Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet u Beogradu
SEMINARS KI RAD IZ SOCIOLOGIJE društvenih devijacija-kriminalitet Tema : Shvatanje društvenih devijacija kroz prizmu teorije etiketiranja i psihološke teorije
student: Emilija Rašić
profesor :
dr Milana Ljubičić
broj indeksa: SO14/77
Beograd, decembar 2017 .godine
Sadržaj:
1. 2. 3. 4. 5. 6.
Uvod Teorija etiketiranja- Hauard Beker Teorija etiketiranja- Edvin Lemert Psihološke teorija o shvatanju devijacija-Gabrijel Tard
Zaključak Literatura
1.UVOD
U svakodnevnom životu susrećemo se sa mnogim pojavama kojima često i ne pridajemo veliku pažnju, a trebalo bi. Tiču se nas, kao društva- kako da rešavamo probleme društva i da ih umanjimo. Postavlja se pitanje da li zaista mozemo uticati na smanjenje pojava društvenih
problema ako delamo kao kolektivitet. Kroz same sociološke teorije koje se bave ovim problemima možemo videti kako se određeni problemi prožimaju sa ljudskim društvom. Postoje par bitnih pojmova koje treba objasniti kako bismo sustinski ušli u razumevanje predstojećih socioloških teorija- zločin, kriminalitet, socijalna devijacija I delinkvencija. Pod pojmom zločin podrazumevamo pojedinačno kriminalno ponašanje, odnosno akt kojim se krši zakon i koji može biti kažnjen (Ignjatović, 2007: 15). Sam pojam kriminaliteta objašnjava takođe
Ignjatović: „ Kriminalitet je sveukupnost svih zločina u određenom vremenu i prostoru. On je masovna pojava. Deli se na primarni i sekundarni. Primarni je vršenje kažnjivog dela prvi put, a
sekundarni ponovno vršenje dela (recidiv) “ (Ignjatović,2007:15). Često možemo naići na brojne rasprave o definicijama i shvatanjima kriminaliteta. Milosavljević ističe da se kriminalitet treba zasnivati na pravnim definicijama, ali i da treba da podrazumeva sve ozbiljnije vidove kršenja
društvenih normi. Ipak kao najbliža definicija ovim shvatanjima pruža se shvatanje da kriminalitet podrazumeva društveno štetna i neprihvatljiva ponašanja koja su registrovana od
strane odgovarajućih organa (Milosavljević, 2003: 92). Pojam socijalne devijacije predstavlja oblik društvenog delovanja, gde pojedinci svesno deluju i time krše društvene norme i suprotstavljaju se očekivanjima I zahtevima određene grupe (Milosavljević, 2003:135). Bitno je
naglasiti da su društveni uzroci ti koji učestvuju u nastanku devijacija, njhovom razvoju i potonjoj postojanosti. Moramo imati na umu da svako devijantno ponašanje proizvodi neprihvatljive društvene posledice, poput privlačenja pažnje I izazivanja reakcija kod drugih ljudi u vidu formalne ili neformalne socijalne kontrole (Milosavljević, 2003: 136). I poslednji i nimalo manje bitan od ostalih pojmova-delinkvencija. „ Delinkvencija je ukupnost u pravnom sistemu zabranjenih dela-delikata (poput krivičnih dela, prekršaji, disciplinske krivice, prestupi).
U literaturi se pojmu delinkvencija daju i druga značenja, posebno kod maloletnika, pa zato postoji maloletnička delinkvencija u užem i širem smislu. U užem smislu podrazumeva kažnjiva ponašanja maloletnika koja bi, da su maloletnici punoletni, bila označena kao kriminalitet i
podlegla bi sankcijama. Delinkvencija maloletnih u širem smislu podrazumeva teškoće u vaspitavanju dece kao i njihova sitna kažnjiva dela“ (Ignjatović,2007:15).
