SOCIOLOGIJA I ISTORIJA HRESTOMATIJA IZ ISTORIJSKE SOCIOLOGIJE Priređivači: Ljubiša Mitrović i Dragan Todorović Prvo izdanje 2003. godine Izdavač FILOZOFSKI FAKULTET U NIŠU DIGP „PROSVETA“ - NIŠ Za izdavače DRAGAN ŽUNIĆ JOVAN JANKOVIĆ Redakcija BOJAN JOVANOVIĆ VLADIMIR NEŠIĆ GORAN MAKSIMOVIĆ Recenzenti BOŽIDAR JAKŠIĆ SLOBODAN ANTONIĆ Tehnički urednik NEBOJŠA ĐORĐEVIĆ Korektor ANA PETROVIĆ Korice SLAVICA STOJAKOVIĆ Štampa DIGP „PROSVETA“ - NIŠ Vojvode Gojka 14 Tiraž 300 primeraka ISBN
UNIVERZITET U NIŠU FILOZOFSKI FAKULTET
SOCIOLOGIJA I ISTORIJA (Hrestomatija iz istorijske sociologije)
Priredili LJUBIŠA MITROVIĆ DRAGAN TODOROVIĆ
V
SADRŽAJ PREDGOVOR
1
O odnosu sociologije i istorije........................................................................................ 1 O nastanku, razvoju i predmetu istorijske sociologije ................................................ 3 O strukturi i didaktičkoj funkciji hrestomatije .......................................................... 9
SOCIOLOGIJA I ISTORIJA Pol Ven ISTORIJA, SOCIOLOGIJA,POTPUNA ISTORIJA
17
Fernan Brodel ISTORIJA I SOCIOLOGIJA
37
Uslovi za naučnu istoriju ...........................................................................................18 Zašto je ona nemoguća ................................................................................................19 Sociologija nema svoj predmet ....................................................................................21 Sociologija je samo opis ............................................................................................... 23 Muka sociologije ......................................................................................................... 24 Sociologija je lažni kontinuitet .................................................................................. 25 Sociologija je istorija ili retorika ................................................................................ 26 Sociologija je rezultat suviše uske koncepcije istorije ................................................ 28 Dve konvencije koje sakate istoriju ............................................................................29 Primer opšte geografije .............................................................................................. 30 Potpuna istorija izbacuje iz igre sociologiju ..............................................................31 Veberovo istorijsko delo ...............................................................................................32 Istorija i trajanja .........................................................................................................37 Istorija i sociologija .................................................................................................... 40
Rajt Mils O SLUŽENJU ISTORIJOM Karl Poper BEDA ISTORICIZMA
51 59
Predgovor ....................................................................................................................59 Uvod............................................................................................................................ 60 Pronaturalističke istoricističke doktrine ....................................................................61
1. Poređenje sa astronomijom. Dugoročne prognoze i dalekosežne prognoze .......61 2. Činjenička osnova ...............................................................................................62 3. Društvena dinamika ...........................................................................................63 4. Istorijski zakoni...................................................................................................63 5. Istorijsko proročanstvo i društveni inženjering...................................................63 6. Teorija istorijskog razvoja....................................................................................65 7. Tumačenje nasuprot planiranju društvenih promena......................................... 66 8. Zaključak analize................................................................................................67
VI
Božidar Jakšić HISTORIJA I SOCIOLOGIJA
69
Jerži Topolski ISTORIJSKA ČINJENICA
83
Pokušaji rješenja stvarnih antinomija ......................................................................69 Točka ukrštanja: Problem metode ..............................................................................74 Put prema sintezi saznanja o društvu i historiji ..................................................... 77
Uvodne napomene .......................................................................................................83 Spor o istorijskoj činjenici .......................................................................................... 84 Vremensko–prostorne odrednice istorijske činjenice .................................................87
KA ISTORIJSKOJ SOCIOLOGIJI Teda Skokpol ISTORIJSKA MAŠTA SOCIOLOGIJE
93
Delimično pomračenje istorijske sociologije................................................................94 Da li je suština u obnovi klasika? ..............................................................................95 Predmeti istraživanja u istorijskoj sociologiji ...........................................................96 Tačka gledišta kada se razmišlja u makro planu ...................................................... 98 Istorijske kritike funkcionalizma, ekonomizma i evolucionizma ..........................101 Razvoj objašnjenja za istorijske obrasce ..................................................................104
Slobodan Antonić ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA
107
Doba izazova (1820–1880):Sociologija kao teorijska istorija................................107 Doba krize (1880–1960):Od sociologije vs istorije do sociologije bez istorije .......110
Prigovori istoričara i istorizma..............................................................................111 Istorija u nemačkoj sociologiji ...............................................................................112 Istorija u francuskoj sociologiji..............................................................................114 Istorija u američkoj i britanskoj sociologiji............................................................118 Doba obnove (1960–...):Sociologija i istorija – “Više nego dobri prijatelji” ......... 120 Metodološka priprema obnove istorijske sociologije .............................................121 Obnova i uzlet istorijske sociologije ..................................................................... 125
Pavle Milenković SOCIOLOŠKA ISTORIJA, ILI ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA? Jirgen Koka PROMENA PARADIGME? PERSPEKTIVA „ISTORIJSKE SOCIJALNE NAUKE” Denis Smit POSLERATNO USKRSNUĆE ISTORIJSKE SOCIOLOGIJE
145
155 167
Šta je istorijska sociologija .........................................................................................168
VII
Tri faze posleratne istorijske sociologije ....................................................................169 Istorijska sociologija devedesetih ..............................................................................171
Istorijska sociologija kao intelektualno polje.........................................................171 Etablirani i autsajderi............................................................................................172 Uključenost i distanciranje ...................................................................................172 Istraživanje, generalizacija i teorija .......................................................................177 Strategije objašnjenja ............................................................................................178 Istorijska sociologija i kapitalistička demokratija ...................................................180 Prva faza: Demokratija rastumačena ....................................................................180 Druga faza: Demokratija razotkrivena .................................................................182 Treća faza: Kapitalizam rastumačen i razotkriven ..............................................183 Četvrta faza: Demokratija preispitana ..................................................................183 Budućnost prošlosti ....................................................................................................185
Pjotr Štompka NOVA ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA: KONKRETNOSTI SLUČAJNOST
191
Uspon istorijske sociologije ........................................................................................191 Novi istorizam ..........................................................................................................194 Norbert Elijas i figuracionistička sociologija ........................................................195 Projekat „istorijske sociologije“ Filipa Abramsa....................................................196 Čarls Tili: Susret sociologije i istorije ...................................................................196 Kristofer Lojd i „strukturizam“ ............................................................................197 Istorijski koeficijent ...................................................................................................198
NEKI PRIMERI DRUŠTVENOG PROUČAVANJA ISTORIJE Barington Mur TEORIJSKE IMPLIKACIJE I PROJEKCIJE
203
Demokratski put u moderno društvo ...................................................................... 203
Imanuel Volerstin ROBNI UNIVERZALIZAM: PROIZVODNJA KAPITALA Čarls Tili INTELEKTUALNI INSTRUMENTARIJ
215 227
Zabrinutost zbog društvene promene .....................................................................227 Mislioci se suočavaju sa društvenom promenom .................................................... 230 Šta se događalo? .........................................................................................................231 Makro društvene strukture, procesi i komparacije ..................................................233 Šta valja činiti? .........................................................................................................235
VIII
Moris Godelije PRELAZAK IZ JEDNOG NAČINA PROIZVODNJE U DRUGI 237 Način proizvodnje .....................................................................................................238 Društveno–ekonomska formacija ............................................................................239 Analiza procesa prelaska iz jednog načina proizvodnje u drugi ........................... 240
Todor Kuljić SLOM RAZVIJENOG SOCIJALIZMA U SSSR–U I KRAH ILUZIJE O PROGNOSTIČKIM SPOSOBNOSTIMA MISLI O DRUŠTVU 245 Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu.............................. 248 Strukturne teorije srednjeg obima:spoljni i unutrašnji uzroci sloma socijalizma .255
Unutarsistemski činioci raspada............................................................................255 Spoljni činioci sloma ............................................................................................ 260 Vojni činioci i “zvezdani rat” ...............................................................................262 Uloga sovjetskog političkog vrha ......................................................................... 265 Slom iluzije o prognostičkim sposobnostima misli o društvu ..............................271
Sreten Vujović SKICA O DRUŠTVENOJ ISTORIJI U SRBIJI DANAS Trajan Stojanović DRUŠTVA
277 283
Makrodruštvo: Staleške države ............................................................................. 283 Re–volucija i revolucija ........................................................................................... 287
BIBLIOGRAFIJA
Uvodna napomena ....................................................................................................295 Epistemološka, metodološka i teorijska literatura ...................................................296 Istraživačka literatura ............................................................................................ 302 Pregledna literatura. Pojedini pravci i autori ........................................................ 305 Enciklopedije, zbornici, temati ............................................................................... 308
BELEŠKA O PRIREĐIVAČIMA
309
PREDGOVOR
O odnosu sociologije i istorije “Kada istorija ili opšta teorija idu svaka svojim putem, jedna bez druge, ipak, u suštini, svaku od njih iz senke prati ono što je maglovito i nesvesno pokupila od one druge. Rezultat je loša istorija i loša teorija.” Rendal Kolins
Odlika naučnika kasnog dvadesetog veka da nepopustljivo “gura” napred ka specijalizaciji, čini se da nas nosi prema sve užim i fokusiranijim oblastima ekspertize.1 U eri međudisciplinarnih podela i proliferacije pod-specijalnosti u okviru jednog polja, česte su debate o tome da li sociologija i ostale društvene nauke mogu zaista tvrditi da poseduju neko zajedničko razumevanje današnjeg sveta. U množini “specijalista“ čiji se glasovi ne slažu, kao da se izgubilo “jezgro” znanja o društvenim naukama. U tom kontekstu, istorijska sociologija odaje utisak još jednog misterioznog polja ovlašćenih stručnjaka. Mišljenja smo, ipak, da ova sociološka disciplina animira i motiviše vraćanje nekim osnovnim pitanjima društvenih nauka - kao što su socijalna dinamika, konflikt, uređenje, društvene klase, hijerarhije, institucije i slično, kao i nekim fundamentalnim problemima u metodologiji i epistemologiji, koji se tiču pitanja kako i koliko “poznajemo” društvenu stvarnost. Termin “istorijska sociologija” “obično se primenjuje za sociološku analizu, zasnovanu na izvorima istorijskih podataka, ili primarnim (kao što su originalni dokumenti u arhivama) ili sekundarnim (pisane istorije čiji su autori sami istoričari)”.2 Među sociolozima i istoričarima vodi se jedna dosta rasprostranjena, ponekad svađalačka, rasprava o granicama i odnosima ovih dveju naučnih disciplina. Ona se kreće od potpunog suprotstavljanja dveju nauka (P. Ven /P. Veyne/) do pokušaja izgrađivanja jedne “istorijske sociologije” (R. Aron /R. Aron/), “istorijske socijalne nauke” (J. Koka /J. Kocka/ ), “genetičke sociologije” (Ž. Gurvič /G. Gurvitch/) ili “sociološke istorije” (L. Goldman /L. Goldmann/). Većina se, uglavnom, slaže sa tvrdnjom Filipa Abramsa (P. Abrams) da “istorija i sociologija jesu i oduvek su bile jedno te isto”3, tako da svaka rasprava o njihovom uzajam-
2
nom odnosu predstavlja samo stvar institucionalnog organizovanja, a ne intelektualne suštine. Istorija teži da individualizira (idiografski) i da opisuje jedinstvene ili posebne pojave, dok sociologija uopštava (nomotetski) formulisanjem teorija koje se odnose na kategorije pojava; no, to je samo stvar naglaska, a ne čvrstog metodološkog principa. Zajednički cilj naučnika u obe discipline je uzročna analiza značenjskog ponašanja pojedinaca i grupa, uz pravilno razmatranje procesa, konteksta i promene. Glavni problem sa kojim se suočavaju “sociologizovani” istoriografi odnosi se na praktične teškoće u korišćenju primarno istorijskih materijala kao dokaza (zvanični izveštaji, pregledi, parohijske evidencije, materijali organizacija, pisma i dnevnici). Istraživač mora da utvrdi autentičnost dokumenata, autorstvo i stepen kompetentnosti, poverljivost dokumenata, moguće izvore greške ili odstupanja, moguće motive autora i različite uslove pod kojima je nastao svaki dokument, kao i reprezentativnost raznih sačuvanih dokumentarnih materijala. Jednako je teško istraživanje subjektivnih vidova ponašanja; motivi čovekovog delovanja, njegova značenja i osećanja koja se mogu pripisati npr. odnosima sa rodbinom, stavovima, vrednostima i uverenjima, kao i prećutkivanje svih tih stvari u svakodnevnom životu, pokazali su se najneuhvatljivijim. Postoji, međutim, nesrećna tendencija među pojedinim istorijskim sociolozima da na pisanja istoričara gledaju kao na neproblematične skupove istorijskih podataka o pojedinim epizodama. Onda se ti zapisi pretražuju kako bi se našle ilustracije za ispunjavanje praznina u unapred zadatim sociološkim modelima i teorijama. Istorijska sociologija na toj širokoj skali - kako tvrde njeni kritičari - nudi svojim sledbenicama divnu slobodu da se igraju “mešanja koktela” u poslastičarnici istorije. Čak je jedan od pomenutih kritičara posebno upozorio sociologe da se ne okreću previše olako istorijskim izvorima tamo gde se mogu naći odgovarajući sociološki podaci, pošto to znači napuštanje komparativne prednosti kojom sociolog može proizvesti svoje sopstvene dokaze (preko odgovarajućih pregleda, intervjua ili zapažanja), dok je istoričar nužno osuđen da radi sa onim dokazima koje može prikupiti iz dokumentarnih “relikvija” koje su slučajno preživele.4 Istorijska sociologija u Srbiji nova je i nedovoljno razvijena sociološka disciplina. Njene početne muke rezultat su minimiziranja važnosti proučavanja istorije u sociologiji. A plodotvorna može biti analiza istorijskih uticaja na današnji društveni svet i promene u njemu. Nije slučajno Rajt Mils (W. Mills) isticao da je ”svaka sociologija dostojna svog imena ujedno i ‚istorijska sociologija‘”.5 To znači da institucije, strukture i forme društvene interakcije, koje postoje u društvenom životu svakog vremena, imaju istoriju u smislu da su rezultat prethodnog razvoja u društvenom svetu. Istorijska analiza može da pokaže kako se ove forme razvijaju, pruži ideje o tome kako se one mogu menjati u budućnosti i obezbedi smernice za kreiranje novih i uspešnijih alternativa. Nadalje, sama društvena misao proizvod je određenog vremena, mesta i društvene pozicije. Filozofi i teoretičari prosvetiteljstva proizveli su njima svojstvene forme analize u doba nastajanja moderne ere i stoga se ne može reći da su teorije moderne, nastale za vreme ovih društvenih promena, rezultat slučaja. Više strukturisani društveni modeli bili su proizvod kasnog devetnaestog i ranog dvadesetog veka u, još uvek snagom tradicije okovanoj, Evropi. Pragmatične, mikrosociološke teorije nastale su u Sjedinjenim Državama, gde je značaj istorijskih struktura bio manji, a praktični problemi razvoja novog društva aktuelniji. U istraživanjima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti istorijsku analizu treba da koristimo na kritički i kreativan način, doprinoseći komunikaciji i razumevanju socijalnog sveta.
3
Mnogi istorijski pristupi u sociologiji pretpostavljali su povezanost istorije sa ljudskim progresom i dosezanjem viših nivoa razvoja društva - Marksova teorija i liberalne teorije modernizacije, na primer. Celishodnije je prihvatanje istorijskog pristupa koji ne smatra da ljudska istorija ima određen pravac ili da neizostavno evoluira u progresivnije forme društvene organizacije. Ne postoje uvek neizbežnosti i svrhe istorijskih promena - promena svakako nastaje, ali je proizvod bezbroj uticaja, nameravanih i nenameravanih, različitih nepredviđenih društvenih prilika i snaga. Postoje, naravno, društvene sile koje vode u određenom pravcu (tehnologija, tržište, razmena) i moćne individue i grupe koje pokušavaju da prošire svoj uticaj i moć, ali ljudi u društvenom svetu mogu, takođe, da se odupru ili promene ove snage. Na primer, brojni savremeni analitičari smatraju da su globalizacija, standardizacija, i propadanje nacionalne države dominantne i, sasvim sigurno, neizbežne sile. Nema dvoumljenja da su ove sile jake, ali se nesumnjivo moraju uzeti u obzir i drugi aspekti: tradicionalne kulture, otpor prema promenama, lokalna pozadina, “komunikacija i rasprave” (Habermas) i sl. Ili, kako to slikovito opisuje Džon Mandalios: “Prevideti važnost kulturne raznolikosti pri razumevanju enormnih transformacija zapisanih ‚modernizacijom‘ bilo bi isto što i riskirati svođenje modernizacije na vesternizaciju.”6
O nastanku, razvoju i predmetu istorijske sociologije “Moramo naučiti da ne verujemo istoriji sa njenim još uvek gorućim strastima... Opasan svet, ali svet čije ćemo opsene i čari isterati iz sebe tako što ćemo prvo skicirati one podzemne struje, često nešumne, čiji se pravac može jasno uočiti tek posle dugih vremenskih perioda. Događaji koji su njihov eho često su samo trenutni izlivi, površinske manifestacije ovih većih pokreta, jedino pomoću njih i objašnjivi.” Fernan Brodel
Metaforički se izražavajući, Fernan Brodel nije želeo da nas navede na zaključak da su podzemne struje toliko duboko ispod površine, već da se uzajamno prepliću kako bi stvorile beskrajnu lepezu obrazaca, onu koju imamo na umu kada govorimo o površini zbivanja. Sagledavanje polja izučavanja savremene istorijske nauke u novom svetlu započeće tek šezdesetih godina prošlog veka. No, otvorenom i širokom drumu kojim samouvereno danas jezdi istorijska sociologija, prethodilo je započinjanje mučnog krčenja trnovitih staza, nekih stotinak godina unazad. U knjizi jednog od (retkih) sociologa u nas koji su se bavili ovom oblašću, Slobodana Antonića, predstavljena su tri perioda u komunikaciji sociologije i istorije: prvi, klasični, čiji su protagonisti – Karl Marks (K. Marx), A. Tokvil (A. de Tocqueville), E. Dirkem (E. Durkheim), M. Veber (M. Weber) – imali razvijenu svest o značaju istorije za sociologiju; drugi, period oseke i pada u komunikaciji ovih nauka i traje od 30-ih do 60-ih godina prošlog veka, bilo pod uticajem negativnog efekta totalitarizma (fašizma i staljinizma) na razvoj sociologije i istorije ili, pak, vulgarnog empirističkog pozitivizma i hiperteorijske orijentacije; treći, savremeni pe-
4
riod, od 60-ih godina do danas, u znaku je ne samo obnove nego i uspona u komunikaciji sociologije i istorije, kada se zasniva istorijska sociologija kao posebna disciplina u sistemu savremenih socioloških nauka.7 Neposrednim pretečama i utemeljivačima istorijske sociologije smatraju se: M. Blok (M. Bloch), F. Brodel (F. Braudel), I. Volerstin (I. Wallerstein), B. Mur (B. Moore), A. G. Frank (A. G. Frank), K. Polanji (K. Polanyi), Č. Tili (C. Tilly), S. N. Ajzenštat (S. N. Eisenstadt), P. Kenedi (P. Kennedy), T. Skokpol (T. Skocpol) i dr. Nastavljajući ideju antičke i srednjevekovne istoriografije o otkrivanju pravilnosti u istoriji, osnivači sociologije kao teorijske istorije krajem XIX veka želeli su da stvore nauku koja bi istovremeno pružala objašnjenje događaja u prošlosti i predviđanje događaja u budućnosti formiranjem društvenih ili istorijskih zakona. Zadatak pozitivne socijalne filozofije, zacrtan u programskom planu Kursa pozitivne filozofije Ogista Konta (Comte), sastojao se u tome da “posmatra sve fenomene kao potčinjene prirodnim zakonima čije tačno otkrivanje i svođenje na najmanji mogući broj jeste cilj svih naših napora”.8 Napuštaju se dotadašnji koncepti zakonitosti u društvenim naukama: sam sistem se neprekidno transformiše prolazeći, kada je reč o ljudskim zajednicama, kroz različita društvena stanja, poređana u jednoj seriji ili nizu; zadatak nauke je da otkrije osnovni zakon kome je ovaj niz podvrgnut. No, pokazalo se da epistemološki karakter sociološki formulisanih istorijskih zakona nije ni približan osobinama prirodnonaučnih zakona. Ove formulacije “bile su ili problematične za najveći deo same sociološke naučne zajednice, ili – u meri u kojoj su bile samoočevidne tj. prihvatljive – trivijalne, to jest bez stvarnog informativnog sadržaja”.9 Krajem istog XIX veka kreće protivudar predstavnika akademske istorije, odnosno osporavanje socioloških napora da se rezultati istoriografije koriste kao “istinska” objašnjenja istorijskih zbivanja. Tvrdnji sociologa da se u serijama događaja ili društvenih stanja može naći neka pravilnost koja bi omogućavala postavljanje zakona, istoričari, naročito u Nemačkoj, suprotstavljaju argument da je istorijsko saznanje različito od svakog saznanja koje teži uopštavanju i utvrđivanju regularnosti. Navode se četiri razloga tome: “1. istorijski događaji su prošli i nepovratni događaji pa se otud istorijski procesi ne mogu podvrći ispitivanju kao fizički, hemijski ili biološki procesi; 2. istorijski procesi su jedinstveni i neponovljivi te se ne mogu klasifikovati kao dešavanja u prirodi; 3. istorijski procesi obuhvataju akcije, stavove i misli ljudskih bića a ne kretanje mrtve ili nespiritualne materije, a oni ne podležu onoj vrsti determinizma neophodnoj za postavljanje zakona; 4. čak i pojedinačni istorijski događaji... izuzetno su složeni i kompleksni... pa im je... gotovo nemoguće pristupiti onako kao što se pristupa prirodnim pojavama i procesima”.10 Antipozitivističkom interpretacijom težnji sociologa, predstavljanih kao pokušaj da se ljudska istorija objasni nečim čega nema u istoriji, odnosno opštim uzrocima i zakonima razvitka, zvanični istorijski krugovi zadali su odlučujući udarac zanimanju sociologije za istorijski razvoj društva. Splasnulo je prvobitno oduševljenje instrumentarijumom nove nauke – sociologije sa titulom naučne istorije. Preostali su jedino pojedinačni pokušaji korifeja sociološke misli u Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama da pokažu kako se u društvenim naukama ne sme odbaciti svaka ambicija o pružanju objašnjenja društvenih ili istorijskih pojava, zbog čega ih ne smatramo samo osnivačima moderne sociologije uopšte već i istorijske sociologije. U Nemačkoj krajem XIX i početkom XX veka, u klimi naglašenog interesovanja stručne istorije za političku istoriju metodama individualisanja, opisivanja i pripovedanja, Maks Veber se, preko radova o istoriji prava u srednjem veku i antici, okrenuo pisanju istorijskih studija sa akcentom na privrednoj i društvenoj istoriji, a onda i raspravama iz sociologije religije. Da-
5
nas se ovi radovi slobodno mogu okarakterisati kao “uporedna istorijska istraživanja orijentisana društvenoistorijski i univerzalnoistorijski”.11 Nasuprot tradicionalnom istoriografskom uverenju da se zanat istoričara sastoji u jednostavnoj reprodukciji zatečenih činjenica, Veber se zalagao za analitičku vivisekciju, pojmovnu konstrukciju i teorijsku argumentaciju. Ostaće upamćen po svojim specifičnim metodološko-heurističkim konstrukcijama – idealnim tipovima – čiji je osnovni zadatak izdvajanje najvažnijih uzroka ili činilaca nekog događaja ili fenomena. Doprinos Emila Dirkema francuskoj sociološkoj misli na prelasku devetnaestog u dvadeseti vek sastojao se, pre svega, u jasnom predmetnom i metodološkom razlikovanju sociologije od istoriografije; ova prva treba da traga za uzročnim objašnjenjem pojedinih društvenih činjenica, unutar određene vrste ili tipa društvenog uređenja kao zadatog referentnog okvira. Iako je pomenuti Veberov koncept predstavljao solidnu osnovu za uspešan dalji razvitak istorijske sociologije, sledi dugotrajan period odbojnosti prema sistematskom bavljenju istorijom, između ostalog, i među sociolozima sa engleskog govornog područja. Bilo zbog već opisanog neuspeha istorijskog pozitivizma, bilo zbog afirmacije tzv. post factum sociologije, tadašnji sociolozi, naročito u SAD, okreću se profilisanju discipline “koja uviđa probleme, postavlja hipoteze, sprovodi empirijska istraživanja da bi ih potvrdila ili opovrgla, i uobličava zaključke u teoriju”.12 Ovakav trend nije ostavljao mesta komparativno-istorijskoj analizi i razmatranjima istorijskih društava na sociološki način. Koreni, priroda i perspektive industrijskih kapitalističkih društava, posledice prvobitnih kapitalističkih i demokratskih revolucija u Evropi na društvene nejednakosti, političke sukobe, moralne i religijske vrednosti i ljudske živote, kao i karakter promena u preostalom delu sveta pod uticajem evropske ekspanzije – bile su najčešće teme osnivača moderne sociologije, u vidu posebnih hronologija istorijskih događaja ili osobenih transistorijskih i teleoloških uopštavanja. Američka hegemonija u međunarodnom poretku po okončanju Drugog svetskog rata, hladno-ratovski odnosi između SAD i Sovjetskog Saveza i nezadrživ uspon strukturalnog funkcionalizma, uslovili su specifična gledanja na transformaciju tradicionalnih u moderne društvene poretke. Prestižne teorijske i empirijske paradigme prekinule su sa tradicijom, zaključivali su pobornici istorijske orijentacije u sociologiji. Ipak, posledice političkih sukoba na svetskom planu izazivaju šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka snažnu reakciju na metode akademskog sociološkog establišmenta i obnavljaju interesovanje za proučavanje društvene promene i komparativnih društvenih struktura. Raste zanimanje za socio-kulturnu raznolikost, vremenske procese, konkretne događaje i dijalektiku značenjskih akcija i strukturalnih determinanti u makrosociološkim objašnjenjima i istraživanju. Ponovo se ispituju poreklo i razvoj kapitalizma i nacionalnih država, širenje ideologija i religija, uzroci i posledice revolucija, odnos tekućih ekonomskih i geopolitičkih transformacija prema sudbinama zajednica, grupa i tipova organizacija, itd. “Sociolozi sa komparativnom vizijom”, kako ih naziva Teda Skokpol, dele sa osnivačima zajedničko polje interesovanja, nudeći sveže odgovore, ali i postavljajući specifična pitanja, različita od onih koje su postavljali osnivači istorijske sociologije. Nova orijentacija u francuskoj istoriografiji započinje pokretanjem časopisa Anali za ekonomsku i socijalnu istoriju (Annales d’histoire économique et sociale), od strane Lisjena Fevra (Lucien Febvre) i Marka Bloha (Marc Bloch). Ova orijentacija, na koju je u našoj sociološkoj literaturi skrenuo pažnju Pavle Milenković, oličena je u školi Anala u kojoj se, nasuprot isključivom ređanju i opisivanju pojedinaca i pojedinačnih događaja, okreće proučavanju kolektiviteta kao istorijskih činjenica, prerastajući u dominantnu struju u istorijskoj nauci.13 Koncept “totalne istorije” afirmisao je rad na celovitoj rekonstrukciji istorijskih društava, i to
6
na najdubljim nivoima pojavne stvarnosti. Nakon Drugog svetskog rata, naročito se Fernan Brodel isticao u naporima jasnog određenja položaja istorije u korpusu humanističkih nauka14, ali i navođenja praktičnih razloga i neposredne koristi bliske saradnje sociologa i istoričara. Ranih šezdesetih godina prošlog veka u Engleskoj se pojavljuje knjiga E. P. Tompsona Nastanak engleske radničke klase, posvećena prodoru tržišta u lokalne zajednice unutar agrarnih društava i širenju birokratskog dometa centralne države. Autor detaljno opisuje život nižih klasa u Engleskoj između devedesetih godina XVIII veka i početkom dvadesetih godina XIX veka, podvrgnut represiji buržoazije koja je težila garancijama nesputanog i slobodnog tržišta. Produkt ovakvog stanja bio je stvaranje radničke klase prožete jasnom kolektivnom svešću i osobenom kulturom, koja je bila strogo isključena iz političke nacije. Kopernikanski obrt u Sjedinjenim Američkim Državama započinje objavljivanjem dela Društveno poreklo diktature i demokratije (1966), sa podnaslovom Vlastelin i seljak u stvaranju modernog sveta, u kojem se Barington Mur bavi posledicama modernizacije na ruralni poredak u šest komercijalizovanih agrarnih društava (Engleska, Francuska, SAD, Kina, Japan, Indija). Njegova uzročna objašnjenja specifična su za pojedine slučajeve i odnose se na konačno stanje dostignuto u ovim društvima putem procesa komercijalizacije i birokratizacije. Učinjene empirijske generalizacije o alternativama prelaska agrarnih država u moderni svet i ljudskim reakcijama na nepravedne društvene situacije, po svom značaju, nadaleko prevazilaze granice nacionalnog. Među prvima, Barington Mur afirmiše komparativnu istorijsku analizu kao jednu od prvenstvenih tehnika ispitivanja hipoteza i istraživanja obrazaca istorijske kauzalnosti. Za razliku od Tompsona, koji izražava sumnju u primenljivost marksističke teorije objašnjenja istorijskih obrazaca, ali i dalje ostaje u tesnoj povezanosti sa velikom teorijom i Volerstina, koji koristi istorijsku kritiku teorije modernizacije i marksističkog evolucionizma radi kreiranja novih teorijskih argumenata, tj. svoje istorijske sociologije kapitalističkog svetskog sistema – Mur se u društvenoj analizi problemski orijentiše ka osmišljavanju istorijskih obrazaca “koristeći u tom procesu bilo koje teorijske izvore koji izgledaju korisni i valjani”.15 Prikazujući doprinos Tompsona i Mura obnovi istorijske sociologije, Denis Smit zaključuje da su se obojica u svojim delima bavili “1. međusobnim dejstvom klasnih struktura i oblika državne vladavine, 2. načinom na koji eksploatatorski odnosi oblikuju kulture i načine života, kako ugnjetača, tako i žrtava; 3. analizom potisnutih istorijskih alternativa; 4. identifikovanjem imanentnih normi reciprociteta i pravde kao potencijalnih osnova pravičnijeg društva i 5. odgovornošću istoričara i sociologa za doprinos razumnim moralnim vrednovanjima društvenih struktura i ljudskih izbora pravljenih u prošlosti”.16 Tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka započinje snažan uspon istorijske sociologije, naročito u SAD, da bi 90-ih ona postala uvažena akademska disciplina. Nesumnjiv dopinos tome svojim teorijskim radom dali su Imanuel Volerstin, Čarls Tili i Teda Skokpol, kao i Denis Smit, predstavnik najmlađe, ali već afirmisane generacije istorijskih sociologa. Imanuel Volerstin (Savremeni svetski sistem) konceptualno je prikazivao poreklo, strukturu i istoriju savremenog svetskog kapitalističkog sistema i ispitivao pretpostavke mogućeg odumiranja kapitalističke svetske ekonomije. Preciznije, koristio je “istorijske kritike teorije modernizacije i marksističkog evolucionizma skoro jedino u cilju osmišljavanja jedne nove, velike paradigme radi zamene starih i diskreditovanih”.17 Teoretisanje o strukturi i dinamici kapitalističkog svetskog sistema pratilo je njegovo razmatranje kao celine, počevši od pojave početkom modernog doba pa do današnjice, uporednim ispitivanjem specifičnosti raznovrsnih istorija regiona, nacija, klasa i ljudi.
7
Čarls Tili (Prisila, kapital i evropske države, Anno domini 900-1900), otvoreni kritičar pretpostavki strukturalno-funkcionalističkog pristupa istoriji18, koristio je standardne arhivske metode, ali i kvantitativne statističke tehnike, kako bi ispitao sociološke hipoteze i razvio inovativnu teoriju kolektivnog političkog nasilja unutar dva vladajuća procesa: ekspanzije kapitalizma i rasta nacionalnih država i sistema država. On nije konstruisao novu teorijsku paradigmu, poput Volerstina, već se okrenuo prikupljanju baza kvantitativnih podataka za duge periode istorijskog vremena, pre svega, u Francuskoj. Zatim je, kao što pokazuje Teda Skokpol, “bombardovao baze podataka alternativnim kauzalnim hipotezama od kojih su neke značenjski izvedene iz dirkemovskih modernizacionih premisa, dok su druge razvijene iz modela ‘političke mobilizacije’ za objašnjenje kolektivne akcije koji je osmislio sam Tili (delom na osnovu marksističkih premisa)”.19 Za Tedu Skokpol istorijska sociološka istraživanja treba da: 1. postavljaju pitanja o društvenim strukturama ili procesima, konkretno određenim u vremenu i prostoru; 2. analiziraju međudejstvo značenjskih događaja i strukturalnih konteksta kako bi se uočio smisao (ne)nameravanih ishoda u pojedinačnim životima i društvenim transformacijama i 3. osvetljavaju pojedinačne i promenljive odlike specifične vrste društvenih struktura i obrasce promena. U ovom svetlu se može tumačiti i njeno najpoznatije delo Države i društvene revolucije, u kome, polazeći od određenja društvene revolucije kao “brze, temeljne transformacije države i klasne strukture društva, povezane sa klasno zasnovanim pobunama odozdo, pobunama koje ih delimično sprovode”20, iznosi tvrdnju da društvene revolucije pri kraju XVIII veka u Francuskoj, na početku XX veka u Rusiji i između 1911. i 1949. godine u Kini imaju, uprkos postojećim razlikama, izvesne zajedničke odlike. Naime, stari agro-birokratski režimi u Francuskoj, Rusiji i Kini propali su zahvaljujući spletu međunarodnih pritisaka i seljačkih pobuna; institucionalni rezultati uspostavljanja novih režima bili su procesi izgradnje države od strane vođstva, koje je koristilo moćne centralizovane, birokratizovane nacije-države za mobilizaciju i inkorporiranje širokih narodnih masa. Kao i Barington Mur, Skokpolova poklanja pažnju sukobima između države i velikih zemljoposednika kao konkurentima u eksploataciji seljaštva, tragajući za ishodom strukturnih napetosti u agro-birokratskim društvima, ali, za razliku od njega, precizira da jedinstveni oblik društveno-političke transformacije vodi ka više nego jednom političkom ishodu (Mur zagovara tezu da velika različitost u nacionalnim putevima vodi ka ograničenijem području političkih ishoda). Prema Denisu Smitu, istorijski sociolozi istražuju prošlost - način “kako društva funkcionišu i kako se menjaju” - da bi odredili budućnost koja je socijalno moguća. “Jedan od ciljeva istorijske sociologije treba da bude da napravi razliku između otvorenih vrata i neprobojnih zidova i da otkrije da li se, kako i sa kojim posledicama zidovi mogu pomerati”. Kada uspe u tome, “za demokratsko građanstvo istorijska sociologija može biti pozitivna snaga”.21 Njegovo, kod nas nedavno prevedeno delo, Uspon istorijske sociologije (2001) knjiga je o “ponovnom rođenju” istorijske sociologije u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji. Uspon u nove visine predstavljen je nizom uporednih parova 18 glavnih istorijskih sociologa i socioloških istoričara (Parsons i Smelser, Ajzenštat i Lipset, Maršal i Bendiks, Bloh i Elijas, Mur i Tompson, Skokpol i Tili, Anderson i Volerstin, Brodel i Man, Ransimen i Gidens). U svakom pojedinačnom slučaju autor daje kratku biografiju, efikasni rezime i promišljen pregled njihovih glavnih ideja i dela, ukazujući na sličnosti i razlike sa dodeljenim partnerom. To što izvestan broj ovih ličnosti predstavljaju istoričari, a ne sociolozi, nije nikakav problem za Smita koji, poput Filipa Abramsa pre njega, vidi istoriju i sociologiju kao “jedan predmet”. Zaista, upravo oni sociolozi i istoričari koji najbolje spajaju prethodne pristupe istoričara i so-
8
ciologa - na primer, Elijas, Mur, Brodel, Tili, Skokpol - dobijaju najviše ocene od Smita kao istorijski sociolozi. Iako Smit pruža jasan i informativan pregled dostignuća glavnih posleratnih istorijskih sociologa, a preduzeta razmeštanja stvaraju zanimljive strukture odnosa, njegov postupak ne pruža mnogo podataka o istorijskoj sociologiji kao razvojnoj, dinamičnoj ili polemičkoj disciplini. Pošto, poput Noja, na barku istorijske sociologije smešta dvojicu po dvojicu, teško je povući šira upoređenja. Istina je da su neki autori razvili teorije ili skup očekivanja od budućnosti i da su se te teze pokazale tačnije, istrajnije ili vidovitije od drugih. Znači da su neki teoretičari mnogo bolji “u razlikovanju otvorenih vrata i neprobojnih zidova”. Sada bi već trebalo da je moguće proceniti da li su Parsons, Lipset, Tili ili Volerstin imali šta korisno da kažu o izborima sa kojima su se ljudi suočavali uoči sloma Sovjetskog Saveza ili dužničke krize u Južnoj Americi. Konačno, mnogo godina je prošlo od kako su razvili svoje teorije o istorijsko-socijalnom razvoju. Teško je, međutim, odrediti čije su ideje bile na svom mestu, jer Smit, izgleda, nije pružio ubedljivu procenu njihovih realističkih jakih strana ili slabosti, iako bi jedan takav pokušaj bio zahvalan. Razlog tome sadržan je u Smitovom gledištu da se nijedan teorijski pristup, nijedna osnova socijalnog objašnjenja ne može smatrati dominantnim u istorijskoj sociologiji. Zato što je njegovo stanovište na strani neprekidno otvorene analize, pre nego bilo koja druga vrsta sumarne teorije (primer njegove nevoljnosti da ozbiljno preispita funkcionalističke ili evolutivne pristupe), otežano je precizno i jasno finaliziranje narednih koraka nove sociološke discipline, kao i njene važnosti za razumevanje savremenih političkoekonomskih pitanja. Ostaje nedorečeno koje se ideje mogu smatrati korisnim za savremeno informisano građanstvo, rešeno da utvrdi šta je to u društvu što je “moguće” ili “nemoguće” promeniti. Potkraj šezdesetih i ranih sedamdesetih godina prošlog veka u Saveznoj Republici Nemačkoj se među istoričarima začela rasprava o tome da li u pojavi i evidentnom usponu nove naučne discipline - “istorijske socijalne nauke” - treba tražiti argumentaciju za tezu o promeni važeće istorijske paradigme. Istorijska socijalno-naučna saznanja redefinisala su društvene zadatke “istoristički” obeležene istorijske nauke XIX i ranog XX veka. Antisociološku, idealističku predstavu o istorijskim promenama, usmerenu na postupke, ličnosti i ideje zamenjuje trend ka “teorijski orijentisanoj, analitičkoj istorijskoj nauci”. Istoričari se okreću »eksplicitnim i konzistentnim sistemima pojmova, koji se ne mogu izvesti iz samih izvora, ali služe za strukturisanje, razotkrivanje, objašnjenje i interpretaciju izvora”.22 Menja se odnos prema praksi: uviđa se da istorijski odnosi samo jednim svojim delom predstavljaju “intendirane” rezultate ljudskih odluka, a da su mnogo češće prethodne datosti kojih ljudi nisu svesni, “neintendirane” sporedne posledice postupaka. Eksplicite se omeđuje funkcija istorijske nauke: tumačenje smisla, interpretacija i kritika. Najznačajnijim predstavnikom istorijske socijalne nauke smatra se Jirgen Koka (O istorijskoj nauci). Njegovo je mišljenje da ne treba govoriti o zameni jedne stare paradigme novom, već u ubrzanim promenama u istoriografiji prepoznavati potrebu za proširivanjem i pluralizacijom nasleđene paradigme.23 Protivrečnosti nastaju, navodi autor, kada se npr. rekonstrukcija “istorije svakodnevnice”24 vrši neoistoristički, putem uosećavanja punog simpatije, bez kritike i apstrahujući od povezanosti. Istorijska socijalna nauka zalaže se za “eksplicitnu upotrebu pojmova i teorija, posvećuje naročitu pažnju povezanosti (struktura i procesa) i preporučuje kritičko-refleksivno ophođenje s prošlošću”.25 Kriterijumi su to koji odvajaju uspešno, naučno
9
bavljenje istorijom od iskrivljavanja ili ulepšavanja istorijskog sećanja u ime neokonzervativnog učvršćivanja kolektivnog identiteta. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, nakon višedecenijske dominacije “staljinističkog pozitivizma” (Rože Garodi /Roger Garaudy/), u nekadašnjem Sovjetskom Savezu pisano je: “Ako uslovno predstavimo sebi oblast istorijskog znanja u vidu ogromne čaše, njena najznačajnija i pri tome središna oblast, koja obuhvata površinske slojeve, pripada predmetu istraživanja sociologa. Osim toga, i istoričar i sociolog imaju zajedničko polje istraživanja ne samo u površinskim, već i u dubinskim slojevima. To je istorijski razvoj društvenih struktura, društvenih odnosa, tj. oblast istorijske sociologije”.26 Već kasnih sedamdesetih pojavljuje se vodiči kroz istorijsku sociologiju, a osamdesetih i sociološko-istorijski timovi koji preko kvantitativnih modela nastoje da pruže odgovore na neka od konkretnih pitanja iz nove naučne discipline. *** Učinimo li osvrt na nacionalnu naučnu tradiciju, može se konstatovati da je istorijska sociologija u nas nedovoljno razvijena akademska disciplina.27 Između dva svetska rata problematizacijom odnosa sociologije i istorije bavili su se M. Kosić28, D. J. Popović29, Đ. Tasić30, J. Đorđević31, M. Đorđević32 i dr. Glavnim utemeljivačem istorijske sociologije smatra se akademik Slobodan Jovanović, koji je ujedno i najzaslužniji za početne korake u institucionalizaciji sociologije i drugih pravno-političkih nauka na jugoslovenskim prostorima. U njegovom delu došlo je do stvaralačke sinteze istorije, sociologije i politikologije, a brojne studije iz opšte i nacionalne istorije pisane su u duhu Milsove “sociološke imaginacije”.33 Posle Drugog svetskog rata, izuzmemo li istraživanja predstavnika socijalne istorije (S. Ćirković34, R. Samardžić35, A. Mitrović36), među autorima koji su se bavili problemima istorijske sociologije izdvajaju se, sedamdesetih godina, Božidar Jakšić37, a devedesetih Todor Kuljić38, Slobodan Antonić39, Aleksandar Molnar40, Pavle Milenković41 i dr.
O strukturi i didaktičkoj funkciji hrestomatije “Po mom mišljenju, jedino rešenje se sastoji u tome da se sociološka usmerenost ne izdvaja mnogo od istorijske, već da se u ličnosti istog naučnog radnika spoji sposobnost kritike upotrebe izvora sa smislom za gotovo sva pitanja naučne sinteze. Taj zadatak nije lak, ali sam uveren da je budućnost nauke na tom putu.” Fran Zwitter
Reči koje je daleke 1937. godine, u svom pristupnom predavanju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, izgovorio tada mladi slovenački istoričar42 odudarale su od vladajućeg raspoloženja domaće intelektualne elite prilikom sagledavanja odnosa istorije i sociologije. Kao što smo to već opisali, svojim su se stavovima samo pridružili važećim, početkom dvadesetog veka izrečenim, svetskim trendovima u tumačenju suštine istorije kao nauke.
10
Ponesena “mladalačkim imperijalizmom” (Ž. Fridman /G. Friedmann/) – kao i određenjem Pola Mantua (Paul Mantoux) iz 1903. godine da “u područje istorije spada ono što je pojedinačno, ono što se dogodi samo jednom”43 – jugoslovenska sociologija u nastajanju (M. Kosić, J. Đorđević, R. Lukić44) izražavala je uprošćeno gledanje o predmetu, zadacima i metodu istorijske nauke, namenjujući joj prilično skromno mesto u hijerarhiji društvenih nauka: “1) Istorija je jednostavna nauka koja se uglavnom bavi rekonstrukcijom prošlosti društvenog događaja; 2) ukoliko se bavi objašnjavanjem, tumačenjem uzrokaposledica prošlih zbivanja, ona to čini na jednom elementarnom, opisnom nivou, što znači da je ‘istorijsko objašnjenje’ nižeg nivoa opštosti od objašnjenja bilo koje druge društvene nauke; 3) istorija proučava pojedinačne, jednokratne događaje i pojave i zato, iako za svoj predmet u osnovi može imati događaje iz bilo koje oblasti društvenog života, ostaje u pravom smislu ‘pojedinjavajuća’ nauka; 4) sinteza kao najviši cilj istorijskog istraživanja, ukoliko nije nepouzdana, u svakom slučaju je ograničenog dometa i ne može se uporediti sa prirodom sintetičkog postupka ostalih društvenih nauka, a opšte sociologije pogotovo”.45 Tek sociolozi šezdesetih i sedamdesetih godina (M. Đurić46, V. Milić47) odbacuju jednostrano gledište o istoriji tek kao “riznici dragocene građe” za dalja sociološka uopštavanja, blagonaklono se odnoseći prema nastojanjima moderne istorijske nauke da izgradi čvrste modele objašnjenja uzročno-posledičnih veza u ljudskom društvu i bude istinski usredsređena na proučavanje prošlosti kao totaliteta društvenih događaja. Izmenjenoj istraživačkoj optici savremene istoriografije presudno su doprinele Brodelove odredbe tzv. strukturalne istorije, koja proučava vreme dugog trajanja (l’histoire de longue duree), protežući istraživački interes na konkretna globalna društva kroz vekove. Razrešenjem nesporazuma oko sadržinske usmerenosti i saznajnih ciljeva, moderna istorija se obogatila problemima po svojoj suštini sociološkim, koje, sasvim sigurno, tradicionalno usmereni istoričar nikad ne bi načeo. Poslednja decenija isteklog milenijuma obiluje primerima konvergencije društvene teorije i istoriografije48 – sa događajno-političke istorije pristupilo se povezivanju klasičnih istorijskih izvora sa socijalnom teorijom pod imenima društvena istorija, socijalna istorija ili socijalna istorijska nauka. Danas je više nego jasno da svako dalje insistiranje na tradicionalnom podvajanju sociologije i istorije izgleda anahrono, jer istorija u domen svojih istraživanja sve više uključuje socijalnu dimenziju, a sociologija, sa svoje strane, sve više vodi računa o vremenskoj dimenziji proučavanih pojava. Primenom osobenih metodskih postupaka ostvarena je svojevrsna sinteza istorijskih saznanja, koja omogućava odgovore na sledeća pitanja: 1) kakav je, zaista, bio tok istorijskih događaja o kojima je reč, 2) u kakvom odnosu stoje ovi događaji sa drugim relevantnim događajima, odnosno društvenim pojavama, 3) koji su posredni i neposredni činioci izazvali određeni istorijski događaj i 4) u kakvim budućim društvenim i istorijskim okolnostima može, eventualno, nastati isti ili sličan istorijski događaj, odnosno u kojoj meri se može pretpostaviti pojava sličnih događaja u budućnosti?49 Poslenici istorijske sociologije svojim delima obezbeđuju postuliranu “bratsku saradnju” (Ž. Gurvič): “teorijsko objašnjenje” sociologije istoričaru više nije strano, a sociologu ne izgleda beznačajnim nastojanje istorijske nauke da utvrdi konkretnu, “istorijsku” uzročnost određenog događaja ili pojave. *** Hrestomatija na temu odnosa sociologije i istorije, koja je pred čitaocima, u funkciji je pomoćne udžbeničke literature i ima za cilj da studentima istorije pomogne u savlađivanju dela nastavnog programa iz predmeta Opšta sociologija sa sociologijom istorije. U publikaciji
11
– problemski strukturiranoj u tematske krugove: 1. Sociologija i istorija, 2. Ka istorijskoj sociologiji, 3. Neki primeri društvenog proučavanja istorije i 4. Bibliografija – predstavljeni su odabrani tekstovi iz redova domaćih i stranih autora, utemeljivača i interpretatora razvoja istorijske sociologije, koji su svojim angažmanom izgradili mostove saradnje i uzajamnog potpomaganja dveju najopštijih društvenih nauka. Razuđenu problematiku, oličenu u brojnim studijama iz istorijske sociologije, priređivači su bili prinuđeni da, iz pragmatičnih razloga, suze i restriktivno prikažu. To se, pre svega, odnosi, na izostavljanje mogućih poglavlja o pretečama sociologije i filozofiji istorije, kao i na odabrane primere istraživanja određenih problema i fenomena koji su bili predmet izučavanja istorijske sociologije. Takođe, većina uvršćenih priloga doživela je neophodna skraćivanja, kako bi se dobilo što pregnantnije štivo; tačkicama u zagradi ona su jasno označena, a ispušteni delovi mogu se konsultovati na osnovu bibliografskih podataka o izvorniku datih na kraju svakog priloga. U izboru tekstova vodili smo se trostrukom namerom: 1) da na jednom mestu saberemo ugledna imena inostrane i jugoslovenske istorijske sociologije, čija su dela u nas publikovana u rasponu između šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka; 2) da javnosti ponudimo izvode iz studija sa anglofonskog govornog područja, koje zaslužuju da u celosti budu prevedene50 i 3) da domaćim sociolozima i istoričarima omogućimo publikovanje novih istraživačkih studija51. Time bi naša skromna hrestomatija, makar delimično, utolila, u nas očevidnu, “glad” za književnošću iz istorijske sociologije. Hrestomatija nema pretenziju da zameni čitanje i studiranje izvornih dela iz oblasti istorijske sociologije. Njena didaktička uloga jeste da podstakne studente na izučavanje originalnih izvora i celovitih studija sociologa i istoričara, eminentnih predstavnika istorijske sociologije, savremene sociologije i istorije uopšte. U Nišu, januara 2003. Priređivači
12
Fusnote 1
Vidi u: Todorović, D. (2001), Slovo o istorijskoj sociologiji, Teme, 25 (1-4): 9-11. Marshall, G. (ed.), Concise Oxford Dictionary of Sociology, Oxford University Press, Oxford, 1994, pp. 217-219. 3 Abrams, Ph. (1980), Historical Sociology, Open Book, Bath. 4 Goldthorpe, J. H. (1991), e Uses of History in Sociology: Reflections on some recent Tendencies, e British Journal of Sociology, 42 (2): 211-230. 5 Mils, R. (1988), Sociološka imaginacija, Plato, Beograd, str. 155. 6 Mandalios, J. (1999), Civilization and the human subject, Rowman and Littlefield Publishers. 7 Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 5-60. 8 Comte, A. (1989), Kurs pozitivne filozofije, “Univerzitetska riječ”, Nikšić, str. 123-124; citirano prema: Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 8. 9 Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 12. 10 Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 15. 11 Koka, J. (1994), O istorijskoj nauci, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 61. 12 Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 33. 13 Milenković, P. (1994), Sociološka istorija, ili istorijska sociologija?, Sociologija, XXXVI (3): 303-314. 14 Njegovo i zalaganje ostalih analista za istoriju kao sveobjedinjavajuću humanističku nauku, izazivalo je osudu za hegemonističke pretenzije istorije prema većini akademskih socioloških disciplina. 15 Skocpol, T. (1984), Sociology’s Historical Imagination, in: T. Skocpol (ed.), Vision and Method in Historical Sociology (pp. 1-21), Cambridge Universtity Press, Cambridge, pp. 17. 16 Smit, D. (2001), Uspon istorijske sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 81. 17 Skocpol, T. (1984), Sociology’s Historical Imagination, in: T. Skocpol (ed.), Vision and Method in Historical Sociology (pp. 1-21), Cambridge Universtity Press, Cambridge, pp. 15. 18 Trovrsne su Tilijeve primedbe: “Prvo, da je slom tradicionalne društvene kontrole u grupama malih razmera, pod uticajem povećane diferencijacije, nužno vodio sve većim sukobima; drugo, da je stepen društvenog poremećaja u pozitivnoj korelaciji sa razmerom društvene promene; i treće, da su sve forme poremećaja – na primer, krađa svojine, štrajkovi, samoubistva i nasilje – bile tesno povezane i da su variralena isti način” (Tilly, C. /1981/, As Sociology Meets History, New York, Academic Press, pp. 104-108; citirano prema: Smit, D. /2001/, Uspon istorijske sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 96). 19 Skocpol, T. (1984), Sociology’s Historical Imagination, in: T. Skocpol (ed.), Vision and Method in Historical Sociology (pp. 1-21), Cambridge Universtity Press, Cambridge, pp. 16. 20 Skocpol, T. (1979), States and Social Revolutions, Cambridge Universtity Press, Cambridge, pp. 33; citirano prema: Smit, D. (2001), Uspon istorijske sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 86. 21 Smit, D. (2001), Uspon istorijske sociologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 9. 2
13 22
Koka, J. (1994), O istorijskoj nauci, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 281. Koka navodi teorije o konjunkturi prema Kondratjevu, teorije o imperijalizmu koje se naslanjaju na Hobsona odnosno Lenjina za istoriju međunarodne politike u poznom XIX i ranom XX veku, marksističke teorije o klasama u istoriji radništva, teoriju Maksa Vebera o birokratiji za istoriju nekog velikog privrednog preduzeća i upravljanja njime itd. 23 Iako otvoreni kritičar istorizma, smatra Koka, istorijska socijalna nauka nije odbacila neka od osnovnih načela istorističke istorijske nauke: »bliskost izvorima i vezanost istorijskog istraživanja za kontekst, zainteresovanost za ‚razvitak‘ ili bar za promene stvarnosti u vremenu, uvid u istoričnost sopstvenog pitanja i namera da se ne samo kauzalno objašnjava nego i da se hermenautički razumeva« (Koka, J. /1994/, O istorijskoj nauci, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 294). 24 Pod ovom se etiketom najčešće podrazumeva interesovanje istoričara za rekonstrukciju životnih svetova malih ljudi u preglednom prostoru (mikroistorijski), pri čemu se pažnja poklanja opažanjima i iskustvima ljudi, njihovoj ličnoj pogođenosti i sposobnosti da prerade doživljaj, njihovim željama i neuspesima, njihovim patnjama i stvaralačkim sposobnostima, dakle “unutrašnjoj strani” minule stvarnosti, odnosno “subjektivnim činiocima”. 25 Koka, J. (1994), O istorijskoj nauci, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 297. 26 Дробижева, Л. М. (1971), История и социология, Мысль, Москва, стр. 11; citirano prema: Antonić, S. (1995), Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 49, fusnota 266. 27 Danas je istorijska sociologija, od svih univertzitetskih centara u Jugoslaviji, akademski instalirana naučna disciplina jedino na Filozofskom fakultetu u Nišu, tačnije Studijskoj grupi za istoriju, gde se od njenog formiranja, školske 1998/99. godine, dvosemestralno predaje studentima prve godine pod nazivom Opšta sociologija sa sociologijom istorije. 28 Kosić, M. (1934), Uvod u opštu sociologiju, “Štamparija Jovanović i Bogdanov”, Novi Sad. 29 Popović, D. J. (1938), Istorija i sociologija, Sociološki pregled, knj. I, str. 76-82. 30 Tasić, Đ. (1938), Opšti pregled naše sociologije i naših društvenih nauka, Sociološki pregled, knj. I, str. 237-271. 31 Đorđević, J. (1938), Sociologija i istorija, Sociološki pregled, knj. I, str. 83-91. 32 Đorđević, M. (1959), Savremeni problemi istorijske nauke, Kultura, Beograd. 33 Konkretnije o doprinosu Slobodana Jovanovića razvoju istorijske sociologije u doktoratu istoimenog naslova dr Slavoljuba Mišića, odbranjenom 2001. godine na Studijskoj grupi za sociologiju Filozofskog fakultetu u Nišu. 34 Ćirković, S. (1970), Socijalna istorija: susret sociologije i istorije, Sociološki pregled, 1-3; Ćirković, S. (1997), Rabotnici, vojnici, duhovnici, Equilibrium, Beograd. 35 Samardžić, R. (1970), Razvitak istoriografije i druge oblasti naučnog delovanja, Treći program, II (2): 259-274; Samardžić, R. (1994), Na rubu istorije, BIGZ, Beograd. 36 Mitrović, A. (1970), Istoriografija kao nauka, Treći program, II (2): 249-257; Mitrović, A. (1991), Raspravljanja sa Klio. O istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Svjetlost, Sarajevo; Mitrović, A. (1994), Skica predloga za raspravljanje o proučavanju istorije društva, Godišnjak za društvenu istoriju, sveska 1. 37 Jakšić, B. (1970), Istorija i sociologija – istraživanje prošlosti i sadašnjosti, Sociologija, 2: 227255; Jakšić, B. (1976), Historija i sociologija, Sveučilišna naklada “Liber”, Zagreb. U svojoj knjizi, autor razmatra mogućnosti istorijskog pristupa u proučavanju savremenog društva.
14 38
Kuljić, T. (1991), Društvena struktura i istorijska ličnost (Jedan metodološki problem istorijske sociologije), Gledišta, 5-6: 117-131; Kuljić, T. (1994), Oblici lične vlasti. Sociološkoistorijska studija o ideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika lične vlasti od antike do savremenog doba, Institut za političke studije, Beograd; Kuljić, T. (1998), Tito - Sociološko-istorijska studija, IPS, Beograd. 39 Polazeći od toga da ona počiva na doslednoj primeni sociološke teorijsko-kategorijalne aparature na istorijske procese i istorijska društva, Slobodan Antonić istorijsku sociologiju definiše kao “primenu opšteg referentnog okvira, varijabli i eksplanatornih modela sociologije na istorijska društva, njihove strukture, razvojne pravce i fenomene” (Antonić, S. /1995/, Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, str. 60). 40 Molnar, A. (1997), Narod, nacija, rasa (Istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi), Beogradski krug/AKAPIT, Beograd; Molnar, A. (2002), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, I-IV, Samizdat B92, Beograd. 41 Milenković, P. (1994), Sociološka istorija, ili istorijska sociologija?, Sociologija, XXXVI (3): 303-314; Milenković, P. (1999), O mogućnostima sociološke istoriografije: škola Anala (magistarski rad), Filozofski fakultet, Beograd; Milenković, P. (2001), Fernan Brodel i dugo trajanje, Sociologija, 1. 42 Zwitter, F. (1937), Sociologija in zgodovina, Sodobnost, str. 497-507, Ljubljana. 43 Mantoux, P. (1903), Histoire et sociologie, Revue de synthèse historique, pp. 122; citirano prema: Brodel, F. (1992), Spisi o istoriji, Srpska književna zadruga, Beograd, str. 161. 44 Lukić, R. (1974), Osnovi sociologije, Beograd. 45 Janićijević, M. (1976), Stare i nove predrasude o odnosu sociologije i istorije, Sociološki pregled, 1-3. 46 Đurić, M. (1962), Problemi sociološkog metoda, Savremena škola, Beograd. 47 Milić, V. (1965), Sociološki metod, Beograd. 48 Marković, P. (1992), Beograd i Evropa, 1918-1941, Savremena administracija, Beograd; Turza, K. (1996), Modernost na biciklu, Akademia Nova, Beograd; Dimić, Lj. (1996), Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, Stubovi kulture, Beograd; Ćirković, S. (1997), Rabotnici, vojnici, duhovnici, Equilibrium, Beograd; Perišić, M. (1998), Valjevo, grad u Srbiji krajem 19. veka, INIS/SO Valjevo, Beograd/Valjevo; Radić, R. (2000), Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453, Stubovi kulture, Beograd. O razvijenosti društvene istorije u Srbiji opširnije u: Vujović, S. (2000), Skica o društvenoj istoriji u Srbiji danas, u: Komunikacija sociologije sa filozofijom i istorijom, Univerzitet Crne Gore/Institut za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Nikšiću, Nikšić/Podgorica. 49 Ovo poslednje ne treba poistovećivati sa neosnovanim proricanjem budućnosti ljudske istorije. 50 Toplo se zahvaljujemo našim prevodiocima: Pavlu Sekerušu i Dragani R. Mašović. 51 Našem se pozivu odazvao jedino dr Todor Kuljić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.
I
Qu n cr nr n nc . Sr, ca cni t, r a ca rci caeu nrs Aha n ccuc. Vvt rf mt d dr, Cs c lr rts p r. Grr u aducs acsqu a t L. H ? Nc t tr , Ci tni ac cs s; hors, ca . Vv tvrs s, n s, ncui t. Hs, s ng dci t a c hts, s, s, ci crfi . Vr ri csc. H? Ns ads hs c r i , u t cr ca ? Qu s, ff r rcs r, u? u hs , cs, a rb a rr ci, rt uct id, n, u t, C. H fns. Vl tr ht rn , s clo cc r ign, m, t q rr h d vs hcucs , , s, ; c r n, qu rvrs, r, , c iqu ir qs A r eg , idr qu ac; hr ca s. Ma a , r nms, P. Qu sm ncc c crs. Vvs udsu v Er uc. Scia h s, udscr, cn i . Sci vrs, c r hs cvs sis a r s, qu , cs hrae, cn p nacci L. rc , C. Aha m neu s h cb nrst L. Sm, c cr cs , rtr tr udf hr x acr u n ucts, cf a nes ra u t, m s uci cr s , s. r t udn ign, f t d aducr ttqi c u s. C. Sr ? Ois Es frfi n trfrs i c ri L. eg, qum ei, u aci t cni trs vb rrtu cae . cs cnca c ica s , T. Sir . Q cns rfi cud t, c tudmu drfs cprfes egca ? Qt , rcan, p ? qut crs . ; C. S . S. Mt cl vrr t ra t ; ht? P. C, s, udl racttq; nes n ps, tnin mir? Ns r, s . c hci. Ft s. Q i d hs, p . , u n, Cs hr m r ad egr act t rt t vi mnn c. Vvr ucts, C cr i a c, qu ca rs rs, o r , s, clr , t t n ntr s. Oinin r cneu n, c cn, qu clcc mrs s c c r, u trcc cs, ac r? O t r i, qs, Ctqu cur t cs? N gnt ntrf rt.
SOCIOLOGIJA I ISTORIJA
Qu tvs. C. Q rc ca u ts n. Qs cs c u l csu tr cvr cr, u r s, u st tqid rc L. S r drt ntt ? N, rs? O tr i cai, ag. H cst d hrc s n, s cvcrs id n c hcc s r c s cns i ? P. N s, ps m ? Ns, u cr u eurfi ur udr a acci, r, m, ud c dffrn t ! S n rrt t u mrtl s. H t t t pra s cn, cca a t pte n o s , u ds ca c egs. Qu raccuc nr cs. Dv cvs. xm dr? N tr ca r. Ms , rs Aha hac ds uc t r tlc ntrt s n, r, tr r cs ci e c rca c s vs, c cu dp ns ? N a ra c iu dt t sq L. Cui l cf ns. Flo qusa ttq s. Vrn sca ra ls, rsts m ac ? u l trs c P, qut, c tetus idrc cu s Mcr t tts, rm aducir l c tcud P. A i ins A C, c r, e , . Q c cni s r rt, ca rcr ac ed rc; s ? N s. S ngt fia rc citr cprns s cv, n ic , s t pv cs cn r! S csci ds, C, i vt . Srr t id, ps rc; C. t gn. S , rs, vrcpr r tr, C. S. Gra drp . Vc vn. A r cc cl i; hs n. Sca , cvr ? u t s ct t. Mrts n, n r n ! Sr dr l actrt, qu r cci ts, r r C. Cmt m s hacc ir cin, ra t t u u cidrr id t cc ffr l ncl t. Ma, t nucs s, cs. Hs sq nuci eg t rfis c cmn tr cpr rmacr nct ra cfs Mrt pi c rs in, f ag s rcs cs, accs hactr a c rs cn ud E, qu. T in vidr fr tsu r igno s. Ma , nr s. T . c, C. Ft cv. crf s, cnt rt, r n S bs cs ls s ha p, P adu nr cp rs rs cui pt s, vid prf r n iu rs, c, ci trr, acr ntu acv r i i c iac s? P
N
Pol Ven ISTORIJA, SOCIOLOGIJA, POTPUNA ISTORIJA
ismo li mi nišan usmerili suviše visoko? Zar istorija nije sličnija geologiji nego fizici? Formalizovane nauke nisu sva nauka i ne možemo se praviti da između mathemata i onoga što je istorijsko–filološko ništa ne postoji. Postoje nauke koje, mada nisu hipotetično deduktivne, zbog toga nisu manje naučne, jer one “konkretnu stvarnost” objašnjavaju polazeći od konkretnog reda činjenica koji je bio sakriven i koji su one otkrile: geologija sadašnji izgled reljefa objašnjava njegovom strukturom i erozijom, biologija hromozomima objašnjava mehanizme nasleđa, a patologija zarazne bolesti objašnjava mikrobima. Pitanje mogućnosti postojanja jedne naučne istorije ili sociologije bi tada bilo sledeće: da li postoji poredak činjenica koji, barem u velikom broju, upravlja drugim činjenicama? Da li istorija može postati geologija ljudske evolucije? Kao što ćemo videti, potraga za takvim poretkom činjenica je stari san. Naizmenično je tražen u uticaju klima, političkih režima (politeiai), zakona, običaja, ekonomije. Marksizam ostaje najpoznatiji od tih pokušaja da se ustanovi jedna geologija. Kada bismo uspeli da je zasnujemo, istorija i sociologija bi postale nauke, omogućile bi intervenciju ili barem predviđanje. Uzete ponaosob, ličile bi na istoriju Zemlje i na opštu geologiju, na istoriju sunčevog sistema i na astrofiziku, na fonetiku nekog datog jezika i na fonologiju. Prestale bi da budu opisi i postale bi objašnjenja, pošto je istorija primena socioloških teorija. Na žalost, znamo da je taj san, ipak samo san: ne postoji uvek isti poredak činjenica koji bi sve vreme upravljao drugim činjenicama. Istorija i sociologija su osuđene da ostanu sveobuhvatni opisi. Tačnije rečeno, istinski postoji jedino istorija: sociologija je samo uzaludni posao na kodifikovanju ktema es aei, tog profesionalnog iskustva koje poznaje samo konkretne slučajeve i ne sadrži konstantne principe koji bi jedini od nje napravili nauku. Kako to onda sociologija postoji i kako je njena korisnost veća od frazeologije koju upotrebljavaju istoričari? Zato što istorija ne radi sve što bi trebalo i ostavlja sociologiji brigu da to uradi umesto nje, rizikujući da premaši cilj. Ograničena stajalištem svakodnevnih događaja, savremena istorija prepušta sociologiji nedogađajno opisivanje savremene civilizacije. Ograničena starom tradicijom narativne nacionalne istorije, istorija prošlosti se suviše isključivo vezuje za neprekidnu priču prostorno–vremenskog continuuma (“Francuska u XVII veku”). Ona se retko usuđuje da odbaci jedinstvo vremena i mesta i da isto tako bude i komparativna istorija, ili ono što se tako naziva (“Grad kroz vekove”). Dakle, možemo da konstatujemo da ako se istorija odluči da bude “potpuna”, da u potpunosti postane ono što jeste, ona sociologiju čini nekorisnom.
18
Istina, ne bi bilo ni od kakvog značaja da jedan deo legitimnog domena istorije bude obrađivan i pod imenom sociologije. Značaj takvog postupka bio bi čisto staleški. Nesreća je u tome što ta greška u nadležnostima povlači izvesne posledice: istorija ne radi dovoljno (jedinstvo vremena i mesta ograničavaju njen pogled, čak i unutar domena koji je uvek priznavan kao njeno vlasništvo), a sociologija radi više nego što je potrebno. Pošto ne priznaje da je istorija bez imena, sociologija smatra da treba da bude nauka. Isto se može reći i za etnologiju. Sociologija je pseudo–nauka, rođena iz akademskih konvencija koje ograničavaju slobodu istorije. Njena kritika nije čak ni epistemološki zadatak: to je zadatak za istoriju rodova i konvencija. Između istorije koja bi konačno bila potpuna i nekakve formalne nauke o čoveku (koja sada ima lice prakseologije), nema mesta za nikakvu nauku. Pravi zadatak istorije je da postane potpuna istorija i ona pred sobom ima neiscrpnu budućnost jer je opis konkretnog beskonačan zadatak.
Uslovi za naučnu istoriju “Naučna istorija”, te reči mogu da označavaju dva potpuno različita poduhvata: naučno objasniti događaje različitim zakonima koji na njih utiču ili pak objasniti istoriju kao jednu celinu, otkriti njen ključ, otkriti koji je motor pokreće kao celinu. Videli smo da je prvi poduhvat nemoguć; objašnjenje bi bilo krajnje nepotpuno ili ne bi bilo pogodno za upotrebu. Drugi poduhvat je zapravo pokušaj marksista: da li je moguće objasniti jedan deo istorije kao celinu, ili, ako tako više volite, pronaći iza svakog događaja, bilo da se radi o ratu iz 1914. godine, o ruskoj revoluciji ili kubističkom slikarstvu, jedan isti red uzroka, kao što su, na primer, odnosi kapitalističke proizvodnje? Umesto objašnjavanja okolnosti u kojima priroda uzroka ne bi bila ista od jednog do drugog slučaja, zar ne možemo da otkrijemo izvesnu, uvek istu kategoriju činjenica koja bi, makar uzeta uopšteno, objasnila druge činjenice istorije? Smatraćemo dakle da istorija funkcioniše kao kategorijalna struktura, da je artikulisana u ekonomiji, društvenim odnosima, pravu, ideologiji itd. Tako se XVIII vek pitao koja od dve kategorije, kakve su zakoni i običaji, objašnjava onu drugu. Kada geologija želi da objasni reljef nekog regiona, ne proučava pojedinačnu avanturu svakog kamenčića – on je bio odvojen dejstvom leda ili papkom neke ovce koja je tuda prošla. Zadovoljavamo se da proučavamo strukturu i tip erozije jer je ustanovljeno da je ta studija dovoljna da izvesti o suštini: klima, flora i dejstvo ljudi imaju mnogo ograničenije posledice ili retko imaju široke posledice. Na isti ćemo način, u istoriji, smatrati da jedna kategorija uzroka, ekonomija, ima mnogo moćnije posledice nego druge, koje svakako mogu na nju uticati, ali širina reakcija ipak ostaje ograničena. I kao što geolog pretpostavlja prirodu podzemlja kada vidi koja vegetacija pokriva površinu ili ako su naseobine grupisane oko retkih tačaka sa vodom, isto tako bi geolog istorije, kada vidi te čudne cvetove koji se zovu Don Kihot ili Balzak, pretpostavio na kakvoj infrastrukturi oni rastu. Takav marksizam bio je samo hipoteza, ali razumna hipoteza. Sve se svodilo na pitanje činjenice: da li izvesna kategorija uzroka ima konstantno značajnije posledice nego druge? U geologiji je, kao što smo videli, odgovor potvrdan. U medicini bi on uglavnom bio negativan: kada tražimo objašnjenje neke zarazne bolesti, krećemo se od anatomije do fiziologije, od fiziologije do histologije i od histologije do biohemije, a da ni jedna od tih oblasti ne bude značajnija od drugih1. Ako bi u istoriji trebalo da postoji nekakva oblast odlučujućeg dejstva, bilo je razumno
, ,
19
misliti da je to ekonomija: izvan gužve velikih događaja i velikih ljudi, jasno je da najveći deo života čovečanstva prolazi u radu za život. Ostaje da se utvrdi može li ekonomska aktivnost, koja je u odnosu na druge aktivnosti toliko značajna, njima i da upravlja, to jest, da ih objasni. Ali šta znači objasniti? Objašnjenje postoji samo ako postoji stalnost. Znamo da objasnimo kada možemo reći koji uzroci, uopšteno gledano, redovno izazivaju datu posledicu, ili kada možemo reći kakva će posledica, uopšteno gledano, biti redovno proizvedena datim uzrocima. Sve zavisi od ovog “gledano uopšteno”: prostor približnog ne bi trebalo da prevazilazi određeni obim2. Zakoni fizike su takvi da ako stavim jednu posudu sa vodom da ključa, uz samo približno određivanje količine vode i toplote, treba da dobijem upravo onakav efekat kakav sam želeo. Ako sam artiljerac, najpreciznije nišanjenje neće sprečiti rasipanje mojih granata, ali samo u dobro poznatim granicama računa verovatnoće: tako da ću na kraju ipak pogoditi.
Zašto je ona nemoguća Ako bi se ispostavilo da su ekonomski odnosi u proizvodnji, makar uopšteno uzev, bili uzrok sa kojim se može računati, ili da su, makar uopšteno uzev, proizvodili posledice koje su odgovarale našim očekivanjima, marksizam bi bio u pravu, a istorija bi bila nauka. Bilo bi potrebno, na primer, da Revolucija, pre ili kasnije, bude osigurana dokle god uslovi koji do nje dovode (ponašanje proletarijata, nacionalne specifičnosti, opšta linija Partije), variraju samo u razumnim granicama; bilo bi potrebno da određenoj infrastrukturi (kapitalizam), precizno odgovaraju različite superstrukture (realistički ili pustolovni roman), a ne bilo koje (na pr. epopeja). Uostalom, znamo da od toga nema ničega, da marksizam nikada nije ništa predvideo ni objasnio, pa se na njemu više nećemo zadržavati. Ali treba dobro videti šta njegov neuspeh znači upravo za epistemologiju istorije. Taj neuspeh, na primer, uopšte ne znači da se poezija ne može objasniti ekonomijom, već samo da se njome ne može uvek objasniti i da u književnoj istoriji, kao i bilo kojoj drugoj istoriji, postoje samo prigodna objašnjenja. Isuviše je očigledno da poezija ima svoju vlastitu vrednost i vlastiti život. Ali sa kojim pravom prorokujemo da nikada nećemo biti u situaciji da neku poemu objasnimo ekonomijom, da je ona potpuno nezavisna od ekonomije? Bila bi to neosnovana tvrdnja ili metafizička predrasuda u protivrečnosti sa principom interakcije. Kultura je, kao i svaka istorija, sačinjena od pojedinačnih događaja i ne možemo pretpostavljati eksplikativnu strukturu pogodnu za svaki od njih. Zbog toga ne možemo praviti teoriju kulture ili istorije, niti uzdići na nivo kategorije ono što zdrav razum, ili tačnije, moderni jezici, zovu “kulturom”. To neodređeno stanje u kojem ništa nije postojano istinito, ništa odlučno, gde sve zavisi od svega, kao što to izražavaju mnogobrojne izreke, čak je karakteristična crta društvenog života i izvor beskrajnih diskusija (novac ne čini sreću, ali joj doprinosi; tema romana nije po sebi ni dobra ni loša; polu–kriv, polu–žrtva, kao sav svet; superstruktura deluje na infrastrukturu). Šta to ograničava politiku, čak i kada jemči za svoje ciljeve, da bude išta drugo osim stvar trenutne vlade, a istoriju da ne bude nauka: istoričar iz iskustva zna da ako pokuša uopštiti jednu eksplikativnu shemu da bi od nje napravio teoriju, šema izneveruje u primeni. Ukratko, istorijsko objašnjenje ne prati putanje povučene da važe za sva vremena; istorija nema anatomiju, u njoj ne možemo naći “čvrsti kostur”. Istorija nam ne omogućava da poređamo uzroke po hijerarhiji važnosti, čak ni približno, i da procenimo da ekonomija ipak ima snažnije posledice nego najmaglovitije brbljanje istorije
20
ideja. Relativna važnost kategorija uzroka varira od jednog do drugog događaja. Mogli smo da vidimo kako je nacionalno poniženje dovelo jedan narod, koji je tokom sto pedeset godina bio Atina Evrope, na nivo do sada neprevaziđenog varvarstva i jednog malograđanina, koji je postao skitnica, kako započinje svetski rat sa dva ratna cilja: uništiti Jevreje, što je oblik istorije ideja i osvojiti za svoj narod zemlju za obrađivanje na Istoku3: stara težnja sačuvana iz prošlosti agrarnih društava i drevne “gladi za zemljom”, koju zaprepašteni nalazimo u jednom industrijskom i kejnzijanskom veku. Odsustvo stalne hijerarhije uzroka se jasno pokazuje kada pokušamo da se umešamo u tok događaja: suviše niski obrazovni nivo radnika svodi petogodišnji plan i superiornost socijalizma na nulu. Pošto se najrazličitiji uzroci smenjuju na vodećem mestu, rezultat je da istorija nema ni smisla ni ciklusa, da je ona jedan otvoren sistem. To je oblast o kojoj naše kibernetičko doba počinje da saznaje precizne stvari.4 Rezultat toga je takođe i činjenica da ne može postojati istorijska nauka, jer postojanje determinizma nije dovoljno da bi nauka bila moguća; o nauci se može govoriti samo u sektorima u kojima univerzalni determinizam (koji je nemoguće pratiti u njegovim neiscrpnim detaljima), predstavlja globalnije posledice celina i tada može biti tumačen i upotrebljen jednim skraćenim metodom, metodom modela ili dominantnih posledica koji se primenjuje na sve makroskopske posledice. Ako se ispostavi da determinizam ne sadrži te posledice u posmatranom sektoru, tada je tumačenje nemoguće i odgovarajuća nauka je neostvariva. Predstavimo sebi jedan kaleidoskop; ništa nije više određeno od raznovrsnosti figura koje iscrtavaju komadići obojenog papira. Možemo pričati istoriju smene tih figura, ali da li od toga možemo napraviti nauku? Da, ali pod jednim od ovih uslova: bilo bi potrebno da kaleidoskop bude konstruisan na tako specifičan način da nam, iza raznolikosti figura, omogući otkrivanje izvesnih struktura koje se ponavljaju i čije bismo ponovno pojavljivanje mogli da izračunamo; ili, da se ispostavi, kao što se to dešava sa posebno napravljenim kockama, da određeni pokret ruke gledaoca, uopšteno uzev, izaziva pojavljivanje određene figure. Ako ti uslovi nisu zadovoljeni, ne možemo uraditi ništa bolje do pričati istoriju. Tačno je da se možemo predati zadatku da uspostavimo topiku tih figura, da nabrojimo boje komadića papira i velike tipove oblika koje oni iscrtavaju; ukratko, mogli bismo da napravimi jednu opštu sociologiju. Prilično uzaludan posao, pošto te boje i ti oblici postoje samo u rečima i sastavljeni su podjednako subjektivno kao i sazvežđa koja tradicija iscrtava na nebeskom svodu. Pošto istorija nema više anatomije i dominantnih uzroka nego zakona koji bi joj bili svojstveni, treba odustati od kontovske ideje da je ona trenutno u prednaučnom stanju i čeka da bude uzdignuta na nivo nauke, koja bi bila sociologija. Pod tim imenom, Kont, naravno, nije podrazumevao tu formalnu nauku izvesnih sektora ljudske aktivnosti kojoj se sada nastoji dati ime prakseologije: njegova sociologija bila je nauka o istoriji “u bloku”, nauka istorije; ona je trebalo da ustanovi zakone istorije, kao što je zakon o tri stadijuma, koji je opis kretanja istorije shvaćene kao celine. Ali, pokazalo se da je ta nauka istorije nemoguća (ne zbog metafizičkih razloga: ljudska sloboda, već zbog činjeničnih razloga “kibernetskog reda”). Ono što se danas radi pod imenom sociologije nije nauka. To je čas opis, istorija bez imena, čas topika istorije ili nekakva frazeologija (to je opšta sociologija). Da li je usred ovakve zbrke uputno pozivati istoričare i sociologe na svaki dan sve neophodniju interdisciplinarnu saradnju? Pozivati istoričare ili ekonomiste da iskoriste rezultate sadašnje sociologije (pitamo se koji su njeni rezultati)? Razjašnjenje je čini se hitnije od saradnje i istorija u tom poslu nema manje objašnjenja da pruži od sociologije.
, ,
21
Sociologija nema svoj predmet Svaka nauka ima nekakav predmet izučavanja. Šta je predmet sociologije? Izgleda da ga ona nema. Znamo kako Dirkem (Durkheim) postavlja problem u delu Regles de la methode sociologique5: da bi sociologija bila moguća, potrebno je da postoje društveni tipovi, društvene vrste. Kada bi, umesto toga, “nominalizam istoričara”, koji te tipove smatraju za odsečke stvarnosti ad libitum, bio tačan, “tada bi društvena stvarnost mogla da bude predmet samo apstraktne i maglovite sociologije ili čisto deskriptivnih monografija”, dela istoričara i putnika. To takođe možemo izraziti i na ovaj način: da bi sociologija bila moguća sadašnjost ne bi trebalo da bude samo ono što je od nje napravila prošlost: ne može da bude bilo šta čime upravlja prošlost, već bi u svakom trenutku trebalo da ima vlastitu strukturu. Trebalo bi da više liči na nekakav organizam nego na kaleidoskop. Zato bi izvestan poredak dominantnih činjenica trebalo da joj da nekakav oblik. Marks je tu dominaciju pripisivao proizvodnim snagama, Dirkem je pripisuje onome što zove “društvena sredina”, obdarena određenim svojstvima koje metaforički zove “obim” i koncentracija”. U svakom trenutku ta sredina ima dominantni uticaj na ostale uzgredne činjenice. Zahvaljujući njoj, društveno telo nije jednostavni rezultat svoje prošlosti, već ima određenu anatomiju, “kao što celina anatomskih elemenata čini unutrašnje središte organizama”. Ta sredina daje objašnjenje događaja: “Osnovno poreklo svakog društvenog procesa koji ima neki značaj, treba tražiti u ustrojstvu društvene sredine.” Ako dominacija izvesnog poretka činjenica ne bi postojala, sociologija tada ne bi bila “u stanju da uspostavi bilo kakav odnos uzročnosti”, još bolje, ona ne bi imala šta da kaže: sve bi bilo istorija. Ali to nije slučaj: upravo obratno, ako u bilo kom istorijskom trenutku napravimo poprečni presek društva, naći ćemo u njemu društvene tipove i globalnu strukturu koji nisu svodivi na ono što im je prethodilo. Upravo je to predmet naučne sociologije. Reći ćemo čak da ta dva predmeta čine jedan, jer “ako postoje društvene vrste, to je zato što zajednički život zavisi pre svega od propratnih uslova koji predstavljaju izvesnu raznolikost”. Zapravo, postoje različiti oblici organizacije koje sociologija treba da opiše. Nekakva društvena sredina koja daje ovakvu ili onakvu anatomiju društvu, čini da ono ima ovakve ili onakve tipove organa. Ne nalazimo sve sa svačim. Sociologija je neka vrsta biologije društava. Predstavimo je sebi i kao nekakav Duh zakona (Esprit des lois), gde bi dominantni faktori bili obim i koncentracija sredine. Tri četvrtine veka je proteklo od ovih lepih i lucidnih stranica. Ako je tačno da za to vreme sociologija nije otkrila nikakav društveni tip, nikakav poredak dominantnih činjenica, ako treba ići do matematičke prakseologije da bi se otkrile invarijante, tada treba zaključiti da je “nominalizam istoričara bio istinit” i da sociologija nema svoj predmet. Međutim, pošto ona postoji, ili barem postoje sociolozi, to znači da oni pod tim imenom rade nešto drugo, što nije sociologija. Nemoguće je jedno društvo ili jedan odeljak istorije objasniti kao organizam. Postoji samo prašina događaja – koalicija iz 1936. godine, recesija iz 1937, pad nekakvog crepa – od kojih svaki zahteva posebno objašnjenje. Francusko društvo iz 1936. godine ima samo nominalnu realnost. Ne postoji nauka koja može da objasni povezivanje njegovih sastavnih delova, kao što nema nauke koja daje objašnjenje celine bezbrojnih fizičko–hemijskih činjenica svih vrsta koje se dešavaju u svakom trenutku u okviru neke proizvoljno određene površine na površini zemlje. Videli smo ovde gore da reči naučnog poznavanja istorije mogu da budu shvaćene na dva različita načina: objašnjenje istorije kao celine i kao objašnjenje svakog događaja u svojoj kategoriji. Jedno društvo je objašnjivo ili kao celina, što pretpostavlja da mu određeni poredak dominantnih činjenica daje nekakvu formu: sociologija je tada moguća, a istorija je samo primenjena sociologija (odvijanje života društva će se, u suštini, razumeti polazeći od poznavanja njegovog organizma); ili, nasuprot tome, različiti događaji čine celinu samo na rečima. Tada sociologija nema
22
razloga za postojanje, jer za nju nema ničega između nominalizma istorije i naučnog objašnjenja događaja uz pomoć različitih zakona kojima podleže svaki od njih. Dilema sociologije, dilema nominalizma, postavljena je pre četrdeset godina u knjizi Hansa Frejera (Hans Freyer) koja nosi rečit naslov “Sociologija kao realizam” (Soziologie als Wirklichkeitswissenschaft)6. Sociološki tipovi kao arhaična “zajednica”, klan ili gens, moderno “društvo”, mogu se posmatrati kao jedan pogled na realnost, ni manje ni više legitiman nego mnogobrojne druge moguće tačke gledišta. U tom slučaju, sociologija se svodi na gomilanje empirijskih podataka (recimo: istorijskih). Ako ti tipovi realno postoje, u tom slučaju treba da ih otkrijemo u istoriji. Sociologija je biografija čovečanstva. Ona pokazuje kako su ljudi iz klanovskih zajednica prešli u društvo staleža ili društvenih klasa. Nije potrebno reći da u datoj epohi, u istoj grupi, zajednica i društvo nisu mogli postojati istovremeno. Ali njihova koegzistencija tada nije bila koegzistencija dve različite tačke gledišta u duhu sociologa. Bila je to koegzistencija dva nespojiva oblika organizacije što je prouzrokovalo društvene suprotnosti. Tako se, uostalom, ako verujemo Frejeru, objašnjava kriza savremenog sveta. Tada se pitamo po čemu Frejerova sociologija zaslužuje ime sociologije: pod tim imenom on je zapravo napisao istoriju društvene organizacije tokom dva ili tri milenijuma. Ali sociologija tvrdoglavo hoće da bude drugačija od istorije. Rezultat te ambicije je da sociologija više nema ništa da kaže, tako da govori u prazno ili govori o nekim drugim stvarima. Ukratko, knjige koje se objavljuju pod imenom sociologije mogu se podeliti u tri grupe: politička filozofija koja to ne priznaje, istorija savremenih civilizacija i konačno jedan zavodljivi književni žanr, čije je remek delo Halbvašova (Halbwachs) knjiga Društveni okviri pamćenja (Cadres sociaux de la memoire), koja je nesvesni nastavak moralista i pisaca traktata iz perioda od XVI do XVIII veka. Opšta sociologija gotovo u celosti ulazi u tu treću grupu. Što se tiče prve, sociologija omogućava da se, kao da je u pitanju nauka, izlože napredna ili konzervativna mišljenja o politici, obrazovanju ili ulozi rulje u revolucijama. Ona je tada politička filozofija. Nasuprot toga, i to je druga grupa, ako sociolog pravi statističku studiju studentske populacije Nantera i odatle izvlači zaključke za razumevanje univerzitetske pobune iz maja 1968. godine, on se bavi savremenom istorijom i budući istoričari će morati da vode računa o njegovom radu i da proučavaju njegovu interpretaciju. Takođe ćemo skrušeno tražiti oprost od tog sociologa zbog toga što izgleda da o njoj ružno govorimo i molićemo ga da shvati da u pitanje dovodimo etiketu, a ne robu. Ostaje nam opšta sociologija. Kao što jedan deo savremene filozofske produkcije sledi poučnu književnost i zbirke zakletvi koje su od XVI do XVIII veka predstavljale važan deo izdavačke produkcije (gotovo polovina objavljenih knjiga u izvesnim periodima), opšta sociologija na isti način nastavlja umetnost moralista. Ona nam priča kako je sačinjeno društvo, koje su vrste grupisanja u njemu, stavove ljudi, njihove obrede, njihova nastojanja, kao i maksime i traktate o čoveku u kojima razumni posmatrač opisuje raznovrsnost ponašanja društava i ljudske predrasude. Opšta sociologija slika večno društvo kao što su moralisti slikali večnog čoveka. To je “književna” sociologija u smislu u kojem se govori o “književnoj” psihologiji moralista i romansijera. Ona, kao i ova drugospomenuta oblast, može da stvori remek dela. Uostalom, Čovek sa dvora (l’Homme de Cour) Baltazara Grasijana (Balthasar Gracian) je sociologija (napisana normativnim jezikom, kao što je to radio Makijaveli). Međutim, najveći deo te književnosti pisaca traktata nije predodređen da preživi, a još manje da započne neki kumulativni proces. Ona se može spasiti samo svojim umetničkim i filozofskim kvalitetima. U stvari, bilo da se radi o moralistima ili o opštoj sociologiji, uvek je u pitanju opis poznatog. Ali, zakon ekonomije misli odbija da uskladišti jedan opis u svoj trezor, ma koliko on bio istinit, ako je taj opis samo jedan od bezbroj drugih koji su jednako istiniti i ako svaki čovek u sebi nosi sredstva da sam za sebe napravi jedan
, ,
23
opis u slučaju potrebe. U trezoru se čuvaju samo “materijali za memorisanje”, istorija, filologija i naučna otkrića. Dakle, opšta sociologija ne može da bude ništa drugo do “književna” sociologija, opis, frazeologija. Nijedan od njenih opisa nije istinitiji i naučniji od drugih. Radi se o opisu, a ne objašnjenju. Ponovimo, na poučan način, tri stepena znanja. Njutnova formula objašnjava Keplerove zakone koji objašnjavaju kretanje planeta. Mikrobiološka patologija objašnjava besnilo. Visina poreza objašnjava nepopularnost Luja XIV. U prva dva slučaja imamo naučna objašnjenja, a u trećem imamo jedan opis i jedno razumevanje. Prva dva zahtevala su otkrića, a treći je dete Pamćenja. Prva dva omogućavaju dedukcije ili predviđanja i delovanje, treći je stvar razboritosti (politika je samo rasuđivanje). Prvoj kategoriji odgovaraju vrlo apstraktni koncepti, “kretanje” ili “privlačna snaga”. Drugoj, naučni koncepti, rezultat pročišćenog značenja koncepata iz svakodnevnog govora (reč la côte – greben, obala, kosina..., kod geologa ima mnogo preciznije značenje nego ono koje se koristi u svakodnevnom govoru – rebro, strana, pruga, nervura lista – kojem se obično suprotstavlja cuesta – plato sa dvostrukim asimetričnim nagibom). Trećem objašnjenju odgovaraju sublunarni, zemaljski koncepti. To treće objašnjenje je istorija. Što se tiče sociologije, koja ne pripada ni prvom ni drugom, ona može da bude samo istorija ili parafraza istorije. Istorijski opisi se prave rečima, konceptima, opštim pojmovima. Uvek ćemo moći da izvučemo neki od tih nizova opštih pojmova da bismo od njih napravili opštu sociologiju. Možemo, isto tako, da se obavežemo da upotrebljavamo samo određene opšte pojmove, što će otvoriti put deduktivnoj sociologiji. Ta sociologija, ma koliko deduktivna, neće biti više nauka nego što je to Spinozina Etika, ili pravo i teologija. Rezultat je uvek isti: opšta sociologija je frazeologija i postoji beskonačan broj mogućih sociologija, što je slučaj i dokazao.
Sociologija je samo opis Sociologija je, piše Parsons (Parsons), skup opisnih kategorija, “pažljivo izgrađen sistem koncepata na smislen način primenjiv na sve delove i sve aspekte nekog konkretnog sistema”7. To je ili nedovoljno ili suviše ambiciozno. Ako treba samo opisati čitav društveni život, bilo koji od postojećih jezika biće dovoljan za taj posao jer svaki omogućava da se sve iskaže. Ako je potreban jezik čija smislenost nikada ne dolazi u pitanje zbog protivrečnosti pojava, taj će jezik biti predmet izgrađene opšte sociologije: ona, kao što to misli Parsons, neće biti uvod tom velikom delu. Parsonsov “pažljivo izgrađen sistem” ne vredi ni više ni manje nego bilo koji drugi. Pitaćemo se samo da li je pogodniji, ako ne istinitiji, kao što isto pitanje postavljamo za esperanto. Istina, lepo je, kao što to radi Parsons, opisivati društvo, stavljajući svuda pet reči: strukture, funkcija, kontrola, uloga i status. Ništa ne menja ni činjenica da trideset godina stariji jezik L. fon Vizea (L. von Wiese), koji je svuda stavljao želje, stavove i situacije, nije bio ništa manje dobar. Kako postupiti kod opisa ljudskih grupa? Niko, kao što je to hteo Tenis (Tönnies), neće poricati da ljudski odnosi osciliraju između dva idealna tipa: tipa zajednice ili Gemeinschaft–a i tipa društva ili Gesellschaft–a. Prva je zasnovana na podsticaju osećanja (Wesenwille), a druga na racionalnoj volji (Kurwille). Ali, ni Parsons ne greši kada procenjuje da isti odnosi osciliraju između apstraktnih i univerzalističkih pravila i ličnih i totalnih (opštih, sveobuhvatnih) odnosa. Prvi opis želi da kaže da porodične veze ne povezuju akcionare industrijske kompanije, a drugi znači da veza između rimskog klijenta i njegovog patricija pokrovitelja nije veza funkcionera sa administracijom. Sociologija ima zasluge svih jezika: ne samo da omogućava da se neke stvari kažu, već omogućava
24
da se one bolje vide, da se stekne svest o njihovim implicitnim aspektima. Zato opšte sociologije imaju težnju da se umnožavaju: svaki profesor teži da posebnu pažnju pridaje vidovima stvari koje je sa svoje strane imao najviše teškoća da konceptualizuje. Pošto je sociološka teorija samo opis, bilo je predvidivo da će sociološko objašnjenje kulminirati u onome što već petnaestak godina vlada na intelektualnoj sceni – funkcionalizmu8: zar se on ne sastoji u tome da se stvari objašnjavaju onim što one jesu? Dakle, ako izbornu korupciju možemo opisati tako da ona dovodi barem do jednog srećnog rezultata, to jest, zaštite marginalnih pojedinaca, iz toga ćemo zaključiti da funkcija korupcije (latentna funkcija, različita od svesne funkcije), jeste ta zaštita. Budući da jedna društvena činjenica ima kao funkciju ono što ona jeste i budući da je jedna društvena činjenica stvar grupe, možemo reći da sve činjenice, konačno, imaju jednu veliku funkciju, da pojedinca uključe u grupu, što je istina kada se radi o nacionalnim praznicima i anarhičnim pobunama koje učvršćuju sveti savez protiv tih praznika kao neophodni odušak za postizanje ravnoteže. Ista je stvar i sa dugmadima na manžetnama. Klakhorn (Kluchorn) se pitao kakva je zapravo funkcija tih dugmadi i utvrdio je da oni ispunjavaju funkciju “konzervisanja običaja i čuvanja tradicije”. Uopšteno govoreći, osećanje sigurnosti nas obuzima ako imamo “utisak da pratimo društveno prihvaćene i pravoverne običaje”9. Besprekorno objašnjenje po kriterijumima provere funkcija prema Parsonsu: da bismo proverili jedno funkcionalno objašnjenje treba se pitati “kakve bi bile diferencijalne posledice po sistemu dva ili više rezultata koji se međusobno isključuju u jednom dinamičkom procesu, ako se te posledice izražavaju u uslovima održavanja stabilnosti ili proizvodnje promene, integracije ili razaranja sistema10. Što jasno znači da se funkcionalizam sastoji u davanju naziva funkcije svim posledicama delovanja društvenih činova na društvo. Pošto hleb i cirkus integrišu plebs u društveno telo, oni za funkciju imaju da ga integrišu u društvo. Izgleda da Parsons hoće da mi društvo posmatramo na isti način na koji je Kant posmatrao prirodu: kao umetničko delo izvedeno sa određenim ciljem. On, za razliku od Kanta, ne dodaje da nas taj finalizam neće nikada ničemu naučiti o prirodi ili društvu.
Muka sociologije Više ni za koga nije tajna da sociologija živi s mukom i da melior et major pars sociologa ozbiljno shvata samo “empirijski rad”, to jest istoriju modernog društva. Jer, šta se može reći o drugoj sociologiji, onoj koja nije istorija, istorija bez imena? Šta misliti o disciplini koju, sa jedne strane, neguju otmeni duhovi, koja puni hiljade stranica i izaziva ozbiljne rasprave i koja je, sa druge, lažni žanr za koji se može proreći da su njegovi proizvodi mrtvo rođeni, kao i proizvodi psihologije oko 1800. godine. U stvari, ništa više ne liči na Gurviča (Gurvitch) i Parsonsa od Laromigjerovog (Laromiguière) Traktata o sposobnostima duše (Traite des facultes de l’ame), u šta će se čitalac uveriti ako baci pogled na podnožje ove stranice11. Tu će naći sadržaj i duh tomova sociologije koja nas tera da okrećemo stranice boreći se protiv dosade od opštepoznatog, od mešavine otrcanih istina, približnih tvrdnji, isprazne borbe rečima i jedva pouzdanih iskaza preko kojih prelećemo, jer s vremena na vreme možemo da naiđemo na neku poučnu činjenicu, ingenioznu ideju ili zadovoljstvo zbog dobre rečenice. Ti tomovi su, u velikom broju, zbirke otrcanih istina [čitajte Lintonovog (Linton) Čoveka (l’Homme)], a u najboljem slučaju su zanimljivi zbog istorijskih ili etnografskih opisa, ako autor, na našu nesreću, ne poveruje da treba da bude više od istoričara, ako ne smatra da treba da se iskaže kao sociolog, da svoje interesovanje ne smešta
, ,
25
u ono što priča, već u reči koje upotrebljava da bi to ispričao, što ga tera da slika tromim stilom, da udavi i banalizuje obrise iz zadovoljstva da svuda stavi iste koncepte. Sociologija, hoću da kažem opšta sociologija, ne postoji. Postoji fizika, ekonomija (jedna jedina), ali ne postoji jedna sociologija. Svako pravi sopstvenu sociologiju kao što svaki književni kritičar pravi frazeologiju po svom ukusu. Sociologija je nauka koja bi htela da postoji, ali čiji prvi red još uvek nije napisan i čiji je naučni bilans ravan nuli. Ona nije ništa otkrila što već nismo znali: nikakvu anatomiju društva, nikakvu uzročnu povezanost koju zdrav razum već nije poznavao. Nasuprot tome, doprinos sociologije istorijskom iskustvu, produžavanju niza pitanja, jeste značajan i bio bi to još više da je finoća stvar kojom svet obiluje i da je zaokupljenost naukom ponekad ne guši. Sav značaj sociologije je u toj finoći. Kardinerova (Kardiner) teorija bazične ličnosti je pođednako i nejasna i verbalistička. Odnosi koje on hoće da uspostavi između “primarnih institucija” i te ličnosti, čas su očigledni, čas proizvoljni ili čak naivni, ali njegov opis duše urođenika sa Markiskih ostrva je lepa egzotična stranica savremene istorije. Rezultat toga je da su u jednoj sociološkoj knjizi odlomci koje bi profesionalci odbacili kao književne ili žurnalističke, njeni najbolji delovi, a da su profesionalno kvalifikovani odlomci mrtav deo knjige. Lukavci znaju za to i kad pišu o usamljenoj gomili ili o sociologiji fotografije, održavaju mudru ravnotežu delova koji se dopadaju obema kategorijama čitalaca.
Sociologija je lažni kontinuitet Ukratko, sociologija je samo reč, homonimna reč u koju se stavljaju različite heterogene aktivnosti: frazeologija i topika istorije, politička filozofija siromaštva ili istorija savremenog sveta. Ona, dakle, pruža lep primer onoga što smo u naslovu nazvali lažni kontinuiteti. Pisati istoriju sociologije, od Konta (Comte) i Dirkema do Vebera (Weber) Parsonsa i Lazarsfelda (Lazarsfeld) ne bi bilo pisanje istorije jedne discipline, već istorije jedne reči. Od jednog do drugog od ovih autora nema nikakvog temeljnog kontinuiteta kada se radi o temeljnim opredeljenjima, o predmetu, o načinu izlaganja i metodama. Ta sociologija nije nekakva disciplina koja je evoluirala. Kontinuitet postoji samo u imenu koje uspostavlja čisto verbalnu vezu između intelektualnih aktivnosti čija je jedina zajednička tačka da se uspostavljaju na marginama tradicionalnih disciplina. Između tih disciplina postojala je praznina (istorija je bila nepotpuna istorija). Postojalo je takođe iskušenje da se napravi “naučna” politička filozofija i iskušenje da se zasnuje nauka istorije. Na tom širokom terenu između starih disciplina smestili su se, jedan za drugim, neobični poduhvati koji su zahvaljujući sopstvenoj marginalnosti dobili ime sociologije. Pitanje, dakle, nije da se utvrdi šta je zajedničko između Dirkemove i Veberove sociologije, jer one nemaju ništa zajedničko, već zašto je ova druga uzela ime sociologije (zato što je njena koncepcija istorije bila usko ograničena njenom teorijom odnosa prema vrednostima). Sociologija je na početku, sa Dirkemom, bila lucidan poduhvat koji je imao precizno određene uslove postojanja. Ti uslovi su se, malo po malo, pokazali nemogućim za upotrebu, ali ime sociologije je ostalo. Ono je prešlo na druge poduhvate, često manje lucidne. Zar nije postojalo polje društvenih činjenica koje je trebalo proučavati? Svaka aktivnost koja se odnosila na to polje i koja nije priznavala da je istorija ili filozofija, krštena je kao sociologija. Moglo se raditi o opravdanim aktivnostima koje su popunjavale praznine jedne suviše događajne istoriografije ili su uvodile nove metode u savremenu istoriju (upitnik, sondaža). Moglo se takođe raditi o manje opravdanim pokušajima. Pošto je evolucija sociologija zapravo evolucija upotrebe tog imena, postoji pravi ponor između evolucije
26
prave nauke, geometrije ili ekonomije, koja se bez prestanka “dijalektički” menja, istovremeno ostajući verna svojim temeljima i evolucije jednog širokog polja kao što je sociologija koja je semantičkog tipa. Sociologija pripada istoriji savremene kulture, ali ne i istoriji nauka. Sve se može reći jednom rečju: sociologija nikada ništa nije otkrila. Ona nije otkrila ništa što se nije moglo naći u nekom opisu. Ona ne pripada naukama koje su rođene ili tačnije, koje su istinski zasnovane nakon nekakvog otkrića. Ona je još uvek u stadijumu kada kaže “evo socijalnih činjenica, proučavajmo ih”, a ne “nastavimo sa otkrićima”. Društvene činjenice teorijski daju povoda nekakvoj nauci, kao hemijske ili ekonomske činjenice, ali da bi ta nauka postojala, nije dovoljno pregledati kako izgledaju te činjenice i skrupulozno ih navesti: na taj način bismo jednostavno pravili prirodopis ili istoriju. Prirodna nauka koja ništa ne otkriva nije nauka, ona je ili istorija ili filozofija (na primer, politička filozofija), bilo da na to pristaje ili ne. Pošto ne postoji otkriće koje se može pripisati sociologiji, shvatamo da od tri četvrtine veka postojanja sociologije ne ostaje ništa, samo jedan način govora. Što čitalac bude više u iskušenju da nam prebaci da sumarno i u celini osuđujemo ogromnu intelektualnu aktivnost koja je bila izuzetno raznovrsna, u zavisnosti od autora i nacionalnih škola, tim više treba da se seti da ta raznovrsnost ipak ima nešto zajedničko, a to je da nije ništa ostavila u šupljini našeg dlana. Šta ostaje od nemačke sociologije, od Tenisa (Tönnies) do nacizma, osim nekoliko prikladnih izraza (zweckrational ili harizmatičan), koji ipak ne mogu da prođu kao nekakva teorija akcije ili vlasti, i nekoliko filozofema kao što je suprotnost morala namere i morala odgovornosti? Jedan znak ne vara: proučavati sociologiju ne znači proučavati neku doktrinu, kao što se proučava hemija ili ekonomija. To znači proučavati uzastopne sociološke doktrine, placita sadašnjih i prošlih sociologa. Tako postoje vladajuće doktrine, nacionalne škole, stilovi jedne epohe, velike teorije koje su pale u zaborav i druge koje su sociologija sama, dokle god “veliki gazda”, njihov autor, kontroliše pristup sociološkim karijerama: ali nema kumulativnog procesa znanja.
Sociologija je istorija ili retorika Zbog toga se konačno treba odlučiti i izvući pouku: sociologija nije uspela da uradi više od onoga što je radila ili je trebalo da radi istorija. Osim toga, što je manje sociologija a više istorija, ona je zanimljivija kada se ograničava na to da bude opis događaja. Uzmimo jedno klasično poglavlje danas najraširenije doktrine, teorije društvene uloge, obnovljene ideje stoičara. Ako bacimo pogled oko nas, vidimo samo sebi slične ljude, bilo da su pekari, birači ili korisnici metroa, ograničene u svojoj slobodi delovanja sebi sličnima (to je njihov status), kako deluju u skladu sa onim što se od njih očekuje (to je njihova uloga) i misle, manje više, onako kako deluju (to je njihov stav). Ako pokušaju da se ponašaju drugačije, njihov otklon će biti kažnjen (to je kontrola). Taj strogi rečnik (neophodni uslov za progres svake nauke), otkriva, na primer, da će jedan profesor latinskog pre imati ambicije profesora latinskog nego ambicije vodoinstalatera ili igrača poloa, jer nivo zadataka koje jedna osoba sebi dodeljuje ili, da kažemo to jednostavnije, veličina njene ambicije, zavisi od ideje koju ona ima o samoj sebi: ali ispostavlja se da se ta ideja, uopšte uzev, inspiriše statusom te osobe12. Mogući su još poučniji zaključci. Evo jedne važne studije o Posledicama promene uloga na ponašanje nosilaca tih uloga13. Videćemo kako se u njoj mešaju istorija, topika i frazeologija. Autor počinje podsećanjem da je, prema Njukombu (Newcomb), Parsonsu i drugim teoretičarima, unutrašnji stav neke osobe pod uticajem njegove uloge. Zar se ne kaže “Otkad je postao šef, više
, ,
27
ga ne biste prepoznali”. Ipak, obično posmatranje nije naučni dokaz. Istina, već imamo početke dokaza: “S. A. Stouffer je, na primer, otkrio da su oficiri od karijere skloniji armiji od rezervista.”14 Međutim, ostaje još da se objasni odnos uzroka i posledice. Autor je, polazeći od veoma demokratskog načela po kojem ono što ljudi slobodno kažu o sebi treba smatrati istinom, podelio upitnik grupi od 2354 radnika jedne fabrike i otkrio da je 62,4% poslovođa i predstavnika sindikata imalo stavove koji su bili u suprotnosti sa stavovima direkcije: poslovođe su više bile za te stavove, a sindikalci protiv. Potrebno je objašnjenje. Autor misli na dva činioca: “Jedan od tih činilaca je vezan za uticaj referentnih grupa: promena uloge podrazumeva promenu referentne grupe, što vodi promeni stava, i dalje, promeni ponašanja. Drugi činilac je zasnovan na postulatu po kojem mi imamo potrebu da naši unutrašnji stavovi budu u skladu sa našim ponašanjem.” Nijedno od ta dva objašnjenja neće biti otkriće za našeg čitaoca koji zna zašto su porezi Luja XIV učinili nepopularnim i koji isto tako zna da bi bezbroj drugih objašnjenja istog tipa bilo moguće. On takođe zna da većina ljudi iskreno igra svoje uloge jer je mogao da ustanovi da veći deo čovečanstva ne živi u stanju šizofrenije, mrzovolje ili unutrašnje emigracije. Konačno, šta nam saopštava ta statistička studija? Pre svega, to je doprinos istoriji američkog radničkog pokreta: oko sredine XX veka, dve trećine sindikalnih predstavnika bili su neprijateljski raspoloženi prema direkciji. Zatim, tu je iskustvo života u fabrici, ktema: to neprijateljstvo je, dakle, stvar u skladu sa ljudskom prirodom, ili barem sa tom prirodom u XX veku, i moći ćemo da je uporedimo sa drugim periodima. Što se tiče pitanja da li stavovi utiču na uloge ili obrnuto i da li te reči imaju samo jedan smisao, ono nije toliko važno, mada je to upravo sociološki aspekt ove studije. Kao što to odlično piše F. Buriko (F. Bourricaud)15, nauka postoji kada u nekom procesu pronađemo hipotetičko–deduktivni sistem koji imitira pravila igre (to radi ekonomija). Nasuprot tome, kada tražimo opšte kategorije, pogodne za primenu u svakoj situaciji, to znaži tražiti rečnik kojim bi se mogao opisati društveni život, to znači svuda naći stavove i uloge kao što su jonski fizičari svuda nalazili vodu i vatru, a to znači obezbediti trijumf analogije. Iz takve frazeologije se ne može ništa zaključiti niti predvideti: da bi se došlo do nekog doprinosa, bilo bi potrebno da ona bude hipotetički određena, da dobije neki sadržaj umesto da vredi formalno, ukratko, da ima nekakvu istorijsku utemeljenost: jer ta pseudo nauka živi samo od svojih “potajnih razmena” sa konkretnim i to sa konkretnim na pompezan način. Ali pošto, kao u stvarnosti, uzročna objašnjenja nikada nisu pouzdana i uvek su okružena mentalnim restrikcijama, nikada nisu uopštavajuća i ne mogu biti odvojena od posebnog sticaja okolnosti. Sociologija je istorija koja to ne zna i koja je, metodološki govoreći, u pretukiditskom stadijumu. Pošto je istorija, ne može ići dalje od mogućeg, verovatnog; najviše što ona može da kaže, kao Tukidid, jeste da će “zbog prirode svojstvene ljudima, događaji u budućnosti imati sličnosti ili podudarnosti sa događajima prošlosti”. Ali ta verovatnoća je samo banalnost, ako je izolujemo iz istorijskog konteksta u kojem je bila stvarno istinita. Tukidid zbog toga nije govorio o zakonima istorije, ni o sociologiji rata; govorio je samo o verovatnoći. Citiraćemo Ž. de Romijia (J. de Romilly): u osnovi Peloponeskog rata je složeni i povezani sistem nagoveštenih verovatnosti, ali ne i zakona, jer se taj tip opštosti ne da izraziti na odgovarajući način16. Tukidid neprestano misli na zakone – znamo da istoričar misli da neprestano vidi zakone i lokalne suštine u pejzažu prošlosti – ali ih nikada ne izlaže. To odbijanje da ih iskaže je “odbijanje osiromašenja”, odbijanje neukusa, jer “opšte lekcije izvučene iz istorije bi bile sumnjive, netačne i nepotpune”. Ne postoji opšte nezavisno saznanje zasnovano na priči i ne može ga biti. Zar nije neobično da nam taj isti Tukidid, koji u ktema vidi najvredniji doprinos svoje knjige, ipak ne kaže koja je to ktema i šta joj je slično. Verovatno je, znajući da je ta ktema bila beskonačna, nameravao da svakom čitaocu prepusti brigu da je sam izvuče iz priče. Ta ktema je svaki put drugačija, menja se u zavisnosti od rata sa kojim svaki čitalac poredi Peloponeski rat. Tukidid nije hteo da pređe preko ravni iskustva
28
pojedinačnog slučaja. Mada je savremenik fizičara i sofista, odbija da napiše umetnost istorije, techne, sociologiju. Njegova knjiga tako postavlja ključno pitanje istorijskog saznanja: kako to da, kad mislimo da svuda primećujemo lekcije istorije, nismo u stanju da ih iskažemo crno na belo a da ne napravimo grešku ili banalnost? Odgovor znamo: istorijski nominalizam i nejasna priroda zemaljske kauzalnosti čini da nam se nijedan red uzroka ne nameće sve vreme kao važniji od drugih. Zato knjiga sociologije često više vredi zbog istorijskih podataka koje koristi nego zbog ideja koje iz njih izvlači. Monteskje (Montesquieu) je nezamenjiv kada opisuje monarhiju ili umerenu aristokratiju i kada pravi nedogađajnu istoriju Starog režima sa bezvremenim naslovima poglavlja. Nasuprot tome, kada tu istoriju pokuša da objasni promenljivim veličinama i zakonima, zanimljiv je samo istoriji ideja. Duh zakona (L’Esprit des lois) je po svojim sociološkim pogledima zastarela knjiga, ali trijumfalno preživljava kao knjiga komparativne istorije. Ona dopunjava istoriju Starog režima koju su istoričari XVIII veka pisali suviše događajno.
Sociologija je rezultat suviše uske koncepcije istorije Situacija se nije promenila za poslednja dva veka: sociologija se rađa i živi zbog nepotpunosti istorije. Kada nije prazna frazeologija, ona je savremena istorija ili komparativna istorija bez imena, a dobra sociologija, ona koja zaslužuje da bude čitana i koja se čita sa zanimanjem, jedna je od ovih istorija. Bilo bi dobro, dakle, da istoričari shvate da je sociologija istorija koju oni zapostavljaju da napišu i čije odsustvo šteti onoj koju pišu i da sociolozi i etnografi shvate da ne mogu biti veći naučnici od istoričara. Već smo videli koliko je događajna istorija prošlosti zatvorenik vizure dokumenata koji su u svoje vreme zabeležili aktuelnost, događaje iz dana u dan. Nastavljajući svoj posao na tragu te istorije, savremena istorija to radi poštujući isto stajalište i prepušta sociologiji sve što nije politička hronika. Međutim, ne vidimo zašto bi knjiga o Fenomenu birokratije (Le Phénomene bureaucratique) bila sociologija, dok bi evergetski fenomen pripadao istoriji, zašto bi Okser u 1950. godini (Auxerre en 1950), bio manje istorijski od Oksera u 1850. godini, i šta razlikuje Plave bluze (Les Blousons bleus) od knjige o helenističkoj efebiji, a jednu studija o rođačkim vezama kod sadašnjih Karijera od studije istih takvih vizantijskih veza17. Raspodelu katedara na Sorboni ipak nećemo shvatiti kao sistem nauka ili zamišljati da je različitost dokumenata (ovde helenski zapisi, tamo sondaža ili pak celo pleme Karijera), koji nas upoznaju sa preživljenim takva, da je to preživljeno na osnovu jednih dokumenata pogodnije za preobražaj u nauku nego na osnovu nekih drugih. Istina, pošto se istorija piše uz pomoć dokumenata i pošto jedan čovek teško može istovremeno da ovlada grčkom epigrafijom i statističkim metodama, aktuelno vezivanje sledbenika koje je, uopšte uzev, zasnovano na razlici dokumentacije18, ima sve razloge da opstane, ali nije neophodno razliku u dokumentaciji shvatati kao epistemološku razliku. Međutim, upravo se to često radi. Jedan sociolog, pošto nosi titulu sociologa, misli da treba da uradi više od “sakupljanja empirijskih podataka” (rein empirische Erhebungen, Materialhuberei) – čitajmo: da se ne ponaša kao istoričar. On treba da se uzdigne do nivoa nauke društva, da dostigne večne ili barem “skoro večne” zakone, fast ewige, kao što je to napisao L. fon Vise (L. von Wiese). Isto tako, ako umesto da kao istoričari proučavamo antičku atinsku porodicu, proučavamo savremenu porodicu Karijera i ako nosimo ime etnografa, mislićemo da smo ovlašćeni ili pozvani da filozofiramo o antropologiji, o primitivnom čoveku i kao što njegovo
, ,
29
ime sugeriše, verovaćemo da dublje otkrivamo čoveka. Ako proučavamo asocijativni fenomen u savremenom svetu, verovaćemo da smo dužni da iz toga napravimo jednu teoriju asocijativnosti: savremeni svet nije, kao istorija, nekakav nepokretni muzejski komad u vitrini. On je sama ta stvar o kojoj možemo da mislimo. I obrnuto, ako proučavamo asocijativni fenomen u antičkom svetu, verovaćemo da smo lišeni obaveze da razmišljamo i da se pitamo šta su sociolozi rekli o asocijativnom fenomenu (a oni su o tome rekli zanimljive, kapitalne stvari; napravili su odličnu nedogađajnu istoriju). Sve to govori koliki je značaj žanrovskih konvencija u našim duhovima, gepragte Formen. Videli smo kako se bogovi rađaju iz kalambura, a videli smo takođe i kako se lažne nauke rađaju iz tradicionalne podele žanrova.
Dve konvencije koje sakate istoriju Istorija je, ima tome nekoliko milenijuma, loše krenula. Ona se nikada nije potpuno odvojila od svoje društvene funkcije, koja je čuvanje sećanja na život naroda ili kraljeva. Mada je vrlo rano postala delo čistog interesovanja za specifično i mada je Herodot odmah povezao savremenu i nedogađajnu istoriju, ona zbog toga ništa manje nije bila pod uticajem dve vrsta konvencija. Prva konvencija je htela da postoji samo istorija prošlosti, onoga što se gubi ako ga ne sačuvamo u sećanju. Nasuprot tome, činilo se da se poznavanje sadašnjosti podrazumeva. Druga konvencija je htela da istorija priča prošli život jedne nacije, da bude usredsređena na specifičnu posebnost te nacije i da je smeštena u vremensko–prostorni continuum: grčka istorija, istorija Francuske, istorija XVI veka. Nije se razmišljalo da je jednako opravdano da se istorijska materija podeli na items: grad kroz vekove, milenarizam i vreme, rat i mir između nacija. Prva konvencija nas je navikla da suprotstavljamo sadašnjost, koja bi bila stvar sama, i prošlost, koja je pod dejstvom istorijskog obeležja, što je čini gotovo nerealnom. Ta lažna suprotnost je u osnovi dve pseudo nauke, sociologije i etnografije, koje međusobno dele istoriju savremenih civilizacija. Jedna uzima istoriju civilizovanih a druga istoriju primitivnih (pronicljivi Herodot je zajedno opisivao civilizaciju Grka i civilizaciju Varvara). Pošto nisu pod uticajem istorijskog obeležja, te dve discipline se slobodno razvijaju u večnoj sadašnjosti: proučavati “uloge” u nekom savremenom društvu, znači proučavati “uloge” same. To, naravno, nije naivnost, već konvencija žanra. Uostalom, s vremena na vreme vidimo nekog sociologa kako zaranja u prošlost. Iz nje se vraća sa knjigom u čijem predgovoru ne zaboravlja da kaže kako je njome hteo da pokaže da komparativna istorija može da obezbedi novi “materijal” za sociologiju. Kao što se vidi, u paklu smo konfuzije, u jednoj od tih trulih situacija u kojima se o stvarima misli napola, dovoljno da ne bismo bili obeleženi kao naivni, ali nedovoljno da bi se na čistinu iznele proizvoljne konvencije i lažne posledice koje se iz njih izvlače. Ako etnologija i sociologija imaju pravo da se gube u diskusijama o čoveku, zašto to ne radi istorija? Ako je istorija u pravu što to ne radi, zašto bi sociolozi i etnografi imali više prava na to? Istina je da egzistencijalna suprotnost sadašnjosti i prošlosti oblikuje takođe tradicionalnu fizionomiju geografije i ekonomije. Geografi uglavnom opisuju sadašnje stanje zemljine površine. Čim se broj kilometara pruga u nekoj zemlji poveća, oni žure da obelodane cifru koju će na svojim časovima predavati. Postoji i istorijska geografija, ali ona je sirota rođaka (što je šteta, jer bi Geografija ljudi u Francuskoj 1815. godine bila pođednako interesantna i ostvariva). Kad se radi o ekonomiji, nije slučajno da se ona kod Nemaca zove “nacionalna ekonomija” a kod Adama Smita “bogatstvo nacija”: mada, kao što se zna, proizvodi večne zakone, ona je spontano savremena i nacionalna19.
30
Druga konvencija, konvencija jedinstva vremena i mesta, vezuje istoriju za continuum i od nje pravi, pre svega, biografiju nacionalne individualnosti: u različitim stepenima, najveći deo istorije koja se danas još uvek piše, isklesan je u istoriji jedne nacije. Ona koja se otima konvenciji continuuma zove se komparativna istorija. Istorija je u situaciji u kojoj bi bila geografija kad bi se ograničila gotovo isključivo na regionalnu geografiju i kad bi opšta geografija bila smatrana sirotom rođakom ili vrhunskom tehnikom. Isto se dešava i sa istorijom književnosti, gde još uvek vlada stanovište nacionalnih književnosti i to u tolikoj meri, da kada se književna istorija otme toj tradiciji, zaboravi svoje granice i postane ona sama u potpunosti, daje utisak da čini posebnu disciplinu koja se zove komparativna književnost. Ipak, ni komparativna istorija, ni komparativna književnost nisu ništa drugo do istorija ili istorija književnosti u najobičnijem smislu reči. Tačnije, one su dodaci tradicionalnih istorija koje su osakaćene. Nove discipline ne treba da zamene tradicionalne istorije. One se njima dodaju da bi konačno stvorile potpunu istoriju, istoriju koja je prestala da se otima continuumu, koja sebi daje potpunu slobodu u izboru zapleta i za koju jedinstva vremena i mesta, istorija jednog veka ili jednog naroda, jesu samo jedan od mogućih preseka20. Videli smo već da vreme nije od suštinskog značaja za istoriju, već samo specifičnost. Poštovanje jedinstava i privrženost vremensko prostornom okviru poslednji su ostaci početaka istorije, kao čuvara nacionalnih ili dinastičkih sećanja. Kao što je problem potlačenih manjina zapravo problem ugnjetačkih većina, isto tako komparativna istorija (zove se i opšta), i komparativna književnost nisu discipline na margini. Nasuprot tome, nacionalne podele istorije su te koje ne treba shvatati kao celinu istorije. Ako je, već od XVII veka, geografija postala kompletna disciplina i ako je prihvaćena puna opravdanost opšte geografije, to je verovatno zato što je, za razliku od istorije, koja je pre svega nacionalna, geografija zbog očiglednih razloga najpre geografija stranih nacija, “istorija putovanja”. Ostalo je uradio Varenijusov genije.
Primer opšte geografije Istoričari bi apsolutno trebalo da se inspirišu jednim velikim načelom koje imaju geografi: nikada ne razmatrati neku pojavu a da se ne uporedi sa bliskim pojavama koje nalazimo na drugim tačkama globusa. Ako proučavamo glečer iz Talefra (Talefre), u masivu Mon Blana, nećemo propustiti da ga uporedimo sa drugim alpskim glečerima, to jest, sa svim glečerima planete. Iz poređenja se javlja svetlo: “načelo uporedne geografije” zasniva opštu geografiju i oživljava regionalnu geografiju21. Geografi ta dva moguća smera svakog opisa22 zovu “horizontalna dimenzija” i “vertikalna dimenzija”, od kojih jedna sledi continuum koji je region, dok druga radi sa items, glečer, erozija, ili stanište. Epigrafisti su poznavali ta dva smera i zvali su ih regionalna klasifikacija i klasifikacija po nizovima. Taj dualizam je takođe i dualizam istorije naspram komparativne istorije i književne istorije naspram komparativne književnosti. Sve te deskriptivne discipline imaju za predmet činjenice koje se smenjuju u vremenu i prostoru i koje, ako ih posmatramo pod odgovarajućim uglom, često između sebe pokazuju sličnosti. Dakle, možemo opisati jedan deo prostora ili vremena sa činjenicama koje sadrži ili opisati niz činjenica koje pokazuju neke sličnosti. Književne činjenice se mogu iznositi kao neprekinuta priča (roman u Francuskoj, književnost i društvo u XVIII veku u Francuskoj, evropska književnost), ili po kategorijama: roman u prvom licu, književnost i društvo23. Nije važno koji od ta dva smera ćemo izabrati. Ni jedan nije više opšti ili više sociološki od drugog. Polje istorijskih ili geografskih činjenica nema dubine, ono je sasvim ravno. Na njemu možemo iseći samo delove koji su manji ili veći i koji su,
, ,
31
ili nisu, vlasništvo jednog posednika. Možemo proučavati “francuski roman” ili “roman u prvom licu”, “grčki grad” (to jest grčke gradove) ili “gradove kroz istoriju”. Ali u praksi, ma kakav bio izabrani smer, on podrazumeva poznavanje drugog smera. Onaj ko bi se usudio da proučava glečer Talefra, a ne bi kroz posmatranje drugih glečera znao šta je glečerski sistem, taj ništa neće razumeti o svom glečeru ili će primetiti samo njegove najanegdotskije crte. Onaj ko proučava antički roman zamišljajući da je komparativna književnost marginalna disciplina koja ga se ne tiče, uspeo bi samo da uništi svoju studiju. Onaj ko proučava miljenike Luja XIII bez proučavanja “niza” miljenika Starog režima, neće saznati šta znači sistem miljenika i šta su, na osnovu toga, predstavljali miljenici Luja XIII: napraviće usko događanu istoriju. Da bismo razumeli jednog jedinog miljenika i da bismo ispričali njegovu priču, treba proučavati više njih. Treba izaći iz svog perioda, ne voditi više računa o jedinstvu vremena i mesta. Jedino komparativna istorija omogućava begstvo od stanovišta izvora i objašnjenje nedogađajnog. Predrasuda jedinstva vremena i mesta je, dakle, imala dva nepovoljna efekta: komparativna ili opšta istorija je do skora bila žrtvovana istoriji continuuma ili nacionalnoj istoriji i tako završila kao nepotpuna istorija. U nedostatku poređenja, ta nacionalna istorija se sama osakatila i ostala je zatvorenica jednog suviše događajnog stanovišta. Šta priželjkivati? Da komparativna istorija stekne sva prava? Da se umnože knjige sa naslovima Primitivci pobune (Les Primitifs de la revolte), Revolucionarni mesijanizam Trećeg sveta (Messianisme revolutionnaire du Tiers Monde)24, Kultura gradova (e Culture of cities), Politički sistemi carstava (e political Systems of Empires)? Svakako, jer se ovde radi o dobrim knjigama. Ipak, ostaje moguće praviti komparativnu istorija u okviru najtradicionalnije i “najkontinualnije” istorije: dovoljno je ne iznositi ni jednu činjenicu koju prethodno nismo proučili unutar njenog niza. Komparativno proučavati revolucionarne mesijanizme znači samo bolje praviti istoriju svakog od njih. Treba dakle, priželjkivati razvoj istorije koja bi bila slika i prilika opšte geografije i koja bi oživela istoriju “continuuma”, kao što opšta geografija oživljava regionalnu i uči je da posmatra. Napuštanje jedinstava daje istoriji slobodu preseka, slobodu otkrivanja novih items, što je izvor beskrajnih obnova. Poželimo čak da istorija continuuma postane manji deo istorije ili da bude samo okvir eruditskih radova. Zapravo, ako se ukinu jedinstva vremena i mesta, jedinstvo zapleta postaje suštinsko. Ali, retko se dešava da tradicionalni preseci daju smislene i zanimljive zaplete. Geografi su odavno odbili da regione dele prema političkim granicama. Oni ih presecaju u skladu sa čisto geografskim kriterijumima. Istorija treba da ih imitira i da sebi da potpunu slobodu puta kroz događano polje, ako je istina da je ona umetničko delo, ako je istina da se ona interesuje samo za ono specifično, ako je, konačno, istina da “činjenice” postoje samo u okviru zapleta i da su preseci zapleta slobodni. Prvi zadatak istoričara nije da obradi svoj predmet, već da ga pronađe. Takva, slobodna istorija, oslobođena konvencionalnih ograničenja, jeste potpuna istorija.
Potpuna istorija izbacuje iz igre sociologiju Ta potpuna istorija sociologiju čini nekorisnom: ona radi sve što radi i sociologija i to radi bolje od nje. Granica između dve discipline je postala nevidljiva. Ima dobra trećina veka kako istoričari pod imenom nedogađajne istorije (u Francuskoj), prave ono što se ranije zvalo sociologija.25 Ali oni je prave na zanimljiviji način: naglasak nije stavljen na koncept, na način gov-
32
ora, već na istorijsku materiju, na stvari o kojima se govori. Koncepti dobijaju svu svoju težinu zahvaljujući razmeni koju imaju sa stvarnošću. Ako, nasuprot tome, hoćemo da vidimo čemu vodi sociološki pristup istorijskim problemima, treba prelistati veliku Ajzenštatovu (Eisenstadt) knjigu o političkim i administrativnim sistemima drevnih carstava.26 Kako ne očekivati mnogo od te komparativne istorije, u kojoj bi opis svakog od tih carstava trebalo da dobije na oštrini, kroz sličnost ili kontrast, sa studijom svih drugih? Kako ne žaliti što je toliki rad i toliko pronicljivosti završilo kao komparativna slika nejasnog crteža, usko povezana sa onim što je najkonvencionalnje u događajnoj istoriografiji? Kakva fatalnost je doprinela da se autor, suviše sociolog, potrudi pre svega da ustanovi mrežu univerzalija umesto da naglasi istorijske predstave? Greška nije autorova: istoričari ne bi imali pravo da jednom sociologu prebacuju što je pokušao da obrađuje polje koje su oni ostavili u parlogu.
Veberovo istorijsko delo Sve u svemu, da bi istorija postala potpuna, treba da se otme obruču trostrukog ograničenja: suprotnosti između savremenog i istorijskog, konvencije continuuma i događajnog stanovišta. Spas se, dakle, nalazi na strani “sociologije” i “etnografije” savremenih društava, na strani “komparativne” istorije i konačno na strani nedogađajne istorije sa njenom dubinskom dekompozicijom “temporalnosti”. Kada istorija postane tako potpuna, ona će biti istina sociologije. Najuzornije istorijsko delo našeg veka je delo Maksa Vebera, koji briše granice između tradicionalne istorije, od koje uzima realizam, i sociologije, od koje uzima ambicije, te komparativne istorije, od koje uzima širinu. Veber – za koga je istorija bila odnos prema vrednostima – tim, paradoksalno, nije manje zaslužan što je razvoja žanra doveo do njegovog logičnog kraja: ka istoriji koja se potpuno otela prostorno vremenskom jedinstvu i koja, pošto je sve istorijsko, slobodno bira svoje predmete. Veberovo delo – sociološko u “poimanju” a ne traži da postavi zakone – zapravo je istorija. Ono svoj lažno sistematički vid duguje činjenici da je to komparativna istorija kojoj kao baza služi topika. Ona sakuplja i razvrstava posebne slučajeve jednog istog tipa događaja kroz vekove. Grad (La Cite) je široka komparativna studija o gradskom staništu kroz sve epohe i sve civilizacije. Veber iz poređenja ne izvlači pravila. Najdalje što ide je da tvrdi, iz razumljivih razloga (pa prema tome i nerazdvojivih od konkretne istorijske situacije sa kojom formalno pravilo stoji u odnosima skrivene razmene), da takva vrsta događaja “ide na ruku” nekim drugim događajima: ugnjetene klase prirodno imaju izvesne sklonosti za takav i takav tip religioznih verovanja, ratnička klasa će teško imati racionalnu religioznu etiku. Ljudski je razumljivo da je to tako, a nije manje razumljivo da pravilo ima izuzetke. Sve je u postupnim promenama, u manje-više, kao i uvek u istoriji. Tvrdnje opšteg tipa zapravo izražavaju samo “objektivne mogućnosti koje su, u zavisnosti od slučaja, manje ili više tipične ili manje više bliske odgovarajućoj uzročnosti ili nekoj malo povoljnoj akciji. Ukratko, Veber pravi mrežu varijanata. Harizmatična vlast, reći će on na primer, može da se održi i postane nasledna ili, nasuprot tome, da nestane nakon smrti voljenog vođe: o tome će odlučiti istorijski događaji. Zato ne čudi da su ti topoi manji deo njegovog dela. Dali bismo neproporcionalnu predstavu o izgledu Veberovog dela ako ne bismo rekli da oni ukupno čine svega nekoliko rečenica koje se pojavljuju tu i tamo, na dugim stranicama istorijske deskripcije i da je cilj dela više u tim razumljivim opisima nego u iznošenju zaključaka te vrste. Pravo da kažemo, iskazi te vrste se sreću kod istoričara, ako imaju poučan stil, a ti nisu mogli uticati da se misli da je Veberovo delo nešto drugo osim istorije bez
, ,
33
imena. Ono što čini da to delo ne liči na istoriju kakvu tradicionalno zamišljamo, sastoji se iz tri stvari: prekida sa continuumom, jer Veber svoje plodove traži na svim drvetima; slobodnog tona jednog outsidera koji ne poznaje korporativna pravila i konvencionalni stil koji služi kao znak prepoznavanja specijalistima svakog perioda; i konačno, iz činjenice da ga poređenje navodi da postavi pitanja koje ti specijalisti još uvek ne misle da postave. I tako, kao što piše L. fon Mizes (L. von Mises)27, Veberova sociologija je u stvari istorija u jednom opštijem i sažetijem obliku. Sociologija za njega nije mogla biti ništa više od istorije tog tipa, pošto po njemu, sve što se tiče ljudi ne može potpasti pod univerzalne zakone i daje mesta samo istorijskim tvrdnjama kojima nije odbijao epitet istorijskih, jer su bile komparativne a ne događajne. One su za njega bile sociologija, nauka, jer druge nauke o čoveku nije moglo biti. U stvari, znamo kakva je bila Veberova epistemološka pozicija: naslednik Diltaja (Dilthey) i istoricizma u “svađi o metodu” u kojoj su se sukobile pristalice ekonomije kao čiste teorije i pristalice ekonomije kao istorijske i deskriptivne discipline. Veber, za koga ekonomska teorija nije bila deduktivno znanje, već jedan idealni tip ekonomije liberalnog kapitalizma, i za koga društvene nauke nisu bile istog reda kao prirodne nauke je mogao smatrati da je istorija, koju piše na svoj široki način, društvena nauka a sa druge strane rezervisati ime istorije za događajnu istoriju. Ima već tri četvrtine veka kako su stvari postale jasnije. Sada smo skloni da u Ekonomiji i društvu ili u Gradu vidimo istoriju, da bismo ime nauke sačuvali za ekonomsku teoriju i opštije, za matematičku prakseologiju. U razvoju ideja dođe trenutak kada su stari problemi u suštini rešeni, mada iz navike nastavljamo da govorimo o njima. I dalje nastavljamo da govorimo o dekompoziciji istorijskog predmeta, da teramo fantome scijentističke koncepcije istorije, da se plašimo duha istoricističkog relativizma, pa čak i da se pitamo da li istorija zaista ima neki smisao, ali je očigledno da vera više nije sa nama, bilo zato što su te ideje prihvaćene (kao dekompozicija istorijske “činjenice” i nenaučna priroda istorije), bilo što su one prevaziđene ili su postale deo ideoloških ili religioznih verovanja. Nasuprot tome, dva nova problema koja se smeštaju na mnogo skromniji nivo, postala su centralna: istorija je ono što od nje čine dokumenti i istorija je ono što, uprkos nama, od nje čine konvencije žanra. Univerzitet u Eksu (Pisma) April 1969 – avgust 1970.
Paul Veyne, Comment on écrit l’histoire, Editions Seuil, Paris, 1971, pp. 347-382. (Preveo sa francuskog: Pavle Sekeruš)
34
Fusnote 1
F. Dagognet, Philosophie biologique, PUF, 1955; cf. W. Riese, La Pensee causale en medecine, PUF, 1950.
2
D. Bohm, Causality and Chance in modern physics, Routledge and Kegan Paul, 1957 et 1967.
3
To su bili Hitlerovi ciljevi rata: osveta zbog Versaja bila je samo uvodna etapa. Bilo je potrebno uništiti Francusku i Englesku da bi ruke bile odrešene na Istoku. Videti H. R. Trevor–Roper, „Hitlers kriegsziele“, in Vierteljahrshefte fur Zeitgescichte, 1960, i E. Jackel, Hitlers Weltanschauung, Entwurf einer Herrschaft, Tubingen, Rainer Wunderlich Verlag, 1969.
4
E. Topitsch, „Gesetzbegriff in den Sozialwissenschaften“, in R. Klibansky (izdavač), Contemporary Philosophy (International Institute of Philosophy), vol. 2, Philosophie des sciences, Florence, La Nuova Italia, 1968, str. 141–149. Povodom pitanja da li je moguće uočiti opštu evoluciju u ljudskoj istoriji, naći ćemo različita mišljenja, pođednako razumna, kod K. Popper–a, Misere de l‘istoricisme, deo XXVII, uz dodatak važnih naznaka koje donosi predgovor francuskog izdanja, str. X; J. Maritain, Pour une philosophie de l‘histoire, prev. Journet, Seuil, 1957; N. Georgescu– Roegen, La Science economique, ses problemes et ses difficultes, prev. Rostand, Dunod, 1970, str. 84.
5
Durkheim, Regles de la methode sociologique, str. 76 i 111–119. Možda je to jedna Dirkemova replika na strani na kojoj Stuart Mill kao uslov za naučnu sociologiju postavlja jednostavno postojanje determinizma u kojem svako stanje stvari, u svakom trenutku, jeste jednostavno rezultat prethodnog stanja. Predmet sociologije bi tada, prema Millu, bio da otkrije uniformnost sukcesije. U tom slučaju „uzajamna korelacija između različitih elemenata svakog stanja društva jeste samo izvedeni zakon, rezultat zakona koji regulišu smenu različitih društvenih stanja“ (A System of Logic, knj. VI, poglavlje 10). Tačno je da Mill ubrzo dodaje da bi za predviđanje socijalne evolucije, „naš zadatak bio uveliko olakšan ako bi se uspostavilo da jedan od elemenata društvenog života dominira nad svim ostalim i da je prvi agens društvenih zbivanja.“ On tada otkriva da takav element postoji: to je „stanje spekulativnih sposobnosti ljudskog duha“; jer Mill u progresu tehnike i znanja vidi osovinu univerzalne istorije, gde je motor istorije „the advance in knowledge, or in the prevalent beliefs“.
6
Hans Freyer, Soziologie als Wirklichkeitswissenschaft: logische Grundlegung des Systems der Soziologie, 1930 (Wissenschaft, Buchgesellschaft, 1964). Freyer ne postavlja problem expresis verbis, u terminima nominalizma: ali možemo ga tako čitati.
7
e Social System, Free Press, Paperbacks, 1968, str. 20.
8
O funcionalizmu vidi A. R. Radcliffe–Brown, Structure et Fonction dans la societe primitive, prevod Marin, Editions de Minuit, 1968; R.K. Merton, Elements de theorie et de methode sociologique, 2. izdanje, prevod Mendras, Plon, 1965, str. 65–139 (cf. R. Boudon, A quoi sert la notion de structure?, str. 186); treba izdvojiti funkcionalizam Malinovskog, Une theorie scientifique de la culture, prevod Maspero, 1968. Prisetićemo se da su Structures elementaires de la parente pođednako funkcionalističke i „strukturalističke“. Za kritiku funkcionalizma vidi E.E. Evans–Pritchard, Anthropologie sociale, fr. prevod, Payot, 1969, poglavlje 3; K. Davis, le Mythe de l‘analyse fonctionnelle, fr. prevod u H. Mendras, Elements de sociologie, textes, A. Colin, 1968, str. 93 sq.; G. Carlsson, „Betrachtungen zum Funktionalismus“, u Logik der Sozialwissenschaften herausgegeben von E. Topitsch, 6. izdanje, Kiepenhheuer und witsch, 1970, str. 236–261; a naročito W. Stegmuller, Probleme und Resultate... vol. I, Wissenschaftliche Erklarung und Begrundung, 1969, str. 555–585. – Dozvolićemo sebi da uputimo na sopstvene stavove o strukturalizmu i funkcionalizmu u Annales, societe, economies, societes, civilisations, 1969, no. 3, str. 797 sq.
9
Citirao Merton, str. 79.
10
e Social System, str. 21–22.
11
„Sistem sposobnosti duše sastoji se od dva sistema, sistema za razumevanje i sistema za sposobnost volje. Prvi sadrži tri posebne sposobnosti, pažnju, poređenje i rasuđivanje. Drugi takođe poseduje tri sposobnosti, želju, davanje prednosti, slobodu. Pošto je pažnja koncentracija aktivnosti duše na neki predmet da bi se o njemu stvorila neka ideja, želja je koncentracija te iste aktivnosti na neki predmet da bi se iz njega izvuklo uživanje. Poređenje je približavanje dva predmeta. Davanje prednosti je izbor između dva predmeta koje smo poredili. Čini se da rasuđivanje i sloboda najpre ne nude iste analogije, međutim“, itd. Citirao Taine u svom sjajnom delu Philosophes classiques du XIXe siecle en France, str. 14.
12
Cf. J. Stoetzel, La Psychologie sociale, Flammarion, 1963, str. 182.
13
S. Lieberman, e Effect of changes in roles on the attitudes of role occupants, prevedeno u Elements de sociologie, textes, H. Mendras–a, str. 377.
14
Razumimo se dobro: nije nepotrebno znati da su oficiri od karijere u američkoj armiji, sredinom XX veka, naklonjeniji armiji od rezervista, jer to nije unapred bilo izvesno i upravo je to tip situacija oko kojih se množe društvene legende. Manje ubedljiva je želja da se ustanovi, ne jedna tačka istorije, već doktrinarni trenutak koji se tiče odnosa između uloga i stavova.
, ,
35
15
U predgovoru svog prevoda dela Elements pour une theorie de l‘action, str. 94–104, objavljenog 1955. Velika je njegova zasluga što je u toj oblasti jasno video još 1955. godine.
16
J. de Romilly, „L‘utilite de l‘histoire selon ucydide“, u Fondaciji Hardt, Entretiens sur l‘Antiquite classique, vol. IV, Histoire et istoriens dans l‘Antiquite, Zeneva, 1956, str. 62. Time Tukidid „izbegava da pređe dva opasna praga“, to jest da „predstavi kao nužne veze koje osvetljava. Jedna priča, čak i ponovljena, ne može da pređe iz čestog ponavljanja u stalnost“ jer ta stalnost je „nemoguća zbog čovekove slobode i iznenađenja slučaja“. Druga opasnost je da se „te verovatnoće predstave kao nezavisne, izdvojene i samodovoljne“ dok je u praksi faktori konteksta „dopunjavaju, ograničavaju, dokumentuju“ (J. de Romilly, str. 590. Naše poglavlje VIII je komentar te tukididovske prakse.
17
Le Phenomene bureaucratique, M. Crozier; Auxerre en 1950, Ch. Bettelheim i S. Frere; Les Blousons bleus, N. de Maupeou–Abboud. Jednoj od ovih knjiga je prigovoreno da je nedovoljno spekulativna, sociološka i da se zadovoljava sakupljanjem činjenica, koje se shvataju na „književni“ način (čitajmo „istorijski“). Zar to nije kompliment?
18
Kobno je što se periodizacija u istoriji velikim delom vezuje za prirodu dokumentacije. Rez između Gornjeg i Donjeg rimskog carstva je rez između književnih i epigrafskih dokumenata i dokumenata sastavljenih od patristike i Teodozijanskog koda. Politička istorija savremenog perioda i socijalne istorije istog perioda (ili „sociologija“) koristi sasvim jako različite dokumente i metode. Ulogu koju nesvesno igra priroda dokumenata u našoj podeli istorijskog polja je znatna i jedna istorija istoriografije trebalo bi da joj posveti puno pažnje.
19
J. Robinson, Philosophie economique, prev. Stora, NRF, 1967, str. 199.
20
Jedno retrospektivno poređenje se može izvesti iz razvoja filologije: ima tome vek i po A. Boeckh je u svom delu Formale eorie der philologischen Wissenschaft, odlučio da reformiše filologiju, to jest, da filologiju kakvu su osnovali filolozi svede na stanje veće suvislosti, dovodeći načela svojstvena filologiji do njihove krajnosti: znamo da se tako reformišu nauke. Da bi to uradio morao je da odbaci, tada apsolutnu, podelu između studija Antike i modernih studija i nametne tu, za to vreme začuđujuću, ideju da komentarisati Šekspira ili Dantea nije aktivnost različita od komentarisanja Homera ili Vergilija.
21
A. Bonifacio u coll. Encyclopedie de la Pleiade, Histoire des sciences, str. 1146.
22
O razlici između „horizontalne“ i „vertikalne“ orijentacije vidi Schmitthenner i Bobek u W. Storkebaum, Zum Gegenstand und Methode der Geographie, str. 192 i 295.
23
Konvenciji continuuma se u književnoj istoriji dodaje jedna druga: polje književnih događaja je prema jezicima na kojima su napisana dela. Jezik i ponos koji jedna nacija pokazuje zbog svoje nacionalne književnosti, obično dele književno polje na nacionalne ćelije. Ime komparativne književnosti dajemo svakoj književnoj istoriji koja se oslobađa, bilo konvencija continuuma (i tada može proučavati items: „roman u prvom licu“, „književnost i društvo kroz vekove“), bilo konvencija nacionalne književnosti. Videti vrlo jasnu stranicu Cl, Pichois i A. M. Rousseau, La Litterature comparee, A. Colin, 1967, str. 176. Drugačije rečeno, komparativna književnost znači dve stvari: bilo jednu „opštu književnost“ u smislu „opšte geografije“ (koja nema ničeg opštog: ona samo pravi preseke po items, umesto da ih pravi po continuumu), bilo istoriju književnosti koja sledi continuum (kao što to radi tradicionalna istoriografija ili regionalna geografija), ali koja ga ne deli po nacionalnim granicama: ona će proučavati helenističko–rimsku ili grčko–latinsku književnost u Rimskom carstvu ili evropski barok.
24
Les primitifs de la revolte, E. Hobsbawm; Messianisme..., W. E. Muhlmann; e Culture of cities, L. Mumford; e Political Systems of Empires, S. N. Eisenstadt. – Ništa bolje ne pokazuje taštinu razlike između istorije i etnografije od Muhlmannove knjige. Francuski naslov je više etnografski, ali originalni naslov (Chiliasmus und Nativismus) je više istorijski. Autor izjavljuje, str. 347, da je hteo da pokrene studije istorijski poznatih revolucionarnih mesijanizama, o kojima nam srednjevekovni i moderni dokumenti daju samo bledu i iskrivljenu ideju, koristeći pritom posmatranje koje omogućava da se danas dođe do određenih konstatacija među nedovoljno razvijenim narodima.
25
Jedan među hiljadu primera tih preklapanja između istorije i sociologije i suviše uske koncepcije koju sociolozi ponekad imaju o današnjoj istoriji: u jednoj zanimljivoj knjizi, punoj humora, Stratagems and Spoils, a social anthropology of politics (Blackwell, 1969), F. G. Bailey izjavljuje sledeće: ako proučavamo pad Asquitha 1916. godine, kada su unionisti iz njegovog kabineta prešli u koaliciju Lloyd George, „pošto smo antropolozi, mi ne treba da proučavamo ličnu istoriju svakoga od njih, da otkrivamo kakva su iskustva odredila njihov stav prema vlasti, prema Velšanima, kakva mala svađa i neprijateljstvo su mogli da utiču na njihov čin: to je posao istoričara. Uopštavajuće nauke, kao politika ili antropologija (francuzi radije kažu: etnografija) se više interesuju za kulturni kod po kojem su delovali ti ljudi delovali, opisali i opravdali svoje činove. Mi ćemo najpre tražiti razloge na koje su se ljudi pozivali 1916. godine u Ujedinjenom kraljevstvu za takve političke poteze, a zatim ćemo tražiti vrst gramatike koja se nalazi iza tog govora. Pokazaće se da je taj jezik sastavljen od normativnih tema. Nasuprot tome, kod Patana (pakistanskog naroda čiji politički život autor proučava u jednom poglavlju), ljudi menjaju tabor da bi obezbedili sigurnost, iz materijalnih razloga istog reda kao i oni na koje se možemo pozvati da opravdamo delovanje u privatnom životu. U nekim indijskim selima, na primer, normativne teme su različite: pobednici su oni koji mogu da pokažu da su delovali časno u opštem interesu i da su njihovi protivnici bili egoisti ili nepošteni. Kultura epohe Džordža V, kao i vik-
36
torijanska kultura, prendost je takođe davala govoru „opšteg interesa“. Napravićemo dve primedbe: Daleko od toga da se zadržavamo na anegdoti (lična istorija svakog svakog političara), istoričari našeg veka često proučavaju jezik ili političku gramatiku neke date epohe: to je nedogađajna istorija. Filolozi, sa svoje strane, to rade još od prošlog veka (istorija ideja klasične antike, istorija reči); 2 Ne vidimo dobro kako jedna relativna tvrdnja „u Ujedinjenom kraljevstvu 1916. godine“ može da bude označena kao uopštavajuća; to može da bude samo istorijska tvrdnja. 26
S. N. Eisenstadt, e Political Systems of Empires, New York, Free Press, 1963 i 1967.
27
U potpunosti delimo stavove L. von Misesa, Epistemologica Problems of economics, Van Nostrand, 1960, str. 105, cf. 74 i 180 (i za reč prakseologija, predgovor, str. VIII): Veber je sastavio velika dela koje je nazivao sociološkim. Mi se ne možemo složiti sa tom kvalifikacijom. To uopšte nije nepovoljan sud: istraživanja ujedinjena u knjizi Economie et Societe pripadaju eliti nemačke naučne proizvodnje. Ipak, ostajem pri tvrdnji da ona svojim najvećim delom nisu ono što smo nekada zvali sociologijom i što sada radije zovemo prakseologija. Ali ona nisu ni istorija u uobičajenom smislu te reči. Istorija govori o jednom gradu, o nemačkim gradovima ili evropskim srednjevekovnim gradovima. Pre Vebere nismo videli ništa što bi ličilo na briljantno poglavlje njegove knjige koje, jednostavno rečeno, govori o gradu uopšte i koje je studija gradskog staništa u svim epohama i kod svih ljudi. Veber nikada nije mogao da prihvati da jedna nauka teži ka univerzalno važećim tvrdnjama: smatrao je, dakle, da je tu pravio nauku, sociologiju. Mi reč sociologija ne shvatamo u tom smislu i da bismo podvukli naše razlikovanje, onome što je Veber nazivao sociologija daćemo drugo ime. Najpogodnije je svakako „opšti vidovi istorije“ ili „ opšta istorija“. – Ja sam više voleo da izbegnem taj varljivi epitet „opšte“ jer „opšta“ istorija ili geografija nisu opštije od istorije jednog perioda ili regionalne geografije. Više sam voleo da govorim o istoriji po itemsima ili kategorijalnoj istoriji.
