Прва нишка гимназија “Стеван Сремац“ Ниш
СЕМИНАРСКИ РАД Илијада - Богови и људи Живот богова и људи тече паралелно, мешају се два наизглед слична света, мешају се свет смртника и свет бесмртника, подземни и небески свет. Испреплетане су њихове судбине, њихови животи и њихове одлуке. Богови имају људске карактеристике, облик, осећања, страсти, моралну несавршеност, која је својствена људском роду. За разлику од људи богови су бесмртни, поседују необјашњиву моћ, интелигенцију, лепоту и супериорнију су од смртника. Људи понекад наликују боговима, али су у суштини немоћни и то је оно што је резервисано само за смртника, и њима господари воља богова. Једно је сигурно: једни и други издижу се изнад просечног човека, људи понекад бивају надахнути божанством и бивају на тренутке боголики.
Јелена Милошевић професор српског језика и књижевности
Петар Петровић Ниш, 2013
САДРЖАЈ
УВОД _____________________________________________________________________ 1 О Илијади_____________________________________________________________________ 1 БОГОВИ И ЉУДИ ___________________________________________________________ 1 Хеленски и тројански јунаци _____________________________________________________ 2 Богови са Олимпа ______________________________________________________________ 3 ЗАКЉУЧАК ________________________________________________________________ 6 ЛИТЕРАТУРА ______________________________________________________________ 7
УВОД О Илијади Илијада јуначки епски спев - песма о граду Илију. Настао у 8. веку старе ере негде у грчким насеобинама расутим по обалама Мале Азије. Тамо је, како су стари Грци веровали, живео и Хомер, песник Илијаде. Градови као и људи, не излазе на глас обичним живљењем и свакодневним пословањем, већ подвизима и великим страдањем. Отуда по наслову Илијада би била спев о бојевима око Илија, о дугој, десетогодишњој опсади, коначном заузећу и разарању. Али еп не приказује читаву опсаду, већ само догађања у 50 дана задње, десете године ратовања. Еп не говори ни о узроцима рата, али требало би знати да је узрока рата то што је тројански краљевић Парис боравећи у Спарти завео и са собом повео спартанску краљицу Хелену, супругу краља Менелаја. Менелај и његов брат Агамемном скупилу су војски и дошли пред Троју да сперу увреду и врате Хелену. Прича почиње сукобом главног хеленског јунака Ахилеја и главног хеленског војсковође Агамемнона. Повод свађи су робиње из ратног плена и захтев Ахилејев да Агамемнон, за добро целе војске, ослободи своју робињу Хрисејиду. Агамемнон се опире, размеће се својим положајем и угледом. Поносни Ахилеј, јавно увређен, повлачи се, срдит, из борбе. Агемемнон, пак, који мора да ослободу Хрисејиду, остварује своје претње – одузима Ахилеју побињу Брисејиду, коју је овај добио приликом деобе плена. Пошто Ахилеја више нема на бојишту, ахејска војска страда. Ахилова срџба погађа прво његове саплеменике и саборце. Он тврдокорно одбија Агамемнонову понуду да му овај пружи задовољење накнадом за одузету робињу. Хеленска војска страда још више, повлачи се у свој табор, на обали код лађа. Ахилеј сада дозвољава да његов друг и пријатељ Партокле узме његову опрему и овом обманом натера Тројанце на узмицање. Али неумерена Ахилејева срџба погађа и Ахилеја самог: главни тројански јунак, Хектор, убија Партокла. Дотле непоколебиво истрајан у гневу, Ахилеј напокон одустаје; односно усмерава свој нови гнев на Партокловог убицу, Хектора. Бог Хефест, на молбу Ахијелеве мајке, богиње Тетиде, кује јунаку ново оружје. Ахилеј полази у бој. Битка се распламса као никада, и богови учествују. Ахилеј напокон убија Хектора. Везује Хекторов леш за своја бојна кола и вуче га око зидина Троје, дан за даном. На крају тројански краљ Пријам долази да откупи тело свог сина Хектора. Ахилеј попушта. Спев се завршава свечаним сахрањивањем Хектора у Троји.
БОГОВИ И ЉУДИ Живот богова и људи тече паралелно, мешају се два наизглед слична света, мешају се свет смртника и свет бесмртника, подземни и небески свет. Испреплетане су њихове судбине, њихови животи и њихове одлуке. Богови имају људске карактеристике, облик, осећања, страсти, моралну несавршеност, која је својствена људском роду. За разлику од људи богови су бесмртни, поседују необјашњиву моћ, интелигенцију, лепоту и супериорнију су од смртника. Људи понекад наликују боговима, али су у суштини немоћни и то је оно што је резервисано само за смртника, и њима господари воља богова. Једно је сигурно: једни и други издижу се изнад просечног човека, људи понекад бивају надахнути божанством и бивају на тренутке боголики.Лакше је говорити и описати их када поделимо ова два света и њихове јунаке.
