Filološki fakultet Univerzitet u Beogradu
Commedia dell’arte u komedijama Vilijama Šekspira
Beograd, 2016
APSTRAKT Ovaj rad ima za cilj da sagleda komedije Vilijama Šekspira iz jednog sasvim drugog ugla, ugla italijanske komedije, posebno commedia dell’arte (komedija veštine). Iako je jedan od najpoznatijih dramatičara svih vremena, Vilijam Šekspir i danas predstavlja pravu zagonetku za sve ljubitelje renesansne književnosti. Šekspirolozi godinama unazad pokušavaju da otkriju izvore za njegova dela, njegove savremenike ali i predhodnike koji su ga inspirisali da stvori književna remek dela koja se od tog vremena rado čitaju i izvode na pozornicama širom sveta. Jedan od bitnijih i najzanimljivijih izvora je оblik italijanske komedije, commedia dell’arte čija improvizacija znači da ne možemo povratiti tekst drame koji se koristio za stvarno izvođenje te drame. Ključne reči: Vilijam Šekspir, komedije Vilijama Šekspira, italijanska komedija, commedia dell’arte, komedija veštine
ABSTRACT This paper has as its goal to perceive William Shakespeare’s comedies from a very different angle, the angle of the Italian Comedy, especially commedia dell’ arte (comedy of art). Although he is one of the most famous play writers of all time, William Shakespeare is a real riddle for all lovers of Renaissance literature even today. Shakespeare scholars have been trying to discover the sources for his works, his contemporaries along with his predecessors who inspired him to create a literary masterpiece that have been gladly read and performed on stages around the world since his time. One of the important and very interesting sources is a form of the Italian comedy, commedia dell’arte whose improvisation means that we cannot recover the plays’ texts that were used for the performance of these plays. Key words: William Shakespeare, William Shakespeare’s comedies, the Italian comedy, commedia dell’arte, comedy of art
SADRŽAJ
1. Uvod ……………………………………………..……….……….……… 1 2. Pojam i poreklo commedia dell’arte …………………….……….……. 2 2.1. Trupe i scenario……………………..……………………..………... 4 2.2. Commedia dell’arte u Engleskoj …………………….………………5
3. Život i delo Vilijama Šekspira ………………..………………...……….5 3.1. Komedije Vilijama Šekspira …………………..……………..…..…..7
4. Commedia dell’arte u komedijama Vilijama Šekspira ………………..8 4.1. Tipski likovi commedia dell’arte kod Šekspira ….…………………..9
5. Zaključak ………………………………………………………………… 6. Literatura ……………………………………………………………….
1
1. Uvod
Renesansa je jedan od najpoznatijih kulturnih pokreta koji je započet u Italiji u XIV veku. Ovaj pokret je zapravo pokušaj povratka starih vrednosti, podsećanje na klasičnu Grčku kulturu i povezuje srednji vek sa modernom istorijom. ,, Potreba za pojavom renesansne kulture se ogleda u (…) usponu novog građanskog ili buržujskog društva koje je dokazalo da je uspešno u mnogim sferama renesansnih istraživanja. Kasnu renesansu je oblikovalo otmeno društvo prvo u Italiji sinjora i principata a kasnije i velike evropske monarhije XVI veka.”1 Renesansa je uticala kako na kulturu jednog naroda tako i na način svakodnevnog života. Narod je obraćao pažnju na razne rituale, ceremonije, a posebno se izražavao patriotizam koji je za sobom povlačio razne gestove u čast grada ili države. Tako se polako pojavljuju najraniji oblici nečega što će kasnije postati pozorište a samim tim i značajan deo kulture jednog naroda. Iako se nije pravila razlika između feste i pozorišta, a profesionalna gluma bila daleka budućnost, postojale su razne vrste performansa, od pripovedača sa svojim pričama do žonglera i ,, nečega nalik pozorištu pajaca (giullari)”2 Ipak pravom pretečom pozorišta se smatra oblik diceria, odnosno monolog izveden od strane iskusnog izvođača. Monolozi su imali dosta upravnog govora a tema monologa je bila priča o nevinoj i lepoj ženi koja je lepša od najsvežije ruže i njenom proscu koji dolazi noseći nož u želji da sebi oduzme život ukoliko bude odbijen i Bibliju. Iz