Prof. dr Zoran Stojanović
KOMENTAR KRIVIČNOG ZAKONIKA OPŠTI DEO
Službeni glasnik Beograd 2006.
OSNOVNA NAČELA KRIVIČNOG PRAVA Načelo zakonitosti Nema krivičnog dela niti kazne bez zakona Čl. 1. KZ RS Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo bilo učinjeno. Uobičajeno je da se načelo zakonitosti izražava latinskom formulacijom nullum crimen, nulla poena sine lege. Ovo načelo znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, odnosno da prema njemu ne može biti primenjena krivična sankcija ako, pre nego što ga je preduzeo, ono nije bilo zakonom predvidjeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna. Prvi deo odredbe čl. 1 KZ zabranjuje da nekome bude izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo odredjeno kao krivično delo (nullum crimen sine lege). Drugi deo sadrži zabranu one kazne ili druge krivične sankcije koja nije zakonom bila propisana pre nego što je delo učinjeno (nulla poena sine lege). To je jedno od najznačajnijih dostignuća krivičnog prava i principa pravne države. U vezi sa tim je i poznata izreka F. von Liszt da je krivično pravo „magna charta“ zločinaca. Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta. Prvi, nulla poena sine lege scripta, isključuje primenu nepisanog, pre svega običajnog prava. Lex scripta (scriptus – pisan), znači da se samo pisanim krivičnom zakonom mogu propisivati krivična dela i sankcije Drugi segment, nulla poena sine lege praevia, sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia (praevius – prethodan) znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ukoliko to nije bilo propisano krivičnim zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno. Treći segment načela zakonitosti, nulla poena sine lege certa, predstavlja načelo odredjenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što je moguće višem stepenu budu odredjene i precizne. Ovaj zahtev načela zakonitosti je usmeren ka zakonodavcu. Lex certa (certus – odredjen) znači da krivičnim zakonom mora biti u što većoj meri precizno odredjeno ponašanje koje predstavlja krivično delo i kaznu za njega. I četvrti segment nulla poena sine lege stricta, sadrži zabranu stvaranja krivičnog prava putem analogije. Lex stricta (strictus – tačan, uzak, izričit) znači da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi, a ne i neke slične situacije. Zabranjeno je 2
putem analogije stvarati nova bića krivičnih dela, kao i nove krivične sankcije na osnovu sličnosti sa krivičnim delima i krivičnim sankcijama predvidjenim u zakonu. Za razliku od te kreativne analogije, tumačenje putem analogije koje ostaje u okviru zakonske norme ne predstavlja povredu načela zakonitosti. Načelo individualne subjektivne krivične odgovornosti Nema kazne bez krivice Čl. 2. KZ RS Kazna i mere upozorenja mogu se izreći samo učiniocu koji je kriv za učinjeno krivično delo. Krivičnog dela nema ukoliko nema krivice. Krivica osim što predstavlja konstitutivni element opšteg pojma krivičnog dela, ima širi značaj u krivičnom pravu pa se zato podiže na rang jednog od osnovnih principa krivičnog prava. Načelo krivice se podiže na rang ustavnog načela. Kazna bez krivice predstavlja povredu pravne države. Načelo nulla poena sine culpa znači da krivičnopravnoj represiji ima mesta samo ako učinjeno delo može da se pripiše učiniocu u krivicu kao njegovo delo za koje može da mu se uputi društveno-etički prekor. Nema odgovornosti za samu radnju krivičnod dela i ostvarivanje ostalih obeležja bića krivičnog dela ukoliko nedostaje subjektivni odnos učinioca prema delu. Da nema odgovornosti jasno je i iz toga što tu nema krivičnog dela u objektivno-subjektivnom smislu. Načelo krivice ima i širi značaj u smislu da zahteva ne samo da učinilac mora biti kriv, nego i to da se mora utvrditi koliko je kriv. Krivica se može stepenovati što je od značaja za izbor krivične sankcije i odmeravanje kazne, kao i kod primene instituta dela malog značaja kao osnova isključenja postojanja krivičnog dela-protivpravnosti. U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne (lične) i subjektivne odgovornosti. Načelo krivice znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima ima odredjeni psihički odnos i zbog kojih mu se može uputiti društveno-etički prekor. Načelo legitimnosti Osnov i granice krivičnopravne prinude Čl. 3. KZ RS Zaštita čoveka i drugih osnovnih društvenih vrednosti predstavlja osnov i granice za određivanje krivičnih dela, propisivanje krivičnih sankcija i njihovu primenu, u meri u kojoj je to nužno za suzbijanje tih dela. Krivično pravo treba da bude poslednje sredstvo u zaštiti odredjenih vrednosti, odnosno u suzbijanju kriminaliteta. U tom smislu govori se o supsidijarnosti krivičnog prava ili o principu da je krivično pravo ultima ratio u suzbijanju društveno opasnih ponašanja. 3
Cilj ovog načela je da krivično pravo svede na nužnu meru ne samo prilikom njegovog stvaranja, nego i u njegovoj primeni. Ova odredba trebalo bi da ima značaja i za sud kada odlučuje o primeni krivične sankcije.
Krivične sankcije i njihova opšta svrha Čl. 4. KZ RS (1) Krivične sankcije su: kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. (2) Opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija je suzbijanje dela kojima se povredjuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom. (3) Krivične sankcije se ne mogu izreći licu koje u vreme kada je delo učinjeno nije navršilo četrnaest godina. Vaspitne i druge krivične sankcije mogu se izreći maloletniku pod uslovima propisanim posebnim zakonom. Krivične sankcije su zakonom predvidjene rapresivne mere koje se, s ciljem suzbijanja kriminaliteta, primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predvidjeno kao krivično delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog krivičnog postupka. Elementi, odnosno osnovna obeležja krivičnih sankcija su: 1) cilj krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta; 2) one su po svojoj prirodi represivne mere; 3) primenjuju se prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predvidjeno kao krivično delo; 4) moraju biti predvidnjene zakonom; 5) primenju je ih, odnosno izriče sud; 6) izriču se u krivičnom postupku. Naše krivično pravo poznaje i neke mere koje, iako imaju izvesne sličnosti sa krivičnim sankcijama, nisu obuhvaćene sistemom krivičnih sankcija jer im nedostaju neke bitne karakteristike koje svaka krivična sankcija mora da poseduje. To su: pravne posledice osude, oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. Opšta svrha propisivaja i izricanja krivičnih sankcija nije drugačija od osnovnog cilja krivičnog prava u celini, a to je da se putem generalne i specijalne prevencije suzbijaju dela kojima se povredjuju ili ugrožavaju dobra zaštićena našim krivičnim zakonodavstvom. Pored opšte svrhe svih krivičnih sankcija, svaka vrsta, tip sankcije ima i svoju posebnu svrhu. Krivični zakonik odredjuje donju starosnu granicu za primenu krivičnih sankcija, odnosno za primenu krivičnog prava u celini. Lica koja nisu navršila 14 godina ne mogu biti subjekt krivičnog dela, njima nedostaje krivica kao konstitutivni element krivičnog dela, ona zbog svog nedovoljnog uzrasta nisu podobna da im se neko delo pripiše u krivicu. Ona mogu izvršititi samo protivpravno delo koje je u zakonu predvidjeno kao krivično delo, tj. njihova radnja može odgovarati zakonskom opisu neko krivičnog dela.
4
Važenje krivičnog zakonodavstva R. Srbije Postoje dve vrste važenja krivičnog zakonodavstva R. Srbije: vremensko i prostorno. Vremensko važenje krivičnog zakonodavstva Čl. 5. KZ RS (1) Na učinioca krivičnog dela primenjuje se zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. (2) Ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca. (3) Na učinioca krivičnog dela koje je predvidjeno zakonom sa određenim vremenskim trajanjem primenjuje se taj zakon, bez obzira na to kada mu se sudi. Kao i drugi zakoni i krivični zakon stupa na snagu onog dana kada je to njime izričito propisano. Ukoliko nije izričito propisan dan stupanja na snagu krivičnog zakona, važi opšte pravilo, tj. zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u službenom glasilu. Pravilo predvidjeno u ovom članu je da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela. Predvidjen je, medjutim, jedan važan izuzetak od tog opšteg pravila. Reč je o obaveznoj retroaktivnoj primeni zakona koji je blaži za učinioca. Za učinioca je najpovoljnije kada novi zakon, za razliku od starog zakona, učinjeno delo uopšte ne predvidnja kao krivično delo, kada je došlo do dekriminalizacije. U oblasti krivičnih sankcija novi zakon je blaži onda kada propisuje nove osnove za oslobodjenje od kazne, pa do situacija gde predvidja povoljnije uslove u pogledu vrste i visine kazne (glavne ili sporedne), odnosno druge krivične sankcije. Izuzizmajući oslobodjenje od kazne, uporedjivanje prvo treba vršiti na nivou vrste krivične sankcije u vezi sa čim se podrazumeva da je kazna najteža vrsta krivičnih sankcija. Zatim, u okviru kazne mogu se po težini uporedjivati pojedine kazne. Najteža je, svakako, kazna zatvora. Apstraktno gledajući, za njom slede rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, pa tek na kraju novčana kazna. Uporedjujući kaznu i uslovnu osudu nije se teško opredeliti za stav da je kazna teža vrsta krivične sankcije. S obzirom da je KZ proširio primenu novčane kazne, a donekle suzio primenu uslovne osude, moglo bi se postaviti pitanje koja je od ove dve sankcije blaža. Treba imati u vidu mogućnost opoziva uslovne osude, tj. da je ona realna pretnja kaznom. Kada se uporedjuje propisana kazna, postavlja se pitanje kako uporedjivati kaznene raspone. Novi zakon je blaži ukoliko su i posebni maksimum i posebni minimum niži. Ako je novi zakon blaži u pogledu posebnog maksimuma, a stroži u pogledu posebnog minimuma, ili obrnuto, na pitanje koji je zakon blaži može se odgovoriti tek pošto se kazneni raspon primeni na konkretan slučaj. Ukoliko ne može da se utvrdi koji je zakon blaži za učinioca, treba ostati pri osnovnom pravilu i primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (st. 1).
5
Prostorno važenje krivičnog zakonodavstva Važenje krivičnog zakonodavstva na teritoriji Srbije Čl. 6 KZ (1) Krivično zakonodavstvo R. Srbije važi za svakog ko na njenoj teritoriji učini krivično delo. (2) Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za svakog ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela. (3) Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za svakog ko učini krvično delo u domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu ili u domaćem vojnom vazduhoplovu, bez obzira gde se vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela. (4) Ako je u slučajevima iz st. 1. do 3. ovog člana u stranoj državi pokrenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje u Srbiji preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. (5) Krivično gonjenje stranca u slučajevima iz st. 1 do 3. ovog člana može se, pod uslovima uzajamnosti, ustupiti stranoj državi. U krivičnom pravu se primenjuju četiri principa: - teritorijalni, - realni, - personalni i - univerzalni Odredbe čl. 6. sadrže teritorijalni princip koji predstavlja osnovni princip važenja našeg krivičnog zakonodavstva. S obzirom da je svaka država zainteresovana da na svojoj teritoriji osigura primenu svog prava, razumljivo je što je teritorijalni princip osnovni princip i što se u praksi on najčešće i primenjuje. Ostali principi ( realni, personalni i univerzalni) primenju se samo u slučajevima kada se ne može primeniti teritorijalni princip, odnosno kada je krivično delo učinjeno u inostranstvu. Prema teritorijalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije primenjuje se na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Krivično zakonodavstvo Srbije važi za svakog ko na teritoriji Srbije učini krivično delo. Pod pojmom teritorije Srbije podrazumeva se suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica, kao i vazdušni prostor nad njima. Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom registracije aviona. Izuzetak od primene teritorijalnog principa predvidja medjunarodno javno pravo, a odnosi se na lica koja uživaju potpuni diplomatski imunitet za koja važi njihovo nacionalno zakonodavstvo.
6
Važenje krivičnog zakonodavstva Srbije za učinioce odredjenih krivičnih dela izvršenih u inostranstvu Čl. 7 KZ Krivično zakonodavstvo Srbije važi za svakog ko u inostranstvu učini krivično del iz čl. 305. do 316. i čl. 318. do 321. ovog zakonika ili iz člana 223. ovog zakonika, ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac. Primena realnog (zaštitnog) principa dovodi do toga da se krivično pravo jedne države primenju na sva krivična dela učinjena na štetu te države ili njenih građana. Naše krivično zakonodavsto razlikuje dve vrste realnog principa: primarni i supsidijarni realni princip. Odredba čl. 7 predvidja primarni realni princip. Prema njemu naše krvično zakonodavstvo važi za svakog (i našeg državljanina i stranca) ko u inostranstvu učini neko krivično delo. Naše krivično pravo biće primenjeno i onda kada je učinilac u inostranstvu osudjen i kaznu izdržao. Ponovno sudjenje i primena našeg krivičnog prava je dozvoljena i sa aspekta medjunarodnog prava. Dok u unutrašnjem pravu jedne zamlje važi princip ne bis in idem, osuda u inostranstvu ima samo relativan značaj u pogledu ovog načela. Važenje krivičnog zakonodavstva Srbije za državljanina Srbije koji učini krivično delo u inostranstvu. Čl. 8 KZ (1) Krivično zakonodavstvo Srbije važi za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini koje drugo krivično delo, osim krivičnih dela u čl. 7. ovog zakonika, ako se zatetkne na teritoriji Srbije ili bude ekstradiran. (2) Pod uslovima iz st. 1. ovog člana krivično zakonodavstvo Srbije važi i za učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo. Ovom odredbom se predvidja (aktivni) personalni princip. Prema ovom principu naše krivično zakonodavstvo se primenjuje na naše državljane koji u inostranstvu učine krivično delo i onda kada se radi o bilo kojem krivičnom delu, a ne samo onima koja su obuhvaćena primarnim realnim principom. Važenje krivičnog zakonodavstva Srbije za stranca koji učini krivično delo u inostranstvu Čl. 9 (1) Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji van teritorije Srbije učini prema njoj ili njenom državljaninu krivično delo i kad nisu u pitanju krivična dela navedena u čl. 7. ovog zakonika, ako se zatekne na teritoriji Srbije ili bude ekstradiran Srbiji. (2) Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, ako se zatekne na teritoriji Srbije, a ne bude ekstradiran stranoj državi. Ako ovim zakonikom nije drukčije određeno, sud u 7
takvom slučaju ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. Zakonodavac je u jednom istom članu regulisao dva različita principa: realni supsidijarni princip (st. 1) i univerzalni princip (st. 2). Zajedničko za ova dva principa jeste to što stranac čini krivično delo u inostranstvu, a zatekne se na našoj teritoriji (kod realnog principa može biti i ekstradiran našoj zemlji), a primenjuje se i u jednom i u drugom slučaju posebni uslovi iz čl. 10. Odredba st. 1. čl. 9. predviđa primenu realnog principa, ali se ovde (za razliku od čl. 7) radi o tzv. supsidijarnom realnom principu. Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji neko drugo krivično delo, a ne samo neko od onih koja su navedena u čl. 7. u odnosu na koja se primenjuje primarni (bezuslovni) realni princip. Osim u pogledu tih drugih krivičnih dela protiv naše države, ono važi i za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja potrebno je da se stranac zatekne na teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran (čl. 9. st. 1). U slučaju kada je delo učinjeno prema našoj zemlji, reč je o primeni realnog principa, a u slučaju kada je delo učinjeno na štetu našeg državljanina, o pasivnom personalnom principu, koji takođe spada u realni princip. I u jednom i u drugom slučaju primenjuje se realni princip za koji se može reći da je supsidijarnog (uslovnog) karaktera, jer se primenjuje samo ako su ispunjeni posebni uslovi propisani čl. 10. st. 1. 2. KZ. Odredba čl. 9. st. 2. KZ predviđa uslove pod kojima se primenju univerzalni princip. Prema njemu naše krivično zakonodavstvo važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se prema krivičnom zakonodavstvu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći zatvor u trajanju od pet godina ili teža kazna. Osim toga, uslovi za primenu univerazalnog principa jesu da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi. I univerzalni princip je supsidijarnog karaktera. Gonjenje se neće preduzeti u istim slučajevima kao i kod (aktivnog) personalnog principa i supsidijarnog realnog principa, tj. ovaj princip se primenjuje pod uslovima iz čl. 10. st. 1. i 2. KZ. Osim toga, u praksi se, po pravilu, vrši ekstradicija stranca ako su ispunjeni uslovi za nju, što još više umanjuje praktični značaj univerzalnog principa, tj. do njegove primene u praksi dolazi veoma retko. Posebni uslovi za krivično gonjenje za krivično delo učinjeno u inostranstvu Čl. 10 (1) U slučaju iz čl. 8. i 9. ovog zakonika krivično gonjenje se neće preduzeti, ako je: 1) učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen; 2) učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena; 3) prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti; 4) za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet. (2) U slučaju iz čl. 8. i 9. ovog zakonika krivično gonjenje će se preduzeti samo kad se za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Kad 8
se u slučaju iz čl. 8. i 9. st. 1. ovog zakonika, po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, krivično gonjenje se može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. (3) U slučaju iz člana 9. st. 2. ovog zakonika, ako je u pitanju delo koje u vreme kad je izvršeno smatano krivičnim delom prema opštim pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu, gonjenje se može preduzeti u Srbiji po odobrenju republičkog javnog tužioca, bez obzira na zakon zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. Odredbe KZ predviđaju posebne uslove pod kojima neće doći do primene supsidijarnog realnog principa, odnosno personalnog i univerzalnog principa ili, drugačije rečeno, predviđaju dalje posebne uslove pod kojima se mogu primeniti ovi principi (čl. 10. st. 1. i 2). Pošto je reč o izuzecima, odnosno o dodatnim uslovima, ove odredbe su u tesnoj vezi s primenom realnog, personalnog i univerzalnog principa, tako da ih treba posmatrati kao celinu sa odredbama kojima su ovi principi regulisani (čl. 8. i 9. KZ). Prema odrdbama čl. 10. st. 1. i 2. KZ personalni, supsidijarni realni i univerzalni princip (čl. 8. i 9. KZ) neće biti primenjeni i krivično gonjenje se neće preduzeti u sledeća četiri slučaja: a) ako je učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen; b) ako je učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena; c) ako je prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti i d) ako je za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet. Važenje opšteg dela ovog zakonika Čl. 13 Odredbe opšteg dela ovog zakonika važe za sva krivična dela određena ovim zakonikom ili drugim zakonima. Opšti deo krivičnog zakonika predviđa institute i sankcije koje su opšteg karaktera, koji se primenjuju u odnosu na sva krivična dela bez obzira da li su ona propisana u njemu, ili u sporednom krivičnom zakonodavstvu. Celokupna materija opšteg dela sadržana je u ovom KZ, osim sankcija i nekih drugih pitanja koja se tiču maloletnih učinilaca krivičnih dela, kao i mlađih punoletnih lica, što je regulisano u ZOMUKD.
9
Krivično delo Čl. 14. st. 1. Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Opšti pojam krivičnog dela obuhvata četiri konstitutivna elementa: - delo, - predviđenost u zakoniku, - protivpravnost i - krivicu. To je objektivno-subjektivni pojam krivičnog dela. Radnja krivičnog dela Krivično delo mora imati svoj supstrat, tj. mora postojati ljudska radnja koja pod odredjenim uslovima postaje krivično delo. Prema tome, prilikom odredjivanja pojma krivičnog dela mora se poći od pojma radnje. Kod nas je usvojena objektivno-subjektivna ili kauzalna teorija (naturalistički pojam radnje). Prema njoj radnja je voljni telesni pokret, ili voljno propuštanje da se preduzme telesni pokret (po pravilu, radnju ne čini samo jedan, već niz telesnih pokreta). Po finalnoj teoriji radnja je vršenje ciljne delatnosti. Prema socijalnoj teoriji da bi se neko ponašanje moglo smatrati ranjom krivičnog dela, ono mora imati odredjeni društveni značaj. Personalna teorija radnju odredjuje kao ispoljavanje ličnosti. Prema negativnom pojmu radnje, radnju krivičnog dela čini izbegavanje onoga što se moglo izbeći. Radnja ima trostruku funkciju, odnosno ima ulogu osnovnog elementa, povezujućeg elementa i razgraničavajućeg elementa u opštem pojmu krivičnog dela. Kao osnovni element ona je viši pojam (genus proximum) koji obuhvata sve oblike ispoljavanja kažnjivog ponašanja. Ona obuhvata činjenje i propuštanje (nečinjenje). umišljajnu i nehatnu radnju, dovršenu i nedovršenu radnju itd. Kao povezujući element ona predstavlja noseći stub u pojmu krivičnog dela, jer se ostali elementi u tom pojmu javljaju kao atributi radnje, odnosno kao uslovi koje radnja mora da ispuni da bi predstavljala krivično delo. Razgraničavauća funkcija. Nema radnje krivičnog dela onda kada je ona preduzeta pod uticajem apsolutne sile (vis absoluta), tj. neodoljive sile koja potpuno isključuje donošenje ili realizovanje odluke od strane onoga prema koje je primenjena jer joj se ni na koji način nije mogao suprotstaviti, čime se isljučuje voljna radnja, a time i krivično delo. Kompulzivna sila (vis kompulsiva) i pretnja utiču na donošenje odluke koja se javlja kao iznudjena, one utiču na volju učinioca ali je ne isključuju čime ne isključuju ni postojanje radnje. Vrste radnje Moguće je razlikovati više vrsta radnje krivičnog dela. Osim radnje izvršenja koju preduzima izvršilac postoji i radnja saučesništva koju preduzima saučesnik (saizvršilac, podstrekač, pomagač). 10
U teoriji je opšteprihvaćena podela na radnju činjenja i radnju nečinjenja (propuštanja). Izvršenje krivičnog dela nečinjenjem Čl. 15. (1) Krivično delo je učinjeno nečinjenjem kad zakon propuštanje da se preduzme određeno činjenje predviđa kao krivično delo. (2) Nečinjenjem može biti učinjeno i krivično delo koje je zakonom određeno kao činjenje, ako je učinilac propuštanjem dužnog činjenja ostvario obeležja tog krivičnog dela. U teoriji je opšteprihvaćena podela na radnju činjenja i radnju nečinjenja (propuštanja). Od radnje izvršenja treba razlikovati pripremne radnje koje ne ulaze u biće krivičnog dela. Pripremne radnje, osim u slučaju kada su proglašene samostalnim krivičnim delom i kao takve predvidjene zakonom (čime formalno postaju radnja izvršenja), ne predstavljaju radnju krivičnog dela. Podela svih krivičnih dela na: krivična dela činjenja (komisivni delikti) i krivična dela nečinjenja (omisivni delikti). Krivična dela nečinjenja se dele na: prava (čl. 15. st. 1) i neprava krivična dela nečinjenja (čl. 15. st. 2). Prava krivična dela nečinjenja mogu se izvršiti samo nečinjenjem i njihova radnja izvršenja je tako u zakonu i postavljena. Ona postoje kad zakon propuštanje da se preduzme odredjeno činjenje predvidja kao krivično delo. Npr. to su k.d. iz čl. 331. (neprijavljivanje pripremanja krivičnog dela) i čl. 332 (neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca). Neprava krivična dela su ona krivična dela čija radnja je u zakonu postavljena kao radnja činjenja, ali se izuzetno, pod odredjenim uslovima, mogu izvršiti i nečinjenjem (npr. krivično delo ubistva). U zakonskoj odredbi stoji da nečinjenjem može biti učinjeno i krivično delo koje je zakonom odredjeno kao činjenje, ako je učinilac propuštanjem dužnog činjenja ostvario obeležja tog krivičnog dela. Razlika izmedju pravih i nepravih krivičnih dela nečinjenja je u tome što prava krivična dela nečinjenja nemaju u svom zakonskom opisu posledicu, tj. kažnjivo propuštanje kao takvo, dok neprava imaju posledicu, kažnjava se za nesprečavanje nastupanja posledice. Za neprava k.d. nečinjanja centralno je postojanje dužnosti da se preduzme činjenje. Njih može izvršiti samo lice kod kojeg ta dužnost postoji a koje se u teoriji obično naziva garantom. KZ nije predvideo kada postoji dužnost preduzimanja činjenja čije propuštanje može dovesti do ostvarenja obeležja nekog krivičnčog dela. U našoj teoriji i praksi uglavnom se uzima da ta dužnost postoji na osnovu: 1) zakonskog propisa, 2) nekog pravnog posla, 3) prethodnog činjenja garanta kojim je stvorio opasno stanje. Ukoliko odredjeno lice, kod kojeg po jednom od navedenih osnova, postoji dužnost da preduzme odredjenu radnju, a ono to propusti, zbog čega nastupi posledica krivičnog dela, to lice (uz postojanje drugih uslova) smatraće se izvršiocem krivičnog dela.
11
Posledica Radnja krivičnog dela uvek prouzrokuje neku vrstu posledice. S obzirom na vrstu posledice uobičajena je podela na krivična dela povrede i krivična dela ugrožavanja. Posledica krivičnog dela povrede jeste uništenje ili oštećenje objekta radnje. Kod krivičnih dela ugrožavanja posledica se sastoji u apstraktnoj (mogućoj) i konkretnoj opasnosti (opasnosti koja je nastupila). Lice koje pogadja posledica naziva se pasivnim subjektom. Uzročnost - Teorija adekvatne uzročnosti - Teorija jednakosti uslova (teorija ekvivalencije) Prema teoriji advekatne uzročnosti uzrok je onaj uslov koji je potreban da proizvede posledicu, tj. koji je tipičan da redovno, odnosno po pravilu, prouzrokuje odredjenu posledicu. Prema teoriji jednakosti uslova (teorija ekvivalencije) uzroci su svi relevantni uslovi, tj. oni bez kojih ne bi nastupila posledica. Ova teorija se izražava i kroz formulu condicio sine qua non prema kojoj uzrok je onaj uslov bez kojeg posledica ne bi nastupila.
Predviđenost u krivičnom zakoniku Da bi neka radnja bila krivično delo, ona pre svega mora biti u zakoniku predviđena kao krivično delo. Element predvidjenosti u zakonu se vezuje za pojam bića krivičnog dela. Biće krivičnog dela i uslovi kažnjivosti čine zakonski opis nekog krivičnog dela. Obeležja bića krivičnog dela mogu biti objektivna (spoljna) i subjektivna (unutrašnja). Osim radnje izvršenja, u objektivna obeležja spadaju: posledica, predmet radnje, sredstvo, način izvršenja, lično svojstvo, lični odnos ili lični status izvršioca, mesto i vreme izvršenja krivičnog dela. U subjektivna obeležja spadaju umišljaj i nehat. Uobičajena je i podela obeležja (elemenata) bića krivičnog dela na osnovna i dopunska. Skup osnovnih obeležja čini osnovni oblik nekog krivičnog dela. Dopunska obeležja su kvalifikatorne i privilegujuće okolnosti. Dopunska obeležja daju krivičnom delu karakter težeg ili lakšeg oblika.
