Edo Jaganjac
SARAJEVSKA PRINCEZA
Rat je permanentno, legalno nasilje. Abdulah Nakaš Nale Rat je kada se ubijaju ljudi koji se međusobno ne poznaju po naređenju ljudi koji se dobro poznaju, po naređenju ljudi koji se dobro poznaju, ali se međusobno ne ubijaju. Albert Ajnštajn Postoje tri vrste razuma. Ljudski, životinjski i vojnički. Oldus Haksli Možeš imati sve što hoćeš, ako si spreman platiti odgovarajuću cijenu. Johan Volfgang fon Gete
PREDGOVOR Ovo nije dokument. U ovoj knjizi se, kao što je to često slučaj, miješaju istina i mašta. Istine je, nažalost, mnogo više. Uvedena imena su prava. Nisam vidio razloga da ih mijenjam. Većina ljudi koje spominjem može se ponositi svojim djelom. Skidam kapu požrtvovanju i ljubavi sa kojom su se tada posvetili svojoj životnoj misiji - spašavanju ljudi. Postoje i mnogi drugi koje nisam pomenuo u ovoj knjizi, a koji to zaslužuju. To je samo zbog jasnoće radnje, a ne zbog manjih zasluga. Molim ih za oproštaj. Neki drugi su zaslužili i da se postide. Neka se stide.
4. APRIL 1992, SUBOTA Zoološki vrt je blistao u suncu. Djeca su se okupila oko kaveza i bacala medvjedima voće. Oni su se neviđenom snagom pentrali uza žičane rešetke i, viseći na jednoj šapi, grizli kruške, koje su zapadale u žičanu mrežu. Čulo se gakanje divlje patke sa jezerca usred parka. Na licu sam osjećao prohladan povjetarac. Zima je otišla, proljeće je već bilo tu, a sunce je sijalo, ali još nije grijalo. Ljudi oko mene su bili opušteni i veseli, ali sjenke rata su bile oko nas. Ili u nama? Hoće li biti rata? Šta će biti? Mislimo li svi samo na to? Ogrnuh se jaknom i pogledom potražih Saru i Dudu. Stoje kod lavova. Nina mi sjedi na leđima i nešto priča. U stvari, još ne zna govoriti, ali se trudi. Nekoliko riječi zna, a svaki čas me iznenadi i nekom novom koju je bog zna kad naučila. Držim je za noge i razmišljam da li je dovoljno stabilna na mojim leđima dok se vrti i mlatara rukama. Govori nešto samo sebi i okreće se na sve strane. Odmah pored kaveza sa medvjedima je drugi, čeličnom žicom opleten, debeo kavez. Polako krećem prema njemu. I tamo su opasni stanari! Jedan veliki lav i jedna lavica se nemirno šetaju. Navikao sam da ih vidim kako leže i dosađuju se, bez pokreta, skoro bez treptaja, a sada su oboje nemirni, opasni i veličanstveni. - To je lav - govorim Nini. Osjetim da me Sara uzima za ruku. Boji se. Od lava nas dijeli samo mreža kaveza, a to ne izgleda kao dovoljna zaštita, ako se ova velika zvijer odluči da nas iskoristi za ručak. Lavica se okrenu i izgubi se u nekom otvoru u zidu, a lav nastavi da maršira tamo-ovamo, skoro ne obraćajući pažnju na nas. - Lav - čujem tanki dječji glasić iz Nininih usta. - Lav! Glas je već pun straha. Pogledah lavu u oči. Kažu da životinje ne gledaju ljudima u oči. Možda, ali ovaj lav za to nije nikada čuo. Pri svakom okretu se naši pogledi sretnu. Uhvatih Ninu čvrsto za ruku i udubih se u izraz njegovih očiju… U tim očima sam vidio samo beskrajnu krutost i prazninu. Ništa. Divlju, nemilosrdnu, bezrezervnu surovost i ništa. Nevjerovatno. Možda se zato kaže da životinje nemaju dušu? Osjetih kako me Nina stišće rukama oko glave i pritišće lice u moju kosu. Drhti. Djetence je instinktivno osjetilo da je pred njom nešto čega bi se trebala bojati i drhti od straha. - Tata, hajmo odavde - čujem Sarin glas. I ona se stisnu uz mene. - Hajmo kod mame.
- Lav - čujem kako Nina prestrašeno ponavlja. Okrenuh se od kaveza sa zebnjom u srcu. Duda se okrenula prema klokanima, koji su nestvarno ljupko i slobodno skakutali po travi u blizini. - Hajde, dobro, idemo kod mame - rekoh i povedoh ih prema klokanima, potpuno svjestan da su lavovi zadnje čega bi se trebalo bojati u ova vremena.
6. APRIL 1992, PONEDJELJAK Gradom se prolama bjesomučna pucnjava, čuju se eksplozije. Duda i ja sjedimo uz jutarnju kafu i posmatramo se odsutnim pogledima. Prozori su zatvoreni. Djeca još spavaju. Ne znamo ko puca, ni na koga, a u srca nam se uvlači strah. Nekakve naoružane budale pucaju po cijelu noć. Da li je to moguće? Usred Evrope, sada, na kraju dvadesetog vijeka, takav primitivizam nije moguć. Ratovi su završili sa Drugim svjetskim ratom. Jasno je da je rat nemoguć. Policija će pohvatati naoružane divljake i sve će biti kao prije. Ako ne može policija, onda vojska. Naša vojska. Naša ponosna Jugoslovenska narodna armija. Četvrta vojska po snazi u Evropi. Poslije ruske, engleske i francuske. Ona je garancija da na ovim prostorima neće biti krvoprolića ni nemira. Trebala se dosad već umiješati i smiriti usijane glave. Čujem kretanje iza sebe. Okrenem se i vidim najljepši prizor na svijetu. Dolaze Nina i Sara. Krmeljive, nasmijane, sretne. Sara u preslatkoj pidžami sa ružičastim šarama, a Nina samo u pelenama, trljajući oči. Gegala se nespretno, držeći Saru za ruku, a onda se najednom zaustavi i naćuli uši. - Neko puca - reče jasno i razgovijetno, a čelo joj se namršti. Nešto je napeto razmišljala, a onda se sjetila: - Lav. Puca lav! Lice joj najednom opet ozari osmijeh i ona nam krenu u zagrljaj. Mjesec dana kasnije, bezdušni lav i sve ostale bezdušne životinje iz sarajevskog zoološkog vrta bile su mrtve, a naša Jugoslovenska narodna armija više nije bila naša… Stanje u gradu se brzo mijenjalo. Prvi mjesec rata se nekako sve zahuktavalo, a poslije je krenulo iz sve snage. Sarajevo je smješteno u kotlini potpuno okruženoj visokim planinama. Na njima su se ukopali vojnici Jugoslovenske narodne armije s artiljerijom i okrenuli topove prema nama. Bombardovanje je trajalo neprekidno po cijelom gradu. Nestalo je vode, struje i hrane. Snajperi su pucali na nas sa okolnih brda i iz zgrada i skidali nas kao vrapce. Branioci su nam pretresali stanove. Tražili su snajperiste, oružje i sumnjivce. Sumnjivi su bili svi, a pretresi su bili nasilni i detaljni. Primali smo to kao nužno zlo, dok nije krenulo „izuzimanje” za potrebe armije. To je bilo drugo ime za pljačku imovine. Tada sam upoznao Semira. U stvari, znao sam ga i ranije, ali tada sam ga zaista upoznao. Na Gorici, a i svugdje drugo u gradu, počeli su da se pojavljuju naoružani momci koje smo pozdravljali jer su bili naši susjedi i prijatelji. Postepeno se među njima pojavljivalo sve više onih koje nismo znali. Naoružani momci su se organizovali u
nekakve „specijalne” jedinice i počeli da se snabdijevaju svim i svačim. Ali kako se snabdijevati? Nije bilo reda ni zakona, nije bilo organizovane vojske ni policije, a kad toga nema, vlada zakon džungle. Anarhija. Pravo jačeg. Naređuje onaj ko ima pušku. Ko je nema, ima da ćuti i sluša. Tako su se ti momci snabdijevali silom, a imali su osjećaj da sve što otmu i zaslužuju. Trebaju im naše stvari da bi branili naše živote. Svaki dio grada imao je svoje „branioce” i oni su bili pod komandom lokalnih vođa koje smo najčešće znali samo po njihovim nadimcima. Na Gorici je vladao neki Džilda. Njegovi vojnici su marljivo pretresali naše stanove i uzimali šta im se prohtjelo. Vojsci su, između ostalog, trebali automobili. Benzina je u gradu brzo nestalo. Benzin je lako zapaljiv i eksplozivan. Nafta nije. Zato je počelo masovno oduzimanje vozila na naftu. Po nevolji, i ja sam imao jedan „golf” dizel. Bio je smješten u garaži, ali to nije bila nikakva zaštita. Nekoliko Džildinih vojničina ga je jedno jutro vidjelo kroz rešetke, zalupali su nam na vrata i rekli isprepadanoj punici da će predvečer doći po „golf”. Njegovi ljudi naredili su mojoj punici da spremi ključeve od garaže i od auta, saobraćajnu dozvolu i tako dalje. Ja sam bio u bolnici, a ona nije imala kome da se požali i traži pomoć. Predvečer su došli. Zgrada je imala podzemne garaže. Bilo je taj dan stravično vruće. Naš novi komšija, mlad i neupadljiv momak po imenu Semir, u prostoru ispred garaža popravljao je svoj ponos, to jest svoj crni, nov-novcat „mercedes”. Nije još znao gdje će stanovati. Stigao je iz Vogošće, koju su Srbi na juriš zauzeli odmah na početku rata i spavao je kod nekih prijatelja. Bio je obučen samo u lagani šareni šorts, a majicu je odložio u auto. Šrafcigerom je nešto radio na motoru dok nije vidio da se malo niže, niz hodnik podzemne garaže, pojavljuje desetak naoružanih galamdžija, vodeći i vukući među sobom moju prestravljenu punicu. To ga je zainteresovalo. Prekinuo je popravljanje i posmatrao šta se dešava. Grupa se zaustavila pred našom garažom i vikali su na jadnu ženu koja im hrabro i uporno nije davala ključ. Tenzija se dizala, već su bili odlučili da razvale tešku bravu, a jedan od njih se unio punici u lice i počeo je da vrijeđa. Još malo pa bi je počeli tući. Nisu stigli. Semir je odložio šrafciger i prišao im praznih ruku, go do pojasa, samo u šortsu. Oni su svi imali na sebi arsenal oružja, bombe, noževe, puške i pištolje. Nije im to pomoglo. Onaj što je vrijeđao punicu dobio je nekoliko šamara, nakon kojih je pljuvao zube, a ostali su zapanjeno i neodlučno gledali šta se događa. Onda su dobili još jednu malu lekciju iz lijepog ponašanja u vidu nekoliko ćuški, čvoka, štipanja za nos i slično. Na kraju su se povukli pokunjeni i prestrašeni, misleći da su valjda naletjeli na samog čuvenog komandanta specijalne policije Dragana Vikića ili na Kemu Ademovića, ili na bog zna kakvog ratnika supermena. Bili su sretni što su se izvukli. Nakon što ih je lijepo ispratio pomoću još par ćuški, „fusa u guz” i raznih drugih vještina iz svog repertoara, objasnio im je da tu više nemaju šta tražiti; ako ih još jednom vidi… i tako. Onda je punicu otpratio kući, uvjerio je da nema čega da se boji i dovezao mi „golf” pred bolnicu. Tu će biti manje upadljiv i neće ga niko „izuzimati”. Semirov poduhvat se odmah pročuo u zgradi i od tada ga je cijela naša zgrada molila
da ostane kod nas. Ni u jednom stanu se nije kuhalo a da njega nisu zvali, a mogao je da bira kod koga će da spava. On je, naravno, ostao kod svojih prijatelja. Nije čudo. Ljubica, majka njegovog druga, kuhala je najbolji grah u ulazu…
30. JULI 1993, PETAK Jutro je izgledalo kao i svako drugo. Probudili su me zbog neke gluposti. Spustio sam se sa petog sprata do prijemnog odjeljenja. Pješke i oprezno. Liftovi ne rade, a hodnici su mračni i usred dana. Prije nekoliko mjeseci sam slomio prst idući koridorom između stare i nove bolnice na prvom spratu. Udario sam u mraku u nekakva nelogična protivpožarna vrata usred ravnog hodnika. Otad se bolje čuvam. Pokraj mene polako promiču sjenke ostalih stanara bolnice. Pozdravimo se ili ne. Svako ima svojih problema i svi kao automati idemo raditi to što moramo. Neko me čeka u holu. Izgleda da nije pacijent, a i ne poznajem ga. E bože dragi, šta tjera te ljude da dođu tako rano? Nisam uopšte raspoložen da se bavim privatnim problemima nepoznatih ljudi. Operisali smo skoro do jutra i spavao sam svega par sati. Još prije pola godine, to bi mi bilo dovoljno. Sada više nije. Umoran sam kao pas, a večeras moram na aerodrom. Ko zna hoću li ikako spavati. Polako shvatam da ne čujem granate. Obično lupaju od svitanja pa do jedno devet. Sada je oko sedam ujutro, a ne čujem ih. Zato se ovaj odvažio doći tako rano. Čovjek poranio da bi bio prvi na redu. Gledam ga dok mu se približavam hodnikom. Ima oko šezdeset godina, visok je, obrijan, uredan i naspavan. Tipični podrumaš. Tako smo zvali one koji su najviše vremena provodili u skloništu, to jest u podrumu. Oni ne bi micali iz svog skrovišta, ali su znali sve o taktici i strategiji odbrane grada. - Gospodine doktore? - krenu mi u susret. Eto ga sad. Sad će mi tražiti nešto što je mimo mojih mogućnosti, ili bar mimo propisa. Inače bi mi rekao samo „Doktore”, ili „Jesi l’ ti doktor Jaganjac?”. - Izvolite. - Prijatelj me uputio na vas. Kaže da biste mi vi mogli pomoći. Ogledam okolo. Hol je prazan. Prijatelja očito ne poznam, jer ne kaže koji je to prijatelj. A on mene očito zna, jer se ne dvoumi da sam ja baš taj doktor kojeg traži. Kako li je samo nagovorio Senči, sestru sa hirurške ambulante, da me probudi? - Da čujem. - Radi se o mojoj majci. - Aha, a oprostite, ko vam je majka? - Vi je ne znate. Morao bih vam to detaljno objasniti. Nije tako jednostavno. Zaćuta. Valjda čeka da ga povedem nekud gdje nas niko ne može čuti. Ako ne znam tu njegovu majku, onda ona nije moj pacijent. Šta li ovaj hoće? Gledam ga ispod oka. Ne volim podrumaše. Nemaju pojma šta se u stvari dešava, a misle da im je sve jasno.
Slušaju glasine i propagandu s radija pa pokušavaju da shvate istinu. A istine nema. Obrnuto. Pred njima raste i povećava se neistina. Rat traje predugo. Od vlastite nemoći i neistine oni postepeno gube sve norme, postanu zli i sebični. Nemam nikakvu privatnu prostoriju u prizemlju. Gornji spratovi su bombardovani i četrnaest spratova bolnice jedva se drži. Povedem ga par koraka prema izlazu. Idemo pješke širokim asfaltiranim dvorištem. Naše bolničko dvorište je sa tri strane okruženo spojenim bolničkim zgradama i nema opasnosti od snajpera. Možemo prošetati. U daljini se čuju pucnji. Kao i uvijek. Prijatna jutarnja hladnoća mi pomaže da se razbudim. Dvorište je prazno. Čudno. Nikoga. On se osvrće i vidim da je zadovoljan. U mene se uvlači crv sumnje. Nešto je previše konspirativan. - Znate, moja majka je na Grbavici - prevali konačno. - Prije nekoliko dana su je istjerali iz kuće. Spava kod nekih prijatelja. Stupila je u kontakt sa mnom i moli me da nađem način da je dovedem ovamo. Ima polomljena rebra i mokri krv. Ja ne znam šta da počnem. Bio sam u policiji i u vojsci. Niko ništa ne može ili neće. Rekli su mi da biste mi vi možda mogli pomoći. Zato vas molim da mi pomognete. Zaustavio sam se i blenuo u njega od iznenađenja. Šta li sad ovaj trabunja? Pa Grbavica je na drugoj planeti. Ovaj je lud. Kakve ja imam veze s Grbavicom? Gdje mene nađe? Naravno da ne može vojska, ni policija… Da nije nekakav provokator? Nekakva policija? Hoće da vidi imam li ja kontakte sa Srbima na Grbavici. Najednom sam sav napet, čula izoštrena… Posmatram ga pažljivije. Lice bijelo, neosunčano. Lice bijelo… Nije policija. Ovaj nije izašao iz podruma otkako je na grad pala prva granata. - Šta očekujete od mene? - pitam zbunjeno. - Ne znam - koleba se. - Mislio sam da vi znate… Čuo sam da ste doveli svoju majku, pa možda znate nekoga… Ne znam ni sam. Aha. U tom grmu leži zec. Grozničavo razmišljam. On valjda hoće da učinim za njegovu majku isto što sam učinio za svoju? Vrlo rado, samo što je to odavno nemoguće. Moja mama je tu već godinu dana i stvari su se od onda milion puta promijenile. Kako je došao na ideju da mu ja mogu pomoći? Očaj, jasno. Ne zna šta da počne. Proba, pa šta bude. Odahnuh. Ko li mu je samo to rekao? Možda baš moja mama? Nije provokator, ali jeste odvažan. Ili je bezobrazan. I ne zna me, a hoće od mene takvu, ogromnu uslugu. Danas mu je valjda ne može ispuniti niko osim Slobodana Miloševića. Ili niko na svijetu. Očaj mu daje snagu… - Vi ste i u toj komisiji za evakuaciju… Ništa me više ne može iznenaditi. Odlutah pogledom prema Grbavici. Ne vidi se od zgrada, ali tu je. Par stotina metara daleko. Odmah preko rijeke. Srbi je drže već više od godinu dana. Sada je dvjesta miliona kilometara daleko. Rodio sam se na Grbavici, igrao se i odrastao tamo, živio cijeli život. A sada…
Sjećam se kako je Brano doveo moju mamu. Ogroman a bezvezan strah i čekanje, prvo nejasna naznaka molbe, pa molba od brata, pa opet… Brano je srpski oficir za vezu u Unproforu i u ratu je ostao normalan čovjek. Pristao je bez problema. Majka tamo ne bi izdržala. Prije pedeset godina je bila u sličnoj situaciji. Četnici su došli u njenu kuću, ubili joj oca i brata i zapalili joj kuću. Nju su pustili i četiri godine rata se sa majkom vukla od nemila do nedraga kao izbjeglica. Muhadžer. Nikad to nije zaboravila. Zbog toga je odbijala da nam se pridruži u Sarajevu. Da opet bude muhadžer. Brano joj je spasio život. Uspio ju je nagovoriti da nam dođe. Brat i ja smo je čekali u famoznoj zgradi PTT inženjeringa, koja je tokom cijelog rata bila glavno sjedište Unprofora. To je bilo davno… - Ja sam u komisiji za evakuaciju ranjenika iz Sarajeva, a ne u Sarajevo. To sa vašom majkom nema nikakve veze. A kad smo kod toga, nema nikakvih evakuacija iz Sarajeva uopšte - objasnio sam mu. Ako ga je to imalo pokolebalo, nije to pokazao. Svi mi, hirurzi, bili smo u milion nekakvih komisija. Nije me zapala najvažnija - za oslobađanje od vojske! Početkom rata je nastalo silno bježanje iz grada i ostalo nas je u gradu svega tridesetak hirurga na nekoliko stotina hiljada preostalih stanovnika. Nismo znali šta nas čeka i počeli smo se reorganizovati. Mene je zapalo da budem član komisije za lijekove i član komisije za evakuaciju ranjenika. Sve je to organizovao Abdulah Nakaš, zvani Nale. On je i prije rata radio u Vojnoj bolnici, prošao je sve moguće prakse i kurseve i o vojsci je sve znao. Imao je urođeni autoritet i talenat za organizaciju. Bio je u ranim pedesetim, snažan kao bik, a pun znanja i energije. Njega su imenovali glavnim hirurgom oružanih snaga Armije BiH, a on je mene postavio za svog vojnog oficira za vezu. Nekako spontano, odmah sam postao i oficir za vezu Ministarstva zdravlja u UN i tako dalje. Zvučne titule, ali u ratnim uslovima nisu značile mnogo. Ipak, zahvaljujući tome, a najviše zahvaljujući Naletu, dobio sam radio-stanicu, jedan prastari „golf”, koji nije bio „izuzet od stanovništva”, nego je pripadao bivšem voznom parku MUP-a, imao sam dozvolu za kretanje za vrijeme policijskog sata i, naravno, dozvolu da odem u Unprofor. Imao sam mnogo više nego većina hirurga i većina ljudi u gradu. Svejedno. Moj posao u svim tim komisijama je bio simboličan. Sve je to bila šminka. Od silnog posla u bolnici nismo stizali raditi ništa drugo. Najteži i najvažniji od svega što se dešavalo van bolnice bili su odlasci na aerodrom po pacijente koji su stizali preko piste. Aerodrom je bio zvanično pod kontrolom Unprofora, ali je bio okružen srpskom artiljerijom koja je djelovala s okolnih brda. Bolesnici i ranjenici sa ratišta izvan Sarajeva krišom su noću prebacivani preko piste da bi stigli u neku od sarajevskih bolnica. Pogledah podrumaša. On iz džepa izvadi papirić. - Tu je njeno ime i bivša adresa. Tu je i adresa prijatelja kod kojih se može naći.
Pokušat ćete nešto? Glas mu se već lomi. Kao da ja sada odlučujem o sudbini njegove majke. U božju mater! - Da vam pravo kažem, ne znam uopšte šta bih ja s tim mogao da uradim odgovaram pošteno. - Pa eto. Ako nešto smislite… Pogledah ga pažljivije. Ne vjeruje mi. Misli da neću. Lukavo mi je ukazao povjerenje time što mi je napisao sadašnju majčinu adresu i sada čeka da li ću se uhvatiti na udicu. Senči se pojavi na vratima i mahnu. Ne znam šta bih s njim. Moram ga se riješiti. - Vidjećemo - rekoh. - Moram da idem. Uzimam papirić i gledam ga kako odlazi. Koliko mu je stara majka? Ali majka je majka, bez obzira na starost. On je naspavan, obrijan, odmoran i sve drugo što ja nisam. Prebaci svoj problem na mene i ode. A može li mu čovjek zamjeriti u ovoj ludnici? Dao mi je adresu i ime na Grbavici. A ja sam je uzeo. Pri tome, nemam baš nikakvu ideju šta bi se moglo uraditi. Brano je još tamo, u Unproforu, ali zahtijevati nešto takvo od njega bilo bi pretjerano i bezobrazno. A ne uraditi ništa? Zaboraviti na njega? To je najjednostavnije. Tako ćemo. Jasno. Jednostavno i okrutno. Ma ne može ni tako. Treba pomoći čovjeku. Razmisliću. Ako se pojavi neka mogućnost, eventualno… Polako ulazim u bolnicu. Senči me čeka na vratima, pogleda uperenog u podrumaša koji odlazi. - Je li sve u redu? - pita znatiželjno. Ne pokušava ona iz mene iščačkati nikakvu tajnu. Njeno pitanje je da li me je trebala probuditi zbog ovoga. - Jeste, valjda. Nemam pojma - odgovaram. Ni meni nije jasno šta ću s ovim. Miriše li to kafa? - Nemam pojma. Uđi pa vidi - smješka se. Uđosmo kroz staklena vrata u hodnik i skrenusmo desno, prema našim sobama. Tamo pijemo kafu, kad imamo vremena. Soba je načičkana krevetima i odmah uz vrata stoje kratki kauč i jedan mali sto. Na njemu se pušila šoljica puna jake, mirišljave turske kafe. Sjeo sam, automatski primjećujući da nema druge šoljice i da ću opet piti kafu sam. Senči i ostali će odlaziti i dolaziti kako budu imali vremena, a i ja poslije kafe moram krenuti. Samo da malo dođem sebi. Kafa! Dobra stvar za početi dan. Bolja nego druženje s podrumašem i njegovim nemogućim zahtjevima. Mnogo bolja. Sadašnja ambulanta je bezbjedna. Predratna ambulanta i impozantni glavni ulaz bolnice su bili izloženi snajperima sa brda, pa smo se otud morali povući. Jedan sporedni ulaz, tridesetak metara dublje u dvorištu, pokazao se kao stvoren za to. Bio je
zaklonjen drugim bolničkim zgradama, kao i dvorište pred njim. Ranjenike smo tu mogli mirno istovarati iz vozila, bez straha od snajpera. Sa dvorišta se ulazilo u hodnik koji se razdvaja lijevo i desno. Desno spavamo mi. U dvije male prostorije je smješten sav personal potreban za rad ambulante i sale, nas desetak. U prvoj spava ambulanta, a u drugoj sala. U toj našoj sam jednom usred dana, iscrpljen, zaspao dok su granate padale na bolnicu. Budili su me, ali odbio sam da ustanem. Bio sam tako umoran da nisam imao snage ni da se pomaknem i kasnije sam se nejasno sjećao da sam odskakao od kreveta koliko je gruvalo. Kada sam se naspavao, ustanovio sam da u susjednoj sobi nedostaje vanjski zid. Promašili su me za pola metra… Lijevo je hodnik u kome su ambulante. Prve dvije, jedna lijevo, jedna desno, hirurške su i zovemo ih - mala i velika. Mala je lijevo, prema dvorištu, i nije tako mala. Dovoljno je velika da u njoj šijemo dva pacijenta odjednom, ali je manja od velike i eto. U veliku se ulazi desno i može se kroz nju proći vratima nasuprot ulaznim u operacionu salu. Dalje niz glavni hodnik su gipsaona, ambulanta ginekologije i još neke prostorije. Našu bolnicu su u početku zvali kako drugačije nego „četnička bolnica”. Neko nas je prebrojao i otkrio da su, od preostalih pet hirurga-specijalista, u bolnici dva Muslimana a tri Srbina, iako se naš šef Vuja ljutio i govorio da je on Crnogorac, a ne Srbin. Poslije su nas prozvali francuska, pa državna bolnica, ali zauvijek joj je ostalo ime - vojna. Našeg Crnogorca Vuju smo slušali bez pogovora, a on je hrabro preuzimao najteže slučajeve. Borio se kao lav i mogao je zbog toga nastradati. „Vi imate najveću smrtnost u bolnici”, čuo sam jednom, užasnut, jednu zlobnu dušu. Bila je to strašna uvreda za mene, koji sam danonoćno gledao njegovu nadljudsku borbu da spasi baš sve. Skinuo je uniformu JNA i ostao sa nama. Vuja je bio dobričak sakriven u oklopu bivšeg pukovnika i mi smo ga poštovali i voljeli. Na uvredu nije ni trepnuo okom, a zla duša je uskoro pobjegla iz Sarajeva. Njih trojica starijih i iskusnijih hirurga - Vuja, Nale i Tamba - neprekidno su krstarili bolnicom i tražili hirurške komplikacije, a na ambulanti smo radili nas dvojica mlađih, Đoga i ja. Pomagali su nam mladi specijalizanti Crkva, Ranko, Goran i Hare. Mijenjali su se u nekom svom nepravilnom redu i uskakali gdje god je trebalo. Stalno su bili tu negdje. Smiješno je bilo pomisliti da je nekada postojalo nekakvo radno vrijeme. Sada je radno vrijeme bilo - stalno. Imali smo tu i dva zanimljiva studenta medicine, dva najbolja druga, koji su se zatekli opkoljeni u gradu i borili su se da nekako prežive daleko od svojih kuća i porodica. Faruk i Duško. Faruk je Musliman iz istočne Bosne, a Duško hercegovački Srbin. Prvo su bili zabrinuti i zbunjeni, a onda su otkrili da imaju, eto, sreću u nesreći da steknu iskustva kakva nikad više neće moći steći i koristili su to. Bili su svugdje, stalno su nešto zapitkivali i u slobodno vrijeme su listali „Hirurgiju” i „Anatomski atlas”. Bili si izvrsni, sposobni, veseli i vrijedni.
- Ne bi’ ga dao za sto Muslimana - govorio je stalno Faruk. - To ti planiraš da ga razmijeniš? - šalio se jednom Semir. Faruk se zabezeknuo na tu pomisao. Čuo je da postoje neke razmjene ljudi, ali da neko hoće da zamijeni njegovog Duška? Zacrvenio se kao paprika. Inače se crvenio za svaku sitnicu. Za svaki slučaj, od tada je govorio: - Ne bi’ ga dao za brdo karamela… I, naravno, duša cijele ambulante je naša Senči. Prelijepa providna plavuša, da je vjetar odnese ako zapuše. Ja sam imao dojam da na našoj ambulanti ništa ne bi funkcionisalo da nije nje. Tiha i odlučna. Sve je nosila na sebi. Senči je bila možda premlada za nešto takvo, ali odlično se snalazila. Morala je. Oca joj je ubila granata na početku rata, a brat joj je ranjen na frontu već nekoliko puta i nije dobro. Ona se brine za njih, nosi im hranu i ohrabrenje. Trči svaki dan ispred snajpera preko mosta na Skenderiji. Mislio sam da će pući kada je ranjen Mišo. To je njen momak, kojem sam nedavno morao izvaditi bubreg, kada ga je izrešetao rafal dok je jurio autom avenijom snajpera. Senči se nije dala. Ništa se na njoj nije vidjelo. Došla je u salu i stajala mi iza leđa dok sam mu vadio bubreg i šio crijeva. Bilo mi je drago što je tu. Da vidi da će biti dobro. I bilo je dobro, ali ja sam poslije razmišljao da li bih ja imao hrabrosti gledati takvu operaciju na nekome svom. Senči je svaki dan postajala sve hrabrija i bolja. U ratu su stvarno dobri ljudi postajali još bolji, a zli još gori. Sve se postepeno pretvaralo u svoju karikaturu. Počelo je oko devet ujutro. Čula se škripa kočnica pred zgradom. Neko vrisnu. Senči i Duško skočiše i izjuriše vani. Ja sam ostao u sobi, a u želucu mi se stiskalo. Kao i uvijek kad čujem tu prokletu škripu kočnica. - Edo, hajde! - promoli Senči glavu u sobu, i opet odjuri. Ustajem i izlijećem iz sobe. U hodniku je već krkljanac. Nekoliko ljudi već leži na nosilima, oko njih skače osoblje, a vani pristižu nova auta s ranjenicima. Krajičkom oka vidim kako iz svojih ambulanti iskaču i Ranko i Crkva, obojica u krasnim, bijelim, novim uniformama. - Ja ću u malu - viknu Ranko i ude u ordinaciju lijevo. Pogledam Crkvu. On maše rukom i ulazi desno, u veliku ambulantu. Ne moramo se mnogo dogovarati. Okolo je haos. Vidim anesteziologa Marinu kako intubira1 nekoga na hodniku. Na toga ću se još morati vratiti. Ulazim desno i obuhvatam pogledom cijelu prostoriju. Tu je troje okrvavljenih ljudi. Jedan lijevo ćuti i sa nosila gleda šta radimo. Kod njega nema nikog od osoblja. Znači, nije ozbiljno povrijeđen. Žena do njega kuka i gleda svoju okrvavljenu ruku. Kaplje joj i krv sa čela, a Duško joj upravo skida zavoj s ruke. Pažnju mi privuče taj treći - momak od svojih sedamnaest godina. Duga kosa kao u Džimija Morisona. Leži go na ležaju, okrvavljene glave i desne natkoljenice. On ćuti i nezainteresovano zuri u plafon. Senči mu upravo bode venu. Crkva mu skida zavoj s natkoljenice. On ih i ne gleda. Priskačem tamo. Automatski mu uzimam ruku i mjerim puls.
- Koliko ću krvi? - pita Senči. - Šest - odgovaram. Gadno je iskrvario. Puls mu kuca u mahnitom ritmu, ali bez snage… Život ga upravo napušta. Njega to više i ne zanima, ali život ga napušta. Ranica od pola centimetra, koja je to sve skrivila, više i ne krvari. Probušena mu je ta najveća arterija na nozi i za koju minutu će umrijeti. Nema šta… Senči je napunila epruvete krvlju i daje ih nekome. Priključuje infuziju. Dolazi i Marina. - Šta je to? Femoralka?2 - upitno me pogleda. Klimnuh glavom. - Šta ti je sa onim vani? - upitah. - Ništa, umro - odgovori suho. - Sala! - vičem i krećemo prema sali. Taj njen je umro i gotovo. Nema se šta više o njemu misliti. Sve troje guramo kolica. - Drži tu ranu - govorim Crkvi, potpuno nepotrebno. On je već pritisnuo preponu svom snagom. Sad ne krvari, ali, čim krenu infuzije, počeće ponovo da teče. Zabljesnu nas svjetlo. Upaljen je agregat. Uvijek me ponovo iznenadi kad se agregat upali i dođe struja. Prolazimo svi zajedno kroz jedna i druga otvorena vrata. Ne moramo razmišljati koga ćemo prvog u salu. Hitniji od ovoga ne može biti niko. Može jedino neko drugi biti isto toliko hitan. Sala je spojena s velikom ordinacijom. Na jednu stranu pacijent uđe u ambulantu, a na suprotnoj su pokretna vrata, koja vode preko malog hodnika u operacionu salu. Nažalost, dole je samo jedna sala. Ostali ranjenici se moraju nositi na drugi sprat. Liftovi bez struje odbijaju da rade. U sali je aktivnost maksimalna. Sestre instrumentarke su već obučene. Instrumenti zveckaju. Mi ulazimo bez presvlačenja. Pacijenta prebacujemo na stol. Dok ja uzimam rukavice, Marina ga intubira. Čujem Naleta kako nešto viče. Onda se pomalja u sali. - Šta je to? - Femoralka. - Ti ili ja? - Kako hoćeš. - Onda ja idem da se perem. Zeznuo me je. Sala je mnogo lakša od trijaže3. - Crkva, ideš sa mnom - čujem Naleta. Crkva pusti ranu i pođe prema njemu. - Stani, drži još malo tu ranu - povišenim tonom kažem Crkvi. On se zbunjeno vrati. - Možeš - čujem Marinu. Počinjem. Siječem kožu nad preponom. Ni kapi krvi. Kopam instrumentom po tkivu, dublje, još dublje… Tu je! Vidim pulsirajuću, kao prst debelu žilu. - Edo, dođi da vidiš ovo - pomalja se Ranko u sali. - Idem - govorim. Pažljivo prepariram arteriju od vene i stavljam još plastičnu
štipaljku na arteriju. Eto, gotovo. Sad iz nje ne može iskrvariti. Liju u njega infuzije, a krv će stići tokom operacije. Dalje će Nale. Proteza4 još imamo dovoljno. Do kada? Jureći za Rankom, registrujem da u velikoj ambulanti nema ni one žene, ni čovjeka. Nije im ništa ozbiljno. Oni će sačekati dok završimo selekciju. Tu su već nova krvava tijela na nosilima. Oko njih je plešuća masa u bijelim uniformama. I hodnik i mala ambulanta su puni. - Evo, vidi ovo - govori Ranko. Pred njim je golo desetogodišnje dijete sa zavojem na stomaku. Ranko skida zavoj. Dečko se trese od straha. Dok ga hvatam za ruku, gledam ogromnu ranu na stomaku. Nešto tu nije u redu. Puls ima normalan, a… šta li je ovo? Idem rukom prema rani. Ovo mu je ispala jetra ili… Preneraženo gledam u svoju ruku. Na njoj je otkinuti komad jetre, a defekt na stomaku je toliki da vidim i odakle je otkinut… Kako to da ne krvari mnogo više? U glavi mi lupa. To što držim u ruci jeste bar trećina njegove jetre. - Ima još djece - neko mi govori. Pažljivo posmatram dječaka. Rana izgleda strašno, ali mali je dobro, još nije u šoku, ne krvari ništa posebno. Gledam mu u oči. Nevjerovatno. Nema onaj odsutni izraz… - Ništa, infuzije, zamotati i neka čeka - rekoh, a u glavi ga registrovah kao eventualnog prvog sljedećeg u sali. Okrećem se dalje i krećem od pacijenta do pacijenta. Svi smo u mašini. Stiglo je ovaj put četrdesetak povrijeđenih. Mrtve nam ne dovoze. Do prije pola godine su nam povremeno donosili i mrtve, u nadi da su još živi ili u nadi da ćemo mi nešto učiniti… Sada više ne. Navikli su se na smrt. Svi smo se isuviše navikli na smrt. U velikoj ambulanti dreniram grudni koš nekom starcu. Dobio je u obje strane. Znam da je gotov. Mi ćemo napraviti sve što se može, ali on to neće izdržati. Takvi to jednostavne ne izdrže. Stari dahće s olakšanjem, dok skidam rukavice i osvrćem se. Ne zna da je to olakšanje samo privremeno. Misli da je spašen. Idemo dalje. Na kolicima uz vrata leži malena djevojčica. Leži mirno i bistrim očima gleda oko sebe. Vidim da pod njom nema krvi. Ona uhvati moj pogled i usne joj se raširiše u… osmijeh! Gledam je zabezeknut. Leži golo djetence na nosilima, onako mala, sva se izgubila u nosilima… i smješka se!!! - Brzo, došli su novi - Senči promalja glavu kroz vrata, a pogled joj skrenu na djevojčicu. - Šta je njoj? - upita Senči. - Ne znam - rekoh i pođoh za njom. Mala nas prati pogledom. Osmijeh joj je blistav a oči prekrasne, velike, ljubopitljive… Te oči!!! U prolazu joj dohvatih ruku da izmjerim puls. Normalan. Nigdje ne vidim ranu. Automatski je okrećem da vidim leđa. Aha! Tu je jedna nepravilna ranica. Geler? Okej.
Stabilna je, može čekati. Pored mene, u hodniku, prolaze kolica i ljudi u bijelom. Uz ulaz stoje vojnici u maskirnim uniformama, pomažu da se ranjeni izvuku iz tek pristiglog, izrešetanog kombija. Primjećujem da su im lica ukočena i napeta. Naši u bijelom se probijaju među njima, žurno i efikasno. Osjetim trunku ponosa. Sve funkcioniše perfektno. Prošlo je valjda svega pola sata, a mi sve imamo pod kontrolom. Ovi lakši sjede ili leže u hodniku, a nekoliko težih je u ordinacijama ili pred salom. Čekaju na red. Zasad nemamo ništa posebno. Pregledam ove tek pristigle. Nikome nije ništa ozbiljno. Doduše, značenje riječi „ozbiljno” se odavno promijenilo. Ozbiljno je samo kad ne možemo spasiti glavu. - Edo - čujem Duška. - Vuja ti javlja da su otvorili gornje sale. - Ko je gore? - U jednoj je on, a Đoga u drugoj. - Okej. Ja idem gore. Uzeću ono dijete s jetrom. Duško klimnu i ode da nosi dijete na drugi sprat. Koga ću sa sobom? Gdje sam vidio onog otorinca5? Krenem kroz veliku prema sali. Tu je bio ili gdje…? - Čiko, mogu li se okrenuti na stomak? - čujem zvonki dječji glas koji me zaustavi u pola koraka. Osvrnuh se i ugledah onu nasmiješenu djevojčicu. Ljupke oči me molećivo gledaju. To je onaj dječji pogled kojemu se ne može odoljeti. Više se ne smiješi. Šta je ono njoj? Aha, ima ranu na leđima. Jednu. U njoj je, znači, komad metala, ali je dobro. Valjda je bila dosta daleko od mjesta eksplozije čim je nije probilo skroz. Nije u šoku, izgleda samo crijeva, ili ni to. Šok je samo kad krvariš. Crijevo bez krvarenja odreaguje kasnije. Nije toliko hitno. Uostalom, vidjećemo u sali. Šta me onda tu toliko uznemirava? Nešto me uznemirava, a naučio sam se vjerovati svojim instinktima. Vidim Ranka kako prolazi. - Rankiša, ti ostani ovdje - rekoh. - Jesi li vidio onog otorinca? - Jesam, otišao je gore, u salu. - Dobro - rekoh i okrenuh se prema djevojčici. Kako je mala, kako je lijepa, kako je hrabra. Hoće da se okrene na stomak. Polako je podižem. Lagana je kao pero, još lakša nego što izgleda. - Ne boj se, princezo, sad će tebe čiko okrenuti. - Položim je na stomak, a ona okrenu glavu prema meni i pokloni mi najljepši osmijeh koji se može zamisliti. - Hvala - čujem glasić. - Kako se zoveš, princezo? - Irma.
- Boli li te, sine? - Ne boli. Čiko, kad će doći moja mama? - Sad će, sine, mama već ide - govorim. Ranica na leđima ne krvari, noge pokreće normalno, nije u šoku, a možda… Da uzmem nju prvu? Sjetih se one jetre. Ne, prvo ću njega, pa nju. A ipak… Šta je s tim očima? Vuku me kao magnet. Nešto je u njima… A mama će joj brzo doći. Mame uvijek brzo dođu… Onda sam najednom shvatio. Ukočio sam se. Noge mi se zalediše. Slabost, samo slabost… Znam, prepoznao sam ih… Te oči. Ne smijem na to misliti. Ne sada… „Bježi!”, vrišti nešto u meni. „Bježi, odmakni se od nje. Bježi…” Te oči su me uhvatile i drže me. Kao kliještima. U grudima osjećam bol. „Smiri se. Odmah se smiri. Odmah”, bjesnim u mislima sam na sebe. „Ti si profesionalac. Ratni hirurg. Tvrd i otporan. Sad si na poslu i to što radiš samo je posao. Nema ljudi, nema lica, nema imena. Samo posao… To nije ona. Samo te oči…” - Hoćeš li ti ići u salu ili nećeš? - čujem Senči. - Idem - govorim. „Moraš odmah prestati. Zaboravi. Ništa nije bilo. Ne sada… Zar drhtiš? Nemoguće. Drhtim!” To me osvijesti. Ne mogu si dozvoliti da drhtim. Ne sada. Ni slučajno. Izdržaću ja. Nije važno. Ništa uopšte nije važno. Hodnikom od sale odjekuje gromoglasno: - Mimi, Mimi! Arpino Mimi! To Nale proslavlja kraj operacije. Utanji glas i mimiče. Tada svi znamo da je napetost u njegovoj sali prošla. U mislima ga vidim kako zašiva ranu. Prolazeći hodnikom, bacim pogled u salu kroz poluotvorena vrata. On se okrenu i znam da se smije ispod maske. - Mimi, Mimi! - viknu ponovo, videći me. Ja se osmjehnem i požurim na drugi sprat. Pred očima su mi oči. Prekrasne, velike oči. Iste kao njene… Iste… Iste kao oči moje Sare… Moji su otišli 18. maja 1992. Prije petnaest mjeseci. Stajao sam na ulici i gledao za odlazećim autobusom. Dosadna kiša je padala cijeli dan. Stigli smo na stanicu rano, oko devet ujutro, čim su malo utihle jutarnje granate. Sreli smo naše prijatelje, Nelu i Paju. I Nela odlazi sa djecom. Oni su išli u Split. Sara je osjećala da nešto nije u redu. Da to nije putovanje kao svako drugo. Bila je napeta i ozbiljna. Nije se bojala, ali je znala da nešto nije u redu. Sve vrijeme se savijala oko mene. Nina nije imala pojma. Igrala se i
skakutala okolo, radovala se nenadanoj mogućnosti da se igra na kiši, a onda se umorila i zaspala u autobusu. Za mjesec dana imaće dvije godine. Konvoji su odlazli napola tajno. Ja sam o ovom saznao slučajno jučer u bolnici, i isti dan sam išao da prijavim ženu i djecu u Dječiju ambasadu. Ko nije bio prijavljen, nije mogao u autobus. Pale, ratno uporište srpskih snaga, bile su kontrolni punkt. Njima su se morali poslati spiskovi putnika prije polaska svakog konvoja. Ko nije bio odobren - nije mogao izaći iz obruča. Žene i djecu su uglavnom puštali. Moji su išli za Beograd, pa dalje u Vojvodinu, kod ženine rodbine. Jedna žena je opet provjeravala imena prisutnih i držala beskrajne monologe. Objašnjivala je zašto u pet po podne autobusi još nisu otišli. Mi smo svi bili umorni i nervozni. Skoro smo izgubili nadu i neki su već bili odlučili da se vrate kući. Onda je, kao nekim čudom, sve krenulo. Vidio sam Paju kako se pozdravlja sa Nelom i djecom. Držali su se u zagrljaju, a pored njih su plakala njihova dva mala sina. Izljubio sam Dudu i Saru. Nina je već spavala u Dudinom naručju. Spustio sam i njoj poljubac na čelo i one su ušle u autobus. Tada se slomio cijeli moj svijet. Ledeni očaj mi je cijepao srce. Nikada ih više neću vidjeti. Još mnogo strašnije je što njih tri neće vidjeti mene. Moja smrt je meni izgledala potpuno nevažna. Ali šta će biti s njima? Ne misli. Bar će one ostati žive. Ne misli i ne daj da se vidi. Ne možeš uraditi baš ništa i zato ne razmišljaj. Smjestili su se. Autobus je bio prepun; kiša, lica načičkana i priljubljena uza zatvorene prozore, suze, očaj, poneki osmijeh ohrabrenja. Šta sam tada mislio? Nisam mislio. Bez mene ili sa mnom, samo neka žive. Majka će im morati dati to sve što ja neću moći. Valjda me neće zaboraviti. Boriće se, pilići moji, jer bez mene će se morati boriti same. Ko zna šta ih čeka. Od sada im je mama sve. U stvari, hoće, zaboraviće me! Previše su male. Nije važno. Samo neka žive. Duda se drži kô grom. Pokušava da sakrije i strah i tugu, ali… Gledamo se u oči i razumijemo se. I ona zna da se više nikada nećemo vidjeti. Ostajem da poginem. Nema mi spasa. Gledao sam ih dok su se niz autobusko staklo slijevale kišne kapi. Duda je sad sjedila i držala Ninu na krilu. Sara me je gledala bez pokreta. Bez treptaja. Ozbiljan izraz lica. Odjednom mi se činilo da i ona sve razumije. Te oči!!! Petogodišnje dijete! Nemoguće. Samo prihvata sudbinu. Da mora da ide i da ja moram da ostanem. Sve je vidjela i sve prihvatila tako kako je. Kako mora biti. U očima je imala beskrajnu ljubav. I ljutnju. I tugu. I sve… Bože!!! Duda je odjednom izgledala izgubljeno. Kao da joj se neće. Kao da bi radije ostala. Još ima malo vremena da se predomisli. Još vrlo malo vremena. Vidimo li se zadnji put? Teško smo se odlučili da se razdvojimo. Nakon što je snajperista prije nekoliko dana
promašio Ninu samo za par centimetara, sjeli smo i razmislili. Da ne ode i da nam granate pobiju djecu, nikad sebi ne bismo mogli oprostiti. Ovako… Morala je. Za sebe, za našu djecu… i za mene. Suze su mi same išle niz lice, a usne sam imao zgrčene u osmijeh. Zbog Sare. Nije skidala oči sa mene. Tu svoju grimasu nikada neću zaboraviti. Nadao sam se da se suze ne vide od kiše. Usne su me boljele od silnog napora da njima izgleda kao da se smiješim. Onda, odjednom panika u njihovim očima. Autobusi su pomalo krenuli. Sara mi je mahnula i plakala. Nije izdržala. Duda se tresla u očaju. Sara je ustala, Duda se okrenula, Sara je obrisala oči, Duda je otvorila usta, Sara je mahnula, i Duda je mahnula… Ništa… Nema ih više… Otišli su i nema ih. Nema ih. Nema ih. Ostao sam sâm, najusamljeniji na svijetu. Moje tijelo je još privremeno živo, ali ni mene u njemu nema. Otišao sam s njima. Moje mjesto je s njima. Ne osjećam više ništa. Ni strah, ni očaj. Ja sam samo prazna ljuštura. Ne mogu osjećati baš ništa. Paja me zove da krenemo. Polako se spuštamo prema bolnici. Kiša i dalje pada, a dvije prazne ljušture koračaju niz Breku… Odvoze dječaka sa povrijeđenom jetrom. Sve je u redu. Biće dobro. Unose ženu s rupom na stomaku. - Gdje je Irma? - pitam. Duško me gleda s nerazumijevanjem. - Gdje je ona mala s ranom na leđima? - Tu je uzeo Nale. Tebi šalje ovu ženu. - Da vidim - kažem i pregledam ženu. U dubokom je šoku. Sva je izrešetana gelerima, a najgora je ta rana ne stomaku. Glupa ranica na stomaku. - Dobro, idemo - govorim. I ples se nastavlja… - Ko mi je maznô upaljač? U polumraku oko prerano upaljenog uljanog kandila, u velikoj ambulanti sjede Senči, Ranko i Faruk, a Duško stoji kod vrata. Vani je još svijetlo, ali oni su odlučili sjediti u ovoj prostoriji bez prozora. - Ajmo svi ispraznit džepove. Duško? - Duško se zbunjeno hvata za džep. - Pa ja ne pušim - govori dok prevrće džepove. Faruk puca od smijeha. Zavlači ruke u džepove. - E, da je olovka, onda bi to bio on, a ovako… - najednom preneraženo gleda u svoje ruke: u desnoj stoji raspakovana kutija cigara i… moj upaljač! - … ovako, ja - dovrši rečenicu i crvenilo mu obli lice. Mi se valjamo od smijeha.
- Vidi neočekivanog lopova - šali se Senči. - Izvrni i ostale džepove, ko zna šta tamo sve nađemo. - Nisam, majke mi - meškolji se Faruk na stolici. - I ne znam otkud mi. Slučajno! Opet gromoglasni smijeh. Faruk je crven kô paprika. Stiže i Crkva sa vizite. - Šta se kliberite? - pita i, ne prekidajući, nastavlja. - E, onaj stari od jutros umro. Onaj sa plućima. Leži kao da spava i ja pogledam drenove, mislim ne rade drenovi, kad on mrtav… Crkva je sav uzbuđen. Prebačen je sa ambulante opšte medicine tek nedavno. Ne zna on što smo svi mi znali. Da taj stari nije imao šanse. I mnogo mlađi su umirali od takve povrede. Iz nekog razloga nam obostrane povrede pluća redovno umiru, a jednostrane se izliječe takoreći bez problema. Bili su tu, u toku rata, u posjeti i neki francuski profesori torakalne hirurgije, sa iskustvima iz nekih ratova u Izraelu, i nisu nam mogli pomoći. Nisu imali pojma o čemu se radi i mislili su da je to slučajno. Nije bilo slučajno. Umjesto toga, davali su nam savjete koji nisu bili upotrebljivi. Na primjer - ono o arterijama. Stalno su nas ubjeđivali da, umjesto vještačkih arterijskih proteza, stavljamo vene. Kao da imamo za to vremena. Profesorima očito nikad niko nije usred operacije uletio u salu i viknuo: „Imaš struju još dvanaest minuta!” A ti vidiš da će operacija trajati još barem sat. I onda šta? Ništa. Završiš za dvanaest minuta. Nafte za agregate nema, i šta se može. Završiš kad moraš. Pretvoriš se u robota i operišeš kao na trkama. Nikakvo presađivanje vena ti ne pada na pamet. Za arterije su proteze dovoljno dobre, a za velike vene je svejedno. I te i nekakve presađene vene svakako će se, prije ili kasnije, začepiti trombom. Poslije će se polako stvoriti nove, a ove umjetne će im dati vrijeme potrebno da narastu. Gledam u Crkvinu novu uniformu. - Otkud vam takve uniforme? I on i Rankiša se smijulje. - Eno ga, sad bi i on. - Ma nema veze, da mu kažemo? - zabavljali su se. - Hajde, reci mu ti. Nije on tako loš kao što pričaju… - Ma sto puta je gori - dodaje Senči. - Znaš kako je. Nije to za svakoga - objasni joj Ranko i onda se okrenu prema meni. - Prvo moraš imati uske veze sa logistikom… - A to znači? - Čekaj, polako. Ima još uslova. Moraš se naći i na pravom mjestu u pravo vrijeme… - Neće da kažu i bog! - ljutim se. - Kud si požurio? Šta ti misliš? To je strateška informacija - šali se opet Rankiša.
- Onda, moraš imati sreće sa veličinom - nastavlja Crkva. - I, što je najvažnije, moraš otići lično na jedno specijalno mjesto… - Na jedno tajno mjesto, duboko pod zemljom. - Je l’ u trezor Narodne banke? - Još tajnije… - Niko ne bi pomislio. -… to jest, kod Aide u garderobu - završi Ranko i obojica pukoše od smijeha. - Kako ne znaš da su došle nove uniforme? - smije se Senči. - Čuj… Ko bi to rekô? A, to je već stvarno strateška informacija. Čista uniforma… To bi trebalo odmah… Na stolu zvoni telefon. Senči se javlja. Onda usmjeri pogled na mene. - Marina ti javlja da ideš na vizitu na šok. Nale je negdje otišao… Vizitu na šoku prave obično Nale ili Vuja. Đoga i ja držimo prijem i standardno odjeljenje, a Tamba je libero, šeta i uskače gdje treba. Pojedinačne povrede rješavamo Đoga ili ja na urgentnoj sali, ostali neprekidno kruže po odjeljenjima i traže komplikacije. Naročito Vuja. Duša mu je naći neki problem, pa ga rješavati. Kad je frka, ulijećemo svi u salu. U stvari, uskačemo svi svugdje. Podjela posla je okvirna, a važno je da sve bude urađeno. U svakom slučaju, imamo posla preko glave. - Okej. Pa onda, odoh po uniformu. - Niko nije bio na viziti u garderobama. - Dobro, idem i tamo. U predratnim garderobama, u prizemlju su amputirci. Njih po dvadeset pet u jednoj sobi. Čim se mogu bar malo kretati, selimo ih negdje drugo. Garderobe su bezbjedne od bombardovanja i ranjenici ne moraju biti premještani kada granate lupaju u bolnicu. Jedna garderoba je rezervisana za svježe operisane pacijente. Jedna noć tamo, pa onda selidba u sobu. Zovemo je „poluintenzivna”. - Ne moraš na poluintenzivnu - dobaci Crkva - ja sam tamo već bio. I našô onog starog. Pokrio se do brade i isto kô da spava… Krećem. Vadim upaljač iako se vani još vidi. Bolnički hodnici nemaju prozore i uvijek su mračni. Mi imamo razrađenu taktiku za kretanje bolnicom po mraku. Naime, ako nosiš svijeću, stalno se gasi, a još moraš drugu ruku držati pred plamenom. Paliti šibice jednu za drugom je glupo. Začas izgori i, što je još važnije, šibica nema. Ako upališ upaljač, on je začas vreo toliko da se ne može držati u ruci. Ali postoji način. Upaljač samo lagano krehneš, ali ne pališ. To osvjetljava sasvim dovoljno da se orijentišeš u mraku, a upaljač ostaje hladan. Šok je na četvrtom spratu. Dok su nam svakodnevno granatirali bolnicu, bio je na
drugom, skroz pozadi, na rehabilitaciji. Sad su malo popustili, i vratili smo ga na četvrti. Na šoku su već spremni. Čekaju. Veliki prozori hvataju ostatke dnevnog svjetla. Moramo obaviti vizitu dok se skroz ne smrkne. Šok je dugačka prostorija, prostire se skoro cijelom dužinom zadnje strane bolnice. Čitavim vanjskim zidom pružaju se veliki spojeni prozori. Prostorija je simbolično podijeljena na dva dijela sa po samo četiri kreveta. Jedan pored drugog. Iza kreveta nekako umorno stoje bespomoćne mašine za disanje, pumpe i monitori. Bez struje su sve mrtve, a nijedan pacijent nije uspavan. Nema energije. Mašine ne rade, ne dišu, ne pipaju i ne alarmiraju. Sav njihov posao su preuzeli ljudi. Stalno su tu negdje, neprekidno oko svakog pacijenta. Ne trebaju im alarmi. Na šoku je uvijek živo. - Tu nemamo venu. Svi smo boli i ništa. Već je imao isprepariranu i na obje ruke i na obje noge i obje centralne. Šta misliš da probaš ispreparirati još neku? - govori Marina. - Ima li šta od njegove evakuacije? - pitam glupo. Marina nemoćno širi ruke. - Prošao je na komisiji prije četiri mjeseca, a još ništa. - Dobro, dajte mi nešto za preparaciju - okrećem se sestri. Pokušaću naći neku atipičnu venu. Pacijent je kod nas preko pet mjeseci. Svi ga znamo. On je kolega, doktor, ginekolog. Zove se Ramiz. Svi u njemu vidimo sebe. Uprkos svem našem trudu, on pomalo odlazi. Da ga evakuišemo, imao bi neku šansu. I on to dobro zna. Na vratu mu je kanila6 na koju diše. Zato ne može govoriti. Davno je odustao od pokušaja komunikacije. Samo nas nemoćno gleda i ponekad se gorko osmjehne na neki naš pokušaj da ga ohrabrimo. Odrasli i evakuacija? UNICEF je uspio evakuisati par djece na samrti. Odrasli? Ništa od toga. Svemoćni, lažljivi gospodar života i smrti, koji se zove UNHCR, Ramizu je davno obećao život, pa ništa od tog obećanja. Naši životi su za njih beznačajni. To je potpuno beznadežno. Da samo imamo struje! Ramizova vena ide iznenađujuće dobro. On nas gleda skoro nezainteresovano. Ponekad mu licem pređe izraz bola, ali čovjek bez glasa je neubjedljiv. Dobio je lokalnu anesteziju, ali ne znam u stvari boli li ga ili ne. Dok skidam rukavice, on zatvara oči i uzdiše. Marina da je sestri instrukcije za infuzije i idemo dalje. Pored njega je Damir, kod nas je dva mjeseca. Bio je u kliničkoj smrti i održali smo ga. Možda nismo trebali. Nikad se nije probudio, niti će. Čekamo da umre. UN ga nije ni razmatrao. Beznadežan. Prolazimo pored njega kao da ga nema. Sljedeći je dečko s jetrom. Spava. Drži se dobro, biće dobro. Na četvrtom krevetu spava Irma. - Šta joj je bilo? - Marina gleda na temperaturnu listu. - Debelo crijevo. Hemikolektomija7. Odmah poslije operacije, temperatura četrdeset. - Otkud to? - Nemam pojma.
- Da vidimo… Temperatura četrdeset, odmah po povredi, može biti samo centralna. Nešto s mozgom. Tamo je negdje centar za termoregulaciju. Nikakva infekcija se ne razvija tako brzo da temperatura skoči baš odmah. Povreda glave? Dižem joj glavu. Nigdje ništa. Ni čvoruga. Ona otvori oči. Još je omamljena anesteticima. I oči su joj u redu. - A sad? - Sad nema temperaturu. - Da pogledamo još jednom. - Dižem je cijelu i okrećem na stomak. Pregledam sve. Nigdje ništa. Stomak i leđa su joj previjeni. Ona tiho zastenja. - Šta je, sine? - Gleda me odjednom bistrim očima. - Boli li te? - Ne boli. Oklijeva. - Čiko, gdje je moja mama? - Doći će, sine, samo ti spavaj. Mama te najviše voli. Umorno se osmjehnu i zadovoljno zatvori oči. Onda ih odjednom opet otvori: - A je li i mama u bolnici? - Nije, princezo, šta će ona u bolnici? - Je li ona zdrava? - Jeste, sine. - A ja? - I ti ćeš biti. - Dobro - opet zatvori oči. Više je ništa ne zanima. Mama je voli i gotovo. Neobično je što pita za sebe. Djeca njenih godina duboko vjeruju u svoju besmrtnost. Odmičemo se. - Dobro si joj rekô ono za mamu - reče Marina. Gledam je s nerazumijevanjem. - Šta bih joj drugo rekao? - Pa mi smo se dogovorili da joj tako kažemo. - Kako misliš? - Pa da joj ne kažemo… - Šta da joj ne kažete? - Pa za mamu. Ti ne znaš? - Ne znam. Šta je? - A, tako. Zato si ti bio tako uvjerljiv. - Šta je s mamom?!
- Mama joj je poginula. Čula je minu kako leti i uhvatila nju da je zaštiti. Geler je prošao kroz mamu i ranio malu - reče konačno. Majka poginula! Probi me ledeni znoj. Zato je geler nije probio, nego je ostao u njoj. A ja mislio da je bila daleko od eksplozije. Glupan. Kako mi nije bilo sumnjivo što stalno pita za mamu? Stojim zaprepašten. - Šta ti je, bolan? Idemo dalje - čujem Marinu. - Tebe to nešto dirnulo? - Nije. Naravno… Idemo. Probajte joj napraviti rendgen glave. - Tjeram u panici od sebe iznenadni stravični prizor moje Dude kako brani Saru od granate. - Ma nemoj. Gdje me nađe! - brecnu se Marina na moj nemogući zahtjev. - Doktore, telefon. Ambulanta! - zove me sestra. Klimnuh joj glavom. - Probajte, možda mogne nekako - rekoh Marini. Znam da ne govorim bez veze. Ponekad su to i uspjeli. - Hajde, dobro, probaćemo nešto izmajmunisati. Čekaj, probaću napraviti snimak, a ti probaj naći infuziju. Važi li? - Što infuziju? Zar je nestalo? - Ima još za dan ili dva. - Probaću. I idemo dalje… - Zvali su te iz centra? - javlja Semir. - Dođi dole. - Eto me. Sišao sam na prizemlje. Svakako moram kod amputiraca, a prije toga u garderobu. - Centar, Luna 9. Zvao si me? - govorim u radio-stanicu. - Kod jave 12. - 6. - Dobro. Sačekaj. Kosa 24, javi se. Kosa 24. Aha. Nedo. Trebali smo se večeras naći kod mame. Ja neću moći. - Luna 9. Kosa 24 pita hoćeš li doći kod mame. - Neću moći. Pitaj mamu je li mi poslala nekoga da mu nešto pomognem. - Poslala ti je nekoga da mu dovedeš mamu - stiže mi odgovor nakon obaveznih ponavljanja. Znači, u tom grmu leži zec. Pohvalila se nekome u komšiluku kako su joj sinovi dobri i kako su nju doveli sa Grbavice i sad imam podrumaša na vratu. Čudi me da nije rekao da ga je poslala moja mama. To bi mu samo pomoglo. Znam.
Ne zna on moju mamu. To je njemu opet prenio neko ko je zna. - Ništa, pozdravi i završeno. - … završeno - odzvanja iz motorole. U čistoj, novoj uniformi, ulazim u garderobu kod amputiraca. Kandilo dimi odmah kod vrata. U svakoj ogromnoj garderobi neprekidno sjedi po jedna sestra. Ta me pozdravlja ustajući. - Kako je, doktore? - gotovo veselo me pita jedan amputirac. - Dobro pitanje, odavno me niko nije pitao za zdravlje. Ali ja sam tu da vidim kako ste vi. - Kako ko - govori Hamo. Potkoljena amputacija lijeve noge. Uskoro ide na sprat. Ali da čuješ prvo jednu pjesmicu. - Da čujem. - Trčao bih, al’ ne mogu. Odrezô mi Nale nogu. - Kako to izreče, cijela soba se zaori gromoglasnim smijehom. Nevjerovatno. Nijedan nema obje noge, poneki je i bez ruku, a smiju se! Zašto da ne? Imaju pravo. Živi su. Za njih je rat završen. Policijski sat počinje u 22. U julu se smrkava kasno, a poslije toga nam donose ranjenike sa fronta, koje za dana nisu mogli izvući sa položaja, i civile sa aerodroma, koje je pokosio snajper. Grad je potpuno opkoljen i jedina kakva-takva veza sa vanjskim svijetom je aerodrom. Aerodrom kontroliše francuska legija stranaca. Oni su u sastavu Unprofora. Zadatak im je da ne dozvole nikome prolaz. Za očajnike u gradu je to jedina mogućnost da idu preko piste. Ako te oni uhvate, mogu te samo vratiti… ako te usput ne ubije srpski mitraljez ili snajper. Sjedim u sobi na petom. Pišem pismo. „… frižider nam, molim te, vrati. To nam je poslednji. I čuvaj se lave. Edo.” Završavam pismo za Sivru. - Luna 9, javi se, Luna 9 - čujem iz stanice. Gledam na sat - 23.00. - Slušam - javim se. - Kod jave 5 - čujem. Gledam brzo šifre zapisane na papiriću zalijepljenom na motorolu. - 21 - kažem. - Reci, Kosa 82 - čujem i čekam. - Luna 9, Kosa 82 kaže da te čekaju pred bazom 2 čujem glas sa centrale. - Ima li papir za mene? - pitam. - Kosa 82, Luna 9 te pita imaš li papir za njega - čujem opet i čekam. - Luna 9, Kosa 82 kaže da ima i papir i sladoled.
- Idem - kažem i počinjem se presvlačiti. - Ide - čujem iz motorole. Uzimam tanku tamnu košulju, tanke ljetne pantalone i motorolu. Oblačim duboke tene „jugosport” i vadim upaljač. Pismo strpah u džep. Krešući upaljač, silazim do prizemlja. U slabom svjetlu uljanog kandila koje gori u hodniku, na prozorčiću, kod ulaza vidim Semira i Mirzu. Mirza je Kosa 82. Visok, ozbiljan četrdesetogodišnjak sa naočalama i bradom. Na njemu je crna kožna jakna, a u ruci drži paketić. - Đe si, ba, doktore, kako je? - prijatno se smješka i pruža mi paketić. I ja se osmjehujem. Usput primjećujem da je blijed i umoran. On je uvijek blijed i umoran, i uvijek dobro raspoložen. - Sačekajte samo da se obučem - uzimam paketić i ulazim u spavaonu koja je odmah pored ulaza. Preko svoje odjeće oblačim maskirnu uniformu iz paketića. Semir ima dvije i jednu mi daje kad idemo na aerodrom. Sa osmijehom se sjećam kako sam prvi put obukao skoro bijelu majicu i svijetle ljetne pantalone. Tada nisam znao kako sve to izgleda i morao sam se vratiti da nađem neki crni džemper i još jedne tamne pantole. Bijelo svijetli u mraku i vidi se nadaleko. - Evo ga, pravi legionar - smiju se obojica dok izlazim na hodnik u maskirnoj uniformi i sa tenama na nogama. Semir je također u uniformi. Za pojasom ima revolver, oko vrata kalašnjikov sa dva reda naboja zalijepljena jedan za drugi, tako da malo viri vrh na jednu i drugu stranu. Tako se u brzini može magacin samo izvaditi i uložiti u oružje drugom stranom. Ukupno sedamdeset metaka. Može s tim ratovati cijelu noć. Na Mirzi ne vidim oružje, ali znam da ima tetejac u futroli pod jaknom. - Kako ti je burazer? - pita me Mirza dok koračamo prema izlazu. - Dobro, što pitaš? - Ništa… onako. Nešto u njegovom glasu mi govori da ne pita tek onako. Šta li mi je sad sa bratom? Zaustavih se. - Ima li to Nedo nekakav problem? - Možda. Gdje je on sad? - Valjda kod kuće. Šta se dešava? - Ništa. Ide li još povremeno na Grbavicu? - Ide i na Pale. UNICEF ide svugdje. Zašto? - Ne znam ništa sigurno. Izgleda da je nekome stao na žulj. - Na Grbavici ili kod nas? - Tamo nekome, s one strane. - Pa?
- Ništa. Naći ću ga sutra da popričamo. - E jebiga. Šta je sad s Nedom? Naći će ga sutra da popričaju. Vazda neka zafrkancija. Hajde, dobro. Dok je ovdje, svejedno je što je nasekirao nekog na drugoj strani barikade. Nasekirali smo ih i mi svi ostali što nismo čekali da nas u miru i leeepo pokokaju. Pred bolnicom je još nekoliko vojnika u maskirnim uniformama. Vidim među njima poznata lica, svi sa osmijehom i naizgled ležerni. Kudra drži snajper. Pozdravljamo se. Samo poneki ukočeni pokret otkriva njihovu napetost. Svi su naoružani i imaju na sebi pancire, šljemove i duboke vojničke čizme. Mirza, Semir i ja sjedamo u Mirzin crveni „golf”. Primjećujem kako nas Senči i Faruk sa vrata prate pogledom. Krećemo. Vojnici kreću odmah za nama u crnom kombiju iz slastičarne. Slastičarna je bivša baza vojne policije u hidrometeorološkom zavodu na Bjelavama. Vojnu policiju je predsjednik Izetbegović ukinuo još u martu, a njenu posadu stavio pod komandu korpusa. Sada su iz nekog razloga sa nama. - Šta će oni? - pitam. - Imaju posla - smijulji se Semir. - Ma nemoj. A šta će Kudri snajper? - Vidjećeš - kaže Semir. Neće da kažu. Zezaju. U ovim uslovima važi pravilo da je bolje da ne znaš ništa što ne moraš znati. Ali to ću svakako saznati uskoro. A o njima dvojici bar znam sve. U stvari, Semir i ja dijelimo istu sobu u bolnici. On je oficijelno Naletov vozač i čuvar. Nale je sada oficir - glavni hirurg oružanih snaga. Semira sam, nakon što se borio u specijalcima na početku rata i nakon što se proslavio u komšiluku odbranom moga „golfa”, nagovorio da dođe kod nas u bolnicu. Prešao je iako je više bio za specijalce. Lijep kao slika, prznica, veseljak i neustrašiv. Semir je moj drug do smrti. I on i Mirza. Mi smo tri ratna druga. - Gdje je krv? - pitam dalje, misleći na nešto drugo. - Kod njih, u kombiju. - Dobro, u redu. E sad smo nadrljali - govorim i osjećam kako napetost u autu raste. Za koju sekundu ćemo postati meta. Polako skrećemo na glavnu ulicu. Počinje čuvena Aleja snajpera. Titova ulica na Marin dvoru. Još par sekundi… Evo ga. Mirza naglo ubrzava. Zalijepili smo se za sjedala. Preko ulice leže neki debeli tramvajski kablovi, koje niko u toku dana nije smio da skloni sa ceste. Umjesto da koči, Mirza još dodaje gas i auto skače preko prepreka u punoj brzini. Mirza se bori da ne izgubi kontrolu nad vozilom. Mi odskačemo kao krompiri dok se auto smiruje i juri dalje kroz noć. Prođosmo kablove. Semir uzima motorolu. - Dvojka, pazi, kablovi na cesti - govori. - Čuo i vidio - čujem glas iz motorole. Znači, prešli su na direktnu frekvenciju, to
jest bez centrale. Domet je kratak, najviše par stotina metara. Prebacujem se i ja na tu frekvenciju. Za nama ostaju tamni obrisi izgorjele Skupštine i neboderi UNIS-a. Farovi probijaju mrak. Još malo pa će most. Gledam lijevo, evo ga, škola, još malo… Na lijevoj strani se odjednom, na par sekundi, ukaza široka, mračna ulica, u čijem produžetku je - oko pedeset metara dalje - most. Iza mosta se ocrtava silueta zgrade sa dvanaest spratova, na koju je usmjerena moja pažnja. U njoj sam se rodio i odrastao. Ona je na drugoj strani rijeke. Na Grbavici. Sada je i na njoj snajper koji nišani na nas. Svaki put kad tuda prođem, obuzme me osjećaj tupe nemoći. Besmisleno. Zašto svoju rodnu zgradu mogu vidjeti samo iz auta u punoj brzini? Sve je ovo samo ružan san. Nevidljivi strijelci pucaju i bombarduju. Noćna mora. Znaju li oni zašto? Ja ne znam. Duboko sam uvjeren da niko nema razloga da me ubije. Ili možda ima? Radovanu Karadžiću se moje ime ne sviđa? To je stvarno dobar razlog. Projurili smo raskršćem maksimalnom brzinom. Ako projurimo dovoljno brzo, metak nas ne može stići. Izvjesna opasnost je što se među zgradama vidi svjetlo dok dolazimo, ali svejedno je vatra nasumice. I oni su uglavnom odustali od pucanja na vozila u pokretu. Ali nisu svi. Koliko je rupa na mom autu? Četiri. A samo sam jednom čuo da su me pogodili. Poslije sam se čudio, kada sam ih našao. Više se i ne bojim, ali nekakav osjećaj prigušene opasnosti je uvijek tu negdje, u potiljku. Polako usporavamo. Ovo smo prošli. Još Malta, pa Čengić vilom možemo polako. Tamo nema snajpera. Nakon još nekoliko minuta, prolazimo pored zgrade PTT inženjeringa, sjedišta Unprofora i ostalih UN sranja. Idemo još dalje. Pred sablasnim konturama protivtenkovskih ježeva nasred puta, skrećemo lijevo i stižemo do prve kontrole na Alipašinom polju. U slabom svjetlu farova ugledasmo samo siluete. Zaustavljamo auta i svi vadimo dozvole za kretanje u vrijeme policijskog sata. Policajci izgledaju sablasno sa kapama fantomkama navučenim preko lica. Vide im se samo oči i usta. Ovlaš pogledaše ponuđene papire i bez znatiželje se okrenuše nazad u zaklon. Jedan od njih nas upozori na novu olupinu od auta naprijed, nasred puta, i krećemo dalje. Iz pravca aerodroma odjekuje pucnjava. Sada, u stvari, počinje najopasniji dio vožnje. Put prema Dobrinji je pokriven vatrom iz srpskog mitraljeza. Ako zapucaju, imaju nas. Ne možemo im pobjeći. Na desnoj strani puta, između nas i mitraljeza, postavljeni su autobusi, kamioni i kontejneri kao slaba zaštita. Put je dug oko kilometar. Tamno je kao u rogu. Naša svjetla se sigurno nadaleko vide, iako su zatamnjena flasterima zalijepljenim na rubove farova, tako da je slobodan samo kvadratić u sredini. Mirza opet ubrzava. Sjedimo zgrčeni i napeti, dok pored nas promiču izrešetane olupine. Dobro je. Ništa. Ne pucaju na nas. Pucaju po aerodromu. Odahnusmo dok skrećemo u podzemnu garažu na ulazu u Dobrinju. I tamo nas policija kontroliše i vozimo dalje prema zgradama. Par minuta kasnije, zaustavljamo se pred improvizovanom policijskom stanicom
koju svi zovu „Kod ministra”. Kao kafanu. Tamo te ili puste ili ne puste dalje, zavisno od trenutne borbene situacije. Uzimamo dozvole za prelaz preko aerodroma. Papiri su u redu. Da bi se prišlo aerodromu, moraš imati dvije dozvole. Jednu od komande, to su sredili Mirza i Semir s našim Neziranom iz štaba korpusa, i jednu koju na licu mjesta, skoro kod samog aerodroma, daje „ministar”. Tu je front. U stvari, svugdje je front, samo ovdje je to malo drukčije. Ovuda se može izaći iz Sarajeva. To je jedina cesta. Priča se i o prelascima preko Miljacke ili o bježanju tunelima kanalizacije. To je možda moguće, ali je rezervisano samo za Srbe. Ide se na njihovu teritoriju. Tunel ispod aerodroma, koji vodi na Butmir i o kome svi pričaju, biće uskoro gotov. Onda će se moći proći pod zemljom. Hoću li to dočekati? „‘Kod ministra’? Kakvo ime!”, mislim s osmijehom. Stiže i crni kombi. Prilazi mu jedan visoki bradonja, pozdravlja se sa vozačem i sjeda pored njega. Kombi odmah produži dalje. Gledao sam kako, sada sa ugašenim svjetlima, polako zamiču između zgrada. - Ono je Zlaja. Bivši legionar - objašnjava mi Mirza. - On će večeras s nama. Hajde, idemo. Ponovo sjedosmo u „golf”. I mi sada krećemo dalje sa potpuno ugašenim farovima. Mrakom oko nas se prolamaju eksplozije i pucnjava. To je sve negdje tu, u neposrednoj blizini, ali nismo direktno ugroženi. Ranije sam uvijek zamišljao aerodrom samo kao avionsku pistu. Nisam bio svjestan koliko je okolo ravnih travnatih površina. Sve je to sada ograđeno žičanom ogradom od koje pistu i ne vidiš. Ona je negdje u daljini. Ali ograda ima svoje ulaze i izlaze. Mi idemo na jedan od njih. Onaj bradonja. To je taj čuveni Zlaja. Dvadeset godina je navodno bio u Legiji stranaca, a sada je ovdje. Poznaje sve oficire i vojnike iz Legije. O njemu se pričaju bajke. - Ovdje je večeras živo - govori Semir. - Vidi Igmana. Igman je planina daleko sa druge strane aerodroma, ali izgleda kao da nam je nadomak ruke. Na njegovim padinama sve blješti od eksplozija. Tamo se opet vodi bitka. A izgleda tako blizu. Zaustavljamo se između dvije petospratnice, kod crnog kombija. Naziremo siluete ljudi u mraku. Okolo se sve trese od pucnjave. Između zgrada, mi smo zaklonjeni. - E jeste izabrali dan - prilazi Zlaja i smješka se dok izlazimo iz „golfa”. Nosi u jednoj ruci veliku plastičnu kutiju. - Gdje vam je doktor? - Ja sam. - Ti? - začudi se gledajući moju maskirnu uniformu. Valjda je očekivao da budem u bijelom mantilu. - Je li to sladoled? - odgovaram pitanjem pokazujući na kutiju.
- Kakav sladoled? - začudi se on opet. - S jagodama - nasmija se Semir. - Daj da vidim - rekoh. Zlaja zbunjeno diže kutiju. Uzeh je i otvorih poklopac. Ukazaše se uredno složene, tamnocrvene kese. Krv. Sivri je nestalo krvi. Na početku rata, Unprofor je pristajao da preveze krv do njegove novoorganizovane bolnice u Butmiru. U stvari, samo jednom. Poslije su odbili. Ne smiju se, kao, miješati u vojne stvari. Transport krvi u bolnicu je valjda tipična vojna operacija. Sada moramo krv švercovati „zečevima”. Pakovali smo ih u one transportne frižidere u kojima smo prije rata nosili hladnu pivu i meso za roštilj. A to nam je posljednji takav frižider koji imamo. I taj je Mirza iskopao negdje u svom podrumu. Iz džepa izvadih pismo i ubacih ga unutra. Nadam se da će ga Sivro pročitati i vratiti frižider. Ima u njemu preko pedeset doza erimase. To je kao sto doza krvi. Plazme nema. Moraćemo se snaći bez nje. Ako iko to može, on će… U gradu krvi imamo dovoljno. Izgleda mi da se svi takmiče ko će dati više krvi. U miru je bilo drugačije. Sivro je najbolji anesteziolog kojeg poznajem. Nevjerovatna je on kombinacija. Završio je kasnije i hirurgiju i kao hirurg je perfektan. Ima dvije specijalizacije. I, za divno čudo, obje radi izvrsno. Kada se našao sam na Butmiru, organizovao je bolnicu, gdje sam umire od posla. Tamo mora sve sam da obavi. Uspavati pacijenta i operisati. U stvari, bolji čovjek za to se nije mogao naći. Ja i ne znam nijednog drugog takvog. On je trenutno na drugoj strani aerodroma sa tom pacijenticom. Noćas se nećemo vidjeti. A bolesnicu ću ja ovdje preuzeti i odvesti do naše bolnice. - Idemo - čujem Mirzu, koji se u međuvremenu bio negdje izgubio i nešto dogovarao sa vojnicima. Trojica pođoše s nama, ostali se smjestiše u kombi. Idemo kroz mrak, oko jedne od zgrada. Zapinjemo za neke žice. Apsurd. To su one žice što se postave da se ne gazi trava. Ovdje na frontu su kao zaboravljeni spomenik izgubljenom miru. Semir psuje dok tetura. - Koja budala ovo ovdje postavi? Obiđosmo zgradu i nađosmo se na drugoj strani. Sada su između nas i Lukavice bile dvije zgrade. Odavde se vidi i aerodrom i put pored njega. Držeći se dugačkog zida, polako se približavamo putu. - Stoj! - čuje se iz nekog udubljenja u zidu. - To sam ja, ne boj se - reče Zlaja i iza nekakvog ćoška ispadoše dva momka bez uniformi, ali sa uperenim oružjem. - Đe si, Zlaja - razvedri se jedan od njih, sklanjajući hekler. - Jesu li ovi svi s tobom? - očito nas ne poznaje iako smo tu svaki čas. Neki novi. Zlaju obojica poznaju. - Jesu - reče Zlaja, i okrenu se prema nama. - Dajte im papire. Svi izvadismo po papirić što smo dobili „Kod ministra”, i dadosmo im ga. Oni ih sve pomno pregledaše, strpaše u džepove i, nemarno mahnuvši, opet nestadoše u svojoj rupi
u zidu. Oni tu čekaju, kontrolišu prolaz i prihvataju „zečeve”, kad stignu sa druge strane. Ja neraspoloženo gledam prema aerodromu. Do žice je još oko sto metara. Između kraja zgrade i aerodromske ograde nam cestu siječe asfaltirani put koji je paralelan sa ogradom. Ima samo tri trake, ali trenutno je obasut rafalima i sa pokojim svijetlećim metkom. Iz blizine slušamo rev tenkovskih motora. Vatra dolazi sa obje strane. I slijeva i zdesna. Kao da pucaju jedni na druge. U stvari, Srbi su i lijevo i desno. Vatrom blokiraju „zečeve”. - Koliko imaju municije… - čujem zavist u Semirovom glasu. - Šta municije, zamisli koliko je tu cijevi - odgovara mu Zlaja. - Pucaju od podne. Boje se da na Igman ne dođe pojačanje. Moramo čekati. Polako shvatam šta Zlaja misli. Mitraljezi se valjda začas užare i mora se napraviti pauza. Da bi se stalno pucalo, moraju imati nekoliko mitraljeza na obje strane. Neki pucaju, a neki odmaraju. Onda se mijenjaju. Shvatih da nisam nikad vidio nikoga uživo da puca iz mitraljeza. Ni u ratu. Ali stalno sam ga slušao. Nad aerodromom pred nama sijevaju svjetla. Lampe na padobranu, koje sve okolo osvijetle nestvarnom bijelom svjetlošću. Vidi se kao u po bijela dana. Zadrže se na nebu minutu-dvije, i padnu, a već leti sljedeća. Slaba noć za prelaza. Samo što mi nemamo izbora. Ta žena prelazi večeras. Da li je uopšte pokretna? „Zečevi” su posebna jedinica, koja pretrčava aerodrom. Prenose hranu i municiju. Svaku noć. Nisu naoružani. Ako ih Unprofor uhvati sa oružjem, namlate ih i zatvore. Iako im to nije u mandatu. Nikome nije u mandatu da mlati zarobljenika, još manje nenaoružanog „civila”. Zbog toga su „zečevi” u civilu i, kada im se čini da će ih Unprofor uhvatiti, bacaju sve što imaju kod sebe. Poslije to drugi skupljaju po aerodromu, pa šta se nađe. Unprofor se drži mandata samo kada to njima odgovara. Na primjer, da ne moraju da odgovore na vatru kada se puca po njima. Navodno im nije u mandatu. Vojska koja ne smije da puca u ratu? Bilo bi smiješno da nije tragično. U stvari, nama je sve jasno. Legija i UN, svi su intimno na strani Srba, a protiv nas, Muslimana. Samo prividno su neutralni. Koliko je ovaj narod zeznut što su nas nazvali „Muslimani”. Za sve smo mudžahedini u džihadu. Smiješno. U Jugoslaviji, u kojoj su Srbi pravoslavni, a Hrvati katolici, možda je bilo logično nazvati nas tako. Među Muslimanima je prije rata bilo samo 7% vjernika, među Srbima 9%. Među Hrvatima 17%. Jugoslavija nije bila religiozna zemlja. - Centar, daj mi Kosu 45 - šapće Mirza u stanicu. - Kosa 45, Kosa 45… - ponavlja glas iz stanice. - Reci, 82. - Reci mu da pozdravi mamu - govori Mirza. - Kaže da pozdraviš mamu - govori stanica. Kratka pauza, pa nastavi: - Pita je l’ tvoju ili njegovu.
