Heraldika(2)

HERALDIKA 14. februar 2008.  Postanak i razvoj heraldike Pomoćna istorijska nauka koja prou čava nastanak, razvoj, pravila i praksu grbova. Istovremeno to je i umetnost izrade grbova! Nastaje u srednjem veku – grbovi su specifi čna vrsta simbola. Stojan Novakovi ć (Heraldički običaji u Srba u primeni i književnosti 1884.) suština pojma grb sadržana je u ve ćini evropskih jezika – „oružje“ (arma, arms, wappen). Na istoku ima zna čenje „nasle đa“: Erbe (nem.) → gerbe (pol.) → gerb (rus.). Termin u ruski  jezik stiže tek u 17. veku. Srpski sinonim iz srednjeg veka je  znamenje. Svi heraldički motivi su stariji od samih grbova, svi simboli prethode heraldici, a kada su uvršteni nastavljaju svoj život. Grbove treba razlikovati od amblema koji podleže grafi čkim, a ne heraldi čkim  pravilima. Amblem je likovna vulgarizacija simbola. Grb je amblem podvrgnut pravilima komponovanja motiva koji su razvijeni tokom istorije. Obavezuju ći deo grba je štit (vojni)! Heraldička pravila i norme su dinami čan fenomen. Ipak u najve ćoj meri su ustanovljena između Krstaša i 15. veka. Grbove karakteriše naslednost. Oslanja se na istorijske, pravne nauke (kodifikovanje pravnih prerogativa kroz likovni izraz!), arheologiju. Pomoćne discipline heraldike: veksikologija (zastave) genealogija (porodice) insigniologija (funkcije, činovi, zvanja) faleristika (pripadnost raznim redovima, danas odlikovanja) • • • •

Vezana je po poreklu za zapadnu Evropu, ali je deo opšte evropske baštine jer se  proširila na celu Evropu. Srpska heraldika je mnogo više heraldika repertoara nego heraldika sistema. Veoma značajan je nemanji ćki period. Još jedna važna karika je izmišljanje tradicije u 16. veku. U osmanlijskim krajevima razvoj heraldike je druga čiji – osmanska heraldika nije ostavila trag na srpsku. Fantazija o heraldici u predheraldi čko vreme: smatralo se da sve „istorijske“ li čnosti moraju imati svoj grb (Aleksandar (Aleksandar Veliki, Solomon, Solomon, Cezar...) - to su u najboljem slu čaju amblemi. Pravi grbovi nastaju tek u eposi Krstaških ratova. Herodot navodi da su Karijci izmislili simboličke slike koje su nosili na šlemovima. Zastave, ukrasi pojedinaca, orao (rimski), simboli na novcu – protoheraldi čki – anti čka praksa se poklapa sa srednjovekovnim, viteškim vidjenjem grbova. Ali ne postoji uzro čno-posledična veza. To je konvergentna evolucija! Bedž (eng.) – rudimentarniji heraldi čki amblem, sli čna je italijanska impreza – ne vezuje se za štit ve ć za ličnost, porodicu. Često slikovni rebus koji krije neko ime... (sunce iz Vergine). Institucija keriksa (glasnika) ponovljena kroz instituciju heralda – dali ime disciplini. Venci i krune poti ču iz antike, ali ima ih u srednjem veku. Rangovni koroneti u heraldici  potiču iz rimske ri mske kategorizacije kruna: corona muralis – prvi vojnik koji prodre u 1

neprijateljsko utvr đenje, danas u svoj teritorijalnoj heraldici; corona navalis – danas admirali; corona valaris – prvi vojnik koji presko či ogradu, danas selo; hrastov venac – simbol građanskih vrlina.  Istorijske okolnosti nastanka grba

Papa Urban II iz Klermona uputio je 1095. godine poziv na oslobadjanje Hristovog groba. Nije postavio uslov da krst bude znak. Tako đe Ana Komnina ne pominje heraldi čke motive na štitovima krstaša. Zastava ima signalnu funkciju, ona je deo srednjovekovnog ratovanja. ratovanja. Javila se  potreba raspoznavanja hriš ćanskih i muslimanskih ratnika koji su sli čno okićeni i opremljeni. I u I Krstaškom ratu postoje potrebe, ali nema heraldi čkih motiva. Henri II i Filip II (1098) dogovarali se ko će kojim krstom biti obeležen. Monaško-viteški redovi formirani radi negovanja bolesnika, ali su se brzo transformisali. Najstariji su templari, zatim jovanovci pa tevtonci. Svi su kao oznaku imali krstove, ali se prave diferencijacije. Imaju internacionalni karakter i brojnost (1200 – 20000 templara). Pe čat ukazuje na siromaštvo – 2 krstaša na  jednom konju. Gubitak Svete Zemlje ne dovodi do nestanka grbova i viteškh redova. Oni  postoje i danas. Malteški red – 3 ku će u Rimu koje predstavljaju posebnu teritoriju. Medicinska ustanova! Postoje i pravoslavni redovi –  red Svetog Groba. Valeran od Melana (1136.) smatra se da je njegov pe čat prvi grb! Nema herald čku sliku, ali ima elemente: štit sa oznakom, zastavu i štit (motiv: šahovnica). Ričard de Luci („štuka“) –  reč iti iti grb – grbovna slika aludira na re č (orao – Orlovi ći). Prvi grbovi nastaju u treć oj oj deceniji 12. veka , a ve ć 20 godina kasnije postaje fenomen sa priličnom učestalošću u zapadnoj Evropi. U prvom periodu nisu imali kvalitet stalnosti –  kasnije jedna od glavnih osobina heraldike. Problem vizuelne identifikacije ratnika jedan je od prvih koji je doveo do razvoja heraldike. Identifikacija oznaka se na po četku ogleda u boji. Gonfanon je četvorougaona zastava, sa ili bez pera. Rani su često jednobojni. Zastava Karla Velikog: crvena sa sitnim vezenim motivima – oriflam („zlatni plamen“). Drugi motiv su mogla biti oja čanja na štitovima koja su mogla biti ofarbana. Sredinom 12. veka javlja se nova vrsta zastave –  baner – četvrtasta zastava bez pera, ve ća je visina nego širina što dovodi to toga da lakše leprša i manje se uvr će. Time je definisano polje sa većom visinom nego širinom to je ono polje koje se javlja na grbovima. Heraldički motiv je nestalan, nastaje postepeno, ustalilo se kroz 2-3 generacije. Prate ća oprema, odeća, konjska oprema ( aša) značajna je u razvoju heraldike kao i sam grb. Tako đe veoma je zna čajna i čelenka na šlemu. Štitovi od drveta uništavani su u boju, što je ostavljalo mogu ćnost da se dorade. Kusi (Cousy) čuvena francuska porodica – zamak ima najve ću donžon kulu. Osim ratova i drugih vojnih povoda nastanak turnira je važan za razvoj heraldike (i vojna oprema, ali i pravni propisi i identifikacija pe čatom). Od 12. veka turniri postaju važan evropski sport. Važna odlika bio je masovni sudar. Pojedina čni sukob se odvijao me đu  poslednjim preostalim predstavnicima. Javljaju se dve grupe nadmetanja: duel i dvoboj. Turniri su postala važna sportska manifestacija – razvili su se profesionalci koji su postali veoma bogati. Prave opklade u svoj uspeh u borbi. Zbog toga je postalo važno razlikovati se, kako zbog gledalaca, tako i zbog samih u česnika. Ri čard Lavlje Srce (1157-99) bio je prvi vladar koji je kodifikovao pravila turnira. Turniri su bili veoma surovi tako da je crkva  pokušala da ih obustavi. Dakle, došlo je do kontraefekta – od pripreme za vojsku došlo se do onesposobljavanja onesposobljavanja „vojnih obveznika“.

2

Žitije despota Stefana Lazarevi ća – prvi nosilac reda Pobe đenog zmaja – piše o dolasku vitezova kod Stefana. Despot u čestvuje na turnirima u Budimu, beleži jedan poljski hroničar 1412. godine, uz 3 kralja i 13 hercega. Grofovi Celjski na njihovom grbu su se nalazile 3 zvezdice, danas na grbu Slovenije. Sin Hermana Celjskog – Urlih imao je ku ću u Beogradu. Herceg Hrvoje Vuk čić i Sandalj Hranić učestvovali su na turniru u Budimu. Njihovi vitezovi osvojili su neke trofeje. Do kraja 15. veka turniri t urniri postaju jedna elegantna evropska zabava. Knjiga kralja Renea –   jedan od prikaza iz te knjige je i revija čelenki: dame obilaze izložene zastave i čelenke koje su bile toliko specifi čne da su govorile o samoj li čnosti koja ih je nosila. Ukoliko ih je neki vitez uvredio one su obeležavale njegov šlem koji bi zatim bio oboren, a na taj na čin bi vitezova sramota bila ovekove čena.

21. februar 2008.  Heraldi, heraldske funkcije i heraldski jezik  Heraldika kao istorijski fenomen ima svoj specifi čan (pomalo hermeneuti čan) jezik  koji se održao od srednjeg veka. Preobražaj grbova od takti čkog incidenta u heraldiku je posledica ustoli čenja ustanove heralda. Starovisoka nema čka reč Harivald koja se prvi put pominje izme đu 1164. i 1174. dala je naziv ovoj instituciji. Poreklo heralda vezano je za osoblje turnira. Haraldi su istovremeno bili i glasnici, a možemo ih tražiti i me đu minstrelima – putuju ćim pevačima. Veoma brzo su se razdvojili jer su konkurentni. Iako se zaduženja i poslovi menjaju tokom vremena moguće je uočiti nekoliko grupa funkcija: turnirske – prepoznavanje na osnovu grbova, posredovanje, a od 14. veka njihova funkcija je organizovanje turnira i pravljenje grbovnika. ratne funkcije - često vrlo neprijatne, zvani čni posmatrači tokom bitaka. Posle bitaka razapinju zastave pobednika, identifikuju poginule. Pregovaranja oko zarobljenika, otkupa. Organizuju sahrane.  poslanič ka ka funkcija – ustanovljena od 14. veka. Heraldi postaju opunomo ćeni izaslanici, ambasadori. •

•

•

Heraldi su arbitri po pitanju prava na grb, heraldi čkog prava i magistri ceremonija. Odeveni su u grb svog gospodara. Ti haljetci se nazivaju tabardi. Nose se preko cele ode će, a  ponekad ih nose i sami vladari. Praksa preuzimanja dela lika vladara uticala je na porast njihovog ugleda i na to da njihova li čnost postane nepovrediva. Nikada ne nose oružje. Niko ne sme da ih povredi, a ukoliko se to naruši sledila bi oštra kazna (Karlo V je sravnio sa zemljom jedan austrijski grad.). Herald je j e morao da bude pismen, nepodmitljiv... Od 13. veka  postoji i hijerarhija. Na vrhu su kraljevi grbova, ispod heraldi, a na dnu  perservanti. Kralj grbova ima teritorijalnu nadležnost – gospodar mu može biti kralj ili suvereni knez. Herald nema teritorijalnu funciju. Perservanti obavljaju najopasnije poslove – poziv na predaju, ultimatum. Prekriva lice velom čime poručuje da nije li čnost, već supstitucija onoga čiji tabard nosi. Zbog toga često zamenjuju svoje li čno ime i nazivaju se po funkciji („Rimsko carstvo“). Heraldi su bivali pla ćeni za svoj posao – naj češće u naturi. Privilegije su se sastojale u dobijanju ode će koju je kasnije mogao da proda, besplatnom smeštaju na turnirima, delu  plena, naknadi za arbitaražu (išli su i u kontrolu grbova). 3

Lukrativni poslovi često su vezani za heraldi čke sahrane koje su bile beskrajno  pompezne. Izlagali su se grbovi (porodice, predaka...). Iz našeg srednjeg veka sa čuvan je opis sahrane Urliha Celjskog. Grofovi Celjski bili su plemi ći Nemačkog carstva, rivali Habzburga... Usled sukoba oko ugarskog prestola ubijen je u Beogradu. Njegova supruga bila  je Kantakuzina Brankovi ć – ćerka despota Đur đa. Deca ga nisu nadživela. Njegovom smr ću se ugasila jedna velika plemi ćka porodica. Veoma ekscentri čna – na pe čatu se nalazila gola žena (občno se tu nalazi svetac). Kantakuzina ga prenosi u Celje. Herald potpuno obu čen u crni oklop na sahrani donosi grb Celjskih i ritualno ga razbija uz re r e či: „Grofovi Celjski –  danas, nikad više!“.  Ne smeju da postoje 2 istovetna grba. To proisti če iz suštine heraldike, a to je vizuelna identifikacija nosioca ( čak i grb oca i sina mora da se razlikuje u detaljima). Javljaju se sporovi među feudalcima, vladar je trebalo da presu đuje, on to prenosi na glavnog heralda i Kolegijum grbova. Danas njihov autoritet po čiva na ugledu, a ne na stvarnoj vlasti. Engleski Kolegijum grbova – nasledno pravo Vojvode od Norfolka, u Škotskoj je to Lord Lyon – kralj grbova. Slično je i u kraljevini Franscuskoj, Rusiji, Italiji. Oficijelnu heraldi čku službu danas ima Ruska Federacija iako je republika. Kod nas ne znamo da li je bilo heralda u srednjem veku. Postoje istorijski tragovi koji govore da je za vladavine cara Dušana postojao viteški red Svetog Stefana i viteška hijerarhija, ipak treba biti oprezan jer je podatak iz kasnijeg dubrova čkog izvora. Znamo za  postojanje turnira. Da li su postojali i ekvivalenti heralda? Ponovo se susre ćemo sa apokrifnim podatkom iz poznog 16. veka. Dokument koji je u dobroj meri falsifikat, f alsifikat, navodno  prepisan sa ranijeg dokumenta, pominje bana cimerja (czimer (mađ.) = grb – od francuske reči za čelenku) Stanislav Rup čić koji je bio Kralj grbova Stefana Dušana. Grbovnica –  matrikula – povelja o dodeli grba, jedna od najzna čijih povelja koje izdaje Kolegijum grbova (ali je ne dodeljuje!). Grbovnici su sa druge strane knjige sa mnogo grbova, katalog grbova.  Heraldski jezik 