1
Хеленски и тројански јунаци Хомер користи велики број ликова, али у средиште збивања ставља грчког јунака Ахилеја – младог човека дивне спољашњости и велике храбрости. Син богиње Тетиде и краља Палеја, по легенди нерањив осим у пету. Својом изузетном вештином истиче се као најбољи грчки војник, својом појавом утерује страх непријатељима. Чврст и добар карактер, али његова слабост лежи у немоћи да савлада жестину властитих емоција: „Гнев ми, богињо певај, Ахилеја Пелају сина злосрећни, штоно Ахејце у хиљду ували јада..“ 1 У свом гневу Ахилеј зазива морску богињу Тетиду и тражи задовољење од врховног бога Зевса. Иде према смрти и разочарењу да би кроз то искуство спознао целину и смисао људске егзистенције на самом крају епа. Као супротност њему јавља се тројански јунак Хектор, миљеник бога Аполона, који се бори за домовину, циљеве домовине и поводи се патриотским осећањима жртвујући свој живот, док се Ахилеј поводи личним осећањима срџбе и беса. На почетку Хектор не одобрава рат и жели да он реши проблеме између његовог брата Париса и Менелаја али као Хомер говори, сукоб је остао нерешен због интервенције богова. Хектора описују као ратника који је бранио свој народ, чак се и обраћа свом брату Парису критикујући га што лежи у својој соби не бранећи свој народ од непријатеља: „Срце ми се пара кад чујем, Парисе, како те храбри тројански борци коре и проклињу, пођи самном у бој и покажимо омраженим Грцима да род славног Пријама зна јако ударати мачем.“ 2 Уз помоћ Аполона Хектор убија Патрокла мислећи да је Ахилеј. То проузрокује прекид Ахилејевог беса и он се враћа у рат да би осветио свог пријатеља. Хектор се суочава са Ахилејем али га је Атена обманула прерушена у његовог брата Дифоба. Бацио је копља на Ахилеја али кад се окренуо да узме још једно брата није било и у том тренутку схватио је да му нема спаса. Тражи од Ахилеја да дозволи његовом оцу Пријаму да преузме његовов тело. Следећих дана Ахилеј вуче тело око Троје али су га богиви сачували нетакнуто. То су уједно и последњи стихови Илијаде. Агамемнон је био краљ Микене и врхвни заповедник ахејских снага пред Тројом. Својом шкртошћу је изавао бес бога Аполона и уствари започео Илијаду. Касније у 18.певању мења свој став према Ахилеју јер напокон увиди шта је учинио: „Међу њима крај Агамемнон очима својим главом на громовног личасе Дива, пасом на Ареја бога, а грудима на Посидона. Као што у крду бик од свију се говеда других Истиче много, јер је од скупљене говеде виши, тако Див тог дана Атрејева учини сина лепим и угледни у збору јунака многих.“ 3 У овом одломку Хомер му даје приказ божанске моћи и на трен га учини сличном боговима. Патрокло је био најближи Ахилејев пријатељ. Одрасли су заједно и били побратими. Његова оданост домовини и Ахилеју приказана је у 16.певању где жељан борбе за домовину ипак тражи Ахилејево допуштење за одлазак у бој. Пријам је био краљ Троје и Хекторов отац. Његова љубав и доброта истичу се у 24.певању при молитви Ахилеју да му врати синово тело. Пријам у току ноћи стиже до Ахилејевог шатора, али пре поласка моли Зевса да му пошаље орла у знак срећног одласка. Богови су се опет умешали. 1
Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.44. Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.79. 3 Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.176. 2
2
Зевс зове Тетиду и саопштава јој да пренесе Ахилеју његово наређење да преда леш. Суочен са Пријамом Ахилеј се сети свог оца, старог Палеја коме је суђено да жив дочека скору Ахилејеву смрт. И Ахилеј и Пријам пусте сузе. Ахилеју се отвара поглед и за туђи бол, за патње човека и његову злу судбину. Диомед је заједно са Хераклом био омиљени Атинин јунак, један од најбољих ратника Ахејаца.Њега надахњује божанска моћ која може бити погубна колико и корисна. Заслепљен количином божанске моћи, ненавикнут на толику снагу, срља и убрзава своју већ одређену судбину. Атина соколи Диомеда и дејство божанског и људског пројектује се у његовом јуришу, обезбеђује му славу и могућнст да постане део велике приче о херојима. Он се сукобљава са Пандаром, Енејом и самом Афродитом, рањава Енеја, који бежи на Олимп да му видају ране: „...тад би погин’о ту јунацима владар Енеја ал га Дивова кћи Афродита опази оштро... око драгог сина тад беле овије руке, па га брижљиво сјајним омота плаштем од стрела да би га спасла....“ 4
