Gilles Deleuze Deleuze & Félix Félix Guattari Guattari
(francuski filozof, francuski psihoanalitičar) psihoanalitičar) Pre svog susreta 1969. godine, obojica - kako Deleuze, tako i Guattari - već su opsežn opsežno o radili radili na svojim svojim istra istraživ živač ačkim kim podru područji čjima ma.. Možda Možda je Deleuz Deleuzeov eov najveći prethodni uloženi napor bio onaj koji se ticao njegove kritike Hegelove dijalektike, najpoznatije izložen u knjizi Nitzsche i filozofija (Nietzsche et la philosophie, 1962). Takođe je napisao Marcel Proust i znaci ( Marcel Proust et les signes, 1964), gde je analizirao U potrazi za izgubljenim vremenom kao demo demons nstr trac acij iju u Prou Proust stov ovog og istr istraž aživ ivan anja ja proc proces esa a znač značen enja ja.. U radu radu o hegelijan hegelijansko skojj dijalekti dijalektici ci i Platonovo Platonovom m modelu modelu ponavlja ponavljanja, nja, Deleuze Deleuze gradi gradi Razliku Razliku i repeticiju repeticiju (Différence (Différence et répétition, répétition, 1968), gde obrazlaže alternativni mode modell pona ponavl vlja janj nja a koji oji zame zamenj njuj uje e poja pojam m es esen enci cija jaln lnog og idea ideala la pojm pojmom om simulakruma. simulakruma. Centrirajući razliku dovodi time u pitanje one filozofske pozicije koje ohrabruju privilegovanje Istog (sameness ) ili pojma ideala. Među ostala važna filozofska dela Deleuza spadaju: Francis Bacon: Logika osećaja (Francis Bacon: Logique de la sensation, 1981) iFoucault (Foucault, 1986). Guattari je studirao kod Jacquesa Lacana tokom '50-tih i '60-tih godinai njegova zbirka eseja Psychoanalyse et traversalité pojavila se 1972.godine. Danas nam je poznat prvenstveno po njegovom radu sa Deleuzeom. Nekoliko godina pre njihovog susreta, Deleuze je u delu Prezentacija SacherMasocha (Présentation de Sacher-Masoch, 1967) koristio Veneru u koži (Venus im Pelz, Sacher-Masochova poznata novela, prim.prev.) kako bi izložio gledište da mazohizam nudi beg od freudijanskog pojma edipovske subjektivnosti. U Anti-Edipu (L'Anti-Oedipe, 1972) ova dvojica teoretičara proširuju ovaj tok istraživa istraživanja. nja. Tvrde Tvrde da su ljudi ljudi konsti konstituis tuisani ani od 'žudećih 'žudećih-maš -mašina' ina' (desirin (desiringgmachines) koja proizvode proizvode želju, kao afirmativnu snagu koja se oseća kroz telo bez organ organa, a, telo telo koje koje je neklas neklasifi ifiko kovan vano, o, neorg neorgani anizov zovano ano i ne-tot ne-total alno no.. Konvenc onvencion ional alno no centri centrira ranje nje želje želje na genita genitalij lije, e, tvrde tvrde njih njih dvojic dvojica, a, jes jeste te zaprav zapravo o strukt struktura ura naprav napravlje ljena na da kontr kontrol oliše iše želju želju tako tako da njena njena samosamoovek ovekov oveč ečuj ujuć uća a ener energi gija ja ne isti istisk skuj uje e kapi kapita tali liza zam. m. Dovo Dovode deći ći u pita pitanj nje e konce koncepc pciju iju želje želje i seksu seksualn alnos osti ti koja koja daje daje prven prvenstv stvo o heter heterose oseksu ksualn alnost osti, i, tradicion tradicionalno alnom m porodič porodičnom nom modelu modelu i rađanju, rađanju, Deleuze Deleuze i Guattari Guattari ohrabru ohrabruju ju viđe viđenj nje e prem prema a kome ome je želj želja a prot protej ejsk ska a (pop (popri rima ma razl različ ičit ite e obli oblik