- Njegovu. - Ovo pominjanje mame je nekakav dogovoreni znak za 45 da pređe na direktnu slobodnu frekvenciju. Čekamo par sekundi dok Mirza okreće dugme na motoroli. Onda se začu duboki glas iz obje stanice, i moje i njegove. - 82, jesi li tu? - Ovdje mama - šali se Mirza. - Kako je kod vas? - Isto kô i kod vas, imate li sladoleda? - Imamo, imate li vi meso? - Presjekoh se. Meso! On za pacijenticu kaže „meso”. Kako je to moguće? I hoće li 45 to shvatiti? Ja možda ne bih. - Naravno da imamo, ali peći ćemo kad prestane kiša. - Shvatio je odmah. Potcijenio sam ga. On može misliti i govoriti o pacijentici kao o mesu. Zašto da ne? Zbog nje smo tu. Šta bi drugo bilo? - Je li pokvareno? - uključujem se u razgovor. - Bogami, bez mesara ne bih znao šta ću. Razumijem. Poći će sa ženom kad prestane „kiša” metaka. Žena nije dobro i „mesar” Sivro je s njom. - Daj mi mesara - govorim. - Đe si ti, bolan, kako si? - odaziva se odmah drugi glas iz stanice. Sivro. - Dobro je, lave, gura se - govorim, odjednom oraspoložen. - Jesu li tvoji dobro? - Ma jesu, sve je u redu. Moji su daleko. Triput dalje nego tvoji. Nego, sve mislim da si se ti nešto naljutio, pa se nikad i ne javiš. - Ne zajebaji. - Mogu ga zamisliti kako se smije. To mu je stari, vazda isti fol. Kao da mu se mogu nekako javiti. - Kad ćeš ti malo ovamo? - upita. - Taman posla, pa da mene tu ostaviš, a da ti kidneš - šalim se dalje. - Ne znam ko bi prije kidnô. A ovo meso se mora što prije na sto. - Ne možeš ništa po kiši, džaba je. Hoćeš li ti ovamo? - Jest, pa da me ostavite na kuluku. A ovdje mi je i bolja hrana. Nego, slušaj. Možda meso nećemo peći, nego kuhati. Šta li mu sad to znači? Čekaj da vidimo. Da malo razmislim. Meso se peče na grilu, a kuha se u vodi, to jest u loncu. Ne misli valjda… - Misliš, u loncu? - pitam. - Upravo to, jes’ da nemamo dovoljno soli. Vidi, vidi. Pokušaće da je ubaci u transporter. Pretjerasmo sa ovim šiframa. Šta li mu je ova „so”? Lijekovi za bolesnicu ili mito za legionare? Ili šala bez značaja… A kad ja
ne kontam, kako će tek slučajni slušalac, ili nekakav profesionalni prisluškivač u kasarni u Lukavici? Zbog njega se valjda ovako i razgovara. - Čekamo - reče Mirza u stanicu i sjedosmo na kamenje. Tada, kao da nas je nebo slušalo, poče da sipi kiša. Dosadna ljetna kiša. Bićemo mokri začas, ovako, na otvorenom. - Je li to bio doktor sa one strane? - upita Zlaja. - Jeste. - E moj doktore, ništa vi ne možete. - Šta, ba, ne mogu? - nakostriješi se odmah Semir. On je svakodnevno svjedok našeg života u bolnici. A Semir se lako nakostriješi. - Ne mislim operacije, to svaka čast, ali… - Nisi nikad ni bio u bolnici pa pričaš - opet se ražesti Semir. - Na šta misliš? - upitah Zlaju. - Bio sam u bolnici danas - reče on gledajući u Semira. - Vidio sam, na primjer, čovjeka, kojeg ste vi izliječili, nešto s nogama, a on opet ne može da hoda. - Šta hoćeš da kažeš? Povreda živca ili šta? - Nije. Kažem ti, vi ste ga izliječili. To je u redu. Ali ne može da hoda. Samo leži i neće da ustane. Neće. Nema motivacije. To mu ne možete dati i opet će ostati zauvijek nepokretan i brzo umrijeti. Tako bar kaže doktorica gore. Kiša me je već prokvasila. Ustanem s kamena i naslonim se na zid. - Gdje gore? - Na Koševu. Na Traumi. - Pa šta, treba još da ga nosaju ili šta? - ljuti se opet Semir, zaštitnik medicine. Dosta je da ga izliječe. Ako neće da hoda, to je njegova stvar. - A što neće da hoda? - pitam dalje. - Neće. Porodica mu je na Sokocu i misli da ih više nikad neće vidjeti. Nema volje da ozdravi. Psihotrauma. Ko s tim uopšte može nešto da napravi? - Na Sokocu? Znači, Srbin? - Jeste, Srbin. Nešto mi munjevito proleti glavom. Negdje na periferiji mozga. Osjećaj da mi je nešto izmaklo. Nešto što sam već imao, samo šta? - Izgleda da su smanjili vatru - reče Mirza. - Šta misliš? - pogleda Zlaju. - Jesu. Ma sad će oni, još malo, prestati. Ne mogu ni oni stalno bez veze…
Gledam na asfaltirani put koji moramo pretrčati. Osvijetljen je blještavim suncem na padobranu. Od njega vodi kanal dug pedesetak koraka do ograde. Par metara lijevo, na ogradi je kapija. Kanal nije dubok ni do pojasa, tako da ćemo morati da trčimo povijeni. Srećom, trava je visoka, pa će nas štititi bar od pogleda. Da ne bude klizanja na blatu. Ova prokleta kišurina… Umjetno sunce se strmoglavi prema zemlji i ugasi se. Zavlada mrak. Stvarno su malo popustili. Ne svijetli baš neprekidno. Šta mi je to maloprije promaklo? Taj neće da hoda zato što mu nema porodice. A porodica mu je na drugoj strani. Prebaciti ga tamo nije moguće. Politika. To bi bilo etničko čišćenje. Znamo to. Čim se upetlja politika, zaborave se ljudi. On više ne bi bio čovjek kome je potrebna pomoć, nego objekat za trgovinu. Trgovinu…? Polako… Opet mi nešto izmiče. Motam se stalno okolo, a ne znam šta tražim. - 82 - čuje se iz stanice. - Slušam - javi se Mirza. - Meso je u loncu. Za sat je kuhano. Spremite tanjire i viljuške. Super. Uspjelo im je. Pogledasmo se s olakšanjem. Da spremimo instrumente? To je nešto za operaciju? - U redu - nasmija se Mirza. - Šta ćemo sa sladoledom? - Dajte ga konobaru, nema problema. - Bravo, 45, a bakšiš za konobara? - Ništa. Ovaj neće ništa. Kad je vidio meso, prodobrio se. - Nisu više ni konobari ko prije… Poustajasmo. Transporter ne smije voziti direktno ovamo, gdje se mi nalazimo. Sat će lutati po aerodromu da ga ne pročita njegov kapetan. Oni ne vjeruju ni sami sebi. Jedan kapetan Legije stranaca stalno kontroliše svoju vojsku. On se ne vozi transporterom. Ima mali bijeli tenk i svako odmah zna da je to on. Smiješno. Nekada ne razumijem vojničku logiku. - Ja ću prvi - reče Semir. Semir je uvijek prvi. Ne boji se ničega i nikoga. Sretni smo što ga imamo uz sebe. - Znači, ja vam možda neću trebati - reče Zlaja. Na njemu je bilo da odnese krv na Butmir. - Možda - potvrdi Mirza. - Ako ovo upali, biće dobro. - Hajmo više - čujem Semira. - Polako, kud si navalio, ima još sat. - Jest, ako bude sat. Čovječe, ona je već natovarena. Šta ako odmah dođe?
- Kako misliš? - Fino. Na primjer, nema kapetana na pisti, ili kao zaganja nekog pa požuri… Zgledasmo se. Nismo navikli da nam ranjenike prevozi transporter. Ima pravo. Sve je moguće. Uto sa aerodroma začusmo zvuk moćnih motora, i vidjesmo svjetla farova, usmjerena pravo prema nama. Nešto se približavalo kapiji. Zalegosmo. - Nije moguće da je već tu… - razmišljao je Semir naglas. - Valjda nije - rezonovao je Mirza hladno. Svi mislimo na isto. Nismo još spremni. Ne smije to biti on. Nismo na mjestu. Ako tamo ne budemo na vrijeme, sve je propalo. - Vidjećemo kad priđe - nastavi Mirza. Zurimo prema aerodromu. Vidimo svjetla snažnih farova, ali transporter ne vidimo… Kiša još pogoršava vidljivost. Nekoliko metara od kapije, vozilo se okrenu i pođe pored ograde. Zabuljismo se u napetom iščekivanju. Najednom, nebom jurnu raketa i sve sinu nestvarnim bijelim svjetlom. I Srbi kontrolišu šta se dešava. - Tenk… kapetan - ote se Zlaji. - E jebote, samo nam je on još trebô - nervirao se Semir. Situacija se iznenada preokrenula na još goru varijantu. - Eto ti „nema kapetana”. - Nema veze. Otići će. - Mirza je uvijek priseban. Tenk se odjednoni zaustavi. Motori su još malo radili pa se ugasiše. Svjetlo se ugasi. Sada smo nazirali samo bijele obrise kroz ogradu. Kapetan je, izgleda, odlučio da čeka pored kapije. - Zašto? Šta čeka? - čitao mi je Mirza misli. - Šta bi ti čekao? - odgovori Zlaja pitanjem. - Pa jes’… - shvatio je Mirza. Svi smo shvatili. Transporteri kod kapije istovaraju one što su ih uhvatili na pisti. Gdje se bolje mogu kontrolisati? - Šta ćemo sad? - Ništa, idemo. Dok smo van žice, ne smije nam ništa - čuh Kudru iza sebe. Okrenuh se. - Vidi njega. Šta ćeš ti ovdje? - Čuj, šta ću. Da čuvam vas, kad ste smotani i ne znate se sami čuvati. - Smijeh. - Blago meni kad me ti čuvaš - smije se Semir. - Pazi da ti ne ispadne taj snajper. Samo se Mirza nije nasmijao. - Ako nas vidi, može čekati do ujutro, da vidi šta hoćemo - reče. Opet ima pravo. Ne možemo dalje. Šta sad? Grozničavo tražim rješenje. - A šta ako nekoga uhvate na pisti? - polako reče Zlaja. Nešto u njegovom glasu me natjera da se okrenem. - I to nekoga važnog - dodade. Sad se svi okrenusmo prema
njemu. - Na primjer, mene - završi. - Ti si im naročito važan - podrugnu mu se Semir. Svetio se tako zbog napada na medicinu. - Ovaj možda ne bi ni mrdnô - reče Mirza - možda bi čekao da te uhvate i dovedu ovamo. - A ako ga transporter zovne da dođe… On je bivši legionar. Mogao bi naći razlog da legionari pazovu oficira. Zna njihova pravila i mogućnosti. Naš transporter im se možda ne bi morao priključiti u frci s jedinim čovjekom. - Kome je do ležanja ovdje cijelu noć na kiši - reče Zlaja ustajući. - Idem ja. - Moraš negdje na drugu stranu, negdje dalje odavde. - To je moj problem - smijuljio se Zlaja. - Ne sekiraj se. Ja sam ovdje svaku noć. A i nemamo šta izgubiti. - Osim tvoje lude glave - dodade Semir pomirljivo i kroz osmijeh. - A da još malo sačekamo? - umiješa se i Mirza ozbiljno. - Ma kakvi, spremite se i vi za petnaestak minuta. Vidimo se. - Predđ onih nekoliko koraka do ugla zgrade koja nas je zaklanjala od vatre. Nad aerodromom se ugasi raketa. Čekali smo novu. Ništa. Rafali su ponovo blokirali put. Meci su se, iskreći, odbijali od asfalta. Svaki čas bi proletio i neki svijetleći metak. Zlaja je čučao i čekao pravi čas. Evo ga. Pauza. Čekao je još samo par sekundi, a onda se odlijepi od zemlje i polete preko ceste. U nekoliko velikih skokova je bio tamo. Nestade u kanalu. - Jesu li ga vidjeli? - upita Kudra. - Skoro ga ni mi nismo vidjeli, a ne oni - nasmija se Mirza. - A nemaju infracrvene il’ tako nešto? - Pasivi im pri ovakvoj vatri ne vrijede. Imaju ih, ali uglavnom ne ovdje. Tamo, na pisti. Imaju mitraljez fiksiran na jednu tačku kojom svi moraju da prođu. Samo te čeka. Ovi unproforci su navaljali bodljikavih žica toliko da nemaš izbora. Moraš proći baš tamo gdje te čeka mitraljez. - Je li Zlaja u „zečevima”? - Nije, on je samostalan. Ponekad im pomaže. - Čuj, samostalan? A otkud on s nama večeras? Jeste li se nešto dogovorili? - Nismo. Slučajno - reče Mirza. Nisam baš bio uvjeren u takvu slučajnost. - On će ovdje izgubiti glavu - umiješa se Semir.
- A mi nećemo? Niko mu ne odgovori. Znali smo šta misli. Svi računamo na smrt. I podrumaši računaju na smrt. Nas je otpisao cijeli svijet pa smo otpisali i sami sebe. Pomoći niotkud. Mi smo za svijet „islamski fundamentalisti koje treba sve uništiti”. Nešto mi pade na pamet. - Semire, jesi li ikad bio u džamiji? - Jesam, kada nam je Talijan držao obuku o eksplozivima. - Ne mislim to. Jesi li se molio Bogu? - Jesam. Rekao sam mu: daj bože da ne poginem od ovog eksploziva - smijulji se Semir. - E baš smiješno. Mirza, jes’ ti bio ikad u džamiji? - Šta ti je, ba? Gledaj ti da ne zaboraviš tu krv. Kakve su te džamije spopale? - Meni je ovdje dosadilo - izjavi Kudra. - Bolje bi mi bilo da sam u džamiji. Toplo, ne kisneš… - E moji mudžahedini, niko se ne zna ni pomoliti Bogu, a mudžahedini… - Naučiću, ja ću naučiti. Samo da njima vadim frću - pokaza Kudra nekud neodređeno u pravcu Lukavice. - Jes’, kad zadnje što si naučio ne bi bilo „Veju, veju pahulje…” u drugom osnovne. - Samo se ti, Sema, zajebaji! - ljutnu se Kudra. - Šta ćeš ako ti Talijan dođe u džamiju? - nastavi da ga bocka Semir. - Uh, onda bih radije pokisnuo - reče Kudra, u neprilici saginjući glavu. Kudra je u slastičarni auto-mehaničar. Nije nikakav snajperista. Čuven po tome što je skrivio Talijanovu jedinu ratnu ranu. Jednom je iz dosade napravio prigušivač u svojoj kućnoj radionici. Ponosno ga je poklonio Talijanu, prvom ratnom komandantu korpusa. Na nesreću, Talijan ga je isprobao. Prigušivač je eksplodirao, a Talijan je poslije previjanja ganjao Kudru po gradu. - 82 - začu se iz stanice. - Slušam - reče Mirza. - Još malo - čuo se Zlajin glas. - Dobro - Mirza nije vjerovao. Nadao se, ali nije vjerovao. Opet se zabuljismo u mrak. Nije se dešavalo ništa. Rafali su utihli, još pokoji ponekad, ali ništa posebno. Sada bi možda išlo. - Hajmo tamo - reče Semir. - Hajmo - rekoh i opet ustadoh. Svi poustajasmo. - Semir prvi, pa doktor, pa ja, pa vojska - raspoređivao nas je Mirza.
- Dajte meni tu krv - reče Semir i diže kutiju. - Uh, jes’ teška. Već je, povijen, odlazio prema uglu. Nije čekao ništa. Osvrnuo se lijevo-desno, i skočio na put. Ono nekoliko sekundi do druge strane je preletio kao vjetar. Nestade. Sad ja. Blago Semiru, on je već tamo. A da ja ostanem ovdje? Odbacih tu misao. Sigurno je svako za sebe pomislio to isto, ali samo negdje u malom mozgu. To nije dolazilo u obzir. Priđoh uglu. Par rafala iz puške odjeknu s lijeve strane. Čuo sam i metke kako zvižde i nestaju u daljini. Tišina… Sad! Iskočih iza ćoška i pojurih najvećom mogućom brzinom. Kiša je pretvorila zemlju u blato i ono nekoliko skokova do asfalta jedva održah ravnotežu. Napokon asfalt. Sad mi se činilo da mi tene prejako lupaju i da je druga strana nekako predaleko. Još malo, još malo… evo kraja, gdje je kanal? Evo ga. Skočih bez daha u kanal, a istovremeno na nebu opet sijevnu raketa. - Polako, ba, polomićeš nas - u iznenadnom bijelom svjetlu ugledah Semira kako sjedi par metara dalje. - Šta tu čekaš? - Ništa, da malo prodišem. Jelde, kako izgleda blizu kad trči neko drugi? - Hajmo, sad će Mirza. Da mu napravimo mjesta. - Neće dok svijetli. - Pogleda me. Ipak krenusmo. On uze kutiju i pođe. Ja za njim. Obojica smo povijeni koliko je god to moguće. Ne smiju nas vidjeti. Negdje pred nama odjednom zabrujaše motori. Semir se okrenu. - Eto, ode kapetan. Gledali smo pred sebe. Tamo negdje iza žice, odjednom se upali reflektor usmjeren negdje lijevo i tenk pođe. Udaljavao se. Dobri, stari Zlaja. Svjetlo na nebu se ugasi. Čekamo novo. Ništa. Krenusmo. Sad gazimo kanalom u mraku, kroz raskvašenu zemlju. Kod same ograde se kanal malo raširi, a odmah lijevo od proširenja je kapija. Otvorena. Na unutrašnjoj strani kapije su sa obje strane postavljeni oko dva do tri metra visoki nasipi od zemlje. Štite unproforce kada istovaraju pohvatane švercere tako što uparkiraju transporter između nasipa. To mjesto i zovemo „parking”, a naše proširenje u zemlji pored ograde zovemo „avlija”. Stigoše i ostali. Mene nekim čudom zapade da rasporedim vojnike. Odlučih da ih postavim uz nasip smjerom ka Lukavici. Objasnio sam im da su to bezbjedna mjesta odakle mogu čekati vatru, a odakle se moraju čuvati pješadijskog napada. Doduše, pješadijski napad se tu nije nikad dosad desio. Naša taktika nije bila sukob, nego skrivanje. Nisu nas smjeli vidjeti. Ipak. Tamo ispred nas je ravnica i između nas i srpskih rovova nema ničega. Godila mi je takva uloga vojnog „stručnjaka”. Vojnici me poslušaše i okrenuše se da gledaju u mrak. Kudru vratih u kanal. Dva vojnika su ostala sa snajperima na zgradi iza koje smo se krili dok nismo pretrčali. Otud imaju pogled na ravnicu svugdje oko nas. Svi oni će osmatrati da nam se neko ne privuče. Zato Kudra ima snajper. Na pušku mu je postavljen takozvani pasiv, infracrvena optika za noćno osmatranje. Ova dvojica na nasipu imaju kalašnjikove i bombe. Za blisku borbu.
Šta li ovi očekuju? Nikada ranije nas nisu tako čuvali. Nisu nas nikad dosad nikako čuvali. Bez veze. Da ne znam naše štapske bezveznjakoviće, mislio bih da se nešto posebno događa. Ne događa se ništa. Neko se opet igrao rata i poslao nam takvo pojačanje. Gledali smo kako svjetla transportera krstare aerodromom. Poneki bi krenuo prema nama, i opet odlazio u stranu. Vrludali su među visokim gomilama bodljikave žice, čas u tami, čas osvijetljeni padobranskim svjetlima. Vrijeme je prolazilo. Uvijek sam mislio da bi trebalo biti teško čekati na kiši u noći u nekakvoj blatnjavoj rupi. Nije bilo teško. Osjećaš se nestvarno, kao da se sve to događa nekome drugom. Vrijeme je nevažan faktor. Samo jedan od faktora kojima se manipuliše. Mirno čekaš kad treba, letiš najbrže što možeš kad treba… To naše malo proširenje u kome smo ležali Semir je nazvao „avlija”. Ležimo tu i čekamo. - Eto ga - reče odjednom Semir. I stvarno. Jedan od transportera je brundajući krenuo prema nama. Zalijepismo se još više za zemlju, da nas ne uhvati svjetlo njegovih farova. Približavao se ravno, bez skretanja. Pred samim nasipom, skrenu desno. U stvari, manevriše da bi se uparkirao zadnjim krajem između dva nasipa. Stade. Gotovo. Iskočismo iz avlije i potrčasmo ono par koraka kroz kapiju prema njemu. U mraku smo vidjeli kako se naprijed vrata transportera otvoriše. Pojavi se jedna silueta. Jedan do zuba naoružani legionar iskoči na zemlju. Pogleda nas bez riječi i bez ikakve reakcije i pođe prema zadnjoj strani vozila. Lupajući, i jedna i druga vrata se iznutra širom rastvoriše. Zagledasmo se u tamni otvor. U mraku smo raspoznali najprije plavi šljem još jednog legionara, a onda čusmo ženski glas: - Ima li tu koga? - Hajde, brzo - čujem svoj glas, i priskočismo vozilu. U mraku sam napipao dršku nosila i povukao je prema sebi. Legionar mi je pomagao. Nosila! Nepokretna! Moraćemo je nositi! Izvukli smo je i položili na zemlju. Semir dade vojniku frižider sa krvi. On bez riječi uze, i ode naprijed. Nebo sijevnu. Nije važno. Među nasipima nas ne vide. Transporter nije ni gasio motor. Vrata se zalupiše i krenu. Nisam ni vidio kada je onaj prvi legionar ušao naprijed u vozilo. Sve je prošlo bez riječi. Svi smo igrali svoje uloge. Nije bilo šta da se priča. A niko od nas i ne govori francuski. Sada smo opet najednom svi napeti. Imamo ženu, a poslali smo krv. Još malo pa gotovo. - Šta si stao, hajmo - čujem Mirzu. Priskočismo nosilima. Podigosmo ih i pođosmo. Jedan od vojnika nam pomože, drugi ostade na straži. Nebom opet bijesnu, baš kada smo izbili iz kapije. - Skači, brzo! - Čuvaj nosila! Skočismo u avliju, a ženu, nimalo nježno, tresnusmo na zemlju. Nije pustila ni glasa.
- Jesu l’ nas vidjeli? - Čućemo - osmjehnu se Mirza. I čuli smo. Zemlja se prolomi od užasne pucnjave, meci nam zafijukaše nad glavama i počeše da kopaju zemlju oko nas. Ponovo smo ležali u blatu, bez pokreta, jedan na drugom, a nad glavama nam je visilo ledeno, bijelo svjetlo. Nismo se usudili ni glave podići, a stalno nam se činilo da nam je zaklon previše plitak. Jedan metak se odbio od metalne ograde i zabio se u zemlju tik pored moje glave. Čutao sam i ležao bez pokreta. Okolo su pogoci kopali zemlju. - 82 - čulo se iz stanice. - Slušam - Mirza jedva iskopa stanicu iz jakne. - Je li sve u redu? - Ko je to? - 45. - Jeste, sve je u redu - reče Mirza. - Imate li meso? - Imamo, a poslali smo vam sladoled. - Tako, brate, što ne kažeš odmah. - Zato što je kod nas malo zapljuštalo. - Aha, to je kod vas. Ništa. Čekamo sladoled i razlaz. - Sa srećom, 45. - Sa srećom, 82. Čujemo se sutra. - E, ako mu je ovo u redu, šta mu je onda loše? - čujem Semira kako gunđa odmah pored moga uha. - Loše je, na primjer, mina, veber, tenk… - čuo ga je i Mirza, pa odgovara. - To ne smiju - promrmlja Kudra, koji je kidnuo iz kanala i pored nas zabio glavu u blato. - A zašto ne smiju? - upitah. - Izgledalo bi kao da su napali aerodrom. Za minutu bi tu imali front, napali bi ih i naši i unproforci. Aerodrom je previše važan - objasnio je Kudra. - Jah, kô boje se oni Unprofora - sprda se Semir. - Bog te maznô, al’ praše - reče Mirza nakon što jedan metak iskopa krater pored njegove glave. - A, u stvari, većina vojske im je valjda sada na Igmanu. Kao da se sve što ima na svijetu ustremilo na nas. Grmi sa svih strana, ali vatra nije
baš precizna, inače bismo nastradali. Pogledah na nosila. Primijetih da žena pažljivo sluša šta govorimo. Lice joj je napeto, oči unezvijerene od straha. Mlada žena. Ona uhvati moj pogled. Ne reče ništa. Skrenu pogled kao da se stidi. Jasno da se stidi. Ovo je sve zbog nje. - Odakle ste? - upitah je. - Iz Trnova. - Pa ko drži Trnovo? - Sada oni. Uzeli su ga. Semir opsova. - Čim ugase svjetlo, idemo - izgubio je Mirza strpljenje. Pored nas se, kao sjenka, spusti i vojnik koji je ostao na straži na nasipu. - Gdje je onaj što mi je rekao da sam tamo bezbjedan? - upita ljutito, tražeći me pogledom. Pogledasmo ga iznenađeno, a Semir se lupi po čelu i poče glasno da se smije. Mi mu se pridružismo. Izvinjavajući se, pokušah da objasnim da prije nikad nisu tako pucali. Od smijeha nisam mogao da dođem do riječi. Svi smo se smijali kao ludi. Nasmija se i vojnik. Za to vrijeme, nad nama je grmilo. Kiša pada, pucaju na nas rafalima, a mi se valjamo od smijeha. Kad sam se prestao smijati, posegnuh ženi za ruku, da joj opipam puls. Ona se prepade i trže ruku. - Ne bojte se, ja sam doktor, hoću da vam opipam puls - rekoh blago. Ona odahnu i vrati ruku. Svjesna je i prisebna. Puls je jak ali prebrz. Sigurno ima i vatru, ali dobro je. Izdržaće do bolnice. Pravo je čudo koliko čovjek može saznati stvari na osnovu pulsa. Ali trebao nam je rat da bismo shvatili pravu njegovu vrijednost. To smo u vrijeme tehnologije, CT-a i sličnih stvari počeli pomalo zaboravljati. Kada smo ostali bez struje, najednom smo se svega sjetili. - Dobro je - rekoh i uhvatih njen zahvalan pogled. Tamo negdje za nama, na drugoj strani barikade, boluje jedna druga žena, stara i bolesna. Čeka pomoć od svoga sina, koji opet sjedi kod kuće i čeka da mu ja riješim problem. A na Traumi leži jedan čovjek kome nema pomoći… To je! Da ne ležim u blatu, lupio bih se po čelu. Napokon mi je sinulo. Baš sam blesav. Sad mi je jasno. - Šta je sad ovo? - pita Semir gledajući negdje lijevo, prema aerodromu. I stvarno. Vatra se, izgleda, usmjerila tamo. Tamo se nešto kretalo, neki transporteri su se okrenuli u tom smjeru, i sve se postepeno usmjerilo prema tamo. - Sa srećom, 82 - čuo se Zlajin glas iz nekoliko naših stanica najednom. Shvatili smo. Zlajina posla. Opet je nešto izveo da odvrati pažnju.
- Čujemo se sutra, i… čuvaj se - završi Mirza i odloži stanicu. Svi skočismo. - Dobar je ovaj Zlaja - čujem Semira. Dograbismo nosila i krenusmo povijeni kanalom nazad prema cesti. - Čuj dobar, a meni je izgledalo kô da ćeš ga namlatiti - reče Kudra. - Dok, idi prvi, mi ćemo je prenijeti! - čuh opet Semira kada smo stigli do kraja kanala, pred cestom. - Jest - složi se Kudra. - Da tebe spucaju, a njoj još nešto bude, Nale bi nam uši iščupô. Foliraju. Lažu. Jednostavno mi daju prednost. Osjetih kako me obuzima toplina. Momci su stvarno dobri. Ne! Htjedoh da se pobunim, ali Mirza mi iza leđa samo klimnu. - Briši, hajde, ne zadržavaj. Neću zadržavati. Očima šibam po putu. Moram ponovo… Idem. Nema fajde od čekanja. Iskočih i pojurih koliko me noge nose. Put ostade za mnom i opet umalo izgubih ravnotežu na blatu pred zgradom. Dočepah se ugla zgrade. Ništa. Mirno. Još pucaju prema aerodromu. U mraku vidjeh kako se iz kanala nespretno pomoli široka sjenka, kako nespretno, teturavo trči prema meni, već razaznah i likove, i već su bili tu, u bezbjednom zaklonu zgrade. Položiše ženu i, teško dišući, popadaše na zemlju. Pritrčaše nam ona dva policajca što smo im davali papire od „ministra”. Sad su bili mnogo manje oficijelni. - Je l’ sve u redu, momci? - upita jedan prijateljski. Drugi se nadnio nad bolesnicu. Položi joj ruku na čelo i nešto promrmlja. - Šta je, jarane? - upitah. - Ništa, nekakva je vruća, a na ovoj kiši… Pogledah je. Ležala je polusavijena u nosilima. - Šta vam je u stvari, gospođo? - Ćutala je. Primijetih da se trgla i da joj se lice ukočilo. - Nije važno - slegoh ramenima. - Sredićemo, šta je da je. Dižite se, idemo - okrenuh se prema ostalima. Oni su poustajali, dograbiše nosila i ponesoše je oko zgrade prema autima. Sad je sve bilo za nama. Vatra sa aerodroma nas više nije zanimala. Semir opet zape za one žice i umalo pade. - Eh, samo bi mi još trebalo da ovdje slomim vrat, dabogda ga… - ljutio se. Vojnici otvoriše zadnja vrata kombija i ženu ubacismo unutra. Smjestismo se po autima.
31. JULI 1993, SUBOTA Čudno je kako neke stvari mogu čovjeku pokvariti raspoloženje. Umjesto da se radujemo uspješno provedenoj akciji spašavanja, sjedimo neraspoloženi u donjoj spavaoni. Sa mučninom u želucu srčem kafu i pušim „marlboro”. Imam još nekoliko cigareta u kutiji. Biće ih dosta do jutra. U stvari, već je malo svjetlije. Sviće. Svi ćutimo. Gledam u cigaretu u svojoj ruci. Do rata nisam pušio. Sada, kada nigdje nema cigareta, pušim i po dvije kutije. Više niko ne misli na rak pluća. Svako bi se obradovao kada bi mu neko garantovao da će jednom umrijeti od raka, a ne biti ubijen ovdje, u ratu. Sa gorčinom razmišljam koliko sam puta stavio prst u svježu, krvareću ranu. Tačno onako kako se, po svim udžbenicima medicine, ne bi smjelo. Knjige pišu gluposti. Ništa ti ne daje više podataka o rani nego prst. Imali smo dovoljno sterilnih rukavica i u tome nije bio problem. Problem je bio što je krv prskala na sve strane i često smo bili potpuno krvavi. A kada smo šefove WHO, Svjetske zdravstvene organizacije, molili da nam nabave AIDS testove, smijali su nam se. - Šta će vam - rekli su - testovi ne liječe. Imaju pravo. AIDS je samo teoretska opasnost. Znači, nikakva. U našim okolnostima potpuno nevažna. A to što ja prije svake operacije podvrćem nogavice bolničke uniforme iznad koljena da mi se ne ukrvave nikoga ne zanima. Svi podvrćemo nogavice. Mnogo je lakše oprati noge nego uniformu. Za noge je dovoljno da imaš čašu ili dvije vode, a za uniformu treba i deterdžent i mnogo više vode. Smiješno, deterdžent! Da li to stvarno još postoji negdje izvan Sarajeva? Negdje gdje život nije stao? - Ništa, moramo je otvoriti - uzdahnu Nale. Na njemu se ništa ne vidi. Ni umor, ni gorčina. Nale je najbolji hirurg na svijetu. Vidio sam razne, čuvene i manje čuvene, naše i strane hirurge. U odnosu na njega, svi smo mala djeca. Izdahnem duvanski dim. - Hoću li buditi instrumentarke? - upita Senči. Poslovala je oko kafe. Ustala je kada smo se vratili i zapalila vatru. Mirza je kafu odbio i odvezao se sa vojnicima. Pregledao sam ženu, zgrozio se i probudio Naleta. Moramo je operisati. Ona je, u stvari, i nekakva njegova veza. Neko ga je zvao da će doći i da se za nju pobrine. Taj neko je poslao i ono silno obezbjeđenje. - Ja mislim da ste svi vi malo „nahlađeni” - pokušava da se našali Semir. Čuh neki prizvuk u njegovom glasu. Nije mu do šale. Premišljam. Otvarati salu u pola pet ujutro mu je izgledalo besmisleno. Kao da je to nama drago. I mi bismo valjda radije spavali, ali, kada se mora, nema čekanja. Tako je vjerovatno bilo svugdje i uvijek. - Hoćemo li buditi Puzona? - naglas razmišlja Nale. - Pa… ne znam. Što ne bismo?
- Šta će nam? U stvari, šta ginekolog zna o peritonitisu8? - A šta ćeš sa plodom? - Nemoj i ti zezat. Šta ću s plodom? U koš. Šta drugo? - A šta ako je živ? - Onda ćemo zvati Puzona. Ali nije živ. Šta pričaš? Jasno da ne može biti živ. - Ima li ona još djece? - upita Semir čudnim glasom. Otkad je čuo o čemu se radi, postao je nekako neobično tih. - Ne zna. - Kako to? - iznenadi se Senči. Nale ne odgovori. Stisnuo je usta, onako kako on zna kada mora da se pomiri sa nečim neprijatnim. Pogled mu je usmjeren negdje u stranu. Negdje nigdje. Visok, korpulentan, snažan kao bik, a osjetljiv kao dijete. To je naš Nale. Samo što ne zaplače. Ali nikad ne plače. Samo mu se povremeno oči orose… Senči je počela nervozno skupljati šoljice. Svi ćutimo. - Ništa, nije ni prva ni posljednja - reče napokon Semir, ubjeđujući više sebe nego nas. Gorčina u glasu. Ja osjećam kako me opet muči kiselina u želucu. Znam da to nije ni od gladi, ni od kafe, ni od cigara. - Hajde, Senči, idi, probudi ih - reče Nale blago. Senči odloži kanister s vodom, obrisa ruke i ode. U sobi do naše spavaju dvije instrumentarke, anesteziolog i dva bolničara. Sve potrebno osoblje za salu. Žena je sama sebi nekim žicama probila crijeva. Nije izdržala. Može li se to uopšte izdržati? Nju i njenu dvanaestogodišnju kćerku su držali u logoru nekoliko mjeseci. Silovali su ih bog zna koliko puta, zajedno i pojedinačno. Nju su držali dok se nisu uvjerili da je trudna, i da je trudna dovoljno dugo da više ne može abortirati. Onda su je pustili. Malu su zadržali. Ona je poslije zabila sebi žice u stomak da ubije neželjeno dijete ili sebe. Svoje dijete, mali nevini plod i istovremeno simbol svega najgoreg u njenom životu. Ta žena je uništena zauvijek. Roditi to dijete ili ga ubiti? Šta god učini, uništena je do kraja života. Ne znam kakav je monstruozni mozak to smislio. Karadžić? Milošević? Neko drugi pun stravične mržnje? Možda ta dvojica to nisu izmislila, ali bez njihovog odobrenja se to ne bi moglo događati. To nisu radili ni Nijemci u svojim konclogorima. Nije im na um palo. Takav strašni zločin! Kada ću se više ja naviknuti? I taj moj glupi želudac. Ne misli, idiote! Šta si se udubio u problematiku? Ne smiješ misliti, ti si sada robot! Trgni se. Uočih da me Nale pažljivo gleda. Čita me kao knjigu. - Ne vrijedi misliti. Šta je, tu je - reče polako i skrenu pogled. Totalno me je prokužio. Dobri naš Nale. Ko ga ne pozna, pomislio bi da je tvrd kao kamen. Udarce podnosi kao stijena. Ali nije stijena. Neko ko ne osjeća bol ne može razumjeti. On razumije sve. I reaguje.
Semir se najednom nešto uzvrpoljio. Duboki podočnjaci, umoran pogled, usne u grču. Nešto se s njim dešava. - Kako mislite „u koš”? - pita nas. - Šta „u koš”? - Rekli ste „plod u koš”. Mislite na dijete? Nale i ja se zgledasmo. Upotrijebili smo riječi koje upotrebljavamo u našem, hirurškom žargonu, a Semiru je to zaparalo uši. Naravno da plod ne ide u koš za otpatke. Šalje se u krematorijum. Mogli smo upotrijebiti i drugi uobičajeni termin - baciti dežurnoj mački da pojede. Možda neslane šale, ali toliko uobičajene da su u našim ušima izgubile bilo kakvo značenje. - Ne zezaj, Semire. I ti znaš da to ide na kremaciju - rekoh. - Sve će nas pobiti - procijedi on najednom tiho, zureći negdje u plafon. To nije morao reći. To svi znamo. Uvijek sam mislio da je Semir taj posljednji koga to brine. Ćutimo. I Semir ćuti i gleda pred sebe. Šta bude, biće. - Nale, kako bi ih ti kaznio? - čujem ga kako ponovo govori čudnim, napuklim glasom. Zašto li se on sada tako raspričao? Bori se da se savlada. Mora da i on noću razmišlja šta bi uradio Slobi ili Radovanu da mu padnu šaka. Ja o tome sanjam često. Ne postoji dovoljno okrutna kazna za njih. A svašta sam bio u stanju da smislim… Nale ga oštro pogleda. Nešto je razmišljao. Jasno mi je da je i on primijetio očaj u Semirovom glasu. - Slušaj, Semire, ispričaću ti nešto - reče najednom pribrano, glasom školskog učitelja. - Pitali su jednom velikog Konfucija: „Učitelju, kako odgovoriti na zlo, je li zlom?” „Ne”, odgovorio je on. „Onda biste bili zli kao i oni.” „Onda, znači, dobrom?”, pitali su dalje. „Ne, time biste samo pomagali zlo!” „Onda, kako?”, pitali su dalje. „Pravdom”, rekao im je Konfucije. Vidi Naleta kako priča. Eto ti sad. Imamo bajku za utjehu. Pravdom! Samo što pravda ne postoji. Nikada nije ni postojala. Same iluzije. Da bi čovjek ostvario pravdu, mora imati moć, silu, a sila brani sama sebe. Ne treba joj pravda. I šta to Nale radi? U stvari, znam. Skreće temu. Odvraća Semiru misli na drugu stranu. I svima nama… Nale je zaćutao i gledao u Semira. - Dobro, šta bi ti uradio ovima… - uporan je Semir u svojoj namjeri da sve istjera na čistac. Jedva nalazi glas, ali govori. - Kaznio krivce - odgovori Nale spremno. - Misliš, ko nije kriv, ne dirati ga. Ali oni svi to sve znaju. Svi. Pa i ovi novinari, i Unprofor, i oni, i ništa. Stalno rade isto. Svi su krivi. - Znači, cijeli svijet i sve treba kazniti?
Semir skoči. Stisnuo je šake, umorno lice, užaren pogled. - Treba! - prosikta. - Puštaju nas da crknemo. Novinarima smo važni samo da popune vijesti na TV-u. Što više krvi, to bolje. Svaki dan padaju hiljade granata, ali njih zanimaju samo one što su pobile bar sto ljudi. Kad ubije dvoje ili troje i rani pedeset, to ih ne zanima. I ovaj Unprofor pomaže četnike. Stao pred nas svaki put kada smo mogli nešto uraditi. Šta smo im uradili? Osim što stalno lumpuju s četnicima u Lukavici? - Polako, Semire - reče Nale. - Pa je li ovako, reci… - pokušava opet Semir da se smiri. Pred Naletovim autoritetom se ne možeš tek tako ražestiti. - Šta bi uradio ti? - upitah. - Ja znam šta bih - samo što se ne slomi. - Šta? - Bolje da ne znaš. - Šta? Pobio bi sve Srbe? - Ma kakve Srbe? - najednom govori polako i razgovijetno. - Ja, da mogu, odmah sad bih pobio sve ljude na svijetu. Raznio bih cijelu planetu. I sebe, i vas, i svoje roditelje, sve… Iste sekunde, sve. Da nas nema. Cijeli ljudski rod. Nikad se nije trebao ni stvoriti. Nikad! Nema većih govana od ljudi… Zgranuto se pogledasmo. Semir naglo ustade. - Eto šta bih ja - sikće, a niz lice mu teku suze. Ne krije ih. U stvari ih i ne primjećuje. Gleda negdje u sebe. Kao u transu, krenu prema vratima. - Čekaj - skočih i istovremeno osjetih kako mi Nale pritisnu ruku. Ne da mi da ustanem. Semir nestade, a sekundu kasnije se na vratima pojavi Senči. - Šta mu je? - upita bez čuđenja. Znala je ona i da joj se ne odgovori. - Ništa, proći će - odgovori joj kratko Nale gledajući u mene. Ja sam šutio. Znam. Slomio se. Kriv je umor. Proći će ga. Semir je doživio previše užasa. Ko zna šta sve? I koliko je oko nas raznih Semira. Ne vrijedi misliti. Treba stalno raditi da se ne bi mislilo. Čemu? Ljepše je sve to poslati negdje u dubinu mozga i zaboraviti. I računati na čir na želucu. Podsvijest radi svoje. Tu ne zavaraš. A, uostalom, koga briga? Zar mi nismo svi davno otpisani? - Spreman? - ustaje Nale neraspoložen. Ja još sjedim i gledam ga. Konfucije? I ovaj Nale svašta zna. Ni oko za oko, ni ko tebe kamenom… Nešto između. A zna li da pravda neće doći? Ma zna. Ono je bilo namijenjeno Semirovom očaju. Umorno podižem glavu. Nešto mi pade na pamet. Ko zna da li je taj Konfucije stvarno rekao nešto takvo… - Jesam, idemo. - Gasim nedopušenu cigaretu uzdišući.
Prazan! Opet sam prazan. Moram biti. Pusti tijelo da radi samo. Mi moramo tako. Mi smo samo prazne ljušture. Moramo biti. Ne možemo osjećati baš ništa. Ne smijemo osjećati baš ništa. Moramo raditi. Idemo dalje do kraja. Šta nam drugo preostaje? Zvoni telefon. - Šta je? - Ništa posebno - čujem Senči. - Opet je ovdje onaj od juče. - Koji od juče? - ne mogu da se razbudim. - Onaj što te probudio i juče. - Podrumaš? - Jeste. - Reci mu da dođe u jedanaest. - Rekla sam jutros - smije se. - Sada je jedanaest. - U božju mater. A ima li slučajno i kafe? - Ima, nije baš slučajno - šali se. - Idem odmah, skoro letim. Nisam jučer donio nimalo vode u našu sobu, na peti sprat. A baš sam namjeravao da se ujutro obrijem pa da obiđem šok. Tamo su Irma, onaj dečko sa jetrom i ostali. Ne može se čovjek brijati svaki dan. Odakle žileti? Ni pjenu nemam, ali ona nije ni važna. Isto dobro ide i bez pjene, samo sa vodom. Bez vode ne ide. Izgužvan, neobrijan i gladan, izlazim pred podrumaša. Opet je naspavan, odmoran, ugojen. Danas je malo ljudi tako uredno. - Ja sam samo došao da vidim ima li nešto novo - izjavi, nakon što me je odmjerio nekako s nepovjerenjem. - Ima - osmjehujem se. Najednom vagam. Nešto mi se ne dopada u načinu na koji me posmatra. Ućutah. - Je li? A šta? - čujem odbojnost u njegovom glasu. Valjda se njemu ne sviđaju moji podočnjaci, moja nenaspavanost, moja glad i umor… Osjećam da mi se raspoloženje kvari. Ja za njega imam dobre vijesti. Imam ideju. Šta li je ovome čovjeku? Trebalo bi da se prema meni ponaša uljudno ili tako nešto. Nisam mu ništa naudio i trebam mu. Nešto me moli. A ipak je nekakav neprijatan. Kao da ja moram učiniti nešto što mi traži… - Smislio sam nešto - rekoh da smanjim tenziju i da ga ohrabrim ili odobrovoljim. Podigao je glavu otvorenih očiju, s neprikrivenim likovanjem. Umjesto da se sretno osmjehne i ljubazno me pita šta sam smislio, on me valjda otvoreno prezire. Ima talenta da me iznenadi svojim bezobrazlukom. Progutah pljuvačku i nastavih mnogo oštrije: -
Slušajte, ovako. Otići ćete na traumatologiju na Koševo i naći pacijenta koji je izliječen, ali neće da hoda. Leži na drugom spratu. Morate prvo ustanoviti kako se zove jer ja ne znam. Onda otiđite kod Dudane… to jest kod doktora Durića, pozdravite ga od mene i zamolite da vam napiše nalaz o stanju toga pacijenta. Najvažnije je da u njemu piše da bi mu pomogla jedino rehabilitacija u krugu porodice. Jasno? On ukočeno sluša. Gleda u mene kao u svjetsko čudo. - Ne razumijem - najednom odmahnu glavom. - Šta ne razumijete? - Nešto ste pobrkali. Ja sam dolazio da mi pomognete prebaciti majku sa Grbavice. To nema nikakve veze sa mojom majkom. Nemam ja kad rješavati te vaše probleme. Ne mogu da vjerujem svojim ušima. Moje probleme? Bože, šupčine. Zar mu je stvarno stalo da me nanervira? Ili je glup? Mora da je glup. - Dobro, objasniću bolje, gospodine. Možemo pokušati da zamijenimo vašu majku za toga čovjeka. On je Srbin i možda to prođe. Je li sad jasno? On nešto razmišlja. Izgleda da mu je napokon sinulo. - Znači, moram još negdje da idem - reče napokon. Zurim u njega zabezeknut. Normalan čovjek bi se sada valjda izvinio, a ovaj stari seronja me i dalje potpucava. - Ne morate. Idite kući i odmarajte. Možda se desi čudo, pa ona izađe nekako sama. Sad je na njega bio red da se iznenadi. - Niste baš pristojni - reče on meni. On mene napada?! - Kako nisam? Trebao sam vas još juče poslati u božju mater. - Kako vi to sa mnom razgovarate?! - reče on ljutito. - Slušaj me sad, šupčino. Idi i uradi što sam ti rekao, ili mi se ne pojavljuj više na oči. Jesam li sad dovoljno jasan? To je za njega bilo previše. Zacrvenio se kao paprika. Samo što se ne šlogira. Hoće nešto ružno da mi kaže, a ne smije. - Kako ste vi to sebi predstavili - nastavljam - dođete i kažete gdje je vaša majka, odete kući i sačekate je. Jesam li ja general Mladić ili šta? Pa gdje vi živite? - Nisam mislio tako… - branio se. - Nego kako? - Šta ja znam, zamolite nekoga… - Na primjer, koga? Generala Mladića? - Ne znam. Da znam, ne bih trebao vas. - S koje li ste vi pali planete? Pa da vam nacrtam: Grbavica je neprijateljska
teritorija. Tamo vladaju Slobo, Batko i slični zbog kojih vam se majka sakriva. To vam u vašem podrumu još nisu rekli? Vani je rat. Koga sam se vraga u ovo uopšte upustio? Zbog čega? Sigurno ne zbog njega. Daleko je od simpatičnog. Kreten podrumaški. Zbog budućnosti. Budućnost i tako ne postoji. Zbog nje? Zbog njegove majke, kojoj možda svakako nema pomoći? Ma nije ni to. Zbog sebe. Zbog svoje majke? Da učinim svojoj majci uslugu u novom komšiluku? Smeta mi što sam glupo naivan i što me stalno nešto tjera pomagati drugima ne samo ono što mogu nego i ono što ne mogu. Znam da je tako i to mi smeta. Ne znam lijepo reći „ne” i gotovo. A zna se kad treba reći „ne”. Kad štitiš sebe. Jesam li se od nečega sada trebao štititi? Ne znam. Nisam. U podsvijesti me valjda rukovodi moj sarajevski mentalitet. Takve su Sarajlije. Odgojeni smo da moramo pomoći kad god možemo, ali i kada ne možemo. Greška. Naiva. Trebao sam ga zalijepiti kad je došao prvi put. - Vi slobodno tražite neki drugi način, ja bolji ne znam - nastavih mirnije. - Doktore, znate li da razmjena bolesnika nije po Ženevskoj konvenciji? - Ma nemoj - ponovo se iznenadih, ali registrovah da je malo olabavio zbog onog „doktore”. A čovjek, izgleda, zna Ženevsku konvenciju. - Morali bi se izliječiti, pa se tek onda, kao zdravi, mogu razmijeniti. Nevjerovatno. Misli da bi mu neko tamo trebao izliječiti majku koja se sakriva u podrumima, pa nam je poslati ovamo zdravu. Dobar fol. Onda mu ja ne bih trebao. Da li je ova priča o Konvenciji neki njegov način da se izvini? Mnogo lakše bi mu bilo da kaže magičnu riječ - izvinite. - Doduše - nastavio je - gledano s formalne strane, s obzirom na to da oni nisu ratni vojni zarobljenici… - Vi ste advokat? - Sudija. U penziji. - Pa, gospodine sudijo, šta predlažete? - Ah, šta mogu kad…? Kako se zove taj Dudlica, doktor Durić? Sad me opet provocira. - Durić. - Hvala - procijedi suho, bez zahvalnosti u boji glasa. Gleda me s gađenjem i kao da još nešto hoće da kaže. Onda se okrenu i pođe. - Molim i doviđenja - doviknuh za njim… Čuj, Dudlica? Staklena vrata se zatvoriše. Ode. Nekako me je uspio poniziti, isprovocirati i uvrijediti. Ljutito krenuh prema spavaoni u prizemlju. Drži mi predavanje o pravu. Koga to zanima? Kakva konvencija? Neka priča onoj ženi od jutros o konvencijama. Moram
se smiriti. Osjetih miris kafe čim otvorih vrata. - E bravo, taman na vrijeme! - čujem Senči. - Šta ću kad kafu namirišem na kilometar - pokušavam da se našalim iako sam u stvari ljut. - E bogami, zasad nema ništa od kafe - reče Duško. - Šta je sad? - Čekaju te na šoku. - Šta hoće? - Ne znam. Hoće tebe, i to hitno. - E što me jutros krenulo… - Misliš, danas - smije se Duško dok izlazim. Danas. Već je skoro podne. Nevjerovatno. Niko me nije budio. Nešto nema granata. Aha. Zato je sudija dolazio. Taj izlazi samo kada je sve mirno. Kako reče - zar moram još negdje da idem? To, u stvari, nije glupost. To je opet čisti bezobrazluk. Onaj tip bezobrazluka koji se stvori u ratu. Sve ili ništa. Svako je sebi najvažniji. Naročito u očaju podruma. Podrum je specijalna psihološka kategorija. Gube se svi kriteriji. I više čovjek ne zna šta se može, a šta ne može. Kad će više taj četvrti sprat? Ubiše me stepenice. Zašto danas nema granata? Da nije opet došao neki važan bjelosvjetski političar u turizam u ratno Sarajevo? Da nam on riješi sve lokalne probleme i pokaže svojim biračima kako je značajan, sposoban i hrabar? Svaki put kad bi sletio neko takav, Srbi bi se primirili i prestali bombardovati. Onda bi taj otišao uvjeren da se ništa strašno ne dešava. Mi smo po novim granatama tačno znali u koje je doba odletio. Nisam se smio naljutiti. Lako je vikati na sudiju kada mi ne može ništa i kada zavisi od mene. Ma nije bitno. Preživjeće. Nije važan on, nego ta njegova majka. Evo šoka. Posluju oko one femoralke od jučer. - Šta je bilo? - Probaj. Nema pulsa na nozi - govori Marina. - Da vidim. Sa kreveta me zabrinuto gleda mlada i mršavija verzija Džimija Morisona. Pipam i pipam. Pulsa stvarno nema. Ništa od kafe. Trebao sam je prvo popiti pa onda ići gore. Slatka kafa i razbudi i odlično zavara glad. Poslije mi se od nje samo mogu tresti ruke u sali, ali to nije važno. Prođe to. Neće uticati na rezultat operacije. - E moj bože, šta je ovo danas? - gledam Marinu. - Hoćeš li ti zovnuti Ranka ili Crkvu? - pitam. - Hoću. Sve vam se mora servirati na tanjiru. Vozite ga u gornju salu - obrati se
sestri. Marina je super. Stalno ide od pacijenta do pacijenta i nešto ih pregleda. I svaki čas im nađe nešto. Na primjer, da nema puls na nozi. - Čiko - čujem sa druge strane prostorije. Taj glasić. Irma! - Evo me, sunce malo. Idem - osmjehujem se raznježen. Pogled joj ponovo blista dok prilazim. Kao da smo stari prijatelji koji se dugo nisu vidjeli. Najednom se osjećam bolje. - Nisi bio jutros - prekori me. - Ne boj se, malecka. Ja sam stalno tu. I spavam tu, jedan sprat iznad tebe. - Boli me stomak. Nisam nikome htjela da kažem… Blijeda je, ali raspoložena. Ne boli je mnogo. Saginjem se da vidim šte teče iz drena. Žućkasta tekućina s malo krvi, taman kao što treba. - Boli li te i glava? - Ne boli. Znaš šta - šapće mi povjerljivo - danas će mi doći mama. Donijeće mi bombone. - Bombone? - Nisam vjerovao da ona uopšte zna šta je bombona. - Jeste. - Fino. Ali ti još ne smiješ jesti bombone. A ni mamu ti ne smijemo pustiti ovdje. Ovdje smiju samo doktori. - Ja znam. Ali ti ćeš je pustiti. Jelde da ćeš je pustiti? Taj pogled! Pročitala me je. U zadnje vrijeme me svi čitaju kao bukvar. Osjeća da je za mene ona nešto posebno. - Ne smijem. Ja nisam tu glavni. Niko je tu ne smije pustiti. Napućila je usne. - Nije tačno da tu smiju samo doktori - čuh ljutiti glasić. - Kako to? - Smiju i sestre - prkosi. - Smiju - predajem se. Osvrnem se. Marina je već otišla s femoralkom u salu. - Je li ovdje urađen rendgen glave? - upitah sestru. - Jeste. Kažu da je slomljena. - Slomljena? Gdje je slika? - Odmah ću vam je donijeti. Nestade u inspekciji i odmah se ponovo pojavi noseći dragocjeni snimak. Dade mi
ga. Kako li je samo Marina uspjela ovo izvesti? Najednom može i RTG snimak? Ko zna šta je sve trebalo da bi se napravilo? Gdje je fraktura9? Pažljivo tragam. Snimak je mutan i nekvalitetan i, ma koliko se trudio, frakturu ne vidim. Pažnju mi privuče nešto drugo. Šta je ovo? Vazduh u mozgu?! Usred mozga. Nemoguće. Pneumocefalus10 usred glave. Kakva je sad ovo budalaština? Je li ovo uopšte njen snimak? Ili artefakt11? Ne, glupost. To mora biti vazduh. Samo otkud? - Doktore, čekaju vas u sali - pojavi se odnekud sestra. Čini mi se da me stalno neko tjera u salu. - Idem, brate, nek čekaju. Ne gori kuća. Ko je rekao da je ovdje fraktura? - Valjda radiolog, ja ne znam. - Nije reagovala na moju ljutnju. - Pošaljite mu ovo ponovo. Neka mi označi frakturu i neka mi objasni vazduh u mozgu. Razumijete? - Vazduh u mozgu? - začudi se ona. - Razumijem, i označiti frakturu. - Tačno. Neka snimak ostane kod njega dok ja ne dođem tamo. - Dobro. - I još… - Šta još? - Trebaće nam i pregled neurohirurga sa Koševa - idem prema vratima. - Kada? - Čim radiolog kaže svoje. Ne mora mene tražiti. - Probaćemo. Odlazim. Neka prvo radiolog kaže svoje. Rano je za neurohirurga. Sve po redu. „U ratu organizacija spašava ljude, a ne medicina”, citirao je uvijek Nale Pirogova. Ništa preko reda. A sad je na redu sala. Pusti sve to iz glave. Misli imaš li fogartija za embolektomiju12. U vraga vražjeg, nije dobro. Kad reviduješ prvi dan po operaciji, nije dobro. Vidjećemo. Uskoro ćemo stvarno biti bez fogartija, a šta onda? Balončići pucaju. Da već počnem kukati Manuelu iz UNICEF-a, ili Uni i Toniju iz UNHCR-a? Šta bi mi oni rekli na priču o Ženevskoj konvenciji? Zanimljivo je da se po Ženevskoj konvenciji ne smiju razmjenjivati bolesnici. To nisam znao. Znači, moraju se najprije izliječiti pa razmijeniti, ali to važi samo za ratne zarobljenike. A civili? Ti se valjda i ne zarobljavaju ili šta? I ta konvencija je neki nedomišljen dokument. Mene su učili u ratnoj hirurgiji da moraš najprije izliječiti svoje ranjenike, pa tek onda, ako imaš vremena i materijala, možeš liječiti neprijatelja. Meni se to ne sviđa. Nama se to ne sviđa. Imamo mi u medicini svoj red, a to je red hitnosti. Ide prvi onaj ko je hitniji. U praksi ti nikad ne dovedu istovremeno ranjenog zarobljenika i tvog borca. Zato mi tu liječimo sve isto sa zadnjim rezervama materijala i
smatramo to za potpuno normalno ispravno. Zato što jeste ispravno. Ko će mi to odrediti koga ja smijem spasiti, a koga ne? Neki komandant? E pa neće. Od mene neće napraviti ubicu. Dok ja liječim, liječiću koga hoću i kako je u skladu sa mojom zakletvom. To od nas očekuju svi. To je ispravno, ko šiša njihova pravila. O takvim stvarima nismo nikad ni razmišljali. Do jučer smo bili svi u ovoj državi zajedno i svi jedan narod. A i da nismo? Izgledamo isto, govorimo isto, ponašamo se isto. Liječiti sve ljude, bez razlike, potpuno je normalno i kad bismo bili skroz različiti. Neke vijesti s druge strane govore da tamo nije tako. Možda je, a možda i nije. Ne mogu baš lako zamisliti doktora koji liječi ljude po imenu, ali mogu zamisliti nadobudne idiote, koji stoje pored doktora i zabranjuju mu liječiti nekoga pod prijetnjom ovoga ili onoga. Ako je klima etničkog čišćenja tamo tako jaka kao što se priča, onda su vijesti o ubistvima u bolnicama možda istinite. Ko zna? I meni se čini da su sarajevski Srbi, kada dođu u našu bolnicu, nekako previše tihi, kao da se i oni osjećaju krivim što su Srbi u ovim vremenima. Kao da nemaju pravo da traže medicinsku uslugu. Ili se možda boje da ih nećemo liječiti zato što su Srbi? Ili da će ih neko uvrijediti? Glupost! Ne. Nije glupost. Kako izbjeći da ih neko ne uvrijedi? Ljudi se boje danas svega. Kad ti stvarno život visi o koncu, bojiš se svega. Ali ovdje liječimo sve isto. Nema razlike. Ja bih iz drugačije bolnice otišao, a vjerovatno i moje kolege. A na drugoj strani? Valjda je to isto. Ko zna? To što nama daje snagu jeste uvjerenje da radimo najispravniju stvar na svijetu. Zato nam ne trebaju plate, ni odmor, ni privilegije, ni ništa. Radimo to što treba i što je ispravno. Ulazim u predsalu i kroz staklo vidim Faruka sa kanisterom vode u ruci. Spreman je da mi polije ruke kada se presvučem. Voda ne teče već godinu dana. Je li to po Ženevskoj konvenciji? Ili ona žena iz konclogora od jutros? Ili Irma? Onaj sudija je lud. Izgubio razum u podrumu. Ranko je već u sali. Svi nešto posluju. Da li ćemo tu nogu spasiti? Možda. Spasili smo i gore. Samo, s tim stvarima čovjek nikad nije siguran. Drugo je stomak. Tamo je odmah sve jasno. Ovdje ćemo, nakon embolektomije, preventivno napraviti dugačku fasciotomiju13, jer sada to radimo u skoro svim vaskularnim povredama. To izrazito pomaže. Trebalo nam je bar pola godine da to skontamo. Nigdje u knjigama to ne piše. Obrnuto. Čak se i ne smije, da ne bi ostao veliki ožiljak. Čuj, ožiljak? Ko još misli na ožiljak? - Dok, moramo na prijem - čujem Duška, koji se odnekud pojavi u predsali. - Šta je sad? - iznenadih se. - Nova granata, opet na Alipašinom. - Ko je dole? - Đoga i Nale. - Pa šta ću onda ja? Počeću s ovim pacijentom, ovo je za pola sata gotovo. Neka mi
pošalju u salu sve što treba. - Dobro, ja ću im reći, ali rekli su da i ti dođeš. - Nisu znali da sam u sali. Reci im da sam već počeo operaciju. Pacijent već spava. Duško pogleda u pacijenta, koji je nešto živo raspravljao sa Marinom. - Okej. Vidim. Spava kô top - proglasi Duško i nestade. Odahnuh. Izvukao sam se ovaj put. Ništa gore od trijaže. Lakše je biti u sali i raditi. Dovedu ti pacijenta i kažu da je on na redu. Ti ga pogledaš i operišeš. Kad trijažiraš, moraš misliti na hiljadu stvari i, ako pogriješiš, ne procijeniš ispravno vrijeme i mogućnosti, ode nekome glava. Kao onoj ženi s bubregom… - Dok! - opet Duško promoli glavu. - Šta je sad?! - Ništa. Senči ti šalje ovo. Duško mi skoro u trku daje nešto umotano u papir, okreće se i nestaje. Razmotam papir. Sendvič! Senči mi šalje sendvič. Kad sam zadnji put jeo? Najednom osjetim strašnu glad. Pašteta i hljeb. Trgam papir i u par zalogaja trpam sendvič u usta. Božanski! Ulazim u salu, presvučen, najeden, podvrnutih nogavica. Drugi čovjek. Još osjećam ukus hljeba sa paštetom u svojim ustima i mislim na nešto drugo. Nadao sam se da ću uspjeti skrenuti tok misli od Irme, ali nisam. Temperatura četrdeset odmah po povredi, sumnja na frakturu lobanje i vazduh u mozgu. Ili su sve to u stvari slučajnosti? Tehnička greška na filmu? Možda vidimo i ono čega nema. Ona je dobro, nikakvih znakova nečega skrivenog. Eh, da ima struje da napravimo CT. Ovako moramo čekati na kliniku. Čujem telefon na hodniku. Počelo je. Nije stigao nikakav važan bjelosvjetski političar da vidi grad. Ponovo plešemo u neprekidnom ritmu krvi i smrti. Da samo imamo struje… Nisam nikad pretpostavljao da se može uopšte raditi i živjeti bez struje. I nisam znao koliko je važna. Ali moglo je. Doduše, prije valjda godinu dana platili smo skupo svoje neiskustvo sa vojskom i ratom i strujom. Životima. U ratu se sve plaća životima. Za agregate koji su davali struju mašinama za disanje i za operacionu salu trebala nam je nafta. U gradu je tada nestajalo goriva, a nije bilo načina da se novo uveze kroz obruč. Mene je tada Nale poslao sa ovlaštenjem glavnog hirurga u UN da im tražim naftu. U UNICEF-u radi moj brat Nedo i možda mi može pomoći. Lijepa Japanka Izumi, tadašnja šefica UNHCR-a, objasnila mi je da UN ne može da radi sa vojskom, ali da donesem isti takav zahtjev od ministra i od kriznog štaba, pa možda… Ministar zdravlja mi je bez oklijevanja potpisao zahtjev i još dao sva ovlaštenja u ime svog ministarstva. Tako sam postao na brzinu oficir za vezu Ministarstva zdravlja. S kriznim štabom je to bilo drugačije. Neprikosnoveni vladar i osnivač toga štaba, prof.
Smajkić, ostavio me je da čekam šest sati pred njegovom kancelarijom. Njemu ja nisam bio bitan, a ni nafta. Samo moć, koju nije htio dijeliti s nekakvim ministrom zdravlja. Smatrao je sebe važnijim od bilo koga. Ja sam se nadao da neće ići baš u direktnu konfrontaciju s ministrom i sa Naletom i da će mi na kraju morati potpisati. Tako je i bilo. Potpisao je skoro sa gađenjem i objasnio mi da mu nije jasno ko je izmislio takvu glupost. Niko nam neće dati gorivo, a i ako da, Srbi će ga prisvojiti ili uništiti. Predao sam zahtjev i, nakon samo nekoliko dana, Izumi mi je javila nevjerovatnu vijest. Sutra u grad stižu dvije prve cisterne nafte. Nisam mogao vjerovati. Niko nije mogao vjerovati. Nafta je nestajala svugdje. Juka i drugi komandanti koji su zauzeli benzinske pumpe i prisvojili gorivo za svoje potrebe tvrdili su da ga nemaju i nisu nam davali. U bolnicama smo trošili posljednje kapi. Nafta sutradan nije stigla. Ni prekosutra. „Vojnički problemi”, odgovorila mi je Izumi na moje očajničko pitanje. „Već je skoro u gradu. Biće. Sve je u redu.” Nije bilo sve u redu. Dan-dva gore-dole u vojničkom načinu razmišljanja nije značilo ništa. Za osam naših najtežih pacijenata je značilo sve. Navodno su cisterne morali voziti strašno polako i udaljene jednu od druge nekoliko kilometara, da u slučaj u eksplozije ne bi nastradala i eksplodirala i ta druga. Vozači su bili dobrovoljci koji su svjesno rizikovali život. Tu večer je nafte u bolnici Koševo potpuno nestalo. Ležalo je tamo osam najtežih pacijenata za koje su disale mašine. Ljudi su tada zamijenili mašine i preuzeli balone. Disali su i disali… Vještačko disanje se sastoji od ritmičkog pritiskanja balona tačno određenim ritmom i snagom. Za nešto takvo treba posebna vještina i ne da se dugo izdržati. Prsti postepeno počinju da bole i otkazuju poslušnost. Personal je plakao i borio se protiv grčeva u prstima i rukama… Onda su stigli novi povrijeđeni. Najednom nije bilo nikoga da zamijeni ove sa grčevima. Postepeno su odustajali u nevjerici i očajanju i sa strašnim bolovima u rukama. Do ujutro je svih osam uspavanih bolesnika na Koševu bilo mrtvo, a očajni personal je ostao neutješan i, u svojim uplakanim očima, kriv za njihovu smrt. Da smo znali da će nafta toliko zakasniti, da li bismo nekako negdje nabavili rezervu za tu noć? Nafta je stigla sutradan. S njom i Smajkićev zahtjev da on mora dobiti dnevno valjda stotine tona nafte za nešto. U nevjerici sam gledao nekoliko stranica teksta sa uredno nabrojanim „prioritetnim primaocima nafte”. Pekara, pivara… Kako li ih je samo smislio toliko? Mislim da je kasnije krivio mene što je nije dobio. Nisam s tim imao veze. Izumi, Japanka iz UNHCR-a, napravila je neki nezavisan sistem i nafta je od tada, iako na kapljice, stalno dolazila u bolnice. Imali smo struje u operacionoj sali uvijek kada je trebalo. Osvrćem se i ne mogu da ga nađem. Nije moguće da nije tu. Svi moji današnji su tu. Da
opet pitam sestru? Sestru sam ostavio da sjedi pokraj vrata. Kandilo sa njenog stola čadi iz sve snage i sav zid iznad nje je crn. Da nije umro? Sve sam ih prošao i njega nema! Ma ne može biti. Zašto bi umro? Šta je ono imao u stomaku? Nemam pojma. Nije ni važno. Važna je samo ta ruka. Stomak je bio u redu, iako sam zaboravio šta sam mu radio tamo. Već je jutro? Ili je duboka noć? Ne znam. Nisam gledao vani. Krećem se u potpuno zamračenim dijelovima bolnice. I potpuno bezbjednim. U bivšoj bolničkog garderobi je dvadeset pet kreveta, i tamo su skoro svi koje smo hitno operisali danas. I on mora biti tu! Možda mu i nije ništa, ali moram to vidjeti. Možda je i dobro. Desni lakat. Da nije lijevi? Možda sam pobrkao strane? Prolazim ih ponovo. Počinjem od prvog. Nezgodno je što su svi zamotani kao mumije. Kad nekog povrijedi mina, on ima na sebi milion ranica. Šrapnele ne vadimo i ne šijemo, ali ih sve dezinfikujemo jodom i zamotamo. Moram naći jednog koji ima zamotan desni lakat, ali ovaj put ću gledati i lijevi. Pred očima mi je opet račva te arterije. Tamo se dijeli na tri manje arterijice i baš tamo je to sve bilo rastrgano. Ako to nisam dobro zašio, ostaće bez ruke. A nekako nisam baš siguran da je bilo dobro zašiveno. Zato sam tu. Dok sam ga radio, bilo nam je nestalo struje. Neki problem sa agregatom. Samo minut kasnije su mi donijeli rudarsku lampu i stavili na glavu, a akumulator su mi okačili na leđa. Lampa je bila jaka, bar u onom apsolutnom mraku operacione sale bez prozora. Pokretima glave bih namjestio svjetlo baš tamo gdje mi najviše treba, pripremio sve za šav i pružio ruku prema instrumentarki. Jes’ vraga. Instrumentarka nije vidjela svoj sto, i morao sam ponovo okrenuti glavu sa operacionog polja, da bi i ona vidjela. Kad mi je napokon dala šav pripremljen, u rani se sve promijenilo. Kuka se malo pomakla i sakrila mi baš ono… Ništa. Ponovo bih sve pripremio i tako. Evo, ovaj ima lijevi lakat! Da vidim. Žensko. Nije to. Ono je bio mlad momak. Kad su danas stigli povrijeđeni, spasio sam se od trijaže. Od sale se ne možeš spasiti, iako nam je povremeno svima preko glave. Pošto sam ja u sali na drugom, šalju mi pacijente odozdo. U susjednu salu se ubacio Nale i obojica smo radili do maloprije. Koliko li je bilo sati? Četiri? Pet? I treća sala je radila neko vrijeme, ali je završila mnogo prije nas. Da nije ovo? Opet lijevi lakat! Mogao bi biti. Gledam mu stomak. Operisan. Na njemu su još neki zavoji, koje sam mu možda ja sam namotao, ali sam ih zaboravio. Ali to je on. To je taj lakat. Napokon! Kako sam to tako pomiješao? Sve mi se miješa. Nemam pojma šta sam kome operisao. Sve se prepliće i prožima, cijela ta rijeka povreda se spoji u jedan neprekidan niz, i za mozak mi se zakači samo ta neka sumnjiva situacija. Kao taj lakat. Pipam puls na radijalki14. Ništa. Na razigranom žutom svjetlu kandila ne mogu
odrediti boju kože. - Probudite Mirsu i neka ga vozi Šišketu - kažem sestri odlazeći iz garderobe. - Odmah? - Odmah. Okrenu se da ode. Šišić je vaskularac. Kod vaskulare ima i nema vremena. Kažu da ruka izdrži po šest sati bez krvi. Možda, ali što prije, to bolje. Neka ide. Najbolje odmah.
1. AVGUST 1993, NEDJELJA - I, šta misliš? - pitam Bracu. Stigao je ujutro, oko pola osam, i zatekao me kako sjedim na ambulanti, očiju krvavih od nespavanja i sa velikim, sivim podočnjacima. - Ma jasna stvar. Geler joj je uletio s leđa, povrijedio duru15, istekao je likvor16 i mozak se spustio. Inkarceracija17 i posttraumatski encefalitis18. - Rupa na duri? Otud vazduh u mozgu? - Normalno. - Dakle, povreda kičme? - Sigurno. Pa i ranjena je u leđa. - A fraktura lobanje? - Ako je ima, ja je ne vidim. Ko je može vidjeti na onakvoj slici? Radiolog samo nagađa. A i kad bi bila fraktura, šta? Dislokacije19 sigurno nema. - I, šta sad? - Ništa, antibiotike ima, a mi ćemo joj samo zašiti duru, da ne gubi likvor. Ništa drugo. - A napraviti CT nema šanse? Braco umorno puhnu i pogleda me izgubljenim pogledom. - Ma kakvi. Kad bi radio CT, ne bismo se mi morali ovoliko zajebavati. Ovako sve moramo pogađati kô prije sto godina. Ali ovo je jasna stvar. Ne treba ti CT. Daj samo još da ti to negdje napišem i moram da idem. - Dobro, ako je jasna stvar… - rekoh. Braco je plavokosi neurohirurg mojih godina. Za rata je i on malo smršao i dobio sjene na uglovima očiju, ali radi neumorno. Izgleda potpuno siguran u svoj zaključak. Vjerovatno je u pravu. Pregledao je Irmu stvarno detaljno. Problem je što joj crijeva još ne rade. I ne moraju, ali mogla bi. A da joj dam prostigmin? Ili sutra? Treći dan. Ne. Bojim se da ne popusti šav na crijevu. Kroz otvorenu duru bi put infekciji do mozga bio širom otvoren. O čemu to ja razmišljam? Pa znam dobro da crijevo neće popustiti. To je sašiveno kako treba. Nema dehiscence20. Dehiscenca na crijevu je uvijek posljedica slabog šava. Svi ostali razlozi su samo isprike nesposobnih hirurga. Nepripremljeno crijevo, manjak bjelančevina u krvi i slične gluposti. Mi ovdje svi imamo manjak bjelančevina i vitamina i nijedno povrijeđeno crijevo nije pripremljeno nikakvim shemama, antibioticima, ispiranjima,
gladovanje i slično, a dehiscencija nema. A u miru ih je bilo. Sada je to drugačije. Po cijeli dan šijemo glupa crijeva, davno su nam svima dosadila, ali šta se može. Skoro svaka rana u stomak znači nekoliko rupa na crijevu i to računamo za relativno bezazlenu povredu. Tanko, debelo, sve je jedno. Izvježbali smo se toliko da dehiscenci prosto nema. Opet sam gladan. Nije važno. Čekaću još malo. Da nije kalijum? E u vražju mater i laboratorije, kad ne rade. Poremećaj nivoa kalijuma izaziva grč trbušne muskulature koji te natjera da ponovo otvoriš zdrav stomak. Više se ne možeš pouzdati ni u vlastite ruke pri pregledu. U onaj nježni dodir, kojim određuješ hoćeš li nekoga otvoriti ili ne. Možda te zeza kalijum. Da li je Braco u pravu? Ova njegova varijanta je logična i objašnjava sve. Irma nema nikakvih simptoma centralne povrede. To što joj crijeva ne rade ne mora značiti još ništa, ali u kombinaciji sa onom visokom temperaturom na početku, i sa nejasnim nalazom na rendgenu? Ili sam kriv ja? Možda se bez veze glupiram i gnjavim kolege. Ali s Irmom imam loš predosjećaj. Nešto nije u redu. Što dalje odmičemo, imam lošiji predosjećaj. A Nale kaže da ljekar mora uzeti u obzir i svoj predosjećaj. On nam kaže nešto što se ne vidi u nalazima… - Evo - kaže Braco - sutra je pripremite pa da pogledamo tu kičmu. - U kol’ko sati? - Po podne, najbolje, na primjer u jedan. Može li? - Valjda može, ako ne bude nekih vanrednih okolnosti - govorim s osmijehom. Znamo šta mislimo pod „vanredne okolnosti”. Granatiranje. Ali već danas je nestvarno mirno. - Naravno - smješka se i on i ustaje. Pozdravljamo se i odlazi. Ja idem nazad u bolesničku sobu. Prolazim pored ginekologa Ramiza, koji me prati bezizražajnim pogledom, pored izmučenog, nemirnog Damira, i pored novog djeteta pokraj Irme. Dečko sa poluotkinutom jetrom je već premješten na normalno odjeljenje. Ovaj novi je još manji od Irme; veselo, garavo Ciganče sa prorešetanim grudima. Irma spava. Pokrivena je do grla čaršavom. Okrenula je glavu na stranu i ima poluotvorena usta. Dok spava ovako bezbrižno, još je ljepša. Blijedi obraščići, duge trepavice, mirno disanje. Temperature nema, i ne sluti o čemu sve mi tu lomimo glave. - Sestro, molim vas, pozovite i infektologa na konzilijum - kažem sestri koja stoji pored mene. Infektolog je Bakir, Naletov brat. Bakir je direktor bolnice. - Je li odmah? - Ne morate baš trčati, ali svakako danas prije podne. - Dobro, doktore, još nešto? - Ništa. Sestre na šoku ne znam po imenima. Poneku. Tu su najodgovornije i najsposobnije
koje imamo. Iskusne i efikasne. Milina je s njima raditi. Gledam u sadržaj kese iz drena. Žuto-smeđa tekućina. Neobična boja. U njoj je možda i malo te tajanstvene moždane tekućine koju tijelo toliko štiti, ali ja je ne mogu prepoznati. Pomiješana je sa ostalim tečnostima iz stomaka i, ako je tu, izlazi polako, kap po kap, i odnosi joj život, neprimjetno i sigurno. Ima li je tu? Braco je ubijeđen da je ima, a on valjda zna o čemu govori. Uvjerićemo se brzo. - Gdje ćeš? - Kući. - Gdje?! - Kući. - Kojoj kući? - Šta ti je, Semire, idem kući da vidim mamu. - Hoćeš li da te odvezem? - Ne treba. Imam još posla. Idem prvo kod Dudane na Koševo. - Šta ima tamo? - Ništa. Idem da nađem onog Zlajinog što ne hoda. - Onog sa Sokoca? - Jeste. - Nema veze, odvešću te. Hoćeš li spavati kod mame? - Hoću. - Pa eto. Bolje da te odvezem ja nego da ideš sam. Šta ćes s autom? Prošli put, kad sam prespavao kod mame, neko mi je skinuo farove sa auta. Za vrijeme policijskog sata. Ko li je? Poslije mi je Semir nabavio nove. Negdje ih je „izuzeo za potrebe armije”, to jest oteo nekom civilu, koji nije mogao da se brani. - Ujutro me zovni motorolom da dođem ponovo po tebe. - Dobro, nagovorio si me. - Edo, trči na šok - pomoli Senči glavu kroz vrata. - Šta je sad? - Ona mala Irma, trči! Ustajem bez daljih pitanja i trčim. Gledam njeno oznojeno lice. Ovako, bez svijesti, izgleda drugačije. Neposlušni pramen kose joj leži na čelu. Drhtavom rukom ga vratih gdje treba, kao da će to nešto
promijeniti. Sve crte lica su joj opuštene i na njemu piše da se nje uopšte ne tiče šta ko misli niti šta hoće da kaže. Čovjek bez svjesti je uvijek drugačiji. Nekako samo svoj. Nema komunikacije. Iz usta joj viri tubus, napojen na balon, koji Marina stišće odlučnim, monotonim pokretima. U normalna vremena bi to radila mašina, ali sada nema struje. Neće to valjda dugo trajati. Irma bi se mogla ubrzo probuditi. Lijekovi koje je dobila uspavljuju na oko pola sata. Za to vrijeme će se Marina i Dada mijenjati na balonu… Dada je maloprije slušala srce i, kad se uvjerila da je sve u redu, otišla je na inspekciju da pristavi kafu. Irma je bih najednom umrla. Na njenu sreću, njena klinička smrt se desila u bolnici, na intenzivnoj njezi. Tu, doduše, sada nema pipkavih zvukova kao u filmovima. Komplikovani aparati još uvijek stoje oko bolesničkih kreveta, uzalud čekajući na struju koja ne dolazi. Ali ima tu nešto drugo. Tu je osoblje, koje svoje pacijente gleda kao svoju porodicu i koje se zaista brine. Takav duh nije moguće napraviti u miru. Nekako smo svi mi tu, u tome zajedno, i svima nam je stalo. Ne dobivamo platu, ni hranu, niti išta, svi smo uvjereni da ćemo uskoro umrijeti, i opet, ili možda i baš zato, činimo sve moguće i nemoguće da opstanemo. Jedna sestra je odmah alarmirala da se sa Irmom nešto dešava. Dada i Marina su bile uz nju praktično još dok je krkljala i gubila svijest. Srce joj je odmah stalo. Lupalo je, lupalo… i najednom stalo. Dada je masirala, Marina intubirala i, eto, sada je živa. Sada se samo čeka da prodiše, ako prodiše. Marina je anesteziolog. Njene ruke su davno navikle na stiskanje balona iz koga vazduh ide u pluća. Na njoj se to ne vidi, ali taj balon je strašno naporan. Mora se stiskati određenim tempom, neprekidno, dok se Irma ne počne buniti. Buditi i buniti. Onda će joj se izvući cijev iz dušnika i disaće sama. Ako ne mogne… gotovo. Prisjećam se onih osam mrtvih sa Koševa. A struja, eh… - Hoće li uskoro? - pitam tiho ali nestrpljivo. - Ćuti, majke ti, nemoj me nervirati - brecnu se Marina. - Dobro - promrmljah samo, skoro nečujno. Srce mi stoji u grlu. Dišem duboko i nepravilno i čekam neki znak života. Nisam ni primijetio kada se Dada vratila. Vidio sam kako stavlja stetoskop na male, oznojene grudi. Slušala je srce i rekla: - Sve u redu, kuca fino. Možda je bilo sve u redu, ali da hoće više prodisati. Onaj čuperak joj se opet vratio na čelo. Pružih nesigurno ruku da ga vratim i primijetih da opet drhtim. Ruka mi se tresla. Ja imam hiruršku ruku, mirnu i preciznu, ali ovaj put se opet tresla kao i kada sam je vidio prvi put. Kao kad sam prepoznao te oči. Povukoh je nazad, pa je onda opet pružih i čuperak je bio gdje treba. Čekamo. Znojim se od vrućine i straha, a Marina još i od truda. Šake su joj pobijelile
od napora, ali ne mijenja ritam, nego stalno isto, mirno, monotono… - Hah, evo je - reče naglo. Nagnula se nad Irminu glavu i zagledala se u nešto, ne prestajući da stišće balon. Irma je bila mirna. Ništa. Dada joj opet položi slušalice na grudi. Slušala je, slušala i reče: - Dobro je, osjećaš li? - Osjećam, evo je opet. - Njih dvije su obavljale neki svoj dijalog očima. - Hoćemo li dati…? - Ne treba, sama će. Samo polako. Meni se činilo da mi je srce stalo, a opet i kao da se to događa nekome drugom, ne meni, ne nama i ne ovdje. Kao da sve gledam tuđim očima. Izgledalo je da traje vječnost dok nisam primijetio da joj se očni kapci trzaju. Onda joj se cijelo tijelo počelo slabašno grčiti i savijati, pa sve jače i jače. Marina raspoji balon i stavi ruku tik nad tubus. Nešto je malo čekala, a onda klimnu glavom sestri pored sebe. - Idemo - sestra špricom izvuče vazduh iz tubusa i Marina ga izvuče ravnomjernim pokretom. Drugom rukom je držala tanki aspirator na nožni pogon i isisavala tekućinu iz usta. Irma se zakašlja slabašnim, dječjim kašljem; prinese ruku ustima, a onda se opet opusti, ručica joj pade pored tijela i ostade mirno da leži. Najednom se nije dešavalo ništa. Nisam vidio da li joj se grudi dižu. Diše li? Živi li? Čekam u grču, bez pokreta, bez razmišljanja. Čini mi se da svi stojimo i čekamo. Sve stoji. I vrijeme stoji. A onda joj se oči otvoriše i pogleda pravo u mene, kao da je sve vrijeme znala da tamo stojim. - Jesi li vidio Mirzu? - pita me Senči sa vrata velike. - Kojeg Mirzu? - iznenadili se. - Čuj, kojeg Mirzu. - Nisam, gdje je bio? - Pa sad je bio tu, pred ambulantom. - Sačekaj malo - odlučih u momentu i krenuh prema izlazu. Mirza je tu uvijek s dobrim razlogom. Osvrnuh se po hodniku. Gdje bi mogao biti? Da nije kod Naleta? A gdje je Nale? Maloprije je bio u ginekološkoj ambulanti. Idem da vidim. On i Nale stvarno sjede na ginekološkoj. Naletov izraz lica je zabrinut. Nešto se opet nekog vraga dešava. Mirza je, doduše, opet nasmijan i blag. Vazda mi popravi raspoloženje kad ga vidim. - Vozdra - čujem njegov duboki melodični glas. - Vozdra - odgovaram. - Šta ima? - Evo, ništa, sjedi malo.
