Mateo Strukul
Dinastija Mediči - U ime vladara -
Silviji i Leonardu
FEBRUAR 1469. 1 VITEŠKI VIT EŠKI TURN TURNIR IR U vazuhu se osedala hlanoda. L orenco duboko udahnu. Dok je sedeo u Munjinom selu, osedao je kako u njemu raste napetost. Njegov voljeni bojni konj, prekriven plastom boje uglja, blistav i sjajan, oavao je nervozu, uarajudi kopitama po popločanom trgu. Vrteo se ukrug i Lorenco ga je s mukom zaržavao. Sa tribina i rvenih poijuma začu se šapat, poput molitve. Iz loža i sa balkona, s prozora i hodnika sa stubovima čuše se uzasi. Lorencove oči potražiše Lukrecijine. Toga dana je plemkinja Donati imala na sebi predivnu haljinu: bila je
boje iniga i činilo se a se preliva u nijansama uginih boja opsiijana. Njena bisernosiva gamura bila je optočena ragim kamenjem i nagoveštavala je izazovnu oblinu njenih grudi. Lukrecijina lepa bela ramena bila su prekrivena
naramenicom o belog lisičjeg krzna, ok je o neposlušne bujne crne kose na čuesan način napravila frizuru koja je elovala kao talas mora u nodi. Lorenco se zapita hode li uspeti a je bue ostojan toga ana. Prinese ruku šalu koji je ržao oko vrata. Lukrecija ga je svojim rukama izvezla za njega. Udahnu njen miris što je posedao na ljiljan i učini mu se a je utonuo u zagrljaj empireja – najvišeg dela neba. Za trenutak se u mislima vrati nekoliko trenutaka unazad, na dolazak na
turnir, na brata Đulijana, koji sav blista u zelenom prsluku, a ona i na grupu o svojih vesta ljui u oedi boje proleda, što kao a žele a priguše ratoborni uh grada koji je sve do dan ranije ogrezao u krvi i korupciji. Grad koji je Pjero de
Meiči, njegov otac, maa ugroženog zravlja, raziran gihtom, uspeo a s mukom i čuesnim zalaganjem spase o pobunjenih poroica, p oroica, onih koje su u senci spletkarile protiv Meičijevih i u više navrata im postavljale zamke i zasee. Ostavio je Lorencu umornu Republiku, iznurenu, na ivici kolapsa, koja se mučila a pronađe samu sebe. Ali je toga ana u njoj, rastrzanoj između krvi i mučenja, organizovana proslava u viu viteškog turnira, zakazanog u čast venčanja Brača Martelija,
4
Lorencovog obrog prijatelja. Taj ogađaj je koštao čitavo bogatstvo o eset hiljaa florina, ali de barem za neko vreme oagnati strahove i ozlojeđenost. Lorenco pogleda ispred sebe: ugleda drvenu ogradu k oja se pružala sve o suprotnog kraja trga. I u samom nu Pjera Soerinija, uvučenog u metalni oklop. Šlem je elovao još strasnije zbog ved spuštenog vizira. Mišicom je obuhvatio ugačko koplje o jasenovog rveta. Masa je sa ved počela a grmi. Čulo se muklo komešanje glasova na prostoru Trga Santa Kroče. Lorenco još jenom proveri štit. Uglea kako se boje Meičijevih, utkane na prostirci ispod sedla njegovog bojnog konja, ogledaju u barici ispod njega: pet crvenih kugli, sa ljiljanom na šestoj, u franc uskom stilu, kao simbolu plemstva.
Isticale su se pretedi i elovale kao paklena zastava. Sva ta ogovornost koju je osedao i čekanje ovoili su ga o luila. Spusti vizir, dok je svetina naspram njega postajala samo jedna ledena traka. Okrenu koplje u bo rbeni položaj i oboe konja.
Ne čekajudi, njegov konj krenu brže o vihora i ustremi se ka Pjeru Soeriniju kao pulsirajuda živa masa. Lorenco je osedao kako se modna muskulatura njegovog bojnog konja baca napred, dok blato koje prska na sve strane zasipa prekrivač ispo sela. Uperi koplje. Soerini je tek krenuo, ok je on prevalio skoro polovinu rastojanja. Poiže štit u najpovoljniji položaj a se zaštiti i ukrsti ugačko koplje o jasenovog rveta, u očekivanju a pogoi cilj. Činilo se a je masi zast ao dah. Lukrecija je sa visine rvenog poijuma ržala oči prikovane za Lorenca. Nije se plašila, samo je želela a joj se taj trenutak usai u svest. Znala je koliko se njen voljeni pripremao za ovaj turnir i poznavala je njegovu izuzetnu vrenost. Ved je to imao prilike a emonstrira. Čak i saa, kaa se obedao Klariče Orsini, rimskoj plemkinji koju mu je majka izabrala za ženu, tog ana se uopšte nije brinula. Nije se čak ni pobrinula a sakrije strast prema njemu. Kao što to nije brinulo ni naro Firen ce, koji je zaljubljeni par gledao sa naklonošdu, ako ne i raošdu, pošto je teško ponosio a čovek oređen a voi Sinjoriju posrestvom majke bue primoran a se oženi jenom Rimljankom, pa makar neka je i plemenitog roda. Ali to nije bio dan da se u nj emu gubi vreme u takvim razmišljanjima. Iz
zapenušanih konjskih nozrva izbijala je plavičasta para u zaleđeni vazuh, blistale su metalne pločice koje ojačavaju oklope, ok su barjaci i zastave trijumfalno lepršali u najrazličitijim bojama.
5
I ona konačno ođe o suara. Nasta buka o grmljavine, lomljave rveta i čelika. Lorencovo koplje pronađe neviljivi put kroz obrambeni položaj Pjera Soerinija i pogoi ga usre grune pločice na oklopu. Jasen se razbi u komae, a uarac obaci Soerinija unaza i izbaci ga iz sedla.
Sruši se uz snažan huk na trg, ok je Lorenco nastavio trk. Munja pomamno projuri, a bi se zatim zaustavio na kraju previđene staze, propinjudi se u vazuhu i kružedi kopitama, uz žestoko njištanje. Ka Lorenco završi trk, razleže se buka uz povike čuđenja, sa trenutkom zakašnjenja, kao da je Munja ukrao vreme svima, zahvaljujudi svojoj brzini. Omah zatim masa raosnim pokličima ae ouška ouševljenju. Pripanici stranke Meičijevih zaurlaše iz sve snage, muškarci oaoše počast bučn im aplauzom, ok se na licima žena pojaviše osmesi pradeni uzasima. Lorenco još nije mogao a veruje. Nije bio svestan šta se ogoilo, pošto se sve zbilo takvom brzinom a je i on prvi bio iznenađen. Posilni i štitonoše su ved pojurili a pruže prvu pomod pomo d Pjeru Soeriniju, koji je ipak bio čitav, pošto je počeo a staje na noge. Skinuo je šlem i sav crven u licu počeo a omahuje glavom. Malo zbog neprijatnosti, a malo u neverici. Pogođen je posred grudi! Lukrecija prinese ruke grudima i njeno lepo lice ozari blistavi osmeh.
Lorenco skie šlem i gvozene rukavice. Gotovo instinktivno oirnu šal. Oseti njen miris, opojan i blag, pa ipak pun obedanja. Gajio je prema toj ženi vatrenu ljubav, strast koju je pokušavao a izrazi kroz nevešto sročene sonete. Mno gi su smatrali da su ti njegovi sastavi divni, ali on je znao a sve reči ovog sveta ne bi mogle tačno a izraze ono što je osedao u grudima.
Oseti se tako pun života. Ka Lukrecijin pogle pae na njega, učini mu se a je blagosloven. Izgledalo je da njen e ugačke trepavice uginih boja i boje oniksa žele a uhvate senku u klopku. Na svetu nije postojalo ništa lepše. Ništa čega bi mogao da se seti. Narod kao da je uhvatio tu njihovu suptilnu igru pogleda i pokreta, pa zagrme još jean aplauz, silovitiji silovitiji o prvog.
Firenca ga je volela. Kao i Lukrecija. Ona mu nije poklonila više o jenog trena, ali se Lorenco utopi u tom beskrajnom uzdahu koji je nosio njen pogled i
shvati. Shvati a de voleti samo nju i a de, maa mu je majka izabrala suprugu Rimljanku, plemkinju koja de garantovati savez i korisne sporazume poroici, svoje srce čuvati samo za jenu jeinu ženu: Lukreciju.
6
ok je tako stajao, utonuo u te misli, zvanični govornik saopšti rezultat dvoboja.
Zbog tog uspeha, ostvarenog na tako očiglean način, Lorenco je proglašen za pobenika viteškog turnira. elovalo je a njegovi prijatelji plemidi i ostojanstvenici nisu ni očekivali ništa rugo. Bračo Marteli je prvi skočio ole sa poijuma a mu čestita. Potrča o mesta ge su štitonoše pomagale Lorencu da siđe s konja i skine metalni oklop sa grui i kožne štitnike s nogu, ok su o njega opirali aplauzi koje mu je masa upudivala. Braco je bio toliko zaovoljan a poče a uzvikuje Lorencovo ime. Masa mu se priruži. Đulijano, mlađi o vojice Meičijevih, smešio se s najviše tribine. Bio je visok i vitak, elegantan i prefinjenih crta, sasvim različitih o onih ko starijeg brata, koje su bile snažnije i markantnije. Lukreciji se ote uzvik ivljenja i, ne voedi računa a li de izazvati nove skandale, ona mu posla poljubac, pa obaci svom šampionu maramicu o najfinijeg lana. Lorenco je uze u ruke. Esencija ljiljana umalo ga obori s nogu. Grad stegnu
svog omiljenog sina u zamišljeni zagrljaj. Pa ipak se u čitavoj toj praznično raspoloženoj gomili zanjiha jena neobična figura, kao pipak nekog insekta.
Imala je raznobojne oblike i crte tipične za mlaida koji povrh svega i lepo izglea. Ali je u smrknutom izrazu što se ocrtavao oko njegovih tankih usana boje krvi nešto jezivo ouaralo. Ubrzo de se sva ova harmonija razbiti u paramparča, pomisli taj dutljivi posmatrač.
7
2 RIJARIO Njegov ujak je bio potpuno u pravu.
A taj njegov ujak de vrlo brzo postati papa. Nije bilo nikakve sumnje u tom pogledu. Bilo je samo pitanje vremena.
Đirolamo Rijario poglea ečaka. Imao je uboke azurnoplave oči i kosu boje mahagonija. Na tankim usnama mu se ocrtavao okrutni osmeh koji je zračio sa njegovog lica.
U njemu se nasludivala neka pomukla okrutnost, jeva prikrivena otmenim, ali istanjenim crtama, do te mere da su delov ale nekako zašiljeno. Uzdahnu.
Misli mu je izjeala senka plana koji nije bio u potpunosti smišljen i čak je mnogo više ličio na nesigurnu pretpostavku. Taj plan je jeva očarao u sebi i po svoj prilici bio je teško ostvarljiv. Pa ipak nije očajavao. Za n jega je postojala najveda moguda motivacija koju jean čovek može a ima. A ečak što se nalazio ispre njega imao ju je poosta. I to ved ozbiljno dokazane.
Đirolamo ovee u re pramen kose. Njegove sive oči zatreptaše. Znao je a ova zmijica ima đavolsku inteligenciju, a on, onako suviše nepromišljen, nije želeo da naivno uleti u neku zamku.
„Jesi li siguran u ono što tvriš?“ „Nemam nikakve sumnje, gospoine“, ogovori ečak. „I video si ih? “ „Kao što viim vas. Čitava Firenca je aplauirala tim poglei ma.“ a! Ljubav Lorenca e Meičija prema Lukreciji onati, naravno, nije bila tajna. I mada je to moglo da bude nezgodno, nije izazivalo toliku osudu. Ne
otvorenu, svakako. Njegov ujak to sigurno nije cenio. Moža ni papa, ali to nije bilo ništa novo i jean pogle je bio suviše mali razlog za izopštenje iz Crkve. Pore toga, brakovi iz računa bili su nešto uobičajeno, pa činjenica a Lorenco gaji ljubav, velikoušnu ili putenu, kakva go a je bila, prema mlaoj onatijevoj nije značila ništa. Štaviše, njegov gra je otvoreno poržavao to zamišljeno neverstvo. Prokleti Firentinci, pomisli.
„Šta si još vieo?“ „Firencu, moj gospoine.“ 8
Đirolamo poiže obrvu. „Firencu?“ „Gra obožava tog čoveka.“ „Stvarno?“ „Teško mi je a priznam, ali je tako.“ Rijario uzdahnu. Opet. Morao je nešto a učini. a, ali šta? a li je bilo sigurno da je pomisao na ono što su priželjkivali tako oštroumna? „Razgovaraj sa Đovanijem e iotisalvijem Neronijem.“ „Nadbiskupom Firence, moj gospodine?“ „Sa kim drugim?“ „Naravno. Ali, ako smem da pitam, s kojim ciljem? “, reče iskezivši se. Uostalom, pitanje je bilo opravano. Đirolamo bi se najraije živ pojeo. Kako se samo usuđivao? Sa ruge strane, preostajala je raoznalost. Šta bi uopšte mogao a mu ogovori? Poče a brine. Pokaja se z bog te svoje proklete manije a govori previše. Zašto je uopšte spomenuo Đovani ja de Diotisalvija Neronija? Izgovorio je tu rečenicu u očekivanju a izazove neko naahnude, prelog, genijalnu ieju. Ništa o toga. Osedao je toliko energije u sebi, ali je b io toliko inteligentan i u isto vreme svestan a mu briljantne ieje nisu svojstvene. Ne kako bi stvarno želeo. Najbolje su bile one koje su, onako promišljene i tačne, olazile iz opake svesti tog ečaka. Imao je prilike a to ved v ed oživi. Nadbiskup Neroni je u svakom slučaju imao osedaj za situaciju. Sigurno više nego on koji je boravio između Savone i Treviza, u očekivanju a se njegov ujak popne na papski presto.
„Ako ništa rugo, preko njega demo bolje upoznati raspoloženje plemstva i shvatiti frustraci je je i bes neprijatelja Meičijevih“. Bilo je to bistro, savršeno, oštro razmišljanje, kao oštrica mača. „Smem li a preložim nešto?“, nastavi đavolski ečak. Rijario klimnu glavom u znak odobravanja.
Nije znao ge de ga čitav ovaj razgovor ovesti, ali ako uspe da smisli plan da ukloni Meičijeve, savršen plan, besprekoran, ona de to biti trenutak za sedanje, pošto je to, a buemo iskreni, bilo baš ono što je tražio. „Slušam te“, ohrabri ga. elovalo je kao a se mlaid koncentriše. „Pa obro, ieja a se ispita teren je olična, moj gospoine, čak briljantna, usuio bih se a kažem…“ „Preciziraj“, prekide ga kratko Rijario.
9
„U reu. akle, ako Đovani e iotisalvi Neroni, nabiskup Firence, bue u stanju, kako vi to s pravom tvrdite, da prepozna koja je t o najmodnija poroica koja je protiv stranke Meičijevih, ona bi bilo preporučljivo nahuškati je a protiv Lorenca smisli zaveru, zločinački plan, i progna kako njega, tako i njegovog brata. Krv nika nije bila obra ieja, ali progon, ualjavanje, kao što se ved ogoilo s njegovim eom Kozimom, moglo bi biti iealno rešenje.“ „Jesi li ubeđen u to?“, upita Đirolamo. „Veoma. Viite, moj gospoine, Lorenco je u izvesnom smislu u potpunom skladu sa svojim gradom: ako se oduzme taj sklad, oduzima mu se sva m oguda mod. Ona, a kažemo istinu: njegov otac Pjero je mekušac i veoma je oslabio stranku. Lorenco bi mogao da nam stvara probleme, ali ako budemo delovali sada, kad je mlad i neiskusan, mogli bismo da dobro odigramo protiv njega i to bi onda otvorilo put nekoj poroici koja može a ogovori vašim nastojanjima, kao i
stremljenjima vaše stranke.“ „Oštroumno, mlai moj prijatelju, oštroumno, ali nejasno: pošto se pitam kakve bi to trebalo a buu optužbe što bi omogudile progon o kom govoriš?“ „Zaista, gospoine moj, optužbi bi moglo a bue mnogo, ali samo bi jena bila u stanju da mu potkopa ugled do te mere da se ozakoni primena kazne. “ Ovaj ečak je govorio kao vest političar i izazivao je u Đirolamu neprijatan osedaj a je rođen irektno iz utrobe nekog demonskog stvorenja. „A to bi bila?“ Njegov glas je odavao ogromno nepoverenje i nestrpljenje. „Veleizaja“, ogovori bez oklevanja ečak. Đirolamo Rijario poiže obrvu. „Viite, moj gospoine, postoji u Firenci jean još neafirmisani umetnik, ali sigurno obaren izuzetnim svojstvima. Istinu govoredi, on je i inženjer i pronalazač. Ne postoji na svetu čovek slične inteligencije i uha. Još je vrlo mla, naravno, ali de se uskoro o njemu govoriti. Ako bismo mogli a okažemo ili, bolje rečeno, ukoliko bi neka poroica koja je naš saveznik okazala a Lorenco i taj čovek osmišljavaju modno oružje čija je mod ubistvena za bilo koju ržavu i koje bi se moglo iskoristi za napad na okolna kraljevstva … I još ka bismo, shono tome, gra Firencu prikazali u lošem sv etlu, kao mesto koje svi mrze i od kog svi zaziru … Ona u tom pogleu ne bismo imali nikakvih teškoda a srušimo stranku Meičijevih i gra učinimo vašim, uz pomod neke prijateljske poroice. Moglibismo a sa potpunom verovatnodom optužimo Lorenca za veleizaju, čak i za otpaništvo, zbog slepog poverenja u rat i nauku u meri koja prekoračuje granice koje je propisala Crkva. “ ečak ona zastae. Đirolamo ga je posmatrao očima razrogačenim o čuđenja.
10
Ona reče: „ivno, ivno, ečače moj! Naravno a je reč o vrlo složenom planu, punom nepoznanica, ali koji baš zbog toga vrei razmotriti. Ona ii i korisno upotrebi naš plan. Ne žuri. Imamo vremena. Moja stranka tek treba a se omogne vlasti. U međuvremenu demo oreiti koja je to poroica. Ona demo zajenički utvriti elemente koji de nam omoguditi a pritisnemo Meičijeve. Ka buemo na vrhuncu modi, ona demo uariti. I to demo uraiti na takav način a Meičijevi nika više nede modi a se uzignu. Reci majci a mnogo cenim predloge njenog sina. I da bih potkrepio ovu svoju tvrnju, molim te a prihvatiš znak mog večnog poštovanja.“ ok je to govorio, Đirolamo Rijario izvuče iz fioke stola o mahagonija somotsku torbicu plavoljubičaste boje i obaci je ečaku. Luoviko Riči je zgrabi u letu, ok se čulo ojekivanje karakterističnog zvonkog zveketa.
„Veoma ste velikoušni, moj gospoine.“ Nakon toga se okrenu i uputi ka vratima.
„Još nešto, Luoviko.“ ečak zastae i okrenu se ka gospoaru. „Kako se zove genijalni čovek o kom si mi govorio?“ „Leonaro a Vinči“, ogovori mlai Riči.
11
3 LUKRECIJA I LORENCO „Ima krupne oči i jak karakter. Naam se a de ti se svieti i a de umeti a povlađuje svakoj tvojoj želji, sine moj. Što je još važnije, modi de a ti garantuje saveze i prijateljstva koji su ti do sada bi li onemogudeni, a samo Bog zna koliko je sve to potrebno našoj poroici.“ Lukrecija Tornabuoni izgovori bujicu reči, veličajudi Klariče, kao a je ova glasnik novog života u Firenci. Ali Lorenco nije bio u to ubeđen. Nimalo. Naravno, razumeo je razloge ržave, nije bio toliko neuk, ali s ruge strane uopšte nije bio očaran onim što je rečeno o njegovoj buudoj supruzi. Činilo se a je to jena opaljiva, peantna, pažljiva žena. Te vrline, naravno, nisu za potcenjivanje, ali njemu nisu bile interesantne. interesantne. Kako bi mogli da se usaglase?
Pokuša a makar u skromnoj meri prenese te neoumice u majčine uši. I to učini sa svom mogudom iplomatijom i učtivošdu za koje je bio sposoban. „Majko moja, to što govorite me naravno rauje i beskrajno sam vam zahvalan na tome što ste učinili. S ruge strane, pitam se verujete li a Klariče poseuje i kvalitete živahne inteligencije i ljupkosti svojstvene mlaim ženama njenih godina.
Ka začu te reči, Lukrecija pogleom zalei sina. Bila je to otmena, ali hlana žena. Crte njenog lica imale su smernu čvrstinu koja je umela a bue neumoljiva, ako je bilo potrebno.
„ragi moj Lorenco, više volim a o tome pričamo saa i jenom zasvaga, a ne moramo a se više vradamo na tu temu. Znam za tvoju čunu zanesenost Lukrecijom Donati. Ne kažem a ta evojka ne zaslužuje poglee, ali neka bue sasvim jasno: oni moraju da nestanu. I to vrlo brzo. Poznajem tvoj temperament i,
što je još gore, poznajem i njen. Ta evojka ima vatre u sebi, ali ti to nede oneti ništa obro, veruj mi. a ne govorimo o tome a osa pa naalje nedeš više modi sebi a opustiš to švrljanje. Klariče olazi iz Rima i jena je o Orsinijevih. Govorimo o jenoj o poroica koje ouvek pripaaju najvedem plemidkom rou i ved samo ta činjenica čini je neooljivom. Znam a de Firenci biti potrebno vremena a je prihvati, ali ako sve počne o tebe, ostalo de odi samo po sebi. Ne želim nikakve priče u tom pogleu. U ogleno vreme modi deš a pomisliš na neku razonou i a je sebi opustiš. Na kraju krajeva, i sama znam ponešto o 12
tome, pošto sam prihvatila u našu poroicu derku jene ruge žene i oprostila tvom ocu ono što je uraio. Ali moraš nešto a utuviš sebi u glavu: tvoj otac je lošeg zravlja i pati o bolesti koja mu više ne ozvoljava a bue čovek kakav je bio. Sa je ošlo tvoje vreme i ne smeš ni a pomisliš a obiješ upravljanje Republikom. A upravljanje Firencom lakše prolazi zbog braka sa Klariče Orsini. akle, što se pre prilagoiš, bide bolje za sve nas.“ Lorencu su bili suviše obro poznati nesporni ra zlozi njegove majke. Isto tako je poznavao i hiljau problema i mnoge zamke sa kojima je morao a se suoči, najpre u Rimu, a ona i u Firenci, kako bi se ispoštovao sporazum između Meičijevih i Orsinijevih, a bi se savlaale prepreke između ruštvenih sl ojeva i stekla milost prestoničkog plemstva. Ipak, bujna senzualnost Lukrecije onati, njeni poglei, izgle, način odevanja i hodanja – sve u njoj bio je čisti šarm, zavođenje, tajna i avantura. Sve to mu je bilo potrebno a bi se osedao živim, željenim, nepobedivim. Ali je isto tako znao a njegova majka ne želi ni a čuje za sve to. „Sreidu glavu i bidete ponosni na mene“, reče. „Obratidu pažnju na neprijatelje i poklonicu poverenje onome čemu me je poučavao otac, i pre njega ea, i sve to sa osedajem mere, koja je osnova za stvaranje ugleda i dogovora. Ali niko nikaa nede modi a o mene zahteva a zaboravim Lukreciju onati.“ Njegova majka uzahnu. Opet se zaglea u sinovljeve oči. „Jeino moje milo, razumem to i veruj mi a je tvoja sreda ono što ž elim. Zaovoljna sam što čujem kako izgovaraš te reči i niko ne tvri a moraš a zaboraviš Lukreciju. Ali pripremi se a Klariče Orsini poštuješ kao ženu, zato što je subina Firence vezana za nju, a redi du ti još nešto: založi se a je sam gra prihvati kako olikuje. Nije mi teško a poverujem a taj povetarac nepoverenja i hlanode što uva protiv nje potiče o tvojih nepromišljenih stavova. akle, pokušaj a ih obuzaš i ubeiš naš naro a je slavi kao kraljicu. Bide tvoja gospođa i moradeš a je tretiraš kao takvu. Moraš a shvatiš a je savezništvo između Rima i Firence sa potrebnije nego ika pre, jer ma koliko je tačno da je obri papa Pavle II sigurno naklonjen našoj stranci, ne mora a znači a de to biti i njegov naslednik. Moramo biti spremni.
Ali sa poroicom Orsini na našoj strani, moža, i, naglašavam, moža možemo gajiti najvede nae i u slučaju a nam novopostavljeni, kaa o toga ođe, ne bue previše naklonjen. Shvataš li me?“ „Naravno a shvatam“ , odgovori Lorenco uz dozu nelagodnosti. „Savršeno obro znam a je Pije II stajao iza postavljenja nabiskupa Pize Filipa e Meičija i a je takav isho bio mogud zahvaljujudi pritiscima ee Kozima. Kao što nemam
13
sumnje u to a je saašnji nabiskup Firence protiv nas… Činjenice su to uveliko okazale. Uostalom, ja sam sprečio atentat na Ulici Kaređi, sedate se?“ Lukrecija klimnu glavom u znak potvrde.
„A iza tog zločinačkog čina stajao je nabiskup Firence. Zato je sasvim jasno a čeka samo neki skanal, pa a me razapne na krst…“ Lorenco za trenutak zastae. Zatim nastavi: „Slušajte, mati moja, želim a nešto bue jasno: nemate čega a se plašite što se tiče mog ponašanja. Bidu primeran suprug i pažljiv muž, ali ne tražite o mene a je volim. To nedu modi a učinim. Barem ne neposreno. Znam svoje užnosti i nemam nikakve sumnje u to koliko su nemilosrni moji neprijatelji. S ruge strane, verujem a imam oređeni autoritet ko naroa, zahvaljujudi mom karakteru. Pre neki an, na turniru u čast Brača Martelija, imao sam osedaj a su plebs i čak eo plemstva uz mene. U svakom slučaju, ne želim a se oreknem onoga što jesam. Ima u meni neke vatre koja može biti o koristi za našu poroicu, ako se njom obro upravlja, barem mi to morate priznati.“ „Zagrli me“, izgovori Lukrecija čuvši te reči, „ i nemoj ni za trenutak da pomisliš a si me razočarao. Ono što sam ti rekla je za tvoje obro i zato što gajim veliko poštovanje prema tebi, o te mere a smatram a ti i samo ti, sine moj, možeš a voiš Meičijeve ka slavi koju zaslužuju, nastavljajudi očevo elo i još više elo tvog ee Kozima, što te je toliko voleo za života.“ „I koji mi toliko nedostaje “, zaključi Lorenco. Priđe majci, koja je ustala iz fotelje, i zagrli je sa toliko zanosa a mu se učini a to čini kao zaljubljena osoba.
14
4 LEONARDO Leonaro uahnu svež vazuh tog februarskog jutra. Imao je ugačku plavu kosu raščupanu o vetra i posmatrao je tamna polja zemlje, prekrivena omotačem inja u raznim bojama. U priroi je vlaala neka izuzetna mod, a je prosto ostajao bez aha svaki put ka bi se našao u njoj. Osedao se tako malim, beznačajnim, a ga je obuzimao osedaj ivljenja i zahvalnosti prema onome što mu je svet svakog ana poklanjao. Pa ipak, izglea a sve to ljuima nije bilo važno. Čak se i sam našao u situaciji da radi za rat, za onu besmislenu i surovu krvnu osvetu koja je upudivala ljuska bida jena protiv rugih u ime sramotnog cilja: osvajanja vlasti i teritorija. Pošto je negacija tuđe sloboe značila samo jeno: sramotu. Iz tog razloga je olučio a rai za Lorenca e Meičija, zato što je pre nekog vremena u njemu otkrio pogle inteligentnog i upornog čoveka, a ne tiranina i gospoara rata. Još o samog početka njihove saranje Lorenco mu je tražio a rai za Meičijeve, i tako usavršava svoja znanja i eksperimente za izgranju ratnih mašina koje de biti korišdene samo u cilju obrane. Rekao mu je a nikaa, ama baš nikaa nede koristiti njegova oružja za napa na neki rugi gra. Sleedi ono čemu su ga poučavali ea i otac, Lorenco je bio ubeđen a je buudnost Firence u miru i prosperitetu, umetnosti i književnosti. Naravno – Naravno – ne u sukobima. I tako, pod tim uslovima, Leonardo je prihvatio da svoj rad usmeri u korist
Meičijevih. Nastavio je a boravi u slikarskoj raionici Anree el Verokija zato što je imao još mnogo toga a nauči, posebno o svemu onome što je u tom trenutku prestavljalo prvu o njegovih strasti: slikarstvu. Međutim, zahvaljujudi svojim izumima iz oblasti vojne tehnike primao je sto florina mesečno i uspevao a živi što je mirnije mogude i, istinu govoredi, a stavi nešto na stranu, kako bi jenog ana mogao a uloži srestva srestva i a ima sopstvenu sopstvenu raionicu. Tog jutra, ok je tako razmišljao, uglea kako olazi Lorenco sa svojom svitom. Konji su galopirali po raskopanom putu i vrlo brzo stigoše na vrh bra, baš tu gde se nalazio on, među čempresima, ok posmatra njive i neviljive struje vetra koji je uvao onako oštar i hlaan. Kaa stiže, Lorenco sjaha sa konja. Imao je na sebi ivan tamno -zeleni prsluk i ogrtač iste boje. Markantne crte avale su njegovom pogleu neuobičajenu 15
olučnost, u njemu se nazirala intenzivna svetlost, tako a je sve što je raio delovalo jedinstveno i izuzetno vitalno.
Stegnu mu ruku energično i sa zaraznom zahvalnošdu. Leonaro oseti uobičajeno i snažno prijateljstvo i gotovo razoružavajudu iskrenost. obro bi učinio a ne razočara čoveka kao što je ovaj, pomisli. Ali bio je pun samopouzanja, pošto je toga ana sačuvao za njega poprilično lepo iznenađenje. „Prijatelju moj“, reče Lorenco, „uvek mi je veliko zaovoljstvo ka vas v idim, zato što imam jasan osedaj a prisustvujem skorom nastanku čua.“ „Hajete, ne preterujte, gosparu, veoma ste velikoušni, i u svakom slučaju viedemo hode li ono što sam sačuvao za vas biti u stanju a vas zaista iznenai.“ „Nemam nikakve sumnje u v ezi sa tim.“ ok su Meičijevi ljui silazili sa konja, Leonaro poče a prikazuje svoj projekat.
„Moj ivni gospoine“, započe, obradajudi se Lorencu, „kao što možete a vidite, prethodnih dana sam priveo kraju nekoliko marioneta kako bih maksimalno usavršio isho ove simulacije.“ I ok je to govorio, pokaza na nešto što je
posedalo na nekoliko strašila raspoređenih na stotinak metara o mesta na kom su se nalazili.
„Sa dete se složiti sa mnom a je jean o najvažnijih ljui u svakoj vojsci strelac“, nastavi. „Svi se sedamo kako je obijena bitka ko Angijarija: bez sjajnih đenovljanskih strelaca koji su sa obronaka bra pogađali s boka vojsku Astorea Manfreija i o nogu je potukli, moža mi anas ne bismo bili ove i razgovarali.“ Pusti a te reči ostave utisak. Bio je vest govornik i nije mu bila nepoznata važnost pravljenja pauza u toku govora. Bio je obaren teatralnošdu o te mere a pria maksimalnu važnost nekom otkridu ili planu. Prezentacija je brižljivo izveena, kao i sam rad. Morao je da izaz ove raoznalost i pažnju, garantujudi naraciji pravi ritam. „U svakom slučaju, kao što je poznato, samostrel je revno oružje i ima cilj a, koliko go je mogude, poveda mod luka i zaista prestavlja evoluciju u tom smislu. Njegova efikasnost, zajedno sa m odi i preciznošdu, prva je među njegovim vrlinama.“ ok je to govorio, Leonaro priđe stolu koji je postavio na proplanku ge su se nalazili i gestom koji nije bio lišen teatralnosti poiže platno o grubog lana, otkrivajudi nekoliko samostrela o uglačano g drveta. „akle, govorimo o sofisticiranom i apsolutno strateškom oružju. S ruge strane, njegova efikasnost se postepeno gubi izraom sve modnijih moela, tako a postupak punjenja postaje toliko kompleksan a ugrožava efikasnost oružja. Uvođenje čeličnih lukova je svakako poboljšalo učinak, ali je izazvalo neizbežne
16
probleme u korišdenju. Lukovi su toliko teški za natezanje a saa samostrel više ne može a vrati kanap u položaj za punjenje ni kaa se koriste obe ruke. Zbog toga smo prinuđeni a pribegnemo korišdenju poluga, čekrka i ručnih izalica. Sve to je luost koja izaziva ramatičan gubitak vremena, izlažudi, između ostalog, strelca stalnoj životnoj opasnosti.“ „a ne govorimo o tome“, umeša se Lorenco, „a čitava oprema sastavljena o pratedih aparata koju strelac mora da nosi sa sobom usporava njegovu pokretljivost na terenu. “ „Tačno. Ali moram a oam a ona nije potrebno gubljenje ragocenog vremena za njegovo punjenje. “ Leonaro opet napravi pauzu, puštajudi slušaoce a čekaju objašnjenja, p a ona pređe pravo na srž pitanja. „Iz tog razloga vam anas prestavljam ono što sam nazvao brzi samostrel. Reč je o obrom materijalu, samostrelu u kom je sistem punjenja mnogo brži nego inače. Kao što možete vieti, tobolac samostrela poeljen je na va dela. Onaj gornji, pričvršden jakim zatvaračem, može lako a se otvori…“ Leonardo zgrabi jean o samostrela raspoređenih na stolu i laganim pokretom otvori i bukvalno razvoji na va ela tobolac za oružje. „Putem sistema poluga u njegovoj unutrašnjosti čvor kanapa može a se ovee u položaj mirovanja, a biste ga ona pokrenuli i pustili a se vrati u pravi položaj za punjenje.“ U tom trenutku se začu škljocanje i Lorenco i njegovi ljui sa velikim ivljenjem ugleaše kako se kanap ved savršeno zategao, spreman da prihvati strelicu za odapinjanje. odapinjanje.
Ne gubedi vreme, Leonaro zape strelu, usmeravajudi oružje u pravcu jene o marioneta, pričvršdenih za grane rveda ispre njih. Pritisnu okiač i strelica polete. Zazviža kroz vazuh i uz zlokobno i smrtonosno šištanje zari se u glavu marionete, probušivši je s kraja na kraj. Lorenco nije uspeo a zarži izraz ouševljenja. Stražari koji su bili s njim ostaše širom otvorenih očiju. Čitava operacija punjenja strelicom zahtevala je samo nekoliko trenutaka i, dok su oni zabezeknuto gledali probijenu marionetu,
Leonaro je ved ponovo napunio oružje i oapeo još jenu strelu. Još jean zvižuk i još jena glava zakucana gvozenim vrhom strele. „Čuesno!“, prokomentarisa Lorenco ouševljeno. Gotovo a nije bio u stanju a ooli čaroliji tog neverovatnog samostrela, pa zgrabi jean sa stola. Otvori i zatvori tobolac, napuni oružje bez ikakvog oirivanja kanapa i korišdenja oatnih premeta: bilo je to prosto neverovatno.
17
„Postupak punjenja na ovaj način postaje veom a brz, zar ne mislite da je tako, moj gospodaru?“, upita Leonardo. Umesto ogovora, Lorenco oape strelicu i ona se zabi u visini srca trede marionete.
„obro orađeno, gospoaru moj!“, povika komanir straže, koja je bila u Lorencovoj pratnji u toj jutarn joj šetnji na konjima. „Čuesno, Leonaro!“, povika mladi Meiči. „Vi ste genije i ponos našeg graa! Ovaj vaš projekat čini samostrel oružjem koje ne samo što je modno i brzo ved i jeno o najefikasnijih i najopasnijih.“ „Savršeno za efikasnu obranu, u slučaju a nas neko napane“ , naglasi Leonaro, a tamna senka mu pree preko p reko azurnoplavih očiju. Trajalo je samo tren, ali Lorenco to jasno primeti.
„Naravno, prijatelju moj, svako moje obedanje je obaveza. Koristidemo ga samo da se odbranimo od eventualnih napada neprijatelja. “ Leonaro se saglasi. Osedao je potrebu a to čuje. Naravno, reči su bile vazuh, uobičajeni izrazi, ali reči čoveka kao što je Lorenco mogle su a uzrmaju zemlju. Leonaro je to obro znao i bio je još više zahvalan prijatelju, zato što je bio siguran a, uprkos mlaim goinama, ovaj ne bi ozvolio svom temperamentu i žestini, koji mu svakako nisu neostajali, a popuste izazovima siline i agresivnosti.
Osmehnu se, pomisli a ni on sigurno nije stariji, štaviše a ima neku goinu manje od Lorenca, ali njemu rat, sukobi, bojno polje nikad nisu bili interesantni.
Umeo je a se obrani ka je bilo potrebno, ali tuča nije bila među njegovim prioritetima. Smatrao je to toliko glupim i beskorisnim da nije mogao ni da pojmi
zašto gospoari susenih ržava nisu mogli a ga shvate. Pa ipak ih je bilo mnogo: Firenca, Imola, Forli, Ferara, Milano, Modena, Rim, Napulj, Venecija… sve te teritorije su u ratu i sukobima viele neizbežan način a
potvre sopstveno postojanje. Činilo se skoro kao a imaju očajničku potrebu za sukobom kako bi ovekovečile same sebe. Odmahnu glavom.
Eto, opet se ogoilo, poče a tone u svoje misli. Ali baš ka je ošao sebi, Lorenco ga zagrli i zahvali mu. „Leonaro“, reče mu, „vaše prijateljstvo i saranja mi čine čast i svakoga ana pronose slavu Firence. Bidete nagrađeni za vaše ogromne usluge. Sa bih vas pozvao a krenete u gra sa mnom. Moji ljui de se pobrinuti a ponesu ove vaše uzorke i, ako biste bili toliko ljubazni a porazgovarate s mojim inženjerima, naručio bih vam da izradite barem dve stotine ovih neverovatnih samostrela. “
18
„Uzmite ovaj o mene“, ogovori mu Leonaro, pružajudi mu jean, „najbolji je i najlepši među ovima koje sam izraio osa.“ „Ne bih mogao a tražim ništa bolje“ , uzviknu Lorenco, a njegov glas otkri sav ponos i raost zbog takvog poklona. „Sa vas molim a pođete sa mnom u gra, moram a razgovaram sa vama o nečem što mi leži na srcu i što bi, po mom mišljenju, moglo a vam pričini zaovoljstvo.“ „O čemu je reč?“ „Objasnidu vam u ogle no vreme. Pouzdajte se u mene. “
19
5 LUKRECIJA DONATI Lorenco je bio izgubljen u toj reci tamnog oniksa koji je mirisao na mentu i
koprivu. Lukrecija je bila žena takve lepote a je uspevala a baci u zasenak sve drugo na svetu.
Začu kako u kaminu pucketaju žeravice, a purpurne varnice se poižu poput crvenih užarenih svitaca. Lukrecija ga poglea ivljim pogleom. Njene crne i blistave ženice proreše uboko u njega i zgrabiše ga za srce. Nije mogao a ovoji pogle o nje. Nije bila samo lepa: bilo je tu ne čega, neke magije, gotovo prirone, urođenog šarma, tajanstvenog, neugasivog, što ga je ržalo zanesenim. Lukrecija zabaci glavu, povi leđa, isprsi velike i pune grui po sivkastom svetlošdu sveda. Njeni bokovi su mu elovali kao veličanstvena ljuljaška. Lorenco je sve više tonuo u taj vrtlog zaovoljstva, sve ok nije izgubio pojam o prostoru i vremenu, sve ok ništa rugo nije bilo važno. Bilo je u toj ivljoj strasti neke siline koja je u stanju a u trenu potroši svaku potrebu i želju, sve što ne potiče o najčistijeg zaovoljstva. Zaroni u nju, zaslepljen i omamljen.
Lukrecija je ahtala o zaovoljstva. Nastavi a ga jaše, ok je njegov u bio spreman a je obaspe tečnošdu. Ona najza ispusti krik i, ok se oslanjala rukama o njegove grui, grebudi mu braavice, svrši zajeno s njim u žestokom orgazmu koji ju je, kako se činilo, presekao na dva dela.
Lorenco se obeznani. Lukrecija se lagano ispruži preko njega. S gruima uz njegove grui, s rukama na njegovim. Izglealo je a soba za trenutak počinje a se okrede, ok im vrteška silovitih emocija razire svest. Ostaše nemi i izgubljeni u tom zagrljaju, gotovo kao a žele a ostanu zauvek vezani i zaštideni tom ljubavlju, aleko o buke jenog sveta koji nije imao nimalo razumevanja za njihovu strast. Upravo zbog toga Lukrecija zaplaka. Potekoše suze iz njenih očiju i pokvasiše
Lorencovo lice. A on nije smeo ni a pita zašto. Postepeno počeše a se pojavljuju konture predmeta i granice zidova i plafona, kao i geometrijski oblici
svakonevnog života i a se nezarživo pokazuje neprava zbog tog uskradenog osedanja. 20
Nakon što je sačekala, nakon što je dutala, Lukrecija progovori, moža zato što je želela a čuje njegov glas, moža zato što je osedala potrebu za opipljivim, ovozemaljskim znakom o onome što su upravo oživeli. Kao a je jena reč mogla a bue propusnica za obijanje potvre a njihovo osedanje može a preživi i u stvarnom svetu.
To je zamišljala. „Zakuni se a deš voleti samo mene“, reče mu. „Kunem se.“ Lorencu nije bilo potrebno a razmišlja. Sa Lukrecijom je sve bilo tako jenostavno i ivno. Ona je tačno znala šta on želi. Nije mogla a postoji još jena kao što je ona. Smatrao je a je to nemogude. Osedao je prema njoj isto ono poštovanje i zahvalnost koji su joj raspaljivali srce ka je nod bivala obasjana svetlošdu zveza. Naravno, jena tako očiglena, gotovo rska ljubav zaavala mu je strah. Ali taj strah je bio luksuz koji je mogao i hteo a sebi priušti. Kaa ođe trenutak, ponašade se shono tome. Zaštitide Lukreciju, to je bilo sigu rno. Jeino to mu je bilo zaista važno. „I kaa ođe Klariče?“ upita ona. „Kunem ti se“, ponovi on. „Voledeš me i ka buem stara i sa seom kosom, a koža mi bue kao a je od pergamenta?“ „Taa čak i više.“ „I bideš spreman a me zaštitiš, ako bue neophodno?“ „Bidu.“ „Ne tražim o tebe ništa rugo, Lorenco. Pa ipak, sigurno znam a nede biti tako. Sa se kuneš i obedavaš, ali ko zna kako de te vreme promeniti. Ko zna šta deš postati. Sa ti ova oaja eluje kao raj, ali de vrlo brzo biti suviše tesna i ogoljena i ja du biti samo jena o mnogih žena koje deš imati. Znam to obro.“ On joj uze lice među ruke. „Nemoj to a govoriš ni u šali!“ Na Lukrecijinim usnama se pojavi osmeh prožet gorčinom. „Suđeno ti je a bueš gospoar Firence. Vrlo brzo deš imati g rad pod nogama. Više nego što je to ved saa. Moradeš a se suočiš sa modi, onom pravom, prljavom, koja stvara bol i smrt, moradeš a se suočiš sa nemilosrnim neprijateljima i a prihvataš kompromise za obro tvog naroa i tvoje zemlje. I šta de te posedati na mene, kad ti srce bude ogrubelo, a ruke ti budu uprljane krvlju? Ka rat bue tvoja jeina pomisao, pošto nedeš pronadi rugi način a zaštitiš ono u šta veruješ o napaa kukavica i malih ljui koji su se zavetovali pohlepi i pljački?“
21
„Preostade mi tvoja ljubav “, ogovori on. Reče to bez uzbuđenja, zato što je uboko verovao u snagu svojih osedanja, jer je znao a ona ni u kom slučaju ne mogu nestati. „Toliko smo obuzeti osluškivanjem svakonevnih glasina koje nam prigovaraju a zaboravljamo ono što smo imali. A ono što smo imali nije beznačajno: suviše često ozvoljavamo saašnjosti a zamagli prošlost i ono što nas je posticalo a želimo a buemo bolji. Sačuvadu ovu tvoju ljubav u kovčežidu moje uše. I nedu ozvoliti nikom a je vii. Bide samo moja i ljuljadu je kao ete u kolevci. U anima slavlja, kao i u onim bolnim. Ta moja ljubav de mi ati snagu i patnju, raost i gorčinu, ali de biti živa i nezaboravna.“ Ona poiže glavu. Suze prestaše a teku. „Kako su lepe te tvoje reči“, izgovori. „Bilo bi ivno ka bi sve to što si rekao zaista moglo da se ostvari.“ „Zavisi o nas, Lukrecija. I ni o koga rugog. Uprkos onom što de se ogoiti, morademo a ostanemo čvrsti u našim principima i osedanjima. Ako bue tako, naša ljubav de živeti. Ukoliko je buemo izgubili, bide to samo našom krivicom, ali demo našu ljubav barem nositi u sebi. I ved samo zbog toga ja sam zahvalan životu.“ Lukrecija ostae ugo zagleana u njegove oči. Bile su tamne, ali im je neka svetlost davala sjaj. Onda zaplaka.
Zato što je znala a ono što je previše lepo ne može zauvek a traje.
22
AP A PRIL 1469. 6 MUZIKA Stolovi su bili bogato postavljeni. Ljui zauženi za hranu su ih obro nazirali, spremni da provere ima li na njima dovoljno jela i jesu li ona prikladno
raspoređena: vorski trpezarnici, nosači noževa, nosači flaša i peharnici bili su veoma uposleni sečenjem crvenog i belog mesa, služenjem vina i olivanjem čaša, stavljanjem na tanjire ogromnih porcija pašteta i puinga neopisive mešavine mirisa i ukusa, kao i mnogo voda što de naslaiti nepca gostiju. a bi sve to bilo začinjeno slatkišima, punjenim testima, šarenim kaniranim vodem, koje je Lorenco specijalno za majku naručio ko najboljih majstora poslastičara u Firenci. Ova proslava, jedna od mnogih koje je Lorenco tokom godine organizovao u Palati Meiči u Ulici Larga, okupila je neke o najvedih umova i najsposobnijih
bogataša Firence. Prvima je sigurno pripaao Marsilio Fičino, koji je tog ana, kao što se često ogađalo, imao na sebi crvenu oežu. Nije bio previše visok. Mršav, a ipak snažan, oličavao je u suštini svog bida lucinost intelekta i uravnoteženost čoveka posvedenog ljubavi ka saznanju. Imao je mnogo zasluga kojima se nije hvalio, a jena o najvažnijih, malo je redi o onih funamentalnih za čitav Zapa d, bila je ta što se bavio prevođenjem tekstova, među kojima i onih Hermesa Trismegistosa i Platona.
U rugu kategoriju je spaao, i nije ga bilo mogude izbedi, Frančesko e Paci, pošto je njegova poroica moža bila u najvedem mogudem usponu u Firenci i izglealo je a je to nešto što traje bez ikakvog zastoja. Oeven u somot crne boje, koju je voleo više o svih, imao je moža preterano namršten izraz i bio je uvek spreman a ogovori na provokacije, čak i ona ka ih nije ni bilo. Njegova arogancija bila je diktirana bogatstvom i spojena sa veoma temperamentnim
karakterom. Pa ipak, to njegovo nameno, neomereno ponašanje i proste crte lica, na kom su se poneka ocrtavale žestoke munje, govorili su više o hiljau reci i posedali na oluju koja se navija nad nebom Firence.
23
Naravno a se Lorenco i Đulijano nisu bojali Pacija. Izanci plemidke i bogate poroice, svakako inteligentni i u isto vreme bogati, uvek su se ržali u pozaini, maa ulepšanoj, koja po potrebi može postati prenji eo pozornice. Sa druge strane, Frančesko, koji čak nije nastojao a obuza svoj zanos i nastupe gneva, nije krio a nema posebne simpatije prema gazama kude. Njegove mrke oči, crne o te mere a su posedale na boju mastila, streljale su pogledom od jednog salona do drugog, skoro kao a na taj način mogu a prikupe korisne informacije koje bi bile iskorišdene upravo protiv Lorenca i Đulijana. amama – svako od njih Sale Palate Meiči bile su ispunjene žentlmenima i amama – sa zaatkom a pokaže svoju mod i ljupkost, zavisno o situ acije. Uprkos svemu, ojenom se učini a se svako lice, svako oelo, sva svetlost gasi i gubi svoju vrenost. Baš u tom trenutku Lorenco začu ono što je usleilo. Najprijatniju muziku koja gotovo očara njegov sluh. Kao voopa obavijen meom što šapude i uzima ga sebi, crpe svu njegovu volju i pažnju. Za trenutak mu se prekie ah, pošto je bio ošamuden tom bujicom nota. Odjednom oseti kao da lebdi u nekoj nepoznatoj dimenziji, gotovo kao da je sve ono što ga okružuje – okružuje – dekoracija, saloni, gosti – odjednom izbrisano.
Lorenco zatvori oči i poče a sluša. U početku se ne zapita ko je autor te preivne meloije. Slušanje obro izveene muzike bilo je zaovoljstvo koje je retko osedao i kog, barem ovog puta, nije nameravao a se orekne. Prečesto je verovao reč ima i glasu koje je osedao u sebi, pokušavajudi a upravlja osedanjima, ali nika nije u tome uspevao onoliko koliko je želeo. Bilo je to kao a oblikuje le u oblike što izlaze iz njegovih ruku, sa nesigurnim linijama i ivicama, i koji ni na jean način ne uspevaju a zamisle šta ima u uši. Iz tog razloga su mu soneti koje je sastavljao elovali kao nešto izobličeno, kao iskrivljena i pogrešna slika onog što je osedao u srcu. Isto tako, reči nika nede biti ovoljne a opišu muziku kao što je ova. Oseti miris ljiljana. Bila mu je dobro poznata ta prijatna aroma. Opazi kako mu suze brazdaju lice.
Bilo je to jače o njega. Nije imao objašnjenje za ono što se ešavalo. Ali mu uopšte nije bilo važno. Bilo je toliko lepo a nije bilo potrebno a se objašnjava, niti da se shvata.
Note su se uzizale, pa ona spuštale. Bila je to ljuljaška koja se njiše i voi osedanja ka nepoznatim vrhovima. Muzika se nastavi, najpre prodorno, zatim blago, skoro vijugavo. Lorenco oseti njenu silovitu, neodoljivu senzualnost. senzualnost.
24
Strune laute trzale su se tako lagano da se moglo pomisliti da sviraju same.
Učini se a muzika za trenutak splasnu. Pauza. Zatim nastavi, ovog puta tužno, gorko, natopljena prigušenom, iskretnom melanholijom – onom što otkriva nešto o onome ko svira. Lorenco je u tom trenutku bio siguran a je reč o nekoj ženi. Prosto ispi te trenutke, slaedi se njima kao slatkim kapima nekog napitka neooljivog mirisa, unapre uživajudi u raosti zbog tog otkrida. Ona širom otvori oči. Pojavi se ono što je ved shvatio, poš to srce uvek sazna znatno pre nego pogle, samo što tek kasnije vii. Ispred njega je stajala Lukrecija, blistava u svojoj lepoti.
Njene tamne i tanane ruke jeva a su oirivale strune laute koju je ržala u krilu, oslonjena na levu nadlakticu. Bila je blago pognuta na instrumentom, ne toliko što joj je bilo potrebno a
proučava strune, ved pre zato što je elovalo a je zaneta tom meloijom barem koliko i on.
Prepuštena sklau muzike, koža joj je izgleala kao upaljena vatrom koja meša purpurnu boju sa prironom nijansom ružičastog što poseda na cimet, na čistu senzualnost. Crne i sanjive oči palile su se po uticajem munjevite svetlosti, koja samo što se ne razbije u tamnim oglealcima ženica. Lorenco nije bio pripremljen za taj prizor ili, bolje rečen o, nikad nije saznao niti pomislio da Lukrecija poseduje taj talenat. Strastvena i prelepa, dok sedi u sredini sale ogrnuta jarkocrvenom
somotskom gamurom, skoro a ga zaslepi, ok su oči njegove majke oavale sav bes i bojazan zbog te ko zna koje po redu uvree u sopstvenoj kudi. Lorenco, uprkos obedanjima i zaklinjanjima, nije mogao a upravlja emocijama i ivljenjem prema onom što je upravo čuo. A zajeno sa njim, očigleno, i ostale zvanice, koje, čim je muzika prestala, počeše a aplauiraju gromoglasno i iskreno.
Uostalom, taj savršeni talenat bio je kako nesporan, tako i zbunjujudi: Lorenco se spremao za ženibu, ali ono što je čuo nije moglo a bue izbrisano ni na koji način. U početku nije uspeo ni a aplauira. Činilo mu se a de učiniti nepravu onom što je čuo. Ostae zaglean u nju. Dutedi. Za trenutak jasno opazi kako njegov uh oiruje njen. Oseti a se među njima sklapa ogovor. Ni u tom trenutku nije osetio potrebu a izgovori ni reč. Poeli sa njom tu tišinu, uprkos ouševljenju prisutnih.
25
Samo je gledao u nju.
Ona ojenom oseti a nešto remeti tu harmoniju, neka neviljiva pukotina na staklenoj ploči što se s vremenom širi, postaje sve ublja, sve ok se površina ne razbije u komade.
Skrenu pogle i primeti kako ga Frančesko e Paci fiks ira po gledom. Lorenco u tom trenutku shvati koliko je rizično izlagati Lukre ciju takvoj opasnosti.
Zaštitide je, reče u sebi, i po cenu a je izgubi. Ali se u srcu plašio a je ved suviše kasno.
26
JUN 1469. 7 KLARIČE Sunce je sijalo visoko na nebu. Kupalo je zlatnožutom svetlošdu krovove kuda i
kamene fasae palata i crkava. Blistalo je po popločanim ulicama i trgovima Firence, sve dok nije zagrejalo Porta del Paradizo Lorenca Gibertija i crvenu kupolu Katedrale Santa Marija del Fjore. Klariče je stigla u grad u pratnji pedeset vitezova. Pojavila se kao ratoborna devica na konju kako bi istakla plemenitu rimsku lozu od koje je poticala, ali isto
tako a u samoj Firenci izazove tu ženu o kojoj se naveliko govorilo: Lukreciju onati. Kao a je htela a kaže a Lorenco, ako ju je uzeo, nede modi jenostavno a uživa u izašnoj sredi. Između kipova i kapelica pore puta, između arhitrava i epigrafa, kružio je šapat naroa, koji je bio sav u iščekivanju a vii kako de se završiti taj izazov. Đulijano ju je pratio, jašudi pore nje. už puta, počev o Katerale Santa Marija del Fjore, pa do Palate Meiči u Ulici Larga, nizala su se šarena kola, postavljeni stolovi, i zastave i barjaci sa grbom Meičijevih: pet crvenih i jena plava kugla na zlatnoj poleđini. Taj karneval boja i oblika bio je emonstracija sjaja i snage, uvođenja na položaj Lorenca, koji je na taj način nasleđivao slavu ee Kozima, i sa ved umornog i bolesnog oca Pjera.
Ka uglea Klariče, nije mogao a a ne zapazi koliko je ljupka: njena ugačka kosa imala je boju starog zlata, uboke zelene oči govorile su o prefinjenoj ali olučnoj zavoljivosti, usne su joj elovale kao korali procvetali među talasima morske vode. Nosila je laganu haljinu koja joj je otkrivala ramena, kao kod Dijane – boginje lova. Lorenco pomisli da je njegova majka dobro izabrala.
Ipak, uprkos prijatnim oblicima i ponosnom pogleu, ova žena mu se učini hlana, aleka. Imao je utisak kao a je zarobljena u svojoj ulozi. Baš kao i on. Zapazi u njoj uboku i isto tako neizbežnu tugu. Moža je to taj osedaj užnosti
27
koji sve više optereduje, zaoštravajudi unutrašnji sukob što se an za anom sve više taloži, suar razuma i nagona, ustaljenog običaja i sloboe. Povorka stiže u vorište palate. Posluga pojuri a joj pomogne a siđe s konja, ali ih Klariče gotovo prezrivo preteče i to urai sama. Špaliri plemida i gostiju koji de učestvovati u proslavi bili su raspoređeni okolo da je prihvate, a nemali broj među njima svojim očima mogao je a se uveri kakvog je kova ta žena. Mnogi od n jih usmeriše pogle ka licu Lukrecije onati, koja je imala na sebi elegantnu gamuru jake nebeskoplave boje, sa dubokim dekolteom i rukavima
isprepletanim i prekrivenim ragim kamenjem a što više istaknu njeno tamnosmeđe rumenilo. Ta ama nije mogla a zarži bes u svom pogleu i mnogo njih se zabavljalo time što je sveok jenog takvog suočenja. Lorenco kleknu ispre Klariče, koju je njegova majka Lukrecija Tornabuoni ved uzela za ruku i ovela o njega. Ka se nađe u visini njenih očiju, Lorenco je uze z a ruke. „ugo sam vas čekao, gospo. Konačno ste ošli ko mene. Raujem se što ste obro putovali i što pokazujete još vedu ljupkost o one izuzetne za koju sam se pripremio. Zbog toga sam vostruko zahvalan mom bratu, koji je tako uspešno bdeo nad vama“, reče i pokaza na Đulijana. Učini mu se a izgovara kratak monolog, koji kao a je napisao neki vorski lakrijaš što se zabavlja na njegovu štetu, sastavlja unapre smišljene šale, a bi ga trajno prokleo. Istovremeno se seti poglea Frančeska e Pacija i svako žaljenje ojenom nestae. Morao je a misli na Lukreciju, naravno, ali kako a joj pomogne, ako je stalno izlaže sve vedoj opasnosti i mračnim spletkama svojih neprijatelja? Nije smeo da to dozvoli.
Klariče ga pozva a ustane. Zarža ruke u njegovim . „Voljeni moj Lorenco, priznajem a sam se plašila nepoznatog ok sam napuštala Rim. Nika nisam bila u Firenci, ali sam se sa uverila kakvom neizrecivom lepotom ona zrači. Vaša majka je još jenom bila u pravu. Đulijano je bio ivan i sredna sam što konačno vaše ruke ržim u svojim. Ono što imam pre sobom je uglean čovek nespornog šarma i ja osedam beskrajnu raost zato što viim a se naše poroice spajaju.“ Lorenco joj poljubi ruke, ok je niz veliko stepenište silazio njegov otac, nesiguran na nogama, ali živahnog poglea punog murosti i olučnosti.
28
Imao je na sebi prsluk boje šeboja i pantalone u istoj boji. Lice mu je bilo umorno, ali oči vrlo čile, što se trzaju kao sokolove, i sa oobravanjem posmatrale zvanice koje su ispunile vorište. Klariče i Lorenco sačekaše sve ok Pjero ne siđe na no stepenica. On ona zagrli snahu. Mnogima se otrže zajeljiv osmeh. Pjeru je morala a bue posebno raga ta evojka što je onela u miraz šest hiljaa florina i ojenom ovela u re otrajale fonove Meiči jevih, jevih, koji su zbog njegove slabosti trpeli, uprkos tome što ih je Kozimo ostavio prepune zlata. Ne samo to. Ovaj brak zaštitide ga i o opasnih neprijatelja, koji su izglea u poslenje vreme oklevali samo zbog činjenice što je papa Pavle II ouvek bio na njegovoj strani.
Ali oka de modi a koristi takvu poršku? Na sve strane se šaputalo a papa nije obrog zravlja i a protivnici Meičijevih oštre zube i noževe a im skoče za vrat, čim se stvore povoljnije okolnosti. Nadbiskup Firence mu sigurno nije bio prijatelj, ved je čak bio spreman za prljave igre, niti su to bili Pacijevi i Pitijevi, koji su brojali dane kad mogu da izvedu napad i da ih oteraju iz grada.
Ali ovaj novi savez sa Orsinijevima oprineo je zbijanju reova i omogudavao Pjeru i Lorencu a sa poverenjem gleaju u buudnost. Lukrecija Tornabuoni je izvela remek-elo zahvaljujudi bratu, upravniku banke u Rimu, čvrsto uvučenom u plemidke krugove. Na to su pomišljale neke o zvanica, ali ok je grlio Klariče kao najragoceniju o svih žena, Pjero nije mogao da sakrije osmeh i u isto vreme da uputi munjevitu opomenu sinu.
Lukrecija onati je morala a se pomiri sa činjenicama. Previše toga je zavisilo o ovog saveza. Lorenco primeti kako senka prelazi preko očiju njegovog oca i shvati. Pogled mu gotovo prirono pae na Lukreciju, čije su oči plamtele o sržbe i besa. Još trenutak zarža svoje ženice u njenima, ali je elovalo a je ne vii. Omah se pokaja. Zato što mu paoše na pamet njene reči. Bilo je dakle dovoljno tako malo, pa da promeni mišljenje? a li su ga ržavni razlozi naterali da se povinuje u samo nekoliko trenutaka? Ne, zaista! Iznova je pogleda, ali je sad ona odbijala da ukrsti pogled s njim.
Neka, pomisli. Naravno a nije mogao a je krivi zbog toga. Ali ona de jenog dana shvatiti. Ono što je stvarno važno jeste a ne pravi o nje metu. Morade a to ima na umu.
29
Skrenu pogle na Klariče i uze je za ruku. Sleedi roitelje, uputi se ka vrtu. Zvanice su išle za njima. Na tremovima oko vorišta prekrivenog zelenilom pripremljeni su divni, bogato postavljeni stolovi, prepuni najfinijih jela i prekrasnih vina. Laura se pogleda u ogledalu.
Prošle su goine i prema njoj nisu imale milosti. Maa je još bila lepa žena, koža joj više nije bila glatka i meka kao neka, a njena uga i iv na crna kosa bila je prošarana seim vlasima. vlasima. Međutim, žeđ za osvetom ostala je potpuno ista, štaviše, ako je to uopšte mogude, postala je još žešda. Iz tog razloga je sina poizala u mržnji prema Meičijevima. Nika nije uspela a zaboravi jeinog čoveka kog je volela: Rajnharta Švarca. Meičijevi su ga ubili, ouzeli joj i njega. Nika im to nije oprostila. Upoznala je jednog skromnog gospodina i postala njegova miljenica. On joj je podario sina: Ludovika. Koji je sad stajao pred njom. Upravo se vratio sa jednog od putovanja usmerenih na stvaranje veza i
saveza, a rai kovanja ubistvene zavere protiv najmodnije poroice u Firenci i njenog vode Lorenca.
Laura je tokom goina uspela a uz naklonost i pomod Filipa Marije Viskontija stekne zvanje i mali posed i s vremenom je postala gospođa i Norča, pa je boravila u toj oblasti kao gospodarica mesta.
„Ljubavi moja“, reče gleajudi Luovika, „šta misliš o Đirolamu Rijariju?“ „Po mom uverenju, majko, mislim a taj čovek mrzi Meičijeve više nego vi, pod uslovom a je to mogude. Izglea a osedanja koja gaji vuku uboke korene u zaviljivosti i želji za ličnom afirmacijom. Ne bih znao a kažem a li je on izuzetno lukav čovek. Bio bih sklon a to isključim, njegova rešenja su poneka nezgrapna i nespretna, ali je sigurno spreman da prihvata savete i sklapa saveze. “ „Pretpostavljala sam a je tako, sine moj. Đirolamo je modan čovek i pre svega sestrid karinala koga mnogi vie kao buudeg papu. Iz tog razloga bi trebalo a postaneš jean o njegovih vernih slebenika, zato što bi na taj način bio u blizini onog koji de pre ili kasnije postati najvedi protivnik Meičijevih. Ako bueš umeo a ga obro posavetuješ, nede ti uskratiti zahvalnost i omogudide ti a zauzmeš mesto koje ti pripaa u ovom svetu. Uostalom, nemaš drugog izbora. Veruj mi ka ti kažem a je biti sin sitnog plemida gore nego a olaziš iz naroa. Pošto nam je u izvesnom smislu opušteno a izaleka primetimo raskoš modi, ali
30
nika ne uspevamo ni a je oirnemo. Međutim, po okriljem Rijarija izbedi deš klasne prepreke i očepadeš se vrha ruštvene piramie. Sigurna sam u to. Upoznala sam beu i lišavanje pre mnogo vremena, na način koji ne možeš ni a zamisliš i o kog nema ničeg strasnijeg. To nije ono što želim za svog sina.“ „Majko, vi ste moja svetlost, moja svetiljka u nodi. Vaša ljubav me jača i aje mi poršku i ni za trenutak nedu oklevati a sleim vaše savete. Kao što znate, Đirolamo me je pre neki mesec zamolio a ispitam nabiskupa Firence Đovanija de Diotisalvija Neronija, jer ako je neko spreman a se bori protiv Meičijevih, onda je to on. “ Laura poiže obrvu, nestrpljiva a sazna etalje etalje tog susreta. „ I onda?“ „Pa obro, sve je jenostavno: nakon što Neroni i Pitijevi nisu uspeli, izglea a sa Pacijevi svim snagama žele kraj Meičijevih. Frančesko je sigurno njihov najznačajniji prestavnik, žustrog temperamenta i sklon sržbi. Ima sve kvalitete a se svrsta u reove zavere, uprkos tome što je za to još prerano: s jene strane, po mišljenju nabiskupa, sumnje postaknute zaverom Soeri nija i Neronija protiv Pjera e Meičija još se nisu stišale i ta emonska loza rži širom otvorene oči i naduljene uši na svako porhtavanje lišda, ok s ruge strane izglea a Pacijevi još nisu ovoljno modni a zaaju ozbiljnu brigu gospoarima Firence .“ „Pa ipak je šteta što su sa ranjivi. Pjera je giht živog pojeo, a Lorenco je samo jean ečačid krupnih apetita. Ovo bi bio pravi trenutak.“ „Samo vam prenosim ubeđenja nabiskupa Firence. Istina je a su se Meičijevi, baš zato što su u teškodama, zatvorili u svoju palatu sličnu tvrđavi. Lorenco se okružio garom ka se krede i oprezan je. Majka Lukrecija Tornabuoni je poržala savez sa Orsinijevima, Orsinijevima, zahvaljujudi zahvaljujudi Lorencovom braku sa sa Klariče.“ „Prokleta zmija!“ I ok je to uzvikivala, plamen sržbe pređe preko Laurinog još lepog lica. „Volim vas kao što nedu voleti nijenu rugu ženu. ivni ste“, reče Luoviko, jer gotovo a taj njen bes raspali u njemu strast koja ne priliči priliči jenom sinu. „Ne pričaj gluposti. Trebalo je a me viiš pre mnogo goina“ , priznade ona sa gorčinom, „ka sam bila u službi Rinala Albicija ili kaa sam kasnije čitala tarot karte za Filipa Mariju Viskontija, vojvodu od Milana. Tad sam bila stvarno lepa. “ „Mislim a ste izuzetno ljupki, neooljivi“ , bio je uporan Ludoviko i, dok je to govorio, oči su mu blistale zanete ivljenjem koje je oavalo nešto mračno i senzualno u isto vreme. Luoviko je obožavao majku, bio joj je potpuno potčinjen. Nešto u njoj je uzbuđivalo njegova čula i stvorilo želju a je zaštiti, obrani, osveti, posvedenosti u onosu na nju. ako je potrebno. Nisu postojale granice posvedenosti
31
Laura je to znala i nije mogla a a ne pokaže neobuzanu nežnost u onosu na toliku sinovljevu privrženost. Pomilova ga po obrazu. Ona ga uze za ruke i prinese ih usnama, ljubedi na način koji je imao malo toga majčinskog. „Ti si moj šampion, Luoviko. Nemoj nikaa a me razočaraš. Zakuni mi se!“ „Učinidu sve za vas, majko moja. Nareite mi i ja du vas poslušati, bilo kakvo elo a moram a izvršim.“ „Onda daj poljubac mami.“ Ludoviko joj priđe. Prisloni svoje na njene rumene usne. Ona Laurin jezik lascivno šmugnu unutra i spoji se sa njegovim.