različitih svetkovina vremenom se razvijaju i ostali dramski oblici. Neki od istaknutijih oblika su commedia erudita (komedija erudita, naučena komedija) i commedia dell’arte (komedija veštine, komedija profesonalaca). Commedia eurdita je dramski oblik koji nastaje u XVI veku gde glumci prate tekst napisan na latinskom ili italijanskom jeziku. Taj jezik nije bio razumljiv običnom svetu, te je ona izvođena na dvorovima za plemenite porodice i vladare. Teme i motivi ove komedije su veliki podstrek za komediju veštine, čiji repertoari, naročito u severnom delu Italije, podsećaju na strukturu komedije erudita, odnosno klasične komedije jer poštuje tri dramska jedinstva: vreme, mesto i radnju. Commedia dell’arte takođe nastaje u XVI veku kao dramski oblik koja ističe samu glumu na pozornici. 1 Hans Baron, The Crisis of the Early Italian Renaissance (New Jersey: Princeton University Press, 1966), 25 2 Joseph Farrell and Paolo Pupa, A History of Italian Theatre (Cambridge: Cambridge University Press, 2006), 9
2
Dok je Evropa uveliko upolovila u doba renesanse, čitav vek je bio potreban Engleskoj da bi se pridružila ostatku kontinenta. Veruje se da je glavni razlog kašnjenja renesanse u Engleskoj geografski položaj ove države. Renesansa zvanično stiže u Englesku posle Ratova ruža, odnosno inauguracijom dinastije Tjudor, a procvat doživljava sredinom XVI i početkom XVII za vreme vladavine kraljice Elizabete I koje je u engleskoj istorji poznato i kao Zlatno doba (The Golden Age) Jedan od najpoznatijih stvaraoca koji je obeležio ne samo Zlatno doba već i potpuni tok razvijanja pozorišta u Engleskoj je Viliam Šekspir. Svojim delima pokrenuo je engleske trupe zabavljača a kasnije i profesionalnih glumaca koje su bile stalni gosti na engleskom dvoru i praktično naterao pozorište kao instituciju da se neprestano obnavlja a dramske oblike koje je koristio u svojim dramama je neumorno usavršavao. Mnogi veruju da je pored antičke literature u velikoj meri koristio i italijansku, a jedan od uzora za njegova dela je bio i čuveni Nikolo Makijaveli, pisac i političar koji je puno doprineo renesansnom periodu u Italiji.
2. Pojam i poreklo komedije del arte
Commedia dell’arte, odnosno komedija veštine je improvizacijski stil pozorišta koji je nastao u XVI veku u Italiji i cvetao Evropom puno godina kasnije. Ova komedija ima još naziva kao što su ,, commedia alla maschera (komedija maski), commedia improvviso (komedija improvizacije), i commedia dell’arte all’improvviso (komedija veštine improvizacije)”3 Trupe profesionalnih glumaca su izvodile predstave na trgovima i javnim mestima koristeći razne rekvizite i nesto slično kulisu. Svaki član trupe je igrao određenog tipskog lika 4 i nosio je 3 John Rudlin, Commedia dell’arte; An Actor’s Handbook, (New York: Routledge, 1994), 23 4 Tipski lik (eng. stock character) je lik nastao iz stereotipa koji je lako prepoznatljiv publici ili čitaocima jer se konstantno ponavlja u literaturi ili narodnoj tradiciji, uglavnom u okviru nekog specifičnog žanra poput komedije ili bajke. Neki od najpoznatijih primera su hvalisavi vojnik, ljubomorni muž, pohlepni starac, odlučna heroina… - Chris Baldick, The Oxford Dictionary of Literary Terms (Oxford: Oxford University Press, 2008)
3 masku i kostim koji definiše karakter tog lika. Izvođači su koristili standardan tekst za početak ali bi potom improvizovali koristeći šale koje ne postoje u glavnom tekstu i neke pokrete koji su to dočaravali. Oni su uvek igrali iste likove ali su menjali situacije u kojima se likovi nalaze, na primer, lik pohlepnog starca koji je bio jako čest u ovom dramskom obliku bi prvo bio otac heroine koji bi joj branio da se uda za svog izabranika a u drugoj predstavi muž te heroine. Glavni razlog zašto se commedia dell’arte prevodi kao komedija veštine je zato što odnosi na veštinu koju su profesionalni glumci morali da razviju, da usvoje veliki repertoar šala, smešnih govora, komičnih i blagih uvreda i akrobacija