- Ne mogu sjediti, moram u salu. Dešava li se nešto što bih trebao znati? Oni se pogledaše. Dogovaraju se očima da li da mi to nešto kažu. A jasno je da će mi reći jer je Mirza zbog toga i došao. Samo je možda računao na više vremena. - Pa, evo - započe. - Neki dan su uhvaćena dvojica naoružanih četnika dok su pokušavali preći u Sarajevo. Nosili su snajpere i pištolje i imali falsifikovane papire… zaćuta. - Pa šta? - nisam shvatao. - Valjda ni prvi ni zadnji. - Imali su Nedinu sliku sa sobom. - Čuj, sliku? I šta to znači? - upitah, još ništa ne shvatajući. - Ništa. Poslali su ih u Sarajevo da njega koknu. Uzdahnuh duboko. Polako, mirno, udahni još jednom. - A zašto? - Nemam pojma. Oni neće da kažu. Ja sam njega tražio da ga pitam, ali nema ga. Nađi ga i reci mu da se pripazi. Ja sam mu rekao neki dan da ne ide ovih dana na onu stranu. Mora da me je poslušao čim šalju ljude ovamo. - Jesi li ga prozivao na stanicu? - Ma jesam, i na stanicu, i telefonom, i kući, i u UNICEF… - Da ja probam. On se osmjehnu s nevjericom. - Probaj. Sjedam za telefon. Okrećem UNICEF. - UNICEF - javlja se prijatan ženski glas na engleskom. - Gdje si, Jelena? Kako si? - pozdravljam na našem. - O, zdravo, doktore. Otkud ti? - prepoznala me je. Kako i ne bi kada Nedo i ja imamo potpuno isti glas, a oni rade zajedno. Ni po čemu drugom ne ličimo osim po glasu. - Gdje mi je burazer? - pitam. - Tu je, ali nije tu - odgovara. - Ni za mene? - Ni za koga. Izričito je naredio da ga niko ne prekida, a znaš ga kakav je kad se naljuti. Da mu nešto poručim? - Poruči mu da sam na drugoj strani žice i da čekam. Molim te. Mora da je čula nešto u mom glasu, jer se nije protivila. - Samo malo - rekla je oklijevajući.
- Šta je? - začuh napokon njegov ljutiti glas. Nezgodan je kada je nervozan. - Imaš problem - rekoh. - Imam hiljadu problema i taman mi treba jedan novi. - Ne zajebaji. - Šta je? - upita opet nakon kratke pauze, ali ovaj put potpuno pribrano. - Daću ti Mirzu i dogovorite se da se nađete, a on će ti objasniti. - Dobro! - začu se poslije kraće stanke. - Vozdra. - Vozdra, buraz - začuh i pružih slušalicu Mirzi. Mirza je uze i pozdravi ga. Ja samo mahnuh rukom i pođoh prema vratima. Nale nas je gledao bez riječi. Zanimljivo je kako se, u stvari, sve lako dogovara u ovim ratnim uslovima. Jasno mu je da se radi o nečemu o čemu se ne može govoriti telefonom i da je nešto veoma važno, čim ga tražim odmah. Nedu je početak rata dočekao u hitnoj pomoći. Odmah, još prije nego što su pobijene životinje u zoološkom vrtu, on je sa hitnom zaglavio na Jerčedolima, brdu iznad Sarajeva. Tamo je njegova posada bila prikovana srpskom paljbom dok se nisu neki političari dogovorili da ih puste. Poslije mi je govorio da je tamo cijeli dan iz zaklona sa brda gledao kako JNA naoružava Srbe. Ja, blento, nisam vjerovao. Nedo je bio i ostao ludo hrabar. I isto svađalica kao i Semir. To dvoje izgleda ide zajedno. Između gradskih bolnica i sjedišta Hitne pomoći nalazio se ogroman, dobro utvrđen kompleks zgrada kasarne „Maršal Tito”, u kojoj je bila prvih nekoliko mjeseci opkoljena JNA. Pala je tek nakon nekoliko mjeseci. U to vrijeme su topovi iz kasarne granatirali grad i pucali na sve što se kreće, a naročito na vozila hitne pomoći. Kasarna je smještena tako da se nije mogla izbjeći. Bilo je mrtvih i ranjenih i u roku od mjesec dana su od pedeset dva vozila hitne pomoći ostala samo dva. Zbog toga su vozači hitne pomoći odbijali da voze tim smjerom po danu, a i noću su vrdali. Svi osim jednog! I jednog ludog doktora. Nedo je bio ludi doktor, a Anđelko ludi vozač hitne pomoći koja se svaki čas pojavljivala pred bolnicom. Nekoliko puta sam izjurio iz bolnice da se izgalamim na njih i objasnim im da je ludost usred bijela dana juriti hitnom pored kasarne. Nedo bi me tužno ali beskompromisno pogledao i rekao: - Pa kako ću? Vidi. Imam upucano dijete s pneumotoraksom21. Umrlo bi do večeras. - Možda, ali ako i ti umreš, nisi mu pomogao. - Pusti ga, ba, doktore - rekao bi mi Anđelko i znao sam da nema koristi od priče. Njih dvojica su imali neki svoj film i nije im se ništa moglo.
Nedo mi je objasnio da je Anđelko bio jedini vozač u hitnoj koji bi uvijek ustao i bio spreman da vozi. Ostali su sjedili i kartali. „Nemoj, ba, doktore, vidiš da puca…” bila je uobičajena isprika. Nisu bili kukavice. Samo su bili razumni i nisu željeli da poginu uludo. Nedo i Anđelko nisu bili razumni. U čuvenoj pucnjavi na kamionet kod Socijalnog, koju je televizija snimila i emitovala po cijelom svijetu, njih dvojica dojure u hitnoj i odvoze jadnika s propucanom nogom. Luda hrabrost zabilježena okom kamere. Meni se od toga i danas diže želudac. Drugi put su se, pod paljbom, direktno ispred kasarne zaustavili i izletjeli iz auta da pokupe i ubace ranjenika. Njih dvojica su bili neustrašivi i neranjivi tandem. Nikada ih nije ni okrznulo. Izgledalo je da ih čudo čuva i da se ničega ne boje. Imali su osjećaj, to jest bili su sigurni da im se ništa ne može dogoditi. Kako je krenulo, sigurno bi izginuli, da se nije desilo nešto drugo. Nedo se jednog dana pojavio pred bolnicom u nekom džipu s nekim Englezom. Taj je valjda pao s neba i došao u hitnu da zaposli nekog doktora u UNICEF-u. UN se u gradu počeo organizovati i trebali su im ljudi. Jedini doktor u hitnoj koji je tečno govorio engleski bio je Nedo. On je odmah odbio, ali je Englez bio uporan i, eto, došli su i kod mene da se bratski posavjetujemo. Vidio sam u tome izvrsnu priliku da ga spasim od sigurne smrti. Stajali smo pred bolnicom pored džipa i jedno tri minute sam ga nagovarao svim argumentima na svijetu. Nije uspjelo. Znao je da je svaki njegov dolazak do bolnice spašen nečiji život. Šta je važnije od toga? Glatko nas je odbio i obojica su sjeli u džip. Nije htio iz hitne, ali nije računao sa jednim naoko nevažnim problemom. Anđelko je bio Srbin. Sve se dogodilo u samo nekoliko sljedećih dana. U to vrijeme se u gradu događalo preuzimanje vlasti od strane SDA. Direktori, koji su bili postavljeni u komunizmu i godinama vladali, nisu više bili sigurni u svoja radna mjesta. Bio je jedan takav i u rukovodstvu Hitne pomoći. Htio je pošto-poto da se dodvori vodećoj nacionalističkoj garnituri i da sačuva svoju fotelju. Samo kako? Dok su ostali u hitnoj radili svoj opasni posao, on je sjedio u sigurnosti svog podruma i smišljao kako da se održi. I smislio je. Jednog dana je skupio hrabrost i došao u Hitnu. Onda je telefonom pozvao Jukine vojnike. Telefoni su tamo stalno radili. Rekao im je da dođu i da u Hitnoj ima jednog Srbina koji odvodi ranjenike u neku garažu i tamo ih kolje. Zove se Anđelko. Time je zaradio poene pouzdanog saradnika SDA i branioca grada. Jukini borci su svakodnevno ginuli kao muhe i nisu imali milosti prema petoj koloni u gradu. Našli su iznenađenog Anđelka sa ostalim vozačima u Hitnoj i strpali ga u auto. Odvezli su ga prema njegovoj kući u Milinkladskoj ulici, na periferiji grada, i ubili ga. Pucali su mu u leđa. Niko nam nije znao reći koliko dugo je njegovo tijelo ležalo na ulici. Tako je poginuo najhrabriji vozač Hitne pomoći u Sarajevu. Poginuo je zato što se
zvao Anđelko. Tako je i jedan od rukovodilaca Hitne sačuvao svoju fotelju, a Nedo otišao iz Hitne u UNICEF. Dok se nije pojavio prvi stranac da preuzme rukovodstvo, Nedo je u UNICEF-u zaposlio još dvadeset osmoro ljudi. Nije mogao dozvoliti da mu se ponovo desi Anđelko. Igrom slučaja ili ne, osim njega, ni jedan jedini nije bio Musliman, a svi su bili pouzdani i dobri ljudi. Prži podnevno sunce. Vozimo se Semirovim „golfom”, za kolonom bijelih vozila Marsovaca. Unprofor. Snalaze se kao da su pali s Marsa. Ponašaju se tako da ni oni a ni mi ne znamo zašto su u stvari ovdje. Mile putem kao da imaju sve vrijeme svijeta ispred sebe. - Nešto bih trebao s tobom pričati - meškolji se Semir za volanom. - Vruće, brate - brišem znoj sa čela. Znam šta ga muči. - Ono jutros, znaš… - Znam. - Šta znaš? - iznenadi se. - Znam da ništa ne znam. Je li dovoljno? Upilji se u mene. - Nemoj meni filozofije… - Gledaj, ba, tu cestu! - Nije mi do diskusije. Irma me je opet izbacila iz ravnoteže. Okrenuo se prema cesti. - Koliko ti je tačno godina? - pitam. - Dvadeset i jedna. Skoro… Što pitaš? - Ništa, samo pitam. Ućutasmo. Ima skoro dvadeset i jednu godinu i ne može da spava. Budi se noću u suzama i stenje. Ranije mi je govorio da ga bole leđa i da ga to probudi. Ali žena sa aerodroma ga je načela. Sinoć mi se odjednom otvorio. Zapravo, jutros, kada smo završili salu. Ušao sam tiho u sobu da ga ne probudim. Već je bilo svanulo. Svukao sam se i legao i slušao kako on ječi. Onda se odjednom ispravio i sjeo. Zurio je u ništavilo u sebi i plakao. - Šta ti je, Semire? - pitao sam. On je i dalje plakao, tiho, bez jecaja. Onda je to sve nekako ispalo iz njega. Sve što je vidio i što je doživio… - Šta ti je sa onom malom? - prekide me u razmišljanju. - Kojom? - Onom na šoku, skroz malom. Je li živa?
- Jeste. Nije baš skroz mala. Što pitaš za nju? - Vidim da je nešto mnogo obilaziš. Šta nije u redu? - Ne znam, možda sve bude u redu. Jutros je umrla. Ma biće u redu - ubješujem sam sebe. Nemam potrebu da mu detaljno objašnjavam. - Šta, ba, umrla? - trgnu se on. - Ma ništa. Oživjeli su je. Klinička smrt. Dobro je - rekoh. On je ćutao. Ne moraš biti doktor da znaš da je neko ko klinički umre stvarno veoma bolestan. - Malo sam lupetao jutros - najednom se on vrati na svoju temu. - Kako misliš? - tačno znam kako misli. Nije lupetao. - Fino - opet ućuta. Razmišlja i vozi. Na početku rata se pridružio specijalcima i ratovao svugdje gdje je bilo potrebno. Na Zlatištu su pohvatali četnike silovatelje otkopčanih pantalona, sa još isukanim krvavim noževima. Okolo su ležale mrtve žene i djeca iskopanih očiju. Vidio je otkinute glave i potoke krvi. Jedna odrezana dječja glava je gledala pravo u njega. Nije zapamtio te oči, nego isplažen jezik iz poluotvorenih usta. Krio je to u sebi, ubjeđivao je sam sebe da je dovoljno jak da sve podnese… Dva dana je povraćao. - To mene samo ponekad uhvati. Prije je to bilo gore. Nisam mogao nikako spavati. Zato sam otišao iz specijalaca. Ćutim. - Nema to veze sa borbom. Ja sam svoju prvu pušku oteo u akciji. Išao sam na liniju bez oružja. Kakav sam ja specijalac? - Semire, ne moraš mi to govoriti. Ja ne znam nikoga hrabrijeg od tebe. Ne znam šta Semir hoće da mi kaže. Ovaj razgovor je nepotreban. Svi imamo svoje noćne more. Ovi njegovi razlozi su gadni, ali nisu više jedinstveni ni nemogući. - Vidi ovih smetala - pokazuje na kolonu malih bijelih tenkova. Francuskim legionarima je stiglo pojačanje. Izabrali su Zetru, zimski olimpijski stadion, za bazu. Tamo je nekad Katarina Vit osvajala zlatne olimpijske medalje. U finalu hokeja su se sastali Čehoslovačka i Rusija. Išli smo da navijamo protiv Rusije. U to doba, cijeli svijet je navijao protiv Rusije. Nije bilo važno ko im je protivnik. Česi su izgubili. Ruski golman Tretjak je nakon pobjede zavrljačio hokejku u publiku. Još je imam negdje u podrumu. U Zetri ima dosta podzemnih prostorija i biće dobar prostor za ove - da li okupatore koji ni sami ne znaju šta tu rade, a sebi kažu da su oni zaštitnici. Sada se voze prema stadionu u pratnji legionara koji su tu odranije. Oni, kao, poznaju teren i uslove. Mi se vozimo za posljednjim transporterom i ne dozvoljavaju nam da ih pređemo. Semir je poslije vidio osvetu. Izbezumljeni otac je bez riječi uzeo najkrvavijeg čovjeka-nečovjeka i za bradu ga izvukao na dvorište. Čekićem mu je razbijao glavu. On
je kukao i nije gubio svijest. Borbe su bile u jeku i vidjeli su ih svi. Niko nije pucao… Otac je četnika zakucao ekserima za ogradu i polio benzinom i njega i sebe. Onda je zapalio šibicu. Vrisak. Gorjelo je i smrdilo… Nije mogao da gleda, ali smrad nagorjelog mesa nije mogao izbjeći. Taj smrad se Semiru uvukao u mozak i ne pušta. I neljudski vrisak… - E šta im je sad? - ljuti se on. Kolona je stala nasred ulice. Rijetki prolaznici su ih bez zanimanja posmatrali, držeći se kraja ulice. Čuvaju se od srpskih snajpera. Ovdje je opasno. Zaustavismo se i mi. Nešto se dešava. Nešto nije u redu! Zadnja vrata transportera se otvoriše. Vruće im je. Ne boje se. Na njih ne pucaju. Ali zaustavili su na nezgodnom mjestu. Osjećam se neprijatno. Ovdje nismo smjeli stati. Nekoliko legionara se glasno veseli i gleda ljude na ulici. Blago njima kad se mogu smijati na ovoj vrućini. Mladi, zabavljaju se. Vidim kako se jedan okrenu i odnekud baci jednu veliku konzervu na ulicu. Ukočih se. Baciti hranu tek tako! Istovremeno me obuzimaju glad i stid. Shvatih igru. Zove se „psima par kostiju”. Ali sve to nadjačava jedan mnogo značajniji problem. U glavi mi lupa na uzbunu. Sve jače. Ovdje smo izloženi. Osvrćem se kao zvijer u kavezu. - Luđak. Mami ih pred snajper - čujem Semirov uzbuđeni glas. I on osjeća opasnost. U glavi mi huči. Iskočiti iz auta ili ostati sjediti. Da samo hoće da krenu. Pratim reakciju ljudi na trotoaru. Njih nekoliko stadoše, kao zaleđeni, užarenih pogleda prikovanih za kotrljajući metal. Dalje se sve dešava kao na usporenom filmu. Nekoliko prolaznika leti istovremeno na ulicu, očiju uperenih u konzervu. Jedna stara žena, koja je izgledala kao da ne može da hoda, stiže prva, pada na koljena i, galameći nešto, poklapa konzervu objema rukama. Već su tu još dva čovjeka, pokušavaju da joj je otmu. Podrugljivi smijeh unproforaca para vazduh. Poleti još jedna konzerva, pa još jedna, svaka praćena cikom i veseljem… Na putu pred nama već puzi i urla desetak ljudi, boreći se za hranu. Jedan naš vojnik stoji sa strane i sve mrko posmatra. Legionari se rugaju i njemu. Nude mu konzervu. On pljuje na zemlju i odlazi svojim putem. Legionari samo slegoše ramenima i potražiše drugu žrtvu. Lijepa mlada žena kratke crne kose, u svijetloplavoj košulji, nije uhvatila nijednu konzervu. Kleči pred vozilom na koljenima i spojenim dlanovima moli još. Nešto govori, a oznojeni, nasmijani unproforac drži konzervu u ruci i pokazuje joj da otkopča košulju i pokaže grudi. Primjećujem kako Semir sve prati stisnutih usana. Poniženje i nemoć. Jedni nas ubijaju, drugi nam se rugaju. Svima. Rugaju se našoj gladi. Žena malo oklijeva pa počinje da otkopčava košulju. Izgledalo je kao da je vrijeme stalo. Legionari su buljili u ženu, ljudi su se valjali po vrelom asfaltu, sunce je pržilo… Legionar je djevojci pokazivao jednu konzervu graška. Ona se raskopčavala drhteći. Nije gledala ni lijevo ni desno. Znao sam da joj u glavi lupa na uzbunu. Snajper, snajper, snajper… Svaki otkucaj srca joj je to ponavljao. Kao i nama. Stigla je do trećeg dugmeta
kada joj je unproforac bacio jednu konzervu. Ona se sagnu i pruži ruku, požurivši da je uzme. Tada se sve desilo. Kao na usporenom filmu. Konzerva je bučno pala na asfalt i odmah se prestala kotrljati. Najednom se rasprsnu kao lubenica. Ženina ruka se trgnu unazad kao oparena, a onda joj obje ruke padoše niz tijelo i ona klonu na asfalt licem prema vozilu. Zvuk pucnja stiže nekako kasnije, razbijen i sablastan. Uslijediše dalji pucnji. - Ispadaj, bježi vani! - čujem Semira i otvaram vrata. Ne mora mi ništa govoriti. Pokrećem se automatski. U nekoliko skokova sam u sigurnosti trotoara. Bacam se na tlo pored još jednog čovjeka, koji tu već leži. Djelimično smo zaklonjeni zgradom. Okrećem se i pogledom tražim Semira. Vidim da se dokopao druge strane ulice. Pogled mu je uperen prema brdu sa koga dolaze pucnji. Predaleko je da bi golim okom nešto vidio. Ljudi sa ceste su se raspršili u trenu. Na ulici, osim one žene, leže još dva tijela. Ona stara što se prva dočepala konzerve i još jedna žena. Na ulici leže još tri probušene konzerve, koje se niko ne usuđuje da dotakne. Grašak, grašak i grašak. Ulica je prošarana gromuljicama graška. - Šta li je ovo? Ovaj danas puca na konzerve? Mora da je nov - čujem glas pored sebe. Vrata transportera se bučno zalupiše. Pucnji buše asfalt ispred našeg „golfa”. Nekoliko metaka se odbija i od transportera. - Šta kažeš? - okrećem se prema glasu. - Ovaj ovdje je uvijek pucao u noge ili u stomak - poučava me. - Smjena. Novi snajperista. Tek uči. Pokazuje raji kako je dobar strijelac. - Dok govori, glava mu je priljubljena uz asfalt. - Neće on nikoga spucati. Ovo malo gađa sporta radi. Možda još malo upucava pušku. Pokazuje ko je tu gazda. - A, tako - promrsih gledajući kako se na ulici odjednom sve umirilo. Svi su se sklonili u nekakav zaklon. „Upucava pušku” je izraz za nekoga ko provjerava nišan. Žene koje su ostale ležeći na ulici pokrenule su se. Ona stara puže prema nama, čvrsto držeći svoju dragocjenu konzervu. Tu snajperista nije pogodio. Druga je skočila i pobjegla na drugu stranu. Šta li je sa onom crnokosom djevojkom u plavoj košulji? Još tamo leži. Da nije pogođena? - Tri. Sad pokazuje raji gore tri prsta - govori dalje sigurni glas pored mene. Diskutuje potpuno mirno, kao da se ništa posebno ne dešava. Skoro zadovoljno. Meni se opet ruke tresu. Ležimo u hladu uza zid. Sad moramo čekati. Slušao sam kako se čovjek u opasnosti ukoči od straha i ne stigne reagovati. Nikad to nisam vidio. Reaguje se odmah, a strah dolazi kasnije. Strah traži vrijeme da naskoči. Ispijeno lice ispred mene odnekud mi je poznato. - Čekaj, mi se znamo.
- Znamo, doktore. Odrezao si mi nogu. Prebiram po glavi. Snajper. Jedan od onih koji su bili prve žrtve snajpera. Potkoljena amputacija. Ništa posebno. Moja možda druga ili treća ratna amputacija. Pucnji su utihli. Snajperista je ili ispraznio bubanj, ili pije jeftinu šljivovicu po uspješno izvedenom „poduhvatu”. Sada nam od toga zavisi koliko dugo ćemo ležati u prašini. - Ti si neki stručnjak za snajperiste? - pitam. - Je li se to čudiš? Ja sam ga dobio pedeset metara niže. Skoro na raskršću. Tu stanujem. Moram svaki dan po vodu, a bez noge je to malo komplikovanije. Primjećujem da u ruci stišće jedan prazan kanister za vodu. Mora svaki dan ispred snajpera. - Nema niko drugi da ode? - Ponekad, ali malo kad. Žena mi je poginula, a imam četvero djece. - Četvero? Zar nije bilo dvoje? - prisjećam se mutno dvije curice u crvenim majičicama, koje su obilazile oca. - Dvoje moje i dvoje od komšije. On je u vojsci, a žena mu se tek porodila. - Aha, a kako hodaš? - pitam bez stvarnog interesa. On se uhvati za nogu i gurnu je prema meni. Zagrnu nogavicu i ukaza se drvena motka, vješto privezana za potkoljenicu. Gleda me sa ponosom inovatora. Tek tada primijetih da pored njega u prašini leži jedna štaka. Zato je samo jedan kanister. Začu se brujanje motora. Okrenuh se. Transporteri krenuše. Kao da ništa nije ni bilo. Gledam ih u nemoćnom bijesu. Njih ne zanima ni vatra ni tijela što ostaju za njima na ulici. U stvari, ne zanima ih ni vatra po njima. Političari su im dali pravo da se brane ako se puca direktno po njima. Nisu uzvratili nikada. Ponosni vojnici Zapada. Babe su to. Mogu se rugati izgladnjelim prolaznicima i tjerati ih u smrt. To mogu. Ali pucati, makar u samoodbrani - e to je već problem. Šta oni tu uopšte rade? Zašto su tu? Zbog nas sigurno nisu. Cirkus. Sve je to samo cirkus. Predstava za njihovu javnost. Nepotrebna, beznačajna, skupa i glupa. Snajperi su stara priča. Uhvatili smo im ritam. Danas puca samo na djecu, sutra samo na žene, prekosutra samo na uniforme i tako. I sve po tri. Da ne bi bilo zabune. Ne ostavlja pušku dok ne pogodi troje. Onda može da promijeni cilj i to je nezgodno. Ne znaš baš da li čeka još neku treću curicu predškolskog uzrasta ili možda baš nekoga kao što si ti. Pogađaju uglavnom u karlicu. Neko ih je dobro naučio kako da naprave najveću štetu. Samo početnici gađaju u glavu. Pogodak u karlicu znači smrt nakon nekoliko dana patnje, operacija, transfuzija… Kolona polako odmiče. Mi moramo ležati dalje. Ovi Francuzi što su namamili grupu ljudi pred snajperistu nisu novajlije. To je njihov način igre. Jednom nam je u bolnicu dovezeno četrnaestoro izmasakrirane djece. Njih su unproforci namamili bombonama. Ostavili su im bombone pokraj ograde i odmakli se da vide šta će biti. Mina je bila
precizna. Ko će im dokazati da su ih namamili namjerno? Jedan dečko je preživio. Donijeli su nam ga susjedi. Pogledah na tijelo na ulici. Leži nepomično. Je li živa? Može li joj se još pomoći? U mislima opet vidim druga mrtva tijela. Rijeku mrtvih tijela. Tijela bez života više nisu ljudi. Samo neprijatan teret koji se mora ukloniti. Zato ne osjećam ništa. Odavno nemam nikakav osjećaj pred smrću. Istrenirao sam tako sam sebe. Ovaj put je dobro da tamo nisam ja, ali ni to nije tako važno. Bar bih se riješio svega ovoga. To bi bilo nešto. Biti bez problema. Ovako se samo produžava agonija. Ali ne znam je li ova žena mrtva. Glad je strašna i mamac je dobar. Ja u bolnici imam nekakvu hranu, a izgubio sam preko trideset kila od početka rata. Kako tek ovi što se moraju potpuno sami snalaziti za sve? Stišće me u grudima. Zašto, Unprofore? I sada odoše svojim poslom. Zabavili su se, vidjeli su što su htjeli i odoše. Ne možeš im ništa. Oni su nedodirljivi. Stišćem šake od bijesa. Tako zamišljen, jedva sam razaznao neki čudan zvuk. Osvrnuh se i shvatih. Motorola. - Luna 9, javi se, Luna 9. - Slušam - stanica mi je stalno prikačena na kaiš od pantola. - Kod jave 9. - Dokle ćeš me više maltretirati s tim kodovima? - Odgovori. - Neću. Nisam se javio i nema me. Zdravo. - Luna 9, kršiš pravila i mogu te isključiti iz mreže. - Isključi, ko te jebe. Tišina. Semir mi preko puta daje neke znakove. Podigoh glavu. Hoće da ide u auto. Ja očajnički pokušavam da ga zaustavim. On odmahuje, kleknu i polete preko ulice. Stigao je, uskače, barata oko paljenja i motor napokon zabrunda. Zgrčen, skoro zatvorenih očiju, čekam pucanj. Ništa. Auto se pokrenu i, manevrišući da izbjegne djevojku u plavoj košulji, koja i dalje tamo leži, pojuri naprijed. Pedeset metara dalje skrenu desno, u bočnu ulicu, na moju stranu. Odahnuh. - Jesam li ti rekao da više neće pucati? - čujem. - Šta pričaš? - govorim odsutno. - Boga ti, doktore, ne pravi se lud. Kažem ti da taj sad puca samo u konzerve. Ovaj tvoj nije konzerva i zato ga nije spucô. „Onaj moj” se tada pojavi na uglu zgrade iza koje je maloprije nestao sa autom. Maše mi sa osmijehom na licu. Polako ustadoh. Uto krajičkom oka vidjeh kako se crnokosa plava košulja diže i kreće prema nama.
Kretala se kao duh. Odsutno i teško se ljuljajući. Bili smo dvadesetak metara daleko i vidio sam joj i oči. Odsutne, izbezumljene, rezignirane, pomirene sa sudbinom. Blijedo, zemljano lice, usta poluotvorena. Kretala se pravo prema nama. Trajalo je samo par sekundi i ona je bila kod nas, ali nije se zaustavila. Sad je potpuno ispravljena. Prošla je dalje prema raskršću, još se ljuljajući i ne obraćajući pažnju na nas. Bila je potpuno izložena snajperu. Gledao sam za njom gutajući pljuvačku. Nije više marila ni za šta. Eto. Ode ona… Stručnjak za snajperiste je i dalje ležao. - Što ti ne ideš kada ovaj puca samo na konzerve? - pitam ga. - A, ne treba izazivati sudbinu. Ja sam svoje već dobio - odgovori s lukavim osmijehom i gledajući Semira, koji nam je prilazio. - Ko te tražio? - čujem Semira. - Koga tražio? - čudim se. Idemo prema autu parkiranom par metara pred nama. Zaklonjeni smo zgradom. - Pa jesu li ono tebe prozivali stanicom? - A, to. Ne znam. Nisam odgovorio. - Eh, ko sve ima motorolu! - lupi se Semir po čelu. Sjedosmo. Ruke mi se još tresu. Sav se tresem. Tako je uvijek. Kada sam prvi put ležao u jarku pored puta, dok je mitraljez rešetao cestu, trebalo mi je sat vremena da se smirim. Sada je to nekoliko minuta. U stvari, to možda i nije strah. Neka reakcija organizma na opasnost. Ne bojim se smrti. Otpisao sam se na početku, i sve ovo dalje je nepotrebno produžavanje ničega. - Eto ti Unprofora. Nisu krivi. Ništa oni nisu krivi, jelde? - Ne misliš valjda da su znali da će im se kolona zaustaviti baš ondje, ili da je tamo snajper? - pokušao sam da ih branim. - A nisu znali ni od one cure praviti kurvu, je l’? Ćutim. Znam da nas je to najviše ponizilo. Zar zbog konzerve graška? Zar smo toliko gladni? Osjećam se kao i on. Nemoćan i bijesan. U stvari, napetost je prošla. Neće se desiti više ništa. Sada će nastupiti praznina. Hladni bezosjećajni svemir u našim dušama. Ako još imamo duše… - Vidi konzervi. Dumdum municija! Vozimo se dalje u tišini. - Gdje ćemo? - pita Semir dok prolazimo kroz bolničku kapiju. - Prvo na Traumu - odgovorih. Nastojao sam da se koncentrišem. Moram vidjeti Dudanu. Zvao me je jutros zbog onog pacijenta koji neće da hoda. Podrumaš mu je dolazio i opet nije znao šta mu u stvari
treba. Dudana me je pozvao da pita o čemu se radi, i obećao sam da ću navratiti. To što imam na umu ne ide telefonom. Ko zna ko sve sluša? Na ulazu u zgradu pokazujemo policiji identifikaciju i bez riječi nas propuštaju. - Đe si, ba, šta ima? - pita Dudana. - Dobro je, ba. Trebô bi mi nešto. - Ma nemoj. Ja mislio ti se vozikaš ‘nako, iz meraka - šali se. Niko se više ne vozika iz meraka. - Ja čuo da imaš viskija pa rizikovô - prihvatam njegovu šalu pa nastavljam u istom stilu. Niko više nema viskija ni ikakvog drugog alkohola. Na početku rata je u krugu bolnice bila parkirana jedna cisterna sa deset tona čistog koncentrisanog etil-alkohola. U bolnici smo koristili taj alkohol za dezinfekciju i za piće. Pomiješaš pola alkohol, pola vodu, dodaš jednu ampulu C-vitamina i imaš superkvalitetnu votku s limunom. Poslije su Vikićevi specijalci odvukli cisternu sebi „da ne eksplodira u bolnici”, i nama je u bolnicama ubrzo nestalo alkohola i za dezinfekciju. Policiji nije alkohola nestalo nikad. Dudana je visoki, lijepi traumatolog. Ljepša varijanta Mika Džegera. Koliko je samo ženskih srca slomio dok smo studirali. Sada je sretno oženjen, a porodica mu je u inostranstvu. Smijemo se. - Umalo nastradasmo dok smo išli ovamo, pa da bar nismo išli bez veze - pričam. - Šta je bilo? - Snajper na putu. Bilo je kô i onda kada smo mi ležali skupa. Jednom smo nas dvojica sa Đogom bježali iz auta u jarak. Rešetao nas je PAM i kopao bašte iznad nas. Sjećam se kako nismo uspjeli zapaliti po cigaretu kada smo se dočepali zaklona. Previše smo se tresli. - Ima li ranjenih? - Nema. - Dobro je. Znači, nema posla do daljeg - šali se. - Gdje vam tu leži neki pacijent koji je već izliječen? - pitam i iste sekunde postajem svjestan gluposti koju sam rekao. Bolnice su pune izliječenih pacijenata koji nemaju kuda. Previše kuća i stanova je uništeno minama i granatama. - Neki Srbin sa zaraslim povredama nogu, što neće da vježba - dodajem. Premišlja. - Onaj što ga je tražio onaj debeli? Ja mislim da bi to mogao biti Gojko. - Može biti. Ima li taj Gojko porodicu na Sokocu? - Nemam pojma. Pitaćemo ga. Gojko je na drugom spratu. Trenutno je sam u sobi. Lice blijedo, ispaćeno, mršav i apatičan. I ne podiže pogled kada uđosmo.
- Dobar dan. Bez reakcije. - Gospodine Gojko, odakle ste vi? - pitam. Lice mu se zgrči. Još nas ne gleda. - Čuje li on? - pitam tiho Dudanu. - Ma čuje. - Je li istina da imate porodicu na Sokocu? - pokušah ponovo. Nisam dobro počeo. Ja navikao odmah u glavu. Nekad to ne ide. On polako podiže glavu. Gleda nas praznim očima bez interesovanja. Svježe je obrijan i uredan. To je dobro. Depresivci se ne briju. Nije potpuno izgubio interes za život. Iznenadili smo ga. Valjda ga niko ne posjećuje. - Šta ste vi, policija? - proguta pljuvačku. Osvrnuh se začuđeno. Ja sam u civilu sa motorolom za pojasom, Semir u maskirnoj uniformi i naoružan. Samo je Dudana u bijelom mantilu, ali se drži po strani. Nije čudo što pita. - Nismo policija. Ja sam doktor iz Državne bolnice - rekoh, nastojeći da ga umirim. Čovjek se boji. Srbi u gradu se boje dvostruko. Žive s nama, imaju iste probleme kao mi i još se boje nekakve osvete na sebi. Osvete za zlodjela koja čine neki drugi Srbi. Oni što pucaju na sve nas u Sarajevu, a sarajevske Srbe su otpisali. - Šta hoćete? - iznenadi me pitanjem. - To ću vam reći kasnije. Imate li porodicu na Sokocu? - Šta te briga - reče suho. Boji se. Položi glavu na jastuk i odvrati pogled. Ne ide. Nepovjerenje i strah. Ima pravo. I ja bih tako na njegovom mjestu. - Htjeli bismo vas poslati kući. Ne znamo gdje vam je kuća. Ćutanje. Ispitivački pogled. Toliko nevjerovatna ponuda da se o njoj ne da ozbiljno misliti. Nešto smo pogriješili. Ljudi bi dali ne znam šta da mogu dobiti ovakvu priliku. A ipak… - Dobro, ako nećete kući… - okrećem se kao da odlazim. Semir i Dudana zbunjeno kreću za mnom. Ništa. Ne trza. - Čekajte malo, kakvoj kući? - čujem napokon dok zatvaram vrata. Znao sam. Postoje samo dvije stvari koje su svima u gradu zajedničke. Glad i želja da se ode bilo gdje. Negdje gdje se ne ubija… Vraćam se u sobu i dajem znak Dudani i Semiru da ostanu vani. Lakše je udvoje. Najednom sam koncentrisan i miran. Zatvaram vrata za sobom. Našli smo cestu. - Kakvoj kući? - ponavlja pogleda upijenog u mene. Pogled mu je sad drukčiji, unezvijeren, a na lice je s naporom smjestio iskežen trag osmijeha. Gojko je potpuno preneražen… - Svojoj - govorim s osmijehom. Sjeo sam na njegov krevet, počinjem mu
objašnjavati da bi se moglo desiti da ode u nekakvu razmjenu. Nemam mogućnosti za nekakvu pravu, vojnu razmjenu i sve je na dugu štapu, ali bar postoji ideja. Njegov nepovjerljivi pogled se postepeno mijenja. Podrumaša ne spominjem. Ne smijem mu reći sve, samo me zanima koga ima od porodice. Dobro bi bilo da ima nekoga u srpskoj vojsci. To bi Paja odmah ustanovio i išlo bi lakše. Skoro bez problema. Ali nema. Ili neće da kaže. Ko zna? Dok ustajem, vidim da mu se pogled promijenio. Pridiže se na krevetu i pozdravlja me, iako sa oklijevanjem. Znam zašto. Dao sam mu nadu koju je izgubio. On ju je prihvatio tako spremno jer mu treba. Čovjek najlakše vjeruje u ono u šta želi da vjeruje. Prohodaće naš Gojko, hoće, hoće. Samo ako dođe kući. Odjednom mi se popravlja raspoloženje. Skoro sam izgubio glavu da dođem ovamo i sad bih volio završiti što više stvari. Gojko je taj na koga je Zlaja mislio. Nije baš u depresiji, jer inače mu moje riječi ne bi mogle pomoći. Bar mislim. Na Sokocu ima ženu i kćerku i nema veze sa vojskom. Šteta. Papire od policije za napuštanje Sarajeva moraće izganjati podrumaš. Sa potvrdom o zdravstvenom stanju, to ne bi trebalo biti problem. Zadovoljan sam. Zatvaram blok sa upisanim podacima i izlazim. On bi mogao biti jedan od malo sretnih. Da nije bilo Zlaje i sudije podrumaša, sudbina bi mu možda bila zapečaćena. Ovako… vidjećemo. - Šta to ti muljaš? - čujem Dudanu dok zatvaram vrata na hodniku. - Nešto dobro, Dudana, nešto dobro… - Samo što si i nešto dobro isključio stanicu - čujem Semira. - Što, šta je? - prenuh se. - Opet su te prozivali. Nema mira. Vadim stanicu i prozivam centralu. - Slušam, Luna 9 - odazva mi se centrala kad sam ih pozvao. - Čujem da si me prozivao. - Jesam. Kosa 99 ti poručuje da hitno ideš u bazu 2. - A ne treba ti kod jave i to…? - ne izdržah. - Samo ti, devetko, zezaj - gunđa glas iz stanice. - Živio ti meni - smijem se. - Sa srećom - odazva se odobrovoljen glas. Nije ni njemu lako. Mora ponavljati doslovno svaku glupost koju čuje, jer svako je sebi smislio neku glupu šifru. Kao i mi. „Dođi na čaj” znači: možeš isključiti stanicu i spavati, „Dođi na kafu” znači obrnuto: ne isključuj stanicu i čekaj dalje poruke, i tako dalje. Uvijek sam mislio da su šifre i konspiracija nešto ozbiljno. Sad vidim da je i to samo igra. Svi se igramo. Eno, oni nekakvi sa svojim - dođi na vruć salep. Folova. To je iz aviona izgledalo kao šifra, pogotovo što se stalno ponavljalo. Ko još pije salep? - Idemo - govorim Semiru dok vraćam stanicu za pojas. Kosa 99 je Nale, a baza 2 je
naša bolnica. Zove u bolnicu. Tamo je opet neki problem. Ali danas je tamo i Đoga i hirurga ima dovoljno. Ne moramo baš juriti. Inače bi bila upotrijebljena riječ - polako. Onda bismo letjeli kao bez glave. Izokrenuli smo stvari u šiframa, iako ne vidim baš neki važan i pametan razlog za to. Dudana nas prati do pred vrata. Na osunčanom dvorištu se šetaju grupe bolesnika i posjetilaca. Napisao mi je nalaz o Gojkovom zdravstvenom stanju, i sa onom neophodnom rečenicom da se mora rehabilitovati u krugu porodice! Ne objašnjavam mu ništa dalje, a on i ne pita. Niko ne treba i neće da zna ništa što ne mora. Zlatno pravilo. Dudana je od apsolutnog povjerenja, ali pravilo je pravilo. I onda odjednom opet… Bacam se na zemlju, još prije nego što sam shvatio zašto. U trenu vidim da na zemlju pada još bar desetak ljudi oko mene. Svi to radimo automatski, bez trenutka oklijevanja ili vaganja. Perfektno smo izdresirani. Imali smo najjači mogući motiv za učenje. Ko se to nije naučio, više nije živ. Čuli smo zvižduk mine u letu. Sa zemlje ćemo analizirati gdje leti - blizu, daleko, u stranu… Ali najvažnije je najprije se baciti na tlo. Mine lete sporije od zvuka. Ako leti pravo na nas, čuje se, navodno, sekundu-dvije prije nego što eksplodira. Sasvim dovoljno da se spasiš padom. Nikad nije pala dovoljno blizu mene da to provjerim, ali marljivo i precizno održavam sve što povećava šanse za produženje života. Preletjela je. U stvari, nije nas ugrozila. Leti odnekud sa strane nekud dole. Još nekoliko sekundi i zemlja se pod nama zatrese. Pala je tu negdje, relativno blizu. Prije godinu dana bismo sada bježali glavom bez obzira, ovako nije dovoljno blizu. Svi polako ustajemo i s nevjericom gledamo dole, prema Zetri. U udolini, koja je možda nekoliko stotina metara daleko pod nama, pade nova, pa opet nova mina. Sve vidimo kao na dlanu. Oko Zetre su parkirani mali tenkovi Unprofora, mine padaju po njima, a legionari bježe okolo kao mravi. Skrenuh pogled prema Poljinama. Tamo su srpski topovski položaji. Ne vide se. Odavde, sa visine, imamo potpuni pregled na Zetru. Vidim kako nove granate padaju. Srbi granatiraju Unprofor. Nevjerovatno. Nije nevjerovatno. Pokazuju novajlijama ko je tu gazda. Smiju sve. Znaju da im niko ne može ništa i osiguravaju se da to dobro zapamte i novi unproforci. Stare su već testirali i obučili. Ono malo preostalih nepolomljenih prozora nad nama zveči pri svakoj novoj eksploziji, ali se ne lomi. Za njih je to predaleko. Nikada nisam mislio da ću se radovati granatama. Mrzio sam ih. Mine su nepredvidive. Lako je naučiti se koji dio neke ulice pokriva snajper i kada moraš trčati da te ne ubije. Mina padne gdje hoće, pravo iz neba. Plavi šljemovi dobijaju ono što mi dobijamo stalno. Zaslužili su. Nešto mi pada na pamet. Ko zna da nije neko nekome ispričao šta je bilo maloprije. Ništa nije nemoguće. Možda su ohrabreni time što Legija nije učinila ništa kada su žene popadale. Ko zna. Poljine su daleko od onog snajperiste, ali njima veze rade. - Hajde, uzvratite vatru - čujem uzbuđeni glas pored sebe. To je onaj policajac što
smo mu na ulazu pokazali dokumente. Navija kao na utakmici. U žamoru okolo razabiram: - Koliko tu imaju tenkova? Pedeset? Sa pedeset tenkova se može osvojiti pola Bosne bez problema. Ne smiju, a eto, pucaju po njima… Možda opet ne znaju ko puca. - Smijeh. - Braniće se? Ma neće, kakvi oni… Osvrnem se. Prozori bolničkih zgrada su se napunili posmatračima. Začuđena lica. Vidim kako se otvaraju i prozori na zgradama na drugoj strani doline, prekoputa nas. Tačno iznad Zetre. Granate padaju pred zgrade, a ljudi izlaze na balkone, iznose stolice i suncobrane. Takva scena se ne smije propustiti. Ne mogu vjerovati očima. Ligeštuli i suncobrani na nekoliko balkona. Svemoćni, nedodirljivi, nepobjedivi i potpuno nepotrebni NATO glumci dobijaju pravu ratnu lekciju. Možda poneki i shvati da rat nije bacanje konzervi ljudima kao psima. Mogu li oni razumjeti očaj žene koja pred njima bez razmišljanja odbaci stid i otkopčava košulju, a uz to potpuno svjesna da je stalno na nišanu snajpera? Ona je snajper osjećala. Znam da ga je osjećala. Svi smo ga mi osjećali. Samo oni ne. Odjeknu aplauz. Najprije jedan-dva pljeska, pa sve jače, odasvud, sve življi i veseliji. „Udri, Milutine”, čuje se odnekud. Nasmijana lica. Sve je to apsurdno. Nevjerovatno. Aplauz? Sad nam je drago, a s druge strane, Srbi su se tako osilili da bez straha bombarduju Unprofor usred bijela dana? Nije važno. To poslije. Sad je sve u redu. Trenutak osvete za one tri žene. Šta sada, kauboji? Gdje vam je sad arogancija? Sad i vi igrate u tuđem taktu. U istom kao i mi. Poklopićete se po ušima i bojaćete se, kao i mi. Bojte se za život… Mi i ne znamo drugačije živjeti. Stalno se bojimo za život. Šta ste se rastrčali… Jedna granata pogodi direktno u zaustavljeni tenk na raskršću kod izgorjele pumpe. Tenkić odskoči i polako, kao u crtanim filmovima, prevrnu se na bok u plitki jarak pokraj puta. Vidimo u daljini jedan terenac na kome je napisano UNICEF, koji se približavao tenku, kako se okreće na putu i juri nazad. Tenk se na cesti nagnuo na stranu i gori. Legionari su iz njega davno pobjegli. Nevjerovatno. Mrtvi hladni, Srbi su spucali tenkić Unprofora. Ne znam šta da mislim. Cesta je široka i nije blokirana. Može se mirno pokraj njega, čim prestanu granatirati. To me podsjeti na jednu stvar. Uzimam motorolu. - Centar, govori Luna 9, treba mi Kosa 99. Nale se odazva tek nakon nekoliko minuta. - Reci, Luna 9. - Imamo privremeno blokiran put. Nismo još ni krenuli i ne znam kada ćemo. - Šta se dešava? - Ništa. Mi smo na sigurnom u bazi 3. Gledamo televiziju. - Šta se može. Čim se deblokirate, dođite ovamo. Nale sigurno misli da smo poludjeli. Kakva televizija? Opet nije upotrijebio magičnu
riječ - polako. Nije važno. Ovako možemo ostati da nemoralno uživamo u nevolji drugih. Granate padaju već u ritmu tri po tri. Minobacač normalno ispaljuje po četiri mine pa pauzira. Ovo je valjda da ne bi bilo zabune. Tri mine, tri mrtve žene, tri prsta… Unproforci su odavno u rupama i ovo sve dalje je samo pokazivanje zuba. Kad samo pomislim kakve legende su se u miru pričale o moći Legije stranaca. „Najbolja vojska na svijetu, šest godina obuke. Svi pucaju kô Dok Holidej. Rambo je za njih amater, jer Legija je stvarnost…” - Idemo na piće - čujem Dudanu. - Ovo se mora proslaviti. - Kakvo piće? Ne zezaj. On se tajanstveno smješka i kreće prema ulazu u bolnicu. - Rekao si da si čuo da imam viskija. Dudana je nevjerovatan. Alkohol u gradu je davno popijen, a u humanitarnoj pomoći ga, naravno, nema. Čašica alkohola je skoro nezamislivi luksuz. Semir i ja smo stajali još nekoliko sekundi, onda se pogledasmo i usne nam se istovremeno raširiše u osmijeh. Kao na znak poletjesmo za njim, utrkujući se ko će prije do vrata. Zaglavismo na ulazu, pokoškasmo se laktovima i, smijući se, protrčasmo pored zbunjenog stražara-policajca. Tome bismo trebali ponovo pokazati identifikacije, ali on nas samo ovlaš pogleda, namignu nam i nastavi da prati zbivanja u dolini. Pred nama, Dudana se zaustavi, odmjeri nas značajnim pogledom, diže šaku sa ispruženim palcem i prinese ga ustima. Kao da pije iz flaše. Ima cijelu flašu! Nas dvojica samo što ne plešemo, a on se važno okreće i ide uza stepenice. Semir je podigao obje ruke uvis i penje se igrajući na prstima. Nešto mi se brzo riješio depresije od sinoć. Skakućem za njim. Dobro je da nas ovakve ne vide pacijenti. Koji bi nam kasnije smio pod nož? Dudana skreće hodnikom u neku sobu, mi za njim i zatvaramo vrata. Iz ormara izvadi nenačetu bocu „tičersa”, prinese je nosu i, sa zanesenim izrazom lica, omirisa od dna do vrha. Potom nas pogleda, uhvati je rukom za čep i dramatično je okrenu. I uz lupu granata izvana, čuje se tihi karakterističan zvuk i boca je otvorena. - Tako, mudžahedini, kako sam ja shvatio, u džihadu je zabranjeno piti sva alkoholna pića osim „tičersa”. Živjeli. Nagnu dobar gutljaj i dade flašu Semiru. On ne zna šta Dudana trabunja o džihadu, ali spremno ispija svoj gutljaj. Ne zna naš stari studentski fol kada bismo se noću vraćali iz kafane. Gorjelo bi crveno na semaforu, a Dudana bi rekao: „Koliko sam ja razumio saobraćajna pravila, crveno na semaforu znači zabranu prolaza za sva vozila osim za bijela” i svojom bijelom folcikom bi prolazio kroz crveno pustim sarajevskim ulicama. E, gdje su ta vremena? Otimam flašu Semiru i namještam se uz prozor da mogu gledati na Zetru. Snajper. Gleda te kroz nišan, ispituje ti crte lica, vidi ti radost, strah ili brigu u očima i onda te skine. Kakva mržnja mora biti u tim ljudima? Kad samo pomislim kako sam
prije rata mislio da ubiti može samo nenormalan čovjek. Sad znam istinu. Ubiti može svako, samo mu daj dobar razlog. Ovi što pucaju po nama imaju dobar razlog. Nekažnjenu igru tipa lova na ljudske zečeve i spašavanje nerazumnog čovječanstva od najveće moguće opasnosti na svijetu. Od nas, islamskih fundamentalista i ekstremista. I to bez obzira na to što smo do jučer bili svi isti i nikad nijedan od njih nije nikoga takvog za cijeli svoj život vidio. Kako su mogli tako nasjesti? Čini mi se da je cijeli svijet postepeno shvatio svu besmislenost ovakvih tvrdnji, ali nikoga nije briga. Čekaju da nas Srbi pobiju pa će rješavati stvari. Evo, ovaj Unprofor. Jedna posada transportera nam je prije par dana pomogla spasiti jednu ženu, druga nam se rugala konzervama i umalo odvela u smrt tri žene. Da je htio da ih ubije, sada bi na ulici ležala tri leša koja niko do noći ne bi smio da makne sa ulice. Ljudi i neljudi. Tako je to. Sve je slučaj, život je slučaj. Pa kao slučaj ne postoji. Ne misliti. Ne smije se misliti ni osjećati, inače poludiš. Načela me je Irma. Moja Sara je imala pet godina kada sam je posljednji put vidio. Kao Irma. Isto velika, isto teška, isto bespomoćna… Ali ona je otišla, one su sve tri otišle. A ja? Jesam li živ? Jesam i nisam. Ja sam se lijepo otpisao i strah od smrti je nestao. Mrtvog ne možete ubiti. Ostala je bol za porodicom, koju potiskujem radom. Radiš da ne bi mislio. Zbog nerada se u podrumu poludi. Imaš previše vremena za razmišljanje i premalo informacija. Moram gurati dalje, zbog svoje djece i uprkos ubicama, Unproforu, Butrosu Galiju, Fransoa Miteranu i Slobodanu Miloševiću. Misliću nekad kasnije. Ako kojim slučajem, malim slučajem, preživim… Parkiramo pred našom bolnicom. Još je vruće iako se pomalo smrkava. Granate su utihle nakon nekih pola sata, i mi smo polako krenuli. Predugo smo se zadržali, ali intervencije motorolom nije bilo. Muti mi se u glavi. Onu flašu nismo ispili baš cijelu, a i brzo su nas otkrili još neki hirurzi. Namirisali - rekao je Dudana. Pili smo svi zajedno. Zašto pred ulazom u našu ambulantu nema nikoga? Ulazimo u bolnicu i skrećemo desno, prema našoj spavaoni. Otvaram vrata i sa čuđenjem ustanovim da je prazna. Šta se dešava? Vraćam se prema ambulantama. U urološkoj, maloj, nikoga, a vrata su otvorena. Otvorena su i preko puta, na velikoj. Ulazim tamo. Odahnuh. Desno, za stolom sjede Duško i Faruk. - Šta se dešava? - Šta bi se dešavalo? - čudi se. - Je li bilo kakvog posla? - Ništa posebno. - A gdje su svi odavde? - Na ginekološkoj. Došli im neki novinari. - Čuj, novinari. Šta li to može biti? Pred bolnicom nema sto mrtvih ni ranjenih, a sjede novinari? Oni
valjda dolaze samo da snime krv. Što gore, to bolje. Zbog toga me Nale ne bi zvao. Ili bi? - Pa svi sjede tamo zbog novinara? - pitam nesigurno. - Valjda - smijulji se on. - I tebe su tražili. - Aha. Okrećem se i idem niz hodnik, prema ginekološkoj ambulanti, od početka rata nas opsjedaju strani novinari. Sjede pred zgradom i čekaju da dođu ranjeni. Nikada nisu dugo morali čekati. Rijeka ranjenika se ne zaustavlja. U zadnjih nekoliko mjeseci su novinari malo popustili, ili sam ja prestao obraćati pažnju na njih. Imaju valjda dovoljno prihvatljive groze u arhivama. Prihvatljiva groza? Taj izraz sam čuo prvi put od njih. Znači nešto što se može emitovati. Kada je Nale jednom unosio na rukama djetence za kojim su se vukla crijeva, isključili su kameru. „To ne bi niko emitovao”, objasnili su nam poslije. To je neprihvatljiva groza. Čujem žamor još ispred vrata ginekološke ambulante. - Evo ga - čujem Naleta dok otvaram vrata. Nasmijan, raspoložen. Puna prostorija raspoloženih ljudi. Vidim poznata lica. - Arpad - ote mi se radosno. - Arpad i kompanija… - puklo mi je pred očima. Arpad je sjedio pored vrata. Ustaje i prilazi sa svojim tajanstvenim osmijehom i očima punim radosti. Širi ruke i padamo u zagrljaj. Kao stari drugovi. Svašta smo prošli zajedno od početka rata. - Hajde, sedi - okreće se Arpad prema stolu. Tamo je prazna stolica pored njega, a ispred nje puna čaša viskija i upaljen tranzistor na baterije. Svira neka muzika. Viski čeka na mene već nekoliko sati. Pogledam ga s toplinom. Oči nam se sreću. Razumije da razumijem, i smješka se. Danas je neki alkoholičarski dan. Svugdje piće. Sjedamo. Ovo nisu obični novinari. Vrlo su neobični. Ovo je ekipa „Skaj njuza”. Prvih šest mjeseci rata je cijeli tim stanovao u našoj bolnici. Popeli su se na posljednji, četrnaesti sprat, odakle smo sve bolesnike evakuisali, i smjestili se gore. Tada su nas bombardovali svakodnevno, ali oni se nisu bojali. Svi osim Arpada su bili neki bivši holandski marinci i diverzanti. Tvrdili su da se visoke zgrade nikad ne bombarduju odozgo. Navodno, postoje neke statičke tačke usred građevine i nišani se na njih. U to nisam siguran, ali što se tiče bombardovanja krova, imali su pravo. Najviše su stradali sedmi i osmi sprat. Na krov nisu padale mine. - Imam nešto za tebe, daću ti kasnije - klima polako glavom. - Dobro. Srce mi igra. Ne smijem ništa da pitam. Ako nije ono što mislim, biće to prejak udarac. To ne bih uspio savladati. Čekaću, potisnuću nadu i uživaću u očekivanju.
- Zašto su vas poslali? - pitam umjesto toga. - Zbog pregovora. - Kakvih sad? - Počinju nekakvi pregovori u Briselu i Amerikanci su opet zapretili da će bombardovati srpske položaje. Kao ono kad je bio Miteran. Mi kao treba da snimimo ako bude bombi, ma bez veze. Važno je da smo tu. Fransoa Miteran je prije nekoliko mjeseci došao da uvjeri svijet da se u Sarajevu ništa ne dešava i da ne treba bombardovati srpske položaje. Dan prije njegovog dolaska je bombardovanje Sarajeva utihlo. Samo nekoliko ranjenih. Mi koji nismo imali TV ni radio, ni vremena da ih slušamo, obradovali smo se maloj pauzi i znali da će nam neko opet doći u safari. Kada je stigao u bolnicu, još smo operisali one od jučer. Jednoga su odvozili iz sale na prizemlju hodnikom spojenim sa velikom ordinacijom. Vrata hodnika su bila otvorena. Ja sam bio u velikoj i on se pojavio. Nikada nisam vidio tako savršeno odijelo kao na njemu. Francuski predsjednik je bio nevjerovatno elegantan i autoritativan. Nije govorio i nije me ni pogledao. Za njega sam bio vazduh. Arogancija na djelu. Samo je upitno pogledao pacijenta koga su upravo vozili iz sale. „Taj je od juče”, objašnjavao je Nale i poveo ga kroz ambulantu za pacijentom. Par sati kasnije je zalupalo i zapucalo iz neba i iz zemlje i znali smo da je francuski predsjednik odletio. Nismo znali da će reći svijetu da je u Sarajevu sve mirno, eto, on je junak koji je tamo bio i ništa. Niko ne puca. Ne treba bombardovati Srbe. Arpad nam je to prenio kasnije. Nismo se iznenadili. Svi su protiv nas. Svi hoće da nas vide pod zemljom. Ima Arpad pravo. Samo neka su nam oni došli. - Kako ste prošli? „Skaj” je sa naše bolnice snimio prve snimke noćnog bombardovanja Sarajeva svijetlećom municijom. To je izazvalo nekakvu reakciju „svjetske javnosti”, to jest, konačno su svi vidjeli da se nešto dešava. Zbog toga nisu baš u milosti kod Srba. A, da bi došli ovamo, morali su proći kroz njihov obruč. - Bez problema. - Stvarno? Kako bez problema? - U stvari, ima jedan problem. Da ne popletem džep. Gledaj ruku - diže desnu ruku. Ovo je Bosna… - pokazuje na lijevi donji džep prsluka - … ovo je Hrvatska - pokazuje desni donji - … i ovo je Srbija - završi s desno gore. - I, šta to znači? - Znači da na svakoj kontroli pokazujem druge papire. - Imaš više raznih dokumenata - gledam ga zadivljeno. - Prvo, sva tri pasoša, a onda preporuke… - tajanstveno se smješka. - Zato ne smem pomešati džepove.
- Čije su preporuke? - Ma neke bez veze. Neki Karadžic, pa Izetbegović, pa Boban. Obojica se smijemo uglas. Kako li je to izmajmunisao? Mogu misliti šta bi bilo kada bi pokazao preporuku od, na primjer, Alije Izetbegovića na srpskoj kontroli. Ili obrnuto. Dižem čašu. Nazdravimo u dobrodošlicu i oštra tekućina me pali u grlu. - Ako pitaš gdje sam sada… - čujem Senči i Đogu kako počinju pjesmu. Čuju je sa tranzistora, što stoji ispred nas na stolu. Da nisu već malo pod uticajem hernije? Nisu. Oni ne piju. Ali Arpad malo jeste, a bogami i ja. Najprije „tičers”, pa sad ovaj „balantajns”, mnogo je na jednog izgladnjelog nealkoholičara kao što sam ja. Do rata nisam pio jer nisam htio, a u ratu jer nisam imao šta. Inače, sad bih pio. Mrtvac ne mora čuvati ni razum ni zdravlje. Nale je u svom elementu. Recituje haiku poeziju. - Joku mireba nazuna, bana sake ha hine hana… - širok osmijeh, snažan glas. Bog zna da li se to izgovara baš tako, ali kada nas je posjetio Hiroši Nakadžima, big boss Svjetske zdravstvene organizacije, Nale ga je zaustavio na hodniku sa nečim takvim. On je bio tako iznenađen da ga se poslije Nale nije mogao riješiti… - Je li još živ onaj doktor na šoku? - čujem Arpada. - Ginekolog? Jeste, ali jedva. - Je li još tu? - Gdje bi drugo bio? - Zar nije trebao biti evakuisan iz Sarajeva? - Vidim, dobro si upućen. Jeste, trebao je, čak je prošao i čuvenu MEDEVAC22 komisiju UN, i ništa. Briga njih. Znaš li kako sad rade? Doveli su šefa, Francuza koji živi u Kambodži, i zasjedaju valjda svakih pet-šest mjeseci. Kada taj dođe na par dana u turizam iz Kambodže. Ispijem sljedeći gutljaj. Više me ne pali u grlu. Prija mi sve više. - Šupci. Odlučuju o našim životima, ali odgovornost nemaju nikakvu. - Kakva je to komisija? - MEDEVAC? Što te zanima? - Bez veze. Uvijek može ispasti neka priča za TV, ako ovde ne bude nekih novih vesti. Sad će u Sarajevu, zbog pregovora, biti mirno. Od čega li je viski ovako čudne boje? Ni žute, ni smeđe. Nije važno. Još guc. Da se još malo pripremim na vijesti iz dalekog svemira. Iz Srbije. Sve izvan Sarajeva je daleki svemir. Nemamo vijesti izvana, ili možda imamo, ali nas ne zanimaju. Imamo važnija posla nego slušati vijesti. - Kako mirno?
Gleda me zamagljenih očiju. - Mi ćemo izgleda završiti ko ono veče kada smo izazivali snajper na Tršćanskoj. - Pa šta? Onda je bila magla. Al’ sad je tamo kontejner. - Preko ulice? - Pa zar nisi vidio usput? - Nisam gledao. Tada smo, usred noći, pijani, stali nasred Tršćanske i zagrljeni izazivali snajperistu. Do tada je na tom mjestu poginulo bar četrdesetoro ljudi. Pjevali smo i galamili. Sve vrijeme sam imao osjećaj da neće pucati, i nije. Kada smo se otrijeznili i shvatili šta smo radili, nije nam bilo žao. Jesmo li blesavi? Možda. Ali radovali smo se… - Kako misliš, biće mirno? - ponavljam. - Pa pregovori, mnogo stranih novinara u gradu, možda neki važan svetski političar i slične taktike. Znaš to. - Aha, možda - složih se gledajući u praznu čašu. Pretjerah. Nije dobro. Prestaću sada i izaći da me malo prođe. Ili kafica… - Senči - zovem svoga anđela čuvara. Ne čuje u gužvi. Sjedi između Ranka i Vuje i kidaju se od smijeha. Nale se nešto dogovara sa Đogom, Crkva i Duško pjevaju, svi se nečim zabavljaju. Na radiju su počele vijesti i vidim da se Arpad u buci pokušava koncentrisati na tranzistor. Nagnuh se i ja da bolje čujem. - … portparol Unprofora je izjavio da ovaj put nema nikakve sumnje da je vatra otvarana sa srpskih topovskih položaja i da će u takvim slučajevima, ma ko otvarao vatru, Unprofor odgovarati vatrom. Radovan Karadžić je, u reakciji na kominike Unprofora, izjavio da nikakva vatra sa srpskih položaja nije otvarana, i optužio muslimansku stranu za ponovne provokacije. Ostale vijesti: jedinice francuske legije stranaca pod zastavom Unprofora danas su upućene na Igman, gdje se nastavljaju žestoke borbe… Odnekud izroni Semir. - Šta kažu, nisam čuo, je l’ opet nisu oni? - Šta je to bilo? - umiješa se Arpad. - Pa, evo, maloprije su četnici prestali granatirati Unprofor, a već izjave na radiju. A gađali su ih sigurno bar sat vremena i razbili im najmanje jedan tenk. Oni ništa, kô i uvijek. Sve vrijeme smo ih gledali. Došli neki novi unproforci pa se još nisu ni snašli. - To bi, kao, ovi stari odgovorili. - Ma kakvi, al’ bi možda posakrivali tenkove. Znaš li ti koliko košta jedan tenk? mudruje Semir. - Ko to sad plaća? Francuski tenk - valjda Francuzi. Ili neko osiguranje?
Osiguravaju li se tenkovi? I, šta kažu, ima li koji mrtav? - Nema ni mrtvih ni povrijeđenih, a ni o tim tenkovima ništa. - Ma lažu šupci - svečano zaključi Semir i okrenu se od nas. Ja primijetih da se Senči ogleda po ambulanti i uhvatih njen pogled. - Senči, može li kafa? - iskoristih priliku. - Za vas dvojicu vazda - smije se. - Nije za nas dvojicu, samo meni. - A ja sam valjda bolestan - ljuti se Arpad. - Ako može, daj i za mene - razvlači teškim vojvođanskim akcentom. Vojvodina… Tamo su moji… - Senči, hodi malo - zovnuh je. - Šta je? - reče sjedajući. - Ako dođe onaj podrumaš, daj mu ovo - rekoh, pružajući joj kopiju nalaza sa Traume. - Neka ode u policiju i pita šta sve treba da bi ovaj mogao otići kući. - Dobro, daj - strpala je papir u džep i ode da zalije kafu. Voda je već prokuhala. - Jesi li mi vidio „golfa”? - upitah, ne usuđujući se da pitam direktno. Znam da sam providan, ali ne mogu više da čekam. „Golf” koji nam je Semir spasio na početku rata imao je čudnu sudbinu. Zamolio sam svojevremeno Arpada da ga odveze Dudi u Vojvodinu. On je uspio nevjerovatno. Ukrcao ga je nekako u „herkules” RAF-a za Zagreb, pa ga je preko Mađarske odvezao Dudi u Srbiju. - Dobro je „golf” - smijulji se Arpad i čeka da pitam dalje. Nije se upecao na udicu. E jes’ frajer. Gledam ga. Ne mogu više izdržati. Dosta sam odlagao. - I, jesi li mi vidio ženu i djecu? - odlučih odjednom i sam se uplaših svoga pitanja. Sada je prekasno da ga povučem. Napet sam kao struna i shvatam da, otkad sam ga tu vidio, čekam samo na to. Okreće se prema meni i gleda me bez izraza. Čita mi dušu. - Jesam. Bio sam neki dan. Dobro su. Imam pisma i slike - govori polako, a nad mene se nadvija teški tamni oblak. Šta mogu, gotovo, pitao sam, a on je odgovorio. U meni je napeta opruga, samo što ne pukne. - Gdje su ti? - Gore, u sobi na četrnaestom spratu, ali liftovi ne rade - gleda me bez izraza, a onda mu se lice najednom razvuče u osmijeh kad je vidio moj unezvijereni pogled. Krenu rukom prema džepu prsluka. - Čekaj malo, da nešto još vidim. Bosna, pa Hrvatska, pa Srbija, a ovde… - iz četvrtog džepa izvlači debelo plavo pismo oštećenih ivica. - U stvari, nije na četrnaestom. Ne znam otkud ovde - mangupski se smije dok mi daje kovertu. Uzimam je s oklijevanjem. Bojim se. Čega se bojim?
- Ne boj se, sve je u redu. Dobro su. Pod oznojenim prstima osjećam da je koverta deblja i tvrđa nego obično pismo. Slike. Nakon petnaest mjeseci - slike! Ne mogu se kontrolisati. Otvorim je i po stolu se rasuše najljepše fotografije na svijetu. Gornja je nešto veća, a na njoj moja Duda i obje djevojčice u prekrasnim haljinicama. Ispred njih torta s natpisom: Sretan 6. rođendan. Svi nasmijani i veseli. Šta je ovo? Sara ima sve zube. Kad je otišla, naprijed nije imala nijedan. Gotov sam. Preteško je. Nije mi tu mjesto. Izdržah još par sekundi, pa ustadoh, pokupih slike sa stola i krenuh bez riječi ili izvinjenja. Zamagljenih očiju se probijam među nekakvim ljudima u bijelom i, ne znam kako, nađoh se u postoperacionoj sobi pored sale. Prazna je. Ulazim, zatvaram vrata i brane popuštaju. Bacam se na prazan bolesnički krevet. Suze i jecaji idu iz dubine duše, sami, bez razmišljanja, bez razloga, ali nezaustavljivo, nezadrživo i preglasno. Koga je briga. Ovdje me niko neće naći. Stišćem slike u ruci i nemam hrabrosti gledati dalje. Nakon nekog neodređenog vremena sam smogao snage da gledam dalje. Slike su virile iz koverte. Uzeo sam je i bacio na njih uplakani pogled. Idem dalje. Sljedeća je sama Sara, prekrasni zubi, cijela fizionomija izmijenjena. Ne bih prepoznao svoje dijete da je vidim na ulici. Nemoguće. Takva ljepotica. Toplina i ponos. Ko mi je ukrao njihovo djetinjstvo? Zašto? Ko to ima pravo? A mogu samo plakati. Samo plačem i idem dalje. Svaka sljedeća slika izaziva navalu suza i izvlači na površinu uspomene, dosad duboko pokopane u podsvijesti, namjerno sakrivene i potisnute da bi se moglo živjeti. Silom zaboravljena lica, poljupce, osmijehe, sreću… Odavde ne mogu ništa, ni pisati, ni čuti im glas, ništa. Nema ih i gotovo. A one žive i rastu bez mene. Kao da ne znaju da ovdje vrijeme stoji i da je važno preživjeti samo danas, do noći, i opet samo danas… Zubi! Moram živjeti. Zaboravi sve i gledaj preživjeti, da ih ponovo vidiš i da te ponovo imaju. Zar je išta drugo važno na ovom svijetu? Sada, kad ih nema, znam da je sve drugo glupost. Važne su samo one. Zbog njih sam još živ… Kroz maglu razaznajem da se vrata otvaraju. - Evo ga, ma šta je ovo? - raspoznajem Senčin glas i ulaze i Arpad i ona. Ja ih primjećujem tek djelićem pažnje, a misli mi nezaustavljivo lete po prošlosti. Osjećam kako mi oboje prilaze, Senči mi stavlja ruku na čelo i nešto me tješi, a i Arpad nešto govori, ali u svom očaju ne razaznajem riječi. U meni je pokvarena kočnica koja je pustila duhove iz vreće i oni sad plešu i drže me čvrsto u ruci. Niko mi ne može pomoći. Valjda će bol polako otići, znam da će otići, ali moram pustiti da se isprazni dokraja. Sa svakom suzom nestajem. Više i ne znam zašto plačem, ali suze teku… Nakon nekog vremena, njih dvoje odustaju i izlaze, a ja ostajem sam da čeprkam po svom očaju. Nina nije znala ni hodati ni govoriti kada je otišla. Sada je tamo velika cura, preko tri godine, i čini mi se da su joj samo oči ostale iste. A Duda ime neku sjetu u očima. I kada
se na silu smije zbog slikanja, ostaje neka čudna ozbiljnost koje prije nije bilo. Vrata se ponovo otvaraju i opet su tu njih dvoje, ovaj put Senči drži u ruci šoljicu vrele kafe. Možda su me zato tražili. Htio sam kafu pa pobjegao. Sjedaju pored mene bez riječi i Senči spušta kafu na anesteziološki pokretni stočić. Privlači ga do kreveta. Ništa ne govore. Automatski sjedam i nespretno brišem suze. - Radi kô konj, ne spava, ne jede, na to onaj viski i te slike, i eto - objašnjava Senči Arpadu kao da se ona stidi za mene. Ja se ne stidim. Baš me briga za sve. To je jednostavno jače od mene. Mnogo jače. Arpad me pogleda mirno, prijateljski, bez pitanja i ponuđenih odgovora. Srknem kafu. Godi mi. Sad sam opet bez osjećaja. Duhovi su me ispraznili i odlaze. Ostavili su za sobom pustoš, ali na pustoš sam navikao i za koji tren biću ponovo mašina bez emocija. Pokoren, pomiren sa sudbinom i beznađem. Otjeraću od sebe sve što podsjeća na život, obrisaću suze i boriću se i preživljavaću automatski. I glumiću ljudsko stvorenje. Mi ovdje samo glumimo život jer radost ne postoji. Samo zavaravanje očaja i sebe. Koliko je sve ovo trajalo? Izgubio sam pojam o vremenu. Već bih trebao izaći. Nema smisla. Tvrdi, iskusni, ratni hirurg plače. Seronja. Ne ide to. Nije u redu. Možeš li zamisliti Naleta da plače? Dobro, Naleta sam vidio sa suzama u očima. Hajde nekog drugog… Ali zašto nije u redu? Hirurgija je posao kao i svaki drugi. Uživio sam se, izgleda, u ulogu neosjetljivog profesionalca, jer pacijentima treba baš to. Ne cmizdrim s njima zbog svake ogrebotine. Skoro neprekidno radim, ali radimo svi. Inače, ne bismo mogli zbrinuti nekoliko stotina bolesnika u bolnici - nas pet. A moramo. A i nije nas pet. Imamo pomoć u Ranku, Crkvi i onim ostalim. Pa ortopedi i urolozi… Trebalo bi Ranku i Crkvi davati da više operišu, da se brže nauče i da ne moramo sve sami. Doduše, oni savlađuju ambulantu bez problema, a za salu smo krivi sami. Ali kako im dozvoliti da sami uđu u izrešetani stomak, kada su otvoreni stomak vidjeli prvi put u ratu? Samo tako, misli na nešto drugo! - A, tu ste se zdekovali - ulazi Semir. Ne odgovaramo. - Ideš li ti kod mame danas ili ne ideš? - Koliko je sati? - gutam pljuvačku. - Oko devet-deset. Razmišljao sam. Sad mi se nije išlo. - Hajmo malo prošetati ispred bolnice - pomaže mi Senči. - Hajde - rekoh. Prijaće mi čist vazduh i šetnja. Koračam polako i teško. Arpad i ja izlazimo prvi, a čujem da Senči i Semir nešto šapću za nama. Izlazimo bez riječi. Svjež vazduh nam udara u lice. Sunce je zašlo i
sparina je pomalo nestajala. Učinih par koraka na dvorištu. Tako je umirujuće i lijepo. Život stalno ide dalje i ne brine se za nas, takozvane pojedince. Sve je u redu. Vidio sam porodicu, nekako drugačiju ali moju. Žive i misle na nas. Dobro je. Neću ni večeras kod mame. Ostaću ovdje. Sutra mogu u Unprofor odavde. Nisam danas dežurni, tu je Đoga… Zvižduk! Mina! Refleksno poletjeh na zemlju. Čekam šta će biti. Zvuk se nekako čudno izgubio, a iza mene… smijeh?! - Vidiš da je s njim sve u redu - smije se Semir. Zbunjeno ga gledam. Oni ne leže! Polako mi to dolazi. Ustajem i ja sa osmijehom. To Semir. On je zviznuo. Senči i on su se dogovorili i testiraju me. Arpad se nije ni snašao. Nije ga bilo tu nekoliko mjeseci, refleksi su mu se usporili i nije pao. Jedini sam ja nasjeo na fol i sad se svi smijemo. Nije važno, neka sam pao. Radije ću se sam sebi smijati nego jednom pomisliti da se radi o šali, pa pogriješiti. Samoubistvo si neću dozvoliti. Neka se momci sa brda još malo pomuče.
2. avgust 1993, ponedjeljak Krasno avgustovsko jutro. U daljini odjekuje ponekad poneki pucanj. Mnogo rjeđe nego obično. Nema ni eksplozija. Sve nekako odiše neobičnom smirenošću. Skoro bi čovjek pomislio da se ne mora više brinuti zbog rata. Opet mi krči u stomaku. Ali danas će stomak nešto dobiti. Dobio sam danas od punice jedan sendvič sa komadićem sira i cijelo jutro ga štedim i radujem se što ga imam. Zamišljam ga kako stoji na stolu, umotan u bijelu salvetu, i čeka na mene. Jer sreća je lijepa samo dok se čeka… Nisam išao kod mame. Moraću večeras ili sutra, ili jednom… Nisam išao ni kod punice. Dudini roditelji su ostali u Sarajevu, u svom stanu na Ciglanama. Imali su povremeno neprijatnosti što su Srbi, ali niko ih nije dirao. Oni su pošteni ljudi, nisu ni za što krivi, i prebacivanja su im teško padala. Senči sa svojim Mišom, koji je vjerovatno Srbin, stanuje sprat ispod moga punca i punice. Ona mi je donijela sendvič. Većina sarajevskih Srba je imala povremeno neprijatnosti te vrste, iako su ostali da trpe zajedno sa nama. Trpjeli su sve što i mi, i još naše nepovjerenje. Neki nisu izdržali. Počeli bi da sumnjaju u ispravnost svoje odluke da ostanu. Sve ovo je trajalo predugo i tražilo prevelike žrtve. Karadžić ih je sa brda stalno prozivao i ubjeđivao ih da više nema zajedničkog života. Povremeno bi neko od njih nestao. Obično se pričalo da su odvedeni i zatvoreni, ali malo ko je bio zatvoren. Mnogo češće su bili odvedeni i prevedeni na drugu stranu. Jednostavno su našli način da pobjegnu iz grada. Svugdje oko grada, osim preko aerodroma, bila je srpska teritorija i bježali su tamo. Vojno sposobne su Srbi tamo odmah mobilisali. Znali smo to i zbog toga su ih neki od nas gledali sa nepovjerenjem. Kao potencijalne strijelce sa druge strane barikade. Nekim Srbima u gradu je to nepovjerenje manje smetalo. Znali su da se bore protiv zla šovinizma i nacionalizma i nekakav šovinista Musliman je bio samo još jedan Radovan, samo sa druge strane. Ipak, većina grada je ostajala ista kao prije. Sarajlije se nisu dale uvući u te vode. Raja protiv papaka. Tako smo govorili na početku. Nažalost, pravih Sarajlija je bivalo sve manje. Nekako su curili vani, što legalno, što ilegalno, a u grad su stizali Muslimani iz svojih popaljenih gradova i sela, to jest iz etnički očišćenih teritorija. Ti su pričali strašne priče i ti su mrzili. Nesretni ljudi. Razdirala ih je mržnja i nemoć. Kako je ono jednom rekao Vuja: „Gubitnici su oni koji su nekoga izgubili.” Nije bilo pomoći. Bili su proizvod rata. Mržnja je bila proizvod rata. Srbi koji su zaista bili zatvoreni bili su to uglavnom da bi bili opljačkani. Kao i zatvoreni Muslimani, Hrvati, Židovi i svi. Među braniocima je bila većina poštenih ljudi koju su ratovali samo da sebi i svojima spase život. Bosna nije bila religiozna. Nije se ratovalo za islam, kako je Radovan ubjeđivao svijet, nego da se preživi. Neki drugi
„branioci” su iskoristili priliku i moć. Tim takvim je kriterij bio drugačiji. Nacija je bila nevažna, ali dobar stan, lova, auto… Rat im je dobro došao. Ratni komandanti tipa Juka, Caco, Ćelo i slični su imali moć bogova i morali su im se svi uklanjati s puta. U svem tom bespravlju, nije čudo što je čitav grad bio opljačkan. I Nelin Paja je bio naletio na nekoga takvog koji je htio njegov stan. I Paja je Srbin. Mi se nismo dali. U našoj bolnici je, eto, bilo samo pet hirurga, ali Vuja, Đoga i Tamba su Srbi. I Crkva, i Ranko, i Duško… Ili Ranko nije? Možda je on Hrvat. Ne znam. Nikad se nisam naučio dijeliti ljude prema imenu ili naciji. Nacija je sranje, laž, dobra samo onima koji hoće da te koknu ili opljačkaju u to ime. Opljačkaju te svakako. Predsjednik Izetbegović je prije rata bio po zatvorima i nije imao ništa. Go kô pištolj. A sada je već imao sve što poželi. Sakupljao je po svijetu humanitarnu pomoć i bio bogat kao Krez. Uklonio je Sefera, Kerima, možda i Zajku i sve druge komandante koji nisu bili dovoljno muslimanski po njegovom mišljenju i bogatio se. Kao i Slobo, i Radovan, i Franjo, i sve ostale nacionalne vođe. Bogatili su se i dijelili plijen misleći da će sve ostati isto zauvijek. Držali su nas u toru da bi nas mogli što više iscijediti. Povremeno bi se našli na kafi u Ženevi, Kopenhagenu ili Briselu, potresli si rukama i vratili se u svoje tamne vilajete. Diktature na djelu. Zločin u sto lekcija. E pa neće ostati isto! Rat jednom mora završiti. Na prijemu je trenutno mirno. Nema svježih povrijeđenih. Doduše, hodnici su puni pacijenata, a Ranko i Crkva neumorno rade. Senči sjedi na klupi pred ulazom i sunča se. - I, kakva je? - kao znatiželjno diže obrve. Senči ima lice skandinavske boginje. Prelijepa plavuša sa najtužnijim očima na svijetu. - Dobra, nema temperaturu, a Braco će je po podne operisati. - Eto, vidiš, a i ti se bez veze zalijepio za nju. Podsjeća te na Saru, je li? - Možda - potvrdih nevoljko. Pred Senči ne možeš ništa sakriti. - Ali nisam se bez veze zalijepio. Nešto s njom nije u redu. Ne znam šta - rekoh zamišljeno, skoro se pravdajući. Kao da nemam pravo brinuti se za nekoga. Lijeno pratimo kako u bolnički krug bučno i nespretno ulazi transporter Unprofora. Šta li sad hoće? Pojavi se još jedan, pa policijski auto, pa još jedan transporter… Zvuk motora ispuni vazduh. - Šta je sad ovo? - začudi se Senči, polako ustajući. Transporteri se raspoređuju po krugu, a policijski auto se zaustavi tačno pred nama i iz njega ispadoše naočiti vojnici u besprijekornim uniformama. Bosanski vojnici u takvim uniformama?! To još nisam vidio. U stvari, nikad nisam vidio nijednoga u kompletnoj uniformi. Na vratima iza nas se pojaviše Nale i Vuja. Po izrazima lica odmah shvatih da oni znaju o čemu se radi. Znaju?! Aha, neko nam je došao u posjetu. Valjda predsjednik. Zbog koga drugog bi vojska obukla takve uniforme?
- Ko je sad? - pogledah Naleta. - Butros Gali - šapnu mi nagnuvši se prema meni. - Taj! - iznenadih se. - Zato nam je danas tako mirno - reče Senči. - Baš taj - potvrdi Nale sa tajanstvenim osmijehom. Iz dva transportera ispadoše legionari i krenuše prema srednjem, koji ostade zatvoren. Čekaju nešto. Valjda neki znak. Generalni sekretar UN je u mojim očima jedan od krivaca za smrt i patnje u Bosni. I za našu trenutnu situaciju. On je taj koji predstavlja stav svih naroda cijelog svijeta i od koga se očekivala neka objektivnost i neka reakcija. Ništa. Neka. Proći će i njegovih pet inuta. Kad samo pomislim kako smo naivno vjerovali u pravdu u te međunarodne moćne institucije. Slobo im je svima zamutio mozak i zamazao oči. - Meni neka ne dolazi - odjednom govorim Vuji. - Kako misliš? - iznenadi se on. - Pa on dolazi s predsjednikom. Nemoj, molim te, da ti opet na um padnu kakve ideje ko s Makenzijem - uplašio se. Nasmijah se i pogledah ga. General Makenzi je bio prvi glavnokomandujući Unprofora. Došao je u našu bolnicu kada je odlazio sa položaja glavnokomandujućeg. Stigao je, kao, da se oprosti. I onda sam rekao Vuji da meni ne dolazi. Ali ući u bolnicu a ne proći pored prijema ne ide. A mi smo stalno na prijemu. „On je naš gost”, ubjeđivao me je Vuja. „A jesmo li ga mi zvali da se oprašta ili je on sam odredio slikanje u bolnici?”, nisam se dao. „Pa jeste, imaš pravo”, složio se. Kada je general stigao sa kamerama i svitom, pobjegao sam u veliku ambulantu. O Makenziju se pričalo da ide u srpske konclogore da bi i on silovao zarobljenice. Vojnici su pričali i razne druge stvari o njemu i o Unproforu, i povjerenje u UN se izgubilo odmah, u toj prvoj fazi rata. A, po nevolji, on odmah po ulasku skrenu pravo u ambulantu, pođe prema meni i pruži mi ruku s osmijehom. Gledao sam ga bez pokreta pravo u oči i osmijeh mu se postepeno smrzavao na ustima. Nisam prihvatio njegovu ruku. Iznenađenje. Navikao je valjda na srdačnost i poniznost. Oči su mu se ukočile, a ruka mu je polako padala. Zbunjeno se okrenuo prema vratima kod kojih su stajali reporteri uperenih kamera. Vidio sam među njima i Vuju kako sve prati bez reakcije. General se ponovo okrenu prema meni i pokuša ponovo. Lice mu je bilo ponovo nasmiješeno. Pogled oštar i očajan, osmijeh grčevit, ukočen, a ruku mi ponovo ponudi na pozdrav, spreman na sve. Pogled mi je odletio iza njegovih leđa. I Vuji i Naletu je bilo neugodno i… popustio sam. Previše dobro sam vaspitan da bih išao do direktne konfrontacije s nepoznatim čovjekom. Pružio sam mu ruku sa osjećajem da činim nešto prljavo i lažno, a on je energično stisnu i brže-bolje ispade iz ambulante. Bio sam poslije neraspoložen. Nisam se trebao rukovati. Ako već neću da se konfrontiram, najbolje bi bilo da sam se bolje sakrio. Zatvoriti se u ambulantu, koja je
svakodnevno na ekranima svih najvećih TV stanica svijeta, i nije bila baš najbolja ideja. - Ja se odoh sakriti - rekoh Vuji ustajući i vidjeh olakšanje u njegovom pogledu. Sa Galijem se ne bih rukovao. Sad imam iskustva. Više me ništa neće natjerati da gubim svoje dostojanstvo. Mi, živi mrtvaci, ne moramo pristajati na kompromise. Bolje je da odem da ga ne gledam. Ulazim nazad u bolnicu i mislim na svoj sendvič na stolu. Neka ga, neka još stoji. Odoh u garderobu, kod amputiraca. Tamo se posjetioci ne dovode. Svi hoće da vide šok i srušene, neupotrebljive spratove, pogotke raznim minama, tenkovskim granatama, haubicama… Amputirci su za nih prejaka slika. Dovoljni su porušeni zidovi. Živi ljudi su tako čudni! Nogu za nogom se vučem hodnicima. Butros Gali se usudio da dođe među nas, među svoje skoro žrtve, a mi se moramo poniziti dočekati ga po propisu, osigurati mu bezbjednost i biti ljubazni „objektivni”. Iako bismo ga sigurno najradije išamarali i otjerali kući. - Evo nam našeg doktora, otkad nije bio - dočeka me veseli uzvik amputiraca. - Pa mi smo za njega riješeni slučajevi. Kladim se da i ne zna šta je kome odsjekao odgovara mu drugi glas u šali. - Jasno, kad ima toliko mogućih varijanti. Lijeva noga, desna noga, ili obje. - A ruke? - Šuti ti. Ti si tu jedini bez ruke, a mi svi bez nogu. - Pa i ja sam bez jedne noge - odgovara uvrijeđeni glas. Ogromna soba sa amputircima ima dvadeset pet kreveta. Nevjerovatno je kako je kod njih uvijek dobro raspoloženje. Pogotovo Hamo. Ima zarazan humor i prenosi ga na svakoga. S osmijehom prolazim između dva reda kreveta. Sestra ide za mnom u nedoumici i ja joj govorim da mirno sjedne nazad i da je neću trebati. Ona se vrati. - Hamo, ima li kakva nova pjesmica? - pitam. - Pa nisam ja Džon Lenon - ljutnu se. Leži na drugom krevetu kod vrata. Vratila mu se i boja u lice i valjda mu je i rana skoro zarasla. On je sretnik. Izgubio je samo jednu potkoljenicu. Sa dobrom protezom se to neće ni primijetiti i moći će jednom normalno raditi. - On ti je više klovn nego pjesnik - govori onaj bez ruke. - Šta je, doktore, šta te ovamo navede? Da nemaš neku protekciju među nama? - Izgleda da vas stvarno premalo obilazim. Ali ko vam je kriv kad tako brzo zarastate. Kô djeca. Zato vas i previjaju Vesna i Beba. One su pedijatri. - Znao sam da nije hirurg. Vidim ja da me ništa ne boli kad ona previja, a ne kô kad me ti uzmeš u ruke… Cijela soba se ori od smijeha. Skoro i ne primjećujem da se vrata sobe otvaraju, samo osjetih da smijeh najednom utihnu. Par uzbuđenih, zbunjenih uzvika i… muk.