On oseti njene nokte na svojim gruima, mekani jezik na braavicama i još niže ole. Penis mu očvrsnu o te mere a ga zabole. „Uzmi me, saa“, šapnu mu na uvo, „želim te u sebi.“
32
8 PORTRET Ved neko vreme osedala se zanemarenom. Maa je to očekivala, šta -više – više – bilo je to baš ono što je prorekla svom nevernom ljubavniku, olazak Klariče proreio je Lukrecijine susrete s Lorencom onako kako nije zamišl jala. jala. Zato je, ka je poželeo a naruči ko Leonara a joj urai portret, Lukrecija tu pažnju primila blagonaklono. Znala je koliko je Lorenco veliki prijatelj sa tim mladim umetnikom. I taj dan je stigao.
Leonaro je ošao u njenu kudu. Bio je mlaid naročite lepote, živahnog i inteligentnog poglea. ugačka plava kosa i tanka braa uokvirivali su lice otmenih ali nežnih, gotovo ženskih crta, ili bolje rečeno anđeoske prefinjenosti. Govorio je na očaravajudi način i Lukrecija nije mogla a a ne bue opčin jena njegovim očima, koje su na sagovornika elovale kao neka vrsta predutne magije.To, zajeno sa umilnim glasom, ržalo ju je vezanu koncem večnosti. „Obuci se u azurnoplavo“, rekao joj je Lorenco, znajudi a Leonaro voli tu boju, ali ga je u isto vreme uzbuđivao kontrast Lukrecijine vrele i ivlje ljupkosti. Stoga se pojavila u gamuri boje neba i izglealo je kao a su Leonarove oči zablistale.
an je bio svetao i vear. Zamolio ju je a se približi jenom o velikih prozora u najvedem salonu u njenoj kudi. k udi. Nalazili su se u prostoru srenje veličine. Lukrecija je bila derka sitnih plemida i naravno a njena kuda nije mogla a se takmiči sa onima u kojima su živele najvede firentinske poroice, ali je ta oaja bila opremljena sa puno ukusa i, što je još važnije, bila je ispunjena svetlošdu, zahvaljujudi nizu velikih prozora, pa Leonaro nije gubio vreme i pripremio je sve što je potrebno za slikanje, a ona je počeo. Lukrecija nije znala na koji način de je portretisati, ali ni manje pažljivom oku nije mogla a promakne njegova namera a je uhvati obasjanu svetlošdu, gotovo kao a joj sunce paa irektno na potpuno tamnu ijaemu na crnoj punđi. Leonaro ved neko vreme nije uopšte govorio. Lukrecija se truila a zarži pogle onako kako je zahtevao. ržala je visoko uzignuto čelo, izraz lica joj je bio gotovo rzak, kao a pokušava a kristalnoj asno pokaže i što više istakne svoju ponosnu i blistavu lepotu. Lukrecija nije uspela a zarži stalni osmeh. Nije bila 33
žena koja voli a se zaovoljava sopstvenom ljupkošdu, ali kojoj ami ne bi pričinjavalo zaovoljstvo a prima komplimente mlaog i ved afirmisanog umetnika kakav je Leonardo?
Uostalom, te reči su za njega imale samo vrenost običnog komplimenta. Njegove tvrnje su bile suvoparne, suštinske. Kao i zreke. Leonaro je bio briljantan, ali neokučiv mlaid, van svake kategorije, uzvišen i nebeski u izvesnom smislu, sredan što može a posmatra život. U njegovim očima je želja za ličnom afirmacijom bila samo paroija, komeija lošeg ukusa, sposobna samo d a okalja savršenstvo stvarnosti koja je zasluživala a bue posmatrana, i koja nikaa nije popuštala pre ljuskim glupostima. Ipak, moža baš zbog toga, njemu je polazilo za rukom ono što je rugima elovalo zabranjeno. Više puta je Lorenco veličao njegov e uspehe u arhitekturi i inženjeriji, izuzetna rešenja primenjena u izrai njegovih prvih letedih mašina – da li je ona let mogud za čoveka? – čoveka? – ili njegova oruđa za obranu. Leonaro ju je gleao ispo oka. Bila je zaista žena retke lepote. Ali nije ga samo to dirnulo.
Pročitao je u njoj neukrotiv uh, kraljevsko ostojanstvo koje nije obila titulama ili nasleđem, ved samo o priroe, što je u njoj bila ponosna i ivlja. Upravo zbog toga, a isto tako i zahvaljujudi azurno -plavoj boji te lagane i jednostavne gamure, nameravao je a se poigrava kontrastom, suočavanjem toliko različitih elemenata. Svetlost koja je prekrivala taj prostor omogudide mu a stvori harmoniju suprotnosti između razuma i osedanja. Nasmeši se na tu pomisao. Bio je sredan zbog onoga što se pojavljivalo na platnu. Ouvek je voleo a rai zelenim i plavim bojama, ali je isto tako obožavao tamne boje i one jarkorumene, tople i smeđe. Vatra i le, svetlost i senka: pooštride on taj ualizam, nede opustiti srenja rešenja; kičica je raila na platnu u pokušaju a uhvati uh te žene i prikaže ga što je mogude autentičnije. Osedao je a želi a to urai zato što je u njoj bilo nečeg posebnog, nekog neoređenog besa koji nije imao nikakve veze sa popustljivošdu ili ustaljenim običajima. A on sam bio je čovek koji nije imao mnogo poverenja ni u jedno ni u drugo.
Ona shvati koliko je bio oštrouman i inteligentan Lorenco ka je insistirao na tome da se njih dvoje sretnu. Bio je zadivljen dok ju je posmatrao, tako lepu i ponosnu. Koliko je bila duboka ta intuicija, kako je Lorenco umeo da posmatra
uše osoba.
34
Pomisli a ga je potcenio. I a de mu u buudnosti pokloniti više poverenja. Nije a ga nije cenio, ugovao mu je sve: bogatstvo i naružbe koje je primao bile su samo plo njegove velikoušnosti i inteligencije. Ali oseti se nemodnim zato što je bio isuviše siguran u sebe. sebe. Znao je a nije obična osoba, maa je na sve načine pokušavao a ne ispane arogantan. Međutim, poverenje u samog sebe poneka ga je izavalo i navoilo da veruje da osobe s k ojima je imao posla uvek procenjuju politički karakter. Lorenco je sigurno bio vest, ali je njegovo bogatstvo dopiralo iz velike daljine,
posebno iz sposobnosti a uboko zalazi u suštinu ljuske uše. Ta pomisao ga učini srednim, ali ok je Lukrecijin portret počeo a obij a oblik, nije mogao da u sebi suzbije dozu zabrinutosti.
okle de modi a stigne čovek sa takvim arom?
35
DECEMBAR 1469. 9 NASLEĐE MEDIČIJEVIH Približavala se zima. Činilo se a je jesen obila a se pojavi te goine, toliko je bila hladna i oštra. Izglealo je a je izostankom blagog goišnjeg oba i sama priroa htela a učestvuje u bolu koji je razirao Lorenca zbog smrti njegovog oca, Pjera. Palata Meiči bila je prazna, ledena i delovalo je da je sve nestalo odlaskom starešine poroi ce. Boje slika bile su manje blistave, svetlo više nije sijalo, vrt je
bio ogoljen i tužan, sneg je počeo a paa i a leenom zavesom prekriva uše svih. Lorenco je sedeo ispred kamina. Plamenovi su goreli, ali je sala bila hladna.
Ved nekoliko ana nije mogao a jee. Bol je poroicu oveo u stanje utučenosti, tako a je svako o njih izabrao a u samodi proživljava patnju. Lukrecija, njegova majka, zatvorila se u svoje odaje i nije iz njih izlazila najmanje tri dana, tako da je Lorenco opomenuo poslugu d a provere šta je sa
njom, plašedi se a bi mogla a napravi neku luost. Đulijano se sklonio i bacio na čitanje, a Klariče se preala molitvama. Njegova baka Kontesina povukla se u Karedi, gde se posvetila dugim
šetnjama, misledi na izgubljenog sina. Bol ih je razvojio i svako o njih je pokušavao a sastavi elove života bez Pjera.
Njegov otac je ostavio ogromnu prazninu. Bio je voljen o svih, zato što je bio obar i inteligentan, obrazovan i ljubitelj umetnosti, koju nika nije propuštao a izašno finansira. U godinama dok je upravljao gradom nisu svi bili na njegovoj strani, ali je ipak uspeo a zarži prevlast Meičijevih u Firenci. Međutim, saa je praznina u vlasti nametala Lorencu preuzimanje odgovornosti.
Znao je a de taj an odi, ali je o tog trenutka koristio prednost da bude smatran gospoarem Firence a a to nije stvarno bio. Railo se o obedanju,
36
previđanju, nečem što je postojalo na čisto teoretskom nivou, ali ne i u činjenicama. Plašilo ga je ne samo to što mora a bue svestan toga ved i neophodnost da eluje osleno u onosu na očekivanja koja su se stvarala. Hode li biti na visini zaatka koji je počinjao a se ocrtava pre njim? Kako de uspeti u tome bez blagonaklonosti oca, koji ga je poučavao blagošdu i lepotom uše? Lorenco je osedao koliko je njegov primer izuzetan i neponovljiv. ugovao mu je sve što je bio. Njemu i majci, naravno, ali saa Pjera više nije bilo i ved sama činjenica a ne čuje njegov olučan ali svež glas, pun entuzijazma, prosto ga je uništavala. Pogleda u jaku vatru, crvene plamenove što nisu uspevali a zagreju prostoriju. Ne ovoljno. Hode li i on biti takav? Ili nepooban? I pre svega, a li je to ono što je želeo za sebe i svoju buudnost? a postane gospoar Firence i odrekne se svega ostalog? Toliko je vol eo Lukreciju onati i znao je a je ono što u ubini uše stvarno oseda bila želja a pobegne s njom. a tako osramoti uspomenu na oca i čitavu poroicu. Ta pomisao bila je samo luost, glupa igra kojoj se prepuštao, zato što je makar u glavi želeo a se zanosi a je još sloboan čovek. Pore toga, zar nije obedao a de zaštititi Lukreciju? A a bi to učinio, zar se nije zakleo sam sebi a de nastojati a je više ne viđa, koliko go ga to njeno osustvo bue svakonevno uništavalo? Ka mu posluga najavi nečiju posetu, shvati a de se i poslenji ostatak sna prekinuti. Definitivno.
Malo zatim, nakon što ih uveoše u salu, pojaviše se Đentile e Beki i Antonio i Pučo Puči. Obojica su bili Pjerovi najbliskiji prijatelji i verni saveznici Meičijevih. Đentile je bio Lorencov kudni učitelj i pratio ga je u onošenju najtežih oluka, ok je Antonio bio sin Puča Pučija, koji je bio uz njegovog eu Kozima kad je ovaj, zajedno sa bratom Lorencom, bio proteran iz Firence i poslat u izgnanstvo najpre u Padovu, a zatim u Veneciju.
Đentile je bio elegantan kao i obično: nosio je prsluk jarke braon boje i široki ogrtač iste nijanse, zakopčan preivnom ijamantskom iglom. Na glavi je imao beretku od zelenog somota. Antonio je bio umereniji i jednostavniji, odeven kompletno u bisernosivo.
Đentile je znao koliko Lorenco pati, a s ruge strane, nije nameravao a odustane od svog zadatka.
„Moj ragi, voljeni Lorenco“, reče, „znam kakav ste gubitak poneli ovih ana i veoma obro razumem stanje vaše uše. Viim a je tužna i puna gorčine.“
37
„Ne znate koliko“, potvrdi mladi Meiči. „Sa ruge strane“, nastavi Beki, „nema toga ko ne vii koliko ste potrebni Firenci, pogotovo u ovom trenutku. Štaviše, u tom smislu nosim molbe najvede gospoe Firence, vaših saveznika, kao i saveznika vašeg oca i gospara Kozima pre njega, a preuzmete ono što vam pripaa, a to je ni manje ni više nego vostvo stranke Meičijevih i upravljanje Firencom.“ Ne okolišudi, Đentile e Beki omah je prešao na suštinu. „a, moj gospoaru, svi u Firenci to očekuju“, porža ga Antonio i Puči. „Ma koliko može izgleati prerano i neelikatno, sa smo ove a vas zamolimo a prihvatite počast koja je pripaala vašem ocu i vašem ei pre njega, pošto ste vi Firenca, hteli vi to ili ne. “ Lorenco je sve vreme dutao. ržao je sklopljene ruke i oči uprte u ognjište pedi. Tako je ošao i taj trenutak. O njega se tražilo a ostavi sve po strani i posveti se gradu, vlasti, politici.
Znao je u srcu a de se tako završiti, majka mu je to najavila znatno pre venčanja sa Klariče, i on je u izvesnom smislu orastao spremajudi se za taj zaatak kao a mu je jena vrsta misije ved poverena pre neku goinu. Međutim, ta misija nije postala ni manje mučna ni manje teška. Nije bio siguran a želi a je prihvati, a se orekne svake sloboe, pošto je znao a, ka jenom krene tim putem, više nede modi a se vrati naza. Ta karijera de ga promeniti zauvek. Da li je bio spreman da ispije takav pehar?
Uopšte nije bio siguran. Pokuša a tu sumnju izrazi na najbolji mogudi način. „ragi moji prijatelji“, reče, „vi mi govorite o vođenju i upravljanju, nazivate me gospoarem, a ja tražim u oglealu lice moga oca. a niste moža baš vi pozvaniji za jedan takav zadatak? Mudriji, iskusniji za javni posao nego ja sa svojih dvadeset godina? Naravno, dobro shvatam razloge koji vas dovode ovde, ali
smatrate li a su ove moje primebe mnogo neobične? Buite iskreni, molim vas.“ Đentile e Beki ga poglea blagonaklono. „ragi moj ečače, mi potpuno razumemo vaše razloge, koji su valjani i razboriti. Ali kako? Vaš otac je preminuo i mi smo ove a o vas zahtevamo a voite stranku. Koji bi to ljui, ostojni tog imena, bili toliko cinični i ravnoušni za subinu rugih a aju takve preloge u ovakvom trenutku? Savršeno razumemo vaše sumnje. Ipak, moramo a vas posetimo a je trenutak ramatičan. Ouvek
38
su najmodnije poroice u grau u međusobnoj borbi. Piti, Stroci, Paci, Bari, Kaponi i Gvidi, da nabrojim samo neke! Pa ipak, uprkos tom rivalstvu, odavno je
samo jena o svih tih poroica uspela a prenjači, pošto je između vlasti i umetnosti uspostavila jeinstvo koje niko više nije mogao a poremeti. Govorim o Meičijevima. Oni i samo oni su ved trieset goina uspevali a učine nemogude. Naravno, ne kažem a je takvo elo bilo lišeno izuzetaka i teških t renutaka, ali samo je vaša kuda uspela a povrati re u Firenci. akle, koliko go bio težak korak koji tražimo a napravite, ne postoji niko rugi u grau o koga bismo mogli da to stvarno zahtevamo. “ Lorenco uzahnu. „Vi govorite isuviše obro, Đentile, poznat mi je vaš ar za govorništvo koje je kako očaravajude, tako i efikasno. Ipak se pitam je li rano, a li bi bilo mogude sačekati neko vreme.“ Beki ga pogleda blagonaklono. Njegova istrajnost i poverenje u Lorenca bili
su nepokolebljivi. Nede popustiti upravo iz tog razloga. Njegove obrodune oči odavale su gvozdenu upornost.
„Baš to ne srne a se ogoi“, uzvrati, „ne smemo a ozvolimo neprijateljima jeinstva a iskoriste takav trenutak. U tom slučaju bi to ved osa značilo oricanje o bilo kakve ambicije. To nije mogude, ečače moj. Naprotiv, saa je trenutak ka moramo a se pokažemo jaki. Vaši protivnici su i naši i mora im biti savršeno jasno a Pjerova smrt ne znači kraj Meičijevih i njihove prevlasti. Ali a bismo to učinili, neophono je a vi prihvatite ovaj zadatak sada, ne kroz neelju ana, mesec ili goinu. Svaki an koji prođe bide okarakterisan kao oklevanje, neolučnost, jenom rečju: slabost. I maa je političko nasleđe vašeg oca značajno, nedu propustiti a vam kažem a situacija nije povoljna kao u vreme vašeg ee Kozima.“ Lorenco se na to zamisli.
Znao je a nede modi a izbegne tu ved zapisanu subinu. Nije imao izbora, maa je pokušavao a se zanosi suprotnim. Ustae i poče a prelazi preko salona krupnim koracima. Svetiljke su obasjavale taj prostrani i divno opremljeni prostor:
lepe fotelje obložene somotom, zaivljujude slike Paola Učela na kojima je prikazana bitka kod San Romana, od kojih se Lorenco nikad nije odvajao, tako da je razmatrao mogudnost a ih onese u svoje o aje, stolovi od skupocenog
rveta, vesto izrezbareni i ukrašeni. Svetlo iz svetiljki osvetljavalo je srebrno posuđe i oražavalo se na velikim prozorima koji gledaju na Ulicu Larga.
Đentile e Beki i Antonio Puči su očekivali njegov znak: strpljivo, sa poverenjem i privrženošdu.
39
On sam je bio uboko irnut. Bio je to čuan, ali ne neprijatan osedaj ka čovek shvati sa kolikom vernošdu se ti ljui ponašaju. Bio je to samo tren, ali jasno oseti prijatno laskanje koje pruža mod. Znao je a može a razmišlja či tav dan, ali Beki i Puči de ostati a sačekaju njegov ogovor. Postie se zbog te kukavičke pomisli, ali mu ipak nije bilo potpuno svejeno, kao a je nešto u njemu takoe moglo rao a prihvati kompromis i politička pravila, zasnovana na modi i novcu. Na kraju opet skrenu pogled ka njima. „U redu“, reče, „bidu taj čovek koji želite a buem, ali upamtite: ako moram
a vas voim, nedu prihvatiti a buem kao moj otac ili moj ea pre njega. Bidu vođa, ali na moj način: uzmite ili ostavite.“ Onda ovog puta p oče a govori Antonio Puči. „To je ono što smo se naali a demo čuti o vas“ , naglasi. „Može biti, prijatelju moj“, ogovori Lorenco, „ali opustite a vam kažem a demo se jenoga ana moža pokajati zbog toga.“ I ok je izgovarao te reči, Lorenca obuze osedaj a je potpisao sopstvenu presudu.
40
AP A PRIL 1470. 10 IZAZOVI VLASTI Sedao se očevih i einih reči. Cilj smrtne kazne nije bio a kazni krivce. Prava je imala vostruki zaatak: s jene strane, sankcija je u sebi saržala klice ozakonjenja nesigurne i osporene vlasti; s druge strane, eventualno smanjenje
kazne pojačalo bi ruštveno oobravanje. Vlast je prestavljala uravnoteženi balans takvih instrumenata koje je trebalo koristiti pažljivo, bez preterivanja ni u jenom ni u rugom pravcu. Istinski tal enat se sastojao u oređivanju pravih trenutaka u kojima se primenjuju sankcije ili milost, a pravi čovek na vlasti ne srne a ozvoli sebi a okleva. Takva neolučnost mogla bi a pruži priliku za pobune i zavere, a Pjero je suviše obro naučio takvu lekc iju. Zato Lorenco ne bi smeo da dozvoli izuzetke, osim ako ne želi a izgubi sopstvenu vlaavinu graom pre nego što ju je i započeo. A Bernaro Nari sigurno nije zasluživao milost. Ni u kom slučaju. Pošto je pre samo neki an proro u Prato na čelu naoružane grupe i zauzeo položaj u Palaco el Komune, silom ga osvojivši, i zarobio graonačelnika Čezara Petručija. Ta akcija je bila utoliko ovratnija zato što je vođena na kukavički način, bez trunke časti i pristojnosti, sa jeinim ciljem: a pokaže pojača ni prezir prema Firenci, pošto je to bio samo prvi korak a izazove gra i stavi ga u re jene o svojih vazalnih varošica. Samo što Bernaro nije previeo ono nepreviivo, a to je a su mnogi Firentinci koji su izašli na Prato, bili aleko o toga a mu m u pruže poršku, ved su se naprotiv neumorno borili protiv njega. Tako se Đorđo Đinori stavio na čelo šačice časnih ljui koji su o nogu potukli Bernara i njegove prostake, a ona preali pobunjenike pobunjenike u Lorencove i Firencine ruke. Nije moglo biti milosti za čoveka kao što je Bernaro Nari. Njegovo pomilovanje bilo bi isto kao priznanje sopstvene slabosti, dozvola da
svako rai ono što hode sa firentinskom vlašdu. A to nije bilo mogude. 41
Lorenco nije bio sredan što mora a narei presuu na smrt, ali je shv atio da je sam narod danima to zahtevao. Otkako je Bernardo odveden u zatvor Palaco del Podesta.
I sa više nije mogao a izbegne taj trenutak. A ne bi ni smeo da ga propusti. Morao je da bude prisutan. Nije postojao
nikakav izgovor. I tako je učinio. U sreini vorišta, oivičenog tremovima čiji su lukovi pojačavali užas koji se spremao a se obavi, poignuta su vešala. Šest omči visilo je sa gree, a ispo, nasre poijuma, baš usre ientičnih klupica, postavljen je rveni panj. želat je gleao masu koja je koja je ispunila vorište sa svih strana. Na glavi je imao crnu kapuljaču i ooru iste boje, prekrivenu metalnim okovima. Par iznošenih braon čizama isprskanih blatom opirao mu je o kolena. Oslonio se na ugačku ršku sekire. Široko i oštro sečivo blistalo j e i od njega se odbijao blesak bledih sunčevih zraka što su lenjo curili kroz zavesu oblaka. Lorenco je sa balkona gleao taj pakleni levak. Čekao je zajeno s ostalima iz sua za zločine Ratne osmorice a zatvorenik bue oveen. Plebs, a čak su i plemidi šaputali ok su čekali, a njihovo tiho gunđanje elovalo je kao preteče ključanje lonca usijanog o vatre i crnog o uglja u koji je đavo stavio a se krčka paprikaš o pokvarenog mesa. Bio je to jeziv prizor, međutim, ispravan i stvaran, koji pokazuje ka ko se ponaša aministracija vlasti. a nije bio spreman a se suoči sa iskušenjem kao što je ovo, kako je mogao a pretenuje a voi gra kao što je Firenca? Omahnu glavom, kao a želi a oagna te misli. Istinu govoredi, osedao se mirnijim nego što je b io spreman da prizna. Na kraju krajeva, Bernaro je bio kovač svoje subine. Mogao je a krivi samo sebe samog.
A Lorenco je morao a iskoristi ovu priliku a učvrsti vlast. Nije nameravao a o Republike pravi nešto rugačije. Nede je otvoreno pretvarati u Sinjoriju, ali su svi morali a znaju a postoji samo jean čovek koji može a olučuje. Naravno a je zaržao institucionalne organe, baš onako kako su učinili njegov ea i otac, ali bi bilo stvarno licemerno tvriti a političke oluke nisu po uticajem njegovih ljudi i onih najvernijih njegovoj stranci.
Nameravao je a se prilagoi toj ulozi iskretno i ne previše upaljivo, kao što su to činili kako Kozimo, tako i Pjero u načinu na koji su se ponašali, ali samo što se tiče spoljnog aspekta. Zato što je u sebi osedao vatru, ambiciju što ga troši iznutra, koja, ako se obro usmeri, može biti baš ono oružje što de mu omoguditi da trijumfuje nad neprijateljima.
42
Nije nameravao a ugasi taj žar, ved naprotiv – naprotiv – da ga raspali. Shvatio je da je taj početni osedaj zbunjenosti plo oluke koju se spremao a sprovee i puta kojim de o tog trenutka krenuti. Zakle se sam sebi a nika nede osedati strah i a de uvek preuzimati ogovornost, suočavajudi se sa zaacima koje mu život postavlja; a de povedavati ugled, čast i namod svoje poroice. Tako, olučan a se rži tog načina ponašanja, poiže ruku i ae znak stražarima a izveu Bernara.
43
11 HIJERARHIJA Klariče je bila razjarena. Otkako je ošla u ovu kudu, morala je a ponosi najrazličitije vrste uvrea i poniženja. Počev o supruga, koji je voleo rugu ženu, prema kojoj je gajio žestoku strast još pre nego što je ona stigla u Firencu. Lorenco nije učinio ništa a stiša to osedanje. To ga nije sprečavalo a ispunjava bračne užnosti, ali to njegovo poklanjanje pažnje Lukreciji postalo joj je neponošljivo. To uporno ponavljanje an za anom ju j u je izjealo. Utoliko više što nije znala kako a se suprotstavi takvoj strasti. Pogleda se u ogledalu i rasplaka se. Oseti kako joj se nokti zarivaju u drvenu
površinu. Bes ju je ispunjavao kao otrov čašu. I što je bes više rastao u njoj, sve više je osedala gorčinu zbog nemodi, o te mere a ju je potopila. Najraije bi pocepala svoju lepu haljinu. Ili unakazila lice. To joj nije bilo prvi put. Nadlaktica joj je bila pre krivena posekotinama zbog pokušaja a smiri
frustraciju koja ju je neprekino razirala. Morala je a ispašta zbog svoje neolučnosti, nesposobnosti a veže za sebe svog čoveka. Takođe je pokušavala, i uspevala u tome, da se izoluje i preda molitvama. Ali uprkos svim lažima koje je uporno sebi ponavljala, nijenom o tih
aktivnosti nije postigla očekivani efekat. Mogla bi a sebi nađe ljubavnika, naravno. Alije rugi nisu interesovali. Želela je Lorenca, ali nije uspevala a mu se svii. Ne kako bi htela. N e koliko bi joj bilo potrebno.
I u ovo poslenje vreme, ka je moža čak obijao a se previše često viđa sa Lukrecijom, nije prestajao a joj piše i a misli na nju. Marija, miljenica među njenim amama, pronašla je način a špijunira i izmamljuje informa cije i tako u njoj pothranjuje onu sržbu što joj ouzima san, omor, život. Zato je olučila a se sretne sa Lukrecijom Tornabuoni, svekrvom, pošto je htela a je suoči sa tom svojom neponošljivom situacijom. Ona je bila jena o Orsinijevih i nije mogla da podnosi takvu uvredu. Ako bude potrebno da koristi
svoje ime, nede oklevati. Na kraju krajeva, ovi Meičijevi, koji su se razmetali raskoši i modi, bili su samo novi bogataši, trgovci vunom iz Muđela što su stekli oređeno bogatstvo preko svoje banke, ali sigurno nisu mogli da se hvale starom plemenskom lozom.
Ustala je na noge, izašla iz oaja i otišla u Lukrecijin apartman. 44
Nije se najavila. Naala se a de je tako zatedi nespremnu. Ili makar iznenađenu. Kad je svekrva uvede u mali salon, koji je u st vari bio presoblje, nosedi svetiljku što je bacala prigušenu i crvenkastu svetlost na ziove, Klariče je bila spremna a na nju izlije izl ije svu sržbu i bes koje je potiskivala mesecima. I tako urai. Nije čak ni sela. Osta a stoji na nogama, izbacujudi reči, izlivajudi sve ono što je imala na uši. „Umorna sam, gospo moja. O trpljenja. Zato što me tretiraju kao ženu lišenu uha i strasti. Nisam ja tražila ovaj brak i, maa moje mišljenje ništa ne vrei, hodu a znate a ne nameravam a alje ponosim takvo ržanje vašeg sina, koji me svakonevno sramoti i ponižava, što, ozvolite mi a kažem, ne pristoji onom ko je bez ikakve sumnje gospodar Firence.“ Klariče je pri slabom svetlu svetiljke imala jasan osedaj a se njena svekrva osmehuje. Ponada se da se preva rila. Lukrecija see. Ne povuče zavesu a pusti a uđe slaba poponevna svetlost, ved se zainati a ostane u senci i a pusti a ta mala svetiljka obasjava njen dvosmisleni pogled.
Nakon použeg dutanja, najza ogovori: „raga moja, saslušala sam vaše reči, čula sam vas. Na koji način vam je, ako smem a pitam, neostajalo Lorencovo poštovanje? Pošto mi, uprkos mnogim govorkanjima, nije poznato a vas je ikaa izao. Ako aluirate na govorkanja što se čuju u Firenci, ona vam kažem a se sa njima morate pomiriti, pošto ne postoji nijena žena kojoj više zavide nego vama, to vam garantujem.“ Ali taj ljubazan način, sklon a svee na najmanju meru, štaviše a negira ono što je očigleno, imao je kao efekat samo to a glas Klariče postane još oštriji. „Ako mislite a su ove vaše reči ovoljne a smire moj bes, moža nemate prestavu kakvu osobu imate pre sobom. Govorkanja, kažete? Pa zar ne viite kakve i kolike pesme Lorenco posveduje toj rolji? Koja povrh svega nije ni plemkinja! Moje dame su me izvestile d a je još pre venčanja Lorenco gleao samo Lukreciju onati! Čak joj je posvetio pobeu na turniru u čast venčanja Brača Martelija! A ja moram sve to da podnosim.
„To što je moj sin raio pre venčanja naravno a se vas ne tiče“ , prekide je naglo Lukrecija. „Tražila sam vam okaze za njegovo neverstvo i niste mi izneli nijean. I pretpostavljam a ne olazi u obzir a vam on uskraduje poštovanje, to je pretpostavka o kojoj nedu ni a razmišljam, zamolila bih vas buete pažljivi sa optužbama koje iznosite protiv mog sina. Vi ste u Firenci, Klariče, voljeni ste i poštovani. Moža biste mogli a se zaovoljite sa hiljau mogudnosti koje vam nui ovaj gra, umesto što se žalite na priviđenja i glasine.“
45
Klariče osta bez reči. Uprkos svemu onom što je obedala sebi a de redi, ta ravnoušnost i strogost su je ispraznile, razočarale, ostavile skamenjenom. Bila je to akle samo njena mašta? Bila je samo jedna nezahvalnica i sanjarka?
Za trenutak joj se učini a se gubi sve ono u šta je verovala. Lukrecija iskoristi tu njenu nesigurnost, ne gubedi vreme: „Ne bih želela a moram a vas posedam a u ovoj poroici postoji, kako a kažem, jena vrsta hijerarhije. Vaša uloga je pre mnogo vremena precizno efinisana i utvrđena sa vašim ocem. Ulazedi u našu poroicu kao Lorenc ova supruga, očigleno je a ste postali jena o Meičijevih. Sa, ne bih želela a vam eluje neprijatno, ali to što ste ošli o mojih oaja a mi pričate o vašim maštarijama jeste neobično. Što je još gore, u potpunosti je izostalo poštovanje prema Kontesini, mojoj svekrvi, zato što ovakvo ponašanje stvara rizik a na sasvim neopravan način pogorša njen položaj i a se o njoj kao ženi stekne loše mišljenje.“ Sve se ovijalo na najgori mogudi način. Ona je bila žena kojoj je uskradeno poštovanje i, ako je njena hitnost pretvorena u neznanje, pa obro, ona nede ozvoliti a bue pogrešno shvadena. „Nikaa, ni za trenutak nisam nameravala a uskratim poštovanje vašoj svekrvi. Sramota i nesposobnost a više trpim ovele su me ove. Ako je neophodno da Kont esina bue obaveštena o ovome…“ Ali je Lukrecija Tornabuoni Tornabuoni opet prekinu:
„Shvatila sam razlog vaše posete. Ono što mogu a vam kažem, slatka moja snaho, jeste a u onome što sam čula nema osnove a se optuži moj sin, niti a se uznemirava Kontesina, tu vam ajem za pravo. Ono što sam vam rekla bilo je samo usmereno a shvatite a u ovoj poroici postoji precizna hijerarhija. Što pre shvatite a ste poslenji stepenik na skali ženskih figura, to de biti bolje za vas.“ Klariče se ponaa a nije obro čula, ali uvide da nije tako. Lukrecija nastavi:
„Ako se obro sedam, naš voljeni Đentile e Beki vam je svojevremeno poklonio onu lepu knjigu molitvi sa tamnim koricama, ukrašenu srebrom i kristalima, što je cela ispisana zlatnim slovima na azurnoplavoj polozi. Da li se obro sedam?“ Naravno, Lukrecija nije očekivala ogovor. „Zato vam savetujem, moja najslađa snaho, a se usresreite na molitvu i na prvi zaatak koji vam je poveren: a rađate ecu. I pošto mi se ne čini a Lorenco propušta a vas poseduje, a još manje a izvršava bračne užnosti, prelažem vam a i vi mislite na svoje, koje se pre svega sastoje u tome da mu podarite potomstvo. “
46
Klariče nije verovala sopstvenim ušima. Ali sa više nede modi a uzvrati. Bila je ubeđena a de uspeti a iznenai Lukreciju Tornabuoni, međutim, ova ju je ostavila bez reči, povreivši je bez imalo ougovlačenja ili osedajnosti. Hijerarhija, dakle! A ona je bila samo poslednji stepenik na lestvici!
Shvati a de o tog ana, pa naalje, biti samo osoba živa sahranjena. Pozvana a aje ecu koja još nisu pristigla. Baš kao neka kučka ili kobila. „Sa vas molim a oete“, otpusti je svekrva i bez oklevanja se povuče u svoje oaje, zatvorivši vrata za sobom. Klariče ostae ukopana na mestu. Poče a li je suze, još gorče o p rvobitnih.
47
12 BERNARDO NARDI Šestorica su visila na vešalima poput trulih ploova na rvetu. Crni u licu, ukočeni nakon grčeva zbog smrti. U oedi pocepanoj kao plastovi aveti.
Masa je okolo rikala, pretvarajudi vorište u arenu koja urla. Prizor sa leševima je zaslepeo naro, što je nalazio ouška u oslobađajudem urliku, jer se u tom primeru pogubljenja oražavala jasna snaga Firence. Kao a su ta vešanja mogla a udutkaju sve one koji su nameravali a oveu u opasnost tu krhku ravnotežu, u kojoj žive ka o akrobate – svima im je to bilo poznato. Zato što u buudnost, onu pravu, onu sa planovima, naama, sigurnošdu, u tu buudnost nisu bili sigurni. Bernarove oči su bile razrogačene. Na licu mu se ocrtavala slabašna, hlana svetlost, kao da gotovo nije sas vim verovao u ono što de se ogoiti. Lorenco se nije kolebao. Morao je a razbije te proklete težnje, namenjene rušenju rea, pre nego što bue suviše kasno. Poglea u šestoricu obešenih koji su ga fiksirali ugašenim očima kao marionete u mrtvačkom plesu. ae znak glavom, ne čekajudi. želat mu uzvrati pogle ispo kapuljače. Bernaru su ruke bile vezane iza leđa. Čvor mu je zasekao kožu oko ručnih zglobova, glava je bila postavljena na panj kao drvena cepanica, spremna da bude
isečena na komae. želat poiže veliku sekiru. Sečivo zlokobno zablista na nevnoj svetlosti. Sunce se probi kroz oblake. Bio je stvarno lep dan za umiranje.
Masa opet poče a galami. Činilo se a je u toj vrevi smeštena sva potreba za udaljavanjem od bilo kakvog povratka svesti. U tom potmulom huku svako je
pronalazio hrabrosti a se oseda kao brat onog pore sebe. I a shono tome, sve više pretedi, traži krv čoveka što se usuio a ovee u opasnost čitavu zajenicu. Bio je to ritual, u krajnjoj liniji demonstracija, krvavi prizor, koji se ipak ne
sme propustiti zbog njegove snažne simbolične vrenosti. Gavranovi su preletali izna motke na kojoj su visili obešeni, a ona se zaržavali na njoj. Počeše a grakdu. Tom svojom litanijom najavljivali su nastupajudu smrt. 48
Bernardo zaplaka.
Još samo trenutak. Ona se sekira spusti oozgo. Zazviža, zazuja kroz vazuh, sve ok se ne sruči na Bernarov vrat. Rezak zvuk proprati glavu, potpuno odvojenu od poprsja, koja se otkotrlja napred,
oskoči va puta po rvenim greama, pa se zaustavi. Jarkocrvena krv zašiklja kao iz nekog izvora, Lorenco ustae na noge, a naro mu aplaudira.
Ostali ostojanstvenici uraiše isto. Palaco del Podesta odjeknu od povika i pogrda na adresu Bernarda Nardija.
Lorenco u tom trenutku shvati mod straha i izvršenja smrtne kazne. Olučio je a izajniku ne ozvoli tu čast a mu glava bue osečena mačem, pošto ovaj neprijatelj Firence što je pokušao a se pobuni nije zasluživao a oe na nebo na ostojanstven način. Sada, kad je sve video, shvati da je dobro postupio.
Pošto mu je ouzeo sve, pa i one mrvice ostojanstva koje mu je oružje jenog viteza pružalo. Sekira je imala varvarsku, nemilosrnu oštricu. Nije u njoj bilo ničeg plemenitog, ved samo besa i žestine. Bernaro je umro na isti način na koji bi mogla da umre neka životinja ili neko rvo. Naro okupljen oko vešala savršeno obro je to razumeo. Sa je urlao, izražavajudi na taj način oobravanje. Lorenco je pažljivo posmatrao naro sa balkona. Uprkos tome što je ovaj potez bio neophoan, nešto u najskrivenijem kutku njegovog srca poče a ga muči. Bio je to samo trenutak, ništa više o probaanja, tračka nekog osedaja. Ne bi znao jasno a kaže, ali izglealo je kao a su neka žestina i žar upalili mali plamen, koji bi mogao a ga prožere, ako ga porži. I uprkos utisku da je oslabio u trijumfalnim povicima plebsa, ipak ga nije napustio.
Lorenco potisnu taj sidušni plameni jezik u došak, oakle mu se učinilo a je za trenutak počeo a se širi i rasprostire. Ubei sebe a de uspeti a ga obuza, a nika nede osetiti zaovoljstvo ili, što je još gore, uživanje u tom osedaju revanša što se pojavljivao u skrivenim uglovima uše. Pozravi muškarce i žene koji su se tiskali u vorištu. Začu ih kako mu snažno skaniraju poršku. „Kugle! Kugle! Kugle!“ , uzvikivali su, a istaknu koliko je oluka Lorenca e Meičija u kažnjavanju Bernara Narija i njegove arogancije bila energičnija nego ona Ratne osmorice. Niko nije imao nikakve sumnje u tom pogledu. Ostale sudije su ga gledale s
mešavinom straha i zaviljivosti. Lorenco primeti a se u vedini njih rađa klica
49
zlobe i kivnosti, odmah oprezno prikrivena velom oportunizma. oportunizma. Ali bio je spreman
a prihvati te prelaze koji su uzimali maha kao korov u očima njegovih sugrađana. Pusti da sve ide svojim tokom. Naravno da to nije bila nikakva novost. A da je morao da pogubi sve one prema kojima je gajio sumnju za izdaju, vrlo verovatno bi morao da nastavi sa
sečenjem glava čitavu goinu ana. Oseti a mora nešto a kaže. Zato poiže ruke, ok su se povici usmeravali prema Osmorici, i obrati se narodu.
„Moji voljeni sugrađani“, reče, „znam koliko je anašnje pogubljenje osloboilo naša srca o straha. Govoredi u ime Veda Ratne osmorice, uveravam vas a je ono što ste vieli, uprkos brutalnosti, bio neophoan čin, bolje rečeno nužan, kako bi se ponovo uspostavili onaj mir i sloga koje Firenca traži, kako bismo ošli o garantovanog prosperiteta koji osedamo a zaslužujemo. Ja sam prvi želeo a izbegnemo ono što se ogoilo anas! Sa ruge strane, nije bilo mogude tolerisati pobunu u Pr atu. a se to ogoilo, ona bi i ruge vazalne varoši mogle da urade isto, dok mi mislimo da jedinstvo Firence i njenih sestrinskih gradova
može postidi puno ostvarenje. akle, vratite se kudama veselog srca. Zato što vam garantujem da smo samo jednim pra venim činom anas izbegli mnoge ratove sutra!“ Začuvši te reči, firentinski naro prosto zaurla. Bila je to katarza koja je u stanju da otera poslednje iskre straha, dok je Lorenco de Meiči još jenom prepoznat kao predvodnik grada. I ok se želat sprem ao da pokupi glavu Bernarda Nardija i nabije je na vrh
koplja stražara a tako posluži kao opomena svima koji su nameravali a samo pomisle a nasrnu na sigurnost Firentinaca, Leonaro a Vinči, sakriven ispo ugačke crne kapuljače, poče a omahuje glavo m. Bio je toliko ucveljen što je vieo tu prvu metamorfozu a nije mogao a poveruje u to.
Ipak je nešto u Lorencu počinjalo a se menja. Nije se railo samo o njegovom načinu elovanja ved i o tome kako je govorio, što je bilo aleko o one nekaašnje iskrenosti, ved je sakrivalo u sebi jednu vrstu vrstu prefinjene prefinjene dvosmislenosti. dvosmislenosti.
Ponaa se a se prevario, ali je znao koliko su svi ljui, čak i oni najbolji među njima, položni promeni. A mnogo toga se ogoilo nakon smrti Pjera e Meičija. Firenca je od Lorenc a tražila a postane čovek koji joj je potreban.
50
I on je počeo a joj uovoljava.
51
MAJ 1471. 13 ZLATNA KUGLA Leonaro je tokom čitave nodi posmatrao savršenu bakarnu kuglu, potopljenu u zlato, što je stajala u sreini raionice, ispo visokog plafona. Sedao se kako ju je njegov učitelj Anrea izraio koristedi listove bakra, ajudi joj postepeno oblik, tako a je na kraju posedala po sedala na šest različitih metalnih kriški, obacivši proces spajanja koji je ved pokazao a ne garantuje željeni rezultat. Izazov je bio toliki a je pobuio rhtanje ruku, pošto ni oni pre njega nisu uspeli, uključujudi i Đovanija i Bartolomea i Bartolomea i Fruozina, koji su izraili preivni pupoljak o bakra, osnovu na kojoj de kugla biti postavljena. Baš oni su morali da odus tanu o pravljenja te kugle, pošto su lično oživeli neuspeh prilikom spajanja.
Ka je spojio šest različitih elova, Anrea je pristupio kvašenju kugle kišom zlatne prašine. Leonaro se revnosno bacio na posao a pomogne učitelju. On i Lorenco i Kredi, n jegov obar prijatelj, preznojili su se a izrae nekoliko elova čekrka koji de biti neophoni da je podignu na osnovu na zastakljenom vrhu Katedrale Santa Marija del Fjore.
Ne samo to. Proverili su čvrstinu konopaca i bacili se na posao a naprave još neobičnih mašina za pomeranje i poizanje poizanje tereta. ta janstvenih alata i neobičnih Bilo je to čuesno i vrlo prijatno. Leonaro se zabavljao proučavanjem tajni inženjerije, gotovo više nego mlevenjem obojene prašine i pripremanjem glazure, mešanjem komponenti za malter i uzimanjem otisaka lica gipsom.
Za njega je raionica Anree el Verokija bila carstvo čuesa: velika sala sa kovačnicom, pa ona i meh i nakovanj za obrau gvožđa i bronze. žinovske rvene skele, stalci i nosači što su služili za vajanje kipova žinovsk ih proporcija, znatno vedih o prironih imenzija moela. Voleo je to mesto. Na plafonu se nalazio veličanstveni zastakljeni prozor, kroz koji se anju razlivala velika količina sunčeve svetlosti. 52
Ona je iza te neverovatne laboratorije počinjao tamni lav irint sa svim ostalim manjim prostorijama, namenjenim freskama, bakrorezima i krcatim
klupama za stolariju. Bila su tu i sklaišta za vosak i gips, onu belu i mekanu prašinu, koja, ka se zamesi sa mlakom voom, postaje savitljiva kao glina, ali ka se osuši, bue tvra o kamena. Oseti kako mu srce u grudima jako lupa.
ok je nod proticala i ustupala mesto belom nebu zore, Leonaro je rukom završio nekoliko crteža na listovima o pergamenta. Na njima je bilo prikazano nekoliko velikih koturova, koje je izradio Andrea de Verokio za podizanje kugle.
Njegov učitelj ih je proučio i ona ao a se izrae po moelima Filipa Bruneleskija, izuzetnog arhitekte koji je osmislio kupolu Katedrale Santa Marija del Fjore.
Leonaro je takođe zabeležio proračune i opise. Tokom tih ana nemali broj njegovih rugova, isto tako Anreinih učenika, znatiželjno ga je uhoio uz ozu zavisti prema tom njegovom neobičnom načinu zapisivanja, korišdenju alfabeta koji je išao s esne na levu stranu i saržao mnogo anagrama. Leonardo je želeo a prepusti ostalima mesto šegrta i nameravao je a to
učini što je brže mogude, iako je ved uže vreme bilo jasno a on to više nije. Poštovanje koje je Lorenco e Meiči gajio prema njemu nije ostalo nezapaženo, maa njegovi rugovi i učitelj nisu bili upoznati sa činjenicom a mu je gospoar Firence čak ao zauženje, obilato nagrađeno, inače bi svima bilo jasno kakav je je nivo njegovog njegovog kvaliteta. kvaliteta.
U svakom slučaju, ostavljajudi po strani neavne uspehe, Leonaro je posvetio svu energiju prikupljanju znanja, sa namerom a ga zarži i a razrai bezbroj operacija koje je vieo a se ogađaju na azurnoplavoj karti vazuha, baš pre njegovim očima. Samo je trebalo a ih zabeleži, voedi računa a ih zarži za sebe, čuvajudi ih u tajnosti što je bila u os novi svakog uspeha kako u umetnosti, tako u inženjeriji i arhitekturi. Zabavljalo ga je da gleda kako Lorenco di Kredi, ali i ostali njegovi drugovi
ostaju zabezeknuti kao sveoci te magije koju je izmislio. Naravno, to što je pisao u suprotnom pravcu i po grešio poneku reč bilo je pravo otkride, jeno o onih što nije propuštalo a iznervira čak najtalentovanije i najveštije učenike, kao što su Peruđino i Botičeli. ođe mu a se nasmeje. Ona opet poglea žinovsku kuglu.
53
Prilika je bila toliko značajna, oč ekivanja tako visoka. Leonardo se nadao da de sve protedi na najbolji način. Anrea je to svakako zasluživao, pošto je njegov rad bio izvanredan. izvanredan.
I tako je, ka je rano izjutra pratio učitelja zajeno s ostalim učenicima o trga, vozedi taljige u kojima je bila smeštena zlatna kugla, osetio probaanje u srcu o velikog uzbuđenja. Skupila se gomila ljui, u očekivanju a prisustvuje čuu. Anrea je elovao vrlo sigurno. Hiljau puta je obavio neophone proračune a savršeno tačno poigne kuglu na osnovu u ob liku pupoljka. Predvideo je da nekoliko dana kasnije gvozdenim lancima osigura krst koji se nadnosio iznad kugle.
Ka su stigli na trg, Leonaro siđe s taljiga i stae sa strane. Poneo je sa sobom nekoliko listova pergamenta.
Ona je počeo a glea. „Misliš a du a dutim ok ona žena pokušava a te ualji o mene?“ Klariče je bila besna. Ali baš iz tog razloga prelepa. Lorenco je morao a to prizna. Bokovi su joj bili uski, ali je imala mršavu i vitku figuru. Velike bele grui i skoro kao plamen riđa kosa pobuđivale su neodoljivu agresivnost.
Bila je izuzetno ponosna žena i nije prihvatala a bue rugi izbor. Ne samo što se u ove ve goine izborila za svoju ulogu ved nije propuštala ni a stekne što vedi ugle u očima njegove majke, koja sigurno nije bila žena bez karaktera. Taj njen žestoki temperament, gotovo samovoljan, ali ne otvoreno rzak, nije mogao a da mu se ne svidi.
U te ve goine Klariče se pokazala kao žena sposobna a na gotovo poslovičan način prestavlja oličenje samog pojma protivrečnosti. Čas strastvena, čas povučena, suviše često je bila položna promenama raspoloženja u alhemiji koju je nemogude protumačiti. Lorenco je veoma obro razumeo a je ta njena emotivna ljuljaška zaista plo njegove pažnje ili njenog neostatka. Klariče je odgovarala na taj njegov specifičan način pokazivanja a je voli, pošto je ipak bilo tačno a njegova ljubav pripaa samoj jenoj ženi: Lukreciji onati. I naravno a nije propuštala a mu to prebaci. U svakom pogledu. Sa druge strane, Lorenco nije zanemariv ao Klariče. Između ostalog jer se
naao a de na taj način modi a zaštiti Lukreciju o samog sebe. Zato što je bilo nesporno a su mnogi zaaci koje je morao a izvršava i neprekine pretnje što je
54
gotovo svakodnevno primao stvorili od nje metu. A to je b ilo poslenje što je
želeo. Baš zato što ju je voleo. „Volim samo tebe, Klariče“, požuri a joj kaže, ne bez trzaja svetlosti u očima, što je odavalo da mu je sve to zabavno. „Ti mi se rugaš, Lorenco?“ „Uopšte ne!“ „Tvoj pogle mi govori rugačije.“ „Žao mi je što čujem takve reči.“ „Ne više nego što ti je žao ka otkriješ a su ti za ručak servirali pilede meso umesto mesa divlje svinje “, reče Klariče i napravi ljutit pokret. „Nije istina. U svakom slučaju, šta mogu a učinim a mi oprostiš?“ Klariče poiže obrvu. „Misliš ozbiljno?“ „Apsolutno“, potvrdi Lorenco. „Zakuni mi se a je nika više nedeš vieti.“ „To ne mogu a uraim.“ „Ah, eto! Viiš? A šta bi, po tvom mišljenju, trebalo a mislim, nakon što sam čula takav ogovor?“ Klariče ga je svaki put žestoko izazivala, a se to poneka graničilo sa besom. Shvatio je a ne može a nastavi na taj način. Morao je a je smiri. „Nemoj a me pogrešno razumeš, ženo moja…“, reče i priđe joj, nežno joj milujudi vrat nalanicom ruke. Svetle oči Klariče zatreptaše, ok je zauzimala čvrst stav, gotovo pravedi tvrđavu o svog mesa. „Ono što želim a kažem jeste a Lukrecija onati ostaje plemkinja ovog graa i za mene bi bilo nemogude a se ržim takvog obedanja. Ako ne bi bila pozivana na proslave, bio bi to nepotreban skandal.“ „Nedeš se tako lako izvudi, a, pore toga, ona pripaa nižem plemstvu“ , uzvrati ona hladno. Lorenco zafrkta.
„Haje, nemoj a si sa tako gruba prema meni. Obedavam ti a je više nedu viđati, osim za vreme balova i svečanosti. I ržedi se uvek n a pristojnom odstojanju.“ Klariče se ote uzah. „Voljeni moj mužu, znaš koliko mi je stalo o tebe. Znam a sam ljubomorna, a u isto vreme mi je jasno a ne mogu a zahtevam poslušnost gospoara Firence. Ko sam ja a izajem naređenja, na kraju krajeva? Stoji činjenica a ostajem jena
55
o Orsinijevih i a zaslužujem isto ono poštovanje koje gajim prema tebi. Neavno sam otkrila a si, pre nekog vremena, ne samo naručio o mlaog Leonara a Vinčija Lukrecijin portret ved i a ga saa ržiš u svojim oajama. Suvišno je redi koliko mi je veliki bol zaalo to saznanje ka sam ošla o njega. Ako misliš a je ovoljno nekoliko milovanja a se smiri moje srce, ona nakon ve goine zajeničkog života stvarno nisi shvatio ko sam.“ Ne čekajudi ogovor, Klariče izađe iz sobe, ostavljajudi Lorenca samog sa njegovim mislima.
56
DECEMBAR 1471. 14 VRHOVNI VRH OVNI KOM KOMANDA ANDANT NT ORUŽ ORUŽANI ANIH H SNAGA SN AGA CRKV CRKVE E Zveze su konačno najavljivale povoljan tok ogađaja. Vrhovni komanant oružanih snaga Crkve: Đirolamo Rijario nije mogao poželeti bolje. Na čelu trupa Papske ržave najza je imao na raspolaganju primeren broj naoružanih ljui i, ka bue ošlo o naimenovanja, zahvaljujudi njegovom ujaku Sikstu IV, papi, sigurno nikog nede pošteeti. Nanjuši miris smrti, kao što bi to uraila neka zver. B io je opijen. Od siline i ambicije.
Kude su se imile zbog požara, pretvorene u crne stradare, ok su crvene varnice šarale nodni vazuh, ispunjen slaunjavim smraom krvi što je ispunjavao ulice varoši. Jeretici.
Đirolamo nije oklevao a ognjem i mačem sravni sa zemljom tu varoš, pljačkajudi staa i kra, silujudi žene i presecajudi vratove muškarcima. Osmehnu se.
Vlast, eto šta mu je bilo potrebno. Takođe i ozlojeđenost. Kojom de se hraniti. Zauvek. Ispunide se obema. I njima de konačno polomiti kičmu Medičijevima. Jena varoš za rugom, ako je potrebno. Zaštiden papskim prstenom. Šta je više mogao a poželi? ole ispo njega naranžasti plamenovi osvetljavali su nod. Plameni jezici su zahvatali na lomači ono što je preostalo o Kaštel el Orsa. ok pokušavaju a se spasu. Ugleda dvo jicu kako mu trče u susret, ok Zari mamuze u sapi konja i jurnu ka njima kao zver za plenom. Čim stiže o njih, izvuče mač i oseče im glave. Ovojene o poprsja, otkotrljaše se po kalrmi, ge završiše kao hrana za pse. „Neka vam se Bog smiluje, prokleti pederi! “, zaurla, obuzet nezarživim zanosom. „Nemojte a pošteite ništa i nikog, ljui! Neka ova životinjska vrsta oseti gvožđe krsta i sržbu Boga, pošto su osramotili Crkvu!“ , zagrme opet. „Gospoaru moj“, povika neki glas iza njegovih leđa. 57
Vrhovni komanant oružanih snaga Crkve okrenu bojnog konja. Đirolamo je jahao prelepog čilaša, čilaša, ar o pape. Pre njim se pojavi, gotovo izlete iz tog pakla na zemlji, mlaid koji ga je ouvek pratio i koji je stekao Đirolamovu naklonost zbog vernosti što izglea nije poznavala granice.
„Reci, Luoviko!“ „a li a pronesem glas a sravnimo sa zemljom čitav Kaštel el Orso, gospodaru?“ „Slušaj me obro, ečače moj“, ogovori mu Rijario, „ne samo što hodu a sravnite gra sa zemljom ved zahtevam i da ne ostane ni kamen od tog legla stenica i silovatelja. Teres mora a upozna sržbu našeg Gospoa i njegovog izaslanika na zemlji, a to je sveti papa. Neka milosrđe nika ne ohrabri ruge koji su kao oni a poižu glavu. akle, Luoviko, proširi glas a ne ostane ništa o Kaštel el Orsa, jesi li me razumeo?“ „Po vašem naređenju, gospoaru moj!“ , kaza ovaj i okrenu konja prema kapiji varoši, ae se u galop i vrati se u ono što je još preostalo o kuda i kula a se uveri a tamo ništa živo nije ostalo. Ka je bio siguran a je njegov mlai prijatelj otišao, nosedi sa sobom njegova zločinačka naređenja, Đirolamo Rijario se vrati svojim naumima. Želeo je a Lorenco e Meiči sazna za njega i njegovu rastudu mod. Zakleo se samom sebi a de ga Firenca najalje kroz dve godine upoznati. U ovom ili nekom rugom životu. Rim de konačno modi a proširi svoju vlaavinu, a on de u tome biti glavni kopljanik. ok mu je taj plan obasjavao srce i ušu, baci pogle na beli sneg koji je prekrio čitavu okolinu. U sreištu tog belog prostranstva, koje se pušilo kao ped iz pakla, Kaštel el Orso je sa ved izisao. „Ovo sa stipsom de nas uništiti, siguran sam u to!“ povika očajno Đulijano. Prljava kosa mu je paala na lice. Žurno se vratio iz Voltere i sa je pokušavao a upozori brata.
„Smiri se!“, narei mu Lorenco, „na kraju krajeva, čega a se bojimo? Firenca može a upravlja Volterom, siguran sam u to.“ „Stvarno?“ Đulijano nije mogao a se uzrži o sarkazma. „Lako je to redi, ali učiniti – učiniti – to je sasvim ruga priča. N isi video kako reaguje narod u gradu!“ „A zašto bih ona, po tvom mišljenju, slao tebe u tu misiju?“ Sad se Lorenco iznervirao. Nije mu se sviđao Đulijanov posprni ton.
58
„a, ali bi ona trebalo a imaš više poverenja u ono što govorim, s obzirom na to da si me baš ti tamo poslao.“ „Pa a! Objasni mi ona na osnovu kojih činjenica opuštaš sebi takve tvrdnje.“ Đulijano ga mrko poglea. Napravi nekoliko koraka u pravcu velikog kamina. Baci na fotelju ebeli ogrtač koji ga je štitio o hlanode i ispruži ruke blizu plamena, a ih zagreje. Vatra mu obasja lice. Oči mu zablistaše na svetlu. Zaduta, kao a je želeo a srei misli i a ih iznese na najlogičniji i najpravilniji način. Ona poče a priča: „Sve je počelo ka su otkriveni oni prokleti runici stipse…“ Uzdahnu, pa nastavi: „Savršeno obro znamo kako je to bilo – bilo – najmodnije volteranske poroice ustale su jene protiv rugih kako bi se očepale ogromnog bogatstva. Opština olučuje a pravo na eksploataciju runika bue oeljeno kompaniji čiji je vlasnik sam pronalazač runika: Benučo i Kristoforo Kapači, iz Sijene. Ali baš zato što je reč o kompaniji, priho o stipse pripaa i ostalim članovima preuzeda, a to su ino i Neri Kaponi i Bernaro i Kristoforo Buonađusti, građani Firence, kao i Benedeto di Bernardo Rikobaldi i Paolo dAntonio Ingirami zvani Pekorino,
Volterani. Oni su se obogatili, a ne građani Voltere. a li je to bio razlog za borbu koja je izbila ili pohlepa što karakteriše ljue, malo je važno, zato što je prevlaao haos. I otkad si, bra te moj, olučio a staneš na stranu Ingiramija, sržba koju ispoljavaju smutljivci zahvatila je grad. “ „Taj eo priče mi je poznat. Šta sam na kraju krajeva mogao rugo a uradim? Upravo su me Volterani molili da rešim to pitanje, stavljajudi me u položaj arbitra“, naglasi Lorenco. „Čak se i opština Voltere saglasila sa tom odlukom.“ „Savršeno obro se sedam. Bilo je to u Katerali Santa Marija el Fjore u januaru ove goine. Ali ne znaš koliko se sve sa promenilo. Voltera izajnički iže poviku i to čini gazedi sopstvenu oluku i tvoju volju, svestan sam toga.“ „To sam shvatio. Reci mi nešto novo, što još ne znam, nešto zbog čega bi imalo smisla da idem tamo. “ „S obzirom na to a me to tako uporno pitaš, redi du ti, brate moj. Paolo Ingirami, koga si odbra nio o strela samih njegovih sugrađana što su hteli a ponište fatalni ugovor koji ih je lišio bogatstva o eksploatacije stipse, završio je zadavljen u fontani ispred Palaco el Poeste, nakon što se zatvorio u kulu i tu se hrabro branio. Pazi dobro: tu n ije završena njegova tragična subina. Neko je ranije provalio kroz prozor, povukao ga i ovaj se strmoglavio dole u fontanu,
59
nakon što je leteo nekoliko stopa. Glava mu je bila smrskana kao ka kolju svinju. Kao a to nije bilo ovoljno, lično sam vieo kako naro Voltere vuče leš ulicama grada.“ „Kako su se usuili?“ „Osečene glave njegovih ljui bile su nabijene na koplja i izložene na zidovima grada kako bi svi mogli da ih vide. “ Lorenco oseti kako ga obuzima bes, kao nikad dotad. Tresnu o zid pehar vina
koji je ržao u ruci i razbi ga u komae. Glas mu je rhtao o besa što je rastao u njemu.
„Ako je tako, objavidu rat tim rznicima!“ „Mislim a to nije obro rešenje, brate moj.“ Đulijano pokuša a smiri Lorencov bes.
„Ved sam shvatio šta hodeš a kažeš, ali ne mogu više a ponesem a buem prepušten na milost i nemilost onih inažija iz Voltere. Nisu uspeli a pronađu pristojan ogovor oko eksploatacije stipse – stipse – utoliko gore po njih! Posladu vojnike. Feeriko a Montefeltro de ih naučiti pameti.“ „obro znaš a de to izazvati neprijateljstvo jenog ela graa prema nama.“ „Ne tiče me se, ne možemo to samo a mirno posmatramo. Oklevanje bi sa značilo a bismo po ko zna koji put oprostili našim političkim protivnicima, na osnovu čega bi nas oni smatrali nemodnima i kolebljivcima. Naš otac je umro pre goinu ana! Voltera sama traži a bue zauzeta. Umoran sam o čekanja.“ „Bojim se a bi to mnogi shvatili kao izgovor za napa i udutkivanje čitavog grada.“ Đulijanove oči su bile iskrene. Preklinjale su bra ta da prizove svoje najbolje vrline, a to su bile uravnoteženost i bistrina. Maa se pribojavao a su se one elimično pokvarile zbog Prata pre goinu ana. Nakon pogubljenja Bernara Narija, Lorenco više nije bio isti. Nije bio spreman a to prizna, nara vno, ali je Đulijano osedao a je upravo tako. S ruge strane, savršeno obro je shvatao a bi zanemarivanje te uvree ovelo o toga a ga smatraju nemodnim. Bio je to poveliki problem i njegov brat u izvesnom smislu nije imao mnogo izbora: čekati ili nap asti. Ali je mera sa ved bila prevršena i Lorenco nije smeo sebi a ozvoli luksuz a bue oživljen kao čovek koji iže ruke o svega. Voltera je bila vazalni gra, baš kao Prato. Ako bi Firenca trpela oluke onih koji su joj potčinjeni, otvorila bi put ne jenoj, ved stotini pobuna. Oluka je bila mučna i teška.
60
„Još du a razmislim, obedavam ti, ali se bojim a nedu modi a uraim ništa drugo.“ Učini se kao a nakon tih reči nasta treperenje u vazuhu. Nešto se prekinulo tačno u trenutku ka je čuo te reči: Đulijano nije znao a kaže o čemu se tačno rai, ali u tom trenutku shvati a ništa nede biti kao pre. Njegov brat je prešao preko neke nevidljive granice i ne ume da se otuda vrati. Znao je da je dovoljno inteligentan da se zauvek ne izgubi u zamkama rata, ali se u njegovim zenicama
pojavila neka crvena svetlost i upalila ih tako a se o toga umalo ne uplaši. elovalo je kao a Voltera počinje a širi ono zlo koje se navuklo pogubljenjem Bernarda Nardija.
Uzahnu, svestan svog neuspeha i koliko de ta oluka koštati njegovog brata. Lorenco je izabrao vlast, ovog puta nepovratno. Bio je prinuđen na to, zato što su ga svi želeli tu, kao vođu graa. Pre svega Pjero e Meiči , ali isto tako njegova majka, Lukrecija, koja je poržavala brak sa Klariče Orsini, a ona Đentile e Beki, Antonio Puči, Br ačo Marteli i svi ostali. I on je postao p ostao ono što su svi očekivali. Bilo je to u izvesnom smislu nasleđe Meičijevih. I veliki, beskrajni teret koji je morao da nosi. Imao je i izgubio sve u isto vreme. Nije bilo d ruge mogudnosti. To što je
gospoar Firence nije mu ostavljalo rugačiji izbor. Ponaa se a de se ta kampanja protiv Voltere, koja se sa nagoveštavala kao neizbežna, barem jenog ana završiti veličanstvenom pobeom. Ali sumnjao je u to.
61
15 VETAR VETA R RATA RA TA „Izglealo mi je a je sve u vezi sa tim prilično jasno. Ne nameravam a raspravljam o tome. “ Razočaranje zbog onoga što je čuo bilo je veliko. Leonaro nije mogao a to shvati. Lorenco je ozbiljno pogrešio. One zajeničke vrenosti na kojima se zasnivalo njihovo prijateljstvo izglea a više nisu bile važne gospoaru Firence. Leonaro je, ipak, bio savršeno čist u tom pogleu. Ouvek. Nije za njega postojao ovoljno valjan razlog a se oprava takvo ponašanje. Osim onoga što je smatrao pravim razlogom z a promenu njegovog prijatelja: zavoljivost modi. Zato što je, bez obzira na ono što mu je uporno govorio Lorenco, bilo očigleno koliko že za vlašdu iktira njegove postupke. Nede biti njegov saučesnik. Međutim, Lorenco je nastavljao a insistira. Nalazili su se među svim tim nacrtima, nepoznatim i neokučivim instrumentima, šašavim proračunima urezanim na ziovima raionice koja je više ličila na skrovište nekog ludaka. Postojao je taj suteren, Oltrarno, u kom je umetnik sakupljao radove i ideje.
