche Sprache" 2, oko ko jeg su se okupljale upravo najvatrenije pristalice ove ško le, dobio izvrsnu mogućnost uticaja na formiranje lingvi stičkog mišljenja kod mladih generacija čiji je maternji je zik nemački.

2 Taj su radni kolektiv, po završetku poslednjeg rata, zasnovali H. Brinkmann. Th. Frings, M. G linz, G. Ipsen, W. Porzig,J . Trier, i L. Weisgerbersa zadatkom da produbljuje studije nemačkog jezika.


1 19

574. Ideja o sadržinskoj organizaciji jezika zauzima cen tralno mesto u repertoaru pojmova kojima operišu pred stavnici "gramatike koja se tiče sadržine". Odgovarajući ne mački termin inbaltlicber Au.fbanu podrazumeva, u stvari, ono što je za Humboldta innere Spracbfonn 'unutrašnja je zička forma' (v. § 71) . Ne zaboravlja se ni na značaj unutraš nje tvoračke sile (po Humboldtovoj terminologiji energea, a po terminologiji neohumboldtovaca: Tiitigkeit 'delat nost', Arbeit des Geistes 'rad duha' ; Emanation des Geistes 'emanacija duha') koja, kako se ističe, s jedne strane utiče na naše saznanje o svetu, a s druge omogućava ispoljava nje čovekovog duhovnog bića. Humboldtovim stavovima inspirisana su i mnogobrojna teorijska raspravljanja o to me kako jezik doprinosi poimanju sveta (koji se definiše u različitim aspektima) . Proces vrednovanja sveta od strane govornog kolektiva ogleda se u maternjem jeziku (nem. termin die Mutterspracbe). Maternji jezik jeste ovde lin gvistički pojam koji, suprotstavljen pojmu govor, ima u suštini smisao Saussureove kategorije langue u suprotno sti prema parole (v. § 3 18) . Pristalice "gramatike koja se ti če sadržine" opredeljuju se za proučavanje fenomena ma ternjeg jezika s uverenjem da se samim tim u žižu intere sovanja postavlja ono što je upravo najvažnije: sadržinska strana jezika. Sve što spada u "unutrašnju" (tj. pojmovnu, kategorijal nu, duhovnu) formu jezika zastupljeno je, po mišljenju ne kih od najistaknutijih predstavnika ove škole, jednim sku pom više ili manje rasprostranjenih strukturalnih karakteri stika. Ovakva, u suštini strukturalna orijentacija u prilaženju problemu ogleda se, pored ostalog, i u koncepciji o tome da fundamentalni predmet lingvističke analize - sadržinska strana jezika, uključuje, pored sadržine datih struktura i sa držine datih reči, i pojave označene terminom kategorije.

1 20


Pod kategorijom treba razumeti tipove strukturalnih odnosa reprezentovanih formama, a izraženih opozicija ma. Za defmiciju pojma kategorije i razvijanje učenja o je ziku na bazi opisivanja različitih vidova manifestacije toga fenomena najzaslužniji je Peter Hartmann. Njegove pogle de na jezik okarakterisati su pojedinci čak terminom kate

gorija/ne lingvistike. 575. Na lingvističku formaciju Petera Hartmanna utica le su očevidno vrlo različite struje naučnog mišljenja. Osim domaće lingvističke atmosfere u koju se od početka srećno uklopio, 3 Hartmannu je odavno blizak svet pojmova danskih glosematičara (v. §§ 396-406) i američkih distri bucionalista (v. § 352) . Dobro je upoznat i sa pogledima logičara, posebno Husserla i Wittgensteina. Iz spleta svih tih raznorodnih uticaja izrasla je Hartmannova originalna lingvistička ličnost, koja je privukla pažnju mnogih, izazi vajući različite, ponekad oprečne komentare. 576. Hartmann polazi od uverenja da bi nauka o jeziku trebalo da prevaziđe čisto lingvističke okvire i da u kraj njoj liniji postane nauka o duhu, tj . o duhovnim tvorevi nama čoveka (nem. Geisteswissenscbaft). Idući ka tome cilju, on se u prvom redu trudi da obezbedi fundiranje pojmova koji bi imali opštelingvistički značaj da bi zatim dosegao do jedne "racionalne a ipak u potpunosti prirnen ljive" lingvističke teorije (on pri tom naročito naglašava da

3 Najdublje su ga se dotakle ideje A. Martyja (v. § 89) i E. Otta (1877-1959) , jezičkog teoretičara koji je, naročito pnih decenija ovog stoleća, snažno delovao na lingvističko obrazovanje mladih generacija, posebno u oblasti semaziologije (u inostranstvu je Ernest Otto najviše zapažen po svojim knjigama "Sprachwissen schaft und Philosophie". Berlin 1949. i "Stand und Aufgaben der allgemeinen Sprachwissenschaft". Berlin 1954) .


121

su u ovome pravcu već odlučujuće poteze povukli Sasus sure i Hjelmslev) . Njegova je ambicija da napravi model jedne opšte gramatike koji će, kada budu konkretni jezici najzad zaista dobro proučeni, biti dopunjen i proveren konkretnim jezičkim materijalom. Najkraće i najprostije rečeno: njega prvenstveno zanima onaj komplikovani me hanizam kombinovanja i konstruisanja koji u krajnjem re zultatu dovodi do komunikacije. Jezik, po njemu, treba poimati kaofonn u tj . kao pokaza ,

telja svojevrsnih struktura. Formu treba u principu tretirati kao postupak iskorišćen radi kombinovanja. Pošto repre zentuju odnose, forme su redovno i indikatori kategorija (manifestuju se u vidu opozicija, a podaju se klasifikaciji u različite kategorije) . Po svojoj fundamentalnoj funkciji for ma istupa kao medijum ispoljavanja obeju "supstanci" (o pojmu

supstanca

v. § 397) : i idejne i glasovne strane jezi

ka. Obavezna odlika forme jeste njena komplikovanost.

I Hartmann prihvata u suštini Saussureovu distinkciju

langue lparole

ističući da jezik postoji kao "potencijalni

sistem" kome je svojstven "parcijalni sistem". U tome se "parcijalnom sistemu" ispoljava "potencijalni sistem"; nai me, upravo tu dolazi do aktualizovanja izvesnih odnosa prisutnih, inače, u "potencijalnom sistemu". Jedinice jezičkog sistema su raznovrsne i po hijerarhij skom značaju i po načinima manifestacije. Njihov se me đusobni odnos određuje na osnovu njihove upotrebe i njihove pozicije . Po Hartmannu, osnovni metodološki postupak analize treba da ide za tim da se utvrdi koji lingvistički fenomeni u kojem jeziku imaju rang kategorija. Ispitivanja treba vr šiti uzimajući u obzir nivo rečenične konstrukcije i imajući pri tom u vidu uvek prvenstveno odnose među jezičkim elementima. Samo se na osnovu poznavanja tih odnosa

122


može napraviti teorija o formama, što će onda direktno odvesti u srž problema, u sadržinsku stranu jezika. 577. Interesovanje koje je tokom šezdesetih godina u Americi i Evropi pobuđivala "gramatika koja se tiče sadrži ne", prvenstveno u onom vidu u kojem je reprezentuju ra dovi takvih lingvista kao što je P. Hartmann, uslovljeno je dobrim delom činjenicom da se u načinu razmišljanja o jeziku predstavnika ove škole pojavljuju pojedinosti koje odgovaraju, u većoj ili manjoj meri, stavovima izraženim u generativnoj gramatici Chomskog (v. § § 460-464) . Tu je, pre svega, ideja o relevantnosti nivoa "dubinske struktu re", pa uverenje o tome da je osnovno u analizi utvrditi fundamentalnu sintaksičku organizaciju jezika i, najzad, činjenica da se kao krajnji cilj analize postavlja prodiranje u osnovni princip organizovanja ljudske misli. U ovom trenutku predstavnici ove škole bivaju naročito zapaženi po angažovanju oko razmatranja sociolingvističkih tema. 578. "Gramatika koja se tiče sadržine", kao lingvistička ideologija, lokalizovana je na terenu SR Nemačke. U DR Nemačkoj preovladava interesovanje za generativni pri stup jeziku (v. § 467) i za tzv. funkcionalnu lingvistiku (koja je u suštini dosta bliska "gramatici koja se tiče sadrži ne", ali je pretežno orijentisana ka praktičnim ciljevima pre svega ka negovanju maternjeg jezika) .

Bibliografske napomene 579. Bibliografija Weisgemerovih radova (zaključno sa 1956. godinom) objavljena je u zborniku "Sprache - Schliis sel zur Welt. Festschrift fur L. Weisgemer", Diisseldorf 1959. U sledećem jubilarnom zborniku, objavljenom (opet u Diis seldorfu, 1963 . godine, povodom 65 . Weisgemerovog ro đendana) pod naslovom "Zur Grundlegung der ganzheitli-


123

chen Sprachauffassung", nalazi se nastavak ove bibliografi je (obuhvatajući period 1957-1963) . V. i bibliografski pri ručnik koji su izdali (1962. u Kolnu) H. Gipper i H . Schwarz pod naslovom "Bibliographisches Handbuch zur Sprachinhaltsforschung". Osim knjige 'Vom Weltbild der deutschen Sprache", po menute u § 78, od relativno novijih Weisgerberovih radova ističu se: ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band I : Grundzi.ige der inhaltbezogenen Grammatik", Diisseldorf 1962; ''Von den Kriiften der deutschen Sprache. Band Il: Die sprachliche Gestaltung der Welt" Diisseldorf 1962; "Die vier Stufen in der Erforschung der Sprachen" (= Sprache und Gemeinschaft. Grundlegung, Band II), Diisseldorf 1963 ; "Das Menschheitsgesetz der Sprache als Grundlage des Sprachstudium", II izd. Heidelberg 1965. Među danas već klasične radove predstavnika "gramati ke koja se tiče sadržine" spadaju dve gramatike : H. Hrink mann, "Die deutsche Sprache, Gestalt und Leistung", Diis seldorf 1962; H . Glinz, "Die innere Form des Deutschen. Eine neue deutsche Grammatik" (ll. izd. 1961, Bem Miinchen; I izd. 1952) . Preporučuju se i sledeće dve Glin zove knjige : "Ansatze zu einer Sprachtheorie" (Diisseldorf 1962) i "Grundbegriffe und Methoden inhaltbezogener Text - und Sprachanalyse" ( = Sprache und Gemeinschaft. Grundlegung, Band III, Diisseldorf 1965) . V. i poznato delo H . Gippera "Bausteine zur Sprachinhaltsforschung . . . " koje je pomenuto u § 572. Od brojnih radova P. Hartmanna najdubljeg su odjeka imale tri knjige (objavljene u ediciji Mouton, janua Lingua rum - Series Maior III, III 2 i III3 , s-Gravenhage) u kojima su najpotpunije izloženi njegovi teorijski pogledi: "Die Sprache als Form" (1959) : "Zur Konstitution einer allge meinen Grammatik" (1961) ; "Allgemeinste Strukturgesetze

1 24

]ezilka ispitivanja u XX veku

in Sprache und Gramrnatik" (1961) . Iste 1961 . godine ob javljena je (u Assenu) i njegova knjiga "Zur Theorie der Sprachwissenschaft" koja je takođe privukla pažnju. U Hartmannovoj knjizi 'Wessen und Wirkung der Sprache im Spiegel der Theorie Leo Weisgerbers" (Hei delberg 1958) izložene su kompetentno neke od osnov nih ideja kojima se odlikuje ova škola u celini. Stručnjaci za nemački jezik zainteresovaće se svakako posebno za zbornik "Das Ringen um eine neue deutsche Grammatik" (objavljen 1965 . g�dine u Darmstadtu) gde su uključeni i neki noviji radovi onih istaknutih germani sta koji su bitno uticali na razvoj lingvističke koncepcije i metoda u SR Nemačkoj. Neki od autora nisu Nemci, ali među njima ima i najelitnijih predstavnika "gramatike koja se tiče sadržine" . Dostignuća i opštu teorijsku orijentaciju nemačke lin gvistike kompetentno je prikazala E. A. Krašeninnikova: "Novoe v nemeckoj lingvistike", Vypusk I. "Obzor zaru bežnyh rabot po morfologii" (Moskva 1960) ; Vypusk 2, "Učenie o predloženi l Obzor zarubežnyh rabot" (Moskva 1961); Vypusk 3. "Učenie o slovosočetanii l Obzor zaru bežnyh rabot po sintaksisu slovosočetaniia" (Moskva 1963} ; Vypusk 4 "Slovoobrazovanie lObzor zarubežnyh rabot po nemeckomu slovoobrazovaniju" (Moskva 1965) . Novijeg je datuma isto tako obavešteno izlaganje Ju. V. Popova u knji zi "Obščaja grammatičeskaja teorija v nemeckom jazyko znanii" (Minsk 1972, redaktor P. I . Kopanev) . U ovoj knjizi je, pored ostalog, dat kritički osvrt na "gramatički funkcio nalizam" (u poglavlju IV, str. 1 3 1-184) . Inače, stavove funk cionalista izlaže W. Schmidt: "Grundfragen der deutschen Grammatik. Eine Einfiihrung in die funktionale Sprach lehre", Berlin 1966.

SOCIOLINGVISTIKA

580. Termin sociolingvistika1 naporedno s terminima sociologija jezika, socijalna lingvistika2 počeo se šire pri menjivati tek tokom šezdesetih godina na jednu oblast jezič kih studija koja ima izrazito međudisciplinarni karakter poš to su za nju, osim lingvistike, zainteresovane i druge hu manističke nauke - sociologija, psihologija i antropologija. Relacija jezik - društvo glavna je tema sociolingvističkih ispitivanja. Sociolingvistika u užem smislu (ili mikrosocioA. D. Švejcer ('Voprosy sociologii jazyka vsovremennoj ameri kanskoj lingvistike". Lenjingrad 197 1, na str. 3) ukazuje na to da ga je još 1952. uveo H . C. Currie u svome radu "A Projection of Socio lingvistics: The Relationship of Speech to Social Status" (Sou thern Speech Journal XVIII, 1952 , 28-37) . 2 U poslednje vreme, međutim, pojavljuje se tendencija, po sebno u nemačkoj lingvistici, da se izvrši razgraničenje ovih ter mina, s tim što bi se pod sociolingvistikom razumevalo prouča vanje međusobnih odnosa društva i jezika prvenstveno s lingvi stičke tačke gledišta, dok bi se ispitivanje u okviru sociologije je zika svodilo u prvom redu na traženje nekih odgovora za koje je zainteresovana sociologija (v. o tome Ingulf Radtke, Soziolingui stik von Stadtspra- chen, Tendenzen Soziolinguistischer For schungen in der BRD", Germanistische Linguistik 4, 1972 ( Be richte aus dem Forschung-sinstitut fii r deutsche Sprache. Mar burg/Lahn. na str. 450-451). 1

=

126


lingvistika), po terminologiji Joshue Fishmana, 3 istaknu tog istraživača u ovoj oblasti, a i drugih) teži prvenstveno ka tome da sagleda i naučno protumači jezičko ponašanje pojedinaca u određenom društvenom ambijentu. Socio lingvisti.ka u širem smislu (ili makrosociolingvistika) osve tljava odnos jezika i društva u celini obuhvatajući kompliko vanu problematiku jezičkog razvoja, međujezičkih ukršta nja i sl. Primenjena sociolingvistika poklanja pažnju takvim društveno korisnim zadacima kao što je planiranje jezičke politike (u cilju standardizacije i modernizacije kulturnog izraza jedne društvene zajednice) ili usmeravanje obrazov nog procesa u pravcu što potpunijeg ovladavanja konkret nim jezičkim ponašanjem. 58 1 . Kad se sve ovo ima u vidu, ne začuđuje činjenica da su se oko zasnivanja nove lingvističke discipline najviše an gažovali predstavnici antropološke lingvistike (§ 367) odno sno psiho lingvistike (§ 3 77) . Mnogi čak smatraju da se uopšte i ne može povući granica između ovih dveju nešto starijih grana jezičke nauke i sociolingvistike. Nesumnjivo je da je sociolingvistika nastala kombinovanjem znanja, isku stva i interesovanja proizašlih iz rada na temama antropo loške lingvistike i psiholingvistike. Ali je isto tako činjenica da je svojim osnovnim naučnim stavom, koji je detaljno pro gramski razrađen, ona ipak stekla potpunu samosvojnost. 582. Njeno oformljenje i izdvajanje kao samostalne nau čne oblasti izvedeno je prvo u SAD, gde su antropološka lingvistika i psiholingvistika imale poodavno širok krug vr lo aktivnih privrženika. Tamo je, što je u ovom kontekstu 3 V. JoshuaA. Fishman, "Domains and the relationship between micro- and macrosociolinguistics", Directions in Sociolingustics. The Ethnography of Communication. John J. Gumperz and Dell Hymes (eds.), New York 1972, 435-453.


127

okolnosti bilo naročito značajno, dijalektologija imala već bogate tradicije jezičkog ispitivanja s obaveznim vođenjem računa o socijalnom faktoru (v. § 161) . Postojanje velikih metropola, kao što je New York, sa socijalno izdifirencira nim stanovništvom dalo je povoda

za razvijanje svojevrsne

"urbane dijalektologije" (po terminologiji W. Labava, jed nog od pionira u ovoj oblasti) , tj. naučnog ispitivanja onih jezičkih razlika među gradskim stanovništvom koje nasta ju usled pripadnosti određenim društvenim slojevima (u Americi se pri tom kao poseban problem izdvaja jezička kulturna specifičnost crnačkog stanovništva koja je na od govarajući način zavisna od njihovog društveno-ekonom skog položaja) . Danas se, uostalom, i dijalektološka ispiti vanja van gradskih sredina vrše ponekad

uz primenu istih

sociolingvističkih principa, a na jezičke stručnjake koji se ovim bave primenjuje se naziv "socijalni dijalektolozi" .

583.

Sociolingvistika je masovnije prihvaćena u SAD

tek oko sredine šezdesetih godina, kada je mnogima po stalo jasno da dotle predvodeća generativna gramatika ni je uspela da ponudi prihvatljivija teorijska rešenja za neke od ključnih problema jezičkog opštenja (pre svega za ade kvatno tretiranje razgovornih sintaksičkih konstrukcija ko je se mogu lepo razumeti i prihvatiti kao gramatički is pravne samo

uz poznavanje svih pratećih okolnosti pod

kojima se ostvaruje komunikativni čin, uključujući ton i iz raz lica) . S druge strane, tokom šezdesetih godina je, ne zavisno od događaja u SAD, u Evropi, posebno u SSSR, so ciolingvistička problematika počela takođe pridobijati za sebe sve širi krug stručnjaka.

584.

Evropa je odavno bila zainteresovana za odnos je

zik - društvo. Ne treba zaboraviti da su pražani započeli novu eru lingvistike još tridesetih godina insistirajući na važnosti ove relacije. U ovom pogledu su uvek naročito iz-

1 28


razite bile Jakobsonove zasluge. Ne treba, uostalom, smet nuti s uma ni to da je još Saussure bio pionir razmišljanja u ovom pravcu. U tradicijama francuske lingvistike socijal ni faktor je uvek bio živo prisutan. Britanska lingvistika, od Firtha i Malinowskog naovamo, nikada nije ni prekidala s istraživanjima na toj strani. Nemačka lingvistika je takođe već odavno, a naročito intenzivno tokom poslednjih dece nija, osmatrala uticaje društvenih okolnosti na život jezi ka. Pogotovu je u socijalističkim zemljama već duže vreme postojalo razumljivo interesovanje za društveni značaj je zičkih fenomena. '' Sledeći marksističku liniju razmišljanja o društvenim pojavama, mnogi su upozoravali na to da se jezički postupak, kako pojedinca tako i šire društvene sre dine, mora svestranije osvetliti iz socijalnog aspekta, uz postavljanje u odgovarajuće teorijske okvire. Tek je, me đutim, tokom poslednjih desetak godina nagomilano do voljno lingvističkog znanja i iskustva, čime su konačno obezbeđeni ozbiljniji naučni zahvati u ukazanom pravcu. 585. Sedamdesete godine su zatekle širom sveta jak . potencijal lingvističkih snaga koncentrisan na razrađivanju sociolingvističke problematike. U ovom trenutku mnogi su uvereni da ova najmlađa grana lingvističkih disciplina u stvari najviše obećava. 586. Sociolingvistička istraživanja se temelje na uvere nju da se jezik ispoljava u različitim vidovima, zavisno od toga ko njime govori, kome govori i zašto govori. Varijant" U SSSR je još pre II svetskog rata bilo interesovanja za ovu vrstu studija; v. Peter Brang, "O ber die Aufgaben der Sprachsozio logischen Forschung, vomehmlich am Beispiel der russischen Literatursprache", Schweizerische Beitrage zum VII. Intematio nalen Slavistenkongrez in Warschau, August 1973" (= Slavica Helvetica) , 1973, Zurich, 3-33 (posebno str. 3-7) .


129

nost je, dakle osnovna odlika jezičkog sistema, a ne ho mogenost.5 Prema broju jezika kojima se služe ljudske zajednice se određuju kao monolingvalne, bilingvalne ili polilingvalne. Kod monolingvalnog društva glavni problem je utvrditi kakvi sve jezički vidovi (stilovi) postoje i pod kakvim sve uslovima koji od njih dolazi do izražaja. Kod dvojezičnih i višejezičnih situacija osnovno je utvrditi po kojem princi pu dolazi do upotrebe jednog jezika umesto drugog (od nosno drugih) . Isto važi i za slučajeve kada se u istom društvu upotrebljavaju, uz funkcionalnu diferencijaciju, dva razna vida istoga jezika (na primer književni i narodni jezik) . Pri rešavanju svih ovih pitanja bilo je potrebno defini sati pojam "jezičkog zajedništva" (ruski termin: jazykovaja

običnost') ,

tj . odrediti koju to sve socijalnu sredinu može

objedinjavati jedan isti jezički tip. To su se u nekim sluča jevima počele pominjati nacionalne granice, u drugom dr žavne, ali su najčešće primenjivani i mnogo suptilniji kri teriji. U stvari, ovo pitanje ostaje i danas otvoreno, izlože no brojnim kontroverznim diskusijama. 6

5 Ova osnovna postavka sociolingvistike je sasvim u skladu s idejama koje su i ranije izlagali pojedini istaknuti teoretičari jezi ka, pre svega K. Buhler (v. § 43Sn.) i K. Jakobson (v. § 306) . Po pularizovanju ovakvog shvatanja u američkoj lingvistici šezdese tih godina doprineo je Dell Hymes, posebno svojim radom "The Ethnography of Speaking" (Anthropology and Human Behavior, eds. T. Gladwin and W. C. Stunevant, Washington, D. C., 1962 , 1 3-53) . 6 Vrlo obavešteno, kompetentno govori o problemu A. D. Švejcer, nudeći i svoja originalna rešenja: A. D. Švejcer "O mikro sociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970.

130


U sklopu razmišljanja na ovoj strani izrađene su po slednjih godina produbljene studije o jezičkoj standardiza ciji, o jezičkim ukrštanjima i mnogim drugim srodnim po javama. Za razliku od tradicionalne lingvistike, sociolingvi stika ne izdvaja posebno standardni jezik nasuprot ostalim oblicima jezičkog opštenja: jednaku pažnju ona poklanja i korektnom kulturnom izrazu i profesionalnim žargonima, i narodnim govorima. 587. Dok generativna gramatika naglašeno daje primat značaju "jezičke kompetencije" u svojim teorijskim razma tranjima, zanemarujući pri tom potpuno sam jezički po stupak (v. § 462), dode sociolingvistika teži prvenstveno ka tumačenju konkretnih jezičkih postupaka, dokazujući da se pojam "jezičke kompetencije" mora odnositi pre svega na svest o tome koje jezička ponašanje odgovara kojoj prilici. Štaviše, određena vrsta kompetencije se mora odnositi i na paralingvistička sredstva komunikacije (ton, gestove, mimi ku) . Ta su sredstva, zajedno sa presupozicijom (v. § 467), osnovni ključ (pojedinci ih tako i nazivaju - engl. key) za razumevanje jezičke poruke. Na primer, smisao rečenice "da im se pridružimo", koju izgovara neki mladić pokazu jući glavom i očima svome drugu na dve devojke s druge strane ulice, može biti jasan samo uz uo�avanje ovih pra tećih a relevantnih paralingvističkih znakova. Ovde, i u sličnim prilikama, njima se prenosi, u stvari, cela jedna re čenična informacija ('Tamo su one dve') . Pod okriljem sociolingvistike živnulo je naglo posled njih godina interesovanje za paralingvistička istraživanja u krugovima jezičkih stručnjaka. 588. Ispitivanje načina na koji se čovek služi jezičkim sredstvom pri opštenju s drugim ljudima iznelo je na vide lo niz dode nedovoljno primećenih, a lingvistički relevant nih pojedinosti. Utvrđeno je, na primer, da ima situacija •


131

koje nameću određenu jezičku šablonizaciju, i drugih ko je dopuštaju, u većoj ili manjoj meri individualnu jezičku kreativnost. Otvaranje konverzacije je, recimo, jedna prili ka u kojoj se po pravilu jezičko sredstvo svodi na tipizira nu formulu pozdravljanja. Pri tom treba imati u vidu da nije svejedno da li se komunikativni kontakt uspostavlja "oči u oči" ili telefonom (formula predstavljanja tipa

Pera

Ovde

dolazi u obzir samo preko telefona, nikad u nepo

srednom kontaktu) ili pisanim putem (tu predstavljanje, tj . potpis, dolazi tek na kraju, a na početku je ispisana for mula oslovljavanja -

Dragi Pero i

sl.) . Mnoge naučne sna

ge usredsređuju se danas na detaljnom opisivanju i tuma čenju ovakvih situacija koje ograničavaju slobodu jezičkog ponašanja, nasuprot onima koje ga ne ograničavaju .

589.

Istražujući u ovom pravcu, sociolingvisti su utvrdili

da ne utiču samo takve kategorije kao uzrast, pol ili afektiv no stanje na tip jezičkog ponašanja u različitim: prilikama komuniciranja, već i određene "uloge" koje ljudi preuzima ju prema svojoj profesiji, starešinstvu, ugledu ili konkretnoj angažovanosti u događaju o kojem je reč. Te "uloge" nisu stalne pozicije individue u društvu, već promenljive katego rije, vezane za trenutne situacije komuniciranja. Te "uloge" se svode na odnose pri komuniciranju kao što su sudija/op tuženi, kupac/prodavac, vodnik/regrut, otac/sin, profesor /student, autor/čitalac, itd. U okviru ovakvih "uloga" moguće su varijacije, tj. moguća je izvesna individualna jezička stra tegija koja zaslužuje pažnju nauke (autor nekog teksta mo že, na primer, na razne načine da jezički prezentira svoju autorsku "ulogu" - bilo ekspliciranjem svoga "ja", bilo pri hvatanjem diskretnijeg oblika plurala, bilo neutralnim ime novanjem "autora", bilo izborom impersonalne konstrukci je, što je svakako najdiskretnija jezička taktika:

de

. . .

l Izložićemo ovde

...

Izložiću ov

l Autor će ovde izložiti. l Ovde će ..

132


se izložiti . /. Danas se živo radi na popisivanju, opisivanju i .

naučnom osvedjavanju "uloga". Sa raznih strana sveta pristi žu prilozi o toj temi, koja nije samo od interesa za lingviste, već i za širi krug humanistički orijentisanih stručnjaka. 590. Rad na sociolingvističkoj problematici potvrdio je umesnost uverenja, koje su mnogi i ranije zastupali, a naj duže i najdoslednije predstavnici Praške škole (v. § 326) , d a nivo diskursa takođe treba uključiti u jezičku analizu (na ovom uverenju izrasta danas nova lingvistička disciplina - tekstualna gramatika, v. § 594) . Sociolingvisti se zalažu za to da se što preciznije utvrde strukturalne karakteristi ke svih tipova diskursa (obične konverzacije, naracije, poet skog teksta, naučnog izlaganja, itd.) . U tom se domenu naučnog istraživanja očekuju od njih značajni doprinosi. 59 1 . Do sociolingvističke ere mislilo se da se socijalno uslovljene jezičke razlike među gradskim stanovništvom manifestuju uglavnom samo na leksičkom nivou. Mada je neosporna činjenica da leksika najdrastičnije odaje pri padnost određenoj društvenoj klasi doprinoseći na odgo varajući način kreiranju "uloga" u trenucima komunicira nja, sociolingvistička ispitivanja su dokazala da se nepo sredni refleks postojećih varijacija na socijalnom planu može sagledati i na svim drugim nivoima jezika, uključu jući i fonološki. William Labov je, na primer, izneo na vi delo činjenicu <;la srednji društveni sloj stanovnika New Yorka ima u svom izgovoru neke fonemske specifičnosti koje se kod višeg sloja ne sreću (ovo i njemu slična otkri ća upravo su i dali povoda stvaranju termina "urbani dija lekat" odnosno "urbana dijalektologija') . Sagledavanje i objašnjavanje ovakvih varijacija u jeziku, nastalih kao projekcija društvene izdiferenciranosti, treba da je, prema mišljenju mnogih, centralna tema sociolin gvistike.


133

592 . U svetu ovih novih saznanja o projektovanju soci jalnih diferencijacija na jezički plan razvila su se i nova tu mačenja nastanka jezičkih promena koja podvlače i značaj uloge društvenog faktora u iniciranju razvojnog procesa. 7 Osvežena ovim sociolingvističkim pristupom, stara opšte lingvistička tema o činiocima koji uslovljavaju promene u jeziku ponovo pridobija danas za sebe pažnju eminentnih predstavnika jezičke nauke i van striktno sociolingvističkih krugova.

Bibliografske napomene 593 . Literatura o sociolingvističkim temama je vrlo bo gata. Već pedesetih godina ima radova koji nagoveštavaju plodnu eru sociolingvističkih studija. Pomenuti Currijev članak (v. § 580n.) već priziva ubedljivo naučnu pažnju na tu stranu, a isto čini na svoj specifičan način i ugledni francuski lingvista Marcel Cohen objavljujući "Pour une sociologie du langage", Pariz 1956. Na pragu šezdesetih godina Charles A. Ferguson i john J. Gumperz (redaktori) izdali su zbornik studija: "Linguistic Diversity in South Asia. Studies in regional, social and functional variation" ( = IJAL XXVI, N 3, Part 3) , Bloomington, Indiana Univ., 1960. Njegova je uloga bila naročito značajna u pridobija nju pristalica za sociolingvistička istraživanja. Tokom še zdesetih godina je već publikaciona aktivnost sociolingvi7 Velikog je odjeka imala krajem šezdesetih godina studija troji ce uglednih američkih lingvista, utičući na skretanje interesovanja šire lingvističke javnosti na tu stranu: U. Weinreich, W. Labov and H. Herzog, "Empirical foundations for a theory of language change", Directions for Historical Linguistics, W. P. Lehmann and Y. Malkiel (eds.) . Austin. University of Texas Press, 1968, 97-195 .

1 34


sta veoma intenzivna. Treba, međutim, odmah naglasiti da nisu samo jezički stručnjaci u tom periodu privlačili nauč ne snage inspirišući ih na rad oko zasnivanja i razvijanja sociolingvistike. jedna od najuticajnijih ličnosti iz tih godi na, Basil Bernstein, nije bio lingvista već stručnjak za soci jalna i psihološka pitanja, ali su njegovi pogledi naročito osetno delovati na pojedine američke lingvističke krugo ve . Njegov rad "Social Class, Linguistic Codes and Gram matical Elements" (Language and Speech 5, October - De cember 1962, str. 221-240) bio je veoma zapažen medu je zičkim stručnjacima. još veću je ulogu odigrala studija u kojoj on razmatra određene situacije jezičkog opštenja prema tome da li nameću šablonizirano jezička postupanje ili, naprotiv, pogoduju individualnoj jezičkoj strategiji: "Ela borated and Restricted Codes. An Outline", Explorations in Sociolinguistic, Stanley Lieberson odg. red. ( = IJAL Vol. 33, N 4, Part II, 1967, 1 26-233) . Sabrani Bernsteinovi spisi o odnosu jezik - društvo objavljeni su na nemačkom jezi ku: B. Bernstein, "Studien zur sprachlichen Sozialisation", Di.isseldorf 1972. Kritički osvrt na Bernsteinove teorijske stavove dao je H. Rosen: "Language and Class. A Critical Look at the Theories of Basil Bernstein", Bristol 1972 . Godine 1964. Dell Hymes, jedan od osnivača sociolin gvistike, objavio je (u svojstvu odgovornog redaktora) zbornik odabranih studija pod naslovom: "Language in Culture and Society. A Reader in Linguistics and Anthro pology" (New York) . Iste godine, u zajednici sa takođe za služnim Johnom J. Gumperzom, priredio je sličan zbor nik: "The Ethnography of Communication" ( = American Anthropologist 66, 6, Part II, 1964, Washington, D .C .) . Osam godina kasnije ova knjiga, znatno izmenjena i dopu njena, izlazi ponovo, ali pod drugim naslovom: "Directi ons in Sociolinguistics", New York 1970. Ove dve svojevr-


135

sne naučne antologije odigrale su, tokom šezdesetih godi na, veliku ulogu u popularizovanju sociolingvistike u ši rim krugovima jezičkih stručnjaka. Kao značajan lingvistički događaj dočekana je 1966. knjiga Williama Labova (o njemu v. i § 161) : "The Social Stratification of English in New York City", Washington D. C. 1966. U njoj je naučno osvetljena jezička izdiferencira nost pojedinih socijalnih sredina u velikoj metropoli kao što je New York. Labov je do danas ostao jedan od vocle>o ćih stručnjaka u socialingvističkim studijama. N jegovi su radovi zastupljeni u najreprezentativnijim zbornicima po svećenim sociolingvistici. Nedavno je objavio knjigu "Socio linguistic Patterns", Philadelphia, University of Pennsylva nia Press, 1972 . U njoj su izloženi neki od njegovih ranijih značajnih naučnih rezultata, uz posebno stavljanje akcena ta na niz metodoloških problema. Kraj šezdesetih i početak sedamdesetih donose mnoge nove zbornike reprezentativnih sociolingvističkih studija. Godine 1966. pojavljuje se, pod imenom A. Capella, knji ga "Studies in Sociolinguistics" (obj . u Hagu) . Iste je godi ne objavljen zbornik sa materijalima kalifornijskog simpo zijuma (održanog 1964) o sociolingvističkoj problematici: William Bright (ed.) , "Sociolinguistics. Proceedings of the UCLA Sociolinguistics Conference, 1964", The Hague 1966 (ll izdanje 197 1) . Zatim se pojavljuje ovde već parni njani zbornik "Explorations in Sociolinguistics" (1967; odg. redaktor Slanley Lieberson) u kojem se, pored osta log, nalazi i Bernsteinova studija o kojoj je bilo reči. U tom se periodu J. A. Fishman, poznat već u svetskoj lingvi stičkoj javnosti po svojim sociolingvističkim radovima, afll11liše i kao sastavljač odličnih zbornika: "Readings in the Sociology of Language", The Hague 1968 (ll izd. 1970; tu se nalazi, pored ostalog, i rad sovjetskog lingviste M. M .

136


Guhmana: "Some general regularities in the formation and development of national languages" - str. 766-779, kao i studija britanskih neofJ.rthijanaca M. K. A. Hallidaya, A. Mclntosha i P. Strevensa: "The users and uses of language" - str. 139-169) ; "Advances in the Sociology of Language" (objavljeno u dva dela; I deo nosi naslov "Basic Concepts, Theories and Problems; Alternative Approaches", The Ha gue 1971; u II delu naslov glasi: "Selected Studies and Ap plications", The Hague 1972) . Fishman je objavio i knjigu "Sociolinguistics". A. Brief Introduction", Rowley, Mass . , 1971, koja s e svuda preporučuje kao izvrstan sociolingvi stički udžbenik (do 1972. već je bila prevedena na danski i francuski jezik) . Plodna publi.kaciona aktivnost sociolingvistički orijenti sanih stručnjaka primetna je tokom šezdesetih godina u Evropi, posebno u SSSR. V. M. Žinnunskij, već od ranije re nomirani sovjetski poznavalac problematike koja iskrsava na relaciji jezik-društvo, objavio je tada sledeće vrlo zapaže ne studije: "Problemy social' noj dialektologii", Izvestija Aka demii nauk. Otdelenie literatury i jazyka XXIII, 1964, str. 99-124; "Problema social'noj di.fferenciacii jazykov", jazyk i obščestvo (red. F. P. Filin i dr.), Moskva 1968, str. 22-38; "Marksizm i social'naja lingvistika", Voprosy social' noj lin gvistiki (red. A. V. Desnickaja, V. M. Žinnunskij, L. S. Kov tun) , Lenjingrad 1969, str. 5-25. Oba zbornika koja se ov de spominju "Jazyk i obščestvo" i "Voprosy social'noj lin gvistiki") , uostalom, i inače na dostojan način reprezentu ju ozbiljan doprinos sovjetske nauke razvijanju sociolin gvističkih studija. Tu se, pored ostalog, nalaze i sledeći ra dovi: F. P. Filin, "K probleme social'noj obuslovlennosti jazyka" (Jazyk i obščestvo, str. 5-22), V. N. Jarceva, "Proble ma svjazi jazyka i obščestva v sovremennom zarubežnom jazykoznanii" (Jazyk i obščestvo, str. 39-54), Ju. D . Dešeriev.


137

"Problema funkcional'nogo razvitija jazykov i zadači socio lingvistiki" Oazyk i obščestvo, str. 55-81), L. A. Leont'ev, "Obščestvennye funkcii jazyka i ego funkcional' nye ekviva lenty'' Oazyk i obščestvo, str. 99-1 10} , L. B. Nikol'skij, "Jazy kovaja politika kak forma soznatel'nogo vozdejstvija obšče stva na jazykovoe razvitie" Oazyk i obščestvo, str. 1 1 1-124} , A. G. Agaev, "Funkcii jazyka kak etničeskogo priznaka" Oa zyk i obščestvo, str. 124-138) , T. A. Bertagaev, "Roi' socio logičeskih faktorov v razvitii jazyka" Oazyk i obščestvo, str. 142-147) , E. K. Mikerov, "K voprosu o roli social' nyh fak torov v razvitii blizkorodstvennyh jazykov" Qazyk i obšče stvo, str. 225-232), V. N. Golovin, 'Voprosy social' noj dif ferenciacii jazyka" (Vopr. soc. lingv. , str. 343-355} , G. A. Menovščikov, "O nekotoryh social'nyh aspektah evoljucii jazyka" (Vopr. soc. lingv. , str. 1 10-134) . Godine 1969. po javio se i treći zbornik koji takođe zaslužuje pažnju : "Nor ma i social'naja differencijacija jazyka", red. M. M. Guhman, V. N. Jarceva, N. N. Semenjuk, Moskva 1969. Tu su obja vljeni materijali sa simpozijuma posvećenog sociolingvi stičkoj problematici. Početkom sedamdesetih godina skre nuo je na sebe pažnju, i van granica SSSR, A. D. Švejcer svojim prilozima razvijanju ove oblasti naučnih studija. V. njegove u ranijem izlaganju već pominjane radove : "O mi krosociologii i makrosociologii jazyka", Moskva 1970 i 'Vo prosy sociologii jazyka v sovremennoj amerikanskoj lingvi stike", Moskva 197 1 . U tom periodu se javljaju, uostalom, i drugi značajni radovi koji tretiraju sociolingvistička pita nja; v. npr. R. A. Budagov, "Istorija slov v istorii obščestva", Moskva 197 1 . Najjači se akcenat u tim radovima stavlja na sociolingvističke pojave koje dolaze do izražaja na nivou leksike . Već je krajem šezdesetih godina objavljen jedan zbornik studija na tu temu: "Russkij jazyk i sovetskoe obšče stvo II. Slovoobrazovanie sovremennogo russkogo litem-

138


turnogo jazyka", red. M. V. Panov, Moskva 1968. Početkom · sedamdesetih godina izašao je iz štampe još jedan zbor nik, posebno interesantan zbog toga što je prvenstveno po svećen razmatranju metodoloških pitanja: "Principy i me tody leksikologii kak sociolingvističeskoj discipliny", red. O. S. Ahmanova, Moskva 197 1 . Za razvoj sociolingvističkih stu dija u SSSR postoji veliko interesovanje svuda u svetu. O to.. me se objavljuju prikazi i izdaju bibliografske informacije. Pored već pomenutog Brangovog rada (v. § 580n.) v. još i: Rado Lenček, "Problems in Sociolinguistics in the Soviet Union", Richard ). O'Brien, S. J. (ed.), Linguistic Develop ments of the Sixties - View-points for the Seventies ( = Re port of the twenty-second annual round table meeting on linguistics and language Studies) , Washington, D. C, Geor getown University Press, 1971, 269-301 ; W. Girke, H. Jach now und J. Schrenk, "Soziolinguistik in der Sowjetunion. Eine referierte Bibliographie", Zeitschrift fiir Literaturwis senschaft und Linguistik 2, Heft 7, Frankfurt 1972, 131-156. Početak sedamdesetih godina, kao što se već iz izlože nog razabira, obeležen je pojavom mnogih knjiga posve ćenih sociolingvistici. Pomenućemo ovde još neke od onih koje su imale do danas većeg odjeka u široj lingvističkoj jav nosti. Na nemačkom jeziku pojavili su se, na primer, tokom 1970. i 197 1 . sledeći radovi: U. Oevermann, "Sprache und soziale Herkunft. Ein Beitrag zur Analyse schichtspezi fischer Sozialisationsprozesse und ihre Bedeutung fii r den Schulerfolg", Berlin 1970 (II izd. Frankfurt 1972) ; W. Nie pold, "Sprache und soziale Schicht. Darstellung und Kritik der Forsehungsliteratur seit Bernstein", Berlin 1970; zbor nik "Aspekte der Soziolinguistik", red. W. Klein i D. Wun derlich, Frankfurt am Main, 1971 (tu ima kritički orijenti sanih članaka; v. npr. : K. Ehlich, F. Muller, D. Wiehle, "So ziolinguistik als biirgerliches Herrschaftswissen - Marxi-


139

stische Sprachanalyse", str. 98-109) ; zbornik (pod redakci jom H. Mosera i dr.) "Sprache und Gesel-lschaft. Beitriige zur soziolinguistischen Bershreibung der deutschen Ge genwartssprache" (= Sprache der Gegenwart. Schriften des Instituts fiir deutsche Sprache in Mannheim Bd. 13), Oiisseldorf 1970;71 (ovde su zastupljeni radovi istaknutih germanista kao što su Hans Glinz, Hugo Moser i drugi) . Ugledni britanski sociolingvista J. B. Priđe objavio je 1971. knjigu: "The Social Meaning o f Language" (Oxford Univer sity Press) u kojoj je, pored ostalog, izložen kritički prikaz vladajućih koncepcija u domenu sociolingvističkih teorij skih razmatranja uz razvijanja sopstvenih ideja, pretežno u duhu shvatanja Firtha i Malinowskog (od istog autora ima mo i vrlo informativni članak, pod naslovom "Sociolingui stics", koji je publikovan još 1970. u zborniku "New Hori zons in Linguistics", red. J. Lyons, Harmondsworth, Mid dlesex, str. 287-301) . Priđe je 1972, u zajednici sa janet Holmes, izdao i zbornik "Sociolinguistics" (Harmonds worth, Middlesex) . Godine 197 1 . pojavio se (opet u En gleskoj, Oxford University Press) i zbornik koji je sastavio W. H. Whiteley: "Language Use and Social Change" u ko me ima takođe vrlo korisnih priloga (ja bih posebno skre nula pažnju na sledeće dve studije: E. A. Nida, "Communi cation of languages in multilingual societies", str. 57-74 i W. P. Robinson, "Restricted codes in sociolinguistics and the sociology of language", str. 75-94) . Septembra 14 - 19. 1970. godine održan je u Vami (Bugarska) VII međuna rodni kongres sociologa. Izbor referata koji obrađuju soci olingvističku problematiku priredili su R. Kjolseth i F. Sack i publikovali pod naslovom: "Zur Soziologie der Sprache" ( = poseban zbornik br. 15 u okviru publikacije Kolner Zeitschrift fiir Soziologie; Koln-Opladen, 1971) . Edwin Ardener redaktor je zbornika "Social Anthropology

140


and Lanillage" (= ASA Monogra.ph 10, London 1971) u ko jem se, pored ostalog, nalazi i značajan rad iz oblasti para lingvističkih studija: David Crystal, "Prosodic and paralin guistic correlates of social categories" (str. 185-206) . Ne koliko uzastopnih godina je godišnji simpozijum poznat pod nazivom "Annual Round Table Meeting on Linguistics and Language Studies", koji priređuje Georgetown Uni versity, bio posvećen sociolingvističkim temama. Materijali sa simpozijuma su objavljeni u okviru edicije "Monograph Series on Languages and Linguistics". J . E. Alatis je redak tor zbornika od 1970. godine (br. 23) koji nosi naslov: "Bi lingualism and Language Contact. Anthropological, Lingui stic, Psychological and Sociological Aspects". Tu je, pored ostalog, objavljen članak Della Hymesa: "Bilingual educa tion: linguistic vs. sociolinguistic basis" (str. 69-75) . U prethodnoj svesci iste serije pod br. 22 (1969; naslov: Lin guistics and the Teaching of Standard English to Speakers of Other Languages or Dialects", red. takođe Alatis) na se be skreće pažnju studija Davida De Campa već svojim na slovom: "Is a sociolinguistic theory possible?" (str. 1 57173) . U već pominjanoj svesci br. 24 ("Linguistics : Deve lopments of the Sixties - View-points for the Seventies") objavljen je, pored ostalog, rad Rogera Shuya i Ralpha Fa salda: "Contemporary emphasis in Sociolinguistics" (str. 185-197) . Najzad, u svesci br. 25 (1972. god.), koja nosi naslov "Sociolinguistics. Current Trends and Prospects" (redaktor Roger W. Shuy) , nalazi se za lingviste posebno interesantan članak Charlesa J. Fillmorea: "A grammarian looks to Sociolinguistics" (str. 273-287) . Godine 197 1 . pu blikovao je Norbert Dittmar informativan rad: "Kommen tierte Bibliogra.phie zur Soziolinguistik" u seriji "Lingui stische Berichte", Braunschweig, sv. 15, str. 103-128 i sv. 16, str. 97-126. Od istog je autora knjiga: "Soziolinguistik.