Okrenuh se u magnovenju i ugledah Naleta kako korača pred niskom figurom u besprijekornom skupom odijelu. Primjećujem da je odijelo, doduše, sjajno i po mjeri, ali ni blizu onom Miteranovom. Greška. Pogriješio sam! Opet grč u želucu. Šta će sad ovdje, koga vraga? Nikad tu niko nije dolazio, a baš sada, kada sam ja tu! To lice bez izraza, obješena donja usna, toliko poznata sa TV ekrana. Oči bez žara, i duše, i zanimanja. Iz njega izbija hladnoća i nezainteresovanost. Za njima se probijaju kamermani sa upaljenim snažnim svjetlima i kruže oko vrata, tražeći bolji ugao. Naletov silni glas zvoni prostorijom. Objašnjava da je ovo ranije bila garderoba za zaposlene, a s obzirom na to da je dobro zaštićena od bombardovanja, tu su nepokretni i svježi amputirci. Neko to tiho, skoro šapatom, prevodi generalnom sekretaru UN. Na hodniku ostaje većina svite. Ne vidim predsjednika. Krajičkom oka primijetih da se sa Hamom nešto dešava. Izraz lica mu se promijenio i dobroćudni veseljak se pretvorio u hladnog, odlučnog vojnika. Stisnute usne, užarene oči i odluka… Nešto sprema! - Doktore - iskoristi priliku i obrati se Naletu, dok su prolazili pokraj njegovog kreveta. Glas mu je bio preglasan i preozbiljan. Nije se dao ignorisati. - Izvoli, Hamo - zaustavi se Nale u neprilici. - Ti se nećeš ljutiti ako ja nešto poručim ovom gospodinu posjetiocu? - Ne znam. Šta hoćeš? - odgovori Nale s oklijevanjem. Ovo nekako nije slutilo na dobro. Šef UN se zaustavio baš pored Haminog kreveta i bezizražajni pogled se okrenu prema Hami. - Samo ovo - reče Hamo sjedajući na krevet, a onda odjednom iz njegovih usana izbi čudan zvuk. Nije valjda… Jeste. Prije nego što se iko snašao, on hraknu i pijunu na pod, gledajući generalnog sekretara UN. Svi stojimo kao sleđeni. Takva stvar! Hamo ledenim glasom reče: - Samo toliko. Fiksirao je smrtonosnim pogledom generalnog sekretara pravo u oči. Taj ga je hladno gledao. S visine. Onda skrenu pogled bez izraza prema mjestu na podu koje je Hamo pljunuo. Sad smo reagovali svi. U sobi se digla neopisiva galama. Amputirci su se pridizali sa ležajeva koliko je ko mogao. Jedan, pa dva, pa njih nekoliko… svi su nešto govorili. Gali mirno stoji i uzvraća im pogled. Sreća njegova što ih ne razumije. Prevodilac pored Galija je ćutao. Nije bilo potrebno prevoditi. Nale, koji bi jedini mogao da smiri stvari u sekundi, stoji bez pokreta. Zli patuljak se okreće i vadi maramicu. Da li mu je uopšte jasno šta se dogodilo? Donja usna mu se trese? Ne vidim dobro. U očima nema ništa. Ne izgleda nimalo zbunjeno niti iznenađeno. Istreniran je kao mašina ili nesposoban za emocije. Političar kao i svaki drugi. Sve se odigralo tako brzo da ja još stojim na mjestu, bez pokreta. Sad se svi
okrenuše prema vratima, praćeni ogorčenim povicima. Izašli su svi osim Naleta. Prije nego što je poletjela jedna prljava čarapa, pa poluprazna kutija cigara… Krajičkom oka vidim kako se kamerman kod vrata hvata za glavu što nije ovo uspio snimiti i vrata se zatvoriše. - Mir! - riknu najednom Nale. Zavlada grobna tišina. Naletovu autoritetu se ne možeš oduprijeti. Svi ućutaše i zalediše se u pokretu. Strijeljao je očima i ćutao. Onda se samo polako okrenu, otvori vrata i pođe za generalnim sekretarom UN. - Sestro, navucite jedan „apaurin” - rekoh napokon, videći kako Nale za sobom zatvara vrata. - Ne treba, doktore, nije meni ništa, ali kako se ovaj idiot usudio doći među nas, e, to mi nije jasno. Šta li misli, da ga volimo ili šta? - Sigurno ti ne treba „apaurin”? - Sigurno. Nisam ja poludio, samo sam toliko puta mislio kako da ovome šupku jebem mater da nisam izdržao. A kad ja, bolesnik, ovako kao poludim, niko ne može ništa reći. Luđak, luđak. Ko ga šiša što nenajavljen dolazi. Ja ne mogu pokvariti međunarodne odnose. - Aha, pa kao svi poludili. - Nisam ja kriv. Ko ga je zvao? I što nam niste rekli da će doći? - Nisam ni ja znao do maloprije. A da sam ti rekao, možda bi ti sakrio bombu pod jastuk. Pa opet luđak, luđak… šta kažeš? - Nisam baš toliki luđak. - Nisi? - Laže, doktore, duplo je luđi. Znam ga ja - doviknu neko. - Nisam. Ja bih možda sakrio pištolj. - Nije, ba, doktore, važno šta onaj tamo peder misli. On je i tako usrô sve što se dalo usrati. A i nije on sam svoj gazda - govori onaj što nema ruke ni noge. - On nas mrzi zato što smo Muslimani. On jeste iz Egipta, ali je Kopt, a to je kršćanin. Kod njih se zbog tih stvari kolju gore nego kod nas. Vazda su se klali. Tamo je ta vjera važnija nego kod nas - objašnjava dalje Hamo. - Ma ti mi znaš šta su Kopti i ko koga mrzi… - ljuti se bezruki. - I šta ti imaš protiv vjere? - uključuje se još neko s kreveta preko puta. - E mora špijun progovorit. - Ko ti je špijun, bogalju, ja sam pobio više četnika nego što si ti vidio… - Jesi, valjda zarobljenih, da te ne otkriju. - Te sam ostavljao tebi, a zbog takvih kô što si ti ja ću promijeniti stranu. Odoh ja kod svojih.
- Nemoj zbog mene. Ko će te bez nogu? Jedino ja. A ja sam u tebe potajno zaljubljen. Nego, šta radiš večeras, da malo prošetamo…? Onaj se zabulji u Hamu zabezeknut, gutajući pljuvačku i ostavši naglo bez riječi. Ostali su okolo otkidali od smijeha. Njih dvojica su se gledali pravo u oči, dok se najednom i Hamina usta ne raširiše i on ne puče u grohotan smijeh. Nasmija se i taj preko puta i odmahnu lavom. Ostali su nešto namigivali i smijali se, a čuše se i povici, prošla napetost. Očito je taj preko puta Srbin, a zafrkancija im je uobičajena. - Neka si ga pljunô, svaka čast… - Vazda me pređe - vajka se Srbin od preko puta. - Zeznô me, trebao ih je pustiti do mene. Kakvog ja zelembaća znam hraknut… Hamo se osvrće da primi pohvale, a meni prilazi sestra i saopštava i, kakvo čudo, da me hitno traže na šoku. Zadihan, ulazim na šok. Svi su se sjatili oko ginekologa Ramiza, koji je u nekim grčevima. Priskačem. Iz kanile na vratu mu sa svakim novim grčem izvire pjenušava krv. Više, sve više. Sestre mu brišu krv sa vrata, ali je svejedno cijeli krevet crven. Grčevi su u stvari kašalj, ali nečujan i nepotpun. On ne može kašljati. Ne sa kanilom. Osvrće se s očajem u očima. - Aspirator! Pružaju mi aspirator na nožni pogon, jedna sestra poče da pumpa iz sve snage i ja zavedoh aspirator u kanilu. Providnim crijevom poteče svijetlocrvena pjenušava krv. Ne mogu joj se ne diviti. Ta krv iz pluća je najvrijednija krv uopšte. Takvu malo kad vidimo. Intenzivna, svijetlocrvena boja. Puna je kisika, spremna dati život svemu. Samo ne Ramizu. Gotov je. To nećemo zaustaviti. Pratim kako se smirio, glava mu se objesila, gubi snagu i kašalj postaje sve slabiji. S takvim krvarenjem iz pluća se ne da ništa. Uzimam mu ruku. Nema pulsa. Prelazim na vrat. Tamo se osjeti nešto kao milion slabašnih otkucaja u sekundi. Sestre iz sve snage pritišću kese sa infuzijama i voda mu teče u žile. To radimo da bi mu se brže vratila tečnost u srce, ali je jasno da je gotov. Razočaran, dajem aspirator sestri, i odmičem se par koraka. Ramizu je taj MEDEVAC prije tri-četiri mjeseca odobrio evakuaciju. A ne odobravaju je skoro nikome. Otad čekamo da ode, a ništa. Veliki šef MEDEVAC-a živi i radi u Kambodži i ja i ne znam da li on nešto još treba da učini. Ali čemu te komisije kad niko ne odlazi? Svakih nekoliko mjeseci se pojavi ser Donald, ili neko drugi, pregleda našu dokumentaciju i kao nekoga odobri. To ga je kao odobrila komisija koje se nije ni sastala. Onda taj odobreni svakako nikud ne ode. Svi smo znali da će Ramiz kod nas umrijeti. Znali su i ti iz komisije. Oni i imaju takav stav. Ranije su pisali da se iz Sarajeva može evakuisati samo bolesnik kojem neposredno prijeti smrt. Ali njihov sistem odlučivanja je takav da ne daje šansu nikome. Dok prođe proceduru, bolesnik je
ili mrtav, ili mu više ne prijeti smrt. Kao i cijeli UN, oni obavljaju posao tako da izvana, kada se pogleda na papire, izgleda kao da nešto rade. Moraju opravdati nekako desetine hiljada dolara, koje svaki mjesečno dobija za svoj „teški i humani” posao. Rezultat: još nikad ni jedan jedini odrasli bolesnik nije otišao na liječenje. Pored mene su i Dada i Marina. Zgledaju se i odmahuju glavom. Sestre još letaju oko Ramiza iako je i njima jasno da je sve bezizgledno. Gomile krvavog celštofa23 rastu oko njega. Sa svakim izdisajem sa vrata mu iskoči sljedeći gejzir, ali sve slabije i slabije. Diše nepravilno i sa pauzama. Stalno je pri svijesti i gleda nas izbezumljenim pogledom. Neće da umre. Boji se. Nema snage da drži glavu, ali pogled mu je živ, užaren, molećiv, začuđen… Takav pogled dobro znam. Pogled umirućeg. Ma koliko čovjek bio spreman na smrt, uvijek je na kraju panika u očima. Uvijek gorući izraz koji nešto od tebe traži i kao da ne vjeruje da je to ono… - Jesi li za kafu? - upita me Dada. - Jesam, što da ne? - A ti? - upita Marinu. - Ja ću ostati do kraja - reče i umiješa se među sestre oko Ramizova kreveta. - Ja odoh da postavim vodu - reče Dada i krenu prema inspekciji. Vidjeh kako me Ramiz i dalje panično gleda. Sve mu je jasno, ali nema pomirenja sa sudbinom. Panika, samo panika. Glava mu se trese. Oko njega je nekoliko sestara, sve u pokretu. Strašno je mršav. Ranije mi nije izgledao tako mršav. Sivilo na licu mu je nacrtalo smrt i već izgleda kao da ne živi. Jedino oči! Krećem za Dadom prema inspekciji, ali njegov pogled ma progoni. Hoću da odem. Ne moram vidjeti baš svaku smrt. Još par minuta i gotovo. Okrenuh se i vidim da me više ne gleda. Dobro je. Osjećam olakšanje i krivicu što odlazim od njega. Ramiz nije uspio. Šteta. Mislio sam ponekad da će ga spasiti ako su ga već pustili na spisak. Čemu li im ti spiskovi? Ništa. Samo još jedan mrtvi za statistiku. Ginekolog Ramiz je umro samo zbog uobičajene aljkavosti i lijenosti UN. Biće sahranjen na pomoćnom stadionu FK „Sarajevo”, koji je pretvoren u groblje. Prava gradska groblja su nepristupačna zbog borbenih dejstava. Dada je šefica šoka. Mlada, sposobna, samostalna. Rat podnosi bolje nego većina ostalih. Čini mi se da se ona jedina nije nimalo promijenila pod uticajem sveg užasa oko sebe. - Ne može se ništa? - upita. - Zaustaviti krvarenje? Znaš da ne može. Stisnu usne i okrenu se. Ona je već zapalila vatru na „šporetu”. Komadić vate i par kapi ulja, sve dimi crnim dimom, a džezva je postavljena na improvizovani stalak od žice. Okrenu se prema papirima na stolu. Ote mi se dubok uzdah, a pogled mi odluta
prema velikom prozoru pred nama sa pogledom na šok-sobu. Ramiza pokrivaju preko glave. I tu je gotovo. Još jedno gotovo. Svako malo je gotovo. Neka praznina mi je ispunjavala dušu. Sve je tako beznadežno. Šta je sa Irmom? Nisam je još ni pogledao. Nisam smio. Hoće li i ona završiti isto? U inspekciju ulazi i Marina. - Ko je to ispljuvao Galija? - upita sa vrata. - Ma bez veze. - Je li Hamo? Sigurno je Hamo. Ko bi drugi? - Jeste, Hamo. Nije pogodio. - Šta nije pogodio? Kažu, posred lica. - Što je babi milo, to joj se i snilo. Pažljivije me pogleda. - Šta si se ti ukeketio? - čita me. - Je l’ ti to zbog Ramiza? Pa znao i da će umrijeti. - Nije to. - I nije to… Nije samo to. Letimično pogleda prema meni tražeći formulare. Kako li samo ove ženske to sve savladavaju? Dada, Marina, Ljilja i Vesna. One su naša intenzivna. - A ni oko Irme nikome ništa nije jasno - sjede. - A ono što teče iz drena, da to nije slučajno crijevni sadržaj? Izvukla je neku debelu istoriju bolesti. Ramizovu. One ovdje stvarno vode neku dokumentaciju o pacijentima. Mi hirurzi - ništa. Ne pišemo uopšte ništa. Nemamo kad. - Kô da ne vidiš da nije. Ima nekakve smeđe boje u tome, ali nije iz crijeva. - Ali i likvor je žuta voda, kao i transudat24. Po meni je ono normalni transudat iz stomaka, a smeđe je od nekakvog raspadajućeg ugruška. - Ne znam, ali vidim da svaki specijalista o njoj ima drugo mišljenje. Ti jedno, rendgenolog drugo, neurohirurg treće… - Ja nemam nikakvo mišljenje - branim se umorno. - Jok, nemaš. A svi ostali imaju - dovrši Marina s osmijehom, sjedajući za pisaću mašinu. - Pa ti stalno nešto izmišljaš oko nje. - Ja sam joj vodila anesteziju za vrijeme operacije. Još na stolu je imala temperaturu preko četrdeset - reče Dada, stavljajući pred mene šoljicu sa mirišljavom crnom kafom. - Izmišljam li? Pa, eto, može li infekcija izazvati temperaturu četrdeset sat poslije povrede? I koja to bakterija diže temperaturu na četrdeset? To je nešto centralno. - Mozak! Ali nema ni čvoruge na glavi. Braco kaže da ima rupu na duri u kičmi.
- Braco nije ni spominjao infekciju. Govori o uklještenju mozga po isticanju likvora… - reče Marina. Ćutimo. - Jedino što imamo u stvari je ta početna temperatura koja je odmah prestala i više je nema. Sada ima malo predugo parezu crijeva. I nemamo pojma zašto je bila umrla. Sada se ponaša kao da je sve u redu. A i onaj snimak glave je svejedno bezvrijedan - reče Dada. - Ti, dakle, misliš da je u pitanju samo crijevo? - Ne možeš to isključiti. Možda se sutra isprazni, i sva ova naklapanja budu bez veze. Slušao sam ih zamišljeno. Nešto me je opet kopkalo, negdje pozadi. Pogled mi je slučajno uperen kroz staklo prema pacijentima. Ramiza prebacuju na nosila. Dvije sestre ga odižu kao od šale. Kao da nema težine. Točkovi nosila škripe dok oni manevrišu prema izlazu. - Evakuacija - ispade mi iz usta bez razmišljanja. Skoro sam se i sam uplašio od gluposti koju sam izgovorio. One se obje okrenuše prema meni. - Evakuacija je izlaz. Svaka normalna bolnica bi je mogla riješiti. To je ono zagrijavam se za tu ideju. Kako se nisam prije sjetio? - Misliš… - reče Marina nezainteresovano, kao da sam izvalio bog zna kakvu glupost. - Imate li negdje onaj formular za evakuaciju? - Da ne bude kao sa Ramizom. Bolje im traži infuzija. - Ili da sutra ne dobije stolicu… - Vrijedi pokušati, je l’ tako? - rekoh. - Šta je sa infuzijama? - Ma nema još par komada. - Okej, vidjeću, pitaću kad odem tamo. Imate li formular za evakuaciju? - Možda, čekaj malo - Marina poče otvarati neke ladice u stolu i napokon izvuče papir. - Evo ga. Ja bacih pogled na papir. To je ono. Pažljivo ga presavih i stavih džep. - Neće to uspjeti. Otkad nisu nikoga odveli? Koga su ikad i odveli? Samo Belmu, odmah na početku, i poslije malog Bjelicu. Kad je to i kad bilo? - Evo, nisu ni Ramiza za četiri-pet mjeseci, a kamoli nekoga na brzinu… Čujem sumnju u njihovim glasovima, jaču nego u riječima. Misle da sam poblesavio, samo neće to direktno da mi kažu. Indirektno. Sa Bjelicom nam je to uspjelo. Zato ne govore da je to sasvim nemoguće, ali ne vjeruju. Bjelica je jedan od četrnaestero djece koja su nastradala zbog Unproforovih
bombona. Arterijska proteza na nozi mu se inficirala i prijetila mu je amputacija ili smrt. Inficirana proteza se smije držati maksimalno tri dana. Mi smo je držali dvadeset i oklijevali sa amputacijom. Nagovarali smo UNHCR da ga odveze. Oni su opet nas nagovarali da provedemo amputaciju. Francuski pukovnik, hirurg Unprofora, nasamo me je ubjeđivao da amputiram. „Ti si mlad i znam da je to teška odluka za tebe, ali to je najbolje rješenje”, rekao mi je pukovnik. Ništa nije razumio. Pred očima su mi promicale slike bezbrojnih amputacija. Hvala mu za brigu, ali nikakva teška odluka to nije bila. Nikad me se to nije posebno doimalo. Pobrkao je moju mladost i iskustvo. Kad su mi Vesna i Marina, naši anesteziolozi, početkom rata u operacionu salu ubacile čuvenog sarajevskog glumca Nermina, zvanog Tula, nisam mu odmah amputirao obje noge. Bilo je neke male šanse da se spase. Kod njega se gangrena razvila takvom brzinom da mu je i ta obostrana amputacija jedva spasila život. Kada se mora, stvar je jasna i tu nema žaljenja. Obrnuto. Spašavaš život. Ali Bjelica nije bio taj. Mogao se sačuvati. Igrom okolnosti i uz Nedinu intervenciju, Bjelica je odveden u vojnu bolnicu u Parizu, i spašen. Njegov otac je dobio i slike. Vozi bicikl, pliva, trči… Noga mu je izgledala potpuno normalno… Zazvoni telefon. Dada se javi, progovori par riječi i reče meni: - Tebe i Irmu zovu hitno u salu na drugi. „Mene i Irmu? Mora da je došao Braco? Zar je već jedan?”, pomislih. - U ovoj bolnici je uvijek sve hitno - rekoh. Na um mi opet pade onaj sendvič. Trebao sam ga već pojesti. Ako bude sala, ko zna kada će doći na red. Glad me ne muči. Na nju sam navikao, ali bolje se operiše kada si sit. Ma je li se ja to sam sebi pravdam što ću nešto da pojedem? - U koju salu? - Na drugi! Skočih i pođoh iz sobe. - Hvala na kafi! - viknuh izlazeći. - Nije je ni popio - čuh Marinu za sobom, ali već sam jurio prema izlazu. - Evo je, vidiš - reče Braco. Gledam u ni milimetar širok defekt na duri kroz koji se teško i polako probija jedina kapljica žućkaste vodice. Dura je tvrda membrana, napuhani balon u kojem plivaju mozak i kičmena moždina. Ta vodica koja polagano ističe zove se cerebrospinalni likvor i daje im utočište. Bez nje se ne može živjeti. - Nije mi uopšte jasno kako ste je oživjeli - rekao je Braco. - To je bilo uklještenje, konus. Istekne likvor i napravi prostor mozgu da klizne unazad. Po svim pravilima je morala biti mrtva. Ne sjećam se da je neko spašen u takvoj situaciji.
Ušli smo skupa u salu i otvorili ranu nad kičmom. On je vješto i brzo pristupio duri i očistio je. Odmah se ukazala ta rupica na duri, manja od milimetra, koja je sve toliko komplikovala. Takva malecka rupica. Kroz nju joj je isticao život. Morala se začepiti. - Idemo to zaštopati - rekao je Braco. - Uzmi mi komad fascije late25 od oko tričetiri centimetra dok ja ovdje pripremim teren. - Okej - odmakoh se, uzek skalpel i razrezah nježnu dječju kožu na butini. Nakon nekoliko minuta sam držao traženi komad fascije. Sve je proteklo rutinski. Braco je fasciju prišio preko defekta, sve mo zadrenovali i zatvorili. Dok je radio, gledao sam kako joj polako kaplje infuzija. Pogledah u flašu. Naš proizvod. Imali smo staklene flaše od potrošenih infuzija i nabavili smo maskarine kojima smo te flaše punili tekućinom. Moraju biti sterilne, hermetične… Sa ono malo infuzija koje nam je davao UN, davno bismo mogli zatvoriti bolnicu. Infuzije spašavaju život. Problem su čepovi. Po njima i prepoznajem da je napunjena kod nas u bolnici. Gumene čepove nema ko proizvesti i moraju se uvesti preko UN. Očigledno ih je ponestalo. Svi tu stalno kukaju za infuzijama. Braco je završio. Možda je Irma ovim spašena. Ostao je samo još jedan detaljčić. Rupica je narušila sve biološke barijere koje brane mozak i moždinu od infekcije. Ako je rupicom ušla jedna jedina bakterija, biće problem. Biće opet bitka na život i smrt. Irma od prvog dana dobija tri razna antibiotika koja dajemo uvijek kod povrede crijeva. Toliko su jaki da bi, kako Marina kaže, i „konja ubili”. Nale tome ne vjeruje. „To je kao da dajete ‘kiki’ bombone”, rekao bi on. Pravda je valjda negdje između. Vidjećemo. Oko četiri sata poslije podne sam bio u Unproforu. Vozio sam dok je na grad padalo milion granata u sekundi. Nije više bilo Butrosa Galija u gradu pa su Srbi navalili da nadoknade propušteno. Lupalo je danas više na periferiji i stigao sam do UN relativno mirno. Evakuacija. Morao sam odnijeti zahtjev što prije. Još isti dan. Ja sam oficijelni predstavnik Ministarstva zdravlja. Oficir za vezu. Prije rata, nikad u životu nisam kročio u Ministarstvo zdravlja. Sada ga najednom ja predstavljam u UN. Te nestalo nam rukavica, te ima li drenova za grudnu drenažu, te zar opet nisu došli inzulini, te ovo, te ono. A ja dobro moljakam, pa nekad nešto i dobijemo. Imam tamo raje koja mi je spremna učiniti i potruditi se da mi to dođe. Prije svega, imam u UNICEF-u Nedu. To je moja privilegija. Bio je tamo prvi lokalni zaposlenik iz Sarajeva uopšte. Onda je tamo uvalio svu raju iz svog razreda iz gimnazije. Sve ih znam. Mnogo kasnije sam shvatio da su sve Srbi i Hrvati. Spašavao ih je time od mobilizacije u sve više muslimansku a sve manje zajedničku vojsku Armije BiH. I od sudbine svog neprežaljenog druga Anđelka. Ivica me je preuzeo na vratima. - Je li Nedo tu?
- Nedo ti je jutros odletio u Split. - Jutros? - Jeste. Ne znam koliko će ostati. Valjda dan-dva, kô i uvijek. - E jebiga - koračali smo prema ulazu u zgradu. - Gdje si, doktore? - dočeka me veseli ženski glas. Una. Sjedi sama u ogromnoj kancelariji punoj praznih stolova i kompjutera. To je briljantna crnokosa ljepotica sa naočalima, u službi UNHCR-a od samog početka. Uvijek je bila dobronamjerna, ljubazna i nevjerovatno sposobna. I mnogo zrelija nego što bi to odgovaralo njenom vijeku. - Zdravo, ljepotice. Radiš? - Pomalo. Pogledaj, ali nemoj nikome reći. - Bacih pogled na ekran kompjutera. Sa gornjeg dijela ekrana su padali neki šareni kvadratići i… Tetris. Igra se. I njoj je oko dvadeset godina i, eto, igra se kompjuterskih igara. Saučesnički se pogledasmo sa osmijesima na licu. - Gdje ti je Toni? - Ne znam. Nije tu… - A Patrik? - Koji Patrik? Iz MEDEVAC-a? - Imate li još nekog? - Imamo trenutno tri Patrika, ali nijedan nije u Sarajevu. Koji ti treba? - Taj iz MEDEVAC-a. - Taj je u Zagrebu. Nema namjeru da se pojavljuje ovdje. U Zagrebu?! Super. Nije u Kambodži. To je već nešto. U glavi mi se već roje razne ideje. - A je li moguće doći do njega? Ona slegnu ramenima i okrenu glavi prema meni, pokretom koji je govorio više nego bilo šta drugo. Rekao mi je - sve je moguće, ali ne tebi. I rekao mi je - kako ti je samo to palo na pamet? Ja sam skoro bez nade pokušavao dalje. Una zna sve tajne UNHCR-a. Tu je bila prije ikoga drugog. Ona bi možda mogla… - Uno, možeš li ga nekako naći i reći mu da leti u Sarajevo? - znam da sam je iznenadio pitanjem. - Dobar fol. Da se ti nisi malo… nahladio? - osmjehnu se ona u neprilici. - Nisam. Treba mi da izvede jedno umiruće dijete iz naše bolnice. Ne zezam. Znaš da ja ne foliram sa takvim stvarima. Nekako bi ga trebalo dovući ovamo.
Ona je oklijevala i premišljala. Vidio sam kako prebire po glavi razne kombinacije. Bistrica. Ona je u stvari djevojčica, a u meni vidi poznatog gradskog hirurga. Nije joj lako odbiti me. Vidim kako se lomi. - Imaš li nešto pismeno? - upita nesigurno. - Kao, na primjer, šta? - Šta ja znam? Ime, prezime, dijagnoze, objašnjenje. - Imam ispunjen formular MEDEVAC-a. - Daj - ispruži ruku. Otvorih aktovku i dadoh joj formular. - Šta joj je u stvari? - Povreda kičme i crijeva. Granata negdje na Alipašinom. Ako ode na vrijeme, ostaće živa i zdrava. Ako ne ode, umrijeće za nekoliko dana. - Majke ti? - čujem u glasu strah i sažaljenje. - Koliko je stara? - Pet godina - mahnuh glavom videći kako joj se lice smračilo. Nešto je prebirala po glavi. - A da kažeš novinarima? - Pa šta će novinari? Treba mi evakuacija. - Ja sam ovdje mali faktor, to ti je jasno. Ali, kada bi to Patriku rekao neko drugi… reče zamišljeno. - Ko? - Na primjer, doktor iz WHO ili Unprofora… - začas je našla ispravnu kombinaciju. Zna. Jednostavno je pametna. Sada, kada je to izrekla, to je izgledalo jasno kao sunce. Doktor iz WHO mi treba ne samo da eventualno potvrdi evakuaciju nego i da to objasni MEDEVAC-u, to jest Patriku od Kambodže. Jasno. Vjerovatno je pročitala priznanje u mojim očima, pa se trgnu i reče: - Ali i tu je komplikacija. WHO nije tu, a u Unprofor su stigli novi prije par dana. Ti još ne znaju ni gdje su, a ne da zovu Patrika u Zagreb. - Znam da su stigli novi. Vidio sam ih kako se igraju u gradu. - Kako se igraju u gradu? - sumnjičavo me pogleda pa, na moje ćutanje, slegnu ramenima. Nije bilo pravo vrijeme da govorim o konzervama graška. - Možeš li pozvati doktora iz Unprofora? - Probaću. Traženje se odužilo. Dobili smo nekoga iz ambulante Unprofora i tražio sam da dovedu doktora da mu objasnim situaciju. Javio se doktor i glatko me odbio. Tražio sam da mi bar nađe nekoliko infuzija, ali taj je opet odbio.
Htio sam da rezignirano položim zahtjev na Tonijev sto kad me je Una opet pitala mogu li pozvati novinare. Nisam mogao. Dao sam par puta intervju za CNN nakon nekakvih katastrofa, ali šta? Znam Džeki iz CNN-a, to jest znam kako izgleda, ali ne baš tako da je mogu za nešto moliti. Za nju sam bio jedna od njenih svakodnevnih reportaža iz opkoljenog Sarajeva u posljednje dvije godine. Arpad je u „Skaju”. Ne znam je li u stanju srediti nešto takvo. On je local staff, nikad nisu od mene tražili intervju. S njim je reporter koji se zove Kris Moris. Taj je vrlo ozbiljan stariji Englez sa osmijehom. Preozbiljan. Možda mogu probati, ali zar nije glupo? Nije. Još sam malo razgovarao sa Unom. Trebaju mi što prije čepovi za infuzije. Što prije. Dobro, biće, tražiće danas. I odmah će faksom proslijediti moj zahtjev za evakuaciju u Zagreb. Vidiš ovo ovdje. Tri velike kancelarije za po dvadeset-trideset ljudi, a nigdje nikog. Nemaš s kim razgovarati. Ništa. Opet ništa. Otišao sam ljut kao puška. Bio sam ponižen i ljut na doktora iz Unprofora što mi nije dao nijednu infuziju. Zar bi mu nešto značilo? Ni meni to ne bi ništa značilo. Mogao je to učiniti bar kao gest prijateljstva ili kolegijalnosti. Vojni doktor. Gdje li je taj čovjek danas? E moj kolega. Možda ima koja infuzija kod Smajkića u kriznom štabu. Vidio sam tamo negdje na hodnicima onu njegovu mladu doktoricu koju je nedavno smjestio u PTT inženjering da ga predstavlja, odnosno da predstavlja krizni štab. Tu instituciju je UN priznavao i on je tamo vladao čvrstom rukom. Bio je izuzetno vrijedan i izuzetno nesposoban. Gradio je sebi vlast paralelnu Ministarstvu i mene nije mogao očima vidjeti. Nije znao ko sam ni otkud sam. Ko je to iza mene da sam tako drzak. Da je ikako mogao prokljuviti ko mi čuva leđa, sahranio bi me. Ali nikad to nije mogao saznati. Niko mi nije čuvao leđa i njegovo stalno istraživanje i pokušaji da to sazna bili su neuspješni. Zato se nije usudio protiv mene. Ja sam bio drzak jer sam bio mrtav, a ne jer sam imao leđa. I jer je on bio katastrofa sarajevskog zdravstva. Čim je organizovao štab, odlučio je da bude nadležan za obje ratne strane i da preda pola vozila hitne pomoći Srbima na Ilidži. Tamo je poslao baš moga brata Nedu, koga su umalo odmah zaklali i spasio ga je švedski Unprofor. Srbima nisu trebala nikakva vozila hitne pomoći. Ostala su u gradu i bila su uništena u roku od mjesec dana. Srbi ga nisu šišali, a ja sam ga stalno provocirao. Kad je vidio da meni UN nabavlja šta tražim, poslao im je i svoj spisak zahtjeva. Tačnije, spisak zahtjeva kriznog štaba. Potrebe zdravstva cijele BiH za sljedeću godinu. Uključujući i srpsku stranu. Poslije su mi u UNHCR-u izračunali da je ukupna vrijednost robe sa tog njegovog spiska milijarde dolara. Da li je stvarno mislio da je moguće da to dobije? Ko bi normalan tražio takvo nešto? A sad nemamo ni infuzija. Ili ih on ima? Napravio je sebi skladište i preuzeo kontrolu nad apotekom bolnice Koševo. Ali nema on infuzije, inače ne bi mene Dada i Marina pritisle da donesem od njega koju. Znači, grad je skoro bez infuzija. Istina je da ga par infuzija neće spasiti. Trebaće
njih mnogo više. Mislio sam o Smajkiću i infuzijama, u stvari sam bio strašno razočaran što nisam nikoga našao u PTT inženjeringu. Teško možete kriviti prazne kancelarije za nemar i indolentnost, ali ipak… Nisu trebale biti prazne. Godišnji odmori su u ratu apstraktna ketegorija. Ne postoje i ne misliš na njih. Kako mogu svi otići na godišnji odmor? Pa mi i dalje ginemo dok se oni valjaju po plažama i žderu škampe parama zarađenim na našoj muci. Ubiće mi dijete! Jebô ih bog njihov pokvareni. U pet sati, kad su me izbacili iz PTT inženjeringa, krenuo sam nazad u bolnicu. Pola sata kasnije sam već bio u ambulanti. Ni danas mi nije jasno kako sam se uspio presvući u spavaoni a da ne primijetim jedan bitan detalj. - Jedan metak u stomak. Dobro. Je li sala spremna? - pregledao sam tek pristiglog pacijenta u velikoj ambulanti. Jeste. Kroz otvorena vrata ambulante prema hodniku vidim Senči sa nekakvim keksom u ruci. Dobar fol. Idem i ja pojesti onaj svoj sendvič dok ovoga ne uspavaju. - Hajde u salu - klimnuh im glavom. - I zovnite mi Rankišu. - Treba li krv? - Ne treba. Duško povuče nosila prema operacionoj sali, a ja izađoh prema našoj sobi. Par koraka hodnikom i otvorih vrata. Sada mi je došao u svijest taj bitan detalj. Razočarano zurim u sto, na kome nema moga sendviča. Nemoguće! To nikad nije bilo. Ovdje nikad. Neko mi ga je maznuo. - Jes’ čuo što su lupali? - reče Semir ulazeći u sobu. - Ko mi je mazno sendvič? On pogleda na sto. - To je bio tvoj…? - Moj. - Nisam ja, majke mi. Nemam pojma. Maznuli ti sendvič? - Jebiga. - Gotovo. Nema ga sad. Više ne ostavljaj hranu na stolu. Jebô sendvič. Jesi l’ čuo što su lupali maloprije? Zurim u njega ne razumijevajući. Cijeli-cjelcati dan premišljam… sanjam… o tome kako ću svoje zube zabiti u taj mekani mirišljavi komad hljeba sa sirom. - Neke granate? Jebô granate kad mi nema sendviča - govorim, stvarno duboko razočaran. Nisam primijetio nikakve granate i premišljam o tome kako sam mogao da ne
vidim da ga nema, maloprije, dok sam se presvlačio. Možda je tada još bio tu? - Ma daj, pusti sendvič. Izgleda da su opet negdje lupali onaj Unprofol. - Je l’? Čuj, opet Unprofor. - Ma ne znam, izgleda. Daj, upali onu svoju stanicu da čujemo. Moja motorola ima naštimano nekoliko frekvencija Unprofora, a ima i automatski skrining - sama se naštima na upotrebljavanu frekvenciju, kao normalan radio. - Eno ti je gore u sobi, na petom, a ja moram u salu. - U salu? Dobro. Ja idem pa ću ti pričati - pođe. - Hej, pa ti ne znaš engleski. - Ima ko zna. A kad završiš, dođi gore. Imam onaj jedan američki paket. - Kakav? Onaj sa hranom? - A kakav bi ti? - Ma nemoj? - živnuh. - Dobro, doći ću. Ko li je to donio? Arpad. Oni nose te stvari. Opet pođe da izađe, a meni nešto pade na pamet. - E, stani, pričaju li šta za Butrosa Galija? - Taj je već davno u avionu. Odavde je otišao kao da ga je munja udarila, pravo na aerodrom. Kažu da su ga popljuvali pacijenti kod nas u bolnici. - Ma nisu, i ja sam bio. - Nisu? - Ma pljunuo je jedan pacijent na pod pred sebe, nije na njega. Ne govorim mu ime pacijenta jer Semir ne ide u vizite i ne zna pacijente po imenima. - Šteta što nisu. Navodno je izjavio da je stanje u Sarajevu dobro i da postoji bar deset velikih gradova na planeti u gorem stanju. - E jest kurva. - Hajde, idem, vidimo se. Izlazim i ja i ulazim u malu ambulantu. Senči mirno dojeda svoj keks. Nije to baš ukusno ni kalorično kao onaj moj sendvič. I ne primjećuje da je gledam, slina mi teče na usta. Gladan sam. Okrećem se i idem u salu. U stomaku mi je kao kamen. Ukrali su mi moj sendvič. E šta ćeš. I ja sam ga blesavo ostavio na stolu. Ko mi je kriv. Nema veze. Preživjeću. Ni prvi ni poslednji put. Biće američki paket. Idemo u salu. Duško čeka s kanisterom vode, a Rankiša je već umiven i obučen. Namiguje mi kroz staklo, da počne da pere ranjeniku stomak. Pacijent još ne spava. Ja mu klimnuh glavom da može i on se okrenu prema pacijentu. Vidjeh ga s leđa. Šta to ima na sebi? Pidžamu
podvijenih nogavica nad koljenima, preko toga plastificiranu pregaču, a na njoj operacioni mantil. Pidžama? Stiglo je nekoliko čistih, opeglanih pidžama za pacijente, ali u nedostatku čistog operacionog rublja dobro dođe i čista pidžama. Pacijenti će je dobiti poslije nas, opranu i neopeglanu. Podvrćem i ja nogavice uniforme i uzimam pregaču. - Ko mi je maznô sendvič? - pitam Duška dok mi poliva ruke. - Koji, onaj sa stola? Nisam ja, majke mi. - A ko je? - Ne znam. - Dobro. Ne znaš. Čuo sam te. Sa sendvičem sam se oprostio. Semir ima američki paketić sa hranom, a ovaj pacijent je bez problema. Puls ima dobar, znači, nije mu ništa strašno. Biće za sat, sat i po maksimum. Nekoliko dana kasnije mi se jedan do sada nespomenuti bolničar pokajao što mi je maznuo sendvič sa stola. Taj i danas radi u istoj bolnici u Sarajevu. Nikad mu to nisam zaboravio. Kada je na početku rata u bolnicama nestala voda i struja, mislili smo da će to trajati par minuta ili sati. I da će, uostalom, i rat trajati par dana. Nismo znali šta sa krvavim uniformama iz operacione sale i neko ih je počeo izbacivati i slagati vani, na jedno mjesto u krugu bolnice Koševo. Voda nije došla godinama, kao ni struja, i tako je usred bolnice postepeno raslo brdo krvavih i prljavih uniformi, gnojavih posteljina i ko zna kakvog još biološkog materijala. Na to smrdljivo brdo se zalijepio roj muha i u po bijela dana hodali su po njemu ugojeni pacovi bez ikakvog straha. Neko je izračunao da se tamo za par mjeseci navaljalo devedeset tona materijala. Na kraju je to moralo biti poliveno benzinom i zapaljeno. Gusti smrdljivi dim je obavio bolnicu, ali problem prljavštine i truleži usred bolnice je riješen. Strane TV stanice su prikazale kako to gori brdo uniformi iz operacionih sala i najednom mi je jedna Dina, koje je radila za BBC i mogla gledati TV u hotelu „Holidej in”, javila da nam iz Engleske leti pun avion jednokratnih uniformi kao humanitarna pomoć. Već je sletio u Zagreb, pretovaren je u neki drugi avion i leti za Sarajevo. Ona je gledala kako viljuškari pretovaraju velike palete sa balama papirnih uniformi. Slavodobitno sam to javio Naletu. Avion, naravno, nikada nije došao u Sarajevo, ali Nale mi je nekoliko dana kasnije pokazao jedan zanimljiv papir. Preko Ministarstva zdravlja BiH je od „Ceneksa” iz Zagreba stigla ponuda da od njih kupimo jedan avion pun jednokratnih uniformi za operacione sale za pola miliona funti. Tako je humanitarna pomoć nekako odlazila u privatne džepove, a mi smo i dalje operisali u pidžamama i sa zavrnutim nogavicama.
Mi, u stvari, nikome nismo bili važni. Ionako su svi samo čekali kada će više Mladić definitivno razoriti grad, pa da nas sve pokokaju, kao što su, naočigled svima, pokokali sve one ljude u Vukovaru i drugim mjestima. Uniforme, naravno, nisu nikada došle. Ko je još imao pola miliona funti? Zavrtali smo i dalje nogavice i pod operacione mantile navlačili kožne mesarske pregače. - Šta to miriše? Semir i Arpad se okrenuše od tranzistora. - Grah s kobasicom. Je l’ to bolje nego sendvič? - Stoput. Šta to vi slušate? Na stolu stoji tanjir sa grahom. Američki vojni paketići su čudo. Izgledaju kao trećina kutije za cipele, a unutra je sve što ti treba za jedan dan, uključujući tri dobra obroka - dehidrirana u aluminijskim kesama - pa toalet-papir, čačkalice, porcija kafe, začini, slatkiši… Čudo. - Sad će vesti… - razvlači Arpad vojvođanskom ekavštinom. - Nešto si brzo završio salu - govori mi Semir. - Samo par rupa na crijevu pa začas. Privlači me tanjir s grahom. Posuda u kojoj se grah grijao već je oprana, a grah vruć, puši se, i miriše… Mora da je to Semir spremio. Sjedam za sto praćen njihovim osmijesima. - To si ti donio ove američke? - pitam Arpada iako već znam odgovor. - Čekaj malo da čujemo vesti - klimnu mi Arpad čačkajući po tranzistoru. Ućutasmo, a ja uzeh kašiku, brišući je rukom. Ukus je čudan, u stvari, i više nego čudan. Ovaj grah je sladak. Pošećeren grah? E jebiga. Šta to jedu ovi Ameri? Ali ja sam toliko gladan da i tako ide, ide… - A jeste li slušali motorolu? - upitah punih usta. - Jesmo, pričaću ti - reče Semir ušutkujući me, a ja se i tako bacih na mirišljavi slatki grah sa kobasicama, gubeći interes za više političke događaje. - … da je Unprofor ovaj put potpuno jasno utvrdio da su granate ispaljene sa srpskih topovskih položaja. Na direktno pitanje o procjeni materijalne štete i eventualnim žrtvama granatiranja, portparol Unprofora je odbio da odgovori. Radovan Karadžić je ovaj put potvrdio da su granate ispaljene sa položaja Vojske Republike Srpske i izjavio da će neodgovorni komandant, koji je odgovoran za granatiranje položaja Unprofora u Sarajevu, biti propisno kažnjen - čuje se tranzistor. - Ostale vijesti: jedinica francuske legije stranaca, koja je jučer upućena na Igman sa zadatkom da se postavi između zaraćenih strana, do danas nije pronađena iako se za njom intenzivno traga. Potvrđeno je
da je radio-veza između štaba i zalutalih vojnika održana i održava se bez većih teškoća… - Šta je to? Legionari im se izgubili na Igmanu? - pitam između zalogaja. - E zamisli ti budala. Otišli na zadatak i izgubili se. Vojska… - odmahuje Semir glavom. - To kô da je Igman Sahara. Za dan ga pređe pješke malo dijete. - Malo si ga smanjio, a šuma, mine… - Je l’ ih to ti braniš? - Ne zezaj. Neće oni njih naći još koji dan. Zdekovali se. A fol sateliti, avaksi, helikopteri, radio-lokatori i to. A ono danas su opet gađali Unprofol - koristim ovu njegovu skraćenicu. - Ma jasno. Nisu prestali ni kad su drugi unprofolci došli kod njih na Poljine. Rekli su im da se ne petljaju u ratna dejstva, i smijali im se. - Ma nemoj. Kako to znaš? - pitam sa sumnjom u glasu. - Slušali smo na onoj tvojoj motoroli. Evo, pitaj Arpada - reče Semir. Arpad mi potvrdno klimnu. - Tako su javljali svom štabu. Ovi su opet zvali Gveru, i Mladića, i Karadžića, i sve koji su im pali na pamet, i tek onda je prestalo. - Kako, pa zar nisu to bili ti neki neposlušni? - Ne zajebaji. - A Francuzi ništa? - Kakvi Francuzi? Ušutili se kô miševi. Stalno se brukaju. To ste samo vi ludi i puštate ih da rade šta hoće. Mladić ih ne šiša ni pod razno. Čekaj, diši malo, kako si navalio na taj grah, udavićeš e. Semir se nasmija i namignu mi. - Gledaj ga kako maže ovaj slatki grah. Kad je čovjek gladan, i ovo mu je dobro. A i jesi se i uskukô za sendvič. - Neposlušni komandant? - nastavlja Arpad meditaciju. - Zamisli komandanta koji bez naređenja troši granate usred rata, i to na pogrešan cilj. I to bezvezan cilj, nevažan, ni manje ni više nego trupe UN. Šta misliš, postoji li to u vojsci? Otvaranje vatre bez naređenja? Pa slučajno dva puta po legionarima. Ma oni gore mogu sve, ovi ih ne smeju ni ružno pogledati. - Dobro došô, jarane - reče Semir rugajući se - i ti si otkrio Ameriku. A što nas ovdje pobiše i tako je svejedno, je l’? Svima je to normalno. Unprofol svoje ranjene odmah na avion i u Pariz, a mi ovdje kao da nismo ljudi. Koga je briga. Je l’ ako? Reci. - Ma nikoga, jebi ih - odgovaram sa grčem u želucu, čuvši istinu koju bih radije ne znao. Možda nekoga… U glavi mi sazrijeva jedna misao. Odluka. Znao sam da ću je
provesti u djelo. Ići ću ja opet u Unprofor da vidim za Irmu! Možda se neki čovjek i nađe. Nedo je tu i ako nije tu, a svakako znam tamo skoro sve. Vidjećemo. Sat kasnije, sjedili smo pred bolnicom. Smračilo se. Vani je postalo ugodno, svježe, i sve je mirno. Okolo ponekad odjekne pokoji pucanj u noći, a to znači da je sve u redu. Tako je stalno. Da je mirnije, ne bi bilo dobro. Mislim o tome kako više ne volim operacionu salu. Nekad sam bio ponosan na to da mogu, ne, da imam tu čast da me puste u salu i da mi povjere da odlučujem o nečijoj sudbini. Sada mi je svega dosta. Dugo već je to samo posao koji treba uraditi, poslije koga se možeš ponovo odmoriti. Ispričao sam im o tome kako su me isprašili iz UN. Arpad i Senči se ničemu drugom nisu ni nadali, pa im je to bilo normalno. Kako li mi je samo na um palo da tek tako nekoga pošaljem iz grada? Pa čitav grad bi najradije kidnuo negdje. Nema spašavanja. U se i u svoje kljuse. Mudžahedini kao što smo mi otpisani su. Možda smo otpisani, ali sjećaš li se one serije - „Povratak otpisanih”? Sjećam se, ali kakve to veze ima? Odjednom čujem škripu kočnica kapije. Opet… Želudac mi se momentalno javi oštrim bolom. Stalno isto sranje. Iza ugla zgrade ulijeće stari kombi u dvorište, zanosi se pri okretu i skreće prema nama. U vraga vražjeg i želudac! Hoće li ovo ikad prestati? Kombi je vojni, sav izrešetan i namazan maskirnim bojama. Zaustavlja se pred vratima i iz njega ispadaju dva naoružana vojnika. Mladi, oštri, napeti. Senči im prilazi. - Šta imate? - Momka ubi snajper - govori jedan dok otvara zadnja vrata. - Sada, po mraku? - Jes’. Stajao je pred kućom sa roditeljima i porodicom - odmahuje vojnik glavom. I sa djecom. - Gdje to? - Na Čobaniji. Iznutra se pojavljuje još jedan naoružani i izvlači nosila na kojima leži jedan čovjek u civilu. Mi prihvatismo da pomognemo. Pipam mu puls na vratu. Nema pulsa. Šok ili je mrtav. - Brzo. Uvlačimo nosila u hol pa u veliku ambulantu. Tamo je jedino električno svjetlo. Veliki akumulator iz željezničkog vagona je napojen samo na jednu sijalicu. Kad god radi sala, to jest agregat u sali, akumulator se automatski dopunjuje. Posegnem rukom da mu otvorim oči i u tom trenutku ugledam ranicu od par milimetara posred čela. Idem rukom dalje, otvaram mu oči. Midrijaza. Drugom rukom idem ponovo na vrat. Ništa.
- Je li bio živ u autu? - Ne znam, čini mi se da jeste. Ima li ga smisla pokušati oživljavati? Nema. Gotovo. Sve je jasno. Senči mi daje slušalice i ja mu slušam srce. Tišina. - Kasno - govorim i odmičem se. I vojnici se okreću. Shvatam da nisu ništa drugo ni očekivali. Rana posred čela znači uglavnom smrt. Ne uvijek, ali vojnički snajper ima preveliki kalibar i snagu. - Ništa. Samo ga spremite - govorim Senči. Eto. Stajao je sa djecom pred kućom, nije poslao porodicu iz Sarajeva i sada su ga djeca vidjela kako umire. Izvedoše ga u hodnik prema sali, ali ne u salu. Mlad čovjek, možda je imao trideset godina. Otud će mu neko odvesti tijelo hodnikom dalje, prema prosekturi. Senči još uzima podatke od jednog vojnika. - Iz koje ste vi jedinice? - pita ih. Očigledno već ima ime i ostalo ovoga mrtvog. - Policija - govori jedan i daje joj identifikaciju. I vojska i policija imaju iste uniforme. Onakve kakve je ko mogao da nabavi. Ona zapisuje podatke i vraća mu je. Pozdravljaju se i odlaze. Senči okreće telefonom prosekturu da dođu po leš, a ja izlazim ponovo pred vrata. Arpad i Semir idu sa mnom. Gledamo kako kombi odlazi. - Nešto nije u redu - mudrovao je Semir tajanstvenim glasom. - Kako misliš? - Kažu da je stajao sa porodicom ispred kuće, a niko od porodice nije došao s njim. Ni žena. Zamislih se. Ima pravo, to se ne dešava, ali šta to znači? Semir uvijek primijeti nešto što meni ne bi palo na pamet iako je tako očigledno. Rođeni policajac. Prije rata je imao piceriju u Vogošći. Nije policajac. Taman ju je opremio kad je rat započeo. - A još jedna stvar - dodaje Semir. - Odakle na Čobaniji snajper? Čobanija je naselje na brijegu Trebevića, potpuno zaklonjeno od direktne puščane vatre. Lampice mi se još ne pale. - Misliš da su ga ubili oni ili šta? - uključuje se Arpad. - Ne znam, ali nešto nije u redu. - Iz kuće - pojavljuje se Senči na vratima. - To su oni kućni miševi, plaćenici. Ili gazda lično, ili krije nekog četnika, a taj povremeno nekoga skine. Posmatram je iznenađen. Iza nje se, kroz staklena vrata, vidi upaljeno kandilo, i ona je na takvom svjetlu još providnija i tanja. - I mama ima jednog takvog u komšiluku, ali ne znamo ko je - nastavlja.
U početku su snajperisti pucali sa svih strana. Poslije je većina pohvatana, ali ostao je još poneki. Uglavnom ti preostali i nisu Srbi, nego ili Muslimani ili Hrvati. Srbima je prije rata SDS podijelio oružje i njih je policija detaljno pregledala, ali Muslimani su bili manje sumnjivi. Takve ubice ne zanima ništa. Srbi im plaćaju, a oni ratuju za pare. Povremeno nekoga skinu i to im je njihov pojam borbe. Nedavno su na Dobrinji otkrili nekoliko takvih. - Šta bude kad nekog takvog uhvate? - zanima Arpada. Pravo itanje. Sigurno je slušao priče o „učenju letenja”. - Ništa, razmijene ga i sve u redu. A ja takve ne bih mijenjao. Sve bi to meni učilo da leti s krova… - ogorčenim glasom govori Semir. Mi se s njim, u principu, slažemo. Jedan neprijateljski ubica manje. Da dobije priliku, mirno bi nas pobio, a vlasti ga puštaju da ide. Nikad ih niko neće kazniti. Na drugu stranu, kada imate nekoga svoga u njihovim rukama, razmišljate drukčije. Hoćete nazad sina ili muža i daćete deset takvih za njega jednog. Tako to hoda. Onda oni zauzmu busiju u rovu iznad naših glava, ovaj put na drugoj strani barikade, kao redovni vojnici, i nastave nas ubijati. Kada im dosadi, spakuju se i odu, recimo, u Kanadu. Ta ih prima bez pitanja. I ne samo ta. Razići će se po svijetu i uživaće od svojih krvavo zarađenih para. Senči me uhvati podruku i krenusmo na kratku šetnju pred bolnicom. - Šta piše Duda? - pita tiho. - Ništa posebno. Male plate, zašto ja još ne izlazim iz Sarajeva i tako to. Ona se kiselo osmjehnu. Hodamo i ćutimo. Svima nama dolaze pisma istog sadržaja. Zašto više ne izlazimo iz Sarajeva? Nikome ne pada na pamet da je to nemoguće. Misle da se to „da srediti”, kao nekad stvari u miru. Nikome nije jasno da se o tome ne može ni govoriti, a kamoli srediti. Ne radi se o nečemu što ili uspije ili ne uspije. U pitanju je glava. Ovdje se svaka greščica plaća glavom. Sarajevski Srbi su tu u prednosti. Ako se probiju kroz lavirint dozvola, kontrola, demobilizacija i slično, čim izađu iz grada, padnu u ruke Miloševićevim Srbima. Niko ih tamo ne dira. Daju im pušku i pošalju ih na liniju da pucaju na nas. Poslije se nekako izvlače da idu dalje. A šta bi, na primjer, bilo sa mnom? Znam šta bi bilo sa mnom. Ili na razmjenu pa nazad, ili bez glave. Perspektiva i po. Jedino aerodrom. Taj bi se dao preći, ali šta dalje? Još dvjesto kilometara do mora, pješke ili kako, a svugdje su borbe i linije se stalno mijenjaju. Mlad, zdrav, a još hirurg. Dušu dao za kuluka, ili za razmjenu, ili za kurbana… Beznadežno. A da li bih, u stvari, i htio da idem? Ne znam. Ne bih. Još sam tu potreban. Nikad nigdje neću biti tako potreban i koristan kao sad ovdje. Ali zar svojoj djeci nisam potreban? Šta je važnije? Moja djeca ili bijeli svijet? Ako tako posmatram, odgovor je jasan. Ali nije. O djeci se brine Duda, i nije im ugrožen život. A ovdje je svima stalno ugrožen život. I meni. Zapetljano. Odluku da ostanem u gradu samo mi olakšava činjenica da svakako i ne mogu nikuda otići.
- Kako ti je mama? - pitam je. - Dobro. Bila je loše kada mi je ovo brat bio drugi put ranjen, ali sad je u redu. Spava bez tableta. - Priča li o ocu? Oca joj je ubila mina pred kućom prije nekoliko mjeseci. - Priča i ne priča. Još ne da skloniti one njegove stvari sa polica, ali šta može? Da ti pravo kažem, gora sam ja nego ona. Ali ja barem radim, a ona stalno kuća-podrum. Rad spašava od ludila. Lijek je za otklanjanje misli. Usmjeri koncentraciju na drugu stranu. Vraćamo se prema ulazu. Semir i Arpad se nešto smiju pred nama. Noćnu tišinu svakih nekoliko trenutaka prekida pucanj, ili rafal, ili eksplozija u daljini. Normala. Sve je u redu. Pucnjava znači da se ne sprema oluja ili da je oluja već u toku, ali negdje otkud je mi ne čujemo. Sjedamo na dugačku klupu pred bolnicom. Ćutimo. Semir i Arpad sjedaju pored nas. Nije ni hladno ni toplo. Taman ugodno. Pirka i neki vjetrić. Sjedimo u tišini, svako zadubljen u svoje misli. Osjećam umirujući dašak vjetra na licu. Odjednom - opet škripa kočnica. Okrećemo se i shvatam da sam sve to već vidio. Déjà vu. Iza ugla zgrade izbija izrešetani, zamaskirani kombi, juri prema vratima, naglo koči i iz njega ispadaju dva naoružana momka u maskirnim uniformama. Isti oni od maloprije. Sve je isto kao maloprije. Otvaraju zadnja vrata dok prilazimo, i iznutra izlazi onizak čovjek od svojih šezdeset godina, okrvavljene glave. - Šta je, opet vi? - pita Senči sa osmijehom. - Hajde, pogledajte ovoga - govori jedan dok petlja nešto oko oružja. Nešto nije u redu. Šta je to u tom glasu? Krajičkom oka vidim kako Semir neprimjetno otkopčava futrolu na revolveru. On ne voli kada je u blizini repetirano oružje. Da zatreba, pucao bi bez oklijevanja. - Je li i toga snajper? - pita Senči dok prihvata čovjeka podruku. - Pusti ga! - oštro bespogovorno naređenje iz usta vojnika. Senči u trenu posluša. - Šta je bilo…? - procijedi zbunjeno. - Ništa, ne diraj ga. - Ma šta ti meni „ne diraj ga”? Vidiš da ne može da hoda. Šta si mi ga dovodio ako nećeš da ga diram? Policajac je ćutao. Naletio je baš na Senči. Skinula ga je kô s nokta i počela da posluje oko pacijenta. Idemo unutra. I drugi repetira oružje i krećemo unutra. Semir ulazi za nama. Ima
spreman revolver u otkopčanim koricama, ali lice opušteno. Oštri dečki iz policije ne znaju s kim imaju posla. Semir je opasan i brz kao zmija. - Je l’ to taj snajperista? - čujem ga da ih pita. Odjednom sve gledam drugim očima. Snajperista? Ulovili su ga. To je on? Vidio sam i da se Senči trznula. Mogao je da hoda. Ušao je na svojim nogama. Položimo ga na ležaj pod svjetiljku u velikoj. Na čelu ima ranu od udarca, desno oko mu je otečeno, masnice po cijelom tijelu. Puls dobar. Ništa posebno. Samo jedan detalj. Iz njega ne osjećam ništa. Ni strah. Apsolutna predaja sudbini, kao da je u transu. Još nije svjestan da su ga uhvatili. Nije mu doprlo do mozga. Ostavljam ga Senči da ga previje, a ja izlazim i zovem jednoga policajca da izađe. - Šta je bilo? - To je taj što je ubio onog momka maloprije - reče nakon kraćeg oklijevanja, oštro me gledajući. - I šta je bilo dalje? - Otac od momka je vidio odakle je došao pucanj. Krenuli su na njega, zvali ga da izađe i, kad nije, zapalili su mu kuću. Onda smo stigli mi… - I počeli ga mlatiti! - siknu Senči na njega sa vrata. - Kako vas nije sramota? On se zbunjeno okreće. - Ko ga je…? - Najlakše je mlatiti zarobljenika. Pravi ste heroji. Što ga niste našli prije pa ne bi ubio nikog, nego sad, kad ga nađe neko drugi, vi ga junački… - Ma daj, šta se dereš! - dreknu policajac uvrijeđeno. - Mi smo ga spasili da ga porodica ne umlati, a sad nas i vi tu handrite. Nismo ga trebali ni spašavati. Nismo ga ni dotakli - ljutito odmahuje i sa uvrijeđenim izrazom lica se okreće prema meni. - Da mi nismo naišli, ubili bi ga. Naročito žena od onoga… - A vi mu niste ništa? - ne predaje se Senči. - Nismo ga ni dotakli. Umalo onaj otac nije pucao i na nas. Potegao je pušku, a sad nas i vi… - ojađenim glasom objašnjava. Senči mu prilazi mirnije. Mangup će sada iz njega izvući sve moguće detalje. Ja ulazim u ordinaciju i gledam snajperistu. Do sada nisam nikada vidio nijednog uživo. Rana mu je zalijepljena flasterom. Uvukao je glavu među ramena i šuti. Vjerovatno je sretan što je izvukao živu glavu dosad. Bezoblično lice, neupadljiv, nizak, debeo. Nikad ga ne bih primijetio na ulici. Gleda negdje pored mene pa okrenu glavu u stranu. Pitao bih ga zašto, ali znam da to nema smisla. Drugi policajac sve napeto posmatra, ali ćuti. On spušta glavu pa je opet podiže, pa spusti. Onda stisnu usta i pogleda me u
oči. - I moja djeca moraju od nečega živjeti - izjavi prkosno iako ga niko ništa nije pitao. Čitao je pitanje iz našeg ponašanja i pogleda. Gledali smo u njega kao u crknutu mačku. Hrapavi, sigurni glas. Nevjerovatan je. Misli da ima dobar razlog za ubijanje. Njegova djeca. Pa kako žive ostala djeca u gradu? Svi su na humanitarnoj pomoći. A to preda mnom je čovjek? Takvi su ljudi? Šta je ono Semir jednom rekao - ljudski rod se nikad nije trebao stvoriti. Samo ubija… Okrećem se i izlazim. Smučio mi se. On prkosno gleda za mnom. Nema ništa nenormalno u pogledu, ali to me više ne iznenađuje. Ubice nisu nenormalni ljudi. Jednostavno ubiju i žive dalje. - I šta će sad biti s njim? - čujem kako Senči razgovara sa policajcem. - Nemam pojma. Mi ćemo ga odvesti u zatvor, a hoće li ga Srbi htjeti razmijeniti, to ne znam. Musliman, šta će im? - Kakvu to djecu on ima? - pitam. - Ne znam. U kući nije bilo nikakve djece. - A žena? - Ni žena. Niko je nije spomenuo. Onaj drugi policajac izvodi snajperistu Muslimana iz ambulante. On je opet zabio glavu među ramena i oborio pogled. Prolaze bez pozdrava, a ovaj drugi, što se raspričao sa Senči, klima nam glavom i ide za njima. Mi ostajemo u hodniku osvijetljenom slabim smrdljivim kandilom. - Napraviću još jednu kafu, ko hoće? - pita Senči. Gdje li Senči nabavlja kafu da je uvijek tako spremna da je napravi? Prava stvar. Senči je klasa. Prava lavica. Kako je samo napala onog policajca. Svi se uglas prijavljujemo, a Semir se smije i prilazi joj. - Al’ ti naruži onoga… - vrti glavom. - Ma šta? Nale je jednom tu izvadio bombu kad su neki kreteni htjeli da ubiju jednog zarobljenika. Šta su ga dovodili ako hoće da ga ubiju? Da samo vidiš kako su se smanjili kad je uhvatio za osigurač. - Nale? Otkud mu bomba? - radoznao je Arpad. - Čuj, otkud mu bomba. A ne pitaš otkud mu mitraljez. Svi se nasmijasmo i idemo u spavaonu. Biće kafića. Ne znamo baš ima li Nale mitraljez, ali ne bih se čudio. Znam da ima jednu papovku. Zapaljen je komadić vate i postavljena voda za kafu. - Gdje ste se smjestili? Je l’ na četrnaesti? - U „Holidej in”. Tamo imamo i vodu, i hranu, i struju, jedino nemamo vas.
- Kako nam se uvlači - namiguje Senči. - Nas ćete prežaliti. Gdje ćete sutra? - Po neke dozvole za snimanje, za kretanje i tako to. Možda odemo na Igman da tražimo one legionare što su se izgubili. Je li ovo bio pravi snajperista? - Valjda jeste. Pravi-pravcati. Jesi li ti to vidio, boga ti… On ćuti i nešto razmišlja. Onda izreče, valjda, zaključak: - Izgleda potpuno normalno. Nikad čovek ne bi rekao. Kiselo se osmjehnuh. Ubice smo svi. Sam sebi izgledam beskrajno naivno zbog svog predratnog stava. A i grižnja savjesti je izmišljena. Ni to ne postoji. Laži da bi se ljudi bojali da nekoga koknu. Tako to valjda treba kada funkcioniše država. Ali u duši smo izgleda svi divljaci ili majmuni. U sebi nosimo sve što smo naslijedili tokom evolucije i po potrebi izvlačimo nagone - mržnju, smrt, izdaju, uništavanje… a pri tome smo potpuno normalni. Uvijek smo to imali u sebi, samo nismo imali prilike da te „sposobnosti iskoristimo”. Homo sapiens… Nije važno. To će uvijek sve biti isto. Uzimam šoljicu s kafom. Ta je važna. Kafa je sad najvažnija…
3. AVGUST 1993, UTORAK Ležala je tamo, na krevetu broj četiri, i smiješila mi se. Onda je gledala jednog novog dječaka kojeg smo smjestili odmah pored nje. Dječak je s našeg aspekta bio skoro Irmin vršnjak, ali sa njenog aspekta je bio mnogo stariji i nije joj bio interesantan. Damir je ležao bez pokreta, a na Ramizovom krevetu broj jedan je ležao neko meni nepoznat. Opet je imala nešto da mi kaže. - Znaš li da će mi tata kupiti macu? - gledala me je i ćutala. Onda reče: - Šta se toliko čudiš? Mora da sam blenuo kao tele u šarena vrata. - Ko ti je to rekao? - Teta Marina. Kaže da je sad tata zvao i rekao da će doći kod mene. Bacio sam pogled prema staklenom boksu i vidio Marinu kako mi maše objema rukama, osmjehnuta i nakrivljene glave. Bio sam uvjeren da Irma i ne zna šta je maca. Mačke su nestale iz grada kad je stigla glad. I psi, i papagaji, i kanarinci, i kornjače… Ona nije imala gdje da ih vidi. Ni na TV-u. Nigdje nema struje. Nije spadala u privilegovane, koji su mogli sebi dozvoliti struju i TV. Ko zna. Možda griješim. Evo, već četvrti dan od povrede. Nema stolice ni vjetrova, ali nema ni meteorizma. Šta li je s njom? Pogladim je po kosi. Onaj jedan čuperak se ne da… Idem prema inspekciji. Marina me gleda dok uzimam telefon. Zovem UNHCR. Una je rekla još jednu stvar. Rekla je da kažem novinarima? U nekoliko rečenica mi je objasnila sve mogućnosti. E pa reći ću novinarima. Ko zna da li će oni nešto htjeti ili moći uraditi. Možda ništa, možda nešto, ali, kad se igramo, da se igramo… - UNHCR - javlja se ženski glas motajući slova engleski. - Uno? - rekoh sa nadom u glasu. - E zdravo, doktore! Šta ima? - reče radosno nakon kraće stanke, prepoznala mi je glas. - Može li malo konsultacije? - Pa ja i nisam baš neki hirurg, ali eto… - šali se. - Na koga si mislila kada si rekla da se obratim novinarima? - Koga bilo. Najbolje CNN. Džeki Skajmanski; ona će htjeti. Ili Džon Berns, on je iz „Njujork tajmsa”; I on će htjeti. Ako žuriš, bolje Džeki. Novine su prespore.
- Okej, hvala. Još neko? - Sjetiću ih se još. Javiću ti. - Hvala puno. Još nešto. Znaš li gdje su oni? Imaš li kakav kontakt na njih? - Čuj, gdje su - čudila se - pa hotel „Holidej in”, kao i svi. Evo ti telefon. Pišeš li? - Pišem - zgrabih olovku iz džepa. Znala je broj napamet. - Super si. - Ne zezaj, doktore. Samo se drži. Ne daj je. Spasi je ako možeš. - Ne dam je, Uno - uzdahnuh iznenađen. - Hvala ti. Pravo si blago. - Je l’ mi se to uvaljuješ? - Ma ne zajebaji. - Okej, zdravo. Evo. Bar neko razumije srž problema. A čini mi se da bi ga trebao lako razumjeti svako normalan. Ili mi više nismo normalni? - Nema je? Na Igmanu? Šta će na Igmanu? - govorim u slušalicu i gledam Senči kako nekoga previja. Sišao sam na ambulantu. Napolju sija teško avgustovsko sunce i vrelina nas već pritišće, iako je još jutro. Dobio sam CNN u hotelu „Holidej in”. Ne znam ko mi se javio. - Jeste - čujem nekoga sa druge strane žice - neka vojska se izgubila na Igmanu. Unprofor. Legija stranaca. Svi ih traže. I tamo su nekakve borbe. - Okej. A „Skaj njuz”? I oni su tamo? - Jesu. Svi su tamo. - Okej. Hvala. Znam da su na Igmanu opet neke borbe. Tamo se u zadnje vrijeme stalno ratuje. Sjećam se plamtećih padina Igmana od prije neki dan. Navodno je Mladić komandovao napadom na Trnovo i dalje. A CNN je tamo. CNN Sarajevo se zove Džeki Skajmanski. Sitna, prekrasna, odlučna. Sa mnom je radila par intervjua. Kažu da se Džeki nije bojala istine. Kažu. Ja njene priloge nisam nikada vidio. Nisam imao vremena, struje, televizora… ali sam se tada nadao da me negdje daleko, daleko, vide moja djeca… „Skaj njuz” su Arpad, Arnaut, Ketrin, Kris i kompanija. I oni se otišli na Igman. Da li je iko ostao? Nije mi baš jasno šta sad i ne znam da li to što pokušavam nešto vrijedi. Jučerašnja odlučnost da nastavim borbu nekako je izgubila na intenzitetu. Ili nije? Ma nije izgubila na intenzitetu, nego mi je ponestalo ideja. Nemam precizan smjer. Hirurg uvijek treba jasan cilj i smjer. Ali cilj imam. Smjer će se naći. - Semire, šta radiš? - prenuh ga iz polusna. - Šta bih radio?
- Hoćeš li me trznuti do „Holideja”? - Što? Da se ne izgubiš? - Pa jeste - smijem se. - Šta ćeš tamo? - Pričaću ti. - Samo da se javim Naletu. Presvlačim se u civil i uzimam svoju aktovku sa svim mogućim papirima i ovlaštenjima. Projurili smo Tršćanskom i Semir nas je mirno i sigurno doveo do hotela „Holidej in”. Tek onda se zamislih šta ću sa svojom dragocjenom aktovkom. Smetaće mi u rukama, a ako je ostavim u autu, šanse da je ponovo nađem jesu ne nula, ali minus milion. Neko će slomiti staklo auta da je mazne. Otvorih gepek „golfa” i gurnuh je unutra, nepovjerljivo gledajući oko sebe. Nigdje nikoga. Samo policijska straža. Dobro je. Semir klimnu dvojici policajaca na ulazu i uđosmo. Šta ćemo sad? Nemam pojma koga tražim. Još samo taj Džon iz „Njujork tajmsa”. Nemam pojma kako izgleda. Ulazimo u nekakvu ogromnu prostoriju sa otvorenim barom. U „Holideju” ima struje, i hrane, i vode, i radi bar. Vidim boce viskija i konjaka poredane nad šankom. Stotine boca! Krajičkom oka ustanovim da su sve pune ili skoro pune. E jebiga. U bolnici nema struje, ni hrane, ni vode. Ili ima ponekad i pomalo. Na slamčicu. Osam bolesnika je umrlo da pokaže koliko nam struja nedostaje. U hotelu ima i struje, i hrane, i vode, i viskija. To je naš rat. Novinarima je stvoren puni komfor. Možda za debele pare? Oni su bitni i pare su bitne. Mi smo u bolnici nevažni. Šta će nam struja? Šta će nam i voda? Svi nekakvi vojni i policijski štabovi u gradu imaju struju i vodu. Unprofol ima sve to. Samo mi ne. Ranjenici su nevažni. Ranjenici su samo opterećenje. Ne daj im ništa. Ili malo zamaskiraj, pa neka izgleda da nešto i imaju. Uostalom, neka se o njima staraju oni neki što se prave da su dobrice. WHO, UNICEF i ti takvi. Uloge su nam tako razdijeljene. Dali su nam ih gospodari rata. Šta je ono rekao Nale? I mi i naši ranjenici smo ovce u klaonici. Čekamo na red. Na nama, ovcama, jeste da se nekako snađemo u našem toru. Liječenje je nebitno, inače bismo imali struju kao i hotel? Mi bismo je imali, a ne hotel. Ovce su ovce. Ni tor nismo birali. Ugurali su nas u njega, napravili pravila kojima su dali čudna imena: mobilizacija, radna obaveza, moralna obaveza, misija, naše snage, patriotizam, neprijateljske snage, nacija, religija… i tako nas prisilili da ih slušamo. Novinari su nešto drugo. Oni im trebaju i zato imaju privilegije. Ne treba ih uopšte pritiskati. Dovoljno je da prikažu šta se u gradu dešava i da time odigraju svoju političku ulogu. Istina je dovoljno crna. Mi gospodarima rata ne trebamo, a oni trebaju. Mi smo im više onako. Nužno zlo. Svoje porodice liječe u inostranstvu. Molim nekog konobara u crvenoj uniformi da mi nađe novinara Džona Bernsa i da
ga zamoli da siđe. Zna ga. Pristaje. Nakon desetak minuta čekanja, pojavljuje se bradati bitnik srednjih godina u flanelskoj košulji. Izgleda da je do maloprije spavao. Konobar ga upućuje na nas. Semir sjedi i ćuti. On ne govori engleski i uživio se u ulogu vozača i naoružanog bodigarda u maskirnoj uniformi. Semir se igra. Pozdravih Bernsa, predstavih se i počeh da objašnjavam o čemu se radi. Slušao me je, najprije nepovjerljivo, a onda s pažnjom. Nešto se u njemu pojavilo i postao je ljubazan. Postavljao je potpitanja i postepeno se uživljavao u temu. Kada mu je bilo sve jasno, rekao je da će sutra pokušati doći u bolnicu da vidi Irmu i da pokuša da pomogne. Smatrao je da on nije onaj pravi ili prvi koji će pomoći i savjetovao mi da se obratim televizijskom novinaru. Nije bio loš, ali nije mogao pomoći. Naravno da mi je bolja televizija. Kakav „Njujork tajms”. Sutra će doći u bolnicu, prekosutra napisat, za nedjelju objaviti… Do tada će Irma umrijeti. Ma ništa od toga. Meni treba televizija, i to hitno! A baš sada ih nema. Inače, stalno čuče pred bolnicom, a sada ih, kao za inat, nigdje nema. - Hej doktore - čujem ženski glas. Okrećem se i vidim poznato lice. Prelijepa djevojka od dvadesetak godina se smiješi i maše mi sa jednog stola. Tamo sjedi nekoliko ljudi. - Dina? Gdje si, Dino, otkud ti? - rekoh. - Ja sam tu stalno - smješka se. - Otkud ti? Šta je ono? Na stolici pored jednoga od njenih drugova leži velika TV kamera. Kako je prije nisam primijetio? Jeste. I Dina je reporterka ili prevodilac nekome. Ona mi je svojevremeno rekla da nam stiže avion pun jednokratnih uniformi koje nam je poslije „Ceneks” ponudio da kupimo. Za koga ono ona radi? Dina je djevojčica sa moje Grbavice. Znam joj i roditelje i pamtim i njihovo vjenčanje. Pamtim i kad se rodila i kad se igrala u parku pred zgradom. Jesam ostario. U svakom slučaju, sada ju je samo nebo poslalo. - Evo, tražim neke TV reportere, pa ne mogu da nađem - osmjehujem se i ja. - Koje reportere? - Bilo koje. - Pa može li BBC? - Čuj, može li. Naravno da može - osmjehujem se i prilazim. Čudo! Dina radi za BBC! Fantazija. - Evo, svi su ti ovdje na dispoziciji - reče i okrenu se njima. - Hej ljudi, ovo je doktor koji je otkrio da imam četiri bubrega… - reče na sjajnom engleskom. Kasnije sam saznao da je u društvu zovu Dina Four Kidneys. Sjećao sam se da ima nešto s bubrezima, ali nisam se sjećao da sam otkrio da su četiri. U stvari i nisu četiri, nego… Ma nije važno. Ona je to tako shvatila i u redu.
Semir je ćutao i držao se pored mene. Pravio se mrk i ozbiljan i nije mu to bogzna kako išlo. Samo mu je maskirna uniforma s pištoljima za pojasom davala izgled kakav je htio da postigne. Pogledao sam ga i nasmijao se, a ni on nije izdržao, nego se veselo nacerio i namignuo mi. Predstavio sam se i pokušao da objasnim o čemu se radi. Bili su uljudni, više zbog Dine, i apsolutno nezainteresovani. Pili su kafu i čekali doručak. Vjerovatno su navikli da ih neko pokušava iskoristiti za neke svoje ciljeve i nisu se dali. Kakva umiruća djevojčica koja izgleda zdravo? Na to neće nasjesti. Samo je jedan mršavi momak, sa gustom crnom kosom počešljanom unazad kao kod Brajana Ferija, digao pogled i izgledao je kao da hoće da čuje detalje. Gledao sam ga, a misli su mi na trenutak odlutale. Brajan Feri. „Roksi mjuzik”. To je nešto za mene. Ama-zooona. Ehhh… Dina se pravila da joj je svejedno, ali, kada smo ustali da krenemo, došla je za nama. - Jesi li sve rekao? - Jesam - gledao sam je ozbiljno, a ona je gledala mene. Imala je onaj izraz djeteta koje svijet primjećuje više intuitivno i svojim instinktima vjeruje više nego bilo čemu. A opet, izgledala je odjednom starija, zrelija i ozbiljnija. Pogled joj je bio oštar, prodoran i odlučan. Ta munjevita transformacija jagnjeta u lava zapanjila me je. Izgleda da je ne poznajem baš toliko… - Okej. Vidjeću šta mogu da uradim - rekla je. - Probaću poslati nekoga - reče i opet se pretvori u djevojčicu. Okrenula se da se vrati za BBC stol. Iznenađeno sam gledao za njom. - Čekaj, Dino. - Šta je? - Ko je ovaj crni mršavi? - Mali Alan, reporter. - Što mali? - gledam ga. - Nije mali. - Ma to mu je prezime - smije se. - Važan? - Svi su važni. - On je jedini reagovao na priču. - Ma znam. Ne brini. Gledala me je pravo u oči. - Pusti to meni. - Klimnula mi je glavom i osmjehnula se. Onda se okrenu i ode prema njima. Gledala me je sa osmijehom dok je sjedala. Okrenuh se da pođem. Ovaj BBC i ovakvi slični strani reporteri mogu samo da zahvaljuju bogu kada nalete na nekoga tako sposobnog kao što je Dina. To je njihov pravi filter za događaje. Stranac nema šanse da osjeti šta se stvarno događa. To na kraju odredi razliku u kvalitetu
izvještaja i stanica. BBC će biti dobar. Krenuo sam prema izlazu pomiješanih osjećanja. Ni sam ne znam da li opet idem praznih šaka. Dina će nešto uraditi, ali i to je možda i ko zna kad. Semir je negdje skrenuo i zaostao, a ja izađoh sam na prijepodnevno avgustovsko sunce. Na licu sam osjetio i osvježavajuće tragove vjetra. Vani nije bilo nikoga. Primijetio sam da nema ni one dvojice policajaca. Ključevi od auta su ostali kod Semira i morao sam da ga sačekam. Onda mi se u grudima javio onaj osjećaj da nešto nije u redu. Šta je sad? To je pravi fizički osjećaj. Toliko je jak da mi je potpuno jasno da je tačan. Ipak, sam sebe uvjeravam da nije. Ma valjda ništa. Osvrtao sam se sa zebnjom na sve strane. Nigdje ništa. Ovdje se ne bombarduje. Mine na „Holidej” ne padaju, ili vrlo rijetko. Tu su svi svjetski novinari i Radovan pazi da ih previše ne naljuti. Zato često padaju na bolnicu. Šta nije u redu? Policajci se nisu pojavljivali. Pogled mi se zaustavi na našem izrešetanom žutom „golfu”. Da nije to? Crv sumnje mi se najednom uvuče u kosti i ja krenuh prema gepeku. Naravno, otvorih ga bez problema. Eto, znao sam. Brava je bila otključana i gepek je zjapio prazan. Aktovka sa svim važnim dokumentima i zapisima je nestala. Stajao sam mirno, a u glavi su mi se rojile misli. Podigoh pogled i potražih opet onu dvojicu policajaca. Nigdje ih. Ne znam šta oni misle, ali znam tu lopovsku igru! Nisu bili tu i nisu vidjeli. Nemaju pojma. Sada se negdje unutra smješkaju ili pokušavaju da razbiju kod. Aktovka se otvara pomoću koda od tri broja. To svako dijete može otvoriti za par minuta. Nemaju pojma šta je unutra, ali i sama tašna je vrijedna da se proda. Lopovska bagra. Ali ne možeš im ništa. Ukrali i gotova stvar. Imaju oružje, oni su policija i ne možeš im ništa. Samo što sam ja bez te aktovke potpuno imobiliziran. Sve dozvole kretanja i prolaza, ovlaštenja, formulari, spiskovi, zabilješke… Moram je naći! Krećem prema ulazu u „Holidej”. Naći ću ih. Da sačekam Semira? Ma ne treba. Fino ću ih pitati da mi je vrate. Ili da mi bar vrate dokumente. Kao da su me čekali. Nađoh ih čim uđoh i zaokrenuh iza jednog ćoška. Jedan visoki ćelavi je gledao pravo u mene, a drugi, mali debeljuco, pravio se da me ne vidi. Obojica sa kalašnjikovima u rukama. - Vi ovdje čuvate stražu? - Bila je to prva stvar koja mi je na um pala da pitam. Glupost. Ali šta da uradim? Ne mogu ih odmah optužiti da su lopovi. - Jok, sadimo tu cvijeće - procijedi suho onaj visoki. - Šta hoćeš? - Neko mi je ukrao stvari iz auta. Gledao me je i šutio. Žvakao je nekakvu travku i bezobrazno me fiksirao pogledom. - Što nisi pazio?