a potom da ih utkaju u sadržaj drame tako da ne izgledaju suvišno ili neprikladno. Tačno poreklo ove komedije nije poznato. Veruje se da je nastala pod uticajem stare rimske i grčke komedije i srednjevekovne tradicije svetkovina na kojima su glavni spektakl izvodile akrobate i žongleri. ,, Maske i maskiranje su takođe bile jedna odlika Karnevala, perioda između Bogojavljenja koje je 6. Januara do početka Velikog posta kada se svo zadovoljstvo uživanja u hrani i seksualne aktivnosti završavalo.”5 Jezik koji se koristio u ovoj komediji je predstavljao veliki dijapazon tradicije i performansa. Muzika je bila glavni element komedije sa slugama ili ludama (na ital. zanni) koji su nosili muzičke instrumente i svirali u najuzbudljivijim trenucima. Prvi zabeležen podatak o izvođenju commedia dell’arte datira iz 1545. godine a performans se održao u Padovi. U to vreme je italijanska kultura bujala u literaturi, naučnim istraživačkim društvima koji su nosili naziv Iluminati (od latinske reči illuminatus što znači osvetljeni), Intrepidi (neustrašivi) i td. Po ugledu na njih, trupe izvođača su sebi davale slična imena poput Gelosi, Uniti, Confidenti, a ta imena označavala su po jednu osobinu – ljubomorni, ujedinjeni, pouzdani. Prvu zbirku ovih komedija 1613. godine je objavio Flaminio Skala (1552 – 1624) pod nazivom Il Teatro delle Favole Rappresentative – Scenario komedije del arte.6
5 Joseph Farrell and Paolo Pupa, A History of Italian Theatre (Cambridge: Cambridge University Press, 2006), 12
6 Richard Andrews, The Commedia dell’arte of Flaminio Scala: A Translation and Analysis of 30 Scenarios, ( Lanham: Rowman & Littlefield, 2008), 7
4
2.1. Trupe i scenario Trupe je često vodio jedan čovek ali su glavni izvođači takođe imali pravo glasa u važnim odlukama. To su bile grupe od deset do petnaest izvođača od kojih je svako imao svog tipskog lika kojeg izvodi. Oni su nosili maske koje su doprinosile da se osobine tipskog lika ogledaju na licu izvođača, na primer jedna maska je imala utonule obraze i dugačak nos. Kako se njihova popularnost širila, trupe su često putovale po raznim gradovima, a izvođači su napuštali svoje domove kako bi dobili priliku da pokažu svoje umeće i na taj način pridruže trupi. Trupe na početku nisu uživale pomoć patrona vojvoda stoga su često ostajala nezavisne i slobodne da samostalno donose odluke. Kako su se usavršavali u svom poslu i kako se pročulo o njihovom umeću, trupe su počele da putuju i u Francusku, Nemačku, Španiju a nešto kasnije i u Englesku. Putovali su noseći sve što su mogli i što im je bilo najpotrebnije. Njihova oprema se sastojala od rekvizira, kostima, jednostavnih i prenosivih bina koji su mogli da sastave na bilo kom javnom mestu. Većina komedija veština se osmišljavala tako da može da se izvodi na sceni koja izgleda kao duga ulica sa puno kuća i glavnim trgom. Kasnije uz podršku patrona, dobijali su pozorišta u kojima su mogli da izvode svoje predstave. Međutim, glumačke družine su korstile rekvizite i scenu jako malo kako bi akcenat bio na njihovom komičnom performansu. Poznata je činjenica da žene nisu imale svoje mesto na pozornici u to vreme. Učestvovanje u priredbama ženama je bilo strogo zabranjeno, čak i kažnjivo. Ipak, nakon pojave komedije veštine, ženski izvođači su pronašle svoje mesto a neke od njih su ,, postale veoma popularne zbog svojih improvizacijskih veština. Izabela Andreini (1562 – 1604), članica il Gelosi trupe je verovatno bila najpoznatija žena koja je izvodila komediju del arte, čak i je i lik mlade ljubavnice Izabele dobio ime po njoj.”7 Scenario je bio jednostavan – dvoje mladih ljubavnika (na ital. innamorati) su razdvojeni zbog starca (na ital. il vecchi) čiji se lik menjao iz situacije u situaciju, nekada je bio otac devojke, 7 John Rudlin, Commedia dell’arte; An Actor’s Handbook, (New York: Routledge, 1994), 23
5 nekad zaštitnik, prosac, budući muž… Sluga (zanni) im pomaže da nadmudre starca i da budu zajedno.