141

Exemplarische und kritische Darstellung ihrer Theorie, Empirie und Anwendung", Frankfurt am Main 1973 (sadr ži i korisnu bibliografiju s komentarima) . Od nedavno ob javljenih knjiga na nemačkom jeziku v. još i: U. Ammon, "Dialekt und Einheitssprache in ihrer sozialen Verflech tung", Weinheim und Basel 1973. Treba naglasiti da je upravo 1972. godina obeležena pojavom vrlo značajnih zbornika posvećenih sociolingvi stici. Tu je umesno, pre svega, ponovo pomenuti zbornik "Directions in Sociolinguistics" Gumperza i Hymesa koji sadrži takve priloge kao što je, na primer, Fishmanova stu dija "Domains and the relationship between micro-and macrosociolinguistics" (su. 435-453) ili rad Emanuela Schegloffa, "Sequencing in conversational opennings" (str. 346-380; prvi put objavljen još 1968. u publikaciji "Ameri can Anthropologist 70, str. 1075-1095) ili za slaviste po sebno interesantan prilog Paula Friedricha, "Social context and semantic feature : The Russian pronominal usage" (str. 270-300) . U Evropi, posebno u Engleskoj, mnogi su se 1972. upoznali sa reprezentativnim sociolingvističkim stu dijama posredstvom zbornika "Language and Social Con text" koji je priredio Pier Paolo Giglioli (Harmondsworth, Middlesex) . Te godine se pojavio i zbornik: "Man, Language and Society. Contributions to the Sociology of Language" (= janua Linguarum, Series Minor 109) red. S. K. Gosh, The Hague 1972. S. Jager, J . Huber i P. Schatzle objavili su knjigu "Sprache - Sprecher - Sprechen. Probleme im Bereich so ziolinguistischer Theorie und Empirie" (Institut fii r deut sche Sprache, Forschungsberichte 8), Mannheim 1972. Pojedini zbornici posvećeni su samo određenim tema ma iz, oblasti sociolingvističkih studija. Takav jedan zbornik koji se tiče međujezičkih mešavina izdao je Dell Hymes: "Pidginization and Creolization of Languages. Proceedings

142


of a Conference Held at the University of the West Indies 1968", Cambridge University Press, 197 1 . Drugi zbornici, opet, ne sadrže u svome naslovu pomen sociolingvistike, ali su u njima objavljeni pojedini značajni radovi koji se baš neposredno tiču ove discipline. Takav je, na primer, zbornik "Directions for Historical Linguistics" u kome se nalazi već pomenuti članak Weinreicha, Labova i Herzoga (v. § 592n.) ili zbornik "Language Acquisition: Models and Methods", R. Huxley and E. Ingram (eds.) , New York 197 1 . , gde je delimično zahvaćena i sociolingvistička te matika. Zapaženi rad Susane Ervin-Tripp, pod naslovom "Sociolinguistics", pojavio se u zborniku "Advances in Ex perimental Social Psychology" Vol. 4, ed. Leonard Berko witz, New York 1968 (str. 9 1-165) . U publikaciji "Linguistische Arbeitsberichte" l, Leipzig 1970, objavljen je članak R. Grossea i A. Neuberta: "The sen zur marxistschen Soziolinguistik" (str. 3-1 5) koji tako đe zaslužuje pažnju. Č lanak je preštampan u zborniku "Beitriige zur Soziolinguistik", Halle/Saale, 1974 (str. 922) ; org. urednici Grosse i Neubert. Radovi koji tretiraju sociolingvističke teme često se ja vljaju na stranicama britanskog časopisa "Language and Speech". Međutim, od 1972 . izlazi (Cambridge University Press) i poseban časopis za sociolingvističku problemati ku: "Language in Society". U prvome broju (Vol. l, N° l , 1972, str. 1- 14) napisao j e Dell Hymes uvodnik ('Editorial Introduction to Language in Society'') u kojem je ukratko objasnio smisao sociolingvističkih studija. Danas se razvoj ni tok sociolingvistike najbolje može pratiti čitanjem prilo ga koji se objavljuju na stranicama ove publikacije.

TEKSTUALNA GRAMATIKA

594.

Do sredine šezdesetih godina preovladavalo je uve

renje da je rečenica najviša jedinica sintakse. Međutim, pred početak sedamdesetih godina počela su se sve glasnije izra žavati mišljenja da sintaksičko ispitivanje treba da dosegne i dalje, da obuhvati celokupan tekst iz kojeg je data rečenica izvađena, s tim što će se pri tom takav tekst takođe tretirati kao svojevrsna sintaksička jedinica. U to se vreme u SR Ne mačkoj istakla jedna grupa lingvista (okupljena oko univer ziteta u Konstanci) koja je iznela shvatanja da su sve dosa dašnje gramatike neadekvatne u prvom redu zbog toga što su orijentisane isključivo na rečenicu, zapostavljajući tekst. Svim tim dosadašnjim "gramatikama rečenice" treba suprot staviti "tekstualnu gramatiku"

(fextgrammatik)

koja neće

imati za osnovni objekat svog ispitivanja rečenicu, već tekst. Tako je na ovom programskom suprotstavljanju zasnovan nov pravac rada na jeziku - tekstualno ispitivanje. Kao glavni pobornici

gvistike -

tekstualne gramatike (ili tekstualne lin

pojedinci se služe i tim terminom) istakli su se

dosada Teun A. van Dijk, Wolfgang Dressler i Janos Petofi.

595 .

Po predstavnicima tekstualne gramatike treba, pre

svega, poći od toga da tekst nije prosto skup rečenica već strukturirana celina. Predstoji detaljno ispitivanje principa po kojima se vrši strukturiranje teksta. Smatra se da će is traživanja na ovoj strani dovesti do nekih saznanja koja bi


144

se, pored ostalog, mogla iskoristiti za unapređenje psiho lingvističkih i sociolingvističkih studija.

596. Prednost tekstualne analize

nad analizom rečenice

postaje očigledna, naglašavaju predstavnici tekstualne gra matike, ako se imaju u vidu pojave kao što su, na primer, anaforizacija (tj. pojava upućivanja na prethodno rečeno posebnim jezičkim znakom, npr. zamenicom tipa

taj, ovaj

i sl.), problem upotrebe određenog člana, pojava "slaganja vremena" ('consecutio temporum" u latinskom jeziku) , od nos tema - rema, presupozicija, prisustvo izraza tipa u stva

rl, naime

u rečenici, i sl. Genera.tivna gramatika, kao što je

poznato, mnogo pažnje poklanja osvedjavanju ovih pojava,

ali, smatraju predstavnici tekstualne gramatike, nema izgle da da će njen tretman biti efikasan, pošto ona zanemaruje nivo diskursa.

597.

Polemišući sa stavovima generativne gramatike,

predstavnici tekstualne gramatike pri tom ipak ne odbacuju u celini njene tekovine. Opredeljeni, kao i generativisti, za

formalni aparat analize, oni zahtevaju samo adekvatno pro širenje teorijskih okvira. Po njihovom uverenju, generativan

prilaz se može prihvatiti, ali je pri tom uvođenje novog teo

rijskog koncepta dubinske makrostrukture (strukture koja odgovara osnovnoj semantičkoj sadržini teksta) osnovni preduslov bez kojeg nema potrebnog razumevanja onoga što je inače najbitnija karakteristika teksta, a to je njegova se mantička kohezija.

598.

Razrađivanje tekstualne gramatike pretpostavlja, u

stvari, na prvom mestu opisivanje svih načina na koje se ostvaruje semantička kohezija teksta. Na izgled različite po jave, kao što su, na primer, anaforizacija i rekurzivno para fraziranje osnovne teme saopštenja (tj. vraćanje na tu te mu u govoru), naći će se paralelno tretirane prilikom osvetljavanja ove problematike. Izražava se nada da bi re-


145

zultati ovakvog ispitivanja mogli biti i od šireg, ne samo striktno lingvističkog interesa. 599. Tekstualna gramatika irna nesumnjivo budućnost. Ona je privlačna danas za lingviste različitih teorijskih ori jentacija. Treba se podsetiti, na primer, na činjenicu da su pražani već poodavno zainteresovani za to da se nivo re čenice ne smatra završnim sintaksičkim nivoom (v. § 327) . I sociolingvisti se takođe sve radije okreću na ovu stranu (v. § 590) .

Bibliografske napomene 600. Principi tekstualne gramatike izloženi su u slede ćim knjigama: Janos S. Petofi, "Transformationsgramma tiken und eine ko-textuelle Texttheorie", ( = Linguistische Forschungen 3) , Frankfurt am Main 1971; Teun A. van Dijk, "Some Aspects of Text Grammars: A Study in Theore tical Linguistics and Poetics", The Hague 1972 ; Wolfgang Dressler, "Einfii hrung in die Textlinguistik", Ti.ibingen 1972. Podaci o zasnivanju i razvoju nove teorije naći će se u studiji Teuna A. van Dijka: "Models for Text Grammars,. Linguistics 105, 1973, 5-35. O tome kakve su mogućnosti za razvijanje tekstualne gramatike govore : Ewald Lang u studiji: ,. Ober einige Schwierigkeiten heim Postulieren einer "Text-grammatik11 (zbornik 11Generative Grammar in Europe .. , izd. F. Kiefer i N. Ruwet ( = Foundations of Language. Supplementary Series, Vol. 1 3) , Dordrecht 1973, 284-314) i E. Gi.ilich i W. Raible u knjizi "Linguistische Textmodele. Grundlagen und Moglich-keiten .. (Mi.inchen 1971) . W. Dressler i S. J. Schmidt izdali su vrlo ko ristan biblio grafski pregled s kompetentnim komentarima: ,.Textlingui stik. Eine kommentierte Bibliographie", Mi.inchen 1973.

POGOVOR

601 . Situacija u jezičkoj nauci koju je ova knjiga "snimi la" početkom sedamdesetih godina danas, na zalasku osamdesetih, nije više aktuelna, što je i trebalo očekivati. Ovom je Pogovoru namenjena da taj zastareli "snimak" stanja stvari nadomesti primerenijim, novim. 602. Da se mnogo štošta izmenilo u razdoblju od 1974. do 1990. pokazuje i najpovršnije prelistavanje vodećih stručnih publikacija. Ne samo da se u njima obraduje veći broj sasvim novih tema, i to počešće na sasvim nov način, nego je izvršena i svojevrsna "smena imena" : smrt je ugra bila neke od najviđenijih ličnosti (Romana Jakobsona, na primer, pa Yuena Ren Chaoa i druge) , a pojavile su se i mlade snage koje sad na stranicama tih publikacija zauzi maju prva mesta. 603. Impozantna različitost, u pravcima jezičkog istra živanja, teorijskim uverenjima i primenjivanom metodu analize bila je odlika lingvistike već ranih sedamdesetih; što je vreme potom dalje odmicalo, ta raznolikost je samo dobijala u upečatljivosti. 604. Medu ranije osvojenim oblastima lingvističkog is traživanja ima takvih čiji je razvoj nastavljen predvidljivim putem, neužurbano, ali po uzlaznoj liniji (ova se opaska tiče pre svega rada na mašinskom prevodenju 1 , na socio1 Obavdtenja o najnovijim dostignućima na polju malinskog

prevođenja naći će se u knjigama: Sergei Nirenburg, editor, "Ma-

148


lingvističkirn2 i psiholingvističkirn3 proučavanjirna i na ustrojavanju kategorijalnih gramati.ka4) . S druge strane, čichine translation. Theoretical and methodological issues", Cam bridge

1987; Wilfram Wilss und Klaus-Dirk Schmitz, "Maschinelle 1987; ''Vo

Ubersetzung - Methoden und Werkzeuge", Ttibingen

prosy kibernetiki. Problemy razrabotki formal'noj modeli jazyka", pod red. V.

A. Uspenskogo, Moskva 1988; jonathan Slocum . edi

tor. "Machine translation systems. (Studies in natural language processing)". New York 2

1988.

Razrastanje sociolingvističkih tema i interesovanja opisuje

se intenzivno na mnogim stranama sveta. Našem čitaocu će naj pogodniji izvor informacija biti knjiga Milorada Radovanovića "Sociolingvistika", II izd. ,

1986, Novi Sad. Osim nje, preporučuju A. Hudson, "Sociolinguistics", London 1986; Ul rich Ammo n, Norben Dittmar and Klaus J. Mattheier, editors, "Sociolinguistics. An international handbooks of the science of language and society''. Vol. I (Handbooks of linguistics and com munication science, 3) , Berlin and New York 1987.

se i ova dela: R.

' Studiozno, obavešteno prikazuje se razvoj psiholingvistič kih ispitivanja u radu : Michael K. Tanenhaus, "Psiholinguistics.

An overview'', objavljeno u zborniku Frederick ) . Newmeyer, edi tor, "Linguistics. The Cambridge survey" Vol. 3, Cambridge 1988, 1-37. Korisno bi bilo upoznati se i s ovim knjigama: David W. Carroll, "Psychology oflanguage", Monterey 1988; Philip N. Chase and Linde J. Parrott, editors, "Psychological aspects of language. The West Virginia lectures", Springfield, IL, 1986.

4 V.

podatke sadržane u knjizi Richard T. Oehrle, Emmon Bach

and Deirdre Wheeler, editors, "Categorial grammars and natural language structures", (Studies in linguistics and philosophy Dordrecht

32) , 1988. Našoj stručnoj publici posebno se preporučuju

sledeće studije Leona Kojena, koje ne samo da su pozitivan prilog razvijanju kategorijalne gramatike kao takve, već vrlo kompetent no podvrgavaju analizi srpskohrvatska jezička fakta sa teorijskih polazišta te gramatike (što pre toga nije činjeno) : "Nova formula cija kategorij alne gramatike (l)", Zbornik Matice srpske za fllolo-


149

njenica je i to da su pojedini pravci lingvističkog mišljenja u međuvremenu potpuno, ili skoro potpuno, napušteni. Ta ko, na primer, generativnu fonologiju danas više gotovo ni ko ne prihvata u onom izuzetno apstraktnom vidu u kojem je nju zasnovao Morris Halle (v. § 465) 1959. godine (a 1968. dublje osvetlila čuvena knjiga Hallea i Chomskog "The Sound Pattern of English" - v. § 479) .5 I Filmoreova "padežna gramatika" (v. § 473) , koja je krajem šezdesetih bi la oduševljeno pozdravljena u mnogim sredinama širom sveta kao podsticajna teorijska inovacija, irna danas uglav nom samo istorijski značaj. Fillmore se 1977 (u radu "The Case for Case Reopened", zbornik P. Cole and j. M. Sadock, editors, "Grammatical Relations. Syntax and Semantics 8", New York 1977, 59-81) odrekao svojih shvatanja izloženih u slavnoj studiji "The Case for Case" (v. § 479) iz 1968. ko jom je padežna gramatika zasnovana. Padeži, doduše, ostagiju i lingvistiku

XXII/2,

Novi Sad

1979, 7-55 : "Semantički para 1980,

metri u sintaksi", Južnoslovenski filolog XXXVI , Beograd

13-24; "O nekim glagolskim konstrukcijama u srpskohrvatskom", 1981, 55-89. "Srpskohr

Južnoslovenski filolog XXXVI I, Beograd

vatske konstrukcije s obaveznim determinatorima", u koautor stvu sa Dragom Zec. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvi

stiku XXIV/l , Beograd 5

1981, 1 35-149.

Novija gledanja na fonologiju izložena su u sledećim knjiga

ma: Michael Kenstowicz. "Generative phonology", New York

1979;

Stephen R. Anderson, "Phonology in the twentieth century", Chica go

1985; K. R. Mohanan, ''The theory of lexical phonology", Dor 1986; John Anderson and Jacques Durand, editors, "Explo

drecht

rations in dependency phonology". (Publications in language sci ences

26) , Dordrecht 1987. Domaćem čitaocu bi bilo najdostupni

je, i pri tom vrlo korisno, da se upozna sa podacima koje iznosi Sta nimir Rakić u radu: "Novi razvoj generativne fonologije", Zbornik Matice srpske za fonologiju i lingvistiku

196-199.

XXX/l .

Novi Sad

1987.


1 50

ju i dalje aktuelna tema u generativnoj teoriji, ali im se više ne prilazi na pređašnji, fillmoreovski način, nego drukčije (v. §

627) .

Pa i generativna semantika, koja je krajem šezde

setih i početkom sedamdesetih u SAD intenzivno razrađiva na (v. §§

468-472), danas tamo teško nalazi privrženike. Nje

nom dobrom glasu naškodilo je najviše to što su oni koji su se njome najkompetentnije bavili (u prvom redu Ross, La koff i Bach) pogrešno poverovali u svrsishodnost zahteva da se, prilikom generativnog opisa rečenice, ovoj u osnovicu obavezno položi neki performativni glagol (v. §

609),

a nje

ne primarne kategorije maksimalno redukuju. 6 Pošto se po

tom pokazalo da udovoljavanje tom zahtevu nije bilo oprav

dano7, naglo je u stručnim krugovima splaslo interesovanje

za generativnu semantiku u celini, tako da je njen dalji us pon, bar zasada, zaustavljen.

605 . Upravo u razdoblju kada je završavana poslednja re 1973. i početak 1974) pokrenuti su ne

vizija ove knjige (kraj

ki novi tokovi lingvističkog razmišljanja čija se plodotvor nost u narednoj deceniji nesumnjivo potvrdila. Tu pomena zavređuje na prvom mestu uobličavanje ideje o značajupro

totipa, za koje su svakako zaslužni sintaksičari,

ali još mno

go više proučavaoci kognitivnih procesa. 6

Imajući u vidu činjenicu da u pojedinim jezicima (u japan

skom, na primer), glagoli i pridevi ispoljavaju veoma srodno gra matičko ponašanje, Lakoff je predložio, uz opširnu argumentaci ju, da se prilikom "dubinskog" opisa engleskog jezika te dve ka tegorije sliju u jednu (v. York

G. Lakoff, "Irregularity in Syntax", New 1970). Zatim su na red došla i druga "slivanja" (inicirali su

ih uglavnom Ross i Bach) , tako da su do kraja čak i imenica i gla gol predstavljani istom kategorijalnom jedinicom. 7

Za bliža obaveštenja o sudbini generativne semantike u SAD

v. Frederick} . Newmeyer. "Linguistic Theory in America", 2 nd edi tion, New York

1986.


151

606. Tih ranih sedamdesetih, pojedini generativisti po čeli su zamerati Chomskom što se u svojim radovima tako dosledno pridržava principa diskretnog" kontrastiranja (po kojem je svaka pojava ili potpuno A, ili potpuno B, nikad ono prelazno, netipično - ni sasvim A, ni sasvim B) . Jedan od njegovih učenika (John Robert Ross) je čak predlagao da se zasnuje nova "nediskretna" generativna teorija koja bi, za razliku od "proširene standardne" (v. § § 470 i 620) , uzimala u obzir i ono što je po sebi netipičan, prelazan slučaj. Baš ta da se u radovima posvećenim izučavanju kognitivnih proce sa, čije su rezultate i lingvisti budno pratili, počela skretati posebna pažnja na uočenu činjenicu da čovek, pri kategori zovanju onoga što zapaža, nije lišen spoznaje o prožimanju tipičnog sa netipičnim (mada, recimo, i vrapca i pingvina podvodimo pod istu pojmovnu kategoriju "ptica", i te kako smo svesni da nju ta dva stvora nejednako ilustruju sobom prvi to neosporno čini potpunije od drugog) 9 • Ceo taj splet okolnosti pogodovao je tome da se zbude ono što se odista i zbilo: u američkoj lingvistici se, tokom sedamdesetih, u žiži interesovanja našla, pored mnogih drugih, i teorija o proto

tipima. 10

8 Termin je ovde upotrebljen u smislu koji ima u matematič kim disciplinama. 9 O toj činjenici i o njenim implikacijama govorila je vrlo ube dljivo Eleanor H. Rosch u svojim studijama: "On the internal struc ture ot perceptual and semantic categories" (zbornik "Cognitive development and the acquisition of language". Timothy E. Moore , editor. New York 1973, 1 1 1-144) i "Principles of categorization" (zbornik "Cognition and categorization". Eleanor H. Rosch, editor, Hillsdale 1978, 27-48) . 10 O nastanku ove teorije govori Talmy Giv6n u svome radu "Prototypes: Between Plato and Wittgenstein" (zbornik "Noun das-


1 52

607. Po toj teoriji, jezičke se kategorije otelotvoruju u nejednako reprezentativnim verzijama; odnos manje repre zentativnih prema najreprezentativnijoj, tzv

.

prototipu,

po

staje predmet posebnih izučavanja. Tako je, između osta log, iz prototipske vizure ponovo procenjena, što ujedno znači i teorijski adekvatnije protumačena, ona različitost među unenicama na koju su intuitivno upirali prstom poje dini istaknuti lingvisti još u predstrukturalnoj eposi (Alek sandar Belić, na primer, time što je sprovodio podelu imeni ca na tzv "prave" i "neprave" 1 1) . Ta različitost, pokazalo se, .

potiče od toga što konkretni predstavnici imeničke vrste re či imaju nejednake sposobnosti ilustrovanja pojma imenič nosti - najreprezentativnije to čine nazivi bića i predmeta, najmanje reprezentativno nazivi svojstava i radnji. Posebno je veliki utisak na stručnu publiku ostavio rad E. Keenana, objavljen 1976 12 , u kojem se pojam rečeničnog subjekta osvetljava iz proto tipske perspektive - nabrajaju se one nje gove odlike (morfološko obeležje nominativa kongruentno s predikatom, činjenica da je posredi vršilac predikatske radnje itd.) čijom je ukupnošću uslovljeno njegovo ostvari vanje u najpotpunijem ( = prototipskom) vidu, uz dužan osvrt na mogućnosti koje postoje i za to da se pobrojane od like ne nađu uvek sve na okupu; ukoliko se ovo poslednje dogodi, suočavamo se sa manje tipičnom ( = manje repre zentativnom) verzijom rečeničnog subjekta.

ses and categorization", Typological studies in language 7, Colette Craig, editor, Amsterdam and Philadelphia 1986, 77-102) . 11 V . njegovu knjigu "O jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku", § 203. 12 Edward Keenan, ''Towards a universal definition of 'subject'" (zlx>rni.k "Subject and Topic", Charles N. Li, editor, New York 1976, 303-333) .


1 53

Interesovanje za primenu prototipskih kriterija prili kom analize jezičkih pojava ostalo je do današnjeg dana nepresahlo.

608.

Sedamdesetih godina po lingvističkim se publika

cijama veoma mnogo raspravljalo o prirodi govornog čina i ustrojstvu konverzacije. Obe teme priveli su u središte pažnje filozofi; piVU john Austin, a drugu Paul Grlce. 609. U svojoj čuvenoj knjizi

Words,

How to Do 1bings with

koja je objavljena još 1962 13, Austin je upozorio na

performativnih glagola (engl. performati ve verbs), takvih kao priznavati, pristajati, zahvaljivati, praštati i sl. , čije se radnje ostvaruju kad ih imenujemo postojanje tzv.

(čovek priznaje, odnosno pristaje, odnosno zahvaljuje, odnosno prašta na taj način što izgovara ili piše odgovara juću reč za to:

zahvaljujem,

priznajem,

odnosno

pristajem,

odnosno

odnosno praštam). Osim toga, istakao je ka

ko nije dovoljno razmatrati govorne činove samo sa njiho

locutionary), tj. jezičke strane, već ilokucionu (engl. illocutio nary) i perlokucionu (engl. perlocutionary), tj . ispitivati

ve

lokucione

(engl.

treba takođe u obzir uzimati

šta se pod iskazom podrazumeva mada nije obelodanjeno jezičkim putem (npr. učtivo pitanje

Zar Vam nije odveć

toplo ovde?

u suštini je podsticanje da se otvori prozor) i kakvi su efekti izrečenog (izjava Ti si se baš lepo popravi

la!,

ako je upućujemo sujetnoj mladoj ženskoj osobi, ovu

će po svoj prilici nase kirati) .

Godine 1970. američki lingvista john Robert Ross obja 14 u kojoj je, prilikom generativnog

vio je zapaženu studiju 13

U

Oxfordu; II izd. 1975, Cambridge Mass. "On Declarative Sentences" (zbornik "Readings in English Transfonnational Grammar", R. A. Jacobs and P. S. Rosenbaurn, t·ditors, Walham 1970. 222-272) . 1"

154


opisa deklarativnih rečenica, izuzetno važnu ulogu dođe lio performativnom glagolu (v. § 604), posle čega je uste dila prava poplava radova posvećenih izučavanju perfor mativnih glagola. U Americi je interesovanje za ovu temu počelo da splašnjava već oko sredine sedamdesetih, dok je u Evropi, gde se rasplamsalo znatno kasnije, trajalo du že. Š to se tiče govornih činova, oni i u osamdesetim ostaju još uvek "u modi". Od 1974. pa naovamo publikovane su vrlo sadržajne knjige čije je izlaganje usredsređena na lo kucioni, ilokucioni i perlokucioni aspekt iskaza, 1 5 Njihov je uticaj bio osetan na formiranje lingvističkog mišljenja kod mlađih generacija stručnjaka. 610. Š ta je Paul Grlce umeo da zapazi o konverzacionoj problematici doznala je šira lingvistička javnost iz njegovih studija "Logical Conversation" i "Further Notes on Logic and Conversation", od kojih je p.nra objavljena 197516, a druga 1978. godine17• Na tu javnost najveći je utisak ostavila Gri ceova napomena o tome da se u konverzaciji javljaju i neke prividno nelogične rečenice koje su, međutim, učesnicima razgovora sasvim razumljive zbog toga što oni poseduju ne ka šira znanja o pominjanim osobama i to ih osposobljava za 15 Da pomenem ovde, na primer, samo sledeća četiri važna de la, objavljena u rasponu od samo četiri godine (1974. do 1978) : Jer rold M. Sadock, ''Toward a linguistic theory of speech acts". New York 1974; P. Cole and j. L. Morgan, editors. "Syntax and semantics Vol. 3: Speech acts", NewYork 1975;jerroldj. Katz. , "Propositional Structure and Illocutionary Force. A Study of the Contributing of Sentence Meaning to Speech Acts". New York 1978: K. Bach and R. Harnish, "A Theory of Speech Acts", New York 1978. 16 U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 3. Speech Acts". Pe ter Cole andjerry L Morgan, editors, New York, 4 1-58. 17 U zborniku "Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics". ,Peter Cole. editor. New York. 1 13-128. ·

Pravci u lingvistici D

155

pravilnu interpretaciju rečenog (upućenima, na primer, u to da "on" ne može bez jutarnje šolje mleka izjava: Sad muje Brankicapostala jutarnja šolja mleka biće smisaono pot puno "čitljiva') . Podstaknut tom Griceovom napomenom, tok lingvističkih istraživanja se snažno usmerio ka sagleda vanju raznih vanjezičkih okolnosti pod čijim se uticajem ona semantika koja je rečenici nametnuta njenom leksič kom građom može u ovom ili onom smislu preoblikovati. Počela se, u tom kontekstu naučnog interesovanja, povlačiti jasna teorijska granica između konvencionalnih (u stvari lingvističkih) i konverzacionib implikacija, tj. između onih podrazumevanja koja su nametnuta, s jedne strane, izbo rom baš tog i tog (a ne kog drugog) jezičkog rešenja, a s dru ge ustrojstvom samog razgovora, njegovom temom i spo sobnošću njegovih učesnika da u komunikativnom pogledu što tešnje kooperiraju. 18 Rad u toj problemskoj oblasti do prineo je konsolidovanju nove lingvističke discipline, koja je u osamdesetim godinama doživela veliki razvojni zamah pragmatike. 61 1 . Pragmatikom19 se naziva ono polje naučnog rada pod čije se okvire smešta bavljenje Austinovirn i Gricea-

18 B liž a obaveštenja o značaju razlikovanja konvencionalnih od konverzacionih implikacija naći će zainteresovani u radovi ma: James D. McCawley, "Conversational Implicature". zbornik "Syntax and Semantics, Vol. 9. Pragmatics", Peter Cole, editor. New York 1978. 245-259; Lauri Karttunen and Stanley Peters, "Conventional Implicature". zbornik "Syntax and Semantics, Vol, l l , Presupposition", Choon-Kyn Oh and David A. Dinneen, edi tors, New York 1979, 1-56; John Searle el al., editors, "Speech Act Theory and Pragmatics". Dordrecht 1980. 19 Teorijske osnove pragmatike i njenu tematsku usmerenost kompetentno prikazuju sledeći radovi: Gerald Gazdar, ''Pragma tics. Implicature, Presupposition. and Logical Form", New York

156


vim temama, ali i drugim, na njih nadovezanim pitanjima (takvima, na primer, kao što je asocijativni potencijal uče snika komunikacije ili njihov emotivni odnos prema pred metu razgovora, upotrebljenim jezičkim sredstvima i sabe sedniku) . Pošto su u nadležnost te discipline dospeli izve sni vidovi značenja iskaza, usledilo je na teorijskom planu uvođenje nove pojmovno-terminološke distinkcije: sintak sičkoj i leksičkoj semantici suprotstavljena je (kao nešto treće, posebno) pragmatska semantika. Stručnjaci se, do duše, još uvek nisu u potpunosti složili oko toga šta bi sve moralo spadati u pragmatsku semantiku, ali su zato njiho ve diskusije o tom problemu bile u jednome nesumnjivo pozitivne - doprinele su sticanju novih, korisnih uvida u složeni svet značenjskih pojava. 612. Celovito gledano, semantičke studije su i u vre menskom razdoblju o kojem je ovde reč intenzivno i us 2 pešno negovane na mnogim stranama sveta. 0 Izvršena je, , doduše, posle 1974. nešto drukčija preraspodela pažnje u odnosu na one značenjske probleme za koje su se jezički stručnjaci bili već od ranije zagrejali pod uticajem ftlozofa.

1980; Peter Cole, editor, "Radical Pragmatics", New York 198 1 : Stephen C. Levinson, "Pragmatics", Cambridge 1983; Geoffrey N . Leech. "Principles o f Pragmatics". London 1985. Sadašnji razvojni trenutak ove discipline najbolje ilustruju svojim sadržajem strani ce časopisa •)ou mal ofPragmatics" (časopis izlazi u Amsterdamu) . 20 O tome šta se sve od 1979. do 1985. publikovalo iz te lingvi stičke oblasti (pre svega na anglosaksonskom govornom područ ju) obaveštava knjiga: Terence W. Gordon. "Semantics: a bi bliography 1979-1985", Metuchen N. J. and London 1987. Godine 1977 (u Cambridgeu) objavljeno je poznato delo Johna Lyonsa "Se mantics" I and II koje se i dan danas smatra izuzetno korisnim iz vorom informacija o semantičkoj problematici.


1 57

Nekadašnja obuzetost presupozicijama (v. §§ 445 i 474) 21 , na primer, znatno je izgubila u intenzitetu tokom osamde setih. Kao predmet sveopšteg interesovanja na scenu su stupile, Griceovom zaslugom, implikacije (v. § 610) i odr žale se "na sceni" nešto duže od presupozicija; danas se, recimo, kao nova teorijska tema postavlja razmatranje opštih implikacija između datih jedinica unutar iste sin taksičke kategorije (zahteva se, drugim rečima, vođenje ra čuna o činjenici da ako kažemo, recimo, šetali smo se ili udario me, prva izjava neminovno implicira podatak kre tali smo se, a druga podatak dodirnuo me) 22• Logičarska raspravljanja o istinitosti vrednosti rečenice inspirisala su u svoje vreme dvoje lingvista, Paula Kiparskog i Carol Ki parsky, da u jezičku nauku uvedu pojam o Jaktivnim gla golima23, tj. o predikatima koji svojim značenjem implici raju istinitost onoga što se saopštava njihovom dopunom (žaliti je, recimo, faktivan, a uobražavati kontrafaktivan glagol; otuda rečenica ona je uvredena dobija svojstvo istinite tvrdnje čim ispred nje stavimo on žali: on žali što je ona uvredena, a gubi to svojstvo onog trenutka kad on žali zamenimo sa on uobražava: on uobražava da je ona uvredena). Međutim, veliko oduševljenje sa kojim je u ne kim (posebno evropskim) stručnim sredinama dočekana ova nesumnjivo korisna teorijska inovacija poprilično se ll Upadljivo su brojni radovi posvećeni razmatranju presupozi cija - v. Ivona Žibreg. "Bibliografija radova o presupozicijama u je ziku", Prilozi proučavanju jezika, knj. 20. Novi Sad 1984, 209-234. ll Više o implikacijama toga tipa v. u radu Edward L. Keenan and Leonard M. Faltz, "Boolean Semantics for Natural Language" (- Synthese language library 23) , Dord.recht 1985. l3 V. Paul Kiparsky and Carol Kiparsky, "Fact", zbornik "Pro·· gress in Linguistic". Manfred Bierwisch and Erich Heidolph, edi tors, The Hague - Paris, 1970, 143-173.

158


istopila već krajem sedamdesetih - pošto su glavna se mantička razgraničavanja glagola po kriteriju faktivnosti izvršena, ispostavilo se da nema dalje šta da se osvaja u tom teorijskom domenu; ostao je još jedino kao ozbiljan zadatak da se u svakom jeziku ponaosob precizno istraže gramatički postupci koji signalizuju opoziciju faktivnost l nefaktivnost (za srpskohrvatski je, recimo, karakteristično u tom pogledu suprotstavljanje veznika što vezniku da: žali što ./ uobražava da . ). Neuporedivo dugotrajnije, u stvari - do današnjeg dana, održala se u žiži opšteg intere sovanja još jedna od onih tema koju su lingvisti neposred no preuzimati od filozofa: problem referencija/nog znače nja nominalnih reči. 613. Polazeći od saznanja da nazivi opredmećenih poja va raspolažu svojstvom referencije, tj. sposobnošću da označe sobom konkretne stvorove i konkretne stvari, ali da tu mogućnost ne iskorišćavaju ni svi nazivi jednako, a ni dosledno - ponekad im značenje može biti i uopšteno, dakle nereferencijalno, lingvisti su pregli na posao da ispi tuju potanko uslove pod kojima se, u raznim jezicima, ostvaruje referencijama, odnosno nereferencijalna ozna čenost. Pri tom su se suočili ne samo sa raznim teorijskim problemima koji iskrsavaju u vezi s imenovanjem pojedin ca u jednom slučaju kao poznate (određene) , a u drugom kao nepoznate (neodređene) osobe, već i sa pitanjima ra znovrsnih mogućnosti gramatikalizacije referencijalnih fe nomena u jezičkom svetu24 • Ispostavilo se da je za pravU. .

. .

24 O problemima referencije je za proteklih dvadesetak godi na mnogo pisano: dovoljno je prelistati vodeće svetske ftlozof ske i lingvističke časopise pa se u to uveriti - na primer časopis koji nosi karakterističan "mešani" naslov: "Linguistics and Philo sophy" (D. Reidel Publishing Company, Dordrecht and Boston) .


1 59

no objašnjenje ponašanja člana u jezicima koji ga imaju neophodno pažljivo voditi računa o svoj složenosti (ne) re ferencij alne semantike. A što se tiče jezika koji člana ne maju, sada je, jasnije nego ikada pre, izašla na videlo či njenica da se i oni, bar u prilikama kad treba suprotstaviti neodređenu referenciju određenoj, u tu svrhu služe ne kim posebnim razlikovnim sredstvom (takvo sredstvo je npr. u srpskohrvatskom leksički oblik jedan, koji staje uz imenicu kad se radi o neodređenom pojedincu, a izostaje iz pozicije imeničke odredbe ukoliko je određeni pojedi nac posredi - up. nejednako značenje izjava u tom im se i jedan vojnik priključio l u tom im se i vojnik priključio), 614. u zadatke koje su poodavno semantičari sebi po stavili spada i izrada metajezika (v. § 1 2 1) pomoću koga bi se značenja iskaza mogla sa što većom preciznošću definiSvakako ne bi trebalo mimoići ni knjige: john A. Hawkins, "Defi niteness and Indefiniteness. A Study in Reference and G ramrnati cality Prediction", London l Atlantic Highlands, N. Y. 1978; E. V. Padučeva, 'Vyskazyvanie i ego sootnosennost' s dejstvitel'nost'ju (referencial'�ye aspekty semantiki mestoimenij)", Moskva 1985. Slavistima se posebno preporučuje zbornik "Novoe v zarubežnoj lingvistike". Vyp. XIII, Moskva 1982, koji je u celini posvećen problemima referencije. Tu je, pre svega, članak uglednog auto ra N. D. Arutjunove ('Lingvističeskie problemy referencii", 5-41) , a i prilozi raznih drugih sovjetskih lingvista od imena, kao i izla ganja (data u ruskom prevodu) onih svetski poznatih filozofa ko ji su najviše doprineli tome da i jezički stručnjaci usvoje razma tranje referencije kao svoju naučnu temu. Iskorišćavam ovu priliku za sledeću napomenu : publikaciju sa naslovom "Novoe v zarubežnoj lingvistike", koja se povreme no objavljuje u Moskvi, uopšte najtoplije preporučujem slavisti ma; u njoj će oni naći (prevedene na ruski jezik) mnoge od onih �nudija koje na bitan način doprinose oblikovanju lingvističkih mišljenja našeg vremena.

160


sati. Za uspehe koje su radeći na tom polju još tokom še zdesetih godina postigli Apresjan, Mel'čuk, ŽOlkovskij i njihovi saradnici25 saznalo se u svetu podrobnije tek po četkom osamdesetih zahvaljujući okolnosti da su u među vremenu Mel'čuk i Žolkovskij napustili SSSR i na Zapadu razvili široku publikacionu aktivnost propagirajući naučne ideje stručnog kruga iz kojeg su potekli26• Radovima ovih sovjetskih semantičara u znatnoj meri se inspirisala i Polj kinja Anna Wierzbicka, lingvista čiji doprinos izradi se mantičkog metajezika dobija danas najviša priznanja. 6 1 5 . Svoja razmišljanja o tome kako najprimerenije opisivati semantičku složenost iskaza, kao i model odabra nog opisa, Wierzbicka je izložila u knjizi "Lingua mentalis" (New York - Sidney 1980), koja je dočekana kao prvora zredan lingvistički događaj. Autorka je ovako postupila: izdvojila je jedan uzak krug najosnovnijih reči koje je izuzela od značenjskog definisa nja, pa je pomoću njih parafrazirala semantičku sadržinu ostalih iskaza imajući pri tom u vidu kako njihov lokucio-

25 Za domaćeg stručnjaka može biti koristan ovaj podatak: je dan od tih saradnika. L. L. Iomdin, objavio je u našem stručnom ča sopisu ')užnoslovenski filolog" XXXV (Beograd 1979, 19-53) čla nak pod naslovom "Fragment modeli russkogo poverh nostnogo sintaksisa. Opredelitel'nye konstrukcii" kojim je egzemplifikovan metod sintaksičke analize primenjivan tokom sedamdesetih godi na u toj lingvističkoj sredini. 26 Veliku ulogu u tom pogledu odigrali su pre svega ovi rado vi: Igor A. Mel'čuk. "Meaning-Text models: a recent trend in Soviet linguistics". Annual Review of Anthropology 10, 198 1 , 27-62; Igor' Mel'čuk - Aleksandar Žolkovskij, ''Tolkovo-kombinatomyj slovar' sovremennogo russkogo jazyka", Wiener slawistischer Almanach Sonderband 14, Wien 1984.


161

ni aspekt, kao i ilokucioni potencijal (za značenje termina v. § 629) i sve date presupozicije i implikacije.27 Bez obzira na to što nisu svi saglasni s tim da je Wie rzbicka u svakom konkretnom slučaju ponudila zaista op timalno opisno rešenje, opšti je utisak da, u celini gleda no, njen teorijsko-metodološki pristup u bitnoj meri do prinosi razvoju semantičkih studija. 616. Tokom protekle dve decenije odjeci teorijskih preokupacija ftlozofa bili su u jezičkoj nauci toliko snažni da nisu samo ovde pominjane logičarske teme spremno preuzimane u fond opštelingvističkih teorijskih tekovina, već su i neki konkretni gramatičarski poslovi obavljani na nov, a karakterističan način - uz izdašno korišćenje poj movno-terminološkog aparata savremene logike28, što po sebi autentičnije od svega drugog svedoči o dalekosežnosti izvršenih uticaja. S druge strane, razmatranja značenjske sa držine iskaza u tom istom periodu imala su i neke druge, ta kođe vrlo uspešne razvojne tokove, a potekle iz sopstve nih, lingvističkih teorijskih polazišta. Radi se o novim, du bljim sagledavanjima one dimenzije rečenične semantike koja rečenici sleduje s obzirom na njenu smeštenost u okvi rima šireg teksta čiji je ona integralni deo, i na moguću po27 Teorijski stav Wierzbicke i njen metod analize na pravi na ćin prikazuju i njene novije knjige: "Lexicography and concep tual analysis". Ann Arbor 1985: "The Semantics of Grammar". Amsterdam l Philadelphia 1988. 28 U tom smislu je na izrazito novatorski način izrađena npr. "Sintaksa" savremenog poljskog jezika: Maciej Grochowski, Stani �lasw Karolak. Zuzanna Topoliflska. "Gramatyka wsp6lsczesnego l\�zyka polskego. Sldadnia", pod redakcij� Zuzanny Topolinskiej ." Wa rszawa 1984 (domaćem čitaocu daće ključ za razumevanje tamo korišćenih termina moj prikaz, tog interesantnog ostvarenja, koji jt• objavljen u ')užnoslovenskom filologu" XLI. 1985. 149-1 53) .

