!il Delez i Feliks Gatari
Rizom
Uvod "estruk, to je ve# Anti-Edipa smo smo napisali udvoje. Kako je svako od nas bio vi vi" ve# predstavljalo mnogo ljudi. Tu smo koristili sve "to nas je pribli$ pribli$avalo, i ono "to je najbli$ najbli$e i ono "to je najdalje. Podelili smo lukave pseudonime, da se ljudi ne bi prepoznali. Za" Za"to smo zadr$ zadr$ali svoja imena? Iz navike, samo iz navike. Da ni nas ne bi prepoznali. Da bismo u u% ve# ono "to nas podsti% podsti%e da %inili neprimetnim, ne sebe, ve# delamo, ose# ose#amo ili mislimo. A i zato "to je prijatno govoriti kao sav ostali svet, i re# re#i da se sunce ra& ra&a iako svi znaju da je to samo na% na%in izra$ izra$avanja. Ne da bismo do" do "li do ta ta% vi"e ne ka$ ka$e "ja", ve# ve# do ta% ta%ke u kojoj vi" vi"e nema nikakvog %ke u kojoj se vi" zna% zna%aja da li #emo re# re#i ili ne# ne#emo re# re#i "ja". Mi vi" vi"e nismo mi. Svako #e upoznati svoje. Pomagali su nam, upili nas, umnogostru% umnogostru%ili. Vi" Vi"e ne govorimo mnogo o psihoanalizi, ali ipak jo" jo" uvek o njoj govorimo, i to isuvi" isuvi"e. Vi" Vi"e ni" ni"ta ne ide tim putem. Bili smo prezasi# prezasi#eni njome, ali nismo mogli %ari, a naro% odmah da prekinemo. Psihoanaliti Psihoanaliti% naro%ito psihoanalizirani, isuvi" isuvi"e su nam dosadni. Trebalo je omogu# omogu#iti toj materiji koja nas je ko ko% natalo$i - ne gaje# gaje#i %ila da se natalo$ iluzije u pogledu objektivno zna zna% ve" ta%ku %aja takvog poduhvata, trebalo je dati joj ve "ta% brzinu koja bi je dovela do cepanja ili pucanja, u na na" Svr"eno je, vi" vi"e uop uop" "u korist. Svr" "te ne#emo govoriti o psihoanalizi posle ove knjige. 'udno je koliko prigovori koje nam ne# upu#uju imaju usporavaju# upu# usporavaju#e dejstvo. Kada poku" poku"avate da isplivate, stavljaju vam &ulad na noge: jeste li razmi" razmi"ljali o ovome, "ta vam predstavlja ono? Jeste li sasvim dosledni? Zar ne vidite protivure protivure% bla$enstvo nikada ne odgovoriti. %nost? I kakvo je bla$ Postoji samo jedna stvar koja je gora od prigovora i odbacivanja prigovora to je razmi" razmi"ljanje, vra# vra#anje na... Na primer, u jednoj knjizi vra# vra#anje na prethodnu knjigu: "ta je sa onim? Da li ste dobro razumeli Frojda? A va" va "a poslednja knjiga, jeste li izmenili stav? Precizirati, kakav u$ u$as. Knjiga nema ni objekta ni subjekta, ona je sa sa% %injena od raznovrsno oblikovane gra& gra&e, od datuma i veoma razli% razli%itih brzina. 'im se knjiga pripi" pripi"e nekom subjektu,
&e, i spolja" zanemari se to delovanje gra gra& spolja"njost njenih odnosa. Izmi" Izmi"lja se Bog da bi se opravdala geolo" geolo"ka kretanja. U knjizi, kao i u svemu drugom, postojie linije uzglobljavanja ili segmentacije, slojevi, teritorije; ali isto tako i linije bega, kretanja deteritorijalizacije i destratifikacije. Uporedne brzine protoka po tim linijama povla povla% %e pojave relativnog zastoja, viskoziteta, ili, naprotiv, ubrzanja ili prekida (da, psihoanaliza je bila na" na" teret, bilo je potrebno da ga se oslobodimo). Sve to, merljive ! inski) linije i brzine, %ini (ma (ma ! inski) sklop. sklop. Knjiga je takav sklop, i kao takva ne mo$ mo$e se
pripisivati. To je mno" mno"tvo - ali se jo" jo" ne zna "ta mno" mno"tvo podrazumeva kada postane nepripisivo, to jest kada se uzdigne na nivo supstantiva. Ma" Ma"inski sklop je okrenut ka slojevima koja ga bez sumnje pretvaraju u neku vrstu organizma ili u neki ozna% ozna%avaju# avaju#i totalitet, ili pak u odrednicu koja se mo$ mo$e pripisati odre& odre&enom subjektu, ali isto tako i ka nekom telu bez organa koje koje neprekidno rasta% rasta%e organizam, propu" propu"ta %avaju# i stavlja u opticaj neozna neozna% avaju#e %estice, %iste intenzitete, i sebi pripisuje subjekte kojima ostavlja samo ime kao trag intenziteta. Kakvo je to telo bez organa u knjizi? Ima ih vi" vi"e, u zavisnosti od prirode posmatranih linija, njihovog sadr$ sadr$aja ili gustine, od mogu# mogu#nosti njihove konvergencije na "planu konzistencije" na kome se vr" vr"i njihov odbir. Tu, kao i svuda, su su" "tinu predstavljaju jedinice mere: kvantifikovati pismo. Nema razlike izme& izme&u onoga o %emu knjiga govori i na% na%ina na koji je napisana. Knjiga, dakle, nema ni objekta. Kao sklop, ona je samo povezana sa drugim sklopovima, u odnosu sa drugim telima bez organa. Nikada ne# ne #emo postaviti pitanje ozna%eno ili ozna% ozna%itelj, ne# ne#emo poku" poku"avati da u nekoj knjizi bilo "ta "ta je knjiga, ozna% shvatimo, pita# pita#emo se pomo# pomo#u %ega ona funkcioni" funkcioni"e, u zavisnosti od %ega propu" propu"ta ili ne propu" propu"ta svoje intenzitete, u koja mno" mno"tva uvodi i kako preobra$ preobra$ava svoje mno"tvo, sa kojim telima bez organa uskla& mno" uskla &uje svoje telo. Knjiga postoji samo spojla" spojla"njo"# njo"#u u i spolja. Onda, po" po"to je knjiga i sama mala ma" ma"ina, u kakvom je isto tako merljivom odnosu ta knji knji$ ma"ina sa ratnom ma" ma"inom, ljubavnom $evna ma" !inom ma"inom, revolucionarnom ma" ma" ma"inom, itd. - i sa apstraktnom ma ! i nom koja ih
pokre# pokre#e? Zamerili su nam se "to se suvi" suvi"e %esto pozivamo na knji$ knji$evnike. Glupava "emo jeste za koju se drugu primedba. Jer jedino pitanje koje se postavlja kada pi pi" ma"inu knji$ ma" knji$evna ma" ma"ina mo$ mo$e, i mora, prika% prika%iti da bi funkcionisala. Klajst i bezumna ratna ma" ma"ina, Kafka i ne% ne%uvena birokratska ma" ma"ina... (a ako %ovek postane $ivotinja " u i biljka pomo " u knji$ knji$evnosti, "to svakako ne zna% zna %i doslovno? Zar ne postaje $ivotinja
svega pomo#u glasa?). Knji$evnost je sklop, ona nema nikakve veze sa ideologijom, tu nema i nikada nije ni bilo ideologije. Ne govorimo ni o %emu drugom osim o mno"tvima, linijama, sklopovima i segmentima, nedoglednicama i intenzitetima, ma"inskim sklopovima i njihovim razli%itim tipovima, o telima bez organa i njihovoj gra&i, njihovom odabiranju, planu konzistencije, jedinicama mere u svakom pojedina%nom slu%aju. Stratometri, deleometri, C8O jedinice gustine, C8O jedinice konvergencije ne predstavljaju samo kvantifikaciju pisma ve# ga i odre&uju kao ne"to "to je uvek mera ne%eg drugog. Pisanje nema nikakve veze sa zna%enjem, ve# sa premeravanjem, crtanjem karata, %ak i onih oblasti koje pripadaju budu#nosti. Prvi tip knjige je knjiga-koren. Drvo je ve# slika sveta, ili je koren slika drvetasveta. To je klasi%na knjiga, kao lepa organska unutra"njost, ozna%avaju#a i subjektivna (slojevi knige). Knjiga podra$ava svet, kao umetnost prirodu: postupcima koji su joj svojstveni, a oni dovr"avaju ono "to priroda ne mo$e ili vi"e ne mo$e da u%ini. Zakon knjige je zakon odraza, Jedno koje postaje dva. Kako bi zakon knjige mogao da postoji u prirodi, kada upravlja i samom podelom na svet i knjigu, prirodu i umetnost? Jedno postaje dva: kad god nai&emo na tu formulu, bilo da je strate"ki iskazuje Mao, bilo da je shva#ena na "najdijalekti%kiji" na%in na svetu, nalazimo se pred najklasi%nijom i najdubljom mi"lju, najstarijom, najotrcanijom. Priroda tako ne postupa: u njoj je %ak i korenje uvek vretenasto, sa mnogobrojnim, bo%nim i kru$nim ograncima, a nije dihotomno. Duh zaostaje za prirodom. 'ak je i knjiga kao prirodna stvarnost vretenasta, sa osovinom, i, oko nje, li"#em. Ali knjiga kao duhovna stvarnost, Drvo ili Koren kao slika, uvek primenjuju zakon Jednog koje postaje dva, dva koje postaje %etiri... Binarna logika je duhovna stvarnost drveta-korena. 'ak i jedna tako "napredna" disciplina kao "to je lingvistika zadr$ava kao osnovnu sliku to drvo-koren, koje je vezuje za klasi%no mi"ljenje (takvo je sintagmatsko stablo 'omskog, koje po%inje u nekoj ta%ki S, a zatim se razvija po dihotomiji). To zna%i da ovakvo mi"ljenje nikada nije obuhvatilo mno"tvo: potrebna mu je pretpostavka o %vrstoj osnovnoj jedinici da bi do"lo do dva duhovnom metodom. A "to se ti%e objekta, prirodnom metodom se svakako mo$e neposredno pre#i sa Jednog na tri, %etiri ili pet, ali uvek pod uslovom da raspola$emo %vrstom osnovnom jedinicom, glavnim korenom koji nosi sekundarne korenove. Ni to nije re"enje. Samo su obostrano jednozna%ne relacije izme&u uzastopnih krugova zamenila binarnu logiku