Iz potrebe preciznog opisa grbova proistekla je potreba za heraldskim jezikom. Blazoniranje ( blazon (fr.) = grb) je jezgrovita jezi čka formula koja opisuje grb potpuno nedvosmisleno. nedvosmisleno. Danas opstaje da bi se odvojilo bitno od nebitnog, da bi se precizirali heraldički motivi (koja je boja, lav propet ili i li u prolazu...) i da bi se o čuvala heraldi čka veština. Englesko blazoniranje poti če iz normanskog perioda tako da se uglavnom koriste francuski termini. Prvo se opisuje pozadina, dok boja dolazi uvek na kraju. Stilizacija može da se menja, a blazon ne! Štit → čelenka → plašt → držač(i) štita → moto → ratni poklič Srpsko blazoniranje preuzeto je iz nema čkih zemalja. Ko ima pravo na grbove? Od nastanka heraldike postoji praksa dodeljivanja grbova visokim slojevima. U Francuskoj svi kraljevi podanici morali su imati grb. Zbog plja čke naroda napla ćuje se taksa. U Austriji postoje ograni čenja. U obnovljenoj Srbiji postojala je samo državna heraldika, knez Miloš ne dozovljava „srpske spahije“. Danas svako od nas može da ima grb, potrebno ga je samo registrovati u ustanovi koja se time bavi. U Srbiji je to Srpsko heraldi čko društvo. Potrebni uslovi su da niko ve ć nema istovetan grb i da je dati grb ura đen po heraldi čkim pravilima. Teritorijalni grbovi imaju zakonku sankciju. Kod nas su utvr đeni zakonskim aktima opština.

4

U srednjem veku je duboke korene pustilo uverenje da je svako ko je u istoriji nešto zna čio morao imati grb. Usledilo je retrogradno izmišljanje tradicije (grbovi Gospoda Boga, Isusa Hrista, Sveta Tri kralja, Herakla, Smrti).  Znaci kadencije

U zemljama strogih heraldi čkih pravila postoji zakon po kome ne smeju da postoje 2 istovetna grba. Najstariji sin nasledjuje o čev grb. Dok je otac živ, sin mora da ima neki znak  koji kazuje da je on naslednik, ali da ipak još uvek nije nasledio grb. Zbog toga su stvorene oznake koje su poslužile da se i dalji potomci razlikuju. To su znaci kadencije koji određuju redosled u nasle đivanju. U Nema čkoj je to promena boje. U Škotskoj su oko toga napravili najveću komplikaciju: najstarija grana porodice ima grb bez ikakve bordure; naslednik u Škotskoj i Engleskoj na svoj grb stavlja „turnirsku kragnu“ (konopac sa kog vise tra čice). Znaci kadencije koji se ubacuju u grb nazivaju se brizure. Maršalovanje predstavlja sklapanje grbova kada se oni nasle đuju sa obe strane  porodice. Podela štita odnosno komponovanje više grbova u jedan. Mora da se vodi ra čuna jer  sva polja u grbu imaju hijerarhiju. Maršalovanje postoji i u porodi čnoj ali i u teritorijalnoj heraldici. Ukoliko do đe do prevelikog usložnjavanja ženska linija gubi mesto na grbu. Od 14. stoleća maršalovanje ukazuje na teritorijalne pretenzije i prava. Naj češće dolazi do kvadriranja. Kvadriranje ima tesne veze sa oblikom štita, koji je sam po sebi vanheraldi čka kategorija.  Asimilacija predstavlja unošenje dela suverene vlasti u sopstveni grb (svi Malteški vitezovi u gornjem delu štita grba nose grb države).  Disimilacija – nekim simbolima se naglašava da ste vi nešto drugo, mla đa grana  porodice, bo čna grana...(postiže se znakom kadencije, čelenkom...). Similacija predstavlja tendenciono stvaranje privida da postoji veza izme đu grba i njenog titulara. Često se aludira (pekara – kifle umesto ocila). Rangiranje autoriteta postoji i kada se radi o statusu titulara i njihovom titularnom razlikovanju. Tako se javljaju rangovni šlemovi, plaštovi, krune ili koroneti. Municipalna kruna (kod nas se često javlja) ozna čava gradsko naselje. Šlemovi se rangiraju po metalu, kako su okrenuti, da li je zatvoren ili otvoren vizir. Zlatni šlem sme da ima samo suveren.

28. februar 2008.  Elementi i terminologija Terminologija je nastala najpre u severnoj Francuskoj. Odatle se širi, a termini se asimiluju ili prevode u Engleskoj, Nema čkoj, Rusiji, Italiji, Španiji. Na Balkanu, u Sloveniji  je prisutna nema čka heraldička tradicija, u Hrvatskoj je prisutna nema čka i italijanska, a u Slavoniji mađarska (koja je prevod sa nema čkog). Na Centralnom Balkanu javlja se relativno kasno, tek u 14. veku, pod uticajem Vizantije. Turska osvajanja spre čila su njen razvitak. U 19. veku Stojan Novakovi ć u svom delu „Heraldi čki običaji u Srba u primeni i književnosti“ (1884.) koristi termine koje je preuzimao sa svih strana. Neke od njih je i sam izmišljao („u uzletu“, „u poletu“). Srpsko heraldi čko društvo je na sebe preuzelo posao stvaranja heraldičkog rečnika.

5

 Heraldič ka ka orijentacija i osnovni elementi grba

Orijentaciija. Smatralo se da je heraldika projekcija nosioca tako da su strane odre đene  prema stranama nosioca štita. Parafernalije su dodaci na grbu, jedini obavezni deo je štit. Elementi grba ne smeju da zavise od stilizacije (na primer: slika na grbu ne sme da prelazi njegove granice). Oblik štita je vanheraldička kategorija. Važno je ono što je na njemu.  Razvoj štita

Oblik štita zavisi od izloženosti ratnika i na čina ratovanja. Normanski štit bio je izdužen, bademastog oblika. Ovaj štit je branio čitavog ratnika, i istovremeno predstavljao  pogodnu površinu za heraldi čku sliku. Dolazi do evolucije: reduciranje visine štita koja  počinje u 12. veku (tada iznosi 120 cm) jedno stole će kasnije štit je bio upola kra ći, da bi  početkom 14. veka bio sveden na 40 cm.

6

Legenda: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

gotički štit (najvažniji za konjanika) francuski štit (veoma popular u Engleskoj u 19. veku) oval ložanz (ženski) steg italijanski (testa di cavallo (ita.) = konjska glava; nastao o štitnika/oklopa za glavu konja; nepogodan je za maršalovanje) 7. švajcarski štit 8. engleski štit 9. tar č (asimetričan štit sa ujedenim delom (za koplje); javlja se od 14. veka) 10. renesansni/poljski (nastao od odrane životinjske kože; grb Beograda) 11. španski štit (veoma je popularan u nema čkim zemljama) Tipovi štitova u srednjovekovnoj Srbiji i Bosni Korpus građe je osrednji. Najve ći problem je što nisu o čuvane boje. Kralj Stefan Tomaš (na pe čatu koji je preuzeo od kralja Tvrtka) i Stefan Tomaševi ć imaju gotički štit. Tar č je bio omiljen po četkom 15. veka. Sa njim imamo prikaze dra čkog vojvode Balše iz 1385. godine, hercega Stjepana Vuk čića Kosače (1451.) i hercega Hrvoja iz Glagoljskog misala. Španski štit u upotrebu ulazi kasnije. Prikazan je na grbovima despota Lazara Brankovića iz 1457. godine, na grbu despotice Angeline Brankovi ć i despota Jovana Brankovića (1479.). Tip „konjska glava“ na svom grbu imao i mao je Božidar Vukovi ć na prikazu iz cetinjskog Oktoiha iz 1493. godine.

7

Parafernalije I reda Šlem

Šlem predstavlja heraldi čku parafernaliju. Spada u parafernalije I reda, u koje ulaze svi oni elementi koji stoje na štitu. U svom razvoju šlem je predstavljao prakti čni deo opreme srednjovekovnog srednjovekovnog ratnika, a od kraja 12. veka, zbog konjanika, javlja se težak t ežak oblik kaciga. Za 12. vek karaktersti čan je lonč asti asti šlem, u 13. i 14. koristi se tzv. kofasti šlem.  Konjič ki ki štit bio je u upotrebi tokom t okom 15 stole ća, dok se u 16. koristi šlem sa rešetkastom vizurom. Konjanički šlem (15. vek) – prati anatomsku konturu glave. Ima bedno polje vidljivosti. Da bi se bolje videlo, spuštala se glava. U trenutku sudara vitez bi podizao glavu. Zanimljivo je da su vitezovi naj češće stradali od iverja slomljenog koplja. Zbog nemogu ćnosti da se vidi lik šlem se individualizovao dodavanjem čelenke,  bojenjem... Što je manje bilo ljudi koji su nosili kacige štitovi su postajali neverovatnijih oblika. Tipovi šlemova u srednjevekovnoj Srbiji Car Uroš je imao kofasti šlem, knez Lazar konjani čki, dok je despot Lazar Brankovi ć imao šlem sa rešetkastim vizirom. elenke Č elenke Čelenke su trodimenzionalni ukras vrha kacige. Ovaj detalj omogu ćavao je dobru vidljivost i u najve ćoj gužvi. Cirški grbovnik (14. vek) prikazuje čelenke od lakšeg materijala (za prikazivanje), naro čito su bile popularne peruške, paunovo perje, životinjske glave, zveri. U Gelderskom grbovniku, tako đe iz 14. veka, prikazane su gvozdene čelenke koje su korišćene u stvaroj borbi. Trošnost, ali i prikazivanje čelenki uticalo je na njihovu trajnost. Stojan Novakovi ć se bavio čelenkama. U srednjem veku u Srbiji, kao i u Ugarskoj čelenka je

shvatana kao mnogo važniji deo kacige – vrsta „sažetog grba“. Oblici čelenke: Daščica ili jastuk. Javlja se od 14. veka. Nalazi se povrh šlema, ukrašena ki ćankama, verovatno da ima prakti čnu namenu da štiti od sunca. Dobro je i za nošenje ukrasa. U 14. veku popularan je u Nema čkoj i Srbiji. U Ciriškom grbovniku i na novcu cara Dušana ili Uroša javlja se identi čan oblik čelenke: daš čica i na njoj buket paunovih pera. Iz Srbije daščica prelazi u Bosnu: Stjepan Stj epan Kotromani ć imitira srpski novac. Na osnovu toga mogli  bismo da zaklju čimo da u Srbiji postoji ideja da su šlem i čelenka važniji deo grbova. Vujadin Ivaniševi ć smatra da su Ciriški grbovnik i nema čki plemići koji su došli u Srbiju zbog rudnika doneli tu t u modu (Palavestra: nategnuta pretpostavka!). Vrlo rano se javljaju i krin ili ljiljan (znak Bogorodice u srednjem veku), lav (u zlatnom i srebrnom vezu na pojasu sevastokratora Branka Mladenovi ća i na grbu Stjepana Vuk čića Kosače – izveden po zapadnoevropskom zapadnoevropskom sistemu). Rogovi na čelenkama javljaju se na grbovima članova porodica Lazarevi ć i Braković. Na parapetnoj plo či kneza Lazara iz Hilandara (1380) prikazani su rogovi bika, dok su na grbu Brankovi ća bivolji rogovi (kao u  Nemačkoj). Od 15. veka u heraldi čkoj praksi u nema čkim zemljama grb se diferencira umnožavanjem šlemova i čelenki (kod nas je takav primer grb despota Jovana Brankovi ća). U  prvom periodu čelenke su nešto što je stvarno nošeno na glavi. Kasnija heraldika odstupa od realnosti (primer: grb Frensisa Drejka – globus koji balansira, na njemu je brod koji vodi 8

 božja ruka koja se pojavljuje iz oblaka). U nekim heraldikama postoji obi čaj da grb svetovnih lica ne treba da ima čelenku. Viteški torkves – ogrlica sa vise ćim medaljonom oko vratnog dela kacige. Odnosi se na članstvo u turinirskim društvima, posle se tuma čila kao oznaka plemstva, a na kraju se svelo na dekorativni element.  Plašt (lambrekin, pokrovac) pokriva sam šlem. Nastao je u periodu krstaških ratova kao vrsta izolacije – štiti šlem od sunca. Tkanina je izložena vetru, a u bojevima se cepala. Ta njena isvepanost pokazuje hrabrost viteza. Na grbovima se vrlo rado prikazuje isfronclana. Isfronclanost se prikazuje vrlo dekorativno, kitnjasto, u vidu ukrasnih vreža. Izgled plašta se ne blazonira, ve ć samo boje. Po pravilu lice plašta je u boji, a postava je metal ili krzno.  Nikada se ista boja i isti metal ne javljaju na licu i nali č ju. Posebna kategorija je profira. Ovojnica je marama uvijena u neku vrstu turbana. Drži pokrovac na mestu. Nekad označava zato čništvo viteza od gospa. Naj češće ima 6 vidljivih prepleta, obi čno prvo ide metal. Izostavlja se u slu čaju koroneta ili kruna. Na Hrvojevom misalu ovojnica je u bojama grba (srebrno i crveno).