Fernan Brodel ISTORIJA I SOCIOLOGIJA
Istorija i trajanja
U svakom istoriografskom radu razlaže se proteklo vreme i, u zavisnosti od u većoj ili manjoj meri svesnih istoričarevih ličnih osobitih naklonosti ili isključivanja, izdvaja jedna od hronoloških stvarnosti od kojih se ono sastoji. Tradicionalna istorija koja obraća pažnju na kratko vreme, na pojedinca, na događaj, odavno nas je navikla na svoje veoma brzo, dramatično pripovedanje kratkog daha. Nova privredna i društvena istorija stavlja u svojim istraživanjima na prvo mesto ciklično oscilovanje i oslanja se na njegovo trajanje: nju su opčinili fatamorgana i isto tako stvarnost cikličnih skokova i padanja cena. Tako danas postoji, pored tradicionalnog izlaganja (ili “rečitativa”), i “rečitativ” o spletu prilika koji se bavi velikim vremenskim odsecima, to jest desetogodišnjim, dvadesetogodišnjim ili pedesetogodišnjim razdobljima. Znatno dalje od ovog drugog rečitativa imamo istoriju još dužeg daha, koja se bavi vekovima: to je istorija dugog, čak veoma dugog trajanja. Ovaj izraz – bio on dobar ili loš – uobičajio sam da upotrebljavam za označavanje istorije suprotne istoriji koju je Fransoa Simjan, sledeći primer Pola Lakomba, među prvima počeo da naziva izrazom “događajna istorija”. Nisu važni ti izrazi; u svakom slučaju, raspravljajući o predmetu kojim se ovde bavimo, kretaćemo se od jedne do druge, od jednog do drugog pola vremena, od trenutka do dugog trajanja. To ne znači da su te reči potpuno pouzdane. Tako bih ja reč događaj, na primer, hteo da uklopim, da zatvorim u kratko trajanje: događaj je ekspolozivan, to je “novost koja se ori”, kao što se govorilo u XVI veku. Dimom koji stvara on sprečava jasno sagledavanje, obavija svest savremenika, ali veoma kratko traje a plamen mu se jedva vidi. Filozofi bi nam, bez sumnje, rekli da tako tumačiti reč “događaj” znači lišiti je velikog dela njenog značenja. Događaj može, u krajnjem slučaju, da dobije niz značenja, ili da bude povezan s nizom drugih događaja. On ponekad svedoči o veoma dubokim kretanjima, i veštačkim ili prirodnim delovanjem “uzroka” i “posledica”, o kojima su jučerašnji istoričari tako rado govorili, proteže svoj uticaj na vreme koje veoma premaše njegovo sopstveno trajanje. Beskrajno rastegljiv,
38
on se slobodno ili prinudno povezuje sa čitavim nizom događaja i skrivenih stvarnosti, koji se, kako izgleda, od tog trenutka više ne mogu razdvajati jedni od drugih. (...) Umesto reči “događajno”, upotrebljavajmo onda jasniji izraz “kratko vreme”; to je vreme po meri pojedinaca, svakidašnjeg života, naših iluzija, naših brzih sagledavanja događaja, vreme kome su u prvom redu okrenuti hroničar, novinar. Međutim, treba da obratimo pažnju na to da pored velikih, takozvanih istorijskih događaja, hronika ili novine pominju i ne naročito važna zbivanja iz svakodnevnog života: neki požar, neku železničku katastrofu, skok ili pad cene žita, neki zločin, neku pozorišnu predstavu, neku poplavu. Svakome će biti pojmljivo da tako postoji kratko vreme svih vidova života, bilo da su tu u pitanju privreda, društveni život, književnost, društvene ustanove, religija, politika, čak i geografija (neka oluja, na primer). (...) Nedavni raskid s tradicionalnim oblicima istorije XIX veka nije predstavljao potpun raskid s kratkim vremenom. On je, kao što je poznato, išao u prilog privrednoj i društvenoj istoriji, a nepovoljno se odrazio na političku istoriju. Izazvao je dubok poremećaj i doveo do preporoda koji se ne može poricati, a neizbežno je morao dovesti i do prihvatanja jednog drugog metoda, do pomeranja žiže zanimanja sa pojavljivanjem na sceni kvantitativne istorije, koja, svakako, još nije rekla svoju poslednju reč. Ali, pre svega, izmenilo se vreme kojim se tradicionalno operisalo u nauci kojom se bavimo. Juče je istoričaru koji se bavi političkom istorijom moglo izgledati da jedan dan ili jedna godina predstavljaju valjana merila. Vreme je predstavljalo zbir dana. Međutim, kada istoričar nastoji da izvuče krivulju kretanja cena, priraštaja stanovništva, kretanja nadnica i plata, menjanja kamatne stope, da prouči (on o tome više mašta nego što to ostvaruje) proizvodnju i precizno analizira promet robe, onda su mu potrebna mnogo šira merila. Javlja se nov način izlaganja istorijskih zbivanja – nazovimo ga “rečitativom” o spletu prilika, o ciklusu, pa čak i “međuciklusu” – koji nam pruža mogućnost da se opredelimo između proučavanja jedne decenije, jedne četvrtine stoleća i, u krajnjem slučaju, polovine veka, što je klasični ciklus koji je Kondratijev definisao. Ako, na primer, izuzmemo kratkotrajna i površna odstupanja, može se reći da su u Evropi cene rasle od 1791. do 1817. godine, a padale od 1817. do 1852. godine: to dvojako i sporo kretanje cena naviše i naniže predstavlja potpun međuciklus u istoriji Evrope i, približno, celog sveta. (...) Istoričar svakako raspolaže jednim novim vremenom, koje je visoko uzdignuto, pa se stoga u njemu vidi okvir objašnjavanja u koje istorija može da pokuša da se uklopi, i koje se raščlanjava na razdoblja polazeći od nekih novih pokazatelja, kao i od tih krivulja i njihovih dizanja i spuštanja. (...) Iznad ciklusa i međuciklusa nailazimo na ono što ekonomisti nazivaju – ne proučavajući ga pri tom uvek – tendencijom svojstvenom čitavom stoleću. Ali ona još i danas zanima samo malobrojne ekonomiste, i njihova zapažanja o strukturalnim krizama ukazuju se, pošto nisu bila podvrgnuta istorijskim proveravanjima, kao skice ili hipoteze koje jedva sežu do nedavne prošlosti, do 1929. godine, a u najboljem slučaju do sedamdesetih godina prošlog veka.1 Ipak, ona predstavljaju koristan uvod u istoriju dugog trajanja, ona su prvi ključ za njeno razumevanje. Drugi, mnogo korisniji ključ jeste pojam strukture. Bilo da je ta reč prikladna ili neprikladna, ona zauzima glavno mesto u razmatranjima problema vezanih za dugo trajanje. Pod rečju struktura istraživači koji posmatraju skup svih društvenih pojava podrazumevaju izvesnu organizovanost raznih elemenata, izvesnu njihovu međusobnu povezanost i prilično postojane odnose između društvenih stvarnosti i društvenih masa. Za nas, istoričare, struktura je, bez sumnje, skup raznih elemenata, izvesna arhitektonika, ali i, u još većoj meri, stvarnost koju vreme veoma sporo nagriza i veoma dugo nosi sa sobom. Dugo opstajući, neke strukture postaju posto-
39
jani elementi za ogroman broj naraštaja: one zakrčuju istoriju, ometaju joj tok, pa prema tome, i upravljaju njime. Neke druge strukture brže se raspadaju, ali sve one istovremeno su oslonci i prepreke. Kada su prepreke, one se ukazuju kao nekakva ograničenja (kao omotači, u onom značenju koje ta reč ima u matematici) kojih čovek i njegovi pokušaji gotovo nikako ne mogu da se oslobode. Setite se koliko je teško razbiti izvesne geografske okvire, razoriti izvesne biološke stvarnosti, prekoračiti izvesne granice produktivnosti, pa čak i odstraniti ove ili one duhovne stege: i duhovni okviri su tamnice koje dugo opstaju. Geografska ograničenja predstavljaju još najdostupniji primer za ono o čemu govorimo. Čoveka vekovima sputavaju razna podneblja, biljni pokrivači, životinjske populacije, kulture i jedna sporo uspostavljena ravnoteža, koje on ne može da odbaci a da se pri tome ne izloži oopasnosti da sve dovede u pitanje. Pogledajte koliko mesto zauzima isterivanje stoke na planinu preko leta u životu planinskog življa, neprekidno opstajanje izvesnih područja u kojima more daje osnovni pečat svakodnevnom životu, područja duboko usađenih u tle na nekim naročito pogodnim mestima na magistralnim pravcima u primorju, pogledajte trajno opstajanje gradova na istom mestu, neprestano održavanje puteva i saobraćaja, iznenađujuću stalnost geografskog okvira u kome traju civilizacije. (...) Ali razmišljajmo polazeći od jednog primera koji se brzo može analizovati. Uzmimo, blizu nas, u okviru Evrope, privredni sistem koji se uklapa u nekoliko dosta jasno ocrtanih linija i nekoliko dosta jasnih opštih pravila: on se održao od XIV do XVIII veka – recimo, da se ne bismo prebacili, negde do 1750. godine. Stotinama godina privredna delatnost zavisila je od u demografskom pogledu krhkih populacija, kao što će to pokazati veliko opadanje broja stanovnika u razdoblju od 1350. do 1450. godine i, bez sumnje, u razdoblju od 1630. do 1730. godine.2 Vekovima su u saobraćaju glavno mesto zauzimali more i brodovi, dok je bilo kakvo kopneno prostranstvo predstavljalo prepreku, nešto što ima manju vrednost. Svaki privredni napredak u Evropi – ne računajući izuzetke koji samo potvrđuju to pravilo (na primer, u Šampanji održavane sajmove koji su već početkom tog razdoblja bili počeli da gube svoj nekadašnji značaj, ili lajpciške sajmove kojima se to dogodilo u XVIII veku) – ostvarivan je na uskom primorskom području. Druga osobena obeležja tog sistema jesu: u njemu trgovci zauzimaju najvažnije mesto, skupoceni metali – zlato, srebro, čak i bakar igraju izvanredno važnu ulogu, a neprestana sukobljavanja među njima biće ublažena, pa i tada ne sasvim, tek zahvaljujući presudnom razvijanju kredita, krajem XVI veka; taj sistem često nagrizaju sezonske nestašice poljoprivrednih proizvoda, a krhka je i sama podloga privrednog života; i, naposletku, u njemu je veliku, na prvi pogled nesrazmerno veliku ulogu igrala spoljna trgovina koja se odvijala u dva smera: sa zemljama Bliskog istoka od XII do XVI veka, i s kolonijama u XVIII veku. Ovako sam, u jednom svom radu, definisao ili, tačnije rečeno, opisao, posle nekoliko drugih istraživača, glavna obeležja trgovačkog kapitalizma u Zapadnoj Evropi, koji je predstavljao dugačku deonicu u razvoju privrednog života. Ali uprkos svim očiglednim promenama koje su se u njima odigrale, ta četiri veka, ili tih pet vekova imali su izvesnu koherentnost sve do velikog poremećaja koji se zbio u XVIII veku i industrijske revolucije koja još traje. Njima su zajednička neka obeležja koja su ostajala nepromenljiva, dok su oko njih, među drugim kontinuitetima, bezbrojni raskidi i poremećaji menjali lice sveta. Tako se među različitim vremenima kojima se istorija bavi dugo trajanje ukazuje kao akter koji zauzima mnogo prostora, koji se ne može lako razumeti, a često predstavlja i potpuno novu ličnost. Uvesti ga u središte naše discipline neće biti jednostavno, neće predstavljati uobičajeno proširivanje proučavanja i radoznalosti. Tu neće biti u pitanju ni izbor koji bi jedino njemu koristio. Za istoričara, prihvatiti dugo trajanje znači pristati na menjanje stila, stava, na preokretanje misli, na novo poimanje skupa društvenih pojava. To znači i navići se na usporeno vreme, koje
40
ponekad jedva protiče. Na tom stupnju, a ne na nekom drugom – kasnije ću se vratiti na ovo pitanje – istoričaru je dopušteno da se otrgne od onog vremena istorije koje mnogo zahteva, da iz njega izađe, a zatim se u njega vrati, ali sa drugačijim gledanjem na stvari, prožet drugim nespokojstvima, pun drugih pitanja. U svakom slučaju, reći ćemo da se celokupna istorija može promisliti u odnosu na te široke oblasti istorije koja se sporo zbiva, polazeći od njih kao od neke infrastrukture. Svi nivoi, svi bezbrojni nivoi istorije, sva bezbrojna cepkanja vremena istorije mogu se razumeti polazeći od te dubine, od te polunepomičnosti; sve se okreće oko nje. Ne tvrdim da sam u prethodnim redovima definisao istoričarev istraživački postupak, ali tvrdim da sam definisao jedno shvatanje istorije. (...) Za mene je istorije zbir svih mogućih istorija – zbir jučerašnjih, današnjih i sutrašnjih istraživačkih postupaka i stanovišta. Jedina pogreška koja bi se mogla učiniti sastojala bi se, po mom mišljenju, u opredeljivanju samo za jednu od tih istorija. U tome se sastojala, ili se, kako izgleda, sastoji pogreška istorizovanja. Znamo da neće biti lako ubediti u to sve istoričare, a još manje društvene nauke, koje svim silama nastoje da nas vrate ovakvoj istoriji kakva je ona juče bila. Biće nam potrebno mnogo vremena i truda da bismo postigli da se, pod starim imenom “istorija”, prihvate sve te promene i novine. Pa ipak rođena je nova istorijska “nauka”, koja nastavlja da postavlja sebi razna pitanja i da se preobražava. Njeno rađanje nagovestili su, još 1900. godine, Revue de Synthèse historique (Pregled istorijske sinteze), i od 1929. godine pa nadalje publikacija Annales (Anali). Istoričar je poželeo da obraća pažnju na sve nauke o čoveku. Naša disciplina dobija zbog toga neobične granice i to u istoričarima budi neobične radoznalosti. Na kraju krajeva, ne zamišljajmo da između istoričara i istraživača u oblasti društvenih nauka danas postoje barijere i razlike koje su među njima juče postojale. Sve nauke o čoveku, ubrajajući tu i istoriju, deluju jedna na drugu. One se služe, ili mogu da se služe istim jezikom. Bilo da proučavamo zbivanja iz 1558, ili iz leta gospodnjeg hiljadu devet stotina pedeset osmog, onaj ko želi da sagleda svet treba da definiše jednu hijerarhiju pojedinačnih sila, struja i kretanja, a zatim da ponovo sagleda tu opštu konstelaciju. U toku tog proučavanja, biće potrebno da istraživač u svakom trenutku pravi razliku između dugotrajnih evolucija i kratkotrajnih razdoblja burnih zbivanja, s tim što će ova posmatrati polazeći od njihovih neposrednih izvora, a one prve u nekprekinutom toku počev od jednog udaljenog vremena. Onakav kakav je bio u 1558. godini, godini lišenoj bilo kakve draži – a u Francuskoj je bio tako turoban – svet nije postao na njenom početku. To isto može se reći i za svet onakav kakav je bio u 1958. godini, a ona je u Francuskoj bila teška. U svakoj “sadašnjosti” združene su evolucije različitog porekla i ritma; današnje vreme izvire istovremeno iz onog što je postojalo juče, prekjuče i nekada davno.
Istorija i sociologija³ Nadam se da će nekoliko prethodnih napomena postaviti ovo poglavlje na mesto koje mu odgovara. U njemu prilično često, tačnije rečeno gotovo uvek podrazumevamo pod sociologijom onu globalnu nauku koju su početkom ovog veka Emil Dirkem (Emile Durkheim) i Fransoa Simjan hteli od nje da stvore; ona još nije postala takva nauka, ali tome će neprestano težiti, bez obzira što joj to ne može u potpunosti poći za rukom. Pod istorijom podrazumevam istraživanje vršeno u skladu s pravilima koja važe u nauci, recimo, u krajnjem slučaju, nauku, ali složenu nauku: ne postoji jedna istorija, jedna istoričarska tehnika, nego postoje razne istoričarske tehnike, razne istorije, skup radoznalosti, stanovišta, mogućnosti, kome će se sutra pridružiti neke druge
41
radoznalosti, neka druga stanovišta i neke druge mogućnosti. Da li ću biti jasniji sociologu – koji je sklon da, kao i filozofi, vidi u istoriji naučnu disciplinu čija su pravila i metodi potpuno i jednom zauvek definisani – ako kažem da način pristupanja proučavanju prošlosti, spornih, kao i onih o kojima se može raspravljati, ima isto onoliko koliko i stavova prema sadašnjosti, da se na istoriju može čak gledati kao na izvesno proučavanja sadašnjosti? A sada treba da skrenemo pažnju čitaocu na to da ne očekuje da će u ovom članku naći odgovor, ili pokušaj da se odgovori na pitanja koja se obično postavljaju o odnosima između istorije i sociologije, ili nastavak polemike, neprestano produžavanje i uvek drugačije, između tih susetki koje ne mogu niti da jedna za drugu nimalo ne mare, niti da se uzajamno potpuno poznaju, i koje, kada sebe u svojim prepirkama definišu, to jednostrano čine. Postoje tobožnje polemike, kao što postoje tobožnji problemi. U svakom slučaju, dijalog između sociologa i istoričara gotovo nikad nije pravi dijalog. Kada Fransoa Simjan polemiše sa Šarlom Senjobosom, on veruje da raspravlja o istoriji, dok, u stvari, raspravlja s izvesnom istorijom, onom koju su neki, zajedno s Anrijem Berom, nazvali istorizujućom istorijom.⁴ Kada se, istih godina, suprotstavio Anriju Ozeru (Henri Hauser), njegov protivnik bio je, doduše, najblistaviji istoričar svoje genercije, ali je bio previše blistav, suviše vešt zastupnik izvesnih shvatanja, opijen uspesima koje je postigao još kao vrlo mlad istoričar, a i previše se držao veoma starih pravila svog poziva. Da bi se suočio s protivnikom istog formata, trebalo je da zapodene raspravu s Polom Lakombom. Ali, nije li upravo postojala opasnost da će se sa njim složiti? (...) I (...) Dubinska težnja današnje istorije ne sastoji se, ako se ne varam, u odabiranju jednog puta i jednog stanovišta u mnoštvu različitih puteva i stanovišta, nego u prihvatanju, u združivanju tih uzastopnih definicija u koje su neki uzalud hteli da je zatvore, jer mi ne odbacujemo nijednu istoriju. Početkom ovog veka rado se ponavljalo, dosta godina pošto je to Mišel prvi put rekao, da je istorija “vaskrsavanje prošlosti”. Da lepe li teme za razmišljanje, da lepog li programa! “Zadatak istorije sastoji se u tome da obnavlja sećanje na prošlost, na čitavu prošlost”, napisao je Pol Mantu 1908. godine. Stvarno? A šta se, u stvari, uzimalo iz te prošlosti? Naš mladi istoričar odgovorio je bez dvoumljenja u članku koji je objavio 1903. godine: “U područje istorije spada ono što je pojedinačno, ono što se dogodi samo jednom”. To je klasičan odgovor, slika istorije koju filozofi i sociolozi rado nude, odbacujući pri tom svaku drugu sliku. Na brodu koji nas je, 1936. godine, nosio prema Brazilu, u prijateljskim diskusijama koje smo u toku tog putovanja vodili, Emil Breje (Emile Brehier) nije hteo ni za dlaku da odstupio od tog shvatanja. Ono što se ponavljalo u prohujalom životu spadalo je, po njegovom mišljenju, u oblast sociologije, u “robu” naših suseda sociologa. Prema tome, nama, istoričarima, nije pripadala čitava prošlost. Ali nemojmo se raspravljati. Ja sam se, kao i svaki istoričar, bavio pojedinačnim pojavama, tim cvetovima kratkog veka koji tako brzo uvenu i koje čovek ne može dva puta držati u ruci. Štaviše, mislim da u jednom društvu, živom ili iščezlom, uvek postoji bezbroj jedinstvenih pojava, a pre svega, ako se to društvo sagleda čitavo, može se tvrditi da nikada neće ponovo stvoriti ono što je u celosti: ono se ukazuje kao privremena, ali izvorna, jedinstvena ravnoteža. Prema tome, smatram da je Filip Arijes u pravu što svoju istoriju usmerava na prepoznavanje razlika koje su postojale među raznim dobima i društvenim stvarnostima. Ali istorija nije sazdana samo od razlika, onog što je jedinstveno, novo – onog što se neće videti dva puta. A, uostalom, novo nije nikada potpuno novo, nego postoji uporedo s onim što se ponavlja ili što se redovno javlja. Govoreći o bitki kod Pavije (24. februara 1525.), ili – što je bio još bolji primer – o bitki kod Rokroaa (19. maja 1643. godine), Pol Lakomb je rekao da su izvesni sporedni obrti
42
u njima “bili posledica sistema raznih elemenata – naoružanja, taktike, navika i ratnih običaja – koji uočavamo i u velikom broju drugih, u to vreme vođenih bitaka”.⁵ Bitka kod Pavije na izvestan način označava početak modernog načina ratovanja, jedan događaj, ali on se uklapa u grupu srodnih događaja. Doista, kako čovek da veruje toj istoriji koja se sastoji isključivo od jedinstvenih događaja? Fransoa Simjan⁶ je, navodeći mišljenje Pola Lakomba, izrazio isti stav i potpuno prihvatio tvrđenje tog istoričara: “Ne postoji pojava u kojoj se ne može uočiti element individualnog i element društvenog, element slučajnosti i element pravilnosti”. Prema tome, još na početku ovog veka izraženo je negodovanje protiv istorije sužene na jedinstvene, pa stoga i čuvene događaje, na onu “linearnu”, “mogućnu”, događajnu – kako će je Pol Lakomb naposletku nazvati – istoriju, ili je barem izražena sumnja u njenu valjanost. Prevazići događaj značilo je prevazići ono kratko vreme u koje je on utkan, vreme hronike ili vreme zabeleženo u štampi – ona brza svakodnevna odslikavanja događaja u svesti njihovih savremenika, u čijim tragovima osećamo onaj tako duboki emotivni naboj koji u sebi nose minuli događaji i životi ljudi koji su nekada živeli. Podjednako bi korisno bilo upitati se da li, s one strane događaja, ne postoji u ovom slučaju istorija koje ljudi nisu svesni ili koje su, bolje rečeno, oni u većoj ili manjoj meri svesni, istorija koja u velikoj meri izmiče svesnom opažanju njenih učesnika, upravljača ili žrtava: oni stvaraju istoriju ali ih ona odnosi sa sobom. To nastojanje da se otkrije istorija koja se ne sastoji samo od događaja neodoljivo se nametnulo pošto je istorija stupila u dodir sa drugim naukama o čoveku, dodir neizbežan (to dokazuju polemike) i u Francuskoj ostvaren najre posle 1900. godine, zahvaljujući izvanrednom časopiisu Revue de synthese historique koji je uređivao Anri Ber i koji nas tako uzbuđuje kada ga danas čitamo, a zatim posle 1929. godine, zahvaljujući veoma snažnoj i delotvornoj kampanji koju su Lisjen Fevr i Mark Blok vodili u svom časopisu Annales. Istorija je od tada nastojala da uoči kako jedinstvene pojave tako i pojave koje su se ponavljale, kako stvarnosti kojih su ljudi bili svesni tako i stvarnosti kojih nisu bili svesni. Od tada je istoričar želeo da bude – i u tome je uspevao – ekonomist, sociolog, antropolog, demograf, psiholog, lingvist... Te nove duhovne veze bile su istovremeno prijateljske i emocionalne. Prijatelji Lisjena Fevra i Marka Bloka, koji su i sami bili osnivači i stubovi časopisa Annales, ustanovili su neprekidan simpozijum o pitanjima iz oblasti nauka o čoveku – od Albera Demanžona (Albert Demangeon) i Žila Siona (Jules Sion), geografa, do Morisa Albvaksa (Maurice Halbwachs), sociologa, od Šarla Blondela (Charles Blondel) i Anrija Valona (Henri Wallon), psihologa, do Fransoaa Simjana, filozofa, sociologa i ekonomiste. Zahvaljujući njima, istorija je u sebe uklopila na dobar ili loš, ali odlučan način sve nauke o ljudskom; htela je da, oslanjajući se na svoje korifeje, postane – što je neostvarljivo – globalna nauka o čoveku. Pokušavajući da to ostvari, podlegla je mladalačkom ekspanzionizmu, ali s istim pravom i na isti način kao gotovo i sve ondašnje nauke, koje su zapravo predstavljale male nacije koje su, svaka za sebe, maštale o tome da sve oko sebe progutaju, sve ispreturaju, svima zagospodare. Od tada je istorija, krećući se i dalje u istom smeru, nastavila da se hrani saznanjima do kojih su dolazile druge nauke o čoveku. To kretanje nije se prekinulo, nego se, kao što je to i trebalo očekivati, preobrazilo. Veliki razmak⁷ odvaja Istoričarski poziv, zaveštanje Marka Bloka, i posleratne sveske časopisa Annales, koje je, u stvari, uređivao samo Lisjen Fevr. Pošto su veoma malo obraćali pažnju na metod i usmerenost istraživanja, istoričari su to jedva zapazili. Ipak, posle 1945. godine ponovo se postavilo pitanje: kakva je uloga istorije i korist koju ona donosi? Da li je ona, da li treba da bude samo proučavanje prošlosti? Ako je, kada su u pitanju prohujale godine, ona istrajno i strasno nastojala da sve nauke o čoveku poveže u jednu jedinstvenu disciplinu, zar iz toga ne bi proistekle neke po nju neizbežne posledice? U okviru područja kojim se bavila, ona je bila spoj svih nauka o čoveku. Ali gde se zaustavlja prošlost?
43
Sve je istorija, kažu neki naučnici, da bi se potom zbog toga osmehnuli. Klod Levi–Stros napisao je još sasvim nedavno: “Jer sve je istorija, istorija je ono što je juče rečeno, istorija je ono što je rečeno pre jedan minut”.⁸ Sa svoje strane, dodao bih da je istorija ono što je rečeno, ili mišljeno, ili učinjeno, ili samo doživljeno. Ali ako sveprisutna istorija stavlja na dnevni red sveukupnost društvenih pojava, ona to uvek čini polazeći od samog tog proticanja vremena koje neprestano nosi život sa sobom, ali ga otima od njega samog, gasi njegov plamen i ponovo ga pali. Istorija je dijalektičko proučavanje trajanja; preko njega i zahvaljujući njemu ona je proučavanje društvenog, sveukupnosti društvenih pojava, pa, prema tome i prošlosti, pa stoga i sadašnjosti, jer su one nerazlučivo povezane. Lisjen Fevr je to rekao i ponavljao u toku poslednjih deset godina svog života: „Istorija je nauka o prošlosti i nauka o sadašnjosti“. Čitalac će shvatiti što pisac ovog poglavlja, baštinik časopisa Annales iz vremena kada su ga uređivali Mark Blok i Lisjen Fevr, oseća da se nalazi u dosta osobenom položaju da bi se borio, “sa sabljom u ruci”, sa sociologom koji bi mu prebacio da ili misli drugačije nego on, ili da suviše misli kao on. Istoriju vidim kao dimenziju nauke o društvu, ona zajedno sa ovom drugom čini nedeljivu celinu. Vreme, trajanje i istorija u stvari se nameću, ili bi trebalo da se nameću svim naukama o čoveku. Struje koje postoje u nauci o društvu ne suprotstavljaju se jedna drugoj nego se približavaju stremeći istom cilju. II Već sam napisao⁹ – pomalo se suprotstavljajući gledištima Žorža Gurviča – da su sociologija i istorija jedna te ista pustolovina duha, ne lice i naličje iste tkanine, nego sama ta tkanina pri čijem se posmatranju sagledava svekolika dužina vlakana od kojih je ona načinjena. Ovo tvrđenje, ostaje, razume se, sporno i ne može se protegnuti na sve elemente koji obrazuju tu celinu. Međutim, ono je izraz moje želje za objedinjavanjem, čak autoritativnim, raznih nauka o čoveku zato da bi se one podredile ne toliko zajedničkom tržištu, koliko zajedničkoj problematici, koja bi ih oslobodila velikog broja tobožnjih problema i izlišnih znanja, i pripremila, posle neophodnih rasterećivanja i preciziranja, njihovo buduće i novo međusobno udaljavanje, koje će tada biti u stanju da bude plodno i stvaralačko, jer se nauke o čoveku moraju podstaći da se dalje razvijaju sa novih polazišta. Gotovo se nikako ne može poreći da se istorija i sociologija često združuju, poistovećuju, stapaju u nerazlučivu celinu. Do toga dolazi iz jednostavnih razloga: na jednoj strani imamo ekspanzionizam, to uvećavanje obima istorije, a na drugoj strani tu istovetnu prirodu: istorija i sociologija su jedine globalne nauke, one su sposobne da svoju radoznalost protegnu na bilo koji vid društvenog. U ovoj meri u kojoj istorija predstavlja spoj svih nauka o čoveku u ogromnom području prošlosti, istorija je sinteza, orkestar. Ako joj proučavanje trajanja u svim njegovim oblicima otvara, kao što to mislim, kapije današnjih zbivanja, onda ona sedi na svim stolicama za trpezom na gozbi na koju je nauka pozvana. Ona se na njoj nalazi redovno pored sociologije koja je i sama sinteza po svome pozvanju i koju dijalektika trajanja primorava da se – htela–ne htela – okrene prema prošlosti. Čak iako se, u skladu sa onom starom formulacijom, na sociologiju gleda kao na „nauku o pojavama koje sve zajedno tvore kolektivni život ljudi”, čak i ako se ona najradije vidi zaokupljena otkrivanjem novih struktura koje se stvaraju u uzavrelom i složenom današnjem životu – zar svekoliko društveno neće uskoro ući u oblast koja nju zanima i o kojoj ona sudi? Međutim, kolektivno se mora razlučiti od individualnog ili prepoznati u individualnom: tu dihotomije uvek treba iznova uspostavljati. Sociologija treba da proučava javljanje novina, ali ono je zamislivo samo u odnosu na ono što je staro i što ne želi uvek da sagori u vatri sadašnjeg u kojoj sve gori, kako nova tako i stara drva, a ova druga brže nego ona prva.
44
Prema tome, na radilištima i u radovima istorije sociolog se ne može osećati kao čovek koji se obreo u potpuno nepoznatoj zemlji: on tamo prepoznaje svoju građu, svoje instrumente, svoj rečnik, svoje probleme, pa čak i svoja kolebanja. Istovetnost, očigledno nije potpuna i često je skrivena: tu se oseća i uticaj vrste dobijenog obrazovanja, “šegrtovanja” u nauci, kretanja u struci, raznih baština, ustrojstva istraživačevog poziva, različitih tehnika prikupljanja obaveštenja koje nameće raznovrsnost izvora građe (ali ovo tvrđenje tačno je čak i u okviru istorije: proučavanje srednjeg veka i proučavanje XIX veka, na primer, zahtevaju različit pristup građi). Među naukama o društvu istorija je, ako se tako može reći, jedna od najmanje strukturisanih i najgipkijih, pa, prema tome, i najotvorenijih disciplina. Društvene nauke su u istoriji možda češće prisutne negoli u samoj sociologiji, koja, međutim, po svome pozvanju treba sve da ih sadrži. Postoji privredna istorija čije bogatstvo postiđuje, u to sam čvrsto uveren, veoma tanušnu i malokrvnu privrednu sociologiju. Postoji izvanredna geografska istorija i snažna istorijska geografija koje se ne mogu upoređivati sa poentilističkom sociološkom ekologijom. Postoji istorijska demografija (ona je istorija, a ako to nije, onda i ne postoji) u poređenju s kojom socijalna morfologija ima malu težinu. Isto tako, postoji socijalna istorija, slabo razvijena naučna disciplina, koju gotovo nimalo ne bi unapredio dodir s neplodnim proučavanjima koja vrši tipološka sociologija (da ne kažemo, što bi bilo pleonazam, socijalna sociologija). A vrlo je verovatno da će kvantitativna istorija, ostvarujući programe koje su izložili Ernest Labrus i njegovi učenici (na Kongresu istoričara održanom 1955. godine u Rimu), uskoro, u oblasti proučavanja društvenih klasa, steći odlučujuću prednost nad apstraktnom sociologijom, koja je, po mom mišljenju, suviše zaokupljena načinom na koji su Marks ili njegovi suparnici poimali društvene klase. (...) A ne bi li razlike, onda kada postoje, mogle biti otklonjene zahvaljujući ravnanju manje blistavog partnera u tom dijalogu prema onom blistavijem? Tako, na primer, istoričar ne obraća dovoljno pažnju na društvene znake, na simbole, na uobičajene i skrivene društvene uloge. Međutim, mali napor bi bio dovoljan – kao što veliki broj primera to potvrđuje – da bi istoričar video kako se ti problemi ukazuju pred njegovim sopstvenim naočarima. Tu su u pitanju nepodudaranja, nepažnje, a ne imperativi i isključivanja koje nameće sama disciplina kojom se istraživač bavi. (...) Istorija i sociologija služe se istom terminologijom, ili njihove terminologije postaju iste zato što se i njihove problematike sve više međusobno približavaju, jer im pečat daju dve pogodne reči, koje su trenutno ključne reči: to su reči model i struktura. Model se pojavio u dinamičnoj istoriji, kao nekakvo zanatsko oruđe, ali oruđe koje služi za ostvarivanje nekih većih ciljeva: o strukturama se previše govori, čak i u časopisu Anali, rekao je Lisjen Fevr¹⁰ u jednom od svojih poslednjih tekstova. Doista, nauka o društvu mora, kako–tako, da konstruiše model, opšte i posebno objašnjenje, da empirijsku stvarnost koja zbunjuje zameni nekom slikom koja bi bila jasnija i lakše bi se mogla koristiti u naučne svrhe. Ona mora da odabira, da što–šta odbacuje, da rekonstruiše, dozira, prihvata protivrečnosti i gotovo ih priželjkuje. Da li društveno ima ili nema slojevitu, “lisnatu” (da se poslužimo rečju koju je dr Rumger (Roumeguere)¹¹ upotrebio u jednom svom izlaganju) strukturu? Da li stvarnost postaje drugačija na svakom novom stupnju ili u svakoj novoj ravni? Ako se menja, onda je isprekidana “po vertikali”. Da li je strukturisana po celoj svojoj vertikalnoj osi, ili samo na jednom njenom delu? Izvan debelih omotača strukture nalaze se, kako izgleda, slobodna, neorganizovana područja stvarnosti. Strukturisano i nestrukturisano predstavljaju kostur i meso društvenog. Ali da li je i evolucija koja povlači društvo sa sobom i sama strukturisana, ako se to tako može reći, po shemi strukture nazvane “dinamičkom” strukturom, ili – ako hoćete da ovo pitanje tako formulišemo – da li postoji neka pravilnost, postoje li faze koje se nužno ponavljaju u svim pojavama istorijske evolucije? Izgleda da “kretanje istorije” ne deluje nasumce...
45
Doista, pomenuti problemi se združuju i uklapaju jedni u druge, ili bi trebalo da tako bude. Zbog prividnog paradoksa, reklo bi se da istoričar tu više pojednostavljuje stvari nego sociolog. Doista, iako on, u krajnjem slučaju, tvrdi da i sadašnja zbivanja spadaju u područje što ga proučava, on ih proučava rđavo i ređe nego one nekadašnje društvene pojave, koje su se “izbistrile” i pojednostavile iz hiljadu razloga koje je nepotrebno naglašavati. Sadašnjost, pak, poziva da se obraća pažnja na ono što je mnogostruko, složeno i zamršeno, „višedimenzionalno”. Da li taj poziv istoričar možda lošije čuje ili opaža nego sociolog, koji je posmatrač burnog toka sadašnjeg zbivanja? III Iz ovog letimičnog pregleda odnosa između istorije i sociologije proizlazi utisak da su one slične, pa čak i u prilično velikoj meri istovetne. U celini gledano, i jedna i druga imaju iste granice, isti obim. Malo je važno da li je u jednom slučaju bolje obrađen sektor istorije, a u drugom slučaju sektor sociologije: kada bi ovim pitanjima istraživači posvetili malo pažnje ili truda, ove dve oblasti bile bi bolje usaglašene i bez teškoća bi postizale iste uspehe. Ta sličnost bi se mogla osporavati samo – pa i tada je pitanje da li bi se to moglo učiniti – kada sociolog ne bi prihvatao da istoričar bespravno ulazi u razmatranje današnjih zbivanja. Ali da li bi u tom slučaju bilo mogućno svesti sve ono u čemu se istoričar i sociolog jedan drugom suprotstavljaju na problematičnu suprotnost između jučerašnjice i današnjice? Jedan od ta dva suseda uvlače se – pozivajući se, ako hoćete, na ponavljanje – u prošlost, koja, na kraju krajeva, nije upravo njegovo područje; drugi pak prodire u sadašnjost pozivajući se na trajanje koje stvara strukture ili ih razara, a isto tako stvara i neke trajne tvorevine. Ponavljanje i poređenje, na jednoj strani, a trajanje i dinamizam, na drugoj strani, oslonci su za svakog istraživača koji proučava stvarnost, oruđa koja svako može da koristi. Da li je tako jasna granica između proživljene stvarnosti i stvarnosti koju ljudi upravo proživljavaju, ili će je proživeti? Prvi sociolozi dobro su znali da sadašnjica služi kao oslonac samo za jedan deo njihove konstrukcije. Moramo, rekao je Fransoa Simjan, “da, dok izlažemo prošlost čovečanstva, tragamo za činjenicama i onim što je bivalo proživljeno“.¹² Još manje verujem u to da istoriju i sociologiju razdvaja suprotstavljenost njihovih stilova. Da li istorija više poklanja pažnju kontinuitetu, a sociologija diskontinuitetu? Neki su zastupali to gledište, ali kako je to pitanje loše postavljeno! Da bi smo u tom pogledu bili načisto, trebalo bi da stavimo sama dela jedna naspram drugih, da vidimo da li te suprotnosti izviru iz samog poziva istoričara i poziva sociologa, ili su posledica nekih spoljašnjih okolnosti. Pored toga, ne zaboravimo da razmišljanje o istoriji tek danas na jasan način dotiče pitanje diskontinuiteta. Zato što je taj veliki problem postavio na dnevni red prerano, uoči izbijanja Drugog svetskog rata, Mark Blok je, zacelo, raspalio jednu od najizlišnijih rasprava koje su ikada vođene među istoričarima. (...) Kratko rečeno, po mom mišljenju ne postoji jedan stil pisanja istorije, u čijim okvirima ona mora da ostane, a isto važi i za sociologiju. Dirkem je autoritativno, pravolinijski jednostavan, a isto tako i Albvaks, koji pojave razvrstava jednom zauvek. Raznolikiji je Marsel Mos, ali njegova dela gotovo uopšte ne čitamo – i to iz opravdanog razloga: iz usta njegovih učenika čujemo njegovu misao, koja se na taj način, ostajući i dalje živa, uliva u maticu današnjih istraživanja. Kada uzmemo u obzir sve navedene momente, možemo reći da razlike koje nastojimo da uočimo u dodirivanju istorije i sociologije nisu razlike koje se ukazuju kada se polazi od tih lakih formulacija ili razlikovanja. Raspravu (ili, bolje rečeno, našu anketu, jer nam nije potrebno da raspirujemo polemiku) treba da prenesemo u samo središte istorije, pre svega u razne ravni saznavanja i istoričarskog rada, a potom na liniju trajanja, raznih razdoblja i vremenosti u istoriji.
46
IV Istorija se odvija na različitim nivoima, rado bih rekao na tri nivoa, ali to ne treba doslovno uzeti, jer se stvari tim iskazom veoma pojednostavljuju. Trebalo bi uzimati u obzir deset, stotinu nivoa, deset, stotinu raznolikih trajanja. Na površini zbivanja uočavamo događajnu istoriju, koja se uklapa u kratko vreme: to je mikroistorija. Na pola puta prema potpuno drugačijoj istoriji, istorija spletova prilika odvija se sporijim ritmom. Ona je do sada bila proučavana naročito u ravni materijalnog života, privrednih ciklusa i međuciklusa. (Remek–delo u području te istorije jeste knjiga Ernesta Labrusa¹³ o krizi – u stvari o međuciklusu /1774–1791/ – koja je izazvala Francusku revoluciju.) Ispod tog “rečitiva” o spletu prilika otkrivamo strukturalnu istoriju ili istoriju dugog trajanja, koja obuhvata čitave vekove; ona se nalazi na granici između nestalnog i postojanog i, zbog toga što se njene vrednosti dugo ne menjaju, ukazuje se kao nepromenljiva u odnosu na ostale istorije, koje življe protiču i okončavaju se, i, kada se sve uzme u obzir, oko nje okreću. Ukratko, možemo govoriti o tri niza nivoa istorije, kojima se sociologija, nažalost, još nimalo nije pozabavila. Međutim, na tim raznim nivoima dijalog s istorijom ne može imati isti ritam ili, u najmanju ruku, biti podjednako živ. Na svakom od ta tri nivoa mogućna je sociologija istorije i istorijskog znanja, ali ona tek treba da bude stvorena. Mi, istoričari, možemo samo da je zamišljamo. Sociologija događajnog sastojala bi se u proučavanju onih brzih, uvek na odgovarajuće mesto postavljenih mehanizama koji iz dana u dan registruju tobožnju istoriju sveta koji upravo nastaje, onu istoriju koja delimično izlazi iz okvira prihvatljivih tumačenja, istoriju u kojoj se događaji “zakačinju” jedni za druge i jedni drugima upravljaju, u kojoj se veliki ljudi redovno vide kao autoritativni dirigenti. Ta sociologija događajnog predstavljala bi i nastavljanje onog starog dijaloga (s onom što se ponavlja i onom što je novo); isto tako, ona bi značila i suočavanje tradicionalne istorije, s jedne, i mikrosociologije i sociometrije, s druge strane: da li su ove dve poslednje discipline sadržajnije, kao što ja mislim, od te površinske istorije, i ako jesu, šta je tome uzrok? Kako da se odredi mesto te velike sfere istorije u kompleksu koji tvori društvo koje se rve s vremenom?... Sve ovo, ako se ne varam, premašuje okvire starih polemika. Dnevna vest (ako ne i događaj, ta sociodrama) jeste ono što se ponavlja, što je redovno, čega ima u izobilju, i ništa ne svedoči nepobitno da je proučavanje na tom nivou u naučnom pogledu jalovo ili bezvredno. Trebalo bi to izbliže razmotriti. Ako naša sociološka uobrazilja gotovo ne ostaje dokona kada je u pitanju događaj, zauzvrat, sve treba da se konstruiše, umalo ne rekoh da se izmisli kada je u pitanju splet prilika, taj akter koji je sociologiji nepoznat, ili gotovo nepoznat. Da li je on dovoljno snažan, ili pak, nije dovoljno snažan da zamrsi stvari u dubini društvenih zbivanja, da potpomaže uspostavljanje zajedničkih veza ili ga ometa, da neke od njih učvrsti a druge učini zategnutim, ili ih raskine? Fransoa Simjan je samo u glavnim crtama naznačio, polazeći od plime i oseke materijalnog života, sociološko proučavanje vremena u kome nastaju spletovi prilika. Da li bi napredak materijalnog života (faza A) i pogodnosti koje on bar u izvesnim sektorima pruža išli naruku produžavanju datih društvenih procesa i održavanju stvorenih struktura? S osekom koja nastupa u svakoj fazi B, materijalni život (i ne samo on, razume se) ponovo se strukturiše, nastoji da uspostavi neke druge ravnoteže, izmišlja ih, mobiliše sve snage domišljatosti, ili im barem ostavlja punu slobodu delovanja... Ali, kada su u pitanju ta područja, istoričari i ekonomisti još nisu u svojim radovima prikupili dovoljno podataka, niti skicirali dovoljan broj valjanih okvira da bi se Simjanova skica mogla preuzeti ili produžiti. Uostalom, na spletove prilika usredsređena istorija biće potpuna samo ako se na proučavanje spleta privrednih prilika nadoveže proučavanje spleta društvenih prilika i drugih situacija koje postoje u istom vremenu oseke ili procvata. Sociološko proučavanje
47
biće uspešno ako se usredsredi na tačke u kojima se presecaju spletovi prilika koji istovremeno postoje... U ravni istorije dugog trajanja, istorija i sociologija se ne samo združuje, ne samo uzajamno potpomažu, nego se, što je mnog više od toga, potpuno poistovećuje. Dugo trajanje je ona beskonačna, na bilo kakve promene otporna istorija struktura i njihovih grupa. Za istoričara neka struktura nije samo skup, spoj delova raspoređenih na određen način, nego i nešto što dugo opstaje, često i duže od sto godina (vreme je struktura): taj akter prolazi, ne menjajući se, kroz veoma duga razdoblja; ako na tom dugom putovanju orone, usput se oporavi, povrati svoje ranije zdravlje, i, naposletku, crte na njegovom licu menjaju se samo sporo. (...) Ali istoričar koji je ostao veran učenju Lisjena Fevra i Marsela Mosa uvek će želeti da sagleda celinu, sveukupnost društvenih pojava, a to ga podstiče da upoređuje razne “spratove” istorije, trajanja, raznolika vremena, strukture, spletove prilika i događaje. U toj celini ponovo se, po njegovom mišljenju, uspostavlja prilično krhka ravnoteža koja se ne može održati bez neprestanih prilagođavanja, sudara i pomeranja njenih sastavnih delova. Gledano u celini, društveno koje se rve sa svojim preobražavanjem ukazuje se, u svakom sinhronijskom preseku svoje istorije, u vidu koji je uvek drugačiji, iako se u njemu ponovo javljaju bezbrojne pojedinosti i stvarnosti iz prethodnog razdoblja. Ko bi osporio da stvari tako stoje? Zato pojam globalne strukture društva uznemirava istoričara i smeta mu, čak i ako između globalne strukture i globalne stvarnosti i dalje postoji, kao što je i prirodno, znatan razmak. Istoričar bi želeo da se u raspravi sa sociologom nikako ne dovede u pitanje neizvesnost kretanja cele te mase, njene raznolike mogućnosti pomeranja, razne slobode, izvesna osobena, funkcionalna objašnjenja, koja su plod trenutka.U tom stadijumu “totaliteta” – ne usuđujem se da kažem “totalizacije” – jednom reči, u trenutku kada izgovara svoju poslednju reč, istoričar bi se tako vratio na antisociološke pozicije svojih učitelja. Svako društvo je takođe jedinstveno, bez obzira na to što mnogi delovi od kojih je ono sazdano potiču iz ranijih vremena; ono se, bez sumnje, može objasniti izvan svog vremena, ali isto tako i u okviru svog sopstvenog vremena; ono je, svakako, upravo u duhu onoga što su Anri Ozer i Lisjen Fevr govorili, “čedo svog vremena” – razume se, vremena u kome postoji; ono je plod tog vremena, a ne samo trajanja koja su mu zajednička s nekim drugim društvenim iskustvima. V Da li sam podlegao nekim plitkim iluzijama? Pokazao sam kako istoričarski poziv izlazi iz svojih starih okvira, dovodeći ili gotovo dovodeći u pitanje samu oblast nauke o društvu, usmeravajući svoju radoznalost u svim pravcima. Početkom ovog veka usmerio ju je prema psihologiji: to je doba u kome Verner Zombart tvrdi da je kapitalizam najpre duh. (Mnogo kasnije, i dalje u tom istom osvajačkom duhu, Lisjen Fevr govoriće o duhovnom instrumentarijumu.) Potom ju je, posle 1920. godine, usmerio prema proučavanju prilika okrenutoj političkoj ekonomiji koju je Fransoa Simjan otkrio francuskim istoričarima, a još odavno ju je usmerio prema geografiji... Čitalac će primetiti koliko je malo u ovom veku marksizam opsedao istoriju. Ali njegova infiltriranja u istoriju, iskušenja kojima ju je izlagao i njegovi uticaji zacelo su bili mnogostruki i snažni; u toj prvoj polovini XX veka nedostajalo je samo jedno remek–delo marksističke istorije koje bi poslužilo kao uzor i stožer: još očekujemo da se ono pojavi. Taj ogromni uticaj delovao je, međutim, na mnogobrojne preobražaje naše naučne discipline koji su primorali istoričara da se odrekne svojih starih navika, da stekne neke nove navike, da izađe iz sebe samog, da ne robuje svojim ranim iskustvima, pa čak ni ličnim uspesima. Ipak, postoji skriveno i strogo ograničenje tih seljenja i preobražaja.¹⁴ U stvari, istoričar nikada ne izlazi iz okvira vremena istorije: vreme prianja za njegovu misao onako kao što zemlja prianja za vrtlarev ašov. On, razume se, žudi za tim da iz njega pobegne. U vezi s ovim pitanjem,
48
Gaston Rupnel¹⁵ je – svakako i pod uticajem strepnje koja ga je bila obuzela 1940. godine – napisao reči koje bole svakog iskrenog istoričara. Isti smisao ima i opaska Pola Lakomba, koji je takođe bio istoričar velikog formata: “Objektivno gledano, vreme samo po sebi nije ništa, ono je samo jedna naša ideja“¹⁶... Ali, da li su tu u pitanju prava bekstva iz vremena? Dok sam u zarobljeništvu provodio dosta sumorne dane, lično sam se veoma trudio da u mislima pobegnem od hronike tih teških godina (1940–1945). Odbacivati događaje i vreme u kome su se oni zbivali značilo je držati se po strani od njih, skloniti se, da bi se oni posmatrali s izvesnog odstojanja, da bi se pouzdanije procenjivali i da se u njih ne bi previše verovalo. Sa kratkog vremena preći na manje kratko vreme, a zatim na veoma dugo vreme (ako to vreme postoji, ono može biti samo vreme mudraca), a potom, dospevši do te granice, zaustaviti se, sve iznova razmotriti i rekonstruisati, videti kako se sve oko vas okreće – ta operacija ima čime da privuče istoričara. (...) Sociolozi, razume se, ne prihvataju taj previše jednostavni pojam. Njima je mnogo bliži pojam dijalektike trajanja, onakve kakvu je Gaston Bašlar (Gaston Bachelard) prikazuje u svojoj knjizi s istim naslovom.¹⁷ Društveno vreme je samo posebna dimenzija izvesne društvene stvarnosti koju posmatram. Utkano u tu stvarnost onako kao što može biti utkano u nekog pojedinca, ono je, pored ostalih znakova, znak kojim je ona označena, jedno od svojstava koja je obeležavaju kao posebno biće. Sociologa ne sputava to podatno vreme koje on po svom nahođenju može da komada, zajazuje, ponovo pokreće. Vreme istorije bilo bi manje podesno za dvojako živo delovanje sinhronije i dijahronije: ono gotovo ne dopušta da se život zamisli kao neki mehanizam koji se može zaustaviti zato da bi se bez žurbe dala jedna njegova statična slika. Ova nesaglasnost dublja je nego što to izgleda na prvi pogled: vreme sa kojim sociolozi imaju posla ne može biti vreme sa kojim imamo posla mi, istoričari; tome se protivi dubinska struktura naše naučne discipline. Vreme kojim se mi bavimo jeste mera, kao i vreme kojim ekonomisti operišu. Kada nam sociolog kaže da se struktura neprestano raspada da bi se potom opet obrazovala, mi rado prihvatamo to objašnjenje, čiju tačnost, uostalom potvrđuje posmatranje onoga što se zbiva u istoriji. Ali držeći se onoga što obično zahtevamo, hteli bismo tačno da znamo koliko su trajali ti procesi, bilo da su bili pozitivni ili negativni. Trajanje privrednih ciklusa, plime i oseke materijalnog života, može se izmeriti. Neku strukturnu društvenu krizu treba takođe otkrivati u vremenu, kroz njegovo proticanje, treba joj, kao takvoj, a još više u odnosu na menjanje struktura koje postoje u istom vremenu, tačno odrediti položaj. Istoričara u najvećoj meri zanimaju ukrštanje tih evolucija, delovanje jednih na druge i tačke na kojima se one usmeravaju u različitim pravcima, a sve su to stvari koje se mogu uočiti samo u odnosu na jednoobrazno vreme kojim se istoričari bave, opštu meru za sve te pojave, a ne u odnosu na raznoliko društveno vreme, koje predstavlja posebnu meru za svaku od tih pojava. (...) Sociolozi su, na kraju krajeva, a da toga nisu ni svesni, kivni, ne na istoriju, nego na vreme istorije, tu stvarnost koja ostaje slična kakvoj plahovitoj reci koja se izliva uprkos tome što se ljudi trude da joj urede korito, da udese da se ona račva na rukavce. Sociolozi gotovo uvek izmiču toj prinudi kojoj istoričar nikada ne izmiče: oni beže u proučavanje ili trenutka – a tu je uvek u pitanju sadašnji trenutak, koji tako reći visi iznad vremena – ili pojava koje se ponavljaju i ne pripadaju nijednom vremenu; prema tome oni se od te prinude spasavaju pribegavajući suprotnom postupku, koji ih zatvara u okvire događajnog u najstrožem smislu te reči, ili u okvire najdužeg trajanja. Da li je to bekstvo dopušteno? U tome je suština spora između istoričara i sociologa, pa čak i istoričara koji zastupaju različita mišljenja. VI Ne verujem da je mogućno vešto izbeći istoriju. Sociolog treba da vodi računa o njoj. Filozofija (iz koje on dolazi i u kojoj ostaje) samo ga previše dobro priprema da ne oseća tu
49
konkretnu nužnost istorije. Tehnike sprovođenja anketa o današnjim događajima mogu da dovedu do kraja tu ravnodušnost prema istoriji. Svi ti anketari koji vrše ankete onde gde se događaji odigravaju, pomalo užurbani, a uz to još i požurivani od svojih poslodavaca, dobro će učiniti ako budu zazirali od brzog, površnog posmatranja. Naše biblioteke, kutije sa fasciklama naših vlada i naših preduzeća prepune su rezultata socioloških istraživanja raznih događaja. Ni na pamet mi ne pada da se pobunim protiv te mode, ili da izjavim da je ona nekorisna. Ali kakvu vrednost, gledano s naučnog stanovišta, ona može imati ako ne omogućava da se ustanovi smer, brzina ili sporost, uzlazna ili silazna linija evolucije koja sa sobom nosi svaku društvenu pojavu, ako se ona ne nadovezuje na tok istorije, na njenu prodornu dijalektiku koja deluje od prošlosti do sadašnjosti, pa čak i do budućnosti? Želeo bih da od vremena koje posvećuju ovladavanju svojim pozivom mladi sociolozi odvoje onoliko vremena koliko je potrebno da bi se, čak i u najskorijem arhivu, proučilo neko najjednostavnije pitanje iz istorije, da se barem jednom, ostavljajući zakratko po strani udžbenike koji istraživačeve napore čine neplodnim, ogledaju u pozivu koji je jednostavan, ali se može pojmiti samo kada se upražnjava – kao, bez sumnje, i svi drugi pozivi. Nauka o društvu moći će, po mom mišljenju, da opstane samo ukoliko mi, istoričari, i sociolozi budemo izmirili naše različite pozive, i istovremeno ih upražnjavali. Lako je podbunjivati ih jednog protiv drugog, ali ta prepirka odvija se po notama nekih veoma starih melodija. Potrebna nam je nova muzika. Fernan Brodel, Spisi o istoriji, Srpska književna zadruga, Beograd, 1992, str. 155–188. (Naslov originala: Fernan Braudel, Ecrits sur l‘histoire, Flammarion, Paris, 1969. Preveli sa francuskog: Branko Jelić, Ivanka Pavlović, Ksenija Jovanović)
50
Fusnote 1
Preciznog izlaganja voog pitanja poduhvatio se Rene Kleman (René Clémens) u svom delu Prolégomènes d’une théorie de la structure économique, Paris, Domat-Montchrestien, 1952; vidi i Johann Akerman, “Cykle et structure”, Revue économique, 1952, n 1.
2
To važi za Francusku. U Španiji je broj stanovnika počeo da opada već krajem XVI veka.
³ Četvrto poglavlje Uvoda napisanog za delo Traite de Sociologie, zbornik koji je uredio Žorž Gurvič (Georges Gurvitch), Paris, P. U. F., 2 knjige, 516. i 466. str, in–8; prvo izdanje 1958–1960, treće izdanje 1967–1968.
⁴ Međutim, ta čuvena prepirka zapodenuta je i povodom knjige Pola Lakomba De l‘histoire consideree comme science (Paris, 1894). Doista, članak Fransoa Simjana „Methode historique et science sociale“ (Revue de synthese historique, 1903, pp. 1–22 i p. 129–157) nosi podnaslov Etude critique d‘apres les ouvrages recents de M. Lacombe et de M. Seignobos, ali Simjan u njemu u stvari ne dovodi u pitanje knjigu Pola Lakomba.
⁵ Vidi gore naved. članak, bel. 1, str. 99. ⁶ Naved. članak, str. 18. ⁷ Pogledajte koliko će članak Žana Mevrea (Jean Meuvret) „Histoire et sociologie“ (Revue historique, 1938) izgledati mudar i tako kao da je napisan u neko drugo doba.
⁸ Antropologie structurale, Paris, 1958, p. 17. ⁹ Annales E. S. C., 1957, p. 73. ¹⁰ Predgovor delu Seville et l‘Atlatique, t. I, Paris, 1959, p. XI: „A zatim ‚strukture‘? Znam da je ova reč u modi; ona se čak, ponekad i u Analima, za moj ukus malo previše napadno upotrebljava“.
¹¹ U razgovoru vođenom o strukturama u Školi za visoke studije (VI sekcija), otkucani izvod. ¹² Naved. članak, str. 2. ¹³ La crise de l‘economie francaise a la veille de la Revolution, Paris, 1944. ¹⁴ Čitalac će zapaziti da odavde pa sve do početka odeljka VI dajemo, u neizmenjenom vidu, jedan odeljak iz članka o dugom trajanju (vidi gore, poglavlje IV), objavljenog iste godine u publikaciji Anali. Izostavljanjem ovog odeljka bilo iz jednog, bilo iz drugog članka narušilo bi se jedinstvo jednog rasuđivanja.
¹⁵ Histoire et Destin, Paris, Bernard Granet, 1943, passim. ¹⁶ Revue de sunthese historique, 1900, p. 32. ¹⁷ Paris, P. U. F., 2 ed., 1950.
Rajt Mils O SLUŽENJU ISTORIJOM
Nauka o društvu se bavi problemima: života ljudske jedinke, istorije i tačkama ukrštanja jednog i drugog, u okviru društvenih struktura. Ovo troje – život jedinke, istorija, društvo – predstavljaju koordinirane teme one suštinske studije o čoveku, te sam sa te važne platforme i kritikovao razne savremene sociološke škole, čije su pristalice napustile tu klasičnu tradiciju. Problemi našeg vremena – koji sada u sebi uključuju i probleme same čovekove prirode – ne mogu na adekvatni način biti postavljeni ako se dosledno ne pridržavamo gledišta da je istorija glavni oslonac proučavanja društva i ako ne akceptiramo potrebu da dalje razvijamo psihologiju čoveka koja bi bila sociološki osnovana i istorijski relevantna. Bez oslanjanja na istoriju i bez istorijske orijentacije u pogledu psihološke problematike, sociolog neće biti u stanju da na adekvatan način definiše vrstu problema koji sada treba da predstavljaju reperne tačke proučavanja kojima se bavi. . Zamorna debata o tome da li bi, ili ne, studiju istorije trebalo smatrati društvenom naukom nije ni važna ni zanimljiva. Zaključak nesumnjivo zavisi od toga o kojoj vrsti istoričara i o kojoj vrsti sociologa govorite. Neki istoričari su nesumejivo kompilatori neproverenih činjenica, i to takvi kompilatori koji nastoje da te činjenice izbegnu da “interpretiraju”; oni se angažuju u proučavanju, često s dobrim rezultatima, samo nekog fragmenta istorije, i kao da se ne upuštaju rado u lociranje toga fragmenta u šire okvire događaja. Neki su se uzdigli nad istorijom u njenom uobičajenom smislu, izgubivši se tako – često s dobrim rezultatima – u transistorijskim vizijama nastupajućeg smaka sveta ili nastupajuće slave i veličine. Istorija kao naučna disciplina ne upućuje na sitno prikupljanje pojedinosti, ali zato stimulira proširenje horizonta, kako bi obuhvatio epohalne ključne događaje u razvoju društvene strukture. Možda je glavna preokupacija većine istoričara “proveravanje činjenica”, potrebnih za razumevanje istorijske transformacije društvenih ustanova, kao i interpretiranje takvih činjenica, obično narativnim putem. Štaviše, mnogi istoričari ne oklevaju da svojim proučavanjima obuhvate i razna, često mnoga, područja društvenog života. Njihova oblast rada se tako poklapa sa oblašću nauke o društvu iako se, slično drugim naučnicima društvenih nauka, i oni mogu specijalizirati za političku istoriju, privrednu istoriju ili istoriju doktrina. Ukoliko istoričari proučavaju razne vrste ustanova, oni su skloni da posebnu važnost pridaju promenama do kojih dolazi u nekom vremenskom periodu, pri tome proučavajući stvari bez upotrebe komparativnog metoda, dok je rad mnogih naučnika društvenih nauka, pri proučavanju tipova ustanova, u većoj meri
52
komparativan nego istorijski. Međutim, ova razlika je samo razlika u naglasku i specijalizaciji, u okviru istih zajedničkih zadataka. (...) Osnovni zadatak istoričara je da savesno beleži ljudska zbivanja, ali tako definisati zadatak znači do te mere ga uprostiti da može da navede na pogrešne zaključke. Istoričar predstavlja organizovanu memoriju čovečanstva, a ta memorija, u vidu pisane istorije, je veoma savitljiva materija. Ona se menja, često veoma drastično, od jednog pokoljenja istoričara do drugog – i to ne samo zato što bi detaljnije proučavanje docnije omogućilo pristup novim činjenicama i dokumentima. Istorija se menja i zbog toga što se centar interesovanja prenosi s jednog predmeta na drugi, a i zbog izmene društvenih okvira u čijem se sklopu istorija formuliše. To su kriteriji po kojima se vrši izbor iz nebrojenih raspoloživih činjenica i, u isto vreme, to su kriteriji po kojima se daje osnovno tumačenje njenog značenja. Istoričar neminovno mora da vrši izbor činjenica, iako može da pokuša da im ospori značaj ograničavajući se na najopštija i zaobilazna tumačenja tih činjenica. Nije nam potrebno bogatstvo mašte jednoga Georgea Orwella da bismo uvideli kako je istoriju u procesu njenog stalnog, sve novog, formulisanja i revidiranja moguće iskriviti, iako je to Orwell u svome delu 1984. na dramatičniji način nego što bi to drugi mogli podvukao i, nadajmo se, propisno zaplašio neke od naših kolega istoričara. Sve te opasnosti skopčane sa radom istoričara čine od istorije jednu od onih ljudskih disciplina koja je u najvećoj meri teorijska, a to onu mirnu nebrigu koju ispoljavaju mnogi istoričari čini još impresivnijom. Impresivnom, da; ali i fenomenom koji vodi u priličnu neizvesnost. Mislim da je zaista bilo perioda u prošlosti kada su perspektive bile krute, monolitske i takve da je istoričar mogao da ignoriše neke teme, smatrajući ih kao nešto po sebi razumljivo. Mi, međutim, ne živimo u takvom vremenu; ako istoričari nemaju svojih određenih “teorija”, oni onda mogu pružiti materijal drugima da pišu istoriju, ali sami ne bi bili u stanju da je napišu. Oni nas svojim delima mogu zabaviti, ali time neće dati veran prikaz događaja. Da bi se to postiglo, sada je potrebno obratiti posebnu pažnju i na mnogo štošta drugo, a ne samo na “činjenice”. Na intelektualno stvaralaštvo istoričara može se gledati kao na jedan obiman dosije koji je neophodan za rad po svim društvenim naukama. Smatram da je takvo mišljenje tačno i korisno. Ponekad se takođe smatra da istorija, kao naučna disciplina, obuhvata sve društvene nauke – to mišljenje, međutim, deli samo mali broj zavedenih “humanista”. Fundamentalnija od oba ova gledišta je ideja da svaka društvena nauka – ili, bolje reći, svaka ozbiljna društvena studija – traži da se njene koncepcije tretiraju i sa istorijskog aspekta, uz puno korišćenje istorijskih materijala. To jednostavno stanovište predstavlja krupnu ideju za koju se ja zalažem. Na samom početku ovog razmišljanja potrebno bi, možda, bilo da se zadržimo na jednoj, dosta često isticanoj primedbi o tome kako naučnici društvenih nauka koriste istorijske materijale: smatra se da takvi materijali nisu precizni, pa čak ni dovoljno poznati da bi ih bilo moguće koristiti komparirajući ih sa bolje proverenim i stvarno savremenijim raspoloživim materijalima. Taj prigovor naravno upućuje na veoma komplikovan problem društvenog istraživanja, ali on može da opstane jedino ako se ograniči vrsta informacija koje se primaju kao tačne. Kao što sam ranije tvrdio, zahtevi samog proučavanog problema, a ne ograničenost bilo kog krutog metoda, treba da predstavljaju, a i predstavljaju, osnovno merilo i brigu klasičnog analitičara društvenih zbivanja. Prigovor je, štaviše, relevantan samo za neke probleme, a moguće ga je, u stvari, često i obrnuto postaviti: u slučaju mnogih problema adekvatne informacije je moguće dobiti jedino ukoliko se tiču prošlosti. Oficijelna i neoficijelna tajnost, poverljiva priroda podataka, kao i važna uloga društvenih odnosa, predstavljaju manifestacije datog perioda u kojima svakako treba voditi računa kada se ocenjuje pouzdanost obaveštenja, bilo da je reč o prošlosti, bilo o sadašnjosti. Taj prigovor, ukratko rečeno, predstavlja samo još jednu dalju verziju metodološke inhibicije i često još jednu karakteristiku one “ništa me se ne tiče” ideologije politički inertnih.
53
. Od pitanja mere u kojoj su istoričari ujedno i naučnici društvenih nauka, kao i od pitanja kako bi trebalo da postupaju, još je važnije kontroverzno stanovište da same društvene nauke predstavljaju istorijsku disciplinu. Da bi ostvarili svoje zadatke, pa čak i da bi ih na adekvatan način postavili, socijalni naučnici se nužno moraju koristiti istorijskim materijalima. Jedino ukoliko bi se usvojila neka transistorijska teorija o karakteru istorije ili teorija da čovek u društvu predstavlja neistorijsku jedinku, i samo u tim slučajevima, moglo bi se smatrati da društvena nauka stoji u transcendentalnom odnosu prema istoriji. Svaka sociologija dostojna svoga imena je ujedno i „istorijska sociologija“. Sociologija, po izvanredno uspeloj frazi Paula Sweezya, jeste pokušaj da se „o sadašnjosti piše kao o istoriji“. Ima više argumenata koji idu u prilog tom prisnom odnosu između istorije i sociologije. 1. Već pri samom formulisanju predmeta koji treba objasniti nužno nam je da se oslonimo na širu osnovu od one koju nam je u stanju da pruži jedino poznavanje varijeteta Ijudskog društva. Činjenica da je na dato pitanje – na primer, na pitanje o odnosu između vidova nacionalizma i tipova militarizma – često nužno dati različite odgovore, kada se pitanje odnosi na razne društvene zajednice i razne periode, upućuje na to da je ne retko potrebno izvršiti preformulisanje i samog postavljenog pitanja. Potrebno nam je da poznajemo onu bogatu raznovrsnost situacija, a nju nam pruža istorija, da bismo bili u stanju da na adekvatan način čak i postavimo sociološka pitanja, a još manje bi bez istorije bili u stanju da na ta pitanja odgovorimo. Odgovori i objašnjenja se često – bolje reći skoro po pravilu, formulišu u vidu poređenja. Poređenja su potrebna da bi se razumelo šta eventualno predstavlja bitni uslov onoga bez obzira na to o čemu je reč – što nastojimo da shvatimo – bilo, dakle, da je reč o vidovima ropstva ili o specifičnom značaju zločina, tipovima porodice, zemljoradničkim zajednicama ili kolektivnim farmama. Sve ono što nas interesuje treba da razmatramo u svetlosti raznih situacija. Ako tako ne postupimo, naš rad će se svesti na prostu deskripciju. Da bismo otišli dalje od deskripcije, nužno je da proučavamo dostupne sfere socijalnih struktura, računajući tu kako one iz prošlosti tako i iz sadašnjosti. Ako pri tome ne obuhvatimo široko polje – što naravno ne znači sve postojeće slučajeve – naše izlaganje ne može da bude empirijski adekvatno. Regularnosti i odnosi koji eventualno postoje između raznih elemenata društva bez toga ne mogu biti jasno identifikovani. Društvena tipologija kroz istoriju predstavlja, ukratko rečeno, veoma važan deo onoga što proučavamo; ona je isto tako neophodna i kao instrument analize. Eliminisati sve to iz naših proučavanja, tj. materijale o svemu onome što je čovek uradio i što je postao, bilo bi kao kad bismo tvrdili da nam je cilj da proučavamo proces rađanja zanemarujući pri tome proces materinstva. Ako se ograničimo na proučavanje jedne nacionalne jedinice jednog savremenog društva (obično zapadnjačkog), svakako se ne možemo nadati da ćemo uočiti mnoge zaista suštinske razlike između raznih ljudskih tipova i društvenih ustanova. Ova opšta istina ima jednu dosta specifičnu važnost za rad u društvenoj nauci: ako bilo koje pojedino društvo posmatramo sa gledišta njegove situacije samo u jednom momentu, tada se u njemu mogu često steći toliko mnogo zajedničkih imenitelja verovanja, vrednosti i institucionalnih formi da, bez obzira na to kako detaljisana i precizna naša studija bila, nećemo naći iole stvarno značajnih razlika među ljudima i institucijama u tom jednom času, u tom jednom društvu. U stvari, studije jednog lokaliteta u jednom času često polaze od postavke homogenosti; odnosno impliciraju jednu homogenost, koju, ako je tačna, svakako treba uzeti, kao problem za proučavanje. Taj problem nije moguće s uspehom svesti, kako je to često slučaj u redovnoj naučnoistraživačkoj praksi, na problem uzorka. Nemoguće je formulisati ga kao problem izražen pojmovima jednog momenta i jednog lokaliteta.
54
Izgleda da se društva razlikuju po rasponu specifičnih fenomena samog tog društva kao i, na opštiji način, po stepenu, tome društvu svojstvene, socijalne homogenosti. Kao što primećuje Moris Ginsberg, ako ono što proučavamo “ispoljava” individualne varijacije u okviru istog društva, ili u istom periodu vremena, onda je moguće uspostaviti realne odgovarajuće veze ne izlazeći iz okvira toga društva ili perioda”.² To je u dosta slučajeva tačno, ali obično nije tako izvesno da bi se od toga moglo naprosto poći kao od nečeg datog; da bismo utvrdili da li je tačno ili nije, često je nužno da svoja proučavanja konstruišemo u vidu upoređivanja socijalnih struktura. Da bismo to na adekvatan način obavili, obično je potrebno da se koristimo onom raznovrsnošću koju nam istorija stavlja na raspolaganje. Problem društvene homogenosti – one koja se manifestuje u modernom društvu ili, po kontrastu, one koja je karakterisala tradicionalno društvo – nemoguće je na adekvatan način i postaviti, a utoliko manje adekvatno rešiti, ako na komparativan način ne razmotrimo čitav niz savremenih i prošlih društava. Smisao, na primer, takvih ključnih tema političke nauke kao što su “javnost” i “javno mnjenje”, ne može nam u punoj meri biti jasan bez takvog rada i bez primene takve procedure. Ako ne proširimo domet i obim svojih studija, često ćemo sami sebe osuditi na površne i netačne rezultate. Ja, na primer, ne mislim da bi iko osporavao tačnost gledišta da pojava političke indiferentnosti predstavlja jednu od krupnih činjenica savremene političke scene zapadnjačkih društava. Pa ipak, u onim proučavanjima “političke psihologije glasača”, koja nisu tretirana komparativno i istorijski, ne nailazimo čak ni na klasifikaciju “glasača” ili “političkih ljudi”, koja bi stvarno imala u vidu pojavu takve indiferentnosti. U stvari, istorijski specifičnu ideju takve političke indiferentnosti, a još manje njen smisao, nemoguće je formulisati služeći se uobičajenim pojmovima takvih studija o političkom glasanju. (...) Da bismo shvatili smisao “političke indiferentnosti”, da bismo bili u stanju da je objasnimo, da bismo mogli da uvidimo njenu važnost za savremena društva, nužno je da razmotrimo sasvim različite vrste i uslove indiferentnosti, a da bismo to bili u stanju, potrebno je da proučimo istorijske i komparativne materijale. 2. Studije koje nisu rađene sa osvrtom na istorijski razvoj obično su statičke, ili je pak reč o takvim koje obrađuju vrlo kratko vremensko razdoblje društvene sredine koja je po veličini ograničena. To je i razumljivo, jer smo mi u većoj meri svesni prisustva širih struktura kada one prolaze kroz promene, a verovatno je da ćemo te promene zapaziti tek kada proširimo svoj horizont tako da obuhvati adekvatan istorijski period. Želimo li da shvatimo na koji način manje društvene sredine i krupnije strukture utiču jedne na druge, želimo li da shvatimo krupnije uzroke koji deluju u tim ograničenim sredinama, potrebno je da operišemo istorijskim materijalima. Da bismo postali svesni strukture, u svim značenjima tog centralnog pojma, kao i da bismo bili u stanju da na adekvatan način formulišemo nevolje i probleme ograničenih sredina, nužno je da priznamo činjenicu, i da se toga i u praksi pridržavamo, da su socijalne nauke u stvari istorijska disciplina. (...) Rani društveni teoretičari su nastojali da formulišu nepromenljive zakone društva – zakone koji bi važili za sva društva isto onako kao što su apstraktne procedure nauke o fizici dovele do zakona koji sveobuhvatno objašnjavaju kvalitativno bogatstvo “prirode”. Ne postoji, verujem, takav “zakon”, koji bi postavio neko od socijalnih naučnika, a koji bi kao zakon bio transistorijski, tj. takav koji se ne bi odnosio na neku specifičnu strukturu nekog određenog perioda. “Zakoni” koji nisu vezani za konkretnu sredinu, u stvari, su prazne apstrakcije ili konfuzne tautologije. Jedini smisao “socijalnih zakona” ili čak “socijalnih regularnosti“ jeste ona „principia media“, koju eventualno u njima otkrivamo ili, ako tako želite, konstruišemo u vezi sa nekom socijalnom strukturom, u okviru neke istorijske specifične ere. Ne znam ni za kakve univerzalne, opštevažeće principe istorijskih promena; mehanizmi promena koje znamo su oni koji se menjaju sa socijal-
55
nom strukturom koju razmatramo. Istorijska promena se, u stvari, ogleda u promeni socijalne strukture, u promeni odnosa između njenih sastavnih delova. Isto onako kao što postoji obilje i raznolikost socijalnih struktura, tako isto postoji i obilje principa istorijske promene. 3. (...) U naše vreme, problemi zapadnjačkih društava su, gotovo neizbežno, istovremeno i svetski problemi. Možda je jedna od osobenih karakteristika našeg vremena da je to doba u kome se prvi put različitosti socijalnih stavova, koje su u njemu sadržane, nalaze u ozbiljnom, brzom i ociglednom odnosu uzajamne zavisnosti i uticaja. Proučavanje našeg perioda nužno mora da se osloni na komparativno razmatranje tih svetova i njihovog međusobnog uticaja. Možda je i to razlog što su ona područja koja su nekada predstavljala egzotične rezervate antropologa sada postala „nedovoljno razvijene“ zemlje sveta, koje ekonomisti, a u istoj meri i naučnici političkih nauka i sociolozi, redovno uvršćuju u predmet svog proučavanja. To je i razlog što neka od danas zaista najboljih socioloških dela tretiraju probleme svetskih i regionalaih područja. Komparativna i istorijska proučavanja se nalaze u odnosu veoma tesne povezanosti i uzajamnosti. Nećete biti u stanju da shvatite probleme privreda nerazvijenih zemalja, komunističke, a ni kapitalističke privrede, kakve danas u svetu postoje, prostim – ne uzimajući u obzir razne vremenske situacije – poređenjem. Nužno morate da proširite vremenski domašaj svoje analize. Da biste shvatili i objasnili komparativna fakta kako se ona danas pred vas prezentiraju, nužno je da se upoznate sa istorijskim fazama i istorijskim razlozima zbog kojih je do razvoja – odnosno do odsustva razvoja – dolazilo raznim stepenima brzine i u različitim pravcima. Nužno je, na primer, da znate zašto su se kolonije koje su zapadnjaci osnovali u Severnoj Americi i Australiji u XVI i XVII veku vremenom razvile u industrijski napredna kapitalistička društva, dok su one osnovane u Indiji, Latinskoj Americi i Africi ostale sve do XX veka siromašne, zemljoradničke i nedovoljno razvijene. Otuda istorijski tretman problema dovodi, sa svoje strane, do komparativnog proučavanja društva. Nećete biti u stanju da shvatite i objasnite krupne faze kroz koje je prošla bilo koja pojedina savremena nacija Zapada, odnosno da shvatite njenu sadašnju razvojnu situaciju, ako je jedino posmatrate kroz prizmu samo njene sopstvene nacionalne istorije. Ne mislim ovim da kažem samo to da je, u istorijskoj realnosti, razvoj te nacije povezan sa razvojem drugih društava, već da i istorijske i sociološke probleme te jedne socijalne strukture ne možemo formulisati ako ih ne shvatimo kontrastujući ih i uporedujući ih sa drugim društvima. 4. Čak ako naš rad i nije eksplicitno takav da omogućava upoređivanje – čak ako se naš interes svodi na neku ograničenu oblast jedne nacionalne socijalne strekture – istorijski materijali su nam ipak potrebni. Jedino aktom apstrakcije, koja bez potrebe deformiše socijalnu stvarnost, možemo pokušati da uhvatimo jednu situaciju, da je tako reći zamrznemo u jednom datom momentu. Razume se da ćemo kroz to biti u stanju da konstruišemo statične poglede na stvari, odnosno da konstruišemo čak i panorame, ali svoj rad takvim konstrukcijama ne bismo mogli završiti, privesti kraju. Znajući da je ono što proučavamo podložno promenama, čak i na najjednostavnijem deskriptivoom nivou, moramo se zapitati: koje su osnovne tendencije? Da bismo na to pitanje odgovorili, nužno je da bar budemo načisto odakle te tendencije polaze i kuda vode. Naša analiza tendencija može da se odnosi na vrlo kratak period ili na period epohalne dužine; to će, naravno, zavisiti od cilja koji smo sebi postavili. Međutim, obično, u radu, bilo obimnom bilo kratkom, dolazimo do uverenja da je potrebno analizirati tendencije znatnog trajanja. Proučavanje dugoročnijih tendencija je po pravilu potrebno, ako ni zbog čega drugog a ono da se odstrani duh istorijskog provincijalizma, koji se ogleda u hipotezi da je sadašnjost neka vrsta autonomne tvorevine, bez veze sa prošlošću i budućnošću.
56
Da bismo razumeli dinamične promene u savremenoj društvenoj strukturi, nužno je da uočimo njene dugoročnije promene i da se kroz prizmu takvih promena zapitamo: koji mehanizam društvenog zbivanja dovodi do tih tendencija koje menjaju strukturu tog društva? Kroz takva pitanja, kao što su ova, naše interesovanje za te tendencije dolazi do svoga vrhunca. Taj vrhunac se manifestuje u prelazu iz jedne u drugu epohu a i u onom što se može nazvati strukturom jedne epohe. (...) Mnoge od onih koncepcija koje se najcešće upotrebljavaju u nauci o društvu odnose se na istorijski prelaz sa ruralne zajednice feudalnih vremena na gradsko društvo savremenog doba: Maineovi „status“ i „kontrakt“, Tonniesova „zajednica“ i „društvo“, Weberovi „status“ i „klasa“, St. Simonove „tri faze“, Spencerovi „vojni“ i „industrijski element“, Paretovo „kretanje elite”, Coolleyove “primarna i sekundarna grupa”, Durkheimovi pojmovi “mehaničkog” i “organskog”, Redfieldov “narod” i “gradsko stanovništvo”, Beckerovi pojmovi “duhovnog” i “laičkog”, Lasswellovi pojmovi “društva zasnovanog na pregovaranju” i “garnizonske države” – te koncepcije, bez obzira na to kako su pri upotrebi generalisane, su sve koncepcije koje imaju svoj koren u istoriji. Čak i oni koji veruju da ove koncepcije ne deluju istorijski, vec samim tim što se služe tim pojmovima, obično ispoljavaju neke predstave o istorijskim tendencijama, pa čak i osećanje za određeni istorijski period. Posmatrajući stvari kroz prizmu tog interesovanja za vrstu i dinamiku “modernog perioda“, kao i za prirodu krize kroz koju taj period prolazi, treba shvatiti standardnu brigu socijalnih naučnika za “tendencije” o kojima je maločas bilo reči. Tendencije proučavamo u nastojanju da pratimo događaje i da, na izvestan sistematski način, uočimo njihov smisao. U takvim proučavanjima mi često nastojimo da se na svakoj od tendencija usredsredimo bar nešto ispred situacije u kojoj se ona sada nalazi i, što je još važnije, da sve tendencije sagledamo odjednom, kao delove, u pokretu, ukupne strukture toga perioda. Razume se da je intelektualno lakše (i politički preporučljivije) držati tendencije, da se tako izrazim, u dispersiji, te uočiti i tretirati u jednom času jednu tendenciju, nego ulagati napore da se sve odjednom sagledaju. Literarnom empiristi, koji piše zaokrugljene kratke eseje čas o jednom čas o drugom predmetu, svako nastojanje da se “sagledaju stvari u celini” često se čini kao neko “ekstremističko preterivanje”. U nastojanju da se „stvari sagledaju u celini“ kriju se, nema sumnje, mnoge inteleklualne opasnosti, jer, s jedne strane, ono što neki čovek vidi kao celinu, drugi to isto vidi samo kao deo a, ponekad, usled defektnosti sinoptičke vizije, takvo nastojanje postaje teško opterećeno potrebom da se stvar prezentira deskriptivno. Nastojanje može, naravno, da bude opterećeno predubeđenjem, ali bih rekao da je sličnim predubeđenjem opterećen i izbor detalja koji se posebno uzimaju u razmatranje, bez veze sa bilo kakvom idejom o nekoj celini, jer i takav izbor nužno mora da bude arbitraran. U istorijski orijentisanom radu, mi smo često skloni da “predviđanje” brkamo sa “deskripcijom”. Te dve stvari, istina, ne treba oštro odvajati i one ne predstavljaju i jedine načine na koje se mogu razmatrati tendencije. Tendencije možemo proučavati rukovođeni željom da odgovorimo na pitanje: “Kuda idemo, šta nam je cilj”? – a taj cilj naučnici društvenih nauka često nastoje i da ostvare. Postupajući tako, mi pokušavamo da proučavamo istoriju, a ne da se iza nje zaklonimo; nastojimo da obratimo pažnju na savremene tendencije, a da pri tom ne budemo “samo žurnalisti”; gledamo kako ćemo odmeriti budućnost tih tendencija, a da pri tom ne budemo samo prosti proroci. Sve to je, međutim, teško postići. Stalno treba da imamo na umu da mi, u stvari manipulišemo istorijskim materijalima; da se oni zaista brzo menjaju i da nasuprot tendencija postoje i protivtendencije. Pored toga, uvek moramo da tražimo ravnotežu između postojeće precizne konkretnosti i opštosti potrebne da se iznesu na površinu specifične tendencije koje karakterišu period kao celinu. Međutim, naučnik društvene nauke nastoji, pre svega, da sagleda veći broj krupnih tendencija u njihovom skupu – strukturalno, a ne kao po-
57
jave koje dolaze do izraza u rasparčanim društvenim sredinama i koje kako takve ne doprinose ničem novom, u stvari ne doprinose ničemu. To je cilj koji od proučavanja tendencija čini važan element za razumevanje nekog perioda, a to nije moguće ostvariti bez punog i veštog korišćenja istorijskim materijalima. . Postoji jedan vid “služenja istorijom”, danas dosta čest u društvenoj nauci – vid služenja koji je, u stvari, više ritual nego stvarno korišćenje istorijom. Mislim na ona dosadna, sitna i pretenciozna “skiciranja u svetlosti istorije”, koja često figuriraju kao uvod u studije o savremenom društvu, kao i na onu ad hoc proceduru koju znamo kao „davanje istorijskih objašnjenja“. Takva objašnjenja, koja se baziraju na prošlosti samo jednog društva, retko su kada adekvatna. U vezi sa njima treba obratiti pažnju na tri momenta. Prvo, mislim da treba da prihvatimo ideju da je često potrebno proučavati istoriju kako bismo je mogli odbaciti. Pod tim podrazumevam da bi ono što često primamo za istorijsko objašnjenje bilo bolje da uzmemo kao deo izlaganja o onome što treba objasniti. Umesto da nešto „objašnjavamo“ kao „zaostatak iz prošlosti“, bolje je da se zapitamo: „Zašto je to zaostalo iz prošlosti”? Obično ćemo videti da je odgovor različit i da zavisi od faza kroz koje je prošlo ono što proučavamo, bez obzira na to o čemu je tu reč; u pogledu svake od tih faza možemo onda pokušati da iznađemo kakvu je ulogu ona odigrala, na koji način i zašto se prešlo u sledeću fazu. Drugo, pri izradi studija o savremenom društvu, mislim da je često dobro pravilo pokušati da se najpre da objašnjenje savremenih karakteristika društva s aspekta njegovih savremenih funkcija. To znači te karakteristike locirati; videti ih kao delove, pa čak i kao proizvod u odnosu na druge karakteristike njihovih odnosnih sredina. Već i radi samog njihovog definisanja, radi jasnog razgraničenja, radi specifičnog određivanja njihovih komponenata, najbolje je početi od, manje ili više, uskog – iako naravno još uvek istorijskog – vremenskog raspona. (...) Moj poslednji argument je još u većoj meri kontroverzan, ali ako bi bio tačan, on bi bio od znatne važnosti. Verujem, naime, da se i istorijski periodi i društva razlikuju po tome da li je, ili nije, za njihovo razumevanje potrebno direktno vezivanje za “istorijske faktore”. Istorijska priroda nekog datog društva u jednom datom periodu može da bude takva da je „istorijska prošlost“ tek indirektno relevantna za razumevanje toga društva. Razume se da je sasvim jasno da je za razumevanje društva koje tek sporo doživljava svoje promene, društva koje vekovima čami u ciklusu siromaštine i tradicije, boleštine i neznanja, potrebno da proučavamo istorijski materijal i onaj uporni istorijski mehanizam užasnog zatočeništva toga društva u okovima njegove sopstvene istorije. Objašnjenje toga ciklusa, kao i mehanike svake od njegovih faza, nije moguće dati bez duboke istorijske analize. Ono, međutim, što treba najpre objasniti, to je mehanizam potpunog, zatvorenog ciklusa. Međutim, Sjedinjene Države, na primer, ili nacije severozapadne Evrope ili Australija, bar što se tiče njihove sadašnje situacije, nisu ulovljene u gvozdeni ciklus istorije. Ta vrsta ciklusa kao onaj u pustinjskom svetu Ibn Khaldouna³ – ne drži ih u svome gvozdenom zagrljaju. Sva nastojanja da se pomenuta društva shvate sa tog aspekta su, čini mi se, neuspela i u stvari ona imaju tendenciju da postanu transistorijske gluposti. (...) Relevantnost rada na istoriji u vezi sa zadacima i perspektivama nauke o društvu se, naravno, ne svodi na “istorijska objašnjenja” tog jednog “američkog tipa” socijalne strukture. Štaviše, već i ta predstava o raznim stepenima relevantnosti istorijskih objašnjenja čini sama po sebi jednu istorijsku kategoriju, o kojoj je kao ideji nužno diskutovati i proveravati je na istorijskom
58
terenu. Sa idejom o relevantnosti istorije, čak i u pogledu tog jednog tipa savremenog društva, lako može da se pretera. U stvari, jedino bi kroz komparativna proučavanja bili u stanju da otkrijemo odsustvo izvesnih istorijskih faza u nekom društvu, a to je često izvanredno važno za razumevanje savremene situacije tog društva. Odsustvo feudalne ere predstavlja bitnu situaciju mnogih karakteristika američkog društva, pa je to tako od značaja i za karakter njegove elite i za izvanrednu fluidnost statusa koja se često brka sa odsustvom klasne strukture i “nemanjam klasne svesti”. Naučnici društvenih nauka mogu – u stvari to mnogi sada i čine – pokušati da se povuku iz istorijskog proučavanja pribegavajući preterano formalističkoj koncepciji i tehnici. Međutim, pokušaji u tome pravcu čine da je potrebno da konstruišu postavke o prirodi istorije i društva koje su i nekorisne i netačne. Takvo napuštanje istorijskog proučavanja onemogućava – upotrebivši ovu reč, ja sam se na nju odlučio posle podrobnog razmišljanja – da se tačno shvati većina savremenih karakteristika tog jednog društva, a društvo je istorijska struktura koju se ne možemo nadati da ćemo razumeti ako se ne budemo rukovodili sociološkim principom istorijske specifičnosti. (...) Rajt Mils, Sociološka imaginacija, Plato, Beograd, 1998, str. 152–174. (Naslov originala: C. Wright Mills, e Sociological Imagination, Oxford Universiti Press, New York. Preveo sa engleskog: Ratoljub D. Dodić)
Karl Poper BEDA ISTORICIZMA
Predgovor
U Bedi istoricizma pokušao sam da pokažem da je istoricizam jalov metod, metod koji ne donosi nikakve plodove, ali ga nisam pobio. U međuvremenu sam napredovao u njegovom pobijanju: uspeo sam da pokažem da je, iz strogo logičkih razloga, nemoguće predvideti buduća istorijska kretanja. Dokaze za ovo tvrđenje izneo sam u tekstu “Indeterminizam u klasičnoj fizici i u kvantnoj fizici”, objavljenom 1950. godine. Ali tim radom više nisam zadovoljan. Problem sam na mnogo ubedljiviji način obradio u odeljku o indeterminizmu u tekstu Postscriptum: Nakon dvadeset godina, objavljenom uz moju Logiku naučnog otkrića. Da bih čitaoca uputio u svoje skorašnje rezultate, pokušaću da ukratko iznesem u čemu se sastoji to pobijanje istoricizma. Dokaz bi mogao da se sažme u pet stavova, na sledeći način. (1) Istorijska kretanja su pod velikim uticajem rasta ljudskog znanja. (Istinitost ove premise moraju priznati i oni koji naše ideje, uključujući i naučne, shvataju uglavnom kao uzgredan proizvod ovakvog ili onakvog materijalnog razvoja). (2) Racionalnim ili naučnim metodima ne možemo predvideti budući rast našeg naučnog znanja. (Ovo tvrđenje može se logički dokazati, o čemu ću nešto više reći nakon iznošenja glavnog dokaznog postupka). (3) Prema tome, ne možemo predvideti buduća istorijska kretanja. (4) To znači da moramo negirati mogućnost teorijske istorije; drugim rečima, mogućnost istorijske društvene nauke koja bi bila konstituisana po ugledu na teorijsku fiziku. Ne može da postoji nikakva teorija istorijskog razvoja koja bi služila kao osnova istorijskog predviđanja. (5) Prema tome, osnovni cilj istoricističkih metoda (vidi odeljke 11–16. u ovoj knjizi) zasnovan je na pogrešnim pretpostavkama; dakle, istoricizam je neodrživ. Moj dokaz, razume se, ne pobija mogućnost nekog drugog oblika društvenog predviđanja; naprotiv, on je u saglasnosti sa mogućnošću proveravanja društvenih teorija, na primer ekonomske teorije, koje predviđaju da će se, pod određenim uslovima, ostvariti određeni tokovi razvoja.
60
On sam pobija mogućnost predviđanja istorijskog razvoja u onoj meri u kojoj na predviđanja utiče rast našeg znanja. Odlučujući korak u mom dokazu predstavlja stav (2). Mislim da je on sam po sebi dovoljno ubedljiv: ukoliko uopšte postoji rast Ijudskag znanja, ne možemo predvideti danas čak ni ono što će se desiti sutra. Uveren sam da ovakvo zaključivanje ima smisla, ali se nikako ne može izjednačiti sa logičkim dakazom stava (2). Takav dokaz, koji sam izneo u svom pomenutom radu, mnogo je složeniji; a ne bih se iznenadio ni kada bi neko uspeo da da jednostavniji dokaz tog stava. Ja sam svoj dokaz razvio na taj način što sam pokazao da nijedan naučni predskazivač, bilo da je to čovek–naučnik ili računar, ne može, na osnovu naučnih metoda, da predvidi svoje sopstvene buduće rezaltate. U pokušaju da to učini morao bi najpre da postigne rezultat, a tada je za predviđanje suviše kasno; do rezultata može doći tek kada se predviđanje rezultata pretvori u sagledavanje rezultata. Ovaj, čisto logički, dokaz primenljiv je na naučne predskazivače bez obzira na stepen njihove složenosti, uključujući i “društva” sadejstvujućih predskazivača. A to znači da nijedno društvo ne može naučno da predvidi stepen sopstvenog budućeg znanja. (...)
Uvod (...) Na samom početku nastojanja da razmotrimo uzroke njihovih neuspeha, suočićemo se sa pitanjem da li su metodi fizike zaista primenljivi na društvene nauke. Nije li možda tvrdoglavo verovanje u njihovu primenljivost odgovorno za žalosno stanje u društvenim naukama? Ova nedoumica nameće jednostavnu klasifikaciju škola mišljenja koje su se bavile problemima metoda manje uspešnih nauka. U skladu sa njihovim gledanjem na primenljivost metoda fizike, možemo ih klasifikovati kao pronaturalističke ili kao antinaturalističke; pri tom ćemo “pronaturalističkim” ili “pozitivnim” nazvati one škole koje su se zalagale za primenu metoda fizike u društvenim naukama, a “antinaturalističkim” ili “negativnim” one koje su se suprotstavljale korišćenju takvih metoda. (...) Taj pristup, koji najpre želim da objasnim, a potom da kritikujem, nazivam „istoricizmom”. On se često zanemaruje u raspravama o metodu društvenih nauka i često uzima bez kritičkog razmatranja, ili čak kao nešto po sebi poznato. U knjizi ću iscrpno objasniti šta podrazumevam pod “istoricizmom”. Mislim da je za sada dovoljno da kažem da “istoricizam” shvatam kao takav pristup društvenim naukama koji razvija tvrđenje da je istorijsko predviđanje njihov osnovni cilj, i da se taj cilj može postići otkrivanjem “ritmova” ili , “obrazaca”, “zakona” ili “pravaca” na kojima se zasniva istorijski razvoj. A kako sam uveren da su takve istoricističke doktrine u osnovi odgovorne za nezadovoljavajuće stanje teorijskih društvenih nauka (svih osim ekonomske teorije), ne treba očekivati da ću o njima sasvim nepristrasno govoriti. Međutim, da bih svoju kritiku čvrsto zasnovao, uložio sam veliki trud da ispitam one slučajeve koji bi mogli da idu u prilog istoricizmu. Istoricizam sam pokušao da predstavim kao dobro promišljenu i jedinstvenu filozofiju. Bez oklevanja sam pristupio konstruisanju argumenata njima u prilog, argumenata kojima se, koliko znam, sami zastupnici istoricističkog pristupa nikada nisu koristili. Verujem da sam, na taj način, uspeo da konstruišem pristup koji je još teže odbranjiv. Drugim rečima, pokušao sam da usavršim teoriju koja je često bila zastupana, ali verovatno nikada u sasvim razvijenom obliku. Zbog toga sam joj smišljeno dao donekle neobičan naziv “istoricizam”, čijim uvođenjem, uveren
61
sam, u najmanju ruku izbegavam verbalna dovijanja: niko, nadam se, neće imati razloga da se pita da li je neki od argumenata koje u knjizi razmatram stvarno ili istinski ili suštinski svojstven istoricizmu, ili šta reč “istoricizam” stvarno ili istinski ili suštinski znači. (…)
Pronaturalističke istoricističke doktrine Mada je istoricizam u osnovi antinaturalističko učenje, on ni na koji način nije u suprotnosti sa idejom da metodi prirodnih i metodi društvenih nauka sadrže jedan zajednički činilac. To proističe iz činjenice da zastupnici istoricizma prihvataju kao pravilo gledište (sa kojim se potpuno slažem) prema kojem sociologija, kao i fizika, predstavlja takvu oblast znanja čiji su ciljevi istovremeno teorijski i empirijski. Kada kažemo da je sociologija teorijska disciplina, mislimo na to da se njen zadatak sastoji u objašnjavanju i predviđanju događaja uz pomoć teorija ili univerzalnih zakona (koje pokušava da otkrije). S druge strane, opisujući je kao empirijsku disciplinu, želimo da kažemo da je ona zasnovana na iskustvu, da su događaji koje ona objašnjava i previđa činjenice koje se mogu posmatrati, i da to posmatranje predstavlja osnovu za prihvatanje ili pobijanje bilo koje predložene teorije. Kada govorimo o uspešnosti fizike, imamo na umu uspešnost njenih predviđanja, koja, u stvari, predstavlja empirijsku potvrdu zakona fizike. A kada relativnu uspešnost sociologije suprotstavljamo uspešnosti fizike, mislimo na to da se uspeh u sociologiji, poput onog u fizici, u osnovi sastoji u potvrđivanju predviđanja. Sledi da izvesni metodi – predviđanje uz pomoć zakona i potvrda tih zakona uz pomoć posmatranja – moraju biti zajednički fizici i sociologiji. Uprkos tome što ga uzimam za jednu od osnovnih pretpostavki istoricizma, sa ovim gledištem se potpuno slažem. Ne slažem se, međutim, sa pojedinostima koje su iz njega proistekle i koje su vodile idejama koje ću sada pokušati da opišem. Na prvi pogled te ideje mogu izgledati kao neposredne posledice ovog opšteg gledišta. Činjenica je, međutim, da su u njima sadržane i neke druge pretpostavke, naime one koje se odnose na antinaturalističke istoricističke doktrine, pre svega na doktrinu istorijskih zakona ili trendova. 1. Poređenje sa astronomijom. Dugoročne prognoze i dalekosežne prognoze Moderne zastupnike istoricizma zadivio je uspeh Njutnove teorije, posebno njena sposobnost da predvidi položaj planeta u dalekoj budućnosti. Time je, tvrde oni, ustanovljena mogućnost dugoročnih prognoza, koja pokazuje da stari san o proricanju daleke budućnosti ne prevazilazi granice onog što ljudski um može da dosegne. Društvene nauke moraju sebi da postave isto toliko visoke zahteve. Ako astronomija može da predvidi pomračenja, zasto sociologija ne bi mogla da predvidi revolucije? Ipak, mada od društvenih nauka to moramo da zahtevamo, ne smemo, reći će zastupnici istoricizma, nikada zaboraviti da one ne treba i ne smeju da se nadaju da će dostići onaj stepen preciznosti kojim se odlikuju astronomske prognoze. Pokazano je (u odeljku 5. i 6) da je logički nemoguće sačiniti precizan naučni kalendar društvenih događaja koji bismo mogli uporediti sa, recimo, Pomorskim almanahom. Mada društvene nauke mogu da predvide revolucije, nijedno njihovo predviđanje ne može da bude precizno; mora postojati neka margina neizvesnosti, kako u pogledu pojedinosti tako i u pogledu vremena njihovog ostvarenja.
62
Premda dopuštaju, pa čak i ističu, da predviđanja u sociologiji imaju nedostatke koji se odnose na pojedinosti i preciznost, zastupnici istoricizma smatraju da dalekosežnost i značaj tih prognoza nadoknađuju njihove manjkavosti. Ti nedostaci proističu uglavnom iz složenosti društvenih događaja, iz njihove međusobne povezanosti, kao i iz kvalitativnog karaktera socioloških termina. Tačno je da se zbog toga tvrđenja društvenih nauka odlikuju neodređenošću, ali kvalitativni termini koji se u njima koriste, istovremeno pružaju izvesno bogatstvo i širinu značenja. Primeri takvih termina su “kulturni bum”, “napredak”, “solidarnost”, “urbanizacija”, “korisnost”. Predlažem da se predviđanja u kojima se koriste takvi termini, to jest dugoročna predviđanja čija se neodređenost nadoknađuje širinom njihovog opsega i njihovim značajem, nazovu “dalekosežnim predviđanjima“ ili „dalekosežnim prognozama“. U skladu sa istoricizmom, to je ona vrsta predviđanja kojima sociologija teži. Sasvim je sigurno da dalekosežne prognoze – dugoročne prognoze koje se odlikuju širokim opsegom i, možda, izvesnom neodređenošću – neke nauke mogu da daju. Primere značajnih i prilično uspešnih dalekosežnih predviđanja naći ćemo u oblasti astronomije. U njih spadaju predviđanje dejstva Sunčevih pega na osnovu periodičnih zakona (koje je značajno za proučavanje klimatskih promena) i predviđanje dnevnih i sezonskih promena u jonizaciji atmosfere (značajno za bežičnu telekomunikaciju). Ta predviđanja podsećaju na predviđanja pomračenja utoliko što se odnose na događaje koji će se odigrati u daljoj budućnosti, ali se od njih razlikuju po tome što su često samo statistička i u svakom slučaju manje precizna u pogledu pojedinosti, vremenskih određenja i drugih obeležja. Vidimo da dalekosežna predviđanja sama po sebi možda i nisu neprimenljiva; a ukoliko društvene nauke uopšte mogu da daju dugoročne prognoze, jasno je da to moraju biti dalekosežne prognoze. S druge strane, iz našeg uvodnog izlaganja o antinaturalističkim istoricističkim doktrinama jasno je da kratkorodna predviđanja u društvenim naukama moraju imati brojne nedostatke. Na prvom mestu treba istaći nedostatak tačnosti, koji ih pogađa u velikoj meri pošto se ona, budući da se daju za kratka vremenska razdoblja, po definiciji odnose samo na pojedinosti, na manje rasprostranjena obeležja društvenog života. Međutim, predviđanja koja se odnose na pojedinosti a neprecizna su, nisu gotovo ni od kakve koristi. Prema tome, ukoliko nas uopšte zanimaju predviđanja u društvenim naukama, moramo se, u skladu sa istoricizmom, suočiti sa činjenicom da su dalekosežne prognoze (koje su ujedno i dugoročne prognoze) ne samo najprivlačnije već, zaista, i jedine prognoze kojima treba da se bavimo. 2. Činjenička osnova Neeksperimentalna činjenička osnova u naukama u izvesnom smislu uvek je “istorijska”. To se odnosi čak i na činjeničku osnovu astronomije. Činjenice na kojima se astronomija zasniva, sadržane su u opservatorijskim zapisima; iz tih zapisa, na primer, saznajemo da je tog i tog datuma (sata, sekunde) gospodin Taj–i–taj posmatrao planetu Merkur i zapazio da se ona nalazi u određenom položaju. Ukratko, ti zapisi pružaju nam “registar događaja u vremenskom sledu“, odnosno hroniku posmatranja. Slično tome, činjenička osnova sociologije može biti data samo u obliku hronike događaja, naime političkih ili društvenih događanja. Ta hronika političkih i drugih značajaih događanja u društvenom životu predstavlja ono što se obično naziva “istorijom”. U ovom užem značenju te reči, istorija predstavlja osnovu sociologije. Bilo bi smešno kada bismo poricali da istorija, ovako shvaćena, predstavlja empirijsku osnovu društvenih nauka. Međutim, jedno od karakterističnih stanovišta istoricizma, koje je tesno povezano sa istoricističkim poricanjem primenljivosti eksperimentalnog metoda u sociologiji,
63
sastoji se u tvrđenju da istorija, politička i društvena, predstavlja jedini empirijski izvor sociologije. Tako zastupnici istoricizma prikazuju sociologiju kao teorijsku i empirijsku disciplinu čiju empirijsku osnovu formira samo hronika istorijskih činjenica i koja ima cilj da daje prognoze, pre svega one dalekosežne. Jasno je da i te prognoze moraju biti istorijskog karaktera pošto i njihova provera u iskustvu i njihovo potvrđivanje ili pobijanje moraju biti prepušteni budućoj istoriji. Tako se, s tačke gledišta istoricizma, zadatak sociologije sastoji u davanju dalekosežnih istorijskih prognoza i u njihovoj empirijskoj proveri. Sažeto rečeno, zastupnici istoricizma tvrde da je sociologija teorijska istorija. 3. Društvena dinamika Postoji još jedna analogija između društvenih nauka i astronomije. Deo astronomije koji istoricisti obično razmatraju, nebeska mehanika, zasniva se na dinamici, teoriji kretanja koja je određena silama. U istoricističkim spisima često nalazimo na tvrđenje da sociologija na sličan način treba da se zasniva na društvenoj dinamici, drugim rečima, na teoriji društvenih kretanja određenih društvenim (ili istorijskim) silama. (...) Dinamika nas uči kako sile sa uzajamnim dejstvom dovode do stvaranja novih sila; i obrnuto, razlažući u analizi sile na njihove sastavne delove, moći ćemo da prodremo u suštinske uzroke događaja koji analiziramo. Istoricizam postavlja zahtev da se na sličan način sagleda suštinski značaj istorijskih snaga, bilo duhovnih ili materijalnih; na primer, religijskih ili etičkih ideja, ili ekonomskih interesa. Analizirati, razmrsiti to klupko suprotnih kretanja i sila i prodreti u njegove korene, sve do univerzalnih pokretačkih snaga i zakona društvenih promena, zadatak je društvenih nauka. Samo na taj način moći ćemo da razvijamo teorijsku nauku, na kojoj će se zasnivati dugoročne prognoze čija će potvrda značiti uspeh teorije društva. 4. Istorijski zakoni Vidimo da sociologija, kako je shvataju zastupnici istoricizma, predstavlja teorijsku istoriju. Njene naučne prognoze moraju se zasnivati na zakonima; a budući da je reč o istorijskim prognozama, prognozama društvenih promena, one se moraju zasnivati na istorijskim zakonima. Međutim, zastupnici istoricizma istovremeno smatraju da je metod uopštavanja neprimenljiv u društvenim naukama i da jednoobraznoosti koje uočavamo u društvenom životu ne mogu da imaju opšte važenje, nezavisno od prostora i vremena, jer ih obično povezujemo samo sa određenim kulturnim ili istorijskim periodom. Prema tome, društveni zakoni, ukoliko oni zaista postoje, moraju da imaju drukčiju strukturu od običnih uopštavanja koja se zasnivaju na jednoobraznostima. Pravi društveni zakoni trebalo bi da imaju “opšte” važenje. Međutim, to može da znači samo jedno: da se oni primenjuju na celokupnu istoriju čovečanstva i da pokrivaju sve njene periode, a ne samo neke od njih. Ipak, u društvu ne postoje jednoobraznoosti čije važenje seže dalje od pojedinih perioda. Tako jedini univerzalno važeći zakoni društva moraju da budu oni koji povezuju uzastopne periode. To moraju da budu zakoni istorijskog razvoja koji određuju prelazak iz jednog perioda u drugi. Upravo to zastupnici istoricizma žele da kažu kada tvrde da su jedini pravi zakoni sociologije istorijski zakoni. 5. Istorijsko proročanstvo i društveni inženjering Kao što smo naznačili, takvi istorijski zakoni (ukoliko oni uopšte mogu da budu otkriveni) omogućavali bi predviđanje i veoma udaljenih događaja, mada ono ne bi bilo sasvim precizno u pogledu detalja. Tako se doktrina koje prave sociološke zakone izjednačava sa istorijskim za-
64
konima (doktrina koja svoje stavove uglavnom crpe iz ograničenog važenja društvenih jednoobraznosti), nezavisno od pokušaja da se nadmeće sa astronomijom, vraća ideji “dalekosežnih prognoza“. Ona tu ideju samo čini mnogo konkretnijom, jer pokazuje da dalekosežne prognoze imaju obeležje istorijskog proroštva. Tako sociologija, u očima zastupnika istoricizma, postaje pokušaj da se reši stari problem predskazivanja budućnosti; ali ne toliko budućnosti pojedinaca koliko budućnosti grupa i celog čovečanstva. To je nauka o stvarima koje dolaze, o predstojećem razvoju. Ukoliko bi uspela u svom pokušaju da nas snabde naučno valjanim političkim predviđanjima, sociologija bi dokazala da je od ogromne vrednosti za političare, posebno za one čija vizija seže izvan granica sadašnjosti, za političare koji imaju razvijen smisao za istorijsku sudbinu. Istina, neki zastupnici istoricizma zadovoljavaju se predviđanjem samo neposredno predstojećih stadijuma ljudskog hodočašća, oprezno birajući termine kojima će ih izraziti. Međutim, svima im je zajednička ideja da sociološka istraživanja treba da pomognu u obelodanjivanju političke budućnosti i da je sociologija zbog toga najznačajniji instrument dalekovide praktične politike. S tačke gledišta pragmatične vrednosti nauke, značaj naučnih predviđanja nije sporan. Ponekad se, međutim, ne uočava da postoje dve različite vrste predviđanja u nauci i, u skladu s tim, dva različita načina na koja nešto može da bude praktično. Možemo, na primer, predvideti (a) dolazak tajfuna; to je predviđanje koje može da bude od velikog praktičnog značaja pošto može da pomogne ljudima da na vreme nađu zaklon. Ali možemo isto tako da predvidimo (b) da ukoliko neki zaklon treba da odoli tajfunu, on mora da bude konstruisan na određen način, na primer tako da sa njegove severne strane budu postavljeni stubovi od betonskog čelika. Ove dve vrste predviđanja očigledno se veoma razlikuju, premda su obe značajne jer predstavljaju ispunjenje čovekovih davnašnjih snova. U jednom slučaju predviđanje se odnosi na događaj koji ni na koji način ne možemo da sprečimo. Takvo predviđanje nazvaću “proročanstvom”. Njegova praktična vrednost leži u tome što nam omogućava da oprezno očekujemo predviđeni događaj, tako da ga na vreme izbegnemo, ili da ga spremno dočekamo (možda uz pomoć predviđanja druge vrste). U drugom slučaju reč je o predviđanjima koja možemo nazvati tehnološkim, budući da predstavljaju osnovu za inženjering. Ona su, da tako kažemo, konstruktivna, jer ukazuju na puteve koji su nam otvoreni ukoliko želimo da postignemo određene rezultate. Predviđanja u najvećem delu fizike (u gotovo svim naukama koje ona obuhvata, osim astronomije i meteorologije) imaju takav oblik da sa praktične tačke gledišta mogu da se opišu kao tehnološka predviđanja. Razlika između dveju navedenih vrsta predviđanja približno se poklapa sa manjim ili većim značajem koji u nekoj nauci ima planirani eksperiment, za razliku od pasivnog posmatranja. Tipično eksperimentalne nauke donose tehnološka predviđanja, a one koje se uglavnom zasnivaju na neeksperimentalnim posmatranjima – proročanstva. (...) Kasnije ćemo videti da je ova razlika između dva praktična cilja, proricanja i inženjeringa, i odgovarajuća razlika u strukturi naučnih teorija, jedno od ključnih mesta u našoj metodološkoj analizi. Za sada samo želim da istaknem da se zastupnici istoricizma, u skladu sa svojim uverenjem da su eksperimenti u sociologiji nekorisni i nemogući, izjašnjavaju u prilog istorijskog proročanstva – proricanja društvenih, političkih i institucionalnih promena – a protiv društvenog inženjeringa kao praktičnog cilja društvenih nauka. Neki zastupnici istoricizma prihvataju ideju društvenog inženjeringa, planiranja i stvaranja ustanova koje bi, na primer, imale cilj da spreče, ili ubrzaju, ili kontrolišu predstojeće društvene promene. Drugi, međutim, na to gledaju kao na nemoguć poduhvat ili poduhvat koji predviđa činjenicu da je planiranje u politici, kao i planiranje svih društvenih delanja, u vlasti nadmoćnih istorijskih sila.
65
6. Teorija istorijskog razvoja Prethodna razmatranja otkrivaju nam samu srž argumenata koje sam nazvao „istoricističkim” i opravdavaju izbor tog naziva. Nauka o društvu nije ništa drugo do istorija: to je istoricistička teza. Nije, međutim, reč o istoriji u tradicionalnom smislu reči, koja je shvaćena samo kao hronika istorijskih činjenica. Istorija sa kojom zastupnici istoricizma izjednačavaju sociologiju ne gleda samo unazad, u prošlost, već i unapred, u budućnost. Ona predstavlja proučavanje delatnih sila, i, iznad svega, zakona društvenog razvoja. U skladu s tim, možemo je opisati kao teoriju istorije ili teorijsku istoriju, jer su jedino važeći društveni zakoni izjednačeni sa istorijskim zakonima. To moraju da budu zakoni procesa, promene, razvoja, a ne pseudozakoni nepromenljivosti ili jednoobraznosti. Prema istoricizmu, sociolozi moraju pokušati da dopru do opšte ideje o najširim kretanjima u skladu sa kojima dolazi do promena u društvenim strukturama. Ali, pored toga, oni moraju pokušati da razumeju uzroke tih procesa, dejstvo onih sila koje su odgovorne za promenu. Treba da pokušaju da formulišu hipotezu o opštim kretanjima koja leže u osnovi društvenog razvoja, kako bismo, uz pomoć dedukovanja proročanstava iz tih zakona, mogli da se prilagodimo nastupajućim promenama. Istoricistički pojam sociologije može još bolje da se razjasni uz pomoć opisane razlike između dve vrste prognoza i odgovarajuće razlike između dve klase nauka. Nasuprot istoricističkoj metodologiji, možemo da zamislimo metodologiju kola bi vodila tehnološkoj nauci o društvu. Takva metodologija vodila bi, u stvari, proučavanju opštih zakona društvenog života sa ciljem da se otkriju sve one činjenice koje moraju da budu poznate svakome ko se bavi reformom društvenih ustanova. Takve činjenice, bez sumnje, postoje. Poznato je, na primer, mnogo utopijskih sistema koji su neostvarljivi upravo zato što činjenice o kojima je reč ne uzimaju dovoljno u obzir. Cilj tehnološke metodologije o kojoj sada raspravljamo je da nam omogući izbegavanje takvih nerealnih konstrukcija. Ona bi, svakako, nosila antiistoricističko, ali ni u kom slučaju antiistorijsko obeležje. Istorijsko iskustvo nam govori da je ona najznačajniji izvor informacija. Ali, umesto da pokušava da otkrije zakone društvenog razvoja, ona bi tragala za različitim zakonima koji ograničavaju načine izgradnje društvenih ustanova, ili za drukčijim jednoobraznostima (koje, međutim, po mišljenju zastupnika istoricizma ne postoje). Osim toga što mogu da se koriste upravo navedenim protivtvrđenjima, zastupnici istoricizma mogli bi da dovedu u pitanje mogućnost i korisnost ovakve društvene tehnologije na sledeći način. Pretpostavimo, mogli bi da kažu, da je, na osnovu sociologije koju ste vi zamislili, društveni inženjer sačinio plan neke nove društvene strukture. Pretpostavimo da bi taj plan bio i praktičan i realan utoliko što ne bi bio u suprotnosti sa poznatim činjenicama i zakonima društvenog života; pretpostavimo čak i to da je on sačinjen uz pomoć drugog, isto toliko praktičnog plana za preobražaj postojećeg društva u novu strukturu. Čak i u tom slučaju, istoricističkim argumentima se može pokazati da takav plan ne zaslužuje ozbiljniju pažnju. On i dalje ostaje nerealan, utopijski san, jer ne uzima u obzir zakone istorijskog razvoja. Društvene revolucije nisu posledica racionalnih planova, već određenih društvenih sila, na primer, sukoba interesa. Stara ideja o moćnom filozofu–kralju koji će sprovesti u delo svoje dobro promišljene planove je vilovanka; ona je izmišljena da bi se zaštitili interesi zemljoposedničke aristokratije. Njen demokratski ekvivalent je predrasuda da uz pomoć racionalnih argumenata uvek može da se ubedi dovoljno ljudi dobre volje da sprovedu planirano delanje. Istorija pokazuje da je društvena stvarnost sasvim različita. Ma koliko bile brilijantne, teorijske konstrukcije nikada nisu oblikovale tok istorijskog razvoja, mada su takve sheme, uporedo sa mnogim drugim, manje racionalnim (ili čak neracionalnim) činiocima, mogle da imaju izvesnog uticaja. Čak i ukoliko se takav racionalni plan podudara sa interesima određenih grupa koje imaju moć, nikada neće moći da se ostvari na zamišljeni način, bez obzira na to što će borba za njegovo ostvarenje postati glavni
66
činilac istorijskog procesa. Ostvareni rezultati biće uvek sasvim drukčiji od racionalne konstrukcije. Oni će uvek predstavljati rezultantu trenutnog rasporeda sukobljenih sila. Štaviše, nema tih okolnosti u kojima bi rezultat racionalnog planiranja postao stabilna struktura; jer ravnoteža sila uvek je promenljiva. Ma koliko se ponosio svojim realizmom i svojim naučnim karakterom, društveni inženjering osuđen je na to da ostane samo utopijski san. Do sada je naš argument, reći ce zastupnici istoricizma, bio usmeren protiv praktične mogućnosti društvenog inženjeringa podržanog od strane neke teorijske nauke o društvu; on nije imao cilj da odbije mogućnost postojanja takve nauke uopšte. Međutim, on se lako može proširiti tako da se pobije mogućnost postojanja bilo koje tehnološke teorijske nauke o društvu. Videli smo da je praktični inženjering, zbog zanemarivanja veoma značajnih socioloških činjenica i zakona, osuđen na neuspeh. Ali to za sobom povlači ne samo odsustvo svake praktične vrednosti njegovih poduhvata, već i njegovu teorijsku nezasnovanost, koja proističe iz činjenice da on prenebregava jedine stvarno značajne društvene zakone, zakone razvoja. I “nauka” na kojoj se on “zasniva”, mora da zanemari te zakone, jer inače nikada ne bi mogla da posluži kao osnova takvim nerealnim konstrukcijama. Nauka o društvu koja ne priznaje da su nemoguće racionalne društvene konstrukcije, zatvara oči pred najznačajnijim činjenicama društvenog života i previđa jedine stvarno valjane i stvarno značajne društvene zakone. Prema tome, društvene nauke koje teže da pruže oslonac društvenom inženjeringu, ne mogu sadržati istinite opise društvenih činjenica. Takve nauke su po sebi nemoguće. (...) 7. Tumačenje nasuprot planiranju društvenih promena Istoricističko shvatanje društvenog razvoja ne povlači za sobom fatalizam niti vodi nedelatnom ponašanju. Naprotiv, mnogi zastupnici istoricizma pridavali su veliki značaj “aktivizmu” (vidi odeljak 1). Istoricizam potpuno shvata da naše želje i misli, naši snovi i razložno mišljenje, naše bojazni i zaanja, naši interesi i sposobnosti predstavljaju pokretačke sile društvenog razvoja. Istoricizam ne uči da ništa ne može biti ostvareno; on samo predviđa da ni naši snovi ni naše razumske konstrukcije ne mogu biti ostvareni u skladu sa planom. Ostvarljivi su samo oni planovi koji se podudaraju sa glavnim tokom istorije. Sada nam postaje jasno kakvo delanje zastupnici istoricizma smatraju razložnim. Razložno je samo ono delanje koje je u skladu sa nastupajućim promenama. Jedino istinski razložno delanje, delanje koje može biti zasnovano na naučnim predviđanjima, jeste društveno babičenje. Mada nijedna naučna teorija sama po sebi ne može neposredno da podstakne na delatnost (naprotiv, može samo da obeshrabri neke delatnosti, proglašavajući ih nerealnima), ona, po implikaciji, može da ohrabri ljude koji osećaju da treba nešto da čine. Istoricizam odlučno nudi ovu vrstu podsticaja. On čak i ljudskom razumu dodeljuje određenu ulogu; jer upravo ono naučno razmišljanje koje predstavlja istoricističku nauku o društvu, jedino je koje može da nam ukaže na takvo razložno delanje koje će se podudarati sa smerom nastupajućih promena. Tako istoricističko proroštvo i tumačenje istorije moraju postati osnova svakog promišljenog i realističkog društvenog delanja. Iz toga sledi da tumačenje istorije mora postati centralni predmet istoricističkog mišljenja; a činjenice govore da je i postalo. Sve istoricističke misli i delatnosti usmerene su na tumačenje prošlosti, koje treba da im omogući da predvide budućnost. Da li istoricizam zaista nudi nadu ili podsticaj onima koji bi želeli da svet bude bolji? Samo oni zastupnici istoricizma koji su optimistički gledali na društveni razvoj, verujući da je on po sebi “dobar” ili “racionalan” u tom smislu što u sebi sadrži težnju prema nečem boljem i razumnijem, mogli su da pobude takvu nadu. Međutim, njihovo stanovište vodi verovanju u
67
društvena i politička čuda, budući da poriče da je stvaranje razumnijeg sveta u moći Ijudskog razuma. Neki uticajni zastupnici istoricizma su, u stvari, optimistički predskazivali dolazak carstva slobode, u kojem će čovek moći racionalno da planira svoja delanja. Oni su učili da se prelazak iz carstva nužnosti, u kojem čovečanstvo danas živi pateći, u carstvu slobode i razuma ne može ostvariti uz pomoć razuma, već, po čudu, samo uz pomoć opore nužnosti, slepih i neumitnih zakona istorijskog razvoja, kojima treba da se potčinjavamo. Oni čija je želja da uticaj razuma u društvenom životu postane veći, od zastupnika istoricizma mogu samo dobiti savet da proučavaju i tumače istoriju kako bi otkrili zakone njenog razvoja. Ukoliko pri tom otkriju da su promene koje odgovaraju njihovim željama na pomolu, znači da su i same njihove želje razložne, jer su u skladu sa naučnim predviđanjem. Ukoliko se, međutim, desi da predstojeći razvoj krene u drugom pravcu, i same njihove želje da svet učine razumnijim postaju nerazložne; za zastupnike istoricizma one tada predstavljaju samo utopijski san. Dopušta se samo onaj aktivizam koji je u skladu sa nastupajućim promenama i koji ih svestrano podržava. (...) 8. Zaključak analize Možda bi se mogao steći utisak da moje poslednje formulacije proističu iz neskrivene namere da istoricističko stanovište prikažem u što oštrijim konturama i što ubedljivije pre nego što nastavim da ga kritikujem. Jer one nastoje da pokažu da rezultati same istoricističke analize poništavaju naklonost nekih zastupnika istoricizma prema optimizmu ili aktivizmu, i na taj način, čini se, povlače za sobom optužbu da je istoricizam nekonzistentan. Zato bi se moglo primetiti da nije korektno što dopuštam da se u moje izlaganje istoricističkih teza uvuku kritika i ironija. Smatram, međutim, da bi takav prigovor bio neopravdan. Samo oni koji su prvobitno bili optimisti ili aktivisti, a potom postali zastupnici istoricizma, mogu moje primedbe shvatiti na taj način. (A mnogo je takvih koje je istoricizam privukao upravo zbog njihove naklonosti prema optimizmu ili aktivizmu). Ali oni za koje istoricizam predstavlja prvobitno opredeljenje, moje primedbe neće shvatiti kao kritiku svojih istoricističkih doktrina, već samo kao kritiku pokušaja da se one povezu sa optimizmom ili aktivizmom. Prema tome, nije svim oblicima aktivizma upućena kritika da su nespojivi sa istoricizmom, već samo onim koji preterano zastranjuju. U poređenju sa naturalističkim metodom, reći će pravi zastupnik istoricizma, istoricizam, zbog isticanja značaja promene, procesa i kretanja, zaista podstiče na delanje; pa ipak, sasvim je izvesno da on za sve vrste delanja neće slepo tvrditi da su razložne sa naučne tačke gledišta; moguća su mnoga nerealistična delanja čiji je neuspeh nauka u stanju da predvidi. Upravo zbog toga, reći će on, pravi zastupnici istoricizma ograničavaju polje onoga što smatraju korisnim delanjem, a isticanje granica korisnog delanja smatraju nužnim uslovom svake jasne analize istoricističkog stanovišta. (...) Zbog toga mislim da moje izlaganje istoricističkih teza nije nekorektno, već da samo razjašnjava njihov odnos prema aktivizmu. Ne mislim, takođe, da moju drugu primedbu u ovom odeljku, koja se sastoji u tvrđenju da se istoricistički optimizam mora zasnivati samo na verovanju (posto istoricizam poriče da razum može doprineti ostvarivanju razumnijeg sveta), treba shvatiti kao neprijateljsku kritiku. Ona može da izgleda neprijateljska samo onima koji su se prvobitno opredelili za optimizam ili racionalizam. Ali svako ko dosledno zastupa istoricizam, moju analizu shvatiće kao korisno upozorenje protiv romantičarskog i utopijskog karaktera uobičajenih oblika optimizma i pesimizma, kao i racionalizma. Tvrdiće da pravi naučni istoricizam mora os-
68
tati nezavisan od svih ovih činilaca; da jednostavno moramo da se potčinimo postojećim zakonima razvoja, baš kao što se potčinjavamo zakonu gravitacije. Zastupnici istoricizma mogu da odu i korak dalje i da tvrde da se najrazumniji stav kojem se možemo prikloniti sastoji u prilagođavanju našeg sistema vrednosti predstojećim promenama. Ukoliko tako postupimo, naš optimizam biće opravdan pošto će svaka promena, kada o njoj sudimo na osnovu takvog sistema vrednosti, nužno biti promena nabolje. Neki zastupnici istoricizma zaista su to i tvrdili, i čak su svoje stavove razvili u veoma koherentnu (i prilično popularnu) moralnu teoriju: moralno dobro je ono što je moralno progresivno, to jest moralno dobro je ono što u nekom periodu prihvatamo zato da bismo se prilagodili onim standardima ponašanja koji će biti prihvaćeni u periodu koji je pred nama. Ova istoricistička moralna teorija, koja bi se mogla opisati kao “moralni modernizam” ili “moralni futurizam” (i koja svoju dopunu nalazi u estetičkom modernizmu ili futurizmu), u saglasnosti je sa antikonzervativnim istoricističkim stavom; a može da se shvati i kao odgovor na izvesne probleme iz oblasti teorije vrednosti (vidi odeljak 6, “Objektivnost i vrednovanje”). Štaviše, ona nam ukazuje na to da se istoricizam, kojim smo se u našem istraživanju ozbiljno bavili samo kao metodološkom doktrinom, može razviti u sveobuhvatan filozofski sistem. Drugim rečima, sasvim je moguće da izvore istoricističkog metoda treba sagledati u okviru jedne opšte filozofske interpretacije sveta. Jer, nema sumnje da sa istorijske, premda ne i sa logičke tačke gledišta, metodologije obično predstavljaju samo uzgredne proizvode filozofskih stanovišta. (...) Karl Poper, Beda istoricizma, u: Kritika kolektivizma (pri. Vladimir Gligorov), Filip Višnjić, Beograd, 1988, str. 145–150, 168–181. (Naslov originala: Karl Popper, e Poverty of Historicism, Routledge and Kegan Paul, London, 1961. Prevela sa engleskog: Ljubica Strnčević)
O
Božidar Jakšić HISTORIJA I SOCIOLOGIJA
Pokušaji rješenja stvarnih antinomija
dnos između sociologije i historijske nauke može se promatrati iz više različitih uglova. Ako se interes usmjeri na problem povezivanja i objedinjavanja istraživanja prošlosti i sadašnjosti, izgleda veoma instruktivno analizu početi jednom mišlju francuskog historičara Marca Blocha: “Nauka se, naime, ne može definirati u okviru izraza svog predmeta. Njene granice mogu biti fiksirane, sasvim dobro kao i njen karakter, njenim sopstvenim metodama.“¹ Ovu misao ni u kojem slučaju ne treba protumačiti kao Blochovu apologiju metode. On ističe da metodski instrumenti ne čine nauku, ali da društvo koje pretendira da poštuje nauku ne treba odbacivati njene instrumente. Blochova misao samo otvara mogućnost da se sociologija i historijska nauka razlikuju na metodološkom planu, ili da se, naprotiv, njihovo jedinstvo traži na području metode. Po jednom već tradicionalnom shvaćanju sociologija i historija se ne mogu razlikovati ako se ima u vidu samo njihov predmet, jer je u osnovi za obje nauke identičan. Razlikovanje se vrši na metodološkom planu. Historija se bez obzira na širinu historijskog događaja – to može biti i epoha – uvijek zanima onim, što je u događaju konkretno i individualno Sociologija, naprotiv, pristupa događajima s drugim spoznajnim ciljevima – da otkrije ono što je u njima opće, što je izraz općih zakona u društvenim pojavama.² Dakle, sociologija i historija se prema ovom vrlo rasprostranjenom stanovištu razlikuju po saznajnim ciljevima, dok imaju identičan predmet istraživanja. Kada se ovo stanovište obrazlaže, obično se navode primjeri da se sociologija bavi ratom ili revolucijom kao određenim društvenim pojavama, dok se historija bavi konkretnim ratovima i konkretnim revolucijama; na primjer, Tridesetogodišnjim ratom ili Francuskom revolucijom iz 1789. godine. Ako se pođe od ovog stanovišta, koje je bliže “zdravom razumu” nego naučnoj analizi, odnos između historije i sociologije kao problem jedva da i postoji. U ekstremnom obliku ovo stanovište je zastupao ruski filozof historije Nikolaj Berđajev koji piše: „Istorijska realnost je pre svega konkretna a ne apstraktna realnost, i nikakva Druga realnost osim istorijske ne može postojati. Naime, istorijsko je samo forma koja je srasla s bićem. Razume se da konkretan u bukvalnom smislu i znači srastao, suprotno apstraktnom kao izdvo-
70
jenom, razjedinjenom, rascepljenom. Sociologija radi s apstraktnim, s odvojenim, istorija samo s konkretnim. Sociologija operiše s takvim pojmovima kao što su pojam klasa, pojam socijalna grupa; sve su to apstraktne kategorije. Socijalna grupa, klasa, jesu zamišljene konstrukcije koje u stvari ne postoje. ‘Istorijsko’ je objekt sasvim drugog reda. ‘Istorijsko’ ne samo da je konkretno, već i individualno, onda kada je sociološko ne samo apstraktno, već i opšte. Sociologiija ne operiše s individualnim pojmovima, istorija samo s njima. Sve pravo istorisko ima individualni i konkretni karakter. Na ovu zemlju jednoga dana stupio je Jovan Bez Zemlje, kaže Karlajl, najkonkretniji i najindividualniji od istoričara, eto u tome je istorija“.³ Ovdje je neophodno, čini se, ukazati na dvije stvari. Ovo shvaćanje je u svojoj osnovi blisko novokantovskoj podjeli nauka na nomotetske i idiografske. Preciznije rečeno, prihvatiti ideju da se historija bavi konkretnim, a sociologija općim u društvenom događaju znači prethodno svjesno ilii nesvjesno, eksplicitno ili implicitno prihvatiti novokantovsku podjelu nauka. S druge strane pojmovi konkretnog i apstraktnog su vrlo relativni. Promatran iz jednog ugla pojam “Francuska buržoaska revolucija iz 1789.” može biti konkretan. Ali, već u početnim koracima analize koja bi pokušala odrediti taj pojam sadržinski postaje sasvim jasno da se konkretnost tog pojma sastoji iz čitvog niza apstrakcija! Historijska konkretnost je vrlo složena i najčešće se izražava visokim stupnjem apstrakcije, kao što apstraktnost kojoj teži sociologija ne znači baš mnogo ako ne sadrži sve što tu apstrakciju čini konkretnom.⁴ Većina pisaca prihvaća ovo tradicionalno stanovište ali ne u tako ekstremnom obliku kao što to čini Berđajev. Tako, na primjer, Quention Gibson ovom problemu pristupa zdravorazumski, ali bez ekstremnih naglasaka. Gibson polazi od jednostavne tvrdnje da se svi društveni istraživači bave otkrivanjem i objašnjenjem onoga što se desilo u društvenom životu i da svi za svoje potrebe upotrebljavaju opće stavove i teorije različitih vrsta. Ni historičari u tom pogledu nisu izuzetak. Sa stanovišta danog istraživanja “ono što se desilo” može biti prošlost, sadašnjost ili budućnost. Pri tome je sasvim jasno da se historičar bavi jednostavno onim što je prošlost, što se desilo u prošlosti. To je razlog zašto Gibson ne pokušava razlikovati historiju od drugih društvenih nauka kao posebno područje istraživanja. S druge strane, to ne znači da ne treba posebno ispitivati specijalne osobine razmatranja prošlosti. Ovdje Gibson ima u vidu da svako istraživanje ima svoju historijsku stranu: “Ono što nazivamo istorijom, bez i jednog dodatka da bismo to objasnili, nije ništa drugo nego istorijska strana specijalne vrste istraživanja – društvenog istraživanja.“⁵ Na osnovi ovoga izgledalo bi da Gibson negira specifičnost historijskog istraživanja prošlosti. Ipak bi se prije moglo reći da Gibson kao vododelnicu između historijskog i sociološkog istraživanja uzima liniju prošlost–sadašnjost–budućnost. Historičar se, smatra Gibson, treba baviti izgradnjom stavova o prošlim događajima u određenim sekvencama vremena. To znači da će historičar, ako ih već mora upotrijebiti, uzeti samo one opće stavove koji su neophodni za njegovu svrhu, dok će, na drugoj strani, naučnik koji se na teorijski način bavi društvom upotrijebiti samo one stavove o posebnim prošlim dogadajima koje zahtijeva njegova namjera u istraživanju. Ovo praktično znači da će ih upotrijebiti u ilustrativne svrhe.⁶ U stvari, Gibson ukazuje da je razlika između historičara i naučnika u drugim oblastima društvenih nauka razlika u cilju istraživanja. U razlikovanju djelatnosti historičara i sociologa Cahnman ide dalje od Gibsona. On ističe da sociolog stvara svoje izvore, dok historičar u principu koristi postojeći materijal, ali da može biti i obratno. Razlika je u naglasku. Dakle, razlika između sociologa i historičara ne bi bila u upotrijebljenoj metodi, nego u pitanjima koje postavljaju.⁷ Time se Cahrman u izvjesnom smislu udaljava od tradicionalnog shvaćanja o razlikama izmedu historijske nauke i sociologije. Analizirajuci antihistorijske predrasude u sociologiji – a o predrasudama je u većini slučajeva riječ – jedan od rijetkih pisaca o odnosu između sociologije i historijske nauke u “e
71
Amertcan Journal of Sociology“, Sylvia rupp zapaža da je slična situacija i u antropologiji. Tu su antihistorijske predrasude, za razliku od predrasuda nastalih u sociologiji, izrasle iz ekstremnih poteškoća u rekonstrukciji historije prethistorijskih društava. Korisno rješenje autor vidi u povezivanju specijalista za različite periode i mogućnosti da se u historijskom istraživanju, kao složenom društvenom poduhvatu, historičari oslanjaju na tehnička pomagala razvijena tokom mnogih generacija naučnika.⁸ Izuzetno značajan prilog problematici istraživanja prošlosti, ne samo mnogobrojnim prilozima o historiji francuskog i evropskog feudalizma, nego i na teorijsko–metodološkom planu dao je Marc Bloch. Neobično je korisno njegovo zapažanje da je nerazumijevanje sadašnjosti neminovna posljedica ignoriranja prošlosti kao što se, s druge strane, čovjek može iscrpsti u naporima da razumije prošlost, a da ne ostvari cilj, zato što ignorira sadašnjost. Bloch s pravom ističe da su u sadašnjosti neposredno opipljive vibracije ljudskog života koje je samo velikim naporima imaginacije moguće uspostaviti na osnovi starih tekstova. U ovom Blochovom stavu mogu se naslutiti konture jednog odgovora svima onima koji kao Deininger smatraju da historičar mora iz prošlih događaja izvesti prošlu egzistenciju tih događaja koji su sada, u izvjesnom smislu, vremenski neegzistentni.⁹ Bloch smatra izvjesnom tvrdnju da je prošlost po definiciji datum koji ništa u budućnosti ne može izmijeniti, što na drugoj strani ne znači da saznanje prošlosti ne može biti progresivno, nešto što se stalno mijenja i usavršava. Onima koji bi u ovaj stav sumnjali Bloch preporučuje da pogledaju šta smo znali prije manje od jednog vijeka. On upozorava da su široka područja čovječanstva izišla iz sjenke, da su nestali gradovi centralne Azije sada ponovo otkriveni, i da su dešifrirani jezici kojima se više ne govori, ali da to nije sve. Također su nove tehnike istraživanja ugledale svjetlost dana. Bloch smatra da su suvremene generacije istraživača stručnije od prethodnih u ispitivanju jezika i običaja i bogatije tehničkim sredstvima za ispitivanje, a iznad svega, one su studioznije i dublje u analizi društvenog razvitka. Istraživati prošlost, kao i sadašnjost, veoma je složen zadatak. Istraživači prošlosti, tvrdi Bloch, nisu sasvim slobodni – prošlost je njihov tiranin. Ne postoji mogućnost da se ikada mnoge stvari saznaju. Tako se, na primjer, nikada neće moći uspostaviti tablice cijena merovinske epohe, jer ne postoje dokumenti koji sadrže cijene u dovoljnom broju. Također je nemoguće prodrijeti u duše ljudi 11. vijeka u Evropi, kao što je moguće prodrijeti u duše suvremenika Pascala ili Voltairea zahvaljujući njihovoj prepisci i ispovijestima, Nasuprot nekoliko loših biografija pisanih u konvencionalnom stilu koje postoje za prethodni period. Izvan svake je sumnje da je ovo Blochovo zapažanje točno. Međutim, ne treba se zavaravati – ni suvremeni sociolog nije u mnogo boljoj situaciji. Kao što je prošlost “tiranin” plemena historičara, tako je sadašnjost “tiranin” sociologa. Težinom aktualne situacije suvremeno društvo vrši pritisak i na sociologe i na historičare. Mehanizme manipulacije idejama i različite oblike pritiska suvremene društvene institucije razvile su do impozantnih i zastrašujućih razmjera. Također postoje različiti vidovi dobrovoljnog, pa čak i nesvjesnog uključivanja u pozitivni društveni poredak koje Lucien Goldmann naziva “tiranskim konformizmom”, a koji snažno utječu na opredeljenja i stavove i sociologa i historičara. To nema samo povoljne ili nepovoljne posljedice po njihova duhovna i idejna opredjeljenja, nego također i na izbor problema za istraživanje, način obrade i pristupa temama, kao i na izvođenje sociolozi i historičari susreću sa sličnim ili istovjetnim problemima. Na drugoj strani veoma je uočljiva Blochova tendencija da promatra historiju kao kontinuum, što otvara mogućnost da se postavi teza o tome da ne postoji principijelna razlika između istraživanja sadašnjosti i prošlosti. Sociologe bismo u tom slučaju mogli tretirati kao “historičare” suvremenog druuštva, a historičare kao “sociologe” prošlih događaja i prošlog razvoja ljudskog
72
društva. Što sociolozi još uvijek nisu “historičari” suvremenog društva, često duguju trivijalnosti tema i načina obrade. Najznačajniju ideju Blochovog osnovnog stanovišta sadrži, čini se, teza da postoji samo jedna nauka o čovjeku u vremenu. Bloch je sklon da za tu nauku prihvati ime historija, naglašavajući da time ne želi neopravdano proširiti prava vlastite profesije, što u stvari znači da ne želi historiju shvatiti u usko tradicionalnom smislu. On s pravom ističe da ni najveći genij ne može obuhvatiti totalno iskustvo čovječanstva. Neki se ljudi specijaliziraju za sadašnjost, kao što se drugi specijaliziraju za kameno doba ili za egiptologiiju. Od obje vrste istraživača Bloch jednostavno zahtijeva da u historijskom istraživanju ne toleriraju autokraciju. Izolirano, svaki će razumjeti samo polovinu, čak unutar vlastitog područja istraživanja, a sama istina historije može se dosegnuti samo zajedničkim naporima. To je zapravo univerzalna historija, ili, drugim riječima – Bloch svaća historiju kao jedinstvo, kao totalitet. Po svemu sudeći ovdje je neophodna još jedna opaska. Bloch, naime, upućuje na staru mudrost ars longa, vita brevis. Točno je da je i najvećem geniju teško, ako ne i nemoguće da pojmi totalno iskustvo čovječanstva. No to ne treba da onespokojava. Sociologija i historija nisu zbog toga “osuđene” da budu nauke “na parče” kao što Popper tvrdi za sociologiju. Kontakt s cjelinom, s totalitetom, s istinom ljudskog društva može se ostvariti iz bilo koje sfere čisto ljudskog, humanog činjenica da će velik broj pojedinosti ostati nepoznat nije bitna kako za dimenziju totaliteta, tako i za dimenziju humaniteta koja je jedino moguća kao totalitet. Ako se isti problem promatra iz suprotnog ugla, može se postaviti pitanje šta se dobiva bezbrojnim empirijskim istraživanjima pojedinačnih društvenih problema? Gdje su velike sinteze izvedene na osnovi zaista impozantnog broja empirijskih istraživanja u sociologiji i srodnim naučnim disciplinama? U karikaturnom obliku može se postaviti i pitanje što čovječanstvo dobiva time što sociologija utvrdi da se muškarci i žene najčešće svađaju izmedu 5 i 7 poslije podne? Jasno je da su odgovori na ova pitanja negativni. Kada je riječ o mogućnosti istraživanja sadašnjosti i prošlosti, neophodno je upozoriti na još jedan značajan moment. Da li se sadašnjost može razumjeti samo pomoću prošlosti i da li su istraživanja prošlosti vrata koja vode svakom racionalnom ponašanju? Ovaj interesantan problem analizirao je Moris Cohen koji je prije svega upozorio da smo naklonjeni prihvatiti pamćenje ili autoritet ako ne posjedujemo ništa drugo, kao što smo spremni prihvatiti dokazanost bilo čega, ako ne vidimo razlog sumnji.¹⁰ Cohen smatra da je to razlog zašto je lakše vjerovati u točnost Herodotovog prikaza bitke kod Termopila, nego precizno znati šta se desilo u bitki na Marni ili kod Tannenberga 1914. godine. U svakom slučaju ovo zapažanje izaziva pitanje o razlozima za takvo opredjeljenje. Čini se da jedan od razloga leži u tome što o Termopilima znamo samo esencijalno, dok se o bitki na Marni nakupilo mnogo subjektivnih zapažanja, dosta istine ali i obmana, tako da je teško izvesti jedan cjelovit i objektivan sud.¹¹ I različitost simbolike bitaka na Marni i kod Termopila u ovom opredjeljenju ima svoju ulogu. Kad raspravljamo o Marni ili o nekom drugom događaju koji nam je vremenski blizak, snažno smo pritisnuti bremenom, aktualne situacije, interesa i pojedinosti. Izgleda da što vrijeme više prolazi detalji postaju nejasniji, a suština događaja preglednija. Kao da je točno Voltaireovo lucidno zapažanje po kojem je sretna koincidencija da je u historiji ono najznačajnije u isti mah i najizvjesnije. Ovakav stav išao bi u prilog tzv. teoriji distance. Stoga se kao principijelno može postaviti pitanje da li je moguće ostvariti historijski pristup u proučavanju suvremenog društva? Naime, ako se zauzme stav da je za historijsko istraživanje neophodna vremenska distanca od događaja koji su predmet ispitivanja, postavlja se logično pitanje da li historijska nauka može istraživati aktualna društvena stanja i procese? Od odgovora na ovo pitanje zavisi karakter povezanosti istraživanja prošlosti i sadašnjosti. Može se sa sigurnošću tvrditi da je rješenje ovog problema
73
složenije nego što na prvi pogled izgleda. Očevidno je, naime, da se ne smije previdjeti jednostavna činjenica da se historijom bavimo zbog sadašnjosti i budućnosti, a ne samo zbog prošlosti kao takve, iz puke radoznalosti da saznamo što se dešavalo u vremenima koja su prethodila našem, mada ni ovaj interes ne treba potcjenjivati. Prošlost nije samo predmet istraživanja, puki objekt, nego i izvor aktualnih saznanja. Ne proučavamo prošle civilizacije samo da saznamo kako su izgledale, nego da od njih nešto i naučimo. U tome vjerojatno leži osnovni smisao stare mudrosti Historija magistra vitae est. Zato nikakve poteškoće ne treba da budu prepreka za intenzivna proučavanja sadašnjosti koja bi izvodili historičari. Vjerojatno je u pravu Wright Mills kada piše: “Pa ipak, ako hoćemo da shvatimo, bar delomično, pravu prirodu društva u kome živimo, nipošto ne treba da se odreknemo proučavanja važnih društvenih pojava samo zato što u oblasti činjenica ne raspolažemo apsolutno utvrđenim i proverenim podacima“.¹² Zato pitanje vremenske udaljenosti od predmeta istraživanja – ma koliko imalo smisla, jer su mnoge djelatnosti u suvremenom društvu tajne i nedostupne istraživanjima – suštinski zadire u problem odnosa društva prema naučnom istraživanju, pa u izvjesnom smislu i u problematiku postizanja stvarno objektivnog odnosa prema predmetu istraživanja. Objektivan, a naročito kritičan stav naučnika, može ga dovesti u više ili manje oštar sukob s određenim popularnim shvaćanjima, tradicionalnim mitovima i zdravorazumskim objašnjenjima pojedinih historijskih događaja, uloge pojedinih ličnosti i društvenih grupa u historijskim zbivanjima. U našoj društvenoj i narodnoj tradiciji jedan vojni i politički poraz, kakva je bila kosovska bitka, pretvoren je u historijsku epopeju, a jedan turski vazal u simbol narodnog junaštva i borbe protiv Turaka. Međutim, slično je i sa suvremenim događajima. I u suvremenim društvima postoje stari i novi mitovi i fetiši. Zašto je tako? Bloch daje jedno objašnjenje zbog čega udaljenost naučnika od predmeta svog saznanja naravno, misli se na vremensku udaljenost – čini tako snažan utisak na mnoge teoretičare historije. Oni zapravo misle na historiju kao na događaje ili epizode, na historiju koja točno ili pogrešno sjedinjuje ekstremna značenja i egzaktne rekonstrukcije akcija, riječi ili stavova malog broja ličnosti stavljajući ih zajedno na relativno kratkotrajnu scenu na kojoj su kao u klasičnim tragedijama sjedinjeni u kritički moment dane revolucije, bitke ili diplomatskog razgovora. Historičar, na svu sreću, nije osuđen samo na takav postupak. Nije točno da historičar može vidjeti ono što se dogodilo u “njegovom laboratoriju” samo očima drugih ličnosti. Pod povoljnim uslovima događaj ostavlja iza sebe izvjesne rezidue koje se mogu vidjeti vlastitim očima, a na osnovi kojih se mogu izvesti značajni zaključci. Sve ovo govori o tome da postoje snažni argumenti za historijska istraživanja ne samo prošlih nego i suvremenih događaja, kao što postoje opravdani razlozi za širi teorijski pristup u istraživanjima prošlosti. Već samo postojanje sociologije navodi na zaključak da je suvremeno društvo moguće naučno proučavati, kao što postojanje historijske nauke jasno dokazuje da je naučni pristup prošlosti moguć. A o tome što znači činjenica da su prošlost i sadašnjost društva pretvorene u predmet, u objekt istraživanja, bit će riječi kasnije. Za sada se može reći da ta činjenica označava poziciju građanskog društva u kojem sve postaje predmetom naučne analize, da bi se kao rezultat dobilo in– strumentalno–tehničko znanje o predmetu a ne racionalni uvid u smisao i pravo historijsko značenje određenog zbivanja. Da li se moderni čovjek nalazi u situaciji u kojoj je određen svojom prošlošću, da li ga zaista prošlost natkriljuje?¹³ Da li smo pritisnuti bremenom prošlosti osuđeni da u proučavanjima sadašnjosti ostajemo u okvirima postojećeg poretka stvari, doprinoseći reformama i sitnim poboljšanjima postojećih društvenih sistema ili je sva područja ljudskog stvaralaštva moguće i humanistički artikulirati, tako da naukama ne bude ideal traganje za savršenim društvenim poretkom, nego čovjekova sloboda u skladu s mijenjanjem postojećih uslova života?
74
Točka ukrštanja: Problem metode Rasprava o odnosu historijske nauke i sociologije, specifično usmjerena na problematiku istraživanja prošlosti i sadašnjosti, ne može, čini se, zaobići pitanje upotrebe određenih metodskih postupaka u cilju stvaranja iskustvene evidencije. Analiza ovog pitanja može, s jedne strane, ukazati na neke specifičnosti istraživanja prošlosti i istraživanja sadašnjosti, a s druge pokazati i neke karakteristike odnosa historije i sociologije. Napokon, ta analiza može uputiti i sociologa i historičara na određena područja suradnje i zajedničkog interesa. Tako se, na primjer, neke specifičnosti proučavanja prošlosti i sadašnjosti i razlike između historije i sociologije mogu najevidentnije pokazati u odnosu na promatranje ne samo kao jedan od izuzetno korisnih postupaka u prikupljanju podataka, nego i kao opći stav prema stvarnosti. Zapravo treba ustanoviti koliko pojedini postupci u istraživanju, kao istraživački pristupi koji nužno zavise od prirode predmeta istraživanja, mogu biti suštinski različiti ili različito upotrijebljeni u historiji i sociologiji. Dvojica poznatih pisaca, Langlois i Seignobos, koji su se bavili problemima metode historijskog istraživanja, polaze od tvrdnje da se događaji mogu empirijski saznavati samo na dva načina: direktnim promatranjem događaja dok se neposredno odvijaju i proučavanjem tragova koji ostaju iza njih, dakle direktno i indirektno Oni smatraju da je historijsko saznanje suštinski indirektno i da to razlikuje historiju od svih drugih nauka koje upotrebljavaju direktne metode. Oni pišu: „Istoiijski ili indirektni metod je, jasno, inferiorniji od metoda direktnog posmatranja, ali historičari nemaju izbora; to je jedini metod preko koga možemo doći do prošlih činjenica...“¹⁴ Nema sumnje da ovi pisci u izvjesnom smislu neopravdano proširuju pojam promatranja izvan okvira neposrednog čulnog opažanja. Također je jasno da je promatranje, kada se shvati kao neposredno čulno opažanje, za historičara, za razliku od sociologa, praktično neupotrebljiva metoda, izuzev kada se bavi aktualnim stanjima društva. O ovom pitanju zanimljivo je mišljenje iznio Marc Bloch: “Kažemo da je istoričar po definiciji apsolutno nesposoban da posmatra činjenice koje ispituje. Nema egiptologa koji je ikada video Ramzesa. Nema stručnjaka za Napoleonove ratove koji je ikada čuo kanonadu kod Austerlica. Možemo govoriti o ranijim vekovima samo na osnovu zapažanja očevidaca”.¹⁵ Prema Blochovom mišljenju historičar se nalazi u situaciji policijskog isljednika koji pokušava rekonstruirati zločin koji nije vidio, psihologa koji ležeći u krevetu gripozan sluša rezultate eksperimenta koje mu u svom izvještaju saopćava laboratorijski tehničar. Ali ovdje treba napomenuti da Philip Weiner upozorava na jednu značajnu činjenicu. Weiner također polazi od očevidne istine da historičar ne može direktno promatrati prošli događaj. Međutim, historičar stvarno mora istraživati, a njegov rad zavisi od vjerodostojnih i autentičnih izvora koji su uvijek predmet sumnje. Logički gledano, naglašava Weiner, činjenice dobivene direktnim promatranjem treba kontrolirati kao i dokumente i dokaze upotrijebljene u historijskom istraživanju.¹⁶ Na osnovi ovoga može se utvrditi da historičar ipak mora znati principe sistematskog i u naučne svrhe organiziranog promatranja zato što onda može bolje ocijeniti neki izvor ili dokument. Napokon za historičara je od neprocjenjive važnosti da se upozna sa materijalnim ostacima neke od minulih kultura, da posjeti mijesto na kojem se desila neka značajna bitka i da promatranjem izvede određene zaključke. Za razliku od historijske nauke, sociologija i srodne naučne discipline služe se promatranjem kao jednim od osnovnih metodskih postupaka u prikupljanju podataka. Neposredni uvid naučnika u određeni društveni problem koji proučava, u delanja i ponašanja ljudi u društvenom životu i primarno iskustvo koje se stekne tim uvidom, veoma su korisni u svim fazama istraživanja. U tom neposrednom kontaktu sa životom naučnik stječe primarna iskustva koja mogu biti od
75
izuzetne važnosti ne samo u određivanju osnovnih pravaca istraživanja, nego i u naučnikovom opredjeljenju za proučavanje određenih problema. Čak ni jasno izražena ograničenja promatranja društvenih pojava (na primjer, da se mogu promatrati samo vanjske manifestacije ljudskih delanja i ponašanja, da se može promatrati samo ono što se u trenutku promatranja zbiva, kao i da je nemoguće promatrati neke značajne dugotrajne razvojne procese, ne umanjuju značaj promatranja u procesu dobivanja podataka o društvenim pojavama. Jedna temeljita metodološka studija obuhvatila bi sve ove i čitav niz drugih problema vezanih za promatranje kao metodski postupak, ali je i ovih nekoliko općih napomena dovoljno da se izvedu određeni zaključci. Na prvi pogled izgleda da sociologija upotrebom metode promatranja stječe nenadoknadivu prednost nad historijom u procesu istraživanja. Međutim, tamo gdje ne može promatrati, sociolog je u sličnoj situaciji kao i historičar. Budući da se najbitniji događaj u suvremenom društvu, zbog svoje veličine i složenosti, ne mogu promatrati – a i velik broj takvih događaja ne odvija se pred očima društvene javnosti – to se svaka sociologija, koja društvene pojave želi analizirati i osmisliti u jednoj široj historijskoj perspektivi po tome što jesu i što znače, nalazi u sličnoj situaciji kao i historijska nauka. Historija nastajanja Marxovog Kapitala to jasno posvjedočuje. To veliko i složeno djelo nije ni ekonomsko, ni filozofsko, ni historijsko, ni sociološko; riječju, nije djelo koje se može rubricirati u okvire bilo koje akademski omeđene nauke, ali zato predstavlja jednu duboku dijalektičku analizu kapitalističkog načina proizvodnje i kapitalizma kao društvenog sistema. Ovo razmatranje dovodi do pitanja o posljedicama promatračkog stava prema svijetu. Što takvo stanovište prema svijetu znači? Da li samo izvor kontemplacije i ništa više? Ili ipak ima dalekosežnije posljedice? Promatran iz tog šireg ugla primjer Kapitala kao kritike (jedne) nauke pokazuje stvari u radikalno drukčijem svjetlu. Ako se analizira na epistemološkom planu, veoma brzo postaje jasno i očevidno da, promatranje implicira prihvaćanje antropocentričnog shvaćanja svijeta i čovjeka koje je u novovjekovnoj filozofiji prvi jasno formulirao Descartes svojim čuvenim stavom Cogito ergo sum. Ovo antroprocentričko stanovište ukazuje da raspolućenost čovjeka i svijeta na subjekt i objekt, goni čovjeka da do kraja iskapi čašu saznanja, da čitav svijet i druge ljude pretvori u objekt, i u predmet svog analitičkog ispitivanja. Svijet je svijet činjenica, koji čovjek jednim od svojih sredstava naukom nastoji iscrpsti. Čitava novovjekovna fiozofija i društvena nauka u znaku su tog nastojanja. Zasluga je Marxova što je nasuprot ovoj novovjekovnoj građanskoj tradiciji pokušao pokazati putove prevladavanja jaza između čovjeka kao subjekta i čovjeka kao objekta (predmeta), i što je svojim djelom pokazao put ukidanja društvene situacije u kojoj čovjek postoji samo kao subjekt ili samo kao objekt. On time vraća ljudske vrijednosti i dostignuća iz države, religije, politike, ideologije, nauke, iz svih sfera čovjekovog otuđenja u građanskom svijetu u čovjeka, kao stvaralačko biće, biće prakse koje se samo izražava u različitim oblicima djelovanja, ali je u svojoj generičkoj suštini totalitet. Može se slobodno reći da promatrački stav prema svijetu upućuje na zaključak (iako se ne mora raditi samo o tome) da se radi o kontemplativnom odnosu prema stvarnosti, dok Marx razvija ideju praktičnog, aktivno–preobražavalačkog odnosa prema stvarnosti. Prije nego što bi bili izvedeni i ostali zaključci neophodno je, čini se, upozoriti na još jedan tip istraživanja koji se u suvremenoj sociologiji jako često upotrebljava, dok za historijsku nauku izgleda sasvim neprihvatljiv. To su veoma česta ispitivanja javnog mnijenja. Robert Kann, na primjer raspravlja o doprinosu ispitivanja javnog mnijenja historijskoj metodi. Kann smatra da istraživanja karaktera i utjecaja javnog mnijenja predstavlja jedan od najznačajnijih zadataka historičara, te da zbog toga historijska metoda mora uključiti i postupke za ispitivanje javnog mnijenja.¹⁷ On istina upozorava da su tehnička ispitivanja javnog mnijenja ograničeno upotrebljiva za ispitivanje javnog mnijenja u prošlosti a osnovnu razliku vidi u tome da se historijsko
76
istraživanje bavi prošlošću, a ispitivanje javnog mnijenja budućnošću. Historičar koji ispituje javno mnijenje nekog prošlog perioda bavi se isključivo sačuvanim izvorima koji su predmet kapriciozne historijske providnosti, jer se ne zna da li će ostati sačuvani. Na drugoj strani profesionalno ispitivanje javnog mnijenja bavi se bliskim prošlim izvorima i teži k predviđanju budućnosti. Kann vidi upotrebljivost tehnika ispitivanja javnog mnijenja u historijskom istraživanju u dva osnovna pravca: (a) kao dodatno sredstvo kontrole istraživačevog ličnog prosuđivanja i (b) možda kao dublje sredstvo istraživanja nego što je izvorni materijal dobiven drugim načinima. Izgleda da ovdje ipak treba biti nešto oprezniji nego što je to bio Kann: kako postupcima za ispitivanje javnog mnijenja možemo kontrolirati na primjer, Toynbeejeve teze o razvoju pojedinih civilizacija? Također nema nikakvog smisla raspravljati o uzroku i tipičnom izboru u historijskom istraživanju, kao što to čini Kann. Srećom on ipak ne ide tako daleko da smatra da su Pompeji – Middletown i priznaje da Troja i Mikena nisu tipični. To naravno ne znači da ispitivanja javnog mnijenja, kako se izvode u suvremenoj sociologiji, nisu uopće korisna za historijsku nauku. Korisno je za historičara koji se bavi Britanijom između dva svjetska rata da se upozna s ispitivanjima javnog mnijenja iz tog perioda, na primjer, s „Britain by Mass–Observation 1939“. Tako, između ostalog, može otkriti besmislenost i trivijalnost tema kojima se česta ispitivanja javnog mnijenja bave. To, ni u kom slučaju ne znači da se o javnom mnijenju ne može raspravljati na način koji bi bio historijski relevantan. Jedan od veoma rijetkih, a može se slobodno reći i uspjelih, pokušaja u tom pravcu je Habermasova studija o promjenama u građanskoj javnosti. Ali to nije konvencionalno ispitivanje javnog mnijenja nego kompleksna studija o jednom njegovom vidu.¹⁸ Zanimljivo je da je temu o javnom mnijenju dotakao i Marc Bloch koji je u načelu rezerviran prema vrijednostima takvih ispitivanja. Njegovo je rezoniranje usmjereno u slijedećem pravcu: mogu ispitivati javno mnijenje o nekom problemu. Pitat ću, bilježit ću, uspoređivat ću i mašinski ću obrađivati odgovore. Međutim, dobit ću ono što moji ispitanici vjeruju da vjeruju. Oni su predmet mog ispitivanja, ali gdje je psiholog koji je morsko prase vidio svojim vlastitim očima! Ja znam “čovjeka s ulice” po onome kako mi se predstavi. Zato što je individua prirodno ograničena u svojim osjećajima i moći koncentracije, nikada ne percipira više nego dio široke tapiserije događaja, činjenica i riječi koje formiraju sudbinu grupa. Štoviše, ona posjeduje neposrednu svijest samo o vlastitom mentalnom području, a svo značenje čovječanstva bez obzira na vrijeme izvodi iz saznanja drugih individua.¹⁹ U ovom pogledu historičar sadašnjosti teško da je u boljoj situaciji nego historičar prošlosti; sociolog također. Ovdje se ne bi smio zaboraviti još jedan važan moment. Neki dokument, koji je u vrijeme kada je nastao bio sasvim beznačajan sa stanovišta dominirajućeg javnog mnijenja, može za kasnijeg historičara predstavljati dragocjen izvor. Taj dokument može predstavljati izraz bitnih tokova historijskog zbivanja, a da dominirajućem javnom mnijenju bude nepoznat. Boljševički list „Iskra“ bio je širokim krugovima u Rusiji sasvim nepoznat, naročito u odnosu na legalnu štampu carističke Rusije. Ne samo širi slojevi, nego vjerojatno i pojedini članovi vlade i carske porodice nisu ni znali za njegovo postojanje. Međutim, ideje koje je taj list zastupao, odnosno razvijao, odigrale su presudniju historijsku ulogu nego ideje koje je zastupala i razvijala cjelokupna zvanična vladina i opoziciona štampa. One su imale snažan utjecaj na revolucionarna zbivanja u Rusiji. Vjerojatno će sa stanovišta jednog ozbiljnog historijskog ispitivanja bijedno izgledati suvremena ispitivanja javnog mnijenja koja su više ili manje okrenuta vladajućim, odnosno dominantnim stavovima, shvaćanjima i konformističkim tipovima društvenog ponašanja pojedinaca i grupa, spram primjera kakav je ovaj s „Iskrom“. I u ispitivanjima javnog mnijenja radi se, dakle, o tome da se ustanovi pozitivni poredak stvari u društvu i da se na osnovi toga izvedu određena predviđanja za budućnost. Ali postojeći pozitivni društveni poredak ne dovodi se u pitanje. Poredak kao takav ostaje izvan domašaja
77
društvene nauke iz jednostavnog razloga što je nauka dio tog poretka. Odnos prema stvarnosti ostaje uglavnom kontemplativan ili u najboljem slučaju reformatorski, bez obzira na upotrijebljeni metodski postupak kojim nauka analizira društvo. Promatrane iz ovog ugla razlike između historije i sociologije postaju beznačajne. Razlika između istraživanja prošlosti i sadašnjosti, kao i sociološkog istraživanja prošlosti i istraživanja sadašnjosti koja bi izvodili historičari, izgleda relativna kada se promatra sa stanovišta upotrijebljenih metodskih postupaka. Stoga se može slobodno tvrditi da i sociologija i historijska nauka shvaćaju svoj predmet, društvenu stvarnost – neka ovdje budu upotrijebljene Marxove riječi – “samo u obliku objekta ili opažanja, a ne kao osjetilnu ljudsku djelatnost, praksu, ne subjektivno.”²⁰ Dakle, karakter nauke je takav da svom predmetu ne može prići na praktičan način, nego nastoji da ga historijski (historijska nauka) ili teorijski (sociologija) promatrano analitički iscrpu. U okvirima građanskog društva nije ni moguć drukčiji pristup. U tim okvirima i sociologija i historijska nauka mogu ostvariti najveći domet komplementarnošću postupaka i interdisciplinarnošću pristupa u proučavanju društva. Ako te svoje napore da tumače i objasne svijet ljudskih činjenica humanistički artikuliraju, njihova uloga u procesima oslobođenja čovjeka ne mora biti ni mala ni beznačajna. Jedan od njihovih zadataka bio bi onda da na čovječan način sprečavaju ono što je nečovječno u čovjeku, da se suprotstave svemu što je u društvu neljudsko, da se bore protiv svih institucija i sredstava manipulacije čovjekom, ukidajući i pretpostavke svog vlastitog postojanja kao posebnih, strogo odvojenih naučnih disciplina. Te zadatke one mogu ostvariti ako se pretvore u praktični duhovni protest protiv svega što u društvu obezvrijeđuje čovjeka i ruši njegov dignitet. (...)