dihotomije. Vretenast koren ni"ta vi"e ne obuhvata mno"tvo od dihotomnog korena. Jedan deluje u objektu dok drugi deluje u subjektu. Binarna logika i obostrano jednozna%ne relacije jo" uvek vladaju u psihoanalizi (stablo ludila u forjdovskom tuma%enju kod (rebera /Schreber/), linvgistici i strukturalizm, pa %ak i u informatici. Sistem koren%i#a ili $ili%ast koren druga je figura knjige, na koje se moderna misao rado poziva. Ovoga puta glavni koren je zakr$ljao ili mu se kraj rasta%e; na njega se kalemi bilo koje neposredno mno"tvo sekundarnih korenova koji bujaju. Ovoga puta se prirodna stvarnost pojavljuje u zakr$ljavanju glavnog korena, ali njegovo jedinstvo i dalje opstaje kao pro"lost ili kao budu#nost, odnosno kao mogu#nost. I moramo se zapitati da mo$da duhovna i reflektovana stvarnost ne kompenzira ono stanje stvari tome "to sa svoje strane postavlja zahtev za nekim skrivenim, jo" obuhvatnijim jedinstvom, ili za nekim "irim totalitetom. Na primer, Barozova (Burroughs) metoda cut-up -a: postavljanje jednog teksta preko drugog, koje obuhvata mnogobrojne, %ak i samonikle korenove (kao sadnica), podrazumeva dodavanje nove dimenzije dimenziji posmatranih tekstova. Upravo u toj dodatnoj dimenziji sklapanja jedinstvo produ$ava svoje duhovno dejstvo. U tom smislu se i delo koje je neosporno fragmentarno mo$e predstaviti i kao Totalno Delo ili Veliki Opus. Ve#ina modernih metoda kojima se post$e bujanje nizova ili uve#avanje mno"tva savr"eno su valjane u jednom pravcu, na primer linearnom, dok se zbirno jedinstvo vi"e potvr&uje u jednoj drugoj dimenziji, dimenziji kruga ili oiklusa. Kad god je mno"tvo uhva#eno u strukturu, njegov rast se kompenzira redukcijom zakona kombinatorike. Oni koji nasilno raskidaju jedinstvo ovde su doista "an&elotvorci", doctores angelici , prosto potvr&uju jedno u praovm smislu an&eosko jedinstvo. D$ojsove re%i, za koje je s pravom re%eno da imaju "mno"tvo korenova", stvarno raskidaju linearno jedinstvo re%i, ili %ak jezika, samo kada uspostva cikli%no jedinstvo re%enica, teksta ili saznanja. Ni%eovi aforizmi raskidaju linearno jedinstvo saznanja samo kada upu#uju na cikli%no jedinstvo ve%itog povratka, koje je u misli prisutno kao ne-znano. To zna%i da $ili%ast sistem u stvari ne raskida sa dualizmom, sa komplementarno"#u subjekta i objekta, prirodne i duhovne stvarnosti: jedinstvo je neprekidno ometano i osuje#ivano u objektu, dok u subjektu odnosi pobedu novi tip jedinstva. Svet je izgubio svoju osovinu, subjekt %ak vi"e i ne mo$e da postupa po dihotomiji, ve# pristupa jednom vi"em, ambivalentnom naddetermini"u#em jedinstvu, u dimenziji koja je uvek dodata dimenziji njegovog objekta. Svet je postao haos, ali
knjiga ostaje slika sveta, haosmos-koren%i#, umesto kosmosa-korena. 'udna je stvar knjiga koja je utoliko celovitija ukoliko je fragmentiranija. Knjiga kao slika sveta, kakva otu$na misao. U stvari nije dovoljno re#i "!ivelo mno"tvo", mada je te"ko ispustiti taj krik. Nikakva tipografska, leksi%ka ili %ak sintaksi%ka ve"tina ne#e biti dovoljna da ga podstakne. Mno"tvo treba stvarati , ne neprekidnim dodavanjem neke vi"e dimenzije, ve# naprotiv, sasvim prosto, uzdr$ano"#u na nivou dimenzija kojima raspola$emo, uvek n-1 (samo na taj na%in %ini deo mno"tva, bivaju#i uvek oduzimano). Izvu#i jedno iz mno"tva koje treba obrazovati, pisati po sistemu n-1. Takav sistem bi se mogao nazvati rizomom. Rizom kao podzemni izdanak sasvim je razli%it od korenova i koren%i#a. Glavice i krtole su rizomi. Biljke sa korenom ili koren%i#em mogu biti rizomorfne u svakom drugom pogledu: postavlja se pitanje nije li i cela botanika, u svojoj specifi%nosti, rizomorfna. Takve su %ak i $ivotinje, kada su u %oporu; pacovi su rizomi. Rizomi su i jazavi%ari u svim svojim funkcijama, po na%inu stanovanja, dola$enja do hrane, kretanja, uzmicanja i be$anja. Sam rizom ima veoma razli%ite oblike, od povr"inske razgranosti u svim pravcima, do srastanja u glavice i krtole. Kao kada se pacovi zavuku jedan ispod drugog. U rizomu se nalazi najbolje i najgore: krompir i zuba%a, korov. !ivotinja i biljka, zuba%a je crab-grass . Jasno ose#amo da nikoga ne#emo ubediti ako ne nabrojimo neka obele$ ja rizoma. 1 i 2 - Na%elo povezivanja i heterogenosti: ma koja ta%ka nekog rizoma mo$e se i mora, povezati sa ma kojom drugom ta%kom. Sasvim je druga%ije kod drveta ili korena koji utvr&uju jednu ta%ku, jedan poredak. Lingvisti%ko stablo kao kod 'omskog isto tako zapo%inje u jednoj ta%ki S i razvija se po dihotomiji. U rizomu, pak, svaka osobina ne upu#uje nu$no na neku jezi%ku osobinu: tu se svi mogu#i semioti%ki lanci vezuju za veoma razli%ite na%ine kodiranja, za biolo"ke, politi%ke, ekonomske lance, itd., uvode#i u igru ne samo razli%ite sisteme znakova ve# i statuse stanja stvari. Zapravo kolektivni sklopovi iskazivanja deluju neposredno u ma !i nskim sklopovima , i ne mo$e se napraviti radikalan rez izme&u sistema znakova i njihovih objekata. U lingvistici, %ak i kada nastojimo da se dr$imo onoga "to je eksplicitno i kada u jeziku ni"ta ne pretpostavljamo, ipak ostajemo u sferama diskursa koji podrazumeva posebne vrste sklopova i posebne dru"tvene tipove mo#i. Gramati%nost kod 'omskog, kategorijalni simbol S koji preovla&uje u svim re%enicama, pre svega je oznaka mo#i pa tek onda sintaksi%ka oznaka: gradi#e"
gramati%ki pravilne re%enice, podeli#e" svaki iskaz na nominalnu sintagmu i verbalnu sintagmu (prva dihotomija...). Takvim lingvisti%kim modelima ne#emo zameriti "to su suvi"e apstraktni, ve# naprotiv "to nisu dovoljno apstraktni, "to ne dose$u do apstraktne ma ! ine koja povezuje jezik sa semanti%kim i pragmati%kim sadr$ajima iskaza, sa kolektivnim sklopovima iskazivanja, sa %itavom jednom mikro-politikom dru"tvenog polja. Rizom bi neprekidno priklju%ivao semioti%ke lance, organizacije mo#i, pojave koje upu#uju na umetnosti, nauke, dru"tvene borbe. Semioti%ki lanac je kao krtola koja sakuplja veoma razli%ite %inove, jezi%ke, ali i perceptivne, mimi%ke gestualne, saznajne: nema jezika po sebi, ni univerzalnost govora, ve# postoji mno"tvo dijalekata, nare% ja, $argona, stru%nih jezika. Nema idealnog govornikaslua"aoca, kao ni homogene jezi%ke zajednice. Jezik je, prema Vajnrajhovoj (Weinreich) formuli, "u su"tini heterogena realnost".1 Nema mati%nog jezika, ve# dominantni jezik preuzima vlast u nekom politi%kom mno"tvu. Jezik se stabilizuje oko neke parohije, neke biskupije, neke prestonice. Stvara glavicu. Razvija se u obliku podzemnih izdanaka i tokova, du$ re%nih dolina, ili $elezni%kih pruga, pomera se kao kapi ulja.2 U jeziku se uvek mogu vr"iti unutra"nja strukturna razlaganja: to se u osnovi ne razlikuje od traganja za korenima. U stablu uvek ima ne%eg genealo"kog, "to nije popularna metoda. Nasuprot tome, metodom rizomskog tipa mo$emo analizirati jezik samo ako ga usmerimo ka drugim dimenzijama i drugim registrima. Jezik se zatvara u sebe samo kada onemo#a. 3 - Na%elo mno"tva: samo kada se mnogostruko zaista posmatra kao supstantiv, kao mno"tvo, ono vi"e nema nikakve veze sa Jednim kao subjektom ili kao objektom, kao prirodnom ili kao duhovnom stvarno"#u, kao slikom i kao svetom. Mno"tva su rizomati%na, i ni"te razgranata pseudo-mno"tva. nema jedinstva koje slu$i kao sto$er u objektu, ili se deli u subjektu. Nema jedinstva %ak ni samo zato da bi i"%ezlo u objektu, i "vratilo se" u subjektu. Mno"tvo nema ni subjekta ni objekta, ve# samo odrednice, veli%ine, dimenzije koje se ne mogu uve#ati a da ono ne promeni prirodu (zakoni kombinatorike se dakle mno$e srazmerno mno"tvu). Konci marionete, koja je rizom ili mno"tvo, ne upu#uju na pretpostavku o jedinstvenoj volji umetnika ili lutkara ve# na mno"tvo nervnih vlakana koja sa svoje strane obrazuju 1
Upor. Francoise Robert "Aspects sociaux du changement dans une grammaire generative", u Languages , No 32, dec. 1973, str. 90. 2
Upor. Bertil Malmberg, Les nouvelles tendences de la linguistique , tr.fr. P.U.F. (primer kastiljanskog dijalekta), str. 97. i dalje.