2.2. Commedia dell’arte u Engleskoj Izvođači komedije veštine stižu u Englesku četrdesetih godina XVI veka na poziv kralja Henrija VIII a ture su se nastavljale kroz čitavo Zlatno doba jer su italijanski zabavljači bili najpopularniji u Evropi. Prva predstava ove komedije zabeležena je 1546. godine, a potom u Notingemu 1573. godine ispred kraljice Elizabete. Predstave su izvođene i kasnije, a veruje se čak i da su italijanski glumci dobijali novčane nagrade. Ostvarili su veliki uspeh u Engleskoj, čak toliki da su se ubrzo pojavili i jaki rivali koji su imitirali predstave Italijana i prilagođavali ih za englesku publiku. Da su Englezi bili zainteresovani za italijansku umetnost izvođenja govori i činjenica da je ser Filip Sidnej, Šekspirov savremenik i poznati renesansni pisac, putovao u Italiju, kao i mnogi drugi značajni i uticajni ljudi, kako bi usvojili znanje. Poznati engleski glumi tog vremena poput Ričarda Tarltona i Vilijama Kembla su na indirektan način pokazivali da poznaju karakteristike commedia dell’arte budući da su ih često primenjivali u svojim izvedbama. Gotovo je sigurno da su to naučili gledajući priredbe italijanskih trupa. Komedija veština je ostavila veliki utisak na engleske izvođače. Veruje se da su likovi ove komedije preteče harlekina8 (na eng. Harlequin) koji su učestvovali u osnivanju pantomime u engleskoj drami.
3. Život i delo Vilijama Šekspira
Vilijam Šekspir je do danas ostao velika enigma. Iako je njegov talenat za pisanje drama bio toliki da se može opravdano nazvati najboljim i najpoznatijim dramatičarom svih vremena, 8 Reč harlekin vodi poreklo od italijanske reči arlecchino što znači pajac, klovn. ( Preuzeto: http://velikirecnik.com/2016/01/18/harlekin/, pristupljeno 20.08.2016. u 15:21h)
6 podaci o njegovom životu su veoma oskudni. Rupe u životnoj priči Šekspira prouzrokovale su tvrdnje nekih književnih kritičara koji kažu da Šekspir nije napisao ni jedno od dela za koje se smatra da jeste, već da je on samo preuzeo ta dela i potpisao ih kako bi se sakrio pravi identitet autora. Ipak za većinu kritičara i ljudi iz sveta literature ta teorija nije ubedljiva. Vilijam je verovatno rođen 1564. godine, jedini podatak koji postoji o njegovom rođenju jeste da je te godine kršten, u Stratfordu na Ejvonu u Engleskoj, kao najstariji sin Džona i Meri Šekspir. Tamo je pohađao besplatnu školu ,, verovatno Kraljevu novu školu [King’s New School] u Stratfordu.”9 U školi je imao prilike da se susretne sa mnogim značajnim autorima i njihovim delima, poput Ovidija i Metamorfoza, Sisera, Virdžila i drugih ali i da nauči latinski jezik. Poznato je da školovanje nije nastavio već je umesto toga oženio Anu Hetavej koja je za Vilijama predstavljala ,, neki način izlaza [jer je] (…) bila nezavisna i slobodna da donosi svoje odluke zato što je ostala bez roditelja.”10 Bio je otac troje dece, najstarije Suzane i blizanaca Hamneta i Džudit, a o njihovom međusobnom odnosu malo se zna. Šekspir iz nekog razloga nije bio zadovoljan životom u Stratfordu, te odlučuje da ga napusti i ode u London. Razlog takve odluke se samo nagađa a teorije su različite, od toga da je bio nesrećan u braku do ideje i želje za boljim životom, za glumom i pisanjem. Pošto je stigao u englesku prestonicu, njegov život dobija neočekivani obrt. London je poslužio Šekspiru da ostvari sve što je zamislio. Kako je tačno ušao u svet glume i pozornice nije poznato. Pretpostavlja se da se sprijateljio sa glumcima koji sa vremena na vreme dolazili u Stratford. Možda je čak imao i nekog udela u predstavama jer je poznato da su trupe tražile ljude koji bi im pomagali oko tehničkih stvari. Postoji mogućnost da se prvo pridružio nekoj manjoj trupi kako bi se kasnije pridružio nekoj većoj. Prva prilika za to desila se već ,, 1583. godine kada se Državni savet umešao u svet pozorišta i pozvao najbolje odrasle glumce iz više trupa kako bi formirali jednu. Kraljičini ljudi [the Queen’s Men] su bili prva zvanično formirana pozorišna trupa koja je pored glumaca imala i zabavljače i žonglere.”11