Put prema sintezi saznanja o društvu i historiji Put dakle vodi k jedinstvenom sintetičkom pristupu društvu kao konkretno historijskom totalitetu. Stoga se postavlja pitanje da li sociologija i historijska nauka ispunjavaju osnovne preduslove da pođu tim putem? Situacija u suvremenoj sociologiji je zabrinjavajuća i stoga što se ne vidi čemu ona zapravo služi. Može se sa sigurnošću tvrditi da suvremena sociologija relativno lako i dobro poučava ljude kako da istražuju društvene pojave, ali ne i da shvaćaju suštinu problema kojima se bave. Jedan od značajnih pokazatelja nemoći sociologije da se suočava sa suštinom krize suvremenog društva je nedostatak širih sintetičkih pokušaja koji bi kao svoju osnovu imali ideju cjeline društva, a svijest o neophodnosti i revolucionarne promjene kao rezultat. Rijetki pokušaji da se u suvremenoj sociologiji izgradi superteorijski pristup društvu u osnovi su nehistorični i, što je još gore, konzervativni.²¹ S druge strane, nesumnjivo je da suvremenu historijsku nauku karakterizira nedostatak sintetičkog duha i utonulost u proučavanje pukog fakticiteta, dok su napori da se otkrije širi smisao i značenje historijskih događaja veoma rijetki. Tako suvremena historijska nauka, kao i suvremena sociologija, za sada nemaju izgrađen cjelovit sintetički pristup društvu, što ne znači da ne postoje napori u tom pravcu. Razlozi za ovakvo stanje su mnogostruki. Činjenica da ove discipline nemaju dovoljno razvijen kategorijalni aparat već sama mnogo govori. No suštinski razlog treba tražiti na drugoj strani. Taj razlog, po svemu sudeći, bio bi u činjenici da u okvirima tradicionalno omeđenih disciplina (samostalnih društvenih nauka) nije ni moguće konstituirati sintetički pristup koji bi se zasnivao na ideji društva kao konkretno historijskog totaliteta. Ako se problem sinteze promatra kroz prizmu mogućnosti, odnosno nemogućnosti, takvog pristupa
78
društvu, bez kolebanja se da reći: gdje nema sinteze može se govoriti o dekadenciji! Ili, ako se problem promatra iz drugog ugla, može se postaviti pitanje: zar upravo parcijalizacija nije većma često karakteristika istraživačkih zahvata i u suvremenoj historijskoj nauci i u sociologiji? Zar do kvantofrencije koja tako snažno zahvaća sve društvene nauke ne dolazi uslijed parcijalizicije? Napokon, ne mora svaki pokušaj sintetičkog pristupa društvu biti i progresivan. Da bi se pokazalo da do ovakvog stanja u suvremenoj historijskoj nauci i sociologiji ne dolazi samo uslijed nedostatka sintetičkog duha, nego da ono proizlazi iz prirode društvenih nauka i historije, dovoljno je ukazati na nekoliko pokušaja u ovoj oblasti. Ne postoji nikakva potreba da se kao argument u raspravi navedu cinizmi o historiji i sociologiji koji se inače mogu sresti u literaturi, kao na primjer u Gottschalka i Cahnmana.²² Nema sumnje da historičar ne stvara historiju, izuzev u koncepcijama nekih krajnje subjektivistički orijentiranih filozofa historije. Historičar prije svega nastoji doći do određenih saznanja o društvenoj prošlosti ili sadašnjosti i uključiti ih u fond znanja historijske nauke. Stjecanjem novih saznanja historijska nauka se razvija. U tom svjetlu promatran problem sintetičkih zahvata koji bi omogućili da shvatimo cjelinu jednog događaja, jedne epohe ili, štoviše, cjelokupnog razvoja čovječanstva dobiva izuzetnu važnost. Upravo širokim sintetičkim zahvatima historijska nauka stječe mogućnost racionalnog uvida u historijska događanja i njihovo cjelovitije razumijevanje. To je vjerojatno jedan od razloga zašto je problemu historijske sinteze posvećeno toliko pažnje i prostora u priručnicima iz historijske metodologije, što se za problem sinteze ne odnosi i na metodološke priručnike u oblasti sociologije. No, na žalost, uglavnom su sintetičke operacije u priručnicima iz historijske metodologije shvaćene i metodološki preporučavane na jedan instrumentalno tehnički način. Ovakav stav naročito je došao do izražaja u već spomenutom priručniku Langloisa i Seignobosa. Raspravljajući o problemu sinteze ova dvojica pisaca ukazuju na izolirane činjenice veoma različitog stupnja općenitosti i izvjesnosti kao na osnovni materijal historijske konstrukcije. Svaka od činjenica pripada određenom mjestu i vremenu. U organizaciji veoma bogatog svijeta činjenica u nauku ovi pisci vide osnovni zadatak sintetičkih operacija u historijskoj nauci. Stoga nije neobično što se po ovoj koncepciji problemi klasifikacije i poređenja činjenica dobivenih klasifikacijom pojavljuju kao ključni. Langlois i Seignobos smatraju da je u ovom procesu grupiranja činjenica osnovni zadatak uspostaviti kronološki, geografski i logički poredak činjenica da bi se na taj način odredili njihov karakter, prostornost i trajanje. Ali, svijet činjenica je beskonačan. Zato je historija stavljena pred alternativu da bude potpuna ili nesaznatljiva, ili da bude saznatljiva ali nepotpuna. Bez obzira koliko ova alternativa može nekome izgledati neugodna, ona je, ako se činjenice uzimaju kao omova pristupa društvu i historiji, nesumnjivo točna. S druge strane, mora se priznati da su Langlois i Seignobos do kraja konsekventni u razvijanju svog stanovišta. Oni cjelokupnu koncepciju historije baziraju na proučavanju činjenica koje sadrže dokumenti. Izvan činjenica ne postoji ništa što bi bilo dostojno historičareve pažnje. “Vrednost naših saznanja zavisi od naših dokumenata,” kažu Langlois i Seignobos i u tome su do kraja odlučni.²³ Za razliku od orijentacije samo na činjenice koja je došla do izražaja u shvaćanjima Langloisa i Seignobosa, historičar se može u istraživanjima orijentirati na velike ličnosti, institucije ili ideje. On može, kao što je to činio omas Carlyle, zastupati stanovište da je historija biografija velikih ljudi i svesti je na životopise velikih ličnosti, ili može kao Croce, tvrditi da “ne postoji ništa izvan misli”, a historijsku nauku ograničiti na analizu unutrašnjeg iskustva. U svim tim slučajevima historičarev odnos prema činjenicama bit će veoma različit. Tako, na primjer, Moris Cohen uvažava značaj činjenica za historijsku nauku, ali uvodi jednu novu – etičku – dimenziju u historijska razmatranja. Da bi doprinio povećanju obima našeg provjerenog znanja o svijetu historičar se, smatra Cohen, neminovno udaljava od svijeta pojedinačnih iskustvenih činjenica,
79
nužno vrši određena uopćavanja i stvara sintezu koja ovisi od njegove moći imaginativne konstrukcije. Na drugoj strani Cohen se suprotstavlja tretiranju historije kao forme nagomilavanja odvojenih činjenica o događajima, odijeljenih vremensko–prostornim vakuumom. Njegovo je mišljenje da su historijski događaji u široj historijskoj perspektivi determinirani i da se historija nužno služi apstraktnim znanjem nastojeći osvijetliti individualni događaj u mjestu i vremenu.²⁴ Cohen zapravo hoće reći da se historija ne bavi i ne služi samo historijskim činjenicama, nego i etičkim tvrdnjama. Prema tome, osnovna vrijednost Cohenovog pokušaja da doprinese jednom sintetičkom pristupu historiji sastoji se u tome što u historijsku nauku uvodi komponente filozofije i etike i što je time pokazao da između historijskih činjenica i apstraktnih oblika ljudskog saznanja ne postoji nepremostiv jaz. Ovim svojim razmatranjem Cohen se približio ideji interdisciplinarnog pristupa historiji, odnosno društvu, kao što je to na eksplicitniji način učinio Luis Gottschalk, iako ni on s punom izvjesnošću ne naglašava ideju takvog pristupa, mada je priprema razmatrajući puteve i pravce na kojima historijska nauka može zadovoljiti zahtjeve od značaja za društvene nauke. Komplementarnost historije i društvenih nauka Gottschalk vidi u slijedećim pravcima: (1) kada historičar nastoji otkriti pojedinačne slučajeve kojima će ilustrirati uopćavanja društvenih nauka; (2) kada nastoji otkriti pojedinačne slučajeve koji će se suprotstaviti uopćavanjima društvenih nauka i (3) kada nastoji primijeniti uopćavanja društvenih nauka u historijskim trendovima ili serijama sličnih događaja.²⁵ U tim slučajevima historičar može najbolje doprinijeti razumijevanju društva. Čini se da je već ovo mjesto dovoljno kako bi se pokazalo da je Gottschalk blizu ideje da problem sintetičkog pristupa historiji promatra kroz prizmu suradnje historičara i naučnika u oblasti društvenih nauka, dakle interdisciplinarno. Tu ideju u njenom punom značenju razvio je Marc Bloch zalažući se za interdisciplinarni pristup historiji i timski rad. Može se prije svega reći da je Blochov pristup historiji u osnovi sintetički, o čemu svjedoči i jedno izuzetno djelo historijske literature, njegova knjiga “Feudalno društvo”. No to, s druge strane ne znači da Bloch zanemaruje detaljna istraživanja pojedinih historijskih događaja i činjenica. I pojedinačni događaj je cjelina. Blochovo shvaćanje historije ovu očevidnu istinu najbolje potvrduje. U predgovoru engleskom izdanju Blochove knjige „e Historian’s Craft“ Joseph R. Stayer s pravom zapaža: „Bloch nije rekao samo da je istorija celina, da se ni jedan period, ni jedan predmet ne može razumeti bez povezanosti s drugim periodima i predmetima, nego je stalno mislio i pisao u saglasnosti s ovim uverenjem.“²⁶ Iako je riječ historija veoma stara, Bloch historiju smatra mladom naukom, “došljakom na području racionalnog saznanja”. Historija je, nema sumnje, počela kao naracija, ali je veoma mlada kao pokušaj racionalne analize ljudskog društva. Historija nije nauka o prošlosti, “nije akumulacija događaja bilo koje vrste koji su se desili u prošlosti” (Phystel de Coulange), već je prema Blochu nauka o ljudima u vremenu. Historijske se pojave ne mogu razumjeti izvan svog momenta u vremenu. Prošlost se ne može razumjeti predrasudama sadašnjosti, ali se također bez poznavanja prošlosti ne može razumjeti sadašnjost. Odnos saznanja prošlosti i sadašnjosti je, dakle, recipročan. Osnova za ovakav zaključak je Blochova koncepcija vremena po kojoj je historijsko vrijeme konkretna, živa realnost, jedan kontinuum u kojem prošlost, sadašnjost i budućnost nisu separatni segmenti nego se nalaze u dijalektičkom jedinstvu. Metodološki gledano put do sinteze Bloch vidi u selektiranju, razvrstavanju i analizi izvornog materijala s ciljem da se vrše poređenja. Na tom putu historičar se ne treba ustezati procesa apstrahiranja i uopćavanja. Funkcija klorofila, potkrepljuje Bloch ovaj svoj zahtjev, u apsolutnom smislu nije realnija od ekonomske funkcije. No ni ova, kao ni bilo koja druga radna procedura, ne smije se simplificirati. Bloch odbacuje šablonu po kojoj historijsko istraživanje obavezno počinje time da historičar skuplja dokumente, odmjerava njihovu autentičnost i istini-
80
tost, a potom ih razvrstava i klasificira, usporedi i izvodi sintetičke zaključke. Osnovnu nezgodu s ovom procedurom on vidi u tome što ne postoji historičar koji je ikada radio na ovaj način, čak i kada je vođen izvjesnim kapricom sanjao da to čini. Međutim, problem se ne sastoji samo u tome kakva će radna procedura biti primijenjena i do kakvih će rezultata dovesti. Nije, dakle, samo problem u metodološkim načelima i konkretnim istraživačkim postupcima. Bloch je u tome odlučan i smatra da bez obzira na bogatstvo primijenjenih postupaka čak i najstručniji naučnici veoma brzo otkrivaju granice vlastitih mogućnosti. Za istinski sintetički pristup ljudskoj historiji Bloch ne vidi druge mogućnosti nego da se objedine napori i sposobnosti više naučnika pojedinaca i upotrijebe raznovrsne tehnike istraživanja. Ta metoda pretpostavlja duh timskog rada koji nije jednostavno mehaničko sabiranje djelatnosti više naučnika iz različitih oblasti nauke. On pokazuje da je već Phystel de Coulange bio svjestan da stotinu naučnika koji bi podijelili historiju Francuske na dijelove ne bi napisali njenu historiju, jer ne bi mogli povezati historijske činjenice u cjelinu. A upravo u povezanosti činjenica nalazi se historijska istina. Zato Bloch vjeruje da timski rad, koji će biti od izuzetnog značaja za budućnost historijske nauke, pretpostavlja i zahtijeva prethodnu definiciju zajedničkog sadržaja dominantnih problema. Po sebi se razumije da je Bloch bio svjestan prepreka na ovom putu koji bi uslovno mogao biti označen kao pretvaranje nauke u kolektivnu ljudsku djelatnost, kao što je sigurno bio ubijeđen da će napori u tom pravcu obezbijediti dalji progres u pogledu uvida u historijsku istinu društva.²⁷ S problemom sinteze suočio se E. H. Karr koji je došao do zaključka da je funkcija historijske nauke u tome da razumije prošlost i sadašnjost preko njihovog međusobnog odnosa, ali da ne postoji mogućnost da se uspostavi apstraktni superteorijski standard prema kojem bi se procjenjivale sve historijske akcije. Analizom odnosa između historije i sociologije Karr dolazi do ideje o sintetičkom pristupu društvu koji otkriva u jedinstvu ovih dviju nauka. Suvremena sociologija suočena je prema Karru s dvije suprotne opasnosti: (1) s opasnošću da postane ultrateorijska i da se izgubi u apstraktnim i besmislenim generalizacijama o društvu uopće i (2) s opasnošću da postane ultraempirijska nauka i da se u nastojanju da izbjegne generalizacije i tumačenja prihvaćanjem tzv. “tehničkih” problema nabrajanja i analize društvenih pojava, pretvori u nesvjesnu apologiju jedne statičke vizije društva. Karr se zalaže da historija i sociologija izgrade dinamički pristup društvu i da istražuju društvene promjene i razvitak i da se u tom pravcu pokuša pronaći mogućnost njihovog jedinstva. On piše: “Ukoliko sociologija postaje više istorija, a istorija postaje više sociologija, utoliko je bolje za obe. Područje pred njima otvoreno je za dvostruki put.“²⁸ Tako se Karr, istina s veoma različitih pozicija približava Goldmannovoj ideji, izraženoj u djelu “Humanističke nauke i filozofija”, o historijskoj sociologiji ili sociološkoj historiji.²⁹ Ovo približavanje različitih pozicija pruža, čini se, solidnu osnovu da se postavi pitanje da li je uopće u okvirima novovjekovnog shvaćanja nauke moguće tragati za jedinstvenim pristupom društvu kao konkretno–historijskom totalitetu. Po svemu sudeći u okvirima novovjekovnog shvaćanja nauke mogu se pronaći historijsko–teorijski i teorijsko–metodološki razlozi za interdisciplinarni pristup³⁰ ili, u najboljem slučaju za tezu o potrebi jedinstva historije, ali je nemoguće i sam pojam nauke dovesti u pitanje. Očigledno je da rješenje treba tražiti na drugoj strani, u jednoj poziciji koja bi bila akt čovjekovog oslobođenja, proces razaranja onih društvenih okvira u kojima je čovjek otuđen. (...) Božidar Jakšić, Historija i sociologija, Sveučilišna naklada “Liber”, Zagreb, 1976, str. 115–131, 139–149.
81
Fusnote ¹ Marc Bloch, „e Historian‘s Craft“, Manchester University Press, 1954, p. 47. Ovo Blochovo djelo prevedeno je na srpskohrvatski jezik za „Treći program Radio Beograda“, proljeće 1970, str. 329–458.
² Ovakvo shvaćanje odnosa između historije i sociologije došlo je do izražaja manje–više u svim našim univerzitetskim priručnicima i udžbenicima opće sociologije.
³ Nikola Berđajev, „Smisao istorije“, „Ogled filozofije čovječje sudbine“, izdanje knjižare Jeremije Dželebića, Beograd, 1934, str. 17–18. Shvaćanje koje zastupa Berđajev ovdje je bilo od interesa samo kao ilustracija ekstremnog stava u okviru jednog šireg stanovišta. Stoga će ovdje biti izostavljena kritika teološke opredeljenosti tog shvaćanja.
⁴ Izgleda da put vodi nazad ka Hegelovoj „Logici“. Zanimljivo razmatranje o pojedinačnom i općem u vezi s karakterom
historijske nauke nalazimo u Hofstadtera. On tvrdi da historičar traga za pojedinačnim sudovima o individualnim entitetima u prostoru i vremenu, pa je neophodno da se objasni kako se ovaj cilj odnosi prema teorijskom i naučnom karakteru historije. Hofstadter smatra da se u razmatranju historijskog saznanja bavimo prije svega egzistencijalnim sudom koji nije identičan s izrazom „egzistencija“ u lingvističkom smislu. Osnova razlikovanja sudova iskustvenog sadržaja nije razlika između onih koji tvrde i onih koji poriču egzistenciju; ona upućuje na razlike u načinu na koji služe krajnjem cilju istraživanja. Razlika između općeg i pojedinačnog u egzistencijalnom smislu nije apsolultna kao što izgleda. Singularni sudovi mogu imati univerzalni predikativni sadržaj. Razlike između univerzalnih i singularnih sudova uglavnom su funkcionalne. Otuda su općenitost zakona i singularnost odnosa potpuno kompatibilni. Usporedi: Albert Hofstadter, „Generality and Singularity in Historical Judgment“, „e Journal of Philosophy“, Vol. XLI I (Feb. 1, 1945), No. 3, pp. 57–65.
⁵ Ouention Gibson, „e Logic of Social Enquiry“, Routledge and Paul Kegan, London, 1960, p. 179. ⁶ Kenneth Bock s pravom ističe da je jedno upotrijebiti historijske činjenice u ilustrativne svrhe, a drugo izvršiti stvarnu
provjeru pretpostavki pomoću mase historijskih činjenica. Usporedi Kenneth E. Bock, „e Acceptance of Histories: Tovard a Perspective for Social Science“, Universiti of California Press, Berkley, 1964.
⁷ U Cahnmanovom i Boskoffijevom zborniku „Sociology and History“ usporedi: Werner J. Cahnman and Alvin Boskoff, „Sociology and History“: Reunion and Reapproachment“.
⁸ Usporedi: Sylvia rupp, „History and Sociology: New Opportunities for Cooperation“, „e American Journal of Sociology“, Vol LVIII (July, 1957), No. 1, pp. 10–16.
⁹ U već spomenutom Blochovom djelu „e Historian‘s Craft“ nalazi se i slijedeća anegdota o Blochovoj posjeti Stockholmu. Izjavivši da nije antikvar nego historičar, Pirenne je poveo Blocha da prvo obiđe novoizgrađenu gradsku vijećnicu, a ne neki spomenik iz starijeg perioda historije. Za Deiningerov stav usporedi: Whitaker T. Deininger, „Some Reflections on Epistemology and Historical Inquiry“, „e Journal of Philosophy“, Vol. LIII (July, 5, 1956), No. 14, pp. 429–442.
¹⁰ Usporedi: Moris R. Cohen, „e Meaning of Human History“, „Open Court“, La Salle, Ilinois, 1961, p. 19. ¹¹ Bitku na Bregalnici dobila je i srpska i bugarska vojska, što zavisi od toga koji udžbenik historije služi kao izvor informacije – srpski ili bugarski. Ovakve pojave ni u kom slučaju nisu samo „balkanski specijelitet“.
¹² Mils Rait, „Elita vlasti“, Nolit, Beograd, 1964, str. 461. ¹³ Cohen raspravlja o tome kakav je u stvari vremenski poredak našeg znanja o sada šnjosti i prošlosti. On piše: „Ako
čitalac hoće da razmisli, pašće mu u oči da prošlost nije prvobitan poredak, ona nije neposredno data historičaru... Prošlost se dakle može postići na dva načina: ili (1) pomoću ličnog pamćenja historičara (u tom smislu je njegovo sadašnje pamćenje ono čime on počinje i čiju tačnost mora procenjivati); ili (2) pomoću interpretacije objekta kao ostatka prošlih događaja... Sledi da iskaz o tome da sadašnjost može da se razume samo pomoću prošlosti nije potpuna istina. Priroda nekih stvari u sadašnjosti mora biti poznata pre nego što proučavanje prošlosti može da se obavi. Ali mi možemo tvrditi čak i više. Istorijsko značenje kao saznanje o prošlosti i zaista kao svako saznanje, može se postići samo pomoću zaključivanja“. Moris Koen i Ernest Nejgel, „Uvod u logiku i naučni metod“, Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd, 1965. str. 333–334. Ovo Cohenovo zapažanje je u svakom slučaju značajno, ma koliko izaziva skepsu njegova tvrdnja da su uobičajeni kanoni naučne metode potrebni u historiji kao i u prirodnim naukama.
¹⁴ Charles Victor Langlois, Charles Seignobos, „Introduction in the Study of History“, London–New York, 1925, p. 64. ¹⁵ Marc Bloch, op. cit. p. 50. ¹⁶ Usporedi: Philip P. Weiner, „On Methodology in the Philosophy of Hlstory“, e Journal of Philosophy“, Vol. XXXVIII (June 5. 1941), No. 12, pp. 309–324.
¹⁷ Usporedi uz ovo izlaganje: Robert A. Kann, „Public Opinion Research: A Contribution to Historical Method“, „Political Science Quarterly“, Vol. LXIII (Sept. 1958), No. 3, pp. 374–396.
82
¹⁸ Usporedi: Jirgen Habermas, „Javno mnenje“. Istraživanje u oblasti jedne kategorije građanskog društva, „Kultura“ (Biblioteka „Misao i dileme“), Beograd, 1969.
¹⁹ Marc Bloch, „e Historian‘s Craft“, usporedi p. 50. ²⁰ Karl Marx, „Teze o Feuerbachu“. Usporedi: K. Marx i F. Engels, „Rani radovi“, II izd., Naprijed, Zagreb, 1961, str. 321.
²¹ O Parsonsovom pokušaju stvaranja univerzalnog superteorijskog modela društva Wright Mils piše: „Nema sumnje
da ono posebno gledište o društvu koje je moguće izgraditi na bazi Parsonsovih tekstova predstavlja nešto što se na dosta neposredan način može koristiti u ideološke svrhe tradicionalno promatrano, takva gledišta su, naravno bila povezana s konzervativnim načinom mišljenja... Ideološki smisao superteorije ima za tendenciju da pruži izraženu legitimaciju stabilnim oblicima dominacije. Pa ipak, jedino ako bi došlo do mnogo podvučenije potrebe za složenim legitimacijama u redovima konzervativnih grupa, tek onda bi se stekli uslovi da teorija postane politički relevantna. Sadašnju glavu svoje knjige počeo sam pitanjem: da li je superteorija kako je iznijeta u delu Društveni sistem, samo gomila reči ili je ona stvarno duboka teorija? Moj odgovor na to pitanje je: samo oko 50% predstavlja prazno fraziranje, dok je oko 40% onoga što ona sadrži zajednička svojina svih udžbenika sociologije. Što se tiče preostaiih 10%, njih, kako bi možda rekao Parsons, ostavljam vama da ih empirijski proučite. Moje proučavanje upućuje na to da preostalih 10% mogu – iako na dosta neodređen način – da budu korišćeni u ideološke svrhe“. Usporedi: Mils Rajt, Sociološka imaginacija, str. 59 (u primjedbi 19).
²² Gottschalk, naime, bilježi i zapažanje da se historiografija definira i kao „uzimanje manjih delova iz velikog broja knjiga
koje nikada niko nije pročitao i njihovo stavljanje zajedno u jednu veliku knjigu koju nikada niko neće pročitati.“ L. Gottschalk „Understanding History“, p. 24. A. Cahnman navodi slijedeću misao: „Sociologija je istorija bez teškog rada, istorija je sociologija bez pameti“. Usporedi: Werner J. Cahnman and AIvin Boskoff (eds), ,“Sociology and History“, p. 1.
²³ Uz prethodno izlaganje usporedi: Ch. V. Langlois i Ch. Seignobos, „Introduction in the Study of History“, pp. 211– 316.Citirano mjesto nalazi se na str. 280.
²⁴ Usporedi: Moris R. Cohen, „e Meaning of Human History“, pp. 43, 98—97. ²⁵ Usporedi: Gottschalk Louis, op. cit. p. 252. ²⁶ Usporedi: Joseph R. Stayer, Predgovor u djelu Marc Bloch, „e Historian‘s Craft“ pp. IX–X. ²⁷ Uz prethodno izlaganje usporedi: Marc Bloch, „e Historian‘s Craft“, naročito slijedeće stranice: 147, 148, 150, 151, 155, 156.
²⁸ Edward H. Karr, „What Is History?“, p. 60. ²⁹ Usporedi: „Humanističke nauke i filozofija“, „Kultura“. („Mala filozofska bibiloteka“), Beograd, 1960, str. 7. ³⁰ Interdisciplinarno orijentirana istraživanja u suvremenoj socilogiji pokazuju tendenciju da postanu dominantna. Sve
su češći zajednički napori sociologa, ekonomista, psihologa, statističara, historičara, pravnika i drugih stručnjaka iz različitih oblasti ljudskog saznanja. Nema sumnje da je i ovo jedan dokaz da sazrijeva ubjeđenje o potrebi jedinstvenog pristupa u istraživanju društva.
I
Jerži Topolski ISTORIJSKA ČINJENICA
Uvodne napomene
storičar pristupa istraživanju izabranog fragmenta minule stvarnosti raspolažući, između ostalog, određenim opštim znanjem o povesnomT procesu, a takođe i posebnijim istorijskim razaznavanjem koje se tiče vremena i terena koje istoričar istražuje. To opšte znanje, bolje ili lošije, znanje koje više ili manje pomaže prilikom istraživanja, predstavlja jedan od najznačajnijih delova onog znanja istoričara koje je nezavisno od izvora. U četvrtom delu detaljnije ćemo se pozabaviti strukturom i funkcijama tog znanja, kada budemo analizirali istraživačku proceduru u istoriji. A u ovom delu usredsredićemo našu pažnju na sadržaj ovog, istoričaru neophodnog, opšteg znanja o istorijskom procesu. Predložićemo takvo razumevanje tog procesa koje skreće pažnju kako na pravac promena, tako i na probleme strukture, odnosno razumevanje koje se služi takvim pojmom razvoja – tim osnovnim pojmom svih istorijskih istraživanja – u kome su sintetisani i promena i struktura. U vezi s tim, pojam razvoja shvaćen je tako da pruža mogućnost da se razgraničimo ne samo od svih onih koncepcija koje tvrde da je prošlost neuređeni haos kretanja u različitim pravcima, nego – i to možda u još većem stepenu – mogućnost da se razgraničimo od brojnih teorija cikličnog toka povesti, evolucije i napretka koji su nezavisni od ljudskih postupaka. Imajući stalno na umu pitanje o razvoju u istoriji, središnje za naše razmatranje, provešćemo analizu predmeta istoriografskih istraživanja na dvema razinama: (1) prva, apstraktnija razina je pojam istorijske činjenice, odnosno – kako je to uopšte prihvaćeno – osnovnog elementa interesovanja istoričara; (2) druga razina će se približiti osnovnim problemima istorijskog procesa i njegovog mehanizma. Pri provođenju analize pomoćiće nam neki kibernetički pojmovi.
84
Spor o istorijskoj činjenici Susrešćemo se, čak isuviše često, sa pojmom istorijske činjenice koji nije dovoljno jasan. Svi su uglavnom svesni teškoća eksplikacije tog termina, ali se ne odlučuju da ga zamene nekim drugim. Istorijska činjenica tretira se kao sastavni deo istorijskog procesa, to će reći kao element predmeta istraživanja istoričara. Dosadašnji rezultati analize istorijske činjenice ne prekoračuju granicu tradicionalne problematike, koja se uglavnom ograničava na nekoliko opštih, ponekad međusobno protivrečnih predloga za klasifikaciju.¹ Istorijska činjenica u literaturi shvata se na dva načina. Prvo (ontološko) shvatanje ukazuje na istorijsku činjenicu kao objektivni, tj. nezavisno od saznajnog subjekta postojeći, “predmet istorijskog istraživanja”, “sam događaj”, ono što se “stvarno desilo” ili nešto slično. Kod takvog prilaza, predmet istorijskog saznanja – povest – predstavlja skup činjenica koje istoričar rekonstruiše, putem “odražavanja” tih činjenica u svesti. Drugo shvatanje (epistemološko i metodološko) odnosi se upravo na taj proces rekonstrukcije povesti, tj. govori o istorijskoj činjenici kao “naučnoj konstrukciji”, odnosno “shvatanju događaja” od strane istoričara. Tako su “istorijskom činenicom” počeli da nazivaju ne samu činjenicu–predmet, nego rekonstrukciju činjenice, izvršenu od strane istoričara (ali ne sam iskaz istorije, nego “materijal” za formulisanje takvog iskaza). Sem toga, uzajamni odnosi između ova dva aspekta razumevanja istorijske činjenice, takođe mogu da se shvate na dva načina. Ponekad se istorijska činjenica tretira istovremeno kao ontološka i kao epistemološka kategorija, tj. na taj način da je istoriografska činjenica manje ili više približan odraz činjenice – objektivnog predmeta saznanja. Ali susrećemo se i sa dosta jakom tendencijom da se pojam istorijske činjenice tretira isključivo kao naučna konstrukcija, tj. da se govori samo o istoriografskoj činjenici i ne traga se za onim što bi joj neposredno odgovaralo u istorijskoj stvarnosti. Prvi od ovih pristupa karakterističan je za pozitivizam, koji je uostalom i uveo sam pojam istorijske činjenice u metodologiji istorije; drugi pristup povezuje se sa antipozitivističkom reakcijom strukturalizma, tj. sa onom refleksijom o istorijskom saznanju koja podvlači aktivnu ulogu subjekta saznanja u “stvaranju” istraživane stvarnosti. Među istoričarima je najpopularnije pozitivističko shvatanje istorijske činjenice, verovatno zato što ono na prvi pogled najviše odgovara tzv. zdravom razumu. Eto, stvarnost se sastoji od odgovarajućeg broja činjenica – cigala koje istoričar jednostavno rekonstruiše. Ta rekonstrukcija treba da odgovara ovim činjenicama i to odgovaranje predstavlja kriterijum njene istinitosti. Shvatanje koje u istorijskoj činjenici vidi samo naučnu konstrukciju bilo je često kritikovano kao ispoljavanje tzv. subjektivizma, tj. tendencije da istoričar stvara svoju vlastitu istorijsku stvarnost.² Takva kritika opravdana je jedino u onom slučaju kada se shvatanje istorijske činjenice isključivo kao naučne konstrukcije povezuje sa negacijom postojanja objektivne stvarnosti koja je nezavisna od saznajnog subjekta, jer u tom slučaju stvarno imamo posla sa istrazivačevom subjektivnom konstrukcijom istorijske stvarnosti. Ali moguće je priznavati postojanje objektivne stvarnosti, nezavisno od saznajnog subjekta, a u isto vreme smatrati da ta stvarnost uopšte nije neki skup “gotovih” činjenica, koje treba samo odraziti i rekonstruisati. Može se, dakle, predložiti takvo shvatanje istorijske činjenice koje bi istovremeno priznavalo i postojanje objektivne istorijske stvarnosti, kao predmeta istraživanja i stvaralačku ulogu misli istoričara u saznanju. Takvo shvatanje ćemo nazvati dijalektičkim. Ono pretpostavlja da je istorijska stvarnost tako složena i bogata u svojoj raznolikosti i povezanostima da je konstruisanje činjenica neizbežna forma njenog uprošćenog saznavanja, tj. približavanja
85
apsolutnoj istini preko aproksimativnih istina. Takvo shvatanje nema ničeg zajedničkog sa subjektivizmom. Upravo suprotno stanovište je ispoljavanje svojevrsnog subjektivizma u shvatanju istorijske činjenice, jer ono nameće komplikovanom, od nas potpuno nezavisnom, predmetu istraživanja formu odnosa tog predmeta dobijenu rekonstrukcijom činjenica koje odgovaraju tom predmetu samo po uverenju istraživača. Prema dijalektičkom shvatanju odvija se stalni proces suočavanja istorijske stvarnosti koju sve bolje upoznajemo i konstruisanih istorijskih činjenica. To znači da mi modifikujemo naše konstrukcije oslanjajući se na skup informacija koji se povećava ili se menja, da naše konstrukcije od hipoteza koje su slabije zasnovane postaju hipoteze koje su bolje zasnovane. Tu potkazuje jednoznačna relacija: istorijska činjenica – istoriografska činjenica, a izrazito se ističe povezanost istoriografske činjenice sa istorijskom stvarnošću. Istorijska činjenica kako je shvataju pozitivisti – kao česticu istorijske stvarnosti – pri dijalektičkom shvatanju gubi raison d’être jer tzv. istorijsku činjenicu dovodimo u vezu ne sa istorijskom činjenicom kao korelatom ili čak prauzorom istorijske činjenice, već sa celokupnom složenom stvarnošću koju nastojimo da saznamo putem konstruisanja činjenica pri čemu nismo sigurni da li je to najprimereniji put. Dijalektičko shvatanje obavezuje nas, ako hoćemo da eventualno sačuvamo pojam istorijske činjenice kao predmeta istraživanja koje se odvija u procesu konstruisanja istoriografskih činjenica, da tom pojmu damo odgovarajući sadržaj. Time ćemo se pozabaviti u daljem toku razmatranja. (...) Problem klasifikacije istorijskih činjenica izaziva razlikovanje kad je u pitanju podela na tzv. jednostavne činjenice (pojedinačne, delimične) i složene (pojave, skupna, masovna činjenica, činjenica–proces). Jednostavne činjenice ponekad se shvataju kao prirodne činjenice (fizičke, biološke), koje su prirodni sadržaj manje ili više složene istorijske činjenice, a ponekad kao istorijske činjenice koje su jednostavnije od drugih. Izgleda da je upotrebljiva jedino podela na jednostavne i složene činjenice, i to ako se ima na umu da je ta podela relativna. Tako bismo npr. u jednostavne činjenice ubrojali ranjavanje jednog vojnika u jednoj od bitaka drugog svetskag rata, a čitav taj rat bi u tom kontekstu bio složena činjenica. Nasuprot tome, uvođenje u klasifikaciju prirodnih činjenica – kao jednostavnih elemenata istorijskih činjenica, na koje se istorijska činjenica može “razložiti” – ništa bitno istoričaru ne pomaže. Šta istoričaru može da pomogne znanje o tome da se npr. složena činjenica – bitka pod Grunvaldom – sastoji između ostalog od izvesnog broja takvih “jednostavnih” činjenica kao što su raznovrsne deformacije metala koje su posledica sudara štita i mača. Prirodnjačko koncipiranje tzv. jednostavnih činjenica ne izgleda stoga upotrebljivo za istoričara. Očiglednije podele na činjenice prema oblasti stvarnosti kojih se one tiču, ne zahteva bliže razmatranje. U tom slučaju reč je o razlikovanju npr. ekonomskih, političkih, kulturoloških itd. činjenica. Jasno je da svaka od tih kategorija može da da povoda za najrazličitije diskusije. Kontroverze izaziva hijerarhijska podela činjenica prema njihovom značaju. Žarište razlika predstavlja pitanje da li su sve činjenice o prošlosti – “istorijske”, što znači da sve ono što se desilo pripada istoriji, ili su istorijske samo one činjenice koje su nekako “važnije”. Stanovište koje izvesne činjenice prošlosti eliminiše kao neistorijske suprotno je sa osnovnim principima objektivnog naučnog istraživanja. Jer čak i najsitnija činjenica, koja se ne ističe svojom individualnošću, deo je neke “krupnije” npr. masovne činjenice, koja van svake sumnje za svakoga ima rang istorijske činjenice. Treba još da ukažemo na pojam izvorne činjenice koji se susreće u metodološkom razmatranju i označava odraz istorijske činjenice (dela istorijske stvarnosti) u istorijskom izvoru. Taj pojam mora biti prihvaćen samo krajnje uslovno. Naime, u slučaju izvora nije reč o samoj činjenici; u njemu su sadržane samo informacije o istorijskoj činjenici. Takozvana istoriografska činjenica konstruisana je tek kao rezutat spoja izvornih informacija i onih koje ne potiču iz izvora. (...)
86
Dosledno našim razmatranjima, dolazimo do zaključka da je istoriografska činjenica zasnovana na korišćenju izvornih kao i van–izvornih informacija putem naučne konstrukcije istoričara. Ta rekonstrukcija već zbog ovih svojih pretpostavki ne može da bude ista kod svih istoričara, jer između njih, razumljivo, postoje razlike, ako ni u čemu drugom a ono u sadržaju van–izvornog znanja koje reprezentuju pojedini istoričari. Osnova rekonstrukcije je minula stvarnost. Može se reći da se ta stvarnost i sastoji od istorijskih činjenica, ali samo pod uslovom da ih shvatamo na odgovarajući način. Dakle, istoričar rekonstruiše minulu stvarnost putem konstrukcije istorijskih činjenica, postepeno se približavajući stanju u kome su istorijske i istoriografske činjenice izomorfne. Ipak, na izvestan način istoričar jeste “tvorac” istorijskih činjenica. Jer rekonstrukcijom on priziva te činjenice u društveni život, odnosno obezbeđuje im postojanje u istorijskoj naraciji dostupnoj društvu. Da nema istoričarevog nastojanja ne bismo znali ništa o prošlosti sem maglovitih prikaza usmene tradicije. Ta prošlost, ma koliko nekada objektivno postojala, ostala bi nam nepoznata i u tom smislu ne bi ni mogla da postoji za nas. Svako istorijsko nastojanje, bila to rekonstrukcija dotad nepoznatih istorijskih činjenica, bilo drugačije, i punije osvetljavanje poznatih činjenica, ne samo da opisuje prošlost, nego je isto tako i “stvara”. Izraz “stvara” stavili smo u navodnike, da bismo podvukli da to stvaralaštvo nema ničeg zajedničkog sa subjektivno–idealističkim koncepcijama saznanja. Najzad, ima problema koji se tiču odnosa pojma istorijske činjenice prema društvenoj činjenici. Vladajuće, pozitivističko shvatanje istorijske činjenice je izrazito statično, pa prema tome i suprotno suštini povesnog procesa i istorijskog istraživanja. Pojam istorijske činjenice konkretizuje na polju istorije pojam društvene činjenice, koji je ušao u upotrebu pre svega preko Durkheimove škole i strukturalističke (funkcionalističke) sociologije. Onako kao što sociologija ima da istražuje sve svoje društvene činjenice, tako i istorija ima svoje istorijske činjenice. Ali to tvrđenje nije bilo praćeno razmatranjem razlike između strukturalnog (funkcionalnog) pristupa sociologije i nužno dinamičkog pristupa istorije. Pa kakav je odnos društvene činjenice prema istorijskoj? Svakako je jasno da je svaka istorijska činjenica (bila jednostavna ili složena) – društvena činjenica, tim pre ako držimo u svesti (uporedi dalja razmatranja) da postoje jedino prošlost i budućnost, a da je sadašnjost uslovan pojam. Dakle, na pojam istorijske činjenice odnosila bi se definicija koju daje S. Czarnowski, koji kaže da je društvena činjenica – takva činjenica koja je “u svom nastanku, dešavanju, ili rezultatu uslovljena postojanjem ljudske zajednice”.³ Društvena je (a i istorijska) činjenica npr. kako smrt Napoleona tako i smrt bilo koga drugog, jer tu nije reč o biološkoj činjenici smrti čoveka uopšte, nego o smrti nekoga ko je imao ime i prezime, neko zanimanje itd., odnosno bio, uopšteno rečeno, član određene društvene zajednice. Svaka društvena činjenica je isto tako i istorijska, u tom smislu što je ona proizvod razvoja. “Istoričnost” te vrste je imanentno sadržana u društvenoj činjenici. Ipak, društvena činjenica može da ne bude istorijska ako se razmatra samo kao egzistirajući element društvene strukture, ako se ne uzima u obzir razvojni momenat. Stoga se može reći da se sa pojmom istorijske činjenice povezuju kako zahtev da se uzme u obzir njeno mesto u strukturi tako i zahtev da se sagleda njena uloga u procesu izmena. To je više nego uobičajeni odnos prema prostoru i vremenu, jer samo smeštanje u prostor i vreme nije ekvivalentno sa kretanjem i razvojem.
(…)
87
Vremensko–prostorne odrednice istorijske činjenice Nezavisno od načina na koji se shvata istorijska činjenica (pozitivistički, strukturalistički, dijalektički) – njene neodvojive osobine jesu vremensko–prostorne odrednice koje svaku činjenicu lociraju u vreme i mesto. Izvesno poznavanje filozofske problematike vremena i prostora mora dakle spadati u repertoar istoričarevog znanja. Što se tiče vremena i mesta, skrećemo pažnju na materijalni karakter i objektivnost vremena i prostora,⁴ na jednosmernost toka vremena⁵ i na vremenske granice istorijske činjenice. Princip materijalnog karaktera i objektivnosti vremena i prostora našao je, kao što je poznato, novu podršku u teoriji relativnosti, koja predstavlja dijalektičko preoblikovanje klasične teorije vremena i prostora. Umesto tvrdnje o nepromenljivosti vremenskeg intervala među događajima, izvedena je tvrdnja da je taj interval nepromenljiv jedino u datom sistemu; u odnosu na celokupnost sveta taj interval nije apsolutan, već relativan. Događaji koji izgledaju istovremeni, ako se posmatraju iz jednog sistema, mogu da se pokažu kao ne–istovremeni ako se posmatraju iz drugog sistema. Isto tako, prostorna udaljenost između događaja ima relativan karakter. Te razlike, i vremenske i prostorne, zavise od brzine kretanja tela. Tela nikada ne gube svoje razmere, mada su one različite s obzirom na različite sisteme. Nezavisno od tvrdnje o zavisnosti vremena i prostora od brzine kretanja tela relativisti ukazuju na uzajamnu zavisnost između vremenskog intervala i prostorne udaljenosti. To odražava koncepcija vremenaprostora (četvorodimenzionalnosti) u kome vreme čuva svoju jednu dimenziju a fizički prostor – tri dimenzije, što znači da razlika između vremena i prostora i dalje postoji. Sem razlike u dimenzijama, prostor je izotropan, vreme je anizotropno (teče određenim smerom). Povezivanje vremena i prostora sa materijalnim telima, bez kojih ni vreme ni prostor ne bi mogli postojati, i ukazivanje na povezanost vremena i prostora, koje je izvela teorija relativnosti, zasnovalo je na dijalektički način objektivnost tih kategorija. Vreme i prostor postoje objektivno, ali samo zajedno sa materijalnim predmetima (događajima); dakle oni imaju i materijalni karakter i objektivni su (u odnosu na saznajnog subjekta). Drugo, shvatanje objektivnosti vremena i prostora reprezentovao je npr. J. Newton koji je priznavao da vreme postoji objektivno, ali potpuno samostalno, nezavisno od događaja, zbog čega ga je već G. W. Leibniz kritikovao. Teorija relativnosti je, dakle, potvrdila materijalističko uverenje da su vreme i prostor atributi materije. Međutim, treba uz sve to imati na umu da se u praksi istorijskog istraživanja, koje se bavi samo jednim sistemom (Zemlja, eventualno zajedno sa “najbližom okolinom”), služimo apsolutnim kategorijama vremena i prostora, svojstvenim klasičnoj mehanici, koje se odnose na stvarnost, poznatu nam iz svakodnevnog iskustva. Ipak se može govoriti o relativnosti vremena i prostora pri istraživanju prošlosti u sasvim drugom smislu. Brzina istorijskog trajanja intervala vremena i razmere prostora su u tom shvatanju zavisni od kriterijuma pomoću kojeg se procenjuje trajanje procesa i prostorna udaljenost događaja. Taj kriterijum u tom slučaju zavisi od van–izvornog znanja istoričara, koje formira kompleks vrednosnih naloga koji vode njegovo istraživanje. U svetlu tih naloga može se pokazati da u nekim periodima vreme⁶ protiče “brže”, a u drugim sporije; jer u prvim se promene u pravcu koji istoričar ocenjuje kao pozitivan vrše brže, a u drugima se ne može primetiti nastupanje takvih promena. Ocene istoričara, koje se tiču nagomilavanju promena u izvesnim periodima, uglavnom su slične. Svi se, naime, slažu da vreme (nazovimo ga istorijskim vremenom) teče brže npr. u periodima revolucija, ratova, itd, kada svaki tren donosi nove i nove sisteme. Može se uopšteno reći da to ubrzavanje toka istorijskog vremena osećamo u odnosu na intervale u kojima nastupa pretvaranje malih kvantitativnih promena u kvalitetno nove sisteme. Reč je pre
88
svega o takvim sistemima koji izrazito modifikuju dotadašnje uslove bivstvovanja društva. Ovo društvo tada skoro doslovno oseća tok istorijskog vremena. Povezivanje istorijskog vremena sa ritmom razvoja, koji se vrši u toku borbe protivrečnosti, implicira utisak neravnomernog tempa toka vremena koje u liku prošlosti pulsira zajedno sa događajima. To pulsiranje odražava se čak i u spoljašnjem obliku naracije. Izvolite, izbrojte u nekom priručniku istorije količinu strana posvećenih francuskoj ili oktobarskoj revoluciji (ako je istoričar u stanju da proceni njihovo mesto u istoriji) i onim vremenima koja su bila “mirnija” i uporedite to sa stvarnim trajanjem jednih i drugih događaja. O problemu istorijskog vremena s tačke gledišta istraživanja strukture društvene svesti postoji već opširna, uglavnom sociološka literatura,⁷ ali su i istoričari počeli da se bave istraživanjem svesti o toku vremena u raznim periodima i kod različitih društvenih grupa.⁸ To se u velikoj meri povezuje sa oblikovanjem društvenih predstava o pravcu toka vremena. Ti problemi pripadaju više povesti svesti o istoriji nego metodologiji istorije. Takođe ni svest o prostoru nije prosti pandan njegovih objektivnih razmera. Istoričar mora da bude duboko svestan da je uloga udaljenosti u događajima različita u raznim periodima i na različitim teritorijama, kao što s pravom piše W. Kula. „Ako treba da razumemo prostorni aspekt postojećih i povesno promenljivih uzajamnih zavisnosti između ljudi i ljudskih grupa – ne možemo zastati na brojanju kilometara na današnjoj mapi. Zadatak je mnogo, mnogo složeniji”.⁹ Razvoj široko shvaćene povezanosti i komunikacije, kao i napredak u oblasti transporta, uslovili su nastupanje relativnog skraćenja udaljenosti, odnosno svojevrsno sažimanje prostora. Ako npr. govorimo o dolasku trgovaca iz različitih krajeva na srednjevekovne vašare u Francuskoj, moramo da imamo na umu kako su neki od njih putovali sa svojom robom i po više sedmica. Putovanje do mesta udaljenog nekoliko desetina kilometara značilo je čitavu ekspediciju, a obaveštavanje nekoga predstavljalo je problem, uprkos tome što se u novovekovnom vremenu pojavila pošta. Skraćivanje udaljenosti istovremeno je značilo i ubrzanje osećaja protoka vremena. Olakšavanje kontakata među ljudima povećavalo je intenzitet društvenog života, a samim tim uslovljavalo veće gomilanje promena. Rezultat je taj da za novovekovnog čoveka vreme prolazi brže, a prostor je “manji” (uprkos uspesima u poznavanju Zemlje), nego za njegove pretke, koji su živeli kraće, doduše, ali “laganije”. Nezavisno od toga, treba držati na umu da već i same mape (npr. različitih razmera) mogu da daju različite predstave o prostornom razmeštaju događaja. Na primer, na maloj mapi pojave mogu da izgledaju više zgusnute nego što to proističe iz stvarne situacije. Uopšteno govoreći, istorijske činjenice, shvaćene kao pandan minule stvarnosti, odnose se na prošlost. Pojam prošlosti pretpostavlja naše ubeđenje da vreme teče u jednom pravcu, pri čemu je prošlost – uvek pojam relativiziran prema osobi. Za čoveka koji je živeo u XVIII veku Prvi svetski rat nije postojao ni u budućnosti. Za čoveka rođenog recimo 1905. godine u izvesnom periodu vremena taj rat pripadao je budućnosti, da bi za tog istog čoveka u odgovarajućem periodu postao elemenat prošlosti. Svako, dakle, ima svoje situiranje u vremenu. U slučaju naučnog predviđanja istoričar prekoračuje tačku koja deli prošlost i budućnost i bavi se budućnošću. Isto toliko je relativan i pojam sadašnjosti. Za sadašnjost nema mesta na vremenskoj osi, sem ako taj pojam ne tretiramo kao tačku koja nema dimenzije ili ako ga ne odredimo dogovorno: npr. priznaćemo kao sadašnjost poslednju godinu ili poslednjih 5 ili 10 godina. Taj dogovor, kao što vidimo, može da bude potpuno proizvoljan. On pretpostavlja i konvencionalnost podele na prošlost i budućnost (naravno ne s obzirom na jednog čoveka, nego s obzirom na društveno usklađivanje). (...) Prostorno–vremenske odrednice neke istorijske činjenice mogu da budu određene sa manjom ili većom preciznošću. Napredak u merenju vremena i prostora (vid. odeljak IV, V) omogućio je relativno tačno navođenje tih odrednica. Ti problemi pripadaju hronologiji (uko-
89
liko je reč o merenju vremena), odnosno istorijskoj geografiji i metrologiji (ukoliko je reč o prostoru); to su tzv. pomoćne istorijske nauke, kojima se u ovom radu nećemo podrobnije baviti. Određivanje hronoloških (početnih i završnih) granica istorijske činjenice, tj. dovođenje date činjenice u vezu sa vremenskom odrednicom nije jednostavna stvar; naime, mi tretiramo činjenice (izuzev tzv. jednostavne činjenice) kao sisteme koji podležu transformacijama. Stoga se postavlja pitanje: kada se završava jedna činjenica i započinje sledeća koja je, eventualno, posledica one prve?¹⁰ To zavisi od načina na koji smo konstruisali istoriografsku činjenicu koja predstavlja uprošćeno shvatanje nepoznate nam istorijske činjenice (sistema), tj. zavisi od toga kako smo joj mi sami odredili granice. Možemo samo da skrenemo pažnju na to da je određivanje ovih granica olakšano time što mi u prošlosti očitavamo procese prelaženja sitnih kvantitativnih promena u nove kvalitete. Pri tome je, razumljivo, sam pojam novog kvaliteta – relativan. Neka činjenica može da označava novi kvalitet u odnosu na “sitnije” činjenice, ali može i sama da bude ispoljavanje kvantitativne promene, kada je razmatramo sa stanovišta “većih kvaliteta”.¹¹ Na primer, staljingradska bitka 1942–1943. g. predstavljala je nov kvalitet u odnosu na pojedine svoje fragmente; u odnosu, pak, prema čitavom drugom svetskom ratu ona označava jednu od najvažnijih promena, doduše kvantitativnih, ali takvih koje su sve zajedno dovele do pobede nad nemačkim fašizmom. Postoje činjenice čije je hronološke granice vrlo lako odrediti. Među takve spadaju, na primer, vladavine raznih vladara, koje se obično određuju datumom preuzimanja vlasti i datumom smrti ili svrgavanja sa vlasti. Ali ne može se tačno reći kada, na primer, počinje kapitalizam u Evropi, ili kada se završava doba prosvećenosti. U praksi istoričar se služi trima vrstama vremena: kratkim (merenim pomoću sata), srednjim (merenim pomoću kalendara) i dugim vremenom, koje se meri godinama.¹² Tretiranje vremena i prostora kao atributa materije samo sobom implicira priznavanje materijalnog karaktera istorijske činjenice. Istorijska činjenica je delić istorijske stvarnosti (sveta). Tretiranje stvarnosti kao materijalne – što je fundamentalna teza dijalektičkog materijalizma – implicira i priznavanje materijalnog karaktera istorijske činjenice. Za razmatranja koja ovde izlažemo, veoma je bitno razumevanje samog pojma materije. Analizirajući pojam materije, naročito onaj koji susrećemo u delima Engelsa i Lenjina, možemo pokazati da je materija – objektivno biće koje se nalazi u određenim relacijama prema saznajnom subjektu, a povrh toga ima i određene ontološke osobine koje opravdavaju tvrđenje da je to – fizičko biće. Zadržavajući se na materiji kao fizičkom biću, ukazujemo na to da su njene osobine date intersubjektivno u čulnom saznanju i da se ovo fizičko biće materije tiče njenih prostorno–vremenskih i dinamičkih osobina, te da se pojedini delovi materije nalaze u uzajamnom delovanju. Taj dinamički karakter materije – a posledično i same istorijske stvarnosti – određuje odnos istoričara prema pojmu istorijske činjenice, koju mi shvatamo kao dinamičko–holistički sistem koji se nalazi u toku stalnih promena. U ovom našem shvatanju, podvlačimo, relativno više nego što se to obično čini u marksističkoj literaturi, holistički karakter sistema. (...) Jerži Topolski, Istorijska činjenica,
u: Marksizam u svetu, 1984, 1: 216–234.
(Naslov originala: Jerzy Topolski, Fakt historyczny, u: Metodologia historii, Warszawa, 1973, s. 195-211. Prevela sa poljskog: Svetlana Knjazeva-Adamović)
90
Fusnote T
Termin „povest“ odnosi se na samu stvarnost koju ispituje istorija kao nauka; termin „istoriografski“ upotrebljava se svuda gde se hoće naglasiti da je reč samo o istoriji kao nauci; termin „istorija“ upotrebljava se ili tamo gde je iz konteksta jasno o čemu je reč ili na mestima gde se tvrđenja autora odnose i na povest i na istoriografiju. – Prim. prev.
¹ Upor.: W. Kula, „Rozwaiania o historii“, str. 61. i dalje, K. Budzyk, „Fakt historyczny, prawa rzadzace historia“, Przeglaąd
Humanistyzcnv, br. 5, 1958, J. Dutkiewicz, „Fakt historyczny“ Sprawozdania Lódzkiego Tow. Naukowego, R. XIV, 1959, br. 5, str. 1–6, G. Labuda, „O metodyce ksztalcenia mlodych historyków“, Kwartalnik Historyczny, br. 3, 1960, str. 766; C. Bobińska, Historyk. Fakt. Metoda, Warszawa, 1964, str 21. i dalje.
² U tom pravcu ide kritika c. Bolbińske, naved. delo, str. 21. i dalje. S mnogim stavovima autorke mi se ne slažemo. ³ S. Czarnowski, Detinice i klasifikacje faktów spolecznyh, Dziela, tom II, str. 227. ⁴ U toj tački svoje izvođenje zasnivamo uglavnom na radu Z. Augustunka, „Czas i przestrzeń a materia“, u: Jedność materialna świata, Warszawa, 1961, str. 205–254.
⁵ U toj tački upor. rad: J. Szumilewicz, O kierunku upływu czasu, Warszawa, 1964. Od druge literature upor. posebno Z.
Zawirski, ,,Razwój pojęcia czasu“, Kwartalnik Filozoficzny, t. 12, 1936; H. Reichenbach, Philosophie der Raum–Zeit– Lehre, Berlin– Leipzig, 1928, i od istog autora: e Direction of Time, Berkeley 1956. Ovaj poslednji rad predstavlja najkrupnije dostignuće savremene filozofije o pitanju vremena.
⁶ Ovde treba navesti razna značenja termina vreme. K. Ajdukiewicz razlikuje 4 značenja 1. vreme kao trenutak – „tačkasti“ događaj, 2. period vremena (npr. period vladavine Kazimira Velikog); 3. Trajanje, tj. dužina vremenskog perioda (razni periodi mogu da imaju isto trajanje), 4. sveobuhvatni period vremena – neograničena linija vremena. Sva ova značenja javljaju se u istorijskoj naraciji.
⁷ Na taj problem posebno skreću pažnju etnolozi. ⁸ Upor. npr.: J. Le Goff, Temps de l‘église et temps du marchand, Annales E. S. C., br. 3, 1960. Takođe: G. Beaujouan, „Le
temps historique“, u: L‘Histoire et ses méthodes, Paris, 1963, str. 52–67. Autor podvlači nehomogenost istorijskog vremena.
⁹ W. Kula, Problemy i metody historii gospodarczej, Warszawa, 1963, str. 631. ¹⁰ Na tu teškoću takođe ukazuje W. Kula, Rozważania o historii, str. 64. ¹¹ O toj temi govorili smo nešto opširnije u: Historia gospodarcza Polski, VIII Powsz. Zjazd Historykóv, Warszawa, 1960, str. 73–75.
¹² Sličnu podelu nalazimo u: A. Cordolani, „Comput, Chronologie, Calendrier“, u: L‘histoire et ses méthodes, str. 37–52.
II
Qu n cr nr n nc . Sr, ca cni t, r a ca rci caeu nrs Aha n ccuc. Vvt rf mt d dr, Cs c lr rts p r. Grr u aducs acsqu a t L. H ? Nc t tr , Ci tni ac cs s; hors, ca . Vv tvrs s, n s, ncui t. Hs, s ng dci t a c hts, s, s, ci crfi . Vr ri csc. H? Ns ads hs c r i , u t cr ca ? Qu s, ff r rcs r, u? u hs , cs, a rb a rr ci, rt uct id, n, u t, C. H fns. Vl tr ht rn , s clo cc r ign, m, t q rr h d vs hcucs , , s, ; c r n, qu rvrs, r, , c iqu ir qs A r eg , idr qu ac; hr ca s. Ma a , r nms, P. Qu sm ncc c crs. Vvs udsu v Er uc. Scia h s, udscr, cn i . Sci vrs, c r hs cvs sis a r s, qu , cs hrae, cn p nacci L. rc , C. Aha m neu s h cb nrst L. Sm, c cr cs , rtr tr udf hr x acr u n ucts, cf a nes ra u t, m s uci cr s , s. r t udn ign, f t d aducr ttqi c u s. C. Sr ? Ois Es frfi n trfrs i c ri L. eg, qum ei, u aci t cni trs vb rrtu cae . cs cnca c ica s , T. Sir . Q cns rfi cud t, c tudmu drfs cprfes egca ? Qt , rcan, p ? qut crs . ; C. S . S. Mt cl vrr t ra t ; ht? P. C, s, udl racttq; nes n ps, tnin mir? Ns r, s . c hci. Ft s. Q i d hs, p . , u n, Cs hr m r ad egr act t rt t vi mnn c. Vvr ucts, C cr i a c, qu ca rs rs, o r , s, clr , t t n ntr s. Oinin r cneu n, c cn, qu clcc mrs s c c r, u trcc cs, ac r? O t r i, qs, Ctqu cur t cs? N gnt ntrf rt.
KA ISTORIJSKOJ SOCIOLOGIJI
Qu tvs. C. Q rc ca u ts n. Qs cs c u l csu tr cvr cr, u r s, u st tqid rc L. S r drt ntt ? N, rs? O tr i cai, ag. H cst d hrc s n, s cvcrs id n c hcc s r c s cns i ? P. N s, ps m ? Ns, u cr u eurfi ur udr a acci, r, m, ud c dffrn t ! S n rrt t u mrtl s. H t t t pra s cn, cca a t pte n o s , u ds ca c egs. Qu raccuc nr cs. Dv cvs. xm dr? N tr ca r. Ms , rs Aha hac ds uc t r tlc ntrt s n, r, tr r cs ci e c rca c s vs, c cu dp ns ? N a ra c iu dt t sq L. Cui l cf ns. Flo qusa ttq s. Vrn sca ra ls, rsts m ac ? u l trs c P, qut, c tetus idrc cu s Mcr t tts, rm aducir l c tcud P. A i ins A C, c r, e , . Q c cni s r rt, ca rcr ac ed rc; s ? N s. S ngt fia rc citr cprns s cv, n ic , s t pv cs cn r! S csci ds, C, i vt . Srr t id, ps rc; C. t gn. S , rs, vrcpr r tr, C. S. Gra drp . Vc vn. A r cc cl i; hs n. Sca , cvr ? u t s ct t. Mrts n, n r n ! Sr dr l actrt, qu r cci ts, r r C. Cmt m s hacc ir cin, ra t t u u cidrr id t cc ffr l ncl t. Ma, t nucs s, cs. Hs sq nuci eg t rfis c cmn tr cpr rmacr nct ra cfs Mrt pi c rs in, f ag s rcs cs, accs hactr a c rs cn ud E, qu. T in vidr fr tsu r igno s. Ma , nr s. T . c, C. Ft cv. crf s, cnt rt, r n S bs cs ls s ha p, P adu nr cp rs rs cui pt s, vid prf r n iu rs, c, ci trr, acr ntu acv r i i c iac s? P
U
Teda Skokpol ISTORIJSKA MAŠTA SOCIOLOGIJE
“Svaka društvena nauka – ili, bolje rečeno, svako dobro promišljeno proučavanje društva – zahteva istorijsku širinu svoje koncepcije i punu upotrebu istorijskog materijala.” S. Rajt Mils
osnovni, sociologija je uvek bila istorijski zasnovana i orijentisana nauka. Kao što su mudri komentatori više puta isticali, sve moderne društvene nauke, a posebno sociologija, prvobitno su predstavljale napor da se izađe na kraj sa korenima i onim efektima kapitalističke komercijalizacije i industrijalizacije u Evropi koji su bez presedana u istoriji. Šta je to što objašnjava posebnu dinamiku Evrope u poređenju sa drugim civilizacijama ili posebnu dinamiku pojedinih delova Evrope u poređenju sa drugima? Na koji način su na društvene nejednakosti, političke sukobe, moralne vrednosti i ljudske živote uticale promene bez presedana u ekonomskom životu? Da li će se industrijska kapitalistička društva raspasti ili izroditi nove oblike solidarnosti i zadovoljstva za svoje članove? Kakve bi promene mogle nastupiti u preostalom delu sveta pod uticajem evropske ekspanzije? Sva glavna dela onih koji bi se mogli smatrati osnovačima moderne sociologije, posebno dela Karla Marksa (K. Marx), Aleksisa de Tokvila (A. de Tocqueville), Emila Dirkema (E. Durkheim) i Maksa Vebera (M. Weber), nastojala su da se izbore sa takvim pitanjima. U različitoj meri svi su oni ponudili pojmove i objašnjenja koja je trebalo koristiti u pravoj istorijskoj analizi društvenih struktura i društvene promene. Prava istorijska sociološka proučavanja imaju neke ili sve od sledećih karakteristika. Ona, uglavnom, u osnovi postavljaju pitanja o društvenim strukturama ili procesima za koje se smatra da su konkretno određeni u vremenu i prostoru. Drugo, ona razmatraju procese u vremenu i ozbiljno shvataju vremensku hronologiju pri objašnjavanju ishoda. Treće, većina istorijskih analiza posvećena je međusobnom dejstvu značenjskih događanja i strukturalnih konteksta kako bi se uočio smisao nenameravanih kao i nameravanih ishoda u pojedinačnim životima, kao i u društvenim transformacijama. Konačno, istorijska sociološka proučavanja osvetljavaju pojedinačne i promenljive odlike specifične vrste društvenih struktura i obrasce promena. Uporedo sa procesima, shvaćenim u vremenu – kao i kontekstima – društvene i kulturne razlike su predmet imanentnog interesovanja za istorijski orijentisane sociologije. Za njih, prošlost sveta se
94
ne doživljava kao jedinstvena razvojna priča ili kao skup standardizovanih hronologija. Umesto toga, smatra se da su grupe ili organizacije izabrale ili da su izbile na različite putanje u prošlosti. Sa svoje strane, prethodni “izbori” i ograničavaju i otvaraju alternativne mogućnosti dalje promene koje ne vode ni prema jednom unapred predodređenom ishodu. Sigurno je da su se neki od osnivača sociologije mnogo više od ostalih usredsredili na objašnjenje posebnih hronologija istorijskih događaja. A neki osnivači ili njihovi sledbenici su se spremnije od drugih okrenuli oblikovanju transistorijskih uopštavanja, kao i teleološkim šemama. Otud su – tačnije rečeno, Tokvil i Veber, kao i Marks u svojim esejima o tekućim zbivanjima – bili mnogo “istoričniji” na način na koji sam ja to definisala u odnosu na Dirkema ili Marksa u njegovim filozofičnijim delima. Ipak, svaki od osnivača je bio toliko posvećen tome da utvrdi smisao ključnih promena i suprotnosti svoje epohe da je bio istorijski orijentisan društveni analitičar makar prema nekim od osnovnih kriterijuma koje sam upravo pomenula. Nijednog od osnivača nije u potpunosti ponela filozofija opšte evolucije, formalna konceptualizacija ili teorijska apstrakcija sama po sebi. Svaki se iznova posvetio tome da smesti i objasni moderne evropske društvene strukture i procese promene.
Delimično pomračenje istorijske sociologije Uprkos korenima u delima osnivača, do trenutka kada je sociologija postala potpuno institucionalizovana kao akademska disciplina u Sjedinjenim Državama posle Drugog svetskog rata, njena istorijska orijentacija i senzibilitet bili su delimično pomračeni. Značajni mislioci kao što su Robert Bela (R. Bellah), Rajnhard Bendiks (R. Bendix) i Sejmur Martin Lipset (S. M. Lipset) nastavili su sa istorijskim radom direktno nastavljajući tradiciju osnivača, ali su najprestižnije teorijske i empirijske paradigme prekinule sa tradicijom. Anti–istorizam „velike teorije“ i „apstrahovanog empiricizma“ oplakao je S. Rajt Mils (C. W. Mills) u Sociološkoj imaginaciji, svojoj strasnoj pobuni protiv etabliranih tendencija u američkoj sociologiji tokom pedesetih godina. Iako je Mils istakao da kvalitativna istraživanja društvenih problema mogu ispoljiti podjednaki nemar prema vremenskim i strukturalnim kontekstima, empiricistički anti–istoricizam je, u Milsovom delu, uglavnom ilustrovan kvantitativnim proučavanjima specifičnih društvenih obrazaca po kojima je američka stvarnost tog perioda bila naivno vankontekstualno razmatrana kao zamena za sveukupnost ljudskog društvenog života. Na drugoj strani, iako komplementaran, ekstreman za sociološku praksu svog vremena, anti–istoricizam velike teorije za Milsa je nenadmašno oličen u Društvenom sistemu Talkota Parsonsa (T. Parsons) objavljenom 1951. Ovo prestižno delo izlaže matricu apstraktnih kategorija po kojoj se svi vidovi društvenog života, bez obzira na mesto i vreme, mogu klasifikovati i navodno objasniti istim, opštim teorijskim terminima. Društveni sistem je razvio teorijsko zdanje pretežno namenjeno objašnjenju društvenih ravnoteža sa samo prolaznim presecima, predviđenim za fenomene društvene promene. Ipak, sam Parsons je bio preveliki teoretičar, a strukturalni funkcionalizam previše ambiciozan kao pogled na svet i naučni pristup da se ne bi direktnije pozabavio društvenom transformacijom. Evolucionističke teorije “razvoja” i “modernizacije” koje su se umnožile krajem pedesetih i početkom šezdesetih su, sve redom, pristupale “društvenoj diferencijaciji” kao glavnom ključu za klasifikovanje i uređenje svih tipova društva, kao i za objašnjenje transformacija od tradicionalnih do modernih društvenih poredaka. Ako se uzme u obzir hegemonija Sjedinjenih Država u međunarodnom poretku koji je oblikovala posle Drugog svetskog rata, kao i hladno–ratovsko
95
suparništvo između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza, onda ne treba da iznenađuje što su ove teorije društvene promene kao modernizacije dale mapu standardizovanih linija promene koje će, pre ili kasnije, slediti sve zemlje koje se normalno razvijaju. Svaka od njih će u svoje vreme navodno početi da liči na ono što su Sjedinjene Države srećno zamislile da jesu pedesetih godina i početkom šezdesetih: odnosno, biće ekonomski ekspanzionističke i inovacijske, visoko obrazovane i orijentisane na uspeh, politički pluralističke i pragmatično neideološke. U međuvremenu, u Sovjetskom Savezu, staljinističko čitanje marksističke velike teorije već je uspostavilo izvrnutu sliku ove evolucionističke šeme. Po sovjetskoj verziji modernizacije, ekonomski napredak je neizbežno proveo sve nacije kroz fiksirane stupnjeve. Svaki stupanj bio je način proizvodnje sa svojim sopstvenim karakterističnim tehnološkim nivoom i s njim povezanim obrascima dominacije klasa i klasnog sukoba. Nacije bi tako prošle kroz sve stupnjeve redom u pravcu besklasnog “socijalističkog” poretka i tako bi na kraju stigle do beskonfliktne “komunističke” utopije. Ovde nije mesto da se detaljno razmatra ni način, ni uzrok svega ovoga. Ipak, između pedesetih i osamdesetih godina, implicitni pogledi na svet oličeni i u statičnim i u razvojnim verzijama strukturalnog funkcionalizma postali su manje sadržajni usled posledica političkih sukoba unutar Sjedinenih Država i širom cele planete. Ekonomski determinisana i linearna evolucionistička čitanja marksizma takođe su izgubila svaku privlačnost koju su nekada imala za većinu zapadnih intelektualaca. U međuvremenu, međutim, razne verzije marksističkih ideja, one koje su naglašavale klasnu svest, istorijski proces i uloge promenljivih kulturnih i političkih struktura, postale su privlačne za mlađe mislioce koji su tragali za načinom na koji će kritikovati ortodoksnost društvenih nauka. Ne samo da je istorijski orijentisan zapadni marksistički teoretičar Antonio Gramši (A. Gramsci) stekao mnogo u pogledu svoje vidljivosti i popularnosti, nego su i sami Marksovi spisi bili takođe selektivno preispitivani kako bi se pronašli izvori za razmatranje pitanja svesti i političke borbe. Tokom istog perioda, ideje Aleksisa de Tokvila i (posebno) Maksa Vebera takođe su zapalile iskru obnovljenog interesovanja za proučavanje društvene promene i komparativnih društvenih struktura. Jednostavno rečeno, ljudi su se okrenuli pojedinačnim delima ili čitanjima klasičnih sociologa, onima koja bi im najbolje pomogla da ponovo pokrenu zanimanje za socio–kulturnu raznolikost, vremenske procese, konkretne događaje i dijalektiku značenjskih akcija i strukturalnih determinanti u makrosociološkim objašnjenjima i istraživanju. Iz tih razloga, metodološke ideje i istorijska dela Maksa Vebera posebno su važna, tako da nas teško može iznenaditi činjenica da je mali sociološki krug koji je 1982. i 1983. pokrenuo novu sekciju Američkog sociološkog udruženja, posvećenu unapređenju komparativne i istorijske sociologije, uložio svoje prve napore u ponovno razmatranje tema iz Veberovog naučnog korpusa.
Da li je suština u obnovi klasika? Ako bi ponovna razmatranja Vebera bila suština sve većeg zanimanja za istorijski orijentisano teoretisanje i istraživanje u savremenoj sociologiji, to zanimanje bi se jednostavno moglo tretirati kao intelektualna obnova. Obnovljeno interesovanje za Veberove istorijske spise može se shvatiti kao praćena i dalje razvijena deparsonizacija našeg razumevanja Veberovih ideja, što je, u suštini, vrsta projekta kome su Entoni Gidens (E. Giddens) i Randal Kolins (R. Collins) posvetili značajne napore. Možemo govoriti o eri Veberovog istorijskog tumačenja koje je preuzelo
96
vođstvo u makrosociološkim objašnjenjima od Dirkema i Parsonsa, na jednoj strani, dok ga je, na drugoj, otelo iz željno očekujućih ruku raznih neomarksista. I to bi bilo sve. Ima sposobnih komentatora koji se zalažu za ovaj način shvatanja predmeta sve šireg interesovanja za istorijski rad u sociologiji. Drugi bi odgovorili na ovo poistovećivanje istorijske sociologije sa Veberovim nasleđem tako što bi stvorili dirkemovske ili marksističke istorijske sociologije kao alternative ili dopune. Po mom mišljenju, istorijska sociologija se bolje razume kao neprekidna, stalno obnovljena tradicija istraživanja koja je posvećena prirodi i efektima krupnih struktura i osnovnih procesa promene. Izazovna pitanja da se nađu odgovori na istorijski zasnovane probleme, a ne klasične teorijske paradigme, predstavljaju pogonsku silu. Sigurno je da je oduvek bilo i da će uvek biti sociologa koji ne postavljaju pitanja, niti teže tome da nađu odgovore na istorijski zasnovana, makroskopska pitanja. Iako niko ne može dopustiti sebi da zanemaruje strukturalne i istorijske kontekste, svi sociolozi ne moraju da neposredno ispituju pitanja kao što su poreklo i razvoj kapitalizma i nacionalnih država, širenje ideologija i religija, uzroci i posledice revolucija, kao i odnos tekućih ekonomskih i geopolitičkih transformacija prema sudbinama zajednica, grupa i tipova organizacija. Štaviše, izvesno je da postoje trenuci kada su mnogi naučnici, zainteresovani za makroskopska pitanja, nastojali da se prema njima odrede na anti–istorijske načine. Kratka uverljivost parsonovskog strukturalnog funkcionalizma kao sveobuhvatne teorije društva predstavlja jedan od takvih trenutaka. Ipak, stvarnosti savremenog društvenog života su tako bazično ukorenjene u tekuće sukobe i promene u zajednicama, regionima i nacijama, kao i širom celog sveta, da sociolozi nisu nikada prestali – a neće ni želeti da prestanu – da kreiraju nove teorije i interpretacije koje osvetljavaju raznolikost društvenih struktura, epohalna ograničenja i alternativne mogućnosti promene, presecanja društvenog konteksta sa grupnim iskustvima i odvijanje događaja i akcija u vremenu. Zaista, istorijski orijentisanim analizama u sociologiji suđeno je da budu posebno primamljive u vremenu kao što je naše kada u celom svetu – i za liderske i pobedničke nacije u ranijim fazama ekonomskog razvoja i geopolitičkog sukoba, kao i za periferne i skoro industrijalizovane nacije – postoji toliko očigledne neizvesnosti u pogledu daljeg nastavka postojećih tendencija i odnosa u budućnosti. Široko zamišljene istorijske analize obećavaju mogućnosti za razumevanje načina na koji prošli obrasci i alternativni putevi mogu biti značajani ili beznačajni pri sadašnjim izborima. Otud odlična istorijska sociologija može stvarno govoriti o stvarnim životnim problemima mnogo sadržajnije od usko usredsređenih empiricističkih proučavanja koja se ponose “važnošću svoje politike.”
Predmeti istraživanja u istorijskoj sociologiji Klasična pitanja i odgovori Vebera, Marksa, Tokvila, Dirkema i ostalih prirodno nastavljaju da žive u tekućim poduhvatima istorijske sociologije. Do toga delimično dolazi zato što odgovori osnivača na važna pitanja koja su postavili o svom i o prošlim vremenima nisu uvek bili tačni ili jednostavni. Još češće se to dešava budući da ideje osnivača s pravom nastavljaju da služe kao plodni stožeri dobrog dela sociološkog teoretisanja. Ipak, znak je neprekidne vitalnosti istorijske sociologije u dvadesetom veku, sve do sadašnjeg doba, to što su nova pitanja i ideje, mimo slova, ako ne i duha osnivača, uvek predmet proučavanja sociologa sa komparativnom vizijom, ali i sa voljom da razumeju društvene strukture i transformacije sa tačke gledišta svog mesta i vremena.
97
Svih devet naučnika čiji radni vek i glavni projekti čine predmet poglavlja u ovoj knjizi rade na terenu koji dele sa osnivačima. Većina glavnih dela naučnika koje ovde razmatramo kao što su Feudalno društvo i Francuska ruralna istorija Marka Bloka (M. Bloch), Društveno poreklo diktature i demokratije Baringtona Mura (B. Moore), kao i dela od Velike transformacije Karla Polanjija (K. Polanyu) do Savremenog svetskog sistema Imanuela Volerstina, nastavljaju da istražuju prethodnike, prirodu i posledice prvobitnih kapitalističkih i demokratskih revolucija u Evropi. Međutim, specifična pitanja koja se ovde razmatraju često se razlikuju od onih koje su postavljali osnivači, a sigurno je da se nude i sveži odgovori. Engleska industrijalizacija, Francuska revolucija i nemačka birokratizacija predstavljaju, reklo bi se, događaje i procese koji su preokupirali osnivače. Njihova zajednička težnja bila je da konceptualno utvrde osobenost i dinamiku kapitalističkog industrijalizma i demokratije za razliku od drugih poredaka društvenog života. Među naučnicima koje ovde prikazujemo, Rajnhard Bendiks, Peri Anderson (P. Anderson), E. P. Tompson (E. P. ompson) i Čarls Tili (C. Tilly) skoro u potpunosti izvlače svoja pitanja i odgovore iz klasičnih predmeta. Bendiks i Anderson nadovezuju se na Veberove argumente o birokratizaciji i transformacijama političkih režima. Tompson prerađuje suštinske marksističke ideje o industrijalizaciji i nastanku radničke klase u Engleskoj. Tili ispituje tenzije između objašnjenja koje nude Dirkem i Marks u pogledu promenljivih oblika grupnih konflikta koji su pratili evropske revolucije, nastanak država i razvoj kapitalizma. Čak i tada, svaki od ovih savremenih istorijskih sociologa nudi nove kombinacije klasičnih argumenata ili ukazuje na suprotno od njih. I svaki od njih primenjuje svoje osobene metode posredovanja između teorija i istorijskih činjenica. Pored ove četvorice, naučnici dvadesetog veka otvaraju novo područje postavljanjem pitanja kao i izlaganjem argumenata i načina kako da se odgovori na njih. Velika transformacija Karla Polanjija se ne bavi samo uspostavljanjem kapitalističkog tržišnog društva u Engleskoj već i nacionalnim i međunarodnim krizama tržišnog poretka od početka do sredine dvadesetog veka. Istorijske teme Marka Bloka usredsređuju se uglavnom na evropske i francuske feudalne obrasce kao obrasce same po sebi vredne objašnjenja. Na tri veoma različita načina, S. N. Ajzenštat (S. N. Eisenstadt), Imanuel Volerstin i Barington Mur Mlađi, teže da obuhvate i objasne u konceptualnom smislu široka polja ne–Zapadne, zajedno sa Zapadnom istorijom. Ajzenštatovo najznačajnije delo, Politički sistemi imperija, analizira pojavu i dugoročne sudbine istorijskih, birokratskih imperija tokom istorije sveta. Volerstin ispituje poreklo, strukturu, istoriju i predviđene buduće odumiranje kapitalističke svetske ekonomije. Mur ispituje obrasce i moralni značaj alternativnih putanja koje su prešle agrarne države na putu do savremenog sveta. Ove velike teme su pomerile Ajzenštata, Volerstina i Mura daleko od Marksovih i (čak) Veberovih strategija korišćenja ne–Zapada samo kao sredstva za nalaženje kontra–argumenata na osnovu kojih bi se procenila posebna dinamika Zapada. Naredna poglavlja shvataju vrlo ozbiljno posebne probleme koje istražuje devet naučnika jer se njihovi argumenti i metode sigurno ne mogu razumeti izvan konteksta pitanja kojima se bave i njihovih posebnih razloga zbog kojih im je i stalo da ih postave. Stoga autori ispituju njihove teme na različite načine, ne samo zato što pišu sa sopstvenih stanovišta, već, što je od suštinskije važnosti, zato što je svaki istorijski sociolog bio ili jeste obuzet sopstvenim skupom problema stvarajući, na taj način, posebni životni program istraživanja. Ipak, javljaju se neke značajne zajedničke teme odajući nam, pri tom, posebne kvalitete zajedničke ovim naučnicima, kao što se javljaju i slični teorijski i metodološki izazovi sa kojima su se svi oni suočavali u svom istraživanju i pisanju.
98
Tačka gledišta kada se razmišlja u makro planu U dvadesetom veku, zapadne društvene nauke su se locirale na univerzitetima i u stručnim udruženjima. I istraživanje i nastava su se, kako se to kaže, institucionalizovali za lepezu posebnih disciplina, a često i za vrlo uska ili tehnički fokusirana polja unutar datih akademskih disciplina. I pored toga, glavni nespecijalizovani radovi svakog od pomenutih devet naučnika čije delo ovde ispitujemo slavljeni su u institucionalizovanom svetu akademske društvene nauke. Stručna udruženja su najveće nagrade dale Bendiksovim, Andersonovim, Volerstinovim i Murovim knjigama, a spiskovi obavezne literature i za redovne i za postdiplomske studije neprekidno stavljaju na počasno mesto Blokovo Feudalno društvo, Polanjijevu Veliku transformaciju, Ajzenštatove Političke sisteme imperija, Bendiksov Rad i autoritet u industriji, Andersonove Rodoslove apsolutističke države, Tompsonov Nastanak engleske radničke klase, Tilijevo delo i mnoge teorijske ili kvantitativne radove, Volerstinov Savremeni svetski sistem i Murovo Društveno poreklo diktature i demokratije. Štaviše, mnogi od ovih naučnika su tražili i ostvarili veliki institucionalni uticaj u akademskim krugovima: Blok je pomogao osnivanje međunarodno prestižne francuske škole i dobio najpoželjniju nagradu u francuskom akdemskom životu, profesionalnu katedru u Parizu. Ajzenštajn je najveći autoritet za germanistiku na Jevrejskom univerzitetu, gostujući je profesor na najprestižnijim univerzitetima na Zapadu i učestvuje na svakoj međunarodnoj konferenciji koja se imalo može dovesti u vezu sa njegovim neizmerno širokim interesovanjima. Bendiks, profesor na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, uživa podjednako poštovanje renomiranih sociologa, politikologa i istoričara, a stekao je dovoljno profesionalnog uticaja da bude izabran za predsednika Američkog sociološkog udruženja. Tili je godinama prikupljao velike količine sredstava za istraživanje, izgradio veliki istraživački centar na Mičigenskom univerzitetu i služi kao profesionalni autoritet u tri, četiri discipline. Volerstin uživa široki međunarodni renome, slično Ajzenštatu, a uspeo je da svoju perspektivu iz ugla svetskog sistema ugradi u istraživački centar i časopis na Državnom univerzitetu Njujorka u Binghamtonu, u godišnje konferencije na univerzitetskim mestima širom Sjedinjenih Država, kao i u sekciji Američkog sociološkog udruženja koje rukovodi nekolicinom skupova u vidu pripreme za redovne godišnje sastanke. Uprkos ovim dokazima vodećih akademskih i profesionalnih dostignuća, svaki od devetorice naučnika u nekom smislu je marginalan ili suprotstavljen ortodoksnom akademskom načinu rada. Njihova marginalnost ili suprotnost je blisko povezana, i kao uzrok i kao dejstvo, sa njihovom sposobnošću da postavljaju krupnija pitanja nego što bi većina društvenih naučnika i sanjala da postavi. Sa svoje strane, postavljanje velikih pitanja ih je dovelo do raznih spojeva opšteg teoretisanja, globalne ili komparativne istorijske analize, kao i osetljivosti prema kontekstualnim detaljima i hronološkim procesima što upravo i čini njihove naučne uspehe toliko izazovnim. Veza između istinski opozicione marginalnosti u odnosu na dominantne akademske tokove, kao i postavljanje velikih pitanja i nalaženje neortodoksnih načina traganja za odgovorima je najočiglednije – a sigurno i najjasnije osvetljeno u narednim poglavljima – u delima onih naučnika koji su bili i politički angažovani levičari. Karl Polanji je bio, dok su Peri Anderson, E. P. Tompson i Imanuel Volerstin svi posvećeni socijalisti onog ili onog usmerenja, iako, važno je istaći, nijedan od ove četvorice nije bio trajno povezan sa nijednom zvaničnom komunističkom ili socijalističkom partijom. Polanji je, prema Bloku i Somersu, napisao Veliku transformaciju, “knjigu koja je spojila sve teme jednog životnog veka” ovog humanističkog socijaliste, kao “svesnu političku intervenciju... koja treba da utiče na svet posle Drugog svetskog rata“. A Polanji je
99
završio svoje kapitalno delo pre nego što je prešao na mnogo specijalizovanije područje ekonomske antropologije. Anderson nije ni u kom smislu sledio redovnu akademsku karijeru. Kao što Fulbruk i ja naglašavamo, on je formulisao svoja “sveukupna” pitanja i odgovore u istorijskoj sociologiji u tesnoj vezi sa naporima da preusmeri revolucionarni socijalistički intelektualni život u Britaniji preko New Left Review–a. Slično tome, kao što razrađuje Kej Trimbergen, E. P. Tompson nije postao istoričar na studijama. On nije smislio sve svoje kapitalne naučne projekte u toku redovne profesionalne karijere nego putem uključivanja u obrazovanje odraslih (radnika) i u Grupu komunističkih istoričara iz 1946–56, nakon čega se uključio u Britansku novu levicu posle raskida sa komunističkom partijom, što je kulminiralo ponovnim aktiviranjem u krstaški rat za nuklearno razoružanje. Uopšte govoreći, ova putanja je ostavila Tompsonu slobodu da intenzivno prati politički važne teme sa žarom polemičara, ali i sa nonšalancijom koja prkosi uskim akademskim konvencijama. Nastanak engleske radničke klase odražava ovu slobodu i u velikom projektu i u detaljnoj argumentaciji. Za razliku od Polanjija, Andersona i Tompsona, Imanuel Volerstin jeste sledio akademsku karijeru; tako je njegova situacija možda najilustrativnija priča o marginalnosti među levičarima. Volerstinova namera da konceptualno prikaže i prouči savremeni svetski kapitalistički sistem bila je, kako tvrde Režin i Širo (Ragin and Chirot), u osnovi politička. Upravo ova dvojica kazuju fantastičnu priču o svakom koraku kojim se Volerstin udaljavao od teorije modernizacije i empiricizma prema mnogo holističkijem i istorijskom pristupu, oličenom u perspektivi svetskog sistema. Za doktorsku disertaciju i svoje prve knjige, Volerstin je proučio prve nade i kasnije radove dekoloniziranih afričkih naroda; nakon toga, on je prošao kroz najjače bitke u američkom studentskom buntu šezdesetih godina. Istovremeno, on je prešao put od uloge lojalnog diplomca sa Kolumbije do neprijatnog položaja mladog vanrednog profesora koji je (sa stanovišta autoriteta sa Kolumbije) ispoljavao previše simpatija za studentske Nove levičare. Stoga, upravo na samoj intelektualnoj prekretnici, kada je stigao do svoje vizije svetskog sistema, on je objavio svoje kapitalne istorijske projekte i “dao sebi zadatak da postane akademski govornik i promoter vizije svetske istorije koja leži u osnovi revolucionarnih ideologija Trećeg sveta”. Volerstinov profesionalni život na Kolumbiji postao je “sve neprijatniji”, pa je napustio posao. Od 1975, možda neizbežna veza između njegovog politički levičarskog “makro” razmišljanja i njegove marginalnosti u odnosu na najortodoksnije krugove akademskog i stručnog života vešto se iskazuje u njegovom polu–perifernom angažovanju preko Brodelovog centra u Binghamtonu i sekcije svetskog sistema za političku ekonomiju Američkog sociološkog udruženja. Na neki način, pitanje načina na koji se ostvaruje distanca od akademske ortodoksnosti postaje sve zanimljivije kada pređemo sa onih naučnika koji su jasno kombinovali naučni rad i levičarsku politiku na one sa van–akademskim aktivnostima, često važnim (setimo se Blokovog rada u Pokretu otpora) kada se jave u oblicima mnogo prihvatljivijim za njihove odgovarajuće nacionalne akademske ustanove. Rad u vladinoj službi ili vojne aktivnosti tokom stvarnih nacionalnih opasnosti ili angažovanje u intelektualnom novinarstvu, kao i držanje govora na teme koje su od tekućeg interesovanja za školovanu publiku, predstavljaju, na kraju krajeva, potpuno poštovane oblike akademskog političkog učešća. Nema sumnje da one dovode do izvesne širine u naučnoj viziji, ali teško da mogu dati dovoljan pogled na posebne kritičke tačke gledišta koje su dostigli Blok, Ajzenštat, Benediks, Tili i Mur. Razni faktori, čini mi se, ulaze u igru kod svakog od ovih naučnika. Karijere Marka Bloka i Čarlsa Tilija pokazuju posebnu posvećenost nesvakidašnjem mišljenju kod dvojice naučnika koji su na kraju postali veoma uspešni u oblikovanju zajedničkih istraživačkih tema u centrima uvaženih akademija. Blok je na kraju “stigao” do profesure u Parizu,
100
tamo gde je i započeo svoje studiranje. Ali njegove veoma neortodoksne ideje o metodama istoriografije, kao i njegov nesvakidašnji kosmopolitski i transnacionalni smisao za raspon potreban pri proučavanju srednjevekovne Evrope proklijao je dok je on, poreklom iz jevrejske porodice sa korenima u Alzasu, bio profesor na Univerzitetu u Strasburgu, alzaškom univerzitetu koji se smatra prilično perifernim u francuskom sistemu, kao što je pre toga bio i u nemačkom. Blok je, štaviše, crpeo (selektivno i oprezno kao što pokazuje Širo) sociološke ideje kako bi proširio raspon svojih istorijskih pitanja i objašnjenja. Decenijama kasnije u Sjedinjenim Državama, kao što vešto tvrdi Lin Hant (L. Hunt), Čarls Tili će oblikovati jedan nesvakidašnje širok i vremenski dubok spisak tema za svoju istorijsku sociologiju tako što će istovremeno koristiti arhivske metode da bi uradio francusku istoriju, ali i kvantitativne statističke tehnike kako bi ispitao sociološke hipoteze i razvio inovativnu teoriju kolektivnog političkog nasilja. Štaviše, dok je Tilijeva krajnja istraživačka baza bila na jednom od vodećih američkih univerziteta i u vodećem sociološkom odseku, njegov spoj francuske istorije i kvantitativne sociologije oterao ga je na manji odsek pri prvom zapošljavanju, a posle je postdiplomske studije završio na Harvardu u eri dominacije Talkota Parsonsa, ali ne kod samog Parsonsa, već kod Džordža Homansa (G. Homans) i Baringtona Mura. (Kasnije, Harvard je honorarno angažovao Tilija, ali ga ipak nije, na njegovu žalost, zadržao u stalnom radnom odnosu). Tili je bio najbliži redovnom akademskom statusu među svim naučnicima predstavljenim u ovoj knjizi. Ipak, njegov pokušaj od samog početka intelektualne karijere da kombinuje teme i metode koje su od središnje važnosti za više od jedne discipline zadržao ga je na disciplinskim marginama i sociologije i istorije, iako mu je istovremeno omogućio da i sebe i svoje studente dovede do nekih od najkreativnijih probitačnih područja u američkim društvenim naukama u poslednje dve decenije. Hamilton i Rušmejer nam praktično ništa ne kažu o biografijama i karijerama Ajzenštata i Bendiksa budući da ih više zanimaju kritički intelektualni stavovi koje su ova dvojice razvili prema strukturalnom formalizmu, paradigmi koja je dominirala američkom makrosociologijom u njihovoj intelektualnoj generaciji. I Ajzenštat i Bendiks su sigurno postali uvaženi profesori, ali su se oslanjali na Veberove pojmove i komparativna istorijska izučavanja kako bi kritikovali Talkota Parsonsa. Tragajući za korenima njihovih kritičkih stavova, mislim da ne treba da ignorišemo činjenicu da obojica potiču iz evropskih jevrejskih krugova. Kao i drugi Srednjevropljani, Polanji, Ajzenštat i Bendiks emigrirali su iz onog što je bilo, pre Drugog svetskog rata, najcivilizovanija arena visoke kulture Zapada. Obojica su takođe imala vrlo kosmpolitsko i široko–opsežno akademsko obrazovanje evropskog stila. Stoga su Ajzenštat i Bendiks uneli svoje razumevanje evropskih ideja i istorije u međunarodne sociološke debate. Štaviše, Ajzenštatov stalni univerzitetski položaj je u Izraelu, tom značajnom domu intelektualaca koji su istovremeno i nesvakidašnje kosmopolitski i prilagođeni zapadnim ortodoksnostima, ali i neizbežno svesni da se sveukupna istorija sveta ne dešava samo u velikim, središnjim nacijama. Barington Mur, konačno, nikada nije bio međunarodni emigrant, ali je, u izvesnom smislu, postao druga vrsta emigranta. Oslanjajući se na izvesnu vrstu samopouzdanja koje daje privilegovano poreklo, kao i na sigurnu vezu sa elitnim univerzitetima i klasično obrazovanje, uključujući i znanje grčkog i latinskog, Mur je postao međunarodni emigrant, udaljivši se od karijere na američkim univerzitetima koja bi ga ometala u radu; samim tim, on je odustao od stručnog uticaja koji bi možda imao da je bio voljan da bude šef katedre, izgradi sopstveni istraživački centar, promoviše karijere svojih studenata i precizira predmete istraživanja za časopise i stručna udruženja. Iako je predavao na Harvardu i napravio svoju bazu u Ruskom istraživačkom centru toga Univerziteta sve do penzije, Mur je napustio Odsek za društvene odnose pre mnogo godina, a posle je samo zvanično zadržao vezu sa Državnim odsekom. Murov je-
101
dini neprekidni angažman u akademskoj pedagogiji na Harvardu bio je u Programu za društvene nauke, jednom elitnom interdisiplinarnom programu posvećenom (kao i kurs u kome su predavali mnogi od osnivača ovog programa, “Druš. nauke 2”, na Koledžu Čikaškog univerziteta) nastavi klasika moderne društvene teorije, odnosno, Marksu, Veberu, Dirkemu i Frojdu. Van toga, Mur je uvek žestoko insistirao na svom privatnom životu. Murov naučni predmet istraživanja, kao što pokazuje Denis Smit (D. Smith), isto je toliko izuzetan zbog neprekidnog proučavanja doslednih intelektualnih i moralnih tema koliko i zbog svoje širine. Murove knjige su pisane u dubokoj samoći – na primer, na jahti u vodama Mejna – sa jedinom kritikom od strane Elizabete Mur i vrlo malog broja prijatelja ili saradnika. Smatrajući sebe za intelektualnog virtuoza u eri birokratizovanog istraživanja, Mur je radio sam ili u malim grupama samo sa pažljivo odabranim studentima ili postdiplomcima. On je njima preneo ne samo teoriju ili metodu, već svoje precizne standarde naučnog majstorstva, kao i osećaj da nepokolebljivo tragaju za odgovorima na velika, humanistički značajna pitanja što, po njemu, predstavlja sve što je zaista važno u životu uma.
Istorijske kritike funkcionalizma, ekonomizma i evolucionizma Razmišljanje o velikim temama i istorijsko pristupanje društvenoj analizi ne moraju uvek, naravno, ići ruku pod ruku. Tokom decenija kada su radili naši naučnici, velike paradigme parsonovskog strukturalnog funkcionalizma, liberalne ekonomije i ekonomski–determinističkog marksizma, zajedno sa njihovom primenom na probleme razvoja putem teorija modernizacije i marksističkog evolucionizma, dominirale su dobrim delom akademskog razgovora o društvenim strukturama i socio–ekonomskoj promeni. Na mnogim primerima u narednim poglavljima mi ćemo videti kako su svi ovi značajni naučnici koje ovde razmatramo oblikovali svoje argumente delimično ili u pretežnoj meri u smislu kritičkog odgovora na apstraktne generalizacije koje nude sledbenici jedne ili više od pomenutih perspektiva. Za većinu ovih naučnika, sam oblik njihovih istorijskih proučavanja izgleda da je značajno određen dijalozima sa postojećim velikim teorijama. Za ostale, obuzetost istorijskim problemima bila je na prvom mestu, a njihovi kritički dijalozi sa opštim teorijama bili su, shodno tome, više iznijansirani. Poglavlja o Ajzenštatu, Bendiksu, Andersonu i Tompsonu pružaju zadivljujući skup uvida u paralelne načine na koje su ovi naučnici pokušali da unesu istorijsku raznovrsnost i posebnost u velike teorije. Ajzenštat i Bendiks se sami orijentišu prema strukturalnom funkcionalizmu, dok se Anderson i Tompson bave kritikama marksističke ekonomije i evolucionizma. Posebno je za mene zanimljiva ne sličnost u ovim parovima već paralele između, s jedne strane, Ajzenštata i Andersona, i, sa druge, Bendiksa i Tompsona. Ajzenštat i Anderson su prijateljski nastrojeni kritičari strukturalnog funkcionalizma i marksizma, svaki sa svoje strane. I jedan i drugi su rešili da koriste osnovnu teorijsku perspektivu kako bi objasnili makro strukture i dugoročne razvoje; isto tako, i jedan i drugi su jednako posvećeni upotrebi raznovrsnih istorijskih svedočanstava kako bi kritikovali opšta čitanja teorije. Nije slučajno što Ajzenštat bira da konceptualno odredi i objasni “istorijske birokratske imperije” koje teško da se mogu uklopiti u prosti okvir modernizacije kojim se suprotstavljaju tradicionalna i savremena društva. Slično tome, Anderson dotiče “apsolutističku državu” koja je bila izvor protivrečnosti za marksiste nesposobne da se odluče da li se radilo o feudalnoj ili kapitalističkoj.
102
Potom, obojica naučnika konceptualno određuju posebne istorijske periode i političke režime koji ih zanimaju, kako to genijalno kaže Geri Hamilton, (G. Hamilton) kao “konfiguracije u istoriji”. To su sistemski konstrukti koje Ajzenštat definiše u smislu “nivoa diferencijacije” i “načina društvene integracije”, dok ih Anderson definiše kao “načine proizvodnje” i obrasce “klasne dominacije i klasne borbe”. Nakon što su obavili konceptualni deo, postalo je moguće objasniti vidove svetske istorije u smislu struktura i dinamike koje su postavili funkcionalizam ili marksističke teorije. Ajzenštat objašnjava ključni tip socio–političkog režima, birokratsku imperiju. Anderson objašnjava centralnu, dinamičku putanju zapadno–evropske istorije za razliku od ostalih istorija. Ni Ajzenštat ni Anderson, međutim, ne tvrde da se sveukupna svetska istorija može obuhvatiti jednom jedinom šemom društvenih stupnjeva ili jednom jedinom vodećom logikom promene. Velikim delom zbog toga što su obojica nesvakidašnje osetljivi prema subjektivnim značenjima i kulturnoj raznovrsnosti u istoriji, i Rajnhard Bendiks i E. P. Tompson mnogo su skeptičniji od Ajzenštata i Andersona u pogledu korisnosti strukturalno–funkcionalističkih i marksističkih teorija objašnjenja istorijskih obrazaca. Uprkos tome, ja sam spremna da tvrdim da i Bendiks i Tompson ostaju usko orijentisani na odgovarajuće velike teorije. Oni nastavljaju time što odbijaju posebne istorijske slučajeve od teorijskih pojmova umesto da traže pametne, nove načine koji bi učinili da osnovni strukturalistički i marksistički koncepti i propozicije deluju uspešno u objašnjavanju društvenih tipova i dugoročne promene. Kao što pokazuje Ditrih Rušmejer, Bendiksov rad se sve više bavi prostim opisnim upoređenjem istorijskih slučajeva. Prema Bendiksu, teorije strukturalnog funkcionalizma i modernizma preterano uopštavaju obrasce strukture i promene tako što primenjuju pojmove (često apstraktne verzije Veberovih koncepata) koji su etnocentrični i zato neizbežno ne uspevaju da obuhvate punu posebnost istorije bilo koje zemlje, čak i unutar Zapada. Stoga se Bendiks zalaže za pretvaranje teorijskih ideja u idealne tipove, u optimalnom slučaju u potpuno suprotne parove “suprotnih koncepcija” kao što je “ugovorni autoritet” nasuprot ličnoj “privrženosti”. Onda se takvi koncepti mogu koristiti kao reperi koji pomažu pri tačnoj karakterizaciji istorijskih slučajeva. Na taj način, Bendiks izbegava preterana uopštavanja – i samim tim automatska objašnjenja kao takva – radi upotrebe istorijskih ideja čisto kao osetljivih instrumenata u istorijskim raspravama od slučaja do slučaja. Na zapanjujuće sličan način, E. P. Tompson koristi teorijske ideje kao repere u svom delu Nastanak engleske radničke klase. On uvodi ekonomsko–determinističke pojmove klase ili usko ekonomske argumente o tome kako navodno industrijalizacija utiče na radne ljude, samo da bi dramatizovao njihov neuspeh da obuhvate kulturne, političke i subjektivne dimenzije samih događaja tokom kojih je i nastala i samu sebe stvorila engleska radnička klasa. Tompson ne pokušava da stare opšte teorije izmesti strogom novom teorijom jer on sagledava i svoje sopstvene omiljene teorijske koncepte kao “elastične” uređaje za osvetljavanje posebnosti svakog istorijskog slučaja. “Oni ne nameću pravilo, već ubrzavaju i olakšavaju ispitivanje dokaza, iako se često otkriva da svaki slučaj, u ovom ili onom detalju, odstupa od pravila.” Slično tome, Kej Trimberger razmatra Tompsonove “dijalektične” argumente na način koji podseća na Bendiksovu sklonost da koristi suprotne koncepte kako bi sebe učinio osetljivim za kombinacije suprotnih tendencija u pojedinačnim slučajevima. Otud Ajzenštat i Anderson, na jednoj strani, i Bendiks i Tompson, na drugoj, reaguju na sasvim drugačije načine na izazove iskušenja da se postojeće velike teorije i istorijske raznolikosti dovedu do toga da se oslanjaju jedne na drugu. Treba, međutim, primetiti da su sva četvorica naučnika u svojim dijalozima ostala tesno povezana sa velikim teorijama. Ustvari, oni su toliko tesno ostali u vezi sa njima da se argumenti koje su razvili o istorijskim problemima ili preciziran-
103
je i prerada strukturalističko–funkcionalističkih i marksističkih ideja ili, na drugoj strani, tvrdnje da se složenost, posebnost i subjektivna sadržina istorijskih slučajeva ne mogu adekvatno obuhvatiti datim velikim teorijama. Rekla bih da nijedan od ovih naučnika nije iskoristio suprotstavljanje postojećih teorija i istorije kako bi iznedrio nov skup interpretativnih uopštavanja. Imanuel Volerstin i Čarls Tili su isto tako bili tesno uključeni u kritičke dijaloge sa postojećim velikim teorijama kao i četvorica čije smo teze upravo razmotrili. Ipak, ovi istorijski sociolozi su nesumnjivo koristili suprotstavljanje teorije i istorije kako bi stvorili nove teorijske argumente. Volerstin je koristio istorijske kritike teorije modernizacije i marksističkog evolucionizma skoro jedino u cilju osmišljavanja jedne nove, velike paradigme radi zamene starih i diskreditovanih. To je slika koju dobijamo čitanjem Režinove i Široove promišljene rasprave Volerstinove istorijske sociologije kapitalističkog svetskog sistema. Rešen da zameni uopštavajuće teorije koje konceptualno poimaju društvenu promenu kao niz stupnjeva kroz koje prolaze sve nacije, ali ne i spreman da popusti pred čisto ideografskom istorijom ili novinarstvom, Volerstin postavlja kapitalistički svetski sistem kao jednu ukupnost. Ovu ukupnost treba razumeti istovremeno putem teoretisanja o njenoj strukturi i dinamici i putem praćenja sistema kao celine od njegove pojave početkom modernog doba do današnjice. Prema Volerstinu, raznovrsne istorije regiona, nacija, klasa i ljudi se takođe moraju potpuno istražiti u svoj njihovoj konkretnosti i raznolikosti, ali ne uz pomoć metoda među–nacionalne kauzalne analize koja je kod njega skopčana sa teorijom modernizacije. Umesto toga, ispitivanja i upoređenja ovih istorija služe, kao što Režin i Širo kažu, “kao ilustracija opštih odlika svetskog sistema” kao celine. Za Volerstina, antinomije između teorijskog uopštavanja i istorijske analize su prevaziđene jednom i zauvek zahvaljujući perspektivi svetskog sistema. Primarna nit istorijske sociologije Čarlsa Tilija tokom poslednje dve decenije može se razumeti kao rasprava sa Dirkemom i njegovim savremenim intelektualnim sledbenicima, strukturalnim funkcionalistima i teoretičarima “relativne deprivacije”. Rasprava se vodi oko veza između takvih dugoročnih procesa kao što su komercijalizacija, industrijalizacija, urbanizacija i uspon nacionalnih država i promenljivih oblika i ciljeva kolektivne akcije, uključujući i nasilnu. Kao i Volerstin, drugim rečima, Tili se raspravlja sa standardnom sociološkom pameću svoga doba. Ali on sigurno svoj zadatak obavlja na drugačiji način. Umesto da postavlja novu veliku teorijsku paradigmu i da onda vrši istorijske reinterpretacije u smislu svojih konceptualnih načela, Tili je, kako kaže Lin Hant, prikupio baze kvantitativnih podataka za duge periode istorijskog vremena, posebno francuskog. Onda je bombardovao baze podataka alternativnim kauzalnim hipotezama od kojih su neke značenjski izvedene iz dirkemovskih modernizacionih premisa, dok su druge razvijene iz modela “političke mobilizacije” za objašnjenje kolektivne akcije koji je osmislio sam Tili (delom na osnovu marksističkih premisa). Naročito poslednjih nekoliko godina Tili je takođe poveo više od velike teorijske bitke – bitku etiketa i koncepata barem – sa teorijama modernizacije. On je počeo da insistira da uopšte i ne postoji tako nešto kao što je društvena promena bilo za nacije, bilo za svetske sisteme. Umesto toga radije postoje epohalni procesi kao što su procesi pravljenja države i kapitalističke akumulacije koji su prepravili savremeni svet u poslednjih nekoliko stotina godina. Zadatak istorijskog sociologa je da analizira odnos između ovih epohalnih procesa i da ispita njihove posledice radi oblika grupne akcije. Do sada je, međutim, sam Tili samo pokušao da to uradi za jednu nacionalnu istoriju. On nije zapravo uopštavao makroskopske strukture ili tendencije preko komparativno–istorijske analize na načine koji se mogu uporediti sa njegovom upotrebom međunacionalnog poređenja grupa, regija i vremenskih perioda kako bi stigao do uopštavanja o uzrocima kolektivne akcije.
104
Ako se osvrnemo na šest naučnika koje smo upravo predstavili u glavnim crtama, pada nam u oči potpunost sa kojom je istorijski rad svakog od njih prožet argumentima sa strukturalnim funkcionalistima i teoretičarima modernizacije ili sa ekonomski–determinističkim i evolucionističkim marksistima. Na razne načine, sve je ove istorijske sociologe pokrenula teorija. To se možda najočiglednije vidi kod Ajzenštata, Andersona i Volerstina. Ali ja takođe smatram da važi i za druge iako su načini koje svaki od njih bira za raspravu sa postojećim velikim teorijama pokrenule Tilija da uradi analizu kvantitativnih podataka, kao što su ponukale Bendiksa i Tompsona da se odreknu samog cilja uopštavanja–namenjenog–objašnjenju radi sadržajne karakterizacije i interpretacije posebnih istorija. Anderson, Bendiks, Ajzenštat, Tompson, Tili i Volerstin su podjednako vršili svoja istorijska proučavanja u tesnom, iako kritičkom odnosu prema dominantnim makroteorijskim paradigmama savremene sociologije.
Razvoj objašnjenja za istorijske obrasce Kritički dijalozi sa aistorijskim velikim teorijama takođe su važni u delu Karla Polanjija, Marka Bloka i Baringtona Mura Mlađeg. Ipak, svaki od ove trojice naučnika prvenstveno praktikuje društvenu analizu na način koji bih ja nazvala problemski orijentisanim. Prvenstveni cilj nije preraditi ili otkriti neprimenljivost postojeće teorijske perspektive, niti razviti neku alternativnu paradigmu koja bi zamenila tu perspektivu. Pre bi se reklo da je prvenstveni cilj osmisliti istorijske obrasce koristeći u tom procesu bilo koje teorijske izvore koji izgledaju korisni i valjani. Dobar deo naučnog rada Karla Polonjija, kako objašnjavaju Blok i Somers, posvećen je kritici preteranih uopštavanja liberalne ekonomije ili ekonomskog determinizma izvesnih marksista, kao i, umesto toga, razvoju koncepta koji bi omogućili analizu istorijski promenljivih ekonomskih institucija u ukupnim društvenim kontekstima u kojima su funkcionisali. U Velikoj transformaciji, međutim, delu koje Blok i Somers smatraju najvažnijim doprinosom istorijskoj sociologiji, predmet objašnjenja bio je pojedinačan svetski istorijski proces, pojava i eventualna kriza “tržišnog društva” kapitalizma devetnaestog veka čiji je centar bio u Britaniji. Ne toliko drugačije od Volerstina, iako u drugačijoj meri, Polanji se suočio sa izazovom objašnjenja jednog jedinog slučaja, jedne ukupnosti strukture i procesa. Blok i Somers nam kažu da je Polanji koristio „metaforu organskog pogrešnog razvoja“ kako bi mogao konceptualno da odredi pojavu i krizni razvoj tržišnog društva. Ipak, kako dalje ukazuju, Polanji je neprekidno išao napred–nazad u odnosu na datu metaforu, ka konkretnim kauzalnim argumentima koji se odnose na pojedinačne epizode istorijskih zbivanja u Britaniji i na međunarodnoj sceni. I to zato što je on znao (po rečima Bloka i Somersa) da “metafora može jedino delovati kao heuristička; ona se ne može koristiti kao nosilac argumenta”, kao što izgleda da previše često radi Volerstinov model svetskog sistema. Ova suprotnost između Volerstina i Polanjija se lako razume, međutim, kada shvatimo da je Volerstinov cilj razvijanje jedne sveukupne paradigme koja bi potisnula teoriju modernizacije, dok je Polanjijev cilj u Velikoj transformaciji da jedinstveno osmisli jedan konkretan skup institucija i događaja. Mark Blok i Barington Mur, prvi i poslednji naučnik čije se delo razmatra u ovoj knjizi, čini mi se da su prilično slični Polanjiju, a posebno jedan drugom, po duhu i metodi svog istorijskog rada. Obojica su teorijski dobro informisani i eklektični: Širo ističe da je Blok poznavao i oslanjao se na sociološke ideje Dirkemove škole, kao i marksističke ideje o klasama. Smit nam govori o Murovoj spremnosti da pozajmljuje ideje iz strukturalnog funkcionalizma i evolucioniz-
105
ma, kao i (što je mnogo očiglednije) od Marksa i Vebera. Kao i svi drugi naučnici, štaviše, Blok i Mur su kritični prema preterano apstraktnim i jednočinilačkim–determinističkim teorijama. Ipak, nijedan od njih ne ulaže vrlo mnogo napora u raspravu ili nastojanje da zameni te teorije. Umesto toga, obojica su posvećeni osmišljavanju istorijskih stvarnosti; najvećim delom oni prosto ignorišu potpuno nekorisne teorije bez obzira na to koliko su u modi. Kao pomoć smišljanju dobrih pitanja koja treba postaviti istoriji, kao i dobrih odgovora koje treba istražiti sa raznim vrstama dokaza, i Blok i Mur prihvataju pomoć bilo kojih teorijskih propozicija koje pozajmljuju od drugih ili sami smišljaju tokom svojih istorijskih ispitivanja. Obojica koriste komparativnu istorijsku analizu kao jednu od prvenstvenih tehnika ispitivanja hipoteza i istraživanja obrazaca istorijske kauzalnosti. Blokov rad, kako piše Širo, bio je posvećen tome “da nam kaže šta se dogodilo i objasni zašto”. Budući da je istoričar, njegovo interesovanje leži u razumevanju srednjevekovnog evropskog društva kao značajne ukupnosti, utvrđivanjem vremenskih i prostornih granica unutar kojih su preovladavali relativno trajni i redovni obrasci ekonomskog, društvenog, političkog i kulturnog života. Po Blokovom mišljenju, zadatak teorije je bio “samo da pomogne istoričaru da potraži bolje dokaze o prošlosti” uključujući dokaze iz izvora koje istoričari obično ne diraju. Upoređenja među regionalnim ili nacionalnim obrascima mogu takođe biti toliko korisna za odbacivanje konstruisanih opštih objašnjenja i dobijanja tačnog osećaja kauzalnih odnosa posebnih za date slučajeve, koliko i za građenje valjanih kauzalnih uopštavanja koja mogu važiti za više od jednog slučaja. Kao sociolog pre nego istoričar po disciplini kojom se bavi, Barington Mur je prirodno mnogo zainteresovaniji od Bloka za korišćenje istorijskih dokaza u cilju razvijanja opštih argumenata. On traži uopštavanja, na primer, o alternativnim „putevima“ agrarnih država u moderni svet i o ljudskim reakcijama na nepravedne društvene situacije. Ali čak i kada bira neku apstraktniju temu za ispitivanje, kao što je druga od dve koje smo malopre pomenuli, Mur uvek brzo prelazi na konkretne istorijske slučajeve. Kao i Blok, on se poigrava svojim osećajem posebnih i opštih kauzalnih veza pri proučavanju istorije slučaja i pri poređenjima važnih vidova sličnih i različitih slučajeva. U Društvenom poreklu diktature i demokratije, kako ističe Denis Smit, “Murovo razmatranje svakog nacionalnog slučaja je prožeto detaljnim i rafiniranim referencama na druga društva. Ove reference se ne unose kao prosti ukras, već kao suštinski materijal za argument koji se konstruiše pred očima čitaoca”. Kada Mur naleti na posebno težak slučaj sa stanovišta sopstvenog opšteg argumenta koji stvara, on mu posvećuje još dodatnog vremena – kao što je, na primer, slučaj sa Indijom u Društvenom poreklu – radije nego da ga samo iskoristi ili ignoriše kao što bi to mogli uraditi drugi analitičari. I Blok i Mur su više zainteresovani za upotrebu ili razvoj uopštavanja radi objašnjenja u odnosu na Bendiksa i Tompsona; ipak, mogući teorijski dobici iz njihove vrste pristupa mogu se učiniti mnogo skromnijim i ograničavajućim od onih koje postižu, recimo, Volerstin ili Ajzenštat. Ovaj privid može da zavede. Danijel Širo tvrdi da je Mark Blok sposoban da predloži “jedno važno opšte pravilo društvene promene” putem komparativnog proučavanja onoga što može izgledati kao vrlo ograničen istorijski problem kao što su, recimo, indoevropske varijacije vere u “kraljevski dodir”, sposobnost koja se pripisuje kraljevima da leče bolesti. Iako se Blokov argument “nije prepustio tome da dovede do blistave teorijske konstrukcije”, on je ipak, kako tvrdi Širo, “najskrupuloznije proučavanje jednog slučaja rutinizacije karizme”. Širo naglašava da rezultati sposobni za uopštavanje u ovom proučavanju “dopuštaju onima koji izučavaju druge periode i vremena da postave zanimljiva pitanja i predlože hipotetičke odgovore”. A to je sigurno ono što svaka dobra makrosociološka teorija treba da uradi. A možda to ujedno predstavlja i sve ono čemu ikada razumno treba težiti.
106
Konačno, problemski orijentisani istorijski sociolozi kao što su Mark Blok i Barington Mur možda nam i više govore o društvenim strukturama i društvenoj promeni nego istorijski sociolozi koji prerađuju ili se raspravljaju sa sveukupnim teorijskim paradigmama. To ja osećam kao jednu od najvažnijih lekcija koje se mogu naučiti iz upoređivanja dostignuća naučnika predstavljenih u ovoj knjizi. No, svaki će čitalac imati priliku da sam za sebe utvrdi kako se najbolje kombinuje plodno teoretisanje sa ubedljivom istorijskom analizom. Kakve god da se naprave procene o jakim i slabim stranama predstavljenih autora, ipak se mora reći da se svaki od izuzetnih naučnika suočio sa ovim izazovom. Svaki se, takođe, suočio sa tim izazovom sa zapaženim uspehom. Zajedno, oni su neprocenjivo obogatili trajnu tradiciju sociološkog istraživanja zasnovanog na „istorijskom rasponu koncepcije i potpunoj upotrebi istorijskih materijala“. eda Skocpol (ed.), Vision and Method in Historical Sociology, Cambridge University Press, Cambridge, 1984. (Prevela sa engleskog: Dragana R. Mašović)
Slobodan Antonić ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA
O
vaj rad pripada sociološkoj disciplini čiji je naziv, tokom poslednje dve decenije, ustaljen kao istorijska sociologija. Premda se istorijska sociologija danas smatra jednom od mlađih disciplina, sociologija se zapravo, od samog svog nastanka, živo zanimala za istoriju. To zanimanje prošlo je kroz tri faze, pa se može reći da ono što danas podrazumevamo pod istorijskom sociologijom jeste samo jedna od faza sociološkog bavljenja istorijom. Na sledećim stranicama reći ćemo nešto više o povesti istorijske sociologije i sociološkog zanimanja za istoriju. Sa stanovišta ovoga rada to moramo učiniti iz najmanje tri razloga: Prvo, smestićemo naše istraživanje u čvrste disciplinarne okvire – time će postati jasniji ne samo predmet ove studije već i njeni ciljevi, metodi i domašaji. Drugo, povest istorijske sociologije zapravo je povest metodološkog spora sociologije sa istorijom, i oko istorije; tokom ovoga spora uočeni su i savladani mnogi metodološki problemi – između ostalih i oni koji su upravo predmet ovog rada. Treće, naša naučna javnost nedovoljno je upoznata sa ovom disciplinom¹, pa je u jednom radu iz istorijske sociologije nužno dati makar najopštija obaveštenja o samoj disciplini.
Doba izazova (1820–1880): Sociologija kao teorijska istorija Odavno je uočeno da su utemeljivači sociologije zamislili ovu nauku kao “pravu”, “naučnu” ili “teorijsku” istoriju². Za razliku od “obične” istorije, koja je samo opisivala ono što se dogodilo, sociologija je, kao teorijska istorija, trebalo da – baš kao što je to činila i teorijska fizika – istovremeno pruži objašnjenja događaja u prošlosti i predviđanja događaja u budućnosti otkrivanjem društvenih ili istorijskih zakona³. Orijentacija rane sociologije na istoriju nikako nije bila slučajna. Promene u društvu koje su se dešavale krajem XVIII i početkom XIX veka, dospele su u središte zanimanja naučne javnosti, pa su osnivači sociologije želeli da iznalaženjem zakona društvenog razvoja uobliče nauku koja bi mogla poslužiti kao vodič za buduću reorganizaciju društva⁴. Naravno, sama ideja o otkrivanju pravilnosti u istoriji nije bila novost – nalazimo je još u srednjovekovnoj (pa i antičkoj)
108
istoriografiji⁵ kao i u filosofiji istorije s kraja XVIII i početka XIX veka. No istinska novina bili su metodi koje su utemeljivači sociologije namenili “teorijskoj istoriji”. U odnosu na dotadašnje metode filosofije istorije najvažnija razlika bila je ravna gotovo kopernikanskom obratu i značila je napuštanje ambicije da se a priori, pojmovnom analizom utvrdi struktura istorijskog razvoja – nova nauka je sada želela da svu svoju pažnju usmeri na aposteriori ili post factum analizu istorijskih zbivanja. Ma koliko nam ovaj obrat danas izgleda samorazumljiv, ne smemo zaboraviti da su najveći mislioci – donekle izuzimajući Vikoa⁶ – sve do Kontovog programskog plana iz Kursa pozitivne filosofije smatrali da je tok istorijskog razvitka u osnovi izomorfan pojmovnom razvoju, te stoga ne treba gledati na istoriju već analizirati razvoj pojma. “Filozof, kada se kao filozof bavi historijom“, pisao je Fihte, „slijedi a priori razvojnu nit svjetskog plana, koji mu je jasan bez ikakve historije; a njegova upotreba historije nije nipošto da bi se preko nje nešto dokazalo, jer su njegovi stavovi već prije i nezavisno od svake historije dokazani“⁷. Filosof je u stanju, ukoliko je uistinu filosof, da „a priori opiše cjelokupno vrijeme i sve moguće njegove epohe”⁸, pa zbog toga, po Fihteu, filosof ne koristi istorijsku građu da bi dokazao svoje shvatnje istorije, već naprotiv, istorijska građa mu služi samo kao ilustracija onoga što razume i bez istorije⁹. Isto je mislio i Hegel, jedan od najuticajnijih mislilaca svoga doba, koji je, štaviše, čitavu filosofiju pretvorio u filosofiju istorije¹⁰. Pošto je sva istorija zapravo samorazvitak duha, istorijske promene nisu ništa drugo do logičke promene izražene na vremenskom planu. Istorija je zato logika, a naše saznanje istorije nije empirijsko već logičko ili apriorno. “Filozofijska svjetska povijest” po Hegelu nije “opća refleksija” o istoriji već “svjetska povijest sama”¹¹, i ona – za razliku od „izvorne povijesti“ Herodota i Tukidida¹² ili „reflektirane povijesti“ Livija i Diodora¹³ – „spekulaciju proizvodi iz sebe bez obzira na ono što jeste“¹⁴. Zato filosofska istorija ne samo da nema potrebe da analizira ono što se u istoriji događalo već, naprotiv, ona “pristupa povijesti kao materijalu, i ne ostavlja je kakva jest, nego je udešava prema misli, pa je stoga, kao što se kaže, konstruira a priori“¹⁵. Kontova „socijalna fizika“, to jest „sociologija“, imala je, nasuprot tome, sasvim drugačiji pristup. Umesto da društvenim i istorijskim pojavama prilazi analizom apsolutnih pojmova, umesto da snagom imaginacije nastoji da iznađe nekakve tajanstvene unutrašnje sile entiteta, sociologija je na prvom mestu istakla posmatranje i iskustvenu analizu društvenih i istorijskih pojava¹⁶. Umesto spekulativne filosofije istorije koja je – po Kontu – oslikavala metafizički stupanj razvoja ljudskog duha, na scenu je stupala sociologija, predstavnik istinske pozitivne nauke koja je, poput ostalih uspešnih naučnih disciplina, o stvarnosti zaključivala nakon pažljivog i sistematičnog pretresanja same te stvarnosti – a ne samo pojmova o njoj. Kako je ova promena plana istraživanja bila jednaka onoj koju je moderna galilejevska fizika izvršila srušivši paradigmu stare aristotelovske fizike¹⁷, čitava naučna javnost bila je uverena da će i ova, nova nauka postići uspehe jednako vredne onima koje je zabeležila i fizika nakon Galileja. Mil – čija je Logika u svetu nauke bila možda najčitanija knjiga svoga doba¹⁸, pisao je, pod snažnim uticajem Kursa pozitivne filosofije, da bi svako ko ne veruje da filosofija istorije može biti nauka trebalo da sa ovakvim sudom sačeka dok ne pročita dela Ogista Konta¹⁹, izražavajući na taj način uverenje prema kom će, posle Kontove reforme, pozitivna filosofija istorije, očišćena od svih maglovitosti i spekulacija, moći zauzeti svoje ravnopravno mesto među naukama – čime će krug ljudskog znanja biti upotpunjen²⁰. No, samo posmatranje nije bilo dovoljno da pruži naučni karakter novoj disciplini – uostalom, i “obična” istorija upotrebljavala je, takođe, post factum analizu a, opet, nije se mogla smatrati naučnom u pozitivističkom smislu reči. Osnovna odlika pozitivne socijalne filosofije bila je, po Kontu, u tome što ona “posmatra sve fenomene kao potčinjene prirodnim zakonima čije
109
tačno otkrivanje i svođenje na najmanji mogući broj jeste cilj svih naših napora”²¹. Dakle, posmatranje u sociologiji – kao i u svih drugim pozitivnim naukama – vođeno je nastojanjem da se iznađu zakoni kojima se mogu objasniti prošla zbivanja²² i predvideti buduća: “nauka, odakle i predviđanje; predviđanje, odakle i akcija: takva je vrlo prosta formula koja izražava opštu vezu nauke i primene“²³. Od Konta pa skoro do kraja XIX veka, ova je formula bila opšte prihvaćena kod svih značajnijih predstavnika nauke o društvu. Sensimonisti, Kontovi savremenici, isticali su da “istorija, društvene nauke i filozofija...treba sa sigurnošću da pokažu čovečanstvu njegovu budućnost“²⁴, a to mogu da urade samo ako otkriju “opšte zakone koji vladaju svim ovim (istorijskim – A.S.) činjenicama, zakone jednostavne i stalne kao što su oni koji upravljaju čovečijim organizmom“²⁵. Mil je – opisujući u svojoj Logici kontovski istorijski metod – isticao da „pomoću njega treba da budu iznađeni zakoni društvenog progresa; pomoću njega možemo ne samo da predviđamo buduću istoriju čovečanstva već i da odredimo koja sve sredstva smeju da budu upotrebljena kako bi se u poželjnoj meri ubrzao prirodni napredak“²⁶. Isto je mislio i Marks, pišući da na društveni razvoj on gleda “kao na prirodnoistorijski proces kojim upravljaju zakoni nezavisni od volje, svesti i namera ljudi”²⁷ i da je zadatak nauke da otkrije „te zakone, te tendencije koje deluju i ostvaruju se gvozdenom nužnošću”²⁸ kako bi društvo moglo makar skratiti porođajne muke svojih novih oblika postojanja. Ali, treba zapaziti da je, u suštini, ideja istorijskih zakona rane sociologije bila nešto sasvim drugo u odnosu na dotadašnje koncepte zakonitosti u društvenim naukama. Ona se nije razlikovala samo po tome što je odbacivala dotadašnje metafizičko shvatanje zakona kao esencijalne povezanosti bivstva koje otkrivamo na osnovu razmišljanja, kao i po tome što je preuzimala savremeni prirodno–naučni koncept zakona kao induktivnog uopštavanja na osnovu posmatranja i eksperimenta²⁹. Sociologija je želela da prevaziđe i ono shvatanje zakona koje je najvećma bilo izraženo u političkoj ekonomiji – pre svega fiziokrata – a po kome je zakonitost ravnotežna pravilnost unutar jednog, datog sistema³⁰. Po ovoj, novoj predstavi, zakonitost vlada ne samo unutar sistema (tzv. statički zakoni) već se i sam sistem neprekidno transformiše tako što na osnovu jedne inteligibilne pravilnosti prolazi kroz različita stanja – a ta pravilnost je dinamički zakon društvenog razvoja. Različita stanja kroz koja prolazi jedan sistem, kada je reč o ljudskim zajednicama, manifestuju se kao različita društvena stanja: “Pravi opšti duh dinamičke sociologije”, pisao je Kont, “sastoji se u shvatanju svakog od onih uzastopnih društvenih stanja kao nužnog rezultata prethodnog i kao neophodnog pokretača sledećeg. Nauka ima od sada za cilj da otkrije stalne zakone koji upravljaju tim kontinuitetom i čija celina određuje glavni put ljudskog razvitka“³¹. “Društveno stanje (state of society)”, objašnjava Mil, “jeste simultano stanje svih većih socijalnih činjenica ili fenomena”³², a način na koji društvena stanja slede jedno za drugim određuje upravo glavne sastavke društvenog sklopa: “Uzajamna korelacija različitih elemenata svakog stanja društva jeste izvedeni zakon (derivative law) koji proizilazi iz zakona koji reguliše sukcesiju jednog stanja društva drugim; najbliži uzrok (proximate cause) svakog stanja društva jeste stanje društva koje mu neposredno prethodi; stoga, osnovni problem društvene nauke jeste nalaženje zakona prema kojima svako stanje društva proizvodi stanje koje sledi iza njega i koje zauzima njegovo mesto“³³. Tako dolazimo do treće ključne ideje sociologije shvaćene kao teorijske istorije, do ideje da su, istorijski posmatrano, različita društvena stanja poređana u jednoj seriji ili nizu, i da je zadatak nauke da otkrije pravilnost toga niza, to jest osnovni zakon kome je on podvrgnut. (...) Tako je instrumentarijum nove nauke bio sasvim upotpunjen. Za razliku od istoriografije čija je osnovna jedinica analize bila neka istorijska ličnost, grad ili zemlja, sociologija je, kao teorijska istorija, za svoj analitički okvir uzimala društvo – shvaćeno kao čovečanstvo³⁴ ili kao
110
tipični reprezent opšteistorijskog razvoja³⁵. Za razliku od istoriografije koja je utvrđivala i sabirala činjenice, naučna istorija je u njima tražila i otkrivala pravilnosti i zakone pomoću koji je trebalo da pruži stvarna, naučna objašnjenja prošlih događaja³⁶. Za razliku od istoriografije koja je činjenice ređala samo jednostavnim hronološkim redom, nova nauka ih je grupisala u određene serije koje su bile istovremeno i hronološke i kvalitativne, i koje su omogućavale utvrđivanje zakona. I konačno, za razliku od istoriografije koju je zanimalo samo puko pripovedanje o prošlosti, nova nauka je mogla – zahvaljujući otkrivanju istorijskih zakona – da nam kaže mnogo toga ne samo o našoj sadašnjosti već i o budućnosti. Tako se sociologija – sa titulom naučne istorije – pojavila u Panteonu nauka. Mlada i poletna, objavila je svoje namere ne samo da zameni Klio – ili da je, u najboljem slučaju, svede na pomoćnicu koja će u vidu gotovih činjenica prinositi građevinski materijal za njene konstrukcije – već i da potisne u drugi plan i sve druge društvene nauke, jer je samo ona, poznajući istorijske zakone, posedovala moć da razume budućnost. I kada su Marks i Engles strasno uzvikivali da za njih postoji samo jedna nauka – nauka o istoriji (Wir kennen eine einzige Wissenschaft, die Wissenschaft der Geschichte!³⁷) samo su izražavali opšti duh epohe koja je želela da otkrićem društvenih i istorijskih zakona učini racionalnim ne samo sadašnjost već i budućnost društva.
Doba krize (1880–1960): Od sociologije vs istorije do sociologije bez istorije Ovakve ambicije sociologije pokazale su se već nakon pola veka neostvarivim, ili bar preteranim. Zapravo, i pored snažne akademske protivofanzive – za koju ćemo videti da je krajem XIX stoleća usledila iz krugova istoričara i filosofa – sociologija kao teorijska istorija nije nužno morala doći u krizu da je uspela da realizuje makar deo iz svog programa otkrivanja istorijskih zakona jednake očevidnosti onima koji vladaju u fizici. Ali, kada su sociolozi pokušali da formulišu istorijske zakone, pokazalo se da njihov epistemološki karakter nije bio ni približno sličan osobinama prirodnonaučnih zakona: sociološke formulacije istorijskih zakona bile su ili problematične za najveći deo same sociološke naučne zajednice, ili – u meri u kojoj su bile samoočevidne tj. prihvatljive – trivijalne, to jest bez stvarnog informativnog sadržaja. Ovaj neuspeh, sasvim prirodno dao je za pravo svim kritičarima sociologije i to ne samo sociologije kao teorijske istorije već i kao teorije istorije, tako da je ona zapala u prilično ozbiljnu krizu koja će potrajati gotovo osam decenija. Naravno, ne bi se moglo reći kako je u ovom razdoblju napušteno svako zanimanje sociologije za istoriju, kao što se ne bi moglo reći ni da u tom periodu nije bilo i sasvim uspelih nastojanja da se – uz smanjivanje epistemoloških ambicija – zadrži prvobitno zanimanje sociologije za istorijski razvoj društva (Dirkem, a naročito Veber). Ali, kako je sociologija kao teorijska istorija – sa svojim predmetom, ciljevima i metodama – krajem XIX veka očevidno zapala u neku vrstu ćorsokaka, jedan deo njene akademske matice uputio se drugim pravcem i napustio već osvojeno zemljište. Stoga, kao što ćemo videti, ako se u ovo doba iko istorijom i bavio na sociološki način, onda to nije radio pod firmom sociologije: Marksovi sledbenici su to radili pod imenom “marksizma” ili “istorijskog materijalizma” a francuski analisti pod nazivom „nove istorije“ (histoire nouvelle) ili „totalne istorije“ (histoire totale).
