09.05.2013.
HERALDIKA DINASTIJA I VLASTELINA Brankovići (http://www.silva http://www.silvanahadzidjokic nahadzidjokic.com/Copy%20of .com/Copy%20of%20Brankovic %20Brankovici.pdf i.pdf )
Velikaška porodica sa velikim brojem heraldičkih izvora: novac, pečati, tkanina. Kao i Kotromanići generacijski su menjali grbove, te je jedan element varirao. To nije bilo drastično, već u okviru 2-3 simbola. Simboli Brankovića: - lav i hodu/prolazu (pasan) - rogovi; najčešće na šlemu kao sastavni deo čelenke - dvoglavi orao; onda kada žele potvrditi legitimitet vlasti nad Srbijom i sebe kao naslednike Nemanjića; isto su radili i Kotromanovići, Tvrtko... LAV kroz nekoliko vekova sa genezom koja postoji od 14. veka. Vuk Branković imao je polulava na grbu, lambrekin i čelenku (šlem sa čelenkom važniji je deo i nosilac heraldičke slike), nije uključena daščica, već nalazimo razvijenu trodimenzionalnu čelenku. Pojas Branka Mladenovića, otac Vuka Brankovića, lav pokazan na heraldičku pogrešnu stranu. Pečat Vuka Brankovića, 1387. Novac Đurđa Brankovića, 1445. godine, grb na srebru iz Novog brda. Različite stilizacije lava
postoje na numizmatici. Pečat korespondira sa pečatom Stefana Lazarevića, stilizacija je identična, ali Stefan Lazarević nema lava. Okrenuti štit još nije odgonetnut, a na njemu je lenta i dva ljiljana. Branković na štitu ima još i lava u prolazu, međutim on ovde više podseća na vuka, ipak mi znamo da je to ipak lav.
ŠLEM SA ROGOVIMA karakteristika Brankovića. Upoređivanjem sa Lazarevićima stilizacija je identična, ali to nije isti tip rogova.Kod Brankovića si dugi i zavijeni = bivolji rogovi. Lazarevići imaju kraće i zakrivjenije = rogovi bika. Savremeni Nemački šlem od lima, rogovi koji nisu pravi, praksa koja je postojala i kod
Brankovića i Lazarevića. DVOGLAVI ORAO Novac despota Đurađa Brankovića, dvoglavi orao smešten između bivoljih rogova, a pojavljuje
se u trenutku kada Đurađ Branković postaje vladar Srbije. Lepa predstava konjaničkog štita. Pečat despota Lazara Brankovića, 1457. godina,i ovde predstavljen lav unutar španskog štita,
poreklom od vlastelina Branka., predstava koja je prebačena ovde sa čelenke. Pečat je jedan od lepših iz 15. veka, i uključen kao takav u većinu heraldičkih priručnika. Lav u prolazu variran je u lava u napadu, što se javlja i kod vlastelina Branka, te varijacija nije od naročitog značaja. Grb Brankovića iz Ilirske heraldike, u štitu lav u napadu, između rogova na čelenci zmaj, možda
zbog Reda zmaja. Autor ako je ovako dobro pamtio elemnte, onda možemo predpotstaviti da je jednak slučaj sa bojama, jer je u većini slučajeva ovo izvor o tome kakve su boje bile na grbovima. Despotica Angelina Branković iz porodice Aijanita. Rekonstrukcija Acovića sa štita iz 1479. Na
grbu anđeo, što je verovatno aluzija na ime, koji drži barjak sa dvoglavim orlom. Pečati iz Beogradskog grbovnika iz 1479. Jovan Branković (udvojena kaciga i lav u čelenci), Đorđe Branković (stilizovan dvoglavi orao), Đorđe Branković, kasniji despot (predstava BIKA,
što se vezivalo sa Moldavijom, ipak ne dovoljno istraženo polje).
Balšići
Vlastelinska dinastija iz Crne Gore. Više generacija Balšića ima jedinstveni heraldički simbol: - vučja glava.