Богови са Олимпа Насупрот смртника у Хомеровом епу стоје богови. Њихов дом се налазио на Олимпу, иако су често силазили међу људе како би им помогли или их казнили, управљали њиховим судбинама и шта више, мешајући се са њима имали потомство. Деца, рођена из везе неког од богова и људи, били су полубогови и располагали изузетним способностима. Богове Хомер описује као бића у људском облику са наднаравним моћима али са људским карактером, тако да се и они поводе за својим осећањима и циљевима мешајући се у рат. Хомер то не приказује као нешто неприродно, већ као несто логично. И сам Хомер у другом певању обраћа се богињама песме, Музама, да га надахну. Богови са Олимпа су били скоро свемоћни али у многоме су личили на људе. Имали су њихове слабости, осећанаја , жудње. Беснели су , бивали љубоморни, заљубљивали се, волели и мрзели. Ипак изнад свега захтевали су поштовање и почаст. Хомер је заправо смртне јунаке учинио боговима, а богове људима. На Олимпу, њиховом станишту, богови живе неким својим животом, заокупљени не само великом политиком већ и ситним дворским интригама у којима љубавна игра може бити оружје ( Хера обмањује Зевса ). Већ од самог почетка слика самовољних и хировитих божанства ограничена је вољом бога Зевса, који је код Грка врховни Бог свих богова и људи ’људски и божији отац’. У Илијади стоји на страни Тројанаца, али само зато што га је замолила Ахилејева мајка богиња Тетида: „Оче Диве, ако мед бозима икад теби збором ил’ твором угодих, ти ми ову испуни жељу: образ сину поврати мом што је најкраћег века међ људима, а сада јунацима краљ Агамемнон увреди њега, јер оте му дар и сад га има.“ 5 Зевс је истовремено господар ведрог неба, али и бог муња и громова.Његове свете животиње су бели бик и орао, а биљка храст. Зевс је мудар и праведан, али спутан својим положајем не може доћи до пуног изражаја.У саветовању богова на Олимпу доноси одлуку да Троја пропаднеАтена и Хера то захтевају од њега. Невољно шаље Атену да изазове ново крвопролиће, али тако испуњава и обећање дато Тетиди. Саветовање протиче у сенци несложног брака родитеља, и ту видимо богове са људским цртама и слабостима.
4 5
Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.78. Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.56.
3
После бројних страдања Зевс ипак успоставља неку равнотежу, забрањује даље мешање богова у људске судбине и повлачи се на гору Иду да одатле посматра рат. Зевс узима сунчану вагу и мери судбине, тас је час на страни Тојанаца час на страни Ахејаца, али све потврђује већ унапред донету одлуку и пресуду да ће Тројанци напредовати све док се Ахилеј не умеша ( обећање дато Тетиди ). Хомер описује страх и стахопоштовање људи према боговима, према Зевсу, који је владар света и велике природне силе.У исто време Хомерови див-јунаци знају да се забораве, да оружјем насрну и на саме богове кад се бој распламса ( Диомед рањава Енеја ). Богови, наклоношћу или сродством блиским јунаку, племену, граду, одређују ћудљиве токове збиваја у Илијади. Аполон изазива свађу између Агамемнона и Ахилеја. Тетида замоли Зевса да освети Ахилеја. У бојевима Афродита штити сина Енеју, Аполон је пријатељ тројанских бораца, Хера и Хефест су на страни Ахејаца. Па ипак сва зла. која су произашла из свађе Ахилеја и Агемемнона обележена су већ у првим стиховима као ’вршење воље Зевсове’ Аполон је млади бог сунца, светлости и пророштва. Велики је пријатељи и помагач Тројанаца, а посебно Хектора. којег је лично више пута спасио од Ахилеја. На почетку Илијаде приказан је као гневбни бог који шаље ’злоносне стреле’ које сеју смрт а касније се упознајемо и са другом страном божанства кад вида Глауку ране. На самом улазу Троје он је приказан као божанство које брани од зла, заштитник улаза. Гнев овог божанства због неправде према његовом свештенику ублажаван је читав дан песмом и игром, одакле видимо да је Аполон божанство музике и уметности. На божански саветовањим уз партњу муза Аполон је увесељавао богове својом песмом. Атена је богиња мудрости и рата, она се бори на страни Ахејаца. Повремено у постизању својих циљева не поступа поштено. Атена је имала способност преображаја у различите птице и она је дата као божанство насупрот Аполону. Афродита, богиња љубави и лепоте, рођена из морске