ke) i nestruktuirana, te da ona postoji pre unutar socijalnog polja nego unutar psihe. Kada opisuju želju kao 'homoseksualnu' ili 'transseksualnu', oni koriste ove termine da odrede izričito ne-humanistički pojam želje. Ovakva želja prkosi prkosi edipovsk edipovskom om modelu modelu konstit konstituisa uisanjem njem izrazito izrazito različit različitih ih modalite modaliteta ta ljud ljudsk skih ih odno odnosa sa,, a zado zadobi bija ja nega negati tivn vnu u crtu crtu perv perver erzn znos osti ti samo samo pute putem m unificirajuće unificirajuće edipalizacije. edipalizacije. Dvoj Dvojic ica a teor teoret etič ičar ara a deta detalj ljno no opis opisuj uju u ova ova viđe viđenj nja a u delu delu Kapit apital aliz izam am i šizofrenija - hiljadu visoravni (Capitalisme et schizophrénie: Mille plateaux,
1980). U delu Homoseksualna želja (Le désir homosexuel,1972) Guy Hocquenghem (Gi Okangem) se oslanja dosta na Anti-Edipa tvrdeći da homoseksualci, koji nemaju [osećaj] seksualne krivice, nude jedinstven potencijal za seksualno-političku promenu. Deleuze i Guattari malo govore o lezbejstvu u svom radu, mada neke poststrukturalističke feministkinje vide u njihovom fokusu na razliku, pre nego na neki uopštavajući ideal - sredstvo destabilizacije privilegovanja muškaraca, binarnog modela seksualnosti i tela. Dennis Denisoff Biografija II Deleuze , Gilles & Guattari , Félix
Iako su, prema Alice Jardin, Deleuze i Guattari dvojica retkih muškaracateoretičara u Francuskoj koji javno pomažu feminizam i naročito feministički pokret u Francuskoj, njihov feministički stav nije otvoren u njihovom delu, nego je suptilno i kompleksno artikulisan. Pre saradnje sa Guattariem, Deleuze je razvio u Razlici i repeticiji i Logici čula (Logique du Sense) filozofiju razlike koja inspiriše kako Guattaria tako i veliki deo poststrukturalističke feminističke književne teorije. Deleuze potkopava esencijalističke determinacije i ustanovljene izvesnosti Zapadne racionalnosti tako što razliku razumeva kao nezavisnu od negacije ili suprostavljanja. To dovodi do afirmativnog diferenciranja razlike koje je antiracionalno, izvan kontradikcije i uvek ukretanju. Razlika treba da se prizna i prihvati kao pozitivan pokret istvarnost; ona se neprestano raspoznaje iz sebe same, a da se sama ne raspoznaje. Otuda ne postoje definitivni počeci, nema prirodnih hierarhija, nema dijalektike; postoje samo afirmativne razlike. Za Deleuzea su stoga hegelijanizam, strukturalizam i psihoanaliza problematični, politički i društveno destruktivni. U daljoj borbi za suzbijanje uticaja ovih filozofija, Deleuze i Guattaripišu dvotomno delo Kapitalizam i šizofrenija , koje se sastoji iz Anti-Edipa i Hiljadu visoravni, kao i studiju Kafka, u kojoj primenjuju mnoge od svojih teorija iznetih u Kapitalizmu i šizofreniji. U Anti-Edipu njih dvojica tvrde da je prodirući imperijalizam psihoanalitičke teorije u velikoj meri odgovoran za eksploataciju i opresiju uzrokovanu kapitalizmom u XX veku. Pogrešno naslanjanje psihoanalize na želju-kaonedostatak (kao u Freudovoj teoriji o žudnjiza penisom), na produkciju fantazije (kao u Freudovoj teoriji o ispunjenju želje) i na samu Freudovu vrhovnu tripartitnu formulu - edipovsku, neurotičnu: otac-majka-ja - čini psihoanalizu kako neverodostojnom tako i savršenom dogmom za favorizovanje patrijarhata i negativnog račvanja kapitalizma.
