1. Pojam međunarodnog krivičnog prava Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja. Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje. Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih akata koja za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti: - u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična dela kao što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge... - u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata sudilo od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa. Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska konvencija iz 1949, dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije. Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da primenjuje međ.krivični sud. Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u nastajanju. 2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično pravo Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u zavisnosti od toga da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog prava.
Docsity.com
Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji međ.kr.pravo koje sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe, teoretičari međ.prava su već optimisti u tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja dostiglo je visoke standarde. Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju prepreku za ustanovljenje međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U teoriji je prisutno shvatanje koje međ.pravu odriče karakter prava. Govori se o pravu u nastajanju. Prepreka za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u oblasti međ.kriv.prava postoji realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o supernacionalnom međ.krivičnom pravu koje bi važilo za sve građane sveta, može se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država. Nastojanja da se suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću ustanovljavanja supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja imaju uporište u činjenici da neke zločine države ne kažnjavaju jer su i same umešane u to. Prihvatljivo rešenje je univerzalni međ.krivični sud i međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država. Ne može se negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao pozitivne grane prava. Međ.krivično pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava. Pojam međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o kome ima osnova da se govori naročito posle stupanja na snagu Statuta Međ.kriv.suda (1.jula 2002.). Međ.krivično pravo je po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi i ciljevima krivično pravo, pa zato u njemu moraju da važe ista osnovna načela kao i u krivičnom pravu. 3. Načelo zakonitosti Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena. Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom nulum crimen, nulum poena sine lege i znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.
Docsity.com
Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U osnovi garantivne funkcije nalazi se samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom društvu da niko neće biti samovoljno krivično gonjen. Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti bilo je priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se od pretpostavke da se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti inkorporisano u krivično pravo pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena je u slučajevima kada nacionalno pravo ne predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu. Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne ispunjava stroge krivičnopravne standarde koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno usvaja načelo zakoitosti, pa formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju nepreciznih odredaba predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca. Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta: 1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava 2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno 3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što većem stepenu budu određene i precizne 4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije. 4. Načelo legitimnosti Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani i nužni. To se može reći i za medj.krivično pravo. Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela zavisi od ubeđenja građana o tome da li su određene
Docsity.com
institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu. U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja se pitanje da li se može pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme koje se sa aspekta legitimnosti ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije reč o tome da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se prihvatiti u medj.krivičnom pravu kada se radi o ustanovljavanju krivičnih dela i krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre moraju biti predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija.
5. Načelo individualne subjektivne odgovornosti U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne i subjektivne odgovornosti koji, u stvari, proizlaze iz samog pojma i prirode krivice. Ovo načelo ima dva svoja dela: - jedan se odnosi na to da neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je kriv, ako postoji subjektivni odnos prema učinjenom delu – subjektivna odgovornost - drugi se odnosi na zabranu odgovornosti za postupke drugih lica, svako je odgovoran samo za svoje postupke, za ono što je učinio – individualna odgovornost. Razvoj odgovornosti u krivičnom pravu je tekao od kolektivne ka individualnoj. Načelo individualne subjektivne odgovornosti znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima ima određeni psihički odnos i zbog kojih mu se može uputiti društveno-etički prekor. U nekim slučajevima dolazi do izvesnih odstupanja od ovog načela. U medj. krivičnom pravu odstupanje od ovog načela predstavlja komandna odgovornost. Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela obuhvate samo ona ponašanja koja je moguće izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati. Kao krivična dela treba predvideti samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu odgovornost.
Docsity.com
6. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama Ovo načelo je specifično za medj. krivično pravo i nije poznato u internom krivičnom pravu. Ono polazi od koncepcije relativnog suvereniteta država i dobrovoljnog prenošenja nekih funkcija u oblasti krivičnog prava na medjunarodnu zajednicu. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama došlo je do izražaja prilikom osnivanja Medjunarodnog krivičnog suda. Medjutim, kako su taj sud prihvatile samo neke zemlje to ukazuje na relativnost ovog načela. Iako bi suzbijanje kriminaliteta trebalo da bude van političkih uticaja i bude shvaćeno kao zadatak koji je u interesu svih zemalja i ova oblast je pod političkim uticajem nekih zemalja što vodi izostajanju solidarnosti među državama. Upravo u političkoj sferi treba tražiti objašnjenje za činjenicu što je ovaj princip u stvarnosti još daleko od toga da se ostvaruje u potpunosti. Odnosi među državama političkog karaktera nužno se odražavaju i u oblasti međ.kriv.prava. Ozbiljna prepreka ostvarenju ovog načela je postojanje dva paralelna međunarodna pravna poretka: jedan koji važi za moćne i uticajne zemlje i drugi koji se primenjuje na male zemlje. 7. Načelo humanosti Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva aspekta: - prvi znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički orijentisana, odnosno da se krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra čoveka. Krivično pravo, ma koliko njegove sankcije u relativnom smislu bile humane, ne može biti humanistički orijentisano ukoliko nije usmereno na zaštitu čoveka i njegovih najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih dobara nije podređena tom cilju. Medj.kriv.pravo ima za cilj da zaštiti osnovna dobra celog čovečanstva. - drugi aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humanosti u krivičnom pravu, a to je da u odnosu na učinioca krivičnog dela, krivično pravo i krivične sankcije treba da budu, koliko je to moguće, humane. Isticanje ovog načela često ima ideološke motive da se krivično pravo i kazna prikažu humanijim nego što stvarno jesu. Ipak, realizacija ove ideje je ograničena karakterom krivičnog prava i krivičnih sankcija. Ona ima svoje granice koje leže u činjenici da su krivične sankcije, a posebno kazna, nužno nehumane i da sadrže određeno zlo i zato načelo humanosti u krivičnom pravu i u medj.kriv.pravu treba shvatiti kao težnju da se izbegne nepotrebna humanost.
Docsity.com
8. Načelo pravednosti i srazmernosti Krivično pravo obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za pojedinca i društvo, a to je zaštitna funkcija. Granice toj zaštiti postavlja upravo načelo pravednosti i srazmernosti. Kazna i druga krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Pri tome se mora voditi računa i o stepenu krivice koji predstavlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne. Nije prihvatljivo da se krivične sankcije propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti, da se po cenu kršenja tih načela, a time i kršenja sloboda i prava građana, ostvaruje što efikasnija zaštita. Načelo pravednosti i srazmernosti predstavlja i branu jednom gledanju na krivično pravo, koje je izvesno vreme bilo čak dominirajuće u određenim zemljama, a to je da društvo ima pravo da različitim oblicima tretmana menja ličnost učinioca krivičnog dela, a sa ciljem da više ne vrši krivična dela. To je ponekad podrazumevalo i drastične zahvate u duševni i telesni integritet učinioca koji uopšte nisu bili u srazmeri sa učinjenim krivičnim delom. Danas je načelo pravednosti i srazmernosti ponovo postalo jedno od osnovnih načela krivičnog prava. Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu, već i za njegovo stvaranje. U oblasti medj.kriv.prava zastupa se mišljenje da bez ostvarivanja načela pravednosti, nije moguće ni postići i održavati međunarodni mir. Neke pojave u medj.kriv.pravu stvaraju sumnju u pogledu ostvarenosti ovog načela. Osnivanje ad hoc tribunala samo za određene zločine i učinioce, nameće prigovor selektivne prirode koji predstavlja grubo kršenje ovog načela. 10. Razvoj međunarodnog krivičnog dela O začecima međ.krivičnog prava se može govoriti još u antičkom Rimu, a na neke njegove elemente nailazi se i u srednjovekovnom pravu. Pre Drgog svetskog rata međ.kr.pravo je bilo u nastajanju i sastojalo se iz dela međ.ugovornog običajnog prava koji se odnosi na piratstvo, ropstvo, regulisanje oružanih sukoba. Međunarodnopravni ugovori koji se zaključuju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka i običajnopravne norme odnosile su se na države i nisu obavezivale pojedince. Stav da pojedinca može biti subjekat međunarodnog prava nije bio
Docsity.com
prihvaćen u to vreme, a predstavljao je uslov za razvoj međunarodnog krivičnog prava. Prvi put je priznavanje pojedinca kao subjekta međunarodnog prava učinjeno u Versajskom mirovnom ugovoru 1919.g. i time se prvi put zauzima izričit stav o individualnoj krivičnoj odgovornosti zbog povrede normi međ.prava. Veliki značaj za razvoj međunarodnog krivičnog prava imalo je suđenje u Nirnbergu. Tome je prethodio sporazum u Londonu 1945.g. kojim je osnovan vojni tribunal i čiji je sastavni deo i Statut tog tribunala. Taj statut izvršio je veliki uticaj na dalji razvoj međ.krivičnog prava, a posebno njegove odredbe koje se odnose na tri grupe kr.dela. Kao krivična dela u nadležnosti Međ.vojnog tribunala predviđeni su: - zločini protiv mira - planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kog od tih dela - ratni zločini – povrede ratnih zakona i običaja. Takve povrede obuhvataju ubistvo, zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca, pljačkanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši i sela... - zločini protiv čovečnosti – ubistvo, istrebljenj, porobljavanje, deportacija i ostala nečovečna dela izvršena protiv bilo kojeg stanovništva pre ili za vreme trajanja rata ili proganjanje na ratsnoj, političkoj ili verskoj osnovi... Statut Međ.vojnog suda je dobio svoju potvrdu kroz tzv. Nirnberške principe. Do daljeg razvoja međ.kr.prava došlo je kroz usvajanje određenih međ. konvencija kojima su ustanovljena određena međ.kr.dela. Od međunarodnih akata kojima sse predviđaju elementi određenih krivičnih dela treba izdvojiti: 1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine 2. Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dva dopunska protokola 1977. godine 3. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. godine 4. Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine 5. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom uključujući diplomatske agente iz 1973. godine 6. Evropska konvencija o kažnjavanju terorizma iz 1977. godine 7. Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i njihovom uništavanju iz 1993. godine Određeni značaj u razvoju međunarodnog krivičnog prava imaju i rezolucije i deklaracije Generalne skupštine UN. Nesporan značaj za međunarodno krivično
Docsity.com
pravo imaju i rezolucije Saveta bezbednosti UN kojima su osnovani ad hok tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, iako rasprave o pravnoj prirodi i legalnosti ovih akata i dalje traju. 11. Vremensko važenje medjunarodnog krivičnog prava Zbog nepostojanja kodifikacije i preciznog regulisanja šta predstavlja međ.kriv.delo postavlja se pitanje, da li je moguće primeniti pravilo da važi onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i da li je moguće da se dozvoli primena kasnijeg zakona koji je blaži za učinioca. Često je teško odrediti koji je zakon važio u vreme izvršenja kriv.dela. To se posebno javlja ako bi se pošlo od toga da se i običajnim pravom mogu stvarati norme međ.krivičnog prava. Kada se radi o međunarodnim konvencijama kojima se ustanovljava obaveza države da predvide određena ponašanja kao krivična dela, prihvaćeno je da ona važe tek od momenta njihove ratifikacije. Tada se na ta krivična dela koja su uneta u interno zakonodavstvo primenjuju opšta pravila o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva. U Statutu Stalnog međ.kriv.suda učinjen je napredak povodom regulisanja ovog pitanja. Propisano je da je sud nadležan samo u odnosu na krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu Statuta, a to važi i za države koje naknadno pristupe Statutu. Takvo rešenje je posledica i pravila međ.ugovornog prava da se međ.ugovori ne mogu retroaktivno primenjivati. Nadležnost tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu je retroaktivno određena jer do njegovog osnivanja nije došlo ugovornim putem, već ih je osnovao Savet bezbednosti kao prinudnu meru. Nije dozvoljeno odstupiti od opšteg priznatog načela u svim savremenim krivičnopravnim sistemima da se krivičnopravna norma ne može retroaktivno primenjivati, osim ako je blaža za učinioca, posebno ako se odnosi na kriminalizaciju nekog ponašanja. 12. Teritorijalni princip važenja krivičnog zakonodavstva Teritorijalni princip je osnovni princip prostornog važenja krivičnog zakonodavstva. Ostali principi se primenjuju samo u slučajevima kada se ne može primeniti teritorijalni princip, odn. kada je krivično delo učinjeno u inostranstvu. U međ.kriv.pravu teritorijalni princip je nesporan, dok ostali principi imaju značaj samo kada se supsidijarno primenjuje nacionalno krivično pravo države koja bi inače imala nadležnost pod uslovima da to pravo nije u suprotnosti sa Rimskim statutom i međ.pravom.