Još nije bio onakav kakav je želeo, ali se postepeno približavao onome što je nameravao a stvori. Naravno, bide potrebno novca a pribavi i ostale spratove zgrae, ali je Leonaro bio siguran a de s vremenom uspeti. Znao je da je u ime tog svog malog carstva pr ihvatio florine što mu je oelio Lorenco nakon naružbi koje mu je poverio. Ovaj razgovor je zato bio još teži za mlaog umetnika, kome je bilo savršeno jasno koliko je i sam pun pun protivrečnosti, pa čak i krivice. krivice. Ali to nije bio valjan razlog za istrajava nje u greškama. „Leonaro, molim vas. Znam šta smo obedali jean rugom“ , nastavi Lorenco, „i preklinjem vas a mi verujete ka kažem a je Firenca žrtva, a ne ugnjetač. Morate shvatiti a je ponašanje Voltere otvoreni izazov meni. Ako sa nemod!“ ne odgovorim, mo je oklevanje de biti shvadeno kao nemod!“ „A šta ako i jeste? Ge bi tu bio problem? Mislite li moža a se snaga meri brojem mrtvih koje je čovek u stanju a pobije?“ Reči što je izgovarao bile su prožete besom. Ispljunu, u znak sveg gađenja koje mu je ov aj razgovor pričinjavao. 62
Jednom rukom ukloni kazane za destilaciju i alatke natrpane po drvenom
stolu. Saržaj završi na pou, uz mešavinu zveketa stakla i struganja terakote i drveta.
„Zar ipak ne bi bilo bolje a pokažete velikoušnost i milosrđe? Ili vas baš to plaši? Pošto, suedi po onome kako se ponašate u poslenje vreme, ne mogu a poverujem ni u šta rugo! Zar vam je ovoljno tako malo a izgubite i trunku razuma? I zar mislite a vas vaša nepromišljenost i čežnja za vlašdu nede ovesti do osude? Video sam vas onog dana u Palaco del Podestu! Ispred obezglavljenog
tela Bernara Narija. Čuo sam reči koje ste izgovorili! I sa mislite a možete a ođete ove, a me ubeđujete, sipajudi pomalo mea u moje uši?“ Nešto u tim rečima Lorencu zazvuča čuno. Poseti ga na ono što je prorekla Lukrecija. Zafrkta. Bio je umoran. Zeleo bi da barem osobe koje ga vole budu na njegovoj strani u trenutku kao
što je ovaj. Naprotiv, svi su bili toliko obuzeti ukazivanjem na njegove greške i nisu shvatali koliko je težak njegov položaj. „Vi ne razumete, Leonaro! Nema prostora za osedanja milosti u čoveku sa mojim zadacima! Ne mogu da dozvolim sebi da budem idealista. Vi i Lukrecija ste isti, ođavola. Živite u svetu bajki. Kao a ja zaista mogu a biram šta a raim. Al i
nije tako! Imam svoje užnosti, shvatate li? Ogovornosti! Lako je vama a grmite protiv rata i nasilja. Ali niste vi ti koji moraju a zaštite naš gra!“ Leonardo odmahnu glavom.
„A o čega biste morali a ga štitite? a čujemo! Zato što mi nije jasno k ako Voltera može a prestavlja opasnost za Firencu!“ „Je li mogude a ne shvatate? Voltera je samo početak. Ako ozvolim a taj gra rai šta hode, a a ne reagujemo, svako može a pomisli a može a napadne mene i moju porodicu. A to ne smem da dozvolim! “ „Ne mogu a buem zajeno s vama u tome, shvatate li? Ne želim. Ne nameravam a stanem uz onog ko izvršava nešto što se kosi s mojim principima.“ Ona uzahnu, zato što je osedao bol u uši koji se širio i postepeno mu izazivao slabost. Glas mu postade s asvim slabašan. „Žao mi je, Lorenco, ali moram a vas zamolim, ako vam je na neki način rago naše prijateljstvo, a ne koristite samostrele koje sam pripremio za vašu vojsku. Sedate li se? Pre nekog vremena smo se ogovorili a buu korišdeni samo za obranu, nikako za napad. “ „Izuzetno obro se sedam. Ta smo bili prijatelji. A saa?“ „Više ne znam šta smo“, reče Leonaro uz ozu gorčine.
63
I to je bilo tačno. Zato što mu je ovaj tako zatrovani razgovor otkrio sasvim novu, u izvesnom smislu neočekivanu istinu. Bilo je mnogo teško a on oseti naklonost prema nekome. To se čuo ipak ogoilo sa Lorencom. Ili je barem verovao a je to u tom slučaju mogude. Kako se samo razočarao sa ka je otkrio da nije moglo biti tako. „Ucenjujete me?“, upita ga Lorenco.
„Uopšte ne, ali ne mogu a se ne ržim svoje reči.“ »Ni ja.“ „To me teši, barem elimično.“ „Ne znači a nedu napasti. Samo, nedu koristiti vaše samostrele.“ „To sam savršeno obro shvatio“ , odvrati Leonardo, a u njegovom glasu se osedala oza pomirenosti, kao da je za trenutak, uprkos rečenom, očekivao rugačiji ogovor. „akle, naši putevi se razilaze?“ , upita na kraju. „Nisam ja taj koji to želi, ali ne mogu a vas molim. Barem ne više nego što sam ved učinio. Vi olučite.“ „Kao a se na kraju krajeva sve sv odi na pitanje ponosa. “ „Zar nije tako?“ , upita Lorenco. „Uopšte nije.“ „O čemu je ona reč?“ „O principima“, odgovori Leonardo. „Sa govorite mojim jezikom. O principima, naravno. Ali oni ne vree za mene, zar ne? Ne postoji nijedan princip kad se prihvati uloga koja vam je
oeljena i ka pokušate a buete na visini.“ „Ne verujem a to znači a treba napasti neki gra što je slabiji?“ „Pogađaju me vaše reči, grube su kao gvožđe.“ „To su jeine koje uspevam a anas pronađem. Štaviše, molim vas a smatrate raskinutim ugovor što me vezuje za vašu poroicu.“ „Ne govorite tako“ , bio je uporan Lorenco. „U svakom slučaju, ja to nika nedu oživljavati tako. Možete odi ko mene svaki put ka poželite.“ „Imadu to u viu.“ Ali je Leonardovo lice odavalo izraz dub okog razočaranja. Lorenco to oseti kao ranu nanetu sečivom oružja. „ižem ruke, prijatelju moj. Samo, ne razumem zašto se vi i Lukrecija ne potruite a shvatite a je to moja subina, a ne nešto što mogu a biram.“ Leonarov pogle se ne promeni. „Ona, to znači a de vaša subina biti i a vas omrznu prijatelji “, zaključi, zatim okrenu leđa, u očekivanju a Lorenco izađe.
64
16 FEDERIKO DA MONTEFELTRO Vrt Palate Meiči bio je beo o snega. Ta zima nije popuštala stisak i elovalo je kao da je led koji je sve prekrivao slojem smrznutim i providnim kao kristal okovao
srca ljui što su se hrabro suočavali sa oštrinom tog prokletog ecembra, pričajudi među biljkama. Feeriko a Montefeltro ga je gleao hlanim pogleom, baš onakvim kakav je bio sneg sneg koji je prekrio prekrio vrt.
„Seam hiljaa ljui marširade po vašom komanom o ziova Voltere“ , reče Lorenco. „Sačekademo prolede a napanemo, neka bue jasno, ali bilo bi obro a počnete a se pripremate ved o saa. Nedu a gra pretrpi više o jedne opsade i jednog s ukoba. Nedu ati ovlašdenje za pljačke i nasilje. Ne želim a imate bilo kakve sumnje još o saa: bidete obro pladeni, ali teško vama ako vam situacija izmakne iz ruku. “ Federiko potvrdi klimanjem glave. Bio je gospodar Urbina.
A isto tako čovek o oružja i malo reči. „Uraidu tako, moj gospoaru.“ „Nimalo se ne raujem zbog planiranja ovog napaa, ali isto tako ne mogu a oustanem, razumete li? Iz tog razloga ne nameravam a poržim ivljačko ponašanje. Smatradu vas lično ogovornim za svaku gaost koja bi mogla da se izvrši na štetu Volterana. Ne srne a im fali ni laka s glave!“ Feeriko a Montefeltro mu se zaglea u oči. Onda nerado progovori.
elovalo je kao a mu izgovaranje tih reči zaaje neizreciv bol. „Moj gospoaru, moja namera je a poslušam vaša naređenja. Bide moja briga a ržim ljue po kontrolom. Sa ruge strane, ne mogu a a ne zapazim kako vas nešto muči. Bide to rat i, ma koliko želeli a to prikrijemo, ne postoji način a ga učinimo boljim nego što jeste. Bide prljav i prekriven krv lju i niko i ništa nede modi a promeni tu činjenicu. Čak ni vi. Zato vas pitam: šta vas tera a izgovorite te reči?“ Lorenco uzdahnu.
Feeriko je bio u pravu. A on nije. Ali bilo mu je teško u srcu zbog izgubljenih prijatelja. Maa se još naao, ne nepovr atno i definitivno. 65
„To što sam gospoar Firence ualjava svakoga o mene. Kao a sam kužan. Nemam prijatelja, Federiko. Imam porodicu, naravno, ali koliko sam se za nju
stvarno opreelio, s obzirom na ono što mi se ogađa u životu?“ „Vi ste modan čovek. I kao takav nedete imati ni popuštanja ni naklonosti. Moradete, naprotiv, a se suočavate sa beskrajnom gomilom onih koji vam u svojim mračnim srcima zavie i žele a sruše vašu vlaavinu. Sa, ja nisam čovek o mnogo reči, ali osedam potrebu a vam anas am jedan savet, a to je: nemojte a se naate a de vaši neprijatelji oklevati. Uarite prvi, Lorenco, a kaa to uradite, udarite da ubijete. Sad bih se povukao, ako dozvoljavate. “ Lorenco se saglasi klimanjem glave.
Montefeltrove reči su mu ozvanjale u ušima. Ne čekajudi alje, Feeriko se uputi ka izlazu. Njegovi teški koraci ojekivali su po kamenom vorištu, ostavljajudi u vazuhu olovni ojek, ok je Lorencov uh pretrpeo broolom u hlanodi tog jutra. Činilo se da je nebo izvajano škriljcima, a ogoljeno rvede kao a je nagoveštavalo smrt. Bilo je nečeg pogrešnog u čitavoj toj priči. Morala je da razgovara s njim i da ga vrati na pravi put. Da li su ti rudnici
stipse bili o te mere ragoceni, a se orekne svega što je imao? Lukrecija uopšte nije verovala u to. Viela je a se Lorenco sve više ualjava o nje. A sa je obijao a sasluša i Leonara. Razgovarala je s njim prethono veče i ono što je čula nije ostavljalo nikakve sumnje. I sve to u ime nekog rata koji nede oneti ništa obro. Samo bol i smrt. Kako su izgledala daleka vremena u kojima su ona i Lorenco bili zagrljeni u
krevetu, i maštali o njihovoj ljubavi! Morala je a razgovara s njim. Napa na Volteru na taj način bio je čista luost. Naravno, shvatala je potrebu da se ne dozvoli da s e jean vazalni gra nekažnjeno pobuni protiv Firence, ali ta čežnja za krvlju i oružjem nede pojačati oobravanje Lorencovog postupka u grau. Opisade ga kao nemilosrnog gospoara, spremnog a šatre svakog ko mu se nade na putu. Je li to ono što je želeo ? Da bude neko koga se boje? Naravno, bio je to
najjenostavniji i najirektniji način a upravlja. Ali a li i najbolji? Lorenco kog je poznavala nika ne bi učinio nešto tako. Potražio bi rugačije rešenje, koje više naginje vođenju ijaloga i iplomatij i. Ge je ojenom završio taj toliko razboriti mlaid?
66
Lukrecija to više nije znala. Hoala je vrlo brzo u toj hlanoj večeri. Izašla je u sumrak, pritisnuta nodnim senkama. Na Trgu San Pulinari buktali su crveni plamenovi. Lukrecija je imala na sebi
široki tamni ogrtač, kapuljaču na glavi, spuštenu a joj sakrije lice. Nije nameravala a privlači nepotrebnu pažnju. Nije bila obra ieja a izlazi u ovo vreme. Mogla je a sačeka a joj Lorenco pošalje kočiju, kao što je uvek činio ka je trebalo da se sretnu, sretnu, ali je ovog puta izabrala da sama sama preduzme preduzme inicijativu. inicijativu. Onda odjednom, gotovo kao u znak potvrde njenih briga, ugleda kako se
neka figura ocrtava u senci. Bio je to samo tren. Učini joj se a je ovlaš primeti, ali ka se okrenu, njene oči su bile zagledane u prazno. Omahnu glavom, skoro nevoljno priznavši sebi a je još jenom bila glupa i lako položna utiscima. Ovako, nastavi hitrim korakom.
Znala je ge a pronađe Lorenca, suviše obro je poznavala njegove navike. U to vreme je sigurno bio u crkvi koja nosi njegovo ime, tu gde su sahranjeni
svi Meičijevi. Voleo je a prolazi kroz vreme, svaki put ka je mogao, među ušama njemu ragih osoba. Tu je crpeo inspiraciju, kako je sam govorio, za oluke koje je morao a onese. Zato nije bilo sumnje a de ga pronadi tamo. Nije se ponela korektno, znala je to obro. To što de ga iznenaiti na taj način imalo je ukus prevare. Ali je morala a nešto učini. Nije ponosila pomisao a ne može a ga viđa, a još manje a bue sveok kako se on ualjava o svih. Skoro je stigla na oreište, ka oseti kako nešto iskrsnu iza nje. Pre nego što je imala vremena a otkrije otkrije o čemu se rai, oseti oseti kako joj neka ruka pritiska usta, usta, a sečivo hlano kao le ostavlja trag na njenom grlu. „Šta raite, gospo, u ovo oba izvan kude? Idete u potragu za problemima?“ Ka začu kako joj se u uši uvlači taj hrapavi i piskavi glas, Lukrecija oseti a malaksava. Ona je ono bilo tačno! Neko ju je pratio i sa plada skupu cenu svoje neopreznosti. Pokuša a reaguje, a krikne, ali joj je gla s zamro u grlu. Oseti kako je hvata strah.
„Ne govorite“, nastavi glas. „Ne bi ničemu poslužilo, verujte mi, osim a vas ubijem. “ Nakon toga je, ne govoredi više ništa, čovek obuhvati oko struka i snažno je ovuče u najmračniji ugao sokaka. Samo je neka a leka baklja bacala bledu svetlost na uličicu. On bi, uz malo srede, mogao a urai ono što je želeo potpuno nesmetano: nesmetano: da je pokrade, siluje, ubije.
67
Uglea kako štikle njenih čizama grebu kalrmu, a noge se ritaju u očajničkom pokušaju a pruži otpor. Ali uprkos gotovo mlaalačkom glasu, čovek koji ju je napao uopšte nije bio slab i delovalo je da je u stanju da je odnese gde god je hteo, i to bez ikakvog napora.
Morala je a reaguje i a nešto učini u tom trenutku! Ako bue još čekala, više nede imati nikakvu priliku. Bide previše kasno. Zato učini jeino što joj pae na pamet. Ugrize ga za prst ruke kojom joj je pritiskao usta.
Najjače što je mogla.
68
17 SAMOSTREL Toga ana je olučio a izađe iz crkve ranije nego obično. Nešto ga je mučilo, mada nije znao a kaže šta. ijalog koji je voio sa Feerikom a Montefeltrom, pre svega. Teška oluka a napane Volteru. Ona ono što se ogoilo sa Leonardom.
Zamišljen i gotovo nesvestan onog što se ogađa, našao se u sokaku, mračnom kao greh i uzanom kao nijean drugi. Samo je jedna baklja na zidu ispuštala slabu svetlost. Nije potpuno osvetljavala sokak, ali barem nije bio u potpunom mraku. Ali se u tom sokaku ubrzo začuo urlik, zabrinjavajudi i užasan, kao jauk koji se otrgao sa usana nekom čoveku u toku tuče. I tako, pre nego što je bio primeden„uglea ono što nika ne bi poverovao a de vieti. Baš ispre njega sokak je skretao ulevo. U trenutku primeti dve prilike naslonjene uza zi i međusobno pripijene. U početku nije uspeo a shvati, ali je onda video kako se jena o te ve osobe oslobađa o one ruge i nespretno trči ka njemu.
I pri prigušenom svetlu baklje Lorenco prepozna Lukrecijino lice. ugačka kosa joj se talasala u obliku crnih pipaka na nodnom vazuhu, a blistave oči sijale su na svetlu o užasa. Primeti a su joj lepe usne umrljane u mrljane nečim tamnim. Nije gubio vreme.
Otkači samostrel koji je ržao privezan za bok i munjevito ga usmeri ka napaaču. Blagovremeno pritisnu obarač i strelica krenu, fijuknu sekudi vazuh i zari se u šaku napaača kome se otrže još jean urlik, strasniji o pređašnjeg. Ali iako je strelica izašla iz njegovog mesa kao kakav monstruozan plo, čovek se nije predavao.
Stezao je nešto u ruci i Lorencu ne promače svetlucanje sečiva koje se oražavalo u crvenožutoj svetlosti baklje. Pripremao se a uari s leđa ženu koja se usudila da mu pobegne.
ok je Lukrecija nastavljala a trči prema njemu, Lorenco izvuče iz malog tobolca još jenu strelicu. Otvori postolje i kanap se vrati u položaj punjenja. Stavi još jenu strelicu i nanišani još nanišani još bolje nego prvi put.
69
Trenutak kasnije napaač prinese ruke grlu, ok mu je strelica probijala vrat i velika količina crne krvi pojavi mu se u sreini grla, pa kao tamna reka poče a šiklja u svim pravcima. Čovek pae na kolena. Onda klonu na bok. Trenutak kasnije Lukrecija je bila u Lorencovom naručju, prepusti mu se i onesvesti se.
Ka je uglea kako se osmehuje, Lorenco joj priđe. Lukrecija je ležala na krevetu, u čistim čaršavima i po toplim i uobnim pokrivačem. Doneo joj je šolju supe. Uze je među ruke. „Popij, ljubavi moja“, reče joj, „viedeš a deš se posle ovoga osedati bolje.“ Pomože joj a popije vrelu i mirisnu supu. „Nisi smela a bueš toliko nesmotrena. Znaš koliko mi je stalo o tebe. a nije bilo Leonardovog samostrela, moglo je da t i se ogoi nešto strašno.“ Govorio je grozničavo i užurbano, reči su mu izlazile iz usta isprekiano i prožete brigom, toliko živom i iskrenom a je to gotovo iznenai. Znao je a ju je skoro napustio i to nije mogao sebi a oprosti. a se Lukreciji nešto dogodilo, bila bi to samo njegova krivica.
„Leonarov samostrel“, izgovori ona tihim glasom, „za trenutak nas je sve ujedinio, zar ne? “ Ali uopšte nije bilo prekora u njenom glasu, promuklom elimično o straha i uzbuđenja. „Ljubavi moja“, dodade Lukrecij a, „hvala ti što si mi spasao život. ošla sam a te potražim, pošto više nisam mogla a izržim aleko o tebe.“ Ka začu ono što je rekla, Lorenco oseti beskrajnu tugu. S jene strane želeo bi a krikne, pošto je i sam osedao tu prazninu zato što je ale ko od nje, a sa ruge je obro znao a ohrabrivanjem takvog osedanja ovoi Lukrecijin život u opasnost još više nego što ovaj to ved jeste. „Ljubavi…“, bilo je sve što mu izađe sa usana. Ona se ipak napregnu: „Ne smeš a bueš blizu mene. Zato što sve ono što otaknem izgori kao prokleta vatra. Ne smem a ozvolim tako nešto. Pa zar ne viiš? I anas, ka si ošla zbog mene, gotovo a si rizikovala a pogineš.“ „Nije važno“, ogovori Lukrecija, „nije mi stalo a živim ako nisam u tvom naručju.“ Tako je lepa, pomisli on.
70
Sa licem rumenim od te ratoborne ljupkosti, delovala je gotovo kao nevina ratnica na vrhu neke planine.
Uze joj činiju iz ruku i stavi je na mali stočid o tamnog rveta. Zatim joj uze lice u lanove i poče ugo a je ljubi. Ljubav što je osedao prema njoj bila je tako uboka a nije mogao a ooli. Neka čak bue proklet. Ako je to bila cena koju je trebalo a plati za takvu privilegiju, bio je više nego spreman a se suoči s njom. Oseti kako se njen jezik uvlači između njegovih zuba, a ona mu liže usne. Lorenco je zagrli. Onda mu se Lukrecija ponudi.
I u tom trenutku više nije mogao a čeka. Skinu joj oedu, ok je ona njemu raskopčavala prsluk. Kad osta naga, uze ga za ruke i stavi ih na svoje velike i pune grudi. Lorencovi pokreti su post epeno postajali sve žešdi. ok joj je golicao tamne bradavice, ona oseti ekstazu kakvu nije mogla ni da zamisli.
Oseti i kako se njegov jezik uvija oko njenog, kako joj liže zube, usne, sve ok opet ne potraži njen. Lukrecija ona oseti a se poiže. Ležala je četvoronoške. Lorencov jezik ju je istraživao baš tu, između nogu, slaedi se najslađim ploom i napajajudi je osedanjem koje je bilo neizrecivo i napeto u isto vreme i ržalo je u neooljivoj neizvesnosti. Lukrecija ga je želela. Kao da je pogodio pr avi trenutak u kom je njeno uzbuđenje bilo tako snažno a je postalo neponošljivo, on prore u nju. Lukrecija se oseti a mu potpuno pripaa. Primi ga svim svojim bidem. Savi leđa, isturi bokove. A on je ispuni svim onim što je imao.
71
JUN 1472. 18 POHARA VOLTERE Svaki an u zoru topovi su grmeli bez prestanka, rušedi ziove, pretvarajudi ih u mrvice o kamena i otkiajudi eo po eo kula. Nakon lomljave, ima i nesnosne tutnjave, vojnici su sišli na neku zaravan. Reka metala i sečiva izlila se na Volteru u jurišu, s obzirom na veliki broj ljui i bombarovanje artiljerijskim oruđima. Sunce koje se rađalo obojilo je bleom ružičastom bojom oklope vojnika, ok su nepravilni obrisi bra ge se šdudurila tvrđava elovali kao a su prekriveni svetlom zavesom što je ublažavala oštrinu stena. Ali ka su topovi konačno zadutali i vojnici se našli ispo ziina utvrđenog graa, strelci na beemima nisu oklevali, izbacajudi na njih more gvoza i tako im slabedi reove, ostavljajudi a gomila njihovih leševa ispun i krvavu kotlinu ispred kapija Voltere.
Urlici bola, zveket polomljenih mačeva obojenih životima koji ističu, šlemovi što se kotrljaju po prašini, ruke u gvozenim rukavicama koje se batrgaju u poslenjem uisaju vazuha što ponestaje: bio je to pravi poko lj u firentinskim redovima.
Rozikasto jutarnje nebo bilo je ispunjeno agonijom mrtvih, a crnilo ugašenih života ga je vrlo brzo učinilo mračnijim nego ika pre. Komandant Federiko da Montefeltro gledao je svoje ljude kako padaju na zemlju umrljani krvlju, sve ok se njom nije natopila prašina i pretvorila se u crveno blato.
Znoj se u potocima lio ispo gvozenog oklopa, bio je to mračni prizor muke i jada – leševi što su ispunili prostor o Voltere na jenoj jeinoj nemoj površini. Tako je taj napad bio brzo neutralisan.
Firentinci su se vratili u svoje šatore, razbijeni telesno i na izmaku uhovne snage.
Feeriko je zahtevao a se pojača topovska paljba. Prošlo je još nekoliko dana. Ali Voltera nije pala.
72
Naajudi se a de zauzeti gra na rugačiji način, k omandant je izdao naređenje svojim ljuima a izgrae pozemni put. Prerušili su se u svinje, tako što su se prekrili blatom i muljem, a pokušaju a iskopaju pozemni honik koji de spojiti firentinski logor sa ziovima graa. Ali ni taj poduhvat nije bio nagrađen uspehom. Tako, posle mesec ana opsae, nije ništa postignuto. Umorni, izranavljeni, poniženi, ulogorili su se u očekivanju a se nešto ogoi. I nešto se na kraju zaista ogoilo. Nezamislivo. A taj čin, u svojoj sramnoj neljuskosti, ojenom j e oduzeo sve Federiku da Montefeltru, gospoaru Urbina: pobeu, čast. Sve se ogoilo po okriljem nodi, ka se nebo još pripremalo a poprimi bleožutu boju zore. Vreme u kom izajnici najbolje uspevaju a naprave svoje zamke, obojene ljagom.
Zaštideni mrakom i tišinom, sijenski i venecijanski pladenici otvorili su ijaninu kapiju. Pošto su u toku nodi prošli kroz nju, kredudi se kao skrivene utvare, firentinski vojnici su se raštrkali po grau. I na taj način je još pre zore buknuo pakao. Federiko je suvi še kasno otkrio šta se ogoilo. Uprkos preciznim naređenjima koja je izao još o prvog ana, ljui su se bacili na Volteru kao vukovi na stado ovaca.
I sa je bilo nemogude zaustaviti ih. Beščašde i ljaga pašde na njega. I na Firencu. I na Lorenca e Meičija. Dok se peo na konja, da napusti logor i stigne do obronaka brda i Dijanine
kapije, zapitao se ge je završilo ostojanstvo. Ge su se enuli ljuska vrenost i hrabrost?
Koeks rata je izgubio i poslenje elide pravila i samilosti. A on, samo on, bio je glasnik tog pokolja.
I sramote koja de ga progoniti u goinama što olaze. Kao crna kiša, spremna a ga uavi u užasu što nije bio ovoljno jak a zaustavi ovaj pokolj. Feeriko je tražio neki kutak plavog neba, istražujudi ga umornim očima. Ali su plamenovi i im izglea progutali svaki elid azurno -plavog. Visoki zidovi Voltere nisu pali, ali je prevara otvorila kapije. Nije bio potreban drveni konj,
nikakvo lukavstvo ili genijalno strategijsko rešenje. ovoljna je bila izaja malog broja bednih lju i i bes mnogih: tih njegovih vojnika ostavljenih a čame najpre u zimskom logoru, a zatim trieset ana kao strašila rata postavljena ispo ziina. Krivica je bila njihova, ali još više vođa koje nisu uspele a zarže besne pse. Ta prepreka, otvorena prevarom i obmanom, razjarila je napaače koji su ržali gra po opsaom i o tog trenutka bili poraženi. Zaslepljeni pretrpljenim
73
gubicima, lišavanjem, sitnim plenom, nasrnuli su na gra kao a su ved ugo samo to čekali. Feeriko je urlao, pretio, naređivao… Ali se sav taj njegov trud sudarao sa ziom ravnoušnosti i, što je još gore, stigao je kasno. Zato što je pri prvom svetlu zore, ka je bilo jasno a su njegovi vojnici ved prorli u gra, ušao u Volteru i zatekao je u stanju galerije bola. Dim je obavijao zapaljene, razrušene kude sveene na tamne gomile koje se ime. Sivi kamen je delovao kao sumporasta masa, toliko je bio nagrizen plamenom.
Gleao je to dutedi, zbog straha o sopstvenog glasa. Plašio se a de ga žrtve tog pokolja primetiti, prepoznati i prokleti ga zauvek.
Nika nije imao nešto tako pre očima. Ni u najgorim košmarima nije prisustvovao tako šlepom nasilju. Uglea ecu čija su lica bila umazana čađi i sluzi, sa raširenim ručicama u nemim pozivima, dok se nad svim tim nadnosila smrtna tišina njihovih očeva. Primeti ljue proboene oštricom mača ili kako klize u smesi krvi i blata, vukudi se kao zgažene zmije otrovnice už puteva prekrivenih crvenom bojom. Uglea žene kojima su izvađene oči i starce razapete na vratima stradara. Primeti konje oborene na tlo i opljačkana sklaišta iz kojih su ispražnjena sva obra što su se u njima nalazila. Ni skakavci nisu mogli poharati čitav gra u kradem vremenu nego što je ovo. Krenu napre sa tim broolomom u uši. Uglea jenog o svojih ljui, polugolog, njegovu belu oblinu leđa kako se nanosi na nekim. Ispo njega lice na silu gurnuto u kaljugu, a zatim duga kestenjasta kosa, umazana krvlju i znojem. Nije mogao da podnese taj prizor. Istrže koplje iz grui jenog umirudeg vojnika i jenim zamaho m ga zari u
leđa silovatelja. silovatelja. Iznenađen s leđa, čovek prinese ruke mestu na kom ga je gvožđe probolo i napravi uzaluan i luđački pokret. Ustae i izvuče se iz tela u kom se ota nalazilo njegovo. Napravi par koraka, ok mu je vrh žinovskog gvozenog kop lja virio iz grui. Razrogači oči viedi a mu je život ouzeo njegov komanant. Pae na bok i sruši se među trule aske taljiga koje je neko razbio. ok je zatvarao oči, žena što je bila ispo njega ostae nepomična. Na kolenima, četvoronoške, rhtala je svakim amarom tela. Plač, krv i tečnosti prekrivali su je jednim jedinim plastom užasa. Feeriko joj lagano priđe. Šta bi mogao a učini a popravi ovo?
74
Skinu ogrtač s lea. Čvrsto ga ogrnu oko žene i pomože joj a ustane. Ona je i dalje neprekidno drhtala. Nije mogla a prestane. Moža nika nede ni uspeti. Jecala je bez prestanka. Oči su joj bile zamagljene o suza. Lice, silom zariveno u blato, bilo joj je prljavo. Federiko primeti kofu sa vodom, napunjenu dopola. Izgleda da ju je neko zaboravio u svoj toj žurbi. Stajala je tu, kao čuom, na ivici glavnog puta, usre bola i smrti.
Pocepa koma ogrtača i okvasi ga u bistroj voi. Ona opra ženi lice. Uze je u naručje. Ona je sve vreme dutala. Leđa su joj se tresla o jecaja o kojih je podrhtavala ispod o grtača kao marioneta nekog mađioničara. Poče a paa kiša. Federiko da Montefeltro pomisli da se nebo najzad smilovalo na Volteru.
Kiša opra taj skareni prizor. Barem elimično. Pae kao molitva i pesma priroe. Poče a paa bez prestanka i ispuni vazuh hiljaama tečnih pruga koje ugasiše žarišta što su napravili vojnici. Žeravice su pucketale plavičastom bojom. Komanant poče lagano a korača, ržeči onu ženu u naručju. Steže je, kao a o nje zavisi spas njegove uše, ok su se kišne kapi obijale od njegovog oklopa o kaljenog čelika, prljavog o krvi i prašine, blata i neoržanih obedanja. Voltera je oplakivala svoj bol. Njeni sinovi bili su svedeni na nivo pasa lutalica,
primorani a lutaju među ruševinama sveta koji je srušila vojska Firence. Nikad više nede se pobuniti protiv Lorenca e Meičija. Nika više.
75
19 PRVE OPTUŽBE „Voltera de biti kraj Meičijevih“, zagrme Frančesko e Paci, „verujte mi ka kažem. I maa se ovih ana proslavlja zauzimanje vazalnog graa koji se usuio a se pobuni proti v gospoara, mislim a de se naklonost kojom je Lorenco okružen vrlo brzo raspršiti.“ Lice mu je plamtelo o besa. Čelo mu je bilo orošeno znojem, a ruke su mlatarale po vazuhu kao a se gestovima može pojačati mržnja koju je tako ivlje gajio prema Meičijevima. Pokušavao je a nahuška ostalih evet članova Veda eset obornika. Ali to nede biti lako. Pošto, ako je bilo tačno a su Luka Piti i Pjer Soerini na njegovoj strani, to se nije moglo redi za ostale, koji su, naprotiv, bili u službi Meičijevih i gledali su ga sa izrazom dosade, kao da su sve to fantazije jednog ludaka.
„Pokolj izvršen u grau bio je toliko strašan a je čak Feeriko a Montefeltro obio počasti koje su mu oeljene po povratku iz rata! Papa je osudio tu akciju kao najbedniji i najsramniji od svih pokolja. Ne vidim kako Lorenco de Meiči može a se spase o izopštenja iz Crkve. Mislim da je samo
pitanje vremena! Sam nabiskup oseda uboku nelagonost zbog onog što se ogoilo i ne zna na koji način a ga oprava.“ „Hajete, Frančes ko“, našali se Đentile e Beki, „nemojte saa a preterujete! Pore toga, posedam vas na to a je nabiskup Firence sa prognan u Rim zbog toga što je nasrnuo na Lorencov život. Zato ga u ovom trenutku ne bih navoio kao primer čestite moralnosti. Svi zna mo da vi Pacijevi gajite izvesnu obojnost prema Meičijevima zato što mislite a pomuduju vaš ugle i vašu sredu. Niko vas ne krivi zbog toga, to nikako! Svako je sloboan a misli onako kako hode. Ali ne uzajte se previše u vašu srednu zvezu. Papa Siks t IV vam je sigurno vedi prijatelj o njegovog prethonika i to je obro, svi se zbog toga raujemo, ali sumnjam a de papa izopštiti Lorenca iz Crkve zato što je vratio po firentinsko okrilje jedan pobunjeni grad. A radi se o tome, na kraju krajeva. To ste
i vi sami rekli, zato se ne truite previše i haje a govorimo o nečemu ozbiljnom.“
76
„Ali svi mi znamo a pravi motiv zbog kog je Lorenco učinio ono što je počinio ima veze sa željom a se omogne bogatih nalazišta stipse otkrivenih u Volteri…“, bio je uporan Paci. „Pa šta ona?“, prekie ga kratko Beki. „Šta bi tu bio problem? Ako Firenca postane bogatija i jača, svi demo iz toga izvudi blagoeti, zar vam se ne čini a je tako? Otkaa bogatstvo našeg graa prestavlja neku smetnju? a nisu moža lična korist i računica postali pravilo? Zar treba nekog javno žigosati, ako eluje u interesu zajednice?“ Te reči sigurno nisu smirile uhove. Štaviše, zazvučale su kao lepa i obra provokacija. Frančesko e Paci razrogači oči, koje se trenutak kasnije zakrvaviš e. Obučen u crni prsluk poprskan biserima i sa ugačkom tamnom braom stvarno je ostavljao jak utisak. Pokaza zube, kao neka zver i ispljunu sav bes. Nede ozvoliti a bue izvređan pre svima. Pripaao je jenoj o najmodnijih poroica u Firenci i braniče njenu čast po svaku cenu. Pogotovo o reči prožetih otrovom ovog bezvrednog politikanta: da je smeo, tog trenutka bi ga zadavio svojim rukama, na drvenoj sudijskoj stolici u sali.
„Kako se usuđujete, Beki? Kog đavola brbljate? Obratite pažnju na ono što govorite i na način kako to kažete! Toliko mnogo verujete u vaše poslovično prijateljstvo sa Lorencom e Meičijem, ali vas to ne čini neoirljivom osobom, jesam li dovoljno dovoljno jasan? jasan?“ „akle, saa mi pretite, Frančesko? I stvarno mislite a vas se plašim?“ Ali je na taj način Đentile e Beki samo rasplamsao polemiku i malo je neostajalo a ga Frančesko e Paci, žestokog i lako zapaljivog temperamenta, napadne.
Ona Pjer Soerini pokuša a smiri uhove. Imao je nešto otmeno u glasu, vrlo sklanom i uhovitom, delovalo je da je u stanju a smiri i najoštrije sukobe. „Hajte, gospoo, nedemo a gubimo vreme oko tog pitanja. Ono što kaže moj prijatelj Frančesko je tačno: Firenca na kraju krajeva nije učinila bogzna šta svođenjem Voltere na lomaču, vršedi pokolj nj enih stanovnika. I ma koliko to bilo mučno za našeg Đentilea e Bekija, u tome Lorenco e Meiči , a sa njim i Feeriko a Montefeltro, snosi više o ogovornosti. Sa ruge strane, isto tako je nesporno da je Voltera pobunom mogla da predstavlja potencijalnu opasnost, ohrabrujudi pobunjeničko ržanje vazalnih graova. Lorenco e Meiči je dobro
uraio što je blokirao pojavu takvih ambicija i na taj način potkrepio centralni položaj Firence kao republike i njenu nezavisnost o Rima i Milana. Saa, ono što
77
svi želimo je to a se rat stiša i povrati mir, stečen očiglenom emonstracijom
sile, što de ipak, uz sve neostatke, poslužiti a barem obeshrabri ostale neree.“ Pjer Soerini napravi pauzu, skoro kao a hode a vii kakav de efekat napraviti njegove reči. Bio je fin govornik i obrazovan čovek živahne inteligencije. Nije voleo Meičijeve, ali je savršeno obro znao ka je vreme za akciju, a kaa za reči. Upudivanje prekora Lorencu u tom trenutku za obavljenu akciju bilo je potpuno pogrešan potez, pošto je, na kraju krajeva, Firenca ostvarila pobedu, makar i uz pomod grupice pladenika. Naravno da se za to nije mogla pripisivati krivica Lorencu. Mnogo je bolje
dutati i.kovati zaveru u senci, kaa rugi to najmanje očekuju. Osveta je jelo koje treba da se poslu ži hlano, a sam Bog zna kakvu uboku želju za revanšom ga je Frančesko e Paci i svi njegovi prema poroici koja samovoljno gospoari graom i uporno zaržava privi nepristrasnosti i ostojanstva. Stoga je bilo izuzetno važno nastojati a i vuk bue sit i da koze budu na broju, pa sačekati tok ogađaja. Tako, ka uglea kako Đentile e Beki i Nikolo Marteli klimaju glavom, Pjer Soerini shvati a je obro postupio i zaključi svoje razmišljanje. Položi ruku na ručni zglob Frančeska e Pacija, a tako u kor enu zamrzne pojavu bilo kakve tvrnje, i završi: „Frančesko je naglasio, istina uz oređeni žar, jean nepobitan poatak. Ipak, svi mi verujemo a je emonstracija sile, ma koliko preterana, obroošla ukoliko služi a smiri uhove i potkrepi namod. Sa bih, ako nemate ništa protiv, preložio a se vratimo na pitanje u vezi sa srestvima koja nameravamo a upotrebimo ne bismo li poržali kampanju koju je zakazao papa Sikst IV. Firenca ne srne da izbegne ulogu da bude u prvom planu u takvoj misiji. “ Zaključujudi svoj govor, Soerini poglea iskosa Frančeska e Pacija, koji to ovog puta primeti i, shvatajudi posleice, izbeže a raspaljuje uhove. Smireni tim rečima, Đentile e Beki, Nikolo Marteli i svi ostali članovi Veda bliski Meičijevima ispustiše uzah olakšanja, sredni što mogu a se vrate raspravi na mnogo mirnije teme. Nisu znali da ljudi naspram njih smatraju da je to pitanje sve drugo samo ne zatvoreno.
78
20 MRKI SOKO Stajao je usre visoke trave. uvao je u jenu vlat i puštao a ga zvižuk ulju ljka uz milovanje letnjeg sunca.
Glasovi o masakru u Volteri oprli su i o njega. Pomisli a to nede biti o pomodi Lorencu. Ni na koji način. Želeo bi a mu pomogne. Sa ruge strane, nešto ga je sprečavalo u tome. Obedao je sebi a ga nika više nede potražiti. Moža mu je to nametao samo njegov glupi ponos, ali uopšte nije nameravao a se orekne nečeg što je bila jena o njegovih najvedih ragocenosti. Nije želeo a prekrši zaatu reč. Iako mu je na taj način samoda postajala još gorča. Činilo mu se a je gotovo nesposoban da sklapa prijateljstva i da voli. Pa ipak, i sama Lukrecija mu je poverila a je Lorenco ualjava o sebe. I moža je ta distanca koja se stvarala među njima bila baš ono što je on želeo. a nije to moža bio način a ih zaštiti? Leonaro u početku nije uopšte mislio na to. Lorenco je uporno insistirao da ostanu prijatelji i on je zapazio iskrenost u toj
nameri. Ali ona, ka je svako o njih oneo svoju oluku, učinilo mu se a je zaovoljniji što je tako. Utešen, moža bi ta reč bila tačnija. Kao a je ta opsaa Voltere bila kao poručena, sprečavajudi a njihovo prijateljstvo postane izvor opasnosti za njega i Lukreciju.
Znao je a je Lukrecija pre nekog vremena išla a ga potraži i a ju je on voleo cele nodi. Međutim, nakon što je shvatio a je pogrešio, ualjio ju je o sebe, uprkos strastvenom osedanju koje je gajio prema njoj. elovalo je a Lorenco želi a se zatvori u samodu sačinjenu o modi i vernosti prema svojoj jedinoj gospodi i gospodarici: Firenci.
Naravno, još je pisao poeziju i pesme posvedene Lukreciji i uprkos svim svojim obrim namerama, nika nede uspeti a je izbaci iz glave i srca. Leonaro nije imao prestavu kakvi su onosi između Lorenca i Klariče. Znao je a njihov brak nije iiličan, ali nije sumnjao a njegov prijatelj pokušava pokušava a uvek učini ono najbolje. Izglea a je u ovo poslenje vreme Lorenco olučio a bue oslean i veran sopstvenoj poroici i svom grau. I ta vrsta čestitosti bila je upravo ono čemu je težio i on sam. 79
Naravno, Leonardo nije imao gra koji bi branio, ženu a je voli ili suprugu a
je poštuje. U izvesnom smislu nije imao ništa, ali je u isto vreme imao sve. Sloboa i ljubav prema sticanju znanja bile su mu više nego ovoljne, ali isto tako va jeina osedanja koja je nameravao a štiti u životu. Pomisli na upravo proteklu nod. Opet je sanjao sokola. Zamišljao je a je opet ete i a se ljulja u maloj kolevci, ka je soko ošao ko njega. Kružio je na nebu, a ona kroz otvoreni prozor uleteo u sobu. Bila je to veličanstvena ptica, perja bronzane boje. Seo je na ivicu kolevke i, na njegovo veliko iznenađenje, zavukao mu je veliko pero repa među usne, mašudi i izazivajudi šuštanje, pa ih ona ispuni njim. Bio je to čuan i bizaran san, ne baš lišen izvesne brige, ali se Leonaro nije uplašio ni tada ni kasnije. Moža je taj prizor imao veze sa njegovim stricem Frančeskom, sa kojim se zabavljao još kao ečačid, skitajudi kroz polja i šume. Baš on mu je prvi put pričao o rašljastom repu sokola i kako ta izuzetna ptica ume a se krilima prilago di vazušnim strujama i a tako ostigne neverovatne visine, koristedi vetar a se penje, ali zatim lebi na povetarcu ka se spušta. U tom trenutku je počeo a klizi i stiže o zamišljene linije ispo Kasera, kule varoši Vinči. Leonaro je ona počinjao a posmatra sokola i njegov očaravajudi let, i ok je pratio sokolove sokolove putanje, putanje, pogled mu se kretao po poljima poljima i livadama livadama oko poljskih
kudica u Ankijanu, a zatim se ponovo peo sve o ivice šume koja tu počinje, onako pitoma, baš tu ge su se nalazile poslenje seoske kude. Taj luckasti i otkačeni stric mu je preneo ljubav prema priroi i svemu što je kreativno.
Gotovo uvek su se zajeno spuštali o reke, a bi se zatim peli u šumu i tu posmatrali na hiljade insekata u raznim fazama i gomile busenja tamnog od
zemlje. Čuio se kako je mogude a u poljima prekrivenim zimskim leom nežna vlat trave uspeva a uz prvu slabašnu prolednu toplotu pronađe put a probije tamnu i još hlanu koru, posutu injem. I ona se jenog ana taj jenostavni a preivni život prekinu o. Njegov otac Pjero je razgovarao sa eom i pitao ga može li a ga povee sa sobom u Firencu. ea Antonio mu je ona prišao, uhvatio ga rukama za obraze i poigao ga prema sebi.
„Viedeš Firencu, ečače moj! Viedeš svet, jesi li svestan toga?“ Leonardo se nasmešio, ne shvatajudi šta ea hode a kaže. Ali su ga otac i stric Frančesko pogleali blagonaklono, pa je, maa nerao, to učinio i on.
80
Osedade nostalgiju prema bezbrižnim anima proveenim sa stricem, ved je to znao. Ali je takođe znao a je to vreme prošlo. I u znak potvre tog osedanja te nodi je sanjao sokola koji slede na njegovu kolevku i račvastim repom pokušava a mu otvori usta. Leonardo je narednog jutra krenuo za Firencu i, nakon puta koji se ne bi mogao smatrati kratkim ali ni ugačkim, stigao je u taj neverovatni grad.
ok je razmišljao o tim sedanjima, tako snažno utisnutim u njegovu memoriju, Leonaro upre pogle ka nebu. Na njemu se začu piskavi zvižuk mrkog sokola.
81
21 ZAVERE Đirolamo Rijario je očekivao svog ujaka. Imao je na umu plan koji bi, ako bue obro razrađen, mogao konačno a bue o neke koristi za proširenje njegove vlaavine, slabljenjem Firence i jačanjem Rima. ugo je o tome razgovarao sa Luovikom Ričijem i zaključio a plan u stvari ne samo a ima konkretne mogudnosti za uspeh ved a prestavlja i prvi korak jene složenije zavere koja de svima omoguditi a se osloboe Lorenca e Meičija. ok je čekao, osvrnu se okolo. Nalazio se na tredem nivou Kaštel Sant Anđela, u ranoj sobi u kojoj je njegov ujak voleo da se o sami, čita i smišlja planove. Bila je to soba skučenih imenzija, skoro kao kripta, istinu govoredi, u koju je uspevao a uđe kroz tajni prolaz što se aktivirao pomodu remek -ela inženjerije: bila su to vratašca u ziu čije su se konture pokazivale tek kad se skine jena slika smeštena u još prostranijoj susednoj sali.
Pogle mu pae na pisadi sto o tamnog mahagonija, natrpan papirima i pergamentima, mastionicama i pernicama. Papskim pečatom i pečatnim voskom za pečatiranje pošiljki. Bila je tu i mala bist a od belog mermera koja je predstavljala njegovog ujaka, rad Mina da Fjezola. Freske na zidovima koje predstavljaju Božji sud, a koje je izradio Girlandajo. Bilo je tu samo nekoliko minijaturnih remek-ela kojima je papa počeo a uznosi svoju slavu i slavu svoje
poroice i a postepeno ispunjava Rim mnogim novim elima, među kojima treba spomenuti makar ono najambicioznije, a to je građevina Ponte Sikst, sagrađena u njegovu čast. Uostalom, Frančesko ela Rovere nije krio svoju težnju a vii procvat Rima pomodu sopstvenog pokroviteljstva, naravno finansiranog porezima i crkvenim prihoima koji su ispunjavali papski trezor. Žestoko se bacio na posao a oprava izgranju novog mosta što de nositi njegovo ime, navoedi razlog, istinu govoredi gotovo nesporan, d a se umorio gleajudi kako se vernici guraju na Ponte Sant Anđelu, u očajničkom pokušaju a sa leve obale Tibra pređu u San Pjetro.
82
Ali koji go a je bio razlog za toliko rasipanje novca na umetnička ela i spomenike, to je Đirolama malo interesovalo, poš to se u tom trenutku nalazio tu da za sebe ostvari vrlo konkretnu korist.
Kao komanant papske vojske vieo je kako se njegova mod znatno povedava, ali je sa želeo svoje teritorije, prosto rečeno neku svoju sinjoriju, a po mogudstvu ne bue mnogo aleko o Firence, tako a može a rži na oku onog Lorenca e Meičija, za kog se naao a de vrlo brzo biti uklonjen. Ali a bi uspeo u tome, bilo je apsolutno neophodno da stekne posed i dobije od pape
ogovarajudu povlasticu na zemlji. I ok je tako razmišljao, brava škljocnu, vrata se otvoriše i u prostoriju uđe papa lično. Frančesko ela Rovere je bio prilično visok čovek: mršav i izržljiv kao rogoz, lice mu je imalo aristokratske crte, jagoice su bile naglašene, a oči olučne i inteligentne, spremne da uo če nijanse uše. Usavršio je ved izuzetno izraženu obarenost luđačkim i besomučnim učenjem, što mu je tokom goina omogudilo a preaje na prestižnim univerzitetima, kao što su oni u Veneciji i Paovi. Poznavao je sestrida bolje o bilo koga rugog. Veoma dobro su mu bile poznate njegova čežnja za vlašdu i sklonost a eluje na suviše upaljiv i malo pronicljiv način. Uputi mu ispitivački pogle, pošto je znao a se Đirolamo nika ne pokrede bez jasno oređenog cilja. To ga je činilo potpuno previljivim, tako da je Sikst IV njegovo ponašanje tumačio kao a to čini pomodu nekog o svojih posetnika. „Voljeni moj sestridu“, započe, ok mu je Đirolamo prilazio na kolenima i istovremeno mu ljubio ribarski prsten.
„Hajte“, pokuša a ga izbegne papa, „vi ste moj sestrid, ne morate se priržavati nekih formalnosti, ili moža grešim?“ „Ipak ste vi papa i ugujem vam oanost vernika, poslušnost komananta papske vojske i zahvalnost sestrida.“ Frančesko ela Rovere klimnu glavom, zato što mu se ogovor baš svieo. N jegov sestrid moža nije bio o onih najsuptilnijih stratega ili najprobranijih govornika, ali je svakako znao šta i kaa a kaže i ved to ga je činilo najražim o svih rođaka, kojima nije propustio a oeli počasti i titule, pošto je omah shvatio da pa psko zvanje mora biti srestvo a svoju poroicu učini jenom o najmodnijih u istoriji. „Ona, ragi moj sestridu“, reče blagonaklono papa, „kakve mi novosti onosite? Naam se a su vesele i bezbrižne, buudi a se spremam a pošaljem kardinala Karafu u jenu o najneverovatnijih kampanja koje su ika viđene u
83
Svetoj zemlji, a moral je toliko visok da ne bih mogao da podnesem da opada zbog
nekog bezazlenog sukoba među plemidima! U svakom slučaju, ove sam i očekujem a se upoznam s vašim razmišljanjima.“ Đirolamo Rijario oseti neiskazani prekor u ujakov rečima , onda dovede u red neposlušni pramen svoje ugačke kestenjaste kose, poglai brkove i izgovori ono što je pooavno imao na umu: „Vaša svetosti, naam se a vas ove moje reči nede opteretiti, ali kao što dete ubrzo vieti, poneka je lakše pronadi rešenje problema nego stvoriti problem. “ „Neka je hvaljen Gospo“, ovrati Sikst IV uz mangupski osmeh. Ved je shvatio u kom pravcu de ovaj razgovor otidi i spremi se a ga sasluša. „Neka je uvek hvaljen. akle, sigurno dete se setiti kako je Lorenco e Meiči nasamario Volteru i izvršio pokolj rukom Feerika a Montefeltra.“ „To je jena o najgorih akcija u ovim mračnim goinama, sestridu moj.“ „a“, potvri Đirolamo uz crtu ozbiljnosti u glasu, „ i sve to da bi ošao u pose runika stipse i tako još više napunio svoju ved vrlo bogatu kasu. Međutim, nije poenta u tome, pošto je ono o čemu želim a vam govorim izvan takvog čina. Situacija je usijana i zahteva a se najhitnije pronađe neko ko je spreman a nadzire Firencu i vlaavinu jenog čoveka koji bi, ako mu se opusti, mogao a ovee u ozbiljne teškode Moensko vojvostvo i Republiku Sijenu i a na moža nepopravljiv način osujeti legitimnu težnju papske ržave a proširi svoje granice.“ „rugim rečima?“, upita papa i namršti se. „rugim rečima, vaša svetosti, Lorenco e Meiči prestavlja prepreku vašoj vlasti. Voltera je bila vazalni gra, naravno, ali šta bi se ogoilo ako se osa, pa nadalje, Lorenco ne bi zadovoljio svojim granicama? Iz tog razloga sam smislio plan koji bi mogao da vas samo jednim udarcem oslobodi tog potencijalnog neprijatelja. Uostalom, mislim da mogu da tvrdim da ne gajite posebno
poštovanje prema toj skromnoj lozi što goinama misli a može a rai ono što hode.“ „Tačno. Pa ipak ne smem a vas ohrabrujem u toj vašoj mržnji prema Meičijevima, jer ostaje činjenica a su oni modni i imaju olične prijatelje.“ Ovaj put Đirolamo klimnu glavom u znak potvre. p otvre. „Naravno. Vaš pogle opire aleko, svetosti, i zbog toga sam se postarao a razmislim pre nego što formulišem prelog koji bih vam izneo: treba obezbeiti vašoj milosti a ima psa čuvara na kapijama vaše ržave, tako a, u slučaju a Meiči nanjuši mogudnost a proširi sferu uticaja, ona taj vaš pas može a zalaje,
84
upozoravajudi, sve ok ne počne a se bori, ako je potrebno. A taj pas sam ja, vaša milosti: ponizni vernik, komanant papske vojske i sestrid. Sve troje stoje pre vama u ovom trenutku. “ Papa priguši smeh. Zar mu je njegov sestrid toliko oan a sebe opisuje kao psa čuvara ržave? Frančesko je nesumnjivo bio zaivljen. Vernost nije bila osobina za potcenjivanje i bila je mnogo retka u vremenima kao što su ova, u kojima je izglealo a su čak srostvo i krvne veze uređeni zakonima potkupljivosti. „Šta biste želeli za oba vljanje takve dragocene funkcije? “ „Tražim Sinjoriju Imola, vaša milosti. Rai se o maloj zemlji, strateški smeštenoj na severnoj granici Republike Firence. Iz njenih zamkova je mogude na efikasan način nagleati ono što namerava a smisli Lorenco e Mediči, utoliko više što mi je jean o mojih najpoverljivijih ljui potvrio nameru poroice Paci a želi a pre ili kasnije stavi tačku na Lorencovu vlaavinu.“ Zar samo to, pomisli Frančesko ela Rovere. Imao bih najvernijeg o svih pasa čuvara za nagleanje Lorenca e Meičija u zamenu za samo jenu o najmanjih i najbeskorisnijih među sinjorijama? To mu se učini mu kao suviše lepa perspektiva. Naravno,
dodeljivanje
zemlje
Imole
moglo bi da izazove izvesno neraspoloženje, ali, na kraju krajeva, zar on nije papa? I ko bi se usudio da se
suprotstavi oluci kao što je ova? Frančesko Marija Sforca, vojvoa o Milana? Naravno a ne, ako bi ta sinjorija bila aekvatno pladena. Ta zemlja je pripaala njemu, ali bi je on rado ustupio po razumnoj ceni. Bio je prakti čan čovek, a njegovo vojvostvo je imalo beskrajno mnogo troškova, zato bi mu prijalo malo novčanih srestava, papa je u to bio gotovo siguran. Ipak, stranka Pacija mu je zaavala brige. Ona pokuša a bolje shvati šta namerava a urai njegov sestrid. „Moj voljeni sestridu, nede biti nikakvih problema a vam ustupim Sinjoriju Imola i, štaviše, obro ste učinili što ste mi je tražili, pošto mi to eluje kao vrlo mršava naoknaa za obavljanje uloge koju ste olučili a preuzmete. Brzo du preduzeti korake u tom smislu, imate moju reč. Ono što mislim a nisam sasvim shvatio jeste položaj koji de imati Pacijevi u svemu tome. Poznajem Frančeska i priznajem a nemam poverenja u njegov temperament, koji je previše žestok. Recite mi a nemate na umu a kujete mračnu zaveru, zato što u tom slučaju ni na koji način ne bih mogao a vas branim.“ „aleko sam o takve pomisli“, smiri ga Đirolamo. „Ono što nameravam a učinim jeste a osnujem savez sa Pacijevima Pacijevima kako bi sama Firenca ualjila Lorenca
85
i njegovog brata Đulija na, onako kako se prethodno dogodilo sa Kozimom i njegovim bratom Lorencom.“ „Znate kako se to taa završilo, zar ne?“ , upita ga papa. „a. Ali de ovog puta biti rugačije.“ „Ona, u reu“, reče njegov ujak i razvuče usne u osmeh. „Pripremite se a ojašete u Imolu, obedavam a de uskoro biti vaša.“ vaša. “ Đirolamo se nakloni. „Beskrajno vam zahvaljujem zato što mi niste uskratili takvu privilegiju.“ „Gluposti“, zaključi papa, „u pravu ste ka kažete a arogancija Lorenca e Meičija nema granica. Saznanje a dete biti buni i a dete paziti a on ne pokuša a proširi posee na našu štetu pruža mi veliko olakšanje.“ ok je to govorio, papa pruži ruku sestridu u znak pozrava. Razgovor je bio završen. Đirolamo opet poljubi prsten. Ona još jenom zahvali ujaku i oprosti se od njega.
86
22 SEME SUMNJE izgini tog graa počeli su a mu klize iz ruku. Lorenco je osedao a je Voltera otvorila ranu. I ako ona ne bue lečena, zagnojide se i svojim pokvarenim sokovima zaraziti čitav njegov svet, sve ok ga ne savlada. Da, ali šta a rai? Za trenutak primeti svoju sliku u orazu srebrnog poslužavnika. Uglea jenog umornog čoveka. Samog. Bez prijatelja. I bez poverljivih ljudi.
Njegova žena se ved mesecima zatvorila, preala molitvi i izbegavala ga svaki put kad je mogla. M ajka mu je bila teško bolesna. b olesna. Čak se i Đulijano ualjio o njega, nakon onog što se ogoilo u Volteri. Poglea na vrt vile u Kaređu, obasjan suncem. Pomisli na eu Kozima ka ga je čekao u ponožju stepenica a iu a se zajedno igraju pored taraba. Koliko mu je nedostajao! Priseti se situacije od pre nekoliko dana.
Grmeo je na Feerika a Montefeltra zato što ni na koji način nije uspeo a zarži svoje pse rata. ozvolio je a rastrgnu Volteru, uprkos naređenjima obijenim u vorištu Palate Meiči. Federiko ga je slušao dutedi. Ona je promrmljao samo tri reči: „Vi nemate pojma.“ Lorenco je pokušao a ga natera a govori. Uzalu. Komanant pladenika se zatvorio u neprobojni oklop tišine. Kao a ga je ono što je vieo šokiralo o te mere a je ostao bez reči. Ka je otišao, Lorenco je shvatio a je stekao novog neprijatelja. Sa ničemu nije poslužilo čitanje rasprava Corpus Hermeticum Hermesa Trismegistosa ili dela Theologia platonica de immortalitate animorum, koje je Marsilio Fičino sastavio i posvetio u pravo njemu.
Štaviše, te stranice su ga suočile sa sopstvenom neoslenošdu. Pošto je u izvesnom smislu u očajničkom pokušaju a zaštiti Firencu i svoju poroicu pre svega promašio u tome kako a bue human. Previše se bavio tim prizemnim poslom koji nije imao nikakve veze sa ljudskim duhom i snagom ideja. Pa ipak, zar 87
nisu moža ieje i principi bili u osnovi mira i prosperiteta? Zar nisu moža ieje i zamisli ono što upravlja jeinstvom jene zemlje i pravičnom preraspoelom bogatstva?
A šta je, u krajnjoj liniji želeo on, ako ne sigurnu sinjoriju koja može a postiče umetnost, a slavi humanitas u njenom najvedem sjaju, shvadenu kao ljubav čoveka prema najširem saznanju i lišenu lažnog sjaja? Ouvek je umetnost i učenost smatrao oruđima za širenje ne sam o svojih horizonata ved i viika svojih sugrađana. Bavljenje ličnim bogatstvom finalizovano je razvojem onoga što je lepo i korisno za zajenicu. Tome je najviše težio. Time je nastavljao ono što su ved učinili njegov otac Pjero i ea Kozimo, pre svega ka o finansijeri Crkvene opštine za izrau velelepne kupole Katerale Santa Marija el Fjore, ili episkopskog crkvenog sabora koji je postavio temelje za ujedinjenje
zapane i istočne Crkve. Ali zašto je tom njegovom naahnudu uvek bilo suđeno a se suoči sa pobunama i zaverama?
Zašto svaki put ka pokuša a nešto stvori, rugi pomisle samo na rušenje te njegove vizije?
Uahnu miris lavane i visterije. Prepusti se a ga uljuljka lepota onog što je video. Ali mu to nije bilo dovoljno. Side niz stepenice i krenu kroz veliki vrt.
Ponaa se a de ga pogle na prirou makar na trenutak otrgnuti o misli koje su mu kao čopor pasa otimale san i bistrinu uma. Naao se a se ržao jasne linije u svom ponašanju, ali je saa počeo a sumnja u to. A sa druge strane, da li je bilo mogude a njegove oluke zaovolje svakoga? Firenca ga je volela, barem je u to bio siguran. I on je voleo Firencu.
Čitavim svojim bidem. Ipak, osedao je a je izgubio naklonost njemu važnih osoba. Ualjio ih je, sigurno. Moža, ali to je učinio a ih zaštiti. a li je zaista bilo tako? Ili je to bila samo bajka koju je tvroglavo pričao u uzalunom pokušaju a olakša sebi? Nedostajao mu je Leonardo. I nedostajala mu je Lukrecija.
A nije imao rešenje za to mučenje. Klariče se poglea u oglealu.
88
Uglea ženu ugačke kose boje vatre. Azurnoplave oči, nekaa tako živahne, saa su bile zamudene, kao a ih je neka razređena magla učinila voenastim i bezizražajnim. Posta svesna a joj je lice postalo još mršavije i oštrije nego obično. Više nije imala apetit, ali joj uopšte nije paalo na pamet a opusti a umre o glai. Međutim, počela je a gubi svaki interes za sve ono što bi život mogao a joj pruži. Saa je njen život bio život jene zatočenice. Poslednja na hijerarhijskoj skali porodice, udaljila je Lorenca, koji je nedavno
prestao a joj olazi u posetu. Našla je utočište u molitvi i čitanju. Kako je sada izgledala daleka rasprava koju je imala sa njim u vezi sa
Lukrecijom. Klariče je znala a nije prestao a viđa Lukreciju. I a nju, Klariče, muž uopšte ne voli, uprkos uobičajenim prigonim rečima. Kaa joj je obedao a de učiniti sve a se rži poalje o svoje ljubavnice, Klariče je osedala takvu neolučnost u njegovim rečima, kao da je za njega to samo glupo pitanje koje treba rešiti pokretom ruke. Pa ipak, ta njegova nezainteresovanost ostavila je dubok trag na njoj. Tog trenutka i zauvek.
Uglea uboke i more poočnjake što su se isticali na beloj koži kao tamna senka, modra nijansa koja joj je davala bolestan izgled, kao da ju je razdirala neka nepoznata zarazna bolest.
Ipak, nije osedala nijenu vrstu telesnog bola. uša je počinjala a joj se kvari, a ona de morati a je ponovo zakrpi. Ali nije bilo nae a de se tako nešto ostvariti. Nije postojala igla za to, niti je raspolagala pravim koncem koji bi moglo da stvori samo jedno zaljubljeno srce.
Osedala je a su njene nae toliko oslabljene a je uspevala a se okruži samo zlom koje je želela a učini. I ona, o trenutka ka osim mršavosti više nije patila od drugih vidljivih posledica, olučila je a ureze na kožu k ožu znake svoje sramote. ok je stajala ženica prikovanih za oglealo, ispruži ruku ka njegovoj površini. esnom rukom zgrabi boež čija je oštrica bila blistava i zaoštrena. elovao je zaista čuesno: imao je zlatnu ršku obrađenu u obliku vučje glave. Položi ga na kožu boje alabastera, tačno izna ojki i nakon ubokog uzaha zaseče belo meso, sve ok ne poče a krvari. Ocrta se prozirni jarkocrveni luk, procuri nekoliko kapi boje rubina, koje natopiše beli batist njene nodne halj ine. Bio je to ovoljno ubok rez a izazove obilno krvarenje, iscrpno natapajudi finu potku spavadice.
89
Klariče osta kao opčinjena a glea savršenstvo te ve boje. Zaslepljena bojom rubina koja je sva blistava izbijala iz tek otvorenog reza. Onda ugleda,
gotovo po prvi put, kako joj se na gruima stvara čitava mreža ožiljka. Ali zar je to bilo važno? a to slučajno nede neko primetiti? Zamisli sebe mesecima unapred.
Pokrivače grui, birajudi haljine crne boje, vezane kragnama što opiru o ispo brae. Čak i leti. Koliko se puta ota prepuštala zaovoljstvu zbog tog prigušenog bola što ju je ko zna koji put posedao na njenu nesposobnost a zaovolji supruga i porodicu Meiči. Zaklela se samoj sebi a nede popustiti. Nikada.
a nede imati ruge muškarce. Niti a de se pobuniti zbog tog situacije u kojoj je. Uraide to zbog svog oca, koji je želeo taj brak pomodu kog je ošlo o spajanja sa jenom o najmodnijih poroica tog vremena. Nije želela a ga razočara. A nije htela ni a pruži zaovoljstvo Lukreciji Tornabuoni ili Lorencu. Ponede a se na nju sruči osua što nije bila ovoljno jaka a ga ubije. Pošto su stvarno postojali momenti ka je želela a mu ouzme život. a bi uništila svoj. Zamisli se na tu mogudnost. Kakva bi to ironija bila kaa bi čovek kome su mnogi želeli smrt bio pronađen prerezanog grla, a a mu je to učinila baš žena koja bi više o svih trebalo a ga poštuje! Nasmeši se na tu pomisao. Ali koliko je samo gorčine bilo u tom osmehu. Stavi boež na mali srebrni poslužavnik. Sečivo zlokobno zazveča u kontaktu sa metalom. Izvuče iz fioke platnenu maramicu iz Kambrea i posuši krv, tapkajudi je tkaninom. tkaninom. Za to joj je bilo potrebno potrebno vreme, vreme, ali joj to nije smetalo.