111
Prigovori istoričara i istorizma No, vratimo se metodološkom protivudaru koji su istoričari izvršili još tokom XIX veka. U početku, sociologija je u krugovima akademskih istoričara doživljavana samo kao jedna od filosofija istorije, pa su protiv nje iznošeni protivargumenti zajednički za obe discipline: shvatanje o nekakvom “planu” istorije ili “zakonitosti” istorijskog dešavanja suspenduje slobodu individualne volje kao osnovu svih etičkih i religioznih teorija³⁸; ono što se nudi kao “istinsko” objašnjenje istorijskih zbivanja zapravo su samo metafore – pseudoteološke u slučaju filosofije istorije, fizičke i biološke u slučaju sociologije itd³⁹. Ali, kada je postala očita ambicija sociologa da rezulate istoriografije ozbiljno koriste za svoja uopštavanja i tako akademsku istoriju svedu na majstorovog šegrta, potegnuti su i argumenti koji se – kada je reč o kritičarima istorijske sociologije – u ovom ili onom obliku mogu susresti i dan danas. Tako su, na jednom naučnom simpozijumu održanom 1903, istoričari u horu odbacili ideju o “podeli posla” po kojoj oni treba samo da pribavljaju građu koju će onda sociolozi podvgavati uopštavanju. “Postoje dva dobra razloga zašto takva podela posla nema prođu. Prvo, istoričari neće prihvatiti takvu ulogu, jer ako mi nađemo da je bilo šta vredno ‘sređivanja’ mi ćemo to i srediti sami, ne pitajući za savet ljude koji nisu istoričari. A drugo, ne bismo mogli nastupiti u toj predstavi akademskog samoukidanja čak ni kada bismo to želeli, jer ima isuviše malo perioda koji su istorijski do kraja istraženi, da bi se moglo dopustiti da ljudi koje ne poznaju istorijsku metodu počnu otkrivati nekakve ‘istorijske istine’; jer kada teoretičari koji nisu istoričari urone u istorijsku literaturu u potrazi za osnovama nekakvih svojih idealnih struktura, istoričarima preostaje samo da pred njihovim ‘otkrićima’ prasnu u grohotan smeh”⁴⁰. Stoga, istoričare uopšte ne treba da uzbuđuju primebde sociologa da istoriografija zapravo nije nauka, jer, tobože, prava nauka podrazumeva potragu za pravilnostima i zakonima. Oni treba da mirno nastave da rade svoj posao onako kako su ga definisali Humbolt i Ranke: kao „opis onoga što se zbilo“ (die Darstellung des Geschehens), to jest kao pripovedanje „šta se stvarno dogodilo“ (Wie es eigentlich gewesen). A „ako to nije nauka, ne mari; ako to nije znanje ne mari; to je istorija!“⁴¹. Druga, metodološki znatno važnija vrsta primedbi odnosila se na nastojanje sociologa da u serijama događaja ili društvenih stanja nađu neku pravilnost koja bi omogućavala postavljanje zakona. Ovaj protivargument, u elementarnom obliku, susrećemo već kod Rankea, a do kraja ga razvija teorijski svakako znatno pripremljeniji Kolingvud. Ranke je priznavao da ono uistinu istorijsko proizilazi „prema strogim stavovima slijeda“⁴², to jest da “mi pred sobom vidimo niz događaja, koji slijede jedan za drugim i koji su jednima drugim uslovljeni”⁴³. Ali ta uslovljenost nije „uslovljenost apsolutnom nužnošću” kao u prirodnim naukama, jer tek “ono što je uslijedilo stavlja djelovanje i vrstu upravo prošlog u jarko, zajedničko svjetlo”⁴⁴. (...) I treći metodološki protivargument sociologiji kao teorijskoj istoriji takođe su nagovestili istoričari, a filosofi poput Diltaja dali su mu teorijsko dostojanstvo⁴⁵. Reč je o poznatoj tvrdnji da su istorijska zbivanja singularna i individualna⁴⁶, da se ne mogu podvesti ni pod kakve zakone te da ih stoga i ne možemo objasniti već samo razumeti⁴⁷. Premda je ovaj argument iznesen kod Diltaja sa tipičnom nemačkom visokoparnošću i “dubokomislenošću” koja stvari još više zapetljava tamo gde se očekuju razjašnjenja, on je proizveo snažan utisak na mnoštvo istoričara i teoretičara sa prelaza iz prošlog u ovaj vek (Bradley, Froude, Kingsley, Rickert, Windelband, Croce, Collingwood, Bear i Becker itd⁴⁸), što je dobar pokazatelj metodološke krize u koju je u to doba zapala pozitivistička sociologija. Kada ovaj argument – koji su Diltajevi poštovaoci ojačavali i upotpunjavali – svedemo na njegovo racionalno jezgro⁴⁹, dobićemo iskaz po kom je istorijsko saznanje, saznanje sui generis tj. različito od svakog saznanja koje teži uopštavanju i utvrđivanju regularnosti, i to iz četiri razloga:
112
1. istorijski događaji su prošli i nepovratni događaji pa se otud istorijski procesi ne mogu podvrći ispitivanju kao fizički, hemijski ili biološki procesi⁵⁰; 2.istorijski procesi su jedinstveni i neponovljivi te se ne mogu klasifikovati kao dešavanja u prirodi⁵¹; 3. istorijski procesi obuhvataju akcije, stavove i misli ljudskih bića a ne kretanje mrtve ili nespiritualne materije, a oni ne podležu onoj vrsti determinizma neophodnoj za postavljanje zakona⁵²; 4. čak i pojedinačni istorijski događaji – a da i ne govorimo o većim istorijskim procesima – izuzetno su složeni i kompleksni, mnogo složeniji od onih u prirodi, pa im je – čak i bez prethodna tri razloga – gotovo nemoguće pristupiti onako kao što se pristupa prirodnim pojavama i procesima⁵³. Tako Diltaj dolazi do jednostavnog zaključka da niti sociologija niti filosofija istorije uopšte ne mogu biti nauke, jer teže da objasne ljudsku istoriju nečim čega zapravo u istoriji i nema – opštim uzrocima i zakonima razvitka⁵⁴. Sociologija O. Konta, Dž. S. Mila i H. Spensera (koja je i za Diltaja samo naturalistički oblik filosofije istorije) baš kao ni sama filosofija istorije, zbog odsustva smisla za izvornu istorijsku konkretnost ne samo da podjednako osiromašuju i shematizuju istoriju već oni nemaju opravdanja ni kao pokušaj da se u već izvedenim, užim istorijskim sintezama iznađu neki opšti teorijski zaključci, jer je, po Diltaju, svaki takav pokušaj – zbog svojevrsnog umetničkog oblika koji su intuicija i trud istoričara dali sirovoj građi – besplodna metafizika⁵⁵. Na ovako snažnu antipozitivističku reakciju sociologija je odgovorila uglavnom povlačenjem ili redefinisanjem svojih osnovnih ciljeva. Do kraja XIX veka sociologija se već bila dovoljno duboko usadila (pa i započela individualizaciju) u tri velike kulturno–jezičke sredine – nemačkoj, francuskoj i anglosaksonskoj, tako da je u svakoj od njih zabeležila posebne načine prilagođavanja, odnosno “odgovora–na–izazov”. Istorija u nemačkoj sociologiji Sociologija je u Nemačkoj, u odnosu na sve druge sredine, imala ne samo najviše protivnika kao nauka već je i sama preživljavala najizraženije unutrašnje borbe⁵⁶. Na jednoj strani nalazila se snažna akademska tradicija uistinu velike nemačke istoriografije koja je – potpomognuta Diltajem – sve društvene nauke vukla u pravcu istorizma, metodološke predstave po kojoj su svi društveni fenomeni zapravo istorijski tj. individualni i neponovljivi, te se manifestuju “neočekivano i sa nepredvidljivom originalnošću, zbog čega ne mogu biti izvedeni iz bilo kog višeg principa”⁵⁷. Na drugoj strani, nalazila se takođe snažna sklonost Nemaca ka filosofiji istorije, koja je, prema Baueru, krajem XIX i početkom XX veka istraživana više i od same istorije⁵⁸, zbog čega su “knjige i pamfleti o toj temi pljuštali sa svih strana”⁵⁹. Jedan od načina da se sociologija zaštiti od prigovora istorizma bio je Bartov pokušaj da se iskoristi ugled koji je filosofija istorije uživala u Nemačkoj tako što će se sociologija predstaviti kao vrsta moderne filosofije istorije koja primenjuje metode i standarde prirodnih nauka na oblast istorije⁶⁰. Premda je Bartova knjiga u Nemačkoj bila čitana⁶¹, ona nije pružila zadovoljavajuće odgovore na primedbe istorizma i tako da se njen početni uspeh pretvorio u ozbiljan poraz u vreme kada je filosofija istorije čak i u Nemačkoj izgubila od svog ranijeg ugleda. Drugačijim putem krenuo je Veber pokušavajući da sociologiju izbavi iz smrtonosnih ralja razlikovanja Geisteswissenschaften–a od Naturwissenschaften–a. U svojim metodološkim radovima s početka XX veka – čak i kada govori o “razumijevajućoj sociologiji” (verstehende Soziologie⁶²) – Veber ističe da se u društvenim naukama ne sme odbaciti svaka ambicija o pružanju objašnjenja društvenih ili istorijskih pojava. No ovo objašnjenje razlikuje se od onoga u prirodnim naukama po tome što ono ne teži otkrivanju svih već samo onih najvažnijih uzroka nekog događaja ili fenomena⁶³. Da bismo to postigli služimo se idealnim tipovima, specifičnim
113
metodološko–heurističkim konstrukcijama čiji je osnovni zadatak nalaženje onog tipičnog u nekom fenomenu tj. izdvajanje najvažnijih uzroka ili najvažnijih činilaca koji taj fenomen čine onakvim kakvim on jeste⁶⁴. Koji su najvažniji, tj. “bitni” uzroci ili činioci određujemo jednom vrstom misaonog eksperimenta u kome zamišljamo mogu li uopšte neki događaj ili neko društveno stanje postojati bez tog–i–tog uzroka odnosno tog–i–tog činioca⁶⁵. Na taj način, svaki idealni tip predstavlja posrednika između opšteg i jedinstvenog: posmatrano spolja, on izražava jedinstvenost pojedinačnog istorijskog fenomena (recimo, idealni tip ekonomije zapadnoevropskog grada u srednjem veku specifično je određen prostorno na Zapadnu Evropu a vremenski na srednji vek), dok posmatrano iznutra, u odnosu na mnoštvo događaja ili elemenata čiji je sklop, on podrazumeva jedan prilično opšti, možda čak i generički karakter (idealni tip ekonomije zapadnoevropskog grada u srednjem veku ne odnosi se ni na jedan konkretan zapadnoevropski grad srednjega veka⁶⁶). Tako, umesto da istoriju posmatramo kao seriju društvenih stanja u kojima se traže i otkrivaju zakonitosti spoljašnje pojedinim oblicima društva (čime postaju “zakonite” etape istorijskog razvoja), u istoriji se sada traže tipovi pojava, oblika i sklopova, bez ambicije da se iznađe nekakva spoljašnja veza koja bi mogla poslužiti za njihovo stepenovanje ili “zakonomerno“ povezivanje⁶⁷. Kako je tipološka metoda, karakteristična za sociologiju, negde na sredini između metode generalizacije, svojstvene prirodnim naukama, i metode singularizacije, kojom se služi istorija, njenom primenom sociologija izbegava opasnost da zapadne u prvu ili drugu rđavu krajnost – naturalizam ili istorizam. Premda je Veber na ovaj način posve napustio ideju o nekakvom predviđanju budućnosti otkrivanjem istorijskih zakonitosti (najviše do čega sociologija može doći jeste utvrđivanje izvesnih socioloških pravilnosti u smislu Erwartungschansen – verovatnih očekivanja), za Vebera je glavno polje sociološkog zanimanja i dalje ostala celokupna društvena prošlost. Prešavši put od privredne istorije (koja je bila polje njegovog prvobitnog interesovanja)⁶⁸, preko „sociološke istorije do istorijske sociologije“⁶⁹, Veber je u svojim poslednjim delima tako superiorno demonstrirao način na koji sociolog treba da se bavi istorijom, da je već u njemu istorijska sociologija dobila jednog od svojih najizvrsnijih predstavnika. Ipak, bilo je nekoliko razloga zbog kojih Veberovo delo nije znatnije doprinelo da se istorijska sociologija potvrdi kao akademska disciplina. Prvi razlog bila je metodološka slabost njegovog rešenja spora istorizma i istorijskog pozitivizma. Ono, najpre, nije bilo niti dovoljno jasno niti dovoljno dosledno. Prekriveno slojevima nemačkog filosofirajućeg stila koji i samom autoru, bez obzira na njegovu dobru nameru, otežava jasnu orijentaciju (omogućavajući da se na mestima gde se očekuju odgovori koriste jezički obrti ili filosofske doskočice), Veberovo metodološko rešenje – izneseno u radovima s početka ovoga veka – nije bilo do kraja razvijeno, jer je i Veber na presudnim mestima imao utisak da postiže izvesna rešenja, dok bi svaka ozbiljnija analiza pokazala da je ipak reč samo o prividu. Osim toga, Veberovo prevazilaženje spora istorijskog pozitivizma i istorizma posredstvom tipologizujuće metode, takođe je na “tipično” nemački način mirilo dva suprostavljena stanovišta stvarajući treće a da prethodno nije ozbiljnije razmotrilo argumente ni prvog ni drugog. Stoga Veberovo rešenje nije ni jednu stranu niti zadovoljilo niti ubedilo, pa je Veberov uticaj ostao, u izvesnom smislu, dosta ograničen, pogotovo što je na naučnu zajednicu toga doba njegovo rešenje ostavljalo utisak da ga treba primiti kao svaki filosofski sistem – u celini ili nikako, a ne kao rezultat kumulativnog prirasta saznanja kojim se na probleme paradigme odgovara nuđenjem rešenja. I zbog drugih razloga Veber nije imao sreće sa učenicima ili sledbenicima od kojih se, makar u Nemačkoj, moglo očekivati da, okupljeni oko njegovog velikog dela, formiraju posebnu školu. Ali najpre Veberov karakter⁷⁰, a potom i za sociologiju pogubna provala nacističkog totalitarizma⁷¹, rasterali su potencijalne “veberijance” i onemogućili stvaranje škole koja bi svakako
114
ozbiljnije doprinela afirmaciji istorijske sociologije⁷². Uz to, sam Veber, koji je tokom svog života prešao put od ekonomske istorije, preko sociološke istorije, do istorijske sociologije, nije imao jasnu koncepciju niti opšte sociologije, niti istorijske sociologije⁷³, i tako je, i pored veličine Veberovog dela, istorijska sociologija – u koncepcijskom i akademskom smislu – u njegovo doba i dalje tavorila u zapećku. Konačno, treba pomenuti da je i treći pokušaj zaštite prava sociologije na istorijsku analizu, u Nemačkoj toga doba takođe završen neuspehom. Reč je o nastojanju Alfreda Vebera da izgradi disciplinu koju je nazvao “sociologijom kulture”, a koja je bila bliska načinu na koji jedna od struja u modernoj istorijskoj sociologiji (Bendiks) razumeva ovu disciplinu. Alfred Veber je već u svom prvom radu o tom pitanju, složivši se sa odricanjem od primene naturalističkih metoda u sociologiji, istovremeno odbacio i krajnji istorizam koji odriče postojanje bilo kakvog opštijeg obrasca u istorijskim pojavama⁷⁴. Zato je nastojao da izgradi sociologiju kulture koja je trebalo da bude jedna forma sintetičke istorije koja Kulturgeschichte i Gesellschaftsgeschichte kombinuje – u različitoj srazmeri – sa političkom istorijom i globalnim shemama evolutivne i razvojne sociologije. Međutim, knjiga u kojoj je Alfred Veber izveo ovaj pokušaj (Kulturgeschichte als Kultursoziologie) uopšte nije mogla biti štampana u Nemačkoj, koja je već bila pod vlašću nacista, nego je to urađeno u Holandiji 1935, tako da ova – kako je Rot naziva – “izbeglička knjiga”, nije mogla imati ni približno onaj uticaj koji joj je po kvalitetu pripadao⁷⁵. Istorija u francuskoj sociologiji Sociologija je u Francuskoj bila pod znatno manjim pritiskom i istoričara i istorizma nego u Nemačkoj, a sa druge strane, kontovska tradicija je ovde bila mnogo snažnija, tako da u Dirkemovom delu, koje će obeležiti francusku sociologiju sa prelaska iz XIX u XX vek, možemo naći veoma unapređene elemente istorijskog pozitivizma koji je odlikovao sociologiju od Konta do Marksa. Ipak, moglo bi se reći da ni Dirkem nije imao mnogo sreće sa sledbenicima genetičko– tipološke linije svoga dela, jer će se “vrhunac” koji je ova linija dostigla sa Gurvičem, ubrzo – u smislu istraživačkog programa – pokazati sasvim neplodnim. Dirkem je istovremeno sa preuzimanjem osnovnog nasleđa istorijskog pozitivizma (usmerenost na utvrđivanje činjenica, posmatranje, potraga za uzrocima⁷⁶ pa i zakonomernostima⁷⁷) učinio i nekoliko veoma dubokih i za sociologiju značajnih zahvata. Najpre, jasno je razdvojio sociologiju od istoriografije i predmetno i metodološki, ne dovodeći u pitanje naučnost ili akademski značaj ijedne od njih. Premda na pojedinim mestima i dalje vidimo kako Dirkem izjednačava sociologiju sa “naučnom istorijom”⁷⁸, osnovni predmet sociološkog zanimanja za Dirkema jeste aktuelna društvena stvarnost⁷⁹. Sociologija ne treba da neposredno traga za istorijskim zakonima već za uzročnim objašnjenjem pojedinih društvenih činjenica, a osnovni referentni okvir u kojem sociologija traži i nalazi objašnjenja i odnose uzročnosti jeste aktuelni sklop društvenih odnosa i funkcija⁸⁰, to jest vrsta ili tip društva o kome je reč⁸¹. Upravo po istraživanju društvenih vrsta/tipova kao srednjih analitičkih članova koji spajaju opštost, neophodnu za svako naučno istraživanje, i činjeničku sadržajnost koja čuva od zapadanja u spekulativne sheme⁸², sociologija se razlikuje i od istoriografije i njene singularnosti i od filosofije istorije i njene neproverljive spekulativnosti. Dirkem od nasleđa istorijskog pozitivizma neposredno odbacuje i metodu istorijskih serija a time i svaku kauzalnost iz istorijske sukcesije. „Sve što nam je na osnovu iskustva dostupno jeste niz promena među kojima nema uzročne veze. Prethodno stanje ne stvara sledeće, već je između njih odnos isključivo hronološki... Nemogućno je zamisliti kako bi stanje, do koga je u jednom datom trenutku civilizacije došlo, moglo da bude odlučujući uzrok stanja koje dolazi za
115
njim. Etape kroz koje čovečanstvo redom prolazi ne rađaju se jedne iz drugih”⁸³. Prvi razlog je u tome što se uzrok nekog razvoja ne može sagledati iz pukog niza njegovih sukcesivnih faza, jer je on uvek izvan niza (kao što je, recimo, uzrok napredovanja čovečanstva izvan njegovih istorijskih stadijuma i smešten, po Dirkemu, u prirodnoj čovekovoj težnji ka postizanju određenih vrednosti⁸⁴). Drugi razlog je u tome što svaku fazu razvitka može određivati više korelativnih uslova (koji se mogu praktično menjati iz faze u fazu) a ne samo jedan opšti uslov kako to pogrešno pretpostavljaju ne samo sve filosofije istorije već i sociologija Konta i Spensera. Otuda, po Dirkemu, proizilaze najmanje dve posledice: prva je ozbiljno ograničenje mogućnosti predviđanja u sociologiji, jer ne možemo znati koji će korelativni uslov vladati u narednoj fazi nekog razvojnog procesa⁸⁵; druga je da se društva ne mogu klasifikovati po istorijskim serijama, kako je do tada u sociologiji činjeno, već samo posredstvom ne–istorijskih tipologija, a Dirkem predlaže da se to učini na osnovu nivoa složenosti⁸⁶. I kad je izgledalo da je Dirkem iz sociologije skoro izbacio istoriju, i to na velika vrata, on je odmah zatim spremno uvodi na mala. Želimo li da objasnimo neku društvenu pojavu (Dirkem navodi primer zakletve) uopšte nije dovoljno da ukažemo na njenu funkciju u datom društvu, budući da se funkcija neke ustanove može promeniti (zakletva je prešla put od sudskog kušanja do jedne vrste svedočenja) a da njena priroda ostane ista⁸⁷. Stoga, želimo li da uistinu objasnimo neku pojavu, najpre moramo razdvojiti „stvarni uzrok koji je izaziva od funkcije koju ona vrši“⁸⁸, a do stvarnog uzroka ili prirode neke pojave dolazi se tek kada se “uporede razni oblici koje ona ima ne samo u naroda ove vrste već u svih prethodnih vrsta”⁸⁹. Po Dirkemu, mi jednostavno nismo u stanju da razumemo neku ustanovu proučavajući samo njen izgled i funkcije koje ona ima na poslednjem stupnju svog razvoja: “Da bi se moglo objasniti današnje stanje porodice, braka svojine itd, trebalo bi da se zna koji su njihovi koreni, koji su prosti elementi iz kojih se ove ustanove sastoje, a o ovim pitanjima uporedna istorija velikih evropskih društava ne bi mogla da nam pruži velika obaveštenja. Treba se vratiti dublje u istoriju... Ustanoviće se najpre najnerazvijeniji tip koji je ikad postojao, da bi se zatim u korak pratio način koji je on postupno postojao složeniji”⁹⁰. (...) Tako je Dirkem korenito redefinisao početnu poziciju istorijskog pozitivizma – umesto sociologije kao teorijske istorije (u smislu teorijske fizike), sada kod Dirkema susrećemo sociologiju kao istorijsku teoriju (u smislu istorijske geologije): umesto da fenomene objašnjavamo podvodeći ih pod zakone koje nastojimo otkriti, mi pravimo njihov istorijski presek, analizirajući, sloj po sloj, različite istorijske sedimente i upoređujući ih. Istorija i sociologija tako postaju veoma bliske, gotovo sestrinske discipline, koje – premda u ponečemu slične⁹¹ – ipak ostaju posebne i odvojene. Jer, dok je istorija usmerena na pojedinačno, sociologija istražuje tipove i komparativne strukture, ona je analitička teorija. (...) Dirkemov program, baš kao i Veberov, omogućavao je, dakle, sasvim solidnu osnovu za dalji razvoj istorijske sociologije. Međutim, u onom delu njegovog programa koji se odnosio na komparativno–istorijski pristup (pre svega globalnim društvima), kao i na tipologiju društvenih zajednica, Dirkem nije imao sreće sa svojim sledbenicima. Kada je Gurvič posle Drugog svetskog rata počeo da objavljuje svoja glavna dela – koja su u Francuskoj primljena tako dobro da je šezdesetih godina Gurvič postao najcenjeniji i najuticajniji sociolog (ne samo u Francuskoj!) – činilo se da je Dirkemov program počeo da se realizuje na najbolji mogući način. Ali, ubrzo je postalo jasno fasada velelepnog Gurvičevog sistema ne krije jasna rešenja niti upotrebljive istraživačke programe, pa je oduševljenje za njega brzo splasnulo, tako da se Gurvič, ni u jednoj od glavnih struja istorijske sociologije, danas gotovo da i ne pominje. (...) Kao i kod Dirkema, i za Gurviča je osnovni referentni okvir za sociološko objašnjenje tip globalnog društva, budući da je tzv. formula sociološkog determinizma – specifična vrsta pravil-
116
nosti ili zakonitosti koja vlada u konkretnom društvu⁹² – za svaki tip društva različita⁹³. Stoga je tipologija globalnih društava najznačajnija tipologija u sociologiji⁹⁴. Kritikujući Dirkemovu tipologiju po složenosti kao sasvim neprimerenu (naime, po Gurviču, društva iste složenosti mogu pripadati sasvim različitim tipovima⁹⁵), on ističe da se tipologija globalnih društava može izvršiti samo na osnovu njihove strukture⁹⁶. Strukturu nekog društva otkrivamo tzv. dubinskom metodom ili metodom dubinskih slojeva, kojom otkrivamo različite spratove analize društvene stvarnosti⁹⁷. Za to nam je – naročito za analizu ranijih društava – potrebna upravo istorija, koja prati tzv. konjunkture tj. kako spoljašnje okolnosti u kojima su se našle globalne strukture tako i prilike unutar nje⁹⁸. Tako su, po Gurviču, istorija i sociologija zapravo najbliže saradnice⁹⁹, koje, čim se oslobode svog zajedničkog “najljućeg neprijatelja – filozofije istorije”, odmah među sobom uspostavljaju čvrstu prirodnu vezu¹⁰⁰ koja ih vodi „do duumvirata nad svim drugim društvenim naukama“¹⁰¹. Naime, one jedine proučavaju “celine, totalne društvene fenomene i njihove strukture” a ne “razne slojeve društvene stvarnosti”¹⁰², a i sama istorijska stvarnost, koja je zajednički predmet njihovog istraživanja, predstavlja “privilegovan sektor društvene stvarnosti” jer “nju karakteriše kolektivna i individualna svest o ljudskoj slobodi”¹⁰³. Otuda, ne samo da je opšta sociologija najtešnje povezana sa istorijom već je od socioloških disciplina, druga po rangu (odmah iza opšte sociologije) upravo – istorijska sociologija, ili kako je Gurvič naziva “genetička sociologija”¹⁰⁴ čiji je osnovni zadatak da prati razvoj ili raspadanje pojedinih društvenih struktura¹⁰⁵. Većinu od ovih Gurvičevih teza teško da danas ne bi potpisao bilo koji od istorijskih sociologa. Ali, kada je trebalo suočiti se sa istorijskom stvarnošću i preduzeti konkretna istraživanja na osnovu ove kategorijalne aparature, Gurvič je tako relativizovao pa i potpuno odstupao od ovih osnovnih stavova da su i oni sami postajali posve obesmišljeni. Naime, u čitavu stvar Gurvič je uveo tzv. dijalektičku metodu koja je, za njega, imala pre svega jedan metodološko–destruktivan karakter, jer je njen zadatak bio da neprestano razara kategorijalni aparat – onaj nasleđen kao i onaj novostvoren – do krajnosti relativizujući tako sve pojmove i predstave, i omogućavajući odbacivanje svakog logičkog pravila¹⁰⁶. Posledice toga su bile ne samo Gurvičev manir da dosledno “dijalektički” razrešava neke od najvažnijih socioloških (pa i filosofskih) problema – jednostavno ih proglašavajući lažnim¹⁰⁷, već i njegova metodična navika da sopstvene kategorije neprestano relativizuje i razara: struktura – inače, kod Gurviča, sasvim mutno definisana¹⁰⁸ – i bilo koje konkretno društvo ipak nisu ni u kakvom čvršćem odnosu¹⁰⁹, dubinski spratovi nemaju stvarni (supstanicijalni) već samo metodološki i gotovo fiktivni karakter¹¹⁰, pluralizam uzroka zapravo je nemogućnost utvrđivanja determinističkog značaja bilo kog elementa društvene stvarnosti, itd. (...) Tako je sa Gurvičem sociologija u Francuskoj – premda je zadržala ambiciju da se bavi istorijom – istovremeno ispoljila i nedovoljnu sposobnost da to uradi na kvalitetan i za naučnu zajednicu koristan način: iza raskošne fasade Gurvičevog sistema otvarao se bezdan metodološkog relativizma, neupotrebljivog kategorijalnog aparata i odsustva relevantnih istraživačkih programa. Iako je zahvaljujući ovoj okolnosti istorijska sociologija, kao akademska disciplina, u Francuskoj i do danas morala da se suočava sa problemom samoidentiteta, upravo je tamo, uoči a naročito nakon Drugog svetskog rata, uobličena čitava škola koja je naučnoj javnosti u najlepšim bojama oslikala lik jedne valjane istorijske sociologije. Bila je to škola istoričara okupljenih oko časopisa Annales. Analisti su se slagali sa uverenjem istorijskog pozitivizma da se istorija više ne bi smela zadovoljiti samo ređanjem i opisivanjem događaja, ali su odbijali potragu za nekakvim istorijskim zakonima kao i drugu krajnost oličenu u istorizmu “istorišućih istoričara”¹¹¹. M.Blok, L.Fevr, F.Brodel i ostali veliki istoričari iz ovoga kruga, verovali su da je, u vremenu koje nastupa,
117
osnovni zadatak istorije, pre svega, rad na celovitoj rekonstrukciji istorijskih društava¹¹². Ispod nivoa tradicionalne događajne istorije, za analiste, nalazi se nivo na kome se vreme kreće znatno sporije, nivo ekonomskih i političkih struktura i civilizacijski institucija, koje u odnosu na gornji nivo i primaju i emituju uticaje; još niže, nalazi se sprat na kom je istorija gotovo nepomična ali bez koga se ne može razumeti izgled ostalih spratova – to je prirodno–geografska datost, klima, tlo, konfiguracija zemljišta, životni prostor, to su demografske karakteristike, brojnost i struktura stanovištva, natalitet, mortalitet, morbiditet, to su glavni komunikacioni saobraćajni, trgovački, religijsko–politički, vojno–strateški pravci itd¹¹³. Naglasak koji analisti stavljaju, pre svega, na izučavanje ovog najdubljeg nivoa pojavne stvarnosti nije bio novina za društvene nauke – uostalom, još je Dirkem isticao da “pojave društvene morfologije (geografska osnova naroda, stanovništvo, njegov obim, gustina i raspored) igraju u društenom životu, a samim tim i u sociološkim objašnjenjima, odlučujuću ulogu”¹¹⁴. Novo je bilo što se analisti nisu zadovoljavali samo objavljivanjem programskih deklaracija, već su preduzimali ozbiljna, sistemaska i veoma vredna istraživanja koja su počivala, pre svega, na utvrđivanju i analizi “tvrdih” činjenica¹¹⁵; novo je bilo što je na ovakvom istraživačkom programu po prvi put stvorena jedna dovoljno snažna naučna zajednica koja je mogla da se upusti u predmetno široka i često pionirska istraživanja; novo je bilo što se analisti nisu plašili da istorijskim društvima prilaze onako kao što savremenom svetu prilaze geografi, demografi, ekonomisti, sociolozi, pa su time – premda po obrazovanju većinom istoričari¹¹⁶ – često na najbolji način reprezentovali ono što treba da čine istorijska geografija, istorijska demografija, istorijska ekonomija, konačno i istorijska sociologija. No, iz ugla današnje akademske istorijske sociologije, problem je bio što se sve ovo radilo pod firmom istorije, „nove“ ili „totalne“ svejedno, ali ipak istorije. Krivica tadašnje sociologije u tome se nikako ne može umanjiti – prema rečima samih analista sociolozi su mirno sedeli iza visokih zidova vlastitih disciplina, zabavljeni svojim kolekcijama empirijskh podataka i funkcionalnih shema, i nezainteresovano poručivali da, ukoliko istoričarima treba nekakva istorijska sociologija, neka je sami naprave!¹¹⁷ Prodor istoričara na teren koji, zapravo, pripada sociolozima (pojava inače potpuno suprotna nastojanju sociologije da se proširi na račun istorije u prethodno razmatranom razdoblju istorijskog pozitivizma¹¹⁸) bio je posledica, pre svega, tadašnje snage istorije i slabosti istorijske sociologije koju je Brodel ilustrovao poređenjem istorijskih i socioloških disciplina: “Postoji ekonomska historija i ona je tako bogata da vjerujem da postiđuje veoma šturu i beskrvnu ekonomsku sociologiju. Postoje izvanredna geografska istorija i snažna historijska geografija s kojom se poentilistička sociološka ekologija ne može uopće mjeriti. Postoji historijska demografija (ona je ili historijska ili uopće ne postoji), prema kojoj je društvena morfologija beznačajna. Postoji također društvena historija, koja je, doduše, osrednje vrijednosti, ali se ne bi nimalo obogatila u dodiru sa slabim studijama s područja tipološke sociologije..itd“¹¹⁹. Za razliku od svojih kolega iz ranijeg perioda, analisti nisu bili neprijateljski raspoloženi prema sociologiji – naprotiv, isticali su da su „sociologija i istorija jedna te ista pustolovina duha!“¹²⁰ i da su one na mnogim područjima komplementarne¹²¹, kao i da se na najdubljem nivou, „na planu historije dugog trajanja... one zapravo stapaju u jedno“¹²². Međutim, poneseni svojim uistinu značajnim rezultatima i laskavim priznanjima dobivenim u široj naučnoj javnosti, analisti su poželeli da pod kapu histoire totale stave “sve humanističke nauke” i izgrade jednu “sveobuhvatnu nauku o čovjeku”¹²³ – čime bi i sama sociologija bila uzdrmana. Brodel je 1958. godine, uz podršku uticajnih prijatelja iz Ministarstva prosvete, pokrenuo stvaranje Fakulteta društvenih nauka, čiji bi se predmet istraživanja u osnovi podudarao sa poljem delovanja većine akademskih socioloških disciplina (no i ne samo njih), ali zahvaljujući snažnom otporu Filozofskog, Pravnog i Filološkog fakulteta (čiji su predstavnici formirali jedinstveni front u odbranu od
118
„brodelovog imperijalizma“ a samog Brodela optužili da u društvenoj nauci želi da bude „novi Luj XIV“), ova ambicija analista mogla je – i to samo delimično – biti ostvarena tek osnivanjem Škole za visoke studije društvenih nauka 1975. godine¹²⁴. Tako, doprinos analista istorijskoj sociologiji bio je umnogome protivurečan – sadržinski posmatrano, oni su izgradili mnoge elemente bez kojih se današnja istorijska sociologija ne bi mogla ni zamisliti, ali posmatrano formalno, njihov rad je, pod firmom glavnog disciplinarnog rivala u kontrastu sa slabašnom istorijskom sociologijom toga vremena, umnogome otežavao samoprepoznavanje i samoidentitet ove sociološke discipline. Istorija u američkoj i britanskoj sociologiji Dva su osnovna razloga što su sociolozi sa engleskog govornog područja sve do početka šezdesetih godina ovoga veka osećali odbojnost prema sistematskom bavljenju istorijom: prvi je očigledan neuspeh istorijskog pozitivizma da – bilo u vidu pozitivne filosofije istorije bilo u vidu sociologije – dođe do istorijskih zakona podjednako očevidnih i proverljivih kao što su oni koji vladaju u fizici, a drugi, nastojanje sociologa (naročito u SAD) da izgradnjom specifičnih istraživačkih metoda i izdiferenciranog predmeta istraživanja omoguće jasniju individualizaciju ove, u to vreme još uvek dosta mlade nauke. Neuspeh pozitivne filosofije istorije imao je nepovoljne posledice i po samu sociologiju – u smislu “teorijske istorije” – zato što se tokom 20–ih i 30–ih godina XX veka u osnovi izgubila razlika među njima, pa je neuspeh jedne morao značiti istovremno i poraz druge. Već smo videli da je stara, spekulativna filosofija istorije, polazeći od pretpostavljene podudarnosti bivstva i logosa, razumevala sebe kao čistu umnu konstrukciju. Ali, istorijski pozitivizam rane sociologije imao je snažan uticaj i na filosofiju istorije i tako je ona, početkom XX veka, preuzela ideju iznalaženja istorijskih zakonitosti aposteriori. Sa Špenglerom¹²⁵, a naročito sa Tojnbijem¹²⁶, filosofija istorije se sasvim približila idealu istorijskog pozitivizma tako da se 30–ih godina ovog veka gotovo izgubila disciplinarna razlika između ostvarenja autora koji sebe nikako nisu svrstavali u sociologe i, recimo, radova njihovog savremenika Sorokina¹²⁷, koji je svoje delo – u skladu sa idealom istorijskog pozitivizma – samorazumevao kao sociološko par excellence¹²⁸. Premda i kod Špenglera možemo naći dosta elemenata pozitivne filosofije istorije¹²⁹, Tojbijevo delo predstavlja vrhunac pozitivističkih nastojanja da se uspostavi čvrsta veza između istorijske građe i istorijskih zakona¹³⁰. Na hiljadama stranica njegovog dvanaestotomnog dela ređaju se činjenice i primeri kako bi se čitalac uverio da istorijske pravilnosti koje pisac utvrđuje nisu transcendentalnog već empirijskog karaktera. Međutim, kritike kojima su istoričari podvrgli delo svoga kolege bile su neumoljive: Tojnbiju je zamereno da je njegova metoda u osnovi ilustrativna (najpre je formulisana teza a onda su iz činjeničkog materijala navedeni samo oni primeri koji tu tezu potkrepljuju¹³¹), kao i to da je neke istorijske činjenice hotimično iskrivljavao kako bi ih mogao uklopiti u svoj sistem¹³². Tako je filosofija istorije, čak i u krajnje pozitivističkom ruhu kakvo je dobila kod Tojnbija, postala u XX veku veoma sumnjiva teorijska disciplina, disciplina koja je “sasvim izvan mode“¹³³ i koja moderne naučnike podseća na “morsko čudovište koje je izronilo iz bezdanskih voda devetnaestovekovne metafizike“¹³⁴ ili “intelektualno čudovište, ‘kentaura’ (kako ju je jednom nazvao Dž.Barkart) koje nije ni istorija ni nauka, premda podseća na prvu, a sebi postavlja zahteve koje samo druga može da ispuni”¹³⁵. Sudbinu sličnu Tojnbijevom, doživelo je i drugo, veliko pozitivističko teorijsko–istorijsko delo, objavljeno na engleskom jeziku između dva svetska rata, delo za koje možemo reći da je labudova pesma istorijsko–pozitivističkog ideala sociologije – Sorokinova teorija sociokul-
119
turne dinamike. Sorokin je, nastojeći da svoje teorijske postavke o istorijskom razvoju što bolje induktivno potkrepi, preuzeo istraživanje veoma opširne i raznovrsne građe koja je obuhvatala 2.500 godina društvene i kulturne istorije. Da bi to mogao postići kako je zamislio, Sorokin je stvorio čitav istraživački tim, podeljen u više istraživačkih grupa, u koji su ušli specijalisti za različite oblasti saznanja. “Ni u jednom ranijem a ni kasnijem naučnom istraživanju u sociologiji, statistika nije primenjena na tako raznovrsnu iskustvenu građu i u toliko širokom vremenskom rasponu”¹³⁶, kao u radu na Sorokinovom projektu. Međutim, i Sorokinovi rezultati su primani veoma skeptično i sa zamerkama koje se ne razlikuju mnogo od onih izricanih na Tojnbijev račun¹³⁷. Konačno, istorijski pozitivizam je doživeo i treći udar. Naime, već početkom XX veka postalo je očigledno da najveća i najambicioznija sociološka teorija izgrađena u tradiciji istorijskog pozitivizma – Marksova društvena teorija – nije postigla svoj programski zadatak da iznađe društveno–istorijske zakone koji bi imali isti epistemološki karakter kao i oni u fizici, tj. takve zakone koji bi podjednako bili u stanju da objasne prošlost, kao i da predvide globalna kretanja u budućnosti. Čitav niz temeljnih Marksovih zakona pokazali su se nedvosmisleno pogrešnim, jer predviđanja na osnovu njih jednostavno se nisu poklopila sa stvarnim društveno–istorijskom kretanjem – zakon pauperizacije opovrgnut je popravljanjem materijalnog položaja radničkog stanovništva, statistički nepobitno utvrđivanim već od sredine XIX veka¹³⁸; zakon koncentracije i akumulacije kapitala nije bio saglasan sa stvarnom ekonomskom situacijom koja je krajem XIX i početkom XX veka pružala sliku sasvim drugačiju od predviđene¹³⁹; kapitalizam je, istina, s vremena na vreme zapadao u ozbiljne ekonomske krize ali ne u sve kraćim vremenskim intervalima kako je proizilazilo iz Marksovog pravila o povećanju učestalosti velikih kriza¹⁴⁰, itd. (...) Konačno, sociologija je od početka svog brzog i burnog razvoja u SAD¹⁴¹ krenula svojim putem, kog će se nakon potvrđivanja slabosti istorijskog pozitivizma još više držati. Ona je želela da se – u skladu sa pozitivističkim idealom nauke – konsoliduje kao nauka koja uviđa probleme, postavlja hipoteze, sprovodi empirijska istraživanja da bi ih potvrdila ili opovrgla, i uobličava zaključke u teoriju. Kontinentalna predstava sociologije toga doba, koja je i pored odricanja od početnih ambicija istorijskog pozitivizma ipak zadržala interesovanje za istoriju i analizu društveno–istorijskih procesa, bila je upravo suprotna takvom idealu nauke. Umesto da proveravamo hipoteze otkrivanjem novih i nepoznatih činjenica, u takvoj koncepciji sociologije pretežno se bavimo sa već datom i ograničenom sumom činjenica koje valja samo objasniti; umesto empirijski proverljivih generalizacija koje se novim istraživanjima, proveravanjima i generalizacijama upotpunjuju i usavršavaju u okviru paradigme, imamo posla sa pukom interpretacijom post factum, tj. sa postavljanjem post–factum hipoteza koje se na standardni način uopšte ne mogu proveriti i čiji je logički status, stoga, krajnje nepouzdan. U takvoj, post–factum sociologiji moguće su alternativne, podjednako konsistentne interpretacije datih činjenica, od kojih svaka osvetljava jedan njihov deo, ili njihov značaj različito rangira, pa teorije koje se sastoje iz postfaktum hipoteza svoju vezu sa činjenicama nužno moraju da svedu na veoma sumnjivu ilustrativnu metodu: “Analiza se usklađuje prema činjenicama i ne postoji indikacija o tome koje podatke treba uzeti da bi se opovrgle interperetacije. Kao posledica toga: dokumentovani dokazi ne proveravaju teoriju, već je samo ilustruju”.¹⁴² Otuda su sociolozi u SAD nastojali da obrnu stvari i sociologiju uvedu u krug nauka koje se bave pravim, proverljivim hipotezama, što znači da ispituju povratne pojave ili procese koji su u toku, tako da se utvrđenim i standarizovanim tehnikama (karakterističnim za sociologiju) mogu prikupljati novi podaci koji će, onda, na odlučujući način potvrditi ili opovrći postavljenu hipotezu. U takvom konceptu sociologije, razume se, nije moglo biti mesta za istoriju i njene svršene procese, i događaje koji su se već odigrali, pa se, tako, predmet istraživanja
120
američke sociologije sve negde do početka 60–ih godina protezao u prošlost, kao što se kasnije ironično primećivalo, najdalje do “juče posle podne”: ne samo da uopšte nije bilo radova koji bi podrazumevali komparativno–istorijsku analizu ili bar pokušaj razmatranja istorijskih društava na sociološki način¹⁴³ već je najozbiljnije zapostavljena i problematika društvenih promena i društvenog razvoja¹⁴⁴, čime se sociologija sasvim udaljila od osnovne zamisli njenih utemeljitelja i gotovo svela na jednu dnevno–prakticističku disciplinu. Osim toga, pored empirističkog i prakticističkog trenda koji je preovladavao u glavnom toku američke sociologije toga doba, na samom vrhu akademske piramide sociologije u SAD dominirala je druga, ništa manje antiistorijska predstava sociologije – Parsonsov sistemski funkcionalizam¹⁴⁵. I dok je – što to u svojoj znamenitoj kritici američke sociologije toga doba ubedljivo obrazlaže Mils¹⁴⁶ – hiperempirizam po svojoj prirodi bio subistorijski (što znači da on u svojoj usmerenosti na pojedinačne probleme današnjice nikada nije dosezao do pitanja vezanih za istoriju i upućenih na istorijska istraživanja), dotle je Parsonsova “superteorijska sociologija“¹⁴⁷ imala transistorijski karakter, tj. svojom visokom opštošću je daleko “prebacivala” istorijsku metu, zadržavajući se na konceptualnim visinama sa kojih je bilo nemoguće analizirati istorijske procese¹⁴⁸. Naime, Parsons je u najvažnijim svojim radovima, objavljenim do početka 60–ih godina¹⁴⁹, nastojao da sociologiju izgradi kao jednu vrstu pojmovno–deduktivne nauke, u kojoj se – kao, recimo, u političkoj ekonomiji Smita, Rikarda i Marksa (naročito u I tomu Kapitala) – kroz definicije, pojmovnu analizu i uspostavljanje značenjskih relacija stvara pojmovni sistem koji je, u glavnim crtama, izomorfan sa stvarnošću. Pošto je kod Parsonsa reč o veoma visokom nivou apstrakcije, svaka veza sa istorijom i istorijskom stvarnošu bila je tako daleka da je i sam Parsons neformalno priznavao da će “takva teorija naći mesta u društvenoj nauci tek, možda, kroz hiljadu godina – svakako ne u naše doba, a najverovatnije i nikada“¹⁵⁰. Međutim, valja odmah istaći da Parsons nije ostao ravnodušan na Milsove kritike niti na opšti duh povećanog zanimanja američke sociologije za istoriju (pre svega za primenu socioloških teorija na istorijske procese i istorijski razvoj) tako da je krajem 60–ih i početkom 70–ih godina Parsons objavio dva rada u kojima je nastojao da pokaže i dinamičke i razvojne odlike svoje teorije i njenu upotrebljivost u analizi društveno–istorijske evolucije¹⁵¹. Premda u ovim radovima Parsons nije otišao dalje od veoma površne interpretacije globalnog istorijskog razvoja¹⁵² – interpretacije koja nije ostavila dobar utisak niti na istoričare niti na sociologe¹⁵³, zbog čega su je danas mnogi potpuno odbacili¹⁵⁴ – ove su knjige bile najbolji znak da je vreme „sociologije bez istorije” prošlo i da američka sociologija ulazi u doba u kome teorija i istorija više nisu dva odvojena carstva (sa nepomirljivim suprotnostima: teorija – istorija, nauka – pripovedanje, objašnjenje – razumevanje, kraljevstvo uzroka – fenomenološko kraljevstvo, opštost – posebnost, zakonitost – idiosinkrazija, apstrakcija –konkretizacija, sistem – slučaj itd.¹⁵⁵) već u kome sociologija i istorija postaju najbliži saradnici na istome polju saznanja.
Doba obnove (1960–...): Sociologija i istorija – “Više nego dobri prijatelji” Obnova sociološkog zanimanja za istoriju, na koju sve češće nailazimo negde s početkom 60–ih godina, ne bi imala tu snagu i ubedljivost, koja je rezultirala konačnim utemeljenjem is-
121
torijske sociologije kao prestižne akademske discipline, da prethodno nije bar načelno raščišćen najveći deo metodoloških problema koji su se pojavili ne samo s istorizmom već i tokom perioda ozbiljne krize u kojoj se istorijska sociologija našla u razdoblju između 1880. i 1960. godine. No, za raspetljavanje glavnih metodoloških kontroverzi nisu zaslužni sociolozi već filosofi, i to upravo pripadnici onog teorijskog pravca koji se i za sve ostale nauke pokazao kao najplodotvorniji i najkorisniji – analitičke filosofije. Metodološka priprema obnove istorijske sociologije Razmatrajući u prethodnom poglavlju metodološke nedoumice uzrokovane prigovorima istorizma ali i neuspesima istorijskog pozitivizma, videli smo da sociologija nije mogla da pruži zadovoljavajuće odgovore na metodološka pitanja otvorena u ovom periodu. Međutim, to je, u razdoblju od kraja 40–ih do sredine 60–ih godina ovoga veka, učinila analitička filosofija, tako da se brzi uzlet istorijske sociologije mogao odigrati na metodološki već raščišćenom i pripremljenom terenu. Analitička filosofija, taj karakteristični predstavnik racionalnog i pozitivnog anglosaksonskog duha, preuzela je istraživanje epistemoloških i metodoloških problema nauka koje za svoj predmet imaju istoriju i istorijska zbivanja sa istom onom brižljivošću i marljivošću sa kojom je istraživala epistemološke i metodološke probleme svih drugih nauka, pri čemu je na najbolji mogući način demonstrirala i sve one vrline koje su joj upravo omogućile da na različitim poljima teorijske delatnosti dođe do plodnih i upotrebljivih rešenja: maksimalno jasan tok misli, težnju da se tačno razluči srž problema, nastojanje da se sa potpunim intelektualnim poštenjem prezentiraju svi argumenti, preglednost i preciznost u iznošenju sopstvene argumentacije (ili protivargumentacije), odustajanje od konfuzne rečitosti, “filosofstvujušče” raspevanosti i sterilne skribomanije u korist razložnosti, razgovetnosti i maksimalne preciznosti, itd. Analitičari su – da bi se razlikovali kako od spekulativnih tako i od pozitivnih/ deskriptivnih filosofija istorije – svoje bavljenje epistemološkim i metodološkim problemima istorijskih disciplina najčešće nazivali analitičkom filosofijom istorije¹⁵⁶ premda bi možda najbolji naziv ono što su radili bio filosofija nauka o istoriji. Naime, analitičari su smatrali da posao filosofije više nije niti da apriornom analizom samorazvoja pojma određuje strukturu istorijskog razvitka niti da aposteriornom analizom istorijske građe iznalazi zakone istorijskog kretanja, već da se bavi “filozofskim problemima stvorenim postojanjem organizovanog i sistematskog istorijskog istraživanja“¹⁵⁷, što znači “analizom jezika istorije i istraživanjem istorije kao oblika saznanja”¹⁵⁸ odnosno “razjašnjenjem prirode istoričarevog istraživanja, sa namerom da ga ‘smesti’ na mapi saznanja“¹⁵⁹. Ukratko, filosofija – u skladu sa svojim određenjem¹⁶⁰ – više nije trebalo da se zanima za istorijska pitanja već isključivo za pitanja o istoriji¹⁶¹, a to su najšešće bile četiri vrste problema: 1.priroda istorije kao forme saznanja; 2. pitanje šta je istorijska činjenica; 3. status tzv. istorijske objektivnosti; i 4. problem objašnjenja u istoriji¹⁶². Razmatrajući probleme istorijskog saznanja, analitičari su se podelili u dve grupe¹⁶³: prva, znatno veća (činili su je Hempel, Frankl, Poper, M.Vajt, Rešer, Kar, itd) smatrala je temeljne metodološke postavke istorijskog pozitivizma u osnovi ispravnim, te ih možemo nazvati analitičkim pozitivistima¹⁶⁴; druga, manja grupa (Drej, sledbenici Kolingvuda, H.Vajt, itd) više je naginjala opreznom usvajanju nekih teza klasičnog istorizma, pa ih obično nazivaju analitičkim hermeneutičarima¹⁶⁵. No, zahvaljujući otvorenosti i primernom intelektualnom poštenju celokupnog analitičkog pokreta, iznošenje različitih argumenata i zastupanje različitih stavova ne samo da nije paralisalo metodološko razjašnjenje već je, naprotiv, omogućilo jasnije sagledavanje dvaju gnoseoloških vizura i, u naše vreme, njihovo uspešno spajanje.
122
Analitički pozitivisti su ukazivali da su u suštini deplasirani osnovni prigovori istoričara i istorizma na račun pozitivističkih nastojanja da se preko zakona objasni istorija. Naime, svako pravo istorijsko objašnjenje jeste objašnjenje nekim opštim pravilom, odnosno pomoću modela obuhvatnog zakona (covering law model¹⁶⁶), kako je to prvi put pokazao Hempel u svom čuvenom radu iz 1942. godine¹⁶⁷. Ako treba objasniti neki događaj ili pojavu E (recimo, činjenicu da je Luj XIV pred smrt bio sasvim neomiljen kod svojih podanika¹⁶⁸) istovremeno ukazujemo na neke druge događaje ili stanja E1...Em (npr. činjenicu da je Luj XIV vodio velike i skupe ratove, zbog čega je morao stalno uvoditi nove poreze ili povećavati već postojeće) i na jedan ili više opštih iskaza ili zakona L1...Ln (recimo, opšte pravilo da podanici ne vole poreze i zato mrze vladare koji ih nameću), tako da E logički sledi iz zakona kao i iz činjenice da su se ti događaji/stanja zaista javili/nastali¹⁶⁹ (p1: podanici ne vole vladare koji im uvećavaju poreze; p2: Luj XIV je uvećavao poreze; c: (zato) podanici nisu voleli Luja XIV). (...) Konačno, analitički pozitivisti su se potrudili da pruže i prilično ubedljivu kontraargumentaciju onim razlozima za koje smo videli da ih je istorizam najčešće navodio protiv pozitivističkih zalaženja u istoriju; da se podsetimo, tvrdilo se da je istorijsko saznanje saznanje sui generis – prvo, zato što su istorijski događaji prošli i nepovratni; drugo, zato što su istorijski procesi jedinstveni i neponovljivi; treće, zato što oni obuhvataju akcije, stavove i misli ljudskih bića, i četvrto, zato što su oni izuzetno složeni i kompleksni¹⁷⁰. Najpre, analitički pozitivisti su ukazivali da argument, po kom su istorijski događaji prošli i nepovratni, uzet doslovno, nema vrednost jer su svi pojedinačni događaji – pa i sva zbivanja u prirodi – zapravo prošli i nepovratni. Međutim, nauku ne zanimaju pojedinačni događaji, već njihove vrste ili tipovi, tako da sociologiju, u bavljenju istorijom, ne zanima za Francuska revolucija iz 1789. godine, već opšta pravila po kojima se zbivaju takvi događaji kao što su velike društvene ili političke revolucije, kao što se i sama istoriografija služi (eksplicite ili implicite) ovim pravilima da bi pružila objašnjavajuću skicu takvih pojedinačnih pojava. No, suštinski smisao pozivanja istorizma na prošlost kao supstanciju predmeta istorijskih istraživanja jeste u odricanju mogućnosti da se predviđaju buduća dešavanja. Međutim, predviđanje u društveno–istorijskim disciplinama nije proricanje, neuslovljeno predskazivanje budućih događaja, već ukazivanje da će se – ukoliko važe ili su ispunjeni x,y,z uslovi – ostvariti vrsta pojave a¹⁷¹. Naprosto, kao što je Poper pokazao, predviđanje je samo druga strana objašnjenja: ukoliko smo uspeli da utvrdimo uslove koji su u prošlosti dovodili do vrste pojave a, istovremeno možemo i da predvidimo da će se u budućnosti, kad god su uspunjeni uslovi x, y, z dogoditi i vrsta pojave a¹⁷². Istraživač na polju društvenih nauka, naravno, ne može da predvidi specifične događaje – kao što to ne može ni onaj na polju prirodnih nauka¹⁷³ – ali sa znatnom izvesnošću može da predvidi vrstu događaja. Kao što fizičar, primećuje Kar, ne može predvideti koja će jabuka pasti sa drveta – premda je zakon gravitacija univerzalan, tako ni sociolog, iako može posve pouzdano predvideti da – ako se dvoje ili troje dece u nekoj školi razbolelo od boginja – predstoji epidemija, ne može da zna hoće li boginje dobiti Čarli ili Meri¹⁷⁴. Drugo, jedinstvenost istorijskih događaja uopšte ne smeta našem nastojanju da ih klasifikujemo ili podvrgnemo generalizaciji. Načelno posmatrano, čak i oni koji kažu da je događaj A jedinstven i da se ne može klasifikovati, time ga ipak klasifikuju¹⁷⁵ (“čak i iskaz ‘nema opštih zakona u istoriji’ jeste opšti iskaz o istoriji”¹⁷⁶), kao što ni istoričari koji govore o specifičnosti istorije u odnosu na nauke (jer “istorija se bavi samo pojedinačnim a ne i opštim”, “istorija je nepredvidljiva”, “istorija uključuje subjektivniost i moralno procenjivanje”) ne primećuju da i sami izriču jednu vrstu generalizacije o istoriji i istorijskim događajima¹⁷⁷. Međutim, istorijska jedinstvenost nije tajanstveni kvalitet predmeta istraživanja koji onemogućava naučni pristup, jer je jedinstvenost karakteristika pojava na koju nailazimo i u prirodi: čak su i tzv. rekurentne pojave,
123
kao što je rađanje Sunca, ili ponovljivi događaji, poput topljenja kocke šećera u šolji čaja, takođe jedinstveni¹⁷⁸. No, kao što je Galilej, kotrljajući kuglu niz strmu ravan, sva kotrljanja tretirao kao istovetna, tako i sociolog ima pravo da generalizuje i iznalazi pravila u svome istraživanju, a istoričar da ova pravila koristi: „Inženjer se bavi izgradnjom pojedinačnih mostova. Arhitekta se bavi stvaranjem pojedinačnih kuća. Ali baš kao što ni arhitekta ni inženjer nisu slobodni da zanemaruju zakone mehanike u svom radu, tako ni istoričar, i pored sve svoje usmerenosti na posebno i jedinstveno, nije slobodan da zanemari opšte zakone u svom poslu rekonstrukcije“¹⁷⁹. U tom smislu, napominje Kar, koji je i sam istoričar, “besmislica je reći da je generalizacija strana istoriji; istorija se razvija kroz generalizacije. Kao što Elton uredno beleži u jednoj knjizi nove Kembridžske savremene istorije, ‘ono što razlikuje istoričara od sakupljača istorijskih činjenica jeste upravo generalizacija’”¹⁸⁰. Stoga generalizacije u istoriji ne smeju biti odbačene samo zato što su propali svi pokušaji filosofije istorije da dođe do jedne jedinstvene mega–generalizacije koja utvrđuje pravilnost celokupnog istorijskog procesa: ako tako visoka generalizacija nije uspela, napominje Rešer, to ne znači da je i svaka druga generalizacija u istoriji nemoguća¹⁸¹. Značaj sociologije i drugih društvenih nauka za istoriju i proizilazi upravo otuda što postavljaju generalizacije srednjeg nivoa, koje imaju zapravo suštinski značaj za svako ozbiljno istorijsko objašnjenje. Treće, prisustvo ljudskog (racionalnog ili iracionalnog) činioca – kao što su pokazale empirijska bihevioristička psihologija ili sociologija – takođe ne predstavlja ozbiljniji problem kada je reč o mogućnosti istraživanja i generalizacija. Takođe, ni prisustvo ljudskog činioca u prošlim događajima ne povlači za sobom obavezu upotrebe neke korenito nove metode, različite od metoda ostalih nauka: ako pažljivo pogledamo šta se krije iza metode Verstehen videćemo da se ona jednostavno sastoji u objašnjavaju događaja skiciranjem psiholoških hipoteza vezanih za postupanja aktera nekog dodađaja, a one su, kao i sve druge hipoteze, podložne uobičajenim vrstama provere ili potkrepljivanja¹⁸². No ovaj argument je povezan sa četvrtim, kojim se kaže da su istorijski događaji upravo zbog prisustva ljudskog faktora veoma višeslojni i veoma složeni za uobičajena pozitivistička ispitivanja. Međutim, sam zahtev da opis neke konkretne društvene situacije mora da obuhvati sva mentalna a možda i fizička stranja svih odgovarajućih činilaca, napominje Poper, podjednako je opravdan i izvodljiv koliko i zahtev da opis neke konkretne hemijske reakcije mora da podrazumeva kompletan opis atomskih i subatomskih stanja svih elementarnih čestica koje u njoj učestvuju: “Ustvari, postoje dobri razlozi ne samo za verovanje da su društvene nauke manje složene od prirodnih, već i uverenje da su konkretne društvene situacije manje složene od konkretnih fizičkih situacija. Jer u većini društvenih situacija, ako ne u svima, postoji jedan činilac racionalnosti. Istina je da delovanje ljudskih bića teško da ikada može biti sasvim racionalno, ali je svakako više ili manje racionalno; a to omogućava da se konstruišu srazmerno jednostavni modeli njihovih pojedinačnih delovanja i uzajamnih delovanja i da se oni shvate kao približno tačni”¹⁸³. Na neke jednostranosti, pa i preterana pojednostavljivanja ovakve predstave istorije i istorijskog objašnjenja, ukazali su analitički hermeneutičari – pre svih Drej¹⁸⁴. Tačno je, pisao je on, da tragove nečega kao što je covering law model možemo naći u pojedinim istoričarevim objašnjenjima, tačno je i da poneki istoričar nastoji da dođe do izvesnih generalizacija, ali većina istorijskih objašnjenja su čisto pragmatična, što znači da istoričar teži objašnjenju konkretnog slučaja bez želje da generalizuje, jednostavno pokazujući zašto je delanje aktera u datim okolnostima bilo prikladno ili racionalno¹⁸⁵. Uzmimo, na primer, način na koji je znameniti engleski istoričar Meitlend objasnio ono et caetera u tituli engleskih kraljeva (čiji završetak glasi “branilac vere et caetera“)¹⁸⁶. Meitlend se zapitao zašto u kraljevskim titulama stoji „i tako dalje“ a ne
124
nekakav potpun naziv? Najpre je utvrdio da je prvi suveren koji je u svojoj tituli imao et caetera bila kraljica Jelisaveta (Elisabeth). Pošto je pažljivo razmotrio prilike u vreme njenog krinisanja, Mejtlend je ukazao na dva sasvim oprečna zakona koje su doneli njeni prethodnici: zakon Henrija VIII, Jelisavetinog oca, po kome Kruni pripada poglavarstvo nad crkvom, i zakon Jelisavetine sestre Marije (Mary) po kome je Henrijev zakon nevažeći jer tu titulu može dati samo Papa; da bi izbegla opredeljivanje između oca i sestre, kao i sve moguće konsekvence koje bi iz toga proizašle, Jelisaveta je, zaključuje Mejtlend svoje objašnjenje, izabrala najelegantnije rešenje i dodala jedno bezopasno i višeznačno et caetera. Kao što se vidi iz ovoga primera, ovakva objašnjenja ne podrazumevaju, čak ni implicite, ikakav opšti zakon – ma koliko želeli da široko tumačimo značenja i kontekste. Istoričar je, jednostavno, razmotrio okolnosti i pokazao zašto je jedan racionalni delatnik u datim okolnostima postupio na određen način. Postoje, razume se, i slučajevi u kojima delatnici donose politički neracionalne odluke, ali one su racionalne sa stanovišta sistema vrednosti u okviru kog su donesene, i u takvim objašnjenjima takođe nemamo tragova opših pravila. Recimo, istorijsko objašnjenja Antonijevog zadržavanja u Egiptu¹⁸⁷. U tvrdnji da je uzrok tome bila Kleopatrina lepota, teško da se može naći ikakva generalizacija – da li je to sud da su svi generali prijemčivi na lepotu; ili da je Kleopatrina lepota opčinjavala sve rimske velikodostojnike; ili da se Antonije u svojim pohodima stalno zaljubljivao; ili da zaljubljeni generali ne stižu da na vreme pripreme armiju? U ovakvom primeru, ako želimo da formulišemo opšti iskaz, moraćemo da uvodimo nova i nova ograničenja sve dok ne dođemo do suda: “Svaki čovek, koji je sasvim poput Marka Antonija i koji se zaljubi u ženu sasvim poput Kleopatre, u sasvim istim okolnostima i u sasvim istom vremenu u kome se Marko Antonije stvarno zaljubio u Kleopatru, zadržaće se u Egiptu”. Međutim, ako pogledamo šta je istoričari stvarno rade dajući ovakva objađnjenja, videćemo da u njima nema ni pozivanja na opšta pravila, ni dedukcije iz generalnih iskaza: sve što nalazimo, jeste nastojanje da se preko razumevanja određene specifične situacije razumeju i određeni specifični postupci istorijskih aktera. Već iz karaktera ovih primera bilo je jasno da analitički pozitivizam i analitička hermeneutika nisu dva suprotna stanovišta i da se oni odnose na dva uporedna segmenta istorije i istorijskog objašnjenja. Kao što je Danto odmah uočio, u istoriji postoje takva eksplikanda koja logički pretpostavljaju opšte zakone, ali takođe i ona koja ih uopšte ne pretpostavljaju – „objašnjenje fenomena mora biti relativizirano prema opisu tog fenomena“¹⁸⁸ i, ako se radi o socijalnom fenomenu poput neomiljenosti Luja XIV, onda upotrebljavamo objašnjenje iz obuhvatnog zakona, a ako je reč o individualnom postupku, poput Anonijevog zadržavanja u Egiptu, onda je, svakako, primereniji metod razumevanja ili psihološkog uživljavanja. Danas je skoro potpuno utvrđeno mišljenje da celokupno istorijsko saznanje predstavlja kontinuum na čijem se jednom kraju nalaze singularni iskazi tipa „Antonije je, zaljubivši se u Kleopatru, ostao u Egiptu“, a na drugom kraju generalizujući iskazi tipa “U feudalnom sistemu opšti nivo cena bio je određen kretanjem cena poljoprivrednih proizvoda”¹⁸⁹. Otuda, nikakva metodološka protivurečnost ne može da postoji između istorijskih, singularnih iskaza, tj. narativnog prikaza nekog događaja, i teorijskih, generalizujućih iskaza, tj. objašnjenja iz obuhvatnog zakona: mi neke događaje u kojima postoji neposredni uticaj individulanog ljudskog činilaca objašnjavamo “hermeneutički” a neke – na primer one koji su rezultat promena u strukturi – analitički tj. deduktivno–nomološki¹⁹⁰, a čak i jedan te isti događaj možemo sagledavati na oba ova načina¹⁹¹. Zapravo – pokazala je ova rasprava u analitičkoj filosofiji – istorija i sociologija (pre svega ona koja se bavi istorijom i istorijskim procesima) nalaze se na istoj osi istorijskog saznanja i između njih nema strogih granica: premda se istorija zadržava više na onom delu ose gde se
125
nalaze pojedinačne činjenice i individualni postupci (pa je u njenim metodama i jeziku više analitičke hermeneutike i singularnih iskaza), dok se sociologija zadržava više na onom delu ose koji pripada generalizacijama (pa u njenim metodama i jeziku ima više deduktivno–nomološkog zaključivanja i generalizujućih iskaza), i istorija i istorijska sociologija kreću se slobodno duž cele ove ose i tako se uzajamno nadopunjuju i prepliću da ih je katkad nemoguće razlikovati. One su samo dva segmenta jedinstvenog korpusa istorijskog saznanja i njihovo razgraničenje više je stvar akademske potrebe razlikovanja dvaju uglova posmatranja istog predmeta istraživanja, nego epistemološki nepremostivog procepa između dva različita predmeta ili dva nespojiva metoda istraživanja. Obnova i uzlet istorijske sociologije Najavljen Milsovim programskim delom s kraja 50–ih i njegovom krilaticom da je „svaka sociologija dostojna svog imena ujedno i ‘istorijska sociologija’“¹⁹², istinski uspon moderne istorijske sociologije započinje – prema mišljenju koje je danas opšte prihvaćeno – zapravo knjigom Beringtona Mura (Barrington Moore¹⁹³). Današnji autoriteti u ovoj oblasti, poput Denisa Smita (Denis Smith), po njegovom značaju za sociološku teoriju ovo delo već izjednačavaju sa takvim delima kao što su Dirkemova studija o samoubistvu ili Veberova Protestantska etika¹⁹⁴. Nastalo delimično kao reakcija na zapetljane konstrukcije i površno viđenje istorije T.Parsonsa (inače Murovog kolege sa Harvarda), Murovi Društveni izvori diktature i demokratije uveliko su nagovestili snažnu reakciju, pre svega novih generacija američkih sociologa, na okoštale istraživačke programe i metode akademskog sociološkog establišmenta, reakciju koja će se, krajem 60–ih i početkom 70–ih godina ovoga veka, poklopiti sa živim socijalnim i političkim pokretom u SAD i Zapadnoj Evropi. “Mi, generacija šezdesetih”, pisala je Teda Skočpol (eda Skocpol) – takođe neosporni autoritet u američkoj istorijskoj sociologiji danas – “nismo žudeli ni za kakvom velikom sociološkom teorijom poput parsonijanskog strukturalnog funkcionalizma, niti smo mogli zamisliti da sociologija može biti samo jedna čista, kumulativna, tehnički–zasnovana nauka”¹⁹⁵. I premda se sam Mur nikako ne može svrstati u marksiste, njegovo delo, snažno po svojoj izražajnosti i društvenoj angažovanosti¹⁹⁶, nadaleko je zasenilo visokoakademski strukturalni fukcionalizam – za istorijsku sociologiju ništa manje vrednih – Ajzenštatovih i Smelserovih studija¹⁹⁷, i presudno uticalo na nove generacije američkih sociologa. Istorijska sociologija, koja je, tako, stekla notu akademskog nonkonformizma, postaće, tokom 70–ih godina, prestižna sociološka disciplina, da bi se početkom 80–ih, prema rečima Skočpolove, “reka istorijske sociologije ulila u glavnu maticu i raširila u vrtlog, proževši sve delove sociološkog pothvata“¹⁹⁸. Već 70–ih godina, broj socioloških dela koja za predmet imaju istoriju doživeo je snažan porast, da bi sredinom 80–ih u glavnim sociološkim časopisima gotovo četvrtina članaka bila posvećena istorijskim temama ili zasnovana na obilnom korišćenju istorijskih podataka¹⁹⁹. Sredinom 80–ih, sekcija za komparativno–istorijsku sociologiju postaje jedna od najvećih sekcija Američkog sociološkog društva i broji već preko 500 članova²⁰⁰, a “SAD postaju najveći i najuticajniji centar ove akademske discipline kao takve“²⁰¹. Za istorijsku sociologiju se već sredinom 80–ih predviđalo da će u narednoj deceniji odlučujuće doprineti izvlačenju sociologije iz metodološke depresije i rešavanju glavnih teorijskih problema²⁰². Drugi talas feminističkog pokreta, krajem 80–ih, daće istorijskoj sociologiji novi zamah, usredsređivanjem žena–sociologa na tzv. žensku polovinu istorije²⁰³, i njihovim sve ozbiljnijim afirmisanjem kao poznavalaca ove discipline²⁰⁴. Konačno, da su se predviđanja iz sredine 80–ih godina o daljem snažnom usponu istorijske sociologije skoro sasvim ostvarila, vidi se po tome što iz štampe, već početkom 90–ih
126
godina, izlaze pravi vodiči kroz modernu istorijsku sociologiju²⁰⁵, a akademski status ove discipline izgleda kao sasvim učvršćen²⁰⁶. Po opštem uverenju, poslednje dve decenije predstavljaju zlatno doba istorijske sociologije. Naravno, kao što smo već istakli, i u prethodnim razdobljima je bilo kapitalnih dela iz ove oblasti – poput Veberovog, sa kojim se, možda, nijedan pojedinačni rezultat moderne istorijske sociologije ne može meriti. Ali, videli smo, Veber je u svojoj generaciji sociologa bio usamljen i izolovan, dok je sadašnja istorijska sociologija čitav naučni pokret koji obuhvata više generacija. U njemu već imamo autore koji se smatraju klasicima – u SAD su to Berington Mur (Barrington Moore²⁰⁷), Ričard Bendiks (Richard Bendix²⁰⁸) i Čarls Tili (Charles Tilly²⁰⁹) a u Britaniji Edvard Tomson (Edward ompson²¹⁰) i Filip Ebrams (Philiph Abrams²¹¹). Slede ih autoriteti kao što su Teda Skočpol (eda Skocpol²¹²) i Imanuel Volerstin (Immanuel Wallerstein)²¹³ iz SAD, i Peri Anderson (Perry Anderson²¹⁴), Erik Hobsbaum (Erick Hobsbawm²¹⁵), pa i Čarls Hil (Charles Hill²¹⁶) i Rodni Hilton (Rodney Hilton²¹⁷) iz Velike Britanije. Konačno, tu je generacija najmlađih ali već afirmisanih istorijskih sociologa poput već pominjanog D. Smita ili M. Mana²¹⁸. Osim toga, istorijska sociologija danas, kao sastavni deo svoga naučnog korpusa smatra i francusku školu analista²¹⁹, a i u drugim jezičkim sredinama beležimo konstantan porast zanimanja za ovu disciplinu (recimo, u Nemačkoj²²⁰ i Rusiji²²¹) tako da je D. Smit sasvim u pravu kada kaže da je istorijska sociologija – pošto se negde početkom 60–ih kao feniks rodila iz pepela stare istorijske sociologije, tokom 70–ih raširila krila, da bi se 80–ih i početkom 90–ih visoko vinula u nebo²²². (...) *** Obnova savremene istorijske sociologije išla je uporedo sa nastojanjem da se istovremeno pruže odgovori na četiri vrste metodoloških nedoumica koje su se redovno javljale tokom istraživačke prakse: 1. problem razgraničenja sa istoriografijom – i pre svega, sa socijalnom istorijom; 2. problem odnosa pojedinca i društvene strukture, odnosno problem društvenog determinizma; 3. problem društveno–istorijskih zakona, odnosno tipa kauzalnosti; i, 4. problem korišćenja istorijske građe. Kako je moderna istorijska sociologija izlazila sa njima na kraj? 1. odnos prema istoriografiji U vezi sa ovim pitanjem bilo je dosta lutanja, s obzirom da je sama obnova istorijske sociologije bila, delimično, rezultat reakcije na superteorijske sisteme (poput Parsonsovog) ili na dogmatsko–deduktivno korišćenje teorije (kao u marksizmu)²²³, što je istorijsku sociologiju guralo, i više nego što je to bilo potrebno, na istoričarevu stranu kontunuuma istorija – sociologija. Sve veće sociologizovanje klasične istoriografije i uviđanje da “nema niti logičke pa čak ni metodološke razlike između društvenih nauka i istorije – shvaćene na odgovarajući način (appropriately conceived)“²²⁴, dovelo je gotovo do poistovećivanja sociologije i istorije: po Ebramsu, “istorija i sociologija su oduvek bile iste stvari”²²⁵ jer su obe discipline „jedno neprekidno i raznovrsno nastojanje da se radi na onome što ja nazivam problematikom strukturiranja”, odnosno obe “nastoje da razumeju nedoumice ljudskog delovanja i obe nastoje da to urade pomoću termina vezanih za proces društvene strukturacije (process of social structuring)“²²⁶, pa bi se „mnogo dobilo rekonstruisanjem istorije i sociologije kao istorijske sociologije“²²⁷. Međutim, ne samo čisto akademska potreba razlikovanja ove dve nauke, već i predmetni i metodski razlozi navode na odbacivanje Ebramsove ideje o nekakvoj sintezi istorije i sociologije kroz istorijsku sociologiju: takođe, u modernoj prirodnoj nauci nema epistemološke niti metodološke razlike između fizike i hemije, pa ipak, nikome ne pada napamet da pomoću, recimo, fizičke hemije objedinjava ove dve nauke. Otuda su od izuzetnog značaja Kiserova i Hehterova nedavna upozorenja²²⁸ da zanemarivanje izgradnje opštih teorija i odustajanje od
127
njihove primene u istorijskim istraživanjima istorijskoj sociologiji oduzima sociološki karakter: “Oni koji teže kauzalnim objašnjenjima istorijskih događaja ne mogu se nadati da mogu izostaviti generalne teorije; to je stoga što odgovarajuća objašnjenja moraju specifikovati kauzalne odnose između promenljivih (uključujući modele koji pokazuju kako su kauzalni činioci međusobno povezani), kao i mehanizme koji su odgovorni za prozivodnju tih odnosa. I dok kauzalni odnosi katkada mogu biti izvedeni i iz empirijskih posmatranja, dotle se do kauzalnih mehanizama u društvenim naukama može doći jedino preko generalnih teorija”²²⁹. Otuda Denis Smit s pravom ističe da “istorijski sociolog koji je odgovarajuće pripremljen mora biti sposoban da, od početka, smesti svoje iscrpno empirijsko istraživanje u okvir međusobno povezanih teorijskih pitanja o prirodi društva i procesima društvenog razvoja, pitanja na koja su Marks, Veber, Dirkem i ostali dali blistave ali i nedovoljno zadovoljavajuće odgovore. Drugim rečima, rad u istorijskoj sociologiji od samog početka treba da postavlja teorijska pitanja o emirijskim činjenicama, ali priznajući da su pitanja koja su poštovani teoretičari društva postavljali mnogo važnija od pojedinačnih teorijskih sistema koje su oni izgrađivali”²³⁰. Stoga je jasno da između sociologije i istorije, premda granica među njime nikako nije čvrsta, mora postojati unutrašnja podela težišta istraživačkih programa: dok u istoriografiji povest ima intrinsičnu vrednost (jer je osnovni cilj istoričara utvrđivanje činjenica i narativno opisivanje individualne ili kolektivne povesti), dotle u sociologiji povest ima instrumentalnu vrednost, tj. sociolog povest upotrebljava kao sredstvo generalizacije ili stvaranja opštih eksplanatornih okvira²³¹. Ali, kao što je već istaknuto, njihovi istraživački programi ne samo da nisu suparnički već ih upućenost na uzajamno dopunjavanje i potpomaganje čini – “više nego dobrim prijateljima”²³² 2. odnos pojedinac – struktura. Drugi metodološki problem – odnos čoveka i društvene strukture (inače od suštinske važnosti za pružanje objašnjenja istorijskih i društvenih kretanja), savremena istorijska sociologija uspela je da reši znatno efikasnije od pitanja razgraničenja sa istorijom. Naime, u društveno–istorijskim teorijama u doba obnove istorijske sociologije dominirala su, pojednostavljeno rečeno, dva pristupa – oba sasvim nezadovoljavajuća. Prvi pristup bio je metodološki individualizam, čiji se osnov nalazio u shvatanju da su samo individualni događaji, ljudi i njihovo delanje, stvarni a da je izraz “društvo” instrumentalnog karaktera kao zajednički imenitelj agregata odnosa, uloga i ponašanja, te, stoga, osnovni metodološki pristup mora biti usmeren pre svega na analizu poriva, ponašanja i uloga pojedinih socijalnih aktera; ovakav pristup negovali su najpre svi oblici klasične istoriografije, kao i istoriografske discipline poput političke istorije, ekonomske istorije, društvene istorije itd, ali i sve one discipline u kojima su preovladavali empirizam, deskripcija pojedinačnih događaja ili pojava, njihovo hronološko ređanje, zanimanje za pojedinačne aktere, njihove motive i postupke i tsl.²³³ Drugi pristup, metodološki holizam, počivao je na shvatanju da je društvo zatvoren, nadindividualni sistem koji poseduje moć samoregulacije i koji određuje temeljne obrasce verovanja, svetonazora i ponašanja individuuma, te je osnovni metodološki cilj sociologije otkrivanje upravo tih, totalnih struktura i obrazaca mišljenja i delovanja koji iz njih proizilaze; ovakav pristup negovale su najpre sistemsko–funkcionalističke teorije koje su 50–ih godina razvijali T.Parsons, E.Shils, M.Levy i N.Smelser, potom dogmatski marksizam koji je imao oficijelan karakter u SSSR i ostalim zemljama Istočne Evrope, frankofonski strukturalizam, ali i sve one hermeneutičko–interpretističke društvene istorije koje su za svoja objašnjenja koristile holistički koncept Zeitgeist–a ili „karaktera epohe“.²³⁴ Međutim i prvi i drugi pristup onemogućavali su efikasan kontakt teorije i istorije jer je u prvom pristupu bilo premalo stvarne teorije a u drugom premalo stvarne istorije. Sa Gidinso-
128
vom teorijom strukturacije (theory of structuration), formulisanom krajem 70–ih i početkom 80–ih godina²³⁵, i njenom varijantom kod Ebramsa, uobličen je treći, srednji put, koji Lojd naziva metodološkim strukturizmom²³⁶. Njen središnji elemenat jeste ideja o dvojnosti strukture (the duality of structure) koja je, u odnosu na čoveka, istovremeno i tvorac i tvorevina – strukture se moraju posmatrati i kao sedimentni proizvodi ranijih ljudskih delovanja, ali i kao polje na kome se odvija sadašnja društvena delatnost i gde društveni akteri mogu uticati na preformulisanje pravila igre: „strukturalne osobine društvenih sistema su i posrednik (medium) i proizvod (outcome) delovanja koja ustrojavaju te društvene sisteme“²³⁷. SHEMA 1. Kauzalne veze u strukturističkom poimanju društva
Ebrams u Istorijskoj sociologiji iznosi sličnu koncepciju, smatrajući da je ona za ovu disciplinu od ključne važnosti. Istorijski sociolog ima pred sobom “svet u kome smo i tvorci i tvorevine, i osvajači i zarobljenici“²³⁸, svet u kome “ljudi stvaraju svoju sopstvenu istoriju – ali samo pod već određenim uslovima i već određenim okolnostima; mi delujemo u svetu pravila, koja se upravo našim delovanjem stvaraju, krše i obnavljaju – pravila nas stvaraju, mi stvaramo pravila; mi stvaramo svoj soptveni svet – svet koji nam se zatim suprostavlja kao jedan neumoljiv i autonoman sistem društvenih činjenica”²³⁹. Zadatak je upravo naučnika koji se bave proučavanjem istorije da pokušaju da razumeju “odnos između onoga što ljudi nameravaju svojim delovanjem da postignu i onoga što im istorijske prilike dozvoljavaju da postignu“²⁴⁰, jer svaki pojedinačni istorijski događaj zapravo “predstavlja konjunkciju delanja i strukture”²⁴¹. Otuda Ebrams smatra da istorijska sociologija mora objediniti dva različita sociološka pristupa – sociologiju akcije i sociologiju društvenog sistema – izgrađujući treći, sopstveni pristup koji bi sačuvao najvrednije elemente i jednog i drugog – tzv. sociologiju procesa (sociology of process)²⁴².
129
SHEMA 2. Shema strukturističkog objašnjenja (Lloyd, ib.p.214)
Premda nam impresioniranost savremene anglosaksonske istorijske sociologije „metodološkim strukturizmom” može izgledati kao prilično neopravdana zadivljenost otkrićem jedne ne sasvim nove stvari – čime se još jednom potvrđuje Sorokinova opaska da nove generacije sociologa često ispoljavanju čudan oblik amnezije kada su u pitanju prethodna dostignuća na polju njihovog istraživanja (Sorokin to naziva “opsesivnim kompleksom otkrića”²⁴³) – teorija strukturacije omogućila je dalje premošćavanje metodološkog jaza između sveta istorije i sveta teorije i izbegavanje jalovih epistemoloških rasprava (pre svega oko kauzalnog prvenstva). 3. problem kauzalnosti. Već smo videli da je sa Dirkemom i Veberom sociologija napustila ambiciju da može otkriti nekakve “istorijske zakonitosti”, a da je Poper pokazao zašto istorijski zakoni, kao što su zamišljeni, jednostavno ne mogu da postoje. Sa druge strane, analitička filosofija je, razmatrajući gnoseološke probleme bavljenja istorijom, nedvosmisleno potvrdila logičko–epistemološku neophodnost postojanja društvenih i istorijskih generalizacija i u tom smislu ključnu ulogu namenila sociologiji. Tako je otvoreno pitanje – šta se zapravo očekuje od istorijske sociologije kada je reč o istoriji i istorijskom objašnjenju, odnosno, koji je nivo generalizacije u sociološkom pristupu istoriji optimalan, ili čak neizbežan? Premda u savremenoj istorijskoj sociologiji nailazimo i na slučajeve teorijskog skepticizma – poput Bendiksovog i Manovog odbacivanja mogućnosti iznalaženja globalnih kauzalnih veza²⁴⁴ – najveći broj istorijskih sociologa veruje da se, za određene vrste društveno–istorijskih pojava ili stanja, može dati opšti eksplanatorni okvir, pre svega tako što će se preko komparativno–istorijskih metoda doći do jedne vrste induktivne generalizacije²⁴⁵. Međutim, upozoravaju Kiser i Hehter, čak ni izrada odgovarajućih, pojedinačnih modela koji pokazuju kako su kauzalni činioci međusobno povezani, ne može zadovoljiti istorijskog sociologa koji pre svega mora nastojati da pronađe kauzalni mehanizam koji proizvodi taj tip fenomena ili stanja²⁴⁶. Naime, potpuno sociološko objašnjenje nekog istorijskog fenomena/stanja mora specifikovati mehanizam koji opisuje proces u kom jedna promenljiva utiče na drugu, drugim rečima, ono mora ne samo da utvdi kauzalnu vezu između x i y, već i da objasni kako dolazi do toga da x proizvodi y. Kauzalni mehanizam je za sociologa od suštinske važnosti, jer mu ukazuje na to koju bi promenljivu u daljem istraživanju trebalo posebno kontrolisati u skladu sa identi-
130
fikovanim uzročnim odnosima, kao i stoga što tek utvrđivanje kauzalnog mehanizma omogućava brojne precizne empirijske implikacije nužne za proveru teorije²⁴⁷. Zato, ono što sociologa uistinu zanima u nekom društveno–istorijskom objašnjenju, nije puko utvrđivanje odnosa uzrok – posledica, već iznalaženje kauzalnog mehanizma kojim objašnjavamo kako dolazi do toga da taj uzrok prozivodi tu posledicu. Tako, recimo, ono što je za sociologa zanimljivo u Dirkemovom radu o samoubistvu nije korelacija između stope samoubistva i tipa verske ili porodične strukture, već kauzalni mehanizam koji objašnjava tu korelaciju – tzv. pucanje normativne kontrole nad jastvom. Isto je i sa faktorima kojima Skočpolova objašnjava revolucije: ako je za izbijanje revolucije nužno postojanje snažne seoske zajednice, onda se kauzalni mehanizam objašnjava snažnim unutrašnjim pritiskom lokalnih zajednica na svoje članove, kako bi se do kraja solidarisali u jednom pokrenutoj kolektivnoj akciji²⁴⁸. Tako se značaj opštih socioloških teorija u istorijskoj sociologiji još jednom potvrđuje, pošto objašnjenje kauzalnog mehanizma – ukoliko nije dato ad hoc – dolazi upravo iz opšte teorije: da Marks nije izgradio svoju doista specifičnu opštu teoriju, njegova objašnjenja pojedinih istorijskih i društvenih uzroka ne bi imala onu snagu i značaj kakav su zapravo imala. U tom smislu, istorijska sociologija uistinu može da predstavlja onu srećnu kombinaciju teorijskog i empirijskog, koja omogućava da se istovremeno koriste i visoko–teorijske apstrakcije osnivača sociologije i današnje bogato metodološko iskustvo otkrivanja i korišćenja empirijske građe²⁴⁹. 4. problem korišćenja empirijskog materijala Ovo je bio i ostao jedan od najakutnijih metodoloških problema sa kojim se istorijska sociologija susreće. Barns, inače i sam autor najstarije američke knjige o ovoj disciplini²⁵⁰, tvrdio je da će “tačna istorijska sociologija moći da se napiše tek u dalekoj budućnosti, kada stručnjaci u pouzdanim monografijama budu sintetizovali ono što su etnolozi i istoričari kulture prethodno otkrili u određenoj oblasti ili u određenim periodima”²⁵¹. Nauprot tome, Mur je u svojoj znamenitoj knjizi poredio komparativno–istorijskog sociologa sa pilotom, pa kao što pilotu – za razliku od nekog vojnika ili geologa – nisu potrebne detaljne mape terena da bi bio uspešan, tako ni istorijski sociolog, da bi počeo da se bavi svojim poslom, ne treba da čeka na detaljističke studije istoričara o svim područjima i o svim vremenima²⁵². Istoričari najčešće zameraju istorijskim sociolozima što primarna istorijska istraživanja ne preduzimaju sami već se oslanjaju prvenstveno na sekundarne izvore, zbog čega njihove studije nose pečat nepouzdanosti ili površnosti²⁵³. Sličnu zamerku nedavno je ponovio ugledni britanski sociolog Goldtorp²⁵⁴ ukazujući da istorijski sociolog – ukoliko nekritički prihvati zaključke tuđih primarnih istraživanja – rizikuje da svoje zdanje gradi na sasvim nesolidnoj osnovi. Jednostavno, i u samim primarnim istraživanjima mnogi su zaključci zasnovani na nedovoljno jasnim ili potpunim podacima, tako da prebrzo ili nedovoljno utemeljeno zaključivanje primarnog istraživača može navesti istorijskog komaparativistu na sasvim pogrešan put²⁵⁵. Stoga Goldtorp upozorava da istorijski sociolog mora biti svestan da, koristeći rezultate tuđih primarnih istraživanja, njegov uvid u istoriju potiče ne samo iz druge, već možda čak iz treće ruke (jer i istoričari imaju svoja primarna istraživanja!), tako da on sam može, u najboljem slučaju, dati samo “interpretaciju interpretirane interpretacije“²⁵⁶. Međutim, istorijski sociolozi su odlučno odbacivali ovakve zamerke ukazujući da one, dosledno uzete, zapravo diskvalifikuju same istoričare – pošto svaki put sociolog mora ispočetka da obavi i njihov posao – i objašnjavajući da se odgovarajućim metodskim postupkom mogu izbeći zamke koje postavlja korišćenje tuđih primarnih istraživanja: “Sa stanovišta istorijske sociologije, dogmatično instistiranje na ponavljanju primarnog istraživanja kod svake studije bilo bi pogubno; to bi značilo kraj za većinu komparativno–istorijskih istraživanja. Ako je tema isuviše
131
velika za primarna istraživanja, i ako već postoje mnoge izvrsne studije koje su uradili specijalisti, sekundarni izvori mogu biti prikladni kao osnovni izvor podataka za ove studije. Njihovo korišćenje ne razlikuje se mnogo od istraživačkog postupka analitičkih disciplina u kojima se rezultati ranijih ispitivanje radije koriste nego da se sva pitanja ponovo ispituju ispočetka”²⁵⁷. Isto tako, odgovarajućim kritićkim pristupom može se izbeći ponavljanje primarnih istraživanja za koje istorijski komparativisti najčešće “niti imaju vremena niti odgovarajuće predznanje”²⁵⁸: bitno je da sociolog nauči kako da koristi činjenice utvrđene u ranijim primarnim istraživanjima maksimalno izbegavajući istoričarevu interpretaciju. Naime, kao što je Goldštajn pokazao, u svakom istorijskom delu možemo razlikovati epistemološku superstrukturu i infrastrukturu: prva je piščevo tumačenje (viđenje, izlaganje) istorije, a druga sam postupak konstituisanja istorijske prošlosti na osnovu evidencije, koji obuhvata samu evidenciju kao i argumentaciju o njenom mestu i karakteru²⁵⁹. Istorijski sociolog, jednostavno, treba da nauči da razlikuje ova dva nivoa u svakom istorijskom delu, odnosno kako da – kao što to savetuje Goldtorp²⁶⁰ – svoju kritičku liniju produži i dalje, iza sekundarnih izvora (ma kako inače oni autoritarni bili) – i da, izbegavajući svaku interpretaciju, uspostavi što neposredniju vezu sa tzv. tvrdim činjenicama: mi, recimo, ne moramo prihvatati Rostovcevljevu interpretaciju antičke privrede kao kapitalističke, ali sasvim slobodno možemo koristiti kvantitativne podatke koje on navodi (uz pozivanje na odgovarajuće primarne izvore) – npr. da je broj stanovnika Aleksandrije u Avgustvovo doba iznosio gotovo 1 milion²⁶¹. *** Dakle, zaključimo: ako bismo želeli da variramo Smelserovu definiciju ekonomske sociologije kao „primenu opšteg referentnog okvira, varijabli i eksplanatornih modela sociologije na komplekse aktivnosti u vezi sa proizvodnjom, razmenom i potrošnjom retkih dobara i usluga“²⁶², onda bismo istorijsku sociologiju mogli definisati kao primenu opšteg referentnog okvira, varijabli i eksplanatornih modela sociologije na istorijska društva, njihove strukture, razvojne pravce i fenomene. Kako savremena istorijska sociologija počiva na dva potporna stuba – prvi predstavljaju tzv. tvrde činjenice koje je sabrala kvantitativna istorija²⁶³, a drugi sociološke teorije i eksplanatorni modeli izrađeni u istraživačkim laboratorijama teorijske sociologije – ona danas, sredinom 90–ih godina XX veka, izgleda da je ne samo dovoljno čvrsto utemeljena već – što je mnogo važnije! – i opremljena dovoljno snažnim i podsticajnim istraživačkim programima da se ne mora mnogo brinuti za svoju budućnost kao akademske discipline. Trenutno, ona je još uvek u onoj plodnoj i uzlaznoj fazi u kojoj, kao naučna disciplina, uspeva da iznalazi odgovore – ili da formuliše istraživačke programe kojima će se moći iznaći odgovori – na sva otvorena pitanja teorijske paradigme. Slobodan Antonić, Izazovi istorijske sociologije, Institut za političke studije, Beograd, 1995, str. 5–60.
132
Fusnote ¹ Među domaćim sociolozima, naziv istorijska sociologija danas upotrebljava T.Kuljić (qv. Kuljić T., „Društvena struktura i istorijska ličnost (jedan metodološki problem istorijske sociologije)“, Gledišta, 5–6/1991, pp.117–131). Međutim, ovaj termin se u našoj sociologiji javljao i pre Drugog svetskog rata (Kosić M., Uvod u opštu sociologiju, „Štamparija Jovanović i Bogdanov“, Novi Sad 1934, p.117), istina, sasvim uzgred. Neki naši istoričari smatraju da je između dva rata „Dušan J. Popović uveo predavanja iz istorijske sociologije“ (Samardžić R., „Nauka u Beogradu (1918–1941)“, in: Istorija Beograda, I–III, ed.Vasa Čubrilović, „Prosveta“, Beograd 1974; v.III, pp.320–336; p.327), ali sam prof. Popović nije koristio ime istorijske sociogije ni u svom predavanju o značaju saradnje ove dve discipline (Popović D.J., Istorija i sociologija, „Štamparija Jovanović i Bogdanov“, Novi Sad 1936) niti u svoja dva najznačajnija dela u kojima je nastojao da istorijsku građu izloži prema izvesnim sociološkim načelima (Popović D., O hajducima, I–II, „Narodna štamparija“, Beograd 1930, 1931; Popović D., O Cincarima: prilog pitanju postanka našeg građanskog društva, (II izd.), „Štamparija Drag.Gregorića“, Beograd 1937). ² Cfr. Bock K.E., e Acceptance of Histories: Toward a Perspective for Social Science, „University of California Press“, Berkeley and Los Angeles 1956, p.5; Slično misli i Gurvič: „Sociološka misao u svom početku bila je samo grčeviti napor da se na drugi način pronađe rješenje problema koji je filozofija istorije, kroz vijekove, uzalud nastojala da riješi“ (Gurvič Ž., Savremeni poziv sociologije, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1965, p.37) ³ Cfr. Poper K., „Beda istorizma“, in: Kritika kolektivizma, ed. V.Gligorov, „Filip Višnjić“, Beograd 1988, pp. 168; 171. ⁴ Cfr. Popović M., Savremena sociologija, „BIGZ“, Beograd 1973, p.18; Barnes H.E., Uvod u istoriju sociologije, I–II, „BIGZ“, Beograd 1982, v. I, p. 107. ⁵ v. Kolingvud R., Ideja istorije, „Svjetlost“, Sarajevo 1986, p.70. ⁶ Vico G., Načela nove znanosti o zajedničkoj prirodi nacija, „Naprijed“, Zagreb 1982. ⁷ Fichte J.G., Die Grundzuege des gegenwaertigen Zeitalters („Osnovne karakteristike sadašnjeg vremena“, predavanja na Berlinskom univerzitetu 1804–5), Hamburg 1956, p.145; prema: Vranicki P., Filozofija historije, „Naprijed“, Zagreb 1988, p. 209; zbog tehničkih razloga, svi nemački diftonzi u ovom radu pisani su razdvojeno. ⁸ Ib, pp. 8–9; sva podvlačenja su Fihteova. ⁹ Ib, p.145; Vranicki, ib, pp.215–16. ¹⁰ „Hegel je mislilac historije... Galilej – Njutn ne poznaju nikakvu historiju; Hegel prvi put posle Vikoa ne pozna ništa drugo osim nje“; Bloch E., Subjekt – objekt, „Naprijed“, Zagreb 1959, pp. 95;50. ¹¹ C.W.F.Hegel, Filozofija povijesti, „Kultura“, Zagreb 1951,p.21. ¹² Opisuje dela i događaje pripadajući istom dobu kao doba koje opisuje; qv. Hegel, ib. pp. 21–23. ¹³ Obrađuje neko doba čiji je duh različit od istoričarevog; qv. Hegel, ib. pp.23–27. ¹⁴ Hegel, ib.p.27; podvukao A.S. ¹⁵ Hegel, ib.p.27. ¹⁶ qv. Comte A., Kurs pozitivne filozofije, „Univerzitetska riječ“, Nikšić 1989, pp.123–124. ¹⁷ Aristotelovska fizika nastojala je, takođe, da svet prirode istraži kroz analizu naših pojmova o njoj (qv. Aristotel, Fizika, „SNL/Globus“, Zagreb 1988); Galilej je nasuprot tome naglasak istraživanja pomerio sa pojmovne na predmetnu analizu prirode (Galilei G., „Postille antiperipatetiche“, „Il saggiatore“, „Il due massimi sistemi del mondo“, in: Galilei G., La prosa, „Sansoni“, Firenze 1967, pp. 84–95, 250–322, 324–333 et passim). ¹⁸ Šumpeter s pravom veli za Milovu Logiku da je bila „utjecajna među općom čitalačkom publikom kao što ni jedna logika nikad nije bila“ (Schumpeter J.A., Povijest ekonomske analize, I–II, „Informator“, Zagreb 1975, v. I, p. 373). ¹⁹ Mill J.S., Auguste Comte and Positivism, 2d ed., rev., London 1866, pp.113–114; prema: Bock, ib. p. 14. ²⁰ Mill J. S., „Elucidations of the Science of History“, in: eory of History, ed. P. Gardiner, „e Free Press“, New York 1959, pp. 84–105; p. 95. (radi se o izboru iz X i XI glave VI knjige Sistema logike, na osnovu prvog izdanja iz 1843). ²¹ Comte, ib. p. 28; reč „zakoni“ podvukao Kont. ²² Comte, loc. cit. ²³ Comte, ib, p. 49; podvukao Kont. ²⁴ Doktrina Sen–Simona, „Kultura“, Beograd 1953 (zbirka 17 predavanja koje su sensimonisti održali 1829), p.19. ²⁵ Doktrina Sen–Simona, ib. p.71. ²⁶ Mill, Logic, v. VI, ch. lX, par. 8. ²⁷ Marks K., Predgovor drugom izdanju Kapitala, in: Marks K., Kapital, „BIGZ“, Beograd 1973, p. 24. ²⁸ Marks K., Predgovor prvom izdanju Kapitala, ib. p.14. ²⁹ Cfr. Wright G. H., Objašnjenje i razumevanje, „Nolit“, Beograd 1975, p. 62.
133
³⁰ Cfr. Žid Š, Rist Š., Istorija ekonomskih doktrina, v. I–II, „Mirotočivi“, Beograd 1921, v.I, pp.1–57 ³¹ Comte, ib. p.151. ³² Mill, „Elucidations of the Science of History“, ib. p.85. ³³ Mill,ib. p. 86; podvukao A. S. ³⁴ Cfr.Doktrina Sen–Simona, ib. p. 78. ³⁵ Još su sensimonisti isticali da istoriju čovečanstva treba posmatrati kroz evropsku istoriju zbog toga što su jedino u njoj kompletni svi elementi niza: kao što geolog može više saznati proučavajući zemljište sastavljeno od više uzastopnih i neprekidnih slojeva nego ono koje ima samo dva ili tri, tako i naučni istoričar može više da sazna iz tri hiljade godina duge evropske istorije nego iz bilo koje druge. U tom smislu, sensimonisti su dosledni kada vele: „mi se čak ne ustručavamo da kažemo da su samo Evropljani u stanju da nauče Induse njihovoj sopstvenoj istoriji“ (Doktrina Sen–Simona, ib. pp. 81–82). ³⁶ Kako je dosadašnja istoriografija samo „jedan arsenal nereda odakle svako po svojoj volji može da uzima oružje da bi branio protivurečna mišljenja“, istoričari uopšte nisu u stanju da pruže zadovoljavajuća objašnjenja. Naime, istoriografija ne vidi da je svaka činjenica „samo posledica društvenog stanja koje ih je učinilo nužnim, ne vidi se da je svaka evolucija neophodni rezultat jedne ranije evolucije, logičan proizvod već proteklih perioda“ (Doktrina Sen–Simona, ib. p. 80). I tako, umesto da pobedu hrišćanstva u rimskom svetu objasne kao rezultat prethodnog društvenog stanja, istoričari istražuju motive Konstantinove odluke, sporeći se da li je to bila njegova želja da ohrabri svoje vojnike u građanskom ratu sa Maksencijem ili njegovo očekivanje da će mu hrišaćnski oci, skloni praštanju, ubistvo sina Krispa i supruge Fauste lakše oprostiti nego paganski sveštenici koji su odbili da daju oproštaj ovoga greha (Ib, pp. 78–9). ³⁷ Marx K., Engels F., „Die deutsche Ideologie“, Marx–Engels Werke, v. III, p. 18. O Marksovom shvatanju istorije i sociologije kao jedinstvene nauke vidi: Jakšić B., Historija i sociologija, „SNL“, Zagreb 1976, pp. 19–43. ³⁸ Bock, ib.p.29. ³⁹ Bock, ib.pp.29–30. ⁴⁰ Istoričar W.M.West u svom govoru; Bock, ib.p.35. ⁴¹ Istoričar G.L.Burr; Bock, loc.cit. ⁴² Ranke L., Lutherfragm.1; prema: Gadamer H.G., Istina i metoda, „Veselin Masleša“, Beograd 1978, p.233. ⁴³ Ranke L., Weltgeschihte IX,XIII; Gadamer, ib.p.235. ⁴⁴ Ranke L., Lutherfragm.1; Gadmer, loc.cit. Ovo stanovište Ranke posebno metodološki ističe u svojoj Istoriji latinskih i tevtonskih naroda od 1494 do 1514. U periodu koji se razmatra u ovoj knjizi, u Evropi je po Rankeu po prvi put uspostavljen specifičan sistem naroda–država u kome su se Španija, Engleska, Francuska, Italija i Nemačka sa promenljivom srećom borile za prestiž. Međutim, iz opštih odlika ovog sistema nikako nije moguće zaključiti kada će i koja od država izbiti u prvi plan ili dobiti na istorijskom značaju. „Stoga“, piše Ranke u uvodu, „umesto da započnem sa opštim opisom političkih institucija Evrope, ja ću iscrpnije razmotriti svaku naciju, svaku silu i svakog pojedinca tek onda kada oni sami budu preuzeli istaknuto aktivnu ili dominantnu ulogu“ (prema: Gallie W.B., Philosophy and the Historical Understanding, „Chato & Windus“, London 1964, pp.94–95). To znači, po Rankeu, da mi događaj možemo objasniti, odnosno njegov značaj razumeti, tek nakon toga što se on dogodi (naknadnim istraživanjem uzroka) a ne otkrivanjem nekakvog pravila po kome se on imao dogoditi. (Na značaj ovog Rankeovog dela za protivpozitivističku argumentaciju ukazuje i White H., Metahistory: e Historical Imagination in: Nineteenth–Century Europe, „e Johns Hopkins University Press“, Baltimor & London 1975, pp.164–5). ⁴⁵ Iako je „istorijska škola (Rankeova – A.S.) izvršila emancipaciju istorijske svesti i istorijske nauke“, njoj je – uviđa Diltaj – „nedostajao filozofski temelj“, te otuda „pokušaj da filozofski utemeljim princip istorijske škole“ (Diltaj V., Zasnivanje duhovnih nauka, „Prosveta“, Beograd 1980, pp.43;44;45). ⁴⁶ Diltaj, ib.p.128. ⁴⁷ Diltaj, ib.p.186. ⁴⁸ Cfr Bock, ib.p.101. ⁴⁹ Gardiner P., e Nature of Historical Explanation, „Oxford University Press“, Oxford 1952, pp.34–64. ⁵⁰ Gardiner, ib.pp.34–40. ⁵¹ Gardiner, ib.pp.40–46. ⁵² Gardiner, ib.pp.46–51. ⁵³ Gardiner, ib.pp.52–64. ⁵⁴ „U istorijskom svetu ne postoji prirodnonaučna uzročnost, jer uzrok u smislu ove izročnosti sadrži u sebi zakonomerno i nužno proizvođenje posledica; istorija zna samo za odnose delovanja i trpljenja, akcije i reakcije“. (Dilthey W., Gesammelte Schriften, VII, Band, S.197; prema: Milić V., Sociološki metod, Nolit“, Beograd 1978,p.143). ⁵⁵ Milić, ib.pp.139–140.
134
⁵⁶ „Sociologija je u Nemačkoj pre velikog rata imala teži položaj no u većini ostalih zemalja: jedan deo predstavnika društvenih nauka nije je uopšte priznavao (osobito istoričari, ali i mnogi ekonomisti), dok su je drugi zamenjivali čas sa filosofijom istorije čas sa socijalnom filosofijom“ (Kosić M., Uvod u opštu sociologiju, „Štamparija Jovanović i Bogdanov“, Novi Sad 1934, p.161). Nemački akademski Levijatan sociologiju je smatrao „izmetom frivolnog latinskog duha“ (Kosić, ib.p.162), a o ugledu sociologa najbolje govori sledeće Kosićevo svedočenje: „Živo se sećam kako mi jedan korifej eksperimentalne psihologije, prof. Štering (Stoerring) u Štrasburgu reče za Georga Zimla: ‚Njega ne možemo uzeti ozbiljno, predaje nekakvu sociologiju a slušaoci su mu sami Rusi i drugi problematični elementi!‘“ (Kosić M., „Problem sociologije“, Delo 1913. i 1914, preštampano u Kosić M., Problemi savremene sociologije, „Izdavačko preduzeće ‚Trud‘“, Beograd 1934, p.14). ⁵⁷ Meinecke F., Die Enstehung des Historismus, Berlin 1936, v.II, p.636; prema: Krieger L., „Elements of early historicism: experience, theory, and history in Ranke“, in: Essays on Historicism, „Wesleyan University Press“, Middletown 1975, pp.1–14; p.4. Budući da naš jezik to dopušta, po našem mišljenju se može napraviti konsistentna razlika između istorizma i istoricizma i tako izbeći zabuna koja postoji u engleskom. Naime, nemačko Historismus englezi su prevodili sa historicism, a onda je Poper uneo dodatnu zabunu definišući historicism kao „takav pristup društvenim naukama koji razvija tvrđenje da je istorijsko predviđanje (podvukao Poper) njihov osnovni cilj, i da se taj cilj može postići otkrivanjem ‚ritmova‘ ili ‚obrazaca‘, ‚zakona‘ ili ‚pravaca‘ na kojima se zasniva istorijski razvoj“ (Poper, Beda istoricizma, ib., pp.148–9). Mi ćemo, dakle, pod istorizmom podrazumevati nemački Historismus a pod istoricizmom Poperov historicism premda postoje i drugačije definicije istoricizma koje su negde na pola puta: tako Mandelbaum definiše istoricizam kao „verovanje da se odgovarajuće razumevanje prirode ma koje pojave i odgovarajuća procena njene vrednosti mogu postići (jedino?) putem razmatranja mesta koje zauzimaju i uloge koje igraju u procesu razvoja“ (Mandelbaum M., „Societal Laws“, British Journal for the Philosophy of Science 8/1958; prema: Passmore J., „e Poverty of historicism revisited“, Essays on Historicism, ib.pp.30–47; p.43). Zaista je začuđujuće da se, kao što primećuje Ankersmit, čak ni analitički filosofi – inače tako osetljivi na pravljenje finih distinkcija – nikada nisu potrudili da u engleskom načine razliku između istorizma i istoricizma (Ankersmit F.R., „e Dilemma of Contemporary anglo– saxon Philosophy oh History“, in: Knowing & Telling History: e Anglo–Saxon Debate, Ed. F.R.Ankersmit, „Wesleyan University“, Middletown 1986,pp.1–27; p.2). ⁵⁸ Bauer W., Einfuehrung in das Studium der Geschichte, Tuebingen 1921; prema: Kolingvud R., Ideja istorije, ib.p.212. ⁵⁹ Kolingvud, loc.cit. ⁶⁰ Barth P., Die Philosophie der Geschichte als Soziologie, Leipzig 1897; v. Encyclopaedia of the Social Sciences, „e MacMillan Co“, New York 1951, v.I, pp.469–70; isto i Barnes, ib. v.I, p.247. ⁶¹ Knjiga je do Bartove smrti 1922. doživela četiri izdanja (Kosić, Uvod u opštu sociologiju, ib, p.231). ⁶² Weber M., Metodologija društvenih nauka, „Globus“, Zagreb 1986, pp.157–201. ⁶³ „Iscrpno uzročno istraživanje bilo koje pojave u njezinoj punoj zbiljnosti nemoguće je“, te stoga, veli Veber, „navodimo samo one uzroke kojima se u pojedinom slučaju pripisuju bitne (podvukao Veber) komponente nekog događaja“ (Weber,ib,p.50). ⁶⁴ Idealni tip Veber definiše kao „pojmovnu konstrukciju koja objedinjuje određene odnose i procese povijesnog života u jedan kozmos zamišljenih povezanosti. Ta konstrukcija ima karakter svojevrsne utopije (podvukao Veber) do koje se došlo misaonim naglašavanjem (Steigerung) određenih elemenata zbilje“ (Weber, ib,p.61). ⁶⁵ „Uzročno pripisivanje vrši se u obliku misaonog procesa koji uključuje niz apstrakcija. Prva i odlučna je upravo ta da jednu ili neke stvarne uzročne komponente toka događaja mislimo kao na neki način preinačene i pitamo se da li bi se u tako izmijenjenim uvjetima toka događaja mogla očekivati ista (u ‚bitnim‘ točkama) ili kakva druga (podvukao Veber) posljedica“ (Weber,ib.p.140). ⁶⁶ Cfr. Schelting A., Max Weber‘s Wissenschaftslehre, „J.C.B.Mohr“, Tuebigen 1934; prema: Sociology and History, ed. W.J.Cahnman, A.Boskoff, „e Free Press“, New York 1964, p.117. Primer ekonomije zapadnoevropskih gradova srednjega veka kao idealnog tipa je Veberov (Weber, ib.p.62). ⁶⁷ Weber, ib.pp.74–5. ⁶⁸ Veber je doktorirao na temu Prilog istoriji trgovačkih društava u srednjem veku, habilitovao radom Agrarni odnosi u starom veku, a univerzitetsku karijeru je započeo (pa i završio) kao profesor ekonomije u Frajburgu odn. Hajdelbergu (v. Đurić M., Sociologija Maksa Vebera, „Naprijed“, Zagreb 1987, p.14). ⁶⁹ Kosić, Uvod u opštu sociologiju, ib, p.117. ⁷⁰ v. Đurić, Sociologija Maksa Vebera, ib.pp.26–27. ⁷¹ O položaju sociologije u Nemačkoj nakon 1933. vidi u: Kosić, Uvod u opštu sociologiju, ib.pp.186–187. ⁷² Veler posebno podvlači da je nacizam u Nemačkoj skoro potpuno uništio akademsku sociologiju, dok su istoriografija i istorizam ostali u milosti režima: „Preuzimanje vlasti nacionalsocijalista predstavlja kamen kušnje koji bolje od mnogih naučno–povijesnih studija pokazuju kako su se duhovi podijelili: gotovo svi sociolozi od značaja i imena su emigrirali, gotovo svi historičari od značaja i imena spremno se prilagodili, budući da su se sa velikim dijelom nacionalsocijalističke ideologije slagali – sve dok je na duge pruge vladala suglasnost“ (Wehler H.–U., „Povijest kao
135
historijska nauka o društvu“, Marksizam u svetu, 12/1983, pp.39–66 (prevod Wehler H.–U., Geschichte als Historische Sozialwissenschaft, „Suhrkamp“, Frankfurt/M 1973, pp.7;9–44), p. 44). ⁷³ Kosić, Uvod u opštu sociologiju, ib.p.117. ⁷⁴ Weber A., Der soziologische Kulturbegriff, Tuebingen 1913; Barnes, ib, vol.I, pp.402–403. Jedan deo ove studije objavljen je i na srpskom jeziku pod nazivom „Osnovi kulturne sociologije“, u Teorije o društvu, I–II, ed. T.Parsons, „Vuk Karadžić“, Beograd 1969, v.II, pp.1206–1215. ⁷⁵ Roth G., prikaz knjige: Bendix R., Force, Fate, and Freedom; On Historical Sociology, „University of California Press“, Berkeley and Los Angeles 1984, u: History and eory, 1/1985, p.207. Rot veli da upravo Bendiksa možemo smatrati poslednjim izbeglim članom predratne nemačke tradicije istorijske sociologije. Inače, dobru sliku o načinu na koji Alfred Veber pristupa istoriji i istorijskoj građi naš čitalac može steći i iz knjige: Veber A., Tragično i istorija, „Književna zajednica Novog Sada“ i „Dnevnik“, Novi Sad 1987. ⁷⁶ „Sociologija nema da se opredeljuje između velikih hipoteza koje dele metafizičare. Ona nema da potvrđuje ni slobodu ni determinizam. Sve što ona zahteva da joj se dopusti jeste da se načelo uzročnosti primenjuje na društvene pojave“. Pri tome, veli Dirkem, „ona postavlja ono načelo ne kao racionalnu nužnost, već samo kao empirijski postulat, proizvod osnovane indukcije. Pošto je zakon uzročnosti bio proveren u drugim oblastima prirode, pošto je on postepeno proširio svoju vlast od fizičko–hemijskog sveta na biološki svet, a od ovog na psihološki svet, opravdano je pretpostaviti da je on isto tako tačan za društveni svet.“ (Dirkem E., Pravila sociološke metode, „Savremena škola“, Beograd 1963, p.124; podvukao A.S). ⁷⁷ Kivilije navodi sledeći Dirkemov stav: „Da bismo dospjeli do toga da izučavamo činjenice isključivo u namjeri da saznamo šta one jesu, potrebno je da dođemo do saznanja da one postoje na jedan određeni način, a ne na drugi, to jest da su su one na jedan način postojane, da imaju prirodu iz koje se izvode nužni odnosi. Drugim riječima, potrebno je doći do pojma zakona. Mišljenje da postoje zakoni odlučujući je činilac naučne misli.“ (Kivilije A., Uvod u sociologiju, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1959, p.11). ⁷⁸ Dirkem recimo izričito upotrebljava izraz „naučna istorija ili sociologija“ u Annee Sociologique, 6 (1903), p.124; prema: Bellah R.N., „Durkheim and History“, Sociology and History, ib.p.96. ⁷⁹ Dirkem, ib, ch.i–iii. ⁸⁰ tzv.“sastav unutrašnje društvene sredine“ (Dirkem, ib.p.104). ⁸¹ Dirkem, ib.pp.77–78. ⁸² Dirkem, loc.cit. ⁸³ Dirkem, ib.pp.108;107. ⁸⁴ Dirkem, ib.p.107. ⁸⁵ Dirkem, ib.p.108. ⁸⁶ Recimo, najjednostavnije društvo koje ne sadrži druge segmente je horda, više hordi čini klan, dok više hordi ili kombinacija hordi i klana čine pleme ili selo. Ujedinjavanjem plemena nastaje konfederacija, koja se može manifestovati kao savez plemena, grada ili grofovija. Dirkem ne ide dalje u klasifikaciji već napominje da, što se dalje ide ka većoj složenosti, nastaje veći broj kombinacija različitih tipova (nivoa složenosti) društva koji svaki za sebe može predstavljati poseban tip (Dirkem, ib.pp.81–83). ⁸⁷ Dirkem, ib.pp.87–93. ⁸⁸ Dirkem, loc.cit. ⁸⁹ Dirkem, ib.p.122. ⁹⁰ Dirkem, loc.cit. ⁹¹ Dirkem je u predgovoru I tomu L‘Annee Sociologique ((1)1898,p.iii), naveo, sa izvesnim odobravanjem, stav Fistela de Kulanža da je „istinska sociologija – istorija“, da bi već u sledećem članku ukazao na tendenciju istorijske nauke druge polovine XIX veka da istovremeno sve više postaje sociologizovana („Sociologie et sciences sociales“, Revue Philosophique, (55) 1903, pp.465–497; Bellah, ib.p.86). ⁹² „U sociologiji je važenje svakog ‚zakona‘ veoma relativno, jer on može da bude primijenjen samo unutar jednog društvenog tipa: diskontinuirani i kvalitativni tip ovdje jasno preovlađuje nad zakonom, koji, osim toga, ne može da se osloni na pojave koje bi se tačno reprodukovale i trebalo bi, dakle, prije da se smatra pravilnošću samo po svojoj tendenciji“ (Gurvič, ib.p.66; podvukao Gurvič). ⁹³ „Efektivna formula globalnog sociološkog determinizma... nije ista za tip feudalnog društva, za tip kapitalizma slobodne konkurencije, za tip organizovanog kapitalizma“ (Gurvič, ib.pp.67–68). ⁹⁴ Ib.pp.18–19. ⁹⁵ Gurvitch G., Sociologija, I–II, „Naprijed“, Zagreb 1966, vol.I, p.21; Po Gurviču, Dirkemova tipologija samo je ponavljanje Spenserove tipologije (simple society, compound society, doubble compound society, triply compound society), koja počiva na jedinstvenom osnovu klasifikacije. Upravo glavni Veberov doprinos sociologiji, po Gurviču, jeste uvođenje mogućnosti kvalitativne tipologije (Ib.pp.20–21).
136
⁹⁶ „Prava sociološka tipologija globalnih društava može da se postavi samo ako se, za sam početak, osloni na njihovu strukturu. Otud važnost pojma strukture“ (Gurvič, Savremeni poziv sociologije, ib.p.19). „Kad se radi o tipovima globalnih društava, oni ne mogu biti ustanovljeni bez polaženja od socijalne strukture koja im je svojstvena“ (Ib.p.128). ⁹⁷ U Pozivu, Gurvič razlikuje 10 spratova: 1.morfološka i ekološka površina; 2.društvene organizacije ili organizovane nadgradnje; 3. društveni uzori (slike očekivanih kolektivnih ponašanja); 4. kolektivna ponašanja koja se odlikuju izvesnom redovitošću ali se ostvaruju van organizacionih aparata (obredi, običaji, rutine, ukusi, zanosi, foklor); 5. spletovi društvenih uloga; 6. kolektivni stavovi; 7. društveni simboli; 8.nemirna, novatorska i stvaralačka kolektivna ponašanja; 9.kolektivne ideje i vrednosti; 10. kolektivna duševna stanja i kolektivni psihički akti (Gurvič, ib.pp.80– 125). ⁹⁸ Gurvič, ib.pp.424–425. ⁹⁹ Gurvič na jednom mestu čak veli da su istorija i sociologija „sestre bliznakinje“ (Gurvič, Savremeni poziv sociologije, ib.p.463). ¹⁰⁰ Gurvitch, Sociologija, ib.v.I, pp.35;48. ¹⁰¹ Gurvič Ž., Dijalektička sociologija, „Visoka škola političkih nauka“, Beograd 1964 (prevod Dialectique et sociologie, Paris 1962), p.155. ¹⁰² Gurvič Ž., Dijalektička sociologija, ib.p.154. ¹⁰³ Gurvič Ž., Dijalektička sociologija, ib.p.156. ¹⁰⁴ Iz starije literature vidi se da je Gurvič preuzeo ne samo naziv već i čitavu koncepciju genetičke sociologije od Kovaljevskog (Kovaljevski M, Sociologija, 1910, v.II,p.1 et passim; Kosić, Problemi savremene sociologije, ib.p.36). ¹⁰⁵ Gurvič je poznavao termin „historijska sociologija“, definišući ga kao „proučavanje bogatstva oblika društvenog života u njegovu nastajanju“ (Sociologija, ib.vol.I,p.69), ali je u Pozivu, dajući sistematiku socioloških disciplina upotrebio naziv „genetička sociologija“, koji treba da obuhvati: „1.Varijacije konkretnih formula globalnog determinizma; 2.Kontinuitet i diskontinuitet u društvenim okvirima; 3.Kretanja strukturacije, destrukturacije i raspadanja parcijalnih i globalnih društvenih struktura“ (Savremeni poziv sociologije, p.30–31). ¹⁰⁶ „Prava dužnost dijalektičke metode je obaranje svih stečenih i kristaliziranih koncepata u cilju sprečavanja njihovog mumificiranja koje dolazi od njihove nesposobnosti da obuhvate stvarne totalitete u kretanju, kao i da u isto vreme vode računa o celinama i njihovim delovima“ (Gurvič, Dijalektička sociologija, ib.p.2). „Dijalektička metoda je jedno očišćenje, jedno teško iskušenje, ordalija koja čistilišnom vatrom eliminira svako unapred zadato filozofsko i naučno stanovište, razara niz klasičnih i tradicionalnih doktrina i priprema put za uvek reversibilne nove“ (Ib.p.111). Uz to, i za Gurviča, kao i za Hegela „dijalektika negira zakone formalne logike“ (Ib.p.110). Međutim, s pravom primećuje V.Milić, „o konstruktivnim zadacima dijalektike u izgradnji i usavršavanju naučnog pojmovnog aparata ne može se gotovo ništa saznati iz Gurvičevih radova“ (Milić V., „Društvo i sociologija u delu Žorža Gurviča“, Savremeni poziv sociologije, ib.pp.527–635; p.622; takođe cfr. Popović M., „Neke karakteristike Gurvičeve dijalektike“, Anali pravnog fakulteta, 3/1958). ¹⁰⁷ Tako on u Dijalektičkoj sociologiji „rešava“ probleme oko sukoba norme i stvarnosti, slobode i deterinizma, objašnjenja i razumevanja (Ib.pp.122–123), prosto ih odbacujući kao „lažne“ (to on naziva „komplementarnošću alternativa koje otkrivaju da to nisu“ (loc.cit), dok u Pozivu slično čini sa „lažnim problemima sociologije XIX vijeka“ koji danas „interesuju još samo pseudonaučni polusvijet“, kao što su, po njemu, problem opšteg pravca i cilja društvenog razvitka, problem poretka i napretka, problem analitičkog sukoba individue i društva, problem dominantnog uzroka, kao i problem socioloških zakona (Ib.pp.37–72). ¹⁰⁸ „Društvena struktura je labilna ravnoteža... između specifičnih hijerarhija dubinskih nivoa, manifestacija društvenosti, društvenih regulativa, temporaliteta, nijansi mentalnog, načina podjele rada i akumulacije i eventualno, funkcionalnih grupacija, klasa i njihovih organizacija...“ (Gurvič, Savremeni poziv sociologije, ib.p.458). ¹⁰⁹ „Van sumnje je da nijedan od tih dubinskih nivoa, kao ni njihova sveukupnost, hijerarhizovana ili ne, ne izražava u potpunosti globalni totalni socijalni fenomen nijednog društva; još manje (ma koji od tih nivoa ili njihova sveukupnost) izražava globalni totalni socijalni fenomen društva koje nas ovdje interesuje i koje je tako malo predstavljeno svojom sopstvenom strukturom“ (Gurvič, Savremeni poziv sociologije, ib.p.469). ¹¹⁰ Gurvič, Savremeni poziv sociologije, ib.pp.79–80. Položaj nekog „sprata“ na vertikalnoj lestvici ne kazuje ništa o njegovom većem ili manjem deterministički shvaćenom značaju, stepenu realnosti ili vrednosti, jer se vertikalna lestvica obrazuje prema čisto metodološkom kriterijumu: na njenom početku nalaze se slojevi ili „spratovi“ koji su najpristupačniji neposrednom posmatranju i proverljivom opisivanju; osim toga, broj spratova se prema Gurviču može povećavati ili smanjivati prema konkretnim potrebama istraživača, što sve – kao što to dobro zapaža Milić –svodi Gurvičeve dubinske spratove na „čistu metodološku fikciju“ (Milić, „Društvo i sociologija u delu Žorža Gurviča“, ib.p.537). ¹¹¹ Cfr. Blok M., „Odbrana istorije ili zanat istoričara“, Treći program, proleće 1970, (pp.327–460); pp.339–340. ¹¹² Postupajući kao antropolog koji nastoji da razume sasvim nepoznatu kulturu smeštajući je u prirodno okruženje i izgrađujući teorijske strukture, tako i istoričar, po mišljenju analista, ima za cilj da „rekonstruiše celokupni fizički,
137
intelektualni i moralni svet unutar kojeg se svaki naraštaj preobražavao“ (Febvre L., Combats pour l‘histoire, Paris 1953, p.128; prema: Hjuz S., Istorija kao umetnost i kao nauka, „Gradina“, Niš 1989, p.20. ¹¹³ Brodel F., Spisi o istoriji, „SKZ“, Beograd 1992, pp.45–48. ¹¹⁴ Dirkem ib.p.53. ¹¹⁵ Otuda Hjuz i naziva školu analista „istorijskim neopozitivizmom“ (Ib.pp.13–14). ¹¹⁶ Naravno, oko Annales–a bili su okupljeni i predstavnici drugih disciplina koji su osnovali stalni kolokvijum humanističkih nauka: geografi A. Demangeon i J. Sion, sociolog M.Halbwachs, psiholozi Ch. Blondel i H. Walton, filosof i ekonomista F.Simiand itd. (Ib.p.98). ¹¹⁷ Brodel, ib.p.8. ¹¹⁸ Ovo je posebno razdraživalo analiste; tako se Fevr žalio: „Zaslepljena prvim uspesisma, sociologija je pokušala da sebi pripoji istoriju. Jadna Klio! I iole agresivni sociolog hoće da istoriju učini slugom, plaćenikom otmene gospođe sociologije...“ (Annales, 1953,362; prema: Gyorgy R., „Beleške o istoriji društva“, Marksizam u svetu 12/1983, pp.112–146, p.143. ¹¹⁹ Braudel F., „Historija i sociologija“, u Gurvič, Sociologija, ib.v.I,pp.94–110; p.100. ¹²⁰ Braudel, Historija i sociologija, ib.p.164. ¹²¹ „Obje discipline, uzete u cjelini, imaju iste granice, isti opseg. Nije važno da li je na jednom dijelu tog područja bolje obrađen historijski sektor a ne drugi sociološki: uz malo dobre volje ili nastojanja, te bi se dvije domene mogle bolje uskladiti i tada bi lako postizali jednake uspjehe“ (Ib.p.102). ¹²² Ib.p.105. ¹²³ Ib.p.98; Već je Blok u svom programskom delu napisao da je sam „predmet istorije po prirodi čovek – recimo bolje: ljudi“ (Blok, Odbrana istorije ili zanat istoričara, ib.p.326), i uverenje da istorija treba da bude sveobjedinjavajuća humanistička nauka, kod francuskih analista živi skoro do danas: „Nikad nisam prestao da verujem da bi istoriju trebalo priznati kao jednu u isti mah globalnu i dinamičku nauku o društvima, dakle kao jedinu moguću sintezu drugih humanih nauka“ (Vilar P., Aujourd‘hui l‘histoire, „Editions sociales“, Paris 1974, p.122; prema: Bois G., „Marksizam i nova istorija“, Marksizam u svetu, 12/1983, pp. 67–87; p.83). ¹²⁴ Dos F., „Razjedinjeni naslednici“, predgovor Brodel F., Dinamika kapitalizma, „Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića“, Sremski Karlovci – Novi Sad 1989, pp.5–20; p.8. Fire F., Radionica istorije, „Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića“, Sremski Karlovci – Novi Sad 1994, p.6. ¹²⁵ Spengler O., Der Untergang des Abendlandes, Muenchen 1918; u ovom radu korišćen je srpski prevod: Špengler O., Propast Zapada, „Geca Kon“, Beograd 1936. ¹²⁶ Toynbee A., A Study of History, „Oxford University Press“, London, vol.I–III 1934, IV–VI 1939; VII–XI 1954; XII 1961; u ovom radu korišćen je izbor iz ovog dela preveden i objavljen pod nazivom Tojnbi A., Istraživanje istorije, I–II, „Prosveta“, Beograd 1970. ¹²⁷ P.A.Sorokin, Social and Cultural Dynamics, vol. I–IV, „American Book Co“, New York 1937 (vol. IV – 1941). ¹²⁸ Ovo, razume se, važi i obrnuto: i Sorokinovo delo može se uzeti kao vrsta filosofije istorije, kao što je to urađeno u: Tartalja S., Skriveni krug; Obnova ciklizma u filozofiji istorije, „Ideje“, Beograd 1976. ¹²⁹ Kolingvud izjednačava Špenglerovo delo sa „pozitivističkim naturalizmom“ jer je kod Špenglera „sama istorija zamijenjena morfologijom istorije, prirodnom naukom čija se vrijednost sastoji u spoljašnjim analizama, utvrđivanju opštih zakona, i – što je obilježje neistorijskog mišljenja – polaganju prava na predskazivanje budućnosti na naučnim principima“ (Kolingvud, ib.p.219). ¹³⁰ Cfr. Kolingvud, ib.pp.193;197. ¹³¹ O upotrebi ilustrativne metode u filosofiji i teoriji istorije vidi: Primorac I., „Filozofija i res gestae“, Filozofija, 1973/ 1–2. ¹³² Najvažnije kritike istoričara i sociologa sabrene su u zborniku Toynbee and History, Critical Essays, ed.M.F.A.Montagu, P.Sargent, Boston 1956; Cfr. Tartalja, ib.pp.101–102. ¹³³ Dray W., Philosophy of History, „Prentice–Hall“, Englewood Cliffs, N.J.,1964, p.2. ¹³⁴ Gardiner P., e Nature of Historical Explanation, „Oxford University Press“, Oxford 1952, p.ix. ¹³⁵ Danto A., Analythical Philosophy of History, „Cambridge University Press“, Cambridge 1965, p.15; Dantoov navod je iz Barkartove knjige Burkhardt J., Force and Freedom: Reflections of History, „Pantheon Books“, New York 1943, p.80. ¹³⁶ Milić V., Sociologija saznanja, „Veselin Masleša“, Sarajevo 1986, p.322; Recimo, u skladu sa Sorokinovom polaznom idejom, trebalo je sistematski utvrditi koliki je bio uticaj različitih idejnih stanovišta u pojedinim periodima evropske istorije, tako što će se ona najpre podeliti na 20–godišnje vremenske periode, a onda formirati tzv. indeks uticajnosti mislilaca (od 1 do 12) kako bi se mogla izračunati uticajnost pojedinih teorijskih pravaca; tako je za razdoblje XVII veka izračunato da empiristi imaju 132 poena ili 29,6% ukupnog spektra a racionalisti 179 poena ili 40,1%, da bi
138
vek docnije taj odnos iznosio 37,5%:30,6%, itd. (Sorokin, ib, v.II, 31, tab.2; Milić, ib.pp.321–2). Koliki je posao bio u pitanju svedoči podatak da je u trećoj svesci Social and Cultural Dynamics, Sorokin izvršio komparativnu analizu ravno 1.622 revolucije i drugih unutrašnjih nemira tokom istorije, i to na osnovu društvene oblasti, trajanja, intenziteta nemira i masa koje u njemu učestvuju (Cfr. Barnes, ib, v.II, p.961). ¹³⁷ Cfr. Barnes, ib, v.II, pp.966–976. ¹³⁸ v. Sesardić N., „Prilog kritici marksističke utopije“, Filozofske studije, (XV) 1983, pp.41–94; posebno pp. 65–70. ¹³⁹ Sombart W., Socijalizam i socijalni pokret, „Izdanje I.Đ.Đurđevića“, Beograd–Sarajevo 1922, pp.91–93, 100–103; Zombart pre svega pokazuje da srednji i mali proizvođači – nasuprot Marksovim očekivanima – nisu nestali, štaviše njihov udeo u proizvodnji i dalje je ostao prilično značajan. ¹⁴⁰ cfr. Kapital, ib.p.564. ¹⁴¹ Sociologija se kao univerzitetski predmet predaje u SAD još od 1876. godine (u Francuskoj od 1889, u Engleskoj tek od 1907), a prva sociološka katedra na svetu osnovana je u Čikagu već 1892, zatim, dve godine docnije, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku itd (Popović M., Savremena sociologija, ib.p.67; o sociologiji u SAD krajem XIX i početkom XX veka vidi opširan prikaz u: Barnes, ib, v.II, pp.807–959. ¹⁴² Merton R.K., O teorijskoj sociologiji, „CDDSSOH“, Zagreb 1979, p.163. ¹⁴³ Recimo, predmetni registar časopisa Američkog sociološkog društva e American Sociological Review za period 1925– 1960 uopšte ne sadrži pojam history, dok drugi američki sociološki časopis u istom periodu objavljuje samo jedan jedini rad na temu odnosa istorije i sociologije, i to 1926 (cfr. Jakšić, Historija i sociologija, ib,p.112). ¹⁴⁴ To je na više nego ubedljiv način pokazano u: Popović M., Ranković M., Teorije i problemi društvenog razvoja, „BIGZ“, Beograd 1981, pp.125–133. ¹⁴⁵ O Parsonsovom uticaju na akademsku sociologiju toga doba u SAD vidi: Milić A., „Sociološka teorija Talkota Parsonsa i kritičke kontroverze“, in: Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa, „Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd 1990, pp.9–27. ¹⁴⁶ Mills W., e Sociological Imagination, „Oxford University Press“, New York 1959; u ovom radu korišćen je srpski prevod: Mils R., Sociološka imaginacija, „Savremena Škola“, Beograd 1964. ¹⁴⁷ Ovo je Milsov termin (ib.p.33 et passim) kojim je želeo da istakne Parsonsovo insistiranje na visokoj opštosti svoje teorije. ¹⁴⁸ Mils, ib.p.141. ¹⁴⁹ e Structure of Social Action „McGraw–Hill“, New York 1937; e Social System, „e Free Press“, Glencoe, Illinois 1951, Toward General eory of Social Action (sa E.Shils) 1951, Working Papers in the eory of Action (sa R.Bales i E.Shils), „Free Press“, New York 1953, itd. ¹⁵⁰ Citirano po Milsu, ib.p.53. ¹⁵¹ Societis: Evolutionary and comparative perspectives „Prentice–Hall“, Englewood Cliffs 1966, i e System of Modern Societies „Prentice–Hall“, Englewood Cliffs 1971; u ovom radu korišćeni su hrvatski odnosno srpski prevodi: Parsons T., Društva; Evolucijski i poredbeni pristup, „August Cesarec“, Zagreb 1988; i Parsons T., Moderna društva, „Gradina“, Niš 1992. ¹⁵² Da Parsonsov istorijski opis društvene evolucije i njena sociološka objašnjenja predstavljaju često samo sumu površnih zapažanja ili opštih mesta iz istorije i sociologije, može se uveriti svaki čitalac jednostavnim prelistavanjem navedenih Parsonsovih dela. Ali navedimo kao ilustraciju ono mesto gde Parsons govori o našim prostorima: „Na jugoistoku se nalazi Vizantijsko carstvo, koje je na kraju ovog perioda palo pod tursku vlast; pravoslavno hrišćanstvo proširilo se na sever, na prostor koje je na kraju postalo Rusija. Istočna granica predstavljala je zonu borbi i promenljive ravnoteže između dve verske i etničke grupe. Poljaci, Česi i Hrvati postali su uglavnom rimokatolici, dok su Rusi i većina Južnih Slovena postali pravoslavci“ itd (Parsons, Moderna društva, ib.p.57). ¹⁵³ „Parsonsova istorijsko analitička shema više liči na jednu klasifikaciju nego na istorijsku dinamiku“, itd (cfr.Popović – Ranković,ib.p.180–181). ¹⁵⁴ cfr. Sanderson S., Social Evolutionism: A Critical History, „Basil Blackwell“, Cambridge MA 1989. ¹⁵⁵ Knapp P., „Can Social eory escape from History? Views of History in Social Science“, History and eory, 1/1984, pp.34–52; pp.39–40. ¹⁵⁶ Nešto ređe susrećemo i nazive kao što su moderna (ili čak postmoderna), lingvistička ili epistemološka filosofija istorije (Ankersmit F.R., „e dilemma of contemporary anglo–saxon philosophy oh history“, in: Knowing & Telling History: e Anglo–Saxon Debate, Ed. F.R.Ankersmit, „Wesleyan University“, Middletown 1986, pp.1–27; p.1). ¹⁵⁷ Kolingvud R., Ideja istorije, „Svjetlost“, Sarajevo 1986, p.10. ¹⁵⁸ White M., Foundations of Historical Knowledge, „Harper & Row Publishers“, New York 1965,p.2. ¹⁵⁹ Dray W., Philosophy of History, „Prentice–Hall“, Englewood Cliffs, N.J.,1964,p.1.
139
¹⁶⁰ „Zadatak filosofije nije da misli ili govori o svetu, već pre da analizuje načine na koje se o svetu misli i govori“ (Danto A., Analythical Philosophy of History, „Cambridge University Press“, Cambridge 1965, p.13). ¹⁶¹ „Mi možemo napraviti razliku između pitanja postavljenih unutar istorije i pitanja postavljenih o njoj. Istoričar odgovara na prvu vrstu pitanja, filosof na drugu“ (Gardiner P., e Nature of Historical Explanation, „Oxford University Press“, Oxford 1952, p.x). Tako, po Gardineru, dok istoričar odgovara na pitanja poput: „Da li je postojala veza između Protestantske reformacije XVI i XVII veka i pojave kapitalističke ekonomije?“, filosof odgovara na pitanja poput: „Da li je istorija nauka?“, „Kako možemo znati istorijske činjenice?“, „Postoji li neka takva stvar poput objektivnog istorijskog objašnjenja?“, „Koja je priroda istorijskih ‚teorija‘ i interpretacija – marksističke, na primer?“, „Postoje li istorijski zakoni?“ (Gardiner, ib, pp.x–xi). ¹⁶² Walsh W., An Introduction to Philosophy of History, „Hutchinson University Library“, London 3.ed. 1967, pp.17–26. Nije reč, razume se, samo o anglosaksonskoj filosofiji, već o opštoj pojavi u modernoj misli. Tako recimo Maru veli: „Ne radi se o filosofiji istorije u hegelovskom smislu spekulacije o nastanku ljudskosti posmatranoj kao jedinstvena celina, i ne o tome da bi iz nje valjalo izvoditi zakone, ili kako se to danas kaže, pridati joj značenje, radi se o kritičkoj filosofiji istorije, o promišljanju istorije usredsređenom na razmatranje pre svega njenih logičkih i gnoseoloških problema“ (Marrou H., De la connaissance historique, Paris 1973, pp.11–12; prema: Gobozov I.A., Sovremenaja francuskaja buržoazskaja filosofija istorii, „Izdajateljstvo Moskoskogo universiteta“, Moskva 1978, p.28). ¹⁶³ Ovo je najčešća i najgrublja podela (cfr. Ankersmit, „e Dilemma of Contemporary Anglo–saxon Philosophy of History“, ib.p.1) koja sasvim odgovara karakteru i ciljevima ovoga rada. Razume se, postoje i znatno preciznije podele, poput one koje daje Danto; on razlikuje četiri pozicije: 1. istorijski idealizam (Kolingvud); 2. logički empirizam (Hempel, Frankel); 3. poziciju Popera i Nejgela; 4. poziciju Dreja (Danto, ib.pp.205–215). ¹⁶⁴ Uobičajen i precizniji naziv za ovu grupu je „pristalice istorijskog objašnjenja preko modela obuhvatnog zakona“ (covering law model; cfr.Ankersmit, ib.p.1). Za potrebe ovog rada, odabrali smo ovaj naziv koji možda zvuči pleonastično, ali pojmovno čuva vezu sa tradicijom istorijskog pozitivizma. ¹⁶⁵ Cfr. Ankersmith, loc.cit; o razlici analitičke ili anglosaksonske hermeneutike i nemačke, pored navedenog Ankersmitovog rada (p.7) vidi i: Olafson F.A., „Hermeneutics: ‚analytical‘ and ‚dialectical‘“, in: Knowing & Telling History: e Anglo–Saxon Debate, Ed. F.R.Ankersmit, „Wesleyan University“, Middletown 1986, pp.28–42. ¹⁶⁶ Ovaj naziv nije izvorno Hempelov već ga je izmislio jedan od njegovih kritičara – Drej (Dray W., Laws and Explanation in History, „Oxford University Press“, Oxford 1957, p.1), ali je posle toga u analitičkoj literaturi sasvim ustaljen. ¹⁶⁷ Hempel C.G., „e Function of General Laws in History“, Journal of Philosophy, vol.39, 1942, pp.40ff; u ovom radu ovaj znameniti Hempelov članak navođen je po zborniku eories of History, ed. P.Gardiner, „Free Press“, Glencoe 1959, u kome je preštampan (pp.344–356). ¹⁶⁸ Primer sa Lujem XIV takođe nije izvorno Hempelov ali je – nakon što ga je Gardiner prvi upotrebio (Gardiner P., e Nature of Historical Explanation, „Oxford University Press“, Oxford 1952,pp.67,87, et passim) – postao standarni primer za ilustraciju covering law modela. ¹⁶⁹ Hempel, ib.pp.345–6. ¹⁷⁰ Cfr. supra p.18. ¹⁷¹ qv. Popper K., „Prediction and Prophecy in Social Sciences“, eories of History, ed. P.Gardiner, „Free Press“, Glencoe 1959, pp.276–285. ¹⁷² Cfr. Poper, Beda istorizma, ib, p.244. ¹⁷³ „Daleko smo od toga da čak i u fizici predvidimo precizne ishode neke konkretne situacije, na primer oluje ili požara“ (Poper, ib.p.234). ¹⁷⁴ Carr, ib.pp.62–63. Slabost sociološkog bavljenja istorijom, priznaje Rešer, doista je u tome što ona, premda je u stanju da nešto predvidi, ne može da prognozira upravo one velike, kritične promene na svetskoj sceni za koje smo najviše zainteresovani, i koje najviše pobuđuju našu radoznalost; ali, to ni ostale nauke nisu u stanju pa im, ipak, niko zato ne oduzima status nauke – medicina može da predvidi i veoma blisku budućnost (neće doći do promene zdravlja pacijenta) i vrlo daleku budućnost (pacijent će, svakako, jednog dana ipak morati umreti), ali obično ne može da odgovori na zaista „interesantna“ pitanja o stanju našeg zdravlja za nekoliko meseci ili nekoliko godina (Rešer, ib.p.861). ¹⁷⁵ Gardiner, ib.p.42. ¹⁷⁶ Heler A., Teorija istorije, „Rad“, Beograd 1984, p.293: ¹⁷⁷ Carr, ib.p.56. ¹⁷⁸ Rešer, ib.p.850. ¹⁷⁹ Gardiner, ib.p.45; podvukao A.S. ¹⁸⁰ Carr, ib.p.58. Karov navod je iz Cambridge Modern History, II (1958), p.20. ¹⁸¹ Rešer, ib.pp.855–6. ¹⁸² Hempel, ib.pp.352–3.
140
¹⁸³ Poper, ib.pp.234–235; podvukao Poper. ¹⁸⁴ Dray W., Laws and Explanation in History, „Oxford University Press“, Oxford 1957. Stanovište izneseno u ovoj knjizi Drej je zadržao i u kasnijim radovima, poput: Dray W., „e historical explanation of actions reconsidered“, in: e Philosophy of History, ed. P.Gardiner, „Oxford University Press“, London 1974, pp. 66–89. ¹⁸⁵ Dray, ib.pp.19–20. ¹⁸⁶ Primer je iz Koen–Nejgel, ib.pp.349–350; slučaj et caetera Meitlend razmatra u Maitland F.W., „Elizabethan Gleanings“, in: Collected Papers 1911, l.1–3, l.I, III, p.157; ¹⁸⁷ Primer je iz Frankel Ch., „Explanation and Interpretation in History“, in: eory of History, ed. P.Gardiner, „e Free Press“, New York 1959, pp.408–427; pp.415–16. ¹⁸⁸ Danto A., Analythical Philosophy of History, „Cambridge University Press“, Cambridge 1965, p.218. ¹⁸⁹ Topolski J., „Towards an Integrated Model of Historical explanation“, History and eory, 3/1991, pp.324–338; pp.331–2. ¹⁹⁰ Topolski, ib.pp.332–3. ¹⁹¹ Risen, „jedan od vodećih teoretičara istorije u Nemačkoj danas“ (Anchor R, u prikazu knjige: Ruesen J., Lebendige Geschichte, Grundzuege einer Historik III: Formen und Funktionen des historischen Wissens,“Vandenhoeck & Ruprecht“, Goetingen 1989; u History and eory, 3/1991, pp.347–356; radi se o trećem delu trilogije čija su prva dva dela Historische Vernuft (1983) i Rekonstruktion der Vergangenheit (1986) Anchor, p.347), u II tomu svoje trilogije tvrdi da obično postoje tri faze istorijskog saznanja nekog događaja: 1. hermeneutička (uživljavanje u poziciju aktera); analitička (sagledavanje događaja kao dela neke veće celine ili više njih); 3. dijalektička ili sintetička (sinteza objektiviteta i subjektiviteta); Anchor, ib.p.348. ¹⁹² Mils, Sociološka imaginacija, ib.p.164. ¹⁹³ Moore B., Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World, „Beacon“, Boston 1966. ¹⁹⁴ Smith D., Barrington Moore, Jr: A Critical Appraisal, „Armonk“, New York 1983, p.1. ¹⁹⁵ Skocpol T., „An ‚Uppity Generation‘ and the Revitalization of Macroscopic Sociology“, eory and Society, 17/1988, pp.627–643; p.632. ¹⁹⁶ Goldtorp za ovo delo veli da je pisano „marksolikim“ (marxisant) tonom (Goldthorpe J.H., „e Uses of History in Sociology: Reflections on some recent Tendencies“, e British Journal of Sociology, 2/1991, pp.211–230; p.228. ¹⁹⁷ Eisenstadt S., e Political Systems of Empires, „Free Press“, New York 1963; Smelser N., Social Change in the Industrial Revolution, „University of Chicago Press“, Chicago 1959. ¹⁹⁸ Skocpol T., „Emerging Agendas and Recurrent Strategies in Historical Sociology“, in: Vision and Method in Historical Sociology, ed.eda Skocpol, „Cambridge University Press“, Cambridge 1984, p.356. ¹⁹⁹ Knapp P., „Can Social eory escape from History? Views of History in Social Science“, History and eory, 1/1984, pp.34–52; p.51. ²⁰⁰ Prema: Roth G., prikaz knjge Bendix R., Force, Fate, and Freedom, On Historical Sociology, u History and eory 1/ 1985, p.196. ²⁰¹ Skocpol, „Emerging Agendas and Recurrent Strategies in Historical Sociology“, ib.p.386. ²⁰² Cfr. Collins R., „Is 1980s sociology in the Doldrums?“, American Journal of Sociology (91) 6/1986, pp.1336–1355. ²⁰³ Na kongresu britanskog sociološkog društva 1988. godine, čija je tema bila Istorija i sociologija, od ukupno 134 referata, žene su napisale 30 referata na istorijske teme (qv. Banks J.A., „From Universal History to Historical Sociology“, e British Journal of Sociology, 4/1989, pp.521–543; p. 525). ²⁰⁴ Od 12 autora priloga za knjigu Vision and Method in Historical Sociology, njih 5 su žene (Margaret Somers, Mary Fulbrook, eda Skocpol, Ellen Kay Trimbergen i Lynn Hunt). ²⁰⁵ Smith D, e Rise of Historical Sociology, „Polity Press“, Cambridge 1991. ²⁰⁶ Po podeli socioloških disciplina u Contemporary Sociology (časopisu preglednog karaktera koga izdaje American Sociological Association), istorijska sociologija je svrstana u II veliku grupaciju (Macrosociology: Social Change, Social Movements, World System, Comparative and Historical Sociology). ²⁰⁷ Pored već navedenog dela, Mur je i autor knjige: Inequality: e Social Bases of Obedience and Revolt, London 1978; ²⁰⁸ Bendix R., Nation Bilding and Citizenship, II ed., Berkeley 1977 (nisam uspeo da utvrdim godinu prvog izdanja); Bendix R., Kings or People: Power and the Mandate to Rule, Berkeley 1978; Bendix R., Force, Fate, and Freedom, On Historical Sociology, „University of California Press“, Berkeley and Los Angeles 1984. ²⁰⁹ Tilly Ch., „Clio and Minerva“, in: eoretical Sociology, ed. J.McKinney, E.Tiryakian, „Appleton–Centry–Crofts“, New York 1970, pp.433–466; Tilly Ch., As Sociology Meets History, „Academic Press“, New York 1981; Tilly Ch., Big Structures, Large Processes, Huge Comparisons, „Russel Sage Foundation“, New York 1984.
141
²¹⁰ ompson E., e Making of the English Working Class, London 1963; ompson E., Whigs and Hunters: e Originis of the Black Act, London 1975; ompson E., e Poverty of eory and Other Essays, London 1978. ²¹¹ Abrams Ph., Historical Sociology, „Open Book“, Bath 1980; „Cornell University Press“, Ithaca NY 1982; Abrams P., „History, Sociology, Historical Sociology“, Past and Present 87 (1980), pp. 3–16. ²¹² Pored već navedih dela, Skočpolova je autor i znamenite komparativno–istorijske monografije: States and Social Revolutions, „Cambridge University Press“, New York 1979. ²¹³ Wallerstein I., e Modern World–System, I–II, „Academic Press“, New York I–1974, II–1980; u ovom radu je korišćen hrvatski prevod: Wallerstein I., Suvremeni svjetski sistem, „CEKADE“, Zagreb 1986. ²¹⁴ Anderson P., Lineages of the Aboslutist State, „New Left Books“, London 1974; Anderson P., Passages from Antiquty to Feudalism, „New Left Books“, London 1974. ²¹⁵ Hobsbawm E., e Age of Revolution, London 1962; Hobsbawm E., e Age of Capital, London 1975; Hobsbawm E., e Age of Empire, London 1987. ²¹⁶ Hill Ch., e Century of Revolution, Edinburgh 1961; Hill Ch., Society and Puritanism in Pre–Revolutionary England, London 1964; Hill Ch., Intellectual Originis of English Revolution, Oxford 1965; Hill Ch., Reformation to Industrial Revolution, London 1967; Hill Ch., e World Turned Upside Down, London 1972; Hill Ch., Milton and the English Revolution, London 1977; Hill Ch., Some Intellectual Consequences of the English Revolution, London 1980. ²¹⁷ Hilton R., A Medieval Society, London 1966; Hilton R., Bond Men Made Free, London 1973; Hilton R., e English Peasantry in the Later Middle Ages, Oxford 1975. ²¹⁸ Mann M., e Sources of Social Power, vol.I: A History of Power from the Beginning to A.D.1760, „Cambridge University Press“, Cambridge 1986. ²¹⁹ Bloka i Brodela smatraju danas klasicima istorijske sociologije; recimo u knjizi Vision and Method in Historical Sociology, u kojoj se daje prikaz metodoloških tehnika osam klasika istorijske sociologije, jedno poglavlje je posvećeno Bloku (osim njega zastupljeni su i K.Polanyu, S.N.Eisenstadt, P.Anderson, E.P.ompson, Ch.Tilly, I.Wallerstein i B.Moore). ²²⁰ U Nemačkoj je 70–ih godina uobličena disciplina nazvana „istorijska socijalna nauka“ (Historische Sozialwissenschaft) koja je u osnovi samo vid istorijske sociologije. Njen najizrazitiji predstavnik Jirgen Koka (Juergen Kocka) naglašava da je uspon ove discipline rezultat pomeranja težišta zanimanja u nemačkoj istorijskoj nauci, i to već od šezdesetih godina, sa događajne istorije na istoriju struktura i procesa, sa političke istorije na privredno–društvenu istoriju, sa hronološkog pripovedanja na analitičku argumentaciju koja uključuje široka kauzalna i fukcionalna objašnjenja, sa istoriografije na teoriju i metodologiju istorije itd. (najznačajniji Kokini radovi kod nas su sabrani i prevedeni u knjizi: Koka J., O istorijskoj nauci, „SKZ“, Beograd 1994). ²²¹ Zahvaljujući dominaciji istorijskog materijalizma u ruskoj sociologiji nikada nije nestala tesna povezanost istorije i sociologije, a samoj istorijskoj sociologiji (naravno, ne uvek pod tim imenom) davan je suštinski značaj: „Ako uslovno predstavimo sebi oblast istorijskog znanja u vidu ogromne čaše, njena najznačajnija i pri tom središna oblast, koja obuhvata površinske slojeve, pripada predmetu istraživanja sociologa. Osim toga, i istoričar i sociolog imaju zajedničko polje istraživanja ne samo u površinskim već i u dubinskim slojevima. To je istorijski razvoj društvenih struktura, društvenih odnosa, tj. oblast istorijske sociologije“ (L.M.Drobiževa, Istorija i sociologija, „Myslj“, Moskva 1971, p.11). Krajem 70–ih godina, i u Rusiji se pojavljuju vodiči kroz istorijsku sociologiju (Lašuk L.P., Vvod u istoričeskuju sociologiju I–II, Moskva 1977)., a 70–ih i 80–ih godina primetan je trend stvaranja sociološko–istorijskih timova koji preko kvantitativnih modela nastoje da pruže odgovore na neka od konkretnih pitanja iz istorijske sociologije (vidi bibliografiju u: Mironov B.N., Istorik i sociologija, „Nauka“, Leningrad 1984, pp.169–170). ²²² Smith, e Rise of Historical Sociology, ib. ²²³ Cfr. Abrams, Historical Sociology, ib.pp.106–48, 162–163; Apter D., „Comparative Studies: A Review with Some Projections”, in Comaparative Methods in Sociology, ed.I.Vallier, „University of California Press”, Berkeley 1971, pp. 3–18; p.7; Bendix R., Force, Fate, and Freedom, „University of California Press”, Berkeley and Los Angeles 1984; Ragin Ch., Zaret D., „.eory and Method in Comparative Research: Two Strategies”; Social Forces 3/1983, pp.731–54; Ragin Ch., .e Comparative Method: Moving beyond Qualitative and Quantitative Strategies, „University of California Press”, Berkeley, Los Angeles; Skocpol T., „Analising Causal Configuration in History: A Rejoinder to Nichols”, Comparative Social Research 9: 187–194; p.31; Stinchcombe A., .eoretical Methods in Social History, „Academic Press”, New York 1978, pp.21–22; Tilly, Clio and Minerva, ib., Tilly Ch., As Sociology Meets History, „Academic Press”, New York 1981, pp.95–109; Tilly Ch., Big Structures, Large Processes, Huge Comparisons, ib.; na sva ova mesta upuæuju: Kiser E., Hechter M., „.e role of General .eory in Comparative–Historical Sociology”, American Journal of Sociology (97), 1/1991, pp.1–31; p.3. ²²⁴ Giddens A., Central Problem in Social eory, „University of California Press“, Berkeley and Los Angeles 1979, p.230; Vidi takođe i Burke P., Sociology and History, „Allem&Unwin“, London 1980, pp.28–30; Stedman Jones G., „From Historical Sociology to eorethical History“, British Journal of Sociology, 3/1976, pp. 295–305; Tilly Ch., „Clio
142
and Minerva“, in: eoretical Sociology, ed. J.McKinney, E.Tiryakian, „Appleton–Centry–Crofts“, New York 1970, pp.433–466. ²²⁵ Abrams Ph., Historical Sociology, ib.p.x. ²²⁶ loc.cit. ²²⁷ Abrams, ib.p.ix. ²²⁸ Kiser E., Hechter M., „e Role of General eory in Comparative–Historical Sociology“, American Journal of Sociology (97), 1/1991, pp.1–31. ²²⁹ Kiser E., Hechter M., ib.p.4. ²³⁰ Smith D., „Social History and Sociology – More than Just Good Friends“, Sociological Rewiew 30 (1982), pp. 289– 290. ²³¹ fr. Goldthorpe J.H., „e Uses of History in Sociology: Reflections on some recent Tendencies“, e British Journal of Sociology, 2/1991, pp.211–230. ²³² Smith D., „Social History and Sociology – More than Just Good Friends“,ib. ²³³ Lloyd, ib.pp.198–205. ²³⁴ Lloyd, ib.pp.203–208. ²³⁵ Giddens A., Central Problems in Social eory, „University of California Press“, Berkeley, Los Angeles 1979; Giddens A., e Constitution of Society: Outline of the eory of Structuration, „Polity Press“, Oxford 1984; ostala poznatija Gidinsova dela: Giddens A., Capitalism and Modern Social eory, „Cambridge University Press“, Cambridge 1971; Giddens A., New Rules of Sociological Method: A Positive Critique of Interpretative sociologies, „Basic“, New York 1976 (u ovom radu korišćen je slovenački prevod: Giddens A., Nova pravila sociološke metode, „ŠKUC Filozofska fakulteta“, Ljubljana 1989); Giddens A., A Contemporary Citique of Historical Materialism, „University of California Press“, Berkeley and Los Angeles 1983. ²³⁶ Lojd upozorava da treba razlikovati strukturizam (structurism) i frankofonski strukturalizam (structuralism) K. Levi Strosa i Sosira (Levi–Strauss, Saussure) koji je, po njemu, samo jedan od oblika holizma (Lloyd, ib.p.189). ²³⁷ Giddens A., Central Problems in Social eory, ib.p.69. ²³⁸ Abrams, Historical Sociology, ib.p.2. ²³⁹ Abrams, ib.p.xiv. ²⁴⁰ Abrams, ib.pp.34–5. ²⁴¹ Abrams, ib.p.213. ²⁴² Abrams, ib.p.xv. ²⁴³ Sorokin P., Fads and Foibles in Modern Sociology and Related Sciences, „Regnery“, Chicago 1956, pp.3–20; prema: Maines D.R et Molsed M.J., „e obsessive discover‘s complex and the ‚discovery‘ of growth in sociological theory“, American Journal of Sociology, (92) 1/1986, pp.158–164; p.158. Merton, međutim, upozorava na drugu krajnost, koju predstavlja adumbracionista, istraživač koji svakoj teoriji nalazi „preteče“, „anticipatore“, „prethodnike“ među ranijim teoretičarima, tako što „prikazuje i najmanji tračak sličnosti između ranijih i kasnijih ideja kao istinski identitet“ (Merton, O teorijskoj sociologiji, ib.p.25). Zanimljivo je da Merton kao jednog od adumbracionista navodi upravo – Sorokina! ²⁴⁴ Bendix, Force, Fate, and Freedom, On Historical Sociology, ib.p.xiii; Mann, e Sources of Social Power, p.341. Pritom je Bendiks znatno radikalniji i gotovo potpuno odbacije mogućnost teorije u istoriji. ²⁴⁵ Skočpolova (States and Social Revolutions) je najbolji predstavnik onog nastojanja u istorijskoj sociologiji kojim se primenom Milovih metode slaganja i razlikovanja na analizu višestrukih uzroka (System of Logic, v.III, ch.viii), iznađu istorijska objašnjenja. ²⁴⁶ Kiser E., Hechter M., „e role of General eory in Comparative–Historical Sociology“, American Journal of Sociology (97), 1/1991, pp.1–31; p.4–6. ²⁴⁷ Kiser–Hechter, ib.p.5. ²⁴⁸ Kiser–Hechter, ib.pp.15–16. ²⁴⁹ Cfr. Hall J.A., „ey do ings differentley there, or, the Contribution of British Historical Sociology“, e British Journal of Sociology, 4/1989, pp.544–564; p.544. ²⁵⁰ Burnes E., Historical Sociology, New York 1948. ²⁵¹ Barnes, Uvod u istoriju sociologije, ib.,v.I,p.150. ²⁵² Moore B., e Social Origins of Dictatorship and Democracy, p.xi. ²⁵³ Cfr. Appleby J., prikaz Bendiksovog dela „Kings or People“, Journal of Interdisciplinary History (10) 2/1979, pp.337– 8; Monas S., prikaz knjige Tede Skočpol „States and Social Revolutions“, Journal of Modern History (52) 1/1980, pp.299–300; Cameroon R., prikaz Volerstinovog „e Modern World–System II“, Journal of Interdisciplinary His-
143
tory, (12) 2/1981, pp.343–345; Weber E., prikaz Tilijevog dela „e Contentious French“, Journal of Modern History (59) 4/1987, pp. 850–853; na ova mesta ukazuju Kiser–Hechter, ib.p.23–4. ²⁵⁴ Goldthorpe J.H., „e Uses of History in Sociology: Reflections on some recent Tendencies“, e British Journal of Sociology, 2/1991, pp.211–230. ²⁵⁵ Goldthorpe, ib.p.222. ²⁵⁶ Goldthorpe, ib.p.223. ²⁵⁷ Scocpol, „Emerging Agendas and Recurrent Strategies in Historical Sociology“, ib.p.382. ²⁵⁸ Skocpol, States and Social Revolutions, ib.p.xiv; kada je reč o kvalifikacijama, to je samo delimično tačno – mnogi istorijski sociolozi imali su i klasično istorijsko obrazovanje; koliko sam uspeo da utvrdim, od poznatijih istorijskih sociologa istoriju su pouzdano diplomirali Tilly, E.P.ompsom, Abrams i D.Smith. ²⁵⁹ Goldstein L.J., Historical Knowing, Austin, Texas and London 1976, p. 141; prema: Nowell–Smith P.H., „e Constructionist eory of History“, in: e Constitution of the Historical Past, „Wesleyan University Press“, Middletown 1977 pp.1–28; pp.2–3. ²⁶⁰ Goldthorpe, ib.p.226. ²⁶¹ Rostovtzeff M., e Social and Economic History of the Hellenistic World, v.I–III, „Clarendon Press“, Oxford 1941, v.II, p.1138–9. Rostovcev inače ovu procenu daje na osnovu Strabonovog izveštaja o 500.000. slobodnih građana Aleksnadrije u njegovo doba. ²⁶² Smelser N.Y., e Sociology of Economic Life, „Prantice–Hall“, New York 1963,p.32; prema: Bolčić S., „Parsonsov doprinos ekonomskoj sociologiji“, in: Sociologija društvene akcije Talkota Parsonsa, „Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu“, Beograd 1990, pp.87–103; p.92. ²⁶³ v. c., „Kvantitativno u istoriji“, in: Fire, Radionica istorije, ib.pp.69–93.