- Kakvo auto, kakve stvari, hajde, briši odavde - reče onaj debeli. - Čekaj malo - pokušah da ih zaustavim. - Ajde, izlazi napolje - krenu i taj visoki ćelavi prema meni. Držanje mu je bilo prijeteće i ne preostade mi ništa drugo nego da se povlačim prema vratima. I onaj drugi je krenuo vani za nama. Nisu potezali oružje. Vidjeli su nenaoružanog civila koga će lako opeljušiti i otjerati kući i nisu se brinuli. Nisu se čak ni pretvarali da ih interesuje nekakva krađa iako su policija i iako su oni ti odgovorni čuvari. Nisu znali da im je promakla jedna sitnica. - Polako, ba. Moram naći dokumente iz tašne - pokušah opet da smirim situaciju. Oni su išli dalje prema meni i izlazu. Ja sam se nevoljko povlačio. Samo, ovaj put se nisam bojao. Pogriješili su. - Je li ovaj auto? - upita visoki ćelo kad izađosmo na sunce. Sprdao se. Na parkingu sa zadnje strane hotela stajao je jedan jedini auto. Moj. Policajci su se iživljavali na meni. Mrko sam ih gledao. - Gdje je bio kofer? - upita mali bezočno. Htio je i on da se igra i time naletio. Priznao je da su to bili oni. Ja nisam spomenuo kofer. Rekao sam - stvari. - Ovdje, u gepeku. - Pa vidiš da ti je gepek otvoren. Mogao ti ga je uzeti ko god je htio - mali namignu velikom zabavljajući se i čekajući kako će on reagovati. Bilo je očito da je on druga violina i da pokušava da se dodvori ovom ćelavom. Ćelo je reagovao odvratnim osmijehom i prijetećim pogledom na mene. - Mogao je uzeti svako, ali nije. Uzeli ste mi je vi - rekoh mirno. Ko ih šiša. Moram dobiti svoje dokumente - … i vi ćete mi je sada vratiti - nastavio sam. Nisam još znao kako, ali moram ih dobiti nazad. Gledao sam iznenađenje na njihovim licima. - Oho, vidi, vidi! Baš sam opasan - kreveljio se ćelo. - Jesam li ja to lopov, ha? ljutito viknu i pođe on na mene. Digao je ruku da me valjda udari ili uhvati za vrat. Oružje nije dirao. Smatrao je da mu nije potrebno. Bili su okrenuti leđima prema vratima hotela kada se na njima pojavio Semir. Ja sam ga vidio, a oni nisu. Izgleda da je čuo posljednjih par riječi. - Šta su papci maznuli? - čuo sam Semira iza njih. I oni se okrenuše i zgledaše se. Neko im je rekao „papci”? Nemoguće. Izrazi njihovih lica su govorili samo jedno - sad će ga oni naučiti pameti! Nisu slutili u kakvoj su nevolji iako im se nije dopao pogled na Semira. On je mirno stajao, osunčan u maskirnoj uniformi, sa dva kolta za pojasom i… čačkao zube. Mene je već polako obuzimao strah - za njih. - Kofer - rekoh. - A šta to tebe kurac boli… - pođe da kaže visoki, ali Semir mu je već prilazio. Ni
brzo ni polako, ali potpuno samouvjeren i siguran u sebe. Kretao se kao mačka. Semir je u takvim situacijama nevjerovatan. Riba u vodi. Ponašao se kao da je policajac, koji je bio za glavu viši od njega, potpuno bezopasan. Taj je još govorio kada je Semir stigao do njega i zamahnuo rukom. Nije ni sekunde oklijevao ni premišljao. Odmah mu puče šamarčinu! Prišao je kao da je to najnormalnija stvar na svijetu i mrtav hladan mu odvalio takvu šljagu da je bilo čudo da on nije odmah ispljunuo nekoliko zuba. Zvuk je odjeknuo u tišini. Drot se ukočio, potpuno zapanjenog pogleda. Krv mu je navalila u obraze. Nije stigao ni da pokuša da se odbrani. Nije se ni sjetio. Htio je nešto da kaže, ali mu je valjda napokon počelo da sviće da se dešava nešto neplanirano. Pored njega je potpuno ukočeno stajala ona mala, debela ulizica. Onda je počeo da se odmiče i diže pušku. Dok je ćelo još hvatao dah i pokušavao da svari šta mu se desilo, Semir se, mrtav hladan, okrenu i unese se u lice debelom. - Ti, mali debeli, marš po torbu - reče. Riječ „debeli” je izgovorio drugačije, kao da pljuje. Fiksirao ga je očima. Mali debeli se štrecnu i povuče još korak nazad. Ruka kojom je krenuo po pušku zaustavila se u pola pokreta. Uto mu Semir priđe, polako diže ruku, zaustavi je na trenutak iznad njegove glave i onda mu opali pravu—pravcatu čvoku! Opet bez oklijevanja i opet mrtav hladan. Kao malom djetetu. - Jes’ me čuo? Marš! Debeli je stajao preneražen i ponižen, ne vjerujući da mu se to događa. Još dok je govorio s njim, Semir ovlaš pogleda onog visokog, koji je ukočeno stajao. Semir diže drugu ruku prema njemu i suvo reče: - Ti, čekaj. Debeli je još stajao i pokušavao da sačuva dostojanstvo, kad mu Semir trznu ramenom. On, prepadnut i iznenađen, odskoči metar unazad. Semir se mirno opet okrenuo prema visokom. Pošao je da mu nešto kaže kad je uglom oka primijetio da unezvijereni debeli još stoji. - Šta čekaš? - obrecnu se na njega. Debeli u strahu napravi još jedan nekontrolisan korak unazad, pa se okrenu i požuri u hotel. Semir je opet gledao visokog. - Koji si, ba, ti… - kolebao se visoki. Htio je da kaže „Koji si ti, ba, kurac?”, ali više nije smio. - Jes’ to htio da ga udariš? - reče Semir ledenim glasom, ne obraćajući pažnju na njegovo pitanje. - Ma nisam, šta ti je, hej, ba, smiri se. Semir ga je gledao, pa pogleda u njegovu plavu policijsku uniformu. - Nisi, je li? - reče. – Jesi l’ se to usrô, šupčino? Policajac je stajao bez pokreta i bez odgovora. - Policajac, je li? Hajde, skidaj tu uniformu - siktao je, naizgled leden kao špricer.
Nisam ga volio vidjeti u takvom stanju. Njemu krv lako proključa i nisam siguran ali čini mi se da bi bio u stanju pobiti ovu dvojicu lopova bez razmišljanja i oklijevanja. Na sreću, i obojica su izgleda shvatili da je gusto i potegli su kočnice. - Ko da se skine, jes’ ti, ba, normalan? - govorio je visoki dižući jednom rukom kalašnjikov. - Jesam li ja normalan? Spusti tu pušku, majku ti jebem papansku! Spuštaj! Jedini gori od ledenog Semira je bijesan Semir. I, naravno, došlo je odmah. Visoki drot nije stigao dovoljno brzo spustiti pušku. Zato je opet dobio takvu šamarčinu da je jedva ostao na nogama, a krv mu krenu iz nosa. - Šta čekaš, jebem li ti materešinu lopovsku? Uslijedila je još jedna šamarčina i visoki se očajnički počeo odmicati. Strgnuo je remen od puške preko vrata i bacio kalašnjikov na zemlju. - Nemoj, ba, majke ti - govorio je najednom visoki, shvativši da je u smrtnoj opasnosti. Digao je ruke u pokušaju da se zaštiti od batina. Bio je potpuno preobražen. Slika i prilika straha i jada. Nimalo više nije ličio na onog frajera od maloprije. Nestalo je iz njega sve bahatosti i sile. Situacija se prebrzo promijenila. Bio je u panici i pokušavao se izvući. Sigurno je u mislima proklinjao i torbu, i sunce, i mene, i sve. Ovo nije bio običan sukob niti čarka. Pretvorilo se u nešto drugo. Radilo se o životu i smrti, i to smo svi dobro znali. A kad se radi o životu, čovjek se ponaša potpuno drugačije nego što i sam očekuje. Nema ispravke i niko ti ne garantuje da si baš ti taj glavni junak koji će preživjeti. A smrt je tako definitivna… Nema ni popravke ni ponavljanja. Strah i sam taj nekakav osjećaj blizine smrti su nevjerovatni. Ćelavi visoki lopov-policajac je s užasom shvatio da je na granici. - Dobro je, Semire, polako - pokušao sam da se umiješam. - Skidaj uniformu kad kažem, šta čekaš? - nije obraćao pažnju ni na mene. - Evo, ba, dobro, skidam - otkopčavao je ćelo košulju okrvavljenim prstima. Prsti su mu se tresli i nije mu išlo. Uto se na vratima hotela čulo komešanje i istrča nekoliko policajaca sa puškama u rukama. Trojica. Debeli nije bio među njima. - Stoj, ne miči, majku vam jebem! - vikao je onaj prvi. - Kome majku? - okrenu se Semir i krenu mu u susret. Već su svi imali puške uperene prema njemu, ali nisu oni znali Semira. Mirno je prišao onome najbržem i najbližem, onom istom koji je opsovao, i opet je sijevnula strašna šamarčina. On nije uspio da ostane na nogama. Zateturao se i prevalio se na leđa, smiješno pokušavajući da ne ispusti pušku. Nije uspio. Druga dvojica su se narogušili i zaustavili korak-dva iza njega. Onaj visoki ćelo iza Semira prestao je na trenutak otkopčavati košulju. - Šta ćeš s tom puškom, šupčino? - reče Semir onome bližem policajcu skoro bez zaustavljanja. Onda mu priđe jednim korakom i uhvati rukom cijev puške, pa je prisloni
sebi uz vrat. - Ho’š to da pucaš? Hajde, pucaj… Šta je, pucaj kad ti kažem - gledao ga je pravo u oči. - Pucaj, šupčino! Pucaj, jebem li ti materešinu! Policajac je unezvijereno gledao Semira, pa nas, pa Semira, i ćutao. Nije pucao. Niko se nije micao. - E nabijem vas ja… - reče Semir nakon nekog vremena, gurnuvši cijev u stranu. Policajac je stajao zbunjen. - Ovaj je lud - promrmlja. I onaj iza njega je usmjerio pušku nekud napola u nebo. Tek toliko da se ne kaže da ga Semir ipak ne shvati kao prijetnju. Onaj prvi još nije ustajao sa zemlje. - Ti nećeš da pucaš, e pa da vidiš mene - reče Semir i istrže revolvere iz pojasa. Semir lako poteže revolvere. To sam znao ja, ali oni nisu. Najednom je napetost u vazduhu bila nesnošljiva. Semir je uperio revolvere, a policajci su stajali nepokretno da ne izazovu sudbinu. Okrenuh se i vidjeh da je visoki ćelo pored nas dovršio otkopčavanje košulje i sada je bio u neprilici. Nije smio da je skine da ne privuče Semirovu pažnju. Onaj što je ležao sjeo je, ne pokazujući namjeru da se lati puške, a ova naoružana dvojica su se očajnički zgledali. Semir je apsolutno vladao situacijom. - Ko vam komanduje? - upita Semir preko nišana. - Alija. - Zovi ga - reče Semir onom najbližem vratima. - Pa on je u stanici - promeškolji se on. - Aha, a gdje je onaj debeli sa tašnom? - Sa’ će Kemo - reče onaj na zemlji. - Sa kakvom tašnom? - dodade, pa se prepade od svog pitanja. - Onom što ste nam je ukrali. Nije izgledalo da su baš iznenađeni, ali svejedno se pogledi puni pitanja i optužbi okrenuše prema visokom, raskopčanom ćeli. Krv iz nosa mu je tekla ne prestajući. Uto sa vrata proviri debeli Kemo. Kao da je malo premišljao, pa onda polako izađe, zabezeknuto nas gledajući. U jednoj ruci je držao moju torbu. Semir je u međuvremenu vratio revolvere u korice i nikome više nije bilo do potezanja oružja. - Vidi da ti šta ne fali - reče Semir meni. Otvorio sam torbu i pogledao gomilu papira. Šta bi mi falilo? Ovima su papiri bili nevažni. Htjeli su torbu, pa ako nešto još tamo bude. Superkvalitetna kožna „samsonajt” aktovka. Zbog toga su mogli pogubiti glave. Zbog toga smo svi mogli pogubiti glave. U božju mater! Rat je sranje. - Ustani - reče Semir onome na zemlji, uzimajući od ćele policijsku košulju. Skinuo je sa nje identifikaciju sa imenom i slikom visokog i stavio je u džep, a košulju bacio na
zemlju. - Reci Aliji da ste htjeli pokrasti Semira i da ovoga lopova više neću da vidim u policiji. Dobiće prekomandu u vojsku. - Hoće li znati koji Semir? - Hoće, hoće. Ako mu šta ne bude jasno, neka me nađe. Zna on gdje da me traži. - Nemoj, ba, Semire… - pokušao je da nam priđe visoki lopov, ali Semir se okrenu prema njemu. - Odbij nazad. On se zaustavi. Htio je nešto da kaže, ali nije bilo svrhe. Shvatio je to i ćutao. Nadrljô je. Poziv u vojsku znači odlazak iz Sarajeva nekud u bitku. Gotovo je sa viskijem u „Holidej inu”. Mi sjedosmo u auto i odosmo. Ostali su da gledaju za nama. - Edo, da vidiš ovo - maše mi Senči iz velike. Tek smo stigli i samo što sam se presvukao. U velikoj je opet ležalo neko golo dijete. Đoga stoji nad njim. Na sebi ima bijelu košulju kratkih rukava. Danas je ambulanta njegova. On i ja se sve češće mijenjamo u dežuri. Ranije smo bili tamo stalno obojica. U stvari, i sad smo tu, u bolnici, stalno obojica, ali se nekako automatski mijenjamo u službi. Bez ikakvog reda ili dogovora, nekad duže on, nekad ja. Funkcioniše to na opšte zadovoljstvo. Važno je da sve stižemo. Da nije rata, vjerovatno bismo dobro pazili ko, kada i šta. Ovako je to nevažno. Svi sve i uvijek. Bez dogovora i pogovora. U stvari, Đoga je izuzetno fer i lako nam je. - Šta misliš, gdje ovo završava? - pita me on, gledajući u široku ranu nad lijevim kukom. Gledam. Kakva li je ovo ranetina? Ne krvari bogzna šta, ali je ogromna. Široka je bar desetak centimetara. Ne postoje takvi meci. Šrapnel? Toliki? Pa šrapnel je dio bombe. Ne može biti tako velik. Crnokosi dječarac od svojih desetak godina šara očima od jednog do drugog, znajući da ćemo mi sada nešto o njemu odlučiti. Ne izgleda ni nešto uplašen, ne plače. Automatski mu mjerim puls. Sve u redu. Šta li je sad ovo opet? U zadnje vrijeme, stalno neki izuzeci. - Senči, daj mi sterilne rukavice - kaže Đoga. Pogleda u mene. Znam da misli isto što i ja i sad čeka hoću li nekako reagovati. Klimam s odobravanjem. Šta bih drugo? Zavući će ruku u ranu da vidi ima li unutra čega i ide li rana u stomak. Ako ide, jedan od nas će to revidovati u sali. Ako ne ide, onda možda ništa, a možda ipak revizija. Rana je oprana betadinom26 i Đoga je navukao rukavice. Osvrnuh se i primijetih da nam je u veliku ambulantu ušlo još par ljudi. Sa vrata su sve gledali Nale i Vuja, a s druge strane, od sale, ušli su Faruk i Duško i stajali tamo prekrštenih ruku. Tu je još nekoliko ljudi u bijelom. - Ne boj se, sine, samo da nešto vidim - govori Đoga malom ranjeniku. Pogled mu
odluta nekud u daljinu u dubokoj koncentraciji i poče da uvlači prste i pipa sve dublje i dublje. Nekako je to trajalo predugo. - Izgleda da ne ide u stomak - napokon reče. - Samo potkoža. Jedino što nema nigdje kraja - govori sa čuđenjem kao sam za sebe. Gledam kako su mu svi prsti već u rani. Rana je tolika da bi mu tamo mirno mogla stati cijela šaka. Dječak pravi neke grimase, ali drži se dobro. Ne pušta ni glasa. Pravi je mali junak. Đoga uvlači ruku još dublje. Na licu mu je izraz čuđenja. Izgleda da uopšte ne nailazi na otpor. Onda polako izvadi ruku iz rane i drugom rukom rastegnu rukavicu skroz do lakta. Nije pukla. Sreća da je ljeto i košulja ima kratke rukave. - Moram još dublje - govori kao da se izvinjava, ne primjećujući koliku je iznenada dobio publiku, i gurnu ruku ponovo u ranu. Dječak jeknu, pa opet stisnu zube i ućuta. Đoga je bio nježan. Gledali smo kao u transu kako ruka u rukavici nestaje u rani sve dublje i dublje, cijela šaka, pa polako poče da ulazi i podlaktica. Još, još. Malo krvi i sukrvice se cijedilo sa rukavica na ležaj, a Đoga je nastavljao. Njegova ruka je sad došla valjda već do dječakove desne natkoljenice i stalno je prodirala dalje. Još malo i još malo. Nije se zaustavljao, a dječak nije progovarao. Duboko je udahnuo i nije ni disao. Svi mi, uvježbani i otvrdli hirurški personal, naviknut na sve i svašta, pratili smo šta se događa, u čudu i nevjerici. Već je nestalo s vidika pola Đogine podlaktice, a bez ikakve reakcije. Dalje i dalje… Gotovo. Ne može dalje. Ruka je u rani do lakta, ali Đoga nastavlja. Gura kraj rane nesterilnim laktom. Onda se dogodiše dvije stvari odjednom. Dječak glasno izdahnu, kolutajući očima prema nama, i Đoga izjavi: - Evo ga. Nismo znali čega evo, ali čuo se uzdah olakšanja iz mnogih grudi u našoj velikoj ambulanti. Dječak i Đoga su se pogledali. Niko nije pitao ništa, a dječak je poslije nekoliko dubokih uzdisaja opet duboko udahnuo, zadržao vazduh i pogledao u Đogu. Imao sam osjećaj kao da su se nekako dogovorili i da je klinac dao odobrenje da se nastavi. I Đoga je nastavio. Na koži iznad desnog koljena se vidjelo da nešto radi sa rukom u dubini. Na licu mu se sve više ocrtavalo čuđenje i on procijedi, opet kao za sebe: - Šta li je ovo? Onda je počeo da izvlači ruku i dječak sada ne izdrža, nego jeknu. - Gotovo je, evo, izvlačim ruku, ništa se ne boj - raspričao se Đoga i onda izvuče ruku s nečim u njoj. Isprva nisam dobro vidio. Izgledalo je kao krvava pivska flaša. Ambulantom se odliježe začuđeni žamor glasova. - Tenkovska granata - čuo sam Naletovo uzbuđenje sa vrata. - Jeste? A svašta. Počeli smo da komentarišemo i gledamo jedan drugoga, ali Đoga je imao druga posla. - Šta misliš? - pogledao me je upitno nakon što je odložio granatu. - Ne znam. Šta šta mislim? - Šta ćemo s njim? - Đoga se osvrtao i gledao u Naleta i Vuju.
- Ništa. Ako nema penetracije, dren i na posmatranje - reče Vuja. - Izgleda da nema. Sve sam prepipao. Stvarno ništa nisam našao. Đoga još nije mogao da vjeruje da je takva povreda moguća. Zato je razmatrao sve mogućnosti ponovo i ponovo. Ali bila je moguća. Pokazalo se i kasnije da je projektil prodro iznad lijevog boka u desnu nogu, derući potkožno masno tkivo prednje strane stomaka i natkoljenice, ne oštećujući unutrašnje organe. Dječak je nakon toga dobio svoju granatu za uspomenu i ponosno ju je držao iznad kreveta. Par dana nakon njegove povrede ranjen je i tadašnji premijer BiH, Zlatko Lagumdžija. Ležali su na šoku jedan do drugog, pa su se razni važni gosti nekoliko dana kasnije utrkivali ko će se prije slikati sa malim tenkistom i njegovom granatom. Nakon što je Đoga obradio i zadrenirao ranu, htio sam da odem na šok i da vidim Irmu. Prije toga sam htio da progovorim sa Semirom. Sjedio je sa Naletom u ginekološkoj ambulanti. - Je li ti ispričao? - upitah Naleta ozbiljnim glasom. - Šta mi je trebao ispričati? - okrenu se Nale prema njemu. Semir tiho uzdahnu i skrenu pogled. Izgledao je kao malo dijete kad ga uhvate da jede šljive, pa mu ni samom nije jasno je li nešto krivo ili nije. - Maloprije je sam izdevetao pola obezbjeđenja „Holidej ina”. Nale je trenutak razmišljao, pa onda razvuče usne u najveseliji osmijeh koji postoji. - I to da mi ne ispričaš? Govori! Šta je bilo? - Ma maznuli mu torbu. Ti policajci su mu maznuli onu njegovu smeđu aktovku. Morao sam je vratiti - objašnjavao je zabrinuto. Nale ga je gledao ushićeno, kao da ga prvi put vidi. On se ohrabrio. - Uzeli smo im torbu nazad - reče. - I… - ohrabrivao ga je Nale, skoro cupkajući na stolici. - Šta bi? - Pa ništa naročito - Semir je govorio tiho, kao u neprilici. - Jok, ništa. Šamari, zubi, oružje… - rekoh. - Koliko ih je bilo? - Ne znam, majke mi - okrenu se Semir. - Petorica - rekoh ja. Na to Nale pljesnu rukama. - To, Semire! Ma znao sam ja - oduševljeno je pljeskao rukama. - Tako im treba. Bravo! Znao sam ja što sam tebe uzeo za bodigarda. Sve su to tamo lopovi koji se kriju od rata. Neka si ih. A šta oni?
Vidjelo se da je Semiru laknulo. Malo u čuđenju nakrivi glavu. - Šta bi oni? Ništa. - E pa zato sam ja i došao da popričamo. Šta bi da je onaj opalio? Onaj što ti je držo pušku na vratu? - Prvo, nije mi je držao na vratu on, nego ja. Drugo, šta da je opalio? - Semir me je izazivački gledao. Ja sam gledao njega. Nale nas je gledao obojicu. Da li je moguće da je Semir prešao granicu i da mu je svejedno ako pogine? Ozbiljno smo se gledali, a onda on namignu. - Nema šanse. Šupak. Nije je ni otkočio - osmjehnu se. - Da nisam ono napravio, razbili bi nas. Ovako, vidio si. - Jesam, vidio sam - uzdahnuh. Možda ima pravo. Sto posto ima pravo. Možda on naprosto ima žicu za te stvari i šta se ja tu imam miješati? Ipak dodadoh: - Da te je koknô, koknô bi i mene. - Nije taj nikad nikoga koknô. Kad je izletio, on se drao od straha. Znao sam da neće smjeti pucati. Šta on zna s kim ima posla? Je li tako? Semir je volio da dodaje to - je li tako - na kraju svake druge rečenice. - Ne znam - vrtio sam glavom. - Ako ih je Sema izmarisô, sigurno su i zaslužili - mudrovao je Nale nepomućenog raspoloženja. Ove sitnice sa mogućim kokanjem nas obojice samo su jagoda na šlag. Jedva je čekao da ja prestanem da se vajkam i da čuje sve, detalj po detalj. Slegnuh ramenima i ustadoh. - Jebiga, Semire. Šta bismo mi bez tebe? - rekoh. Vidio sam kako mu se oči šire od zadovoljstva. - Ma ko vas jebe - reče sa osmijehom i okrenu se na drugu stranu. - Slušajte dobro. Dosta o tome. Idemo sad da provedemo jednu preciznu ratnu operaciju - reče Nale kao ozbiljnim glasom. - Prepade me. Šta li je sad? - sprdao sam se. - Mirso već čeka pred bolnicom - nastavi on ozbiljno. - Sjedite s njim u hitnu i idite na Koševo, na grudnu hirurgiju. Tamo nađite njihovog novog pacijenta. Ne znam kako se zove, ali je iz „Crnih labudova” i prijatelj je komandanta Armije Sefera Halilovića. Pazi sad. Vi ga utovarite i krenete ovamo. Javite mi motorolom da ste krenuli. Ja otvorim salu, operem se, instrumentarke, anestezija, sve spremno. Kad vas vidimo da ulazite u dvorište, pali se mali agregat, unosite ga u salu i počinje operacija. Je li jasno? - Kô dan. Idemo. - Hajde. I, molim te, nema zadržavanja. Pravo tamo i nazad, i da ste ovdje tačno u 13.00. Tada ćemo početi operaciju. Pitam još jednom: je li sve jasno?
- Ma jasno, ba, Nale. Nećemo nigdje. - Okej. Ja tu čekam. Pogledao sam na sat. Imamo šezdeset devet minuta. Više nego dovoljno. Mirso nas je već čekao pred bolnicom. Smjestismo se u hitnu i krenusmo. Put je tekao bez problema. Da nije bilo paklene vrućine, bilo bi ugodno. Otvorili smo prozore da nas vjetar rashladi. Klimatizacija u hitnoj nije postojala. Na torakalnoj smo našli Safeta Gusku, koji je tada tamo i šefovao, i on nam je pokazao novog crnog labuda. Visok i suh momak od svojih tridesetak godina. Dren iz pluća smo mu otpojili od flaša i spojili na novu-novcatu transportnu valvulu, koju nam je dao Guska. Pitali smo crnog labuda otkud poznaje Sefera i on nam je počeo pričati razne njihove zajedničke doživljaje. Ni on ni Guska nisu znali da ćemo mi doći, pa nisam shvatio kakvu operaciju Nale hoće da radi. Zvali smo ga kad smo se smjestili u hitnu. Javili smo da krećemo iz baze 3 u bazu 2. „Sve je spremno”, čuo se odgovor iz motorole i pođosmo nazad zadovoljno čavrljajući. „Crni labudovi” su opet nekakva specijalna vojna jedinica koja ne operiše u Sarajevu. Ovaj je sigurno bio teško ranjen kada su ga donijeli ovamo na liječenje. Sad izgleda dobro i s njegovim transportom nije bilo nikakvih problema. Polako se uparkirasmo pred ambulantom; Mirso iskoči i otvori zadnja vrata. Za tili čas izvuče zbunjenog labuda iz auta i ugura ga u bolnicu. Čusmo kako se pali agregat. Pogledah na sat. 12.59. Nema greške. Sve je precizno kao pljačka banke. Par minuta kasnije, Semir i ja smo još stajali u predvorju pred ambulantama, kada se pojavi Nale iz sale. Na sebi je imao sve spremno, plašt, kapa, maska, rukavice. Doduše, masku je skinuo sa usta i polako je skidao rukavice. Izgledao je kao da je progutao kost. Nešto nije u redu! Nale tako ne izgleda nikad. Skoro nikad. - Šta je bilo? - upita Semir ogledajući se i instinktivno tražeći opasnost. Nigdje nikoga. Nale nas nije gledao. Približavao se i nešto se premišljao. - Šta vam je rekao Guska? - upita kada se zaustavio pred nama. - Ništa, šta je bilo? Nije valjda… - htjedoh da kažem „umro”, ali nisam. Ćutao sam zgranut. Srce mi je zalupalo kao ludo i htjelo da iskoči iz grudi. Pacijent je izgledao potpuno dobro u autu. Par puta sam mu preventivno opipao puls i sve je bilo u redu. Pričao je s nama. Ukočio sam se i čekao da čujem šta će nam reći. On nije govorio ništa i nešto je odmahivao glavom. - Šta je bilo, Nale? - upita sad Semir još jednom, napeto. Nale se zaustavi, duboko udahnu i reče: - Nije on. Nismo razumjeli. Šta je rekao? Vidio je da nismo razumjeli, pa ponovi: - Nije on. Ovo nije on! Ovo je neko drugi!
Polako nam je dolazilo. Pogrešan pacijent. To je to. Živ je, ali to nije taj! Osjećao sam kako mi se grudi tresu od olakšanja, a onda iz mene provali neobuzdan grohotan smijeh. Ma nije moguće! Smijao sam se i smijao. Onda sam vidio kako se i Semir valja od smijeha. Jedino se Nale nije smijao. - E jesmo precizno ovu ratnu operaciju… - pokušavao je Semir da kaže između napada smijeha. - Pravo uspješno. Vidi se da smo Armija BiH. - Zato mi još nismo dobili rat. - Nema veze, dobićemo neki drugi. - Ma nema šanse, jarane… Nale nas je gledao i odmahivao glavom. Izgleda da ni on nije bio baš siguran. Slegao je ramenima i rekao: - Hajde. Vraćajte ga gore. Dovedite tog drugog. - Idem da tražim Mirsu - reče Semir kroz smijeh i ode niz hodnik. - Nevjerovatno da su dva Seferova jarana iz „Crnih labudova” trenutno na torakalnoj. Ja dosad nisam vidio nikad nijednog labuda - žalio se Mirso dok smo izbezumljenog labuda vraćali na Koševo. Nije mu lako. Umalo su ga operisali na pravdi boga. Više nije bio tako pričljiv i samo je žmirkao i uzdisao. Proglasio je da Sefera i ne zna tako dobro, i da u stvari i nije zastalno u „Labudovima”, nego da je slučajno bio s njima kad je ranjen. Mislio je da mu je Sefer sredio neku ljepšu bolnicu i nije mogao da shvati otkud odjednom u operacionoj sali. Tek tamo je shvatio da se nešto čudno dešava i u panici počeo objašnjavati da njemu nikakva operacija ne treba. On je u stvari zdrav! Nije mu ništa. Neki dren, bez veze… Guski to ponovno maltretiranje nije bilo smiješno. Našao nam je drugog labuda i gunđao nešto o dogovaranju, telefonima i zajebavanju. Mi smo se stalno kebarili i novom labudu ništa nije bilo jasno. Vidio je da je veselo, pa se smijao sa nama. - Koliko vas ima labudova u bolnici? - raspitivao se Mirso. - Ne znam hoću li imati dovoljno goriva za sve vas. Onda smo se opet svi smijali. I labud se smijao, pa ga je nešto zaboljelo i više se nije mogao smijati, a i mi smo se polako uozbiljili. Nale je za svaki slučaj čekao pred bolnicom. Izgledao je skrušeno i razočarano. Njegova ratna operacija je doživjela potpuni fijasko. Nakon par riječi sa pacijentom, izjavio je da je ovaj put sve u redu i otišao je u salu. Semir i ja nismo mogli dočekati da dođemo u spavaonu da sve prepričamo Đogi i Senči. Nešto kasnije sam se odvezao u PTT inženjering. Tog dana, u utorak, 3. avgusta 1993, predao sam oficijelni zahtjev za hitnu evakuaciju životno ugrožene Irme Hadžimuratović iz Sarajeva.
Nije me primio niko. Hodao sam od kancelarije do kancelarije. Nikoga od šefova nije bilo. Šta se može. Kad nema šefova, moraćemo drugačije. Samo kako? Na kraju sam razočarano ostavio zahtjev u UNHCR-u i otišao. Sjedim na šoku na inspekciji i pijem mirišljavu i ukusnu kafu. Čini mi se da na šoku stalno pijem kafu. Kad razmislim, čini mi se da živim od kafe. Šest je sati po podne i vrućina vani je još nesnosna. Unutra je bolje. Veliko staklo nas dijeli od pacijenata. Dok je šok bio na drugom spratu, na rehabilitaciji, Semir i ja smo spavali tu. Kad je šok opet preseljen ovamo, odselili smo se sprat iznad. Marina je razočarana više nego ostali. Ubijeđena je da je to kraj. Nema Irmi pomoći. Ostali od UN nisu ništa bolje ni očekivali. Ramiz je umro, a oni su vidjeli mnogo takvih koji su dopali kao Ramiz. Sad, kad smo svi skupa, ne mogu više od sebe sakriti razočaranje koje me razjeda. Svi osjećamo poraz zajedno. Ja možda više od ostalih jer meni su svi elegantno zalupili vrata pred nosom. Kao i mnogo puta ranije. Cijeli njihov sistem je napravljen tako da ti niko ne može pomoći. I kada bi htio, ne može. Idem da vidim Irmu. Vidjela me je sa svoga kreveta čim sam se pojavio u sobi. Maše mi rukom. Osmijeh i blistave oči koje su me odmah potpuno očarale i okrenule sebi svu moju pažnju. Prilazim joj ohrabren, ali sa zebnjom u srcu. Izgleda potpuno zdrava. Vesela i zdrava. - Cijeli dan mi nisi bio - reče mi prijekorno. Nisam joj mogao reći da cijeli dan ni na šta drugo nisam ni mislio nego na nju. - Bio mi je tata - čavrljala je. - Rekô mi je dovesti i mamu i Medinu. - Aha, a šta je Medina? - Nije šta, nego ko! - napućila je usne. - Medina je moja seka. - Imaš sestru? Baš fino. Je li veća ili manja od tebe? - Mala. I ona će doći. - Irma, sine. Boli li te nešto? - Ne boli. Ništa. Ja bih voljela da idem kući. Ako me ne bude boljelo, pustićete me kući, jelde? - Jeste, srećo. Čim te prestane boljeti i čim ti izvadimo ovu cjevčicu iz stomaka, pustit ćemo te kući - govorio sam glasom punim nade. I u meni tinja nada. Možda sam prenaglio. Možda bude dobro. Možda ozdravi. Znaćemo ubrzo. Preživjela je svoju smrt. Zašto ne bi ustala i mirno odšetala? Dan-dva i biće sve jasno. - A kad ćeš mi izvaditi ovo? - pokazala je prstom na onu cjevčicu, to jest dren iz stomaka.
- E pa neću još, još koji dan. Namrštila se. - Ko će toliko čekati? A čim mi izvadiš, mogu ići mami? Jelde? - Pa nije baš odmah. - Nešto mi pade na um. - Da te nešto pitam. Hajde. Pazi ovako. Riba i po - dinar i po. Koliko košta jedna riba? - smiješim se. Ima pet godina. Nikad nije vidjela ni ribu ni dinar. Ni ja ih nisam vidio već par godina. Nema šanse da odgovori. Glup sam. Nema veze. Pitaću nešto drugo. - Jedan dinar - smiješi se, a onda se i tiho ali oduševljeno nasmija kad vidje da sam se ja iskreno zapanjio. Nevjerovatno. Kad sam završio osnovnu školu, jedan tatin prijatelj me je zbunio tim pitanjem. Irma je fantastična, koncentrisana, lucidna, vesela. Dok sam mislio o tome, automatski mi je došlo još jedno saznanje. U mislima vidim kako joj se dijafragma trese i u stomaku ljulja oštećena crijeva. Pri smijanju se nije uhvatila za stomak. Nije je boljelo! Super. To je vrlo dobar znak. Tamo negdje, prema leđima je rupica i kanalić prema kičmi. Tamo se neki geler uputio da bi je ubio. Ali nije je boljelo! Zarasta? Da li je moguće da to zarasta? - Dobro, bravo, srećo. Ona hvata moj pogled i vidi da je gledam zadivljeno. Zadovoljno se smiješila. - Hajde, pitaj još nešto. - Dobro. Evo. Imaš li momka? Sad je bio red na nju da se zapanji. Najprije je sekundu blenula u mene, ne shvatajući, a onda njene iskrene, dječje oči sijevnuše i sa stidom obori oči. - Nemam. Počeh naglas da se smijem. - Kako nemaš? Tolika cura, a nema momka? - smijao sam se. - Nemam - tiše se pravdala, još oborenih očiju. - Još sam mala. - Jesi, mala si, ali si lijepa kô slika. Biće puno momaka kad narasteš - kao, tješio sam je. - E neće. Šta će mi momci? - pućila je usne. - Pa jeste, šta će ti momci - smijao sam se ustajući. Irma je gledala za mnom. Ne boli je! Nevjerovatno je dobro već ovako brzo poslije operacije. Pokušavam da ubijedim sebe da će sve biti u redu. Vidiš kako je pametna i pribrana, ništa je ne boli… Ali ne ide. Negdje u meni se ugnijezdilo uvjerenje da se sprema katastrofa. Da ne mogu ništa. Ne smijem zatvarati oči pred činjenicama i sam sebe zavaravati. Da li ću je morati vidjeti mrtvu? Zgrozih se na tu pomisao. Silazeći stepenicama sa šoka prema ambulanti, stresoh se jezom. A nikako nije mogla znati „riba i po - dinar i po”. Još ne zna računati. Nije ni pošla u
školu. Znala je fol napamet. Prešla me je. E alčaka… Pred ambulantom me je čekalo sljedeće iznenađenje. U čekaoni sjedi podrumaš. Zastade mi knedla u grlu. Nema veze. Biću ljubazan. Nervozno vrti prste i gleda me stisnutih usana, kao da će iste sekunde skočiti i udaviti me. Otkud on tu sada? Nema granata? - Oho. Kako ste, gospodine sudijo? Hajte ovamo - pokazujem mu da krene prema našim spavaonama. Iznenadilo ga je moje ljubazno ponašanje i pogled mu se malo ublažio. Šta li je sad zeznuo drug sudija, pa me gleda ovako, kao krivac? Ustade i pođe. Nas dvojica smo sad bili saučesnici u nekakvoj mutnoj radnji, i to nas nekako zbližava. Pokušavamo ostvariti nemoguću stvar. - Šta je bilo? - rekoh kad smo sjeli na krevete u praznoj spavaoni. - Izgleda da sam nešto uprskao - teško ali iskreno prevali preko usta. - Da čujem. - Bio sam u policiji da pitam za onog Gojka. Znam jednog inspektora… - ućuta. - I? - Ne može. Etničko čišćenje. Osmjehnuh se gorko. Takve stvari sam već ranije čuo mnogo puta. Opet isto. Srbi ne mogu iz grada, Muslimani ne mogu u grad. Izgleda da se u Sarajevu neko boji da će u gradu ostati samo Muslimani, a onda će valjda Slobo baciti na nas atomsku bombu. Neko ko nema pojma. Ovaj rat vode samo kreteni koji nemaju pojma. Inače bi Sarajevo, sa 45.000 vojnika i 15.000 policajaca, davno probilo obruč od 5.000 Rusa, Rumuna, Bugara i nešto Srba… - Je li rekao šta sve treba? - Nabrojao je milion nekih papira, potvrda Ministarstva zdravlja da je bolestan, potvrda od vojske da nije mobilisan, potvrda od policije da ima razlog da ode i sa ciljem i još nekakvi obrasci po brojevima. Nemoguće. Nema šanse. - Zna li koji obrasci? - Zna. I ja znam. Imam napisano. Nešto mi u njegovom glasu ili držanju govori da mi nije sve rekao. A ne mogu dozvoliti da mi sve ne kaže. Sjedi nekako previše pokorno. Onaj ubilački izraz se, doduše, miješa sa izrazom krivca. Ali još nije nestao iz njegovih očiju. - I šta je još bilo? Uzdahnuo je i opet gledao pred sebe. Tražio je riječi da mi još nešto kaže. - Je li bilo problema? - upitah da mu pomognem. - Niste me trebali slati tamo - glas mu se pojačao. Šta li je sad? Zar je opet ljut što sam ga ikako nekud slao? Opet koluta očima i
strijelja me pogledom. - Problemi? - ponovih neumoljivo. - Pa, nije, ali će možda biti - kao da mu je glas najednom zadrhtao. Nije ga iznenadilo što me nije uplašio kolutanjem očiju. - Da čujem. - Pitali su me detalje, te ko mi je on, te otkud ja o njemu znam, te što mi je stalo… Rekao sam im da sam to dobio od vas i da imam majku tamo. Sjedio sam bez riječi i pokreta, ali osjećao sam se kao da me je grom udario. Kao da me neko je proburazio mačem s leđa, zabio mač do balčaka i sad ga okreće ukrug. Otišao je na policiju i učinio baš sve ono što nije smio. Da li je moguće? Totalno me je uvalio. Rekao sam mu samo da pita šta mu sve treba. Slika mi se polako bistrila u glavi. Rekao im je da je to od mene i oni su odmah skontali da ja tu organizujem nekakvu ilegalnu razmjenu. Sada je samo pitanje vremena kada će neko doći i po mene. Šta li je tom čovjeku? Zar je moguće da je neko toliko glup? I sad ruži on mene. Ja sam mu kriv?! Umjesto da mi se sad izvini što me je uvalio, on mi prigovara što sam ga ikako ikamo poslao. Zar se stvarno ne osjeća nimalo posrano zbog svoje nesposobnosti? Misli mi se roje u panici. Čekaj. Mirno. Nije mi jasna jedna stvar. Koja? Polako. Ova. Zašto su njega pustili? Mogli su ga odmah ostaviti. - Kako su vas onda pustili? - Pa, bio sam sa poznanikom. Nisam bio u policiji, nego sa policajcem. - To je malo ili nimalo bolje. Hoće li on praviti probleme? - Ne znam. Valjda neće. Opet mi se činilo da laže ili da ni sam u to ne vjeruje. Rat je posebno stanje svijesti. Niko ne zna kako će neko postupiti. - Je li vam to prijatelj ili onako? - Pa, znamo se dobro. Zna mi i majku. - Ispričajte mi to malo detaljnije. Još ne razumijem. Mirno vas je pustio da odete? - Ama jeste. Rekao mi je još nešto. Da se više ne miješam ni u šta. Da sve ostavim. - Je li? Šta sve? Misli, u vezi s majkom? - Jeste. Da bih inače mogao nastradati. - Pa, znate, mi ovdje ratujemo protiv Srbije. Vi Srbima organizujete ilegalni izlazak iz grada. Šta ste čekali? Medalju? - Ja organizujem?! - uzviknu. Stari sudija izgleda nikako nije razumio veličinu problema. Onda mu je došlo. Izmolio je mene da to organizujem ja, ali nije se ni on mogao izvaditi. Tačno se vidjelo kako mu shvatanje mijenja izraz lica. Ipak je bio sudija. Morao je te stvari o krivici i saučesništvu znati bolje nego ja. Izgleda da ga je to
saznanje pritislo još više i ramena mu se poviše. Počeo je duboko da diše i guta pljuvačku. Još će mi se složiti tu! Najednom mi ga je bilo žao. Nije ovo za njega. Nema reflekse, nedostaju mu informacije i vještina. I nervi. Nema pojma. Upustio se u nešto čemu nije dorastao. Nema smisla da ga pošaljem u božju mater što me je uvalio. Trebao sam to vidjeti odmah i isključiti ga iz cijelog ovog procesa. - Hajte vi, gospodine, kući - rekoh suho. - A majka? - gledao me je očajničkim pogledom. - Vidjećemo. Poslušajte tog policajca i budite kod kuće. Javiću vam se. - Nemam telefon. Doći ću sutra… - Čekajte, gdje su vam papiri? - Pa u torbi. - Dajte mi ih. Osjećao sam kako mu je vruće i teško. Sagnuo se i iz kožne torbe drhtavom rukom izvadio uredno složenu fasciklu sa dragocjenim dokumentima. Imao sam želju da ga malo ohrabrim, ali sam ćutao. Jedva je ustao, jedva je koračao prema vratima, jedva je otvorio vrata. Ode. I ja ustadoh. Idem nekud, a ne znam kud. Pred bolnicu. Moram malo razmisliti. Koliko li je sati? Ne znam. Smrkava se. Pada noć. Hoće li me uhapsiti? Da li će uhapsiti jednog od svega pet hirurga u našoj ratnoj bolnici sa nekoliko stotina pacijenata, oficira za vezu Ministarstva zdravlja i Saniteta Armije BiH i tako? Slegoh ramenima. Svjestan sam da me te titule malo brane, ali nedovoljno. Ako neko pomisli da sam kolaborant, skinuće mi glavu kô od šale. Kô Anđelku. Šta je sve bilo danas? Bio sam u „Holideju”. Nisu me baš odbili kô s nokta. Semir se pobio sa policijom, pokvarili smo Naletovu preciznu vojnu operaciju i onda mi je došao ovaj podrumaš. Dokazao je da je podrumaš. I njega su odbili kô s nokta i još nas je obojicu uvalio u probleme. I šta sad? Imam li pravo da odustanem? Imam, naravno. Šta ćeš drugo kad nešto ne možeš. A hoću li išta učiniti? Ili, bolje, mogu li još išta učiniti? I zašto da išta činim? E pa, zašto da ne? Zato što me nervira da me svi odbijaju i da se ništa ne može. Nešto ću učiniti. Nemam pojma šta, ali duboko u sebi osjećam da nemam pravo da odustanem ni od sudijine mame ni od Irme. U stvari, uopšte nije važno hoću li odustati ili ne. Poredak u svemiru će ostati isti. Sunce će sijati, kiša će padati, zvijezde će sijati. Zašto je onda važno šta će biti? Nije to važno, ali pravda je na mojoj strani. U mislima vidim te oči. Oči moje Irme. Oči moje Sare. Prepliću mi se u mislima i više ih ne mogu razlikovati. Moram učiniti nešto. Moram učiniti nešto za svoje dijete. Moram je spasiti! Mora živjeti! Mora. Nije to obična igra. Ko se još igra životom? Dobro, polako, ne žesti se. Razmisli još malo. Sve ovo vrijeme samo ispunjavamo nečim ovaj darovani produžetak
života. Još me nisu ubili, ali samo slučajno. Ubiće. Mrtav sam i svejedno je šta radim. Jesam li mrtav? Ma jesam. Ta izvjesnost je zakopana u svim uglovima moga mozga još od dana kada su moji otišli. Pravim se da je tamo nema, ali ona je tu stalno. Mrtav sam. Pa, kad je tako, bar mrtav mogu raditi šta god hoću. A hoću da spasim šta se može. Pusti sad sudiju. S tim sad ne možeš ništa. Znam šta mogu. Mogu se, na primjer, igrati protiv smrti i prkositi joj još malo. Znam da nema šanse da dobijem. Cijeli svijet sa svojim prokletim pravilima i sve je protiv mene. Svi su protiv nje. Naša policija, sve posrane vojske oko nas i UN i njihova pravila. Svi! Pa šta? Nemamo šta izgubiti. Sve je već izgubljeno. Pobiće nas sve, ali još nisu. Zašto onda da odustajem od bilo čega? Svejedno je. Pa, ako je svejedno, onda nastavljam. Uzdahnuh. Razjasnio sam si malo situaciju u glavi i počinjem da osjećam kako me polako prožima neko olakšanje. Donio sam odluku i rasteretio si mozak. Idem u našu spavaonicu riješen da nastavim pa šta bude. Senči je tamo. Gleda me. Nije otišla kući. - Šta ćeš sad? - Ne znam, Senči, valjda ću izmisliti nešto. - Probaj. Samo ne pritišći previše. Znaš kakve su budale ovi naši. - Je li? A koji su naši? - Ne zezaj. I tebe mi je pun klinac. Mislila sam na razne Cace i Juke. Ako njih nekako naljutiš, znaš šta te čeka. - Znam. Ali ti na nas neće. Tima trebamo. - Jeste. Dok ovima neko ne namigne. Onda ima da te nema. - Nema veze. Šta bude, biće. Ko ih sve šiša… Za njih ne postojimo. - Samo kažem… Ona samo kaže? Ona je naš anđeo čuvar. Prije rata je radila u Vojnoj bolnici, na zubnom. Nije bila hirurška sestra. Onda je JNA napustila bolnicu, a Senči je ostala. Ostala je kao oslonac svojoj porodici. I nama je oslonac! Silina tog saznanja pogodila me je dok sam se okretao od nje. Senči je nekako bila stub ove ambulante. Evo. Napokon čujem riječ podrške. To me je tako iznenadilo. Svi su se zainatili da Irmu osude i žrtvuju svojim nemarom, a ona nije. Kako je moguće da je njoj sve jasno, a nikome drugom nije? Zar je to tako neshvatljivo? Pustite dijete da živi. Kakav rat, kakvi bakrači? Šta ona ima s tim? Za nju je igra gotova. Pusti je da živi. To je sva filozofija. Ništa drugo. Ima li u tome nešto drugo? A Una iz UNHCR-a? I ona zna da ne lažem. U tome je suština. Ostali mi ne vjeruju ili neće da vjeruju. Nije da lažem, ali nemaju za mene vremena. Komplikacije im ne trebaju. Neće da mi vjeruju da ne bi morali pomaći prstom. Neće ni da misle o tome. Niko!
E pa, vidjećemo…
4. AVGUST 1993, SRIJEDA Još jedno vrelo jutro. Dok sam je gledao, osjetio sam nečije prisustvo. Trenutak-dva nisam reagovao, a onda polako podigoh pogled. Dada i Marina su me gledale. Kako li su mi se privukle a da ih nisam primijetio? - Hodi malo na inspekciju - reče Dada. Marina nije govorila ništa. Samo me je pronicljivo gledala. Kad sam krenuo za njima, Irma se nije bunila. Samo me je ispratila pogledom. Na inspekciji me je čekalo iznenađenje. Džon Berns iz „Njujork tajmsa” i Sanja sa dječje hirurgije sa Koševa. Najprije se obradovah što su tu. Super. Krenulo je. Istovremeno osjetih kako me obuzima osjećaj razočaranja i poniženja dok sam razmišljao o toj kombinaciji. Džon Berns je doveo pojačanje da ga ne bih prevario. Opet sam prevarant ili šarlatan koji nešto izmišlja. Neko odozdo koji nešto moli nekoga odozgo. Pogledah ga. Mirno mi je uzvraćao pogled. Nije pogriješio sa svog aspekta. Uopšte mu nije palo na pamet da bi me time mogao povrijediti. Mora provjeriti priču prije nego što je plasira. Mene provjeravanje vrijeđa. Možda ne bi trebalo, ali vrijeđa me. Šta me ima provjeravati? To je sve tako jednostavno. Ona umire i treba je spasiti. Zar je to tako komplikovano? Osjećaj poniženja je potrajao samo par sekundi i odmah ga potisnuh negdje u dubinu. Nisam ga sebi mogao dozvoliti. Svi mi, cijeli grad, svi smo prebijena stoka koja se mora praviti prefinjena, fina i ljubazna. Pokori se, robe! Moram se praviti da je sve u redu i da mi ništa ne smeta. Jasno mi je šta moram učiniti. Moram se koncentrisati i usmjeriti samo na jednu stvar. Spasiti je! O kakvom poniženju mislim? Ko mene šiša? Ja sam tu nevažan. Prišao sam im sa najljepšim osmijehom koji sam umio da postavim na lice i pozdravio ih najumilnijim glasom koji sam mogao da izvučem iz svog očaja. Sanja je noblesna dama sa dječje hirurgije na Koševu. Stručna i krasna. I prelijepa. Starija je jednu godinu od mene i naša cijela generacija sa fakulteta pred njom ima tremu. To jest, muška polovina. Visoka, plava, uvijek je hodala sa ponosno uzdignutom glavom i neustrašivim pogledom. Taj je pogled nama, mladim studentima medicine, utjerivao strah u kosti i nikad joj se niko nije pokušao približiti. Možda neki stariji. Tremu od Sanje imam i ja, ali neće to ovaj put primijetiti. Gledao sam je kako lista dokumentaciju nakon što sam joj predstavio cijeli slučaj i pokazao joj Irmu. U stvari, mnogo je bilo lakše objasniti sve njoj nego nekom novinarskom laiku. Berns mi je učinio uslugu što ju je doveo. Kao prvo, otklonio je svoje moguće sumnje, a kao drugo, mnogo je lakše bilo sporazumjeti se sa Sanjom nego s njim. Ona zna pročitati istoriju
bolesti, a svjesna je naših mogućnosti i sa strujom i vodom i bez njih, i većine lijekova. I ona svaki dan proživljava istu nesreću kao i svi mi u bolnicama. Ona ne živi u „Holidej inu”, ne kreće se s pancirom u oklopnom džipu. Gladna je i očajna kao i mi. Ona je jedna od nas, a ne od njih. Ne čini me to manje poniženim, ali je to poniženje bar lakše svarljivo. Berns će nešto napisati i možda će se nešto desiti. Vjerovatno kasno. Drugi aspekt svega je mnogo važniji. Reći će to svojim kolegama u „Holideju” i možda će opet doći neko s TV-a. Onda će je možda neko vidjeti negdje tamo gdje bi se mogla i spasiti. Onda će taj neko možda nešto uraditi. Ko i kako bi mogao natjerati UN da se konačno pomakne s mjesta? To je najvažnije pitanje. Niko? Možda neko? Previše je nekakvog „možda” u svemu tome. Ali i to je bolje nego sigurna smrt za par dana. Mnogo bolje. Nećemo dozvoliti UN da je baš mirno dotuče. Neka se i oni pomuče malo! Taj dan mi je prošao u čekanju. Onda je stigla američka televizija ABC. Bucmasti reporter od šezdesetak godina zvao se Dejv, imao je kratku bijelu bradu i brkove. Snimio je Irmu i vidjelo se da je potpuno siguran da je došao bez veze. Irma je izgledala dobro i nije bila dovoljno interesantna da privuče pozornost gledalaca negdje daleko, preko pola svijeta. Da mu sve ne bi propalo, postavljao je meni neka čudna pitanja - šta sam volio prije rata a sad ne volim i slično. Radio je, kao, nekakvu anketu sa Sarajlijama, pa bi da i mene tamo uvrsti. Odgovorio sam nešto bez smisla i, srećom, sve se završilo za desetak minuta. Onda sam sačekao još da nas snime iz drugog ugla i na kraju su sklopili svoje čudne kišobrane kojima su hvatali svjetlo i otišli. Uvečer sam šetao ispred bolnice sa Naletom. On se nadao da će sa Irmom ipak sve biti u redu. Stalno je dobijala tri jaka antibiotika u konjskim dozama i mirno se moglo desiti i da ozdravi. Govorio je da će to biti u redu, ali to je bilo kao ono kad govoriš prije fudbalske utakmice da će sve biti u redu, iako se tvoj tim zove Nedođija, a igraš protiv Brazila… Kakvo razočaranje. E moja Irma. Nije ti suđeno da vidiš svijet u lijepim bojama. Doživjela si svojih pet godina i gotovo. Tvoje vrijeme je isteklo. Neka pijana svinja je ispunjavala velike planove svog velikog vođe time što je ubila tebe. Neka mu je to ponos i dika. Neka je ponos i dika svima koji misle da, ako ne ubiju tebe, ne mogu ostvariti nekakve svoje značajne planove. Sram ih i stid bilo.
5. AVGUST 1993, ČETVRTAK Ujutro je sve krenulo nagore. Irma je imala opistotonus27. Glava joj je bila zabačena unazad i nije mogla da je ispravi. Bolni grč kičme koji cijelo tijelo iskrivi i napne izbacujući grudi i stomak naprijed. Uz to joj crijeva nisu radila i Marina joj je ujutro stavila nazogastričnu sondu, pa joj je plastična cijev virila iz nosa. Nos se čudno iskrivio, a unutra se vidjela zgrušana kap krvi. U kesi spojenoj sa sondom je bio mutan zelenkasti sadržaj. Makar to je bilo dobro. Nema crijevnog sadržaja. To je bila jedina dobra vijest o njenom zdravlju. Ostalo je bilo katastrofa. Kapala joj je infuzija. Otkud sad infuzije? Kakvi su sad ovo čepovi? Crni? Una… Stigli su novi čepovi i već se prave infuzije punom parom. Grozničavo me je tražila pogledom kad sam joj prišao. Postavio sam se iznad nje tako da bi mogla da me vidi. - Čiko - rekla mi je. - Vidi šta su mi uradili. Ležala je na lijevom boku, savijenih koljena, i gledala me potpuno pribrano ali začuđeno. Izgleda da je bila ljuta na Marinu, ali malo. Da bi dobila sondu kroz nos, morala je da sarađuje, da guta i da izdrži bol i neugodnost. Moja mala curica je sve izdržala i sonda joj je sada spašavala život. Bila je stvarno izuzetno dijete. Mogla je da govori, ali nije mogla da okreće glavu. - Boli me glava - rekla je. - A stomak? - Stomak ne boli. - Lijepo. Daćemo ti nešto da te ne boli glava. - Gdje ćeš? - reče ona kada je shvatila da hoću da odem. - Moram da idem. - Nemoj, neka te malo… - Dobro, ostaću - rekoh, duboko dirnut. To je bio prvi put da mi je nešto takvo rekla. Ova mala me rastura od prvog dana što sam je vidio… Opistotonus! Gledao sam je, a njen pogled se spustio. Sad je najednom bila zagledana do sebe, pratila je neki svoj unutrašnji događaj, bol ili grč. Primijetio sam jednu malu suzu kako joj se slijeva iz lijevog oka. Ležala je na lijevom boku i suza je tiho stigla do jastuka. Tamo je nestala. Ona je šutila. Opistotonus! Nakrivila je malkice glavu prema meni. I taj malecki pokret ju je zabolio. Tražila me je pogledom otvorenih usta. Kada su nam se pogledi sreli, htjela je
nešto da kaže. Usta su joj bila otvorena. Nije rekla ništa. Samo me je gledala i iz oka joj je krenula još jedna suza. Onda me opet nije gledala. Opet je gledala nekud u sebe. Glava joj polagano klonu nazad na jastuk i oči joj se naglo zatvoriše u bolnom grču. Druga suza je stigla na jastuk. Opistotonus! Opet je otvorila oči i gledala nekud prema prozoru. Vidio sam da i ne primjećuje prozor, a svjetlo bi joj moglo smetati. Nije joj smetalo… Posrani opistotonus! Taj nastaje samo iz dva razloga. Meningitis28 ili tetanus. U Jugoslaviji su sva djeca bila vakcinisana protiv tetanusa. Ostao je meningitis. Tri antibiotika ili ne, imala je meningitis. Bila je pri svijesti, govorila, plakala… još uvijek, ali katastrofa meningitisa s opistotonusom se nadvila nad nju. Infekcija je stigla iz kičme u glavu. „Ne diraj i ne liječi nikoga do koga ti je stalo”, tako glasi jedno od pravila u medicini. A jeste mi do nje stalo. Da je ne liječim? Pa, u stvari, je ja ne liječim. Liječe je Marina i Dada i Vesna i Ljilja… anesteziolozi na šoku. Ja se samo malkice miješam. Zašto se miješam? Zato što moram. Ne premišljam. Znam da moram i ništa me od toga ne može odvratiti. Moram zaustaviti te suze što same kvase jastuk. Rijeke ranjenih su nas taj dan zaobišle, ali ipak sam cijeli dan proveo u operacionoj sali. Završio sam predvečer. Bila je to posljednja moja operacija taj dan. Kod te žene sam našao skoro potpuno razbijen desni bubreg i automatski sam pipao po stomaku da se uvjerim da lijevo ima taj drugi. Takav je protokol. Ne vadi bubreg ako nema drugog. Nisam uspio da ga nađem. Nešto je tamo bilo, ali moraću da pogledam. Kada sam odgrnuo debelo crijevo sa te lijeve stane da pogledam ispod njega i da ga nađem, nije ga bilo. Našao sam mokraćne kanale koji su slijepo završavali nekakvim bijelim ožiljkom. Šta sad? Da joj izvadim i drugi bubreg? - Zovite mi urologa - rekao sam dok sam pregledao ovaj povrijeđeni, ubjeđujući sam sebe da ga možda mogu ostaviti. Bez ijednog bubrega je bez ikakve šanse. S ovim ovakvim… Urolog je bio tu skoro za par minuta i zajedno smo ga pokušali sašiti. Onda je urolog otišao, a ja sam došio neka crijeva i počeo zatvarati stomak. Tada mi je najednom nozdrve ispunio miris smrti. Noge su mi se oduzele kao i mnogo puta prije toga. Ostalo je još samo nekoliko kožnih šavova. Zaustavio sam se i pogledao u anesteziologa i monitor. Još je sve bilo u redu. Ja sam znao da nije u redu. Za nekoliko trenutaka biće mrtva. Taj miris predaje stigne još dok je čovjek živ. Kao da je već počeo da trune iako mu srce kuca. Nisam govorio nikome ništa. Taj miris osjetimo samo mi za stolom. Nale mi je jednom u povjerenju rekao da i on po mirisu prepozna kad je sve gotovo. Niko nas ranije o tome nije učio. Kod zadnjeg šava je već zavladala uzbuna i na anesteziji, ali bilo je gotovo. Mogli su
da skaču oko nje koliko hoće! Bila je mrtva i niko je više nije mogao spasiti. Odložio sam instrumente i odmakao se od stola. Svaka operacija traži duboku koncentraciju, koje mi obično nismo ni svjesni. Sve detalje toga što se tada dogodilo pamtim. Znam kada sam stavio zadnji šav, znam kako sam ga zavezao, kako sam čuo Marinu da nešto govori i kako sam se odmakao jedan korak od stola… Onda sam vidio pod operacione sale kako juri pravo prema mom licu. U čudu i u panici sam okrenuo glavu i time ublažio udarac koji je slijedio. Pred očima mi je bilo sve crno. Ništa nisam razumio. Najednom je bilo tiho i sav sam negdje potonuo. Nisam bio nigdje. Nije me bilo! Vasiona se promijenila. Crna svjetla su mi igrala pred očima. Onda sam čuo nekakve nejasne glasove. Otvorio sam oči i polako dolazio sebi. Shvatio sam da ležim na krvavom podu operacione sale. Pao sam nekako udesno i neko me je zvao. Neko drugi mi je digao noge. Polako mi je u mozak stizala spoznaja da sam kolabirao i pao. Poslije zadnjeg šava. Da je operacija trajala još pola sata, možda bih kolabirao tek za pola sata? Operaciona sala je spas od svega. I od kolapsa. Ne dozvoli da kolabiraš kada ti hoćeš. Tek kada završiš operaciju. Nisam mogao vjerovati da mi se to napokon dogodilo. Nikad mi se to nije dogodilo, ni prije ni kasnije. Samo sad. Moralo je. Ne jedem skoro ništa, ne spavam skoro nikako i živim od zašećerene kafe. Adrenalin me rešeta milion puta dnevno i troši sve rezerve svega što postoji. Ako ih je nekada bilo… Na šoku su mi rekli da je tamo ipak bilo par TV ekipa i da su nešto snimali. Tražili su mene, ali ja sam valjda imao važnijeg posla. Možda sam trebao biti tu, a ne valjati se po podu operacione sale. Spavala je. Ili bar imala oči zatvorene. Ležala je na lijevom boku otvorenih usta i teško disala. Pokraj glave su joj ležale nekakve igračke, a u lijevoj ruci je držala jednu lutkicu, manju od njene ruke. Prsti su joj na rukicama drhtali. Ta lutkica u drhtavoj ruci me do danas proganja u snu…
6. AVGUST 1993, PETAK - Šta sad nije u redu? - Nemaš dozvolu za auto. - Kakvu dozvolu za auto? - Moraš imati dozvolu i za auto ili ići pješke - objašnjava mi mladi, oznojeni policajac na kontroli pred kompleksom PTT-a. Kalašnjikov mu nemarno visi preko ramena, uniformu i nema, samo ID na dugmetu košulje, a u rukama drži moje papire. - Otkad to? - Ima već par dana. - Pa šta sad? - Ništa. Hajde sad, a drugi put nabavi i to. - Dobro, hvala ti. Uzimam papire i polazim. Opet su izmislili neki novi papir da zakomplikuju prolaz do PTT-a. U tome je naša policija nevjerovatno ažurna. Moraću opet negdje po nekakvim uredima da ganjam papire. Vozim nekih sto metara i skrećem lijevo na prašnjavi put prema kapiji, iza koje je parking ograđen žicom. Sad moram kroz dalje barijere. Zgradu PTT inženjeringa su unproforci izabrali za glavni štab još prije početka rata u Bosni. Tamo su se odmah pridodali i UNHCR, WHO, UNICEF i slične UN organizacije. MEDEVAC se sastoji od pet velikih zvučnih imena. Unprofor, WHO, UNICEF, UNHCR i ICRC - Međunarodni Crveni krst. Ovi poslednji su se od svega odmah distancirali. Razlog koji su našli da ne bi sarađivali nevjerovatan je. Kažu, za njih je Sarajevo otvoren grad. Objasnili su to lako. Radi aerodrom, znači da je to otvoren grad. Otvoren grad iz koga ne mogu otići ni ranjenici, a kamoli neko drugi? Mogu samo UN glumci i poneki Alijin političar ili mezimac. Šta se može. Ostali uenovci su nastavili da rade evakuacije bez ICRC-a. Odlučuje o svemu, u stvari, UNHCR jer on ima na raspolaganju avione Unprofora, ali se rado sakrivaju iza odluka WHO. Te su skoro uvijek negativne. Life-threatening condition za njih na postoji. Ako se desi da neki Ramiz dobije pozitivnu procjenu, svejedno nikud ne ide. Umre ili ozdravi, ali nikud ne ide. Stajem u red pred improvizovanom kućicom u kojoj stražare legionari. Tu je još nekoliko ljudi koji čekaju na ulaz. Svugdje oko stražarnice su visoki zidovi od vreća s pijeskom. U okolini nema visokih kuća da ih zaštite. I oni su doživjeli bombardovanja nekoliko puta. Jedino što to nisu nikome rekli. Kažu da ne znaju ko ih je gađao. Nad Sarajevom stalno kruže dva „avaksa”, a oni kao ne znaju ko ih bombarduje. A jedan
„avaks” je dovoljan da snima, valjda, cijelu Evropu. Sunce prži svom avgustovskom žestinom. Gledam ono nekoliko ljudi pred sobom. Svi su nervozni i šutljivi. Tu se ne dolazi tek tako. Unutra su UN bogovi, koji odlučuju o svemu, i posjetioci koriste posljednje trenutke za razmišljanje šta reći, kome i kako. Da bi legionari nekoga propustili u PTT, mora neko iznutra izaći po njega, dobije ID posjetioca, koji okači na prsa, i ne smije se zadržavati iza sedamnaest sati. Sada je oko podne. Imam dovoljno vremena. Šta da radim? Još ne znam. Najbolje je odmah u glavu. Neko će mi naći nekoga ko može odlučiti odmah danas, nekoga značajnog među njima, i tražiću da je evakuišu odmah danas. To, naravno, neće uspjeti, ali će možda ubrzati cijeli proces odlučivanja. Inače nema šanse. Ona ne može čekati nekoliko mjeseci. Par dana možda, ali ne nekoliko mjeseci… Nervozan i oznojen, čekam vječnost dok se ljudi preda mnom pomalo preseljavaju u zgradu. Koliko puta sam već tu čekao, i koliko puta ću još čekati? To sunce… Osjećam se nekako čudno. Vrućina je nesnosna. Znoj mi se cijedi niz čelo. U božju mater i Unprofol. Maltretiraju nas tim ulascima. Kad čekam pred Unprofolom, imam neki neobičan osjećaj u grudima. Kakav? Nervoza? Trema? Nemir? Strah? Ne znam, ali nešto, nešto… Uvijek je tu osjećaj odvratnog poniženja. Osjećaj gađenja što tu moram čekati na milostinju. Nije da su neljubazni, ali uvijek se tu osjećam tako bespomoćnim. Neupućeni misle da je biti tu privilegija. Nije. Milostinja. Zato sam tu. Uvijek nekoga nešto molim. Kao prosjak. I osjećam se kao prosjak. A imam osjećaj da njih tu, unutra, u suštini i ne interesuje zašto smo svi mi tu. Samo im smetamo. Svi i uvijek. Ja imam jednu veliku prednost. Nedu. Lakše mi je kad mi je tamo brat, ali ni on često više ne može uraditi što se traži. Izgubljen je u lavirintu proturječnih propisa i uslova. Ipak ga pitaju. Doktor je, ali nije više šef. Sve bitne odluke donose stranci. Naši se više ne pitaju ništa. Naši bi mi možda pomogli, ali stranci imaju svoja mjerila. Šta im sad tražim? Da spase dijete. Strašno. Kako mogu biti tako bezobrazan i tražiti takvu glupost? Zašto sam onda ja svaki čas tu? Zašto uopšte idem tu? Imam li šanse? Ne znam. Uvijek sam tu zbog nekoga ili nečega. Zbog rata. A i navikao sam na poniženja, glad, smrt… na rat. Može li se čovjek naviknuti na rat? Može, naravno. Ja sam se navikao. Ne sviđa mi se, ali jesam. Živim adaptiran na postojeće uslove, radim, mislim, jedem… A može li sa čovjek naviknuti na rat i ostati normalan? To je već teže pitanje. Da li je normalno to što me otvoreni prostor čini tako nervoznim, ili što u prostoriji nikad ne sjedim blizu prozora? Što osjećam opasnost kao gonjena zvijer, što osjećam paniku kada sam u nepoznatom dijelu grada i ne znam odakle prijeti stalno prisutni snajper? Što padam na zemlju kada čujem zvižduk? Je li to normalno? Nije, naravno. A da li bih bio još živ da mi to sve nije normalno? Vjerovatno ne bih. Sigurno ne bih. Ovaj crni legionar s
mitraljezom u ruci, što stoji pred nama i mjeri nas mrkim pogledom, to sigurno osjeća drugačije. Ili ne? I njemu se živi, a Legija samo dobro plaća. Šta je njemu normalno? Ubija po naređenju, a za pare. Bez ideala ili osjećanja. Komplikovano. Ja sam se, dakle, navikao na rat, i postao nenormalan da bih preživio. A on? On je valjda nenormalan stalno, inače ne bi radio to što radi. Opet ja! Ubijati je normalno, zar to nisam dosad dobro naučio? Znači, normalan je on, a ja nisam bio dosad, do rata. Sada jesam, a dosad nisam bio. Gdje je neko da mi kaže šta je normalno? Sve što hoću od života jeste da budem normalan. Ne izuzetan, poseban, specijalan. Ja očajnički želim da budem normalan, a sada više ne znam ni šta to znači. U stvari, nije ni važno. Važno je preživjeti. Ako i to. Možda ni to. Gledaj pred sebe. Ne misli. Mišljenje je zabranjeno. Gledaj pred sebe. Alija je na vratima, kao i uvijek. Alija je zaposlen, da li kao prevodilac na ulazu u kompleks. Nizak, u nekakvoj poluuniformi, sa zelenom kapicom na glavi. Jedan legionar od četrdesetak godina sa naočalima gleda me pažljivo dok se pozdravljamo. Ozbiljan izraz lica mu naglo omekša. - Hi, doctor. It is UNICEF, isn’t if. - Yes, it is - odgovaram. Alija u stvari zna samo još francuski, ali ovaj francuski legionar je Amerikanac. Ja ne znam francuski. Legionar okreće telefon i na engleskom objašnjava UNICEF-u da tu imaju posjetu i da pošalju nekoga na kapiju. Okreće se prema meni. Ja otvaram aktovku i pokazujem sadržaj. Svoju smeđu „samsonajt” aktovku nosim sa sobom kad god krenem iz bolnice. U njoj je sve blago svijeta. Bez nje bih odmah prestao postojati i funkcionisati. Semir je to dobro znao kada je napao na policiju pred „Holidejom”. Tamo su složeni razni dokumenti, dozvole od policije, potvrde od kriznog štaba, dozvole od Armije, potvrde od Ministarstva zdravlja, ovlaštenja za kretanje u doba policijskog sata, formulari za potvrde od raznih institucija koje treba ispuniti za eventualnu medicinsku evakuaciju. Tu je i moj crni rokovnik u koji bilježim sve važno, a i razni drugi dokumenti. Tu su i aktuelni Irmini nalazi, ako koga budu zanimali. - Učinjeno - reče legionar. - Mogu li upitati šta te nosi ovamo ovaj put? On u stvari nema pravo to pitati, ali mi se već poznajemo. Viđali smo se više puta i tu, na vratima Unprofora, a i kod nas, u bolnici, nekoliko puta. On pita više iz znatiželje. - Možeš. Idem da probam da malo zaposlim ove humane ljude, što ih vi tako dobro krijete iza ovih žica - odgovaram neodređeno. - E, to ide teško, doktore - odgovori sa iznenadnim širokim osmijehom. - Oni se na daju tako lako zaposliti. - Znam, ali moram pokušati.
On odmahuje glavom. Iako sjedi u sjeni drvene barake, znoj mu se cijedi niz čelo. Kršan, zdrav, opaljen suncem. Slika i prilika profesionalnog vojnika. Sad sam i ja radoznao. - Mogu li ja tebe nešto pitati? - Naravno, dok. - Koliko dugo si u Legiji? - Šest godina. - A jesi li već bio u nekom ratu? On podiže pogled sa oklijevanjem. - Ne - odgovori napokon i obori pogled. Kao da se stidi. Valjda je očekivao da Legija stalno pravi državne udare, smiruje plemena po Africi i slično. U stvari, i ja sam očekivao nešto takvo. I ja sam iznenađen. - Stvarno? - Stvarno. Ovo je moj prvi rat, ako se ovo naše ovdje može nazvati ratom. - Ovo jeste rat. Za vas nije? - Naravno da nije. Šta tu, kog vraga, radimo mi? - I ja se pitam. Je li istina da ne smijete ni uzvratiti vatru? - Mi smo profesionalni vojnici, dok. Pucamo samo po naređenju. - Okej. Ti si podoficir. Imaš li pravo narediti vatru? Pronicljivo me gleda preko zlatnih elegantnih naočala. - Znam šta misliš, dok. A znam i da znaš odgovor. - A da neko sad dođe s otkočenom puškom i počne pucati na vas, to jest na tebe? - Zaboravi na to, dok. Imaš ti i drugih problema. - U pravu si. Bio sam radoznao. - Evo Ivice - ubaci se Alija, pokazujući na sto metara široki asfaltni plato preko koga se vukao Ivica. Alija valjda ne razumije engleski i ne zna šta smo to nas dvojica pričali. Ivica je crnomanjasti brko koga dobro poznajem još od prije rata. On maše rukom da idem, ali ja znam pravila. Dok ne dođe do kućice i ne potpiše se, nema mi dalje. Sa pravilima nema igre. Prije nego što su došli legionari, tu je bila nekakva druga francuska vojska. Momci od osamnaest-dvadeset godina. Tada nisu postojala nikakva pravila. Sada postoje. Nikad nisam razmišljao kako se u stvari osjećaju unprofolci kada ne njih pucaju a oni ne smiju ništa. Zanimljivo pitanje. Vidiš, možda nisu oni krivi. Samo neki idioti nad njima. Ili jesu? Imaju prostora za razgovor. Zar ne zavisi sve od toga kako se stvar predstavi nadređenima? Ne znam. Vojska je vojska. Svejedno je glupo od Legije
stranaca napraviti glinene golubove. - Evo tvog momka, dok - uzdiše i legionar, pružajući mi ID posjetioca. Prikačih ga na prsa i sačekah dok se Ivica ne približi i ne potpisa. Rukovasmo se. - Imaš pravo. Imam i drugih problema - klimnuh još legionaru u stražarnici, gledajući njegovo odjednom ukočeno lice. - Imam nešto za tebe - namignu mi Ivica, zaustavljajući se pored mene. - Šta? - Par šteka cigara, a, ako budeš dobar, možda se nađe i neko piće. - Čuj? A za šta me podmićuješ? - Eno, ja njega da podmićujem. Za šta ja imam tebe podmićivati? Ako nećeš, ne moraš, vidi ga. Dobar početak. Već sam zaradio par šteka cigara. Imaće se šta pušiti. A ja se žalim što mogu u PTT. - Hajmo unutra - odgovaram - pa ćeš vidjeti što neću. Sunce prži nesnosno i asfalt je usijan pod nogama. Plato pred zgradom je dugačak i širok. Nikad kraja. Najzad. Penjemo se uz ono nekoliko stepenica, ograđenih vrećama sa pijeskom na vratima, i ulazimo. Neveliki hol, odmah svježiji, sa novim gelenderima koji te vode još desetak koraka pored pulta. Tu je opet kontrola. Još dva legionara. Jedan mi uzima aktovku, otvara je i, videvši unutra samo papire, opet je zatvara. Drugi pažljivo prelazi preko mene sonorom za metal, dok ja vadim na pult sve iz džepova. Ivica me čeka. Napokon me propustiše dalje, i mi skrenusmo lijevo, u dugi hodnik bogova, u kome se odlučuje sve. Život normalnih ljudi u gradu je dirigovan odavde. O ratu i pucnjavi odlučuju negdje drugo, ali voda, hrana, lijekovi, transport i sve drugo čvrsto su u rukama ovih u ovom hodniku. Imam li to opet tremu? U operacionoj sali nemam tremu ni kad se odlučuje o životu u djeliću sekunde, a tu… Prošao sam sve tri straže, i sada sam napokon tu. Još samo da izmolim milost. Samo to. I imam tremu. Ne znam šta mi je činiti. Prolazimo najprije pored kancelarije srpskih oficira za vezu na desnoj strani, pa jedna prazna, pa UNHCR, pa opet UNHCR, pa UNICEF, pa bosanski oficiri za vezu. Nalijevo su nekakvi vezisti, pa opet UNHCR, i na kraju WHO. Svi su tu zajedno. Svi se vide svaki dan, zajedno ručaju, u istoj toj zgradi spavaju… Svi imaju svoja pravila i svoja nekakva zaduženja koja su dali sami sebi. Imaju satelitske telefone i faksove, stalno struju, vodu i hranu, imaju mogućnost da izađu iz Sarajeva i opet se vrate, imaju sve o čemu mi, obični smrtnici, to jest zatvorenici opkoljenog grada, možemo samo izdaleka sanjati. Duboko uzdišem. Ulazimo u kancelariju UNICEF-a. Borba počinje…
Za kompjuterom sjedi sekretarica, a lijevo od nje su otvorena vrata sljedeće prostorije spojene s ovom. Znam koga ću tražiti. Predstava počinje. - Pozdravljam pokorno, mogu li si dozvoliti da stupim u vaše odaje, milostiva gospođice? - naklonih se od vrata glumeći dobro raspoloženje. Dobro glumim dobro raspoloženje. - Eno. Odmah sa vrata zafrkava - sa osmijehom podiže glavu sekretarica. Zove se Jelena. Prelijepa plavuša, opet oko dvadeset godina. Tamo sve djevojke imaju po dvadesetak godina. Jelena zna perfektno i engleski i francuski, a valjda i još poneki jezik, i stalno je tu. Ona je, u stvari, simpatična i dobronamjerna. - Čuvaj se ti ovih ovakvih što odmah zafrkavaju - bocka je Ivica ulazeći. - Ne bojim se ja tih takvih, nego ovih što kao šute, a mute - ne ostade mu dužna. Šta si trebao? - upita gledajući u mene. - Ko je tu trenutno najveći šef? - upitah. - Oh-oh. Odmah na najvećeg šefa? Šta gori? - šalio se Ivica. - Samo mi nemoj reći da tu nemate nikakvog velikog šefa. - Je l’ ti Manuel dovoljno velik? - upita Jelena. - Je li tu? - upitah s nadom. - Jeste, eto ti ga tamo, uđi slobodno - pokaza mi palcem prema otvorenim vratima pored sebe. - E vidiš ti. Čim ljudi vide Jelenu, sa mnom više niko neće ni da priča. Razmisliću ja o onim cigarama… - vajkao se Ivica, dok sam koračao prema ulazu u Manuelovu sobu. Manuel je upravo govorio satelitskim telefonom. Zatvorih vrata za sobom. On se okrenu, ugleda me, mahnu mi da sjednem i nastavi da govori. Smjestih se na stolicu pokraj vrata. - Okej. Dobro došao, doktore. Šta mogu učiniti za tebe ovaj put? - okrenu se prema meni, sa tragom sarkazma. Položio je slušalicu. Neobičan engleski sa francuskim naglaskom. Kao iz „Alo, alo”. Posebno je naglasio ono „ovaj put” i vidio sam mu naznaku osmijeha na usnama. Manuel je nizak i mršav mladi francuski pravnik, koga je nekako zapalo da šefuje kancelarijom UNICEF-a u Sarajevu najveći dio rata. Kada je tek stigao, izgledao je kao profesionalni kockar. Blijed, proćelav, bez izraza u očima. Zanimalo ga je sve, probirao je pravila i mogućnosti njihove primjene ovdje, na terenu, i pokazao se boljim nego što je izgledao. Neiskustvo i napetost je pokrivao nesumnjivom inteligencijom, sakupio je dobru ekipu i UNICEF je radio najbolje od svih kancelarija UN. - Imam dijete za hitnu evakuaciju - pređoh odmah na stvar. I on se odmah uozbiljio. Zna on da se ja s takvim stvarima ne bih šalio. - Koliko hitnu? - upita.
- Jučer je bilo kasno. - Molim? - Što prije, to bolje. Živjeće još par dana. On sagnu glavu da razmisli. Odmah je ponovo podiže. - Jesi li bio u WHO? - Nisam. - Hajdemo tamo - reče ustajući. Ustadoh i ja i krenusmo. Manuel više nema oči kockara. Raskravio se i opustio u posljednjih par mjeseci. Reaguje odmah i to mi se dopada. Prava hirurška reakcija. U kancelariji WHO nema nikoga. Bezuspješno kucamo na vrata. - Zašto ti treba WHO? - pitam dok stojimo u hodniku. - Kako misliš? - Ranije ste evakuisali djecu bez WHO. Njih tu pola godine nije ni bilo. - Tačno, ali sada je drugačije. Ja tu nemam doktora. Tvoj brat je na moru, na godišnjem odmoru. - Na godišnjem… Koliko dugo? - Mjesec dana. Uzeo je čitav mjesec. Tako je odmah, na samom početku, propala ta moja najveća prednost. Nede nije bilo. Nije mi mogao pomoći. Bože moj, zar postoji još uvijek to nešto što se zove godišnji odmor? Baš sad da bude na godišnjem! U stvari, kakav crni godišnji? Mirza je rekao da su uhvatili dvojicu ubica, ciljano ubačenih u grad s njegovom slikom. Nedo je kidnuo. Ukočih se od iznenadnog shvatanja. Doznali su zašto. Možda već znaju i zašto ubice, a ja još ne znam. A ovi stranci pogotovo ne znaju ništa. Znaju samo površinu i ono što hoćemo da im kažemo. Reći im da neko Nedu hoće da ubije bilo bi besmisleno i nepotrebno. Ili ne bi reagovali ili bi reagovali pogrešno. Nedo je govorio sa Mirzom. Mora da je to stvarno ozbiljno. Možda se i ne vrati. Dobro. Ako je kidnuo jer je opasno, to je dobro. Ali šta sad s Irmom? - Pa šta sad? - pitam u nedoumici. - Ništa. Svakako moramo preko WHO. Sad sve odlučuje MEDEVAC, što znači UNHCR. Oni se pokrivaju odlukama naših doktora. Ako mi nemamo doktora, moraju oni. I da je Nedo tu, on ne može više predložiti oficijelno nikoga. - Zašto ne? - On je local staff. - Pa šta?
- Pa više ne važi nikakav njegov prijedlog. Mora biti neko „nezavisan”. - Nezavisan? Znači - stranac? - Znači. Nedo bi, naravno, mogao pomoći. Najbolje poznaje mogućnosti sarajevskog zdravstva. Ali oficijelno - ništa. U glavi mi se roji. Šta sad? Nova usrana pravila. Opet samo da nam otežaju. Opet da izbjegnu svaki mogući posao. Nama u gradu ne vjeruju. I ne treba da vjeruju. Kad bi o tome mogao odlučiti bilo koji doktor u gradu, ubrzo bi svi u gradu imali potvrde da moraju otići. Ja sam odavno odlučio da se tim stvarima ne igram. Kad nekoga predložim, taj to stvarno treba. Ne smijem potrošiti ugled i kredit tek tako. Tako su otišli i Belma i Bjelica. Krenuh nazad hodnikom, ono par koraka do kancelarije UNICEF-a. Jelena nas šutke otprati pogledom dok se kroz njenu kancelariju vratismo u Manuelovu kancelariju. - I šta sad? - upitah ponovo kada sam se umorno zavalio u fotelju. Manuel sjede za sto prekoputa mene. Ovdje bar nije tako nesnosno vruće. - Ništa. Sačekaćemo. Danas je petak i, ako danas ne uhvatiš njihovog doktora, bog zna kada ćeš. - Šta sad to znači? - Znači da on danas leti za Zagreb i moraš ga uhvatiti danas. - Koga? - Ser Donalda iz WHO. - Deda Mraz? - Da. - A šta je sa UNHCR-om? Njima sam dao zahtjev prije tri dana. Manuel se osmjehnu. - Toni je tu, ali i on danas leti u Zagreb. A njihov doktor je možda u Kambodži ili u Francuskoj, ili u Zagrebu, ili u paklu. Potpuno svejedno. Toni je šef UNHCR-a u Sarajevu. S njim se može dogovoriti, ali i on, dakle, bez doktora ima vezane ruke. A doktora ne možeš naći. Šef MEDEVAC-a se zove Patrik i mnogo više vremena provodi na drugom kraju svijeta. Ko li je samo izmislio takvu glupost? Nije glupost. To je namjerno. Niko ne bi mogao slučajno postaviti šefa evakuacije iz Sarajeva istovremeno na dužnost negdje u Kambodžu. To je na suprotnoj strani zemaljske kugle. Logika UNHCR-a je nejasna. Ako postoji… - A zar niste vi imali još jednog doktora, nekog Francuza ili Norvežanina? - pitam dalje. - Jesmo. Taj je u Beogradu. - U Beogradu?!