Pečat dračkog duke Balše, 1385. Štit torč sa vučjom glavom. Novac Đurađ II Stracimirovića (grb sa svim elementima vučje glave, između ostalog i jasno
vidljiva odsečena glava) Grb Balšića u Ilirskoj heraldici, rekonstruiše boje u domenu fantazije i tako će ostati sve dok se
ne pojavi autentični izvor. Štit je crvene boje, a vuk crne. Unutar štita GLAVA BUZDOVANA, a u stvari je to trebalo pokazivati VIŠEKRAKU ZVEZDU. Otkud i zašto zvezda u grbu Balšića? Ilirski grbovnik nastao je krajem 16. veka verovatno za potrebe čoveka iz Napulja. U to vreme u Napulju živi i porodica koja nosi prezime Balza i navodno ima grb sa zlatnom zvezdom u crvenom polju. Veza ovih porodica: Balza i Balšića, međutim nije uspotstavio autor Ilirskog grbovnika već u R zborniku, koji potiče sa kraja 15. veka. Tu je grb prikazan sa zvezdom i potom se više tako ne pokazuje, osim u Ilirskom grbovniku u kojem je precrtan, a što će kasnije usvojiti ova Napuljska porodica. Poznati motivi iz grbova prepoznaju se u čelenkama, poekad i obrnuto. Vuk se javlja uvek kao obeležje Balšića međutim. 2 novca Đurđa I Balšića, različito su stilizovani, drugi liči na divlju svinju, a jezik podseća kao
na strelu koja uleće ili izleće. Čak se ističu i kljove koje idu ka gore, ka njušci. I u R zborniku i kod Grinenberga predstave na novcu Balšića pogrešno su tumačene. Slična predstava: crna veprova glava sa strelom koja uleće ili izleće iz usta, javila se posle na grbu Kraljevine Srbije. Poreklo ovakve predstave na drugom novcu posledica je greške, kontaminacije, te onaj koji ne zna šta treba biti predstavljeno na grbu Balšića lako može biti zbunjen (pretpotstavka). Grb Balšića u Ilirskoj heraldici, Stilizacija jednaka onoj kao kod duke Balše.
Zabunu i mistifikaiju pronalazimo i u odnosu rumunske porodice, koji su takođe mislili i tvrdili da vode poreklo od zetskih Balšića, stvarajući fiktivne geneologije. Otimaju se oko Balšića samo zbogsličnosti prezimena. I rumunska porodica na grbu ima osmokraku zvezdu na crvenom. U 19. veku pokušano je napraviti geneologiju Balšića koja stoji na staklenim nogama. Onaj koji je to činio radio je zbog Obrenovića, koji su pokušavali rakođe da se povežu sa Balšićima i tako postanu legitimni naslednici prestola. Srednjovekovni izvori međutim nedvosmisleno govore o tome da je simbol Balšića vučja glava i ništa drugo pored toga. Vladarske pretenzije i mistifikacije proizvodi su drugih elemnata koji su se tako povezivali porodice međusobno.
Kosače
Humske važna porodica (od Hranića do Ahmeta Hercegovića). Karakterističana dva simbola Kosača: - monogrami; poznato iz dokumenta, povelja i sfrogističke građe; mnogi pečati iz roda Kosače manje imaju heraldičkih predstava. Herceg Stefan Vladisav, 1466. Vlatko Hercegović, 1470. Ceo grb: polulav, u šapama drži zastavu sa jednim ili dva krsta. Grb Kosača na kruni kućne cisterne u Dubrovniku. Sandalj Hranić, rodonačelnik porodice , imao
je grb, što potvrđuje popis imovine u Dubrovniku kada je zabeleženo posuđe koje na poleđini ima znamenje=grb Sandaljev. Sandalj sagradio palatu Hercegovina u Dubrovniku, koja će biti oteta od njega u sukobu sa Dubrovčanima oko soli. Posle će nastati grad Herceg Novi kao konkurent Dubrovniku. Ostalo je i pismo Sandelju od Dubrovčanina u kojem se pita kakvo znamenje želi da isklešu nad vratima. Taj grb je i danas na istom mestu, a još jedan je dokaz da je Hranić imao svoj grb. Krunište cisterni i bunara često je ukrašavano, i na reprodukciji vidimo gipsani odlivak. Na grudima lava postavljeni su krinovi, jedan krst, ovojnica, lambrekin sa raskošnom vrežom i floralnim završecima. Grb je morao nastati pre 1451. godine, jer je posle nje usledio pomenuti sukob. Grb ipak može pripasti i njegovom nasledniku Stefanu Hercegu (imao potpuni grb, dok ga Vladislav i Zlatko nemaju). Grb Kosača u Ilirskoj heraldici, lav na crvenom, patrijarški krst iako su po pravilu u pitanju dva
krsta. Osim ovog primera koji nam približava to kakvesu boje mogle biti na grbu, postoji još jedan izvor: Mletačka hronika, međutim tu su pruge zlatne, a ne srebrne, štit crven (može i obrnuto). Radi se o metalu i crvenoj boli u svakom slučaju.