Parafernalije II reda  Držač i (čuvari grba) – figure ljudi (u tom slu čaju se koristi termin čuvari), životinje,  biljke, kompozitna heraldi čka bića. Po pravilu javljaju se u parovima, ali to ne mora da bude slučaj. Nekada može biti više drža ča kao što je slu čaj na grbu Islanda (4 drža ča).  Porfira – vladarski ogrta č postavljen hermelinom, obi čno purpuran. U Nema čkoj ii Rusiji porfira je zlatna. Nekad se javlja u formi šatora i tada se naziva  paviljon. Oznake funkcije dostojanstva. Javljaju se iza štita, ove oznake uglavnom nisu nasledne. Naj češće su to žezla i ma čevi, sidra, suncobrani (u Aziji), pastirski štapovi (arhijereji).  Postament je stilizovano podnožje na kome stoje drža či grba. Utvr đuje se blazonom samo u posebnim slu čajevima. Zgodno je za teritorijalnu heraldiku, mogu da se upotrebe specifične lokalne kulture. Moto obično stoji ispod grba u vidu trake na kojoj je ispisana i spisana poruka.  Ratni pokli č  je posebno prisutan u škotskoj heraldici. Javlja se iznad grbova.  Zastave na grbu mogu da se pojave kao deo opreme čuvara. Odlikovanja se retko javljaju i to kao heraldi čko polje u štitu (Malteški vitezovi). Venci i poluvenci takođe spadaju u parafernalije II reda.

Bedževi Predstavljaju mnogo širu heraldi čku oblast, ne vezuju se samo za zapadnoevropsku zapadnoevropsku heraldiku. To su li čni znakovi ( česti u japanskoj heraldici –  monovi – slični su zapadnoevropskim zapadnoevropskim bedževima). Bedževi su heraldi čka kompozicija koja se javlja kao supstitucija grba. Nekada se stavlja tamo gde nije prikladno staviti grb. Uvek se prikazuju na heraldi čkim standardama.

06. mart 2008.

9

 Boje ordinarije i figure Boje su nosioci informacija i predstavljaju jedno od najvažnijih pitanja u heraldici. Kod nas se sve boje dele na tinkture, metale i krzna. Tinkture se dele na osnovne i suplementarne. Osnovne boje:

 plava

crvena

 purpurna

zelena

crna

Osnovne boje ne podrazumevaju podrazumevaju nikakvu odre đenu nijansu, sve dok se ne dovodi u  pitanje prepoznatljivost boje. Može se blazonirati u izuzetnim slu čajevima. Suplamentarne boje su narandžasta, azurna (nebesko plava),  sangvin (boja sasušene krvi), dudova boja (sasušena dunja), inkarnat (boja tela), čeličnosiva, prirodna boja (posebno se naglašava pri blazoniranju).  Narandžasta i sangvin se nekada nazivaju i mrlje ili fleke. Ponekad predstavljaju znak poruge (pijanstvo, izdaja, preljuba).

sangvin

Metali su zlato (žuta boja) i srebro (bela). Naknadnim domišljanjima je ustanovljena hijerarhija i simbolika boja, tako srebro simboliše nevinost, čistoću...

10

zlato

srebro

 Krzna su stilizovani motivi koji ispunjavaju celo polje. Radi se o životinjskim krznima, krljuštima. Naj češće se javljaju hermelin i veverica. Hermelin je životinja iz  porodice kuna čije krzno zimi pobeli (osim repa koji je j e crn) i upravo tada se i lovi. Simbol je stili zovan prikaz kože veverice čistoće i od njega se izradjuju kraljevski plaštevi. Veverica je stilizovan sa leđa, koja je srebrnasto plavi časta naizmeni čno sa belim trbuhom.

hermelin

kontrahermelin

veverica

 pean

kontraveverica

Ljuspasto polje je polje prekriveno ljuspicama l juspicama koji čini spoljni sloj leptirovih krila, ili krljušt ili sitno perje složeno kao crep. Kada nema prilike da se oboji grb pribegava se slede ćim taktikama. Beleži se skra ćeno ime tinkture na jeziku heralda ili se radi  petrasanktno šrafiranje nazvano po svom tvorcu,  jezuitskom svešteniku iz 16. veka. Ovo šrafiranje našlo je j e upotrebu i izvan heraldike. Imena boja ne poti ču iz profanog jezika: engleski: zlato = or, srebro srebro = argent, zeleno = vert vert francuski: zeleno = sinople (po poludragom kamenu iz Sinope), crveno = guelle (po otvorenim čeljustima, plavo = azure, crno = sable (po iskvarenoj nema čkoj reči cobel  = samur). • •

U srpskom se koriste termini iz obi čnog govora.  Pravila boja i izuzeci Charge je naziv za grbovnu sliku. Pri njenom komponovanju ne sme da se stavlja metal na metal, kao ni boja na boju. Do ovog pravila je došlo iz prakti čnog razloga – bolje

11

vidljivosti. Pomenuto pravilo narušeno je na grbu Jerusalima gde ide metal na metal. Ovo je  primer namernog kršenja pravila jer je u pitanju mesto Svetog Groba, dakle posebno mesto. Boja na boju stavljena je na grbu Amsterdama, i to se često radi u teritorijalnoj heraldici bez naročitog opravdanja.

grb Amsterdama

Izuzeci: šrafirana i prugasta polja, prirodne boje, kao i krzna mogu se slobodno koristiti i sa metalima i sa bojama, kao što je to slu čaj na grbovima Luksemburga, Moravske, Švedske. Sinopl (zelena boja) specifi čna je za francusku heraldiku i prema potrebi se može smatrati i bojom i metalom. Dakle samo u Francuskoj zelena može i ći i na boje i na metale. Krzna su tako đe „džokeri“ i mogu se kombinovati i sa bojama i sa metalima. Zabrana se namerno krši i kod naglašavanja znakova znakova kadencije (zbog toga što će biti skinuto u jednom trenutku).  Invertovane boje (contracharge) kad nekom linijom boje na slici budu izokrenute kao u negativu.  Posejana (posuta) polja. Čitavo polje je posuto nekim elementima (kapljice, krinovi...). Ne broji se koliko toga ima, ne prikazuju se čak ni celi elementi. Zone i delovi štita Ordinarije su najobi čnije podfigure nastale najobi čnijom podelom štita.

12

Linije reza mogu biti najrazli čitije (kanelirani rezovi, urezani, talasasti, zup časti, razigrani, obla časti, okresani...). Ordinarije:

lenta

račva

stub

ševron

oboreni šiljak

krst

Andrejin krst

slobodni kanton

pojas

bordura

kvartir 

Ukoliko su ordinarije uže od propisane širine svaka ima svoje ime:  pojas → greda → letva → pruga stub → kolac → štap → prut lenta → traka → vrpca → konac leva lenta → ešarpa → povez → nit ševron → ševronel

• • • • •

Ukoliko se ordinarija pruža od ivice do ivice ne blazonira se posebno. Ukoliko je skraćena potrebno je blazoniranje. To je posebno često sa krstovima. Disciplina koja se bavi  proučavanjem krstova naziva se  stavrologija. Subordinarije. Granica je dosta klimava. Bordura – šira je ako ima heraldi čke figure na sebi. Turnirska kragna – konop konop čić sa koga vise krpice. Rundele su kruži ći koji se javljaju u štitu, njihova svaka boja ima svoje posebno ime (zlatna = vizant – prema vizantijskom dukatu).

13. mart 2008.  Heraldič ki ki likovi, figure, zveri i č udovišta udovišta Moguće je izdvojiti 3 karakteristike svakog motiva: 1.  priroda motiva (žirafa, cvet jasmina, j asmina, talasasta greda...) 2.  položaj u grbu (žirafa, propeta, izme đu 2 stuba) 3.  boja (tinktura ili metal) (žirafa sa zlatnim jezikom) Figure iz živog sveta mogu imati aktivnu ulogu i to se posebno blazonira (lav u  pokretu, prolazu...). Ukoliko je linija odsecanja ravna onda je odseč ena ena glava, ukoliko je neravna glava je otrgnuta. Kod zveri i ptica hipertrofiraju se zubi, kandže i definišu se kao 13

oružje. Figure su po pravilu okrenute heraldi čkom desnom boku. Ukoliko je u levo okrenuta cela figura kaže se da je konturnirana, ukoliko je pak okrenuta samo glava kaže se da je osvrnuta. Ukoliko je štit iz po časti okrenut ceo na drugu stranu onda se ne kaže da je figura konturnirana, ve ć je takav ceo štit. Aktivnost se posebno blazonira. Lav: u napadu u prolazu – passant stojeći usnuli sede ći leopard (ukoliko je glava en face; izuzeta engleski grb)  propeti – rampant (rampe (fr.) = puzati; puzaju ći lav) stojeći u osvrtu (nije gramati čki ispravno, u srednjem veku nema participa) • • • • • • • •

Lav i grifon se javljaju u De čanima u 14. veku. Krilati lavovi se pojavljuju u  Nikoljskom jevan đelju (potpuno zapadna stilizacija, lav je konturniran i okrenut prema Jevanđelju po Marku; danas se nalazi u Irskoj) i u Hvalovom zborniku Hrvoja Vuk čića Kosače. Heraldički panter uopšte nema veze sa ma čkama. To je hibridno bi će sa lavljim repom, konjskom glavom i grivom, kandžama koje iz svih telesnih otvora ispušta plamen. U Fiziologu (srednjovekovni spis koji poti če iz antike, iz II veka pre n. e.) kaže se da panter  izbacuje miris kojim mami životinje (verska simbolika). Čudovišta i ljudi: bazilisk – nastaje iz jajeta koje snese petao  grifon – lavlje telo i zadnje šape, prednji deo i glava su orlovi, s tim što ima uši divlji č ovek  ovek   glava Saracena  zmaj  sirena ruka savijena u laktu • • • • • • •

 Reč iti iti grb (canting arm) – kada grbovna slika ilustruje ime porodice, teritorije...  Nema ograni čenja heraldi čkoj mašti i izboru motiva.