162


sebnu komunikativnu hijerarhizaciju njenih sastavnih ele menata izvršenu po nekim specifičnim kriterijima onoga ko rečenicu izgovara. Prvi krug pitanja koja se ovde postavljaju spada u domen semantike diskursa (v. § 326) 29 i na njiho vom svestranijem osvetljavanju već poodavno poletno ra de predstavnici tekstualne lingvistike (v. § 594) 30 , dok se drugi krug tiče razvijanja nove, značajne teorije o empatij skom organizovanju rečenice. 6 1 7. Raspravljanja o tome šta se, kad i zbog čega po seb nije ističe unutar iskaza pokrenuli su, kao što je pozna to, odavno "pražani" (v. § 323) . Razglašavanju "praških" iz laganja na američkom kontinentu pogodovalo je u bitnoj meri njihovo sve frekventnije objavljivanje na engleskom jeziku. 31 Usmeravajući svoju pažnju na istu tematsku oblast, predstavnici američke lingvistike su, za razliku od "pr.tžana", izdašno vodili računa i o neindoevropskoj jezič29 Pod tim naslovom - "Discourse semantics" - objavio je 1985. godine (u Londonu) Pietier Seuren instruktivnu knjigu, koja može interesovati pre svega one čije se naučno bavljenje usmerava u pravcu pragmatike (naime, značenjska pitanja osvetljavana u ovoj knjizi mnogi s razlogom podvođe, bar jednim delom, pod okvire ove lingvističke discipline) . 30 Istaknuti predstavnik tekstualne lingvistike Teun A. van Dijk odgovorni je urednik četiri zbornika sa zajedničkim naslovom "Handbook of discourse analysis". Orlando 1985, sa kojima je korisno upoznati se. 31 Samo u Pragu, na primer, u razdoblju od 1974. do 1986. godi ne, na engleskom su publikovane sledeće knjige koje reprezenta tivno dokumentuju sobom "praško" viđenje "funkcionalne per spektive rečenice" (v. § 324) : "Papers on Functional Sentence Per spective". František Daneš, editor, 1974; "Contributions to Func tional Syntax, Semantics, and Language Comprehension", Petr Sgall, editor, 1984; Petr Sgall, Eva Hajičova and Jannila Panevova. ''The Meaning of the Sentence and Its Pragmatic Aspects", 1986.

Pravci u lingvistici II koj stvarnosti, što se pokazalo vrlo korisnim - zahvaljujući tome u jezičku nauku je, sredinom sedamdesetih godina, uveden teorijski pojam

empatije.

Za taj su događaj zaslu

žni Susumu Kuno i Etsuko Kaburaki.

618. Kuno i Kaburaki su zapazili, razmatrajući neke ja panske gramatičke datosti, da se čovek nejednako postavlja prema osobama koje u svom iskazu pominje - uz neke staje bliže nego uz druge; na taj odnos "stajanja uz" oni su prime nili termin empatija. 32 Za njihovim teorijski relevantnim razmatranjima usledili su radovi drugih autora u kojima se određene gramatičke pojave pojedinih jezika (u prvom re du baš slovenskih33) sagledavaju iz nove, empatijske optike, što je omogućilo da im se iznađu uverljivija objašnjenja.

619. Ima već skoro dve decenije kako se mnoge nauč ne snage trude oko toga da nađu odgovor na pitanje koje sc

nauci takoreći samo nametnulo; koliko je tzv.

princip,

modu/ski

po kojem se ustrojava mašinsko prevođenje, de

lotvoran i pri organizovanju ljudskih sposobnosti mišlje nja i govorenja?

Modul (od lat, modulus "mera') je termin koji su teoreti čari jezika preuzeli iz kompjuterskog programiranja. Prime njuje se na svaki onaj mehanizam koji funkcioniše po ne-

32 V. njihov rad sa naslovom "Empathy and Syntax", koji je o� javljen u zborniku "Harvard Studies in Syntax and Semantics", Vol. l, Susumu Kuno, editor, Cambridge Mass. 1975. 1-74. Svoj dcfinitivnije izgrađen stav o empatiji (i srodnim pojavama) Kuno jt· izneo nedavno, u svojoj zapaženoj knjizi: "Functional Syntax. Anaphora. Discourse and Empathy". Chicago and London 1987. H Bibliografske podatke o studijama koje s empatijske tačke �lcdi§ta osvetljavaju neke gramatičke fenomene ruskog i srpsko hrvatskog jezika naći će zainteresovani u sledećem radu : Milka I vić, "O nekim srpskohrvatskim fenomenima uslovljenim empati jom", južnoslovenski filolog XLIII, 1987, 41-47.

164


kom samo njemu primerenom principu, s tim što se efekti takvog autonomnog funkcionisanja usklađuju s efektima funkcionisanja njemu sličnih mehanizama (modula) . Poznato je da oštećenja mogu zahvatiti razne delove mo zga, među njima i one u kojima je koncentrisana naša jezič ka svest. Razmeštaj te svesti kao da potvrđuje njeno funkcio nisanje po principu modula: čovek može, na primer, ne biti u stanju da upotrebljava zamenice, dok su mu sve ostale je zičke sposobnosti potpuno u redu, ili da prestaje shvatati smisao glagolskih nastavaka dok se imeničkim i dalje kori sti bez ikakvih teškoća itd. Imajući te okolnosti u vidu, na učnici raznih stručnih proftla su preduzeli opsežna istraži vanja da bi, na osnovu njih, "modulsku hipotezu" potvrdili ili odbacili; istraživanja su još uvek u toku34 • Shvatljivo je otuda i medu jezičkim stručnjacima to in tenzivno interesovanje za "modulski problem" kojim se, u protekloj deceniji, nauka o čoveku tako karakteristično obeležila. Ako bi se "modulsku teorija" pokazala tačnom, čak bi i neki konkretni gramatički fenomeni dobili naučno bolje fundirana objašnjenja; pojavu, recimo, dubletnih gramatičkih rešenja sagledavati bismo kao logičan ishod delovanja

konfliktnih principa,

sa kojima se, ukoliko je

jezik odista "modulski" ustrojen, a priori mora računati (u srpskohrvatskom je npr. uobičajeno da imenice ženskog roda na -a u genitivu množine dobijaju nastavak -i ispred

34 Neka od najvažnijih obaveštenja o "modulskom problemu" sadržana su u sledećim knjigama: Jerry A. Fodor, "Modularity of Mind", Cambridge Mass. 1983: J. L. Garfield, editor. "Modularity in knowledge representation and natural-language understanding". Cambridge Mass. and London 1987; Philip N. Johnson-Laird, "The computer and the mind: an introduction to cognitive science", Cambridge Mass. 1988.


165

kojeg se suglasničke grupe u leksičkom korenu reči razbi jaju ubacivanjem još jednog a, ali je istovremeno u jeziku živo prisutna i tendencija da se, pri uobličavanju zavisnih padeža, leksički koren reči ne deformiše; kad je posredi imenica primedba, ova dva aktivna principa stoje u nesa glasju, pa se govorni predstavnici, zbunjeni konfliktnom situacijom, dvojako opredeljuju - nekad za rešenje pri medaba, nekad za rešenje primedbi). Pogotovu je nemo guće mimoići raspravljanja o modulskom viđenju stvari u lingvističkim krugovima koji se bave formalizacijom sin taksičkog opisa jezika. Ti su krugovi još uvek najdelotvomiji i najuticajniji na američkom du. Ako se izuzme manja grupa onih tamoš njih stručnjaka koja se i dalje trudi piVenstveno oko razra de Montagueovih sintaksičkih postavki (v. § 477) , najviše i dan danas imaju šta da kažu i pokažu kao teorijsko-meto dološko ostvarenje predstavnici generativne sintakse chomskyjanske proishodnje. Mnogi od najviđenijih među tim predstavnicima, pre svega sam Chomsky, priklonili su se priznavanju "modulske hipoteze". No, najmanje zbog ove okolnosti, a mnogo više zbog svih podsticaja koje ge nerativni pristup sintaksi daje svojim razrastanjem nauci u celini (v. § 632}, njemu se u ovom Pogovoru mora posve titi podrobnije izlaganje. 620. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godi na baviti se generativnom sintaksom značilo je, pre svega, nastojati da se na što primereniji način formulišu pravila o ustrojavanju rečenice (v. § 463) . Potom je pažnja sa pravi la preusmerena na principe tog ustrojavanja. Postavljen je zahtev da, prilikom njihovog utvrđivanja, budu jasno eks plicirane ne samo univerzalne obaveznosti, već i pojedi nosti u kojima su mogućne slobodne opcije (a da njih ima, potvrđuje sobom bogata jezička izdiferenciranost

166


ovog sveta) . Na varijacije u izboru prirnenjuje se obično termin parametar. Otuda to novo teorijsko-metodološka viđenje Noama Chomskog mnogi nazivaju pristupom koji je orijentisan na principe i parametre (Princip/es-and Parameters Approach). 3 5 Inače, stručnjaci sintaksičku teoriju Chomskog u raznim prilikama terminološki različito određuju, zavisno od toga na koju fazu njenog razvoja misle, odnosno iz koje je per spektive posmatraju. Hronološki gledano, standardnu teo riju (koja je izložena 1965 . u knjizi Aspects of the Theory of Syntax - v. § 463) zamenila je proširena standardna teorija (v. § 470) , a ovu revidirana proširena standardna teorija (Revized Extended Standard Theory) 36• No sve te verzije "standardnog" pristupa potisnute su u drugoj polovini se damdesetih godina, teorijom 'X sa crticom'' (X-bar Theory, odnosno i: Theory) 37, a zatim GB38 teorijom (GB Theory, 35 O tome kako se to viđenje razvijalo i produbljivalo najbolje obaveštavaju sledeći radovi Chomskog: "The modular view of mind. Rules and representations". New York 1980; Lectures on go vernment and binding: The Pisa lectures". Dordrecht 198 1 : "Some concepts and consequences of the theory of government and bin ding", Linguistic Inquiry Monograph 6, Cambridge Mass. 1982 ; "Knowledge of language: Its origin, nature and use". New York 1986; "Barriers", Cambridge Mass. 1986; "'Language and the Pro blems of Knowledge : The Managua Lectures", Cambridge Mass. 1988. 36 V. bliže podatke o tome u knjigama: Frederick } . Newmeyer. "Linguistic Theory in America. The First Quarter -Century ofTrans formational Generative Grammar", New York 1980; Andrew Rad ford, "Transformational Syntax. A Student's Guide to Chomsky's Extended Standard Theory", Cambridge 1981; Geoffrey Hor rocks, "Generative Grammar". London and New York 1988. 37 V. Ray Jackendoff, ''X Syntax: A Study of Phrase Structure". Cambridge Mass. 1977 i Joseph E. Emonds, "A Unified Theory of


167

Government and Binding Theory), tj. teorijom o upravljanju i poveztvanju39, koja je danas najšire prihvaće

odnosno

na ne samo u Americi, već i drugde u svetu. Nju je Chomsky sredinom osamdesetih unekoliko inovirao i u tom inovira nom Vidu izložio u svojoj knjizi Barriers (v. napomenu 35) , tako da se na razvojnom putu GB teorije već, u stvari, razaznaju dve faze sa 1986. godinom (tada je knjiga obja vljena!) kao svojevrsnim kamenom međašem. 62 1 . Lingvisti koji su samo u početku pažljivo pratili na učni rad Noama Chomskog, pa se posle iz sistematskog pra ćenja potpuno iskopčali, neminovno doživljavaju svojevr stan šok u iznenadnom kontaktu sa sadašnjim stanjem stva ri u generativnoj sintaksi. Oni pamte: opis sintaksičkih dato sti počivao je na primeni transfonnacionih pravila, ostvari vao se na dva nivoa - "dubinskoj strukturi" i "povriinskoj strukturi", isključivao svaki podatak o morfološkoj stvarno sti jezika i otpočinjao "rasprostiranjem" najvažnijeg, funda mentalnog simbola S (v. §§ 462-463) . Sada sa zaprepašće njem otkrivaju: transformacije su definitivno odbačene kao bespredmetne; Chomsky je uveo i treći nivo - tzv. logičnu formu (logicalform), dok su neki njegovi učenici postupili suprotno - opredelili su se za više manje monostratalnu

Syntactic Categories" : Studies in Generative Grammar 19, Dor drecht 1985. "' Pojava raznih skraćenica kao pogodnih terminoloških reše nja je vrlo tipična za najnovije razvojno razdoblje generativne gramatike. 39 Osim pomenutih radova Noama Chomskog navedenih u na pomeni 35. v. i sledeće dve knjige: Henk van Riemsdijk and Edwin Williams, '1ntroduction to the Theory of Grammar", Cambridge Mass. 1986; Howard Lasnik and Juan Uriagereka, "A course in GB syntax: Lectures on binding and empty categories", Cambridge Mass. and London 1988.

168


teoriju (zastupnici GPSG gramatike, na primer - v. § 624) ; morfološki aspekt jezika dobio je ključno mesto u sintaksič kom opisu; nekada neprikosnoveno S zamenjeno je drugim simbolima (lP stoji umesto S, a CP umesto S40 !) , sa sasvim drukčijim teorijskim implikacijama. Zbunjujući utisak na neupućene može ostaviti i to što je, oko sredine sedamdese tih, nastao svojevrstan raskol u redovima generativista. Uče nici Chomskog su počeli u pojedinim detaljima odstupati od učitelja i nuditi svoja teorijsko-metodološka rešenja (ostajući pri tom i nadalje, kao i njihov učitelj, zainteresova ni prvenstveno za rečenicu sagledanu samu za sebe, van bi lo kakvog šireg komunikativnog konteksta) . Među ovim novim generativnim pristupima sintaksi najglasovitiji su : relaciona gramatika (Relational Grammar, skraćeno RG), leksičko-funkcionalna gramatika (Lexical Functional Grammar, skraćeno LFG) i gramatika generalizovane frazne strukture (Generalized Phrase Structure Gram mar, skraćeno GPSG. 622. RG se oformljavala tokom sedamdesetih godina (za njeno nastajanje su najzaslužniji David Perlrnutter i Paul Po stal), ali je svoj definitivni vid poprimila tek početkom osam desetih.41 Njene pristalice su odbacile osnovno teorijsko 40 I je INFL (v. § 627) u skraćenoj vel7iji, C upućuje na funk cionalnu jedinicu complement ('dopuna') , a P na mogućnost "fraznog" (od engl. pbrase - v. § 363n.) raščlanjavanja. 41 Njena prvobitna verzija izložena je u studiji Davida Perlmut tera "Relational Grammar". zbornik "Syntax and Semantics 13: Cur rent Approaches to Syntax". Edith Moravcsik andJessica Wirth, edi tors, New York 1980, dok noviju, revidiranu, reprezentativno pri kazuju radovi objavljeni u zborniku "Studies in Relational Gram mar". Vol. l. David M. Perlmutter. editor, Chicago 1983; Vol. 2, Da vid M. Perlmutter and Carol G. Rosen. editors. Chicago and Lon don 1984.


169

polazište transfonnacionalizma po kome se rečemcna struktura sastoji od tzv. "fraznih markera" međusobno pove zanih transformacijama. Za glavni predmet svog naučnog interesovanja proglasili su nešto što je dotle u generativnoj sintaksi ostajalo van dometa prave pažnje - gramatičke od nose unutar rečenice i njihovu hijerarhizovanost. Ostajući dosledno okrenuti ka toj problematici, počeli su sasvim drukčije od Chomskog objašnjavati prirodu pojedinih tipo va rečeničnih konstrukcija (pasivnu rečenicu, na primer, oni vide kao ishod određenog hijerarhijskog prestrojavanja, takvog koje udružuje "promociju" (engl. promotion) objek ta glagolske radnje sa "democijom" (engl. demotion) nje nog vršioca; objektu se, naime, osvajanjem subjekatske ulo ge rang u rečenici povisio, a vršiocu, gubljenjem te uloge, snizio) . To naglašeno negovanje relacionog pristupa (koje je sticala, osobito u početku, mnogo oduševljenih pristali ca) imalo je, između ostalog, i ovaj pozitivan efekat: podsta klo je Chomskog da se intenzivnije počne baviti izradom no ve, poboljšane verzije sopstvene teorije. 623. LFG je utemeljena 1978. godine radom "A Reali stic Transfonnational Grammar" (zbornik "Linguistic Theo ry and Psychological Reality", M. Halle, J. W. Bresnan, and G. A. Miller, editors, Cambridge Mass , 1978, 1-59) 42 čiji je autor joan Bresnan, ona ista učenica Chomskog koja je, samo godinu dana ranije (v. njen rad "Transfonnations and Categories in Syntax", zbornik "Basic Problems in 42 Ovaj pravac teorijskog mišljenja, koji je odmah stekao vatre ne pristalice, izložen je potom još potpunije u studiji ·Ronalda Ka plana i joane Bresnan "Lexical-functional grammar: A formal system for grammatical representation", zbornik "The Mental Representations of Grammatical Relations", J. W. Bresnan, edi tor, Cambridge Mass. 1982 , 173-281.

170


Methodology and Linguistics", R. Butts and J. Hintikka, editors, Dordrecht 1977, 261-282), izazvala veliku pažnju naučne javnosti zalaganjem za to da se odustane od trans formacija u generativnom opisu jezika obrazlažući svoj stav nedostatkom dokaza o tome da transformacije imaju bilo kakvog pokrića o psihološkoj stvarnosti, tj. da se išta slično transformacijama događa u ljudskom duhu prili kom ustrojavanja sintaksičkih kategorija. Držeći se iznetog predloga, Joan Bresnan je teorijsko-metodološki aparat leksičko-funkcionalne gramatike lišila transformacionog postupka (što se ipak ne može uzeti kao neko veliko otko račenje od Chomskog ako se ima u vidu da se ubrzo i on sam odrekao transformacionalizma) . Odstupila je, među tim, na bitan način od svog učitelja time što je odbila da prizna svrsishodnost raslojavanja jezičkog opisa na "du binsku strukturu", "površinsku strukturu" i "logičnu for mu", i ovaj svoj stav obrazložila je nastojanjem da korišće ni aparat analize bude maksimalno saobrazan psihološkoj stvarnosti (unutar koje se takvo raslojavanje do sada nije dalo sagledati) . Ponudila je novo rešenje: da se, prilikom sintaksičkog opisa, uvažava, s jedne strane, nivo "konstitu entne strukture" (tj. ustrojstvo rečeničnih konstrukcija) , a s druge nivo "funkcionalne strukture" (tj. ustrojstvo grama tičkih odnosa u rečenici) i ništa dalje od toga. U njenom viđenju, gramatičke relacije su primarne datosti, tj. nisu uslovljene konstituentnom strukturom (s njom su u tome saglasni predstavnici relacione gramatike), što se takođe svodi na svojevrstan razlaz sa Chomskim (koji zastupa su protno mišljenje) . Mnogi smatraju da je LFG izuzetno rea lističan i time najprihvatljiviji generath an pristup sintaksi. 624. GPSG, čije je teorijsko-metodološke osnove izlo žio 1982. Gerald Gazdar u radu "Phrase Structure Gram mar" (zbornik "The Nature of Syntactic Representation",


171

Dordrecht 1982, 13 1-186);n izneverava ranije učenje Chomskog time što odbacuje transformacije, a poznije ne pristajanjem na višeslojnost opisa (ima, naravno, i drugih pojedinosti u kojima je formalni aparat sintaksičkog opisa, u odnosu na ono što zastupa Chomsky, ovde različito po stavljen, ali u to, ovom prilikom, ne možemo ulaziti) . Po bornici ove gramatike pridaju veliki značaj predlozima: uvršćuju ih među centralne leksičke kategorije (sledeći u tome stav Chomskog iz sredine sedamdesetih) . S poseb nom pažnjom osvetljavaju principe po kojima se pomoću predloga semantizuje padež. U krugovima znalaca vrlo se visoko ceni, između ostalog, njihov doprinos problemu koordinacije. 44 625 . Iako pritešnjen razrastanjem uspešnih konkurent nih teorija svojih učenika, Chomsky je, upravo u nepresuš nim diskusijama sa njima, izoštravao svoje kriterije i sa sve većim elanom nastavljao da dorađuje sopstveni teorijsko metodološki aparat. želja da što više pojava što obuhvatnije osvetli svojim opisom podstakla ga je da učini ono što mu mnogi sada zameraju - svoju razinu posmatranja dublje ra sloji uvođenjem "logične forme" uz "dubinsku" i "površin sku strukturu" (zamerke se daju najviše zbog toga što kogni tivna istraživanja nisu dosada pribavila valjanih dokaza o psihološkoj opravdanosti takvog poteza) . 45 Danas njegova 43 U vrlo reprezentativnom vidu izložena je ova teorija u knjizi: Gerald Gazdar, Ewan Klein, Geoffrey Pullum, and Ivan Sag, "Ge neralized Phrase Structure Grammar", Cambridge Mass. 1985. 44 Velikog je odjeka imala studija: Ivan A. Sag, Gerald Gazdar, Thomas Wasow and Steven Weisler, "Coordination and how to distinguish categories", Natural Language and Linguistic Theory 3 (2) 1985, 1 17-171 . 4 5 O problemu (ne)umesnosti operisanja "logičnom fonnom" je mnogo pisano; v. npr. sledeća dva instruktivna rada: Greg N.

1 72


sintaksička teorija obuhvata, pored mnogo čega drugog, i ovo: analizu složene prirode sintaksičkih kategorija (tj. ono što se naziva ''X sa crticom" teorijom) , analizu najvažnijih morfosintaksičkih fenomena i svojevrsnu padežnu teoriju (padeži su postali nezaobilazna tema generativista već na početku sedamdesetih godina, odmah posle ogromnih od jeka koje je imala Fillmoreova studija iz 1968 - v. § 473) . 626. ''X sa crticom" teorija nastala je kao svojevrstan plod uverenja Chomskog da se sličnosti i razlike među leksičkim kategorijama projiciraju na sintaksičke kategorije. Tu X označava leksičku kategoriju, a crtica je tehničko sredstvo kojim se otkriva njena razuđenost na sintaksičkom planu (ako je X, na primer, izraz približavamo se, onda stavlja njem livadi uz približavamo se preobraćamo X u .f; crtica u principu može biti onoliko koliko je kompleksno sintaksič ko proširenje datog X). Po toj teoriji, sintaksička priroda leksičkih jedinica identifikuje se pomoću obeležja N i V, od kojih prvo simbolizuje imeničnost, a drugo glagolnost (tako da "lični opis" imenice glasi: N + V -, glagola V + N -, a pri deva N + V + ) . Nejednake mogućnosti sintaksičkog rasuđivanja razvrstavaju ove jedinice u posebne tipove (tip X, tip x, tip, x itd.) . Bez obzira na to u kom je pravcu potom razm icao dalje svoje teorijske vidike, Chomsky je nasta vljao da i kroz tu ''X sa crticom" optiku propušta sintaksič ki poredak stvari koji opisuje. 627. Svoj sintaksički opis Chomsky je obogatio morfo loškom dimenzijom onda kada je došao do uverenja da u univerzalnoj gramatici deluje princip po kome svaki zavisni Carlson, "Logical Form: Types of Evidence", Linguistics and Phi losophy, Vol. 6, N 3, 1983, 295-3 17; Ruth M. Kempson, "Logical form: The grammar cognition interface", journal of Linguistics 24, 1988, 393-43 1 .


1 73

(a glasovnirn materijalom otelotvoren) sintaksički element mora dobiti neku "opipljivu" oznaku svoje zavisnosti. Tu oznaku je on nazvao padežom, ne misleći pri tom samo na ono što se pod tim terminom podrazumeva u klasičnoj evropskoj lingvistici, već na svako moguće raspoznajno sredstvo zavisnog odnosa (a to može biti red reči, na primer, ovu široku upotrebnu vrednost termina padež treba imati u vidu uopšte prilikom čitanja savremenih američkih lingvi stičkih radova kako ne bi eventualno došlo do zastoja u raz umevanju izlaganja) . Naknadno uvedeni simbol In.fl (od engl. inflection) obelodanjuje taj univerzalni značaj oblič kog signalizovanja; što se više bližimo devedesetim godi nama, to uloga simbola In.fl u sintaksičkom opisu Noama Chomskog biva sve zapaženija (ovo upućene ne začuđuje ; tek pomoću Inf/ Chomsky j e uspeo d a reši i taj važan de skripcioni problem kako jasno istaći različitost u vrsti od nosa koji glagolski predikat uspostavlja, s jedne strane, sa rečeničnim subjektom, a sa druge sa svojim objektom) . Mada su Chomskom u međuvremenu sa raznih strana stavljane primedbe o tome da irna jezika (oni su čak u ve ćini; mađarski je, recimo, takav!) koji, za razliku od engle skog (i ostalih predstavnika indoevropskog jezičkog sve ta), obličku oznaku zavisnosti ne priključuju zavisnoj, ne go upravnoj reči46, niko ipak dosad nije ozbiljno osporio umesnost davanja tako velikog značaja morfološkoj kom ponenti jezika u sintaksičkom opisu. 628. Budući da su padeži semantizovani (novija) teorija Chomskog vodi i o toj okolnosti računa - prvo se morfosin taksičke kategorije uvode u sintaksički opis, a potom im 46 V. npr. šta kaže o tome johanna Nichols u svome radu "Head-marking and dependent-marking grammar", Language Vol. 62, N° l, 1986, 56-1 19.

174


sc utvrđuje tzv. tematska uloga (engl. thematic role, od nosno - role; grčko slovo e upućuje na grčko poreklo izra za tema). Temom (engl. theme) se u generativnoj gramatici nazi va sve ono što se u rečenici iskazuje kao zatečeno bilo u nekom datom stanju, bilo na nekom datom mestu, ili kao podvrgnuto prelasku bilo iz jednog stanja u drugo, bilo sa jednog mesta na drugo, i što je, samim tim, neminovno "centar" saopštenja (otuda i izbor termina - tema!). Tema je, drugim rečima, imenica (zamenica) sagledana u svetlo sti svoje semantičke "padežnosti" (= svoga značenjskog odnosa prema rečeničnom predikatu) . Tim tako obuhvat nim semantizovanjem korišćenog termina udovoljava se zahtevu generativne teorije za maksimalizacijom poopšta vanja prilikom sintaksičkog opisa (veoma zapažen prodor u pravcu poštovanja tog zahteva učinio je, sredinom sedam desetih, učenik Chomskog Jeffrey Gruber47 svodeći sve pa dežne odnose na (metaforizovane) prostorne relacije48) . Što se tiče tematske uloge nekog datog padeža, pod tim generativisti imaju u vidu ono individualnije značenje koje udružena oblikuju sintaksička pozicija leksičke jedi nice o čijem se padežu radi i njena leksička semantika. Po Chomskom, svakom padežu sledi samo jedna tematska uloga (što je jedno od onih njegovih gledišta sa kojima se 47 jeffrey Gruber je svoje poglede izložio u knjizi "Lexical Struc tures in Syntax and Semantics". Amsterdam 1976. 48 Njegovstav je tu u sazvučju sa nekim shvatanjima u psihologi ji po kojima se naši kognitivni procesi uopšte zasnivaju na lokali stičkom sagledavanju stvarnosti, dok su projekcije tog sagledava nja nešto naknadno, sekundarno. Više podataka o tim shvatanjima naći će zainteresovani u knjizi: Ray S. jackendoff, "Semantics and Cognition". Cambridge 1983.


1 75

poslednjih godina pojedinci iz redova generativista poči nju sporiti)49• 629. Radeći na unapređivanju svoje teorije, Chomsky je, što je vreme više odmicalo, sve određenije ispoljavao poseb no interesovanje i za principe upravljanja i povezivanja (government and binding), a to znači za one mehanizme u našoj jezičkoj podsvesti koji nam omogućavaju da, pri ko municiranju, tačno razabiramo šta je na šta upućeno (koja zame nica na koju prethodno izgovorenu reč) , odnosno šta je praznoj kategoriji (engl. empty category) u iskazu kon trolor (engl. controler), tj. sa čime se neka glasovno nema terijalizovana, a podrazumevana jezička jedinica poistove ćuje (nije, recimo, izgovoren subjekt u zavisnom delu reče nice On je njoj rekao da čuva to pismo; u toj rečenici "kon trolor" može biti kako on, tako i ona, zavisno od toga šta se želi reci - da li Onje njoj rekao da on čuva to pismo ili Onje njoj rekao da (neka) ona čuva to pismo, tj. On je njoj re kao: čuvaj to pismoV50 Usmeravajući svoj sintaksički opis prema toj problemskoj oblasti, Chomsky je ogromno zadu žio jezičku nauku - izuzetno važan, a dotle jedva istraživao

49 Ray S. jackendoff, na primer, u svome radu "'The status of lhematic relations in linguistic theory'', Linguistic Inquiry 18, 1987, 369-41 1 ukazuje na pojedine lingvističke datosti koje ne idu u prilog uverenju Chomskog. 50 Problemom "kontrolisanja", a uz ilustraciju srpskohrvatskim jezičkim faktima (�to ndu domaću stručnu publiku može posebni je zanimati) , bavi se kompetentno članak: Draga Zec, "On Obliga lory Control in Clausa! Complements". zbornik ''Working Papers in Grammatical Theory and Discourse Structure. Interactions of Morphology. Syntax and Discourse". Masayo lida, Stephen Wechs lcr, and Draga Zec, editors. Stanford 1987, 139-168.

176


lingvistički problem anaforizacije51 dospeo je u mnogim sredinama, zahvaljujući prestižu njegove teorije, u prvi plan pažnje i temeljito razmotren iz različitih uglova. 630. Pravi značaj razrastanja teorije Noama Chomskog, smisao tolikih menjanja u njoj, pojava "šizmi" u redovima njenih zastupnika - sve to postaje potpunije sagledivo tek pošto se pažljivo razmotre sledeća uverenja koja je Chomsky poodavno prihvatio i od kojih ni dan danas ne odstupa: Čoveku su genetski date sposobnosti za to da svoj mi saoni svet obelodanjuje jezičkim putem52• Pretakanje mi saonog sveta u jezički obavlja se uz poštovanje određenih zakonitosti koje dejstvuju na način modula (v. § 6 19) . Nji hova se ukupnost manifestuje kao univerzalna gramatika čiji opšti principi i mogući parametri ustrojavaju temelje svakom ljudskom jeziku. Konkretna gramatika bilo kog od postojećih jezika sa svojim individualnim osobenostima nije ništa drugo do plod specifikovanja parametara uni verzalne gramatike. Prema tome, sintaksički opis treba da bude usmeren na univerzalnu gramatiku; pravilnim "fiksi ranjem" njene parametarske stvarnosti mogu se predvideti svi vidovi gramatičkih osobenosti sa kojima je moguće sre sti se u postojećem jezičkom svetu. Tim opisom se princi pi univerzalne gramatike moraju eksplicirati na način ja san, ekonomičan, elegantan, onako kako se to radi prili kom pripremanja kompjuterskog programa. Drukčije re-

51 Pod anaforlzacijom se i ovde, kao u tradicionalnoj lingvi stici, podrazumeva jezički postupak primenjen radi ukazivanja na ne�to �to je prethodno rečeno. s:z O tome se Chomsky vrlo određeno izjdnjavao mnogo pu ta, najpodrobnije u svome radu "On the biological basis of lan guage capacities", zbornik "Psychology and Biology of Language and Thought: Essays in honor of Eric Lenneberg". George A. Mil ler and Elizabeth Lenneberg, editors, New York 1978, 199-220.

Pravci u lingvistici JI

177

čeno, koliko su poopštavanja u tom opisu dobrodošla, to liko su redundantnosti nepoželjne; njih treba iz njega do sledno uklanjati. 63 1 . Držati se ovakvih uverenja znači, između ostalog, unapred pristajati na reviziju korišćenog teorijsko-metodo loškog aparata čim se ovaj pokaže, u bilo kom svom deta lju, ili nepodudaran sa psihološkirn datostima, ili protivu rečan realnim faktima jezika, ili nadomestiv boljim reše njem, tj . takvim koji određenije udovoljava zahtevu za ja snoćom, ekonomičnošću i maksimalizacijom poopštava nja. Spremnost na menjanje, jednom rečju, postojala je od početka i kod Chomskog i kod njegovih učenika; razli ke su se pojavile onda kad je trebalo konkretno odlučivati šta da se menja, koliko i kako. 632. Time što je izneo uverenje da se pravilnim sagleda vanjem parametara univerzalne gramatike mogu predvideti sve raznolikosti postojećeg jezičkog sveta, Chomsky je neiz memo zadužio jezičku nauku. Naime, mnogi su, ne bi li "proroka" podržali ili pobili, krenuli da podrobno istražuju taj svet, tako da sada raspolažemo većim znanjima o njemu nego ikada ranije, a sve novi i novi podaci i dalje neposusta lim tempom pristižu. Njih komentarišu i osvetljavaju izvr sni stručnjaci, na savremen način, metajezikom koji je pri stupačan svakom ko budno prati razvoj sintaksičke teori je, što samim podacima (koji su najvećim delom priku pljeni iz jezičkih sredina van evropskog i američkog konti nenta) u bitnoj meri povišava upotrebnu vrednost. Pozivanjem na "urođenost" principa univerzalne gra matike Chomsky je pokrenuo čitavu lavinu naučnih istra živanja čiji poduzetnici, stručnjaci raznih profila (psiholo zi, neurolozi, defektolozi itd.) , sjedinjuju svoje napore u stremljenju ka istom cilju: da dokažu ili opovrgnu isprav nost takvog pozivanja. Dosada još ništa nije definitivno ni

178


opovrgnuto ni dokazano, tako da su istraživački poduhva ti i dalje u toku; ali je zato na videlo dana izbrodilo neslu ćeno obilje novih informacija o kognitivnim procesima, o ustrojstvu mozga, sposobnostima učenja i pamćenja . . . Teško je ne složiti se sa ocenom pouzdanog znalca Fredericka Newmeyera53: teorija Chomskog je ravna veli koj, plodotvomoj revoluciji: ne, doduše, toliko po sop stvenim postignućima, koliko po delotvomim podsticaji ma, razasutim na mnogo strana.

5' V. Frederick J. Newmeyer, "Has there been a Chomskyan revolution in linguistics?". Language Vol. 62, N° l , 1986,1-18.

LINGVISTIKA U DEVEDESETIM GODINAMA

633. Ako je, u periodu do devedesetih godina, američ ka lingvistika bila, ne bez razloga, nazivana od strane poje dinaca "sintaksocentričnom", u devedesetim njoj taj epitet doista više ne dolikuje jer se, u toj deceniji, istraživačko interesovanje njenih stručnih snaga dobrim delom preo krenulo u korist semantike. Na proučavanju značenjskih problema pokazali su se, i pokazuju se, posebno agilnima ne samo predstavnici tzv Škole semantičara Zapadne obale, čije su teorijske vidike odredili glavni utemeljivači savremene kognitivne lingvistike, George Lakoff i Ronald Langacker1, nego i predstavnici tzv Škole semantičara MIT-a, a to su oni učenici Noama Chomskog koji i dalje, u mnogo čemu, uvažavaju osnovne postulate generativizma. lako se te dve "škole" oko raznih pitanja teorije i metoda sasvim razilaze, u jednom su ipak potpuno saglasne - u uverenju da su jezička značenja najdirektnije uslovljena funkcionisanjem ljudskih kognitivnih moći i da je stoga neophodno tu uslovljenost što temeljitije istražiti. 634. Sasvim je razumljiv� zašto se tdejni vaspitanici kog nitivizma toliko interesuju za semantiku - kognitivna lin.

.

1

Godina 1987. kada su potpunije obelodanjena njihova teo

rijska uverenja - Lakoff 1987 i Langacker 1987 - svakako će osta ll

značajan datum u istoriji lingvistike.

180


gvistika je doktrina koja proučavanje odnosa između miš

ljenja i jezika proglašava najvažnijim naučnim zadatkom. Zagovornici te doktrine ubeđeni su u sledeće: da poj movni sistemi koji se oblikuju unutar ljudskog mentalnog sklopa služe kao polazna baza za uobličavanje semantičkih datosti svakoga jezika; da ti sistemi ne odslikavaju sobom postojeću stvarnost, već naše viđenje te stvarnosti, a ono je, po prirodi svojoj subjektivno - određeno ne samo ličnim, nego i kolektivnim iskustvom, tj. kulturnim nasleđem koje čoveku nameće neke konvencionalizovane predstave o to me šta je šta; da jezičke jedinice ntsu po sebi svojevrsni "kontejneri" značenja, već samo specifična sredstva pomoću kojih se na mentalnom planu aktiviraju o d re đ e n e z o ne našeg znanja o stvarima, unutar kojih je to znanje na enci klopedijski način sređeno; da između značenja iskazanih gramatičkim sredstvom i onih iskazanih leksičkim putem ne postoji nikakva bitna razlika. 2 Oni posebno ističu da se stvarnost konceptualizuje i zavisno od perspektive iz koje je mi percipiramo. Čovek, naime, raspolaže i darom subjektiv nog oslikavanja (engl. termin imagery) stvarnosti, tj. spo sobnošću da jednu mislima obuhvaćenu situaciju sagleda va, i potom prikazuje, na različite načine - iz ovog ili onog razloga on će istaći detalj X u njoj, a zanemariti detalj Y, ili obrnuto (karakteristično je, recimo, da za iskazivanje istog vremenskog pojma 'osam sati i trideset minuta' Srbi i Nemci

2 I mnogi drugi vodeći lingvisti sveta, koji inače nisu nepo sredno uključeni u unapređivanje kognitivne lingvistike, imaju o tom konkretnom pitanju identične poglede. Tako nam Poljkinja Anna Wierzbicka, na primer, u jednoj prilici, ovo poručuje: "Ne ma takvih stvari kao što su 'gramatičko značenje' ili 'leksičko značenje'. Postoje samo leksička i gramatička s re d s tva kojima se značenja prenose, mada se čak ni ona ne mogu sasvim preci zno međusobno razlikovati" - Wierzbicka 1988:8.


181

koriste izraz u kojem se pom inje pojam 'devet' -pola devet !halb neun, a Englezi i Francuzi izraz u kojem se pominje 'osam' - halfpast eight! huit heures et demi) .3 635. Po kognitivistirna, sve gramatičke konstrukcije predstavljaju sobom svojevrsne ko nve n c ij al i z o v a n e o b ra s c e koji služe za obelodanjivanje određenih pojmov nih datosti. Sintaksička jedinica nazvana klauzom (engl. termin clause) služi, na primer, tome da linernim nači nom prikaže onu složenu pojmovnu celinu kojom se u našoj svesti oličava d o gađaj . Gramatika svakog jezika ima na raspolaganju potrebna sredstva - i morfološka, i sintak sička, i intonaciona - da jezičkim putem organizuje oba veštenja o komponentnim delovima te jedinstvene poj movne celine. Na najvišem nivou organizovanja klauze podela na subjekat i predikat svodi se, u stvari, na kon vencionalnu proceduru namenjenu tome da neko od uče snika događaja o kojem je reč bude izdvojen kao primar na "persona na sceni", tj. kao ona početna tačka od koje nastaje dalje "ocrtavanje11 događaja datom klauzom . 636. Konceptualizacije se, upozoravaju kognitivisti, na laze pohranjene u različitim kognitivnirn domenima ljud skog uma. Pod kognitivnim domenom treba razumeti poj movnu konfiguraciju, često veoma složenog karaktera, satkanu od naših znanja o nečemu, od naših poimanja stvari, a s pogledom na koju se pojedinačni pojmovi bliže određuju (pojam 'neženja', recimo, ne bi mogao postojati ' Ronald Langacker, objašnjavajući šta su teorijski temelji kog

nitivne lingvistike, nekoliko je puta posebno istakao ovo svoje uve renje: sloboda u odnosu na izbor načina na koji će se konceptuali

zovati neka siruacija od ključnog je značaja za jezičku upotrebu; to je, u stvari, p o kre t a č ka s n aga g r a m a t ! ka l izova n j a - Langa cker 1990.

182


u jednoj ljudskoj zajednici kojoj je potpuno nepoznato podrazumevanje činjenice da se odrasli muškarci, kad-tad, po pravilu ožene) . U kognitivnim domenima se, u stvari, ču vaju najrazličitije s h e m a t izovane4 s l i ke mogućih zbiva nja u svetu, nastale na temelju naše spoznaje nekih viđenih događaja, nekih situacija i glavnih učesnika u njima. Po uče nju kognitivista, prirodu značenjskog sadržaja nekog jezič kog izraza određuje pre svega to sa kojim se kognitivnim do menom lkognitivnim domenima5 taj sadržaj povezuje, što, međutim, ne znači da je on, samim tim što je tu povezanost ostvario, ujedno i konačno uobličen; u određenim prilika4 Još uvek su "na dnevnom redu" (već poodavno započete) teo rijske diskusije o tome da li su s h e m a t izovano strukturirane sli ke proizašle iz strukture iskustva, što će reći - indukovane nepo srednim okruženjem (kao što se to smatra, na primer, u radovima Lakoff l Johnson 1980 iJohnson 1987) ili su one, u stvari, urođene datosti (kako su skloni da veruju, recimo, Ronald Langacker - Lan gacker 1993 ili Paul Deane - Deane 1996). Inače, takve holističke slike sastavljene od različitih shematskih elemenata, u koje se uključuju događaji, situacije, pa učesnici u tim događajima l situa cijama , kao i postojeći odnos među njima, pominjao je još sredi nom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina Charles Fil lmore zasnivajući svoju semantičku teoriju poznatu pod nazivom frame semantics (v. § 648) . 5 Specifičnost svakom "kognitivnom domenu" daje v rs ta poj mova njime obuhvaćenih, tj. to da li su posredi pojmovi o emocija ma, ili o prostornim odnosima, ili o delovima ljudskog tela, ili o uzrokovanju itd. Anna Wierzbicka je svojevremeno (u radu Wier zbicka 1988 : 1 5) , iznela predlog (koji poslednjih godina, u poje dinim sredinama, nailazi na odgovarajući odziv) da se, posred stvom konkretnih jezičkih datosti, ti domeni prouče - prvo u sva koj jezičkoj sredini posebno, a potom da se dobijeni rezultati u po rede, što bi, po njenom uverenju, doprinelo da se bolje sagleda šta je kod ljudi, na mentalnom planu, univerzalno, a šta nije.


183

ma, pod određenim uslovima, najrazličitije asocijacije mo 6 gu biti relevantne za njegovo definitivno uobličavanje .

63 7. Po uverenju kognitivista, čovek, pri svom jezičkom

ispoljavanju, samo primenjuje ono što mu nalažu njegove urođene kognitivne sposobnosti, a u te se ubraja, pre svega, sposobnost

kategorizovanja,

tj. umeća da se razazna šta je

šta na osnovu promatranja, poređenja i prepoznavanja is poljenih obrazaca ponašanja. 7 Pojave se svrstavaju u odre đene kategorije po kriteriju njihove m e đ u s o b n e s l i č n o s

t i , a taj nije u svim ljudskim sredinama identično koncipo

van, Naime, nepobitna je činjenica: mnoge od kategorizaci ja univerzuma koje smo mi, svesno ili nesvesno, usvojili imaju, u suštini, ko n ve n c io n a l n i k a r a k t e r , u tom smi slu što su zasnovane na istorijskom predanju i na važećim socijalnim normama, pa su stoga u velikoj meri specifične za svaki dati jezik, ponekad čak i samo za neki dati dijalekat. Otuda bi se teorija kategorizovanja mogla, eventualno, bavi ti iznošenjem više ili manje uverljivih pretpostavki o tome kakvi bi se sve kategorijalni sistemi mogli (odnosno ne bi mogli) na zemljinoj kugli naći, ali ne i predviđanjima toga šta će se sve jednoga dana zateći svrstano u neku datu kate

goriju koja je svojstvena r!ekoj datoj kulturi, odnosno ne

kom postojećem jeziku (Lakoff 1987:96) .

6 U svome radu Langacker 199 1 :445 ovaj vodeći kognitivista lsliče da se, po teoriji koju zastupa, integralnim delovima znače nja jezičkog iskaza smatraju sve vrste odnosa uspostavljenih u 1 renutlru komunikativnog čina, kako između onoga ko govori i c 111oga kome se govori, tako i između svakog od njih ponaosob prema informativnoj sadržini izrečenog. 7 Kategorizovanje je od prvorazredne važnosti za funkcionisa nje ljudskog roda - to je glavni način na koji mi osmišljavamo naša l11kustva, primetio je, još 1987. godine, George La.koff (Lakoff 1 9H7:XI) .