- Tamo ima curu, živi kod nje i ne trijezni se. Pije. Ništa od njega. - I šta sad? - ponovih opet, gledajući u nedoumici u Manuela. Čudna politika zapošljavanja. Taj treba da odluči nešto kao nezavisan, a ne Nedo kao local staff. - Ništa bez Deda Mraza. Možda je već odletio. Bez njega ne mogu ništa. - Okej. Biću vani - odgovorih ustajući. Učinio je što je mogao i nešto u njegovom glasu mi je govorilo da trenutno više nema vremena za mene. Kada nekoga nešto molite, dobro čujete takve nijanse u glasu. Pokori se, robe. Nisi važan ti, važno je dijete. - Sigurno - klimnu on glavom, odsutno gledajući pred sebe. Izađoh. Jelena letimično samo podiže glavu i opet se zabulji u ekran kompjutera. Ako je Deda Mraz otišao, sve je izgubljeno. Šta ću sad? Ivica se negdje izgubio. Da pogledam u UNHCR? Izađoh iz kancelarije UNICEF-a i lijevo otvorih susjedna staklena, neprovidna vrata. Obuhvatih pogledom prostoriju pet puta veću od one maloprije, sa nekoliko radnih stolova zauzetih neizbježnim kompjuterima i ogromnim neoštećenim prozorima duž cijelog jednog zida. Imao sam sreće. Una je opet bila tu. Bila je udubljena u ekran kompjutera i vidjela me je tek kad sam stao pored nje. - O, stigao si - gledala me je radosno. - Ima li šta novo? - Ništa. Niko nije ni mrdnuo prstom. Tražim Deda Mraza iz WHO. Je li još tu negdje? - Jeste. Rekao je da će navratiti tu prije nego što pođe. Tu mu je pancir. - Pancir? Gdje je? - osvrćem se okolo. - Pa nije tu. Kod njega. - U WHO? Super. Ti si genije. Sve znaš - gledam je sa divljenjem. Ona me ispitivački pogleda, da vidi govorim li s ironijom, i onda odmahnu rukom, opet u neprilici. Ne vidi u sebi ništa posebno. Skromnost je danas neuobičajena vrlina. Mala nije svjesna svojih kvaliteta. Začudo, nije svjesna ni svoje blistave ljepote. Ali to već odgovara njenim godinama. A ko zna i da li ih UN i ne zapošljava po ljepoti? A Deda Mraz? Zabranjeno je UN glumcima da se kreću bez pancira, inače im osiguranje u slučaju povrede ne bi isplatilo ništa. A dok se dobro ne osiguraju, nemaju pravo letjeti u Sarajevo. Zato se nikud ne kreću bez pancira. - Hvala ti. Idem - rekoh okrećući se. - Čekaj. Jeste li dobili čepove za infuzije? - Jesmo, naravno. Srce si. - Ćao - mahnu ona rukom, okrećući se kompjuteru. Izlazim na hodnik zadovoljan. Una je pravo blago. Nekakav plan akcije se pojavljuje u obrisima. Šta je ono? Je li moguće? Kancelarija WHO, dole niz hodnik, širom je otvorena. Odahnuh sa olakšanjem. Tu je. Uhvatiću ga. Deda Mraz je tu. Već trčim prema njegovoj kancelariji.
Zastajem na otvorenim vratima. On oblači pancir, a pomažu mu dva oficira Unprofola u maskirnim uniformama sa košuljama kratkih rukava. Sve odaje dojam hitnosti i žurbe. Ser Donald je oniži čovjek sa prosijedom bradom. U stvari, UN ima dva Deda Mraza. Drugi je engleski pukovnik Lari iz UNHCR-a. Obojica nose bijelu bradu kao Deda Mraz. Primijeti me na vratima i podiže obrve u znak pozdrava. Iskusni, stari lisac. U očima mu se ne može pročitati baš ništa, a sa lica nikad ne skida prijazan izraz. Svjestan je svoje važnosti i svoga ugleda. On je lični ljekar Margaret Tačer. Prikrivena snaga u pokretima i autoritet u glasu. - Hi, doctor, can I help you? - slušam njegov besprijekorni oksfordski engleski. - Vi ste, u stvari, jedini koji mi trenutno možda može pomoći - odvažih se da, kroz širom otvorena vrata, nepozvan uđem u prostoriju. Time što me je oslovio i pozvao me je, zar ne? Jedan od oficira mu je pridržavao već navučeni pancir, a drugi ga je zakopčavao. Neprijatni uslovi za ozbiljan razgovor. - O čemu se radi? - O djevojčici staroj pet godina. Imate li pet minuta? - Možda pet minuta, a da ne izgubim avion. Pređite, molim vas, na stvar. - Da, naravno… Moram mu to predstaviti što strašnije, da bih ga uvjerio da se mora reagovati što prije. U stvari, kud ćeš strašnije nego što jeste? Nervozan sam, ali bar znam šta radim. - Leži u našoj bolnici. Minska eksplozija. Šrapnel joj je ušao s leđa, oštetio kičmu i crijeva. Traumatski šok, hemikolektomija, posttraumatski encefalitis ili kraniocerebralna povreda29. Neurohirurška operacija da joj se zašije dura. Poslije toga - meningitis. Naravno, još joj nisu proradila crijeva. Bez laboratorije i CT-a smo potpuno bespomoćni. Dok sam govorio, on se polako, začuđeno okretao prema meni. - I šta još? - upita skoro sa osmijehom. - Zar nije dovoljno? - Više nego dovoljno. Je li bez svijesti? - Nije. - Petogodišnjakinja, kažeš… - Da. Pancir mu je već zakopčan i ona dvojica su se odmakla i stala pored njega u nekakvom iščekivanju. On se osvrnu oko sebe gledajući da li je nešto zaboravio, maši se rukama za džepove, a onda stade, uzdahnu duboko i zamisli se. Svi smo ćutali. Stajao je i stajao, a ja se nisam usuđivao da prekinem tišinu. Odluka. Odlučuje o njenom životu.
Sada i tu pašće… Podiže glavu i pogleda me. - Umrijeće, zar ne? - upio se u mene svojim pogledom. - Neće. Umrijeće bez evakuacije - odgovorih nelagodno. - Svaka od tih dijagnoza što ste ih rekli dovoljna je da je ubije. Umrijeće svakako, zar ne? - Ne. Adekvatna njega i preživjeće. Trebaju joj samo normalni uslovi. - Rekli se mi pet letalnih30 dijagnoza. Vi ste hirurg. U njenim godinama, svaka od tih dijagnoza je smrtonosna, zar ne? - bio je uporan. - Može biti, ali ne u njenom slučaju. Djeca jesu osjetljivija, ali također i ozdravljaju lakše. Ona se odlično drži. - Može li se desiti da umre i poslije evakuacije? Razmišljao sam trenutak. Šta je navalio na ovo umiranje? - Ne da se to isključiti. - I, gdje bi u tom slučaju bila sahranjena? - Gdje bi bila… šta? - gledao sam ga bez razumijevanja. - Sahranjena. Gdje bi bila sahranjena? Ili bi roditelji zahtijevali da se tijelo vrati u Sarajevo? - insistirao je. - Ne znam. Kakve to ima veze? Ćutao je i prebirao nešto po glavi. Logika. Nastoji biti racionalan i logičan. - Kičma joj je stabilna? - Jeste. - Kako je to moguće? Otvorena dura, pa oštećeno crijevo, a pršljen koji je između njih ostane čitav? On nije hirurg. Dobro razmišlja, ali nije u pravu. Zašto to sve pita? Kičma naprosto može biti stabilna i poslije takve povrede. Bar toliko da izdrži transport ležeći. Gdje će biti sahranjena? Nije logično. Ima tu nešto što opet ne znam. Nešto mi tu nedostaje. Boji se da ga nešto ne prevarim? Možda je to? Svi nastoje otići iz Sarajeva, pa misli da mu možda nešto lažem… - Ne bojte se. Najgluplje što bih mogao učiniti jeste slagati dijagnozu. Biće još djece - rekoh suho. Ona dva oficira su već pokazivala znake nestrpljenja. Ja, začudo, nisam uvrijeđen što mi ne vjeruje. Navikao sam. Kao magarac na batine. Da nije Irme… Gledao me je najprije nepovjerljivo, a onda mu se izraz lica promijeni u nelagodno odobravanje. Slegnu ramenima. - U stvari, znam. To nije vaša prva evakuacija, a valjda ni posljednja.
- Ne znam ima li baš zdravo tijelo pršljena, ali kičma je dovoljno stabilna za transport. Nema ni nekih bitnih neuroloških problema. - Šta znači bitnih? - Znači bez lateralizacije31, pareza32 ekstremiteta i slično. - A šta ima? - Ima zasad samo tu parezu crijeva. Ona dva oficira iza njega nešto su se dogovarala. On ih letimično pogleda, a onda se opet okrenu meni. - Šta kaže UNICEF? - Kaže da pitam vas. Nemaju doktora. Vi ste jedini doktor tu. On uzdahnu. - Slušaj, moj prijatelju. Rekao si mi pet smrtonosnih dijagnoza, a sve na jednom jedinom djetetu. Postoji velika vjerovatnoća da umre. Nema se smisla previše truditi. Ako umre, tijelo će se morati vratiti u Sarajevo da se sahrani. Tijelo mora doći avionom. Cijeli jedan avion, „herkules”, letio bi samo sa jednim tijelom. To nam se već desilo sa onim dečkom što je izgorio. Umjesto da vozi hranu i lijekove, avion je donio tijelo. Posljednju rečenicu je rekao nešto glasnije, obraćajući se nekome iza mene. Osvrnuh se i ugledah Manuela na vratima. On slegnu ramenima. - Šta to koga briga? Život je u pitanju. Life-threatening condition - stanje životne ugroženosti. Prvi uslov za evakuaciju iz grada - rekoh obojici. Nisam se dao. Baš me briga za avion. - Mene ne gledajte. Ja nisam doktor - čuh Manuela. To je bilo upućeno Deda Mrazu. On je ćutao. - Neće umrijeti… - pokušah još sa očajanjem u glasu, ali pred očima mi je pucalo. Odluka je pala. Deda Mraz je donio mraz. Smrtnu presudu. Možda toga nije svjestan, a možda i jeste. Ne treba se previše truditi! Sve je u tome. Čuj, šta ako umre? Gotovo. Obojica su pogledali u mene, pa razmijeniše poglede. Onda se bradonja okrenu dvojici nestrpljivih oficira. Klimnu im i krenu prema vratima. Slijedili su ga bez riječi. Prođoše pored mene kao da me nema. - Žao mi je, doktore, ali moram da idem. Avion, znate. Ako s tim bude nekih novosti, obavijestite me - čuo sam još Deda Mraza, a onda nestadoše pored Manuela u hodniku. Manuel je gledao mene. Da li to vidim trag suosjećanja u njegovim ledenim očima? Stajao sam kao pokisao pas na sredini prenatrpane prostorije. Nije mi rekao ni „da”, ni „ne”. Ne možeš mu ništa prigovoriti. Lisac. „Obavijestite me”? Shvatam. Bitka je izgubljena. Ne mogu više ništa. Ma koliko se mi svi trudili shvatiti poslovno to što radimo, uvijek tu ima i neki lični
faktor. Deda Mraz nije odbio Irmu, nego mene. Mogao me je i izbaciti iz prostorije, da je kao zaključa. Ali nije. Nije me htio poniziti još više. Kako li se osjećaju ljudi u njegovoj koži u trenutku kada donesu „logičnu smrtnu presudu”? Znam da žuri na avion, ali kakav avion u ovakvoj situaciji? Avion ide i sutra ili možda još neki i danas. Sa Sarajevom je uspostavljen vazdušni most zbog humanitarne pomoći. „Herkulesi” imaju samo tri destinacije. Ankona, Split i Zagreb. Nije teško izabrati. Mogao je mirno sa mnom otići do bolnice i lično se u sve uvjeriti. Ali ne. Njegov život teče negdje izvan ovog grada. Nas posmatra kao iz voza. Ne tičemo ga se. Ima nekakva posla u Zagrebu ili Londonu i ode na avion. Avion je za njega besplatan. Košta samo jedan dječji život. A taj svakako ništa ne vrijedi! Da li je to kraj? Nemam li negdje duboko stalno osjećaj da u ovoj bici ne smijem izgubiti? Ne smijem! Moram ići dalje. Potpuno sam u pravu. Glupa istina i svi mogući ljudski argumenti na mojoj su strani. Znači li to nešto? Znači. Znači da moram dalje. Idemo dalje. Nema predaje. Poraz je došao prebrzo i ne smijem se s tim pomiriti. Ništa nije tako strašno kao što izgleda. Šta sad? Ništa. Sad ćemo u neku novu bitku. Manuel me nekako čudno gleda. Kao da hoće nešto da kaže. Zašto me tako gleda? Napokon mu upitno uzvratih pogled. - Pa? - Hoće li stvarno umrijeti? - jedva dočeka da upita. - Neće ako odmah ode. Hoće ako ostane. - A zašto Deda Mraz kaže da hoće svakako? - Zato što je nije vidio. Da ju je vidio, drugačije bi govorio. Jedna misao mi se vrtila glavom. - Nije ni zaključao kancelariju - reče Manuel kao za sebe. - Znači li to da je tu još neko iz WHO? - Niko koga bi ti trebao. Vozač ili tako… Nije to. Nešto još mi kopka glavu. Šta je ono rekla Una prošli put? Doktor iz WHO ili Unprofora. To je rekla. Unprofora!!! Onaj šupak što me je odbio prošli put. Već je tu nekoliko dana. Taj ne može odlaziti iz Sarajeva kako mu padne na pamet. On je vojnik. - Manuele! Možeš li mi naći doktora iz Unprofora? - Možda. Zašto njega? - I on je član komisije, zar ne? - Ne. Nikada nije bio ni na jednom sastanku. - Možda nije bio na sastanku, ali ja imam kod sebe papir o organizovanju MEDEVAC-a, a tu je napisan i Unprofor - bio sam uporan. - Stvarno? - začudio se on. - To nisam znao. Okej. Idemo da probamo.
Dok smo prolazili hodnikom, primijetih Tonija na početku hodnika, u razgovoru sa Pajom. Srpski oficir za vezu, Paja. Moj drug. Ovaj rat je smiješno besmislen. Zajedno smo ispratili porodice na autobus iz Sarajeva. I još su moji otišli u Srbiju, a njegovi u Hrvatsku, a ne obrnuto. Sada smo oficijelno valjda neprijatelji. Ali to rat još nije uspio da postigne. Oficijelno možda, ali u praksi ne. Prijatelji smo. Paja mi maše u znak pozdrava. Mašem i ja. Navratiću i kod njega kasnije. Ako stignem. Da pokušam reći Toniju? I on danas leti u Zagreb. On je ipak šef toga UNHCR-a i možda… ali misao nisam ni dovršio. Bez doktora nema smisla. Toni je dobronamjeran, ali mora poštovati pravila. Ta su jača od ljudi. Nikakva Irma to ne može promijeniti. Niti ikakav Toni, pa makar on bio i šef kancelarije UNHCR-a u Sarajevu. Uđosmo u Manuelovu kancelariju. Ljekari Unprofora imaju improvizovane ambulante u podrumu zgrade, a to je za mene nedostupno. Manuel je nekoliko puta bezuspješno telefonirao, i na kraju je ustanovio da je ljekar na aerodromu i da može pokušati sutra, ili kasno uveče. Njegova ubjedivanja o hitnosti nisu pomogla. U vojsci važe druga pravila igre i tamo nekakvi civili, pa makar i francuski funkcioneri UN, ne mogu određivati šta je hitno, a šta ne. U tom trenutku mi se formulacija „tamo nekakvi civili” učinila nezgrapnom, ali kasnije se ukazala kao presudna. Životno presudna. - Manuele, možeš li mi učiniti još jednu stvar? Pozovi nekako tog Patrika u Zagreb i popričaj s njim. - Okej, dok. Pokušaću. - Poznaješ li ga? - Vidio sam ga. Francuz je kao i ja. - Okej. Bilo je vrijeme da idem. Nisam postigao ništa. Opet su pravila bila jača. I petak. Vikend. Bože moj dragi. Ovdje još postoje vikendi. Izlazim iz kancelarije UNICEF-a i idem hodnikom prema izlazu. Glava počinje da me boli. Od vrućine, od umora, od razočaranja. Imam utisak da sam nešto zaboravio. Šta ono još moram? Aha! Paja. Da bar njega nađem… Kucam na staklena vrata srpskih oficira za vezu i ulazim ne čekajući. Paja podiže pogled sa nekakvih papira i lice mu obasja radostan osmijeh. - Hajde, hajde, uđi - ustaje. - Vidio sam te maloprije na hodniku. Imaš li kad da sjedneš? - Imam i nemam. I ne znam hoćeš li biti tako veseo kad ti kažem zašto sam došao. - Ja mislio da si svratio ‘nako… - zeza i on. - Ali prvo imam ja nešto! Gledao sam ga bez riječi. Nije mi se htjelo baš ništa. Pola glave mi je bilo zauzeto
Irmom. - Šta si ti nešto neraspoložen? - reče. Trgnuo sam se na te njegove riječi. Onda slegoh ramenima. - Ma ovaj me UN nervira. Tražio sam da spase jedno dijete, a oni ništa. Pas laje… - Ne da se od njih ništa očekivati. Da vidiš nešto. Možda te malo povrati u stare dane. - Iz džepa izvadi debelu, pocijepanu kovertu iz koje su virile fotografije. - Dobio sam slike od Nele i djece. Da vidiš… - bio je radostan i nije dozvolio da ga moje neraspoloženje zarazi. Ja sam u mislima još sa Irmom i Deda Mrazom, ali ne mogu odbiti da pogledam slike. Koncentriši se! Misli. Idemo dalje. Sljedeća faza operacije. Gledaj u slike. Kako li mu je? Znam kako sam ja reagovao kad sam dobio slike svojih. Paja je ovdje tek odnedavno. Našao je relativno bezbjedan način da pobjegne iz opkoljenog Sarajeva. Dosadilo mu je da u Sarajevu bude dežurni krivac za sve Miloševićeve i Karadžićeve zločine i tražio je način da ode Neli i djeci. Trčanje preko aerodroma njemu nije bilo dozvoljeno. Nikad nije smio ni pitati. Poslije je iskrsla nekakva mogućnost da dođe do zgrade PTT-a. Nikada nisam pitao kako. To se ne pita. Upalilo je i sada je ovdje. Odavde se već može otići dalje. Iz opkoljenog Sarajeva ne može. Paja je u redu. Ja bih u njegovoj situaciji vjerovatno pokušao napraviti isto. Ali Paja se ipak osjeća nešto kriv. I zato mi pokazuje slike. Hoće da mi kaže da je on, doduše, u ovoj kancelariji koja predstavlja Karadžića i zlo, ali da je to stalno on, isti onaj Paja, Nelin muž, moj drug. Da je on u stvari samo tehnički tamo, ali da se ni u kom slučaju nije pretvorio u četnika koji mrzi sve nesrpsko. Da još uvijek misli kao ja i da smo drugovi iako sam ja Musliman. Još mnogo toga mi pokazuje Paja tim gestom. Možda zna, a možda i ne zna da sam ja taj posljednji kome to treba objašnjavati. Ja imam pristup PTT inženjeringu od početka rata i znam da oni tamo svi imaju svoje zadatke koje moraju obaviti. Niko od njih u ovoj kancelariji ne osjeća se kao zločinac. Baš suprotno. U okviru svojih mogućnosti, ljudski, pokušaće da pomogne. I to hoće da kaže Paja tim slikama. Pomoći ću ti, jarane, sve što mogu. - Trebaš mi da mi nađeš jednu ženu na Grbavici i da je dovedeš u grad. On me upitno gleda. Čudan zahtjev. Nemoguć! Prevelik zalogaj za njega. Polako je spremao slike u kovertu, pa u džep. Svi hoće vani, samo ona hoće unutra. Ćuti i čeka nastavak. - Muslimanka je, premlaćena je i krije se u podrumu negdje u Lenjinovoj - rekoh. Čekao sam. Na te riječi mu se oči raširiše od iznenađenja. Na Grbavici više nema Muslimana. Svi su „etnički očišćeni”. Pobijeni ili protjerani. Naravno, možda se još poneki negdje krije. I samo to što sam mu o njoj rekao izraz je ogromnog povjerenja. Ispitivački me je gledao i ćutao. Čekao je da kažem još nešto pa, kad sam i ja ćutao, uzvrpolji se i reče: - Je l’ stvarno misliš da ja to mogu? - Glas mu je nekako udaljen.
Razmišlja. Ovo je za njega potpuno nova situacija. Konspiracija. Ilegala. Tražim od njega nešto zabranjeno. Ne zna da li da se obraduje ukazanom povjerenju ili da se naljuti što ja mislim da on ima takvu moć. Za nešto takvo bi morao poznavati mnogo važnih ljudi na onoj strani barikade. To bi značilo da ja ipak ne vjerujem da je on tako bespomoćan. Pa zar mi nije jasno da je on i tu samo orahova ljuska na uzburkanom okeanu? Pliva još uvijek samo zato što postoji, ali nije svoj gospodar. Uklanja se svemu i čeka priliku da šmugne. Ali sada mu pružam i priliku da spasi jedan život. Nikada više neće se morati pravdati preda mnom i, što je još važnije, pred sobom. Šta je veće zadovoljstvo od spašavanja života? - Možeš. Ne boj se. Ima načina. Daću ti način - rekoh. - Koji? - nedoumica je ostala u njegovim očima. - Imam bolesnika sa Sokoca, pa bismo kao napravili razmjenu. - Aha - uzdahnu, kao sa olakšanjem, iako mu tek sad ništa nije bilo jasno. Nadam se da je shvatio da nisam htio da ga uvrijedim ni da ga navučem u nekakve prljave igre. Razmjene se valjda stalno događaju. Radi se o bolesnicima, pa je tu i razlog da se ja do toga miješam. U stvari, ništa mu nije jasno, ali i to će se valjda objasniti. Sve je to samo tehnika. - Šta su ti oni? - Ništa. Nisu mi rod, ako to misliš. Nju nisam nikad ni vidio, a on leži na Traumi. Vadim papirić iz džepa. - Evo, možeš li pročitati? - dajem mu papirić koji mi je dao podrumaš. - Mogu - čitao je pažljivo papirić. - Šta joj je onaj sudija? - Sin. Ti ga znaš? - iznenadih se. - Znam. Znam i nju. Fini ljudi. - Fini? Ne znam. Ja ih ne znam. - Ne mogu da kažem šta mislim o sudiji. Možda je bio fin prije rata. - A kakva je lova u pitanju? - upita iznenada. - Nema love - rekoh. - Nikakva lova. Gledao me je ispitivački. Kako bi on mogao znati da ja nisam maznuo lovu od nekog od ovih ljudi, ili čak i od obojice? Mogao je da mi vjeruje ili da ne vjeruje. Ja sam mu mirno gledao pravo u oči. Nije bilo nikakve love. Bila je to stvar uvjerenja da radimo nešto ispravno, nešto što treba uraditi. Znam da se priča o ljudima koji švercaju ljude iz grada za pare, ali nikad nisam saznao ko su ti. Ne švercam nikakve ljude, nego pomažem da dva stara bolesna čovjeka dođu tamo gdje im se može pomoći. - Ko je taj drugi? - povjerovao mi je Paja. Nije tražio nikakvu lovu.
- Leži na Traumi nepokretan, ali nije ugrožen. Ozdraviće ako ga prebacimo. - Imaš li i o njemu podatke? - Imam, evo - dajem mu kopiju Dudaninog nalaza. On ga pogleda i letimično pročita. Gužvao je onaj papirić u oznojenoj ruci i onda reče: - Ima samo jedan mali problem. - Pogleda me. - Nisam nikad učestvovao ni u kakvoj razmjeni. Nemam pojma kako se to radi - zamišljeno zaćuta na trenutak - a nemam pojma ni koga smijem da pitam. - Nisam ni ja - priznadoh s osmijehom. - Ni ja nemam pojma kako to funkcioniše, ali stalno slušam o tome… On me upitno pogleda, pa slegnu ramenima kad vidje da govorim, istinu. - Ima još jedan, isto mali problem - reče tiho - još nijednom nisam bio na Grbavici. Gutao sam. - Dosad sam dobacio samo do Lukavice - reče kiselo. Počeo je da se brine. Nema veze. Bog zna da li će od ovoga svega nešto ispasti… Onda se najednom namršti. - E jesmo ilegalci - podsmjehnu se on našem neiskustvu. - Kako ću ti javiti? - Pozvaću te ili ti pozovi u bolnicu da ti se javim. Dovoljno je da ostaviš poruku na centrali. - Okej. Telefoni s PTT inženjeringom najnormalnije rade. Vjerovatno se svi prisluškuju na sve strane, ali baš me briga. Uvjeren sam i da se ove sobe sve prisluškuju i snimaju, ali isto me baš briga. Kad govorim telefonom, svi sve šifrujemo, kô mašine. Kô njemačka „sigma”. Ne bi niko nikad ništa razljuštio. Ovdje danas nismo šifrovali ništa. Razmijenismo još par riječi, ustadoh, pozdravismo se jakim stiskom ruku i krenuh vani. Ivica trči za mnom i maše kartonom „marlbora”. - Čekaj, ba, kako se tako izgubi? Pozdravi majku… Jesi l’ mogô šta srediti? - Ništa. - E jebiga. Pa šta s sad? - Nemam pojma. Ništa. - Hajd, vozdra. - Vozdra. Fala ti na cigarama. - Ništa. O Irmi je odlučio nekakav petak. Davno sam zaboravio da postoji nešto što se zove petak, pa vikend, pa odmori i slične stvari, a avgust je idealan za sunčanje, plivanje i
slične radosti bezbrižnih ljudi. Za nas to ne postoji. Nama je dodijeljena druga vrsta sporta. Igra sa smrću. Svojom ili tuđom, ali u igri je uvijek samo to jedno - postojati ili ne postojati. Kao da je to nešto. Šta je važno? Preživjeti po svaku cijenu? Ni to nije važno. Važno je živjeti kao čovjek, a ako to ne ide, onda više ništa nije važno. Ni živjeti. Zato idi i radi sve što možeš da ostaneš čovjek. Inače ništa neće biti važno… - Imaš li sve papire koji joj trebaju? - pita me Senči. To mi nekako nije na um palo. Imam formular ispunjen i predan. Prošlo je podne i pakao sa neba grije li grije. Smeta mi koncentraciji. Ja sam član te komisije i zadužen sam za komunikaciju sa UN. Svi papiri koji prođu Ministarstvom zdravlja dolaze meni, i ja ih predajem na razmatranje MEDEVAC-u. U stvari, predajem ih UNHCR-u jer MEDEVAC ne radi. Ne znam ni da li oficijelno uopšte postoji. Zato nosim gomilu spiskova i papira u svojoj čuvenoj aktovki, zbog koje su nas nedavno mogli koknuti. Njen zahtjev sam predao UNHCR-u. - Irma ide mimo svijet. Da je guramo regularno, gotova je. Guramo je neregularno, a onda se nadam da joj neće ni trebati nikakvi papiri. Uzme je Unprofol i odvede. - Misliš? - reče Senči. - Misliš da će je pustiti negdje bez pasoša? Ili ima pasoš ili misliš da će je odvesti samu, bez oca? - Uh, majku mu, al’ ga zakomplikova. Ko zna? Možda je neće ni odvesti? - Aha. Znači, dižeš frku, a misliš da nećeš uspjeti. Pa što onda dižeš frku? Imala je potpuno pravo. Ako već hoćeš da je vode, onda nemoj samo dizati frku, nego je pripremi da može otići. Glupo bi bilo ovako zagalamiti, a onda ne mogne otići zbog, na primjer, pasoša. Ja nemam pojma o tim stvarima. Nemam pojma ni šta joj još može trebati. Sve isto kao Gojku? Ma nemoj. Potvrda o radnoj obavezi ili demobilizaciji za nju valjda ne treba. Trebaće možda nešto takvo za njenog oca. Možda. Ako ga Unporfol stavi u transporter i u avion, ne treba mu ništa. Oni ne šišaju nikakva naša lokalna pravila. Imaju svoja, i imaju silu da ih provedu. Eto ti Naletovog Konfucija i njegove pravde. Šta da radim? Polako. Prvo da izborimo te televizije. Dobro bi bilo da danas dođu. Ako ne dođu, frka je. Važno je da dođe Irmin otac u posjetu. Onda ću ga ispitati za pasoše i to. Još ga nisam nikad vidio. Nisam stigao. Zvoni telefon. Vanjska linija. Dižem slušalicu i javlja mi se Jelena iz UNICEF-a. Prespaja me na Manuela. Vidi, vidi. Manuel se angažovao sam od sebe. Nadam se da ima neke dobre vijesti. Nema. Saopštava mi da je zvao Zagreb i da Patrik, MEDEVAC, nema u planu dolaziti u Sarajevo. Par sastanaka i nastavlja dalje. Ne zna je li dalje Francuska, Kambodža ili nešto treće. Žao mu je. I meni je žao. A može li zamoliti opet vojnog doktora iz Unprofora da je pregleda on? Probaće. Čujemo se. Spuštam slušalicu. Ko šiša Patrika. Koga nema, mora bez njega. Piljim pred sebe i
ne čujem kako se vrata otvaraju. Zvoni telefon. Senči se javi i pogleda u mene. - Zovu te na šok - reče Senči. - A, što ga iznenadi. Oni inače nikad ne zovu - reče Semir, pogledaše se i oboje prasnuše u smijeh. Ja zavrtjeh glavom i pokušah da se branim u unaprijed izgubljenoj bici. - Šta hoće? - Hoće tebe. - A, eto, ne znam šta bih ti rekao… - rekoh izgubljenim glasom. Oni opet prasnuše u smijeh, a ja ustadoh i umornim korakom, pognute glave, krenuh po milijarditi put pješke na četvrti sprat. Tamo su se događale interesantne stvari. Irmin krevet su opkolili snimatelji sa uperenim kamerama i izvrnutim kišobranima. Imali su na glavama papirne kape i maske i na nogama plave papirne natikače. Tri kamere, još par ljudi sa mikrofonima u rukama i nekoliko reportera. Najmanje tri televizije. Jedan je bio bjelobradi ABC-jev Dejv od jučer, drugi Kris iz „Skaj njuza”, i Alan iz BBC-ja. Frizura kao Brajan Feri. Bravo, Alane, bravo, Dino, mislio sam, ali ništa nisam govorio. Irma je ležala na boku i duboko disala. Iako to nije bilo moguće, činilo mi se kao da je potpuno svjesna šta se događa i zašto su ovi tu. Onako krhka, zabačene glave, nije ležala, nego je lebdjela i trpjela negdje u centru svog svemira. Dejv je bio užasnut kako joj se stanje od prekjučer dramatično pogoršalo. Nije mu bilo jasno šta se dešava. - Kao što sam ti rekao, Dejve. Ona umire. To je to što se dešava - rekao sam mu i bio sam uvjeren da danas neće govoriti gledaocima o svojoj anketi među Sarajlijama. Još malo snimanja iz drugog ugla… - Kada će se to emitovati? - pitao sam. - Ne znam. Večeras. U Americi je sada jutro. Bio je među njima jedan novinar bez kamere. Crnobradi iz „Rojtersa”. Ili je ono bio „Asošiejtid pres”? Taj je jedva suzdržavao suze. Dugo nije bio u stanju da mi postavi pitanja, i na kraju je zamolio da mu to u mikrofon kažem što jasnije i što kraće. Snimali su i Dejv, i Kris, i Alan. - Ona će umrijeti - rekao sam. - U svakoj normalnoj bolnici u svijetu bi ostala živa. Ovdje? Nema šanse… Izgleda da je to bilo ono što su svi čekali. Morali smo da se opet snimimo iz drugog ugla… … i eto. Odoše. Je li to ono? To je to? To je sve? Dva puta po tri-četiri minute razgovora. Za to sam se toliko trudio? Bez veze… Opet sam rastrzan i zbunjen. Šta sam samo čekao? Ne znam. Nije moguće da takva sitnica, dvojica-trojica ljudi, stranaca sa
kojima razmijeniš par riječi, promijeni nešto. To nije nekako ni u redu. Niko nema takvu moć! Moj nepogrešivi instinkt mi govori da joj to neće pomoći. Kakve televizije, kakav UN? Nema joj spasa. Sve se urotilo protiv nje. Već je kasno. Priđoh njenom krevetu i pogledah je. Sve vrijeme nije ni trepnula. Bojovala je neke svoje bitke u tišini. Ležala je na lijevom boku glave zabačene unazad, a desnu ruku je položila pored glave. Priđoh joj i vidjeh kako joj vrhovi prstiju na ruci drhte. Primijetila me je. Pokušala je par puta da podigne pogled prema meni, ali nekako to nije išlo. Boljela ju je glava. Bolio ju je vrat. Izgledalo je da joj infekcija lupa bubnjevima u glavi, i sa svakim bolnim udarcem bila prsti na rukama bi zadrhtali. Osjetio sam njenu bol. Nisam znao šta da radim. Ruka mi se pokrenu sama. Dotaknuh joj podlakticu što sam laganije mogao. Trenutak nije reagovala, a onda otvori rukicu, nađe moje prste i stisnu ih svojim tankim prstićima. Potonuh. Moram otići. Takav nježni, dječji stisak… Ne mogu ja to. Ona je pacijent, nije moje djete, nije mi ništa, nisam je ni operisao… Tako sam sekundu ubjeđivao sam sebe, ali bio sam već pobijeđen. Imala me je u šaci. Poginuću da je spasim. Pobijediću i UN i pravila i sve na svijetu za tebe, moja Irma. Ne dam im te. Nemam pojma šta ću ni kako, ali ne dam te. Sve mi govori da ti nema spasa. I sâm sam uvjeren da ti nema spasa. E pa pobijediću i samog sebe samo da te spasim. I sebe i cijeli svijet. Samo mi sad polako pusti ruku… - Šta to muljaš s nekakvim penzionisanim sudijom? - Nale me je oštro gledao preko stola u ginekološkoj ambulanti i kuckao prstima po stolu, dok je Senči nešto poslovala oko ormara sa lijekovima. Pored Naleta je sjedio jedan nepoznat čovjek u elegantnoj košulji kratkih rukava. Imao sam dojam da se ne znoji iako je vrućina još bila paklena. Sako je imao prebačen preko naslona stolice. Primijetio sam da je boja sakoa, doduše, plava, ali neka neobična, divna plava boja, malo svjetlija i drugačija od uobičajenih. Imao je oko pedeset godina, ni mlad ni star, uredno ošišan i obrijan, fino pocrnio od sunca. Gledao me je mirno i znatiželjno. - Zasad još ništa - rekoh mirno. Nisam se bojao. Kad me je Nale pozvao da siđem sa šoka, nisam pomislio da se nešto dešava. Kad sam ušao na ginekološku i kad mi je rekao da sjednem s njima, shvatio sam da će se nešto neobično dešavati. Sada se to neobično dešavalo, ali u Naletovom prisustvu se nemam čega bojati. Smetala mi je paklena vrućina koja se probijala izvana i imao sam osjećaj da jara izbija i iz zemlje i iz zidova. Neobično je bilo to što mi je to pitanje postavio pred tim nepoznatim čovjekom. Sada sam morao hvatati nijanse neobičnog i ponašati se prema njima. Sve je to dio igre. Time je Nale meni rekao da je taj nepoznati nekako umiješan u događanje sa sudijom. Time mi je dao na znanje i da će on biti svakako na mojoj strani, iako ne zna o čemu se radi. Čuvaće mi leđa. Inače bi nas ostavio same. Pozvao je i Senči. Majstorski potez da se razbije osjećaj konspiracije. Nepoznati je sjedio pokraj njega i njihovo držanje i
opušten način na koji su sjedili i kako su me gledali govorili su mi da su njih dvojica nekakvi drugovi i da mi ne prijeti opasnost. Svojim pitanjem nam je Nale svima pokazao da smo na istoj strani barikade. Igra. Pitanje je bilo - zašto? Zbog čega je potrebno da budemo na istoj strani barikade? Znači li to da bismo u nekim drugim okolnostima bili protivnici? Možda, ali bolje je ovako. Slijedit ću njegove nemušte upute. Šutiću i čekaću da vidim šta se dešava. - Ništa, je li? A zašto je onda za to ništa taj sudija uhapšen? - reče Nale nastavljajući igru. Šta mi je rekao između redova? Mozak mi je radio sto na sat, iako se to na meni nije vidjelo. Da vidimo. Time mi je rekao da je nepoznati iz policije i da je došao zbog mene. To je to. Nisu baš dugo čekali. Reakcija na sudijinu petljavinu u policiji. Naravno, javio se prvo njemu. Znaju se, a izgleda da se znaju dobro. Nale je već dvadeset godina doktor u policiji. Svi su ga znali, i on sve. Osim toga, u našoj bolnici je sjedište glavnog hirurga oružanih snaga, to jest Naleta, i ništa se tu ne može dogoditi bez njega. Niko nije znao tačno šta ta titula znači, ali niko joj nije prkosio. U stvari, taj njegov policajac nije ni došao da me hapsi. Ne bi po mene došao sam. Prije će biti da je došao da malo popriča sa Naletom i izvidi situaciju. - Eto ti budale - ote mi se. - Znao sam. - Šta si znao? - Ma taj sudija je podrumaš. Znao sam da će negdje nešto zabrljati - objašnjavao sam prijateljskim glasom. Zvučalo je kao da se bavimo o vremenu ili nečemu drugom potpuno normalnom. I ja sam tako slao svjesne i podsvjesne signale. Neću ništa poricati ni kriti. Obojici sam tako davao do znanja da to muljanje nije ništa tajno ni loše i da nemam šta da krijem. Vidio sam da se Nale malo opustio i prestao kuckati prstima po stolu. Shvatio je da igram po taktu njegove muzike. - Pričaj - reče Nale. - Taj sudija me moli da organizujem da mu prebace povrijeđenu majku sa Grbavice. A na Koševu leži jedan Gojko sa Sokoca, koga bismo mogli dati u zamjenu. Dva bolesna civila. Vojska i policija od toga peru ruke jer se ne radi o zarobljenicima. Bolesnici ih ne zanimaju. Hoćemo da spasimo dva bolesna starca koja nikoga ne zanimaju - objašnjavao sam mirno, gledajući Naleta pravo u oči. Krajičkom oka sam primijetio da se oči tajnog policajca malo raširiše u čudu. Negdje u podsvijesti mu se izgleda činilo da previše lako čuje priznanje po koje je došao. Nikome nije dozvoljena trgovina civilima. - Gdje si naletio na njih? - pitao je Nale. - Sudija me je našao sam, tu, u bolnici. Nešto preko moje mame. Na Gojka me je uputio Zlaja Legionar. - Otkud on? - trgnu se Nale. I policajac se promeškoljio. Pominjanje Zlaje je postiglo
svoj cilj. Obojicu ih je impresioniralo. - S posljednje akcije na aerodromu - rekoh i odmah shvatih kako će to zazvučati ovom policajcu. Kao da smo bili negdje na nekakvom borbenom zadatku na aerodromu. Na tom zadatku smo bili zajedno sa legendom Zlajom. Zvuči kao da smo na aerodromu ratovali. Pa ne smeta. Ima u tome svemu istine. Pucalo se. U stvari, baš fino. Sigurno nas sad neće moći pitati u kakvoj akciji i ostaće tako, nejasno. Glavni hirurg oružanih snaga se zadovoljno smješkao. - On i ne zna tog Gojka? - Ko? Sudija? Ne zna. Zna ga Zlaja. - Pa što je uhapšen? - upita Nale, sada se okrećući od mene policajcu. Kao i uvijek, vodio je glavno slovo, i to maestralno. Već je izgledalo da je policija nešto kriva. On se kao namršti i reče sigurnim glasom, odmahujući glavom: - Ma znaš. Ilegalne razmjene. Etničko čišćenje. Organizovani kriminal, dezerterstvo… Sve zavisi kako na to gledaš. I njemu je bilo jasno da su to sve gluposti, ali takve te u ratu mogu koštati glave. - Uh, bog te mazno, strijeljaće ga! - rekoh s osmijehom. - I šta će sad biti s njim? - Vjerovatno će ga držati dok ne ustanove da li ima neke kontakte s Grbavicom i s četnicima. Zanimljivo. Rekao je da „će” ga držati. Ne da „ćemo” ga držati… - On sa četnicima? - nasmijah se opet. - Ma kakav on. On je izgubljen u svemiru. Poslao sam ga da nam se raspita kakvi papiri trebaju Gojku da izađe, a on je uspio da zaglavi u zatvoru. A bivši je sudija. Izgleda da im tamo nije baš ostao u dobrom sjećanju. Obojica se nasmijaše, ali čekali smo dalje pitanje. Senči je sad nešto petljala oko debelih tamnih zavjesa na prozorima. Čekao sam. Morao me je to pitati. Od toga će sve zavisiti. Pogledi nam se ukrstiše. On uzdahnu i upita: - Pa ko onda ima veze na Grbavici? - Ja - rekoh mirno. Skoro sam osjetio kako im obojici zastaje dah. Ovo sam dao tako lako da je iz aviona jasno da nešto nije bilo u redu. Kližemo na tankom ledu. Ili ćemo se naći i klizati zajedno ili tonemo. To jest, ili ja tonem. Gledao me je. I Nale me je gledao i ćutao. Moja samouvjerenost i opuštenost mu je rekla da se nema šta brinuti. Ja već nisam bio toliko siguran kao što je izgledalo. - Kako? - Zamolio sam Paju da je nađe. Učini mi se da im je nekako odjednom obojici laknulo. Napetost nestade kao da je nikada nije ni bilo. Ispuhao balon. Nikakve tajne veze ni konspiracije. Paja. Nale zna Paju. Ovaj policajac ne zna, ali nekako ne reaguje. Onda shvatih. I on ga zna! Zato ništa ne pita.
- Znate li Paju? - upitah ipak. - Iz kancelarije za vezu? - podiže obrve klimajući glavom. - Znam ga dobro. Aha, svijet je mali. Paja zna sudiju, policajac zna Paju… Ako ga zna dobro i ako je Naletov drug, onda zna i da je Paja čist kao sunce. Nije nikakav bradati četnik i nije nam neprijatelj, iako bi za usijane glave iz naših podruma mogao predstavljati simbol zla. Kao, bio sa nama dosad, vidio sve ovo, a ipak se pripojio neprijatelju? Ali nije baš sve tako crno-bijelo. - Hoće li on to moći? - upita policajac. Sad je na meni bio red da se iznenadim. Ovaj je izgleda detaljno upućen u stanje i odnose u srpskoj kancelariji oficira za vezu. - Ne znam. Ni on ne zna. Kaže da još nijednom nije bio na Grbavici. Policajac se polako okretao prema Naletu. Vidjelo se da svako za sebe nešto razmišlja, a ja sam mirno disao. Nisam do tada ni shvatio koliko sam bio napet. Sada više nisam. Htio sam da duboko uzdahnem. Prošli smo. Sve je u redu. Nema zime. - Kad ćeš to saznati? - upita me Nale. - Kad mi javi. Danas, sutra, šta ja znam. Možda nikad. Možda je i ne nađe. - Kako će ti javiti? - upita me opet Nale. - Telefonom. Ako se ne javi, odoh ja tamo. Ne znam šta ću mu reći za Gojka - bacio sam sad ja udicu. Oni se pogledaše. Sad je na njima bilo da se glasno izjasne i izaberu stranu. Još malo i ova partija će biti završena. - De, molim te, sredi te gluposti - reče mu Nale. - Javi mi ako bude problema, pa da ja probam. Policajac je klimao glavom. - Vidjeću da li mogu na to da utičem - reče policajac nakon kraćeg razmišljanja. Eto. Gotovo. Ista strana barikade. Svi smo zajedno. Vidio sam kako se Senči iza njihovih leđa okrenula prema meni i izvodila nekakve kerefeke očima. Došlo mi je da se nasmijem, ali nije baš bila prilika. Prošlo je lakše nego što sam se i u snu mogao nadati. Zaštitilo me je Naletovo bezrezervno povjerenje i podrška. A možda i ova policija ne nasjeda tako lako na ove ratne budalaštine. Sigurno su ovakve stvari rješavali i ranije. Stalno neko skuplja papire za izlazak. Ne hapse valjda baš svakoga. Nije važno. Važno je da sam trenutno van opasnosti. Došla mi je jedna druga stvar. Ovaj izgleda nije bio zadužen ni za mene ni za sudiju. Držaće ga… pokušaće… Nema šta da pokušava. Da je nadležan, otišao bi i pustio ga iz zatvora. Nije nadležan. Ko li je onda on? Nije to nikakav mali od palube. Ne u njegovim godinama. Ali potpuno je upućen i nije došao ni tek tako. Ne razumijem. Nije važno. Važno je da hoće da pomogne. - A možete li nam pomoći sa dozvolama? - Vjerovatno mogu - nasmiješio se.
- On ih i piše. Naravno da može - reče mi Nale i oni se veselo nasmijaše. - Trebam li vam ja još? - upitah, spremajući se da ustanem. - Hajde ti, radi svoj posô - reče Nale i ja ustadoh da krenem. - Odoh da donesem Gojkove podatke. Ne moram objašnjavati šta mu sve treba? - Ne moraš - reče policajac. Klimnuli smo si glavama u znak pozdrava. Ispratili su me pogledom dok sam izlazio. Odnio sam mu Gojkove podatke iz spavaone. Uzeo ih je bez problema. Poslaće dokumente Naletu. Krenuh opet prema ambulantama koje su samo desetak metara desno. Duško viri iz male i pokazuje mi nešto rukama. Gledam prema holu pred ulaznim vratima. Tamo me neko čeka. Mlad, visok, pogledan. Odnekud sam ga već znao, ali zaboravio sam otkud. On se sav ozari kad me je vidio, priđe mi i progovori američki engleski. Američki engleski je u stvari meni razumljiviji. Najviše sam i naučio govoriti gledajući filmove. Predstavlja se kao Brajan iz „Njuzvika”. Podsjetio me je da sam mu davno nekad davao neke podatke iz bolnice. „Njuzvik” se, za razliku od „Njujork tajmsa”, svojevremeno prodavao i u trafikama u Sarajevu. Još dok smo stajali, stiže nas Senči, koja je sad izašla iz ginekološke. Skoro odmah za mnom. Svoje je završila. Pogleda me i opet zaišareti očima. Oboje se nasmijasmo. Pokazah Brajanu da krene sa nama. Uvodim ga u našu spavaonu na prizemlju. Tamo nalazimo Đogu kako nešto čita. „Njuzvik” zanima Irma. Nekako je o njoj ponešto saznao i hoće nešto da napiše. Strpljivo mu objašnjavam sve detalje dok ga Senči i Đoga prikriveno mrko gledaju. Oduzimamo im jedini prostor koji imaju da malo odmore, ali neće da reaguju. Nakon nekog vremena, odlazi. Mi ostajemo u pregrijanoj sobi. Vani zvizdan prži kao lud, a ni unutra se ne da disati. Kasnije toga dana su došli novi povrijeđeni i morao sam u salu. Nema boljeg sedativa od sale. Ona tvoju pažnju zaokupi potpuno, bez rezerve, i ne možeš misliti ni na šta drugo. Kad sam konačno bio slobodan, vani je bio mrkli mrak. Bližila se ponoć i u zamračenoj bolnici je vladala tišina. Osvrnuo sam se na hodniku. Na bijelom, neprovidnom oknu spavaone se igrao tračak lelujavog svjetla. Osvjetljavao je hodnik dovoljno da sam se mogao kretati sigurno i bez upaljača. Automatski sam se uputio tamo. Kad sam se približio, čuo sam iznutra nerazgovijetne glasove. Unutra su sjedili Senči, Mirza i Semir. Nisu se davno skupili. Pred njima se pušila dopola popijena kafa i njen miris se miješao sa mirisom gorećeg ulja u čaši na prozoru. Plamen je jako lelujao i bacao neobične sjene na njihova lica. Šta li će Mirza tu u ponoć? Pozdraviše me sa osmijesima i ja sjedoh na jedinu slobodnu stolicu među njih. - Gdje ti je burazer? - upita me Mirza još dok sam se smještao.
- Pa ne znam - iznenadih se. - Kidnuo negdje iz Sarajeva jer si ga ti poslao. - A je li? - reče sa osmijehom. - E dobro je. Nisam znao je li me ozbiljno shvatio. - A je li to ima neko ko tebe ne shvata ozbiljno? - rekoh skoro zajedljivo. Iako je stalno osmjehnut, Mirza je slika i prilika ozbiljnosti. Govori polako, precizno i razložno. Vidi se da premišlja o svemu što kaže. Dojam još pojačavaju naočale, brkovi i brada sa izbrijanim obrazima, kao i dubok, melodičan glas. Mirza naprosto izgleda ozbiljno i kad se šali. I sada se smiješio. - Nije on zato došao - reče Senči. - Ja sam ga zvala da vidimo šta ćemo sa onim tvojim podrumašem. - Sa sudijom? Nisu ga još pustili? - Nisu. - A onaj Naletov pendrek? - Još ništa. Poslao je nazad papire. To je sredio, ali je i javio da ga izgleda neće moći još pustiti - reče Senči. Gledao sam ih. Senči, Mirza i Semir. Ta naša grupica mi nekako daje mir i sigurnost. Imamo međusobno apsolutno povjerenje. Evo, vidi Senči. Sama od sebe zove Mirzu u pomoć. Mirza nije u policiji, nego u vojsci, i ne znam kako bi on mogao pomoći. - Ma nema veze, naći će Nale nekoga drugog u policiji - rekoh. - Ne znam je li dobro gnjaviti Naleta baš za sve - reče Semir. - A jes’ ti se taj sudija navalio na kosti. - I šta sad? Jesi li im ispričala o čemu se radi? - upitah Senči. - Jesam i nisam. Reci im ti ponovo - reče. Pogledah Mirzu i rekoh: - Sjećaš li se kad je Semir na aerodromu umalo izmarisô Zlaju braneći doktore? - Naravno - osmjehnu se on. - E pa našli smo toga njegovog što ne hoda i hoćemo da ga zamijenimo za majku tog uhapšenog sudije. - A što je uhapšen sudija? - Uvalio se nekako kad se raspitivao u policiji za ovog Zlajinog. - A što se raspitivao u policiji za njega? - Ama za papire. Koji mu trebaju papiri da ode iz Sarajeva. - A jes’ levât - nasmija se Mirza kad je razumio o čemu se radi. - Pa znaš šta ćete? - Šta? - Zovnite Zlaju neka ga on izvadi. On je sve i zakuhô. Zastadoh. Dobar fol. To mi nije na um palo.
- Ko zna može li. I ko zna hoće li - razmišljao je sad naglas Semir. - Što neće? Ovo je ionako sve zbog njega. Gdje je on sad? - upita Mirza. - Ko? Zlaja? - Ma sudija. - Aha. Valjda u Centralnom zatvoru. Al’ kako ćemo naći Zlaju? - Lako - reče Mirza s osmijehom. - Sjedneš u auto pa na Dobrinju, kod ministra. Tamo već znaju gdje je ili će ti ga prozvati motorolom. Ili, ako ti se da čekati do prekosutra. U nedjelju opet idemo na aerodrom. Onda ga možemo potražiti. - Prekosutra smo uveče opet na pisti? - Jesmo. Premišljao sam trenutak, ali Mirza je opet bio brži. - Nego, Semire. Najbolje ti je da sjedneš u auto i odeš po Zlaju. - Sad? - iznenadi se Semir. - Nego kad? - Pa sad, naravno. To kažem. Kad bih drugo? - složio se Semir. Svi smo se nasmijali. Još smo malo čavrljali, a onda smo se dogovorili da je najbolje da odu Mirza i Semir zajedno. Semir možda Zlaji nije ostao u najboljem sjećanju, a i nismo bili baš uvjereni u Semirove pregovaračke sposobnosti. Napisao sam im sudijine podatke na jednom receptu. Ubrzo se oprostismo sa „čuvajte se”, i njih dvojica odoše. Senči i ja smo sad sjedili sami uz svjetlost uljanog kandila. Htio sam i ja da krenem, ali ona me zadrža. - Ima li šta od one male? - upita me. - Nemam pojma - rekoh i oborih glavu. - Ne daj se - reče ona. - Treba je izvesti da ne umre. Samo guraj. Ko ih šiša. - Misliš? - Mislim. Ko su oni da odlučuju o nama? O našoj djeci? O životima naše djece? Samo guraj. Jebaćeš ti njima mater. Pogledah je iznenađen. Senči ne psuje. Kad govori, to je kao da čita iz knjige. Htjela je da mi kaže da je uz mene sto posto. Gledali smo se pravo u oči. - Nego šta - dodade ona da još potvrdi. Klimnuo sam glavom ne skrećući pogled. Onda se osmjehnuh i ustadoh da idem. - Hvala ti, Senči - rekoh. - Ne zajebaji - reče ona. Krenuh polako na peti na spavanje.
Trčim po travi. Vazduh je vreo, ali bosim nogama osjećam da je trava vlažna i ugodna. Gdje sam to? Prepoznajem jabuku usred livade, malo niže niz padinu, a par stotina metara dalje je međa prema drugoj livadi. Trčim i dalje prema toj međi, dišem punim plućima, osvrćem se lijevo prema gaju i uživam u ljepoti šume u ljeto. Sve je zeleno, prošarano divljim cvijećem, a u vazduhu se osjeća miris divljih jagoda. Međa je još malo ispred mene. Znam to. Divno je. Livade sa godišnjih odmora iz moje mladosti. Ljeto kod nene na selu. Ovce su u šumi iza mene i sve je mirno. Predveče će se sakupiti na proplanku kod vratnice i ići ćemo na spavanje. Veliki ovnovi sa zvončićima oko vrata ići će naprijed, a ovce i jaganjci skakaće za njima u strahu da ne zaostanu. Na kraju ćemo potjerati krave. One idu polako i dostojanstveno, gegaju se i kao da s visine posmatraju ovaj svijet. Ovce bi im se petljale između nogu na uskoj seoskoj stazi… Evo međe. A gdje su krave? Gore, u gaju? Čekaj! Zašto u gaju? Zašto ne na livadi? Zaustavljam se na samom rubu međe i zurim zaprepašten. Nemoguće. Šta se dešava? Paničan strah mi se uvlači u stomak. Ispred mene nema ničega. Nema ni druge livade, ni kuća u daljini, ni planine naprijed. Umjesto svega toga, samo ništa. Očajnički zurim u provaliju ispred sebe, do ušiju mi dopire buka zvona sa ovnovskih vratova, nekakva nepravilna, sve jača, i kao da me nešto gura u provaliju bez dna. Osvrćem se i u panici gledam kako je livada iza mene nestala, a prema meni se, prijeteći i natmurena, valja šuma, bezoblična, sva u pokretu. Već je tu, osjećam nekakav pritisak, napetost u vrelom vazduhu, pucketaju nekakve varnice, ali šta me to gura u bezdan? Pokušavam da povratim ravnotežu i mašem rukama, ali krajičkom oka vidim kako se šuma, bezoblična i opasna, diže iznad mene, zvona zvone jače i u užasu shvatih da gubim tlo pod nogama. Padam, letim tamom vrtoglavom brzinom, mlateći rukama i nogama, a svugdje oko mene mračno ništa. Ni nebo, ni sunce, ni vazduh, ni dno. Samo crni bezdan. Shvatam zašto krave nisu na livadi. Zato što ih nema. Šuma je neprijatelj, ubica, strah. Pojela je krave, i ovce, i livade, i mir, i cvijeće. Pojela je sve… Padam i vrištim, a u mozak mi se zabija strašni zvuk zvona sa ovnovskih vratova. Budim se sa krikom, sav u znoju. Polako shvatam da sa stola vrišti telefon. Nekoliko trenutaka mi treba da se priberem. Telefon je neumoran i dižem ga skoro sa olakšanjem. Čujem Senčin glas i znam da moram dole, u ambulantu. Ustajem kao u bunilu i skoro ne shvatajući gdje sam. Šta je danas? Ne znam, a nije ni važno. Gdje sam? U sobi na petom spratu bolnice. Dobro. Polako. Sve mi je već poznato. Samo što je okolo svugdje mrak. Ni kroz prozore ne dopire skoro nikakvo svjetlo. Koliko je sati i gdje mi je upaljač? Znojnim prstima ga tražim po džepu bluze. Nema ga. Na prozoru, pokraj svijeće? Jeste, tu je. Napipah ga u mraku i kresnuh jednom da se orijentišem. Pokret? Kakav je to pokret tamo lijevo? Još jednom se ukočeno osvrnuh na tu
stranu. Da kresnem još jednom. Time ću otkriti svoj položaj, ali svejedno je već kasno. Kresnuh… Sa olakšanjem shvatih. Semir čvrsto spava u svom krevetu. Dobro je. Šta je to sa mnom? Čega se bojim? Predosjećaj? Možda opet neki od ovih glupih predosjećaja što me prate cijeli rat. Nešto čemu Nale kaže „haragei”, po nekakvim japanskim ratnim legendama. Ali nije to nikakav glupi haragei. Nisam se razbudio. To je bio samo zli san, noćna mora u kojoj me nekakva šuma ubija a ja se budim ulijepljen i pokriven hladnim znojem. Idem dole. Upaljač! Tu je, u ruci. Sve u redu. Krećem u hodnik pa niz stepenice. U velikoj ambulanti svijetli sijalica iz ogromnog željezničkog akumulatora. Senči, blijeda kao i uvijek, gledajući kako se Duško mota oko ranjenika, urotničkim glasom mi objašnjava: - Popucali se pijani među sobom. To je komandant „Kobri”. - Komandant? - pitam. - Komandant. - A šta su „Kobre”? - Specijalna jedinica policije. - Specijalna jedinica? Nikad čuo. Imamo li mi uopšte nekakvih normalnih jedinica? Sve neke specijalne. - E šta ćeš. Papci mnogo gledaju filmove. - Jeste, tačno. Da ga vidimo… Komandant „Kobri” leži na nosilima zakrvavljena lica i obučen u impozantnu crnu uniformu, sa crnom pancir-jaknom iz koje viri motorola. Iz futrole za pojasom viri drška tetejca. Naginjem mu se nad lice i vidim dvije ranice na oba obraza. Mlad, zdrav momak. Mortus pijan. - Rukavice! Uzimam rukavice da zavirim u usta. Kada pomislim koliko puta sam stavio prst u ranu bez rukavice a bez ikakvog osjećaja neprijatnosti… Ali u usta? Radije rukavice. Jedan zub se klima i krvari iz korijena, ali, inače, ne dešava se ništa. Niti nešto krvari, niti je kožni defekt velik. Ništa. - Ništa - govorim - beznačajna povreda. Sve je u redu. Neće mu ništa biti. Jedino možda ovaj zub, ali za to ima vremena. - Doktore, njemu se ne smije ništa dogoditi. Jasno? - čujem pijani nepoznati glas na uho. - Ako se nešto dogodi njemu, dogodiće se i tebi! - Ma nemoj. A koji si ti? - osvrćem se i ugledam dvije pijane, debele, oniske kreature u šarenim džemperčićima, na prvi pogled nenaoružane. Opet prijetnje u istom stilu kao na početku rata.
- Ako mu se nešto desi, ja sam tvoja smrt! - odgovara jedna kreatura u džemperu mračnim glasom. I ovaj šupak je gledao mnogo filmova. Koliko puta sam dosad od početka rata čuo ovakve riječi? Zvuče dramatično? Možda. I to su papci čuli u filmovima. Ali znače nešto drugo. Ljudi se naprosto boje doktora, a rat je izuzetna prilika da nam se osvete za sve one sate čekanja u raznim čekaonicama, za strahove od rezultata nalaza, za naše neljubazno ponašanje i ko zna za šta još. A komandant jedinice ponosna imena od ranice na obrazu leži kao mrtav. To valjda više od rakije nego od rane. Idioti imaju i rakiju, a mi nemamo ni da jedemo, ni vode da ga umijemo. Za njih ne važi policijski sat i oni piju. „Kobre”. Nikad ni iz jedne od mnogo bitaka oko Sarajeva nisu nam doveli nikakvog ranjenog kobru. To je neka jedinica za sakrivanje od fronta. Imaju sve privilegije, a ne moraju na front. Specijalna policija. Piju, i kradu, i svađaju se. Takvi su mi ukrali farove na autu. Zbog takvih je cijeli grad opljačkan, iako nikada nije bio osvojen. Osjećam kako mi se diže pritisak. Dosta mi je više ovih primitivaca. Svejedno ih moram smiriti. - Neće mu se ništa dogoditi - kontrolišem se. - Ostaće mu mali ožiljci na licu i to je sve. - Nikakvi ožiljci i ništa. Jasno? - naređuje pijani kobra u džemperčiću. - Dobro - krajičkom oka vidim da Senči diže telefon. - Kako bi bilo da vas dvojica sada malo izađete da se mi možemo pobrinuti za njega? - Nemoj ti meni dobro. Misliš da sam budala - sikće debela kobra i ide prema meni. U meni se sve uzburkalo i suzdržavam se da ga ne odgurnem ili… Unio mi se u lice. Neinteligentno, primitivno lice i smrad na rakiju. Pokušavam da se smirim i da ne reagujem. - Polako, polako… - odmičem se par koraka. - I ti i mi hoćemo da mu pomognemo, je l’ tako… - počinjem staru priču. To ga zbuni na trenutak. Taj trenutak iskoristih da se okrenem prema Duletu. - Zovni vozača i neka ga vozi na maksilofacijalnu hirurgiju33 - htio sam da ga se riješim. - Nemoj meni folova. Gdje da ga vozi? - opet dreknu kobra. - Na maksilofacijalnu hirurgiju - govorim ljubazno. - Da mu se pobrinu za zub i za lice. Oni su specijalisti za te stvari. - Aha… - okrenu se u nedoumici onom drugom. Iz izraza licu je jasno da nikada u životu ne bi bio u stanju da izgovori riječ „maksilofacijalna”. - Zvala sam Semira - šapnu mi Senči. - Dobro. Hajde još hitnu i neka ga voze dok ovi ne polude. Nisu naoružani? - Izgleda da nisu. Samo komandant.
- Dobro. Idem da napišem nalaz. Okrenuh se prema stolu sa pisaćom mašinom. Još dok sam sjedao, začuh neki krik i okrenuh se da vidim šta se dešava. Vidio sam samo pokret, osjetih iznenadan bol i zamrači mi se pred očima. Dobio sam iznenadni udarac u čelo, a pokretom glave sam refleksno izbjegao drugi. Odgurujući stolicu od sebe, krenuh unazad gledajući šta se dešava. Kobra u džemperčiću bulji u mene i ljulja se na nogama, a drugi nešto objašnjava. Pijani komandant zadovoljno sve posmatra sa nosila. Dule već stoji između nas, bez riječi i bez grimase. Okrećem se prema izlazu koji vodi prema operacionoj sali i izlazim. Grabim ogorčeno niz hodnik. Bježim? Ne. Onaj mali primitivni pijanac bi se složio samo kada bih ga dotaknuo. Bojim se? Ne. Ni govora. Samo sam ljut, to jest bijesan kao ris. Zato idem? Zašto ga ne udarim? Zato što je pijan? Ili zato što sam navikao da nekakvi nasilnici nekoga tuku bez razloga, pa makar taj neko bio ja? Ili zato što mi je u krvi da u ambulanti ne smijem nikoga mlatiti, pa čak ni kada se branim? Ovo su ti neki koji me kao brane od nekih gorih. Od koga me ovi mogu braniti? Koji su to gori od njih? Za šta se ja, kog vraga, ovdje borim? Umjesto da sam sa svojom djecom negdje, ja padam na nos od posla da spašavam idiote koji me mlate iz zabave. Zadihan, po mrklom mraku, ne znam ni kako, stižem do petog sprata. Zastajem pred vratima. Semir je u sobi ili je već dole, u ambulanti. Nisam ga sreo usput. Oklijevam, a onda odustajem od sobe i okrećem se dalje, uza stepenice. Gore više nema nikoga. Bolnica je na višim spratovima porušena i prazna. Penjem se još jedan sprat, a onda negdje na stepenicama između šestog i sedmog sprata sjedam. Sad ne trebam nikoga. Mrak je kao u rogu. Svugdje tišina. Sve je kao ništa. Šta radim ovdje? Ne ovdje na stepenicama, nego ovdje u ovom prokletom Sarajevu? Idem. Dosta mi je. Ništa ne funkcioniše. Otići ću. Odoh što prije. Ne ratujem ja ni za kakve ideale, ni za Aliju ni za njegovu džamahiriju. Ratujem samo da ostanem živ. Ovdje svi ratuju samo da ostanu živi. Ne dam se bez borbe ubiti. To je sve. Tišina oko mene je u stvari predivna. Mrak oko mene je divan i osjećam kako me smiruje. Dobro sam sakriven i niko me ovdje neće tražiti. Ni naći. Šta mi je u stvari? To što me je idiot udario u stvari ne znači ništa. Nije bilo jako. Ali zašto da me mlati svaki primitivac koji naiđe? To ne. To neće moći. Dosta više! Ne očekujem ni od koga nikakvo priznanje. Sve što radim radim zbog sebe. Ali ovo… Dosta više. Neka ide sve u božju mater. I „Kobre”, Cace i Juke, i policije, i vojske, i sve slične razbojničke kreature stvorene ovim ratom. Ja imam svoj život i drukčiji zadatak na ovoj planeti i u ovom životu. To je moja porodica, koju sada možda maltretiraju druge neke kreature negdje u Srbiji. Otići negdje daleko, negdje gdje se nikad ne ratuje, nikad ne puca i ne ubija. Norveška, Švicarska… U Norveškoj nemaju nasilja uopšte. Jedino ubistvo od Drugog svjetskog rata. To je prava stvar. Otići ću možda u Norvešku i živjeću kao čovjek. Šta me ovdje veže? Moja djeca više ovdje neće moći živjeti nikad. Mržnja među
nacijama je prevelika da bi se moglo ne znati da nešto takvo i ne postoji. A moja djeca će biti kao ja. Mogu znati da postoje neki Srbi, Hrvati i Muslimani samo teoretski. Ne smiju znati mržnju i krv i ubice. Ne moraju doživjeti ništa slično. Ne smiju! Ovdje se svako nekoliko decenija neko pobije. Uvijek isto. Neke osvete za smrti od prije nekoliko decenija. Uvijek isti protiv istih. Tito nije imao pravo. Nije bio dovoljno strog. Trebao je biti oštriji. Neka ti što mrze i ubijaju ginu sami i među sobom. Ne mi… Ne ja i moja djeca. Mi nemamo ništa s tim. Ja sam smrti svojih djedova davno oprostio. Neću se svetiti nikome. Neću ništa o tome ni da znam. Hoću mir. Hoću da budem normalan. Šta je sad ovo? Čujem kako se pokreće moćna mašina negdje u prizemlju bolnice. U tami i tišini zvuči kao da se ogromna moćna neman diže i ustaje iz sna. Agregat! Ne?! Oba agregata? Nije moguće. Nikad se nisu upalila oba agregata! Nikad! Šta se dešava? Oba agregata znače da se mora rasvijetliti cijela bolnica, svih četrnaest spratova i pomoćne zgrade, i sale, i bojleri, i liftovi, i šalteri, i sve. Šezdeset sedam litara nafte na sat po agregatu?! Nemoguće. To i nemamo. Moram ići. Ne moram ići. Neću da idem. Ne zanima me više ni rat ni krv… Neću… Hoću. Moram. Svjetlo! Svjetlo na hodniku. Nevjerovatno. Nemoguće. I to je moguće. Električno svjetlo stvarno postoji! Idem. Neonke na hodniku se migajući pale, jedna po jedna, i blješte. Ne treba mi upaljač koji nesvjesno stišćem u oznojenoj ruci. Skočih na noge. Idem da vidim kakva strašna stvar je natjerala Naleta da naredi da se upale svjetla. Niko drugi to nema pravo narediti. Samo on. Polazim niza stepenice. Čujem samo huk agregata. Kako je moguće da nisam čuo auta? Uvijek se odavde čuje kad voze ranjenike ovako kasno. Vani je policijski sat. Ni auta, ni ljudi, ni životinja. Pokoji pucanj, a inače mrtva tišina. Auta bi se čula. I da sam spavao, čula bi se. A nisam spavao. Sjedio sam na hodniku. Možda sam se preduboko zamislio. Možda… Čujem korake pod sobom. Neko mi ide u susret. - Tu si, jebô li te… Jesi li to ti? - čujem Semirov glas odozdo. - Ja sam, Sema. Šta se dešava? - Ma šta se dešava? Gdje si bio? - Što gdje sam bio? - Već ga vidim kako okreće na stepenicama prema meni. - Što se upalio agregat? - Čuj, što? - zadihani glas, a prijekor u glasu. - Šta si se izgubio, kog vraga? Svi te tražimo - zaustavlja se i konačno stojimo jedan pred drugim. Oba zadihana i oznojena. Meni polako sviće. - Nije valjda agregat… - Jeste valjda, šta nije? - Semir me gleda, zadihan. - Nije ti ništa? - Šta bi mi bilo? - uzdišem duboko, shvatajući.
- Šta ja znam? Nisam bio tamo. Moram javiti Naletu da si tu. - A dole nije baš ništa? - upitah nepotrebno i skoro ošamućen od stida. - Ništa. - Okej. Idemo u sobu. Eto ti sad. Upalili su agregat da nađu mene. Bojali su se da nisam negdje pao u bolnici i da bespomoćno ležim na nekom hodniku ili negdje. Ne javljam se na telefon ni ništa. Sav preneražen, shvatam da sam kriv što se potrošilo ko zna koliko litara dragocjene nafte. Koliko smo operacija samo mogli završiti energijom koja je sada potrošena? Stidim se. Ulazimo u sobu i sjedamo. Semir zove Naleta i objašnjava mu da sam tu i da mi nije ništa. Sjedim i zurim pred sebe. Ljut sam i dalje, razočaran, ogorčen. Nisam to zaslužio. Nepravedno je to. Ne mogu da se smirim. A sad sam još kriv za paljenje svjetla… Zvuk umiruće nemani protrese bolnicu i tiho brujanje prestade. Svjetla se pogasiše. Semir upali svijeću na stolici. - Šta mu bi da te udari? - pokušava da komunicira. - Nemam pojma. Bio se smirio. Taj je odlučio da me udari prije nego što me je i vidio. - I šta ti? - Ništa. Šta ću? - ućutah. Nema smisla objašnjavati, Senči mu je sve sigurno ispričala. Pogleda me sa žaljenjem i reče: - Kidnuli su mi. Nisam ih stigao. - Kako misliš - kidnuli? - Mirso ih je ubacio u hitnu i odvezao prije nego što sam ja došao. - Neka je, dobro je. Šta bi im? On ne odgovori, nego samo zakoluta glavom i duboko uzdahnu. Bolje što ih nije stigao. Bog zna šta bi bilo. Čuli smo sve jače korake na hodniku i vrata se otvoriše. Nale uđe ukočenim korakom. Plamen svijeće mu je igrao na zabrinutom licu. Gleda me netremice. Polagano sjeda na Semirov krevet, pored mene. Oborih glavu. Stidim se. Kriv sam. Dozvolio sam sebi incident na ambulanti. Nisam kontrolisao situaciju iako imam takvog učitelja. To je prvi put. Dovoljno da u meni probudi razočaranje u sve, u borbu, u državu, u pravdu… U stvari, zar sam mislio da je nešto od toga važno? Idemo zajedno do kraja, a kraj nam je neminovna smrt. Država više ne postoji, pravda također. Šta ću ovdje? Zašto sam još u ovoj prokletoj bolnici? Za šta se borim? Nale ćuti. Opet osjećam da sve vidi. Opet mi je jasno da ne moram ništa reći. Fluid
kojim Nale ispituje okolinu dotakao me je i sve si objasnio. - Imam jedno pitanje - reče. - Možeš li ti oprostiti ovom našem borcu za ovo što je uradio? - Naglasio je ono „ovom našem borcu”… Ćutim. Trefio je „u sridu”. O tome se radi. Mogu li oprostiti „našima” što imaju među sobom i ovakve nekakve kobre. Ali ne! Nisu naši takvi. Taj nije naš. Taj je njihov. Naši su Nale, Vuja, Đoga, Semir, Mirza, Crkva, moja djeca, njihova djeca… Primitivci su njihovi i protiv njih se treba boriti također. Treba li? Treba. - Ne znam, Nale. Probaću. Ne znam dokle ovako. - Ne, ti mu moraš oprostiti. On je borac, naš borac, i ima svoje probleme. Ti ih ne znaš i ne možeš mu suditi. Možeš mu oprostiti ako hoćeš. Pogledah ga skoro iznenađeno. Gledao me je direktno u oči. Ako hoćeš… Zna i on da je odgovor u tome - ako hoćeš. Ali, ako oprostim, prihvatio sam da je ta baraba na mojoj strani i da je to njegovo ponašanje normalno. E pa neću. Oborih glavu. I Nale obori glavu. Ćutao je, ja sam ćutao, Semir je ćutao. Svijeća je gorjela jasnim plamenom. Ko zna koliko je vremena prošlo kada Nale polagano ustade. Očekivao sam da mi još nešto kaže, da me naruži ili osokoli. Ništa. Samo je izašao iz sobe i nestao u noći.
7. AVGUST 1993, SUBOTA Probudio sam se - poslije ove, skoro neprospavane noći - oko pola osam. Vani već opet sija sunce kao ludo. Već je vruće. Nevjerovatno je da me niko nije budio. Vidio sam da Semira nema u krevetu. Šta li je s njim? Bio je tu za vrijeme sinoćnog ili jutrošnjeg sukoba s kobrama. Znači, već se bio vratio sa aerodroma. Kuda li je otišao tako rano? Je li našao Zlaju? Šta ću sad? Idem na šok da vidimo šta ima. Možda će danas opet doći neka televizija. Da se obrijem? Ima malo vode na dnu kanistera. Idemo se obrijati. Svježe obrijan, spustio sam se sprat niže i ušao na inspekciju šoka. Unutra su bile Dada i Vesna, ali ja sam se u čudu osvrnuo i pogledao kroz ogromno staklo. Oko Irme je bilo nekoliko nepoznatih ljudi s bijelim plaštevima prebačenim preko odjeće i svi su nešto radili. Svi su morali na sebe navući neke naše stare mantile, staviti na glave papirne kape i maske i na noge krpene natikače. Nekoliko kamera, nekoliko reportera i još neki nepoznati ljudi. U inspekciji su nad nekakvim papirima sjedile Dada i Vesna, a Marina je nešto poslovala na drugoj strani stakla i šoka, među pacijentima. Dada me je gledala s nekakvim neodređenim izrazom lica. Nešto će mi reći, ali nisam znao da li će mi se to svidjeti. - Jesi li za kafu? - reče. - Jesam, naravno - ozarih se. To mi se pitanje svidjelo. - Ono su tamo razne televizije. Stigli su prije sedam. Pustili smo ih maloprije, poslije vizite i sastanka - govorila je poslujući oko kafe. - Smetaju li vam? - Čim počnu smetati, izbacićemo ih - reče. - Ko je stigao prije sedam? - Onaj bradonja iz AP-a. Toga to sve stvarno zanima. Kaže da ima kod kuće troje djece. Uživio se u događaj, kao da je njegovo dijete. - I ja sam se uživio - htio sam da vrisnem priznanje. Umjesto toga sam klimao glavom i upitao: - A kako je Irma? - Loše. - Koliko loše? - Vrlo loše i sve gore. Ne možemo da joj skinemo temperaturu, opistotonus je neprekidan. Ako izdrži dan-dva, dobro je. - Zar baš tako?