20. mart 2008. Srpska srednjovekovna heraldika  Izvori Heralika se u srednjovekovnoj Srbiji nije pojavila u zapadnoevropskom smislu. Na to su uticali druga čiji feudalni odnosi i vizantijska carska ideologija koja je imala svoje posebne oznake. Isto čno Rimsko carstvo imalo je dobar sistem simbola vezanih za vladara. U Srbiji taj sistem je zaživeo tek u 14. veku u vladarskom krugu i me đu visokom vlastelom. Danas ne znamo kako su oni doživljavali te simboli, da li postoji sli čnost sa doživljajem heraldi čkih 14

motiva u zapadnoj Evropi. Sima Ćirković dao je mišljenje da je bilo heraldike sve dok je bilo  plemstva u slobodnim zemljama. Staro rodovsko plemstvo, kao i dvorsko formiralo je svoju ikonografiju i obeležja pod vizantijskim uticajem. U istorijskim izvorima spominju se vitezovi. Bilo je i stranih najamnika – vitezova – oni su sigurno donosili heraldi čke uticaje. Teško je re ći da li je bilo viteških redova u Srbiji. Sima Ćirković skreće pažnju na red Svetog Stefana koji je navodno ustanovio car Dušan. Podatak je me đutim iz 16. veka i u uskoj je vezi sa ilirskom heraldikom. Mistifikacije u ilirskoj heraldici ipak nisu bez osnova. Na nadgrobnom spomeniku Đuraša Vrančića navodi se da je „u cara Stjepana tre ći vitez“ (S. Ćirković, Počteni vitez..., Zbornik FF 10 (1968)).  Nema mnogo zapadnih izvora koji govore o heraldici, a oni su nam jako zna čajni jer  dolaze iz sredine koja dobro poznaje heraldiku. U Srbiji se nisu uvek poštovali kodovi zapadne heraldike što ne zna či da nije bilo prave heraldike. O heraldici nam govore pre svega numizmati čki i sfragistički spomenici. Peč ati ati su veoma značajni, a dobra stvar je što ih ima dosta o čuvanih. Izvornu vrednost im potvr đuje činjenica da imaju zvani čan karakter, to je najzvani čnija predstava vladara. Heraldi čke  predstave na pe čatima se javljaju tek od cara Dušana. Prava heraldika se javlja tek od vremena Lazarevi ća i Brankovi ća. U razvoju pe čata vidimo kako su individualni i ndividualni znaci  postajali porodi čni.  Novac je takođe institucija zvani čnog karaktera. Predstave na novcu odražavaju  politička i ideološka stremljenja vlastele. Prednost u odnosu na pe čate je u tome što heraldi čki motivi dospevaju u sve delove zemlje, pa čak i van nje. U po četku se na novcu nalaze stidljiva heraldička obeležja i motvi. Heraldi čke predstave se prvi put javljaju tek na novcu kralja Dušana koji se može datovati oko 1335.  Freskoslikarstvo je takođe važno zbog heraldi čkih motiva. Na njemu se ne vide pravi grbovi. Na ode ći despota Stefana prikazan je dvoglavi orao – to je oznaka titule koju su srpski vladari dobijali (od Vizantije). Dvoglavi orao javlja se kao draperija na soklu u krugovima u manastiru Bogorodica Ljeviška („kolaste azdije“ iz narodnih pesmama!).  Nadgrobni spomenici . U zapadnoj Evropi jedan od najvažnijih izvora za heraldiku.  Nadgrobne statue –  žizani južnoslovenskih zemalja ih nema, osim tri  žizani – u heraldici južnoslovenskih fragmentovana primerka u Bobovcu koji pripadaju Stefanu Tomašu, Ostoji i Tvrtku II. U Srbiji ih nema ali ima nekih nadgrobnih plo ča koje upu ćuju na to da je heraldika postojala.  Nadgrobna plo ča vojvode Nikole Stanjevi ća na kome su prikazani šlem, daš čica i perjanca  jedan je od njih, nji h, kao i spomenik nepoznate osobe osobe na kome je prikazana čelenka sa dve ruke. U srpskoj srednjovekovnoj heraldici šlem i čelenka su zna čajniji nego predstava na štitu. Na stećcima se javljaju štitovi ali vrlo jednostavnih ordinarija, možda se radi o kamenorezačkom klišeu (polumesec, lenta, mesec), dakle dekorativni element.  Nakit . Vrlo individualan artefakt. Posebnu vrednost ima naro čito prstenje, jer je to i  pečatno prstenje, izražava svetonazore svoga vremena. Prstenje prikazuje veliku raznovrsnost heraldičkih slika. Pitanje je da li se radi o grbu porodce ili o odrazu mode.  Posuđ e. Primeri heraldi čkih motiva na posu đu su tanjir cara Dušana i medaljon sa dna  posude. Tekstil . Primeri: odežda kneza Lazara. Dugmad imaju prikaz kacige sa rogovima. Na samoj tkanini  prikazani su lavovi –  čini se da se ipak radi o dekorativnom motivu.  pojas sevastokratora Branka Mladenovi ća. •

•

Od arhitektonske plastike imamo plo ču sa znamenjem kneza Lazara iz Hilandara.

15

Zapadni izvori Jedan od najboljih spomenika su pomorske karte –  portolani. Oni su jedan od najboljih i najstarijih izvora za heraldiku uopšte. Nastali su u Veneciji i Đenovi krajem 13. i po četkom 14. veka. Majorka je veoma važan centar, dostupni su jevrejski i arapski izvori koji su sačuvali mnoga anti čka znanja. Nastaju u vreme prvih kompasa. Portolani prikazuju luke i obale povezane ružama vetrova. Katalonski portolani prikazuju više detalja na kopnu od italijanskih. Portolan Anhelina Dulserta iz 1339. prikazuje ne samo nazive, ve ć i zastave zemalja i luka (vrlo važan informativno – politi čki deo koji je morao biti ta čan). Dulsertov portolan se danas čuva u Parizu. Obuhvata Obuhvata Atlantik, Crveno more Baltik. Prikazan je i Balkan, na kome  je prikazano Skoplje – prestonica cara Dušana. Nad Skopljem je pobodena zastava na kojoj se na zlatnoj pozadini nalazi crveni dvoglavi orao. Na jabuci zastave ne nalazi se krst nego jako tanak pentagram . Ove Dušanove zastave nema na drugim portolanima. Portolan Anhela Dulserta je heraldi čki izvor I reda.

Dulsertov portolan: zastava iznad Skoplja

Portolan Gabrijela Velaseke iz 1439. godine. Crveni orao na zlatnoj pozadini više nije  poboden više Skoplja ve ć iznad Drača. Ovu Velaskinu kartu posedovao je Amerigo Vespu či koji ju je kupio za ogromnu sumu od 130 dukata. Danas se čuva u Pomorskom muzeju u Barseloni. Na ovom portolanu javljaju se još neke zastave: kvadrirana plavo-bela zastava na uš ću Neretve – Narenta zastava Šibenika Senj – grb Frankopana, crveno-zlatna zvezda zastava sa krstom i ocilima zabodena je u Solun • • • •

Kasniji portolani, tako đe katalonski, poput atlasa sveta Abrahama Kreska iz 1375. takođe prikazuje Narentu, Šibenik i Senj. Krst i ocila su postavljena na teritoriji Male Azije. Putopis španskog fratra „Knjiga poznavanja...“ ilustrovana je zastavama i grbovima zemalja. Glavni heraldi čki izvori su grbovnici koji predstavljaju kataloge grbova, mati čne knjige grbova. Grb despota Stefana prikazan je u Hronici sabora u Konstanci Urliha  Rihentala iz 1420. godine. Na grbu se nalazi heraldi čka kapa, zlatan dvoglavi orao na crvenom i rogovi u koje duva orao. Rihental je najverovatnije spojio dva elementa: rogove sa kacige Lazarevi ća i dvoglavog orla koji prikazuje Lazarevi će kao naslednike Nemanji ća. Sličan grb je i kod Grinenberga (1483.) koji ga je odavde kopirao. U nemačkim grbovnicima javljaju se još neke varijante grbova Srbije – fiktivni grb. I Rihental i Grinenberg uvode grb koji tretiraju kao grb Srbije: veprova glava (u okviru 16

kompozitnog grba Turskog carstva), posle se gubi i ponovo javlja u 18. veku kao znak  austrijske pretenzije na Šumadiju (Tribaliju). Prihva ćen je i u ustani čkoj heraldici (19. vek). Kod Rihentala strela poga đa vepra, dok kod Grinenberga izlazi iz veprovih usta.

27. mart 2008. Ocila Aleksandar Solovjev je najdetaljnije pisao o oclima. On je 1929. usvojio mišljenje čuvenog vizantologa Svoronosa koji je smatrao da krst i ocila poti ču od porodice Paleologa.  Na zastavi i novcu Paleologa nalazi se tetragram krst i 4 slova. Iako se zna da ocila nisu slova, Svoronos i Solovjev su smatrali da jesu i pored toga su ih videli kao neku vrstu invokacije  božanstva ( votei (gr.) = pomozi). Mislili su da se radi o betama. Da se ne radi o ocilima znali su i Svoronos i Solovjev ali su smatrali da je to posledica greške zapadnih heralda nenaviklih nenaviklih na stavljanje slova u grbove. Vrlo je važan pisani izvor koji je ostavio Pseudo Kodin – spis „De Officiis“. Radi se o službenom spisu sa dvora Paleologa u kome vrlo eksplicitno piše da zapovednik ratnih  brodova isti če uobičajenu carsku zastavu – krst sa ocilima. Ovaj opis odnosi se na carsku zastavu koju nazva  flamulon –  u procesijama uvek se nosi u paru. Divelion je išao ispred njih. To je pojedina čni carski steg. Verovatno je na divelionu bio neki drugi motiv (a ne krst i ocila). Solovjev je izneo pogrešno, neozbiljno objašnjenje da je „B“ gr čka vatra i odatle ocila. Ocilo ili ognjilo je gvozdeni instrument (savijena gvozdena šipka) uz pomo ć koga se iz kremena udarcem izbijala varnica. Postoji niz varijacija (otvorena, ( otvorena, zatvorena...) zatvorena...) Na kovanom srednjovekovnom srednjovekovnom novcu prikazivanje detalja vrlo je teško. Na grbu sa Azap kapije u Galati (14. vek) nalazi se predstava štita sa krstom i 4 ovalna ocila zatvorenog tipa. U zapadnim izvorima na portolanima nekada se javlja klasi čna carska zastava (koja se nalazi na carskim brodovima!). U „Knjizi poznavanja...“ pravi se razlika izme đu cara Carigrada (kvadrirana, I i IV kvadrat imaju krst, a u II i III su ocila) i kralja Soluna (krst sa 4 ocila). Atlas Abrahama Kreska iz 1375. – krst sa ocilima poboden je iznad kraljevine  Kastela (danas blizu Samsuna). Stanovnici ove kraljevine su Grci koji ratuju sa Turcima. Engleski grbovnik „Lord Marshal’s Roll“ pominje nepoznato kraljevstvo Salemko – verovatno se radi o iskvarenom imenu Soluna. Grbovnik Šarole iz 1425. godine donosi prikaz zlatnog krsta sa 4 zlatna ocila na crvenom kao jedan od tri grba Srbije. Me đutim to je prepis iz 1656. godine, dakle posle ilirske heraldike tako da se verovatno radi o izmišljanju. U Grinenbergovom grbovniku iz 1483. kao grb Paleologa javljaju se ocila sa otvorenim krajevima. Dvoglavi orao i krst sa ocilima javlja se na zlatniku Giljerma VII Paleologa od Monferata (kraj 15/po četak  16. veka). Na firentinskom novcu grb porodice A čajuolo iz 1318. predstavljen je sa ocilom (ačajuolo na italijanskom zna či ognjilo). Monferati su tvrdili da je to tetragram – 4 B(eta) sa značenjem „Car careva caruje nad carevima“ ova re čenica je svetogr đe tako da ne postoji šansa da bi je vizantijski vladari koristili. Ovu ideju su odbacili i Svoronos i Solovjev. U „Knjizi poznavanja“ autor nedvosmisleno kaže da su u pitanju eslabones (šp. = karika od lanca; ognjilo). Ključni dokazi da se radi o ocilima poti če iz Srbije. Polijelej iz De čana je knjeginja Milica 1397. godine sa sinovima Stefanom i Vukom donirala manastiru. Postoje mišljenja da su lanac i medaljon stariji (oko 1330), a da je j e knjeginja Milica obnovila i dodala svoju  posvetu. Plo čice na lancu imaju izrezbarene plo čice otvorenog tipa. Spaja ih krst na čijim krajevima su dvoglavi orlovi. D. Todorovi ć doveo je u sumnju ovu heraldi čku tvrdnju. On smatra da de čanski polijelej dolazi iz kruga solunske livnice iz 14. veka. Bitna je njegova 17

interpretacija. Kaže da ne postoje ocila, da je to jedan floralni motiv, a sve ostalo j e negativ. A. Palavestra smatra da je to pogrešan zaklju čak. Tačno je da su postojali seka či, pored kružnih i trougaonih, i jedan u obliku zapete i kada se takva dva kombinuju dobijaju se ocila. Još jedan krst sa ocilima prikazan je na novcu novcu despota Stefana. Krst sa ocilima kao grb Srbije ne javlja se do ilirske ilir ske heraldike (a ovo su jaka uporišta za ranije datovanje, ali su  potpuno zanemareni od srednjovekovaca). srednjovekovaca). Ocila: KA ili OD krsta?

1. Grb Karlovačke mitropolije iz 1725. 2. Grb Kneževine Srbije iz 1835. godine. Postoji mišljenje da je „razjedinjenost“ Srbije posledica toga što su ocila okrenuta  jedna od drugog i od krsta. U prvom ustavu – Sretenjskom – Dimitrije Davidovi ć je zapisao: ocila ka krstu. A. Solovjev je napomenuo da je Davidovi ć loše stilizovao i od tada se to mišljenje ponavlja. Me đutim, D. Davidovi ć je posedovao ocilo i za razjašnjenje nam je sada  bitno kako se definiše prednja i zadnja strana predmeta. Važniji deo je radna r adna površina. Predmet je okrenut KA ne čemu kada je licem okrenuto ka tome. Dakle, Dimitrije Davidovi ć ipak nije pogrešio. Kao što smo videli u dva navedena primera koreni zablude leže u svesnom ili nesvesnom povezivanju ocila sa slovom, u našem slu čaju sa slovom „C“.