drugu marionetu sa drugim dimenzijama priklju%enim za prve: "Konce ili stabljike koje pokre#u marionete nazva#emo potkom. Moglo bi se primetiti da se njeno mno"tvo nalazi u li%nosti glumca koji ga projektuje u tekst. mo$da, ali njegova nervna vlakna i sama obrazuju potku. I uranjaju kroz sivu masu, re"etku, sve do neizdiferenciranog... Igra se pribli$ava pravoj tka%koj delatnosti, koju mitovi pripisuju Parkama ili Nornama."3 Sklop je upravo taj rast dimenzija u mno"tvu koje nu$no menja prirodu uporedo sa umno$avanjem svojih priklju%aka. U rizomu nema ta%aka ili polo$aja, kao "to ih nalazimo u strukturi, drvetu, korenu. Postoje samo linije. Kada Glen Guld (Gould) ubrzava izvo&enje nekog komada, on ne postupa samo kao virtuoz, on pretvara muzi%ke ta%ke u linije, on omogu#ava bujanje celine. Jer broj vi"e nije univerzalan pojam koji meri elemente prema njihovom mestu u bilo kojoj dimenziji, da bi i sam postao mno"tvo koje varira u zavisnosti od posmatranih dimeznija (prvenstveno oblasti nad skupom brojeva koji se vezuju za tu oblast). Nemamo jedinice mere, ve# samo mno"tva ili raznovrsnost mera. Pojam jedinstva se javlja samo kada u nekom mno"tvu vlast preuzme ozna%itelj, ili kad se odigra odgovaraju#i proces subjektivizacije: to je slu%aj kada jedinica-sto$er utemeljuje neki skup obostrano jednozna%nih relacija izme&u elemenata ili objektivnih ta%aka, ili kada se Jedan deli po zakonu binarne logike diferencijacije u subjektu. Jedinstvo uvek deluje u okrilju neke prazne dimenzije koja je dodata dimenziji posmatranog sistema (nadkodiranje). Ali se rizom ili mno"tvo ne mo$e nadkodirati, on nikada ne raspola$e dodatnom dimenzijom u odnosu na broj svojih linija, to jest u odnosu na mno"tvo brojeva vezanih za te linije. Sva mno"tva su ravna ukoliko ispunjavaju, zauzimaju sve svoje dimenzije: govori#emo, dakle o planu konzistencije mno"tva, iako ovaj "plan" ima dimenzije koje rastu srazmerno broju priklju%aka koji se za njega vezuju. Mno"tva se odre&uju spolja: pomo#u apstraktne linije, nedoglednice ili linije napu"tanja teritorije po kojoj menjaju prirodu priklju%uju#i se na druge linije. Plan konzistencije (mre$a, re"etka) spolja"nja je strana svih mno"tava. Linija bekstva ozna%ava u isto vreme stvarnost izvesnog broja kona%nih dimenzija koju mno"tvo zaista ispunjava; mogu#nost da se doda bilo koja druga dimenzija, ako se mno"tvo ne preobrazi po toj liniji, mogu#nost i nu$nost da se sva ta mno"tva izravnaju na istom planu konzistenzije ili eksteriornosti, bez obzira na njihove dimenzije. Ideal knjige bio bi da se svaka stvar stavi na taj plan eksteriornosti, na jednu jedinu 3
Ernst Jünger, Approaches drogues et ivresse , tr. fr. Table ronde, str. 304, S 218.
stranicu, na isto podru% je: do$ivljena zbivanja, istorijske odrednice, misaoni pojmovi, pojedinac, grupe i dru"tvene formacije. Klajst je izmislio pismo ovoga tipa, isprekidano nizanje afekata, sa promenljivim brzinama, sa ubrzanjima i preobra$ajima, uvek u odnosu prema spolja"njosti. Otvorene prstenove. Stoga se njegovi tekstovi u svakom pogledu suprotstavljaju klasi%noj ili romanti%arskoj knjizi, koju predstavlja unutra"njost neke supstance ili nekog sadr$aja. Knjiga-ratna ma"ina nasuprot knjizi-dr$avnom aparatu. Ravna mno ! tva sa n dimenzija su neozna%avaju#a i asubjektivna. Ozna%ena su neodre&enim, ili pre partitivnim oblicima (tu ima zuba%e, rizoma...). Ne#emo uop"te pitati "ta mno"tvo zna%i ni kome se pripisuje. Ali kada je neko mno"tvo, na primer FA(IZAM - u$asno mno"tvo - ve# dato, odre&eno svojim linijama ili dimenzijama - ta%no postavljeno na planu konzistencije - upita#emo se prema kojoj dimenziji ono ozna%ava ovo, ili ono, prema kojoj liniji se pripisuje nekom pojedincu, grupi ili dru"tvenoj formaciji. Jer postoji individualni fa"izam, grupni fa"izam kao dru"tvena formacija. A upravo te distinkcije nisu primarne, ve# sekundarne i izvedene u odnosu na neposredno prou%avanje mno"tva.4 Kujmo, izravnavajmo, da bismo bili kova%i nesvesnog. 4 - Na%elo neozna%avaju#eg prekida: nasuprot isuvi"e oznavaju#im presecima koji odvajaju strukture ili prolaze kroz neku od njih. Rizom mo$e da se prekine, prelomi na bilo kom mestu, ali se nastavlja po ovoj ili onoj svojoj liniji i po drugim linijama. Sa mravima se nikako ne mo$e iza#i na kraj zato "to oni obrazuju $ivotinjski rizom %iji se najve#i deo mo$e razoriti ali #e se on ipak obnoviti. Svaki rizom sadr$i linije segmentacije po kojima je stratifikovan, podeljen na teritorije,
Metoda: ne#emo tra$iti neki zajedni%ki rod %ije bi vrste bili fa"izmi, pa %ak i totalitarizmi. Ne#emo tra$iti ni vrstu koja bi odgovarala fa"izmima, ili nema%kom fa"izmu, i koja bi se razlikovala od svih drugih. Ali, bilo na kom nivou op"tosti ili specifi%nosti da uzmemo ovaj pojam, posmatra#emo ga kao mno"tvo koje je odre&eno svojim dimenzijama (postoje razne vrste nema%kih fa"izama u istom razdoblju, sa desnim "strujama", levim strujama, sa linijama mase, nedoglednicama, gradskim veli%inama i seoskim veli%inama, itd.) !.-P. Fe (Faye) je to pokazao na na%in koji nam izgleda kona%an. Zna%enje koje je fa"izam imao u odre&enom trenutku, kao i njegovo pripisivanje, zavise od dimenzija koje odnose prevagu nad drugim dimenzijama, od linija koje se razvijaju na ra%un drugih. Pitanja zna%enja i pripisivanja uvek su sporedna u odnosu na bilo koji pojam koji je prvo posmatran kao mno"tvo; recimo re%enica tipa "Nikakav oblik nad-ja ne mo$e se preneti sa pojedinca na odre&eno dru"tvo." To je lo"a metoda. Ne postoji oblik pojma %iji bi se sadr$aj pripisivao isklju%ivo (ili prevashodno) bilo pojedincima bilo zajednicama. Ako pojam doista ozna%ava mno"tvo, on se pripisuje dru"tvima prema jednim linijama, grupama i porodicama prema drugim linijama, pojedincima prema tre#im; i svaka stvar kojoj se on pripisuje i sama predstavlja mno"tvo. Ako nije tako, to je lo" pojam (to se moglo naslutiti kada je u pitanju nad-ja, kao i ve#ina psihoanaliti%kih pojmova koji vr"e pogre"no zdru$ivanje i pogre"no razlikovanje). 4
organizovan, ozna%en, pripisan itd.; ali i linije napu"tanja teritorije po kojima neprekidno izmi%e. U rizomu nastaje prekid kad god se segmentarne linije rasprsnu u nedoglednicu, ali nedoglednica predstavlja deo rizoma. Te linije uvek upu#uju jedna na drugu. Zato nikada ne mo$emo imati dualizam ili dihotomiju %ak i u osnovnom obliku dobrog i lo"eg. Nastane prekid, ocrta se nedoglednica, ali uvek postoji opasnost da se na njoj na&u organizacije koje #e izvr"iti novu stratifikaciju celine, formacije koje #e povratiti mo# ozna%itelju, atributi koji #e vaspostaviti subjekat - sve mogu#e, od edipovskih izvora do fa"isti%kih ugru"aka. Smatrali su nas fa"istima; ali mi nikada ne#emo biti fa"isti u dovoljnoj meri, sve dok ne budemo svesni, barem mi, da fa"izam nije samo fa"izam drugih. Grupe i pojedinci sadr$e mikro-fa"izme koji samo treba da se iskristali"u. Da, i zuba%a je rizom. Dobro i lo"e mogu biti samo proizvod aktivnog i privremenog, nikad okon%anog odabiranja. Zar kretanja koje vode gubljenju teritorije (deteritorijalizacija) i procesi vra#anja teritorije (reteritorijalizacija) nisu relativni, uvek u grananju, uhva#eni jedni u drugima? Orhideja gubi teritoriju, obrazuju#i sliku, kopiju ose; ali osa ponovo osvaja teritoriju na toj slici; ona ipak gubi teritoriju postaju#i i sama deo reproduktivnog aparata orhideje; ali ona orhideji vra#a teritoriju prenose#i njen polen. Osa i orhideja grade rizom svojom heterogeno"#u. Moglo bi se re#i da orhideja podr$ava osu %iju sliku reprodukuje na na%in koji nosi zna%enje (mimeza, mimikrija, mamac, itd.). Ali to je ta%no samo na nivou slojeva - paralelizam dva sloja koji su takvi da vegetalna organizacija u jednom podra$ava animalnu organizaciju u drugom. U isto vreme je u pitanju i ne"to sasvim drugo: vi"e nema nikakvog podra$avanja, ve# je to hvatanje koda, vi"ak vrednosti koda, pove#anje valence, pravo postojanje, postati-orhidejina osa, postati-osina orhideja, po"to svako od ovih postajanja obezbe&uje napu"tanje teritorije jednom od termina i novo osvajanje teritorije drugom, po"to se oba postanka ulan%avaju i smenjuju prate#i kru$enje intenziteta koje sve vi"e podsti%e napu"tanje teritorije. Ne postoji ni podra$avanje ni sli%nost, ve# rasprskavanje dva heterogena niza u nedoglednicu sastavljenu od zajedni%kog rizoma koji vi"e ne mo$e ni da se pripi"e ni da se podvede pod neki ozna%itelj. Remi (oven (Rémy Chauvin) veoma lepo ka$e: "Aparalelna evolucija dva bi#a koja jedno s drugim nemaju apsolutno nikakve veze."5 Uop"tenije govore#i, mo$e se dogoditi da evolucije moraju da napuste stari model drveta i rodoslovlja. Pod odre&enim 5
Rémy Chauvin, Entretiens sur la sexualité , Plon, str. 205.