Posedanje na tu njenu slabost još snažnije de se uvudi u nju. Vrlo brzo de kucnuti čas i bide oneta u kapelu. Osetide krutost tvrog rveta uz noge i još jenom de poniziti sopstvenu ličnost, prepuštajudi se zanosu božjeg milosrđa. I u njega de propasti sa raošdu.
90
OKTOBAR 1473. 23 NEPRIJATELJI I SAVEZNICI Đentile e Beki je jahao bez prestanka. Polja koja su blistala posle kiše i vlažan put, mekan i težak zbog blata, činili su njegovo putovanje još neprijatnijim. Ali nije smeo a čeka. Morao je a obavesti Lorenca i Đulijana, što su se tih ana povukli u Kaređi, nakon obaveza koje su imali poslednjih nedelja. nedelja. Ostali su a naugačko i naširoko raspravljaju zajeno sa Marsiliom Fičinom i ostalim intelektualcima Neoplatonske akademije. akademije.
Međutim, Đentile je osedao a mora a ih u najhitnijem roku obavesti o neavnoj strašnoj vesti koja je pretila da potkopa njihovu vladavinu snagom malja.
Nije bilo neophono a ste oštroumni kovač zavera a biste shvatili šta se ogađa. Sav iscrpljen stiže u zonu viokruga vile i malo kasnije prođe pore čuvara kapije, predade konja posluzi da preu zme brigu oko njega tako što de mu pružiti mesto a se skloni i izašnu posuu sa žitom. ok je ulazio, zatraži a ga smesta prime Lorenco i Đulijano, pa se ona nakon kratkog čekanja nađe pre vojicom Meičijevih. Stariji je, kao i obično, bio odeven umereno i spartanski, ne prepuštajudi se preterano čarima moe, ok se na Đulijanu isticao preivan prsluk boje iniga sa srebrnim i zlatnim ukrasima, kao i somotska kapa izvanredne izvanredne izrade.
Viedi prijatelja, Lorenco ga zagrli sa iskrenim ouševljenjem, a to isto uradi i njegov brat.
Đentile je osedao veliku naklonost prema obojici i baš to je bio razlog zbog kog nije smeo a čeka ni tren više. Progovori onako kako je obično govorio, bez ikakvog uvoda.
„Đirolamo Rijario je novi gospoar Imole“, reče. „Savršeno obro znate šta to znači.“ „a de sa onaj fidfirid početi a se priprema a nam zaaje brige“ , primeti Lorenco. Ona, kao a se za trenutak zamisli. „Pitam se ge je pronašao novac. 91
Koliko znam, nedostajalo mu je ne manje od trideset hiljada dukata da kupi tu sinjoriju od Galeaca Marije Sforce.“
„Zar ne pogađate?“ upita zagonetno Đentile e Beki. Lorenco se zagleda u njega. Pogled mu je bio dubok i inteligentan i uspevao
je a istraži sagovornikove sagovornikove misli sa razoružavajudom razoružavajudom lakodom. lakodom. Onda uzdahnu. „Pa naravno. Papa, njegov ujak. “
Ali Đentileu e Bekiju to nije bilo ovoljno. Bio je to samo eo istine. „I Pacijevi.“ Lorenco se uari rukom po čelu. „Naravno, prijatelju moj, Pacijevi. Koji ne propuštaju priliku a nam stvaraju nevolje.“ Đentile klimnu glavom. „Ali šta može a urai oane? Hodu a kažem, iz Imole?“ upita Đulijano sa izvesnom prostoušnošdu i ozom neskrivene zabrinutosti. „Naravno, nakon što je naimenovao Pjetra Rijarija za nabiskupa Firence, saa papa računa a ima jenog psa rata na severu. a nije moža Đirolamo vrhovni komandant vojske Crkve?“ „Tačno“, potvrdi Beki. „Stvarno?“ upita nepoverljivo Đulijano. „a, brate moj, zato saa Sikst IV rži Firencu na oku iznutra i spolja. obro ste uraili što ste omah ošli, Đentile. Vašavernost i prijateljstvo nam čine čast.“ „Nikaa ne bih ni pomislio a postupim rugačije. Ali ako smem a primetim, bojim se a se sve to nede zaržati na tome.“ Lorenco poiže obrvu. ae Bekiju znak rukom i pozva ga a nastavi. „Viite, gospoo moja, ono čega se stvarno bojim je to a de papa, pošto je o Pacijevih obio novac za kupovinu Imole, napraviti sleedi potez tako što de isključiti Meičijeve iz Apostolske Ap ostolske komore.“ „Šta hodete time a kažete?“ Izglealo je za trenutak a Đulijano ne veruje sopstvenim ušima. „Savršeno obro znate a to nije mogude, Meičijevi ved sto goina imaju zaatak a upravljaju finansijama papske ržave. Sigurno se nede usuiti a prekine taj običaj.“ „Nažalost, Đulijano, bojim se da je Đentile u pravu“, reče Lorenco. „Sikst IV je papa. I ako smatra da aktuelna banka kojom upravlja Apostolska komora ne
eluje na najbolji način za Papsku ržavu, imade sva ovlašdenja i mod a oluči a taj zaatak poveri nekom rugom. Pacijevi su elovali sa velikim osedajem za vreme i lukavo. Sad shvatam a de nas ta činjenica ovesti u teškode.“ Lorencovo lice je bilo zabrinuto. „Šta savetujete a uraimo, Đentile? Treba li a se bojimo
92
tog Rijarija o te mere a moramo a se bavimo njim? Hodu a kažem: a li je razumno verovati a on posle Imole teži a proširi teritorije i ugrozi ruge gradove na severu? “ Beki nije imao sigurne ogovore u vezi sa tim. Mogao je samo a nagađa. „Gospoaru moj, a buem iskren, nemam prestavu. Kao što znate, sa svih strana dopiru glasovi da je Rijario ludak i krvopija. Ako slučajno bue stupao u savez sa ostalim našim neprijateljima, mogao bi se pokazati kao opasan protivnik. Njegova zveza je u usponu i izglea a ambicija tog čoveka nema granica. Može a računa na papsku vojsku. I izglea a de se uskoro oženiti Katarinom Sforcom.“ Lorenco nije mogao a zarži ljutit pokret, ali se u istom trenutku suzrža. „Ni manje ni više?“ „Znači a bi trebalo a pribavim što više informacija o njemu?“ „Moramo a uraimo i više o toga.“ „Šta hodeš a kažeš, Lorenco?“ upita Đulijano, ajudi svom glasu isti upitni prizvuk kakav se vrzmao po glavi Đentilea e Bekija. „Nedemo prepustiti inicijativu Sikstu IV. Raije demo se potruiti a sklopimo saveze sa ržavama koje su nam traicionalni prijatelji, tako a u slučaju ofanzive možemo omah a računamo na intervenciju onih koji su iza leđa Imole. Ako naš obri Đirolamo Rijario želi a nanese štetu Firenci, vrlo brzo de se nadi između ve vatre.“ „Aluirate na Milano i Veneciju?“ , upita Beki. „O Veneciji nemam nikakvih sumnji. Ali jesi li siguran a de Galeaco Marija Sforca krenuti protiv buudeg zeta?“ upita Đulijano. „Brakovi nisu toliko važni, niko to ne zna bolje o mene“ , potvrdi Lorenco, ne bez gorčine. „Imam poverenja u Galeaca Mariju, prijateljstvo između naših porodica ima duboke korene.“ „Znam to obro“, našali se Beki, „Još vaš ea je omogudio Frančesku Sforci a zauzme Milano. Bez Kozima e Meičija ostao bi samo komanant pladenika.“ „Nastojademo a posetimo na to Galeaca Mariju. Sa ne bismo smeli a alje čekamo. Moramo a se odmah pokrenemo, tako da budemo spremni. Naravno, morademo to a uraimo lukavo i iskretno. Uzgre, postoji još jeno pitanje koje mi je na srcu “, nastavi Lorenco. „A to je?“ Beki bi uvek bio iznenađen ka bi vieo kojom brzinom Lorenco donosi prave odluke i neophodne protivmere. Bilo je u njemu nekog izuzetnog
pragmatizma, spojenog sa neverovatnim političkim njuhom i bezobzirnim korišdenjem modi. Pa ipak je uvek bio u stanju a se zaustavi trenutak pre nego što se stekne utisak a je prekoračio granicu.
93
„Sa više strana o mene opiru glasovi a naro Firence iže nos zbog načina na koji sam oblikovao Republiku. Tvri se, jenom rečju, a sam njene institucije lišio značaja i modi. Ne nameravam a sa i ove tvrim a nisam promenio nešto što nam, naravno, ne nanosi štetu, pa ipak bi bilo obro a preko smutljivaca sa jene i činjenica sa ruge strane strane emantujemo te glasine.“ glasine.“ „Istinu govoredi, organizovanje mnogih svečanosti i vaše prijateljstvo sa Botičelijem ne potpomažu stranci“ , primeti Beki. „Naravno, nije Botičeli taj što smeta narou, koji ga, naprotiv, obožava. Mogu a razumem a se poroicama strogih običaja i Crkvi ne sviđa. Ali ved sam izgubio Leonara i ne nameravam a se oreknem prijateljstva slikara kao što je Botičeli. Zauvek de ostati moj štidenik. Poenta je, obri moj prijatelju, u nečem rugom, a to je a nameravam a otvorim vrata naše palate ne samo intelektualcima i umetnicima ved i onim manje imudnim i običnim ljuima. Pokušadu a im pružim savete i zaštitu. I novac, naravno. Moj ea Ko zimo mi je uvek govorio a sa plebsom na našoj strani nika ne možemo a izgubimo. To mi je rekao baš ove, u vrtu ove preivne preivne vile, ka mi je pravio ruštvo ruštvo u igri.“ „Ostali ste mi u sedanju ka sam uporno nastojao a vas naučim slova i račun. Čini mi se kao da vas i sada gledam. “ I ok je to govorio, taj čovek koji je neka bio njegov kudni učitelj s naporom na porom se zarža a ne napravi na pravi ganutljiv pokret. „A ja sam vam beskrajno zahvalan na toj vašoj alekovioj upornosti, pošto bih izgubio najbolji deo sebe d a vas nisam slušao. U svakom slučaju, moramo uvesti taj novi običaj. Palata Meiči mora uvek imati otvorena vrata ne samo za umetnike i intelektualce ved i za običan naro iskrene uše. Zato što sa njim možemo a obnovimo našu snagu. Moramo a uspostavimo dobar odnos, tako da postanemo jači nego što smo ika bili.“ „Utvridemo ane“, porža ga Đulijano, „u kojima de muškarci i žene svih ruštvenih slojeva modi a nas posete i ispričaju nam svakonevne teškode. A mi demo im pomodi a se suoče s njima, makar i po cenu da im dajemo novac. “ „obro rečeno, brate moj“, potvri Lorenco. „Na taj način, primajudi ih u našoj kudi i finansirajudi proslave koje mogu biti otvorene i za naro, uspedemo a ublažimo suviše strogo mišljenje što neke poroice gaje u onosu na nas, smatrajudi nas previše arogantnim i bogatim, i obro demo oigrati na kartu a preko naših ljui utičemo na oluke Vrhovnog saveta i saveta Stotine.“ „I na taj način, čvrsta u ogovoru i ojačana u savezu, stranka Meičijevih nede ozvoliti a nepripremljena očeka papske poteze“, ukratko zaključi Beki. „Ne bih umeo a to kažem bolje.“ Lorencovo lice se razvuče u širok osmeh.
94
Nije se plašio Siksta IV i bio je vrlo olučan a mu pokaže za šta je sposoban. Ako je papa bio uhovni vođa, on de ipak učiniti sve da mu suprotstavi svetovnu mod, zasnovanu na umetnosti i intelektu. „akle, oluka je pala“, zaključi Lorenco, „ošlo je vreme a se sretnemo sa Venecijom i Milanom. Napravidemo čvrst sporazum sa užom Nikolom Marčelom i sa Galeacom Marijom Sforcom, ali moramo to da uradimo brzo. Pisadu im sutra, nakon našeg povratka u Firencu, a bismo utvrili vreme i način ogovora. Zamišljam anti -papski savez koji de modi a nas zaštiti o papskog uplitanja. “ Bilo je samo pitanje vremena. Lorenco je znao a de, pr e ili kasnije, morati da voi teške pregovore i pogreva sukobe, pošto de se vrlo verovatno nadi u situaciji a mora a se suoči sa modi Rima. Ali osedao je a njemu i njegovom bratu ne neostaje mogudnosti i a im nede biti nemogude a se s merom i inteli gencijom nametnu kao Republika na koju de svi morati a računaju. Naro rži ključ svega. Uvek je bilo tako. A on je bio jean o Meičijevih. Nede izati svoje poreklo.
95
24 LOV NA KONJIMA Psi su režali, nestrpljivi a se bace na plen. Nanjušili su miris vepra i jeva su čekali da krenu da ga gone.
„Osloboite pse!“, zaurla Đirolamo. ok je izavao naređenje, poiže se na stremenima. Hlaan vetar osinu njegov kratak ogrtač tamnozelene boje i razgrnu ga.
Ka začuše naređenje, voiči koji su ržali na povo cu barem pola tuceta lovačkih pasa i mađarskih hrtova baciše se na posao a ih osloboe. Čim su ih ovezali, psi jurnuše napre, lajudi kao a je đavo ušao u njih. Brzim skokovima, pomodu hitre muskulature, šape su se ale u trk elegantnim, ali ne manje ubistvenim pokretima. Pronadi de vepra i primorati ga a beži na kraj sveta. Rog zasvira.
Ne čekajudi ni trena, Đirolamo poboe konja u galop. Za njim su se kretali Frančesko e Paci, Luoviko Riči i plemidi iz pratnje gospoara Imole. Ljudi su s mukom prat ili Rijarija, pošto je Đirolamo elovao kao a je polueo. Bilo je u njemu toliko lovačke srasti a nika nije propuštao priliku a oživi počast i oseti zaovoljstvo pobee. Morao je a prvi pronađe vepra i a mu zarije koplje u grudi.
Lovište oko njegovog posea sastojalo se o gustog spleta šuma, obrim elom sastavljenih o borova i jela što su i zimi elovali kao kompaktna zelena masa, načičkana arišem tamnožute boje. Đirolamo oseti miris straha. Zver je bežala vrištedi, ok joj se čopor lovačkih pasa i hrtova sve više približavao. Zavijajudi o bolova, pratili su zvuk kretanja životinje u bekstvu. Đirolamo ubrzo uglea jenog lovačkog psa rasporenog trbuha, utrobe što se pušila i umazala zelene i zlatnožute iglice šume. Morao je a bue pažljiv. Ta životinja je nepouzana i nika ne opušta a bue lako savlaana. Utoliko bolje, pomislio je, bide zabavnije. Prouži, poboe konja i ovaj se ae u luđački galop kroz granje i hiljae zamki u grmlju.
Pozva zamenu najglasnije što je mogao ok je kao munja jurio kroz šumski gustiš. Kerovođe ovezaše novi čopor lovačkih pasa i mađarskih hrtova, a se priruže, zamene prethonike i onako svezi se bace u besomučni trk.
96
Ubrzo zatim Đirolamo narei a se sa povoaca osloboe oge, koje de sa penom na ustima biti u stanju iznure životinju žestokim i obro omerenim napaima i tako omogude a joj se zaa najpoesniji uarac kopljem. Maa su se truili a ga slee na bojnim konjima, Frančesko e Paci i Luoviko Riči su to s mukom uspevali. Posebno je Luoviko bio sigu ran da su ga izgubili i prilično se zabrinu, pomišljajudi na ono što mu je preporučila majka. Tih ana ju je Đirolamo pozvao u svoj zamak u Imoli, pošto je poželeo a je lično upozna. Čuo je kako se priča o njenoj lepoti i bilo je sigurno a, maa više nij e bila mlaa, ta žena još poseuje izuzetan šarm i a je u stanju a očara bilo kog muškarca. Ona je ipak zamolila a im se ne priružuje u lovu na konjima, pošto joj goine više nisu opuštale tu lakomislenost a jaše, što je sebi opuštala u mladosti, i sa ih je čekala u zamku. Naravno a nije propustila a skrene pažnju Luoviku koliko je taj lov na konjima važan, pogotovo s obzirom na to sa koliko je ouševljenja o njemu pričao Đirolamo Rijario, pokazujudi, malo je redi žestoku, strast za tu aktivnost. Kad je raspravljao o plenu i kopljima, oči su mu blistale, pokazujudi zaovoljstvo koje se graničilo s fanatizmom. I u stvari, suedi po tome kako je zametnuo tragove, elovalo je a su ga zaista izgubili. Međutim, ona je počeo a u svakom trenutku sve više ističe svoje prisustvo, svirajudi u rog tako jako i često a ni Orlano ne bi uspeo a se meri s njim ka su ga savlaale čete Gana i Magance. Osmehnu se, pomišljajudi na slabosti tog čoveka. Đirolamo Rijario je žarko želeo a pokaže svoju vrenost i omišljatost, maa uz gorko saznanje a nije adekvatno obdaren ni jednim ni drugim. Ali je bilo toliko tvrdoglavosti u tom njegovom htenju da ne prizna te svoje nedostatke da je često bio u stanju a se svim srcem baci na prepreku. Maa nije posedovao neku vrlinu, mogao bi se svakako efinisati kao srčan. Iako ga niko nije
smatrao oštroumnim, ipak se nikome nije isplatilo a ko njega izaziva onaj njegov blesak zlobe.
Pore toga, u poređenju sa Frančeskom e Pacijem, bio je fini strateg. Ne bi se moglo redi a je ovaj Paci glup, naprotiv, ali je bio žestokog, još gore – krvoločnog temperamenta i elovalo je a nije u stanju a ga kontroliše. Luoviko ga se, naravno, nije plašio, ali se sigurno ne bi pouzao u nekog kao što je on. U njegovim očima blistala je neka izopačenost i bolesna raost, što je, istini za volju, izazivalo jezu i pružalo izvesnost: ka jenom započne a napaa, niko ne bi mogao a zna ka de se zaustaviti.
97
Nastavi a pobaa bojnog konja, voedi računa a ne uara granje ili a padne sa konja.
Lajanje pasa je postajalo sve bliže. Začu krik koji nije u sebi imao ništa ljusko i trenutak kasnije, ka izbi na čistinu, ono što mu se pojavi pre očima za trenutak ga ostavi bez aha. „ajte mi jeno koplje, omah!“, grmeo je Đirolamo Rijario. Seeo je na konju, a naspram njega je stajao ivlji vepar. Životinja je imala čekinjavu i kratku laku. elovalo je kao a joj šape veslaju u jarkocrvenoj tečnosti. Oko nje su se nalazila najmanje četiri psa šdudurena na boku, gotovo rastrgnuta, s rasparanim grudima.
Jena oga je uspela a uboko ugrize ivljeg vepra i životinja je počela a krvari, grokdudi tako a se o toga lei krv u žilama. ivlji vepar je ipak nastavio a se krede i obro usmerenim uarcem ugačkih šapa uspeo je a rani ogu koja poče da laje gotovo dirljivo. „Mrnite se, mrnite se, jeno koplje, omah!“ neprekidno je urlao Rijario, sve ok mu jean o goniča ne pruži koplje. Đirolamo se isprsio na konju, pažljivo procenjujudi ualjenost, ona se za trenutak zaglea pravo u oči životin je i hitnu hitnu koplje. Ono se zari u grudi divljeg vepra.
Ovaj još jenom kriknu i ona se sruši. Ranjena doga koja je uspela da ga ugrize za bok ni u tom trenutku nije
popuštala stisak. Ka vie a je životinja pala o njegovog hica, Đirolamo siđe s konja. Priđe ivljem vepru, izvuče ugački lovački nož i zari ga u trbuh životinje. Ona slobonom rukom pomilova ogu po glavi. „Bravo, Spingara, bravo, nisi mu dala da predahne, zar ne? “ Pas zaskiča ka ga začu, a kaa njegov gospoar poče a ga miluje po glavi, konačno popusti ugriz i osloboi meso ivljeg vepra ubistvenog stiska svojih šapa. Međutim, čim pokuša a se ualji o plena, svi shvatiše šta se u stvari dogodilo.
Grui su mu bile oblivene krvlju i subina mu je bila zapečadena. Vievši sa kojom i kolikom vernošdu mu je služio, sve ok nije uginuo za njega, Đirolamo nije uspeo a zarži suze. Baš u trenutku ka se nešto ogoi. Psi počeše nervozno a laju. Jesu li nešto nanjušili? Neko stvorenje sevnu među grmljem. Impozantna masa, prekrivena kratkim i gustim krznom.
Strašno groktanje koje je otua opiralo nije ostavljalo nikakve sumnje.
98
ivlji vepar izlete iz šiblja kao žinovski projektil i usmeri se pravo ka Đirolamu Rijariju. Gospoar Imole razrogači oči, siguran a de ta njegova greška biti fatalna.
99
25 PLEN Ka uglea šta se ogađa, Luoviko nije imao nikakve sumnje. Poboe konja ka najbližem pogoniču i istrže mu koplje k oplje iz ruke. Nije mu to bilo teško, pošto je čovek potpuno obuzet panikom zanemeo i, vievši šta se ogađa pre njegovim očima, popustio stisak oružja i ispustio ga s gotovo iznenađujudom lakodom. Luoviko čvrsto zgrabi koplje, a zatim ga poiže izna glave. Đirolamo Rijario je ržao u ruci lovački nož sa kog je curila krv, pošto ga je zario u trbuh ubijene životinje. Oči su mu bile širo m otvorene, ruke naizgled paralisane od straha.
rugi ivlji vepar jurnu sagnute glave i postiže neverovatnu brzinu za svoju težinu. Bio je to samo tren kad Ludoviko uz urlik zavitla koplje. Uspravi se u sedlu da
bolje vii. Koplje zazviža kroz vazuh uz zlokoban fijuk. Sečivo blesnu na trenutak. Zatim se zari uboko u bok životinje, koja gotovo neponošljivo zagrokta, kao a se bol čitavog sveta sručio na njeno čuovišno grlo. Divlji vepar uspori, ali ne prekinu svoj trk. Nastavi.
Uarac je, međutim, smanjio njegov bes, pošto mu se ritam koraka uspori, skoro a se ugasi, tako a je suar sa Đirolamovim nogama bio manje rušilački. Bolje rečeno: životinja se osloni na njega čitavom težinom i obori Rijarija na zemlju po naletom svog sa ved oslabljenog besa koji se pretvorio u agoniju. Frančesko e Paci je u međuvremenu sjahao sa konja, izvukao boež blistave oštrice, bacio se na životinju i počeo a joj zaaje uarce po boku i trbuhu. Ali ivlji vepar je ved bio mrtav. života. Koplje koje je izbacio Ludoviko prodrlo je uboko u bok i vepra lišilo života. Đirolamo Rijario uz pomod posluge ustae na noge. Uputi pogle pun zahvalnosti u pravcu svog ljubimca, koji mu je spasao život. Nakon toga priđe Frančesku e Paciju, koji se, slep o besa i sržbe, luđački ostrvio na leš ubijene životinje. Nastavio je a zariva sečivo ugačkog noža, zatim ga izvukao, natopljenog crnom krvlju, a bi ga opet zario u izmučeno meso. Obuzete glupom i apsurnom
100
svirepošdu, oči su mu blistale, ruke su bile uprljane, a uge crne kose bile su ulepljene tečnostima i utrobom uginulog vepra. „osta je, prijatelju moj“, ošapnu mu Đirolamo, skoro kao a se obrada hirovitom detetu ili nekom ludak u. A Frančesko je moža bio oboje. „osta“, ponovi, „zar ne viite a je ved mrtav?“ Dok je to govorio, prinese ruku Frančeskovoj. Ovaj je još stezao ršku noža upornošdu potpuno sličnom onoj koju je posedovala Rijarijeva doga.
Čim oseti ruku gospoara Imole, Frančesko se zaustavi. Poče a kruži očima oko sebe, a njegov izbečeni pogle raspaljen o luosti slei krv u žilama goničima, slugama i samom Rijariju. Samo Luoviko zarža smirenost. Saa je savršeno obro razumeo s kim ima posla. Morade a to ima na umu. Frančesko e Paci je bio na visini svog imena 1. Sala je bila ivna, a sto brižljivo postavljen: srebrni poslužavnik i napolitanski porcelan. Visoki plafoni oslikani mozaicima sa zlatnim ukrasima, predivni gobleni po
ziovima, skupocen i vesto izrezbaren nameštaj. Đirolamo Rijario nije mario za troškove a opremi taj strogi ratni zamak u okolini Imole. Osnažen porškom ujaka, kad je stigao, naselio se u njemu kao gospodar te zemlje i nije oklevao ni
trenutka a iskamči o graskog stanovništva i seljaka poreze i namete svih vrsta i tako napuni novcem kovčege i opremi prostorije svoje mračne reziencije nameštaj em i pokudstvom izvrsne izrae. Ali među svim tim što je blistalo u tom salonu nalazila se još i Laura Riči, koja je uprkos poomaklim goinama goinama blistala iznenađujudim iznenađujudim sjajem. Uprkos patnji koju je ponosila tokom čitavog života, nešto joj se ipak vratilo u viu lepote. I to takoredi večne lepote. Činilo se a je bol njenoj mlaalačkoj ljupkosti oao senzualnu privlačnost svojstvenu strastvenim lepoticama, još ublju i lascivniju raž uz nesavršenstvo zrelosti. I što se bol više uvlačio u nju i odolevao vremenu, pretvarajudi se u ozlojeđenost i žaljenje, sve više ju je obuzimao taj osedaj, ubok kao sečivo noža zaboravljenog u utrobi, neobjašnjivim, teško shvatljivim šarmom. Uprkos tome što je prevalila peeset goina, i to ne samo koju goinu, štaviše mogla je biti blizu šezesetim, njeno lice nije izgubilo onaj ivlji sjaj u očima i ta činjenica je izglea bacila u rugi plan duboke bore koje su joj se ocrtavale na lepom licu tamne kože što je elovala elovala kao izlivena o dilibara.
1
Ital. pazzo: Ital. pazzo: lud. (Prim. prev.)
101
Sede vlasi u kosi, namerno ostavljene da upadljivo izbrazdaju crnu grivnu,
stvarale su ko posmatrača otvoreni, ali ipak neooljivi nemir. Uz to tamna oeda: crna haljina i gamura iste boje, ijamanti blistavi kao krhotina na grudima, sre bro sjajnije o žive kojim je ukrašena tkanina, ojke još čvrste i zavoljive, stisnute u ekolteu. Sve u svemu, niko od zvanica nije uspevao da odvoji oka sa nje.
Nije bilo ničeg racionalnog u tome, samo izuzetna privlačnost na jenoj strani, a nesposobno st muškaraca što see za tim stolom a se suprotstave toj gvozdenoj volji kojom ona lomi njihove namere, na drugoj. „anas mi je vaš sin spasao život, moja prelepa gospo o Norče.“ Rijarijev glas je oavao uzbuđenje, vezano za luđački smeo način na koji je izbegao smrt,
kao i za tu uznemirujudu raskoš što kao a je lebela u obliku neviljive aure oko lica, ramena i grui Laure Riči. Žena je dutala, zaovolji se samo klimanjem glave. Rijario je elovao iznenađeno. „Zar vas to ostavlja ravnoušnom?“, upita sa dozom ljutnje. Laura sačeka još trenutak pre nego što ogovori. Veoma ju je zabavljalo a vii koliko je taj čovek u stanju a izrži a čeka. Onda progovori lakonski:
„Uopšte ne, moj gospoaru, ved sam to znala.“ Ali naravno a to malo reči nije moglo a bude dovoljno gospodaru Imole. „Stvarno?“, upita on nepoverljivo, poižudi obrvu. „A na koji način, ako je opušteno a upitam?“ „Pročitala sam to u kartama.“ „U kartama?“ umeša se Frančesko e Paci. „ U tarot kartama“, nastavi Laura. To poprimi boju tajn e, pošto je firentinskom plemidu bilo još manje jasno o čemu se govori. Za njega je reč tarot – trijumf – imala jeno jeino značenje i ono se sigurno nije pouaralo sa kartaškim igrama. Kao a mu je čitala misli, Laura mu priteče u pomod objašnjenjem koj e je bilo koliko tačno, toliko alekovio. „Nije reč o igri, moj gospoine, ved o sasvim posebnim kartama koje, ako se prouče i razumeju, mogu ukazati na neke ogađaje što de se zbiti u bliskoj buudnosti.“ Frančesko e Paci je bio zapanjen. „Aha“, reče, pretvarajudi se a je razumeo. Laura se obroduno nasmeši, ne pružajudi alja objašnjenja. „akle, vi ste vračara, raga moja gospođo“, prezrivo zaključi Đirolamo Rijario.
102
„Uopšte nisam“, nastavi Laura, „ja samo čitam tarot. Ne previđam nikakvu buudnost, samo čitam znake sa karata i povezujem ih sa životom osobe na koju se onose. Samo posmatram i pričam ono što viim. Nisam šarlatanka i ne pokušavam nikoga a nasamarim. Na onome ko me sluša je a oluči a li a veruje u ono što čitam ili ne. Ali je sigurno a sam napa ruge životinje koja vas jutros zamalo nije ubila pročitala pročitala u kartama baš anas.“ anas.“ „Ako je zaista tako, mogli ste i a me obavestite!“, ogovori joj Rijario. „Tako bih barem izbegao onoliki strah. “ „Ved ste bili krenuli. I ona niko ne bi mogao a kaže a vam je moj sin spasao život, zar nije tako?“ „Tu ste prokleto u pravu“, saglasi se gospoar Imole. „a nije bilo njegovog prisustva duha, onaj divlji vepar bi mi polomio noge i onda rasporio trbuh. Bio je ogroman. I mnogo ljut. Dugujem sve vašem sinu i nedu modi a mu obijem
nijenu uslugu. Možete a tražite o mene šta go želite.“ Đirolamo to reče i ispi naušak crveno vino kojim je opola bio napunjen njegov pehar. Peharnik se pobrinu da ga odmah napuni.
„Istinu govoredi“, umeša se Luoviko, koji je sve vreme dutao, „jeino što tražim o vas jeste a mi pružite zaovoljstvo a vam služim, gospoaru moj.“ „Kakav čuesan ogovor, ečače moj. Priznajem a u tebi gleam sina kog nika nisam imao. A pošto sam upoznao tvoju majku, moje ouševlj enje je, ako je to mogude, još više poraslo.“ Lauri se otrže osmeh. U međuvremenu, zbunjen zbog te razmene komplimenata i ljubaznosti, Frančesko e Paci je počeo a gubi razum. Nakon što su mu nasuli pide i pošto je zagrizao hlanu paštetu o goluba, nađe za shono a se čuje i njegov glas. Pokuša a formuliše svoj prelog na najsuptilniji mogudi način, uprkos tome što su njegove učtivosti bile poprilično aleko o afektiranja prisutnog u ovoj trpezariji.
Nakašlja se, kao a time želi a vrati iskusiju na glavnu temu njihovog sastanka.
„Moj obri gospoaru. Gospo Laura. Mlai Luoviko. Veoma sam počastvovan zbog jutrošnjeg lova, kao i zbog večerašnje bogate večere. Međutim, moram a se vratim na razlog ovog našeg sastanka. Naam se a me zbog toga nedete smatrati previše otvorenim. Znamo kakva je naša namera, a iz raznih razloga eliminišemo, a tako kažemo, Meičijeve iz Firence i tako osloboimo gra poroice gulikoža koja ne bira srestva u ime sopstvenog prestiža i žunje za vlašdu. U znak potvre i pravilnog shvatanja mojih stvarnih namera, ved kažem a
103
sam sa svoje strane spreman a osečem glavu Lorencu i njegovom bratu, tako a nas jednom za svagda oslobodim tog para zmija. “ Đirolamo Rijario prasnu u neobuzan smeh, toliko a prosu po sebi malo vina, koje nije stiglo da mu okvasi bradu. Uprkos tome, gospodar Imole nije uspeo
a obuza gromoglasni smeh. Ka uvie a Frančesko e Paci ne samo a nije shvatio ved samo što se nije uvreio i verovatno napravio pakao, shvati a bi bilo dobro da objasni svoje ponašanje. „Bože ragi, moj plemeniti prijatelju, to znači govoriti jasno. Zar nije tako? Priznajem a me vaša ieja privlači, i to ne malo, ali moram a se saglasim sa mojim savetnicima, što su mi u više navrata skrenuli pažnju a to ne bi bio, političkim jezikom rečeno, put koji treba sleiti. Jeno hlanokrvno ubistvo moglo bi a izazove rat. A bilo bi poželjno a se to uopšte ne ogoi. Ako pretvorimo Firencu u pepeo, pitam se zbog čega bismo kovali zaveru?“ „Šta ona prelažete?“, prekinu ga Firentinac ljutito. Taj razgovor se za njegov ukus ved previše oužio. „Izgnanstvo“, umeša se Laura. Đirolamo Rijario se saglasi klimanjem glave. „A kako vi znate da je izgnanstvo najbolje rešenje za Meičijeve?“ , upita je Frančesko e Paci. Laurine oči zasijaše. „To je baš obro pitanje, gosparu e Paci. Ali opustite mi a kažem a sam viela mnogo toga što vi ne biste mogli ni a zamislite, obri moj gospoine. Ka su Kozimo i Lorenco de Meiči bili prognani iz Firence nakon optužbi za veleizaju, ja sam bila bila tamo. U to vreme sam bila po zaštitom Rinala Albicija.“ „akle“, primeti Frančesko, „savršeno obro dete se setiti kako se to završilo.“ „Znam šta hodete a kažete: a je izgnanstvo bilo pogrešna oluka, zato što su se Meičijevi vratili jači nego pre i oslobodili se Rinalda. “ „Tako je.“ „I to je tačno. Ali izgnanstvo nije alo očekivane ploove samo zato što je grad pod Rinaldovim okriljem bio izgladneo i izrabljivan. Firenca nimalo nije volela
Rinala, pre bi se reklo a ga je mrzela i plašila ga se. Ne može se upravljati Firencom na taj način. Gra ne treba a bue pokoren, ved zaveen.“ „Priznajem a ne razumem: šta bi to ovog puta bilo rugačije, ako se savetuje isti put koji se pokazao pogrešnim?“
104
Laura je voila taj razgovor s impresivnom lakodom. Đirolamo je bio očaran, pošto otkri a ne ovaja pogle s njenih usana. Eto na koga je ličio mlai Ludoviko. Na majku. A na koga bi drugog?
„Idi du korak po korak. Mislite li a vaša poroica može a preuzme ogovornost a prevoi savez protivnika Meičijevih , tako da svi zajedno, putem diverzije, udare na Lorenca? Drugim rečima : smatrate li da Pacijevi, osim vas naravno, a posebno vaš stric Jakopo, mogu biti na našoj strani?“ , upita Laura. „Ka biste samo znali koliko smo novca ali papskoj ržavi, Sikstu IV, da garantuje…“ Frančesko se zaustavi na vreme. Ne bi bilo otmeno posedati a je upravo njegova poroica ala papskoj ržavi trieset hiljaa ukata, a omogudi Đirolamu Rijariju a kupi Sinjoriju Imola. Ostavljajudi tu rečenicu a visi u vazduhu, nagovestio je s jene strane koliko su uboke veze između njegove poroice i papske ržave, a sa ruge je uspeo a ne uvrei otvoreno Rijarija. Na kraju krajeva, primedba je bila prikladna. Nije mogao ni da zamisli da je u stanju da to uradi bolje. „Svi mi znamo na šta aluirate i zahvalni smo vam na vašoj… galantnosti. Uostalom, papa vam je poverio upravljanje papskim finansijama, dakle
pretpostavljam a su galantnost i zahvalnost povezani činovi. Razlog iz kog sam vas pitala ono što sam vas pitala jeste u vezi sa činjenicom a su poele osuile Albicijevu poroicu i stranku na neuspeh. Bio je prepušten sam sebi. A to je greška koju ne smemo ozvoliti a se ponovi. Ka pomislim na činjenicu a su Guljelmo de Paci i Bjanka de Meiči muž i žena, ozvolidete mi a je sumnja što mi se javlja opravdana, zar ne?“ Frančesko potvrno klimnu glavom. Isto tako i Rijario, zahvalan toj izuzetnoj ženi koja mu je ušteela napa besa. Luoviko je gleao majku sa ivljenjem. Bila je izuzetna žena. „Pitanje je umesno, slažem se“ , reče Frančesko. „Ipak, bez oklevanja tvrim a je naša poroica jeinstvena i a ima samo jenog neprijatelja.“ „To je ono što sam želela a čujem o vas. Vrlo obro. Sa svako o nas ima obar razlog a želi uništenje Meičijevih. Ali želela bih a buem s igurna da je svačija motivacija jaka i a nede zarhtati pre uarcima subine. Modi demo a savlaamo Meičijeve samo ako napanemo Lorenca i njegovog brata iznutra i izvan graa. Iz tog razloga mislim a bi jeno mogude izopštenje iz Crkve bilo o velike pomodi u ovom trenutku.“ Laura ona skrenu pogle ka Đirolamu Rijariju.
105
„obri moj gospoaru“, naglasi, „a li vam slučajno paa na pamet neko ko može biti toliko modan a izvee tako nešto?“
106
26 NEOBIČNE SLIKE „Gosparu Leonaro, a li biste hteli a mi učinite čast i gleate me u oči ok vam se obradam?“ Lukrecija je bila besna na njega i na samu sebe. Osedala je a su potrebni Lorencu, ali nije postojala nikakva mogudnost a on izađe iz mračne jazbine u koju je izglea zbog bavljenja vlašdu propao. ošla je ko Leonara u njegovu raionicu, ali čim joj je otvorio vrata, obuze je jeza. Shvati da je slikar kog je poznavala nestao. A na njegovom mestu sada je bio
samo neki poluluak prljave kose i ugačke brae neobrijane mesecima, koji skoro da se nije umivao i delovao je kao da je izgubio sopstvenu ličnost u vrtlogu ovratnih i nerazumljivih crteža. Vazušasti i uglačani znaci, nastali korišdenjem azurnoplavih i zelenih boja, elovali su izgubljeni u prošlosti koje je Leonaro na svaki način nameravao da se orekne. U toj velikoj prostoriji sličnoj pedini, osvetljenoj prigušenim svetlom, ge je mlaid izglea želeo a potroši vi, pogle su joj privlačila muška tela iz čitavog niza položaja. Kompletne figure muškaraca, zatim nalaktice, ruke i noge – sve to je prekrivalo zidove, zidove, gotovo gotovo kao da ih je tu uklesao neki neki ludi umetnik. umetnik. Lukrecija ga upitno pogleda. Htela je odgovore.
„A zašto, pobogu?“, reče joj on tihim glasom, skoro kao a se nalazi u nekom rugom svetu, rugačijem, sigurno nerazumljivom njoj i verovatno svakom rugom čoveku na planeti. „Zato što biste barem mogli a me saslušate umesto što lutate u ovom okeanu papira i nerazumljivih crteža!“ Leonaro se nasmeja nemodno, kao a ne veruje u ono što je čuo. „A šta bi to, po vašem mišljenju, u njima bilo nerazumljivo, gospo?“ „Pustimo sa to“, nastavi Lukrecija, koja još nije verovala svojim očima, „nisam ošla a pričamo o golim ljuima i sličnim skarenostima.“ Leonaro je osinu pogleom. U tom trenutku je uspela a privuče njegovu odbojnost. Onda spusti glavu. pažnju, a moža i njegovu odbojnost. Progovori blagim tonom, onim kog se Lukrecija sečala iz vremena ka je radio njen portret.
107
„Lukrecija“, reče, „pre nego što počnete a mi pričate o Lorencu, ozvolite mi a vam kažem jenu, štaviše ve stvari. Prva je o najmanjeg značaja i onosi se na prirou ovih crteža.“ Leonardo pokaza na nekoliko njih. Predstavljali su gole ljue, sa jako izraženom muskulaturom. Na barem va o njih bili su prikazani muški moeli čija je koža bila oljuštena i posedala je na gl avicu luka. Listovi su imali na sebi neke zabeleške i brojeve. Lukrecija nije shvatala, ali je elovalo a Leonaro želi a pruži objašnjenje za ono što je bilo nerazumljivo. „Prestavljaju ljusko telo, Lukrecija. Na način kako je svako o nas sazan. Proučavam kao lu neponovljivu mašinu koja prestavlja svakog čoveka i svaku ženu, pošto oni imaju savršeno sklaan oblik. I u izvesnom smislu neobjašnjiv. Kako mogu a naslikam muškarca ili ženu a a ne poznajem proporcije tela? Bilo bi to kao da neki vojnik nema pojma o mačevanju ili vunovlačara o češljanju vune. Činim to i zato što mislim a se poznavanjem organa i formi koje upravljaju funkcionisanjem našeg tela s vremenom mogu savlaati oređene granice. Ja ne gajim ljubav prema skarenosti, ved prema saz nanju. Primoran sam da se zatvaram po grobljima i bolnicama, a proučavam leševe, pošto izglea a niko ne shvata značaj takve analize, a ona bi trebalo a bue u osnovi svih rugih, pošto moramo a gleamo pre svega muškarca i, naravno, ženu, ako želimo a im damo smisao u našem vremenu.“ Lukrecija ga je gleala, ne uspevajudi a sasvim razume šta po tim porazumeva. Želela je a mu postavlja pitanja, ali je bila uplašena. Posmatrala je te svetle razrogačene oči. elovao je opsenuto. ugačka kosa, prljav a kao ronjavi kanapi, elovala je kao uža broa koji je preugo ostao na pučini. Jenom rečju, bio je u janom stanju. Međutim, Leonaro se nije ao zbuniti. Njegove misli bile su usmerene na ono što moža ni sam nije mogao a zapazi. Činilo se kao a Le onardo stoji na nekom zamišljenom zvoniku i a sa visine ominira na svetom svojim sanjivim pogleom, kao a može a uhvati ono teško procenjivo u najskrovitijim nijansama života. „ruga se tiče Lorenca. Savršeno obro znam koliko ga volite i koliko on vo li vas. Upravo zbog toga morate ostati udaljeni jedno od drugog. U tome je on
mnogo muriji o vas. Sumnjam čak i a je našu svađu, tako iznenanu i žestoku, lukavo smislio sa jenim jeinim ciljem a i mene ualji i na taj način zaštiti. Ono što on nije shvatio ona, a moža ni anas, jeste to a meni nije potrebna nikakva zaštita. Vama, naprotiv, jeste.“ Lukrecija napravi ljutit pokret. Njeno lepo lice usplamte.
108
„Vi muškarci ste takvi glupači! Šta to znači zaštita? Imate li vi pojma šta može da uradi zalj ubljena žena? Ne, Leonaro! Zato što za vas ljubav prestavlja prepreku, kao i za Lorenca. Vi ste ubeđeni, jani kakvi jeste, a ste ovoljni sami sebi. Ali sva ta vaša osvajanja, sva blaga vašeg saznanja ništavna su, ako nemate nekog da sa njim podelite e mocije koje vam ona pružaju. Pore toga, umorna sam o toga a slušam kako mi neko govori šta je bolje za mene! Znam ja šta je najbolje za mene! I verujte mi ka kažem a se moje bolje ni na koji način ne pouara sa samodom i žalom za izgubljenom ljubavi!“ Leonaro je poglea sa gorčinom. „Koliko je murosti u vama… sada shvatam. Ne slažem se sa onim što kažete, barem ne sasvim, ali ne mogu ni a kažem a nije logično. I naravno, u nečemu ste potpuno u pravu, Lukrecija: samo vi znate šta je najbolje za vas, tu moram a se složim s vama.“ Ona zaduta. elovalo je kao a hode a sačeka, kao a namerava a stvarno pronađe prave reči. „Izvinjavam se zbog moje arogancije“, reče. „Molim vas a mi verujete a ni na koji način nisam hteo a vas uvreim. Čak, mislim a vas Lorenco na svoj način, takvim postupanjem, voli još više. Naravno, ne tražim a se vi složite sa tim. Ali ako ono što ste mi rekli ogovara istini, ona bi moža bilo najmurije a to sakrijete u najubljim elovima vašeg srca, Lukrecija. Lorenco j e jako voljen, ali čete njegovih neprijatelja su beskrajne i sve ih je više. Hodete li stvarno a mu otmete snagu, ovlačedi ga vašom ljubavlju? Tako a se, misledi na vas, izloži i svojim protivnicima ponui slabu tačku koju oni neprekino traže, a mu sl ome srce?“ Čuvši te reči, Lukrecija jasno oseti kako se u njoj javlja oštar bol. Rana je bila utoliko ublja jer je bila neočekivana i nagla. Nije verovala a Leonaro može a govori na taj način. Izglea a ne samo a mu nije bitna ona, ved a uopšte ne g aji interes ni za jeno ljusko bide. Kako je bilo surovo redi tako nešto, a a pritom obro zna šta ona oseda za onog ko je nekaa bio njegov obar prijatelj! Sa ruge strane, osedala je a, ma koliko elovale luđačke, žestoke, nemilosrne, njegove reči u suštini kriju istinu. A ta istina je pogoila i zabolela, toliko a nika ne bi poverovala a može biti toliko ponižena i ojenom prozvana za svoje nedostatke. nedostatke.
A ako zahteva a bue voljena, kao što je činila, i a može a se susrede sa Lorencom, jedini isho bi mogao biti a mu ouzme trezvenost a vii sečivo koje se nanelo na njim o te mere a mu uništi život. Da li je na to ikad pomislila?
109
Naravno, Lorenco se brinuo za nju i pokušavao da je zaštiti, sprečavajudi a postane meta za njegove neprijatelje. Ali šta je činila ona za njega, osim što je zahtevala a se viđa s njim? Kao svojeglava evojčica. Kao ljubavnica koja nije dovoljna sama sebi.
Brižnu u plač. Zato što pomisli a je njena sebičnost mnogo janija o Leonarovih reči. I što je više plakala, sve više je osedala koliko je gorak ukus istine. A ka, protiv svoje volje, ispi taj pehar, pusti a se u njoj ukoreni rešenje koje poče a joj osvaja srce. Vievši je tako utučenu, Leonaro je zagrli. Učini mu se a privija uz sebe nezaštidenu ptičicu, i skoro se uplaši a joj ne polomi krila. Lukrecija je bila tako lepa. Naravno, bila je lepa u licu i u telu, ali pre svega u srcu. Leonardo je zapazio
njenu ljupkost, snažnu, uzbuljivu, čuesnu. Bila je ista onakva kakvom ju je osetio kad je prilikom portretisanja pokušao a uhvati ko nje samo one najsitnije iskre, poput raznobojnih varnica neke komete ili zvezde padalice.
Začu kako joj srce lupa kao luo, kao a de svakog trenutka iskočiti iz grui. On je poljubi u lice, u žarke obraze i jagoice, u prefinjeni vrat i crne obrve, i obrisa joj suze sa usana.
Lukrecija ogovori na te poljupce, ali se Leonaro zaustavi, pre nego što se nežnost pretvori u strast. „Stvarno ne mogu to a uraim“, reče. „Zašto?“ upita ona, sa dozom nepoverenja. „Zato što vi ne želite mene u ovom trenutku. Vi želite Lorenca. A ja nisam on. I čak ako bih vas poželeo, ne bih nika mogao a uskratim poštovanje prijatelju.“ Lukrecija gorko omahnu glavom. Crne kovrže su joj se njihale. Oči pune suza.
„Nije istina! Vi mi se sviđate , Leonardo. Ima u vama neke blagosti i senzibilnosti koju nijean muškarac nika nede imati. Ali moža… moža vam se ja ne sviđam?“, upita Lukrecija uzbuđeno. „Nije reč o tome.“ Leonarove redi oisale su neobičnim besom. „Saa iite. Bolje bi bilo da nist e uopšte olazili.“ „Ali zašto?“ Lukrecija nije mogla da shvati. „Olazite! Zar me niste čuli?“ , ovog puta Leonardo zaurla. Taj iznenadni gnev osinu je kao munja.
Lukrecija oseti kako joj suze liju još jače. „Moža ste u pravu“, reče, „nije nikako trebalo da dolazim.“
110
FEBRUAR 1474. 27 PROTIV PAPE Galeaco Marija Sforca bio je visok i snažan čovek, a njegova pozamašna kilaža bila je samo sekundarna u odnosu na izuzetnu energiju koja je isijavala iz njegove
ličnosti u svakom obliku njegovog elovanja: načinu hoa i stisku ruke, osmehu, čak i u razgovoru. Svako ko bi spazio tu njegovu neverovatnu snagu, pomislio bi a kroz njegove vene protiče vatra umesto krvi. Imao je ugačku tamnu kosu, kestenjaste oči, pravilno lice obasjano čvrstim pogledom: bio je čovek siguran u sebe, koji se borio uz bok francuskog kralja Luja XI protiv Karla Smelog, vojvode od Burgonje, i nedeljama odolevao ljudima Amadea IX od Savoje, zabarikadiran u opatiji Novaleza blizu Suze. Sve dok Bjanka Marija Viskonti, njegova majka, nije ubedila pijemontskog gospodara da odustane, pod pretnjom odmazde francuskog vladara. U tom trenutku Amadeo odustaje i
Galeaco Marija po povratku u Milano biva očekan kao heroj. Lorenco ga pozravi sa velikim poštovanjem. Znao je koliko je opravano izazivao strahopoštovanje i bio cenjen, ne računajudi to a prestavlja Milansko vojvostvo, tako ragocenog saveznika, nezaobilaznog u njegovoj sve žešdoj borbi protiv pape.
už Nikolo Marčelo bio je čovek sasvim rugačijeg kova. Visok i mršav, više ne u cvetu mlaosti, što je oavala sea kosa ispo kape u obliku roga sa šiljkom, tipične za njegovo zvanje, a koja je bila pričvršdena trakom izvezenom zlatom i optočena ragim kamenjem veličine lešnika. Oči su mu elovalo umorno, imao je crne kolutove oko nj ih, ok mu je nos bio zašiljen. Te crte govorile su o čoveku koji je ved mnogo toga proživeo proživeo i voio Veneciju Veneciju ka moža više to nije želeo. želeo. Njegova gostoljubivost bila je izvanredna, a Lorenco je bio zadivljen sjajem uževe palate, još vedim o čuesne le pote Palaco dela Sinjorije u Firenci. Predivni ormani za knjige visoki do plafona, od fino rezbarenog drveta i
ukrašeni zlatnim metalnim pločama, veliki kamin u kom je gorela jaka vatra, obogaden ukrasima malih kupiona na leđima elfina, impozantni grb ve likog lava Svetog Marka, mnoštvo rukopisa i tomova knjiga koje su preplavile police, 111
neooljive slike Đovanija Belinija i pisadi stolovi o mahagonija. Lorenco prosto nije znao ge a glea. uževe oaje bile su prava čarolija. Bio je potpuno ushiden salom ge je smeštena biblioteka i u kojoj se u tom trenutku nalazio. Pošto je pokrenuo inicijativu ko uža, Lorenco je kasnije primio poziv vrhovnog poglavara Mletačke republike, kako bi zajeno sa Milanom i Venecijom napravili ogovor koji de im omoguditi a ostvare uzajamnu kontrolu na saa ved neostvarljivim naumima naumima pape Siksta IV.
Tako se sa našao zajeno sa obojicom, a pokušaju a potvre taj savez koji bi moža mogao a sruši neograničenu papsku vlast. Prvi progovori Nikolo Marčelo. Baš kao i njegov i sagovornici, sedeo je na visokoj rvenoj stolici, fino izrezbarenoj i ukrašenoj zlatnim intarzijama. Ruke je položio na naslone za ruke, ok mu je crvena toga, sa belom kragnom o krzna hermelina, blistala pod svetlom zbog mnogo zlatnih vezova.
„Moji najraži gosti“, reče, „zahvaljujem vam što ste prihvatili moj poziv a se uključite u sve ovo sa toliko brige i ljubaznosti. Razlog zbog kog smo olučili a se sastanemo svi obro znamo: papa, zbog loše shvadenog načina vršenja vlasti, koristi uticaj da dode ljuje sinjorije i titule rođacima i prijateljima. I ne samo to: ka mu se stavi primeba na taj neponošljivi nepotizam, on reaguje negiranjem i pretnjom ratovima svih vrsta. ok smo mi ove, on prelaže nedaki a se ua za Ferdinanda, Ferdinanda, kralja Napulja, sa n aom a de obiti njegovu poršku.“ Lorenco nije mogao a a ne zapazi pragmatizam i trezveno iznošenje činjenica Nikola Marčela. Klimnu glavom i saa on nastavi razgovor: „Ekselencijo, čast je biti ove. Ne samo a se slažem sa onim što ste upravo rekli ved i primedujem a baš u ovom poslenjem periou Sikst IV pokušava a proširi sferu uticaja i u vezi sa tim oelio je svom nedaku Đirolamu Rijariju Sinjoriju Imola i tako stvorio o njega psa čuvara na kapijama Firence. eluje mi više nego jasno a je taka v potez usmeren na preuzimanje kontrole nad Romanjom, sa naom, što je sve samo ne neobično, a de modi a izoluje Firencu i s vremenom je stavi po svoju vlast, tako što de poveriti upravljanje Republikom voljenom nedaku. Sasvim je očigleno a takav manevar nije ništa rugo nego uvo u pokušaj ekspanzije, koja bi, ako se nastavi, mogla a stigne o venecijanskog kopna. Saa obro znam a je moja raga Republika nešto vrlo malo u onosu na vaše velike posee, ali ipak verujem a je njena celokupnost i nezavisnost od velike koristi i za vas.“ Ovaj put Nikolo Marčelo potvri klimanjem glave. „Vaša skromnost služi vam na čast, ivni moj prijatelju, ali kako ja, tako i vojvoa o Milana savršeno obro znamo a ste baš vi tas na vagi aktuelne političke panorame. I to potpuno
112
zasluženo, oao bih. Vaša uloga je nezamenjiva: pošto ste prva sila, i iz geografskih razloga, koja je u stanju da prihvati nalet eventualne papske ekspanzije. Zato nemojte da ste skromni sa nama, to stvarno nije potrebno. “
Galeaco Marija se zakašlja. Slušao je obojicu i saa je želeo a se čuje i glas Milana.
Nikolo Marčelo to uvie i pokretom ruke mu ae znak a govori. „Visokopoštovana i ivna moja gospoo, ono što kažete je toliko tačno a sam morao a obedam svoju derku Katarinu Sforcu upravo Đirolamu Rijariju, R ijariju, inače mi ni on, a još manje njegov ujak ne bi ali mira. Ono što želim a vam omah kažem jeste a takav čin ni na koji način ne znači a ja oobravam i poržavam papino ponašanje.“ „Inače ne biste bili ove“, naglasi už. „Naravno. I zaista i sam mislim a je ošao trenutak da ratifikujemo sporazum koji svakom o nas garantuje uzajamnu poršku, tako a, ka go neki o naših graova bue neopravano napanut, ostala va mogu a se umešaju u pravo vreme. Ako se za trenutak zamislimo, brzo demo shvatiti a su Milano, Venecija i Firenca strateški tako postavljeni a su u stanju a vlaaju na severozapau, severoistoku i na jugu. akle, savez je ne samo logičan ved i potencijalno vrlo uspešan i prestavlja mogudi uvo u konsoliaciju koja bi mogla a ovee po našu sferu uticaja i Feraru, Sijenu, Đenovu i brojne ruge graove. U isto vreme smo savršeno spremni a se suočimo sa ekspanzionističkim stremljenjima pape Siksta IV i njegovih pohlepnih nedaka.“ „Znači a su, ako sam obro shvatio, Milano i Venecija spremni a porže Firencu u slučaju napaa?“ Lorenco pređe na suštinu. Bio mu je potreban taj ogovor, pogotovo u svetlu onog što se ogađa u Rimu. „Naravno“, ogovori už, „pošto bi i Firenca učinila u činila isto za nas. Saa a vam kažem ono o čega mi je stalo: koliko Sikst IV poržava vaše unutrašnje neprijatelje? Pošto mi se čini, oprostite mi zbog neostatka takta, a je činjenica a se on približava Pacijevima u Firenci, ok sa ruge strane Nikola Kaponi ved použe grmi sa katere latinskog jezika na milanskom univerzitetu, huškajudi stuente a ubiju vojvou o Milana, napajajudi ih tiranoubilačkom kulturom… akle, ono što vas pitam jeste grešim li ili sam loše obavešten?“ „Ekselencijo“, reče Galeaco Marija Sforca, „znamo koliko je efikasna vaša špijunska mreža, pa ste i ovog puta savršeno obavešteni. Zato mogu a vam garantujem a je ono što kažete toliko tačno a du uskoro izati naređenje a Nikola Kaponi bue ispitan i uhapšen zbog veleizaje Milanskog vojvostva, čime de problem biti ostranjen u korenu.“
113
„Što pre to uraite, bide bolje za vas, verujte mi. Ove u Veneciji, esetorica, naš su za zločine, ima precizan zaatak a likviira sve one koji po raznim osnovama dovode u opasnost red koji je uvela Mletačka republika. Naravno, ako ika buete morali a se suočite sa ovim što kažem, znajte a bih to omah porekao“, reče už uz veseo osmeh. „Nikaa ne bih sebi ozvolio a učinim tako nešto“, odgovori Galeaco Marija. „A vi, veličanstveni Lorenco? Šta mi vi kažete o Pacijevima?“ „Ekselencijo, vaše pitanje je opravano, čak obavezno u svetlu saveza koji se spremamo a zaključimo. Šta a kažem?“ Slegnu ramenima. „Mislim a je očigleno koliko Sikst IV poržava poroicu Paci, nakon što mu je ona sama prošle goine ala novac a o vojvoe o Milana kupi Sinjoriju Imola. “ Galeaco Marija poiže obrvu i ruke u isto vreme. „Nije mi bila namera a vam nanesem nikakvu štetu“, reče, gotovo a bi unapre ublažio mogude kritike. „Ni na koji način vas ne optužujem“, nastavi Lorenco, „i savršeno obro znam da u toj kupoprodaji nije bilo nikakve namere da moj grad dovedete u nepriliku. Uostalom, upravo Rijario je problem. Njegova odanost ujaku, papi, impresivna je,
maa previiva, jer iza njegovog bogatstva stoji papa. Ali raspričao sam se … Poenta je a Pacijevi sigurno počinju a ojačavaju svoju poziciju, ali, ekselencijo“ , nastavi Lorenco, obradajudi se upravo Nikolu Marčelu, „nije mogude ovojiti unutrašnje pretnje o onih spoljnjih, pošto su one neovojivo vezane.“ „Viim to obro“, potvri už, koji nije bio baš zaovoljan o govorom Veličanstvenog. „A sa ruge strane“, nastavi Lorenco, „ne verujem de se Pacijevi ika usuiti da pokrenu akciju unutar grada. Sami njihovi interesi vode ih na drugu stranu. “ „U Rim“, primeti Galeaco Marija. . „Tačno“, potvri Lorenco. „Posebno Frančesko češde boravi u okolnim graovima nego u Firenci otkako su Pacijevi postali upravnici Apostolske komore. “ „Blago papske ržave… koje je ogromnihrazmera“, prokomentarisa už uz ozu zabrinutosti. „Uprava na njim porazumeva upravljanje runicima stip se u Tolfi, što je blago rečeno jean o najneverovatnijih izvora bogatstva koji su poznati čoveku. Ne bojite se takvih protivnika? Postaje sasvim jasno koliko su saa opasni Pacijevi? Ne postoji ratnik, karinal ili političar koji se ne može potkupiti kad neko raspolaže srestvima kao što je to slučaj sa njima.“ Nikolo Marčelo još nije bio smiren zbog Meičijevih reči. „Niko ne tvri suprotno“, nastavi Lorenco, „pa ipak, ponavljam, ne verujem a pretnja Firenci može a u pravom smislu stigne iznutra. Ako J akopo de Paci,
114
Frančeskov stric, slučajno bue morao a pobuni naro protiv nas, nadi de se sa šakom muva u ruci. Ja ved neko vreme imam obru naviku a primam plebs u moju palatu, saslušam ih zajeno sa bratom Đulijanom i i založim se za rešenje problema i težnji ka opštem obru. Ta aktivnost je u poslenje vreme uvostručena. Onosi sa plemstvom su obri i, maa je tačno a nam nisu svi prijatelji, isto tako je tačno a možemo a se pohvalimo modnim saveznicima, ne računajudi istorijski sporazum sa rimsk om porodicom Orsini.“ „Vrlo obro, gospoo, zahvaljujem vam na vašoj iskrenosti. Kao što znate, Venecija u ovom periou živi u anima relativnog mira.“ „Pa ipak mi se čini a situacija u albanskim zemljama nije baš iilična“ , primeti vojvoda od Milana.
„Imamo mnogo neprijatelja i ne negiram a se naši amirali suočavaju sa ne baš malim teškodama u tim morima“, potvri už mirno, „ali je unutrašnja situacija iz više razloga mnogo manje haotična nego vaša. akle, u svetlu onog što smo rekli, mislim da postoje sve pretpostavke za sastavljanje dokumenta o
sporazumu. Međutim, po uslovom a što bolje sanirate vašu unutrašnju situaciju. a kažemo ona a vam Venecija poklanja poverenje, uz uverenje a dete znati a izađete na kraj sa onim elom koji vas se najviše tiče, a to je pitanje vaše teritorije. Što se tiče mogudih spoljnjih neprijatelja, tu smo saglasni. Štaviše, ako smatrate da je neophodno da od mojih pravnika od poverenja zahtevam da sastave i napisu sporazum, naravno u ogovoru sa vašim, ne verujem a to treba
a bue previše formalno ili etaljno, samo nekoliko klauzula, a u nekoliko reova obeležimo ovaj savez. Bidu sredan a vas u međuvremenu ugostim u Veneciji. Siguran sam a dete uvieti a nije lišena šarma.“ „Zaboga, siguran sam da je tako!“ reče Galeaco Marija Sforca, ustajudi sa visoke stolice, na kojoj je sve vreme s mukom seeo. „rhtim o uzbuđenja što du modi a se ivim laguni sa Trga Svetog Marka. Važi li to i za vas?“ , upita Lorenca. Veličanstveni klimnu glavom u znak potvre. Naravno, opustide sebi nekoliko ana a se ivi Veneciji, ali de u isto vreme voiti računa a njegovi pravnici buu pažljivi i oprezni prilikom sastavljanja okumenta. Imao je poverenja u svoje nove saveznike, ali nije želeo a bue nesmotren i a potceni lukavstvo. Venecijansko je bilo legendarno. legendarno.
ok je tako utonuo u te misli, ustae i už, a se pozravi s njima. Nakon uobičajenih pozrava, Lorenco izađe iz užove palate, s razlogom siguran da je dogovorio uslove jednog dobrog saveza za Firencu.
115
AP A PRIL 1476. 28 OPTUŽBA ošli su po njega u sveže kišovito veče. Pronašli su ga u raionici Anree el Verokija. Sa rukama i nogama u okovima, odveli su ga u Palaco el Poestu. Leonaro je sve vreme ržao spuštenu glavu, hoajudi bez reči i sleedi patrolu stražar a. anima nije jeo. Mesecima je bio obuzet osedajem ubokog razočaranja. Sa jene strane, nije mogao a se suoči sa slikanjem precizno i sa neophonom čvrstinom; sa ruge, ta njegova opsenutost proporcijama i sklanošdu ljuskog tela ga je razirala, počeo je a živi kao neko nodno stvorenje, posedujudi mračne i bezlične sale bolnica, posmatrajudi leševe ka je to uspevao i raujudi se kao lu ka go je bio u situaciji a stavi ruke na telo mrtvog čoveka. ogađalo se to vrlo retko, istinu govoredi. o te mere da, kako bi pribavio neko u obrom stanju, nije oklevao a pročešlja bojno polje. Počinjao je a pretresa po leševima poput kakve grabljivice. Osedao je strah. Pošto ga je obuzimala žunja svaki put ka bi se bacio na istraživanje skrivenog blaga, sazdanog od crvenih i modrih organa sakrivenih u trbuhu ili u
gruima tog oklopa o mesa, ta je osedao neizrecivu raost. Brižljivo je preslikavao mere i karakteristike i svakonevno ispunjavao listove proračunima i zapažanjima, šarajudi zapise po oglealu, tako da niko nije mogao a mu otme njegova otkrida. Naravno, mnogo češde je bio primoran a se zaovoljava lešinama svinja ili žaba. To uopšte nije bilo isto, ali je na neki način morao a se time zaovolji. Takođe je imao par momčida koji su prihvatali a mu za sitan novac poziraju nagi, puštajudi ga a ih proučava i portretiše. Spoljašnjost ljuskog tela bila je isto tako važna kao i njegova unutrašnjost. un utrašnjost. Bilo je trenutaka ka je osedao a bi ono što rai moglo a uvrei senzibilitet svake osobe koja vidi kako obavlja takve postupke, smatrane skarednim,
neostojnim vedine. 116
Ipak, potreba da otkrije i razume odmah je brisala te sumnje i Leonardo je uz
grčevito nestrpljenje čekao trenutak a opet stavi ruke na telo nekog čoveka ili lešinu neke životinje. Uopšte ga nije iznenailo to što su ošli po njega. Nije imao pojma zbog kakve optužbe ga voe u Palaco el Poestu, ali bila je to samo pogrešna oluka, dobro je to znao.
Komanir garista ga preae tamničarima, koji ga u lancima oveoše o jene skučene i hlane delije. Baciše ga unutra, šutirajudi ga. Jean o njih ga pijunu, nazivajudi ga ovratnim homoseksualcem. Završi opružen na hlanom kamenom pou, ok su se vrata uz tresak zatvarala iza njegovih leđa. Luoviko Riči je zaovoljno trljao ruke. Konačno, pošto su lupali glavu a se usaglase oko strategije, Đirolamo Rijario i Frančesko e Paci su olučili a krenu u akciju.
