,,Треба бити потпуно равнодушан према историји, људима, њиховим судбинама. То није могуће. Мој колерични темперамент је истовремено плах и јачи од свега." (Eugene Ionesco, Present, Mercure de France, Paris, 1968., str. 93.)
Ежен је тврдио да кад се неуспеси ређају, онда се победа не доводи у питање. То је био случај пошто су свуда у Еворпи, његове представе наилазиле на отпор и неуспех код публике. Међутим, то није значило да нису гледале. Питао се да ли се квантитет преопражава у квалитет.
Патафизика је ''наука над наукама'' коју је измислио Алфред Жари.
Шема је узета из ''Драмски правци XX века'', С.Селенића, 2002. Београд
,,Бекет", Предраг Тодоровић, Службени гласник, 2010. Београд
Семјуел Бекет, изабране драме, прев. Александар Саша Петровић, Нолит, Београд, 1981, стр. 84
Ежен Јонеско, ,,Пародија породичне драме", поводом комедије ,,Жак или потчињавање", стр. 44.
''Драмски правци XX века'', С.Селенића, 2002. Београд
Ежен Јонеско, ,,Трагедија говора'', 1965., стр. 28-31.
ТЕАТАР САВРЕМЕНОГ ЧОВЕКА ВИЂЕН ОЧИМА
С. БЕКЕТА И Е. ЈОНЕСКОГ
Београд, мај 2014.
1.Увод.................................................................. 3
2. Семјуел Бекет................................................ 5
3.Ежен Јонеско.................................................. 10
4. Бекет и Јонеско; Јонеско и Бекет..............13
5. Закључак.........................................................15
6.Литература.......................................................1
1. Увод
Утемељивачи теорије смисла о бесмислу
Када су Јонеског упитали шта мисли о додељивању Новеблове награде за књижевност Бекету, он је рекао ,,Заслужили смо је!".
Од када су се појавили на француској сцени почетком педесетих година , дочекани неверицом, одушевљењем, отпором, имена Бекет-Јонсеко, се без икакве дилеме, нису могла одвајати. Морају се помињати заједно, они су две половине једне целине апсруда, двојица лидера бесмисла. Чак и када их одвоје, сва дискусија о Бекетовим делима, се спонтано и неизбежно наставља на Јонескова. Сигурно је тачно да је на условљеним разликама између ова два аутора пронађено много луцидних објашњења њихових поступака или смисла за бесмисао, али могуће је дефинисиати их одвојено као два различита типа стваралаца, а уистину и истих у поређењу са масом. Сличних силуета на једном општем пољу апсурда који су стављали иза позорнице по којој хода обесмишљени човек; мала и комична силуета – Бекет и Јонеско су различити по књижевном темпераменту, осећању света и по драмском проседеу. Осим заједничког осећањa човекове апсурдности, осећање дубоког и опредењујућег како за дело Јонеског, тако и за дело Бекета, ова два, често укрштена писца, ако се више и прецизније загледамо у срж стваралаштва, видимо потпуно различите склопове личности и схватања људске егзистениције, на чијој презентацији кроз своја дела, инсистирају. Самим тим уочена разлика је видљива:
БЕКЕТ ЈОНЕСКО
Висок Низак
Мршав Дебељушкаст
Меланхолик Колерик
Ирац у Француској Француз из Румуније
Активан у француском Службеник у Паризу
покрету отпора
Свечан Пакостан
Метафизика Историја, социологија, антропологија
Алегоријски, двоструки, Без смисла, иронија, метафора
вишеструки смисао
Редукција Обиље
Човек је трагичан Човек је ,,патафизички" апсурдан
јер је апсурдан
Универзум Грађански салон, град
Ликови: бескућници Грађани, супружници, носорози
бесполичари, кловнови
Разговара са Богом Са Ђаволом који је сменио Бога
Мрачан Дрзак
Неке разлике, које свакако постоје могу се и доказати; Бекет се није бавио, а самим тим и освртао на давање објашњења о свом раду, убеђењима и верованњима, међутим Јонеско је један од најпотпунијих полемичара, артикулисани бранилац естетичких, филозофских и политичких идеја. Он нам то ставља до знања. Оно што бих рекла за крај почетка приче о пару Јонеско-Бекет је то да их везује и ,,трагична фарса", а разликује да је код Бекета акценат на првој, а код Јонеска на другој речи.
2. Семјуел Бекет
,,Мене занима облик идеја, чак и кад не верујем у њих."