uslovima, virus mo$e da se priklju%i na semene #elije i da pobegne, da pre&e u #elije neke sasvim druge vrste, i pri tom ponese sa sobom "genetske informacije" koje poti%u od prvog doma#ina (to pokazuju novija istra$ivanja Benvenista i Todara na virusu tipa C, u njegovoj dvostrukoj povezanosti sa ADN pavijana i ADN nekih vrsta doma#ih ma%aka). Sheme evolucije vi"e se ne bi stvarale prema modelima grananja potomstva, idu#i od manje diferenciranog ka vi"e diferenciranom, ve# prema rizomu koji neposredno deluje u heterogenom i koji ska%e sa jedne ve# izdiferencirane linije na drugu.6 I tu dolazi do apralelne evolucije pavijana i ma%ke, pri %emu jedno o%igledno nije model drugog, ni drugo kopija prvog (postati pavijan u obliku ma%ke ne zna%i da ma%ka “glumi" pavijana). Mi gradimo rizom sa na"im virusima, ili pre, na"i virusi nas podsti%u da gradimo rizom sa drugim $ivotinjama. Kako ka$e !akob (Jacob), preno"enje genetskog materijala putem virusa ili na druge na%ine, spajanje #elija poteklih sa razli%itih vrsta, ima sli%ne rezultate kao "ogavne ljubavi koje su voleli antika ili srednji vek".7 Popre%ne veze izme&u izdiferenciranih linija mrse genealo"ka stabla. Treba tra$iti molekul, ili %ak %esticu manju od molekula sa kojom se povezujemo. Vi"e se razvijamo i umiremo od polimorfnih i rizomati%nih gripova nego od nasle&enih bolesti ili bolesti koje imaju odre&ene nasledne oblike. Rizom je antigenealogija. Ista stvar sa knjigom i svetom: knjiga nije slika sveta, kao "to neki %vrsto veruju. Ona gradi rizom sa svetom, dolazi do aparalelne evolucije knjige i sveta; knjiga obezbe&uje svetu napu"tanje teritorije, ali svet vra#a teritoriju knjizi, koja i sama gubi teritoriju u svetu (ako je u stanju i ako mo$e). Mimikrija je veoma lo" pojam, jer zavisi od binarne logike, koja va$i za pojave sasvim druga%ije prirode. Krokodil ne reprodukuje stablo drveta, kao "to ni kameleon ne reprodukuje ni"ta, on boji svet vlastitom bojom, ru$i%asto sa ru$i%astim, to je njegovo postati-svet, na%in da 6
Za radove Benvenista i Todara videti Yves Christen, "Le role des virus dans l'évolution", u La Recherche , No 54, mart 1975; "Virusi mogu, posle integracije-ekstrakcije u #eliji da, zbog gre"ke prilikom isecanja, ponesu delove DNA sa svoga doma#ina i da ih prenesu na nove #elije: to je uostalom osnova onoga "to nazivamo geneti%kim in$enjeringom. Iz toga proizlazi da se genetska informacija koja je svojstvena jednom organizmu mo$e preneti na neki drugi organizam putem virusa. Ako se zainteresujemo za ekstremne situacije, mo$emo %ak da zamislimo da se ovo preno"enje informacija vr"i sa razvijenije vrste na manje razvijenu, iz koje se mo$da ova prva razvila. Taj mehanizam bi se, dakle, odvijao u suprotnom smeru od mehanizma klasi%ne evolucije. Ako bi takvo preno"enje informacija dobilo veliki zna%aj, onda bismo u nekim slu%ajevima %ak morali da, sheme $buna ili drveta koje danas slu$e za prikazivanje evolucije, zamenimo mre$astim shemama (kod kojih bi ogranci bili povezani i posle diferencijacije" (str. 271). 7 François
Jacob, La logique du vivant , Gallimard, str. 312, 333.
i sam postane neprimetan, neozna%avaju#i, da sam sebe ukine, da stvori svoju sopstvenu nedoglednicu, da okon%a svoju "aparalelnu evoluciju". Mudrost biljaka: %ak i kada imaju korenove, uvek postoji neka spolja"njost u kojoj grade rizom sa ne%im - sa vetrom, sa $ivotinjom, sa %ovekom (kao i neki vid u kome same $ivotinje grade rizom, pa i ljudi, itd.). "Pijanstvo kao pobedonosna navala biljke u nama." Treba uvek slediti rizom kroz prekid, razvla%iti, produ$avati, nastavljati nedoglednicu, varirati je, sve dok se ne stvori najapstraktnija i najvijugavija linija sa n dimenzijama, sa isprekidanim pravcima. Udru$iti prilive napu"tenih teritorija. Slediti biljke: po%e#emo time "to #emo utvrditi granice prve linije prema krugovima konvergencije oko uzastopnih pojedina%nosti; zatim #emo videti da li se unutar ove linije stvaraju novi krugovi konvergencije sa novim ta%kama koje se nalaze van granica i u drugim pravcima. Pisati, obrazovati rizom, "iriti njegovu teritoriju napu"tanjem teritorije, razvla%iti nedoglednicu sve dok ne pokrije ceo plan konzistencije u apstraktnoj ma"ini. "Prvo idi do svoje prve biljke i tu pa$ljivo posmatraj kako iz te ta%ke izvire voda. Ki"a je verovatno daleko odnela seme. Sledi brazde koje je voda izdubila, tako #e" znati pravac proticanja. Tada potra$i biljku koja je, u tom pravcu, najudaljenija od tvoje. Sve biljke koje rastu izme&u te dve su tvoje. Kasnije, kada i one budu bacile seme, mo#i #e" da pro"iri" svoju teritoriju ako sledi" vodeni tok koji polazi od svako od njih." 8 Muzika neprekidno omogu#ava svojim nedoglednicama da pro&u kao "mno"tvo koje se preobra$ava", %ak i ako izvr#e vlastite kodove po kojima je strukturirana ili pretvorena u stablo; zboga toga se muzi%ki oblik, sa svojim prekidima i bujanjima, mo$e uporediti sa korovom i predstavlja rizom.9 5 i 6 - Na%elo kartografije i preslikavanja: rizom ne potpada ni pod kakav strukturalni ili generativni model. Tu&a mu je svaka ideja o geneti%koj osi kao dubinskoj strukturi. Geneti%ka osa je neka vrsta objektivne sto$erne jedinice oko koje se ogranizuju uzastopni stadijumi; dubinska struktura je vi"e osnovni sled koji se mo$e razlo$iti na neposredne sastojke, dok jedinstvo proizvoda prelazi u drugu, transformacionu i subjektivnu dimenziju. Tako ne izlazimo iz okvira reprezantativnog modela drveta, ili korena - vretenastog ili $ili%astog (na primer "drveta" kod
8
9
Carlos Castenada, L'herbe du diable et la petite fumée , tr. fr. le Soleil noir, str. 160.
Pierre Boulez, Par volonté et par hasard , Seuil, str. 14: "Zasadite je na zemlji crnici i ona odjednom po%ne da buja kao korov..." I passion, o muzi%koj proliferaciji, str. 89: "muzika koja se talasa, u kojoj i sama partitura onemogu#ava izvo&a%a da odr$i ritam sa vremenom koje pulsira."
'omskog, je vezano za osnovni sled i predstavlja proces njegovog nastanka slede #i binarnu logiku). Ovo je samo varijacija prastare misli. Za geneti%ku osu ili dubinsku strukturu ka$emo da su to pre svega na%ela kopije , koja se mo$e beskona%no reprodukovati. Sva logika drveta je logika kopije i reprodukcije. Kako u lingvistici, tako i psihoanalizi, njen predmet je nesvesno koje je i samo reprezentativno, iskristalisano u kodifikovane skupove, raspore&eno po geneti%koj osi ili podeljeno po sintagmatskoj strukturi. Ona ima za cilj opis stanja stvari, uravnote$enje intersubjektivnih odnosa, ili ispitivanje nesvesnog koje je ve# tu, "#u#ureno u tamnim kutovima pam#enja i jezika. Ona se sastoji u preslikavanju ne%ega "to je dobijeno gotovo, polaze#i od strukture koja nadkodira ili ose koja dr$i. Drvo povezuje kopije i svrstava ih u hijerarhiju, kopije su kao listovi na drvetu. Rizom je ne"to sasvim drugo, karta a ne kopija. Napraviti kartu, a ne kopiju. Orhideja ne reprodukuje kopiju ose, ona sa osom pravi kartu u okviru rizoma. Ako se karta suprotstavlja kopiji, to je zato "to je sva usmerena eksperimentisanju sa realno"#u. Karta ne reprodukuje nesvesno koje je zatvoreno u sebe, ona ga gradi. Ona sudeluje u priklju%ivanju polja, u osloba&anju tela bez organa, u njihovom maksimalnom otvaranju na planu konzistencije. Ona je i sama deo rizoma. Karta je otvorena, mo$e se u svim svojim dimenzijama priklju%iti, rasklopiti prevrnuti, u stanju je da neprekidno trpi promene. Mo$e da se pocepa, prevrne, prilagodi svim mogu#im sklopovima, mo$e da je napravi pojedinac, grupa, dru"tvena formacija. Mo$emo da je nacrtamo na zidu, da je stvorimo kao umetni%ko delo, da je izvedemo kao politi%ku akciju ili kao razmi"ljanje. Mo$da je jedno od najva$nijih obele$ ja rizoma to "to uvek ima mnogobrojne ulaze; jazavi%ar je u tom smislu $ivotinjski rizom, i ponekad podrazumeva jasno razlikovanje nedoglednice kao hodnika kroz koji se prolazi, i magacinskih i stambenih slojeva (upor. bizamski pacov). Karta ima mnogobrojne ulaze, nasuprot kopiji koja se uvek vra#a "na isto". Karta je stvar performanse, dok kopija uvek upu#uje na navodnu "kompetenciju". Nasuprot psihoanalizi, psihoanaliti%koj kompetenciji, koja stavlja svaku $elju i iskaz na geneti%ku osu ili u okvir nadkodiraju#e strukture, i koja do beskona%nosti vadi jednoli%ne kopije stadijuma na toj osi ili %inilaca u toj strukturi, shizo-analiza odbacuje svaku ideju o preslikanoj fatalnosti, bez obzira na to kako je nazivamo, bo$anskom, anagogijskom, istorijskom, ekonomskom, strukturalnom, hereditarnom ili sintagmatskom. (Jasno se vidi da Melani Klajn uop"te ne razume problem kartografije jednog od svojih malih
pacijenata, de%aka Ri%arda, i zadovoljava se va&enjem gotovih kopija - Edip, dobar i lo" tata, lo"a i dobra mama - dok dete o%ajni%ki poku"ava da sledi performansu koju psihoanaliza sasvim prenebregava.10 Pulzije i parcijalni objekti nisu stadijumi na geneti%koj osi, ni pozicije u dubinskoj strukturi, to su politi%ka opredeljenja za probleme, ulazi i izlazi, #orsokaci koje dete do$ivljava politi%ki, to jest u punoj snazi svoje $elje. Da mo$da ipak ne vaspostavljamo obi%an dualizam kada suprotstavljamo karte kopijama, kao dobru i lo"u stranu? Zar karti nije svojstveno da mo$e da se preslika? Zar rizomu nije svojstveno da se ukr"ta sa korenjem, da se ponekad pome"a sa njim? Zar karta ne sadr$i fenomene redundancije koji kao da su ve# njene vlastite kopije? Zar mno"tvo nema svoje slojeve u koje se ukorenjuju unifikacije i totalizacije, omasovljavanja, mimeti%ki mehanizmi, ozna%avaju#a ovladavanja, subjektivna pripisivanja? Zar %ak i nedoglednice ne#e, zahvaljuju#i svojoj eventualnoj divergenciji, reprodukovati formacije koje je po svojoj funkciji trebalo da rasto%e ili izokrenu? Ali je ta%no i obrnuto, to je pitanje metode: uvek treba prenositi kopiju na kartu . A ta operacija uop"te nije simetri%na u odnosu na prethodnu. Jer, strogo uzev"i, nije ta%no da kopija reprodukuje kartu. Ona je pre kao fotografija, kao rendgenski snimak koji bi po%eo da bira ili izdvaja ono "to treba da reprodukuje, ve"ta%kim sredstvima, pomo#u bojenja ili drugih postupaka koje name#e situacija. Podra$avalac uvek stvara sopstveni model, i privla%i ga. Kopija je ve# prevela kartu u sliku, preobrazila rizom u korenove i koren%i#e. Ogranizovala je, stabilizovala, neutralisala mno"tva prema sopstvenim osama zna%enja i subjektivizacije. Ona je stvorila, strukturalizovala rizom, a kopija reprodukuje samo samu sebe kada misli da reprodukuje ne"to drugo. Zato je tako opasna. Ona uvodi redundacije, i "iri ih. Od karte ili rizoma kopija reprodukuje samo #orsokake, zakr%enja, klice osovinskog korena ili strukturacione ta%ke. Pogledajte psihoanalizu i linvgistiku: prva je uvek pravila samo kopije ili fotografije nesvesnog, druga kopije ili fotografije jezika, sa svim izneveravanjima koja to pretpostavlja (nije %udo "to je psihoanaliza vezala svoju sudbinu za sudbinu lingvistike). Vidite "ta se doga&alo jo" sa malim Hansom, koji je bio predmet prave de% je psihoanalize: neprekidno su lomili njegov rizom, brljali njegovu kartu , vra#ali je na mesto, blokirali mu svaki izlaz, sve
10
Upor. Melanie Klein, Psychanalyse d'un enfant , aktivnostima).