- Tako. Savih glavu i opet me poče gnjaviti kiselina u želucu. Sve džaba. Sve je ovo džaba. Do sutra nema šanse da ode. - Promijenili bismo joj antibiotike, ali nemamo drugih - nastavi Dada. - Stalno dolaze ovi isti koje ste vi izabrali. Na početku rata se sastala naša hirurška komisija za lijekove i izabrala nekoliko injekcionih antibiotika bez kojih se ne može. Penicilin, gentamicin, metronidazol i rezervni je bio silni ali skupi ceftriakson. Nismo zabranili ostale, ali naša preporuka je bila da nam humanitarci kupuju baš te. Uglavnom su nas poslušali, najvjerovatnije i zato jer su svi ovi, osim rezervnog, bili jeftini. I to je bio jedan od kriterija. Poslije se komisija sastala još par puta, ali ništa se nije promijenilo. - Eto, sad smo mi krivi… - rekoh, skoro vjerujući da je tako. - Ma ne, dobro ste vi izabrali - nasmiješila se Dada - a ko je kriv što nema antibiotika? Njoj jednostavno ne odgovaraju ti koje imamo, a drugih nemamo. - Dok je govorila, stavila je kafu u džezvu, koju je sklonila sa zapaljene vate. Kafa je odmah zamirisala. Ona vrati džezvu na vatru, da sačeka da voda ponovo prokuha. - Je li u komi? - upitah. - Nije, ali sad ima nistagmus34, a sondom joj odlaze litri tekućine. Odlaze joj litri tekućine… I minerala. Kako je ono rekao Deda Mraz iz WHO? „Sve te dijagnoze su smrtne”, rekao je. Na kraju će ispasti da je imao pravo. Ileus35 i meningitis - to je kao da vas neko rešeta mitraljezom i uz to još lupa macolom po glavi. I jedno i drugo strašno i smrtonosno. Izgubljene litre tekućine se moraju nadoknaditi infuzijama vode i minerala, ali pogrešno davanje minerala je također smrtonosno. Bez laboratorije se to ne da riješiti. A za laboratoriju ti trebaju struja, voda, hemikalije i još ko zna šta što nemamo. - Mizerere?36 - Jeste. Stavila je pred mene mirišljavu, jaku, crnu kafu. Užareni kolac u mom želucu mi nekako nije dozvoljavao da se opustim i uživam. Više nisam bio uvjeren da će mi kafa prijati. Ne na takav želudac. Povukoh gutljaj iz fildžana. Prijalo je. Slatka taman koliko ja volim. Osjetih kako mi toplina lagano klizi do stomaka. Sa strahom sam čekao hoće li mi se bolovi i paljenje još više pogoršati, ali nisu. Uto neko zakuca na vrata i sa oklijevanjem ih malko odškrinu. Pojavi se Dinina glava. Imala je zabrinut izraz lica. Onda opazi mene i sva se ozari. I ja se osmjehnuh. Mahnuh joj rukom da uđe, ali ona ostade da stoji na vratima, samo ih malo više odškrinu. - Uđi, bona, šta je? - Ma ja bih htjela da zamolim tebe da dođeš ovamo i da nešto kažeš za BBC -
govorila je kao u neprilici. - Naravno, Dino. Sve za tebe. Imam li kad dopiti kafu? - Možeš i doručkovati ako hoćeš - nasmija se ona i uz osmijeh se povuče i zatvori vrata. - Jeste, kad bi bilo šta za doručkovati - rekoh i nasmijasmo se svi, iako me više nije mogla čuti. Šta sam, u stvari, zadnje pojeo? Nisam mogao da se sjetim. Dok nisam mislio na hranu, nisam ni osjećao glad. Ovako mi se odjednom opet okrenu u želucu i osjetih da je tamo ogromna prazna rupetina. U njoj gori vatra, ali ta mi ne smeta da maštam o hrani. Doručak! Uz ugodan miris kafe je bilo lako zamisliti i svježu kiflu, par prženih jaja, komadić mesa… Sline mi krenuše na usta. Trgnuh se. Ništa od toga. Nisam vidio ni meso ni jaja od početka rata. Ako ovaj rat nekad završi i ako slučajno preživim, nikada više neću biti gladan! Nikada. Što bih gladovao? Zbog lijepe linije ili zbog para? Nikada više ni zbog čega! Ustaj. Kakva hrana? Pa vidiš kako bez problema preživljavamo i na ovoj humanitarnoj! Svi smo naglo smršali, a onda se valjda metabolizam prilagodio i mršanje se zaustavilo. Nekako ne mogu da se otrgnem od razmišljanja o hrani. Skoro osjećam ukus spaljenog mesa u ustima. Baš onako kako ja to volim. A imam važnija posla. Pregledati Irmu, pa popričati sa reporterima. - Je li dolazio njen otac? - upitah. - Jeste, bio je i sa jednom još mlađom kćerkom. - Zovni me, molim te, kada ponovo dođe. - Hoću - reče Dada, kao začuđeno. Hoće li preživjeti do sutra? Ima li šanse? Popih posljednji gutljaj kafe i ustadoh. Idemo da je vidimo. Ležala je isto kao i jučer. Kao da se nije ni pomakla. Usta su joj bila otvorena i usne ispucale. Pogledah je u oči. Bile su otvorene, ali trzale su se u stranu u neobično brzom ritmu, i opet vraćale u sredinu… Nistagmus! Ona ima spontani strašni nistagmus! Nikada to prije ni poslije nisam vidio. Odlazila je. Ako me je i vidjela, nije to ničim pokazala. Progutah pljuvačku i automatski vratih onaj njen nestašni čuperak, koji joj je stalno neposlušno padao u oči. Nije reagovala. Nije ni plakala, ni jecala, ni ništa. Podnosila je sve ćutke i mirno. Da nije rat i da radi glupi CT, sve bi nam odmah bilo jasno. Znali bismo šta dalje. A operisati glavu? Otvoriti pa pogledati? Glupost. Beznadežno. Otvoriš i nađeš sve zdravo, a promjene budu jedan milimetar u stranu, sakrivene pod kosti. Ili ih i ne bude. Glava nije stomak, pa da je pri operaciji pregledaš cijelu. Nema nade. Moraš znati na šta ideš. Kasno je! Prože me osjećaj sličan onome kada za operacionim stolom shvatim da će mi pacijent umrijeti. Boriš se, radiš sve što možeš, šiješ, režeš, osjećaš se kao na trkama, a taj drugi trkač je smrt. A onda dođe taj miris. Poznajem smrt po mirisu. Noge mi se
odsijeku, iako svima ostalima još sve izgleda normalno. Ali nije. Poražen sam. Već je sve gotovo. Miris smrti mi kaže sve što treba reći. A Irma? Kasno je. Znao sam da je već kasno, šta god da se radi. Njena oštećenja su bivala sve gora i gora i sve nepovratnija i nepovratnija. Progutao sam pljuvačku i pokušao sebe natjerati da se smirim. Kasno je! Nakon toga sam dozvolio reporterima da me nešto pitaju. Prvo Dina i Alan. Borba. Borio sam se. Znam da sam kasnije nešto govorio za razne TV stanice, ali nisam bio koncentrisan. Kasno je, kasno, kasno. I danas je već kasno. Kako ću to opet izdržati? Moram izdržati. Idem raditi. To je najbolji sedativ. Ostavih reportere kod Irme i pođoh u drugi dio šoka, tamo gdje je poslovala Marina. Stoji iznad momka sa femoralkom koji izgleda kao Džim Morison i gleda u mene. - Šta je, šta gledaš tako? - Pa, evo, pogledaj ti - reče nekako tužno i pomirljivo. Marina razvlači mostarskim akcentom. Najbolja je prijateljica moje Dude. Odrasle su zajedno u Mostaru. Pogledao sam neobičnu zemljanu boju prstiju i noge. Gore, dalje na potkoljenici je bio okrvavljen zavoj. Nije dobro. Pogledom potražih sestru i dadoh joj znak da razreže taj zavoj. Kad ga je rasjekla i razmotala ranu, zapahnu nas smrad truleži i raspadanja. Marina i ja se zgledasmo. Tkivo u otvorenoj rani po fasciotomiji je bilo mrtvo. - Boli li išta? - upitah ga. - Ne boli - reče Džim Morison nekako odsutno. - A koljeno? - Ne boli - gledao je nekud u stranu. Uzeh od sestre iglu i lagano mu dotakoh koljeno. Nije reagovao. Ubodoh iglu skoro pola centimetra duboko u kožu. Nije reagovao. Izvukoh iglu. Ni kapi krvi. Ubodoh ponovo i onda još jednom i još jednom. Ništa. Skliznuh pogledom na smrdljivo, mrtvo tkivo u razmotanoj rani na potkoljenici. Gotovo je. Nije izgledalo dobro ni prošli put. Fasciotomija i embolektomija su bile pokušaj da opstane. Nije uspjelo. Noga je mrtva. Pogledah Marinu. I ona je gledala mene. - Hoćemo li odmah? - Možemo. - Hajde onda - rekoh i uhvatih izbezumljeni i nekako opet odsutni pogled tog momka. - Moramo - rekoh mu tiho i blago ga pogledah. - Pa, kad morate… - složio se tiho s uzdahom i opet skrenuo pogled. Meni se činilo da bi se trebao ljutiti, plakati, braniti ili takvo nešto. Nije. Znao je on da će tako završiti -
shvatih. Od trenutka kad je primijetio da je pogođen u nogu, znao je. To saznanje mu je postepeno sazrijevalo u svijesti i sada nije bio nimalo iznenađen. Pomiren je sa sudbinom. Koliko dugo li je ne osjeća? Koliko dugo osjeća njen smrad? Krenuh prema sali. Nema se na šta čekati. Više nema pomoći. To je tužno i neprijatno, ali ostati bez glave zbog neodrezane noge je još tužnije. Da se bar Irmi može nešto takvo… „Ma ne misli na Irmu”, rekoh sam sebi. Čim sam pomislio na nju, sijevnula mi je bol u želucu. Nije me puštala. Išao sam dalje. Nadao sam da će me sala izliječiti. Bar privremeno. Polako sam silazio na drugi sprat, prema svom najsigurnijem ratnom utočištu. Prema operacionoj sali. Tamo mi ne može niko ništa, i niko ništa ne traži od mene. Sve drugo mora da čeka. I vrijeme mora da čeka. Seronje iz UN misle da su amputacije za nas psihički teške. Pa, neka dođe da vidi nogu Džimija Morisona pa ćemo razgovarati. Šteta je što se nije dala spasti, ali odrezati taj mrtvi, smrdljivi dio čovjeka nije teško. Teško je vidjeti čovjeka mrtvog zbog čekanja sa amputacijom. Jebô nogu. Ako mene nešto mora pogoditi, boga molim da me pogodi u nogu. Bez nogu mogu i operisati. Bez ruku - ništa. Neka mi ostanu ruke. Nakon amputacije sam opet krenuo na šok. Dada mi je u toku operacije javila da je kod Irme došao otac i da je bolnica puna nekakvih vojnika koji me traže. Nisam znao ni ko ni zašto me traži. Vidjećemo. U hodniku pred šokom je stajalo nekoliko nepoznatih ljudi u civilu. Nisam znao jesu li posjeta bolesnicima ili reporteri, ali nisu ih puštali unutra. Ušao sam pored njih. Odmah sa vrata sam vidio čovjeka koji je prilazio Irminom krevetu i znao sam da je to on. Irmin otac. Suh, crnokos, mršav i ozbiljan. Duboki podočnjaci i šarena, uredna košulja kratkih rukava. Preko nje je imao navučen naš plavi, papirni, jednokratni mantil. Čučnuo je pored Irminog kreveta i gledao je. Nije ništa govorio. U njega je bilo upereno nekoliko TV kamera, ali svi su ćutali. Trenutak je bio nekako sablastan i uzvišen. Niko nije imao hrabrosti da ga prekine. Bio je svjestan da ga snimaju, a snimatelji su bili svjesni da mu smetaju. On je bio koncentrisan na Irmu. Pokušavao je nekako pogledom da dopre do svoga djeteta. Bio je izvrstan. Nije izvodio scene niti glupe egzibicije, nije držao protivratne ni protivsrpske govore, a nije ni tjerao kamere od sebe. Bio je, izgleda, svjestan da su joj te kamere jedina, kakva-takva nada. Držao se. Borio se. Stisnute usne su pokazivale unutrašnju snagu i unutrašnju borbu i bol. Irmin otac je bio ponosan i umoran čovjek. Gledao je samo nju. Sad joj je prstom nježno gladio nos, a ona mu je odgovarala pokretima i grimasama. Nevjerovatan, dojmljiv trenutak. Tako smo svi stajali u tišini, uhvaćeni njegovom snagom. Trajalo je to i trajalo. Duboko u sebi sam shvatio da sam se bojao nekakvih njegovih govorancija. Pogotovo nekakvih govora mržnje ili osvete. Ništa od toga. Ramiz je bio slika i prilika čistog bola i patnje. Onda nešto zalupa na vratima i oskrnavi taj sveti trenutak. Sva njegova uzvišenost sa razbi u paramparčad i vrati nas u ružnu realnost. Uhvati me osjećaj ozlojedenosti i okrenuh se da pogledam ko to dolazi da smeta baš
sada. Unprofor. Digoh obrve. Na vratima iza mene se gomilalo nekoliko uniformisanih plavih šljemova. Bio sam im najbliži. Digoh ruku dlanom prema njima i pokušah da ih zaustavim. Krajičkom oka sam vidio da ih Irmin otac nije ni pogledao. - Stop - rekoh odrešito vojnički. To je upalilo. Odmah stadoše kao ukopani. - Ovo je intenzivna njega. Kuda ćete u tim čizmama? - rekao sam na engleskom. Već su četvorica bili ušli unutra. Kao da je bolnica njihova prćija. Jedan od njih se okrenu i reče nešto ostalima na francuskom. Dvojica posljednjih se okrenuše i izađoše, a neka ženska se progura unutra. Onaj koji ih je poslao napolje okrenu se prema meni. - Žao mi je što smetam. Dobio sam zadatak da je pregledam - reče „alo, alo” engleskim i pokaza rukom na Irmu. Rekao je tu ljubaznu rečenicu nekako odrešito i neljubazno. Bio je napet kao struna i nije ulijevao povjerenje. Mlad, bucmast i nervozan. Nije mu bilo žao što smeta i u glavi je samo imao nekakav svoj zadatak. Polako mi je svitalo. Doktor iz Unprofora. Je li to taj što me je dva puta odbio u PTT inženjeringu? Manuel! To je Manuel nešto proveo i ovoga su poslali da je vidi. Ili je neko već vidio nešto na TV-u u Francuskoj ili bog zna gdje. Aha. Vidi ti francuskog civila kako žandara francusku legiju! Kako li je on to… Ne vjerujem da je išao nekom oficijelnom cestom. To bi trajalo dugo, dugo. Prije će biti da nekoga tamo poznaje ili takvo nešto. Na drugu stranu, u mene se uvlači crv sumnje. Prepadnuti vojni doktor nije baš najbolje rješenje kada se pregleda dijete. Kako li će to ispasti? Vojni hirurzi uče svašta, ali ne i to kako liječiti malu djecu. Djeca ne idu u vojsku, a vojni doktori iz Legije stranaca ne liječe civile. Pogledah onu ženu što je došla s njima i prepoznah je. Bila je to ona mlada nadobudna doktorica što ju je Smajkić nekako instalirao u Unprofor. Primijetila je moj pogled. Šta li će ona ovdje? - Eto šta si napravio - reče kad je uspjela da mi priđe. - Sad će nas sve pohapsiti! Valjda se nešto osjećala odgovornom za Irminu sudbinu. Neko ju je uplašio. Smajkić? Bila je ljuta na mene i pričala je neke nebuloze. Začas ću ja to izliječiti. - Ne boj se. Tebe će uhapsiti tek kad im ja to dozvolim - rekoh i vidjeh kako me zabezeknuto pogleda kad je shvatila šta sam joj rekao. Prestravljeno je hvatala dah. Već sam je vidio kako raportira Smajkiću da ja mogu komandovati policiji i kako taj opet premišlja kakvu li ja to imam tajnu moć. Francuski doktor se osvrtao, pa na podu pokraj vrata vidje natikače, kape i maske. Ukočeno se okrenu i onda se on i onaj njegov, valjda bodigard, okrenuše da se obuku. Krišom bacih pogled na njihove prašnjave čizme. Ušli bi unutra i unijeli nam ulične bakterije među najteže bolesnike. Vojnici! Doktor je mlad i neiskusan. Šta će on, jadnik? Poslali ga u nedođiju, vjerovatno zato što je imao najslabije veze u štabu, pa ga zapalo… Nije došao zbog plate. Legionari nemaju terenski dodatak u ratu. Plata im je ista kada se valjaju na plaži na Azurnoj obali i kada im razbijaju tenkove u Sarajevu. Kažu da dobijaju po oko dvadeset hiljada maraka mjesečno. Ukrajinski vojnici iz istog
kontingenta Unprofora dobijaju oko dvadeset maraka mjesečno za isti zadatak. A zadatak je da glume vojsku. Ko zna, možda se ni njima takav status ne dopada. Osvrnuh se prema reporterima i prema Irminom ocu. Reporteri su skupljali opremu i spremali se da odu, a on je stajao nad Irmom i gledao mene. Pogledi su nam se sreli. Nisam ga do tada nikada vidio i ne znam šta mu je ko pričao, ali nekako je znao da sam ja taj s kojim treba govoriti. Osvrnuh se na Francuze. Morao sam biti ljubazan i s njima. Zamolih ih da trenutak sačekaju, pa mu priđoh. - Ramiz - predstavio se oklijevajući, umornim glasom, pružajući mi ruku. Štrecnuh se. Jedan drugi Ramiz je umro prije neki dan. Loš predznak. Bio je niži od mene i glas mu je bio tih i melodičan. Stisak ruke mu je bio čvrst. - Hoću da vam zahvalim - reče. Nije se raspitivao o njenom stanju. Očigledno su mu već sve bili objasnili. - Na čemu da mi zahvalite? - začudih se. - Na trudu - reče. Gledao sam ga. Meni da zahvali? Pa jeste. Pristojnost je to nalagala, ali nekako mi se činilo da to nema veze s njim. Imalo je to veze sa mnom i sa mojom djecom i s njom. S Irmom. Ona je to zaslužila. Nisam nekako na njega ni mislio dok me Senči nije pitala za pasoš. A i ništa posebno nisam uradio. Od njega nisam očekivao nikakvu zahvalnost. - Nema na čemu - rekoh automatski. - Ramize, imate li pasoše i dozvole za odlazak ako ovo slučajno upali? - Nemamo. - Jeste li u vojsci ili policiji? - Nisam. Radna obaveza. - Dobro. Imate li kakav način da napravite pasoše? Ćutao je zamišljeno. Nije imao način. Za pasoš ti trebaju dvije bitne stvari. Fotografije i struja u policiji. Crno-bijele slike za pasoš možda ne traže struju, ali traže hemikalije. Te ne dolaze u humanitarnoj pomoći. Bez struje ne rade štampači u policiji i nema pasoša. To su dva nerješiva problema. Ima samo jedna pozitivna stvar. Kad tražiš pasoš, još ti ne trebaju dozvole za odlazak. Pasoš se obično pravi prije nego dozvole za izlazak iz grada. - Razmislite malo, pa ako nešto smislite… - opet sam mu pružio ruku i on je prihvati osvrćući se prema vratima. Tamo su se već nabijali ljudi sa TV-a razmjenjujući po par riječi pri izlasku. Gledao ih je kako izlaze, a onda kao da mu se izraz u očima promijeni. - Možda ću nešto smisliti - klimnu mi glavom i pođe prema vratima. Gledao sam za njim. Hrabar čovjek. Smisliće nešto? Nema on mogućnosti ništa da smisli. Šta li ćemo s tim? Neka, kada dođe vrijeme za to, nekako ćemo to riješiti. Nale bi to mogao… Ramiz onda najednom stade na vratima, okrenu se i pogleda u Irmu. Upijao ju je
očima. I ja je pogledah. Ležala je na boku zatvorenih očiju. Nije nas primjećivala. Opet me žignu u stomaku. Shvatio sam šta radi. Pokušava da je zapamti baš tako kako izgleda sada. To je za slučaj da je više ne vidi živu. Slika jada i bijede. Duboko je disao, a onda još jednom duboko uzdahnu i naglo izađe. Pokraj vrata su uporno čekala ona dva Francuza i sve posmatrala. Dadoh im znak da priđu. Gdje li je doktorica? Izašla? Pobjegla? - Okej, doktore. Izvolite. Možete je sada pregledati - rekoh na engleskom. On klimnu glavom, najednom kao u neprilici, i priđe krevetu. Prišao je ukočenim korakom i nekako čudno, odozgo, stao joj je iznad glave, a ne pokraj nje. Onda pruži ruke i uhvati joj glavu među dlanove. Gledao sam šta radi. To u svakom slučaju nije standardan postupak pregleda djeteta. Ili je to nešto u medicini što ja ne znam? Onda poče da je stišće. Držao je dlanove iznad njenih sljepoočnica i pritiskao, kao da kontroliše čvrstoću lubenice. Šta li je ovo? Ma šta mu je? Ovakav pregled ne postoji u propedeutici37. U užasu sam shvatio da je stišće sve jače i jače. Prejako. Skoro iz sve snage! Reagovao sam bez oklijevanja. Kriknuh i uhvatih ga za jednu ruku, pokušavajući da je strgnem sa glave. Nisam baš uspio, ali bar se zaustavio. Irma se nije branila. - Hej, šta radiš? Jesi li lud? - kriknuo sam istovremeno na engleskom. On me pogleda užarenim pogledom i popusti stisak. Pustih mu ruku. Učini mi se da će me udariti. Onda je spustio obje ruke pored tijela, ljutito me gledajući. I meni pade na pamet da mu razvežem jednu dok ovako sijeva očima. Nema pojma - shvatih. Ne zna kako bi je pregledao. Stišće joj glavu kao luđak da bi vidio je li slomljena ili šta i, kako nema iskustva, pritišće je previše. Bez sumnje bi pukla da ga nisam zaustavio. U meni je ključalo. Stalno isto sranje. Stalno nam neko šalje neke ljude koji nisu dorasli svom zadatku. Od ovoga kretena neće biti nikakve pomoći. - Šta si htio da nadeš? - siknuh na njega, već u očajanju. On je zurio u mene i prkosno stiskao pesnice. - Ona je paralizovana - kriknu na „alo, alo” engleskom. - Neće se moći transportovati jer je paralizovana. Shvatio sam. Dobio je uputstva od nekog još većeg šupka. Manuel je možda sve pokrenuo, ali ovaj je onda dobio naređenja od nekog drugog. Neki usrani oficir. Hronični paralizovani, i kada im je život ugrožen, imaju transport zabranjen. Treba im njega do kraja života. Zato ih niko neće. Ovom doktoru je neko rekao da provjeri je li paralizovana da bi je mogao odbiti. Traži i slomljenu lobanju i paralizu. Samo mu niko nije objasnio kako da otkrije slomljenu lobanju bez rendgena, a on nije smio da pita. Gledam ga s gađenjem. I taj je nekada polagao zakletvu da će pomoći onome kome je pomoć potrebna. Vojni ljekar. Sram ga bilo. Umalo je ubio dijete da ispuni nekakvo posrano naređenje. A naređenje je dobio da bi nekome uštedio koji dinar. Vojska je zlo. A ovaj doktorčić nosi vojničku uniformu, a ne bijelu. Ponosi li se time u šta su ga
pretvorili? - Je li paralizovana? - imitirao sam izazovno njegov strašni engleski, gledajući ga pravo u oči. Nezgodno je da mu razbijem njušku sada, kada se pretvara da je tu da pomogne. - Pa da vidimo. Irma - zovnuh je okrećući glavu prema njoj. - Savij noge, sine, savij noge - rekoh glasno. Ležala je mirno, zatvorenih očiju, ne reagujući ni na njegov iznenadni napad na njenu glavu. Onda se desilo. Kao da je samo to čekala. Irma potpuno savi obje noge u koljenima. Francuski vojni ljekar ju je izbezumljeno gledao. Presvlačim se u operacionoj sali. Idem na to sam. Doveli su čovjeka starog oko četrdeset godina, propucanog sa jedne na drugu stranu grudnog koša. Po svoj logici je morao biti mrtav. Ne samo da nije mrtav nego nije ni u šoku, ne krvari, puls potpuno normalan, a i on se ni na šta ne žali. Mirno leži i objašnjava da ga je spucao snajper na Tršćanskoj. Nisam htio da zovem nikoga na to. Svima nam je sala dosadila. Neću nikoga da maltretiram. Treba mi psihička relaksacija u vidu sale. Nešto dovoljno intenzivno da okupira svu moju pažnju. - Kako ti sam ideš na penetrantnu povredu grudnog koša38? - čujem kao ljutit Vujin glas. Vidim ga da ulazi u garderobu da se i on presvuče. Neko mu je dojavio o čemu se radi i on je odmah poletio da pomogne. Vuja je pravi dobrica. A pravi se kao zafrkan. On je ipak šef hirurgije u našoj bolnici. - Vidjećeš. Čovjek propucan sa strane na stranu, a ništa mu. - Ma nemoj - ne vjeruje Vuja. Tako je nastavio da gunđa dok se nismo presvukli i ušli u salu. Pacijent još nije spavao. Marina je čekala da ga zadreniramo prije nego što ga uspava. Onda je i on pogledao ranu, prekontrolisao smjer i rekao: - Nevjerovatno. Šta li je ovo? Izgleda da si bio u pravu. Bi li se ti ljutio da ja ovo operišem? Skoro sam se nasmijao. Čuj, ljutio? Nemamo baš mnogo prilike da radimo zajedno. U gužvi nam pomažu mlađi, a mi se međusobno štedimo. Nije nam ni do kakvih operacija. Što li mu se radi baš ovo? Kad smo ga otvorili, našli smo neznatno povrijeđeno lijevo plućno krilo. Trag metka je nastavljao iznad srca, a između dušnika i jednjaka, pri čemu su i dušnik i jednjak bili samo okrznuti i praktično nepovrijeđeni. Onda je metak nastavio prema naprijed i išao ispred desnog plućnog krila, koje je opet ostalo nepovrijeđeno. Tamo je negdje stao između rebara u potkožnom masnom tkivu. - Eto, ako ti jemerak, izvadi ga - rekao mi je Vuja, valjda osjećajući grižnju savjesti
što mi nije vjerovao. Nisam mu ni sekunde zamjerao. Da je bila ikakva komplikacija, možda bih kukao kao siroče da mi ga dovedu što prije u salu. - Ma jok, samo ga ti vadi - rekoh s osmijehom. Kakav merak u vađenju metaka? - Njegova najgora povreda je, u stvari, naša operacija - reče on nakon što je jednim potezom spretno izvukao metak instrumentom. - Jeste - rekoh, znajući da je u pravu. Ali hajde ga ne otvori sa ovakvom ranom ako smiješ. Uvijek ista hirurška dilema. Da ili ne. Logika koje se držimo jeste da treba pogledati, a ne čekati. Čekanje ga može stajati glave. Ovako smo i mi i on mirni. Predveče sam se sjetio zabezeknutog pogleda doktora iz Unprofora kada je Irma savila koljena. Do danas mi nije jasno kako mu je palo na pamet pritiskati dječju glavu da vidi je li slomljena. Otišao je odmah nakon toga, kao posran i bez daljih objašnjavanja. Sjedio sam sa Senči, Mirzom i Naletom i prepričavao im šta je bilo. Nale nije vjerovao da je nešto takvo moguće. On i Vuja su oduvijek smatrali da je hirurg privilegovana životna misija i da se u hirurgiju ne da zalutati. Ali da se zalutati, i te kako. Vojni doktori koji su poslani na teren liječe samo neke ljude. Vojnike i ponekad još neke. Ali ne odlučuju oni koga će liječiti. Odlučuju njihovi pretpostavljeni koji nisu polagali Hipokratovu zakletvu. Oni su polagali neku drugu zakletvu, a ta podrazumijeva da će nekoga i ubiti ili bar pustiti da pogine. Nijedna vojna zakletva ne počinje sa: „Braniću po svaku cijenu živote…” Semira nigdje nije bilo cijeli dan. Mirza se pojavio prije nekoliko minuta, i pridružio nam se sa pozdravom. Semir ga je sinoć kasno odveo kući kada su se vratili sa neuspješne akcije traženja Zlaje na aerodromu. Bez veze su klapili. Našli su bar nekakav kontakt i Semir ga je danas otišao tražiti. Svi mi u bolnici imamo po jednu flašicu sa koncentrisanim rastvorom hlora. Pravi nam ga Željko, epidemiolog. Ustanovili smo još na početku rata da se voda na vrućini strašno brzo kvari, pa u svaku čašu vode koju popijemo prvo kapnemo kapljicu hlora. Senči je sada izvukla svoju flašicu i svima nam je nalila po čašu hlorisane vode. Onda je opet nešto poslovala oko svega, čistila, pospremala i dovodila u red. Ponudila je svima čaj i kafu i svi smo odbili. Maloprije nam je ispričala šta je bilo na TV-u. Ona to, doduše, nije vidjela. Ispričao joj je neko od povlaštenih građana sa strujom i vremenom da gleda TV. UN je prešao u kontraofanzivu. Na svim satelitskim TV kanalima je navodno portparol UNHCR-a objasnio svijetu da se u Sarajevu ništa posebno ne dešava. Doduše, ranjena je jedna djevojčica, ali, bože moj, pa u Sarajevu su dnevno ubijene tri djevojčice njenih godina, tri njene prijateljice sa kojima se mogla igrati. Kao, stanje redovno. Ja opet to nisam mogao vjerovati. Koja budala bi rekla takvo nešto? Sigurno nije ništa slično rekao, a ako jeste, onda je to nešto istrgnuto iz konteksta. Nale je ubrzo otišao. On je mislio da nema veze šta UN melje. Ne znaju oni ni šta pričaju. Bitno je
bilo samo jedno. Irma je bila na TV-u. Imao je pravo. UNHCR se brani i nešto objašnjava. Stvar se pokrenula. Ne znam da li će stvarno te profesionalne mutivode uspjeti da preokrenu vodu na svoj mlin i da nas ocrne i osramote. Oni imaju dovoljno sredstava da unajme profesionalce za medije i da sve ovo pretvore u farsu. Malo vještine u izjavama i ispašće da se mi izmotavamo. Nažalost, to se izgleda i događa. Televizija je u stanju da to objavi tako da mi ispadnemo blesavi ili nešto krivi i da ispadne da smo zaslužili to što nam se dešava. Još ako opet počnu srati kako smo mi muslimani i počnu pokazivati uobičajene slike žena sa šamijama, onda će opet lako okrenuti svijet protiv nas. Pa svi muslimani su opasni fanatici. Što ih je manje, to bolje. Zar ne? Takva slika svijeta se danas predstavlja Zapadu. Kao, šta, kog vraga, muslimani hoće? Neka se drže Afrike, a ovdje smo mi. Tako misli veći dio Evrope. Sigurno će nas TV nešto zeznuti, samo je pitanje kako. Nema veze što u Sarajevu nikad u životu nisam vidio ženu sa šamijom. Sad ih viđam. Sad ih ima. Namjerno, i neka. Biće ih i više. Iz čistog prkosa. Kako reče Kudra? Naučiću ja da se molim Bogu, samo njima u inat… A UN? Nigdje ih nema da nešto kažu, a sada su najednom ažurni. Sigurno su sazvali konferenciju za štampu, inače to ne bi objavili svi sateliti odjednom. Sve je u redu, stanje redovno, samo da oni ne bi pomakli zadnjicom. UN je naprosto sranje, a mi smo David protiv Golijata. Razlika je u tome što je David pobijedio, a mi nemamo šanse. E pa neka. Nije važno. Zeznuli su se. Nismo još sve izgubili. Još smo dovoljno živi da im još malo zagorčamo život. Mirza je nešto čavrljao sa Senči, a onda se okrenuo i mirno sjedio. Nekako previše mirno. Iako on izgleda kao da uvijek sjedi mirno. - Šta si se ti ukeketio? - pitam ga. - Čuj, ukeketio - nasmija se on. - Ovi za Nedu su progovorili. - I šta kažu? - Izgleda da je Nedo odbio nekakvu mutnu radnju, nekakav šverc hrane na Grbavicu, pa su odlučili da ga „promijene”. Nedu da neko pritisne? Ne znaju oni njega. Nedo je tvrd kao kamen. Kad nešto neće, nema šanse da ga nagovoriš, kupiš, prepadneš… Ništa. Crći će ako treba. Pravi Bosanac. Ni u kom slučaju on neće švercovati hranu zbog toga što se tamo nekoga boji. Ne boji se nikad ničega. Isti Semir. Čuj, odlučili da ga „promijene”? Da ga roknu pa da trguju sa nekim drugim? - Šta su htjeli da švercuju? - Ma gluposti - odmahnu on. - Nekakve narandže… - Eto, još će ga neko „odraditi” zbog narandži. I šta sad? - Ništa. Ovi su gotovi, a ko zna da li će još nekoga poslati za njim.
- Od čega zavisi? - pitala je Senči. - Nemam pojma - slegnu on ramenima. - Kad se vraća? Nisam znao kad se vraća. Volio bih da se ne vrati, ako će ga neko koknuti zbog narandži. Nisam vidio narandže godinu-dvije, a ni pomislio na njih. Ko šiša narandže. - Dobar dan - čuo sam sa vrata. Bio sam okrenut leđima, ali prepoznao sam taj suhi glas. Sudija! Okretao sam se polako prema vratima i vidio ga kako stoji, sa pomalo ukočenim, nedokučivim osmijehom, na vratima. - De, pomakni se malo sa vrata - čuo sam Semirov glas i sudija se prenu i požuri da se skloni. Uđoše Semir i Zlaja. Sudija se još smiješio. Očigledno je bio presretan što se nekako riješio zatvora i zbunjen što je ovdje. - Nije dobar dan, nego dobro veče - ispravljala ga je Senči veselim glasom. I Mirza je sve pratio svojim poluosmijehom, ali blistavih očiju. - Iznenađenje - rekoh i ja, tek da nešto kažem. - Otkud vi? - Kako otkud ja? - zašeprtlja sudija zbunjeno. - Pa vi ste poslali po mene. - Ko mi? - začudih se sad ja. - Pa valjda vi lično - gledao je sudija direktno u mene. Mislio je na mene i najednom mi je opet persirao. Šta li je sad ovo? Zlaja je zatvorio vrata i salutirao kao da je u generalštabu. - Zadatak izvršen - klepnuo je kao nogu o nogu i podigao ruku na čelo da salutira. Zafrkancija. Opet neka zafrkancija. - Predajem vam gospodina sudiju u ispravnom stanju - dovrši odrešito. Igrao se vojske. - Kako u ispravnom? Vidiš da mu se ruke tresu - rekla je Senči. Svi smo pogledali sudiji u ruke i on ih automatski pokuša sakriti. Tresle su se. Sad su mu se i usne počele tresti. Osmijeh mu se pomalo izgubio sa lica. Sudija je sad bio na granici plača. Senči je već išla prema njemu. Mi se zgledasmo. Nije prijatno vidjeti nekoga da nešto tako intenzivno i teško proživljava. Bilo nam je neprijatno. - Sjedite vi, gospodine, i ništa se ne bojte. Sad ste sigurni. Nigdje u gradu ne možete biti sigurniji - govorila mu je dok ga je vodila za ruku prema sećiji pored umivaonika. Sudija poslušno sjede i onda nas pogleda u nedoumici. Nije znao šta slijedi. Više nije znao ni da li da bude sretan ili nesretan. Bojao se. Opet mi ga je bilo žao. Nije ovaj rat za njega. - Ništa mu nismo radili, majke mi - rekao je Zlaja, zbunjen sudijinim strahom. Krajičkom oka sam vidio da je i Semir iznenađen. - Nije vam valjda trebao cijeli dan da ga izvadite? - upitao je Mirza spuštajući loptu. Zlaja se počeo sa svima rukovati, pa nađe mjesto da sjedne pored sudije.
- Nije - rekao je Semir. - Samo što se ovaj brada vratio sa piste valjda tek pred zoru, pa je onda malo prikunjao… - Pa morao sam malo. Nisam ja više u godinama… - pravdao se Zlaja. Očigledno ga je Semir cijeli dan rezilio zbog toga. Morao je čekati. Izgleda da se njihova svađa od neko veče nastavila i danas. - … a i policija radi tek od devet - nastavi Zlaja. - Nije, nego od osam - reče Senči. - Aha, znao sam da lažeš - pogleda ga Semir užarenih očiju i iskeženih zuba. - A ja poranio… - Pa dobro, nisam znao. A sat spavanja više… - izvlačio se kao Zlaja. - Šta je bilo onda? - upita Senči. - Onda hajde s njim u zatvor da vidimo za sudiju, onda nešto ne može, onda hajde po papire za njega pa za Gojka u korpus, pa nazad po sudiju, onda odjednom može, i tako prođe cijeli dan - ispriča Semir. - Al’ ga objasni - klimao je glavom Mirza. - U detalje! Senči se zvonko nasmijala, a i mi ostali se opustismo. Samo se sudijin zbunjeni izraz lica nije mijenjao. Bilo je toga previše za njega ovih dana. Više ni on nije bio čisti podrumaš. Počele su i njemu da se događaju stvari. Već je sve počeo gledati iz drugog ugla. Nije više nepogrešivi, neranjivi i sveznajući posmatrač. Stigao je u nekoliko dana da trči pred snajperima i pod granatama, da ganja papire po uredima, da zaglavi u zatvor zbog lakomislenog jezika i da ga izvuku nepoznati ljudi iz nepoznatog razloga. Sad je učesnik nekakve zavjere i najednom je perspektiva potpuno drugačija. Moraš razmišljati i paziti šta govoriš. Moraš biti kao i ostali. Oprezan! Nama je ostalima oprez razumljiv sam po sebi. Njemu nije bio. - Izgleda da i sudija uči da hoda - namignu Senči Semiru, a on samo pognu glavu i reče: - Neeeka, neka. Sam je tražio. Mi sudijine jade razumijemo. Proći će to. Iskustvo je lijek. - Kako su ga pustili? - pitala je dalje Senči. - Pa Zlaja im naredio - odgovori Semir ozbiljnim glasom. Preozbiljnim. Nešto nije bilo u redu. Pogledao sam Semira, ali on ništa ne reče. Nije bilo pravo vrijeme za to. - Rekao sam im da je to naređenje od tebe - reče Zlaja - i oni su odmah poskočili. Kô bele lale. Gledao sam u njega s nerazumijevanjem. Onda pogledah u sudiju. I on me je gledao raširenih očiju. Šta li je sad ovo? U sudijinim očima sam prvi put vidio nešto što je ličilo
na poštovanje. Nevjerovatno. Ova dvojica zajebanata su izgleda igrali nekakvu igru da prepadnu sudiju od mene. Čuj, kao policija sluša mene? U svakom slučaju, sudija je postepeno počeo da izgleda kao ljudsko biće. Ja li ono Paja rekao da je on fin čovjek? - Dobro je. Izvukli ste se ovaj put. Sad pamet u glavu. Sad samo idite kući i čekajte. Nije ovo za vas - gledao sam u sudiju sa sažaljenjem. I on je gledao nas. - Da navratim sutra da vidim šta je novo? - Navratite. Trebalo bi biti nešto novo - rekoh misleći na Paju. Dokle li je on? Sudija je još nešto premišljao. - Nisam baš pri parama - bubnu odjednom. Naš sudija je bio majstor da se usere u ćeif. Možda sudije moraju biti takve. Bez trunke empatije. - Kakvim parama? - nakostriješio se najednom naš kratki fitilj Semir, ali ga Senči zaustavi jednim pokretom ruke. Skoro da nisam vjerovao očima kako se ukočio usred rečenice. - Je li vam iko pominjao pare? - Jesu ovi u policiji. Pitali su kolika je tarifa. - Pa šta ste im rekli? - Ništa. Šta ću reći kad ne znam. - Sudija je bio mekan kô pamuk. - Je li vam iko od nas ikad tražio pare? - nastavi Senči smireno. - Pa nije. Zato i ne znam šta ću ni kako ću. - A kako ste mislili kad ste došli? - Pa, nisu mi bile na um pale pare. Nisam o tome razmišljao. Ne znam kako sad… - Ja ću vam reći. Ništa i nikako. Vi nemate dovoljno para da kupite nikoga ovdje u ovoj sobi. Je li jasno? - Senči je potvrdila. Ljuta je kô puška. - Ne razumijem. Hoćete više novaca? - Ovaj nije normalan. Gdje ga nađoste? - komentarisao je Zlaja. I Semir ga je gledao s nevjericom. I ja. Eto budale. I on nas sve optužuje da ćemo mu tražiti novac, iako ga nikad ni u jednom razgovoru nismo spomenuli ni pomislili na njega. To me nekako ne ljuti toliko koliko ostale. Davno sam odlučio da mu pomognem. Postepeno sam u ovih nekoliko dana shvatio i zašto. Zato što je tako ispravno. Nemam pravo da pomažem samo Irmi, koja mi je prirasla za srce, a ne i njemu, koji me sere od samog početka. U dubini duše znam da bi to bilo pogrešno. Ko sam ja da određujem sudbine po simpatiji? Lako je izabrati da pomognem plavokosoj petogodišnjoj djevojčici, a starom ćelavom kenjcu da odbijem pomoć? Ali nije ispravno. Stidio bih se samog sebe. Sve vrijeme sam negdje u potiljku znao da tako ne mogu. Sve vrijeme sam znao da ću mu pomoći i stalno sam se pitao zašto. Imaš mogućnost da pomogneš, znači, imaš i obavezu. Ni pacijenti mi se svi ne sviđaju, ali svima pomažem koliko god mogu.
Nije obavezno da mi se dopadnu. Jeste obavezno da ih liječim. Sve isto. Ako ovdje poginem, niko nikada neće mojoj djeci moći reći da sam bio nepravedan, loš ili zao. Čist obraz. To je najvažnije. Izaći iz rata čistog obraza. Bez noge ili ruke ili glave, to sve može… Samo obraz mora ostati čist. Nemam se čega drugog bojati. Kada jednom sam sebe otpišeš, izbor je daleko jasniji. Izabrao sam da mu pomognem zato što je to ispravno i više to s njim nema nikakve veze. Samo sa mnom. Radim to zbog sebe, a ne zbog njega. - Ne. Nećemo nikakve novce. Obrnuto. Ako ih još jednom spomenete, pustiću Semira da vam to objasni - prijetila je Senči. Ni u ljutnji nije izgledala strašno. Ljuta kô pile. Svejedno je upalilo. - Dobro, dobro. Ma što se ljutite? Ljudi smo, red je da pitam - zabrza sudija najednom u panici, gledajući Semira. Ipak su ga malo prepali u autu dok su ga vodili ovamo. Svejedno. Izgleda da on nikada nije čuo za riječ „izvinite”. Samo ta je u ovom trenutku bila ispravna. - A sad te ja vozim kući, prika moj - nagnu se Semir prema njemu. - Dobro, dobro. Kako god kažete - vidjelo se da bi sudija najradije propao u zemlju. Možda je čak i razumio da je postavio pogrešno pitanje. Zamjeranje se jasno čulo u Senčinom glasu. - A šta bi sa papirima za Gojka? - upita Mirza. - Tu su - okrenu se Semir i iz džepa uniforme poče da vadi uredno smotane papire. - Je li tu sve? - upitah iznenađeno. - Sve! I ono što je onaj Naletov pendrek sredio i poslao. Sve komplet. - Zar taj Naletov nije sve bio sredio? - Nije. Tek sad je ovde sve! - Ma super. Kako ste to savladali? - Nemam pojma. Gdje god smo došli, odmah su nam sve dali - reče Semir nevino. Uto Zlaja poče da se smije. - Ko mu ih ne bi dao? Ovaj vam je vrlo ubjedljiv kad počne galamit - reče okrećući se prema nama. - Ma nisam ništa, majke mi - reče Semir glasom dežurnog krivca i već mi je bilo jasno da je opet bilo frke. - Da vidiš samo kako polako broji metke u revolveru, da vidi ima li dovoljno za cijelu kancelariju - pridade Zlaja ulje na vatru. - A i straža ga zna. - Kakva straža? - okrenuh se prema Semiru strijeljajući ga očima. - Ma ne znaju. Samo jedan - slegnuo je Semir ramenima. - Bio tamo jedan od onih što su bili ispred „Holideja” - reče Semir skrušeno.
Sinulo mi je pred očima. Semir je zagalamio, oni su pozvali stražu, a straža se usrala kad ga je vidjela. - A taj jedan se odmah razgalamio da mu daju šta traži. Neće on zbog njih na Goražde… - zakuhavao je dalje Zlaja. - Kakvo Goražde? - nagnu se Mirza prema meni zbunjeno. - Semir je postao maher za prekomande. Je li tako, Sema? - Pa onome lopovu je Nale odmah sredio prekomandu iz policije u Peti korpus. Sad je možda već u Trnovu - objašnjavao je Semir. - A tebi se svidjelo, je li? Šta ako taj tamo pogine? - Ko mu jebe mater. Nek pogine. Preživjeće neko drugi umjesto njega. Ostadoh ukočen nad takvom logikom. Možda ima pravo. Šupak krade pred „Holidejom”. Ko ga jebe. - Sad ga lijepo odvedi kući da malo dođe sebi - rekoh napokon. Vidio sam da je sudiji laknulo, a niko drugi nije reagovao. Očito je i Semiru bilo laknulo jer odmah ustade i reče sudiji samo „idemo”, a on odmah skoči na noge lagane i požuri prema vratima. Nestadoše. - Super vam je ovaj Semir - reče najednom Zlaja, oduševljeno plješćući dlanom o dlan. Iznenađeno sam ga pogledao, ali on je očigledno mislio to što je rekao. Sve vrijeme je izgledalo da se njih dvojica nešto glože, ali očigledno su se njihove vojničke duše razumjele. - Jeste, super je - reče Mirza, potvrdno klimajući. Naravno da je super. Nisam nekako mogao da vjerujem da je isprepadao policiju da dođe do nekakvih papira. Ne ide to tako. Ili ide? U ratu nekako sve ide. Baš lijepo. Uprkos njihovim današnjim policijskim dogodovštinama, dan je prošao dobro. Riješili smo sudiju zatvora, Irma se pojavila na TV-u, a i mi smo živi. Još malo smo čavrljali, i onda smo se razišli. Čeka nas noć, pa dan. A u tom danu će se riješiti mnogo toga. Mi se, u stvari, opet vidimo sutra uveče na pisti. Još samo jedan detalj pa idem spavati… Posmatram je u prigušenom zelenkastom svjetlu intenzivne njege. Spava. Oči su joj zatvorene, ali prstići na rukama drhte i još se tresu u ritmu otkucaja srca. Ona pati. I gori. Ne možemo joj oboriti temperaturu. Ne mogu to da gledam, a ne mogu joj ni pomoći. Srce me boli. Jesam li nešto kriv? Jesam. Morao sam biti još agresivniji, još bezobrazniji, još dosadniji. Trebao sam. Urezujem njenu sliku duboko u sjećanje. Odlazim uvjeren da je ujutro neću zateći živu.
8. AVGUST 1993, NEDJELJA Ujutro je bila još živa. Još malo. Nekakvi drhtaji života. Oči prepune bola i straha je otvarala samo povremeno. Glava joj je bila zabačena još više unazad, a sonda u nosu joj je napravila ranicu u kojoj je stajala kap sasušene krvi. Lice joj je bilo oznojeno, a vene na licu nabrekle. Na ispucalim suhim usnama su bile rane ispunjene osušenom krvlju… Ležala je na boku, dopola prekrivena čaršavom. Nad njom je stajao crnobradi „Asošiejtid pres”. Da li je u njoj vidio troje svoje djece? Ne znam. Ja sam u njoj oduvijek vidio svoju Saru. AP je plakao. Šok je ujutro bio opet pun novinara. Grad je opet bio pun novinara. Opet su bili nekakvi mirovni pregovori u svijetu, pa su svi došli da vide hoće li biti nešto od toga. Ništa, naravno. Ali nekakva priča im dobro dođe. Avgust je za novinare inače mrtva sezona. I novinarski posao je surov. Irma je kao kec na deset. Kad su već tu, neka se nešto događa. AP me ništa nije pitao. Šta bih imao da mu kažem? Vidi da je još tu. Nije se desilo ništa. Iz UN - ništa. Niko ne zove. Novinari mogu pričati, ali ne mogu ništa drugo. Na potezu je UNHCR. A oni ćute. Sinoć sam odlučio da ću ih opet posjetiti. Još pritiska i prašine. Da vidimo kako će reagovati pred kamerama. Sinoć sam malo spavao. Ustajao sam i oznojen šetkao po sobi, premišljajući šta bi me novinari mogli pitati i kako da se branim. Po prirodi nisam baš rječit i ne znam se dobro braniti. Radije ćutim. Ali sada ne! Sada ne smijem tako. Moram reagovati kao da mi ide o život. Jer ide o život. Mali, prekrasan, tužan i nježan život. Hiljadu puta bolji nego moj. Na kraju sam zaspao pred zoru, ali sa jasnom vizijom šta reći, a šta ne. Moram se držati istine i ljudske priče. Isključiti iz svega politiku. Oduzela bi svemu dio istine i snage. Politički pamfleti su jeftini i samo smetaju. Moram biti jak i uvjerljiv. Od toga joj zavisi život. Moram biti nježan i uvjerljiv. Ne znam mogu li to. Mogu. Moram se zaustaviti i u WHO i u UNICEF-u da mi pomognu. Moram se zaustaviti i u kancelariji srpskih oficira za vezu, da odobre prevoz do aerodroma. To obično radi UNHCR, ali ne dam im adute za odlaganje. Sve ja mogu. Sve ću uraditi. Možda je već kasno, ali, ako nije, sve ću učiniti da je spasim. - Šta je sad? - pitam policajca na kontrolnom stanovištu pred PTT inženjeringom. Znam šta je. Još nemam dozvolu za auto. Na tu sam skroz zaboravio. Sjetio sam se da mi ju je tražio onaj policajac prošli put tek kad sam se primakao ovom stanovištu. - Ništa, gospodine. Jeste li vi doktor iz komisije za medicinsku evakuaciju? - Jesam - odgovorih, iznenađen njegovom obavještenošću i uljudnošću.
- Pa da li biste mi samo rekli da li je ispravan ovaj formular? - Naravno - rekoh sa olakšanjem. I on je, jadan, zalutao u moru pravila, a hoće nekoga da pošalje iz grada. Okrenuo se i počeo da čeprka po nekoj torbi koja se valjala u prašini iza njega. Sad će izvaditi neki bog zna kakav formular da mu nešto objašnjavam. Ni on nema uniformu, nego svijetlu laganu košuljicu i, naravno, oko vrata mu visi kalašnjikov AK-47 sa dva reda naboja. Na moje čuđenje, izvukao je potpuno nov i važeći formular za medicinsku evakuaciju, kakav nije trebao biti kod njega. Taj ispunjavamo mi u komisiji ministarstva tek kada pregledamo bolesnika i predlažemo ga komisiji MEDEVAC-a na pregled za transport. Doktori u gradu imaju drugi formular kojim pacijenta predlažu nama u komisiji. Gledam ga sa začuđenim osmijehom. I on mene gleda ispitivački. Očigledno ne zna šta drži u rukama. - Je li to ispravan formular? - upita me. - Jeste - rekoh sa osmijehom. - Taj je ispravan, ali ne možete ga ispuniti vi. Ispunjava ga naša komisija. Do njega kao da moje riječi nisu doprle. Zadovoljno je smotao formular i mahnuo mi da prođem. Nisam ništa drugo ni čekao. Zašto li je zadovoljan? Ne zna da mu je formular bezvrijedan. Važi samo ako ga ja lično predam komisiji koja se još nikad nije sastala, i ako je to ime na spisku, koji predajem sa tim formularom. Imam hrpu takvih ispunjenih formulara u koferčiću. Parkirao sam na prašnjavom parkingu i krenuo da stanem u red pred zgradom PTT inženjeringa. Opet se znojim na suncu. Preda mnom je opet još desetak ljudi. Zvizdan prži iako je tek između devet i deset ujutro. Primjećujem da tamo negdje, u hladu pred ulazom u samu zgradu, stoji i sjedi nekoliko TV ekipa. Šta li čekaju? Uto vidjeh da mi prilazi jedan crnac unproforac i da me sa znatiželjom posmatra. I ja pogledah njega. Mlad dečko, radoznalih očiju i teško naoružan. Plavi šljem mu pada na oči. Kako li je tek njemu po ovoj vrućini? Njemu to, izgleda, ne smeta. - Excuse me, sir, may I ask you something, sir? - obrati mi se promuklim, dubokim glasom, američkim engleskim jezikom. U Legiji je očito mnogo Amerikanaca. - Naravno - rekoh zainteresovano. - Jeste li vi doktor? - Jesam - rekoh iznenađen i sa osmijehom sam čekao nastavak. - Vidio sam vas sinoć na TV-u, doktore. Radite vraški dobar posao - gledao me je sa divljenjem. - Hvala - rekoh, iznenađen. To nisam očekivao. Nisam znao šta su emitovali na TV-u, a pogotovo nisam tamo očekivao sebe. Možda na par sekundi da nešto objasnim. Ne tako dugo da bi me
unproforac zapamtio. Očekivao sam Irmu. Nisam znao kako da reagujem, pa sam šutio. Legionar je i dalje stajao pored mene, a čuli su ga i ostali ljudi koji su čekali u redu, pa su se okrenuli da nas vide. Nisam poznavao nikoga od njih, a znao sam to što taj unproforac nije. Mi nemamo TV. Niko me u gradu nije vidio. Nemamo struje. Ovi me neće prepoznati. Prepoznao me je još neko. Ispred nas se stvorio jedan TV reporter sa kamerom i počeo nas snimati. To je izazvalo reakciju legionara koji je, sa osmijehom ali preglasno, počeo objašnjavati da je njima zabranjeno svako snimanje i da, prema tome, snimanje mora prestati. Komešanje na ulazu je opet privuklo pažnju TV štabova pred ulazom u zgradu i vidjeh kako tamo svi užurbano ustaju i kreću prema nama. Za tili čas smo bili opkoljeni gomilom kamermana sa upaljenim kamerama. Crni legionar je odustao od objašnjavanja i povukao se pred nadmoćnim protivnikom. Kamere su se dizale i spuštale, palile i gasile. Niko me ništa nije pitao i ja ništa nisam govorio. Ljudi ispred mene su se povremeno okretali, jedan me je priupitao da li to mene snimaju i ja sam mu potvrdio. Onda su se kamermani polako vratili pred zgradu, a ja sam ostao da čekam svoj red. Čekanje se proteglo. Uvijek se ovdje čekalo. Da nam pokažu koliko smo beznačajni. Alija i Amerikanac sa naočalima na recepciji me pozdraviše. Sve po redu, pregledaše mi tašnu i zovnuše UNICEF po mene. Sad smo čekali Ivicu. - How is she, doctor? - upita me najednom legionar sa recepcije sa šest godina staža u Legiji i bez ijednog rata. Gledam ga ukočeno. Zna. Vidio je na TV-u? - Almost dead - odgovorih kratko. Nije mi do razgovora. U glavi mi se roje druge misli i planovi. - Pity - reče on i nije me dalje ništa pitao. Ivica se uskoro pojavi, sav zadihan. Potapša me po ramenu i krenusmo. Kamere su se opet upalile i snimale nas kako ulazimo u zgradu. Ignorisao sam ih. Nisu bili važni. Pravi boj tek slijedi. Sav sam se koncentrisao na to. Biće neprijatno, biće napeto, mora biti kratko i jasno. Sad imam za sobom pojačanje TV kamera. Nisam uobičajeni ubogi prosjak. Napet sam kao struna i spreman na sve. Ušao sam sa vrelog avgustovskog sunca u klimatizovanu zgradu stisnutih usana i odlučan. Nisam stigao daleko. Umjesto da mi sad nekakvi drugi legionari opet pregledaju tašnu i kontrolišu me detektorom za metal, odmah na hodniku me opkoli grupa od dvadesetak novinara i počeše da pljušte pitanja. Kamere su se preselile unutra i sada smo zakrčili cijeli hol. Pitali su me o Irmi, o njenom zdravstvenom stanju, o mogućnosti transporta… Na neke stvari im nisam znao odgovoriti, ali obećao sam da ću im sve reći čim završim razgovore sa UNHCR-om. Borio sam se koliko sam znao. Bio sam savršeno koncentrisan. Možda nešto i nisam rekao baš onako kako sam htio, ali postavio sam njima jedno dobro pitanje. - Znate li vi, gospodo, kome je UN odgovoran? Da li će iko od ovih „odgovornih” za
njen transport ikada odgovarati za njenu smrt? Imaju svu moć i mogućnost da odluče o njenom životu. Ako ja pogriješim u liječenju, odgovaraću. A oni? Neće. Nikome nisu odgovorni. Mogu mirno da sada odlože rješenje dok ona ne umre, a to je danas ili sutra, i sve su riješili. Nikome neće biti odgovorni jer sistem UN pomoći je neodgovoran. Samo UNHCR može odlučiti da li da je pusti na avion. Niko drugi. A njih baš briga. Vratiće se u svoje države sa debelim parama zarađenim na našoj krvi i nikom ništa. Sve ovo sa ovim UN je samo cirkus i mazanje očiju. Prave se da nešto rade. Irmu nije uspjela ubiti srpska granata, ali uspješno je ubija UN birokratija. Ova posljednja rečenica im se naročito svidjela i čuo sam je bezbroj puta nakon toga. Izraz UN bureaucracy se kasnije uvriježio na TV-u kao sinonim za neuspjehe UN. Dok sam još to govorio, na hodniku se pojavio Brano. Srpski oficir za vezu koji mi je spasio majku. Primijetio sam ga tamo dok sam odgovarao na neko pitanje. I on je gledao mene. Otkud on? U posljednje vrijeme skoro nikako nije dolazio u PTT inženjering. Nisam ga vidio bar pola godine. Očigledno je znao o čemu se ovdje radi. Nije znao i da planiram svratiti kod njih. Da li je došao u Unprofor zbog mene? - Kako ti je mama? - pitao me je čim sam se na sekundu zaustavio, i osjetio sam da nešto time hoće da mi kaže. A onda mi je sinula sjajna ideja. Brano će mi odmah pomoći da izbijem UN još jedan adut. Privukao je moju pažnju tim svojim pitanjem. Razumio sam šta hoće da kaže. Osjetio sam prvo olakšanje danas. Dao mi je na znanje da će mi opet pomoći. Da li u podtekstu osjećam zahtjev da ne serem protiv Srba? Možda. Podsjetio me je i na moj intimni dug. Nije mi to smetalo. Samo bez politike. Nema on pojma da sam ja davno odlučio da je izbjegnem. Prava stvar u pravo vrijeme. Znam tačno zašto sam tu. Zbog nje i samo zbog nje. Obrnuto. Politiku treba iskoristiti, a ne služiti joj. Privukao sam ga prema sebi i govorio dalje. - Evo, pogledajte. Ovo je srpski oficir za vezu. Srbi nikad nisu zaustavili nijednu medicinsku evakuaciju iz grada. Neće ni sada. Ovo je srpski oficir za vezu. Pitajte ga o tome. Brano je samo spremno klimao glavom slažući se, iako sam ga možda bio doveo u škripac. Sad i nije imao kuda. Morao je popustiti. Nije mu bilo krivo. Nije se osjećao iskorištenim. Obrnuto. I on je postigao svoje. Prvo, nisam držao politički protivsrpski govor i predstavio sam Srbe čak u pozitivnom svjetlu. U to doba, i to je bila rijetkost. Drugo, svjestan sam svoga duga i primam ga. Nisam zaboravio. Ponašam se ljudski. To mu je bilo drago kao čovjeku. To mu je bilo možda najdraže. Kakva politika? Ljudskost. Dobar je Brano. To je bio i posljednji put u životu da ga vidim. Naši putevi se više nisu sreli. Nisam imao priliku da mu vratim svoj dug. A sada sam mu već bio dužan još jednom. Obezbijedio sam preko njega Irmi slobodan prolaz i bez pregovaranja sa njegovom kancelarijom. Ti pregovori su bili uvijek jedan od argumenata kojim se UNHCR branio
transportu ranjenika. Ne znam šta su Srbi zaista o tome mislili, ali te transporte ranjenika nisu zaustavljali. Jesu ih usporavali pregovorima. E pa ovaj put su pregovori završili prije nego što su počeli. Jedna stepenica preskočena. Kada je Brano krenuo da ode, šapnuo sam mu na uho da ću ga možda zvati da potvrdi Irmin slobodan prolaz pred Tonijem. Klimnuo je glavom, zadovoljno se smješkajući. Još, je li tamo Paja? Jeste. Super. Ode na drugu stranu. Više nije bilo pitanja i prođoh pokraj kontrole Unprofora na hodniku, valjda prvi put u životu bez ikakve kontrole. Novinari su morali ostati da sačekaju. Ipak, jedan se nekako probio unutra i čekao me je na samom početku hodnika bogova. Visok mršav crnac je držao pred sobom ogromnu kameru na ramenu i zaustavi me čim sam ušao. NBC - pisalo je na kameri. To je nekakva američka velika TV. On je kamerman i on se probio dovde, a reporter nije. Zato mi on doviknu pitanje: - Doktore, je li tačno da UN koči Irmin transport zato što je ona Muslimanka? Šta ću sad? Daje mi priliku da optužim UN za nekakav rasizam. Politika. Ne smijem se dati upecati na ovakva pitanja. Pitanje nije važno. Važan je odgovor. Uvjerljiv a neratoboran. Nema smisla da napadam UN i šta jeste i šta nije. Razapeli bi me kasnije. Ma neka bi. Ko im jebe mater. Ovo ipak nije istina. Ili jeste? Meni se čini da je ovi ovdje koče samo zato što su lijeni i neodgovorni. Neko je, da li namjerno, izmislio sistem koji ne može funksionisati. Ne radi. Ovi lokalni su to prokljuvili i ništa drugo ih ne zanima. Pogrešan je cio sistem. Sve ovo mi je proletjelo kroz glavu dok sam mu odgovarao: Irma je previše mala da bi znala šta su to Srbi, Hrvati i Muslimani. Ona ne zna ni šta je to mir jer pamti samo rat. A ne zna čak ni da joj je majka mrtva… Ušutio sam, a i on je spustio kameru. Očigledno je iscrpao svoj dijapazon pitanja. Bio je zadovoljan. Mahnuli smo jedan drugom i produžili dalje. Izvukao sam se. Dobio je dovoljno bombastičan odgovor da ga može pustiti u eter. Poslije sam ga čuo bezbroj puta i na našem radiju. Nije značio baš ništa, a doimao se važnim. Tražio sam UNHCR. Kucnuo sam im na vrata i ušao bez čekanja. Unutra je sjedio Toni Land, sam veliki šef UNHCR-a. Nizak, bucmast, kratka crna bradica, iskustvo iz, koliko je ono jednom rekao, deset-jedanaest ratova? Diskutovao je nešto sa jednim francuskim oficirom. Klimnuo mi je glavom i pokazao na jednu slobodnu stolicu pored sebe. Sjeo sam i nisam slušao šta je govorio Francuz, ali čuo sam šta mu je odgovorio Toni. - Ne mogu vam pomoći. Vjerovali ili ne, ova kancelarija danas radi samo jednu stvar. Jedno dijete. - Rekao je to tako da bih ja to mogao čuti i tako da je zvučalo kao da je to nešto pogrešno. - Ne jedno dijete, Toni - ubacih se, uvrijeđeno dižući kažiprst - jedan život! Francuz se iznenadio mojoj reakciji. Onda je shvatio da je prethodna Tonijeva rečenica bila, u stvari, upućena meni, a ne njemu. Toni se okrenuo prema meni. - Ne spašavaš jedan život svaki dan. Ili bi radije da je pustiš da umre? - nastavih.
Pogledao me je nekako blago. Pogled nije odgovarao oštrini njegovih riječi. Ni mojih. Ta njegova rečenica mi je u stvari rekla sve što sam od njega htio da čujem. Mogu i odmah da idem. UNHCR je do guše u govnima. Nema više sakrivanja iza komisija i vikenda. Čekaju nečije naređenje u niskom startu, spremni da se pokrenu. Gledali smo se u oči. Pogled mu je bio otvoren i čvrst. - Znaš da ja o tome ne odlučujem - reče, pravdajući se. Znao je da je kriv. Da su oni krivi. Oni su bili krivi. - Znam, inače bih te davno prikliještio da je pustiš - odgovorih. Onaj Francuz je shvatio da je ovdje suvišan i počeo je da se izvinjava i da se povlači napolje. Ostavio je vrata otvorena. - Zašto si to sve napravio? - upita me on. - Da je spasim. Umrijeće. - Je li kasno? Ćutao sam. Nisam znao. Možda je kasno. Uzdahnuh. - Ne znam - napokon rekoh. - Juče možda nije bilo kasno. Danas ne znam. Šta misliš? Ima li nade? - Još nema - reče tiho i ja skoro padoh sa stolice. - UN kanali su posebni - nastavio je da govori - ali osjetljivi su na medije. Sad se ništa ne može bez naređenja odozgo. Ali dovoljno je da neko digne slušalicu i kaže par riječi. Ti si nekako pokrenuo lavinu. Sad čekamo ko će da zareaguje. Mislio sam da će predsjednik Klinton nešto uraditi, ali on se o jadu zabavio sa onom Monikom. - Klinton? Zar ne može niko drugi, neko manji od predsjednika USA? - Možda, ali Ameri su u tome uvijek najbrži. To je previše visoko da bi uspjelo. Kombinacija sa Klintonom je milion kilometara daleko. Druga planeta. Nestvarno. Ne snalazim se. Meni je dovoljan neki anonimni urednik sa dovoljnim ovlaštenjima. Idemo nazad, dole. Na zemlju iz oblaka. - Okej. Još jedna stvar. Je li istina da je tvoj portparol rekao da je Irma samo jedan beznačajan svakodnevan događaj u gradu u kome su tri njene vršnjakinje dnevno ubijene? - Nije on moj portparol - odbrusi mi Toni ljutito - ali čuo sam da je rekao nešto takvo. - I gdje je on sad? - Sjedi preko puta. Šta će ti? - Da mu kažem par stvari. Nije dobar čovjek. Zaslužio je. - Nemoj pretjerati.
- Okej, Toni, idem. Javićeš mi kad nešto čuješ? - Naravno - klimnuo je glavom. Bio je na mojoj strani iako se pokrenuti talas kritike obrušio pravo na njega. Bio je najpogodniji za žrtveno jagnje. - Još jedan detalj. Dogovorio sam joj slobodan prolaz sa Branom. - Dobro - klimnuo mi je glavom i ja izađoh. Prelazim u kancelariju preko puta. Tamo sjede Una i Peter, portparol. Una se vidno obradovala kad me je vidjela, a Peter me je strijeljao očima ispod supermodernih zlatnih naočala. Vidjelo se da u njemu kuva bijes i da jedva čeka da me se dočepa. Pozdravih Unu i ona skoro ciknu od radosti. - Vidjela sam te juče na MTV-ju - rekla je. - To si valjda pogriješila. Ti se ne bave politikom. - Ma nemoj. Pa zato ti i kažem. Tamo te nisam očekivala. - I, kako sam pjevao? - Kô slavuj. Nisi pjevao, nego valjda i dirigovao - nasmija se šeretski. - Ali pripazi se malo od ovoga ovdje. Nešto ti sprema - reče ne gledajući u Petera. Izbjegao sam da se odmah okrenem od nje prema njemu i time otkrijem da o njemu govorimo. - Koliko sam shvatio, ovdje diriguješ ti. Sve radim direktno po tvojim uputstvima rekoh joj, a ona se opet nasmiješi. Bilo je to tačno. Njeni novinari se sve ovo zakuhali. Razmijenili smo još nekoliko riječi i ona krenu prema vratima. E sad - druga faza. Okretao sam se polako prema Peteru. Kad sam ga napokon pogledao, siknuo je odmah na mene. - Umrijeće, je li? Umrijeće? - izgledao je kao da će me udariti. Ni „zdravo” niti ikakav uvod. Čuo sam da se vrata zatvaraju. Una je izašla iz kancelarije. - Svi kažu da će umrijeti! Zbunio me je malo tim pitanjem. Valjda hoće da pokaže da to radi jer je Irma beznadežna? Otkad je to njemu bilo stalo? Nije mu bilo stalo. Sljedećom rečenicom me je zbunio još više: - Tebi je draže da umre, je li? Više bi ti odgovaralo. I dalje sam ga gledao bez razumijevanja. Šta li ovaj trabunja? - Više frke, više galame, više koristi za vas. To je cilj, je li? Ne valjaju Srbi. Ne valja UN. Samo vi valjate. Nema smisla da bijem ovu budalu ovdje, usred Unprofora, pomislih kad sam shvatio na šta cilja, još uvijek ćuteći. On prosikta dalje.
- Zašto si zvao ove novinare? - gestikulirao je nešto rukama. - Polako - progovorih napokon vrlo polako. Tiho i polako. To je zaustavilo njegovu tiradu. - Ja zovem koga ja hoću, a od tebe mi dozvola ne treba. Od tebe ne primam naređenja i ništa ti ne moram objašnjavati. Nisam tvoj zaposlenik. Ukočio se. Iznenadio se. On je čovjek koga slušaju i čije naredbe izvršavaju. Nije navikao ni na kakav otpor lokalnog stanovništva. Niti od mene. Pogotovo na direktnu konfrontaciju i neprijateljstvo. Čuti, robe! Pokori se! Svi mu se uvlače u nadi da će nešto dobiti. Makar kutiju cigara. Komunicirali smo nas dvojica i ranije. Uvijek pristojno. Bio je loš čovjek, ali takvih je tu mnogo. Pristojnost je način komunikacije. Ovaj ovdje nije razumio šta se tu događa, bio je arogantan i slab. Ipak. Portparol UN je velika zvjerka. Neka ginu tri curice dnevno, je li? E pa jebaću ti mater. Ne znam na šta me je to Una upozorila, ali sinoć sam, razmišljajući, shvatio da imam jednu veliku prednost nad njim. On ne zna o meni ništa. Kao ni Smajkić. Nema pojma ni o ovim krajevima ni o običajima, ni o tome kako se vani ratuje. Samo zna da je rat žestok. Ljudi ginu kao muve. Ovo mora da upali. - Misliš da si važan ovdje, zar ne? - rekoh mu još uvijek tiho ali čvrsto. On me je još uvijek iznenađeno gledao. - Griješiš. Pazi dobro šta govoriš, Peter. Ja sam se ovdje rodio i ovo je ovdje moje, ne tvoje. Ja ti nisam UN. Ako me zajebeš, ja te neću otpustiti i poslati kući. Poslaću te pod zemlju. Ali, ako samo napravim ovako - pucnuh prstima mrtav si. - Nakrivio sam glavu fiksirajući ga pravo u oči. Gledao me je razrogačenim očima ispod frajerskih naočala. Govorio sam tiho ali razgovijetno. On je, čuvši moje posljednje riječi, najednom teško hvatao dah. Zvučalo je tako istinito i ozbiljno. Nije odgovarao. Čekao sam neki jogunast odgovor ili bilo kakav. Ništa. Iskrivio je glavu i gledao me ispod naočala. Ovako direktnu i realnu prijetnju nije nikad u životu dobio. Nije znao šta sad. Polako mu je dolazilo da više nema igre. Ni priče. Kraj. Nikakva sranja više ne dolaze u obzir. Najednom se počeo vrpoljiti u stolici. Progutao je knedlu. Bog je bio zbunjen. Tačno sam vidio kako mu u glavu dolazi da je sada negdje daleko od kuće, na drugoj planeti, usred posranog rata, i da ne vlada situacijom. Eto. Rat je stigao i do njega. Prisjetio se da oko njega stalno neko umire. Zašto ne i on? Izgledao je kao da ga je nagla spoznaja o vlastitoj ranjivosti udarila čekićem u glavu. Gubitak iluzija je težak udarac. Fiksirao sam ga netremice očima. Nikad neće znati da li sam govorio istinu. Jedna stvar je sigurna. Nikad više se ovdje neće osjećati ni bezbjednim ni zaštićenim. Neće se više sa mnom moći ponašati nadmeno i bahato kao dosad. Postavio sam ga u poziciju moguće žrtve, a ne boga, koji nas posmatra odozgo. To bitno mijenja perspektivu. Možda će čak početi i da saosjeća sa žrtvama. Do sada nije. Okrenuo sam se da izađem sa čudnim osjećajem. Da li se ovako nekako osjećao Semir kada je prislonio pušku onog policajca sebi na vrat? Nijednim treptajem sebi ne možeš dozvoliti pokazati strah ili neodlučnost. Pucaj, jebem ti majku! S ovim smo
završili. Progutao je udicu i sa štapom. Baš me zanima šta li će uraditi sa tim svojim pripremljenim planom medijske kontraofanzive. On je izmislio tu priču. Sad sve zavisi od toga koliko dugo će ga držati. Lijepi strah. Zaslužio ga je! Izašao sam ne gledajući ga i sasvim ubijeđen da UN neće naći nikakve stručnjake da nas ocrne u javnosti. Nadao sam se da sam im pokvario motor ili bar probušio gume. Portparol im se, izgleda, usrao od straha i više nego što sam očekivao. Šteta što se sa nekim ljudima mora tako… Zatvorio sam vrata za sobom. Sljedeća stanica. Paja. Piskarao je nešto u kancelariji kada sam mu provirio bez kucanja. Lice mu je ukrasio široki osmijeh. Obradovao se kad me je vidio i to je bilo dobro. Nije gubio vrijeme. - Kad ćemo? - samo reče. - Sutra ujutro? - Može. U devet? - Okej. Pozdravi svoje. - I ti svoje. Zatvorih vrata. Gotovo. Sve je gotovo. S Pajom je riješeno. S Irmom je riješeno. Bio sam još uvijek napet kao struna, ali polako sam shvatao jednu bitnu stvar. Više nije pitanje hoće li je transportovati. Sad je pitanje samo hoće li je stići transportovati živu. Kad sam se vratio u bolnicu, saznao sam jednu bitnu stvar. Onaj Dejv iz ABC-ja je sinoć otišao kod Irminog oca Ramiza, malo ga snimao, a onda ga je odveo sa sobom u zgradu TV Sarajevo. To je u stvari ogromna tvrđava, koja cijeli rat nekako funkcioniše. Projektovali su je kao da su znali da mora biti otporna na granate. Sve debeli kamen. Tamo je Dejv opet angažovao nekakvog fotografa i, nakon mnogo muke i peripetija, Ramiz je ujutro imao gotove snimke za pasoš. Čekali su me na parkingu pred bolnicom sa još nekoliko TV ekipa. Vidio sam i Arpada sa cijelim timom „Skaj njuza”. - Imaš li nafte? - pitao sam Arpada čim sam mu prišao. - Koliko ti treba? - pitao je on. - Dvadeset litara, da policija upali agregat za štampanje pasoša za Ramiza i za njegovu djecu. - Kada? - Odmah. Uzmi ga i odvedi ga na policiju. Možeš li? - Mogu. Sutra ujutro. - A zašto ne danas? - Danas je nedelja. - Dobro, dogovori se s njim za ujutro - rekao sam strepeći. Do sutra ujutro možda neće više trebati nikakav transport.
- Okej. Osvrnuo se oko sebe tražeći Ramiza pogledom. Kad ga je vidio, ode do njega. Vidio sam da se nešto dogovaraju, a onda da nekud odlaze zajedno. Super. Još jedan bitan problem riješen. Sad smo spremni. Još malo pa smo potpuno spremni. Senči sam zamolio da kaže sudiji da dođe sutra ujutro oko osam u bolnicu, pa da zajedno odemo po njegovu majku. I da mu detaljno objasni tri riječi. Nikome ni riječi! Ako pisne, može sve propasti. Postaviće nam zasjedu i odosmo svi u zatvor ili preko glave. - Biće u redu - rekla je sigurnim glasom. - Nije on više levât kao prije par dana. Taj dan mi je protekao u znaku TV-a. Davao sam izjave i intervjue u bolnici, pa su me onda odvezli u zgradu TV-a, gdje su se na usijanom krovu smjenjivale ekipe jedna za drugom u prenosima uživo. Bili smo udarna vijest avgusta. Irmini snimci su obišli svijet. Nedostajao je još samo jedan detalj. Jedan bitan detalj. Nikako da neko kaže da je vrijeme da krene… Pojavila se napokon i Džeki sa CNN-a i, naravno, njoj sam dao intervju posebno, kada su se skoro svi razišli. Mene je zabavljalo što je bila dva-tri dana na Igmanu tražeći izgubljene unproforce i što ih još nisu našli. Četa legionara se izgubila kao igla u plastu sijena iako su ostali u radio-vezi. Kako se dan bližio kraju, bivalo je sve jasnije da se ništa neće dogoditi. Vratili smo se u bolnicu. Kamermani su prekidali svoju opsadu bolnice i pomalo se razilazili. Irma je živjela na slamčicu. Visila je na tankoj niti života, valjda milimetar tankoj. Uveče je opet stigao mlaki medijski protivudarac. Mirza je došao po nas da krenemo na aerodrom. Vidio je reportažu CNN-a u štabu. Onaj šupak Peter ih je vjerovatno cijeli dan vodao po raznim šalterima i uredima da pokaže kako je teško dobiti papire za izlazak iz Sarajeva. Svugdje gdje su ih pustili. Neki šalteri su radili iako je bila nedjelja. Izgledalo je kao da smo, u stvari, mi krivi što bolesnici ne odlaze iz grada. Mirza nije znao ko je taj Peter, ali prepoznao je neke činovnike Ministarstva zdravlja. Vidio sam taj prilog kasnije. Trebalo je da bude razoran. Nije bio. Bio je dosadan. Peter se nije pojavio ni u jednom jedinom kadru i nije rekao ni riječi. CNN opet nije bio tako teledirigovan da bi govorili sve šta im Peter naredi. Na kraju je ispalo da se, eto, CNN malo detaljnije pozabavio mogućnostima evakuacije bolesnika i iskritikovao i naš sistem i organizaciju. I ništa. Zanimalo bi to više nas u gradu, da smo imali TV, nego nekoga u svijetu. A mi nismo gledali TV. UN je zamahnuo medijskom šakom iz sve snage, ali se predomislio i nije pogodio u cilj. Zamalo. Znao sam šta je razlog, ali nisam nikome ništa rekao. Promjena perspektive je čudo.
- Danas nešto nije u redu - govore nam policajci u fantomkama na skretanju za Dobrinju. - Šta nije u redu? - pita Mirza. - Mine. Granatiraju. Ne znam kad su zadnji put ovako. - Dobro. - Što sad granatiraju po noći? Nema nikoga vani - upita Neziran kad smo krenuli dalje. Večeras ide sa nama. Imamo pojačanja i iz štaba i iz bolnice. Sa nama su večeras i Nale i on. Neziran je šef nečega u štabu korpusa. To je taj koji nam daje dozvole da priđemo frontu. Ni on ni Nale nisu nikada ranije išli sa nama. Nismo znali zašto nam se pridružio Neziran, ali znali smo zašto je sa nama Nale. Naprosto nas je obavijestio da hoće da vidi kako to, u stvari, tamo izgleda. Dosadilo mu je neprekidno čučati u bolnici. To mu je bio dovoljan razlog. I nama. Nale je naš i naći ćemo mi neki opravdan razlog njegovom prisustvu. Vani je mrkli mrak. Nema ni mjeseca, a i zvijezde su nekakve slabe pa ništa ne osvjetljavaju. Vidio sam samo svjetla dva aviona kako krstare nebom negdje u visini. Amerikanci. Njihovi fantomi lete po dva. Nebo nad Bosnom je zatvoreno i ne može letjeti niko osim njih. Noć je lijepa. Nema žege, a i pucnjava je nekako manje važna. Kad smo ovako svi zajedno, odmah se osjećam bezbjednije i bolje. Jurimo pokraj onih izrešetanih, prevrnutih kamiona i autobusa koji nas brane od direktne mitraljeske vatre. Ne vidim ni obrise zgrada, a čini mi se da se naše namjerno oslabljeno svjetlo sa farova zabija u noć jače nego prije. Pucnjava koju čujemo nekako je udaljena i isprekidana. Nije vruće, ali je nekakva sparina. Znojimo se u maskirnim uniformama u Mirzinom „golfu”, a za nama se zanosi i škripi kočnicama crni kombi iz slastičarne. U njemu su opet Kudra i još nekakvi vojnici. Semir se prihvatio Nezirana i daje mu uputstva o ponašanju na licu mjesta. - U svakom slučaju, kad se nađeš u kanalu, nema više problema. Odeš dalje diverzantski do ograde. Tamo je jedno proširenje koje zovemo avlija i tu zalegneš. Neziran ga je sve vrijeme pažljivo slušao i klimao glavom. - Kako misliš „diverzantski”? - pitao je sumnjičavo. - Normalno, diverzantski, ono, preko glave. - Aha, preko glave. Kako preko glave? - opet se čudio. - Pa je l’ ne znaš kako se diverzantski krećeš da te ne pogode? - Ne sjećam se da mi je to neko pomenuo - unezgodio se Neziran. - U, bog te mazno. Pa spucaće te! - pridade se Mirza, kao zabrinuto. - Ma ništa. Ostavićemo ga kod ministra pa nek dođe drugi put. Neziran nikako nije htio da ostane kod ministra.
- Onda ga možemo ostaviti kod Jusefa Hadžira u bolnici. Neziran nikako nije htio nigdje da ostane. Htio je na pistu po svaku cijenu, a Semir ga je pomalo mezio. - Pa znaš li ti uopšte gdje si krenuo? Kako su te pustili bez obuke? Nas su spremali po tri-četiri mjeseca. Nema šanse da te ja nosim na duši - izvodio je Semir. Neziran nije znao da se treba spremati po tri-četiri mjeseca, ali nikako nije htio da ga iko nosi na duši. Čudio se kako ga niko nije ni na šta upozorio. Nije on predratni vojnik pa da zna diverzantske folove. Prevrtao je očima i intenzivno razmišljao kako bi se mogao dostati na pistu a da ga niko ne upuca. Onda mu je pala na pamet spasonosna ideja. - Semire, koliko je dugačak taj kanal? - Ne znam. Jedno pedeset-šezdeset metara do avlije. Nije dugačak. - Do kakve avlije? - Pa rekô sam ti. Na kraju kanala, uza samu žicu je malo proširenje, koje mi zovemo avlija. Tamo ležimo dok čekamo. - Aha. To nam je, znači, cilj? A je li taj diverzantski sistem baš komplikovan? - Ma nije, ali nije ni lagan. Mora se trenirati. - Ima li šanse da mi ga pokažeš kad tamo stignemo? - bojažljivo je pokušavao Neziran. - Pa da te ja nosim na duši, je li? Hoćeš da pogineš? - Ma ni vi niste dosad poginuli. Ne fali vam ni dlaka s glave. Niste ni vi diverzanti. Evo, vidi Naleta… Nale je sjedio na prednjem sjedištu, smjehuljio se i pravio da nas ne čuje. Nas trojica smo se stiskali pozadi, a Mirza je vozio. - Nale je prošao vojne obuke više nego svi mi zajedno. To je za njega mačji kašalj lagao je Semir bezočno dalje, a Neziran je iznenađeno bacio pogled naprijed, u Naleta. Sjetio se da je on cijeli život radio u Vojnoj bolnici i sigurno je morao imati neku obuku. Ali baš diverzantsku? S druge strane, evo ga sa nama na putu prema aerodromu. - Pa što moraš na pistu, kog vraga? Ostani lijepo kod Jusefa u bolnici, popij kafu i sačekaj. - Moram, ba, Semire. Moram i gotovo - skoro očajnički se branio Neziran. - Ovako ćemo - zaključi Semir nakon kraće pauze. - Nas dvojica ćemo trčati preko ceste zadnji. Nek oni idu naprijed. Dok oni stignu do ograde, ja ću ti pokazati kako se to radi. Onda ti kreneš diverzantski ispred mene. Važi li? - Važi - čuh najednom presretni glas. - A što ispred tebe? - dodade malo tiše. - Pa, ako te spucaju, da te izvučem nazad - ozbiljno će Semir.
Neziranu opet zastade knedla u grlu. Počeo se nervozno osvrtati i nije vidio kako mi veselo Semir namiguje. Stigli smo do podzemne garaže na ulazu u Dobrinju. Policajci su nas samo ovlaš pogledali i propustili dalje. Vozili smo se sablasnom noći prema zgradama koje su se sad nazirale ispred nas. Za nama se vidjelo slabo žuto svjetlo još jednih farova. Kombi nas je pratio u stopu. Kad smo zaustavili ispred ministra, stvorio se odmah pored nas. Još dok su vojnici izlazili iz kombija, pored nas se odnekud stvori i Zlaja. Pozdravljao se sa svima i malo se iznenadio što vidi Naleta. Kontrola iz glavnog štaba, objasnili smo mu, i on je samo klimnuo s razumijevanjem. Svi znaju da je Nale u glavnom štabu. Napokon smo se našli između dvije posljednje poprečne zgrade uza samu cestu pored aerodroma. One nas štite od paljbe i iz Nedžarića i iz Lukavice. U onoj što je bliža Lukavici nalazi se istureni Cesirov štab. Tu se skupljaju zečevi prije nego što krenu u svoju opasnu misiju. Negdje na krovu zgrade je straža, koja osmatra aerodrom i linije prema Lukavici. Zečevi na aerodromu ne nose motorole, da im ih Unprofor ne bi oduzeo. Signal opasnosti je jednostavan. Signalna raketa sa krova. Noć je tamna kao u rogu, a razbijaju je povremeni svijetleći padobrani iznad aerodroma. Pucnjava je ipak danas manje žestoka nego zadnji put. Spremamo se da krenemo. Mirza je javio četrdesetpetici da pozdravi mamu i prešli smo na direktnu komunikaciju motorolama. Zlaja je držao frižider sa krvlju. I taj je opet negdje iskopao Mirza. - Sladoled sa jagodama - smješkao se iskusni Zlaja, pokazujući mi prstom na frižider. On će ga odnijeti četrdesetpetici na drugu stranu. Mi ćemo samo donekle, da preuzmemo bolesnika. Onda ćemo se vratiti. Osmjehnuo sam se i ja i klimnuo glavom. Obišli smo zgradu i dali dozvole onoj dvojici policajaca iz rupe u zidu. Sad smo stajali na uglu i posmatrali brisani prostor ispred sebe. Dvadesetak koraka po travi, pa tri trake asfalta, pa skok u rupu na početku kanala koji vodi do ograde. Čekali smo još samo da se ugasi padobran nad aerodromom pa da krenemo. Dok čekaš, potpuno si koncentrisan. Nekakvim životinjskim instinktom upijaš sve podatke, postaješ svjestan koliko dugo će još gorjeti svjetlo nad aerodromom, koliko često pucaju sa jedne i druge strane i biraš trenutak da iskočiš. Ignorišeš glasove oko sebe i pogledom pokušavaš da nađeš neravnine na putu iako je mrak. Nema straha, ali ima uzbuđenja. Polustrah. Ipak rizikuješ život. Mirza je odredio redoslijed, ali na tebi je da izabereš trenutak kada ćeš iskočiti. Niko te ne požuruje i ne savjetuje. Sve je na tebi. Zlaja je sa frižiderom opet otišao prvi, pa Mirza, pa Nale. Opet je red na mene. „Kog vraga ja uopšte radim ovdje?”, mislio sam dok sam grabio naprijed. Uskočih u kanal. Ništa. Nije bilo reakcije. Šunjali smo se, savijeni, kanalom prema ogradi i, kad
stigosmo, povaljasmo se u proširenje pored kapije. Ništa. U avliji danas nema blata. Trava okolo se ispravila od nedavne kiše, ali pod nama je tvrda, suha zemlja. Na trenutak je izgledalo kao da nas danas Srbi ignorišu. Onda bijesnu svjetlo tačno iznad nas. Odakle li doleti? Nisam u stanju razaznati kada ga ispale. Ležimo u tišini i gledamo se. Od žestine svjetla sve postaje crno-bijelo. Ništa se ne miče i ne čuje. Čekali smo i čekali. A onda se svjetlo ugasi i strmoglavi prema zemlji. Istovremeno osjetismo kretanje iza sebe i pojavi se Kudra sa još jednim vojnikom… - Hajde, rasporedi ih na bezbjedna mjesta - nasmija mi se Mirza. I ja se nasmijah i vratih Kudru u kanal, a povedoh ovoga drugog kroz otvorenu žičanu aerodromsku kapiju da ga postavim na jedan od dva nasipa, između kojih parkira Unprofor kada istovara zečeve i švercere koje pohvata na pisti. Uobičajeno mjesto za pretrčavanje aerodroma i istovaranje švercera je malo niže, bliže Nedžarićima. Zato ne postavljam stražu i na tu stranu. Ovo naše mjesto je obezbjedeno za specijalne terete, kao što su ranjenici. Posavjetovah vojnika da dobro pazi i da se u slučaju potrebe vrati kod nas. Upravo sam stigao natrag u avliju kad me prenu neka buka iza nas. Iz kanala iza mene je nešto tupo udaralo i dahtalo, i povremeno bi zajecalo, pa opet udaralo. Čuli smo i nerazumljive glasove. Buka se par puta prekinula, pa onda opet nastavila još žešće i bliže, praćena neobičnim, glasnim dahtanjem. Kao da neko teškom mukom valja teški teret po neravnom terenu. - Šta li je ovo? Nosimo li nešto teško? - okrenuo se Nale i uperio pogled u mrak. U maskirnoj uniformi izgledao je potpuno drugačije. - Ne nosimo - odgovori tiho Mirza, dok se buka pojačavala, pa se opet prekinula. Mi se zgledasmo u nedoumici. Onda otud do nas doprije prigušen smijeh, pa glasovi, pa se glasovi pojačaše i iz tame se pojavi krakata sjenka, koja u par koraka stiže do avlije. Izgledalo je kao da lomata rukama na sve strane, a onda se sjena razdvoji, a izbezumljeni Neziran pade u prašinu pored nas. Semir, koji ga je dovukao, čučnu pored njega. Čekali smo objašnjenje. - To je on išao diverzantski - prasnu Semir u smijeh najednom i nama puče pred očima. - Nije izdržao ni dopola - dodade. Razumjeli smo. Neziran mu je nasjeo. Semir ga je natjerao da se u kanalu valja i prevrće preko glave dok mu nije pozlilo. Negdje u sredini se zaustavio i nije mogao ni korak dalje. Bolje rečeno, ni kolut dalje. Sve se oko njega okretalo. Onda ih je Kudra otjerao od sebe i Semir je sve do avlije izvodio neke kerefeke. Klekni, lezi, opet kolut. - Semire, jebaću ti mater - čuli smo izbezumljenog Nezirana iz prašine i samo smo se dalje kočili od smijeha. Semir je legao na leđa i udarao se po stomaku. Primijetio sam da se smije i Zlaja, mada nije baš znao o čemu se radi. Tako smo se opet smijali i smijali. I čekali. Neziran je polako dolazio sebi. Vrtilo mu
se u glavi i dugo nije mogao ni da drži oči otvorene. Kad mu je konačno bilo bolje, tiho se opet počeo raspitivati za stvarno diverzantsko prevrtanje preko glave. - Ma kakvo prevrtanje - valjao se Semir od smijeha. - Pa vidiš, bolan, da ne može tako. - Ni Nale, ni niko? - provjeravao je on oprezno. Mi smo se opet počeli smijati, a on nam se na kraju pridružio. Malkice se još vajkao i poprijeko gledao Semira, ali nije bio ljut. Dobar je Neziran. Čekali smo. - 82 - čuli smo napokon iz motorola. - Slušam, 45 - javi se Mirza. - Danas suva hrana. - Eto, vidiš. A mi smo opet spremili sladoled. Je li s vama mesar? - Nije danas. Tu mu je šegrt. Uzeće i za majstora. - Idete li? - Ne idemo. Šegrt će uzeti od vas sladoled i dati vam kiflu. Nećemo svi zbog jedne kifle. Prevedeno: samo jedan pokretan pacijent koga će neko, da li iz ambulante, dovesti do piste, gdje će vodiču neko od nas predati krv i prevesti pacijenta ovamo. - Idem ja - rekao je Zlaja. - Što ti? - ljutio se Semir. Obično je išao on. - Pa, eto, ja se ponudih, pa kako hoćete - digao je Zlaja ruke u defanzivi. - Šta misliš? - upita Semir Mirzu. - Ma šta ima misliti? - reče Zlaja. - Idem ja i gotovo. Ja sam ovdje svaku noć. - E gledaj ga kako nam se uvaljuje - kebario se opet Semir - probaj i ti malo diverzantski! Zlaja nije oklijevao ni sekunde. Uzeo je frižider, ustao i uputio se prema kapiji. Za tili čas nestade u mraku. U međuvremenu se i Neziran osokolio, pa se pridigao na koljena i počeo da razgleda okolinu. Negdje unutar aerodroma, par stotina metara daleko od ograde, bijelio se jedan UN kontejner. Nismo znali šta je u njemu, ali lako je mogao biti neki eksploziv. Zato je on ležao tako usamljen i odvojen od svega. Transporteri koji bi prošli pored njega povremeno bi ga osvijetlili i posmatrali nekoliko sekundi. Možda i nije bio eksploziv, ali bio im je važan. Izgleda da je Neziran bio posebno zainteresovan za njega. Aha! To li je? Htjeli su da ga pokradu? Korpus misli da je tamo municija ili eksploziv. Zato je on večeras sa nama? Izviđa?