Rezonovali su o tome a najpre pokušaju a prikažu Lorenca u lošem svetlu. Pravi način a ga izveu na čistinu bio je a uare na njegova osedanja. Luoviko je znao a, uprkos priviu, gospoar Firence gaji veliko poštovanje i uboku naklonost prema Leonaru, mlaom umetniku iz Vinčija. Bila mu je poznata činjenica a su njih vojica morali na neki način a oluče a svako krene svojim putem, ali je isto tako bio ubeđen a njihovo prijateljstvo nede prestati. Tako a de Lorenco učiniti sve a mu pomogne, ako Leonaro bue u opasnosti. ok je bio zaokupljen tim mislima, uđe u krčmu Kod crvenog goluba. Gotovo odmah prepozna Frančeska e Pacija, koji je seeo za stolom. Upravo je obeovao: braa boje uglja bila mu je vlažna o sosa, a lice okrenuto ka žinovskoj butkici. Ka ga uglea kako poiže usta sa jela, žutih zuba, kojima se spremao a sažvade čvrsto crveno meso, Luoviko pripae muka. Taj čovek je bio ovratan, po nekim aspektima bliži životinji kakvu nika nije imao priliku a sretne. Nije bio neobrazovan ili glupak, to nikako, ali je gajio svoje apetite i bio sklon porocima na toliko rzak način a nikom nije dozvoljavao da mu bude na vidiku kad se bavi takvim aktivnostima. aktivnostima.
Izglealo je a to čini gotovo namerno. Uz izvesnu strepnju zauze mesto naspram njega.
Frančesko e Paci porignu. Nalanicom jene ruke, a zatim elom raskošnog rukava somotskog prsluk a, pređe preko masne brae i umašdenih usana, prljavih o previše jela. Ona zgrabi krčag o pečene gline i sasu u sebe čašu crnog vina.
117
Odsutnim gestom pozdravi Ludovika.
Krčmarica priđe stolu. „Mogu li a van nešto onesem, lepi moj gospoine?“ Ludoviko se zamisli. Stvarno nije bio glaan, ali bi rao zagrizao neko vode. „Možete li mi oneti svežeg voda?“ Krčmarica klimnu glavom i nesta. Frančesko e Paci ga obuhvati pogleom kao da je poludeo. „Samo to?“, upita. „Vode i ništa rugo? Sinko, na kraju dete se istopiti. Ved ste mršavi kao kostur, blagi bože! Uzmite nešto hranljivije!“ Luoviko se osloboi sagovornika sleganjem ramena i oae: „Prepuštam vama taj zaatak. Za mene de vode biti ovoljno.“ Frančesko e Paci omahnu glavom. „Raite šta hodete, to naravno nije moj problem. Onda, kakve mi vesti donosite?“, upita, otkiajudi zubima još jean krupni koma pečenog mesa. Ka se krčmarica opet pojavi i pruži mu nož i tanjir pun voda, Luoviko započe priču. „akle, u očekivanju oluke a li je neophono L orencovo odstranjivanje, pripremio sam mu zamku, tako a ga prestavimo u lošem svetlu ko stanovnika graa. Mislim a bi bilo zgono a ga vedina omrzne i a oslabimo to oobravanje koje je izgraio pobeama na vazalima Firence kao što su Prato i Voltera , proslavama i prirebama, umetničkim elima koja je naručio i finansiranjem graa, a pre svega grozničavom aktivnošdu oko učlanjenja istaknutih prestavnika bogatih građana i, što je još važnije, najširih slojeva plebsa i čitavog naroa.“ Frančesko e Pac i opet odmahnu glavom. „Vi ste svesni a samo gubimo vreme, zar ne? Što se mene tiče, ja bih bio za ieju a potamanimo sve Meičijeve, bez izuzetka. Počev o vojice brade. Ne zaboravite a, ako bi Lorenco bio prognan, ipak bi ostao Đulijano, a ona bi či tava porodica i stranka napravili bedem oko njega. Zato treba napasti obojicu i tako ih
sprečiti a se priignu. Zmije moraju biti zgažene! Ne postoji rugo rešenje.“ Luoviko klimnu glavom, ok je nožem ljuštio sjajnu zelenu koru kruške. Znao je da mora p ovlađivati Frančesku, utoliko pre što je bio saglasan s njim. Sa ruge strane, više puta u toku poslenje goine Đirolamo Rijario je preporučivao a se na silu ne smišlja konačno rešenje. Luoviko je imao osedaj a je taj pogle na stvari bio pod jakim uti cajem volje pape, koji, maa je mrzeo Meičijeve, nije smeo a opravava zaveru što bi kao krajnji isho imala pokolj. „Moj gospoine, svestan sam toga i želim a bue jasno a sam sa savršeno saglasan s vama. Moža to ne bih bio pre ve goine, ali sa i sam verujem da bi najlogičnije rešenje za sve naše probleme bila smrt. S ruge strane, savršeno
118
obro znamo koliko plan koji izričito poržava papa i njegov vrhovni komanant papske vojske ima mnogo više mogudnosti za uspeh. Zato. „Koliko se sedam, i vaša majka je bila istog mišljenja. Grešim li moža?“ Luoviko klimnu glavom i nastavi razgovor. „To uopšte ne negiram, pa ipak, ako mi ozvolite, prešao bih na stvar. Polazedi o pretpostavke a između Lorenca e Meičija i Leonara a Vinčija postoji…“ „Slikar?“ prekie ga Frančesko e Paci. „a.“ Luoviku se u očima pojavi blesak nezaovoljstva. Nije voleo a ga prekidaju. Pogotovo ne dva puta zaredom.
Ali Frančeska e Pacija naravno nije bilo briga za tog prokletog balavca, čija se jedina zasluga sastojala u tome što ga je štitio gospoar Imole i što je sin jene privlačne rolje na pragu starosti. Ali ga je zabavljalo a ga prekia. Taj ečak nije u svojoj krvi imao ni kapi plemenitosti i sigurno nije poticao o viteške loze kao on. Ne samo poreklo, ved mu je i srčanost prestavljala manu. Ako bi se samo usudio da se rasrdi, presekao bi mu grkljan.
Luoviko je u svakom slučaju bio ovoljno inteligentan ili oštrouman a se ne usui a se požali. „Kao što sam rekao…“ nastavi, „polazedi o pretpostavke a izmeđ u Lorenca e Meičija i Leonara a Vinčija postoji uboko prijateljstvo i a ovaj prvi može a bue spreman a učini sve a osloboi ovog rugog teške optužbe, ja sam postakao jenog našeg čoveka a ponese anonimnu prijavu Čuvara nodi za krivično elo seksualne nastranosti protiv Leonara a Vinčija i jenog vrlo mlaog šegrta koji mu je u više navrata nag pozirao.“ „a li biste bili tako ljubazni a mi objasnite ge bi nas sve to ovelo?“ „Strpljenja, moj gospoine. akle, ubeđen sam a de Lorenco znati da osloboi Leonara, ali ako to učini, postade sumnjiv zbog posticanja seksualne nastranosti, a ta činjenica bi pružila papi povoljnu priliku a konačno zapreti Meičiju izopštenjem iz Crkve. Ako tome oate a de Lorenco sigurno imati protiv sebe nadbi skupe Firence i Pize, koji ved uže vreme gleaju sa simpatijama na našu struju, ona dete se saglasiti sa mnom a de iz toga proizadi veoma kompromisno rešenje. Međutim, ako Leonaro bue osuđen, Lorenco se nede smiriti i, očajan zbog smrti prijatelja, mo gao bi postati vrlo laka meta za napad. Kao što jasno možete a viite, mi u svakom slučaju pobeđujemo.“ Frančesko e Paci uzdahnu.
„Vaše poverenje u jean toliko sulu plan eluje mi preterano. Ipak, ako Rijario smatra a se takva spletka može pokazati korisnom za ostvarenje našeg cilja, mogu samo da pristanem na njega. “
119
„Rijario i njegov ujak, ne zaboravite“, poseti ga Luoviko. „Svestan sam a plan sarži niz nepoznanica, ali, sa ruge strane, koliko mogu a naslutim, gospodar Imole smatra da bi takva o ptužba na račun Leonara mogla a potvri a je Lorenco na položaju šampiona poroka. Nema toga ko ne vii kakve su njegove luosti u vezi sa Neoplatonskom akaemijom, njegovom strašdu prema slikarstvu, koja nema granica u uvreljivosti, kao što je ono Botičelijevo, beskrajnoj proslavi potpuno prožetoj zemaljskim i svetovnim nagoveštajima, njegovoj ljubavnoj priči i strasti prema Lukreciji onati, i a sve to ne prestavlja ništa rugo nego osnove koncepcije jenog sveta sasvim nepovezanog sa uhovnošdu i verom. Ako bismo tome dodali njegovo prijateljstvo sa umetnikom optuženim za seksualnu nastranost, ona bi sve religiozne snage mogle a se svom snagom okrenu protiv njega, činedi ga simbolom sinjorije zasnovane na poroku. I verujte mi, moj gospodine, jedna takva teška optužba bi s vremenom proizvela posledice kojima se nadamo. “ „A Đulijano, njegov brat?“ „Njega bi pojela sramota. Rijario, a preko njega i papa, želi a o Meičija napravi pravu ikonu korupcije i bluda, neverstva i oportunizma, izdaje i svih oblika
nepoštovanja vere. Tako de, osuđujudi Lorenca na izbacivanje iz pastve bogobojažljivih ljui, modi a po poslenjem proračunu proširi granice svoje ržave i prea svojim saveznicima ključeve najznačajnijih graova. Vama lično, ključeve Firence.“ „To mi je dovoljno. Neka bude tako! “, zaključi promuklim glasom Frančesko e Paci. „Haje a viimo šta de se ogoiti. Još gajim sumnje u uspeh tog plana, ali nas na kraju krajeva ništa ne sprečava a procenimo koje je to najekstremnije rešenje, ukoliko prethodna propadnu.“ Izgovorivši te reči, Frančesko ovoji još jeno parče mesa o kosti. Zubi koji su mu sijali o masnode blesnuše u svom žutilu ispo tamne brae, a iz crnih očiju se nazirao svirepi i zlonamerni sjaj.
Kocka je bačena.
120
29 RAZGOVOR Čim je čuo za Leonarovo hapšenje, Lorenco je otrčao u Palaco del Podestu. Nije znao šta de redi, ali jeno je bilo sigurno: učinide sve što je u njegovoj modi a njegov prijatelj bue oslobođen teške optužbe. Bila je zora. Firenca se budila pod nebom bledim kao mrtvački pokrov. Nije hteo a se kočijom uputi u Palaco el Poestu, pošto je postojao rizik a njegova poseta uzburka uhove. Naravno, obavestio je jenog svog poverljivog čoveka a ga iskretno ovee u deliju u kojoj je bio zatvoren Leonaro. Što se man je buke bue iglo, toliko de biti veda njegova mogudnost a utiče uti če na presuu. Kretao se osta brzo. Nodne izlučevine sušile su se po ivicama puteva. Smra je bio oštar i jak. Psi lutalice su režali, otimajudi otimajudi se oko bele kosti. Uprkos njegovim njegovim naporima da ulepša i ukrasi gra umetničkim elima, uprkos narebi koju je pre samo neku godinu izdao da se prodavnice mesa presele na Ponte Vekio,
oslobađajudi ulice smrljivih otpaaka mesa i životinjskih kostiju, Firenca je ostala u izvesnom smislu žinovski kavez, vrteška zamazana blatom i krvlju, izna koje se uzižu čuesne palate i preivne bazilike, u čunom nesklau što je, ka se bolje poglea, iznenađivao surovošdu kontrasta. Zaihan, stiže ispre Katerale Santa Marija el Fjore, sa ogromnom kupolom Filipa Bruneleskija, koja je bdela nad gradom.
Lorenco se još čuio kako i nakon toliko goina izglea kao a se taj neverovatni luk jarkocrvene boje iznenada pojavljuje nad ulicama grada, skoro kao a je Bruneleski želeo a ga učini još prisutnijim i uzbuljivi jim. I zaista i tog
jutra Lorenco oseti a mu ponestaje aha u grlu ok je gleao kako se žinovska kupola ispre njega ocrtava na nebu. U njoj je bila saržana sva lepota onog neobjašnjivog i natprironog, kao a je umetnost jeini jezik oređen a iznosi milost Boga i koji može a učini viljivom njenu veličinu. Prođe pore katerale i krenu Ulicom Prokonsolo, vrlo brzo ostavljajudi iza sebe Trg Santa Marija el Kampo. Potrča i ubrzo se nađe ispre Palaco del Podeste.
Na ulazu ga očeka stražar, koji napr avi jednostavan potvrdni gest i, ne izgovorivši ni reč, ovee ga u tamnice. Pređoše preko vorišta, na kojim se nanosila Volonjana, velika kula s puškarnicama.
121
Omah potom Lorenco krenu už ugačkog uskog honika. Baklje n a zidu ispuštale su crveno svet lo boje krvi. Pošto su prošli pore niza delija, stražar se zaustavi ispre poslenje. Ubaci ključ u ključaonicu i otvori teška gvozena vrata. Lorenco uđe. Stražar tiho promrmlja: „Ukoliko bue potrebno, ja sam napolju, gospoine.“ „Nede biti potrebe“ , odgovori on. Začu zveckanje katanaca i vrata se zatvoriše za njim. Priviknu oči na polutamu te smrljive delije. Uglea čoveka uge plave i retke kose što skoro a mu je prekrivala lice kako sei na ležaju. elovalo je kao a mu je iznošena tunika priljubljena kao ruga koža na mršavom i nervoznom telu. ugačka braa koju Lorenco prepozna po suptilnim i lepo oblikovanim crtama davala je tom licu auru proroka.
Leonaro ga pozravi, ne poižudi glavu, ok mu je pogle bio prikovan za nabijenu zemlju. Gorčina u glasu bila je posleica umora koji mu je izglea više ugrožavao uh nego telo. Na kraju krajeva, sve ono što se ogađalo poslenjih goina u tom trenutku se ispunjavalo. Svađa oko rata u Volteri, optužbe, prekinuto prijateljstvo, dijalog koji su obavljali na odstojanju, obaveze oko vlasti s jedne i traganje za razumevanjem razumevanjem svega sa druge druge strane. strane.
Tako a, kaa progovori, beskrajno razočaranje u vezi sa poslenjim mučnim goinama orazi se u glasu takvom jačinom a ni on sam nije verovao a je to mogude. „Još jednom“, reče, „još jenom olazite ko mene. Uprkos onome što sam vam kazao u prošlosti, uprkos tome što sam vas baš ja napustio. U izvesnom smislu se stiim samog sebe. Ipak, znam a ono što sam uraio oražava moje mišljenje. A moje uverenje se nije promenilo, uprkos brojnim greškama koje sam napravio svih ovih goina. I alje verujem a jean gra ne može biti osvojen, pošto mu njegova sloboa pripaa po pravu. I ta sloboa mora biti obranjena. Čak i oružjem. Ali onaj ko ugrožava slobou rugih čini zločin. Zato vas u svetlu svega ovog pitam: zašto ste ošli i šta tražite ove?“ „ošao sam zato što nisam mogao a postupim rugačije. Ne ostavljam prijatelja u nevolji. “ Lorenco je govorio bez razmišljanja. Bio je umoran za tako nešto: želeo je a eluje bez obzira na posleice. „Vi ste najbolji umetnik kog je ovaj gra ikaa imao, a tvroglavo živite na taj način!“ , nastavi. „Na kakav način?“ „Povučeno, aleko o svih. Izglea kao a vas život ne interesuje, a su osobe samo slučajno unutar jenog vedeg crteža i a o njima, naravno, želite a
122
saznate etalje. Ali na taj način povređujete ruge i, što je još gore, povređujete samog sebe.“ „Naravno a te redi zvuče zaista čuno ka ih vi izgovarate.“ Lorenco odmahnu glavom.
„Znam šta hodete a kažete, ali ne govorimo saa o meni. Ta optužba na vaš teret veoma je teška. Još moram a saznam kakve okaze imaju u ruci, ali ako Čuvari nodi buu smatrali a ste krivi zbog seksualne nastranosti, kazna de biti strašna. Ne bih nika mogao sebi a oprostim što nisam učinio sve što je mogude a oborim optužbe na račun prijatelja kao što ste vi!“ „Niko nije tražio vašu pomod.“ Uprkos olučnosti prilikom iznošenja te tvrnje, ni u tom trenutku se nije činilo a se Leonarov glas stvarno promenio. „Pore toga, jeste li ika pomislili da bi to moglo biti istina? “ Rekavši to, poiže glavu i njegove svetle ženice ukrstiše se sa onim tamnim Lorencovim, gotovo ga izazivajudi. U njegovom pogleu nazirao se neki čuan veo, privian mir koji je izazivao nelagodnost. nelagodnost.
„Ne tiče me se! Nije na meni a suim šta i ko vam se sviđa. Zar me stvarno smatrate tako neozbiljnim čovekom? Maa je seksualna nastranost još krivično delo u ovom gradu, sve dok se ne iznesu dokazi, ako nema konkretnih elemenata, elemenata,
ne postoji nijean razlog a vas zaržavaju u ovoj ovratnoj deliji.“ „I šta ona? Šta nameravate a učinite?“ „Zar ne pogađate?“ Leonardo ostade dugo zagledan u njega. Lorenco ne skrenu pogled. Dobro je
znao kakav je čovek njegov prijatelj, poznavao je njegov magnetizam, onu prirodnu auru koja mu je omogudavala a na najjenostavniji način ubei svakog sagovornika u svoje mišljenje. Pa ipak, Leonaro je u tom trenutku elovao osutno. Moža je u poslenje vreme toliko navikao a posmatra život, životinje, prirodu i boje, svetla i senke da je zab oravio kako a osluškuje srce ljui. „Goinama želim a razgovaram sa vama. Goinama sanjam a mogu a vam ponovo buem prijatelj. Je li mogude a ne može sve a se vrati kako je bilo pre? Štaviše, sa bi moglo a bue još bolje. Nijean o nas nije više ono što je bio. Zato osa pa naalje možemo zajeno a učinimo a sve bue znatno bolje. Nije mi važno što su neprijatelji brojni, nije važno ako kuju zaveru protiv nas. Umoran sam a razmišljam o tome! a, verujem a naše prijateljstvo može a bue jače o naših neprijatelja. I ne mogu a verujem a vi još osedate ozlojeđenost u onosu na mene, posle svih ovih goina.“
123
„Stvarno ste u pravu, prijatelju moj. Ali obro viite u kakvom smo stanju. Vi prinuđeni a se borite sa utvarama. Ja u nekoj deliji, optužen za krivično elo koje čak može a bue i istinito.“ „Ne zaugo, možete mi verovati, imate moju reč.“ „Verujem vam. Šta ona a uraimo?“ „Za početak, izadi dete oave. A ona dete ponovo početi a raite.“ „Za vas?“ „Nika niste raili za mene. Za Firencu.“ „Za Firencu…“ Učini se a Leonaro razmišlja. „A zašto bih to morao? Šta je Firenca ika učinila za mene?“ „U pravu ste! Ona to znači a dete to raiti zbog sebe. Mislite a ne znam a započinjete svoja ela, ali ih retko završavate? Jeste li ika p omislili da bi bilo lepo a se stvarno zagrejete za nešto i priveete to kraju? Neko elo, Leonaro, tražim o vas neko elo! A zatim du vam pomodi a oete iz Firence!“ Čuvši te reči, Leonaro ne progovori ni reč. elovalo je a naugačko odmerava posledice.
„Ja ne mrzim ovaj gra“, reče na kraju. „Mnogo ugujem Anrei el Verokiju i mnogo dugujem vama. A isto tako i … Lukreciji.“ „Lukreciji…“, promrmlja Lorenco. „Zaista vas mnogo voli i najlepša je žena koju sam ika upoznao. Ima u njoj nečeg što me očarav a i osvaja, ali to nisu njene usne ili njen pogled. Ne, stvarno. Mislim da je to … njena hrabrost. Ne bih znao a kažem zaslužujete li a vas voli žena kao što je ona.“ Delovalo je da se Lorenco za trenutak zamislio.
„Mislim a ste u pravu“, zaključi uz izraz iskrene melanholije. „Ipak“ , nastavi, „ovo nije trenutak a pričamo o njoj.“ „Naravno, nije to nika.“ Lorenco se pretvarao a nije čuo ovu poslenju tvrnju ili je još verovatnije obijao a to učini. „Hrabro“, reče, „vremena je malo, prijatelju moj, a moramo da delamo. Imam ieju. Pustite me a raim i viedete a dete izadi oave pre nego što smete i da pomislite. “ Odmah nakon toga Lorenco zalupa na vrata velikim gvozdenim prstenom. Nakon nekoliko trenutaka ključ ue u ključaonicu, škripedi se okrenu i na
kraju brava škljocnu. „ržite se, prijatelju moj“, reče Lorenco. Leonaro ga poglea bistrim i iskrenim pogleom, kao što je uvek činio.
124
„Buite oprezni. Imam utisak a de to što se spremate a uraite imati posleice po vas. Zahvaljujem vam što mi činite čast vašim prijateljstvom.“ Lorenco ga pozdravi osmehom.
Vrata se zatvoriše i Leonaro osta sam.
125
30 ČUVARI NOĆI Lorenco je obro poznavao su Čuvara nodi. Ne bi se mogao definisati kao njegovo delo, ali ako bi neko tvrdio da nije
ništa rugo o izmišljotina stranke Meičijevih, usmerena a suzbija seksualno nastrano ponašanje, s obzirom na prethone neuspehe svetovnih i crkvenih institucija, svakako ne bi bio daleko od istine.
Iz tog razloga imao je poverenje a de obro postupiti i optužbu protiv Leonarda staviti ad akta. Njegov deda, a onda i njegov otac nisu oklevali da koriste
isti taj su stvoren a hok za zločine seksualnog karaktera kao efikasnu političku instituciju protiv ličnih neprijatelja, ali isto tako i kao srestvo za zastrašivanje, koje je u stanju a svee u granice pristojnosti nesiguran moral građana. Članovi Čuvara nodi birani su iz reova plemstva i naroa. Zaista, ogoilo se a je su Čuvara nodi elovao na javno mnjenje tako što je obezbedio postepenu postepenu transformaciju seksualne nastranosti iz zločina sa smrtnom kaznom na teško krivično elo. Bio je naravno zaslužan i za primenu kastracije, ali nika za smrt na lomači, kako se prethono ogađalo. Optužbe su uglavnom bile anonimne, povremene i lišene provere, a vršene su stavljanjem u usta istine, rasuta po čitavoj Firenci. Ka je u zoru izašao iz zatvora uz izvesnu nau, Lorenco se uputi prema kancelariji vođe Čuvara nodi, Filipa Pitija. Nije morao a prevali ugačak put, pošto se nalazila u samom zatvoru Palaco el Poesta, tačni je je unutar kule kule Volonjana. Volonjana. Lorenco je sigurno znao a postoji obra šansa a Filipo bue sam. Ovaj je prema tom poslu gajio opsesivnu posvedenost i gotovo sve vreme je provoio u kancelariji. Kad nije bio tu, onda je sigurno bio napolju zbog neke istrage ili provere.
Pošto je pokucao na vrata a se najavi, Lorenco ue. Filipo je sedeo za stolom od tamnog hrasta, utonuo u papire i dokumente,
pečate i priznanice. Čim ga uglea, ustae i krenu mu u susret. Imao je na sebi crnu togu sa zlatnim vezovima, tipičnu za njegov sud. Oči su mu bile umorne i po svemu suedi nije spavao anima. Zašiljeno lice oavalo je olučnost i strogost, koji su bili više jeinstveni nego retki, što ga je činilo savršenim čovekom za taj zaatak. 126
Porodice Meiči i Piti nisu bile baš u oličnim onosima, ali je sam Filipo
ouvek oržavao snažnu samostalnost u suđenju i ponašanju. Bio je uravnotežen čovek velike intelektualne čestitosti. Lorenco nije sumnjao u njega. Steže mu ruku. „Nisam očekivao a vas viim u ovoj kancelariji, gosparu L orenco“, reče ovaj iskreno i uzvrati stisak. „Mogu li a vas pitam za razlog ovakve počasti?“ Suijino pitanje bilo je sasvim opravano. Lorenco omah shvati a nede imati smisla a pokušava s lukavstvima i trikovima. „Gosparu Filipo, obavešten sam o hapšenju Leonara a Vinčija po optužbom za seksualnu nastranost. Suvišno je redi a ne samo a mislim a je nevin, ved i a bi mi u svakom slučaju bilo rago a imam saznanja o okaznom materijalu koji potvrđuje takvu optužbu.“ U suijinim svetlim očima pojavi se nešto poput bleska. Taj zahtev i način na koji je iznet bio je krajnje neobičan. Još gore: više je posedao na naređenje nego na jednostavnu molbu. Lorenco postade svestan toga i dopuni formulaciju:
„Naravno, ako vam je mogude a to uraite.“ Učini se da se Filipo zamislio, a tvrde crte njegovog lica kao da su za trenutak omekšale. Ona progovori: „ragi moj Lorenco, mogu a razumem vaše interesovanje i priznajem a je ta vest iznenaila čak i mene. Primedujem, između ostalog, a je način na koji me pitate za taj slučaj sasvim neuobičajen.“ Filipo napravi pauzu, kao a traži priklane reči. „Ipak, poznajudi vaše poštovanje prema tom mlaom umetniku, veoma obro shvatam razloge vašeg zaziranja. Ono što mogu a vam kažem jeste da je prijava anonimna i u i sto vreme iscrpno izložena. Pronašli smo je ubačenu u sanuče Palaco dela Sinjorije. Osim toga, ona se ne odnosi samo na Leonarda, kako bi se moglo očekivati, što znači a ne isključujem a priori pretpostavku pripisanog krivičnog ela.“ Lorenco uzdahnu. Sv e bi moglo biti mnogo složenije nego što bi se očekivalo. Osedala ga je izna sebe. Hrapavi glas ju je obasipao uvreama. Pa ipak, taj njegov grubi i ivlji način na koji ju je uzimao beskrajno joj se sviđao. Ana ga je primala svim svojim bidem, ropski i poseovana, gotovo kao a ne postoji ništa rugo osim tog komaa mesa, ok njen gospoar proire u nju o kraja. Osedala je njegov pulsirajudi i snažni u, napet kao ko psa iz pakla. Međutim, za nju nije postojalo ništa lepše nego a je Đirolamo Rijario, gospoar Imole, ponižava i ispunjava.
127
Na taj način je postala njegova miljenica. A Đirolamo ju je želeo. ogađalo se a ju je uzimao zajeno sa rugim evojkama, ali je najčešde bila sama. Uzimajudi u obzir šta je čeka ko kude, bila je više nego sredna a je taj čovek maltretira. Njegova seksualna mod, maa prožeta luošdu i opsesijom, bila je mnogo bolja o svega što joj je život pružio o tog trenutka. Još jenom ispruži bokove ka njemu. Volela je a ga poziva na taj način. Umela je ga zadovolji. I pro sta žena kao što je ona shvatila je koje su njene prenosti. Štaviše, baš iz tog razloga mu se mnogo sviđala. Zato što je bila evojka iz naroda, a njeno telo je posedovalo bujnu lepotu: lepotu: velike dojke, blage kestenjaste oči, ugačku kosu iste boje, široke i mekane bokove.
Đirolamo je obožavao a je uzima analno. Gurao joj je lice među jastuke i peo se na nju s neizrecivim besom. Ona ga je sleila, štaviše otvoreno ga pozivala a prore u nju ponižavajudi je svim besom. Bila je to veoma mršava cena koju je morala a plati a može a ima sobu samo za sebe i tri obroka nevno. Živela je kao kraljica i sve što je morala a urai bilo je a raširi noge. Skoro a nije verovala u svoju sredu. Zato je bila uvek spremna, zahvalna i sredna. Znala je a to nede trajati zauvek. Ali barem dok je prati ta dobra sudbina živede kako nika nije pomislila a je mogude. I ona, čim on izađe iz nje, okrenu se i uze mu u u usta. Bio B io je vrud i vlažan, i tečnost se ceila sa njega. Đirolamo svrši uz urlik. Onda se skljoka na krevet , ok je ona ostala a leži četvoronoške, sa kolenima crvenim o tvrog rveta poa. Nasmeši se. Morala je a rai ono što on želi. Ništa rugo.
128
31 ZATOČENA Klariče poiže glavu. Klečala je na kolenima na rvenoj klupi. Nije se više ni sedala koliko dugo. Ipak je znala da nema drugog izbora. Pogleda Putovanje Sveta tri kralja. Tako dobro je poznavala tu fresku. Mogla
je a je opiše zatvorenih zatvorenih očiju. I pomisli koliko je licemerja licemerja saržano u njoj. njoj. Ugleda tri kralja, svaki od njih nosio je poklon za dete: zlato, tamjan i mirisnu
smolu. Zarža pogle na najmlađem vitezu koji je išao ispre pratnje. Kaspar je seeo ispršen u selu na konju toliko belom da je prosto elovao zaslepljujude, kosa mu je padala kao pravi vodopad plavih uvojaka, nosio je krunu, zlatnu traku,
okolo nje plavu kapu ukrašenu broševima koji su i sami bili pozladeni i okideni ragim kamenjem i bisernim nitima. Čeličnog poglea, u ogrtaču o bleog brokata, kao porška ominantnoj boji oslikanog zia: sve u njemu ostavljalo je posmatrača zaslepljenog zaslepljenog i Klariče stvarno nije mogla a ovoji pogle s njega. Uprkos besu, osedaju zatvorenosti koji joj je život svakonevno pružao, nije mogla a ostane ravnoušna prema sjaju freske. Benoco Gocoli je prevazišao sam sebe: korišdenje praha o lazurnog kamena za azurnoplave pozadine, blistavi premazi lakom, svetlucanje zlata u intarzijama i svetlucanje pri prigušenoj i crvenoj svetlosti sved a – sva ta beskrajna fantazija
nosila je u sebi toliko raskoši a je svakog ostavljala bez reči. Pogleda Kasparovu povorku i u tom trenutku, kao uvek, oseti mučninu, pošto su Meičijevi bili arogantni o te mere a su sebe portretisali po ugleu na svete kraljeve: stari Kozimo na mazgi, njegov sin Pjero na belom bojnom konju, baš kao Kaspar i, u gužvi velikoostojnika i uglenika, eto i Lorenca, mnogo lepšeg nego što je bio u stvarnosti. ok je ržala sklopljene ruke, Klariče se otrže gorak osmeh. Bože, koliko ga je mrzela! A taj otrov, taj bol koji ju je ispunjavao bio je posleica očajničke želje a ga voli. Međutim, Lorenco ju je sa zanemarivao. Naravno a je poštovao manire, ljubaznost, ali ona za njega više nije prestavljala ništa. aleko više je voleo a to malo slobodnog vremena provodi sa umetnicima i intelektualcima. intelektualcima. Sa nije ni znala a li se još viđa sa Luk recijom Donati. Dame iz njene pratnje
što su toliko puta uspevale a neopaženo izmame poneku novost oneavno su počele a oskuevaju u saznanjima i informacijama. informacijama. Pa ipak, što se tiče tog pitanja
129
koje ju je svakonevno mučilo, Klariče je znala ogovor na njega upravo u svom srcu.
Naravno a se viđa, urlao je neki tanki i opori glas, nije imao sumnju u vezi sa tim, pošto je ta žena imala mod a začara Lorencovo srce jenom zauvek, i uprkos tome što je on bio potpuno zaokupljen zaatkom upravljanja Firencom, stvarajudi iluziju poštovanja institucija Republike prema građanima, sigurno je pronalazio vremena za nju.
Ved neko vreme bila je toliko usamljena a je tu izolaciju prihvatala sa toliko zanosa a ju je pretvarala u krivicu, u kajanje: mučila je telo. Isp od haljine je beskrajni niz crvenkastih posekotina i skorele krvi na gruima elovao još gušdi. Klariče je u tom neprekinom oštrom bolu pronalazila zaovoljstvo. Pošto je patnja bila saveznik sa kojim je oblikovala čitav svoj život. U toj imenziji neprekino lišenoj bilo kakvih promena, oštrica, nanošenje povrea, telesno kažnjavanje – kažnjavanje – sve to se u jednom trenutku stapalo u tajanstvenu ekstazu. Lako je mogla a vrati u sedanje sliku posebnih seansi, ok boežom zaseca meso belo kao mleko, a prstima leve ruke dodiruje crvene i naduvene usnice svoje
stinice, sve ok ne prore u nju i pruži sebi zaovoljstvo. Nika nije pomišljala a potraži ljubavnika, muškarca koji može a zameni njenog muža, zato što je, uprkos svemu, uvek u glavi imala Lorenca i nije mogl a da ga izbaci iz nje.
Ka ga je viela zanji put, uzeo ju je, skoro se izvinjavajudi. Ona nije prigovorila. Zato što su je gorčina i usamljenost potčinili, ovlaali njom, sveli je na senku žene kakva je neka bila. ržala ga je u sebi sve ok nije svršio i preplavio je svojim semenom. I zaista, i ovog puta je ostala truna. Uprkos posmešljivim rečima punim arogancije kojima joj se u prethonom periou obradala Lukrecija Tornabuoni zbog toga što nije roila sina, naređujudi joj a ni za trenutak ne ovoi u sumnju vernost njenog deteta, uspela je da rodi zdrav i jak porod.
Lukrecija, njena prvorođena derka, bila je lepa evojčica plave kose i svetle kože, obraščida uvek spremnih a se zarumene. Sa je ved imala šest goina i bila razumna i inteligentna. Pjero, drugi po redu, rastao je jak kao mladi bik, dok su
Magalena i Kontesa Beatrice bile preslatke. Pre goinu ana rođen je Đovani i u tom trenutku je bio njen miljenik, zahvaljujudi svom neooljivom šarmu žutokljunca. Naravno, eca su joj pružala raost i spasla je namere a se ubije, što je prethodno dugo planirala.
130
Ali eca nisu bila ovoljna, uopšte nisu bila ovoljna: osedala se potcenjena kao žena, a Lorencovo obijanje bilo je uskradivanje kom nije smela da se preda, ne sasvim. Uzdahnu.
Još jenom poiže glavu. Uglea Valtazara: tamna koža, kruna sa seam šiljaka, zelena oora poprskana zlatnim vencima koja svojim tonalitetom ominira čitavim južnim ziom kapele, a ona grmlje belih i crvenih ruža i čempresa što se nižu u jakim nijansama u pozaini. Klariče oseti a joj suze kvase lice. Seti se ka ju je Lorenco gleao popreko, zabrinut a ona može a otvori usta i otkrije svu svoju netrpeljivost prema Marsiliju Fičinu ili Piku ela Miranoli, Policijanu, Nikoli Kuzanu i čitavoj toj gomili mislilaca koji nisu bili ništa rugo o velika masa brbljivaca i laskavaca. Paraziti! Koji su ohrabrivali Lorenca a piše sonete, posvedene onoj kurvi o Lukrecije onati. Oseti so na koži. Grlo stegnuto u čvor koji kao a se povedavao, sve ok je skoro ne uguši, ok ne postane nešto kao žinovska gvozena kugla koju je tu stavio neki neviljivi mučitelj, sa ciljem a joj život pretvori u straanje. Baci pogle i tredi put, zagleavši se u oči Melhiora, najstarijeg o vračeva, po nekim mišljenjima simbolu približavanja kraju zemaljskog života. Ta tri lika, tako simbolična i jasna, u svesti slikara smenjivala su se kao životna oba, a Klariče je svaki put uviđala kako nemilosrno nemilosrno protiču kroz njen život. Neka je bila mlaa, a sa je bila na pragu zrelih goina. Još ne starosti, naravno, ali su goine klizile jena za rugom i, ok je tako razmišljala, jako obro je shvatala koliko je vremena potrošila, osuđena na tu zatvorenost koja joj nije podarila nikakvu radost osim njene dece. Volela bi da bude dovoljna sama sebi, ali nije znala kako da uspe u tome. A ta
nesposobnost pokazala se mnogo bolnijom zato što bi, a je bila u stanju, barem mogla a uživa u onom što su joj Meičijevi nuili: ugleu i bogatstvu. Naprotiv, ta upornost da se dopadne suprugu i taj uzaludno pot rošeni ponos kvarili su joj svaki privid uspeha i zadovoljstva. zadovoljstva.
Želela bi a kazni Lukreciju onati, koja je sa ved postala njena opsesija. Ipak se plašila muževljeve reakcije: savršeno obro je znala a razlog leži u njoj, ali Lorenco ne bi propustio da joj naplati ukoliko otkrije a njegova žena nešto spletkari protiv njegove ljubavi.
Sa ruge strane, šta je mogla a izgubi? I koliko raosti bi joj pružilo saznanje a Lukrecija konačno, barem elimično, ponosi ono što ponosi ona!
131
Zato što bi makar eo toga bio više nego ovoljan. Umesto toga ta žena je uzela sebi sve! A njoj nije ostavila ništa. Klariče opet poglea Melhiora. Kroz suze, koje su sa ved bile obilne i zamagljivale su joj vid, zagleda se u povorku u njegovoj pratnji, odevenu u crveno. Zbog plača, jarkocrvena boja izgubi nijanse, širedi se i postajudi tako jaka a je
ličila na okean krvi. Klariče na taj prizor uzrhta svakim amarom tela. Učini joj se a joj taj prizor najavljuje nešto strašno i u tom užasu zbog onog što se preskazuje spust i pogled, naajudi se a barem tako može a se ualji o osedaja mračnog preskazanja koje je počelo a joj razire srce.
132
32 PROCES Čuvari nodi seeli su na visokim rvenim stolicama. Filipo Piti preseavao je vedem. Rukom ae znak a čuvari uveu prvog optuženog koji de u ovom slučaju biti saslušan u svojstvu sveoka. Jakopo Saltareli, zlatar po zanimanju, bio je mlaid ečačkih crta lica. Uđe, oajudi utisak a nema čega a se boji. Ponašao se rsko, skoro nameno. Ruke su mu bile vezane okovima. Nosio je pohabanu tuniku, koja je u svoje vreme
verovatno bila bela, a sa je bila zamazana i siva o prašine. Oveoše ga na klupu za sveoke. Leonaro se nalazio ispre njega, seeo je na rvenoj stolici. Braa mu je bila oslonjena na grui. ugačka kosa p adala mu je preko čela, onemogudavajudi a se shvati kakav mu je izraz lica. Proces se odvijao iza zatvorenih vrata, mada je Lorenco stekao pravo da prisustvuje, zajedno zajedno sa nekoliko gradskih uglednika.
„Gosparu Jakopo Saltareli“, započe Filipo Piti, „optuženi ste za krivično elo seksualne nastranosti, zato što ste uzeli učešda u mnogim sramnim ranjama, a zaovoljite osobe koje su o vas tražile takvu izopačenost. Pitam vas, saa i ove, da li prepoznajete neku od njih u ovoj prostoriji? “ Nakon tog uvoda u sali zavlaa leena tišina. Lorenco zarža ah. Jakopo Saltareli poiže glavu. Nakon što je čuo te reči, njegov pogle postae manje olučan. Činilo se a okleva. Za trenutak se zaigra s naborom svoje prljave tunike. Onda nabaci glupav osmeh, pun uvijene zlobe. „a“, izgovori najzad lakonski.
„Gosparu Jakopo Slatareli“, postače ga Filipo Piti, „a li biste mogli a buete precizniji? a li biste mogli a nam pokažete tu osobu?“ Feminiziranim, skoro skarednim gestom, dok mu je pogled plamteo, Saltareli ispruži ruku, pokazujudi na Leonara.
„On“, reče, „želeo je a se skinem i ona me je… posedovao.“ „akle, prepoznajete čoveka sa kojim ste obavljali neostojne ranje?“ Saltareli potvrdi klimanjem glave.
„a li biste mogli a nam ispričate šta ste raili?“ Lorenco poglea Leonara. Ovaj je u međuvremenu poigao glavu. Pogle mu je bio hladan, odsutan, odsutan, kao da se ovaj proces odnosi na nekog drugog. 133
„Pre tri neelje sam se našao u raionici ovog čoveka.“ „Mislite na raionicu Anree el Verokija?“ „Nipošto“, odgovori Saltareli, „bio sam u njegovom ličnom ateljeu, koji se nalazi u Oltrarnu. Taj čovek je obro zaštiden, moj gospoine, i može sebi a dopusti svoj atelje. “ „Šta hodete a time kažete?“, upita sumnjičavo Filipo Piti, kome su te reči zazvučale čuno. „Ništa više o onog što sam rekao.“ „A ne! Ne možete a iznesete takvu tvrnju i a ona mislite a se izvučete na taj način! Govorite!“ Jakopo Saltareli zafrkta. Odavao je utisak da je svestan da je rekao previše. „Pa obro, samo sam čuo a se tako priča.“ „I šta se to priča?“ „a gospar Leonaro uživa naklonost, moj gospoine. a njegova prijateljstva opiru o Lorenca e Meičija.“ Začu se hor glasova, punih iznenađenja, među onima koji su prisustvovali procesu. Lorenco je želeo a se umeša, ali nije smeo. Osta dutedi, a ne pogoršava situaciju.
„I imate okaze za to što kažete?“ , upita Filipo Piti. Glas mu je bio tih, smiren, nije oavao nikakvo uzbuđenje. Saltareli je oklevao. Izglealo je a se zamislio, kako bi ošao o saznanja a li se isplati da se izlaže više nego što je ved uraio. Naravno a je Frančesko e Paci, koji je seeo među onima kojima je ozvoljeno a prisustvuju tom procesu, sa imao lepu strelu u svom luku. I ved je počeo a to pokazuje. Njegov teški i uboki glas bi se čuo na ostojan ju od jedne milje.
„Tišina!“, narei Filipo Piti. „Jakopo Saltareli, imate li okaze za ovu vašu tvrnju? Pitam vas to ne zato što je eventualno prijateljstvo između gospara Leonara a Vinčija i Lorenca e Meičija krivično elo, ved zato što morate a se priviknete a pričate o činjenicama koje ste u stanju a okažete. Ponavljam: imate li okaz za ono što kažete?“ „Ne, moj gospoine, samo sam čuo a se tako priča.“ Filipo Piti klimnu glavom.
„Tako sam i pretpostavljao. Priznajem a imam utisak a su sve vaše tvrnje plo mašte.“ Lorenco ispusti uzah olakšanja ka začu te reči. Znači a Filipo Piti insistira jeino na tome a raskrinka Saltarelijevo Saltarelijevo ponašanje. Ako se njegove tvrnje
134
pokažu neosnovanim, ona se s pravom može očekivati a i ona o Leonarovo j seksualnoj nastranosti može biti plo njegove mašte. Mogao je čak i on a bue autor prijave, po onom što se znalo, s obzirom na to a nije potpisana. Pa ipak, taj čovek je u ovoj sali posejao crv sumnje. A to je a je Lorenco sam, Leonarov prijatelj, mogudi homoseksualac. a on sam ohrabruje takvu praksu. Vieo je Frančeska e Pacija i znao je šta bi taj bio u stanju a urai sa tom sumnjom. Preko svojih smutljivaca bi je preuveličao, naograio, bez obzira na isho ovog procesa.
„a se vratimo na nas“ , nastavi Filipo Piti. „Rekli ste a ste se pre tri neelje našli u ateljeu gospara a Vinčija.“ „a, moj gospoine“, potvrdi Saltareli. „Nastavite“, ohrabri ga Filipo. „Pa, bio sam potpuno nag i pozirao sam nekoliko sati. Bio sam umoran. Nisam jeo, a ved je pala nod. Zato sam pitao gospara Leonara a Vinčija a napravimo pauzu. Ali mi je on odgovorio da moramo da nastavimo. Insistirao sam, zato što sam se osedao ispražnjeno, iscrpljeno.“ Saltareli za trenutak zastade, kao a se priseda a mu je to prouzrok ovalo ogromnu patnju.
„I šta se u tom trenutku ogađa?“ postače ga Filipo Piti. „Leonaro me je uzeo na silu“, ogovori Jakopo Saltareli, „položio me je na sto i prodirao u mene sve dok se nije zadovoljio. “ Filipo Piti poiže obrvu. „Tek tako? Ovaj čovek iznenaa olučuje a vas položi na sto i a obavi analni snošaj sa vama?“ „a, moj gospoine. Verovali ili ne, tako je to bilo.“ Činilo se a ga Filipo Piti ne sluša. Poiže ruke u znak preaje. „Ali ja nisam ništa rekao, gosparu Saltareli… Je li to sve? “ Saltareli potvrdi.
Filipo Piti se obrati čuvaru: „Oveite ga napolje i uveite rugog sveoka.“ Kad ugleda Lukreciju kako ulazi u salu, Lorenco se obeznani.
Kog đavola ona traži na procesu protiv Leonara? a li je stvarno bila sveok? I šta de a kaže? Pitanja su se gomilala u njegovoj glavi, samo što ne izađu. Lukrecija je imala na sebi ivnu gamuru plavoljubičaste boje. Rukavi isprepletani svetlucavim biserima ukrašavali su joj lepe nalaktice. Pogle joj je bio čvrst, a tamne oči su izražavale neverovatnu olučnost.
135
Mnogi među onima koji su prisustvovali ovom procesu uzahnuše ka je ugleaše, sa naom a de jenog ana modi a je makar za trenutak imaju u svom krevetu.
Leonaro nije elovao iznenađeno. Pogle mu je bio čvrst, gotovo osutan. Filipo Piti je pozdravi i pokaza joj klupu za svedoke, da zauzme mesto. Nakon
čega se pobrinu a se ponovo vrate na činjenice koje se tiču samog procesa. „Gospo Lukrecija onati, zahvaljujem vam što se anas nalazite na ovom mestu. Znam da ste zahtevali da se pojavi te kao sveok čim ste saznali a je gospar Leonaro a Vinči optužen za krivično elo seksualne nastranosti, izvršeno na mlaim Jakopom Saltarelijem. Prema onome što smo saznali, ovaj poslenji se pre tri neelje uputio u atelje gospara a Vinčija sa cilj em da mu pozira. Zaržao se tamo posle večernje službe skoro čitavu nod. Nakon nekoliko sati, ove prisutni Leonaro je primorao gospara Jakopa na obavljanje sramnih činova. Ove činjenice su iznete na osnovu izjava samog Saltarelija. Gospar a Vinči se sa svoje strane olučio na nerazumljivo dutanje. Ono što vas saa pitam je: koje elemente možete vi a iznesete a opovrgnete tu priču?“ „Omah du vam redi, moj gospoine.“ Lukrecijin glas je bio snažan i obro odmeren. Za trenutak se zagleda u Lorenca izaziv ačkim pogleom. „Ono što tvri Jakopo Saltareli je neistina. “ Ovog puta Filipo Piti napravi pokret nepoverenja.
„Stvarno?“, reče, ne činedi ništa a prikrije iznenađenje. „Kako možete a to kažete sa tolikom sigurnošdu?“ „Zato što ga to veče nisam viela u ateljeu Leonara a Vinčija.“ „Kako možete a buete tako sigurni u to?“ „Zato što sam u to vreme bila tamo. I bila sam sama.“ Nakon tih izgovorenih reči u publici se začu hor začuđenih glasova.
136
33 SVEDOČENJE „Te nodi sam otišla ko gospara Leonara a razgovaram s njim. Bila B ila sam očajna iz razloga koji su beznačajni za ovaj slučaj. Sedam se da je bio umoran. Pokušavao je da, kao i uvek, pronikne u tajne ljudskog tela: proporcije, sklad, linije. Ko ne poznaje gospara a Vinčija, ne može to a shvati, al i on je perfekcionista i
proučavanje izvoi na najstroži i najpažljiviji način. Bio je nezaovoljan zato što nije uspevao a ono što posmatra prenese na papir ili platno, na slike. Ono čega se sedam jeste a smo se uzajamno hrabrili.“ Filipo Piti je pažljivo slušao te reči. „a li biste mogli a buete precizniji, gospo Lukrecija?“ „Ne sedam se kako je sve to počelo, ali smo se u oređenom trenutku našli u zagrljaju. Ostalo možete a pretpostavite.“ „Koliko ugo ste se zaržali tamo?“ „o jutra“, i dok je i zgovarala te reči, Lukrecija poglea u Lorenca. Bio je to samo tren, ali dovoljno da vidi koliko je besan. Lorenco naizgled nije odavao emocije, ali je njoj, koja ga je obro poznavala, bilo očigleno koliko je iznerviran. Imao je ugačku boru u sreini če la, onu koja mu se ocrtavala u trenucima kad je na pragu da eksplodira.
Lukrecija ne ozvoli sebi luksuz a se nasmeši, ali se u sebi obraova. Filipo Piti nastavi. Nameravao je a iz svega toga izvuče najrazumljivije zaključke. „I pretpostavljam da za sve to vreme uopšte niste vieli Jakopa Saltarelija“ , našali se. „Zaista je tako.“ „U reu je, gospo Lukrecija. Zahvaljujemo vam na vašim rečima i na vašem vremenu. Mogu a zamislim koliko vas je sve ovo koštalo. Nemate pojma o kakve je važnosti vaša anašnja izjava. I koliko ste nam uzalunog posla ušteeli. Ako želite, saa možete a se povučete. Pozravljam vas uz zahvalnost ovog veda.“ Lukrecija saže glavu u znak poštovanja. Ona je oveoše o izlaza. Lorenco odmeri pogledom Leonarda. Ali se pogled njegovog prijatelja ne promeni ni za zapetu.
Bio je hlaan i osutan kao u početku.
137
Filipo Piti se u međuvremenu ubrzano konsultovao sa ostalim suijama. Izgledalo je da je ovo poslenje sveočenje raspršilo sumnje. „Gospoo“, naglasi, „u svetlu rezultata ovog saslušanja, smatram a možemo oneti ogovarajudi zaključak bez potrebe za ikakvim vedanjem. U ime Čuvara nodi, sua kome imam čast a preseavam, na osnovu razmatranja prisutnih izražavam sleede: prijava za krivično elo seksualne nastranosti poneta pr otiv gospara Leonara a Vinčija je anonimna. Jeini okaz u znak potvre toga predstavljen je u vidu izjave Jakopa Saltarelija, mladog zlatara, koji je po sopstvenim rečima pre tri neelje bio umešan u obavljanje seksualne nastranosti kao pasivna strana. “
Ostali članovi… potvriše klimanjem glave. Rekonstrukcija koju je izvršio Filipo Piti nije imala ni trunku zamerke.
„Sa ruge strane“, nastavi suija, „imamo ženu što je, žrtvujudi svoju čast i ugle, prekinula ougovlačenje tako što je ošla na ovo mesto a posveoči a je te iste nodi bila sa ove prisutnim Leonarom a Vinčijem i sa njim poelila ogovarajudu strast. Ona nije ni njegova ljubavnica, još manje supruga i ni na koji način nije upletena sa njim. Ne može a obije ništa iz situacije ka što je ova, ved samo a izgubi. Tako a se pokazuje a njeno sveočenje nije neispravno ni sa jenog stanovišta i, štaviše, ima sve karakteristike a bue pouzano. Zato, u svetlu rečenog i uzimajudi u obzir anonimnost prijave, kao i nepristrasnu izjavu gospe Lukrecije Donati, smatram, u svojstvu predsednika, da moram da
osloboim svake optužbe za seksualnu nastranost ove prisutnog Leonara a Vinčija, stavljajudi osa postupak a akta.“ Među publikom se začuše glasovi. Frančesko e Paci je omahivao glavom. Ostali su gunđali s nevericom, moža više o svega ostalog iznenađeni izjavom Lukrecije onati. Znali su za njenu strast prema Lorencu e Meičiju, a ovo sveočenje je potpuno promešalo karte na stolu. U njihovim očima je slika postajala sve mračnija, sve o granice izopačenosti. Lukrecija onati je bila u ljubavi i sa Meičijem i sa mlaim slikarem, koji je po mišljenju mnogih ostao osumnjičen za seksualnu nastranost, pošto stavljanje a akta sigurno nije ublažilo zle jezike. Sva ta šaputanja i ogovaranje završavali su kao kapi otrova u Lorencovim ušima. Leonaro je opet bio sloboan i, što se toga tiče, moglo se redi a je zadovoljan. Ali po koju cenu?! Lukrecija ga je slagala. I Leonaro. obro se čuvao a bilo šta kaže u vezi sa tom nodi sa Lukrecijom. Na ravno, ona nije bila njegova, ali je Leonaro znao za osedanja koja gaji prema njoj. a mu je Leonaro potpuno
138
iskreno priznao da je imao trenutak slabosti, mogao bi i da shvati. Ali ne bi nikad
pretpostavio a de morati a to otkrije na ovakav način. Oseti se izanim. Utoliko više što se činilo, barem posmatrajudi Leonara, a ga se to uopšte ne tiče. Kao i obično. A a pritom nije obio Lorencovu pomod ka je ovaj an ranije pojurio ko njega a ga poseti u deliji zatvora Palaco del Podesta, da bi potom z atražio milost upravo ko presenika Čuvara nodi. Ali Filipo Piti još nije završio. „Na osnovu rečenog, naređujem a ove prisutni gospar Leonaro a Vinči bue omah oslobođen. Komaniru, postupite u tom smislu“, zaključi, obradajudi se komaniru graske straže. Suije Čuvara nodi bez reči ustaoše sa visokih stolica i izađoše, uz alje komentare gospode u sudnici. Lorenco ostade da sedi. Stegnutih pesnica. Sad ga je razdirao bes. Morao je
a sazna, pomisli. Ili de polueti.
139
34 BES I ZAVERA Pesnica ga je pogoila pre nego što je toga bio svestan. Bio je toliko obuzet
pokušajem a oe o Leonara a nije primetio a ga je neko iznenaio s leđa. Oseti kako mu topla krv šiklja s razbijene usne. Izgubi ravnotežu, saplete se i pae. Uari rukama o zemlju i povredi se. esnom rukom pokuša a se okopa samostrela koji je ržao za pojasom, ali shvati a ga tu nema. Nije razmišljao a ga ponese sa sobom ka je ošao na proces.
Bol se kao talas proširi o usne o vilične kosti, a oatle opre sve o mozga. Nađe se na laktovima, ok je pokušavao a se priigne. Frančesko e Paci se nanosio na njim. „Vi, prokleto kopile! Prijatelju kurvi i homoseksualaca, vi koji uništavate ovaj gra obarajudi ga u krugove pakla, pretvarajudi ga u mesto za orgije i bančenje! Ali znajte a vam to nedu ozvoliti.“ Lorenco ispljunu puna usta krvi i ustade na noge.
„Fuj! Niste ništa rugo o običan klevetnik, Frančesko. Nemojte misliti a me možete uplašiti ovim pretnjama. Naro je na mojoj strani, i obar eo plemstva. Nemate nikakvih šansi protiv mene.“ Očisti usnu nalanicom ruke. Okusi krv, kao a želi a ga to poseti na ove uvree, ali isto tako na laž koju je upravo otkrio. Opet ispljunu.
„Buite oprezni, Lorenco! Ovaj vaš osedaj a ste izna Republike mogao bi a vas skupo košta jednog dana!“ „Naravno! Kaa mi to kaže onaj ko je pozajmio novac Rijariju a mu obezbei kupovinu Sinjorije Imola i tako ostvari upravljanje papskim finansijama, pored papine blagonaklonosti, pa … ovo je ona stvarno čuna optužba.“ „Grize vas, zar ne?“
„Nika onoliko koliko de vas zbog onoga što de se ogoiti!“ „a li bi trebalo a se uplašim?“ „Raite ono što vam je volja“ , odgovori Lorenco promuklim glasom. „Ja mislim a je ovaj gra umoran o vas i vaše prepotencije.“ „U prošlosti su pokušali a nas Meičijeve ualje iz Firence. Uzaluno je a vas posedam kako se to završilo. Vratili smo se i postali jači nego pre. A znate li zašto?“ 140
Sa ođe re na Frančeska a ispljune žuč. Gruvica pljuvačke okrznu vrh Lorencovih cipela. „Ne interesuje me.“ „Zato što smo mi Firenca.“ „Niste vi ništa rugo o jean arogantni iiot. Ali de vas baš ta vaša namenost koštati skuplje o poraza.“ „Jeva čekam a viim taj poraz. Zasa samo viim čoveka punog oholosti koji izgovara pretnje u prazno. “ „Samo je pitanje vre mena“, ovrati Frančesko e Paci. „Na kraju krajeva, barem jenom sam vam se približio a a vi toga niste svesni. Osim ukoliko niste stvarno poverovali a je napa na Lukreciju onati slučajan. Stvarno ste to pomislili? Ako je tako, onda ste daleko gluplji nego što sam mislio.“ Lorenco planu o besa. „Kako ste se usuili?“ zaurla. „Samo pokušajte a otaknete vlas Lukrecijine kose i viedete šta de se ogoiti!“ Bio je potpuno van sebe, ali mu je Frančesko e Paci ved okrenuo lea i otišao, ostavljajudi ga na nogama, nasre uličice, s razbijenom usnom. Đirolamo Rijario poglea u oči Frančeska Salvijatija, nabiskupa Pize. Njegov ujak, papa, govorio mu je o Salvijatiju kao o čoveku koji bi mogao biti koristan u borbi protiv Meičijevih. I zaista, pri samom spominjanju njihovog imena činilo se a nabiskup gubi tračak razuma. Njegova koža bila je puna crvenih pečata, ok je glas počeo a mu porhtava o besa. Frančesko Salvijati je ispljunuo reku žuči na Lorencovu i Đulijanovu aresu, pošto su pre ve goine učinili sve, i u tome uspeli, a spreče njegovu kandidaturu kandidaturu za nadbiskupa Firence, kad su se radije opredelili za Rinalda Orsinija. Taj neuspeh nije mogao da se izbegne ni uz papinu volju.
„Smrt“, ponavljao je kao u molitvi Frančesko Salvijati, „smrt je jeino rešenje protiv te dvojice prokletnika.“ „Ekselencijo, to su zaista vrlo čune reči ako ih izgovara čovek o vere kao što ste vi“, primeti Rijario, skoro ga provocirajudi, a tako iskuša intenzitet njegovih namera.
„Nisu, ako znate sa kojom su surovošdu Lorenco i Đulijano uspeli a ostvare svoje ciljeve, sa koliko arogancije i rskosti se zalažu a steknu prevlast. Ali pore toga, pravi razlog leži u želji a se osloboi Firenca. Mislim a je gra umoran o njihovih proslava, skaredne i razuzdane umetno sti koju Lorenco postiče, orgija i banketa, njegovog opštepoznatog neverstva prema Klariče Orsini, njegovoj ženi,
141
sramotnog načina na koji je reformisao Republiku Firencu, učinivši je svojim kraljevstvom! Plemidi su ga prozvali Veličanstveni, moledi ga a sa dvadeset godina uzme u ruke sudbinu grada, ali sada mislim da se gorko kaju, da budemo
iskreni, i zato što su umorni gleajudi raskoš ela koja on čini.“ Za Frančeska Salvijatija, reči su bile reka koja se izliva iz korita i činilo se a ne poznaju pau ze. Đirolamo Rijario zaključi a je njegov ujak još jenom sve tačno vieo. Ona pomisli da je potrebno a se usai seme zavere, stavljajudi nabiskupa Pize po strani od svojih nauma.
„A još ako vam kažem a je ono što tvrite toliko tačno, a se ljui i ž ene obre volje an za anom uružuju a sruše to stanje? Ukoliko vas obavestim o tome a u Firenci postoji velika poroica koja jeva čeka a preuzme vlast i grau povrati revnu slobou? Ako vam ispričam kako je sam papa morao a se bori protiv Meičijevih a prizna mene, svog nedaka, kao gospoara Sinjorije Imola?“ Đirolamo pusti a ta poslenja tvrnja lebi u vazuhu, ok je Frančesko Salvijati sa sve vedim interesovanjem slušao njegove reči, milujudi brau nalanicom, očiju uprtih u njegove, ok mu se u njima pojavljuje sjaj koji zrači pomuklošdu. „Mogu a vam kažem a jeva čekam a buem eo tog pouhvata. Saopštite mi na koji način mogu a poslužim slučaju kao što je ovaj i bidu sa vama i svima što nameravaju a zaustave Meičijeve, pošto je kucnuo čas, verujte mi! Čak smo u zakašnjenju.“ „Treba biti strpljiv, ekselencijo. Svi etalji moraju biti kompletirani, ali gubim nau a demo biti spremni kroz nekoliko meseci. Ukoliko naša želja a ih viimo pobeđene bue jaka, ne smemo a napravimo grešku i da ih potcenimo. Dobro su zaštideni, a naročito ne smemo rizikovati a o njih napravimo n apravimo mučenike.“ nadbiskup. „Bila bi to neoprostiva greška“, potvrdi nadbiskup. „Baš tako“, saglasi se Đirolamo Rijario, „ i iz tog razloga moramo nastupiti oprezno, pojačati njihovo neslaganje, pothranjujudi ga preko smutljivaca i tako stvarati klimu mržnje prema Meičijevima, pa a ona Firenca bue prva koja želi njihov kraj. Ne smemo rizikovati i ozvoliti a se ogoi ono što se ogoilo sa Kozimom Starijim.“ Frančesko Salvijati omahnu glavom. ovee u re kestenjaste i mirišljave kovrže. Bilo je u njemu neke brige o sebi i gotovo tvroglave elegancije, kojima nika nije mogao a ooli, uprkos uhovnosti i umerenosti koje mu namede vera i još više njegova uloga uloga pastira staa. „A ko ja bi to bila firentinska poroica koja je istorijski protiv Meičijevih? Pošto mi na pamet paa samo jena sposobna za to. a ne govorimo o tome a bi
142
sve ono što je svih ovih goina ta poroica pretrpela naveliko opravalo svaku želju za revanšom i osvet om.“ „Zar vi sami ne pogađate njeno ime?“ „Pacijevi? Koliko je meni poznato, to mogu biti samo oni. Lorenco e Meiči ih je sprečio a priđu bilo kojoj političkoj funkciji i, a nije bilo vašeg ujaka, koji im je poverio upravljanje upravljanje finansijama Apostolske k omore, sa bi se našli u škripcu.“ Đirolamo Rijario se saglasi: „Tačno. Ništa vam ne promiče, ekselencijo. Ipak mi opustite a oam a su, uprkos onome što bi se moglo pomisliti, Pacijevi u usponu, kako u pogleu prestiža, tako i srestava. To što su bla gajnici papskih obara omogudava im upravljanje runicima stipse u Tolfi, čija eksploatacija donosi ogromno bogatstvo. Nasuprot tome, upravo je oduzimanje tih rudnika
prestavljalo žestok uarac bogatstvu Meičijevih, koji su njima upravljali ved sto godina. Zbog toga de nam Pacijevi pomodi a uarimo na Lorencovu stranku iznutra iz graa. Ali de u isto vreme biti moja briga a obezbeim napa spolja.“ „Stvarno? Mislite a možete a pronađete one koji su u stanju a se izbore za Lorencov kraj? Mislim, izvan Firence? Pošto, upravo zahvaljujudi njegovoj bezobzirnosti, imam utisak a je vrlo teško pronadi nekoga ko mu nije prijatelj ili ko bi se, pošto ga se boji, usuio a poigne mač protiv njega. Milano i Galeaco Marija Sforca? Sigurno ne. Venecija? Nipošto! Štaviše, saznao sam da je on neavno obezbeio čvrst savez sa njima u funkciji protiv pape.“ „Veoma ste obro obavešteni, ekselencijo.“ Frančesko Salvijati uzahnu. „Rai se ono što se može, znate. U ovako zlosrednim vremenima nije mogude izržati ugo, a ko niste barem dva poteza ispred ostalih.“ „Mura navika“, prokomentarisa Đirolamo Rijario, ne bez oze ivljenja. „ U svakom slučaju, nisu svi saveznici Firence, a ne govorimo o tome a onaj ko je to danas ne mora biti sutra. Na kraju krajeva, uskoro stupam u brak sa Katarinom Sforcom…“ „Molim vas a primite moje najiskrenije čestitke za taj preivan ogađaj“ ,
prekie ga nabiskup izveštačeno, žuredi a iskaže svoje učtivo saopštenje. „Naravno a prihvatam vašu čestitku sa velikim zaovoljstvom i blagonaklonošdu, ali ozvolite mi a kažem a ono što nameravam nema nikakve veze sa brakovima i srostvom koliko sa obezbeđivanjem porške. Posedam vas na to da je moj ujak nedavno sklopio prijateljstvo sa Ferdinandom, kraljem
Napulja, oprostivši mu goišnji porez koji uguje papskoj ržavi i opuštajudi a se njegov sinovac Leonaro ela Rovere oženi Ferinanovom vanbračnom derkom. Pore toga je Feeriku o Urbina oelio titulu vojvoe, a bi zatim
143
ošlo o veribe njegove derke sa Đovanijem ela Roverom, kom j e dodelio Vikarijat Sinigaljija i Monavio. U svakom slučaju, ako Firenca grmi, ni Rim ne sei skrštenih ruku. Štaviše, u vezi sa tim mogu a garantujem a de novi komanant papske vojske Đovan Batista a Monteseko biti na našoj strani. Kao što viite, stanje u kom se nalazimo ved je znatno unapređeno, sa je važno ovesti Firencu na našu stranu.“ „Kao što sam vam rekao“, zaključi nabiskup Frančesko Salvijati, „nameravam a učestvujem u tome. Rauje me što niste gubili vreme. akle, neka igre počnu i a nam se sreda osmehne.“ Na te se redi Đirolamo Rijario nasmeši: mreža onosa postajala je sve gušda, a trenutak ka de Firenca biti konačno oslobođena napasti o Meičijevih bivao je sve bliži. „Nedemo propustiti a to uraimo, ekselencijo, nedemo propustiti“ , zaključi uz ozu istinskog samozaovoljstva. samozaovoljstva.
144
35 OPROŠTAJ TREBA ZASLUŽITI Lukrecija je znala kome pripaa ta kočija. I savršeno obro je znala na koje de je mesto ovesti. aleko o Firence, už seoskih puteva, na usamljenu farmu sakrivenu u bukovoj šumi, ge je priroa življa nego ika u tom svetlom i zelenom aprilu.
Ali joj je bol razirao srce. Znala je a je ošlo vreme za svođenje računa. ovee kosu u re. Ka su ti ljui ošli po nju, shvatila je a nema smisla a pruža otpor, samo što nije želela a ostatak života provee krčkajudi se u toj nepoznatoj nevolji.