Docsity.com
Prema teritorijalnom principu kriv.zakonodavstvo Srbije se primenjuje na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za svakog ko na njenoj teritoriji učini krivično delo. Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom registracije aviona, što znači da krivično zakonodavstvo Srbije važi i za svakog ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela i za svakog ko učini krivično delo u domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu ili u domaćem vojnom vazduhoplovu, bez obzira gde se vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela. Naše krivično zakonodavstvo u smislu primene teritorijalnog principa čine sve krivičnopravne odredbe sadržane u krivičnim zakonima i sporednom krivičnom zakonodavstvu. Naše krivično pravo predviđa mogućnost da se krivično gonjenje stranca koji je učinio krivično delo na teritoriji Srbije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi. U pogledu ustupanja krivičnog gonjenja stranoj državi stranca koji ima prebivalište u stranoj državi, a delo je učinio na našoj teritoriji, uslov je da je učinjeno krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora do 10 godina ili krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. Kada je delo učinjeno na našoj teritoriji, a u stranoj državi je pokrenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje u Srbiji preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Izuzetak od primene ovog principa predviđa međ.javno pravo, a odnosi se na lica koja uživaju diplomatski imunitet za koja važi njihovo nacionalno zakonodavstvo. Pod pojmom teritorije Srbije podrazumeva se suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica i vazdušni prostor nad njima. 13. Realni princip Primena realnog (zaštitnog) principa dovodi do toga da se krivično pravo jedne države primenjuje na sva krivična dela učinjena na štetu te države ili njenih građana. Razlikujuse dve vrste realnog principa: primarni i supsidijarni. 1. Primarni realni princip – Naše krivično zakonodavstvo važi za svakog ko u inostranstvu učini neko krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti RS (izuzimajući krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrepeljivosti), ili učini krivično delo falsifikovanja novca, ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac. To znači da je previđena primena realnog ili zaštitnog principa važenja krivičnog zakonodavstva. Reč je o tzv. primarnom realnom principu prema kome se naše
Docsity.com
krivično zakonodavstvo bez nekih dodatnih uslova primenjuje na svakog ko u inostranstvu izvrši neko od navedenih krivičnih dela. U svim slučajevima realni princip je primaran i obligatoran, tj. važi princip apsolutne primene našeg prava. Naše krivično pravo biće primenjeno i onda kada je učinilac u inostranstvu osuđen i kaznu izdržao. Strano krivično pravo u ovim slučajevima nema nikakav značaj, a strana sudska presuda ima značaja samo utoliko što će kazna koja je izdržana u inostranstvu uračunati u kaznu koju izrekne domaći sud. 2. Supsidijarni realni princip - Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji krivično delo i kad nisu u pitanju krivična dela navedena u članu 7. KZ. Važi i za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja je potrebno da se stranac zatekne na teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran. U oba slučaja primenjuje se realni princip koji je supsidijarni (uslovnog) karaktera, jer se primenjuje samo ako su ispunjeni uslovi iz čl.10 KZ. Za razliku od primarnog realnog principa, ovde nema potrebe za primenom našeg prava ako je došlo do primene stranog krivičnog prava. 14. Personalni princip Naše krivično zakonodavstvo važi i za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini neko krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. KZ, ako se zatekne na teritoriji naše zemlje ili joj bude ekstradiran. Ovom odredbom predviđa se (aktivni) personalni princip za važenje našeg krivičnog zakonodavstva. Prema tom principu naše krivično zakonodavstvo se primenjuje na naše državljane koji u inostranstvu učine krivično delo i onda kada se radi o bilo kojem krivičnom delu, a ne samo o onima koja su obuhvaćena primarnim realnim principom. Krivično zakonodavstvo Srbije primenice se i na učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo. Razlog za primenu ovog principa je da naši državljani dolaskom u Srbiju ne bi izbegli odgovornost za krivična dela učinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti ekstradirani. 15. Univerzalni princip Prema univerzalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se
Docsity.com
po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Uslovi za primenu univerzalnog principa su da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi, kao i da je delo kažnjivo po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. Jedan od uslova za primenu univerzalnog principa je da se radi o krivičnom delu i prema stranom zakonu. U vezi sa tim postoji jedan izuzetak, prema kom ako je u pitanju delo koje se u vreme kada je izvršeno prema opštim pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu smatra krivičnim delom, u tom slučaju se gonjenje može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Univerzalni princip se ne primenjuje u slučaju lakših krivičnih dela. Dodatni uslov za primenu ovog principa je i da radi o krivičnom delu za koje se može izreći zatvor u trajanju 5god ili teža kazna. Prilikom odmeravanja kazne postoji jedno ograničenje, a to je da sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično zakonodavtsvo zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. 16. Posebni uslovi za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa Odredbe KZ predviđaju posebne ulove pod kojima neće doći do primene supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa. Njihov cilj je da se izbegne povreda principa ne bis in idem. Primena stranog prava treba da isključi mogućnost primene našeg prava. Personalni, supsidijarni i univerzalni princip neće biti primenjeni i krivično gonjenje se neće preduzeti, ako je: 1. učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen; 2. učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena; 3. prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti; 4. za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet. U tim sluačjevima nema razloga za primenu našeg krivičnog zakonodavstva, odnosno opravdano je uvažiti primenu stranog krivičnog zakonodavstva. Za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa potrebno je da bude ispunjen još jedan uslov, a to je da se za za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ako se po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, krivično gonjenje se može preduzeti
Docsity.com
samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Obavezno je i uračunavanje pritvora, svakog drugog lišenja slobode u vezi krivičnim delom, svakog drugog lišenja slobode u ekstradicionom postupku i kazne koju je učinilac izdržao na osnovu presude inostranaog ili međ.krivičnog suda u kaznu koju izrekne domaći sud. Uračunavanje kazne izdržane po presudi stranog suda obavezno je kod primene svih principa. Kada je reč o primeni supsidijarnog realnog principa, personalnog i univerzalnog, uračunavanje kazne izdržane u inostranstvu dolazi u obzir samo ako je učinilac delimično izdržao kaznu, jer ako ju je izdržao u celini do krivičnog gonjenja neće doći. 17. Mesto izvršenja krivičnog dela Određivanje mesta izvršenja neophodno je zato što od toga zavisi rešavanje više pitanja. Utvrđivanje mesta izvršenja je naročito važno kod krivičnih dela čija se radnja izvršenja preduzima u jednom mestu, a posledica nastupa u drugom (distanciona krivična dela). Postoje tri teorije u rešavanju pitanja koje će se mesto smatrati mestom izvršenja krivičnog dela: 1. teorija delatnosti, 2. teorija posledice, 3. teorija ubikviteta. Dok je za prve dve za mesto izvršenja relevantna ili radnja izvršenja ili posledica, kod treće teorije mestom izvršenja se smatra i jedno i drugo mesto. Naš krivični zakon prihvata teoriju ubikviteta za koju se koristi i naziv teorija jedinstva (mesta radnje i mesta posledice). Kao mesto izvršenja krivičnog dela smatra se kako ono mesto gde je preduzeta (ili propuštena) radnja, tako i mesto gde je u celini ili delimično posledica nastupila. Kod krivičnih dela nečinjenja, mesto radnje je, osim mesta u kome je nastupila posledica, i ono mesto gde je učinilac bio dužan da radi, tj.mesto u kome je blagovremenim preduzimanjem radnje mogao da otkloni nastupanje posledice. Ukoliko se izvršilac posluži prirodnim silama, životinjom i tehničkom napravom, mestom izvršenja se smatra i ono mesto gde je došlo do dejstva tih sila, odnosno naprava. Kod pokušaja krivičnog dela, kao mesto izvršenja smatra se ne samo ono mesto u kome je preduzeta radnja, već i ono mesto u kome je posledica prema umišljaju učinioca trebalo da nastupi. Saučesnik je krivično delo učinio i u mestu u kojem je preduzeo radnju saučesništva.
Docsity.com
19. Međunarodno krivično delo (opšti pojam) Prilikom određivanja opšteg pojma međ.krivičnog dela mogući su različiti pristupi. U teoriji međ.krivičnog prava i u praksi dva tribunala SB došla je do izražaja anglosaksonska koncepcija opšteg pojma krivičnog dela koji polazi od toga da ono ima dva elementa: objektivni i subjektivni. Opšti pojam medj.krivičnog dela obuhvata iste one elemente kao i opšti pojam kr.dela, a to su: radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica. Pošto i međ.kr.delo preuzimanjem iz međ.izvora u nacionalno zakonodavstvo mora biti predviđeno zakonom, onda se ni u tom pogledu ne javljaju suštinska odstupanja. Jedino kada međ.kr.pravo primenjuje krivični sud, medj.kr.delo ne mora biti predviđeno zakonom već odgovarajućim aktima suda (Statut i Elementi kr.dela). U oblasti protivpravnosti osim što primena nekih osnova isključenja protivpravnosti zbog prirode međ.kriv.dela ne dolazi u obzir, moglo bi se govoriti o malom broju osnova specifičnih samo za međ.kriv.pravo (npr.represalije). Na planu krivice specifičnost je to što se kao jedini oblik krivice kod međunarodnih kriv. dela u užem smislu javlja umišljaj.U medj.kr.pravu je moguć i eventualni umišljaj. Najvažniju specifičnost u oblasti krivične odgovornosti za medj.kr.dela predstavlja tzv. komandna odgovornost čija je osnovna karakteristika da se može odgovarati i za nehat i ako se radi o umišljajnom krivičnom delu. Važnu specifičnost prilikom određivanja opšteg pojma medj.kr.dela treba videti u njegovom zaštitnom objektu. Reč je o dobrima koja su od interesa za celu međunarodnu zajednicu. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ribica Aktivni forumas Postovi: 261 Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56 Cash on hand: 99.00 [Donate] Has thanked: 0 time Have thanks: 0 time
• •
Docsity.com
• •
Re: Medjunarodno krivicno pravo - obradjena materija (skripta) od Ribica » 29 Apr 2010 15:06
20. Osnovi isključenja međunarodnog krivičnog dela Materija isključenja postojanja kriv.dela u međ.kr.pravu tek je u nastajanju. Tek sa pojavom Rimskog statuta može se ozbiljnije govoriti o osnovima koji isključuju postojanje krivičnog dela. Taj statut sadrži odredbe koje ne prave razliku između osnova koji isključuju protivpravnost, krivicu ili predstavljaju osnov za oslobođenje od kazne. Statut reguliše neuračunljivost, actiones liberae in causa, nužnu odbranu, krajnju nuždu i prinudu. Takođe sadrži odredbe o stvarnoj i pravnoj zabludi i naređenju pretpostavljenog. Kako Statut ne predviđa sankcije koje se mogu primenjivati prema licima koja su učinila krivično delo u objektivnom smislu, a koja nisu krivično odgovorna, praktičan značaj u pogledu toga koji je element u pojmu krivičnog dela isključen je mali. Jedan deo autora u međ.kr.pravu pod uticajem anglosaksonskog kr.prava ne govori o elementima isključenja k.d. već o osnovima za odbranu. U međ.kr.pravu se koristi i termin krivična odgovornost shvaćena u širem smislu kao skup svih neophodnih uslova za primenu kazne. Zato se u Statutu i nužna odbrana smatra osnovom koji isključuje krivičnu odgovornost a ne protivpravnost. Ostvaljena je mogućnost primene i onih osnova koji nisu propisani Statutom. Specifični za oblasz međ.kr.prava kao osnovi su represalije i humanitarna intervencija. 21. Nužna odbrana Rat je sam po sebi osnov isključenja protivpravnosti. Dozvoljeno je ubiti neprijatelja ili mu uništiti imovinu ako je to u skladu sa međ.ratnim pravom. Krivično delo je samo ono što nije dozvoljeno međ.ratnim pravom. Međutim, i u nekim od tih slučajeva može biti isključeno postojanje krivičnog dela, npr. zabranjeno je lišiti života ratnog zarobljenika, ali ako su ispunjeni uslovi za nužnu odbranu krivično delo neće postojati. Institut nužne odbrane regulisan je odredbom Statuta međ.kr.suda po kojoj nužna odbrana postoji ako je u vreme izvršenja dela učinilac reagovao razumno da bi sebe ili drugo lice, a u slučaju ratnog zločina, i imovinu koja je neophodna za
Docsity.com
njegov ili opstanak drugog lica ili imovinu koja je od značaja za izvršenje vojnog zadatka, odbranio od neposredno preteće i protivpravne upotrebe sile na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po njega, drugo lice ili imovinu koju štiti. Nužna odbrana je dozvoljena u slučaju napada na život ili telo, a samo kada se radi o ratnom zločinu i u odnosu na imovinu. Nužna odbrana kao osnov isključenja krivičnog dela ima najveći praktični značaj kod ratnog zločina. Na nužnu odbranu se mogu pozivati pojedinci, a ne država. Ako bi država bila napadnuta ona ima pravo da se barni, pa to ne bi predstavljao zločin protiv mira. Silu treba shvatiti kao napad u smislu uobičajenom kod nužne odbrane u domaćem krivičnom pravu. Sila u smislu nužne odbrane obuhvata, osim fizičkog napada i pretnju da će se neposredno upotrebiti sila. Opasnost da će se sila neposredno upotrebiti, mora zaista postojati. Napad koji mora biti protivpravan mora se odbijati na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po napadnuta dobra. Nužna odbrana je ograničena principom srazmernosti. Uneto je i eksplicitno ograničenje u smislu da učestvovanje u odbrambenoj operaciji vojnih snaga, samo po sebi, ne predstavlja osnov za isključenje krivične odgovornosti. Ta odredba je potrebna i iz razloga da se ne bi mešala individualna nužna odbrana, sa kolektivnom odbranom u defanzivnoj vojnoj operaciji. 22. Krajnja nužda i prinuda U međ.kriv. pravu je sporno da li krajnja nužda i prinuda isključuju postojanje krivičnog dela. Ovi instituti su od strane teorije i prakse slabo razrađeni u međ.kr.pravu. Statut stalnog međ.kr.suda je trebalo da reši osnovne dileme u vezi ovih instituta i da propiše uslove za njihovu primenu. Međutim, Statut nije ispunio očekivanja u tom pogledu. Statut istom odredbom obuhvata i prinudu i krajnju nuždu i to čini tako da se te dve situacije ne mogu jasno razlikovati. Tvrdi se da je takva odredba Statuta o krajnjoj nuždi i prinudi posledica kompromisa koji je proizašao iz nefleksibilnih pogleda predstavnika zemalja koje su usvojile Statut. U međunarodnom krivičnom pravu je preovladalo shvatanje koje potiče iz anglosaksonskog prava, a to je da krajnja nužda i prinuda ne mogu biti osnov koji isključuje krivično delo, posebno ako je došlo do lišavanja života nevinog lica, već da se njihovo dejstvo ograničava isključivo na oblast odmeravanja kazne. Rimski statut u ovom pogledu označava prekretnicu i više se priklanja rešenju koje je često u evropskom kontinentalnom pravnom sistemu, a to je da krajnja nužda isključuje postojanje krivičnog dela. Krajnja nužda odn. prinuda kao osnov isključenja krivične odgovornosti postoji
Docsity.com
kada neko lice ostvari elemente krivičnog dela otklanjajući istovremenu pretnju njemu ili drugom licu. Licu koje se poziva na ovaj osnov isključenja krivične odgovornosti ili nekom drugom licu, mora pretiti smrt ili teška telesna povreda. Pretnja može poticati: - od strane drugih lica, gde bi se radilo o prinudi odn. pretnji - od drugih okolnosti van kontrole tog lica, gde bi se radilo o krajnjoj nuždi. Otklanjanje pretnje mora biti učinjeno na način koji je neophodno potreban da bi se izbeglo zlo kojim se preti, što treba tumačiti kao kod krajnje nužde u našem krivičnom pravu odn. da se opasnost na drugi način nije mogla otkloniti. I uslov istovremenosti treba shvatiti kao u našem pravu. Uslov je i da lice koje otklanja opasnost od sebe ili drugog nije imali nameru da nanese veće zlo od onog koje je pretilo. Primena ovog osnova najpre dolazi u obzir u odnosu na ratni zločin. 23. Neuračunljivost, actiones liberae in causa i uzrast Rimski statut predviđa i neuračunljivost kao osnov koji isključuje krivičnu odgovornost. Uslovi za postojanje neuračunljivosti su postojanje duševne bolesti ili duševnog poremećaja koji isključuje sposobnost učinioca da shvati nedozvoljenost svog ponašanja ili sposobnost da upravlja svojim ponašenjem. Ova odredba predviđa i intoksikaciju odn. upotrebu alkohola, droga i sl. koja takođe mora dovesti do istih posledica na psihičkom planu. U vezi sa intoksikacijom kao osnovom za neuračunljivost predviđen je institut actiones liberae in causa. Ako se učinilac sam voljno stavio u stanje intoksikacije, a znao je ili zanemario mogućnost da u takvom stanju može preduzeti ponašanje koje je krivično delo iz nadležnosti Suda, njegova krivična odgovornost neće biti isključena. Statut ne predviđa institut bitno smanjene uračunljivosti, jer statut u oblasti odmeravanja kazne ne poznaje institut ublažavanja kazne. Krivičnu odgovornost isključuje i nedovoljan starosni uzrast. Za krivična dela iz nadležnosti Međ.kriv.suda ne može odgovarati lice koje u vreme izvršenja kriv.dela nije navršilo 18 godina. To ne isključuje odgovornost takvom lica prema nacionalnom krivičnom pravu, ako je tim pravom predviđena. 24. Stvarna i pravna zabluda Stvarna zabluda isključuje krivičnu odgovornost ukoliko negira umišljaj odn.