03. april 2008.  Dvoglavi orao Poreklo: Motiv dvoglavog orla je isto čnjačkog porekla i vezuje se za prostore Male i centralne Azije. Arheološki podaci govore o tome da se javlja još od praistorijskih kultura, dok etnografski podaci govore o njegovoj pojavi me đu šamanskim kulturama centralne Azije.  Najstarije predstave dvoglavog orla govore o ptici gospodaru, koja ne stari, to je totemska  ptica. Frejzer ga pripisuje Hetitima. Krstaši su se na Bliskom Istoku sreli sa njim. Dvoglavi orao predstavlja jedinstvo sakralnog i sekularnog, zemaljskog i nebeskog, ptica koja gleda i na istok i na zapad. Na njegovom primeru vidimo gradaciju dupliranjem – ptica nad pticama. I u Turskoj ima dosta predstava dvoglave ptice. Da li je to identi čan motiv koji se javlja u Vizantiji? Sličnost u aplikacijama ne zna či da je motiv isti. Turska ptica ima uši, to je  simurg ,  persijska dvoglava ptica. Dvoglavi orao je posredstvom isto čnjačkih tkanina prešao na Zapad. Jedan od centara  proizvodnje ovih tkanina bila je normansko-arapska Sicilija. Pluvijal (ogrta č) pape Bonifacija VIII s kraja 13. veka ukrašen je dvoglavim orlovima („kolasta azdija“ – orao u krugu), grifonima i paunovima. O. Neubecker je predložio geografski raspored ovih motiva: Zapad: privilegija Svetog rimskog carstva Istok: ima mnogo dvoglavih orlova koji se javljaju pod uticajem Vizantije. • •

 Nije sporna starost motiva, ni njegovo arheološko prisustvo, niti veza koja je postojala između Istoka i Zapada, ali ne znamo šta je dvoglavi orao zna čio u Istočnom rimskom carstvu, kako je postao grb? A. Solovjev je dao najbolju sintezu o pitanju dvoglavog orla. Prema njemu ovaj motiv su rani Komnini preuzeli sa istoka, da bi za vreme poznih Komnina 18

(Trapezuntsko carstvo) postao simbol carske ku će. Za vreme vreme Paleologa postaje oznaka oznaka  bazileusa. Tako đe, u zavisnosti od boje i mesta na kome je apliciran ovaj motiv je bio oznaka u dvorskoj hijerarhiji. Problem se javlja u vizintanijskim izvorima: ne znamo da li govore o  jednoglavom ili dvoglavom orlu. Pseudo Kodin govori vrlo izdašno i precizno ali o „orlovima“. U svom delu „De Officiis“ on navodi ko sve ima pravo da na svojoj ode ći nosi orla. Bazileus nosi dvoglavog orla od dragog kamenja (ne zna se koje boje), despot ima dvoglavog orla vezenog biserom (srebrni) na crvenoj tkanini, a crvenog na prekrva ču sedla i šatoru. Sevastokrator i kesar imaju zlatnog dvoglavog orla. Porodica bazileusa Manojla Paleologa (13. vek): sinovi Teodor i Andronik su obu čeni u kolaste azdije. Dvoglavi orao javlja se i na ode ći carice Irine, žene Konstantina Paleologa, kao i na ode ći trapezuntske carice sa hrisovulje Aleksija III Komnina 1374. godine (ne treba zaboraviti da se na portolanima iznad Trapezunta nalazi crvena zastava sa zlatnim dvoglavim orlom.  Ne možemo da odredimo kada je dvoglavi orao prešao iz simbola u paraheraldi čku  predstavu, kada postaje motiv carstva. Najstariji dvoglavi orao u vizantijskom kontekstu je onaj sa parapetne plo če iz Stare Zagore koja se datuje u 10/11. vek. Na reljefu iz Afrodizije (12. vek) prikazan je Jovan Komnin – jastuk na kome stoji (supedion) ima na sebi predstave dvoglavog orla. Problem je pluvijal pape Bonifacija – možda u 13. veku još uvek nije postao „znamenje nad znamenjima“ jer se javlja zajedno sa grifonima gri fonima i paunovima. U Srbiji počinje da se javlja pod vizantijskim uticajem od po četka 13. veka naj češće na odeći srpskih vladara na freskama. Pitanje je da li uvek ovi vladari imaju i maju prava da nose vizantijsku ode ću. Međutim tačno je i to da oni vrlo rano po činju da dobijaju činove vizantijske države. Od vremena cara Dušana po činje da dobija na heraldi čkom značaju. Dulsertov portolan (1339) – Dušanova zastava nad Skopljem: zlatna pozadina sa crvenim dvoglavim orlom (radi se o vremenu pre carske titule ina če orao ne bi bio crven). Kreskov  porolan (1375) zastava Trapezunta: crvena zastava sa zlatnim dvoglavim orlom. Iz vremena kralja Milutina sa čuvan je spisak darova koje je ovaj vladar namenio crkvi Sv. Nikole u Bariju. Italijani pišu o darovanim sve ćnjacima sa crvenim dvoglavim orlovima – „kraljevim grbom“. U 13. veku lakše je pratiti genezu dvoglavog orla u Srbiji nego u Vizantiji. Na fresci iz manastira Bogorodica Ljeviška kod Prizrena (1310-13) prikazani su Sv. Sava, Sv. Simeon i Sv. Stefan u ode ći sa dvoglavim orlovima. Dvoglavi orao se javlja i na soklu ispod njihovih figura. U vizantijskoj hijerarhiji srpski vladari su se kretali izme đu sevastokratora (zlatni orao) i despota (srebrni). Beli orao na crvenoj pozadini javlja se u srpskom carstvu, a naro čito u Despotovini – Pseudo Kodin piše da je upravo to oznaka despota. Despot Konstantin Dejanović prikazan je u haljiini ukrašenoj belim dvoglavim orlovima u Jevan đelju cara Ivana Aleksandra (1355-6) koje se danas čuva u Britanskom muzeju. Iz ovoga vidimo da su srpskoj carevini uzeli iste oznake kao u Vizantiji. Na novcu despota Stefana vidimo kombinaciju  porodičnih simbola i dvoglavog orla kao simbola državnog i vladarskog kontinuiteta. Kod Lazarevića porodični simbol su rogovi, a kod Brankovi ća lav. Na dvostranom pe čatu kralja Tvrtka prikazan je dvoglavi orao kao simbol Srbije – pretenzija sugubog venca (dvostruke krune) kojom se Tvrtko krunisao. Motiv dvoglavog orla nalazimo i na prikazu despota Olivera i despotice Liverine iz manastira Lesnovo iz 1349. godine i iz Sv. Sofije u Ohridu. Takođe u Lesnovu se nalazi predstava Časne trpeze na kojoj su ma č Sv. Dimitrija i plavi orao. Zašto plavi orao? Možda je u pitanju odluka umetnika, a možda se radi o sevastokratoru jer se za njih vezuje plava boja. Arhitektonska plastika sa dvoglavim orlom javlja se u De čanima, Kaleni ću, Lazarici i Hilandaru. U De čanima postoji dvojnost motiva iako to ve ć ne bi smelo. Dvoglavi orao se  javlja zajedno sa kentaurima i grifonima što upu ćuje na to da se radi o dekorativnom simbolu, simbolu, a ne heraldi čkom znamenju. U kasnijim generacijama ove dvojnosti nema.

19

U postnemanji ćkom periodu motiv se preuzima i u Bosni i kod Crnojevi ća (bunar  manastira Podostrog kod Budve (17. vek). U jednoj od kasnijih reprodukcija „Oktoiha“  prikazan je crni orao na crvenoj pozadini. Ovde može da se radi o dve stvari: ili je to veza sa Kastriotima (albanski orao) ili je orao bio zlatan te je usled hemijske reakcije pocrneo. Da je verovatniji drugi slu čaj ukazuje i to da crveno na crnom nije u skladu sa heraldi čkim  pravilima. Postoji hipoteza da je dvoglavi orao u Vizantiju stigao preko krstaških vladara. Međutim pošto su Zapadnjaci osvojili Carigrad naišli su na ve ć ustaljenu praksu. Gotovo da nema primera dvoglavog orla iz perioda zapadnja čke vladavime vizantijskim teritorijama. Međutim na Zapadu je dvoglavi orao tako đe simbol jedinog carstva. Crni orao je od 11. veka simbol Svetog rimskog carstva, a od 15. veka i kralja Žigmunda (Sigismunda) postaje zvanični grb i tada dobija oreole koji će stajati sve do raspuštanja Carstva 1804. godine. U Rusiji se javlja tek krajem 15. veka. Danas je ponovo grb Rusije, ali za razliku od onog iz vremena Romanovih (crni orao na zlatnom), orao je zlatan na crvenom. Pored dvoglavog javlja se i troglavi orao koji predstavlja preterano akcentovanje superlativa. Aquila tricipita navodno se pojavljuje na grbu cara Dušana (apokrifni izvor). Međutim u manastiru Sv. Nikole kod Bijelog Polja na ode ći despota Stefana pored desetine dvoglavih javlja se i jedan troglavi (izuzetno dobro nacrtan, nije u pitanju greška!).

10. april 2008. Grbovi srpskih dinastija i vlastele Stefan Prvoven čani nije smatrao da je dvoglavi orao njegov grb. Verovatno to nije smatrao nijedan od vladara sve do cara Dušana. Dvoglavi orao je do Dušana bio oznaka titule, ki a na Zapadu su to protuma čili kao lični ili porodični grb. Dvoglavi orao postaje heraldič ki  znak Stefana Dušana. Na pe čatu Stefana Dabiše (ustvari ponovo upotrebljenom pe čatu kralja Tvrtka I) desno (heraldi čki) od prestola je štit sa dvoglavim orlom. Uo čljiv je vrlo jasan ideološki program, grb Nemanji ća je prikazan kako bi se istakle pretenzije na Srbiju. Ovaj  pečat su uz odre đene izmene koristili i kasniji bosanski vladari.  Na novcu cara Uroša javljaju se kaciga sa jastu četom i rozete i pera. Identi čna čelenka se javlja u Ciriškom grbovniku. Pri rekonstrukciji grbova srednjovekovne vlastele glavni je problem boja. U srpskoj heraldici ona je izuzetno retko sa čuvana. Ilirska heraldika nam govori o belom dvoglavom orlu na crvenom, kao i crvenom dvoglavom orlu na zlatnom (pre sticanja carske titule). Da li  je i koliko pouzdana ilirska heraldika? Ona ima mnoge nivoe i neki od njih su veoma  pouzdani. Ne znamo me đutim izvor koji je sastavljač datih grbovnika koristio. Pri rekonstrukciji radna hipoteza je bila da su boje dobro predstavljene. Osobenost srpske heraldike je isticanje onoga što je na zapadu sporedno, parafernalija  – šlema, čelenki i lambrekina. Ovo je osobenost koja se javlja u sredinama tanje heraldi čke tradicije, ali i u ma đarskoj heraldici je tako: ma đarska reč za grb cimer potiče od francuske reči za čelenku. Mrnjavčevići  Na pečatu kralja Vukašina iz 1370. javlja se kaciga i na njoj ženska glava sa krunom vizantijskog tipa i naušnicama (bez štita!). Zadivljuju će je to što se na ilirskom ili rskom grbu 20

Mrnjavčevića javlja „protobarokna vila Ravijojla!“ na čelenci. Pitanje je otkud su oni to mogli znati, ako je sve puka izmišljotina. Predstava na štitu i njenu verodostojnost verodostojnost teško je utvrditi.

 pečat kralja Vukašina (1370)

ilirski grb

rekonstrukcija A. Palavestra

Kotromanići Pri rekonstrukciji grba vladarske porodice Kotromani ć priličnu sigurnost nam pružaju o čuvani reljefi, pečati i tkanine. Ban Stjepan Kotormani ć kovao je novac po ugledu na Dušanov –  čelenka na kojoj su daš čica i rozeta. Na novcu bana Tvrtka I (pre nego što je postao kralj)  javlja se konjanik sa kacigom, lambrekinom i „buketom“ (paunova pera); na štitu je lenta. Ovo je verovatno prikaz porodi čne hijerarhije Kotromani ća pre nego što su postali kraljevi.

 pečat bana Tvrtka I (1356)

„Obistrani pe čat“ – najstariji očuvani otisak je iz perioda Stefana Dabiše (1395), a sam pe čat  je stariji. Otežavaju ća okolnost je što je ovaj pe čat ostao u upotrebi sve do poslednjeg  bosanskog vladara Stefana Tomaševi ća i posebno to što je svaki slede ći vladar menjao pe čat  prema svojim potrebama. Pošto se krunisao za kralja Tvrtko I sprovodi heraldi čku reformu. On na svoj štit pored lente smešta još i šest heraldi čkih ljiljana. Tvrtkov „obistrani pe čat“ je izrađen na Zapadu, najverovatnije u Nema čkoj. Tvrtko sedi na gotskom prestolu, oko njega su an đeli koji pridržavaju krunu, noge su mu položene na dva lava, natpis je latinski. Dabiša nije stigao da promeni grb usled svoje kratke vladavine. Ostoja za vreme svoje prve vladavine drži Tvrtkov grb. Tvrtko II izbacuje ljiljane i vra ća se osnovnom grbu sa lentom. lentom. Za svoje druge vladavine vladavine Ostoja sprovodi heraldi čku reformu u štitu se umesto dvoglavog orla nalazi ljiljanova kruna. Tokom vremena menjaju se natpisi kao