Znala je a je bila u pravu što je izgovorila one redi pre neki an: iz mnogo razloga, o kojih nije baš nevažan taj što je spasla jenog genija. Nezavisno o bilo kakvog ishoa, ved samo to je vredelo svakog pojedinog slova, svake kazne, pa makar zauvek živela u samodi, omrznuta i obeležena kao pokvarena osoba. Saa joj više ništa nije bilo važno. Ta ravnoušnost koja ju je preplavljivala kao magla bila je u izvesnom smislu njena snaga, po što nije bilo nikoga kome bi morala a se prava: koliko puta je tražila samo malo pažnje, neki gest, milovanje, ok joj je sve to iz najrazličitijih razloga bilo uskradeno. Osedala se iskorišdeno, stavljeno po strani, moža i voljeno, naravno, čak i bolnom i jakom strašdu, ali zbog curenja vremena, zbog trenutaka koji zatim nestaju i vradaju se posle beskrajnih pauza, čekanja, molitvi. Bila je umorna i razočarana. I saa, ka je uraila ono što je uraila, shvatila je da je trebalo da deluje ranije. ranije. Da ne čeka tako ugo. Put se peo između bukava. Zeleni, tek procvetali listovi, boja šume koja se namodno šepurila gleana kroz prozorčide kočije, škripa točkova, neprekino klackanje, ok su konji prekriveni blistavim pokrivačima nastavljali stazom, mrvedi zemlju kopitama. Sve to je mogao biti početak neke bajke, ali je Lukrecija znala a de se sve završiti u rami, ozlojeđenosti, mučenju. Pošto joj se sve u životu tako ogađalo, s tim što se i ono malo lepote koju joj je priroa ala uvek okretalo protiv nje. Njen cilj, od tog trenutka pa nadalje, bio je da ostari i izbledi kao boja neke stare zaboravljene zaboravljene haljine.
Kočija se u jenom trenutku zaustavi. Otvoriše se vrata i neki čovek ugačke kose i tankih brkova pomože joj a siđe i ovee je o ulaza na farmu. Ne zakuca. 145
Širom otvori vrata i uvee je u salu koju je Lukrecija obro poznavala: veliki kamin saa je bio ugašen, lepe fotelje prazne, tišina koja je tu vlaala sekla je kao hlana i zarđala oštrica. Sve je elovalo tako napušteno, vlaala je pusta i ub oka melanholija, koja kao a je obavila taj prostor i šaputala tužne note. Uglea ga kako stoji na sreini sale, skrštenih ruku. U stanju iščekivanja. Skoro senka samog sebe. Tragovi na licu, previše izražene jagoice, upale oči. Lorenco ju je gleao duted i. Baš kao što je ona gleala njega. Moža je to bilo ono što su oboje tražili: a poele tišinu. Bili su obri u tome.
Osluškivali su kako napetost raste, kako je otrov između njih osenčen obostranom izajom, neispunjenim obedanjima, predutanim rečima . Svih ovih goina. Uavide se u tom moru ozlojeđenosti, jeno prema rugom. Ona Lorenco više nije mogao a ponese dutanje i progovori: „Sedaš li se šta sam ti rekao pre mnogo vremena? Ako se ljubav između nas prekine, to de se ogoiti samo našom krivicom?“ Ona nije imala nimalo volje a mu povlađuje, ali nije mogla a se ne složi, barem oko toga. „Bio si u pravu, maa to ne smanjuje gorčinu.“ „Ti si ona koja je izala.“ Ta tvrdnja raspali njen bes.
„Uopšte nemaš pojma koliko grešiš!“ , uzviknu ona. „Stvarno?“ „Baš tako!“ „akle, reči koje sam čuo na procesu jenostavno sam izmislio?“ „Nikako“, bila je olučna ona, iskazujudi tu tvrnju na takav način a ostane u Lorencovoj glavi zauvek. Želela je a ga povrei. Želela je a to učini, makar jenom u životu. On zabaci glavu u stranu. Njegove usne se oškrinuše u gorak osmeh. „Zašto ona to negiraš?“ „Šta negiram?“ „a si me izala.“ „Tako si glup.“ ođe joj a se nasmeje. „Ovo te zabavlja?“ „a, zabavlja me što te, posle tolike ravnoušnosti, najza viim a ti je teško. Viiš, a se nije ogoilo ono što se ogoilo, nika me ne bi oveo ove, niti bi mi se obratio ijenom rečju.“ „Šta hodeš a kažeš?“ „Čuo si me.“
146
Lorenco uzdahnu.
„Kako izglea, obro sam učinio što sam te ržao aleko o sebe.“ „Misli šta go hodeš. Mogu li saa a oem? Ne čini mi se a bi moje ostajanje ove bilo o velike pomodi. Nijenom o nas voje.“ „Nikako“, reče on glasom koji ojenom postae piskav o besa. „Hodu a priznaš!“ „a priznam šta?“ „Sve… sve ono što si uraila te nodi!“ „Ah! Sa te interesuje a saznaš nešto o meni, zar ne?“ Bilo je toliko prezira u njenim rečima, a ono što je iznenai jeste to što je osetila neobično i nezamislivo zaovoljstvo u iskaljivanju sve te frustracije, svega onog što je morala da proguta svih ovih godina.
„Sa misliš a sam te izala! ok te pre, ka sam te još volela, nije interesovalo a znaš ni a li sam živa ili mrtva!“ „Nije tačno!“ „Naprotiv, tako je! Ne mogu a verujem a sam se zaljubila u tebe. Ti si takva kukavica!“ „Govori!“ „A ako nedu, šta de se ona ogoiti? Obesideš me?“ „Ne govori besmislice. besmislice.“ „Ti ne činiš ništa rugo rug o osim što tražiš, znaš a misliš samo na sebe…“ „Želim a znam…“ „Šta?“ „… istinu!“ „Hodeš a znaš istinu? Stvarno? I ona evo ti je: nika nisam volela Leonara. Nisam spavala s njim. Išla sam u njegov atelje a razgovaram o tebi! Naala sam se a može a mi pomogne. Pošto tebe nije bilo, nije te nika bilo za mene poslenje četiri goine. Četiri proklete, preuge goine. Stoga sam, ka sam otkrila da je Leonaro optužen za seksualnu nastranost, pomislila na koji način a ga spasem, zato što je on uvek bio tako obar sa svima, i sa mnom, a zauzvrat nika nije imao pomodi ni o koga.“ „Imao je moju!“ „a, tvoju! Ali tvoja pomod se plada, i to veoma skupo!“ Lorenco joj pr iđe još bliže. „I tako bi ona trebalo a poverujem ženi koja me je lagala na tako pomukao pomukao način? Zašto mi nisi rekla šta nameravaš a uraiš?“ uraiš?“ Na njegovom obrazu ojeknu šamar, osečno kao uarac korbača. Lukrecija u tom trenutku shvati da ga mrzi.
147
Lorenco oseti da mu lice gori. Od sramote.
„Rekla sam ti a se nije ništa ogoilo. Nisam imala vremena za objašnjenja. Učinila sam to a ga spasem. Iskoristila sam sedanje na nod o pre tri goine, kao što sam ti rekla! Lagala sam! Lagala sam a bi ga osloboili. Pomislila sam a de svaki suija pre poverovati ženi što žrtvuje sopstvenu čast na oltaru prave nego nekom mlaom zlataru koji voi nesređen život.“ Lorenco je sve vreme dutao. Šamar ga je probuio iz opsenutosti kojom je bio obuzet do tog trenutka. Po prvi put postae svestan onoga što mu je ona ispričala. „Hodeš a kažeš a si lagala a bi ga spasla?“ „To je ono što sam ti rekla.“ „I nisi nikad spavala s njim? “ Lukrecija omahnu glavom u znak poricanja. „Ali me baš to čini razočaranom u ovom trenutku. Brineš samo o sebi. Nije ti važno ništa što se tiče mene.“ „To nije istina! Da je tako, nika te ne bih oveo ove! Znam, pogrešio sam, ualjio sam se o tebe, ali nakon onog što ti se ogoilo onog ana ka sam samo čuom uspeo a izbegnem najgore, pom islio sam da te dovodim u opasnost ako se viđam sa tobom!“ „Međutim, sa nisi oklevao a to učiniš, zar ne?“ U tim Lukrecijinim rečima bilo je više gorčine nego besa. „Nepravena si. Naravno, bio sam ljubomoran zbog onoga što sam čuo. Ali zato što te volim, hteo bih a bueš samo moja, a znam a nije tako. Takođe znam a sam te razočarao i a sam izgubio tvoju ljubav. I to zaslužujem. Ali sam se tako mnogo promenio… i ona ka sam čuo ono što si ispričala. „Pusti sa to“, reče ona, „samo sve pogoršavaš.“ „Sad barem znam istinu… i kakav sam glupak bio. “ „Međutim, ja više ne želim a te viim.“ „Lukrecija… razumem te. Ali kunem ti se a du učiniti sve a promeniš mišljenje.“ „Ako ti je baš stalo, pokušaj.“ „Možeš biti sigurna u to.“ Ona mu u tom trenutku okren u leđa. „Saa želim a se vratim kudi, ako ti ne smeta.“ „Želeo bih a ostaneš“ , odvrati on. „Žao mi je“, ogovori Lukrecija, „ali oproštaj treba zaslužiti.“
148
DECEMBAR 1476. 36 PAD Sneg je paao uz zvižuk vetra. Milano je bio prekriven belim pokrivačem . Bio je an Svetog Stefana. Galeaco Marija Sforca siđe sa kočije. Nosio je uboke čizme i ogrtač sa krznenom kragnom, koji je bio tako ebeo a je ga je činio sličnim meveu. O boku mu je visio mač; korice prekrivene zlatom i ragim kamenjem klatile su s e zvečedi, ok se vojvoa kretao prema vratima katerale. Tog jutra se osedao posebno obro. Za trenutak zastae ispre katerale, pre nego što uđe. Duboko udahnu hladan vazduh. Dan je bio okupan zimskim suncem. Blagi zraci su se probijali s neba boje bisera i elovali kao srebrna voa. Beli i čvrsti sneg koji je napaao blistao je svu okolo.
Galeaco Marija ođe o velikih vrata katerale, ok su mu onovi čizama ojekivali po snežnobeloj zavesi. Otvoriše mu. Činilo se kao a se velika škripava krila vrata žale ok su se okretala po šarkama. Ispred vojvode se ukaza velelepni prizor prepune katedrale, velikih blistavih svednjaka sa esetinama belih sved a, impozantnih crkvenih krila, raznobojnih
vitraža. Onda se odjednom sve to svetlucanje prekri crvenom bojom. Oseti neočekivano probaanje u slabinama, skoro kao a ga je ujela neka
životinja, a ona stigoše nemilosrni uarci koji mu čupaju meso. elovalo je kao a mu leeni zubi kiaju trbuh i vrat. Oseti kako mu se telo raspaa. Krv poče a obilno lije. Pade na kolena po naletom tih napaa. Obasuše ga oštrice boeža. Prepozna ispre sebe Đovanija Anreu Lampunjanija, što ga je gleao očima u koje kao da su ubrizgani krv i ludilo.
Vernici što su u velikom broju seeli u klupama kriknuše. Krici puni straha i užasa o kojih se lei krv u žilama ojeknuše u tom karnevalu smrti što se ovijao pre očima prisutnih.
149
Galeaco Marija poče a se batrga. Ruke su mu hvatale vazuh u očajničkom pokušaju a zaustave taj kukavički i bezobzirni napa. Ali nisu u tome uspele. Pae licem ničice, ok je sneg zvižao i po naletima leenog vetra ulazio kroz još otvorena vrata katedrale.
Vojvoini čuvari baciše se na trojicu napaača. Jean o njih halebarom proboe Đovanija Anreu Lampunjanija. Sečivo mu otkinu trbuh, probijajudi grui, i gotovo ih naboe na ršku oružja. Čuvar navali na njega takvom žestinom a ga obaci i razbi o jean o stubova katedrale.
Uglea kako život napušta oči zaverenika. Gomila vernika se vrištedi i u grupama rasprši između krila crkve. Neki su uspeli a se očepaju izlaza, ok su čuvari napolju jurili za vojicom preostalih napaača. Ambasaori Ferare i Mantove, koji su ošli a toga ana Galeacu Mariji Sforci izraze poštovanje i onesu arove svojih gospoara, zanemeli, sklopljenih ruku centralnog ela crkve. Ispo gledali su vo jvoino beživotno telo, sklupčano nasre centralnog njega se širilo crveno jezero i činilo se a prosto prožire okolni prostor. Biskup se prekrsti. Uzaluno pokuša a povrati mir. Milano ojenom upae u haos.
Ali u toj sceni užasa i sramote, ok se kamena površina katerale natapala krvlju gospoara Milana, barem jean čovek, među mnogima koji su očajavali uarajudi se u grui, raovao se u srcu zbog onoga što je vieo. Luoviko Riči se osmehnu. Pošto je znao a de ovaj ogađaj zauvek promeniti istoriju. Meičijevi gube modnog saveznika i njihova naa a de pojačati svoj položaj izvan Firence postala je mnogo slabija. Ta činjenica je naprotiv išla naruku Rimu i Sikstu IV, stoga i Đirolamu Rijariju i svima njima. Štaviše, ubistvo Galeaca Marije bilo je obar preznak za ono što su naumili firentinski zaverenici.
150
37 ZAKON „Nemodni smo, zar ne shvataš?! Najpre spletka sa Leonarom i Lukrecijom putem optužbe! obro se završilo pošto su ga osloboili, ali se ved použe čuju glasovi onih koji nas nazivaju nevernicima, kurvarima i prijateljima homoseksualaca. “ Iz Đulijana pokulja gotovo histeričan uzvik. „a ne govorimo o tome a je smrt Galeaca Marije Sforce bila istinska trageija, a a sve bue još gore, ogoila se u trenutku kao što je ovaj.“ Lorenco pomisli a je njegov brat prokleto u pravu. Međutim, nije ponosio taj njegov način a bue opušten i a na njega svaljuje zaatak a oržava mir i pronalazi rešenje ili bilo kakvu alternativu. Nije to bilo prvi put. Štaviše, ogađalo se neprekidno.
„Tako se savez raspaa!“ nastavi, „i Rim de proširiti svoju sferu uticaja. Papina ambicija nema granica! “ „Ne mora a znači a de se to ogoiti“, ogovori Lorenco. „Venecija je još sa nama, tako da ne gubim nadu, uprkos ovom jezivom udaru na Milansko
vojvostvo, a de se situacija na kraju ovijati u našu korist.“ „Kako? Na koji način?“ „Još ne znam. a imam neko rešenje, sigurno ne bih slušao kako ti očajavaš, ne pokušavajudi a te ohrabrim, zar ne?“ Lorenco ovog puta nije uspeo a zarži ljutnju.
„Ali ako nakon Sforcine smrti naš savez sa Milanom mora a oslabi, ona valja ojačati naš položaj u Firenci.“ Ka je čuo bratovljeve reči, Đulijano pokuša a ublaži nervozne tonove, ipak ne uspevajudi a oustane o reči što su mu se pojavile na usnama. „Imaš li neku ideju u vezi sa tim? “ „Ved neko vreme razmišljam o onošenju zakona koji može a naškoi rugima, a a nasuprot tome nama može biti o koristi. a se na taj način obranimo i ostanemo jaki, sprečavajudi naše protivnike a povedavaju svoje bogatstvo.“ „Mislim a ne razumem.“ „Pokušadu a buem manje zagonetan.“ Lorenco to reče i ustae iz fotelje na kojoj je seeo o tog trenutka. „Savršeno obro znamo a, zahvaljujudi instituciji braka, istinska bogatstva mogu a se uvuku u poroično jezgro pril ikom 151
smrti svekra. Hteo bih a ti u vezi sa tim ispričam jenu kratku priču. Trebade mi malo vremena, zato se raskomoti. “ Lorenco se obradao bratu, ali je, istinu govoredi, elovalo a priča sam sa sobom. Zastae još neki trenutak i ona započe: „ U svoje je vreme jean čovek po imenu Vitalijano Boromeo bio blagajnik Viskontija u Milanu. Uz poršku vojvoe pojačao je svoju bankarsku aktivnost, otvarajudi nove filijale u Brižu i Lononu. I ne samo to. Bio je toliko vest da svoje poslove ispreplete sa onima u ime
vojvoinog vora i na taj način omogudi Filipu Mariji Viskontiju stalnu finansijsku poršku. Zauzvrat je obio zemljišne posee, feue i privilegije, i tako stvorio osnovu za ogromno zemljišno bogatstvo. Pore velikih posea na jezeru Mađore, pre oko četreset goina kupio je zamak i varošicu Arona, sa čitavom parohijom, Kanobio, oblast Leza i teritoriju Vergante, Mergoco i Vogonja, čiji je zamak iz četrnaestog veka koji je oeljen Đovaniju Viskontiju kasnije proširio, Val Vigeco, Borgo Tičino i Gatiko. Na kraju je obio zvanje grofa za feu Arona i ovlašdenje a izvee impozantne raove na izgranji tvrđave.“ Lorenco u tom trenutku napravi pauzu, kao da je i njemu samom bilo
potrebno a se povrati o tog impozantnog spiska oblasti i novčanih srestava. Priđe kaminu i postače vatru. Njegov brat je nastavljao a ga sluša. „Ali bogatstvo Boromeovih proužilo se sa Vitalijanovim sinom Filipom, koji je i alje nastavio a poržava kreitne linije, najpre Viskontija, a zatim poroice Sforca. Upravo je Franče sko dao niz feuda Boromeu, koji je sakupio toliko bogatstvo u zemlji i novcu tako da je izgleda na samrti svojim sinovima podelio
čarobnu sumu o četiri miliona zlatnih florina. „Miliona?“, upita s nevericom Đulijano. Lorenco potvri. „Tačno, ali mi saa ozvoli a nastavim. akle, među njegovim sinovima, onaj što nas interesuje zbog ovog što du ti redi je Đovani, koji je kao jeinog potomka imao lepu Beatrice. Sedaš li se sa kome je ona obedana za ženu?“ Đulijano je to savršeno obro znao. „Đovaniju e Pa ciju?“ Bio mu je potreban trenutak a shvati na šta cilja njegov brat. „Hodeš a kažeš a…“, i skoro se uplaši zaključka. „U anu ka Đovani bue morao slučajno a premine, šta misliš, ko de nasleiti očevo bogatstvo?“ „Beatriče!“ „A to ona znači?“ „Đovani…“
152
„… de Paci“, zaključi Lorenco. „Stoga“, nastavi, „evo šta prelažem a uraimo. Ne smemo a čekamo, ne nakon onoga što se ogoilo Galeacu Mariji Sforci. Neophodno je da se odmah usvoji zakon koji zabranjuje Pacijevima da
stave šapu na obra Boromeovih. Iskreno rečeno, ved sam razmišljao o načinu kako da to izvedemo.“ „A to bi bilo?“ „Muževima mora biti zabranjeno a putem braka nasleđuju obra supruga. Samo tako demo sprečiti Pacijeve a zakonski obiju blago koje je ostalo u naslestvo Beatriče Boromeo. Uzaluno je a ti pričam koliko bi takvo bogatstvo moglo a nas ovee u teškode. Naše bogatstvo je aleko o toga a se može uporeiti sa onim Boromeovih i, ako bismo nekom nesmotrenom zaboravnošdu pustili da sve ide svojim tokom, potpisali bismo svoju osudu na smrt. Pacijevi su
ved obili na upravljanje runike stipse u Tolfi u svojstvu upravnika Apostolske komore. Ne smemo im ozvoliti a steknu još i ovo bogatstvo.“ Đulijano priđe velikim prozorima salona. Pogleda napolje. Bilo je zimsko popodne u bojama mastila.
Ovaj božični perio pokazao se mračnim za njegovu poroicu. Ali sredom je njegov brat bdeo nad svim. Lorenco je uvek bio na oprezu. Njegov talenat da
previđa poteze rugih bio je izuzetan. Njegove političke veštine nesporne. „Kako misliš a to uradimo?“ „Moramo a se pokrenemo. a se usvoji taj zakon. Što pre u tome uspemo, to bolje, pošto demo tako izbedi sumnju a smo skovali zaveru protiv naših neprijatelja. Redi demo a je reč o isciplini usmerenoj na zaštitu ratio poroičnih ogranaka, tako a ono što pripaa jenoj lozi ne treba mešati sa rugima. Ali ono što je sa važno jeste a elujemo na vreme. Propisademo pravilo koje ženske naslenice, u neostatku brade, lišava nasleđa i prenosi ga irektno eventualnim muškim rođacima, kao što su brat o strica, ujaka, tetke. Na taj način demo izbedi povedanje ionako ved znatnog bogatstva Pacijevih.“ „Možemo li to a uraimo?“ „Đulijano, nije reč o tome a bilo kome treba a tražimo ozvolu“ , uzdahnu Lorenco. „Moramo a postupimo na taj način ili, veruj mi, kuda Meiči rizikuje da bue ugašena.“
153
38 PREDSKAZANJA Mač nije bio naročito težak, ali nakon prvih uaraca postae kao a je o olova. Luoviko je bio obliven leenim znojem. Kapi znoja orosile su mu čelo i slivale se na oči. Bio je prinuđen a zatrese glavom ili a pređe rukavicom preko čela, pokušavajudi a se kako -tako obriše. Čini se a je to zabavljalo njegovog gospoara i učitelja Đirolama Rijarija. Ovaj nije propuštao a ga provocira i a mu se ruga. Njegova namodnost u dvoboju bila je tolika a je Luoviku to to vežbanje elovalo sasvim sasvim beskorisno. Odbrani se od nekoliko udaraca, istraja da se na vreme skloni, pa onda
pokuša a zaa ubo i to toliko ishitreno a Đirolamo nije imao nikakvih teškoda a skoči u stranu, pošalje Luovika u rugu stranu i uari ga pljoštimice pravo među pledke tako a ga obaci, i ovaj se skotrlja na kameni po vežbaonice. Luoviko poiže glavu i baci pogle na lepo složene halebare u rvenim soškama. Gospoar Imole je u međuvremenu prasnuo u smeh. „Put je još ug, ragi moj! Ima tu još a se uči“ , naglasi. Ludoviko se s mukom priiže na noge. Osedao je umor u mišicama, jer ok je paao, nagnječio je rame koje ga je sad bolelo.
Zauze obrambeni stav, ali tek što je poigao sečivo, Đirolamo ga napae jednim dvostrukim uarcem oozo naviše. Luoviko shvati a de mu mač iskliznuti iz ruke. Uloži veliki napor a ga zarži u ruci, i ok se truio a se vrati u normalan položaj, nakon što je čuom uspeo a zarži sečivo, oseti a mu vrh Đirolamovog mača oiruje grl o. Gospodar Imole ga pogleda uz zloban osmeh koji mu se ocrtavao na licu.
„Moraš a bueš brži“, reče s visine, ok je Luoviko crveneo o sramote. „ I moraš a ojačaš. Previše si mršav, a te tanke noge izgleaju kao ko barske ptice. Sutra počinjemo iz poč etka“, zaključi. ok su olagali mačeve, vojica sluga im priđoše. Svaki o njih pruži mačevaocima mirišljavo platno a njim obrisu znoj. Đirolamo ga i ne otače, ok se Luoviko pažljivo obrisa i za trenutak se utopi u mirisima ruže. Učini mu se a se pon ovo rodio. „I onda? Spletka u vezi sa gosparom Leonardom pokazala se potpuno neefikasnom, zar vam se ne čini da je tako? Priznajem a sam očekivao a de nam 154
to oneti najbolje ploove. Subina je htela a je neko olučio a nam pomogne tako što je ubio Sforcu. Naravno, pretpostavlja se a sam ja ožalošden, s obzirom na to a du morati a se oženim njegovom derkom Katarinom, ali buimo iskreni: to mi je važno koliko i suva smokva.“ U znak potvre upravo rečenog Đirolamo prasnu u neobuzdan smeh. Ludoviko pusti a gospoar Imole uživa u svojoj osetki. Ona uze reč.
„U svakom slučaju“, primeti, „neki efekat u vezi sa Meičijevima smo verovatno ipak postigli: čuo sam a Lorencovi onosi sa lepom Lukrecijom onati nisu toliko dobri otkako je devojka priznala da j e išla u krevet s onim poluhomoseksualcem o Leonara a Vinčija. Znači a smo moža barem uspeli a zabrinemo Veličanstvenog. Sa ka je ostao bez milanskog savezništva, izglea a nam je put prokrčen. a ne govorimo o tome a sa više strana pljušte kriti ke na njegov račun zato što je posticao raskalašnost firentinskih firentinskih običaja.“ „I to je svakako obro. Pore toga, sa je i nabiskup Pize na našoj strani. Lično sam se uverio a je Đovan Batista a Monteseko spreman a voi papske trupe protiv Firence, kao i a de Feeriko a Montefeltro, vojvoa o Urbina, učestvovati. Što se tiče Pacijevih, toliko mrze Meičijeve a s mukom zaržavam Frančeska a ne eluje saa i lično i tako rasprši naše planove. Bide pozvane stranke da utvrdimo kako i kad se mora stupiti u akciju, pošto bi, u svetlu poslenjih ogađaja i skanala u vezi sa sumnjom u seksualnu nastranost, čak i moj ujak želeo smrt Meičijevih.“ „akle, proces, ma koliko neploan, ipak je ao neki rezultat“ , naglasi, ne bez doze ponosa, Ludoviko.
„Naravno, mali đavole, pošto nisi ništa rugo. Sama tema je toliko škakljiva a je papa, ka je za to čuo, poskočio na stolici.“ „Bilo bi olično ka bi propisao izopštenje iz Crkve.“ „Nažalost, kao što si sam tačno naglasio, proces nije zaključen osuom, znači ne postoji konkretna mogudnost za sprovođenje takve mere. I samom papi su vezane ruke u tom smislu. “ Ludoviko uzdahnu.
„Hrabro, ne očajavaj“, nastavi Đirolamo Rijario. „Obruč se steže i, ka se sve uzme u obzir, napravio si dobar posao, zadovoljan sam tobom. S a trči ko majke. Zamolila me je a te pošaljem ko nje čim završimo sa još jenim pokušajem a stekneš osnovna znanja o voboju. Ipak joj reci a se postepeno popravljaš i a, otkako je ošla ko mene i na moju veliku raost se nastanila ove, izglea a se sreda konačno osmehnula našoj stranci.“
155
Ludoviko pokuca na vrata.
Začu glas majke, koja ga je pozivala a uđe. Đirolamo Rijario joj je ustupio na korišdenje jeno široko krilo svog zamka. Laura je sreila veliki salon. Za samo nekoliko dana postarala se da ga ispuni hiljadama ekstravagantnih stvari i
neobičnih komaa nameštaja, pa je saa ličio na atelje nekog vrača ili neke vračare, okiden pentagramima i tajanstvenim simbolima, relikvijama i čunim knjigama o magiji, obojenim flašama i teglama sa pra hom. Mnoge od tih stvari su njemu bile potpuno nepoznate. Ludoviko se naprezao da shvati smisao tih predmeta. Pa ipak je njegova
majka za njega bila toliko značajna a je vrlo rao prihvatao njeno ekscentrično i njemu poneka neobjašnjivo ponašanje. Laura je prstima obojenim u ljubičasto okretala požutele stranice neke stare knjige o magiji. Imala je nekoliko takvih, očigleno izuzetno starih, i veliki eo vremena trošila je na njihovo čitanje. Ka nije čitala te tomove tamnih korica i prepune uznemirujudih slika, istraživala je karte. Ali osim tih neobičnih poroka, njegova majka je bila u potpunosti posvedena njemu. I ponosio joj je izveštaj o svemu što se ogađalo u toku ana, baš kao neko poslušno ete. „Kako je bilo?“, upita ga, ne ižudi glavu sa stran ice knjige. Luoviko samo ponovi ono što je rekao Đirolamo. „Rijario kaže a se postepeno popravljam.“ Laura poiže glavu. „Nisam ti rekla a mi kažeš šta kaže on. Tražila sam a mi ispričaš kako je bilo.“ Ludoviko zafrkta. Njegova majka ga osinu pogledom.
„U reu, u reu. Moram a buem brži i a postanem jači. Previše sam mršav i, po njegovim rečima, moje tanke noge mi nisu o pomodi. Istina je a je uvek ispre mene, kao a tačno zna šta du a uraim, a ona zaajem slabe uarce i na previiv način. Ne znam… znate kakav sam, ne pokazujem posebne talente u fizičkim aktivnostima, moram još mnogo toga a naučim“, reče Ludoviko.
„Ona demo morati a oskočimo tim tvojim neostacima!“ Laura više ništa ne kaza i oloži knjigu. Priđe mu i zaglea se u njega krupnim crnim očima. Ludoviku su delovali kao beskrajni bunari u koje se utapa. Uvek su na njega
ostavljale isti efekat, tako a se plašio a de se izgubiti ako ostane previše ugo zagledan u njih.
156
Ni ovog puta nije bilo izuzetka.
Ipak, pre nego što je shvatio šta se ogađa, njegova majka mu otkopča kožne pantalone. On osta bez reči, ukoči se. „Opusti se“, šapnu mu ona, „sa demo o tebe napraviti muškarca. I veruj mi, na kraju ovog ana deš me uzimati tako ugo a de noge sigurno početi a ti jačaju.“
157
NOVEMBAR 1477. 39 PLANOVI U PALATI Lepi voelni prozori okrenuti prema Ulici Prokonsolo, ukrašeni sa tri polumeseca, grbom poroice, propuštali su a kroz njih curi svetlost koja je preplavila salon palate. U vencima obasjanim suncem po igravale su se čestice prašine što su delovale kao da su zlatne.
Zgraa je bila posebno elegantna zahvaljujudi malteru ukrašenom vencima i puzavicama, koji su isticali svoje forme i nadnosili se nad zidove donjeg sprata sagrađenog o jakog i izbalansiranog tesanika.
Palata Paci bila je najotmenija u čitavoj Firenci, i zato je još čunije zvučalo a je tog ana bila stecište jenog mračnog i svirepog plana. Jakopo e Paci, koji se nalazio u salonu, nije mogao a se smiri. Osedao je u srcu a je ono što je upravo sazrevalo bio crni plo koji nede oneti ništa obro. Ouvek je zamerao sinovcu Frančesku a prečesto boravi u Rimu, zaboravljajudi Firencu i sklapajudi prijateljstva sa ljuima što su mu punili glavu čunim iejama. Kao na primer Đirolamo Rijario, koga je sa imao ispre sebe: oeven u crno, baš kao Frančesko, sa tim namenim i arogantnim izrazom lica, koji prezire sva pravila poštovanja i gostoprimstva o te mere a se ponaša kao a je gospoar sveta. Uostalom, bio je omiljeni nedak pape, kome su Pacijevi ugovali mnogo. Moža previše, pomisli Jakopo. ok je bio zaokupljen tim sumornim mislima, nabiskup Frančesko Salvijati uze pehar crvenog vina. Srknu ga sa uživanjem i prekinu tišinu. „Olično je ovo vino“ započe. „Sa mi se čini a shvatam a smo s e mi danas okupili u ovoj raskošnoj palati a olučimo kako a reši mo pitanje Meičijevih. „Za boga miloga!“ prasnu gospar Jakopo. „Buudi a jesmo, razglasimo to na ekselencijo, za minimum diskrecije.“ četiri strane sveta… Molim vas, ekselencijo, „U redu, u redu “, odgovori nabiskup uvređeno, „u svakom slučaju, kako go vam volja da nazovemo plan, o tome govorimo!“ „a, o tome“, umeša se Frančesko. „ragi moj striče, poznata mi je vaša obojnost prema planu koji razrađujemo. Sa ruge strane, morate se saglasiti sa 158
mnom a su Meičijevi učinili sve a raspale našu sržbu: najpre su sprečili a
buu izabrana imena naših najboljih ljui, tako a nika nisu bili zastupljeni interesi Pacijevih u okviru Sinjorije. Ona su, kao a to nije bilo ovoljno, sprečili mog brata Đovanija, vašeg sinovca, a stekne obra koja je zakonski nasleila njegova žena Beatrice. Sa vas pitam: zar to nije prava -pravcata uvrea? Šta još treba a ponesemo, a bismo konačno smeli a se pobunimo protiv zloupotrebe vlasti jedne porodice koja se pona ša kao a može a olučuje o našem životu, primoravajudi nas a ostanemo sakriveni i a buemo robovi njihove volje? Zato što, kažem vam sasvim iskreno, više ne nameravam a i alje gleam a mi bue ouzeto ono što mi po pravu pripaa!“ Stari gospar Jakopo odmahnu glavom. Ovaj njegov sinovac uvek je bio
nezgoan čovek. Ali je u isto vreme bio u pravu. Jeste bilo tačno a se Lorenco ponašao sramotno, usvajajudi zakon sa jeinim ciljem a ošteti Pacijeve. A to sigurno nije bio način a se eluje praveno i bude vredno pohvale. „Frančesko“, reče, „u pravu si, nije mogude a se ne uzme u zme u obzir sve ono što si upravo izgovorio. Međutim, ubistvo vojice brade ozbiljna je rabota i pitam se postoji li rugi način a se reši to pitanje. Imaj u viu a se Guljelmo, tv oj brat, oženio Bjankom e Meiči, tako a smo na neki način i rođaci. Jesi li svestan toga? Moža bi valjalo razmisliti o tome a se porži izgnanstvo….“ „Neka bih vam ao za pravo, štaviše, ja sam se prvi u prošlosti svim silama borio da se izbegne to t akoredi krajnje rešenje. Vaš sinovac može a vam to potvri. Ali saa? Nakon svega što se ogoilo? Pa a, ne verujem a je izgnanstvo pravi odgovor.“ Glas Đirolama Pjarija ojeknu u ušima gospara Jakopa kao uarac bičem. „Firenca je ved jenom postupila na taj način i svi znamo kako se to završilo. Ja mislim a Lorenco e Meiči anas rai u Firenci sve što želi. Vest je političar, ved je to veoma obro obro okazao isključujudi vas iz svih funkcija funkcija ili uloga, prijatelj je naroa, čiju je bezuslovnu poršku ob ezbedio svojim odvratnim proslavama, a takođe ima na svojoj strani i neke plemidke poroice. Ali je činjenica a je oveo u opasnost moral i pristojnost. Moj ujak papa nema ileme u vezi sa tim i, maa još nije uspeo a propiše izopštenje, znajte a je to samo pitanje vremena. Svima nam je poznata nevernost Veličanstvenog, njegova bluna i luđačka ljubav prema Lukreciji onati, njegovo prijateljstvo sa umetnikom osumnjičenim za seksualnu nastranost kao što je Leonaro a Vinči i njegovo uvažavanje previše slobone umetnosti Sanra Botičelija. akle, hodemo li a još čekamo? a čekamo a Firenca efinitivno postane kolevka orgija i blua? Ako ved nije isuviše kasno?“
159
Jakopo e Paci uzahnu. „Sve je to tačno, ne poričem. Naravno, mnogo toga može a se učini za Firencu i bez Meičijevih.“ „a li ste zaboravili šta je uraio u Pratu i naročito u Volteri? Pustio je a Feeriko a Montefeltro potamani goloruko stanovništvo. Stanovnici tog zlosrednog graa još plaču zbog tih ana krvi i nasilja. A vi se voumite a eliminišete takvog čoveka? Kažem vam: Lorenco i njegov brat Đulijan o su prokletstvo ovog graa! Što ih se pre osloboimo, bide bolje za sve.“ Frančesko Salvijati unese toliko žestine u te reči a se učini a je konačno i gospar Jakopo olučio a pruži poršku tom gnusnom planu. Starešina Pacijevih poglea popreko nabiskupa Pize. U njegovoj tvrnji je opazio svu istinu za kojom je tragao. Bilo je tačno: pore Lorencovih političkih manevara a ostane na vlasti, sumnjivih i neumerenih običaja, neprijatnih prikazivanja raskoši, ono što ga je najviše pogoilo ovih goina bila je surovost kojom je glava Meičijevih opustio a buu opustošeni vazalni graovi Firence. Frančesko Salvijati je uspeo a mu tim rečima pruži valjan razlog, moža apsolutno najpravedniji, a porži ono što su se pripremali a izvrše. Jakopo e Paci se predade. „U redu“, reče, „postoji mnogo razloga a se urai ono što se pripremamo a
uraimo, ali je ovaj najpraveniji o svih, pošto su te činjenice bile nešto neostojno i sramno, nešto što ouzima ostojanstvo čitavom našem grau. Sa da vas pitam: jeste li usvojili neki plan? “ Đirolamo Rijario se nasmeši. O uzbuđenja steže ruku svog mezimca Luovika, koji je takođe bio prisutan tog ana. Stari Jakopo im je avao blagoslov i na taj način je plan imao olične mogudnosti a uspe, pošto je taj čovek uživao ugle i autoritet u Firenci i sigurno de ubeiti znatan eo plemstva a porži njihovu zaveru. „U stvari“, umeša se Rijario, „usvojili smo strategiju. Hodeš li a mu je ti objasniš, Frančes ko?“ Sinovcu nije trebalo dva puta ponoviti.
„akle, ragi moj striče, pre svega imena: Đovan Batista a Monteseko, jean o kapetana papskih trupa, voiče jean kontingent o kapija Firence, zatim Stefano i Bernaro Banini, Pođo Bračolini i Antonio Mafei, sveštenik iz Voltere koji želi osvetu za svoj gra. Plan je jenostavan: nabiskup Frančesko Salvijati de odi iz Pize sa Montesekom, papskim kapetanom, zajeno sa mlaim karinalom Rafaelom Rijarijom, još jenim o omiljenih nedaka pape Siksta IV, a posete vas, plemeniti striče. a bismo smirili Meičijeve, redi demo a de karinal odi iz Rima u Firencu a kompletira neka svoja proučavanja i a de biti ugošden
160
ove pukim slučajem. Štaviše, smestidete ga u vili Montugi, izvan graa. Koliko ih dobro poznajem, Lorenco i Đulijano de omah saznati za to i poželede, kao što obično čine, a ih pozovu u svoju kudu. Eto, to bi mogla biti povoljna prilika.“ „Naravno“, naoveza se na njega Rijario, moj rođak Rafaele Rijario bide neobavešten o svemu, tako a njegove reči mogu a buu još ubeljivije, baš zato što su iskrene. Ka Lorenco pozove u svoju vilu mog mlaog rođaka a ga svečano očeka, pratide ga nabiskup i kapetan, zajeno sa malom naoružanom pratnjom i u toku gozbe de ubiti Lorenca i Đulijana, pošto, saglasidete se sa mnom, gosparu Jakopo, oba brata treba eliminisati.“ Jakopo potvri. Bio je saglasan barem po tom pitanju. Ako to baš mora a se urai, ona nijean o vojice brade ne sme a preživi. Ali plan ga nije u potpunosti ubedio.
„Jeste li sigurni u vernost svih osoba umešanih u taj slučaj? Ne bih želeo a se neko među njima pokaže nepouzan i a se povuče u poslenjem trenutku.“ „To su pouzani ljui, brižljivo oabrani“, uzvrati Đirolamo Rijario. „A vi, gospodine?“, upita gospar Jakopo. „Bidete e o toga?“ „Strašno bih voleo“, reče gospoar Imole uz grimasu na licu, „ali se bojim a du morati a obijem a buem prisutan.“ „Ah!“ „Ali ne bojte se, gosparu Paci, umesto mene de biti ovaj plemeniti gospoin, moj mezimac, sin gospoarice Norče, gospar Luoviko Riči.“ Preosedajudi stričeve prigovore, Frančesko je smatrao a je neophono a se umeša: „Vieo sam ga na elu, ragi striče, i mogu a vam garantujem a mlaid ima mnogo kvaliteta, a poseuje briljantnu inteligenciju, ali isto tako je spreman da deluje u pogodnom trenutku. “ „Stvarno?“, reče gospar Jakopo, jasno stavljajudi na znanje a nije poverovao u reči sinovca. „Naajmo se a je zaista tako, ečače moj, pošto je ovo što saa viim samo mlaid lukavog lica i ne prebacujem ti nikakvu krivicu z bog toga, sinko, neka bude jasno “, kaza obradajudi se Luoviku. „Ono što hodu a kažem jeste a mi se čini a smo ružina skupljena zbra -zola i bena, utoliko više što onaj ko je na njenom čelu prvi iskače iz pouhvata.“ „Uopšte nije tako“ , uzvrati ljuti to Đirolamo, koji je počeo a gubi strpljenje, „međutim, ne smem a ozvolim a me vie Meičijevi. Moj ujak je papa i moje prisustvo, otkako sam postao gospoar Imole protiv volje Meičijevih, pokazalo bi se sumnjivim. U krajnjoj liniji, to bi onelo štet u po poduhvat umesto koristi. Ali kao što sam vam rekao, prepustidu taj plemeniti zaatak onom ko mi je najraži, a to je Luoviko, koji de u svemu i za sve biti moj opunomodenik.“
161
„Neka bue tako“, preae se gospar Jakopo, „izglea a ste proučili plan o etalja i tačno je a postoji mnogo razloga koji opravavaju takav čin. U svakom slučaju, vesti ste i muri, zaržimo tajnu o kraja, pošto je u ovom grau vrlo česta pojava a bueš otkriven. A mi svakako to ne smemo sebi a opustimo. O ovog trenutka smatram a je ovaj sastanak završen, pošto mislim a je bolje a nas niko ne vii zajeno. Zato mi oprostite što vas ne pozivam a se uže zaržite.“ „akle, otpuštate nas?“ upita Đirolamo Rijario uz izvesnu ozu hlanode. h lanode. „Tačno“, odgovori mu Jakopo, kome se gospodar Imole nije nimalo dopadao, kao što uostalom nije cenio ni ostatak ružine. Čuvši te reči, svaki o gostiju se oprosti.
162
40 SELJANKA Leonaro je hoao už Ponte Vekija. Uahnu mirise koji su se mešali kroz hlani vazduh. Oseti jak miris mesa. Ugleda mesarske tezge, crvene od krvi. Po zemlji
pokorica zaleđenog snega, uprljana ostacima kostura što su se postepeno topili i tamnim kanalima oticali u Arno, koji je proticao ispod. Radnje su se nadnosile direktno iznad reke. Onda, eto i raznih boja i mirisa povrda: pravi beli zi o
karfiola, crvenog krompira i tamnoljubičaste repe, snažnog i slaunjavog mirisa. Bučni glasovi proavača povrda veličali su kvalitet proizvoa i Leonaro se zabavljao posmatrajudi vrtešku formi i boja što je oprinosila a to mesto bude prepuno sveta i a prosto kipti o života. Pošto je oslobođen optužbe za seksualnu nastranost, vratio se u raionicu Anree e Verokija, koji ga je očekao uz širok osmeh, sredan što se sve završilo na najbolji mogudi način. Leonaro je znao da sve duguje Lukreciji, i da nije bilo nje, vrlo je verovatno a bi na kraju mogao biti i osuđen. Taj čin velikoušnosti ga je irnuo, maa je znao a je značio i želju a povrei Lorenca. I suedi prema glasinama, verovatno je izvanredno uspela u tome.
Što se tiče njega, obro se čuvao a ne otvori usta. Naučio je a je u takvim slučajevima najbolji način a se izvuče taj a jenostavno nestane. I tako je učinio. Prestao je a bavi proučavanjem ljuskog tela ili bolje rečeno: prekinuo je to i posvetio se ušom i telom slikarstvu. Nije to dalo bogzna kakve rezultate zbog neadekvatnosti njegovog stila potpomognute
nemogudnošdu a etaljnije proučava anatomske oblike i karakteristike, što ga je ovoilo u stanje razočaranja i iznerviranosti u isto vreme. S r uge strane, morao je a se pomiri sa neizbežnim. Najenergičnije Najenergičnije se posvetio poslu i taj zaatak je ao svoje ploove, pošto je Anrea e Verokio ao baš njemu i Lorencu i Kreu, njegovom prijatelju i isto tako majstorovom učeniku, zaatak a kompletiraju oltarsku sliku na asci koja de kasnije ukrasiti Kateralu u Pistoji. Leonaro se sa posebnom posvedenošdu ovažio u pokušaju a napravi Marijino lice, koje je blagoslovio arhanđel Gavrilo, ok lagano povija glavu u znak prihvatanja, prekrštenih ruku na gruima. Taj izraz mu je zaavao ne baš malu glavobolju, želeo je a sačuva ljupkost i pokornu obrotu, a a se zbog toga ne orekne veličanstvenosti tog gesta. Lorenco i Krei je čitavo jutro zbijao šale na njegov račun i sa je razbijao glavu a pronađe rešenje. 163
Zbog toga je olučio a izađe. Često su mu najbolje ieje paale na pamet ok je hoao už Ponte Vekija. Bio je siguran a naahnude mora a traži u životu. ok je tako išao, zaokupljen svojim mislima, primeti ljude koji se tiskaju oko tezgi sa pov rdem zahvadeni sjajem zaslepljujude svetlosti. Njihova kosa boje crvenog zlata za trenutak je osvetljena bleom sunčevom svetlošdu i Leonaro primeti evojku lepih ramena koja nosi praznu korpicu. Verovatno je bila neka o seljanki što je ošla na pijacu a proda robu, moža kestenje. ok ju je posmatrao kako se krede između ostalih ljui koji se tiskaju na mostu, Leonaro pokuša a joj se približi, naajudi se a nede biti primeden i u isto vreme pokušavajudi a je j e poglea u lice. Zapazi u tom licu čistotu kakvu ni u snu nije mogao da zamisli. Požuri a na papiru skicira sve ono što je uspeo a ukrae pogleom, osetivši se skoro kao kraljivac izraza: koliko blagosti u tom čistom licu, iz tih svetlih očiju, i iskrenosti koja gotovo plaši. Hlaan vazuh joj je blagim crvenilom zarumeneo zarumeneo kožu, inače belu kao sneg. Ka se ona okrenu za tri četvrti, Leonaro sve to nacrta neverovatnom brzinom, pošto je znao a baš nika nede biti u savršenijem položaju nego što je taj. Skoro zatvorene oči, ugačke meke obrve, ko sa koja joj pada napred, a ipak ne može a sakrije to toliko prijatno lice a je izglealo kao sama suština nežnosti i ženstvenosti. Klariče ga je pažljivo posmatrala ispo oka. Bila je očarana tim čovekom. Govorilo se da je potpuni stranac na svetu i iz gubljen u istraživanjima koje mu je nametala umetnost. I vievši ga saa, niko ne bi imao nikakve sumnje u tom pogleu. Bio je toliko zaokupljen posmatranjem te lepe devojke, dok je jednostavnim ali
čuesnim potezima sve to prenosio na crtež koji je bio gotovo pravo čuo, a se nije spotakao i oborio tezgu sa vodem. Međutim, taj crtež je verovatno bio čuesan. Bila je sigurna u to. U početku je bila skoro obuzeta sumnjom, spremna a na neki način upozori mlau seljanku, ali je ona shvatila a taj čuni ume tnik duge plave kose nema nikakve namere da joj nanese zlo.
Pae joj na pamet a mu je baš njen muž naručio portret Lukrecije onati i ona joj raspoloženje za trenutak splasnu. Ali nije htela a uništi taj trenutak ukraden za oboje: nesvesnom modelu i sli karu špijunu, koji sa svoje strane nije znao a je i sam špijuniran. Oseti a je živa i makar jenom vesela. Iako je ono što je viela bilo nešto čuno i zabranjeno.
164
Pa ipak je to bilo tako malo radosti u njenim danima da je i trenutak kao što je taj bio dragocen i u izvesnom smislu neponovljiv. neponovljiv. Daleko od Palate Meiči, tu među ranjama na Ponte Vekiju, Klariče je mogla
a pronađe makar malo zabave. Bila je očarana bojama i povicima, kao i jurnjavom ljui i čitavom tom energijom koja je elovala prigušeno i spremna da se svakog trenutka rasplamsa.
A još neverovatnije je bilo a vii, a a ne bue viđena, kako u metežu pijace jean čovek može a zauvek uhvati jenostavnu lepotu jene žene. Bilo je poezije i ljupkosti u toj epizodi koja se odigravala pred njen im očima. Klariče pomisli a bi mogla a to sačuva za sebe, kao jenu o malo lepih uspomena od kojih se ne bi nikad odvojila. Osmehnu se.
Ona prođe pore Leonara i krenu prema kudi.
165
AP A PRIL 1478. 41 ČEKANJE Jakopo e Paci se plašio a de sve krenuti naopako. Osedao je to u uši. Strah koji je osedao u tom trenutku trenutku bio je isti kao prethonog ana. I to iz razloga što se na uskršnjoj misi nije pojavila jena o ve najznačajnije ličnosti: Đulijano e Meiči . Katedrala Santa Marija del Fjore bila je krc ata vernicima. Plemidi, krupne i sitne zanatlije i plebs zauzimali su sve o prvog o poslenjeg rea klupa. Oštar miris tamjana, mirisi cvetnih venaca, sjaj oede gospara i gospi iz najmodnijih porodica Firence – sve je bilo na svom mestu. Čak i taj mlai kardinal Rafaelo Rijario, nesvestan svega, bio je upravo tamo ge je trebalo a bue: na glavnom oltaru, a rži obre. Ali nije bilo Đulijana. On je ved bio osutan prilikom svečanosti koju je Lorenco prethonog ana organizovao za mladog Rijarija u vili Fjezole. Poslao je poruku a se ne oseda dobro.
Ta činjenica nije bila lišena posleica. Pošto su on i Frančesko morali a pronađu rešenje. Naravno, ne i Đirolamo Rijario, koji se obro obezbeio i smestio na sigurno među zidovima svog zamka u Imoli. Sreda je htela a je njegov mezimac, opaki Luoviko Riči, pokazao priličnu ozu hlanokrvnosti tako što je smislio efikasno lukavstvo, baš ok su zaverenici očajavali pitajudi se hode li modi a se konačno osvete: a prelože mlaom kardinalu da zamoli Lorenca a ga prati na svečanoj uskršnjoj misi. Onoj koju de on sam služiti u Katerali Santa Marija el Fjore. Bio je to istinski genijalan potez. Na taj način de Paci i ostali zaverenici modi a ubiju vojicu brade za vreme službe. Ali je ona Đovan Batista a Monteseko, kapetan papskih trupa zaužen a ubije Lorenca, obio a učestvuje u zaveri, navoedi kao razlog a ama baš nikad ne bi prolio krv u crkvi. U stvari, Jakopo je smatrao da je kapetan papske vojske ved pooavno smišljao a napusti ružinu zaverenika i da je ovo bio najbolji izgovor koji je
166
mogao a pronađe. Ali nezavisno o toga, Pacijevi nisu smeli a oustanu a pronađu pladenog ubicu koji je u stanju a ubije Lorenca. Njegov sinovac Frančesko ona navrat -nanos promeni plan. Nakon što se konsultovao sa Frančeskom Salvijatijem, orei vojicu sveštenika: Stefana a Banjonea i Antonija Mafeija, koji je uostalom ved previđen a bue u sastavu zaverenika. Njihov zadatak bio je da Lorencu preseku vrat.
Iz tog razloga su se tog jutra on, Frančesko, Bernaro Banini, Luoviko Riči i va ved pomenuta sveštenika nalazili u katerali. Frančesko Salvijati, zajeno sa Rafaelom Rijarijem, sreo se sa Lorencom u crkvenoj porti, čestitao Uskrs i konstatovao da je Đulijano osutan. Ali ona, ka su ušli u crkvu, čekanje se pokazalo još više zabrinjavajudim. Stvarno je elovalo opasno što se ni tog ana mlađi Meiči nije pojavio. Zbog toga su sa sinovac Frančesko i Bernaro.Banini ustali sa klupe i uputili se ka izlazu, sa ciljem da odu u Palatu Meiči i pokušaju a nagovore Đulijana a učestvuje na misi. Jakopo de Paci je bio obliven ledenim znojem. Misao mu odlete ka Nikolu da
Tolentinu, ulogorenom u najvedoj tajnosti izvan Firence sa vojskom o ve hiljae vojnika, u očekivanju znaka a ue u gra i sa svojima j urne da zauzme Palaco dela Sinjoriju uz povik: Narod i sloboda. Frančesko Salvijati je morao a u međuvremenu osvoji palatu iznutra i izbaci iz borbe čuvare gonfalonijera prave. Ali zbog situacije u kojoj se našao in extremis da mora da smisli novi plan, starešina ruge po reu modne poroice u Firenci je i alje očajavao. Bilo je to zlokobno jutro. Vreme je prolazilo, a o Đulijana ni traga ni glasa. Jakopo je morao a bue smiren ili de svi shvatiti a nešto nije u reu. Morao je a se ponaša prirono, kao što je uvek činio u takvim situacijama. Napregnu se a se nasmeši sinovcima i a se pozravi sa nekim ljuima. Ali nije bio ubeljiv. Saznanje a sve ie naopako činilo ga je nesigurnim. Živci su mu bili iskiani, pa de njegovi prijatelji i poznanici pr imetiti a nešto smera. Bio je iiot što je prihvatio a učestvuje u raskalašnoj zaveri, loše organizovanoj, štaviše bio je lu, baš kao što govori njegovo prezime. Zaubljen u misli, primeti a mu vino rhti esna ruka. Levom steže ručni zglob, naajudi se a ga niko nede primetiti. Prstenje koje je nosio na prstima bleštalo je u raznim bojama, blistavi osjaji kao a su za trenutak želeli a oaju sav užas koji ga je obuzimao, kao a je u tom ragom kamenju optočena suština nekog zlokobnog đavola, željno g da ga razotkrije pred svima. Opet omahnu glavom, u očajničkom pokušaju a se osloboi tih besmislica, ali mu grozni glasovi ispuniše glavu neartikulisanim i strašnim zvucima. Hteo bi a
167
začepi uši, ali ona shvati a to nema smisla, pošto su to bile sam o sugestije njegove svesti.
Poglea ispre sebe, prema oltaru, naajudi se a de se sve završiti što je brže mogude. Pokuša a ubei sebe a de Frančesko i Bernaro uspeti u svom pokušaju i ubrzo ovesti Đulijana u crkvu, ali uz najbolju volju nije verovao a je to mogude. Ponaa se a greši. Ponaa se a de ipak sve idi po planu. Frančesko e Paci i Bernaro Banini su se kretali brzim koracima, gotovo trčedi, prema Palati Meiči u Ulici Larga. Šta je sprečilo Đulijana a bue u crkvi tog jutra, ostala j e tajna. Ali je Frančesko znao a de, koji go a je bio razlog, morati a ga nagovori a oe u kateralu. Naravno, to nede biti jenostavno, s obzirom na okolnosti. Đulijano sigurno nije imao poverenja u njega.
„Razgovaraj ti sa njim“, kaza rugaru, „nema poverenja u mene.“ „A šta a mu kažem?“, upita Bernaro nesigurnim glasom. Bio je uzbuđen i nije mogao da to sakrije.
„a nas je Lorenco poslao a ga pozovemo, a mu je potreban, bilo šta!“ „I misliš a de me poslušati?“ „Bilo bi bolje a bue tako“, reče Frančesko. Surovi blesak mu osvetli pogle i Bernaro poče a rhti. „Ne znam a li du uspeti…“, saopšti rhtavim glasom, isprekianog aha, zbog toga što su sa ved trčali. Frančesko, koji je išao ispre njega, iznenaa zastade, zgrabi ga za grudi i odbaci uza zid neke zgrade.
„Saslušaj me: nemam pojma kako deš to učiniti, ne tiče me se, ali moraš a uspeš, inače du prerezati vrat i tebi, jesam li bio jasan?“ Frančeskove oči gotovo a su iskočile iz uplji. Izavao je naređenja ok mu je bela pena štrcala po crnoj brai. Bernaro s mukom proguta knelu. Oseti kako mu užas začepi grlo. Klimnu glavom, pošto ništa rugo nije mogao. „U redu“, potvri sasvim tiho, „uspedu.“ „Eto, to je ono što sam želeo a čujem“, naglasi Frančesko. Ona prasnu u smeh na taj na čin a se Bernaru slei krv u žilama. Osloboi ga stiska pljesnuvši ga po ramenima.
Nastaviše a hoaju prema Ulici Larga. Ka ođoše u viokrug Palate Meiči , Frančesko prepusti Bernaru a ie napre, ostajudi što je mogude više skrajnut.
168
Kaa stigoše ispre kapije, zakucaše, sve ok jean o slugu ne ođe a otvori.
„Ja sam Bernaro Banini. olazim po Đulijana e Meičija. Njegov brat Lorenco me šalje a mu kažem a omah ođe u kateralu zbog svečane mise povoom Uskršnje neelje. Ne srne a izostane. Možete li mu preneti moju poruku?“ „Naravno, gospoine moj“, ogovori sluga, „ako želite a ga u međuvremenu sačekate…“ „Sačekademo ga u vorištu!“, kratko preseče Frančesko. „Vrlo obro.“ Sluga krenu ispred njih i pope se stepenicama koje vode u apartmane na prvom spratu.
Bernaro i Frančesko ostaše a sačekaju nasre vorišta.
169
42 LAURA RIČI Nikad nije smela da izostane. Ne tog dana.
Laura je unapre uživala u osveti koju je čekala sve ovo vreme. Gajila je tu opsednutost opsednutost toliko dugo da je gotovo zaborav ila ka je započela u njoj. Misao oe mnogo goina unaza ka ju je Rinalo Albici uzeo ko sebe a je zaštiti i obezbei joj srestva a živi život koji se u početku pokazao čarobnim, a koji je kasnije počeo a poprima mračne boje ozlojeđenosti, sržbe i prekinute ljubavi. A saa? Meičijevi de biti istrebljeni. U Katerali Santa Marija el Fjore. Bio je to savršen plan blistavog uha. Smatrala je a je ivno što de krv biti prolivena baš ispo kupole Filipa Bruneleskija, koju je po svaku cenu želeo upravo Kozimo de Meiči, Lorencov i Đulijanov ea. Njena mržnja je u izvesnom smislu umela a čeka i u toj neelji de goine čekanja konačno obiti pravičnu naoknau. Osvetu za sebe. Za Rajnharta Švarca. Za njihovu ubijenu ljubav. Postojala je pravda, na kraju krajeva. Sa raošdu poglea lepo sinovljevo lice. Srce joj se ispuni ponosom. Naspram nje, na tri klupe odstojanja, Lorenco de Meiči.
Naravno, neostajao je Đulijano. Ali odi de, Laura je verovala u to. Raovala ju je činjenica što Lorenco ne zna ko je ona. Osedala je ogromno zadovoljstvo pri pomisli da vidi potomke svojih zakletih neprijatelja kako umiru
pre njenim očima. Utoliko više jer su nesvesni uloge koju je ona imala u čitavoj ovoj priči. Kozimo i njegov brat Lorenco bi se prevrnuli u grobu. Ali su sad sudbine njihovih unuka bile zapečadene. Ponaa se a de Frančesko e Paci i Bernaro Banini uspeti u svom naumu. I to hitro. Misa je ved započela, i ako se nastavi tim ritmom, završide se bez njih. Oabrani trenutak za početak pokolja bio je Ite missa est, akle ima još vremena, ponovi u sebi Laura. Uze Ludovika za ruku. Stegnu je. On je pogleda. Lice mu se ozari osmehom.
Obožavao ju je, i to joj je pružalo neopisivu raost zato što je u toj oanosti, u toj beskrajnoj ljubavi koju je gajio prema nj oj, pronalazila utehu za sve patnje što je preživela u čitavom životu. Vreelo je ponositi oricanja i bol, poniženja i nasilja samo a može a ima sina kao što je Luoviko. Vezivalo ih je neopisivo osedanje, nešto što je osedala samo prema Švarcu pre mno go vremena.
170
On joj poljubi ruku, koja je za njega predstavljala bezmalo relikviju. Laura
oseti a je prožima jeza. Želela bi a mu poliže usne. Baš u tom trenutku. Sama ta pomisao baci je u ekstazu. Često je imala blune misli u onosu na Luovika i bila vrlo zaovoljna što može a ih ostvari svaki put ka to poželi. On je sa svoje strane uovoljavao toj njenoj želji. Bio je pokoran ljubavnik, u stanju a bue vatren, naravno, ali još više spreman a uovolji svakom njenom zahtevu, ma koliko bio luđački i sraman. Osmehnu se. Zarža smeh koji je mogao postati nezarživ. Bila je tako uzbuđena. Beskrajno ju je raovalo što se nalazi u crkvi. Ono što su svi smatrali hramom, svetim mestom, božjom kateralom, za nju nije značilo ama baš ništa. Zato što se to namodno bide oko koga su se svi truili a ga slave i mole mu se nikaa nije interesovalo za nju, niti poiglo prst a spreči neizrecivo. Zašto ona a kažnjava sebe ili se muči zbog toga što može a misli ono što želi? Kasnije. Kasnije, ponovi u sebi, kasnije de ostojno proslaviti trijumf. Ali zasa moraju
biti na oprezu. Spremni. Luoviko de morati a pomogne Frančesku i Bernaru a ubiju Lorenca.
ržao je spreman boež u jakni o plavog somota. I upotrebide ga. Laura je bila sigurna u to. Njegova žeđ za krvlju bila je jenaka njenoj, ako ne i jača o njene. Uostalom, bio je njen sin.
Đulijano siđe niz strme mermerne stepenice što su voile u vorište. Oozgo uglea Frančeska e Pacija i Bernara Baninija, koji su ga čekali. Tog jutra je nosio prsluk svetl oplave boje. Nije imao na sebi kožni oklop. Ved nekoliko ana se nije osedao obro. Za vreme neavnog lova na konjima povreio je nogu i bero. Ništa ozbiljno, ali ovoljno a mu stvori problem a nosi krutu zaštitu. Kad je stigao do dna stepenica, pozdravi ih obojicu. Nije imao poverenja u Frančeska e Pacija, ali ga je prisustvo Bernara Baninija smirivalo. Nije mu baš
bio prijatelj, ali je prema njenu gajio ovoljno poštovanja a ga smatra obrim poznanikom. On mu se obrati: „ragi moj Đulijan o, oprostite ako vas uznemiravamo, ali nas je vaš brat
poslao a vas pozovemo. U Katerali Santa Marija el Fjore se služi svečana uskršnja misa u čast mlaog karinala Rafaela Rijarija, toliko ragog svima nama. Štaviše, kao što sigurno i vi znate, upravo on vrši o bred. Lorenco vas moli da požurite, pošto je, nakon kašnjenja početka obrea, zbog čekanja na vas, morao a ozvoli mlaom karinalu a započne.“
171
„Kako to a nije ošao on sam?“ „Verovatno zato što nije mogao a se ualjava. Neko je svakako morao a ostane sa mladim kardinalom. “ Bernardo Bandini je imao spreman odgovor. Nakon početne napetosti, izglea a je uspeo a pronađe prave reči i, maa nije bio neki govornik, ispoljavao je ovoljno učtivosti a se pokaže uverljivim u Đulijanovim očima. Frančesko je sve vreme dutao i ograničavao se samo na klimanje glavom. Delovao je smireno.
„Rafaelo Rijario bi bio vrlo razočaran zbogvašeg osustva. Mnogo mu je stalo da budete prisutni “, nastavi Bernardo. Kad shvati koliko je ovaj zabrinut, Đulijano oluči a ga smiri. Njegove reči su bile apsolutno razborite i bilo je tačno a je Lorencu mnogo stalo o tog mlaog kardinala. Nije smeo da dozvoli da tog jutra odsustvuje. Morao je da se pojavi. „Prijatelju moj“, reče najza, „ne bojte se, spreman sam. Nažalost, zbog nek og
glupog paa sa konja ne mogu a trčim, ali hajemo, adu sve o sebe a što pre stignemo do katedrale. “ Ona krenuše. Prođoše kroz vorište, ostavljajudi iza sebe preivne lukove i stubove pore kojih su promicali.
Činilo se a se onatelov David sa svojim dvosmislenim pogledom i posebnom, gotovo bezobraznom pozom za trenutak zagleao u tu neusklađenu grupu.
Izađoše na ulicu. Bernaro je hoao pore Đulijana. Frančesko je bio nekoliko koraka ispre njih.
U jenom trenutku se učini a se mlai Meiči odjednom saplete i Bandini ga prirža. „Hrabro, prijatelju moj“, reče uz izvesnu ozu verine, „nedete valja a izostanete sa jenog tako važnog ogađaja!“, zagrli ga i još jenom se uveri a Đulijano ne nosi nikakvu zaštitu, kao ni kratki mač ili boež. Đuli jan jano mu naivno zahvali na toj pažnji. Protumači je kao gest naklonosti prema njemu.
Što se tiče Frančeska e Pacija, on je imao malo toga a kaže, gleao je svoja posla i nije pokazivao preteranu želju a se informiše o njegovom zravlju ili bilo čemu što se odnosi na njega. Lorenco ga je mrzeo, ali Đulijano u krajnjoj liniji nije gajio posebnu ozlojeđenost u onosu na mlaog sinovca starog Jakopa. Nije bio previše upuden u politiku, aleko više je voleo umetnost, književnost i lepe žene, i maa se sedao a je baš Lorenco oprineo usvajanju zakona što je sprečio
172
Đovanija, Frančeskovog brata, a stekne pozamašno bogatstvo koje je nasleila njegova žena Beatrice Boromeo, nije smatrao a zaslužuje pažnju jenog Pacija.
173
43 ANTONIO ANTON IO MAFEI M AFEI Čim ih uglea kako ulaze, Lorenco presta a brine. Bilo bi mu žao a ne vii svog brata. Mlai karinal je bio preivna osoba i to što je Đulijan o izostao sa svečanosti prethonog ana bila je prava šteta. Lorenco je znao a je pao p ao sa konja i zaradio blagu povredu, ali je isto t ako imao utisak a tih ana nešto muči njegovog brata. Nije želeo a istražuje, pošto je mislio da je reč o nečemu u vezi sa srcem i osedao je a je u toj materiji manje upudena osoba za avanje saveta. Dok je ulazio, primetio je Lukreciju. Nije mogao da j oj posveti više o jenog kratkotrajnog trenutka, zato što je ona skrenula pogle čim je pogleao u njeno lice.
a li je još ljuta na njega? Đulijano se zaržao nekoliko klupa pozai, blizu mesta na kom se nalazio Đentile e Beki. Vernici su primali Hristo vo telo u obreu pričešda. Lorenco za trenutak poče a luta pogleom okolo. Ka se nalazio u Katerali Santa Marija el Fjore, njegove oči su osedale potrebu a se, barem za trenutak, ispune tom divotom koja se u njoj nalazila. ka – Bila je to igra, glupa razbi briga, ali ju je sebi opuštao tako malo i retko ka –
a nije želeo a je propusti. Svaki put ka je ulazio u tu kateralu, bio je očaran, ok se ivio zapanjujudoj visini stubova i prostoru između lukova što se završava krstastim svoovima. Činilo se a su arhitekte stvarno pokušale a tim izuzetnim elom spoje nebo i zemlju. Raznobojni široki prozori, koje su najvedim elom oslikali onatelo i Lorenco Giberti, pobuđivali su igru boja među sunčevim zracima što su se probijali unutra.