Човек ХХ века
Основна преокупација Бекетовог драмског дела јесте егзистенцијални немир човека окруженог класичним онтолошким питањима, на која, аутор не жели да да искључиво филозофске одговоре. Метафизички амбијент његових драма, прожет је дубоком персоналношћу, филозофска спекулација је усмерена на решавање проблема сопственог немира. Дакле, можемо слободно закључити да су Бекетове драме одраз њега кроз ликове, то јест, конфузија и јад, на коме инсистрира, јесу исповести ауторове личне нужде.
Хајде да га назовемо човеком ХХ века. Рецимо да се нашао у процепу између свеколиког техинчког напретка, с једне и отворених врата и излаза на позорницу, али нигде рефлектора.У тој ситуацији дошло је до расцепа његове личности. Критика и јавност и сам књижевни круг у Ирској, одакле је родом, нису били наклоњени према њему. Већину живота он је провео у Француској, највећи број дела су му на француском. Дуги низ година се полемисало да ли је он заиста вредан помена, колико и његови сународници Џојс, Пруст, Вирџинија Вулф, Музли..
Можда је битно споменути да су Бекета доста упоређивали са Џојсом. Називали су га његовим секретаром. Овакве, а и сличне тврдње на ту тему, Бекет је одлучно демантовао. Јесте да његови романи припадају романима тока свести, модерном књижевном изразу, али тиме се само одређује једна нит повезаности. Оно што је сигурно, јесте да од свих писаца тог времена, управо је Бекет тај који је истражујући ништавила људског постојања, отишао најдаље. Било да је реч о приповеткама, романима(згодно је споменути коју реч и осталим Бекетовим књижевним остварењима) или драмама, он је писац који је истрајао у томе да пронађе управо она изражајна средства којима је било могуће описати сав јад, муку и бесмисао човека.
У ретким интервјуима, Бекет нас детаљније уводи у срж свог стваралаштва и објашњава нам на који начин он схвата сврху своје уметности. У разговору са Томом Драјвером он каже ,,Конфузија није мој изум. Она је свуда око нас и наша једина шанса да је пустимо унутра. Једина шанса обнављања је да отворимо очи и видимо збрку. То није збрка коју можемо измислити." Можемо се апсолутно сложити са оваквим ставом. Бекет је у праву. Ни један стваралачки ум не може измислити оно што гледамо на вестима, читамо у новинама, оно што се догађа око нас. Ми то не можемо измислити. Можемо преузети теме, али морамо се првенствено запитати о току људске свести и подсвести. Да ли егзистирамо или живимо?
Бекету су доста замерали што се бави јадима у свом писању. Чињеница је да су егове уметничке визије мрачне, нихилистичке, да су копрцање човека у паучини постојања. Он нам ставља до знања да јад не морамо да тражимо. Јад вришти на нас. И управо је то оно што на шта Бекет не може да окрене главу. Он намерно гледа, он не може да одоли пориву да помогне или да покаже другима на шта ми не реагујемо. Нису зли људи најгори. Најгора је равнодушност добрих људи. Оних који седе и врте канале на телевизији, мислећи да је лакше не мислити. То је поента читавог Бекетовог стваралашта. Колико смо далеко отишли, а притом мислим да ипак тапкамо у месту, да би се заштитили од несреће која нас окружује? Шта ми чекамо? Где и шта је наш ,,Годо"?
ЕСТРАГОН:
Па, да пођемо?
ВЛАДИМИР:
Да, хајдемо.
Не мичу се.
Бекетов идентитет врсте вешто скривен у апсурду
,,Чекајући Годоа" први је и вероватно најзначајнији комад овог писца. Упада у очи, кад га видимо изведеног или прочитамо, да се он све време одвија на два плана. На једном плану, то је готово реалистичка прича о две пропалице, скитнице, који се одавно познају, од којих је један културнији и интелектуалнији, супериорнији (Владимир), док је други спонтанији, летергичичнији и добровољно подређен (Естрагон). Запазићемо одмах да су основни саставни делови комада, први и други чин, међусобно повезани на неуобичајан начин: други је реплика на први, понављање ситуације и догађаја из првог чина у нешто иземењеном облику. Међутим, колико год други чин био понављање првог, он је његов логичан драмски продужетак. Логичан је не зато што би било логично приказивати две, са становишта догађања, безмало идентичне ситуације, већ зато што Бекет механичким понављањем ситуације хоће да сугерише комичност историје, у којој се привидно ствари мењају, а заправо се само понављају.