Docsity.com
subjektivni element. Ona mora da se odnosi na konstitutivne elemente bića krivičnog dela. Statut poznaje samo stvarnu zabludu o bitnim obeležjima bića krivičnog dela. Odredba o stvarnoj zabludi se ne odnosi na stvarne okolnosti koje bi kada bi zaista postojale dovele do primene nekog od osnova isključenja protivpravnosti krivičnog dela kao što je npr.nužna odbrana. Neotklonjiva stvarna zabluda odn. kada učinilac nikako nije mogao da ima pravilnu predstavu o nekoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela, isključuje i umišljaj i nehat. Otklonjiva stvarna zabluda ne isključuje nehat, pa izuzetno, krivična odgovornost može postojati ako Statut predviđa i nehatnu odgovornost (kod komandne odgovornosti). Učinilac mora biti u zabludi u pogledu neke činjenice, odn. stvarne okolnosti od koje zavisi postojanje krivičnog dela, odn. mora biti biti u zabludi u pogledu stvarne okolnosti koja se može podvesti pod neko bitno obeležje bića krivičnog dela. Pravna zabluda u smislu da učinilac ne zna da je određeno ponašanje predviđeno Statutom kao krivično delo nije osnov koji isključuje krivičnu odgovornost. Postojanje pravne zablude je teško zamisliti kod većine krivičnih dela iz nadležnosti Međ.krivičnog suda. Pravna zabluda je moguća kod ratnog zločina, posebno ako se ima u vidu brojnost oblika ovog kr.dela. Moguća je i u pogledu komandne odgovornosti. Odredba o pravnoj zabludi Statuta dozvoljava mogućnost isključenja krivične odgovornosti ako pravna zabluda isključuje subjektivni element krivičnog dela. Taj izuzetak ublažava osnovno rešenje koje polazi od toga da pravna zabluda ne isključuje krivičnu odgovornost. Pravna zabluda isključuje krivičnu odgovornost i kod naređenja pretpostavljenog kada potčinjeni nije znao kada je naređenje protivpravno, a naređenje nije bilo očigledno protivpravno, što se može primeniti samo kod ratnog zločina. 25. Naređenje pretpostavljenog Na izvršenju naređenja pretpostavljenog zasniva se cela organizacija i funkcionisanje oružanih snaga jedne zemlje. Izvršenje naređenja može nekada biti u koliziji sa dužnošću potčinjenog da poštuje krivičnopravne norme. Izbor za potčinjenog može biti težak i dilema oko toga koja dva interesa dati prednost u slučaju njihovog sukoba, za posledicu je imala dve različite doktrine. Prema jednoj, naređenje pretpostavljenog u potpunosti isključuje krivično delo potčinjenog, dok prema drugoj naređenje pretpostavljenog ne samo da ne
Docsity.com
isključuje krivično delo, nego ne umanjuje ni krivičnu odgovornost potčinjenog. Danas dominira kompromisno rešenje. Naređenje pretpostavljenog je u retkim pravnim sistemima opšti osnov isključenja protivpravnosti krivičnog dela. U našem krivičnom pravu ovaj osnov ima ograničen domet i javlja se kao osnov isključenja protivpravnosti samo kod krivičnih dela učinjenih u vršenju službene dužnosti u Vojsci Srbije. Potrebno je da se naređenje tiče službene dužnosti i da se ne odnosi na izvršenje krivičnog dela za koje se može izreći 5g. zatvora ili teža kazna. Prema Rimskom statutu naređenje pretpostavljenog ne isključuje postojanje krivičnog dela. Činjenica da je krivično delo iz nadležnosti Suda izvršilo lice koje je postupalo po naređenju vlade ili vojnog ili civilnog naredbodavca, ne oslobađa to lice krivične odgovornosti. Izuzetno, ako su kumulativno ispunjena tri uslova koji je postupao po naređenju pretpostavljenog neće biti krivično odgovoran, a to su uslovi: 1. da je lice koje je izvršilo krivično delo imalo pravnu obavezu da postupa po naređenju vlade ili drugog naredbodavca 2. da to lice nije znalo da je naređenje protivpravno 3. da naređenje nije bilo očigledno protivpravno. Primena ovog osnova je isključena kada se radi o genocidu i zločinu protiv čovečnosti jer se polazi od neoborive pretpostavke da se naređenje da se izvrši jedno od dva krivična dela smatra očigledno protivpravnim, pa zato nije ispunjen jedan od tri uslova. Kako zločin agresije nije još u nadležnosti Suda, primena ovog osnova svodi se samo na ratne zločine. 26. Represalije Represalije predstavljaju mere kojima se odgovara na protivpravne akte jedne zemlje takođe kršenjem pravila međunarodnog prava. One su krajnje sredstvo da se jedna država odvrati od protivpravnih delatnosti. One mogu pod određenim uslovima predstavljati i osnov koji isključuje protivpravnost međunarodnih krivičnih dela. Uslovi za primenu represalija su: 1. ne mogu doći u obzir genocid i zločini protiv čovečnosti 2. moraju biti srazmerne 3. moraju biri krajnje sredstvo (ultima ratio) 4. moraju biti naređene od strane najvišeg državnog i vojnog vođstva Srazmernost mora postojati u kvantitativnom (težina posledica) i kvalitativnom (tip povrede prava) smislu. Krajnje sredstvo znači da se one mogu primenjivati tek pošto su iscrpljena sva
Docsity.com
druga sredstva za sprečavanje protivpravnih akata. Zahtev da upotrebu odobri najviše vođstvo postoji usled toga što su represalije vrlo ozbiljan korak za koji odgovornost snosi i država. Ukoliko pojedinci preduzmu represalije uz poštovanje uslova, biće isključeno postojanje međunarodnog krivičnog dela. U suprotnom radi se o nedozvoljenim represalijama za koje je predviđena međunarodna krivičnopravna odgovornost. Iako ima mišljenja da su pod određenim uslovima represalije prema civilima dozvoljene, to se ne može prihvatiti usled postojanja Ženevskih konvencija koje to izričito zabranjuju. Samo izuzetno i uz poštovanje svih gore navedenih uslova, posebno onog da je u pitanju zaista krajnje sredstvo moglo bi se govoriti o isključenju postojanja krivičnog dela. Ovaj osnov isključenja postojanja krivičnog dela nije predviđen u Rimskom statutu. 27. Humanitarna intervencija Kako ne postoje prihvatljivi argumenti koji bi išli u prilog dozvoljenosti vojne intervencije u inostranstvu od strane jedne ili više zemalja u korist grupe državljanja napadnute zemlje, koncept humanitarne intervencije predstavlja pokušaj da se pozivanjem na zaštitu ljudskih prava opravda bilo kakva vojna intervencija i kršenje povelje UN. Ovaj osnov postao je posebno aktuelan u vezi sa agresijom NATO na SRJ. U situaciji kada je bilo evidentno masovno vršenje međ.krivičnih dela i kada se nije mogao pronaći neki drugi pravni osnov koji bi isključio postojanje krivičnih dela, pribeglo se od strane onih koji su agresiju vršili, pozivanju na humanitarnu intervenciju. I u našoj i u stranoj literaturi u oblasti međ.prava vladajuće je shvatanje koje ne prihvata humanitarnu intervenciju kao osnov isključenja međ.krivičnih dela, a posebno ne kao osnov koji bi isključio postojanje agresije. Ne može se masovna povreda odnosvnih ljudskih prava stanovništva neke zemlje pravdati zaštitom bilo čijih ljudskih prava. Međunarodno pravo predviđa malobrojne slučajeve kada je vojna intervencija opravdana, dok sve ostalo, kao i humanitarna intervencija predstavlja agresiju. Iako je međ.pravo posle Drugog svetskog rata do danas preduzimanjem vojnih intervencija bilo više puta kršeno pozivanjem na humanitarnu intervenciju i ljudska prava, to ne znači da je pravo na humanitarnu intervenciju postalo deo običajnog prava. 28. Napad NATO na SRJ i osnovi isključenja krivičnog dela
Docsity.com
Opšti pojam krivičnog dela i osnovi njegovog isključenja treba da važe i u međ.kriv.pravu. I kod krivičnopravne analize vojne intervencije NATO na SRJ potrebno je utvrditi da li su ostvarena četiri opšta elementa krivičnog dela. 1. Prvi element je radnja krivičnog dela. Bez obzira na to koji je pojam radnje krivičnog dela usvojen, preduzete delatnosti ispunjavaju uslove koji se traže za radnju krivičnog dela. 2. Na drugom mestu treba utvrditi ostvarenost bitnih elemenata bića krivičnog dela. Osim međ.kr.dela u užem smislu, bila su ostvarena i bića drugih krivičnih dela kao što je povreda teritorijalnog suvereniteta, međunarodni terorizam, pokušaj ubistva šefa države, ugrožavanje lica pod međ.zaštitom i dr. 3. Treći obavezan element k.d. je protivpravnost, pa je zato potrebno razmotriti da li je isključena protivpravnost učinjenih krivičnih dela. - nužna odbrana – što se tiče ovog osnova, nijedna zemlja članica NATO nije bila napadnuta, niti je napad neposredno predstojao od SRJ - krajnja nužda – kao argument zagovornika vojne intervencije navodi se ’humanitarna katastrofa’ i zaštita ljudskih prava. Pitanje opasnosti i srazmernosti kod krajnje nužde, nisu bili ispunjeni. - naređenje pretpostavljenog – primena ovog osnova ne dolazi u obzir u mnogim krivičnim zakonodavstvima, pa i u našem, kod teških krivičnih dela a posebno kod ratnih zločina - izričit osnov isključenja protivpravnosti – potrebno je utvrditi nije li u nekom drugom pravnom aktu predviđen neki osnov isključenja protivpravnosti. Jedini osnov te prirode je onaj koji je predviđen u Povelji OUN u vezi sa čim uslovi nisu ispunjeni jer nedostaje odluka SB - prirodnopravni argumenti – imaju veze sa pitanjem krajnje nužde. Kako postojeće pravo ne dozvoljava preduzimanje vojne intervencije, ima onih koji smatraju da se to pravo može zasnovati na nekom prirodnom pravu ili na običajnom međ.pravu. Analizom osnova isključenja protivpravnosti, pokazuje da se postojanje delikata ne može na taj način isključiti, pa da postoji protivpravnost i u krivičnopravnom i u međunarodno-pravnom smislu. 4. Četvrti element je krivica odn. krivična odgovornost. Kako se radi o umišljajnim krivičnim delima, postavlja se pitanje da li je on postojao kod onih koji su naredili i izvršavali napad na SRJ. Ako bi se i prihvatilo tvrđenje naredbodavca ove oružane akcije da im cilj nije bilo vršenje međ.kr.dela, to ne isključuje njihov umišljaj. - neuračunljivost – i pored toga što ima indicija za primenu ovog osnova, teško se može tvrditi da su vodeći političari najuticajnijih zemalja sveta bili neuračunljivi. - stvarna zabluda – nije bilo zablude u pogledu postojanja okolnosti stvarnog
Docsity.com
karaktera od kojih zavisi postojanje krivičnog dela - pravna zabluda – ne može se prihvatiti da su učinioci bili u zabludi u pogledu zabranjenosti onoga što čine - kompulzivna sila i pretnja – SAD su vršile pritisak na svoje saveznike ali to nije bilo u meri koja bi isključila krivičnu odgovornost - osnov koji je istican u teoriji – da pojedinci koji deluju u ime države kao njeni organi ne mogu biti krivično odgovorni. 29. Pokušaj krivičnog dela i dobrovoljni odustanak Kako u međ.krivična dela u užem smislu spadaju veoma teška krivična dela, opravdano je njihovo kažanjavanje i u slučaju da ona ostanu u pokušaju. Pitanje kažnjavanja pokušaja međunarodnih krivičnih dela bilo je rešeno samo za krivično delo genocida jer je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948.g. izričito predviđala i kažnjavanje pokušaja genocida. U pogledu ostalih međ.kriv.dela, do usvajanja Statuta međ.krivičnog suda, određivanju pojma pokušaja k.d. i njegovog kažnjavanja nije se pridavala pažnja. Statutom međ.kr.suda propisano je da je pokušaj međ.krivičnih dela koja su u nadležnosti suda kažnjiv. Pokušaj je određen kao preduzimanje radnje kojom se započinje izvršenje krivičnog dela koja predstavlja bitan korak u pravcu dovršenja dela. To znači da pokušajem nisu obuhvaćene pripremne radnje i započinjanje radnje izvršenja koje nije bitno za dovršenje dela. Da bi se utvrdilo gde započinje pokušaj mora se uvek imati u vidu konkretno biće krivičnog dela. Za pojam pokušaja bitno je i to da krivično delo mora ostati nedovršeno zbog okolnosti koje su nastupile nezavisno od namere učinioca. Pokušaj podrazumeva postojanje umišljaja iako se to izričito ne traži. Statut Međ.krivičnog suda predviđa i dobrovoljni odustanak od pokušaja k.d. Ako učinilac odustane od izvršenja k.d. ili na drugi način spreči dovršenje k.d., neće biti odgovoran za pokušaj krivičnog dela, pod uslovom da je od izvršenja k.d. odustao dobrovoljno i u potpunosti. 30. Saučesništvo Međunarodna krivična dela po svojoj prirodi često vrše dva ili više lica. Neka od njih se vrše i tako što se koriste organizacije i delovi državne strukture. Usvajanjem Rimskog statuta i u oblasti saučesništva učinjen je značajan napredak. I statuti dva tribunala SB sadrže odredbu koja navodi neke radnje saučesništva koje izjednačava sa radnjom izvršenja, a to su: planiranje, podstrekavanje,
Docsity.com