21

i predstave na najzna čajnijim grbovima (levo, desno i u rukama kralja). Ne menjaju zastavicu na koplju i na konjskoj aši (ostaju iz vremena Tvrtka I). Iz kraljevske grobnice u Arnautovi ćima kod Visokog poti če zlatom izvezen grb sa plašta Tvrtka I. Iako se ne zna njegova boja, jasno se vidi da „buket“ ustvari čine paunova pera. U ilirskim grbovnicima pravi se razlika izme đu Tvrtkovića i Kotromani ća (potpuno imaginarni). Rekonstrukcija se može sprovesti sa velikom sigurnoš ću, s tim što ostaje  problem boje. Zagonetna je i pojava ljiljana.

grb Kotromanića (rekonstrukcija A. Palavestra)

U Bosni se javljaju i nadgrobni spomenici – žizani koji su izvedeni u zapadnogotskoj tradiciji od crvenog kamena iz Ugarske, odakle su verovatno i majstori. Prona đeni su razlupani žizani Stefana Tomaša i Tvrtka II. Tvrtko II je prikazan kako stoji na lavu, pored njega su an đeli i zmaj, ogrnut je plaštom sa ljiljanima, a na predstavi se javlja i orb. Doglavi orao se javlja na  jednom od sporednih kov čega. Još jedan važan izvor za bosansku heraldiku su i pe ćnjaci. Hrebeljanovići/Lazarevići Uvreženo je mišljenje da grb kneza Lazara predstavlja kaciga sa bivoljim rogovima (opet  pažnja posve ćena parafernalijama!). Ovaj motiv koristi se i na novcu, pe čatima kao heraldičko znamenje/signum kneza Lazara. Me đutim ova porodica istovremeno koristi i dvoglavog orla čime se predstavljaju kao nastavlja či tradicije Nemanjića. Jedan od najvažnijih izvora su odežda i dugme kneza Lazara. Na odeždi su heraldi čki predstavljeni lavovi, međutim čini se da je u pitanju pit anju tek dekorativni element na skupocenoj haljini. Dugme nosi  predstavu kacige sa bivoljim rogovima (plavi emajl). Na primeru Lazarevi ća pratimo genezu ideje porodičnog grba (uslovno grba) i dvoglavog orla koja se javlja na ode ći, novcu i u zapadnim izvorima (Rihental). Na pe čatu despota Stefana sa Mileševske darovnice izme đu rogova na kacigi javlja se dvoglavi orao. Štit je okrenut naopa čke i na njemu je lenta sa dva ljiljana. Gotovo identi čan pečat ima despot Đurađ Branković s tim što se me đu rogovima umesto orla javlja lav. Postoji niz razloga za okretanje štita naopa čke:  poruga – u slu čaju Despota se ne radi o tome znak žalosti – za kim, kako, zašto kad se nalazi i kod Stefana i kod Đurađa? • •

U ilirskim grbovnicima javlja se štit sa 2 ljiljana (ponovo otkud znaju?). Možda su ljiljani zbog veze sa Žigmundom, me đutim Anžujci su druga dinastija. Žigmund je Luksemburški, njegov grb su orao i lav. Zmaj je obavezan kod despota Stefana koji se nalazio na prvom mestu spiska Reda zmaja koji  je brojao 24 člana među kojima su bili Nikola Gara, Pipo Spano, Herman Celjski... Red je ustanovljen za borbu protiv Husita, nevernika i šizmatika (pravoslavci!). Radi se o  pobeđenom zmaju koji je zelen i zlatan i naj češće se uvija oko grba. Iznad njega je krst (koji 22

ga je pobedio). U palati u Celju prona đen je pećnjak sa grbom grofova Celjskih i znakom Zmajevog reda. Nema nikakvih arheoloških podataka o vezi Despota i zmaja, nema pe ćnjaka,  prstenja... Zmaj je bio omiljen simbol, koristili su ga Hrvoje Vuk čić, Stjepan Vuk čić Kosača, ali svi su oni živeli posle Despota.

Lazarevići/Hrebeljanovići (ilirska heraldka)

Lazarevići (rekonstrukcija A. Palavestra)

17. april 2008. ... Brankovići Brankovići su dugove čna porodica, čiji su razni pripadnici, sli čno Kotromanićima, menjaju osnovni porodi čni grb. Osnovni, porodi čni grb sa dobijanjem vladarskih dostojanstava po činje da se meša sa elementima državnih znamenja. Osnovno heraldi čko znamenje ove porodice je lav. Prvu pojavu ovog elementa nalazimo na pojasu sevastokratora Branka Mladenovi ća, na kome je prikazan šlem i čelenka u vidu  propetog polu-lava. Slede ći arheološki dokaz je pe čat Vuka Brankovića iz 1387. godine. Na pe čatu Đur đa Brakovića iz 1445. godine u čelenci između rogova nalazi se lav (kod despota Stefana dvoglavi orao), ispod je štit okrenut naopa čke sa lentom i 2 ljiljana. Na novcu despota Đur đa javljaju se bivolji rogovi (a ne rogovi bika), a izme đu njih se javlja dvoglavi orao.  pečat Đur đa Brankovića (1445)

Jedan od najlepših pe čata iz srpskog srednjeg veka uopšte, je pe čat despota Lazara Brankovića iz 1457. godine. Stilizacija Stili zacija je potpuno renesansna, rogovi se nalaze i na čelenci i na štitu, izme đu je lav.

23

 pečat despota Lazara Brankovića (1457)

pečat despota Jovana Brankovića (1479)

 Na grbu despota Jovana Brankovi ća na štitu se pojavljuje glava bika, to je grb Moldavije koji je nasledio preko dinasti čkih brakova. Ilirska heraldika donosi gotovo identičan grb, osim čelenke na kojoj se pojavljuje zmaj.

grb Brankovića (ilirska heraldika)

Balšići U traganju za grbom Balši ća od velike su nam pomo ći pečati i novac iz 14. veka koji  je dosta cirkulisao po Jadranu i Mediteranu. Na grbu dra čkog duke Balše vidi se pravi odnos  proporcija šlema i štita što govori o tome da su još uvek nošeni u dato vreme. Štit je tar č na kome se nalazi odse čena vučija glava. U ilirskoj heraldici vuk je na čelenci, a na štitu je višekraka zvezda, zlatna ili srebrna. Ne zna se odakle poti če ovaj motiv. Rihental je taj koji je uneo zabunu, on je stavio ovaj motiv na grb Balši ća. To je verovatno posledica povezivanja povezivanja Balšića sa jednom napuljskom porodicom (Balsa/Balza) sli čnog prezimena koja je na svom grbu imala zvezdu.

grb Balšića (rekonstrukcija)

24

Čedomir Mijatovi ć je u 19. veku iz politi čkih razloga povezao Obrenovi će sa rumunskom porodicom Balša, a preko njih sa Balši ćima. Rezultat svega bilo je povezivanje Obrenovića sa Nemanji ćima sa kojima su Balši ći bili u srodstvu. Veprova glava na grbu Šumadije čini se loše je precrtana vu č ja glava Balši ća.

Kosače Jedan od najvažnijih arheoloških nalaza je grb Kosa ča nađen na kruni ku ćne cisterne u Dubrovniku. Štit je oblika tar ča, sa 3 trake, iznad je turnirska kaciga i čelenka: poprsje lava sa četiri ljiljana na sebi. Lav drži zastavu sa 3 kraka na kojoj su dva krsta, jedan iznad drugog. Grb je pripadao ili Sandalju Hrani ću Kosači ili hercegu Stjepanu, koji je posva đavši se sa Dubrovčanima osnovao Herceg Novi. Izme đu srednjeg veka i ilirskih grbovnika postoji kop ča  – venecijanski dokumenti. Na nadgrobnoj plo či kraljice Katarine u Rimu iz 1478. godine s grbovima Kotromani ća, Bosne i Kosa ča (ćerka S. Vuk čića Kosače i Jelene Balši ć bila je  bosanska kraljica Katarina, žena Stefana Tomaševi ća koja je ostavila Bosnu papi; to je Crna Kraljica iz bosanskih legendi). Bosnu predstavlja oklopljena ruka s ma čem, polumesec i zvezda. Solovjev je to interpretirao kao scenu sa obistranog pe čata, a polumesec i zvezdu sa stećaka – netegnuta pri ča. Artur Evans je nacrtao crtež kraljice Katarine, odnosno precrtao ga  je iz knjige Alfonsa Čakonija iz Rima iz 17. veka. Franjo Ra čki je 1890. objavio crtež koji je  precrtao sada od Evansa. Me đutim Rački je otišao i u Rim i saznao da je nadgrobna plo ča  podignuta sa poda crkve na kome se originalno nalazila, i uzidana u obližnji stub. Nova plo ča imala je samo latinski natpis, dok je originalna bila dvojezi čna (i ćirilica). Ne treba zanemariti da je period 1590. kada je plo ča premeštana vreme cvetanja ilirske heraldike, dakle mogu ća je naknadna interpretacija. Ra čki kaže da je on jedva video samo obrise grbova i s pravom se  pita kada je nastao crtež neošte ćenog grba. Rimski kaligraf Ivan Palatin prepisao je ćirilični natpis 1457. godine koji od tada, zajedno sa njegovim greškama, preuzimaju svi od Marva Orbina pa nadalje. Sankovići Sankovići su humska porodica koja je imala nešto što ne li či baš na grb, ali jeste heraldičko znamenje. Motiv na pe čatu Radiča Sankovi ća Aleksa Ivi ć je interpretirao kao kotvu. Solovjev smatra da se radi o štitu sa kosom trakom i kotvom. Pavao An đelić ovaj znak  opredelio je kao monogram re či Hum. Petar Ž. Petrovi ć smatra da se radi o monogramu ljudskog lica – apotropejsko dejstvo, dok je Ćiro Truhelka smatrao da se radi o kukama u krovu – koje se u arhitekturi nekada zovu kotva. Neubecker misli da je u pitanju klupica za štavljenje kože. Čini sa da je tuma čenje A. Ivića o kotvi sidru najbliže istini. U ilirskim grbovnicima ne pojavljuje se grb Sankovi ća, ali tu je grb Bogopankovića – ogranka porodice, čiji pak grb nema veze sa grbom Sankovi ća.

 pečat Radiča Sankovića

25

Pavlovići/Jablanovići/Radenovići  Na šest pe čata prikazana je kula odnosno utvr đen grad. Najstariji je iz 1397. Broj kula varira između 1 i 3. To nije grb – ne javlja se na štitu – verovatno je na činjen po uzoru na dubrovački pečat. Na stećcima u Buljunima (kod Stoca) javlja se štit sa kulama, me đutim groblje porodice je Pavlovac (kod Sarajeva) – teritorijalno nepoklapanje.

 pečat velikog vojvode Radoslava Pavlovića (1432)

pečat Dubrovnika (1436)

 Nikolići Sačuvana su dva grba porodice Nikoli ć (baba i unuk). Jedan je pripadao Stanislavi  Nikolić (iz 1393.), a drugi Grguru Vukosavli ću Nikoliću (1429.) Na pe čatu je predstava  jednoglavog orla koji je osvrnut (gleda na levu stranu). Ovog grba nema u ilirskoj heraldici. Članovi ove porodice bili su potomci humskih knezova Miroslava i Andrije, dakle ro đaci su sa Nemanji ćima. Petar Nikoli ć na stećku ima grb u Vranjevu, selu blizu Neuma. Crnojevići U ilirskim grbovnicima i na spomenicima grb je istovetan. Izuzetak je zmaj koji se  javlja u Beogradskom grbovniku II. U Oktoihu se javlja monogram na grudima orla. Nekada se oko orlovih krila javljaju i šestokrake zvezde. Orao je zlatan na crvenoj pozadini, uokviren lovorovim vencem. Ovaj venac je iskoriš ćen za grb Crne Gore u SFRJ koji je j e njime bio uokviren. Fragment krune s mitre Kantakuzine Brankovi ć Umesto krsta na mitri se nalazi fragment krune. Mitra je ru čni rad Kantakuzine Branković, ćerke despota Stefana Brankovi ća i supruge grofa Urlliha Celjskog koji je  poklonila Mitropoliji Beogradskoj. Kruna je bar 100 godina starija. Kruna je sastavljena iz delova, povezanih šarnirom. Ove krune nisu glavne krune; u Zadru je uz mošti Sv. Šimuna nađeno 9 fragmenata sli čne krune koje je darivala Jelisaveta, ćerka bana Stjepana Kotromanića i žena ugarskog kralja Ludovika. Po četkom veka bilo ih je 10, ali ovaj koji fali nije prenet u Beograd jer se za beogradski primerak zna mnogo ranije. Beogradska kruna ima međudelove (za razliku od zadarske) kroz koje se provla če igle. Ista kruna na đena je u grobnici kraljice Marije –  ćerke Ludovika i žene Žigmunda Luksemburškog. Radi se o ukrasnim krunama koje su nošene svaki dan, kao nakit. Pripadale su Jelisaveti i njenim k ćerima koje su u detinjstvu nosile takve krune, što je posvedo čeno predstavama na reljefima. Krajem 14. veka izlazi iz mode, čime postaje zgodno sredstvo za zavetne darove. Desetak  segmenata iz Zadra, uz 6 sahranjenih sa Marijom i 1 iz Beograda (ukupno 17) govori da se radilo o više kruna.