12
Subjekt krivičnog dela Naš zakonodavac se služi izrazom „ko“, tj. subjekt krivičnog dela je svako ono lice koje preduzme radnju krivičnog dela. Subjekt (učinilac) krivičnog dela jeste čovek, tj. fizičko lice koje preduzima radnju izvršenja (izvršilac), ili radnju saučesništva (saučesnik). Subjekt ili učinilac je najširi pojam ne samo u smislu da obuhvata izvršioca i saučesnike, nego i u smislu da je širi od pojma krivca, tj. da pored krivca obuhvata i lica koja bez krivice preduzimaju radnju krivičnog dela. Subjektom se smatra i ono lice koje se prilikom izvršenja krivičnog dela poslužilo životinjom, mehaničkom ili prirodnom silom. Medjutim, sporno je da li je subjekt krivičnog dela i ono lice koje se za izvršenje krivičnog dela poslužilo drugim licem. U krivičnom pravu Srbije pravno lice ne može biti subjekt krivičnog dela. U poslednjoj deceniji, počev od KZ Francuske od 1994. u veći broj zakonodavstava zapadnoevropskih zemalja uvedena je odgovornost pravnih lica za krivična dela. Objekt krivičnog dela Postoje dve vrste objekta krivičnog dela. Objekt krivičnog dela može biti zaštitni objekt i objekt radnje. Zaštitni objekt predstavlja odredjena dobra kojima se krivičnim pravom pruža zaštita. Zaštitni objekt može biti opšti i grupni. U našoj teoriji opšti zaštitni objekt se shvata kao dobro, interes, vrednost ili društveni odnos protiv kojeg je krivično delo upravljeno, odnosno koje se štiti krivičnim pravom. Opšti zaštitni objekt treba videti u osnovnim dobrima čoveka (ili njegovim osnovnim pravima) kao i onim društvenim dobrima koja su u funkciji postojanja i ostvarivanja osnovnih dobara čoveka. U vezi sa opštim zaštitnim objektom postavlja se pitanje ko je nosilac (titular) zaštitnog objekta: pojedinac ili država, odnosno društvo. Preovladjuje dualističko shvatanje, tj. da se i jedan i drugi subjekat označavaju nosiocem zaštitnog objekta. Prednost treba dati čoveku. Naše krivično zakonodavstvo u odredbi o osnovu i granicama krivičnopravne prinude posredno odredjuje i opšti zaštitni objekt tako što na prvo mesto stavlja zaštitu čoveka, a zatim i druge osnovne vrednosti (čl. 3). Grupni zaštitni objekt predstavlja ona dobra koja su zajednička za odredjenu grupu krivičnih dela kao što su, na primer, život i telo, imovina, čast i ugled, privreda itd. Grupni zaštitni objekt predstavlja osnovni kriterijum za klasifikaciju krivičnih dela i njihovo svrstavanje u okviru pojedinih glava u Posebnom delu. Zaštitni objekt uvek predstavlja odredjene apstraktne vrednosti. Za razliku od njega, objekt radnje jeste materijalni, fizički predmet na kome se ostvaruje radnja krivičnog dela. Npr. imovina kao skup prava jeste zaštitni objekt, a tudja pokretna stvar objekt radnje odredjenih krivičnih dela protiv imovine (kradja, utaja i dr.). Taj predmet nije samo predmet u svakodnevnom smislu reči, već obuhvata i lice. U tom slučaju objekt radnje naziva se pasivnim subjektom. To može biti i pravno lice. U krivično procesnom pravu pojam koji odgovara pojmu pasivnog subjekta, a to je oštećeni, takodje se shvata šire kao lice čije je kakvo lično ili imovinsko pravo krivičnim delom
13
povredjeno ili ugroženo. Pojmu pasivnog subjekta odgovara pojam žrtve u kriminologiji, odnosno viktimologiji, s tim što se i on šire shvata. Sva krivična dela imaju zaštitni objekt, dok objekt radnje imaju samo neka krivična dela kod kojih je to izričito zakonom predvidjeno kao njihov bitni elemenat. Protivpravnost Određenost ljudskog ponašanja u krivičnom zakoniku kao krivično delo, po pravilu, znači i njegovu protivpravnost. Ukoliko neko ponašanje sadrži sve elemente propisane u zakonskom opisu bića krivičnog dela, samim tim je to ponašanje i protivpravno. Protivpravnost i predviđenost u zakonu predstavljaju dva odvojena elementa u opštem pojmu krivičnog dela. I pored toga što se delimično podudaraju, niti predviđenost krivičnog dela u zakonu znači uvek i protivpravnost, a još manje protivpravnost podrazumeva i predviđenost nekog ponašanja u zakonu kao krivičnog dela. Opšti osnovi isključenja protivpravnosti se mogu podeliti u dve kategorije prema tome da li su propisani krivičnim zakonikom ili nisu. U prvu kategoriju u našem krivičnom pravu spadaju: delo malog zanačaja, nužna odbrana i krajnja nužda. S obzirom na to da su oni eksplicitno propisani Krivičnim zakonikom, nema sumnje da su to osnovi koji isključuju krivičnu protivpravnost. U druge se mogu svrstati: izvršenje službene dužnosti, pristanak provredjenog, naredjenje pretpostavljenog, dozvoljeni rizik i dr. Oni nisu predvidjeni krivičnim zakonikom i njihovo dejstvo je sporno. Čl. 14. st. 2. Nema krivičnog dela ukoliko je isključena protivpravnost ili krivica, ako postoje sva obeležja krivičnog dela određena zakonom.
Vreme izvršenja krivičnog dela Čl. 16. Krivično delo je ivzršeno u vreme kada je izvršilac radio ili bio dužan da radi, bez obzira kad je posledica dela nastupila. Saučesnik je krivično delo učinio u vreme kad je radio ili bio dužan da radi. Vreme izvršenja kriivčnog dela važno je za rešavanje više pitanja u krivičnom pravu (vremensko važenje krivičnog zakonika, zastarelost, utvrdjivanje krivice učinioca, maloletstvo, krivična dela koja kao konstitutivno obeležje imaju odredjeno vreme). Momenat nastupanja posledice nije od značaja za utvrdjivanje vremena izvršenja krivičnog dela. Kod produženog krivičnog dela kao vreme izvršenja uzima se momenat preduzimanja poslednje radnje koja ulazi u sastav produženog krivičnog dela. Kod trajnih krivičnih dela vremenom izvršenja treba smatrati vreme kada je dovršena radnja izvršenja. Saučesnik je krivično delo učinio kada je radio ili bio dužan da radi. Relevanto je vreme kada je preduzeo radnju saučesništva, bez obzira kada je preduzeta radnja izvršenja. 14
Mesto izvršenja krivičnog dela Čl. 17. Krivično delo je izvršeno kako u mestu gde je izvršilac radio ili bio dužan da radi, tako i u mestu gde je u celini ili delimično nastupila posledica dela. Pokušaj krivičnog dela smatra se izvršenim kako u mestu gde je učinilac radio, tako i u mestu gde je posledica po njegovom umišljaju trebalo da nastupi ili je mogla da nastupi. Saučesnik je krivično delo učinio i u mestu u kojem je preduzeo radnju saučesništva. Odredjivanje mesta izvršenja neophodno je u krivičnom pravu zato što od toga zavisi rešavanje više pitanja (prostorno važenje krivičnog zakonodavstva, krivična dela koja u biću kao konstitutivan element sadrže odredjeno mesto, u kivičnom procesnom pravu odredjivanje mesne nadležnosti suda). Utvrdjivanje mesta izvršenja naročito je važno kod krivičnih dela čija se radnja izvršenja preduzima u jednom mestu, a posledica nastupa u drugom (distanciona krivična dela). Postoje tri teorije u rešavanju pitanja koje mesto će se smatrati mestom izvršenja: teorija delatnosti, teorija posledice i teorija ubikviteta. KZ prihvata teoriju ubikviteta (lat. ubique – svuda, na svakom mestu) za koju se koristi i naziv teorija jedinstva (mesta radnje i mesta posledice). Kao mesto izvršenja smatra se kako ono mesto gde je preduzeta (ili propuštena) radnja, tako i mesto gde je u celini ili delimično posledica nastupila. Kod krivičnih dela nečinjenja mesto radnje je, osim mesta u kome je nastupila posledica, i ono mesto gde je učinilac bio dužan da radi, tj. mesto u kome je blagovremenim preduzimanjem radnje mogao da otkloni nastupanje posledice. Ukoliko se učinilac posluži prirodnim silama, životinjom, tehničkim napravama i sl., mesto izvršenja se smatra i ono mesto gde je došlo do dejstva tih sila, odnosno naprava. Primena principa ubikviteta znači da se u nekim slučajevima kao mesto izvršenja krivičnog dela može javiti veliki broj mesta. Moguće je da se radnja izvršenja preduzima u više mesta, a kod nekih krivičnih dela i posledica može nastupiti u više mesta. Kod pokušaja krivičnog dela kao mesto izvršenja smatra se ne samo ono mesto u kome je preduzeta radnja, već i ono mesto u kome je posledica prema umišljaju učinioca trebalo da nastupi. Osim toga, mestom se smatra i svako ono mesto u kome je objektivno prema okolnostima konkretnog slučaja posledica mogla da nastupi. To znači da kod pokušaja krivičnog dela krug mesta izvršenja može biti još širi. Saučesnik je krivično delo učinio i u mestu u kojem je preduzeo radnju saučesništva.
15
Osnovi koji isključuju postojanje krivičnog dela: -
delo malog značaja, nužna odbrana, krajnja nužda, neuračunljivost, neodoljiva sila, neotklonjiva stvarna zabluda, neotklonjiva pravna zabluda.
Delo malog značaja Čl. 18. Nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja. Delo je malog značaja ako je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izvricanje krivične sankcije. Odredbe st. 1. i 2. mogu se primeniti i na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna. Naše ranije krivično zakonodavstvo predvidjalo je institut neznatne društvene opasnosti kao opšti osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela. U novom KZ on je zamenjen institutom koji ima istu svrhu, a to je delo malog značaja. Kod ovog instituta donekle se krije opasnost slabljenja načela zakonitosti i prodora arbitrernosti jer se dozvoljava da sud i tužilac daju prevagu materijalnom kriterijumu i onda kada su ispunjeni svi elementi krivičnog dela. Primena ovog instituta je ograničena samo na lakša krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna. Cilj instituta dela malog značaja jeste da isključi primenu krivičnog prava u odnosu na slučajeve u kojima su ispunjena sva obeležja nekog krivičnog dela, ali se radi o tako beznačajnom delu da primena krivičnih sankcija zbog toga nije opravdana. Princip u rimskom pravu minima non curat praetor (sudija se ne brine o malim stvarima). Zapadnoevropska krivična zakonodavstva ovaj problem rešavaju na planu krivičnog procesnog prava kroz predvidjanje instituta oportuniteta krivičnog gonjenja. Osnovna pretpostavka za primenu instituta dela malog značaja jeste da su ostvarena sva bitna obeležja bića krivičnog dela u konkretnom slučaju. Kumulativno treba da su ispunjena tri uslova za isključenje postojanja krivičnog dela po ovom osnovu: 1) da je stepen krivice nizak, 2) da su štetne posledice odsutne ili da su neznatne, i 3) da opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije.
16
Najznačajnija novina jeste ograničavanje primene ovog osnova isključenja protivpravnosti samo na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna.
Nužna odbrana Čl. 19. (1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. (2) Nužna je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugoga odbije istovremen protivpravan napad. (3) Učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne. Nužna odbrana je osnov koji isključuje postojanje krivičnog dela, tj. delo učinjeno u nužnoj odbrani nije krivično delo. Osnovna ideja koja opravdava nužnu odbranu kao institut jeste činjenica da država nije u stanju da uvek i na svakom mestu zaštiti svoje gradjane. Nužna odbrana ima dva elementa: - napad i - odbranu. Uslovi napada su da je napad: 1) ponašanje čoveka, 2) uperen protiv nekog pravom zaštićenog dobra, 3) istovremen, 4) protivpravan i 5) stvaran. Uslovi odbrane su da je: 1) kroz radnju odbrane ostvareno biće nekog krivičnog dela, 2) upravljena prema nekom napadačevom dobru, 3) neophodno potrebna za odbijanje napada. Prekoračenje (eksces) granica nužne odbrane postoji onda kada su ostvareni svi uslovi odbrane i napada, osim onoga koji zahteva da je odbrana bila neophodno potrebna. To je intenzivno prekoračenje, intenzivni eksces, za razliku od ekstenzivnog ekscesa koji naša sudska praksa, opravdano, ne prihvata, a koji postoji onda kad napad prestane. U tom slučaju ne samo da nema nužne odbrane, nego ne postoji ni njeno prekoračenje. U slučaju prekoračenja nužne odbrane postoji krivično delo. Prekoračenje granica nužne odbrane predstavlja fakultativni osnov za ublažavanje kazne. Kada je prekoračenje izvršeno usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, prekoračenje granica nužne odbrane može voditi oslobodjenju od kazne, tj. predstavlja fakultativni osnov za oslobodjenje od kazne. Krajnja nužda Čl. 20. (1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u krajnjoj nuždi. (2) Krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.
17
(3) Učiniocu koji je sam izazvao opasnost, ali iz nehata ili je prekoračio granice krajnje nužde, može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice krajnje nužde pod naročito otežavajućim okolnostima može se i osloboditi od kazne. (4) Nema krajnje nužde ako je učinilac bio dužan da se izlaže opasnosti koja je pretila. Krajnja nužda isključuje postojanje protivpravnosti, tj. predstavlja opšti osnov za isključenje postojanja krivičnog dela. Elementi krajnje nužde su: - opasnost i - otklanjanje opasnosti. Opasnost je stanje u kome je neko dobro ugroženo i prema okolnostima konkretnog slučaja postoji neposredna mogućnost da ono bude povredjeno. Ona može, za razliku od napada kod nužne odbrane, biti izazvana ne samo ljudskom radnjom, nego i na bilo koji drugi način, kao što je, na primer, delovanje prirodnih nepogoda, napada životinja i dr. Uslovi opasnosti su: 1) da se njome ugrožava bilo koje pravom zaštićeno dobro, 2) da je neskrivljena, 3) da je istovremena i 4) da je stvarna. Uslovi otklanjanja opasnosti su: 1) da se ona na drugi način nije mogla otkloniti osim vršenja radnje kojom su ostvareni svi elementi nekog krivičnog dela i 2) da učinjeno zlo nije veće od onoga koje je pretilo. Prekoračenje (eksces) granica krajnje nužde rešeno je na isti način kao kod nužne odbrane. Institut krajnje nužde ne može se primenjivati u situacijama kada je učinilac bio dužan da se izloži opasnosti. Radi se o vršenju odredjenih profesija koje su skopčane sa odredjenim rizicima (policajci, vatrogasci, piloti, oficiri, rudari i sl. Oni su dužni da žrtvuju svoja dobra ako se nadju u opasnosti dok obavljaju svoju profesiju. Krivica Krivica predstavlja jedan od četiri obavezna elementa u opštem pojmu krivičnog dela. Da bi neka radnja bila krivično delo neophodno je da se ona može učiniocu pripisati u krivicu. Pripisati određeno delo nekome u krivicu istovremeno znači i to da mu se pripisuje odgovornost za to delo. Za razliku od KZ, naše ranije krivično zakonodavstvo nije koristilo termin krivica, već je poznavalo pojam krivične odgovornosti. Bez krivice (subjektivnog odnosa učinioca prema delu koji je osnov da mu se ono pripiše, odnosno stavi na teret), ne može biti reči o krivičnom delu. U našoj teoriji preovlađivalo je shvatanje da se krivica (vinost) najkraće određuje kao skup
18
psihičkih odnosa učinioca prema svome delu. Psihički odnos može se svesti na svest i volju, koji predstavljaju dva osnovna elementa krivice. Dakle, elementi krivice su: - svest i - volja. Čl. 22. Krivica postoji ako je učinilac u vreme kada je učinio krivično delo bio uračunljiv i postupao sa umišljajem, a bio je svestan ili je bio dužan i mogao biti svestan da je njegovo delo zabranjeno. Krivično delo je učinjeno sa krivicom i ako je učnilac postupao iz nehata, ukoliko zakon to izričito predviđa. Oblici krivice su: - umišljaj (dolus) i - nehat (kulpa) Umišljaj Čl. 25. Krivično delo je učinjeno sa umišljajem kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje ili kad je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. Umišljaj je teži stepen krivice od nehata i on se uvek zahteva za postojenje krivičnog dela. Iz zakonske definicije umišljaja proizilaze dve vrste umišljaja (dolus): - direktni i - eventualni. Krivično delo je učinjeno sa direktnim umišljajem onda kada je učinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje, a eventualni umišljaj postoji onda kada je učinilac bio svestan da može učiniti delo pa je na to pristao. Obe vrste umišljaja imaju dva elementa: svest (intelektualni) i volju (voluntaristički). Stepen intenziteta elemenata svesti i volje kod direktnog umišljaja je visok. Učinilac je svestan dela i hoće izvršenje dela i nastupanje posledice. Razlikovanje izmedju direktnog i eventualnog umišljaja značajno je iz dva razloga. Prvo, ima krivičnih dela koja se mogu izvršiti samo sa direktnim umišljajem, a jedan manji broj krivičnih dela može se izvršiti samo sa eventualnim umišljajem. Drugo, direktni umišljaj, znači viši stepen kriivice u odnosu na eventualni umišljaj, što je od značaja kod odmeravanja kazne. Dok su problemi razgraničenja izmedju direktnog i eventualnog umišljaja manje izraženi, jedan od najvažnijih problema jeste razgraničenje izmedju eventualnog umišljaja i svesnog nehata. Element svesti je isti, a razlika postoji u pogledu elementa volje: kod eventualnog umišljaja učinilac pristaje da učini krivično
19
delo, a kod svesnog nehata on neće nastupanje posledice, ne pristaje da učini krivično delo. Nehat Čl. 26 Krivično delo je učinjeno iz nehata kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti ili kad nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Nehat je lakši oblik krivice kod kojeg postoji krivična odgovornost samo kada to zakon kod pojedinih krivičnih dela izričito propisuje. Kao oblik krivice umišljaj je pravilo i on se posebno ne propisuje u biću svakog krivičnog dela, dok je nehat izuzetak koji mora biti posebno propisan u biću krivičnog dela. Time je on i formalno sadržan u biću krivičnog dela, tako da on kao i umišljaj ima dvostruki karakter. On je i oblik krivice, ali i subjektivni element bića krivičnog dela. Zakon razlikuje dve vrste nehata: - svesni i - nesvesni. Svesni nehat (luxuria) postoji onda kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo, ali je olako držao da do toga neće doći ili da će to moći sprečiti. Element svesti se kod svesnog nehata ne razlikuje u odnosu na eventualni umišljaj (svest o mogućnosti nastupanja posledice), a razlika se ispoljava na planu voljnog elementa. Nesvesni nehat (negligentia) postoji onda kada učinilac nije bio svestan da svojom radnjom može učiniti delo iako je prema okolnostima pod kojima je ono učinjeno i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti. Kod nesvesnog nehata iz zakonskog teksta proizilazi da ne postoji psihička veza između učinioca i posledice, što znači da je odsutan i elemenat svesti i elemenat volje. Za postojanje nesvesnog nehata presudna je ocena o tome da li je učinilac mogao i bio dužan da se drugačije ponaša i tako izbegne nastupanje posledice. Odgovornost za težu posledicu Čl. 27. Kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata, a i sa umišljajem ako nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela. Postoji veći broj krivičnih dela koja osim svog osnovnog oblika imaju i svoje teže oblike u slučaju da iz osnovnog oblika proizadje teža posledica. Npr. izvršilac hoće da žrtvu teško telesno povredi, ali iz toga proizadje njena smrt iako to nije hteo (čl. 121. st. 3). Ili, zbog krivičnog dela ugrožavanja javnog saobraćaja nastupi smrt ili teška telesna povreda nekog lica (čl. 297). 20
Osnovno pitanje koje se kod ovih krivičnih dela postavlja jeste pitanje krivice i za tu težu posledicu. Kad je iz krivičnog dela proizašla teža posledica zbog koje zakon za to delo propisuje težu kaznu, ta se kazna može izreći ako je učinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata. Ako je u odnosu na tu posledicu postojao umišljaj učinioca, onda se to rešava primenom pravila koja važe za sticaj krivičnih dlea, osim ako ta teža posledica, sama po sebi, ne predstavlja krivično delo. Osnovi isključenja krivične odgovornosti Neuračunljivost Čl. 23. (1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u stanju neuračunljivosti. (2) Neuračunljiv je onaj učinilac koji nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. (3) Učiniocu krivičnog dela čija je sposobnost da shvati značaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog stanja iz st. 2. ovog člana (bitno smanjena uračunljivost) može se ublažiti kazna. Poznata su tri načina utvrđivanja neuračunljivosti: biološki, psihološki i mešoviti. Za psihološki metod merodavne su samo posledice, odnosno poremećaji do kojih dolazi na psihičkom planu, dok kod biološkog metoda, sasvim suprotno, u obzir se uzimaju samo određena bolesna, abnormalna psihička stanja. Mešoviti pak metod traži i jedno i drugo i uzrok i posledicu. Polazeći od mešovitog (biološko-psihološkog) metoda rešenje u našem krivičnom pravu (čl. 23. st. 2.) za postojanje neuračunljivosti zahteva ostvarivanje kako biološkog, tako i psihološkog osnova. To znači da je potrebno kako za postojanje nekog abnormalnog duševnog stanja, tako i određenih psihičkih smetnji prouzrokovanih tim stanjima. Biološki osnov se može ispoljiti u četiri oblika: 1) duševna bolest, 2) privremena duševna poremećenost, 3) zaostali duševni razvoj i 4) druga teža duševna poremećenost. Psihološki osnov se može manifestovati ili u obliku nemogućnosti shvatanja značaja svoga dela (odsustvo moći rasudjivanja) ili u nemogućnosti upravljanja svojim postupcima (odsustvo moći odlučivanja). Zakonski uslov u pogledu psihološkog osnova postavljen je alternativno tako što se traži da učinilac ili nije mogao da shvati značaj svoga dela, ili pak da nije mogao da upravlja svojim postupcima. Dovoljno je da nedostaje ili intelektualna (moć rasudjivanja) ili voluntaristička komponenta (moć odlučivanja). Neuračunljivost se uvek utvrdjuje u odnosu na odredjeno krivično delo. Moguće je da je učinilac u istom vremenskom momentu u odnosu na jedno delo neuračunljiv, a u odnosu na drugo delo uračunljiv (ili bitno smanjeno uračunljiv). Npr. učinilac može usled zaostalog duševnog razvoja da shvati značaj krivičnog dela ubistva i u odnosu na njega bude uračunljiv, a ne može da shvati značaj neprijavljivanja pripremanja krivičnog dela (čl. 331), pa bi u odnosu na to delo bio neuračunljiv. Ili, lice obolelo od paranoje usled sumanutih ideja proganjanja ne može da shvati značaj svoga dela ili da upravlja postupcima u pogledu ubistva lica za koje misli da ga proganja, ali može biti uračunljiv u 21
odnosu na bilo koje drugo krivično delo koje nema veze sa njegovim sumanutim idejama (npr. u odnosu na kradju, proneveru i dr.). Lice koje svojom radnjom ostvari sve elemente bića nekog krivičnog dela u stanju neuračunljivosti nije za to delo krivo, odnosno uzima se da ne postoji ni krivično delo jer nije ostvaren njegov subjektivni element. U odnosu na neuračunljivog učinioca, pod uslovom da je opasan za okolinu, mogu biti primenjene odredjene mere bezbednosti. Bitno smanjena neuračunljivost nije osnov koji isklučuje krivičnu odgovornost. To je prelazno stanje između uračunljivosti i neuračunljivosti. Između bitno smanjene uračunljivosti i neuračunljivosti postoji kvalitativna razlika: bitno smanjeno uračunljivo lice je krivično odgovorno za delo koje je učinilo u stanju bitno smanjene uračunljivosti. Prema rešenju iz KZ RS bitno smanjen uračunljivost postoji onda kada je sposobnost učinioca da shvati značaj svoga dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima usled jednog od navedenih oblika duševne poremećenosti bila bitno smanjena. Pošto je bitno smanjeno uračunljiv učinilac krivično odgovoran, njemu se mogu izreći sankcije koje se izriču krivično odgovornom učiniocu (kazna, mere upozorenja, određene mere bezbednosti). Međutim, zakon uvažavajući specifičnosti ovog stanja, predviđa mogućnost ublažavanja kazne, kao i mogućnost izricanja uz kaznu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi iz čl. 81. KZ RS. Postoji i mogućnost predviđena u čl. 82. st. 3. KZ, tj. izricanje mere bezbednosti obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi učiniocu koji je nakon primene mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja pušten na uslovni otpust. Stvarna zabluda Čl. 28. (1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi. (2) Stvarna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da izbegne zabludu u pogledu neke stvarne okolnosti koja predstavlja obeležje krivičnog dela ili u pogledu neke stvarne okolnosti koja bi, da je zaista postojala, činila delo dozvoljenim. (3) Ako je učinilac bio u stvarnoj zabludi usled nehata, postojaće krivično delo učinjeno iz nehata kad zakon takvo krivično delo predviđa. Zabluda u najširem smislu jeste nepostojanje svesti, ili postojanje pogrešne svesti o nekim okolnostima. Razlikujemo dve vrste stvarne zablude: 1) zabludu o stvarnim obeležjima bića krivičnog dela i 2) zabludu o razlozima isključenja protivpravnosti, tj. o osnovama koji isključuju postojanje krivičnog dela. Prva vrsta stvarne zablude deluje u odnosu na element predvidjenosti dela u zakonu, a druga u odnosu na element protivpravnosti. Stvrna zabluda o biću krivičnog dela postoji onda kada kod učinioca ne postoji svest o bilo kojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela (zabluda u pogledu radnje izvršenja, posledice, uzročnog odnosa, objekta radnje, sredstva izvršenja itd.). Na primer, izvršilac pogrešno držeći da se radi o osvežavajućem napitku da drugome licu da popije tečnost koja sadrži smrtonosni otrov. Zabluda se može odnositi i samo na jednu stvarnu okolnost, koja čini sastavni deo obeležja krivičnog dela, ukoliko je to presudno za postojanje krivičnog dela (npr. postoji stvarna zabluda kao učinilac veruje 22
da je lice nad kojim vrši obljubu navršilo četrnaest godina, ako su mu poznata sva ostala svojstva pasivnog subjekta). Stvarna zabluda o okolnostima koje isključuju protivpravnost postoji onda kada je učinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti čije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo isključenju postojanja krivičnog dela. To bi bio slučaj sa putativnom nužnom odbranom kod koje učinilac pogrešno drži da postoji napad, odnosno da je on stvaran. Kod neotklonjive zablude učinilac u konkretnoj situaciji nikako nije mogao imati pravilnu predstavu o relevantoj stvarnoj okolnosti. Otklonjiva stvarna zabluda ili stvarna zabluda iz nehata postojaće ako je prema okolnostima konkretnog slučaja i prema svojim ličnim svojstvima mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o relevantnim stvarnim okolnostima koje ulaze u biće krivičnog dela. Stvarna zabluda o biću krivičnog dela, bez obzira da li je otklonjiva ili neotklonjiva (skivljena ili neskrivljena), uvek isključuje umišljaj. Isto je i sa stvrnom zabludom u pogledu osnova koji isključuju protivpravnost. Samo neotklonjiva stvarna zabluda, kako o biću krivičnog dela, tako i o osnovima koji isključuju protivpravnost, isključuje i umišljaj i nehat, tj. uvek isključije krivicu, a time i krivično delo. Delu učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi nije krivično delo (čl. 28. st. 1). Zakonsku odredbu čl. 28. st. 2 treba tumačiti tako da učinilac nikako u konketnoj situaciji nije mogao imati pravilnu predstavu o nekoj stvarnoj okolnosti koja čini zakonsko obeležje krivičnog dela, ili o stvarnoj okolnosti koja bi vodila isključenju protivpravnsti. Otklonjiva stvarna zabluda, tj. zabluda kada je učinilac mogao i bio dužan da ima pravilnu predstavu o stvarnim obeležjima krivičnog dela, ne isklučuje nehatnu krivicu. Slučajevi zablude o objektu radnje, a to su zabluda o predmetu (orror i n objecto) i zabluda o licu (error in persona), nisu krivičnopravno relevantni kada su predmet ili lice istog kvaliteta, tj. kada ispunjavaju zakonske uslove. Nije od značaja kada je učinilac u zabludi u pogledu identiteta žrtve, pa misleći da krivično delo vrši prema jednom licu, učini ga prema drugom licu. Isto je i kod zablude o predmetu. Pravna zabluda Čl. 29. (1) Nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u neotklonjivoj pravnoj zabludi. (2) Pravna zabluda je neotklonjiva ako učinilac nije bio dužan i nije mogao da zna da je njegovo delo zabranjeno. (3) Učiniocu koji nije znao da je delo zabranjeno, ali je to mogao i bio dužan da zna, kazna se može ublažiti. Postoje dve vrste pravne zablude: neotklonjiva pravna zabluda (st. 2) i otkonjiva pravna zabluda (st. 3) Pravna zabluda podrazumeva nepostojanje svesti o tome da se čini krivično delo. Kod lica koje se nalazi u pravnoj zabludi nema svesti o krivičnoj protivpravnosti. Pravna zabluda predstavlja pogrešnu predstavu o tome da neko ponašanje nije predvidjeno kao krivično delo. Učinilac ne zna da je ponašanje koje preduzima u zakonu predvidjeno kao krivično delo. Npr. ne zna da čini krivično delo utaje ako prisvoji više isplaćenu razliku novca koju mu jeblagajnik na šalteru banke greškom isplatio. Pravna zabluda postoji i 23
onda kada učinilac zna za postojanje norme, ali je pogrešno shvata i smatra da ona ne obuhvata njegovo ponašanje. Ta vrsta pravne zablude se naziva direktnom pravnom zabludom. Osim direktne pravne zablude, postoji i pravna zabluda u pogledu nekog osnova koji isključuje protivpravnost. Na primer učinilac misli da je dozvoljena nužna odbrana na nužnu odbranu. Ili, smatra da ima pravo na disciplinsko kažnjavanje svojih daljih maloletnih srodnika ne znajući da to pravo pripada samo roditeljima. Ova vrsta pravne zablude naziva se indirektnom pravnom zabludom. Kod nekih krivičnih dela gotovo je nemoguće da postoji pravna zabluda. Ovde je od značaja podela krivičnih dela na mala in se i mala in prohibita. Naime, kod ponašanja koja su zlo sama po sebi (mala in se) i koja kao takva predstavljaju krivična dela u svim društvima i vrlo su malo podložna promenama s obzirom na istorijski period (npr. ubistvo ili kradja), isključeno je postojanje pravne zablude. Kod drugih koja zavise od procene zakonodavca u odredjenom društvu i u odredjenom vremenskom periodu i koja nisu predmet i moralne osude (npr. neka kriivična dela u oblasti privrednog i finansijskog poslovanja) koja su krivična dela samo zbog toga što su kao takva zakonom zabranjena (mala prohibita), sasvim je moguće postojanje pravne zablude. Za neka od njih ne zna većina gradjana, pa čak ni pravnika. Sila i pretnja Čl. 21. (1) Nije krivično delo ono koje je učinjeno pod dejstvom neodoljive sile. (2) Ako je krivično delo učinjeno pod dejstvom sile koja nije neodoljiva ili pretnje, učiniocu se kazna može ublažiti. (3) U slučaju iz st. 1 ovog člana kao izvršilac krivičnog dela smatraće se lice koje je primenilo neodoljivu silu. Apsolutna (neodoljiva) sila (vis absoluta) ili isključuje mogućnost donošenja odluke, ili onemogućava stvaranje postojeće odluke. KZ pod pojmom sile smatra i primenu hipnoze ili omamljujućih sredstava s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili onesposobi za otpor. Osim apsolutne, postoji i kompulzivna sila, kao i pretnja. Kompulzivna sila, za razliku od apsolutne sile, predstavlja upotrebu fizičke snage prema nekom licu s ciljem da se ono prinudi da izvrši odredjeno krivično delo. Pretnja predstavlja stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinudjava. Da bi postojao uticaj na donošenje odluke kod lica kome se preti, potrebno je da pretnja bude ozbiljna i moguća, što se procenjuje pre svega sa aspekta lica kome je upućena. Kao i kod kompulzivne sile i pretnjom se utiče na volju nekog lica da izvrši krivično delo, ali se ne isključuje voljna radnja.