D
Pavle Milenković SOCIOLOŠKA ISTORIJA, ILI ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA?∗
ilema sadržana u naslovu ovoga rada danas se može učiniti anahrona, a njena formulacija retorička. Pogotovu što je obnova u domenu humanističkih nauka, obnova o kojoj će nadalje biti reči, uglavnom učinila bespredmetnom upitnost izraženu u njemu.¹ Zvučna slika, nastala dodavanjem epiteta dvema naukama, navodi na sklonost da se umesto veznika ili stavi znak jednakosti, a umesto upitnika na kraju – tačka. No, izbrišu li se, u ovoj mogućnoj formuli, epiteti ispred imenica, krajnji rezultat prilično je zbunjujući. Proizlazi da su sociologija i istorija zapravo dva imena za jednu te istu stvar.² Mada ni ta tvrdnja ni po čemu nije tako nova, njeno bi uvođenje bilo krajnje neprilično, jer bi se tako dovela u pitanje mogućnost rasprave proizišle iz poređenja ove dve, istina slične, no u isto vreme i tako različite naučne delatnosti. Zato će se ovde poći od toga da su sociologija i istorija, ipak, dva različita soja. Ako se delovi početne formulacije uzmu zasebice, videće se da po svojim namerama oni nisu sporni. Sociološka istorija, izraz je koji zvuči sasvim prirodno: nisu li se začetnici nove istorije založili za njen dolazak? A kada je o istorijskoj sociologiji reč, vredi li uopšte spominjati Milsa (Mills) i njegovu autoritativno izrečenu opomenu, da je svaka sociologija dostojna svoga imena ujedno i istorijska sociologija. U oba slučaja ima se posla sa istom namerom, usmerenom na pokušaj povezivanja dveju disciplina. I zbilja, izgleda da je danas ne samo shvaćena neophodnost ponovnog zbližavanja humanističkih nauka nego je ponešto i urađeno na tom zbližavanju. Učinci ovog obnovljenog spajanja mogu biti mereni različitim aršinima, odakle, sasvim razumljivo, mogu proizaći svaki put drugačije ocene njegove kakvoće. Ali dovođenje u pitanje same te kakvoće učiniće se suvišnim. Tako ne treba otići u drugu krajnost, pa upitnik iz naslova razumeti kao osporavanje mogućnosti za ponovno uspostavljanje veza. U mogućem odgovoru svakako bi se trebalo podsetiti vrlina srednjega puta. U govoru o francuskoj tzv. “novoj” istoriografiji, sada je već opšte mesto tvrdnja da su među zaslužnima za ovu obnovu u domenu humanističkih nauka njeni pripadnici zauzeli počasno mesto. Uglavnom se kao mera te zasluge uzima uticaj koji ovi “novi” istoričari imaju u svetskim razmerama svoga zanata.³ Iako su, od sredine do sredine, poreklo i sadržaji toga uticaja različiti, vredi se složiti da je ovaj uticaj neosporan. Pa ipak, on kao predmet zanimanja na ovome mestu ne bi bio dovoljan, ukoliko ne bi prešao puke granice zanata. Na sreću, zasluga kojoj francuska istoriografija duguje svoje istaknuto mesto sadržana je i u uticaju koji vrši, ali takođe i trpi,
146
od najbližih suseda, u ovome slučaju od strane sociologije. Koliko je taj uticaj rezultat jedne istinske veze, a koliko tek njene mogućnosti ostaje još da se vidi. Počeci nove orijentacije u francuskoj istoriografiji sežu u 1929. godinu u kojoj je pokrenut časopis Anali za ekonomsku i socijalnu istoriju (Annales d’histoire économique et sociale). No, sasvim u duhu ne–događajne istorije, sami analisti uzeće ovu godinu tek kao formalan početak, napominjući da su pripreme za obnovu istorije bile obavljene već Anri Berovom (Henri Berr) Revijom za istorijsku sintezu. (Revue de synthese historique). Takođe, nijedan od ovih istoričara neće propustiti da navede dalje uzore koji su kumovali analističkoj koncepciji, pa se tako kao duhovni oci škole imenuju još i Volter (Voltaire), Mišle (Michelet), Gizo (Guizot), Marks (Marx), Vidal de la Blache, Dirkem (Durkheim). Uostalom, ni osnivači časopisa, Lisjen Fevr (Lucien Febvre) i Mark Blok (Marc Bloch), nisu tajili da su podsticaje za svoje oglede primali sa različitih strana, od antropologije, geografije, psihologije, lingvistike, demografije, statistike, i naravno, sociologije. No, i pored pozivanja na srodne discipline, pada u oči da pripadnici ove škole, prilično uzdržano, ili uz ograde, nazivu svoga poziva pridodaju epitete. Uglavnom su to činili njihovi tumači.⁴ To nije jedino razilaženje u recepciji škole nove istorije. Svi su se njeni pripadnici, barem u početku, smatrali jednom složnom zajednicom. Poznavaoci, opet, nalaze da ova škola ni izdaleka nije tako jedinstvena kao što se to u prvi mah čini.⁵ Škola Anala – taj se izraz danas sasvim slobodno shvata, više kao zbirni naziv za jedan prilično neobičan melanž različitih orijentacija, u svakom slučaju pre negoli kao skup zanatskih dogmi, koji bi, svojom krutošću, propisao upute za uspešno dosezanje istoriografskih kreacija. No, i pored toga, govori se o školi. Nekoliki su razlozi tome. Najpre, svi se analisti, i to sa upornošću koja zadivljuje, zalažu za totalnu istoriju. To znači da oni za predmet svojeg zanimanja ne uzimaju neku odelitu oblast prošloga života, nego njegovu ukupnost u različitim pojavnim vidovima, od političkih borbi do istorije kuhinja, sa podjednakom ozbiljnošću.⁶ Ovo predmetno preusmeravanje ujedinjuje analiste i u posledicama takvoga postupka. Raznolikost pojavnih vidova stvarnosti nameće i upotrebu različitih istraživačkih tehnika, i to kako u čisto zanatskom smislu, većim stepenom pouzdanosti u nalaženju i korišćenju dokumenata, tako i u epistemološkom, korišćenjem raznolikih teorijskih pristupa, različitih modela objašnjenja. Najzad, svi pripadnici ove škole protiv su svake filozofije istorije, uključiv tu i pojednostavljena i shematizovana objašnjenja putem teorije faktora. No iako postoji prilična saglasnost u uvažavanju ovih svojstava kao preovlađujućih, čime se i opravdava govor o jedinstvenoj školi, ne može se poreći ni to da se analisti nisu baš sasvim nedvosmisleno izjašnjavali, a na teorijski dostatno utemeljen način, o postulatima svoga delanja. Izgleda da oni nisu to ni želeli. „Mi imamo nameru da ustanemo protiv tih opasnih podvojenosti”, reći će Lisjen Fevr, povodom zavađenosti društvenih nauka. “Ali ne pomoću članaka o metodima i teorijskih rasprava. Mi ćemo to učiniti pomoću primera i činjenica” (Brodel, 1992, 34). Maločas je rečeno kako su se oni klonili upotrebe epiteta, međutim, već je prvi naslov revije sadržavao u sebi dva epiteta, koji su vrlo usmereno proizvodili čitav niz asocijacija. Povodom istog naslova, Fevr će reći i ovo: “Znali smo naročito da je socijalno jedan od onih prideva kojima se pokušava puno toga izraziti, a koji, vremenom, konačno skoro da ništa ne znači ... Bili smo se složili da mislimo da jedna tako neodređena reč kao što je ‚socijalno‘ izgleda kao da je bila stvorena i doneta na svet dekretom o imenovanju istorijskog proviđenja, kako bi poslužila kao nazivnik za reviju koja nije pretendovala da se ogradi zidovima” (Jacques Le Goff, 1988:37–38). Odmah zatim dopisao je rečenicu, sada već slavnu: “Nema ekonomske i socijalne istorije. Postoji, naprosto, istorija. A ta istorija cela je socijalna, po definiciji” (Jacques Le Golf, 1988, 38). Pojašnjavajući, pedesetak godina kasnije, kako treba tumačiti epitete uz ime istorije, Žak Le Gof (Jacques Le Goff) zapravo će parafrazirati pređašnju rečenicu Fevrovu: “Svaka forma nove istorije”, veli Le Gof, “ili one koja se predstavlja kao nova, a koja to čini pod zastavom nekakve etikete koja je na
,
147
izgled pristrasna ili sektaška, bilo da se radi o sociološkoj istoriji Pola Vena (Paul Veyne), ili o psihoanalitičkoj istoriji Alena Bezansona (Alain Besancon), u stvari je pokušaj totalne istorije...” (Jacques Le Goff, 1988, 37). Koketovanje analista sa susednim disciplinama ne treba dakle shvatiti kao sklonost istorije da se pretopi u neku od njih, nego kao tretiranje tih disciplina kao pomoćnih, a u službi ambiciozno zamišljene, totalne istorije. Shvaćena tako, totalna istorija podrazumeva zapravo totalizovanje svih prethodnih znanja o društvu, time i objedinjavanje posebnih humanističkih disciplina u jednu, jedinstvenu, Istoriju. Bez obzira koliko je ova namera mogla biti i ostvarena, valja kazati da je ona u svakom slučaju obnovila polje istorije. Ideja totaliteta puno je učinila na proširivanju područja istorijskog dokumenta. „Ona je (nova istorija, prim. P. M.) zamenila istoriju Langloisa i Seignobosa, koja je bila zasnovana na tekstovima, na pisanim dokumentima, istorijom zasnovanom na mnoštvu dokumenata, opisa svih vrsta, figurativnih dokumenata, itd… Jedna statistika, krivulja cena, fotografija, jedan film, a kada se radi o daljoj prošlosti, fosilni cvetni prah, jedna alatka, jedan ex–voto, za novu istoriju su dokumenti prvoga reda“ (Jacques Le Goff, 1988, 38). „Istorija izvlači koristi iz tog metodološkog postignuća”, dodaje Le Gof (Jacques Le Goff, 1988, 39). Zbilja, treba reći da su vrline ove škole upravo u tom postignuću, koje, osim što se sastoji u već rečenom proširivanju izvora, povlači za sobom i primenu različitih teorijskih pristupa. Tim povodom, Brodel će reći: “Ne postoji jedna istoričarska tehnika, nego postoje razne istoričarske tehnike, razne istorije, skup radoznalosti, stanovišta, mogućnosti, kojem će se sutra pridružiti neke druge radoznalosti, neka druga stanovišta i neke druge mogućnosti” (Brodel, 1992, 155). Upravo su te različite radoznalosti nagnale istoričare da umnože nivoe proučavanja stvarnosti, da umnogostruče metode rada. Po Mišel Fukou (Michel Foucault), “istoričari raspolažu instrumentima koje su delom izradili a delom preuzeli: modeli ekonomskog rasta, kvantitativna analiza protoka razmena, profili demografskih razvoja i regresija, istraživanje klime i njenih oscilacija, otkrivanje socioloških konstanti, opis tehničkih dorada, rasprostiranja i njihove trajnosti“ (Fuko, 1974, 124). Sve to za posledicu ima nužnost saradnje istorije sa drugim naukama, što će, od šezdesetih godina naovamo, uroditi celim nizom novih disciplina, i kojima je, dakle, primarno obeležje interdisciplinarnost. Nju, po Le Gofu, „obeležava pojava složenih nauka koje objedinjuju u sebi dve nauke u jedan naziv i u jedan epitet: sociološka istorija, istorijska demografija i istorijska antropologija, ili onih koje stvaraju jedan hibridni neologizam: psiholingvistika, etnoistorija, itd. Ta interdisciplinarost čak je izazvala rođenje nauka koje prekoračuju granice između nauka o čoveku i prirodnih nauka, ili nauka o životu: društvena matematika, psihofiziologija, etno–psihijatrija, sociobiologija” (Jacques Le Goff, 1987, 35). Stanje koje Le Gof opisuje važi, uglavnom, i za vreme sadašnje. No, početkom veka, slika naučne scene u Francuskoj bila je sasvim drukčija, a o interdisciplinarnosti o kojoj je reč jedva da je bilo nagoveštaja. Već je spomenuta Revue de synthese historique, koja je odigrala ključnu ulogu u formiranju potonjih osnivača časopisa Anali. Rasprava koje su se vodile na čuvenim Nedeljama sinteze u stanu Anri Bera, bile su duhovna priprema za ono što će se kasnije, pa sve do danas, ostvariti u krilu škole nove istorije. Ali, pored ovog izvora, još dva su od značaja za nastanak i razvoj škole. Spominje se, naime, kako su, sanjareći u Strazburu o novom časopisu, i ostvarivši najzad taj san, Lucien Febvre i Marc Bloch učinili to ponajviše “u inat” tradicionalnoj, pozitivističkoj istoriografiji, koja je dosta suvereno, do tada, a i dugo posle toga, vladala zvaničnom, univerzitetskom istoriograrijom (Mirjana Gross, 1963, 58–59). Ta istorija–priča, zasnovana na događaju, postala je najzad isprazna i prilično dosadna eruditska kaša sazdana mahom od datuma. Priča, da bi opstala, temelji se na anegdotskom, na zapletu, biografijama velikih, političkom ili vojnom kalamburu. Fevru i Bloku je, međutim, bilo stalo do običnog čoveka, onoga koji gotovo uvek ostaje u senci ove “velike”, “zvanične” istorije. Vratiće se zato geografiji, dakle Zemlji, seoskim ekonomijama, menama godišnjih doba, i, pre svega, čoveku. No, ostvarenje
148
ovakvog koncepta išlo je postupno i, za početak, oni su bili odabrali da uz ime istorije u naslovu časopisa stoje ekonomsko i socijalno. A tu se već prepoznaje drugi motiv dvojice osnivača. Jer, ako bi se njihov otpor pozitivističkoj istoriografiji mogao pripisati njihovome temperementu, ovaj drugi bio je stvar prestiža, želja da se ide ukorak. “Kada je reč o onom ekonomskom, radilo se o tome da se promoviše jedna oblast koja je gotovo potpuno bila napuštena od strane tradicionalne istorije, a gde su Englezi i Nemci bili prestigli Francuze, i čija se važnost u životu nacija i naroda iz dana u dan sve više pokazivala” (Jacques Le Goff, 1988, 39). Posebno će se Mark Blok zauzeti za to ekonomsko, koje mu se otvorilo preko Vierteljahrschift fur Sozial – und – Wirtschaftsgeschichte.⁷ Izgleda da su u ovoj reviji osnivači časopisa “nalazili ne samo akcenat koji je bio stavljen na ekonomsko nego i na socijalno, na socijalno koje ih je bilo zavelo svojim neodređenim karakterom, koji je dozvoljavao da se govori o svemu. Jer, radilo se o tome da se pređe preko zidova i da se sruše podele koje su delile istoriju od susednih nauka, naročito od sociologije” (Jacques Le Goff, 1988, 40). Pa, iako su se Fevr i Blok setili socijalnog zahvaljujući Nemcima, oni su ga upotrebili zahvaljujući Dirkemovoj sociološkoj školi. Kontakte sa dirkemovcima imali su još u vreme Berove revije, pre svega sa Fransoa Simjanom (Francois Simiand); štaviše, pokazaće se da je on možda najviše zaslužan za jasne i prepoznatljive ciljeve škole, koji će je krasiti sve do danas. U svom tekstu “Istorijski metod i društvena nauka”, on će neobično jednostavno i precizno prepoznati boljke s kojima se istorijska nauka suočila na početku veka, poigravajući se s metaforom idola, preuzetom od Bekona (Bacon). Simjan u ovom tekstu nabraja sledeće idole: “1) Politički idol, kao preovlađujuće nastojanje, ili, u najmanju ruku, kao stalnu preokupaciju političkom istorijom, političkim činjenicama, ratovima, itd., preokupaciju koja, konačno, ovim događajima pridaje preteranu važnost... 2) Individualni idol, odnosno zastarelu naviku da se istorija shvata kao istorija individua, a ne kao proučavanje činjenica; naviku koja povlači za sobom da se još, i uglavnom, istraživanja i radovi grupišu oko jednog čoveka, a ne oko jedne institucije ili jednog socijalnog fenomena, ili veze koju treba uspostaviti. 3) Hronološki idol, naviku da se gubimo u proučavanju porekla, u istraživanju posebnih raznolikosti, umesto da proučavamo i razumemo najpre normalni tip, tražeći ga i određujući ga u društvu, i u vremenu u kojem se nalazi” (Jacques Le Goff, 1988, 51). Dirkemova sociologija zaslužna je što su analisti počeli da proučavaju kolektivitete umesto pojedinaca, i što su ti kolektiviteti shvaćeni kao istorijske činjenice, jednako kao i akti vlada. Pa ipak, u svojim počecima, škola Anala bila je isuviše u grču borbe sa preovlađujućim shvatanjima, da bi imala vremena da se odgovarajuće i pravovremeno postavi prema tim istim susednim naukama, prema kojima se, inače, tako zdušno bila počela da otvara. Biće da je i to razlog zbog kojeg oni nisu pristupili pisanju studija o metodu, nego su odmah krenuli sa pisanjem “totalne” istorije. Pokazaće se da je takva procena bila dobra, i da je to i osnovni smisao časopisa. Utoliko su Anali bili u diskontinuitetu sa Revue. O tome progovora i Fernan Brodel. „Sinteza je otvorena za suviše brojne teorijske diskusije, za preterano veliki broj pojmova koji samo prelaze preko scene fantoma ili oblaka. S Analima smo se spustili na zemlju. Na njihovim stranicama susrećemo ljude ovog našeg sadašnjeg vremena, koji se javljaju sa svojim konkretnim problemima, ‘živi’ ljudi, kao što bi rekao Gaston Rupnel“ (Brodel, 1992, 31). Ipak ne treba zaboraviti da su i Fevr i Blok, i posle pokretanja svog časopisa, nastavili da sarađuju sa Berovom Revue. Tek će posle Drugog svetskog rata, dolaskom Brodela na čelo Anala, časopis dobiti širu, evropsku i svetsku popularnost. Taj se zamah umnogome pripisuje samom Brodelu, odnosno njegovim organizatorskim sposobnostima (Andrej Mitrović, 1992, 372). Brodelov dolazak na čelo časopisa bio je dragocen, jer je časopis, posle nasilnog zatišja u toku rata, bio zapao u krizu. Danas se smatra da je on bio žešći pobornik koncepcija škole, negoli sami njeni osnivači. Osim toga, Brodel se potrudio da jasnije odredi položaj i mesto svoga zanata u korpusu humanističkih nauka, a posebno položaj istorije prema sociologiji, koju nije propuštao da kritikuje, istina, najčešće s razlogom,
,
149
zbog specijalizacije njenih posebnih disciplina i zbog nepristupačnosti rezultata njenih istraživanja, kao što, doduše, nije propuštao ni da se posluži istim tim istraživanjima, kad god bi to našao za shodno (Brodel, 1992, 155–188). On je, takođe, našao da bi se istorija, koja je metode rada sociologa prilično uspešno uklopila u sopstveni esnaf, mogla naći pod patronatom susetke, pa je ovu moguću opasnost shvatio kao priliku za obrt, ne štedeći snage da istoriji obezbedi prestižno mesto među ostalim naukama o društvu. “Treba dobro shvatiti kakvu pouku daju Anali i istoriografska škola koja je iz njih potekla... Sve humanističke nauke uklopljene su u istoriju i postaju za nju pomoćne nauke“ (Fransoa Dos, 1989, 10). Zbog toga mu je bio pripisan hegemonizam, što njemu, opet, nije nimalo zasmetalo, nego mu je pružilo priliku da uzvrati, te da Dirkemovu sociologiju optuži za militantni sociologizam. S druge strane, Brodel je, od svih ostalih pripadnika škole, s najviše razumevanja i dobre volje obrazložio praktične razloge i neposrednu korist bliske saradnje sociologa i istoričara. U vezi s tim posebno su važna dva njegova teksta: “Istorija i sociologija”, i “Istorija i društvene nauke. Dugo trajanje.“⁸ Ovaj poslednji posebno je značajan, jer je u njemu Brodel izložio svoju koncepciju o dugom trajanju (la longue durée). Tekst je objavljen u Annales 1958/1, i, kao što kaže Mišel Vovel (Michel Vovelle), “zazvučao je kao proklamacija, staviše kao jedan program“ (Vovelle, 1988, 77). Njime je Brodel privukao opštu pažnju, ali takođe izazvao i mnoge polemike. “Malo je reći” veli Vovel, “da je Brodel vodio borbu na dva fronta, izvan istorije, kao i unutar nje; on je ukrštao mačeve na najmanje tri, četiri polja” (Vovelle, 1988, 77). U tekstu o kojem je reč, Brodel je polemički rezimirao stavove analista u vezi sa njihovim shvatanjem vremena i događaja u istoriji. (...) No, ako se pređe preko ovih nedoslednosti, nesumnjiva je Brodelova zasluga za preciznije određenje nekih problema vezanih za istoriografski metod. Na početku je rečeno kako je jedno od osnovnih obeležja škole Anala odbojnost prema teoriji faktora, kao i prema filozofiji istorije, koja događaje pokušava da objasni pomoću nekog univerzalnog principa (kod Tojnbija, Špenglera). U ovakve zamke isuviše često je upadala tradicionalna, “događajna” ili “istorizujuća” istorija, zbog čega su analisti sa krajnjim oprezom pristupali objašnjenju istorijskih pojava. Operacionalizacijom istorijskih realiteta preko pojma strukture oni su pokušali da izbegnu događaj koji sa sobom vuče i klasično shvatanje kauzaliteta, jedan suvi determinizam; s druge strane, oni su pokušali da strukturu upotrebe ne samo kao deskriptivni nego i kao analitički model. Strukture, osim što su realiteti opažljivi tokom određenog vremena, takođe su i analitičke konstrukcije koje istoriju uvode u onu porodicu nauka koje se služe hipotezama, modelima, jednim za istoriju novim i primamljivim jezikom. Ekonomska istorija izučava tako ekonomske strukture u kategorijama srednjeg i dugog trajanja, preuzimajući modele iz ekonomske i statističke analize, kao što istorija umetničkih formi poseže za modelima objašnjenja kojim se koristi sociologija umetnosti. Istorija porodice sve se više i više prožima modernom sociologijom porodice. Pri tom ni jedna od ovih posebnih oblasti interesovanja istorije nema primat nad nekom drugom, budući da se ta različita saznanja sinhronizuju u jedinstvenu, totalnu istoriju. (...) Promene do kojih je došlo u istoriografskoj teoriji i praksi otvorile su i dramatičan diskurs o pitanju identiteta istorije, kao i tvrdnje da je istorija izgubila svaki smisao, da je postala aistorična. Otvoreno je, naime, pitanje sociologizacije istorije. Ublažavajući većinu tih strahovanja, Habermas iznosi tvrdnju da bojazan istoričara od sociologizovanja njihove discipline nije opravdana, ukoliko se napravi razlika između dve strane istoričareve delatnosti: između istraživanja povesti, i pisanja povesti. Istraživanje povesti može da uključi u sebe i istraživačke postupke kakvi su u upotrebi u drugim društvenim naukama. “Istraživanje povesti ima instrumentalnu ulogu. Ono ne mora da bude u službi pisanja povesti; kao društveno–naučno istraživanje ono se isto tako dobro može primeniti za proveravanje (i dalje razvijanje) društveno–naučnih teorija. U tom
150
smislu istraživanje povesti predstavlja dobar korektiv vremenskog, regionalnog i predmetnog provincijalizma vladajućih društvenih istraživanja” (Habermas, 1984, 122). To se onda pokazuje kao prednost, budući da istorija za sociologiju ima obogaćujuću ulogu. Problem može nastati tek kod pisanja povesti, tj. kod uklapanja hipoteza i pojmova u narativni tok, u samu povest. “Za sociologe ponuda istoričara da preuzme zadatke dijahronog socijalnog istraživanja metodološki nije neproblematična, ali je, zapravo, neugodna, jer on može da dokaže provincijalnu uskost područja primene mnogih teorija koje pretenduju na opštost. Za istoričara, obrnuto, ma kako skromna, ponuda društvenih nauka metodološki nije neproblematična, jer on pojmove i hipoteze društvenih nauka mora narativno da primeni u pisanju povesti; to znači da mora teorijski da proširi zdravorazumske osnove narativnog objašnjenja, a da pri tom ne sme napustiti strukturu pripovedanja. Napuštanjem narativnog referentnog sistema istoričar bi morao napustiti ulogu pisca povesti” (Habermas, 1984, 122–123). Otpor koji istoričari pokazuju prema teorijama evolucije (a takođe i pripadnici nove istorije) po Habermasu leži upravo u nesvodivosti jedne teorije evolucije, kao uostalom i bilo koje opšte sociološke teorije, na njen narativni vid. I Pol Riker (Paul Ricoeur) smatra da je konačna granica u osiguravanju identiteta istorije, njena narativnost. Narativnost počiva na priči, a priča neminovno počiva na događaju. “Moja je teza da se veza istorije i priče ne može prekinuti a da istorija ne izgubi specifičnost među humanističkim naukama ... Zabluda se tu ne odnosi toliko na prirodu zakona koje istoričar može da pozajmi od drugih, razvijenijih društvenih nauka – demografije, ekonomije, lingvistike, sociologije, itd. – koliko na njihovo funkcionisanje. Ti zakoni stvarno imaju istorijsko značenje utoliko što se nakalemljuju na jednu narativnu organizaciju, koja je već okvalifikovala događaje kao doprinos razvoju intrige” (Ricoeur, 1987, 330). Preciznije, za Rikera ignorisanje događajne istorije još uvek nije eliminacija samog događaja, budući da događaj može biti shvaćen različito. Dugoročna socijalna, ekonomska ili kulturna istorija u krajnjem ipak ostaju vezane za vreme, i tu se Rikerovo shvatanje približava Habermasovom koji veli: “Istoričar ne napušta narativni sistem onda kada istorijske događaje opisuje na analitičkoj ravni socioloških pojmova i hipoteza... U meri u kojoj se povest sociologizuje, na mesto velikih pojedinaca stupaju svakako kolektivni akteri; ali time nije dotaknuta struktura pripovesti” (Habermas, 1984, 130). Drugim rečima, sociologizovanje istorije ima za posledicu tek izmenu njene forme, što još ne ugrožava kategorijalni okvir same istorije. Ovde se neće dalje ulaziti u metodološku problematizaciju odnosa sociologije i istorije; svrha ovoga rada je da se nagoveste i imenuju dileme nastale renovacijom istorijske nauke, u duhu njene “sociologizacije”, više nego da se te dileme dovedu do konačnog razrešenja. Utoliko pre što je većina tih pitanja još otvorena. Nezavisno od svega toga, uočljivo je da zanimanje za blisku saradnju dveju nauka ni danas ne jenjava. Sociologija porodice, koja je poslednjih godina, odbacivši preostale disciplinarne i esnafske ograde, posegla za saznanjima i istraživačkim rezultatima do kojih se došlo bilo u okrilju škole nove islorije, bilo mimo nje, osvedočava to zanimanje (A. Milić, 1988). Sociologija religije nezamisliva je bez dopune u vidu istoriografskih radova, posebno onih koji osvetljavaju pojedine aspekte institucionalnog razvoja Crkve na tlu katoličke Evrope, kao i preobražaje u strukturi mentaliteta vernika, ili pak strateških ideja oko kojih se mobilisala aklivnost Crkve i njenih poslenika. Sociologija umetnosti već je okusila plodove stasale ukrštanjem sa istorijom, što je posebno vidljivo u radovima Pjer Frankastela (Pierre Francastel). Sociologiji saznanja tek predstoji bliska saradnja sa istorijskom naukom, budući da se ova mlada disciplina, po prirodi svoga predmeta, prepliće se istorijom ideja (V. Milić, 1968, 698 i dalje). Povodeći se za primerom nove istorije, sociologija bi mogla da izvuče pouku i u pogledu veza sa ostalim, inače sasvim zapostavljenim, graničnim oblastima između nauka o Čoveku i prirodnih nauka, kakva je, recimo, geografija. Ekologija, koja obećava da postane najmlađa pridošlica u po-
,
151
rodici humanističkih nauka, trebalo bi da objedini geografiju, sociologiju naselja, demografiju i istorijsku geografiju. Nabrajanje bi moglo biti nastavljeno. Škola nove istorije, o kojoj je ovde najviše bilo reči, od pastorčeta, što je bila u svojim počecima spram mnogo moćnije pozitivistički orijentisane istoriografije, prerasla je u dominantnu struju unutar istorijske nauke. Svojim značajem ona je prešla granice Francuske, a njeni zagovornici cenjeni su širom sveta. Tokom vremena, ona je uspela da postane ravnopravan sagovornik, ako ne i suparnik, susetke sociologije, i to u sredini u kojoj su uticaj i tradicija Dirkemove škole nezanemarljivi. Zauzevši sigurno mesto na univerzitetima i institutima, a potom na televiziji i po izdavačkim kućama, ona je i sama postala tradicija, čime je ublažen obećavajući epitet koji je krasi. Škola nove istorije odavno već nije tako nova, ne samo zbog toga što se govori o već trećoj generaciji analista – nastavljača ideja Fevra i Bloka nego i zato što je, po prirodi stvari, pomalo iscrpena, razvodnjena diktatima intelektualnog tržišta (Dos,1989). Osim toga, razgranjavanje ove škole doprinelo je i stvaranju različitih njenih varijanti, a sve je to dovelo do udaljavanja od početne, sjajno zamišljene ideje “totaliteta”. Danas se, kada se govori o školi Anala, spominju i struje koje postoje unutar nje, struje koje takođe postaju škole za sebe. Takve dve velike struje su istorija mentaliteta, za čije se istaknute predstavnike smatraju Filip Arijes (Philipe Aries), Žorž Dibi (Georges Duby), Žak Le Gof; i istorijska antropologija, koju reprezentuju Žak Le Gof, Emaniel Le Roa Ladiri (Emmanuel Le Roy Ladurie) i dr. Politička istorija obnovljena je, pomalo subverzivno, u okrilju orijentacije koja je bila toliko neprijateljska prema politici i svemu “političkom”, te se političkom istorijom, na način analista, danas bavi Mark Fero (Marc Ferro). Istina, optimistički iskazana vera u čvrst i iskren savez sociologa i istoričara, najpre od Fevra i Bloka, a potom od Brodela, vremenom je izgubila na žaru, delimično zbog zamora istoričara, ali i zbog nerazumevanja sociologa. S druge strane, ne može se poreći ni to da su analisti ostavili vidnog traga u oblasti humanističkih nauka, što se vidi u nastanku i razvijanju novih interdisciplinarnih polja, o čemu je prethodno već bilo reči. Bilo kako bilo, Brodelova tvrdnja “da su sociologija i istorija jedna te ista pustolovina duha, ne lice i naličje iste tkanine, nego sama ta tkanina” (Brodel, 1992, 165–166) svakako da još pleni kao nalog koji čeka da bude ispunjen.
LITERATURA Althusser Louis (1965) – Esquisse du concept d’histoire, La Pensee Bois Guy (1983) – „Marksizam i nova istorija“, Marksizam u svetu, br. 12 Brandt Miroslav (1958) – „Marc Bloch“, predgovor knjizi Marc Bloch, Feudalno društo, Naprijed, Zagreb Brodel Fernan (1992) – Spisi o istoriji, Srpska književna zadruga, Beograd Dos Fransoa (1989) – „Razjedinjeni naslednici“, predgovor knjizi: Fernan Brodel, Dinamika kapitalizma, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci Đurić Ivan (1990) – Istorija – pribežište ili putokaz, Svjetlost, Sarajevo Fuko Mišel (1974) – „Uvod u arheologiju znanja“, zbornik Delo, Marksizam, Strukturalizarm, Beograd Gross Mirjana (1963) – „O francuskoj sociološkoj historiografiji“, Jugoslavenski istorijski časopis, br. 4 Gross Mirjana (1973) – “Lucien Febvre, živa misao jednog historičara”, Časopis za suvremenu povijest, II, Institut za historiju radničkog pokreta Hrvatske, Zagreb Habermas Jurgen (1984) – „Povest i evolucija“, Marksizam u svetu, br. 1
152
Jakšić Božidar (1975) – Historija i sociologija, Sveučilišna naklada Liber, Zagreb Krzysztof Pomian (1978) – „L’histoire des structures“, La nouvelle histoire, sous la direction de Jacques Le Goff, CEPL, Paris Le Goff Jacques (1988) – „L’histoire nouvelle“, La nouvelle histoire, sous la direction de Jacques le Goff, CEPL, Paris Milenković Pavle (1999) – O mogućnostima sociološke istoriografije: škola Anala (magistarski rad), Filozofski fakultet, Beograd Milenković Pavle (2001) – “Fernan Brodel i dugo trajanje”, Sociologija, br. 1 Milić Anđelka (1988) – „Porodica. Dijalog sociologije i istorije“, u: Rađanje moderne porodice, prir. Anđelka Milić, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd Milić Vojin (1986) – Sociologija saznanja, Veselin Masleša, Sarajevo Riker Pol (1987) – “Vreme i priča”, Treći program Radio–Beograda, zima Vovelle Michel (1988) – „L’histoire et la longue durée“, La nouvelle histoire, sous la direction de Jacques Le Goff, CEPL, Paris Pavle Milenković, Sociološka istorija, ili istorijska sociologija, Sociologija, 1994, 36 (3): 303-314.
,
153
Fusnote ∗ Ovaj tekst prvi put je objavljen u časopisu Sociologija, br. 3 za 1994. god. U međuvremenu me nije napustilo zanimanje za školu Anala, što je dovelo do obimnijeg spisa “O mogućnostima sociološke istoriografije: škola Anala“ (magistarski rad, odbranjen marta 2000 godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu). U sadržinskom i informativnom pogledu, kasniji rad daleko premašuje kvalitete mog prvog rada u oblasti istorijske sociologije. Pa ipak, odlučio sam da odgovorim pozivu izdavača i objavim ovaj tekst ponovo, i to uz minimalne intervencije – pre svega neizbežne stilske dorade i intervencije u bibliografiji – ostavljajući ga sudu javnosti onakvim, kakav je bio i u svojoj prvobitnoj verziji. Ova moja “hrabrost” ne proizilazi iz uverenja da nema “boljeg”, već iz činjenice da nema sličnog koji bi, u sažetoj i preglednoj formi predstavio osnovne karakteristike ove orijentacije u domenu istorijske sociologije. To bi istovremeno značilo da, na žalost, škola Anala u domaćoj sociološkoj i istoriografskoj literaturi još uvek nije dočekala valjanu stručnu i intelektualnu recepciju. Činjenica je međutim, da se u periodu od 1995. god. do danas, na domaćem “tržištu idejama” pojavio izvestan broj prevoda pisaca koji pripadaju školi Anala; tu pre svega spadaju radovi autora kao što su Žak Le Gof, Žorž Dibi i Fernan Brodel. Posebno je značajan događaj integralni prevod Brodelovog “Mediterana”, koji se pojavio 2001. godine, u izdanju podgoričkog CID–a. ¹ Posebno sa stanovišta prvoga člana ovog dubleta. O tome upor. Le Goff, 1978, 35. ² “Sociologija je naučna historija; odnosno, ako je nauka, historija je identična sociologiji“. Ovakav zaključak izvodi Božidar Jakšić, komentarišući stavove američkog metodologa Vajta (White), koji tvrdi da je isti tip objašnjenja kojim se koriste obe nauke (Jakšić, 1976, 91). ³ Tako Andrej Mitrović: “Među istoričarima širom sveta čini se da poslednjih decenija neosporno preovlađuje mišljenje da je najuticajnija i najcenjenija ona istoriografska škola čije su glasilo francuski istoriografski časopis Anali“ (Mitrović, 1992, 371). I američki istoričar R. Darnton tvrdi: “Teme nove istorije uživaju ogromnu pažnju u Sjedinjenim Državama... Škola koja je ponikla iz časopisa Anali dominira u celokupnoj svetskoj istoriografiji“ (Dos, 1989, 10). ⁴ U nas Mirjana Gross (Gross, 1963; Gross, 1973), koja školu Anala naziva čas „sociološkom“, a čas „strukturalističkom“. ⁵ Ivan Đurić poriče mogućnost da se govori o jedinstvenoj školi. „... Uprkos različitim naporima da se dokaže suprotno, postojanje nekakve ‚škole‘ ili ‚škola‘ teško je ustanoviti. Jer, ako je većini njih bliska, recimo, strukturalistčka antropologija, pa i njeni ‚kodovi‘, baš zbog tih ‚kodova‘ tuđa im je ikakva ‚kodifikacija‘ profesije – što postojanje jedne škole u sebi mora sadržati“ (Đurić, 1990, 52). Fransoa Dos nalazi značajne razlike unutar poslednje generacije analista, ali još uvek kaže škola (Dos, 1989). Andrej Mitrović i Mirjana Gross uvek istoričare bliske ovoj orijentaciji razmatraju u okviru jedne škole. ⁶ Treba ipak kazati da su analisti u početku potpuno ignorisali tzv. „događajnu“, tj. političku istoriju, da bi se, kasnije, postepeno izmirili sa njom. Kada je o istoriji kuhinja reč, tu se, preciznije, radi o Fevrovom nedovršenom projektu Pokušaj iscrtavanja mape kuhinjskih masnoća u Francuskoj (Brodel, 1992, 215). ⁷ Le Goff, 1988, 40. Postoje različita mišljenja o poreklu Blokovog zanimanja za ekonomsku problematiku. Dok jedni prenaglašavaju uticaj Marksa (Brandt, 1958), drugi mu odriču svaku vezu sa njim (Đurić, 1990, 50). Pri tom, ipak, ostaje generalna opaska da je Marks višestruko i na različite načine uticao na predstavnike škole Anala. ,,Deo vodećih francuskih istoričara koji nisu marksisti, prihvataju Marksove teorije kao podstrek na raspravljanje i suprotstavljanje i tvrde da je značajno to što Marksa imaju kao svoje iskustvo (Fernan Braudel, Jacques Le Goff). Posebno je značajno da je Marks svojim teorijama izazvao javljanje protivteorija, prvenstveno Maksa Vebera u Nemačkoj i Anri Bera u Francuskoj“ (Vid. A. Mitrović, 1991, 230–231). O vezama analista sa marksizmom vidi još i Bois, 1983; Vilar, 1983. ⁸ Tekst ”Istorija i sociologija“ napisan je za Gurvičev (Gurvitch) Uvod u sociologiju, koji se pojavio 1958–1960. Tekst ”Istorija i društvene nauke. Dugo trajanje“, objavljen je u časopisu Anali. Ekonomije. Društva. Civilizacije, br. 4 za oktobar–decembar 1958. Oba teksta preštampana su u knjizi Spisi o istoriji.
Jirgen Koka PROMENA PARADIGME? PERSPEKTIVA „ISTORIJSKE SOCIJALNE NAUKE”
T
eza da su se negde posle Drugog svetskog rata, pre svega u šezdesetim i ranim sedamdesetim godinama, ubrzale i zgusnule promene koje su inače po sebi normalne za istorijsku nauku, tako da se može bar postaviti pitanje da li se tu desila „promena paradigme“, uporedljiva sa preokretom od istorije prosvetiteljstva ka istoricizmu – ta teza nije neosporavana, ali nije ni retka, i ona se bar kao hipoteza nalazi u osnovi ovog zasedanja. Pre svega kod onih koji zastupaju tu tezu odomaćio se naziv “istorijska socijalna nauka” kao šifra za proizvod pomenutih ubrzanih istoriografskih promena. U sledećem izlaganju hteo bih (I) da ukratko skiciram šta bi po mom mišljenju moglo ili trebalo da se smatra pod „istorijskom socijalnom naukom“ kao kratkom formulom za proizvod pomenutih promena. Tome ću priključiti (II) nekolike primedbe o odnosu “istorijske socijalne nauke” i istorijske didaktike. Najzad ću (III) izneti neka razmišljanja o pitanju da li je zaista posredi bila promena paradigme. I Ako pokušamo da definišemo pojam kao što je „istorijska socijalna nauka“,¹ neretko upotrebljavan kao sredstvo raspravljanja, često nedovoljno oštar pojam, koji lako varira u jezičkoj upotrebi, biće nam jasno da se u tome sadrži i prilično decizije. Predlažem da se pod “istorijskom socijalnom naukom” podrazumeva proizvod snopa sastavljenog od šest promena, koje ću sad brzo skicirati, mada svakako neću moći da dovoljno prikažem veze između njih. 1. Treba ukazati na postepeno probijanje pristupa istorije struktura i procesa, počev od pedesetih i šezdesetih godina. Pristupi istorije događaja, postupaka i iskustava uočljivo su se povukli, iako nisu potpuno. Na primer: istoričari privrede su radije govorili o industrijalizaciji nego o preduzimačima i osnivanjima preduzeća. Istoričari politike pre su pisali o parlamentarizaciji ili o razvitku partijskog sistema nego o motivima, odlukama i postupcima državnika i partijskih vođa. Istoričari kulture brinuli su se o unutrašnjoj “logici”, “plebejske kulture”, umesto da rekonstruišu patnje i radosti nekog radnika koji radi na parče u domaćoj radinosti ili da se bave pojedinim velikim umetničkim delima. Ovi primeri treba da pokažu sledeće: okretanje ka istoriji struktura i procesa nije ni bilo niti jeste neka posebnost privredne ili socijalne istorije,
156
ono se nalazi i u istoriji politike, kulture, religije. Pri tom se pretpostavlja razlikovanje događaja i postupaka, s jedne strane, i struktura i procesa, s druge, prema kriterijima njihovog vremenskog prostiranja i mogućnosti da budu saznati. Naročito je Rajnhart Kozelek tako argumentisao.² Pri tom se odustaje od oštrog razgraničenja između struktura i procesa. Strukturnoistorijski program prvi je u Saveznoj Republici Nemačkoj i sa naročito velikim dejstvom, formulisao Verner Konce.³ On je povukao konsekvencu iz jednog iskustva naročito neizbežnog posle katastrofa najnovije istorije, iskustva o moći prilika. Da se intencije i rezultati ljudskih postupaka često ne poklapaju, da su manevarski prostori ekonomskih procesa, socijalnih pokreta i političkih ustanova usko omeđeni za individualne postupke, da se istorija nikada ne svodi na ono što ljudi uzajamno intendiraju, da se desilo mnogo šta, a da nije doživljeno, ili je doživljeno samo u izobličenom vidu, da se istorija ne sastoji samo od konteksta postupaka i iskustava nego i od konteksta uticaja i funkcija, koji se probijaju i nasuprot težnjama pojedinaca, i to tako da ih ovi i nisu nužno svesni – ovo je bilo iskustvo oslonjeno na realnost, iskustvo koje se i u gornjim i srednjim slojevima – a istoričari su po pravilu poticali iz njih – jedva moglo više izbegavati najkasnije počev od uspona industrijskog kapitalizma, počev od razbuktavanja socijalnih pokreta u XIX veku, počev od velikih, najčešće neshvaćenih kriza tržišne privrede, ali pre svega počev od svetskih ratova i političkih katastrofa XX veka. U donjim slojevima je ovo iskustvo o relativnoj nemoći pojedinaca u odnosu na njihove prilike verovatno bilo mnogo starije. Antisociološka, idealistička predstava o istorijskim promenama, usredotočena na postupke, ličnosti i ideje, onakva kakva je davala ton u istoristički obeleženoj istorijskoj nauci XIX i ranog XX veka, nije se bila suočila s ovim iskustvom. Veoma raširen, ali nipošto apsolutan, zaokret ka istoriji struktura i procesa, nastao počev od pedesetih godina, uvećao je analitičku snagu istorijske nauke.⁴ 2. Nešto manje raširen je bio trend koji se počeo primećivati pre svega u šezdesetim godinama: trend ka teorijski orijentisanoj, analitičkoj istorijskoj nauci. Kauzalno objašnjenje je sad izričito priznato kao istraživačev zadatak. I od orijentacije prema teorijama očekivao se porast snage objašnjavanja. Šta je to značilo? Orijentacija prema teoriji po pravilu nije značila transformaciju istorijske nauke u nomološku nauku o zakonima. Jedinstvenu naučnu logiku nekih analitičkih teoretičara nauke – Hempela i Openhajma, na primer – jedva da je ijedan istoričar prihvatao kao tačan opis onoga što je on radio ili bi trebalo da radi. Model orijentisan prema prirodnim naukama bio je i jeste u velikoj meri odbijan i u teorijski orijentisanoj istorijskoj nauci. Osim toga, teorijski orijentisani istoričari su samo po izuzetku težili za operacionalizovanjem i testiranjem teorija na istorijskoj građi kao za svojim ciljem. Teorijska orijentacija, zatim, nije nužno značila kvantifikovanje. Većina teorijski orijentisanih istorijskih dela nije (prevashodno) kvantifikujuća; pomislimo na radove Norberta Elijasa, Baringtona Mura ili Hansa Ulriha Velera. Teorijska orijentacija u istorijskoj nauci značila je pre svega da se istoričari koriste eksplicitnim i konzistentnim sistemima pojmova, koji se ne mogu izvesti iz samih izvora, ali služe za strukturisanje, razotkrivanje, objašnjenje i interpretaciju izvora: teorije o konjunkturi prema Kondratjevu ili teorije o imperijalizmu koje se naslanjaju na Hobsona odnosno Lenjina za istoriju međunarodne politike u poznom XIX i ranom XX veku; marksističke teorije o klasama u istoriji radništva; ili pak teorija Maksa Vebera o birokratiji za istoriju nekog velikog privrednog preduzeća i upravljanja njime. Ovo su samo primeri. U teorijski orijentisanoj istorijskoj nauci težilo se (i teži se) za obrazoaanjem i primenom teorija u labavom, ne scijentističkom smislu, često u idealnom tipskom obliku.⁵ Pri tom je često dolazilo do tesne saradnje sa susednim sistematskim socijalnim naukama – pogotovo sa sociologijom, ekonomijom i politikologijom – ali retko do stvarnog stapanja s njima. (Ali bilo je izuzetaka, kao što su New Economic History iz
„ ”
157
šezdesetih i sedamdesetih godina i izvesne varijante istorijskog socijalnog istraživanja danas, u kojima se brišu prelazi između istorijske i socijalne nauke.⁶ 3. Velika metodska inovacija se javila kad je pošlo za rukom da se novi masovni izvori koriste pomoću skupih kvantitativnih postupaka – isprva pre svega u istoriji stanovništva, zatim i u privrednoj i socijalnoj istoriji, ali i u istorijskoj analizi izbora i u prosopografiji. To je svakako bilo u velikoj suprotnosti prema staroj istorijskoj paradigmi; otvaralo je slojeve stvarnosti koji su za istoričare ranije bili potpuno nepristupačni; dozvoljavalo je pristup masovnim fenomenima kao nikad dotle – pre svega otkako se učvrstila elektronska obrada podataka. Ali primena takvih postupaka ostala je ograničena na delimična područja, nije značila revolucionisanje istorijske nauke. Povremeno se javljalo očekivanje da će istorijska nauka, ili bar privredna i socijalna istorija, moći da se preobrazi u prevashodno kvantifikujuću socijalnu nauku; ali ova šansa – bolje reći: ova opasnost – u stvarnosti ne postoji. Ovo ne samo stoga što naši izvori nisu dovoljni nego u krajnjoj liniji zato što je istorijska nauka vezana za kontekst i pre svega zbog funkcija koje istorijska nauka obavlja za društvo, i to po mom mišljenju i treba da obavlja, funkcija tumačenja smisla, interpretacije i kritike.⁷ 4. Afirmisali su se oblici izlaganja koji se možda mogu sažeti pod odrednicom „istorijska argumentacija”. Time mislim na oblike izlaganja kojima je takođe – kao u klasičnom pripovedanju – stalo do pitanja o prethodnom i potonjem, do prikazivanja promena u vremenu (kao uvek u istoriji). Ali preko toga u istorijsku argumentaciju spadaju eksplicitna pitanja, hipoteze i sumnje, kauzalna i funkcionalna objašnjenja, pojmovne definicije i refleksije – na primer, o neupotrebljenim hipotezama, neodabranim uzorcima objašnjavanja, aepektima ostavljenim po strani. Utoliko se istorijska argumentacija koja je prikladna strukturnoj istoriji i teorijski orijentisanoj istorijskoj nauci razlikuje od jednostavnog istorijskog pripovedanja, ako se pod tim razume oblik izlaganja za koji središnje mesto ima vremenska uzastopnost događaja koji se mogu opisati i postupaka koji se mogu razumeti. Kritičar i žurnalisti kao što je Joahim Fest zbilja su istoričarima koji argumentišu prebacivali da pišu samo još “stručna mišljenja o istoriji”, ali ne i istoriju samu. I kao savet je sledilo: „Natrag ka pripovedanju.“⁸ 5. Politička istorija je izgubila ponešto od svoje tradicionalne dominacije; država je prestala da bude načelno najviša po rangu tema istorijskih studija i strukturišuće jezgro istorijskih sinteza. Tome je odgovarao, kao obrnut u ogledalu, dobitak terena socijalne istorije – u trostrukom smislu.⁹ U Saveznoj Republici Nemačkoj je nešto što se može nazvati političkom socijalnom istorijom u svakom slučaju stajalo u središtu nove orijentacije šezdesetih i ranih sedamdesetih godina. Ona je u osnovi nastavljala tradicionalnu usmerenost prema politici, ali iz socijalnoistorijske i socijalnoekonomske perspektive. Fric Fišer, Hans Rozenberg, Pule, Veler, Vinkler i drugi pomagali su da se ona razvije. Pisali su knjige u kojima je prevashodno bila reč o objašnjenju politike i njenih promena: o početku Prvog svetskog rata, o radikalnom konzervativizmu agrarne partije, o Bizmarkovom zaokretu ka imperijalizmu, o pokretu srednjih staleža u vajmarsko doba. Ali kao činioce objašnjenja autori su isticali privredne promene i krize, socijalnoekonomske interese, socijalne grupe i njihova udruženja. Pretenzije minule politike na važenje konfrontirane su s njenim delom nesvesnim, delom prećutanim uslovima za važenje, otkrivani su veoma partikularni interesi u onome što je prema pretenzijama bilo opšte. Središnje je bilo pitanje o klasnom i interesnom značenju političkih odluka (cui bono?). Osetan je bio uticaj marksističkih misaonih tokova. Reč je bila o socijalnoekonomskim uslovima i funkcijama politike. Ovo povezivanje socijalnoekonomske istorije i političke istorije nailazilo je na široko, kontroverzno interesovanje. Ovo povezivanje je predstavljalo stvarnu pozadinu uzbuđenih načelnih debata onih godina, debata za i protiv socijalne istorije, u svakom slučaju u Saveznoj Republici Nemačkoj.
158
Ali socijalna istorija je cvetala i širila se i bez ovog odnosa prema velikoj politici, kritičkog prema ideologiji: kao istorijsko istraživanje porodica, gradova i protesta, kao ispitivanje pokretljivosti i seoba, kao istorijska analiza profesija i klasa, kao istorija rada, slobodnog vremena, škola, starenja, čitanja, ponašanja za stolom, telesne nege, najzad i kao istorijsko istraživanje žena ili bolje reći kao istorija razlika i odnosa između polova (istorija polova). Oslobođena političkoistorijskog korzeta, nastala je obogaćujuća, zbunjujuća ekspanzija celog spektra minule stvarnosti koji važi kao istorijski značajan i vredan istraživanja. O čemu sve ne postoje monografije? Ali ponekad je socijalna istorija htela i više, naime, sintezu: opštu istoriju iz socijalnoistorijskog ugla gledanja, ali uključujući privredu, državu i kulturu; obuhvatnu rekonstrukciju minule stvarnosti prevashodno kao društva umesto kao sistema država ili zbrkane gomile faseta. Istorijskomaterijalističke teorije ili teorije stvaranja klasa, teorije o modernizaciji ili – možda najobuhvatnije – Veberove teorije o zapadnjačkoj racionalizaciji – služile su, kod različitih autora na veoma različit način, kao argumentativne, strukturirajuće skele. Ovde je još mnogo šta ostalo program i, naravno, nije ostalo neosporeno.¹⁰ I, najzad, 6. – istorija kako su je shvatali branioci istorijske socijalne nauke odlikuje se izrazitom tendencijom ka refleksiji o sopstvenim gnoseološkim i metodološkim pretpostavkama i time spremnošću da prizna i da reflektuje povesni kontekst svetskog života i nauke, prakse i teorije, kontekst koji prvi konstituiše istorijska socijalnonaučna saznanja. Pri tome se namera istorijske socijalne nauke na specifičan način okrenula natrag ka pretpostavkama njenog nastanka: dok za svoju egzistenciju, kao što je nagovešteno, zahvaljuje sve više uviđanoj činjenici da istorijski odnosi i razvoji samo (malim) delom predstavljaju intendirane rezultate ljudskih odluka i postupaka, a često su prethodne datosti kojih ljudi nisu svesni i predstavljaju neintendirane sporedne posledice postupaka, ona shvata ovo činjenično stanje kao nešto što je potrebno promeniti i orijentiše se prema cilju da doprinese tome da što više ovih nesaznatih i neukroćenih dimenzija istorijske stvarnosta postane providno i takvo da se razumnim delanjem na njih može uticati. U tome se nalazi – u jednom vrlo opštem smislu – njen prosvetiteljsko–emancipatorni udarni pravac, ma koliko da ćemo biti skromni u oceni onoga što je istorijska nauka u ovom pogledu stvarno kadra. Ovaj „odnos prema praksi“ trebalo bi sad zapravo pobliže odrediti. Ovde neka bude dovoljno da nagovestimo dvostruko razgraničenje: s jedne strane, istorijska socijalna nauka se razlikuje od istorijske nauke koja sebe razume kao sopstvenu svrhu, odbija pitanje o svojim društvenim uslovima i zadacima i u ovoj vezi insistira na oštrom razdvajanju konteksta nastanka i konteksta važenja naučnih uviđanja. S druge strane, ona odbija svoju instrumentalizaciju za vannaučne svrhe. Ona insistira na pravu i obavezi nauke i pojedinih naučnika da sami interpretiraju praktičnoteorijski kontekst u kojem se nalaze i da kriterije i istine kao i pravila postupka ne krše ni onda kad to izgleda poželjno u smislu vannaučnih efekata. Upravo kad od tačno shvaćene nauke očekujemo doprinose prosvećivanju, emancipaciji i razumnoj praksi, čuvaćemo se toga da kršimo njena pravila i potkopavamo uslove za njenu funkciju. Toliko kao opis onoga što bi se moglo nazvati „istorijska socijalna nauka“. Tu oznaku ne vole svi koji pokazuju simpatiju prema ovoj nauci. Uostalom, ovako definisana istorijska socijalna nauka se može ostvarivati na veoma različite načine. Ona niti se obrekla određenim teorijama niti je per se vezana za određene sadržinske pozicije. Na toj platformi koja se zove „istorijska socijalna nauka” imaju mesta veoma različite specijalizacije i pristupi. Ni teza o “primatu unutrašnje politike” niti ono gledanje novije nemačke istorije koje je označeno odrednicom „poseban put“ ne spadaju u “istorijsku socijalnu nauku” kao nužna obeležja definicije. Često se kao kritika istorijske socijalne nauke predstavlja ono što je u stvarnosti kritika posebnih sadržinskih pozicija pojedinih njenih predstavnika.¹¹
„ ”
159
II Prelazim na nekolike primedbe o odnosu istorijske socijalne nauke prema istorijskoj didaktici i prema komunikaciji sa nenaučnom javnošću uopšte. Pri tom pod istorijskom didaktikom razumem one naučne napore koji se bave uslovima, nastankom, karakterom i funkcijama istorijske svesti kao i sredstvima da se na nju utiče, da se ona kritikuje i oblikuje. Pod komunikacijom mislim, nadam se, otprilike na ono isto na šta i gospodin Kvant u svom uvodnom referatu¹², na svakovrsne procese posredovanja između stručne nauke i opšte javnosti. 1. Prema samorazumevanju istorijske socijalne nauke postoji veoma tesan odnos između stručne nauke i stručne didaktike, sve do uzajamnog prelivanja. Posebna vrsta samorefleksivnosti istorijske socijalne nauke i njen odnos prema praksi upućivali su je i upućuju je zapravo prema stručnoj didaktici kao njenoj sopstvenoj didaktičkoj dimenziji. Jer ako ozbiljno uzimamo uvid u vannaučne uslove i posledice sopstvenog naučnog činjenja i ako se, s druge strane, čvrsto držimo opšteg naučnog postulata krajnje moguće jasnoće, iz toga proističe obrazloženje za nužnost didaktičkih razmišljanja. Još specifičnije: ako se u okviru istorijske socijalne nauke plediralo za upotrebu teorija usmerenih prema predmetu i kad se pitalo o kriterijima za davanje preimućstva određenim teorijama nasuprot drugima, bilo je (i jeste) nesporno da saznajni interesi (a ne samo konvencije ili “stvar sama”) u svakom datom slučaju saodlučuju o davanju preimućstva ovoj ili onoj teoriji.¹³ Saznajni interesi se, međutim, nalaze delimično u vezi sa iskustvima i očekivanjima zasnovanim u svetu života, pa time i u – ma koliko posredovanim – praktičnim kontekstima. Upravo istorijskonaučni radovi koji teorijski postupaju bili su utoliko upućeni na didaktička razmišljanja, i ova su se zbilja često nalazila na početku, a ponekad i na kraju odgovarajućih ispitivanja¹⁴, istina, u neku ruku kao proizvod domaće radinosti. Jer za istoričara koji tako postupa bilo je (i jeste) važno da je pri tom posredi sopstvena didaktička refleksija u bliskom odnosu prema na taj način uvedenom stručno–naučnom istraživanju, a ne neki izdiferenciran didaktičkokomunikativni proces istraživanja, kojim se bave specijalisti i koji bi, kad bi hteo da preuzme iste funkcije, doveo do neprihvatljivog određenja stručnog naučnika od strane nekog drugog. Upravo zato što refleksivno, didaktičko lociranje kritičkog istorijskosocijalnonaučnog istraživanja nužno proističe iz osnovnih načela istraživanja, istoričar ne može dozvoliti da ovaj posao od njega preuzmu specijalisti za refleksiju. Ali ostaje neosporno da je najpre dat tesan afinitet između istorijske socijalne nauke i stručne didaktike, koji je našao izraza i u zajedničkim diskusijama i susretima stručnih naučnika ovog tipa i istorijskih didaktičara.¹⁵ Smislena je tesna saradnja u kojoj se po iskustvu pokazuje da odnos stručnih naučnika i istorijskih didaktičara nije karakterisan polarnim protivstavljanjem nego samo gradualno različitom podelom rada, ili bar može i trebalo bi da bude ovako karakterisan – na obostranu korist. 2. Problemataka komunikacije se još teže postavljala i postavlja se u područjima vanškolske didaktike. S jedne strane, polazeći od razumevanja nauke koje naglašava odnos prema praksi, mora se, naravno, ozbiljno uzeti i hteti komunikacija sa širom javnošću. Ako polazimo od premisa istorijske socijalne nauke, naučno ponašanje je deo komunikacionog konteksta. S druge strane, postojale su i postoje teškoće koje su odgovarajuće orijentisanim stručnim naučnicima svakako bile i jesu zajedničke s mnogim profesionalnim stručnim didaktičarima, ukoliko ovi – s pravom – i teorijski razmišljaju o uslovima, momentima i posledicama istorijske svesti, a ne bave se samo tehnikama posredovanja (ma koliko one bile važne). Ova teškoća je u vezi s time što je porast analitičke snage i saobraznosti stvarnosti koji je istorijska socijalna nauka po mom mišljenju donela – stečen porastom isključive naučnosti i profesionalizacije. Ovo se pokazalo u tendencijama ka teoretisanju, u čestim načelnim samorefleksijama, u povišenim zahtevima za obučavanjem, usled kojih se istorijska socijalna nauka još više razlikuje od tradicionalnih varijanata istorijske nauke, u tendencijama ka stručnom jeziku, kao i u porastu strukturnoistorijskih,
160
često nedovoljno očiglednih elemenata pri izlaganju rezultata. Naravno, to je značilo otežavanje komunikacije sa naučnicima koji nisu iz struke. Ovo je predstavnike istorijske socijalne nauke moralo zapravo utoliko više navesti da se za pomoć obrate didaktičarima kao specijalistima za posredovalje. Ali ovo se ređe dešavalo no što bi se pomislilo. Iza toga su se zacelo nalazili mnogi, pa i institucionalni, razlozi, ali i ovo: stručni didaktičari su i sami imali iste komunikacione teškoće, i najčešće nisu hteli (i neće) da se usredsrede upravo na izrađivanje tehnika posredovanja. Stoga su malo mogli (i malo mogu?) da doprinesu rešavanju teškoće koju ovde imamo u vidu. 3. Da li postoje specijalni oblici posredovanja koji su se razvili zajedno sa istorijskom socijalnom naukom, odnosno takvi koji joj naročito odgovaraju? Nema sumnje, rezultati jedne strukturnoistorijske i procesnoistorijske naglašene, teorijski orijentisane istorije u velikoj meri se opiru glatkom i jednostavnom pripovedanju. Način izlaganja ponajpre prikladan istorijskoj socijalnoj nauci jeste istorijska argumentacija.¹⁶ U njoj se često javljaju eksplicitna pitanja i odgovori, teze, sumnje i težnje za proveravanjem, brojevi i tabele su normalna pojava, definicije, pojmovna istorijska razmišljanja i pojmovna strateška odmeravanja prekidaju tok pripovedanja. Od čitaoca se ne skrivaju metodski obilazni putevi i nesigurnosti. Karakteristični su refleksivni momenti: refleksija o uslovima i posledicama, šansama i granicama pristupa koji je odabran, u svetlosti pristupa koji nisu odabrani, ali se mogu zamisliti. Specifične didaktičke šanse moguće je videti u otvorenom odnosu istorijske socijalne nauke prema sadašnjosti i problemima. Poentiranim formulisanjem jasnih teza i protivteza mogu se za izlaganje iskoristiti elementi polemike. I ponekad polazi za rukom da pomoću patosa kritike zavrcaju iskre u izlaganju: pomoću kritike ideologije, razobličavanja i kritike etabliranih tradicija u struci – sve dok autor pripada manjini i dok je raspoloženje doba povoljno za kritiku i kritički gest. Moguće je i imenovati oblike izlaganja i komunikacije koji se vrlo teško mogu, ili se nikako ne mogu usaglasiti s načelima istorijske socijalne nauke. Tu spada uravnjivanje – ponekad i glomazne – argumentacije u korist glatkog pripovedanja ili blistave sugestije. Tu spada i personalizovanje kao sredstvo izlaganja. Osim toga, istorijska socijalna nauka se ne bi mogla uskladiti s modelima nauke o komunikaciji koji kao smernicu naučnog rada u prvi plan stavljaju orijentaciju prema korisnosti na osnovi empirijskog ispitivanja tržišta i publike. Istorijska socijalna nauka i nije imala za cilj da opslužuje demoskopski ustanovljive prioritete publike, nego je kao cilj imala priloge za kritiku, pa i onda kad se moglo pretpostaviti da većina tu kritiku ne želi. Ali ako za strukturnoistorijski i procesnoistorijski orijentisanu, bogatu teorijom, sistematsku i refleksivnu istorijsku socijalnu nauku i ne dolazi u obzir vraćanje jednostavnom pripovedanju, i ako njoj prikladna istorijska argumentacija postavlja čitaocu i slušaocu zahteve koji ne olakšavaju komunikaciju, ipak ostaje da se o mnogo čemu razmišlja i da se mnogo šta učini kako bi se smanjile barijere između adresata i istorijske socijalne nauke i kako bi joj se pribavilo više one delotvornosti koju mora tražiti polazeći od svoje pretenzije da ima odnos prema praksi.¹⁷ Utrošak teorije ne bi nikad trebalo da bude veći nego što to zahteva sam predmet. To važi i za upotrebu stručnog jezika. Teorija je pre svega sredstvo za cilj. Možda bi valjalo razmisliti da li teorijski orijentisana izlaganja ne bi trebalo više ostaviti za opštenje unutar profesije, dok se knjiga okrenuta široj publici može služiti jednostavnijim oblicima izlaganja. Trebalo bi ozbiljnije uzeti i činjenicu da strukture i procesi “ulaze” u postupke i događaje, utiču na njih i kroz njih se pojavljuju, mada ne u potpunosti i ne bez prelamanja. Stoga je u načelu moguće da se u izvesnoj meri strukture i procesi prikazuju i utoliko i ispričaju, preko događaja i ličnosti. Pripovedanjem životnih povesti moguće je do izvesne mere očigledno predstaviti strukture i procese, kao što uspeli istorijski filmovi (Očevi i sinovi) na svoj način dokazuju. Istoričari koji su bliski načelima istorijske socijalne nauke trebalo bi takođe da pokušaju da se služe ovom veštinom. Gde god postoji mogućnost za očigledno prikazivanje, trebalo bi je iskoristiti – ma koliko znamo da se
„ ”
161
konteksti, strukture i procesi najvećim delom i u načelu otimaju očiglednom prikazivanju i da bez upotrebe pojmova i teorije ne samo što ne mogu biti saznati nego ni posredovani. U slučaju sukoba između očiglednosti i uviđanja, ovo drugo mora imati preimućstvo nad onom prvom. A što se, najzad, tiče didaktičkog načela lične pogođenosti, kao i preporuke da istoričar treba ozbiljno da uzme potrebe i pitanja koji očevidno postoje među adresatima i primaocima njegovih izlaganja i da se na njih nadoveže svojim istorijskim razjašnjenjima – to potpuno odgovara samorazumevanju istorijske socijalne nauke i moglo bi se u još većoj meri praktikovati. Ali treba se – i uz omeđivanje prema mnogo čemu što se danas zbiva u takozvanoj istoriji svakodnevice – držati toga da očevidna pitanja savremenika mogu biti samo tačka nadovezivanja, kojoj će se autor na kraju izlaganja, verovatno pametnije, vratiti, ali koju tokom istraživanja i izlaganja zadugo mora ostaviti iza sebe. Takva apstrakcija nužno spada u teorijski orijentisanu istorijsku nauku koja hoće da sazna veze među pojavama. III Ne bi trebalo uporno nastojati na tome da se pojava i uspon istorijske socijalne nauke kvalifikuju kao „promena paradigme“. Pojmovi „paradigma“ i “promena paradigme” veoma su mnogoznačni. Da li nekoj promeni koja se može opaziti treba pripisati paradigmatski karakter, to verovatno pre mogu da procene oni koji se na nju osvrću posle dužeg vremena nego oni koji u njoj učestvuju. , “Promena paradigme” predstavlja – prema Tomasu Kunu – iskustvo veoma naglog i totalnog preokreta u struci; u svakom slučaju, čini se da se u istorijskoj nauci promene dešavaju sporije i kao da ne isključuju mogućnost da “paradigme” postoje jedna pored druge.¹⁸ Tako i u ovom slučaju: potres istorijske paradigme ima dugu istoriju i mnoge aspekte, kao što je na ovom skupu više puta naglašeno. Neka osnovna načela istorističke istorijske nauke – bliskost izvorima i vezanost istorijskog istraživanja za kontekst, zainteresovanost za “razvitak” ili bar za promene stvarnosti u vremenu, uvid u istoričnost sopstvenog pitanja i namera da se ne samo kauzalno objašnjava nego i da se hermeneutički razumeva – nisu (ili samo marginalno jesu) stavljena pod pitanje ni u okviru istorijske socijalne nauke, koja, uostalom, kritikuje istorizam. Ali pre svega valja naglasiti da pristalice i simpatizeri teorijski orijentisane istorijske socijalne nauke predstavljaju tek manjinu. Oni niti su činili niti čine jasno omeđen tabor. Načela istorijske socijalne nauke veoma mali broj naučnika potpisuje potpuno i na isti način, neki ih potpisuju delimično, u oslabljenom obliku i uzgred, mnogi sasvim malo. Ovo se mora naglasiti, pošto su loše informisani kritičari i površni posmatrači skloni da bezmerno precenjuju uticaj i jedinstvenost istoričara koji su orijentisani istorijski–socijalnonaučno. Takođe valja naglasiti da se u okviru teorijskometodološke koncepcije pod nazivom “istorijska socijalna nauka” i u grupi istoričara koji naginju njoj može utvrditi ne samo velika raznolikost u važnim pojedinostima nego i razvitak. Kad se osvrnemo na šezdesete godine, pojmovni sistem mnogih studija izgledaće nam neobično uzan i vezan za svoje vreme. Diferencijacija i uključivanje ranije zanemarivanih dimenzija stvarnosti postali su potrebni, ali i mogući, a da se pri tom ne odbacuju osnovne crte koncepcije: to je dokaz njene sposobnosti da se razvija i da živi.¹⁹ I tako, ne bi trebalo govoriti o zameni jedne stare paradigme novom. Pre se može reći da su se desili duboka promena, proširivanje i pluralizacija nasleđene paradigme, koja je ipak – uprkos svim potresima počev od devedesetih godina prošlog veka i uprkos svoj neporecivoj mnogostrukosti, pre svega na rubnim područjima – sve do šezdesetih godina dokazala pažnje vrednu otpornost, kontinuitet i sposobnost da strukom u celini uzev dominira. Opštedruštveni i unutarnaučni činioci delovali su u šezdesetim godinama zajedno i postigli su radikalno ubrzanje promena: duboko diskreditovanje tradicije usled nacionalsocijalizma i njegovog sloma, diskreditovanje koje je, istina, vidljivo i u punoj širini uticalo na istorijsku nauku u šezdesetim go-
162
dinama, onda kad su ga potencirali u žestoku kritiku tradicije – najčešće mlađi ljudi; i u uzajamnoj povezanosti s tim klima tipična za šezdesete godine, klima uzleta, pokreta, reformi, nada u emancipatorsku modernizaciju. Relativno bezrezervno otvaranje političke kulture zemlje i velikih delova njene istorijske nauke prema uticajima sa Zapada olakšalo je kritiku nemačkih tradicija, pa i na istoriografskom području. Razvitak sistematskih socijalnih nauka odigrao je svoju ulogu. Postali su poznati novi metodi i nove vrste izvora, raširile su se kvantifikujuće tehnike i uskoro su sa elektronskom obradom podataka postigle nov kvalitet. Visoko školstvo je bilo u ekspanziji, broj istoričara je rastao, ono novo je dobilo svoju šansu. Sistematsko poređenje disertacija napisanih između 1955. i 1985, kao i ondašnjih i današnjih priručnika i časopisa, zacelo bi pokazalo načelne i trajne promene i dokazalo da polet iz šezdesetih godina nije bio vatra koja se začas ugasi. Mnogo šta oko čega su se onda vodile bitke danas je prihvaćeno kao normalno i ušlo je u udžbenike. Međutim, u poslednje vreme uzimaju maha veoma načelni glasovi koji stavljaju pod pitanje pristup istorijske socijalne nauke. Pomenuću dve tendencije, u kojima se, po mom mišljenju, nalazi više zajedničkog nego što njihovi zastupnici verovatno priznaju i više nego što se na prvi pogled vidi. Ono što je sažeto pod etiketom „istorija svakodnevnice“ veoma je mnogostruko.²⁰ Ali izraženo interesovanje za što očigledniju rekonstrukciju životnih svetova malih ljudi u preglednom prostoru (mikroistorijski) svakako je zajedničko istoričarima svakodnevice, pri čemu naročitu pažnju poklanjaju opažanjima i iskustvima ljudi, njihovoj ličnoj pogođenosti i sposobnosti da prerade doživljaj, njihovim željama i neuspesima, njihovim patnjama i stvaralačkim sposobnostima, dakle “unutrašnjoj strani” minule stvarnosti, odnosno “subjektivnim činiocima“. Ovaj program se isprva ne nalazi nužno u suprotnosti prema načelima istorijske socijalne nauke. Naprotiv, on je pogodan da podseti na to da neka minula stvarnost tek onda može važiti kao istorijski shvaćena kad pođe za rukom da se shvati povezanost struktura i procesa, s jedne strane, i iskustava, intencija i postulata, s druge. Utoliko istoričari svakodnevice kritikuju jednostranosti istorije struktura i procesa koje su se poslednjih godina verovatno razvile u okviru istorijske socijalne nauke, pa se zalažu – ne bez uspeha – da se drukčije rasporede akcenti u okviru rastera pomoću kojeg se razotkriva minula stvarnost. Ovo nije u protivrečnosti s programom istorijske socijalne nauke, koji je uvek tvrdio da je nužno povezivanje analitičkih i hermeneutičkih pristupa. Međutim, istorija svakodnevice stupa u otvorenu protivrečnost s programom istorijske socijalne nauke onde gde ona iz svoje zainteresovanosti za “unutrašnju stranu” minule stvarnosti izvlači konsekvencu da tu stvarnost treba rekonstruisati “iznutra”: naime, bez teorija i jasno definisanih pojmova, nego pre putem uosećavanja punog simpatije, bez kritike, apstrahujući od povezanosti, dakle od struktura i procesa. Ukoliko istoričari svakodnevice tako neoistoristički dovode do krajnosti svoju poziciju, oni se nalaze u oštroj suprotnosti prema istorijskoj socijalnoj nauci, koja se zalaže za eksplicitnu upotrebu pojmova i teorija, posvećuje naročitu pažnju pitanju povezanosti (struktura i procesa) i preporučuje kritičko–refleksivno ophođenje s prošlošću. Manje eksplicitno, ali zato masivnije, druga struja predstavlja izazov istorijskoj socijalnoj nauci. Mislim na interesovanje za istoriju kao osnovu za obezbeđenje kolektivnog identiteta, interesovanje koje je u osnovi neokonzervativno, ali ne nedostaje ni u drugim delovima političkog spektra, i koje sve više buja. Ono se danas više formuliše u člancima po časopisima i u govorima političara, u debatama o istorijskim muzejima i spomen–obeležjima, nego u stručnonaučnoj i stručnodidaktičkoj diskusiji. Tu se od istorije očekuje da naočigled navale pitanja o smislu da priloge za kolektivno zasnivanje smisla, da naočigled mnogostrukih sukoba u sadašnjem društvu da priloge za utemeljenje konsenzusa i kolektivne sposobnosti za delanje i da naočigled navodno
„ ”
163
raširene “aistoričnosti i bezobzirnosti naspram sopstvene nacije“ doprinese vaskrsavanju „elementarnog patriotizma“, koji se, kako se tvrdi, kod drugih naroda sam po sebi razume i bez kojeg ni naš narod ne može da preživi (A. Dreger).²¹ Ali i regionalno i lokalno se teži za nalaženjem identiteta putem istorijskog sećanja i nalaženja izvesnosti.²² Kao posledica takvih očekivanja – o kojima se ovde ne može raspravljati načelno i iscrpno – javlja se jedna istorijska nauka koja naglašava svoje funkcije identifikacije, a ne kritičke funkcije; koja se ne služi teorijskopojmovnim argumentacijama nego upečatljivo priča; koja svoju glavnu pažnju posvećuje onome za šta pretpostavlja da je zajedničko u prošlosti, a izostavlja područja stvarnosti koja su obeležena sukobima; koja doprinosi rekonstrukciji „prošlosti sposobne za saglašavanje“, pa makar po cenu stilizacije. To je suprotnost onoga za šta se zalaže istorijska socijalna nauka. Kao protiv neoistorizma istoričara svakodnevice, tako se i protiv očekivanja neokonzervativne javnosti da će se postići identitet mora insistirati na nužnosti pojmovnoteorijskog saznanja povezanosti, koje parcijalizaciju na lokalne istorijske slike “iznutra i odozdo” isključuje isto onako kao i “čišćenje” naše istorije od njenih odvratnosti: to je saznanje povezanosti kao kritička instanca. Uopšte, mora se naglasiti da je nauka o istoriji u načelu kritička, pošto se kritika nalazi u jezgru svake nauke koja zaslužuje ovo ime. Sumnja je njeno metodsko načelo. Ona ne akceptira ono što se samo po sebi razume. Mitovi su njeni protivnici. Navika za nju ništa ne predstavlja. Tradicija kao takva ne zasniva za nju nikakvo važenje. Ona potiče iz prosvećivanja i njemu doprinosi. Stoga će istorijska nauka koja sebe ozbiljno uzima, i koja je u skladu s našim Ustavom slobodna, pre doprinositi problematizaciji i razlabljivanju kolektivnih identiteta nego njihovom obezbeđivanju i učvršćivanju. I ko zapravo kaže da trezven, pošten pogled na zajedničku istoriju uvek deluje tako da stvara konsenzus i zasniva identitet? Španci verovatno znaju zašto se ove godine (1986) jedva javno sećaju pedesete godišnjice izbijanja građanskog rata. Oni svoj još nesiguran konsenzus ne žele da ugroze – nužno kontroverznim – istorijskim sećanjem. – Kad su se u Bilefeldu sredinom sedamdesetih godina prepirali da li veličanstveno zdanje nekadašnje Ravensberške predionice, koje potiče iz pedesetih godina prošlog veka, treba srušiti ili (uz veliki trošak) sačuvati, neki članovi socijaldemokratske frakcije u gradskom veću setili su se istorije, ali ne uz konsenzus: ovu “tamnicu”, u kojoj su sopstveni preci rintali i bili izrabljivani, govorili su, bolja je ne restaurisati trošeći toliki novac. (Predionica je, srećom, ostala sačuvana.) – Treći primer: s pogledom na nacionalnosocijalističku prošlost Franc–Jozef Štraus želi da brzo dostigne onu tačku na kojoj će prošlost “nestati u potonulosti”. Jer trajno “savlađivanje prošlosti”, kako je rekao, parališe narod.²³ To ne mora biti tako. Upravo kritičko i tužno sećanje na onu najtamniju fazu nemačke istorije može olakšati “uspravan hod”, koji bi po mišljenju mnogih trebalo da Nemcima opet bude moguć (kao da već odavno nije ponovo postao stvarnost). Trezveno sećanje na ono doba nipošto ne mora da parališe, naprotiv: može da mobiliše, naime, za kolektivne napore da se stvore odnosi koji će onemogućiti ponavljanje ili nešto slično. Ali ovi primeri zacelo pokazuju: u istoriji je bilo pobednika i pobeđenih, pored smisla i mnogo besmisla, pored onog što je dostojno saglašavanja i mnogo onog što odbija. Stoga sećanje često razdvaja, otvara stare rane. Istorijsko sećanje je često subverzivno. Sem ako ga ne amputiraju, iskrivljuju i ulepšavaju. Za to neka posluže legende, spomenici i himne, naučno bavljenje istorijom se tome suprotstavlja. Jirgen Koka, O istorijskoj nauci, Srpska književna zadruga, Beograd, 1994, str. 278–304. (Jürgen Kocka, izbor iz radova koji su objavljeni od 1982. do 1991. Preveo sa nemačkog: Branimir Živojinović)
164
Fusnote ¹ Upor. Jürgen Kocka, „Historische Sozialwissenschaft“, u: KIaus Bergmann/Annette Kuhn/Jörn Rüsen/Gerhard Schneider (ed.), Handbuch der Geschichtsdidaktik, Düssel–dorf 1985, str. 170–172 (sa literaturom). ² Upor. Reinhart Koselleck, Vergangene Zukunft. Zur Semantik geschichtlicher Zeiten, Frankfurt 1979, str. 144–157. ³ Upor. Werner Conze, Die Strukturgeschichte des technisch–industriellen Zeitalters als Aufgabe für Forschung und Unterricht, Opladen 1957; Jürgen Kocka, „Werner Conze und die Sozialgeschichte in der Bundesrepublik Deutschland“, u: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 37 (1986), str. 595–602. ⁴ Upor. Jürgen Kocka, „Sozialgeschichte zwischen Strukturgeschichte und Erfahrungsgeschichte“, u: Wolfgang Schieder/ Volker Sellin (ed.), Sozialgeschichte in Deutschland. Entwicklungen und Perspektiven im internationalen Zusammenhang, Band 1, Göttingen 1986, str. 67–88. ⁵ Upor. Josef Meran, eorien in der Geschichtswissenschaft. Die Diskussion über die Wissenschaftlichkeit der Geschichte, Göttingen 1985; kao i Jörn Rüsen, Rekonstruktion der Vergangenheit. Grundzüge einer Historik, 2 toma, Göttingen 1986, str. 65 idd; pored tih dveju poslednjih knjiga na ovu temu upor. i Isti/Hans Süssmuth (ed.), eorien in der Geschichtswissenschaft, Düsseldorf 1980; Jürgen Kocka/omas Nipperdey (ed.), eorie und Erzählung in der Geschichte, München 1979; Jürgen Kocka (ed.), eorien in der Praxis des Historikers. Forschungsbeispiele und ihre Diskussion, Göttingen 1977. ⁶ Uporedi kritičku retrospekciju koju je dao Sidney Pollard, „e New Economic History Reassessed. Railroads and Slavery“, u: Interdisciplinari Science Review 6 (1981), str. 229–238. Primeri za stapanje sistematski orijentisane socijalne istorije i empirijskog socijalnog istraživanja mogu se naći pre svega u časopisu koji izdaje Centar za istorijsko socijalno istraživanje u Kelnu: Historical Research/Historische Sozialforschung. Jula 1986. objavljen je broj 39. – O tome upor. načelno: Heinrich Best/Wilhelm Schröder, „Quantitative Sozialforschung“, u: Christian Meier/Jörn Rüsen (ed.), Historische Methode, München 1988. ⁷ Upor. članke u: Social Science History 8 (1984), br. 2, između ostalog str. 169–178: Jürgen Kocka, „eories and Quantification in History“. U seriji „Historisch–sozialwissenschaftliche Forschungen. Quantitative sozialwissenschaftliche Analysen von historischen und prozeß–produzierten Daten“ (ed. Heinrich Best i drugi) pojavljuju se redovni pregledi o pretežno kvantifikujuće orijentisanim istorijskim istraživanjima u Saveznoj Republici Nemačkoj. Upor. i nap. 6. ⁸ Upor. Jürgen Kocka, „Zurück zur Erzählung? Plädoyer für historische Argumentation“, u: Geschichte und Gesellschaft 10 (1984), str. 395–408. ⁹ O sledećem upor.: Isti, Sozialgeschichte. Begriff, Entwicklung, Probleme, Göttingen 1986, str. 67–111, 132–176. ¹⁰ O tome, zajedno sa literaturom, upor.: Isti, „Sozialgeschichte, Gesellschaftsgeschichte“, u: Bergmann/Kuhn/Rüsen/ Schneider (Kao u nap. 1), str. 164–168. Sa jasno drukčijom akcentuacijom sada: Hans–Ulrich Wehler, „Sozialgeschichte und Gesellschaftsgeschichte“, u: Schieder/Sellin (Kao u nap. 4), str. 33–52; Isti, Deutsche Gesellschaftsgeschichte, Tom 1–2, München 1987. ¹¹ Upor. na primer: Irmline Veit–Brause, „Zur Kritik an der ‚Kritischen Geschichtswissenschaft‘: Tendenzwende oder Paradigmawechsel?“, u: Geschichte in Wissenschaft und Unterricht 35 (1984) str. 1–24; Roger Fletcher, „Recent Developments in West German Historiography. e Bielefeld School and its Critics“, u: German Studies Review 7 (1984), str. 451–480. ¹² Upor. članak Z. Kvanta u: B. Mütter/S. Quandt (ed.), Historie, Didaktik, Kommunikation. Wissenschaftsgeschichte und aktuelle Herausforderungen, Marburg 1988. ¹³ Upor. Kocka (Kao u nap. 9), str. 88. ¹⁴ Upor. na primer: Hans–Ulrich Wehler, Bismarck und der Imperialismus, Köln 1969. ¹⁵ Upor. Joachim Rohlfes/Karl–Ernst Jeismann (ed.), Geschichtsuntericht. Inhalt und Ziele, Stuttgart 1974; Karl–Ernst Jeismann/Siegfried Quandt (ed.), Geschichtsdarstellung. Determinanten und Prinzipien, Göttingen 1982; Siegfried Quandt/Hans Süssmuth (ed.), Historisches Erzählen. Formen und Funktionen, Göttingen 1982; Hans Süssmuth (ed.), Historische Anthropologie. Der Mensch in der Geschichte, Göttingen 1984. ¹⁶ Upor. članak naveden u nap. 8. Upotrebljavam onde definisan uzan pojam pripovedanja, koji se razlikuje od mnogo kompleksnijih pojmova pripovedanja kakvi se nalaze, recimo, kod Vajta, Rikera, Baumgartnera i Rizena. ¹⁷ O sledećem upor. i Hans Süssmuth, „Strukturgeschichte und Geschichtsdidaktik. Impulse zu einer geschichtsdidaktischen Neuorientierung“, u: Isti (ed.), Geschichtsdidaktische Positionen, Paderborn 1980, str. 121–177; Jürgen Kocka/Bernd Mütter, „Strukturgeschichte“, u: Siegfried Quandt/Guido Knopp (ed.), Geschichte im Femsehen. Ein Handbuch. Darmstadt 1988. ¹⁸ Upor. Konrad Repgen, „Kann man von einem Paradigmawechsel in den Geschichtswissenschaften sprechen?“, u: Jürgen Kocka/Konrad Repgen/Siegfried Quandt, eoriedebatte und Geschichtsunterricht. Sozialgeschichte, Paradigmawechsel und Geschichtsdidaktik in der aktuellen Diskussion, Paderborn 1982, str. 29–78; Veit–Brause (kao u nap.
„ ”
165
11); već James J. Sheehan, „Bemerkungen zu den Bemerkungen Karl–Georg Fabers“, u: Geschichte und Gesellschaft 7 (1981), str. 255–261. ¹⁹ Upor. pregled o razvoju socijalne istorije od sredine sedamdesetih godina u: Kocka (kao u nap. 9), str. 132–176. ²⁰ Upor. kritički odmeren pregled literature: Klaus Tenfelcile, „Schwierigkeiten mit dem Alltag“, u: Geschichte und Gesellschaft 10 (1984), str. 376–394; Kao i kontroverze u: Franz Josef Brüggemeier/Jürgen Kocka (ed.), „Geschichte von unten – Geschichte von innen“. Kontroversen um die Alltagsgeschichte, Fernuniversität/Gesamthochschule Hagen 1985; Kocka (Kao u nap. 9), str. 162–174. ²¹ O ovim problematičnim očekivanjima od istorije govori se delimično u sporu koji je u jesen 1986. izazvao mnogo pažnje, i sada (novembar 1986) još nije okončan: Ernst Nolte, „Vergangenheit, die nicht vergehen will. Eine Rede, die geschrieben, aber nicht gehalten werden konnte“, u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 6. VI 1986; Jürgen Habermas, „Eine Art Schadensabwicklung. Die apologetischen Tendenzen in der deutschen Zeitgeschichtsschreibung“, u: Die Zeit, 11. VII 1986; Joachim C. Fest, „Die geschuldafe Erinnerung. Zur Kontroverse über die Unvergleichbeirkeit der nationalsozialistischen Massenverbrechen“, u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 29. VIII 1986; Eberhard Jackel, „Die elende Praxis der Untersteller. Das Einmalige der nationalsozialistischen Verbrechen läßlt sich nicht leugnen“, u: Die Zeit, 12. IX 1986; Jürgen Kocka, „Hitler sollte nicht durch Stalin und Pol Pot verdrängt werden. Über Versuche deutscher Historiker, die Ungeheuerlichkeit von NS–Verbrechen zu relativieren“, u: Frankfurter Rundschau, 23. IX 1986; Martin Broszat, „Wo sich die Geister scheiden. Die Beschwörung der Geschichte taugt nicht als nationaler Religionsersatz“, u: Die Zeit, 3. X 1986 (ovde se nalazi i gornji citat Dregera od 10. IX); Hans Mommsen, „Suche nach der ‚verlorenen Geschichte‘? Bemerkungen zum historischen Selbstverständnis der Bundesrepublik“, u: Merkur. Deutsche Zeitschrift für europäisches Denken 40 (1986), str. 864–874; Ernst Nolte, „Die Sache auf den Kopf gestellt. Gegen den negativen Nationalismus in der Geschichtsbetrachtung“, u: Die Zeit, 31. X 1986; Jürgen Habermas, „Vom öffentlichen Gebrauch der Historie. Das offizielle Selbstverständnis der Bundesrepublik bricht auf“, u: Die Zeit, 7. XI 1886; Heinrich August Winkler, „Auf ewig in Hitlers Schatten? Zum Streit über das Geschichtsbild der Deutschen“, u: Frankfurter Rundschau, 14. XI 1986; Christian Meier, „Kein Schlußwort. Zum Streit um die NS–Vergangenheit“ u: Frankfurter Allgemeine Zeitung, 20. XI 1986 (Zajedno sa drugim člancima i stavovima o tom pitanju sada sve objavljeno u: „Historikerstreit“. Die Dokumentation der Kontroverse um die Einzigartigkeit der nationalsozialistischen Judenvemichtung, München—Zürich 1987). – u debati je često citiran Michael Stürmer. Upor. Isti, Dissonanzen des Fortschritts. Essays über Geschichte und Politik in Deutschland, München 1986, str. 10–17; Isti; „Weder Verdrängen noch Bewältigen. Geschichte und Gegenwartsbewußtsein der Deutschen“, u: Schweizer Monatshefte 66 (1986), str. 689–694. ²² Hermann Lübbe, Die Gegenwart der Vergangenheit. Kulturelle und politische Funktionen des historischen Bewußtseins. Vortrag, gehalten. vor der 16. Landschaftsversammlung am 16. März 1985 in Oldenburg, Oldenburg 1985; Geschichtsmerkstatt Nr. 6: Schmierigkeiten beim Entdecken der Heimat, Göttingen, Mai 1985. ²³ Prema: Süddeutsche Zeitung, 24. XI 1986, str. 2.
P
Denis Smit POSLERATNO USKRSNUĆE ISTORIJSKE SOCIOLOGIJE
re pedeset godina istorijska sociologija je bila na ivici gašenja. Fašizam i staljinizam su gajili duboko neprijateljstvo prema njenoj kritičkoj perspektivi. Tokom četrdesetih i početkom pedesetih godina ovog veka još uvek je bila nejaka. Međutim, od tada se, kao feniks, izdigla iz pepela. Do sedamdesetih i osamdesetih, vinula se visoko. Radovi Imanuela Volerstina (Immanuel Wallerstein), Majkla Mana (Michael Mann), Perija Andersona (Perry Anderson), Entonija Gidensa (Anthony Giddens) i drugih pokazuju ogromnu ambiciju. Autori kao što su Simon Šama (Simon Schama) i Pol Kenedi (Paul Kennedy) naišli su na širok prijem. Ova mešavina intelektualne dinamike i pažnje javnosti pruža istorijskoj sociologiji veliku priliku da ostavi pečat na građanskoj kulturi. Istorijski sociolozi imaju priliku da kroz svoj rad svojim sugrađanima pruže znanja i veštine koje im mogu pomoći u proceni suparničkih gledišta o onome šta je “moguće” ili “nemoguće”. Ukratko, za demokratsko građanstvo istorijska sociologija može biti pozitivna snaga. U svom najboljem vidu, istorijska sociologija je racionalna, kritička i imaginativna. Ona traga za mehanizmima pomoću kojih se društva menjaju ili reprodukuju. Ona traži skrivene strukture koje neke ljudske težnje osujećuju dok druge čine ostvarivim, bez obzira na to da li ih cenimo ili ne. Ovo znanje je u potpunosti vredno istraživanja. Na kraju krajeva, u svakom posebnom slučaju je korisno znati da li kucate na otvorena vrata ili idete glavom kroza zid. Jedan od ciljeva istorijske sociologije treba da bude da napravi razliku između otvorenih vrata i neprobojnih zidova i da otkrije da li, kako se i sa kojim posledicama zidovi mogu pomerati. Istraživanje mehanizma društvene reprodukcije i transformacije u bliskoj je vezi sa jednim drugim poslom. Radi se o ispitivanju društvenih preduslova i posledica pokušaja da se ostvare ili onemoguće takve vrednosti kao što su sloboda, jednakost i pravda. U posleratnom periodu ova linija istraživanja je obuhvatala vodeće praktičare kao što su T. H. Maršal (T. H. Marshall), E. R Tompson (E. R ompson), Rajnhart Bendiks (Reinhard Bendix) i Barington Mur (Barrington Moor). Istorijska sociologija se koristi za bavljenje pitanjima moći i vrednosti. Sada smo na kresti drugog dugačkog talasa istorijske sociologije. Prvi talas je krenuo sredinom 18. veka, naročito u Britaniji i Francuskoj. Kao i drugi, on je vođen potrebom za razumevanjem smisla savremenih političkih događaja. Ovi predstavljaju strahovit intelektualni izazov. Na primer, britansku krunu su dva puta ponizili njeni sopstveni podanici – za vreme Slavne revolucije i Američke revolucije – ipak, ona je porazila apsolutističku Francusku u Indiji i Kanadi.
168
Kao što kaže Ernest Gelner (Ernest Gellner): “Jako građansko društvo, udruženo sa relativno slabom ili bar ne dominantnom centralnom državnom vlašću, činilo je moćniju jedinicu od potpunije centralizovanih zajednica. Prosvećenost je obavila zadatak” (1988, str. 115). Francuska revolucija, britanska industrijalizacija, američki demokratski eksperiment i nemačka izgradnja nacije, svi su sledećim decenijama zadavali jednako teške probleme. Ovaj prvi dugački talas od Monteskjea i Hjuma, Tokvila i Marksa, do Dirkema i Vebera konačno se kasnih dvadesetih razbio o zid totalitarizma, desnog i levog. Režimi koji su o budućnosti “imali znanje” i izmišljali prošlost, odbacivali su istorijsku sociologiju. Najkobnije je bio opustošen nemački intelektualni život. Njegovi najkreativniji pojedinci su oterani na marginu ili preko mora. U to vreme je američko društvo bilo gorko utočište istorijske sociologije. U vodećoj kapitalističkoj demokratiji glavne riznice vrednosti i znanja bili su krupan biznis i velika nauka. Oni nisu voleli strane intelektualce koji su nudili konkurenciju. Svoju ulogu je takođe odigrao i antisemitizam. Istorijska sociologija je preživela. Pitanja sa kojima se ona nosila nisu iščezla. Ona su bila glavne moralne dileme zapadnog liberalizma. Na primer, Maksa Vebera su uznemiravali priroda racionalnosti i odnos pravde i poretka. Takva moralna interesovanja su se održala tokom tridesetih i četrdesetih u delima evropskih emigranata kao što su Teodor Adorno i Maks Horkhajmer, studijama čikaških sociologa kao što je Robert Park (Robert Park) i razmišljanjima sociologa evolucionista kao što je Moris Ginsberg (Morris Ginsberg), koji je delovao u tradiciji L. T. Hobhausa (L. T. Hobhouse). Tokom pedesetih, ova pitanja su još jednom došla u prvi plan u delu T. H. Maršala i Rajnharta Bendiksa. Do tog vremena, započeo je drugi veliki talas. Između 1958. i 1978. godine četiri puta se povećao broj američkih doktorskih disertacija iz socijalne istorije. U dva uzastopna trogodišnja perioda tokom sedamdesetih broj tekstova sa značajnim istorijskim sadržajem u “Britanskom časopisu za sociologiju” (British Journal of Sociology) popeo se sa devet (1973–5) na 24 (1976–8). “lstorijska radionica”, “Socijalna istorija” i Društvo za socijalnu istoriju osnovani su 1976. godine. Do ranih osamdesetih, skoro četvrtina naslova u glavnim sociološkim časopisima imala je istorijsku dimenziju. Komparativna istorijska sociologija je bila jedna od najvećih sekcija u Američkom sociološkom udruženju. Bila je to, kako je rečeno, “zlatna era istorijske sociologije” (Kolins, 1985, str. 107).
Šta je istorijska sociologija Pojednostavljeno, istorijska sociologija je proučavanje prošlosti da bi se otkrilo kako društva funkcionišu i kako se menjaju. Neki sociolozi su “neistorični”: empirijski, oni zanemaruju prošlost; pojmovno, oni ne razmatraju ni vremensku dimenziju društvenog života, ni istoričnost društvene strukture. Slično tome, neki istoričari su “nesociologični”; empirijski, oni zanemaruju način na koji procesi i strukture variraju od društva do društva; pojmovno, oni ne razmatraju ni opšta svojstva procesa i struktura, ni njihove odnose prema delima i događajima. Nasuprot tome, istorijsku sociologiju stvaraju istoričari i sociolozi koji ispituju uzajamno prožimanje prošlosti i sadašnjosti, događaja i procesa, delovanja i strukturacije. Oni žele da povežu pojmovno razjašnjenje, komparativnu generalizaciju i empirijsko istraživanje. U okviru ovog intelektualnog polja postoji značajna unutrašnja specijalizacija. Međutim: “Važne linije razlikovanja su povučene kroz sve discipline (i) ... suštinske su: one leže u argumen-
169
tima koji se iznose, a koji su neizbežno, ako ne uvek i sistematično, teorijski” (Kalhoun, 1987, str. 625). U stvari, “između društvenih nauka i istorije – ako se shvate na pravi način, zapravo nema logičkih, čak ni metodoloških razlika” (Gidens, 1979, str. 230). Istorija i sociologija su „jedna jedina intelektualna pustolovina“ (Brodel, 1980, str. 69). Ove dve discipline mogu da se integrišu „kao jedan jedinstven program analize“ (Abrams, 1982, str. xviii). Postoji opasnost da bi ove tvrdnje mogle postati samo prazni ideološki slogani za jedno novostečeno akademsko zanimanje. Po Čarlsu Tiliju (Charles Tilly), institucionalizacija istorijske sociologije – “lepljenje određene etikete u sekcijama stručnih društava, časopisa, kurseva, učešće u tržištu rada“ – mogla bi da ostane bez efekta: „prvo, zato što ‘polju’ nedostaje intelektualno jedinstvo i što će mu, po samoj njegovoj prirodi, uvek nedostajati: drugo, zato što institucionalizacija može prilično da omete širenje istorijskog mišljenja na druge delove sociologije. Tim drugim delovima je ovo mišljenje veoma potrebno“ (1988, str. 709). U stvari, opasnost koju je Tili uočio, znatno je manja od dominacije krute ortodoksije kakva se javila pedesetih, kada je istorijska sociologija držana u šahu pomoću ludačke košulje strukturalnog funkcionalizma. Tokom šezdesetih se toga oslobodila. Do sedamdesetih i osamdesetih je predstavljala ambiciozne poglede na svet usmerene na popunjavanje praznine koju je ostavio kolaps hladnoratovskih izvesnosti. U ovoj knjizi se taj proces analizira kroz rad naučnika koji su u tome imali centralnu ulogu. U poslednjem poglavlju se takođe postavlja pitanje o istorijskoj sociologiji kao novonastaloj vrsti intelektualnog polja i mogućnostima njenog budućeg razvoja. U središtu su Britanija i Sjedinjene Države. Ipak, vrlo je značajna i škola Anala (Annales school) francuskih istoričara. U poslednjih nekoliko decenija njihov je rad postao poznat i uticajan na engleskom govornom području. Između dva rata analisti, pod vođstvom Lisjena Fevra (Lucien Febvre) i Marka Bloha (Marc Bloch) bili su „marginalci i jeretici” (Stojanović, 1976, str. 14, podvučeno u originalu).¹ Stvari su se poboljšale posle Drugog svetskog rata. Prateći studentske probleme 1968. i francuske reforme univerziteta ranih sedamdesetih, akademski naslednici Bloha i Fevra stekli su solidnu bazu u Visokoj školi za društvene nauke (Écolo des Hautes Etudes en Sciences Sociales). Oni su postajali sve poznatiji preko Lamanša i Atlantika.² Mnoga od njihovih dela su od tada prevedena na engleski, uključujući Feudalno društvo Marka Bloha, Brodelovo delo o Mediteranu i njegovo trotomno delo o civilizaciji i kapitalizmu izmedu 15. i 18. veka. U narednim poglavljima biće razmotrena sva tri dela u svetlu njihovog uticaja na englesko govorno područje.³
Tri faze posleratne istorijske sociologije Preporod istorijske sociologije je dosada prošao kroz tri faze, o kojima će se raspravljati u narednim poglavljima. Svaka je faza obeležena specifičnom političkom “konjunkturom” i karakterističnim raspoloženjem među istorijskim sociolozima. Prvu fazu, do sredine šezdesetih, oblikovala je borba protiv totalitarizma. Liberalna ortodoksija je insistirala na tome da kapitalistička demokratija može da reši bilo koje važno ljudske probleme, bez fundamentalnih institucionalnih promena. Vladao je “američki put”. U Britaniji je liberalni establišment zadržao veliko samopouzdanje. Ključne figure u ovoj prvoj fazi bili su Talkot Parsons (Talcott Parsons) i T. H. Maršal, mada će argumente izneti i Nil J. Smelser (Neil J. Smelser), S. N. Ajzenštat (S. N. Eisenstadt), Simor Martin Lipset (Seymour Martin Lipset) i Rajnhart Bendiks.
170
Mark Bloh i Norbert Elijas (Norbert Elias) postali su šire poznati na engleskom govornom području tokom ranih šezdesetih. Njihove ideje su doprinele drugoj fazi, mada je njihov ton bio određen uglavnom savremenom politikom: naročito protestnim pokretima za studentska prava, prava crnih i okončanje Vijetnamskog rata. Marksistički pristupi su postali pomodni, skoro uvaženi. Istorijska sociologija je ponovo otkrila dominaciju, nejednakost i pokrete otpora. U ovoj drugoj fazi ključne figure su bili Barington Mur i E. P. Tompson, mada će se opet razmatrati i drugi, naročito Čarls Tili i Teda Skokpol (eda Skocpol). Glavne publikacije ovih pisaca su se pojavile tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Struja protesta uplovila je u sedamdesete i osamdesete, pojačana feminističkim pokretom. Ovaj pokret je imao da se razvija sasvim sporo. Tekst iz ranih šezdesetih izveštava da su „organizovani feministički pokreti, ako se danas uopšte nastavljaju, od vrednosti samo za vegetarijanstvo i nudizam, što se graniči sa kultom” (Benks i Benks, 1964, str. 458).⁴ Do kasnih šezdestih, osvešćene klase su postale uobičajene, naročito na koledžima i univerzitetima. Ovo je uticalo na istorijsku sociologiju tokom sedamdesetih i osamdesetih.⁵ Veza između feminizma i istorijske sociologije dramatizovana je ranih osamdesetih protestom Tede Skokpol protiv polne diskriminacije u pogledu stalnog statusa univerzitetskog nastavnika (tenure) na Harvardu, koji je dobio priličan publicitet. Skokpolova, “žena iz šezdesetih”, kasnije je pisala: “Uobičajeni odnos koji moja generacija ima prema protestu protiv uočene nepravde dao mi je hrabrosti da izdržim ono za šta se ispostavilo da je dugogodišnja igra kukavice sa liderima najarogantnijeg univerziteta u zapadnom svetu” (1988, str. 638). Slučaj je dobila. Treća faza se preklapa sa drugom. Ona počinje sredinom sedamdesetih pod uticajem rasparčavanja stabilnog, bipolarnog sveta hladnog rata. Godine 1974. Peri Anderson i Imanuel Volerstin su objavili ključne radove. Njihovi obimni prikazi istorijskog razvoja, naročito u Evropi, među istorijskim sociolozima su označili nov nivo ambicije i samopouzdanja. Treća faza je videla američko odstupanje iz Vijetnama, sovjetsko povlačenje iz Avganistana, rastuću zabrinutost zbog japanske ekonomske moći i revolucionarne ustanke u Istočnoj Evropi. Pošto su stare političke granice postale propustljivije, u igru su ušla nova imaginativna sredstva. Anderson je podelu Evrope na Istok i Zapad ispitivao iz neuobičajenog ugla. Volerstin je dao novo tumačenje odnosa izmedu Prvog, Drugog i Trećeg sveta. Brodel je vratio u žižu stare trgovačke mreže koje povezuju Evropu, Ameriku i Aziju. Man je radio na platnu razapetom od Mesopotamije do Atlantika. Skokpolova – čiji se rad, kao i Tilijev, proteže kroz dve faze – tri revolucije, koje se u istoriji, geografiji i ideologiji jasno razdvajaju, postavila je u jedan okvir interpretacije.⁶ Randal Kolins (Randall Collins) je pokušao da kodifikuje “moćnu nauku u nastajanju” (1975, str. ix), počinjući svoju Sociologiju sukoba sa preko 400 teorijskih tvrdnji (1975). Sledeće godine Entoni Gidens je objavio Nova pravila sociološkog metoda (1976). Oba autora su prikazala postojeće doprinose, poređala ih na nov način i postavila temelje za svoje sopstvene projekte velikih razmera. Kolinsov pristup je od početka bio eksplicitno istorijski, Gidensov implicitno, tako da je tri godine kasnije on kritikovao podelu rada po kojoj se “sociolozi zadovoljavaju da vremenski sled događaja ostave istoričarima, od kojih su neki, sa svoje strane, spremni da sociolozima prepuste strukturna svojstva društvenih sistema” (Gidens, 1979, str. 8). Između sredine sedamdesetih i sredine osamdesetih rastuća samosvest istorijske sociologije manifestovala se bujicom knjiga i članaka (na primer, Đenoveze i Đenoveze, 1976; Zeldin, 1976; Tili i Tili, 1980). U međuvremenu povećalo se interesovanje za metodologijn. Na primer, godine 1978. to su bile knjige E. P. Tompsona, Artura Stinčkomba (Arthur Stinchcombe), G. A. Koena (G. A. Cohen) i Norberta Elijasa. Iza ovili su sledile i mnoge druge.⁷ Treća faza je imala jedan paradoksalan aspekt. S jedne strane, istorijska sociologija je postizala sve veći institucionalni uspeh u akademskom svetu, naročito u Sjedinjenim Državama.
171
S druge strane, političke tendencije su išle protiv kritičkog duha istorijske sociologije – posebno marksističkog pristupa koji su usvojili Volerstin i Anderson. Javnim poslovima osamdesetih je dominirala desničarska retorika Ronalda Regana i Margaret Tačer. Među istorijskim sociolozima postepeno se menjao dominantan intelektualni naglasak. Debate u okviru marksizma (tipa Anderson protiv Valeršlajna) uklonjene su sa centra pozornice argumentima koji su marginalizovali marksistički pristup. Isti model je otkriven u pokušaju izgradnje velike teorije (na primer, Randal Kolins, V. G. Ransimen, Entoni Gidens, Ernest Gelner). Potpuni kolaps komunističkih režima u Istočnoj Evropi krajem 1989. još više je potkopao preostala preimućstva marksističkih pristupa. Paradoksalno, to je dovelo do nove ideološke krize na Zapadu. Sadašnji oblici kapitalističke demokratije ne mogu više dobiti legitimnost prostim isticanjem tiranije na Istoku. Sve dok se ne nađe neki novi satana (islam, Japan?), ne može se kao “nelojalna” tako lako odbaciti kritika naših sopstvenih političkih, ekonomskih i kulturnih institucija. U međuvremenu, snažna se zainteresovanost za to kako da se moć učini “moralnom”, kako da se učini da kapitalistička demokratija “radi”. Pre nego što se pozabavimo ovim problemima, razmotrićemo tri faze kroz koje je do sada prošla istorijska sociologija. U drugom poglavlju se razmatra prva faza u kojoj se istorijska sociologija izdigla „iz pepela“ tokom pedesetih i ranih šezdesetih. Treće poglavlje prati proces “uzleta” sredinom i krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih. Četvrti odeljak se bavi najnovijim periodom, kada se istorijska sociologija “vinula visoko”. Poslednje poglavlje razmatra istorijsku sociologiju devedesetih. U njemu se postavljaju sledeća pitanja. Koje su karakteristike istorijske sociolgije kao intelektualnog polja? Kako se njen prošli, sadašnji i budući razvoj odnose prema izazovima koje postavljaju sukcesivne faze kapitalističke demokratije? Ko čini auditorijum istorijske sociologije? I šta mu ona može dati? (...)
Istorijska sociologija devedesetih Istorijska sociologija kao intelektualno polje Istorijski sociolozi mogu da se oslone na dugu tradiciju. Tridesetih je gotovo bila uništena, a „drugi izdanak“ od pedesetih nadalje je još uvek mlad. Ipak, njena unutrašnja dinamika je složena i ona napreduje u ekološkoj sredini koja je bogata, složena i relativno nekontrolisana. Kroz nju nije lako naći put.⁸ U ovoj knjizi se u izvesnom obimu razmatra 18 istorijskih sociologa tačnije 13 sociologa (Parsons, Ajzenštat, Bendiks, Skokpolova, Lipset, Mur, Volerstin. Maršal, Ransimen, Gidens, Man i Elijas), četiri istoričara (Tompson, Bloh i Brodel) i jedan sociolog– istoričar (Tili). Mada selekcija neizbežno podrazumeva sklonosti, ljudi i pitanja kojima se bavimo su centralni, predstavljaju strateški važan deo istorijske sociologije kao intelektualnog polja, deo koji se i dalje može istraživati u cilju povećanja našeg razumevanja ovog polja. Neću biti kadar da pružim sveobuhvatnu mapu istorijske sociologije kao dinamičke konfiguracije pojedinaca i grupa koji u odmeravanju snaga zauzimaju različite pozicije, takmičeći se u definisanju onoga što je legitimno, prestižno itd. U stvari, metodološke i teorijske implikacije takvog poduhvata su predmet žive diskusije.⁹ Ipak, sigurno je moguća privremena procena istorijskog sociologa kao “homo academicusaa” (Burdije, 1988). Relevantna pitanja su: da li istorijski sociolozi rade kao “autsajderi” ili kao članovi odgovarajućeg “establišmenta”; drugo, na koji
172
način postupaju sa problemom uključenosti i distanciranja; treće, da li su orijentisani na teoriju, empirijsku generalizaciju ili primarno istraživanje istorijskih činjenica i četvrto, koje strategije objašnjenja usvajaju. Etablirani i autsajderi Uloga etabliranih, odnosno autsajderskih grupa je tema koju mora da obuhvati svaka analiza istorijske sociologije kao intelektualnog polja. Ona je u bliskoj vezi sa drugom temom koju ukratko treba razmotriti, upražnjavanjem uključenosti i distanciranja. Pitanja su složena i nije ih lako formulisati. Ispitaćemo neke primere, ali se prvo mora naglasiti da razlika između pripadnika (inseider) i autsajdera nije samo stvar etničkog (ili rasnog) porekla i klase. Jačina identifikacije naučnika sa njegovom ili njenom nacijom je značajna, mada ne i nezaobilazna promenljiva. (...) Značajno je da se marginalnost (ili status “autsajdera”) ne može prosto izjednačiti sa sposobnošću distanciranja. Ono što je važno nije toliko da li jeste ili ste bili “autsajder” ili član “establišmenta”, već je to pre stvar izbora ili sposobnosti kako da tretirate iskustvo koje vam je dostupno na osnovu bilo kog od ovih povoljnih položaja. Moguće je, npr., napraviti razliku između sledećih kategorija: naučnici koji najveći deo svog života žive u “pripisanom statusu autsajdera” (ascribed outseiders), naučnici, poreklom iz establišmenta, koji su stigli do “postignutog statusa autsajdera” (achieved outseiders), koji zauzimaju politički, intelektualni ili moralni stav kroz sukob sa ostatkom svoje klase; “pripisani status pripadnika” (ascnhed inseiders), koji su se od ranog doba socijalizovali u establišmentu i koji, uopšte uzevši, deluju unutar njegovih vrednosti; „postignuti status pripadnika“ (achieved inseiders), koji su sa ivice društva ili profesije stigli na vrh. Svaka situacija nudi svoje jedinstvene prilike i zamke (vidi tabelu 5.1). Treba dodati neka bliža određenja. Prvo, “postignuti status pripadnika” je osvedočeni završetak klasične američke priče o uspehu. To je kategorija u kojoj je najteže održati distancu i zahteva najpromišljenije angažovanje (uporedi Bendiksa sa Lipsetom). Drugo, očigledna je razlika između autsajdera, bilo da im je taj status pripisan, bilo da su ga postigli, koji su pravi “usamljenici” i onih koji pripadaju gusto ispletenoj intelektualnoj mreži koja obezbeđuje zajednički javni identitet (uporedi Mura i Andersona). Treće, naučnici sa pripisanim statusom pripadnika razlikuju se u meri u kojoj položaj koji zauzimaju uzimaju zdravo za gotovo, nasuprot spremnosti da ga podvrgnu moralnom i političkom preispitivanju (uporedi Maršala i Ransimena). Pošto sam načeo ovu temu uključenosti i distanciranja, sada prelazim na nju direktno.
Tabela 5.1. Autsajderi i pripadnici: neki primeri
Uključenost i distanciranje (...) Elijas je bio vrlo prijemčiv za ranjivost i emocionalnost ljudskih bića. U svom radu je istraživao našu uključenost u odnose zavisnosti čoveka od čoveka i čoveka od prirode. Doka-
173
zivao je da strah i kratkovidost mogu da se prevaziđu, a da su u nekim vidovima ljudskih poslova i prevaziđeni ili ublaženi. Ovo se dešava kada se razvije uspešno distanciranje koje i učesnicima dopušta da nepristrasno posmatraju procese koji se dešavaju u okviru konfiguracija kojima pripadaju. Elijas je dokazivao da istorijski sociolog može da bude kako uključen u predmet analize tako i distanciran od njega: uključen u smislu uživljavanja ili ulaženja u ljudske situacije koje se ispituju; distanciran u smislu sposobnosti da umanji vrednost emocijama opterećenih odgovora, kako bi se uputio putem jasne percepcije. Istorijski sociolozi sa ovakvim veštinama mogu da ožive udaljena vremena, mesta i ljude i učine ih značajnim i razumljivim. Oni takođe mogu da učine da nam vrlo bliske i poznate stvari, na koje smo se udobno navikli, izgledaju strane i udaljene i da ih manje uzimamo zdravo za gotovo. Dobar primer ovih veština u praksi je pružio Bloh u Feudalnom društvu. On je doveo “u sumnju ... ‘ispitivača’” (Bloh, 1954, str. 81). Kao istražni sudija, on je sledio instinkte naučnika i advokata, svakog koristeći za ispravljanje preteranosti onog drugog. Interesovanjem advokata za ljudsku motivaciju i moralne interese upravlja klinička nepristrasnost. U isto vreme, Bloh se odupro iskušenju da činjenice secira i njima manipuliše, raspodeljujući njihove sastavne delove u odvojene pretince kako bi između njih proizveo kontrolisane reakcije. Umesto toga, on je činjenice uzimao u velikim celinama i pokušavao da raspozna ili “oslušne” složene interakcije koje se u njima događaju. Bio je svestan načina na koji ljudska delovanja ulaze u oblikovanje i preoblikovanje strukture: načina na koji strukturna ograničenja i prilike oblikuju vršenje izbora: i načina na koji se ovi procesi, nameravani ili nenameravani, granaju kroz vreme i prostor. Ovaj brak bliskosti i distance poprima drugi oblik u njegovoj upotrebi anegdota i primera. Kao vodič, Bloh se retko dugo zadržavao na bilo kom pojedinačnom slučaju. Pošto mu je cilj bio da nam pokaže složenu strukturu feudalne Evrope kao celine, morao je brzo da putuje kroz prostor i vreme, skenirajući teritoriju. On kratko sleće na određena mesta dajući nam da “osetimo” lokalnu topografiju i atmosferu, a onda hitro kreće dalje. (...) Zanimljivo je proceniti i neke druge autore o kojima je bilo reči u vezi sa načinom na koji su postupali sa dijalektikom uključivanja i distanciranja. U poređenju sa Blohom, Nil Smelser je u Društvenoj promeni i industrijskoj revoluciji bio nedovoljno »distanciran« od svog modela i nedovoljno »uključen« u svoje činjenice. Sa Smelserovog stanovišta strukturalnog funkcionaliste, najvažnija karakteristika činjenica je bila da se one mogu organizovati s obzirom na propisani model. Ovo razmatranja je postavilo stroga ograničenja u pogledu relacija među činjenicama koje se mogu istraživati. Imaginacija je bila ućutkana. Smelserova analiza rane engleske tekstilne industrije i njenih radnika otklonila je svu opasnost od prošlosti. Ona je igrala na kartu sveopšte ranjivosti i nesigurnosti ljudske situacije. Ali, da su se ovi vidovi života u ranim tekstilnim gradovima potpunije uzeli u razmatranje, postala bi prihvatljiva sasvim drugačija procena »funkcija« porodice. Alternativni pristup koji ovo ilustruje nalazi se u Strukturi porodice u Lankaširu 19. veka (1971) Majkla Andersona (Michael Anderson), koji se bavio posledicama industrijalizacije na srodničke odnose u gradu pamuka Prestonu početkom i sredinom 19. veka. Kao i Smelser, on je ispitivao činjenice koje se odnose na porodicu, praksu tržišta rada, prijateljska društva i pomoć sirotinji. Ali, on je razmatrao i faktore kao što su obrasci migracije i korišćenje iznajmljenih stanova, koje je prvi zanemarivao. I Anderson i Smelser su tragali za svrhama kojima su služile društvene prakse i obojica su isticala međuzavisnost raznih delatnosti i institucija. Ipak, Anderson nije radio »odozgo nadole« kao Smelser koji je pretpostavljao da su primarna funkcija porodice socijalizacija i otklanjanje napetosti. Umesto toga, on je radio »odozdo nagore«, istražujući funk-
174
cije koje za pojedince imaju rodbinske veze u mnoštvu kritičnih situacija koje potiču od ekonomskih kolebanja (npr. nezaposlenost) i ciklusa domaćeg života (npr. trudnoća). Smelser je isticao funkciju stabilizacije koju nameće kolektiv - očigledno pretpostavljajući da moralni seoski poredak može da funkcioniše u »pograničnim gradovima« buma pamuka. Nasuprot tome, Anderson je naglašavao situacionu logiku, implicitnu u proračunatom ponašanju pojedinca u uslovima nesigurnosti i nepoverenja. Društvo u gradovima pamuka je bilo nestalna mešavina srodnika, suseda i stranaca. Ako vam je brzo bila potrebna pomoć, vi ste verovatno prvo išli kod rođaka, pošto su on ili ona mogli da imaju preostali osećaj obaveze - ali to nipošto nije bio jedini izvor. Prema Andersonovom gledištu, osnova nove društvene ravnoteže nisu bile srodničke veze, organizovane oko porodice kao nečega što usađuje vrednosti i nameće norme, da parafraziramo Smelsera. Naprotiv, Anderson je našao da su u Prestonu sredinom veka, takve veze bile samo deo »generalizovane razmenske mreže« (str. 12) u okviru koje su pojedinci, u vremenu nužde, pravili uglavnom kratkoročne međusobne ugovore. (...) U Političkim sistemima imperija Ajzenštat je u kognitivnu mapu nauke o društvu uneo udaljene teritorije. On je pokazao da su nepoznate političke strukture bile primeri mogućih otkrića pravilnosti. Specifične posledice strukturnog konflikta ili promene su izvađene iz njihovog istorijskog konteksta i na osnovu sličnosti sa primerima iz drugih društava, izvađenim iz konteksta, premeštene u pogodne pretince unutar njegovog modela. Za razliku od Blohove, Elijasove i Bendiksove analize, Ajzenštatova argumentacija ne uzima mnogo u obzir specifične kulturne oblike, moralne okvire ili političke jezike unutar različitih istorijskih društava. Varijacije ove vrste se urušavaju u dihotomiju usađenih “tradicionalnih” vrednosti i solidarnosti, s jedne strane, i “autonomnih” ciljeva i sredstava u “slobodnom opticaju”, s druge. Lociranje društvenih grupa ili institucija u okvire takve dihotomije zahteva minimalnu uključenost u situacije individualnih ili kolektivnih činilaca. Ajzenštatov model se usredsređuje na protivrečne principe strukture, a ne na ljude koji rešavaju dileme ili su zaokupljeni činovima izbora. Ipak, ovi vidovi ljudskog delovanja se hrane procesima promene, gurajući ih pre ka jednom, nego ka drugom mogućem izboru. Ignorisanjem takvih procesa slabi se moć modela da ih objasni. Ako neuključeni naučnik zanemaruje potencijalno vredne činjenice o grupama i institucijama, previše uključen advokat rizikuje suviše jaku identifikaciju sa tačkom gledišta specifičnih grupa i institucija. Kada je u Prvoj novoj naciji Lipset ukazivao na „svetski raširenu totalitarnu zaveru koja teži da iznutra preokrene politički i ekonomski razvoj” (str. 91), on se jasno svrstao na stranu hladnoratovskog stava prema levoj opoziciji, kako u Sjedinjenim Državama, tako i izvan njih. Takođe je značajno da u knjizi koja je zaokupljena egalitarnim vrednostima, razmatranje situacije američkih crnaca ne zavređuje više od tri strane. Prva nova nacija je natopljena nacionalnim ponosom. Što se tiče Lipseta, “činjenica da je Nova nacija pod okriljem egalitarnih vrednosti uspela da odgaji ekonomski rast i demokratiju, pruža nadu ostatku sveta” (1963, str. 343). Knjiga jasno zagovara američki model kao ideal kome treba da teže potonje “nove nacije”. Da sažmemo, uvedena je razlika između četiri načina postupanja sa odnosom uključivanja (sposobnost uživljavanja u situaciju određenih učesnika u specifičnim istorijskim situacijama i sposobnost njenog evociranja) i distanciranja (sposobnost da se procesi i odnosi posmatraju nepristrasno, snižavajući vrednost političke i moralne orijentacije i emocijama opterećenih odgovora). Identifikovane su četiri tendencije: “istražni sudija” je kadar da postigne stvaralačku ravnotežu uključivanja i distanciranja koji se međusobno dopunjuju; nasuprot tome, u slučaju “stranačkog eksperta očevica” autorova pripadnost određenom gledištu ograničava njegovu ili njenu sposobnost distanciranja, a napor distanciranja sprečava otvoreni izraz ili negovanje tog gledišta; “naučnik” postiže visok stepen distanciranja na račun uključivanja; nasuprot tome “advokat” izražava visok stepen uključivanja na račun distanciranja.
175
Ovde je zahvalno uvesti Bendiksa i suprotstaviti ga i Ajzenštatu i Lipsetu. Bendiks, kao i Ajzenštat, ima osećaj za proces strukturne diferencijacije, ali i mnogo veće interesovanje za način na koji grupe kao što su javni službenici i industrijski menadžeri definišu svoje situacije i usvajaju strategije pomoću kojih njima upravljaju. On je isto toliko koliko i Lipset svestan koristi koje su dar demokratije, ali je apsolutno rešen da ostane neutralan u odnosu na političke toteme. Bendiks je isticao jedan aspekt zapadnog liberalizma – verovanje u racionalnost ili potencijalnu racionalnost ljudskih bića i koristio ga da sve ideologije, istočne i zapadne, dovede u pitanje. Njegova najsnažnija odbrana je bila usmerena protiv zahteva nauke kao “svetovne teodiceje” (1984, str. 125). Njegova najprodornija empirijska istraživanja su se bavila ideologijama moćnih grupa koje ih koriste u odbrani svojih interesa. Bendiks se najdublje uživljavao u ulogu samostalnog mislioca koji ima snažan osećaj za ljudske interese, zajedno sa realističnim uviđanjem ljudske ranjivosti i nasamarljivosti. Ova kategorija obuhvata ljude poput Norberta Elijasa i kao njega samog. Ova analiza se može proširiti i na druge naučnike koji su ispitivani u ovoj knjizi. Iz tabele 5.2 odmah se može videti da su ljudi, koji su delovali iz bilo koje od upravo ocrtanih perspektiva, obavili značajan posao. U stvari, predstavljanje svake od ove četiri perspektive je bitno za snagu istorijske sociologije kao intelektualnog polja. Na osnovu analize izvršene u ovoj knjizi, najjasniji primeri “istražnog sudije” su Mark Bloh, Barington Mur, Čarls Tili i Fernan Brodel. Upadljivo je da se nijedan od njih nije potpuno ili sistematično poistovetio sa bilo kojim teorijskim stanovištem. “Stranački ekspert očevidac” može da se nađe na levici i na desnici. Tu spadaju Nil Smelser i Peri Anderson (vidi, npr., Ransimen, 1989). Tri “naučnika” su S. N. Ajzenštat, Gerhard E. Lenski i Teda Skokpol. Dva “advokata” su Simor Martin Lipset i Imanuel Volerstin, mislioci sa vrlo različitim političkim orijentacijama. Ima i nekih zanimljivih prelaznih slučajeva. Obojica, i E. R Tompson i Eugen D. Đenoveze, svoj su rad postavila u eksplicitno marksistički okvir. U ovom pogledu oni podsećaju na Andersona. Međutim, obojica su se, kako Đenoveze, tako i Anderson, snažno poistovetili sa interesima podređenih grupa koje su istraživali. To njihovom radu daje prigušene tonove advokature. Nasuprot tome, u slučajevima T. H. Maršala i Ire Kacnelsona upadljivo je do koje mere su postigli distanciranje unutar uloga (liberalnog engleskog džentlmena, odnosno američkog marksističkog intelektualca) koje nameću snažne pritiske u pogledu otvorenog izražavanja političke i moralne orijentacije. Norbert Elijas, Rajnhart Bendiks i Ernest Gelner su tri “istražne sudije”, čiji rad takođe nosi vruću želju da čitaoce preobrati u određenu filozofsku ili sociološku poziciju za koju će onda, kako se nadaju, primeri moći da budu njihovi sopstveni životi. Gelner je najravnodušniji, bar na površini. Ipak, po radovima kao što su Mišljenje i promena (1965) i Plug, mač i knjiga (1988) rasuta su upozorenja, saveti i implicitni pozivi na razmatranje političkih implikacija. Ton je urban, ali nametljiv. Elijas i Bendiks su više protestanti. Da radikalno pojednostavimo, Bendiks promoviše um protiv ideologije, Elijas sociologiju protiv straha i fantazije.
176
Tabela 5.2. Uključivanje i distanciranje Konačno, Majkl Man, B. J. Ransimen, Randal Kolins i Entoni Gidens razvijaju teorijske pozicije koje spajaju distanciranje sa punim priznanjem udela koji imaju percepcije, osećanja i namere aktera društvenih situacija. Njihovi pogledi na metodologiju ih svrstavaju u “istražne sudije”. Ipak, oni retko razvijaju praktične veštine distanciranja i uključivanja koje su pokazali Bloh, Mur, Brodel i Tili (takoreći) “na osnovu” posebnih istorijskih analiza. Ovo zapažanje se ne tiče njihove sposobnosti za takav postnpak: videti, npr., kod Gidensa o javnim pogubljenjima, kod Mana o Tiberiju Grahu, Ransimena o životu u zoni Sueckog kanala i kod Kolinsa o statusu konkurencije u Americi.¹⁰ Radi se pre o izboru koji se pravi u pogledu upotrebe intelektualne energije. Sva četvorica “istražnih sudija” su pokazali manje interesa od Kolinsa, Gidensa, Ransimena i Mana za razvijanje koherentnih teorijskih pristupa. Da stvar još jednom radikalno pojednostavimo – Bloh, Mur, Brodel i Tili su pokušavali da empirijskoj složenosti daju što je moguće više koherencije. Nasuprot tome, Gidens i Kolins su pokušavali da u okviru koherentnih teorija konceptualizuju što je moguće više dimenzija ili vidova društvene realnosti. Isto su to činili Man i Ransimen. Ipak, ova dvojica, zaokupljena problemom moći u društvu, imala su još ambiciozniji cilj. S jedne strane, za razliku od četvorice “istražnih sudija“, oni teorijsku koherenciju nisu želeli da žrtvuju empirijskoj sveobuhvatnosti. S druge strane, za razliku od Gidensa i Kolinsa, oni nisu želeli da napuste empirijsku obuhvatnost u ime teorijske koherencije.
177
Istraživanje, generalizacija i teorija Kada se okrenemo jednom drugom aspektu ovog intelektualnog polja, unutar njega je moguće razlikovati tri aktivnosti: primarno istraživanje specifičnih istorijskih situacija koje imaju šire posledice na razumevanje različitosti i promene; empirijske generalizacije koje se oslanjaju na istraživanja drugih, a ukazuju, implicitno ili eksplicitno, na teorijska pitanja; i sistematsko pravljenje teorija o procesima istorijske promene koje se oslanja na rezultate istorijskih istraživanja i u većem ili manjem stepenu, na empirijske generalizacije (vidi tabelu 5.3).¹¹ (...)
Tabela 5.3. – Istraživanje, generalizacija i teorija Istorijski sociolozi koji se razmatraju u ovoj knjizi raspoređeni su prilično ravnomerno između tri tačke trougla, prikazanog na tabeli 5.3. Unutrašnji trougao obuhvata devet naučnika koji su u svoj rad u velikoj meri ugradili sve tri aktivnosti, ponekad sa sklonošću ka jednoj ili dvema od njih. Određeni položaj pojedinaca u ovim trouglovima zasniva se samo na radovima koji
178
se razmatraju u ovoj knjizi. Skoro svi ljudi o kojima se raspravlja imaju radove u kojima je i nešto drugo važno. Na primer, Gidens je učestvovao u empirijskom istraživanju o elitama (Gidens i Stenvort, 1974). Međutim, takav rad ovde nije uzet u obzir. Može se zabeležiti, bez iznenađenja, da Entoni Gidens i Talkot Parsons imaju izrazitu sklonost prema teorijskoj konstrukciji, Rajnhart Bendiks prema empirijskoj generalizaciji, a E. P. Tompson prema istorijskom istraživanju. Lipset, Skokpolova i Bloh u svojim glavnim delima i približno u podjednakoj meri udružuju empirijsku generalizaciju sa istorijskim istraživanjem. Đenoveze je više od Tompsona bio sklon preduzimanju empirijskih generalizacija. Anderson, Volerstin, Ajzenštat i Lenski su obuhvatali teoriju i empirijsku generalizaciju. Smelserova Društvena promena i industrijska revolucija pada na osu teorije i istorijskog istraživanja. Unutrašnji trougao sadrži Brodela, Kolinsa, Elijasa, Gelnera, Kacnelsona, Mana, Mura, Maršala i Ransimena. Strategije objašnjenja Kroz dela koja su ovde ispitivana provlače se četiri strategije objašnjenja. Te strategije redom ističu: selekciju putem konkurencije, sistem protivrečnosti, infrastrukturne kapacitete i dominantne puteve socijetalne promene. Tabela 5.4 jednom broju istorijskih sociologa određuje mesto po tome na koju se od ovih strategija najviše oslanjaju u delima o kojima je reč u ovoj knjizi. Smelser, na primer, pretpostavlja da društvena promena uvek sledi određeni sedmostepeni niz (A na tabeli 5.4). To je najstroži oblik tipa objašnjenja “dominantni put”. Tipičnija je strategija identifikovanja porekla i osobenih karakteristika društvene konfiguracije koja redovno dovodi do ishoda za koji ste naročito zainteresovani; i dovođenja u suprotnost sa poreklom i osobenim karakteristikama drugih društvenih konfiguracija koje ne uspevaju da proizvedu isti ishod. Ovakav karakter imaju i Murovo Društveno poreklo i Andersonovi Pasaži – Rodoslovi. Oba dela su izgrađena na dihotomijama u jednom slučaju između demokratije i diktature (Mur), u drugom između dve vrste apsolutizma koji se razvio u Istočnoj, odnosno Zapadnoj Evropi (Anderson). Ove dihotomije dominiraju tim radovima. Glavni tekst Rodoslova je skoro podjednako podeljen između Istoka i Zapada. U Društvenom poreklu studije o tri demokratije (Engleska, Francuska, Sjedinjene Države) zauzimaju isti prostor (152 strane) kao i dve studije posvećene diktaturi u obliku fašizma (Japan) i komunizma (Kina). Dugačko poglavlje o Indiji bavi se društvom kome je teško odrediti mesto s obzirom na prethodnu analizu društvenog porekla demokratije. I Barington Mur i Peri Anderson poređenje upotrebljavaju bar na dva načina: prvo da ukažu na jedinstveni karakter svakog nacionalnog slučaja: i drugo, da izvrše generalizacije koje se odnose na nekoliko slučajeva, na primer klasnih ili državnih konfiguracija koje vode ka demokratiji, fašizmu i komunizmu (Mur) i različitim varijetetima apsolutizma koji preovlađuju u Istočnoj i Zapadnoj Evropi (Anderson). Društveno poreklo počinje otprilike tamo gde se Rodoslovi apsolutističke države završavaju. Anderson se usredsređuje na uslove za uspon specifičnog načina proizvodnje nakon sloma Rimskog carstva, Mur na uslove za uspon određene društvene klase posle sloma agrarnog društvenog poretka. U oba slučaja, specifična konfiguracija je, takoreći, nosila životno “seme”. Sled feudalizam – apsolutizam bio je nužan preduslov kapitalizma (Anderson). Demokratija je usledila tamo gde je vladajući položaj unutar zajednice dostigla buržoazija (Mur). U svakom od ovih slučajeva argument o dominantnim putevima je dopunjen drugom strategijom objašnjenja. Anderson ugrađuje evolucionističke pretpostavke o relativnoj sklonosti konkurentskih zajednica da postanu feudalne (i kasnije kapitalističke). On se, takoreći, idući drugim putem, sreće sa Ransimenom (B na skici 5.4). Kao što smo videli, “staro pitanje”, zašto je
179
Evropa postala kapitalistička dok drugi delovi sveta nisu – jedna verzija pristupa „dominantnog puta“ – lebdi u pozadini drugog toma njegove Rasprave. Mur veliku pažnju poklanja infrastrukturnim kapacitetima vladajućih i podređenih klasa u agrarnim zajednicama, naročito njihovoj sposobnosti da se bune, odnosno vrše represiju. Putujući u ovom pravcu, on se, idući drugim putem, susreo sa Manom (C na skici 5.4). Analiza izvora društvene moći ovog drugog (grubo, sredstava dostupnih da bi se nešto učinilo) ostala je nezavršena. U nameri da je “zatvori” i smanji široko područje potencijalnih empirijskih analiza koje su se mogle izvoditi, Man se pozabavio istraživanjem porekla evropskog dinamizma. Kao i kod Ransimena, Veberovo “staro pitanje” nastavlja da baca svoje čini. Treći koji zauzima položaj između “infrastrukturnih kapaciteta“ i „dominantnog puta“ je Lenski. Njegova knjiga Moć i privilegija skicira putanju evolucije čiji se stupnjevi razlikuju u odnosu na sredstva proizvodnje materijalnih viškova. Postoji takođe i šačica naučnika – Elijas, Bloh, Brodel i Tili (D na tabeli 5.4) – kod kojih se prepliću tri elementa: shvatanje društvenog života kao borbe za opstanak, naglašavanje ravnoteže moći koja izrasta iz kapaciteta infrastrukture i snažan smisao za pravac istorijske promene (kako je on izražen redom kroz proces civilizovanja, kroz kretanje iz prvog u drugo feudalno doba, pomeranje od gradova–država ka nacionalnim državama i sve veću vladavinu kapitalizovane prisile).
Tabela 5.4. Strategije objašnjenja Nasuprot tome, Volerstin u Modernom svetskom sistemu i Skokpolova u Državama i društvenim revolucijama spajaju sledeće: isticanje jedinstvenog istorijskog puta, interesova-
180
nje za kapacitete infrastrukture i naglasak na protivrečnostima sistema u jednom slučaju se usredsređujući na agro–birokratske države (Skokpol), a u drugom na moderni svetski sistem (Volerstin). Pored toga, oboje su zainteresovani za međusobno dejstvo intrasocijetalnih i intersocijetalnih odnosa, uzimajući naročito u obzir uključenost klasnih činilaca i države (E na tabeli 5.4). Skokpolova naglašava vojne konflikte između država, Volerstin ekonomske odnose između nacionalnih buržoazija. Skokpolova prošle društvene revolucije tumači kao ishod protivrečnosti u agrobirokratskim društvima koje je pogoršavao pritisak spolja koji su vršile strane države. Volerstin predviđa buduću revoluciju kao rezultat protivrečnosti u svetskom sistemu koje pogoršavaju pritisci iznutra koje vrše antisistemski pokreti. Mada u oblikovanju karaktera istorijskih preobražaja umanjuju ulogu ljudske volje, oboje ipak prihvataju to da grupe mogu svesno izmeniti svoju situaciju, mobilišući resurse i pozitivno odgovarajući na svoju situaciju kao u slučaju revolucionarnih elita koje državni aparat jačaju da bi odbranili svoj politički položaj (Skokpolova) ili nacionalnih buržoazija na poluperiferiji koje državni aparat jačaju da bi ušle u jezgro. Najzad, postoje dve druge skupine. Jedna obuhvata Maršala, Bendiksa, Lipseta i Kacnelsona (F na tabeli 5.4). Svi oni slede “razvijanje” odnosa građanin – država, identifikujući njegove glavne puteve. Svako od njih se usredsređuje na protivrečnosti u tom procesu, kao što su napetosti između statusa građanina i društvene klase (Maršal), krize vlasti do kojih je dovodila modernizacija (Bendiks), sukobi između vladajućih vrednosti u zajednici i ekonomiji (Lipset) i deobe „pocepane svesti“ (Kacnelson).¹² Druga skupina obuhvata Tompsona, Đenovezea, Ajzenštata, Gelnera, Kolinsa i Gidensa (G na tabeli 5.4). Sve strategije objašnjenja ovih naučnika daju veliki prostor unutrašnjoj logici imperija, nacijama–državama, klasnim situacijama, globalnim porecima i drugim vrstama “sistema”. Njihove analize ukazuju na napetosti koje odatle proishode i na mogućnosti preobražaja, uključujući, s jedne strane, pristup različitih grupa resursima “u slobodnom opticaju” ili drugim sredstvima olakšanja ljudskog delovanja i, s druge, sistemskim ograničenjima unutar kojih se događa strukturacija.
Istorijska sociologija i kapitalistička demokratija Do sada smo identifikovali neke važne unutrašnje napetosti istorijske sociologije u pogledu etabliranih ili autsajderskih orijentacija, uključenosti ili distanciranja, metodoloških pristupa i strategija objašnjenja. Sada je vreme da se vratimo sadržaju dela koje smo ispitali, kako bismo napravili opšti pregled. Treba razviti dva argumenta. Prvo, da pitanje prihvatljivosti i životnosti kapitalističke demokratije povezuje rad u sve tri faze posleratne istorijske sociologije. Drugo, da su političke i ideološke promene u zapadnim kapitalističkim demokratijama i u njihovim spoljašnjim odnosima pomogle u oblikovanju problematike u sukcesivnim fazama istorijske sociologije (vidi tabelu 5.5). Prva faza: Demokratija rastumačena Posle Drugog svetskog rata vladao je američki put. Njega su žestoko promovisali mas– mediji uz dobrovoljnu saradnju intelektualaca. Ideal je bio snažan konsenzus, zasnovan na emocionalnoj privrženosti i racionalnom odobravanju samoočigledno pravednog društvenog poretka koji nudi jednakost prilika. Ovaj ideal je oblikovao sociološku perspektivu koja je pretposta-
181
vljala da u razvijenim industrijskim društvima, naročito ukoliko su postajala sličnija Sjedinjenim Državama, može da se očekuje uzajamno prilagođavanje između integrativnih nacionalnih vrednosti, s jedne strane, i potreba i zahteva izraslih unutar institucija i grupa koje se sve više diferenciraju, s druge. Ovi društveni sistemi su obično rešavali probleme koji su se pred njih postavljali. Kapitalistička demokratija je funkcionisala. Ove pretpostavke su nadahnjivale rad Parsonsa, Smelsera i Lipseta.
Tabela 5.5. Vrednosti, moć i kapitalistička demokratija Šta se dešavalo onda kada je proces diferencijacije proizvodio nesklad između legitimnih vrednosti i opaženih interesa određenih grupa? Odgovori su bili: ponovno prilagođavanje društvenih sistema kao pitanje kursa (Smelser); stabilan sukob (npr., dvopartijski sistem) ojačao bi konsenzus (Lipset); to uglavnom zavisi od resursa koje kontrolišu grupe u strateškim strukturnim lokacijama (Ajzenštat). Ajzenštatov glavni rad iz ovog perioda je bio o preindustrijskim imperijama, a ne o kapitalističkoj demokratiji (mada je, kao što smo videli, bilo nekih relevantnih zapažanja). U stvari, strukturalno–funkcionalističke analize kapitalističke demokratije su malo pažnje poklanjale sadržaju fundamentalnih rasprava između grupa koje se tiču vrednosti, ili ulozi koju je u njihovom uspostavljanju igrala moć. Esej T. H. Maršala Status građanina i društvena klasa (1963) prvi put se pojavio godinu dana pre Parsonsovog Društvenog sistema (1951). Parsonsa i Maršala povezuje to što su obojica uzimala ozbiljno službenu ideologiju kapitalističke demokratije kao opis preovlađujućeg ekonomskog i političkog poretka u Britaniji, odnosno Sjedinjenim Državama. U jednoj nedavnoj kritici Parsonsova vizija evolutivnog razvoja zapadnog društva od prikovanosti za tradiciju, skučenosti srodstvom i vladavine hijerarhija zasnovanih na pripisanim, partikularističkim kriterijumima, ka slobodi, opisuje se kao “proširenje primene Maršalove analize statusa građanina“ (Holton i Tarner, 1986, str. 22). Kao i Lipset u Prvoj novoj naciji, Maršal je uočio sukob između jednakosti na osnovu statusa građanina i nejednakosti na osnovu tržišta. Kao i Moris Janovič, deceniju i po kasnije (Janovič, 1980, str. 212), Lipset je smatrao da se ovom napetošću može relativno lako upravljati, ali Maršal je bio mnogo svesniji njenog razarajućeg potencijala. Rajnhart Bendiks, koji se oslanjao na Maršalovu analizu, video je ne samo poput Maršala da protivrečnosti sistema smanjuju uspešnost institucija (npr., obrazovanja) već takođe da se sukobi vrednosti često podudaraju sa linijama diferencijacije grupa (npr., između poslodavaca i radnika ili između aristokrata i industrijalaca). Društva koja su pretrpela industrijalizaciju ili političku modernizaciju nisu uvek “postupala” sa ovim sukobima na način koji je vodio stabilnoj kapitalističkoj demokratiji. U prvoj fazi, Bendiks je bio jedan od nekolicine koji su artikulisali maticu ove kritike strukturalno–
182
funkcionalističkog pristupa, preovlađujućeg u američkoj istorijskoj sociologiji. U ovom pristupu se malo pažnje posvećivalo sukobima između grupa, vrednosnim razlikama i sistematskoj upotrebi preimućstva moći da se nametne dominacija. Bendiksa nije bilo moguće odbaciti kao levičara s predubeđenjem, što je taktika koju je establišment usvojio u slučaju Rajta Milsa.¹⁷ Druga faza: Demokratija razotkrivena Rad četiri istorijska sociologa je pomogao u preorijentaciji akademske kulture. Nijedan nije bio presudan, ali je njihov kumulativni uticaj olakšao prelaz s prve na drugu fazu. Dve knjige G. E. Lenskog, odnosno B. G. Ransimena, koje su se pojavile 1966. godine, bavile su se društvenom slojevitošću kao glavnim izvorom nejednakosti u društvima. U knjizi Moć i privilegija Lenski je naglašavao ulogu koju je igrala moć, nasuprot potrebi za regulisanjem društvene slojevitosti. Njegov pristup je bio izazov Parsonsu, tvrdnjom da su društva nesavršeni sistemi sa velikom količinom prisile i sukoba. U međuvremenu, u Relativnoj lišenosti i društvenoj pravdi Ransimen je obratio pažnju na način na koji nejednakost shvataju članovi društva. U stvari, on je istakao dve stvari. Prvo, ova shvatanja su bila u sukobu sa stvarnošću. Drugo, postojeći obrasci nejednakosti su, po kriteriju društvene pravde, u mnogim pogledima bili manjkavi.¹⁴ Kroz rad Lenskog i Ransimena dovedena je u pitanje pretpostavka po kojoj je društveni poredak a naročito kapitalistička demokratija bio izgrađen na spontanom prihvatanju normi koje su opravdavane svojom očiglednošću. Njihove knjige su pomogle da “moć” i “vrednosti” postanu dostupni kao termini kritičke analize, osetljive na prisilu i nepravdu. U međuvremenu, tokom šezdesetih, Mark Bloh i Norbert Elijas su počeli da bivaju poznati u akademskoj kulturi engleskog govornog područja. U Blohovom slučaju, značajno je bilo objavljivanje njegovog Feudalnog društva (1961). Mada Proces civilizovanja (1978, 1982) još nije bio objavljen u Britaniji ili Sjedinjenim Državama, Elijasov pristup je postao uticajan na provincijskom univerzitetu koji je postao glavni snabdevač britanskog višeg obrazovanja nastavnicima sociologije. Ne treba preterivati u pogledu koraka i širine elijasovske perspektive. Ipak, zajedno sa Blohovim radom, Elijasovo učenje je privuklo pažnju na strahove i ranjivosti ljudskih bića koja učestvuju u složenim i dinamičnim mrežama međuzavisnosti; i na način na koji je oblikovanje kulturnih značenja i psiholoških karakteristika povezano sa promenom ravnoteža moći u ovim konfiguracijama. Ni Bloh ni Elijas “integrativne vrednosti” ili političke ideologije nisu smatrali datošću koja se putem “sistema“ prenosi s kolena na koleno. Knjige Baringtona Mura i E. R Tompsona pokazale su uspešnost takvog kritičkog pristupa (Mur, 1969; Tompson, 1968). Svaki od njih dvojice je na drugi način dokazao nasilnički karakter prošlosti kapitalističke demokratije. U drugim delima oni su kritiku proširili do tvrdnje da su moderne kapitalističke demokratije bile “pljačkaške” (Mur, 1972, str.105) ili “parazitske” i da su (Tompson, 1978, str. 489), tretirale građane kao žrtve. Udaljenost između Smelserovog i Tompsonovog rada i između Lipseta i Mura dramatično pokazuje promenu koja se u istorijskoj sociologiji desila početkom i sredinom šezdesetih.¹⁵ Ne iznenađuje postojanje veza sa prethodnom fazom. Na primer, pitanje paternalizma kojim se bavio Bendiks vraća se kroz rad Đenovezea o društvu plantaža.¹⁶ Međutim, Đenoveze je više bio zainteresovan za njegove represivne vidove nego za njegovu sposobnost da neguje društvenu integraciju. Kao i Maršal, Ira Kacnelson je ispitivao uticaj društvene diferencijacije na razvoj građanskih i političkih prava. Kacnelson je takođe uočio da su u ovim odvojenim sferama na delu divergentni trendovi. Međutim, on u središte nije stavljao posledice na integraciju sistema, već na klasnu svest.¹⁷
183
Treća faza: Kapitalizam rastumačen i razotkriven U središtu pažnje marksističkih istoričara, kao što su Tompson i Đenoveze, bilo je osvetljavanje iskustava i shvatanja podređenih grupa čiju egzistenciju je zanemarivala ili ignorisala etablirana ideologija. Oni su vrednosti obuhvaćene demokratskim statusom građanina naročito pravo na slobodu i samoostvarenje koristili kao probni kamen odlučne kritike aktualne prakse. Do sredine sedamdesetih istakli su se neki praktičari marksističke istorijske sociologije. Oni su, razvijajući alternativni svetski–obuhvatan sistem, želeli da popune vakuum koji je ostao posle raspada strukturalnog funkcionalizma. Imanuel Volerstin je svoj poduhvat započeo skiciranjem toka kapitalističke svetske ekonomije. Peri Anderson je napravio mapu evolucije feudalnog načina proizvodnje kroz nekoliko zemalja i epoha. U implicitnoj raspravi u okviru istorijske sociologije o prirodi kapitalističke demokratije promenio se naglasak. Centar pažnje se pomerio od demokratije ka kapitalizmu, od nacionalnog ka internacionalnom. Ipak, marksistički pristupi su morali da se pomire sa dve tendencije i da sve više odstupaju pred njima: to su prvo, istraživanje aktivnog doprinosa relativno autonomnih državnih aparata u njihovim civilnim i vojnim pojavama, oblikovanju kapitalističkog društva; i drugo, veće spremnosti da se ekonomski, politički i drugi oblici prisile tretiraju kao alternativni izrazi “moći” – a da se u teorijama i objašnjenjima prednost ne daje nijednom posebnom obliku moći. Doprinosi Tede Skokpol, Čarlsa Tilija, Fernana Brodela, Majkla Mana i Entoni Gidensa pomeraju težište u ovom pravcu.¹⁸ (...) Man je pozdravljao Volerstinovo naglašavanje internacionalne povezanosti, ali je umanjivao vrednost njegovog ekonomskog redukcionizma.¹⁹ Ovaj aspekt marksizma, insistiranje na prioritetu ekonomije, ima u sebi element mistifikacije. U stvari, neprekidni napad na mistifikacije raznih vrsta bio je u toku još od kraja sedamdesetih. Na primer, (da se pomenu samo autori o kojima je ovde reč) pod udar su došle marksističke teorije klase i revolucije, tehnokratski mitovi o obrazovanju, programi američke urbanističke reforme šezdesetih i ranih sedamdesetih, romantički mitovi o naciji, ruski imperijalizam i tržišna teorija vrednosti.²⁰ Ovaj proces ne oslobađa od nespokojstva. Iluzije su razorene u ime racionalnosti – ali, čime da se zamene? Četvrta faza: Demokratija preispitana Izvesno je da su protestni pokreti u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu krajem osamdesetih dali perspektivu zapadnoevropskim i američkim pokretima koji su se dogodili dve decenije ranije. Raniji pokreti su uzdigli svest i podstakli izvesne zakonodavne promene, naročito za crnce i žene. Ali, ovi drugi su srušili vlade. Između šezdesetih i osamdesetih značajno je naglasiti jednu sličnost i jednu razliku. S jedne strane, ovaj drugi pokret je u mnogim pogledima bio produžetak ranijeg. Glavni akteri su u oba slučaja pripadali sloju belih i plavih kragni. Ove grupe su, sa promenljivim uspehom, zastupali “inteligencija” i sindikalni lideri. Između šezdesetih i osamdesetih slogani su se promenili – od studentske moći, crnačke moći i pokreta za oslobođenje žena, do perestrojke, glasnosti i “Gorbija” – ali ne i pitanja koja stoje u njihovoj osnovi. U oba perioda, glavna meta je bila zloupotreba vlasti, a glavni zahtev ostvarenje prava na status građanina. S jedne strane, repertoar političkih odgovora na ove zahteve razlikovao se od onih dve ranije decenije. Šezdesetih je na Zapadu veliki pobednik bio, bar za trenutak, socijalistički san o nerepresivnoj komunističkoj zajednici u njenim mnogim utopijskim vidovima. On nije potrajao. U međuvremenu, trijumfovali su materijalizam i individualizam. Margaret Tačer i Regan su predstavljali povratak populističkom kapitalizmu, evocirajući viktorijanske vrednosti i otvorene
184
granice. Nijedan od ova dva odgovora – ni komunitarni, ni individualistički – kasnih osamdesetih i ranih devedesetih nije bio prihvatljiv. Moralna snaga marksizma skršena je progresivnim oslobađanjem sovjetske Rusije i uspešnim ustancima protiv komunizma u Istočnoj Evropi. Ovo se dešavalo baš u trenutku kada je osamdesetih retorika slobodnog tržišta Tačer–Regan entente (savez) izgubila svoje samopouzdanje. Uobičajena ideološka objašnjenja problema moći, morala i ljudskog iskustva dovedena su u pitanje. Ipak, izvesno je da ljudi nisu napustili brigu za ljudske interese šta je “dobro”, “pravedno”, “ispunjujuće” itd. Oni su odbacili jedan niz odgovora, ali nisu zaboravili pitanja. Naprotiv, nisu želeli da ih usisa etički vakuum. Široko rasprostranjena podrška “zelenim” životnim stilovima pokazuje da je svet amoralnog individualizma i cinične geopolitike za mnoge neprivlačan. Raspad ruske imperije je izazvao pitanje: kakav će oblik sledećih 20 godina poprimiti ekonomski i politički entiteti u Evropi. To je ono isto pitanje koje se postavilo 1918. posle pada Austrougarske, Otomanske i Nemačke imperije. Konačni ishod je bio nepovoljan za evropske humanističke nauke. Jedna od njih je bila istorijska sociologija. Devedesetih je socijalistička utopija neželjeno uvezena u Evropu. U međuvremenu, troškovi sprečavaju izvoz američkog sna. Ostaje nemački i japanski san. Nemačka i Japan su vrlo uspešna kapitalistička društva, ali njihovi dometi u demokratiji manje obećavaju. U ovim okolnostima ne bi bilo iznenađujuće kada bi sociolozi, istoričari i drugi na Zapadu počeli da istražuju značenje i potencijal demokratije. U stvari, kritičko preispitivanje demokratije kao političkog modela je već u toku. Izgleda da je ona još uvek ono što želi većina ljudi, pogotovo ako je moguće da se oslobodi svakog fanatičnog suviška. To može da objasni zašto su Parsons i Maršal, pošto su godinama bili zanemareni, krajem osamdesetih opet ušli u modu. Od pedesetih, reputacija Parsonsa i Maršala je pretrpela dramatična kolebanja. Obojica su bili gurnuti u zapećak tokom drugog talasa istorijske sociologije, započetog velikim uspehom radova E. P. Tompsona i Baringtona Mura. U poređenju sa njima, Parsons i Maršal su izgledali nerazumno blagi i optimistični. Objekt napada je bio naročito Parsons, recimo od strane Danijela Fosa (Daniel Foss – 1963) i Alvina Guldnera (Alvin Gouldner – 1971). Međutim, tokom osamdesetih, Parsons i Maršal su ponovo privukli pažnju koja je umnogome bila pozitivna.²¹ Ne odstupajući od formule slobodnog tržišta, Parsons i Maršal su vrlo ozbiljno uzimali i težnje i teškoće kapitalističke demokratske ideologije. Njihov povratak osamdesetih potiče iz potrebe da se za postojeće verzije ove ideologije nađe ubedljiva zamena. One su postale vrlo zastarele, bilo da se vraćamo Džonu Majnardu Kejnzu, bilo Adamu Smitu.²² Da za trenutak ostanemo kod Maršala, oživljavanje interesovanja za njegove ideje je izbilo na površinu nekoliko godina nakon njegove smrti 1981. godine. Kao što je već primećeno, obojica, i Man i Gidens, nalazili su da je korisno voditi polemiku sa Maršalovim duhom. Obojica su bili kritički raspoloženi. Drugi, kao Brajan S. Tarner i Dejvid Held, pokazivali su više entuzijazma.²³ Halsej (A. H. Halsey) je tvrdio da Maršalova analiza pruža način na koji se u moralnom uređivanju društvene slojevitosti razvija udeo koji imaju država, profesije i organizacije lokalne zajednice (Halsej, 1984, str. 14).²⁴ Jedno tumačenje ove sugestije je da bi se sredstva mogla naći pomeranjem statusa građanina ka društvenoj pravdi s obzirom na potrebu.²⁵ Jedan od naučnika koji je vrlo ozbiljno uzeo svoju profesionalnu obavezu u pogledu statusa građanina je Moris Janovič (Morris Janovvitz). On je Maršalov argument smatrao “veoma ubedljivim” (Janovič, 1980, str. 4), naročito njegovo insistiranje da prava na status građanina treba da se uravnoteže putem dužnosti. Janovič je neke stvari prečistio, naročito u četiri sfere oporezivanja, obrazovanja, vojne službe i potpomaganja blagostanja zajednice gde su obaveze na osnovu statusa građanina naročito relevantne. U svakom slučaju, tekuća praksa je bila neadekvat-
185
na i neka od Maršalovih očekivanja su, po Janovičevom mišljenju, postavljena suviše nisko. Uz obaveze poreskih obveznika treba da ide i mogućnost aktivnog uticaja na obrasce troškova vlade. Obrazovanje pre treba da prevaziđe nego da pojača uske etničke lojalnosti. Njegov cilj treba da bude stvaranje „uspešne nacionalne identifikacije i operativnog osećaja statusa građanina” (str. 13; podvučeno u originalu). Vojna obaveza treba da bude nadahnuta idealom “vojnika–građanina” (str. 16). U ovom pogledu je Britanija naprednija od Sjedinjenih Država. Najzad, Maršal je potcenjivao snagu i značaj volonterskih organizacija. Nažalost, tendencija takvih organizacija je bila da se više brinu o pravima nego o dužnostima. One su bile “visoko lokalističke i malog teritorijalnog dometa” (str. 17). Janovič je bio za uspešnije predstavljanje volonterskih tela na regionalnim i nacionalnim nivoima (Janovič, 1978; Janovič i Satl, 1978; Smit 1988). Ona su bila važna bar isto toliko koliko i sindikati koji u svakom slučaju treba da se dopune obimnijim predstavljanjem građana u privatnoj industriji i javnim korporacijama. Proces izgradnje institucije bio je potreban da bi se promovisala „moralna samosvest” (Janovič, 1980, str. 22).²⁶ Ova debata je ocrtana u analizi “Maršalovog rata između statusa građanina i društvene klase” (Maršal, i drugi, 1985, str. 279).²⁷ Iz nje je takođe proizašla sugestija da, shvaćen na pravi način, status građanina treba da znači da se “porast prava na status stalnog zaposlenja ne uzme samo kao nesrećna krutost već i kao prilika za razvijanje osećaja zajedništva u poslovnim poduhvatima“ (Dore, 1983, str. 480).²⁸ Lista doprinosa bi mogla da se proširi, ali je mnogo važnije da se obnovljeno interesovanje za modele kapitalističke demokratije proširilo daleko izvan Maršalovog rada.²⁹ Koji je mogući doprinos istorijskih sociologa ovom poduhvatu promišljanja kapitalističke demokratije? U stvari, poslednjih godina je značajno porastao njihov “infrastrukturni kapacitet”. Tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih, istorijski sociolozi su sebi prokrčili put do etabliranih pozicija širom višeg obrazovanja. Dok su zauzimali mesta sa stalnim statusom univerzitetskog nastavnika, u toku je bila debata o uslovima javne kulture i obrazovanja.³⁰ Glavni predmet rasprave je bila istorija. Novinari i političari su govorili o odgovornosti istoričara za promociju ugroženih nacionalnih vrednosti. Službeni komiteti, kako u Sjedinjenim Državama, tako i u Britaniji, sastavljali su izveštaje o nastavi istorije u školama.³¹ U ovoj povišenoj atmosferi glavni proboj na masovno tržište dogodio se krajem osamdesetih. Knjige iz istorijske sociologije su našle put do knjižarskih tezgi na aerodromima. Dva istaknuta primera su bili Neprilike bogatih. Jedna interpretacija holandske kulture u zlatnoj eri Simona Šame (Simon Schama – 1987) i Uspon i pad velikih sila Pola Kenedija (Paul Kennedy – 1988) (sa podnaslovom Ekonomske promene i vojni sukob od 1500. do 2000). Obe knjige su brzo postale bestseleri. Nezavisno od umeća njihovih autora, kako je do toga došlo? (...)
Budućnost prošlosti Najveći doprinos istorijske sociologije bi mogao biti otkriće i širenje znanja relevantnog za razvoj kapitalističke demokratije, čak i ako bi to značilo odvraćanje pažnje od diskusije o filozofiji istorije. Ovo poslednje je važno istaći, jer je danas veoma jaka uzajamna privlačnost između sociologije i filozofije, posebno u najskorijim slučajevima sociologije visokog stila.³² Gidens je zapazio da “postoji područje pitanja koja se bave delovanjem, intencionalnošću, strukturom i
186
značenjem za koja bi se teško moglo reći da li ih je ispravno nazvati ‘filozofskim’ ili ‘sociološkim’”. On dodaje da su takvi pojmovi “od trajne vrednosti samo ako koriste u vođenju prakse empirijskog istraživanja” (1987, str. 72). Ovaj poslednji komentar se mora uzeti kao nešto više od rutinskog osporavanja. U stvari, ako istorijska sociologija treba da doprinese raspravi o kapitalističkoj demokratiji, mora se obratiti pažnja na specifične oblike ljudskog delovanja, specifične namere, posebne strukture i posebna značenja. Džon Hal (John Hall) nedavno je tvrdio da postoji potreba za više “filozofske istorije” koja “se bavi razlikama između različitih tipova društva i objašnjava prelaz s jednog tipa na drugi, da bi se na osnovu toga sistematski razmišljalo o prirodi moći i šansama ljudskog života” (Hal, 1986, str. 3). On je u pravu. Ipak, “istorija” je isto toliko značajna koliko i “filozofija”. Drugim rečima, nepristrasno prosuđivanje mora biti tesno povezano sa empirijskim radom, sa istorijskim istraživanjem, koji tekuće teorijske rasprave nadahnjuju, ali njime ne dominiraju, kao i empirijskim generalizacijama drugih naučnika.³³ Sposobnost istorijskih sociologa da daju doprinos tekućoj debati o kapitalističkoj demokratiji će se povećavati ukoliko oni stvaraju relevantno saznanje. Da navedemo očit primer: detaljno istraživanje razvoja japanskog društva je veoma povećalo autoritet doprinosa Ronalda Dora ovoj debati.³⁴ U stvari, postoje dva povezana pitanja. S jedne strane, potrebno je više znanja. S druge, potrebna je šira komunikacija unutar društva i između društava. Obe stvari su bitne, naročito za Britance i Amerikance. Ove su nacije iskusile globalnu premoć u 19, odnosno u 20. veku. Posledica je toga da njih svet poznaje znatno bolje nego što one poznaju taj svet. Da se poslužimo analogijom, rob uvek mora da poznaje svog gospodara da bi povećao šanse za opstanak. Gospodar može da uživa u luksuzu neznanja – bar dok mu ne prerežu vrat. Paradoksalno je da Britanci, bar prosečni, Nemce poznaju i shvataju isto tako malo kao i Japance, a možda i manje. Glavni doprinos istorijske sociologije devedesetim može da bude građanska kultura veće obaveštenosti i otvorenijeg duha. Ona ima mogućnost da pomoću svojih dostignuća pokaže praktičnu vrednost istraživanja prošlosti i pravljenja sistematskih poređenja kroz prostor i vreme, ocrtavanja sličnosti i razlika, praćenja dugoročnih procesa, traganja za uzrocima i praćenja posledica, pokazujući način na koji ljudi oblikuju i bivaju oblikovani od insititucija koje ih povezuju i razdvajaju. Postoji nada da ona može da ponudi maršrutu kojom bi se stiglo do većeg razumevanja i uspešnijeg delovanja kroz racionalno, kritičko i imaginativno istraživanje. Istorijska sociologija može građanima pomoći da razumeju kako su oblikovane strukture prilika i načina života i kako se, bar u nekim pogledima, one mogu preoblikovati. Da se podsetimo slike iz prvog poglavlja: praktična funkcija istorijske sociologije je u tome da nama pomogne da napravimo razliku između kucanja na otvorena vrata i udaranja glavom kroz zid. Ona nam takođe može pokazati da su bar neki zidovi privremeni - kao onaj u Berlinu. Istorijska sociologija čak može pomoći da se u popularno razumevanje odnosa među državama unese više racionalnosti koja bi zamenila, sada preovlađujuću, fantaziju i strah. Ovo dovodi do opštijeg pitanja. Dugo vremena kapitalističke demokratije, kao što su Britanija i Sjedinjene Države, opstajale su (neki bi rekli i hranile se) široko rasprostranjenim neznanjem i predrasudama svog stanovništva. Ovu okolnosti sve više dovode u pitanje zahtevi industrijske konkurentnosti za sve višim nivoima obrazovanja i obučenosti. Podizanje obrazovnog nivoa ima posledice kako na status građanina, tako i na produktivnost. Obrazovani radnik želi da zna za šta on ili ona rade, baš kao što obrazovani vojnik želi da zna zašto se on ili ona bore. Istorijska sociologija treba biti spremna da pomogne u premošćivanju jaza - ne pružanjem prepakovanih odgovora, već ukazivanjem na relevantna pitanja, relevantna svedočanstva i racionalne načine njihovog povezivanja. To je dobro učinio Rajnhart Bendiks. Naučnici koji se bave društvom treba da imaju trajnu veru u ljudski razum… To je mnogo humanije verovanje od brige kako da se poboljšaju tehniku društvene manipulacije. To je je-
187
dina pozicija dostojna velikih intelektualnih tradicija na kojima stoje. To je prva linija odbrane od pretnje totalitarizma (Bendiks, 1984, str. 127).