9 Ernst Honigmann, ,,Shakespeare’s Life” u The Cambridge Companion to Shakespeare, priredili Margreta de Grazia i Stanley Wells (Cambridge: Cambridge University Press, 2001), 2
10 Stephen Greenblatt, Will in the World; How Shakespeare Became Shakespeare, (New York: W.W. Norton& Company, 2004), 119
11 Lois Potter, The Life of William Shakespeare: A Critical Biography, (New Jersey: Wiley-Blackwell, 2012) 54
7 Pošto se oprobao u glumi, Šekspir je počeo da piše. Njegova dela na pozornici su dobijala život a postala su jako popularna jer je njegova trupa gostovala i na dvoru i zaradila dovoljno novca da sam Šekspir otvori svoje pozorište koje je nazvao Gloub (The Globe, prevod sa eng. Globus) koji postoji i dan danas. Njegov kanon broji četrnaest komedija, devet tragedija, deset istorijskih drama i četiri tragikomedije uključujući i dve drame koje nije nađene. Pored toga pisao je i sonete, tačnije napisao je 154 soneta.
3.1. Komedije Vilijama Šekspira Interesantan je odnos Vilijama prema svojim delima. Po Kostiću ,, nema nikakvih svedočanstva o tome da je bio zainteresovan da svojim dramama obezbedi trajniji život od onoga koji su imale u pozorištu njegove družine. O njihovom objavljivanju uopšte nije brinuo.”12 Ipak njegove komedije su rado gledane. Njegove komedije sadrže razne oblike od italijanskih do francuskih, stoga se teško analiziraju i tumače. Stvorio je takozvani komični obrazac kojim se vodio pri pisanju drama a inspiraciju za obrazac pronalazio je u ranijoj engleskoj tradiciji, u narodnim zabavama, svetkovinama, igrama, prerušavanjima koji su bili deo svake njegove komedije. Iako je svaka komedija zasebna priča, sve one odišu optimizmom i energijom koji doprinose umetničkoj vrednosti ovih dela. Svet u komedijama je jako veliki stoga sadrži i veliki broj likova poput sluga, pastira, zanatlija, moreplovaca, lardijaša, vojvoda i učenjaka, ali i magična vilinska bića. Svaki lik ima svoju životnu priču i izjašnjava jedan životni stav ili osobinu ali niko od njih nije izložen osuđivanju i odbijanju. Krajnji cilj komedije je uspostavljenje opuštene atmosfere, mira i vedrine nakon rešenih nesporazuma i nevolja. Značajni uzori za stvaranje komedija Šekspir je nalazio u literaturi srednjeg veka. Velika tradicija srednjevekovnih priča o viteštvu i ljubavnoj priči ostavlja veliki trag na njegovo stvaralaštvo. Ljubav je glavna pokretačka snaga svih radnji a i zapleta u komedijama, stoga su u središtu zapleta uglavnom mladi zaljubljeni parovi i svi problemi koje takva veza sa sobom povlači. Priče sadrže zaljubljivanja na prvi pogled, ljubav koja postaje uzajamna i na kraju savladava sve prepreke. To osećanje kod Šekspira ima veliku vrednost jer je 12 Veselin Kostić, Stvaralaštvo Viljema Šekspira, (Beograd: Srpska književna zadruga, 1994), 9