Hauard Beker- teorija etiketiranja
Teorija
etiketiranja
je
drugačije
poznata kao kao teorija stigmatizacije ili
interakcionistička teorija devijacija. Najpoznatiji predstavnici su Edvin Lemert, Hauard Beker i Irvin Gofman. Ipak naš fokus će biti na prvoj dvojici autora. Ono što je bitno reći za samu teoriju etiketiranja, jeste da autori okreću svoj fokus prema reakcijama društvene
sredine na samo ponašanje pojedinaca i grupa, i umnogome vide značaj razumvanju ciljeva i samom značenju društvene akcije. Interakcioniste zapravo zanima kako pojedinci utiču na određene vrste pojava i uopšte kakav karakter mogu dati društvu (Milosavljević, 2003: 345). S obzirom da je osnova teorije etiketiranja interakcionistička teorija čiji je osnivač Mid, odmah možemo shvatiti da oni vide pojedinca tek u interakciji sa drugima (kako pojedinac vidi sebe, a kako drugi). Svaki čovek ima određenu
predstavu o sebi, ali na samu predstavu sopstva utiču i drugi ljudi- kako ga vide, šta se od tog pojedinca očekuje (Milosavljević, 2003: 346). Odličan primer iz svakodnevnog života : roditelj stalno govori detetu da je neuspešan. Dete će vremenom prihvatiti kako ga drugi
ljudi vide, tojest roditelji i počeće da se ponaša u skladu sa tim. Kako Milosavljević navodi „ Devijantno ponašanje je ono ponašanje koje izaziva društvenu reakciju“
(Milosavljević 2007, 347). Sama devijatnost interakcionistima jeste posledica što se primenjuju sankcije na pojedinca. Devijant odnosno prestupnik dobija tu etiketu, a
devijantno ponašanje je ono koje ljudi vide kao takvo (Milosavljeivć, 2003: 347). Bitno je napomenuti da ovi teoretičari govore o vrednosno- kulturnom pluralizmu : postoji
veliki broj društveno-kulturnih sistema. Često su ti sistemi olakšica vladajućoj klasi kako bi uspostavila svoju moć i nametnula svoje norme, koje ne doživljajvaju svi na isti način. Same norme uspostavlja i društvo , pa često možemo naići na primere da roditelji
stvaraju određena pravila ponašanja za svoju decu, koja deca često ne poštuju ta ista pravila (Milosavljević,2003:349). Jedan od primera sa kojim sam se susretala poprilično često- ako tinejdžeri nose crnu boju odeće i druže se sa takvim ljudima oni su instantno etiketirani kao narkomani. Ne možemo sporiti da je korišćenje droge sveprisutno u
današnjim društvima, ali nije u svakom. To što neko nosi crnu boju odeće može biti samo n jegov lični ukus.
Sve društvene grupe stvaraju pravila kojih pojedinci treba da se pridržavaju, i ako učine nešto suprotno tome, doživljava se kao osoba koja ne ume da živi sa pravilima pa stoga naziv autsajder . Međutim Beker, kaže oni koji krše pravilo smatraju da su njegove sudije autsajderi- pa odatle i drugo značenje ovog termina. Kako ističe Beker, postoje pravila
koja su pretvorena u zakone, a druga tek postoje u vidu nekog dogovora. Međutim sam stepen autsajdera varira – saobraćajni prekršaji prolaze sa tolerancijom, dok silovanja,
ubistva već strogo etiketiraju samog pojedinca, a još više one koji postaju povratnici – recidiv (Ignjatović, 2006: 323). Često među pojedincima ima ljudi koje smatraju da su nepravedno kažnjene ili će čak razviti sopstvenu ideologiju kako bi objasnili zašto su oni u pravu (Ignjatović, 2006: 324). Beker spominje kako različite grupe ljudi prosuđuju
različite društvene stvari kao devijantne i da osobe koje prosuđuju devijantnost, sam proces koji dovodi do osude i situacija u kojoj se osuda dogodila čine fenomen
devijantnosti (Ignjatović,2006: 324). Sam autor vidi da postoji više pogleda na samu devijantnost- statističko, objašnjenje devijantnosti pomoću patološkog , tojest bolesti sa
čime se ja pre svega slažem jer smatram da devijantnost ne dolazi samo spolja već i iznutra, i poslednje relativističko gledište koje vidi devijantnost kao neuspeh da se
poštuju sama pravila grupe. Ukoliko poštujemo pravila druge društvene grupe kojoj nismo naklonjeni, mnogi će to doživeti kao devijantnost i etiketirati samog pojedinca (Ignjatović,2006:326). Kako kaže Ignjatović „Devijantna osoba je ona kojoj je etiketa prilepljena; devijantno ponašanje je ono koje ljudi tako označe“ (Ignjatović, 2006:326). Često se deavaju situacije da su pojedinci etiketirani,a da zapravo nisu prekršili nijedno pravilo. Kao i da sam čin devijantnosti može varirati u vremenskom periodu- u jednom trenutku prelazak automobila na crveno se ne vidi kao toliko devijantan čin, čak prolazi uz toleranciju, sve dok taj čin ne postane ubistvo nekog pešaka koji je prelazio na zeleno, dok sam automobil na crveno. Tada se javlja etiketa ubice. Dakle, da li je čin devijantan zavisi od prirode samog čina, a drugim delom šta se poduzima u vezi sa njim (Ignjatović, 2006:327).