tr. fr. Tchou (uloga ratnih karti u Ri%ardovim
dok nije po$eleo sopstvenu sramotu i krivicu, sve dok mu nisu usadili stid i ose#anje krivice, fobiju (ogra&uju mu rizom ku#e, zatim ulice, ukorenjuju ga u roditeljski krevet, pri%vr"#uju $ilicama za vlastito telo, vezuju za profesora Frojda). Frojd izri%ito uzima u obzir kartografiju malog Hansa, ali uvek i samo zato da bi je sveo na porodi%nu fotografiju. A pogledajte "ta %ini Melani Klajn sa geo-politi%kim kartama malog Ri%arda: pravi fotografije, pravi kopije, bilo da zauzmete pozu ili da pratite osu, geneti%ki stadijum ili strukturalni pravac, polomi#e va" rizom. Pusti#e vas da $ivite i govorite, pod uslovom da vam zapu"e sve izlaze. Kada se rizom zapu"i, udrvi, gotovo je, nikakva $elja vi"e ne prolazi; jer $elja se uvek kre#e i nastaje putem rizoma. Kad god $elja prati drvo, dolazi do unutra"njih padova zbog kojih se gasi i umire; ali rizom deluje na $elju preko spolja"njih stvarala%kih podsticaja. Zato je toliko va$no da poku"amo drugu operaciju, koja je obrnuta ali ne i simetri%na. Da prika%imo kopije za kartu, pove$emo korenje ili drve#e sa nekim rizomom. Prou%iti nesvesno, u slu%aju malog Hansa, zna%ilo bi pokazati kako on poku"ava da obrazuje rizom, sa porodi%nom ku#om, ali i sa nedoglednicom koja ide u ku#e, ulice, itd; kako su te linije prese%ene, dok se dete ukorenjuje u porodicu, slika pod ocem, ostavlja otisak na maj%inom krevetu; zatim kako intervencija profesora Frojda obezbe&uje prevlast ozna%itelja kao subjektivacije afekata; kako dete sada ne mo$e da pobegne samo u obliku postajanja-$ivotinje, kojeg se pla"i kao sramnog i gre"nog (postati-konj za malog Hansa pravo je politi%ko opredeljenje). Ali bi ipak trebalo ponovo pronalaziti #orsokake na karti, i tu ih otvarati ka mogu#im nedoglednicama. Isto bi bilo i za kartu grupe: pokazati u kojoj ta%ki rizoma nastaju fenomeni omasovljavanja, birokratije, liderstva, fa"izacije, itd., a koje linije ipak opstaju, makar i podzemno, nastavljaju#i da i dalje potajno grade rizom. Delinijeva (Deligny) metoda: napraviti kartu gestova i kretnji autisti%nog deteta, kombinovati vi"e karata za isto dete, za vi"e dece...11 Ako je istina da karta ili rizom u biti imaju vi"e ulaza, smatra#emo %ak da u nju mo$emo u#i putem kopija ili drveta-korena, imaju#i u vidu potrebne mere predostro$nosti (i tu #emo se odre#i manihejskog dualizma). Na primer, %esto #emo biti primorani da lutamo po #orsokacima, da prelazimo preko ozna%iteljskih mo#i i subjektivnih $elja, da se oslanjamo na edipovske, paranoi%ne ili neke jo" gore formacije, kao na o%vrsle teritorijalnost koje omogu#avaju druge transformacione operacije. 'ak je mogu#e i da psihoanaliza 11
Cahiers de l'Immuable I, Légendes de Fernand Deligny (Recherches, No 9, avril 1975).
poslu$i, naravno sasvim nehotice, kao oslnoac. U drugim pak slu%ajevima, osloni#emo se neposredno na nedoglednicu koja omogu#ava da se rasprsnu slojevi, pokidaju korenovi i uspostave nove veze. Postoje, dakle, veoma razli%iti sklopovi, karte-kopije, rizomi-koreni, sa promenljivim koeficijentima deteritorijalizacije. U rizomima postoje strukture drveta ili korena, ali i obrnuto, neka grana drveta ili neki deo korena mogu po%eti da pupe kao rizom. Otkri#e tu nije rezultat teorijskih analiza koje obuhvataju univerzalije, ve# prakse koja gradi mno"tva ili skupove intenziteta. U srcu drveta, u "upljini korena ili u prevoju grane, mo$e da se obrazuje novi rizom. Ili neki mikroskopski element drveta-korena, neki koren%i#, po%inje da stvara rizom. Ra%unovodstvo, birokratija, primenjuju postupaka preslikavanja: ali mogu i da po%nu da pupe, da razviju izdanke rizoma, kao u Kafkinom romanu. Dovoljno je da neka intenzivna osobina po%inje da deluje za svoj ra%un, izdvaja se neko halucinantno opa$anje, neka sintezija, neka perverzna mutacija, neka igra slika, i hegemonija ozna%itelja biva dovedena u pitanje. Kod deteta se osloba&a semiotika gestova, mimike, igre, itd. i odlepljuje se od "kopije", to jest od dominantne kompetencije u%iteljevog jezika - neki mikroskopski doga&aj remeti ravnote$u lokalne vlasti. Tako bi se generativna stabla, sa%injena prema sintagmatskom modelu 'omskog, mogla otvoriti u svim pravcima, i sama stvoriti rizom.12 Biti rizomorfan zna%i proizvoditi izdanke i vlakna koji li%e na korenje, ili, jo" bolje, koji mu se priklju%uju prodiru#i u deblo, da bi ga iskoristili u nove i neobi%ne svrhe. Dosta nam je drveta. Ne treba vi"e da verujemo u drve#e, korenje ili koren%i#e, suvi"e smo zbog njih pretrpeli. Na njima se zasniva %itava arborescentna kultura, od biologije do lingvistike. Naprotiv, ni"ta nije lepo, ni"ta nije zaljubljeno, ni"ta nije politi%no, osim podzemnih izdanaka i nadzemnih korenova korova i rizoma. Amsterdam, grad koji uop"te nije ukorenjen, grad-rizom sa svojim kanalima-izdancima, u kojima se korisno priklju%uje najve#oj ludosti, u sklopu mehanizma trgovinskog rata. Drvo ili koren do%aravaju tu$nu sliku misli koja stalno podra$ava mno"tvo polaze#i od nekog vi"eg jedinstva, centra ili segmenta. Doista, ako posmatramo skup grane-korenovi, stablo igra ulogu naspramnog segmenta za jedan od podskupova posmatranih odozdo na gore: takav segment #e biti "dipol-veze", za razliku
12
Upor. Dieter Wunderlich, "Pragmatique, situation d'énonciation et Deixis", u Languages , No 26, jun 1972, str. 50 i dalje (poku"aji Mak Kolija /Cawley/, Sadoka /Sadock/ i Vunderliha da u stabla 'omskog unesu "pragmati%ka svojstva").