8 on ne predstavlja kao fizičku ljubav već kao mešavinu petrarkizma i platonizma. Ono što čini Šekspirove komedije dragocenim su mlade junakinje koje su zaljubljive prirode i predstavljaju pravu sliku nežnosti i čednosti. Na njih je usmerena glavna pažnja i u odnosu na njih, muškarci su blede i sporedne figure. Značajnu ulogu u njegovim komedijama igraju i lude za koje nije imao izvore već ih je sam dodavao i osmišljavao. Kod Šekspira postoje dve vrste luda, prva grupa je činila proste lude, lakrdijaše, neuke ali jako komične likove a drugu profesionalne šaljivdžije izuzetno dobro osmiljenog humora. Komika se pretežno ispoljavala verbalnim sredstvima, prosta luda je izazivala smeh pogrešnom upotrebom određenih reči a dvorska luda duhovitim primedbama, odgovorima i zabavnim pripovedanjem. Obrazac komedija deluje prilično jednostavno, ,, radnja počinje u svakodnevnom dvorskom ili urbanom svetu. Tu se javlja kriza koja dovodi do razbijanja postojećih društvenih i porodičnih ćelija – do sukoba, patnji, razdvajanja i izolovanja.”13 Potom nastaju nesporazumi, neočekivani susreti ili prerušavanje ali i boravak u prirodi koje je Šekspir smatrao nekom vrstom oaze za pročišćenje duše. Poslednja faza komedije opisuje rešenje svih nesporazuma, pomirenje i uspostavljanje mira.
4. Commedia dell’arte u komedijama Vilijama Šekspira
Postoji puno različitih razmišljanja kako je Šekspir došao do italijanskih drama i kako je usvojio znanje italijanske komedije koje mu je pomoglo da napiše komedije u kojima se prepoznaje italijanski obrazac poput Dva viteza iz Verone (Two Gentlemen of Verona), Ukroćena goropadi (The Taming of the Shrew) i Komdije zabuna (The Comedy of Errors). Ove drame su nastale u njegovom najranijem periodu stvaranja. Primećuje se da Šekspirove komedije zaista prate italijanske i rimske obrasce. Činjenica je da je dela commedia erudita čitao još u školskim danima ali nisu sva dela bila prevedena na njegov maternji jezik. Takođe središte većine njegovih komedija je Italija. Njegovo umeće pokazuje da je poznavao odlike commedia dell’arte. 13 Veselin Kostić, Stvaralaštvo Viljema Šekspira, (Beograd: Srpska književna zadruga, 1994), 320
9 Ipak, tragovi komedije veštine se najbolje mogu primetiti u tri komedije – Komedija zabuna, Vesele žene Vindzorske (Merry Wives of Windsor) i Bura (The Tempest). U Komediji zabuna sledeće scene imaju odlike komedije večtine: priča vojvode, Egejona i igumanije, poverenje između Lucijane i Adrijane, priča blizanaca koji su robovi, scena izgubljene torbe. Vesele žene Vindzorske bi mogle da sadrže tragove ove komedije u pričama muža kojeg je žena prevarila i koji dobija pismo priznanja od njenog ljubavnika. Mnogi šekspirolozi smatraju da je glavni izvor za zaplet u Buri upravo commedia dell’arte. Zaplet je uglavnom isti s tim što sadrži pet varijacija. Protagonista ove drame je milanski vojvoda Prospero koji imitira karakteristike jednog od likova komedije veštine Pantalone. Pantalone je otelotvorenje patrijarhalne figure koja poseduje moć i koja ostaje na vrhu hijerarhije pokušavajući da kontroliše svakoga i sve što ga okružuje. Glavna odlika ovog lika je lazzi (prevod sa ital. šale) odnosno ,, improvizovan komični dijalog ili radnja”14 što je tipično za likove komedije veštine. Prosperova ćerka Miranda takođe nesumnjivo liči na ćerku Pantalonea, Izabelu jer obe prolaze kroz slično emotivno stanje. Obe sa svojim partnerima prolaze kroz slične situacije, čak oba para ne umeju da izraze svoja osećanja kada se susretnu zbog nervoze, prevelikog uzbuđenja i jakih osećanja. Ferdinand, Mirandin izabranik i naslednik napuljskog kralja Alonsa jako liči na Fabijana, Izabelinog izabranika odnosno tipskog lika ali pored njih tu crtu sličnosti imaju i njihovi očevi, kraljevi. Pored protagonista drame, Šekspir je likove iz komedije veštine iskoristio i za sopstvene sporedne likove. Tako se osobine likova poput harlekina i sluga (arlecchino, zanni) i kod Šekspirovih likova Trinkula i Stefana.