naređivanje, izvršenje i pomaganje. Rimski statut pravi razliku između izvršilaštva i saučesništva. Tri su oblika izvršilaštva: neposredno izvršilaštvo, posredno izvršilaštvo i saizvršilaštvo. Iako se naređivanje smatra radnjom saučesništva, tu bi se i u nekim slučajevima moglo raditi i o posrednom izvršilaštvu. Zajedno sa naređivanjem navodi se i podstrekavanje. Kao lakši oblik saučesništva navodi se i pomaganje koje se može ispoljiti u tri forme. Kao subjektivni uslov za pomaganje se postavlja to da se radnja pomaganja preduzima u cilju olakšanja izvršenja krivičnog dela. Predviđen je i specifičan oblik saučesništva koji se sastoji u bilo kakvom drugom doprinosu izvršenju krivičnog dela od strane grupe koja deluje sa zajedničkim ciljem. Takav doprinos mora biti sa umišljajem i ispunjavati jedan od dva uslova: 1. da se doprinos ostvaruje sa ciljem podupiranja kriminalne delatnosti ili kriminalnog cilja grupe kada takva delatnost uključuje izvršenje k.d. iz nadležnosti Suda 2. da učesnik mora znati za nameru grupe da izvrši krivično delo. Kod ovog oblika saučesništva postavlja se najniži prag u pogledu onoga što je potrebno da se preduzme da bi postojalo saučesništvo. Tu je presudan subjektivni element, odn. ’zajednički cilj’. Bilo koja radnja može prerasti u radnju saučesništva u slučaju postojanja zajedničkog cilja. Saučesništvo je kažnjivo i u pokušanom krivičnom delu. 31. Komandna odgovornost Osnovno pravilo u krivičnom pravu je da svako odgovara za svoje postupke, a jedan od osnovnih principa krivičnog prava je i princip individualne, subjektivne odgovornosti. Naredbodavac se smatra izvršiocem krivičnog dela. Međutim. komandna odgovornost je jednim svojim delom u suprotnosti sa tim načelom. Prave razloge za uvođenje komandne odgovornosti treba videti u tome da je po pravilu veoma teško dokazati da je nadređeni naredio izvršenje krivičnog dela. Komandna odgovornost je 1977. uneta u Dopunski protokol I uz Ženevske konvencije. Ona je u tom protokolu neprecizna i kao oblik odgovornosti je u suprotnosti sa osnovnim principima krivičnog prava. Zastupnici doktrine komandne odgovornosti polazeći od odredaba Dopunskog protokola izjednačavaju neposrednog izvršioca i naredbodavca s jedne strane i komandanta koji je znao ili nije znao, ali je mogao da zna da će njegov potčinjeni izvršiti, ili da je izvršio ratni zločin, pa nije preduzeo sve mere u granicama svoje moći da spreči takvo delo. To se ne bi moglo prihvatiti i nije jasno šta je bila intencija Dopunskog protokola. Da intencija Dipunskog protokola nije bila izjednačavanje onoga ko
Docsity.com
odgovara po osnovu komandna odgovornosti sa naredbodavcem odn. izvršiocem krivičnog dela jeste i to što se alternativno uz krivičnu govori i o disciplinskoj odgovornosti. Teološkim tumačenjem moglo bi se doći do prihvatljivog rešenja, a to je da krivičnu odgovornost treba predvideti kada je pretpostavljeni znao da će njegovi potčinjeni izvršiti krivično delo pa to nije sprečio, a disciplinsku odgovornost kada on to nije znao, ali je na osnovu raspoloživih informacija mogao zaključiti. Protokol se odnosi samo na ratne zločine. I Statuti Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu predviđaju komandnu odgovornost. Odredba o komandnoj odgovornosti u dva statuta tribunala proširuje komandnu odgovornost i na genocid, što ne predviđa Konvencija. Prema toj odredbi činjenica da je bilo koje krivično delo iz nadležnosti Tribunala bilo učinjeno od strane potčinjenog ne oslobađa njegovog pretpostavljenog krivične odgovornosti, ako je znao ili je mogao da zna da će potčinjeni izvršiti krivično delo ili da ga je izvršio, a pretpostavljeni je propustio neophodne mere da spreči izvršenje takvog dela ili da kazni njegove izvršioce. Tužilac ovih tribunala u svojim optužnicama često se poziva na komandnu odgovornost. Za jedno isto krivično delo može odgovarati i više pretpostavljenih u tzv. lancu komandovanja. Statut stalnog međ.kr.suda zadržao je i onaj deo komandne odgovornosti koji izjednačava komandanta sa izvršiocem i onda kad on nije znao da snage pod njegovom komandom vrše krivično delo ili se spremaju da ga izvrše i onda kada ne preduzme potrebne mere da se izvršioci kazne, odn. kada propusti da delo prijavi nadležnim vlastima. Dakle, komandant odgovara i za nesvesni nehat za umišljajna krivična dela. Statut pravi značajnu razliku između komandne odgovornosti vojnih komandanata i drugih civilnih starešina. Tako za civilne starešine postavlja strože uslove za njihovu komandnu odgovornost, odn. zahteva se postojanje najmanje svesnog nehata u odnosu na delo koje vrši potčinjeni. 32. Komandna odgovornost i nacionalno krivično pravo Krivični zakonici evropskih zemalja, kao ni krivičnopravna teorija do nedavno nisu poznavali institut komandne odgovornosti. Primese objektivne odgovornosti postoje kod odgovornosti za krivična dela učinjena putem sredstava javnog informisanja gde urednik, izdavač ili proizvođač odgovaraju za krivično delo autora, što se može uporediti sa komandnom odgovornošću. Teško se može objasniti prodor ovog instituta u savremeno međ.kr.pravo, a jedan od razloga su i problemi koji se javljaju u pogledu dokazivanja da je neko imao ulogu naredbodavca. To nije dovoljan razlog koji bi opravdao odustajanje od uobičajenih standarda u krivičnom pravu.
Docsity.com
Komandna odgovornost je svoje mesto u novom KZ našla kao zasebno krivično delo, a ne kao oblik odgovornosti. Ipak komandna odgovornost nije u celini neprihvatljiva jer se na jedan njen deo mogu primeniti postojeći instituti krivičnog prava. Reč je o situaciji kada vojni ili civilni pretpostavljeni znajući da njegov potčinjeni priprema izvršenje krivičnog dela, to hoće ili na to pristaje, a bio je dužan i mogao je da preduzme mere kojima bi to sprečio, pa delo bude izvršeno. Reč je o umišljajnom kr.delu propuštanja kod kojeg se takav starešina može izjednačiti sa izvršiocem odn. naredbodavcem krivičnog dela jer se radi o tome da nije eksplicitno naredio izvršenje krivičnog dela, ali je dopustio zato što je to hteo ili zato što je na to pristao. Onaj deo komandne odgovornosti gde nedostaje umišljaj odn. gde se traži samo nesvesni nehat nespojiv je sa prirodom međ.kr.dela u užem smislu koja su uvek umišljajna. Upravo taj deo komandne odgovornosti omogućava objektivnu odgovornost i predstavlja ’rezervno’ rešenje kojim se mogu pokriti svi oni slučajevi u kojima ne postoje dokazi o tome da je pretpostavljeni naredio ili na drugi način učestvovao u izvršenju krivičnog dela ili da je znao da njegovi potčinjeni pripremaju izvršenje krivičnog dela pa da to nije sprečio. Pretpostavljeni koji nije znao da će njegov potčinjeni izvršiti delo, pa čak i kada je dozvoljavao tu mogućnost, ali je olako držao da do toga neće doći, ne može se izjednačiti sa onim ko je naredio izvršenje tog dela. To bi bila odgovornost za postupke koja u krivičnom pravu nije dozvoljena. On ne bi smeo zbog toga što je bio komandant potčinjenima, a ni na koji način nije učestvovao u ostvarivanju krivičnog dela, biti sa njima izjednačen. Ako jeste onda je on ili saizvršilac ili saučesnik. Ratifikacija Rimskog statuta i od strane naše zemlje otvara pitanje uvođenja komandne odgovornosti i u naše krivično zakonodavstvo u meri u kojoj to nije nespojivo sa elementarnim principima krivičnog prava. Osnovni problem kod komandne odgovornosti je taj što ona izjednačava nehatno propušanje da se spreči izvršenje k.d. ili prijavi njegov učinilac sa umišljajnim izvršenjem k.d. koje nije sprečeno odn. prijavljeno. To se u krivičnom pravu ne može prihvatiti. Ako se ideja komandne odgovornosti dosledno sprovede dolazi se do neprihvatljivog zaključka da se pretpostavljeni kažnjava ne zato što nije sprečio delo, već zato što nije znao za njegovo izvršenje. Rešenje se mora tražiti u odustajanju od shvatanja da je komandna odgovornost nužno institut opšteg dela, posebno kada se radi o nehatu. Ono za šta se mogu naći određeni argumenti je propisivanje posebne inkriminacije nehatnog propuštanja da se preduzmu određene mere od strane pretpostavljenog. Komandna odgovornost u krivičnom pravu može biti prihvatljiva samo kao odgovornost za propuštanje da se spreči
Docsity.com
izvršenje određenih međ.kr.dela, a ne kao odgovornost za sama ta dela. 33. Komandna odgovornost u KZ Srbije Komandna odgovornost ima svoje opravdanje samo ako se shvati i to posebno njen nehatni deo kao odgovornost za krivično delo propuštanja da se preduzmu mere koje je pretpostavljeni bio dužan da preduzme i kojima bi se sprečilo izvršenje određenih krivičnih dela, a ne kao odgovornost za dela koja nisu sprečena. Krivično delo nesprečavanja vršenja k.d. protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međ.pravom koje ima dva osnovna oblika i nehatni oblik. Radnja izvršenja prvog osnovnog oblika sastoji se u nepreduzimanju mera za sprečavanje krivičnih dela genocida, zločina protiv čovečnosti i krivičnih dela koja spadaju u kategoriju ratnih zločina. K.d. se može izvršiti samo propuštanjem, pa se radi o pravom krivičnom delu nečinjenja. Izvršilac propušta da preduzme one mere koje je mogao i bio dužan da preduzme za sprečavanje k.d. Tu postoje dve situacije. U prvoj situaciji snage kojima on komanduje pripremaju izvršenje k.d., dok su u drugom započele izvršenje. U drugoj situaciji izvršilac nije sprečio dovršenje k.d. To znači da ovo krivično delo neće postojati ni kada je krivično delo pokušano od strane potčinjenih, a vojni zapovednik spreči dovršenje tog k.d. odn. delo ostane u fazi pokušaja. Da bi krivično delo postojalo neophodno je da usled propuštanja dođe do dovršenja nekog od navedenih k.d. Izvršilac može biti vojni zapovednik koji komanduje snagama koje vrše ili pripremaju neko od tih k.d. ili lice koje faktički vrši tu funkciju. Neophodno je da se radi o zapovedniku koji stvarno komanduje ili kontroliše snage, koji ima moć da spreči izvršenje k.d. Sama činjenica da se neko formalno nalazi na određenom položaju nije dovoljna. Na subjektivnom planu zahteva se umišljaj i znanje da snage kojima izvršilac komanduje ili koje kontroliše pripremaju ili su započele izvršenje nekog od tih k.d. Drugi osnovni oblik razlikuje se od prvog samo po tome što se kao izvršilac javlja drugi pretpostavljeni, a ne vojni komandant ili lice koje faktički vrši tu funkciju. Radi se o civilnom pretpostavljenom koji najčešće obavljaju političke i druge funkcije. Kod oba umišljajna oblika izvršilac će se kazniti onom kaznom koja je propisana za k.d. koje nije sprečeno. Nehatni oblik odnosi se na oba prethodna oblika. On obuhvata i svesni i nesvesni nehat. Za nesvesni nehat propisan je zatvor od 6 meseci do 5 godina. Teži oblik k.d. neprijavljivanja krivičnog dela i učinioca čini službeno ili odgovorno lice koje svesno propusti da prijavi k.d. svog podređenog koje je on učinio pri
Docsity.com
vršenju svoje službene, vojne ili ratne obaveze, a po zakonu se za to delo može izreći zatvor od 30 do 40 godina. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ribica Aktivni forumas Postovi: 261 Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56 Cash on hand: 99.00 [Donate] Has thanked: 0 time Have thanks: 0 time
• • • •
Re: Medjunarodno krivicno pravo - obradjena materija (skripta) od Ribica » 29 Apr 2010 15:07
34. Vrste krivičnih sankcija za međunarodna krivična dela Međunarodno krivično pravo poznaje samo kaznu kao jedinu krivičnu sankciju. To su ranije bile smrtna kazna i kazna lišenja slobode. Međ.vojni tribunali u Nirnbergu i Tokiju izrekli su većini odgovornih za učinjene zločine smrtnu kaznu koja je i izvršena. Danas se i u međ.kr.pravu odustalo od smrtne kazne, tako da ad hoc tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, kao i Međ.kr.sud poznaju samo kaznu lišenja slobode. U Statut Međ.krivičnog suda nije uneta smrtna kazna, jer se većina zemalja bila protiv toga. Kao glavnu kaznu Statut Međunarodnog krivičnog suda predviđa kaznu zatvora do 30g. i doživotno lišenje slobode. Kazna zatvora izriče se na pune godine. Ne može biti kraća od 1 godine. Opšti maksimum je 30 godina, a najteža kazna je doživotni zatvor. Statut ne predviđa posebne minimume i maksimume kod pojedinih krivičnih dela. Kazna zatvora se izdržava u zemlji koju odredi Međ.krivični sud. Sud određuje zemlju sa liste država koje su izrazile spremnost da prihvate određena lica.