od "dipola-jedinica" koje obrazuju zraci kada izbijaju iz istog centra.13 Ali i same veze mogu da bujaju kao u sistemu koren%i#a, tako da nikada ne izlazimo van Jedan-Dva, i samo prividnih mno"tava. Ni regeneracije, reprodukcije, vra#anja, hidre i meduze ne poma$u nam da se izvu%emo iz tih okvira. Razgranati sistemi su hijerarhijski sistemi koji sadr$e sredi"ta mo#i ozna%avanja i subjektivacije, centralne automate kao organizovana pam#enja. Njima odgovaraju modeli u kojima jedan element prima informacije samo od vi"e jedinice, a subjektivna $elja od unapred utvr&enih veza. To se dobro vidi na problemima savremene informatike i elektronskih ma"ina, koje zadr$avaju najstariji na%in mi"ljenja utoliko "to prenose mo# na neku memoriju ili neki centralni organ. U izvrsnom %lanku koji ukazuje na "razgranatost komandovanja" (centralizovani sistemi ili hijerarhijske strukture), Pjer Rozen"til (Pierre Rosenstiehl) i !an Petito (Jean Petitot) prime#uju: "Prihvatiti primat hijerarhijskih struktura zna%i dati prvenstvo razgranatim strukturama. [...] Razgranata forma dopu"ta topolo"ko obja"njenje [...] U hijerarhijskom sistemu, pojedinac prihvata samo jednog aktivnog suseda, svog hijerarhijski nadre&enog. [...] Proto%ni kanali su unapred utvr&eni: grananje postoji pre pojedinca koji se u njega uklju%uje na ta%no odre&enom mestu" (mo# zna%enja i subjektivacija). Autori ukazuju ovim povodom da se, %ak i kada verujemo da dose$emo mno"tvo, mo$e dogoditi da to mno"tvo bude la$no - "to mi zovemo $ili%asti tip - zato "to njegovo predstavljanje ili naizgled nehijerarhijsko iskazivanje u stvari dopu"ta samo re"enje koje #e u potpunosti biti hijerarhijsko: to je slu%aj sa %uvenom teoremom o prijateljstvu, "ako u jednom dru"tvu bilo koja dva pojedinca imaju istog zajedni%kog prijatelja, onda postoji pojedinac koji je prijateljih svih drugih" (kako ka$u Rozen"til i Petito, koji je to zajedni%ki prijatelj? univerzalni prijatelj tog dru"tva parova, u%itelj, ispovednik, lekar? - ideje koje su neobi%no udaljene od polaznih aksioma - prijatelj ljudskog roda? ili pak filo -zof kakav se pojavljuje u klasi%noj misli, %ak i ako je to izjalovljeno jedinstvo koje vredi samo po vlastitoj odsutnosti ili subjektivnosti, i koje ka$e: "ja ne znam
13
Upor. Julien Picotte, Le réseau arborescent, schéme primordial de la pensée , Hermann, 1936. Ova knjiga analizira i razvija razne sheme razgranatog oblika, koji nije prikazan kao obi%an formalizam, ve# kao "stvarni temelj formalnog mi"ljenja". Ona dovodi do krajnje konsekvence klasi%nu misao. U njoj su sakupljeni svi vidovi u kojima se pojavljuje Jedan-Dva, teorija dipola. SHEMA
ni"ta", "ja nisam ni"ta"?). U tom slu%aju, autori govore i diktatorskim teoremama. Takvo je upravo na%elo drveta-korena, ili ishod, re"enje koren%i#a, struktura Mo#i.14 Tim centralizovanim sistemima autori suprotstavljaju necentralizovane sisteme, mre$e gotovih automata, kod kojih se komunikacija uspostavlja izme&u bilo koja dva suseda, kod kojih izdanci ili kanali ne postoje unapred, kod kojih su svi pojedinci me&usobno zamenljivi i odre&uju se samo stanjem u datom trenutku, tako da se lokalne operacije koordiniraju, a kona%ni globalni rezultat sinhronizuje nezavisno od neke centralne instance. Preno"enje intenzivnih stanja zamenjuje topologiju, a "krivulja koja predstavlja kru$enje informacija u neku ruku je suprotna hijerarhijskoj krivulji... Nema nikakvog razloga da krivulja bude drvo" (takvu krivulju smo nazvali kartom). Problem ratne ma"ine ili Firing Squad -a: da li je neophodan general da bi n pojedinaca u isto vreme otvorilo vatru ? Re"enje bez Generala na&eno je za necentralizovano mno"tvo koje sadr$i kona%an broj stanja i znakove za odgovaraju#u brzinu, sa stanovi"ta ratnog rizoma ili logike gerile. 'ak se dokazuje da takvo mno"tvo, ma"inski sklop ili ma"inizovano dru"tvo, odbacuje kao "asocijalnog uljeza" svakog usredoto%avaju#eg, objedinjavaju#eg automata.15 Tada je n zaista uvek n-1. Rozen"til i Petito insistiraju na tome da opozicija centarnecetralizovano manje vredi po stvarima koje ozna%ava, a vi"e po vrstama ra%una koje primenjuje na stvari. Drvo mo$e da odgovara rizomu, ili obrnuto, da izraste u rizom. I obi%no je ta%no da ista stvar dopu"ta dva na%ina ra%unanja ili dva tipa regulacije, ali pri tom u oba slu%aja potpuno menja stanje. Uzmimo, na primer, psihoanalizu: ne samo u teoriji, ve# i u praksi ra%unanja i le%enja, ona podvodi nesvesno pod razgranate strukture, hijerarhijske krivulje, rekapitulativna pam#enja, centralne organe, falus, drvo-falus. Tu psihoanaliza ne mo$e da menja metodu: na
14
Pierre Rosenstiehl i Jean Petitot, "Automate asocial et systémes acentrés", u Communications , No 22, 1974. Za teoremu o prijateljstvu, upor. H. S. Wilf, The Friendschip Theorem in Combinational Mathematics , Welsh Academic Press; a za teoremu istog tipa nazvanu teoremom o kolektivnoj neodlu%nosti, upor. K. J. Arrow, Choix collectif et préférences individuelles , tr. fr. Calmann-Lévy 15
Ibid. Glavno obele$ je necentralizovanog sistema je to da su lokalne inicijative koordinirane nezavisno od centralne instance, a ra%unanje se vr"i u %itavoj mre$i (mno"tvo). "Zato je jedino mesto na kome se mo$e praviti kartoteka li%nosti kod samih li%nosti koje su jedine u stanju da daju svoj opis i da ga dr$e u evidenciji; dru"tvo je jedina mogu#a kartoteka li%nosti. Dru"tvo koje je prirodno necentralizovano odbacuje usredoto%avaju#e automate kao asocijalnog uljeza" (str. 62). O "teoremi Firing Suqad -a, str. 51-57. 'ak se doga&a da se generali, u $elji da prisvoje formalne tehnike gerile, oslanjaju na mno !t va "sinhronih modula", "na bazi lakih brojnih ali nezavisnih #elija", koje teorijski sadr$e samo minimum centralne vlasti i "hijerarhijskog releja": Guy Brossollet, Essai sur la non- bataille , Berlin, 1975.
diktatorskoj koncepciji nesvesnog ona zasniva sopstvenu diktatorsku mo#, vlast psihoanaliti%ara nad psihoanaliziranima, i psihoanaliti%arskih dru"tava nad psihoanaliti%arima. Tako je kod psihoanalize prostor za manevrisanje veoma su$en. Uvek postoji neki general, "ef, kako u psihoanalizi tako i u njenom predmetu (general Frojd). Nasuprot tome, posmatraju#i nesvesno kako necentralizovani sistem, to jest kao ma"insku mre$u gotovih automata (rizom), shizoanaliza dose$e do jednog sasvim druga%ijeg stanja nesvesnog. Iste primedbe va$e i za lingvistiku; Rozen"til i Petito s pravom razmatraju mogu#nost "necentralizovano organizacije dru"tva re%i". Kada su u pitanju iskazi, kao i $elje, nikada nije re% o tome da se nesvesno svede, da se protuma%i ili da mu se pripi"e mo# zna%enja po uzoru na drvo. Re% je o tome da se proizvede nesvesno , a sa njim i novi iskazi, druge $elje: rizom je sama ta proizvodnja nesvesnog. Zanimljivo je kako je drvo dominiralo zapadnim svetom i %itavom zapadnom mi"lju, od botanike do biologije, anatomije, ali i gnoseologije, teologije, ontologije i %itave filozofije...: temelj-koren, Grund , roots i foundations . Zapad ima prvenstveno odnos sa "umom i kr%enjem "uma; polja oteta od "ume zasa&ena su biljkama koje se seju, %ija se loza neguje i koju daju vrste razgranatog tipa; s druge strane, sto%arstvo, koje se razvilo na neobra&enoj zemlji, vr"i odabir sojeva koji obrazuju %itavu jednu $ivotinjsku razgranatost. Istok pru$a druga%iju sliku: odnos sa "umom i poljem; uzgajanje krtolastih biljaka pri kome se vr"i raspar%avanje istih jedinki, potiskivanje, stavljanje u drugi plan sto%arstva, svedenog na ograni%ene prostore, ili potisnutog u nomadske stepe. Na Zapadu, zemljoradnja, uzgajanje odabranih vrsta sa mnogo promenljivih jedinki; na Istoku, horikultura, uzgajanje malog broja jedinki koje daju veliku gamu "klonova". Zar na Istoku, naro%ito u Okeaniji, ne postoji neki rizomski model koji se u svakom pogledu suprotstavlja zapadnja%ko modelu drveta? Odrikur (Haudricourt) u tome %ak vidi razlog za opoziciju izme&u morala ili filozofija transcendentalnosti, omiljenih na Zapadu, i morala ili filozofija imanentnosti, omiljenih na Istoku: Bog koji seje i kosi, nasuprot Bogu koji sadi i %upa (sa&enje nasuprot setvi16 ). Transcendencija, bolest svojstvena Evropi. I to nije ista muzika, 16
Za zapadnja%ku zemljoradnju i kulturu biljaka koje se seju i isto%nja%ku hortikulturu krtolastih biljaka, za suprotnost sejanje-sa&enje, za razlike u pogledu sto%arstva, upor. Haudricourt, "Domestication des animaux, culture des plantes et traitement d'autrui", (L'Homme, 1962) i "L'origine des clones et des clans", (L'Homme , janvier 1964). Kukuruz i pirina% to ne opovrgavaju: to su $itarice koje su "kasnije prihva#ene od strane uzgajiva%a krtolastih biljaka" i sa kojima su postupali na odgovaraju#i na%in; Verovatno da se pirina% "pojavio kao korov u lejama taroa".
zemlja ne proizvodi istu muziku. I to uop"te nije ista seksualnost: biljke koje se seju, %ak i kada su dvopolne, podre&uju seksualnost modelu reprodukcije; nasuprot tome, rizom je osloba&anje seksualnosti ne samo u odnosu na reprodukciju, ve# i u odnosu na genitalnost. Kod nas se drvo usadilo u telo, o%vrsnulo i stratifikovalo %ak i polove. Americi bi trebalo dati posebno mesto. Naravno, ona nije li"ena dominacije drve#a i traganja za korenima. To vidimo, %ak i u knji$evnosti, po traganju za nacionalnim identitetom, pa %ak i za evropskim poreklom ili rodoslovljem (Keruak polazi u potragu za svojim precima). Zna%i, sve "to se zna%ajno doga&alo ima oblik ameri%kog rizoma: bitnici, underground , podzemlje, bande i gangovi, uzastopni bo%ni izdanci u neposrednoj vezi sa spolja"njim svetom. U tome je razlika izme&u ameri%ke i evropske knjige, %ak i kada ameri%ka po&e u potragu za drvetom. Razlika u samoj koncepciji knjige. A u Americi nisu isti pravci: na Istoku, razgranata traganja i povratak starom svetu. Dok je Zapad rizomski, sa svojim Indijancima bez rodoslovlja, sa svojom granicom koja uvek izmi%e, svojim pokretnim i pomeranim me&ama. 'itava jedna ameri%ka "karta" Zapada, gde %ak i drve#e gradi rizom. Amerika je izokrenula pravce: stavila je svoj istok na zapad, kao da je zemlja postala okrugla ba" u Americi; njen Zapad je samo rub Istoka.17 (Nije Indija prelaz izme&u Zapada i Istoka, kao "to je to mislio Odrikur, ve# Amerika koja predstavlja sto$er i mehanizam izvrtanja). Ameri%ka peva%ica Pati Smith (Patti Smith) peva bibliju ameri%kog zubara: nemojte tra$iti koren, pratite kanal... Zar i tu ne postoje dve birokratije, %ak tri (a mo$da i vi"e)? Zapadna birokratija: agrarno, krtolasto poreklo, korenej i polja, drve#e i njegova uloga granice, veliko prebrojavanje Viljema Osvaja%a, feudalizam, politika francuskih kraljeva, zasnivanje dr$ave na vlasni"tvu, trgovini zemljom pomo#u rata, sporova i brakova. Da li je tako i na Istoku? Naravno, vrlo se lako mo$e predstaviti Istok rizoma i imanencije; ali tu dr$ava ne postupa po shemi grananja koja odgovara unapred
17
Upor. Leslie Fiedler, Le retour du Peau-rouge , tr. fr. Seuil. U ovoj knjizi nalazimo veoma lepu analizu geografije, njene uloge u ameri%koj mitologiji i knji$evnosti, i izokretanja pravaca. Na istoku traganje za %isto ameri%kim kodom, ali i za novim zajedni%kim kodom sa Evropom (Henri D$ejmz, Eliot, Paund, itd.); robovlasni%ko nadkodiranje na jugu, sa sopstvenom propa"#u i propa"#u planta$a u secesionisti%kom ratu (Fokner, Koldvel...); kapitalisti%ko dekodiranje koje poti%e sa severa (Dos Pasos, Drajzer); ali i uloga zapada, kao nedoglednice na kojoj se ukr"taju putovanje, halucinacija, ludilo, Indijanac, perceptivno i mentalno eksperimentisanje, pomeranje granica, rizom (Ken Kejsi / Kesey/ i njegova "Ma"ina za maglu"; generacija bitnika, itd.). Svaki veliki ameri%ki pisac pravi kartografiju, %ak i svojim stilom; nasuprot onome "to se doga&a kod nas, on pravi kartu koja se direktno priklju%uje na stvarna dru"tvena kretanja koja pro$imaju Ameriku. Na primer, odre&ivanje geografskih pravaca u celom Ficd$eraldovom delu.