4.1. Tipski likovi commedia dell’arte kod Šekspira
Čak i sa parodijom i preterivanjem većina tipskih likova su vidno povezani sa likovima iz commedia eruditia, ali sluge su ipak posebna odlika. Izgleda kao da ti scenariji nikada nisu pisani za više od deset do dvanaest likova tako da članovi trupe nisu morali da igraju po dve uloge. Neki protagonisti su mogli da se pojavljuju u različitim scenarijima ali to nije bilo uobičajno. 14 Preuzeto sa: https://www.britannica.com/art/lazzo , 25.08.2016. u 13:17h.
10 Doslednost pridržavanju tekstovima nije bila glavni prioritet trupama. Od svih Šekspirovih komedija samo jedna ima likove koji su se pridržavali teksta a to je Vesele žene Vindzorske u kojoj su različiti likovi iz istorijskih drama zapravo preslikani u italijansku komediju.
Tipski likovi komedije veštine su: -
Vecchi (starac ili stariji čovek, ponekad zaštitnički nastrojen) u koje se ubraja i Pantalone, venecijaski trgovac ili magnifico koji je tiranin i sklon senzacionalnim govorima, Baptista iz Ukroćene goropadi, Antonio iz Dva viteza iz Verone, Šajlok iz Mletačkog trgovca. Još jedan primer starijeg zaštitnika je Dotore Gracijano (Dottore Gratiano), advokat koji je često iz Bolonje ili Padove i koji je lakoveran, razvratan i sklon pogrešnoj upotrebi reši sa komičnim kontekstom. Stariji ljudi sličnog tipa se javljaju kod Šekspira, na primer Vićencio u Ukroćenoj goropadi , vojvoda Egeon u Komediji zabuna i drugi.
-
Mladi par zaljubljenih od kojih je bar jedno dete od starca gore spomenutog. Njihova ljubav je zabranjena zbog na primer neslaganja njihovih porodica u prošlosti. To je priča komedija Ukroćena goropad, Komedija zabuna, Neuzvraćen ljubavni trud, Mletački trgovac. Likovi nisu potpuno obrađeni, više su karikature. Oni se ponašaju na isti način, pričaju toskanski dijalekat italijanskog i ne nose maske. Obično postoje dva para ili više i na taj način se postiže komični zaplet i konfuzija.
-
Zanni (sluge) koji su predstavljali element iz narodne tradicije. Oni je zapravo i prepoznatljiv element komedije veštine. Govorili su bergamaskim akcentom, dijalekat grada Bergama. Puno siromšnih ljudi iz Bergama su odlazili u Veneciju da pronađu sreću. U komediji veštine svakom slugi je dozvoljeno da se direktno obrati publici jer njegov liko doprinosi stvaraju konfuzije i zapletu. Sluge su bile najsiromašnije u služile su starcima. Tipičan sluga je neinteligentan, uvek zaspi na poslu, krade hranu ili ga uhvate kako sanjari. Ali oni ne dozvoljavaju publici da odluta tako što daju puno komike, lazzi, pogotovo kada se susretu kao Dromio blizaci u Komediji zabuna, Spid i Launc u Dva viteza iz Verone, Grumio i Kurtis u Ukroćenoj goropadi, i Gobo u Mletačkom trgovcu.