24
Posebni slučajevi odgovornosti u krvičnom pravu Skrivljena neuračunljivost (Actiones liberae in causa) Čl. 24. (1) Krivica učinioca krivičnog dela koji se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje u kojem nije mogao da shvati značaj svog dela ili da upravlja svojim postupcima utvrđuje se prema vremenu neposredno pre dovođenja u takvo stanje. (2) Učinocu koji je pod okolnostima iz st. 1. ovog člana učinio krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti ne može se po tom osnovu ublažiti kazna. Naše krivično pravo predvidja institut actiones liberae in causa (su ad libertatem), tj. radnje slobodne u uzroku (ili vezane za slobodno stanje) nazivajući ga skrivljena neuračunljivost. Njegov cilj jeste rešavanje problema krivice onih učinilaca koji su krivično delo učinili u stanju neuračunljivosti, ali su sami sebe doveli u to stanje. Reč je o jednom dogadjaju koji ima dve faze: u prvoj uračunljiv učinilac prouzrokuje situaciju u kojoj će u drugoj fazi, postavši u medjuvremenu neuračunljiv, izvršiti krivično delo. Za primenu ovog instituta i time uspostavljanja postojanja krivičnog dela, potrebno je da je kod učinioca u momentu pre nego što se upotrebom alkohola, droga ili na drugi način doveo u stanje neuračunljivosti, tj. u momentu donošenja odluke, postojala krivica u odnosu na kasnije učinjeno krivično delo. Za primenu instituta actiones liberae in causa potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova: 1) da je učinilac sam sebe doveo u stanje neuračunljivosti (zakon kao tipične radnje dovodjenja u to stanje navodi upotrebu alkohola ili droga, ali to mogu biti i drugi načini), i 2) da je u tom stanju učinio krivično delo u odnosu na koje je kod njega, u momentu pre nego što se doveo u to stanje, postojao umišljaj ili nehat (ukoliko je zakonom uopšte predvidjen taj nehatni oblik). Učiniocu koji se sam doveo u stanje bitno smanjene uračunljivosti ne može se po tom osnovu ublažiti kazna (čl. 24. st. 2.). Pokušaj krivičnog dela Kada se govori o krivičnom delu podrazumeva se da je učinilac preduzeo radnju izvršenja, kao i da je nastupila posledica, osim onih krivičnih dela čiji zakonski opis ne obuhvata i posledicu. Krivičnog dela ne bi moglo da bude ukoliko nisu ostvarena četiri njegova bitna elementa: radnja, predvidjenost u zakonu, protivpravnost i krivica. U našoj krivičnopravnoj literaturi se smatra da postoje četiri faze (stadijuma) u ostvarenju krivičnog dela. To su: donošenje odluke, pripremne radnje, pokušaj i dovršeno krivično delo. Kada se radi o prvoj fazi, donošenju odluke da se krivično delo izvrši, postoji saglasnost da za samu odluku ne treba kažnjavati. Uobičajena je izreka „cogitationis poenam nemo paittur“, tj. da se za misli niko ne kažnjava. Nedostaje radnja krivičnog dela. Što se tiče ostalih stadijuma u ostvarenju krivičnog dela, takodje je jasna i nesporna situacija 25
dovršenog krivičnog dela. U našem krivičnom pravu se za pokušaj kažnjava pod odrejdenim uslovim, tj. kod odredjenih krivičnih dela što je i pravno-dogmatski i kriminalno-politički manje-više nesporno. Medjutim, pitanje kažnjavanja za pripremanje krivičnog dela predstavlja vrlo složeno pitanje. Treba imati u vidu i zabranu zadiranja krivičnog prava u privatnu, ličnu sferu gradjana. Za kažnjivost umišljajnog pripremanja izvršenja krivičnog dela potrebno je da je to izričito predvidjeno. To se može učiniti na dva načina: 1) propisivanjem pripremanja kao posebnog krivičnog dela i 2) propisivanjem kažnjavanja pripremanja kao faze u ostvarivanju nekog krivičnog dela. Prvu vrstu kažnjivih pripremnih radnji predstavljaju one pripremne radnje koje su odredjene kao posebno krivično delo. Zakon ih je digao na rang radnje izvršenja. Npr. kada zakon pripremanje za proizvodnju opojnih droga predvidja kao krivično delo (čl. 246. st. 6 KZ). Za pripremne radnje koje su predvidjene kao posebno krivično delo u čl. 227 KZ (pravljenje, nabavljanje i davanje drugom sredstava za falsifikovanje). Kažnjavanje pripremanja odredjenog krivičnog dela (delicta preparata), tj. pripremnih radnji u užem smislu KZ više ne predvidja. Ipak, predvidja se kažnjavanje i za pripremne radnje kod krivičnih dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti RS u jednom zajedničkom članu (320. st. 2 i st. 3). Pokušaj Čl. 30. (1) Ko sa umišljajem započne izvršenje krivičnog dela, ali ga ne dovrši, kazniće se za pokušaj krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a za pokušaj drugog krivičnog dela samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. (2) Učinilac će se za pokušaj kazniti kaznom propisanom za krivično delo, ili ublaženom kaznom. Dovršeno krivično delo je osnovna forma kažnjivog ponašanja. Ono podrazumeva ostvarenost svih predvidjenih elemenata bića krivičnog dela. Jedan od stadijuma u ostvarenju krivičnog dela jeste pokušaj. Kod pokušaja na subjektivnom planu uvek mora postojati umišljaj, a na objektivnom planu se zahteva da je izvršenje krivičnog dela započeto. Kod posledičnih krivičnih dela nedostaje posledica, a kod delatnosnih krivičnih dela nedostaje deo radnje izvršenja. Kriterijum za razgraničenje izmedju pokušaja i pripremnih radnji jeste to da li je preduzeta radnja izvršenja (pokušaj) ili nije (pripremne radnje). Kod krivičnih dela čiji pokušaj nije kažnjiv, mnogo veći značaj ima razlikovanje izmedju pokušanog i dovršenog krivičnog dela. Odredjivanje granice izmedju pokušanog i dovršenog krivičnog dela je odredjivanje granice ulaska u kriminalnu zonu. Kod većine krivičnih dela koja u svom biću imaju posledicu, nastupanje posledice predstavlja kriterijum za razgraničenje izmedju pokušanog i dovršenog krivičnog dela. Za postojanje pokušaja krivičnog dela je karakterističan izostanak posledice. Razlikujemo dve vrste pokušaja: nesvršeni i svršeni. Nesvršeni pokušaj je kada je učinilac preduzeo samo deo radnje izvršenja, a radnju izvršenja nije dovršio, pa samim tim nije ni prouzrokovao posledicu. 26
Svršeni pokušaj je kada učinilac preduzima kompletnu radnju izvršenja, ali iz različitih razloga posledica ne nastupa. Nastupanje posledice isključuje pokušaj. Pokušaj i posledica predstavljaju contradictio in adjecto. Izostanak posledice ne znači uvek i postojanje pokušaja krivičnog dela. Pokušaj kod pravih krivičnih dela nečinjenja koja u svom zakonskom opisu nemaju posledicu nije moguć. Za razliku od njih, pokušaj nepravih krivičnih dela nečinjenja je moguć s obzirom na to da ona imaju posledicu, da se ona sastoje u neotklanjanju posledice od strane lica koje je dužno da spreči posledicu. Kvalifikovani pokušaj, tj. teža vrsta pokušaja postoji onda kada je kroz pokušaj nekog težeg krivičnog dela dovršeno neko lakše krivično delo (npr. kroz pokušaj silovanja budu ostvareni elementi krivičnog dela nedozvoljenih polnih radnji). Kažnjava se za pokušaj onih krivičnih dela za koja se može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Za pokušaj drugih krivičnih dela kažnjava se samo kad zakon izričito propisuje kažnjavanje i za pokušaj. Nepodoban pokušaj Čl. 31 Učinilac koji pokuša da izvrši krivično delo nepodnobnim sredstvom ili prema nepodobnom predmetu može se osloboditi od kazne Razlikuju se dve vrste nebodnobnog pokušaja: apsolutno nepodoban pokušaj postoji onda kada sa odredjenim sredstvom ili na odredjenom predmetu ni pod kojim uslovima nije moguće dovršiti krivično delo. Relativno nepodoban pokušaj postoji onda kada u konkretnom slučaju, zbog delovanja odredjenih okolnosti i uslova, sa odredjenim sredstvima ili na odredjenom predmetu nije bilo moguće izvršiti krivično delo, odnosno prouzrokovati posledicu kod posledičnih krivičnih dela. Granicu izmedju apsolutno i relativno nepodobnog pokušaja nije uvek moguće precizno odrediti. Npr. pucanje iz ispravnog ali praznog vatrenog oružja moglo bi se smatrati i relativno nepodobnim pokušajem: oružje kao takvo bilo je podobno da prouzrokuje posledicu pod uslovom da je u njemu bila municija. Čak i pucanje na čoveka koji je mrtav a izgleda kao da spava, smatra se relativno, a ne apsolutno nepodobnim pokušajem ubistva. U nekim slučajevima bi se mogli navesti argumenti kako u prilog postojanja apsolutno, tako i relativno nepodobnog pokušaja (npr. u slučaju pucanja iz pištolja u telo čoveka koje je bilo zaštićeno pancir košuljom). Time se može pravdati rešenje iz našeg krivičnog zakonodavstva koje ne pravi podelu na ove dve vrste nepodobnog pokušaja. Ipak, ova podela ima odredjeni značaj za kažnjavanje za nepodoban pokušaj u onim slučajevima u kojima je moguće izvršiti razgraničenje. Zaštićeno dobro kod apsolutno nepodobnog pokušaja je manje ugroženo nego kod relativno nepodobnog pokušaja. Nepodoban pokušaj treba razlikovati od tzv. irealnog pokušaja koji nije kažnjiv. Irealni pokušaj je ekstremna varijanta apsolutno nepodobnog pokušaja. Učinilac tu veruje da može da učini krivično delo na način koji je potpuno besmislen (npr. pokušaj da se neko ubije korišćenjem crne magije, vradžbina i sl.). Nepodoban pokušaj treba razlikovati od putativnog delikta koji nije kažnjiv. Putativni delikt postoji onda kada neko pogrešno drži da ono što čini predstavlja krivično delo. U 27
slučaju nepodobnog pokušaja postoji situacija stvarne zablude, ali u obrnutom smislu, a kod putativnog delikta postoji situacija pravne zablude, takodje u obrnutom smislu. Kod nepodobnog pokušaja je zabluda u pogledu činjeničnog stanja, a kod putativnog delikta reč je o zabudi u pogledu krivičnopravne norme. Npr. ako je učinilac u zabludi da je obljubom nad ženskim licem koje ima 15 godina izvršio krivično delo, reč je o nekažnjivom putativnom deliktu. Ako, medjutim, učini to isto pogrešno držeći da to žensko lice ima samo 13 godina (znajući da je obljuba nad licem koje nije navršilo 14 godina krivično delo), postojaće kažnjiv nepodoban pokušaj s obzirom na nepodobnost objekta. Ili, ako neko oduzme ničiju odnosno napuštenu stvar pogrešno smatrajuući da time vrši krivično delo krađe, postojeće nekažnjivi putativni delikt. Ako, međutim, ne zna da je stvar napuštena, već pogrešno drži da ona ima vlasnika, postojaće kažnjiv nepodoban pokušaj krivičnog dela krađe. Rešenje prihvaćeno u KZ polazi od toga da je opravdano kažnjavati za nepodoban pokušaj. Medjutim, imajući u vidu činjenicu da je stepen ugrožavanja zaštićenog dobra niži kod nepodobnog pokušaja nego kod običnog pokušaja, zakon predvidja mogućnost oslobadjanja od kazne (što uključuje i mogućnost ublažavanja kazne). Tu se u nekim udžbeničkim primerima, koji se obično navode za apsolutno nepodoban pokušaj (pokušaj ubistva na lešu, prisvajanje, odnosno kradja sopstvene stvari i sl.), radi o tome da nisu ostvareni ni elementi bića krivičnog dela. Zakon, medjutim, nije isključio kažnjivost za apsolutno nepodoban pokušaj što se može pravdati time da je u nekim slučajevima veoma teško postaviti granicu izmedju relativno i apsolutno nepodobnog pokušaja. No, onda kada je u konkretnom slučaju nesporno da se radi o apsolutno nepodobnom pokušaju, treba uzeti da postoji opravdanje za oslobodjenje od kazne. Dobrovoljni odustanak Čl. 32 (1) Izvršilac koji je pokušao izvršenje krivičnog dela ali je dobrovoljno odustao od daljeg preduzimanja radnje izvršenja ili je sprečio nastupanje posledice, može se osloboditi od kazne. (2) Odredba stava 1. ovog člana neće se primeniti ukoliko učinilac krivično delo nije dovršio zbog okolnosti koje onemogućavaju ili znatno otežavaju izvršenje krivičnog dela, ili zbog toga što je smatrao da takve okolnosti postoje. (3) Osloboditi se od kazne može i saizvršilac, podstrekač ili pomagač koji je dobrovoljno sprečio izvršenje krivičnog dela. (4) Ako je u slučaju iz st. 1. i 3. učinilac dovršio neko drugo samostalno krivično delo koje nije obuhaćeno krivičnim delom od čijeg izvršenja je odustao, učinilac se ne može osloboditi od kazne za to drugo delo po istom osnovu. Opravdanje instituta dobrovoljnog odustanka treba gledati i u tome što je u slučaju dobrovoljnog odustanka stepen društvene opasnosti pokušanog dela u načelu niži i što ponekad sama okolnost da je učinilac dobrovoljno odustavo ukazuje da sa aspekta svrhe kažnjavanja nije neophodno učiniocu izreći kaznu.
28
Dobrovoljni odustanak sadrži objektivnu i subjektivnu komponentu. Na objektivnom planu potrebno je da učinilac prestane sa daljim preduzimanjem radnje izvršenja (kod nesvršenog pokušaja), ili da spreči nastupanje posledice (kod svršenog pokušaja). Posledica ne sme ni u kom slučaju da nastupi. U pogledu subjektivnog elementa, tj. dobrovoljnosti, nesporno je da je etičko vrednovanje motiva zbog kojih učinilac odustaje irelevantno, tj. etički negativno vrednovani motivi, pod uslovom da su za rezultat imali donošenje odluke o odustajanju od izvršenja, ne isključuju dobrovoljnost. Dobrovoljnost, postoji onda kada je učinilac i pored toga što je bio svestan da krivično delo može da dovrši, od njega odustao. Nema dobrovoljnosti kada učinilac pogrešno uzima, tj. nalazi se u zabludi, da postoji neka spoljna okolnost koja ga sprečava u dovršenju dela (a ona u stvari ne postoji), pa zbog toga odustane. Za dobrovoljni odustanak je relevantno ono što je učinilac držao za stvarno, a ne ono što je objektivno postojalo. Potrebno je u pogledu spoljnih okolnosti koje ometaju učinioca da izvrši krivično delo praviti razliku izmedju apsolutnih i relativnih spoljnih smetnji. Apsolutne spoljne smetnje su takvog karaktera da predstavljaju za učinioca nepremostivu prepreku za dovršenje krivičnog dela (ili on tako misli), pa je sasvim jasno da se tu ne može govoriti o doborovoljnosti. Problem kod utvrdjivanja postojanja dobrovoljnosti predstavljaju relativne spoljne smetnje, tj. one smetnje koje otežavaju izvršenje krivičnog dela, ali ga ne onemogućavaju (npr. kada kod pokušaja silovanja izvršilac odustane zato što je naišao na jak otpor žrtve i sl., pa zbog toga odustane). U principu relativne spoljne smetnje ne isključuju dobrovoljnost, ali u slučajevima kada su one takvog intenziteta da bi dovršenje krivičnog dela za učinioca značilo ili povećani rizik za otkrivanje, ili uopšte izvršenje krivičnog dela čine bitno težim da mu se njegovo dovršenje jednostavno „ne isplati“, treba uzeti da je dobrovoljnost isključena. KZ u vezi sa ovim problemom kod dobrovoljnog odustanka sadrži novo rešenje. Neće se smatrati da postoji dobrovoljni odustanak ukoliko učinilac krivično delo nije dovršio zbog okolnosti koje onemogućavaju ili znatno otežavaju izvršenje krivičnog dela. Dobrovoljnost je isključena i onda kada je učinilac smatrao da takve okolnosti postoje (čl. 32. st. 2). To znači da osim što apsolutne spoljne smetnje uvek isključuju dobrovoljnost (što je nesporno), ova odredba sada eksplicitno dozvoljava mogućnost postojanja dobrovoljnosti i kod nekih relativnih spoljnih smetnji. KZ, za razliku od vladajućeg shvatanja u našoj ranijoj teoriji i praksi, dozvoljava primenu instituta dobrovoljnog odustanka i u onim slučajevima kada odustajanje nije bilo zasnovano na nekim isključivo unutrašnjim motivima, kada je na donošenje odluke učinioca da odustane uticala i neka spoljna okolnost koja nije bila takvog karaktera i intenziteta da bude glavni i dominantni faktor prilikom donošenja te odluke. Presudno je, da učinilac drži da i pored tih smetnji može da dovrši krivično delo. KZ polazi od načelnog stava da je dobrovoljni odustanak kažnjiv. On predstavlja fakultativni osnov za oslobađanje od kazne, a samim tim i fakultativni osnov za neograničeno ublažavanje kazne. U okviru instituta dobrovoljnog odustanka od izvršenja krivičnog dela predviđeno je i dobrovoljno sprečavanje dela od strane saučesnika. U ovom slučaju nije dovoljno da je saučesnik odustao od daljeg preduzimanja radnje saučesništva, već je potrebno da je sprečio izvršioca da izvrši krivično delo, odnosno kažnjiv pokušaj.
29
Saučesništvo u krivičnom delu Kao i u drugim oblastima ljudske delatnosti, i krivično delo se može vršiti zajednički od strane više lica. Može se govoriti o tri grupe lica koja ostvaruju krivično delo: 1) izvršilac (neposredni izvršilac, posredni izvršilac i saizvršilac), 2) saučesnici, i 3) ostala lica čiji doprinos po intenzitetu i kvalitetu nije od takvog značaja da u odnosu na takve forme učestvovanja treba reagovati krivičnim pravom. Saučesnike treba razlikovati od izršioca (gde se javlja problem odredjivanja pojma i mesta saizvršioca) i, što je još važnije, od ostalih lica koje ne treba smatrati saučesnicima s obzirom na njihov zanemarljiv doprinos ostvarenju krivičnog dela. Pod saučesništvom se podrazumeva ostvarenje krivičnog dela od strane više lica. U stvari, to je sticaj više lica u jednom krivičnom delu. Pored objektivne veze koja se sastoji u zajedničkom ostvarenju bitnih elemenata krivičnog dela, izmedju više lica mora postojati i subjektivna veza da bi se radilo o saučesništvu. Saučesništvo je zajedničko ostvarenje krivičnog dela od strane više lica uz postojanje svesti kod njih da zajednički deluju. Saučesništvo kao institut zasniva se na restriktivnom shvatanju pojma izvršilaštva. Izvršilac je ono lice koje samo ostvaruje bitne elemente bića nekog krivičnog dela, koje samo preduzima radnju izvršenja. Ekstenzivno shvatanje polazi od toga da je izvršilac svako ono lice koje je na bilo koji način učestvovalo u ostvarenju krivičnog dela, što znači da shvatanje negira saučesništvo kao institut. To shvatanje ne pravi razliku izmedju izvršioca i saučesnika. Danas je ono u teoriji retko zastupano. Kod nas je i u teoriji i u zakonodavstvu prihvaćen restriktivni pojam izvršioca, što znači da se pravi razlika izmedju izvršioca i saučesnika. Naša teorija, pa i zakonodavstvo, ostaju pri prvobitnom najužem shvatanju pojma izvršioca, što za posledicu ima svrstavanje saizvršilaštva u saučesništvo, dok je posredni izvršilac institut kome u našoj teoriji nije dato jasno mesto u sistemu opšteg dela. Prihvatanje najužeg pojma izvršioca u našoj teoriji za posledicu ima to da se i saizvršilaštvo smatra saučesništvom. Saizvršilaštvo je izmedju izvršilaštva i saučesništva i ono ima karakteristike i jednog i drugog, u našoj teoriji je prihvaćena podela saučesništva na saučesništvo u užem smislu i saučesništvo u širem smislu. Saučesništvo u užem smislu obuhvata podstrekavanje i pomaganje. Saučesništvo u širem smislu, pored navedenih oblika obuhvata i saizvršilaštvo. Od saučesništva treba razlikovati posrednog izvršioca. I tu je reč o učešću više lica u ostvarenju krivičnog dela, ali se lice koje preduzima radnju izvršenja smatra samo sredstvom, a ne izvršiocem. Posredni izvršilac je ono lice koje ostvarujući sve subjektivne elemente krivičnog dela navede drugog na ostvarenje krivičnog dela, a da se pri tome taj drugi ne može smatrati izvršiocem krivičnog dela jer mu u potpunosti nedostaje subjektivna strana krivičnog dela. Sporno je u kojim situacijama je u našem pravu potrebna ova konstrukcija. U retkim izuzecima, i tu bi primena konstrukcije posrednog izvršilaštva moga biti prihvatljiva. To su oni slučajevi kada ne postoji nijedan minimalni subjektivni supstrat kod neposrednog izvršioca krivičnog dela (npr. kada se za izvršenje krivičnog dela koristi sasvim malo dete).