Docsity.com
Kao sporednu kaznu Statut predviđa i novčanu kaznu. Uz kaznu zatvora može se izreći i novčana kazna. Maksimum novčane kazne ne sme preći 75% vrednosti imovine osuđenog lica po odbitku iznosa neophodnog da zadovolji finansijske potrebe osuđenog lica. Predviđena je i mogućnost da se koristi sistem daninovčana kazna, u kom slučaju bi minimalan broj dana bio 30, a maksimalan 5 godina. Uz kaznu zatvora se kao sporedna kazna može izreći i oduzimanje predmeta i imovine nastale iz učinjenog k.d. Pri tome se ne isključuju prava trećih lica koja su postupala bona fidei. Pravna priroda oduzimanja predmeta i imovine pribavljene krivičnim delom nije jasna. Iako se ne radi o kazni, Statut i ovu sankciju svrstava o kazni. 35. Odmeravanje kazne Statut Međunarodnog krivičnog suda sadrži odredbe koje se odnose na opšta pravila za odmeravanje kazne, an uračunavanje pritvora u kaznu i na odmeravanje kazne za krivična dela učinjena u sticaju. Odredba Statuta govori samo o tome da će Sud u skladu sa Pravilima postupka i dokazivanja, ceniti okolnosti koje se tiču težine učinjenog krivičnog dela i oklnosti vezane za ličnost učinioca. U izrečenu kaznu zatvora se uračunava vreme provedeno u pritvoru i svako drugo lišavanje slobode u vezi sa učinjenim krivičnim delom. Kada je učinjeno više krivičnih dela u sticaju, Sud će izreći svaku pojedinačnu kaznu i jedinstvenu kaznu za sva krivična dela. Jedinstvena kazna ne sme biti manja od najstrože pojedinačne, niti sme preći opšti maksimum od 30 godina. Sud može primeniti apsorpciju odn. jedinstvena kazna ne sme biti manja od najstrože pojedinačne kazne ili kumulaciju, ili odrediti neku kaznu koja se kreće između najstrože pojedinačne kazne i zbira pojedinačnih kazni. Kao jedinstvena kazna može se izreći i doživotni zatvor u slučaju da je ona izrečena za jedno od učinjenih dela u sticaju. Iako to nije izričito propisano kao uslov, mogućnost da se kazna doživotnog zatvora izrekne u slučaju kada nije izrečena ni za jedno krivično delo učinjeno u sticaju isključena je, jer onda propisano ograničenje da jedinstvena kazna ne može preći 30 godina ne bi imalo svrhe. 36. Smanjenje izrečene kazne Statut Međunarodnog krivičnog suda predviđa institut preispitanja izrečene kazne
Docsity.com
u cilju njenog smanjenja koji ima sličnosti sa institutom uslovnog otpusta. Uslov da je izdržan određeni deo izrečene kazne ukazuje na srodnost ovog instituta sa uslovnim otpustom, ali drugi uslov koji se kumulativno zahteva nije vezan za držanje učinioca za vreme izdržavanja kazne, već za njegovo ponašanje pre izricanja kazne. Potrebno je da je osuđeni izdržao 2/3 izrečene kazne odn. 25 godina zatvora u slučaju da je osuđenom izrečen doživotni zatvor. To je prvi uslov od koga nema izuzetka. Drugi uslov postavljen je alternativno. Potrebno je da je od strane osuđenog pokazana stalna spremnost da sarađuje sa Sudom u istrazi i u postupku i da dobrovoljno sarađuje u primeni sudskih odluka u drugim slučajevima, a posebno ukaže na to gde se nalaze predmeti na koje se može primeniti novčana kazna, oduzimanje predmeta odn. oduzimanje imovinske koristi što bi se moglo iskoristiti za naknadu žrtvi krivičnog dela. Kao ispunjenje drugog uslova mogu se smatrati i druge činjenice koje pokazuju bitnu promenu okolnosti dovoljnih da se smanjenje kazne smatra opravdanim, a u skladu sa Pravilima postupka i dokazivanja. Posle prvog odbijanja da se kazna smanji Sud može o tome ponovo odlučivati u određenim vremenskim razmacima. 37. Nezastarivost međunarodnih krivičnih dela Gonjenje krivičnih dela iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda i izvršenje izrečene kazne za njih ne zastareva. U Rimski statut uneta je odredba koja isključuje zastarelost krivičnih dela iz nadležnosti Suda. Konvenciju o nezastarivosti ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti ratifikovalo je samo 43 države. Naše krivično zakonodavstvo imalo je ovu odredbu i pre usvajanja te konvencije. Iako ima mišljenja da je ova odredba suvišna jer bi se iz činjenice da Statut ne predviđa zastarelost krivičnog gonjenja i izvršenje kazne i inače moglo doći do zaključka da krivična dela iz nadležnosti suda ne zastarevaju. Ipak je unošenje ove odredbe opravdano iz više razloga. Najpre se može tvrditi da su i one zemlje koje ne isključuju zastarelost međ.kr.dela iz nadležnosti Suda samom ratifikacijom Statuta to prihvatile. To je nužno i kod primene nekih drugih instituta npr. kod ekstradicije zemlje kojoj je upućen zahtev ne može se pozivati na to da je prema njenom krivičnom pravu gonjenje za učinjeno krivično delo zastarelo. 39. Ratni zločini protiv civilnog stanovništva Ratni zločini protiv civilnog stanovništva može biti izvršen za vreme rata, oružanog
Docsity.com
sukoba ili okupacije. Propisani su mnogobrojni oblici radnje izvršenja ovog krivičnog dela koji su postavljeni alternativno. Te radnje se mogu kvalifikovati kao ovo krivično delo samo ako se njima krše pravila međunarodnog prava. Radnje izvršenja ovog k.d. postoji ako je prema civilnom stanovništvu naređena ili neposredno izvršena neka od radnji kao što su: 1. napad na civilno stanovništvo, naselje, pojedina civilna lica ili lica onesposobljena za borbu ili na pripadnike ili objekte humanitarnih organizacija ili mirovnih misija 2. napad bez izbora cilja kojim se pogađa civilno stanovništvo ili civilni objekti pod posebnom zaštitom međunarodnog prava 3. napad na vojne objekte za koje se znalo da će prouzrokovati stradanje civilnog stanovništva ili nanošenje štete civilnim objektima koje je u očiglednoj nesrazmeri sa očekivanim vojnim učinkom 4. telesne povrede, mučenja, nečovečna postupanja, biološki, medicinski ili drugi naučni eksperimenti, prisilna sterilizacija, uzimanje tkiva ili organa radi transplantacija, ili druge radnje kojima se narušava zdravlje ili nanose velike patnje 5. raseljavanje ili preseljavanje ili prisilno odnarodnjavanje ili prevođenje u drugu veru 6. prisiljavanje na trudnoću, prostituciju ili silovanja 7. primenjivanje mera zastrašivanja i terora, uzimanje talaca, kolektivno kažnjavanje, protivpravna lišavanja slobode i zatvaranja 8. lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje 9. proglašenje prava i radnji državljana neprijateljske strane zabranjenim, suspendovanim ili nedopuštenim u sudskom postupku 10. prisiljavanje na službu u oružanim snagama neprijateljske sile ili u njenoj obaveštajnoj službi ili administraciji 11. prisiljavanje na službu u oružanim snagama lica mlađeg od 18 godina 12. prisiljavanje na prinudni rad, izgladnjavanje stanovništva, protivpravno oduzimanje, prisvajanje ili uništavanje imovine u velikim razmerama koje nije opravdano vojnim potrebama. Radnja izvršenja ratnog zločina protiv civilnog stanovništva postoji i u slučajevima: 1. napad na objekte posebno zaštićene međunarodnim pravom i objekte i postrojenja sa opasnom snagom kao što su brane, nasipi i nuklearne elektrane 2. gađanje civilnih objekata koji su pod posebnom zaštitom međunarodnog prava, nebranjenih mesta i demilitarizovanih zona
Docsity.com
3. dugotrajno i velikih razmera oštećenje prirodne okoline koje može štetiti zdravlju ili opstanku stanovništva Za postojanje krivičnog dela dovoljno je preduzimanje bilo koje od alternativno postavljenih radnji. To su heterogene radnje koje se mogu podeliti u dve grupe: 1. radnje koje su povezane sa nekom vojnom operacijom 2. radnje koje inače predstavljaju radnju nekog krivičnog dela, a dobijaju karakter ratnog zločina zato što se vrše za vreme oružanog sukoba ili okupacije. Teži oblik postoji kada se za vreme rata, oružanih sukoba ili okupacije naređuje ubijanje civilnog stanovništva ili kada se to naređenje izvršava. Poseban oblik postoji kada se sopstveno civilno stanovništvo preseljava na okupiranu teritoriju. Ratni zločin se može izvršiti naređivanjem ratnih zločina ili izvršenjem tih radnji. Izdavanjem naređenja delo je dovršeno i nije potrebno da je naređenje i izvršeno. Iako se ovo krivično delo po pravilu vrši sa direktnim umišljajem, u nekim slučajevima dovoljan je i eventualni umišljaj. Norme međ.prava od značaja za ovo krivično delo sadržane su u običajnom međ.ratnom pravu i u međ.konvencijama kao što su Ženevske konvencije iz 1949. i dopunski protokoli uz te konvencije iz 1977. 40. Ratni zločini protiv ranjenika i bolesnika Osnovna razlika u odnosu na krivično delo ratnog zločina prema civilnom stanovništvu jeste u pogledu pasivnog subjekta. Ovde se kao pasivni subjekt javljaju ranjenici, bolesnici, brodolomnici, sanitetsko ili versko osoblje. Radnja izvršenja, pored oblika koji su identični sa radnjom ratnog zločina protiv civilnog stanovništva (vršenje telesnih povreda, mučenja, nečovečnih postupaka, bioloških, medicinskih ili drugih naučnih eksperimenata), može se sastojati i u protivzakonitom i samovoljnom uništavanju ili prisvajanju u velikim razmerama sanitetskog materijala, sredstava sanitetskog transporta i zaliha sanitetskih jedinica i ustanova, pod uslovom da to nije opravdano vojnim potrebama. Krivično delo se može izvršiti samo za vreme rata, oružanog sukoba ili ratna okupacije. I ratni zločin protiv ranjenika i bolesnika ima teži oblik koji postoji u slučaju kada se za vreme rata oružanog sukoba ili okupacije naredi da se prema ranjenicima ili bolesnicima vrše ubistva, ili ko takvo delo izvrši. 41. Zločini protiv ratnih zarobljenika
Docsity.com
Kod ovog krivičnog dela predviđeno je više alternativno propisanih radnji izvršenja koje se mogu svrstati u tri grupe: 1. težak napad na život i telo ratnih zarobljenika (istovetno kao kod prvog oblika prethodnog krivičnog dela) 2. prisiljavanje na vršenje službe u oružanim snagama neprijatelja 3. lišavanje prava na pravilno i nepristrasno suđenje. Delo postoji samo ako je neka od ovih radnji izvršena kršenjem pravila međunarodnog prava. I ovaj ratni zločin ima teži oblik koji postoji onda kada se za vreme rata, oružanog sukoba ili okupacije naredi da se vrše ubistva prema ratnim zarobljenicima ili kada se takvo delo izvrši. Pojam ratnog zarobljenika je određen međ.pravom. Ovo delo se razlikuje od drugih i po tome što se može izvršiti i posle prestanka rata i oružanih sukoba. U odnosu na sva tri krivična dela ratnih zločina propisanih u KZ predviđena je njihova nezastarivost, kako u pogledu gonjenja tako i u pogledu zvršenja kazne. 42. Krivično delo upotrebe nedozvoljenih sredstava borbe Ovo krivično delo čini onaj ko za vreme rata ili oružanog sukoba naredi da se upotrebe borbena sredstva ili način borbe koji su zabranjeni pravilima međunarodnog prava, ili ih sam upotrebi. Izvršilac je dakle kako neposredni izvršilac tako i naredbodavac. Da bi se u konkretnom slučaju utvrdilo da li su upotrebljena zabranjena sredstva ili zabranjen način borbe, potrebno je imati u vidu niz međunarodnih akata i propisa, Martensovu klauzulu i odredbu člana 35. Dopunskog protokola uz Ženevske konvencije. Kvalifikovan oblik ovog krivičnog dela postoji kada je usled vršenja osnovnog oblika došlo do smrti više lica. Krivično delo ima i poseban oblik čija radnja izvršenja jeste pozivanje na upotrebu ili pripremanje upotrebe oružja čija je upotreba zabranjena. Krivično delo se može izvršiti samo s umišljajem, koji obuhvata i svest učinioca da je njegov postupak nedozvoljen, ali nije neophodna da bude svestan da krši pravila međunarodnog prava. Posledica dela iz stava 2 (smrt više lica) može biti obuhvaćena kako umišljajem, tako i nehatom učinioca.
43. Krivično delo protivpravnog ubijanja i ranjavanja neprijatelja
Docsity.com
Osnovni oblik ovog krivičnog dela vrši onaj ko kršeći pravila međunarodnog prava za vreme rata ili oružanog sukoba ubije ili rani neprijatelja koji je odložio oružje ili se bezuslovno predao ili nema sredstava za odbranu. Osnovni oblik ovog krivičnog dela može se izvršiti sa direktnim i eventualnim umišljajem. Umišljaj mora obuhvatiti kako lišavanje života odnosno ranjavanje, tako i činjnicu da je neprijatelj onesposobljen za borbu usled jedne od tri navedene okolnosti. Učinilac ne mora biti svestan da je svojim postupkom povredio pravila međunarodnog prava jer ta okolnost spada u objektivni uslov inkriminacije. Teži oblik postoji ukoliko je ubistvo neprijatelja izvršeno na podmukao način ili iz niskih pobuda dok najteži oblik postoji u slučaju kada je delo izvršeno iz koristoljublja ili ako je ubijeno više lica. Poseban oblik - kojim se inkriminiše izdavanje naređenja da u borbi ne sme biti preživelih pripadnika neprijatelja, kao i vođenje borbe protiv neprijatelja na toj osnovi. Dok kod posebnog oblika upravo izdavanje naređenja predstavlja radnju izvršenja, izdavanjem naređenja se ne može izvršiti osnovni oblik ovog krivičnog dela. Lice koje bi takvo naređenje izdalo, odgovaralo bi kao podstrekač. Krivičnopravna zaštita koju pruža ova inkriminacija odnosi se i naslučajeve oružanog sukoba koji nema međ.karakter. 44. Krivično delo protivpravnog oduzimanja stvari od ubijenih i ranjenih na bojištu Ovo krivično delo sastoji se u protivpravnom oduzimanju stvari od ubijenih ili ranjenih na bojištu. Unošenje elementa protivpravnosti je potrebno zato što postoje stvari čije je oduzimanje dozvoljeno (oružje, određeni drugi predmeti). Osim neposrednog oduzimanja stvari od ubijenih ili ranjenih na bojištu, radnju izvršenja predstavlja i naređivanje da se vrši oduzimanje. Izdavanjem naređenja delo je dovršeno i nije potrebn da je naređenje i izvršeno. Delo može učiniti i civilno lice. Delo se može izvršiti samo sa umišljajem. Učinilac mora biti svestan protivpravnosti svoh delovanja, budući da je protivpravnost obuhvaćena zakonskim opisom krivičnog dela kao njegovo bitno obeležje. Teži oblik postoji kada je delo učinjeno na svirep način ili kada je vrednost oduzetih stvari preko 450,000 dinara. Svirep način pretpostavlja nanošenje intezivnih fizičkih ili psihičkih patnji žrtvi. To znači da se teži oblik u tom slučaju može izvršiti samo prilikom oduzimanja stvari od ranjenih, a ne i od ubijenih. Najteži oblik postoji kada vrednost oduzetih stvari prelazi milion dinara.
Docsity.com
47. Zločin protiv čovečnosti Naše krivično pravo do stupanja na snagu KZ nije poznavalo zločine protiv čovečnosti kao posebnu kategoriju delikata, što ne znači da ponašanja koja spadaju u tu kategoriju delikata nisu u našem krivičnom pravu bila inkriminisana. Posle donošenja Rimskog statuta, za zemlje koje su ga prihvatile, postoji obaveza da u svoje krivično zakonodavstvo unesu ovo krivično delo, pa je to učinjeno i u KZ Srbije. Zločinom protiv čovečnosti smatra se preduzimanje navedenih radnji pod uslovom da su one preduzete kao deo šireg ili sistematskog napada uperenog protiv bilo kojeg civilnog stanovništva. To su radnje: ubistvo, porobljavanje, prinudno preseljavanje, mučenje, silovanje, prinuđavanje na prostituciju. Radnjom izvršenja se smatra i proganjanje ili proterivanje na političkoj, rasnoj, verskoj, nacionalnoj, etničkoj, kulturnoj, polnoj ili nekoj drugoj osnovi koji su medj.pravom univerzalno priznati kao nedozvoljeni ili u vezi sa bilo kojim krivičnim delom iz nadležnosti međunarodnog krivičnog suda. Radnju izvršenja mogu činiti i drugi slični nehumani postupci kojima se namerno prouzrokuju teške patnje ili ozbiljno ugrožava zdravlje. Subjektivno obeležje bića krivičnog dela je umišljaj, koji mora obuhvatiti i svest da se radnja izvršenja preduzima u okviru šireg ili sistematskog napada na civilno stanovništvo. - Propisana je kazna zatvora od najmanje 5 godina ili zatvor od 30 do 40 godina. - Odredba o nezastarevanju se odnosi i na ovo krivično delo. Zločin protiv čovečnosti ima određene sličnosti i sa krivičnim delom genocida i sa krivičnim delom ratnog zločina protiv civilnog stanovništva. Najvažnija razlika ovog k.d. u odnosu na ratni zločin prema civilnom stanovništvu je u tome što je irelevantno da li se radnja krivičnog dela vrđi za vreme oružanog sukoba ili u miru. Najvažnija razlika između genocida i zločina protiv čovečnosti je u tome što se ne zahteva genocidna namera. Centralni element zločina protiv čovečnosti je da se određene radnje vrše u okviru njega, sistematski, planski i masovno. Da bi ovo delo dobilo karakter medj.kr.dela, potrebno je da se i ono vrši uz sudelovanje ili tolerisanje od strane države ili neke političke organizacije.