U Hiljadu visoravni, Deleuze i Guattari nastavljaju sa poststrukturalističkim napadom na zapadnu metafiziku i uvode teoriju 'nomadske' misli koja teži da sintetiše sve bez poništavanja posebnosti bilo čega; ona želi da shvati pozitivnu, slobodnu cirkulaciju i interakciju svega, svih ideoloških i kulturnih posebnosti (idiosyncrasies), čak i ako se nešto pojavljuje kao negativno. Oni pokušavaju da sruše konstitucionalne strukture kapitalizma i patrijarhata afirmativnim poimanjem želje i heterogenosti. Uz to tvrde da će naročiti slučajevi književnog diskursa, takvi kao Kafkina političko-neposredna književnost, i revolucionarno investiranje želje poput onog u mazohizmu, pomoći prouzrokovanju tog rušenja. Deleuze i Guattari ne upućuju eksplicitno niti na feminističku književnost kao politički neposrednu niti na žensku želju kao revolucionarnu, bilo u Kapitalizmu i šizofreniji ili u Kafki, ali njihove teorije podržavaju ove realnosti, baš kao što se rod i polna neutralnost u njihovom delu trude da uklone sva negativno prožeta društvena razlikovanja. Bryan Reynolds Biografija III Gilles Deleuze (1925 -1995)
Deleuze je postao poznat u Francuskoj kao politički aktivista i filozof u vreme majskih demonstracija 1968. god. Do njegove smrti 1995, njegov filozofski aktivizam se u Parizu dovodio u vezu sa gej politikom. Zapravo, francuski gej muški časopis GAIHEBDO u rutinskim intervjuima sa Deleuzeom i njegovim dugodišnjim prijateljem F.Guattariem, često ga je citirao kao definiciju francuskog gej identiteta. Ipak, Deleuze je bio oženjen, imao decu i odbio da ga identifikuju bilo kao gej, bilo kao straight osobu. Njegova neprimetnost kao queer francuskog filozofa potiče delimično od uzdržanosti da govori o detaljima iz svog privatnog života a delimično iz njegove filozofske orijentacije. Svoju želju da bude neopažen u francuskoj kulturi je naglasio u Pismu jednom oštrom kritičaru, koje je uputio Michelu Cressoleu, a koje je ovaj dodao svojoj knjizi Deleuze, iz 1973. god. U ovom pismu-eseju Deleuze odgovara na Cressoleovu optužbu da je profitirao na eksperimentima nad drugima: homoseksualcima, narkomanima, alkoholičarima, mazohistima, ludacima itd. otkrivajući kako je njegova veza sa Guattariem uticala na zajedničko delo Anti-Edip i odslikavala njegovu filozofiju želje: "I tada, zbio se moj susret sa Félix Guattariem, način na koji smo se razumevali i dopunjavali, depersonalizovali i sungularizovali jedan drugog, ukratko, način na koji smo se voleli. To je rezultiralo 'Anti-Edipom', koji je
označio progres. Pitam se da li je jedan od glavnih razloga za neprijateljstvo prema ovoj knjizi, koje se ponekad iskazuje, prosto činjenica da su je napisala dvojica, jer ljudi vole neslaganja, pripisivanja. Tako su pokušali da razmrse neodvojivo i da odrede šta kome pripada. Ali pošto svaki od nas, kao bilo ko drugi, je već mnoštvo ljudi (est déja plusieurs), tu jeste prilična gužva." U ovom odeljku Deleuze implicira da ako su ljudi mnoštva (engl.multiplicities), poimanje da se neko može identifikovati putem samo jedne forme želje je netačno i nepošteno. Deleuze zamišlja filozofski projekat, započet sa Guattariem, kao oslobađanje želje. Otuda on opisuje svoj susret sa Guattariem kao susret formiran mnoštvom želja koji menja istoriju filozofije. Istorija filozofije za Deleuzea postaje mesto za ovo simboličnu i seksualnu revoluciju. Izražena u homoerotskim terminima, filozofija je važno mesto za oslobađanje želje. Filozofija stoga mora biti mesto za seksualni odnos. " Ali ono što mi je istinski pomoglo da izađem na kraj u to vreme, bilo je, verujem, pogled