30
U sledeće tri situacije opravdana je primena ove konstrukcije i u našem krivičnom pravu: ako je neko lice krivično delo izvršilo pod uticajem apsolutne sile (čl. 21. st. 3), ako je delo izvršilo u neotklonjivoj stvarnoj zabludi i kada je reč o krivičnom delu za koje se kod izvršioca traži neko posebno svojstvo. U tim situacijama, izvršilac ne bi bilo lice koje je preduzelo radnju izvršenja beć bi (posredni) izvršilac u prvoj situaciji bilo lice koje je primenilo apsolutnu silu, u drugoj situaciji lice koje je dovelo u neotklonjivu stvarnu zabludu lice koje preduzelo radnju izvršenja, i u trećoj situaciji posredni izvršilac bi bilo ono lice koje ima odredjeno svojstvo koje se traži za odredjeno krivično delo i koje je podstreklo drugo lice koje to svojstvo nema da izvrši krivično delo. Pravna priroda saučesništva – Pošto je saučesništvo zajedničko ostvarenje krivičnog dela, od toga treba poći i prilikom odredjivanja njegove pravne prirode. Prema principalnoj teoriji saučesništva irelevantno je da li je ivzršilac uopšte nešto preduzeo. Ne pravi se razlika izmedju izvršioca i saučesnika. Akcesorna teorija zahteva da je izvršilac izvršio krivično delo, odnosno da je preduzeo radnju koja ulazi u kriminalnu zonu. Akcesornost, tj. zavisnost proizilazi iz same suštine i pojma saučesništva. Bez drugog saizvršioca nema saizvršilaštva, bez izvršioca nema ni podstrekavanja i pomaganja. Može se govoriti o postojanju dvostruke akcesornosti. Prvo, postojanje saučesništva zavisi od toga u koji je stadijum izvršilac dospeo, dokle je došao u svojoj kriminalnoj aktivnosti, odnosno koliko je, u kojoj meri ostvario kriminalno ponašanje. To bi bila kvantitativna akcesornost. Ako je krivično delo dovršeno, kvantitativna akcesornost, nema sumnje postoji. Međutim, ako je delo samo pokušano, saučesništvo će postojati samo ukoliko je pokušaj kažnjiv. U stvari, presudno je, kako se to obično kaže, da li je izvršilac ušao u kriminalnu zonu. Osim kvantitativne može se govoriti i o kvalitativnoj akcesornosti. Kvalitativna akcesornost znači da postojanje saučesništva zavisi i od toga šta je izvršilac ostvario, da li je ostvario krivično delo sa svim njegovim obaveznim elementima, ili je za postojanje saučesništva dovoljno da su ostvareni samo neki elementi opšteg pojma krivičnog dela. Prema teoriji potpune (ekstremne) akcesornosti nužno je da je izvršilac ostvario krivično delo sa svim njegovim opštim obeležjima, a naročito da je postojala i njegova krivica. To je dovelo do neprihvatljivih rezultata, naročito u slučajevima kada je izvršilac lice koje nije uračunljivo i krivo. Polazeći od potpune akcesornosti, dolazi se do rezultata da tu nema krivičnog dela, a samim tim ni saučesništva. Zato se prešlo na teoriju limitirane (ograničene) akcesornosti. Prema njoj, ne traži se da su ostvareni svi opšti elementi krivičnog dela, tj. da je izvršilac i postupao sa krivicom, kao što to čini teorija potpune (ekstremne) akcesornosti, već je dovoljno da je izvršilac ostvario sve objektivne elemente krivičnog dela. Dovoljno je da je krivično delo predviđeno u zakonu i da je protivpravno. Hiperekstremna akcesornost u svom čistom obliku nigde nije prihvaćena. Ona polazi od toga da se sve okolnosti koje imaju značaj za postojanje krivičnog dela, krivice, ili odmeravanje kazne koje postoje kod izvršioca prenose i na sve ostale učesnike u krivičnom delu. U našem krivičnom pravu prihvaćeno je sasvim suprotno stanovište koje je eksplicitno izraženo (čl. 36. st. 3), tj. te se okolnosti uzimaju u obzir samo kod onog učesnika kod kojeg postoje. Prema teoriji minimalne akcesornosti za postojanje saučesništva je dovoljno da su ostvarena bitna obeležja nekog krivičnog dela, a ne i njegova protivpravnost. Prema ovoj varijanti akcesornosti, postojalo bi saučesništvo i onda kada bi neko drugome pomogao u nužnoj odbrani. Ova teorija nije danas prihvaćena.
31
U vezi sa kvalitativnom akcesornošću sporno je da li je za postojanje saučesništva i odgovornost saučesnika dovoljno da glavni izvršilac ostvari samo nehatno krivično delo. Npr. ako podstrekač podstrekne izvršioca koji je kratkovid da puca u pravcu nekog predmeta u čijoj se neposrednoj blizini nalazi neko lice koje izvršilac nije video, a u odnosu na koga je kod podstrekača postojao umišljaj da ga izvršilac pogodi. Postavlja se pitanje da li tu postoji podstrekavanje. Krivicu izvršioca ne treba zahtevati i iz razloga što je ona individualna, krivica izvršioca i inače nije relevantna za saučesnike, za njihovu odgovornost ona mora postojati kod svakog saučesnika. Saizvršilaštvo Čl. 33 Ako više lice učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo. Saizvršilaštvo postoji kada više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo, ili ostarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela. Ostalo je sporno odredjivanje njegovog pojma, a naročito razgraničenje sa pomaganjem. Za razliku od saizvršilaštva, nehatno pomaganje je krivičnopravno irelevantno. Kod pomaganja postoji mogućnost ublažavanja kazne. Zakon zahteva tri uslova za postojanje saizvršilaštva u slučaju da ni delimično nije preduzeta radnja izvršenja: umišljaj, zajednička odluka i radnja koja nije radnja izvršenja ali predstavlja bitan doprinos izvršenju krivičnog dela. Podstrekavanje Čl. 34 (1) Ko drugog sa umišljajem podstrekne da izvrši krivično delo, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo. (2) Ko drugog sa umišljajem podstrekava na izvršenje krivičnog dela čiji pokušaj je po zakonu kažnjiv, a delo ne bude ni pokušano, kazniće se kao za pokušaj krivičnog dela. Podstrekavanje je oblik saučesništva kojim se umišljajno navodi drugo lice da izvrši krivično delo. Navodjenjem se utiče na drugo lice (izvršioca) da donese odluku o izvršenju krivičnog dela. Stvaranje odluke kod drugog lica da izvrši krivično delo je glavna, centralna karakteristika podstrekavanja. U literaturi se nastoji da se postave odredjeni kriterijumi za razgraničenje izmedju podstrekavanja i psihičkog pomaganja. Odredbom KZ kojom je regulisano podstrekavanje nije propisana radnja podstrekavanja. To može biti svaka radnja koja se kreće u rasponu od blagog nagovaranja, pa do nekih formi prinude. 32
KZ predviđa slučaj neuspelog podstrekavanja (pokušaj podstrekavanja) koje postoji onda kada podstreknuti nije delo ni pokušao (čl. 34. st. 2). Za neuspelo podstrekavanje se kažnjava, pod uslovom da se podstrekavalo na izvršenje krivičnog dela čiji je pokušaj po zakonu kažnjiv. Inače, za neuspelo podstrekavanje kažnjava se kao za pokušaj krivičnog dela. Pomaganje (1) (2)
Čl. 35 Ko drugom sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela, kazniće se kaznom propisanom za to krivično delo, ili ublaženom kaznom. Kao pomaganje u izvršenju krivičnog dela smatra se naročito: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje krivičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojima je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog dela ili predmeta pribavljenih krivičnim delom.
Pomaganje je oblik saučesništva u užem smislu kod koga se sa umišljajem doprinosi izvršenju krivičnog dela. Taj doprinos mora biti u izvesnoj uzročnoj vezi sa izvršenim krivičnim delom. Mađutim, radnja pomaganja ne mora (iako u nekim slučajevima jeste) biti condicio sine qua non za izvršenje krivičnog dela. Nije nužno da je reč o takvom doprinosu bez kojeg krivično delo ni u kom slučaju ne bi moglo biti izvršeno. Pomaganje se može preduzeti na razne načine, tj. pomaganje je svaka radnja kojom se može doprineti izvršenju krivičnog dela. Odredba čl. 35. st. 2. navodi kao tipične radnje pomaganja. S obzirom na vrstu radnje, pomaganje može biti psihičko (intelektualno) i fizičko. Psihičko pomaganje je davanje saveta kako da se izvrši krivično delo, obećavanje prikrivanja dela, odnosno izvršioca, a u nekim slučajevima i davanje podrške da se izvrši krivično delo i njegovo odobravanje. To znači da se psihičko pomaganje uglavnom vrši verbalnim putem. Moguće je da se psihičko pomaganje ostvari i konkludentnim radnjama, odnosno da izvršilac iz načina ponašanja pomagača može da zaključi da mu unapred obećava prikrivanje dela. Kod psihičkog pomaganja se u nekim slučajevima javlja problem razgraničenja sa podstrekavanjem. U vezi sa tim dalje učvršćivanje odluke koja bi i bez toga bila ostvarena, predstavlja psihičko pomaganje. Za razliku od podstrekavanja gde je to teško zamisliti, pomaganje se može izvršiti i nečinjenjem. Da bi to bio slučaj, kod pomagača mora postojati dužnost na činjenje, tj. kao i izvršilac krivičnog dela propuštanja i on mora imati položaj garanta. Npr. ako ne čuva objekat koji je bio dužan da čuva čime omogući izršenje krivičnog dela kradje stvari iz tog objekta. Ili, ako drži vatreno oružje neobezbeđeno, znajući da neko lice kome je dostupno hoće da ga upotrebi za vršenje odredjenog krivičnog dela. Za postojanje pomaganja nije potrebno da je kod izvršioca postojala krivica, dovoljno je da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela (limitirana akcesornost).
33
Kao i kod ostalih oblika saučesništva, pomaganje može postojati samo pre, ili u toku izvršenja krivičnog dela. Pomoć pružena posle izvršenog krivičnog dela, koja se sastoji u tome da se krije izvršilac, da se prikrivaju tragovi ili sredstva kojim je delo izvršeno i sl., osim ako to nije ranije obećano predstavlja posebno krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela (čl. 333). U pogledu kažnjavanja pomagača, zakon predviđa mogućnost ublažavanja kazne, tj. odmeravanje i izricanje kazne koja je po vrsti ili meri blaža od one koja je propisana za izvršeno krivično delo. I radnja pomaganja, kao i podstrekavanja, može u izuzetnim slučajevima biti predviđena kao posebno krivično delo.
Granice odgovornosti i kažnjivosti saučesnika (1) (2) (3)
(4)
Čl. 36. Saizvršilac je odgovoran za izvršeno krivično delo u granicama svog umišljaja ili nehata, a podstrekač i pomagač u granicama svog umišljaja. Osnovi koji isključuju krivicu izvršioca (čl. 23, 28. i 29. ovog zakonika) ne isključuju krivično delo saizvršioca, podstrekača, ili pomagača kod kojeg krivica postoji. Lični odnosi, svojstva i okolnosti usled kojih zakon dozvoljava oslobođenje od kazne, ili koje utiču na odmeravanje kazne, mogu se uzeti u obzir samo onom izvršiocu, saizvršiocu, podstrekaču ili pomagaču kod kojeg takvi odnosi, svojstva i okolnosti postoje. Lični odnosi, svojstva i okolnosti koji predstavljaju bitno obeležje krivičnog dela ne moraju postojati kod podstrekača ili pomagača. Podstrekaču ili pomagaču koji nema takvo lično svojstvo, kazna se može ublažiti. Kažnjavanje podstrekača i pomagača za pokušaj
Pokušaj i lakše krivično delo Čl. 37 (1) Ako je krivično delo ostalo u pokušaju podstrekač i pomagač će se kazniti za pokušaj. (2) Ako je izvršilac izvršio lakše krivično delo od onog na koje se podstrekavanje ili pomaganje odnosi, a koje bi bilo njime obuhvaćeno, podstrekač i pomagač će se kazniti za krivično delo koje je učinjeno. (3) Odredba st. 2. ovog člana neće se primeniti ako bi se podstrekač strože kaznio primenom čl. 34. st. 2. ovog zakonika. Posebne odredbe o krivičnim delima učinjenim putem štampe ili drugih sredstava javnog informisanja Odgovornost urednika 34
Čl. 38 (1) Izvršiocem krivičnog dela izvršenog objavljivanjem informacije u novinama, na radiju, televiziji ili drugom javnom glasilu smatra se autor informacije. (2) Izuzetno od odredbe st. 1. ovog člana izvršiocem krivičnog dela učinjenog putem novina, radija, televizije ili drugog javnog glasila smatraće se odgovorni urednik, odnosno lice koje ga je zamenjivalo u vreme objavljivanja informacije: 1) ako je do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat; 2) ako je informacija objavljena bez saglasnosti autora; 3) ako su u vreme objavljivanja informacije postojale stvarne ili pravne smetnje za gonjenje autora, koje i dalje traju. (3) Isključena je krivica odgovornog urednika, odnosno lica koje ga zamenjuje ukoliko je bio u neotklonjivoj zabludi u pogledu neke od okolnosti navedenih u st. 2. tač. 1. do 3. ovog člana. Odgovornost izdavača, štampara i proizvođača Čl. 39. (1) Kad postoje uslovi iz čl. 38. ovog zakonika izvršiocem se smatraju: 1) izdavač – za krivično delo izvršeno putem nepovremene štampane publikacije, a ako nema izdavača ili postoje stvarne ili pravne smetnje za njegovo gonjenje – štampar koji je za to znao; 2) proizvođač – za krivično delo izvršeno putem kompakt diska, gramofonske ploče, magnetofonske trake i drugih auditivnih sredstava, filma za javno i privatno prikazivanje, dijapozitiva, video-sredstava ili sličnih sredstava namenjenih širem krugu lica. (2) Ako je izdavač, štampar ili proizvođač pravno lice ili državni organ, izvršilac je lice koje odgovara za izdavanje, štampanje ili proizvodnju. Primenjivanje odredaba čl. 38. i 39. Čl. 40. Odredbe čl. 38. i 39. ovog zakonika primenjuju se samo ako se ta lica po opštim odredbama ovog zakonika ne mogu smatrati učinocem krivičnog dela. Primena odredaba čl. 38. i 39. KZ je dakle supsidijarnog karaktera. Primarna primena režima opštih, redovnih instituta krivičnog prava je u svakom slučaju opravdana i donekle ublažava prigovore koji se mogu uputiti ovoj posebnoj vrsti odgovornosti koja prelazi u oblast objektivne odgovornosti i kao takva predstavlja delimično kršenje načela krivice. Zaštita izvora informacija Čl. 41. Lica iz čl. 38. i 39. ovog zakonika neće se smatrati izvršiocem krivičnog dela zbog toga što sudu ili drugom nadležnom organu nisu otkrila identitet autora informacije ili izvor informacije, osim u slučaju da je učinjeno krivično delo za
35
koje je kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od pet ili više godina, ili je to neophodno da bi se izvršenje takvog krivičnog dela sprečilo. I u Zakonu o javnom informisanju („Sl. glasnik RS“, br. 43/03 i 61/05) predviđena je odredba o novinarskoj tajni prema kojoj novinar nije dužan da otkrije podatke u vezi sa izvorom informacija, osim ako se podaci odnose na krivično delo ili učinioca krivičnog dela za koje je zaprećena kazna zatvora najmanje pet godina (čl. 32).
Kazne Svrha kažnjavanja, vrste kazni i uslovi za njihovo izricanje Svrha kažnjavanja Čl. 42. U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (čl. 4. st. 2.), svrha kažnjavanja je: 1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne čini krivična dela; 2) uticanje na druge da ne čine krivična dela; 3) izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Pitanjem opravdanja kazne, osim teoretičara krivičnog prava bavili su se i mnogi filozofi. Ovde se mogu spomenuti dve najvažnije grupe teorija: utilitarističke i retributivističke. Prve opravdanje kazne vide u njenoj nužnosti i korisnoj funkciji koju ona obavlja za društvo (suzbijanje kriminaliteta). Druge polaze od moralne odgovornosti i opravdanje kazne vide u retribuciji koja polazi od ideje srazmernosti i ideje pravednosti. U pogledu svrhe kažnjavanja formirale su se tri teorije. Prema apsolutnoj teoriji svrha kazne je vraćanje zla za učinjeno zlo, tj. sama je sebi cilj. Kazna je retribucija, odmazda za učinjeno krivično delo. One su inspirisane filozofskim idejama Kanta i Hegela. Relativna teorija svrhu kazne vidi u suzbijanju vršenja krivičnih dela, odnosno prevenciji. Ta prevencija može biti kako generalna, tako i specijalna. Naime, kazna za cilj može imati vršenje uticaja na potencijalne učinioce (generalna prevencija), ili na učinioca koji je već učinio krivično delo (specijalna prevencija). Relativna teorija je danas dominirajuća teorija u nauci krivičnog prava. Mešovita teorija smatra da je svrha i jedno i drugo, i prevencija i retribucija. Odredba čl. 42 KZ polazi od relativne teorije i svrhu kažnjavanja odredjuje kao specijalnu i generalnu prevenciju. Pri tome se polazi i od opšte svrhe krivičnih sankcija, a to je suzbijanje kriminaliteta. U okviru te opšte svrhe, svrha kažnjavanja je: 1) sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje na njega da ubuduće ne vrši krivična dela, 2) uticanje na druge da ne čine krivična dela i 3) izražavanje društvene osude za krivično delo, jačanje morala i učvršćivanje obaveze poštovanja zakona. Pored specijalne prevencije (t. 1) i generalne prevencije (t. 2), odredba tač. 3 ovog člana sadrži i onaj aspekt generalne prevencije na koji se 36
naročito u poslednje vreme stavlja naglasak, a to je tzv. pozitivna generalna prevencija. Ona za cilj ima učvršćivanje društvenih i moralnih normi čije usvajanje od strane pojedinaca predstavlja najjaču branu vršenju krivičnih dela. Čl. 42 ne određuje kao jednu od svrha kažnjavanja i retribuciju. Mada je retributivnu komponentu kazne teško negirati. Vrste kazni Čl. 43. Učiniocu krivičnog dela mogu se izreći sledeće kazne: 1) kazna zatvora, 2) novčana kazna, 3) rad u javnom interesu, 4) oduzimanje vozačke dozvole Kod kazne lišenja slobode ostalo se pri stavu da je opravdano predvideti samo jednu takvu kaznu (zatvor). No, s obzirom na postojanje kazne zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina (čl. 45. st. 3 i 4), iako ona nije posebno izdvojena u sistemu kazni, s obzirom na različito trajanje i donekle zakonski režim te kazne, moglo bi se tvrditi da u suštini, (mada ne i formalno) KZ poznaje dve vrste kazne lišenja slobode. Osim zatvora naše krivično zakonodavstvo poznaje i maloletnički zatvor (čl. 9 ZOMUKD). Uvedene su dve nove kazne: rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Ova prva se uspešno primenjuje u većini evropskih zemalja u kojima je uvedena kao alternativa kazni lišenja slobode. I pored postojanja mere bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom, postoji opravdanje za uvođenje kazne oduzimanja vozačke dozvole koja se, iako iste sadržine, primenjuje pod sasvim drugačijim uslovima i ima drugačiju svrhu. Glavne i sporedne kazne Čl. 44. (3) Kazna zatvora i rad u javnom interesu mogu se izreći samo kao glavne kazne. (4) Novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole mogu se izreći i kao glavna i kao sporedna kazna. (5) Ako je za jedno krivično delo propisano više kazni, samo se jedna može izreći kao glavna kazna. Glavne kazne su zatvor i rad u javnom interesu, dok se novčana kazna i oduzimanje vozačke dozvole mogu izreći i kao glavne i kao sporedne kazne.
37
Kazna zatvora Čl. 45. (1) Kazna zatvora ne može biti kraća od trideset dana niti duža od dvadeset godina. (2) Kazna zatvora iz st. 1. ovog člana izriče se na pune godine i mesece, a do šest meseci i na dane. (3) Za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela može se uz kaznu iz st. 1. ovog člana izuzetno propisati i kazna zatvora od trideset do četrdeset godina. Kazna zatvora od trideset do četrdeset godina izriče se na pune godine. (4) Zatvor od trideset do četrdeset godina ne može se izreći licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života. Kazna lišenja slobode, i pored nastojanja da se njena primena što više ograniči uvođenjem njenih alternativa, i dalje predstavlja najvažniju kaznu u savremenim kaznenim sistemima. Iako je opšteusvojen stav da učinioca ne treba slati u zatvor ako se može očekivati da se može na slobodi primenom određenih sankcija na njega uticati da više ne vrši krivična dela, kazna lišenja slobode je i dalje stub sistema krivičnih sankcija. Krivične sankcije koje se danas široko primenjuju kao supstitut kazni lišenja slobode (npr. uslovna osuda) bile bi nezamislive bez postojanja kazne lišenja slobode. Što se tiče alternativa kazni lišenja slobode, traganje za njima je poteklo iz saznanja da se kaznom lišenja slobode često postiže cilj upravo suprotan željenom. Umesto da deluje preventivno na učinioca krivičnog dela, ona od njega stvara ličnost koja se još više udaljava od društva, od vladajućih društvenih normi i normalnog života na slobodi. U pogledu propisivanja kazne lišenja slobode osnovno pitanje koje se javlja jeste da li predvideti jednu, ili više vrsta kazni lišenja slobode. Različite vrste kazne lišenja slobode razlikuju se po tome kako se izvršavaju. Rešavanje tog pitanja zavisi i od toga da li se mogu stvoriti neophodni preduslovi za izvršavanje različitih kazni lišenja slobode. Od alternativa kazni lišenja slobode koje su u novije vreme uvedene u evropskim zemljama najviše uspeha ima rad u javnom interesu. Bitna karakteristika rada u javnom interesu jeste da mora biti dobrovoljan, jer bi inače bio u suprotnosti sa međunarodnom konvencijom koja zabranjuje prinudan rad kao krivičnu sankciju. U novije vreme se koriste i neke druge sankcije kao alternativa kazni, pre svega kazni lišenja slobode. To su naknada štete i neformalno poravnanje oštećenog i učinioca, ambulantni tretman ili upućivanje na obuku i mere pojačanog (elektronskog) nadziranja, kao i kućni zatvor. U pogledu kratkotrajnih kazni lišenja slobode (kazne u trajanju do šest meseci) odavno se ističe niz prigovora. U novije vreme ta kritika slabi i javljaju se neki novi argumenti u prilog toj kazni Iako je moguće predvideti više kazni lišenja slobode, naš zakonodavac se odlučio samo za jednu vrstu ove kazne: zatvor i opredelio se za rešenje prema kome zatvor ne može biti kraći od trideset dana ni duži od dvadeset godina. U odnosu na opšti maksimum odredba čl. 45. st. 3. KZ predviđa mogućnost koja u izvesnom smislu predstavlja izuzetak, a to je da se za najteža krivična dela ili najteže oblike krivičnih dela propiše i kazna zatvora u trajanju od trideset do četrdeset godina. Ova kazna se može propisati samo uz kaznu zatvora do dvadeset godina. Ona se ne može izreći 38
licu koje u vreme izvršenja krivičnog dela nije navršilo dvadeset jednu godinu života. Uslovni otpust Čl. 46. (1) Osuđenog koji je izdržao polovinu kazne zatvora sud može uslovno otpustiti sa izdržavanja kazne, ako se u toku izdržavanja tako popravio da se može sa osnovom očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Pri oceni da li će se osuđeni uslovno otpustiti uzeće se u obzir njegovo vladanje za vreme izdržavanja kazne, izvršavanje radnih obaveza, s obzirom na njegovu radnu sposobnost, kao i druge okolnosti koje pokazuju da je postignuta svrha kažnjavanja. (2) U slučaju iz stava 1. ovog člana, ako uslovni otpust ne bude opozvan, smatra se da je osuđeni izdržao kaznu. Uslovni otpust suspenduje kaznu i ima slično dejstvo kao uslovna osuda. Suština uslovnog otpusta je u tome da se deo kazne ne izvršava, odnosno da do izvršenja preostalog dela kazne dolazi samo izuzetno, tj. u slučaju opoziva uslovnog otpusta, a ako do njega ne dođe, kazna se gasi. Iako je uslovni otpust krivičnopravni institut, on je istovremeno i penološki institut jer se uslovi za njegovu primenu ostvaruju u toku izvršavanja kazne zatvora. KZ predviđa opšte uslove za uslovni otpust. Osuđenog koji je izdržao polovinu kazne zatvora sud može otpustiti sa izdržavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo. Osim da je izdržao polovinu izrečene kazne, potrebno je da se osuđeni u toku izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da će se na slobodi dobro vladati, a naročito da do isteka vremena za koje je izrečena kazna neće vršiti krivična dela.To znači da je predviđena mogućnost oslovnog otpuštanja osuđenog u slučaju kumulativnog ispunjavanja dva islova: 1) da je izdržao najmanje jednu polovinu kazne i 2) da se za vreme izdržavanja kazne tako popravio da se sa osnovom može očekivati da više neće vršiti krivična dela. O uslovnom otpuštanju odlučuje sud. ZKP propisuje postupak za puštanje na uslovni otpust (čl. 522). Postupak se pokreće na molbu osuđenog koja se podnosi sudu koji je sudio u prvom stepenu, a protiv odluke suda mogu izjaviti žalbu osuđeni i javni tužilac. Teško se moglo pravdati ranije rešenje da o uslovnom otpustu odlučuje komisija obrazovana od strane organa uprave, odnosno ministra pravde, koja je mogla da suspenduje polovinu, pa čak i dve trećine izrečene kazne, uz odsustvo adekvatnih kriterijuma za primenu dosta neprecizno postavljenih zakonskih uslova i to u postupku koji ne pruža ni minimalne garantije. Savremena tendencija je da važnije odluke koje bitno utiču na kaznu u toku izvršenja donosi sud. Opravdano je što zakonodavac predviđa da sud odlučuje o uslovnom otpustu.
39
Opozivanje uslovnog otpusta Čl. 47 (1) Sud će opozvati uslovni otpust ako osuđeni, dok je na uslovnom otpustu, učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora preko jedne godine. (2) Sud može opozvati uslovni otpust, ako uslovno otpušteni učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora do jedne godine. Pri oceni da li će opozvati uslovni otpust sud će naročito uzeti u obzir srodnost učinjenih krivičnih dela, pobude iz kojih su učinjena i druge okolnosti koje ukazuju na opravdanost opozivanja uslovnog otpusta. (3) Odredbe st. 1. i 2. ovog člana primenjivaće se i kad se uslovno otpuštenom sudi za krivično delo koje je učinio pre nego što je uslovno otpušten. (4) Kad sud opozove uslovni otpust izreći će kaznu primenom odredaba čl. 60. i 62. st. 2. ovog zakonika, uzimajući ranije izrečenu kaznu kao već utvrđenu. Deo kazne koju je osuđeni izdržao po ranijoj osudi uračunava se u novu kaznu, a vreme provedeno na uslovnom otpustu ne uračunava se. (5) Ako uslovno otpušteni bude osuđen na kaznu zatvora do jedne godine, a sud ne opozove uslovni otpust, produžava se uslovni otpust za vreme koje je osuđeni proveo na izdržavanju te kazne zatvora. (6) U slučaju iz st. 1. do 3. ovog člana uslovni otpust se može opozvati najkasnije u roku od jedne godine od dana kad je uslovni otpust istekao. O opozivanju uslovnog otpusta odlučuje sud. Predviđeno je obavezno opozivanje uslovnog otpusta ako osuđeni za vreme dok je na uslovnom otpustu učini krivično delo za koje je izrečena kazna zatvora preko jedne godine (st. 1), i fakultativno, kada je izrečena kazna zatvora do jedne godine (st. 2). To znači da u slučaju kada uslovno otpušteni na slobodi učini krivično delo do opozivanja uslovnog otpusta može, a ne mora doći ukoliko mu je za to krivično delo izrečena kazna zatvora do jedne godine. Prilikom donošenja odluke o tome da li će opozvati uslovni otpust, sud će uzeti u obzir sve relevantne okolnosti, a naročito srodnost učinjenih krivičnih dela i pobude iz kojih su učinjene. U slučaju opozivanja uslovnog otpusta odmerava se nova jedinstvena kazna primenom odredaba za krivična dela učinjena u sticaju, s tim što se dozvoljava mogućnost da se te odredbe ne primene pod uslovima koji važe za odmeravanje kazne osuđenom licu (čl. 62. st. 2). U novu kaznu se uračunava deo izdržane kazne, a vreme provedeno na uslovnom otpustu se ne uračunava. Propisan je rok u kome se uslovni otpust može opozvati. On iznosi 1 godinu od dana kada je uslovni otpust istekao.