Nadgrobna ploča kraljice Katarine (1425-1478) u Rimu
Katarina je bila poslednja bosanska kraljica, poznata i kao Crna kraljica ne zbog nekakvog prokletstva, već zbog nesrće što je dočekala raspad Bosne. Kći je Stjepana Vukčića Kosača i Jelene Balšić (unuka Jelene Lazarević), a žena predposlednjeg kralja Stefana Tomaša (naslednik nije bio njen sin). Ona će usled Turske najeze pobeći u Rim gde će preći u katoličanstvo, papi zaveštati ono što formalno nije imala, Bosnu. Sahranjena je blizu oltara, žizenj oznaka, u crkvi Santa Marija in Anđeli u Rimu. Pored njenog portreta na nadgrobnoj ploči smešten još i grb Kotromanića, Kosača i grb Bosne. Grb sa njene desne strane: kvadriran, prvi i četvrti kvartir sa ljiljanovom krunom (karakteristično grbu Bosanskih kraljeva, Ostoja i Stefan Tomaš dodavali su na njega svoje inicijale i monograme), na drugom i trećem kvartiru konjanik (možda slično na obostranom kraljevskom pečatu). Grb sa njene leve strane je grb Kosača. Lav u središtu štita u štitu. Sa njene desne strane u štitu postoji i unutrašnji štit sa polumesecom, oklopljenom rukom koja drži mač. (Kod Hrvoja videli nema geneoloških veza?) Obratiti pažnju da je ovo ipak crtež koji predstavlja interpretaciju viđenog. U svoju knjigu sliku je uneo Artur Evans, pre nego što je počeo da istražuje bronzano doba Eneje, i kada je putovao po Balkanu kao engleski špijun (Austrijanci će ga kazniti tamnocom u Lovijenu). Knjiga je prepuna rasizma i njegovog kolonijalnog stava koji zastupa. Kada opisuje Fajanički grbovnik i Ilirski grbovnik dobija na važnosti. Baveći se istorijom Bosne i pišući o kraljici katarini on unosi ovu ilustraciju, a koji je nacrtao Anfonso Đakoni, a koji je pisao i bavio se rimskim papama i kardinalima. Crtež je dakle nastao 1677. i od onda je dalje prenošen. Franjo Rački koji se takođe bavio ovom temom, pitao se odakle i gde je Đakoni video ove grbove? Kada je on posetio rimsku crkvu i stajao pred spomenikom grbove nije mogao videti. Sama ploča stojala je na podu i prilikom renoviranja ona je 1590. godine (tj. 100 godina pre nastanka ovog crteža) bila postavljena i preneta na stub broda crkve. Od te godine po ploči više nije niko hodao, međutim pre intervencije ona se već dovoljno oštetila i izlizala. Tada je menjan i natpis koji je prvobitno bio ćirilični. Franjo Rački pozno obilazi spomenik, krajem 19. veka, i gleda reljef iz 1478. I pita se odakle grb iz 1677. jer se tada nije videlo ništa. Sa Katarinine strane nazirala se samo kruna nad štitom i dve krune u štitu i samo jedan od vitezova. U sredini nije ostalo više ničega. U momentu kada je spomenik postavljen na stub, nastajala je i Ilirska heraldika. Polumesec je tada bio znak cele Ilirije, pa samim tim i Balkana, što je svakako naknadna interpretacija, a Đa koni je verovatno ceo prizor doradio. Slične greške pronalazimo i u natpisu. Raniji ćirilični tekst, koji je promenjen 1590. godine, sačuvan je u knjizi iz 1545. Takođe Mario Orvin prevodi ovaj tekst pišući o Slovenima
1601. U svemu pronalazimo greške: Politin i Orvin navode kako je spomenik pismom njenim postavljen, misleći na ćirilicu. Međutim zahvaljujući inkulibuli, knjizi iz Nemačke, koja je nastala posle smrti kraljice mi saznajemo da je tekst u stvari navodio da je spomenik postavljen njenom pinezom, tj. novcem. Druga greška teksta je ta da se Herceg od Svetog Save navodi kao brat a ne otac Katarine. Unutarnji štit dakle može biti posledica kontaminacije.