Prekinuo ga je bljesak bijelog padobrana negdje tamo sa strane, bliže pisti. Neziran se vratio u zaklon i počeo neku konverzaciju s Naletom, kad začusmo opet neko kretanje u kanalu. Iz mraka počeše da se pomaljaju, jedan za drugim, dobro naoružani nepoznati vojnici. Otkud sad oni? Nisu trebali biti tu. Večeras je prelaz naš. - Kuda, momci? - čuo sam Semirov glas. - Šta te briga kuda? - čuo sam odgovor nekog jadnika koji nije znao da se tako sa Semirom ne razgovara. - A je li? - čuo sam opet Semira. - Hodi malo bliže, hodi. Onaj je čuo nešto u Semirovom glasu i nije htio bliže. Cijela njihova kolona je sad ćutke klečala zaustavljena u kanalu. Semir se nekako našao pored njega. Frka je bila neizbježna. Sa Semirom je vazda frka. - Semire, vodi ih na parking. Vidjeće nas ovdje neko - rekoh i skočih i sam prema otvorenoj kapiji. Kanal je preplitak. Našao sam se na parkingu između ona dva nasipa i vidjeh kako se za mnom pojavljuju ostali. Ispunismo prostor. Bilo ih je desetak. - Da čujem ponovo - rekao je Semir, prišavši opet onome istom. U mraku smo teško razaznavali obrise iako su nam se oči privikle na tamu. - Polako ćeš mi reći koji vi kurac ovdje radite da ti ja ne bih uši iščupo. Je l’ jasno? - Kome ćeš ti, ba, iščupati uši? - čuo sam podsmješljiv odgovor i samo ga je moja brza reakcija spasla od lakše ili teže tjelesne povrede u predjelu lica. Uhvatio sam Semira za rame prije nego je uspio zamahnuti. To ih je obojicu iznenadilo. Naročito Semira. U čudu me je pogledao. Vojnik je sve pratio i počelo je da mu dolazi da je izbjegao udarac. Malo se odmakao unazad. - Ovdje je večeras glavni štab, a vi tu nemate šta raditi. Odgovori ko si - reče Semir. - Mi smo iz „Lasta”. A ti si, kao, glavni štab? „Laste” su specijalna policijska jedinica pod komandom Keme Ademovića. I Semir je bivša lasta. Opet je preuzeo inicijativu. Opet se unosio lasti u lice i pokušavao da razazna obrise. - Znaš li ti mene? - upita. - Ne znam. Ko si? - Ja sam Semir, a kad se vratite, pitaćete malo Kemu za mene. Zna li me ko od vas? Ostali su se razmjestili okolo uz nasipe i niko se nije javio. Lasta je postajao nesiguran. - Pa vi ste svi novi. Kô fol specijalci. A sad lijepo brišite odavde. - Hoćeš li nam to ti naredit? - opet se drznu lasta. - Hoću, ja ću vam naredit. - Semir je već izvukao svoj kolt iz korica. Prelako poteže oružje.
Lasta se nije baš uplašio, ali se trznuo. Bio je dobar. - Pa nećeš valjda oružjem na nas, Semire? - Možda neću, a možda i hoću. Vi svakako morate otići. Ovo je večeras naša zona odgovornosti i ja mogu pucati, a ti ne možeš. Policija na frontu sluša vojne komande, a tvoja komanda je da ovdje ne budeš. Je li jasno? - A ako imamo posla? - Nikakvog posla. Ovdje imamo posla mi, a mi nećemo ni da vi vidite kakvog. Ja ne znam tebe, a ni ti mene. Zato lijepo voz odavde. Lasta se osvrtao. Vidjelo se da ne zna šta bi ni kuda bi. - Tamo desno su rovovi i Lukavica. Tamo nemate šta. Možete samo dole, nazad, pored ograde. Lasta je odlutao pogledom niz ogradu, u smjeru mogućeg kretanja. Znao je da Semir ima pravo. - Bi li, majke ti, pucao? - upitao je pomirljivo. Dobro pitanje. Ko je blesav da ovdje puca? - Majke mi, ne znam ni ja. Možda i bih - bio je sad uvrijeđen Semir. Čuo je zamjeranje u lastinom glasu. Bio je pretjerao sa pištoljem. - Kemo će vam više o tome ispričati. Previše vas je za ovaj mali prelaz. Vidjeće nas pa ćemo svi imati problema. Semir tada nije ni slutio koliko je u pravu. Kamo sreće da se laste nisu pojavile. Na kraju se laste pokupiše i krenuše sa unutrašnje strane aerodromske ograde smjerom prema Nedžarićima. Još dok su se premještali preko nasipa, bijesnu prokleta raketa. Oni popadaše na zemlju, ali kasno. Dvojica su sad ležala nepomično na nasipu. Zaštekta rafal sijača smrti i poče da kopa zemlju oko njih. Nije mi jasno odakle uopšte pucaju. Izgledalo je da vatra dolazi iz svih mogućih smjerova. Avlija je sada možda bila bezbjednija od parkinga. Laste su bile dobre. Niko se nije micao. Nisu ni odgovarali na vatru. U tuđoj zoni odgovornosti niko ne smije otvarati vatru ni u kakvim uslovima. A policija na frontu nema zonu odgovornosti ni kada je u akciji. Na aerodromu posebno nemaš pravo pucati. To je neutralna zona koju pokriva Unprofor i bilo kakav incident bi morao nekome objašnjavati valjda komandant Armije lično. Politička pozicija neutralnog aerodroma je bila tako krhka da se niko time nije smio igrati. To je za nas značilo da smo stalno bili glineni golubovi. Nismo se mogli braniti. Ni Semir nije smio ovdje pucati. Laste su ovamo zalutale. Vjerovatno su ih poslali na Butmir, a oni su nekako nabasali na naš, a ne na švercerski prelaz. Sad su nas zeznuli. Privukli su pažnju na nas. Neprimjetnost je uvijek bila naša najbolja odbrana. Čekali smo. Pucnjava je pomalo jenjavala, ali svjetla nad nama su se uporno smjenjivala. Po nevolji, čuli smo sve jače brundanje transportera, koji nam se
približavao. I Legija je htjela da provjeri šta se događa. Više nismo vidjeli ni onu dvojicu lasta što su ležali na nasipu. Nekako su se prebacili na drugu stranu, u sigurnost. Morali smo izaći kroz kapiju. Na parkingu smo ostali samo nas trojica. Onaj vojnik koji je čuvao stražu, Semir i ja. Laste su otišle. Sjedili smo na zemlji leđima okrenuti Lukavici i oslonjeni na nasip. Vojnik je odustao od osmatranja čim je zapucalo i pridružio nam se. Sad nismo imali kud. Mirza, Neziran i Nale su valjda i dalje ležali u avliji, ali ta je bila drugim nasipom dijelom sakrivena od naših pogleda. Nismo ih vidjeli. Čekali smo. Kad je svjetlo na trenutak prestalo, podigao sam se i provirio prema Nedžarićima. Laste su se bile sakupile i vidio sam ih kako trče uz ogradu dalje od nas. Vratih se na svoje mjesto. Čekao sam novo nebesko svjetlo, ali ništa. Noć je sada sjeklo jedno drugo svjetlo. Transporter nam se brzo približavao. Dolazio je odnekud iskosa, od piste. Bio je još daleko, ali moćni farovi su mu se snažno probijali kroz noć. Mi smo strpljivo sjedili u tami. U akciji nije teško čekati. Vrijeme ne postoji. Samo ispravan trenutak. Čekanje je samo dio procesa biranja ispravnog trenutka. Nije pasivno stanje. Zato nam nije bilo teško čekati. Mozak i dalje radi milion na sat. Nešto opet nije bilo u redu. Osjećao sam to, ali nisam mogao da odgonetnem šta. Možda nam od toga zavise životi, ali svejedno nisam znao šta je. Nedostatak tog svjetla nad nama, sada kad bi bilo logično da gori? To što je paljba nekako prelako utihnula, iako su sasvim sigurno bile primijećene naoružane trupe u krugu aerodroma? Da li su i oni vidjeli laste kako bježe prema Nedžarićima? Onda bi mogli misliti da smo svi otišli. Nisam bio siguran. Ja sam bio lastama sto metara bliže, pa sam im jedva razaznao siluete u mraku. U ovakvoj situaciji im ne pomaže nikakva optika. Infracrvena svjetla su bezvrijedna kad se puca ili kad svijetle padobrani. Ali kad se ne puca… Nešto nije bilo u redu. - Sova, ima li šta? - progovorih u motorolu. Osmatrač sa krova mi je odgovorio skoro istovremeno: - Ništa. Havaji. Sve mirno. Čuj, Havaji? Šta li mi onda smeta? Možda griješim. Mora da griješim. Pokrenuh se, nekako sasvim uvjeren da ne griješim. Iskočih kroz mračnu kapiju i lagano se spustih pored Naleta u avliju. Semir se pojavio samo sekundu kasnije. Vojnika nigdje. Valjda se vratio osmatranju. - Je li ovdje uvijek ovako uzbudljivo? - pitao je Nale. On, doduše, nije prošao nikakvu diverzantsku obuku, ali Nale je bio lovac i krivolovac. Volio je i noć i prirodu. Njemu se ovo sve dopadalo iako je morao da izdrži neko vrijeme pod paljbom sa nosom u prašini. - Ma nije skoro nikad - reče mu Mirza - inače bi nas dosad valjda poskidali. Moraćemo se primiriti koju sedmicu.
Bio je u pravu. I prošli put su nas primijetili. To nije moglo tako dugo. Čudi me da nam već nisu spremili neku zasjedu. Pomagalo nam je što ne dolazimo svako veče. Na drugu stranu, mi ne znamo ko koristi ovaj prelaz kada nas nema. Sad smo im svejedno privukli pažnju i sad će tražiti odgovore. - Biće i tunel ovih dana. Već je gotov. Još da proradi - reče Nale. - 82 - zapucketaše stanice. - Čujem, 45. - Je li sve u redu? Šegrt je kod mene sa sladoledom. - Dobro, 45. Kifla mi još nije stigla, ali valjda će brzo. - Sad ćemo - začusmo i Zlajin glas iz stanice dok je istovremeno negdje nad nama transporter manevrisao da se uparkira na „parking” između dva nasipa. Zaustavio se nama okrenut leđima. Čekali smo da se neko pojavi, ali ništa. Samo je stajao. Čak je i ugasio motor i farove. - Šta li će sad ovaj? - digao je glavu Semir. Najednom se ništa nije micalo. Ni svjetla, ni zvuka, ni pucnja. Ništa. Ništa i ništa. Nekako predugo. - Moram da vidim šta se događa - čuh Semira i vidjeh da je opet poletio prema kapiji. Ja ustadoh i skočih odmah za njim. Zaustavili smo se pokraj transportera i čekali nešto. Ne znam šta, ali bilo je jasno da se nešto mora dogoditi. Nije se događalo baš ništa. Stajali smo u tami, napeti kao strune. Osjećao sam se kao miš kada ga kobra fiksira pogledom, a on ne zna šta bi. Ne znam ni kuda bih gledao. Šum! Nešto sam čuo! I Semir okrenu glavu i upilji se negdje u tamu. Čuli smo nekakav šum ispred nas iz tame aerodroma. Zurili smo u noć. Da li je ono tamo neki pokret? Sjenka? Jeste. Više je možeš naslutiti nego vidjeti. I tada opet poče usporeni film. Nebo se upali u blještavilu, pred nama puče bijelobijela ravnica aerodroma, nasred koje je trčala crna sjenka, koja se u trenu pretvori u Zlaju i još jednu malecku kreaturu. Bili su na dvadesetak koraka od nas. Onda, usred koraka, Zlaja napravi neobičan trzaj glavom unazad, zaustavi se i poče polagano da pada prema zemlji. Usporeni film! Ona mala kreatura je sad trčala pravo prema meni raširenih ruku. Tek tad mi do ušiju doprije zakašnjeli zvuk puščanog pucnja. Zlaja je padao pogođen! Semir je, u svojoj bezumnoj hrabrosti, već poletio prema njemu, a ja registrovah da se i vrata transportera pored nas bučno otvaraju. Semir je stigao do Zlaje prije nego što je legionar uspio da iskoči iz vozila. Mala sjena, dijete sa piste, već je bila na par koraka od mene, kada se legionar glupo pokušao postaviti između nas. Koraknuo je da mu prepriječi put, valjda u suludoj želji da zaustavi civila u pretrčavanju aerodroma. Ja krenuh prema djetetu viknuvši mu: „Ovamo!” Još par koraka i već mi je uletio u zagrljaj. Pogledah legionara. Taj je valjda shvatio da pravi glupost. Kao da je naglo izgubio interes za mene. Stajao je sa puškom u rukama i gledao prema aerodromu. Otud nam se sad približavao Semir, noseći i vukući Zlajino nepokretno tijelo. Previše
nepokretno. Spustih zadihanog dječaka na zemlju i pokazah mu rukom prema avliji. - Tamo idi. I on odjuri kroz kapiju. Legionar nije reagovao. Kad sam se okrenuo, Semir je sa Zlajom već bio na sigurnom, na parkingu; Zlaja položen na nasip, a Semir se savijao nad njim. Legionar je stajao par koraka od njih i samo ih je posmatrao. Priskočio sam u dva koraka. U sablasnoj bijeloj svjetlosti sam mu jasno vidio crnokrvavu ranu na čelu. Sunce s neba čini svoje tako moćno da me oči bole. Ipak, da vidim malo bolje… - Gotovo - presiječe me onaj strašni, neopisivi a iznenadni osjećaj bespomoćnosti koji me prožme uvijek kada sretnem smrt. Mahinalno mu podigoh očni kapak da pogledam zjenice. Vidim ih. Ukočena midrijaza. Gotov. Ruka mi je još sama otišla na njegov vrat da napipa kucavicu. Bespotrebno. Ni ta nije kucala. Bilo je gotovo. Zlaja je bio mrtav. Pogledah Semira, koji je čučao pored mene i grozničavo čekao presudu. - Mrtav je - rekoh i vidjeh kako mu ramena klonuše. Da li je tada Semir uzdahnuo ili izdahnuo? Ne znam. Samo se sjećam toga dugog šuštećeg zvuka. Nebo je još gorjelo. Legionar je stajao naslonjen na transporter i doimao se nekako mali. Semir sjede na zemlju. Drhtavim rukama je počeo nemirno i odsutno trljati čelo i gledati negdje u nebo. Negdje nigdje. Nisam se micao. Praznina u meni… Svjetlo se teturavo ugasi. Semir ustade i dade mi znak glavom. - Uzmi ga za ruke. Idemo - reče i prihvati Zlaju za noge. Poslušno sam ga prihvatio za ruke. Podigli smo ga, prošli kroz kapiju i došli do avlije. Ne znam šta je tada radio legionar. Nekako mi je ispao iz vidnog polja. Više nije bio važan. U avliji su nas čekala blijeda, ozbiljna lica i još jedno novo, malecko, koje se krilo iza Naleta. Položismo tijelo na travu. Pored nas se tiho spusti i onaj vojnik, osmatrač. Nale mu nešto šapnu i on ponovo ustade, uze onog malog za ruku i izgubiše se prema kanalu. Čekali smo novo svjetlo na padobranu. Ništa. Nije se palilo. Mukli mrak. - Šta ćemo sad? - upitah. - Ništa. Idemo - preuzeo je Nale komandu. Znali smo da više tu nemamo šta tražiti. Ipak smo još malo sjedili u mraku. I Nale je ćutke pregledao Zlaju i doboko uzdahnuo. Poslije nekoliko minuta smo poustajali i, stalno polusavijeni, zgrabili tijelo. Ja sam držao desnu ruku, negdje skoro kod ramena. Bila je još topla i živa. Čim sam ga digao, držeći ga nad ramenom, savila se u laktu i prsti su mu pali direktno na krvavu ranu na glavi. Ispravih je i prihvatili drugom rukom.
Krenuli smo kanalom. Činilo mi se da opet nešto nije u redu. Ovaj put nismo imali nosila i držali smo ga nekako nespretno. Bilo je pretiho i pretamno i mi smo bili preveliki. Zašto ne puca? Nisam bio dovoljno koncentrisan. Mislim da je u meni tada rastao vrisak koji me je na nešto upozoravao, ali nisam na njega obraćao pažnju. Borio sam se sa rukom koja se opet htjela saviti u laktu. Milion puta sam kasnije analizirao taj osjećaj. Bio je tu. Vukao me je za uši, šamarao, štipao… Pokušao me je upozoriti na nešto. Nisam ga poslušao. I danas me budi strašni osjećaj krivice što sam sebi usred akcije dozvolio da se isključim. Bio sam koncentrisan na tu prokletu mlatarajuću ruku. Stigli smo do asfalta. Želudac mi se ukočio. Trebalo ga je sada pretrčati sa Zlajom u rukama. I opet sam pogriješio. Opet sam pomiješao upozorenje iz podsvijesti sa polustrahom od pretrčavanja. Niko od nas nije primijetio da je pretjerano tiho, da već najmanje desetak minuta nije ni sijevnulo ni zapucalo. Ubijeđen sam da nas je i tada, u kanalu, neko već držao na nišanu sa infracrvenim snajperom. Na Mirzin znak, poiskakali smo iz zaklona. Predugo. Prvo smo iskočili Neziran i ja, pa smo se okrenuli da prihvatimo Zlajine ruke. Morali smo ga izvući na put dok su mu Nale, Semir i Mirza držali tijelo i pokušavali da ga drže odignutog od asfalta. Da ne struže. Onda počeše i oni da izlaze iz rupe. Nale, po dogovoru, potrča naprijed, a Mirza i Semir prihvatiše tijelo za noge i krenusmo. Sve je trajalo strašno dugo. Predugo. Pođosmo. Tada je bljesnulo valjda nekoliko svjetala odjednom. Odjednom smo bili usred ceste, potpuno vidljivi i izloženi sa svih strana. Čuli smo kako meci fijuču oko nas trenutak prije nego što se nebo prolomi od pucnjave. Otvorio se potpuni pakao. Nismo oklijevali. Trčali smo dalje bez zaustavljanja, panično, ne ispuštajući Zlaju. Mislim da se jednostavno nismo sjetili da ga pustimo. Da li bi to nešto promijenilo? Tih nekoliko skokova preko ceste smo pretrčali, dočepali smo se trave i već se brzo približavao spasonosni ugao zgrade. U meni se rodila i rasla iznenadna, ogromna nada da ćemo uspjeti… Onda me nešto strašno udari u leđa i podiže sa zemlje, a buka eksplozije mi je ispunila uši. Ne znam jesam li letio ili samo pao. Ležao sam na travi. Čuo sam neke glasove i neko me je uhvatio pod ramena i nekud vukao, pa me ostavio. Otvorio sam oči. Bljesak! Svjetlo mi se zabadalo pravo u oči i izazivalo bol. Ništa nisam vidio. Samo svjetlu, čistobijelu žareću mrlju u visini, polusakrivenu nekakvom maglom. Zatvorih oči. Poluošamućen sam slušao glasove, uhvatio uzbuđenje, čuo naređenja i viku. Ležim na travi. Moram otvoriti oči. Moram vidjeti šta se dešava. Vidim li uopšte? Stravična misao me iznenada ujede za srce. Vidim li? Otvorih oči. Nejasna blještava slika se pomalo izoštravala. Vidio sam! Doduše, kao kroz maglu, ali ipak… Oprezno pridigoh glavu. Ništa. Nije me boljelo. Nale je poslovao nešto oko jednog tijela u maskirnoj uniformi, a još dvoje ljudi mu je pomagalo. Ko je to? Pokušah da izoštrim pogled. Nije išlo. Onda mi konačno sinu. Prašina! Pogledu je smetala prašina. Mnogo prašine u vazduhu. Sve je bilo maglovito, ali ne zbog mojih očiju. Mina je iskopala krater i napravila oblak prašine. Potrajaće još nekoliko minuta
dok se sve ne slegne. Osjećao sam i ruke i noge, i činilo mi se da je sve u redu. Samo leđa. Žigala su me leđa. Da ustanem? Podigoh ruke. Ništa. Sve u redu. Vidio sam da su čitave. Savio sam noge u koljenima i na kraju polagano sjeo. Olakšanje. Tek tada sam shvatio da nisam bio baš ubijeđen da je sve u redu. Leđa su me žignula, ali dalo se to izdržati. Još da probam ustati. Moram ustati. Mi smo na zadatku. Nema izležavanja. Ustaj! Ustao sam bez problema. Pređoh rukom preko leđa i opipah bolno mjesto. Ništa. Nema krvi, nema rane. Bez veze. Nije mi ništa. Ugruvan. Idemo. Pogledao sam prema ostalima. Već se dobro vidjelo iako se prašina slijegala vrlo polagano. Sad su nam i ti padobrani pomagali. Neziran i Mirza su sjedili naslonjeni na zid i šutjeli. Jedno tijelo je nekako nakrivo ležalo ispred njih. Zlaja. Pa ko je onda… Užasnoj misli sam zabranio da mi ispliva u svijest. Nije valjda. Nije on! Pođoh nesigurno prema Naletu i onoj dvojici nepoznatih, koji su mi sad nekako postali poznati. Stražari iz rupe u zidu. Bila je to samo usputna ovlašna misao prepoznavanja. Nije to više igralo nikakvu ulogu. Mnogo snažnije mi je lupala u grudima i u glavi druga stvar. Kretao sam se kao mašina, opet kao da se sve dešava nekome drugom. Zaboravio sam na nekakve svoje bolove i gluposti. Prišao sam Naletu iza leđa i gledao ga kako Semiru fiksira vrat na pušku. Na dvije puške. Onaj hladni profesionalni dio mog mozga je analizirao situaciju. Semir je bez svijesti, ali je živ. Inače mu Nale ne bi fiksirao vrat. I Nale i Semir su goli do pasa. Dvije puške na Semirovim leđima vješto su mu svezane košuljama za čelo i za tijelo. Semirovo oznojeno lice je bilo mirno i opušteno, oči zatvorene, usne poluotvorene. Sav je krvav. U stvari, da li vidim par ranica na rukama? Nisam siguran. Onda me je odalamio drugi dio mog mozga. Osjetio sam slabost u koljenima i pred očima, zateturao sam i jedva sam stigao da sjednem a da ne padnem. Ko bi sad imao vremena da se brine o meni? Pružih se na travu. Dobro je Semir, pomislih bez stvarnog ubjeđenja. Sredićemo mi to. Kad ga Nale uzme u svoje ruke, sve će biti dobro… Osluškivao sam negdje u dubini svoje duše. Opet ništa. Nisam vjerovao sam svojim lažima. Laži su to. Sve su to laži. U svijest mi sa strašnim osjećajem krivice ispliva onaj trenutak iz kanala, kada sam se odupirao vrištećem upozorenju iz podsvijesti da nešto nije u redu. Čekali su nas. Sve su vidjeli i znali. Spucali su prvo Zlaju, pa su se pripremili da nas dočekaju kad stignemo na cestu. Spremili su i strijelce i minobacače. Čekali su da budemo nasred ceste. Sad likuju. Koga su uopšte pogodili? Šta se desilo? I gdje je onaj mali što smo zbog njega ovako desetkovani? Opet me prože osjećaj krivice. Nije u redu da sad nešto svaljujem na dijete. Oni sad likuju. Sve proračunato. Nisu bombardovali aerodrom, nego Dobrinju. Sve u redu. Vojna akcija, razbijena mala vojna jedinica tokom nekakvog zadatka. Svi uniformisani, jedan sigurno mrtav, a ne znaju koliko nas je ostalih ranjeno ili mrtvo.
Vojna akcija. Vojnici nisu ljudi, nego meso, i potpuno je ispravno pobiti ih što više. Nije važno što oni nisu izabrali da budu vojnici, nego je neko odlučio da ih silom mobiliše i da ih pretvori u mete. Vojnik je meso za topove i gotovo. Kome da objasnim da nisam vojnik kada imam maskirnu uniformu na aerodromu? I šta imam kome objašnjavati? Ko ga jebe? Nikome ništa ne treba objašnjavati. Kako je rekao Semir? Sve, cijeli svijet, mene, njega, moje roditelje, njegove roditelje i svako drugo prokleto ljudsko biće na svijetu treba zbrisati sa lica zemlje. Sve! Sviće li? Malo je svjetlije. Moramo ići. Ko ga jebe. Ništa ne moram. Smrt je svugdje. Ništa ne moram. Mogu je i čekati ovdje. Sa Semirom. Sa Zlajom i Semirom.
9. AVGUST 1993, PONEDJELJAK Sjedimo u spavaoni na ambulanti. Sjedimo kao roboti. Krećemo se kao roboti, mislimo kao roboti i govorimo kao roboti. Fizička i psihička iscrpljenost prizemljila nas je i zalijepila naše misli i tijela. Rano je jutro. Nema valjda još ni šest sati. Oko bolnice se već pomalo budi život. U daljini odjekuju pucnjava i granate. Stanje redovno. Pušim „marlboro” ignorišući usijani kolac u želucu. Mina je bila pala već kada smo skoro zamakli za ugao zgrade. Tako je taj ugao primio na sebe najveći dio eksplozije, a nas je detonacija pobacala jedne na druge. Semira najgore. Da je pala sekundu ranije, svi bismo ostali tamo. Bole me leđa. Ohladila su se i ukočila me. Maloprije sam dobio injekciju protiv bolova. Rendgen ne radi. Nema struje. Nema veze. Senči nam je napravila po kafu, a Nale nam je nasuo po punu čašu nekakvog viskija. „Zašto da ne?”, pomislio sam i sasuo ga u grlo. On je pridao još malo vatre u moj užareni želudac i to je sve. Senči ne prestaje da plače i zato svaki čas izlazi nekud kao poslom. Ne može da se smiri. - Odoh ja gore, kod njega - reče na kraju i nestade. Gore, to znači na četvrti sprat, na šok, kod Semira. Tamo nema šta da se vidi. Semir je bez svijesti i dugo ga niko neće pokušavati probuditi. Ima slomljen vrat i paralizovan je. Probudili smo neurologa, i on misli da mu je komplet presječena vratna kičma. Neće preživjeti ili, ako koji čudom preživi, nikad neće moći ni okrenuti glavu. U našim prokletim ratnim uslovima to znači samo jedno. Smrt. Semir je gotov. Nema čuda. Naš Semir je gotov. Čuda se nama ne dešavaju. Naš Semir je gotov. Ne mogu to da prihvatim. Naš Semir je dio nas. Gotovi smo i mi. Bez njega je sve drugačije. Naš Semir je gotov. Šta sad? Onaj mali kojeg smo doveli ima leukemiju. Leukemija je preskupa za liječenje. Leukemija po MEDEVAC-u ne ugrožava život, a mi u Sarajevu nemamo nikakvu mogućnost da je izliječimo. Mali nema sreće. Nema valjda ni roditelje, inače bi bili s njim. Zašto su nam ga, kog vraga, uopšte slali? Neko je htio da ga se riješi i eto. U prokletom Sarajevu nema ni vode ni struje, a kamoli da ga neko izliječi od leukemije. Poslali smo Mirsu da ga odvede na pedijatriju na Koševo, gdje mu niko ne može pomoći, i eto. Izvršeno. Zadatak je, uprkos žrtvama, bio uspješno izvršen - rekao bi vojnički mozak. Ja nisam imao vojnički mozak. Zadatak je bio totalni fijasko. Totalna katastrofa. Zlajina smrt mi još nije stizala u mozak, a Semirovo stradanje mi je oduzelo dah. Mirza nas je doveo u bolnicu i Neziran i on su otišli. Nale i ja smo sad sjedili sami u
spavaoni ambulante na prizemlju. Nale ćuti, ja ćutim. Nema se tu šta pričati. Nekako sam ubijeđen da i danas imam nekakvog važnog posla, ali još se nisam povratio od noćnih uzbuđenja. Imam posla. Imam mnogo važnog posla. Jedino ne znam hoću li imati želje i snage da ga završim. Najradije bih se sada sakrio u svoju sobu na petom i spavao. Onda se sjetih da bi i Semir sada trebao tamo spavati i više mi se nije htjelo u sobu. Je li Irma živa? Nisam smio ni da pomislim kako ću se osjećati ako nije. Ne smijem ni da odem da vidim, ni da pitam. Kako ću javiti njegovim roditeljima? Oni su u Beču. Semir je prije nekoliko mjeseci uspio otići u Beč da ih vidi. Bili smo uvjereni da će tamo ostati. Kad bi se neko uspio probiti iz Sarajeva u mir, nije se vraćao. On se vratio. Kupio je jednu novu maskirnu uniformu za sebe i jednu za mene. Onu što je nosim na aerodrom… Da ipak skoknem na četvrti da ih vidim? Ma šta ću ih gledati? Šta da im kažem? Roditeljima. Još ne znam hoće li preživjeti dan. Bolje da ništa ne govorim. Ali, ako danas umre, mogu se ljutiti što im nisam odmah javio. Zašto bi se ljutili? Šta mogu promijeniti? Ni oni a ni ja tu ništa ne možemo promijeniti. Bolje da im javim poslije. Bar neće strepiti i nadati se dok ne umre. Idem. Idem na četvrti. Kako sam tako glup? Mozak mi ne funkcioniše. Tek sad sam se s naporom sjetio da im nemam kako javiti. U hodniku čekaone je sjedila prikaza iz drugog života. Sudija u ispeglanoj šarenoj košulji i sakou. Ovako, u ranu zoru, nisam ga očekivao. Poranio je dva sata da ne zakasni otići po svoju majku. Danas nije mario za granate. Vidio je prije toga Senči, a po izrazu moga lica je osudio da je bolje da mi se ne obraća. Prošao sam pored njega potpuno nezainteresovan i ostavio sam ga da sjedi. Živa je. Bez svijesti, gori od temperature, cijela se trese i drhti, a iz nosa joj sonda odvodi krv. Stres ulkus39. Na svu njenu muku se još pridodao i krvareći čir na želucu. Gotovo. Nije gotovo, ali je gotovo. Nema nade. Kao ni Semir. Danas će umrijeti. Semir leži pored nje. Ni za njega nema nade. Niko nema nade. Sve je gotovo. Sav trud i sve, uzalud. Oboje su do večeras mrtvi. Odoh. Odlazim sa šoka da se sakrijem u svoju sobu na petom. Sat kasnije smo se vozili prema zgradi PTT inženjeringa. Nebo se ujutro narogušilo i padala je nekakva kišica. Hvala bogu da ne prži zvizdan s neba. Kad sam stigao u sobu, zazvonio mi je telefon. Zvao je Paja da javi da je sve u redu i da polazi. Bilo je tek malo iza sedam. Nisam znao odakle polazi ni šta ću sad, a nisam smio da pitam. Sve ovo kao
da se događalo nekome drugom. Onda sam zvao UNICEF i javio mi se Ivica. - Možeš li doći u grad? - Sad? - Sad. - Ovako rano? - Jeste. - Ne znam. Moram da pitam. - Pitaj. Mogao je. Nikad se kasnije nisam sjetio da ga pitam koga ni šta. Pomalo sam dolazio sebi. Danas je dan de. Sve će se riješiti danas. Danas je umro Zlaja. Danas ćemo dovesti sudijinu mamu u grad, danas će umrijeti Irma i danas će umrijeti Semir. Danas, 9. 8. 1993, nepovratno će umrijeti jedan dio mene. Ivicu sam poslao na Traumu po Gojka. Onda sam pozvao Dudanu da spremi Gojku otpusnicu. Trebaće Paji preko kontrolnih straža. Hoće. Išlo je kao po loju. Danas me niko ništa nije pitao i svi su pristali da učine šta sam tražio. Svašta sam tražio. Vjerovatno sam bio mrk, ili napet, ili ogorčen… Ne znam kako bih to nazvao, ali to je imalo neki uticaj na sagovornika. Onda sam sišao po sudiju. Opet ne znam ni kako sam ga odveo do žutog „golfa”, ni kako smo krenuli po njegovu majku. Vjerovatno sam mu rekao kuda idemo, jer nije me ništa priupitkivao. Ili jeste? Ne znam. Znao sam samo da moram izaći bilo kud iz bolnice. Znao sam da hoću da budem negdje drugo i da mi je sudija samo bio izgovor. Ta njegova majka i čitava ta operacija njenog spašavanja bila mi je sada nekako usput i nevažna. Neki drugi film. Ne mogu si pomoći. Za nju je značila život, a i on će se do kraja života moći dičiti pred sobom da je ON uspio da je spase. Pa u pravu je. Uspio je. U stvari, spasio ga je sretan, skoro nevjerovatan sticaj okolnosti. Naletio je na mene, ja naletio na Zlaju, Zlaja se zakačio sa Semirom. Da nije bilo tako, možda bi sada njih dvojica bili živi. Ovako sam živ još samo ja. I malo Semir… Privremeno. Vozim kao Fanđo. Danas je kod mene izostala ona reakcija poslije opasnosti. Ruke mi se ne tresu, cijeli se ne tresem. Još uvijek se osjećam kao da sam stranac u svom tijelu. Svijest je od mene pobjegla nekud na gornje spratove moga mozga i odozgo samo škilji kroz odškrinut prozor. Aveniju snajpera smo počeli tako što smo se skoro prevrnuli na mokrom putu preko debelih tramvajskih kablova na putu ispred crkve na Marijin dvoru. Pamtio sam ih od prije neko veče. Još ih niko nije pomakao. I neće. Onda sam jurio dalje. Kad smo prošli „Holidej in”, počeo sam malo više da koristim svoj otupjeli iscrpljeni mozak. Otkud ja ovdje? Zašto avenija snajpera? Imamo drugu, sigurniju cestu koju koristimo danju. Ništa. Jurio sam dalje. Onda sam prošao kasarnu i približavao se Ekonomskoj školi.
Usporio sam uprkos opasnosti prolaska preko snajperima pokrivene raskrsnice kod Ekonomske škole. Umjesto da gledam pred sebe, gledao sam prema mostu i prema svom neboderu. Ne znam šta sam očekivao. Siva zgrada sa oštećenim balkonima i prozorima doimala se nekako drugačijom i mirnom. Nije je bilo briga za oštećenja, za kišu ni za mene. Izgledala mi je nekako jadno i tužno. Nije mi davala nikakve znakove, nije me zvala, nije mi govorila da je ona moja i da je uvijek tu za mene. A to sam nekako očekivao. Htio sam da mi vrati stabilnost i snagu. Ništa od toga. Bila je na drugoj planeti, tamo preko rijeke, tamo kuda ja ne mogu jer, ako pođem, završiću kao Zlaja i Semir. Nije bila moja. Otišla je nekud drugo. Otišla je od mene. Prođosmo. Imam li još išta svoje na ovome svijetu? Imam. Svoju Dudu i svoju djecu, koje su također negdje na drugoj planeti, ali one su moje! Ili ja njihov? Svejedno. Toplina mi napokon prođe grudima. Konačno. Bar za trenutak se osjetih živ. Imam njih i još sam tu. Da nemam njih, da li bi sad sve postalo nevažno? Ne znam. Ali imam ih i moram dalje. Živ sam. Ja sam još živ. Zar sam i ja gotov? Nisam. Moram isključiti taj dio sebe koji mi smeta da funkcionišem i raditi. Boriti se. Ona je još živa, a ja sam odustao od svega i pobjegao iz bolnice? Zašto me ne obuzima stid? Zar sam zaista mogao tek tako sjesti u auto, pobjeći od nje i od sebe i od odgovornosti? Pa šta je ona kriva? E nećemo tako. Najednom mi se strašno žurilo. Bilo je tek oko osam, a već smo bili na licu mjesta. Čekali smo kod protivtenkovskih ježeva na raskrsnici za Dobrinju. Ulazak u PTT je bio prekomplikovan za ovakav sastav. A i prerano je za njih. Uranili smo, a ja sam bio nervozan i užurban, ali mozak mi je ipak radio samo napola. Leđa su me boljela od sinoćne eksplozije, ali to sam potpuno ignorisao. Šta će biti sad? Nisam mogao da domislim kako ću koga kome predati, šta ću kome reći i… u stvari, detalji su mi bježali ispred očiju kao pijesak među prstima. Nisam mogao da se sredim. Oko nas je pukla širina. Desno je stajala zgrada PTT inženjeringa, a lijevo je sve do prvih nebodera i studentskog doma na Nedžarićima bilo prazno. I mrtvo. Ispred mene je nastavljao široki put prema Ilidži, koji je bio pregrađen protutenkovskim ježevima. Nigdje nikakvih vozila niti ljudi. Prerano. Inače je ovuda bilo, za ratne uslove, dosta saobraćaja. Stajao sam pokraj „golfa”, a sudija je ostao sjediti unutra. Posljednji kilometar je izgledao kao da će eksplodirati. Vrpoljio se na stolici, grizao nokte i ćutio. Zato ga nisam dirao. Samo bi mi još falilo da se tu šlogira. Okrenuo sam se i piljio prema centru. Par puta nas je zaobišlo neko auto, ali ja sam čekao veliko terensko vozilo, pa nisam obraćao pažnju. Mozak mi je stalno funkcionisao na trideset tri. Slabo i polako. Onda sam vidio kako nam se od centra približava neki džip. Nisam vidio natpis, ali nadao sam se da je UNICEF. Smjer je bio ispravan. Morao je to biti Ivica. Stajao sam pokraj „golfa” u iščekivanju. Nastojao sam da proniknem pogledom kroz šoferšajbnu. Kao da naprijed sjede dvojica? Nije Ivica. Ali ko bi se drugi vozikao ovako rano?
Bio je Ivica. Parkirao je pokraj mene i veselo iskočio vani. Prilazio mi je raširenih ruku i sa osmijehom. - Ne znam na šta si me natentô, ali neka ti bude. - Nema, najebô si ako te ufate. Zatvor ti ne gine - našao sam snage da odgovorim šalom. Onako kako bi on očekivao. Dobro je. Tako treba. Raditi ono što treba! Prošao sam korak-dva pokraj njega da zavirim u džip. Gojko je sjedio na prednjem sjedištu, propisno obučen u urednu, opeglanu, za dva broja veću bijelu košulju. Pripremio se. Sa njegovog koščatog lica gledala su me dva užarena oka. Opeglana košulja? Ko zna koga je nagovorio da ga ovako nagizda i spremi. Nije htio da ide neuredan. Ovo je za njega veliki dan. Najveći! Gojko je sada proživljavao teške i grozničave trenutke. Mjesecima nije izašao iz bolnice, pa ni iz kreveta. Bolovi, strah od smrti, bolesti, amputacije i ko zna čega sve ne, čežnja za porodicom i domom… Najmanji problem su bili nekakva hrana, struja i slične gluposti. To je samo komfor, a ne suština života. Sada je to sve bilo za njim. Krenuo je kući. Gojko još nije mogao da vjeruje da mu se to dešava. Oči su mu gorjele od nade i straha, da mu se san najednom nekako ne rasprsne u paramparčad. Uzdahnuh. Ima li iko u ovom gradu da ne proživljava nekakve drame i tarapane? - Zvala me žena iz Njemačke - čuo sam Ivicu. - Vidjela me je na TV-u juče kako s tobom ulazim u PTT. Sve su televizije to prikazivale cijeli dan. I Irmu. Zar je to bilo jučer? Kao da je bilo prije milion godina. A nisam ni oka sklopio. Trebalo bi da imam utisak da je to bilo danas. - Šta sad čekamo? - upitao je kada nisam reagovao. - Čekamo majku od ovog što sjedi u mom „golfu”. - Aha - klimnuo je Ivica glavom iako mu ništa nije moglo biti jasno. - Je li u transporteru? - Jeste, kako znaš? - Pa lako - reče on pokazujući mi transporter, koji se upravo zaustavljao iza mojih leđa, na nekoliko metara od nas. Otkud se ovaj stvorio? Kako ga nisam čuo? Transporter nije došao iz očekivanog pravca, od Dobrinje, nego odnekud kao sa Ilidže. Iz potpuno suprotnog smjera nego Ivica. Zato ga ja nisam vidio, a on jeste. Između nas i njega su protivtenkovski ježevi. Tamo se ne može. Tuda bi čovjek nabasao na front i dalje bi stigao na Ilidžu. Svijet van obruča ne postoji. Zato ja taj dio puta i ne računam više kao put. Kada je prišao ježevima, transporter je malo manevrisao pa se zaustavi. Stajao je ukoso samo par metara od nas. Gledali smo u njegova zadnja vrata. Onda se, uz buku, otvoriše prednja vrata i iskoči legionar sa puškom u ruci. Zaustavio se, protegao leđa, pogledao nas znatiželjno i onda krenuo da otvori zadnja vrata.
- Je li to? - začuh uzbuđenog sudiju, koji je sada izašao iz „golfa”. Više nije mogao da izdrži. Stajao je pokraj auta držeći se za vrata da ne padne, dok su mu koljena klecala. Gledao sam ga u čudu. Zar je moguće da i on nekoga tako voli? U međuvremenu je legionar otvorio transporter, iz koga iskoči osmjehnuti Paja. Odmah za njim se pojavi jedna mršava starija žena kojoj su obojica pružili ruke da joj pomognu. Bila je spretna i brza. Prihvatila je pomoć, ali je sve obavila sama. Sjedila je sekundu u otvorenim vratima a onda se odgurnula i skliznula vani. Prava dama. Nikakva slomljena i uništena jadnica. Da se nije bolno sva nekako savila ulijevo, mislio bih da se spremila za pozorište. Pogledah prema sudiji. Stajao je, gledao je sa suzama u razrogačenim očima i ćutao. - Eno ga! Hajde, šta si se ukočio? - najednom nas je prenuo njen zvonki glas. Bila je najhrabrija među nama. To je sve pokrenulo. Sudija joj je pritrčao najednom pun snage, zagrlili su se i tako držali i nešto govorili dok ga ona nije odgurnula od sebe. Boljela su je rebra. - Hajmo, smjena - rekoh pregrubo, kada mi se učinilo da su se već dovoljno ispozdravljali. Oni me oboje pogledaše sa srećom na licima i u očima. Nisu razumjeli o čemu govorim, ali to im više nije bilo važno. Vrijeme čekanja i sumnje je prošlo. Tu je. Zaobiđoše protivtenkovskog ježa i krenuše prema „golfu”. - Čekaj - rekoh. - Ovamo. Otvorio sam vrata džipa i pokazao im da uđu. Ivica se samo nasmiješio i slegnuo ramenima. - Hajde, pomozite mi sa ovim - pokazah na Gojka, i Paja i Ivica priskočiše. Gojka smo morali prenijeti. Bio je lagan, ali ukočen od dugog ležanja. Kad smo ga izvukli, Paja ga poduhvati rukama oko vrata i ispod koljena i sam ga ponese u transporter. Iznutra se pojaviše nečije ruke i pomogoše mu da ga ubaci. Prije nego nam je nestao sa vida u dubini transportera, Gojko se osmjehnu prema meni i pokuša da mi mahne rukom. Gotovo. I Paja uskoči na zadnja vrata, mahnu mi i legionar zalupi vrata. Onda ode naprijed i uskoči na mjesto vozača. S obzirom na to da nije ni gasio motor, vozilo se pokrenu praktično čim je sjeo. Odoše. Eto. To je to. Toliko priprema, kombinacija i problema i to je to. Obavili smo zabranjenu razmjenu, zabranjeno etničko čišćenje usred bijela dana i nasred velike gradske ulice, tačno na liniji razdvajanja. Niko nas nije ometao. Nikakva straža ni policija, ni vojska. Nije mi trebao ni jedan jedini papir. Niko nas ništa nije pitao. Ne znam da li je u međuvremenu pored nas prošlo neko auto. Čini mi se da nije. Ako jeste, nisam ga registrovao. Duboko sam uzdahnuo. Pogledah Ivicu. - Znam, da ih vozim kući - rekao je gladeći brkove. - Jeste - rekoh i osmjehnuh se. - Žurim nazad u bolnicu.
- Znam - reče. - Sretno. Čuvaj se. - I ti - rekoh i krenuh prema „golfu”. Uto iznutra začuh neki glas. Sudija me je zvao. Zaustavih se. Stajao je pored suvozačkih vrata i vidjela mu se samo glava. - Doktore - rekao mi je. - Izvini. Eto, znao je da ta riječ postoji. Kad sam sjeo unutra, pogledao sam prema džipu. Kroz zatamnjena stakla ništa se nije vidilo. Izvini, a ne hvala. Sudija je došao sebi, shvatio je, valjda, koliko mi je jada nanio. Upalih „golf” i krenuh u bolnicu. Penzionisanog sudiju i njegovu majku više nikada u životu nisam vidio i nikad mi u životu nije zahvalio, ali njegovo „izvini” je bilo veće od bilo kakve zahvalnosti. Još mi ponekad grije dušu. Stigao sam u bolnicu već negdje između devet i deset. Bila je okupirana novinarima. Svugdje okolo su bile TV kamere i svi su nešto čekali. Stajali su i u mraku po hodnicima i ispred šoka. Provukao sam se mračnim hodnicima neprimijećen. Presvukao sam se u bijelo na petom i sišao nazad na šok. Kad sam ušao, imao sam šta vidjeti. Milion TV ekipa je kompletno blokiralo šok. Neki su nešto snimali, neki su samo stajali. Jedni su čak stajali na balkonu. Još malo pa će visiti sa prozora. Marina je stajala između Semira i Irme. Uhvatila je moj upitni pogled. Nije reagovala. Pokazah upitno glavom na Irmu. Ona napući usne i odmahnu glavom. Ništa. Niko ništa. Onda klimnuh glavom prema Semiru. Ukočeno sam je gledao. Ona slegnu ramenima. Nije tu bilo šta da se kaže. Umrijeće. Trebala mu je mašina za disanje, trebalo mu je… Okrenuh se da izađem. Više tu nisam imao šta tražiti. Krenuh na prizemlje. Tamo je bila uobičajena gužva. Pacijente zanima samo njihova bolest. Znaju da imaju pravo da im se pomogne, kao i svakom drugom. Meni se nekako činilo da ne bi trebali biti tu. U poređenju sa dvoje umirućih anđela na šoku, njihovi problemi su beznačajni. Ipak, sve mora funkcionisati dalje. Crkva i Ranko rade kao u fabrici. Podijelili su se, jedan u veliku a drugi u malu ambulantu i rade. Tu su i Faruk i Duško, samo Senči nema… Sakrio sam se u spavaonu. Legao sam i zatvorio oči. Sad se dalo samo čekati. Na šta? Pa na rasplet, kakav god da bude. Čekaću dok se ne otvore vrata ili ne zazvoni telefon. Onda će mi neko reći da hitno dođem na šok. Ustaću… Vidim sebe u mislima kako ustajem i idem. Maglovito razaznajem i ljude kako se razmiču da mi naprave prolaz. Onda stignem na četvrti, uđem na šok i zateknem nekoga mrtvog. Ko će prije? Ona ili on? Stisnu me žig u grudima i u leđima. Sve što sam radio ovih dana vodilo je prema smrti. Sve je uzalud. Koliko ja smrti nosim na rukama? Opet me probode u grudima. Zašto nisam stao u onom prokletom kanalu, kada sam znao da nešto nije u redu? Kako sam mogao ići dalje? Zašto nisam bar
nešto rekao? I Zlaja i Semir su mrtvi samo zbog mene! Uhvati me opet grč i u stomaku tako da skoro jauknuh. Ta misao me prenerazi. Mogao sam to spriječiti. Mogao sam. Bio sam kriv za njihovu smrt. Savio sam se na krevetu i osluškivao bol u stomaku i grudima i leđima, sav prožet strašnim osjećajem krivice. Nisam plakao. Bio sam nepoznati posmatrač nekakvih previranja u svome tijelu i u svom mozgu. Gubio sam razum. Toliko raznih misli i događaja se najednom pojavilo u mojoj svijesti da sam bio siguran da gubim razum. Na sekundu su me prekinula vrata. - Dođi, traže te - rekla je Senči grubo sa vrata. Oklijevao sam. Šta me ima ko tražiti? Mene, krivca. - Ustaj. Šta se valjaš? Misliš da si sam na svijetu. Ustaj! - Iznenadila me je žestina njenih riječi. Do maloprije uplakana Senči galami na mene! Zna da sam kriv! - Ko šta hoće? Ne mogu - zavapih promuklim glasom sa postelje. - Šta ne možeš? Ti da ne možeš? - gledala me je pravo u oči. Nije ni bila svjesna kakvo mi je sad priznanje dala. - Je l’ ne možeš? - upita onda tiše, zabrinuto. Uspravih se i sjedoh na krevetu, umirujući sijevanje u leđima. Pokušavao sam razmišljati. Progutao sam pljuvačku da ovlažim suho grlo. - Ko me traži? - Novinari. Neka televizija. - Ko ih jebe! Nek nađu nekog drugog. - Poslaću ih unutra - gledala me je skoro prijeteći. - Nemoj. Nije više važno. - Ma nemoj. Šaljem ih unutra. Gledao sam je netrmice i na kraju slegnuh ramenima. Nestade. Malo koga smo puštali u našu spavaonu. Ustadoh i sjedoh na kauč pokraj vrata. Ne mogu biti u krevetu kada uđu. Ušli su i razmjestili kamere. Dvojica. Zanimalo ih je u kakvom je Irma stanju. Šta da im kažem? Umire. - Mora biti transportovana danas ili vjerovatno nikad - odgovorio sam. Nisam im rekao da sumnjam da bi preživjela transport, čak i kada bi je odveli odmah. Boljela me je Irma, boljeli su me Semir i Zlaja, boljela su me leđa i grudi. Nisam im rekao više ništa, ali nekako su uhvatili moj očaj i suze kojih nisam ni bio svjestan i prikazali ih taj dan na svim posranim televizijama na svijetu. Sve je bilo gotovo. Kasno je. Deda Mraz je bio u pravu. Sve same smrtonosne dijagnoze. Umrijeće. Ne može živa doći do aviona, a kamoli do Engleske. Moja malecka princeza je bila gotova…
Ne znam koliko sam dugo tamo sjedio kada su otišli. Onda sam kao kroz san razaznao zvuk transportera. Pred bolnicu je stigao oklopni transporter. Ma nemoj? Da ustanem? Mogu li? Da bar odem do prozora? Seronje unproforske. Ustadoh, iako nevoljko, i povirih kroz prozor. Bijeli francuski transporter. „Kreći!”, naredio sam sebi. „Pokreni se i izađi!” Ništa. Noge me nisu baš slušale. Sjedio sam i gledao ih. Ma šta ja tu izvodim? Šta to radim? „Ti da ne možeš?”, odzvanjale su mi u ušima riječi koje mi je rekla Senči. U stvari, i ne toliko riječi koliko ton, način na koji mi je to rekla. Sve mogu! Moram ustati da vidim da taj transporter možda ipak nije zakašnjeli spas za moju Irmu. Idem. Prešaltao sam svijest u neku drugu brzinu i ustao. Robot. Ne znam kako, ali opet sam radio. Bio sam pred bolnicom u nekoliko nesigurnih koraka. Transporter je bio stao, a odmah iza njega džip UNHCR-a. Nešto se događalo. Onda se džip otvori i iz njega izađe Peter, portparol. Možda su izašli još neki ljudi, ali njih se ne sjećam. Gledao sam ga kako stoji pokraj džipa. I on je stajao. Nisam izdržao. Priđoh. - Šta je? - upitah dok su mi kišne kapi kvasile čelo. - Ide - samo je suvo rekao. Opet sam samo stajao i puštao da mi to saznanje stigne do ganglija. Opet sam se raspadao na sastavne faktore. Bilo je toga za mene previše danas. Bio sam ukočen, skoro sam zaboravio disati. Najednom me je tresnuo osjećaj da sam sve ovo vrijeme znao da će otići. Evo ga. Pa naravno. Ovu bitku nisam mogao izgubiti. Nije moglo biti drugačije. I danas mi se čini da nije moglo završiti drugačije. Posrani političari su šutili i mutili, a onda je neko napokon mrdnuo guzicom i podigao taj svoj telefon. Peter ne bi bio Peter da nije opet počeo da sere. - Znaš li da je ona rodica ministra vanjskih poslova? Iznenadih se. Kakva je sad ovo priča? Razmišljao sam. Ko je ono ministar vanjskih poslova? - Harisa Silajdžića? - upitah. Nije bio siguran. - … ili ministra unutrašnjih poslova. Razmišljao sam opet. - Bakira Alispahića? - upitah iznenađen. Vidjelo se da on također ne zna. Samo lupa da provocira. - Pa zašto smo joj onda mi morali ganjati pasoš? Glas mi je bio preoštar. To o pasošu opet on nije znao i ušutio je. Bio je uhvaćen u laži. Nije bila rodica nikakvog političara. Provocira. Usudio se da provocira, ali, sad kad me je čuo, nije mu više bilo do diskusije. Kretali smo se prema bolnici. Padala je kišica. - Ili je to možda dobar razlog da ne odleti? - upitah ga razdraženo.
Ćutao je. - Pada kiša. Možda je i to dobar razlog da ne odleti? Okliznuće se avion? - ljutio sam se. Vidio sam da se uplašio. Ubrzao je korak i pobježe ispred mene. Zanimljivo je da je taj šupak doživio njen transport kao lični poraz. Mogao je iskoristiti trenutni publicitet i tražiti nešto za UN, novac, krevete ili nešto drugo na svim TV stanicama na svijetu. Nije. Ovaj dečko iz velikog svijeta svome poslu nije bio dorastao. Sve se dalje odigralo brzo. Noge su me nekako iznijele na četvrti sprat, na šok, i vidio sam kako je pripremaju. Duško i Faruk su je stavili na nosila i ponijeli niz mračne stepenice. Ja sam to gledao odnekud iz prikrajka, da me niko ništa ne bi pitao. Više nema svrhe ni potrebe da išta ikome pričam. Odlazi. Marina i Vesna su još jednom uniformisanom unproforcu davale njenu kompletnu debelu dokumentaciju. Nisam ni znao da vode tako detaljnu dokumentaciju o svemu. Kamere su neumorno snimale. Išao sam dole za njima sam, sakriven u polumraku iza svih. Iz hodnika kod ulaza sam pratio kako je Faruk i Duško ubacuju u transporter. Okolo masa nepoznatih ljudi, vojnika i kamera. Onda se vrata na transporteru zalupiše. - Eto, ode - čuo sam ženski glas. Okrenuh se. Pored mene su stajali Dina i Alan, BBC. - Ode, kô da ne ode - rekoh gledajući ponovo u transporter. On krenu. Džip UNHCR-a sa Peterom je išao ispred njih. Još desetak sekundi i zamakoše prema kapiji. - Kako misliš? - iznenadi se ona. - Tako. Kasno je. Danas je kasno. Pogledala me je s izrazom shvatanja i razočaranja na licu. Sâm sam sebi izgledao kao baba koja kuka i kad sve dobro dopadne, ali znao sam da sam u pravu. Danas je bilo kasno. Jeste, gotovo je, ali neko će doći po mene za koji minut ili sat i reći mi da nije preživjela cestu i da nešto pametno kažem. Ode. Završena je i ta kapitola. Kraj je došao tako iznenada da opet nisam mogao da ga svarim. Sad sam izgleda opet u sebi osjetio prazninu velikosti pola neba. Sa tim odlazećim transporterom se završio još jedan dio moga života. - Reci onda nešto - iznenadi me Dina. Kad sam se okrenuo, vidio sam da drži u ruci spreman mikrofon. Alan je stajao u hodniku i gledao okupljenu gomilu ispred bolnice. Mi stojimo sakriveni od pogleda u hodniku pred ambulantama. Šta imam govoriti sad? Svakako je otišla samo zahvaljujući novinarima. - Šteta je što Irma nije otišla iz humanitarnih razloga, nego pod pritiskom javnosti rekao sam, i taj dan su to opet prenijele sve TV kuće na svijetu. Nisam zahvaljivao, nego opet ružio. Opet sam sebi izgledao kao baba. Vjerovatno se od mene očekivalo da nekome zahvalim. Nek se jebu.
Onda sam krenuo u spavaonu. Irma je otišla. Naša ponosna bolnica je ostala, nastavljajući svoju neprekidnu borbu protiv smrti. To veče se Arpad pojavio u bolnici negdje prije pola noći. Upao je u naš sobičak osvijetljen plešućom vatrom garavog uljanog kandila. Na njegovom licu se nije dalo ništa pročitati. Sjedio sam tamo sam. Senči i Nale su bili kod Semira. Faruk i Ranko su nešto radili na ambulanti. Ja sam samo tupo sjedio strovaljen na kauču kao prazan, ispuhani balon. - Možeš li sa nama na TV? - upita. - Sad? - Sad. - Što, šta je bilo? Nije mi odgovorio. Srce mi se steglo. Dosta mi je svega. Užas mi se opet peo iz stomaka u mozak. Još nije gotovo. Umrla je? Nije izdržala cestu? Sigurno je umrla. Šta bi on inače tražio ovdje? Uzdahnuh duboko i prazno pogledah nekud na zid, na kome je neumorno plesala sjena vatre iz kandila. Boljela su me leđa, sve više. Želudac me je bolio sve više. Nisam ni danas imao ništa da jedem. Bilo je sparno i vruće, oči su me palile… Osjećao sam se umornim, uništenim, praznim, izgorjelim. Bio sam ništa. Potpuno opustošen iznutra i izvana. Sve je bilo bez veze. Sve je u mom životu uništeno i bezvrijedno. Uništio sam sve što sam dotakao. Opet uzdahnuh. U toku dana sam se htio odmarati, ali san neće i neće. Prokleta leđa nisu dozvolila da se dobro namjestim. Onda sam ustajao. Bio sam sto puta na šoku. Semir se nije budio, ali bio je još živ. Pola mozga mi je stalno bilo zauzeto time i nije mi dalo zaspati. Tjeralo me je da opet ignorišem bol u leđima i pentram se na četvrti sprat, na šok, u nadi da ću ga vidjeti kako otvara oči. Senči se nije micala od njega. Druga polovina moga mozga je neprekidno cvilila u paničnom strahu da je Irma umrla. Samo sam čekao da neko dođe i konačno mi to saopšti. I evo, Arpad je došao. - Je li živa? - pitao sam kao da je to ljepše pitanje nego je li mrtva. Ljepše je. Gledao sam ga netremice. On se okrenu prema meni. - Ne znam. Valjda jeste - reče kao usput. - Tebe traže da te uključe u neku emisiju. - Ma zajebi emisiju. - Tamo sede doktori koji su je preuzeli u Engleskoj. Hoće da ti kažu šta su našli. - Meni da kažu? - Pa jeste. Ti si njen doktor. Hajmo.
- A živa je? - Valjda živa. - Okej, hajmo - odlučio sam u momentu. Živa je! Živa! Šta je sad to? Je li to uopšte moguće? Nije. Onakva nije mogla preživjeti put. - Hajde, idemo - najednom mi se žurilo da nešto novo čujem. Ne znam kako smo došli do TV-a. Stavili su mi slušalice na uši i čuo sam neku našu djevojku kako iz Londona na engleskom kliče neke jeftine antiratne parole. Tražili su od mene da to komentarišem. Nisam razumio. Ja te nerealne budalaštine nisam htio komentarisati i tražio sam da mi kažu šta je sa Irmom. Nešto su govorili i ništa nisam shvatio. Oni su se tamo valjda već dugo bavili o svim detaljima i ja sam zakasnio. Nisu htjeli da se ponavljaju i nisu mi rekli ništa posebno. Ostao sam uskraćen za informaciju. Nisam shvatio ni da li su tamo stvarno doktori koji su je preuzeli. Nisu oni htjeli meni, njenom doktoru, ništa da kažu. Samo im se činilo zgodno da me imaju na liniji. Nisam im zamjerao. Rade svoj posao. Ali ona je bila živa…
EPILOG Irma je preživjela put do Londona. Na ulicama Londona, putem do bolnice su je čekali kordoni ljudi i mahali vozilu hitne pomoći. Kao da je stigao neki veliki državnik. Transport u London joj je omogućilo angažovanje tadašnjeg britanskog premijera Džona Mejdžora. On je naredio da holandski avion odleti po nju i dovede je u bolnicu „Grejt ormond strit” u Londonu. U bolnici su joj uradili CT i operisali je. Kada se probudila, pola njene sobe je bilo zatrpano igračkama koje su joj slala djeca iz cijele Engleske i svijeta. U toj sobi je živjela do kraja života. Ostala je paralizovana od vrata naniže. Nije živjela dugo. Moje mala princeza je umrla u snu 1. 4. 1995. Da nije bilo nekih prokletih narandži koje je neki moćni kreten sa Grbavice htio da šverca, možda bi Nedo uspio da je izvede dan-dva ranije. Da je otišla iz Sarajeva dandva ranije, sada bi završavala neki fakultet ili možda imala svoju djecu. Za njenu smrt nikad niko nije odgovarao. Iz UN nikad niko nije odgovarao ni za jednu smrt koju su skrivili svojom neaktivnošću. Do danas se ništa u njihovom radu nije promijenilo. Ne odgovaraju nikome. Pozicija UN u ratu je bila i uvijek je nebo i dijeljenje milostinje odozgo. UN nije stvoren da nekome pomogne. On pomaže samo sebi i izvršava komande moćnih. Pitanje odgovornosti humanitarnih organizacija UN koje imaju k dispoziciji usluge vojnih trupa nikada nije ni postavljeno ni razmatrano. Semir je ipak ostao živ. Paralizovan je od vrata naniže. Može malo savijati desnu ruku. Nije u stanju njome dokučiti do usta, pa su mu napravili dugačku muštiklu da bi sam bar mogao pušiti. Voli da puši. Još uvijek je živahan, veseo i pun duha, iako sjedi na invalidskim kolicima. Viđamo se povremeno. Peter, portparol, nakon Irminog odlaska je pakosno izjavio da u Sarajevu ima još bolesnika kojima treba liječenje u inostranstvu, samo što njihov slučaj nije prikazan na televiziji. U stvari i nažalost, imao je pravo. Plavokosa petogodišnja djevojčica na TV-u izaziva drugačiju reakciju nego, na primjer, čupavi bradonja u maskirnoj uniformi. Ili penzionisani sudija podrumaš. U Zagrebu je, par dana nakon Irminog odlaska, održan sastanak na kome su korigovani uslovi koje ranjenici moraju ispuniti da bi bili evakuisani. Na samom početku sastanka je ustao Vedad Šeremet iz BiH ambasade i ugasio svjetlo. „Sad odredite uslove”, rekao im je u mraku. „U takvim uslovima se liječe pacijenti u Sarajevu.” Na tom sastanku je učestvovao i ser Donald, Deda Mraz iz WHO. Iz sve snage se zalagao da se surovi uslovi transporta iz Sarajeva - life-threatening condition ublaže. Nakon Irminog transporta su se UNHCR-u javljale države i bolnice širom svijeta i
nudile svoje kapacitete za liječenje sarajevskih bolesnika. Već u toku prve sedmice je bilo ponuđeno preko sedamsto mjesta. Mnogo više nego što nam je bilo potrebno. U Sarajevo je već sutradan stigao i Patrik, MEDEVAC, iz Zagreba, i najednom je sve išlo. Prva grupa bolesnika je otputovala samo par sedmica nakon Irme, uz veliku pozornost novinara. Nazvali su to - operacija Irma. Ja sam otišao iz Sarajeva par sedmica kasnije. Talas kritike na ulogu UN u Sarajevu se tako pojačao da su me se morali riješiti. Svima su usta bila puna neodgovorne UN birokratije i mediji su se utrkivali da ih što više ruže. Ja nisam osjećao potrebu da se više eksponiram u medijima, iako su me stalno citirali i tražili. Onda je došla ponuda od UN. Bila je neodoljiva. Idi na kongres o ishrani novorođenčadi u Sankt Peterburg. Nisi ginekolog ni pedijatar, ali jesi oficir za vezu Ministarstva zdravlja. Idi samo. Dobićeš za to platu i dnevnice. Poslije ćemo ti srediti kartu da vidiš porodicu. Dalje odluči sam. Mogao sam najednom otići. Nemoguće je stalo. Prihvatio sam bez dugog razmišljanja. Nije mi tada još padalo na pamet da stvarno odlazim iz svog Sarajeva. Išao sam kao na odmor. Moći ću vidjeti svoje najmilije. Nisam ni pomislio da se neću vratiti. Sarajevo je zauvijek moje. Tu sam pripadao, tu sam potreban, to je moje. Ratujem da ga spasim. Išao sam samo da vidim svoju porodicu. Svoju Dudu i svoju djecu. Išao sam da vidim izvor svoje snage, sakriven iza sedam gora, iza sedam mora, tamo jedan grad, u gradu moji najdraži, a u njima srca u kojima je moja snaga. Sarajevo će preživjeti malkice i bez mene. Ima Naleta, Mirzu, Senči… samo nema Semira. Sve se nekako poklopilo. Naša grupica zadužena za transport pacijenata više nikome nije bila potrebna. Par dana prije Irminog odlaska je otvoren tunel ispod aerodromske piste i više se nije moralo pretrčavati. Mirno će pronijeti ranjenike. Nakon nekoliko sljedećih dana sam izvadio u policiji pasoš po cijeni od dvadeset litara nafte i pozdravio se sa prijateljima u bolnici. Javio sam Dudi satelitskim telefonom UNICEF-a da ide iz Srbije negdje gdje i ja mogu bezbjedno doći sa bosanskohercegovačkim pasošem. Češka je tada bila valjda jedina zemlja u Evropi koja Bosni i Hercegovini još nije bila zavela vize. Tako smo i bez biranja izabrali Prag. Duda se odmah spakovala i stigla tamo već dan-dva nakon što sam joj se javio. Stigla je tamo sa djecom u „golfu” koji nam je Semir odbranio od Džildinih vojnika na početku rata. Do PTT inženjeringa me je odvezao Mirza. Oprostili smo se uvjereni da je to na privremeno. Ako preživimo, naći ćemo se. Tako je i bilo. Našli smo se. Nikad se nismo izgubili. Na sarajevski aerodrom me je odvezao UNICEF. Obukli su me u njihov dugački plavi pancir i dali mi identifikaciju. Nikad prije ni poslije toga niko nije dobio identifikaciju u Sarajevu. Izdavala se samo u Zagrebu. Sa ID karticom UNICEF-a nisu mi trebale dozvole od vojske ili policije da odem iz grada. Kada smo krenuli, niko nije imao pojma kako će Srbi na kontrolnoj tački pred
aerodromom reagovati ako me prepoznaju kad me vide. I oni su gledali TV. Nisam mislio da bi neko trebao biti ljut na mene, i nije mi se svidjelo što me ovi tako dugo pripremaju. Zašto se toliko boje Srba? Nisam davao nikakve političke izjave. Ni jednu jedinu. A mogao sam. Imao sam prostor i sve kamere svijeta su bile uperene u mene. Svejedno sam valjda privukao pažnju medija na naš rat i za to sam kriv. Na kraju sam shvatio da me u UNICEF-u nastoje zamaskirati da me na checkpointu ne prepoznaju. Kad su nas zaustavili, već su tamo nekoga pregledali. Cijelu ekipu CNN-a. Ispred jednog terenca je mirno, prekrštenih ruku, stajala Džeki i polako okretala glavu prema nama. Pogledi su nam se nekako sreli. Najednom se ukočila. Vidio sam kako joj talas prepoznavanja naglo mijenja izraz lica. Premišljala je nešto ukočenog pogleda. Trajalo je to samo sekundu-dvije i onda je najednom počela nešto da galami i mlatara rukama. Svi se okrenuše prema njoj. I srpski policajac, koji je bio krenuo prema nama, iznenađeno se zaustavio i okrenuo se. Gledao je u nju neko vrijeme i onda nam samo rukom mahnu da prođemo, nastavljajući da gleda u nju. Dok smo prolazili, dobacila mi je pobjednički pogled. Uspjela je. Odvratila je njihovu pažnju i možda mi spasila život. Hvala, Džeki. Džeki Skajmanski iz CNN-a nije dobila nikakvu nagradu i ostala je u Sarajevu do kraja rata. Sada je negdje u Kanadi. U aerodromu sam u pasoš dobio pečat na kome je pisalo: Maybe airlines - Norvcom Sarajevo. Možda leti, možda ne leti. Norveški UN policajci su si iz šege napravili takav pečat, rugajući se tako i sebi i nama. Avioni UN su svi jedan dan letjeli pa dva nisu. Zavisilo je od intenziteta borbi i dobre volje nekog srpskog oficira. Do aviona su nas proveli između visokih zidova napravljenih od vreća od pijeska, koje su nas trebale štititi od metaka. Avion je bio teretni, „herkules” RAF-a. U ogromnom avionu nas je bilo samo pet putnika i rasporedili smo se daleko jedni od drugih na improvizovanim rasklapajućim, plastičnim stoličicama ugrađenim u zid. Niko ni sa kim nije razgovarao. Na aerodromu u Splitu nas je dočekala opet uniformisana policija „Plavih šljemova”, ali nije bilo vreća od pjeska. Sumnjičavo sam gledao okolo, svjestan da pri eventualnoj paljbi mogu da se valjam po zemlji koliko hoću i da to neće pomoći. Nema zaklona. Tek nakon što sam ušao u zgradu, nakon što sam prvi put u životu morao pokazati pasoš u novoj hrvatskoj državi i nakon što sam se zabezeknuo kada su mi još tražili vizu, shvatio sam da se ovdje možda ne puca. Odvezao sam se taksijem kod prijatelja koji su me izveli u baštu jednog restorana. Izdržao sam samo par minuta. Osjećaj opasnosti na otvorenom je bio tako duboko usađen u moju podsvijest da smo se morali premjestiti unutra. Naručio sam lignje, pečene krompire i „koka-kolu” i nisam mogao vjerovati da sam ih dobio. Nakon što sam se najeo, bio sam razočaran. Eto, najeo sam se i šta? Zar je to tako važno? Ništa. Hrana ne zaslužuje toliki značaj. Iz Splita sam isti dan odletio u Zagreb. Tamo me je čekao Nedo. Nije bio otišao na
godišnji, nego je malo čekao da se smiri frka sa narandžama i sređivao nešto za svoju porodicu. Planirao je da ih pošalje u USA i tamo su do danas. Strah od nekakvih ubica sa njegovim slikama nije ga zaustavio da se već nakon par dana vrati u Sarajevo i ostane tamo do kraja rata. Niko ga nije ubio, a on je i dalje mirno išao na Grbavicu i na Pale. Jedan humanitarni radnik iz Češke mi je jednom pričao kako je, par mjeseci nakon svih ovih događaja, bio prisutan kada su u Sarajevo na adresu UNICEF-a stigle dvije tone narandži. Cijeli UNICEF je danima sjedio i brojao narandže jednu po jednu. Nijedna nije nestala i svaka je došla u ruke tačno onome kome je bila namijenjena. Distribucija humanitarne pomoći UNICEF-a u Sarajevu je bila besprijekorna. Kod Nede se tačno znalo šta je gdje ušlo u sistem i gdje je završilo. Nedo je dva puta zaredom dobio svjetsku nagradu za najbolje ostvaren projekt humanitarne pomoći u cijelom svijetu. Poslije rata je otišao u USA i završio public health na Harvardu. Nakon toga je radio godinama u Svjetskoj banci u Sarajevu, pokušavajući pomoći zdravstvu BiH, i onda je digao ruke i odselio se. U sadašnjem političkom sistemu, bosanskohercegovačkom zdravstvu nema spasa. Nedo i sada radi medicinske programe za World Bank po svijetu. Više nije local staff. Ja sam se sljedećih nekoliko mjeseci ponašao kao neandertalac, uvijek iznenađen kada vidim da gori svjetlo, teče voda i radi televizor. Obećao sam da ću ostati do kraja na kongresu o dojenju novorođenčadi u Sankt Peterburgu, pa tek onda otići da vidim porodicu, ali nisam izdržao. Pobjegao sam ranije. Nekako sam doletio u Prag, gdje su me trebale čekati Duda, Sara i Nina. Kad sam sletio, nije ih bilo. Avion je doletio dva sata ranije nego što je planirano. Bio sam umoran kao pas. Ne moram reći da od silne napetosti dan ranije nisam ni oka sklopio. I onda su se pojavile… Kako to opisati? To se ne može. Koliko god da se trudim, ostaće to nezamislivo svakome ko to nije doživio. Ostaje to najupečatljiviji trenutak moga cijelog života. Sarine oči… Nina me nije pamtila. Nosila je buket cvijeća i nije se dala ignorisati. Prišla je onako malecka, glava joj tek nešto iznad moga koljena, i prekinula Dudu i mene u nekonačnom zagrljaju. Povukla me je za pantalone i rekla: „Hej, i ja sam tu!” Podigao sam je smijući se. Bila je laka kao pero. Tražio sam pogledom Saru. Stajala je po strani, gledala me. Nije smjela da priđe. Bojala se. Eto, opet. Te oči. Taj pogled mi je zauvijek urezan u pamet. U tim očima je bilo sve! Beskonačna ljubav, strah, divljenje, poštovanje, sreća… Bog! Tako se gleda Bog! Nisam to zaslužio. Takvu ljubav ne može imati niko. Topio sam se od sreće na asfaltu pred aerodromom. Onda mi je ipak prišla, i podigao sam i nju. I eto. Imao sam sve. Sada sam imao sve. Šta mi više treba? Ništa. Skupa smo. Sada nas mirno mogu baciti na Mars, i mi ćemo se snaći. Disaćemo na slamčicu i biti sretni. Nikada se više nisam odvojio od njih. Nikada se više nisam htio odvojiti od njih.
Sudario sam se sa svojim najljepšim ratnim snom. Evo me u svijetu bez pucnjave, a i bez para i bez zaposlenja. Godinama noćima nisam spavao, rastrzan željom da se vratim u svoju bolnicu u Sarajevo, ali pomisao da ću ih opet dovesti u situaciju da misle hoće li ostati bez oca ukočila bi me i zaustavila na mjestu. Htio sam ih i svaki dan vidjeti. Morao sam im stvoriti budućnost. U Sarajevo sam se vratio tek nakon završetka rata, 1995. godine. Sreo sam Naleta, Mirzu, Semira i Senči. Semir je u kolicima, prgav i veseo kao i uvijek. Sjedili smo tako svi skupa i pričali. To o čemu smo pričali nije bilo bitno. Mi smo znali svoje. Imamo nešto što niko nema. Nije važno gdje smo, šta radimo, ni koliko je vremena prošlo. Spaja nas veza koju ne pokušavamo nikome objasniti. Duda i ja živimo u Pragu i idemo u sve države naše bivše Jugoslavije što više možemo. Djeca su velika i krenula su svojim putem. A ostali? Nale je umro nekoliko godina nakon rata. Bivša vojna, francuska i državna bolnica sa četrnaest spratova i nekoliko zgrada sada nosi njegovo ime. Njegov brat Bakir je do penzije bio direktor bolnice. Marina, Dada, Vesna, Đoga i Ranko su još uvijek doktori u bolnici koja se sada, dakle, zove „Bolnica prim, dr Abdulaha Nakaša”, Sarajevo. Senči sa Mišom živi u Trstu, u Italiji. Svoju prvu kćerku je nazvala Sara. Ostavila je medicinu. Mirza je diplomata BiH. Vuja je otputovao u Švedsku sa ranjenim premijerom Zlatkom Lagumdžijom isti dan kada i ja u Split. Ni on se nije vratio i više se nismo sreli. Ne znam da li su se Vuja i Nale, najbolji drugovi iz djetinjstva iz Logavine, ikada više vidjeli. Sivro, doktor sa Butmira, bio je izvrstan doktor, ali nije bio dovoljno dobar musliman za SDA pa su odlučili da ga roknu. Jedva je izvukao živu glavu. Sada je hirurg u Holandiji. Za komandanta novoizgrađenog tunela ispod piste je postavljen naš „diverzant” Neziran. Ni njega ni Paju nisam više nikada vidio i ne znam šta je bilo s njima. Zlaja je za života bio legenda, ali nije imao porodice i nakon rata je pao u zaborav. Slava mu. Arpad je iz svoje Sente odselio u Budimpeštu. Tamo je redaktor vijesti na nekoj mađarskoj satelitskoj TV i povremeno se vidimo. Alan Liti je i dalje BBC. Džon Berns iz „Njujork tajmsa” je za članke o Irmi dobio Pulicerovu nagradu. Nakon nekoliko godina sam prošetao pokraj aerodromske ograde. Po danu sam jedva našao mjesto koje sam noću tako dobro poznavao. Sve je najednom izgledalo neugledno i nevažno. Kanal je još postojao, ali plići i uži nego što sam ga pamtio. Avlija se pretvorila u malu, beznačajnu travnatu udubinu negdje pokraj ograde. Visokih nasipa od zemlje oko „parkinga” više nije bilo. Sve je bilo drugačije. Pregazilo nas je vrijeme.
Pravda još nije stigla krivce. Konfucije se nije ostvario. Pravda i dalje ne postoji. A moja Irma? Moja princeza? Zbog čega je ona umrla? Ne znam. Kako smo to mogli dozvoliti? Svi zajedno. Ne znam. Sram nas bilo! Kako možemo dozvoliti da nam se Irme stalno ponavljaju? Cijeli rat u bivšoj Jugoslaviji je bio nepotreban i odvratan. Nikome nije donio sreće. U zemljama bivše Jugoslavije i danas vladaju nacionalisti koji su izazvali rat i koji vode svoje zemlje sve dublje u bijedu i zaostalost. U bivšoj Jugoslaviji se i danas zločinci kriju iza nacije i govore: „MI i ONI… Neka SMO ih… I ONI su NAS…” Time prenose odgovornost na cijeli narod. Kriju se iza naroda. Lažu! Čista laž je da su činili zločine u moje ime, ili u tvoje ime. Činili su ih zato što su zločinci, a ne zato što su narod. Oni nisu narod. Oni su sramota svoga naroda. Zabranjujem da me bilo ko od njih svrstava sa sobom. Odbijam da ih na bilo koji način podržavam u ime sebe, u ime svoje djece, u ime sve nesreće koju sam vidio u ovom ratu, a čiji djelić je opisan u ovoj priči… MI - to smo mi, normalni ljudi svih nacija, a ONI - to su zločinci, opet svih nacija, i to je jedina podjela koju prihvatam. Nažalost, pod njihovim stalnim pritiskom, mržnja traje u sjećanju naroda. Zle vođe su postigle svoj cilj. Zatrovali su mržnjom bivšu Jugoslaviju, možda za sljedećih nekoliko generacija. A mržnja nije dobra. Čovjek koji mrzi jeste nesretan čovjek. Mržnju treba odbaciti zbog sebe i svoje sreće. I pomagati pravdu. Pravda, naravno, ne postoji, i baš zato je treba podržavati. Možda da nekad i pobijedi. Ako joj budemo pomagali. Da bi nam naše princeze živjele.
CITATI „Nismo ni znali da se razlikujemo dok nisu došli ovi političari koji su nas podijelili kao ovce u toru i pobili se oko livade. Mi smo ovce određene za klanje. Postavili su nas u red.” Sarajevo, 19. 5. 1992. Prim, dr Abdulah Nakaš Nale „Kolektivna katastrofa ne postoji. Samo privatna. Rat sam po sebi nije ništa, čovjek se navikne. Pravi gubitnik je onaj ko je izgubio nekoga svoga ili dio sebe.” Sarajevo, 31. 12. 1992. Prim, dr Ranko Vujović Vuja „Ma kako to sad izgledalo nemoguće, rat će proći i ljudi će, valjda, ponovo postati ljudi. Jednom će opet biti nevažno ko je koje nacije i biće važno ko je kakav. Za to smo se borili. Pa je l’ tako…?” Sarajevo, 9. 8. 1992. Semir Divović, kvadriplegik
Note [←1] Intubirati - osigurati prohodnost disajnih puteva pomoću cjevčice (tubusa) zavedene u dušnik. (Op. a.)
[←2] Femoralka, razg. od arteria femoralis - najveća arterija noge. (Op. a.)
[←3] Trijaža - proces određivanja hitnosti ranjenika. (Op. a.)
[←4] Proteza - u ovom slučaju, umjetna krvna žila. (Op. a.)
[←5] Otorinac, razg. od otorinolaringolog - specijalista za uho, grlo i nos. (Op. a.)
[←6] Traheostomijska kanila - cjevčica uvedena u dušnik kroz kožu na vratu ispod grkljana. Obezbjeđuje disanje, ali onemogućava govor i kašljanje. (Op. a.)
[←7] Hemikolektomija - operacija kojom se odstranjuje polovina debelog crijeva. (Op. a.)
[←8] Peritonitis - upala trbušne maramice, infekcija u stomaku. (Op. a.)
[←9] Fraktura - prelom kosti. (Op. a.)
[←10] Pneumocefalus - vazduh u mozgu. (Op. a.)
[←11] Artefakt - greška ili mrlja nastala pri razvijanju RTG filma. (Op. a.)
[←12] Embolektomiju - operativno vađenje krvnog ugruška iz arterije. Provodi se instrumentom koji se zove fogarti kateter. (Op. a.)
[←13] Fasciotomiju - operacija kojom se otvaraju mišićne lože kako bi se spriječilo odumiranje mišića. (Op. a.)
[←14] Radijalka, razg. od arteria radialis - arterija na kojoj se pipa puls na zapesti. (Op. a.)
[←15] Dura - tvrda ovojnica mozga i kičmene moždine. (Op. a.)
[←16] Likvor - tekućina u duri, mozgu i kičmenoj moždini. (Op. a.)
[←17] Inkarceracija - uklještenje. (Op. a.)
[←18] Posttraumatski encefalitis - upala mozga nakon povrede. (Op. a.)
[←19] Dislokacija - promjena položaja kosti pri prelomu. (Op. a.)
[←20] Dehiscenca - popuštanje šava na crijevu pri čemu se crijevni sadržaj prospe u stomak. (Op. a.)
[←21] Pneumotoraks - vazduh u plućnoj maramici, opasno po život. (Op. a.)
[←22] MEDEVAC (engl.) - medical evacuation, medicinska evakuacija.
[←23] Celštof - mekani medicinski papir. (Op. a.)
[←24] Transudat - tekućina u tjelesnim šupljinama. (Op. a.)
[←25] Fascija lata - tvrda mišićna ovojnica na butini. (Op. a.)
[←26] Betadin - rastvor joda u vodi. (Op. a.)
[←27] Opistotonus - refleksni bolni grč mišića kičme koji zabacuje glavu unazad. (Op. a.)
[←28] Meningitis - upala moždanih ovojnica. (Op. a.)
[←29] Kraniocerebralna povreda - povreda glave i mozga. (Op. a.)
[←30] Letalna - smrtonosna. (Op. a.)
[←31] Lateralizacija - poremećaj funkcije dijela tijela ili jedne strane tijela zbog oštećenja mozga ili kičmene moždine. (Op. a.)
[←32] Pareza - djelimična oduzetost. (Op. a.)
[←33] Maksilofacijalnu kirurgija - čeljusna hirurgija. U Sarajevu je na Stomatološkom fakultetu. (Op. a.)
[←34] Nistagmus - refleksno drhtanje očnih jabučica kod nekih nervnih oštećenja. (Op.a.)
[←35] Ileus - zapetljaj crijeva, stanje u kome stolica ne može da prođe kroz crijevo. (Op. a.)
[←36] Mizerere - povraćanje stolice, označava težak zapetljaj crijeva. (Op. a.)
[←37] Propedeutika - nauka o načinu pregledanja bolesnika. (Op. a.)
[←38] Penetrantna povreda grudnog koša - duboka povreda kod koje je probijen zid grudnog koša. (Op. a.)
[←39] Ulkus - čir na želucu ili dvanaestercu. (Op. a.)