40
Opšte odredbe o novčanoj kazni Čl. 48 (1) Novčana kazna se može odmeriti i izreći ili u dnevnim iznosima (čl. 49) ili u određenom iznosu (čl. 50). (2) Za krivična dela učinjena iz koristoljublja novčana kazna kao sporedna kazna može se izreći i kad nije propisana zakonom ili kad je zakonom propisano da će se učinilac kazniti kaznom zatvora ili novčanom kaznom, a sud kao glavnu kaznu izrekne kaznu zatvora. Novčana kazna je jedna od najstarijih krivičnih sankcija. Nastala je u vezi sa sistemom kompozicije prema kome je učinilac plaćao određenu sumu novca oštećenom ili njegovoj porodici kao naknadu za učinjeno krivično delo, čime se sprečavala krvna osveta. Zatim je država počela i sama da naplaćuje novčanu kaznu. Pored telesnih kazni i smrtne kazne, u srednjem veku veoma se često koristila i novčana kazna (globa). Pojavom kazne lišenja slobode ona biva potisnuta, da bi opet krajem XIX veka ponovo dobila širu primenu, pre svega kao zamena za kratkotrajne kazne lišenja slobode. Danas je ona jedna od najčešće primenjivanih krivičnih sankcija. Novčana kazna se sastoji u plaćanju određenog novčanog iznosa u korist države. Prodor novčane kazne se može pripisati pojavi još jednog načina, ili sitema propisivanja i primene novčane kazne. Naime, pored starog sistema koji podrazumeva propisivanje novčane kazne u određenom iznosu, odnosno raspona u okviru kojeg se učiniocu odmerava i izriče kazna u konkretnom slučaju (sistem fiksnih kazni), pojavio se i sistem koji se obično naziva sistem dani – novčane kazne, ili sistem dnevnih globa (KZ ga naziva novčanom kaznom u dnevnim iznosima). Ono što je ključno u tom sistemu i što predstavlja njegovu osnovnu vrednost jeste to da se vrednost jednoga dana utvrđuje isključivo prema imovinskom stanju učinioca čime se u znatno većoj meri nego kod sistema fiksnih iznosa postiže to da novčana kazna jednako pogađa siromašne i bogate učinioce krivičnih dela. KZ predviđa oba sistema novčane kazne tako što novi sistem, koji naziva novčanom kaznom u dnevnim iznosima (čl. 49) postavlja kao primaran, a stari sistem (novčana kazna u određenom iznosu) postavlja kao supsidijeran (čl. 50). Novčana kazna u dnevnim iznosima Čl. 49 (1) Novčana kazna u dnevnim iznosima odmerava se tako što se prvo utvrđuje broj dnevnih iznosa, a zatima visina jednog dnevnog iznosa. Do iznosa novčane kazne sud će doći množenjem utvrđenog broja dnevnih iznosa sa utvrđenom vrednošću jednog dnevnog iznosa. (2) Broj dnevnih iznosa ne može biti manji od deset, niti veći od tristašezdeset. Broj dnevnih iznosa za učinjeno krivično delo odmerava se na osnovu opštih pravila za odmeravanje kazne (čl. 54). (3) Visina jednog dnevnog iznosa novčane kazne utvrđuje se tako što se razlika između prihoda i nužnih rashoda učinioca krivičnog dela u protekloj kalendarskoj godini podeli sa brojem dana u godini. Jedan dnevni iznos ne može biti manji od petsto dinara, niti veći od pedesethiljada dinara. 41
(4) U cilju utvrđivanja visine dnevnog iznosa novčane kazne sud može da zahteva podatke od banaka ili drugih finansijskih ustanova, državnih organa i pravnih lica koji su dužni da dostave tražene podatke i ne mogu se pozivati na zaštitu poslovne ili druge tajne. (5) Ukoliko se ne mogu pribaviti verodostojni podaci o prihodima i rashodima krivičnog dela, ili ukoliko on ne ostvaruje nikakav prihod ali je vlasnik imovine ili nosilac imovinskih prava, sud će na osnovu raspoloživih podataka po slobodnoj proceni utvrditi visinu jednog dnevnog iznosa novčane kazne. (6) Broj dnevnih iznosa novčane kazne se utvrđuje u okviru sledećih raspona: 1) do šezdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri meseca; 2) od trideset do stodvadeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do šest meseci; 3) od šezdeset do stoosamdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći zatvor do jedne godine; 4) od stodvadeset do dvestačetrdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do dve godine; 5) najmanje stoosamdeset dnevnih iznosa za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri godine; 6) u okviru propisanog broja dnevnih iznosa za krivična dela za koja je kao jedina kazna propisana novčana kazna. S obzirom da je tzv. sistem „dani – novčana kazna“ u evropskim zemljama postao dominantan, ni naš zakonodavac nije mogao ostati samo pri sistemu fiksnih novčanih iznosa. Značaj ovog sistema je u tome da on jednako (ili gotovo jednako) pogađa kako bogate, tako i siromašne. Za isto krivično delo, novo rešenje u našem krivičnom pravu omogućava da bogati učinilac bude stostruko više kažnjen nego siromašni učinilac, a da se pri tome poštuju pravila o odmeravanju kazne, kao i načelo pravednosti i srazmernosti. Uvođenje ovog sistema trebalo bi da vodi široj primeni novčane kazne na šta se danas gleda kao na pozitivan kriminalno-politički trend koji se ispoljio u mnogim evropskim zemljama. Broj dnevnih iznosa za učinjeno krivično delo odmerava se na isti način kao i kada bi se odmeravala kazna zatvora u danima, a na osnovu opštih pravila o odmeravanju kazne. Imovinsko stanje prilikom odmeravanja kazne nema nikakav značaj. Ono nije olakšavajuća, odnosno otežavajuća okolnost. Visina dnevnog iznosa se izračunava i utvrđuje tako što se od prihoda učinioca krivičnog dela u protekloj godini oduzmu nužni rashodi koje je imao, pa se ta razlika podeli sa brojem dana u godini. Vrednost jednog dnevnog iznosa ne može biti manja od petsto dinara, niti veća od pedesethiljada dinara. Do iznosa odmerene novčane kazne koju će sud izreći dolazi se jednostavnim množenjem utvrđenog broja dnevnih iznosa (dana) sa utvrđenom vrednošću jednog dnevnog iznosa. U primeni ovog sistema novčane kazne sudovi će se suočiti sa određenim problemima, od kojih je neke zakonodavac anticipirao. Pre svega, reč je o problemu na koji način utvrditi stvarne prihode učinioca.
42
To je bio razlog što je KZ zadržao i stari sistem fiksnih iznosa koji će se primenjivati kao sipsidijerni, odnosno „rezervni“ sistem. Novčana kazna u određenom iznosu Čl. 50 (1) Ako nije moguće utvrditi visinu dnevnog iznosa novčane kazne ni na osnovu slobodne procene suda (čl. 49. st. 5), ili bi pribavljanje takvih podataka znatno produžilo trajanje krivičnog postupka, sud će izreći novčanu kaznu u određenom iznosu u okviru propisane najmanje i najveće mere novčane kazne. (2) Novčana kazna ne može biti manja od deset hiljada dinara. Novčana kazna ne može biti veća od milion dinara, a za krivična dela učinjena iz koristoljublja veća od deset miliona dinara. (3) Novčana kazna kao glavna kazna izriče se u sledećim iznosima: 1) do sto hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri meseca; 2) od dvadeset hiljada do dvesta hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do šest meseci; 3) od trideset hiljada do trista hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do jedne godine; 4) od pedeset hiljada do petstohiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do dve godine; 5) najmanje sto hiljada dinara za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora do tri godine; 6) u okviru propisanog iznosa za krivična dela za koja je kao jedina kazna propisana novčana kazna.
(1)
(2)
(3) (4)
Izvršenje novčane kazne Čl. 51 U presudi se određuje rok plaćanja novčane kazne koji ne može biti kraći od petnaest dana niti duži od tri meseca. U opravdanim slučajevima sud može dozvoliti da osuđeni plati novčanu kaznu u ratama, s tim da rok isplate ne može biti duži od jedne godine. Ako osuđeni ne plati novčanu kaznu u određenom roku, sud će novčanu kaznu zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih hiljadu dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci, a ako je izrečena novčana kazna u iznosu većem od sedamsto hiljada dinara, kazna zatvora ne može biti duža od jedne godine. Ako osuđeni plati samo deo novčane kazne, sud će ostatak kazne srazmerno zameniti kaznom zatvora, ako osuđeni isplati ostatak novčane kazne, izvršenje kazne zatvora će obustaviti. Neplaćena novčana kazna može se, umesto kaznom zatvora, zameniti kaznom rada u javnom interesu tako što će za svakih započetih hiljadu
43
(5)
(1) (2) (3)
(4)
(5)
(6)
(1) (2)
(3)
(4)
dinara novčane kazne odrediti osam časova rada u javnom interesu, s tim da rad u javnom interesu ne može biti duži od tristašezdeset časova. Posle smrti osuđenog novčana kazna neće se izvršiti. Rad u javnom interesu Čl. 52 Rad u javnom interesu može se izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do tri godine ili novčana kazna. Rad u javnom interesu je svaki onaj društveno koristan rad kojim se ne vređa ljudsko dostojanstvo i koji se ne vrši u cilju sticanja dobiti. Rad u javnom interesu ne može biti kraći od šezedest časova niti duži od tristašezedeset časova. Rad u javnom interesu traje šezdeset časova u toku jednog meseca i određuje se da bude obavljen u vreme koje ne može biti kraće od mesec dana, niti duže od šest meseci. Prilikom izricanja ove kazne sud će imati u vidu svrhu kažnjavanja, uzeti u obzir vrstu učinjenog krivičnog dela, ličnost učinioca, kao i njegovu spremnost da obavlja rad u javnom interesu. Rad u javnom interesu ne može se izreći bez pristanka učinioca. Ako osuđeni ne obavi deo ili sve časove izrečene kazne rada u javnom interesu, sud će ovu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih osam časova rada u javnom interesu odrediti jedan dan zatvora. Ukoliko učinilac ispunjava sve svoje obaveze vezane za rad u javnom interesu, sud mu može dužinu izrečenog rada u javnom interesu umanjiti za jednu četvrtinu. Oduzimanje vozačke dozvole Čl. 53 Učiniocu krivičnog dela u vezi sa čijim izvršenjem ili pripremanjem je korišćeno motorno vozilo može se izreći kazna oduzimanja vozačke dozvole. Sud određuje trajanje kazne iz st. 1. ovog člana koje ne može biti kraće od jedne niti duže od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove kazne. Kazna iz st. 1. ovog člana može se izreći kao sporedna kazna uz kaznu zatvora ili uz novčanu kaznu, a može se izreći i kao glavna kazna za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine. Kazna oduzimanja vozačke dozvole ne može se izreći zajedno sa merom bezbednosti zabrane upravljanja motornim vozilom. Ako osuđeni upravlja motornim vozilo za vreme dok traje kazna oduzimanja vozačke dozvole, sud će kaznu oduzimanja vozačke dozvole zameniti kaznom zatvora tako što će za svaku jednu godinu oduzimanja vozačke dozvole odrediti jedan mesec zatvora.
44
(1)
(2) (3)
Opšta pravila o odmeravanju kazne Čl. 54 Sud će učiniocu krivičnog dela odmeriti kaznu u granicama koje su zakonom propisane za to delo, imajući u vidu svrhu kažnjavanja i uzimajući u obzir sve okolnosti koje utiču da kazna bude manja ili veća (olakšavajuće i otežavajuće okolnosti), a naročito: stepen krivice, pobude iz kojih je delo učinjeno, jačinu ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život učinioca, njegove lične prilike, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, kao i druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. Pri odmeravanju novčane kazne u određenom iznosu (čl. 50) sud će posebno uzeti u obzir i imovno stanje učinioca. Okolnost koja je obeležje krivičnog dela ne može se uzeti u obzir i kao otežavajuća, izuzev ako prelazi meru koja je potrebna za postojanje krivičnog dela ili određenog oblika krivičnog dela ili ako postoje dve ili više ovakvih okolnosti, a samo jedna je dovoljna za postojanje težeg, odnosno lakšeg oblika.
Osnovni kriterijumi za redovno odmeravanje kazne, tj. odmeravanje kazne koje se kreće u okviru propisane kazne za određeno krivično delo jesu propisana kazna, svrha kažnjavanja i olakšavajuće i otežavajuće okolnosti (čl. 54. st. 1). Povrat Čl. 55 Kad sud odmerava kaznu učiniocu za krivično delo koje je učinjeno posle izdržane, oproštene ili zastarele kazne ili oslobođenja od kazne, po proteku roka za opozivanje uslovne osude ili posle izrečene sudske opomene, može tu okolnost uzeti kao otežavajuću, ceneći pri tom posebno težinu ranije učinjenog krivičnog dela, da li je ranije delo iste vrste kao i novo delo, da li su oba dela učinjena iz istih pobuda, okolnosti pod kojima su dela učinjena i koliko je vremena proteklo od ranije osude, odnosno od izrečene, oproštene ili zastarele kazne, oslobođenja od kazne, od proteka roka za opozivanje ranije uslovne osude ili od izrečene sudske opomene. Povrat postoji onda kada učinilac koji je ranije osuđivan ponovo učini kriivčno delo. Naše krivično pravo sada poznaje samo jednu vrstu povrata. Ranije naše zakonodavstvo poznavalo je podelu na običan i višestruki. Ublažavanje kazne Čl. 56 Sud može učiniocu krivičnog dela izreći kaznu ispod granice propisane zakonom ili blažu vrstu kazne, kad: (1) zakon predviđa da se kazna može ublažiti;
45
(2) zakon predviđa da se učinilac može osloboditi od kazne, a sud ga ne oslobodi od kazne; (3) utvrdi da postoje naročito olakšavajuće okolnosti i oceni da se i sa ublaženom kaznom može postići svrha kažnjavanja. Institut ublažavanja kazne, odnosno način odmeravanja kazne omogućava sudu da pod određenim uslovima može da izrekne kaznu koja je blaža od propisane za krivično delo za koje odmerava kaznu. To može biti kazna koja je po meri niža od propisanog minimuma za određeno krivično delo, ili blaža vrsta kazne od one koja je za to delo propisana. S obzirom na to, razlikuje se ublažavanje po vrsti i po meri. Imajući u vidu rešenje iz čl. 56. može se govoriti o zakonskom (tač. 1. i 2) i sudskom ublažavanju (tač. 3). U prvom slučaju sud je više vezan zakonom, dok u drugom slučaju ublažavanje kazne u mnogo većoj meri zavisi od procene suda. Zakonski osnovi za ublažavanje kazne propisani su kako u opštem delu, tako i u posebnom delu kod određenih krivičnih dela. U opštem delu propisano je više osnova za ublažavanje kazne. Svi su oni fakultativnog karaktera. To su: 1) prekoračenje granica nužne odbrane, 2) prekoračenje granica krajnje nužde, 3) izazivanje opasnosti iz nehata kod krajnje nužde, 4) kompulzivna sila i pretnja, 5) bitno smanjena uračunljivost, 6) otklonjiva pravna zabluda, 7) pokušaj, 8) pomaganje i 9) odsustvo ličnog odnosa, svojstva ili okolnosti kod podstrekača ili pomagača (čl. 36. st. 4). U posebnom delu, kod pojedinih krivičnih dela, takođe se može propisati mogućnost ublažavanja kazne. Naše krivično zakonodavstvo skoro da ne koristi tu mogućnost. Za sudsko ublažavnje kazne potrebna su dva uslova: 1) da postoje dve ili više naročito olakšavajuće okolnosti 2) da sud oceni da se i sa ublaženom kaznom u konkretnom slučaju može postići svrha kažnjavanja.
(1)
Granice ublažavanja kazne Čl. 57 Kad postoje uslovi za ublažavanje kazne iz čl. 56. ovog zakonika, sud će ublažiti kaznu u ovim granicama: 1) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od pet ili više godina, kazna se može ublažiti do dve godine zatvora; 2) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od tri godine, kazna se može ublažiti do jedne godine; 3) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od dve godine, kazna se može ublažiti do šest meseci zatvora; 4) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od jedne godine, kazna se može ublažiti do tri meseca zatvora; 5) ako je za krivično delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor ispod jedne godine, kazna se može ublažiti do trideset dana zatvora; 6) ako je za krivično delo propisana kazna zatvora bez naznačenja najmanje mere, umesto zatvora može se izreći novčana kazna ili rad u javnom interesu;
46
7) ako je za krivično delo propisana novčana kazna sa naznačenjem najmanje mere, kazna se može ublažiti do deset hiljada dinara. (2) Kad je sud ovlašćen da učinioca krivičnog dela oslobodi od kazne može mu kaznu ublažiti, bez ograničenja propisanih za ublažavanje kazne. Oslobođenje od kazne Čl. 58. (1) Sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela samo kad to zakon izričito predviđa. (2) Sud može osloboditi od kazne i učinioca krivičnog dela učinjenog iz nehata kad posledice dela tako teško pogađaju učinioca da izricanje kazne u takvom slučaju očigledno ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja. U opšem delu KZ propisano je više osnova za oslobođenje od kazne. Svi su oni fakultativnog karaktera. To su: 1) prekoračenje granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom, 2) prekoračenje granica krajnje nužde učinjeno pod naročito olakšavajućim okolnostima, 3) nepodoban pokušaj, 4) dobrovoljni odustanak, i 5) dobrovoljno sprečavanje izvršenja krivičnog dela. I u posebnom delu, pre svega iz kriminalno-političkih razloga, predviđeni su kod pojedinih krivičnih dela fakultativni osnovi za oslobođanje od kazne. Npr. učinilac krivičnog dela davanja mita koji je delo prijavio pre nego što je saznao da je ono otkriveno, može se osloboditi od kazne (čl. 368. st. 4). Oslobođanjem od kazne se ne dira u postojanje krivičnog dela. Krivično delo sa svim svojim elementima postoji. To je bitna razlika u odnosu na situacije gde ne može doći do kažnjavanja zato što postoji neki od opštih osnova koji isključuju krivično delo (protivpravnost ili krivicu). To znači da se oslobađa od kazne onaj učinilac krivičnog dela koji se u načelu može kazniti. U slučaju oslobađanja od kazne donosi se osuđujuća presuda kojom se učinilac proglašava odgovornim za učinjeno krivično delo, ali se oslobađa od kazne. S obzirom da je reč o osuđujućoj presudi, ona se upisuje u kaznenu evidenciju, briše se iz nje nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osuđeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo (čl. 98. st. 2. tač. 1. KZ). U slučaju oslobođenja od kazne, ne mogu nastupiti pravne posledice osude (čl. 94. st. 2). Osim navedenih osnova za oslobođenje kazne u opštem i posebnom delu, KZ u opšem delu predviđa i specifičan osnov za oslobođenje od kazne. Za njegovu primenu potrebno je da su ispunjeni sledeći uslovi. Prema odredbi čl. 58. st. 2. KZ, sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela učinjenog iz nehata kad posledice dela tako teško pogađaju učinioca da izricanje kazne u takvom slučaju očigledno ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja. Npr. krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, krivično delo ubistvo iz nehata i dr. Za primenu ovog osnova potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova koja su u tesnoj vezi: jedan zahteva da posledice dela teško pogađaju učinioca, a drugi da zbog toga izricanje kazne ne bi odgovaralo svrsi kažnjavanja. Ostvarenje ovih uslova zavisi od procene suda. Po pravilu u krug tih lica spadaju bliski srodnici. Pored bliskih srodnika, izuzetno, to mogu biti i druga lica (npr. žena sa kojom je izvršilac živeo u vanbračnoj zajednici koja je bila gravidna i sa kojom je imao nameru da zaključi brak).
47
Poravnanje učinioca i oštećenog Čl. 59 (1) Sud može osloboditi od kazne učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna ako je na osnovu postignutog sporazuma sa oštećenim ispunio sve obaveze iz tog sporazuma. (2) Sud može osloboditi od kazne i učinioca krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora do pet godina, ako posle izvršenog krivičnog dela, a pre nego što je saznao da je otkriven, otkloni posledice dela ili nadoknadi štetu prouzrokovanu krivičnim delom.
(1) (2) 1) 2) 3) 4)
5)
6) (3)
(4)
Sticaj krivičnih dela Čl. 60 Ako je učinilac jednom radnjom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi, sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva dela izreći jedinstvenu kaznu. Jedinstvenu kaznu sud će izreći po sledećim pravilima: ako je za neko od krivičnih dela u sticaju utvrdio kaznu zatvora od trideset do četrdeset godina izreći će samo tu kaznu; ako je za krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, povisiće najtežu utvrđenu kaznu, s tim da jedinstvena kazna ne sme dostići zbir utvrđenih kazni, niti preći dvadeset godina zatvora; ako su za sva krivična dela u sticaju popisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna ne može biti veća od deset godina zatvora; ako je za krivična dela u sticaju utvrdio samo novčane kazne, izreći će jednu novčanu kaznu u visini zbira utvrđenih kazni, s tim da ona ne sme preći osamnaest miliona dinara, a ako je utvrdio samo novčane kazne u određenim iznosima (čl. 50), ona ne sme preći milion dinara odnosno deset miliona dinara kad su jedno ili više krivičnih dela izvršeni iz koristoljublja; ako je za krivična dela u sticaju utvrdio samo kazne rada u javnom interesu, izreći će jednu kaznu rada u javnom interesu u visini zbira utvrđenih časova rada, s tim da ona ne sme preći tristašezdeset časova, a vreme u kome se rad mora obaviti ne sme biti duže od šest meseci; ako je za neka krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, a za druga dela novčane kazne, izreći će jednu kaznu zatvora i jednu novčanu kaznu po odredbama tač. 2. do 4. ovog stava. Novčanu kaznu kao sporednu kaznu sud će izreći ako je utvrđena makar i za jedno krivično delo u sticaju, a ako je utvrdio više novčanih kazni, izreći će jednu novčanu kaznu u skladu sa odredbom stava 2. tač. 4. ovog člana. Ako sud utvrdi novčanu kaznu kao glavnu kaznu, a utvrdi i novčanu kaznu kao sporednu kaznu, izreći će jednu novčanu kaznu primenjujući pravila i stava 2. tač. 4. ovog člana. Ako je sud za krivična dela u sticaju utvrdio kazne zatvora i maloletničkog zatvora, izreći će kaznu zatvora kao jedinstvenu kaznu primenom pravila predviđenih u stavu 2. tač. 2. ovog člana.