na istoriju filozofije kao na vrstu jebanja ('comme unesorte d' enculage'), ili (što se svodi na isto) kao na bezgrešno začeće. Sebe sam video kao da uzimam nekog autora otpozadi i da mu pravim dete koje bi bilo njegovo, ali ipak monstruozno. Da je ono njegovo, to je zaista bilo važno, jer je autor morao faktički sve da kaže što sam mu ja rekao da kaže. Da je dete monstruozno, bilo je takođe nužno, jer je neophodno bilo proći sve vrste decentriranja, skretanja, prekida, skrivenih pražnjenja ('émissions secretes'), što mi je pružilo puno zadovoljstva." Foucault je jednom izjavio da Deleuze ima jedini filozofski um u Francuskoj i da je njegovo delo filozofsko izbacivanje fašizma iz koloseka. Deleuzovo mišljenje filozofije kao seksualnog odnosa ukazuje da je Deleuze, kao i Foucault, video mnoštva u seksualnoj želji i identitetu kao forme političkog i filozofskog aktivizma. Kitty Millett EDIPOV KOMPLEKS
Edipov kompleks se tradicionalno vidi kao jezgreni kompleks (Kernkomplex) oko kojeg se odvija Freudova teorija. On je, pretpostavlja se, odgovoran za savladavanje incestualnih želja dece prema svojim roditeljima, što uključuje kako erotske tako i destruktivne komponente, kao i prateći [osećaj] krivice i strah od odmazde. Pozitivan Edipov kompleks predstavlja incestuoznu želju dece prema roditeljima suprotnog pola. Negativni edipov komplekstiče se želje dece prema roditeljima istog pola. U tradicionalnoj formulaciji, dete se oslikava kao
ono koje otkriva, istražuje i prolazikroz kompleks tokom specifične faze razvoja nazvane 'edipovska faza', t.j. faza izmeđju treće i pete godine života. Kompleks stoga služi daunapređuje detetov psihički razvoj i da konsoliduje funkcije njegovogega i superega, kao i da pomogne u orijentisanju njegovih seksualnih sklonosti. Tokom ove faze, pretpostavlja se, svaki pojedinac stičeizvesni efektivni odnos kroz spoznaju zakona koji upravljadetetom/majkom/ocem (trijadom), i stoga bira jedan propisan put izvankompleksa: odbijanje incestuozne želje i identifikacija sa roditeljem istog pola. Zakon tada deluje unutar deteta kroz super ego a sloboda erotskog izbora izvan incesta razvija se unutar ego-a. Potpuno je jasno da je ovakva tradicionalna formulacija Edipovog kompleksa opterećena pretežno paradoskima na koje su mnogipsihoanalitički i feministički kritičari ukazali. Najpre, potpuno seignoriše i potiskuje majka, koja se optužuje ili da podstiče incestuoznuželju, ili da ohrabruje regresiju. Drugo, imamo prihvatanje očevogprava nad majkom, i uzdizanje patrijahalnog prava kao univerzalnog inormativnog principa koji određuje psiho-seksualni razvoj. Konačno,falogocentrična vladavina svih psihoseksualnih odnosa isključuje bilošta specifično žensko: falus i kastracija, npr., određuju ne samokonstituisanje polne razlike, nego 'znanje' o njoj, kao i njegovopretpostavljeno heteroseksualno 'razrešenje'. Freudovo stanovište
Edipov kompleks je inspirisan tragedijom o kralju Edipu koja nam sekao takva prenosi tebanskim ciklusom legendi. Edip postepeno otkrivalanac prošlih događaja koji su doneli kugu njegovoj kraljevini. Shvatada je starac koga je ranije ubio na rasrkšću bio Laj, njegov otac, a da Jokasta - njegova žena i majka njegove dece, jeste zapravo i njegovamajka. Kada se istina obelodanjuje, sebe oslepljuje i beži iz kraljevstva. Ova priča Freuda naročito zanima i dosta dugo. Njegovo prvo direktnoupućivanje na Edipa nalazi se u pismu njigovom prijatelju WilhelmuFliessu datiranom 15. oktobra 1897. god. u kome on govori o naročitojsnazi jedne Sofoklove drame - Kralj Edip: "Svanula mi je jedna