184


638. Osobine odlučujuće za svrstavanje neke date po jave baš u tu i tu, a ne u neku drugu kategoriju, mogu biti u nejednakom broju ili stepenu istaknutosti zastupljene. U zavisnosti od te okolnosti, o kojoj ljudski um i tekako vodi računa, unutar kategorije u koju se data pojava svr stava njoj se dodeljuje odgovarajuće mesto - ili centralno, ili malo dalje od centralnog, ili sasvim na periferiji8• Peri ferni se članovi neke date kategorije uvek po nečemu raz likuju od centralnog, tzv. prototipskog člana, a između se be ne moraju biti ni po čemu posebno slični, osim po či njenici da svaki od njih otelotvoruje sobom jednu od mo gućih ekstenzija9 datog prototipa. Pri tom velika većina ka tegorija uključuje u sebe i pojave n e d o vo l j n o razgra n i č e ne u odnosu na neke druge - takve koje u date kate gorije ne spadaju. Drukčije rečeno: većina se kategorija odlikuje nedovoljno čvrstim, tj. lab avi m (engleski ter min: fuzzy) granicama. 10 8 Shodno izražajnoj praksi kognitivista, reći za neku kategoriju da ispoljava s t r u k t u r i r a n o s t rad i j a l n o g t i p a (radia/ struc turing) znači ustvrditi da se u nju uključuje jedan centralni član oko kojeg su okupljeni ostali članovi iste kategorije. 9 Termin ekstenzija (engl. extension) označava u kognitivnoj lingvistici prenošenje jedne date shematizovane slike iz jednog kognitivnog domena u drugi. 10 Još je početkom osamdesetih godina, u radu Foley l Van Valin 1984, dat odsudan doprinos potvrđivanju ispravnosti teori je o "labavim granicama" između najrazličitijih konceptualnih da tosti i njima odgovarajućih jezičkih pojava. Ti su, autori, naime, pokazali da tradicionalni kriteriji za razlikovanje koordinacije od subordinacije nisu dovoljno konzistentni i da ne zadovoljavaju sve slučajeve registrovane u jezičkom svetu. A početkom devede setih Adrienne Lehrer je ovo izričito naglasila: ')edna od funda mentalnih postavki prototipske teorije sa dalekosežnim znača-


185

639. Među fundamentalne postu late kognitivne lingvi stike spada i to dapolisemija ne samo da nije nikakav neobi čan, izuzetan fenomen, već je, naprotiv, nešto sasvim pri rodno, normalno, pa smo mi dužni nju takvom i prikazivati u lingvističkoj teoriji (Langacker 1988: 50) . Ona nastaje kao plod naše pojmovne organizovanosti, koja je takva da izme đu raznih kognitivnih struktura, kao i između jedinica svake od njih, postoje regularni, s i s t e m s k i odnosi (Lakoff 1987: 1 3) . Za leksičke jedinice je, u stvari, upravo t i p i č n o da budu polisemične, naglašavaju kognitivisti. Oko jedne centralne, p ro t o t i p s ke semantičke vrednosti stvara se splet manje ili više perifernih značenjskih nijansi, a kakvih ih sve u kojem slučaju može biti, to nije u potpunosti pred vidljivo, mada je, s druge strane, jasno da tu ništa neće ispa sti proizvoljno - što se god razvije iz jednog semantičkog jem za semantičku analizu jeste uverenje da pojmovne jedinice, pa otuda i značenja reči, imaju gotovo uvek labave granice". Lehrer 1990: 369. Toj njenoj izjavi odgovarajuću podršku su dali rezultati istraživanja toga kako se u jezičkom svetu razlikuju zna čenja 'jesti' i 'piti', koji su objavljeni u radu Williams 199 1 . Ispo stavilo se da čak ni u engleskom, kao ni u tolikim drugim jezici ma, tu razlikovanje nikako nije sasvim dosledno sprovedeno. Za paradajz čorbu, recimo, koju je upravo kašikom pokusao iz neš to dublje posude, govorni predstavnik engleskog jezika neće re ć i : "pojeo sam je", već: "popio sam je" (Williams 1991 : 33 1 , nap. · l ) . Na ovom bi se mestu valjalo setiti i te činjenice da je još dav no, početkom sedamdesetih godina, William Labov eksperimen talnim putem dokazao da se oštre granice između pojedinih po suda u domaćinstvu ne mogu povući (Labov 1973) . A što se tiče �ramatičkih kategorija, u radu Heine 1993 vrlo je uverljivo pokaza no kako tzv. pomoćni gramatički oblici (engl. termin auxiliaries) tu "labavost granica" egzemplillkuju samom činjenicom da se u jt·zicima javljaju gramatikalizovani na d va načina: i kao sam ostal m· glagolske reči, i kao nesamostalne aft.ksal"e morfeme.

186


centra ima neku svoju kognitivnu motivaciju, koja je čak če sto usaglašena sa nekim opštim obrascem, odnosno prin cipom pojmovnog ustrojavanja (Lakoff 1987:283) . 1 1 640. Fenomen kategorizovanja, koji j e jedan o d osnov nih predmeta razmatranja u kognitivnoj lingvistici, temelji se, kako je to lepo fonnulisao John Taylor (Taylor 1989:VIII), "na sposobnosti ljudskog bića da uoči slično u različitom" . Međutim, to biće ima i tu osobinu da, kad god je to iole moguće, dovodi jednu pojavu u neposrednu vezu s dru gom, pa da to, pri komuniciranju, na odgovarajući način iskoristi. Kada se, na primer, unutar neke složene pojmov ne celine vrlo jasno razabira koliko je čvrsta povezanost njenih konstituentnih delova, ljudima postaje zgodno da se m e to n i m ij s k i izraze - pamenu, recimo, ime pozna tog slikara, a imaju na umu ne njega, nego njegovu sliku (up. Danas je prodat još jedan Pikaso i sl.) ili kažu o vo začu ono što se ne tiče njega samog nego njegovog auto mobila (up. Milan će se parkirati ispred igrališta i sl.) . "Normalni konceptualni sistem čoveka, na osnovu kojeg on misli i dela, u osnovi svojoj je metaforičan", konstatova li su, još 1980. godine, George Lakoff i Mark Johnson (La koflJohnson 1980:3) , a suština metafore se svodi na "razu mevanje i doživljavanje jedne vrste pojave posredstvom druge" (up. zrela ličnost, brza hrana i sl. ) . I metafora i me tonimija su danas, početkom XXI veka, jedna od omiljenih 11 Rad Lutzeier 1997, na primer, spada u one· (danas sve broj nije) napise koji obaveštavaju zainteresovane o čemu se sve u stručnim krugovima raspravlja kad je o polisemiji reč. Tom se fe nomenu, inače, poklanja izuzetna pažnja već i zbog toga što mnogi stručnjaci dele mišljenje Eve Swee.:zer da nema promena u značenju bez posredstva polisemije ('no historical shift of mea ning can take place without an intervening stage of polysemy" Sweetzer 1990:9) .


187

tema razmatranja u teorijskoj lingvistici. 12 Mnogi stručnjaci, i to ne samo iz redova kognitivista, dele mišljenje koje je, još 1989. godine, izneta Elizabeth Traugott (Traugott 1989 :49) da su metaforijski mentalni procesi glavni faktori u inicira nju značenjskih promena, mada treba i ovo reći: u posled nje vreme bivaju sve brojniji glasovi onih koji se pitaju ni su li možda, bar za ishode kategorizovanja, metonimijske asocijacije važnije od metaforskih?13 jednom rečju, u raz ne, trenutno vrlo aktuelne teme sporenja među stručnja cima ubraja se i problem pravilnog hijerarhizovanja z n a 1 č a j a metafore i metonimije za ljudski jezik. 4 64 1 . Sredinom devedesetih počelo se u lingvističkim krugovima ispoljavati interesovanje za tzv. d i n a m i ku ka t c gorizova n j a , tj. za to kako se pojmovne kategorije uvo de u naš misaoni svet, dokle u njemu ostaju u svom izvor nom obliku, a šta sve potom može doprineti tome da se, u 12

Vodeći teoretičari nisu propustili, prethodne decenije, da

' 1vo istakn\!: figurativno izražavanje ne daje nikakav nov podatak ' , svetu u kojem živimo, ali daje značajna obaveštenja o našoj

k1 mceptualizaciji toga sveta; u stvari, već sama mogućnost meta

j, 1 ričnog saopštavanja autentično svedoči o tome da na mental '" 1 m

planu postoje takvi procesi koji čine da se jedna data kon

, ·c· ptualna oblast lako podaje rekonceptualizovanju , tj. reorgani

/ o&dji

1�

po modelu neke druge konceptualne oblasti.

O nerasvetljenom međusobnom odnosu između metafore all . 1 99S : 1 59-204, gde se taj problem pominje pod zajedničkim (ad l�t�e iskovanim!) terminom metaphtonymy. .. U radu Kakridis 1998:355 stručnjacima se posebno skreće 1

mctonimije govori se, na primer, u knjizi Goossens et

poa>.nja na ovo: uprkos činjenici da se u poslednje vreme upadlji v' , veliki broj stručnih napisa posvećuje problemima metafore i

n u· t c mimije, međusobni odnos tih dveju pojava još je daleko od

l• 'Mil da bude valjano osvetljen.

188


nekim slučajevima, njihova izvorna priroda izmeni. U ta kvom interesovanju prednjače zagovornici tzv. vantage theory, tj. teorije o "preimućstvu izabranog ugla gledanja na stvari", koja je globalno zacrtana u radu MacLaury 1995. Istraživači koji su se toj teoriji priklonili smatraju da je za pomenutu dinamiku najodgovorniji izabrani ugao iz kojeg čovek procenjuje šta je najizrazitija osobenost "kan didata" za kategorizovanje da bi zatim njega, na osnovu nje, svrstao baš ovamo, a ne onamo. Ti su istraživači uve reni da se kognitivne kategorije između sebe razlikuju pr venstveno po tome što se neke od njih konstituišu zavisno od slobodno izabranih polazišta u toj proceni, dok je za konstituisanje drugih obavezno procenjivanje iz jedne od ređene vizure. Aktuelna ispitivanja predstavnika vantage theory idu za tim da što podrobnije osvetle sve relevantne pojedinosti u vezi s "dinamikom kat�gorizovanja", zato što uviđaju koliki bi značaj potpunije teorijske spoznaje na toj strani mogle imati za našu kvalitetniju upućenost u osnov ne probleme lingvističke semantike. 642. Okrenutost savremene lingvističke misli ka što sve stranijem sticanju uvida u odnos između konceptualnog i jezičkog privela je naučnoj pažnji, pored svega drugog, i operativnu moć tzv. principa pojmovne bliskosti (v. Han sen 1994) . Taj princip ljudi primenjuju pri konstituisanju svojih iskaza, a on, budući takav kakav jeste, svedoči sobom da su naše spoznaje stvari u određenom smislu regulatori ponašanja leksičkih jedinica na sintaksičkom planu. Radi se, naime, o sledećem: kad se pridevski atributi postavlja ju uz imenicu, oni se nižu jedan za drugim po redosledu koji odgovara pojmovnoj bliskosti imenovanih svojstava sa onim što ona imenuje. Tako će se, na primer, odredbe le pa, crvena i kožna, upotrebimo li ih uz imenicu torba, obavezno iskazivati tim redosledom (lepa, crvena, kožna


189

torba) , i to zato što je tu predmetu sa nazivom torba u pojmovnom pogledu najbliža materijalna osobina 'koji je sačinjen od kože' , a najdalja subjektivna evaluacija 'lepa' . 643. Krajem osamdesetih godina uveliko se počelo go voriti o funkcionalnoj sintaksičkoj teoriji kao posebnoj teorijskoj oblasti kognitivne gramatike. U svojoj knjizi (La koff 1987: 58-64) , George Lakoff je objasnio da se pod ter minom funkcionalna sintaksička teorija u kognitivizmu podrazumeva takav prilaz sintaksi koji počiva na uverenju da se sve jezičke kategorije, uključujući i one koje pripa daju sintaksičkom nivou, organizuju po istom modelu po kojem i kognitivne, a to praktično znači da svaki gramatič ki fenomen ima svoju neposrednu kognitivnu motivaciju. Što se samih sintaksičkih struktura tiče, one se konstituišu uvek u punom skladu sa principima organizovanja diskur sa, a ti su u suštini, tj. i na mentalnom planu, metaforič m )g karaktera, iz čega bi trebalo zaključiti da je metafora jc.·dan od ključnih regulativnih faktora u procesima struk t uriranja iskaza. 644. Već početkom devedesetih godina zagovornici kognitivizma su pristupili i razvrs tavanju rečeničnih tipova po kriteriju njihove saobraznosti onom strukturnom mo t ldu koji se smatra prototipskim. Po Roberti Corrigan ( < :orrigan 199 1) , na primer, prototipska engleska rečenica I m a ova svojstva: izjavna je (a ne upitna), potvrdna je (a m· odrična) , aktivna je (a ne pasivna) . Pitanja, posebno nt'gativna pitanja, najudaljenija su od prototipa, i to iz dva razloga: i zato što ne utvrđuju sobom ono činjenično sta njt' koje im je "uslikano" u značenju, i zato što se njihova udaljenost od prototipa obavezno signalizuje nekim po "dmim sintaksičkim oformljenjem - drugačijim redom re ,, l , n a primer. Krajem decenije istraživačka pažnja se sve lntc.·nzivnije usmerava na traženje adekvatnog objašnjenja

190


pojedinim bitnim sintaksičko-semantičkim pojavama. Ta ko se, recimo, u radu Langacker 1997 razmatra odnos koji postoji između svojstva konstituentnosti (tj . činjenice da je nešto nečemu konstituent) i same kategorije zavisnosti kao takve, kao i odnos između postojećih gramatičkih re lacija i odgovarajućih konceptualnih struktura, dok se u knjizi Stassen 1997 pojam intranzitivne predikacije sagle dava ovako: ta predikacija irna, na našem mentalnom pla nu, svoj poseban "kognitivni prostor", a taj se sastoji od četiri poddomena koji odgovaraju distinkciji sledećih se mantičkih klasa predikata: događajni predikat, osobinski predikat, predikat i svrstavanja u određenu klasu i lokaci oni predikat. Što se pojma tranzitivnost tiče, i on je, razu me se, u tom završnom periodu decenije dobio svoja od govarajuća stručna "viđenja"; u radu Lindvale 1998, na pri mer, izneto je mišljenje da njega, na mentalnom planu, konstituiše udruženost dvaju semantičkih svojstava - dina mizma i ograničavanja. 645. Kognitivisti se, naročito poslednjih godina, veoma trude i oko toga da što tačnije protumače i sam fenomen gramatikalizacije, osvetljavajući ga iz najrazličitijih uglova. U knjizi Heine 1997: 181 nailazimo, recimo, na umesnu opasku o tome da taj fenomen na bitan način karakterišu ove dve tendencije: da proces gramatikalizovanja započne značenjskim promenama, pa da se tek potom izvrše i strukturalna preinačavanja, s jedne strane, a s druge da novonastale gramatičke formacije ipak zadrže i ponešto od svojih nekadašnjih značenja i/ili upotreba. 646. Po uverenju pojedinih kompetentnih stručnjaka (v. na primer Newmeyer 1998) u karakteristična obeležja lingvističke teorije s kraja proteklog milenijuma ubraja se i evidentna nepremostivost razlike u tom "funkcionalnom" pristupu sintaksi kognitivista i onog formalističkog koji je


191

svojstven pristalicama generativizma. Kognitivisti, naime, i dalje čine ono što su od početka fundiranja svog teorij skog viđenja jezika činili: oni sintaksičkoj komponenti je zika odriču svaku autonomiju; na sintaksu gledaju kao na svojevrstan sistem konvencionalne simbolizacije, naglaša vajući pri tom, prvo, kako su govorni predstavnici svakog jezika vični ne samo tome da razaznaju konvencionalno semantizovane modele po kojima fonološke datosti bivaju korišćene za iznošenje određenih značenja, nego i da ta značenja protumače i, drugo, kako upravo ti shematizova ni modeli, kao takvi, zavređuju produbljeniji naučni opis, ;a ne tamo neke posebne "frazne strukture" za koje su se �vojedobno zalagali generativisti i koje oni u poslednje vreme pokušavaju da poprave ne bi li se ikako u njima mogao verodostojno sagledati neposredni odraz određe ne kognitivne realnosti. Stoji, međutim, činjenica da vrsta informacija koje su ko d imne u tzv. fraznim drvetima - a to su linearni poredak, Kr.tmatičke kategorije kao takve, pa hijerarhija deo/celina doista j e s u relevantne dimenzije gramatičke organizaci ,,. , tako da se o toj okolnosti mora u svakom slučaju voditi r;ll'una pri sveukupnoj deskripciji jezičkog fenomena. 64 7. U drugoj polovini XX veka pred jezičku nauku is krsto je ovo izuzetno važno teorijsko pitanje: koji su to t • pš t i principi koji regulišu "ucrtavanje" određene značenj like sadržine i u određene sintaksičke funkcije? Drugim re ,� l m a : zašto baš da se, na primer, vršilaštvo po pravilu po v•·zujc sa rečeničnom funkcijom subjekta, a trpljenje sa l u n kcijom objekta, a ne obrnuto? Svojedobno je Charles 1 1 11lmore, objavljujući svoj poznati rad Fillmore 1968 o "p;�dežnim ulogama", zastupao stanovište da je takvo hije l .trh izovanje tih "uloga" na planu sintakse u stvari posledi • .t hijerarhije koja je među njima postavljena na mental-

192


nom planu, a po kojoj se, između ostalog, prednost daje vršiocu radnje nad njenim "trpljačem". I početkom deve desetih godina bilo je uglednih autora koji su se u tome saglašavali s Fillmoreom - Jane Grimshaw, rečima (Grim shaw 1990) , ali su se potom javili i glasovi onih po čijem uverenju tek uvid u leksičku semantilru predikatskog gla gola daje pravi ključ za razumevanje regulativnih principa koje čovek primenjuje pri konstituisanju neke date rečeni ce (v. npr. Levin l Rappaport Hovav 1995) .

648. Inače, što se Fillmorea tiče, on nije zaslužan samo

zbog toga što je svojim proslavljenim viđenjima padežne problematike stavio na dnevni red opštelingvističkih di skusija teorijski pojam na koji je, u sledećim decenijama, primenjivan termin

tematska uloga,

već i zato što se me

đu prvima u svojoj sredini počeo sistematski osvrtati na pitanje povezanosti ne samo sintaksičkih datosti nego i leksičke

semantike

jezika s

određenim

ko g n i t iv n i m

s t ru kt u ra m a uspostavljenim n a mentalnom planu. Još 1968. godine, dok je držao u žiži pažnje sintaksič ko-semantičlru strukturu predikatskog glagola, on je po čeo da operiše pojmom okvir (frame), podrazumevajući pod njim međe preko kojih se dalje ne protežu one kon ceptualne datosti iz kojih potom neposredno "izranjaju" određena jezička značenja. Početkom devedesetih, on je već bio uveliko afirmisan kao osnivač tzv

tike (frame semantics) ,

.

okvirne seman

čiji su principi najpotpunije izla

gani u radovima Fillmore 1982, Fillmore 1984, Fillmore

1985 i Fillmore l Atkins 1992, a koja i danas ima ugledne

zagovornike u stručnom svetu.

649. Glavno teorijsko uverenje okvirnih semantičara sastoji se u totne da treba napustiti tradicionalno važeći po stulat u leksikologiji o tzv

.

semantičkim poljima

- nije tač

no, smatraju oni, da se međusobne relacije značenja pojedi-


193

nib reči uspostavljaju direktno; do njih dolazi isključivo p o sred n i m p u t e m , preko povezanosti tih značenja s odre đenim, a zajedničkim im, i d e n t i č n o u o kvire n i m seman tičkim temeljima. Tip analize značenjskih datosti u duhu pristupa okvirne semantike trebalo bi, po njima, integrisati u teoriju leksikona, s tim da ta teorija istovremeno vodi ra čuna i o gramatičkim, a ne samo o leksičkim informacijama. Svaku razmatranu leksičku jedinicu bilo bi, pri tom, neop hodno snabdeti opisom njene valence, tj. svim onim i se mantičkim i sintaksičkim podacima koji su relevantni za na šu spoznaju toga, prvo, kakvo neposredno i posredno okru ženje toj jedinici odgovara i, drugo, šta ona može, sa svoje strane, da doprinese strukturama u koje bi se uklopila. 650. Fillmore je, inače, danas intenzivno zaokupljen i svojom gramatikom konstrukcije (construction grammar) čija su načela izložena već početkom devedesetih, u knjizi Fillmore lKay 1993. Ta se gramatika bavi pravilima povezi vanja (linking rules) . Reč je, naime, o uočavanju pravila na osnovu kojih datosti svojstvene sintaksi, semantici, dis kursnoj strukturi i pragmatskom nivou jezičke ostvareno sti stupaju u međusobnu vezu ispoljavajući se u vidu od ređenih konstrukcija čija se samobitnost i identifikuje na osnovu činjenice da je, u datom slučaju, primenjeno to i to, a ne ovo ili ono pravilo. 65 1 . Tematske uloge (v. § 660) nominalnih reči postale su nezaobilazan predmet razmišljanja mnogih vodećih lin )..JVista najrazličitijih teorijskih opredeljenja već početkom sedamdesetih godina, zahvaljujući odjecima koje je dobila studija Fillmore 1968. Intenzitet te zainteresovanosti nije ni dan danas posuknuo. Činjenica da takvu "ulogu" nomi nalne leksičke jedinice oblikuju, u značenjskom pogledu) Istovremeno i njena sintaksička pozicija i njena leksička semantika odredila je sobom pravce kojima su se kretala l

194


kojima se kreću pomenuta razmišljanja, a ona su, od pr vog trenutka, bila od posebne važnosti upravo za genera tivne sintaksičare. Njima je, naime, bilo bitno odrediti se prema tome kako, prilikom generativnog opisa, predstavi ti predikatske "argumente" (v. § 533) i, shodno tome, ade kvatno predstaviti moguća "dešavanja" u jeziku pri obrazo vanju pasivnih konstrukcija, pri osvetljavanju anaforizaci je, pri izboru kontrolora (v. § 66 1) itd. 652. Još krajem 90-ih, George Lakoff (Lakoff 1977 i La koff lvan Oosten 1977) je zadužio lingvističku teoriju svo jim umesnim zapažanjem o tome da je, od svih mogućih se- . mantičkih odlika prototipski ostvarenog vrš i o c a predikat ske radnje, sintaksički najznačajnija ta da je za tu radnju on, tj. dati vršilac, n e p o s re d n o o d govo ra n . Ljudi, ispostavi lo se, na prvom mestu upravo tu odliku povezuju sa funkci jom rečeničnog subjekta, o čemu svedoči činjenica da u jezi cima nisu retke rečenice tipa Ta se bluza lepo pere, gde je imenici bluza dodeljena subjekatska sintaksička služba zbog asocijacije sa tim da ono što je njome iskazano ima takvu prirodu da je upravo ta priroda n a j o d govo r n i j a za to kako teče vršenje imenovane radnje. 653. Izlažući svoju teoriju o tematskim ulogama, Filimo re je zastupao uverenje da su one univerzalne, verovatno čak urođene, kognitivne kategorije, što će reći da prethode jeziku ili su bar nezavisne od njega. I Chomsky je, počet kom 80-ih godina (Chomsky 1982) , napominjao kako se tu radi o konceptualnim jedinicama, takvim koje se na ni vou tzv. logičke fonne javljaju pre jezičkih elemenata. Na samom pragu devedesetih, jackendoff je izjavljivao kako tematske uloge nisu neke sintaksičke datosti, već datosti naše konceptualne strukture Qackendoff 1990:46) , a kra jem te decenije oackendoff: 1997) , još je odlučnije insisti rao na tome da njih nikako ne treba, pri generativnim opi-


195

sima, smeštati direktno u sintaksičku komponentu jezika. S druge strane, tokom devedesetih, sve su se češće čuli i takvi glasovi merodavnih da se komplikovani teorijski pro blem tematskih uloga neće adekvatno osvetliti ako se naj zad, na odgovarajući način, ne povede računa i o značaju koji ima l e k s i č ka s e m a n t i ka za njihovo konstituisanje (v. na primer Dowty 1991 i Barker 1998) . 654. U stvari, u završnoj deceniji veka odavno je već bi lo jasno formulisana u nauci o jeziku i ovo pitanje: koji su to opšti principi koji regulišu "ucrtavanje" semantičkih ar gumenata u sintaksičke funkcije?15 Počev od samog Fillmorea (1968), mnogi su, između ostalih jackendoff (1990) i Grimshaw (1990), pomišljati na Lo da tu odsudnu ulogu igra h i j e ra rh izova n o s t p o značaj u , dodeljena tim "argumentima" na kognitivnom planu, pa su se, shodno tom uverenju, u stručnim krugo vima počeli sastavljati odgovarajući spiskovi tematskih uloga sređenih po hijerarhijskom kriteriju - jedan takav spisak, na primer, koji je, kad se pojavio, imao vrlo povolj nih odjeka, a koji na piVo mesto stavlja vršioca radnje, a na poslednje lokativnu dopunu, priložen je u radu Bre soan l Kanerva 1989. Kasnije, međutim, preovlađuje miš ljenje o tome da o pomenutom "ucrtavanju" odlučuje na �c asociranje određenih značenjskih datosti s određenim semantičkim tipom glagola (Levin 1993, Goldberg 1995, Levin l Rappaport Hovav 1995) , dok radovi kao Dowty 1991 l Wechsler 1995 upućuju i n a to d a ne samo leksička seman tika predikata, nego i sam tip događanja (event-type) o ko jem data rečenica referiše može, svojom specifičnošću, une koliko korigovati uobičajeno hijerarhijska razvrstavanje u 15 Teorijska viđenja usredsređena na taj problem pojedinci nazivaju teorijama povezivanja (ltnking theories) .

196


tom spoznajnom domenu (event-type je termin za nov opštelingvistički operativan pojam danas sve češće koriš ćen u semantičkim proučavanjima jezika) . 655 . Spiskovi "uloga" ("vršilac radnje", "njen korisnik", "korišćeno sredstvo" itd.) koji su sastavljani tokom posled nje tri decenije pokazuju se upadljivo nepodudami izme đu sebe u pogledu b ro j a obuhvaćenih semantičko-sintak sičkih jedinica (poseban osvrt na tu okolnost dat je u radu Parsons 1995:637, nap. 5) . Uz to se nijedan od njih nika ko ne može smatrati iscrpnim, što je i napominjano, u ra znim prilikama, u stručnoj literaturi. 16 Karakteristično je, recimo, da, u svome radu Dowty 1989, David Dowty, ima jući u vidu engleske rečenice koje po tipu odgovaraju na šim rečenicama (a) Pera je visok koliko i Doka i (b) On svira Betovenovu sonatu, postavlja ovo pitanje, ne nalaze ći mu, doduše, pri tom odgovora: koje su to, od znanih "tematskih uloga", egzempliftkovane - u slučaju (a) reče ničnim konstituentom Doka, a u slučaju (b) rečeničnim konstituentom Betovenovu sonatu? 656. Upravo zbog takvih primera nepodatnih uobičaje nom razvrstavanju potegnuti su i u ovoj istraživačkoj obla sti poznati kriteriji kognitivne lingvistike: "uloge" su sagle dane kao specifične konfiguracije određenih semantičko sintaksičkih obeležja, i to takve koje se u jeziku ne ostva ruju samo na p ro to t i p s ki n ač i n , već i sasvim netipično, kao svojevrsni "prelazi" od jedne prototipski otelotvorene semantičko-sintaksičke jedinice do neke druge, zadržava16

Ljudi su, u brojnim diskusijama vođenim na tu temu, podse druge na poznatu činjenicu da je dosad najpotpuniji spi sak značenja koja su se pokazala iskazivim padežnim formama ob javljen u knjizi Blake 1930. Na njemu se nalazi, između ostalog, i tzv� similativ, koji se egzemplifilruje primerima tipa laje KAO PAS. ćali jedni


197

jući ipak pri tom tu mogućnost da "zaposednu" sintaksič ku funkciju "prototipa". Tako se, na primer, u knjizi Schle zinger 1995 objašnjava kako prototipski koncipovani "vršio ci radnji" sadrže u sebi ova semantička svojstva: "menjanje nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo", "uzrokova nje tog događaja" i "kontrolisanje uzrokovane promene" i zbog tih svojih svojstava dospevaju u sintaksičku funkciju subjekta. Međutim, u rečenici, recimo, Vrata su se otvori la - vrata, koja su inače predodređena za ulogu "trpljač radnje", zauzela su, u ovom slučaju, subjekatsku poziciju u rečenici zato što je u obzir uzeto ono relevantno svoj stvo koje je inače tipično za "vršioca", a koje se, ovom pri likom, pod datim okolnostima, i vratima pripisuje: "me njanje nekog datog, zatečenog stanja stvari u novo". 657. Oko sredine devedesetih učinjena su dva korisna pomaka u ovoj oblasti teorijskih proučavanja. Pokazano je, s jedne strane, koliko je bez pravog pokrića bilo dotad preo vlađujuće uverenje da j e d noj padežnoj oznaci sleduje sa mo j e d n a tematska uloga - u rečenici, recimo, kamilicaje izlečila bolesnika datom imenicom kamilica iskazano je ono što istupa, u odnosu na događaj izlečenja, istovremeno i kao njegov "prouzrokovač" i kao "korišćeno sredstvo" (v. Kamp l Rossdeutscher 1994: 144-146) , dok ono što imenu je izraz bokal u rečenici Emilijaje ispraznila bokal nije sa mo "trpljač" akcije pražnjenja, nego je istovremeno i "izvo rište" one date tečnosti o čijem je uklanjanju iz bo kala reč (v. .Jackendoff 1997: 34) . Što se, pak, druge pomenute teorijske tekovine tiče, ona se oličava u uvidu Jarmile Panevove u to da na spisak "uloga" treba svakako staviti i one koje su u re ćenici namerno ostavljene bez posebne obličke oznake, i to zato što tu upravo odsustvo takve oznake služi kao odgova r.ajući signal njihove sasvim specifične, p oo p š t e ne priro de - u rečenici, recimo, deda čestopnča o svojim doživlja-

198


jima iz vremena rata uloga "korisnika" (dedinog pričanja) je p o o p š te no ko n c i p o va n a i, shodno tome, saopštena (obličkom)"nulom" (v. Panevova 1996a:25) . 658. N a samom završetku XX veka u najangažovanije stručnjake oko "atomizacije" semantičko-sintaksičke priro de tematskih uloga ubraja se ona istraživačka grupa praške škole na čijem je čelu Petr Sgall sa najbližim saradnicima. U nedavno objavljenim radovima (Sgall et all. 1996, Sgall 1998) predstavnici tog istraživačkog tima izneti su pred stručnu javnost spisak (koji je još uvek "u radu", tj. nedovr šen) onih semantičko-sintaksičkih obeležja pomoću kojih bi bilo postignuto to da se na naučno najopravdaniji način osvctli ujedno i specifičnost svake od uloga i njihov među sobni odnos (ako bi se, na primer, obeležje 'sintaksički rele vantna jedinica' predstavilo simbolom SYN, svojstvo 'živo' simbolom ANIM, a svojstvo 'usmerava radnju ka' simbolom DIR, onda bi prototipska priroda uloge "vršUac" bila, pomo ću tih simbola, opisana ovako: SYN + , ANIM + , DIR + , a ulo ga "izvorište radnje" ovako: SYN + , ANIM-, DIR+) . Zasada, međutim, tek ostaje da se vidi kako će izgledati konačna ver zija pripremanog spiska i kako će on biti primljen u struč nim krugovima. 659. Ray Jackendoff je od samog početka bio, i do današ njeg dana ostao, najistaknutija ličnost Škole semantičara sa MIT-a. Taj nekadašnji učenik Chomskog odustajući, s jedne strane, od pojedinih stavova svoga učitelja, a usvajajući, s druge, pojedina načela kognitivizma, uspeo je, tokom po slednje dve decenije, da izgradi sopstveno viđenje mnogih teorijskih problema i stekne time visok ugled u stručnim krugovima. U ranim osamdesetim (v. Jackendoff 1983) on je bio jedan od prvih zastupnika ideje o potrebi priznavanja činjenice da onaj ko govori iznosi informacije ne o onome što stvarno jeste, nego o svojoj subjektivnoj interpretaciji


199

toga. Upozoravao je pri tom lingviste da se njih ne tiče da li je jedna u jezičkom svetu postojeća kategorizacija istinita, tj. da li odgovara realnom stanju stvari; njihovo je, međutim, da pokušaju objasniti kako je i zašto u datom slučaju do nje došlo. Istom prilikom Qackendoff 1983) izneo je i svoje uve renje da ne treba striktno odvajati semantičke i konceptual ne strukture, baš kao ni semantilru od pragmatike. Saglasan je, od samog početka, s kognitivistima u ovim važnim poje dinostima: ne sumnja u korisnost operisanja pojmom pro tolipske strukture, kao ni u postojanje posebnih koncep t ualnih domena na mentalnom planu od kojih neposredno zavisi semantizacija sintakse; ubeđen je da su procesi koji < >blikuju gramatičku strukturu prirodnih jezika usklađeni sa mentalnim procesima metaforizovanja i metonimijskih po vezivanja, a razlog zbog kojeg se jedan konceptualni domen e >rganizuje po modelu drugog sagledava u tome što oba konceptualna domena imaju, u osnovi, jednaku, uopšteniju st rukturu. S kognitivistima se on (kao, uostalom, i svi ostali predstavnici Škole semantičara sa MIT-a) razilazi najviše ti mc što, prvo, ne odustaje od rigoroznog formalizma pri ge ncrativnim opisima, 17 drugo, nastavlja da prati i tumači re tui tate naučnih pristupa fenomenu učenja u nadi da će tako holje razumeti ustrojavanje jezika i naše ovladavanje njime, treće, iz tog istog razloga ne odustaje od održavanja stal nih kontakata sa dostignućinla perceptualne psihologije.

17

Konceptualni semantičari prihvataju generativni pristup je imajući u vidu (kako je to jasno fofiJlulisano u radu Deane l 'J96) činjenicu da samo takav pristup može biti implicitno i 1 1rc ��ram za istraživačke poduhvate u svim ostalim kognitivnim • ll�ciplinama, bez obzira na to što u tom programu jeziku pripa • l•• specijalno, privilegisano mesto. l. l k u

200


660. Njegovo bavljenje značenjima pokazalo se plodo tvarnim, pre svega, u odnosu na raspravljanja o "(-) uloga ma". Kritikujući Oackendoff 1990) dotadašnju praksu u generativnoj gramatici da se semantički pristup rečenici svodi na davanje spiska tih i tih "uloga" koje odgovaraju tim i tim "argumentskim pozicijama", on je predložio da se ubuduće predikati prikazuju sa što preciznije opisanim semantičkim strukturama. Tematski odnosi (to je njegov termin za tematske uloge), ističe on, spadaju u najvažnije pojmovne datosti; one nisu, po prirodi svojoj, "atomskog" karaktera, već su svojevrsne p o j m ovne k o n fi g u rac i j e , ustrojene delovanjem takvih pojmovnih operatora kao što su 'kreće se', 'miruje', 'izaziva' . Priroda tih konfiguracija razaznaje se empirijskim putem - uočavanjem toga koje se to leksičke jedinice i koji sintaksički modeli, svojstveni postojećim jezicima, povezuju sa tim konfiguracijama. 661 . Što se leksičkih značenja tiče, ona se, po Jackendof fu Oackendoff 1990) , oličavaju semantičkim datostima koje su od n e j e d nake važ nos t i za sintaksu, a sve zavisno od toga koji im je aspekt svojstven - (l) konceptualni ili (2) perceptualni; one tipa (l) jesu, a one tipa (2) nisu sintaksič ki relevantne18 (guske i patke, na primer, čovek vizu e l n o i te kako jasno razlikuje, ali te uočljive razlike među njima ni su ni izbliza od onog značaja na mentalnom planu od ka kvog je fakat da se u oba slučaja radi o nečem živom i pokre tljivom, mada ne i ljudskom - upozorava autor) . Manje više u svim radovima koje je objavljivao u periodu 1990-1999 18 O tome koliko je u američkoj lingvistici već početkom de vedesetih godina bilo živo interesovanje za odnos između lingvi stičkih i konceptualnih struktura dovoljan je pokazatelj činjenica da je, 1993. godine, Čikaško lingvističko društvo organizovalo poseban simpozijum posvećen tom pitanju.


20 1

Jackendoff stavlja naglasak na tu potrebu da se, kad je o se mantici reč, njeni ko n c e p t u al n i as p e k t i postave u fo kus naučne pažnje. Otuda se on, doista sa d ovoljno razloga, smatra najeminentnijim predstavnikom konceptualne se mantike. 662. Svi "konceptualisti", u koje se prvenstveno ubrajaju predstavnici Škole semantičarn sa MIT-a, na čelu sa J acken doffom, smatraju da se u temeljima konceptualne semanti ke nalazi jedan omanji niz ontoloških kategorija, takvih, pre svega, kao što su 'predmet', 'događaj' , 'stanje', 'radnja', 'prostor zahvaćen kretanjem' , 'osobina', 'količina', a da je zadatak stručnjaka da pokušaju sačiniti što tačniji spisak tih ontoloških "prima". U upravljanju pogleda na tu stranu kon ceptualisti se, u stvari, pridružuju takvim "nezavisnima" u pogledu lingvističkog mišljenja kakva je, na primer, Anna Wierzbicka, kojoj je jedna od osnovnih preokupacija utvrđi vanje primarnih pojmovnih datosti pomoću kojih se orga nizuje "jezik misli" (v. § 647) . 19 663. Jackendoff se (u radu Jackendoff 1996) distancirao od Chomskog utoliko što je objasnio kako ne poddava nje govo uverenje da je sintaksa glavna generativna komponen ta gramatike. Po Jackendoffu, fonologija, sintaksa i koncep tualna struktura funkcionišu kao paralelni generativni siste mi; svaki od njih ima svojih osobenosti, a međusobno su po19 Međutim, kad je o tom svojevrsnom "atomizi ranju" reč, treba imati i sledeću okolnost u vidu : u modernim teorijskim istraživanji ma uopšte, tj. i izvan jezičke nauke, forsira se strategija m i kro re d u k c i j a razmatranih pojava zbog preovlađujućeg uverenja da su celine zavisne od karaktera i organizacije njihovih sastavnih delo va. "Program za postizanje jedinstva nauke jeste program za prime nu univerzalnih mikro-redukcija" istakao Je, na izmaku osamdese tih godina A. Scharf u svome radu naslovljenom Quantum Measu rement and theProgramfor Unity o/Science (Scharf 1989: 608) .

202


vezani. Inače, i u sasvim nedavno objavljenoj studiji Culico ver lJackendoff 199920, kao, uostalom i u ranijim radovima Qackendoff 1992, Culicover ljackendoff 1995, Culicover l jackendoff 1997, jackendoff 1997) , jackendoff naglašava: stoji fakat da sintaksičke strukture do izvesne mere nepo sredno zavise od semantičkih struktura; pa ipak su sintak sa i semantika dve posebne oblasti sa svojim specifičnim principima organizacije. Dužnost je budućih istraživača Univerzalne gramatike da se kako valja pozabave proble mom tog (nauci zasad još uvek nedovoljno sagledljivog) odnosa među njima. 664. James Pustejovsky takođe predstavnik lingvističke škole potekle sa MIT-A i takođe posebno zainteresovan za probleme semantike, prvi je primenio striktno formalizo van pristup pri osvetljavanju toga kako leksikon, tj . leksič ka komponenta jezika, generativno funkcioniše. On na planu ostvarivanja generativnog procesa razaznaje dve po sebne etape: prvo biva obezbeđen odgovarajući vokabular za osnovne leksičke informacije, a zatim se stavljaju u po gon odgovarajući mehanizmi koji omogućuju ne samo se mantičko bogaćenje reči u komunikativnim kontekstima, nego i razvijanje novih značenja. Sve je on to podrobno opisao u svojoj knjizi Pustejovsky 1995, koja je zasluženo izazvala veliku pažnju u stručnoj lingvističkoj javnosti. 665. Pri analizi značenjske sadržine reči, Pustejovsky se opredeljuje za teorijsku vizuru koja je inače svojstvena za govornicima tzv. "kompozicione semantike" - zalaže se, 20 U njoj Culicover i}ackendoffispituju fenomene povezivanja, ekstrakcije i kvantifikacije s pogledom na to na kojoj strani treba tražiti "odgovornost" za njih - valja li nju pripisivati sintaksi ili se mantici? Zaključak do kojeg su došli glasa: tu se nikakav odsečan odgovor ne može dati; to varira od slučaJa do slučaja.


203

naime, za ras l o j ava n j e pomenute sadržine na one zna čenjske pojedinosti čijom se ukupnošću ona, kao t1Lkva, ali čava. O semantici naziva predmeta Pustejovsky kaže, na pri mer, ovo : ona odslikava sobom, na mentalnom planu, p ri c o d u imenovanog, s tim što ta priroda, u suštini, nije dru go do u ku p n o s t određenih s p e c i fi k a c i j a (Pustejovsky tu primenjuje termin qualia structure) , a one su nepo sredno izvorište naše upućenosti pre svega u to kako taj predmet izgleda, čemu služi, ali i u razne druge bitne po jedinosti u vezi s njim. U kvalije izraza knjiga, na primer, ne spada samo ta specifiČnost da se radi o ljudskoj tvore vini otelotvorenoj u vidu brojnih, međusobno povezanih, a na odgovarajući način i ukoričenih, listova hartije na ko jima su odštampane reči nekog datog jezika, već i to da je uloga imenovanog predmeta informisanje, da je on name njen čitanju, kao i da u njemu pružene informacije imaju svog autora. Pustejovsky s pravom naglašava važnost dava nja što minucioznijih podataka o tome kakva je qualia structure svake od razmotrenih jedinica unutar leksikona koji su svojstveni postojećim jezicima jer to može na rele vantan način pripomoći da se steknu svestraniji uvidi u fe nomene polisemije, metafore i metonimije, dakle - upravo u one pojave kojima teorijska lingvistika naših dana pokla nja najveću pažnju. Sem toga kako (opet s pravom) upozo rava Pustejovsky (posebno u svome radu Pustejovsky 1998) , ra:Lnolikost mogućeg kontekstualnog okruženja leksičke je di nice dobija tek onda adekvatno objašnjenje kad se uzmu 'a ' >bz ir njene qualta određenosti - u prilikama, recimo, kad kt�jigu povezujemo s glagolom čitati mi smo, u stvari, našu neposrednu mentalnu optiku usredsredili na njeno svoj "'tvo teličnosti, tj. na to čemu knjiga služi, a ako je povežemo "" pisati, znak je da nam je u žiži interesovanja njena agen "'''la specifikacija (the agentive qualia), tj. ono podrazu-

204


mevano da svaka knjiga obavezno ima i nekog svog "tvor ca" (Pustejovsky 1998: 338) . 666. Kraj devedesetih zatekao j e čovečanstvo u takvoj civilizacionoj eri koja "pametne" mašine postavlja u središ te pažnje. Upravo zbog te okolnosti stručnjaci za kompju tere sve užurbanije nastoje da uoče veze između prirod nih jezika i logičkih sistema, a ta njihova "užurbanost" podstiče i lingviste odgovarajućeg teorijskog profila, i to ne samo u Americi, već i na ostalim kontinentima, da se, još intenzivnije nego u prethodnim decenijama, posveću ju pitanjima semantizovanja iskaza. 667. jedan iz krugova nekadašnjih istočnonemačkih ge nerativista, Manfred Bierwisch (v. § 478) 2 1 , iznosio je, još krajem osamdesetih (v. Bierwisch 1987 i Bierwisch 1988), svoja teorijska viđenja semantičkog opisa koja i danas on i njegovi učenici i sledbenici, posebno Diter Wunderlich, vr lo agilno dalje razvijaju i učvršćuju. Po Bierwischu, seman tički opis jezika treba da uključi dva nivoa - onaj "dublji", osnovniji, bio bi rezervisan za konstituisanje leksičkih zna čenja amalgamisanjem određenih konceptualnih "prima" po Fregeovom principu kompozicionalnosti, dok rečenič na značenja treba da ostanu nespecifikovana - njih je neop hodno povezivati s kontekstom kako bi im postalo do stupno uobličavanje u odgovarajuće pojmovne strukture. Ovo Bierwischovo predstavljanje semantičkog konstituisa nja, posebno u verziji koju danas zastupa Wunderlich (v. 21 U navedenom paragrafu 478 ukazano je na svojedobno us pešno razrađivanje generativizma na tlu Istočne Nemačke, u če mu su prednjačili, s jedne strane, germanisti Manfred Bierwisch i Wolfgang Motsch, a s druge slavista Rudolf Riižička. Riižička je i do dana današnjeg prvenstveno privržen unapređivanju genera tivne sintakse u čomskijanskom duhu.