Literatura Abrams, P. (1982), Historical Sociology, Open Books, London. Anderson, M. (1971), Family Structure in Nineteenth-Century Lancashire, Cambridge University Press, Cambridge. Banks, J. A. and Banks, O. (1964), Feminism and Family Planning in Victorian England, Liverpool Universtity Press, Liverpool. Bendix, R. (1984), Force, Fate and Freedom. On Historical Sociology, University of California Press, Berkeley. Berger, B. M. (ed.) (1990), Authors of eir Own Lives. Intellectual Autobiographies by Twenty America Sociologists, University of California Press, Berkeley. Bloch, M. (1954), e Historians‘s Craft. Translated by Peter Putman, Manchester University Press, Manchester (originally published in 1949). - (1961), Feudal Society (2 vols), Translated by L. A. Manyon, Routledge, London. Braudel, F. (1980), On History, Weidenfeld and Nicolson, London. Collins, R. (1975), Conflict Sociology. Towards an Explanatory Science, Academic Press, New York. - (1985), ree Sociological Traditions, Oxford University Press, Oxford. Dore, R. P. (1983), Goodwill and the spirit of capitalism, British Journal of Sociology, 34 (4): 459-482. Elias, N. (1987), Involvement and Detachment, Translated by Edmund Jephcott, Basil Blackwell, Oxford (originally published in 1983). Gellner, E. (1988), Plough, Sword and Book. e Structure of Human History, Collins Harvill, London. Genovese, E. D. and Genovese, E. (1976), e political crisis of social history, Journal od Social History, 10 (2): 205-220. Giddens, A. (1976), New Rules of Sociological Method: A Positive Critique of Interpretative Sociologies, Hutchinson, London. - (1979), Central Problems in Social eory, Macmillan, London. Giddens, A. and Stanworth, P. H. (eds.) (1974), Elites and Power in British Society, Cambridge University Press, Cambridge. Gouldner, A. (1971), e Coming Crisis of Western Sociology, Heinemann, London. Hall, T. D. (1986), Incorporation and the World-System, American Sociological Rewiev, 51 (3): 390-402. Halsey, A. H. (1984), T. H. Marshall: past and present 1893-1981, Sociology, 18 (1): 1-18. Holton, R. J. and Turner, B. S. (1986), Talcott Parsons on Economy and Society, Routledge, London. Hume, D. (1983), e History of England from the Invasion of Julius Caesar to the Revolution in 1688, 6 vols, ed. W. B. Todd, Liberty Classics, New York.
188
Janowitz, M. (1980), Observations on the sociology of citizenship: obligations and rights. Social Forces, 59 (1): 1-24. Kennedy, P. (1988), e Rise and Fall of the Great Powers. Economic Change and Military Conflict from 1500-2000, Fontana, London. Lipset, S. M. (1963), e First New Nation. e United States in Comparative and Historical Perspective, Heinemann, London. McLellan, G. (1984), History and theory: contemporary debates and directions, Literature and History, 10 (2): 139-164. Marshall, G. (et al.) (1985), Class, citizenship and distributional conflict in modern Britain, British Journal of Sociology, 36 (2): 259-284. Moore, B. (1969), Social Origins of Dictatorship and Democracy. Lord and Peasant in the Making of the Modern World, Penguin, Harmondsworth, (originall published in 1966). - (1972), Reflections on the Causes of Human Misery and on Certain Proposals to Eliminate em, Penguin, Harmondsworth. Runciman, W. G. (1989), Confessions of a Reluctant eorist, Harvester Wheatsheaf, London. Schama, S. (1987), e Embarrassment of Riches. An Interpretation of Dutch Culture in the Golden Age, Collins, London. Skocpol, T. (1988), An ‚uppity generation‘ and the revitalization of macroscopic sociology: reflections at mit-career by a woman from the sexties, eory and Society, 17 (5): 627-643. Stein, M. and Vidich, A. (eds) (1963), Sociology on Trial, Prentice-Hall, Englewood Cliffs, NJ. Stoianovich, T. (1976), French Historical Method. e Annales Paradigm, Cornell University Press, Cornell, N.Y. ompson, E. P. (1968), e Making of the English Working Class, Penguin, Harmondsworth (originall published in 1963). - (1978), e Poverty of eory, Merlin Press, London. Tilly, C. (1988), Future history, eory and Society, 17 (5): 703-712. Tilly, L. and Tilly, C. (1980), Problems in social history: a symposium, eory and Society, 9: 667-681. Wallerstein, I. (1989), e Modern World System, III, e Second Era of Great Expansion of the Capitalist World-Economy 1730-1840s, Academic Press, London. Zeidin, T. (1976), Social history and total history, Journal of Social History, 10 (2): 237-245. Denis Smit, Uspon istorijske sociologije, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava, Beograd, 2001, str. 7–14, 185–218. (Naslov originala: Deniss Smith, e Rise of Historical Sociology, Polity Press/Basil Blackwel, Cambridge/Oxford, 1991. Prevela sa engleskog: Milanka Radić)
189
Fusnote ¹ Videti takođe Smith, 1988. ² Videti, na primer, Aymard, 1972; Kedourie, 1975; Andrews, 1978; Gurevitch, 1983; Baker, 1984; Clark, 1985. ³ Bloh, 1961; Braudel, 1972; Braudel, 1981; Braudel, 1982; Braudel, 1984. ⁴ Uporediti Banks i Banks, 1964. ⁵ Na primer, Rosaldo i Lamphere, 1974; Humphries, 1977; Cuhnivolpe, 1978; Tilly i Scott, 1978; Hollis, 1979; Banks, 1981; Braybon, 1981; Sargent, 1981; Wemple, 1981; Urlich, 1983; Chamberlain, 1983; Pahl, 1984; Alexander, 1984; Charles i Duffin, 1985; Banks, 1986; Hanavalt, 1984; Davidoff i Hall, 1987; Bradley, 1989. ⁶ Anderson, 1974; Anderson, 1974; Wallerstein, 1974; Wallerstein, 1980; Wallerstein, 1989; Braudel, 1981; Braudel, 1982; Braudel, 1984; Mann, 1986; Skocpol, 1979. ⁷ Na primer, Le Roy Ladurie, 1979; Braudel, 1980; Burke, 1980; Tilly, 1981; McLennan, 1981; Abrams, 1982; Runciman, 1983; Skocpol, 1984; Tilly, 1984; Neale, 1985; Hirst, 1985; Lioyd 1986; Ragin, 1987; Callinicos, 1987. ⁸ Među uticajima je i novo interesovanje geografa za istoriju, sociologiju i filozofiju (na primer Johnston, 1983; Jackston i Smith, 1984; Harvey, (1982; Dodgshon, 1987), iznova otkrivena prostornost i vreme od strane sociologa (na primer Gregory i Urry, 1985; Giddens, 1981), probuđena radoznalost za antropologiju (naročito u radu Clifford Geertza) među istoričarima (Walters, 1980), i obrnuto, interesovanje antropologa kao što su Marshall Sahlins i Ernest Gellner za istorijsku dimenziju (Sahlins, 1985; Gellner, 1988; Cohn, 1980). Drugi uticaji potiču iz istorijske političke ekonomije i arheologije (na primer, North i omas, 1973; North, 1981; Parker, 1986; Maier, 1987; Sahlins, 1984; Hodges, 1989); Tainter, 1988). Izazovi Mišela Fukoa etabliranim metodologijama u istoriji i društvenim naukama (na primer, Foucault, 1972; Foucault, 1974; Foucault, 1978; Sheridan, 1980; Smart, 1985; Kenedi, 1989; O‘Neill, 1986; Weightman, 1989; Fraser, 1985; Dumm, 1985), radovi Quentina Skinner–a o političkoj misli i metodologiji istorije i društvenoj nauci (na primer, Skinner, 1978; Tully, 1988) sve veće priznavanje uloge jezika, tekstova i narativnih struktura u oblikovanju istorijske interpretacije (na primer, Stone 1979; White, 1978; La Capra, 1983) i produžetak polemika u okviru moralne i političke filozofije (na primer, E. G. Rawls, 1972; Nozick, 1974; Macintyre, 1981). ⁹ Videti, na primer, Bourdieu, 1969; Bourdieu, 1985; Tully, 1988; White, 1978; Chartier, 1988; La Capra, 1983; Ringer, 1990; Jay, 1990; Lemert, 1990. ¹⁰ Giddens, 1985, str. 187–8; Mann, 1986, str. 256–7; Runciman, 1983, str. 270; Collins, 1975, str. 187–216. ¹¹ Primeri za ovo prvo su Tilly, 1964; Le Roy Ladurie, 1980 i Blok, 1974. Primeri za ovo drugo su Bendiks, 1964; Moor, 1969. i Skocpol, 1979. Primeri za ovo treće su Lenski, 1966; Giddens. 1985 i Gellner, 1988. ¹² U pitanju je pozivanje na Šančeve grada Ire Kacnelsona (1981). Kacnelson pokazuje kako je uzajamno dejstvo formiranja države i formiranja klase u američkom slučaju proizvelo u radničkoj klasi podeljenu svest. Oni su na svom radnom mestu sebe tretirali kao „radnike“, a izvan rada kao „etničku zajednicu“ ili pripadnike specifičnih lokalnih zajednica. ¹³ Na primer Lipset i Smelser, 1961, str. 51. ¹⁴ Vredi uporediti Ransimenovu knjigu sa studijom o „imućnim radnicima“ koja se pojavila ubrzo posle toga (Goldthorpe, Lockwood, Bechhofer i Platt, 1969). Njeni autori su podržavali odlučne političke strategije za ostvarenje društva sa više jednakosti i pravde. O izgledima planskog poboljšanja Ransimen je gajio veći pesimizam Na prilično hajekijanski način, on je ukazivao na teškoće u obezbeđivanju saglasnosti o tome kako definisati i primenjivati kriterijume pravde. Mada su se njihovi zaključci o političkom delovanju razlikovali od Ransimenovih, tim imućnih radnika je implicitno priznao značaj Ransimenove analize. A posebno su tvrdill da Laburistička partija treba da ohrabri pomeranje instrumentalnog kolektivizma sa „lokalnih i usko ekonomskih pitanja“ na „nivo nacionalne politike“ (str 190). Ona treba da pojača svoj apel kao „partija radnog čoveka“ (str. 191) i uopšte, „da proširi i unese raznolikost želja i očekivanja na načine koji bi doneli radikalne posledice (str. 195) Drugim rečima, politički radikalizam bi dobio veću podršku kada bi se proširile referentne grupe glasača radničke klase, uz stvaranje sve jačeg osećaja za nepravdu i nejednakost Ransimen je izveo sličan zaključak, ali više u negativnom obliku. Po njegovom mišljenju, sama uskost referentnih grupa radničke klase, naročito u pogledu klase bila je strahovita prepreka radikalnoj promeni. O zanimljivom prikazu Ransimena, videti Burns, 1966. ¹⁵ Smelser, 1959; ompson, 1968; Lipset, 1963; Moor, 1969. ¹⁶ Bendix, 1974; Bendix, 1964; Genovese, 1974. ¹⁷ Katznelson, 1981; videti takođe Katznelson, 1988. ¹⁸ Skocpol 1979; Tilly, 1990; Braudel, 1981–4; Mann, 1986; Giddens, 1981; Giddens, 1985. ¹⁹ Uporediti Giddens 1985; str 167.
190
²⁰ Videti Skocpol, 1979; Giddens, 1981; Collins, 1979; Katznelson, 1981; Gellner 1983; Collins, 1986, poglavlje 8; Gellner, 1988, poglavlje 7; Gellner 1975. ²¹ O Parsonsu videti Hamilton, 1983; Alexander 1984; Holton i Turner, 1986; Turner, 1986; Munch, 1988; Robertson i Turner, 1990; Lidz, 1989; Parsons 1989; Adriaansens, 1989; Barberm, 1989; o Maršalu videti kasnije citate. ²² Videti Smith, 1990, za diskusiju o istorijskim i savremenim debatama o kapitalističkoj demokratiji. ²³ Turner 1986; Held 1989. ²⁴ Uporediti Lockwood, 1974. ²⁵ Runciman, 1966; Lenski, 1966. ²⁶ O Janovitzu, videti Smith, 1988, poglavlje 10. ²⁷ Videti takođe Marshall i drugi 1987; Goldthorpe, 1984. ²⁸ Videti takođe Dor, 1987; Meade, 1984. ²⁹ Videti na primer Keane, 1984; Dahl, 1985; Bowles i Gintis, 1987; Held, 1987; Hoffman, 1988; Roper, 1989; Smit, 1990 – da napravimo spisak jednog malog broja skorašnjih primera. ³⁰ Na primer Bloom, 1987; Bellah i drugi, 1988; Wolin, 1989. ³¹ Bender, 19867; Monkonnen, 19867; Painter, 1987; Fox, 1987; Rosenzweig, 1987; Gagnon, 1988; Cannadine 1987; Coss, 1988; Lamont, 1988; Evans, 1988; Bedarida, 1987; Hill, 1983. ³² Videti, na primer, Giddens, 1987; Collins, 1988. ³³ Može se uzeti, bez reda, nekoliko primera iz različitih polja. Naše razumevanje ukrštanja pola, klase i javne i privatne sfere poboljalo bi se uz više studija, kao što su Porodična bogatstva. Muškarci i žene engleske srednje klase 1780–1850 (1987) od Leonore Davidoff i Catherine Hall i Podela rada (1984) od Ray Pahl, istraživanje o drugim klasama, drugim periodima, drugim društvima. Žile kucavice moći. Rat, novac i engleska država 1689–1783 (1989) i Preinačenje buržoaske Evrope (1975) od Charles–a S. Maier–a pružaju modele koji bi se takođe mogli primeniti i na drugim mestima. Isto to u različitim sferama čine i Zašto je Irska gladovala. Kvantitativna i analitička istorija irske ekonomije, 1800–1850 (1985) od Joela Mokyra, Nepravda od Baringlona Mura, naročito drugi deo i Pojava srednje klase. Društveno iskustvo u američkom gradu, 1760–1900 (1989) od Stuarta M. Blumina. Veličanstveno Dvorsko društvo (1983) Norberta Elijasa, studija o francuskom dvoru u vreme apsolutizma dopunjeno je, bar u nekim poglavljima, delom Razlika. Društvena kritika sudova ukusa (1984). Unutrašnji procesi kapitalizma će se bolje razumeti uz što više empirijskih analiza kao što su Brodelova Civilizacija i knpitalizam (1981–4), Skala i domet (1990) Alfreda D. Chandlera, Uspon tržišne kulture (1984) Williama M. Reddya, Međunarodni biznis u 19 veku (1987) Charls A. Jonesa i Doker Dadli. Život i vreme trgovačkog ratnika (1984) od R. P. T. Davenport– Hinesa. Sadašnje istraživanje Tede Skokpol o američkoj državi i rad John Scott–a o upravljanju posedničke klase svojom imovinom, dva su dalja primera onoga što nam je potrebno. ³⁴ Dore, 1959; Dore, 1965; Dore, 1967; Dore, 1973; Dore, 1983; Dore, 1986; Dore, 1987; Dore.
U
Pjotr Štompka NOVA ISTORIJSKA SOCIOLOGIJA: KONKRETNOST I SLUČAJNOST
Uspon istorijske sociologije
teorijama pokretačke sile, a naročito u njenim skorašnjim formulacijama, već se jasno javilo priznavanje vremena, procesualne prirode i istorijske dimenzije jedne društvene stvarnosti, ali je ono oduvek bilo samo predmet od sporednog interesovanja, razmatranje marginalno za ključni odnos akcije i strukture. Ova logika je obrnuta u istorijskoj sociologiji koja za svoj središnji problem uzima suprotnost kontinuiteta i promene, ali, njegovim rešavanjem, ona, pre ili kasnije, dolazi do prilično rafiniranog pojma pokretačke sile. U tom smislu, postoji temeljno slaganje oba pravca teorijskog razvoja, ali njihovi pristupi potiču sa suprotnih polazišta. Priča o postepenom usponu istorijske sociologije duga je i zamršena (videti Štomka / Sztompka/, 1986). Uveliko je prisutno verovanje da se sociologija rodila iz istorije. Otud, nedavno oživljavanje interesovanja za istoriju među sociolozima ponekad se smatra povratkom korenima discipline. Ništa ne može biti dalje od istine nego to. Na istorijsku sociologiju mora se gledati kao na kritičku reakciju na tradicionalne, veoma posebne upotrebe istorije, tipične za oce–osnivače sociološke nauke. Jedna je stvar reći da se sociologija rodila iz zanimanja za istorijske događaje ili procese, a sasvim druga reći da je sociologija nastala iz naučnog proučavanja istorije. Ono prvo je sasvim izvesno tačno; kao što smo često naglašavali, evropska sociologija devetnaestog veka nastala je kao pokušaj da se shvati i objasni veliki prelaz iz tradicionalnog u moderno društvo sa svim složenim, pratećim procesima industrijalizacije, urbanizacije, akumulacije kapitala, pauperizacije, proleterizacije, pojave novih država i nacija, uspona novih društvenih klasa, itd. U tom smislu, evropska istorija devetnaestog veka predstavljala je prirodno izvorište
192
problematike za ranu sociološku misao, a Kontova (Comte) formula, „Znati, to znači predvideti, znači sprečiti“, postavila joj je ciljeve i opravdanje. Ali se istorijskoj tematici nije pristupilo pomoću jedne istinski istorijske metode, odnosno, rekonstrukcijom konkretnih događaja, njihovim pažljivim uopštavanjem i dobijanjem nečeg što je više od strogo omeđenih „zakona koji se tiču istorije“ (Mandelbaum /Mandelbaum/, 1948). Upravo suprotno: univerzalni, sveobuhvatni i navodno sveobjašnjavajući „zakoni istorije“ bili su a priori određeni, i, u najboljem slučaju, ilustrovani nasumičnim istorijskim dokazima, prikupljenim na način koji je Kont etiketirao kao „komparativnu metodu“ (što, sa svoje strane, nije imalo mnogo veze sa konkretnim, istorijskim, sistematskim upoređenjem društava). Evolucionistički ili razvojni obrasci Konta, Spensera (Spencer), Tenisa (Tonnies) ili ranog Dirkema (Durkheim) nisu izvedeni iz istorije, niti u njoj ukorenjeni, već bi se pre moglo reći da su joj nametnuti (Nisbet /Nisbet/, 1969: 164–5). Oni takođe dele izvesne karakteristične pretpostavke: mehanicistički pristupaju istoriji kao autonomnoj oblasti, „stvarnosti sui generis“, iz koje na neobičan način izostaju ljudski akteri, a pravac istorije smatraju za predodređen, fatalistički, nezavistan od ljudskih napora. Takve apstraktne formule bile su izdanci „istoriozofije“ pre nego istoriografije. Evolucionalizam i developmentalizam nisu ni najmanje doprineli pojavi jedne istinski istorijske perspektive. Upravo suprotno: umesto da su bliže primakli sociologiju istoriji, ona je, u stvari, predstavljala rani oblik aistorizma. Možemo je, pomalo paradoksalno, nazvati „istoriozofskim aistorizmom“. Iako preovlađujuća, ova tendencija nije bila, ni u kom slučaju, isključiva. Devetnaesti vek može se ponositi time što je takođe proizveo neke primerke istinski istorijske sociologije, čvrsto ukorenjene u bogatoj istorijskoj građi, istorijski ograničene po valjanosti, uz priznavanje uloge ljudskih aktera – pojedinačnih i kolektivnih – kao krajnjih tvoraca promenljivog društvenog sveta. Takve teorije odbacuju mehanicističke i fatalističke pretpostavke, postvarivanje društvenih procesa, a vraćaju čoveka kao stvarnog istorijskog subjekta. Tri imena među ranim sociološkim autoritetima izgleda predstavljaju taj rani, autentični istorizam: Karl Marks (Karl Mar) (barem u ranijem, istorijski usredsređenom periodu svog rada), Aleksis de Tokvil (Alexis de Tocqueville) (u onoj meri u kojoj se on može smatrati sociologom, a ne samo istoričarem u strogom smislu) i, najpotpunije i najnedvosmislenije, Maks Veber (Max Weber). Tek je sa ovim poslednjim istorijska sociologija dostigla svoje punoletstvo. Celokupno Veberovo ogromno učenjaštvo čvrsto je bilo ukorenjeno u obimno istorijsko znanje, a ono se protezalo od drevnih civilizacija do rođenja industrijskog kapitalizma. Primena jedne istorijske perspektive navela je Vebera da odbaci aistorijske, mehanicističke „istorijske zakone“ ili razvojne obrasce, i, umesto toga, da se usredsredi na konkretne istorijske prelaske, pragove između epoha, era i perioda, a posebno na rađanje kapitalizma u zapadnoj Evropi. To je, takođe, podrazumevalo odbacivanje mehanicističkih ili fatalističkih interpretacija istorijskog procesa, a ljudskim akterima, njihovim motivacijama, namerama i akcijama, dalo ključnu ulogu u proizvodnji društvenih, ekonomskih i političkih struktura, čak i u najvećim makro–razmerama. Savremeni komentator ima dobar razlog da vidi u Veberu „najveći istorijski um među svim velikim sociolozima“ (Burk /Burke/, 1980: 20). Nedavni preporod istorijske sociologije mora se vezati za nasleđe Marksa, Tokvila i, posebno, Vebera, sa njihovim autentičnim istorijskim delom, pre nego sa filozofičnim, a priori razvojnim obrascima Konta, Spensera, Tenisa ili Dirkema. Pre nego što je došlo do takvog preporoda, sociologija je bila svedok dugog pomračenja istorijske perspektive. Razlog tome je delimično u drugom rođenju sociološke misli do koga je došlo u Sjedinjenim Državama na prelasku između dva veka. Američka sociologija je imala radikalno drugačije korene od evropske. Pre svega, nastala je u jednom drugačijem društvu, siromašnih istorijskih tradicija, koje je, od samog svog početka, postojalo unutar jednog jedinog
:
193
društveno–ekonomskog sistema industrijskog kapitalizma, i stoga bilo nesvesno porođajnih bolova prelaska iz tradicionalnog u moderno društvo. Istovremeno, ono je izuzetno složeno u svom rasnom, etničkom i klasnom sastavu, progonjeno višestrukim rascepima, suprotnostima i sukobima, prožeto svim mogućim vrstama devijantnosti i socijalne patologije. Najhitnija stvar bila je, međutim, poboljšanje sadašnjosti, postojećeg poretka, pre nego uspostavljanje nove socijalne formacije. Američki sociolozi usredsredili su se na očuvanje glatkog delovanja društvenog sistema, brisanje kriminalne i socijalne dezorganizacije, integraciju lokalnih zajednica, poboljšanje efikasnosti institucija, podizanje produktivnosti rada i efikasnosti menadžmenta. Rešenja ovih problema tražena su u konkretnim empirijskim dijagnozama, uglavnom na mikrosociološkom nivou (Antonio i Pajran /Antonio and Piran/, 1978: 1–2). Ove meliorističke, prezentističke, empirijske i mikro–sociološke težnje dovele su američke sociologe do različitih intelektualnih izvora, do tradicije psihologije pre nego istoriozofije. Tipične svojevrsne teorijske orijentacije američke sociologije – pragmatizam, društveni biheviorizam, simbolički interakcionizam i kasnije teorije zamene – jasno su bile inspirisane izvesnom psihološkom orijentacijom. Ako su se, pak, morali suočiti sa pitanjima vezanim za delovanje čitavog društva u makro razmerama, Amerikanci su bili spremni da usvoje tradiciju britanske funkcionalističke antropologije Malinovskog (Malinowski) i Redklif–Brauna (Radcliffe– Brown) koji su gledali na društvo kao na samoregulišući, izbalansiran i unutrašnje harmonični sistem (Štomka, 1974). Još četrdesetih godina rodila se škola strukturalnog funkcionalizma a ubrzo je stekla dominaciju u američkoj sociologiji i zadržala je sledećih trideset godina. I mikro i makro teorijske tradicije tipične za američku sociologiju bile su, na taj način, izvedene iz istorijske dimenzije društvene stvarnosti. Zajedno sa uskim empiricizmom i pragmatičnim stavom nekritičkih istraživača, one su bile krive za aistorijsku orijentaciju američke sociologije. Tu vrstu aistorizma, rođenu i odnegovanu u Sjedinjenim Državama, ali proširenu po celom svetu, nazvaću „prezentističkim aistorizmom“. Otud, kao posledica dvostruke genealogije sociološke nauke, evropske i američke, aistorijska orijentacija ostaće da vlada u toj disciplini velikim delom dvadesetog veka. Nasleđe prvih, evropskih korena sociologije treba tražiti u istoriozofičnom aistorizmu – sociologiji iznad istorije – koga predstavljaju različite vrste evolucionizma, neo–evolucionizma, teorije ekonomskog rasta, modeli modernizacije ili fatalističke i determinističke verzije neomarksizma. Nasleđe drugog, američkog porekla sociologije treba tražiti u prezentističkom aistorizmu – sociologiji bez istorije, koju dobro predstavlja uski empiricizam, kao i teorije koje neskriveno zanemaruju dimenziju istorijskog vremena. U epohi vladanja aistorizma, istorijska perspektiva, iako gurnuta na marginu, ne nestaje potpuno. Dva mosta povezuju tradiciju Marksa, Tokvila i Vebera sa modernom sociologijom. Jedan je bogat priliv „aktivističkog marksizma“: dela Gramšija (Gramsci), Lukača (Lukács), Frankfurtske škole, nova Levica, itd. Ali je ova tendencija bila uglavnom uticajna u filozofiji, a nije neposredno uticala na sociološku praksu, u to vreme još uvek programski anti–filozofsku. Otud jedna druga intelektualna pojava izgleda od većeg značaja. Mislimo, naravno, na slučaj sa onim „čudnim, mada poštovanim, velikim starcima discipline“ (Skokpol /Skockpol/, 1984: 357), koji povremeno preuzimaju na sebe ulogu istoričara, proučavajući neki ograničeni, konketni fragment prošlosti, ali, budući da su obučeni kao sociolozi, spremni su da na ta izučavanja primene svoje sociološke, konceptualne i teorijske okvire. Da navedemo samo par primera: R. K. Merton (R. K. Merton) prati poreklo eksperimentalne nauke u Engleskoj sedamnaestog veka (1970), N. Dž. Smelser (N. J. Smelser) opisuje evoluciju pamučne industrije u Britaniji kao prag modernog doba (1959), S. N. Ajzenštat (S. N. Eisenstadt) analizira političke sisteme drevnih, centralizovanih imperija (1963), S. M. Lipset (S. M. Lipset) rekonstruiše istorijsku geneaologiju američke nacije
194
(1967). Čak i da su izuzeci, ova dela stižu do široke publike i pripremaju tlo za punu renesansu istorijske perspektive u sociologiji do koje je došlo tek sedamdesetih i osamdesetih. Čak i krajem pedesetih jaka kritika već je bila usmerena protiv uskog empiricizma i prezentizma. To se može nazvati prvom krizom posleratne sociologije. Zalažući se za neophodnost teorije, neki autori formulišu izravni zahtev za ponovnim uspostavljanjem istorijske perspektive. Za S. R. Milsa (C. W. Mills), na primer, to je preduslov prave „sociološke mašte“: „Svaka društvena nauka – ili, bolje rečeno, svako dobro promišljeno proučavanje društva – zahteva istorijski raspon u koncepciji i punu upotrebu istorijske građe“ (Mils, 1959: 145). Tokom šezdesetih i sedamdesetih naredni izazov je usmeren naspram funkcionalne „velike teorije“, uglavnom po osnovi koja podrazumeva jednu utopijsku, u osnovi neodgovarajuću, sliku društva. Otud potiče druga kriza sociologije. Model integracije, konsenzusa i stabilnosti se, u rukama teoretičara konflikta, preoblikuje u model konflikta, prinude i promene (Darendorf /Dahrendorf/, 1959, 1968; Reks /Rex/, 1969). Naglasak se pomera sa mehanicističke samoregulacije sistema prema ciljnim akcijama pojedinaca, grupa, kolektiva, društvenih pokreta, društvenih masa sa kojima se postupa kao sa uzročnim pokretačkim silama ili barem nosiocima društvene promene. Formula sociologije bez istorije (ili prezentistički aistorizam) lagano se podriva. Kritika se, takođe, proširuje na formulu sociologije iznad istorije ili istoriozofični aistorizam. U poglavlju 12. analizirali smo izazov koji je Poper (Popper) uputio fatalističkoj, mehanicističkoj i proročanskoj interpretaciji marksizma (1950; 1964), kao i način na koji je metafora razvoja, koja leži u osnovi svih evolucionističkih i neoevolucionističkih teorija i koja se shvata kao progresivna strukturalna diferencijacija, doživela poražavajuću kritiku od strane Nisbeta (1969; 1970) i Tilija (Tilly) (1984).
Novi istorizam U pozadini ovih dubokih promena u savremenoj sociologiji, „novi istorizam“ ili „istorijska sociologija“ javlja se kao zasebna teorijska i metodološka orijentacija. Iako, u svom oživljenom obliku, još uvek prilično mlada, već je proizvela značajne doprinose, i konkretne i opšte. Sa vidljive, konkretne strane, mogu se istaći dela koja – idući putem Marksa, Tokvila i Vebera, a kasnije Mertona, Smelsera, Ajzenštata i drugih – uzimaju konkretne, vremenski vezane i lokalizovane istorijske probleme i podvrgavaju ih uopštavajućoj, sociološkoj analizi. Najuobičajenija procedura je induktivno i uporedno proučavanje izabranih istorijskih slučajeva radi nalaženja zajedničkog mehanizma društvenih procesa. Na primer, Barington Mur (Barrington Moore) (1966) prati mehanizme seljačkih buna i buržoaskih revolucija u Francuskoj, Sjedinjenim Državama, Kini i Japanu, u potrazi za faktorima koji određuju različite scenarije političkog razvoja u posle–feudalnoj eri, demokratskoj, fašističkoj ili komunističkoj. Čarls Tili proučava slučajeve društvenih pokreta i kolektivnih protesta u „buntovničkom veku“ od 1830. do 1930, posebno u Francuskoj, Engleskoj i Italiji, nadgrađujući, na toj osnovi, jednu originalnu teoriju kolektivne akcije (Tili i sarad., 1975, Tili, 1978). Teda Skokpol (1979) proizvodi uporedni prikaz francuske, ruske i kineske revolucije, nagoveštavajući kako isti politički mehanizam deluje u svim slučajevima. Majkl Man (Michael Mann) (1986) pruža sveobuhvatni prikaz izvora i porekla moći u ljudskim društvima, od neolitskog doba, preko drevnih bliskoistočnih civilizacija, klasičnog sredozemnog doba i srednjevekovne Evrope, sve do industrijske revolucije u Engleskoj; on nastavlja svoju naraciju sve do savremene epohe, izgrađujući jedan uopštavajući model i teoriju moći na osnovu tako obimne istorijske građe. Ali namera ovog rada, međutim, nalaže da se
:
195
usredsredimo na jedno drugo nasleđe istorijske sociologije a to su opšta filozofska, metateorijska i teorijska razmatranja koja bacaju novo svetlo na samu prirodu društvene stvarnosti. Razmotriću samo one doprinose koji potiču od sociologa. Tendencija ka pomirenju ili integraciji sociologije i istorije takođe potiče iz teorijske istorije, posebno iz francuske škole Anala (Annales) (na primer, Brodel /Braudel/, 1980) i raznih grana „socijalne istorije“. Istoričari ove orijentacije često stižu do jedne ontološke slike društva slične onoj koju daju istorijski sociolozi. Naglasak na procesualnoj, konstruisanoj, istorijskoj prirodi društva takođe se nalazi kod nekolicine savremenih filozofa (npr., Bhaskar /Bhaskar/, 1986). Norbert Elijas i figuracionistička sociologija Rođenje moderne istorijske sociologije kao više nego istorijski ukorenjeno istraživanje, ali i svojevrstan teorijski pogled na društveni svet, može se vezati za otkriće i zadivljujuću karijeru dugo vremena ignorisanog rada Norberta Elijasa (Norbert Elias). On je jedan od prvih istorijskih sociologa koji je neprekidno napadao „povlačenje sociologije u sadašnjost“ (Elijas, 1987: 223), tako tipično za „konzensus ortodoksnih“ na nivou teorije, kao i za njihovo nekritičko nalaženje činjenica na nivou empirijskog istraživanja. Protivotrov tom pogrešnom apstrahovanju iz dijahronog i dinamičnog sklopa ljudskog društva našao se u „procesualnoj perspektivi“, uviđanju da „neposredna sadašnjost u koju se povlače sociolozi... čini samo jednu kratku trenutnu fazu unutar širokog toka razvoja čovečanstva, toka koji se, stižući iz prošlosti, izliva u sadašnjost i probija napred ka mogućim budućnostima“ (Elijas, 1987: 224). Društva se uramljuju u istorijsko vreme, „svako sadašnje društvo izraslo je iz prethodnih društava i ukazuje van sebe na mnoštvo raznovrsnih mogućih budućnosti“ (str. 226). Ovaj proces je uglavnom neplaniran, iako sadrži kraće ili duže epizode planirane, namerne društvene promene. Ali nema automatizma ili neizbežnog kvaliteta promene, proces je potpuno nasumičan, aktiviran od strane ljudskih bića u njihovim raznim složenim međusobnim odnosima, međusobnim zavisnostima kojima je Elijas dao ime „figuracije“. Njihove čvorne tačke mogu biti pojedinačni akteri, ali takođe i grupe ili čak države. Figuracije stvaraju „savitljivu mrežu napetosti“ (Elijas, 1978: 130), jednu „fluktuirajuću istežuću ravnotežu, ravnotežu moći koja se kreće napred–nazad, naginjući se prvo na jednu, pa na drugu stranu“ (1978: 131). Takve mreže međuljudskih odnosa gde je moć glavna veza (povezujući ljude, ali i suprotstavljajući im se, stvarajući njihovu saradnju, ali i sukobe) imanentno su fluidne, nestabilne, prolaze kroz sve vrste promena. One predstavljaju pokretne obrasce ili, ako više volite, obrasce kretanja, kraćeg ili dužeg trajanja. Ljudi u „figuracijama“ čine jedini agens istorijske promene: „Planovi i dela, emocionalni i racionalni impulsi pojedinačnih ljudi neprekidno se prepliću na prijateljski ili neprijateljski način. To osnovno tkanje koje proističe iz mnogih pojedinačnih planova i dela ljudi, može pokrenuti promene i obrasce koje nijedan pojedinac nije sam planirao, niti stvorio. Iz te međuzavisnosti ljudi potiče jedan poredak sui generis, jedan poredak mnogo prinudniji i jači od volje i razuma pojedinaca koji su ga stvorili. Upravo taj poredak preplitanja ljudskih impulsa i težnji, taj društveni poredak, određuje tok istorijske promene“ (Elijas, 1982: 230–1).
Na drugoj strani, kada se jednom uspostave figuracije, one povratno utiču na akcije: „Pojedinci čine istorijske figuracije a one ih, sa svoje strane, istorijski konstituišu“ (Abrams / Abrams/, 1982: 250). Otud se dilema neprekidnosti i transformacije razrešava ovim „imanentnim poretkom promene“ (Arnason /Arnason/, 1987: 193) a, kao nusproizvod, pojam figuracije premošćava jaz između akcije i strukture. Kao što je primetio jedan savremeni komentator: „Celo njegovo delo prožima jaka tendencija da se nadiđu uobičajeni polariteti u mišljenju, kao i da se
196
izbegne bilo koja pozicija jednaka tim polaritetima“ (Gaudsblom /Goudsblom/, 1987: 332). U tom smislu, Elijasov projekat istorijske sociologije je sintetički par excellence. Projekat „istorijske sociologije“ Filipa Abramsa Najradikalniju tezu u prilog istorijske sociologije izneo je 1982. Filip Abrams (Philip Abrams). On se zalaže za potpunu integraciju sociologije i istorije i tvrdi da je jedini ozbiljan način na koji se može raditi sociologija – istorijski. Razlozi za to su ontološki, jer se i sociolozi i istoričari bave istom „ludački nemehaničkom mašinom“ (Abrams, 1982, xiii), ljudskim društvom. Za njeno razumevanje, i statički i tradicionalno razvojni pristupi, oni koji predlažu „zakone i stadijume evolucije i razvoja sa njihovom sopstvenom nužnošću“ (str. 8) potpuno su neprikladni. „Kako ja shvatam istoriju i sociologiju,“ izjavljuje on, „ne može biti nikakvog odnosa među njima jer, u smislu njihovih temeljnih preokupacija, istorija i sociologija jesu ista stvar. Obe teže da shvate zagonetku ljudske pokretačke sile i obe teže da to urade u smislu procesa društvenog strukturisanja“ (str. x). Ideja jednog procesa pomaže premošćavanju tradicionalnih suprotnosti, statike i dinamike, kao i strukture i akcije: „Dijahrona–sinhrona razlika je apsurdna. Sociologija se mora baviti ishodom jer se tako odvija strukturiranje“ (Abrams, 1982, x), a „sociologija procesa“ obezbeđuje „alternativu našim umornim i neprikladnim sociologijama akcije i sistema“ (str. xv), jer je „proces veza između akcije i strukture“ (str. 3). Stoga, „društvo se mora shvatiti kao proces koji istorijski konstruišu pojedinci koji su istorijski konstruisani od strane društva“ (str. 227). Ovaj proces je beskrajan, postupan i kumulativan; u svakom stadijumu preduzimaju se akcije pod datim uslovima (mogućnostima) proizvedenim u prošlosti, a one, sa svoje strane, onda preoblikuju okolnosti za budućnost. Taj „neprekidni proces konstruisanja predstavlja ključni predmet društvene analize“ (str. 16). Proces čine istorijski događaji: „Događaj je momenat postajanja u kome se sreću akcija i struktura“ (Abrams, 1982: 192). Glavne preokrete u procesu izazivaju veliki događaji: „Veliki događaji predstavljaju odlučujuće veze akcije i strukture; to su transparentni momenti struktuiranja kada ljudsko delovanje nailazi na društvenu mogućnost i može se jasno videti kako je istovremeno i određeno i određujuće“ (str. 199). Konačna pokretačka sila istorije je, znači, dijalektika ljudske delatnosti, a istorijske tokove postavlja dijalektika struktuiranja. „Problem pokretačkog delovanja predstavlja problem nalaženja načina da se objasni ljudsko iskustvo koje istovremeno zahteva – i to u podjednakoj meri – da istoriju i društvo stvara stalna, manje ili više namerna pojedinačna akcija i to pojedinačna akcija, bez obzira koliko namerna, koju stvaraju istorija i društvo. Na koji način mi, kao aktivni subjekti, stvaramo svet predmeta koji, onda, po svemu sudeći, postaju subjekti koji od nas stvaraju svoje objekte?“ (Abrams, 1982: xiii).
To je suštinska zagonetka koja diktira istraživački program i za sociologiju i za istoriju kao i za njihovo potomstvo, istorijsku sociologiju. Čarls Tili: Susret sociologije i istorije Izvesnu vrstu lične sinteze sociologije i istorije postiže Čarls Tili, izuzetno plodan socijalni istoričar i, istovremeno, istorijski sociolog. Pored bogatih, sadržajnih doprinosa, on iznosi i neke opšte programske stavove u pogledu istorijske prirode društvene stvarnosti i značaja istorijskog ugla u sociološkim studijama. Ovde je jasno prisutan naglasak na kumulativnom procesu: „Kao pojava, istorija je kumulativno dejstvo prošlih zbivanja na sadašnje“ (Tili, 1981: 12). Bilo
:
197
koja sadašnja situacija nije neophodna faza u nekom predodređenom razvojnom sledu, već je, radije, „ishod jednog dugog, sporog, istorijski specifičnog procesa“ (str. 39). Istovremeno, ona obezbeđuje niz mogućnosti za nastavak procesa: „Svaka struktura ili proces čini niz izbornih tačaka. Ishodi na jednoj datoj tački u vremenu ograničavaju moguće ishode na kasnijim tačkama u vremenu“ (1984: 14). Stvarni istorijski proces je pluralistički i izdiferenciran, a kombinuje razne procese koji se preklapaju, sukobljavaju, dopunjuju ili teku paralelno: „Ne postoji takva stvar kao što je društvena promena uopšte. Postoje mnogi procesi promena u velikim razmerama; urbanizacija, industrijalizacija, proleterijatizacija, porast stanovništva, kapitalizacija, birokratizacija, sve se to dešava na odredljive, konkretne načine. Ali ne i društvena promena“ (1984: 33). Naravno, neki procesi mogu zahtevati vodeći značaj u konkretnim istorijskim periodima, bacajući senku na uticaj drugih: „Tokom poslednjih nekoliko stotina godina, rast nacionalnih država i razvoj kapitalizma u vlasništvu i proizvodnji dominirali su promenama do kojih je dolazilo u sve većem broju delova sveta“ (str. 49). Ali sve je to slučajno i nikad neizbežno. Slično tome, njegova slika društva odstupa od bilo kakve postvarene „činjeničnosti“. Umesto toga, on usvaja neku vrstu teorije polja, uočavajući društvenu stvarnost ne kao sistem, već kao fluidnu, promenljivu mrežu „višestrukih društvenih odnosa, nekih prilično lokalizovanih, a nekih u svetskom rasponu“ (Tili, 1984: 25). Otud, konstitucija društva i istorijski tok, u krajnjoj liniji, zavise od konkretnih ljudskih akcija. Među njima, Tili bira da se usredsredi na svakodnevno ponašanje običnih ljudi („populističku“ pre nego „elitističku istoriju“) a posebno njihove kolektivne akcije, „načine na koji ljudi zajedno deluju u pravcu ostvarenja zajedničkih interesa“ (1978: 5). Tu spadaju, između ostalog, „svađalačka okupljanja“, kolektivno nasilje, društveni pokreti i revolucije. Poruka Tilijevog obimnog i programskog rada je jasna: sociologija treba da postane „istorijski zasnovana“ (1981: 12, 46), tj. treba da gleda na društva „uporedno preko vidljivih blokova prostora i vremena, kako bismo videli odakle potičemo, kuda idemo i koje stvarne alternative postoje za naše sadašnje stanje“ (1984: 11). Takva proučavanja moraju „pretpostavljati da vreme i prostor unutar koga se javlja jedna struktura ili proces vrše uticaj na njihov karakter, da redosled po kome se slični događaji dešavaju ima značajan uticaj na njihove ishode“ (str. 79). Kristofer Lojd i „strukturizam“ Bogato objašnjenje jedne pozicije koju nazivamo „strukturizmom“ pruža Kristofer Lojd (Christopher Lloyd) (1988). Namera kojom se rukovodi njegov rad jasno je sintetička: „Problem... predstavlja premošćavanje jaza između subjektivnog/objektivnog i slobode/determinizma kako bi se pokazalo da ljudi zaista stvaraju sopstvenu istoriju ali, takođe, kako određene okolnosti, koje su rezultat toga što su ljudi stvarali istoriju u prošlosti, uslovljavaju njihovo pravljenje istorije“ (Lojd, 1988: 301). Ključ te zagonetke jeste procesualna priroda društva: „povlačenje crte između prošlosti i sadašnjosti izgleda da je potpuno proizvoljno i besciljno. ’Sadašnjost’ uvek postaje ’prošlost’ a procesi neprekidno postoje u oba pravca“ (str. 20). Otud, „društvena nauka mora imati za svoj osnovni cilj objašnjenje društvene promene“ (str. 10). Pod tim se podrazumeva nužnost istorijske perspektive: „Pošto se strukture uvek menjaju, one se uvek moraju proučavati na jedan istorijski način“ (str. 164). Unutar tog procesa, postoji uzajamno, dijalektičko međudejstvo struktura i akcija: „Akcija je objašnjiva svojim strukturalnim i psihološkim imperativima i ograničenjima, a struktura i istorija su objašnjive kao namerne i nenamerne posledice pojedinačnih akcija i šematizovanog ponašanja masa u vremenu“ (Lojd, 1988: 10). Pokretačka sila ove dijalektike i posledični istorijski proces je ljudsko delovanje, smešteno unutar „svesnog ljudskog agensa, iako agensa koji
198
uvek deluje unutar strukturalnog društvenog, kulturnog i geografskog okruženja“ (str. 192). Lojd naglašava: „Pojedinačna i kolektivna ljudska akcija temeljni je agens istorije“ (str. 37). „Delujuće osobe“ slobodne su unutar izvesnih granica nasleđenih izbora, a poseduju moć uticanja na neke ograničene promene u svetu. One to čine namerno, ali i, češće, nenamerno, stvarajući nenamerne ili čak neprepoznatljive strukturalne rezultate. Lojd spaja ove pretpostavke u sledećem prikazu svoje pozicije: „Strukturistička koncepcija vidi društvo kao uređen, nezavistan ali labavo integrisan, neprekidno promenljiv skup odnosa, pravila i uloga koji čuva kolektivnost združenih pojedinačnih lica. Taj skup nadilazi i postoji nezavisno od bilo kog pojedinca, ali ne svih (ili značajnog dela) tih pojedinaca... Da bi nastavio da postoji, on se mora kolektivno reprodukovati od strane tih pojedinaca a ima jak potencijal da se pretvori u neku drugačiju stukturu usled njihovog delovanja“ (str. 16–17).
Istorijski koeficijent Kao rezultat sve jačeg naglaska na istorijskoj dimenziji, društvena stvarnost se, sve češće, sagledava sa nekom vrstom „istorijskog koeficijenta“. Predlažem da iskoristim ovaj termin za jedan skup od šest ontoloških pretpostavki koje se javljaju kao zajednički temelj istorijske sociologije. 1. Pretpostavlja se da društvena stvarnost nije postojano stanje već, radije, dinamički proces. Za nju se može pre reći da se „odigrava“ nego da „postoji“, a sastoji se od zbivanja pre nego od osoba. Vreme je imanentan, unutrašnji činilac društvenog života. Šta se dešava, kako, zašto, koje rezultate izaziva – za sve ovo se smatra da bitno zavisi od vremena u kome se dešava, od mesta u procesualnom redosledu i mesta u ritmu događaja karakterističnih za dati proces. Ne samo svojstva i odlike pojave, već njihove pravilnosti („zakoni“) tretiraju se kao zavisni od vremena, a smatra se da u različitim fazama procesa važe drugačiji mehanizmi zbivanja. 2. Tvrdi se da je društvena promena skup višestrukih procesa sa različitim vektorima, koji se delimično preklapaju, delimično konvergiraju a delimično odstupaju jedni od drugih; uzajamno se podržavaju ili uništavaju. Stanje društva uvek je konkretno ukrštanje tih izdiferenciranih, heterogenih procesa i procesa koji idu u više pravaca. 3. Samo društvo koje trpi promene ne opaža se kao celina, objekat ili sistem već pre kao fluidna mreža odnosa koje prožima napetost kao i harmonija, sukob kao i saradnja. 4. Redosled zbivanja unutar svakog društvenog procesa smatra se za kumulativan. Na svaku fazu procesa gleda se kao na akumulativni ishod, dejstvo, kristalizaciju, tačku dolaska svih prethodnih faza ali i, istovremeno, kao na klicu, ugrađen potencijal, tačku polaska za naredne procese. U svakom istorijskom trenutku otvara se određeno polje mogućnosti, prilika, opcija za budući tok procesa, značajno ograničeno čitavim prošlim tokom procesa. 5. Na društveni proces gleda se kao na konstruisani, stvoren od strane ljudskih agensa, pojedinačnih ili kolektivnih, putem njihove akcije. Iza svake faze društvenog procesa stoje neki ljudi, kolektivi, grupe, društveni pokreti, udruženja, itd, čije su akcije i izazvale tu fazu. Svaka faza društvenog procesa pruža skup prilika, resursa, kapaciteta – maltene smo u iskušenju da kažemo „sirovina“ – na raspolaganju onim ljudima koji preduzimaju konstruisanje društvene stvarnosti.
:
199
6. Priznaje se da ljudi ne konstruišu društvo „kako im se prohte“, već samo u datim strukturalnim uslovima nasleđenim iz prošlosti, tj, konstruisanim za njih od strane njihovih predaka koji su, sa svoje strane, slično bili strukturalno ograničeni. Iz toga sledi da postoji dijalektika akcija i struktura u kojoj su akcije delimično određene ranijim strukturama, a kasnije strukture stvorene ranijim akcijama. Naravno, bilo kakvo opšte prihvatanje ovakvog jednog stanovišta još je daleko, a možda nije ni lako postići. Ali u pluralističkoj panorami savremene sociologije, istorijska orijentacija sasvim jasno je u usponu. Raspon i brzina njenog paradigmatskog pomaka može se proceniti upoređenjem nekih mišljenja. Godine 1968. K. Erikson je očajavao: „Sociologiji u Sjedinjenim Državama i dalje nedostaje istorijska žiža... Veći deo onoga što prolazi kao sociološko istraživanje u ovoj zemlji ne sadrži mnogo onog što bi spadalo u jednu istorijsku perspektivu“ (Erikson, 1971: 61). Samo dvanaest godina kasnije K. Burk je izjavio: „Istorijska sociologija je sada potok“ (Burk, 1980: 28). Godinu dana kasnije Tili je primetio: „Nešto od najboljeg američkog sociološkog talenta odlazi na istorijska proučavanja“ (Tili, 1981: 43), a 1984. T. Skokpol proglasila je „zlatni period istorijske sociologije“ i zaključila: „Do sada... potok istorijske sociologije se produbio u reku i rasuo u brzake koji sada teku kroz sve delove sociološkog poduhvata“ (1984: xii, 356). U slici društvene stvarnosti koju krasi „istorijski koeficijent“, stare dihotomije neprekidnosti i promene, statike i dinamike, sinhronije i dijahronije, konačno su prevaziđene. Na istorijski proces gleda se kao na dostignuće agensa, akumulirano dejstvo produktivnih i reproduktivnih napora ljudskih aktera, preduzetih u strukturalnim uslovima koje su oblikovale prethodne generacije. Kao što smo videli, pojam ljudske delatnosti kao vrhunskog motora procesa, sasvim se jasno javlja u delima istorijskih sociologa. Iako je za njih to od marginalnog interesovanja, u senci zagonetke stabilnosti i transformacije, njihov rad de facto doprinosi premošćavanju jaza između akcije i strukture. Istorijski koeficijent i pokretački koeficijent dokazuju da su dve karakterizacije društvene stvarnosti koje se dopunjuju ili čak koezgistiraju. Nasleđe teorije pokretačke sile slaže se sa nasledstvom istorijske sociologije po tome što crta obrise nove vizije društvenog sveta.
Literatura Abrams, Ph. (1982), Historical Sociology, Cornell University Press, Ithaca. Antonio, R. J. and Piran, P. (1978), Historicity and the poverty of empiricism, IX World Congress of Sociology (mimeo), Uppsala. Arnason, J. (1987), Figurational sociology as a counter–paradigm, eory, Culture and Society, 4 (2–3): 429–456. Burke, P. (1980), Sociology and History, Allen and Unwin, London. Dahrendorf, R. (1959), Class and Class Conflict in Industrial Society, Stanford University Press, Stanford. – (1968), Essays in the eory of Society, Stanford University Press, Stanford. Eisenstadt, S. N. (1963), e Political Systems of Empires, Free Press, Glencoe. Elias, N. (1978), What is Sociology?, Hutchinson, London. – (1982), e Civilizing Procces, vols 1 and 2, Basil Blackwell, Oxford. – (1987), e retreat of sociologists into the present, eory, Culture and Society, 4 (2–3): 223– 248.
200
Erikson, K. T. (1971), Sociology and the historical perspective. In: Bell, W. and Mau, J. A. (eds.), e Sociology of the Future, Russell Sage Foundation, New York. Goudsblom, J. (1987), e sociology of Norbert Elias: its resonance and significance, eory, Culture and Society, 4 (2–3): 323–338. Lipset, S. (1967), e First New Nation, Basic Books, New York. Lloyd, Ch. (1988) [1986], Explanation in Social History, Basil Blackwell, Oxford. Mandelbaum, M. (1948), A critique of philosophies, Journal of Philosophy, 45: 365–378. Mann, M. (1986), e Sources of Social Power, vol. 1, Cambridge University Press, Cambridge. Merton, R. K. (1970) [1938], Science, Technology and Society in Seventeenth–Century England, Howard Fertig, New York. Mills, C. W. (1959), Sociological Imagination, Oxford University Press, New York. Moore, B. (1966), Social Origins of Dictatorship and Democracy, Beacon Press, Boston. Nisbet, R. (1969), Social Change and History, Oxford University Press, Oxford. – (1970), Developmentalism: a critical analysis, in: McKinney, J. C. and Tiryakian, E. A. (eds.), eoretical Sociology (pp. 167–204), Appleton–Century–Crofts, New York. Popper, K. R. (1950) [1945], e Open Society and Its Enemies, vols. 1 and 2, Princeton University Press, Princeton. – (1964) [1957], e Poverty of Historicism, Harper and Row, New York. Rex, J. (1969), Key Issues in Sociological eory, Routledge and Kegan Paul, London. Skocpol, T. (1979), States and Social Revolutions, Cambridge University Press, Cambridge. – (ed.) (1984), Vision and Method in Historical Sociology, Cambridge University Press, Cambridge. Smelser, N. J. (1959), Social Change in the Industrial Revolutions, Routledge and Kegan Paul, London. Sztompka, P. (1974), System and Function, Academic Press, New York. – (1986), e renaissance of historical orientation in sociology, International Sociology, 1 (3): 321–337. Tilly, Ch. (1978), From Mobilization to Revolution, Reading, MA: Addison–Wesley. – (1981), As Sociology Meets History, Academic Press, New York. – (1984), Big Structures, Large Processes, Huge Comparisons, Russell Sage Foundation, New York. Tilly, Ch., Tilly, L. and Tilly, R. (1975), e Rebellious Century (1830–1930), MA: Harvard University Press, Cambridge. Sztompka, P. (1994), e Sociology of Social Change, Blackwell, Oxford/Cambridge, pp. 202–212. (Prevela sa engleskog: Dragana R. Mašović)
III
Qu n cr nr n nc . Sr, ca cni t, r a ca rci caeu nrs Aha n ccuc. Vvt rf mt d dr, Cs c lr rts p r. Grr u aducs acsqu a t L. H ? Nc t tr , Ci tni ac cs s; hors, ca . Vv tvrs s, n s, ncui t. Hs, s ng dci t a c hts, s, s, ci crfi . Vr ri csc. H? Ns ads hs c r i , u t cr ca ? Qu s, ff r rcs r, u? u hs , cs, a rb a rr ci, rt uct id, n, u t, C. H fns. Vl tr ht rn , s clo cc r ign, m, t q rr h d vs hcucs , , s, ; c r n, qu rvrs, r, , c iqu ir qs A r eg , idr qu ac; hr ca s. Ma a , r nms, P. Qu sm ncc c crs. Vvs udsu v Er uc. Scia h s, udscr, cn i . Sci vrs, c r hs cvs sis a r s, qu , cs hrae, cn p nacci L. rc , C. Aha m neu s h cb nrst L. Sm, c cr cs , rtr tr udf hr x acr u n ucts, cf a nes ra u t, m s uci cr s , s. r t udn ign, f t d aducr ttqi c u s. C. Sr ? Ois Es frfi n trfrs i c ri L. eg, qum ei, u aci t cni trs vb rrtu cae . cs cnca c ica s , T. Sir . Q cns rfi cud t, c tudmu drfs cprfes egca ? Qt , rcan, p ? qut crs . ; C. S . S. Mt cl vrr t ra t ; ht? P. C, s, udl racttq; nes n ps, tnin mir? Ns r, s . c hci. Ft s. Q i d hs, p . , u n, Cs hr m r ad egr act t rt t vi mnn c. Vvr ucts, C cr i a c, qu ca rs rs, o r , s, clr , t t n ntr s. Oinin r cneu n, c cn, qu clcc mrs s c c r, u trcc cs, ac r? O t r i, qs, Ctqu cur t cs? N gnt ntrf rt.
NEKI PRIMERI DRUŠTVENOG PROUČAVANJA ISTORIJE
Qu tvs. C. Q rc ca u ts n. Qs cs c u l csu tr cvr cr, u r s, u st tqid rc L. S r drt ntt ? N, rs? O tr i cai, ag. H cst d hrc s n, s cvcrs id n c hcc s r c s cns i ? P. N s, ps m ? Ns, u cr u eurfi ur udr a acci, r, m, ud c dffrn t ! S n rrt t u mrtl s. H t t t pra s cn, cca a t pte n o s , u ds ca c egs. Qu raccuc nr cs. Dv cvs. xm dr? N tr ca r. Ms , rs Aha hac ds uc t r tlc ntrt s n, r, tr r cs ci e c rca c s vs, c cu dp ns ? N a ra c iu dt t sq L. Cui l cf ns. Flo qusa ttq s. Vrn sca ra ls, rsts m ac ? u l trs c P, qut, c tetus idrc cu s Mcr t tts, rm aducir l c tcud P. A i ins A C, c r, e , . Q c cni s r rt, ca rcr ac ed rc; s ? N s. S ngt fia rc citr cprns s cv, n ic , s t pv cs cn r! S csci ds, C, i vt . Srr t id, ps rc; C. t gn. S , rs, vrcpr r tr, C. S. Gra drp . Vc vn. A r cc cl i; hs n. Sca , cvr ? u t s ct t. Mrts n, n r n ! Sr dr l actrt, qu r cci ts, r r C. Cmt m s hacc ir cin, ra t t u u cidrr id t cc ffr l ncl t. Ma, t nucs s, cs. Hs sq nuci eg t rfis c cmn tr cpr rmacr nct ra cfs Mrt pi c rs in, f ag s rcs cs, accs hactr a c rs cn ud E, qu. T in vidr fr tsu r igno s. Ma , nr s. T . c, C. Ft cv. crf s, cnt rt, r n S bs cs ls s ha p, P adu nr cp rs rs cui pt s, vid prf r n iu rs, c, ci trr, acr ntu acv r i i c iac s? P
I
Barington Mur TEORIJSKE IMPLIKACIJE I PROJEKCIJE
Demokratski put u moderno društvo
z sadašnje perspektive mogli bismo da u širokim potezima skiciramo najznačajnije karakteristike svakog od tri puta u moderni svet. Prvi je doveo do kombinacije kapitalizma i parlamentarne demokratije, nakon niza revolucija: puritanske revolucije, Francuske revolucije i američkog Građanskog rata. Uz sve rezerve koje ću izložiti u ovom poglavlju, ja sam ovaj put kojim su jedna za drugom krenule Engleska, Francuska i Sjedinjene Države, čija su se društva na polaznoj tački temeljno razlikovala – nazvao buržoaskom revolucijom. Drugi put je takođe bio kapitalistički ali je, u nedostatku snažnog revolucionarnog naboja, prošao kroz reakcionarne političke oblike da bi kulminirao fašizmom. Valja istaći da je, kroz revoluciju odozgo, industrija uspela da naraste i procveta i u Nemačkoj i u Japanu. Treći put je, naravno, komunistički. Revolucije potekle uglavnom, ali ne isključivo iz slojeva seljaka omogućile su komunističku varijantu u Rusiji i Kini. Konačno, sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, Indija je, zastajkujući, ušla u proces koji vodi modernom industrijskom društvu. U toj zemlji nije bilo ni buržoaske revolucije, ni konzervativne revolucije odozgo, a za sada ni komunističke. Da li će Indija uspeti da izbegne užasne troškove tri prethodna puta i otkrije neku novu varijantu, kao što je to pokušavala za vreme Nehrua, ili će na neki način platiti podjednako užasnu cenu stagnacije, to je još uvek ogroman problem sa kojim se suočavaju Nehruovi naslednici. U veoma maloj meri ove tri varijante – buržoaska revolucija koja kulminira zapadnim oblikom demokratije, konzervativna revolucija odozgo koja se završava fašizmom i seljačka revolucija koja vodi u komunizam – predstavljaju alternativne puteve ili različit izbor. One su u stvari uzastopne istorijske faze. Kao takve imaju delimično određene odnose jedna prema drugoj. Metodi modernizacije koje je jedna zemlja odabrala menjaju dimenzije problema za sledeće zemlje koje preduzmu takav korak, kao što je to primetio Veblen kada je skovao novu pomodnu frazu „prednosti zaostalosti“. Da nije došlo do demokratske modernizacije u Engleskoj, reakcionarni pristup koji su primenili Nemačka i Japan teško da bi bio moguć. A bez kapitalističkih i reakcio-
204
narnih iskustava, komunistička varijanta bila bi nešto sasvim drugo, da je uopšte zaživela. Lako je zapaziti, pa čak i sa simpatijama, da je oklevanje Indije u dobroj meri negativna kritička reakcija na sva tri oblika prethodnog istorijskog iskustva. lako su u izgradnji industrijskih društava postojali neki zajednički problemi, taj zadatak se kontinuirano menja. Istorijski preduslovi svake značajne političke vrste bitno se razlikuju od situacije drugih. Frapantnih razlika ima i u unutar svake vrste, možda najviše u demokratskoj varijanti, ali postoje i značajne sličnosti. Nastojaću da u ovom poglavlju prikažem i jedne i druge i da analiziram određene agrarne društvene karakteristike koje su doprinele razvoju zapadne demokratije. Ne bi bilo loše da još jednom kažemo šta ova zvučna fraza znači, bez obzira na to što definicije demokratije naginju tome da se, trivijalnim cepidlačenjem, udaljavaju od pravih pitanja. Ovaj autor shvata razvoj demokratije kao dugotrajnu i sasvim sigurno nepotpunu borbu za ostvarenje tri neposredno vezana cilja: 1) da se stane na put samovoljnim vladarima; 2) da se samovoljna vlast zameni pravednom i racionalnom, i 3) da se osnovnom stanovništvu obezbedi udeo u stvaranju vlasti. Pogubljivanje kraljeva bilo je najdramatičniji i veoma značajan aspekt ovog prvog. Napori da se uspostavi vladavina prava i moć zakonodavstva, kao i da se država kasnije upotrebi kao pokretač društvenog blagostanja predstavljaju dobro poznate aspekte druga dva cilja. lako detaljno razmatranje ranijih faza predmodernih društava izlazi iz okvira ovog rada, bilo bi dobro da barem kratko postavimo pitanje različitih polaznih tačaka. Da li u agrarnim društvima postoje neke strukturne razlike koje u određenim slučajevima pogoduju razvoju događaja koji vode parlamentarnoj demokratiji, dok neke druge to otežavaju ili u potpunosti isključuju? Sigurno je da polazna tačka u potpunosti ne određuje kasniji tok modernizacije. Prusko društvo četrnaestog veka ispoljavalo je mnoge karakteristike koje su prethodile parlamentarnoj demokratiji u Zapadnoj Evropi. Odlučujuća promena koja je temeljno izmenila razvoj pruskog i, konačno, nemačkog društva, odigrala se u naredna dva veka. Pa ipak, bez obzira na to što polazne tačke nisu same po sebi odlučujuće, neke od njih su, u odnosu na druge, sigurno povoljnije za demokratski razvoj. Mislim, na primer, da se mogu pronaći dobri argumenti za tezu da je zapadni feudalizam imao neke institucije zbog kojih se razlikovao od drugih društava na način koji je išao u prilog demokratskom razvoju. Nemački istoričar Oto Hince (Otto Hintze) je u svojoj raspravi o socijalnom poretku feudalnog društva verovatno dao najveći doprinos uverljivosti ove teze, iako je ona i dalje predmet žive akademske debate. Za naše svrhe najvažnija je pojava zamisli o imunitetu određenih grupa i ličnosti u odnosu na vlast suverena, kao i ideja prava na otpor nepravednoj vlasti. Zajedno sa konceptom ugovora kao međusobnog sporazuma koji su svojevoljno zaključile slobodne ličnosti – koji je proistekao iz vazalskih odnosa u feudalizmu – taj kompleks ideja i postupaka čini presudan deo onoga što je evropsko srednjovekovno društvo ostavilo u nasleđe modernim zapadnim koncepcijama slobodnog društva. Ovaj kompleks javio se samo u Zapadnoj Evropi. Samo je tu uspostavljena delikatna ravnoteža između prevelike i premale kraljevske vlasti koja je dala značajan podsticaj parlamentarnoj demokratiji. Na drugim mestima se javlja čitav niz delimično sličnih kombinacija, ali im nedostaje ili ključni sastojak ili odlučujući odnos između pojedinih delova koji nalazimo u Zapadnoj Evropi. Rusko društvo jeste stvorilo sistem staleža – soslovii, ali je Ivan Grozni slomio kičmu nezavisnog plemstva. Pokušaj da se povrate njihove privilegije usledio je tek kada je nestalo čvrste ruke Petra Velikog, i doveo do sticanja privilegija bez odgovarajućih obaveza i bez zajedničkog predstavništva u procesu upravljanja. Birokratska Kina je pratila ideju nebeskog mandata koji je davao nijansu legitimnosti otporu nepravednoj represiji, ali bez snažne ideje korporativnog imuniteta, iako su učeni činovnici uspeli da u praksi ostvare ograničeni oblik ove ideje protivno osnovnom principu birokratskog političkog uređenja. Fedualizam se javio i u Japanu,
205
ali uz snažno isticanje lojalnosti pretpostavljenima i božanskom vladaru. Njemu je nedostajao koncept angažovanosti među onima koji su teorijski jednaki. U indijskom kastinskom sistemu vidimo snažne tendencije u pravcu koncepta imuniteta i korporativne privilegije, ali takođe bez teorije i prakse slobodnog ugovora. Pokušaji da se nađe jedinstveno i temeljno objašnjenje za ove razlike, koji su podstaknuti Marksovim usputnim napomenama i kulminirali Vitfogelovom polemičkom koncepcijom orijentalnog despotizma zasnovanog na kontroli vodosnabdevanja, nisu bili naročito uspešni. To ne znači da su išli u pogrešnom pravcu. Vodosnabdevanje je verovatno previše uska ideja. Tradicionalni despotizmi mogli su da nastanu tamo gde je centralna vlast bila sposobna da obavi niz zadataka ili da kontroliše aktivnosti od bitnog značaja za funkcionisanje celog društva. U ranija vremena vlade su imale mnogo manje mogućnosti nego danas da stvore situaciju koja odražava njihovu sopstvenu definiciju zadatka neophodnog društvu kao celini i da navedu stanovništvo da je pasivno prihvati. Zato je nešto manje riskantno pratiti ovu hipotezu o mestu izvršavanja zadataka od osnovnog značaja kada je reč o predindustrijskim društvima nego kada se radi u savremenom svetu. S druge strane, čini se da postoji znatno širi izbor političkih nivoa na kojima društvo organizuje podelu rada i održava svoju koheziju nego što se to nekad mislilo. Zemljoradničko selo, feudalno leno, pa čak i sirova teritorijalna birokratija mogu da predstavljaju odlučujući nivo sa, u opštim crtama, sličnim agrarnim tehnologijama. Nakon ovih kratkih ocena varijacija u pogledu polazne tačke, možemo se okrenuti samom procesu modernizacije. Jedno je sasvim jasno: istrajavanje kraljevskog apsolutizma ili, u opštijim okvirima, predindustrijske birokratske vladavine do duboko u moderno doba stvorilo je uslove koji ne pogoduju demokratiji zapadnog tipa. Različiti tokovi istorija Kine, Rusije i Nemačke susreću se u ovoj tački. Neobična je činjenica koju neću nastojati da objasnim da su snažne centralne vlade, koje bismo okvirno mogli nazvati kraljevskim apsolutizmom ili agrarnim birokratijama, u šesnaestom i sedamnaestom veku mogle da budu stvorene u najvažnijim zemljama koje smo razmatrali u ovoj studiji (naravno s izuzetkom Sjedinjenih Država), odnosno u Engleskoj, Francuskoj, pruskom delu Nemačke, Rusiji, Kini, Japanu i Indiji. Bez obzira na razloge koji su do toga doveli, ova činjenica predstavlja pogodnu, mada unekoliko proizvoljnu, tačku za koju možemo da vežemo početke modernizacije. lako je njihovo istrajavanje imalo nepovoljne posledice, snažne monarhističke institucije imale su, u ranim fazama, nezamenljivu funkciju da obuzdaju plemstvo. Demokratija ne bi mogla da izraste i da doživi procvat pod pretnjom otimačine i razbojništva plemića pljačkaša. Odlučujući preduslov za modernu demokratiju je, i u ranim vremenima, bilo stvaranje relativne ravnoteže između krune i plemstva u kojoj je kraljevska vlast dominantna, ali dozvoljava značajan stepen samostalnosti plemstva. Pluralistička ideja da je nezavisno plemstvo osnovni element rasta demokratije ima čvrste korene u ovoj istorijskoj činjenici. Podršku koja se ovoj tezi može obezbediti poređenjem nalazimo u činjenici da ovakav element nije postojao u Akbarovoj Indiji niti u Kini pod mandžurskom dinastijom, mada bi možda bilo tačnije govoriti o neuspehu da se utvrdi prihvatljiv i legitiman status za stepen samostalnosti koji je u stvarnosti postojao. Podjednako je značajno na koji je način bila skovana ovakva nezavisnost. U Engleskoj koja je locus classicus za pozitivno dokazivanje, ratovi ruža desetkovali su zemljoposedničku aristokratiju, i bitno olakšali uspostavljanje neke vrste kraljevskog apsolutizma koji je bio znatno blaži nego u Francuskoj. Trebalo bi se podsetiti da je ostvarivanje ove ravnoteže, do koje toliko drže liberalna i pluralistička tradicija, bilo rezultat nasilnih i povremeno revolucionarnih metoda koje savremeni liberali generalno odbacuju. Sada se možemo zapitati šta se dešava kada i ako zemljoposednička aristokratija pokuša da se oslobodi kraljevske kontrole a ne postoji brojna i politički energična klasa gradskog
206
stanovništva? Formulisano u manje preciznoj formi, ovo pitanje glasi: Šta se dešava kada plemstvo želi da se oslobodi a nema buržoaske revolucije? Mislim da s velikom sigurnošću možemo reći da je ishod u tom slučaju veoma nepovoljan po zapadnu verziju demokratije. U Rusiji je tokom osamnaestog veka plemstvo uspelo da izradi ukidanje svojih obaveza prema carističkoj autokratiji, dok je istovremeno zadržalo, pa čak i povećalo zemljišni posed kao i ojačalo vlast nad kmetovima. Ovakav razvoj događaja imao je vrlo nepovoljan uticaj na razvoj demokratije. Istorija Nemačke je u nekim aspektima još ilustrativnija. U toj zemlji je plemstvo vodilo svoju bitku protiv Velikog elektora, uglavnom odvojeno od gradova. Mnogi zahtevi aristokratije tog vremena podsećaju na one u Engleskoj: pravo na izražavanje mišljenja u vladi, naročito u pogledu prikupljanja novca. Ali, ishod nije bila parlamentarna demokratija. Slabost gradova, koji su, posle procvata u južnoj i zapadnoj Nemačkoj krajem srednjeg veka, počeli da propadaju, bila je konstantna karakteristika nemačke istorije. Ne ulazeći dalje u dokazivanje ili raspravu o podacima iz Azije koji nas upućuju u istom pravcu, možemo jednostavno da konstatujemo čvrstu saglasnost sa marksističkom tezom da je energična i samostalna klasa gradskog stanovništva bila neophodan element rasta parlamentarne demokratije. Gde nema buržoazije, nema ni demokratije. Glavni akter se neće pojaviti na sceni ako pažnju ograničimo isključivo na agrarni sektor. Ipak, akteri na selu su imali dovoljno značajnu ulogu da bi ih trebalo pažljivo proučiti. A ako želimo da napišemo priču o junacima i zlikovcima, što ovaj autor odbija, totalitarni zlikovac je u nekim slučajevima živeo na selu, gde je i demokratski junak iz gradova imao značajne saveznike. To je, na primer, bio slučaj Engleske. Dok je apsolutizam u Francuskoj, velikom delu Nemačke i u Rusiji jačao, na engleskom tlu se suočio sa prvim velikim preprekama, iako treba reći da su tu pokušaji da se on uspostavi bili mnogo slabiji. To je u velikoj meri tačno, jer je engleska zemljoposednička aristorkatija rano počela da stiče komercijalne odlike. Među najznačajnijim pitanjima koja su uticala na tok kasnije političke evolucije bilo je i to da li se zemljoposednička aristokratija okrenula komercijalnoj poljoprivredi i ako jeste koju je formu poprimila ta komercijalizacija. Da pokušamo da ovu transformaciju sagledamo u njenim osnovnim okvirima i u komparativnoj perspektivi. Evropski srednjovekovni sistem bio je sistem u kome je feudalni gospodar imao određeni deo poseda koji su za njega obrađivali seljaci u zamenu za to što ih je gospodar štitio i što je provodio pravdu, iako je to često činio teškom mukom i u korist svojih materijalnih interesa. Seljaci su koristili drugi deo gospodarevog imanja da bi na njemu uzgajali hranu za sopstvene potrebe i tu su imali svoje kuće. Treći deo, koji se obično sastojao od šuma, potoka i pašnjaka, bio je poznat kao zajednička zemlja i služio je kao izvor dragocenog goriva i divljači, i kao ispaša i za gospodara i za njegove seljake. Delimično i zato da bi gospodar imao obezbeđenu radnu snagu, seljak je bio vezan za zemlju na različite načine. Tačno je da je tržište odigralo ogromnu ulogu u srednjovekovnoj agrarnoj privredi, u rano doba čak i značajniju nego što se obično misli. Ipak, za razliku od kasnijeg perioda, vlastelin je zajedno sa svojim seljacima činio samodovoljnu zajednicu koja je bila sposobna da obezbedi veliki deo sopstvenih potreba iz lokalnih izvora i uz pomoć lokalnih veština. Ovaj sistem je u bezbroj lokalnih varijacija postojao u velikom delu Evrope. On nije postojao u Kini. Feudalni Japan pokazivao je velike sličnosti sa ovim aranžmanom, a sličnosti se mogu naći i u delovima Indije. Napredovanje trgovine u gradovima i zahtevi apsolutističkih vladara za porezima doveli su, pored mnogo čega drugog, i do toga da je feudalnom gospodaru trebalo sve više gotovine. U različitim delovima Evrope beležimo tri odgovora na takvu situaciju. Engleska zemljoposednička aristorkratija prihvatila se neke vrste komercijalne poljoprivrede koja je podrazumevala davanje slobode seljacima da se postaraju za sebe kako znaju i umeju. Francuska zemljoposednička elita
207
je generalno ostavljala seljake de facto u posedu zemlje. U oblastima u kojima su se pripadnici ove elite okrenuli trgovini, primoravali su seljake da im predaju svoj deo proizvoda koji bi zatim iznosili na tržište. U Istočnoj Evropi javila se treća varijanta – vlastelinska reakcija. Istočnonemački junkeri sveli su prethodno slobodne seljake na kmetove kako bi uzgajali i izvozili žito, dok je sličan proces u Rusiji bio podstaknut pre političkim nego ekonomskim uzrocima. Izvoz žita je tek u devetnaestom veku postao važan element ruskog ekonomskog i političkog pejsaža. U Engleskoj je uključivanje zemljoposedničke aristokratije u komercijalnu poljoprivredu velikim delom uklonilo preostalu zavisnost od krune i izazvalo veliku odbojnost prema nespretnim pokušajima Stjuarta da uspostave apsolutizam. Isto tako, oblik koji je komercijalna zemljoradnja imala u Engleskoj je, za razliku od istočne Nemačke, doveo do uspostavljanja značajnog zajedništva interesa sa gradovima. Oba faktora su bila važni uzroci građanskog rata i konačne pobede parlamentarizma. Efekti ovog usmerenja su ne samo zadržali već i povećali svoj značaj novim motivima u osamnaestom i devetnaestom veku. Posledice ovakvog razvoja događaja postaju još jasnije ako englesko iskustvo uporedimo sa drugima. U najširim crtama postoje još dve mogućnosti. Komercijalni podsticaj među višim klasama zemljoposednika može biti relativno slab. Rezultat je opstajanje mase seljaka koja u najboljem slučaju postaje ogroman problem za demokratiju, a u najgorem rezervoar seljačkih revolucija koje vode u komunističku diktaturu. Druga mogućnost je da više klase zemljoposednika upotrebe niz političkih i društvenih poluga da bi zadržale radnu snagu na zemlji i na taj način izvršile prelaz na komercijalnu zemljoradnju. U kombinaciji sa industrijskim rastom većeg obima rezultat će verovatno biti ono što smatramo fašizmom. U narednom poglavlju govorićemo u ulozi koju su odigrale više klase u stvaranju fašističkih vlada. Ovde je potrebno samo da napomenemo sledeće: 1) da je oblik komercijalne poljoprivrede bio isto toliko značajan kao i sama komercijalizacija i 2) da je neuspeh odgovarajućih oblika komercijalne poljoprivrede da se relativno rano učvrste ipak ostavio otvorenim još jedan put ka modernim demokratskim institucijama. Obe ove karakteristike jasno se vide i u francuskoj i u američkoj istoriji. U delovima Francuske komercijalna poljoprivreda je ostavila seljaštvo velikim delom netaknuto i tako dala doprinos revolucionarnim snagama. U najvećem delu Francuske podsticaj za bavljenje komercijalnom poljoprivredom među plemstvom bio je slab u poređenju sa Engleskom. Međutim, Revolucija je onesposobila aristokratiju i otvorila put parlamentarnoj demokratiji. U Sjedinjenim Državama plantažno ropstvo bilo je značajan aspekt kapitalističkog rasta. S druge strane, to je, blago rečeno, bila institucija koja nije pogodovala demokratiji. Građanski rat je savladao ovu prepreku, ali samo delimično. Uopšteno govoreći, plantažno robovlasništvo je samo najekstremniji oblik represivnog prilagođavanja kapitalizmu. Postoje tri činioca koja ovu instituciju čine nepogodnom za demokratiju. Višoj klasi zemljoposednika treba država koja ima snažan represivni aparat, pa tako ona određuje celokupnu klimu političkog i socijalnog mišljenja koje ne pogoduje ljudskim slobodama. Osim toga, ona potpomaže nadmoć sela nad gradovima koji tako postaju samo tranzitna skladišta za izvoz na udaljena tržišta. Konačno, postoje i brutalne posledice odnosa elite prema radnoj snazi, koje su posebno surove u onim plantažnim privredama u kojima radna snaga pripada drugoj rasi. Pošto je prelaz na komercijalnu poljoprivredu očigledno vrlo značajan korak, kako možemo da objasnimo na koji način je do nje došlo ili zašto nije? Moderan sociolog će verovatno potražiti objašnjenje u kulturi. U zemljama u kojima komercijalna poljoprivreda nije poprimila velike razmere, on će naglasiti inhibirajući karakter aristokratske tradicije, kao što su na primer ideje časti i negativni stavovi prema novčanoj dobiti i radu. Na početku ove studije i sam sam bio sklon da potražim takva objašnjenja. Ali, kako se materijal nagomilavao, počeo sam da sumnjam
208
u ispravnost ove linije napada, iako će kasnije biti neophodno da razmotrimo i glavna pitanja koja iz takvog pristupa proističu. Da bi bilo uverljivo, objašnjenje koje se oslanja na kulturu mora da pokaže, na primer, da su vojničke tradicije i ideje statusa i časti u redovima viših klasa zemljoposednika u Engleskoj bile slabije nego, recimo, u Francuskoj. Iako je engleska aristokratija bila manje zatvorena grupa od francuske i nije imala formalno pravilo derogacije, sumnjam da su kulturne razlike dovoljne da objasne razlike u ekonomskom ponašanju. Šta tek da kažemo za istočnonemačko plemstvo koje se okrenulo kolonizaciji i osvajanjima da bi izvozilo žito? Još je značajnija činjenica da u zemljoposedničkim elitama zemalja u kojima je komercijalni podsticaj bio slabiji nego u Engleskoj, često pronalazimo značajne manjine koje su se uspešno uključile u komercijalno poslovanje ako su lokalni uslovi za to bili povoljni. Tako je došlo i do razvoja komercijalne izvozne poljoprivrede u nekim delovima Rusije. Ovakve napomene navode nas da ponovo istaknemo značaj razlika u pogledu mogućnosti za prihvatanje komercijalne poljoprivrede kao što su, pre svega, postojanje tržišta u obližnjim gradovima i mogućnosti za prevoz rasutog tereta, uglavnom vodenim putem, pre pojave železnica. lako su varijacije u kvalitetu tla i klimi očigledno značajne, i ovde se buržoazija negde iz prikrajka javlja kao glavni akter drame. Politički faktori su takođe odigrali odlučujuću ulogu. U zemljama u kojima su zemljoposednici mogli da koriste aparat državne prinude da bi sami mogli da se zavale i prikupljaju rentu – pojava koja je raširena u Aziji i u izvesnoj meri u predrevolucionarnoj Francuskoj i Rusiji – nije bilo podsticaja za manje represivna prilagođavanja. lako je pitanje komercijalne poljoprivrede među seljacima manje značajno za demokratiju, bilo bi dobro da i o tome kažemo nekoliko reči. Sve u svemu, eliminisanje seljačkog pitanja transformacijom seljaštva u druge vrste društvenih formacija predstavlja najbolji predznak demokratije. Ipak, u manjim klijentskim demokratijama Skandinavije i Švajcarske seljaci su postali deo demokratskog sistema tako što su prešli na relativno specijalizovane oblike komercijalne poljoprivrede, uglavnom proizvodnju mlečnih proizvoda za tržišta gradova. Tamo gde su se seljaci uporno opirali promenama, kao na primer u Indiji, takvo ponašanje nije teško objasniti na osnovu objektivnih okolnosti. Na takvim mestima pravo tržište često ne postoji. Za seljake koji žive na ivici fizičke egzistencije, modernizacija je očigledno previše riskantna, naročito ako je u uslovima postojećih socijalnih institucija verovatno da će dobit pripasti nekom drugom. Prema tome, neverovatno nizak životni standard i niska očekivanja predstavljaju jedino razuman oblik prilagođavanja postojećim okolnostima, Konačno, u drugačijoj situaciji često vidimo dramatične promene u veoma kratkom vremenu. Do sada je rasprava bila koncentrisana na dve najvažnije promenljive veličine, odnos viših klasa zemljoposednika sa monarhijom i njihov odgovor na zahteve proizvodnje za tržište. Postoji i treća promenljiva, koja se već uvukla u našu raspravu: odnos viših klasa zemljoposednika sa gradskim stanovništvom, uglavnom višim slojem koji bismo okvirno mogli nazvati buržoazijom. Koalicije i kontrakoalicije koje su se formirale unutar i između ove dve grupe činile su – i u nekim delovima sveta još čine – osnovni okvir i okruženje za političku akciju koji daju niz mogućnosti, iskušenja i nemogućnosti unutar kojih politički lideri moraju da deluju. U veoma širokim crtama, naš problem postaje problem pokušaja da se utvrde one situacije u odnosima između viših klasa zemljoposednika i gradskog stanovništva koje su, u moderno doba, doprinele razvoju relativno slobodnog društva. Najbolje je da počnemo od podsećanja na neke prirodne linije razdora između grada i sela i dva odgovarajuća sektora stanovništva. Prvo, tu je poznati sukob interesa između zahteva gradskog stanovništva za jeftinom hranom, uz visoku cenu artikala koje ono proizvodi, i želje seoskog stanovništva da cene hrane budu više a proizvodi zanatskih radionica i fabrika jeftiniji.
209
Ovaj sukob dobija sve veći značaj širenjem tržišne privrede. Klasne razlike, kao što su na primer one između zemljoposednika i seljaka na selu, odnosno majstora i kalfe, vlasnika fabrike i industrijskog radnika u gradu, presecaju ovu liniju razdora sela i grada. Tamo gde se interesi viših klasa u gradovima i na selu susreću i suprotstavljaju interesima seljaka i radnika, ishod će verovatno biti nepovoljan po demokratiju. Međutim, mnogo toga zavisi od istorijskih okolnosti u kojima se takvo svrstavanje odvija. Veoma značajan primer konvergencije interesa osnovnih segmenata zemljoposedničke aristokratije i viših redova gradskog stanovništva je Engleska za vreme Tjudora i Stjuarta. Tu je do susretanja interesa došlo u ranoj fazi modernizacije i pod uslovima koji su naveli obe grupe da se suprotstave kraljevskoj vlasti. Ovi aspekti imaju ključni značaj za objašnjenje demokratskih posledica. Za razliku od situacije u Francuskoj istog vremena, gde su se manufakturisti u velikoj meri bavili proizvodnjom oružja i luksuzne robe za kralja i dvorsku aristokratiju, engleska buržoazija bila je energična i samostalna sa snažno izraženim interesom za izvoznu trgovinu. Na strani zemljoposedničkog plemstva i vlastele delovao je niz povoljnih činilaca. Trgovina vunom imala je veliki uticaj na selo tokom šesnaestog veka, a i ranije, i dovela je do ograđivanja za ispašu ovaca. Višoj klasi odgajivača ovaca u Engleskoj, malobrojnoj ali uticajnoj, bili su potrebni gradovi koji su izvozili vunu, što znači da je situacija bila potpuno drugačija od one u istočnoj Nemačkoj gde je proizvodnja žita u rukama Junkera zaobilazila gradove koji propadaju. Konvergencija zemljoposedničkih i urbanih viših klasa u Engleskoj pre građanskog rata, na način koji je bio povoljan za stvar slobode, bio je jedinstvena pojava među velikim zemljama. Moguće je da je šira situacija čiji je ona bila deo mogla da nastane samo jednom u istoriji čovečanstva: engleska buržoazija je, od sedamnaestog veka do skoro pred kraj devetnaestog, imala maksimalan materijalni interes za ljudske slobode, jer je to bila prva buržoazija, a njeni domaći i strani rivali još nisu dostigli punu snagu. Ipak, bilo bi korisno da izvučemo i nekoliko zaključaka iz engleskog iskustva u vidu preliminarnih opštih hipoteza o uslovima pod kojima bi saradnja između značajnih delova viših klasa u gradovima i na selu mogla biti povoljna za rast parlamentarne demokratije. Kao što smo već rekli, važno je da se fuzija obavi uz suprotstavljanje kraljevskoj birokratiji. Drugi uslov je to da komercijalni industrijski lideri budu na putu da postanu dominantni elementi u društvu. Pod tim uslovima više klase zemljoposednika sposobne su da razviju buržoaske ekonomske navike. To se ne događa putem običnog kopiranja već putem odgovora na opšte uslove u sopstvenim životnim okolnostima. Sve se to izgleda može dogoditi samo u ranoj fazi ekonomskog razvoja i malo je verovatno da će se u dvadesetom veku ponoviti na bilo kom drugom mestu. Određena primesa buržoaskih karakteristika olakšava višim klasama zemljoposednika da u kasnijoj fazi zadrže položaj političke vlasti u društvu koje je u osnovi buržoasko, kao što je to bila Engleska u devetnaestom veku. U ovom kontekstu mogu se navesti još tri značajna faktora. Jedan je postojanje prilično snažnog antagonizma između komercijalnih i industrijskih elementata, s jedne, i starijih zemljoposedničkih klasa, s druge strane. Drugi je činjenica da zemljoposedničke klase zadržavaju relativno čvrsto ekonomsko uporište. Oba faktora sprečavaju formiranje snažnog fronta opozicije viših klasa zahtevima za reformu i podstiču određenu meru konkurencije za podršku naroda. Konačno, rekao bih da zemljoposedničke elite moraju da budu sposobne da prenesu nešto od svojih aristokratskih pogleda na komercijalne i industrijske klase. Ova transmisija znači mnogo više od braka kojim drevni stalež nastoji da se očuva sklapajući savez sa novostvorenim novcem. To podrazumeva mnogobrojne suptilne promene stavova, što još uvek nije dovoljno shvaćeno. Poznate su nam samo posledice: buržoaski stav mora da postane jači, a ne obratno, kao što se to dogodilo u Nemačkoj. Mehanizmi za odvijanje ove osmoze nisu ni malo jasni. Nema sumnje da obrazovanje igra značajnu ulogu iako ono samo
210
sebi ne može biti odlučujuće. U tom smislu izuzetno dobre rezultate moglo bi dati proučavanje biografske literature, koja je u Engleskoj vrlo bogata, bez obzira na to što je otvorena rasprava o društvenoj strukturi u Engleskoj tabu, ponekad isto toliko jak kao i kada se radi o otvorenoj raspravi o seksu. U onim slučajevima kada se linije društvenih, ekonomskih, verskih i političkih rascepa ne poklapaju, verovatno je da sukobi neće biti toliko žestoki i ogorčeni da isključe svaku mogućnost pomirenja. Cena održavanja takvog sistema je naravno povećanje zloupotrebe “koja se može tolerisati”, pri čemu se uglavnom može tolerisati ono što koristi sistemu. Kratak pogled na sudbinu engleskog seljaštva ukazuje na još jedan uslov za demokratski rast, koji bi sam po sebi mogao biti odlučujuči. lako englesko “konačno rešenje seljačkog pitanja” kroz pokret ograđivanja možda i nije bilo tako brutalno i temeljno kao što bi to neki raniji pisci želeli da nas navedu da mislimo, nema sumnje da je ograđivanje kao deo industrijske revolucije eliminisalo seljačko pitanje iz engleske politike. Prema tome, nije postojao ogroman rezervoar seljaka koji bi služili reakcionarnim ciljevima viših klasa zemljoposednika kao u Nemačkoj i Japanu. Isto tako, nije postojala ni masovna osnova za seljačke revolucije kao u Rusiji i Kini. Iz sasvim drugih razloga, Sjedinjene Države su takođe izbegle političku nevolju rešavanja seljačkog pitanja. Francuska nije pobegla od toga, pa se upravo tome može pripisati nestabilnost francuske demokratije u devetnaestom i dvadesetom veku. Neosporna brutalnost ograđivanja suočava nas sa saznanjem o ograničenjima mogućnosti za miran prelazak na demokratiju i podseća na otvorene i žestoke konflikte koji su prethodili njenom uspostavljanju. Vreme je da se vratimo dijalektici i da se setimo uloge revolucionarnog nasilja. Dobar deo ovog nasilja, a možda čak i njegove najznačajnije karakteristike, proistekao je iz agrarnih problema koji su se javljali duž puta koji vodi u zapadnu demokratiju. Engleski građanski rat je zaustavio kraljevski apsolutizam i dao komercijalno nastrojenim velikim zemljoposednicima odrešene ruke da odigraju svoju ulogu u uništavanju seljačkog društva u osamnaestom i ranom devetnaestom veku. Francuska revolucija je slomila snagu zemljoposedničke elite koja je još uvek bila predkomercijalna, iako su pojedini njeni delovi prešli na nove oblike koji su zahtevali postojanje represivnih mehanizama da bi zadržali radnu snagu. U tom smislu, kao što smo već napomenuli, Francuska revolucija predstavlja alternativan način za stvaranje institucija koje su u krajnjoj linji povoljne za demokratiju. Konačno, Američki građanski rat je takode slomio snagu zemljoposedničke elite koja je predstavljala prepreku na putu nastupanja demokratije, ali je ona, u ovom slučaju, izrasla kao deo kapitalizma. Bez obzira na to da li smatramo da su ova tri nasilna preokreta pomogla ili omela razvoj liberalne i buržoaske demokratije, ostaje neophodno da shvatimo da su oni predstavljali značajan deo celog procesa. Sama po sebi ova činjenica daje dosta opravdanja da ih označimo kao buržoaske ili, ako to neko više voli, liberalne revolucije. Ipak, postoje realne teškoće u grupisanju revolucija i uopšte svih velikih istorijskih pojava. Pre nego što krenemo dalje, bilo bi dobro da razmotrimo i ovo pitanje. Neka, veoma uopštena, razmišljanja navode nas da se odlučimo za široke kategorije. Sasvim je jasno, ili bi bar tako trebalo da bude, da neki institucionalni aranžmani kao što su feudalizam, apsolutna monarhija i kapitalizam nastaju, doživljavaju vrhunac i prolaze. Činjenica da se svaki specifičan institucionalni kompleks razvija prvo u jednoj, a zatim u drugoj kategoriji, kao što je to slučaj u Italiji, Holandiji, Engleskoj, Francuskoj i Sjedinjenim Državama, nije prepreka za generalno evolutivnu koncepciju istorije. Nijedna zemlja ne prolazi kroz sve faze, već uglavnom prenosi razvoj do određenog stepena u okviru svoje sopstvene situacije i institucija. Tako revolucija u ime privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju u nekim fazama ima šanse da uspe, a u nekim ne. Moguće je da bi ona bila beznadežno preuranjena i da bi predstavljala samo slabu struju u četrnaestom ili šesnestom veku, ili da bi bila očajno anahrona u drugoj polo-
211
vini dvadesetog. Pored konkretnih istorijskih uslova koji postoje u određenoj zemlji u određeno vreme tu su i uslovi u svetu, kao što su npr. stepen razvoja tehnike i ekonomske i političke organizacije u drugim delovima sveta, koji snažno utiču na perspektivu revolucije. Ovakva razmišljanja navode na zaključak da je neophodno da revolucije grupišemo, u širim crtama, prema institucionalnim rezultatima kojima one doprinose. Mnogo konfuzije i nespremnosti da se koriste više kategorije potiče od činjenice da su oni koji daju masovnu podršku revolucijama, oni koji ih vode i oni koji u krajnjoj liniji imaju koristi od njih, potpuno različite grupe ljudi. Dokle god je ova razlika jasna u svakom pojedinačnom slučaju, ima smisla (a možda je čak i neophodno da bi se istakle razlike i shvatile sličnosti) da na engleski Građanski rat, Francusku revoluciju i američki Građanski rat gledamo kao na faze u razvoju buržoasko–demokratske revolucije. Osnova da ne koristimo ovaj izraz ima, pa bi vredelo istaći zašto on može da nas navede na pogrešan put. Za neke pisce, koncepcija buržoaske revolucije podrazumeva stalno povećanje ekonomske moći komercijalnih i proizvođačkih klasa u gradovima do tačke kada ekonomska moć dolazi u sukob sa političkom moći, koja je još uvek u rukama stare vladajuće klase i zasnovana uglavnom na zemlji. U tom trenutku navodno dolazi do revolucionarne eksplozije u kojoj komercijalne i proizvođačke klase uzimaju uzde političke vlasti u svoje ruke i uvode nove karakteristike moderne parlamentarne demokratije. Ta predstava nije u potpunosti pogrešna. Čak i u Francuskoj postoje snažni pokazatelji povećanja ekonomske moći dela buržoazije koja se opirala sponama starog režima. Ipak, ovo značenje buržoaske revolucije je toliko simplifikovano da predstavlja karikaturu stvarnih dogadaja. Da bismo videli da to zaista jeste karikatura trebalo bi da podsetimo na sledeće: 1) značaj kapitalizma na engleskom selu koji je omogućio engleskoj zemljoposedničkoj aristokratiji da zadrži kontrolu nad političkom mašinerijom tokom celog devetnaestog veka; 2) slabost svakog čisto buržoaskog impulsa u Francuskoj i njegove tesne veze sa starim poretkom, zavisnost od radikalnih saveznika u toku Revolucije i nastavak seljačke privrede kroz moderno doba; 3) činjenicu da je plantažno ropstvo u Sjedinjenim Državama izraslo kao sastavni deo industrijskog kapitalizma i da je više predstavljalo prepreku demokratiji nego kapitalizmu. Kao što smo upravo pomenuli, centralna teškoća je u tome što izrazi kao što su “buržoaska revolucija” i “seljačka revolucija” trpaju u isti koš i one koji revoluciju izvode i one koji se njome koriste. Isto tako, ovi izrazi brkaju pravne i političke rezultate revolucija sa društvenim grupama koje su u njima aktivne. Seljačke revolucije dvadesetog veka imale su masovnu podršku među seljacima koji su bili najveće žrtve modernizacije sprovedene pod komunističkom vlašću. Ipak ću ostati iskreno i eksplicitno nedosledan u korišćenju ovih reči. Kada govorimo o seljačkim revolucijama govorićemo o glavnim narodnim snagama u njihovoj osnovi, svesni da je u dvadesetom veku njihov rezultat bio komunizam. U razmatranju buržoaskih revolucija opravdanje za korišćenje tog izraza zasniva se na nizu pravnih i političkih posledica. Konzistentna terminologija nalaže pronalaženje novih izraza koji će, bojim se, samo povećati konfuziju. Osnovni problem je, u krajnjoj liniji, ono što se dogodilo i zašto, a ne pravilna upotreba etiketa. Sada nam je jasno, onoliko koliko te stvari uopšte mogu biti jasne, da su Puritanska revolucija, Francuska revolucija i američki Građanski rat bili nasilni preokreti u dugom procesu političke promene koja je dovela do nečega što mi sada prepoznajemo kao zapadnu demokratiju. Taj proces je imao ekonomske uzroke, iako oni sigurno nisu bili jedini. Slobode stvorene kroz ovaj proces pokazuju jasne međusobne odnose. Nastale u vezi sa usponom modernog kapitalizma, one ispoljavaju karakteristike specifične istorijske epohe. Ključni elementi u liberalnom i buržoaskom poretku društva su pravo glasa, zastupljenost u legislativi koja donosi zakone pa, prema tome, znači više od pečata na izvršnom nalogu, objektivan sistem prava koji barem u
212
teoriji ne daje nikakve specijalne privilegije na osnovu rođenja ili nasleđenog statusa, sigurnost prava svojine i eliminacija prepreka za njeno korišćenje nasleđenih iz prošlosti, verska tolerancija, sloboda govora i pravo na mirno okupljanje. Čak i ako praksa podbacuje u odnosu na ono što se proklamuje, to su široko prihvaćene oznake modernog liberalnog društva. Kroćenje poljoprivrednog sektora bilo je odlučujući element celog istorijskog procesa koji je proizveo takvo društvo. Ono je bilo potrebno isto toliko koliko i bolje poznato disciplinovanje radničke klase i, naravno, neposredno vezano sa njim. U stvari, englesko iskustvo dovodi čoveka u iskušenje da kaže da je jedan od preduslova za uspešnu demokratiju to da se društvo otarasi poljoprivrede. Politička hegemonija viših klasa zemljoposednika morala je da bude slomljena ili transformisana. Seljaci su morali da postanu farmeri koji proizvode za tržište umesto za sopstvenu potrošnju i potrošnju svog gospodara. U tom procesu zemljoposedničke klase su postajale ili značajan deo kapitalističkog i demokratskog talasa, kao u Engleskoj, ili su, ako su se tome suprotstavljale, gurnute u stranu u grčevima revolucije ili građanskog rata. Rečju, više klase zemljoposednika su ili pomogle da dođe do buržoaske revolucije ili su u njoj bile uništene. Na kraju ove rasprave bilo bi korisno da navedemo osnovne uslove koji su očigledno bili najznačajniji za razvoj demokratije i da ih okvirno testiramo uporedivši ih sa iskustvom Indije. Ako se pokaže da je postojanje nekih od tih uslova imalo vidljivu vezu sa manje ili više uspešnim aspektima parlamentarne demokratije u Indiji ili sa istorijskim poreklom tih aspekata i, s druge strane, da odsustvo nekih drugih uslova otkriva vezu sa teškoćama i preprekama demokratije u Indiji, mogli bismo povećati pouzdanost zaključaka. Prvi uslov demokratskog razvoja koji je otkrila naša analiza bio je stvaranje ravnoteže kako bi se izbegla previše snažna kruna ili previše nezavisna zemljoposednička aristokratija. U mogulskoj Indiji na vrhuncu moći, kruna je uživala znatnu nadmoć nad višom klasom. U nedostatku svake sigurnosti svojinskih prava, plemić je, da upotrebimo dobro poznatu Morlandovu frazu, bio ili sluga ili neprijatelj vladajućih snaga. Propadanje mogulskog sistema oslobodilo je više klase i pretegnulo na suprotnu stranu vage u pravcu političkog uređenja malih lokalnih kraljevina koje se bore među sobom. Ipak, napori koje su u osamnaestom veku uložili Britanci da bi na indijskom tlu stvorili klasu energičnih naprednih plemića sličnih njihovom domaćem varijetetu, bili su potpun promašaj. Indijsko društvo nije uspelo da zadovolji drugi osnovni preduslov – prihvatanje odgovarajućeg oblika komercijalne poljoprivrede izostalo je i u redovima zemljoposedničke aristokratije i među seljaštvom. U stvari, zaštitni kišobran britanskog zakona i poretka dozvolio je porast stanovništva i stvaranje klase parazitskih zemljoposednika koji su, zajedno sa zelenašima, prisvajali veliki deo onog što seljaci nisu pojeli sami. Ovi uslovi su, sa svoje strane, sprečili akumulaciju kapitala i industrijski rast. Kada je nezavisnost došla to se delimično zbilo i zbog doprinosa seljaka koji su čeznuli za povratkom u idealizovanu prošlost sela, pa je to još više ograničilo, a možda čak i opasno odložilo, stvarnu modernizaciju. Činjenicu da su te okolonosti bile među najznačajnijim preprekama uspostavljanju funkcionisanja čvrsto zasnovane demokratije ne treba dalje objašnjavati. S druge strane, odlazak Britanaca je u velikoj meri oslabio političku dominaciju zemljoposedničke elite. Mnogi tvrde da su reforme posle sticanja nezavisnosti čak i uništile njihovu moć. U toj ograničenoj meri, razvoj demokratskih institucija pratio je zapadnjački model. Što je još značajnije, britanska okupacija je, uticajem na zemljoposedničku elitu i favorizovanjem komercijalnih interesa Engleske, značajne delove urbanih komercijalnih i trgovačkih klasa oterala u opoziciju i tako sprečila stvaranje kobne koalicije snažne zemljoposedničke elite i slabe buržoazije koja je, kao što ćemo videti u narednom poglavlju, predstavljala socijalno poreklo desničarskih autoritarnih režima i poredaka u Evropi i Aziji. Time su zadovoljena dva uslova:
213
slabljenje zemljoposedničke aristokratije i sprečavanje koalicije aristokratije i buržoazije protiv seljaka i radnika. Indija zaista predstavlja značajan primer zemlje u kojoj je barem formalna struktura demokratije – i bitan deo njene suštine, kao što je postojanje legalne opozicije i kanala za proteste i kritiku – izrasla ne prošavši kroz fazu revolucionarnog nasilja. (Pobuna sipoja bila je uglavnom nazadna epizoda.) Ipak, odsustvo petog uslova – revolucionarnog raskida s prošlošću i svakog drugog snažnijeg pokreta u tom pravcu sve do danas, objašnjavaju dugotrajnu zaostalost Indije i izuzetne teškoće sa kojima se liberalna demokratija u njoj suočava. Neki istraživači Indije su iznenađeni što je malobrojna elita ove zemlje, obrazovana na Zapadu, ostala verna demokratskom idealu kada ga je tako lako mogla odbaciti. Ali, zašto bi ona to želela? Zar demokratija ne daje racionalizaciju za odbijanje velikih zahvata u socijalnu strukturu koja održava njihove privilegije? Pravičnosti radi, moramo dodati da je zadatak toliko težak da bi se svako sem najokorelijeg radikala obeshrabrio i pri samoj pomisli da preuzme odgovornost za njegovo izvršenje. Iako bi bilo primamljivo da ovo pitanje detaljnije razradimo, indijska politika je ovde relevantna samo u meri u kojoj služi kao test teorije demokratije. Ostvarenja i nedostaci demokratije u Indiji, prepreke i neizvesnosti sa kojima se ona još uvek suočava, mogu se razložno objasniti u okviru pet uslova koji su izvedeni iz iskustava drugih zemalja. To naravno nije nikakav dokaz. Ali, mislim da bi bilo pravično da priznamo da tih pet uslova ne samo da objašnjavaju značajne aspekte indijske istorije, nego u njoj nalaze i čvrstu podršku. Barington Mur, Društveni koreni diktature i demokratije, Filip Višnjić, Beograd, 2000, str. 363–380. (Naslov originala: Barrington Moore, Social Origins of Dictatorship and Democracy: Lord and Peasant in the Making of the Modern World, Harmondsworth, Penguin, 1969. Prevela sa engleskog: Ljiljana Nikolić)
K
Imanuel Volerstin ROBNI UNIVERZALIZAM: PROIZVODNJA KAPITALA
apitalizam je pre svega istorijski društveni sistem. Da bismo shvatili njegovo poreklo, funkcionisanje i perspektive, moramo da ispitamo šta je on u stvarnosti. Možemo, naravno, i tu stvarnost da prikažemo ukratko kroz skup apstraktnih iskaza, ali ne bi bilo pametno da takve apstrakcije koristimo za ocenu i klasifikaciju stvarnosti. Stoga mislim da je bolje da pokažemo kakav je kapitalizam u praksi, kako on funkcioniše kao sistem, zašto se razvijao baš tako kako jeste i kuda on sada ide. Reč “kapitalizam” izvedena je iz reči “kapital”, te je opravdano poći od pretpostavke da je kapital ključni elemenat kapitalizma. A šta je sam kapital? Prema jednoj upotrebi tog termina, kapital je jednostavno akumulirano bogatstvo. Međutim, ako se kapital spominje u kontekstu kapitalizma kao istorijskog sistema, onda on dobija specifičnu definiciju. U tom slučaju on se ne može svesti na akumulirana potrošna dobra, mašine ili materijalna prava u novčanom obliku. Razume se da i u kapitalističkom istorijskom sistemu kapital ima veze sa akumuliranim rezultatima minulog rada koji još nisu utrošeni, ali ako bi to bilo sve, onda bi se i za sve ranije istorijske sisteme, unazad do Neandertalskog čoveka, moglo reći da su bili kapitalistički pošto su u svima njima postojale takve akumulirane zalihe u kojima je bio opredmećen minuli ljudski rad. Istorijski društveni sistem koji nazivamo kapitalističkim, osoben je po tome što je u njemu kapital počeo da se koristi (investira) na poseban način – prvenstveno sa ciljem ili namerom da se on sam uveća. U tom sistemu je ranija akumulacija bila “kapital” samo ako se koristila za uvećanje akumulacije. Taj proces je, kao što ćemo kasnije videti, bez sumnje bio složen, čak vrlo težak. Kapitalističkim nazivamo upravo taj nepokolebljivi i neverovatno egocentrični cilj posednika kapitala, tj. dalje akumuliranje kapitala, i odnose koje je on sa drugima morao da uspostavi da bi taj cilj ostvario. To svakako nije bio njegov jedini cilj, jer su se i drugi faktori uplitali u proizvodni proces. Postavlja se, međutim, pitanje koji su faktori, u slučaju da su bili međusobno suprotstavljeni, težili da nadvladaju. Kada god ustanovimo da je akumulacija kapitala redovno imala prednost u odnosu na alternativne ciljeve, sa pravom možemo reći da se radi o funkcionisanju kapitalizma. Pojedinac ili grupa ljudi mogu, razumljivo, u bilo kom momentu da zaključe da žele da investiraju kapital sa ciljem da steknu još veći kapital. Međutim, dok nije nastupio određen istorijski trenutak, takvim ljudima uopšte nije bilo lako da to i ostvare. U ranijim sistemima je dugi i složeni proces akumulacije kapitala, skoro uvek, u nekoj fazi bio blokiran, čak i kada je bio is-
216
punjen početni uslov – svojina, ili koncentracija, akumuliranih neutrošenih dobara u rukama malog broja ljudi. Našem pretpostavljenom kapitalisti uvek je bila potrebna radna snaga, što znači da je moralo da bude ljudi koje je mogao da privuče ili da prinudi da rade za njega. A kada su bili obezbeđeni radnici i dobijeni proizvodi, robe je trebalo prodati, što znači da je morao da postoji sistem distribucije i platežno sposobni kupci. Robe su morale da se prodaju po ceni višoj od ukupnih troškova (kakvi su u fazi prodaje) koje je imao prodavac, a osim toga ta razlika je morala da bude veća od sume koja pokriva njegova sredstva za život. Rečeno savremenim jezikom – morao je da postoji profit. VIasnik profita je zatim morao da bude u stanju da ga sačuva dok se ne javi odgovarajuća prilika za investiranje, da bi potom čitav proces ponovo započeo u fazi proizvodnje. U stvari, pre kapitalizma taj lanac procesa (koji se ponekada naziva kružnim tokom kapitala) je retko mogao da se završi. Pre svega, mnoge karike u lancu su nosioci političke i etičke moći u prethodnim istorijskim sistemima smatrali iracionalnim ili nemoralnim. Ali čak i bez direktnog mešanja onih koji su bili u mogućnosti da ga ometu, ovaj proces se obično prekidao zato što bi nedostajao jedan ili više potrebnih elemenata – novčana akumulacija, radna snaga koju koristi proizvođač, distribuciona mreža, potrošači u svojstvu kupaca. U prethodnim istorijskim društvenim sistemima nedostajao je jedan ili više elemenata stoga što neki od njih nije (ili nije do kraja) dobio robni karakter, što znači da se nije smatralo da ovaj proces može ili treba da se odvija na tržištu. Kapitalizam kao istorijski sistem je, dakle, podrazumevao široko pretvaranje u robne onih procesa koji se ranije nisu odvijali preko tržišta, ne samo procesa razmene, već i proizvodnje, raspodele i investiranja. Nastojeći da akumuliraju sve više kapitala, kapitalisti istovremeno nastoje da daju robni karakter sve većem broju tih društvenih procesa u svim sferama ekonomskog života. Pošto je kapitalizam egocentrični proces, sledi zaključak da nijedna društvena aktivnost nije sama po sebi izuzeta od toga. Zato se može reći da istorijski razvoj kapitalizma sadrži snažnu tendenciju ka robnom univerzalizmu. Nije bilo dovoljno ni to što su društveni procesi dobili robni karakter. Proizvodni procesi su bili međusobno povezani u složene robne lance. Uzmimo, na primer, jedan tipičan proizvod koji se masovno stvara i prodaje tokom čitavog istorijskog postojanja kapitalizma – neki odevni artikal. Da bi se takav artikal proizveo, potrebni su bar tkanina, konac, mašine, radna snaga. Međutim, svaki od tih elemenata takođe mora da se proizvede, a i elementi koji se za njihovu proizvodnju koriste moraju da budu proizvedeni. Nije bilo nužno, čak nije bilo ni uobičajeno da svaki pod–proces u tom robnom lancu ima robni karakter. Staviše, videćemo da je profit često veći onda kada sve karike u tom lancu nemaju robni karakter. Jasno je da u takvom lancu postoji jedna vrlo velika i na niz mesta raspoređena grupa radnika koji dobijaju izvesnu naknadu, registrovanu u bilansu kao troškovi. Postoji i jedna daleko manja, ali takođe na različita mesta raspoređena grupa ljudi (oni čak po pravilu nisu ujedinjeni kao ekonomski partneri, već funkcionišu kao udaljeni ekonomski entiteti) koji na neki način učestvuju u raspodeli konačnog viška koji se u robnom lancu javlja kao razlika između ukupnih troškova proizvodnje tog lanca i ukupnog prihoda ostvarenog plasiranjem finalnog proizvoda. Kada su jednom bili uspostavljeni takvi robni lanci koji povezuju mnoštvo proizvodnih procesa, jasno je da je stopa akumulacije svih kapitalista uzetih zajedno postala zavisna od veličine viška koji je bilo moguće stvoriti, pošto je taj višak mogao znatno da varira. Međutim, kod pojedinačnih kapitalista je stopa akumulacije zavisila od procesa konkurencije, tako da su veću dobit ostvarivali oni koji su bili oštroumniji, sposobniji da vladaju svojim radnicima i da prodru kroz politički uslovljena ograničenja pojedinih tržišnih aktivnosti (poznata pod opštim nazivom „monopoli“). (...)
:
217
Kapitalizam kao istorijski sistem je, dakle, takvo konkretno, vremenski i prostorno ograničeno, integrisano mesto proizvodnih aktivnosti unutar koga je beskonačna akumulacija kapitala ekonomski cilj ili zakon koji upravlja ili vlada u bazičnoj ekonomskoj aktivnosti. To je takav društveni sistem u kome oni koji deluju u skladu sa navedenim pravilima imaju tako veliki uticaj na celinu da mogu da stvaraju uslove u kojima su drugi prisiljeni da se prilagode datim obrascima ili da snose negativne posledice. To je sistem u kome područje delovanja tih pravila (zakona vrednosti) postaje sve šire, oni koji ta pravila nameću sve neumoljiviji, a prodor tih pravila u društveno tkivo sve snažniji, čak i kada društveno suprotstavljanje postane sve glasnije i organizovanije. Polazeći od ovakvog prikaza onoga što se podrazumeva pod kapitalizmom kao istorijskim sistemom, svako od nas može da odredi na koje konkretno, vremenski i prostorno ograničeno, integrisano mesto se on odnosi. Moje je mišljenje da taj istorijski sistem vodi poreklo iz Evrope kasnog petnaestog veka, da se on vremenski i prostorno širio, da je do kasnog devetnaestog veka obuhvatio čitav svet, i da ga danas još obuhvata. Jasno mi je da ovakvo letimično skiciranje njegovih vremensko–prostornih granica kod mnogih stvara nedoumice. Ima, međutim, dve različite vrste tih nedoumica. Prva vrsta je empirijske prirode: Da li je Rusija bila unutar ili izvan evropske svetske privrede u šesnaestom veku? Kada je tačno da je Otomanska imperija bila uključena u jedinstven kapitalistički svetski sistem? Možemo li smatrati da je određena unutrašnja zona, određene države, u određenom vremenu stvarno integrisana u jedinstvenu kapitalističku svetsku privredu? Ova pitanja su važna sama po sebi, a i zato što smo, pokušavajući da na njih odgovorimo, prisiljeni da preciziramo svoju analizu procesa u kapitalističkom istorijskom sistemu. Ali nije ni vreme ni mesto da se postavljaju ta brojna empirijska pitanja koja su u procesu neprekidne rasprave i razrade. Druga vrsta nedoumica odnosi se na samu upotrebljivost induktivne klasifikacije koju sam upravo predložio. Po nekima je neprihvatljivo da se uopšte kaže da kapitalizam postoji ako nema specifičnog oblika društvenog odnosa u fabrici, odnosno ako nema privatnog preduzetnika koji zapošljava najamne radnike. Ima mišljenja da je, ukoliko određena država izvrši nacionalizaciju privrednih grana i proklamuje svoju privrženost socijalističkim doktrinama, zbog toga i zbog posledica koje to ima, ona prestala da bude deo jedinstvenog kapitalističkog svetskog sistema. Ovo nisu empirijska, već teorijska pitanja, a njih ćemo otvoriti u toku ove rasprave. Bilo bi, međutim, besmisleno da se ona postave deduktivno, jer to ne bi vodilo racionalnoj debati već sukobu suprotnih uverenja. Stoga ćemo ih postaviti heuristički, dokazujući da je naša induktivna klasifikacija upotrebljivija od alternativnih klasifikacija, zato što ona obuhvata na jednostavniji i elegantniji način ono što sada kolektivno znamo o istorijskoj stvarnosti, kao i zato što nam ona pruža takvu interpretaciju te stvarnosti da nam omogućava da efikasnije delujemo na sadašnjost. Osvrnimo se stoga na pitanje kako kapitalistički sistem stvarno funkcioniše? Ako se kaže da proizvođač ima za cilj akumulaciju kapitala, to znači da će on nastojati da proizvede što je više moguće određene robe i da će je ponuditi na prodaju po ceni koja mu obezbeđuje najviši profit. On će to, međutim, da čini u okviru niza ograničenja koja postoje, kako se obično kaže, “na tržištu”. Njegova ukupna proizvodnja je nužno ograničena (relativno neposrednom) raspoloživošću materijalnih činilaca proizvodnje, radne snage, potrošača i novca za proširenje investicione baze. Količina robe koju on može rentabilno da proizvede i visina profita na koju može da računa takođe su ograničeni sposobnošću njegovih konkurenata da istu vrstu robe ponude po nižoj prodajnoj ceni; pritom se ne radi o konkurentima bilo gde na svetskom tržištu, već o onima koji su locirani na onim istim, bliskim, ograničenim lokalnim tržištima na kojima on prodaje svoju robu (bez obzira kako se takvo tržište u datom slučaju definiše). Porast njegove proizvod-
218
nje biće uslovljen i stepenom do koga njegova proširena reprodukcija snižava cene na lokalnom tržištu i faktički smanjuje ukupan profit ostvaren njegovom ukupnom proizvodnjom. Sve su to objektivna ograničenja, što znači da ona postoje nezavisno od bilo kakvog skupa odluka određenog proizvođača ili drugih aktera na tržištu. Ona su posledica celokupnog društvenog procesa koji se odvija u konkretnom vremenu i prostoru. Osim toga, naravno, uvek ima i drugih ograničenja, koja su pogodnija za manipulaciju. Može se desiti da države usvoje (ili da su već usvojile) razne propise koji na neki način menjaju ekonomske opcije, a time i profitnu računicu. Postojeći propisi mogu da koriste ili da štete određenom proizvođaču. Određeni proizvođač može da nastoji da ubedi političke vlasti da promene svoje propise u njegovu korist. Šta proizvođači čine da bi postigli maksimalnu sposobnost akumuliranja? Radna snaga je uvek centralni i kvantitativno gledano važan elemenat u proizvodnom procesu. Proizvođača koji nastoji da akumulira zaokupljaju dva različita aspekta problema radne snage: raspoloživost i cena. Problem raspoloživosti radne snage obično se postavlja na sledeći način: Stabilni društveni odnosi u proizvodnji (stalna radna snaga određenog proizvođača) mogli su da znače niže troškove radne snage ukoliko je tržište bilo stabilno, a broj zaposlenih radnika optimalan u datom vremenu. Ali ako se smanjivala tražnja datih proizvoda, to što su radnici bili stalni za proizvođača je značilo porast troškova radne snage. A ako se tražnja povećavala, to što je radna snaga bila stalna onemogućavalo je proizvođaču da iskoristi profitne šanse. (...) Upravo u kontekstu takve strukture – domaćinstva, radničkoj klasi je počela da se nameće razlika izmedu proizvodnog i neproizvodnog rada. Proizvodni rad je de facto počeo da se definiše kao rad koji donosi novčanu zaradu (prvenstveno najamninu), a neproizvodni rad, iako neophodan, samo kao rad za “samoodržanje” koji ne proizvodi nikakav višak koji bi neko drugi mogao da prisvoji. Neproizvodni rad ili uopšte nije imao robni karakter ili je podrazumevao sitnu (ali tada zaista sitnu) robnu proizvodnju. To razlikovanje vrsta radova bilo je potkrepljeno vezivanjem za njih i posebnih nosilaca. Proizvodni (najamni) rad postao je na prvom mestu zadatak odraslog muškarca/oca, a potom i mladih odraslih muških članova domaćinstva. Neproizvodni rad (za “samoodržanje”) postao je na prvom mestu dužnost odrasle žene/majke, a potom i ostalih žena, dodajući tome, najzad, decu i starije. Proizvodni rad se obavljao izvan domaćinstva, u fabrici, a neproizvodni unutar domaćinstva. Te linije podele, doduše, nisu bile apsolutne, ali su u kapitalizmu kao istorijskom sistemu postale sasvim jasne i nezaobilazne. Podela rada prema polu i uzrastu svakako nije bila izum kapitalizma. Ona verovatno oduvek postoji, bar zato što za obavljanje nekih poslova postoje biološki preduslovi i ograničenja (prema polu, ali i uzrastu). Hijerarhijska porodična i/ili domaćinska struktura takođe nije izum kapitalizma, jer je i ona dugo pre njega postojala. Ono što jeste novo u kapitalizmu – to je korelacija podele rada i vrednovanja rada. Muškarci su i ranije često obavljali drugačije poslove nego žene (a odrasli drugačije nego deca i stariji), ali se u kapitalizmu ustalilo potcenjivanje rada žena (dece i starijih), uz isticanje vrednosti rada odraslih muškaraca. Dok su u drugim sistemima muskarci i žene takođe obavljali posebne (ali obično jednako vrednovane) poslove, u kapitalizmu se odrasli muškarac koji zarađuje kvalifikuje kao “hranitelj” porodice, a odrasla žena koja radi u kući kao “domaćica”. Tako su, kada je počelo vođenje nacionalne statistike (koja je i sama bila proizvod kapitalističkog sistema) svi hranitelji uvršćeni u aktivnu radnu snagu, a domaćice nisu. Na taj način je institucionalizirana neravnopravnost polova. Ovo bazično nejednako vrednovanje rada sasvim logično je pratio nastanak zakonskog i poluzakonskag aparata diskriminacije. Moglo bi se ovde spomenuti i to da su koncepti produženog detinjstva/mladosti i završavanje radnog veka nezavisno od bolesti ili nesposobnosti takođe specifične propratne po-
:
219
jave nastanka domaćinskih struktura kapitalizma kao istorijskog sistema. Na njih se često gleda kao na “progresivno” izuzeće od rada. Bilo bi, medutim, tačnije smatrati da su to redefinicije rada kao ne–rada. Uz degradaciju dolazi i podsmeh: Obučavanje dece i raznovrsni poslovi koje su obavljali penzionisani stariji označeni su kao neka vrsta “zabave” i potcenjivan je njihov radni doprinos koji je smatran za oslobođenje od “kuluka pravog rada”. U ulozi ideologije, te razlike su obezbeđivale širenje procesa pretvaranja radne snage u robu, ali su ga i ograničavale. Ako bi trebalo da izračunamo, na primer, koliko domaćinstava u jedinstvenoj svetskoj privredi stiče više od polovine svog realnog dohotka (ili ukupnog prihoda u svim oblicima) najamnim radom izvan domaćinstva, mislim da bi nas iznenadio mali procenat; to se ne odnosi samo na ranije vekove, već i na sadašnjost, mada je taj procenat verovatno stalno rastao tokom istorijskog razvoja kapitalističke svetske privrede. Kako se to može objasniti? Mislim da to nije baš teško. Pod pretpostavkom da proizvođač koji zapošljava najamne radnike uvek i svuda želi da za to što manje plati, najniža najamnina za koju radnici mogu da prihvate zaposlenje zavisi od vrste domaćinstava u kojima radnici provode svoj život. Jednostavno rečeno, kod radnika koji potiče iz domaćinstva sa velikim procentom dohotka od najamnine (nazovimo to proleterskim domaćinstvom) novčani prag ispod koga je očigledno bilo neracionalno da obavlja najamni rad bio je viši, nego kod radnika iz domaćinstva koje ima manji procenat dohotka od najamnog rada (polu–proletersko domaćinstvo), uzimajući pritom da je identičan posao i efikasnost rada. Uzrok postojanja tih različitih pragova minimalne prihvatljive najamnine vezan je za ekonomiku opstanka. Ako je proletersko domaćinstvo živelo prvenstveno od najamnine, ona je morala da pokrije minimalne troškove života i reprodukcije. Međutim, ako je najamnina bila manje važan deo ukupnog dohotka domaćinstva, za pojedinca je često bilo prihvatljivo zaposlenje uz naknadu manju od njenog proporcionalnog udela (u radnim časovima) u realnom dohotku, sve dok je ona donosila neophodnu gotovinsku zaradu (ta potreba je često zakonski nametana) i dok je alternativa za taj posao bio neki još manje plaćen posao. Kod polu–proleterskih domaćinstava se događalo to da oni koji su stvarali druge oblike realnog dohotka, što znači proizvodili u domaćinstvu za naturalnu potrošnju ili za prodaju na lokalnom tržištu, ili i jedno i drugo (bilo da se radi o istoj osobi u nekom drugom periodu njenog života ili o drugim članovima domaćinstva, ma kog pola i starosti), stvaraju viškove koji su snižavali prag minimalne prihvatljive najamnine. Na taj način je nenajamni rad omogućavao proizvođačima da svojim radnicima daju nižu naknadu, smanjujući time troškove proizvodnje a povećavajući profit. Stoga ne čudi što bi po pravilu svaki poslodavac radije zaposlio radnike iz poluproleterskih nego iz proleterskih domaćinstava. Ako sada pogledamo globalnu praksu u vremenu i prostoru kapitalističkog istorijskog sistema, odjednom ćemo otkriti statističko pravilo da radnici više potiču iz poluproleterskih nego iz proleterskih domaćinstava. Naš problem se izvrće naglavačke. Naime, od objašnjenja zašto proletarizacija uopšte postoji, došli smo do objašnjenja zašto je taj proces nepotpun. Sada moramo ići dalje: Zašto proletarizacija napreduje? Odmah ću reći da je vrlo neubedljiva tvrdnja da se porast svetske proletarizacije može pripisati prvenstveno društveno–političkim pritiscima preduzetničkog sloja. Baš suprotno, čini se da preduzetnici imaju puno razloga da usporavaju taj proces. Pre svega, kao što smo već naveli, pretvaranje znatnog broja polu–proleterskih domaćinstava u proleterska u određenoj zoni vodilo je porastu minimalne visine najamnine koju su plaćali poslodavci. Drugo, porast proletarizacije imao je političke posledice (o čemu ćemo kasnije raspravljati), koje su bile negativne za poslodavce, kumulirale se i vodile, u krajnjoj liniji, daljem povećanju najamnina u određenim geografsko–ekonomskim zonama. Koliko poslodavci koji su zapošljavali najamne radnike nisu bili oduševljeni proletarizacijom, govori to što su, pored podsticanja podele rada prema polu i
220
uzrastu, oni takođe stimulisali, kroz strukturu zapošljavanja u svojim preduzećima i kroz svoj uticaj na političkom planu, pravljenje razlike među etničkim grupama, dodeljujući im posebne uloge unutar zaposlene radne snage, što je uključivalo i različitu visinu stvarne naknade za njihov rad. Etnička pripadnost je tako stvorila jedan kulturni omotač koji je učvrstio obrasce polu–proleterskih domaćinstava. To što je ovakva uloga etničke pripadnosti bila i faktor političke podele radničke klase svakako je bio dobitak za poslodavce, ali mislim da to nije bio i glavni pokretač ovog procesa. Pre nego što na bilo koji način protumačimo kako je uopšte došlo do nekog porasta proletarizacije tokom razvoja kapitalizma kao istorijskog sistema, moramo se vratiti problemu robnih lanaca unutar kojih se odvija mnoštvo specifičnih proizvodnih aktivnosti. Moramo se osloboditi uprošćene predstave da je tržište mesto na kome se sreću početni proizvođač i krajnji potrošač. Takva tržišta nesumnjivo postoje i uvek su postojala, ali u kapitalizmu je mali udeo takvih tržišnih transakcija u ukupnim. Jedna transakcija podrazumeva razmenu između dva međuproizvođača koji su locirani u dugačkom robnom lancu. Kupac kupuje materijalne faktore za svoj proizvodni proces, a prodavac prodaje “poluproizvod” (tako određen sa stanovišta njegove krajnje upotrebe u neposrednoj individualnoj potrošnji). (...) Kako se odvijala ta neekvivalentska razmena? Polazeći od bilo koje stvarne razlike na tržištu, koja se javljala ili zbog (privremene) nedovoljnosti nekog složenog proizvodnog procesa ili zbog veštačke nedovoljnosti stvorene manu militari, kretanje roba među zonama bilo je takvo da je područje sa manje, “retkim” proizvodom prodavalo svoje proizvode drugom području po ceni koja je sadržala više stvarnih ulaganja nego proizvod sa istom cenom koji se kretao u suprotnom pravcu. Dolazilo je, u stvari, do prelivanja jednog dela ukupnog proizvedenog profita (ili viška) iz jedne zone u drugu. Tu se radi o odnosu centralni–periferni položaj. Zonu koja gubi možemo nazvati periferijom, a zonu koja dobija centrom. Ovi nazivi faktički odražavaju geografsku strukturu ekonomskih tokova. Odmah ćemo ustanoviti i to da ima nekoliko mehanizama koji su, istorijski gledano, povećavali ovaj disparitet. Uvek kada se javljala vertikalna integracija bilo koje dve karike u robnom lancu, omogućeno je bilo prelivanje u centar još većeg dela ukupnog viška, nego ranije. Osim toga, ovo prelivanje viška vodilo je koncentraciji kapitala u centru i omogućavalo stvaranje ogromnih fondova za unapređenje tehničke osnove, a time i proizvođačima u centralnim zonama da steknu dodajne konkurentske prednosti u proizvodnji postojećih proizvoda i da stvaraju stalno nove “retke” proizvode kako bi ponovili čitav taj proces. Koncentracija kapitala u centralnim zonama stvorila je fiskalnu osnovu i političku motivaciju za formiranje relativno jakih državnih mašinerija koje su, između niza ostalih, imale sposobnost da obezbede to da državne mašinerije perifernih zona postanu ili ostanu relativno slabe. Zbog toga su one mogle da primoraju te slabije državne strukture da prihvate, čak i da pomažu u okviru svoje jurisdikcije, porast specijalizacije za poslove na nižem mestu u hijerarhiji robnih lanaca, za koje se koristi slabije plaćena radna snaga i koji stvaraju (jačaju) domaćinstva kao strukture koje omogućavaju takvim radnicima da opstanu. Na taj način je kapitalizam stvorio takozvane istorijske nivoe najamnina, koji se drastično razlikuju u različitim zonama jedinstvenog svetskog sistema. Kada se kaže da je taj proces prikriven, pod tim se podrazumeva da je uvek izgledalo da se stvarne cene ugovaraju na svetskom tržištu na bazi delovanja bezličnih ekonomskih sila. Ogromni aparat latentne prinude (koja se povremeno otvoreno koristila u ratovima i kolonizaciji) nije morao da se priziva pri svakoj posebnoj transakciji da bi se osigurala neekvivalentska razmena. Umesto toga, aparat prisile je ulazio u igru samo kada je ozbiljno bio ugrožen postojeći nivo neekvivalentske razmene. Kada bi akutni politički sukob prošao, svetska preduzetnička klasa
:
221
mogla je da stvara privid da privreda funkcioniše jedino na osnovu delovanja ponude i potražnje, zanemarujući pitanje kako je svetska privreda uopšte došla do takvog odnosa ponude i tražnje i koje sistemske prinude su baš u tom momentu održavale “uobičajene” razlike u visini najamnine i u kvalitetu života svetskog radništva. Sada možemo da se vratimo na pitanje kako je uopšte došlo do bilo kakve proletarizacije. Podsetimo se da postoji fundamentalna protivrečnost između pojedinačnog interesa svakog preduzetnika i kolektivnog interesa čitave kapitalističke klase. Neekvivalentska razmena je po definiciji služila kolektivnim interesima, ali mnogim pojedinačnim interesima nije. Iz toga sledi da su oni čiji neposredni interesi nisu ostvarivani u nekom periodu (zato što su dobijali manje nego njihovi konkurenti) stalno nastojali da promene stanje u svoju korist, odnosno nastojali su da budu uspešniji u tržišnoj konkurenciji, bilo kroz efikasniju proizvodnju bilo kroz korišćenje političkog uticaja za sticanje neke nove monopolističke prednosti. Oštra konkurencija među kapitalistima uvek je bila differentia specifica kapitalizma kao istorijskog sistema. Čak i kada je izgledalo da se ona dobrovoljno ograničava (kartelskim sporazumima), razlog je prvenstveno bio to što je svaki konkurent mislio da takvo ograničavanje njemu donosi optimalan višak. U sistemu zasnovanom na beskonačnoj akumulaciji kapitala nijedan učesnik nije mogao sebi da dozvoli da prekine tu stalnu borbu za dugoročnu rentabilnost, a da ne rizikuje samouništenje. Monopolistička praksa i konkurentska motivacija su, dakle, nerazdvojni delovi stvarnosti kapitalističkog istorijskog sistema. Očigledno je da u takvim okolnostima nikakav konkretan obrazac povezivanja proizvodnih procesa nije mogao da bude stabilan. Baš obrnuto, uvek je bilo u interesu velikog broja konkurentskih preduzetnika da pokušaju da promene dati vremensko– prostorni obrazac, ne vodeći računa o globalnom uticaju takvog ponašanja. “Nevidljiva ruka”, o kojoj je govorio Adam Smith, nesumnjivo je delovala u tom smislu što je tržište postavljalo ograničenja individualnom ponašanju, ali bi bilo vrlo čudno takvo tumačenje kapitalizma koje bi izvelo zaključak da je to vodilo harmoniji. Čini se, opet na osnovu empirijskog opažanja, da je to umesto harmoniji vodilo naizmeničnim ciklusima ekspanzije i stagnacije sistema kao celine. Takvi ciklusi sadrže toliko značajne i regularne fluktuacije da je teško ne poverovati da su one svojstvene funkcionisanju ovog sistema. One su, da se poslužim analogijom, disajni mehanizam kapitalističkog organizma, koji udiše pročišćavajući kiseonik a izdiše otpadne materije. Iako su analogije uvek opasne, ova je izgleda posebno pogodna. Akumulirani otpadni materijal – to je bila ekonomska neefikasnost, koja je stalno učvršćivana kroz proces neekvivalentske razmene; kiseonik– efikasnija alokacija resursa (efikasnija sa stanovišta stvaranja uslova za dalju akumulaciju kapitala), koju je omogućavalo redovno restrukturisanje robnih lanaca. Svakih pedesetak godina događalo se da se, zbog nastojanja sve većeg broja preduzetnika da zaposednu rentabilnije karike u robnim lancima, jave disproporcije u investiranju koje, donekle pogrešno, nazivamo hiperprodukcijom. Jedino rešenje za te disproporcije je prilagođavanje sistema, koje ima za rezultat veću jednakost u raspodeli. Ovo zvuči logično i jednostavno, ali su posledice uvek vrlo krupne. Svaki put dolazi do dalje koncentracije privredne aktivnosti na onim karikama robnih lanaca kod kojih je najveći zastoj. To podrazumeva eliminisanje kako nekih poslodavaca tako i nekih radnika (radnika zaposlenih kod preduzetnika koji su propali, kao i radnika zaposlenih kod drugih preduzetnika, koji su tehnički unapređivali osnovu da bi snizili troškove po jedinici proizvoda). Takva promena je takođe omogućavala preduzetnicima da “degradiraju” proizvodne aktivnosti spustajući ih na niže mesto u hijerarhiji robnog lanca, tako da su svoje investicione fondove i aktivnost mogli da usmere na inoviranje karike u robnim lancima, što je (pošto je u početku pružalo “ređe” faktore proizvodnje) – bilo rentabilnije. “Degradira-
222
nje” određenih procesa na hijerarhijskoj lestvici takođe je često vodilo delimičnom geografskom seljenju. Pritom je najprivlačniji bio neki region sa niskim troškovima radne snage, mada je sa stanovišta regiona u koji se selila ta nova industrija obično imala za posledicu porast najamnina nekih segmenata radne snage. Danas doživljavamo u svetskim razmerama upravo takvo veliko seljenje svetske automobilske industrije, industrije čelika i elektronike. Fenomen seljenja je od samog početka kapitalizma bio njegov bitan elemenat. Tri su glavne posledice ovakvih reorganizacija. Jedna od njih je samo neprekidno geografsko restrukturisanje kapitalističkog svetskog sistema. Ipak, iako se robni lanci značajno restrukturišu svakih pedesetak godina, sistem hijerarhijski organizovanih robnih lanaca i dalje ostaje. Neki proizvodni procesi padaju na niže mesto na hijerarhijskoj lestvici, dok novi ulaze u vrh. U pojedinim geografskim zonama se stalno menja hijerarhijski položaj proizvodnih procesa. Stoga određeni proizvodi imaju “cikluse proizvoda”, počinjući kao centralni a završavajući kao periferni. Osim toga, i određene lokacije pomeraju se naviše ili naniže, zavisno od relativnog blagostanja svojih stanovnika. Međutim, da bismo takve reorganizacije nazvali razvojem, morali bismo prvo da dokažemo da se smanjuje globalna polarizacija sistema. Empirijski gledano, do toga jednostavno izgleda nije došlo, već se polarizacija istorijski povećavala. Za to geografsko seljenje i seljenje proizvoda može se, dakle, reći da je zaista bilo ciklično. Medutim, nastala je i druga, sasvim različita posledica tih reorganizacija. Iako pogrešan, naš termin hiperprodukcija ipak skreće pažnju na činjenicu da neposredan problem uvek nastaje u uslovima nedovoljne svetske efektivne tražnje nekih ključnih proizvoda sistema. U toj situaciji se interesi radnika poklapaju sa interesima manjine preduzetnika. Radnici uvek teže da povećaju svoj udeo u višku, a periodi ekonomskog sloma sistema često im pružaju kako poseban neposredni podsticaj tako i posebnu šansu da se bore za svoje klasne ciljeve. Jedan od najefikasnijih neposrednih načina da radnici povećaju realne dohotke je dalje pretvaranje njihove radne snage u robu. Oni često pokušavaju da najamnim radom zamene one delove proizvodnih procesa u domaćinstvu koji donose mali deo realnog dohotka, posebno različite vrste sitne robne proizvodnje. Dakle, jedna od glavnih snaga koje stoje iza procesa proletarizacije su sami radnici sveta. Oni su shvatili, često bolje nego njihovi samozvani intelektualni predstavnici, koliko je veća eksploatacija u polu–proleterskim domaćinstvima nego u domaćinstvima koja su potpunije proletarizovana. U periodima stagnacije neki proizvođači–vlasnici, delom reagujući na politički pritisak radnika, a delom verujući da će im strukturalne promene u odnosima proizvodnje koristiti naspram konkurentskih proizvođača–vlasnika, udružuju snage u proizvodnoj i u političkoj sferi da bi na nekom mestu podstakli dalju proletarizaciju nekog ograničenog segmenta radne snage. Taj nam proces pruža glavni ključ za odgovor na pitanje zašto dolazi do bilo kakvog porasta proletarizacije kada ona, dugoročno gledano, vodi snižavanju profita u jedinstvenoj kapitalističkoj svetskoj privredi. U tom kontekstu treba da razmotrimo proces tehnoloških promena, koje su manje pokretač, a više posledica kapitalističkog istorijskog sistema. Svaka veća tehnološka inovacija prvenstveno znači kreiranje novih “retkih” proizvoda, koji su kao takvi visoko rentabilni, a potom znači i proces smanjivanja radne snage. Inovacije su bile reakcija na opadanje privredne aktivnosti u ciklusu, način da se izumi iskoriste za unapređenje procesa akumulacije kapitala. Nema sumnje da su one često uticale na tekuću organizaciju proizvodnje. Istorijski gledano, pospešivale su centralizaciju mnogih radnih procesa (fabrika, pokretna traka...). Ali lako se pretera u oceni kolika je stvarno promena. Procesi koncentracije fizičkih proizvodnih poslova često se analiziraju ne vodeći računa o suprotnim procesima decentralizacije.
:
223
Ovo se posebno pokazuje kao tačno ako u prikaz uključimo i treću posledicu ciklične reorganizacije. Treba uočiti da se u vezi sa dvema već navedenim posledicama javlja jedan paradoks koga treba da objasnimo. Sa jedne strane, govorili smo o neprekidnoj koncentraciji akumulacije kapitala u istorijskoj polarizaciji raspodele. Uz to smo, međutim, govorili i o sporom, ali ipak stabilnom, procesu polarizacije koji, kako smo naveli, smanjuje profite. Za ovo bi se lako našlo rešenje ako bismo rekli da je prvi proces jednostavno jači nego drugi – što i jeste tačno. Ali tome treba dodati da je opadanje profita, koje je prouzrokovano porastom proletarizacije, do sada više nego nadoknađeno još jednim mehanizmom koji deluje u suprotnom pravcu. Lako je doći do još jednog empirijskog opažanja o kapitalizmu kao istorijskom sistemu: On je tokom vremena zauzimao sve već geografski prostor. I u ovom slučaju nam dinamika samog tog procesa pruža najbolji ključ za njegovo objašnjenje. Do uključivanja novih zona u društvenu podelu rada kapitalističkog istorijskog sistema nije došlo odjednom; to se, u stvari, događalo periodično, u naletima, mada je svaka uzastopna ekspanzija izgleda bila ograničenog dometa. Deo objašnjenja tog procesa nesumnjivo leži u samom tehnološkom razvoju kapitalizma. Naime, zbog napretka saobraćaja, komunikacija i naoružanja sve je manje koštalo uključivanje regiona sve udaljenijih od centralnih zona. To nam objašnjenje ipak ukazuje samo na nužan ali ne i dovoljan uslov za ovaj proces. Ponekada se tvrdi da objašnjenje leži u stalnoj potrazi za novim tržištima, da bi se na njima realizovao profit ostvaren u kapitalističkoj proizvodnji. To se, međutim, ne slaže sa istorijskim činjenicama. Područja izvan kapitalističkog istorijskog sistema, u celini uzev, nisu rado kupovala njegove proizvode, delom zato što im nisu bili potrebni sa stanovišta njihovog ekonomskog sistema, a delom zato što nisu imala čime da ih kupuju. Bilo je, naravno, i izuzetaka. Ali sve u svemu, kapitalistički svet je tražio proizvode spoljnog sveta, a ne obrnuto. Kada bi neka teritorija bila vojno pokorena, kapitalistički preduzetnici su se redovno žalili da tamo nema pravih tržišta i preko kolonijalnih vlada su nastojali da „kreiraju potrebe“. Potraga za tržištima je jednostavno neodrživa kao objašnjenje. Mnogo uverljivije objašnjenje je potraga za jeftinom radnom snagom. Istorijski gledano, bila je praksa da svaka nova zona koja je bila uključena u jedinstvenu svetsku privredu uvede realnu najamninu ravnu onoj najnižoj na lestvici najamnina svetskog sistema. U tim zonama praktično nije bilo potpuno proleterskih domaćinstava, a one uopšte nisu bile zainteresovane da ih formiraju. Naprotiv, politika kolonijalnih država (i restrukturisanih polu– kolonijalnih država u onim inkorporiranim zonama koje nisu bile zvanično kolonizovane) bila je zamišljena tako da pospeši baš stvaranje polu–proleterskih domaćinstava koja su omogućila, kao što smo videli, najniži mogući prag visine najamnine. Tipična državna politika sadržala je kombinaciju takvog poreskog mehanizma koji je prisiljavao svako domaćinstvo da se bavi nekim najamnim radom, sa jedne strane, i ograničenja kretanja ili razdvajanja članova domaćinstva, koja su znatno smanjila mogućnost potpune proletarizacije, sa druge strane. Ako ovoj analizi dodamo i zapažanje da je postojala tendencija korelacije novih uključivanja u jedinstven svetski sistem kapitalizma i faza stagnacije u jedinstvenoj svetskoj privredi, onda postaje jasno da je geografska ekspanzija svetskog sistema služila da se nadoknadi smanjivanje profita izazvano porastom proletarizacije, kroz uključivanje nove radne snage kojoj je bilo suđeno da bude polu–proletarizovana. Tako sada više nema onog paradoksa koji smo ranije spomenuli. Uticaju proletarizacije na proces polarizacije bio je ravan, a možda i veći od njega, bar do sada, uticaj uključivanja u svetski sistem. A procenat fabričkih radnih procesa raste sporije nego što se obično tvrdi, pošto se stalno povećava desna strana u ovoj jednačini. Utrošili smo puno vremena da prikažemo funkcionisanje kapitalističkog istorijskog sistema isključivo na ekonomskom polju. Sada možemo da objasnimo zašto je kapitalizam nastao kao istorijski društveni sistem. To nije tako jednostavno kako se često misli. Kapitalistički isto-
224
rijski sistem, koji je daleko od nekog „prirodnog sistema“ kakvim neki njegovi apologeti nastoje da ga prikažu, na prvi pogled je apsurdan sistem. Kapital se akumulira da bi se akumuliralo još više kapitala. Kapitalisti liče na bele miševe za dolapom, koji sve brže trče da bi još brže trčali. U tom procesu, bez sumnje, neki ljudi žive dobro, a drugi bedno. Ali koliko dobro žive ovi prvi i koliko to traje? Što sam više o tome razmišljao, dolazio sam do sve većeg apsurda. Ne samo da verujem da ogromna većina stanovništva sveta materijalno lošije stoji nego u ranijim istorijskim sistemima, već smatram da se može dokazati (kao što ćemo kasnije videti) da i politički lošije stoji. Mi smo svi toliko prožeti samoopravdavajućom ideologijom progresa koju je formirao ovaj istorijski sistem, da nam je teško čak i da prepoznamo njegove vrlo krupne istorijske negativne strane. Čak i tako nepokolebljivi negator kapitalističkog istorijskog sistema kakav je bio Karl Marx, jako je naglašavao njegovu istorijski progresivnu ulogu. Ja u to uopšte ne verujem, osim ako pod progresivnim ne podrazumevamo jednostavno ono što je istorijski kasnije došlo i čiji se nastanak može objasniti nečim što mu je prethodilo. Bilans kapitalističkog istorijskog sistema, na koji ćemo se kasnije vratiti, možda i jeste kompleksan, ali je početna ocena, sa stanovišta materijalne distribucije dobara i alokacije energije, po mome mišljenju zaista vrlo negativna. Ako je to tačno, zašto se onda takav sistem pojavio? Možda upravo zato da bi postigao taj cilj. Može li biti uverljivijeg rezonovanja od onoga koje tvrdi da se objašnjenje nastanka nekog sistema može naći u samom cilju koji je on trebalo da ostvari i koji faktički ostvaruje? Ja znam da nas savremena nauka odvraća od traženja krajnjih uzroka i svakog razmatranja svrsishodnosti (posebno zato što je njih po prirodi stvari jako teško empirijski dokazati). Ali moderna nauka i kapitalistički istorijski sistem su, kao što znamo, čvrsto povezani; stoga moramo da posumnjamo u autoritet nauke upravo kada se radi o shvatanju nastanka savremenog kapitalizma. Zato ću jednostavno u kratkim crtama dati istorijsko objašnjenje nastanka kapitalističkog istorijskog sistema, ne pokušavajući da ovde razvijem empirijsku osnovu za to izlaganje. U društvu četrnaestog i petnaestog veka Evropa je bila lokacija društvene podele rada koja je, u poređenju sa drugim područjima, sa stanovišta proizvodnih snaga bila koheziona sila njenog istorijskog sistema; relativni stepen ljudskog znanja u Evropi bio je negde na sredini – ono nije bilo ni tako razvijeno kao na nekim područjima, a ni tako zaostalo kao na drugim. Treba se podsetiti da je Marco Polo, koji je potekao iz jednog od kulturno i ekonomski najnaprednijih pod– regiona Evrope, bio zaokupljen onim na šta je naišao tokom svojih putovanja po Aziji. Ekonomska sfera u feudalnoj Evropi prolazila je u to vreme kroz fundamentalnu, unutrašnjim činiocima prouzrokovanu, krizu koja je potresala njene društvene temelje. Njene vladajuće klase su se međusobno uništavale, a zemljoposednički sistem (koji je bio osnova njene ekonomske strukture) je slabio, uz značajno restrukturisanje koje je vodilo egalitarnijoj raspodeli. Dalje, sitni farmeri su ispoljavali veliku neefikasnost kao proizvođači. Političke strukture su po pravilu slabile, a njihova zaokupljenost bratoubilačkim borbama političkih moćnika ostavljala je malo vremena za suzbijanje sve veće snage masa. Ideološki cement katolicizma bio je u velikom iskušenju, a egalitarijanski pokreti su se rađali u samim nedrima crkve. Zaista se sve raspadalo. Da je Evropa nastavila putem kojim je išla, teško je poverovati da bi obrasci srednjevekovne feudalne Evrope, sa svojim čvrsto strukturisanim sistemom “zapovesti”, mogli ponovo da se učvrste. Mnogo je verovatnije da bi se evropska feudalna društvena struktura razvijala u pravcu sistema relativno ravnopravnih sitnih proizvođača, uz dalje slabljenje plemstva i decentralizaciju političke strukture. Da li bi to bilo dobro ili loše, i za koga, to je stvar nagađanja i nema značaja, ali je jasno da je takva perspektiva prenerazila i zaplašila više evropske slojeve, posebno pošto su osetili da se i njihov ideološki oklop raspada. Ne sugerišući da je to bila nečija izričita namera, pokazaćemo
:
225
kroz poređenje Evrope u 1650. i u 1450. godini, šta se u stvari događalo. Do 1659. godine je bazična struktura kapitalističkog istorijskog sistema, kao društvenog sistema sposobnog za život, bila uspostavljena i učvršćena. U raspodeli je zavladala tendencija potpuno suprotna egalitarizmu. Viši slojevi su ponovo uspostavili čvrstu ideološku i političku vladavinu. Postojao je prilično visok stepen kontinuiteta između porodica koje su pripadale višim slojevima u 1450. godini i onih koje su pripadale tim slojevima u 1650. godini. Štaviše, ako bi se umesto 1650. uzela 1900. godina, pokazalo bi se da većina poređenja sa 1450. godinom još važi. Tek u dvadesetom veku ima nekih značajnih trendova u suprotnom pravcu, što je, kao što ćemo videti, znak da je kapitalistički istorijski sistem posle četiri ili pet stotina godina napredovanja konačno ušao u strukturalnu krizu. Možda to i nije bila ničija izričita namera, ali se izvesno dogodilo to da je nastanak kapitalističkog istorijskog sistema kao društvenog sistema dramatično preokrenuo trend koga su se plašili viši slojevi i umesto njega uspostavio takav koji je bolje služio njihovim interesima. Da li je to tako apsurdno? Jeste, ali samo za one koji su bili žrtve takvog preokreta. Immanuel Wallerstein, Kapitalizam – istorijski sistem, CID, Titograd, 1990, str. 11–46. (Naslov originala: Immanuel Wallerstein, Historical Capitalism, London/New York, Verso, 1983, 1984, 1987; Prevela sa engleskog: Mirjana Pavlović)
D
Čarls Tili INTELEKTUALNI INSTRUMENTARIJ
Zabrinutost zbog društvene promene
evetnaesti vek je za nas neka vrsta bremena. Razgledajte mapu bilo kog većeg američkog grada i obratite pažnju na oznake: železničke pruge odvajaju jedno područje od drugog; mreža ulica i avenija obeleženih brojevima koja se proteže do kraja vidokruga; načičkane stambene oblasti koje su nekada bile predgradsko utočište srednjoj klasi izbegloj iz grada, a sada ih je progutala urbana aglomeracija. Prošetajte i pogledajte izbliza karakteristične tvorevine – robnu kuću, poslovnu zgradu, skladišta, fabriku, dimnjak, parni kotao, električni stub, ulicu u kojoj su smešani ljudi i mašine. Uprkos novoj tehnologiji i stilističkim eksperimentinia, mehanizam svakodnevnog života još nosi duboka obeležja devetnaestog veka. Isto to važi za mnoge naše ideje i institucionalna rešenja. U oblasti obrazovanja još se ponašamo tako kao da ćemo mlade umove efikasno pripremiti za predstojeću bitku time što ćemo svu mladež određenog uzrasta podeliti u grupe od po dvadeset ili trideset, uvesti svaku od tih grupa u zatvorenu prostoriju zajedno sa jednom nešto starijom osobom, smestiti mlade u redove malih školskih klupa, organizovati da im ova starija osoba svakoga dana govori čitave sate, tražiti od njih da pišu razne vežbe koje će ta starija osoba ocenjivati, i zahtevati da povremeno u razredu govore o vežbama koje su napisali, o materijalu koji su pročitali i o opštim pitanjima koja je starija osoba postavila. (Mladi koji prežive dvanaestak godina ovakvog tretmana često idu dalje, podvrgavajući se jednom još čudnijem sistemu školovanja – tamo im neka starija osoba govori po pedeset minuta bez prekida. Pravi pravcati devetnaesti vek!) U ovim godinama na izmaku dvadesetog veka, devetnaesti vek još dominira i mnogim idejama o društvenoj organizaciji. Analizirajući društveni preobražaj, mi se još verno držimo ideja koje su zasnovali mislioci devetnaestog veka. Te svoje ideje oni su formirali zapanjeno reagujući na stvari koje su se oko njih događale – neviđenu koncentraciju stanovništva, proizvodnje, kapitala, prisile i organizacione moći. Stvorili su ideje da je sve veća diferencijacija vladajući proces
228
društvene promene, a društva koherentne ali osetljive strukture podložne dejstvu neravnoteže između diferencijacije i integracija... i druge, sa ovima povezane ideje. Breme devetnaestog veka nas pritiska. Nadam se da će ova knjiga doprineti uklanjanju dela tog tereta. U njoj je postavljeno jedno krupno pitanje: kako se može doći do boljeg razumevanja onih makro struktura i procesa koji su vodili preobražaju ljudskog društva devetnaestog veka, i onih koji vode preobražaju današnjeg čovečanstva? Posebno je u njoj postavljeno pitanje na koji način tom napretku našeg saznanja mogu doprineti komparacije vremenskih perioda, prostora, populacija, struktura i procesa. U knjizi je dat osvrt na jedan broj istaknutih doprinosa komparativnoj analizi velikih struktura i procesa. Pritom se moja objašnjenja nacionalnih država, kapitalističke organizacije, urbanizacije, industrijalizacije i drugih velikih struktura i procesa često razlikuju od uobičajenih. Založio sam se za istorijski zasnovane analize takvih struktura i procesa, umesto modela društvene organizacije i društvene promene u kojima nema definisanog vremena i mesta, a koje nam je donelo nasleđe devetnaestog veka. Odkuda potiču ti zastareli modeli? Pre nego što su ih naučnici sistematizovali, praktičari su ih uobličili da bi mogli da tumače svoja nova, zapanjujuća iskustva u devetnaestom veku. A sada, neka sam taj vek govori. “Mašine razaraju sve društvene klase”, izjavio je 1849. godine Johan Vajman (Johann Weimann), stručnjak za proizvodnju čarapa iz Erlangena, u Nemačkoj. On je mašinu opisao kao “razbijača porodice, uništitelja mladosti, podstrekača luksuza, pljačkaša šuma, uzročnika punih sirotinjskih domova, a uskoro i saučesnika opšteg prevrata” (Šarter /Shorter/, 1969, str. 206). Istog mišljenja kao Vajman bio je niko drugi nego bavarski kralj Maksimilijan. Naime, zaplašen revolucijom iz 1848. godine, kralj je ustanovio nagradni konkurs za esej na temu: Dugoročna sredstva za otklanjanje ekonomskih problema u Bavarskoj i čitavoj Nemačkoj. Uz preko šest stotina drugih, stigao je i Vajmanov odgovor. Iz Ansbaha su, na primer, stigle sledeće primedbe policijskog službenika Karla Sajferta (Carl Seiffert) u vezi sa jednom sličnom bojazni: ,,Broj bogatih se umereno povećava i oni su potpuno konzervativni, ali niže klase previše bujaju i stvara se ogroman proletarijat koji će, ako se ne nađe neki sigurnosni ventil, uskoro zahtevati da se razdeli svojina imućnih” (Šarter, 1969, str. 201). Mada Sajfert nije, kao Vajman, bio zabrinut zbog mašina, obojica su se plašili narastanja razularenog proletarijata i upozoravali da on ugrožava privatno vlasništvo i javni red. Tri su teme imale odjeka u prijavama na konkurs kralja Maksimilijana: prenaseljenost, mehanizacija proizvodnje i nemoral. Pisci eseja iz redova srednje klase smatrali su da nekontrolisano povećanje proletarijata, migracija suvišnog seoskog stanovništva, a stoga i nagli rast gradova, donose nove opasnosti za politički i moralni poredak Mnogi od njih su smatrali da mašine ugrožavaju humanost. Tvrdili su i to da kombinacija prenaseljenosti i mehanizacije proizvodnje razbija raniju društvenu kontrolu, podstičući razuzdanost, pobunu, kriminal i nasilje. Tradicionalni običaji su se raspadali – tako su bar oni mislili. Čestite građane devetnaestog veka zbunjivale su i mučile mnoge stvari koje su se oko njih događale: nagli rast gradova, mehanizacija industrije, nemiri među siromašnima. Formirajući svoj sud na bazi takvih činjenica, oni su stvorili jednu zdravorazumsku analizu društvenog preobražaja i njegovih posledica. Ta buržoaska analiza pretpostavljala je da postoji beskonačno međusobno nadmetanje sila diferencijacije i sila integracije. Ukoliko je do diferencijacije dolazilo brže nego do društvene integracije, ili ukoliko je integracija slabila, nastajalo je stanje bez poretka. Šta se u toj formulaciji podrazumevalo pod diferencijacijom? Urbanizacija, industrijalizacija, profesionalna specijalizacija, širenje tržišta potrošnih dobara, razvoj obrazovanja – sve
229
što je, dakle, izgledalo da povećava razlike među ljudima, koji su sve više stupali u međusobne kontakte kao različita bića. A šta se podrazumevalo pod integracijom? Osećanje sličnosti, zajedničko poverenje, poštovanje vlasti, zadovoljavanje skromnim nagradama, strah od moralne devijacije – jedan, u suštini, sistem navika i stavova koji je podsticao ljude da reprodukuju postojeću strukturu nagrađivanja i vlasti. Šta je značilo stanje besporedak? U uskim razmerama to je bilo nasilje mase, kriminal, nemoral, razuzdanost. Ukoliko urbanizacija, industrijalizacija i druge diferencirajuće promene nisu bile praćene odgovarajućim jačanjem osećanja sličnosti, zajedničkog uverenja i dr., ova društvena zla su pritiskala pojedince i porodice. U širokim razmerama to je bila narodna pobuna, nepokornost, klasni sukob. Porast obrazovanja, širenje tržišta, profesionalna specijalizacija i drugi oblici diferencijacije takođe su prouzrokovali takve opasnosti, osim ako se nisu istovremeno razvijali, ili bar održali, poštovanje vlasti, strah od moralne devijacije i drugi srodni oblici integracije. I uže i šire gledano, preovladavanje diferencijacije nad integracijom vodilo je ugrožavanju buržoaske sigurnosti. Nisu jedino majstori–proizvođači čarapa i policijski službenici shvatali da postoji sukob diferencijacije i integracije. Njihove analize nisu se bitno razlikovale od stava koji je Frajther fon Štajn (Freitherr von Stein) zauzeo kada se 1831. godine obratio Vestfalskom parlamentu. On je bio pri kraju svoje decenijama duge javne aktivnosti, a umro je nešto kasnije te iste godine. Štajn je govorio o “opasnosti koja dolazi sa brojčanim povećanjem i porastom zahteva najniže klase građanskog društva”. ,”Ta klasa”, izjavio je, „u našim gradovima formira se od rulje beskućnika lišenih imovine, a u selima od mase sitnih farmera, bespravno naseljenih, kolonista, marginalaca i nadničara. I kod njih se javlja zavist i pohlepa koje se sreću kod raznih drugih slojeva građanskog društva. Sadašnje stanje u Francuskoj pokazuje nam koliko su imovina i ljudi ozbiljno ugroženi onda kada se svi društveni slojevi izjednače. Vernost, ljubav, religiozni i intelektualni razvoj temelji su opšte i lične sreće. Bez takve osnove sukob partija podriva svako državno uređenje (Jantke /Jantke/ i Hilger /Hilger/, 1965, str. 133)“. Prema ovoj analizi, porast stanovništva vodio je uvećanju onih klasa od kojih je pretila opasnost i time je, u stvari, pojačavao diferencijaciju klasa, iako je istovremeno širio zahtev za jednakošću. Mehanizmi integracija – “vernost, ljubav, religiozni i intelektualni razvoj” – poklekli su pred ovim nasrtajem. U tek protekloj revoluciji u Francuskoj (1830. godine) te pogubne posledice postale su isuviše jasne. Diferencijacija je nadvladala integraciju i raširio se besporedak. Ima neke ironije u ovom Štajnovom upozorenju izrečenon pred kraj njegove dugotrajne javne delatnosti. Naime, sa svojim istomišljenikom Hardenbergom, baš on je bio inicirao korake koje je Pruska napravila u pravcu oslobađanja seljaštva, ublažavanja ograničenja bavljenja raznim zanatima i ustavnih reformi koje su uvedene početkom devetnaestog veka. Uostalom, general Fon der Marvic (von der Marwitz), veliki zemljoposednik, nekoliko godina kasnije optužio je Štajna da je on sam započeo “rat nevlasnika protiv vlasništva, industrije protiv poljoprivrede, privremenosti protiv stabilnosti, krajnjeg materijalizma protiv božanski uspostavljenog poretka...“ (Hamerou /Hamerow/, 1958, str. 69). Zbog raspadanja plemićke vlasti nad seoskim stanovništvom razbijena je bila, po mišljenju Marvica, očinska vlast unutar seoskih porodica, mladi seljaci počeli su da sebe smatraju jednakim sa svima, te mladež , “više od svega želi da što pre napusti svoje rodno mesto i da nađe grad gde je disciplina najlabavija i gde šegrt ima ulogu gazde. Stoga u taj svet više ne odlaze najbolji, već najgori i najlenjiji (Jantke i Hilger, 1965, str. 136). Ovde nam odjednom postaje jasna razlika izmedu odmerenog konzervativnog upozorenja i reakcionarne histerije.