Edvin Lemert
Jedan od predstavnika same teorije etiketiranja. Imao je slično razmišljanje kao Hauard Beker . Kako ističe Milosavljević, proces nastajanja devijacija se odvija u nekoliko faza
po Lemertu : on objašnjava pojmove primarne i sekundarne devijacije. Primarna devijacija može nastati usled velikog broja uzroka: stres, radoznalost, očekivano ponašanje grupi kojoj pripada itd. Težnja da se krše norme su raznovrsne, ali dokle god devijacija ostaje primarna , tojest uklopljena u društveno prihvatljivu ulogu,i dok ne remeti samo funkcionisanje pojedinca, on nema potrebe da menja svoju uobičajenu životnu ulogu. Odličan primer toga jesu ljudi koji poprilično piju- sve dok obavljaju svoje društvene uloge, ljudi ih neće smatrati devijantnim. Pojedinac ne menja svoju sliku o sebi, kao ni drugi o njemu, i pojedinac nalazi uvek opravdanje za svoje devijantno
ponašanje. Ali postavlja se pitanje šta se događa kada devijantni činovi postanu sve vidljiviji ljudima? Tada prema Lemertu dolazi do reorganizovanja uloga- sam pojedinac
može preuzeti društvenu ulogu koja je socijalno prihvatljiva ili može preuzeti devijantnu ulogu-alkoholičar može postati kelner kako bi nastavio pijenje, ili može usled preteranog
opijanja da vrši nasilje u porodici, ubije.. Tada nastupa sekundar na devijacija. Ona nastaje kada pojedinac krene da da upotrebljava svoje devijantno ponašanje zarad svoje odbrane,prilgođavanja problemima i napadima na njega. Sam pojedinac se identifikuje sa svojom devijantnom ulogom i okreće devijantnim grupama (Milosavljević, 2003: 349350). Kod Lemerta i Bekera imamo sličnost : obojica smatraju da se proces devijantnosti odvija postupno: kod Lemerta takozvana drama etiketiranja, a kod Bekera model devijantne karijere. Jedina razlika među njima jeste jer je Beker smatr ao da na svakom
stupnju devijacije deluju različiti uzroci (Milosavljević, 2003:350-351). Kod Lemerta imamo faze koje vode sekundarnoj devijaciji :primarna devijacija, društveno kažnjavanje, dalja primarna devijacija, strože kažnjavanje i odbacivanje, dalja devijacija praćena neprijateljstvom usmerena na one koji kažnjavaju, prelazak tolerancije, tojest žigosanje devijantne osobe, jačanje devijantnog ponašanja kao reakcija na žigosanje, prihvatanje devijantnog društvenog statusa (Ignjatović, 2006:337). Odličan primer ovoga jeste učenik sa dosta energije koji pokušava da privuče pažnju drugim učenicima i nastavniku (Ignjatović, 2006:337). Jos jedna bitna stvar za napomenuti: jedan od nedostataka ove teorije etiketiranja jeste da je njihov pristup subjektivan i relativistički, kao i da su
zapostavili ispitivanje devijacija društvenih institucija kao i društvenih nosilaca moći (Milosavljević, 2003:356-357).