205

Wunderlich 1997) takvo je da bi se, kako je već primenje no u stručnoj literaturi, predloženi opis mogao bez nekih ozbiljnih teškoća inkorporirati u sistem deskriptivnih po stupaka čomskijanske gramatike. 668. Inače, što se tiče onih dvaju principijelnih pitanja na koja, počev od osamdesetih godina, lingvisti posvećeni istraživanjima značenja pokušavaju (zasad još uvek bez uspeha) da usaglase svoje odgovore (l) kakve su poj movne datosti na planu mentalne semantike, a kakve na planu lingvističke? i (2) da li je višeznačnost pojava na rav ni lingvističke ili kognitivne semantike? - reagovanje Bier wischovo na njih (izneto još svojedobno u radu Bierwisch l Schreuder 1992) je sledeće: Slažući se u načelu sa potrebom teorijskog razlikovanja konceptualne i lingvističke semantike, on odbija da pri hvati rasprostranjeno uverenje o tome da samo konceptu alna semantika operiše s ograničenim nizom; ontoloških kategorija (takvih kao 'predmet', 'događanje', 'osobina', ' količina' i sl. ) , tj . naglašava da i pri teorijskim osvetljava njima značenjskih realnosti jezika treba takođe računati s ograničenim nizom semantičkih "prima". A što se višeznač nosti tiče, on smatra da tu kognicija igra odlučujuću ulo �u. tj. da se upravo na mentalnom planu daju različite in terpretacije rečima u različitim kontekstima. 669. U veoma angažovane Evropljane na polju teorij s kih proučavanja značenja, tokom protekle decenije, spa da i Peter Harder. U stručnim krugovima on je ostao zapa žen po tome što je u dva maha (Harder 199 1 : 1 3 1 i Harder 1 996: 1 1 1) veoma argumentovano ukazao na značaj koji Ima za semantičku teoriju u celini pojam semantičkog po tencijala jezičkih jedinica. Termin semantički potencijal sc odnosi na sposobnost tih jedinica da u nekim određe nim prilikama, pod nekim određenim uslovima, aktualizu-

206


ju neke od dostupnih im posebnih semantičkih preliva, a na koji će od tih preliva konkretno pasti izbor - to, u stva ri, predodređuje strukturiranje naše mentalne slike onoga što je, u datom slučaju, predmet iskaza. 670 . U raznim evropskim sredinama, uključujući i slo venske, vladalo je, tokom razmatrane decenije, posebno interesovanje za probleme značenja. Fenomenom zna čenjski "atomiziranih" leksičkih jedinica još uvek se, na primer, aktivno bavi, kao što se bavio i prethodnih deceni ja, ugledni poljski lingvista Andrzej Boguslawski (koji je, još u u šezdesetim godinama, podstakao A. Wierzbicku da usmeri svoj istraživački pogled na tu stranu) ; u nedavno objavljenom radu Boguslawski 1998 on umesno upozora va na to da leksičko značenje svih glagola koji semantički odgovaraju našem znati ilustruje sobom ono čemu je zai sta prikladan termin semantička pnma. 22 Vredi i ovo spo menuti: u Varšavi izlaze dve publikacije sa karakteristič nim naslovom: Studia semanticzne i Studia kognitywe. U ovoj drugoj publikaciji je, još sredinom devedesetih, Sta nislaw Karolak izneo pažnje vrednu analizu pojma glagol ski vid (Karolak 1994), dok je Renata Grzegorczykowa, danas jedan od najagilnijih semantičara Poljske, u tom istom vremenskom razdoblju posvetila posebnu knjigu (Grzegorczykowa 1995) "lingvističko; semantici" koja pri kazuje njeno kompetentno poniranje u neke značajne lek sikografsko-leksikološke probleme - u problem .polisemi je, na primer. 671 . I u Rusiji su, tokom devedesetih godina, bile, kao što, uostalom i dan danas jesu, angažovane elitne naučne 22 Za doslednu primenu pojma semantička prima u leksiko grafskim proučavanjima zdu�no se zalagala, jo� sredinom osam desetih, Anna Wierzbicka - v. Wierzbicka 1985.


207

snage oko istraživanja značenjskih pojava. Tu je, pre svega, na leksikografsko-leksikološkim problemskim područjima i dalje upadljivo prisutno istraživačko delovanje Jurija Dere koviča Apresjana, lingviste za koga sam već imala prilike da istaknem kako je, još šezdesetih godina, "stekao svetski ugled svojim radovima" (§ 449) . Taj mu ugled i sad opstoji, neokrnjen. Njegova (poslednjih godina u raznim prilikama izlagana) načelna viđenja naučnih zadataka koji stoje danas pred leksikografom/leksikologom rezimirana su vrlo jasno, upečatljivo, u radu Apresjan 1996. Aktuelni razvojni stepen njegove škole dolično je prikazan i knjigom liorycnascKHii 1996. 672. U Rusiji se, osim leksičke, vrlo živo istražuje i sintak sička semantika. Kao ni u onoj prvoj problemskoj oblasti, tako ni u ovoj drugoj, rusKi stručnjaci (zasad bar) većinom nisu skloni striktno formilističkom pristupu analizi, mada im je inače očigledno svojstvena upućenost u ono što se u pogledu teorije i metoda, usvaja, prilikom značenjskih proučavanja, na drugim stranama sveta, posebno u Ameri ci. Tako se, na primer, jedan od najeminentnijih predstav nika moskovske Iko/e semantičara - E. V. Padučeva - ta kođe zalaže za korišćenje pojma kompozicionalnost u se mantičkim istraživanjima (v. Padučeva 1999), samo što ' ma pri tom ne operiše njime onako kako to čine američki lingvisti, nego na sasvin). drugojačiji način. Nju, naime, pr venstveno interesuje - ne kako onaj ko govori konstituiše 1.načenjsku sadržinu svog iskaza, već kako onaj kome je iskaz upućen raščlanjuje u sintaksičnog njemu sadržane in IC mnacije, kako one leksičko-sintaksičkog, odnosno refe n-nei j alnog, tako i one pragmatskog karaktera. 673. Komunikativnim aspektom iskaza ruski se struč njaci, u stvari, poodavno bave. Već je bilo govora o tome ( v . § 457) da je još u sedamdesetim godinama (1973) ob-

208


javljena knjiga G. A. Zolotove

taksisa russkogo jazika

Očerk funkcional'nogo sin

koja pod glavni obuhvat pažnje

postavlja taj aspekat, a on se, po Zolotovoj, manifestuje pre svega u činjenici da članovi jednog istog gramatičkog sistema mogu biti vrlo različiti u pogledu svog komunika tivnog potencijala - akuzativ

ženu,

recimo, u komunika

tivnom pogledu stoji daleko ispod lokativa

o ženi;

naime,

dok prvi oblik ne bismo mogli staviti kao naslov nekom napisu jer ga čitaoci ne bi razumeli, drugi je u funkciji na slova prihvatljiv. I danas u Moskvi Zolotova stoji na čelu onih koji razrađuju njenu funkcionalno-komunikativnu gramatiku. 23 U nedavno objavljenoj knjizi Zolotova et all . 1998, čiji su autori ona i njene dve učenice, operiše se ne samo pojmom forme reči, odnosno sintakseme2\ koji se oličava u doslednom vođenju računa o upravo izloženoj di stinkciji, nego i drugim, za sintaksičko konstituisanje bit nim pojmovima, pored ostalog takvima kao što su: izose mija (reči i konstrukcija) , rečenični modeli, sintaksičko polje, modifikacija i sl. 674. Funkcionalno-komunikativnim aspektima iskaza bave se takođe vrlo aktivno i lingvisti iz Sankt Peterburga.

Funkcionalna gramatika Sanktpeterburške škole,

još

tokom osamdesetih godina široko razglašena i veoma cenje na u slovenskim lingvističkim sredinama, dobila je lep pri jem i van tih sredina, ali tek u devedesetim, pošto su tek on-

23 Među tim "ostalima" je izuzetno aktivna, na primer, M. V. Vsevolodova - v. njen rad Vsevolodova 1997. 24 S pojmom i terminom sintaksička forma reči upoznala se stručna javnost onda kada je ugledao svet rad Zolotova 1967. Ka snije se sama Zolotova počela služiti terminom sintaksema za isto, a njega je u upotrebu uveo A. M. Muhin (u svojoj knjizi Mu hin 1980).


209

da i neslavisti, zahvaljujući, pre svega, pojavi knjige Bandar ko 199 1 , koja je objavljena na engleskom jeziku, dobili ko načno priliku da se i oni izvorno upoznaju sa teorijskim vi <.lcnjima tog funkcionalizma, čiji je najeminentniji zagovor nik, od samog početka njegovog zasnivanja, upravo njen autor - Aleksandar Vasiljević Bondarko (koji je i u toj svo joj "engleskoj" knjizi izneo - doduše, u nešto proširenom, dopunjenom vidu, sve ono suštinsko što je već sadržano u njegovom ranijem "ruskom" izlaganju o istom - Bondarko

1 984) . Po učenju ove škole lingvističkog mišljenja, svaka gra matička forma neke date leksičke jedinice ima svoj seman1 ičkipotencijal, što će reći određeni broj ostvarljivih znače nja na nivou diskursa. Osim toga, ona ima i svoj funkcio nalni potencijal, a to je pojam širi od pojma o semantič kom potencijalu, budući da uključuje u sebe i njega, ali i pojmove o drugim mogućnostima dostupnim datoj leksič ko-gramatičkoj formi na nekom od postojećih planova ko munikativnog oblikovanja iskaza - ekspresivnom, emocio nalnom, stilističkom, strukturnom. Š kola o kojoj je reč usredsređena je na ispitivanje funkcionalno-semantičkih polja a to znači na sagledavanje toga kako se određeni poj movi, na primer kategorija 'vreme' ili kategorija 'personal nost' 25 jezički ispoljavaju, tj . koja ih sve sredstva i sa kojeg jczičkog nivoa (morfološkog, sintaksičkog, leksičkog) so bom signalizuju. Privrženici ovakvog funkcionalizma sma traju, osim toga, da u značenjskom pogledu svaka jezička 25 Po učenju škole o kojoj je reč persona/nost je termin koji sobom pokriva skup takvih morfoloških, sintaksičkih, leksičkih i (kombinovano) leksičko-morfoloških sredstava nekog datog jezi ka čija je uloga da služe iskazivanju raznih relacija koje se nepo sredno tiču lica sagledanih u ulozi učesnika komunikacije.

2 10


kategorija opstoji kao svojevrsno značenjsko polje u čijem se središtu sustiču sve one značenjske pojedinosti koje su zajedničke svim predstavnicima date kategorije, naglašava jući pri tom da nas udaljavanje od "središta" suočava sa postojanjem njenih netipičnih predstavnika oličenih u ta kvim jezičkim jedinicama koje se od jedinica svojstvenih nekoj drugoj kategoriji (nekim drugim kategorijama) se mantički nedovoljno razlikuju i čija oblička svojstva bivaju korišćena i za iskazivanje pojedinih informacija neuključe nih u kategoriju o kojoj je reč. Sa kognitivnom lingvisti kom američke provenijencije sanktpetecburški funkciona lizam ima, dakle, određenih dodirnih tačaka - uvažava, u stvari, pojam prototipa samim tim što operiše pojmom središte i pri tom na odgovarajući način sagledava princip ustrojavanja "netipičnog" u jeziku. 675 . Velika razglašenost istraživačkih uspeha kognitivi sta u krugovima jezičkih stručnjaka širom sveta ipak nije uklonila s pozornice lingvističkih zbivanja zagovornike unapređivanja generativne gramatike; takvi su, posebno u Americi, još uvek i brojni i vrlo aktivni. Danas ih, među tim, ima od dve vrste, a razlika se ispoljava u sledećem: dok se jedni i dalje bave generativnom gramatikom shva ćenom u onom tradicionalnom, čomskijanskom smislu, što će reći da pokušavaju dokučiti koja su, i kojim redosle dom deluju, ona pravila čija primena, u svom krajnjem is hodu, dovodi do ostvarenosti postojećih jezičkih iskaza, dotle one druge interesuje prvenstveno funkcionisanje tzv. mentalne gramatike, tj. sam fenomen toga šta se zbi va na mentalnom planu ljudskog bića pri organizovanju onih konceptualnih struktura iz kojih potom neposredno "izviru" leksička i sintaksička značenja njegovog jezika. I sam Chomsky je još uvek živo prisutan "na sceni" aktuel nih događanja u lingvistici, zahvaljujući uspehu svoje naj-

Pravci u lingvistici H novije generativne teorije, nazvane

211

minimalizam 26,

koju

je on prvi put detaljnije izložio u svojim predavanjima održanim s jeseni

199 1 .

na MIT-u, a čija je potpunija verzi

ja publikovana potom u knjizi Chomsky

676. U

1995. 27

ovoj svojoj poslednjoj, "minimalističkoj" fazi

razmišljanja o jeziku, Chomsky naglašava dve stvari. Prvo, da univerzalna gramatika ima, u pojedinim svojim dome nima, parametarsku stvarnost koju treba tačno uočiti, pa

će se onda moći predvideti koji su to sve vidovi gramatič kih osobenosti sa kojima je moguće sresti se u postojećem jezičkom svetu. Drugo, da organizacioni principi univer zalne gramatike moraju biti, u preduzetom opisu te gra matike, eksplicirani na način jasan, ekonomičan, elegan tan, onako kako se to radi prilikom pripremanja kompju terskog programa, što ujedno znači da su poopštavanja 26 Napisi sadržani u knjizi Webelhuth 1995 osvetljavaju od nos između minimalizma i teorije upravljanja i povezivanja (go flemment and binding theory) . A kad je već o pomenutoj teoriji reč, dužni smo i ovo posebno napomenuti: naporedo sa razvija njem minimalističkog pristupa sintaksi nastavljena su, u deceniji k oja nas ovom prilikom interesuje, i razmatranj a nekih od pro blema koje je Chomsky uočio, i počeo razrađivati, u osamdese t i m godinama. Tako je, na primer, ostajala i dalje u žiži pažnje t zv. teorija kontrole (v. § 661) - njoj su i u devedesetim pokla njani produbljeni naučni osvrti; pomenuću, tek primera radi, dve nedavno, i to izvan američke sredine, objavljene knjige viso k o kompetentnih autora, Marge Petter i Rudolfa RUžičke : Petter 1 998 i Rližička 1999. l7 Č injenica je, međutim, da Chomsky svoj "minimalizam" ne prekidno dalje dorađuje, menjajući pri tom u njemu i neke bitne detalje. Tako je, na primer, on nedavno odustao od operacije sa nazivom Attract F Privuci F (gde je F oznaka za feature obeležje) ustvrdivši: obeležja se ne mogu podvrgavati pomeranju ("features cannot move or be attracted" - Chomsky 1998: 34) . =

=

212


dobrodošla, a redundantnosti nedopustive. Njegov "mini malizam" je, u stvari, pokušaj da se jezička teorija rekon struiše tako što će se podrediti jednom minimumu rele vantnih uverenja, od kojih je osnovno to da gramatiku tre ba sagledavati kao pojavu čiju prirodu određuju tri "kon ceptualne neophodnosti" ("conceptual necessities') . Prva "konceptualna neophodnost": kompjutacioni sistem o ko jem je reč mora biti prikazan u neposrednom sadejstvu s artikulaciono-perceptivnim sistemom, tj . treba prikladno osvetliti i tu činjenicu da se jezik izgovara i s l u š a . Dru ga konceptualna neophodnost: istom tom kompjutacio nom sistemu mora biti obezbeđen neposredan priključak sa stanjem stvari na mentalnom planu; jer - jezik služi is kazivanju misli i osećanja. Treća konceptualna neophod nost: nemoguće je ne povesti računa o povezanosti datog kompjutacionog sistema s leksičkim - reči se na neki na čin moraju inkorporirati u rečenice. 28 677. U svojim minimalističkim razmatranjima Chomsky posebnu pažnju posvećuje fonnalnim obeležjima ifonnal features) , upozoravajući na to da su samo neka od njih u interpretacionom pogledu od značaja, dok druga nisu nije, recimo, ono nastavačko -s koje se u engleskom doda je prezentskom obliku predikatskog glagola u trećem licu jednine (mada je podatak o tom licu i broju već prethod no eksplicirao subjekatskom formom - up. he/she wants i sl.) i koje se, upravo zbog te svoje interpretacione irele vantnosti, često ne pojavljuje u dečjem jeziku i u kreol28 Ray jackendoff, koji, kao što je već napomenuto - v. § 659, u krugovima generativista i u Americi, i izvan nje, uživa reputaci ju najuglednijeg i najuticajnijeg učenika Noama Chomskog, na šao je za potrebno da posebno ukaže Oackendoff 1997: 1) na umesnost potezanja tih triju "konceptualnih neophodnosti".


213

skom engleskom, a jeste, recimo, svaka ona oblička po sebnost leksičke jedinice koja informiše o njenoj kategori jaJnoj pripadnosti, tj . o tome da li je, u datom slučaju, po sredi imenica, ili glagol, ili nešto treće. 678. Pri osvetljavanju g r a m a t i č k o g o d n o s a kao ta kvog Chomsky ovog puta naglašeno operiše pojmovima dominacija i sadržavanje (containment) , objašnjavajući da pridruženi članovi neke sintaksičke kategorije (engle ski termin adjuncts) nisu pod dominacijom te kategorije, već su s a d rž a n i u njoj, što znači da on pojam tog odnosa svodi, u suštini, na pojam o tome šta je čime, i kako, ko n t ro l i s a n a u procesu gramatikalizacije. I z rečenog ne sa mo da je pod razumljivo, nego se u minimalističkom pro gramu i posebno ističe : gramatika treba da se sastoji od s a mo j e d n o g posebnog dela namenjenog obavljanju struk turnih opisa kompjutacionim postupkom i od s a m o dva nivoa u međusobnom sadejstvu - od logičke forme i fo netske forme, s tim što će svaki od njih "sarađivati" sa sebi odgovarajućim s is t e m i m a " p e rfo rm a n s e " : logička for ma sa konceptualno-intencionalnim, a fonetska forma sa akustičko-perceptualnim; kompjutacioni strukturni opisi moraju biti usmereni upravo na to da maksimalno zado volje pomenute uslove, kako se ne bi ogrešili o imperativ "konceptualne neophodnosti". 679. Za one koji su prihvatili minimalizam ima podosta d iskusionih tema. Postoje neusaglašeni pogledi na to kakvi treba da budu struktura i poredak konstituenta unutar pro jekcije proširene "verbalne fraze" (VP) . Do sporenja ne dola zi samo oko njenog obima, nego i oko raznih drugih bitnih detalja. Različiti su, između ostalog, i dosada predlagani od govori na ova relevantna pitanja: kako najadekvatnije prika zati adverbijalnu službu "nominalne fraze" (NP)?; da li tre ha ili ne treba pretpostavljati da su, p re l e ks i k a l i z a c ij e ,

214


sintaksičke strukture već organizovane i da su pravila po meranja (movements) već "stavljena u pogon"?29 680. U deceniji o kojoj je ovde reč zasnovana je i razvi jana u američkoj generativistički orijentisanoj lingvističkoj sredini i tzv. teorija optima/nosti (Optimality Theory) , koja, baš kao i minimalizam, strogo uvažava princip eko nomičnosti prilikom primene deskripcionih postupaka. N jeni tvorci, Alan Prince i Paul Smolensky, izložili su je 1993 (Prince l Smolensky 1993) . Nastojeći, pre svega, da unaprede naučnu spoznaju fonoloških fenomena, oni su za teorijsko polazište svog viđenja jezika izabrali ono što 29 Karakteristično je da danas među onima koji inače vrlo spremno prihvataju zahtev minimalizma za doslednom prime nom principa ekonomičnosti pri generativnom opisu postoji istovremeno i uverenje da je sad već krajnje vreme za "semanti zaciju sintakse". Tako se, na primer, u knjizi Fox 1999 izričito na pominje, prvo, kako sintaksičke operacije koje ne zadiru u fono logiju ne bi trebalo primenjivati sve dotle dok one ne "pogode" se mantičku interpretaciju rečenice i, drugo, da bi umesno bilo revi dirati onaj teorijski postulat o modularnosti po kojem sintaksu tre ba opisivati nezavisno od semantike. Dužni smo, međutim, po menuti i to da se, poslednjih godina, javlja sve veći broj radova čiji je cilj da, izloženom analizom sintaksičkih datosti, dokažu pred nost minimalizma nad prethodnim čomskijanskim teorijama. Ta ko, na primer, Željko Bošković, u knjizi Bošković 1997, uspešno primenjuje minimalističke deskripcione principe pri osvetljava nju konstituisanja infinitivnih sintaksičkih dopuna, a i zbornik čla naka Epstein l Hornstein 1999 takođe na ubedljiv način egzem plifikuje pozitivne strane minimalističkog sintaksičkog opisa. Do duše, u poslednje vreme ne izostaju ni argumentovani kritički osvrti na taj teorijsko-metodološki pristup; zbornik radova, reci mo, koji su pre neku godinu izdali Werner Abracham i Elly van Gelderen (Abracham/van Gelderen 1997) , a u kojima je reč ma hom o germanskim jezicima, sadrži upravo takve kritičke osvrte.


215

j e još 1982. ustvrdio Paul Kiparsky, a to j e d a s e u t im fe nomenima sagledavaju "hijerarhije optimalnosti" ('hiera.r chies of optimality") , tj . rezultati prirnene sledećeg princi pa: ako iz nekog razloga dođe do konfliktne situacije oko toga kojoj od mogućih solucija dati prednost, jezik iskrsli konflikt razrešava u korist o p t i m a l n o g re š e n j a . Isti autori su, istom tom prilikom, naglasili i ovo : 681 . Gramatikalizacija počiva na prinudama, prinude su univerzalnog karaktera. Svojstvo gramatike svakog jezika je da prinude hijerarhizuje. Prinude mogu biti prekršene kad između njih dođe do konflikta, ona manje važna se zanema ruje u korist važnije. Gramatički je ispravna samo ona jezič ka forma koja je optimalno ispoštovala zahteve najvažnije prinude. 682. Godine 1994. John McCarthy i Alan Prince (McCar t hy l Prince 1994) su iz vizure optimalističke teorije osve tlili prozodijske aspekte stvarnosti jezika, a 1995. (McCar thy l Prince 1995) formalizovanim načinom prikazali me d usobnu korelaciju dvaju najvažnijih pojmova te teorije pojma verodostojnosti ifaithfulness), oličenog u · punoj saobraznosti "ulaznih datosti" (inputs) "izlaznirna" (out puls) , i pojma prinude (constraint) , kojom su prilikom i lo izjavili (na str. 262) da bi, zbog izloženih teorijskih fun damenata, gramatici za koju se zalažu najviše, u stvari, od �c ,varao termin gramatika oset/jiva na korespondentnost -

(( :orrespondence-Sensitive Grammar). 683 . Š to se tiče onih za funkcionalizam opredeljenih

;a meričkih generativista - kakvi su, u prvom redu, predstav n ici relacione gramatike (Relational Grammar)30, Leksič

l.!c):funkcionalne gramatike (Lexical-Functional Gram-

-"' V. § 654.


216

mar)31 Gramatike generalizovane frazne strukture (Gene ralized Phrase Structure Grammar)32 ; i Gramatike /učnog para (Arc Pair Grammar)33; koje međusobno povezuje je dino zajedničko im (izrazito nečomskijansko!) uverenje da su gramatički odnosi p ri m arne d a t o s t i , neuslovljene konstituentnom strukturom, i njihova su nastojanja da se generativizam što više unapredi takođe aktuelna i od zna čaja. 684. Inače, tu činjenicu da ni minimalisti, ni optimalisti, ni predstavnici svih tih različitih struja američkog generati vizma tzv. funkcionalne orijentacije nikako još nisu izrekli svoju poslednju reč o tome u kojim bi sve detaljima bilo neophodno, po njihovom mišljenju, generativne analize podvrgavati reviziji upečatljivo dokumentuje sobom knji ga sa upozoravajućim naslovom: Is the Best Good enough? Optimality and Competition in Syntax (Barbosa et all . 1998) , u kojoj su se svojim stavovima oglasila mnoga po z�ata imena - N. Chomsky, J. Bresnan, P. Smolensky, J. Grimshaw, D . Fox, D . Pesetsky i drugi. 685. I danas, na zakoračaju XXI veka, baš kao i tokom dvadesetog, u najuglednije, na drugim kontinentima najši re poznate lingvističke škole Evrope ubraja se škola "Pra žana", ali ovog puta u prvom redu zaslugom onih njenih predstavnika koji svoj pristup jeziku nazivaju funkcional no-generativnim. Tokom nekoliko prethodnih decenija, razglašavanju tog funkcionalno-generativnog pristupa u svetskim stručnim krugovima doprinosili su najviše, osim radova Petra Sgalla (o čijem je viđenju stvari već bilo reči 31 32

v. § 655. v. § 656.

33 Ova verzija generativnog funkcionalizma razglašena je knji gom johnson l Postal 1980.


217

u ovoj knjizi - v . §§ 545-549) , i radovi dveju njegovih naj bližih saradnica - Eve Hajičove i Jarmile Panevove. 686. Teorijsko polazište te praške grupe generativista svodi se, u najkraćem, na sledeće34 : Oni pretpostavljaju postojanje jednog "dubinskog" (po njihovoj terminologiji - tektogramatičkog) nivoa seman tičkog strukturiranja na kojem dolazi do organizovanja ka ko kognitivnih sadržaja, tako i onih značenjskih pojedino sti koje su specifične za dati jezik. To organizovanje mora biti, naglašava se, što autentičnije prikazano, budući da datosti koje ga na tom nivou oličavaju postaju ono što se, s jedne strane, podvrgava analizi, a s druge uključuje u postupak daljih semantičko-pragmatskih interpretacija. Uverenje ovih generativista je pri tom i to da treba razliko vati jezički sistem od kognitivnog domena i da jezik ne t reba raslojavati na poseban sintaksički, poseban seman tički i poseban pragmatski komponent. U tematski krug svojih sintaksičkih interesovanja oni i poslednjih godina I ntenzivno uvršćuju pitanja t i p ova sintaksičkih jedinica. Za njih i dalje ostaje bitno to da se pomno vodi računa o r.ulici između "slobodnih predikatskih modiftkatora", tj . 1 a kvih koji nisu neposredno implicirani značenjem glagol 'kog predikata i onih koji to jesu35 , uz nastojanje da se

.H

Punije uvide daće upoznavanje s izlaganjima u radovima:

SJ.t;lll 1992 , Sgal1 1994, Sgall 1995, Sgall 2000, Sgall l Bemova l Ha f h'·ova

1996; Hajičova 1993, Hajičova 1999, Hajičova 2000, l l aj ičova l Panevova 1996, Hajičova l Partee l Sgall 1998, Hajičova l SJ.tall 1999; Panevova 1996a, Panevova 1996b, Panevova 1998, l'.• ncvova 1999, Panevova l Sgal1 1998. '� Potrebu takvog razlikovanja posebno je ubedljivo u svojim 1 1tnljim radovima obrazlagala Jannila Panevova (v. pre svega l'•mcvova 1978), koja se, uostalom, i nedavno vratila istoj temi

218


svaka od postojećih sintaksičkih jedinica, bilo da egzem plifikuje sobom prvi ili drugi sintaksički tip, što svestranije osvetli i sa semantičke tačke gledišta. Praški generativisti svoja razmatranja posvećuju i poznatom problemufunkcio nalne perspektive rečenice, o kojem su svojevremeno, još u eposi lingvističkog strukturalizma, predstavnici praške lingvističke škole imali, i umeli, mnogo toga da kažu (v. § 324) . 36 Praški generativisti danas, u svojim radovima, ter minom sistemski poredak ukazuju na onaj poredak uloga i adverbijala koji je utvrđen u svakom datom jeziku. Osim tog poretka, postoji, naglašava se, i poredak koji je uslovljen komunikativnim dinamizmom, a taj se, ukoliko su posredi kontekstualno zavisne jezičke jedinice sa istom upravnom rečju, uspostavlja ne toliko po pravilima gramatike, koliko zavisno od diskursne strategije govornog lica. S druge stra ne, ako se radi o kontekstualno nezavisnim jezičkim jedini cama sa istom upravnom rečju, one se, u pogledu svog re dosleda iskazivanja, usaglašavaju, u stvari, sa s i s te m s ki m p o re t ko m . Potrebno j e još i ovo posebno napomenuti: mada predstavnici praške formalne lingvistike, baš kao i američki generativisti, strogo vode računa o "tematskim ulo gama" (od upravnog glagola zavisnih) sintaksičkih jedinica, njihova je samosvojnost tu u tome što te "uloge" mnogo doslednije povezuju s gramatikom. Oni, naime, svaki po jedinačni elemenat tektogramatičke strukture, a svaki, u stvari, odgovara onome što je u rečenici predstavljeno auto semantičkim leksičkim elementom, određuju i prema to(Panevova 1996a i 1996b, Panevova 1998) za to da ukaže na jo� neke suptilnije distinkcije. 36 Početkom devedesetih objavljena je knjiga Firbas 1992 u kojoj su na najkompetentniji način izloženi glavni uvidi "praža· na" u ovu izuzetno važnu sintaksičku temu.


219

m e d a l i jeste ili nije zavisan o d konteksta, s tim što je p ri tom za njih kontekst i ono što učesnici komunikacije p o d raz u m evaj u na o s n ovu s vo j e k u l t u re . 687. Osim istraživača upravo opisanog naučnog profi la, "pražane" danas dostojno reprezentuju i oni češki lin gvisti koji se takođe oglašavaju u publikaciji Travaux de linguistique de Prague lPrague linguistic papers37 zalažu ći se za semantički pristup sintaksičkim pojavama, a to su pre svega František Daneš i njegovi saradnici i učenici, ali i drugi ugledni naučni radnici koji svoju istraživačku delat nost ostvaruju u drugim naučnim centrima Češke - u Br nu na prvom mestu. Tako su, na primer, Miroslav Grepl i Petr Karlik objavili nedavno (Grepl lKarlik 1998) knjigu o si ntaksičkim datostima češkog jezika koje su osvetlili pr venstveno s tačke gledišta njihove semantike. 688. U raznim radovima koji su, tokom devedesetih �ot<>dina, objavljivani sa morfološkom problematikom kao �otlavnom temom, 38 isticano je koliko je morfološki feno men po sebi autonoman, u tom smislu što ne odslikava e ,ha vezno sobom, ni u oblasti fleksije, ni na području gra c k nja reči, potpunu međusobnu korespondentnost izme c l u obličke oznake i onoga što je njome označeno. Poston

kih

Prikaz (s bibliografskim podacima) najvažnijih radova češ

lingvista različitih teorijsko-metodoloških opredeljenja, koji

'"' objavljeni u prvoj polovini devedesetih godina, dao je Milo nu l ltadovanović - Radovanović 1995. �" Koliko je morfologija ne samo u američkim nego i u evrop ll k l m stručnim sredinama u centru pažnje svedoči i ta činjenica • l11 u l lolandiji (Dodrecht), počev od 1988. godine, izlazi poseb1 1 11 publikacija sa naslovom Yearbook of Morpbology (Kluwer, "• .u lcmic Publishers) . U broju 8 (1998. godina) te publikacije, 1 1 11 primer, naAli su se u žiži pažnje položaj infleksije u gramatici 1 ... ,dejstvo morfologije i fonologije.

220


je, naime, lekseme koje u pojedinim sebi odgovarajućim deklinacionim ili konjugacionim formama biraju r az l i č i te leksičke korene (up. odnos čovek - ljudt) , odnosno koje, za istu deklinacionu ili konjugacionu jedinicu, iskorišćavaju jednom ovakvo, a drugi put onakvo nastavačko rešenje (up . -IJU u od kost-UU s a - I u od cev-1), kao što se, pri građenju reči, istim derivacionim sufiksom ukazuje - u jednom slu čaju na ženski rod (up. igrač sa igrač-ICA) , a u drugom na deminuciju (up. cipela sa cipel-ICA) . O tome kako bi tre balo osvetljavati tu složenu relaciju forma-sadržina u do menu fleksije izjasnili su se, početkom devedesetih, Step hen Anderson (Anderson 1992) i Morris Halle i Alec Ma rantz (Halle l Marantz 1993) , a njima se pridružio svojim zalaganjima za slična viđenja morfološke problematike Mark Aronoff, izlažući ta viđenja u knjizi Aronoff 1994, ko ja već svojim naslovom Morphology by itself - upozora va na to da je njen autor ubeđen u samosvojnost morfo loškog fenomena. Već sledeće godine oglasio se svojom knjigom (Beard 1995) i Robert Beard, takođe se zalažući za autonomni pristup morfologiji. Beard smatra da je u morfologiji neophodno razdvajati formu od značenja. Po njemu se pravila leksičke derivacije i infleksije primenjuju i u leksikonu i na nivou sintakse, uz dodavanje odgovara jućih gramatičkih svojstava datim leksemama. Ta gramatič ka svojstva dobijaju svoj odgovarajući odraz na posebnom morfološkom nivou, i to upotrebom afiksa, redupli.kacija ma, promenom vokala i sličnim obeležjima. Po njemu, morfeme nisu lingvistički znaci otelotvoreni spojem odre đene forme i određenog značenja, već su to odrazi poseb nih gramatičkih kategorija. Upravo zato što, u svojoj teori ji, ne postavlja lekseme i morfeme na isti, nego na dva po sebna nivoa jezičke organizovanosti, Beard svoju teoriju i naziva hipotezom o leksičko-morfemskoj osnovici morfo-


221

logije. Izborom takvog termina on je želeo ujedno i da na glasi koliko je njegov pristup morfemi različit od onog rani jeg (zastupao ga je svojedobno Bloomfield) kojem je izvo rište bilo u hipotezi o leksičkoj morfemi (the lexical mor pheme hypothezis), što će reći u uverenju da između ("slo bodne') leksičke jedinice i ('vezanog') obličkog pokazate lja gramatičkih značenja nema ozbiljne razlike, budući da se u oba slučaja radi, u stvari, o istom - o jezičkom znaku . 689. Jezički stručnjaci su se, i u devedesetim godina ma, vrlo agilno bavili i fonološkim problemima39 • Fono loš ke analize generativista su se uglavnom bazirale na uvaža vanju poznate teorije Paula Kiparskog, koja je izložena u radu Kiparsky 1982, a prema kojoj fonološka pravila delu ju i na leksičkom i na tzv. postleksičkom nivou generiranja iskaza. Kiparsky je objasnio zašto je važno, kad je o prime ni tih pravila reč, razlikovati upravo ta dva nivoa - leksički i postleksički. Značaj takvog razlikovanja za konstituisanje · prozodijskih fenomena na doličan je način osvetljen to kom protekle decenije, i to: uz dokumentaciju faktima en gleskog jezika, u radu Inkelas l Zec 1993, a uz pribavljanje odgovarajućih potvrda iz srpskog jezika u radu Zec 1997. U ovom razvojnom trenutku jezičke nauke među vrlo živa diskusiona pitanja svrstava se i ovo: kako postupati sa tzv . klitikama da li ih treba locirati u domen sintakse, ili u domen fonologije, ili možda u oba domena? Pri traženju odgovora na njega pokazuju se nezaobilaznima upravo ta dva pomenuta rada Drage Zec. Inače, i u vremenskom ra sponu koji nas ovde neposrednije interesuje jedan od naj zaslužnijh fonologa, Morris Halle, bio je izuzetno naučno -

'9 Uvid u dostignuti razvojni stepen fonološke teorije počet kom devedesetih daju izlaganja u knjigama Kenstowicz 1994 i Goldsmith 1995.

222


aktivan. Početkom decenije izložio je, zajedno sa Alecom Marantzom (Halle lMarantz 1993) , teoriju o tzv distribui ranoj morfologiji (Distributed Morphology) po kojoj se, u generativnom procesu, striktno razlikuju morfosintaksička obeležja od morfonoloških, dok je krajem decenije izložio svoj tzv. princip podsistema (Halle 1997:427), koji se svo di na ovaj teoriski postulat: kad je reč o fonološkom eks ponentu neke pojedinosti iz vokabulara, taj se fonološki eksponent može smestiti u neku određenu poziciju samo pod uslovom da data pojedinost odgovara ili svim obelež jima terminalne morfeme koja nju treba da oličava, ili bar nekom podskupu takvih obeležja; u protivnom - ne mo že . Ukoliko ima više datosti u vokabularu koje ispunjavaju uslove za takvo smeštanje, bira se ona među njima koja je maksimalno saglasna sa pomenutim obeležjima. 690. Do druge polovine sedamdesetih godina generati vistički postavljene analize polazile su po pravilu od uvere nja da je u n ive rz a l n i princip razlikovanja predikatskog argumenta u subjekatskoj rečeničnoj poziciji od onog u ob jekatskoj s t riktno s i n t aks i č k i u t e m e l j e n . Materijalnu potvrdu ispravnosti takvog teorijskog stava davala je morfo logizacija tih argumenata u jezicima kakav je, na primer, srp ski: u njima izbor konkretnog obličkog rešenja, nominativa ili akuzativa, upozorava uvek samo na to koja se od tih dveju kl j u č n i h s i ntaks i č k i h p o z ic i j a ima u vidu - subjekat ska ili objekatska. Proučavanja tzv ergativnihjezika su, me đutim, podrila veru u taj princip - iznela su na videlo podat ke koji njegovoj isključivo sintaksičkoj utemeljenosti pori ču univerzalnost. Naime, kad su ergativni jezici posredi pri morfologizovanju predikatskih argumenata u ključnim sintaksičkim pozicijama centralni značaj pripada, u stvari, z n a č e n j s ko m momentu: samo ako se za subjekatski is kazani argument vezuje funkcija vrš i l a š tva date predi.

.


223

katske radnje, njemu pripada posebna razlikovna oznaka, tzv.

ergativna forma;

u protivnom mu ne pripada, pa se

subjekat i objekat rečenice u morfološkom pogledu iska zuju jednako - oblikom tzv. apsolutiva. Po već poodavno ustaljenoj praksi u opštelingvističkim razmatranjima, onaj prethodno opisani tip gramatikalizovanja naziva se

tivnim, a ovaj drugi ergativnim.40 69 1 . Imajući pred očima tu dokazanu

akuza

mogućnost ne

jednake - akuzativne/ergativne - gramatikalizacije, David Perlmutter je posumnjao u umesnost dotada primenjiva nog postupka pri generiranju sintaksičkih struktura, pa je, u

radu Perlmutter

1978,

izneo svoj čuveni teorijski postu

lat, u stručnim krugovima poznat pod imenom hipoteze o

neakuzativnosti (1be Unaccusative Hypothesis) ,

koji je

pokrenuo niz pitanja još uvek nepresahle aktuelnosti. Po Perlmutteru i onima koji su prihvatili njegovu hipo l l'ZU (a to su pre svega predstavnici Relacione gramatike i

Leksičko-funkcionalne gramatike) , neprelazni se glagoli, s e

1hzirom na svoju leksičku semantiku, dele na dve grupe, na

1 1.v.

neergativne

leksičke jedinice

(unergatives},

čije je zna

t't·nje lišeno podatka o akciji (up. ležati, dremati i sl. ) , i ne

akuzativne (unaccusatives) , koje stavljaju,

doduše, do zna

nja da je akcija posredi, ali isključujući pri tom mogućnost njenog prelaženja na kakav objekat (up. trčati, štucati i sl.) . Takva semantička situacija, smatraju oni, obavezno nalaže e

1dgovarajuću reviziju tradicionalnog načina prikazivanja 10

knjizi Dixon 1994: l izričito se napominje da se u savre sintaksičkim razmatranjima terminom ergativnost ukazu je· n a takav gramatički model u kojem se subjekat rečenice s in l nanzitivnim predikatom tretira onako kako bi se tretirao objekat 1 nanzitivnog predikata, dakle - drugačije od subjekta čiji je pređi � �� l ranzitivan. U

mc· n i m

224


neprelaznih glagola i njihovog subjekatskog argumenta u procesu generisanja rečenične strukture drugim rečima, neergativne i neakuzativne glagole treba povezivati sa n e i d e n t i č n i m sintaksičkim konfiguracijama. 692. Mnogi od onih koji su se inače u načelu složili s Perlmutterom da je neakuzativnost sintaksički otelotvo ren, ali s e m a n t i č k i o d re đ e n fenomen ipak su odmah pohitali s pitanjima o tome kako precizno razgraničiti ne akuzativne od neergativnih glagolskih leksičkih jedinica; da li naš glagol venuti, na primer, ilustruje svojom seman tikom prvi ili drugi leksički tip? O tom i drugim problemi ma iskrslim oko predložene podele, ali i o njenoj neo spornoj umesnosti, sugestivno raspravljaju Beth Levin i Mal.ka Rappaport Hovav, dva istaknuta imena američke lingvistike s kraja XX veka, u svojoj knjizi karakterističnog naslova: Unaccusativity. At the Syntax-Lexical Semantics Interface (Levin l Rappaport Hovav 1995) . Ta knjiga je, uostalom, posebno važna već i zbog toga što u njoj autori iznose svoju teoriju predstavljanja leksičke semantike, ob jašnjavajući kako se vrši njeno "oslikavanje" u sintaksu. Govoreći o toj temi, oni naglašavaju: tu je uvek prvi zada tak tačno odrediti one značenjske faktore koji odlučuju o tome da li će neki dati glagol ilustrovati sobom neakuzativ nu ili neergativnu semantičko-sintaksičku situaciju. Upo znavši se naknadno sa sintaksičkim datostima bantu jezika, i Joan Bresnan, koja je već od ranije bila usvojila Perlmuttero vu hipotezu, u dva značajna rada objavljena sredinom deve desetih - Bresnan 1994 i Bresnan l McChombo 1995 - daje još svestrani ju podršku ideji stavljanja određenih tipova sin taksičkih konstrukcija u odgovarajuću relaciju s određenom vrstom leksičke semantike datog glagolskog predikata. Rad Bresnan l McChombo je, osim toga, vredan posebnog po mena još i zato što autori u njemu insistiraju na poštovanju


225

primene Principa leksičkog integriteta (Lexical Integrity Princip/e) po kojem s i n taks i č ka p ravila n e d e lu j u n a u s troj ava n j e z n ač e nj s ke s a d rž i n e re č i . 693. Dodatni podstrek da se preispita validnost teorije o univerzalnim, striktno sintaksičkim mehanizmima uspo stavljanja rečeničnih konstrukcija dala je sobom ona spe cifična podvrsta ergativnih jezika na koju se primenjuje termin jezici "rascepljene" ergativnosti (the split ergative languages) . Naime, ispitivanja "ergativnih" jezičkih zona, pre svega australijskih i kavkaskih, obelodanila su tu va žnu činjenicu da unutar njih ima pojedinih govornih pod ručja koje odlikuje ta rascepljenost: umesto da dati jezik dosledno sprovodi obličko razlikovanje po principu erga tiv/apsolutiv, on to čini samo sporadično - u jednom slu čaju tako, a u drugom onako kako to biva kad je usvojen razlikovni princip nominativ/akuzativ. O konkretnom iz horu jednog ili drugog obličkog ponašanja imenske reči najčešće odlučuje, kako je utvrđeno, to o čemu se datom rečju saopštava - ako se njome imenuje neki predmet, iz hor pada, po pravilu, na ergativnu soluciju, a ako je posre di lična zamenica, na akuzativnu (Garrett 1990: 261) . Do d uše, u pojedinim jezicima ponekad biva presudno i neš to sasvim drugo; u radu SUverstein 1976, na primer, poka zano je da su, u nekim domorodačkim govornim podru ćj ima Australije, vreme i vid datog glagolskog predikata, kod tog izbora, ti "presuđujući" činioci. 694. Svi takvi (najzad široko razglašeni!) uvidi u vrlo ncsaobraznu jezičku realnost ovog sveta u bitnoj su meri uzdrmali, tokom poslednje decenije upravo proteklog sto leća, neka od stožernih uverenja generativista, upućujući samim tim, intenzivnije nego ikad pre toga, njihovu teorij sku misao na preciznije razlučivanje onoga što je zaista u n iverzalno u ljudskom jeziku, od onoga što to nije.