230
Te dve stvari ipak imaju i nešto zajedničko. Po mišljenju Štajna, Marvica i drugih konzervativaca ili reakcionara devetnaestog veka, aktuelna društvena promena – konkretno, porast oslobođenog proletarijata – pretila je da uništi političke i moralne temelje javnog poretka. Ova bazična analiza, medutim, mogla je da dobije različite prizvuke, od radikalnih do reakcionarnih. Neki radikal je mogao tu promenu visoko da vrednuje, identifikujući uspon radničke klase sa društvenim pokretom (die Sozialbewegung). Anarhist je mogao da smatra da je sam taj besporedak sve dok ima valjani pravac kreativna snaga. Društveni reformator i istraživač mogao je da tvrdi da ako je rast proletarijata prouzrokovao besporedak razlog tome nije bio raspad društvenih spona ili širenje zavisti već to što je čista beda dovela do očajanja a ono do očajničke akcije. Laissez–faire liberal je mogao da misli da je rast proletarijata neizbežan tako da je mogao bedu i besporedak da prihvati kao cenu progresa koja se može ograničiti ali nikada i potpuno eliminisati. Najzad konzervativac ili reakcionar mogao je toliku vrednost da pridaje integraciji da mu je bilo koja značajnija promena izgledala opasna.
Mislioci se suočavaju sa društvenom promenom Prema svim navedenim gledištima razmere besporetka određene su odnosom snaga diferencijacije i integracije. Reformistički konzervativac Štajn i anarhistički socijalist Prudon (Proudhon) zapravo su se držali sličnih zdravorazumskih analiza društvene promene i njenih konsekvenci. Kroz te analize oni su se pridružili mnogim svojim istomišljenicima iz devetnaestog veka. Pogledajmo kako je 1850–51. godine Aleksis Tokvil (Alexis de Tocqueville) u svom čuvenom rezimeu izložio faktore Francuske revolucije 1848: „Industrijska revolucija koja je tokom tridesetogodišnjeg perioda bila pretvorila Pariz u glavni proizvođački grad Francuske i u njega dovela čitavu jednu novu masu radnika kojima se zbog rada na utvrđenjima priključila masa nezaposlenih poljoprivrednih radnika. Sklonost ka materijalnim zadovoljstvima koja je uz podršku države sve više obuzimala ovo mnoštvo i raspalila u njemu demokratsku boljku zavisti. Novonastale ekonomske i političke teorije, koje su težile da navedu na ideju da je ljudska beda rezultat zakona a ne proviđenja, da se siromaštvo može eliminisati promenom poreskog sistema. Prezir kome je bila izložena vladajuća klasa posebno njeno vođstvo tako opšti i dubok da je paralisao otpor čak i onih koji su imali najviše razloga da održe vlast koja je bila u procesu svrgavanja. Centralizacija zbog koje se čitava revolucionarna akcija svela na preuzimanje kontrole nad Parizom i zaposedanje centralizovanog aparata vlasti. Konačno, opšta mobilnost – institucija ideja, običaja, ljudi – u jednom dinamičnom društvu koje je potresalo sedam velikih revolucija tokom manje od šezdeset godina da ne spominjemo mnoštvo manje važnih udara (Tokvil, 1978, str. 113 – 114).“
Akcentirajući državu Tokvil je uneo neke elemente koje je Štajn 1831. godine zanemario. Ali kada se radilo o pitanju mobilnosti i integracije Tokvil se držao zdravorazumskih tumačenja društvene promene i njenih posledica. Shodno njegovom viđenju 1848 industrijska ekspanzija i
231
mobilnost stanovništva ugrozili su državnu integrativnu moć. Smatrao je da tadašnja država nije izdržala to iskušenje. Iz takvih razmišljanja o kapitalizmu, nacionalnim državama i posledicama njihovog uspona nastale su, u devetnaestom veku, onakve društvene nauke kakve ih mi imamo. Ekonomisti su izgradili teorije kapitalizma, politikolozi teorije država, sociolozi teorije društava sa nacionalnim državama, antropolozi teorije društava bez država. Sve te nauke nose pečat vremena u kome su nastale. Ekonomisti su bili opsednuti tržištima, politikolozi su se bavili međudelovanjem građanin–država, sociologe je brinulo održanje društvenog poretka, a antropologe je zaokupljala kulturna evolucija ka potpuno razvijenom društvu devetnaestog veka. Ipak su sve nauke u nekoj meri posegle za evolutivnim načinom mišljenja karakterističnim za njihov vek. Za sve njih sve jača diferencijacija u vidu specijalizacije proizvodnje, individualizma, interesnih gnupa ili nečeg drugog poprimila je izraz jednog opšteg istorijskog zakona. Takođe je za sve njih jačanje diferencijacije otvorilo težak problem društvene integracije. Taj smisao za evoluciju jasno se pokazao kroz velike sociološke dihotomije: status i ugovor zajednica (Gemeinschaft) i društvo (Gesellschaft) primarne i sekundarne grupe, mehanicistička i organska solidarnost.
Šta se događalo? Evropski posmatrači iz devetnaestog veka bili su u pravu kada su smatrali da se odvijaju krupne promene. Nekoliko vekova unazad industrijska ekspanzija se javljala uglavnom u manjim gradovima i u seoskim područjima. Kapitalisti, čiji se broj naglo povećavao bili su pretežno trgovci a ne direktni nadzornici procesa proizvodnje. Stoga je više dolazilo do akumulacije nego do koncentracije kapitala, a veliki porast proizvodnje je najvećim delom bio rezultat povećanja broja polu–nezavisnih proizvođača po domaćinstvima i sitnih radionica. U toj eri merkantilnog kapitalizma evropsko stanovništvo je bilo vrlo mobilno, ali se uglavnom kretalo u granicama regionalnih tržišta radne snage ili unutar velikih zatvorenih migracionih sistema. Mada su regionalna tržišta radne snage i velike migracijske mreže koncentrisali višak radne snage po velikim gradovima, zajedničko delovanje stope mortaliteta, stope nataliteta i migracije doveli su samo do skromnog urbanog rasta. Štaviše, u mnogim većim gradovima smanjilo se stanovništvo kada je opala aktivnost u njihovoj zaleđini. Nasuprot tome, tokom devetnaestog veka dolazi do koncentracije kapitala. Pojedinačni kapitalisti i preduzeća stekli su mnogo veću masu sredstava za proizvodnju nego ikada ranije. Kapitalisti su direktno preuzeli proces proizvodnje i locirali su ga sve više u blizini tržišta i izvora energije ili sirovina umesto blizu izvora slobodne radne snage. Umesto razmene, proizvodnja je postala nexus kapitalizma. U skladu sa tim proces proletarizacije koji je već dugo pre toga delovao na selu, premestio se u gradove. Velike firme, koje su zapošljavale kvalifikovane najamne radnike na urbanim lokacijama, postajale su sve značajnija proizvodna mesta. Radnici su se kretali iz industrijskih zaselaka sela i manjih gradova ka velikim proizvođačkim gradovima i industrijskim zaposlenjima, dok su se istisnuti poljoprivredni radnici kretali ka gradskim službama i poslovima za nekvalifikovanu radnu snagu. Nije čudo što je Karl Marks (Karl Marx), imajući u vidu baš te procese, zaključio da su odvajanje radnika od sredstava za proizvodnju i pretvaranje viška vrednosti u fiksni kapital praktično prirodni zakoni.
232
Kao rezultat te urbane implozije kapitala, ubrzala se migracija na liniji selo–grad, gradovi su se naglo uvećavali, velika seoska područja su dezindustrijalizovana i razlike između sela i grada došle su do većeg izražaja. Mehanizacija proizvodnje olakšala je koncentraciju kapitala i potčinjavanje radne snage. Ponekada se o svemu tome piše kao o istoriji tehničkog napretka u proizvodnji. U svom ekstremnom vidu taj tehnološki orijentisan prikaz pretpostavlja „industrijsku revoluciju“, koja se zasniva na brzom prelasku na grupnu mašinsku proizvodnju zasnovanu na nezavisnim izvorima energije i izvodi „industrijalizaciju“ iz tog širenja fabrike, mašina i industrijskih gradova. U oblasti proizvodnje, u devetnaestom veku zaista je ubrzano uvođenje tehničkih inovacija. Pronalasci mašine za predenje pamuka, mehaničkog razboja i visoke peći bez sumnje su povećali dnevni učinak predioničara, tkača i topioničara. Vodena para, pokretne trake i fabrike očigledno su postali presudni faktori u mnogim granama industrije posle 1870. godine. Sa svih tih i drugih stanovišta, devetnaesti vek je značio tehnološki prelom u odnosu na prethodna razdoblja. Međutim, nazvati tu reorganizaciju proizvodnje u devetnaestom veku “industrijskom revolucijom” znači pridati preveliki značaj tehnološkim preobražajima. Time se odvraća pažnja od krupne promene u odnosima između kapitala i radne snage koja karakteriše ovaj vek. Zanemaruje se činjenica da su u svim industrijskim zemljama, uključujući i Englesku, u skoro svim proizvodnim granama do početka devetnaestog veka dominirale male radionice. Tek kada je automobilska era uvela regulisanje brzine proizvodnje, fabrike sa pokretnom trakom postale su karakteristične lokacije proleterske proizvodnje. Osim toga izvoditi industrijalizaciju iz razvoja fabrike znači potpuno potceniti vekove ekspanzije proizvodnje umnožavanjem malih proizvodnih jedinica koje su povezivali trgovački kapitalisti. Ovakav pristup takođe prikriva veliki proces dezindustrijalizacije sela, koji je pratio imploziju proizvodnje po gradovima. Sa fundamentalnim promenama kapitalizma i evropske države ulazile su u novu eru. Do druge polovine devetnaestog veka nacionalne države su se pretvorile u dominantne organizacije u većem delu Evrope. One su počele da vrše tako obimne i skupe pripreme za rat da su vojni rashodi i plaćanja ratnih dugova u većini državnih budžeta imali najveći udeo. Najjače države izgradile su moćnu mašineriju koja je od stanovništva izvlačila sredstva za rat: regrute, hranu, radnu snagu, novac, novac i – opet novac. Paradoksalno je da je baš uspostavljanje velikih vojnih organizacija smanjilo autonomiju vojnih krugova i stvorilo brojnu civilnu birokratiju. Zbog pogađanja sa narodom koji je trebalo privoleti da preda ratna sredstva (novac, proizvode, radnu snagu), civilni državni upravljači uspostavili su granice državne kontrole i državnog nasilja, kao i mehanizme izvlačenja pristanka potčinjenog stanovništva. Ove države su, međutim, nastavile da vladaju indirektno. U rutinskom sprovođenju svojih odluka, prikupljanju državnih prihoda i održavanju javnog reda one su zavisile uglavnom od lokalnih moćnika. Ovi pak nisu izvodili svoju vlast ili vlast države, iz volje nadređenih u državnoj hijerarhiji. Zadržavali su veliki prostor za delovanje u sopstvenom interesu. Kao posledica toga, veliki deo poslova nacionalnih vlasti sastojao se u pregovaranju sa lokalnim i regionalnim vođama. Narod je vodio aktivan politički život, ali uglavnom na lokalnom i regionalnom nivou. Kada se uključivao u borbu za vlast na nacionalnom nivou to se obično odvijalo posredstvom lokalnih vođa, ili u savezu sa njima. Tokom devetnaestog veka sve to se izmenilo. Mada je rat i dalje bivao sve skuplji i razorniji u njemu su se ređe međusobno sukobljavale članice evropskog državnog sistema, a češće se radilo o osvajanjima izvan Evrope. Revolucionarne i reformističke vlade proširivale su svoju direktnu vladavinu na pojedinačne lokalne zajednice, pa čak i na porodice. U procesu pogađanja sa narodom oko sve većih sredstava državotvorci su učvrstili pretstavničke institucije, obavezne
233
nacionalne izbore i raznovrsne instrumente pomoću kojih je narod mogao rutinski da sudeluje u nacionalnoj politici. Pod pritiskom svojih birača države su takođe preuzele odgovornost za javne službe, ekonomsku infrastrukturu i porodično blagostanje, u do tada nepoznatim razmerama. Državni upravljači prešli su sa reaktivne na aktivnu represiju; umesto žestokog reagovanja na pobune i otpore tek kada se oni jave, vlasti su se opredelile za aktivno nadziranje stanovništva i odlučne pokušaje da spreče takve pojave. Sve te aktivnosti potisnule su autonomne lokalne i regionalne vođe i postavile funkcionere na njihovo mesto. Kao rezultat toga, ove vođe su izgubile mnogo od svoje moći i uloge posrednika preko kojih je narod nastojao da ostvari svoje interese. Eto, to su bile velike promene u devetnaestom veku.
Makro društvene strukture, procesi i komparacije Velike promene u organizovanju unutar Evrope devetnaestog veka odredile su okvir ove knjige na dva komplementarna načina. Prvo, one su formirale kontekst u kome su se kristalizirale naše aktuelne standardne ideje za analizu velikih društvenih struktura, procesa i komparacija različitih društvenih iskustava. Drugo, one su označile kritične momente u promenama koje se na svetskom planu odvijaju i danas. Potreba da se razumeju te promene i njihove posledice najjači je razlog da se poduhvatimo sistematskog proučavanja velikih struktura i procesa. Te strukture i procese moramo sagledati komparativno, po većim vremenskim i prostornim blokovima, da bismo shvatili otkuda potičemo, kuda idemo i koje su stvarne alternative za nas sadašnji položaj. Sistematsko poređenje struktura i procesa neće nam samo pomoći da sagledamo u perspektivi sopstvenu situaciju, već će i doprineti identifikovanju uzroka i posledica. Sa naglim preobražajem kapitalizma i države građani, intelektualci i vlastodršci u Evropi devetnaestog veka stvarno su imali razloga da budu zabrinuti zbog društvene promene. Činili su ozbiljne, čak očajničke napore da shvate šta se sa njima događa. Iz tih napora proistekle su one koncepcije koje danas opterećuju naše mišljenje. Iz pogrešnog shvatanja društvenih promena nastalih u devetnaestom veku poteklo je osam štetnih postulata društvene misli tog veka. Ovi postulati uključuju sledeće principe: 1. “Društvo” je zasebna pojava; svet je celina podeljena na različita “društva”, od kojih svako ima manje–više autonomnu kulturu, državnu vlast, privredu i solidarnost. 2. Društveno ponašanje proističe iz individualnih svesti, koje su uslovljene životom u društvu. Stoga je za objašnjenje društvenog ponašanja važan uticaj društva na individualne svesti. 3. „Društvena promena“ je koherentna opšta pojava, koja se može objasniti en block. 4. Glavni procesi makro društvene promene vode različita društva kroz niz standardnih stupnjeva razvoja, od kojih je svaki napredniji u odnosu na prethodni. 5. Diferencijacija je dominantna, neizbežna logika velike društvene promene; diferencijacija vodi napretku. 6. Stanje društvenog poretka zavisi od odnosa snaga procesa diferencijacije i snaga procesa integracije ili kontrole; nagla ili preterana diferencija vodi u besporedak.
234
7. Široka lepeza nepoželjnog društvenog ponašanja, uključujući divljanje, ubistva, alkoholizam, kriminal, samoubistva i pobune, proizilazi iz napetosti koju stvara suviše brza društvena promena. 8. „Nelegitimne“ i „legitimne“ forme konflikta, prisile i eksproprijacije potiče iz suštinski različitih procesa: iz procesa promene i besporetka, na jednoj strani, i procesa integracije i kontrole, na drugoj strani. Svi ovi postulati su pogrešni. Mada nacionalne države nesumnjivo postoje, ne postoji nikakvo “društvo” koje na neki način vrši društvenu kontrolu i utelovljuje zajedničke koncepcije stvarnosti. Društveno ponašanje ne proističe iz uticaja društva na individualnu svest nego iz međunarodnih odnosa pojedinaca i društvenih grupa. “Društvena promena” nije neki generalni proces, već je to zajednički naziv za procese koji se jako razlikuju po svojim međusobnim odnosima. Teorije stupnjeva razvoja pretpostavljaju unutrašnju koherenciju i standardizaciju iskustava koje iščezavaju već pri prvom opažanju stvarnog društvenog života. Problemi se tu ne završavaju. Naime, iako je diferencijacija svakako jedan od značajnih procesa društvene promene, mnoge fundamentalne promene našeg vremena zapravo imaju za posledicu dediferencijaciju, a kod nekih od njih pitanje diferencijacije je drugorazredno ili čak nevažno. Jednostavno, nije tačno da nagla društvena promena stvara opštu napetost, koja sa svoje strane donosi alternativne forme besporetka kao funkciju raspoloživih izlaza. Što pažljivije posmatramo to nam prisila koju vrše državni službenici sve više liči na prisilu koju vrše kriminalci, državno nasilje sve više podseća na privatno, a ovlašćeno eksproprisanje na krađu. Kasnije ćemo se u više navrata vratiti ovim problemima. Navedenih osam zabluda jasno su međusobno povezane. One proizilaze iz oštre podele na snage poretka i snage besporetka: POREDAK društvo integracija zadovoljstvo legitimna kontrola napredak normalnost
BESPOREDAK individualna svest dezintegracija napetost nasilje raspadanje abnormalnost
Ove kratke dihotomije počivaju na shvatanju da je društveni poredak krhak, da diferencijacija ugrožava taj poredak, da je promena opasna, da nesputana promena stvara napetost, nasilje, propadanje, dezintegraciju, i da jedino usmerena i kontrolisana promena vodi integraciji, zadovoljstvu i progresu. Te dihotomije su izraz htenja postojećih ili budućih vlastodržaca da pomoću prinude i ubeđivanja, uz najmanju cenu, poboljšaju ljude oko sebe. U onoj meri u kojoj nastavljaju da iznose u javnost takve ideje, društvene nauke dvadesetog veka ostaju nosioci zdravorazumskog mišljenja devetnaestog veka. U svom osvrtu preuveličao sam jedinstvo misli devetnaestog veka. Suprotstavljanje poretka i besporetka karakteristično je mnogo više za učenja Dirkema (Durkheim) i Tenisa (Tonnies) nego za učenja Marksa ili Vebera (Weber). I Marks i Veber smatrali su da je neka vrsta poretka i te kako realna. Mislili su da će biti potrebna ogromna snaga – revolucije ili harizme – da bi se razbio postojeći poredak. Međutim, Marks i Veber su bili daleko od zdravorazumske misli devetnaestog veka. Na žalost, baš oni pravci društvene naučne misli koji su utelovljavali zdravorazumsko znanje nastavili su da dominiraju i u dvadesetom veku.
235
Srećom, društvene nauke koje su se formirale u devetnaestom veku takođe su se ozbiljno bavile posmatranjem. Uglavnom onaj isti duh koji je građane i birokrate naveo na brigu zbog širenja besporetka, podstakao je društvene reformatore i državne službenike da preduzmu ispitivanje životnih uslova, da ustanove popise domaćinstava, da prikupljaju statističke podatke i objavljuju dokumentovane prikaze društvenog života. U zapadnoj Evropi je period od pet decenija, između 1870. i 1920. godine bio “zlatno doba” službene statistike i društvenih istraživanja, da bi posle te faze oni postali još efikasniji i redovniji ali i mnogo siromašniji. Koliko god manjkavi bili, rezultati društvenih istraživanja postali su izazov teorijama društvene promene; ako ništa drugo, analitičari su morali da objašnjavaju kako su došli do suprotnih podataka. Zahvaljujući kombinaciji uzajamnog kritikovanja i nagomilane građe, postalo je jasno da su osam velikih postulata devetnaestog veka – zablude.
Šta valja činiti? Ako je propala ideja o sukobu diferencijacije i integracije, ako društveno ponašanje ne može da se svede na uticaj društva na individualne svesti, ako je pogrešna slika sveta kao zbira koherentnih društava koja sva prolaze kroz slične procese promene delimično nezavisno jedna od drugih, ako analitička razlika između legitimne i nelegitimne varijante prinude onemogućava razumevanje političkih procesa, ako ne postoji nikakva generalna društvena promena čije bismo sekvence i konsekvence mogli uspešno da pretvorimo u model – veliki deo intelektualnog aparata koji su društvene nauke nasledile iz devetnaestog veka neće funkcionisati. Šta onda valja činiti? Treba napraviti konkretne istorijske analize velikih struktura i procesa koji formiraju našu epohu. Te analize treba da budu konkretne u tom smislu što će se odnositi na realna vremena, mesta i ljude, i što će se koherentnost postuliranih struktura i procesa testirati kroz praksu tih realnih vremena, mesta i ljudi. Istorijske treba da budu u tom smislu što će se ograničiti na jedno razdoblje omeđeno odvijanjem jasno definisanih procesa i što će od početka uzeti u obzir da je vreme važno – da vreme događanja unutar jedne sekvence utiče na način događanja, da svaka struktura ili proces čini jednu seriju izabranih odrednica. Ishodi u nekoj datoj vremenskoj odrednici postavljaju granice mogućih ishoda u kasnijim vremenskim odrednicama. To što analiza ima istorijski karakter ne znači i da mora da bude impozantna. Na primer kada je u pitanju proces proletarizacije veliki deo najdragocenijeg posla obavlja se na nivou jednog jedinog sela. Studija Kit Rajtson (Keith Wrightson) i Dejvida Levina (David Levine) o Terlingu (Eseks) u periodu od 1525. do 1700. godine kazuje nam mnogo više o procesu stvaranja jedne niže društvene klase lišene svojine nego stranice i stranice načelnih rasprava o kapitalizmu. Ted Margadan (Ted Margadant) je napravio analizu ustanka iz 1851. godine protiv državnog udara koji je izvršio Luj Napoleon koja nas može više naučiti o stvarnom procesu pobune nego mnoštvo uopštenih osvrta na obrazac pobune u Evropi kao celini. Istorijska analiza u ovom slučaju ne mora ni da se bavi dalekom prošlošću. Uzmimo, na primer, način na koji Artur Stinčkomb (Arthur Stinchcombe) tretira trajni uticaj “društvene tehnologije” preovlađujuće u vreme kada se neka organizacija osniva na svojoj bazičnoj strukturi. Stinčkomb primenjuje u suštini istu analizu na strukture udruženja industrijalaca, studentskih udruženja u muškim koledžima, zatim strukture štedionica, sindikata i drugih organizacija. On pokazuje da organizacije određenog tipa imaju tendenciju da se osnivaju u grupama i da strukture koje one u početku prihvataju dugo opstaju (Stinčkomb, 1965, str.153. i naredne strane).
236
Iako je ova rasprava izrazito istorijska, ona nas vodi pravo u sadašnjost. Jedan konkretan istorijski projekat istraživanja mora da uključi rad na takvoj užoj osnovi, a može i te kako da obuhvati i našu epohu. Što se tiče zapadnih zemalja tokom proteklih nekoliko stotina godina taj projekt počinje uočavanjem da su razvoj kapitalizma i formiranje jakih, povezanih nacionalnih država dominirali svim drugim društvenim procesima i uobličili sve društvene strukture. Dalje, taj projekt mora da obuhvati lociranje vremena, mesta i ljudi u okviru navedena dva dominantna procesa i otkrivanje logike tih procesa. Zatim, on prati kako kapitalizam i formiranje država dovode do nastanka i razaranja različitih vrsta struktura, kao i odnos koji prema kapitalizmu i nastanku država imaju drugi procesi – migracija, urbanizacija, promene fertiliteta i formiranje domaćinstava, na primer. To je projekt koji postavlja velike zahteve, ali i vredi. (...) Čarls Tili, Suočavanje sa društvenom promenom, Filip Višnjić, Beograd, 1997, str. 13–28. (Naslov originala: Charles Tilly, Big Structures, Large Processes, Huge Comparisons, Russel Sage Foundation, New York, 1984. Prevela sa engleskog: Ivana Đorđević)
I
Moris Godelije PRELAZAK IZ JEDNOG NAČINA PROIZVODNJE U DRUGI
zrazom prelazak iz jednog načina proizvodnje u drugi (transition) se danas označava ona veoma osobena faza u razvoju nekog društva u kojoj unutrašnje i/ili spoljašnje teskoće reprodukcije ekonomskog i društvenog sistema na kojem ono počiva postaju sve veće, i u kojoj ono, brže ili sporije, na više ili manje nasilan način, počinje da se reorganizuje na osnovi jednog drugog sistema, koji će, u krajnjem ishodu, sam postati opšti okvir novih uslova egzistencije tog društva. Iz te provizorne definicije neposredno proizlazi da prelazne faze predstavljaju posebno značajne trenutke u konkretnom životu društva. To su trenuci njihovog konkretnog preobražavanja, a ponekad i njihovog konačnog nestanka. Sa još mnogo više razloga nego ostali, ti trenuci postavljaju pred društvene nauke sledeće pitanje: postoje li logika i zakoni koji upravljaju pomenutim preobražajima, može li se govoriti o postojanju neke vrste “istorijske nužnosti”? Ili su, tome nasuprot, razvoj društvenih sistema, njihov preobražaj, njihov nestanak, njihova zamena drugim sistemima, proizvoljni, stvar čiste slučajnosti? Koje god filozofsko stanovište zastupali, ukoliko prihvatimo hipotezu da društveni odnosi grade sistem, to jest da stoje u odnosima međusobne zavisnosti na kojima se i zasniva njihova struktura, nužno ćemo od društvenih nauka zahtevati da budu kadre da izvrše analizu geneze tih struktura, analizu uslova, oblika i procesa njihovog nastanka. Poznato je da se na taj greben strukturalizam više puta nasukao, i to ne toliko iz metodoloških razloga koliko zbog jedne apriorne opšte filozofske postavke – tvrdnje koju je Levi–Strauss bezbroj puta ponovio: da su istorija ljudskih društava i uzastopnih oblika organizacije društva pre stvar slučajnosti nego nužnosti. Ma kako stajalo sa teorijskim teskoćama analize procesa koji se odvijaju u prelaznim razdobljima, svakome je jasno da je tu, na praktičnom planu, reč o jednom fundamentalnom problemu. Kako god ocenili “socijalistički” karakter društvenih odnosa koji su se, od početka ovoga veka, razvili u Rusiji, u Kini, na Kubi ili u Vijetnamu, ta društva svakako jesu krenula jednim novim istorijskim putem, i menjaju odnosno razvijaju stare materijalne, političke i mentalne strukture na kojima su počivala. Analiza pomenutih problema ne predstavlja novinu. Osnivači političke ekonomije, Smith, Ricardo, te socijalni filozofi i sociolozi razmatraju već počev od kraja XVIII veka, kada
238
pokušavaju da shvate uzroke i posledice naglih procesa industrijalizacije i urbanizacije koji se odvijaju pred njihovim očima i iznutra razaraju stare društvene poretke. Mi ćemo taj problem razmatrati s jedne sužene tačke gledišta, s tačke gledišta koju je Marx razvio u svojim teorijskim spisima. Pokušaćemo da pokažemo da se kod Marxa može naći prava teorija prelaska iz jednog načina proizvodnje u drugi, koja je bila izgrađena prevashodno u cilju da se objasni prelazak iz feudalizma u kapitalizam, ali koja se može formalizovati i primeniti na ostale primere iz jednog načina proizvodnje u drugi, dakle teorija koja se može generalizovati. Svesni smo činjenice da se naš pokušaj da to pokažemo kosi sa gledištem pojedinih marksista, kao na primer E. Balibara, koji tvrdi da je Marxova analiza procesa prelaska iz feudalizma u kapitalizam tek goli nacrt, nedovoljan, delimično čak i protivrečan, nacrt na osnovu kojeg se ne može izgraditi teorija. Videćemo da tu mnoge stvari postaju jasnije kada se podrobnije razmotri jedno teorijsko razlikovanje koje marksisti obično zanemaruju, razlikovanje između formalne i realne supsumpcije procesa rada pod stare, odnosno nove društvene odnose proizvodnje. Videćemo da se u tim relativno nejasnim terminima krije široko primenljiv instrument za analizu procesa koji se odvijaju u prelaznim razdobljima. U tom pogledu je XX vek postavio neku vrstu ograde između nas i Marxa, pa je potrebno vratiti se unazad, tekstovima i njihovom kontekstu. *** Važno je na samom početku analize podsetiti na ono što mi smatramo Marxovim opštim polazištem. Njegovo delo ne predstavlja teoriju društvenih sistema proizvodnje, nego teoriju proizvodnje samog društva, teoriju proizvodnje različitih društvenih oblika ljudskog postojanja koji su se smenjivali tokom istorije. Njegovo polazište je materijalističko i počiva na tri hipoteze, koje se kombinuju: 1) način proizvodnje materijalnog života određuje i, u krajnjoj instanci, modelira druge oblike društvenog života; 2) ti drugi oblici se razvijaju na pomenutoj osnovi i odgovaraju joj, a odgovaraju i jedni drugima; 3) uzeti kao celina, društveni oblici se kreću, razvijaju, menjaju i nestaju u sklopu jednog opšteg toka čije se izvorište nalazi u protivrečnostima sadržanim u društvenom obliku proizvodnje, te u protivrečnostima koje se javljaju između tog društvenog oblika i proizvodnih snaga, kako materijalnih tako i intelektualnih, koje on sobom donosi i čiji razvoj podstiče. (...) To je, dakle, Marxovo opšte polazište. Otkriti, u svetlu materijalističkog pristupa društvenim činjenicama, zakone funkcionisanja i razvoja različitih načina proizvodnje i različitih društveno–ekonomskih formacija koji su se smenjivali tokom istorije, te predvideti društveno– ekonomske formacije koje će se u budućnosti razviti. Otkriti zakone korespondencije između određenog načina proizvodnje i drugih oblika društvenih odnosa i, najzad, otkriti zakon koji upravlja njihovim razvojem, njihovom promenom i njihovim preobražajem, i to tražeći uzrok njihovog kretanja u protivrečnostima koje sadrže. S obzirom na to, pre nego što pređemo na analizu Marxovog viđenja prelaska iz jednog u neki drugi način proizvodnje, ili u više njih, potrebno je da preciziramo šta je on podrazumevao pod načinom proizvodnje i pod društveno–ekonomskom formacijom.
Način proizvodnje (...) Pojam načina proizvodnje označava spoj određenog društvenog i određenog materijalnog načina proizvođenja karakterističnih za proces prisvajanja prirode koji jednom datom
239
društvu služi kao materijalna osnova. Za Marxa, način proizvodnje je spoj jednog društvenog oblika i jedne materijalne osnove. Društveni oblik je skup odnosa proizvodnje, to jest odnosa koji u jednom datom društvu određuju: 1. specifičan oblik prilaženja prirodnim izvorima koje to društvo eksploatiše, 2. specifičan oblik organizacije procesa rada kroz koje se eksploatacija prirode konkretno ostvaruje, 3. i, najzad, specifičan oblik redistribucije i cirkulacije proizvoda društvenog rada. Odnosi proizvodnje su, dakle, oni društveni odnosi, ma kakvi bili, koje ljudi uspostavljaju u cilju prisvajanja prirode. Međutim, taj proces istovremeno uključuje i jedan materijalni odnos sa prirodom, ostvaren kroz skup materijalnih i intelektualnih sredstava kojima se na nju deluje. Ta sredstva čine proizvodne snage društva, njegovu tehniku, materijalnu osnovu. Opšta Marxova hipoteza je sledeća: društveni odnosi proizvodnje, specifičan društveni oblik kroz koji se odvija proces prisvajanja prirode, odgovaraju prirodi i granicama proizvodnih snaga koje čine njegovu materijalnu osnovu. Ta hipoteza, međutim, ima i širi domet, pošto Marx pretpostavlja da jednom datom načinu proizvodnje odgovaraju određeni oblici srodničkih odnosa, vladavine, umetnosti, koji sa tim načinom proizvodnje čine jednu organsku celinu koju on naziva društveno–ekonomskom formacijom.
Društveno–ekonomska formacija (...) Prema tome, pojam “kapitalističke” društveno–ekonomske formacije ne može označavati neko konkretno društvo, Francusku u XIX veku, na primer, ili Englesku; taj pojam se odnosi na onaj novi vid društvene egzistencije i načina mišljenja koji se, u Engleskoj, u Francuskoj, u Nemačkoj, itd, razvio naporedo sa razvojem kapitalističkog načina proizvodnje u tim društvima. Više konkretnih društava pripada, dakle, istovremeno i na nejednak način jednoj istoj društveno–ekonomskoj formaciji ukoliko njihov materijalni život počiva na načinu proizvodnje koji čini osnovu te društvene formacije. A jedno isto konkretno društvo može istovremeno pripadati dvema ili nekolikim društveno–ekonomskim formacijama ukoliko njegova materijalna osnova počiva na višestrukoj artikulaciji načina proizvodnje, od kojih su neki u opadanju i teže da nestanu, dok su drugi u punom usponu. Prema tome, pojam društveno–ekonomske formacije nas mora upućivati na otkrivanje zakona korespondencije između načina proizvodnje i drugih oblika društvene prakse, kao i na utvrđivanje globalne logike organskih društvenih celina. (...) Pojam „prelazak“, Übergang na nemačkom, označava, dakle, oblike i procese pretvaranja jednog načina proizvodnje u neki drugi način proizvodnje ili u više njih. Misli se na razdoblje u kojem se vrši društveni i politički prevrat koji odgovara prevratima izvršenim u razvoju proizvodnih snaga i odnosa proizvodnje. Na razdoblje u kojem razvoj protivrečnosti unutar jednog društveno–ekonomskog sistema dostiže svoj, vrhunac, na dovršenje jednog protivrečnog razvoja.
240
Analiza procesa prelaska iz jednog načina proizvodnje u drugi (...) Pa ipak on u svojoj rekonstrukciji procesa prelaska iz feudalnog u kapitalistički način proizvodnje najradije kao primer uzima Englesku. Zašto baš Englesku? Zato što je industrijska revolucija izvršena prvo u toj zemlji i zato što je to u XIX veku prva zemlja čija materijalna egzistencija najvećim delom počiva na kapitalističkim odnosima proizvodnje, kako u poljoprivredi, tako i u industriji. Marxova analiza procesa prelaska iz jednog načina proizvodnje u drugi je, dakle, namerno ograničena, i to na više ravni. U procesu o kojem je reč valja razlikovati dve faze: fazu rađanja, geneze kapitalističkih odnosa proizvodnje, s jedne strane; i, s druge strane, fazu razvoja, detinjeg doba i rasta tih odnosa do njihovog potpunog sazrevanja. Marx je izvršio neku vrstu periodizacije tih faza, koju možemo sažeto predstaviti na sledeći način: prvi period: premise, počeci, XIV–XV vek XIV vek, duboka kriza feudalnog načina proizvodnje kraj XIV veka, kmetstvo praktično nestaje u Engleskoj XV vek, raste broj slobodnih seljaka koji poseduju zemlju, napredak gradova, zlatno doba sitnog seljaštva (yeomanry) kraj XV veka, bitne promene u poljoprivredi, prevrat u oblicima vlasništva nad zemljom i u metodama proizvodnje. Manufakture vezane za izvoz. Raspuštanje feudalnih pratnji i porast broja „slobodnih“ radnika drugi period: detinje doba kapitalističkog načina proizvodnje i njegov razvoj: period manufaktura XVI vek, nastavak prevrata u poljoprivredi. Progresivni pad vrednosti metala koji za sobom povlači pad visine najamnina i stope zemljišne rente, rast cena roba, bogaćenje kapitalističkih zakupaca zemlje... XVI–XVII vek postepeno uspostavljanje kolonijalnog poretka, državnog kredita, modernog finansijskog sistema, protekcionističkog sistema – sve te metode akumulacije u Engleskoj naporedo postoje već oko 1660. Krajem XVII veka, Engleska postaje glavna industrijska i trgovačka nacija Zapadne Evrope; preuzima tu ulogu Holandiji, koja je bila “uzorna zemlja” početkom XVII veka³ polovina XVIII veka, novi prevrat u poljoprivredi, uspostavljanje moderne poljoprivrede. Oko 1750, sitno seljaštvo praktično nestaje oko 1760–1770, industrijska revolucija, razvoj mašinerije treći period: kraj XVIII veka – početak XIX veka, prelazak na kapitalistički način proizvodnje sa njemu svojstvenom osnovom Na teorijskoj ravni, Marx radi rasvetljavanja različitih etapa ispitivanog preobražaja izgrađuje pojmove formalne i realne supsumpcije koje ćemo mi naširoko razmatrati. Međutim, pre toga ćemo opisati način na koji Marx postupa u svojoj analizi. Prilikom rekonstrukcije geneze kapitalizma, on koristi dve metode. Služi se, s jedne strane, regresivnom metodom: polazeći od strukture kapitalističkih odnosa proizvodnje koju je sam utvrdio, vraća se unazad ka istorijskim uslovima njihovog nastanka. Prema tome, krajnji ishod primene regresivne metode je genealogija u obrnutom pravcu pomenutih struktura i
241
njihovih sastavnih činilaca. Tu on primenjuje jedno danas već klasično načelo naučne analize sistema: prvo otkriti njihove unutrašnje strukture i zakone njihovog funkcionisanja, a tek potom uslove koji su omogućili njihov nastanak. Moglo bi se reći da Marx postupajući tako piše neku vrstu istorije unatraške. (...) Međutim, regresivna metoda ima svoja ograničenja. Njome se nikada ne mogu obuhvatiti i rasvetliti raznolikost i svekolikost oblika istorijske stvarnosti i njenog razvojnog toka. Primenom te metode u istorijskoj prošlosti otkrivamo samo ono što neposredno vodi sadašnjici. Prema tome, ona mora biti dopunjena jednom drugom metodom, koja će nam omogućiti da od prošlosti idemo ka sadašnjosti, da reprodukujemo istorijsko kretanje u njegovoj svekolikosti i da objasnimo kako je na osnovi jednog ranijeg dominantnog oblika došlo do istovremenog ili pak uzastopnog stvaranja više oblika proizvodnje, odnosno da rasvetlimo nastanak više oblika istorijskog razvoja od kojih jedan na kraju odnosi prevagu, te i tu činjenicu da objasnimo. Sve mogućnosti te “progresivne” metode Marx je mogao iskoristiti da je izgradio teoriju feudalnog načina proizvodnje i otkrio ekonomski zakon koji je razvojni tok usmerio ka njegovom razlaganju na više oblika vlasništva i proizvodnje od kojih je jedan, kapitalistički, na kraju odneo prevagu nad ostalima. Taj program Marx nije ostvario. Da ga je ostvario, svakako ne bi mogao postati autor Kapitala. (...) Vratimo se sada na regresivnu metodu korišćenu u poglavljima posvećenim takozvanoj prvobitnoj akumulaciji kapitala. Ona nas upućuje na otkrivanje i utvrđivanje okolnosti koje su podstakle rađanje kapitalističkih odnosa proizvodnje. Ti odnosi predstavljaju spoj četiri elementa. Jer, po Marxu, način na koji se proizvodi u kapitalizmu, odnosno kapitalistički način proizvodnje, ima sledeće odlike: 1. to je najrazvijeniji oblik robne proizvodnje; 2. robne proizvodnje koja se zasniva na privatnom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju i nad novcem; 3. sredstvima za proizvodnju i novcem koji postoje kao kapital, što znači da se koriste u cilju da se taj kapital oplodi, da proizvede još više vrednosti, to jest višak vrednosti, koji i jeste krajnji cilj i imanentni pokretač tog oblika proizvodnje; 4. a taj višak vrednosti se ostvaruje putem eksploatacije najamnog rada pojedinaca koji su, iako lično slobodni, lišeni sredstava za proizvodnju i za izdržavanje, pa su usled toga prinuđeni da vlasniku tih sredstava prodaju svu radnu snagu kako bi mogli opstati. Vidimo da nijedan od pomenuta četiri elementa, robna proizvodnja, privatno vlasništvo, korišćenje novca kao kapitala, najamni rad, nije nastao sa pojavom kapitalizma. Prema tome, regresivna metoda se ne sastoji u traganju za istorijskim poreklom svakog od njih, nego u otkrivanju uslova i razloga njihovog spajanja u jedan novi odnos, koji se javio unutar feudalnog društva kao posledica njegovog unutrašnjeg razvoja. Marx, dakle, postupa na sledeći način: ako je bitni element kapitalističkih odnosa proizvodnje najamni rad, onda trebi ispitati uslove koji su doveli do toga da se taj oblik rada, koji je u feudalnom društvu bio samo povremena pojava, generalizuje. Da bi se to dogodilo, bilo je potrebno da pojedinci koji su svoju radnu snagu prodavali samo povremeno postanu prinuđeni da je prodaju neprestano jer su prestali da raspolažu sredstvima za proizvodnju, bez kojih ne mogu proizvoditi sredstva za sopstveno izdržavanje. U feudalnom društvu, feudalni odnosi proizvodnje su neposredne proizvođace, seljake i zanatlije, vezivali bilo za zemlju, bilo za nekog gazdu. Prema tome, proces geneze kapitalističkih odnosa proizvodnje logički pretpostavlja proces odvajanja neposrednih proizvođača, od sredstava za proizvodnju koja su im stari feudalni odnosi proizvodnje obezbeđivali, pa do izvesne mere i garantovali. Taj proces fisije, proces naglog ili postupnog odvajanja onih koji rade od sredstava za proizvodnju predsta-
242
vlja jedno od osnovnih obeležja, pa čak i “suštinu” onog što Marx, sledeći klasične ekonomiste, naziva prvobitnom akumulacijom kapitala. S druge strane, okrenemo li se drugom uslovu nastanka kapitalističkih odnosa proizvodnje, korišćenju novca kao kapitala, onda valja ispitati kako se kapital akumulisan u trgovini ili u finansijama postepeno uvukao u sam proces proizvodnje i uspeo da ga podredi svojoj logici. Unutar feudalnog društva, industrijsku proizvodnju organizovali su zanatski esnafi i gilde, koji su bili odvojeni od trgovačkih. Prema tome, potrebno je ispitati okolnosti koje su navele jedan broj zanatlija da i sami postanu trgovci i, obrnuto, jedan broj trgovaca da i sami počnu neposredno organizovati zanatsku proizvodnju; drugim rečima, okolnosti koje su navele i jedne i druge da ukinu ili prevaziđu ograničenja koja feudalni odnosi nameću zanatskoj proizvodnji. Evo objašnjenja koje nam Marx daje: raspad feudalnih odnosa proizvodnje i njihova zamena drugim društvenim oblicima proizvodnje posledica su razvoja robne proizvodnje zasnovane na tim istim odnosima. Razvoj robne proizvodnje započeo je mnogo pre otkrića Amerike: njegov najsigurniji pokazatelj je, smatra Marx, sve raširenija zamena starijih oblika rente, kakvi su radna renta i produktivna renta novčanom rentom. Otkriće Amerike i širenje kolonijalizma nisu doveli do rađanja kapitalizma, nego do njegove nagle i silovite ekspanzije, zasnovane na sve bržem razvoju svetske trgovine i na pljački kolonijalnih bogatstava. Iz toga se može izvesti zaključak da su raspad, a potom i ukidanje te osnove proizvod širenja trgovine, posebno međunarodne trgovine. Ako se okrenemo tome, istraživanje ćemo usredsrediti na ispitivanje načina na koji se taj proces odvijao u različitim vremenskim periodima, u različitim zemljama; međutim, ujedno treba biti svestan činjenice, i to pokazati, da razvoj svakog pojedinog, od pominjanih elemenata, razvoja trgovine, najamnog rada, itd, nije sam po sebi bio dovoljan da dovede do stvaranja nove ekonomske strukture društva. Ti elementi su nužan i dovoljan uslov za njeno stvaranje postali samo zahvaljujući svojoj međusobnoj povezanosti. Sve u svemu, regresivna metoda ispituje genezu proizvodnog kapitala, odnosno uslove koji su doveli do uključivanja kapitala u poljoprivredu i u industriju, te pojavu novih društvenih lica kakva su kapitalistički zakupac i industrijalac, s jedne strane, i najamni poljoprivredni i industrijski radnik, s druge strane. A progresivna metoda nam pokazuje nešto drugo: da kapitalistički oblik proizvodnje u poljoprivredi i u industriji nije jedini plod raspada feudalnih odnosa. Prateći Marxovu analizu razvoja novčane rente, koju on naziva “oblikom raspadanja feudalnog odnosa u poljoprivredi“, možemo videti da to raspadanje dovodi do bar tri vrste promena u obliku organizacije poljoprivredne proizvodnje. Kao prvo, može doći do potpunog ukidanja novčane rente, bilo na taj način što seljaci daju otkupninu, bilo na taj način što u klasnom sukobu odnose pobedu i postaju vlasnici zemlje i sredstava za proizvodnju. Tada se feudalni odnosi gase ili ukidaju, i bivaju zamenjeni parcelnim načinom proizvodnje, to jest načinom na koji proizvode seljaci–radnici vlasnici sopstvenih sredstava za proizvodnju. S druge strane, razvoj može ići i u pravcu pojave kapitalističkog zakupca koji uzima pod zakup zemlju nekog velikog zemljoposednika i eksploatiše je služeći se sopstvenim kapitalom, koji pretvara u sredstva za proizvodnju i u najamnine za poljoprivredne radnike. U tom slučaju, seljak kao takav prestaje da postoji, zamenjuju ga poljoprivredni radnici, a feudalni odnosi vezani za zemlju se gase i pored toga što bivši feudalac i dalje ostaje vlasnik zemlje. Najzad, razvoj može ići i u pravcu pojave hibridnih odnosa, to jest oblika uzimanja zemlje pod zakup koji nemaju kapitalističko obeležje. Njih Marx naziva Zwischenformen, to jest “međuoblicima”.
243
Progresivna metoda (a “progresivnom” je nazivamo zato što uzimajući kao početnu tačku razvojni tok samog feudalnog društva prati njegov hod unapred) nam, dakle, pokazuje da se u okrilju tog društva stvara prostor za javljanje više oblika proizvodnje koji jedno vreme postoje naporedo. Osnovni pokretač je razvoj robne proizvodnje u okviru i na osnovi feudalnih odnosa proizvodnje, razvoj koji feudalne posednike tera da starije oblike rente zamene novčanom rentom. Na taj način oni i sami potpomažu proces raspadanja odnosa proizvodnje koji su njihovi. Zbog čega Marx novčanu rentu naziva oblikom raspadanja feudalnih odnosa proizvodnje u poljoprivredi? Zato što se ustanovljenjem novčane rente brišu lični odnosi koji čine suštinu feudalnih odnosa dominacije i eksploatacije i glavno obeležje feudalnog zemljišnog poseda, i bivaju zamenjeni novčanim odnosima, koji su bezlični i materijalni. Tako se stvaraju uslovi da zemlja postane roba, odnosno materijalna stvarnost i uslov za proizvodnju, i da se lični odnosi zavisnosti koji su za nju bili vezani postupno ugase. (...) Marxova analiza nam jasno pokazuje da među delatnike i snage odgovorne za izmenu i delimično rušenje feudalnih odnosa moramo svrstati i same feudalce, koji pristaju na zamenu svih ostalih oblika rente novčanom rentom. Činjenica da su na to pristali pod prinudom, pritisnuti bilo otporom koji su pružali seljaci, bilo potrebom da dođu do novca za luksuzne artikle čiju im je kupovinu nametao njihov društveni položaj, naravno nije bez značaja; međutim, i pored toga jedan od izvora preobražaja feudalnog sistema leži u onome što su oni činili. Uostalom, Marx u nekim drugim tekstovima baš i ističe ulogu plemstva u ukidanju feudalnih oblika vlasništva. On pokazuje da se dosledna politika ograđivanja zemlje i nasilnog prisvajanja opštih poseda koju je vodilo plemstvo kosila sa načelima feudalnih odnosa, koja su seljaku garantovala nepovredivost njegove lene ukoliko bi svom gospodaru redovno isplaćivao dogovorene rente. Gašenje feudalnih odnosa vezanih za zemlju podsticali su i sami plemići, u onoj meri u kojoj su ti odnosi stajali na putu njihovoj želji da zemljoradnja ustupi mesto stočarstvu usmerenom na proizvodnju vune i sprečavali ih da menjaju tehnike proizvodnje. (...) Iz tih analiza i navoda nanovo se jasno izdvaja ideja da do prelaska iz feudalizma u kapitalizam može doći samo ukoliko se nasleđena feudalna materijalna osnova uništi i zameni jednom drugom materijalnom osnovom, koju rađa sam kapitalizam. To je ono što iskazuje Marxova ideja o prelasku procesa rada iz stanja formalne u stanje realne supsumpcije pod kapitalističke odnose proizvodnje; realna supsumpcija pretpostavlja potpunu promenu materijalne osnove procesa rada pod uticajem kapitalističkih odnosa proizvodnje. A takvu potpunu promenu začinje industrijska revolucija koja se odigrava u Engleskoj u poslednjoj trećini XVIII veka. Ta je revolucija stvorila uslove za to da se manufaktura, koja se zasniva na kooperaciji manuelnih zanata nasleđenih iz Srednjeg veka, pretvori u veliku industriju, koja se oslanja na upotrebu mašina. Tada dolazi do promene u odnosima između različitih oblika kapitala. Zahvaljujući dinamici industrijske proizvodnje i profita, trgovina i kroz nju ostvarivana dobit prestaju da usmeravaju industriju, a industrija i profit koji se kroz nju ostvaruje počinju da diktiraju svoje uslove trgovini i finansijama. (...) Na isti način on posmatra i novčano bogaćenje na osnovu pljačke američkih bogatstava, razvoj modernog bankarstva i finansija, sistem društvenog kredita, itd. Sve su to po njegovom mišljenju nužni ali ne i dovoljni uslovi za rađanje jednog novog načina proizvodnje; a dovoljni uslovi postaju samo: 1) ukoliko je njihovo delovanje istovremeno i povezano sa ostalim organskim poremećajima koji utiču na stari način proizvodnje; 2) ukoliko je taj način proizvodnje delimično izgubio svoju unutrašnju čvrstinu i već počeo da se raspada usled razvoja unutrašnjih protivrečnosti koje su mu svojstvene. Iako nije dovoljan da podstakne rađanje jednog novog načina proizvodnje, nužan uslov ipak deluje kao poluga koja ubrzava, skraćuje proces prelaska iz jednog načina proizvodnje u drugi, proces začet drugde, i dublje, u samom jezgru strukture
244
odnosa proizvodnje i protivrečnosti koje se javljaju između njih i proizvodnih snaga čiji su razvoj oni omogućili. Po Marxu, ekonomskim oprugama (Triebfedern) kakve su trgovina i zelenaštvo pridružuju se i mnogi drugi činioci, koji se zasnivaju na izravnoj upotrebi sile a stoje u vezi sa evropskom kolonijalnom ekspanzijom, s jedne strane, i, s druge strane, sa različitim strujanjima iz kojih proističu teranje seljaka sa zemlje i ubrzavanje poljoprivredne revolucije na selu. Pomenute ekonomske opruge, te oblici akumulacije bogatstva vezani za izravnu upotrebu nasilja predstavljaju, smatra Marx, poluge koje „kao u kakvoj staklenoj bašti ubrzavaju sazrevanje protivrečnosti sadržanih unutar feudalnog načina proizvodnje. Pod njihovim dejstvom taj način proizvodnje ubrzo iskoračuje van sopstvenih granica, van granica koje su mu imanentne pošto su plod njegovog protivrečnog karaktera, proizvod suprotnosti između feudalaca vlasnika nad sredstvima za proizvodnju i različitih kategorija neposrednih proizvođača koji su im podređeni. Te poluge su potpomogle raskidanje ekonomskih i vanekonomskiih okova (Schranken) koji su kočili razvoj stare materijalne osnove. Ipak, nisu bile dovoljne da stvore uslove za pun razvoj novih oblika proizvodnje podstaknutih raspada (Auflösung), uništenjem (Vernichtung), ukidanjem (Aufhebung) starog društveno dominantnog oblika proizvodnje sve dok jedan od oblika koje je sobom doneo ili pak ojačao raspad feudalnog načina proizvodnje nije uništio svoju polaznu tačku i stvorio sopstvenu materijalnu osnovu, to jest materijalni način proizvodnje koji mu odgovara, koji počiva na novim proizvodnim snagama, a to znači na promeni (materijalnih i intelektualnih) odnosa čoveka prema prirodi, na pretvaranju formalne supsumpcije u realnu supsumpciju. (…) P. S. Želeo bih da upozorim na mogućnost jednog pogrešnog tumačenja koje bi potpuno izvrnulo smisao moje analize. Cilj mi nije bio da sugerišem kako je ono što je Marx rekao o rađanju kapitalizma u XIV, XV, XVI veku, i dalje, tačno. O tome mogu suditi samo istoričari. Moja je namera bila da ekspliciram načela i teorijske postupke sadržane u Marxovoj analizi procesa i oblika prelaska iz feudalizma u kapitalizam. Vršeći tu analizu, Marx je izgradio pojmove kakvi su formalna i realna supsumpcija i koristio metode kakve su regresivna i progresivna analiza. A to su pojmovi i metode koji ostaju potpuno valjani čak i ako napredak u istorijskim saznanjima od njegovog doba naovamo pokaže da je grešio u pogledu nekog posebnog događaja ili u pogledu nekog posebnog istorijskog perioda. Maurice Godelier, Prelazak iz jednog načina proizvodnje u drugi, Marksizam u svetu, 1984, 1: 171–215. (Naslov originala: Maurice Godelier, Transition, 1981. Prevela sa francuskog: Sanja Grahek)
Todor Kuljić SLOM RAZVIJENOG SOCIJALIZMA U SSSR–U I KRAH ILUZIJE O PROGNOSTIČKIM SPOSOBNOSTIMA MISLI O DRUŠTVU
S
amo sa stanovišta klasične teorije distance može se shvatiti zašto SSSR još nije stekao istoričara koji bi razjasnio njegov slom u meri u kojoj su to učinili E. Gibon i M. Rostovcev sa antičkim Rimom, ili G. Ostrogorski sa Vizantijom. Ipak je prošlo dovoljno vremena bar za razdvajanje pouzdanih hipoteza od nagađanja o slomu SSSR–a. Postoje činjenice i neslaganja, a znanje o ovom slomu još uvek je daleko od npr. široke saglasnosti oko uzroka sloma Britanske imperije ili oko uzroka uspona i sloma fašizma. Da se neslaganja javljaju samo kada se javi pitanje odgovornosti pojedinaca (Lenjina, Staljina, Gorbačova, Regana i sl), ocena sposobnosti misli u društvu, da na temelju različitih pristupa dospe do približne saglasnosti, bila bi neuporedivo povoljnija nego što to pokazuje prilična haotičnost ex post facto sovjetologije uopšte. Da li su i u kojoj meri aktuelna neslaganja nastavak još od ranije prisutne naučne nemoći da predvidi mirno urušavanje socijalizma? Naime, pre 1989, izuzev maglovitih nagoveštaja, naučnici nisu predviđali slom socijalizma. Sovjetski disident A. Amalrik jeste, doduše, predviđao kraj sovjetske imperije, ali tek u eventualnom sovjetsko–kineskom ratu, a lucidni istoričar I. Dojčer nije ni slutio restauraciju kapitalizma u Rusiji optimistički verujući u uspeh destaljinizacije. Premda je o krizi socijalizma bilo raznovrsnih objašnjenja i pre 1989, ipak pre toga niko ozbiljan nije predviđao mogućnost sloma (Beyme, 1998b: 28). Ima mišljenja da je američki sociolog R. Kolins (Collins) tačno predskazao sovjetski slom, desetak godina ranije, opštim veberijanskim ukazivanjem na opasnost zbog preteranog širenja imperije. Međutim, ispostavilo se da nije ta okolnost bila “smrtonosna”, nego kombinacija statične birokratske centralističke ekonomije okružene kapitalističkom svetskom ekonomijom. Tek u složenoj podudarnosti ovih okolnosti mogla je perestrojka da ubrza slom, ali pre kao detonator nenameravanog rasula nego kao katalizator željenih promena. Isključivosti u tumačenju sloma SSSR–a bile su vrlo oštre. Dok se jedna struja sovjetologa unutar sebe sporila oko toga kako se SSSR tako brzo raspao, druga (pobornici imanentnog tumačenja) je tvrdila da je pravo pitanje zapravo, kako je režim tako dugo trajao. Za razliku od
246
ranijih imperija SSSR se nije raspao nakon rata. Uzroci u istoriji mogu biti nagli i slučajni ili postupni i kumulativni. Kod sloma SSSR–a jedni su isticali slučajnost, a drugi sistemske (spoljne i unutarsistemske) razloge. Višeslojna tumačenja upozoravala su na sticaj mreže uzroka i njihovog naročitog uzajamnog delovanja. Gotovo da i nije bilo sporova oko uzroka mogućeg sovjetskog sloma pre 1989, jer je to malo ko slutio. Da li se sa stanovišta futurologije može reći da je Zapad 1989. došao u položaj u kojem je Istok bio 1973. kada se u socijalizmu mislilo da će zbog naftne krize zahvaljujući ruskoj nafti nadvladati socijalizam? Tada je potcenjena regenerativna sposobnost “na smrt osuđenog kapitalizma” i slabost vlastite privrede. Da li, međutim, od 1989. na sličan način i Zapad previđa vlastite krize? Zašto je dugo precenjivana stabilnost i mogućnost reformisanja realnog socijalizma? Odgovori se kreću od najjednostavnijeg da društvene nauke ne mogu nikada predvideti makro–procese, kao što to mogu prirodnjaci, preko teze da je ne mali broj istraživača naseo samopredstavljanju socijalizma, pa sve do lažne ex post facto svesti teorija o totalitarizmu nakon sloma, da su tobože njeni zastupnici ”uvek bili svesni nužnosti sloma”. Klaus fon Bajme bez okolišanja tvrdi da su se svi varali, pre svega u pogledu sposobnosti regeneracije socijalizma. Slom realnog socijalizma bio je crni petak društvenih nauka (Beyme), jer nauka nije mogla dati egzaktnu prognozu sloma. Prva nesposobnost povukla je za sobom i drugu, jer niko nije slutio nakon poraza socijalizma provalu nacionalizma, balkanizaciju i rat. Pritisak izbeglica sa istoka i statusni strah “tvrđave zapadne Evrope” nisu bili naučno pripremljeni. Nije bilo čak ni vrednosnih usmerenja za struktuiranje haotičnih promena. Zato se svako razmatranje uzroka sloma mora pozabaviti sa teorijskim pretpostavkama koje su sprečile predviđanje razvoja. Osim toga, mora se razdvojiti odgovor na pitanje ”zašto je propao realsocijalizam”, od pitanja “zašto se to zbilo u jesen 1989”. Lakše je objasniti zašto je komunizam morao pasti, nego koji su realni uzroci sloma (Przeworski). Iz 1989. nauka bi trebalo da izvuče pouke u pogledu razumevanja diskontinuiteta i preloma, jer teorija ne služi samo razumevanju održanja sistema nego i njihovog kraha. Teorije društvenih promena moraju bar potencijalno važiti za sva društva ili će postati samo varijante trijumfalizma ili gole ad–hoc konstrukcije. Pokušavajući da odgonetne zašto je sovjetologija bila neuspešna u prognozi, politikolog sa Berklija Ken Džovit osvrnuo se i na vlastite naučne iluzije. Uočavao je, kaže, kao i mnogi, slabljenje, a ne modernizaciju SSSR–a, sluteći čak i 1980. budućnost SSSR–u sličnu sudbini Otomanskog carstva, tj. kao neku vrstu kolebanja između propadanja i periodičnih centralističkih napora obnove. Tako je doduše i bilo između 1980. i 1986. Međutim, razvoj od tada opovrgava heurističku valjanost njegovog objašnjenja. Nisam predvideo stabilan ritam propadanja niti brzi i potpuni slom SSSR–a, priznaje Džovit (Jowitt, 1997). Zašto? Zbog snage zapadne dogme o statičnoj prirodi sovjetskog režima niko nije ni slutio da bi radikalne reforme mogao pokrenuti vrh? Niko nije predviđao ranjivost sistema unutrašnjim društvenim snagama, jer do Gorbačova to nije bilo dozvoljeno. Bilo je doduše nagoveštaja o slomu socijalizma, ali ne u smislu operacionalne društveno–naučne teorije, već samo u obliku meta–teorije i to kod teorije sistema 1980–tih kada je već bilo vidljivo širenje kapitalizma kao svetskog sistema (Beyme, 1998a). Ova naglašena apstraktna prognoza nagoveštavala je samo nužnu evoluciju ka sistemu bez alternative ali bez pouzdanije vizije sloma. Samo su istoričari mogli ex post facto egzaktnije analizirati sklopove i aktere pod čijim delovanjem je došlo do rasula. Ipak već od 1989. prognoze ishoda zbivanja u SSSR–u bivaju nešto pouzdanije. Strah Zapada od anarhije na Istoku krajem 1980–ih nametao je potrebu pouzdanijih prognoza. Ova bojazan diktirala je i strategiju zaprečavanja od opasnosti iz Istočne Evrope. Američki vojni analitičar Korkoren se 1990. s razlogom više pribojavao konzervativne unutarsovjetske reakcije na Gorbačova i obnove lagera, nego raspada SSSR–a (Corcoran, 1990). Dakle vojni udar iz avgusta
– ...
247
1991. nije bio toliko nepredvidljiv kao potonji procesi naglog rasula. Ponajmanje je bila verovatna zabrana KP SSSR–a. Neki zapadni analitičari su čak strepeli od toga da li će SR Nemačka stajati po strani ukoliko počne sovjetski masakr u DDR–u? Mogu li događaji izmaći kontroli? Nova pretnja sa Istoka javljala se u obliku straha od konvulzivne provale dezintegrisanog sistema. To su bile tekuće bojazni koje su remetile pouzdanost prognoza toka zbivanja 1990. godine. Analitičari su opominjali da je moguć i razočarani povratak unazad, što bi bilo vrlo konfliktno, jer bi nužno i Zapad bio uvučen u sukobe. Posledice su nepredvidljive, možda i posezanje za nuklearnim oružjem. Korkoren je upozoravao da bi i Hitler 1945, da je mogao, uništio Moskvu, Pariz i London. Radost zbog urušavanja lagera je na Zapadu mutila strepnja od sovjetske agresije. Zato je glavni problem Zapada između 1989. i 1992. bio kako stabilizovati Istočnu Evropu, tako da rastuće frustracije i razočarenja ne odvedu povratku ranijem stanju i pokušaju sovjetske obnove lagera? Ujedinjenje Nemačke je 1990. bio prioritet (kao preventiva protiv obnove lagera), a SSSR–u je trebalo pomoći da izbegne ekonomski slom koji bi destabilizovao ceo svet i presekao proces demokratizacije. Na Zapadu je zaključeno da su važnije vojne promene u Istočnoj Evropi nego u SSSR–u, jer se Zapad ne može braniti bez podrške Istočne Evrope. Najvažniji zadatak bila je ekonomska stabilizacija Istočne Evrope da ova ne bi skrenula u anarhiju što bi Sovjeti mogli shvatiti kao pretnju (Corcoran, 1990). Strah od obnove lagera gonio je Zapad da spašava Istočnu Evropu od anarhije, a ova apokaliptična bojazan sprečavala je mogućnost predviđanja mirne implozije SSSR–a. Premda su već zbivanja 1989/90. prilično smanjila verovatnoću tradicionalne opasnosti sa Istoka, još uvek je ostajala mogućnost reaktivnog udara. Neuspeli vojni puč avgusta 1991. pokazao je da ove bojazni nisu bile neosnovane. Zbog poodmaklog procesa uzajamnog smanjenja naoružanja u Evropi ocenjeno je da se eventualna reakcija na Istoku ne može sprečiti na vojni način, već ekonomskim ulaganjem u bivše socijalističke režime. Premda su još tokom 1989. neki nepovratni procesi postali vidljivi ipak je slom evropskog real–socijalizma iznenadio misao o društvu. Usledio je niz naknadnih objašnjenja. Jedna njihova verzija su teorije o globalizaciji, apsolutizaciji tržišta, multikulturalizmu i jedinstvenom svetskom kapitalizmu. ”Upad” globalnog oblikovao je najveći deo ex post facto objašnjenja sloma. Pažnja se sa klasnih suprotnosti pomera na nacionalne sukobe. Uzdrmana je vera u sposobnost društvenih nauka da predviđaju, a aktuelni prognozeri polaze sve više od svetskih modela globalnog društva. Savremene bezsubjekte teorije sistema potiskuju ranije teorije sa jasnim subjektima promena jer su akteri sloma i urušavanja socijalizma bili nevidljivi. Slom snažnih aparata moći pred nestruktuiranim mirnim građanskim pokretima na ulicama pokazao je nemoć teorija o revoluciji sa jasnim akterima promena (Beyme, 1998b). Nepredvidljivost razvoja se nije zaustavila na 1989. godini, pa se i predviđanja tempa zaokreta iz 1989. desetak godina kasnije upadljivo razlikuje od nadanja. Na početku procesa nove elite sanjale su o apolitičnom građanskom društvu, a podvlašćeni o idealnoj sintezi kapitalizma i socijalizma. Rezultat je bio nenameravano prilagođavanje brutalnim imperativima kapitalizma lišenog socijalne države, što većina nije želela. Između ostalog i zato se u oceni 1989. godine operacionalizacije bezsubjektnih teorija sistema kolebaju između teza o nužnom samoukidanju totalitarizma s jedne, i pojmova i rečnika teorija o haosu i katastrofi s druge strane. Slom socijalizma izgleda kao klasični slučaj primene teorije o haosu jer je naizgled neznatni povod, mala rupa u Mađarskoj, srušila gvozdenu zavesu. Objašnjenja različitog obima su se kretala između socioloških makroteorija i površnih istorijskih opisa ponašanja aktera. Između ova dva pola bila je politikologija sa objašnjenjima srednjeg obima i procenama posledica ključnih političkih odluka. Ovde bi trebalo prikazati nekoliko tumačenja sloma SSSR–a “različitog obima”. Celovitog objašnjenja ovog sloma nema bez vizije osnovnih pokretača ključnih procesa unutar uže ili šire celine istorijskog toka. Istoričari se ne razlikuju samo u poimanju ključnih determinističkih
248
sklopova već i u shvatanju njihove trajnosti, tj. dužine procesa koje ovi oblikuju. Od širine zahvata zavisi preciznost uočavanja prekretničkih zbivanja i godina. Najopštije govoreći, objašnjenja sloma istočno–evropskog socijalizma i raspada SSSR–a mogu se podeliti u tri grupe, zavisno od opštosti uzroka koje ističu: a) makroteorije koje pokazuju narušavanje najdubljih istorijskih procesa globalizacije i univerzalizacije kapitalizma (makroistorijska dinamika, spora evolucija unutar svetskog društva); b) teorije srednjeg obima i ukazivanja na podudaranje unutrašnjih i spoljnih strukturnih činioca sloma (organizacije privrednog i političkog sistema socijalizma, odnos države i društva i pritisak okruženja, naročito od polovine 1980–tih kada sovjetski vrh na “zvezdani rat” odgovara perestrojkom); c) uža objašnjenja sloma ulogom konkretnih ličnosti i zbivanja (reformističkog vrha i Gorbačova ili neuspelog vojnog puča 1991). Objašnjenja se razlikuju i po tome što u njima prevladava svetsko–istorijski, svetsko–sistemski, konkretno–istorijski ili unutar–sistemski teorijski okvir od čega opet zavisi prepoznavanje subjekta promena i isticanje stupnja spontanosti manje ili više bezsubjektnog nužnog toka. Okvir, pristup i metode analize zavisili su od viđenja prioritetne komponente sloma: slom SSSR–a kao super–sile, raspad lagera, rasulo sovjetske federacije, nestanak evropskog real–socijalizma ili globalne komunističke ideologije. Svaki obrazac objašnjenja ima svoju isključiviju i odmereniju verziju, koja opet može biti u različitoj meri dodatno ideologizovana.
Strukturne makroteorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu Kod prve grupe objašnjenja najuticajnije teorije nastale su na nasleđu Fernana Brodela koju su modifikovali američki sociolog Imanuel Volerstin (Wallerstein, 1999; Wallerstein, 2000) i holandski istoričar A. Frank (1992). Oba pisca smatraju da uzroke sloma treba tražiti u stvarnosti jedinstvene svetske ekonomije više nego u unutarsovjetskim prilikama. Treba početi sa tim da je Rusija istorijski zaostajala u startu unutar svetske ekonomije. Uzrok sloma daleko više su istorijske i ekonomske razlike i doskorašnji različit položaj dva dela Evrope u svetskoj ekonomiji, nego priroda ideološkog planskog socijalizma (Frank, 1992). Brodelijanci su prilično uspešno korigovali neka ortodoksna unutarsistemska tumačenja sloma. Teorijom da je svetska ekonomska kriza uzrok sloma socijalističke ekonomije, a ne njen komandni karakter, poljuljali su ortodoksiju Feher–Heler škole, ali i ne manje kruta objašnjenja sloma ideološkim razlozima raširena u teorijama o totalitarizmu. Vrednost makroistorijskih tumačenja leži u pokazivanju snage ekonomskih procesa. Sa stanovišta dugih procesa istorija se može pisati kao istorija uspona i padova imperija, pa se uspon novih sila podudara sa razvojem novih tehnologija koje koriste sile u usponu. Ova tehnološka prednost prelazi u trgovačku nadmoć koja obezbeđuje središnju poziciju u svetskom finansijskom sistemu. Volerstin zapaža da hegemona pozicija pojedine imperije slabi kada se pojave nove generacije tehnologije koje stvaraju novi centar. Situacija iz 1970–ih i 1980–ih potvrđuje ovaj obrazac. SAD su obezbedile nadmoć u kapitalističkom svetskom sistemu između dva svetska rata u dvema vodećim industrijskim granama, automobilskoj i petrohemijskoj, a početkom 1980–ih i u vojnoj. Premda prilično složni u poimanju osnovnog ekonomskog toka, brodelijanci se razilaze u oceni budućnosti matičnog procesa. Za razliku od većine analitičara koji govore o slomu SSSR–a i pobedi SAD i tržišnog kapitalizma, Volerstin u zbivanjima s kraja 20. veka vidi kraj ne samo poluvekovne SAD hegemonije nego i krah liberalizma kao dominantne geokulture. Po njemu, slom marksističke ideologije nije trijumf liberalizma, već njegova konačna propast. U poslednja
– ...
249
dva stoleća liberalizam je bio nadmoćan nad socijalizmom i konzervatizmom jer je bio državna doktrina, dok su ostale dve ideologije bile doktrine velikih društava. Liberalizam je bio središte kom su se približavale obe ideologije. Postupno se širio jer su nastajali konzervativni liberali i socijalistički liberali. Ovo mešanje traje od 1920–ih godina kada sve tri ideologije postaju nerazdvojne. O tome svedoče i slični pogledi Lenjina i Vilsona. Dezintegracija savremenog svetskog sistema počela je sa kratkotrajnom svetskom revolucijom protiv liberalizma godine 1968. To je bio početak odbijanja kulturne prevlasti liberalizma koja je trajala od 1848. Period 1968–1989. raspad je onoga što je ostalo od liberalne saglasnosti. Sama 1968. godina početak je svetskog nezadovoljstva sa liberalizmom, a izraz ovog nezadovoljstva bio je slom komunizma. Po Volerstinu 1989. je prekretnica ne zbog trijumfa američke moći, već zato što je sovjetski slom značio gubitak krucijalnog elementa hegemonije američkog sistema, tj. njegove sposobnosti da kontrolišu periferiju (Wallerstein, 1999). Prekretnica nije bila 1989. nego 1968. godina sa revolucijama koje su obeležile protivljenje američkoj hegemoniji i sovjetskom slaganju sa tom hegemonijom i koje su razbile iluzije o staroj levici (komunistima, socijaldemokratima i nacionalno–oslobodilačkim pokretima). Pojava “Solidarnosti” i zbivanja u Poljskoj 1981. bili su početak rušenja lagera, kao i intervencija u Avganistanu gde su Sovjeti ponovili američku grešku iz Vijetnama. Razvoj svetskog kapitalizma će delegitimisati državu, pa će biti sve teže obezbediti sigurnost unutar i van sistema. Bez države će se liberalizam raspasti. Volerstinova dijalektička vizija razvoja ima znatnu iskustvenu težinu i domašaj jer utvrđuje nešto što se dogodilo sa stanovišta još uvek delatnih istih procesa globalizacije. Ipak se pouzdanost njegove prognoze donekle menja čim se otkrije da ona potcenjuje snagu nacionalizma i s njim skopčane težnje za državnim suverenitetom. Frank bliže od Volerstina određuje globalizacijske posrednike sovjetskog sloma podvlačeći naročito značaj međunarodnog monetarnog fonda za promene u realsocijalizmu (kod “Solidarnosti”, komunista posle Jaruzelskog i kod mađarskih komunista). Premda nešto više izolovan, SSSR je takođe bio integrisan u svetsku ekonomiju. Glavni razlog njegovog sloma nije bila domaća ekonomija, izričit je Frank, sporeći gledanja koja potcenjuju spoljni faktor. Po pravilu, oni koji ističu Avganistan i konkurenciju u tehnologiji kao uzrok sloma, zapostavljaju globalni činioc svetskog tržišta. Kriza u Istočnoj Evropi uticala je na ekonomiju SSSR–a jednako kao i opadanje cena zlata, nafte i gasa posle 1981. Koliki je tu udeo imala ekonomska strana trke u naoružanju? Povećani vojni izdaci podudarili su se sa periodom krize sovjetske spoljne trgovine i imali porazan uticaj na sovjetsku ekonomiju (primer podudaranja dva činioca). ”Drugi hladni rat” i trku u naoružanju počeo je Karter sredinom 1979, pre sovjetskog upada u Avganistan, odlukom da sinhrono poveća izdvajanje za NATO na 3 % godišnje, instalira Peršing II i krstareće rakete u Zapadnoj Evropi i da zaigra na “kinesku kartu” protiv SSSR–a. Sovjeti su intervenisali u Avganistanu sa računicom da ne mogu da izgube detant, pošto ga je Karter već napustio. Pogrešili su, jer je američki odgovor bio snažniji nego što su očekivali (Frank, 1992). Ali dublji razlog ovih zbivanja je početak ekonomske recesije, a u svakoj recesiji američka država, pre i posle Kartera, pojačavala je vojni angažman ili kretala u ekspanziju (npr. Bušova agresija protiv Paname i Iraka). Frank prilično ubedljivo pokazuje da je Regan samo ideološki radikalizovao ovaj kurs, nazvavši odmah SSSR “carstvom zla” i počinjući “rat zvezda”, sa krajnjim ciljem da obori SSSR na kolena. Ali, pre toga ustoličio je “reganomiku”, izmenio monetarnu i poresku politiku, uveo ”vojni kejnzijanizam” i nametnuo rast troškova naoružanja. Sve ovo opteretilo je i delove Zapadne Evrope, Japana i Istočne Azije koji su bili zavisni od američkog tržišta i istovremeno podstaklo depresiju u Latinskoj Americi, Africi, Istočnoj Evropi i SSSR–u. Sovjetski Savez nije imao na koga da se osloni i spasi od bankrotstva, za razliku od SAD koje su imale ogroman priliv kapitala sa Zapada iz Japana i Latinske Amerike. SAD su uspele da namire vlastiti budžetski deficit nastao
250
usled troškova “zvezdanog rata”, SSSR ne. Dakle, svetsko tržište je itekako uticalo na slom SSSR– a, a ključni uzrok sloma nije bio ideološki, već su to bili narasli troškovi dodatnog naoružavanja kao odgovor na rat zvezda (Frank, 1992). Frank bez uzdržavanja tvrdi da je ovaj pritisak podstakao uvođenje tržišta u Istočnu Evropu, a rezultat je bio ekonomski slom i inflacija. U tome je bila važna dolarizacija trgovine od 1989. između istočno–evropskih zemalja i slom istočno–evropskog tržišta 1991. kada drastično opada proizvodnja i zaposlenost. U isto vreme dolarizacija je pojačala zavisnost istočno evropske ekonomije od Zapada. Sledilo je postupno jačanje zavisnosti od međunarodnih ekonomskih ustanova, Svetske banke i MMF–a. Istočna ekonomija prestaje da bude komandna, to postaje zapadna. Dakle, slom su diktirali spoljni, a ne unutar sistemski činioci, ekonomija, a ne ideologija, izričit je Frank. To je determinizam procesa koji je Drugi svet postupno pretvorio u Treći svet. Premda podudarna, makroteorijska objašnjenja Volerstina i Franka razlikuju se u prognozama krajnjeg ishoda sloma SSSR–a. Prvi je, sledeći Šumpeterovu ideju da kapitalizam neće propasti zbog svog neuspeha nego zbog uspeha, konstatovao da su prerastanje kapitalizma u svetski sistem i maksimiranje akumulacije kapitala stvorili strukturne granice ubrzanoj akumulaciji. Zaključio je da će fluktuacije kapitalizma biti sve haotičnije i neizvesnije, jer će opadati stepen kolektivne i individualne sigurnosti čime će državne strukture sve više gubiti legitimaciju (Wallerstein, 1999). Frankova prognoza nije toliko fatalna po kapitalizam. Po njemu, posledica sloma SSSR–a na dugi rok je u tome što uključivanje Istočne Evrope i delova SSSR–a u evropsku ekonomsku zonu mogu pomoći Zapadnoj Evropi da izbegne oluju svetske ekonomske krize jačanjem konkurentskih sposobnosti protiv Japana i Istočne Azije i američkog regiona (Frank, 1992). Kod oba pomenuta makroistorijska objašnjenja sloma reč je samo o nastavku stolećima dugog procesa zavisnosti Istoka od Zapada. Slabost analize je u tome što je evro–socijalizam u potpunosti istorijsko–ekonomski utopljen u zakone kapitalizma kao svetskog sistema. Socijalizam je shvaćen kao privremena slabost gvozdenog zakona razvoja kapitalizma, a središnji vekovima dugi proces (ekonomska kolonizacija Istočne Evrope od svojih zapadnih suseda) shvaćen je kao sudbina kojoj je bilo teško odupreti se. Ovako kategoričan sud Frank je mogao da iznese samo zato što je socijalizam stavio pod navodnike. Slom ideologija ili sukob civilizacija više su posledica nego uzrok tog dugog procesa. To je sled “gvozdenog determinizma” i zaključak koji se nužno nametnuo iz zavodljive apsolutizacije globalnih činilaca, koja, kao i u Hantingtona, sugeriše sudbinski defetizam i kod pomenutih brodelijanskih makroteorija. Ne manje izričito sudbina real–socijalizma uklopljena je u globalni tok kapitalizma i kod drugih makroistorijskih objašnjenja, koja se, doduše, uzdržavaju od dalekosežnih prognoza. Evropski real–socijalizam propao je zbog delovanja opšteg toka globalizacije i stvaranja međunarodnog društva, tvrdi norveški sociolog Simensen (Simensen, 1999), ili zato što je narušio dugi proces unutrašnjeg povezivanja kapitalizma kao svetskog sistema kako podvlači frankfurtski publicista J. Šmirer (Schmierer, 1997). Britanski sociolog Martin Šo shvata “istočno–evropske revolucije” krajem 20. veka kao otvoreni prelaz ka globalnom međudržavnom svetu i kao deo serije dalekosežnih revolucija u celini odnosa između državnih ustanova i tržišne ekonomije u svetu (Shaw, 2000). U tom smislu međunarodni talas nacionalnih revolucija je deo dubokih transformacija državnih oblika i odnosa u razvoju svetskog kapitalističkog društva (Shaw, 2000). Simensen se oslanja na Volerstina, Šmirer se poziva na Brodela, dok Šo shvata proces promena u sintezi Gidensa i Volerstina, ali se uz to poziva i na Marksa i Hobsbauma. On smatra da, iako je na delu fundamentalna izmena državnih oblika i odnosa između država, globalizaciju ipak čini konfuzna mešavina nacionalnih i internacionalnih procesa. Premda pomenuti pisci podsećaju da su se obistinila zapažanja Marksa i Engelsa iz Manifesta 1847. o ekumenskom i revolucionarnom razvoju kapitalizma koji ruši nemilosrdno tradiciju, svi se ograđuju od Fukujamine eshatologije.
– ...
251
Nema sumnje da novu epohalnu svest određuje globalizacija kod koje je manje važno globalno širenje kapitalizma nakon sloma evropskog realnog socijalizma, a više “njegova unutrašnja povezanost kao svetskog sistema”. Važni uzroci raspada SSSR–a sigurno leže u protivljenju globalizaciji, ali je pitanje da li su uvek delovali direktno. Treba uvesti opšti činilac globalizacije i nastanka međunarodnog društva zato što međunarodni odnosi, modernizacija, ni difuzija nisu dovoljni da objasne 1989. godinu, kada nastaje snažni simultani proces ukidanja socijalizma u različitim delovima svetskog društva. Dakle, ne strogo podvajanje spoljnih i unutrašnjih činilaca već njihovo modifikovano međudejstvo unutar velikih sistema, globalnog društva: multinacionalni kapital, privatne organizacije, međunarodni mediji i ustanove (Simensen, 1999: 15). Nova informativna tehnologija i neobično snažan rast i pokretljivost kapitala još od 1970–ih šire kosmopolitsku globalnu kulturu, a od 1989. jača privlačnost zapadnog društva kao kulturni model širokih slojeva. Materijalni standard kao kriterij samorealizacije, zapadna kultura mladih, rok, oblačenje itd. prenosili su agresivnu poruku ličnih sloboda i oponiranja socijalističkim normama. Uz sve to, veliki kulturni aspekt medijske revolucije bilo je i širenje engleskog jezika kao obrasca globalne kulture i homogenizacije. Iako se globalni sklop sve više ističe u objašnjenju sloma evropskog real–socijalizma (Simensen, 1999: 17) sama globalizacija različito se shvata. Hobsbaum je istakao “rast urbanizacije u svetu” kao deo univerzalne modernizacije u kojoj srednje klase u svim delovima sveta imaju slične interese, a visoko obrazovanje stiče univerzalni značaj. Volerstin je uočio sličan uzrok u “stegnutoj srednjoj klasi” i zasićenosti koja je podstakla pobunu studenata i inteligencije. Kod pristalica postmoderne, modernizacija je shvaćena kao priča, tj. konstrukcija koju treba “dekonstruisati”, pa je sa tog stanovišta i strukturno objašnjenje 1989. u stvari konstrukcija. Simensen slom evropskog socijalizma naziva “trećim talasom demokratizacije” (prva dva su bila 1789. i 1848.), čiji su agensi srednje klase, studenti, gradsko stanovništvo, Amnesty Inernational, Međunarodni monetarni fond i Svetska banka. Osim toga mediji su ubrzali slom autoritarnih režima sa difuzijom informacija u sklopu novog “svetskog” i “međunarodnog društva”. Dakle, deterministički globalni sklop sloma socijalizma u prostornom i vremenskom pogledu različito je shvatan. Geografski najširi i vremenski najduži okvir iznele su teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu (Wallerstein, Frank, Amin). Osnovna premisa ovih teorija je da je svetska ekonomija izgrađena na prostornoj hijerarhizaciji. Prostorno širenje kapitalizma je neravnomerno, što je još Marks uočio u analizi “prvobitne akumulacije”. Po Volerstinu i Franku SSSR i lager nisu bili mnogo više od semiperifernog dela globalnog svetskog kapitalističkog sistema, ali je lager ipak kontrolisao semiperiferne i periferne zone. Tamo gde je svetski kapitalizam okvir objašnjenja drugačiji su i unutrašnji razlozi sloma, nego kod struje koja posmatra svet sa stanovišta ne jednog nego tri sistema koji se razlikuju u civilizacijsko–religijskom (Hantington) ili društveno–ekonomskom pogledu (marksisti). Gotovo da i nije potrebno pominjati da vizija celine procesa određuje viđenje uzroka rasula. Posredni činioci koji se uvode u analizu su u različitoj meri teorijski plodni. Šmirer je, tumačeći slom evropskog socijalizma, odbacio kao početni okvir Hobsbaumovo razlikovanje “kratkog 20. veka” i dugog 19. veka (jer, po njemu, počiva na ideološko–političkim graničnicima) i opredelio se za još širi vremenski raspon – Brodelovo objašnjenje razvoja kapitalizma od 15. veka. Novu epohu jeste doduše nagovestio slom sovjetskog bloka, događaj prvog reda sa još uvek nesagledivim posledicama, jer je omogućio globalnu prisutnost kapitalizma, ali godine između 1989. i 1991. nisu prekretničke, jer su samo otvorile novi prostor za proces koji je već dugo tekao, (Schmierer, 1997). SSSR se raspao jer se protivio jednom važnom segmentu ove globalizacije, širenju kapitalizma kroz mrežu gradova, a ne putem imperija. Ovo objašnjenje sledi teoriju američkog sociologa Kejz–Dana (Chase–Dunn), koji je na tragu Brodela i Volerstina
252
pisao da imperijalizam i kapitalistička svetska ekonomija postoje najmanje od “dugog 16. veka” (1450–1640), ističući dugoročnu tendenciju globalizacije gradskih sistema kao deo opšte internacionalizacije kapitala. Vraćajući se duboko u istoriju Šmirer potseća kako je još Brodel pokazao protivrečno, ali neumitno premeštanje centara kapitalističke svetske privrede. U prvoj fazi centre su činili gradovi: Venecija, Antverpen, Ženeva, Amsterdam i na kraju London. Naporedo su tekle revolucije: tehnološke, političke, finansijske i industrijske. Engleska je prva ustrojila snažne unutrašnje transportne veze sa Londonom kao motorom unutrašnje i spoljne trgovne. Time se rano oslobodila unutrašnjih carina i prva povezala dve vitalne funkcije ekspanzije kapitalizma: državno– imperijalnu moć i gradske–ekonomske centre u kojima su se stekla robna i novčana strujanja. Tome nasuprot, kolonijalizam Portugala i Španije nije tekao kroz vlastite gradove. Još više su stvaranje mreže gradova unutar kontinentalnog kapitalizma presecali brojni ratovi, a posebno Prvi svetski rat. Kasnije ovaj proces narušavaju SSSR i nacizam težnjom za obnovom imperija. Hitler je upadom u Čehoslovačku još pre Anschlussa reklamirao imperijalno Habzburško nasleđe pod narodnjačkim predznakom. Iz perspektive dugog procesa ekspanzije kapitalizma, period nakon Prvog svetskog rata bio je faza imperijalnih restauracija, a period nakon Drugog svetskog rata umereno–restaurativni. U pogledu izmene političkog svetskog poretka Šmirer poratnu duštveno–ekonomsku suprotnost kapitalizma i socijalizma ne smatra najvažnijom zato što imperijalno načelo shvata prilično široko i formalno. Sa ustoličenjem lagera oživljen je evopsko–imperijalni princip u delu sveta, a unutar lagera je ugušeno povezivanje mreže gradova, jer je proizvodnja organizovana na planskom državnom nivou. Tako Šmirer brodelijanskom logikom dospeva do protivrečnog zaključka da je u sovjetskom lageru apsolutizovana državno–imperijalna strana kapitalistička svetske privrede. Upravo je ta apsolutizacija izazivala cepanje komunističkog svetskog lagera i to uvek kada je Moskva gušila reformističke komunističke partije koje su težile samostalnosti (KP Kine i KPJ). Šmirer je ubeđen da su imperijalno podržavljenje i nacionalna nezavisnost bile glavne konfliktne linije unutar lagera na kojim se konačno raspao SSSR i lager (Schmierer, 1997). Moskva je doduše bila snažni centar, ali ne sa obeležjima ranijih metropola kapitalističke svetske privrede. U tom pogledu se ovaj raspad može direktno porediti sa raspadom Habzburškog i Osmanskog carstva, a indirektno i sa raspadom evropskih kolonijalnih imperija, koje se nakon 1945. više nisu mogle održati. Sasvim je sigurno da se bez opštih vizija istorijskog razvoja ne može celovito objašnjavati slom socijalizma. Međutim globalna makroistorijska objašnjenja uvek su najrizičnija, jer se s jedne strane mogu različito akcentovati, a s druge zato što su bez teorija srednjeg obima nužno apstraktna. Pomenuto brodelijansko poređenje raspada imperija zbog presecanja jednog važnog segmenta kapitalističke globalizacije može biti korisno, ali ostaje apstraktno, ukoliko se ne dopuni uporednim praćenjem procesa srednjeg obima (ekonomski i vojni pritisak kapitalizma na socijalizam i pokušaji izolacije tokom 20. veka) i kraćeg ritma (uloga komunističkih vođa reformista kao virusa i katalizatora u eroziji socijalizma (Tito 1948, Deng 1980, Gorbačov 1985) kao i nepredviđivih provokativnih zbivanja (Černobil 1986, vojni puč avgusta 1991). Osim toga jača ili slabija politička kultura otpora u pojedinim istočnoevropskim zemljama i različita snaga nezavisne inteligencije u SSSR–u, Poljskoj i Čehoslovačkoj bili su važan katalizator rasula lagera. Ne manje teorijske slabosti vizije svetskog kapitalističkog sistema kao okvira objašnjenja sloma real–socijalizma proizlaze iz njegove apsolutizacije. Nova idejno–politički šarolika ortodoksija o univerzalnosti kapitalizma (od Fukujame do Volerstina) neopravdano potiskuje druge istraživačke perspektive. Ne treba zaboraviti da se svet 20. veka može posmatrati i drugačije, sa stanovišta ne jednog nego tri sistema: zapadna ekonomija i dva relativno autarhična socijalistička sistema. Iz ove perspektive činioci sloma javljaju se u drugom svetlu. Konkurencije između siste-
– ...
253
ma i unutarsistemske napetosti su tada druge prirode. Najčešća dvadesetovekovna perspektiva bila je upravo bipolarna, i njene teorijske tekovine ne treba potcenjivati. To su objašnjenja izvedena iz poređenja racionalnosti ekonomije kapitalizma i socijalizma uz uvažavanje neravnomernog razvoja kod ovih razlika. Tu nije reč o unutarsistemskim protivrečnostima jedinstvenog svetskog kapitalizma (kao kod Franka i Volerstina), nego o međusistemskim. Višeslojno objašnjenje epohalnih promena nemoguće je bez odmerene sinteze različitih globalnih perspektiva. Pomenute slabosti opšte teorije o kapitalizmu kao svetskom sistemu uočene su u raspravi vođenoj 1995. preko Interneta u Elektronskom časopisu za sociologiju (e Electronic Journal of Sociology 1995). Ruski sociolog iz Novosibirska N. Rozov sporio je valjanost teorije o svetskom sistemu u objašnjenju sloma SSSR–a nazivajući je beskorisnom dogmom. Njegovoj kritici pridružio se i američki sociolog iz Vajominga Kvi Jang Kim (Quee–Young Kim), tvrdeći da je perspektiva teorije o svetskom sistemu ideografska, istoriografska i post ad hoc, i da nije ništa predvidela. Šta uopšte može da učini teorija o svetskom sistemu kada su u predviđanju zakazale društvene nauke? Kakve proverljive nomotetske teorije može da pruži teorija o svetskom sistemu? Rasprava o uzrocima sloma komunizma otvorena je oktobra 1995. kada je Rozov upozorio ostale učesnike o slomu komunizma da se sva racionalna endogena objašnjenja sloma unutrašnjim uzrocima kose sa središnjim gledištem pristupa o svetskom sistemu (od Volerstina do Franka), po kom SSSR i njegovi sateliti nisu ništa više od semi–periferijskog dela kapitalističkog sistema. Njima nasuprot Rozov tvrdi da je unutrašnji mehanizam sistema takođe celina. Po njemu postoji ne jedan nego tri sistema: SSSR, Kina i svetski kapitalizam. Osim toga, pita Rozov, da li je valjano Volerstinovo gledanje da je centar uvek vršio pritisak na periferiju, ili je bolje govoriti o međusistemskom uticaju? Prvi pritisak sigurno nije bio stalan, a ni drugi nije bio uvek prisutan. Uprkos pritisku kapitalizma u Sovjetskom Savezu je tekla industrijalizacija, a čak ni Hitlerov napad nije uzrokovao slom SSSR–a, već naprotiv njegovu pojačanu integraciju, širenje komunizma na Istočnu Evropu i posleratni realni masovni polet. Ova zbivanja nije kadra da objasni dogma o globalnosti svetske ekonomije. Osim toga pitanje je da li je svetska ekonomija uistinu i danas prisutna. Ako je Kina u nju uključena, Rusija još nije, kaže Rozov. Ustajući u odbranu Volerstina istoričar iz Baltimora K. Kejz–Dan (Chris Chase–Dunn) je primetio da je uprošćavanje deliti činioce promena na unutrašnje i spoljne, jer je SSSR bio semiperiferna država koja je i sama kontrolisala vlastitu semi–periferiju i periferijske zone. Po njemu, sovjetsko iskustvo sa fašizmom ne dovodi u sumnju teoriju o svetskom sistemu, jer je sam Volerstin dopuštao mogućnost da neke semi–periferne države napreduju delimično napuštajući uključenost u svetski ekonomski razvoj i koristeći razvijenu tehnologiju i vojnu organizaciju. Ova odbrana Volerstina je nalik kontraargumentu tipa: izuzetak potvrđuje pravilo. Baltimorski sociolog misli da SSSR nikada nije uspeo da izbegne svetsku kapitalističku ekonomiju, uspevajući samo delom da sačuva ekonomski razvoj od delovanja svetskog tržišta, ali ne mnogo uspešnije od ostalih periferijskih država. Osim pomenutih rezervi najopštiju perspektivu teorije o svetskom sistemu i njenog glavnog ekonomskog toka trebalo bi dopunjavati makroistorijskim poređenjima različitih državno–pravnih tradicija unutar kojih je istorijski posmatrano ovaj tok vrlo neravnomerno podstican ili gušen: tradicija zapadno–evropskog (lenskog) i istočno–evropskog i azijskog (prebendalnog) feudalizma, snage hijerokratije u Zapadnoj Evropi i cezaropapizma u istočnoj Evropi (protivrečnosti iz kojih je na Zapadu proistekla buržoaska pravna držva, a na Istoku otsustvo učenja o prirodnom pravu), zatim različiti obrasci harizmatizacija vladara i sl. Makroistorijska verzija objašnjenja sloma SSSR–a njegovim imperijalnim presecanjem gradskih mreža robnih i novčanih tokova (tog nezadrživog trenda), koliko god istorijski zavodljiva, nepotpuna je i apstraktna. Ovaj proces prekinut je znatno ranije mongolskom vlašću u Rusiji koja se održala do kraja
254
15. veka i turskom pretnjom Evropi sve do kraja 17. veka. To su bili ključni razlozi zbog kojih se zapadnoevropske države okreću prekomorskim osvajanjima i širenju kapitalizma na Zapad. Mongolska i turska pretnja su dalekosežno odredile smer univerzalizacije ali i periferijalizacije kapitalizma. To su pokazali na širem istorijskom materijalu O. Hince i R. Bendiks (Kuljić 1994: 195–200). Osim toga, kod Šmirera je primetna normalizacija osnovnog toka univerzalizacije kapitalizma, dok Volerstin i Martin imaju više rezervi prema konačnom ishodu osnovnog toka. Kada se neki proces proglasi neizbežnim, nužno se normalizuje, jer prepreke njemu ispadaju efemerne i uzaludne. Ako je univerzalizacija kapitalizma neizbežna i normalna najdublja matica istorijskog toka, zašto bi to manje bile i njegove iracionalnosti (svetski ratovi, kolonijalizam, rasizam, fašizam) koje ističu iz suštine univerzalizacije. To je jasno uočio još britanski liberal Džon Hobson na čijem nasleđu je nastala Lenjinova teorija imperijalizma. Osim toga, socijalizam nije prekinuo samo globalizaciju nego je obuzdao i imperijalizam. Da li je narušavanje kontinuiteta imperijalizma nasilje nad istorijom, tj. da li je socijalizam istorijska devijacija, a ekspanzija kapitalizma normalnost? Osim toga, i globalizacija je protivrečan proces jer je prati fragmentizacija i jačanje religije. Osim različitog vremenskog obuhvata makroistorijska objašnjenja sloma SSSR–a različito shvataju i odnos između tehnološkog, ekonomskog, političkog i kulturnog činioca, a razlike se ne mogu svesti na polarizaciju ekonomskih i neekonomskih činioca jer su složenije. Zbog uticaja marksizma kod Hobsbauma i Volerstina dominira ekonomski činioc, ali ima i drugačijih kombinacija prioriteta: ekonomsko–tehnološki, tehnološko–kulturni, ekonomsko–politički i sl. S druge strane antiglobalisti ističu značaj unutarsistemskog determinizma. Kod makroteorija teže je utvrditi da li ekonomske i kulturne promene utiču na političke u smislu odnosa uzroka i posledice? Zatim, da li su ove promene potpuno nezavisne ili su sami činioci kombinacije različitih sadržaja i motiva? Da li su, naposle, globalno i nacionalno–državno potpuno oprečni okviri promena? Na poslednje pitanje bi se lakše odgovorilo da poimanje globalnog nije često neodređeno i mutno. Brodelijanci su ga doduše najuspešnije sveli na ekonomsku osnovu. Međutim i u teoriji svetskog sistema, sa odnosom periferije i centra, funkcionalno je prenaglašen kapitalistički sistema kao odlučujuća snaga svetskog društva koja ne određuje samo teritorijalnu podelu rada nego i državni sistem, pa čak i kulturne forme. Zato Šo opreznije upozorava da treba naći novu viziju promena koja sugeriše široki, inkluzivni, ali i neravnomeran tok razvoja. On predlaže pojam “globalna revolucija” (Shaw, 2000). To su izmenjeni odnosi između kulture, ekonomije, društva i države koji leže u temelju savremenih fundamentalnih promena. Globalno jeste kvalitet skriven u rasprostiranju društvenih (a ne državnih) odnosa širom sveta. Reč je o nad–državnim odnosima koji transformišu odnos vremena i prostora (Giddens), skraćuju prostor i ubrzavaju protok informacija. Dakle, na delu je suprateritorijalna dimenzija društvenih odnosa koji su u osnovi posledice tehničkih promena u mehanizmu društvenog života. Društvo se na kraju krajeva ne globalizuje zato što ljudska bića misle i delaju globalno, nego se zbog sleđenja drugih ciljeva (profita, moći, komunikacije) razvijaju veze širom sveta. Globalizacija se može shvatiti delom i kao neka vrsta nenameravane posledice i spontanog toka. Društveni odnosi postaju globalni kada su u značajnoj meri sistematski obavešteni i prožeti svešću o jedinstvenom okviru ljudskog društva širom sveta. Ova svest naravno nije nova, ali je razlika između preglobalnog i globalnog, kaže Šo, u tome što je sada ova svest predominantna nad drugim oblicima svesti. Premda formalizovana ova odredba globalizacije ostavlja više prostora za uključivanje različitih uticaja neekonomskih procesa. Svest o važnosti globalnog nije nikada kao od nestanka hladnog rata postala dominantna naučna paradigma u objašnjenju socijalizma. Trajnost i plodnost ovog teorijskog pristupa zavisiće
– ...
255
od njegovog inkluzivnog kapaciteta, tj. od toga u kojoj meri je manje ili više sudbinski shvaćena globalizacija otvorena za uključivanje drugih važnih činilaca epohalne promene kao što su sukob generacija ili nova politička kultura? Najposle da li se rezolutno i definitivno može govoriti o globalizaciji i univerzalizaciji kapitalizma bez uvažavanja realnosti istočno–azijskog socijalizma? Zato je opravdanije reći da je nužni uslov sovjetskog sloma bio sudar centralizovane sovjetske ekonomije (koja je bila primorana da se otvara prema svetu) sa kapitalističkom svetskom ekonomijom u zamahu globalizacije, a da je sve to posredovano dovoljnim uslovom koji se stekao u trenutku dolaska na čelo SSSR–a snažne reformističke struje sa Gorbačovim. U svakom slučaju budućnost vanevropskog socijalizma će biti najbolja provera teorija o globalizaciji i svetskom sistemu.
Strukturne teorije srednjeg obima: spoljni i unutrašnji uzroci sloma socijalizma Najopštije govoreći teorije srednjeg obima polaze od prioriteta različitih, vremenski užih, spoljnih i unutrašnjih činilaca: ekonomski, politički, vojni i nacionalni uzroci raspada SSSR–a i lagera. Naravno da ni sva objašnjenja iz ove grupe nemaju pretenziju relativno opšte i celovite teorije. Najrasprostranjenija su objašnjenja o iznuđenom slomu pod uticajem “rata zvezda”, a zatim ona o slomu iznutra, usled ekonomskih teškoća i poraznog delovanja Glasnosti. Ima i psiholoških tumačenja da je iščezavanje straha bilo presudno u padu režima, kada su disidenti koji su se vratili iz logora počeli da pričaju, i kada su dozvoljena dela Pasternaka i Solženjicina i napadi na Lenjina. Kako je to sve teklo nekažnjeno, zahuktavala se erozija idejne integracije. Otkrivanje masovnih zločina i Staljinove kalkulacije u paktu sa Hitlerom, naročito u baltičkim zemljama, bili su snažna poluga secesije. Najsloženije je pitanje odnosa spoljnih i unutrašnjih činioca sloma. Da li je spoljni pritisak samo aktivirao unutrašnje slabosti, ili je delovao toliko snažno da je, pokazujući nemoć sovjetskog vojno–industrijskog kompleksa, izazvao krupne vojne, unutrašnje i spoljno–političke promene? Da li je perestrojka 1985. bila početni, a neuspeli vojni puč avgusta 1991. katalizator konačnog raspada? U ortodoksno tumačenje spoljnog podsticaja sovjetskih reformi i perestrojke ubacuju se i teorije o usponu srednje klase koja je tražila reforme i modernizaciju. Postoje i objašnjenja raspada difuzijom. Naime, ni po ulozi spoljnih činilaca 1989. se ne razlikuje od 1780, 1848, 1917–18, 1968. Ali 1989. godine televizija je bila novi snažni elemenat difuzije. U Kamerunu su lokalnu policiju nazvali Securitatea, a u Togou su prozvali trg na kom su se okupljali demonstranti Tienanmen. Po svemu sudeći, ipak spoljni činioci i difuzija nisu bili dovoljni, već pre važan ubrzavajući činilac koji je mogao delovati tek kada se pojavio sovjetski vrh spreman da prihvati rizik izmene ortodoksne sovjetske politike. Dakle, u ovom radu se ne polazi od hijerarhizacije činioca sloma, već od njihovog razornog podudaranja u vrlo osobenim prilikama. A od opstanka kineskog socijalizma će zavisiti odgovor da li je restauracija kapitalizma u Rusiji bila nužnost ili rezultat spleta nepovoljnih okolnosti Unutarsistemski činioci raspada Unutrašnji činioci raspada zgusnuti su u ekonomskoj i političkoj organizaciji realnog socijalizma koja se nije prilagođavala unutrašnjoj diferencijaciji duštva i promenama okruženja.
256
Važan deo ove organizacije je mehanizam za regulisanje međunacionalnih odnosa. Anahroni obrazac odnosa partije i države je vremenom bivao sve uočljiviji jer je počivao na kanonskom prioritetu komesarskog nad birokratskim načelom. Važna institucionalna osnova ovog prioriteta bila je polu–vojna organizacija partije koja se formirala iz: (1) imperativa klasne borbe; (2) opštih civilizacijskih i ilegalnih uslova delovanja koji su dugo opterećivali političku kulturu komunista i (3) potvrđivanja partije kao komandne strukture u ratu. Premda je socijalizam, za razliku od fašizma, bio u osnovi protiv rata, vojna disciplina je, partijski shvaćena, nebirokratski uticala na organizaciju ostalih delova društva. Povezivala je dva oprečna momenta: hijerarhiju i načelo jednakosti, tj. solidarnost i jednakost s jedne i partijsku disciplinu, kao izvitopereni nebirokratski oblik vojne discipline (Kuljić, 1989). Integracija društva počivala je gotovo isključivo na ideologiji partije, pa je erozijom ideologije stvoren eksplozivni idejni vakuum, a rušenjem partije došlo je do urušavanja hijerarhijske kičme celog sistema. Ogromni birokratski aparat nije pratio snažne tehnološke promene i složenost društva. Mada je partija sve kontrolisala, sistem se sve više depolitizovao i postao potpuno nesposoban da stvori kompetentnu političku elitu i razvojne strategije promene. To su strukturni uzroci njegovog “iznenadnog” sloma (Lewin, 1998). Sistematski je izgrađivan sektor naoružanja uz velika odricanja od standarda. Neelastičnost planske privrede uz odveć malo prostora za ad hoc odlučivanje pojačavana je krutim direktivama centra. Slabosti planske privrede bile su jače što je industrijalizacija više napredovala i privredna struktura postajala složenija, a usled nedostatka konkurencije unutar sistema slabila konkurentnost na svetskom tržištu. Reforme su propadale zbog snažnih planskih instanci (npr. kreditni sistem je bio potpuno nerazvijen). Složenu unutrašnju uzročnost sloma SSSR–a čini splet nužnih, ali izolovano uzetih nedovoljnih kriznih tokova. Sociolog iz Jene Klaus Miler dodaje da je u dinamici, koja je nastala iz međudejstva pogrešnih odluka iz prošlosti, promenljivih političkih koalicija i nenameravanih posledica Gorbačovljeve liberalizacije, bilo i prilično slučajnosti (Muller, 1998: 67–68). Razvoj SSSR–a nije sledio logiku evolucije niti fatalnu teleologiju nužnog sloma. Miler s razlogom ističe da je uzrok pogrešnih prognoza ishoda ovog procesa bilo nepredvidljivo ponašanje unutar vodećeg kartela sovjetske vlasti. Zbog izrazite hijerarhijske strukture odlučivanja obuhvatne reforme su mogle dolaziti samo sa vrha, a iza ritualno isticanog jedinstva partije krila se anarhija. Zbog nedostatka jasno definisanih pravila i konstitucionalno uređene procedure odlučivanja svako ozbiljnije neslaganje u vrhu moralo je odvesti neproračunljivim borbama oko vlasti – što karakteriše poslesovjetsku politiku i danas. Dakle, za razliku od prognoza teorija o totalitarizmu, kriza sovjetskog sistema je istekla iz političkih ustanova koje više nisu bile kadre da stvore vođu koji bi mogao sprovesti nužne reforme protiv otpora birokratije (Muller 1998: 69). Strukturni uzroci sloma socijalizma ne mogu se imanentno svoditi na bespravno revolucionarno nasilje, niti na terorističku utopiju, već su korisnija tumačenja koja protivrečnosti objašnjavaju uslovima nastanka kasarnskog ili primitivnog komunizmu kako ga je zvao Marks. Drugim rečima, na delu je bila protivrečnost između društva sa visokim idealima, i nedovoljnih materijalnih pretpostavki za ostvarenje tih ideala. Otuda razvoj koji se približava nekim od ideala (uklanjanja gladi, rata, obrazovanje za sve, nacionalna jednakost), ali uz cenu odricanja od drugih ideala (demokratskih i ličnih sloboda). Ovaj globalni bilans po pravilu se potcenjuje zbog rasprostranjenog inertnog nastojanja da se pažnja obraća samo na dramatične periode sovjetske istorije koji su isticani kao jedini vredni istraživanja (npr. fasciniranost masovnim terorom, revolucijom ili ratom). Pod uticajem ove sklonosti stvorena je jednostrana slika koja zamagljuje složeni istorijski mehanizam. Faze brutalnog organizovanog terora ne treba za zamagle uvid u neravnomerni tok razvoja SSSR–a. Različite faze, izmene kursa i duboke promene ovog toka, traže da se ne govori o jednom nego o više sovjetskih režima. I izvan sfere politike temeljni istorijski procesi
– ...
257
imali su više značaja od pojedinačnih činjenica ili ponašanja autoritarnog državnog poglavara. To važi za svako društvo, a naročito za rusko. Pariski filozof D. Bensejd (Bensaid, 1999) ističe niz manje vidljivih strukturnih posledica dugog procesa osobene birokratizacije, koji je tekao od početka revolucije i bio prisutan u dubokim izmenama društva. Carizam i četiri godine svetskog rata, kada je više od 15 miliona Rusa mobilisano, mnogo više su predodredili budućnost SSSR–a nego doktrinarne greške vrha revolucionarnog vođstva, koliko god ove ozbiljne bile. Pri tome se pariski filozof poziva na M. Levina, koji je opisao ogroman rast državne birokratije u SSSR–u između 1928. i 1939. godine: skok službenika od 1,45 do 7,5 miliona i rast belih ovratnika–radnika sa 3,9 miliona na 13,8 miliona. Dakle, „birokratija“ nije tako mutan termin. Pod Staljinom 1930–tih SSSR je duboko transformisan, ali tajna promene nije bila Napoleonova energija koja je fascinirala Šatobrijana. Na delu je bila ubrzana industrijalizacija (osnova potonje vojne pobede nad fašizmom), praćena snažnom urbanizacijom i rastom faraonske birokratije. Između 1926. i 1939. gradsko stanovništvo je poraslo za 30 miliona (sa 18% na 33% cele populacije), otprilike kao između 1897. i 1926. (Bensaid, 1999). Posledica je bila masovna ruralizacija gradova, slabljenje radne discipline, rast birokratskog konformizma i korupcije. Bila je to donekle nužna cena razvoja čiju je konfliktnost vrh rešavao brutalnim terorom. Bensejd tvrdi da se složeni determinizam terora ne može svesti na puki totalitarizam vrha, već na nedoraslost vrha složenim problemima. Još manje se može govoriti o direktnom kontinuitetu Oktobra i Gulaga. Reč je o posrednom delovanju složenih unutrašnjih i spoljašnjih uzročnih spletova. Za teror su najodgovorniji najmoćniji koji su složene strukturne probleme rešavali nasiljem. Oktobar ne, jer je revolucija 1917. istekla iz neposobnosti liberala i reformista da reše državnu krizu – slaže se Bensejd sa Hobsbaumom i Levinom. Druga struja marksista uočila je nešto kraće, ali prostorno šire uzročne procese sloma. Terborn i Depe su podvukli postfordističke društvenoekonomske procese i jačanje međunarodnog “kazino kapitalizma” od 1970–ih (Deppe, 1997), a Volerstin je u predavanju u Beču kao prekretnicu sloma uočio 1968. godinu (Wallerstein). Štaviše Volerstin pozdravlja 1989. kao nastavak 1968. Po njemu, obe godine jesu revolucionarne jer ne obeležavaju trijumf liberalizma, već otpor klasama koje održavaju kapitalističku svetsku ekonomiju (Wallerstein 2000, str. 32). Promene kapitalističkog okruženja svakako su aktivirale neke unutarsistemske činioce stagnacije socijalizma, složili se ili ne sa Volerstinovim prelomnim godinama. Premda je 1970–ih SSSR učvrstio međunarodni položaj, u sovjetskoj ekonomiji došlo je do stagnacije i blokirane modernizacije zbog zaostajanja u mikro–elektronskoj industriji. Terborn smatra da je real–socijalizam propao jer nije imao odgovora na probleme prelaza u postindustrijsku epohu (Cit. prema: Deppe, 159). Ovo gledište slično je pomenutom Levinovom. Razlika je u tome što Levin smatra da je ova nesposobnost prilagođavanja promenama počela znatno ranije, još sredinom 1930–tih sa snažnom urbanizacijom i industrijalizacijom SSSR–a, dok Depe i Terborn kritičku tačku vezuju za pomenuto tehnološko zaostajanje 1970–ih. I Hobsbaum zapaža da je nesposobnost sistema da se menja rezultirala u određenom smislu iz brzine sa kojom su se odvijale krupne istorijske promene. Na kraju se pokazalo da državna sposobnost usmeravanja nije bila dovoljna da vodi urbano društvo u visokodinamičnom međunarodnom okruženju (nije se radilo samo o tome da se dostigne Zapad). Stvorena je mešavina autoritarizma (koji uvek ide sa uvođenjem moderne industrije) i stare ruske tradicije državnog apsolutizma. Prva žrtva ovog sistema bila je socijalistička i emancipatorska vera koja je od početka nosila revolucionarne promene. A dinamika, koja je u početku karakterisala novi sistem, bila je druga žrtva. Osim različito uočene kritične tačke sloma Levin drugačije vidi i srazmeru njegovih spoljnih i unutrašnjih činilaca (Lewin1998). Ovaj američki istoričar jedan je od najznačajnijih predstavnika socijalne istorije koja naglašava šire društvene uzroke razvoja, a odbacuje skraćena i
258
uska tumačenja političkim činiocima. Od kraja 1960–ih stagnaciju SSSR–a uslovljava ogromni birokratski aparat, najveći ikad viđen u svetu, narastao u procesu industrijalizacije. Od 1935. do 1970. teče snažna urbanizacija i birokratizacija, društvo je bilo blokirano birokratijom, a birokratija je bila suočena sa društvom koje se snažno menjalo. U ovom razdoblju promene su tekle vrlo brzo. Čitave zajednice, milioni ljudi, dobrovoljno ili pod prinudom, napustili su sela i male gradove i prešli u velike gradove. Birokratski aparat i društvo u celini zatekli su se na istom blokiranom stupnju razvoja. Društvo je blokirano birokratijom, a birokratija suočena sa duštvom koje se menjalo. Levin podvlači jaz između s jedne strane društvenokulturnih promena i imperativa naučne i tehnološke evolucije, što je zahtevalo prilagođavanje unutrašnje složenosti međunarodnom razvoju, i birokratskog aparata s druge strane, koji je to sputavao. Kada je krajem 1960. Kosigin najavio reforme čitav aparat vlasti je stao. Premda je partija vladala, sistem je bio u velikoj meri depolitizovan i naročito neposoban da stvori kompetentne vođe ili razvojne strategije promene. To je, po Levinu, objašnjenje zašto se sistem tako lako urušio. Iznenadna dezintegracija partije nije usledila zbog očekivane emancipacije, već zato što je zakazala država, koja nije bila regulativna nego parazitska. U situaciji nesrazmere između veličine nacionalne teritorije i slabosti administrativne kontrole, dolazi do hipertrofija centra kao odgovora na centrifugalne sile. Naredna verzija teorija o unutarsistemskom slomu podvlači da je SSSR srušen nacionalizmom, a ne liberalnim disidentima i pokretima (Motyl, 2000). Slično gledanje da je slom SSSR–a “u velikoj meri” izazvan nacionalizmom iznosi V. Vujačić, s tim što dodaje da se “dugoročni uzroci dezintegracije mogu pripisati nehotičnom dejstvu komunističke politike prema nacionalnostima koja je doprinela procesu izgradnje nacija, naročito među perifernim nacijama koje su do tada imale slabo ili nepotpuno razvijenu nacionalnu svest (Vujačić, 1996: 366). Ova teza srodna je imanentnim objašnjenjima jer podrazumeva relativno spontani tok procesa u kome je sistem sam sebi, podstičući nacionalnu svest perifernih nacija, pripremio slom. Motil dobro uočava da su liberalizam i nacionalizam bliski i spojivi, i ne previđa da nacionalizam parazitira na svim ideologijama jer nije razvijen pogled na svet, već više idealan program. Dok je nerazvijeni nacionalizam spojiv sa drugim ideologijama, može se desiti da potpuno razvijeni nacionalizam bude ekvivalent za političku filozofiju ili ideologiju i zato nespojiv sa njima. Pitanje je koliko su bile liberalne baltičke republike, nošene nacionalnim težnjama. Poljski, ukrajinski i baltički pokreti za nezavisnošću imali su ogromnu masovnu podršku, a i neke liberalne programe. Ali, nacionalni, a ne liberalni pokreti, potkopali su sovjetski imperijalni totalitarizam (Motyl, 2000). Disidenti jesu, doduše, od ranije pružali otpor snažnim totalitarnim državama 1960–ih i 1970–ih godina, dok su se nacionalni pokreti javili tek u sutonu komunističkih režima. Ali disidenti nisu mogli da neutralizuju nacionalne pokrete čak ni kasnih 1980–ih, kada su glasnost i perestrojka dozvolili masovnu mobilizaciju, zato što su se zalagali za liberalno–demokratsku opoziciju a ne za nacionalni front. Nacionalni pokreti su nađačali demokratske jer su prvi počivali na naciji, a drugi na pojedincu. Motil izričito tvdi da disidenti nisu znali kako totalitarizam zameniti demokratijom. Uopšte je liberalizam malo znao o tome kako pružiti otpor, kako mobilisati i kako osvojiti državnu vlast. Štaviše liberalni pojedinci su kao “slobodni jahači” slabili jedinstvo pokreta. Slično mišljenje o uticaju sovjetskih liberalnih disidenata iznosi Arči Braun, ali ga drugačije tumači. Pre 1988. disidenti u SSSR–u nisu bili uticajni u javnosti, pa je čak i Saharov, koji je umro decembra 1989, za života, po popularnosti bio daleko iza Gorbačova (Brown, 1996). Izuzimajući Saharova i Solženjicina, čak 71% sovjetske javnosti 1991. nije znalo za druge disidente, što između ostalog, zapaža Braun, svedoči i o profesionalno urađenom poslu KGB–a u sprečavanju aktivnosti disidenata i njihovog popularisanja kao mogućih stožera otpora (Brown, 1996). Za razliku od blokiranih i neoperativnih disidenata nacionalni pokreti su dobro znali kako treba pružati otpor
– ...
259
koristeći naciju kao nezavisan prostor izuzet od totalitarne i imperijalne kontrole. Raspaljujući nacionalna osećanja i budeći lojalnost naciji, nacionalisti su stvarali alternativno društvo (Motyl, 2000). Motil otvoreno prigovara istočnoevropskim liberalima što nisu prilazili masovnom nacionalizmu i što su “kruto žrtvovali realnu slobodu na oltaru tvrdih neelastičnih liberalnih principa”, čime su pretvorili liberalizam u politički beznačajnu filozofiju i potcenili političke projekte kao nacionalizam. Motilovom objašnjenju sovjetskog sloma može se uputiti nekoliko prigovora. Premda malo ko sumnja da je nacionalno pitanje bilo važan činilac, teško je pokazati da je bilo i presudni. U istoriji SSSR–a bilo je mnogo više socijalnih sukoba (seljačkih i radničkih buna) i političkih (unutarpartijskih) nego međunacionalnih sukoba. Mnoge nacije tek sa ulaskom u sovjetsku federaciju stekle su nacionalni identitet pa su, kako je Levin uočio, sovjetsku državu u znatnoj meri osećale kao svoju. Da je SSSR bio etnički homogen kao Kina verovatno se ne bi raspao, ali to ne znači da su nacionalni pokreti bili ključne poluge društveno–ekonomskih i političkih promena. Ratlend procenjuje da su od 140 miliona neruskog stanovništva (48% od ukupnog sovjetskog) masovna etnička kretanja, naročito na Baltiku, Kavkazu i Ukrajini, zahvatila možda svega 10% sovjetske populacije. Ovi konflikti možda su se mogli regulisati onako kao što je činila Indija u Kašmiru, Turska sa Kurdima ili Britanci u Severnoj Irskoj. Etnička kretanja u SSSR–u nisu imala važnu ulogu zato što su mogla da pokrenu mase, već otuda što su stvorila strukture moći za nezadovoljne elite (Rutland, 1998). Jeljcina su podržale sve ostale republike u razbijanju savezne države tek posle puča avgusta 1991. Dakle, pitanje je da li se u vremenskom pogledu i po stvarnom učinku etnički činioci uopšte mogu izjednačiti sa ekonomskim i vojnim, a kamoli isticati kao odlučujuće poluge sloma? Osim toga Motilova neskrivena kritika liberalnih disidenata, zato što nisu sagledali srodnost liberalizma i nacionalizma i zato što se nisu zajedno sa nacionalistima borili protiv socijalizma, svojevrsna je normalizacija destruktivnog postsocijalističkog nacionalizma i konkretizacija ogoljenog stava da su u borbi protiv socijalizma sva sredstva legitimna. Navijačka kritika ove vrste ne može biti osnova odmerene analize složenih procesa. Oktroisano raspuštanje sovjetske federacije bilo je posledica procene centra da u novoj ekonomskoj i vojno–političkoj situaciji neće moći da kontroliše periferiju. Kriza na horizontalnom planu, tj. sukob između centralne vlasti i 15 republika, bila je posledica krize na vertikalnom planu, one unutar KP SSSR–a, tj. sukoba konzervativaca i liberala i samog toka perestrojke, a nije obrnuto, perestrojka bila posledica pritiska republika. U ekonomskom pogledu slom je usledio iz prebrze decentralizacije lišene tržišnog sistema koji bi zamenio plan. Došlo je do ekonomskog vakuuma. Istovremeno je glasnost stvorila politički vakuum, jer je iščezao javni neprijatelj – kapitalizam, bez koga su sovjetski građani odbijali da se odriču (nije više bilo opravdanja za niski standard i diktaturu). Javni neprijatelj – kapitalizam dugo je homogenizovao ne samo partiju nego i federaciju. Isticanje mira tražilo je rekonstrukciju ideologije, jer državu više nije trebalo držati u pripravnom ratnom stanju. Drastična redukcija vojske potkopala je važan oslonac KP SSSR–a. Integracija SSSR–a zavisila je od spoljnog neprijatelja i od održavanja lagerske napetosti, a oslabila je kada i vizija o pretećoj opasnosti izvana. Zapadno–evropske zemlje takođe su osetile potres zbog nestanka globalnog javnog neprijatelja – komunizma, ali posledica nije bio secesionizam nego jačanja separatizma (Barth, 2001). U svakom slučaju slom SSSR–a doneo je novu političku geografiju koja podseća na stanje pre Prvog svetskog rata, a o čemu je Zapad sanjao u hladnom ratu sa mešavinom habzburške nostalgije i postkomunističke utopije. Danas je to realnost od baltičkih država do Slovenije. Ako se izuzme snaga EU i rascepkani Balkan, Evropa je krajem 20. veka postala nalik onoj iz 1914. I sa stanovišta etničkog identiteta godina 1989. bila je povratak prošlosti, a ne rođenje novog poretka. Ima mišljenja da su procesu dezintegracije, koji je okončan tek 1980–ih, doprineli Titov i Staljinov trijumf 1945. Naime, dominantna pozicija ruskog elementa u SSSR–u i jedinstvo
260
države bili bi mnogo bolje osigurani bez pripajanja zapadne Ukrajine i ponovnog uključenja baltičkih država u SSSR. Postoji slično mišljenje da bi Srbija bila jača da nije stvorena Jugoslavija. U oba slučaju stvaranja višenacionalnih država, na delu je bila obnova stare habzburške geografske i političke strukture, čime je menjana etnokulturna ravnoteža starih država. Nisu samo jugoslovenski i češki komunisti. nego i njihovi sovjetski drugovi podelili sudbinu Habzburga. Nije li Gorbačov, a ne Tito, bio “poslednji Habzburg” (R. Szporluk). Ove hipotetičke rekonstrukcije zanemaruju snagu internacionalističkih ideologija s početka veka (komunizma i jugoslovenstva), i ne manju moć pobedničkih sila 1918. koje su stvarale višenacionalne države kao vlastiti sanitarni kordon protiv omražene Austro–Ugarske i pretećeg boljševizma. Spoljni činioci sloma Marksistički naučnici takođe misle da se pad berlinskog zida i implozija SSSR–a (simboli “kraja socijalizma”) ne mogu svesti na spoljne procese, ali ni na isključivo unutrašnje. Depe i Terborn drže da su činioci sloma u krajnjoj liniji bile burne promene načina proizvodnje za koje je Marks predviđao da će biti nužni grobari kapitalizma. Etatističko birokratski produkcioni odnosi jesu postali smetnja daljem razvoju proizvodnih snaga, tehnologije, nauke i “ljudskih resursa” (Ingrao), ali je to postalo presudno tek u sklopu izmenjenih odnosa svetskog kapitalizma. Uspon ekonomskog neoliberalizma obeležen pobedom M. Tačer (1978) i Regana (1980) podstakao je globalizaciju, slabljenje nacionalnih država, ali i eroziju socijalizma. Na delu je bio prelaz fordizma u postfordizam koji karakteriše deindustrijalizacija, nadmoć transnacionalnog finansijskog kapitala (“kazino kapitalizam”), opadanje industrijskog radništva i slabljenje centralnih sindikata (Deppe, 1997: 160–161). Delovi radničkog pokreta podržavaju konzervativni blok šovinista obilja u metropolama kapitala. Postfordistička modernizacija izmenila je globalni odnos snaga između klasa, a u središtu novog bloka moći bili su transnacionalni koncerni i finansijski i špekulativni kapital pokretljiv širom sveta. Transformacija “kejnzijanske države obilja” u “nacionalnu konkurentsku državu” tekla je na više nivoa: u procesu proizvodnje, kod reorganizacije klasnih odnosa, na nivou nacionalnih država i evropske integracije i međunarodne politike (kraj konkurencije sistema, trijadizacija), a naravno i u kulturi svakodnevnice i glavama ljudi (Deppe, 1997: 162). U metropolama kapitala krajem 20. veka nije više bilo klasičnog radničkog pokreta, a socijaldemokratske partije još ranije su se oslobodile “stigme” proleterske klasne partije. Ove društveno–ekonomske promene praćene su složenim idejno–ideološkim izmenama epohalne svesti. Još krajem 1970–ih slabost SAD je prestala da bude važna osnova isticanja bar moralne nadmoći SSSR–a. Naime, socijalizam je tada, sa nestankom evopskih autoritarnih kapitalističkih režima u Grčkoj, Španiji i Portugaliji i sa okončanjem rata u Vijetnamu, izgubio snažne protivargumente. Sa povlačenjem SAD iz Vijetnama 1975. oslabili su antikolonijalni, a sa silaskom sa vlasti vojne hunte u Grčkoj (1974), Franka i Salazara (1975) i antidemokratski prigovori evopskom kapitalizmu. U istom periodu nacionalno oslobodilački pokreti (lišeni stožernog vijetnamskog antiamerikanizma) slabili su kao potencijalni aktivni virus rušenja kapitalizma u Trećem svetu. Ratovi u Vijetnamu i otpor Irana oslabili su SAD, mada sami po sebi nisu izmenili globalnu ravnotežu supersila. Ipak, čak ni novi talas revolucija između 1974. i 1979. godine, nije pomogao SSSR–u. Izgledalo je da bi treća runda revolucija u kratkom 20. veku (Hobsbaum) odista mogla da pomeri ravnotežu supersila na štetu SAD, pošto je veliki broj režima u Africi, Aziji, pa čak i na samom tlu Amerike bio privučen na sovjetsku stranu. Što je još konkretnije, ove zemlje pružale su SSSR–u vojne, posebno pomorske baze, izvan njegove matice koja nije imala izlaz na topla mora. Hobsbaum misli da je Drugi hladni rat nastao upravo zato što se ovaj treći talas svetske revolucije poklopio sa trenutkom javnog američkog neuspeha i poraza. Ali ga je isto tako
– ...
261
izvesnim učinila koincidencija oba faktora sa optimizmom i samozadovoljstvom Brežnjevljevog Sovjetskog Saveza u sedamdesetim godinama, čiji je izraz bila i vojna intervencija SSSR–a u Avganistanu 1979. Ova faza konflikta vođena je kombinacijom lokalnih ratova u Trećem svetu, u kojima su se indirektno borile SAD, ali sada izbegavajući vijetnamsku grešku, tj. ne angažujući sopstvene trupe. Pomenuta zbivanja pripremila su “drugi hladni rat” koji je bio ključni spoljni činilac sloma evropskog real–socijalizma. U sklopu nove zategnutosti odnosa harvardski sovjetolog R. Pajps (koji je 1981/82. bio direktor Odeljenja za Istočnu Evropu i SSSR u Savetu nacionalne bezbednosti), ističe važnost američkog ekonomskog pritiska na SSSR i veliku ulogu R. Regana. Američki predsednik je nagovarao Evropljane da odbiju ponudu Moskve da im proda gas, a CIA je pritiskala Saudijsku Arabiju da poveća proizvodnju petroleja, što je drastično snizilo cenu nafte. Rusija je dosta zavisila od izvoza nafte, pa je ova situacija još više gonila SSSR u reformu. Sličnu ulogu imao je i Reganov program savremenog naoružanja (Pipes 1996). Kada su februara 1989. poslednji sovjetski vojnici napustili Avganistan (zbog stabilizovanja odnosa sa SAD), a nekoliko meseci kasnije SSSR zvanično otkazao podršku komunističkim partijama lagera, ova zbivanja obeležila su kraj “drugog hladnog rata”. Sa stanovišta obima i dubine promena kao da nema mnogo preterivanja u poređenju 1989. sa 1789. i 1848. godinom. Raspad SSSR–a i istočn–oevropskog socijalizma (koji je konačno nestao 2000. sa padom Miloševića) i kraj hladnog rata uveli su novu eru međunarodnih odnosa. Višepartijski sistemi od 1990–ih ubrzano su uvođeni i u Africi i Latinskoj Americi. Hantington je pisao o “Trećem talasu demokratizacije u modernoj eri”: prvi su predstavljale revolucije u SAD početkom 19. veka i trajao je sve do kraja Prvog svetskog rata, a drugi je stigao1945, kada je nakon poraza fašizma počela dekolonizacija u Trećem svetu. Treći talas počeo je u Španiji i Portugalu 1975/76, a kulminirao nakon 1989. Samo u poslednjoj fazi udeo višepartijskih režima je skočio sa 44% na 72% (Simensen, 1999). Globalnim činiocima sloma evropskog realsocijalizma Volerstin je u predavanju u Beču 2000. godine dodao još jedan. Po njemu, slom komunizma bio je vrhunac rastućeg procesa razbijanja iluzija i razočarenja u sve tri verzije stare levice: komunističkih partija, socijaldemokratije i nacionalnih oslobodilačkih pokreta koji je dramatično nagovešten svetskom revolucijom 1968. (Wallerstein, 2000). Razočarenje je bilo posledica ne tako paradoksalnih političkih uspeha pomenutih pokreta u svetu. Komunisti na vlasti nisu bili sposobni da ispune istorijska obećanja da će izgraditi novo demokratsko društvo jednakosti. Na početku 21. veka sasvim je iščezla centristička saglasnost liberalnih ideologija 19. veka – levog i desnog centra. Volerstin je uveren da je prekretnica bila 1968, kada je nastupila i fundamentalna promena, koja je 1989. samo burno obelodanjena. Tada smo stupili u dugi period haotične izmene svetskog sistem, čiji je ishod neizvestan. Neizvesnost ishoda je povezana sa nemogućnošću jasnog razdvajanja pojedinačnih činilaca promena i predviđanja razvoja svakog ponaosob, npr. vojnih i ekonomskih činilaca. Neizvesnost najčešće diktira rezultat podudaranja različitih činilaca. Važan globalni činioc sovjetskog sloma bio je vojne prirode, koji se, doduše, teško može razdvojiti od ekonomskog. U kojoj meri sovjetski slom potvrđuje teoriju o svetskom sistemu, naime, to da je istorija hegemonih sila bila pre svega serija revolucija u “proizvodnji”, čije se središte geografski pomera: centar merkantilne revolucije bio je u Holandiji, industrijske u Britaniji, a druge industrijske masovne proizvodnje u SAD (Bosswel, 1995). Vodeće svetske sile do sada su bile države nastale nakon globalnog rata sa izrazitom vojnom nadmoći, raspolažući sa preko 50% sveukupne sile na moru. Snažna mornarica objašnjava izvor ekonomske hegemonije. U svetskoj ekonomskoj teoriji uspon i pad država rezultat je neravnomernog ekonomskog razvoja, a jedino Habzburška imperija nije bila ekonomski inovativna.
262
Međutim, da li uvek vojna dominacija prelazi u ekonomsku hegemoniju? Portugalija u 16. veku i Bitanija u 18. veku imale su nadmoćnu mornaricu, ali ipak nisu gospodarile čitavim svetskim sistemom. Nije prevlast svih imperija počivala na ekonomiji. Nadmoć Habzburga i Rimokatoličke crkve počivala je na imperijalnoj prinudi i kulturnoj nadmoći, a ne na ekonomiji (Bosswel, 1995). Teorijski obrazac razdvaja istorijske procese na nužne i dovoljne, a istorijsko objašnjenje uspona svake hegemone sile uključuje mnoštvo sadržaja iz posebih istorija, slučajnih događaja i sporednih zbivanja. Konkretna zbivanja jesu važna za potpunije razumevanje uzročnih procesa i njihovo razdvajanje, ali nedostatak analitičke strogosti olakšava rasplinjavanje u istorijsku priču pa sprečava čak i hipotetičku sintezu. Zato treba kombinovati analitički i pripovedački pristup i nešto opširnije prikazati ulogu vojnog činioca. Vojni činioci i “zvezdani rat” Od spoljnih činilaca srednjeg obima verovatno su najvažniji vojni. Zbog trke u naoružanju vojna industrija je svuda imala prioritet. Opšte mesto većine analiza je da je sovjetska vojna industrija bila poražena u poslednoj fazi hladnog rata, tzv. “zvezdanom ratu”. Ekonomija nije bila kadra da stvori novu generaciju oružja, tražio se kompromis za ograničavanje naoružanja ili za eventualno povlačenje iz Istočne Evrope, a lager se više nije mogao držati. Rečju, ”zvezdani rat” je podstakao reforme u SSSR–u. Pitanje je da li su Gorbačov i njegovi oponenti konzervativci mogli priznati vojni kolaps, a da se SSSR ne razbije (Schlappentogh, 1997; Rutland, 1998; Corcoran, 1990). Isključivi Z. Bžežinski tvrdi da u Rusiji nije bila na delu organska negacija komunizma, već slom neefikasne totalitarne države u konkurenciji sa SAD. Ova konkurencija, a ne demokratski pokret, uslovila je sovjetski slom (Bzezinski, 2000). Simensen je oprezniji kada iznosi ocenu da je Gorbačov izgubio trku ne sa SAD nego sa opštom globalizacijom. Kako su tekli ovi procesi? U periodu Brežnjeva porasla je sovjetska vojna ekspanzija jer je američki vojni vrh bio opterećen postvijetnamskim sindromom. Početkom 1980–ih nova sovjetska mornarica operisala je u globalnim okvirima. Avganistan je bio izraz dinamičke vojne ofanzive, a Sovjeti su pomagali Etiopiju, Angolu, Vijetnam i Nikaragvu. Status super sile bio je jednodimenzionalan, jer sveopšte vojno prisustvo u svetu nije pratilo odgovarajuće ekonomsko prisustvo. Ipak su prioritet vojne industrije u SSSR–u sa najboljim kadrovima i razvoj vojne tehnologije omogućavali cenralizovanoj ekonomiji da uspešno konkuriše u trci oko naoružanja u svetu. Vremenom je konkurenciju bilo sve teže održavati, a od kasnih 1970–tih uočljivo je jasno zaostajanje naročito u elektronskim računarima. U isto vreme na svetskom tržištu je opala cena nafte, a SSSR je snabdevajući lager jeftinom naftom istovremeno morao da kupuje žitarice. Sredinom 1980–tih američke navođene senzorske rakete Peršing II obelodanile su zaostajanje sovjetske tehnologije. Američka nadmoć je pokazana u Libanu gde su Izraelci novim elektronskim oružjem savladali sirijsku vazdušnu odbranu naoružanu sovjetskim odbrambenim sistemima i oborili više od 80 sirijskih migova bez gubitaka. U toj situaciji Regan otvara program Strateške defanzivne inicijative, SDI (tzv. “zvezdani rat”) na bazi visoke tehnologije, koji je pretio da neutrališe sovjetski paritet u nuklearnom naoružanju. Trebalo je nastaviti trku u naoružanju, ali industrijska osnova SSSR–a nije bila kadra da podrži visoku tehnologiju vojnog sektora. Čim je poljuljan status vojne super sile, počeo je da opada značaj vojne pretnje u sovjetskoj spoljnoj politici. U regionalnim sukobima uloga sovjetske vojske je još uvek bila velika, ali su SAD sada mogle neutralisati sovjetsku pretnju u udaljenim područjima koja su strepela od sovjeta (na Dalekom Istoku oživljava ekonomija, a Evropa se brže okreće integraciji) (Corcoran, 1990). Vojno zaostajanje pokrenulo je druge erozivne procese: opadanje prestiža SSSR–a u svetu i unutar zemlje. U Evropi se oseća ignorisanje sovjetske moći. Vojni neuspesi u Avganistanu
– ...
263
razotkrili su slabosti vojno–ekonomskog sektora: visoki troškovi intervencije, zaoštravanje odnosa sa Zapadom i slabljenje sovjetskog uticaja na Bliskom Istoku. Od sredine 1980–tih pobunjenici u Avganistanu dobijaju modernije naoružanje. Ručni protivavionski Stingeri menjaju karakter rata jer povećavaju sovjetske visoke troškove rata zbog vlastitih oborenih aviona. Neuspesi u Avganistanu bili su sigurno jedan od razloga što sovjeti nisu intervenisali u Poljskoj 1980/81. Avganistan je jasno pokazao da je lakše početi nego okončati rat. Politbiro je počeo da sumnja u uspeh eventualne invazije na Poljsku, a sve se manje razmišljalo o složenom napadu na Zapadnu Evropu. Teškoće u Avganistanu nisu ostale nezapažene. U SSSR–u nevojni personal se počeo autoritativno mešati u vojne poslove, a unutrašnje posledice nepopularnog rata bivale su vidljivije. Službeno pravdanje rata gubilo je uverljivost kada su počeli stizati kovčezi sa mrtvim vojnicima, a hiljade veterana vraćalo se sa pričama o neuspešnom ratu (slično vijetnamskim veteranima u SAD). Ako ekonomske posledice rata i nisu bile javno poznate, ljudski gubici jesu. Opadala je javna podrška vojsci, pa je bilo i otpora mobilizaciji 1990. prilikom rata u Azerbejdžanu. Polovinom 1980–ih situacija se više nije mogla ignorisati. Uspon ekonomije bio je nužan kako za standard tako i za održanje vojne ravnoteže. Sovjetska spoljna politika počinje da ističe mir kao cilj jer su SSSR–u bili potrebni žito, tehnologija i krediti. Od polovine 1980–ih perestrojka osigurava kontrolu političara nad armijom, što se završilo povlačenjem iz Avganistana, smanjenjem vojnog budžeta, isticanjem odbrambenog karakatera vojne doktrine i temeljnom izmenom istočno–evropskih političkih i vojnih ustanova. Gorbačov je postupno smenio gotovo čitav vojni vrh, a vojska je ponovo podvrgnuta kontroli partije. Vojni balast ekonomije je, tvrdi američki vojni analitičar Karkoren, bio osnovni pokretač perestrojke. Gorbačov sve više naglašava vojno prilagođavanje, a ne ekpanziju, kao obrazac rešavanja vojne napetosti sa Zapadom, a u toku 1989. dramatično opada sovjetska kontrola istočne Evrope. Sklapaju se sporazumi o povlačenju sovjetske vojske iz istočne Evrope, a Gorbačovljeva vlada ističe izbegavanje nepotrebnih vojnih troškova. Promene u istočnoj Evropi naglo i nenadano smanjile su pretnju Zapadnoj Evropi od lagera, a smanjena je i mogućnost izbijanja rata i potencijalnog nuklearnog udara. SSSR se povukao iz Avganistana, Vijetnam iz Kambodže, Kubanci iz Angole, a Mengistu se suočio sa pobunjenicima. Sovjeti su i dalje pomagali Kastra i gerilu u Salvadoru i pružali podršku Nikaragvi sve do izbora na kojima su poraženi sandinisti. Sovjetske akcije u Karibima bile su poslednji trzaji sovjetske podrške Trećem svetu. Smanjenje vojnog budžeta bio je ekonomski imperativ, a ne Gorbačovljev izbor. To što je SSSR lako prišao razoružanju vašingtonski istoričar Zubok objašnjava ne toliko pritiskom, niti pre svega ekonomskom nuždom, već i drugačijom sovjetskom nuklearnom kulturom. U SAD su “nuklearnu kulturu” razvijali hladnoratovski “nuklearni sveštenici” (R. Pipes, M. Malia) i imali veliki uticaj. Atomsko oružje je, govorili su Reganovi savetnici, najbolja zaštita. “Nuklearne ideologije” je doduše bilo i u sovjetskom vojnom vrhu, ali nije bila toliko duboko ukorenjena kao u SAD (Zubok, 2000). Sovjeti su gledali na domaći nuklearni program kao na herojsko dostignuće vlastite nauke, industrije i naroda i bili ubeđeni da po svaku cenu treba održavati nuklearnu ravnotežu sa SAD zbog sprečavanja agresije iz juna 1941. Već početkom 1980 sovjetski vrh je ponavljao da nema pobede u nuklearnom ratu. Oslabio je pritisak vojske na Politbiro koji je kontrolisao armiju, ali je pretnja od američke nadmoći u kosmosu mogla da ugrozi stratešku ravnotežu. Gorbačov je bio svestan da je stalna trka u naoružanju nespojiva sa ozbiljnim reformama. Ali to se nije podudaralo sa agresivnim Reganovim kursom. Sve do kraja 1985. Gorbačov je bio zaokupljen pregovorima o razoružanju. Tek posle samita u Ženevi sa Reganom novembra1985. i obećanja Amerikanaca da do nuklearnog rata ne sme doći, Gorbačov se okreće novoj viziji bezbednosti koja je odgovarala reformističkom kursu. Nuklearno
264
razoružavanje bilo je ugaoni temelj ove doktrine (Zubok, 2000). Premda je je KP SSSR–a prihvatila plan o potpunom nuklearnom razoružanju do 2000–te, još uvek se nije mogla ignorisati pretnja “zvezdanog rata”. Uprkos ubedljive snage vojnog činioca sloma, sovjetolozi se ne slažu oko njegovog značaja. A. Braun je jedan od ređih koji drži da je, izuzimajući složene napore ka ograničavanju naoružavanja, “zvezdani rat” imao malog uticaja na sovjetsku politiku. Po njemu, ”sovjetski vrh u celini nije verovao da će SAD ostvariti Reganov san o stvaranju potpunog odbrambenog štita”. Gorbačov je lično upozoravao Regana u Ženevi 1985. da SSSR na pretnju uvek ima odgovor, a i deset godina kasnije ponavljao je da Sovjeti nisu tada blefirali (Uhler, 1997). Braun ne ističe vojni činioc za razliku od onih sovjetologa koji njime ističu ključnu ulogu spoljnog, pre svega SAD faktora u slomu SSSR–a. Njima nasuprot, Braun misli da je Gorbačov–faktor bio odlučujući, a od njegovih mera presudno je bilo potkopavanje partijskog demokratskog centralizma i sistema nomenklature (Brown, 1996). Uticaj vojnog činioca može biti jasniji ako se pomene još jedan važan događaj. Dok je SDI kolebala Gorbačova između nuklearne ortodoksije i vlastitog abolicionističkog instinkta, Černobilska havarija aprila 1986. pomogla mu je da se odluči. Po svemu sudeći upravo je ovaj događaj ubrzao izmenu sovjetskog vojnog mentaliteta. Preseljavanje stanovništa i mobilizacija podsetili su mnoge na veliki otadžbinski rat. Poruka Černobila je bila antiratna. Gorbačov je iskoristio Černobil da potkopa snažnu osnovu nuklearne ortodoksije, herojsku i romantičarsku zamisao o sovjetskoj nuklearnoj moći. Katastrofa je nagnala sovjetski vrh da gleda na nuklearno razoružavanje kao na moralni imperativ nezavisan od političke računice. Šef sovjetske diplomatije Ševarnadze je priznao: ”Tragedija nam je otvorila oči.” Medijima je dozvoljeno da vode debatu o nuklearnoj opasnosti, ojačala su antinuklearna osećanja u SSSR–u i nadanja da će to podstaći sličan talas i na Zapadu. Zubok tvrdi da je to bilo “novo mišljenje”. U njemu je bilo i politike računice. Sovjetski vrh je pretpostavljao da će vojno popuštanje dići ugled SSSR–a u svetu i pomoći svladavanje unutrašnje krize. Štokholmskim sporazumom sovjeti prvi put u istoriji dozvoljavaju strane inspekcije konvencionalnog naoružanja, ali Peršing rakete iz zapadne Evrope i dalje su direktno ugrožavale Kremlj. Sovjetski vrh je bio svestan da bi nova trka u naoružanju bila neizdrživ teret za privredu. Politbiro je podržavao kurs razoružanja, a Gorbačov je sticao popularnost u svetskom javnom mnjenju, naročito kod mirovnih pokreta. U isto vreme Gorbačov je ponavljao da neće dirati domaću vojnu odbranu i da vodi računa o odbrani od SDI. Podržavali su ga Gromiko i tvrdolinijaši, a rastao mu je ugled kao mirotvorca. Međutim, neželjena latentna posledica “novog mišljenja” bila je slabljenje ideologije, jer se pacifizam kosio sa ortodoksnim komunističkim stavom da je klasna borba protiv kapitalizma iznad “svih ljudskih interesa”. Protivrečnost je bila krupna, jer su nova vojna doktrina i sporazum sa SAD tražili radikalnu izmenu ideologije. U SSSR–u je ostalo dosta pobornika hladnoratovskog mišljenja da je vojna sila jedini jezik koji imperijalizam razume. Prekretnička zbivanja su se brzo smenjivala. Odmah posle susreta Gorbačova i Regana u Rejkjaviku 1986. partijski vrh otvara vrata disidentima. Saharov se vraća iz Gorkog. Već od kraja 1986 “proces razoružavanja” u početku zamišljen da “stvori spoljne uslove” perestrojki zahvata i ideologiju. Zapad je hrabrio promene, ali nije popuštao. Kada je aprila 1987, za vreme susreta sa američkim državnim sekretarom Dž. Šulcom, Gorbačov prihvatio da likvidira ne samo rakete SS–20 u Evropi i Aziji nego i nove SS– 23, SAD nisu regovale. Vojni vrh SSSR–a ponovo je počeo da napada Ševarnadzea. Gorbačov je nastavio sa popuštanjem, pa nakon mirnog puštanja DDDR–a 1990. dobija Nobelovu nagradu za mir. Međutim, rast ugleda generalnog sekretara KP SSSR–a nije uspeo da spreči zabranu partije i rasulo države.
– ...