11
Pored glavnih postoje i sporedni likovi komedije veštine koje Šekspir takođe koristi. To su pomoćnince ženskim protagonistima (na primer Luceta iz Dva viteza iz Verone i Marija iz Bogojavljenske noći), kapetan, hvalisavi vojnik koji beži čim naiđe na nevolju a ponekad je i on protagonista (na primer Armado iz Neuzvraćen ljubavni trud I Falstaf iz Veselih žena Vindzorske) Osim likova, Šekspir je koristio i neke motive ili teme iz komedije veštine poput odnosa između roditelja i deca, između starih i mladih, novca i statusa i pameti i ljubavi, zamena indentiteta.
4. Zaključak
Uzimajući u obzir definiciju ove komedije, Commedia dell’arte je jako specifična kada je u pitanju sama drama, odnosno tekst drame koji je ostao kao spomenik tog vremena. Budući da u to vreme nije došlo do velikih otkrića u polju tehnologije već su ljudi koristili samo pero, performans nije mogao da ostane zabeležen. Preostaje nam samo da zamišljamo kako je to izgledalo na osnovu tekstova koji su ostali. Ipak, uticaj koji su kulture različitih naroda sa različitim običajima imale jedna na drugu i danas se proučavaju upoređivanjem dela, tekstova, predstava. Iako su naizgled isuviše različite, postoji puno stvari koje ih povezuju. Inovacije koje je italijanski teatar doživeo tokom renesanse u smislu arhitekture teatra i izrade scenarija je neprikosnoven i jedinstven. Veliki broj stvari koje vidimo i u današnjem pozorištu su nastale u Italiji, a komedija veština i danas se koristi na pozornicama širom sveta. Popularnost ove komedije se nije menjala kroz vreme a možda je jedan od razloga za to priča koja se iznova ponavlja, priča dvoje zaljubljenih i njihove prepreke, priča o preprekama, o slugama koje danas nemaju status sluge ali svakako postoje u nekim drugim ulogama i koje i danas zasmejavaju naše društvo na pozornici i van nje, sa nekim šalama i pokretima koje su karakteristične za naše vreme.
12 Il Gelosi commedia troupe
13
5. Literatura
1. Andrews, R. The Commedia dell’arte of Flaminio Scala: A Translation & Analysis of 30 Scenarios. Lanham, USA: Rowman & Littlefield, 2008. 2. Baldick, C. The Oxford Dictionary of Literary Terms. Oxford: Oxford University Press, 2008. 3. Baron, H. The Crisis of the Early Italian Renaissance. New Jersey: Princeton University Press, 1966. 4. Ducharte, P.L. prev. Weaver, R. The Italian Comedy. New York: Dover Publications INC., 1966) 5. Farrell, J. i Pupa, P. A History of Italian Theatre. Cambridge: Cambridge University Press, 2006. 6. Greenblatt, S. Will in the World: How Shakespeare Became Shakespeare. New York: W.W. Norton & Company, 2004) 7. Honigmann, E. ,,Shakespeare’s Life”, The Cambridge Companion to Shakespeare, priredili Margreta de Grazia i Stanely Wells. Cambridge: Cambridge University Press, 2001. 8. Kostić, V. Stvaralaštvo Viljema Šekspira. Beograd: Srpska književna zadruga, 1994. 9. Potter, L. The Life of William Shakespeare: A Critical Biography. New Jersey: Wiley – Blackwell, 2012. 10. Veliki rečnik manje poznatih reči i izraza, preuzeto sa: http://velikirecnik.com/2016/01/18/harlekin/, 20.08.2016 11. Encyclopaedia Britannica, School and Library Subscribers, preuzeto sa: https://www.britannica.com/art/lazzo , 25.08.2016.
14 12.
15 13.
14. 15. 16. 17. 18. 19.
20. 21. 22.