26

24. april 2008.  Ilirska heraldika Srednji vek → Ilirska heraldka→ Moderno doba Izmišljanje i korišćenje tradicije. Ilirska heraldika nastala je u 16. veku. POJAM: korišćenje tradicije koja se obnavljala. Politi čki i ideološka termin ujedinjenja  balkanskih naroda. Knjige grbova pojavile su se u Italiji, Španiji, Austriji krajem 16. i po četkom 17. veka. Ilirska heraldika vezana je za li čni projekat Petra Grguri ća – Don Pedra. Istorijske okolnosti: rat na Kipru; srušena je mo ć turskih pomorskih snaga. Po činju  pripreme za po četak rata Austrije i Turske. Usled toga javlja se aktivnost Vatikana na stvaranju hriš ćanskog saveza (slovenskog) (slovenskog) protiv Turaka. Uloga Slovena bila je važna zbog mogućnosti podizanja unutrašnjih pobuna. Istakli su se Srbi koji su 1594. u Banatu podigli ustanak. Zbog toga su po gašenju ustanka spaljene mošti Svetog Save. Rimska kurija i Habzburzi obe ćavali su pomo ć Balkanu, ali su i propagirali rat. U Dalmaciji, Dubrovniku, Boki delovao je  slovenski pokret nastao u krilu katoli čke crkve, a koji se pozivao na srpsku istoriju. Ovo je jedan od prvih projekata  jugoslovenstva. Obeleženo je stvaranjem istorijskih konstrukcija. Jedna od njih je da je ceo zapadni Balkan naseljen Ilirima. Ili rima. Pored toga izmišlja se slovensko poreklo zna čajnih istorijskih li čnosti. Trag svih ovih pri ča dovodi po Petra Grguri ća u Dalmaciji. Poraz Turaka kod  Lepanta 1571. dao je podsticaj ratu na Balkanu. Petar je imao čin admirala, ali je želeo da postane vitez, a za to mu je bio potreban dokaz o plemi ćkoj tituli. Da li je postojala veza sa srednjovekovnom srednjovekovnom porodicom Ohmu ćević iz Bosne koja je zabeležena u 14. i 15. veku? Solovjev misli da postoji, ali Dini ć i Ćirković misle da je Don Pedro tu vezu izmislio. Za Ohmućeviće se vezuje  Relja Krilatica – istorijska ličnost, ćesar iz 14. veka, Dušanov velmoža. Umro je bez potomaka tako da Petar nema nikakve veze sa njim. Da li je već postojala neka tradicija u 16. veku koju je Don Pedro samo usvojio ili je on tvorac, izumitelj tradicije? Nema istorijskih podataka tako da je verovatno Petar Grguri ć sam napravio spoj. Don Pedro je ulepšavao porodi čnu istoriju jer se nadao da će dobiti plemi ćku titulu, ali i posede. Kako bi dokazao svoje poreklo morao je imati plemenite pretke, koji nisu  postojali, pa se u prvo vreme koristio usmenom tradicijom. U slede ćoj fazi nastaje: „Rodoslovlje gospode srpske i bosanske“ na pergamentu prilepljenom na pole đinu slike iz franjevačkog samostana u Sutjesci. To predstavlja po četak knjige. 1595. godine nastaje GRBOVNIK – kruna njegovih dokaza. U njemu se nalazilo 150 grbova u boji. Tu se nalaze grbovi stvarne srpske vlastele, ali prikazuje i svoje porodi čno stablo (s tm što nema ženske strane). Danas ovaj prvobitni grbovnik ne postoji, ostao je prepis iz 1595. tako da postoji osnovana sumnja da se javlja i ranije. Na kraju je Don Pedro uspeo da dobije plemićku titulu. Zbog čega postoje prepisi Grbovnika? Do 19. veka nastalo je 20-ak  kopija. Da li je postojao jedan original? Danas ne postoji don Pedrov original (nastao izme đu 1590 i 1595). Prvi prepis je nazvan po vlasniku Koreni ćev Neorićev. Godine 1594. godine Ohmu ćević je već dobio  plemstvo, uz tako đe falsifikovane povelje. Prema greškama u pisanju ili sadržaju vide se „rodbinski odnosi“ me đu grbovnicima. Londonski grbovnik je ura đen prema naslovnoj strani Wappenbuchlein Virgila Solisa iz 1555. godine. Naslovna strana ima i ćirilični i latinični tekst. Latini čni tekst je prepisan od Solisa. U uvodu se kaže da je grbovnik prepisan iz jedne starije knjige iz biblioteke manastira Sv. Vasilija na Svetoj Gori. Tekst je sastavio ban od cimerja cara Stipana Stanislav Rub čić. Sadržaj (Koreni ć Neorić) Ideološki program: •

27

1. Sv. Jeronim – ogledalo i svetlost cele Ilirije i lav (brod don Pedra se zvao Sv. Jeronim). Sv. Jeronim je poreklom Dalmatinac – lokalni svetac. 2. Sv. Stefan i car Ilirije 3. Bogorodica u polumesecu iznad iznad je zvezda – zaštitnica Ilirije. To grb Ilirije Ili rije (deo hrvatskog grba). •

•

Grbovi: 1. grb cara Dušana – kompozitni grb ilirskih zemalja: Bugarska, Makedonija, Hum, Hrvatska (pravi grb), Slavonija (pravi), Srbija (beli dvoglavi orao sa austrijskom krunom), Raška i Bosna. Zemaljski grbovi: 1. Beogradski grbovnik II i spaljeni Beogradski grbovnik donose grb kralja Stefana Uroša.

•

Porodice – grb vlasnika grbovnika po pravilu je najukrašeniji: Ohmućevići se nalaze odmah iza najve ćeg plemstva. Ko su te porodice? Oko 19  porodica predstavljaju porodice don Pedrovih ro đaka (izmišljenih i stvarnih), me đutim u grbovnik ne ulaze grbovi porodica iz kojih su devojke koje su se udavale za Ohmućeviće što bi broj pove ćalo na 30-ak. Ko su ostali? Oni su odre đeni na osnovu  političko-ideološkog programa. programa. I sloj tog programa: u izgledu je bilo osloba đanje Balkana (kako su mislili) od Turaka. Zbog toga je bilo važno predstaviti se kao legalni naslednik zbog polaganja prava na zemlju. II sloj predstavlja preživelo bosansko i humsko plemstvo Dalmatinske Zagore. III sloj čine porodice koje u dobroj meri nisu  postojale – li čnosti iz epske tradicije.

Pitanje autentič nosti nosti ilirskih grbovnika. Spoj tradicije, izmišljene tradicije i interesa (ličnih interesa sastavlja ča i širih politi čkih). Iz ovih razloga postoji tako veliki broj prepisa. Pošto su se pojavili ilirski grbovnici postaju heraldi čka stvarnost. Tasovčićev zbornik koji se čuva u Muzeju primenjene umetnosti koji nije u boji ima dva grba koji se ne javljaju u ostalim: to su dva poslednja grba i predstavljaju grbove don Pedrovih sestri ća. Jedan je tako đe španski admiral Stefan (u čestvovao u napadu na Englesku), a drugi Petar Ohmu ćević iza čijeg grba se javljaju krakovi krsta Sv. Jakova od Man če. Tasovčićev grbovnik se nalazio u Holandiji, zatim u Ma đarskoj, pa u Senti. Papir od koga je napravljen nastao je izme đu 1595.i 1616. godine (istorijski bi moralo pre 1595. kada Stefan gine). Grbovnik je crtao Holan đanin (oznake boja su na holandskom). Berlinski grbovnik je istovetan. Nije original ali je najbliži Ohmu ćevićevom originalu. Althanov grbovnik je najta čniji ćirilični grbovnik što ukazuje da je postojao jedan, originalni sa koga se prepisivalo. Palinićev je mali, porodi čni grbovnik. Fojnički grbovnik (iz veoma pose ćenog manastira, jedan od najprepisivanijih) sadrži grb Pjer Damjana Ohmu ćevića koji ukazuje na pretenzije najmla đe grane porodice. Ilirski grbovnici povezali su srednjovekovnu heraldi čku građu i tradiciju i uspostavili novu tradiciju, oni su  standardizvali građu. Vrlo je verovatno da je postojao neki raniji grbovnik (kraj 15/po četak 16. veka) iz koga su ilirski prepisvani. Kasnije je ilirska heraldika veoma mnogo koriš ćena, posebno u 17. i 18. veeku kada su dodeljivana vojna plemstva. Tako đe precrtavani su u knjigama važnim za nacionalni identitet Južnih Slovena. 28

Stematogafije – zbirke grbova. Jedna od najvažnijih je Stematografija Pavla Ritera Vitezovića, čoveka poreklom iz Alzasa, koji se veoma vezao za Hrvate. Stematografja sadrži samo zemaljske grbove. Veprova glava (možda nastala od grba Balši ća) se ovde javlja kao grb Tribalije. Stematografija je rukom bojena. Druga najvažnija je Stematografija Hristifora Žafranovića iz 1741. godine. U njemu se nalazi predstava cara Dušana Silnog kako gazi turske spolije okružen vencem ilirskih grbova. Ova stematografija posve ćena je Arseniju IV Jovanovi ću Šakabenti. Iz nje su grbovi prešli na ustaničke zastave. Posebno je zanimljiv grb Raške koji predstavlja kombinaciiju potkovica (iz ilirske heraldike) i orla (Stari Vlah).

08. maj 2008. Crkvena heraldika (predavanje Dragomira Acovića) U vezi sa crkvenom heraldikom javlja se inicijalna diskrepanca. Monasi polažu 3 zaveta: zavet neženstva, siromaštva i obedijencije (pokoravanja). Dakle iz ovoga proisti če da crkva ne bi smela da ima grb koji je j e svojevrsna paradigma taštine. Me đutim ne treba smetnuti sa uma da je u srednjem veku crkva i feudalac, te ima sve potrebe da obeleži svoj posed, autoritet, ... za šta je heraldika idealno sredstvo. Domen prelata – to su visoki crkveni zvaničnici koji imaju i svetovna prava. Primetna je razlika izme đu katoličke i pravoslavne crkve: s nestankom Vizantije pravoslavna crkva preuzima ulogu etnarha – zamenjuje državu na prostorima gde vlada islam. Pravoslavna crkva sastoji se od 9 pomesnih crkava koje su  potpuno nezavisne i na čijem se čelu nalazi patrijarh. Četiri od njih su stare ili istorijske: Antiohijska, Jerusalimska, Aleksasndrijska i Vaseljenska (patrijaršija). Vaseljenska  patrijaršija ne prihvata heraldiku, ali prihvata obeležja Romejskog carstva: dvoglavog orla simbol jedinstvenog univerzalnog duha – svetovni i duhovni izraz. Jerusalimska je otišla oti šla najdalje u prihvatanju koncepta heraldike. Jedino srpska i rumunska heraldika imaju potpuno razvijenu heraldiku. Rimokatolička crkva – u heraldici se javljaju dodatni simboli sa funkcijom ukazivanja na stepen autoriteta i neporecivosti (nepogrešivost) onoga ko ih nosi. Papa kao posrednik  između neba i zemlje jedini ima pravo na tijaru tij aru koja je simbol ovo triregnuma (Ratzinger je tijaru zamenio mitorm sa trostrukim krstom). Tako đe ima pravo i na 2 klju ča: zlatni – klju č razrešenja i srebrni – klju č vezivanja. Kardinal je arhiepiskop koji je primljen u jedan aeropag. Ni u kardinala se ne sme sumnjati. Heraldi čka oznaka kardinala je crveni šešir koji sa svake strane ima po 15 kvasni. Šešir je zelen ukoliko je kardinal istovremeno i patrijarh.  Nadbiskup ima pravo na zeleni šešir i po 10 kvasni. Pravoslavna crkva. Najstariji grb je grb Visariona Trapezuntskog koji je prešao u Firencu gde je prešavši u katoli čanstvo postao kardinal Visarion. Slede ći grb pripadao je Grigoriju Cimblaku (Rihental sa sabora u Konstanci). Zna čajn je i grb Nikodima Metaksa (mitropolit sa Krita; parafernalije biskupa). Episkop Petronije Ljubibrati ć koristio je porodi čni grb (značajan je po tome što je  potpisao Uniju, a zatim se pred kraj života odrekao). Radoslav Gruji ć – profesor na Bogosloviji i Arheologiji video je preko 100 episkopskih  pečata iz 16. veka (Acovi ć tek nekoliko!) i izdvojio nekoliko motiva koji se izdvajaju (moramo mu verovati na re č!):

29

•

ležeći lav i dvoglavi orao – potvrdu nalazimo na portretima (za života) patrijarha Arsenija III Čarnojevića: dvoglavi beli orao, lav, štit i kruna; parafernalije su  procesioni krst i žezlo sa zmijom. Na nadgrobnoj plo či iz Krušedola nalazi se sve gore navedeno i još štit sa krstom na grudima orla. Arsenije III se smatrao potomkom Crnojevića iz Zete. Došavši u Austriju on i deca njegovog brata dobila su grofovsku titulu i grb sa dvoglavim orlom.