Gabrijel Tard Njegova teorija je spoj psihologije i sociologije, ali njegova teorija spada u psihološke
teorije o devijacijama (Milosavljević, 2003:291). Sam Tard kaže da je karijera kriminalaca ona koja se najređe započinje svojom voljom da se u ove krugove ulazi od samog rođenja, da je to posledica uglavnom nerešenih odnosa u porodici, zlostavljanja i po mogućstvu maltretiranja u školi (Ignjatović, 2006:221). Same uzroke zločina vidi u društvenim uslovima (primer porodice iz koje potiče ili prijatelji) i biološki deo (njegova fizionomija , anatomski lični opisi kako bi razbojnik trebao da izgleda . Po Tardu su bitni izgled i držanje (Ignjatović,2006:222). Gabrijel Tard je smatrao da je odlučujuća stavka u pojavi devijacija zapravo imitiranje devijanata i da se imitiacija izvodi na principu
koncetričnih talasa- najjjača je u centru zbivanja, a udal javanjem od samog centra polako slabi dok imitirana pojava ne dobije drugačiji izgled. Dakle prvi mehanizam imitacije jeste sticanje navike, jer onda usvajamo načine misljenja, ponašanja, uopšte životne obrasce te osobe, dok drugi mehanizam jeste vežbanje Što se više uvežbavaju naučeni obrasci više se približavamo ponašanju određene osobe (Milosavljević,2003:292). Odličan primer toga možemo naći u svakodnevnom životu- stalno pratimo medije i društvene mreže koje nameću (pre svega ženama određene načine ponašanja, oblačenja, šminkanja, veća težnja za silikonima i totalnoj neprirodnosti)- to su negativni idoli na koje se uglavnom oslanjaju tinejdžeri. Tard je smatrao da je kriminal pojava koju društvo jedino može da suzbije, zato je bio pobornik smrtne kazne. S obzirom da je razlikovao dve imitacije , uočavao ih je kao naviku na selu i modu u gradu. Razlikovao je dve klice društva: porodicu i masu. Još par bitnih stavki o imitaciji : smatrao je da postoje zakoni imitacije gde fizička i pishička blizina utiču n a nju, kao pojavu. Smatrao je da inferiorni imitiraju superiorne, da manji gradovi i sela imitiraju već, tojest da preuzimaju zločine od njih i da prilikom sukoba dva oblika ponašanja , stari uvek biva nadvladan novim (Ignjatović, 2006:225-231).
5. Zaključak
S obzirom da smo prošli kroz teorije koje različito definišu pojedinca, postavlja se pitanje da li je moguće da zločin nestane? Na osnovu mojih čitanja, rekla bih da ne. Ali ga možemo svakako ublažiti. Kako? Umesto etiketiranja I preovladavanja stigmom u našem društvu, mi kao društvo smo ti koji možemo da podstaknemo socijalnu politiku. Da se zločin ne prikriva, već da se otvoreno priča o njemu- da se traže načini kako uticati da se pojedinac resocijalizuje I da je moguće da ga društvo ponovo prihvati. Treba uključiti veliki broj psihijatara , defektologa I psihoterapeuta koji će moći doći do srži problema..jer najveći broj kriminalnih radnjih jeste zbog unutrašnjih nerešenih sukoba… A onda sam dodir sa spoljašnjom sredinom koja „plete“ svoje predrasude i ne dozvoljava pojedincu da se istakne dovodi do toga da postane devijantan.
6. Literatura : 1. Milosavljević M. (2003) Devijacije i društvo, Draganić, Beograd 2. Ignjatović Đ. (2007) Kriminologija, Dosije, Beograd 3. Ignjatović Đ. (2006) Kriminološko nasleđe, Dosije, Beograd