ideja od opšte važnosti. Shvatio sam da sam bio u ljubavi sa mojom majkom i da sam bio ljubomoran na svog oca i sada smatram da je to univerzalni doživljaj iz ranog detinjstva..." (Freud, 1985, str. 272). U to vreme se, međutim, ove opservacije o jednoj 'ideji od opšte važnosti' nalaze zajedno pored drugih. Tada je više bio primetniji njegov interes zadrugu stranu incesta, odnosno za seksualno zlostavljanje dece od strane roditelja, te da li su izveštaji pacijenta o ovome stvarni ili fantazija. Štaviše, Oedipus Rex je samo jedna od pomenutih drama među drugima poput
Grillparzerove Prababe (Die Ahnfrau) i Shakespearovog Hamleta. Čak i kad mu daje počasno mesto po prvi put u Tumačenju snova (1900), on još uvek citira Kralja Edipa u opštim poređenjima sa Hamletom, Timonom Atinskim i Macbethom. Freudov interes za Edipa biva povezan sa 'kompleksom' tek kroz čitanje i debatu sa Jungom. Jung je bio prvi koji ce povezati tehniku asocijacije reči sa kompleksnom prirodom prisećanja prošlosti: takvo prisećanje, piše Jung 1905. god., koje je sačinjeno od velikog broja sastavnih ideja, zove se 'kompleks ideja'. Cement koji drži kompleks zajedno je 'prepoznatljivo osećanje' ('feeling-tone') zajedničko svim individualnim idejama, u ovom slučaju je to nesreća (Jung, 1973, 2, str.321, italiks u originalu). Postavljanjem edipovskog 'kompleksa ideja', Freud je mogao stoga da poveže (cementira) zajedno pozitivne inegativne aspekte incesta i njegove prohibicije u takvim prepoznatljivim osećanjima (feeling-tones) kao što su bespomoćnost, strah od kastracije i želja za penisom. Freud prvi put upotrebljava termin 'Edipov kompleks' u spisu 'Poseban tip objekt izbora' (1910)mada su prethodne reference na Edipov karakter kasnije proširene u fusnotama da se odnose na kompleks. U ovom konteksu je bitnonaglasiti da njegovo prvo upućivanje na jezgreni kompleks '(Kern komplex ) u 'Seksualnim teorijama o deci' (1908) se ne odnosi zapravo na Edipov kompleks, ali da je tek retrospektivno doveden sa njim u vezu. Uopšteno govoreći Freudov rani rad o seksualnosti iznosi izenađujuće malo o Edipu a još manje o Edipovom kompleksu (up. Tri eseja o teoriji seksualnosti, 1905). Edipov kompleks je bio tek onda jasno identifikovan kao srž-kompleks, kada je Jung počeo da dovodi upitanje Freudovu seksualnu etiologiju neuroza. Do 1920. god. on je postalo 'šibolet' po kojem su se razlikovale pristalice psihoanalize od njihovih oponenata. Ironično je da su, do vremena kada je Freud konačno formalizovao Edipov kompleks kao centralni za njegovu strukturalnu teoriju u 'Ego i Id' (1923), drugi analitičari vec bili ispunili očigledne praznine sa njihovim pogrešnim čitanjima i postavkama, i bili počeli da postavljaju pitanja i o vremenskom i o psiho-seksualnom okviru. Ne iznenađuje stoga što mnogi potonji kritički radovi o Edipovom kompleksu pokazuju samo tanke tekstualne veze sa Freudom. Kritika Freudovih stanovišta
Moguće je razlikovati tri glavna trenda kritičke reakcije na Freudovo gledište Edipovog kompleksa, od kojih je svaki imao veoma različit uticaj na feminističku teoriju: kulturološka kritika, koja se fokusira naunutrašnju dinamiku edipovskog ciklusa [mitova] i na njegov nedostatak kulturne univerzalnosti; Lacanova kritika, koja ukazuje naodsustvo adekvatnog objašnjenja 'simboličkog' u Freudovoj formulacijii pokušaja da ih pruži; i konačno, kritika Melanie Klein, koja postavlja pitanje o strukturi, datovanju i