utvr&enim, udrvljenim i ukorenjenim klasama; to je kanalna birokratija, kao primer %uvena hidrauli%na snaga "slabog dejstva", kada dr$ava stvara kanali"u#e i kanalisane klase (upor. ono "to Vitfogelovim /Wittfogel tezama nikada nije bilo opovrgnuto). Despot tu postupa kao reka, a ne kao izvor koji bi opet bio ta%ka, ta%kadrvo ili koren; on se vi"e spaja sa vodama nego "to seda pod drvo; a Budino drvo postaje i samo rizom; Maova reka i Lujevo drvo. Zar Amerika nije i tu imala posredni%ku ulogu? Jer ona se u isto vreme slu$i istrebljenjima, unutra"njim likvidacijama (ne samo Indijanaca, ve# i farmera, itd.) i povremenim spolja"njim pritiscima useljenika. Priliv kapitala stvara ogroman kanal, kvantifikaciju mo#i, sa neposrednim "kvantumima" gde svako na svoj na%in koristi priliv novca (otuda mitrealnost o siromahu koji postaje milijarder da bi zatim ponovo osiroma"io): tako se u Americi sve objedinjuje, drvo i kanal, koren i rizom. Nema univerzalnog kapitalizma po sebi, on je raskrsnica svih vrsta formacija, on je uvek po prirodi neo-kapitalizam; on, za nevolju, izmi"lja svoje isto%nja%ko i svoje zapadnja%ko lice, i njima se slu$i. Mo$da smo na lo"em putu, sa svim tim geografskim podelama. )orsokak, utoliko bolje. Ako treba pokazati da i rizomi imaju svoj sopstveni despotizam, svoju sopstvenu hijerarhiju, "to je jo" gore, vrlo dobro, jer nema dualizma, nema ontolo"kog dualizma ovda"njeg i tamo"njeg, nema aksiolo"kog dualizma dobrog i lo"eg, nema ameri%ke me"avine ili sinteze. U rizomima postoje %vorovi grananja, u korenju rizomski izdanci. (tavi"e, postoje despotske, imanentne i kanali"u#e formacije, svojstvene rizomima. Postoje anarhi%ne deformacije u transcendentnom sistemu drve#a, nadzemni korenovi i podzemni izdanci. Va$no je da se drvo-koren i rizom-kanal ne suprotstavljaju kao dva modela: jedno deluje kao transcendentni model i kao kopija, %ak i ako proizvodi vlastita i"%ezavanja; drugo deluje kao imanentni proces koji izvr#e model i skicira kartu, %ak i ako uspostavlja vlastite hijerarhije, %ak i ako stvara despotski kanal. Nije u pitanju ovo ili ono mesto na zemlji, niti odre&eni trenutak u istoriji, a jo" manje ova ili ona kategorija u duhu. U pitanju je model, koji neprekidno izranja i uranja, i proces koji se stalno produ$ava, prekida i nastavlja. Ne druga%iji ili novi dualizam, ve# problem pisanja: neophodni su neta%ni izrazi da bi se ne"to ta%no ozna%ilo. I nikako ne zato "to je to nu$no i "to se ne mo$e primeniti nijedan drugi postupak osim pribli$avanja: neta%nost nikako nije pribli$avanje, to je, naprotiv, ta%an prikaz onoga "to se zbiva. Pozivamo se na jedan dualizam samo zato da bismo odbacili drugi. Slu$imo se dualizmom modela samo
zato da bismo doprli do procesa koji #e odbaciti svaki model. 'italac je taj koji treba da ima cerebralne korektore koji razgra&uju dualizme koji nismo hteli da gradimo, a kroz koje prolazimo. Sam %italac treba da do&e do %arobne formule koju svi tra$imo: pluralizam = monizam , preko svih dualizama koji predstavljaju neprijatelja, ali neprijatelja koji je neophodan, kao name"taj koji stalno preme"tamo. Ukratko #emo ponoviti glavna obele$ ja rizoma: za razliku od drve#a ili njegovog korenja, rizom povezuje ma koju ta%ku sa ma kojom drugom ta%kom, a sve njegove osobine ne upu#uju nu$no na druge osobine iste prirode, ve# uvode u igru veoma razli%ite sisteme znakova, pa %ak i stanja ne-zna%enja. Rizom se ne mo$e svesti ni na Jedno ni na mno"tvo. On nije Jedno koje postaje dva, pa %ak ni Jedno koje bi, odmah postalo tri, %etiri ili pet, itd. On nije mno"tvo koje proizilazi iz Jednog ili kojem bi se Jedno dodalo (n+1). On nije sastavljen od jedinica, ve# od dimenzija. On gradi linearna mno"tva sa n dimenzijama, mno"tva bez subjekta i bez objekta koja se mogu rasporediti na planu konzistencije, i za koje je Jedan uvek umanjilac (n-1). Takvo mno"tvo ne menja svoje dimenzije a da ne promeni samu svoju prirodu i ne preobrazi se. Nasuprot strukturi koja je odre&ena skupom ta%aka i polo$aja, binarnih odnosa izme&u tih ta%aka i obostrano jednozna%nih relacija izme&u tih polo$aja, rizom je sa%injen samo od linija: linija segmentacije, stratifikacije, kao svojih dimenzija, ali isto tako i od nedoglednica ili linija napu"tanja teorije kao maksimalne dimenzije po kojoj se, ako je sledi, mno"tvo preobra$ava menjaju#i prirodu. Takve linije, ili crte, ne treba me"ati sa linijama razgranatog tipa koje su samo veze izme&u ta%aka i polo$aja. Nasuprot drvetu, rizom nije predmet reprodukcije: ni spolja"nje reprodukcije kao drvo-slika, ni unutra"nje reprodukcije kao struktura-drvo. Rizom je anti-genealogija. Rizom se slu$i varijacijom, ekspanzijom, osvajanjem, hvatanjem, ubadanjem. Nasuprot zapisu, crte$u ili fotografiji, nasuprot kopijama, rizom se prenosi na kartu koja mora da se napravi, izradi, koja mo$e da se rastavi, pove$e, izvrne, izmeni, koja ima brojne ulaze i izlaze, i koja ima nedoglednice. Kopije treba preneti na karte, a ne obrnuto. Suprotno centralizovanim (%ak i policentri%nim) sistemima sa hijerarhijskom komunikacijom i unapred utvr&enim vezama, rizom je acentri%an, nehijerarhijski i neozna%avaju#i sistem, bez Generala, bez organizatorskog pam#enja ili centralnog automata, odre&en jedino kru$enjem stanja. Kod rizoma je u pitanju odnos prema seksualnosti, ali i prema $ivotinjskom i biljnom,
prema prirodnom i ve"ta%kom, odnos koji je sasvim razli%it od odnosa u grananju; dakle, sve vrste "postojanja". Svako mno"tvo koje se mo$e priklju%iti drugim mno"tvima preko povr"inskih podzemnih izdanaka tako da obrazuje i razvija rizom zovemo ravan. Ovu knjigu pi"emo kao rizom. Sastavili smo je od ravni. Dali smo joj kru$ni oblik, ali to je bilo samo "ale radi. Svako jutra smo ustajali, i svako od nas bi se zapitao kojim #e ravnima pristupiti, ispisuju#i pet redova ovde, deset redova tamo. Imali smo halucinantna iskustva, videli smo kako linije, kao kolone malih mrava, napu"taju jednu ravan da bi pre"le na drugu. Napravili smo krugove konvergencije. Svaka ravan mo$e da se %ita na bilo kom mestu i da se pove$e sa bilo kojom drugom ravni. Za mno"tvo je potrebna metoda koja #e ga doista proizvesti, nikakva leksi%ka dovitljivost, nikakvo spajanje ili tvorenje re%i, nikakva sintaksi%ka smelost, ne mogu je zameniti. To su u stvari, naj%e"#e, samo mimikrije koje treba da rasture ili rasto%e jedinstvo koje se za knjigu-sliku odra$ava u nekoj drugoj dimenziji. Tehno-narcizam. Tipografske, leksi%ke ili sintaksi%ke tvorevine potrebne su samo ako vi"e ne pripadaju obliku izra$avanja skrivenog jedinstva da bi i same postale jedna od dimenzija posmatranog mno"tva; poznata su nam samo retka dostignu#a ovoga tipa.18 Mi sami u tome nismo imali uspeha. Samo smo upotrebljavali re%i koje su za nas funkcionalne kao ravni. Rizomski = shizo-analiza = strato-analiza = pragmatika = mikro-politika. Ove re%i su pojmovi, ali su pojmovi linije, to jeste sistemi brojeva vezani za ovu ili onu dimenziju mno"tva (slojevi, molekularni lanci, nedoglednice ili linije prekida, krugovi konvergencije, itd.). Ni u kom slu%aju ne pretendujemo na nau%nost. Nau%nost nas ne zanima, kao ni ideologija, zanimaju nas samo sklopovi. A postoje samo ma"inski sklopovi $elje, kao i kolektivni sklopovi iskazivanja. Ne postoji mo# zna%enja, i ne postoji subjektivizacija: pisati n (svaki individualni iskaz ostaje zato%enik vladaju#ih zna%enja, svaka ozna%avaju#a $elja upu#uje na subjekte kojima je ovladala). Sklop u svome mno"tvu u isto vreme sna$no deluje na semioti%ke, materijalne i dru"tvene prilive (nezavisno od njihovog ponavljanja u teorijskom ili nau%nom korpusu). Vi"e nema tro%lane podele na polje realnosti, svet, polje predstavljanja, knjigu, i polje subjektivnosti, autora. Ali sklop povezuje neka mno"tva posmatrana u svakom od ovih redova, tako da jedna knjiga nema ni svoja nastavak
18
Takva je Loelle de la Casiniere, Absolument necessaire , Minuit, prava nomadska knjiga. U istom pravcu, upor. istra$ivanja u Montfaucon Research Center.