265
Uloga sovjetskog političkog vrha Odmerenost i razložnost u tumačenju sloma SSSR–a neretko je zavisila od osećajne i ideološke distance prema pitanju da li je SSSR bio valjana država ili ne. Hladan pristup kosi se sa postmodernom istoriografijom i relativizacijom i oslanja na veberijansko načelo da naučnik ne treba da posmatra predmet nezavisno od ličnih vrednosti, ali da treba u što većoj meri da neutralizuje vlastite vrednosti. Tome nasuprot npr. konzervativna sovjetološka škola još uvek posmatra SSSR kao “abnormalno totalitarno društvo”: SSSR je bio opasno kriminalno društvo koje je stvorila banda avanturista ravnodušnih prema ideologiji (Pipes), a ideologija mu je bila fanatična utopijska konstrukcija (Malia). Druga, odmerenija tzv. “revizionistička” sovjetološka struja u SAD (P. Getty, G. Rittersporn, V. Dunham) još za vreme postojanja SSSR–a isticala je skriveni pluralizam režima i grupne sukobe odbacujući ocenu o totalitarnom karakteru režima (Baron, 2000). Prva struja pretežno imanentno tumači slom socijalizma njegovom iracionalnošću, druga ističe zamršenu podudarnost više okolnosti. Osnovna vizija SSSR–a uticala je i na prognoze razvoja. Kada je oktobra 1980. Gorbačov postao član Politbiroa mnogi politički posmatrači i sovjetolozi ignorisali su ovaj događaj, izuzev američkog revizioniste Džerija Hafa (Hougha) i oksfordskog istoričara Arči Brauna. Uočavajući generacijske promene u sovjetskom vrhi Haf je još 1980. ocenio Gorbačova kao mogućeg sledbenika Brežnjeva. Nešto ranije, 1978, Z. Mlinar, Gorbačovljev češki kolega, upozorio je A. Brauna da je Gorbačov ozbiljan reformista, o čemu je oksfordski istoričar govorio studentima na Jelu oktobra 1980. Za razliku od sovjetologa–revizionista većina tvrdih hladnoratovskih sovjetologa poricala je mogućnost ozbiljnih reformi u “carstvu zla”. To pregledno pokazuje V. Uler navodeći gledišta sledbenika teorija o totalitarizmu (M. Fainsod, R. Conquest, A. Ulam i R. Pipes) (Uhler, 1997). Braun i Haf bili su usamljeni, upozoravajući na pojavu radikalnog reformiste u Politbirou još 1980, upravo stoga što nisu polazili od statične vizije socijalizma. U ne manju zamku jednostranog objašnjena sloma SSSR–a vodio je najudobniji obrazac tumačenja, tj. verovanje da vođe (dobre ili zle, razborite ili nesposobne) određuju tok istorije. U sovjetologiji se sporovi ove vrste još vode oko uloge Gorbačova i i Jeljcina. Oksforski istoričar A. Braun drži da ne samo što je odlučujući bio uticaj Gorbačova, nego čak kaže da se zbivanja ne mogu razumeti ako se ne prouči mišljenje Gorbačova i njegova evolucija. Ovom gledištu bliski su i američki revizionisti koji, za razliku od konzervativaca, tvrde da se SSSR nije raspao zbog niskog standarda, masovnog odbacivanja vrednosti socijalizma, vojne pretnje, sloma vojne industrije, disidenata, etničkih sukoba niti zbog uloge CIA. Uzrok je, po njima, Gorbačevljev neuspeli pokušaj reforme ekonomije preduzet zbog održanja geopolitičke ravnoteže. Naglo uvojenje nezavisnih ekonomskih subjekata bilo je rizično: ekonomska decentralizacija je potkopala partijski aparat, kičmu celog sistema. Hantington podseća da se Gorbačov nije držao lekcije iz ruske istorije da je centralizacija moći preduslov za reformu društva i ekonomije (Hantington, 1998: 157). U rizične reforme se ušlo zbog poboljšanja geopolitičkog položaja i vojne moći (Schlapentokh, 1997). Perestrojka je u ekonomskom pogledu značila zatvaranje mnogih pogona, nedostatak instrumenata za ublažavanje nezaposlenosti i snažnu inflaciju. A njena idejna strana, tzv. “glasnost,” razbila je staru idejnu integraciju i sliku istorije i ubeđenje o nužnosti socijalizma. Postepeno je jačalo dozvoljeno nezadovoljstvo političkim vrhom, a Gorbačov je blokirao odgovore na pitanja koje je sam postavljao. Sve to praćeno je republičkim i nacionalnim secesionizmom u vrlo nepovoljnom sklopu novog vojno–tehnološkog pritiska Zapada. Pored imanentnih tumačenja i sociologistička objašnjenja precenjuju spontanost i nužnost sloma, i ne smatraju presudnom politiku vrha. Ima npr. mišljenja da je mobilizacija masa bila ključni činilac sloma. Međutim, mobilizacija je bila ograničena na Moskvu i neke veće gradove i kratko je trajala. Nije bilo plebiscitarnog pritiska niti organizacija tipa “Solidarnosti”.
266
Odsustvo prevratničkih organizacija objašnjava implozivni tok raspada države. Perestrojka i demokratizacija tiho su ideološki potkopali SSSR tako da su već 1989. ili 1990. demokratske manjine mogle pobediti na eventualnim izborima i izabrati reformistu Jeljcina. Mladi su masovno prihvatali perestrojku, a stariji su bili nostalgičari za prošlošću. Sa stanovišta dugih procesa ostaje otvoreno pitanje da li je ideološka erozija počela 1948, 1953, 1968, ili 1979. i kakav je bio kumulativni efekat pobuna u lageru, od Tita 1948. do Valense 1981. Na ovo pitanje se može dati samo hipotetičan odgovor i to poredeći slične istorijske procese idejne erozije. Što je kontekst poređenja sličniji to su i zaključci pouzdaniji. Sa stanovišta ocene uloge političkog vrha kod objašnjenja se uočavaju dva osnovna pristupa: (1) imanentni sa tezom o neizbežnom slomu koji vrh nije mogao da spreči i (2) istorijski, sa gledanjem o presudnom uticaju naročite kombinacije više tokova (kumulativni učinak, pogrešna politika ili slučajno podudaranje dezintergrativnih procesa). Prvi tzv. ”pristup fatalne greške” (Malia, Pipes) polazi od toga da je SSSR od nastanka bio osuđen na slom. Drugi “Gorbačov–faktor pristup” ističe da je je Gorbačev bio istinski reformista pokušavajući da objasni i to zašto se perestrojka otela kontroli (Brown, Jowitt). Harvardski istoričar R. Pajps tvrdi da se u krajnjoj liniji SSSR raspao zbog inherentne slabosti, nestabilnosti i fatalne osetljivosti na šok (spoljni i unutrašnji), koji bi otporniji režimi inače izdržali. Poraz u Avganistanu, Černobil i Gorbačov su tek slučajni činioci (Pipes, 2000). U ovoj shemi slučajni činioci očigledno su apriorististički potcenjeni. Ubedljiviji su analitičari koji upozoravaju da je poraz u Avganistanu posredno potkopao javnu podršku sovjetskoj agresivnoj spoljnoj politici sprečavajući Moskvu da skrši “kontrarevoluciju” u Poljskoj. Na sličan način i Černobil je dodatno ojačao zaokret ka antinuklearnoj politici. Posrednog tumačenja kod imanentnog pristupa, po pravilu, nema. Tako Pajps, slično Bžežinskom, samouvereno tvrdi da su Avganistan i Černobil “incidentni uzroci” koji su mogli delovati samo na trošnom političkom telu koje se ne može porediti sa SAD koje su izdržale Vijetnam. Još manje je ubedljiva Pajpsova tvrdnja da je treći primer “incidentnog uzroka” – Gorbačov, bio slabi političar koji nije bio sposoban da se odluči između progresa i stabilnosti (Pipes, 2000). Pajpsu nasuprot, Ken Džovit naziva Gorbačova sovjetskim Ataturkom, dodajući, da je kojim slučajem Andropov poživeo možda bi SSSR još uvek bio u korumptivnom otomanskom obličju i ne bi doživeo svog reformatora. Slična je i Braunova ocena, da je zasluga Gorbačova to što su se tako krupne promene zbile mirno, sa tako malo nasilja. Bez Gorbačova bi to teklo svakako mnogo krvavije i sporije (Brown, 1996). Za razliku od ostalih sovjetologa Arči Braun ističe odlučujuću ulogu unutrašnjeg ličnog faktora – Gorbačov, i to u povlačenju iz Avganistana i Istočne Evrope, u okončanju hladnog rata i uvođenju perestrojke i glasnosti. Naziva ga “jednim od najvećih ruskih reformista”. Ocena uloge Gorbačova je povezana i sa određenjem ključne tačke promene. Dok Braun tvrdi da je već u leto 1989, pre dolaska Jeljcina sistem prestao da bude komunistički, s druge strane M. Malia u imanentnom duhu piše da su i ”veliki potresi 1989–91” pokazali “da je komunizam nepopravljiv” (Uhler, 1997). Ali zašto je došlo do sloma? Zašto SSSR 1945, iscrpljen ratom, sa više od 25 miliona mrtvih i razorenom kolhoznom privredom, suočen sa kapitalizmom pod atomskim naoružanjem, tada nije slomljen i zašto Staljin onda nije razmišljao o Buharinu niti ponovo čitao Bernštajna? Neuverljiv je Fireov odgovor, da je SSSR opstao zahvaljujući manipulativnom antifašizmu. S druge strane zašto se Gorbačov 1985. kada je imao moćnu vojnu silu, lager i ekonomiju poduhvatio reformi? Dakle determinizam trajanja SSSR–a krio je i neki drugi važan oslonac osim ekonomske uspešnosti (epohalna svest, sovjetski patriotizam, žar utopije itd.). U tumačenju sloma nije korisna ni hipoteza (M. Rush) da su reforme potekle iz samog vrha vlasti ali nisu imale sreće. Džovit je blizak Bajmeovom kritičkom mišljenju da je sovjetski
– ...
267
slom bio istinsko iznenađenje, ali i da je isuviše američkih sovjetologa radilo na tome da još više uveća ovo iznenađenje. Objašnjenje potpune nesposobnosti režima da zadrži bar dovoljno lojalnosti za opstanak mora biti iznad hipotetičkog. Odmereno sagledavanje uloge Gorbačova ne sme potceniti kumulativni učinak dugog laganog procesa posvakodnevljavanja harizme čime se može donekle objasniti naglo rasulo KP SSSR–a. Polu–harizmatski odnos podvlašćenih prema vođi i partiji bio je važan društveno–integrativni segment socijalizma koji se ne može svesti na totalitarnu prinudu. Lojalnost režimu i ideologiji je počivala na osvedočenom oslobodilačkom učinku partije, a van njega na snazi epohalne levičarske svesti XX–og veka koja je crpla snagu iz protivljenja ratu i kolonijalizmu. Premda se jačanje i slabljenje levičarske epohalne svesti ne može svesti na kolebanje ugleda SSSR–a, zbivanja u ovoj zemlji bila su od ključnog značaja za snagu levice u svetu. Od stabilnosti autoritarnog SSSR–a zavisila je i uticajnost demokratske levice. Veberijanski rečeno, vitalnost režima realnog socijalizma je zavisila od naročitog odnosa između ”svetog” i profanog”, harizmatskih i redovnih crta. Hruščov je počeo, a Brežnjev je imao odlučujuću ulogu u razbijanju napetosti i naročitog odnosa između ovih komponenti. Još je Hruščovljevo pomeranje klasne borbe na drugo mesto bio početak ideološkog narušavanja neprikosnovenosti politike čiji je integritet počivao na redovnim propagandnim parolama da je društvena realnost manje stvarna od partijski disciplinovane sugerisane realnosti. Ali, tek je Brežnjev pomirio harizmu ideologije sa idejom realno postojećeg socijalizma i dozvolio mirenje posebnih privatnih interesa članova partije sa opštim partijskim transcedentnim interesima (Jowitt, 1997). Dakle, perestrojka je dobrim delom kumulativni rezultat dugog procesa posvakodnevljavanja harizme komunističke partije i njene ideologije (zasićenost ideologijom kod stručnjaka i novih generacija). To je bila nevidljiva osnova sloma socijalizma i podmakla realnost sa kojom se suočio Gorbačov. U svetlu ovako viđenog procesa uloga Gorbačova izgleda manje prekretnička. Ipak su ocene njegove ličnosti različite. Još za vreme perestrojke sovjetolozi su ga različito ocenjivali. Institucionalisti i personalisti su mu davali velike šanse, dok su strukturalisti (koji su tumačili razvojne mogućnosti ne toliko aktivnostima uticajnih pojedinaca koliko društvenim i privrednim strukturnim uslovima zemlje) bili pesimisti (Beyme 1998b: 29). M. Raš (Rush) je Gorbačova video kao socijaldemokratsko ostrvo unutar KP SSSR–a i mudrog kada je bilo potrebno prikriti vlastita istinska ubeđenja i karakter, R. Pajps naprotiv kao “tipičnog produkta sovjetske nomenklature”. A. Braun (Brown) posmatra Gorbačova kao evolucionistu, a ne kao revolucionara, tj. kao pragmatičara, a ne kao ideologa i političara, “zato što je spojio temperament reformiste sa velikom sposobnošću za učenje i kompromis”. Džovit drži da je Pajpsova ocena Gorbačova, kao tipičnog aparatčika, besmislena, uprkos tome što je on kao takav bio priznat u vrhu. Bio je aparatčik jedino po tome što je raspolagao harizmom službe (kao neprikosnoveni gensek). Gorbačov nije bio borački kadar kao Žukov, niti ideolog kao Lenjin i Suslov, a nije bio ni tehnokrata kao Brežnjev. Uostalom u Brežnjevljevom vremenu sjajni teoretičar nikada ne bi mogao da prodre u vrh partije, pa to nije bio ni kanal uspona Gorbačeva. Doduše to nije bio ni Staljin u periodu kada su ideolozi imali daleko veću ulogu. Nije nebitno što ni Gorbačov, kao ni Staljin u početku, nisu viđeni kao pretnja partiji. Obojica su u početku bili “tipični produkti’, ali su pokrenuli iznenađujuće pravce otvorivši puteve daleke od propisanih. Prvi je uništio stare boljševika, a drugi svekoliku tradiciju boljševizma. I po stilu rukovođenja Gorbačov se razlikovao od svojih prethodnika, jer se elastičnije prilagođavao duhu vremena. Impulsivni Hruščov bio je nepredvidljiv i stalna pretnja sigurnosti vrhu partije i države. Oktobra 1964. uklonila ga je koalicija koju je činio gotovo čitav Politbiro. Brežnjev je daleko više od Hruščova vladao osiguravajući saglasnost vrha. Postepeno je širio vlast dovodeći svoje ljude, ali nikada nije menjao osnovne norme sovjetskog sistema. Ni Andropov nije bio reformator, jer je strepeo od
268
političkog pluralizma. Sve do kraja 1986. na Zapadu se mislilo da će Gorbačov samo izmeniti stil rukovođenja i da je i on samo jedan od tehnokrata. Niko nije očekivao dalekosežne promene u sovjetskoj ekonomiji niti u spoljnoj politici (Brown, 1996). Gorbačov se ponašao u SSSR–u kao zapadni političar, više od bilo kog od svojih prethodnika, pokušavajući da relativizuje partijski aparat u odnosu na državni, službu genseka u odnosu na predsednika, Rusiju u odnosu na druge republike, SSSR u odnosu na Evropu. Ali ove akcije su relativizovale njegovu vlast. Zato Džovit zaključuje da Gorbačov nije bio ni genije, ni pragmatični učenik, već protivrečni spoj utopiste i politički briljantnog taktičara. O ulozi sovjetskog vrha u slomu sistema izneta su različita mišljenja i unutar same struje odmerenijih sovjetologa (Rutland, Smith, Brown, Hough, Jowitt). Kakve su bile vođe, Gorbačov i Jeljcin? Prvi je bio ubeđeni reformista i protivnik partijskih konzervativaca. Bez Gorbačova promene bi bile sporije i nasilnije. Raspustio je lager da bi dobio ekonomsku pomoć od Zapada za svoje reforme. Ključni činilac promena u Istočnoj Evropi bila je odluka Gorbačova da napusti politiku sovjetskih vojnih intervencija (Rutland, 1998). Perestrojka je bila “revolucija odozgo” koju je sproveo reformista Gorbačov, a ne nomenklatura. Koristio je moć genseka plus stranu pomoć da bi se suprotstavio nomenklaturi. Skoro 70% članova CK bilo je protiv njega, pa ga Braun naziva kamikaza–političarem koji je iskoristio moć genseka da potkopa sistem koji ga je stvorio. Gorbačov nije hteo da ugrozi Lenjinov kult. Ponavljao je da je i Lenjin koristio reč glasnost i da perestrojka izvire iz Lenjinovih “besmrtnih ideja”. Ali Gorbačov nije mogao kontrolisati reforme. Sa oslobađanjem medija 1987. nepovratno je otvorena breša erozije kulta Lenjina. Zbivanja su kumulativno radikalizovala ovaj proces. Erozija Lenjinovog kulta tekla je naporedo sa slabljenjem centralnog autoriteta države i partije i najavom secesije republika. Sumnje u Lenjina slabile su legitimnost partije i države, ali i poverenje u sposobnost Gorbačova da reši krizu. Ponašanje Gorbačova je takođe remetilo tradicionalne obrasce kultizacije vlasti. Pošto je Gorbačov odbio veličanje svoje ličnosti nije imao ništa od nedodirljivosti prethodnika (Smith, 1998). SSSR je u svom razvoju menjao vođe, ali integracija socijalističkog sistema lišena službene harizme partije i ideologije bila je nemoguća. Gorbačovljev novi stil rukovođenja nije mogao nadoknaditi eroziju ideologije. Kada je postalo očigledno da njegova politika ne uspeva kako je zamišljao, Gorbačov nije mogao prebacivati krivicu na saradnike i podređene, kao što su to činili prethodni manje ili više harizmatski partijski lideri, već je ova direktno padala na njega (sultana je od odgovornosti štitio veliki vezir koji je u slučaju neuspešnih ratova padao, komunističke vođe bi, menjajući kurs, žrtvovali pretežno šefove policije ili visoke partijske saradnike, a Gorbačov, lišen nedodirljive harizme, direktno je bio na udaru). Početkom 1990. počinju otvorene kritike Gorbačova i partije koja se osipala, novembra 1990. javno učešće u paradi i proslavi Oktobra nije bilo obavezno, a već 1. maja 1990. bilo je antikomunističkih demonstracija koje su tražile rušenje kulta Lenjina. Zato je, već s proleća 1990, Gorbačov morao priznati ”da je krajnje vreme da se prestane sa apsurdnom idolatrijom Lenjina”. Bilo je to napuštanje 70–godišnje obavezne dogme i samo službena potvrda onoga što se već desilo. Kult Lenjina je oboren, a rušenjem autoriteta vođe, virus raskola je oslabio ključne integrativne sadržaje socijalizma. U Jugoslaviji su posledice kastriranja Titove harizme bile još eksplozivnije. Za razliku od drugih režima nepodeljene vlasti jednopartijski socijalizam se brzo urušio ne toliko zbog obaranja harizme vođe, već zbog rušenja autoriteta partije koja je obezbeđivala kontinuitet ideologije. Rasprostranjeno uverenje o nepromenljivosti socijalizma je počivalo upravo na isključivanju mogućnosti rušenja komunističke ideologije. Ima istine u tvrdnji da je nesposobnost predviđanja sovjetskog sloma počivala na tome što niko nije predviđao reformatora tipa Gorbačova, a to nije pokušavala niti mogla da predvidi nijedna teorija. Formalno se dozvoljavala mogućnost promena, ali je samo prorok mogao da predvidi Gorbačova, izričit je Džovit. On čak
– ...
269
sumnja da je i sam Gorbačov mogao da predvidi svoju evoluciju iz boljševika u menjševika (Jowitt 1997). Inertna zaključivanja na osnovu pravila ranijeg toga razvoja SSSR–a nisu dopuštala iznenađenja, a teorije o totalitarizmu sa krutim političkim determinizmom su oblikovale fatalističku naučnu kulturu sovjetologa. Jedino što se danas može nešto pouzdanije utvrditi je ono oko čega je Gorbačov odgovoran i kakvi su mu bili motivi. Nesporno je da je hteo da izmeni herojsku, korumptivnu, monolitnu, ritualističku komunističku partiju sa ekskluzivnom vlašću. U tom sklopu “zvezdani rat”je ubrzao prelaz sovjetske elite ka reformi koja je završena slomom SSSR–a. Ako je SDI bila ubrzavalac, Solidarnost u Poljskoj je bila “preduzimač razgradnje socijalizma”. Naime, već je poraz poljskih komunista nagovestio da poljska sadašnjost može biti prethodnica sovjetske budućnosti. U naporu da to spreči Gorbačov je iskopao svoj grob, tvrdi Džovit. Da je Gorbačov bio najvažnija figura promena jednoglasno su se složili američki sovjetolozi, generali, diplomate i kongresmeni u raspravi vođenoj decembra 1999. u Njujorku na Bruklinškom Nacionalnom forumu. Jeljcin je srušio viziju da se reforme mogu sprovesti kroz KP, a najveći doprinos Gorbačova je bio mirno puštanje Istočne Evrope i Avganistana iako sam nije shvatao krajnji rezultat reformi (Brookings national Issues Forum, 1999). Sam Gorbačev je sebe poimao kao produkta i antiprodukta nomenklature. Okruženje mu je bilo drugačije od Jeljcinovog. Pripadao je generaciji poststaljinskih vođa, dok se Jeljcin kretao u političkom prostoru koji je stvorio Gorbačov. Gorbačova je izabrao partijski vrh, a podržali KGB i armija sve zato da bi počeo rizične ekonomske reforme i uspostavio vojnu ravnotežu sa SAD (Schlapentogh, 1997). U prvim dvema godinama svoje vlasti Gorbačov je bio “prosvećeni boljševik” iz Politbiroa. Pošto napori za reformisanje ekonomije nisu uspeli, on 1987. počinje sa radikalnom politikom jačanja nezavisnosti ekonomskih subjekata: smanjuje kontrolu države i partije, jača nezavisnost proizvodnih jedinica, liberalizuje politiku cena i slabi državni monopol na spoljnu trgovinu. Godine 1990. uloga partije i države osetno je oslabila, a državnu ekonomsku mašinu nije zamenio novi ekonomski mehanizam regulisanja tržišta, konkurencije i slobodnih cena. Usledili su ekonomski haos, hiperinflacija, korupcija, kriminal. Zato B. Kagarlitski tvrdi da slom SSSR–a nije bio revolucija koja je služila širokim masama. Državno–partijska elita se naporedo sa reformama Gorbačova odlučila za tržišni kapitalizam. Bio je to oportunistički odgovor elite na izmenjene uslove. Ključni period je bio između 1989. i 1991, kada su regionalne elite napustile Gorbačova i prišle Jeljcinu. Kapitalističku eru je otvorilo odbijanje republika da plaćaju savezne poreze januara 1992. Usledila je nagla i korumptivna privatizacija koja se otela državnoj kontroli i prešla u ruke menadžerske klase. Postojala je “prokapitalistička koalicija”, iako se ne može govoriti da je restauracija kapitalizma bila relativno spontana i očekivana. Uvođenje kapitalizma 1992. bio je verovatno više incident nego namera (Cit. prema: Rutland, 1998). Nije bilo koherentne elite koja bi kočila taj proces. Džeri Haf misli da je na delu bila revolucija srednjeg sloja 1990–91, koja je težila tržištu. Za razliku od “gorbocentrične” teze Arči Brauna, Haf ističe ulogu Jeljcina i borbe unutar elite (Cit. prema: Rutland, 1998). Jeljcinova šok–terapija januara 1992. kompletirala je Gorbačovljeve reforme. Ovaj drugi se uzalud nadao se da će reformski komunisti pobediti na izborima u Istočnoj Evropi. Haf pokazuje haos, konfuziju, neizvesnost i otvoreni proces koji se mogao i drugačije okončati. Od 1990. Gorbačov postaje umoran i depresivan, a Jeljcinu je politički instinkt pomogao da prigrabi vlast. Za Brauna Gorbačovljeva politika je bila trijumf u toku koje je veliki reformator oslobodio Rusiju od njene istorijske opsesije, za Hafa, pak, bila je to tragedija države. Podeljenost američkih naučnika nije iščezla ni nakon pada Gorbačova. Prikazujući novu knjigu S. Koena (Cohen) američki sovjetolog R. Kaplan je skrenuo pažnju na to da razlike između revizionista i teorija o totalitarizmu nisu iščezle ni 1992. nakon sloma SSSR–a. Prisutne su i u objašnjenju postsovjetskog haosa. Koen kritikuje američku podršku Jeljcinu i demoni-
270
zaciju Primakova, držeći da je Jeljcin odgovoran za postsovjetski slom ruske privrede i politike. Čak i pre ruskog finasijskog sloma avgusta 1998, u kom su zapadni ulagači izgubili 10 biliona dolara, ruska proizvodnja iznosila je polovinu od one iz ranih 1990–tih (Kaplan, 2000). Koen napada Pajpsa i Bžežinskog zbog nekritičkog poslehladnoratovskog trijumfalizma, tj, njihovih tvrdnji da su još 1980–tih tobože znali da SSSR–u nema spasa. Njima nasuprot 1990–ih Koen je uvideo da će i kapitalistička šok terapija u Rusiji doživeti slom. Teorije o totalitarizmu su tokom 1990–ih uporno osmišljavale američki poslesovjetski stereotip o pouzdanom demokrati Jeljcinu i lošem neokomunisti Primakovu. Revizionisti, pak, tvrde da je upravo Jeljcin 1991. razbio SSSR i stvorio birokratski vakuum: 1992–93. usledila je hiperinflacija i ekonomski šok terapija, zatim rat u Čečeniji, 1998. devalvacija rublje i bankrot, a 1999. designacija Putina, KGB kadra. Dok bivši hladnoratovci hvale Jeljcina, revizionisti su u njemu videli neocarističkog vladara koji je razorio proces demokratizacije, ističući Primakova koji je bio oprezniji prema radikalnim reformama. Malia, pak, nasuprot Koenu, tvrdi da je sadašnji haos posledica teške sovjetske prošlosti, a ne grešaka u poslednjoj deceniji (Kaplan, 2000). Ovom gledanju bliski su pisci koji, umesto Gorbačova, ističu Jeljcin–faktor. Upravo je Jeljcin skresao vojni budžet, smanjio vojsku i vojno– industrijski kompleks, smanjio nuklearni vojni arsenal i, što je najvažnije, odustao od sovjetskh imperijalnih pretenzija. Sve to nije mogao da uradi dok nije zabranio KP SSSR–a, što Gorbačov nije nameravao. Konzervativni sovjetolozi idu čak dotle da porede Jeljcina sa Linkolnom i De Golom koji su bili kadri da u krizi sačuvaju naciju. Nije Gorbačov, nego Jeljcin decentralizovao Rusiju i stvorio novu rusku politiku, a da pri tome iz anarhije nije izišao novi tiran (Aron, 1999). Kada je oktobra 1991. dobio od Kongresa narodnih deputata Rusije podršku za plan privatizacije, rekao je da je prošlo vreme “sitnih koraka”, da samo duboke reforme mogu da spasu Rusiju od dezintegracije, ljude od siromaštva, a državu od sloma. Krajem decembra 1991. u TV govoru naciji Jeljcin ekonomsku revoluciju naziva ”dekomunizacijom Rusije”, ponavljajući da nije poražena Rusija nego komunizam, i da nema više gvozdene zavese. Ali, koliko je ovaj istorijski izbor stajao Rusiju života, s razlogom se pitaju revizionistički sovjetolozi koji su korigovali euforične ocene Jeljcina i njegovo izdizanje iznad Gorbačova katastrofalnim podacima o žrtvama postsocijalističke bede u Rusiji 1990–ih (Getty, 2000). Ovde se ponovo otvara staro pitanje o ceni društvenih promena. Može li se, naime, cena naglog preobražaja SSSR–a pravdati u burkhartovskom i hegelovskom tonu, tj. priznanjem da istorijska veličina nije moralni atribut niti privatna vrlina, da veliki čovek ne mora biti u moralnom pogledu uzoran, niti osećajan, niti mora imati umetničkih i naučnih sklonosti. Da li on mora pre svega biti biti sposoban za dugi korak, duži od onog koji običan čovek preduzima u zadovoljavanju vlastitih interesa? Ili je ubedljivije pravdanje Jeljcinovog antikomunizma ne manje ortodoksno gledanje da sloboda nije demokratija, već samo njen nužan uslov, i da istorijske ličnosti–oslobodioci nisu demokrate. Jeljcin je poslao 1994. vojsku u Čečeniju, parlament je pretvorio u farsu, oslanjao se na korumptivnu vlast koja se splela sa novim ekonomskim magnatima tipa Borisa Berezovskog. Iako nije bio demokrata, Aron je ubeđen da je Jeljcin bio “prijatelj” demokratije, na isti način na koji je slavni robovlasnik T. Jefferson, koji je proklamovao da se svi ljudi rađaju jednaki, bio “prijatelj” jednakosti. Premda je Jeljcinova politika bila autoritarna i korumptivna, upravo je on stvorio uslove za modernu kapitalističku demokratiju: slobodni izbori, opozicija, demilitarizacija države i društva, decentralizaciju države, privatizacija ekonomije, sloboda štampe, nezavisno sudstvo. Jeljcin je Rusiju oslobodio četiri stoleća dugog imperijalizma, militarizma, krutog centralizma prekidanog fazama strašne anarhije (Aron, 1999). U ovoj apologiji Jeljcina prepoznatljiva je logika autoritarne modernizacije, ali sa obrnutim predznakom. Ako su autoritarne mere u službi uvođenja kapitalizma samim tim su demokratske. Da cilj opravdava sredstva, bio je stereotipni prigovor, ranije upućivan komunistima, sada, međutim u pozitivnom smislu
– ...
271
ugrađen u apologiju kapitalizma. Idejno–političke isključivosti u odnosu prema socijalizmu nisu u sovjetologiji oslabile ni nakon nestanka SSSR–a već se tvrdokorno održavaju i kod viđenja uloge ključnih ličnosti poslesovjetske Rusije. Slom iluzije o prognostičkim sposobnostima misli o društvu Kraj hladnog rata, najznačajniji događaj u drugoj polovini veka, iznenadio je zapadnu nauku o međunarodnim odnosima do te mere da joj je osporena svaka prognostička sposobnost. Zašto nauka nije mogla da predvidi slom realsocijalizma, i da li se iz naknadnih objašnjenja ovog sloma mogu izvući pouke koje bi povećale prognostičku sposobnost? Koji su naučnici priznali slabost prognoza, a koji ne? Pada u oči samokritičnost otvorenijih sovjetologa–revizionista i tvrdokorna ubeđenost antitotalitarnih analitičara. Premda je odavno pokazano da nauka o društvu ne može predvideti globalne procese, jednako kao što meteorolozi ne mogu predvideti vreme iduće godine, ipak nije ubedljiva odbrana ove nemoći tvrdnja da je zadatak društvenih nauka da objasne, a ne da predvide. Naime, ova nemoć nije mnogo sputavala oprez sovjetologa u prognoziranju toka društvenih procesa, tj. odustajanje od pretenzije od koje se uzdržavaju čak i mnogi u prirodnim naukama. Jedan od razloga uzdržavanja od ovog opreza je svakako opredeljenje naučnika, koje je idejno–političko opredeljenje gonilo da potraže oslonac i u budućnosti. U savremenoj epohalnoj svesti prožetoj kombinacijom nihilizma postmoderne i liberalnog tehnokratizma, teorije o društvu optužene su da nisu više od anahronih 19–ovekovnih “velikih priča”. U antiteorijskom duhu vremena slabi uticajnost makroteorija, a u misli o politici o teorijskoj krizi svedoči i neodgovorno razbijanje filozofsko–političke tradicije (Boron, 1999: 47). Još je Guldner primetio da su društvene nauke najplodnije kada se suočavaju sa promenama i krizom. Osim izazova krize, uslov naučne plodnosti je otvorenost prema uključivanju tumačenja iz rivalskih teorija, tj. susret različitih pristupa i različitih disciplina. Treba očuvati disciplinarni identitet u spoju sa međugranskim kapacitetom (Allardt, 1999: 15). Prvi uslov podrazumeva sposobnost jasnog razlikovanja trajnog od efemernog, a drugi, inkluzivnost, tj. teorijsku sposobnost da se konstruktivno uključe elementi pristupa drugih disciplina, ali ne na štetu disciplinarnog identiteta. Složenu uzročnost sloma socijalizma čini mreža nužnih, ali zasebno uzeto nedovoljno jakih kriznih procesa. Dinamika istekla iz njihovog međudejstva i kumulativnog uticaja pogrešnih odluka iz prošlosti, izmenjenih političkih koalicija kao i nenameravanih posledica Gorbačovljeve liberalizacije bila je u osnovi slučajna. To je bio ”dug, složen i nepredvidljiv proces”, slaže se više sovjetologa (Muller, 1998: 67–68). Dakle, ako je nauka i bila kadra da analitički razdvoji pojedine krizne tokove, i još u periodu njihovog trajanja uoči njihove uzroke, bila je bespomoćna kod prognoze u osnovi slučajnog prožimanja, podudaranja ili pojačavanja ovih tokova, kao i kod određivanja trenutka i tačke na kojoj će njihovo složeno međudejstvo odvesti sistem slomu. Ovako razloženo istorično–strukturalno objašnjenje nepredvidljivog “slučaja” bi trebalo odvajati od samo naizgled sličnih personalističkih tumačenja kao što je npr. gledište američkog istoričara Valtera Lakera (Laqueur) koji kaže da je bila velika uloga slučaja u stvaranju sovjetskog sistema zbog Lenjinovog prisustva, ali i u njegovom slomu zbog prisustva Gorbačova. Uloga slučaja se može pouzdanije odrediti tek kada se istorijski proces razloži na više kriznih tokova, a ličnosti shvate kao posrednici, ubrzavaoci ili preusmerivači (a ne tvorci) ovih tokova u pravcu njihovog kumulativnog manje ili više eksplozivnog delovanja. Bez poimanja karaktera spoja ključnih procesa svaka procena uloge značajnih ličnosti vodi personalističkom tumačenju. Da su razlike u tumačenju determinizma sloma socijalizma bile samo ili pretežno akademske, naučnici bi dospeli do višeg stupnja saglasnosti. U ovim sporovima nikada ne treba zaboraviti ulogu vansaznajnih činioca i to ne samo kod isključivih verzija. Normativna antitotali-
272
tarna struja precenjivala je snagu prinude u socijalističkim sistemima, ali su i pozitivisti sine ira et studio imali vannaučne motive. Ex post facto proroci se vraćaju klasičnim liberalima Mizesu i Hajeku, koji su mnogo pre sloma tvrdili da socijalizam kao privredni sistem ne može funkcionisati zato što nema inovacija i motivacija. Međutim, posle sloma socijalizma čak i korigovani realni podaci pokazivali su da je rast postojao celih 50 godina, a da ga, štaviše, nije bilo kod mnogih zapadnih zemalja. Kod sovjetologa je prognostički bio bespomoćan ne samo užareni normativizam nego su to bili i suvi opisi vođeni umerenijim neprihvatanjem socijalizma. Sorokin i teorije o konvergenciji nisu bili nošeni negativnom vizijom socijalizma, već su se nadali sintezi dva sistema. Kod Sorokina je to 1944. zvučalo kao nada emigranta da će teorijski izmiriti staru i novu domovinu. U periodu detanta mnogi sovjetolozi nisu predviđali propast socijalizma nego mirnu sintezu dva sistema. Krajem 20. veka trijumf “pobednika” je ubrzo smenilo razočarenje: Treći svet propada jer veliki deo zapadne pomoći odlazi na stabilizaciju demokratije u Istočnoj Evropi. Beda, nacionalni sukobi i migracije dodatno su razbili iluzije o postkomunističkom napretku. Globalizacijska vizija jedinstvenog sveta i ”svetsko tržište iznad svega” potisnuli su zalaganja za planiranjem. U sociološkoj teoriji pomera se prioritet istraživanja sukoba sa klasnih na međunacionalne. Ovi globalni procesi i društveni potresi uticali su na stvaranje novih teorija, ali i na obnavljanje ranijih neslaganja. Najviše su se razilazila mišljenja u pogledu sposobnosti reformisanja socijalizma. Čak i oni koji su u to sumnjali, nisu verovali u njegovo mirno urušavanje. Unutar teorija o totalitarizmu bila je sasvim usamljena oprezna prognoza Karla Dojča iz 1953: ”Posmatrano na dugi rok možda je svaki totalitarni sistem sklon preopterećenju naredbodavnog centra ili automatskoj koroziji vlastite izvorne centralističke strukture i njenom ubrzanom raspadanju na odvojene delove (Deutsch, 1974: 212).” Već je rečeno da vansaznajni činioci nisu bili bezuticajni kod prognoziranja. O njihovoj snazi u američkoj sovjetologiji svedoči duga napetost između teorija o totalitarizmu i tzv. revizionista, koju su krajem 1980–ih izražavale razlike između Ričarda Pajpsa i Džeri Hafa. Pajps je bio član Reganovog “Komiteta za savremenu opasnost” i specijalni savetnik “Saveta nacionalne bezbednosti” za “sovjetska i istočnoevropska pitanja“. Zalagao se ne samo za politiku zaprečavanja (containment), nego i za roll back (survavanje) komunizma ideološkim i ekonomskim ratom. Njegov revizionistički oponent Haf savetovao je otvaranje SSSR–a, tj. njegovo uključivanje u svetsku privredu. Pajps se oštro protivio susretu Regana i Gorbačova i pregovorima sa sovjetima, dok su revizionisti bili za saradnju (Muller, 1998: 70–71). Upravo zbog pomenutih isključivosti, tvrde Bajme i Koks, normativističke teorije o totalitarizmu nisu bile kadre da predvide slom socijalizma (Beyme, 1998b: 29; Cox, 2000), dok su gledanja sovjetologa revizionista o konvergenciji sistema bar donekle dopuštala mogućnost njegove mirne transformacije. Premda različito akcentovan, antitotalitarni pristup još uvek preovladava u proučavanju SSSR–a. Iako politički razumljiv, bio je to uvek konzervativni standard vremena. Raširenost ovog pojma, kojim je socijalizam neretko izjednačavan sa nacizmom, trebalo je da moralno pravda hladnoratovsku politiku Zapada. Premda ideološki uticajne, u prognostičkom pogledu su mogućnosti teorije o totalitarizmu bile neznatne. Istini za volju, ni druga generacija sovjetologa, koja nije bila idejno niti politički opterećena teretom ”totalitarnog”, nije u predviđanju bila mnogo uspešnija od svojih manje liberalnih antitotalitarnih prethodnika? Nije, dakle, samo mržnja prema SSSR–u mutila pogled emigrantima, sledbenicima teorija o totalitarizmu i svim onima koji su demonizovali socijalizam, nego su zakazale i prognoze miroljubivih teoretičara konvergencije sistema koji su verovali u tehnološko–ekonomske sposobnosti prilagođavanja socijalizma. Osim toga grešili su i neutralni pozitivisti. Da li je jedan od opštih razloga preterano
– ...
273
bekonovski optimistička racionalistička vera u nauku? Ili je još lakši ex post odgovor da je ne mali broj sovjetologa i sam naseo ideološkom samopredstavljanju socijalizma? Ipak greške u prognozama nisu bile iste prirode. Tvrde predrasude o socijalizmu uticale su na to da mnogi konzervativci nisu verovali da je moguće da neko kao Gorbačov dođe na vlast. Čak su i oprezniji analitičari perestrojku shvatali kao trik ili bili uvereni da će Gorbačov biti srušen. Niko od zapadnih analitičara međunarodnih odnosa nije verovao da će SSSR napustiti Istočnu Evropu. Neki su, doduše, predviđali puč, ali malo ko dezintegraciju federacije. Zbog neuspeha da predvidi urušavanje države čije je strukture, vođe i politiku studirala detaljno preko 40 godina, britanski politikolog Koks govori o kolektivnom debaklu naučne discipline – međunarodnih odnosa. Jedan od razloga previda je dominacija empirizma u misli o društvu, pa su makroteorijska predviđanja prepuštena novinarima. Trivijalniji razlog neuspeha prognoza je to što su mnogi na Zapadu zavisili od manje ili više realne sovjetske opasnosti: obaveštajne službe, vojska, važne grane industrije, diplomatija, pa i sovjetologija (Cox, 2000). Politički neprijatelj je bio razlog njihovog postojanja, pa je teško bilo zamisliti da će jednoga dana nestati antikomunizam od čega su živeli, koji im je pružao politički i profesionalni identitet. Osim toga precenjivanje uloge sile u SSSR–u jačalo je veru u trajnost socijalizma kod sovjetologa. Precenjivane su političke rezerve kojima se sistem može reprodukovati, a zapostavljana analiza sovjetske ekonomije. Korejski rat trajno je učvrstio antikomunističku histeriju u SAD sa stereotipom da je SSSR nužno ekspanzionistički zato što je antikapitalistički. Teorija se manje pitala da li je SSSR ekonomski kadar za ekspanziju. Službena ocena CIA iz 1982. bila je da je sovjetska ekonomija u krizi, ali da ima dovoljno rezervi da se održi (Cox, 2000). Osim toga i nepoljuljano verovanje da se SSSR neće nikada povući sa osvojenih pozicija, pomaže da se objasni neuspeh sovjetologa u predviđanju najvažnijeg strateškog poratnog događaja – sovjetskog raspuštanja lagera. Istini za volju bilo je dosta razloga da je i samo pominjanje ove mogućnosti dugo izgledalo naivno. Tek od sredine 1970–ih, kada je počelo sve veće zaduživanje realsocijalizma kod Zapada, počele su da slabe teorije o konvergenciji sistema koje su najviše verovale u sposobnost prilagođavanja socijalizma, a u perestrojki su stvari postale još očevidnije. Međutim, i posle toga teško je za slabost sovjetologije ili za tvrdi stereotip proglasiti uverenje koje je isključivalo mogućnost rušenja socijalizma od samih komunista. Bila je to gotovo nepredviđiva mogućnost pogotovo u hladnom ratu, gde je antisovjetska usmerenost suzbijala svaku primisao o radikalnim reformama socijalizma odozgo. Kod ex post facto objašnjenja sloma olako su izricane tvrdnje da je sovjetski sistem morao propasti zbog ekonomskih razloga. Međutim, ovim apriorizmom ne mogu se objasniti faze sovjetskog privrednog rasta, niti nadmoć sovjetske ratne industrije nad nacističkom, koja se u ratu oslanjala na pripojene industrijske kapacitete gotovo cele srednje i zapadne Evrope? Naivno je verovanje da je Crvena armija porazila Vermaht zahvaljujući nadmoćnom borbenom moralu ili savezničkoj pomoći. Vermaht nije imao ništa lošiji moral, a saveznici su u Evropi otvorili ozbiljniji front tek juna 1944. čekajući da se nacizam i boljševizam uzjamno iscrpe. Ozbiljnija su objašnjenja ishoda Drugog svetskog rata nadmoćnošću ratne ekonomije, ne samo američke nego i sovjetske. Hobsbaum nije bez dobrih razloga prihvatio Dojčerovu ocenu da bi se Staljin teško odupreo Hitleru bez sovjetske industrijalizacije 1930–ih godina. Šumpeter je to uočio još 1942, pa je pitanje da li je Bajme u pravu kada tvrdi da se ekonomija duže od političke teorije varala o stabilnosti sistema u realnom socijalizmu. Iako u zapadnoj političkoj teoriji nije nikada prihvatana diktatura, centralnom planiranju je ipak priznavan učinak. Planiranje nisu uvažavali samo kejnzijanci (Myrdal, Tinbergen) već i Šumpeter. Dakle, istorija socijalizma nije pravolinijski tok, već sled sastavljen od niza manje ili više različitih faza u kojoj racionalnost ekonomije i privrede nije uvek bila na istom nivou. Prognostička slabost sovjetologije delom je izvirala iz
274
preovlađujuće imanentne vizije sovjetskog razvoja bez kolebanja u politici i privredi. Na sličnoj metodskoj osnovi počivaju i savremene teorije o totalitarizmu. Uporno ponavljanje da su uzroci sloma u fatalnoj logici socijalizma, koji se u suštini nije mogao menjati niti reformisati, počiva na poimanju 74 godina duge istorije evopskog realnog socijalizma kao ispunjenja teleologije. Ovaj i slični oblici “retrodiktivnog determinizma” ne mogu biti pouzdana metodološka osnova misli o društvu (Muller 1998, S. 66). Levinovo upozorenje da se kod sovjetske istorije radi o nekoliko prilično različitih faza sa vlastitim zakonomernostima plodniji je okvir za proučavanje konkretnih uzroka raspada od imanentno teleološkog pristupa teorija o totalitarizmu, koje gotovo isključivo polaze od istorijski nediferenciranog primata politike u socijalizmu. Razvoj je bio neprozirniji za teorije koje su bile manje kadre da prihvate njegovu neravnomernost. Sa pomenutom jednostranošću povezana je još jedna dogma koja je sprečavala preciznije predviđanje. U liberalnoj misli se, naime, neopravdano potiskuje gledište o pluralizmu razvojnih trendova. Posle 1989. gotovo da je opšteprihvaćeno liberalno ortodoksno gledanje da je modernizacija spojiva samo sa civilnim društvom. Nova epohalna svest ustoličila je novu viziju poželjnog razvoja, ali je pogrešno istu neistorijski primenjivati na prošlost i apsolutizovati na budućnost. Postmoderna je dobro uočila idejnu zasićenost na koju reaguju neusklađeni spontani pokreti bez velikih ideoloških ciljeva. Ali zbog privredne bede, koja je nadživela slom socijalizma, teško da će se u Istočnoj Evropi razviti istinski poslematerijalistički pokreti u smislu postmoderne. Naprotiv nastali su novi visokomaterijalizovani etnički pokreti. Jednačina “socijalizam = izobličena moderna“, a “post–socijalizam = prosvećena postmoderna“ nije verovatna. Socijalizam treba shvatati kao višeslojan i protivrečan spoj modernih i nemodernih crta. Postmodernističko tumačenje erozije socijalizma kao krize moderne biće kratkog daha zbog problema siromaštva, migracija, razaranja okoline i nacionalnih sukoba, a Liotarov poziv ”Pustite nas da se u miru igramo” uskoro će izgledati kao neodgovorni luksuz zasićenog zapadnog sveta koji ne želi da vidi da su prošle bogate i zidom zaštićene godine intelektualnih igara i na Zapadu. U potpuno determinističkom i strukturno stabilnom svetu lišenom haosa bila bi moguća pouzdanija predviđanja toka razvoja nego što je to bilo moguće tokom 20–og veka. Međutim, u nestalnom svetu punom previranja, sa širokom lepezom razvojnih alternativa, isteklih iz kombinacija raznovrsnih sukoba i nejednakosti koji se uzajamno pojačavaju i neutralizuju, prognoze su još uvek bliže skalama racionalnih očekivanja nego obrascima sigurnijih predviđanja.
Literatura: A Brookings National Issues Forum (1999), e End of the ColdWar anWhat‘s Happened in theTenYears Since (Transcript of Panel Discussions) www.brook.edu/comm/transcripts/19991202b. htm Allardt, Erik (1999), e Future of the Social Sciences in the 21st century – A Comment, Current Sociology, Vol. 47. No. 4. Aron, Leon (1999), A Search for a Historic Yeltsin A Bradley Lecture delivered at the American Enterprise Institute, November 8, 1999. http://www. aei. org/bradley/b11o899. htm Barth, D. Christopher (2001), e Decline and Death of the Soviet Union: 1970s Detente through the Present, Anchorage, Alasca 14. 1. 2001 Bensaid, Daniel (1999), A reply to the Livre noir du communisme. www. internationalen. se/sp/99l. htm99l. htm
– ...
275
Beyme, Klaus von (1998a), Der Zusammenbruch des Sozialismus und die Folgen für die sozialwissenschaftliche eoriebildung.
www.math.uni–potsdam.de/~oeitner/QUELLEN…OS/artikel13. htm.
Beyme, K. (1998b), Totalitarismus – zur Renaissance eines Begriffes nach dem Ende der kommunistischen Regime, u: A. Siegel, hrsg. Totalitarismustheorien nach dem Ende des Kommunismus, Koln, Bohlau Verlag. Boron, Atilio, A. (1999), A Social eory for the 21st Century? Current Sociology, Vol. 47. No. 4. Boswell, Terry (1995), Hegemony and Bifurcation Points in World History, Journal of World–Systems Research, 1995, Volume 1, No. 15. Brown, Archie (1996), e Gorbachev Factor – Chapter One http://washingtonpost.com/ws–srv/style/longterm/books/chap1/gorbache. htm
Brookings National Issues Forum (1999), e End of the ColdWar andWhat‘s Happened in theTenYears Since (Transcript of Panel Discussions) www.brook.edu/comm/transcripts/19991202b. htm Brzezinski, Zbigniew (2000), A Post–divided Europe – Principles and Precepts for American Foreign Policy, http://www.si.edu/news/speeches/brzezinski. htm Corcoran, Edward, A. (1990), Perestoika and the Soviet Military – Implications for U. S. Policy, Policy Analysis, No. 133, May 29, 1990. Cox, Michael (2000), e End of the Cold War and why we failed to predict it, e Electronic Review of World politics, Vol 1 (2000), No. 2. Deppe, Frank (1997), Fin de Siecle – Am Ubergang ins 21 Jarhundert, Koln, Papyrossa. Deutsch, Karl W. (1974), Rise im Monolith: Moglichkeiten und Arten der Desintegration in totalitaren Systemen (1. Aufl. 1954), u: B. Seidel, S. Jenkner, hrsg, Wege der Totalitarismus–Forschung, Darmstadt, Wissenschaftliche Buchgesellschaft. Frank, Andre Gunder (1992), What went wrong in the “Socialist”East? Excepts from a longer article by Andre Gunder Frank – University of Amsterdam www.etext.org/Politics/progressive.Sociologists/authon/frank.gunder/Soviet_Extracts
Getty, Arch J. (2000), e Future Did Not Work, e Atlantic Monthly, March 2000, Volume 285, No. 3. Hantington, Semjuel (1998), Sukob civilizacija – i preoblikovanje svetskog poretka, Podgorica, CID. Jowitt, Ken (1997). Explaining the end of Soviet power – Really Imaginary Socialism, East European Constitutional Review, Vol. 6, No. 2–3. Kaplan, Robert D. (2000), Failed Crusade, America and the Tragedy of Post–Communist Russia, New York Times, October 8, 2000. Kuljić, Todor (1989), Birokratija i kadrovska uprava, Beograd, Naučna knjiga. Kuljić, Todor(1994), Oblici lične vlasti, Beograd, Inistitut za političke studije. Lewin, Moshe (1998), A Country falling apart – e collapse of the Russian state, Le Monde diplomatique, November 1998.
276
Motyl, Alexander J. (2000), Liberalism, Nationalism, and National Liberation Struggles http://www.bgu.ac.il/humphrey/seminar/alex.htm
Muller, Klaus (1998), Totalitarismus und Modernisierung – Zum Historikerstreit in der Osteuropaforschung, u: A. Siegel, hrsg, Totalitarismustheorien nach dem Ende des kommunismus. Pipes, Richard (1996), Ronald Reagan and the Fall of Communism Intellectual Capital, March 13, 1996. Pipes, R. (2000), e Last Empire – Adapted from the essay „e Fall of Communism” Hoover Digest, 2000 No. 1 Rozov, Nikolai (1995), e electronic Journal of Sociology. http://www.etext.org/politics/World.Systems/wsn–archives/9510–95
Rutland, Peter (1998), Explaining the Soviet Collapse, Transitions, February 1998. Shlapentokh, Vladimir (1997), How Colossus Fell: e Collapse of the Soviet Empire. http://www. msu. edy/schlapent/sovhistory. Htm
Schmierer, Joscha (1997): „Zeitalter der Globalisierung“, Komunne, 1997/8. http://www. succex. ac. uk/users/hafa3/global1htm
Shaw, Martin (2000), eory of the Global State: Globality as Unfinished Revolution, Cambridge University Press 2000. http://www. succex. ac. uk/users/hafa3/global1htm Simensen, Jarle (1999), Democracy and Globalization: Nineteen Eighty–nine and the „ird Wave“, Journal of World History, Vol. 10. No. 2 . Smith, Trevor J. (1998), e collapse of the Lenin personality cult in Soviet Russia, 1985–1995, e Historian, Winter 1998. e Electronic Journal of Sociology (1995) http://www. etext. org/Politics/World. systems/wsn–archives/95/10–95
Uhler, Walter C. (1997), Ending the Cold War: e Gorbachev Factor by Archie Brown, Oxford University Press, 1996. Bulletin of the Atomic scientists, Jan/Feb. 1997, Vol. 53, No. 1 Vujačić, Veljko (1996), Istorijsko nasleđe, nacionalistička mobilizacija i politički ishod u Rusiji i Srbiji, Sociologija, Vol. XXXVIII (1996), No. 3. Wallerstein, Immanuel (1999), „Globalization or e Age of Transition? A Long–Term View of the Trajectory of the World–System“, Fernand Braudel Center. http://fbc. binghampton. edu/wtrajws. htm
Wallerstein, I. (2000), e Racist Albatross, Eurozine, September 14th, 2000. Zubok, Vladislav M. (2000), Gorbachev’s Nuclear Learning – How the Soviet leader became a nuclear abolitionist, Boston Review, April/May 2000. Autor je rad napisao na poziv priređivača
U
Sreten Vujović SKICA O DRUŠTVENOJ ISTORIJI U SRBIJI DANAS
starim, slojevitim i različitim društvima i kulturama Balkana deluju istorijski procesi dugog, srednjeg i kratkog trajanja. Takva situacija iziskuje adekvatan istraživački pristup koji bi trebalo da bude integrativan, to jest multidisciplinaran, komparativan i u kome bi došla do izražaja konvergencija društvene teorije i istoriografije. Umesto tradicionalne događajno–političke istorije poželjnija bi bila društvena istorija zasnovana na metodološkim i teorijskim doprinosima, nemačke, engleske i francuske škole “analista”. Sociolozi su zbog predmeta i metoda svog istraživanja prvenstveno zainteresovani za takvu vrstu društvene istorije. S tim u vezi, može se postaviti nekoliko pitanja: 1. da li se među domaćim istoričarima neki na sistematičan način bave istorijom savremenog društva, onom vrstom istorije koja sama po sebi predstavlja spoj istoriografije, sociologije i drugih srodnih nauka, odnosno socijalne teorije i arhivskih i drugih vrsta izvora; 2. ima li domaćih sociologa koji se bave istorijskom sociologijom odnosno društvenom istorijom, i 3. postoje li u našoj aktuelnoj izdavačkoj produkciji prevodi dela stranih autora koja po svom karakteru pripadaju društvenoj istoriji? Pre nego što ponudim neke elemente odgovora na postavljena pitanja interpretiraću gledište našeg poznatog istoričara Sime Ćirkovića o stanju i savremenoj istoriografiji. Ćirković deli mišljenje onih koji smatraju da istorija nije jedina nauka “u čijoj je nadležnosti celokupna prošlost“. On smatra da savremena istorijska nauka mora biti otvorena za „uravnoteženu i nijansiranu” recepciju metoda i rezultata drugih empirijskih nauka o čoveku i društvu. Osim toga, Ćirković misli da je “disciplina istoričara suočena s krizom identiteta”. Budući da se danas vode rasprave o temama: “Čemu filozofija” i “Čemu sociologija? – ta Ćirkovićeva ocena očigledno važi i za istoriografiju, kao i za druge discipline. S tim u vezi, jedan od Ćirkovićevih zaključaka iz predgovora knjige Rabotnici, vojnici, duhovnici: društva srednjovekovnog Balkana, inače izvanrednog primera društvene istorije srednjovekovnog Balkana, glasi: “Naučna istoriografija je u našem veku postala razapeta između totaliteta kao ideala i parcijalnog pristupa kao realnosti; pretenduje na to da naučno osvetljava celinu istorijskog procesa, a kadra je da prikaže tek po koji njegov isečak. Problem nije jedino u neizbežnoj vremenskoj i prostornoj ograničenosti fragmenata koji su predmet istraživanja. On je izraženiji u tematskoj razjedinjenosti, jednostranosti i jednodimenzionalnosti ‘preseka’ koji se dobijaju apstrahovanjem, izborom po merilima neke posebne nauke ili teorije užeg područja. Oseća se dvostruki nedostatak kompasa, onoga koji bi pokazivao gde je srž totaliteta istorijskog procesa koji se želi percipirati i jednog drugog, koji bi pokazivao
278
kako treba racionalno povezivati i spajati istoriju istoričara i bezbroj stručnih istorija” (Ćirković, 1997: 10). Vratimo se sada našim pitanjima. Odgovor na prvo pitanje je potvrdan. U Srbiji danas ima istoričara, uglavnom srednje i mlađe generacije, koji se bave društvenom istorijom. Institucionalno gledano, pod okriljem Instituta za noviju istoriju Srbije i Katedre za opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, odnosno Udruženja za društvenu istoriju izlaze od 1994. godine zbornici radova i časopisi “Tokovi istorije”, glavni urednik Latinka Perović, i “Godišnjak za društvenu istoriju”, glavni urednik Milan Ristović, kao glavna glasila poslenika na polju domaće društvene istorije . Od zbornika treba pomenuti dvotomnu knjigu Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka čiji je glavi i odgovorni urednik Latinka Perović, a izdavač Institut za noviju istoriju Srbije i knjigu Dijalog o istorijskoj antropologiji Balkana koja je objavljena kao posebno izdanje Udruženja za društvenu istoriju i Odeljenja za istoriju Jugoistočne Evrope Istorijskog instituta Univerziteta u Gracu. Andrej Mitrović je jedan od glavnih duhovnih inspiratora novog trenda u našoj savremenoj istoriografiji. To se vidi i iz njegovog sažetog uvodnika programskog karaktera prvog broja “Godišjaka za društvenu istoriju” u kome piše o svrsi i zadacima ovog časopisa. Jedan od zadataka časopisa jeste objavljivanje rezultata proučavanja društva u Srbiji 19. i 20. veka, ali sagledano u širim okvirima Mediterana, Zapadne, Srednje i Istočne Evrope, u prvom redu Balkana. Po Mitrovićevom mišljenju društvo kao istorijsku pojavu počeo je kod nas obrađivati još Vuk Karadžić, a prvi istinski učinak postigao je 1891. godine Stojan Novaković (brodelijanac pre F. Brodela) značajnom monografijom Selo. U sličnom kontekstu Stojana Novakovića pominje i Sima Ćirković. Međutim, Mitrović ocenjuje da društvena problematika nije dovoljno proučavana, kao i da je u njenom proučavanju teško utvrditi postojanje kontinuiteta sa prethodnicima iz 19. veka. U istraživačkom fokusu je građanstvo kao središnji akter društva zasnovanog na tekovinama industrijske revolucije i njoj odgovarajuće civilizacije. Ali, izdvajanje građanstva ne isključuje proučavanje radništva, seljaštva i ostalih društvenih slojeva i grupa niti globalnog društva. To podrazumeva i proučavanje društvenog razvoja (progresa, stagnacije, regresa) a “time i osobitosti evropeizacije i modernizacije u uslovima nerazvijenosti i teškog prevazilaženja”. Isto tako, celovitosti radi, potrebno je proučavati i pojedinca, kako “malog čoveka” tako i “istorijske ličnosti”. Ne zanemaruje se ni značajna uloga događaja među kojima ima onih koji imaju prekretničku ulogu. Viši cilj je “potreba ostvarivanja shvatanja o celovitoj istoriji“. U metodološkom pogledu Mitrović insistira na komparativnim studijama praćenim teorijskim u čemu oslonac treba da bude M. Veber i K. Marks i doprinosi nemačke, engleske i francuske istorijske nauke. “Dobrodošli su, smatra Mitrović, svi stručni pristupi – bar u ovoj našoj ranoj fazi – pod imenima društvena istorija ili socijalna istorija, socijalna istorijska nauka, pa istorija svakodnevice, malog čoveka, marginalnih grupa, itd” (Mitrović, 1994: 6). Ilustracije radi, osvrnućemo se ukratko na učinak “Godišnjaka za društvenu istoriju”. Do danas je izašlo 17 brojeva ovog časopisa. Uređivačka koncepcija časopisa se uglavnom dosledno sprovodi. Uvidom u sadržaj časopisa pokazuje se da je 11 članaka bilo posvećeno teoriji, 12 društvenoj strukturi, 14 privredi, 13 kulturi, 17 politici, 6 etničkim odnosima, 4 svakodnevnom životu, 2 društvenim devijacijama, 1 zdravstvu, 1 ženskom pokretu, i 13 osvrtima i prikazima knjiga. Za šest godina izlaženja časopisa uređivačka koncepcija nije mogla biti u celini ostvarena. Stručni prilozi su solidni, a njihovi autori su uglavnom daroviti istoričari srednje i mlađe generacije. Moglo je biti više teorijsko–metodoloških radova (više prevoda), više komparativnog pristupa i vođenja računa o balkanskom i širem kontekstu. U svakom slučaju ovaj časopis je uneo
279
neophodnu svežinu u domaću istoriografiju i pokrenuo dijalog između istoričara i predstavnika drugih nauka o društvu i čoveku. Takođe, ilustracije radi, izdvojiću nekoliko autora, odnosno njihovih knjiga, da bih pokazao da je reč o novom trendu u domaćoj istoriografiji koji je konvergentan sa sociologijom i drugim društvenim naukama. Reč je o knjigama Predraga Markovića Beograd i Evropa: 1918–1941 i Beograd između Istoka i Zapada, knjizi Ljubodraga Dimića Kulturna politika kraljevine Jugoslavije 1918–1941 u tri toma, i Miroslava Perišića Valjevo – grad u Srbiji krajem 19. veka. Svestan sam da ovakvim izborom činim nepravdu drugim autorima, ali moja namera nije da pomenem sve predstavnike društvene istorije u Srbiji, kao ni iscrpna analiza i ocena doprinosa protagonista cele “škole”, već skretanje pažnje na jedan novi trend u našoj istoriografiji, sociologiji i izdavačkoj produkciji. Suziću svoj izbor na dve knjige posvećene gradu i građanstvu ne samo zbog moje specijalnosti (urbana sociologija) već zbog toga što je ta problematika zanemarena u srpskoj istoriografiji ili je obrađivana na stereotipan način. Predrag J. Marković je primenom teorije modernizacije na proučavanje Beograda između dva svetska rata napisao sociologizovano istoriografsko delo koje pleni specifičnim pristupom i sadržajem. Modernizaciju naš autor ne svodi na evropeizaciju ni na amerikanizaciju, odnosno vesternizaciju, nego je shvata kao globalni preobražaj tradicionalnih, odnosno stagnantnih društava u dinamične sisteme, tj. kao proces koji znači usmerene strukturalne promene u političkom, privrednom i kulturnom podsistemu globalnog društvenog sistema, a u konkretnom slučaju grada. Odgovarajući na pitanja o modernizaciji Beograda, Marković nas obaveštava o promenama u društvenoj strukturi i društvenoj pokretljivosti, o ženskom pitanju, porodici braku, o modi, igri i sportu, novim medijima, stanovanju, ishrani i zdravlju. Kad je reč o privrednoj modernizaciji, Marković nas upoznaje sa tehnološkim razvojem beogradske industrije, sa inovacijama u saobraćaju, telekomunikacijama, turizmu, kao i sa ulogom stranaca u beogradskoj privredi. Na kraju svoje studije Marković se bavi modernizacijom duha analizirajući promene u umetnosti i na univerzitetu. (...) A sada da vidimo kako Ljubodrag Dimić ocenjuje knjigu Miroslava Perišića Valjevo, grad u Srbiji krajem 19. veka: “Retki među srpskim i jugoslovenskim istoričarima su se poslednjih decenija upuštali u istraživanja istorije grada, gradskog života i građanstva. Kad je to i činjeno, autori su temi prilazili stereotipno, neinventivno, na tradicionalan način, najčešće sužavajući svoja interesovanja na političku istoriju. Otuda je tema ‘Grad u Srbiji’ jedna od zaboravljenih tema srpske i jugoslovenske istoriografije kojoj istoričari neminovno treba da se vrate. To je među prvima učinio Miroslav Perišić. (…) Zaobilaženoj temi, koju mu je ‘prijateljski nametnula’ stara škola (…) autor je pristupio na nov, svež, moderan način, izabirući pristup koji može biti šokantan za sve koji ‘okoštalo’ misle o prošlosti, a opet, izazovan i uzbudljiv za one koji su ubeđenja da moderan istoričar mora uporedo negovati znanja o prošlosti i zanimanje za teorijsko u istoriografiji. (…) Tlo ‘nove istorije’ posvećene istraživanjima svih aspekata čovekove delatnosti u prošlosti, oslonjene na nove istorijske izvore, novo čitanje tradicionalnih istorijskih izvora i literature, razuđeni istorijski metod, osobeno pripovedanje o prošlosti koje podrazumeva pouzdano stručno znanje, jasni pojmovni aparat, poznavanje empirije i razumevanje istorije kao višeg oblika apstrakcije. Dosegnuti rezultat je značajan iskorak iz osrednjosti literature koja se bavi lokalnom istorijom, odličan model, čvrst temelj i nepogrešiv putokaz za one koji o sličnim temama tek planiraju da pišu” (Dimić, 1998: 375–376). Podvlačim poslednju rečenicu Lj. Dimića koja znači da budući istraživači lokalnih društvenih zajednica ne bi trebalo da idu ispod nivoa koji je postigao M. Perović. Ako bi se toga držali srpska istoriografija i društvene nauke uopšte bi značajno dobile na kvalitetu.
280
Na pitanje da li ima domaćih sociologa koji se bave istorijskom sociologijom odnosno društvenom istorijom odgovor je takođe potvrdan, uz napomenu da ih nema dovoljno. Primera radi, pomenuću Slobodana Antonića i njegovu odličnu knjigu Izazovi istorijske sociologije (1995), isto tako dobru knjigu Karela Turze Modernost na biciklu, renesansa – grad – porodica (1996) i Pavla Milenkovića koji se bavio Fernanom Brodelom, odnosno francuskom školom “analista”. U čemu se sastoji to novo, moglo bi se reći pionirsko, interesovanje u domaćoj sociologiji pokušaću da pokažem kratkim osvrtom na pomenutu Turzinu studiju. Turza na ubedljiv način pokazuje da su kvatroćento i činkvećento prostor–vreme, ili kako bi rekao Brodel “južni pol prve evropske ekonomije – sveta”, rodno mesto prve modernosti, a ne, kako se najčešće misli, severniji predeli zapadne Evrope u poznijim vekovima industrijalizacije. Ovu tezu autor proverava i dokazuje analizirajući razne oblike društvene organizacije – privredu, kulturu, politiku – u italijanskim gradovima 15. i 16. veka i njihovim poređenjem sa ostalim zapadno–evropskim gradovima toga vremena. Tako Turza otkriva da su se glavni elementi modernosti, kao što su racionalnost, individualizam, privatno vlasništvo i tržišna privreda, uobličili i preovladali upravo u severnoitalijanskim renesansnim gradovima. Turza nas kroz analizu društvenog života u renesansnom gradovima vodi do upoznavanja sa sadržinom porodičnog života i njenim preobražajem. On dokumentovano pokazuje da renesansna porodica nije pasivna transmisija organizacije i vrednosti tadašnjeg društva već da je i sama značajan akter modernizacije. Prevaga tzv. nuklearne porodice, jačanje njene privatnosti, novi oblici porodične osećajnosti kroz otkrivanje detinjstva, odvajanje sektora rada od porodične privatnosti, nova organizacija stanovanja i tome slično bitne su odlike modernizacijskog procesa. Posebnu vrednost Turzinoj studiji daje činjenica da se njegova interpretacija oslanja na bogate i najnovije nalaze istoriografije, ali ne samo događajne i političke, nego prvenstveno one koja pripada društvenoj istoriji (Brodel), naročito istoriji svakodnevnog života i mentaliteta. Naslov studije Modernost na biciklu potiče od Džarmanovog filma o Karavađu u kojem se tvrdi da modernost u renesansi ima sve svoje atribute osim ubrzanosti. Konkretnije, savremena recepcija renesansne modernosti u njenoj tehnološko–tehničkoj dimenziji je u znaku bicikla, a ne železnice ili automobila. Na kraju, treba odgovoriti i na pitanje da li u našoj aktuelnoj izdavačkoj produkciji postoje prevodi dela stranih autora koja po svom karakteru pripadaju društvenoj istoriji. Na sreću takva dela postoje, i to najviše zahvaljujući trudu mladih privatnih izdavača. U poslednjih desetak godina izdavačka delatnost je, uprkos žestokoj društvenoj krizi, bila plodna i obuhvatila je niz dela iz oblasti društvene istorije. Pomenuću nekoliko izdavača: “Klio”, “Equilibrium”, “Geopoetika”, “Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića” , “Biblioteka XX vek” Ivana Čolovića, itd. Objavljene su knjige: F. Brodel, Spisi o istoriji i Mediteran (skraćeno i fragmentarno izdanje), Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Balkanski svetovi: prva i poslednja Evropa i Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga, Marija Todorova Imaginarni Balkan, itd. Na taj način se neguje dobar izdavački i čitalački ukus koji pozitivno utiče na stručnjake koji se bave društvenim i humanističkim naukama, kao i na sve druge znatiželjnike. Da bi odgovor na treće pitanje koje sam postavio u ovom radu bio sadržajniji osvrnuću se na knjigu Trajana Stojanovića Balkanski svetovi: prva i poslednja Evropa (1997). (...) Slično Brodelu u slučaju Mediterana, Stojanović na primeru Balkana nastoji da objedini tri komponente: 1. geografsko tlo i uticaj fizičkih i klimatskih uslova; 2. društveno–ekonomske strukture i procese, a i vrednosne orijentacije; 3. događanja, politiku i učinak pojedinih ličnosti. Kada je reč o Balkanu kao svetu u malom, ili kao polazištu za razumevanje svetske istorije, slični pokušaji njegovog istraživanja izvedeni su u delima Arnolda Tojnbija, Vilijama Meknila i Leftena Stavrijanosa, a i u delu našeg Jovana Cvijića.
281
Stojanović je napisao sinteznu istoriju Balkana u rasponu od deset hiljada godina: od neolita do danas, a što se Srba tiče – od njihovog doseljavaja na Balkan do građanskog rata početkom devedesetih godina našeg veka. Objedinio je, manje ili više uspešno, radove mnogih stručnjaka iz domena društvenih nauka. Drugim rečima, sačinio je celinu povezujući društvenu ekonomsku, kulturnu i političku istoriju. Tako nešto je mogao da postigne samo jedan veliki erudita, izuzetno teorijski i metodološki obrazovan naučnik, samopregoran istraživač brojnih arhiva i poznavalac svetskih i balkanskih jezika, kakav je profesor Stojanović. Dodajmo tome da naš autor tumači bogatu, slojevitu i zamršenu istoriju balkanskih civilizacija na svojevrstan moderan način, a to kako sam piše znači “ne samo otkrivanjem novih činjenica već i postavljanjem novih pitanja, ukazivanjem na nove skupove odnosa i njihovom analizom, primenom odgovarajućih novih i starih metoda na nova i stara pitanja” (Stojanović, 1997: 25). Stvari i događaji, činjenice i ideje najčešće se objašnjavaju sociološkim i antropološkim teorijama i tako dobijaju svoj dublji i pravi smisao. Postoji stalna korespondencija između teorijskih pretpostavki i rezultata istraživanja i na taj način se postiže celovitost u obradi istorijske stvarnosti. (...) Stojanović traga za uzrocima i posledicama veoma brojnih teritorijalnih, verskih, etničkih, ideoloških sukoba na Balkanu, sve do naših dana. Pri tome on vodi računa o značaju ratova i država, ali stavlja akcenat na istoriju “naroda, malih lokalnih kultura i susretanju suprotstavljenih civilizacija, odnosno kultura”. Razmatrajući probleme sadašnjeg vremena, Stojanović, između ostalog, iznosi mišljenje da je za balkanska društva u tranziciji veoma važno da zbog sukoba ne zanemare pitanje “kako iz zastarele industrijalizacije uskočiti u kibernetsku revoluciju”. Stojanović smatra poželjnim da balkanska društva u toku mučne tranzicije izbegnu zamke kapitalističkog nivelisanja, a to je moguće ako tržišna privreda bude zasnovana na zaštiti kulturno–ekološke baštine svakog društva posebno. Ovim stavom Stojanović pokazuje da je naročito značajno da se očuva kulturni identitet svakog naroda, ali isto tako, ako ne i značajnije, da se očuva njihova ekološka ravnoteža. Slobodan sam da kažem da je takav “ekološki” stav, bar u kontekstu domaće istoriografije, prava inovacija. Naš autor zapravo kritikuje savremeni kapitalizam zalažući se za kulturnu autonomiju i poštovanje ekoloških zahteva kako bi se održala ravnoteža između slobode i socijalne pravde. Moglo bi se reći da isticanjem ravnoteže između slobode i socijalne pravde, Stojanović zauzima poziciju levog liberala. Objavljivanjem ove Stojanovićeve knjige na srpskom jeziku dobili smo smelu, pouzdanu i izazovnu sintezu o „balkanskim svetovima“, koja nam je utoliko potrebnija ukoliko je kod nas u poslednje vreme uzela maha zloupotreba istoriografije u vidu naglašeno etnocentričkih istorijskih pristupa ili raznih mitomanija o “Srbima narodu najstarijem” radi dnevno političkih potreba. Doduše, toga nisu bile pošteđene ni druge društvene nauke. Drugim rečima, bilo bi dobro kada bi ova Stojanovićeva knjiga, kako zbog svog osobenog, modernog metodološkog pristupa i sadržajnog bogatstva tako i zbog svoje mudrosti i plemenitosti, izmenila pogled na istoriju ne samo našim ljubiteljima istoriografije već i pojedinim uticajnim istoričarima i drugim stručnjacima iz oblasti nauka o društvu i čoveku.
Literatura: Dimić, Lj.(1998): Pogovor za knjigu Miroslava Perišića Valjevo, grad u Srbiji krajem 19 veka, Institut za noviju istoriju i Skupština opštine Valjevo, Beograd–Valjevo. Marković, P. (1992): Beograd i Evropa, 1918 – 1941, Savremena administracija, d.d., Beograd. Mitrović, A. (1994): “Skica predloga za raspravljanje o proučavanju istorije društva”, Godišnjak za društvenu istoriju, sveska 1, Beograd.
282
Perišić, M. (1998): Valjevo, grad u Srbiji krajem 19. veka, INIS, SO Valjevo, Beograd – Valjevo. Stojanović, T. (1997): Balkanski svetovi – prva i poslednja Evropa, Equilibrium, Beograd. Turza, K. (1996): Modernost na biciklu, Akademia nova, Beograd. Ćirković, S. (1997): Rabotnici, vojnici, duhovnici, Equilibrium, Beograd. Sreten Vujović, Skica o društvenoj istoriji u Srbiji danas, u: Komunikacija sociologije sa filozofijom i istorijom, Univerzitet Crne Gore/Institut za filozofiju i sociologiju Filozofskog fakulteta u Nikšiću, Nikšić/Podgorica, 2000.
Trajan Stojanović DRUŠTVA
D
ruštvo je grupa zajednica sa zajedničkom mrežom međuzavisnih sistema za upravljanje društvenim tenzijama i društvenom solidarnošću. Svako društvo na poseban način organizuje odnose među pojedincima i grupama, tako da su članovi društva u čestoj ili redovnoj, mada obično posrednoj, međusobnoj komunikaciji na svim, ili gotovo svim, nivoima života: u oblasti vere, umetnosti, razonode, proizvodnje, potrošnje, obrazovanja, razmene, i tako dalje. Pored toga, svako društvo ima svoj posebni skup društvenih struktura. Pojam društvene strukture ne odnosi se na određene delove društva, niti na nosioce društvenih uloga, već na celine koje ostaju manje–više iste tokom niza generacija, uprkos tome što se akteri stalno smenjuju. Klasna struktura, obrasci potrošnje i drugi strukturni kompleksi jesu funkcionalni, pre nego organizacioni, vidovi društva. Pored toga, iza funkcija ili društvenih struktura kriju se temeljne vrednosti jednog društva, koje su u njih utkane. Promene u funkciji i strukturi stoga su uglavnom tabuisane. Međutim, društva uvek opstaju u nekoj vrsti labilne ravnoteže. Ona nisu samo područja strukturne solidarnosti, već i strukturnih tenzija i potresa. Drugim rečima, ona dozvoljavaju postojanje različitih varijanti društvenih struktura – ako ne stvarno, a ono bar potencijalno. Pod određenim uslovima, dolazi do otvorene borbe između branilaca dominantnih struktura i nosilaca uloga koji sebe vide kao deo drugačijih obrazaca. Kada se nekoliko struktura istovremeno promeni, takva se promena naziva revolucijom. Strukturne i etničke promene predmet su ovog poglavlja. Pošto se pozabavimo problemom etničkih promena, to jest, gotovo potpunom transformacijom uloga i delimičnom transformacijom struktura, naročito jezičkih, preći ćemo na proučavanje Balkana kao opšteg područja strukturnih solidarnosti i napetosti.
Makrodruštvo: Staleške države Kao što smo već primetili, indoevropska društva su u ranom periodu svoje istorije naginjala trodelnom načinu razmišljanja i društvenog ustrojstva. U makrodruštvenoj sferi, ovakva usmerenost ogledala se u podeli pripadnika različitih političkih ili plemenskih celina na tri reda,
284
staleža, ili bioi: prinosioci žrtava, zaštitnici i proizvođači. U arijevskoj Indlji ta tri reda bili su brâhmana, kshatriya i vaiçya. U Rimu su to bili flamines, milites i quirites, odnosno tri plemena: Ramni (zaduženi za obrede), Luceri (ratnici) i Titiensi (stočari). U staroj Grčkoj ova tri reda činili su demijurzi, plemstvo i proizvodači koji su posedovali malo zemlje i imali pravo da budu predstavljeni u skupštini gradana. Među skandinavskim paganima, ove tri grupe nazivale su se Godi (demijurg), Jarl (erl, ratnik) i Karl (slobodni zemljoradnik). Međutim, veoma rano, usled tuđih osvajanja i unutarnjeg društvenog raslojavanja, ovim trima staležima dodat je i četvrti, u koji su spadali zavisni ljudi ili ljudi nižeg reda: u indijskom slstemu bili su to çûdra, ili ljudska stoka, u Rimu klijenti, u Atini teti, u Tesaliji penestai, u Sparti heloti, a u Skandinaviji robovi (thraell). Ima osnova za pretpostavku da su kod Slovena pre dolaska na Balkansko poluostrvo postojala tri reda ili načina života. Međutim, u svojoj novoj domovini i oni su razvili četvorostaleški sistem. U srednjovekovnoj Srbiji taj sistem su činili: “popova kapa”, veliki zaštitnici (“vlastela”) i profesionalni vojnici (“voin”), slobodni zemljoradnici (“sebri”) i kmetovi, odnosno ljudi niskog roda. Pripadnici ove grupe zvali su se “meropsi”, “parici”, “vilani” ili “posadnici”, ill pak “kmeti”. U susednoj Dalmaciji, u četiri staleža spadali su: sveštenstvo (naslednici prehrišćanskih rimskih flamines), patriciji (sjor ili vlastela), plebejci (puk) i coloni ili contadini. Ovaj poslednji stalež činili su ribari i seljaci, koji su imali ugovornu obavezu da jedan deo svojih proizvoda predaju gospodarima, u zamenu za razne vrste zaštite, uključujući i vojnu. U drugim slovenskim delovima poluostrva, kao i u Grčkoj, tokom srednjeg veka postojao je sličan sistem od četiri osnovna staleža ili načina života. O srednjovekovnoj istoriji Vlaške i Moldavije manje se zna, ali je skoro sigurno da je tamo bilo tri staleža: sveštenstvo, boljari i nasledno slobodni mali zemljoposednici, poznati pod nazivom mosneni ili razasi. O četvrtom vlaško–moldavskom staležu, koji su činili zavisni seljaci, takozvani vilani (vecini) ili rumâni, postoje podaci tek od petnaestog veka. Moguće je, međutim, da je ovaj stalež nastao u nekom ranijem periodu. Iako je u osnovi bilo podeljeno na četiri staleža, balkansko društvo bilo je mnogo složenije. Na primer, u mnogonacionalnoj državi cara Stefana Dušana, u četrnaestom veku, pored četiri profesionalna staleža o kojima je već bilo reči bilo je i četiri zvanična etnička staleža: Vlasi, Albanci, Saksonci i Latini. Možda bi tokom vremena bio uspostavljen i peti etnički stalež, koji bi sačinjavali Grci ili Romani (tako su obično nazivani podanici Vizantijskog carstva) da je srpsko carstvo malo duže potrajalo. Tako je u srednjovekovnoj Srbiji preovladala težnja za uspostavljanjem one vrste staleškog sistema kakva se razvila u Transilvaniji, gde je društvo sve do 1863. bilo podeljeno na tri etnička staleža, svaki sa svojim privilegijama – Mađari, Saksonci i Sekelji. Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, staleško društvo nije bilo društveni sistem bez ikakvog kretanja. Doduše, u Srbiji je bilo pokušaja, naročito posle 1300, da se spreče brakovi između Vlaha i sebara (slobodnih seljaka iz trećeg staleža), ali njih ne bi ni bilo da mešanje srpskih ratara i vlaških stočara nije već bilo poprimilo znatne razmere. Pravna prepreka možda je taj proces usporila, ali nema razloga za pretpostavku da je mešanje time potpuno suzbijeno. Istina, načelo srodstva ograničavalo je društvenu pokretljlvost, ali je jedno drugo načelo staleškog društva – usvajanje ili inicijacija – dozvoljavalo određeni stepen pokretljivosti između staleža. Pojavile su se čak i grupe koje nisu bile neposredno vezane za neki od profesionalnih ili etničkih staleža. Među njima su bili “svobodnici”, nekadašnji kmetovi ili robovi koji su dobili ličnu slobodu, ali nisu primljeni u sebarski stalež jer nisu imali nasledno pravo vlasništva nad zemljom. Brojna je bila društvena kategorija “sokalnika”, o čijim dužnostima naučnici još uvek raspravljaju. Sokalnici su možda bili crkveni ili državni kasapi, kuvari, pekari, ili zidari; sudski činovnici poput engleskih srednjovekovnih sokemen; ili niži činovnici zaduženi za skupljanje desetka u žitu, koji su imali sudska ovlašćenja vezana za svoje dužnosti. U svakom slučaju, ovakvi “javni radnici” delimično su vrbovani iz redova mladih sinova pravoslavnih sveštenika. Pored toga,
285
postojala je i grupa ilegalnih demijurga, javnih radnika proteranih iz staleža verskih zvaničnika u prvih nekoliko vekova po prelasku Južnih Slovena u hrišćanstvo: opsenari, trovači, jeretici i šamani, odnosno ljudl koji su upražnjavali vlahovstvo. Prva tri staleža – religija, zaštita i proizvodnja – prvobitno su uživala skoro isti ugled. Međutim, tokom trinaestog, četrnaestog i petnaestog veka, treći stalež malih zemljoposednika prošao je kroz znatno društveno raslojavanje u svim krajevima Balkana. Iako se položaj nekih njegovih pripadnika popravio, drugi su izgubili zemlju ili slobodu, a sam stalež dospeo je u podređen položaj. U doba opadanja Vizantijskog carstva, kada su trgovačke povlastice prešle u ruke Venecije i Đenove, država je ostala bez prihoda iz kojih bi isplaćivala plate državnih činovnika, pa su vlasti morale da podignu poreze kako bi isplatile službenike. Međutim, ove nove poreske mere osiromašile su mnoge slobodne seljake. Oni su iz velike potrebe za zaštitom od poreznika–krvopija i nemilosrdnih plaćenlka predavali svoju slobodu moćnim gospodarima koji su obećali da će zadovoljiti njihove potrebe. Tako su nekada slobodni seljaci obavezali i sebe i svoje potomke da rade na imanjima svojih pokrovitelja i svake godine im daju i deo letine. S druge strane, mnogi gospodari uspeli su da zemlju koju su dobili na uživanje (pronoia) pretvore u nasledne posede. U slovenskim oblastima došlo je do sličnog procesa stvaranja velikih zemljišnih poseda i pretvaranja zemlje date na uživanje u nasledna imanja. Međutim, u ovim krajevima je do toga doveo i povećan broj stanovnika. Kako se uvećavalo seosko stanovništvo, veličina imanja koja su seljacima bila na raspolaganju sve se više smanjivala. Pored toga, kao i u Vizantiji, veliki gospodari iskorišćavali su svoju moć da bi ubrzali proces usitnjavanja malih naslednih imanja. S druge strane, razvoj rudarstva i širenje gradova u slovensklm oblastima doveli su do uspona domaćih zanatlija i trgovaca uporedo sa zanatlijama i krupnim trgovcima stranog porekla – Saksoncima, “Latinima” (uglavnom iz Dubrovnika) i Grcima. U srpskim gradovima u unutrašnjosti, ovi novi “srednji slojevi” još uvek su, međutim, bili slabi, a uz to su ubrzo ostali bez jedine institucije koja im je možda mogla izboriti prevlast: skupštine trećeg staleža. Zapravo, Zakonik koga su doneli Stefan Dušan i crkveni i vlasteoski stalež podsticao je razvoj tržišne privrede, ujednačio je obavezu kuluka u čitavom carstvu, podvrgnuo i samog Cara zakonskim odredbama, i dozvolio postojanje skupština popovih kapa i vlastele. Međutim, uskratio je sebrima (slobodnjacima) pravo na skupštinu, a posebno im je zabranio da kao stalež imaju svoju skupštinu, predvidevši za organizatore i učesnike odsecanje oba uha (dakle, gubitak razuma) i žigosanje obraza (dakle, trajno okaljano lice). Potvrđene 1349. od strane skupštine prva dva staleža, odredbe Zakonika u pogledu sebara samo su regionalni odraz jedne šire evropski reakcije u okviru gospodarske klase, koja je svoj vrhunac doživela u stogodišnjem ratu. Razume se, pod tim ne podrazumevamo samo rat između Francuske i Engleske već složene sukobe katolika protiv katolika, hrišćana protiv muslimana, pravoslavaca protiv katolika, husita protiv carskih i katoličkih snaga, laborita protiv utrakvista, Poljske i Litvanije protiv tevtonskih vitezova, Osmanlija protiv kraljevine Mađarske i ostataka vizantijskog i Dušanovog carstva, Moskovljana protiv Tatara i Novgorođana, Venecije i Milana protiv Đenove, Tamerlana protiv Bajazita, Danske protiv Hanze, jednog feudalnog gospodara protiv drugog, plaćenika protiv seljaka, seljaka protiv gospodara. Jedan od ključnih aspekata ovog sukoba na Balkanu bio je pokušaj gospodara, patricija ili aristokratije da se transformišu u manje–više zatvoren stalež, sklope savez sa moćnim stranim trgovcima, otmu zemlju i prihode od seljaka i osujete težnje domaćeg “srednjeg sloja”, bio on potencijalno u usponu, kao u slovenskim delovima Balkana, ili na izgled u opadanju, kao u grčkim područjima. Godine 1341. i 1342. srednji slojevi u Adrijanopolju i Solunu i seljaci iz okoline Di-
286
dimotike digli su se na oružje protiv plemstva i zemljoposednika koji nisu živeli na svojim imanjima. U Solunu su takozvani ziloti između 1342. i 1349. preuzeli vlast i konfiskovali imovinu velikaša, crkava i manastira podelivši jedan deo te imovine siromašnima. Pored toga, iskoristili su novac i građu do kojih su došli za opravku gradskih zidina i stvaranje narodne vojske. Najzad, omogućili su sposobnima i dobrostojećima da se bave određenim zanimanjima. Međutim, delom zbog rascepa između srednjeg sloja i sirotinje, a delom zbog razdora među samim pripadnicima srednjeg sloja, plemstvo je ubrzo opet nadvladalo. Slični sukobi u jadranskim gradovima Kotoru i Baru (Antivari) na sličan način su završeni pobedom patricija, odnosno plemstva, koja je zapečaćena pretvaranjem barske skupštine starešina u Veliko veće, a kotorske skupštine u Senat. Srazmerna lakoća s kojom su se Turci Osmanlije proširili po Balkanu u drugoj polovini četrnaestog veka može se objasniti na više načina, ali ovo pretvaranje balkanskog društva u područje napetosti, pritisaka i sukoba bilo je jedan od značajnih činilaca u njihovoj prvobitnoj ekspanziji (kao i u njihovom kasnijem osvojenju Mađarske). Međutim, koliko god da je nama nepoznat broj seljaka i pripadnika srednjeg sloja pozdravio uspostavljanje osmanlijske vlasti, ono nije dovelo do ukldanja staleža. Umesto toga, postojeći staleški sistem doteran je u skladu sa potrebama Osmanlija. U skladu sa osmanlijskom teorijom društva, koja je delimično bila arapskog porekla, osmanlijsko društvo bilo je vertikalno ustrojstvo sačinjeno od četiri stuba ili staleža: ljudi od vere i zakona (‘ulemâ), ljudi od sablje (‘asker), trgovci i zanatlije (tuccar), i raya, odnosno poljodelci. Ono se, međutim, može posmatrati i kao društvo od šest staleža (ne računajući robove, koji pravno i nisu smatrani osobama); ‘ulema, ili muslimanske institucije; ‘asker ili vladajuće institucije, čiji su se brojni pripadnici bavili trgovinom, te su tako bili tesno povezani sa novim “trećim staležom” nemuslimanskih trgovaca; četvrtl stalež činila je privilegovana pravoslavana raja, odnosno pomoćni ‘asker; sledi pseudostalež potlačene raje; i najzad, skup staleža u koje spadaju samostalne zajednice stranaca (i njihovi osmanlijski štićenici), koje štite međunarodni sporazumi. Osmanlijsko društveno ustrojstvo zapravo je bilo još složenije, jer je imalo dva oblika, verski i profesionalni. U verskom pogledu, društvo se na izgled delilo na četiri zvanično nezavisne zajednice, ili millet: muslimane, pravoslavce, jevreje i jermenske Đurđijance (monofizite). Međutim, sami muslimani dalje su se delili na dve velike verske grupe, jeretičke šiite i “pravoverne” sunite, od kojih su se potonji delili na brojna bratstva različitog stepena pravovernosti. Premda su svi pravoslavni hrišćani teorijski bili podređeni carigradskom patrijarhu, u izvesnim periodima i oni su bili podeljeni na barem dve samostalne crkve (srpsku i grčku), od kojih je svaka imala u svojoj nadležnostl različite kombinacije etničkih grupa i kulturnih podgrupa. Što se tiče Jevreja, oni su do druge polovine sedamnaestog veka bili podeljeni u četiri glavne verske i kulturne grupe, a tada su neki pripadnici sekte Šabethaja Zebija (ill Zevija), sledeći primer svog vođe, prešli u islam, zadržavši deo svog jevrejskog nasleđa. Jermenski milet činili su ne samo monofiziti već i katolici, nestorijanci i jakobiti. Ove potonje crkve katkad su, međutim, uspevale da izdejstvuju svoje izdvajanje – u izvesnoj meri – iz jermenske grupe na osnovu specijalnih povelja. U stvarnosti je, dakle, ukupan broj verskih grupa u Otomanskom carstvu bio gotovo tri ili četiri puta veći od zvaničnog. U pogledu profesionalne podele, osmanlijsko društvo činili su: pseudosloj ljudi od vere i zakona, podeljen u onoliko stvarnih slojeva koliko je bilo “mileta”; sloj ljudi od sablje, podeljen na prevashodno muslimanski vojno–zapovednički stalež i pomoćni sloj zavisnih, ali privilegovanih, pravoslavnih hrišćana; sloj poslovnih ljudi, među kojima je bilo Jevreja, pravoslavaca, jermenskih gregorijanaca i preobraćenika u islam, odnosno njihovih potomaka, s tim što se kod pripadnika ovog sloja osećaj zajedništva najčešće zasnivao na bavljenju istim zanatom, u okviru
287
istog esnafa, pod zaštitom istog sveca ili proroka. Ovome se mora dodati izopštena raja, koju su činili pravoslavni seljaci, te privilegovane grupe stranaca.¹ Sistem staleža ili društvenih “položaja” bio je krajnje nesavršen. I u teoriji i u praksi bila je dozvoljena “pobuna izvedena po pravilima”, mada bi u slučaju neuspeha usledila kazna. Pobunu izvedenu po pravilima možemo definisati kao pobunu kojoj je osnovna namera prenošenje vlasti s jedne grupe na drugu, u cilju ispravljanja nedostataka u upravljanju postojećom staleškom strukturom, ili pak državom ili privredom. Pobuna nije više u skladu s pravilima ako bi među ciljevima pobunjenika bila i revolucija; to jest, ako bi njihov cilj bio ukidanje postojećeg sistema, a ne ispravljanje njegovih mana. Stoga je večito dolazilo do “dozvoljenih” pobuna protiv sultana, koji je čitavim sistemom i upravljao, gazije (ratnika u službi vere) nad gazijama i padišaha. Svađe i neslaganja među staležima bili su uobičajeni i država je često bila zaokupljena rešavanjem tih sukoba. Ove pobune i surevnjivosti nisu ugrožavale osnovne principe postojećeg društvenog ustrojstva; često je, zapravo, njihov cilj bio upravo potvrđivanje tih principa. Pa ipak, krajem osamnaestog veka otomanskom sistemu održavanja stabilnosti, pa čak i suštinskim načelima staleškog sistema, već je pretila stvarna opasnost. Kako je do toga došlo i koje su bile krajnje posledice – o tome će biti reči do kraja ovog poglavlja. (…)
Re–volucija i revolucija U Srbiji, ili Šumadiji, gde krajem osamnaestog veka praktično nije ni bilo intelektualaca, Srbi iz austrijske Vojvodine zadovoljavali su potrebe za sekretarima i učiteljima u vreme srpskih ustanaka (1804–1815). Međutim, srpska nacionalna inteligencija nije bila katalizator nacionalne i socijalne revolucije, pa čak ni “nacionalno” usmereni hajduci možda ne bi iskoristili prlliku da stvore samostalnu srpsku državu, koja se ukazala u vreme Napoleonovih ratova, da u narodu nije postojalo milenarističko gledanje na stvari. Milenarizam, verovanje u dolazak spasitelja ili oslobodioca u vidu nekog pretka ili boga, nije – razume se – bio svojstven samo Srbima; u raznim periodima nalazimo milenarističke pojave kod Grka, Vlaha, Bugara, Turaka i balkanskih Jevreja. Međutim, izgleda da je srpski milenaristički duh dostigao vrhunac u drugoj polovini osamnaestog veka, gotovo u isto vreme kad je izbila francuska revolucija, mada nezavisno od nje. Mnoga milenaristička shvatanja raširila su se među Srbima od druge polovine petnaestog veka. Tokom poslednje dve decenije šesnaestog veka, kad je milenarizam bio opšta pojava u gotovo svim narodima pod osmanlijskom vlašću, Srbi su se nadali spasiteljskom povratku Sv. Save – člana srpske kraljevske porodice i osnivača srpske arhiepiskopije u trinaestom veku, od koga je legenda načinila mitskog junačkog pretka i arhetip. Devedesetih godina šesnaestog veka, zajedno s ostalim balkanskim narodima, pobunili su se protiv osmanlijske vlasti dok su Turci ratovali sa rimsko–nemačkim carstvom (Austrijom), transilvanskim, vlaškim i moldavskim kneževima, i kozacima iz ukrajinskih stepa. Da bi ugušili ustanak, Turci su proglasili džihad, ili sveti rat: kult Muhameda protiv kulta Sv. Save. Pošto su preneli navodne Savine kosti iz manastira Mileševa, Turci su ih spalili u Beogradu. Međutim, ni time nisu uspeli da zauvek uguše narodno verovanje u povratak spasitelja Save. Pored toga, srpska i makedonska narodna poezija predviđala je povratak još jednog junaka te kulture, Kraljevića Marka – koga istorija pamti kao turskog vazala iz četrnaestog veka,
288
ali je narodna pesma od njega načinila veličanstveni lik u kome su spojene moralne osobine Digena, Akrite i Dionisa. Prema legendi, Marko se privremeno povukao iz ovozemaljskog života da drema i “čeka svoj čas” u nekoj skrivenoj pećini što je simbol Majke Zemlje ili u pećini blizu njegovog grada Prilepa, u Makedoniji, ili pak na nekom skrovitom ostrvu. Međutim, kad “kucne čas” srpskog preporoda, on će ustati i povesti Srbe protiv Turaka, koje će proterati “preko sinjeg mora”, otkuda su i došli. Tokom osamnaestog veka, ovim verovanjima pridružila su se mnoga druga, a neke prirodne pojave – to jest, komete iz 1781, 1797. i 1807; pomračenje meseca 14. januara 1804. i pomračenje sunca dve nedelje kasnije, 30. januara; kao i oluja uoči Sv. Save, 14. januara 1801 – tumačene su kao znamenja koja navešćuju oslobođenje i preporod, do kojlh će doći posredstvom rata, epidemija i pobune. Konačno, u osamnaestom veku – ili sredinom sedamnaestog, kad su sredozemne i evropske Jevreje uzbuđivale vizlje Šabethaja Zebija – jedan “starac” iz plemena Vasojevića, prorok po imenu Stanj, predskazao je dolazak srpskog spasitelja, a Srbi su dva stoleća s puno žara ponavljali njegovo proročanstvo: “Javiće se jedan crni čovjek ozdo od utoke Lima ... u /Drinu, Drine u Savu, a Save u Dunav i valjda iz utrobe zemlje i carstva mrtvih/. Taj čovjek će se zvati car u opancima. On će mnogo srpskoga naroda osloboditi od Turaka... Dotle će mnogo nesreća biti... Oni koje oslobode, živeće lijepo... Doći će Crnokapa i Crnogaća k nama... Turci će se sve više i više gubiti s lica zemlje.”² I tako je uoči srpske društvene i nacionalne revolucije – bez obzira da li prihvatimo njeno tradicionalno datiranje u 1804. godinu ili njene početke vidimo još u austrijsko–turskom ratu 1788–1791 – u Srbiji vladalo nešto što Vitorio Lanternari u svojoj analizi potčinjenih društava naziva “verskim pokretom koji predoseća preporod i preobražaj”³, odnosno mesijanski kult oslobođenja, legenda o uspavanom bogu, junaku, ili kralju, koji će se probuditi u pravi čas i – možda noseći zaštitnu “maglenu kapu” koja ga čini nevidljivim pred neprijateljskim očima, što je varijanta kape od “pseće kože” grčkog boga smrti ili takozvane Tarnkappe maglovitih, zastrašujućih i podzemnih junaka i vilenjaka iz germanske mitologije – i osloboditi svoj narod, kome će omogućiti povratak u mitsko “zlatno doba”. Kao što smo rekli, ovaj milenaristički pogled na svet bio je na vrhuncu u vreme Prosvećenosti, francuske revolucije i Napoleonovih ratova. U bilo koje drugo doba, srpske vizije verovatno bi doživele nesrećnu sudbinu mnogih milenarističkih pokreta iz prošlosti. Međutim, da se Srbija nije nadala mesijanskom oslobođenju, ni Prosvećenost ni Revolucija verovatno ne bi imali neposrednog ideološkog ili društvenog uticaja na zbivanja u unutrašnjosti Balkana. Međutim, pošto se srpski cilj revolucije, to jest povratka “zlatnom dobu“, podudario sa revolucijom u Francuskoj i širom društvenom i ekonomskom revolucijom koja se odvijala svuda na Zapadu, nemoguće je postalo stvarnost. Od re–volucije, Srbija se okrenula neverovatno zahtevnom zadatku stvaranja društva zasnovanog na načelima slobode, nacije i jednakosti pred zakonom. (...) Najviše intelektualaca, kako duhovnih tako i svetovnih, bilo je među Grcima, koji su od svih balkanskih naroda imali najdužu tradiciju pismenosti i državnog činovništva. Sredinom osamnaestog veka, grčki crkveni učenjaci delili su se u dve grupe: “gramatičari” su tražili utočište u Aristotelu i gramatici, a “matematičari” su pronalazili utehu u nauci Kopernika, Njutna, Dekarta, Loka i Tiha Brahea. Međutim, pored ovih učenih crkvenih ljudl, u drugoj polovini osamnaestog veka javlja se i svetovna inteligencija, sastavljena od fanariotske “učene gospode” i raznorodnih pripadnika “srednjih slojeva”. Fanarioti su bili školovani i imućni Grci, često iz trgovačkih porodica, koji su uspeli da zauzmu visoke položaje u osmanlijskoj državi, da kao svetovnjaci
289
upravljaju grčkom pravoslavnom crkvom, a težili su guvernerskim položajima u Vlaškoj i Moldaviji. Oni su, zapravo, činili “administrativno plemstvo”. Srednjim slojevima pripadali su sekretari fanariotskih “administrativnih plemića”; trgovci, često samouki; i sinovi trgovaca, školovani na zapadnoevropskim univerzitetima. Tipični predstavnici ovih trgovačkih sinova bila su braća Drozos iz Ambelakije, koja su se vratila sa studija u Lajpcigu i Jeni da u svom mestu osnuju malo pozorište, kao i Adamantios Korais, sin jednog istaknutog trgovca iz Smirne, koji se, pošto se okušao u trgovini i studirao medicinu u Monpeljeu, opredelio za karijeru pisca i političkog pamfletiste u Parizu, s namerom da pridobije svoje sunarodnike za ideje evropske Prosvećenosti i “liberalne” aspekte francuske revolucije. Primer izuzetnog sekretara, koji je neko vreme bio u službi fanariota, jeste pesnik Riga od Fere (Rhigas Pheraios). Pošto je u Beču organizovao revolucionarni klub sa ciljem da Otomansko carstvo preobrazi u pseudojakobinsku republiku, Riga je uhapšen i predat Turcima u Beogradu, gde je 1798. pogubljen. Kao grupa, trgovci, sekretari, trgovački sinovi i fanarioti bili su skloniji refomi nego revoluciji i mnogi su bili sasvim spremni da i dalje trpe ancien regime, naročito posle 1789, kada je zvanična crkva zauzela čvrst stav protiv zapadnjaštva i modernizma i zapretila da će odstupanja kažnjavati anatemom. Međutim, znatan deo svetovne inteligencije i trgovaca koji su poslovali sa Rusijom i Zapadom nije imao ništa protiv okupljanja u revolucionarne klubove. Nekoliko takvih klubova, koji su nazivani “heterijama”, osnovano je u vreme francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Pored toga, neki Grci u makedonskom mestu Kozani dičili su se svojim nadimkom Gallophrones („ljudi koji razmišljaju na francuski način”), dok su neki ostrvljani sa Samosa s ponosom nosili ime Carmagnoles (po odeći francuskih revolucionara, jednoj njihovoj pesmi i popularnom plesu). Konačno, 1814. je osnovana tajna revolucionarna organizacija poznata pod imenom Philike Hetairia u Odesi, ruskoj crnomorskoj luci koja je otvorena tek 1794, ali se brzo pretvorila u veliku žitnu tržnicu prepunu Srba, Grka, Bugara, Italijana, Jevreja, Rusa i Turaka. Odesa je bila središte političkih spletaka i revolucionarnih zavera, veza Rusije sa mediteranskim duhom i poletom italijanske revolucionarne grupe karbonara (Carbonari), baš kao što je Petrograd Rusiju povezivao sa filozofijom, ideologijom i industrijom Zapadne i Srednje Evrope. (...) Philike Hetairia bila je u kontaktu sa drugim revolucionarnim i kvazirevolucionarnim grupama, na primer sa sledbenicima srpskog pobunjeničkog vođe Karađorđa Petrovića, sa kišinjevskim ogrankom revolucionarnih ruskih dekabrista, sa ruskim fanariotskim oficirom Aleksandrom Ipsilantijem i sa rumunskim građaninom (mosnean) i bivšim ruskim oficirom Tudorom Vladimireskuom, a posle 1819. bila je spremna da primi u članstvo, pa čak i na rukovodeća mesta, konzervativce čiji je cilj bio stvaranje nacionalne ili balkansko–hrišćanske države. Organizacija je planirala opšti ustanak na Balkanu. Drugim rečima, nadala se da će uspeti da stvori situaciju sličnu onoj kakva je pretila 1807. i 1808, kada su u Banatu i drugim habsburškim oblastima izbili seljački nemiri, a Otomansko carstvo je moralo istovremeno da se nosi sa udarcima koje su joj nanosile Rusija na severoistoku, Srbija u središnjem delu severnih pokrajina i Crna Gora na zapadu. Tih godina dolazilo je do seljačkih ustanaka i u Tesaliji i Makedoniji, a klefti su pokušavali da se udruže sa srpskim pobunjenicima. (...) Međutim, 1821. nije došlo do sveopšte revolucije na Balkanu, kao što se to nije dogodilo ni 1807. Miloš Obrenović, vođa srpskog ustanka iz 1815. i osnivač nove srpske države, odbio je da se priključi ovom pokretu. Raznorodne balkanske družine pod Ipsilantijevim zapovedništvom nisu naišle na podršku među moldavskim seljacima. Vlaški seljaci uskratill su svoju podršku Vladimireskuu zbog toga što nije dovoljno pažljivo slušao njihove pritužbe na gospodarski režim. Revolucija je, međutim, stigla u Moreju, odnosno na Peloponez, i u obližnje grčke krajeve. Grci su se od 1821. do 1829. borili protiv Turaka, a istovremeno su se nemilosrdno gložili
290
između sebe. Albanske muslimanske jedinice u službi Mehmed Alije Egipatskog intervenisale su protiv njih, ali su Grci imali moralnu, novčanu i podršku u dobrovoljcima liberala iz zapadnoevropskih zemljama. Pored toga, dodatno su im pomagale Francuska, Britanija i Rusija svojim zajedničkim napadima na osmanlijsku flotu, a Rusija i svojim napadom na Moldaviju, Vlašku i Bugarsku. Od svih evropskih zemalja u kojima je dvadesetih godina devetnaestog veka došlo do ustanaka Vlaška, Moldavija, Grčka, Italija, Španija i Rusija – jedino je Grčka mogla da se podiči delimično uspešnom političkom i socijalnom revolucijom. Na ovaj ili onaj način, međutim, sve balkanske pokrajine osetile su posledice poluvekovnih revolucija koje su trajale od 1788. do 1833. U samom Otomanskom carstvu, opasnost od revolucije primorala je vlasti da izvrše niz reformi poznatih pod zajedničkim imenom Tanzimat (1826–1876). Vlaška i Moldavija dobile su, zahvaljujući pokroviteljstvu Rusije, povelju kojom je Otomansko carstvo izgubilo pravo prvog otkupa sirovina iz ovih pokrajina. Srbiji je revolucija donela autonomiju, Grčkoj formalnu nezavisnost. Najzad, Bugarska se otvorila prema modernom svetu, odnosno prema onim spoljnim uticajima koje su razni delovi bugarskog društva bili spremni da prihvate. Nova generacija Bugara, koji su svoje intelektualno obrazovanje stekli u srednjim i višim školama i u liberalnim i radikalnim krugovima u Rusiji, Grčkoj, Srbiji i Vlaškoj, prihvatila je ideje modernog nacionalizma i društvene revolucije. Čak su i konzervativci postali nacionalisti, podržavajući zamisao o dvojnoj tursko–bugarskoj državi (po ugledu na austrougarsku dvojnu državu, osnovanu 1867). Pored toga, oni su predvodili pokret koji je 1870. doveo do odvajanja bugarske crkve od Carigradske patrijaršije. Što se političke autonomije tiče, ona je izvojevana 1878. zahvaljujući seljačkim ustancima (u Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Bugarskoj), saradnji hajduka sa liberalnim i radikalnim revolucionarima i, pre svega, ruskoj pomoći. Ocena koju su o srpskoj revoluciji u devetnaestom veku dali liberalni folklorista, leksikograf i spisatelj Vuk Karadžić i socijalista Svetozar Marković može se gotovo bez ostatka primeniti i na grčku i bugarsku revoluciju. U sve tri zemlje, revolucije su bile nacionalne i socijalne i u njima je, kako kaže Marković, “nestala čitava jedna neproduktivna klasa ljudi, koji su živeli sasvim drugačijim životom, govorili različitim jezikom, ispovedali drugu veru i smatrali srpski /i grčki i bugarski/ narod svojim vlasništvom”⁴. Moglo bi se i osporiti mišljenje da su Turci i drugi muslimani u Otomanskom carstvu bili „neproduktivna klasa“. S druge strane, u potpunostl se slažemo s tvrdnjom da je revolucija srušila postojeće staleže, odnosno ostatke staleških struktura. Iako je tek trebalo boriti se i izborlti se, i to stalno iznova, za novi društveni poredak koji će jemčiti bezbednost imovine i biti zasnovan na načelima jednakosti pred zakonom, slobode ugovora i društvene pokretljivosti kroz slobodno političko i privredno nadmetanje, veoma su brzo nastale mnoge institucije nalik na one koje su i u Zapadnu Evropu tek nedavno bile uvedene – pisani ustavi, političke stranke najrazličitijih ideologlja (liberalizam, nacionalizam, naprednjaštvo, populizam, utopijski socijalizam, marksizam i seljaštvo), kao i obrazovne ustanove u kojima su se školovali sve širi i širi slojevi. Međutim, uprkos svim promenama, balkanske revolucije su ostale nedovršene. To i nije neobično, ako se zna da je čak i francuska revolucija sve do osamdesetih godina devetnaestog, ako ne i do tridesetih godina dvadesetog veka, ostala “nedovršena revolucija”. Time što smo balkanske revolucije nazvali “nedovršenim” hoćemo da kažemo da one nisu u potpunosti stvorile društveni sloj koji im je mogao omogućiti da novom društvenom sistemu obezbede trajnost: dovoljno veliku, jedinstvenu i nezavisnu srednju klasu koja će biti u stanju da izađe na kraj sa neuobičajenim društvenim potresima do kojih su dovela dva svetska rata, svetska privredna kriza, komunistička revolucija. tehnološko zaostajanje, nagli porast stanovništva i sukob mnoštva kulturnih i političkih tradicija.
291
Pod različitim okolnostima, koje smo ukratko već pomenuli, uklanjanje otuđenja među različitim delovima društva, kao i proširivanje, jačanje, podruštvljavanje ili “dovršavanje” revolucije, kojoj je trebalo dati novi polet ili je usmeriti u novom pravcu, na kraju je palo u zadatak komunističkom rukovodstvu u Jugoslaviji, Bugarskoj, Rumuniji i Albaniji, dok je u Grčkoj taj zadatak preuzelo buržoasko vođstvo. Međutim, upravljanje društvom je problem bez konačnog rešenja, te se u Grčkoj od 1963. gomila političko i socijalno nezadovoljstvo, u vidu kritika upućenih , “rasipnoj” kraljici Frederiki (sada udovici), demonstracija protiv vlade ogromnih razmera, prebacivanja Britaniji i Sjedinjenim Državama što nisu dozvolili ujedinjenje Kipra i Grčke, i nestanka stabilne vlasti posle osam godina političke stabilnosti (1955–1963) za vreme Konstantina Karamanlisa, vođe Radikalne unije, koja zagovara “slobodno preduzetništvo”. I u komunističkim državama vide se slični znaci previranja. U Jugoslaviji, koja to najotvorenije priznaje, i dalje postoji nerešen nacionalni problem. Među samim komunistima preovlađuju najmanje tri tendencije: pojam nacije kao nadklase i praktično metafizičke kategorije, naročito kod Slovenaca i Makedonaca; želje nekih Srba da se svi Jugosloveni okupe oko srpsko–hrvatskog kulturnog jezgra; i zvanični program koji podstiče dobrovoljnu integraciju naroda i narodnosti kroz širenje socijalističke privrede i stvaranje jedinstvenog unutrašnjeg tržišta. Dakle, balkanska društva i dalje često predstavljaju oblasti tenzije i potresa, ali i novih i starih solidarnosti. Trajan Stojanović, Balkanska civilizacija, Centar za geopoetiku, Beograd, 1995, str. 99–136. (Naslov originala: Traian Stojanovitch, A Study in Balkan Civilisation, Alfred A. Knopf, New York, 1967. Prevela sa engleskog: Ivana Đorđević)
Qu n cr nr n nc . Sr, ca cni t, r a ca rci caeu nrs Aha n ccuc. Vvt rf mt d dr, Cs c lr rts p r. Grr u aducs acsqu a t L. H ? Nc t tr , Ci tni ac cs s; hors, ca . Vv tvrs s, n s, ncui t. Hs, s ng dci t a c hts, s, s, ci crfi . Vr ri csc. H? Ns ads hs c r i , u t cr ca ? Qu s, ff r rcs r, u? u hs , cs, a rb a rr ci, rt uct id, n, u t, C. H fns. Vl tr ht rn , s clo cc r ign, m, t q rr h d vs hcucs , , s, ; c r n, qu rvrs, r, , c iqu ir qs A r eg , idr qu ac; hr ca s. Ma a , r nms, P. Qu sm ncc c crs. Vvs udsu v Er uc. Scia h s, udscr, cn i . Sci vrs, c r hs cvs sis a r s, qu , cs hrae, cn p nacci L. rc , C. Aha m neu s h cb nrst L. Sm, c cr cs , rtr tr udf hr x acr u n ucts, cf a nes ra u t, m s uci cr s , s. r t udn ign, f t d aducr ttqi c u s. C. Sr ? Ois Es frfi n trfrs i c ri L. eg, qum ei, u aci t cni trs vb rrtu cae . cs cnca c ica s , T. Sir . Q cns rfi cud t, c tudmu drfs cprfes egca ? Qt , rcan, p ? qut crs . ; C. S . S. Mt cl vrr t ra t ; ht? P. C, s, udl racttq; nes n ps, tnin mir? Ns r, s . c hci. Ft s. Q i d hs, p . , u n, Cs hr m r ad egr act t rt t vi mnn c. Vvr ucts, C cr i a c, qu ca rs rs, o r , s, clr , t t n ntr s. Oinin r cneu n, c cn, qu clcc mrs s c c r, u trcc cs, ac r? O t r i, qs, Ctqu cur t cs? N gnt ntrf rt.
BIBLIOGRAFIJA
Qu tvs. C. Q rc ca u ts n. Qs cs c u l csu tr cvr cr, u r s, u st tqid rc L. S r drt ntt ? N, rs? O tr i cai, ag. H cst d hrc s n, s cvcrs id n c hcc s r c s cns i ? P. N s, ps m ? Ns, u cr u eurfi ur udr a acci, r, m, ud c dffrn t ! S n rrt t u mrtl s. H t t t pra s cn, cca a t pte n o s , u ds ca c egs. Qu raccuc nr cs. Dv cvs. xm dr? N tr ca r. Ms , rs Aha hac ds uc t r tlc ntrt s n, r, tr r cs ci e c rca c s vs, c cu dp ns ? N a ra c iu dt t sq L. Cui l cf ns. Flo qusa ttq s. Vrn sca ra ls, rsts m ac ? u l trs c P, qut, c tetus idrc cu s Mcr t tts, rm aducir l c tcud P. A i ins A C, c r, e , . Q c cni s r rt, ca rcr ac ed rc; s ? N s. S ngt fia rc citr cprns s cv, n ic , s t pv cs cn r! S csci ds, C, i vt . Srr t id, ps rc; C. t gn. S , rs, vrcpr r tr, C. S. Gra drp . Vc vn. A r cc cl i; hs n. Sca , cvr ? u t s ct t. Mrts n, n r n ! Sr dr l actrt, qu r cci ts, r r C. Cmt m s hacc ir cin, ra t t u u cidrr id t cc ffr l ncl t. Ma, t nucs s, cs. Hs sq nuci eg t rfis c cmn tr cpr rmacr nct ra cfs Mrt pi c rs in, f ag s rcs cs, accs hactr a c rs cn ud E, qu. T in vidr fr tsu r igno s. Ma , nr s. T . c, C. Ft cv. crf s, cnt rt, r n S bs cs ls s ha p, P adu nr cp rs rs cui pt s, vid prf r n iu rs, c, ci trr, acr ntu acv r i i c iac s? P
SELEKTIVNA BIBLIOGRAFIJA DOMAĆIH I INOSTRANIH RADOVA IZ ISTORIJSKE SOCIOLOGIJE
P
Uvodna napomena
oslednjih godina, mimo svakih očekivanja, iznova iskrsava zanimanje za oblast koja se, neodređeno i eufemistički, zove Istorijska sociologija. Ova “transformacija” društvenih nauka vrhuni objavljivanjem radova koji – bilo samo pukim pozivanjem na Istorijsku sociologiju, bilo postavljanjem ciljeva i zadataka kojima se određuju pozicije proučavanja unutar ove oblasti, bilo najzad samim istraživačkim rezultatima – izazivaju zbunjenost, a često i nedoumicu šta od svog tog nepreglednog materijala svrstati u osnovnu lektiru jedne discipline. Priređivači su se otud suočili sa čitavim nizom poteškoća, koje proizilaze iz ovakvog “stanja stvari”. Istina je da neodređenost same discipline, kao i nepovezanost istraživanja koja se, na raznim stranama, sprovode pod imenom Istorijska sociologija, dodatno otežavaju posao oko svrstavanja štiva. No u tome se može naći i prednost: obuhvatna koliko i neodređena, Istorijska sociologija sugeriše slobodu kretanja kroz različite oblasti. Sreća da je minimum konsenzusa oko toga šta Istorijska sociologija treba da objedini pronađen u samom njenom imenu. To je ujedno i objašnjenje zbog čega će zainteresovani “korisnik” ove bibliografije naići na poprilično od literature koja problematizuje epistemološke i metodološke implikacije povezivanja istorije i sociologije iz ugla svake od ovih oblasti znanja o čoveku i društvu. Poželjno je da se, u ovakvim prilikama, svaka bibliografska jedinica “provuče kroz prste”, i time stekne, kakva–takva, predstava o njenom sadržaju, pa time i o osnovanosti da se tretira baš u okviru te, a ne neke druge oblasti ili discipline. Gotovo je suvišno napominjati da je ovde to tek delimično ostvareno. Priznanje ne treba shvatiti kao puki izgovor, već napomenu da je tako nešto, u sadašnjim uslovima, naprosto nemoguće. Ogromna produkcija oblasti o kojoj je reč – o čemu se može uveriti svako ko makar ovlaš pretraži izvore na Internetu koji se podvode pod ovu oblast – čini ovu bibliografiju anahronu, već onog trenutka kada je predata u štampu. Uverenje priređivača je, međutim, da time ona nije i beskorisna. Mada više intuitivna negoli objektivna, i verovatno preobimna da bi do kraja odgovorila svom naslovu, ona je ipak veoma korisna kao vodič kroz oblast u koju domaća društvena misao pravi tek prve korake.
296
Epistemološka, metodološka i teorijska literatura Abbott, A. (1990), Conceptions of time and events in social science methods, Historical Methods, 23 (4): 140-150. - (1994), History and Sociology: The Lost Synthesis. In: E. Monkkonen (ed.), Engaging the Past: The Uses of History Across the Social Sciences (pp. 77–112), Durham, Duke University Press. Abrams, Ph. (1980a), Historical Sociology, Open Book, Bath. – (1980b), History, Sociology, Historical Sociology, Past and Present, 87: 3–16. Adams, J. (1998), Feminist Theory as Fifth Columnist or Discursive Vanguard? Some Contested Uses of Gender Analysis in Historical Sociology, Social Politics, 5 (1): 1–16. Afrić, V. (1989), Struktura sociološke teorije, Zagreb, Naprijed. Althusser, L. (1965), Esquisse du concept d‘ histoire, La Pensee. Aminzade, R. (1992), Historical Sociology and Time, Sociological Methods and Research, 20 (4): 456–80. Антонић, С. (1987), Прилог критици историјског материјализма као филозофије историје (магистарски рад), Београд, Факултет политичких наука. – (1995), Izazovi istorijske sociologije, Beograd, Institut za političke studije. Aron, R. (1980), De la condition historique du sociologue, Paris. Badie, B. (1992), Comparative Analysis and Historical Sociology, International Social Science Journal, 133: 319–327. Banks, J. A. (1978), History and sociology: a re–appraisal, Leicester, University of Leicester/Department of Sociology. – (1989), From Universal History to Historical Sociology, The British Journal of Sociology, 4: 521–543. Barnes H. E. (1984), Historical sociology: its origins and development, New York/London, Garland. Bedarida, F. (1987), The modern historian‘s dilemma: conflicting pressures from science and society, Economic History Review, 40 (3): 335–348. Bendix, R. (1984), Force, fate, and freedom: on historical sociology, Berkeley/London, Calif./University of California Press. Bloch, M. (1970), Odbrana istorije ili zanat istoričara, Treći program, II (2): 329–460. Bryant, J. M. (2000), On sources and narratives in historical social science: a realist critique of positivist and postmodernist epistemologies, British Journal of Sociology, 51 (3): 489-523. Блок, М. (1997), Апология на историята, или занаятьна историка, СОНМ, София. Bock, K. E. (1956), The Acceptance of Histories: Toward a Perspective for Social Science, Berkeley and Los Angeles, University of California Press. Bois, G. (1983), Marksizam i nova istorija, Marksizam u svetu, 12: 67–87. Bonnell, V.E. (1980), The uses of theory, concepts and comparison in historical sociology, Comparative Studies in Society and History, 22 (2): 156–173.
297
Бродел, Ф. (1992), Списи о историји, Београд, Српска књижевна задруга. Burke, P. (1980), Sociology and History, London, George Allen and Unwin. Calhoun, C. (1998), Explanation in Historical Sociology: Narative, General Theory, and Historically Specific Theory, American Journal of Sociology, 104 (3): 846–871. Callinicos, A. (1987), Making History. Agency, Structure and Change in Social Theory, Cambridge, Polity Press. Carr, E. H. (1962), What is History, London, Macmillan and Co. – (1977), The Constitution of the Historical Past, Middletown, Wesleyan University Press. Chirot, D. (1976), Thematic controversies and new developments in the uses of historical materials by sociologists, Social Forces, 55 (2): 232–241. Collins, R. (1975), Conflict Sociology. Towards an Explanatory Science, New York, Academic Press. Collins, R. (1979), The Credential Society. An Historical Sociology of Education and Stratification, New York, Academic Press. – (1999), Macro–History: Essays in Sociology of the Long Run, Stanford, Stanford University Press. Ćirković, S. (1976), Socijalna istorija: susret sociologije i istorije, Sociološki pregled, 1–3. Delanty, G. and E. F. Isin (eds.) (2003), Handbook of Historical Sociology, Sage Publications, London. Дробижева, Л. М. (1971), История и социология, Москва, Мисль. Đorđević, J. (1938), Sociologija i istorija, Sociološki pregled, knj. I: 83–91. Đurić, I. (1990), Istorija – pribežište ili putokaz, Sarajevo, Svjetlost. Elias, N. (1978), What Is Sociology? London, Hutchinson (originally published in 1970). Ferrarotti, F. (1997), The Relation Between History and Sociology: Synthesis or Conflict?, International Journal of Contemporary Sociology, 34 (1): 1–16. Фире, Ф. (1994), Радионица историје, Сремски Карловци/Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Franzosi, R. and J. W. Mohr (1997), New Directions in Formalization and Historical Analysis, Theory & Society, 26 (2–3): 133–160. Гадамер, Х. Г. (1996), Похвала теорији, Подгорица, Октоих. Gagnon, P. (1988), Why study history? Atlantic Monthly, Nov.: 43–66. Gidens, A. (1976), New Rules of Sociological Method: A Positive Critique of Interpretative Sociologies, London, Hutchinson. – (1979), Central Problems in Social Theory, Berkeley and Los Angeles, University of California Press. – (1984), The Constitution of Society. Outline of the Theory of Structuration, Cambridge, Polity Press. Giddens, A. (1989), Nova pravila sociološke metode, Ljubljana, ŠKUC Filozofskog fakulteta. Gocek, F. M. (1995), Whither Historical Sociology?, Historical Methods, 28 (2): 107-116. Goldstone, J. A. (1998), Initial Conditions, General Laws, Path Dependence, and Explanation in Historical Sociology, American Journal of Sociology, 104 (3): 829–845.
298 Goldthorpe, J. H. (1986), The Relevance of History to Sociology. In: M. Bulmer (ed.) Sociological Research Methods (pp. 155–161), 2nd edition, London: MacMillan. – (1991), The Uses of History in Sociology: Reflections on some recent Tendencies, The British Journal of Sociology, 42 (2): 211–230. – (1994), The Uses of History in Sociology: A Reply, British Journal of Sociology, 45 (1): 55–77. Gotham, K. V. and W. G. Staples (1996), Narrative Analysis and the New Historical Sociology, Sociological Quarterly, 37 (3): 481–501. Gould, R. V. (ed.) (2000), The Rational Choice Controversy in Historical Sociology, Chicago: University of Chicago Press. Griffin, L. J. (1992), Temporality, Events and Explanation in Historical Sociology, Sociological Methods & Research, 20 (4): 403-427. – (1993), Narrative, Event–Structure Analysis, and Causal Interpretation in Historical Sociology, American Journal of Sociology, 98: 1094–1133. – (1995), How Is Sociology Informed By History, Social Forces, 73 (4): 1245–1254. Gross, М. (1980), Historijska znanost. Razvoj, oblik, smjerovi, Zagreb, Liber. Gurvitch, G. (1957), Continuite et discontinuite en histoire et en sociologie, Annales: Economies, Societes, Civilisations, 12 (1): 73–85. – (1966), Sociologija, I–II, Zagreb, Naprijed. Habermas, J. (1984), Povest i evolucija, Marksizam u svetu, 1: 120–170. Hanagan, M. (1990), Sociological History as History in the Classroom, Historical Methods, 23 (3): 121-128. Hall, J. R. (1999), Cultures of Inquiry: From Epistemology to Discourse in Sociohistorical Research, Cambridge: Cambridge University Press. Heler, A. (1984), Teorija istorije, Beograd, Rad. Hempel, D. (1982), Razlozi i obuhvatni zakoni u istoriji, Gledišta, 1–4. Hjuz, S. (1989), Istorija kao umetnost i kao nauka, Niš, Gradina. Hobden, S. (1999), Can Historical Sociology be Critical?, Alternatives: Social Transformation and Humane Governance, 24 (3): 391–413. Hobden, S. and J. M. Hobson (ed.) (2001), Historical Sociology of International Relations, Cambridge, Cambridge University Press. Humbolt, V. fon (1991), Spisi iz antropologije i istorije, Sremski Karlovci/Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Iacovetta, F. and W. Mitchinson (eds.) (1998), On the case: explorations in social history, Toronto/Buffalo, University of Toronto Press. Isaac, L. W. and D. A. Street (1994), Analyzing Historical Contingency with Formal Methods, Sociological Methods & Research, 23 (1): 114-141. Jakšić, B. (1970), Istorija i sociologija - istraživanje prošlosti i sadašnjosti, Sociologija, 2: 227-255. - (1976), Historija i sociologija, Zagreb, Liber. Janićijević, M. (1976), Stare i nove predrasude o odnosu sociologije i istorije, Sociološki pregled, 1–3.
299
Jensen, G. F. (1997), Time and Social History, Historical Methods, 30 (1): 46-57. Jones, G. S. (1976), From historical sociology to theoretical history, British Journal of Sociology, 27 (3): 295–305. Kelle, V. Ž. (1980), Teorija i istorija, Moskva, Politizdat. Kiser, E. (1996), The Revival of Narative in Historical Sociology: What rational choice theory can contribute, Politics and Society, 24 (3): 249–271. Kiser, E. and M. Hechter (1991), The Role of General Theory in Comparative–Historical Sociology, American Journal of Sociology, 1: 1–31. – (1998), The Debate on Historical Sociology: Rational Choice Theory and Its Critics, American Journal of Sociolgy, 104 (3): 785–816. Knapp, P. (1984), Can Social Theory escape from History? Views of History in Social Science, History and Theory, 1: 34–52. Kolingvud, R. Dž. (1986), Ideja istorije, Sarajevo/Zagreb, Svjetlost/Globus. Кока, Ј. (1994), О историјској науци, Београд, Српска књижевна задруга. Kuljić, T. (1991), Društvena struktura i istorijska ličnost (jedan metodološki problem istorijske sociologije), Gledišta, 5–6: 117–131. Лашук, Л. П. (1977), Вывод у историческую социологию, I–II, Москва. Lawrence, T. N. (1998), Editor’s introduction: An invitation to historical sociology, American Sociologist, 29 (2) :3. Le Rua Ladiri, E. (1986), Naučnost istorije, istoričnost nauke. U: K. Mihalski (pri.), Čovek u društvenim naukama, Novi Sad, Književna zajednica Novog Sada. Leca, J. (1992), Postface: Has Historical Sociology Gone Back to Its Infancy?, International Social Science Journal, 133: 403–415. Lipset, S. M. and H. Richard (1968), Sociology and History: Methods, New York: Basic Books. Lloyd, C. (1986), Explanation in Social History, Oxford, Basil Blackwell. Lloyd, Ch. (1991), The methodologies of social history: a critical survey and defense of structurism, History and Theory, 2: 180–219. Lukacs, J. (1987), The Evolving Relationship of History and Sociology, International Journal of Politics, Culture and Society, 1 (1):79–88. Lustick, I. (1996), History, Historiography and Political Science: Multiple Historical Records and the Problem of Selection Bias, American Political Science Review, 90 (3): 605–618. Machoney, J. (2000), Path dependence in historical sociology, Theory and Society, 29 (4): 507-548. Massa, I. (1995), Historical Approach to Environmental Sociology, Innovation: The European Journal of Social Science, 8 (3): 261-274. McLellan, G. (1981), Marxism and the Methodologies of History, London, Verso. – (1984), History and theory: contemporary debates and directions, Literature and History, 10 (2): 139–164. Merton, R. K. (1979), O teorijskoj sociologiji, Zagreb, CDDSSOH. Mićunović, D. (1976), Sociologija i istorija, Sociološki pregled, 1–3.
300 Milić, A. (1988), Porodica. Dijalog sociologije i istorije. U: A. Milić (pri.), Rađanje moderne porodice, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Милошевић, Б. (2000), Теоријскометодолошке могућности комуникације социологије и историје. У: Комуникација социологије са филозофијом и историјом (стр. 17–27), Никшић/Подгорица, Универзитет Црне Горе/Институт за филозофију и социологију Филозофског факултета. Mils, R. (1998), Sociološka imaginacija, Beograd, Plato. Миронов, Б. Н. (1984), Историк и социология, Ленинград, Наука. Mitrović, A. (1970), Istoriografija kao nauka, Treći program, II (2): 249–257. – (1991), Raspravljanja sa Klio. O istoriji, istorijskoj svesti i istoriografiji, Sarajevo, Svjetlost. – (1994), Skica predloga za raspravljanje o proučavanju istorije društva, Godišnjak za društvenu istoriju, sveska 1, Beograd. Mouzelis, N. (1994), In Defence of ‚Grand‘ Historical Sociology, British Journal of Sociology, 45 (1): 31–36. Noakes, J. A. (1995), Using FBI Files for Historical Sociology, Qualitative Sociology, 18 (2): 271–286. Oppenheimer, F. (1927), History and Sociology. In: W. F. Ogburn and A. Goldenweiser, The Social Sciences and their Interrelations (pp. 221–234), Cambridge. Painter, N. I. (1987), Bias and synthesis in history, Journal of American History, 74 (1): 107–112. Петрановић, Б. (1970), Савремена историја и њени проблеми, Трећи програм, II (2): 233–246. Pitt, D. C. (1972), Using Historical Sources in Anthropology and Sociology, New York: Holt, Rinehart and Winston. Poper, K. (1988), Beda istoricizma. U: V. Gligorov (pri.) (str. 145–181), Kritika kolektivizma, Beograd, Filip Višnjić. Popović, D. (1938), Istorija i sociologija, Sociološki pregled, knj. I: 76–82. Popović, D. J. (1936), Istorija i sociologija, Novi Sad, Štamparija Jovanović i Bogdanov. Quadagno, J. and K. J. Stan (1992), Have Historical Sociologists Forsaken Theory?, Sociological Methods & Research, 20 (4): 481–507. Radovanović, M. (1976), Predmet i zadaci istorijske sociologije, Sociološki pregled, 1–3. Rešer, N. (1978), Da li su objašnjenja u istoriji specifična?, Gledišta, 9: 849–861. Rex, J. (1994), Reconsidering Sociological Theory and Method After 1989, Innovation: The European Journal of Social Sciences, 7 (4): 357-369. Riht, G. H. fon R. (1975), Objašnjenje i razumevanje, Beograd, Nolit. Rosenzweig, R. (1987), What is the matter with history?, Journal of American History, 74 (1): 117–122. Rüsen, J. (1984), Theory of History in the Development of West German Historical Studies: A Reconstruction and Outlook, German Studies Review, 7 (1): 11–25. Samardžić, R. (1970), Razvitak istoriografije i druge oblasti naučnog delovanja, Treći program, II (2): 259–274.
301
Sanderson, S. K. (1990), Social Evolutionism: A Critical History, Cambridge, Mass., Basil Blackwell. Shaw, M. (1998), The historical sociology of the future, Review of International Political Economy, 5 (2). Skocpol, T. (1984), (ed.) Vision and Method in Historical Sociology, Cambridge, Cambridge University Press. – (1987), Social History and Historical Sociology: Contrasts and Complementarities, Social Science History, 11 (1): 17–30. – (1989), Reconsidering the French Revolution in world–historical perspective, Social Research, 56 (1): 53–70. Skocpol, T. and M. Somers (1980), The uses of comparative history in macroso–cial inquiri, Comparative Studies in Society and History, 22 (2): 174–197. Smit, D. (2001), Uspon istorijske sociologije, Beograd, Zavod za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava. Smith, D. i M. Barrington (1983), A Critical Appraisal, New York, Armonk. Somers, M. R. (1995), What‘s Political or Cultural about Political Culture and the Public Sphere? Toward an Historical Sociology of Concept Formation, Sociological Theory, 13 (2): 113–144. Steinmetz, G. (1998), Critical Realism and Historical Sociology. A Review Article, Comparative Studies in Society & History, 40 (1): 170–186. Stern, F. (ed.) (1956), The Varieties of History. From Voltaire to the Present, Cleveland, Meridian Books. Stinchcombe, A. (1978), Theoretical Methods in Social History, New York, Academic Press. Stone, N. (1979), The revival of narrative: reflections on a new old history, Past and Present, 85: 3–24. Szakolczai, A. (1998) Reflexive Historical Sociology, European Journal of Social Theory, 1 (2): 209–227. Sztompka, P. (1986), The renaissance of historical orientation in sociology, International Sociology, 1 (3): 321–337. – (1994), The new historical sociology: concreteness and contingency. In: P. Sztompka, The Sociology of Social Change, Oxford/Cambridge, Blackwell. Thompson, E. P. (1976), On history, sociology and historical relevance, British Journal of Sociology, 27 (3): 387–402. Tili, Č. (1997), Suočavanje sa društvenom promenom, Beograd, Filip Višnjić. Tilly, Ch. (1981), As Socilogy Meets History, New York, Academic Press. – (1988), Future history, Theory and Society, 17 (5): 703–712. – (1997a), Means and Ends of Comparison in Macrosociology, Comparative Social Research, 16: 43–53. – (1997b), History and Sociological Imagining. In: Kai Erikson, Sociological Visions. Tilly, L. and C. Tilly (1980), Problems in social history: a symposium, Theory and Society, 9: 667–681. Topolski, J. (1984), Istorijska činjenica, Marksizam u svetu, 1: 216–234.
302 Van den Braembussche, A. A. (1989), Historical explanation and comparative method: towards a theory of the history of society, History and Theory, 1: 1–24. Veser, H. A. (ed.) (1989), The New Historicism, London, Routledge. Veyne, P. (1971), Comment on écrit l’histoire, Paris, Seuil. Volerstin, I. (1997), Kako otvoriti društvene nauke, Podgorica, CID. Wallerstein, I. (1988), Should We Unthink Nineteenth–Century Social Science?, International Social Science Journal, 118: 525–531. – (1990), Culture as the ideological battleground of the modern world–system, Theory, Culture and Society, 7 (2–3): 31.55. – (2000), From sociology to historical social science: Prospects and obstacles, British Journal of Sociology, 51(1): 25–35. Wehler, H. U. (1983), Povijest kao historijska nauka o društvu, Marksizam u svetu, 12: 39– 66. White, J. (1978), Historical Explanation: The Heresy of Historicism, Historical Method, 6 (1): 51–65. Zeidin, T. (1976), Social history and total history, Journal of Social History, 10 (2): 237– 245.
Istraživačka literatura Abrams, Ph. and E. A. Wrigley (eds.) (1978), Towns in societies: essays in economic history and historical sociology, Cambridge/New York, Cambridge University Press. Arijes, F. (1989a), Eseji o istoriji smrti na Zapadu, Beograd, Rad. – (1989b), Vekovi detinjstva, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Arijes, F. i Ž. Dibi (pri.) (2000), Istorija privatnog života, I, Beograd, Clio. - (2001), Istorija privatnog života, II, Beograd, Clio. - (2002), Istorija privatnog života, III, Beograd, Clio. Арон, Р. (1996), Демократија и тоталитаризам, Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Bloch, M. (1958), Feudalno društvo, Zagreb, Naprijed. – (1967), Land and Work in Medieval Europe. Selected Papers by Marc Bloch (Translated by J. E. Anderson), London, Routledge. Braudel, B. (1990), Civilizacije kroz povijest, Zagreb, Globus. Brodel, F. (2001), Mediteran i mediteranski svijet u doba Filipa II, Podgorica/Beograd, CID/ Geopoetika. Бус, А. Е. (1994), Макс Вебер и Азија, Ниш, Градина/ЈУНИР. Comhaire, J. and W. J. Cahnman (1959), How cities grew: the historical sociology of cities, Madison, N.J., Florham Park Press. Ćirković, S. (1997), Rabotnici, vojnici, duhovnici, Beograd, Equilibrium.
303
Делимо, Ж. (1998), Настанак и учвршћење реформације, Сремски Карловци/Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Dibi, Ž. (2000), Umetnost i društvo u srednjem veku, Beograd, Clio. Dimić, Lj. (1996), Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941, I-III, Beograd, Stubovi kulture. Duby, G. (1978), Les Trois Ordres ou l‘imaginaire du feodalisme, Paris, Gallimard. – (1987), Vitez, žena i svećenik, Split, Logos. – (1988), Male Moyen Age, Paris, Flammarion. Eлијас, Н. (2001), Процес цивилизације, Сремски Карловци/Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Fire, F. (1996), Prošlost jedne iluzije: Komunizam u XX veku, Beograd, Paideia. Godelier, M. (1984), Prelazak iz jednog načina proizvodnje u drugi, Marksizam u svetu, 1: 171–215. Хантингтон, С. П. (1998), Сукоб цивилизација, Подгорица, ЦИД. Hobden, S. (1998), International Relations And Historical Sociology: Breaking Down Boundaries, New York: Routledge. Ingham, G. (1999), Capitalism, money and banking: a critique of recent historical sociology, British Journal of Sociology, 50 (1): 76-96. Kealey, G. S. (ed.) (1988), Class, gender, and region: essays in Canadian historical sociology, St. John‘s, Nfld., Committee on Canadian Labour History. Kendrick, S., Straw, P. and D. McCrone (eds.) (1990), Interpreting the past, understanding the present, New York, St. Martin‘s Press. Klausen, J. and A. T. Louise (eds.) (1997), European Integration in Social and Historical Perspective: 1850 to the Present, Lanham, MD: Rowman & Littlefield. Куланж, Ф. Де (1998), Античка држава, Београд, Плато. Kuljić, T. (1994), Oblici lične vlasti. Sociološkoistorijska studija o ideologiji i organizaciji uticajnih evropskih oblika lične vlasti od antike do savremenog doba, Beograd, Institut za političke studije. - (1998), Tito - Sociološko-istorijska studija, Beograd, IPS. Ле Гоф, Ж. (1992), Настанак чистилишта, Сремски Карловци/Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. - (1999), Srednjovekovno imaginarno, Sremski Karlovci/Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Le Rua Ladiri, E. (1991), Oksitansko selo od 1294. do 1324, Sremski Karlovci/Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Lipset, S. M. (1963), The First New Nation. The United States in Comparative and Historical Perspective, London, Heinemann. Maravall, J. A. (1986), Culture of the Baroque. Analysis of a Historical Structure, Manchester, Manchester University Press. Marković, P. (1992), Beograd i Evropa, 1918–1941, Beograd, Savremena administracija. Marks, K. (1960), Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, Beograd, Kultura.
304 Миноа, Ж. (1994), Историја старости, Сремски Карловци/Нови Сад, Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Mitrović, Lj. (1985), Socijalna dinamika, Beograd, Naučna knjiga. – (1992), Sociologija razvoja, Beograd, Stručna knjiga. – (2000), Balkan – granica i most među narodima, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. Molnar, A. (1997), Narod, nacija, rasa. Istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi, Beograd, Beogradski krug/AKAPIT. - (2002), Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi, I-IV, Beograd, Samizdat B92. Mur, B. (2000), Društveno poreklo diktature i demokratije, Beograd, Filip Višnjić. Musgrave, P.W. (ed.) (1970) Sociology, History and Education, London, Methuen. Olick, J. K. and J. Robbins (1998), Social Memory Studies: From „Collective Memory“ to the Historical Sociology of Mnemonic Practices, Annual Review of Sociology, 24: 105-140. Pereira, N. G. O. (1999), Soviet Work Attitudes and Politics, 1953-91: A Preliminary Historical Sociology, Australian Journal of Politics & History, 45 (1): 78-88. Perišić, M. (1998), Valjevo, grad u Srbiji krajem 19. veka, Beograd/Valjevo, INIS/SO Valjevo. Purvis, J. (1981) Towards a history of women’s education in nineteenth century Britain: a sociological analysis, Westminster Studies in Education, 4: 45–71. Quinlan, T. B. (1998), Bigh Whigs in the Mobilization of Irish Peasants: An Historical Sociology of Hegemony in Prefamine Ireland (1750s-1840s), Sociological Forum, 13 (2): 247-264. Radić, R. (2000), Strah u poznoj Vizantiji 1180-1453, I-II, Beograd, Stubovi kulture. Samuel, R. (1981), People’s History and Socialist Theory, London, Routledge and Kegan Paul. Sato, K. (2002), Postcards in Japan: A Historical Sociology of a Forgotten Culture, International Journal of Japanese Sociology, 11 (1): 35-55. Schama, S. (1989), Citizens. A Cronicle of the French Revolution, London, Viking. Schwartz, M. A. (1987), Historical Sociology in the History of American Sociology, Social Science History, 11 (1): 1–16. Smaje, C. (2000), Natural hierarchies: the historical sociology of race and caste, Oxford, Malden, MA, Blackwell Publishers. Stephens, J. D. (1989), Democratic transition and breakdown in Western Europe, 1870 – 1939: A test of the Moore thesis, American Journal of Sociology, 94 (5): 1019–1077. Stojanović, T. (1995), Balkanska civilizacija, Beograd, Centar za geopoetiku. – (1997), Balkanski svetovi – prva i poslednja Evropa, Beograd, Equilibrium. Turza, K. (1996), Modernost na biciklu, Beograd, Akademia nova. Veber, M. (1968), Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo, Veselin Masleša. – (1976), Privreda i društvo, I–II, Beograd, Prosveta. Veyne, P. (1992), Bread and circuses: historical sociology and political pluralism (translated by Brian Pearce), London, Penguin Books.
305
Wallerstein, I. (1986), Suvremeni svjetski sistem, Zagreb, Cekade. – (1990), Kapitalizam – istorijski sistem, Titograd, CID. White, H. (1975), Metahistory: The Historical Imagination in Nineteen–Century Europe, Baltimor and London, The Johns Hopkins University Press.
Pregledna literatura. Pojedini pravci i autori Andrews, R. M. (1978), Some implications of the Annales School and its methods for a revision of historical writing about the United States, Review, 1: 165–180. Aronowitz, S. (1981), A metatheoretical critique of Immanuel Wallerstein‘s The Modern World System, Theory and Society, 10: 503–519. Aymard, M. (1972), The Annales and French Historiography (1929 – 1972), Journal of European Economic History, 1: 491–511. Bauman, Z. (1979), The phenomenon of Norbert Elias, Sociology, 13 (1): 117–125. Berger, B. M. (ed.) (1990), Authors of Their Own Lives. Intellectual Autobiographies by Twenty American Sociologists, Berkeley, University of California Press. Bosserman, P. (1968), Dialectical Sociology. An Analysis of the Sociology of Georges Gurvitch, Boston, Mass., Porter Sargent. Bowersock, G. W. (1988), Gibbons‘s historical imagination, American Scholar, 57 (1): 33– 47. Bryant, J. M. (1994), Evidence and Explanation in History and Sociology: Critical Reflections on Goldthorpe‘s Critique, British Journal of Sociology, 45 (1): 3–19. Burawoy, M. (1989), Two methods in search of science. Skocpol versus Trotsky, Theory and Society, 18 (6): 759–805. Caldwell, R. (2002), Between Scylla and Charybdis: Reinhard Bendix on theory, concepts and comparison in Max Weber‘s historical sociology, History of the Human Sciences, 15 (3): 25-51. Calhoun, C. (1987), History and sociology in Britain, Comparative Studies in Society and History, 29 (3): 615–625. Cohen, G. A. (1978), Karl Marx‘s Theory of History: A Defence, Oxford, Clarendon Press. Collins, R. (1986), Weberian Sociological Theory, Cambridge, Cambridge University Press. Dean, M. (1994), Critical and effective histories: Foucault‘s methods and historical sociology, London, Routledge. Denemark, R., Friedman J., Gills, B. K. and G. Modelski (eds.) (2000), World System History: The Social Science of Long–Term Change, London: Routledge. Dunning, E. (1989), A response to R. J. Robinson‘s ‚The civilizing process‘: some remarks on Elias‘s social history, Sociology, 23 (2): 299–307.
306 Ђорђевић, Д. Б. и Д. Тодоровић (2000), Макс Вебер и Азија (критика Андреаса Е. Буса). У: Комуникација социологије са филозофијом и историјом, Никшић/Подгорица, Универзитет Црне Горе/Институт за филозофију и социологију Филозофског факултета. Đurić, M. (1987), Sociologija Maksa Vebera, Zagreb, Naprijed. Emirbayer, M. (1996), Durkheim‘s contribution to the sociological analysis of history, Sociological Forum, 11 (2): 263–284. Fink, C. (1989), Marc Block: A Life in History, Cambridge, Cambridge University Press. Giddens, A. (1971), Capitalism and Modern Social Theory. An Analysis of the Writings of Marx, Durkheim and Max Weber, Cambridge, Cambridge University Press. – (1983), A Contemporary Critique of Historical Materialism, Berkeley and Los Angeles, University of California Press. Gregg, R. (1998), Class, Culture and Empire: E. P. Thompson and the Naking of Social History, The Journal of Historical Sociology, 11 (4): 419-460. Gross, M. (1963), O francuskoj sociološkoj historiografiji, Jugoslavenski istorijski časopis, 4. Gurevich, A. J. (1983), Medieval culture and mentality according to the new French historiography, European Journal of Sociology, 14 (1): 167–195. Hall, J. A. (1989), They Do Things Different There, Or, The Contribution of British Historical Sociology, British Journal of Sociology, 40 (4): 544–564. Hall, Th. D. (2001), Using Comparative Frontiers to Explore World–Systems Analysis and International Relations, International Studies Perspectives, 2 (3): 253–269. Halsey, A. (1984), T. H. Marshall: past and present 1893 – 1981, Sociology, 18 (1): 1–18. Hamilton, G. G. (1987), The „New History“ in Sociology, International Journal of Politics, Culture and Society, 1 (1): 89–114. Hart, N. (1994), John Goldthorpe and the Relics of Sociology, British Journal of Sociology, 45 (1): 21–30. Helmes–Hayes, R. C. (1992), ‚From Universal History to Historical Sociology‘ by J.A. Banks – A Critical Comment, British Journal of Sociology, 43 (3): 333–344. Hexter, J. H. (1972), Fernand Braudel and the Monde Braudelien…, Journal of Modern History, 44 (4): 480–539. Hirst, P. O. (1985), Marxism and Historical Writing, London, Williams and Northgate. Kalberg, S. (1994), Max Weber‘s comparative–historical sociology, Chicago, University of Chicago Press. – (1999), Weber‘s Critique of Recent Comparative–Historical Sociology and a Reconstruction of His Analysis of the Rise of Confucianism in China, Current Perspectives in Social Theory, 19: 207–246. Kaye, H. (1984), The British Marxist Historians. An Introductory Analysis, Cambridge, Polity Press. Kendall, G. and G. Wickham (1999), Using Foucault‘s methods, London/Calif., Thousand Oaks/Sage Publications. Kelly, D. (2000), Between Description and Explanation in State Theory: Rethinking Marx and Weber, The Journal of Historical Sociology, 13 (2): 190-214.
307
Kinser, S. (1986), Annaliste paradigm? The geohistorical structuralism of Fernand Braudel, American Historical Review, 86 (1): 63–105. Lasch, C. (1985), Historical sociology and the myth of maturity. Norbert Elias’s ‘very simmple formula’, Theory and Society, 14 (5): 705–721. Law, R. (1978), The Marxist approach to historical explanation, Historical Method, 6 (1): 40–50. Le Goff, J. (1988), La nouvelle histoire (sous la direction de Jacques Le Goff), Paris, CEPL. Lowenthal, D. (1968), Review of Moore, 1966, History and Theory, 7 (2): 257–278. Maier, J. B., Marcus, J. and Z. Tarr (eds.) (1995), Weber & Toennies: Comparative sociology in historical perspective - by Werner J. Cahnman, New Brunswick, NJ: Transaction Publishers. Mann, M. (1994), In Praise of Macro–Sociology: A Reply to Goldthorpe, British Journal of Sociology, 45 (1): 37–54. Milenković, P. (1994), Sociološka istorija, ili istorijska sociologija, Sociologija, XXXVI (3): 303–314. – (1995), Srednjovekovni brak i ideologije u analizi Georgesa Dubyja, Sociologija, XXXVII (3). – (1999), O mogućnostima sociološke istoriografije: škola Anala (magistarski rad), Beograd, Filozofski fakultet. – (2000), Fransoa Fireovo mišljenje revolucije. U: Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Novi Sad, Filozofski fakultet. – (2001), Fernan Brodel i dugo trajanje, Sociologija, 1. Robinson, R. J. (1987), The ‘civilizing process’: some remarks on Ellias’s social history, Sociology, 21 (1): 1–17. Roth, G. (1976), History and Sociology in the Work of Max Weber, British Journal of Sociology, 27 (3): 306-318. Sheridan, A. (1980), Micliel Foucault. The Will to Truth, London, Tavistock Publications. Skocpol, T. (1977), Wallerstein’s world capitalist system: a theoretical and historical critique, American Journal of Sociology, 82 (5): 1075–1090. Smit, D. (1988), History, geography and sociology: lessons from the Annales school, Theory, Culture and Society, 5: 137–148. Stoianovich, T. (1976), French Historical Method. The Annales Paradigm, Cornell, N. Y., Cornell Universtity Press. Trevor–Roper, H. (1972), Fernand Braudel, the Annales, and the Mediterranean, Journal of Modern History, 44 (4): 468–479. Вујовић, С. (2000), Скица о друштвеној историји у Србији данас. У: Комуникација социологије са филозофијом и историјом, Никшић/Подгорица, Универзитет Црне Горе/Институт за филозофију и социологију Филозофског факултета.
308
Enciklopedije, zbornici, temati American Journal of Sociology (1998), Symposium Historical Sociology and Rational Choice Theory, 104 (3). British Journal of Sociology (1994), Special issue on The Uses of History in Sociology (includes contributions by Joseph M. Bryant, Nicky Hart, Nicos Mouzelis, Michael Mann, and John H. Goldthorpe), 45 (1): 1–78. Comparative Social Research (1997), Special issue on Methodological Issues in Comparative Social Science (includes contributions by John H. Goldthorpe, Charles C. Ragin, Charles Tilly, Dietrich Rueschemeyer and John D. Stephens, Henry Teune, Andrew Abbott, and Jack A. Goldstone), Vol. 16. Encyclopedia of the Social Sciences (1951), New York, Free Press. Essays on Historicism (1975), Middletown, Wesleyan University Press. Historical Methods (1990), Teaching Historical Sociology: A Discussion (includes contributions by Ewa Morawska, Michael Hanagan, Barbara Laslett, Eric H. Monkkonen), 23 (3). Historical Methods (1997), Historical Sociology (includes contributions by Larry W. Isaac, Gary F. Jensen, Ewa Morawska, Larry j. Griffin, Nancy L. Malcom, Christopher Caplinger, Darren McDaniel, Kathryn J. Lively, Candice Nelsen), 30 (1). Review of International Political Economy (1998), Debate: The „second wave“ of Weberian historical sociology, 5 (2). Social Science History (1999), Special issue on What is social science history? (includes contributions by Paula Barker, Ira Katznelson, Andrew Abbott, Charles Wetherell, Peter Bearman, Robert Faris, James Moody, Alice Bee Kasakoff, Tse–Min Lin), 23 (4). Teme (2001), Temat Istorijska sociologija, XXV (1–4): 7–141. The Concise Oxford Dictionary of Sociology (1994), Oxford, Oxford University Press. Izbor sačinili Dragan Todorović Pavle Milenković
309
BELEŠKA O PRIREĐIVAČIMA
Dr Ljubiša Mitrović (1943), redovni profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, šef Katedre za opštu sociologiju i rukovodilac poslediplomskih studija na smeru Sociologija društvenog razvoja. Bio je dekan Filozofskog fakulteta i prorektor Univerziteta u Nišu. Koordinator je makro projekta Kulturni i etnički odnosi na Balkanu – mogućnosti regionalne i evropske integracije. Direktor je Centra za balkanske studije u Nišu. Objavio je preko 300 bibliografskih jedinica iz oblasti sociologije na srpskom, ruskom, nemačkom, francuskom, engleskom i bugarskom jeziku. Posebno su zapažene studije i monografije: Ognjišta koja gasnu (1970), Samoupravljanje i diktatura proletarijata – uvod u sociologiju samoupravljanja (1980), Sociologija i savremenost (1984), Socijalna dinamika (1985), Sociologija razvoja (1992), Srbija i socijaldemokratski izazov (1994), Savremeno društvo: strategije razvoja i akteri (1996), Sociologija (1997), Društvene promene i akteri (1999), Novi svetski poredak i Balkan (1999), Opšta sociologija: predmet, metod i teorije (1999), Balkan – granica i most među narodima (2000), Globalizacija i savremena levica (2000). E–mail:
[email protected] Dragan Todorović (1971), asistent–pripravnik iz Opšte sociologije sa sociologijom istorije na Studijskoj grupi za istoriju Filozofskog fakulteta u Nišu. Sekretar je redakcije časopisa Teme, glasila Univerziteta u Nišu. Bavi se istorijskom sociologijom, sociologijom religije i romologijom. Objavio je preko četrdeset radova, eseja i prikaza u naučnim časopisima i zbornicima, koautor knjiga: Mladi, religija, veronauka – Izgledi interkulturalizma (1999), Javor iznad glave – Klasična vera i romsko–pravoslavna seoska groblja (1999) i Romske duše (2001). E–mail:
[email protected]