48
Sticaj krivičnih dela postoji onda kada jedan učinilac jednom radnjom (idealni sticaj) ili sa više radnji (realni sticaj) učini više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi. Idealni sticaj krivičnih dela će, na primer, postojati kada izvršilac bacanjem bombe, dakle preduzimanjem jedne radnje izvršenja, jedno lice liši života i dva lica teško telesno povredi. Time je u idealnom sticaju izvršio tri krivična dela. Ili, ako jednom izjavom uvredi više lica postojaće onoliko krivičnih dela u idealnom sticaju koliko postoji pasivnih subjekata. Ukoliko izvršilac izvrši, na primer, silovanje, krađu i falsifikovanje isprave, ta krivična dela će se nalaziti u realnom sticaju (u ovom primeru se podrazumeva da su ta dela izvršena preduzimanjem više radnji). Realni sticaj će postojati i onda ako izvršilac u određenom kraćem ili dužem vremenskom razmaku izvrši više krivičnih dela krađe (pod uslovom da ne postoji produženo krivično delo kao oblik prividnog realnog sticaja). Ako su učinjena ista ili istovrsna krivična dela radi se o homogenom sticaju, a ako se radi o različitim krivičnim delima, onda je u pitanju heterogeni sticaj. Za postojanje sticaja (i realnog i idealnog) bitno je, s jedne strane, da postoji više krivičnih dela učinjenih od istog učinioca, a s druge strane da se učiniocu za njih istovremeno sudi (što se kod idealnog sticaja podrazumeva). Smisao i svrha postojanja sticaja kao opšteg instituta jeste ustanovljavanje posebnih pravila koja važe za odmeravanje kazne za krivična dela u sticaju. Od pravog sticaja, treba razlikovati prividni sticaj koji je pravna konstrukcija. Prividni idealni sticaj postoji onda kada jednom radnjom bude ostvareno biće više krivičnih dela ali se, i pored toga, smatra da je učinjeno samo jedno krivično delo. Prividni idealni sticaj postoji u sledećim slučajevima: 1) specijaliteta (lex specialis derogat legi generali); 2) supsidijariteta (lex primaria derogat legi subsidiarie); i 3) konsumpcije. U slučaju specijaliteta neko krivično delo se pojavljuje samo kao poseban oblik drugog, opšteg krivičnog dela i postoji samo to drugo posebno krivično delo (npr. kad neko prisvoji novac ili druge stvari koje su mu poverene u službi ili na radu postoji samo pronevera, a ne i utaja). Zakonski opis bića jednog krivičnog dela u potpunosti obuhvata i biće drugog krivičnog dela. U drugom slučaju, biće jednog krivičnog dela je supsidijarno u odnosu na drugo, te se primenjuje samo ako ne dođe do primene primarnog bića. Supsidijaritet može biti formalni (tj. kada zakon izričito upućuje na primenu bića nekog krivičnog dela samo kada nisu ostvareni uslovi za primenu nekog drugog krivičnog dela), a može biti i materijalni kada to proizilazi iz same prirode i odnosa bića određenih krivičnih dela. Slučajevi zakonskog supsidijariteta u našem krivičnom zakonodavstvu su retki. Npr. kod krivičnog dela zloupotrebe prava na štrajk postoji zakonski supsidijaritet jer se u zakonskom opisu posledice tog krivičnog dela (čl. 167) izričito kaže da će ovo krivično delo postojati samo ukoliko time nisu ostvarena obeležja nekog drugog krivičnog dela. Primer za materijalni supsidijaritet bilo bi krivično delo učestvovanja u tuči (čl. 123) čiji je smisao da krivično odgovaraju oni učesnici u tuči za koje se ne može utvrditi da su preduzeli radnju izvršenja ubistva ili teške telesne povrede. Krivično delo učestvovanja u tuči je supsidijarno u odnosu na krivično delo ubistva ili teške telesne povrede. Ili, izvršilac krivičnog dela krađe čiji je objekt radnje motorno vozilo, po pravilu, istovremeno ostvaruje elemente bića krivičnog dela neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila (čl. 213). U slučaju konsumpcije biće jednog krivičnog dela redovno u potpunosti obuhvata biće nekog drugog krivičnog dela (pod uslovom da se ne radi o specijalitetu). Tako, vršenjem teške krađe obijanjem stana ostvaruju se i elementi bića krivičnog dela oštećenja tuđe 49
stvari i krivičnog dela narušavanja nepovredivosti stana. Ili, kod krivičnog dela neovlašćenog korišćenja tuđeg vozila, dolazi i do ostvarenja bića krivičnog dela sitne krađe u odnosu na gorivo koje je potrošeno u toku vožnje. U ovim primerima reč je o tome da izvršenje glavnog dela pokriva ono nepravo koje je sadržano u tipičnim pratećim krivičnim delima koja zato bivaju konsumirana. Komsumpcija može u nekim slučajevima predstavljati i prividni realni sticaj, tj. moguće je sa više radnji ostvariti više krivičnih dela od kojih je jedno glavno koje konsumira ostala. To je naročito slučaj kod tzv. nekažnjivog prethodnog i nekažnjivog naknadnog dela. Npr. Izvršilac koji prethodno ukrade ključ kojim kasnije izvrši provalnu krađu, čini samo krivično delo teške krađe izvršene provaljivanjem, a ne i krađu kojom je pribavio sredstvo izvršenja (nekažnjivo prethodno delo). Kod nekažnjivog naknadnog dela izvršilac posle izvršenja dela novom radnjom ostvaruje biće još jednog krivičnog dela koje je po svom značaju i suštini takvo da u stvari znači samo realizaciju prethodnog dela. Npr. izvršilac krađe koji ukradenu stvar kasnije prikriva ili protura ne čini i krivično delo prikrivanja (čl. 221, jer je ono konsumirano krivičnim delom krađe. Osim specijaliteta, supsidijariteta i konsumpcije, u teoriji su poznati i slučajevi inkluzije i allternativiteta kao oblika prividnog idealnog sticaja. Inkluzija je, u stvari, poseban oblik konsumpcije gde se neko delo koje se ostvaruje kroz neko teže delo ukazuje kao bagatelno u odnosu na to teže delo (npr. kada prilikom ubistva pucanjem iz vatrenog oružja dolazi do ostvarenja bića krivičnog dela oštećenja tuđe stvari oštećenjem odeće žrtve). Kod alternativiteta, dva bića se javljaju kao ravnopravna i potpuno je irelevantno da li će se uzeti da postoji jedno ili drugo krivično delo. Prividni realni sticaj. Oblici prividnog realnog sticaja su složeno, kolektivno i produženo krivično delo. U svim tim slučajevima, iako se čini da postoji više krivičnih dela koja je učinila ostvario sa više radnji, uzima se da je učinjeno samo jedno krivično delo ukoliko su ispunjeni određeni uslovi. Složeno krivično delo predstavlja zakonsku konstrukciju do koje dolazi spajanjem dva ili (retko) više krivičnih dela i za koje zakon propisuje jedinstvenu kaznu. Tako, razbojništvo je složeno krivično delo koje se sastoji iz prinude i krađe. Kod složenog krivičnog dela se ne javljaju nikakvi problemi pošto postoji samo jedno krivično delo kako je zakonodavac odlučio. Kolektivno krivično delo karakteriše se određenim ponovljanjem krivičnih dela koja su čvrsto povezana pre svega određenim odnosom učinioca prema delu, pa se zato smatra da postoji samo jedno kolektivno (skupno) krivično delo. Uobičajeno je da se razlikuje kolektivno krivično delo u vidu zanata, zanimanja i iz navike. Kolektivno krivično delo u vidu zanata postoji onda kada učinilac ponavljanjem određenog krivičnog dela nastoji da sebi obezbedi izvor prihoda, odnosno da tako ostvaruje imovinsku korist. Kolektivno krivično delo u vidu zanimanja podrazumeva samo spremnost učinioca da češće ponavlja određeno krivično delo, da se bavi njegovim vršenjem, pri čemu nema cilj da mu to bude izvor prihoda, ali od čega može imati neku imovinsku korist. Kolektivno krivično delo iz navike podrazumeva sklonost ka vršenju određenog krivičnog dela, odnosno slučaj kada je zbog ponavljanja vršenja krivičnog dela kod učinioca došlo do stvaranja navike da se ono vrši. Naše krivično zakonodavstvo predviđalo je samo krivično delo kockanja kao kolektivno krivično delo iz zanata. Posle dekriminalizacije ovog krivičnog dela, 2002.g., naše krivično zakonodavstvo više ne sadrži krivična dela u vidu zanata, a ne poznaje ni krivična dela iz navike. U pogledu krivičnih dela u vidu
50
zanimanja, naše ih krivično zakonodavstvo sadrži i to su ona dela u čijem zakonskom opisu se zahteva bavljenje određenom delatnošću (npr. krivično delo nadrilekarstva). Najveći praktični značaj od oblika prividnog realnog sticaja ima produženo krivično delo. Zakonodavac se odlučio da ovaj važan institut predvidi u KZ (čl. 61). Odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. U pogledu centralnog pitanja kako odrediti jedinstvenu kaznu za krivična dela u sticaju, zapažaju se u savremenim krivičnim zakonodavstvima uglavnom dva rešenja. Po jednom rešenju do jedinstvene kazne se dolazi tako što se prethodno utvrdi posebna kazna za svako pojedino delo u sticaju, pa se onda na osnovu tih pojedinačnih kazni dolazi do jedinstvene kazne. To rešenje podrazumeva primenu tri principa pomoću kojih se dolazi do jedinstvene kazne. Kod principa apsorpcije najteža kazna apsorbuje ostale kazne. Primenjuje se onda kada je za jedno delo u sticaju utvrđena kazna zatvora od trideset do četrdeset godina u kom slučaju ona apsorbuje druge kazne. Takođe se ovaj princip primenjuje i onda ako je za neko krivično delo u sticaju utvrđena kazna zatvora od dvadeset godina. Kod principa asperacije se najteža pojedinačna kazna povišava ali tako da ne dostigne zbir svih pojedinačnih kazni. Jedinstvena kazna je ograničena opštim maksimumom kazne zatvora. Ona ne sme preći opšti maksimum, tj. dvadeset godina zatvora. Princip kumulacije znači jednostavno sabiranje svih pojedinačnih kazni. Ovaj princip u našem zakonodavstvu primenjuje se onda kada je sud za krivična dela u sticaju utvrdio samo novčane kazne. Tada se izriče jedinstvena kazna koja odgovara zbiru pojedinačnih novčanih kazni, s tim da ona ne sme preći opšti maksimum novčane kazne. Po drugom rešenju jedinstvena kazna se odmerava bez prethodnog utvrđivanja posebnih kazni za pojedina krivična dela i pri tome se na razne načine određuju kazneni okviri unutar kojih se odmerava jedinstvena kazna. KZ prihvata prvo rešenje kada se radi o punoletnim učiniocima. Naime, ako je učinilac jednom ili sa više radnji učinio više krivičnih dela za koja mu se istovremeno sudi (idealni ili realni sticaj), sud će prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa će za sva ta dela izreći jedinstvenu kaznu primenom nekog od navedenih principa (čl. 60. st. 1). Produženo krivično delo Čl. 61 (1) Produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koja predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od sledećih okolnosti: istovetnosti oštećenog, istovrsnosti predmeta dela, korišćenja iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstva mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstvenog umišljaja učinioca. (2) Krivična dela upravljena protiv ličnosti mogu činiti produženo krivično delo samo ako su upravljena prema istom licu. (3) Ne mogu činiti produženo krivično delo ona dela koja po svojoj prirodi ne dopuštaju spajanje u jedno delo. (4) Ako produženo krivično delo obuhvata lakše i teže oblike istog dela, smatraće se da je produženim krivičnim delom učinjen najteži oblik od učinjenih dela. 51
(5) Ako produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca. (6) Krivično delo koje nije obuhvaćeno produženim krivičnim delom u pravnosnažnoj sudskoj presudi, već bude otkriveno naknadno, predstavlja posebno krivično delo, odnosno ulazi u sastav posebnog produženog krivičnog dela. Produženo krivično delo do donošenja KZ nije bilo regulisano odredbama našeg materijalnog krivičnog zakonodavstva, što je slučaj i sa mnogim stranim zakonodavstvima. Međutim, i u zemljama čije krivično zakonodavstvo predviđa produženo krivično delo i dalje postoje brojni problemi (npr. u Italiji). Osnovni problem koji se javlja kod produženog krivičnog dela jeste određivanje njegovog pojma, odnosno utvrđivanje uslova pod kojima više krivičnih dela preduzetih sa više radnji treba pravno objediniti i smatrati ih jednim krivičnim delom. Koji su to uslovi pod kojima postoji takva povezanost pojedinačno učinjenih krivičnih dela koji opravdavaju njegovo povezivanje u jednu celinu? Ili, drugim rečima, kada to nije pravedno, niti celishodno uzeti da postoji više krivičnih dela, ako je sa više radnji ostvareno više krivičnih dela? Tako, kada učinilac više puta u toku proleća uđe u nezaključanu kuću oštećene i pri tome oduzme razne stvari koje su se u kući nalazile, čini samo jedno produženo krivično delo krađe. Takođe postoji samo jedno produženo, a ne četiri krivična dela teške krađe u slučaju kada je učinilac u toku jedne noći u istoj zgradi obio podrumske prostorije četiri vlasnika i iz njih oduzeo razne stvari. Prema objektivnoj teoriji, koja je do sada kod nas predstavljala vladajuće shvatanje, za postojanje produženog krivičnog dela najčešće se uzima da su neophodna tri uslova: 1) istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela; 2) vremenski kontinuitet 3) istovetnost oštećenog. Treći uslov je bio sporan i u teoriji i u našoj sudskoj praksi, pa su neki umesto njega zahtevali da sve radnje obuhvaćene produženim krivičnim delom predstavljaju jednu jedinstvenu kontinuiranu delatnost koja čini jednu prirodnu celinu. Da li je reč o takvoj celini utvrđuje se na osnovu nekih dodatnih povezujućih elemenata (npr. korišćenje iste prilike, vršenje na istom mestu, povezivanje svih dela jedinstvenim umišljajem i dr.). U stvari, moglo bi se prihvatiti da istovetnost oštećenog može u nekim slučajevima izostati, ali bi onda drugi povezujući elementi morali više da dođu do izražaja. I zaključci sa Savetovanja iz 1965. (koje je Vrhovni sud Srbije pravnim svhatanjem Krivičnog odeljenja od 13. novembra 1991. godine potvrdio, odnosno zauzeo stav da nema potrebe za redefinisanjem pojma produženog krivičnog dela), ne zahtevaju istovetnost oštećenog kao obavezan uslov, već da je delo dobilo vid jedinstvene celine sa stanovišta običnog, životnog i logičnog rezonovanja. Prema zaključcima sa Savetovanja u Vrhovnom sudu Jugoslavije iz 1965. godine, za postojanje produženog krivičnog dela zahtevaju se sledeći uslovi: 1) da je isto lice izvršilo dve ili više istovrsnih vremenski odvojenih radnji, od kojih svaka pojedinačno sadrži sva zakonska obeležja istog krivičnog dela, odnosno njegovog privilegovanog ili kvalifikovanog oblika; 2) da postoji određeni vremenski kontinuitet između pojedinih krivičnopravnih radnji; 3) da sve inkriminisane radnje sa stanovišta običnog, životnog i logičnog posmatranja i 52
rezonovanja predstavljaju takvu kontinuiranu delatnost koja čini jednu prirodnu celinu; 4) da primena konstrukcije produženog krivičnog dela u konkretnom slučaju nije u suprotnosti sa zahtevima kriminalne politike koji su došli do izražaja u pozitivnim krivičnopravnim propisima. Ovo bi bili obavezni ili stalni uslovi ili elementi produženog krivičnog dela, dok je za postojanje uslova pod 3) koji je u stvari centralni, ali istovremeno i najsporniji uslov, potrebno da bude ostvaren jedan ili više tzv. varijabilnih ili alternativnih elemenata (iskorišćavanje iste prilike, jedinstvo prostora, istovetnost oštećenog, jedinstveni umišljaj i dr.). Postojanje jedinstvenog umišljaja se zahteva samo u jednoj situaciji kada se on javlja kao obavezan (čl. 61. st. 5), kao i onda kada se javlja kao jedna od najmanje dve okolnosti na osnovu kojih se dolazi do ocene da delo predstavlja celinu (čl. 61. st. 1). Prema zakonskom rešenju produženo krivično delo čini više istih ili istovrsnih krivičnih dela učinjenih u vremenskoj povezanosti od strane istog učinioca koja predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od pet okolnosti koje zakon navodi. To su: istovetnost oštećenog, istovrsnost predmeta dela, korišćenje iste situacije ili istog trajnog odnosa, jedinstvo mesta ili prostora izvršenja dela ili jedinstveni umišljaj (čl. 61. st. 1). To znači da se za postojanje produženog krivičnog dela kumulativno zahteva ostvarenje tri uslova, s tim što je za postojanje trećeg uslova neophodno da budu ostvarene najmanje dve od pet navedenih okolnosti. Tri obavezna uslova, kao što se vidi, jesu: istovetnost ili istovrsnost krivičnih dela; 2) vremenska povezanost, i 3) da učinjena dela predstavljaju celinu zbog postojanja najmanje dve od navedenih pet okolnosti. Treći uslov, tj. da učinjena dela predstavljaju celinu jeste najkompleksniji uslov jer je neophodno ceniti postojanje pet okolnosti, od kojih najmanje dve moraju biti ostvarene da bi taj uslov postojao. Istovetnost oštećenog je i u našoj dosadašnjoj sudskoj praksi imao veliki značaj kod utvrđivanja postojanja produženog krivičnog dela, i kao što je rečeno, čak je od jednog dela prakse i teorije bio proglašen obaveznim uslovom. Pojam oštećenog bi mogao biti donekle sporan. On bi se mogao shvatiti u smislu pasivnog subjekta, ali i u smislu pojma oštećenog kako se on određuje u krivičnom procesnom pravu. Ispravnije je i preciznije prihvatiti pojam oštećenog u smislu krivično procesnog prava (što odgovara širem pojmu pasivnog subjekta u krivičnom pravu). Naravno, pod ovim pojmom se podrazumeva i pravno lice. Jedinstveni umišljaj mora postojati u situaciji kada produženo krivično delo dobija težu kvalifikaciju u odnosu na pojedina dela koja su njime obuhvaćena (čl. 61. st. 5). Zakonskom odredbom je rešena i sutacija koja je bila sporna u praksi kada se neko krivično delo naknadno otkrije posle donošenja pravnosnažne presude, a moglo je biti obuhvaćeno produženim krivičnim delom koje je bilo predmet te presude. Ono će biti smatrano zasebnim krivičnim delom, odnosno zasebnim produženim krivičnim delom ako se radi o više dela koja ispunjavaju uslove za produženo krivično delo (čl. 61. st. 6). Odmeravanje kazne osuđenom licu (1)
Čl. 62 Ako se osuđenom licu sudi za krivično delo učinjeno pre nego što je započelo izdržavanje kazne po ranijoj osudi ili za krivično delo učinjeno za vreme izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora, sud će 53
(2)
(3)
izreći jedinstvenu kaznu za sva krivična dela primenom odredaba čl. 60. ovog zakonika, uzimajući ranije izrečenu kaznu kao već utvrđenu. Kazna ili deo kazne koju je osuđeni izdržao uračunaće se u izrečenu kaznu zatvora. Za krivično delo učinjeno u toku izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora sud će učiniocu izreći kaznu, nezavisno od ranije izrečene kazne, ako se primenom odredaba čl. 60. ovog zakonika, s obzirom na težinu krivičnog dela i neizdržani deo ranije izrečene kazne, ne bi mogla ostvariti svha kažnjavanja. Osuđeni koji za vreme izdržavanja kazne zatvora učini krivično delo za koje zakon propisuje novčanu kaznu ili kaznu zatvora do jedne godine, kazniće se disciplinski.
Sud će izreći jedinstvenu kaznu za sva krivična dela primenom odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. Iako se u tim slučajevima ne radi o sticaju krivičnih dela, već pre o povratu (osim u situaciji kada se kasnije saznalo da je osuđeno lice već ranije, pre nego što je doneta sudska odluka, učinilo krivično delo), zakon iz razloga celishodnosti izjednačava sa sticajem krivičnih dela. U slučaju kada osuđeno lice već izdržava kaznu po ranijoj osudi predviđena su dva izuzetka od ovog pravila. Prvi izuzetak (čl. 62. st. 2) omogućava izricanje kazne nezavisno od ranije izrečene kazne, tj. isključuje se primena odredaba za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju, pod uslovom da se ne bi mogla ostvariti svrha kažnjavanja s obzirom na težinu krivičnog dela i neizdržani deo ranije izrečene kazne. To će biti slučaj kada učinilac koji je osuđen za neko teže krivično delo pri kraju izdržavanja kazne ponovo izvrši neko teže krivično delo. Drugi izuzetak od pravila da se primenjuju odredbe za odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju predviđen je ukoliko osuđeni za vreme izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora učini krivično delo koje je zaprećeno kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom kaznom. U tom slučaju osuđeni će biti disciplinski kažnjen (čl. 62. st. 3). Naime, kada osuđeni u toku izdržavanja kazne zatvora ili maloletničkog zatvora učini neko lako krivično delo, dovoljno je i celishodnije je primenjivati disciplinske sankcije. Iako je sa aspekta celishodnosti ovaj izuzetak opravdan, teško je naći teorijsko objašnjenje za takvo rešenje koje isključuje mogućnost primene krivične sankcije, jer krivično delo postoji, tj. ova odredba ne predstavlja osnov isključenja protivpravnosti. Uračunavanje pritvora u ranije kazne Čl. 63 (1) Vreme provedeno u pritvoru, kao i svako drugo lišenje slobode u vezi sa krivičnim delo uračunavaju se u izrečenu kaznu zatvora, novčanu kaznu i kaznu rada u javnom interesu. (2) Ako je krivični postupak vođen za više krivičnih dela u sticaju, a pritvor nije određen za svako od njih, vreme provedeno u pritvoru uračunava se u izrečenu kaznu zatovra, novčanu kaznu i kaznu rada u javnom interesu za krivično delo za koje je okrivljeni osuđen.
54
(3) Zatvor ili novčana kazna koju je osuđeni izdržao, odnosno platio za prekršaj ili privredni prestup, kao i kazna ili disciplinska mera lišenja slobode koju je izdržao zbog povrede vojne discipline uračunava se u kaznu izrečenu za krivično delo čija obeležja obuhvataju i obeležja prekršaja, privrednog prestupa, odnosno povrede vojne discipline. (4) Pri svakom uračunavanju izjednačava se dan pritvora, dan lišenja slobode, dan zatvora, osam časova rada u javnom interesu i hiljadu dinara novčane kazne. Obavezno je uračunavanje i svakog drugog lišenja slobode ukoliko je ono u vezi sa krivičnim delom. Reč je o slučajevima lišenja slobode koja nemaju karakter pritvora (npr. lišenje slobode od strane organa unutrašnjih poslova radi sprovođenja istražnom sudiji, ili lišenje slobode bez donošenja odgovarajuće odluke o pritvoru, vreme koje je okrivljeni proveo u psihijatrijskoj ustanovi radi veštačenja i dr.). Ne samo u ovom slučaju, nego i inače nije predviđeno da se uračunavanje vrši i u odnosu na kaznu oduzimanja vozačke dozvole. Mere upozorenja Uslovna osuda i sudska opomena čine posebnu vrstu krivičnih sankcija, koje se uobičajeno nazivaju merama upozorenja, odnosno admonitivnim sankcijama. Svrha uslovne osude i sudske opomene jeste ostvarivanje principa da je kazna, a naročito kazna lišenja slobode, krajnje sredstvo (ultima ratio), odnosno da ne treba primenjivati strože sankcije sve dok se opšta svrha krivičnih sankcija može postići blažom vrstom sankcije. Ovo se naročito odnosi na lakša krivična dela gde je i dalje vladajuće shvatanje da treba izbegavati kratkotrajne kazne lišenja slobode. Dok je uslovna osuda realna pretnja konkretno utvrđenom kaznom koja se pod određenim uslovima može realizovati, sudska opomena se svodi na golu opomenu koja definitivno ostaje samo opomena. Uslovna osuda i sudska opomena Svrha uslovne osude i sudske opomene Čl. 64 (1) Mere upozorenja su: uslovna osuda i sudska opomena. (2) U okviru opšte svrhe krivičnih sankcija (čl. 4. st. 2), svrha uslovne osude i sudske opomene je da se prema učiniocu lakšeg krivičnog dela ne primeni kazna kad se može očekivati da će upozorenje uz pretnju kazne (uslovna osuda) ili samo upozorenje (sudska opomena) dovoljno uticati na učinioca da više ne vrši krivična dela. Elementi koji određuju svrhu i suštinu uslovne osude i sudske opomene u užem smislu su: 1) izbegavanje primene kazne; 2) uticaj na učinioca da više ne vrši krivična dela; 3) uslovna osuda je upozorenje uz pretnju kazne.
55
Elementi kojima se u članu 64. određuje svrha uslovne osude i sudske opomene, koji su istovremeno i uslovi za njihovu primenu, jesu: 1) uslovna osuda i sudska opomena se mogu izreći samo za lakše krivično delo; 2) cilj uslovne osude jeste da se izbegne primena kazne i 3) da se radi o učiniocu kod koga se može očekivati da će uslovna osuda, odnosno sudska opomena dovoljno uticati da ubuduće ne vrši krivična dela. Dakle, radi se o učiniocu od koga se, s obzirom na njegovu ličnost, ranije ponašanje i okolnosti dela, to realno može očekivati.
Uslovna osuda Čl. 65 (1) Uslovnom osudom sud učinocu krivičnog dela utvrđuje kaznu i istovremeno određuje da se ona neće izvršiti, ako osuđeni za vreme koje odredi sud, a koje ne može biti kraće od jedne niti duže od pet godina (vreme proveravanja) ne učini novo krivično delo. (2) Sud može u uslovnoj osudi odrediti da će se kazna izvršiti i ako osuđeni u određenom roku ne vrati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, ne naknadi štetu koju je prouzrokovao krivičnim delom ili ne ispuni druge obaveze predviđene u krivičnopravnim odredbama. Rok za ispunjenje tih obaveza utrđuje sud u okviru određenog vremena proveravanja. (3) Mere bezbednosti, izrečene uz uslovnu osudu, izvršavaju se. Bitni elementi uslovne osude kao samostalne krivične sankcije u KZ jesu utvrđena kazna i vreme proveravanja. Uslovnom osudom se kazna „uvrđuje“ ne sa ciljem izvršenja već predstavlja pretnju koja se pod određenim uslovima može ostvariti. Uslovi za izricanje uslovne osude Čl. 66 (1) Uslovna osuda se može izreći kada je učiniocu utvrđena kazna zatvora u trajanju do dve godine. (2) Za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna ne može se izreći uslovna osuda. (3) Uslovna osuda se ne može izreći ako nije proteklo više od pet godina od pravnosnažnosti osude kojom je učiniocu izrečena kazna zatvora za umišljajno krivično delo. (4) Pri odlučivanju da li će izreći uslovnu osudu sud će, vodeći računa o svrsi uslovne osude, posebno uzeti u obzir ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo ponašanje posle izvršenog krivičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno. (5) Ako je učiniocu određena i kazna zatvora i novčana kazna, uslovna osuda može se izreći samo za kaznu zatvora. Opozivanje uslovne osude zbog novog krivičnog dela Čl. 67 56
(1) Sud će opozvati uslovnu osudu, ako osuđeni u vreme proveravanja učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora od dve godine ili u družem trajanju. (2) Ako osuđeni u vreme proveravanja učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora manja od dve godine ili novčana kazna, sud će, pošto oceni sve okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca, posebno srodnost učinjenih krivičnih dela, njihov značaj i pobude iz kojih su učinjena, odlučiti da li će opozvati uslovnu osudu. Pri tome sud je vezan zabranom izricanja uslovne osude, ako učiniocu za krivična dela utvrđena u uslovnoj osudi i za nova krivična dela treba izreći kaznu preko dve godine zatvora (čl. 66. stav 1). (3) Ako opozove uslovnu osudu, sud će primenom odredaba čl. 60. ovog zakonika, izreći jedinstvenu kaznu zatvora i za ranije učinjeno i za novo krivično delo, uzimajući kaznu iz opozvane uslovne osude kao utvrđenu. (4) Ako ne opozove uslovnu osudu, sud može za novo učinjeno krivično delo izreći uslovnu osudu ili kaznu. Osuđenom, kome za novo krivično delo bude izrečen zatvor, vreme provedeno na izdržavanju ove kazne ne računa se u vreme proveravanja utvrđeno uslovnom osudom za ranije delo. (5) Ako sud nađe da i za novo krivično delo treba izreći uslovnu osudu, primenom odredaba čl. 60. ovog zakonika, utvrdiće jeidnstvenu kaznu i za ranije učinjeno i za novo krivično delo i odrediće novo vreme proveravanja koje ne može biti kraće od jedne ni duže od pet godina, računajući od dana pravnosnažnosti nove presude. Ukoliko osuđeni u toku novog vremena proveravanja ponovo učini krivično delo, sud će opozvati uslovnu osudu i izreći kaznu zatvora, primenom odredbe stava 3. ovog člana. Opozivanje uslovne osude zbog ranije učinjenog krivičnog dela Čl. 68 (1) Sud će opozvati uslovnu osudu, ako posle njenog izricanja utvrdi da je osuđeni izvršio krivično delo pre nego što je uslovno osuđen i ako oceni da ne bilo osnova za izricanje uslovne osude da se znalo za to delo. U tom slučaju primeniće odredbu čl. 67. st. 3. ovog zakonika. (2) Ako sud ne opozove uslovnu osudu, primeniće odredbu čl. 67. st. 4. ovog zakonika. Opozivanje uslovne osude zbog neispunjenja određenih obaveza Čl. 69 Ako je uslovno osuđenom određeno ispunjenje neke obaveze iz čl. 65. st. 2. ovog zakonika, a on ne ispuni tu obavezu u roku određenom u presudi, sud može, u okviru vremena proveravanja, produžiti rok za ispunjenje obaveze ili može opozvati uslovnu osudu i izreći kaznu koja je utvrđena u uslovnoj osudi. Ako utvrdi da osuđeni, iz opravdanih razloga, ne može da ispuni postavljenu obavezu, sud će ga osloboditi od ispunjenja te obaveze ili je zameniti odgovarajućom obavezom predviđenom zakonom. Rokovi za opozivanje uslovne osude Čl. 70 57
(1) Uslovna osuda može se opozvati u toku vremena proveravanja. Ako osuđeni u tom vremenu učini krivično delo koje povlači opozivanje uslovne osude, a to je presudom utvrđeno tek posle isteka vremena proveravanja, uslovna osuda može se opozvati najkasnije u roku od jedne godine od dana kada je proteklo vreme proveravanja. (2) Ako osuđeni u određenom roku ne ispuni neku obavezu iz čl. 65. st. 2. ovog zakonika, sud može, najdocnije u roku od jedne godine od dana kad je proteko vreme proveravanja, odrediti da se izvrši utvrđena kazna u uslovnoj osudi. (3) Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom Čl. 71 (1) Sud može odrediti da se učinilac kome je izrečena uslovna osuda stavi pod zaštitni nadzor za određeno vreme u toku vremena proveravanja. (2) Zaštitni nadzor obuhvata zakonom predviđene mere pomoći, staranja, nadzora i zaštite. (3) Ako u toku trajanja zaštitnog nadzora sud utvrdi da je ispunjena svrha ove mere, može zaštitni nadzor ukinuti pre isteka određenog vremena. (4) Ako osuđeni kome je izrečen zaštitni nadzor ne ispunjava obaveze koje mu je sud odredio, sud ga može opomenuti ili može ranije obaveze zameniti drugim ili produžiti trajanje zaštitnog nadzora u okviru vremena proveravanja ili opozvati uslovnu osudu. Iako do sada nije skoro uopšte bila primenjivana, zakonodavac se ipak odlučio da je zadrži u registru sankcija. Reč je o sankciji koja se pokazala veoma uspešnom u drugim zemljama naročito u odnosu na određene kategorije učinilaca. Zato je potrebno konačno obezbediti uslove za izvršenje zaštitnog nadzora.
(1)
(2)
Uslovi za određivanje zaštitnog nadzora Čl. 72. Kad izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti da se učinilac stavi pod zaštitni nadzor, ako se, s obzirom na njegovu ličnost, raniji život, držanje posle izvršenog krivičnog dela, a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela i okolnosti izvršenja dela, može očekivati da će se zaštitnim nadzorom potpunije ostvariti svrha uslovne osude. Zaštitni nadzor određuje sud u presudi kojom izriče uslovnu osudu i određuje mere zaštitnog nadzora, njihovo trajanje i način njihovog ispunjenja.
Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom se izriče pod istim uslovima kao i obična uslovna osuda. Cilj je da se bez primene kazne izvrši uticaj na učinioca da ne vrši krivična dela. To znači da je zaštitni nadzor prema rešenju u KZ samo jedna dopunska mera (iako važna) uz uslovnu osudu koja toliko ne proširuje njeno polje primene i na one slučajeve gde je pre njegovog uvođenja trebalo izricati zatvor, koliko smanjuje rizik kod određene kategorije uslovno osuđenih gde je on povećan da će ponovo izvršiti krivično delo. Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom izreći će se u onim slučajevima gde postoji 58
određena sumnja u učinioca i njegove sposobnosti da se uzdrži od vršenja krivičnih dela kao bi se prepustio sam sebi, kao kod obične uslovne osude. Sadržina zaštitnog nadzora Čl. 73. Zaštitni nadzor može obuhvatiti jednu ili više sledećih obaveza: 1) javljanje organu nadležnom za izvršenje zaštitnog nadzora u rokovima koje taj organ odredi; 2) osposobljavanje učinioca za određeno zanimanje; 3) prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima učinioca; 4) ispunjavanje obaveza izdržavanja porodice, čuvanja i vaspitanja dece i drugih porodičnih obaveza; 5) uzdržavanje od posećivanja određenih mesta, lokala ili priredbi, ako to može biti prilika ili podsticaj za ponovno vršenje krivičnih dela; 6) blagovremeno obaveštavanje o promeni mesta boravka, adrese ili radnog mesta; 7) uzdržavanje od upotrebe droge ili alkoholnih pića; 8) lečenje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi; 9) posećivanje određenih profesionalnih i drugih savetovališta ili ustanova i postupanje po njihovim uputstvima; 10)otklanjanje ili ublažavanje štete pričinjene krivičnim delom, a naročito izmirenje sa žrtvom učinjenog krivičnog dela. Zaštitni nadzor je mera koju sačinjavaju zaštita osuđenog i nadzor nad njim. Novi ZIKS predviđa nadležnost Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde koja će imati posebne službenike (poverenike) za izvršenje uslovne osude sa zaštitnim nadzorom (čl. 186-191. ZIKS). Izbor mera zaštitnog nadzora Čl. 74. Pri izboru obaveza iz čl. 73. ovog zakonika i određivanja njihovog trajanja, sud će naročito uzeti u obzir godine života učinioca, njegovo zdravstveno stanje, sklonosti i navike, pobude iz kojih je izvršio krivično delo, držanje posle izvršenog krivičnog dela, raniji život, lične i porodične prilike, uslove za ispunjenje naloženih obaveza, kao i druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca, a od značaja su za izbor mera zaštitnog nadzora i njihovo trajanje. Trajanje zaštitnog nadzora Čl. 75. (1) Vreme trajanja mera zaštinog nadzora određuje se u okviru roka proveravanja utvrđenog u uslovnoj osudi. (2) Zaštitni nadzor prestaje opozivanjem uslovne osude. (3) U toku trajanja zaštitnog nadzora sud može, s obzirom na ostvarene rezultate, pojedine obaveze ukinuti ili zameniti drugim. (4) Ako u toku trajanja zaštitnog nadzora sud utvrdi da je ispunjena svrha ove mere, može zaštitni nadzor ukinuti pre isteka određenog vremena.
59
Posledice neispunjavanja obaveze zaštitnog nadzora Čl. 76. Ako osuđeni kome je izrečen zaštitni nadzor ne ispunjava obaveze koje mu je sud odredio, sud ga može opomenuti ili može ranije obaveze zameniti drugim ili produžiti trajanje zaštitnog nadzora u okviru vremena proveravanja ili opozvati uslovnu osudu. Sudska opomena Čl. 77. (1) Sudska opomena može se izreći za krivična dela za koja je propisan zatvor do jedne godine ili novčana kazna, a učinjena su pod takvim olakšavajućim okolnostima koje ih čine naročito lakim. (2) Za određena krivična dela i pod uslovima predviđenim zakonom sudska opomena može se izreći i kad je propisan zatvor do tri godine. (3) Sudsku opomenu sud može izreći za više krivičnih dela učinjenih u sticaju, ako za svako od tih dela postoje uslovi iz st. 1. i 2. ovog člana. (4) Pri odlučivanju da li će izreći sudsku opomenu sud će, vodeći računa o svrsi sudske opomene, posebno uzeti u obzir ličnost učinioca, njegov raniji život, njegovo ponašanje posle izvršenog krivičnog dela, a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, stepen krivice i druge okolnosti pod kojima je delo učinjeno. (5) Sudska opomena ne može se izreći vojnim licima za krivična dela protiv Vojske SCG. Sudska opomena je najblaža sankcija za punoletne učinioce i ne dovodi do ograničenja prava i sloboda učinioca. Namenjena je, kao oblik reagovanja, najlakšim oblicima kriminaliteta. Sudska opomena je sankcija sa naglašenim socijalno-preventivnim dejstvom, pre svega, okrenuta primarnim delinkventima, učiniocima lakših krivičnih dela. Za izricanje sudske opomene potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova: 1) da se radi o krivičnom delu za koje je propisan zatvor do jedne godine ili novčana kazna i 2) da je krivično delo učinjeno pod takvim olakšavajućim okolnostima koje ga u konkretnom slučaju čine naročito lakim. U odnosu na prvi uslov predviđen je i izuzetak: pod uslovima određenim kod nekih krivičnih dela kod kojih je to izričito propisano, sudska opomena se može izreći i onda kada je propisan zatvor do tri godine. Sudska opomena se ne može primenjivati u odnosu na dve kategorije lica. Ona se ne može izreći maloletnom licu jer u okviru vaspitnih mera upozorenja i usmeravanja postoji sudski ukor koji je po svojoj sadržini i svrsi istovetan sa sudskom opomenom (čl. 14. ZOMUKD). Sudska opomena se ne može izreći ni vojnim licima za krivična dela protiv Vojske SCG. Njima se za vojna krivična dela, ukoliko je propisana kazna zatvora do tri godine, i inače umesto krivične sankcije može izreći disciplinska kazna ako je delo dobilo naročito lak vid i ako to zahtevaju interesi službe (čl. 429). Sudska opomena, pre svega zato što predstavlja najblažu sankciju, izriče se rešenjem (čl. 447. st. 1. ZKP).
60
Uz sudsku opomenu se može izreći većina mera bezbednosti koje predviđa KZ (čl. 80. st. 4). Sudska opomena ne povlači pravne posledice osude (čl. 94. st. 2). Briše se iz kaznene evidencije nastupanjem zakonske rehabilitacije ako osuđeni u roku od jedne godine od pravnosnažnosti sudske odluke ne učini novo krivično delo (čl. 98. st. 2).
Mere bezbednosti Svrha mera bezbednosti Čl. 78. U okviru svrhe krivičnih sankcija (čl. 4. st. 2), svrha mera bezbednosti je da se otklone stanja ili uslovi koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće ne vrši krivična dela. Mere bezbednosti su krivične sankcije predviđene da budu reakcija na individualnu društvenu opasnost određenog učinioca (osim mere bezbednosti oduzimanja predmeta kojoj je cilj otklanjanje opasnosti od neke stvari). Opasnost učinioca se shvata kao opasnost za okolinu, opasnost da se vrše nova krivična dela. Izbor, vrsta i trajanje mera bezbednosti određuje se, pre svega, na osnovu procene opasnosti učinioca. Krivično delo ni približno nema onaj značaj koji ima kod primene kazne. Ipak, težina i priroda učinjenog krivičnog dela su značajan indikator za utvrđivanje te opasnosti, a i kod mera bezbednosti se mora na određeni način voditi računa i o principu srazmernosti. Pod pojmom „stanja“ podrazumevaju se psihička stanja učinioca. Za izricanje mere bezbednosti traži se postojanje uzročne veze između njegovog psihičkog stanja i učinjenog krivičnog dela, kao i da takva stanja mogu voditi ponovnom vršenju krivičnog dela. Pojam „uslovi“ se uobičajeno tumači kao povezanost ličnosti učinioca i njegove sredine i prilika. Za primenu mera bezbednosti se traži postojanje stanja ili uslova na osnovu kojih se sa visokim stepenom verovatnoće može zaključiti da će učinilac ponovo vršiti krivična dela, kao i da se merom bezbednosti mogu otkloniti ta stanja i uslovi. Vrste mera bezbednosti Čl. 79 (1) Učiniocu krivičnog dela mogu se izreći ove mere bezbednosti: 1) obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi; 2) obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi; 3) obavezno lečenje narkomana; 4) obavezno lečenje alkoholičara; 5) zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti; 6) zabrana upravljanja motornim vozilom; 7) oduzimanje predmeta; 8) proterivanje stranca iz zemlje; 9) javno objavljivanje presude.
61
(2) Pod uslovima predviđenim ovim zakonikom određene mere bezbednosti mogu se izreći i neuračunljivom licu koje učinilo protivpravno delo u zakonu predviđeno kao krivično delo (čl. 80. st. 2).
(1) (2)
(3) (4)
(5) (6)
Izricanje mera bezbednosti Čl. 80 Sud može učiniocu krivičnog dela izreći jednu ili više mera bezbednsti kad postoje uslovi za njihovo izricanje predviđeni ovim zakonikom. Obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi i obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi neuračunljivom učiniocu izriču se samostalno. Uz ove mere mogu se izreći zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom i oduzimanje predmeta. Mere iz st. 2. ovog člana mogu se izreći učiniocu krivičnog dela čija je uračunljivost bitno smanjena, ako mu je izrečena kazna ili uslovna osuda. Obavezno lečenje narkomana, obavezno lečenje alkoholičara, zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom, oduzimanje predmeta i javno objavljivanje presude mogu se izreći ako je učiniocu izrečena kazna, uslovna osuda, sudska opomena ili je učinilac oslobođen od kazne. Proterivanje stranca iz zemlje moće se izreći ako je učiniocu izrečena kazna ili uslovna osuda. Za krivična dela u sticaju mera bezbednosti će se izreći ako je utvrđena za jedno od krivičnih dela u sticaju.
Navedene mere se mogu klasifikovati po različitim kriterijumima. Uobičajene su podele na mere bezbednosti medicinskog karaktera i ostale mere bezbednosti, na mere bezbednosti ličnog i stvarnog karaktera, kao i na mere bezbednosti sa i bez lišenja slobode. Moguće ih je podeliti na obavezne i fakultativne, kao i na one koje se izriču samostalno ili uz neku drugu krivičnu sankciju. Predviđene mere bezbednosti su po svojoj sadržini i prirodi heterogene. Trajanje mera bezbednosti posebno je određeno kod svake pojedine mere bezbednosti. Jedina mera bezbednosti čije je trajanje neodređeno i neograničeno jeste obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi. Postoji mogućnost da lice koje je upućeno u zdravstvenu ustanovu u njoj ostane doživotno. Obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi Čl. 81 (1) Učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti sud će izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ako, s obzirom na učinjeno krivično delo i stanje duševne poremećenosti, utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini teže krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti potrebno njegovo lečenje u takvoj ustanovi.
62
(2) Ako su ispunjeni uslovi iz st. 1. ovog člana, sud će izreći obavezno lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi učiniocu koji je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo. (3) Meru iz st. 1. i 2. ovog člana sud će obustaviti kad utvrdi da je prestala potreba za lečenjem i čuvanjem učinioca u zdravstvenoj ustanovi. (4) Mera iz st. 1. ovog člana izrečena uz kaznu zatvora može trajati i duže od izrečene kazne. (5) Učiniocu koji je krivično delo izvršio u stanju bitno smanjene uračunljivosti i koji je osuđen na kaznu zatvora, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunava se u vreme trajanja izrečene kazne. Ako je vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi kraće od trajanja izrečene kazne, sud će, po prestanku mere bezbednosti, odrediti da se osuđeni uputi na izdržavanje ostatka kazne ili da se pusti na uslovni otpust. Pri odlučivanju o puštanju na uslovni otpust sud će, pored uslova iz čl. 46. ovog zakonika, naročito uzeti u obzir uspeh lečenja osuđenog, njegovo zdravstveno stanje, vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi i ostatak kazne koju osuđeni nije izdržao. Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi može se primeniti prema učiniocu koji je krivično delo učinio u stanju bitno smanjene uračunljivosti, ili učiniocu koji je stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo. Naše ranije krivično zakonodavstvo je i onda kada je delo učinjeno od strane neuračunljivog učinioca koristilo termin krivično delo, što je neprihvatljivo. Kod neuračunljivosti nema krivice, nuručunljivo lice ne može učiniti krivično delo, već samo protivpravno delo koje odgovara zakonskom opisu nekog krivičnog dela. Ta formulacija je adekvatnija. Ova mera se može primeniti na dve kategorije učinilaca: neuračunljive i bitno smanjeno uračunljive učinioce. Ona se ne može primeniti prema licima koja kasnije, u toku krivičnog postupka, duševno obole i tako postanu procesno nesposobna (što je moguće u nekim stranim zakonodavstvima). Za primenu ove mere moraju biti ispunjena dva uslova: postojanje ozbiljne opasnosti da će učinilac učiniti teže krivično delo, kao i da je za otklanjanje te opasnosti potrebno njegovo lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi (čl. 81. st. 1). Uvrđivanje da je učinilac opasan za okolinu zasniva se na prognozi budućeg ponašanja učinioca u smislu verovatnoće da će ponavljati teža krivična dela usled nekog od psihičkih stanja koja su vodila neuračunljivosti, odnosno bitno smanjenoj uračunljivosti. Od stava teorije i buduće sudske prakse zavisi šta će se smatrati težim krivičnim delom. Kao kriterijum bi se mogla koristiti ista ona zaprećena kazna koja je uslov za kažnjavanje pokušaja krivičnog dela (pet godina ili teža kazna). Dok se u odnosu na neuračunljive učinioce ova mera izriče kao samostalna sankcija, bitno smanjenom uračunljivim učiniocima se izriče uz kaznu i izvršava se pre kazne (vikarijski sistem).
63
(1)
(2)
(3)
(4)
(5) (6)
Obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi Čl. 82. Učiniocu koji je u stanju neuračunljivosti učinio protivpravno delo određeno u zakonu kao krivično delo, sud će izreći obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, ako utvrdi da postoji ozbiljna opasnost da učinilac učini protivpravno delo koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo i da je radi otklanjanja ove opasnosti dovoljno njegovo lečenje na slobodi. Mera iz st. 1. ovog člana može se izreći i neuračunljivom učiniocu prema kojem je određeno obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi kad sud, na osnovu rezulatata lečenja, utvrdi da više nije potrebno njegovo čuvanje i lečenje u takvoj ustanovi, nego samo njegovo lečenje na slobodi. Pod uslovima iz st. 1. ovog člana sud može izreći obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi i učiniocu čija je uračunljivost bitno smanjena, ako mu je izrečena uslovna osuda ili je na osnovu čl. 81. st. 5. ovog zakonika pušten na uslovni otpust. Obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi može se povremeno sprovoditi i u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, ako je to potrebno radi uspešnijeg lečenja, s tim da povremeno lečenje u ustanovi ne može neprekidno trajati duže od petnaest dana, niti ukupno duže od dva meseca. Obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi traje dok postoji potreba lečenja, ali ne duže od tri godine. Ako se u slučaju iz st. 1. do 3. ovog člana učinilac ne podvrgne lečenju na slobodi ili ga samovoljno napusti ili i pored lečenja nastupi opasnost da ponovo učini protivpravno delo predviđeno u zakonu kao krivično delo, tako da je potrebno njegovo lečenje i čuvanje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, sud može izreći obavezno psihijatrijsko lečenje i čuvanje u takvoj ustanovi.
Mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi izriče se samostalno neuračunljivom učiniocu. U dva slučaja se može izreći i bitno smanjeno uračunljivom licu: uz uslovnu osudu, a u drugom slučaju kada je bitno smanjeno uračunljiv učinilac posle obustave izvršavanja mere iz čl. 81. pušten na uslovni otpust. Reč je o neuračunljivom ili bitno smanjeno uračunljivom učiniocu koji je opasan, ali je za otklanjanje te opasnosti dovoljno njegovo lečenje na slobodi. U savremenoj psihijatriji prisutna su shvatanja da se u nekim slučajevima bolji uspeh u lečenju može postići bez hospitalizacije, u normalnim životnim uslovim. Ova mera može trajati najduže tri godine.
(1)
Obavezno lečenje narkomana Čl. 83. Učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od opojnih droga i kod kojeg postoji ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti i dalje da vrši krivična dela, sud će izreći obavezno lečenje. 64
(2) (3) (4) (5) (6)
(1) (2) (3) (4) (5)
Mera iz st. 1. ovog člana izvršava se u zavodu za izvršenje kazne ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi i traje dok postoji potreba za lečenjem, ali ne duže od tri godine. Kad je mera iz st. 1. ovog člana izrečena uz kaznu zatvora ona može trajati duže od vremena izrečene kazne, ali njeno ukupno trajanje ne može biti duže od tri godine. Vreme provedeno u ustanovi za lečenje uračunava se u kaznu zatvora. Kad je mera iz st. 1. ovog člana izečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne izvršava se na slobodi i ne može trajati duže od tri godine. Ako se učinilac, bez opravdanih razloga, ne podvrgne lečenju na slobodi ili lečenje samovoljno napusti, sud će odrediti da se mera prinudno izvrši u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi. Obavezno lečenje alkoholičara Čl. 84. Učiniocu koji je učnio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe alkohola i kod kojeg postoji ozbiljna opasnost da će usled ove zavisnosti i dalje da vrši krivična dela, sud će izreći obavezno lečenje. Mera iz st. 1. ovog člana izvršava se u zavodu za izvršenje kazne ili u odgovarajućoj zdravstvenoj ili drugoj specijalizovanoj ustanovi i traje dok postoji potreba za lečenjem ali ne duže od izrečene kazne zatvora. Vreme provedeno u ustanovi za lečenje alkoholičara uračunava se u kaznu zatvora. Kad je mera iz st. 1. ovog člana izrečena uz novčanu kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu ili oslobođenje od kazne izvršava se na slobodi i ne može trajati duže od dve godine. Ako se učinilac, bez opravdanih razloga, ne podvrgne lečenju na slobodi ili lečenje samovoljno napusti, sud će odrediti da se mera prinudno izvrši u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi ili drugoj specijalizovanoj ustanovi.
Zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti Čl. 85 (1) Sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti vršenje određenog poziva, određene delatnosti ili svih ili nekih dužnosti vezanih za raspolaganje, korišćenje, upravljanje ili rukovanje tuđom imovinom ili za čuvanje te imovine, ako se opravdano može smatrati da bi njegovo dalje vršenje takve delatnosti bilo opasno. (2) Sud određuje trajanje mere iz st. 1. ovog člana, koje ne može biti kraće od jedne niti duže od deset godina, računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti ne uračunava u vreme trajanja ove mere. (3) Ako izrekne uslovnu osudu, sud može odrediti da će se ta osuda opozvati, ako učinilac prekrši zabranu vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti.
65
Zabrana upravljanja motornim vozilom Čl. 86 (1) Učiniocu krivičnog dela kojim se ugrožava javni saobraćaj sud može izreći zabranu upravljanja motornim vozilom. (2) Pri izricanju mere iz st. 1. ovog člana sud određuje na koje se vrste i kategorije vozila zabrana odnosi. (3) Meru iz st. 1. ovog člana sud može izreći, ako nađe da težina učinjenog dela, okolnosti pod kojima je delo učinjeno ili ranije kršenje saobraćajnih propisa od strane učinioca pokazuju da je opasno da on upravlja motornim vozilom određene vrste ili kategorije. (4) Sud određuje trajanje mere iz st. 1. ovog člana, koje ne može biti kraće od tri meseca niti duže od pet godina, računajući od dana pravosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u ustanovi u kojoj se izvršava mera bezbednosti ili vaspitna mera ne uračunava u vreme trajanja ove mere. (5) Ako je mera iz st. 1. ovog člana izrečena licu koje ima stranu dozvolu za upravljanje motornim vozilom, zabrana se odnosi na upravljanje motornim vozilom na teritoriji Srbije. (6) Ako izrekne uslovnu osdudu, sud može odrediti da će se ta osuda opozvati, ako učinilac prekrši zabranu upravljanja motornim vozilom. (7) Zakonom se može odrediti obavezna zabrana upravljanja motornim vozilom. Mera bezbednosti zabrana upravljanja motornim vozilom predviđena je za učinioce krivičnih dela ugrožavanja javnog saobraćaja. Kao osnov za primenu ove mere bezbednosti ne dolaze u obzir sva krivična dela iz glave XXVI (Krivična dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja), već samo ona kod kojih se upravljanjem motornim vozilom ugrožava javni saobraćaj. Ona se može izreći ako težina učinjenog dela, okolnosti pod kojima je delo izvršeno, ili ranije kršenje saobraćajnih propisa od strane učinioca, pokazuje da je opasno da on i dalje upravlja motornim vozilom određene vrste ili kategorije. Pomilovanjem se može ukinuti ili odrediti kraće trajanje ove mere bezbednosti (čl. 110. st. 2). Sud u okviru propisanog raspona (tri meseca do pet godina) određuje trajanje ove mere. Njeno trajanje se može naknadno, ako su protekle tri godine, na osnovu sudske odluke, skratiti (čl. 90).
(1) (2)
Oduzimanje predmeta Čl. 87. Predmeti koji su upotrebljeni ili su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela ili koji su nastali izvršenjem krivičnog dela mogu se oduzeti, ako su svojina učinioca. Predmeti iz st. 1. ovog člana mogu se oduzeti i kad nisu svojina učinioca, ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili kada i dalje postoji opasnost da će biti upotrebljeni za izvršenje krivičnog dela, ali time se ne dira u pravo trećih lica na naknadu štete od učinioca.
66
(3)
Zakonom se može odrediti obavezno oduzimanje predmeta, a može se odrediti i njihovo obavezno uništavanje. Zakonom se mogu odrediti i uslovi za oduzimanje određenih predmeta u pojedinim slučajevima.
Za razliku od ostalih mera bezbednosti koje su sve lične prirode, mera bezbednosti oduzimanja predmeta je jedina mera bezbednosti u našem sistemu krivičnih sankcija stvarnog karaktera. Kao sporedna kazna, ona je odavno poznata u krivičnim zakonodavstvima. Pretvaranjem u meru bezbednosti, ona je jednim svojim delom ipak zadržala i karakter kazne. Proterivanje stranca iz zemlje Čl. 88. (1) Sud može stranca koji je učinio krivično delo proterati sa teritorije Srbije za vreme od jedne do deset godina. (2) Pri oceni da li će izreći ovu meru iz st. 1. ovog člana sud će uzeti u obzir prirodu i težinu učinjenog krivičnog dela, pobude zbog kojih je krivično delo učinjeno, način izvršenja krivičnog dela i druge okolnosti koje ukazuju na nepoželjnost daljeg boravka stranca u Srbiji. (3) Vreme trajanja proterivanja računa se od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere. (4) Mera iz st. 1. ovog člana ne može se izreći učiniocu koji uživa zaštitu u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima. U nekim slučajevima ova mera predstavlja zlo koje se nanosi učiniocu krivičnog dela, iako joj to nije cilj. Npr. ova mera bezbednosti ima sasvim drugu težinu za stranca koji živi u Srbiji gde ima porodicu i gde radi ili studira, u odnosu na stranca koji je u tranzitu. Sporno je da li se ova mera bezbednosti može izreći strancu koji je dobio azil. Polazeći od smisla i cilja instituta azila, prihvatljivije bi bilo tumačenje koje isključuje tu mogućnost za vreme dok stranac uživa pravo azila. Pomilovanjem se može ukinuti ili odrediti kraće trajanje ove mere bezbednosti (čl. 110. st. 2. KZ). Javno objavljivanje presude Čl. 89 (1) Pri osudi za krivično delo učinjeno putem sredstava javnog informisanja, ili krivično delo koje je prouzrokovalo opasnost za život ili zdravlje ljudi a objavljivanje presude bi doprinelo da se otkloni ili umanji ta opasnost, sud može odlučiti da se o trošku osuđenog istim putem ili na drugi odgovarajući način objavi sudska presuda u celini ili u izvodu. (2) Zakonom se može odrediti obavezno objavljivanje presude. U tom slučaju sud će odlučiti putem kojeg sredstva javnog informisanja će se presuda objaviti i da li će se objaviti u celini ili u izvodu. (3) Javno objavljivanje presude može se izvršiti najkasnije u roku od trideset dana od dana pravnosnažnosti presude.
67
Javno objavljivanje presude KZ uvodi kao novu meru bezbednosti. U našem ranije krivičnom zakonodavstvu to je bila mera (ali ne i sankcija) koju je sud mogao da naloži samo kod krivičnog dela klevete ako je ono učinjeno putem sredstava javnog informisanja, i kao takva nije imala neki veći značaj. Sankcija sličnog sadržaja je predviđena čl. 30. Zakona o privrednim prestupima kao zaštitna mera koja se za učinjeni privredni prestup može izreći kako pravnom, tako i odgovornom licu. Uvođenje ove mere bezbednosti ima svoje kriminalno-političko opravdanje, naročito u slučajevima kada je njen cilj otklanjanje opasnosti po život ili zdravlje ljudi. Presuda se objavljuje o trošku učinioca krivičnog dela. Ova mera bezbednosti se izriče uz osudu na kaznu, uslovnu osudu, sudsku opomenu, ili uz osobođenje od kazne.
(1) (2)
Prestanak mere bezbednosti na osnovu sudske odluke Čl. 90. Sud može odlučiti da prestanu mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti i zabrane upravljanja motornim vozilom, ako su protekle tri godine od dana njihovog primenjivanja. Pri oceni da li će odrediti prestanak mere bezbednosti iz st. 1. ovog člana sud će uzeti u obzir ponašanje osuđenog posle osude, da li je naknadio štetu prouzrokovanu krivičnim delom, da li je vratio imovinsku korist stečenu izvršenjem krivičnog dela i druge okolnosti koje ukazuju na opravdanost prestanka tih mera.
Kao i ranije krivično zakonodavstvo, ali sada u okviru glave koja obuhvata odredbe o merama bezbednosti, KZ predviđa mogućnost da dve mere bezbednosti prestanu i pre vremena na koje su izrečene. Osnovni uslov jeste protek određenog vremena, tj. tri godine od dana njihovog primenjivanja. Sporno je od kada se računa taj rok. Postoji mišljenje da on počinje da teče od dana pravnosnažnosti presude kojom je izrečena mera bezbednosti. Međutim, do primene mera bezbednosti u smislu njenog izvršavanja ne dolazi danom pravnosnažnosti presude, već posle preduzimanja potrebnih radnji od strane organa nadležnog za izvršenje u skladu sa relevantim odredbama ZIKS (čl. 206210). Postupak za prestanak mere bezbednosti pokreće se na molbu osuđenog koja se podnosi sudu koji je sudio u prvom stepenu. Oduzimanje imovinske koristi Osnov oduzimanja inovinske koristi Čl. 91. (1) Niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom. (2) Korist iz st. 1. ovog člana oduzeće se, pod uslovima predviđenim ovim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela. S obzirom na to da se radi o meri koja ne predstavlja krivičnu sankciju već meru sui generis, ona je regulisana u posebnoj glavi KZ. Ona je do stupanja na snagu KZ SFRJ 1977.g. bila mera bezbednosti, dakle krivična sankcija.
68
Reč je o specifičnoj krivičnopravnoj meri koja je istovremeno i imovinskopravnog karaktera i koja za cilj ima uspostavljanje pređašnjeg stanja, stanja pre nego što je krivično delo učinjeno. Oduzimanje imovinske koristi krivičnim delom je obavezno. Uslovi i način oduzimanja imovinske koristi Čl. 92. (1) Od učinioca će se oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće učinilac će se obavezati da plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi. (2) Imovinska korist pribavljena krivičnim delom oduzeće se i od lica na koja je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti. (3) Ako je krivičnim delom pribavljena imovinska korist za drugog ta korist će se oduzeti. Ispravan je stav da učiniocu treba oduzeti novčanu vrednost tog predmeta koju je on imao u vreme izvršenja krivičnog dela. To mora biti realna, a ne nominalna vrednost, izražena u novčanom iznosu revalorizovanom za stopu inflacije. I sudska praksa stoji na tom stanovištu. Ukoliko bi utvrđivanje imovinske vrednosti izazvalo nesrazmerne teškoće ili bi dovelo do znatnog odugovlačenja postupka, sud je ovlašćen da tu visinu utvrdi po slobodnoj oceni (čl. 515 ZKP).