u narednoj knjizi, ni svoj objekat u svetu, ni svoj subjekat u jednom ili vi"e autora. Ukratko, %ini nam se da se pismo nikada ne#e dovoljno stvarati u ime neke spolja"nosti. Spolja"nost nema ni slike, ni zna%enja, ni subjektivnosti. Knjiga-sklop sa spolja"njim, nasuprot knjizi-slici sveta. Knjiga-rizom, a ne vi"e dihotoman, vretenast ili $ili%ast koren. Nikada ne pu"tati koren, niti ga saditi, iako je te"ko ne vratiti se tim zastarelim postupcima: "Stvari koje mi padaju na pamet ne prikazuju mi se svojim korenom, ve# bilo kojom ta%kom koja se nalazi negde na sredini. Poku"ajte dakle da ih uhvatite, poku"ajte dakle da uhvatite vlat trave koja po%inje da raste tek na sredini stabljike, i da se na tome zadr$ite." 19 Za"to je to tako te"ko? To je ve# pitanje perceptivne semiotike. Nije lako opa$ati stvari iz sredine, umesto odozgo na dole, ili obrnuto, s leva ne desno ili obrnuto: poku"ajte i vide#ete da se sve menja. Istoriju pi"emo, i oduvek smo je pisali, sa stanovi"ta sedelaca, i u ime jednog jedinstvenog dr$avnog aparata koji je u najmanju ruku bio mogu# %ak i kada je bila re% o nomadima. Rizomatika = nomadologija. Me&utim, i tu su postignuti retki ali veliki uspesi, na primer u vezi sa de% jim krsta"kim ratovima: knjiga Marsela (voba (Scwob) u kojoj se pri%e re&aju kao ravni sa promenljivim dimenzijama. Knjiga And$ejevskog Vrata raja , koja se sastoji od jedne jedine neprekinute re%enice, priliva dece, priliva cupkavog hoda, sa povla%enjima i ubrzanjima, semioti%kog priliva svih de% jih ispovesti izre%enih starom kalu&eru na %elu povorke, priliva $elje i polnosti, po"to je svako po"ao od ljubavi i bio manje-vi"e neposredno vo&en mra%nom, posthumnom i homoseksualnom $eljom grofa de Vandoma, sa krugovima konvergencije - nije va$no da li prilivi %ine "Jedno ili mno"tvo", nije vi"e stvar u tome: postoji kolektivni sklop iskazivanja, ma"inski sklop $elje, jedno u drugom, priklju%eno za %udesno spolja"njost koja u svakom slu%aju %ini mno"tvo. A zatim, u novije nje (La vreme, knjiga Armana Fara"ija (Farrachi) o %etvrtom krsta"kom ratu, I !# a! e
Dislocation ), u kojoj se re%enice razmi%u i rasipaju, ili se #u"kaju i istovremeno postoje, a slova, tipografski znaci, po%inju da poigravaju uporedo sa rasplamsavanjem krsta%kog rata.20 To su modeli nomadskog i rizomskog pisma. 19
Kafka, Journal , tr. fr. Grasset, str. 4.
20 Marcel
Schwob, La croisade des enfants , 1896; Jery Andrzejewski, Les portes du Paradis , 1959, tr. fr. Gallimard; Armand Farrachi, La dislocation , 1974, Stock. Povodom (vobove knjige Pol Alfanderi (Alphandéry) je rekao da knji$evnost, u neki slu%ajevima, mo$e da obnovi istoriju i nametno joj "prave istra$iva%ke pravce" (La chrétienté et l'idée de croisade , t. II, Albin Michel, str. 116).
Pismo sledi ratnu ma"inu i nedoglednice, napu"ta slojeve, segmente, sedala"tvo, dr$avni aparat. Ali za"to je jo" potreban model? Zar knjiga nije i "slika" krsta"kih ratova? Zar tu ne postoji neko o%uvano jedinstvo, kao "to je osovinsko jedinstvo u (vobovom slu%aju, kao "to je izjalovljeno jedinstvo u Fara"ijevom slu%aju, kao "to je jedinstvo umrlog Grofa u najlep"em primeru koji predstavljaju Vrata raja? Zar je potreban dublji nomadizam od nomadizma krsta"kih ratova, nomadizma pravih nomada, ili nomadizma onih koji %ak vi"e i ne mrdaju i koji vi"e ni"ta ne podr$avaju? Oni samo uklapaju. Kako #e knjiga na#i zadovoljavaju#u spolja"njost sa kojom #e mo#i da se uklopi u heterogenom, a ne svet koji #e reprodukovati? Kao kulturna tvorevina, knjiga je nu$no kopija: kopija same sebe, kopija prethodne knjige istog pisca, kopija drugih knjiga ma koliko se od njih razlikovala, beskona%no preslikavanje pojmova i re%i u mestu, preslikavanje sada"njeg, pro"log ili budu#eg sveta.21 Ali antikulturna knjiga jo" uvek mo$e da bude pro$eta suvi"e te"kom kulturom: ona #e se, me&utim, aktivno slu$iti zaboravom, a ne pam#enjem, nerazvijeno"#u a ne razvojem koji treba unapre&ivati, nomadizmom a ne sedela"tvom, kartom a ne kopijom. Rizomski = pop'analiza , %ak i ako narod ima druga posla a ne da je %ita, %ak i ako su blokovi univerzitetske ili pseudo-nau%ne kulture suvi"e mu%ni ili te"ki. Jer, znate, nauka bi sasvim poludela kada bismo joj to dopustili; pogledajte matematiku, to nije nauka, ve# %udesni nomadski $argon. (tavi"e, naro%ito u teorijskom domenu, bilo koja nepostojana i pragmati%na konstrukcija vi"e vredi od preslikavanja pojmova sa presecima i napredovanjima koji ni"ta ne menjaju. Neprimetan prekid pre nego ozna%avaju#i presek. Nikada istorija nije razumevala nomadizam, nikada knjiga nije razumevala spolja"njost. Pisati za one koji ne znaju da %itaju: ljudi se smeju, "vi ste najzadrtiji profesori univerziteta, vi ne vidite re%i koje upotrebljavate, i va"e ucenjivanje nauke?", mi ne odgovaramo, mi nemamo istu koncepciju knjige, mi nikada nismo sami sebe citirali, mi nikada nismo pevali avangardisti%ku pesmu u stilu Silovitog Ahila ili Tel Quel -a. Onda nas nemojte uznemiravati , Edit Pjaf. Kakvo #e to biti zadovoljstvo ako ljudi ka$u: razo%arani smo, oni su poludeli. A ako ka$u: oni se menjaju, utoliko bolje. Mi smo negde drugde. (ta su u%inili nomadi? Izmislili su ratnu ma"inu nasuprot dr$avnom aparatu, sasvim razli%itu od dr$avnog aparata. Rizom ratne ma"ine nasuprot drvetu-dr$avi. Grananje je upravo dr$avna vlast.
Upor. Fukoovu "alu: "ta se doga&a kada (se) ljudi ne ponavljaju? "Tada oni ponavljaju, ponavljaju sam govor" (u Nietzsche , Cahiers de Royaumont, Minuit, str. 196) 21
Tokom duge istorije, dr$ava je bila model knjige i misli: logos, filozof-kralj, transcendencija Ideje, interiornost pojma, duhovna republika, sud razuma, slu$benici misli, %ovek zakonodavac i podanik. Te$nja dr$ave da bude interiorizovana slika poretka sveta, i da ukorenjuje %oveka. Ali odnose ratne ma"ine sa spolja"njim nije neki drugi "model", nego sklop koji uti%e da i sama misao postane nomadska, da knjiga postane deo svih pokretnih ma"ina, izdanak rizoma (Klajst i Kafka protiv Getea). Ve#ina knjiga koje navodimo su knjige koje volimo (ponekad iz nekih potajnih ili perverznih razloga). Malo je va$no "to su jedne veoma poznate, druge malo poznate, tre#e zaboravljene. !eleli bismo da navodimo samo s ljubavlju. Nemamo pretenzija da stvorimo Sumu ili da vaspostavimo Pam#enje, ve# pre da zaboravimo i oduzmemo, da tako izgradimo rizom, napravimo ma"ine koje se pre svega mogu rasklapati, da obrazujemo sredine koje dopu"taju da za trenutak ispliva po ne"to: komadi koji se mogu rasto%iti u supi. Jo" bolje funkcionalnu, pragmati%nu knjigu: uzmite "to god ho#ete. Knjiga vi"e nije mikrokosmos, na klasi%an ili na evropski na%in. Knjiga nije slika sveta, jo" manje je ozna%itelj. To nije lepa organska celina, nije ni smisaona celina. Kada pitaju Mi"ela Fukoa "ta je za njega knjiga, on odgovara: to je kutija sa alatom. Prust, koji me&utim va$i kao veoma bogat zna%enjem, govorio je da njegova knjiga podse#a na nao%are: vidite da li vam pristaju, da li pomo#u njih opa$ate ono "to ina%e ne biste uo%ili; ako ne, ostavite moju knjigu, potra$ite druge koje bi vam vi"e odgovarale. Na&ite delove knjiga, one koji vam slu$e i koji vam odgovaraju. Mi vi"e ne %itamo, ali i ne pi"emo kao nekada. Ne postoji smrt knjige, postoji samo drugi na%in %itanja. U knjizi nema "ta da se razume, ali ima mnogo stvari koje nam mogu poslu$iti. Nema "ta da se razume, ali ima mnogo stvari koje nam mogu poslu$iti. Nema "ta da se protuma%i, niti da se ozna%i, ali ima mnogo da se eksperimenti"e. Knjiga mora da obrazuje ma"inu sa ne%im, mora da bude alatljika na ne%em spolja"njem. Nije u pitanju predstavljanje sveta, ni svet kao ozna%avaju#a struktura. Knjiga nije drvo-koren, ona je deo rizoma, ravan rizoma za %itaoca kome odgovara. Kombinacije, razmene, upotrebe nikada nisu unutra"nja stvar knjige, ve# zavise od priklju%ivanja za odre&enu spolja"njost. Da, uzmite "to god ho#ete. Mi nemamo pretenzija da stvaramo "kolu; "kole, sekte, kapele, crkve, prethodnice i za"titnice, to je opet drve#e koje, u svom sme"nom uzdizanju, kao i u svom sme"nom padu, gnje%i sve "to je zna%ajno.
Pisati u n, n- 1, pisati pomo#u parola: pravite rizom a ne koren, nikada ne sadite. Ne sejte, ubadajte! Ne budite ni jedinstveni ni mnogostruki, budite mno"tva! Crtajte liniju, a nikada ta%ku! Brzina pretvara ta%ku u liniju!22 Budite brzi, %ak i u mestu! Linija sre#e, linija boka, nedoglednica. Ne podsti%ite Generala u sebi! Pravite karte, a ne fotografije i crte$e! Budite Panter Panta i neka va"e ljubavi kao osa i orhideja, ma%ka i pavijan.
Sa francuskog prevela Jelena Novakovi#
22 Upor.
Paul Virilio, "Vé hiculaire", in: Nomades et Vagabonds , 10/18, str. 44: o izbijanju linearnosti i poreme#aju percepcije zbog brzine.