Ако не бисмо гледали реалистичку страну приче, која готово да и не постоји, уочили бисмо ауторову намеру да говори не о двојици појединца већ и људском роду, и не само о једном обичном дану чекања већ о читавом људском животу, не сада, него од када наша цивилизација постоји. Такође, на плану идеја третирају се време и историја, усамљеност, идентитет врсте, речи и мисли, односно знање и уметност. Уколико се усудимо да преведемо Бекетове метафоре на експлицитан језик, видећемо да се мења само форма не утичући на суштину. Дакле, периферне ствари се мењају.
Ни једног тренутка ниједан апстрактан или општи термин није употребљен. Нико не говори о класама, о индетитету врсте, о самоубиству, о апсурду живота. Све што хоћемо и можемо да сазнамо из ,,Чекајући Годоа" сазнајемо посредно. Рецимо, у сцени која би могла да се назове ,,сценом индетитета", онај тренутак кад Владимир и Естрагон једноставно разговарају где су били или шта су радили јуче. Владимир има утисак да зна где је био и шта је радио, док Естрагон трвди да се ничега не сећа. Ципеле које је јуче можда сам Естрагон оставио, а можда и није, можда нису његове, можда су од неког другог човека. Пристанемо ли да се укључимо у Бекетов алегоријски механизам пратећи ову сцену пажљиво, видећемо да се у њој заиста говори о могућности да човек проверава и испитује свој лични интедитет, будући да су Естрагон и Владимир представници човечанства.
Оно шта се крије и шта изражава Бекетова фарса јесте управо врста посредног говора у коме конкретне личности узимају улогу метафизички смишљених представника људског рода, па сваки њихов поступак има опште значење у оквирима идеје. Смисао фарсе не треба тражити у ономе што се изговара, јер баш ту не постоји; смисао је у паузама, у недореченостима, у асоцијацијама која изазива недореченост.
Поред библијско-метафизичког објашњења ,,Чекајући Годоа", јер чекање на њега не помаже Владимиру и Естрагону да се не суоче са апсурдом егзистенције да макар привремено потисну свест о узалудном чекању. Сасвим је могуће закључити да је смисао комада у томе што та нада, ма како варљива и несигурна, ипак чува Дидија и Гогоа у извесној људској кондицији, док Поцо и Лики, лишени те наде, између рпвог и другог дела, са својом вером у уређени свет и својом немарношћу и нерациналношћу – пропадају.
Наравно, ситуацијуизмеђу Ликија и Поцоа могуће је објашњавати и са социолошкте стране гледалишта. Однос слуге и господара, можемо применити и на други однос – између Дидија и Гогоа, али јасно је да ,,Чекајући Годоа" открива везу између слободе и способнопсти.
Осећање крајње тескобе и страха, осећање које доминира Бекетовим драмама, последица је неспособности да се открије смисао иза реалности коју човек проводи у универзуму, и неспособности да се проватна тескоба и страх пренесу на представе, макар само као дојава другом човеку. Свака његова нова драма била је један мучан, огромним радом учинњен корак у потрази за савршеним обликом у коме ће се са што мање средстава сугерисати што свеобухватнија слика човекове ситуације и полажаја у овом апсурдно - бесмисленом свету.
Оно са чим се морамо сложити јесте, да ће Бекет остати значајна појава у ХХ веку по томе што је нашао драмску форму, у којој човек пољуљане вере у сопствени смисао, грубо и изненада лишен лагодне предпоставке о постојању, по нас невидљиве, силе која нам обликује животе и квалификује наше поступке, има моћ да изрази свој егзистенцијални немир.
И, напослетку, ко зна, можда негде у неком делу света, у некој пустоши, постоје Диди и Гого у својим дроњцима, корачају кроз свет који је алегорија метафизичког космоса и знају да немају одговор на питање које ипак постављају: ,,Шта нам је следеће чинити?".
3.Ежен Јонеско
,,Постоји само једна ствар у коју сам убеђен, а то је да моји комади не намеравају да спасу свет."
Политичка пропаганда или уметност?
Глвна преокупација Јонесковог стваралаштва је социолошки аспект појединца у друштву. Малограђанство, ухваћено час шире, час сасвим уже, предмет је Јонесковог интересовања. Оно што је је код њега посебно, оно што га издваја је апсурдан начин којим је он пришао шрилично обичној теми, као што је грађанство. Он је усклађивао необичне ликове у апсурдним ситуацијама из обичног живота. Оно што је он успео да представи, јесте свет апсурда у ком живи, који он изражава кроз бесмислену акумилацију говорних клишеа. Ежен једноставно воли претерано, нападно, карикатурално, апсурдно које у коначној инстанци треба да сугерише осећање мучнине – чак и ако не успе да произведе тај ефекат. Ништа од произвољности, патафизичке луцкастости, уживања у апсурним инверзијама, дечачке заиграности језиком и стварима – нема у његовоим полемикама и објашњењима споственог дела, што нас присиљава да размотримо његове основне идеје о уметности, животу, историји идеје.