Docsity.com
48. Zločin protiv mira (agresija) Zločini proitiv mira prvi put su određeni u Statutu Međunarodnog vojnog tribunala u Nirnbergu kao: planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri. Danas je u međ.pravu agresija u svakom obliku zabranjena. Za određivanje da li postoji agresija zadužen je Savet bezbednosti UN na osnovu ovlašćenja iz glave VII Povelje UN. Regulisanju ove oblasti svoj doprinos dale su UN i preko Rezolucije Generalne skupštine 1974. godine. Prema ovoj rezoluciji prvootpočinjanje upotrebe oružane sile od jedne države protivno Povelji predstavlja dokaz izvršenja akta agresije. Rezolucija navodi šta predstavlja akte agresije a to su: 1. invazija ili napad oružanih snaga jedne države na teritoriju druge države ili svaka vojna okupacija, makar i privremene, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile 2. bombardovanje teritorije neke države od strane oružanih snaga druge države ili upotreba ma kog oružja od strane jedne države protiv teritorije druge države; blokada luka ili obala jedne države od strane oružanih snaga druge države 3. napad oružanih snaga jedne države na kopnene, pomorske ili vazduhoplovne snage, pomorsku ili vazdušnu flotu druge države 4. upotreba oružanih snaga jedne države koje se s pristankom zemlje prijema nalaze na teritoriji ove poslednje, protivno uslovima predviđenim u sporazumu, odnosno ostajanje tih snaga na teritoriji zemlje prijema i posle isteka sporazuma 5. radnja jedne države koja svoju teritoriju stavi na raspolaganje drugoj državi da bi je ova iskoristila za izvršenje akta agresije protiv treće države 6. upućivanje od strane, odnosno u ime jedne države oružanih bandi, grupa, neregularnih vojnika ili najamnika, koji protiv druge države vrše akte oružane sile toliko ozbiljno da se izjednačuju sa gore pomenutim aktima. Rezolucijom se izričito naglašava da nikakvi razlozi bilo koje prirode ne mogu služiti kao opravdanje za agresiju, te da agresija povlači međunarodnu odgovornost, a da agresorski rat predstavlja zločin protiv međunarodnog mira. Naše krivično pravo predviđa postojanje krivičnog dela agresivnog rata. Za agresiju će se kazniti onaj ko poziva ili podstiče na agresivan rat, kao i ko naredi vođenje agresivnog rata.
49. Nirnberški i Tokijski tribunal
Docsity.com
Za osnivanje Nirnberškog tribunala od značaja je Moskovska deklaracija koja je doneta još u toku II svetskog rata posle Konferencije u Moskvi (1943.) kojom su se predstavnici država koje su se borile protiv nacističike Nemačke saglasile da se posle rata sudi nemačkim ratnim zločincima. Londonskim Sporazumom četiri velikih sila saveznika od 8.avgusta 1945. utvrđeno je da se ustanovi Međunarodni vojni tribunal za suđenje ratnim zločincima iz II svetskog rata, a kao sastavni deo Sporazuma usvojen je i Statut tog tribunala. Međunarodni vojni tribunal koji je imao četiri sudije sastao se 1945. u Nirnbergu da bi započeo proces protiv glavnih ratnih zločinaca Trećeg Rajha. Pred Tribunalom se našlo 24 optuženih. Već 1946. suđenje je završeno i smrtna kazna koja je bila izrečena 12 optuženih, 7 su bili osuđeni na duge vremenske kazne ili doživotnu kaznu zatvora, dok su trojica bili oslobođeni. Učiniocima koji nisu bili na najvažnijim položajima u Trećem Rajhu sudili su vojni tribunali četiri sile pobednice na osnovu Zakona br.10 Kontrolnog saveta za Nemačku. Međ.vojni Tribunal za Daleki Istok osnovan je proklamacijom američkog generala Daglasa Mak Artura. Tribunal je imao 11 sudija koje je imenovalo 11 zemalja. Specifičnost suđenje u Tokiju bilo je i izdvojeno mišljenje trojice sudija u pogledu Statuta tog Tribunala, jer su zauzeli stav da taj Statut mora biti konzistentan sa običajnim međ.pravom. Na suđenju u Tokiju koje je počelo 1946., a završeno 1948., sudilo se 28 optuženih. Tribunalima u Nirnbergu i Tokiju se prigovara da su delili pobedničku pravdu i da su prekršili načelo legaliteta. Ipak, ova suđenja su imala svoje opravdanje i bila su mnogo bolje rešenje nego egzekucije u odnosu na pripadnike pobeđene strane što je bila njihova alternativa. Na osnovu Statuta tribunala i Nirnberške presude postavljeni su principi međ.krivičnog prava tzv. Nirnberški principi koji su aktuelni i danas. 50. Osnivanje ad hoc tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu Međunarodni Tribunal za gonjenje lica odgovornih za ozbiljne povrede međ.humanitarnog prava izvršene na teritoriji bivše Jugoslavije osnovan je od strane Saveta bezbednosti 1993. Rezolucijom SB osnovan je ad hoc tribunal za Ruandu i usvojen Statut sa malim razlikama u odnosu na Statut Tribunala za bivšu Jugoslaviju. Osnivajući ove tribunale SB je kao pravni osnov uzeo glavu 8 Povelje OUN što znači da je osnivanje Tribunala izjednačeno sa prinudnom merom radi uspostavljanja i očuvanja međunarodnog mira. Uzet je u obzir i čl. 29 Povelje OUN koji ovlašćuje
Docsity.com
SB da osniva svoja pomoćna tela radi obavljanja svoje delatnosti. Postojanje pravnog osnova i ovlašćenja SB da obrazuje ad hoc tribunale je sporno. SB može da donosi obavezne odluke samo u granicama svoje nadležnosti, a ni u jednoj odredbi Povelje se ne pominje njegova nadležnost za stvaranje međunarodnih, a posebno ne krivičnih sudova. Krivični sud ne može imati karakter pomoćnog tela SB, jer se ta tela ne mogu obrazovati za poslove za koje ni sam SB nije nadležan. Osnivanje tribunala predstavlja prinudnu meru radi uspostavljanja i očuvanja međ.mira, odn. radi se o ostvarivanju jednog političkog cilja. Tvrdi se da su ad hoc tribunali namenjeni da dele specijalnu pravdu parijama međ.zajednice, dok stalni članovi SB mogu da čine šta ima je volja. Jasno je da politički ciljevi nisu smeli biti osnov za osnivanje jednog krivičnog suda. Danas se sve manje raspravlja o tome da li je način osnivanja dva ad hoc tribunala bio ispravan i pravno korektan. U svom dosadašnjem radu Tribunal za bivšu Jugoslaviju je pokazao da on ostaje specijalni pomoćni organ SB koji se objektivno mora kretati u okviru globalne politike SB. I osnivanje Tribunala predstavlja jednu od ’ratnih mera’ pa je Tribunal u stvari ’disciplinska komisija’ SB. 51. Organizacija i osnovne karakteristike prava koje primenjuju ad hoc tribunali Tribunal za bivšu Jugoslaviju je sastavljen od 16 stalnih sudija i istovremeno najviše 9 ad litem sudija od ukupno 27 izabranih ad litem sudija. Organi Tribunala su: sudska veća koja obuhvataju 3 sudeća i 1 žalbeno veće, tužioca i sekretarijat tribunala koji obavlja poslove za sudska veća i za tužioca. Statutom Tribunala za bivšu Jugoslaviju se ustanovljava njegova nadležnost za tri krivična dela: ratni zločin, zločin protiv čovečnosti i genocid. Tribunal je nadležan za ta krivična dela koja su učinjena na teritoriji bivše Jugoslavije počev od 1991. Dva najvažnija kata na kojima se zasniva rad Tribunala su njegov Statut i Pravila postupka i dokazivanja. Karakteristike prava koje primenjuje Tribunal za bivšu Jugoslaviju, važe i za Tribunal za Ruandu. U Statut Tribunala preuzeti su neki delovi određenih međ.konvencija. Potpuno je neregulisana čitava oblast opšteg dela krivičnog prava bez koje je nezamisliva primena kr.prava u bilo kojoj evropskoj zemlji. Može se konstatovati da su u oblasti materijalnog prava povređena tri osnovna principa krivičnog prava: 1. nullum crimen sine lege – potpuno odsustvo Opšteg dela i povreda postulata lex certa kod Posebnog dela 2. nulla poena sine lege – prihvaćen sistem apsolutno neodređenih kazni, a u Pravilima postupka, a ne u Statutu, naknadno je od strane Tribunala dodata je
Docsity.com
doživotna kazna lišenja slobode, što se ne bi smelo proisivati procesnom odredbom 3. nisu određeni opšti uslovi za krivičnu odgovornost, a uvedena je i pretpostavka krivice kod komandne odgovornosti, jer pretpostavljeni odgovara za umišljajna kr.dela svojih potčinjenih i onda kada za njih nije znao. U oblasti procesnog prava elementarna procedura se reguliše Pravilima postupka i dokazivanja Tribunala i tu se odstupa od uobičajenih standarda, a mnoga pitanja uopšte nisu regulisana. Posebno odluka tužioca o krivičnom gonjenju nije ograničena nikakvim pravnim normama. Prvi predlog za osnivanje Tribunala za bivšu Jugoslaviju je bio predlog ekspertske grupe OEBS iz 1993. koji je bio bolji u pogledu tri ključne stvari: primene domaćeg prava, načina osnivanja Tribunala i vremena i početka rada odn. nakon uspostavljanja mira. U situaciji kada su čitave oblasti i pravni instituti neregulisani i kada se poziva na običajno međ pravo ili se očekuje da će Tribunal kroz precedente stvarati pravo, suviše je širok prostor za ostvarivanje političkih ciljeva. Pravo koje se pokušava stvarati je konglomerat običajnog međ.prava, odredaba nekih međ.konvencija koje su često nejasne, stavova jednog dela doktrine, stavova koje je Tribunal zauzimao prilikom rešavanja konkretnih pitanja, komentara Međ.komiteta Crvenog krsta Ženevskih konvencija itd. Pravo koje primenjuje Tribunal je heterogeno, nepotpuno i neodređeno i zato arbitrerno i nejednako. U konkretnim predmetima Tribunala suviše se naglašavaju politička pitanja i poltički argumenti postaju dominantni. U novije vreme rad Tribunala daje više osnova da sa njime bavi pravna teorija. Formiranje ova dva tribunala ubrzalo je proces osnivanja stalnog krivičnog suda, jer se ne može odgovoriti na pitanje zašto tribunali postoje samo u slučaju bivše Jugoslavije i Ruande, a ne i u brojnim slučajevima teških povreda međ.humanitarnog prava. Jedini ozbiljan argument koji može koliko toliko da opravda osnivanje i rad Tribunala za bivšu Jugoslaviju je činjenica da u državama nastalim na teritoriji bivše SFRJ za više od jedne decenije skoro da nije bilo ni jednog ozbiljnog suđenja za zločine učinjene u toku građanskog rata iako postoji mišljenje da su te zločine vršili pripadnici svih strana u tom ratu.
52. Stalni međunarodni krivični sud – osnivanje i karakteristike prava koje će se primenjivati Generalna skupština UN je 1948. godine zatražila od Komisije za međunarodno
Docsity.com
pravo da ispita mogućnost osnivanja stalnog međunarodnog krivičnog suda. Prvi nacrti dostavljeni su 1951. i 1953. godine, ali je ovo pitanje palo u drugi plan usled blokovske podeljenosti i Hladnog rata. Do obnove inicijative dolazi 1990. i 1992. godine, a Komisija GS podnosi nacrt statuta 1993. godine, koji je revidiran 1994. Generalna skupština UN nakon toga osniva ad hoc komitet koji 1995. godine zaključuje da se nastavi sa radom na statutu i priprema diplomatska konferencija i usvajanja konačne verzije statuta. Na konferenciji održanoj u Rimu pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija u julu 1998. godine usvojen je Statut tog suda. I za stalni međ.sud ključno pitanje za njegovu nezavisnost i ostvarivanje sudske funkcije je postojanje medj.kr.prava koje će taj sud primenjivati. Pre osnivanja stalnog medj.kr.suda se nije mogla uočiti ozbiljna namera da se stvori istinsko medj.kr.pravo. Stanje u pogledu prava koje je trebalo primenjivati bilo je pred osnivanje medj.kr.suda nezadovoljavajuće. To se pravo moglo uporediti sa krivičnim pravom koje je u Evropi postojalo u 18.veku. U poslednjem momentu su u Statut su unete odredbe kojima su regulisani neki osnovni krivičnopravni instituti. Po prvi put su u medj.krivično pravo uneti neki instituti opšteg dela koje nacionalna krivična prava poznaju već nekoliko vekova. U Statutu su detaljno propisana krivična dela koja su u nadležnosti suda s tim što su ona još više precizirana usvajanjem Elemenata krivičnih dela od strane Skupštine zemalja koje su prihvatile Statut. Statut sadrži i odredbe koje su procesnog karaktera odn. kojima je propisan postupak pred Sudom, a detaljnije će ta materija biti regulisana Pravilima postupka i dokazivanja. Kako je zaključno sa 11. aprilom 2002. godine 66 zemalja članica (od 139 zemalja potpisnica) deponovalo instrumente ratifikacije, Statut Međunarodnog krivičnog suda stupio je na snagu 1. jula 2002. godine. 53. Stalni međunarodni krivični sud – nadležnost i organizacija Međunarodni krivični sud je stalno sudsko telo čije je sedište u Hagu. Sud je nadležan za vođenje krivičnog postupka u vezi sa četiri grupe međunarodnih krivičnih dela: 1. krivičnim delom genocida 2. krivičnim delima protiv čovečnosti 3. ratnim zločinima 4. krivičnim delom agresije (kada budu ustanovljeni elementi krivičnog dela agresije i uslovi nadležnosti).