Uzahnu, opčinjen tom čuesnom lepotom. Vrati se u mislima nekoliko sati ranije. Ka je izlazio iz kude, pokušao je a uhvati Klariče za ruku, ali je ona to izbegla. Pomisli koliko se to često ogađalo u poslenje vreme. Takođe i javno. Vieli su ih svi. A sa ruge strane, kako je mogao a joj ne a za pravo? Zanemarivao ju je ko zna koliko vremena i sržba što se skupila u njoj bila je ublja o bilo koje pristojnosti u ruštvu. Naravno a nije mogao a je krivi zbog toga. Želeo je a popravi situaciju, ali nije imao ieju kak o
174
a je reši i zbog toga što se na nekoliko klupa o njega nalazila žena koju je zaista voleo i koja ga je sad verovatno mrzela.
Želeo bi a se vrati unaza. Želeo bi a ponovo proživi na rugačiji način tih eset goina i a se u to uskršnje jutro ponovo nađe tu, okružen ljubavlju. Bio je toliko zaokupljen političkim poslovima i pokušajem a obrani namod koju je ostvarila njegova stranka a je izgubio svaku vrstu nežnosti. Ono što ga je najviše ogorčilo bilo je to što nijena o osoba koje su mu bile bli ske nije razumela njegovu muku. Naročito Lukrecija i Leonaro. Pomisli na ono što mu je rekao prijatelj pre mnogo vremena. a de mu mod ouzeti sve ostalo. Bio je usamljen čovek i s vremenom je prihvatio tu posleicu kao cenu koju treba platiti da bi vodio Firencu. Nije to bio njegov izbor, zaista
nika nije imao nijean. Još o smrti njegovog oca graski velikoostojnici su olučili a je ošao na re na njega a preuzme zaatak a upravlja graom. Sedajudi se prošlih goina, ka su se čula pevanja koja su se uvlačila u beskrajni prostor broa katerale, shvati koliko je morao a gaji veštinu kompromisa i smišljenog proračuna, pošto su brojevi i nijanse krasili krhku političku ravnotežu. A on joj se posvetio ušom i telom. Iako je znao a bi želeo a se bavi nečim rugim. Ali to nije bilo mogude. Bio je proklet.
I tako je sa bio tu, te neelje na Uskrs: neverni muž, obačeni ljubavnik, nepouzdani prijatelj.
A nije postojao način a promeni ono što je učinio. Ponaa se a de Bog oneku, po pretpostavkom a stvarno postoji, imati milosrđa za njega. Antonio Mafei se što je više mogude približio klupi Veličanstvenog. Naao se a de modi a mu nesmetano priđe. Lorenco je bio zaštiden krugom prijatelja i čuvarima koji sigurno nede ozvoliti a neki neznanac priđe pr iđe nekažnjeno. Ali ako ništa rugo, to što je sveštenik išlo mu je u prilog. Krišom poglea svog druga u tom krvavom Uskrsu: Stefana da Banjonea. Nije ga poznavao.
Izabran je ka se kapetan Đovan Batista a Monteseko povukao u poslenjem trenutku. Ali mu nije ulivao nikakvo poverenje. Oči su mu bile staklaste, ruke su mu se znojile. Izglealo je kao a mu je na čelu ispisana reč ubica. Neprestano je ržao ruku u visini boka, ispo mantije, ge je stavio boež kojim je trebalo a napadne Lorenca.
175
Ponada se a de barem zaržati toliko hlanokrvnosti a ne iskomplikuje ono
što slei. Što se njega tiče, Mafei je jeva čekao a uboe boežom Veličanstvenog. Oavno, suviše ugo je čekao taj trenutak. Saa de šest goina. Otkako je njegova voljena Voltera postala lomača urlika, pregršt ljui koje su masakrirali vojnici Feerika a Montefeltra. Još se sedao tog jutra obojenog krvlju: graske ulice prepune leševa, glave nabijene na koplja, žene silovane i ostavljene a umru među olupinama i đubretom. Pri samoj toj po misli osedao je kako ga nešto grize u stomaku. Maa su posle takvog čina skoro svi Firentinci nastojali a krivicu pripišu komanantu pladenika, on je savršeno obro znao a je Lorenco e Meiči nareio uništavanje graa. a li je to uradio namerno ili je jenostavno prihvatio tu mogudnost, nije bilo važno. Bilo je to isto u njegovim očima. a je želeo, Veličanstveni je mogao a se popne na konja i oe a lično spreči krvoprolide. Ali nije to učinio. Ostao je među zidinama svog grada, potpuno nezainteresovan za ono što se ogađa u Volteri. Kopile!
Zato se Antonio Mafei osedao spremnim. Štaviše, bio je nestrpljiv! Nede oklevati. Naravno, nije smeo a potceni situaciju. Ma koliko se osedao ugono u tom trenutku, morao je a bue oprezan. Morade a zaa uarac snažno, a pokuša a pogoi žrtvu u vrat ili u slabine. Ako njegov prvi uarac boežom bue olučan, sve de postati mnogo lakše. Naprotiv, svako oklevanje, površan uarac, greška – greška – sve to bi moglo a se pokaže fatalnim. Zaverenici su računali sa iznenađenjem, jer de nakon prvih trenutaka zbunjenosti, oni najverniji Meičijevima reagovati. Ali ako buu uspeli a na brz i ubistven način eliminišu obojicu brade, užas i strah de postati toliko veliki a de omoguditi zaverenicima a se ualje tako što de se rašt rkati kroz masu. U međuvremenu de Frančesko Salvijati sa svojim slebenicima krenuti prema Palaco ela Sinjoriji. Pladenici preobučeni u ostojanstvenike i sluge nabiskupa Pize de se u pogonom trenutku baciti na stražare i čuvare palate i tako je osvojiti i srušiti vlast Meičijevih. Kao porška, kroz Porta i San Galo udi de ljui Nikola a Tolentina.
Plan je u njegovim očima imao oređenu čvrstinu. Bide ovoljno a buu hladnokrvni i nemilosrdni, pa da Antonio Mafei bude potpuno siguran da je uradio sve što je potrebno. Nede promašiti baš na an ka mu je omogudeno a osveti Volteru.
akle, još samo malo. I sve de biti gotovo.
176
44 ITE MISS MISSA A EST E ST
Rafaelo Rijario blagonaklono poglea vernike. Pogleom je u masi tražio Lorenca e Meičija, koji je tih an a bio stalno uz njega. Izrazi mu svoju zahvalnost jednostavnim jednostavnim pokretom glave.
Lorenco mu učtivo uzvrati neprimetnim gestom. Osmehnu se.
Rafaelo ona izgovori reči u znak oproštaja. Istog trenutka ka je trebalo a se priruži bratu, Đulijano oseti kako mu se nešto hlano zabaa u grui. Nije stigao a shvati o čemu se rai, a ved se nađe na kolenima, ok mu se na prsluku širila crvena mrlja. Ispre njega je stajao Bernaro Banini, koji je u ruci ržao boež natopljen krvlju. Ona mu se nešto zari u leđa i posla ga na mermerni pod katedrale. Frančesko e Paci je jenim uarcem nogom oborio Đulijana i ona ga opkoračio. Zaurla, ok mu je besomučno zaavao niz uaraca boežom. b oežom. Jean. va. Tri. Četiri. Prilikom svakog udarca na sve strane je prskao jarkocrveni venac, dok se crno
jezero širilo ispo Đulijanovih Đulijanovih grui. Mlađi Meiči ostade na zemlji, nesposoban da se pomeri. Krkljao je u sopstvenom bolu. Mehuridi krvi su mu nairali na usta, ok mu je lice bilo umazano i prljavo kao kod psa kog su rastrgli vukovi.
Frančesko e Paci je izgleao kao zver. Zaavao je uarce impresivnom žestinom i nastavljao a zabaa oštricu u sa ved unakaženo Đulijanovo telo. Ona ojenom, prilikom ko zna kog uarca, boež skrenu, napravi čunu putanju i završi pravo u njegovom beru. Vrh boeža probi triko, a ona i meso. Krv želata pomeša se sa žrtvinom. Frančesko zaurla o tog bola, koliko oštrog, toliko neočekivanog. Vernici koji su ispunili bro katerale kriknuše očajničkim povicima. Đulijano zaurla. Njegov glas više nije imao ničeg ljuskog. „Milost!“ , povika neko. Neka žena što je upravo ustala sa klupe sa askom za klečanje, pae bez svesti i skljoka se na klupu. Ostali povici grubo ojeknuše.
177
Lorenco je upravo krenuo iz klupe u kojoj se nalazio ka začu prigušene urli ke kako dopiru iza njega.
Okrenu se a vii šta se ogađa. Oseti kako mu nešto ogrebe vrat. Nije N ije uspeo a shvati o čemu se rai i prinese ruku grlu. Poglea u nju i primeti a je umazana krvlju. U međuvremenu, naspram njega, u sreištu broa, Frančesko e Paci je zaavao uarce boežom u sa ved beživotno telo njegovog brata. „Đulijano!“, zaurla koliko ga je grlo nosilo, „Đulijan o!“ Ali njegov brat nije mogao a mu ogovori. Uglea kako Frančesko e Paci poiže glavu i počinje a se kezi. Beli zubi otkriše osmeh. Lice mu je bilo umazano krvlju. U tom trenutku kroz vazuh zazviža još jean uarac boežom. Lorenco gotovo čuom izbeže uarac, oskoči u stranu i saplete se o glatke mermerne ploče poa. Stavi ruku na kratki mač koji je nosio sa sobom, ok je ram enom udarao o mermer.
„Beki!“ zaurla. Nervozno se ritao nogama, pokušavajudi a ustane. Ona se čvrsto uhvati za klupu i nađe se na kolenima. U međuvremenu još jean uarac zazviža na pealj o njega i zari se u rvo. Krhotine poleteše aleko u vrtlogu bele i braon pulpe. Lorenco poiže glavu i baci pogle: nije imao pojma ko je. Uglea nekog sveštenika, zakrvavljenih očiju. „Umri, kopile!“, zaurla ovaj, zamahnuvši a zaa još jean uarac boežom. Lorenco se instinktivno saže i začu kako oštrica seče vaz uh tik iznad njega. Baci se napre i prekri napaača celom težinom svog tela. Začu grubo pucketanje kosti što se razbija, ok sveštenik uari o neku klupu i osta bez sečiva u ruci što završi ko zna ge i zazveča ok je uaralo o mermer. „Lorenco! Lorenco!“ uzvikivao je Đentile e Beki, ržedi boež u ruci. Zajeno sa njim su trčala vojica stražara sa isukanim mačevima, umrljanim krvlju. „ U sakristiju, u sakristiju!“, zaurla. „Đulijano! Gde je Đulijano?“ ponavljao je očajnički Lorenco. Ona uglea Lukreciju.
Oči su joj bile razrogačene. Bila je skamenjena, usta otvorenih u nemom kriku. Priržavala se za klupu, a ne pane. Ka je primeti, Lorenco se baci na nju. Krajičkom oka primeti kako se Bernaro Banini kraom primiče, pokušavajudi a joj preseče vrat. Ali je Lorenco bio brži i, ka Bernaro zamahnu mačem, uspeo je a baš na vreme obije uarac. Ipak su Baninijev bes i energija bili toliki a sečivo, maa skrenuto sa svoje prvobitne putanje, ipak zakači rukav Lorencovog prsluka i napravi mu ubok rez na mišici. „Lukrecija! Lukrecija! U sakristiju, brzo! Ove de nas sve pobiti!“
178
„Lorenco!“ zaurla ona, „ranjen si!“ „Hajde!“, povika on umesto odgovora. Čim Đentile e Beki stiže, uze mlau onatijevu za nalakticu i povuče je prema sakristiji. Lorenco poče a uzmiče. Stražari se nađoše ispre njega a ga štite u povlačenju. Frančesko Nori, jean o njemu najvernijih, bio je sa njima. Stiže ga neka oštrica. Neki mlaid crnih očiju, u crvenom prsluku, pogoio ga je u grui: boež mu je prošao kroz grui svom užinom. Stražari, besni zbog tog napaa, reagovali su tako što su proboli mlaida sa obe strane, sa va boeža koji su mu rastrgli bokove. Nije imao mogudnosti ni a izbegne taj ukršteni napa. Tresnu o tlo, ok se oko njega širilo jezero krvi koje je počelo a natapa mermerne ploče. Ali su sada Lorenco, Lukrecija, Beki, Bračo Marteli i ostali verni Meičijevima stigli u sakristiju i zatvorili vrata za sobom. „Đulijano!“ zaurla Veličanstveni, „Đulijan o!“ a glas mu se preseče u grlu. Lukrecija ga zagrli, sva u suzama. Ona uglea rez na njegovoj mišici.
„Zavoje!“ uzviknu, „ili de umreti jer de iskrvariti! Brzo!“ B rzo!“ Dok su Bračo Marteli i njegovi ljui zabrađivali vrata, stavljajudi uz njih sve ono što su uspeli a pronađu, škrinje, orman, va stola i čak ve stolice, Đentile de Beki uz veliko prisustvo duha pocepa rukav svoje jakne.
„Iskoristite ovo kao zavoj. Ali najpre operite ranu.“ Lukrecija uze vou iz flašice ostavljene na jenom o stolova u sakristiji. Pronađe komae crkvene opreme o najčistijeg lana, ostavljene u škrinji. Oabra izvezenu svešteničku naramenicu i natopi je voom. Očisti najbolje što je mogla ranu na mišici i onu na vratu, koja je ipak bila nešto malo više o površinskog reza. Ona mu obavi belu naramenicu oko mišice i jako je pričvrsti. Ni je je to bilo neko remek-elo, ali de barem malo ržati i usporiti krvarenje. Lorenco je sedeo uza zid. „Đulijano“, mrmljao je, „Đulijan o.“
179
45 PALACO DELA SINJORIJA Oči su mu bile razrogačene, kosa raščupana o vetra, lice šareno o besa. Glas mu je promukao zbog žestine kojom je uzvikivao reči narod i sloboda: Frančesko
Salvijati je elovao kao izgubljena uša u selu mršavog bojnog konja. Viedi ga u tom stanju, nagrizenog sržbom i strahom, moglo bi se pomisliti a je reč o jenom o četvorice jahača apok alipse. Malo njih je ogovorilo na njegov povik už ulice, ali ako ništa rugo, uspeo je da stigne nepovreden do vrata Palaco ela Sinjorije zajeno sa svojom četom pladenika iz Peruđe. Pošto su ostavili konje na trgu i prošli kroz prostor između lukova, n jegovi ljui su prorli u palatu. Salvijati narei nekima o njih a čuvaju ulaz, ok se on uputi da razgovara sa gonfalonijerom pravde sa ciljem da se domogne gornjih spratova.
Pope se stepenicama, kao a mu je đavo za petama, ali vrlo brzo uvie a je pratilaca ostao ole. na jvedi broj njegovih pratilaca O trieset ljui koji su bili sa njim samo trojica ili četvorica su ga sleila na stepenicama. Moža nije bio ovoljno jasan prilikom izavanja naređenja. Ona oluči a ne misli o tome i ipak prouži o prvog sprata. Ka stiže otle, upita jenog stražara može li a se posavetuje sa gonfalonijerom prave. „Gospar Petruči upravo večera“, ogovori mu čovek. Imao je ugačku plavu kosu i nos koji je posedao na kljun orla. va siva oka žmirkala su posmešljivo. „ U svakom slučaju“, nastavi, „koga a najavim; „Frančeska Salvijatija, nabiskupa Pize.“ „Baš je čuno vreme za savetovanje sa gonfalonijerom.“ gonfalonijerom.“ „Reč je o nečemu hitnom“, bio je uporan Salvijati, glasom koji je drhtao od straha i nesigurnosti. nesigurnosti. Ovaj drugi uzdahnu. „U reu, viedu šta mogu a učinim. „Ako hodete,
možete sačekati gospara Petručija tamo“, reče i pokaza glavom nabiskupu na otmenu i uobnu ranu sobicu, osvetljenu prigušenim svetlom. ok se stražar ualjavao, Salvijati uđe i osta a čeka. Šta a mu, o đavola kaže, pomisli.
180
On i njegovi ljui su verovali a de osvojiti palatu za trenutak, ali su potcenili situaciju. Ponaao se a de svi biti na njegovoj strani, ali kako je vreme proticalo, sve više mu je ponestajalo sigurnosti. Malo kasnije uđe gonfalonijer. Bio je impozantan čovek, širokih ramena i iskrenog poglea. Imao je prošlost komananta pladenika i bio je izuzetno veran Meičijevima. Naajudi se a de biti uverljiv, Frančesko Salvijati nabaci jean o svojih najboljih osmeha.
„Gosparu, kakva sreda što ste mogli a me primite, ošao sam ko vas pošto nosim jednu poruku …“, ali mu reči zastaoše u grlu zato što taj njegov slaunjavi ton izgleda nije postizao nikakav efekat.
Taj čovek kog je imao naspram sebe je izglea navikao na sasvim rugačiji način i to prenemaganje je stvorilo suprotnu posleicu o željene, skoro a ga je veoma iznerviralo. „Stvarno, ekselencijo? Kakvu? Bidu otvoren, imam malo vremena. Iskreno rečeno, upravo sam jeo. Zato pređite irektno na stvar.“ stvar. “ „Reč je, reč je o tome… što nosim poruku od pape. “ „O pape?“ Čezare Petruči je bio nepoverljiv. „a, papa Sikst IV je… objavio a Firenca više nije po upravom Meičijevihi…“ „Molim?“ Frančesko Salvijati proguta knelu. Njegove reči elovale su nesigurno njemu samom, a mogao je da zam isli kako su tek zvučale u ušima gonfalonijera prave. Koji gotovo naglas izrazi svoje sumnje i ohrabri ga:
„Govorimo otvoreno, ekselencijo: smatram a je neobično a nabiskup Pize dolazi u ovo vreme i sav zadihan se penje stepenicama Palaco dela Sinjorije, da bi se savetovao sa mnom. A da za to nikad nije dobio moju saglasnost. U svakom
slučaju, evo me: sav sam se pretvorio u uši! Ali bi za vas bilo najbolje a buete jasni!“ Lice Čezara Petručija bilo je namršteno, sve rugo samo ne prijateljsko. Sve gore o goreg, pomisli Salvijati. A šta saa? Šta je drugo mogao da uradi? Bio je toliko angažovan razmišljanjem na koji način a organizuje zaveru zajeno sa Đirolamom Rijarijem i Frančeskom e Pacijem a je potpuno ovratio pažnju sa dela za koji je bio nad ležan. I sa je pladao veoma visoku cenu svog neiskustva. Sam je upadao u zamku.
Oneku izvan rane sobice začu se neobično zveckanje. Salvijati se ponaa a je moža neko ošao a mu pritekne u pomod. Ge li su ođavola završila ona četvorica nesposobnjakovida što su ga pratila uz stepenice? „Oprostite mi, ekselencijo…“, reče Petruči i baci pogle izvan rane sobice.
181
Uglea Jakopa Bračolinija kako naoružan tumara už honika palate. „Neka sam proklet!“, uzviknu. Koji li je ovo đavo? Straža!“ zaurla. Onda se obrati Frančesku Salvijatiju: „Vi znate nešto o ovome, ekselencijo?“ Frančesko e Paci se kretao prema kudi. Pokušao je a se popne na konja, ali ga je bero mnogo bolelo, tako a je krenuo peške. Kakva katastrofa, pomisli. Lorenco je još živ. A on sam imao je veliki i duboki rez na bedru. Samo ne to! Iz rane je obilno šikljala tamna krv. Protiv svoje volje ostavljao je crni trag už ulice. Vezao je kaiš izna reza, u očajničkom pokušaju a zaustavi krvarenje, ali izglea a to nije dalo bogzna kakav rezultat.
Šta li mu je kog đavola paalo na pamet? a li je polueo? Ipak, ka bi ga neko pitao šta se ogoilo u poslenjih sat vremena, ne bi uspeo a objasni. Čežnja a ubije bila je toliko jaka a je izgubio svaku vezu sa svetom koji ga je okruživao. Ono što je osetio ok je ubaao boežom Đulijana bilo je neobjašnjivo. To mu se toliko svielo a je postalo nezarživo, pojavila se ta neooljiva žeđ za krvlju, što nije mogla biti ugašena. Nastavljao je sve ok nije uspeo a uboe samog sebe. I u tom trenutku se probudio iz neke vrste sna u koji je bio utonuo.
Osedao se slabim. Ako ne požuri, mogao bi i a se sruši na putu prema kudi. Pokuša a ubrza korak. U jenom ahu pređe preko čitave Ulice Prokonsolo. Stiže o kapije u poslenjem trenutku. Uplaši se a de se onesvestiti. Ka ga ugleaše, sluge ga prihvatiše, uzeše ispo ruke i oveoše u njegove n jegove oaje. Skinuše ga i opraše leenom voom. Vievši ga u tom stanju, njegov brat Đovani omah pozva hirurga a mu zaleči ranu. Ispružen na krevetu, na čaršavima o najfinijeg lana, Frančesko je teško isao. ok ga je Đovani pitao šta se ogoilo, on se ponaa a de njegov stric Jakopo biti u stanju a urai ono što njemu nije pošlo za rukom. Prokle sebe što nije imao ovoljno trezvenosti i što nije mogao a pomogne u teškom zaatku zauzimanja Palaco ela Sinjorije. Sa je sve bilo u stričevim rukama i rukama nadbiskupa nadbiskupa Salvijatija.
Ponaa se a de njegov stric, uprkos goinama, imati ovoljno prisustva uha i srede a uspe u svojoj nameri. Uzahnu, zato što shvati a je napravio ozbiljnu grešku. I to baš on, koji je više o svih želeo kraj Meičijevih. Čezare Petruči je hitno organizovao obranu. Čuvari palate su intervenisali bez oklevanja. Ka u roku o samo nekoliko trenutaka uglea kako sa stepeništa
182
dolazi Jakopo Bračolini, zgrabi ga za ugu kosu u trenutku ka je ovaj pokušao a
se ualji. Izvuče mač iz korica i zari mu oštricu u bero. Mlaz krvi prošiklja iz duboke rane.
Frančesko Salvijati, koji je u međuvremenu izašao iz rane sobice, poče a vrišti kao neka stara preplašena sluškinja. ok je levom rukom ržao za kosu Jakopa Bračolinija, koji se histerično batrgao u pokušaju a se osloboi, urlajudi o bola zbog poerotine na beru, Čezare Petruči se okrenu s isukanim mačem i uperi ga u Salvijatijevo grlo. „Ona, nabiskupe“, izbaci iz sebe, „jeste li iz ovog razloga ošli ovamo? a zauzmete palatu i srušite Republiku?“ „Molim vas“, promrmlja Salvijati, „nemojte a me povreite…“ i skljoka se na tlo, pa se ona osloni leđima uz krilo vrata. „Trebalo je a o tome razmišljate ranije!“ zaurla Petruči. U međuvremenu su se glasovi na stepenicama umnožavali. „Gospoine gonfalonijeru!“, pozva komanir straže u palati. „Gospoine gonfalonijeru!“, nastavi penjudi se velikom brzinom uz stepenice, „jena grupa naoružanih ljui po komanom Frančeska Salvijatija i njegove brade zauzima onji sprat. ok se barem još peesetak pladenika zatvorilo u pisarnicu!“ „Šta?“ „Upravo tako, moj gospoine“, nastavi komanir, „ma koliko može a izglea neverovatno, ušli su u pisarnicu i zatvorili vrata, ali pošto nemaju ključ, sa ne znaju kako a izađu. Kao što se sigurno sedate, vrata se otvaraju samo spolja.“ Petruči se osmehnu. Na njegovu sredu, ti ljui su bili samo gomila iiota. „Pa a“, reče, obradajudi se Jakopu Bračoliniju, koji je još stajao na nogama, sa ved u agoniji, „nema šta, baš ste smislili veliki plan. Komanire…“ , dodade, „ok seja pozabavim onima u pisarnici, primite na čuvanje ovaj šljam“ i pogleda najpre Bračolinija, a zatim Salvijatija. „Nakon toga omah pozovite Ratnu osmoricu i odvedite ove izdajnike pred njih. Recite im da pripreme papire da bi
moglo a se smesta pristupi procesu. Brzo du odi tamo za vama zbog suđenja. Kasnije demo se pozabaviti onjim spratom.“ Pošto je završio sa instrukcijama, Čezare Petruč i ispusti iz ruku Jakopa Bračolinija, koji se skljoka na zemlju poput prazne vrede. Ne gubedi vreme, Petruči se uputi ka pisarnici, ok ga je pratio povedi kontingent čuvara.
183
46 BOJE OSVETE Kad je Đulijano de Meiči pao, vernici u Katedrali Santa Marija del Fjore su se
razbežali u svim pravcima. Jakopo e Paci najpre nije shvatio šta se ogoilo sa Lorencom. Međutim, počeo je a na sav glas urla: Narod i sloboda, pokušavajudi da podstakne pobunu da nastavi da se tako krvavo odvija.
Nakon prvih trenutaka oklevanja, počeo je a shvata a mnogi nisu ogovorili na taj njegov poklič. To mu posta još jasnije ka uglea sinovca oblivenog krvlju, sa ubok im rezom na beru, kako kao bez aha istrčava iz katerale, usre mase zaslepljene metežom, koja se rušila u bujici glava i ruku ispruženih sa vrata katerale. elovalo je to kao priviđenje, toliko je bilo brzo Frančeskovo bekstvo. Nakon toga se Jakopo našao u crkvenom vorištu. Nealeko oatle šačica njemu vernih ljui čekala ga je na konjima, spremna a krene prema Trgu Sinjorija.
„Ovua, gosparu Jakopo“, povika jean o njegovih ljui i pruži mu uze velikog konja čilaša. Ne časedi ni trenutka, stari ba nkar se pope u sedlo. Jašudi kroz masu što se raštrkala ulicama graa, povee svoje ljue ka Trgu Sinjorija.
Nije bilo više o triesetak ljui. Naravno obro naoružanih, ali hode li to biti ovoljno? Trupe Nikola a Tolentina čekale su izvan ziina graa ugovoreni znak a se umešaju, ali su najpre pobunjenici morali a ođu u posed palate. Jakopo se ponada da je nadbiskup Pize priveo kraju svoj deo plana. Izgledalo je da je grad odjednom potonuo u pakao. Dok je jahao, ugleda pocepanu oedu i lica izbrazana suzama u nekoj vrsti polu- ele vrteške, čiji je
jeini efekat bio a je zapao zapao u još vedu zbunjenost. Njegov sinovac je nestao. Bernardo Banini takođe. Sveštenici koji su morali da ubiju Lorenca nisu uspeli i sad ni od njih nije bilo nikakvog traga. Mlaog Ričija su ubili čuvari koji su bili sa Frančeskom Norijem. Ostali su samo on i Salvijati sa onom zbrda-zdola skrpljenom grupom pladenika koja je teoretski trebalo a zauzme Palaco ela Sinjoriju. ođe mu a se
nasmeje, više iz očaja nego iz nekog rugog razloga. Đirolamo Rijario, mozak te velike zavere, dobro se pazio a se ne umeša lično, a isto tako Đovan Batista a 184
Monteseko. Papa je blagoslovio zločinački čin, ali je, naravno, za to vreme boravio u Kaštel Sant Anđelu i bavio se oavanjem počasti i eljenjem nagraa rođacima. A sa je na njega spala čitava zavera. Njega što je više o svih bio protiv. Njega koji sigurno nije želeo taj pokolj, pokušavajudi na sve načine a ovrati taj čopor imbecila a učini ono što je naumio. Poče a se neobuzano smeje. Zato što mu u tom trenutku više ništa nije bilo važno. Sa je bilo jasno a isho ove pobune zavisi o njega i Salvijatija. Neka svi iu ođavola. Meičijevi, Rijario, papa. Čak i ti iioti o njegovih sinovaca koji nisu imali hrabrosti ni da ostanu do kraja.
Pokuša a se koncentriše. Kako su se malo-poma lo približavali trgu, Jakopo je osedao a se u vazuhu sve jače čuje zabrinjavajuda huka, nešto slično hučanju talasa. Šta go a je, išli su u susret tome.
Ponaa se a de se mržnja prema Meičijevima pokazati kao njihov najbolji saveznik. Čitav plan se z asnivao na tome. Ka je stigao u viokrug trga, pre očima čoveka koji se usuio a izazove Meičijeve pojavi se neverovatan prizor. Sve se ogoi ka masa pokuša a probije kapiju. Jakopo Salvijati, Frančeskov brat, ržao se malo poalje o pladenika. N ije bio čovek o oružja i ržao je ruku na kratkom maču, ne znajudi šta a čini s njim. Zato se smucao po vorištu, u očekivanju a njegov brat sa gornjeg sprata potvri zauzimanje palate.
Ona ojenom oseti iza leđa strahovito pomeranje vazuha, pradeno užasnim, neprijatnim zvukom. Izglealo je kao a je neko upravo zgazio nekog žinovskog puža. Bila je to neobična buka, elovalo je kao vrlo snažno pucketanje pračeno nečim ljigavim. Za trenutak se uplaši a se okrene. Ona skupi hrabrost, stegnu balčak mača sa ve ruke i okrenu se. Trg je bio prepun. Njihanje glava. Izna njih su lepršali amblemi koje je Jakopo e Paci isuviše obro poznavao: šest kugli na zlatnoj polozi, pet crvenih i šesta prošarana ljiljanom iz Francuske. Oni najverniji Meičijevima ispunjavali ispunjavali su taj prostor kao okean. Urlali su razjareno, gotovo kao a su čekali samo jenostavni znak a mogu a skoče kao čopor besnih pasa. Neki o njih su se naslonili jeni na ruge i napravili živi zi na kapiji Palaco ela Sinjorije, pokušavajudi da je probiju. Do tog trenutka nisu u tome uspeli.
185
Čim ugleaše zaverenika kako olazi na trg na čelu čete vojnika naoružanih mačevima i oklopima, buknuše kao neobuzana vojska. Ljui svakog mogudeg porekla, ali najvedim elom sinovi plebsa i sitnih zanatlija, ustremiše se na Jakopa e Pacija i njegove ljue, lativši se noževa i batina. Vojnici lako ooleše prvom napau, jašudi između njih sa nogama u stremenima i kosedi mačevima prve što su ih napali, ali vrlo brzo masa koja je postala još agresivnija zbog mrtvih i ranjenih što su u agoniji paali na pločnik, opkoli neprijatelje kao pravo more, odvoji ih i izolova.
Povukoše ih jenog po jenog sa konja k onja i zaklaše ih. Jakopo je gleao kako se taj pokolj ovija pre njegovim očima, a on nije imao ni vremena ni hrabrosti a pokuša a se suprotstavi. Primeti grupu muškaraca i žena kako postavljaju na noge nekog ranjenog vojnika, opkoljavaju ga, kolju i uaraju štapovima. Krv i možana masa rasprsnuše se u purpurnom oblaku. Jakopo oseti kako mu se stomak skuplja u grču. Za trenutak oseti kiselkast
ukus užasa. Uspeo je a se uzrži a ne povrati, ali gotovo sasvim izgubi ono malo trezvenosti koju je pokušao a zarži. Vunovlačari, mesari, ulični proavci, kazanžije, prosjaci, kurve, povoači, kriminalci i ko zna k o još baciše se na njega i njegove vojnike, zakrvavljenih očiju. Jakopo uglea jenog čoveka kako mu se približava. ržao je u ruci motku. Umornih očiju, lica koje razire žutica, usta prepunih žutih zuba, pokuša a levom rukom zgrabi uzde njegovog konja. U samo jednom trenutku hrabrosti Jakopo de Paci je bio toliko brz da mu se
istrgne iz ruku, mamuzne konja, okrene ga i vrati se oakle je ošao. Čim je uspeo a napravi kratko rastojanje između sebe i mase, natera bojnog konja u galop i sa malim brojem svo jih ljui uputi se ka Porta i San Galu, u očajničkom pokušaju a izbegne linč. Iza njega su se čuli glasovi i krvoženi krici, ok su plač i krkljanje iz preklanih grla činili kontrapunkt njihovim urlicima, ok je pobaao konja ne bi li što je brže mogude smanjio ostojanje koje ga eli o kapije.
186
47 UNUTAR PALATE Sa balkona su padali mrtvi.
Vojnici koji su pratili njegovog brata Frančeska o gornjeg sprata rušili su se na tlo.
Jakopo Salvijati osta bez reči. Poglea svoje ljue. Bili su užasnuti. Oseti kako mu mokrada kvasi oelo. Potmuli udarci su se nizali bez prestanka: smrskane kosti i krv koja prekriva
vorište. Vrlo brzo to primetiše i ostali pladenici iz Peruđe što su ržali vrata i počeše a urlaju. Ali sve te krike jeze najačala je jeka zvona. Neko je počeo a zvoni i aje znak za zbor, kao što se railo ka je naro pozivan na okupljanje u ratnim vremenima. Prvi sprat je bio izgubljen.
Očigleno a su čuvari palate uspeli a neutrališu vojnike u pratnji njegovog brata Frančeska. Pritisci na ulaznu kapiju su u međuvremenu postajali sve jači. Ojekivali su potmuli uarci. Suedi po njihovom intenzitetu i povicima koji su bili sve žešdi i strasniji, mnogo ljui je vrvelo trgom i bilo je lako pogoiti šta de učiniti ka prodru u palatu. Sigurno nede biti prijatno Pacijevima, ništa manje njihovim saveznicima, suedi po onome što je Jakopo čuo. Ali sve njegove sumnje omah su raspršene, pošto je neko verovatno uspeo da provali kroz ulaz Porta di Tramontane i on, u znak potvrde svojih najgorih
košmara, primeti kako prema njima napreuje grupa pučana naoružanih motkama.
Lica su im bila ljutita, preteča, napreovali su bez ikakvog straha, gotovo tražedi sukob po svaku cenu, kao a im uopšte nije bilo važno što de umreti. Bili su to seljaci, češljari vune, kočijaši, sluge, pastiri – svi oni koji nisu imali šta a izgube, a ako su mogli a nastave a žive, to su u svakom slučaju ugovali upravo Meičijevima: oni su bili jeini koji su ih primali u svojoj palati i pokušavali a shvate njihove potrebe i bojazni. Jakopo odmahnu glavom, shvati koliko je
ozbiljna greška bila što niko nije razmišljao o tim ljuima i nije pokušao a obezbei njihovu poršku. Ali je sa bilo suviše kasno. Imali su ih protiv sebe i oni de ih počistiti, zato što obični pladenici, loše pladeni i loše motivisani, nisu imali 187
nikakve mogudnosti protiv osoba koje su svoj život oživljavale kao inat plemidima, što visi kao nit spremna a se prekine na osnovu njihove volje. A baš te osobe su bile na putu a nauče kako a obace takav oseda j upravo zahvaljujudi poroici koja im je, kao prosvedenija o ostalih, pružila mogudnost a poignu glavu i pobune se protiv utvrđenog poretka. I sa je ta poroica bila premet pretnje? Šta de uraiti svi ti muškarci i te žene a je zaštite? Bilo je lako pretpostaviti.
Čuvari palate su olučili a izveu napa sa prostranih stepenica koje voe na prvi sprat.
Jakopo ih uglea kako silaze u brzom i čvrstom frontu i uz iznenađujudu brzinu akcije obaraju njegove ljude. Mali broj njih koji su uspeli da izbegnu to
krvoprolide upaao je pravo u ruke ljutih pučana, koji su ih klali bez milosti. Sečiva su probijala grla. Uglea jenog vojnika na kolenima i trojicu ljui kako se bacaju na njega kao čopor pasa, a bi ga okrajčili uarcima motaka. Mlazevi krvi potekoše svu okolo ok su mu toljage razbijale čelo. Ona oseti nešto hlano na obrazu. Izužena krvava mrlja prošiklja na njegovom licu, da bi zatim umrljala mermer na stubovima.
Nešto ga pogoi u leđa i on završi s licem na tlu i proguta šljunak kojim je bilo posuto vorište. Frančesko je ležao nag u krevetu. Snežnobeli čaršavi bili su umrljani krvlju. Hirurgu je trebalo više vremena a zaustavi krvarenje nego što je bilo previđeno. Pokuša a pomeri nogu, ali se strahoviti bol proširi u užasnim talasima o butine o kuka. Oseti kako mu leeni znoj obliva čelo. Borio se za vazuh, jer mu se isanje prekialo u grlu. Rukama je čupao laneni čaršav. Za trenutak oseti a mu je telo napregnuto kao sečivo noža, ok su mu grčevi stvarali strašnu napetost. Pogled mu se zamagli. Fotelje, kovčežidi, slike i tkanine po ziovima sobe počeše a gube konture i a blee u čunoj izmaglici. Ona Frančesko konačno iskusi trenutak preaha. Patnja se stiša i ublaži se u pulsirajudem bolu, manje jakom, ali u svakom slučaju prisut nom. Pokuša a razmisli. Istini za volju, sa oskunim uspehom. Zato što je svest nastavljala a se bavi time kako je zaraio ovu ranu i ta misao ga je sa ved opseala, zato što je bila okaz njegovog potpunog poraza i potvra kako se još jednom pokazao pokazao nesposobnim, nesposobnim, kao i uvek, uvek, da vlada svojim svojim nagonima. nagonima. Dopustio im im
je a prevlaaju i a ga liše trezvenosti trezvenosti i hlanokrvnosti. hlanokrvnosti. Bila je to greška za koju je saa rizikovao a plati visoku cenu.
188
Ne stiže a se povrati o tih misli, ka začu kako spolja opire neka vreva. Ritmička lupnjava koraka što se približavaju. Frančesko je želeo a se obuče, uzme mač u ruke i pripremi se a skupo proa svoju kožu, ali nije imao snage za to. Sačeka svoju subinu. Ka uđoše, osmehnu se. Komanir graske straže stao je ispre njega u svečanoj uniformi. „Frančesko e Paci“, zagrme, „hapsim vas zbog ubistva Đulijana e Meičija i teške izaje Republike. Bidete sproveeni u Palaco ela Sinjoriju, ge de vam suiti Ratna osmorica, i ako se utvri a ste krivi, bidete osuđeni i pogubl jeni na mestu.“ Frančesko se poiže na laktove. Krajnjim naporom ustae s kreveta i stae na nose. Bio je potpuno nag.
„Iem ona ovako“, ogovori prezrivo, „zato što je ovo poštovanje koje osedam prema vašem procesu, Osmorici i prema Firenci.“ Kapetan je bio iskreno šokiran. Za trenutak se učini a pokušava a nešto kaže. Uzalu. „Ona neka bue tako“, svečano izjavi, nakon što je konačno pronašao reči, „ali šta go a se ogoi, moradete a zahvalite jeino samom sebi!“ Zatim se obrati svojim ljuima: „Uz mite ga i vodite, ovakvog kakav je, u Palaco dela Sinjoriju!“ Laura je plakala. U sa ved praznoj katerali, među oborenim klupama i leševima, lila je svoje poslednje poslednje suze. Sve je bilo izgubljeno.
Nije mogla a obrani Luovika ka su ga čuvari rasporili mačevima. Laura ga je gleala kako umire pre njenim očima, srušio se na zemlju sa utrobom što mu je izašla iz trbuha i očajničkim pogleom koji je lutao kroz masu, u pokušaju a je pronađe i pozravi poslenji put. Ona nije mogla ništa a učini. Pala je na kolena, dok ju je svetina gazila. Muškarci i žene su je tabali kao staru krpu, uskrativši Luoviku i olakšanje za poslednji pozdrav. A ona se sad vukla, prekrivena modricama i posekotinama, ka svom jedinom
sinu, jeinoj nai što joj je preostala. Osedala se poraženom. Zarobljena u velikoj slici smrti koja ju je još jenom nasamarila, obijajudi nju i otimajudi joj iz srca ono što joj je najraže. Nije praveno, nije praveno a majka naživi ete, pomisli. Ne postoji ništa benije i janije. Ved je jenom morala a glea kako ljubav njenog života umire! Zašto je to moralo a se ponovo ogoi? Zašto smrt nije uzela nju? Nju što ju je
189
zasluživala više o svih i koja je u smrti viela naoknau za sve ono što je morala a ponese? Međutim, smrt se opet poigrala sa njom, još nije bila umorna o te utakmice. Odvratna gadura, pomisli Laura.
Taj izliv besa izgovoren u glavi nije joj pružio nikakvo zaovoljstvo, naprotiv – samo je umnožio suze na njenom licu, koje počeše a teku kao kiša. Očajnički urlik ispuni joj grlo i izađe u viu isprekianog krkljanja, ali ni to nije uspelo a joj ni za trenutak pruži olakšanje. Ogroman prostor u crkvenom brodu ju je dezorijentisao. Do pre kratkog vremena katerala je bila krcata. Sa ju je hvatala jeza o tišine. One tišine koju nije mogla da ispuni ni svojim kricima. Videla je mladog kardinala Rafaela Rijarija
kako se sav uzrhtao sakrio iza oltara, čekajudi a se pokolj završi. a je mogla, ubila bi ga sopstvenim rukama. Jedini odgovoran za ovaj pokolj kao pas se krio iza zidina svog dvorca, ne
mrnuvši prstom. Verovatno je u tom trenutku uzjahao jenu o svojih kurvi. a je imala snage a to učini, Laura bi ga pljunula. Osedala se ispražnjeno, isušeno, skoro kao a joj je neko istrgao ušu iz tela. Ako je prva osveta bila led kojim je zaledila svoje srce, onda je ljubav prema Ludoviku bila vatra u kojoj je zapalila svoju strast, od koje je sad ostao samo pepeo.
Priđe mu još bliže. Oseti strah a ga oirne, zato što se plašila trenutka ka de biti apsolutno sigurna u njegovu smrt. Sedala se ka je pre mnogo goina oprala i konzervirala telo svoje ubijene ljubavi Rajnharta Švarca. A sa se ogađa isto. Opet.
Ni plač nije bio ovoljan. Šta je ta smrt imala protiv nje? Zašto ju je na ovakav način kaznila za čitav život? Zašto sve što oirne mora a se ugasi? Stavi kažiprst na Luovikovo čelo. Bilo je ved tako hlano! Laura mu sklopi očne kapke. Onede ga sa sobom. Nije smela a ga ostavi tu, usre te lokve krvi. Ali nije imala predstavu kako da ga prenese. Utoliko više što je nj egovo telo bilo raskomadano: rascep koji mu je otkrivao
trbuh bio je tako ubok a je stizao skoro sve o kičmene možine, a organi koji su elom izašli napolje bistrim i tamnim tečnostima umazali su mermer katerale. Nika nede modi a konzervira njegovo telo. Ali dok je vreme prolazilo, a bol i bes nastavljali da joj pulsiraju kroz vene tako a su joj gotovo zamenili krv, oluči a se ne prea. Malo -pomalo po glavi je
počela a joj se mota jena misao.
190
Imala je isti ukus, isti miris kao k ao jena reč: prava.
191
48 PRVI UŽASI „U svetlu svega posmatranog, ove prisutni Frančesko e Paci, Jakopo Bračolini i Frančesko Salvijati proglašavaju se krivim za zločine koji su im pripisani. Iz tog razloga, u ime Veda Ratne osmorice, sua naležnog za oblast zločina u okvir u Republike Firence, osuđujem ih na smrt vešanjem. Presuu treba izvršiti omah.“ Čezare Petruči naglas pročita oluku. Nakon toga pozva čuvare. Oeveni u crvene toge, članovi Osmorice su posmatrali kako ovoe trojicu ljudi do prozora Palaco dela Sinjorij e, a buu obešeni. Nabiskup Pize je plakao. Morali su a ga vuku za mišice. elovao je kao anđeo. Pokuša a reaguje, ritajudi se i koprcajudi se, ali je bio slab čovek i nije uspeo ni a zabrine čuvare palate. Kaa ga oveoše o prozora, preaoše ga želatu, koji mu stavi omču oko vrata, obezbeivši rugi kraj užeta gvozenim prstenom, pričvršdenim za prozor. Najza, želat ga uze i naglo zavitla napolje. Urlik odjeknu do neba.
Masa je proključala na Trgu Sinjorija. Hiljae glava se okrenuše naviše. Muškarci i žene kriknuše o raosti, vievši nabiskupa Pize kako se batrga u vazuhu i ona završava sa prekinutim vratom zbog trzaja. Začu se zlokobno pucketanje. U tišini koja je iznenaa nastala, to odjeknu tako jasno kao da je drvena motka udarila o tvrdu koru tikve.
Trenutak kasnije telo Frančeska Salvijatija uari u fasau palate. Morikasti jezik poče a lanara u poslenjoj poslenjoj nakaznoj grimasi. Nije stigao ni a se zanjiše, a Jakopo Bračolini i Frančesko e Paci krenuše za njim u tom karnevalu smrti. Ovaj poslednji je bio potpuno nag, onakav kakvog su
ga uhapsili čuvari u njegovoj palati. Vievši kako se leševi ljuljaju poput umirudih venaca koje je razneo vetar, naro na trgu zaurla razjareno, postaknut jezivim prizorom i u znak osvete što se širila kao guba. „Smrt ugnjetačima!“, uzviknu neko. „Smrt Pacijevima“ , odjeknu kao eho glas nekog drugog. Pakao se spustio na zemlju i to je bio znak. Kao a ih je neko predutno ali nepobitno naređenje uzrmalo u ubini uše, nekoliko ljui koji su se skupili na priruž e ostalima. Namera trgu se ualjiše, skoro kao a se raštrkaše. Ooše a se priruže 192
im je bila a formiraju čete, patroliraju po grau u potrazi za izajnicima, onima što su oveli u opasnost poreak i krhku stabilnost Firence, ostvarenu nakon tolikih ratova i unutrašnjih borbi. Bili su umorni o neizvesnosti. Želeli su mir, a ovo je bila savršena prilika a se on ostvari. Napravide pustoš, uklonivši sve one koji su saveznici Pacijevih i onih što mrze Meičijeve, i preati gra onima koji su ouvek bili na njihovoj strani, garantujudi prava onome ko ih nije imao. Ako se takva misija mogla nazvati zločinom i nasiljem, nije bilo važno, moža je tako bilo bolje. Začu Lorenca i Krea kako mu govori. „Pacijevi!“, zaurla, „Pacijevi ubijaju Meičijeve kao pse!“ Ka začu te reči, Leonaro ostavi posao. Skinu kecelju umazanu bojom. Uhvati prijatelja za ramena i zaglea mu se u oči pogleom koji je bio toliko hlaan i olučan a Lorenco L orenco skoro zarhta stojedi naspram njega. „Ge?“, upita. „U Katedrali Santa Marija del Fjore “, odgovori mu prijatelj. Ne čekajudi ni trena, Leonaro pojuri prema prostoriji ge je ostavljao svoje stvari. Sredom, nakon onog što mu se ogoilo, kretao se okolo sa jenim malim samostrelom, napravljenim na isti način kao onaj brzi koji je svojev remeno poklonio Lorencu. Bio je lak za rukovanje, lagan, hitar i ubistven. Uze u naručje tobolac pun strelica najmanjih dimenzija, ali zato ne manje smrtonosnih nego ostale. Pojuri ka Katedrali Santa Marija del Fjore. Prede preko Ulice Malborgeto i
izađe na Ulicu Gibelina. Prouži najbrže što je mogao o Ulice Poesta, a zatim ođe o Porta Gvelfa. Oatle izađe na Prokonsolo, trčedi skoro bez aha ka Katedrali Santa Marija del Fjore.
Stigavši ispre katerale, uglea Lorenca zagrljenog sa Lukrecijom . Jedva je hoao, ok ga je priržavao Bračo M arteli. Vrat mu je bio izbrazdan ogrebotinom crVenom o krvi, ok je poerotina na mišici očigleno bila koliko -toliko obmotana. Oči su mu bile upale, a oko njih crni kolutovi. elovao je malaksalo. Kosa sjajna o znoja paala mu je na čelo kao mokra uža. Na bleom licu mu se ukazivao bolesni sjaj. Izgledalo je kao da je ostareo deset godina. Lukrecija ga je
gleala s obožavanjem. Kad ga Lorenco ugleda, lice mu se ozari. „Leonaro“, reče, „prijatelju moj, ove ste…“
„otrčao sam čim sam čuo šta se ogoilo. Plašio sam se najgoreg.“ „Ubili su Đulijana.“ Lorencu su oči bile pune suza.
193
Leonaro mu priđe. Zagrli ga. U tom trenutku mu se potvri koliko je njegov prijatelj na izmaku snaga. „Morate ga ovesti na sigurn o“, reče onima što su bili s njim. Bračo Marteli se saglasi. „Prijatelju moj“ , promrmlja Lorenco, „mogu li da vas zamolim za jednu uslugu?“ „Sve što je potrebno.“ „a li biste mogli a oveete Lukreciju kudi živu i zravu? Ja ne verujem a bih uspeo. “ „Ja idem sa tobom “, prošaputa ona najtišim glasom. „Nije mogude, ljubavi moja, i ti to obro znaš. Ne isključujem mogudnost a nas neko napane už puta o Palate Meiči. Ovako dete ti i Leonaro manje upaati u oči. Ali morate a krenete. Firenca je pravi osinjak. Ubrzo de postati groblje. Rulja traži krv. Zbog toga bih želeo a Leonaro brine o tebi. Ne postoji niko ko mi je raži o vas voje, a u Leonara imam poverenja…“ Ona reči počeše a ponestaju i skoro a se onesvesti. „Brzo!“ reče Leonaro, „ako i alje ostanemo ove, postademo meta.“ „Obedajte mi a dete beti na njom“, prošaputa Lorenco. Ta rečenica ga je koštala poslenjeg atoma snage. „Kunem se!“ ogovori Leonaro. „Ah vi sa morate a se sklonite oave, jeste li me razumeli?“ Leonardo se obr ati Braču Marteliju, koga je mnogo poštovao: „Brinite o njemu i oveite ga kudi živog i zravog.“ Lukrecija poljubi Lorenca. „Ne mogu, ne mogu a te ostavim… ljubavi.“ „Brzo, iemo.“ Leonaro je uze za ruku. Ona pokuša a uzmakne, ali je on povuče. „Prestanite, tako mu samo pogoršavate, pustite ga a ie. Sa je najvažnije skloniti se na sigurno što je brže mogude.“ Krenuše. Leonaro je nameravao a stigne o svoje raionice. Tu de biti na sigurnom. Barem malo. Nikoga ne interesuje glava nekog običnog slik ara, pomisli. Bila je to prilika da se sve dovede u red. Ma koliko bila luda, apsurdna i
neobična okolnost koja ih je povezala, nikako ne bi smeli a propuste tu priliku. Sumnje, laži, izaje – izaje – sve to je najzad moglo da bude izbrisano. izbrisano. Vratide se nekaašnje prijateljstvo. Leonaro je imao očajničku potrebu za tim. Takođe i Lorenco. a ne govorimo o Lukreciji. obro je znala koliko je patio zbog posleica one njene, koliko hrabre, toliko i grešne akcije. Leonardo je dugovao oboma.
Nasmeši se pri pomisli koliko su priroa i subina velikoušne prema ljuima, pružajudi im nove mogudnosti a učine nešto obro i a se pomire. Bio je sredan.
194
Lukrecija uputi još jean pogle Lorencu. „Spasao mi je život. Rizikovao je a bude ubijen. “ „Pretpostavio sam“ , odvrati Leo naro. „O nekog kao što je on nisam ni očekivao ništa rugo.“ Ka začu te reči, ona brižnu u plač. Zato što je to bilo tačno. Učini to dutedi. Svež vazuh de postepeno osušiti suze. Za trenutak oseti olakšanje, uprkos trageiji. Ona se postie, pomislivši na ono što se ogoilo Đulijanu i na užasni način na koji je ubijen.
Otrča zajeno sa Leonarom u gra što je bio spreman a ubrzo proguta svoju ecu, ali se ipak nije plašila. Zato što je iznova pronašla ljubav i prijateljstvo, a to joj je bilo najvažnije u životu.
195
49 PLAN KLARIČE Ka je viela a je Lorenco ranjen i a mu je mišica oblivena krvlju, Klariče je obuzeo strah.
Tog uskršnjeg jutra nije otišla na misu, obro znajudi a je obred bio samo prilika a se proslavi prijateljstvo između Lorenca i mladog kardinala Rafaela Rijarija, što njoj nije značilo apsolutno ništa. Religija i vera bile su sve što je imala i povukla se u molitvu u kapeli Palate Meiči još Meiči još o ranog jutra. Naravno a se onosi sa Lorencom nisu popravili u toku poslednje godine i stoga uopšte nije nameravala a mu se priruži u javnosti. Nije mu pružila to zaovoljstvo pogotovo a ne bi opustila firentinskim amama a je sažaljevaju i ponižavaju ogovaranjima zbog toga što je njen muž još zaljubljen u Lukreciju Donati. Ali onda, kad ga je videla kako ga Bračo Marteli i Anjolo Policijano nose na stepenicama, zanemela je. Samo za trenutak. Odmah zatim je naredila
sluškinjama a u oaje njihovog gospoara smesta onesu lavore sa hlanom vodom i bela lanena platna. Zatim je izdala nare đenje svima koji su ušli u sobu njenog muža a izađu iz nje da bi mogla da ostane nasamo s njim.
Ispružila je Lorenca na krevet i skinula mu improvizovani zavoj stavljen na ranu na mišici. Čim je posluga onela sve što je potrebno, očistila mu je zgrušanu krv i sve ostalo što se u međuvremenu formiralo, a ona mu obmotala mišicu zavojima od najfinijeg platna. Zatim se posvetila posekotini na vratu.
Ka je završila, poglea Lorenca u oči. On je za sve to vreme dutao, prepuštajudi se njenom negovanju. „Hvala, ljubavi moja “, kaza joj. Ona oae sasvim tihim glasom: „Ubili su Đulijana.“ „Šta?“ Klariče je u trenutku pomislila a nije obro shvatila njegove redi. „Čula si me: jutros u crkvi Frančesko e Paci i Bernaro Banini su hlanokrvno ubili Đulijana.“ Klariče prinese ruku ustima. Ustae, ali oseti a joj se vrti u glavi. Bio je to samo tren. Ona je nešto steže u stomaku i učini joj se a de svakog trenutka a
196
povrati. Lorenco je pokušao a ustane, ali ga ona zaustavi rukom. Ona see na fotelju naspram kreveta.
„Moj bože“, reče, „ispričaj mi šta se to ogoilo.“ Lorenco ju je obavestio o zaveri, kako je Đulijano ubijen pre njegovim očima i a je on pravim čuom živ, zahvaljujudi intervenciji njegovih prijatelja, koji su mu pomogli a ođe o sakristije katerale. Tom prilikom je poneko o njih tragično izgubio život, kao Frančesko Nori. Lorencov glas je bio isprekian. Klariče ga je gleala razrogačenih očiju. Bila je šokirana. o te mere a nije mogla ni a pusti suzu. Po prvi put je stvarno bila toliko blizu a izgubi muža i ta mogudnost ju je u izvesnom smislu užasnula. Zagrlila ga je i ostala uz njega, milujudi mu crnu gustu kosu. Onda mu je pripremila toplu supu i zamolila ga da se odmara. Ali je Lorenco bezuslovno želeo a razgovara sa prijateljima i saveznicima, da im zahvali i
preporuči a buu oprezni. Nije želeo a ova trageija bue izgovor a njegova stranka pokuša a izazove rat u grau. Klance ga poljubi u usta.
A šta saa a urai? Iznenaa se pojavio rizik a zauvek izgubi muža. Uprkos svem u, uprkos poniženjima i onoj njegovoj uljunoj ravnoušnosti, u ubini uše je osedala a ga voli.
Poglea se u oglealu. Ved neko vreme je prestala a se povrgava telesnom kažnjavanju. Rezovi na gruima su zarasli i sa je ostao samo poneki rozikasti ožiljak. Pomisli a de što je više mogude zaržati Lorenca uz sebe. Nije u tome uspela pre, ali de saa iskoristiti ovu trageiju a ga ualji o politike i obaveže ga a se posveti poroici. Đulijanovom smrdu de njegovo prisustvo biti neophono. Jadni Đulijano! On koji nikad nije naneo zlo nikome, ko je bio dobar sa svima i nika nije opustio sebi a se previše meša u pitanja vlasti i upravljanja upr avljanja graom. U tom trenutku Klariče zaplaka. Zaplaka zbog nevolje što se sručila na njih, zato što je neužan čovek ub ijen kao pas. Zaplaka zato što je Đulijano bio ljubazan čovek i koji, kao i njen muž, što je ipak imao svojih grehova, grehova, sigurno nije zaslužio a bue ubijen! ok je razmišljala o tim tragičnim činjenicama, oseti kako uboki bes postepeno počinje a raste u njoj. Skoro instinktivno posla da pozovu jednu od njenih ama. Zatraži Violu, u koju je imala slepo poverenje. ok ju je čekala, u srcu poče a joj sazreva jena ieja. U početku je to bio samo osedaj, zatim tračak,
197
intuicija, ali u istom trenutku ka začu kucanje na vratima sobe, Klariče je ved smislila plan.
Ka mlaa evojka uđe, Klariče pomisli a je to što se sprema a učini ispravno, štaviše, bilo je jasno a je to jeini način a se učini, pa a Lorenco zaista bude na sigurnom. Otkako se zaljubio u L ukreciju onati, izložio se takvim i tolikim opasnostima da ni ona nije mogla da ih sve zamisli. Da se ne pominje Leonardo i onaj proces za
seksualnu nastranost. Na kraju je oslobođen, ali je Klariče bila sigurna a je u tim optužbama bilo nečeg istinitog. U krajnjoj liniji, moža je taj njegov luđački način na koji je portretisao osobe bio ne samo genijalan ved i opasan. Učinio joj se bezopasnim ka ga je viela na Ponte Vekiju, ali isto tako i neobičan i čuan. Klariče je znala a Leonaro ima raionicu u Oltrarnu. Nije poznavala tačno to mesto, ali bi sigurno pravi čovek mogao a ga otkrije. Bila je sigurna a bi nealeko oatle pronašao i Lukreciju onati. Zašto ona ne bi platila nekom pladeniku a zajeno sa nekim siležijom oboma zapreti smrdu i primo ra ih da napuste gra? Ne bi morao a ih ubije, ved a ih samo zaplaši. Na taj način de s vremenom povratiti muža. Nije tražila ništa rugo. Ona, kaa Viola uđe, sa onim njenim azurnoplavim očima koje su elovale kao ljiljani i plavom kosom boje meda, Kla riče pomisli a je ona prava osoba a ubei pladenika a se pozabavi tim poslom. Utoliko pre što su njeni legenarni nestašluci bili opštepoznati među amama iz njene pratnje. Znala je čak a u slobonim anima Viola voli a poseduje neke trederazrene krčme. Klariče to nije nimalo smetalo, zato što je Viola bila uvek besprekorna i dvostruko inteligentnija inteligentnija od svih drugih dama koje su
joj služile. Stoga, iz mnogo razloga nije bilo pogodnije osobe za taj zadatak. Da bi bila sigurna u uspeh, poklonice joj torbu punu florina.
evojka je poglea u oči onim svojim obešenjačkim pogleom. „Hteli ste a me viite, gospo?“ „a, raga moja. opustite a vam iznesem plan što mi se mota po glavi koji de vama oneti toliko novca a možete a kupite šta go želite, a meni pružiti zaovoljstvo koje tražim ved ugo.“ ok je to govorila, Klariče joj ae znak a sene. „Raskomotite se“, reče, „tako a mogu a vam mirno saopštim uputstva.“
198
50 LORENCOVE LORENCOV E REČI Lorenco je bio umoran. Nije to bilo samo zbog fizičkog bola koji je osedao zbog pretrpljenih rana što su ga iznurile. Bilo je to zbog nečeg rugog, nečeg goreg, nepravenijeg i neizvesnijeg, što ga je sa ved preugo primoravalo a bue ono što nije. Barem elimično. Njegovi ljudi su stajali ispred njega. I oni su bili uzrok te promene koju je pre mnogo
vremena prihvatio kao nužno zlo. Što ga je sa opteredivalo. Seeo je u svojoj kancelariji, na fotelji obloženoj somotom. Oko njega Đentile de Beki, Bračo Marteli, Antonio Puči, Anjolo Policijano i ostali njegovi prijatelji ved preugo su proklinjali subinu koja je zaesila Đulijana. Preugo, zato što je u čitavom tom upaljivo izraženom osedanju Lorenco uočavao suptilno licemerje. Barem kod nekih.
Osedao je kako napetost svakog trenutka raste. Moglo bi to a bue neprimetno nekom ko nije vičan politici i ne zna za vekovnu mržnju između poroica, ali ne i njemu. Suviše obro je poznavao taj osedaj, to očekivanje koje sazreva sve ok se otvoreno ne pokaže kao nešto naopako i zlokobno. Pošto je bilo jasno da bi mnogi, u svetlu onog što se ogoilo, želeli a opravaju pokolj što se pripremao. Zavera koju su skovali Pacijevi ovela je o Đulijanove smrti. Ali su sa njegovi zahtevali krvnu osvetu i želeli a pretvore Firencu u klanicu. I uspede u tome, naravno. Ali nede imati njegovu poršku. Ni u snu. Proliveno je previše krvi ovih godina. Znao je da snosi veliku odgovornost odgovornost za to.
I baš zbog toga nije mogao a na svojim leđima više ponosi sav taj užas i patnje.
Mnogo je opteretio sebe u ovih eset ugih goina. Ne može se redi da nije prihvatio postavljanje na taj položaj koristedi ga i u svoju korist, ali je to bio način a preživi. Jeini koji mu je pao na pamet. Ipak, nede opustiti a se to ponovo ogoi. Đulijanova smrt je promenila sve.
Uvek je želeo mir, ali je u ime njega umeo a ozakoni monstruozne činove. Ovog puta de to obiti. 199
„Znam na šta mislite“, reče. „a Pacijeve treba kazniti, potamaniti kao korov.“ „Ne možemo a postupimo rugačije, Lorenco“, ogovori Đentile e Beki, „a ostavimo nekažnjen zločin kao što je o vaj, a koji je ne samo nepravedan nego i opasan.“ „Razumem to, ali nedu ati oobrenje za taj pokolj. Što se mene tiče, Pacijevi mogu biti proterani. Ne želim još jean potok krvi.“ „Mislim a je Lorenco u pravu“ , potvrdi Braco. Svi za trenutak zadutaše, pošto su znali a je Bračo Marteli oženjen jenom od Pacijevih. Ali to nije bio valjan razlog da se odustane.
Ona Beki prekie zatišje: „Nisam saglasan sa tim“, bio je uporan, „sa ne smemo pokazati znak slabosti.“ „Štaviše“, porža ga kao eho Antonio Puči, „više nego ika moramo a ih naučimo šta je to užas. Čezare Petruči očekuje samo to.“ „Mnogo ugujem Čezaru.“ Lorenco poiže glavu. Oči su mu bile umorne, lice upalo, u pogleu mu se čitao bol. Prinese usnama šolju tople supe. Osedao je potrebu da povrati snagu nakon onog što se ogoilo. „Ooleo je Bernaru Nardiju, doprineo da povratimo Prato i neizmerno sam mu zahvalan, ali uprkos
svemu što se ogoilo, o mene nedete čuti reči mržnje. Ved znam a de nastati pakao, ali ga ja nedu poržati, to mora a vam bue jasno. Moradete sami a preuzmete odgovornost. Danas, na dan kad je ubijen moj brat, ne nameravam da ozakonim pokolj. Video sam kako se proliva toliko krvi da je njom moglo da se
ugasi eset života. Jeste li ved zaboravili Đulijanovo telo? Telo Frančeska Norija? Koji je takođe zaklan pre mojim očima? Zar stvarno mislite a želim još krvi? Činite šta go želite, ali ne olazite mene a pitate! Ne ovog puta!“ „Gospoaru moj, smirite se ili nika nedete ozraviti“ , posavetova ga Beki i stavi mu ruku na rame.
„Pustite me na miru“, prasnu Lorenco besno. „Želim a ostanem sam sa sedanjem u uši na brata. Tražim li moža previše? Zar vam nisam ao ovoljno osa? Barem jenom de Firenca morati bez mene! Jesam li jasan?“ Beki zaduta. Niko rugi se ne usui da progovori. Lorencove reči reči zaparaše vazuh kao komana. Njegova stranka je imala precizne instrukcije kako postupati. Ali moža prvi i poslenji put nije imao ni najmanju nameru da ih sledi.
Beki, Policijano, Antonio Puči i ostali izađoše dutke. Ost a samo Braco. Oduvek, a posebno od dana kad je Lorenco pobedio na turniru, ostali su prijatelji i
kao brada.
200
Stegnu mu ruku.
Lorenco ga poglea. Oči su mu bile suzne. „Braco“, reče, „vieo sam u njima žeđ za krvlju. Nastojadu a barem Guljelmo de Paci, koj i je oženjen mojom sestrom Bjankom, bue pošteđen. Ti pokušaj a uraiš sve što je mogude za Firencu.“ „Uraidu kako kažete, prijatelju moj, iako znam šta de a kažu.“ „Mislite u vezi sa vašom suprugom?“ Braco potvri. „Ona je Paci. Bidu sredan ako uspem a spasem barem nju. “ „Ona iite“, kaza Lorenco, „ovih ana du ostati sam sa svojim bolom i mislima. Potrebno mi je i jedno i drugo. “ Brado bez reci izađe iz sobe. Savršeno obro je znao kako se Lorenco oseda. Tog dana je video zakrvavljene poglede ostalih . Svako o njih je želeo a na svoj način iskoristi zaveru kao paravan za svoju osvetu. opustide a se stvori pakao.