(1) (2)
(3)
(4)
Zaštita oštećenog Čl. 93. Ako je u krivičnom postupku usvojen imovinskopravni zahtev oštećenog, sud će izreći oduzimanje imovinske koristi samo ukoliko ona prelazi dosuđeni imovinskopravni zahtev oštećenog u tom iznosu. Oštećeni koji je u krivičnom postupku u pogledu svakog imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu može tražiti da se namiri iz oduzete imovinske koristi, ako pokrene parnicu u roku od šest meseci od dana pravnosnažnosti odluke kojom je upućen na parnicu. Oštećeni koji u krivičnom postupku nije podneo imovinskopravni zahtev može zahtevati namirenje iz oduzete imovinske koristi, ako je radi utvrđivanja svog zahteva pokrenuo parnicu u roku od tri meseca od dana saznanja za presudu kojom je izrečeno oduzimanje imovinske koristi, a najdalje u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti odluke o oduzimanju imovinske koristi. U slučajevima iz st. 2. i 3. ovog člana oštećeni mora u roku od tri meseca od dana pravnosnažnosti odluke kojom je usvojen njegov imovinskopravni zahtev zatražiti namirenje iz oduzete imovinske koristi.
Ukoliko postoji lice koje je neposredno oštećeno krivičnim delom, njegovi interesi imaju prednost u odnosu na meru oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom. Mera
69
oduzimanja imovinske koristi u odnosu na zahtev oštećenog je supsidijarnog karaktera. To znači da taj zahtev uvek ima prednost. Pravne posledice osude Nastupanje pravnih posledica osude Čl. 94 (1) Osude za određena krivična dela ili na određene kazne mogu imati za pravnu posledicu prestanak, odnosno gubitak određenih prava ili zabranu sticanja određenih prava. (2) Pravne posledice osude ne mogu nastupiti kad je za krivično delo učiniocu izrečena novčana kazna, uslovna osuda, ako ne bude opozvana, sudska opomena ili kad je učinilac oslobođen od kazne. (3) Pravne posledice osude mogu se predvideti samo zakonom i nastupaju po sili zakona kojim su predviđene. Pravne posledice osude nastupaju automatski po sili zakona (ex lege) kod osude za određena krivična dela ili na određene kazne. Pravna posledica može nastupiti samo ako je izrečena kazna zatvora. Vrste pravnih posledica osude Čl. 95. (1) Pravne posledice osude koje se odnose na prestanak ili gubitaka određenih prava su: 1) prestanak vršenja javnih funkcija; 2) prestanak radnog odnosa ili prestanak vršenja određenog poziva ili zanimanja; 3) gubitak određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnog organa ili organa lokalne samouprave. (2) Pravne posledice osude koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava su: 1) zabrana sticanja određenih javnih funkcija; 2) zabrana sticanja određenog zvanja, poziva ili zanimanja ili unapređenja u službi; 3) zabrana sticanja čina vojnog starešine; 4) zabrana dobijanja određenih dozvola ili odobrenja koja se daju odlukom državnih organa ili organa lokalne samouprave. Zakonom o radu („Sl. glasnik RS“, br. 32/05) propisano je da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, tj. po sili zakona, u slučaju da mora biti odsutan sa rada duže od šest meseci zbog izdržavanja kazne zatvora, ili zbog toga što mu je izrečena mera bezbednosti ili vaspitna mera u trajanju dužem od šest meseci. Radni odnos prestaje danom stupanja na izdržavanje kazne, odnosno danom početka primenjivanja mere bezbednosti ili vaspitne mere (čl. 176. Zakona o radu). Početak i tranjanje pravnih posledica osude Čl. 96. 70
(1) (2)
(3) (4) (5)
Pravne posledice osude nastupaju danom pravnosnažnosti presude. U slučaju da posle pravnosnažnosti presude, na osnovu koje su nastupile pravne posledice osude, ta presuda bude izmenjena po vanrednom pravnom leku, nastupanje ili dalje trajanje pravnih posledica osude usklađuje se sa novom odlukom. Pravne posledice osude koje se sastoje u zabrani sticanja određenih prava mogu se propisati u trajanju najduže do deset godina. Vreme provedeno na izdržavanju kazne ne uračunava se u vreme trajanja pravne posledice osude. Rehabilitacijom prestaju pravne posledice osude predviđene u čl. 95. st. 2. ovog zakonika.
Rehabilitacija, prestanak pravnih posledica osude i davanje podataka iz kaznene evidenicije Rehabilitacija je ne samo nagrada osuđenom licu za dobro vladanje posle izdržane kazne, već i doprinos i podstrek da ubuduće ne vrši krivična dela putem njegove reintegracije u društvo, tj. ona ima i specijalno preventivno dejstvo. Prema načinu kako se do nje dolazi, razlikuju se zakonska rehabilitacija koja nastupa automatski po sili zakona pošto budu ispunjeni određeni uslovi koje propisuje zakon (pre svega protek određenog roka) i sudska rehabilitacija o kojoj odlučuje sud. Opravdanje rehabilitacije nije samo postizanje resocijalizacije i reintegracije osuđenog lica. Imajući u vidu savremene tendencije kriminalne politike i krivičnog prava, nepravedno je da neko celog svog života, i posle izdržane kazne, trpi negativne posledice svoje osuđivanosti.
(1) (2) (3)
Opšti pojam rehabilitacije Čl. 97 Rehabilitacijom se briše osuda i prestaju sve njene pravne posledice, a osuđeni se smatra neosuđivanim. Rehabilitacija nastaje ili na osnovu samog zakona (zakonska rehabilitacija) ili po molbi osuđenog lica na osnovu sudske odluke (sudska rehabilitacija). Rehabilitacijom se ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi.
Potpuna rehabilitacija znači prestanak svih negativnih pravnih dejstava koja nastupaju zbog krivične osude, posle izdržane glavne kazne, kao i brisanje, odnosno gašenje same osude. Rehabilitacija treba uvek da obuhvati dve stvari: uspostavljanje svih prava osuđenog i stvarno brisanje osude. Zakonska rehabilitacija Čl. 98 (1) Zakonska rehabilitacija se daje samo licima koja pre osude na koju se odnosi rehabilitacija nisu bila osuđivana ili koja su se po zakonu smatrala neosuđivanim. 71
(2) Zakonska rehabilitacija nastaje, ako: 1) lice koje je oglašeno krivim, a oslobođeno od kazne ili kojem je izrečena sudska opomena, u roku od godinu dana od pravnosnažnosti presude, odnosno rešenja ne učini novo krivično delo; 2) lice kojem je izrečena uslovna osuda, u vreme proveravanja i u roku od godinu dana po isteku roka proveravanja, ne učini novo krivično delo; 3) lice koje je osuđeno na novčanu kaznu, kaznu rada u javnom interesu, oduzimanja vozačke dozvole ili kaznu zatvora do šest meseci, u roku od tri godine od dana kad je ta kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ne učini novo krivično delo; 4) lice koje je osuđeno na kaznu zatvora preko šest meseci do jedne godine, u roku od pet godina od dana kad je ta kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ne učini novo krivično delo; 5) lice koje je osuđeno na kaznu zatvora preko jedne do tri godine, u roku od deset godina od dana kad je ta kazna izvršena, zastarela ili oproštena, ne učini novo krivično delo. (3) Zakonska rehabilitacija ne nastaje ako sporedna kazna još nije izvršena ili ako još traju mere bezbednosti. Sudska rehabilitacija Čl. 99 (1) Sudska rehabilitacija može se dati licu koje je osuđeno na kaznu zatvora preko tri do pet godina, ako u roku od deset godina od dana kad je ta kazna izdržana, zastarela ili oproštena ne učini novo krivično delo. (2) U slučaju iz st. 1. ovog člana sud će dati rehabilitaciju ako nađe da je osuđeno lice svojim vladanjem zaslužilo rehabilitaciju i ako je, prema svojim mogućnostima, naknadilo štetu prouzrokovanu krivičnim delom, pri čemu je sud dužan da uzme u obzir i sve druge okolnosti od značaja za davanje rehabilitacije, a posebno prirodu i značaj dela. (3) Sudska rehabilitacija ne može se dati ako sporedna kazna još nije izvršena ili ako još traju mere bezbednosti. Sudska rehabilitacija lica koje je više puta osuđivano Čl. 100. Licu koje je više puta osuđivano sud može dati rehabilitaciju samo ako su ispunjeni uslovi iz čl. 98. i 99. ovog zakonika u pogledu svakog krivičnog dela za koje je osuđeno. Pri oceni da li će u ovakvom slučaju dati rehabilitaciju sud će uzeti u obzir okolnosti iz čl. 99. st. 2. ovog zakonika. Prestanak pravnih posledica osude Čl. 101. (1) Kad proteknu tri godine od dana izdržane, zastarele ili oproštene kazne, sud može odlučiti da prestane pravna posledica osude koja se odnosi na zabranu sticanja određenog prava, ukoliko već nije prestala usled rehabilitacije.
72
(2) Pri odlučivanju o prestanku pravne posledice osude sud će uzeti u obzir ponašanje osuđenog posle osude, da li je naknadio štetu prouzrokovanu krivičnim delom i vratio imovinsku korist stečenu izvršenjem krivičnog dela, kao i druge okolnosti koje ukazuju na opravdanost prestanka pravne posledice osude.
(1)
(2)
(3)
(4) (5)
Sadržaj i davanje podataka iz kaznene evidencije Čl. 102. Kaznena evidencija sadrži lične podatke o učiniocu krivičnog dela, o krivičnom delu za koje je osuđen, podatke o kazni, uslovnoj osudi, sudskoj opomeni, oslobođenju od kazne i oproštenoj kazni, kao i podatke o pravnim posledicama osude. U kaznenu evidenciju se unose i kasnije izmene podataka sadržanih u kaznenoj evidenciji, podaci o izdržavanju kazne, kao i poništenje evidencije o pogrešnoj osudi. Podaci iz kaznene evidencije mogu se dati sudu, javnom tužiocu organu unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim postupkom koji se vodi protiv lica koje je ranije bilo osuđeno, organu za izvršenje krivičnih sankcija i organu koji učestvuje u postupku davanja amnestije, pomilovanja, rehabilitacije ili odlučivanja o prestanku pravnih posledica osude, kao i organima starateljstva, kad je to potrebno za vršenje poslova iz njihove nadležnosti. Podaci iz kaznene evidencije mogu se, na obrazložen zahtev dati i državnom organu, preduzeću, drugoj organizaciji i preduzetniku, ako još traju pravne posledice osude ili mere bezbednosti i ako za to postoji opravdani interes zasnovan na zakonu. Niko nema prava da traži od građanina da podnosi dokaz o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti. Građanima se, na njihov zahtev, mogu davati podaci o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti samo ako su im potrebni radi ostvarivanja njihovih prava.
Podaci o brisanoj osudi nikome se ne mogu saopštavati, tj. osuda se stvarno briše iz kaznene evidencije. Mogu se davati samo podaci o osudi u vezi sa kojom nije nastupila rehabilitacija. Odredba koja govori o tome da niko nema pravo da od građana traži da podnose dokaze o svojoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (čl. 102. st. 4) ima određeni značaj i u pogledu rehabilitacije. KZ predviđa za jednu određenu situaciju tj. kada se radi o ostvarivanju prava u inostranstvu, mogućnost davanja građanima, na njihov zahtev, podataka o njihovoj osuđivanosti ili neosuđivanosti (čl. 102. st. 5).
73
Zastarelost Zastarelost je zakonski osnov za gašenje krivičnih sankcija usled proteka određenog vremena, što za posledicu ima gubitak prava države ili na krivično gonjenje ili na izvršenje izrečene krivične sankcije. Ona nastupa protekom izvesnog vremena od izvršenja krivičnog dela, ili od pravnosnažnosti presude kojom je izrečena krivična sankcija. Razlozi za postojanje instituta zastarelosti su, pre svega, kriminalno-političke prirode. Naime, njeno opravdanje je u propustu države da preko svojih organa preduzme krivično gonjenje, ili pak da izvrši krivičnu sankciju. Nakon proteka određenog vremena čija dužina zavisi od težine izvršenog krivičnog dela, odnosno težine i prirode izrečene krivične sankcije, država na neki način gubi svoje pravo na kažnjavanje, ona se sama odriče tog prava jer se kažnjavanje sa aspekta legitimnosti posle proteka dužeg vremenskog perioda ozbiljno dovodi u pitanje. Dalje, i sama potreba za kažnjavanjem i ostvarivanjem svrhe kazne, pa i ostvarivanja zaštitne funkcije krivičnog prava, slabi protekom vremena. Kod krivičnog gonjenja postoji i dodatni razlog praktične prirode, a to je da protekom vremena postaje sve teže dokazivati učinjeno krivično delo. Naše krivično pravo poznaje dve vrste zastarelosti: zastarelost krivičnog gonjenja i zastarelost izvršenja krivičnih sankcija. Izuzetak je da krivično gonjenje i izvršenje kazne ne zastareva za krivična dela genocida i ratnih zločina (čl. 370. do 375), kao ni za krivična dela za koja po međunarodnim ugovorima zastarelost ne može da nastupi. Zastarelost krivičnog gonjenja Čl. 103. Ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne: 1) dvadeset pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći zatvor od trideset do četrdeset godina; 2) dvadeset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko petnaest godina; 3) petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina; 4) deset godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko pet godina; 5) pet godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko tri godine; 6) tri godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko jedne godine; 7) dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna. Kod produženog krivičnog dela, rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa se od preduzimanja radnje poslednjeg dela koje ulazi u sastav produženog krivičnog dela. Kod krivičnih dela nečinjenja rok zastarelosti krivičnog gonjenja počinje se računati od prestanka dužnosti na činjenje.
74
Kada se radi o krivičnim delima izvršenim u sticaju, rok zastarelosti krivičnog gonjenja računa se posebno za svako pojedino krivično delo.
(1) (2) (3) (4) (5) (6)
Tok i prekid zastarelosti krivičnog gonjenja Čl. 104. Zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo izvršeno. Ukoliko posledica krivičnog dela nastupi kasnije, zastarelost krivičnog gonjenja počinje od dana kada je posledica nastupila. Zastarelost ne teče za vreme za koje se po zakonu gonjenje ne može otpočeti ili nastaviti. Zastarelost se prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi otkrivanja krivičnog dela ili radi otkrivanja i gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela. Zastarelost se prekida i kad učinilac u vreme dok teče rok zastarelosti učini isto tako teško ili teže krivično delo. Svakim prekidom zastarelost počinje ponovo da teče. Zastarelost krivičnog gonjenja nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost krivičnog gonjenja.
S obzirom na to da bi mogućnost obustave i prekida mogla praktično da dovede do toga da se institut zastarelosti ne primenjuje, predviđen je institut apsolutne zastarelosti. Apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa protekom dvostrukog roka predviđenog za relativnu zastarelost krivičnog gonjenja (čl. 104. st. 6). Zastarelost izvršenja kazne Čl. 105. Ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, izrečena kazna ne može se izvršiti kad protekne: 1) dvadeset pet godina od osude na zatvor od trideset do četrdeset godina; 2) dvadeset godina od osude na kaznu zatvora preko petnaest godina; 3) petnaest godina od osude na kaznu zatvora preko deset godina; 4) deset godina od osude na kaznu zatvora preko pet godina; 5) pet godina od osude na kaznu zatvora preko tri godine; 6) tri godine od osude na kaznu zatvora preko jedne godine; 7) dve godine od osude na kaznu zatvora do jedne godine, na novčanu kaznu, na kaznu rada u javnom interesu, ili na kaznu oduzimanja vozačke dozvole. Ovi rokovi se odnose i na jedinstvenu kaznu koja je izrečena za krivična dela učinjena u sticaju. U slučaju da je izrečena kazna smanjena amnestijom, pomilovanjem, ili vanrednim ublažavanjem kazne, rok se određuje prema toj novoj, smanjenoj kazni (čl. 107. st. 2). Zastarelost izvršenja sporedne kazne i mere bezbednosti Čl. 106.
75
(1) (2)
(3)
Zastarelost izvršenja novčane kazne i oduzimanja vozačke dozvole ako su izrečene kao sporedne kazne nastaje kad protekne dve godine od dana pravnosnažnosti presude kojom su te kazne izrečene. Zastarelost izvršenja mere bezbednosi obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi, obaveznog lečenja narkomana, obaveznog lečenja alkoholičara i oduzimanja predmeta nastaje kad protekne pet godina od dana pravnosnažnosti odluke kojom su te mere izrečene. Zastarelost izvršenja mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrane upraljanja motornim vozilom i proterivanja stranca iz zemlje nastaje kad protekne vreme za koje su te mere izrečene.
Pošto u pogledu izvršenja mere bezbednosti javnog objavljivanja presude postoji izričita odredba da se može izvršiti najkasnije u roku od trideset dana od dana pravnosnažnosti presude (čl. 89. st. 3), protekom tog roka ona se više ne može izvršiti.
(1) (2)
(3) (4) (5) (6) (7) (8)
Tok i prekid zastarelosti izvršenja kazne i mera bezbednosti Čl. 107. Zastarelost izvršenja kazne počinje od dana kad je presuda kojom je kazna izrečena postala pravnosnažna, a ako je uslovna osuda opozvana – od dana kad je odluka o opozivanju postala pravnosnažna. Ako je aktom amnestije ili pomilovanja ili odlukom suda po vanrednom pravnom leku izrečena kazna smanjena, vreme potrebno za nastupanje zastarelosti određuje se prema novčanoj kazni, ali se rok zastarelosti računa od ranije pravnosnažne presude. Zastarelost ne teče za vreme za koje se po zakonu izvršenje kazne ne može preduzeti. Zastarelost se prekida svakom radnjom nadležnog organa koja se preduzima radi izvršenja kazne. Svakim prekidom zastarevanje počinje ponovo da teče. Zastarelost izvršenja kazne nastaje u svakom slučaju kad protekne dvostruko vreme koje se po zakonu traži za zastarelost izvršenja kazne. U slučaju nastupanja zastarelosti iz st. 6. ovog člana započeto izvršenje kazne obustavlja se. Odredbe st. 2. do 5. ovog člana shodno se primenjuju i na zastarelost izvršenja mere bezbednosti.
Nezastarelost krivičnog gonjenja i izvršenja kazne Čl. 108. Krivično gonjenje i izvršenje kazne ne zastarevaju za krivična dela predviđena u čl. 370. do 375. ovog zakonika, kao ni za krivična dela za koja po ratifikovanim međunarodnim ugovorima zastarelost ne može da nastupi.
76
Amnestija i pomilovanje Amnestijom i pomilovanjem se nastoje postići ne samo kriminalno-politički, već i određeni politički ciljevi. Oni predstavljaju politički akt milosti koji se dodeljuje od strane najviših organa vlasti (parlamenta, odnosno šefa države). To ne znači da od amnestije i pomilovanja imaju koristi samo oni na koje se odnose. I oni koji o njima odlučuju imaju određeni politički interes. Ponekad se, naročito amnestijom, nastoje rešiti, ili bar ublažiti određeni društveni i politički problemi. U slučaju amnestije i pomilovanja gasi se pravo države na kaznu, odnosno drugu krivičnu sankciju. U prirodi je amnestije i pomilovanja da predstavljaju akte koji se izuzetno primenjuju. Amnestija Čl. 109. (1) Licima koja su obuhvaćena aktom amnestije daje se oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom, daje se rehabilitacija ili se ukidaju pojedine ili sve pravne posledice osude. (2) Amnestijom se mogu ukinuti sledeće mere bezbednosti: zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom i proterivanje stranca iz zemlje. Amnestija je akt zakonodavnog organa (čl. 73. st. 1. tač. 12. Ustava RS), kojim se u formi zakona poimenično neodređenom krugu lica daje oslobođenje od krivičnog gonjenja (abolicija), potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamena izrečene kazne blažom kaznom, rehabilitacija, ili ukidaju pravne posledice osude (čl. 109). To se čini zakonom. Pomilovanje (1)
(2)
Čl. 110. Pomilovanjem se poimenično određenom licu daje oslobođenje od krivičnog gonjenja ili potpuno ili delimično oslobođenje od izvršenja kazne, zamenjuje se izrečena kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom, daje se rehabilitacija, određuje kraće trajanje određene pravne posledice osude ili se ukidaju pojedine ili sve pravne posledice osude. Pomilovanjem se može ukinuti ili odrediti kraće trajanje mere bezbednosti zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, zabrana upravljanja motornim vozilom i proterivanje stranca iz zemlje.
Pomilovanje je institut kojim se menja dejstvo sudske odluke u pogledu izrečene krivične sankcije, ili pak sprečava donošenje te odluke u slučaju da do krivičnog gonjenja još nije došlo. Pomilovanje ima dejstvo samo u odnosu na poimenično određeno lice. Pomilovanjem se učinilac krivičnog dela može osloboditi od gonjenja (abolicija), potpuno ili delimično osloboditi od izvršenja kazne, zameniti izrečena kazna blažom kaznom ili 77
uslovnom osudom, dati rehabilitacija, ukinuti, odnosno odrediti kraće trajanje pojedine ili svih pravnih posledica osude i ukinuti, odnosno odrediti kraće trajanje mere bezbednosti. Pomilovanje je u isljučivoj nadležnosti predsednika Republike Srbije. Postupak za pomilovanje pokreće se na molbu osuđenog lica, ili po službenoj dužnosti od strane ministra pravde. Dejstvo amnestije i pomilovanja na prava trećih lica Čl. 111. Davanjem amnestije ili pomilovanja ne dira se u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi. Značenje izraza Značenje izraza u ovom zakoniku Čl. 112. (1) Pod teritorijom Srbije podrazumeva se suvozemna terotorija, vodene površine unutar njenih granica, kao i vazdušni prostor nad njima. (2) Pod krivičnim zakonodavstvom Srbije podrazumevaju se ovaj zakonik kao i sve krivičnopravne odredbe sadržane u drugim zakonima Srbije. (3) Službenim licem smatra se: 1) lice koje u državnom organu vrši službene dužnosti; 2) izabrano, imenovano ili postavljeno lice u državnom organu, organu lokalne samouprave ili lice koje stalno ili povremeno vrši službene dužnosti ili službene funkcije u tim organima; 3) lice u ustanovi, preduzeću ili drugom subjektu, kojem je povereno vršenje javnih funkcija, koje odlučuje o pravima, obavezama ili interesima fizičkih ili pravnih lica ili o javnom interesu; 4) službenim licem smatra se i lice kojem je faktički povereno vršenje pojedinih službenih dužnosti ili poslova; 5) vojno lice izuzev kad su u pitanju odredbe Glave trideset treće (Krivična dela protiv službene dužnosti) ovog zakonika. (4) Stranim službenim licem smatra se lice koje je član zakonodavnog, izvršnog ili sudskog organa strane države, javni funkcioner ili službenik međunarodne organizacije i njenih organa, sudija ili drugi funkcioner međunarodnog suda. (5) Odgovornim licem smatra se vlasnik preduzeća ili drugog subjekta privrednog poslovanja ili lice u preduzeću, ustanovi ili drugom subjektu kojem je, s obzirom na njegovu funkciju, uložena sredstva ili na osnovu ovlašćenja, poveren određeni krug poslova u upravljanju imovinom, proizvodnji ili drugoj delatnosti ili u vršenju nadzora nad njima ili mu je faktički povereno obavljanje pojedinih poslova. Odgovornim licem smatra se i službno lice kad su u pitanju krivična dela kod kojih je kao izvršilac označeno odgovorno lice, a u ovom zakoniku nisu predviđena u glavi o krivičnim delima protiv službene dužnosti, odnosno kao krivična dela službenog lica. 78
(6) Vojnim licem smatra se profesionalni vojnik (profesionalni oficir, profesionalni podoficir, oficir po ugovoru, podoficir po ugovoru i vojnik po ugovoru), vojnik na odsluženju vojnog roka, student vojne akademije, učenik vojne škole, lice iz rezervnog sastava dok se kao vojni obveznik nalazi na vojnoj dužnosti i civilno lice koje vrši određenu vojnu dužnost. (7) Kad je kao izvršilac određenih krivičnih dela označeno službeno lice, odgovorno lice ili vojno lice, lica navedena u st. 3, 5. i 6. ovog člana mogu biti izvršioci tih dela, ako iz obeležja pojedinog dela ili iz pojedinog propisa ne proizilazi da izvršilac može biti samo neko od tih lica. (8) Detetom se smatra lice koje nije navršilo četrnaest godina. (9) Maloletnikom se smatra lice koje je navršilo četrnaest godina, a nije navršilo osamnaest godina. (10) Maloletnim licem smatra se lice koje nije navršilo osamnaest godina. (11) Učiniocem se smatraju izvršilac, saizvršilac, podstrekač i pomagač. (12) Silom se smatra i primena hipnoze ili omamljujućih sredstava, s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili onesposobi za otpor. (13) Izborima se smatraju izbori za Narodnu skupštinu Republike Srbije, predsednika Republike Srbije, organe lokalne samouprave i drugi izbori koji se raspisuju i vrše na osnovu Ustava i zakona. (14) Referendumom se smatra izjašnjavanje građana na kojem se odlučuje o pitanjima za koja je to utvrđeno Ustavom ili zakonom. (15) Opojnim drogama smatraju se supstance i preparati koji su propisima zasnovanim na zakonu proglašeni za opojne droge. (16) Pokretnom stvari se smatra i svaka proizvedena ili sakupljena energija za davanje svetlosti, toplote ili kretanja, telefonski impuls, kao i računarski podatak i računarski program. (17) Računarskim podatkom se smatra predstavljena informacija, znanje, činjenica, koncept ili naredba koji se unosi, obrađuje ili pamti ili je unet, obrađen ili zapamćen u računaru ili računarskoj mreži. (18) Računarskom mrežom smatra se skup međusobno povezanih računara koji komuniciraju razmenjući podatke. (19) Računarskim programom smatra se uređeni skup naredbi koji služe za upravljanje radom računara, kao i za rešavanje određenog zadatka pomoću računara. (20) Računarski virus je računarski program ili neki drugi skup naredbi unet u računar ili računarsku mrežu koji je napravljen da sam sebe umnožava i deluje na druge programe ili podatke u računaru ili računarskoj mreži dodavanjem tog programa ili skupa naredbi jednom ili više računarskih programa ili podataka. (21) Subjektom privrednog poslovanja smatra se preduzeće, drugo pravno lice koje obavlja privrednu delatnost i preduzetnik. Pravno lice koje pored svoje osnovne delatnosti obavlja i privrednu 79
delatnost smatra se subjektom privrednog poslovanja samo kada vrši tu delatnost. (22) Organizovana grupa je grupa koju čini najmanje tri lica koja su se udružila radi vršenja krivičnih dela. (23) Novac je metalni i papirni novac ili novac izrađen od nekog drugog materijala koji je na osnovu zakona u opticaju u Srbiji ili u stranoj državi. (24) Znacima za vrednost smatraju se i strani znaci za vrednost. (25) Motornim vozilom smatra se svako saobraćajno sredstvo na motorni pogon u suvozemnom, vodenom i vazdušnom saobraćaju. (26) Ispravom se smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak. (27) Spis, pismo, pošiljka i dokument mogu biti i u elektronskom obliku. (28) Članom porodice smatraju se i bivši supružnici i njihova deca, kao i roditelji bivših supružnika. (29) Izraz „neće se kazniti“ znači da u tom slučaju nema krivičnog dela. (30) Kad je radnja krivičnog dela određena trajnim glagolom smatra se da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta. (31) Skraćenica „SCG“ označava dražvnu zajednicu Srbija i Crna Gora, a (32) (33) skraćenica „Srbija“ Republiku Srbiju.
80