Arsenije Jovanovi ć Šakabenta uveo je heraldiku con tuto force (punom snagom). Njemu  je svoju „Stematografiju“ posvetio Hristifor Žefranovi ć. Žefranović je svoje delo potpuno  porecrtao od Vitezovi ća sem grba Raške što ukazuje na njenu važnost. Na posmrtnoj zastavi Šakabente nalazi se orao na crvenoj podlozi, ali i teritorjalne pretenzije srpskog naroda: srpska Turska, Bosna, Dalmacija, Dunavska Panonija. Prvi kvartir zauzima srpska crkva (rudimentarno), a peti crkva kao mjestobustitelj srpskog carstva (onaj ko u nedostatku cara upravlja narodom). Peti kvartir predstavlja teorijsko polje srpskog etnarha. Okolo se nalaze grbovi zemalja gde je jurisdikcija srpske crkve ( čak i Pomeranija!). Povelje u Srpskoj pravoslavnoj crkvi – zasnovane su na modelu ruskih  gramata (list sa navlakom od svile). Eparhije Ba čka, Budimska i Temišvarska prve su dobile grbove. Patrijarh Josip Rajačić 1848. godine vra ća Šakabentin kompozitni grb. 1922. obnovljena je Srpska  patrijaršija i ura đeno je kona čno rešenje grba. Tada je uneta i  panagija Sv. Save – znak koji  pripada samo srpskom patrijarhu. Crna Gora Crna Gora je tokom istorije bila uglavnom teokratska država, država, tako da istoriju heraldike u Crnoj Gori možemo smatrati istorijom heraldike crkve u Crnoj Gori. Vladika Danilo stavio  je na grudi dvoglavog orla grb (ilirski!) Petrovi ća – Sudi ća iz Hercegovine. U Austriji su episkopi uglavnom postajali plemi ći (obično pred kraj života!) tako da  polje eparhije kombinuju sa li čnim poljem. Kod novih eparhijskih grbova ovo pravilo ne  postoji.  Novi srpski armigeri Postoji nekoliko na čina sticanja plemstva za Srbe koji žive van Srbije i to uglavnom zavisi od toga ko vlada teritorijom. Venecija. Njihovo nobilijarno pravo razlikuje prave Venecjance (oni koji su do 13. veka upisani u Zlatnu knjigu Venecije – samo oni mogu da obavljaju državnu službu koju ne smeju da odbiju). Na osvojenim teritorijama prihvataju stanje (što se ti če plemstva) ali ne daju grbove. Dakle, u samoj Veneciji njihovo plemstvo ne važi. Retko se dešavalo da neko dobije  poboljšanje grba (takav primer su Ivanovi ći iz Dobrote). Grb kotorske porodice Bu ća (tikva) –  kada su postali protovestijari (kod Dušana i bosanskih vladara) tikvu na grbu su zamenili  plavim krinom, a da nikoga nisu pitali. Kao što se vidi i iz prethodnog primera u Primorju su česti rečiti grbovi.  Dubrovnik . Dubrova čko oligarhijsko plemstvo je svoju Zlatnu knjigu zatvorilo  početkom 14. veka. Sveto rimsko i Austrijsko carstvo. SRC je nasledno, a ne izborno. Prvo je raspisivan „konkurs“ za nema čkog kralja koji je stupivši na položaj dobijao dostojanstvo i status svetog rimskog cara. Niko nije mogao dodeliti titulu sem cara. Nobilitacije su uvek bile nadnacionalne – nisu važila teritorijalna ograni čenja (ne mora se imati posed kao u Mađarskoj). U Poljskoj novopridošlog plemi ća mora da usvoji neki od postoje ćih klanova. 30

 Letera armales – grbovnica – do 17. veka imala je oblik listine, a od tada pa do karaja Carstva 1918. imala je formu knjige. Najve ći broj srpskih plemi ća potiče upravo ili iz SRC ili iz Austrije. Vladala je sloboda u izboru motiva me đu srpskim armigerima. Često je grb  predstavljao biografski zapis. Nije se obra ćala pažnja na estetiku.  Rusko carstvo. Od Petra Velikog ustanovljena je „Institucija činova“. Svi koji su bili  plemići ili su im roditelji bili u državnoj službi morali su da predaju deca sa 7 godina u službu. Zatim su de čaci raspoređivani u državne službe kojima su pristpali sa 13 godina. Po stupanju u službu dobijali su i 14. čin i bila im je otvorena mogu ćnost napredovanja u upravi do 1. čina (kancelar). Od 9. čina postajali su li čno plemstvo – imali su zemlju ali bez mužika. Od 6. čina postajali su nasledno plemstvo, sa mužicima. Strancima je bilo omogu ćeno da  pregovaraju u koji će čin ući jer je Rusiji falilo vojnika. Tako su pojedini srpski zastavnici odlazili u Rusiju i postajali ruski pukovnici – što je ekvivalent 6. činu – dakle nasledno  plemstvo. Grof Vladislavi ć Raguzinski bio je dubrova čki plemić utvrdio je rusko-kinesku granicu. Ova granica i dalje važi. General Miloradovi ć iz hercegova čkog srednjovekovnog srednjovekovnog  plemstva Hrabrenovi ća u Rusiji je dobio unapre đenje grba. Ugarska. Odsečene turske glave bile su karakteristi čne za grbove vojnog plemstva. Mašić od Poduna je poslednji Srbin koji je dobio nobilitet (1918.)...

15. maj 2008.  Državna heraldika Prvi srpski ustanak – vojni uspesi i uspostavljanje institucija. Nahijski sudovi postaju sedišta vlasti. 1807. godine po činje traganje za heraldi čkim simbolima. U najuži izbor ulazi ilirska heraldika i radovi Hristifora Žafranovi ća. Ustaničke zastave su prvi sloj gde se mogu videti simboli nove države, kao i politi čki program (neki njegovi delovi su još uvek sporni). Zastave su stizale iz Austrije. U Sremskim Karlovcima je postojala specijalizovana radnja za izradu zastava, a kasnije su oslikavane. Karađor đeva zastava iz 1804. – sa čuvane su dve verzije: Arhanđel Mihailo Stefan Prvoven čani (crveni štit sa zlatnim krstom i ocilima, ispod je tekst) • •

Krst sa ocilima je postojao i na nekim starijim zastavama u Austriji: Zastava Antonija Kljaki ća. Na njoj je oslikan arhan đel Mihailo, a pojavljuje se i crni dvoglavi orao (grb Austrije ili ruski carski grb) na grudima je krst sa ocilima na crvenoj podlozi. Politički program sačuvan je na zastavi Hadži Milentija Mi lentija Popovi ća iz 1807. godine:  plavo crvena zastava sa kvadriranim štitom. U prvom kvadrantu je krst sa 4 ocila, u drugom su grane ili klju čevi sa glavama sa krinom. Četvrti je ruka sa ma čem (Hercegovina). Tre ći je orao sa potkovicama (Raška). Srbija, Bosna, Raška (Rasija), Rama – iskazana težnja ustanika (ideološki koncept). Karađor đev pečat pre 1806. godine – spolije, orlovi, krst sa ocilima (Srbija), klju čevi (Bosna) iznad je dvoglavi orao, okolo je tekst. Pečat Praviteljstvujuščeg Sovjeta – nastao oko 1804. godine. Na njemu se nalazi grb Tribalije (veprova glava probodena strelom – ovaj motiv se nalazi i kod Rihentala, Grinberga; u Austriji se pojavljivala da bi prikazala aspiracije prema Šumadiji). Krst i ocila.

31

Zastava regularne ustani čke vojske iz 1809. godine – ruka sa ma čem ispod krune (junaštvo, odlučnost), spojena dva polja (ispod bomba), veprova glava i krst sa ocilima. Vojvodska zastava Pop-Luke Lazarevi ća iz 1811. godine – ponavljanje sli čnih elemenata; na pole đini zastave je nekad crni dvoglavi orao (Rusija). Pečati Pop-Luke Lazarevi ća i Magistrata beogradskog iz 1811. godine – jednostavnija heraldička varijanta: krst sa ocilima, a iznad kruna zatvorenog tipa. Marko Popovi ć – simboli na javnim zgradama. Posle sloma Ustanka, 1815. nastaju drugi simboli i politika. Miloš Obrenovi ć dolazi do bolje politike. 1830/35. – šira upotreba heraldi čkih simbola nije bila mogu ća (uglavnom samo  pečati). Miloš se postepeno boravio za zastavu. Srebrni krst sa ocilima na crvenom štitu –   jedini simbol koji opstaje i doživljava transformacije. Sve je vezano za politiku; politi ku; 1815. godine Miloš na pe čat stavlja polumesec na zelenom štitu i tursku čelenku! 1819. (možda i ranije), čalma ali nema polumeseca, mantija i krst sa ocilima. 1820. hteo je da ozakoni zastavu, ali mu to nije pošlo za rukom. 1825. naru čuje pečate za institucije u Be ču i sebe lično i pečat suda knezova srpskih. Srpski grb sa kneževog konaka, rad Jovana Kova ča iz 1830. Grb je uokviren sa dve grane (maslina ili lovor). Lokalna vlastela kombinuje šta stigne. 1830. godine kova č iz Zemuna je na knežev konak stavio krst od kovanog kvož đa (krst u „cvetu“ – odrana koža).  Nisu ozakonjena znamenja znamenja Srbije (samo krst sa ocilima ostaje); a parafernalije su bile sporne. Zaglavlje „Srpskih novina“ iz 1834. – štit sa krunom uokviren maslinom i lovorom.  Neusvojeni nacrt za grb – turska čalma, maslina, lovor. 1835. godine – Sretenjski ustav. Grb je rekonstrukcija: boja je crvenkasta, bela, hrast i maslina (blazoniranje!). 1838. – usvojen ferman crveno, plavo, bela zastava. Grb sa kneževskom porfirom i kruna – podignut je rang grbu, to se vidi iz i z parafernalija. Ovaj grb u naredne četiri decenije nije menjan. Miloš je pristao na četiri zvezdice (Turska), ali su brzo nestale iz upotrebe. Grb se 1882. menja: Novakovi ćev blazon, Štrelov crtež i rekonstrukcija Dragomira Acovića. Stojan Novakovi ć je ovom prilikom napravio prvu heraldi čku studiju. Dvoglavi orao na crvenom štitu na kome je kruna, krin, krst i ocila; hermelin sa krunom. Spajanje heraldičkih elemenata grba. Zastava sa dvora Kraljevine i grbovi sa taksenih marki iz 1884. i 1904. godine. Mihajlo Valtrović – formiranje parafernalija (plašt, orb i skiptar). Crna Gora

Zastava iz 1913. godine. Grb Kraljevine SHS (1919 – 1921)

Unutrašnji štit ima 3 dela (Hrvatska, Srbija i Slovenija). Kod Slovenije dolazi do spora (Ilirija - zvezda na plavom, grb grofova Celjskih). 1921. godine dolazi do promene – umesto  jedne javljaju se 3 šestokrake zvezde.  Dinastič ka ka heraldika Obrenovi ća

Od kneza Mihaila: 4 ocila, kruna iznad, pored lav i zmija (stalno se javlja kod Obrenovića). 32

Uroboros – grb u obliku kože. Grb kraljevskog doma Obrenovi ća sa lancem Ordena svetog Kneza Lazara osnovanog  povodom 500 godina od Kosovske bitke (autor Mihajlo Valtrovi ć).  Dinastič ka ka heradika Karađ or  or đ  e  vića đevi

Odlika: čuvari štita – dva vojnika sa zastavama. Od 1916. na jelovniku se javlja nova varijanta – Solun!

Pitanja: aprilsko/majski ispitni rok: šlem  boje ocila grb Kotromanića • • • •

 junski • • • •

heraldi i heraldske funkcije heraldičke parafernalije lav u heraldici južnoslovenskih južnoslovenskih zemalja heraldički elementi u grbu Srbije (geneza)

33