značaju edipovske dinamike, zalažući seza jače isticanje pre-edipovskog [stanja]. Kao čest uvod u kulturološku kritiku služi primedba da je Freud izvrnuo i pogrešno pročitao originalnu priču. Navodi se npr. da je Freud prevideo činjenicu da je Laj, Edipov otac, nameravao takođe da ubije svog sina kako bi predupredio ostvarivanje proročanske osude (Devereux, 1953). Ovo se ponekad proširuje, i u tome se vidi indikacija da se Freud nije mogao suočiti sa prošlošću sopstvenog oca. Prema nekim izvorima, šta više, Laj je 'izmislio' homoseksualnu pedofiliju, te se čak ukazivalo na to da je Freud potisnuo činjenicu da očevi seksualno zloupotrebljavaju sinove (Krüll, 1986, str. 61-63). Ovakav literalni kiticizam zasniva se na tvrdnji da Edipov ciklus konstituiše čitav tekstualni korpus, čega je Freud bio svestan, i da su varijanta kao i slobodna asocijativna čitanja nemogući. Pored Eshila, Evripida i Sofoklea, zapravo barem još deset drugih savremenih izvora grčkihautora doprinose obaveštenja o edipovskom ciklusu, daju mnoge druge varijante mita, uključujući i to da se Edip nije sam oslepeo, da njegove sinove nije rodila Jokasta, nego neka druga žena i da su ga ubile Lajove furije osvete. Čak i da je Freud bio svestan ovog šireg konteksta čini se razboritijim da se zaključi da je ova elaboracija Edipovog kompleksa izvučena selektivno i slobodnoasocijativno iz tebanskog korpusa tekstova. Glavna tok kulturološke kritike Edipovog kompleksa tvrdi da je on ograničen na Zapadnu kulturu, crpeći svoju kritičku inspiraciju iz antopoloških studija Malinowskog, Meada, Reicha i Roheima iz '20-tih i'30-tih koja spori ubedljivost Edipovog kompleksa u matrijahalnim društvima. Claude Lévi-Strauss (1969) smatra da je ova debata zastarela i pokušava da opravda Freuda tvrdeći da su različita familija ili strukture moći sekundarni u edipovskoj dinamici. Ono što je primarno jesu pre incest tabui koji univerzalno struktuiraju polnu razliku. Lacanova kritika se gradi na Lévi-Straussovoj intervenciji i dodaje dualnu definiciju artikulacije incestnog tabua Edipovog kompleksa. Najpre se tvrdi da kompleks struktruira detetovu konfrontaciju između želje i zakona. Bitno je ovde primetiti da zakon pre-određuje pojavu dečije želje, baš kao što proročanstvo pre-određuje priču pre nego štoEdip stupa na scenu (Lacan, 1988, 2, str. 229-33). Ovo struktuiranje konfrontacije između želje i samog zakona sadrže komponente koji se međusobno saodnose, da bi poveli dete napred kroz kompleks: ovde sukrucijalni imago fragmentiranog tela, stadijum ogledala i igra diska (Lacan, 1966, 1977). Drugo, kao rezultat ovog struktuiranja, dete stiče jezik i temporalizaciju koji lociraju, oblažu (capitonner ) i zakrivaju želju. Prema Lacanu, glavni problem sa Freudovom formulacijom leži u neadekvatnosti termina iznetih za analizu
ovih lingvističkih i temporalnih aspekata kompleksa. Freud se obraća samo pre-edipovskom imaginarnom registru i post-edipovskoj realnosti, i ima neadekvatno shvatanje simboličkog registrakoji artikuliše oboje (up. Laplanche, 1981). Štaviše, Freud nije u potpunosti iskoristio radikalno novu formu temporalnosti koju je otkrio sa Nachträglichkeit (naknadnost ili odloženo delovanje), i često se vraća natrag u pojam realnog kao suprostavljenog simboličkom ili kao(pro)življenom vremenu (Lacan, 1977, str. 48). Otuda Freudova zavedena potreba iz 'Totema i tabua' (1912-1913) da argumentira postojanje realnog patricida u staroj istoriji, da pruža početak edipovskom procesu. Kritika Melanie Klein (1882-1960) deli ovu zabrinutost u vezi sa temporalnošću Edipovog kompleksa, ali želi radije da locira njegovu pojavu u prvoj godini života. Njeni razlozi za ovo potiču uglavnom iz kliničke opservacije, koje u stvari primoravaju na