Docsity.com
Međunarodni krivični sud je nadležan za navedena dela u slučaju kada je neko od tih krivičnih dela učinjeno na teritoriji neke od zemalja koje su prihvatile Statut, ili je delo učinjeno od strane njihovog državljanina. U slučaju da je reč o zemlji koja nije prihvatila Statutu, moguće je da ona svojom izjavom prihvati nadležnost Suda samo za konkretan slučaj. Sud može biti nadležan i u odnosu na slučaj kada krivično delo tužiocu prijavi Savet bezbednosti postupajući na osnovu odredaba glave VII Povelje UN. Sud čine sledeća tela: 1. Predsedništvo 2. tri sudska odeljenja (žalbeno, sudeće i ono koje vodi prethodni postupak) 3. Kancelarija tužioca 4. Sekretarijat Sud je sastavljen od 18 sudija s tim što na predlog Predsedništva Skupština država članica taj broj može povećati. Žalbeno odeljenje sastoji se od predsednika i još 4 sudije. Sudeće i veće za prethodni postupak imaju najmanje 6 članova, a u ovim većima pretežniji je broj sudija koji imaju iskustva u krivičnom pravu. Statutom su određeni kriterijumi za izbor sudija. Predviđen je dosta složen postupak izbora sudija sa dve liste od koje jednu čine stručnjaci iz oblasti krivičnog prava, a drugu oni iz oblasti međunarodnog prava (pre svega međunarodnog humanitarnog prava i ljudskih prava), s tim što se bira nešto veći broj sudija koji imaju iskustvo u oblasti krivičnog prava. Svaka država članica može da predloži kandidate za sudiju, a izbor se vrši tajnim glasanjem na sednici Skupštine država članica. Sudije moraju biti državljani različitih zemalja, tj. dvoje sudija ne mogu biti državljani iste zemlje. Statut pravi razliku između službenih i radnih jezika Suda. Službeni jezici su arapski, engleski, francuski, kineski, ruski i španski. Na njima se objavljuju presude Suda kao i druge bitne odluke koje donosi Sud. Radni jezici suda su engleski i francuski. Izuzetno, uz odobrenje Suda može se na zahtev stranke u postupku odobriti da ta stranka koristi neki drugi jezik. Rimski statut predviđa Skupštinu država članica tj. onih zemalja koje su prihvatile Statut. Nju čine predstavnici tih zemalja koje su prihvatile Statut. Nju čine predstavnici tih zemalja, tj. svaka zemlja ima po jednog predstavnika u Skupštini. Skupština ima više važnih nadležnosti od kojih posebno treba istaći to da je ona nadležna i za izmene i dopune Statuta Međunarodnog krivičnog suda, odnosno ima ulogu koju u nacionalnim pravnim sistemima ima zakonodavno telo. 54. Odnos međunarodnog krivičnog suda, ad hoc tribunala i nacionalnih sudova
Docsity.com
Kako su ad hoc tribunali SB, kao i Međ.krivični sud nadležni da sude za ista krivična dela kao i nacionalni sudovi javlja se problem sukoba nadležnosti. U odnosu na ta krivična dela postoji konkuretna, paralelna nadležnost ove dve vrste sudova. Postavlja se pitanje da li prednost imaju nacionalni sudovi ili međ.krivični sud odn. međ.tribunali?! U međ.pravu ne postoje neka opšta pravila kojima bi ovo pitanje bilo rešeno. Ono je regulisano odgovarajućim odredbama statuta ad hoc tribunala i Rimskog statuta. To pitanje je različito rešeno kod odnosa nacionalnih sudova sa ad hoc tribunalima i tog odnosa sa Međ.krivičnim sudom. U slučaju ad hoc tribunala prednost je data tim tribunalima u odnosu na nacionalne sudove. Statut Tribunala za bivšu Jugoslaviju predviđa da će taj tribunal imati prednost u odnosu na nacionalne sudove, pa da u svakoj fazi postupka može od nacionalnog suda formalno zahtevati da mu prepusti nadležnost, a u slučaju da to ne učini o tome predsednik Tribunala može obavestiti SB. Predviđeno je da se ne može nekome kome je suđeno od strane Tribunala ponovo suditi za isto delo od strane nacionalnog suda. Predviđa se i izuzetak od tog načela i dozvoljava se da nekome kome je već suđeno od strane nacionalnog suda, Tribunal može ponovo suditi za isto krivično delo. To je moguće ako je delo za koje je suđeno bilo kvalifikovano kao obično a ne međ.krivično i ako postupanje nacionalnog suda nije bilo nezavisno i nepristrasno, ako je bilo usmereno na zaštitu optuženog od međ.krivične odgovornosti ili ako slučaj nije bi propisno vođen. Osnovi za preuzimanje slučajeva u kojima je postupak započet u okviru domaćeg pravosuđa od strane Tribunala predviđeni su Pravilima postupka i dokazivanja. Tužilac može preko prvostepenog veća tražiti ustupanje predmeta od nacionalnog suda i onda kada se radi o pitanjima koja uključuju važna činjenična ili pravna pitanja koja su od značaja za istrage i vođenje krivičnih postupaka pred Tribunalom. Međ.krivični sud će suditi samo u onim slučajevima u kojima države nisu voljne ili nisu sposobne da sude, što znači da on ne može da sudi u slučajevima u kojima je neka država pokazala interes i sposobnost da sudi, a postoji osnov za nadležnost njenog domaćeg suda. Međ.kr.sud ne može protivno volji država preuzimati slučajeve kao što to mogu ad hoc tribunali, niti može suditi nekome kome je već suđeno od strane domaćeg suda, u stvari položaj Međ.kr.suda je supsidijaran. Kako je Međ.kr.sud osnovan međ.ugovorom, države koje su ga potpisale i ratifikovale vodile su računa o sopstvenoj suverenosti, dok kod Tribunala to nije bio slučaj. Rezolucije SB kojima su usvojeni statuti tribunala nisu naišle na ozbiljnije protivljenje država, jer njihovi interesi nisu bili dovedeni u pitanje.
Docsity.com
"Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ribica Aktivni forumas Postovi: 261 Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56 Cash on hand: 99.00 [Donate] Has thanked: 0 time Have thanks: 0 time
• • • •
Re: Medjunarodno krivicno pravo - obradjena materija (skripta) od Ribica » 29 Apr 2010 15:08
56. Međunarodna krivičnopravna pomoć u užem smislu U krivičnom postupku koji se vodi u jednoj zemlji može se ukazati potreba da se pojedine procesne radnje preduzmu na teritoriji druge zemlje. Te radnje mogu da obave samo organi države na čijoj teritoriji ih treba preduzeti. U tom pogledu danas postoji saradnja između država. Ta saradnja u kojoj jedna država pomaže drugoj u vođenju kriv.postupka tako što za nju obavlja određenu istražnu ili neku drugu radnju naziva se međ.krivičnopravnom pomoći. Radnje međ.krivičnopravne pomoći preduzimaju se na osnovu zamolnice države koja ih traži, odn. koja vodi krivični postupak u vezi sa kojim je potrebna pomoć druge države. ZKP propisuje najznačajnije radnje u tom pogledu, a to su: saslušavanje okrivljenog, svedoka i veštaka, uviđaj, pretres prostorija i lica, zaplena predmeta i dostavljanje akata, pismenih materijala i drugih predmeta koji su u vezi sa postupkom. Međunarodna krivičnopravna pomoć se ukazuje na osnovu odredaba međ.ugovora. Ako takav ugovor sa određenom zemljom ne postoji ili neka pitanja nisu njime regulisana, primenjuju se odredbe ZKP, što znači da se zakonske odredbe u ovoj oblasti primenjuju supsidijarno, odn. prednost imaju međ.ugovori. Važan
Docsity.com
međ.ugovor koji se u ovoj oblasti primenjuje je i Evropska konvencija o međusobnom pružanju pravne pomoći u krivičnim stvarima koje je naša zemlja ratifikovala. Tom konvencijom se strane ugovornice obavezuju da u skladu sa odredbama konvencije pružaju jedna drugoj najširu moguću pravnu pomoć u svakom postupku koji se odnosi na krivična dela čije krivično gonjenje, u vreme kada je zatražena pomoć spada u nadležnost sudskih organa države molilje. Pravna pomoć se može odbiti u slučaju ako se zahtev odnosi na krivična dela koja su politička krivična dela ili ako zamoljena strana smatra da bi udovoljavanje zahtevu moglo da povredi njen suverenitet, bezbednost ili interese. Naša zemlja je prilikom ratifikacije stavila rezervu da će pružati pravnu pomoć samo u postupcima za krivična dela koja su predviđena našim krivičnim zakonodavstvom i za čije krivično gonjenje su nadležni samo pravosudni organi. Pravnu pomoć preko nadležnog organa mogu zahtevati naši sudovi i javni tužioci, reč je o aktivnoj pravnoj pomoći. Pravna pomoć se može odvijati i kada pomoć pružaju naši sudovi po zamolnici strane države tzv. pasivna pravna pomoć. Procesne radnje izvršene po propisima zamoljene države su punovažne u državi koja moli i onda kada su one preduzete u okviru procedure koja je drugačija u zamoljenoj zemlji u odnosu na zemlju koja moli. Dokazi i izvori saznanja pribavljeni u inostranstvu putem međ.pravne pomoći se procenjuju na isti način kao i dokazi pribavljeni u krivičnom postupku zemlje koja je tražila pomoć. 57. Ekstradicija stranoj državi Ekstradicija, ili izdavanje krivaca se smatra najvažnijim aktom međunarodne pravne pomoći. Ekstradicija se vrši u cilju vođenja krivičnog postupka protiv ekstradiranog lica ili u cilju izvršenja kazne nad njim. Razlikuje se aktivna ekstradicija kada se od neke države traži ekstradicija i pasivna ekstradicija kada domaća država odobrava ekstradiciju. Ekstradicija u smislu pravne prirode ima dva aspekta - materijalnopravni i procesnopravni. Ekstradicija se najpre reguliše međunarodnim ugovorima (bilateralnim i multilateralnim), a tek ako ne postoji međunarodni ugovor primenjuje se domaće zakonodavstvo. U vezi sa načinom regulisanja ekstradicija postoje tri sistema: 1. administrativni kod koga o ekstradiciji odlučuju samo organi uprave 2. sudski kod koga o tome odlučuje sud 3. mešoviti sistem, koji postoji i kod nas, gde sud svojom odlukom utvrđuje da li su ispunjeni uslovi za ekstradiciju na osnovu kontradiktornog postupka sa okrivljenim
Docsity.com
Prema rešenju u našem pravu uslovi za ekstradiciju jesu sledeći: 1. da lice čije se izdavanje traži nije naš državljanin 2. da delo zbog koga se traži nije izvršeno na teritoriji naše zemlje, protiv nje ili njenog državljanina 3. da je delo zbog koga se traži izdavanje krivično delo i po domaćem zakonu i po zakonu države u kojoj je izvršeno 4. da po domaćem zakonu nije nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili zastarelost izvršenja kazne ili da krivično delo nije obuhvaćeno amnestijom 5. da stranac čije se izdavanje traži nije zbog istog dela od domaćeg suda već osuđen, ili da za isto delo nije od domaćeg suda pravosnažno oslobođen, osim ako se stiču uslovi za ponavljanje postupka, ili da protiv stranca nije u našoj zemlji pokrenut krivični postupak, a ako je pokrenut postupak zbog dela učinjenog prema našem državljaninu, da je položeno obezbeđenje za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva oštećenog 6. da je utvrđena istovetnost lica čije se izdavanje traži 7. da ima dovoljno dokaza za osnovanu sumnju da je stranac čije se izdavanje traži učinio određeno krivično delo ili da postoji pravosnažna presuda. Postupak za izdavanje okrivljenih i osuđenih lica može biti redovan i izuzetan. Postojanje uslova za ekstradiciju ustanovljava veće nadležnog suda. Odluku da li se ekstradicija stranca dozvoljava ili ne donosi ministar za ljudska i manjinska prava. Ministar može odložiti ekstradiciju stranca ako je u toku krivični postupak pred domaćim sudom zbog drugog krivičnog dela ili zato što se stranac nalazi na izdržavanju kazne. U krivičnom pravu Srbije predviđena je zabrana ekstradicije za politička i vojna krivična dela. Ekstradicija se neće dozvoliti ni su slučaju kada su strancu ugroženi život ili sloboda zbog rase, vere, etničke pripadnosti, društvenog položaja ili političkih ubeđenja, kao ni onda kada postoje ozbiljni razlozi da se veruje da će u državi koja traži ekstradiciju, stranac biti izložen nehumanom postupanju ili torturi. Ekstradicija se ne vrši ni za sasvim laka krivična dela. Koja su to krivična dela određeno je bilateralnim i multilateralnim ugovorima o ekstradiciji. Evropska konvencija o ekstradiciji predviđa da je potrebno da za delo za koje se ekstradicija traži u krivičnom zakonodavstvu obe zemlje predviđen posebni maksimum kazne od najmanje godinu dana zatvora (ili odgovarajuća mera bezbednosti u tom trajanju).