Ali, naravno, barem za to niko nede modi a okrivi Lorenca e Meičija. Leonaro je znao a put nede biti kratak. Morali su a ou u Oltrarno. Pokuša a sledi manje frekventne ulice. Za trenutak stegnu samostrel, gotovo kao da se radi
o amajliji koja onosi sredu. Lukrecija ga je sleila, razmišljajudi kako je prosto neverovatno a subina, pre ili kasnije, uvek spaja njen život sa Leonarovim i Lorencovim i preplide ih svojim nitima. Grad je delovao kao da ga je zahvatila apokalipsa: pregrađeni ulazi, ulice koje
su najpre puste, a kasnije ispunjene grupama besposličara i kavgažija što pripaaju stranci Meičijevih i koji su očigleno bili u potrazi za nevoljama ili bolje rečeno za pristalicama i prijateljima Pacijevih, sa jeinim ciljem a ih pobiju. Ugleaše jenog čoveka kome je grupa mlaida prerezala grlo. Bio je na kolenima nasre ulice. Staklastih očiju. Pramenovi see kose štrcali su kao peruške na glatkoj i delavoj glavi. Neko iz gomile mu povuče glavu unaza, pokazujudi uz osmeh ostalima crveni i uboki rez o oštrice boeža. Neko rugi mu zaae uarac nogom među lopatice, ceredi se. Starac pae napre i završi sa licem u blatu. Mrtav.
Lukrecija jeva zarža krik. „Ovua“, šapnu joj Leonaro. Uputiše se ka Bazilici Santa Kroče. Leonaro je više voleo a naprave širok krug kako bi izbegli krajeve u kojima se sigurno u ovo vreme okupljalo sve više
201
pladenih ubica i lopova, spremnih a iskoriste stanje konfuzije koja je sve više rasla.
Čim prođoše Ulicu Albici, začuše urlike sa Trga Sinjorija i sa obližnjeg Trga San Pulinari.
Morali su a požure ili de biti isuviše kasno. S obzirom na to šta se spremalo, jeino rešenje bilo je a a pronađu zaklon između ziova kude. Baš u trenutku ok su prelazili preko uske uličice, nekoliko ečaka u pocepanoj i prljavoj oedi iskrsnu ispre njih. Bilo ih je otprilike šestorica. Mršavi kao kosturi, ogromnih očiju koje samo što nisu iskočile s ispijenih lica. Isturenih jagoica, prljave kose. U rukama su ržali noževe i motke. Najviši među njima prevoio je banu i imao je ugačku posekotinu što mu je prelazila preko obraza. Bili su bosi i smreli kao gomila pacova.
Baš taj ugajlija sa obeleženim obrazom obrati se Leonaru s očiglenom namerom da zapodene kavgu.
202
51 BANDA „Vi, gosparu“, reče ugajlija, „elujete kao bogat čovek. Osim toga, žena koja je sa vama mogla bi a nam muti šlag čitavog ana, ne znam a li sam ovoljno jasan.“ I, a bi bio što jasniji, ečak se oirnu između nogu. Oni što su bili u njegovom ruštvu nasmejaše se neobuzano. Leonaro ne ogovori i nastavi a se krede prema njima. Znao je a nema drugog izbora. Da je oklevao, ti ečaci bi pomislili a se plaši. Ka se nađe na nekoliko koraka ostojanja, vođa grupe mu krenu u susret. „Jeste li me čuli?“ ponovi. Leonarova hlanokrvnost je počela a ga nervira. Neko rugi iz grupe, očigleno pijan, poče a obacuje pretnje i uvree, sa jeinim ciljem a još više više uzburka uhove. Leonardo nastavi a se krede napre i ona ga, savršeno miran zgrabi levom rukom za mišicu i zavrnu mu je unaza. Slobonom rukom dohvati mali samostrel i uperi ga prema jenom rugom članu bane, onom što je elovao opasnije o ostalih. Vođa poče a skici o bol a. U međuvremenu, ok jean o napaača izvuče nož i pokaza njegovu blistavu oštricu, Leonaro povuče oroz. Mala strela krenu i probuši ruku protivnika. Mlaz krvi išara ulicu. ečak prinese slobonu ruku rani i ispusti bolan krik, a nož koji mu ispae iz ruke zlokobno zazveča. Napaač završi na kolenima. ečak sa unakaženim licem ržao se za slomljenu ruku. Leonaro otvori tobolac i izvuče još jenu strelicu iz futrole vezane za polakticu i stavi je u ogovarajudi položaj. Kanap se ponovo zateže, spreman a odapne strelu. „Saa“, reče Leonro, „a li još neko među vama želi a iskušava subinu?“ Glas vođe bane bio je promukao o bola. Onaj rugi ečak je vrištao zbog strelice koja mu je prošla kroz lan ruke. Četvorica ostalih su razrogačenih očiju gledali ono što se ogađa. I Lukrecija je ostala bez reči. Leonaro je pravio pokrete takvom brzinom a ju je ostavio preneraženom. Bilo je toliko elegancije u njegovim pokretima a niko ne bi pomislio da se ne radi o vojniku. Delovalo je kao da izvodi ples, ma koliko ubistven.
Niko ne pomisli a mu se suprotstavi. vojica pokupiše ranjene rugove i propustiše Leonara i Lukreciju a prođu. U tom trenutku se začuše zvona sa Palaco dela Sinjorije. 203
Zvonila su na uzbunu, pozivajudi naro u gra. „Sa smo u problemu“, procedi Leonardo kroz zube. „Zašto?“, upita Lukrecija. „Jeste li vieli očajnike koji su nas napali?“ Ona potvrdi.
„Naro de izadi na trg u još vedem broju. Gra de biti prepun raznoraznih osoba, i onih najgorih. Postrekivači i smutljivci de nahuškati ma su protiv Pacijevih. Ubice i lopovi de iskoristiti metež a obave zločinačke činove. A mi, ako ne požurimo, nadi demo se usre toga.“ „Bog de imati milosti za nas.“ „Požurili su, suviše su požurili. Naao sam se a de institucije malo uže a sačekaju pre nego što gra gurnu u anarhiju.“ „Misliš a je Lorenco to želeo?“ „Uopšte ne mislim! Sigurno je počinio neke greške u prošlosti, ali uprkos onom što neki kažu, Lorenco nije krvoženi tiranin. Pre mislim a je ucveljen i slab da bi se bavio time i da je njegovim saveznicima u potpunom interesu da se otrgnu i uzmu stvar u svoje ruke. “
„Isuse!“ „Sa osta priče, moramo a se pokrenemo.“ Gospar Jakopo e Paci je upravo stigao u blizinu Porta i San Gala, ka začu kako zvone zvona na uzbunu. Shvati da je sve i zgubljeno i a de Nikolo a Tolentino shvatiti a zavera nije uspela ka začuje taj zvuk. I a de se ona povudi ka Rimu, efinitivno ga prepuštajudi njegovoj subini. Nije imao vremena a ga obavesti u tom trenutku. Osim ako nije želeo a bude ubijen. Kro z samo koji sat ulice de biti preplavljene pristalicama Meičijevih, spremnim da ubiju i osakate svakog za koga procene da je prijatelj ili samo saveznik Pacijevih.
Ved je imao mnogo srede što je uspeo a izmakne izvan graa pre nego što se Palaco del Pode sta i graska straža bolje organizuju. Čim prođe ispo kamenog luka, poboe konja u galop a se što više ualji od Firence.
Laura nije mogla a urai ništa rugo. Srce joj je krvarilo pri samoj toj pomisli, ali je barem znala da ima Ludovika sa sobom. U pustoj katerali uspela je a pronađe neki lagani ogrtač koji je neko
očigleno tu ispustio. S naporom ga je obukla, zbog uaraca koje je pretrpela ka
204
se našla na tlu. Navukla je kapuljaču na lice. Niko nije znao ko je, ali joj to nije bilo od velike koristi. Pristalice Meičijevih de uariti na sve one o kojih nemaju koristi. A sama žena na ulicama Firence bila je neooljiv izazov. Ka je konačno izašla, kočija kojom se ovezla u kateralu tog jutra više nije bila tu. Kočijaš je, vievši šta se ogađa, verovatno olučio a oe. Ili ko zna šta se dogodilo s njim.
Ako otkrije a ju je napustio iz čistog kukavičluka, ka se vrati u Imolu, Laura de nareiti a mu oeru kožu bičevanjem. Bio joj je potreban konj.
Prouži u pravcu Ulice Kastelačo. Znala je a de, ako nastavi tom ulicom, stidi o Porta i Bala, a oatle de na bilo koji način modi a nastavi ka Fjezolu, pa ona alje ka Imoli. Naravno a to nije mogla a urai peške. Imala je ko sebe neki čuan zavežljaj koji pokuša a sakrije u naborima ogrtača. Ona skrenu Ulicom Fibjai, zato što je Ulica Servi, glavna koja voi ka Porta i Bali, bila prepuna pristalica Meičijevih. Laura je želela a izbegne neprijatne susrete. Ka iskrsnu na ulicu, zapazi a su radnje zatvorene. Sigurno su trgovci smatrali da je najzgodnije da se zatvore u
kudi. ok je lutala bez pravog cilja između kuda i raionica, konačno ozive srednu slučajnost. Ispre nje je neko ostavio konja privezanog ularom za rvenu šipku. Verovatno ga je ostavio dok je navrat-nanos pokušavao a se s pase. Laura se nasmeši. Najza joj se pružila neka mogudnost. Polako mu priđe. Prinese kažiprst usnama, kao a bojni konj može a je razume, a ka ođe o njega, pomilova ga preko blistavog pokrivača. Bio je to lep primerak riđana. Njegova riđa griva posedala je na svetli bakar. Pokuša a mu nežno šapne na uvo. Učini se a je konj shvatio njene namere i samo prigušeno zanjišta u znak oobravanja. Blago uari kopitom, ok ga je Laura ovezivala o šipke. Sigurno nije bila neki iskusan jahač, ali je ovoljno znala a olučno zavuče nogu u uzengiju, osloni se na noge i skupi dovoljno hrabrosti da se popne u sedlo. Trpela je paklene muke zbog modrica i povreda, ali se nije predavala.
Obedala je samoj sebi a de uspeti a stigne o Imole i privee kraju zaatak koji je sebi postavila. Zato je sigurno u tome jahanje nede sprečiti. Štaviše, ovaj bojni konj bio je znak subine što ju je posticao a nastavi. Poboe riđana u pravcu Porta i Bala.
205
U to vreme su se stražari u velikom broju ved okupili ko ulaza. Nede biti lako, ali de ved nešto smisliti. ok je razmišljala šta a učini, pae joj na pamet jedna ideja. ideja.
Poboe konja i vrati se naza sve o mesta na kom ga je pronašla. Pore šipke za koju je bio vezan spazi svezu balegu. Sjaha iz sela. Uze balegu u ruku i protrlja je o ogrtač i pocepanu oedu. Ma koliko bilo ovratno, zainati se a posao obavi pažljivo, tako a svaki eo tkanine bue ovoljno prožet smrljivim zaahom životinjskog izmeta. Ka proceni a je ovoljno nepristupačna, opet se pope u selo i up uti se ka Porta di Bali.
Kako se postepeno približavala, obori glavu. Kapuljača ogrtača joj je skoro sasvim pokrivala lice. Jean graski čuvar je uglea i priđe joj. Bio je to krupan i snažan čovek. Smreo je na vino i pečeno meso. ugačka crna kosa mu je izvirivala ispo šlema bez vizira. ržao je mač za pojasom. Tamna braa mu je ouarala o svetlih i ispitivačkih očiju. „a viimo šta imamo ove“, reče uz grimasu koja nije obedavala ništa dobro. Ali dok se spremao da dotakne konja, smrad izmeta ga nemilosrdno osinu.
„Isuse!“, izgovori uz žestoko gađenje, „kako smri!“ „Žao mi je, gospoine moj!“ ovrati Laura. „Šta go mogu a uraim za vas…“, reče i pruži ruku a oirne čuvara. „rži se što alje o mene, prokleta prosjakinjo, koja deš nas sve poubija ti tim smraom što ispuštaju govna!“, povika i prinese ruku nosu, zapušivši nozrve najbolje što je mogao. „Šta se ogađa, Kaponi?“ upita ga narenik straže. Upravo je pregleao jenu poroicu koja se spremala a izađe iz graa. Bilo ih je četvoro i nosili su sa sobom razne kudne stvari i prtljag. Sve to su natovarili na leđa mazge što je bila toliko mršava a je mirno mogla a lipše po tim teretom. „Ništa, moj gospoine, to je samo neka bena hoočasnica koja neponošljivo smri na govna.“ „Ona bi obro učinio a je pustiš a prođe, pr ođe, a se što pre osloboimo njenog prisustva. “ „Baš to sam nameravao a uraim.“ Ona, ne prozborivši više ni reč, čuvar poiže ruku i ae znak Lauri a prouži alje.
206
52. PAKAO NA ZEMLJI „Kugle! Kugle! Kugle!“ , pristalice M eičijevih ponavljale su te reči na opsesivan način po ulicama graa, utonulog u mrak. Gonfalonijer prave, Ratna osmorica i gradski poglavari naredili su da sve kapije grada budu zatvorene. Firenca je postala žinovski zatvor, u kom de pristalice Pacijevi h biti otkrivene i potamanjene: od prvog do poslednjeg.
Baklje su širile svetlost mrkocrvene boje. Uličice prekrivene izlučevinama i pretrpane otpacima vrvele su od pacova. Kapije zgrada bile su zamandaljene, ali to nije uplašilo pristalice Meičijevih. Ra zbijeno staklo, istrgnute baglame,
polomljeni zasuni: svua su uspevali a proru, nosedi smrt. Ulice su bile preplavljene leševima, a kiša je počela a paa, povedavajudi reku krvi što je umrljala Firencu. Seljaci su tu činjenicu procenili kao prokletstvo koje de uništiti letinu, pa su se zato i oni ostrvili na Pacijeve. Bio je to pakao na zemlji.
Bane kriminalaca i lopova pustošile su centar graa kao rojevi skakavaca. Pljačkali su leševe, ubijali vernike, silovali žene. Firenca je postala ništa rugo o žinovski javni klozet, slobona luka u kojoj sve može a se ogoi. Ge ela, pa i ona najgnusnija, nika nede biti osuđena kao takva, samo ako su usmerena na štetu Pacijevih. Zavera je označila propast poroice gospara Jakopa i postepeno se pretvarala u trijumf Meičijevih, maa zasnovan na pokolju i bolu. Đentile e Beki, Antonio Puči, Čezare Petruči i ostale voe stranke iskoristili su tu privremenu prazninu u vlasti a sproveu svoju apokaliptičnu viziju osvete prema svima onima koji su mogli da se po kažu kao opozicija ili ako samo nisu verni Meičijevima. Đulijanov leš je postao simbol mučeništva na kom se zasniva nova Firenca, potpuno naklonjena njihovoj političkoj strani. Lorenco se zatvorio u svom neizmernom bolu. Pravda je izgubila svako dostojanstvo i postala odmazda, principi proterani i
pretvoreni u ogme, strogost u svirepost, isciplina u nasilje i taj svet užasa i straha počeo je a ispunjava život građana košmarima na javi.
207
Nakon što je osuđen na smrt, i Jakopo e Paci je vrlo brzo završio obešen na prozorima Palaco ela Sinjorije, ok se besno orgijanje nije smirilo, ved je buknulo i pretvorilo se u stanje luosti u kom je svaki zločin bio krvoločniji o prethonog. Jena šačica pristalica Meičijevih upala je u opatiju beneiktinskih monaha naspram zatvora Palaco el Poesta i, pošto su je pretresli i rasturili, pronašli su Antonija Mafeija i Stefana a Banjonea, sveštenike okrivljene za pokušaj ubistva Lorenca e Meičija. Pristalice Meičijevih su ih hvatale za kosu, ovlačile na ulicu i prepuštale ih na milost i nemilost rulji.
U čitavoj toj gomili kazanžija, kurvi, seljaka, zanatlija, prosjaka, avanturista koji su se tih ana okupili u povorci smrti, izvojio se jean čovek uge kose boje srebra. Bio je neka vrsta naronog vođe, koga su zvali Sedokosi, po njegovoj neponovljivoj grivi. Ratovao je u prošlosti za brojne pladeničke čete, a sa je sveen na običnog besposličara što koristi taj haos a krae razna obra i širi nasilje.
ok je prilazio vojici užasnutih sveštenika, izvuče iz pojasa ugački nož. Obliznu se jezikom preko usana, kao a uživa u ukusnom jelu. Stae iza Mafeijevih leđa, uari ga u uubljenje ispo kolena i obori na tlo. Sveštenik poče a plače, sav očajan. Seokosi ga pijunu u znak gađenja. Stavi mu levu ruku na glavu. Ostavi oštricu noža a sija pri svetlosti baklji i mangala i ona osečnim pokretom oseče uvo nesrednika, čije su se noge nalazile u bari o mokrade. Rulja ouševljeno zaurla, zaovoljna zlikovačkim činom i spremna a zatraži još. Poče a peva slavopojke, kako bi Seokosi nastavio sa mučenjem, a on, a ne bi razočarao publiku glanu svireposti, oseče i rugo uvo, koje završi na zemlji. Crna krv poteče po licu Antonija Mafeija. Viedi kakvu torturu ovaj ludak od Sedokosog priprema za njegovog druga iz zavere, Stefano a Banjone poče a vrišti. Neki u masi se ivljački isceriše. rugi ga prekriše uvreama, obedavajudi mu primerenu kaznu. Gomila, sa ved uzbuđena o neobuzanosti, stisnu se oko sveštenika. Par najžešdih među pristalicama Meičijevih poče a ih udara nogama. Ostali postupiše isto kao oni, sve ok barem tuce ljui ne zasu vojicu nesrednika pesnicama, pljuvačkom i uarcima motkama. Kosti počeše žestoko a pucaju ok su se razbijale kao jaja po tim pljuskom uaraca. Seokosi je uživao u toj grozoti: blistav osmeh, neprijatan i zloban pogled što je zračio zlokobnom svetlošdu pri bleom svetlu svetiljki.
208
Ka se završi taj zapanjujudi prizor, on skoči na konja, praden jenim rugarom. Nekoliko pristalica je ved stavilo omču oko vrata vojici zavere nika i pružilo kraj užeta vojici konjanika. Svaki o njih pričvrsti uže za selo, pa ona poboe životinju u galop. vojica sveštenika završiše na pločniku, pa ih ona ovukoše u luđačkoj trci, ok je masa opet arlaukala povicima likovanja. už puta o Porta ela Đusticije, ge su se nalazila vešala, vojica nesrednika osetiše kako im pucaju i preostale kosti, kako gube zube, i kako im se preseca jezik.
Ka stigoše o Porta ela Đusticije, Seokosi i njegov rug se zaustaviše i prekinuše luđačku trku bojnih konja. Ostaviše Antonija Mafeija i Stefana a Banjonea ispre Ratne osmorice. Suije u jenoj jezivoj paroiji o procesa osuiše vojicu sveštenika na smrt vešanjem. Mnoštvo muškaraca i žena koji su prisustvovali prestavi prasnu u tutnjavu urlika i aplauza. Graski čuvari ovukoše vojicu sveštenika o vešala. Jato gavranova polete grakdudi. Besni psi su režali, ok su se sa ved neartikulisani krici Antonija Mafeija i Stefana da Banjonea razlegali do neba u
porugljivoj i strašnoj klackalici. želat uvuče glave u omče va nova i jaka užeta o konoplje. Sačeka a mu gonfalonijer da znak.
Neko iskoristi konfuziju i poče a baca u pravcu osuđenih trulo vode, koje se smrvi na njihovim telima i licima i razmaza se u sočnu žudkastu kašu. Lice Antonija Mafeija elovalo je kao uznemirujuda maska nekog čuovišta, prekrivena suzama, šlajmom i smrljivom vodnom pulpom. Krvave rupe što su ostale na mestu ušiju bile su oatni jezivi etalj tog skarenog prizora, ne ajudi svešteniku ni poslenju mrvicu milosrđa i ostojanstva. Kaa gonfalonijer prave klimnu glavom, želat pokrenu polugu i tako napravi otvore na podu.
Stopala osuđenih se zakoprcaše u vazuhu, a noge se zavrteše uprazno. Lica zgrčena u grimasu bola, prigušeno krkljanje u grlima. Antonio Mafei preminu gotovo istog trenutka, ok je Stefanu a Banjoneu trebalo nešto više vremena. Lice mu je bilo nauveno, oči samo što nisu iskočile iz očnih uplji. Gomila ga je proklinjala, naređivala mu a crkne, ok je njegovo telo glupom, nerazumljivom igrom subine želelo da se odupre prirodi smrtnika, skoro kao da je Bog, gnevan na ljue zbog onoga što su učinili, nameravao a o njega napravi primer otpora nepravi, natprirono upozorenje kroz telesno iskušenje.
209
Na kraju i Stefano da Banjone izdahnu u jezivim mukama, ali taj poslednji
ramatični ples sa smrdu osta tako utisnut u očima prisutnih a više njih poče a rhti, kao a su prvi put o početka luila postali svesni onog što su počinili.
210
53 POLAGANJE RAČUNA Ta seljanka ga je dovodila do ludila od zadovoljstva.
Ka se sparivao sa njom, činilo mu se a poseuje neku životinju. Njena pokornost i popustljivost činile su je poslušnom žrebicom, savršenom a mu pruži svaku vrstu erotskog zaovoljstva. To što mu ne pruža otpor, ved trpi sve ono što joj on rai osvojilo ga je o te mere a je bio prosto ouševljen. Mogao je a je kažnjava, bičuje, proire u nju kroz bilo koji telesni otvor, a ona ga je primala sa istom onom poslušnom pokornošdu kakvu je on zahtevao o jene žene. Ka je bio sa Anom, osedao se stvarnim gospoarom tih zemalja, zato što je mogao a uživa u njoj kao u slatkom vodu. Nuila mu se sa razoružavajudom prironošdu, ozvoljavajudi mu da je povređuje, otima, ne želedi zauzvrat ništa rugo osim tanjira supe i čistih čaršava. Nije ga uzbuđivao samo njen fizički izgle ved i sama ta zahvalnost jenostavne i potpuno verne žene. Znao je a ima toliku mod na Anom a je bio prosto očaran: bila je to živa emonstracija superiornosti plemidkog porekla koju on pokazuje na svoj primitivni način. Pravo jačeg. Ipak, takvim postupanjem postajao je rob ili bolje rečeno zavisnik. Imati seks sa njom bilo je toliko zaovoljstvo a Đirolamo Rijario nije mogao bez toga. Želeo ju je opet, pa opet, pa opet. Nikad mu nije bilo dovoljno.
Uzimao ju je u svako oba ana i nod i. Ona je uvek bila spremna. Nije se žalila, štaviše – štaviše – ogovarala je iznenađujudom energijom. Njene mekane obline, velike grui, lice bezizražajno, skoro glupavo, ali baš zbog toga zavoljivo o te mere a mu je prestavljala samu suštinu seksa. Ana je bila seks.
Đirolamo Rijario ju je u izvesnom smislu obožavao kao boginju, više nego što je mogao i a pomisli o tog trenutka, zato što mu je popila mozak, ržala ga svojom vaginom u šaci, zaokupljala njegovu volju, usisavajudi je. I u tom poništavanju sebe, u toj negaciji sveta koji gubi svoje konture, da bi postao prava pravcata orgija požue, obeležena tečnostima, sokovima, ujeima, nabreklinama i jecajima, Đirolamo se gubio, stičudi osedaj sloboe, što ga je činilo rasteredenim, lišenim razmišljanja, briga . Baš kao u tom trenutku.
211
ržao ju je na kolenima kao evojčicu. A ona je bila sredna zbog toga, zato što je to bilo jeino sigurno mesto na koje je mogla a se skloni. Ispusti neooljivi obešenjački krik. Postepeno joj kažiprstom raširi usne. Oseti kako su mekane, vlažne i crvene kao trešnje. „Sisaj!“, reče joj i poče a joj pomera prst gore ole. Ana ga obuhvati usnama, halapljivo, puštajudi ga a joj ga gurne o grla. Istovremeno oseti kako mu je u nabrekao i kako joj ga pritiska uz čmar. Đirolamo Rijario je ved počeo a se uzbuđuje. Penis mu je otekao i postao neponošljivo tvr. Ona joj zavuče srenji, pa omali prst u ta prelepa spremna usta koja kipte od zadovoljstva.
Pošto mu je posisala prste, Ana kleknu ispre njega, stavi mu ruku na glavid penisa, blago ga poglai, pa ona poče a ga naražuje. Učini to polako, čežnjivo, gotovo rasejano. Gospoar Imole oseti kako u njemu raste želja za njom, sve ok ga potpuno ne preplavi.
Kako je uspevala a ga na tako nevin način učini svojim robom i gospoarom u isto vreme? To pitanje ga je mučilo i bacalo u prijatno bunilo. Pusti a ga naražuje ugo. Ka oseti a je on blizu orgazma, Ana se okrenu. Okrenu mu leđa, leže potrbuške i raširi butine. On svrši i preplavi je toplom tečnošdu izna čmara. Njenu prozirnu kožu pokri sperma. Ona je sakupi kažiprstom i uvuče u usta zajedno sa Rijarijeva tri prsta. On se potpuno izgubi. Umalo se onesvesti od zadovoljstva. zadovoljstva.
Baš se spremao a natera Anu a se ispruži na krevetu, ka se nešto hlano zlokobno uvuče u tu vrelu sc enu i za trenutak skrenu plamenove sveda koje su svetlima šarale po polutami spavade sobe. „Znači, to je način na koji očekujete vesti o ishou zavere?“ Poznavao je taj glas, ali u tom trenutku, zanet Aninom bujnom erotikom, nije mogao a ga poveže s nekim licem. Pa ipak je to bilo tako lako, bio je siguran u to.
Koji je đavo u pitanju? „Toliki ste rob zaovoljstava koje vam ova seljanka pruža a više ne znate ni ko sam? akle, tako ste sitan čovek? Trebalo je a to shvatim, kakav sam samo idiot!“ „Laura…“ „Riči!“, opuni glas iza njegovih leđa. „Sačekajte…“, pokuša a kaže on. „Činila sam to i previše, zar vam se ne čini?“ Đirolamo Rijario oseti kako ga nešto leeno pecka po grlu.
212
Oštrica blistavog sečiva. „Recite vašoj ženi a nas ostavi same“ , nastavi Laura. Nije mu trebalo ponoviti va puta. „Ana, sa možeš a ieš.“ evojka posluša. Spusti glavu, pokupi oedu i oleprša ka vratima. Ka začu a su se zatvorila za njom, Laura prozbori: „Za mene je tajna a shvatim šta nalazite u jenoj tako bezličnoj i prostoj ženi.“ Rijario je izbegao da odgovori. „Saa“, nastavi Laura, „ostadete mirni, nagi kao crv, što i jeste, i učinidete nešto za mene.“ „U redu“, saglasi se on. „Nisu mi potrebne vaše beskorisne reči.“ Laura mu pritisnu oštricu uz grlo. Kapi krvi potekoše iz površinskog reza koji se otvorio. Ona u međuvremenu izvuče zavežljaj i stavi ga na krevet pre očima svog zarobljenika. „Razvežite čvor i otvorite omot.“ Rijario nije oklevao. Railo mu se o životu. Bio je to čuan i uznemirujudi premet. Ispuštao je toliko jak smrad da je bilo gotovo nemogude biti u njegovoj blizini. elovao je kao neobična kugla oko koje k oje je neko obmotao nekoliko komaa tkanine. Ka oveza čvor, Rijario poče a omotava ugačak koma platna natopljen crnom tečnošdu. Kako je postepeno nastavljao sa tom radnjom, odvratni smrad je postajao
sve neponošljiviji. Samo što nije povratio, nije uspevao a kontroliše naražaj koji mu se peo u grlu sa svim onim što je pojeo pre nekoliko sati. Ka najza završi tu ovratnu operaciju, otkri ono što je ved nesvesno naslutio, ali što je njegov razum obijao a prihvati. Najdublji deo platna je od belog postao crn, a njegove ruke su sada bile crne
o te ovratne tečnosti koja se osušila i elimično se skupila u tamne kraste. Bila je to zgrušana krv. Kad je najzad potpuno odvio platno, neka glava se otkotrlja na krevet.
Razrogačene oči, prljava kosa koja je posedala na ovratne pipke, a ono što je nekada bilo lice pretvorilo se u jezivu masku.
Bio je to Luoviko Riči! Đirolamo Rijario nije više mogao a izrži. Nešto mu se otkie u želucu i on pade na kolena, da bi onda povratio kompletnu utrobu.
Laura ga šutnu, pogoivši ga u visini rebara. Rijario se sruši na tlo i umaza se u sopstvenim tečnostima. „Moj sin!“, uzviknu Laura Riči. „Bila sam takav imbec il. Jedini put kada je stvarno trebalo da proverim tarot karte nisam to uradila iz straha od odgovora i evo me sad ovde “, reče sa gorčinom koja kao a je opirala iz velike aljine, iz
213
najavnijih kutaka vremena, kao a ju je čuvala tokom svih ovih goina da bi je oslobodila tek u ovom trenutku.
„Molim vas…“, poče opet on. „Fuj“, prasnu ona, pokazujudi sav svoj prezir, „prestanite a koristite redi čije značenje i ne poznajete. Ne mogu a shvatim ge uopšte pronalazim strpljenje a vas slušam.“ Laura je sad a elovala potpuno osutno. Gleala je svoju žrtvu na kolenima, a ipak se u isto vreme činilo da je ne vidi, kao da je neka koprena prekrila njene oči, kao a uopšte nije bila tu, ved zarobljena u nekoj alekoj dimenziji.
Njen život je u izvesnom smislu prestao Švarcovom smrdu. Ovaj sin kog je dobila povratio joj je radost za koju nije verovala da je moguda, ali je ipak bila privi života, vizija nečega što je zauvek izgubila i što ni Luoviko nika nije uspeo da joj povrati.
Bacila je na tog ečaka sve ono što joj je neostajalo. Postao je njen jeini razlog a živi, njena nežnost, uteha, njena raost, čak i njena ljubav. A sa je izgubila i njega. Na mizeran način. Na način koji ona još jenom nije mogla a shvati. Opet je osoba koju voli ubijena, potvrđujudi njen poraz pre svega kao žene, a zatim kao majke. Zato što nije uspela a zaštiti z aštiti ljue koji su je voleli. Mrzela je sebe zbog toga.
Poglea saa ved ugašenim očima svoju žrtvu i pomisli a je umorna, a i ako ga ubije, nede vratiti naza Luovika, niti de povratiti svoju veliku ljubav Rajnharta Švarca. Đirolamo Rijario se šdudurio na pou, usre svog izbljuvka. Bio je to ovratno nemodan čovek. Vazuh je bio neponošljiv. Laura još jenom poglea gospoara Imole. Ona prinese sečivo sebi i uperi ga u svoje grlo. „Obratite pažnju, prokleto kopile, obro me pogleajte, zato što dete sa vieti kako umire jena prava žena.“ Laura to reče i zari sečivo u grlo tako što olučno napravi polukružni uboki rez. Krv šiknu u svim pravcima i preplavi sve što se nalazilo okolo: snežnobele čaršave na krevetu, vučje kože koje su prekrivale po, Rijariovo lice ulepljeno šlajmom i povradkom. Boež pae na rvo i oskoči uz uznemirujudi zveket. Laura poslenji put poglea Đirolama Rijarija.
214
Onda se skljoka na krevet, pa skliznu na po, uhvati se za čaršav i povuče ga
sebi. Njene crne i blistave oči su se gasile. Život ju je napuštao, ali baš u trenutku ka uša napusti njeno telo, pojavi joj se osmeh na usnama.
Konačno, posle toliko vremena, pronašla je mir. Očiju razrogačenih o užasa, Đirolamo Rijario osta a je glea. Ona brižnu u plač bez kraja. Nakon čega poče a urla.
215
54 SNOVI OTVORENIH OČIJU Protekao je čitav an otkako su stigli, a Lukrecija nikako nije mogla a poveruje na kakvo čuesno mesto ju je Leonaro oveo. Stara zgrada u kojoj je smestio
raionicu nalazila se u Oltrarnu i bila je naprosto zapanjujuda. Sedala se a je bila iznenađena i pomalo šokirana ka je pre nekoliko goina otkrila u suterenu ziove prepune crteža, skica, projekata mašina, stuija o ljuskom telu i stotinak ostalih čuesa. Ali sa ka je viela kako je uobličena ova kuda, obuze je osedaj potpunog ivljenja. Svaki došak elovao je ispunjen novim i neverovatnim iejama. Leonaro je napravio jenu vrstu mašine, nazvavši je elevator, za brzo podizanje sa jednog na rugi sprat u zgrai, što mu je omogudavala a nosi sa sobom tešku i kabastu opremu koja sigurno ne bi mogla a se ručno prenosi stepenicama. Funkcionisao je putem složenog sistema koturova i niza točkova što se putem čekrka pom eraju oozgo naniže i obrnuto. Rukovanje se obavljalo putem kormila, postavljenog na elevator, koji je Leonardo okretao u jednom pravcu za podizanje i u suprotnom za
spuštanje. Lukrecija se osvrnu okolo: sala u kojoj se nalazila bila je osvetljena neobični m svetlima, stvorenih pomodu velikih kutija o obrađenog rveta, unutar kojih su bile stavljene svede. Najenom o četiri zia Leonaro je ugraio veliku staklenu lupu. Oatle je iz neobičnih svednjaka crpeo svetlost čiji su kapacitet i jačina bili vedi o bilo kog drugog svetla. Skrenu pogle: nealeko oatle, činilo se a je posmatra neka preivna lira. Leonaro je optočio muzički instrument u nekom nestvarnom stvorenju, napravljenom o bronze. Životinja je ržala liru prenjim šapama, tačnije rečeno: delovalo je a je instrument izvučen iz samog žrela te zveri prekrivene velikim krljuštima i sa ogromnim kanžama. Ali ono što ju je najviše zapanjilo bila je soba sa oglealima. Bila je sastavljena od osam zidova, potpuno prekrivenih ogledalima. Dok se na s jajnoj, savršeno glatkoj i provinoj površini koju je imala ispre sebe vieo
njen oraz, ostalih seam ogleala omogudavalo joj je a vii svaki eo svog lika a a ne mora a se pomera, umnožavajudi sliku u perspektivi. Lukreciji se vrtelo u glavi.
216
Više puta se vradala u tu sobu, napajajudi oči tom lepotom i ostajudi bez aha zbog divljenja.
Zapita se na kojim i kakvim još pronalascima Leonaro rai. Neko ga je definisao kao slikara, ali ko god je video to mesto, postao je svestan da je taj čovek mnogo više od toga. Bio je genije. Lukrecija nije mogla da zamisli prikladniju definiciju za njega.
„Gosparu Leonaro, vi me šokirate“, reče, gleajudi tog tako lepog mlaida uge plave kose i tanke brae, mekanih svetlih malja što su mu prekrivale mršave obraze. On poče a vra.
„Hajte, gospo, nije to ništa, samo neke glupe igrice kojima ubijam vreme.“ „Nije tačno. Previše ste skromni.“ „U stvari, nisam to uopšte. Ipak, čak uz svu moju aroganciju, ne uspevam ni a se primaknem onom što bih želeo stvarno a uraim. Sve ovo što viite, Lukrecija, samo je patetični pokušaj a proučim stvarnost.“ „Šta je vaš najvedi san?“ upita ga ona, stalno očarana čuesnim fantazijama ovog čoveka. „Koji je najvedi čovekov san ouvek?“ Lukrecija to nije znala. „Ljubav? Mir?“ , upita. Leonaro se nasmeja. „Ljubav, naravno! Mir, vrlo tačno! Kako ste u pravu. Pa ipak sumnjam a bi neki muškarac ogovorio na taj način. Što po ko zna koji put okazuje koliko je ženska inteligencija superiorna.“ Leonardo osta za trenutak zanet mislima, kao da su ga ta dva njena jednostavna jednostavna odgovora na njegovo njegovo pitanje duboko duboko dotakla. dotakla.
„Kako je lepo čuti vas kako se opet smejete“, kaza ona. „Sedam se ka sam poslenji put bila ove. elovali ste kao senka čoveka kakav ste saa opet postali. “ „To je samo zasluga m ojih prijatelja“, odgovori on. „A oni bi bili?“, upita Lukrecija. „Ne pogađate?“ „a, ali želim a čujem a vi to kažete.“ „Vi, Lukrecija, i Lorenco e Meiči .“ „Viite li, Leonaro? Nije bilo lako, u krajnjoj liniji?“ „Šta?“ „Poneka se prepustiti osedanjima! Raosti prijateljstva. Pružiti pomalo nežnosti onima koji su pore vas. Bilo je vreme.“
217
„Da“, ovrati on uz osmeh, „potpuno ste u pravu.“ Lukrecija klimnu glavom. „Ali a se vratimo na nas“, nastavi Leonaro, „čini li vam se a čoveka stvarno interesu je nešto poput ljubavi i mira, uzimajudi u obzir ono što se ovih ana ogađa u Firenci?“ Lukrecija ovog puta zaduta. „Nisam želeo a vam ouzmem osmeh, gospo“, reče on, suviše kasno shvatajudi a je izgovorio nešto nesmotreno, „ali verujem a je ogovor na moje pitanje ne. U svakom slučaju, ka sam vam postavio ovo pitanje, aluirao sam na nešto jenostavnije.“ „Na šta?“ „Letenje.“ Lukrecija razrogači oči. „Stvarno kažete? Mislite a je to mogude?“ „Vrlo sam ozbiljan“, ogovori Leonaro. „Naravno, komplikov ano je, ali ogovor je u priroi, Lukrecija. Kao i uvek, uostalom. ođite“, nastavi, „hodu nešto a vam pokažem.“ Popeše se na elevator i pomodu kormila koje Leonaro poče a okrede, ubrzo se nađoše na onjem spratu. Ka siđoše sa platforme, Leonaro je povee i Lukrecija spazi kako je nešto okačeno u spletu užai, što joj ouže ah. Par krila ili, bolje rečeno neka vrsta mašine na kojoj su bila nakalemljena krila. Upravo krila.
Leonaro nasluti njeno čuđenje, pa ona kao pravi kavaljer, kakav je bio, pomisli a se ne zaustavlja i na način koji je Lukreciji elovao kao magija uvuče se u nešto što je elovalo kao kruti prsluk napravljen o rveta i kože. Putem niza poluga što su se oatle ovajale poče a pušta u pogon velika opnasta krila koja su bila povezana i ona počeše a uaraju kroz vazuh. Lukrecija širom razrogači krupne crne oči. „Funkcioniše?“, upita. „Nije još kompletno. Raim na tome, ali du pre ili kasnije skupiti hrabrost a pokušam, a vi dete prvi za to saznati.“ Ona se osmehnu. „Bilo bi ivno“, kaza, „bilo bi to jeno o najvedih ostignuda čoveka.“ On se saglasi rasejano, kao daje, makar samo za trenutak, pokazao da ga je
taj njegov pronalazak ved obuzeo i oveo u svet koji je mogao a vii samo on. „Olučio sam a ga nazovem Ornitopter, zato što je, kao što možete a viite, smišljen na osnovu leta ptica, pogotovo mrkog sokola.“ „Zašto baš soko?“, upita Lukrecija.
218
„uga je to priča“, reče Leonaro, „jenog ana du vam to sigurno ispričati.“ Seokosi sačeka a se ečačid vrati naza. Bio je mršav kao ekser, imao je crne zube i lice prljavo o čađi. Ali je bio okretan kao mačka i niko nije bio u stanju a se uzvere na balkone i prozore kao on. Kretao se hitro u nodi koja je pala na Firencu kao kiša mastila. Pokoja retka baklja mestimično je osv etljavala ulice, ali tu gde su se oni nalazili, u Oltrarnu, vladao je skoro potpuni mrak.
Ka im je prethone večeri evojka plave kose platila pozamašnu cifru a obave posao, pomislio je a de modi a se izvuče a a ga ne obavi: a uzme novac i pobegne. Na kraju krajeva, ko de kontrolisati isho? Ali ka mu je saopštila a de nakon završenog posla obiti još toliko florina, prevlaala je njegova pohlepa. Osim toga, o čemu se railo, na kraju krajeva? Morao je samo a preplaši nekog polu-ludog slikara i da mu ovaj kaže ge može a pronađe Lukreciju onati. Preplašiti čoveka kao što je taj nije izglealo kao neki naročito složen pouhvat, stoga je Sedokosi pomislio da je imao mnogo srede. Trenutak je bio iealan zato što je Firenca bila obuzeta potpunom anarhijom. Porodice su se zatvorile po kudama i sa više strana su se čuli buka i povici, pošto su pristalice Meičijevih nastavljale a traže saveznike Pacijevih, a im presue. Ta žeđ za krvlju zahvatala je gra u ponoru, a institucije nisu ništa činile da je zaustave. Štaviše, u izvesnom smislu su je posticale. I sa su bile na ulicama zajeno sa banama pladenih ubica i lopova koje su pljačkale navone neprijatelje Meičijevih. Nasmeši se, zato što je pripaao baš tom tipu ljui. Pružio je znatan oprinos po thranjivanju sve rasprostranjenijeg ludila, a to što iz tog stanja stvari može a još nešto i zarai bila je prava blagoat. I nede propustiti priliku a zarai još peeset hiljaa lakih florina. Na kraju krajeva, ta eskalacija nasilja što se širila graom bila je jeini način a se uravnoteže subine ljui, otimanjem novca i imovine bogatima, a bi ih ali siromašnima i a bi ovih rugih bilo malo manje. Seokosi nije poznavao rugi način: plemidi i krupne zanatlije bili su pohlepni i nezasiti i, uprkos mn ogim glasinama i obrim namerama, nisu ni u snu pomišljali a nešto ustupe nižim staležima. Tako da je pobuna, remedenje svakog rea, makar u kratkom vremenu, poprimala konture rituala kolektivnog pročišdenja. Zbog toga Seokosi nije oklevao da to ludilo s provee o krajnjih granica: zato što se naao a de trajati što je uže mogude, kako bi prestavljalo ogovarajudi oušak mnogim nepravama i gaostima koje su siromašni i oni prepušteni sebi morali a trpe
219
ovih poslenjih goina. Samo na taj način su mog li da ponovo prihvate svakonevni život, sačinjen o zlostavljanja i nepravi. Poglea u mesečev srp. Osvetljavao je nodno nebo žudkastim sjajem. ok je čekao blizu kude preko puta, začu jeva čujno struganje nogama svog izviđača. Za trenutak osvetli okoli nu fenjerom, pa ga ona ponovo sakri među skute širokog ogrtača. „voje ih je“, promrmlja ečak. „Jesi li siguran?“ „a. Muškarac i žena.“ „Jesi li ih vieo?“ „Baš kao što sa viim vas.“ „Vrlo obro.“ ečak se nakašlja. „Šta ti je?“ upita ga Sedokosi. „Jeste li sigurni a je taj čovek slikar?“ „Zašto me to pitaš?“ „Zato što sam vieo nekoliko čunih mašina, toliko nerazumljivih stvari a ne bih znao a kažem o čemu se rai, ali mi se ne čini a to ima veze sa slikarstvom.“ „Jesi li ika u životu slikao?“ upita ga Sedokosi uz podrugljiv prizvuk. „Ja? Zapravo ne.“ „Šta ona, kog đavola, znaš o tome?“ „Molim vas a mi oprostite.“ „Pusti sa to. Nego, bolje a ieš a pozoveš ostale.“ „U redu.“ Ne čekajudi a mu se va puta ponovi, ečačid otrča o na ulice. Seokosi se osvrnu okolo: situacija je bila savršena. Psi lutalice su režali oko nekog leša. Iz obližnje ulice opirali su krici i mogli su se zapaziti osjaji vatre. Situacija je svakako bila povoljna. Niko nije obradao pažnju na njega. Bide mačji kašalj a uđe u tu kudu i ona iza unutrašnjih ziova kude obavi sve što je potrebno.
220
55 NOĆNA ČARKA Leonaro ih je ved neko vreme ržao na oku. Vieo je ečačida kako viri sa jenog o balkona i pažljivo osmatra unutrašnjost kude. Bio je vrlo vest i skoro a ga nije čuo. Ka je primetio a ga posmatra, Leonaro je nastavio a objašnjava svoje raove Lukreciji. Želeo je a izbegne a je uzbuni, barem okle to bue mogude, ali čim je shvatio a uhoa olazi, zapazio je kako na suprotnoj strani ulice žmirka svetlo. Trajalo je to manje od trenutka, pa je onda ponovo zavladao mrak, ali je i to bilo dovoljno da primeti
u tom snopu svetlosti lice koje ne obedava ništa obro. Zato je, ne gubedi vreme, rekao Lukreciji a se pripremi za burnu nod. Bojao se a neki pljačkaši i lopovi što su se muvali po grau, potpomognuti omazom i nasiljem koje je buknulo tih ana, nameravaju a to iskoriste i a pokupe nešto vreno iz njegove kude. Nije imao pojma zašto, ali ako je tu bilo još nečeg rugog, sigurno nije imao vremena da to ustanovi. Ono što je stvarno bilo važno u tom trenutku jeste da se pripremi.
Leonaro nije verovao a ti ljui nameravaju a ga ubiju, ali de sasvim sigurno pokušati a ga pokrau, a on naravno nede ostati a to samo posmatra. Ako bue mogao, izbedi de a im nanese zlo, a trebalo je da odigra par trikova, samo a ih zastraši. Vieo je kako ečačid trči ka nu ulice. Pre toga je samo primio naređenja o onog čoveka sa ugačkom seom kosom. Ka najza stigoše i ostali, Seokosi je oavno bio spreman. Nosili s u balvan, a provale teška hrastova vrata slikareve kude, a mnogi među njima su stezali kamenje u rukama, spremni da ga hitnu na prozore. Bili su toliko zauzeti organizacijom da skoro nisu opazili da je prvi sprat brzo
osvetljen. Nakon toga se ogoilo nešto najneobičnije i najneverovatnije što je Sedokosi ikad video.
Neko širom otvori prozore, svetlost preplavi ulicu i oozgo počeše a pljušte neverovatni predmeti. Ptice?
Čim ih uglea, Seokosi pomisli a je reč baš o tome i zaista su oblik i mahanje krila ostavljali utisak a je tako. One su međutim ispuštale neobičan šum, neku vrstu pretedeg zujanja i činilo se a su obuzete potpunim bunilom. 221
Neka o njih se prope naviše, pa se ona stušti naniže. Ostale se srušiše na tlo. Jean eo se obruši na njih. Pravile su zaglušujudu buku. I u tom mraku, iznenaa obasjanom svetlima, pogle na te letede i poluele utvare što pretedi zuje morao je a stvori oređeni efekat.
Neki ljui Seokosog počeše a viču. Par njih je ržalo u ruci po jenu o tih čunih naprava koje su nastavljale da mlate krilima. Urlali su kao polueli, ispuštali ih a panu na tlo, ok su se ta mlitava rvena čuovišta razbijala o zemlju. ok je Seokosi pokušavao a zavee re u tom luilu, počeše a pljušte strele. Impresivan broj njih, kao a se u kudi k udi zabarikairala čitava legija vojnika. Izglea a strelci nisu bili obre nišanžije, pošto nijena o strela nije pogoila cilj, ili su branioci moža samo nameravali a ih uplaše. U svakom slučaju, jena o tih strelica ga promaši za laku, ali ga ipak uplaši. Seokosi pogleom potraži onog iiota o ečačida koji ga je ubeđivao a se unutra nalaze samo ve osobe. Uglea ga baš na vreme. Sakrio se iza nekog bureta za sakupljanje kišnice i tražio način a šmugne i izbegne a bue proboen kao neki drozd.
Stiže a ga u pravom trenutku zgrabi za vrat. „Ti, prokleti špijunu. Pa šta si to ođavola vieo? Unutra ih ima barem desetoro!“ „Pupustite me, gosparu, molim vas. Unutra živi emon, zar niste vieli one drvene ptice?“ „Fuj!“, sedokosi ispljunu ugrušak šlajma. „Briga mene za ta čuesa, istina je a se zahvaljujudi tvojoj nesposobnosti nalazimo po kišom strela.“ I dok je to govorio, jedna strelica se uz potmuli zvuk zari u sredinu bureta. „Na kraju demo biti ubijeni, ako i alje ostanemo ove“ , p ovika ečačid, koji
je sa ved elovao a je polueo o straha. „a“, potvri Seokosi. Baš je hteo a ga ograbi, ka začu topot kopita u nu ulice. Za trenutak poiže glavu prema ulici, a ečačid iskoristi njegov trenutak nepažnje, istrže mu se iz ruku i pobeže koliko ga noge nose. „Kopile jeno malo!“ , povika Sedokosi. Ugleda kako prilike postaju sve jasnije i kako se konji u galopu postepeno
približavaju. Nije smeo a ostane tu ge je bio ili de završiti pravo u jenoj o delija Palaco inom omčom oko vrata. del Podeste, sa f inom
222
Strpljivo, pomisli, barem je uzeo eo florina unapre. Oredi de se onih preostalih. Bolje da pobegne glavom bez obzira i spase glavu.
Stoga, ne čekajudi ni časa, poče a trči u istom pravcu u kom je pobegao ečačid. Lorenco je sačekao tri ana. Ostao je u kudi. Pripremio je bratovljevo telo i sahranio ga uz sve počasti u San Lorencu. Bilo je to vreme bola i sedanja, nesnosnog plača i objašnjenja a a ništa nije moglo a bue zaista shvadeno, pošto smrt kao ova što je zaesila Đulija na nije mogla imati smisla. Ni ka bi hteo a to istražuje o kraja života. Osedao se krivim zato što je preživeo, bila je to istina: zato što je njegov brat bio jeina stvarno nevina osoba u ovoj priči. Nije imao političke ogovornosti niti je pokušavao a ogađaje usmeri u korist poroice, nije izao nikoga, niti je to uopšte pokušao. Rat koji je buknuo u Firenci, naravno, nije imao nikakve veze sa njim, štaviše, koliko go je mogao, svim snagama se oupirao a ga izbegne. Pa ipak – baš on je pao o ruke šačice izajnika. ok ga je hlaan vetar šibao po licu, jašudi Munju, Lorenco je pokušavao a prihvati pomisao a više tu ne može ništa a učini. Nije uspeo u tome. Ali pomisli a mora barem a pokuša a zasluži sredu koja ga je otakla. Krajem tredeg ana izašao je iz palate sa pratnjom i prošao kroz gra. Bio je šokiran kaa je vieo u kakvo stanje je ospela Firenca: bila je samo lomača zbog koje čovek može a urlikne o bola i luosti. Kude su gorele. Psi lutalice su prožirali raskomaana tela, ostavljena a istrunu už ulica. Bane mlaih kriminalaca pljačkale su ruševine palata koje su se pušile kao jata gavranova. Sve te i ruge sramne slike stvarale su apokaliptičku viziju kakvu Lorenco nije mogao ni a zamisli a de vieti svojim očima. Dok su pokušavali a stignu o Leonarove raionice, naleteli su na grupice samozvanih pristalica Meičijevih koje su se zabavljale šutiranjem osečenih glava. Ka su ga viele, pobegle su kao čopor zečeva, kukavica kakve su zapravo bile. Za samo nekoliko dana je bar em sto osoba bilo obešeno o prozore Palaco
ela Sinjorije ili im je orubljena glava. Ko bi još mogao a toleriše takvo stanje delirijuma i svireposti?
Obistinila su se njegova najmračnija previđanja. Ponaa se a je stigao na vreme ka konačno zaustavi M unju pred kapijom palate u kojoj je bila smeštena Leonarova raionica. Sjaha sa konja i ostae preneražen kaa je ugleao neobične rvene premete u obliku ptica razbacane
223
po ulici poput mehaničkih skeleta nestvarnih stvorenja. Pore toga, na paru drvenih stepenica i buretu za kišnicu nisu se mogle prebrojati strele ispaljene iz samostrela.
Lorenco potrča ka vratima i poče besno a lupa u njihovo rveno krilo. „Leonaro! Leonaro!“, zaurla. Poglea naviše i primeti a su prozori otvoreni, a kroz njih prodire jaka svetlost.
U tom trenutku se njegov prijatelj promoli na balkonu. „a li nameravate a mi srušite kudu?“, upita. „akle, živi ste? Oh, hvala bogu! A Lukrecija?“, povika Lorenco. „Vrata su otvorena“, lakonski ogovori njegov prijatelj, „prosuite sam i.“ Ne čekajudi a mu se ponovi, Lorenco gurnu teška vrata. Nika ne bi očekivao a de ih zatedi otvorena. ok je kretao a uđe, reče pratnji a naglea ulaz i a ga sačeka napolju, na ulici. Nakon toga uđe. Naiđe na neku neobičnu šklopociju koje se nije sedao oranije. Bila je to jena vrsta oskočne aske. Nije bilo stepenica i nije imao pojma kako se penje. Uostalom, ni kako se silazi. Ali je bilo jasno da se Leonardo nalazi na gornjem spratu. „Popnite se na elevator.“ Leonardov glas je dopirao odozgo. „Okrenite kormilo nadesno, za penjanje.“
Lorenco koraknu napre i zapazi točak u visini rvene šipke, poče a ga okrede kako je rekao Leonaro i posle nekoliko trenutaka shvati a se penje. Uglea kako se točkovi i mehanizam zupčanika okredu, a to što poseda na pokretni most nastavlja a se krede naviše. Kako se postepeno ualjavao o zemlje, u njemu poče a raste lagana zabrinutost. Osloni se na naslon i zakratko se nađe na gornjem spratu. Mehanizam se zaustavi uz škripu i završi u žlebu iskopanom u podu. Onda ugleda Lukreciju.
Oči su joj blistale, lice joj je bilo nasmejano, kosa joj je paala na ramena kao reka.
Nije bilo potrebe a govore. Završiše u zagrljaju i sve se u trenu ponovo složi: neizgovorene reči, izneverena obedanja, suze i bol svih ovih a na. Leonaro ih poglea dutke, uz osmeh na usnama.
224
SEPTEMBAR 1479. 56 LJUBAV SE NE ZABORAVLJA Ovog puta je on otišao ko nje. Toliko ugo nije boravio u toj kudi. Ka stiže, zateče ga miris ljiljana, čuesne esencije koja mu je začarala srce. Uđe u salon. Bio je tako lep, otmen i pun cveda. Veliki prozori su bili otvoreni, skoro kao a su želeli a zauvek zagrle taj poslenji ah leta. Suton je obojio nebo izna Firence crvenom bojom. Šarene sved e gorele su svuda okolo i pri prvim senkama nodi označavale svetle tačke u sali. Nestašni povetarac milovao je njenu ivnu kosu, blistavu, gotovo prozirnu u punom sjaju. Posedala je na najčistiju svilu, onu iz Venecije ili sa alekog istoka. Lorenco osta ugo zaglean u Lukreciju, zato što je želeo a pogleom još jenom upije njenu lepotu: usne crvene kao krv, kožu preplanulu o sunca, visoke jagoice na obrazima i one magnetski privlačne oči, rske crne bisere u kojima se oražavaju sjaj sved a i crveni plamen strasti. Ka ju je imao ispre sebe, osedao je mušku inferiornost: ta žena je bila beskrajno lepo stvorenje, ponosna, neiskvarena, žena koja kao a leti visoko izna zemaljskih nevolja i prolazne bee slave i modi. A Lukrecija je bila sama suština beskrajne i očaravajude tajne žene. Ostao je bez reči. Hteo bi a kaže hiljau reci, ali se sa njegov pogle gubio u toj haljini što joj je savršeno pristajala. Bila je azurnoplave boje, toliko jarke da je izgledala kao bistro nebo. Biseri koji kao niti prelaze preko tog mora o somota i oišu svetlim tonovima, široki ekolte što ističe savršene grui i gola zavoljiva ramena kao a su želeli a uhvate poslenje sunčeve zrake. Rukavi o brokata sa isprepletanim petljama, posuti ragim kamenjem, pružali su se o lepih šaka. Lukrecija je bila priviđenje. Lorenco pomisli koliko ju je želeo, voleo, a ona izao i izgubio, a bi je, pravim čuom ponovo imao. I saa, u tom trenutku, ok je glea, shvata koliko se
225
plaši da je opet ne razočara, kao a skoro samim oirom može a pokvari ne samo sjaj ved i integritet njene ličnosti. Zato što je ona ouvek bila iskrena prema njemu i ispravna: čak i ka ga je lagala, to je činila a spase njegovog najražeg prijatelja. A ona pomisli a ono što je bilo među njima nika nije moglo biti lepše nego što je sa. Šta go a se ogoi u tom trenutku samo bi pokvarilo te trenutke čiste lepote.
„ošao si a se pozraviš sa mnom.“ Nije to bilo pitanje, ved jenostavno istina. Posle svega što se ogoilo, nakon neooljive strasti, čekanja i rasprava, posle krvi i oproštaja, saa je oša o trenutak da se pozdrave. Ali to nije bilo zbogom, a gorčina o pre nekog vremena ka su se kao stranci sreli u krčmi sakrivenoj u šumi, nestala je. A nije bilo ni neooljive potrebe a se saznaje subina onog rugog, onog osedaja koji se prekinuo omah pošto su se rastali usled zavere Pacijevih.
Lukrecija je naprotiv bila obuzeta osedajem mira i pomirenja. Lorenco se skoro plašio a progovori, zato što su u samoj suštini reči bile izajice, ometnici, oraz trenutka i stanja uha, ok je ljubav nešto što ostaje zauvek. Sa je u njegovim tamnim očima stvarno čitala akore svega onog što on oseda prema njoj. Ponovo uglea ono njegovo veliko i prijatno srce što se nika nije ugasilo svih ovih goina, uprkos svemu što se ogoilo, uprkos raosti koju su pružili jedno drugom i onoj koju su uskratili jedno drugom. On ju je spasao, rizikujudi sopstveni život. a li moža postoji nešto lepše što jean čovek može a učini za jenu ženu? „To što sam anas ove i to što gleam ovaj zalazak sunca iz salona moje kude ugujem samo tebi“, izgovori najzad. Lorenco uzdahnu. uzdahnu. „Šta de biti s nama?“ , upita Lukrecija. „Svaki put ka pomislim na tebe, oči i srce mi prekrije kiša koju ne mogu a objasnim. Ka pokušam a ti nešto napišem, mastilo mi se osuši, a reči postaju samo opalo lišde, utvare, aveti umorne o onog što mogu a izrazim samo pogleom, ljubavlju što postoji u meni i koje nijean bol, nijeno obedanje ne mogu a ispričaju.“ Lorenco zastade. Duboko udahnu, kao da je ono što govori jih kutaka uše. Ona ipak nastavi: „Čekanje i prikupio iz najskrivenijih i najdubl jih oricanje čine ljubav jačom, a sa mislim a te volim kao što te moža nika nisam voleo… A sve ono što sam neka govorio bilo je toliko istinito a mi je tek sa jasno a sam prokockao sredu živedi bez tebe i proklinjem sebe što sam to
226
učinio. Ne samo zato što smo proveli malo vremena zajeno ved i zato što sam opustio a mi politika i mod uzmu sve, a a ne pruže ništa zauzvrat.“ Na te reči Lukrecija zaplaka. Bile su to suze raosti i u isto vreme žala za oni m što je izgubljeno i što je moglo a bue. „Vreme de pokazati zaslužujemo li a se još volimo. Ne želim a obedavam ono što ne mogu a oržim. Međutim, znam a postoji svetlost što se nika nede ugasiti, uprkos svemu što se ogoilo, koja zvuči kao tvoja muzika, uz onaj neopisivi osedaj što sam otkrio, a mogu a se za trenutak uljuljkam, sedaš se?“ Ona potvrdno klimnu glavom. „Ta sam bio mla“, nastavi on, „i svakako bolji čovek nego što sam sa. Ali
ako me je život nečemu naučio, to ugujem tebi i tvojoj čestitosti, zato što u svemu što si učinila viim oslenost i hrabrost koje nika nedu imati i zbog toga ti se divim. “ „Uvek si znao a izabereš prave reči a me rasplačeš“, reče ona kroz jecaje, „zato što me niko nije upoznao bolje o tebe, niko nije umeo a mi kaže šta sam, ali si ti uspeo u tom teškom zaatku i zbog toga sam te volela i voledu te zauvek.“ To reče i skloni sa sa prozora. See na fotelju i uze lautu. Note potekoše kao muzička harmonija, kao najvede ika napisano obedanje ljubavi. Lorenco ju je slušao, puštajudi a ga ta meloija uljuljka u neopipljivom
naručju ljupkosti, baš kao što se to ogoilo pre mnogo vremena. Bila je to prava istina.
Ljubav nika ne umire i nede biti zaboravljena.
227
57 STARI PRIJATELJI va čoveka su seela na vr hu brda. Gledali su neverovatne putanje leta ptica.
Bilo je u tim pokretima neviđene savršenosti. Lorenco poglea Leonara. Oči su mu bile prikovane za nebo.
Za trenutak mu se učini a se vratio eset goina unaza. Ka mu je baš na ovom brdu Leonardo pokazao svoj prvi brzi samostrel. Ota je napravio još mnogo drugih. Ali onaj koji je tog dana dobio na poklon Lorenco je uvek nosio sa sobom.
ani luosti i smrti su prošli. Niko nede modi a mu vrati brata, kao što niko nede modi a izbriše užas i pokolj koje su počinili ljui iz njegove stranke posle krvavog Uskrsa. Znao je a ima mnogo njegove krivice, ali je isto tako naučio a je jeini način a opstane na vlasti vlasti i preuzme ogovornost – ogovornost – a čini obro. Nije znao a kaže je li postao bolji čovek u tom perio du, ali je bio siguran da je pokušavao. Firenca je konačno počela a oživljava vreme mira i sa su svi njegovi napori bili nevosmisleno usmereni na to a gra učini što lepšim. Nije on želeo tu zaveru, ni omazu koju je ona proizvela. Nareio je svojim ljuima a ne koriste smrt njegovog brata kao izgovor a čine još gore zločine, ali ga nisu poslušali. Ka je sve to prošlo, sklonio je mnoge o njih sa mesta na vlasti i zamenio ih drugima.
„Na šta mislite?“ , upita ga Leonardo. Nije ga gledao, pogled mu je bio prikovan za bele oblake koji su pravili glazuru na nebu kao šeder u kristalu. „Na sve ono što se ogoilo onog ana.“ „Ka sam vam poklonio samostrel?“ Lorenco potvrdi. Bilo je neverovatno koliko je njegov prijatelj uspevao da pročita šta mu je na srcu. sr cu. „Baš to“, reče. „Šta mislite… o nama?“ „U kom smislu?“
„Mislim, kao prijateljima. Jesmo li uspeli a s vremenom postanemo obri prijatelji? Uz sve naše greške i nerazumevanja?“ „Mislim svakako a jesmo“ , odgovori Lorenco. „I ja tako mislim. Čak verujem da to nije bilo lako za mene. Imam vrlo nezgoan karakter i, čim mi se pruži prilika, ualjavam se o ljui.“ 228
„Primetio sam to.“ „a. U svakom slučaju, ostajem pri onom što sam vam rekao pre mnogo vremena“, kaza Leonardo. „I obro postupate, pošto ste vi bili u pravu, a ja ne. “ „Naravno, mislim a je vrlo teško ostati trezven u trenutku kao što je onaj: lako je biti iealista bez ogovornosti za vođenje jenog graa.“ „Mislim a sam napravio mnogo grešaka“ , priznade Lorenco. „Verujem, da sam postupao druga čije, moža se nešto ne bi ogoilo. Moža me ne bi grizla savest.“ Leonaro omahnu glavom. ugačka kosa boje zlata lepršala mu je na letnjem povetarcu. „Ne postoji savest, prijatelju moj, postoji samo ono što činimo.“ Lorenco uzahnu. Osedao je a u tim rečima ima mnogo istine. Bilo je to upravo ono što ga je mučilo. Posmatrali su polja živih i treperavih boja. „Ništa se ne može upoređivati sa priroom“, reče Leonaro. „Mislim a bismo morali samo a joj se prepustimo i a pokušamo a preslikamo njene taj ne i formule a bismo bili sredni. Sunce je sijalo visoko na nebu. Probijalo se kroz oblake i obasjavalo brdo.
„Imao bih jean posao za vas“, kaza Lorenco. „Znam a ne ugujete ništa Firenci, štaviše, u pretplati ste, ali bi mi bilo rago ako biste prihvat ili.“ „O čemu je reč?“ „Voleo bih ako biste opet počeli a slikate. Znam a vas mnogo toga zaokuplja i ne želim a se mešam u ono što je stvarno važno za vas. Ali ka pogledam onu sliku.
„Onu Lukrecijinu?“ Lorenco potvri, pa ona nastavi: „… vidim talenat u hvatanju ljupkosti i nebeskog mira, lepote koja se hrani azurnoplavim i zelenim i želeo bih a ponovo posmatram takva remek-dela. Onda sam se zapitao da li biste mogli da razmotrite
a prihvatite jenu naružbu.“ Leonaro se osmehnu. „Nisam siguran a bih mogao a to učinim.“ „Moža biste mogli a razmislite. a ne žurite i a mi kažete šta mislite o tome. U međuvremenu, ako vam ogovara, zašto ne biste navratili u umetničku školu Bertola i Đovanija u Đarino i San Marku? obro ga poznajem, oličan je vajar i, ko zna, moža biste tamo pronašli nešto interesantno.“ „Ali koja bi bila tema slike?“ Učini se a se Lorenco uboko zamislio.
229
„Istinu govoredi, više bih voleo a vam to kažem tek ako prihvatite a se vratite slikarstvu.“ Ote mu se osmeh: „U svakom slučaju, imao bih nešto rugo na pameti za vas.“ „Nešto rugo?“ „a. Ako prihvatite moj prelog, voleo bih a vas pošaljem u Milano ko vojvode Ludovika Marije Sforce, mog dobrog prijatelja. Tamo biste mogli da date ouška vašim talentima i prestavljali biste Firencu kao njen najgenijalniji glasnik i umetnik. “
Leonaro za trenutak zaduta. „Razmislidu o tome“, reče. „Jeste li vieli?“ upita zatim, pokazujudi na plavo nebo i pticu što je lebela, ominirajudi vazuhom kao a je njegov jeini gospodar. „Šta?“, upita Lorenco.
„Onog mrkog sokola. Leti kako nijena ruga ptica ne može.“ „Nisam to znao.“ Leonardo opet skrenu pogled ka nebu.
„To je jean stari prijatelj“, izgovori ok mu suza izbraza lice. „Baš kao vi.“
230