226


695. Tokom devete decenije XX veka, i to ne samo u lingvistici, nego i u nauci o kogniciji u celini, došlo je do naglog porasta interesovanja za proveru toga u kojoj meri ljudski jezici daju sobom verodostojnu potvrdu uverenju da osnovni regulativni principi jezičkog organizovanja imaju univerzalni karakter. Ishod dosad obavljenog istraži vanja svodi se na ovo: univerzalizam nije mogao biti na uverljiv način potvrđen, ali su zato pribavljeni brojni do kazi o teorijski relevantnoj divergenciji među jezicima. 696. Počelo je tako što su znameniti istraživači sudbine naziva boja u jezičkom svetu, Brent Berlin i Paul Kay, koji su svojevremeno, radom Berlin/Kay 1969, dali odsudnu podršku univerzalistima, svojim drugim radom iz iste pro blemske oblasti - Kay l Berlin lMerrifield 1991 - neočeki vano, a opet odsudno, učinili upravo suprotno: uzdrmali univerzalizam. Naime, pošto su ovog puta ispitali dodatni broj jezika, oni su došli do zaključka da njihova prethod no izrečena hipoteza o nekom univerzalnom principu usvajanja, odnosno korišćenja, pomenutih naziva ne stoji na sigurnim činjeničnim osnovama. Drugi, reklo bi se ta kođe odsudni udarac univerzalističkoj teoriji zadat je i 1 krajem decenije o kojoj je reč.4 Usredređujući se na dva okvira (frames) referencije o orijentirima u prostoru - na tzv. apsolutni okvir, u čijem je obuhvatu neka nepomerlji va datost tipa tog i tog geografskog objekta prema kojem 4 1 U međuvremenu, tj. u vremenskom rasponu od početnog do zavrinog praga razmatrane decenije, objavljeno je baš dosta zapa ženih radova, među kojima se ističu knjige Lucy 1992 i Lee 1996, či ja je sadržina bitno doprinela raspirivanju interesovanja za "whorfi janski relativizam". John Lucy je, štaviše, upravo tom svojom knji gom stekao reputaciju svojevrsnog pionira u preusmeravanju nau čne pažnje naše epohe sa univerzalizma na tu suprotnu stranu.


227

određujemo gde je sever, a gde jug, i na relativni okvir, koji se odnosi na trenutnu smeštenost ljudskog tela uze tog za polaznu tačku odmeravanja relacije tipa 'levo' l 'de sno', 'gore'/ 'dole' i sl., dvoje lingvista i četiri psihologa te stirali su govorne predstavnike 13 različitih jezika, koji su ujedno predstavnici vrlo različitih kultura, pa objavili, u radu Pederson et all. 1998, ono što su spoznali na osnovu tog testiranja. Ispostavilo se: osnovne mentalne predstave testiranih o stvarima za koje su pitani organizovalo je sa dejstvo njihovih opšteljudskih bioloških mogućnosti i nji hovih izraz i t o raz l i č i t i h kulturnih i jezičkih određeno sti42. jednom rečju, nakon svega što se u poslednje vreme o ljudskim jezicima saznalo, nema mesta pitanju otkuda to da toliki od najmerodavnijih u nauci danas izjavljuju kako Benjamin Lee Whorf 43 možda i nije bio na pogreš nom putu onda kada je tvrdio da ni govora nema o neka kvoj univerzalnosti kategorizovanja, da tu postoje upadlji ve razlike, proizašle, očigledno, iz najtešnje povezanosti našeg poimanja stvari sa onim što je nametnuto specifič nošću našeg jezika i našeg kulturnog nasleđa. 44 42 Svojevrsnu senzaciju izazvali su (u tom vremenu već široko razglašeni) podaci i o tome da postoje čak i takvi jezici u kojima Izostaje dosledno, što će reći i pri sazdavanju pitanja, posebna e ,znaka razlikovanja ljudskog od neljudskog, živog od neživog (v. npr. rad Aikhenvald l Dixon 1998 : 658, nap . 6 ) 4 3 V. šta je rečeno o Whorfu u § 373. 44 U stvari, vodeći stručnjaci naših dana, po pravilu, i kad odba naju Whorfovu hipotezu u njenom "jakom vidu" ("the strong whor l i a n hypothesis") , tj. i kad ne veruju da jezik na odsudan način od n·
228


697. Sledeći taj (trenutno u neku ruku gotovo pomod ni) pravac opštelingvističkih interesovanja, pojedinci su se prihvatili etnolingvističkih proučavanja, a pod tim termi nom valja razumeti istraživanja toga šta pojedini jezici, svojom specifičnošću, otkrivaju o mentalitetu ljudi koji njima govore. Tako, na primer, Anna Wierzbicka (v. Wier zbicka 1996) saopštava kako gramatika engleskog jezika daje takvu sliku sveta iz koje se razabira da su, za Engleze, uzroci stvarima pozitivno povezani s voljom čoveka, da Englezi insistiraju na delovanju, na voljnom aktu, dok gra matika ruskog, naprotiv, predstavlja svet kao suprotsta vljen ljudskim željama i htenjima, što se svodi na to da Ru si ispoljavaju u principu stav nemoći i pasivnosti prema onome što ih, tokom življenja, snalazi. Takav njen uvid u razmatranu problematiku nije, međutim, doživeo poziti van prijem u stručnoj javnosti (v. Tarlanov 1999 i Vsevolo dova / Kotvickaja 1999) ; · pokazalo se, naime, opet na osno vu promatranja odgovarajućih jezičkih činjenica, da je vrlo nesavetno davati sudove o "nacionalnom karakteru" samo na osnovu p o j e d i n ih datosti odgovarajućih jezika. 698. Nije, razume se, u jednom ovako sumarnom prika zu "lingvističkih događanja" moguće osvrnuti se baš na sve naučne centre sveta odakle su, tokom devedesetih godina, poticala neka samosvojna nastojanja oko toga da se teorij sko-metodološki pristup jeziku dalje unapređuje. Ono, me đutim, što ipak treba pomenuti to je da je takvih zbivanja bi lo u raznim stručnim sredinama Evrope, i to prvenstveno u onima sa dužom tradicijom aktivnog bavljenja opštom lin gvistikom, što se i moglo očekivati. Za ispaljene uvide u stvari tu je, po pravilu, karakteristično ovo: težnja ka tome kom devedesetih, o čemu svedoče prilozi objavljeni u poznatom zborniku Harman 1993.


229

da se na što plodotvorniji način kombinuju neke iz američ ke lingvistike recentno preuzete teorijske novine sa tipično evropskim teorijskim prilazima jezičkoj problematici ugledni belgijski lingvisti, recimo, okupljeni oko Luvenskog univerziteta (u koje spada, Brigida Rudzka-Ostyn, kao jed na od vodećih ličnosti) , propagiraju danas takve poglede na jezičke probleme u kojima istovremeno do izražaja do laze ideje svojstvene, s jedne strane, tipično evropskom strukturalizmu, a s druge onoj verziji kognitivizma koju zastupa američki lingvista Ronald Langacker. Bilo je, naravno, u razmatranom vremenskom periodu, na svim kontinentima, i takvih darovitih pojedinaca koji su deklarativno, pod posebnim terminom, razglašavali svoje originalne poglede na istraživanja jezika i stekli odmah izve stan broj sledbenika, mada, u celini gledano, to što su ponu dili stručnoj javnosti zasada ipak ne utiče u bitnijoj meri na glavni razvojni hod nauke o jeziku. Pomenuću, tek pri mera radi, dva slučaja: (l) Tokom devedesetih godina jedan krug ameriČkih lin J..,'Vista prihvatio je teorijsko-metodološki pristup sintaksi poznat pod nazivom autoleksička sintaksa (autolexical synta.x) koji je izložen, 199 1 . godina, u knjizi sa tim naslo vom, a čiji je zagovornik jerrold Sadock. Sadock je naziv sa ći nio prema terminu autosegmentalphonology, a taj se pri menjuje na onu fonološku teoriju koja posmatra fonološke segmente kao posebne entitete, sposobne da se na različite načine međusobno povezuju. Tvorac autoleksičke sintakse svodi jezičke iskaze na različite i nfo r m a t ivne j e d i n i c e , naglašavajući d a ta njihova različitost proishodi iz toga u ko jl'm su smislu informativne - sintaksičkom, morfološkom, sc:mantičkom ili kakvom drugom, pa ih zatim analizira une k' ,liko nezavisno jedne od drugih. Ono do čega je tom anali '' ,m došao on potom povezuje sa bazičnim leksičkim jedini-

230


cama na donekle različite načine. Sve to zajedno, u svom ishodu, donosi jednu pojmovno prilično jednostavnu eks plikaciju nekih inače vrlo složenih fenomena. On, na pri mer, komplikovani slučaj "klitizovanja" engleskog is u ko lokvijalnim izjavama tipa The man 's at the door rešava ovako: u postupku svoje morfološke analize on za klitiku 's kaže da se ostvaruje kao sufiks s pogledom na man, dok zatim, ocenjujući iste te jezičke datosti iz sintaksičke vizu re, govori o tome da je 's glagol sa funkcijom upravne reči u odnosu na at the door. Jednom rečju, umesto da se, kao što rade drugi, pridržava primene transformacionih pravila koja podrazumevaju pomeranja, umetanja ili is puštanja, prelaženja s jednog nivoa posmatranja stvari na drugi, Sadock rečenicu predstavlja kao rezultat delovanja različitih činilaca, a sve na maksimalno jednostavan način. (II) Krajem decenije, Britanac William McGregor upo znao je (knjigom McGregor 1997) stručnu javnost sa prin cipima po kojima je ustrojena njegova semiotička grama tika. Pod semiotičkom gramatikom on podrazumeva ta kav pristup jeziku koji u središte pažnje istraživača posta vlja oznake gramatičkih značenja, a one se, po McGrego ru, između sebe razlikuju pre svega po tome šta sobom obelodanjuju - ili (l) nešto iz iskustvenog domena, ili (2) 1'1ešto iz oblasti logičkog mišljenja, ili (3) kakvu pojedinost koja se tiče međusobnog odnosa nekih datih lica, ili (4) neki detalj koji je svojstven tekstualnoj organizaciji saop štenog. Ostaje da se, u najbližoj budućnosti, potvrdi da li je, odnosno koliko je, ovakvo prilaženje jeziku odjeknulo i u stručnim krugovima izvan britanske sredine.

REGISTAR IMENA

Abaelard 24 Apresjan, j u . D . , 248, 446, 447, 449, 457, 531, 614, 67 1 Abercrombie, D. 234 Ardener, E. 593 Abraham, S. 449, 531 Arens, H. 15, 37, 46, 92 Abraham, W. 449, 679n Aristarh 13 Adamec, P. 324, 328 Aristotel 9n, 1 1 , l l n , 27, 388n, Adelung, J . C. 43n, 50, 50n Adjukiewicz, K. 4 1 5, 532 389, 426n Arnauld, A. 38 Admoni, V. G. 457 Arndt, w. w. 497 Agaev, A. G. 593 Ahmanova, O. S. 385, 449, 457, Arnold, E. 496n Aronoff , M. 688 484, 593 Arutjunova, N. D. 497, 613n Aikhenvald, A. 696n Ascoli, G. l. 187, 187n Akmajian, A. 470 Asselin, C. 479 Akvinski, T. 28 Atkins, B. 16 Alatis, J. E. 593 Augustin 26 Aleksejev, P. M. 497 Augustin, J. J. 351 Allen, }. P. B. 479 Austerlitz, R. 248 Allen, W. S. 15, 23 Austin, }. 608, 609, 6 1 1 Ambrosi, A. 449 Avanesov, R. I. 139 Ammon, U. 593, 604n Avrorin, V. A. 449 Anderson, J. M. 479, 604n Anderson, S. 56 Babicki, K. l. 531 Anderson, S. R. 604n Bach, E. 144, 449, 604n Andreev, N. D. 497, 529 Bach, K. 609n Antal, L. 449 Apostel, L. 5 1 3 Bailey, C. J. N. 479

232

. Registar imena

Bailey, R. W. 497 Baldinger, K. 428 Bally, Ch. 138n, 168, 173, 253n, 269, 270, 271 , 272, 273, 274, 275, 276, 436 Barbault, M.-C. 531 Barbosa, P. 684 Bar-Hillel. Y. 449, 457, 529, 533, 534, 535, 536, 537 Barker, C. 653 Banoli, M. G. 1 84, 185, 192 Barwick, K. 37 Basilius, H. 78 Baljkan, b. 144 Bateson, M. C. 3 76, 449 Baudouin de Counenay, J. 193, 194, 194n, 195, 197, 199, 236n, 2 5 1 , 282, 282n, 285, 285n, 3 15, 48 1 Baumann, W. 92 Bazell, C. E. 248, 457, 485, 571 Beard, R. 688 Becanus, G. 42 Belevitch, V. 513 Belić, A. 200, 202, 203, 607 Bellert, l. 479 Bemova, A. 54n Bendix, E . H. 441, 449 Beneš, E. 324 Benešova, E. 328 Benfey, T. 59 Benveniste, E. 139, 248 Berberović, J. 418n Berezin F. M. 201 Bergson, H. 177, 177n, 180n, 388n

Berkowitz, L. 593 Berlin, B. 696 Bernstein, B. 593 Bemštejn, S. 8. 197 Benagaev, T. A. 593 Benoldi, V. 192 Benoni, G. 184, 185, 192 Bhartrhari 19 Birwisch, M. 144, 248, 449, 478, 478n, 536, 612n Bierwesch , M. 35, 35n, 36 Binnick, R. J. 449 Birdwhistell, R. L. 375n, 376 Birnbaum, H. 479 Blake, F. 655n Bloch, B. 359 Bloomfield, L. 1 5, 18, 18n, 22, 37, 46, 56, 59, 240n, 242, 345, 346, 347, 347n, 349, 349n, 350, 350n, 351, 352, 354, 385, 688 Blumenthal, A. L. 385 Boas, F. 338, 338n, 340, 34 1 , 341n, 351, 372 Boguslawski, A. 670 Boguslawski, A. V . 671 Bohtlingk, o. 23 Bokareva, L. E . 198 Bolinger, D. L. 359 Bolleli, T. 248 Bondarko, A. V. 448, 449, 674 Bonfante, G. 185, 192 Booth, A. D. 529 Bopp, F. 49n, 53, 53n, 54, 59 Borgstrom, C. Hj. 4 1 1 Bošković, ž. 679n


233

Buyssens, H. 349n, 449 Botha, R. 479 Camp, D. de S93 Bottiglioni, G. l S9 Brainerd, B. S31 Cantineau, J. 298 Brame, M. K. 479 Capell, A. 376, S93 Brandenstein, W. 234 Carlson, G. N. 62Sn Brang, P. S84n, S93 Carnap, R. 413n, 418, 42 1, 420, Breal, M. S3n, lOS, 429, 429n, 427, 428, 4S7 Carroll, D. W. 604n 430, 449 Brekle, H. E. 46, 449 Carroll,). B. 248, 376, 38S, 497 Bresnan, j . 6S4, 684, 692 Cassirer, E. 15, 46, 248, 418, 42 1 Bresnan, j. W. 623, 623n Cauord, J . C. 529, S71 Cej tin, G. S. S27, S3 1 llright, w. 376. S93 Hrin.kmann, H. S72, S73, 573n, Chafe, W. L. 476, 479 Chao, Yuen Ren 240n, S 13, 602 S79 Chase, P. N. 604n Brockhaus, K. S29 Br0ndal, V. 248, 386, 387, 388n. Chatman, S. 359 389, 390, 391 Cheny, L. C. 308, 449, S l 3 , S29 Chomsky, N. 46, 141, 142n, ll rough, j. 23 243, 338, 360, 363, 42 1 , 442 , llrower, R. A. S29 llrown, R. L. 78. 38S 449, 4S8, 4S9, 460, 461, 462 , 1\rowne. W. 479 463, 464, 46S, 467, 468, 470. ll rozović, D. 138n 479, S30, S46, S49, S67, S77, 604, 619, 620, 620n, 62 1, llriicke, E. 22S 622, 623, 624, 62S, 626, 627, llrugmann, K. S9, 9S, 97, 97n, 98n, l03, 107, 202, 2 S l , 28Sn 628, 628n, 629, 630, 630n, ll runot, F. 170n. 171 63 1, 632, 6S3, 67S, 67Sn, 676, 676n, 677, 678, 684 1\udagov, R. A. 1 13, 449, S93 Uugarski, R. 138n, 144, 208, Chretien, D. 497 Coeurdoux 49n 351, 479, S71 lh.ihler, K. 9 1 , 92, 182 , 3 1Sn,43S, Cohen, D. 144 Cohen, M. 171, 17� S93 43Sn, 436, 4S1, 4S7, S86n lhakov,ju. S. S 13 Cole, P. 604, 609n, 610n, 61 1n lha njakovski. V. ja. 481 n Collart, J. 3 7 Condon, E . U. 488n lharen, P . van 479 Cordemoy, G. de 223n lha rsill-Hall, G. L. 37 lhuts, R. 623 Corrigan, R. 644

234

Registar imena

Coseriu, E. 248 Craig, C. 606n C�ce, B. 177, 177n, 178, 180n, 182, 183 Crystal, D. 593 Culi.kover, P. 663, 663n Currie, H. C. 580n, 593 Curry, H. B. 531, 532, 546n, 549, 549n, 550 Cunius, G. 56, 93 Či.kobava, A. S. 67, 92, 107 Čulik, K. 449, 531, 548 Damourette, J. 171 Daneš, F. 324, 325, 328, 455, 457, 545, 545n, 617n, 687 Danhy, J. J. 140n Darden W. J. 479 Darmesteter, A. 1 50n, 430n, 449 Darwin, C. R. 60 Dauzat, A. 1 59 Davis, M. L. 164 Davison, A. 479 Deane, P. 636n, 638n Degtereva, T. A. 248 Delac�ix, H. 171 Delattre, P. 234 Delbriick, B. 59, 67, 92, 97, 97n, 107 Demokrit 9 Denisov, P. N. 531 Derbolav, J. 15 Descles, J.-P. 531 Desnickaja, A. V. 67, 107, 593

Dešeriev, Ju. D. 593 Devoto, G. 185, 192 Dezso, L. 1 30n Diebold. R. A. 385 Dieth, E. 228 Dietze, J. 67 Diez, F. 56 Dijk, T. A. van. 594, 600, 616n Dingwall, W. O. 144, 479 Dinneen, F. P. 1 5, 37, 46 Dinnen, D. A. 610n Dittmar, N. 604n Dixon, R. M. W. 566, 571, 689n, 696n Dobiaš, A. 15 Dobrovskf, J. 56 Dobrušin, R. L. 531, 540, 541 Doležel, L. 497 Donatus 2 5 Domseif, F . 77, 449 Doroszewski, W. 163, 164 Dove, A. 78 Do�, D. 653, 654, 655 Drenovac. B . 1 52n Dressler. W. 594, 600 Dufriche-Desgenettes? A. 277n Dugas, A. 449 Durand, J. 604n Durkheim, E. 2 5 1 , 2 5 1 n Dyen, l. 497 Dyskolos. A. 14, 14n, 25. 26 Đurić, M. 4 18n Edmont, E. 1 50, 1 50n Edwards, J. 338n

Pravci u lingvistici II Egger, E. 1 5 Ehlich, K . 593 Einstein, A. 120 Elwert, W. T. 449 Emeneau, M. B. 351 Emonds, J . E. 620n Engler, R. 248, 268 Epstein, S. 678n l�rben, J. 530, 573 Ervin-Tripp, S. 593 l�sper, E. A. 3 5 1 Estoup, J. B. 485n

235

Flores D'Arcais, G. B. 385 Fodor, J. A, 144, 442, 445, 449, 479, 619n Foley, W. 638n Fortunatov, F. F. 199, 200, 201, 202 , 204, 315 Fourier, B. J. 222 Fourquet, J. 164, 453, 457 Fox, D. 679n, 684 Frege, G. 416 Frei, H. 273, 276 Freidenberg, O. M. 1 5 Friedrich, P. 376, 593 Fries, Ch. C. 351, 449, 457 Frings, Th . 530, 573 n Frumkina, R. M. 385, 449, 457, 484 Fucks, W. 497 Fudge, E. 298

Faltz, L. M. 612n J:ant, G. 234, 308 J:asold, R. 593 h�rguson, Ch. A. 593 h·ys, R. 532n, 550n Filin, F. P. 593 Filipović, R. 1 38n, 308, 359 Gabelentz, H. G. von 88, 92, l:illmore, Ch. 144, 325, 445, 236n 449, 455, 473, 476, 479, 593, Gabka, K. 449 604, 625, 636n , 647, 648, Gaifman, Ch. 536, 544 650, 65 1, 653, 654 Gamillscheg, E. 159, 182 J:hma, V. K. 484 Garde, P. 234 l,.lrbas, J. 324, 686n Flrth, J. R. 373n, 439n, 457, 567, Gardiner, A. 91, 92, 45 1 , 457 Garfield, J. L. 619n ')7 1, 584, 593 Garrett, A. 693 H ruzabadi 33 Hscher-J(ljrgensen, E. 284, 298, Garvin, P. L. 144, 328, 435 n, 449, 457, 529 ·H l 1:1shman, J. A. 376, 580, 580n, Gauchat, L. 151 Gauthiot, R. 268 ";93 l1itialov, S. Ja. 527, 531, 540, 541, Gazdar, G. 6 1 1 , 624, 624n Gazdaru, D. 192 ";44 Gelderen, E. van 661 n J."Jt·tcher, H. 228, 5 1 3

236

Registar imena

Geldesen, E. van 679n Gentilhomme, Y. 531 Giglioli, P. P. 593 Gillieron, J. 150, 150n, 1 5 1 , 155, 1 56n, 157n, 1 58, 1 59, 183, 251 Gipper, H. 376, 573, 579 Girke, W. 593 Giuliano, V. E. 529 Giv6n, T. 606n Gladki, A. V. 531, 541 Gladwin, T. 586n Glinz, H. 453, 457, 573, 573n, 579, 593 Godcl, R. 253. 268 Goldberg, A. 654 Goldsmith, J. 689n Golovin, V. N. 497, 593 Gombocz, Z. 97n Goodenough, W. H. 441, 449 Goodman, N. 428 Goosens, J. 164 Goossens, L. 640n Goralčikova, A. 548 Gordon, T. M. 612n Gom, S. 529 G6my, W. 328 Gosh, S. K. 593 Grammonr. M. 165, 166, 1 7 1 , 173n, 225, 234, 388n Graur, A. 144 Grebe, P. 573 Green, H. C. 234 Greenberg, J. H. 140n, 164, 302n, 34l n, 376, 497 Greimas, A. J. 449 Grepl, M. 687

Grice, P. 608, 610, 61 1 , 612 Grigorjev, V. P. 198 Grimm, J. 55, 55n, 59, 97, 97n Grimshow, J. 647, 654, 684 Grochowski, M. 616n Groot, A. W. de 139. 3 14, 451, 457 Gross, M. 144 Grosse, R. 593 Gruber, J. 449, 628, 628n Grunig, 8. 479 Grzegorczykowa, R. 670 Guberina, P. 168, 168n Guhman, M. M. 78, 593 Guillaume, G. 170n, 171 Guiraud, P. 170, 428, 449, 497 Gulich, E. 600 Gumpe rz, J. J. 580n, 593 Gyarmathi, S. 45, 45n Haas, M. R. 351 Hajičova, E. 53, 54n, 531, 548, 617n Hall, E. T. 376 Hall, R. A. Jr. 129, 129n, 185, 185n, 192 , 248 Halle, M. 56, 57, 144, 234, 243, 298, 308, 338n, 465, 466, 479, 604, 623, 688 Halliday, M. K. A. 364, 566, 567, 568, 569, 570, 571, 593 Hall ig, R. 449 Hammerich, L. L. 41 1 Hamp, E. P. 248, 359, 497 Hansen, 8. 642 Hansen-Spang, H. 4 1 1

Pravci u lingvistici II l larary, F. 497 l larder, P. 669 l larkevič, A A. 5 1 3 l larman, G. 696n l lanns, R. T. 144, 449, 457 l l amish, R. 609 l l amois, G. 46 l l arper, K. 544 l l arris, J. 38n l l arris, z. S. 1 64, 347n, 356, 359, 376, 459, 460, 479 l l otrtmann, P. 248, 268, 497, �72 , 573, 574, 575, 576, 577, 'P9 l l;utori, Sh . 449 l l iaugen, E. 161n, 164, 242n, l·l8, 356n, 359, 376 l l llvcrs, W. 457 l l llvct, L. 150n, 277n l l �&vranek, B. 164, 298, 315, .\ 1 8n, 328 l l .awkins, J. A. 613n l l .ayakawa, S. J. 428 l l .ayt·s, A. S. 376, 449 l l .a ys, D. G. 529, 53 1, 542, 543, '\ H

l l dlncr, R.-M. S. 234 l l •· h lolph, K. E. 144, 449, 612n l h· ll•t·, B. 638n, 645 lh· lhi�.

G. 144, 453, 457

l l dmholtz, H . von 223

l le· m pcl,

G. 428 H. 252n l h· n m·, H. 449 Un11 kr, J. O. 376 I IH .aklit, 9, 9n

lh· ndriksen,

237

Herbart, J . F. 80, 80n, 84 Herdan, G. 484, 497 Herder, J. G. von 42n, 46 Hermann, E. 107 Hermogen 9n Herodian 14 Herodot 8n Herriot. P. 385 Hertzler, J. O. 376 Herzog, H. 592n, 593 Hewes. G. W. 376 Hickes, G. 39 Hilben, D. 415, 416 Hill, A. A. 457 Hinti.kka, J. 623 Hionh, F. 457 Hjelmslev, L. 248, 386, 392, 392n, 393, 394, 395, 396, 397, 398, 399, 400, 401 , 402, 405, 408, 408n, 409, 410. 4 1 1 , 576 Hoberg, R. 449 Hockett, Ch. F. 140n, 248, 347n, 351, 357n, 359, 479, 501 , 5 13, 564 Hoenigswald, H. M. 144 H0ffding, H. 388n Hoijer, H. 376, 497 Holmes, J. 593 Holodovič, A. A. 541 Holt, J. 39 1 Honn, K. 144 Hooke, K. 222n Hopkins, E . W. 67 Hor.Uek, K. 92 Hormann, H. 92

238

Registar imena

Horne, K. M. 144 Hornstein, N. 678n Horrocks, G. 620n Houchin, T. D. 497 Householder. F. W. 248, 457, 479 Houston, S. H. 385 Hrang, P. 584n. 593 Hrozny, B . 489 Huber, J. 593 Humboldt, W. von 50, 50n, 68, 69n, 70, 71,71n, 72, 73, 74, 75, 76, 77, 78, 79, 80, 8 1 , 178. 183, 373n, 382n, 574 Hundsnurscher, F. 449 Husserl,..E. 82, 532, 532n, 575 H .7xiey, R. 593 Hymes, D. 376, 449, 497, 580n, 586n, 593

Jaberg, K. 1 5 1 Jachnow, H. 593 Jackendoff, R. S. 449, 470, 479, 620n, 628n, 653, 654, 657, 659, 661 , 663, 663n, 676n Jacobs, R. 144, 457, 609n Jagić, V. 56n }ager, s. 497, 593 Jakobovits, L. A. 144 Jakobson, R. 176, 198, 234, 243, 268, 284, 285n, 295, 295n, 298, 299, 300, 301 , 302 , 303, 304, 305, 306, 307, 308, 3 1 1 , 312n, 314, 315, 3 16, 328, 3 5 1 , 357, 362 , 376, 449, 503, 5 1 3, 529, 584, 586n, 602 Jakubinski, L. P. 197 Janakiev, M. 527 Janković-Mirijevski, T. 43n Janko�ky, K. R. 107 Ibm, P. 544 Jarčeva, V. N. 457, 593 lida, M. 629n Jauk-Pinhak, M. 23 Ingram, E. 593 Jeanjaquet, J. 1 5 1 lnkelas, Sh. 689 Jedlička, A . 318n Iomdin, L. L. 614n Jespersen, O. 107, 388n, 450, lordan, l. 59, 192 451n, 457 Johnsen, Sv. 41 1 Iordanskaja, L. N. 457, 527 Ipsen, G. 77, 78, 573, 573n Johnson, M. 636n, 640 lsačenko, A. V.. 164, 312n, 315, Johnson-Laird. P. N. 619n 316 Jolles, A. 77 Ivanov, V. V. 198, 529, 531 Joly, A. 38n Ivić, M . 138n, 141n, 248, 308, Jones, D. 234, 284, 287n 457, 618n Jones, W. 44, 49n, 53 Ivić, P. 138n, 164, 234, 3 12n, Joos, M. 229, 240, 248, 422n 3 15, 464, 531 }ud, J. 1 5 1 , 1 59 Ivir, V. 479 Juliard, P. 46 ·

.

Pravci u lingvistici H Junius, F. 39

239

Kisseberth, C. W. 479 Kjolseth, R. 593 Kaburaki, E 617, 618 Klein, E. 624n Kainz, F. 92 Klein, K. K. 530. 573 Kaiser, L. 234 Klein, W. 593 Kakridis, Y. 640n Klimav, G. A. 497 Kalinin, V. M. 497 Koerner, E . F. K. 107, 268 Kamp, H. 657 Kofika, K. 378n Kanerva, J. 654 Kohler, W. 378n Kant, E. 388n Kojen, L. 604n Kaptan, R. 623 Kondrašov, N. A. 328 Karadžić, V. 50n Koneski, B. 138n Karcevski, S. 244n, 3 1 5 Konig, K. 46 Karlik, P . 687 Kopanev, P. l. 579 Karolak, S. 457, 616n, 670 Kopitar, J. 50n Karttunen, L. 479, 610n Kopp, G. A. 234 Katarina Il 43n Korzybski, A. 428 K;Hičić, R. 138n, 144, 4 1 1 Koschmieder, E. 484 Katz, J. J. 144, 442 , 445, 449. Kotelova, N. Z. 449, 457 Kotvickaja, S. 697 ·179, 609n Kay, P. 650, 696 Kovacci, O. 144 Kt·cnan, E. L. 479, 607, 607n, Kovač, N. 336 612n Kovtun, L. S. 593 Kl"iler, A. R. 144 Krašeninnikova, F. A. 579 Kl'mpelen, W. de 223, 223n Kratil 9n Kt·mpson, R. M. 625 Krenn, H. 479 Kt·nstowicz, M . 689n Kroeber, A. L. 376, 497 Kt·nstowicz, M. J. 479, 604 Kruszewski, M. 193, 194, 197, Kt·yser, J. S. 464n 2 5 1 , 277n, 282 Kiefer, F. 144, 449, 479, 484. Kučera, H. 497 �27, 5 3 1 , 54 1 , 544, 548, 600 Kuehner, P. 46 Kukenheim, L. 3 7, 46 Kimball , J. 144, 449 King, R. D. 479 Kulagina, O. S. 527, 529, 537, Kiparsky, C. 612, 612n 538, 539, 540, 54 1 Kiparsky, P. 142n, 612. 612n, Kuno, S. 617, 618, 618n 680, 689 Kunjanni Raja, K. 23

240

Registar imena

Kurath, H. 161, 164, 464n Kurylowicz, J. 139, 198, 252n, 3 12n Kuznjecov, P. S. 529 Labov, W. 161, 163, 582 , 591 , 592n, 593, 638n Lacerf, Y. 544 Ladefoged, P. 234 Lahutti, D. G. 484 Lakoff, G. 467, 468, 472, 479, 604, 604n, 633, 633n, 636n, 637, 637n, 639, 640, 643, 652 Lamb, S. 141, 365, 529, 545, 5 58, 559, 560, 564 Lambek, J. 536 Lancelot, Cl. 38 Lang, E. 479, 600 Langacker, R. 633, 633n, 634n, 636n, 639, 644, 698 Langendoen, D. T. 144, 479, 571 Lapteva, O. A. 328 Las n ik, H . 620n Lazarus, M. 80 Laziciusz, G. 298, 3 1 5n Lesnievski St. 415. 532 Lee, A. van der 449 Lee, P. 696n Leech, G. N. 61 1n Lees, R. B. 479,497, 5 1 3 Lehiste, l. 234 Lehmann, W. P. 59, 144, 529, 592n Lehrer, A. 638n Leibnitz, G. W. 388 Leisi, E. 449

Lenček, R. 593 Lenneberg, E. H 144, 385, 630n Leontjev, A. A. 198, 385, 593 Lepschy, G. 248, 479 Lerch, E. 180, 180n, 182 Leroy, M. 46, 59, 144, 177n Leskien, A. 95, 107, 202, 251, 285n Lesnievski, St. 4 1 5, 532 Lešić, Z. 451n Leuninger, H. 385 Levelt. W. J. M. 385 Le�n, B. 647, 654, 692 Levinson, S. C. 611n Le�-Strauss, C. 371 Levkovskaja. K. A. 449 Lewis, C. l. 428 Li, Ch. N. 607n Lieberson. S. 593 Linsky, L 428 List, G. 385 Llorach, A. E. 248 Locke, J 424 Locke, W. N. 529 Lockwood. D, G. 563, 565 Logar, T. 1 38n Loja, Ja. V. 144 Lommel, H. 268 Lomtev, T. P. 483n Longacre, R. E. 360, 366 Lotz, J. 497 Lounsbury, F. G. 44 1 . 449 Lucy, J. 696n Lukasiewicz, J. 415 Lulle, R. 27 Lunt, H. G. 129, 129n, 144, 312n

Pravci u lingvistici II Lyons, J . 15. 144. 385, 449, 479, 571, 593, 612n Ljapunov, F. A. 529 Lju Jun-cjuan 528n Ljudskanov, A. 527, 529 Macaulay, R. K. S. 479 Mackay, D. M. 449 Mackensen, l . 530, 573 Maclaury, R. 641 M akkai, A. 565 Malinowski, B. 373n, 439n, 584, 593 Malkiel, Y. 144, 182 Malmberg, B. 144, 248 Mandelbaum, D. G. 351 Mandelbrot, B . 367n, 487, 513 Marantz, A. 688, 689 Marcus, S. 527, 529, 53 1 , 540. S41 Mareš, F. V. 312n Marhenke, P. 428 Maricki-Gadanski, K. 14n, 15, ·i 18n Marić, S. 268, 308 � ta rkov, A. A. 481 , 485, 486 Marković, M. 428 M••rouzeau, J. 176 M•1 rr, N. J. 63n, 204, 205, 206, l07, 208, 209, 2 10, 2 1 1 , 212, l l 3, 21 5, 2 16, 2 17, 2 18, 2 18n, ll i M .a rt i net, A. 144, 248, 3 1 3, 314, \lH, 329, 330, 331, 333, 334, \ \ �. 336, 337, 357n, 4 1 1

241

Many, A. 89, 92 , 236n, 575n Marx, K. 347n Mates, B. 428 Mathesius, V. 315, 324, 328 Mathiot, M. 376 Matilal, B. K. 23 Matore, G. 171, 435, 457 Mattheier, K. J. 604n Matuševič, M. l. 197 Mauro, T. de 268 Mayenowa M. R. 449 McCarty, J . 682 McCawley, J. D. 449, 468, 479, 610n McDavid, R. 161, 464n McGregor, W. 698 Mchombo , S. 692 Mclntosh, A. 571, 593 Meillet, A. 59, 97n, I lOn, 1 69, 170n, 171, 171n, 197, 2 5 1 n, 388n, 392n Meljčuk, l A. 446, 449, 457, 479, 484, 527, 529, 53 1, 614, 614n Menovščikov, G. A. 593 Merrifield, W. 696 Meščaninov, l. l. 213, 2 2 1 Meyer, P. 150, 2 2 5 Meyer, R. M. 433 Micklesen, L. R. 529 Mihajlović, Lj. 138n Mikaeljan, G. B. 457 Mikerov, E. K. 593 Miklošič, F. 56, 56n Mikuš, R. F. 138n Mill, J. 378n Mill, J. S. 378n

242

Registar imena

Miller, G. A. 385, 42 1 , 513, 623, 630n Miller, M. H. 385 Miller, R. L. 78 Misteli, F. 82n Mohanan, K. R. 604n Moisch, W. 476, 478n Mološnaja, T. N. 527, 529, 541 Monroe, G. K. 497 Montague, R. 455, 477, 479, 619 Moore, T. E. 606n Moravcsik, E. 622n Morf, A. 5 1 3 Morgan, J. L. 609n, 610n Morris, Ch. W. 424,425,427, 428 Moser, H. 573, 593 Moskovič, V. A. 497 Motsch, W. 478, 478n, 667n Mounin, G. 23, 46, 59, 144, 428, 529 Muhin, A. M. 453, 457, 673n Mukafovskf, J. 315 Muller, F. 385, 593 Muller, M. 65, 67 Miillner, K. 479 Muljačić, Ž . 138n, 308 Nagy, G. O. 449 Neass, A. 428 Nebeskf, L. 42 1, 530, 548 Nencioni, G. 192 Nepold, W. 593 Neubert, A. 593 Neurath, O. 428 Newell, L. E. 565 Newmeyer, F. 646

Newmeyer, F. J. 604n, 620n, 630n Nichols, J. 627n Nida, E. A. 359, 376, 449, 457 . 529, 593 Nikolaeva, T. M. 376 Nikoljski, L. B. 593 Nirenburg, S. 604n Nooten, B. A. van 23 Noreen, A. 236n Novak, P. 53 1, 548 Novotny, M. 531, 548 O'Brien, R. J. 376, 479, 593 Oehrle, R. T. 604n Oettinger, A. G. 484, 529 Oevermann, U. 593 Ogden, C. K. 428 Oh, Ch, K. 610n Olmsted, D. L. 376, 449 Oosten, J. van 652 Orešnik, J. 141n, 479 Orlenko, A. 527 Orr, J. 59 Osgood, Ch. O. 385. 440n Ostermann, T. 182 Osthoff, H. 95, 107, 251 Otto, E. 78, 92, 575n Owen, N. F. 531 Ožegov, S. J. 449 Padučeva, E. V. 672, 449, 457, 484, 613n Paillard , D. 449 Palaemon, R. 2 5 Pallas, P. S. 43n

Pravci u lingvistici II Palmer, L. R. 144 l'anconcelli-Calzia, G. 234 l'anevova, J. 657, 685 , 686n, 531, 617n l'anini, 17, 18, 19 l'anov, M. V. 593 Paper, H. H. 497 11app, F. 484, 527,53 1, 541 Paris, G. 1 50n l'arker-Rhodes, A. F. 497 l'arrott, L. Y. 604n Parsons, T. 655 l'artee, B. 479, 686n 11askvaleva, E. 527 l'assy, P. 279 l1atafljali 19 l'aul, H. 48, 98, 99, 100, 101, 102, 104, 105, 107, 430n Pavlov, l. P. 348 n Pavlović, M. 167, 167n, 176 l'cano, G. 416 Pcdersen, H . 59, 107, 388n, 392n 11cderson, E. 696 Pci, M. 144, 248 Pcirce, Ch. S. 424, 424n 11crles, M. 536 11crlmutter, D. 691 , 692 l'crlmutter, D. M. 479, 622, 622n Pcsetesky, D. 684 l'cškovski, A. M. 200 l'cterfalvi, J .-M. 385 l'cters, S. 610n l'ctofi, J . s. 479, 594, 600 !'etter, M. 675n Pichon, E. 171

243

Pickett, V. 457 Pierce, J. R. 529 Pike, K. L 360, 361, 362, 363, 364, 366, 376 Pinborg, J. 3 7 Piotrovski R. G. 497, 5 1 3 , 5 3 1 Pisani, V . 67, 144, 185, 192 Pitagora 9n Piiha, P. 527, 548 Pittenger, R. F. 140n, 376 Plath, W. 457, 484, 497 Platon 9, 9n Pognan, P. 449 Pokomy, J . 144 Polivanov, E. D. 197 Pollak, H. 59 Pop, S. 159 Popov, V. Ju. 579 Porzig, W. 77, 78, 573, 573n Poržezinski, V. 285 Pos, H. J. 248 Posner, R. 59 Pospišil, D. 548 Postat, P. 248, 338n, 351, 363n, 479, 622 Posvanskaja. A. S. 198 Potebnja, A. A. 88, 92 Pott, A. F. 57, 78 Potter, K. 234 Potter, S. 144, 159 Pottier, B. 449, 457 Priđe, J. B. 593 Prince, A. 680, 682 Priscian, 25, 26 Prokopovič, N. N. 457 Protagora 9n

Registar imena

244 Priicha, J. 144

Rodman, R. 479

Psellos,

Rommetveit, R. 385

M. 27

Puhvel, J . 144, 497

Ronjat, J . 1 67

Pulgram,

M. 1 56n, 1 59 E. R. 606n Rosen, C. G. 62 2 n

E. 2 34, 378 Pullum, G. 624n

Pustejovsky, J. 664, 665 Putnam, H. 53 1

Roques,

Rosch,

Rosen, H . 593

Rosenbaurn, P. S . 144, 457, 609n Quine ,

W. van O. 428, 5 1 3, 529

Radovanović, Radtke,

M. 604n, 687

I. 580n W. 600

Raible,

692

M. 647, 654,

Ratsep, H . 479 Rask, K. R. 54, 54n, 54, 236n Rea, J.

Regnel, Reibel,

Ross, J . R. 468, 479, 604, 604n, 606, 609

A, 248, 298

D. 436. 449 D. A. 1 44

A. 657

Rousselot, P . J. 224, 2 34 Rozencvejg,

V. J. 529

Rubinstein, H . 220 Rudzka-Ostyn, B. 698 Russel,

Y. 497

Reformatski A.

A. 248 C. 487, 531

Ross, A. S.

Rossdeutscher,

Rakić, S. 604n

Rappaport-Hovav,

Rosenberg, S. 385 Rosetti,

Ruwet,

B. 4 16n, 4 17, 4 18n, 428 N. 308, 479, 600

Ružička, R. 478n, 666n, 675n

Reichenbach, H. 42 1

Sack, F. 593

Reichmann, O. 449

Sadock, J. M. 66, 604, 609n, 698

Reiffer,

Sag, J.

E. 529

Revzin, l . l. 484, 529, 5 3 1 , 539 Richards, l . A. 428 Riđanović,

M. 479 Riedlinger, A. 268

A. 624n

Sajnovics, J . 45n Salmon,

V. 46

Salus, P. H. 15, 37 Sarnpson,

G. 565

Riemsdijk, H. van 620

Sanctius, F. 38n

Ries, J.