Docsity.com
58. Ekstradicija međunarodnom krivičnom sudu. Kada se radi o međ.kr.sudu (bilo stalnom bilo ad hoc) treba prihvatiti ono što važi i za ekstradiciju okrivljenog stranoj državi. Ipak postoje određene razlike kada se radi o ekstradiciji međ.kr.sudu, pa zato treba praviti razliku da li se radi o ad hoc tribunalima koje je osnovao SB ili Međ.krivičnom sudu koji je osnovan ugovornim putem. Dok je zabrana ekstradicije sopstvenih državljana stranoj državi uopšte usvojena u pravnim sistemima evropskih zemalja, osnivanjem ad hoc tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu pojavilo se pitanje da li ta ista zabrana važi i onda kada su u pitanju ti tribunali. Aktima tribunala nalaže se bezuslovna saradnja svih zemalja, koja uključuje i ekstradiciju sopstvenih državljana. SRJ je 2002. donela poseban zakon kojim se reguliše i pitanje ekstradicije ad hoc Tribunalu za bivšu Jugoslaviju po nazivom: Zakon o saradnji SRJ sa međunarodnim tribunalom za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međ.humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. Taj zakon dozvoljava ekstradiciju Tribunalu i domaćih državljana polazeći od stava da se ne radi o ekstradiciji, već o predaji okrivljenih, čime je zaobiđen problem ustavne zabrane ekstradicije domaćih državljana. Za predaju okrivljenog predviđeni su minimalni uslovi (da se utvrdi identitet traženog lica, da postoji optužnica u skladu sa Statutom Tribunala, da je delo kažnjivo i po domaćem zakonu i da se radi o delu koje je u nadležnosti Tribunala). Dodatni uslov je taj da se odredbe Zakona odnose samo na jugoslovenske državljane protiv kojih je do stupanja na snagu tog zakona podignuta optužnica Tribunala, što je u suprotnosti sa Statutom Tribunala. Izmenama i dopunama Zakona iz 2003. najvažnija suštinska izmena sastoji se u ukidanju tog člana. Ekstradicija sopstvenih državljana međ.kr.sudu manje je sporna zato što je on osnovan ugovornim putem. To znači da su zemlje članice Rimskog statuta dobrovoljno prihvatile obavezu da izruče tom sudu svoje državljane. To je njihov zajednički sud pa se i time može pravdati ekstradicija domaćih državljana. Uslovi za izdavanje stranaca ili državljanina Srbije međ.kr.sudu su: 1. da to lice nije već osuđeno od strane domaćeg suda 2. da je delo zbog koga se traži izdavanje krivično delo i po našem zakonodavstvu 3. da nije nastupila zastarelost ili da krivično delo nije obuhvaćeno amnestijom 4. da je utvrđena istovetnost lica čije se izdavanje traži. 59. Ustupanje krivičnog gonjenja
Docsity.com
Institut ustapanja krivičnog gonjenja stranca je u stvari izuzetak od primene teritorijalnog principa u pogledu prostornog važenja krivičnog zakonodavstva jedne zemlje. Taj izuzetak se predviđa zato što u nekim sluačajevima nije celishodno suditi strancu u zemlji u kojoj je krivično delo učinjeno. U stvari, radi se o odricanju prava države na čijoj teritoriji je krivično delo učinjeno da učiniocu sudi njen sud. Reč je o novom institutu međ.kr.prava koji je izuzetak od pravila da država čiji je zakon, zadržava i pravo da primenjuje taj zakon. Ovu mogućnost predviđa i naše pravo. Mora postojati reciprocitet sa zemljom kojoj se gonjenje ustapa, da je krivično delo učinjeno na teritoriji Srbije i da je učinilac krivičnog dela stranac koji ima prebivalište u stranoj državi. U pogledu težine i vrste učinjenog kr.dela ustupanje krivičnog gonjenja se može dozvoliti za krivična dela z koja je predviđena kazna zatvora do 10god ili za krivična dela ugrožavanja javnog saobraćaja. Državi u kojoj starnac ima prebivalište može se ustupiti krivično gonjenje tog stranca, a uslov za to je da sae država tome ne protivi. Odluku o ustupanju krivičnog gonjenja pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage donosi nadležni tužilac, u toku istrage istražni sudija, a do početka glavnog pretresa sudsko veće. Ustupanje krivičnog gonjenja je uslovljeno pristankom oštećenog ako je oštećeni naš državljanin ili davanjem obezbeđenja za ostvarivanje njegovog imovinskopravnog zahteva. Ustupanje krivičnog gonjenja je predmet regulisanja međ.ugovora. Ti ugovori se primenjuju neposredno i imaju prednost u odnosu na zakonske odredbe koje su supsidijarnog karaktera. Od posebnog značaja je Evropska konvencija o prenosu postupka u krivičnim stvarima koju je ratifikovala i naša zemlja. Ta konvencija predviđa uslove i postupak u kome jedna država može tražiti od druge države da preuzme krivični postupak i obaveze zamoljene države koja zahtev za prenos krivičnog postupka može odbiti samo u slučajevima predviđenim Konvencijom. Postoji i mogućnost preuzimanja krivičnog gonjenja od strane države čiji je učinilac državljanin, odn. u kojoj ima prebivalište. Naše pravo predviđa mogućnost ustupanja spisa našim organima od strane države čijoj teritoriji je krivično delo učinjeno. Potrebno je da se radi o našem državljaninu ili o licu koje ima prebivalište na teritoriji Srbije, a koje je k.d. učinilo u inostranstvu. 60. Izvršenje strane krivične presude Naše pravo predviđa mogućnost izvršenja krivične presude inostranog suda kao jedan od oblika međunarodno pravne pomoći. U načelu krivična presuda stranih sudova ne izvršava se odn. domaći sudovi neće
Docsity.com
postupiti po molbi inostranog organa kojim se traži izvršenje krivične presude inostranog suda. Izuzetno od ovog pravila dozvoljeno je izvršenje strane krivične presude pod uslovom da je to predviđeno međ.ugovorom ili na osnovu uzajamnosti i pod uslovom da sankciju koju je izrekao strani sud izrekne i domaći sud prema krivičnom zakonodavstvu RS. To znači da je potrebno kumulativno ispunjenje dva uslova: 1. Prvi uslov je alternativno postavljen odn. moguće je izvršenje sudske presude one zemlje sa kojom naša zemlja ima zaključen ugovor ili sa kojom postoji faktički reciprocitet. 2. Drugi uslov zahteva da krivičnu sankciju izrekne i naš sud u skladu sa našim krivičnim zakonodavstvom, što znači da se krivična sankcija koju je izrekao strani sud ne izvršava neposredno, već na osnovu odluke našeg suda. Smisao izricanja sankcije i od strane našeg suda je preispitivanje i usaglašavanje već izrečene sankcije od strane inostranog suda sa našim krivičnim zakonodavstvo. Moraju biti ispunjena i četiri dodatna uslova, koja predviđaju zaključeni međ.ugovori. To su: 1. mora se raditi o našem državljaninu 2. preostali deo kazne koju osuđeno lice treba da izdrži mora biti u trajanju od najmanje 6 meseci od dana kada je primljen zahtev za njegov transfer 3. učinjeno delo mora biti krivično delo i prema našem zakonodavstvu 4. neophodna je saglasnost osuđenog. Protiv presude našeg suda žalbu mogu izjaviti državni tužilac, osuđeni, ili njegov branilac, bračni drug, srodnik u prvoj liniji i druga lica. U slučaju kada je strani državljanin osuđen od strane našeg suda, moguće je da presuda bude izvršena u inostranstvu. Potrebno je da osuđeni državljanin, odn.ovlašćeno lice podnese molbu prvostepenom sudu da izdržava kaznu u svojoj zemlji. Taj sud će postupiti u skladu sa međ.ugovorom odn. na osnovu uzajamnosti. 61. Perspektive međunarodnog krivičnog prava Posle usvajanja Statuta međ.kr.suda u Rimu 1998., porastao je optimizam u pogledu budućnosti međ.kr.prava. Statut suda je stupio na snagu 1.jula 2002., a danas broj zemalja koje su ga ratifikovale porastao je na 99. I pored toga smatra se da još nije došlo vreme za osnivanje stalnog međ.suda i da će to biti tek onda kada zakonodavna, izvršna i sudska vlast budu pripadale jednoj naddržavnoj organizaciji. Glavni razlog za odbojan stav prema međ.kr.pravosuđu i supernacionalnom
Docsity.com
krivičnom pravu političke je prirode. Posebno zabrinjava odbojan stav koji prema međ.kr.sudu imaju SAD. Upravo SAD joja je preuzela odlučujuću ulogu u međ.zajednici u pogledu toga da sudi i kažnjava druge, ne dozvoljava da to bude učinjeno i u odnosu na njihove državljane. Ako tri stalne članice SB koje su istovremeno i najveće zemlje na svetu ne žele da ratifikuju Statut i prihvate nadležnost Suda, postavlja se pitanje da li će on moći da ostvari ideju univerzalne pravde zbog koje je i osnovan. Ostaje realna nada da će Međ.kr.sud sa daljim razvojem međ.kr.prava postati respektabilna institucija čije će izbegavanje svaku državu koštati bar dela njenog ugleda koji uživa u međ.zajednici. Problem je i nedovoljna razvijenost međ.kr.prava. Zapaža se i povećan interes teoretičara krivičnog prava i međ.prava za izučavanje ove oblasti što će voditi njegovom dljem razvoju. Cilj kome će se težiti trebalo bi da bude prihvatanje načela savremenog krivičnog prava i pravnodogmatska razrada pojedinih instituta i u međ.kr.pravu. Taj cilj se ne može lako ostvariti, ali dugoročno posmatrano on je realan i budućnost međ.kr.prava će u velikoj meri zavisiti od njegovog ostvarivanja. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."
Ribica Aktivni forumas Postovi: 261 Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56 Cash on hand: 99.00 [Donate] Has thanked: 0 time Have thanks: 0 time
• • • •
Re: Medjunarodno krivicno pravo - obradjena materija (skripta) od Ribica » 29 Apr 2010 15:09
Docsity.com
18. Имунитет На учиниоце кривичних дела примењује се кривично право одређене земље, пре свега ако је кривично дело учињено на њеној територији. Кривично право једне земље се може применити, под одређеним условима, и онда када је кривично дело учињено у иностранству. Иако норме о просторном важењу кривичног законодавства дају широке могућности у погледу примене домаћег права, озбиљна препрека за кривично гоњење може бити имунитет. Имунитет не значи да право једне земље не важи у односу на неко лице, већ он представља процесну сметњу за вођење кривичног поступка према том лицу. Право важи и у односу на лица која уживају имунитет, она су дужна да поштују право земље у којој се налазе иако се у односу на њих, за време трајања имунитета, не може примењивати. Опште је прихваћено разликовање две врсте имунитета у међународном праву: функционални и персонални. Функционални штити само понашање које се предузима у име државе. Та врста имунитета штити релативно широк круг лица, тј. све оне који предузимају одређене службене радње, али он делује само у односу на одређену врсту радње и не штити лица у целини од кривичног гоњења. Персонални није ограничен само на одређену врсту понашања, већ обезбеђује имунитет одређеног лица од кривичног гоњења у целини, тј. без обзира о каквом се понашању ради, јер се полази од тога да та лица представљају државу. Он се признаје само малом броју лица: шефу државе, акредитованим дипломатама, председнику владе, као и министру иностраних послова. Тај имунитет је временски ограничен. У случају престанка персоналног имнунитета, за предузете службене радње и даље може да се примењује функционални имунитет. Ову материју осим међународног обичајног права регулише и Бечка конвенција о дипломатским односима из 1961. и Бечка конвенција о дипломатским односима из 1963.г. Имунитет уживају и функционери међународних организација. Осим за функционере ОУН, у погледу функционера других међународних организација, некима се признаје персонални, а некима само функционални имунитет. Припадници мировних трупа ОУН такође имају имунитет у мери у којој то захтевају њихови задаци. С обзиром да је имунитет само сметња за вођење кривичног поступка,
Docsity.com
кривично право се може применити у случају да се земља одрекне имунитета свог представника, односно лица које је за њу предузело неку службену радњу. У случају повреде права на имунитет, држава може покренути спор пред Међународним судом правде. У најновије време долази до извесног ограничавања права на имунитет. Имунитет не признају ad hoc трибунали, а и Статут Међ.кривичног суда га искључује у односу на земље уговорнице. Имунитет делује само пред националним судовима. Мада је и у случају примене права од стране нацционалних судова у више случајева дошло до одрицања овог права када је у питању функционални имунитет, под условом да је реч о најтежим повредама људских права, односно о међ.к.д. као што су геноцид и злочин против човечности. Персонални имунитет пред националним судовима остаје апсолутан. 45. Уништавање културних добара Основ за кривично дело уништавања културних добара налази се у Конвенцији за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба из 1954.г, као и у Допунском протоколу I уз Женевске конвенције о заштити жртава међународних оружаних сукоба ратификованог 1978. Овом инкриминацијом се пружа заштита културним добрима у току оружаног сукоба. Културна добра укључују и историјске споменике и грађевине, као и установе намењене науци, уметности, васпитању или хуманитарним циљевима. Радња извршења овог кривичног дела састоји се у уништавању културних или историјских споменика или других културних добара или верских објеката или установа или објеката који су намењени науци, уметности, васпитању или хуманитарним циљевима. Законски опис у КЗ сада обухвата и издавање наредбе да се уништавају културна добра као радњу извршенња. Уништавање постоји и онда када је дошло само до оштећења културног добра, тј. код основног облика за довршено кривично дело није потребно да је културно добро уништено. За ово кривично дело је карактеристичан објект радње. Културним добрима у смислу Конвенције из 1954.г. сматрају се покретна и непокретна добра значајна за културно наслеђе једног народа. Дело се може извршити за време рата или оружаног сукоба. Предвиђен је и тежи облик овог кривичног дела. У односу на основни облик потребно је да је реч о културном добру које се налази под посебном заштитом
Docsity.com
међународног права, као и да је дошло до његовог уништења. Умишљај учиниоца мора да буде управљен на уништавање културних добара и да обухвати свест о томе да се ради о културном добру, а код тежег облика и да се културно добро налази под посебном заштитом међународног права. 55. Мешовити кривични трибунали У последњој деценији дошло је до оснивања више институција са међународним карактером којима је поверено суђење за међународна кривична дела. О међународном елементу се може говорити у случају Косова и Метохије, Источног Тимора, Камбоџе, Сијера Леоне, БиХ и Ирака. Међународни елеменат је присутан у већој или мањој мери, али се не може говорити да су то међународни судови. Уобичајено је да се говори о мешовитим судовима. Међународни елеменат се разликује према степену и форми код тих судова, тако да између њих постоје значајне разлике. Мешовит карактер судовима на Косову и Метохији даје чињеница да је њихова организација одређена актима УНМИК-а, као и да у њиховом саставу доминирају судије странци. Прелазна управа ОУН на Источном Тимору, основала је посебна првостепена и другостепена већа у чији састав улазе домаће и стране судије. Специјални суд за Сијера Леоне основан је уговором између те земље и ОУН, састав суда је мешовит, са већином међународних судија које именује Генерални секретар4 ОУН. У Камбоџи је закључен билатерални споразум са ОУН о оснивању ванредних већа која би судила за злочине учињене за време владавине Црвених Кмера. Већа су део постојећих судова, састављена су претежно од домаћих судија и примењује се домаће право. До оснивања посебног одељења Суда БиХ за ратне злочине у Сарајеву дошло је на заједнички предлог Канцеларије високог представника за БиХ и трибунала за бившу Југославију 2003. Веће за ратне злочине почело је са радом 2005. и до сада су донете пресуде у три случаја. Предвиђено је да у будућем раду уместо да већину судија чине странци, у што већој мери суђење предузму домаће судије. Специјални трибунал за Ирак је основан крајем 2003. од стране окупационих снага САД, док је његов статут усвојен од стране ирачких власти. Према начину оснивања код већине ових судова ОУН има одређену улогу, док су у БиХ и Ираку специфични међународни, односно инострани елементи били пресудни у оснивању посебних судова, односно одељења.
Docsity.com
Заједничка им је карактеристика и то да суде за најтежа међународна кривична дела, као и да у њиховом саставу учествују странци као судије, односно тужиоци. Постоје и значајне међусобне разлике, како у погледу права које примењују, а нарочито у погледу њихове организације. У неким случајевима ради се о посебним телима који се налазе изван домаћег правосудног система, док су у другим они део правосудног система, или само организациони део редовног суда. Већина ових судова су ad hoc, односно привременог карактера. Њихова појава указује на то да је међ.крив.право у последњој деценији добило на значају.
Docsity.com