Јонеско се искључиво бави гротесним начином живота. Његови ликови немају идентитет, његове радње су смештене у салоне, куће, наизгледа сасвим обичне амбијенте. Постепено се радња све више претвара у апсурд из којег, ликови, не могу да се извуку. Ту су где јесу. Без заплета, објашњава Јонеско, без грађења, без тајни за разрешавање, већ нерастворљиво непознатог, без нарави, без себи доследних личности ( сваког тренутка оне постају супортоне себи самима, заузимају место других); просто низ без низа, непредвиђена повезаност, без односа између узрока и дејства, то је оно какву драматургију он тежи да створи.
Доста пута, Јонеска су оптуживали да ,,води своју политику'', алудирајући својим драмама на стање у друштву као и у држави. Познато је да је изјавио ,,Онај који се усуди да не мрзи постаје издајица'' баш пред премијеру ,, Убица без плате''. Додаје и да, би власт ( предпоставља се ) убила сваког ко не мисли као и она. Када каже ангажованост, Јонеско мисли искључиво на социјалну ангажованост, на човекову веру да изменом друштвених околности може да измени свет, да сопственим трудом и опредељењем може да утиче на своју судбину. Оно како је то он најбоље представио јесте у драми ,,Носорог''. Полако се сви становници предтварају у подивљале папкаре који јуре улицама, уништавајући све што им се нађе на путу. Основна проблематика Јонескове драматургије није у расправи, већ у страсном, загриженом, упорном сликању грађанског, или малограђанског феномена. Треба, међутим, одмах рећи да је појам грађанина и грађанског у Јонесковој артикулацији превазилази социолошке границе којима се овај појам сматра.
Јесмо ли се упознали већ?
Као што је већ помеуто, Јонескови ликови су идентитети који не постоје. Уколико их ликови чак и имају, они су кратог века и безначајни за помињање. То и јесте битно. Недостатак личности у ликовима.
Познато је да је ,,Ћелава певачица'' настала као последица Јонесковог покушаја да научи енглески језик. Користећи уџбеник ,,Енглески без муке'' Јонеско је одјеном открио, да ако отркијеш идентитет једне породице, можеш се ослонити на чињеницу да ''свака породица личи једна на другу...''. Идентитет Смитових или Мартинових није могуће утврдити из једноставног разлога: они га немају. Они су апсурдне празнине које без свести о својој ситуацији бесмислено траће дане по салонима, употпуњујући празинину својим говором пуним фразама и клишеима.
,,Ћелава певачица'' јесте комад о малограђанштини, али како каже Јонеско, реч је о ''некој врсти свеопштег малограђанства'' које је довољно широко конципирано да постане, никада сасвим цео, као код Бекета, али готово вео свет, насељено људима са готовим идејама које изражавају мртвим, аутоматским језиком и савршеној унутрашњој испражњености једне цивилизације.
Ако бисмо упоредили све типове ликова којима се бави Јонеско, дошли бисмо до закључка да сви они личе једни на друге по неколико особина:
Говоре језиком мртвих и окамењених клишеа;
Сваке живости из њиховог понашања је нестало, сасвим механички понављају нечије туђе, бесмислене радње;
Нису свесни своје ситуације; верују да је свет у савршеном реду, ако о томе уопште и мисле;
Живе сред невероватних околности ничин не показујући да их сматрају ненормалним.
Гротесни Јонеско, напада нас са својим бесмисленим ситуацијама, за које смо мислили да су апсолутно нормалне; са својим местима, где се скупљају свакидашњи људи; терајући нас да се запитамо јесмо ли заиста се изгубили у вртлогу немислосрдног торнада, који је препун нападних, ничим изазваним, глупим и ограниченим размишљањем, не дозвољавајући нам да се чак и запитамо ''Зашто?''. Оно што нас не одваја од његових драма, јесте та драж којој се смејемо, а то је људска глупост која је масовнија него превод његових драма у свету.