Sanfeld, K. 392n

T. 457 M. 176

Riffaterre,

Rigler, J . 138n Rjabova,

T. V. 385

Robins, R. H. 15, 37, 1 44, 571 Robinson,

W. P. 593

Sapir, E. 46, 244n, 34 1 , 341n, 342, 343, 344, 344n, 346, 347n, 3 50n, 3 5 1 , 372 , 373 Saporta, S. 385, 464n


245

Saussure, F. de 102 , 165, 175, Sebeok, T. 144, 308, 3 5 1 , 366. 195, 196, 2 36, 237, 240, 240n, 379, 449, 479, 565 241, 244n, 249, 250, 2 5 1 , Sechehaye, A. 269, 276 251n, 2 5 2 , 2 53, 2 54, 262, 268, Semaan, K. _37 273, 277n, 281, 285, 285n, Semenjuk, N. N. 593 315, 34 1 , 388n, 393, 393n, Serebrennikov. 8. A. 144, 164 ·W8n, 423n, 436, 574, 576, Seuren, P. A. M. 479, 6 16n Sgall, P. 141 , 327, 328, 527, 530, 584 St·haff, A. 428, 662 53 1 , 546, 547, 548, 564, 617n, 658, 685, 686n St:hane, A. 144 Shamir, E. 536 Scharf , A. 30n Shannon, Cl. E. 501 , 5 1 3 schatzle, P. 593 Shevelov, G. 139 Schegloff, E. 593 Schenkel, W. 457 Shuy, R. 593 Sibavajhi 32 Sd1ippan, Th. 428 Siensema, B. 392n. 4 1 1 St·hlegel, F. 53n Sl·hleicher, A. 49, 58, 59, 60, 61, Sievers, E . 202 , 225, 226. 234 � l n, 62, 63, 64, 65, 67, 94n, Silverstein, M. 693 Simeon, R. 248 207n, 2 5 1 , 253n Simonyi, Z. 97n ,,·hlezinger, l. 656 Singh, J. 513 'l'hmidt, J. 64, 64n, 67 Skalička, V. 315. 316 Vhmidt, L. 449 Slocum, J. 604n 'dtmidt, S. J. 600 Sljusareva, N. A. 2 51 n 'l'hmidt, W. 457, 579 Smirnicki, A. l. 339, 453 '�"hmitz, R.-D. 604n Smith, A. G. 376 Vhnelle, H. 479 Smith, F. 385 ,,·hreitberger. W. 59, 98n Smith, H. l Jr. 129, 129n, 359, 'd trenk, J. 593 376, 457 'dtreuder, R. 668 Smolensky, P. 680, 684 'l'hrijnen, J. 1 59 'dlUchardt, H. 64n, 109, 1 10, Soboleva, P. A. 556, 557 1 1 1 , 1 12, 1 13, 177, 183, 430n Sokrat 9n, 14n Sommerfelt, A. 1 1 3, 171 \l'htitzenberger M.-P. 144 S0rensen, H . Ch. 411 \t·hwake, H. P. 479 Sotavalta, A. 234 'dtwarz, H. 579 Souci, G. J. 440n ,, . ,,rie, J. 610n

246

Registar imena

Spang-Hanssen H. 4 1 1 , 428 Spence, N. e. �. 376 Spencer, F. R. 497 Spencer, J. 426n Sperber, H. 449 Spinoza, 8. 388n Spitter, L. 1 13, 180, 180n, 182, 449 Staal, J. F. 23, 449 Stachowitz, R. 529 Staljin, J. V. 2 18, 220 Stankiewitt, E. 164, 176, 198, 312n Stati, S. 449 Stegmiiller, �. 428 Steiberg, D. D. 144 Steinitt, W. 449 Steinthal, H. 15, 79, 80 81, 82, 82n, 84, 92 Stepanov, Ju. S. 428 Stepanova, M. D. 449, 457 Stem, G. 432 Stetson R. H. 234 Stieber, Z. 2 12n Stockwell, R. P. 479 Strauss, O. H. 513 Streitberg, W. 98n, 107, 268 Strevens, P. D. 571, 593 Stumpf, e. 227 n Sturtevant, E. H. 351 Sturtevant, W. e. 586n Swadesh, M. 350n,359,494, 497 Sweet, H. 225, 234, 236n, 279 Sweetter, E. 639n Szemerenyi, O. 248

Šahmatov, A. A. 200, 285n Šaradzenidze, T. S. 268 Šaumjan, S. K. 141, 244, 248, 3 12n, 410, 449, 532, 549, 550, 552, 553, 554 Ščerba, L. V. 197, 198, 507n Šmelev. D. N. 449 Šrejder, Ju. A. 484 Švedova, N. Ju. 453, 457 Švejcer, A. D. 580n, 586n, 593 Tagliavini, G. 46, 59, 144 Tanenhaus, M. K. 604n Tannenbaum, P. H. 440n Tappolet, E. 1 5 1 Tarlnov, Z. 697 Tarski, A. 415, 428 Tauli, V. 376 Taylor, R. 640 Teller, P. 449 Teraccini, 8. A. 185 Tesniere, L. 1 39, 453, 457 T��itelova, M. 527 Theban, L. 457 Thomas, L. L. 220 Thomas, O. 479 Thomason, R. 455. 479 Thomsen, V. 59, 67, 107, 388n Thrax, D. 14, 14n Thumb, A. 59 Thurot, F. 38n Titchener, E. B. 87n Togeby, K. 4 1 1 Tolomei, e. 36 Tolstoj, N. I. 191 Tondl, L. 449

Pravci u lingvistici II Topolmcka, Z. 616n Toporišič, J. 1 38n Toporov, V. N. 198, 5 13, 531 Trager, G. L. 129, 129n. 234, 248, 359, 367n, 376, 457 Traugott, E. 640 Travnlček, F. 176, 3 1 5 Trier, J. 77, 433. 434n, 435, 449. 573, 573n Tmka, B. 3 1 5 . 328 Trombetti, A. 19 1n, 206 Trubeckoj, N. S. 160n, 173n, 240n, 285, 285n, 286, 287, 287n, 288, 289, 292 , 293, 294, 295, 296, 297, 298, 299, 308, 312n, 3 1 5 , 3 16, 388n Twadell, W. F. 359 l Jfimceva, A. A. 449 l Jhlenbeck, E. M. 479 l J ldall, H. I. 4 1 1 l Jllmann, S. 78, 436, 449 l J ngeheuer, G. 4 1 1 l l riagereka, J. 620n l lspenski, B. A. 248, 376 l lspcnski, V. A. 604n

24 7

Vennemann, Th. 479 Ventris, M. 489n Verner, K. 55n, 97, 97n, 107 Vidoeski, B. 138n Viertel, J. 46 Villa-Dei de, A. 26n Vinogradov, V. V. 197, 449 Visentioni, B. 479 Vito de, J. 385 Voegelin, C. F. 164, 248, 3 5 1 , 376 Voe&elin, F. M. 248 Vossler, K. 81, 177, 178, 179n, 180, 180n, 181, 182 , 183 Vostokov, A. H. 56, 56n Vsevolodova, M. V. 673n, 697 Vygotski, L. S. 92

Wachtler, K. 457 Wald, L. 144 Wales, R. J. 385 Warnock, G. J. 120n Wartburg, W. von, 7, 78, 449 Wasow, T. 624n Watermann, J. T. 59 VVatkins, C. W. 497 Watson, J. B. 348n Weaver, W. 501 Vachck, J. 248, 3 1 5 , 3 16, 328 Wechsler, S. 629n, 654 Vta lcntin, P. 78 Valin, R. 171 Wegener, P. 423n Wein, H . 92 v.-n Valin, R. van 638n V.arro, M. T. 24 Weinreich, U. 144, 161n, 164, V1&siliu, E. 479 243, 248, 385, 440n, 443, 449, V.atc.·r, J. SOn 592n, 593 Va· mlryes, J . 168, 171, 272, 276, Weisgerber, L. 77, 77n, 78, 433n, Wln 449, 573, 579

248

Registar imena

Weisler, S. 624n Weitheimer, M. 378n VVells, R. S. 248, 268, 359, 449 VVenker, G. 149. 149n Whatmough, J. 484, 497 Wheeler, D. 604n White, G. 428 Whitehead, A. N. 416n Whiteley, W. H. 593 Whitney, W. D. 251, 337, 496n Whorf, 8 . -L. 373, 373n, 376, 696, 696n, 697n VVierzbicka, A. 449, 614p, 615, 61 5n, 633n, 636n, 662, 670, 670n, 697 VViehle, D. 593 Wiener, N. 498, 500, 500n Wierzbicka, A. ln, 4n, 30, 38, 38n, 65 VVijk, N. van 312n VVilliams, E. 620n, 638n VVilss, W. 604n VVindisch, E. 285n VVinteler, F. 280 Wirth, J. 622n VVittgenstein, L. 418n,462n, 575 Wiwel, H. G. 236n VVoodworth, R. S. 375n Worth, D. S. 479 Wotjak, G. 449 Wunderlich, D. 479, 593, 667

Wundt, W. 83, 84, 84n, 85, 86, 87, 87n, 92, 347, 378n, 430n, 436 Yngve, V. H. 529 Yule, G. U. 487, 497 Zec, D. 629n, 689 Zeuss, K. J. 56 Zgusta, L. 449 Ziff, P. 42 1 Zimmer, H. 107 Zinder, L. R. 197, 234, 5 1 3 Zipf, G. K . 487, 488, 489, 489n, 497, 513 Zolotova, G. A. 457, 673, 673n Zubacy, J. 315n. 392n Zvegincev, V. A. 15, 23, 37, 46, 59, 67, 78, 92, 144, 182, 201, 4 1 1 . 436, 449 Zwimer, F. 230n Žepić, S. 78 Žibreg, l. 612n Ž inkin, N. l. 234 Žirmunski, V. M. 593 Živković, S. 449 Ž6lkiewski, S. 449 Žolkovski, A. K. 446, 449, 614, 614n

PREDMETNI REGISTAR (Navedeni brojevi ne odgovaraju stranama već paragrafima: slovo n označava da se pojam pominje u napomeni ispod teksta < ,dgovarajućeg paragrafa) . Mazija - kao predmet lingvističkih studija 306 Afektivna lingvistika - u okviru francuske lingvističke škole 168: - Ch. Ballyja 270 Aglutinativan, -ni jezici 63 Akademski semantičar v. semantičar (filozofski semantičar) Aktualizacija: Ballyjeva teorija - e 273 Aktualizator: jezička sredstvo za aktualizaciju (v. aktualizacija) Aktualni členbli v�ty (češki termin) v. funkcionalna rečenična perspektiva Akustički, - a fonetika: početak razvoja 223 Aleksand.rijci v. aleksandrijska škola Aleksandrijska škola: glavni radni rezultati - e 14 Algebarska lingvistika nelinearnog (analitičkog) tipa: smisao termina - 530; razne škole 532-557 Algoritam: era - a u nauci 414 Alofona v. kombinatorična varijanta Američka lingvistika: počeci 337; značaj Boasovih radova 338341 ; Sapirova teorija 34 1-345; Bloomfield i zasnivanje distri bucionalizma 352-366; Pikeova Tagmemika 360-366; antro pološka proučavanja jezika 367-376; psiholingvistika 377-385 Amerikanci, "amerikanci" kao škola u lingvistici (v. distribucio nalisti) Anaforizacija kao tema tekstualne lingvistike 596 i generativne gramatike 629 Analogija, zakon - e 94 Analogisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9 Anomalisti: stav - a u antičkoj diskusiji o poreklu jezika 9

250

Predr.netni reg�tar

Antimentalizam: - Bloomfieldove teorije 349-350 Antropološki, termin u američkoj nauci 367n Antropološka lingvistika (etnolingvistika, metalingvistika, makrolingvistika) : počeci - e 367 - 373; Whorfova teorija 373-374; prelingvistička i paralingvistička ispitivanja 374; ki nemika 375 Apelativni karakter jezika po Buhleru 435 Apercepcionalistički, Wundtova - a teorija 83 Aplikacija po Š aumjanu 501 Aplikativna dominacija u Š aumjanovoj teoriji 554 Aplikativno-generativni model: faktori koji su uticali na uspostavljanje Š aumjanove teorije 549; suština teorije 5 50-555 Aproksimativni metod u statističkim postupcima pri mašin skom prevođenju 495 Apsolutiv u ergativnim jezicima 690 Arbeit des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadr žine" 574 Arealna (geografska) lingvistika u okviru neolingvisti.ke 183; njen doprinos dijalektologiji 188-190 Argument, pojam modeme logike 533 Arhifonema: nastajanje - e u procesu fonološke neutralizacije 296 Artikulaciona (motorička) fonetika: početak razvoja 223 Asimilacija: pojava - e po Grammontu . 166 Asocijativna teorija po Steinthalu 80 Asocijativni odnosi: nasuprot sintagmatskim po Saussureu 408n Atomizacija leksičkih jedinica 670 Autoleksička sintaksa (engl. Autolexical Syntax) J. Sadocka 66 -

Balkanistika: začetak - e 56n Balkanologija v. balkanistika Bau-vau (onomatopejska) teorija o postanku jezika Sn Bazična kategorija u teoriji Bar-Hillela 534 Bazična komponenta sintakse u teoriji Chomskog 463 Bazični rečnici izrađivanje - a 490


25 1

Bečki serkl logičara v. logički empiristi Belićeve "prave" l "neprave" imenice i teorija o prototipima . . 607 Biheviorizam kao naučni pogled 348; uticaj - a na američku lingvistiku 349 Bilingvistički: - a sredina i problemi jezika u kontaktu 161 Bilingvizam: uključivanje problema - a u studije dečjeg jezika 167 Bioaran: - odnos u sintagmama (po Ballyju) 275; - a opozicija u fonologiji 293; - (dihotomijski) princip u fonologiji 301 Binarizam: - u Ballyjevoj sintagmatici 275; - u lingvističkom metodu Romana Jakobsona 30 1-303; značaj Jakobsonovog metodološkog - a u nauci 303-305 Binarnost (dihotomija) : princip - i u uspostavljanju distinktiv nih (fonoloških) opozicija 301 Biolingvistika, Zipfova - 488 Biološki naturalizam u lingvistici (darvinizam u lingvistici. "Stammbaum" teorija, "pedigree" teorija) : osnovica teorije - a 60-63; teorija - a u Miillerovoj stilizaciji 65 Bit u teoriji informacije 509 IUoomfieldovci v. distribucionalisti Uoppovci v. komparatisti Uritanska škola v. neofirthijanska lingvistika eline (engl. termin) u Hallidayevoj teoriji 570 " < :estica (engl. particle) u tagmemici 360

l )ans ka škola v. kopenhaška škola Uarvinizam u lingvistici v. biološki naturalizam l kduktivni metod glosematičara 409 Uckodiranje: - u teoriji informacije 506; - u mašinskom prevođenju 5 18 Uclikatnost u Hallideyevoj teoriji 570 l ,rmocija u R G 622 l kskriptivan, - a gramatika: u doba aleksandrijaca 14; Panini jcva - 18; pogledi Baudouina de Courtenay na - u 195

252

Predmetni registar

Deskriptivna (strukturalna) lingvistika v. strukturalna lingvistika Deskriptivna semantika v. semantika (filozofska) Dezignator, pojam - a u modernim semantičkim studijama 437 Dihotomija (binarnost): princip - e u proučavanju mere entropije 509 Dihotomijski, - princip v. binarni princip Dijahronična (dinamička) lingvistika: - nasuprot sinhronič noj lingvistici 267; početak istorijske gramatike 54; osnovne razvojne karakteristike - e u XX veku 1 3 1 ; strukturalno tu mačenje istorijskog razvoja jezika 309-314 Dijalektologija: počeci - e 106; - u centru pažnje lingvističkih geografa 145; - u doba strukturalizma 160- 164 Dijalektološki atlasi: značaj rada na - ima za razvoj lingvističke teorije 148-152 Dijasistem u modernoj dijalektologiji 160 Dinamična lingvistika v. dijahronična lingvistika Dinamika kategorizovanja 64 1 Ding-dong (nativistička) teorija o postanku jezika Sn Disimilacija, pojava - e po Grammontu 166 Diskretno kontrastiranje u teoriji Chomskog 606 Diskurs : - u teoriji pražana 326; - u sociolingvističkim proučavanjima 590: semantika - a 616 Disperzija: polje - e u fonologiji (po Martinetu) 313 Distinktivan, - a funkcija foneme 277 Distinktivna obeležja: Jakobsonova teorija o - ima fonema 300-303 Distribucija - fonema po Trubeckom 290; - kao osnovica me toda američke lingvistike 350 Distribucionalisti (bloomfieldovci, jelska škola, amerikan ci), predstavnici distribucionalizma (v. distribucionalizam) Distribucionalizam: metod - a u američkoj lingvistici 352 : - u ispitivanjima foneme 353; - u morfologiji 3 54 - u sintaksi 355; novija razvojna faza - a 356-358 Distribution mode (engl. termin) v. način distribucije Drvo u teoriji Chomskog 463


253

u Haysovoj teoriji 568 u Hallidayevoj teoriji 568 l )ubinska makrostruktura u tekstualnoj lingvistici 597 Dubinska sttuktura u teoriji Chomskog 462-463 Uubinski padeži Charlesa Fillmorea 473 l )vos troka artikulacija u teoriji A. Martineta 331 Urvo zavisnosti Uubina

l·:ksotipski: - karakter operatora u teoriji Bar-Hillela 534 razvoj - e do Flctcherovih radova 22 1-228; spektografska analiza u - i 228; u drugoj polovini XX veka 230-234 Eksplicitno: odnos - og u jeziku prema implicitnom (u svetlosti teorije informacije) 512 l :ks presivni karakter jezika po Biihleru 435n l�kstenzija značenja u kognitivnoj teoriji 638, 638n l�kstenzivan, glosematičarski termin v. neobeležen (nemarkiran) m cmentarne klase reči u Šaumjanovoj teoriji 553 l�manation des Geistes (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadržine" 574 l·:mpatija: interesovanje za teoriju o - skom organizovanju re čenice 16 p; okolnosti pod kojima je pojam - e uveden u lingvistiku 617; smisao korišćenja toga pojma 618 "l·:mske" jedinice (engl. termin: "emic" units) termin u američ koj lingvistici 360 Endotipski: - karakter operatora u teoriji Bar Hillela 5 34 Energeia (grčki termin) u Humboldtovoj lingvistici 7 1 ; u teoriji pristalica "gramatike koja se tiče sadržine" 574 1-:nkodiranje (kodiranje) : - u teoriji informacije 506; - u mašinskom prevođenju 518 l�ntropija: merenje - e 508 l�pisemema, termin - u američkoj lingvistici 354 n l�pistemologija : epistemološka orijentacija nauke XX veka 1 2 1 : Hjelmslevljeva lingvistika n a pozicijama - e 409 l�rgativ, ergativnost, ergativni jezici kao lingvistički problem 690, 690n l·:ksperimental.na (instrumentalna) fonetika: -

·

254

Predmetni registar

Estetski idealizam u lingvistici: formiranje osnovnih ideja - a 177; - u interpretaciji Vosslerove škole 178-182; - u inter

pretaciji neolingvista 183-192 Etimologija: - u antičko doba 9; - u indijskoj gramatičarskoj tradiciji 2 1 : počeci - e u XIX veku 57; - u XX veku 133 Etnolingvistička proučavanja danas 697 Etnografska lingvistika, škola - e (kontekstualista) - 373n Etnolingvistika v. antropološka lingvistika Faktivni glagoli kao lingvistički problem 6 1 2 Familija (ruski termin semejstvo) " u teoriji Kulagine 538 Feature mode (engl. termin) v. način uspostavljanja osobenosti Fenogramatički nivo v. konstitue ntski nivo Fenogramatika: uvođenje termina - 546 Fenotipski jezik u teoriji Š aumjana 550 Field (engl. termin) v. polje Filler (engl. termin) v. ispunjivač Filologija: filološko interesovanje za jezik u doba renesanse 36: u XVII i XVIII veku 39; u XX veku 1 36 Filozofija jezika po Martyju v. psihologizam u lingvistici Filozofska semantika v. semantika Filozofski semantičar v. semantičar Fiziofonetika nasuprot psihofonetici 282 n Fleksivan, - n i jezici 63 Fona u Lambovoj teoriji 560 Fonema: objašnjenje pojma - e 277; istorijat termina 277n; po

Baudouinu de Courtenayu 282 ; - po Sapiru 344; - po jone su 287n; - po Trubeckom 287-2 9 1 ; - u Lambovoj teoriji 560; odnos generativne gramatike prema - i 465 Fonemički stratum u Lambovoj teoriji 5 5 9 Fonemika, američki termin; v. fonologija Fonetski nivo u Sgallovoj teoriji 546 Fonoestetika, Firthova teorija - e 3 73n Fonologija: nauka o fonemama u duhu praške škole 277; osnl· vanje - e 285-287; fonološki principi Trubeckog 287-298; u Lambovoj teoriji 559


255

Fonološka škola v. praška škola Fonometrija, Zwimerova - 230 Fonon u Lambovoj teoriji 560 Fonostilistika: Grammontovo razrađivanje problema - e 175n Forma - nasuprot supstanci po Hjelms tevljevoj teoriji 397; - u

Hallidayevoj teoriji 569; - u teoriji Pe teta Hartmanna 576

Forma, formalistički, termini moderne logike u strukturalnoj

lingvistici 242

Formalno značenje u Hallidayevoj teorij i 569 Formant, termin u fonetici 222 Formator, pojam - a u semantičkim s tudijama 437n Francuska lingvistička škola: psihofQiološka, psihološka i so

ciološka ispitivanja jezika u duhu - e 16 5 · 1 7 1 ; doprinos - e razvoju stilistike 172-174 Fraza, termin u savremenoj sintaksi 360 Frazna struktura u teoriji Chomskog 463 Funkcija: - u tagmemici 361 n; - u teor ij i A. Martineta 334 l;unkcionalna gramatika Sanktpeterbu�ke škole 674 l;unkcionalna lingvistika A. Martinet:-= zasnivanje - 329; osnovni principi - 330-335 l;unkcionalna lingvistika: - v. praška š �Oia ; - u DR Nemačkoj 578 l;unkcionalna rečenična perspektiva (Češki termin: aktuain:i členeni vety) u učenju praške škole 3 � 4 hankcionalna sintaksička teorija kogn i t:iVista 643 hmkcionalni potencijal leksičkih je�ca po učenju Sankt peterburške škole 674 11unkcionalno-komunikativna grama�a G . A. Zolotove 673 11unkcionalno-semantičko polje u teOriji Sanktpeterburške �kole 674 hmktor: - kao pojam modeme logike 53> 3: - u Sgallovoj teoriji -;46 c , n teorija v. teoriju o upravljanju i povez :f.vanj u c .r ncaloško stablo, jezičko - po Schleic�eru 61 • ••·•u.·rativizam funkcionalne orijentadj � u američkoj sredini Mi4

Predmetni registar

256

Generativizam M. Bierwischa 667-668 Generativna fonologija, razvoj - e 465; - danas 604 Generativna gramatika: zasnivanje - e 458; transformacionali-

zam Zelliga Harrisa 459; naučni stav Chomskog u konfrontaciji s naučnim stavom Harrisa 460; osnovni pogledi Chomskog na jezik 462-463; uvođenje metoda - e u razne domene jezičkog ispitivanja 464; generativni pristup u fonologiji 465 ; kontro verzni pogledi pristalica - e na njen dalji razvoj 467; zasnivanje generativne semantike 468; različiti pogledi na semantičko konstituisanje rečenice 469 - 472 ; Filmoreova padežna teorija 473; razvoj - e s kraja šezdesetih i početkom sedamdesetih go dina 474-477; - u Evropi 478; uverenja na kojima počiva i da nas generativna teorija Chomskog 630; objašnjenje "raskola" u redovima generativista 63 1 ; značaj teorije Chomskog danas 632 Generativna semantika: - u leksičkom ispitivanju v. semanti ku; kao teorija suprotstavljena generativnoj sintaksi 468; - krajem osamdesetih 604 Generativni pristup leksikonu J. Pustejovskog 664-665 Genotipski jezik u teoriji Š aumjana 550 Geografska lingvistika v. arealna lingvistika Glasovne promene : - po Wundtovoj teoriji 86n.; po teoriji mladogramatičara 94; - prema tumačenju strukturalne lin gvistike 3 10; Jakobsonovi pogledi na uzroke - a 3 1 1 ; Marti netova teorija o - ama 313 Glosar u mašinskom prevođenju 525 Glosatori: - u doba aleksandrijaca 14 -

Glosematika (neososi.rijanstvo, danska škola, kopenhaška škola) : zasnivanje teorije - e 393 - 396; predmet proučava

nja - e 396; teorija o odnosima forme i supstance, izraza i sadržine 397-403; apstraktnost - e 403-406: metod komuta cije u -i 406-408; razlikovanje paradigmatike od sintagmati ke u -i 408 Glosologija v. semantika (lingvistička) Glotogonijski, - teorije do XIX veka Sn i 42 Glotohronologija (leksikostatistika): postanak i značaj - e 494


257

Govor (franc. parole) suprotstavljen pojmu "jezik" po Saussureu

266 GPSG v. gramatika generalizovane frazne strukture Gradijent (engl. gradient) u Hallidayevoj teoriji 570 Graf aplikacije u Š aumjanovoj teoriji 554 Graf uloga - a u Haysovoj teoriji 543 Gramatičke relacije u teoriji RG 622 i LFG 623 Gramatički nivo v. konstituentski nivo Gramatički pravilne rečenice: u teoriji Chomskog 462 - u -

teoriji Kulagine 53 7 Gramatika generalizovane frazne strukture (engl. Generali zed Phrase Structure Grammar) u odnosu na čomskijanski

generativizam 683 Gramatika generalizovane frazne strukture (GPSG), nova

verzija generativne gramatike 62 1; njeno zasnivanje i osnov ne teorijske postavke 624 "Gramatika koja se tiče sadržine" (nem. termin: die inhaltbe zogene Grammatik) : zasnivanje škole 572-573; osnovni po gledi na jezik 574; teorija P. Hartmanna 575-576; noviji raz voj ove škole 577; odjeci - u DR Nemačkoj 578 Gramatika konstrukcije (engl. Construction Grammar) Ch. Fillmorea 650 Gramatika lučnog para (engl. Arc Pair Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683 Gramatika skala i kategorija (engl. scale-and-category gram mar) v. neofirthijanska lingvistika Gramatika zavisnosti i projektivnosti: Haysova uloga u zasni vanju - 543 : suština teorije 543 Gramema, termin u američkoj lingvistici 354n Grammar - u odnosu na čomskijanski generativizam 683 llarvardska škola: zasnivanje i odnos prema jelskoj školi 243;

značaj - e 307 Hijerarhija, - lingvističkih fenomena 245 Hijerarhije optim.alnosti (engl. hierarchies of optim.ality) u

teoriji optimalizma 680

Predmetni registar

258

llijerarhizovanje tematskih uloga 647, 654 Hipersema u Lambovoj teoriji 560 Hipersemema u Lambovoj teoriji 560 Hipersememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559 Hipersemon u Lambovoj teoriji 560 llipertagmema u Pikeovoj teoriji 361 Hipofonema u Lambovoj teoriji 560 Hipofonemički stratum u Lambovoj teoriji 560 Hipoteza o leksičkoj morfemi L. Bloomfielda 688 Hipoteza o leksičko-morfemskoj osnovici morfologije

R.

Bearda 688 Hipoteza o neakuzativnosti (engl The Unaccusative Hypo thesis) 691 Homonimija: - razgraničena od polisemije po Hjelmslevu 401 Homonimijski konflikti, teorija o - ima 1 56 Humboldtizam: Humboldtove ideje koje zastupaju predstavnici

- a 71-75 Idealistička stilistika v. stilistika Idiolekt termin modeme dijalektologije 160 llokucioni: - aspekt govornog čina 609 Imanentan: jezik kao - a pojava po teoriji glosematičara 404 Implicitno: odnos -og u jeziku prema eksplicitnom (u svetlosti

teorije informacije) 512 Implikacije kao lingvistički problem 612 Indeks u teoriji Bar-Hillela 534 Indijska gramatičarska škola: počeci - e 16-18; Paninijeva gra

matika 18; epoha posle Paninija 19; op�ti značaj rada - e 19-23 Individualna psihologija u jeziku : po Steinthalu 8 1 ; po Vosslcru

179: po teoriji neolingvista 186

Individualna stilistika v. stilistika Inhaltbezogene Grammatik v. "gramatika koja se tiče sadržine" Inhaltlicher Aufbau (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sa·

držine" 574 Inkompatibilan, - ne tendencije jezičkog razvoja 31 1 lnnere Sprachform, v. unu�nja forma jezika


259

Inovacija, jezička - 64 Instrumentalna fonetika v. eksperimentalna fonetika Inteligibilitet: fonetska proučavanja u vezi s obezbeđenjem - a 232 Intenzivan, glosematički termin v. obeležen Interjekcionalna teorija v. puh-puh teorija Interpretativna semantika u okviru generativne gramatike 470 Invarijanta: apstrahovanje - e kao osnovica modeme metodološke procedure u nauci XX veka 1 16 lnvarijantan, - ne jezičke jedinice u fonologiji 289 lspunjivač (engl. termin filler) u Pikeovoj teoriji 361 lstoricizam, - mladogramatičara v. mladogramatičari Istorija jezika v. dijahronična lingvistika lzoglosa, primena koncepta - e u Schmidtovoj teoriji talasa 64 lzomorfnost: pojam - i u duhu Kurylowic:zevog shvatanja 3 1 2n Izraz nasuprot sadržini po Hjelmslevljevoj teoriji 397 jackendoffova teorija o jeziku 659-663 Jafe ts ka teorija Marra 208-209 jedinica (engl. unit) u Hallydayevoj teoriji 508 j c ls ka škola v. distribucionalisti Jt·zici "rascepljene" ergativnosti (engl. the split ergative lan guages) 693 .Jt·zici u kontaktu: fenomen - u centru pažnje modeme lingvi stike 161 .Jt·zički savez: interesovanje za fenomen - a u neolingvistici 190 i u lingvistici pra§ke škole 320 Jrzičko ispoljavanje (engl. performance) po Chomskom 462 .Jrdčko zajedništvo: koncept - a u sociolingvistici 586 .Jrdk (franc. langue) : pojam - a suprotstavljen pojmu govora po Saussureu 206 jr1.ik-posrednik u mašinskom prevođenju 527 .Junktura: razrađivanje problema - e u eposi distribucionalizma :\ 53

kalkulus:

jezik shvaćen kao - 427 kall·�orija u "gramatici koja se tiče sadržine" 574

260

Predmetni registar

Kategorijama gramatika identifikacionog tipa u razradi Bar Hillela 533-536: najnoviji razvoj 604 Kategorijama gramatika zasnovana na principima matema tičke teorije skupova: uloga Kulagine u zasnivanju - 537; suština teorije 538; ocena teorije 539; dalja razrada teorije 540 Kategorijama lingvistika P. Hartmanna v. "gramatika koja se tiče sadržine" Kategorizovanje po kognitivistima 63 7, 640 Kauzacija: pojam - e u semantičkim ispitivanjima 441 Kazanjska škola: uslovi njenog postanka i radnog dometa 193194: stavovi - e posebno značajni za razvoj lingvistike 196 Kibernetika: zasnivanje - e 498; doprinos - e razrađivanja teorije informacije 498-502 Kimograf u fonetici 224 Kinema, distinktivna jedinica kinemike 375n Kinemika v. antropološka lingvistika Klasa u Hallidayevoj teoriji 568 Klasična stilistika v. stilistika Klasifikacija, - jezika: po Schleicheru 63; psihološka (Steinthalova) 82 : konceptualna (Sapirova) 34 1n Ključ: pojam - a u sociolingvistici 587 Kod u teoriji informacije 506; u ma.Jinskom prevođenju 5 17 Kodiranje v. enkodiranje Kodni šum, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n Kodno jezgro, termin primenjen na dijalekatske pojave 161n Kognitivna lingvistika, novi naziv za revidiranu stratifikacionu gramatiku 563 Kognitivna lingvistika; njeni glavni zadaci 634 Kognitivni domen po kognitivistima 636 Kombinatorična varijanta fonema (alofona) : definicija - po Trubeckom 289 Komparatisti, prvi - (boppovci) : epoha - a 53-59 Komparativna gramatika: - početkom XIX veka 53-59; - u doba mladogramatičara 94-98; - u XX veku 132; matematič ki kriteriji u komparativno-istorijskim studijama jezika 494


261

Kompetencija govornog predstavnika po Chomskom 462 Kompleks u Š aumjanovoj teoriji 553 Kompleksni simboli u teoriji Chomskog 463 Komponentna analiza značenja 441 Komunikativni kanal (prenosni) u teoriji informacije 5 10 Komutacija, glosematički termin v. supstitucija Konceptualna semantika kao posebna lingvistička disciplina 661 Konceptualni (Sapirov) kriterij za klasifikaciju jezika v. klasifikacija jezika Konfliktni principi i modulska teorija 619 Kon.katenativna struktura u poređenju s determinativnom 543 Konstituent, termin savremene lingvistike 36 1n Koostituentski (fenogramatički, gramatički) nivo u Sgallovoj teoriji 546 Kontekst po učenju praških funkcionalnih generativista 686 Kontekst u Hallidayevoj teoriji 569 Kontekstualisti, predstavnici škole kontekstualne (etnografske) lingvistike 373 n i 566 Kontekstualna lingvistika J. R. Firtha 566 Kontekstualna značenja u Hallidayevoj teoriji 569 Kontinuum u Hallidayevoj teoriji 570 Kontradiktoran, -ne tendencije u jeziku nagovešten u učenju Baudouina de Courtenay 195 Kontrolor prazne kategorije po teoriji generativne sintakse 629 Konvencionalizovani obrazac klauze po kognitivizmu 635 Konvencionalne (lingvističke) implikacije nasuprot konver zacionim 610 Konverzacione implikacije nasuprot konvencionalnim (lingvi stičkim) 610 Kopenhaška škola (danska škola strukturalne lingvistike): osnivanje - e 386-387; Br0ndalovi pogledi na jezik 388-391; Hjelmslevljeva glosematika 392-4 1 1 Kopenhaški lingvistički serkl: zasnivanje - a 387 Koren reči u semitskoj lingvističkoj teoriji 35

262

Predmetni registar

Korenski, - jezici 63 Korpus, termin u američkoj lingvistici 352 Kreolski jezici (mešani jeZici, engl. pidgin languages) : - po Schuchardtovoj teoriji 1 10 Kriptografija: statistika u -i 489 Kvantitativna (statistička) lingvistika: početak statističkog is pitivanja jezika 485-489; osnovne teorijske tekovine - e 489; primena statističkog metoda u leksikografiji, stilistici, dijalek tologiji 490-494; statistički metod u komparativno-istorijskim studijama i zasnivanje glotohronologije 494; statistički metod u teoriji informacije i mašinskom prevođenju 495 Kvantitativna izoglosa u poljskoj dijalektologiji 163 Labave (engl. fuzzy) granice među kategorijama 638 Lajpciška škola v. mladogramatičari Langue (franc. termin) v. jezik Leks u Lambovoj teoriji 560 Leksema u Lambovoj teoriji 560 Leksemički stratum u Lambovoj teoriji 559 Leksička funkcija: koncepcija - e u teoriji sovjetskih semanti čara 446 Leksička sintaksa nasuprot strukturalnoj 453 Leksičko-funkcionalna gramatika (engl. Lexical Functional Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683 Leksičko-funkcionalna gramatika (LFG) nova verzija genera tivne gramatike 62 1 ; njeno zasnivanje i osnovne teorijske po stavke 623 Leksikalizam Chomskog 471 Leksikografi: - iz epohe aleksandrijaca 14 Leksikografija: - u doba Arabljana 33; problemi modeme - e 442 Leksikon u teoriji Chomskog 463 Leksikostatistika v. glotohronologija Lekson u Lambovoj teoriji 560 Leksotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560 ,


263

Lenjingradska fonološka škola kao nastavljač Ščerbinih shva tanja 197 LFG v. leksičko-funkcionalna gramatika lingvistička geografija: zasnivanje škole metoda 145- 1 5 2 ; glavne teorijske tekovine 152-1 58 lingvistički relativizam, Humboldtov - 74 literarna stilistika, škola - e 180 Logička koncepcija jezika u radovima predstavnika Port-Royala 38: u doba francuskog racionalizma 41 Logički empiristi (logički pozitivisti, bečki serkl logičara) doprinos - a izgrađivanju logističkog metoda 4 18 Logički pozitivisti v. logički empiristi Logički simbolizam u lingvistici 412-42 1 Logična forma u teoriji Chomskog 62 1 Logistički - a gramatika 419 Logistika: početak - e 415; okviri interesovanja - e 4 16-42 1 Lokucioni: - aspekt govornog čina 609 Makrolingvistika nasuprot mikrolingvistici 367n i 487 Makrosociolingvistika nasuprot mikrosociolingvistici 580 Manifestation mode (engl. termin) v. način manifestacije Markiran (obeležen) nasuprot nemarkiranom (neobeleženom) 295 i 305 Markovljev proces u matematičkoj lingvistici 486 Marrizam: počeci - a 205; glavne Marrove ideje 206-2 1 3 : - u razradi Marrovih učenika 2 1 3-2 18; kraj - a 2 18; posledice epohe - a u sovjetskoj lingvistici 2 19 Mašinsko prevođenje: interesovanje za - 5 14; faktori koji s u uslovili - 5 1 5 ; počeci - a 5 16; angažovanje lingvističkih sna ga oko - a 5 1 5-528; najnoviji razvoj 604 Matematička lingvistika kvantitativnog ( = nealgebarskog karaktera: zasnivanje i značaj - 480-493 Maternji jezik po teoriji neohumboldtovaca 574 Matrice, lingvističke - u Pikeovoj teoriji 361 Mentalizam: stav strukturalne lingvistike protiv - a 238 Mera kongruentnosti jezika u mašinskom prevođenju 523 Mešani jezik v. kreolski jezici

264

Predmetni registar

Mešanje (ukrštanje) jezika po Schuchardtovoj teoriji 1 10: po Marrovoj teoriji 208 Metafora u teoriji kognitivista 640 Metajezik: početno interesovanje za - 1 2 1 ; izgrađivanje -a 413; - kao predmet interesovanja glosematičara 392; - u seman tici 614; semantički - A. Wierzbicke 614 Metalingvistika v. antropološka lingvistika Metalogika: interesovanje - e za metajezik 4 1 5 Metamatematika: interesovanje - e z a metajezik 4 1 5 Metonimija u teoriji kognitivista 640 Mikroglosari u mašinskom prevođenju 519 Mikrolingvistika nasuprot makrolingvistici 367n i 487 Mikroredukcije u nauci 662n Mikrosociolingvistika nasuprot makrosociolingvistici 580 Minimalizam; zasnivanje 675, glavni teorijsko-metodološki postulati 676-678; diskusione teme u sadašnjoj fazi minimali zma 689 Mladogramatičari: lajpciška škola i zasnivanje mladogramatičar stva kao teorije i metoda 93-98; istoricizam - a 98; teorijski pogledi H. Paula 99-106 Model: teorija jezičkih - a 530; - u Š aumjanovoj interpretaciji 550 Modul, termin preuzet iz kompjuterskog programiranja 619 Modulsko ustrojstvo jezika kao problem od šireg značaja 619 Monema u Martineovoj teoriji 331 Monogeneza jezika po Trombettiju 191n; po Marru 206 Montagueova gramatika engleskog jezika kao predmet interesovanja predstavnika generativne gramatike 477 Morf u Lambovoj teoriji 560 Morfema u američkoj lingvistici bloomfieldovskog tipa 354 : u Lambovoj teoriji 560 Morfemički stratum u Lambovoj teoriji 559 Morfofonologija u programu praške škole 32 1 Morfofonološki nivo u Sgallovoj teoriji 546 Morfologija sintaksičkih jedinica po Martinetu 333 Morfon u Lambovoj teoriji 560


265

Morfotaktička pravila u La.mbovoj teoriji 560 Moskovska škola semantičara 67 1-672 Motorička fonetika v. artilrulaciona fonetika Mutterspache (nem. termin) v. maternji jezik Način distribucije (engl. termin: distribution mode) u tagme mici 362 Način manifestacije (engl. termin: the manifestation mode) u tagmemici 362 Nativistička teorija v. ding-dong teorija Neakuzativnost i neergativnost kao sintaksičko-semantički fenomeni 691-692 Nemarkiran (neobeležen) nasuprot markiranom 296 i 305 Neobeležen v. nemarkiran Neofirthijanci (britanska škola) v. neofirthijanska lingvistika. . Neofirthijanska lingvistika reprezentovana "gramatikom skala i kategorija": aktivnost neoftrthijanaca 566; teorija M. Hallidaya 567-570 Neohumboldtovci, sledbenici Humboldta 77; osnivači "gramatike koja se tiče sadržine" 572 Neolingvistika v. estetski idealizam u lingvistici Neososirjanstvo v. glosematika Neposredni konstituenti u morfološkoj i sintaksičkoj teoriji di stribucionalizma 355 Neutralizacija: fonološka po Trubeckom 296 " Nezavisni": - u odnosu na mladogra.matičare 108; ideje "nezavisnog" H. Schuchardta 108- 1 1 3 Nivo, jezički - : značaj utvrđivanja - a pri jezičkoj analizi 3 54 Nivo funkcionalne strukture u LFG 623 Nivo konstituentne strukture u LFG 623 Nominacija: problem - e u semiotičkim studijama 436 Normativna gramatika u doba aleksandrijaca 14; Paninijev rad na - i 18; u XVIII veku 40 .