važne teorijske revizije kompleksa (Klein, 1975, tom 1). Kleinova podržava stanovište da dete ne samo da ispoljava nasilnu agresiju tokom ovog ranogperioda, nego da takođe ima iskustvo krivice što se može tumačiti kaoprethodnica superegu. Mada u ovoj fazi dete nema pristup genitalnim komponentama koje Freud povezuje sa edipovskom fazom, ali je povezano unutar oralnog i analnog univerzuma u kojem agresivni nagoni odvajaju ili fragmentiraju objekte koji ne dopuštaju zadovoljstvo. Za Klein se otuda Edipov kompleks ne fokusira primarno na oca, ili na penis, ili na simbolički falus, ili na pretnju kastracijom. Fokusira se pre na majku i na grudi, koji su dobri objekti ako zadovoljavaju, ili loši objekti ako se odbijaju. Štaviše, agresivne fantazije koje prate odbijanje grudi su oralne a ne falične. Čak i ako otac i njegov penis stupaju na scenu, oni slede istu figuraciju kao fantazije o grudima, zamišljaju se kao sisani radi zadovoljavanje ili se doživljavaju kao odbijanje (Klein, tom 1, str. 370ff.). Klein je inspirisala feminističku kritiku Jessice Benjamin (1990), Nancy Chodorow (1978), Dorothy Dinnerstein (1976) o propisanoj ulozi majke u Edipovom kompleksu. One se pozivaju na Kleinovu kako bi izložile implicitni moralizam u Freudovoj epipovskoj formulaciji, koji degradira majku, njeno telo i njeno majčinstvo na kompleksualni materijal koji treba da se 'razreši' u skladu sa podrazumevanim superiornim patrijahalnim zakonom. Prihvatiti Freuda ne znači samo instituisati jednosmerni proces odvojen od primalnog odnosa sa majkom, ali takođe i videti majku kao mesto za regresivna i 'loša' osećanja: Mit o dobrom paternalnom autoritetu koji je racionalan i koji predupređuje regresiju očišćuje oca od svakog terora i... premešta ga na majku, takoda ona nosi zlo za njih oboje' (Benjamin, 1990, str. 136). Zaključci
Kao posledicu ovog intezivnog i raznolikog kriticizma, mnogi uočavaju umanjenu važnost edipovog kompleksa za psihoanalitičku i feminističku teoriju. Debata je, umesto toga, premeštena na pre-edipovsku i ranu
edipovsku fazu i učinjeni su pokušaji da se ponovo iscrta mapa razvoja deteta, u ovom slučaju, u ne seksističkim okvirima. Naročito je važna revalorizacija majke i detetovog ranog odnosa sanjom. Neki, poput Luce Irigaray (1985) , fokusiraju detetov ulazak u polnu razliku i ističu da ima mesta za elaboriranje novog jezika za žene (parler-femme) koji uživa fluidnost imaginarnog i odbija da bude zatvoren u fiksirani i zatvoreni simbolički poredak. Drugi, poput Jeana Laplanchea (1989) zalažu se za primalni 'prioritet drugog' u kojem dete dobija poruke od majke koje ne može da razume. Grudi npr. nisu samo izvor hrane ili utehe, nego jedan erotski objekat i svetu odraslih što dete oseća ali ne može da procesuira (obradi, shvati. Eng. but cannot process). Branioci Edipovog kompleksa usredsređuju se na pobijanje kritika ukazivanjem na njegovu konsolidaciju superega. Janine Chasseguet-Smirgel (1985) sugeriše da Edipov kompleks artikuliše napredovanjeod ego-ideala koji omnipotentno idealizuje 'jedno' sa majkom, do superega koji omogućuje njenu realističniju i bolje izdiferenciranu percepciju. Neke feminiskinje su odbacile ovo pre-formulisanje jer ono poriče da otac može takođe biti objekt idealizacije inkorporiran u ego-idealu (Benjamin, 1990, str. 148-154). Umesto toga one predlažu konačno ironično iskrivljenje verzije ove priče: možda je sam Edip pomešao ego-ideal sa superegom i tako idealizovao svog oca kao garanta porodičnog zakona i harmonije, pre nego što je sebe realistički prepoznao kao nocioca tragedije. Martin Stanton