4.Бекет и Јонеско; Јонеско и Бекет
,,Чекајући Годоа" и ,,Столице" први пут су изведени у Паризу исте године; то су можда два најистакнутија и најзначајнија дела авангардног позоришта. Стога изненађује чињеница да сличностима међу њима није посвећена готово никаква пажња, и ако су оне тако упадљиве да су оба комада могла бити играђена на основу истог општег нацрта.
Од самог почетка, ,,Столице'' и ,,Чекајући Годоа'' поставњају гледаоца у врло сличне ситуације. Оно што сам закључила као најважније, је духовна нада. Она је главна сличност између ова два комада, и ако се то не може непосредно поазити у сложеној структури. У оба случаја ,,јунаци'' ишкечују нечији долазак, било славног, али неодређеног Годоа, било Говорника који треба да обезнани старчеву поруку. У оба комада, ово ишчекивање је водиља која нас изгледа упућује ка једном истом циљу. Не можемо претерати у наглашавању важности нечега што нам је битно, толико да чекамо и ако смо сигурни, да то није могуће. Оно што није могуће јесте да престанемо да се надамо, јер оно чему се надамо је од велике важности за нас. Управо је то оно што нас разликује од других, није људска егзистенција једино битна; битно је оно за шта егзистирамо , а то је разлог нашег чекања.
И Бекет и Јонеско нам приказују човека као жртву света предмета. Јонеско нам пружа јасну слику чије је структруа општепозната: Двоје старих скупљају на позорници столице за госте који постоје само у њиховом универзуму, да би их гомилање столица кон ачно раздвојило, сабивши их на супротне стране позорнице, тако да свако може да скочи корз прозор на својој страни. Нагомилавањем предмета који раздвајају две особе, Јонеско алудира на то да, што више човек има заједничих ствари са неким, то је већа вероватноћа да ће се једном разићи. Са друге стране, Бекет, ради обрнуто. Он, како тече радња, све више и више склања ствари ( реквизите ) са сцене, не би ли доказао, да што су сиромашније две особе, то су ближе.
Без обзира који ликови да су у питању, ова двојица великана бесмисла, успеће, да на свој, јединствен начин, привуку пажњу гледаоца баш због тога што је апсурд оно што нам је у почетку мало познато. Како руководе ситуацијом, даје нам до знања да кроз читаву причу у коју смо увучени, ми се ипак смејемо. И не само да се смејемо, већ преиспитујемо своју егзистенцију и улогу у свету и друштву. То су такве драме. Затупљујућим дијалозима нам отварају очи, не дозвољавајући нам, да макар на један час, престанемо да размишљамо.
Бекет не изјављује да се ни ад није навикао на егзистенцију, да је стрепња убитачна, да је свет прочење ничег, па ипак, иза шкртих алинеја његових драма јасно видимо аутора склупчаног у положају фетуса, болесног од метафизичких и егзистенцијалних питања на која зна да нема одговор.
Насупрот њему, Јонесково, несумњиво аутентично осећање апсурдности света и човековог постојања, ублажено је, или модификовано, или успокојено ,,патафизичким'' опредељењем овога аутора. Бекет звог свог открића да је човек апсурдан – пати. Јонеско се чешће смеје томе.
5. Закључак
Разлог због којег сам приступила истраживању и обради ове теме, лежи у томе што сам била изненађена количином људске глупости и колико она може да увесељава публику. Људи једноставно воле да се смеју глупим стварима, а ни сами не схватају колико пута су они се нашли у сличној, ако не идентичној ситуацији. Свакодвневно срећем људе који својом појавом ме бацају у тамницу размишљања о својој, додуше, не само својој, већ и уопштено, разлогу људске егзистенције.
Апсурд је оно што је у исто време и најтужније и најсмешније. Спој два неспојива појма, сам по себи је апсурдан. Бекет, који је покушавао да прикаже само оно што је реално, али на другачији начин, или Јонеско који својом иронијом просто управља ситуацијом, су ме натерали да размислим, зашто су неке обичне ствари бесмислене. Зашто је чекање бесмислено и можда боље питање, када чекање постаје бесмислено? Да ли ми од почетка знамо да ли је то могуће или не, и сами себе терамо да се надамо, или заслепљени надом, не видимо шта је реално?
6.Литература
1. ,,Бекет", Предраг Тодоровић, Службени гласник, 2010. Београд
2. ,,Драмски правци ХХ века'', Слободан Селенић, Факултет драмских уметности, 2002. Београд
3. ,,Изабране драме'', Семјуел Бекет, Александар Саша Петровић, Нолит, Београд, 1981.
3