-

Ob u Šaumjanovoj teoriji 550 Obeležen v. markirao

266

Predmetni registar

Ograničenja na moguće derivaclje u generativnoj gramatici 472 Okresnost' (ruski termin) u teoriji Kulagine 538 Okvirna semantika (engl. Frame Semantics) Ch. Fillmorea 648, 679 Operand u Š aumjanovoj teoriji 555 Operator u teoriji Bar-Hillea 534 Opozicija: jezički sistem počiva na principu - a 261 ; fonološka teorija - a 292 Opšta lingvistika: početak - e sa Humboldtom 68 Opšti semantičar v. semantičar (filozofski) Oslikavanje (engl. imagery) po kognitivistima 634 Osnovne semantičke reči u teoriji sovjetskih semantičara 446 Otvor (engl. termin: slot) u Pikeovoj teoriji 361 Padež u teoriji Chomskog 627 Padežna gramatika Charlesa Fillmorea 473: njena sudbina danas 604 Palatogram u fonetskim ispitivanjima 224 Paradigma u sintaksi 453 Paradigmatika u odnosu na sintagmatiku po Hjelmslevu 408 Paralingvistika v. antropološka lingvistika Parole (franc. termin) v. govor Particle (engl. termin) v. čestica Paulova teorija v. mladogramatičari "Pedigree" teorija v. biološki naturalizam u lingvistici Perceptualna fonetika: njeni zadaci 232 Performativni glagoli u generativnoj semantici 604: u Austi novoj teoriji 609 Personalnost: operativni pojam sanktpeterburških funkcionalnista 674n Peterburška škola: osnovne odlike 197 Pidgin language (engl. termin) v. kreolski jezik Polisemija, po kognitivistima 639 Polisemija: Hjelmslevljevo razgraničavanje -e od homonimije 40 1 ; odnos - e sa frekvencijom reči 491 -


267

Polisintetički, - a jezička grupa 34ln Polje (engl. termin field) u tagmemici 362 Pomeranje duž skale ranga (engl. termin shunting) u Hallidayevoj teoriji 568 Pomoćna jedinica u Haysovoj teoriji 543 Površinska struktura u teoriji Chomskog 462 Poziciona sintaksa ]. Furqueta 453 Pragmatika po Morrisu 425; - kao nova lingvistička disciplina 610: šta proučava - 6 1 1 Pragmatska semantika suprotstavljena sintaksičnoj i leksičkoj 611 Prajezik: problem - a u lingvistici početkom XIX veka 70; kao tabu tema u doba marrizma Praška škola (pražani, škola funkcionalne lingvistike, škola f'onologa) : zasnivanje praškog lingvističkog serkla 3 1 5 ; dalji istorijat 3 16; principi - e 317 - 322; razvoj do sedamdesetih godina 323; teorija o funkcionalnoj perspektivi rečenice 324; sintaksičke koncepcije razvijane tokom šezdesetih godina 325; analiza na nivou diskursa 326; algebarska lingvistika i pražani 327 Praški funkcionalni generativizam: vodeći predstavnici 685; uverenja predstavnika - a 686-687; tematske uloge u viđenji ma predstavnika - a 657-658 Praški lingvistički serkl v. praška škola Pravila korespondencije u teoriji Š aumjana 550 Pravila povezivanja (engl. linking rules) u Fillmoreovoj gra matici konstrukcije 650 Pravila prepisivanja (engl. rewriting rules) u teoriji Chomskog 463 Pravila realizacije u Lambovoj teoriji 560 Pravila zavisnosti u Haysovoj teoriji 543 Prazna kategorija u teoriji generativne sintakse 629 Pražani v. praška škola Predikacija po Aristotelu ll n Predikat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10; po Aristo telu l l

268

Predmetni registar

Pred.iktabilnost: pojam - i u teoriji informacije 508 Prelingvistika v. antropološka lingvistika 374 Prenosni kanal v. komunikativni kanal Presupozicija: - u semantičkim ispitivanjima Fillmorea 445; kao značajan opštelingvistički koncept 474; interesovanje za - e u osamdesetim godinama 612 Princip podsistema Morrisa Hallea 689 Princip pojmovne bliskosti primenjen u sintaksi 642 Pri.nuda - operativni pojam u optimalizmu 681 Pristup koji je orijentisan na pri.ncipe i parametre, obuhvatan naziv za novija teorijska viđenja Chomskog 620 Procesi u sinhroniji po teoriji generativne gramatike 462 Projektivnost u Haysovoj teoriji 543 Promocija u RG 622 Prosta alternativa u određivanju bita 509 Proširena standardna teorija Chomskog 470; njen diskretni karakter 606; - posmatrana iz hronološke perspektive 620 Prototip u kognitivističkoj teoriji 638 Prototipi: zasnivanje teorije o - ma 606; značaj teorije o - ma u lingvistici 607 Prototipski ostvaren vršilac radnje 652 Psihobiologija, Zipfova 488 Psihofiziološka ispitivanja jezika u francuskoj lingvistici 166167; - u okviru psiholingvistike 377 Psihofonetika nasuprot ftZiofonetici 282n Psiholingvistika: oblast njenog proučavanja 377; udeo psiho loga u razrađivanju - e 378; metod psiholingvističkog ispiti vanja 3 79-384; doprinos - e ispitivanju mehanizama pamćt" nja i uopšte procesa učenja 384 Psihologija naroda, izražena u jeziku; početak teorije o - " u Humboldtovom učenju 73; - po Steinthalu 8 1 ; - p o Wundtu 85 Psihologiza.m u lingvistici: asocijativna (Steinthalova) psiholoMI· ja jezika 80; apercepcionalistička (Wundtova) psihologija jr· zika 84; Martyjeva "filozofija jezika" 84 -

-

-


269

Psihološki, -a klasifikacija jezika v. klasifikacija jezika; - e teo rije jezika v. psihologizam u lingvistici Puh-puh (interjekcionalna) teorija o poreklu jezika Sn Pustaja kletka (ruski termin) u Š aumjanovoj teoriji 553 Qualia structure (engl. termin) u teoriji J. Pustejovskog 665 Racionalna stilistika v. stilistika Rečenica: po Aristotelu l l ; po Dionysiosu Thraxu 14n; definicija - e u duhu distribucionalizma 357 Redundancija: funkcija - e u procesu sporazumevanja 5 10 Redundantan nasuprot relevantnom 238 Referencija: izučavanje - e nominalnih reči u lingvistici 613 Referencijalno značenje kao problem preuzet od logičara 612 Relaciona gramatika (engl. Relation Grammar) u odnosu na čomskijanski generativizam 683 Relaciona gramatika (RG) , nova verzija generativne gramatike 621 Relativna vrednost saopštenja u teoriji informacije 508 ltelatori u Š aumjanovoj teoriji 553 ltelevantan nasuprot redundantnom 238 ltema nasuprot temi 324 Rematika v. semantika (lingvistička) ltcmatologija v. semantika (lingvistička) ltcprezentativan karakter jezika po Bi.ihleru 435n ltctori iz epohe aleksandrijaca 14 ltt·vidirana proširena standardna teorija Chomskog posma trana iz hronološke perspektive 620 KG v. relaciona gramatika Sndržina nasuprot izrazu po Hjelmslevljevoj teoriji 397 S<·ale-and-category grammar (engl. termin) v. gramatika skala i kategorija �kale of delicacy (engl. termin) v. skala delikatnosti Nt'rna u Lambovoj teoriji 560 Nt'mantema, termin američke lingvistike 334n ; - u Sgallovoj teo riji 546

270

Predmetni registar

Semantičar (filozofski semantičar): opšti - i i njihovo illozof sko interesovanje za jezik 426; akademski -i i njihov rad na semantičkoj i sintaksičkoj problematici 426-428 Semantička (značenjska) kategorija, pojam preuzet iz filozofi je 532 Semantička kohezija teksta, pojam - u tekstualnoj lingvistici 598 Semantička konfiguracija rečenice u sintaksičkoj teoriji pražana 325 Semantičke prime po Boguslawskom 670 Semantički nivo sintakse u shvatanjima nekih pražana 545 Semantički potencijal u Harderovoj semantičkoj teoriji 669 Semantički profil reči 440 Semantički (značenjski) sistem u centru pažnje strukturalne semantike 433 Semantičko polje: teorija o -ima 434-436 Semantika (filozofska semantika) - po MGrrisovom shvata nju 425: deskriptivna - po Camapu 427; teorijska - po Car napu 427 Semantika (semaziologija, sematologija, glosologija, rema tika, rematologija) u lingvistici; od Breala do predstavnika strukturalne semantike 429-432 ; teorija o semantičkim siste· mima 432-436; semiotički problemi 436-438; uočavanje teo rijsko-metodoloških nedostataka 439; istraživanje "semantič· kog proilla" reči 440; komponentna analiza značenja 440 ; traženje objektivnih metoda u leksičkom ispitivanju 442 ; do prinos generativne gramatike studijama leksičkog značenja 443; povezivanje semantičkih studija sa sintaksičkim 44·• ; uvođenje koncepta presupozicije u ispitivanja leksičkog zna· čenja 445; teorijski pristup sovjetskih semantičara 446-447; ispitivanje gramatičkih značenja 448 Sematologija v. semantika Semaziologija v. semantika Semema u Lambovoj teoriji 560 Sememički stratu.m u Lambovoj teoriji 559


271

Semiologija (semiotika) : početak - e u lingvistici 423: Peircea

va (filozofska) koncepcija - e 424; Morrisova (filozofska) in terpretacija semiološke problematike sa podelom - e na pragmatiku, semantiku i sintaksu 42 5 Semiotička gramatika McGregora 698 Semiotika v. semiologija Semoglif u Sgallovoj teoriji 546 Semologija, jedna od grana antropološke lingvistike 422n: - u Lambovoj teoriji 559 Semon u Lambovoj teoriji 560 Semotaktička pravila u Lambovoj teoriji 560 Sgallov generativni pristup jeziku: zasnivanje teorije 545 : suština teorije 546: sadašnja razvojna faza teorije 547 Shematizovane slike u kognitivnim domenima 636 Shunting (engl. termin) v. pomeranje duž skale ranga Signifiant (franc. termin) u odnosu na signifie po Saussureu 262 Signifie (fran. termin) u odnosu na signifiant po Saussureu 202 Simbol: upotreba - a u procesu analize 414 Sinhronična (statička) lingvistika nasuprot dijahroničnoj (dinamičkoj) lingvistici po Saussureu 267 S inhronija nasuprot dijahroniji po Saussureu 267 S intagma po Ballyju 275 Sintagmatika u Belićevoj jezičkoj teoriji 202 ; - u odnosu na paradigmatiku po Hjelmslevu 408 S intagmatski odnosi nasuprot asocijativnim po Saussureu 408n Sintagmema u Pikeovoj teoriji 361 Sintaksa, filozofska -: po Morrisu 425; po Camapu 427 S intaksa, lingvistička - : u doba aleksandrijaca 14; razvoj - e od početka ovog veka do zasnivanja generativne gramatike 450·,53; generativni pristup u - i 454, 458-463; -u sedamdese lim godinama 455-456 �tt lntaksema u teoriji G. A. Zolotove 673, 673n �tt i ntaksička forma reči u teoriji G. A. Zolotove 673 "interna u teoriji Martineta 332

272

Predmetni registar

Sintematika, nauka o sintemi 332 Sintetički, - govor 223 Sistem: postavljanje - a u centar ispitivanja nauke XX veka 1 19: teorija o jeziku kao -u, osnovica strukturalne lingvistike 323 Sistemski poredak tematskih uloga i adverbijala 686 Skala delikatnosti (engl. scale of delicacy) u Hallidayevoj teoriji 568 Skala eksponencije u Hallidayevoj teoriji 568 Skala ranga u Hallidayevoj teoriji 568 Skolastička gramatika: odlike - e 27 Skolijasti iz epohe aleksandrijaca 14 Slobodni predikatski modifikator po praškim generativistima 639 Slot (engl. termin) v. otvor Socijalan - a uslovljenost prvih jezičkih ispitivanja 1-6; teorija o - oj funkciji jezika, osnovica strukturalne lingvistike 237 Socijalna lingvistika v. sociolingvistika Socijalni dijalekti u američkoj lingvistici 582 Sociolingvistika: predmet proučavanja - e i odnos prema dru gim disciplinama 580-58 1; počeci - e u SAD 582 ; faktori koji su uslovili dalji razvoj - e 583; razvoj - e u Evropi 584; - u sedamdesetim godinama 585; teme koje obrađuju - 586502 ; najnoviji razvoj - e 604 Sociologija jezika nasuprot sociolingvistici 580n Sociološka lingvistika u okvirima francuske lingvističke škole 169 Sociološka stilistika v. stilistika Spektograf u fonetskim ispitivanjima 229 Sphota u tradiciji indijskih gramatičara 23 Sređeni karakter pravila u teoriji Chomskog 462 Stadijalnost Marrova teorija -i 207 Stammbaum" teorija v. biološki naturalizam Standardna teorija Noama Chomskog posmatrana iz hronološ ke perspektive 620 Statička lingvistika v. sinhronična lingvistika Statistička lingvistika v. kvantitativna lingvistika


273

Stenografija, doprinos - e uvođenju statističkog metoda u jezička ispitivanja 485 Stepen bazičnosti u Hallidayevoj teoriji 568 Stilistički kriticizam Lea Spitzera 180n Stilistika, različite koncepcije - e: klasična - 172 ; sociološka 172 : individualna - 173; kolektivna - 173; opšta - 173; - u duhu shvatanja harvardske škole 175: idealistička - Lea Spit zera 180; tracionalna (Ballyjeva) - 271 Stohastički proces u teoriji informacije 507 Stratifikacija jezika: semiotička - po Wegeneru 423n Stratifikaciona gramatika: zasnivanje - e 558; suština Lambove teorije 559-561 : najnoviji razvoj 562 ; - interpretirana kao "kognitivna lingvistika" 563: interesovanje za - u 563 Stratumi u Lambovoj teoriji 559 Struktura: - sistema u centru pažnje nauke XX veka 1 19 : - u Hallidayevoj teoriji 568 Strukturalizam: - u nauci XX veka 1 19-1 2 1 ; prihvatanja - a u lingvistici 1 37-138 Strukturalna lingvistika: teorijska osnovica - e 237-238: ka rakteristike razvoja - e 239-24 1 ; osnovne škole - e i njihov međusobni odnos 241-244: - u SSSR 244; osnovni program - e sredinom ovog veka 245; korisnost - e 247 Strukturiranje radijalneg tipa (engl. radial structuring) 638n Subjekat: pojam - a u duhu Platonove koncepcije 10: - osve tljen iz perspektive prototipske teorije 607 Sufiks u Sgallovoj teoriji 546 Supletivizam: fenomen - a i problem proizvoljnosti jezičkog znaka 2 5 5 Supstanca: - nasuprot formi po Hjelmslevljevoj teoriji 397: u Hallidayevoj teoriji 569 Supstitucija, metodološka procedura u strukturalnoj lingvistici 245: primena - e u okviru razrađivanja distribucionalizma 3 5 2 Supstrat, jezički - 190 Svojstvo konstituentnosti u viđenju R. l..angackera 644 Š kola semantičara MIT-a 633

274

Predmetni registar

Škola semantičara Zapadne obale 633 Tagmema u Pikeovoj teoriji 361; - u Sgallovoj teoriji 546 Tagmemika po Pikeu 361 Taktika u Lambovoj teoriji 560 Talas (engl. wave) u tagmemici 361 Titigkeit (nem. termin) u "gramatici koja se tiče sadržine" 574 Tekstualna gramatika (tekstualna lingvistika) : zasnivanje - e 594: glavne teme i koncepcije - e 595-598; izgledi - za dalji razvoj 599; - u osamdesetim godinama 616 Tekstualna lingvistika u Hallidayevoj interpretaciji 569 Tektogramatički nivo semantičkog strukturiranja 686 Tektogramatički nivo u Sgallovoj teoriji 546 Tektogramatika, usvajanje termina 546n Tema nasuprot remi 324; u generativnoj gramatici 628 Tematska uloga (9 uloga) u novoj teoriji Chomskog 628 Tematske uloge osvetljene iz raznih uglova 65 1-658 Teorija ''X sa crtom" : njeno zasnivanje i osnovne teorijske po stavke 626 Teorija informacije: oblast ispitivanja - e 498 - u temeljima kibemetičkih studija 499-502; značaj usvajanja teorijsko-me todoloških principa Romana jakobsona u - 502-505; tekovi ne - e na polju teorije i metoda 505-523 Teorija o distribuiranoj morfologiji (engl. distributed mor phology) 689 Teorija o upravljanju i povezivanju (GB teorija) : njeno zasnl· vanje i osnovne teorijske postavke 629 Teorija optimalnosti (engl. Optimality Theory) 680-682 Teorija talasa, Schmidtova - 64 Teorija verovatnoće, principi - e primenjeni prvi put na jezik 481 Teorije povezivanja (engl. linking theories) 654n Terminalne jedinice u Haysovoj teoriji 543 Tezaurus u maAini za prevođenje 495 Tip događanja (engl. event-type) - nov sintaksičko-semanlitkl pojam 654 -

-


27 5

Tipologija, lingvistička - : prvi radovi u duhu Steinthalove teori je 82 : zasnivanje - u XX veku 130 Tipovi leksičko-sintaksičkih kategorija u teoriji ''X sa crtom" 626 T-polje v. transfonnaciono polje Tradicionalna lingvistika u poređenju sa strukturalnom 1 2 5126 Transduktor u Sgallovoj teoriji 546 Transform u Š aumjanovoj teoriji 555 Transformacija: različita interpretacija - e u teoriji Chomskog i u teoriji Harrisa 459 Transformacionalizam Chomskog v. generativna gramatika Transformacioni test u američkoj lingvistici 364n Transformaciono polje (T-polje) u Š aumjanovoj teoriji 555 Transformaciono polje bez konekcije u Š aumjanovoj teoriji 555 Transformaciono polje sa konekcijom u Š aumjanovoj teoriji 555 Transformaciono polje sa semikonekcijom u Š aumjanovoj teoriji 555 'franskodiranje u teoriji informacije 512 Transpozicija po Ballyju 274 Tranzitivnost u viđenju kognitivista 645 l Jkrštanje jezika v. mešanje jezika l J loga, koncept - e u sociolingvistici 589 l lltimna invarijatita u strukturalnoj lingvistici 5 1 1 I Jniverzalizam. u gramatici: u doba skolastičke gramatike 2 7 ; u doba "port-royalaca" 38; u XVIII veku 41 l lnutrašnja jezička forma u Humboldtovoj teoriji 71 l lrbana dijalektologija u američkoj lingvistici 582 i 591 l lrbani dijalekt u američkoj lingvistici 591 l lzorak, jezički - po Sapiru 342-345 Vakuumske cevi u fonetskom ispitivanju 228 Valentnost u sintaksi 453

276

Predmetni registar

Vantage Theory (engl. termin) 64 1 Varijacije u jeziku: njihova interpretacija u poljskoj lingvistici 163; njihova interpretacija u okvirima sociolingvistike 591 Vidljivi jezik u fonetskim ispitivanjima 229 Vosslerova škola v. estetski idealizam u lingvistici Vrednost reči po Saussureu 263 Vrste reči po Aristotelu l l Wave (engl. termin) v. talas Weltanschauung: teorija - a kao osnovica humboldtizma 72 ; problem - a u američkoj lingvistici 373 Whorfijanski relativizam u savremenoj lingvistici 696, 696n Whorfova teorija v. antropološka lingvistika Zakoni u komparativnoj gramatici: Grimmov - 55: Vemerov - 97 Značenjska kategorija v. semantička kategorija Značenjski sistem v. semantički sistem Ženevska škola: zasnivanje - e 269; osnovne odlike - e 270; Ballyjeva teorija 271-276

SKRAĆENICE

Arens-Sprachwissenschaft = Hans Arens, "Sprachwissenschaft der Gang ihrer Entwicklung von der Antike bis zur Gegenwart" Miinchen 1955 (ll izd. 1969) Bloomfield-Language = Leonard Bloomfield. "Language". New York 1933 . CFS = časopis "Cahiers Ferdinand de Saussure" (izd. "Societe Genevoise de Linguistique", Geneve) For Roman Jakobson = zbornik "For Roman Jakobson - Essays on the Occasion of His Sixteith Birthday'' The Hague 1956 IJAL = časopis "International journal of American Linguistics" (Baltimore) Lg = časopis "Language" Oournal of the Linguistic Society of America, Baltimore) Portraits ofLinguists. = "Portraits ofLinguists. A Biographical Sour ce Book for the History ofWestern Linguistics 1746-1963", knj. I i ll. izd. Thomas A. Sebeok, Bloomington - Indiana University Press 1966. 8th Proceedings = zbornik "Proceedings of the Eighth Internati onal Congress of Linguists" (Oslo 1958) SIL = časopis "Studies in Linguistics" (Norman, Okla.) TCLC = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Copenhague. (Copenhague) . TCLP = časopis "Travaux du Cercle linguistique de Pragu e" Trends = zbornik "Trends in European and American Linguistics 1930-1960", Utrecht-Antwerp 1961. VJa = časopis ''Voprosy jazykoznanija" (Moskva) Zvegincev-istorija jazyk = V. A. Zvegincev. "Istorija jazykoznanija XIX i XXvekovv očerk.ah i izvlečenijah" knj. I i ll. Moskva 1960.

CITIRANI RADOVI

Abraham l van Gelderen 1997: Werner Abraham and Elly van Gel deren (eds), Syntactic problems -problematic syntax /Lingui stischeArbeiten 2741, Ti.ibingen, Niemeyer. Aikhenvald l Dixon 1998: Alexandra Y. Aikhenvald and R. M . W. Di xon, Dependencies between grammatical systems, Language Vol. 74, No l, 56-78. Anderson 1992 : Stephen R. Anderson, A-morphous morphology, Cambridge, Cambridge University Press. Apresjan 1996: Anpec.RH 10 .[{., U,EHHTh l.f ,UOPO)I(HTh o cnosape .

CHHOHHMOB, PycucmuKa, C11aeucmuKa, HHOoeeponeucmuKa. C6op HUK K 60-11emwo AHopeR AHamoRbeeulla 3aJIUJHRKa, MocK sa, Pocuii

CKaJI aKa.LJ.CMHJI HayK, H HCTHT}'T CJlaBJIHOBC.lleHHJI H 6anKaHHCTHKH,

436-450. Aronoff 1994: Mark Aronoff, Morphology by itself, Cambridge MA, MIT Press. Barbosa et alt. 1998: Pilar Barbosa, Danny Fox, Paul Hagstrom, Martha McGinnis, David Pesetsky (eds.) , Is the Best Good Enough Optimality and Competition in Syntax, The MIT Press. Barker 1998 : Chris Barker, Episodic -ee in English: A thematic role constraint on new word formation, Language Vol. 74, No 4, 695-727. Beard 1995: Robert Beard, Lexeme-morpheme base morphology: A general theory ofinf/ection and wordformation, Albany NY, State University ofNewYork Press.

280

Citirani radovi

Berlin l Kay 1969: Brent Berlin and Paul Kay, Basic Color Tenns: Their Universality and Evolution, Berkley and Los Angeles, University of California Press. Berlin l Kay l Merrifield 199 1 : Brent Berlin, Paul Kay, and William R. Merrifield, The world color survey, Dalas,Academic Publica tion of the Summer Institute ofLinguistics. Bierwisch 1987: Manfred Bierwisch, Semantik der Graduierung, Grammatische und konzeptuelle Aspekte von Dimensionsa djektiven, Berlin, Akademie Verlag, 91-286. Bierwisch 1988: Manfred Bierwisch, On the Grammar ofLocal Pre positions, Syntax, Semantik und Lexikon, - Wolfgang Matsch, Ilse Zimmerman (Hrg.) , Berlin, Akademie Verlag, 1-65. Bierwisch ISchreuder 1992 : Manfred Bierwisch and Robert Schreu der, From concepts to lexical items, Cognition 42, 23-60. Blake 1930: Frank R. Blake, A semantic analysis of case, Cu rte volu me of linguistic studies (Language monographs 7), Baltimore, 34-49. Boguslawski 1988: Andrzej Boguslawski, Inherently thematic and rhematic units of language, Travaux du Cercle Linguistique de PragueN. Boguslavski 1996: H. M. liorycmlBCKHif, CifJepa oeucmBUR JleKCU"le .

CKUXeOUHU�, MocKaa

Bondarko 1984: A. B.

limuapKo, (/JyHKJ.IUOHaJibHaJl zpcwamuKa,

Jle

HHHrpa,u.

Bondarko 199 1 : Alexander V. Bondarko, Functional grammar. A field approach, Amsterdam/Philadelphia, Benjamins. Bošković 1997: Željko Bošković, The Syntax ofNonftnite Comple mentation. An Economy Approach /Linguistic Inquiry Mono graph 321, The MIT Press. Bresnan 1994 : Joan Bresnan, Locative inversion and the architec ture ofuniversal gratna-nar, Language- Vol 70, No l, 72- 1 3 1 . Bresnan l Kanerva 1989: Joan Bresnan andjonni Kanerva, Locati ve inversion in Chichewa: A case study of factorization in gram mar, Linguisticlnquiry 20, 1-50.


281

Bresnan l Mchombo 1995: joan Bresnan and Sam A. Mchombo, The Lexical Integrity Principle: Evidence from Bantu, Natural Language andLinguistic Tbeory 13, 181-254. Chomsky 1982 : Noam Chomsky, Some concepts and consequen ces of the theory of government and binding, Linguistic Inqui ry Monograph 6, Cambridge Mass. Chomsky 1995: Noam Chomsky, The Minima/ist program, Cam bridge MA, MIT. Chomsky 1998: Noam Chomsky, Minima/ist inquiries. Tbeframe work /MIT Occasional Papers in Linguistics 15/, Department of Linguistics and Philosophy, MIT, Cambridge, Mass. Corrigan 199 1 : Roberta Corrigan, Sentences as categories: Is there a basic-level sentence?, Cognitive Linguistics 2, 3-35. Culicover l jackendoff 1995: Peter W. Culicover and Ray jacken doff, Something else for the binding theory, Linguistic Inquiry 26, 249-275. Culicover l jackendoff 1997: Peter W. Culicover and Ray jacken doff, Semantic subordination despite syntactic coordination, Linguisticinquiry 28, 195-2 17. Deane 1996: Paul D. Deane, On jackendofrs conceptual seman tics, CognitiveLinguistics 7, l, 35-91. Dixon 1994: R. M. W. Dixon, Ergativity /Cambridge Studies in Lin guistics 69/, Cambridge, Cambridge University Press. Dowty 1989: David D. Dowty, On the semeantic content of the no tion of "thematic role", Properties, types and meaning, Genna ro Chierchia, Barbara Hall Partee and Raymond Turner (eds.) , Dordrecht, Kluwer, 69-129. Dowty 199 1 : David Dowty, Thematic proto-roles and argument se lection, Language Vol. 67, 547-619. ,

Epstein l Hornstein 1999: Working Minima/ism, ed. by Samuel David Epstein and Norbert Hornstein, The MIT Press.

282

Citirani radovi

Fillmore 1968: Charles Fillmore, The case for case, Universals in linguistic theory, Emmon Bach l Robert Harms (eds.), New York, 1-88. Fillmore 1982 : Charles Fillmore, Frame semantics, Linguistics in the morning ea/m, Seul, Harshu, ed. by the Linguistic Society of Korea, 1 1 1-137. Fillmore 1985: Charles Fillmore, Frames and the Semantics of Un derstanding, Quaderni di Semantica 6, No 2, 222-253. Fillmore l Atkins 1992 : Charles}. Fillmore, Beryl T. Atkins, Toward a Frame-Based Lexicon: The Semantics of RISK and its Neigh bors, Frames, Fields, and Contrasts. New Essays in Semantic and Lexical Organization, Ed. by Adrienne Lehrer and Eva Fe der Kittay, Hillsdale NewJersey, 75-102 . Fillmore l Kay 1993: Charles Fillmore and Paul Kay, Construction Grammar Coursebook, University of California, Berkley. Firbas 1992 : Jan Firbas, Functional sentence perspective in writ ten and spoken communication. Studies in English language, Cambridge, Cambridge University Press. Foley l van Valin 1984: W. A. Foley, R. D. van Valin, Functional Syntax and Universal Grammar, Cambridge. Fox 1999: Danny Fox, Economy and Semanticlnterpretation /Lin guistic Inquiry Monograph 351, The MIT Press. Garret 1990: Andrew Garret, The origin of NP split ergativity, Lan guage Vol 66, No 2, 261-296. Goldberg 1995: Adele Goldberg, Constructions: A construction grammar approach to argument structure, Chicago, Univer sity of Chicago Press. Goldsmith 1995 : Handbook ofphonological theory, ed. by John Goldsmith, Oxford, Blackwell. Goossens et alt. 1995: L. Goossens, P. Pauwels, B. Rudzka-Ostyn, A. M. Simon - Vandenbergen, J. Vanparys, By Word ofMouth. Metaphor, Metonymy andLinguisticAction in a Cognitive Per spective, Amsterdam. Grepl l Karlik 1998: Miroslav Grepl a Petr KarHk, Skladba češtiny, Olomouc.


283

Grimshaw 1990: Jane Grimshaw, Ar.gument Structure, Cambridge Mass, MIT Press. Grzegorczykowa 1995: Renata Grzegorczykowa, Wprowadzenie do semantykijezykoznawczej, Warszawa. Hajičova 1993 : Eva Hajičova, /ssues ofsentence structure and dis coursepatterns, Charles University. Hajičova 1999: Eva Hajičova, Aktualni člen�li v�ty a rystavba pro mluvy, Čeština - univerza/ta a specifika, Brno, Massarykova univerzita, 47-54. Hajičova 2000: Eva Hajičova, Presupozice, alegace a akomodace, Čeština - univerza/ta a specifika 2, Brno, Massarykova uni verzita, 1 2 3-129. Hajičova l Panevova 1996: Eva Hajičova and Jarmila Panevova, Functional generative description and its Praguian roots, The Prague Bulletin ofMathematical Linguistics 65-66, 2 1-28. Hajičova l Partee l Sgall 1998: Eva Hajičova, Barbara Hall-Partec, Petr Sgall, Topic-Focus, Articulation, Tripartite Structures, and Semantic Content, Dordrecht. Hajičova l Sgall 1999: Eva Hajičova �md Petr Sgall, Quanrifiers and focus in an underspecified deep structure, The Prague Bulletin ofMathematical Linguistics, 72 , 5-9. Halle 1997: Morris Halle, Distributed Morphology: Impoverish ment and Fission, Mfl' working in linguistics 30: Papers at the interface, Department of Linguistics and Philosophy, MIT, Cambridge, Mass, 425-449. Halle l Marantz 1993: Morris Halle and Alec Marantz, Distrlbuted Morphology and the pieces of inflection, The Viewfrom Buil ding 20: Essays in Linguistics in Honor ofSylvain Bromberger ed. by Kenneth Hale and Samuel ) ay Keyser, Cambridge Mass, MIT Press, 1 1 1-176. Hansen 1994: Bjorn Hansen, Determinatorenserialisierung in den slavischen Sprachen. Ein typologisch-kognitiver ErkHi.rungs vorschlag, Wiener slawistischerAimanach, Band 33, 1 19- 128.

284

Citirani radovi

Harder 199 1 : Peter Harder, Linguistic meaning. Cognition, inter action and the real world, Nordic journal of Linguistics 14, 1 19-140. Harder 1996: Peter Harder, Functional semantics. A theory of meaning, structure and tense in English, Berlin. Harman 1993: Conceptions of the human mind; Essays in honor ofGeorge A Miller, ed. by Gilbert Harman, N. Y. , Lawrence Erl baum Associates. Heine 1993 : Bernd Heine, Auxiliaries; Cogniti-ve forces and grammatica/ization, NewYork, Oxford University Press. Heine 1997: Bernd Heine, Cognitive Foundations of Grammar, New York/Oxford, Oxford University Press. Inke las l Zec 1993: Sharon Inkelas and Draga Zec, Auxiliary Reduc tion without Empty Categories. A Prosodic Account, Working Papers ofthe CornellPhonetics Laboratory 8, 205-2 53. Jackendoff 1983: Ray Jackendoff, Semantics and Cognition, Cam bridge MA, MIT Press. Jackendoff 1990: RayJackendoff, Semantic Structures, Cambridge Mass, MIT Press. J ackendoff 1992 : Ray Jackendoff, Languages of the Mind - Essays on Mental Representation, - Cambridge MA, The MIT Press. Jackendoff 1996: Ray Jackendoff , Conceptual semantics and cog nitive linguistics, Cognitive Linguistics 7, l, 93-129. J ackendoff 1997: RayJ ackendoff , 7be architecture ofthe language faculty, Cambridge, Mass, MIT Press. Johnson 1987: Mark Johnson, 7be Body in the Mind: 1be Bodily Basis ofMeaning, Imagination, and Reason, Chicago, U niver sityofChicago Press. Johnson l Postal 1980: D. E. Johnson, and P. M. Postal, Arc Pair Grammar, Princeton, New Jersey, Princeton University Press.

Kakridis 1998: Yannis Kakridis, Metaphor and Metonymy; a Dialec tical Perspective Quaderni di semantica 2, 355-362 . ,


285

Kamp l Rossdeutscher 1994: H. Kamp and A. Rossdeutscher, Re marks on Lexical Structure and Discourse Reference Structure Construction, 1beoretica/Linguistics 20, 97-165. Karolak 1994: Stanislaw Karolak, Le concept d'as-pect et la struc ture notionnale du verbe, Studia kognitywne l Etudes cogniti ves l, Warszawa, Slawistycz-ny osrodekwydawniczy, 2 1-4 1 . Kenstowicz 1994: Michael Kenstowicz, Phonology tn generattve grammar, Oxford, Blackwell. Kiparsky 1982 : Paul Kiparsky, Lexical Morphology and Phonology, Linguistics in theMorning Calm,J.-S. Yang (ed.), Seoul, 3-9 1 . Labav 1973: William Labav, The boundaries o f words and their meanings, New Ways of Analysing Variation in English, Wa shington, Georgetown University Press, 340-373. Lakoff 1977: George Lakoff, Linguistic Gestalts, Papers from the thirteenth regional meeting Chicago Linguistic Society, Chica go, Illinois, 236-287. Lakoff 1987: George Lakoff, Women, fire and dangerous things; What categories reveal about mind, Chicago, University of Chicago Press. Lakoff l Johnson 1980: George Lakoff and Mark Johnson, Meta phors We Live By, Chicago, University of Chicago Press. Lakoff l van Oosten 1977: George Lakoff and Jeanne van Oosten, Subjects and Agenthood in English, Papersfrom the thirteenth regional meeting of Chicago Lingui-stic Society, Chicago Illinois, 459-479. Langacker 1987: Ronald W. Langacker, Foundations of cognitive grammar, Vol. l . 1beoretica/ perequisites, Stanford, Stanford University Press. Langacker 1988: Ronald W. Langacker, A view of linguistic seman tics, Topics in Cognitive Linguistics, B. Rudzka-Ostyn (ed.), Amsterdam, Benjamins, 49-90. Langacker 1990: Ronald W. Langacker, Concept, Image and Symbol. 1be Cognitive Basis of Grammar, Berlin/New York, Mouton de Gruyter.

286

Citirani radovi

Langacker 199 1 : Ronald W. Langacker, Foundations of Cognitive Grammar, Vol. II. Descriptive Application, Stanford CA, Stan ford University Press. Langacker 1993: Ronald W. Langacker, Reference-point construc tions, Cognitive Linguistics 4, l , 1-38. Langacker 1997: Ronald W. Langacker, Constituency, dependency and conceptual grouping, Cognitive Linguistics, Vol. 8, l, 1-32. Lee 1996: Penny Lee, 1be Whoif theory complex; A critical recon struction, Amsterdam, Benjamins. Lehrer 1990: Adrienne Lehrer, Prototype Theory and Its Implica tions for Lexical Analysis, Meanings andPrototypes. Studies in Linguistic Categorization, Savas L. Tsohatzidis (ed.) , Lon don/NewYork, 368-38 1 . Levin 1993 : Beth Levin, English verb e/asses and alternation, Chi cago, University of Chicago Press. Levin l Rappaport-Hovav 1995:: Beth Levin and Malka Rappaport Hovav, Unaccusativity at the syn-tax-lexica/ semantics interface, Cambridge MA, MIT Press. Lindvale 1998: Ann Lindvale, Transitivity in Discourse. A Compa rison of Greek, Polish and Swedish (fravaux de ('Institut de Linguistique de Lund 3 7l, Lund, Lund University Press. Lucy 1992: John Lucy, Language diversity and thought: A refor mu/ation of the linguistic relativity hypothesis, Cambridge University Press. Lutzeier 1997: Rolf Peter Lutzeier, Gegensinn in Lexikologie und Lexikographie, Linguistische 1beorle und /exikographische Praxis, Symposiusvortrdge, Heidelberg 1996, Tiibingen, Max NiemeyerVerlag, 155-169. MacLaury 1995: R. E. MacLaury, Vantage theory, Language and the Cognitive Construa/ ofthe World, ed byJohn R. Taylor and Ro bert E. MacLaury, Berlin, Mouton de Gruyter, 231-276. McCarthy l Prince 1994: John McCarthy and Alan Prince, The emergence of the unmarked, Optimality ofProsodic Morpbo logy, NELS 24, Amherst, UniversityofMassachusetts, 333-379.


287

McCarthy l Prince 1995: john j. McCarthy andAlan S. Prince, Faith fulness and redu plicative identity, Papers in optimality theory, ed. by Jill N. Beckman, Laura W. Dickey, and Susan Urbanczyk /University of Massachusetts occasional papers in linguistics 18/, Amherst, MA, 249-384. McGregor 1997: William B. McGregor, Semiotic Grammar, Ox ford University Press. Muhin 1980: A. M. MyxHH, CuHmaKce.MHuu aHaJIU3 unpo6Jle.Ma ypoeHe U Jl3blKQ, JleHHHrp3,ZI

Newmeyer 1998: Frederick J. Newmeyer, Language Form and Language Function /Language, Speech, and Communication Series/, The MIT Press. Padučeva 1999: E. B. nanyt.teaa, npHHUHD KOMD03HUHOHOCTH B He opMaJibHOH ceMa.HTHKe, Bonpocbl Jl3blK03HQHWl, No 5, 3 2 3 . Panevova 1978: Jarmila Panevova, Inner participants and free adverbials, Studies in Mathematica/Linguistics. 6, 227-254. Panevova 1996a: Jarmila Panevova, Referenčni platnost elido vanych aktanro (k n�kterjm otizkim koreference) , Anafora w strukturze tekstu, Warszawa, 23-34. Panevova 1996b: Jarmila Panevova, More Remarks on Control, PragueLinguistic CirclePapers, Vol. 2, 101-120. Panevova 1998: Jarmila Panevova, Ješt� k teorii valence, Slovo a slovesnost 59, 1-14. Panevova 1999: Jarmila Panevova, Ćeski recipročni zajmena a slovesna valence, Slovo a slovesnost 60, 269-275. Panevova l Sgall 1998: Jarmila Panevova l Petr Sgall, Verbal Cate gories, Meaning and Typology, Typology ofVerba/ Categories. Papers presented to Vladimir Nedjalkov on the occasion ofhis 70th birthday, ed. by Leonid Kulikov and Heinz Vater, Tiibin gen, 205-2 13. Parsons 1995: Terence Parsons, Thematic Relations and Argu ments, LinguisticInquiryVol 26, No 4, 635-636. Pederson et alt. 1998: Eric Pederson, Eve Dauziger, David Nalkins, Stephan Levinson, Sotaro Kita, Gunter Senft, Semantic Typo-

288

Citirani radovi

logy and spatial conceptualization, Language Vol. 74, No 3, 557-589. Perlmutter 1978: David Perlmutter, lmpersonal passives and the unaccusative hypothesis, Berkeley Linguistic Society 4, 1 57189. Petter 1998: Marga Petter, Getting PRO under control, The Hague, Academic graphics. Prince l Smolensky 1993 : Alan Prince and Paul Smolensky, Opti mality Theory: Constraint interaction in generative gram mar, Center for Cognitive Science, Rutgers University, and Computer Science Department, University of Colorado. Pustejovsky 1995: james Pustejovsky, The Generative Lexicon, Cambridge Mass, MIT Press. Pustejovsky 1998: James Pustejovsky, The Semantics ofLexical Un derspecification, Folia Linguistica. Acta Societatis Linguisti cae Europaeae XXXII/3-4, 323-347. Radovanović 1995 : Milorad Radovanović, Praška �kola u novome ruhu, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, XXXVIII/2, 2 13-2 19. RUžička 1999: Rudolf RUžička, Control in grammar and pragma tics: A cross-linguistic study, Amsterdam, Benjamins. Sadock 199 1 : Jerrold M. Sadock, Autole:xical synta.x: A theory of parallel grammatical representations, Chicago, University of Chicago Press. Scharf 1989: A. Scharf, Quantum Measurement and the Program for Unity ofScience, Philosopby ofScience 60, 601-623. Schlesinger 1995: ltzchak M. Schlesinger, Cognitive space and lin guistic case: Semantic and syntactic categories in English, Cambridge, Cambridge University Press. Sgall 1992: Petr Sgall, Underlying structure of sentences and its re lations to semantics, Wiener Slawistischer Almanach, Sander band 33, 273-282.

Pravci u lingvistici D

289

Sgall 1994: Petr Sgall, Meaning, Reference and Discourse Patterns, 1be Prague School of Structural and Functional Linguistics, Ph. Luesdor.ff (ed.), Amsterdam , Benjamins, 277-309. Sgall 1995: Petr Sgall, Subject/predicate and topiC/focus, 1be Mo scowLinguistic]ourna/ 2, 361-370. Sgall 2000: Petr Sgall, Semantika a pragmatika v jazydch niznych typii, Čeština - universa/ia a specifika 2, Brno, Massarykova univerzita, 10-113. Sgall 1 Bemova 1 Hajičova 1996: P. Sgalli, A. Bemova and E. Hajičova, Remarks on the semantic features ofcases and prepo sitions as related to syntax, Towards a ea/cu/us ofmeaning, E. Andrews and Yishai Tobni (eds.) , Amsterdam/Philadelphia, Be njamins, 7 1-82 . Silverstein 1976: Michael Silverstein, Hierarchy of features and er gativity, Grammatical categories in Australian languages, ed. by R. M. W. Dixon, Canberra, Australian Institute of Aboriginal Studies, 1 12-17 1 . Stassen 1997: Leon Stassen, Intransitive Predication, Oxford, Ca rendon Press. Sweetzer 1990: Eve E. Sweetzer, From Etymology to Pragmatics; The Mind -As-Body Metaphor, Cambridge, Cambridge Univer sity Press. Tarlanov 1999: 3a�mp TapnaHOB, CmaHo6JleHue munollocuuupycc�eozo nped!lO:JICeHUR U ee OmHOlUeHUU K '3mHOrpWIOCOrpUU, ne-rpo33BO,nCK.

Taylor 1989: John R. Taylor, Linguistic categorization. Prototypes in Linguistic 1beory, Oxford, Clarendon Press. Traugott 1989: Elizabeth Traugott, On the rise of epistemic mea nings in English. An example of subjectification in semantic change,Language 65, l, 3 1-53. Webelhuth 1995: Gert Webelhuth, Government and binding theory and the minima/ist program, Oxford and Cambridge MA.

Wechsler 1995: Stephan Wechsler, The semantic basis of argu ment structure, Stanford, CA, CSU Publications.

290

Citirani radovi

Wierzbicka 1985: Anna Wierzbicka, Lexicograpby and Conceptual Analysis, AnnArbor, .Karoma. Wierzbicka 1988: Anna Wierzbicka, Tbe Semantics of Grammar /Studies in Language Companion Series 18/, Amsterdam/Phila delphia. Wierzbicka 1996: A.Hua Be)((6HUKWI, fl3blK, KyR&mypa, llo3HaHue, MocKBa.

Williams 199 1 : E. Williams, Radial structuring in Hausa lexicon: A prototype analysis of Hausa 'eat' and 'drink', Lingua, 85, 321340. Vsevolodova 1997: M. B. BceBono.no&a, YpoBHH opra.HH33.UHH npe.n nO)((CHHJI B paMKax «i»YHKIUĐH3nLHO-KOM}'HHK3THBHOU npHKnallHOU Mo.nenH JI3LIK3, BecmHUK MocK06CKozo yHu6ep3umema. CepUR l/Ju

JIOJIOZU 9. (/)UJIOJIOZUR, �

l , 53-66.

Vsevolodova l Kotvickaja 1999:

M. B. BceBono.noBa, 3. e. KoTBHU

KaJI, 0 no.nne>KlllCM H K3TeropHH npH'IHHOCTH B pyCCKOM J13LIKC (K

BOnpocy O HCKOTOpLIX xapaKTepHCTHK8X pycCKOro JDLJKOro C03Ha HHJI B KouuenUHH A. Be)((6HUKOH), BecmHuK MocKoecKozo yHu6ep-

3Umema. CepUR 9. (/JUJIOJIOZUR 5, 66-88.

Wunderlich 1997: Diter Wunderlich, CAUSE and the Structure of Verbs, Linguistic Inquiry 28, l, 27-68. Zec 1997: Draga Zec, O prozodijskoj strukturi reči, ]užnosloven sktfilolog LIII, 35-58. Zolotova 1967: r. A. 3onoTOBa, o CTpyK'I')'pe npoCToro npe.nnO)((CHHJI B pyccKoM JI3LIKE:, BonpocH, JI3LIK03Ha.HHJI, No 6, 90- 1 O l .

Zolotova e t alt. 1998: r . A . 3onOTOB8, H.

K . OuHneHKO, M . 10 . CH.llO

poBa, KoMyHHKaTHBHWI rpaMMaTHKa pycKoro JI3LIKa, MocKaa.

SADRŽAJ DRUGE KNJIGE

Treći deo

JEZIČKA ISPITNANJA U XX VEKU (DODATAK) GENERATIVNI PRISTUP JEZIKU . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

7

MATEMATIČKA LINGVISTIKA KVANTITATIVNOG (= NEALGEBARSKOG KARAKTERA) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

31

Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

31

Kvantitativna (statistička) lingvistika . . . . . . . . . . . . . . . .

36

Teorija informacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

45

Maš insko prevođenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

56

ALGEBARSKA LINGVISTIKA NELINEARNOG (ANALITIČKOG) TIPA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

69

Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

69

Kategorijama gramatika identiftkacionog tipa . .

74

Kategorijama gramatika zasnovana na principima matematičke teorije skupova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

79

Sadržaj

292

Gramatika zavisnosti i projektivnosti . . . . . . . . . . . . . . .

82

Sgallov generativni pristup jeziku . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

85

Šaumjanov aplikativno-generativni model . . . . . . .

90

STRATIFIKACIONA GRAMATIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

101

NEOFIRTHIJANSKA LINGVISTIKA REPREZENTOVANA "GRAMATIKOM SKALA I KATEGORIJA" . . . . . . . .

107

"GRAMATIKA KOJA SE TIČE SADRŽINE" . . . . . . . . . . . . . .

1 17

SOCIOLINGVISTIKA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

125

TEKSTUALNA GRAMATIKA .. . . . .. . .. . .. .. .. .. . . .. . . .. . . .. .. ..

143

POGOVOR . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. .. . . .. .. .. . . . . .. . .. . . . . . . .. . . . . . . . . .

147

LINGVISTIKA U DEVEDESETIM GODINAMA . . . . . . .

179

REGISTAR IMENA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

231

PREDMETNI REGISTAR

249

SKRAĆENICE

277

CITIRANI RADOVI

279

.

.

.

.

Izdanje BIBLIOTEKE XX VEK, Bulevar Nikole Tesle 6, Zemun, Ć IGOJA ŠTAMPE, Studentski trg 13, Beograd i KNJIŽARE KR UG, Makedonska 5, Beograd. Za izdavače: Ivan Čolović, Žar ko Č igoja i Đorđe Stojanović. Urednik: Ivan Čolović. Obrada na računaru: M iroslav Niškanović. Korektor: Slobodanka Marković. Š tampa: Č igoja štampa. Tiraž: lOOO primeraka. Beograd 200 1 .

CIP - Kan.norHJilUHja y ny6nHKilUHj H Hapo.nHa 6H6nHoTeKa Cp6Hje, Jieorpa.n 801 (091) HBHli, MH.llKa

Pravci u lingvistici. 2 l Milka Ivić. 9. izd. dopu njeno poglavljem "Lingvistika u devedesetim go dinama". - Zemun : Biblioteka XX vek ; Beograd : Č igoja §tampa, 2001 (Beograd : Č igoja štampa) . - 292 str. ; 17 cm. - (Biblioteka XX vek ; 73/2*) -

Tiraž 1000.

-

Napomene uz tekst. - Registri.

Bibliografija: str. 279-290 ISBN 86-7562-002-0 a) JlHHrBHCTHKa 6) llpaBUH ID =92668172

Milka Ivić - Pravci u Lingvistici II

Recommend Documents