Sankovići
Humska porodica, simbol poynajemo preko pe;ata dveju generacija. Grb im čini misteriozni predmet ili monogram. Monogram se potom vezivao za: 1. Reč Hum, ali unošenje geografskih obeležja ili monogram zemlje u heraldiku neuobičajno je u srednjovekovnom periodu, pre bi stavio lično ili porodično ime (tumačenje Pavao Anđelić) 2. Kotva, što je bilo ime za sidro. Na nekim prikazima podseća, tj. onda kada ima dodatak na dnu te liči na ćirilično slovo DŽ – „Џ“ (tumači Aleksa Ilić). 3. Apotropejski znak ljudskog lica, sa istaknutim očima, što ima magijsku funkciju, oči trebaju odagnati zle sile (tumači Petar Petrović). 4. Poreklo je u 2 kuke koje svojim presecanjem podsećaju na zabate slovenskih kuća, takođe poznate kao kotve (tumačenje Ćiro Truhelka). 5. Klupica za štovljenje kože U Ilirskim grbovnicima nema grba Sankovića, ali se pojavljuje grb Bogopankovića, Ogranak Sankovića. Taange vezane za Tatare, ne znamo odakle na Balkanu? http://forum.arheo-amateri.rs/heraldika/grb-sankovica/ Pečat župana BjeljakaStankovića, 1351. Pečat Radiča Stankovića,
Pavlovići, Jablanići
Imaju prikaz grada na grbu, ali prikaz nisu prikazivali kao grb. Inspiracija u Dubrovačkim pečatima. Grad zlatan na crvenom, štitu, a takođe i na čelenci, prikazuje ga i Ilirska heraldika. Stećak u Bulunjima kod Stolca, prikazan štit sa dvorcem sa tri kule. Smatra se da je ovo grb
Pavlovića. Zbog ovga se mesto razmatra i kao mesto grobova ove porodice, ali znamo da je mesto njihovih ostataka u Pavlovcu kod Sarajeva.
Nikolići
Pečat Humskog kneza Andije, 1249. Navodno je orao tumačen kao dvoglavi orao, što je
verovatno pogrešno, te se radi o jednoglavom. Pečat Grgura Bukoslaića Nikolića, 1418. Okrenut na levu heraldičku stranu. Stećak kod Vranjeva, Petar Nikolić, 1397. Jednoglavi orao na štitu, a orao je i iznad sa loše
stilizovanim kljunom (komentar liči na papagaja).
Crnojevići
Cetinjski manastir, 1483/4. http://www.cetinje-mojgrad.org/?p=170 Cetinjski oktoih, 1494.U oba slučaja štit je okružen lovorovim vencem.
Zlatni dvoglavi orao Crnojevića i dalje baštini Crna Gora u svojoj zastavi. Negde se pojavljuje i sa zvezdicama u štitu (po uzoru na oktoih).
Fragment krune sa mitre Kantakuzine Branković
Danas u muzeju srpske savremene crkve, a ranije čuvana u manastiru Krušedol, kojem je 1447. godine Kantakuzina, kći despota Đurđa Brankovića i žena Urliha Celjskog, daovala. Mitra je ručni rad Kantakuzine sa natpisom posvećenim Bogorodici Djevi.
Fragmenti krune vezani su za mitru na mestu gde bi stajao krst. Fragmenti su iz 14. veka, od pozlaćenog srebra sa rečnim poludragim kamenjem i ležištima. Da ne bi fragment krune padao ka napred on je privezan za mitru fragmentom minđuše, na kojoj se još nalazi biser i kuglica. Takozvane segmentirane krune između svojih delova imale su šarke i igle kojim su s te šarke vezivale, a koje su bile fino oblikovane. Na ovaj način veličina krune mogla se prilagođavati veličini glave i praviti po uzoru na glavu. Analogno Anžujskoj kruni. U Zadru 10 komada kao zavetni dar za mošti Svetom Šimunu koje je poklonila Jelisaveta, žena Ludviga. Ona navodno krade prst svetitelju, jer dugo nije mogla imati dete, međutim zbog tog čina ona zanemi. Zato vraća ukradeno ali i poklanja fragment krune. Fragmenti ove krune stižu i do Ugarskih kraljeva, preko Marije, ćerke Jelisavete, koja je bila udata za Zigmunda Luksemburškog. Ona će biti sahranjena sa lažnom krunom i šest segmenata krune. Inače su se ovakve krune koristile za svaki dan, a ne za krunisanja. Svaki fragment kako vidimo različito se mogao spajati i koristiti. Jelisaveta je imala tri ćerke (Judvija je bila Poljska kraljica) i postoji izvor koji pokazuje sve tri kako nose ove ljiljanove krune. Kada su postale demode, bivaju pogodne za zavetne darove (kako će ih iskoristit i sama Jelisaveta), a šest komada imaće grobnu namenu. Otkuda međutim jedan segment kod Kantakuzine i u Beogradu od Kotromanića? Rešenje je možda u rodoslovnim vezama. Barbara Celjska (predstavljana kao lepotica, važna ženska figura, u rukopisima zabeležena kao Venera koja jaše), bila je sestra Fridriha II Celjskog i tetka Urliha II, koji je bio oženjen Kantakuzinom, a sama Barbara, udala se za Zigmunda Luksemburškog posle smrti Marije. (Provesor je oduševljen tim kretanjem predmeta kroz porodice Kotromanić, Ugare, Celjsku porodicu i Brankoviće, čak napravio šemu porodičnog stabla, kojim pokazuje to kretanje)