пене. Штитила је све заљубљене, док јој је најдража забава била да натера богове да се заљубе у смртнице, а и сама је била учесница многих сплетки и интрига. Приказана је у савезничком пару са Арејем. Ареј је бог рата, представљен са копљем у руци и на својим бојним колима. Прате га демони Фобос- страх, Дејмос- ужас, Енијо-неправда и Ерида-неслога. Афродита је у својој области неприкосновена, Хера желећи да заведе Зевса тажи од ње ’жудњу и љубав’ као оружје. Као и остало богови тако и Афродита и Ареј смишљају различита лукавства како би заварали смртнике и заштитили своје љубимце Тројанце. Посејдон је господар мора, божанство морске стихије, владар огромне воде и моћи. Изазива хаос у природи и доноси неред. Често је у сукобу са врховним богом Зевсом . Хад је божанство у Илијади о коме се не прича много јер смртници не воле да га спомињу, божанство поџемног света. Између Олимпа и Хада је светло-тамни контраст, а земаљски свет представља границу између ова два света, У смртном свету преламају се светлост и тама и смртници полаку бивају свесни да какави год били људски напори, божје одлуке су неприкосновене. Хефест је бог ватре и ковачког заната, један од ретких богова који се нису директно умешали у Тројански рат. Доказао се као миротворац бар накратко измиривши Зевса и Херу: „...Нуто јада и муке, већ они се не могу трпет’ кад се вас двоје људи због смртних свађате тако! ....Стрпи се , мајко моја, и ако те боли, преболи, очима драгу тебе да не видим једном бијену, не бих ти мог’о помоћи, мада би жао би ми било;
4
јер је веома мучно противит’ се олимпском Диву.“ 6 Хера је Зевсова жена , а иначе и његова сестра, заштитница брака и удатих жена. Љубоморна на Зевсове авантуре са богњама и женама које Зевс заводи често претворен у неку животињу, била је склона осветама и кажњавању Зевсових љубавница. У Илијади удружује се са Атеном: „...и гунђаше на то Атена а с њоме и Хера. Обе сеђаху близу и Тројанцима смишљаху јаде...“ 7 Хера је била толико озлојађена и против Тројанаца да то изненађује и самог Зевса јер му дозвољава да сравни са земљом њене омиљене градове Спарту, Арг и Микену. Прави бес Херин је уствари јабука раздора, дата богињи Афродити, и која изазива Херин и Атенин бес, па је у позадини Тројанског рата не људски, већ божји бес. Тетида је богиња мора и мајка Ахилеја. Пророчанство је предсказало да ће син морске богиње Тетиде бити моћнији од свог оца. Богови неба и мора, браћа Зевс и Посејдон, препустиће због тога Тетиду смртном Пелеју. Он је уграбио из вилинских кола и савладао је. Славилио се њихово венчање у присуству свих олимпских богова сем Ериде, богиње свађе. Она, увређена, баца на трпезу јабуку на којој је писало: ’Најлепшој!’ и та јабука је по предању била разлог избијања Тројанског рата. Лепи тројански краљевић Парид пресуди да јабуку добије Афродита, богиња љубави, а не Атена или Хера. Афродита га награди помогавши му да из Спарте отме лепу Хелену, Менелајеву жену. Тетида због тога што је судба мало живота одредила њеном сину заузима се за сваку синовљеву жељу и доказује своје поштење при свакој појави у радњи и често даје предност мајчинској љубави. Ареј, бог ратовања, волео је мирис крви, борбру, звекет оружја, јауке ,крике. Ареја никад није занимао исход ратовања, узрок ратовања. Мрзео је све остале богове, па чак и своје родитеље Зевса и Херу. Посебно је мрзео богињу Атену. А њега је једино волела богиња Афродита, која је неговала и подржавала страст у њему.
6 7
Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.58. Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд, стр.74.
5
ЗАКЉУЧАК Спомиње Хомер још мноштво јунака и богова у Илијади. Преплиће се свет богова и људи, свет вечних и смртника. Управљају и одређују судбине људи, благонаклоно или немилосрдно. Сажале се они понекад на људе, посебно на своје миљенике или потомке али ту су други богови да их опомену да су то само обични смртници и да испуњавају само судбину људску. Покушаће Зевс да спасе Сарпедона из битке, али ту је Хера да га упозори, онда ће други богови покушати да спасу своје синове. Он је само смртник и боље да погине од руке јунака, него да разљути друге богове. Ни Атена не дозвољава Зевсу да врати Хектора у живот и промени његову судбину. Свесни су људи свје немоћи и зависности од воље богова. Феник, васпитач Ахилеја, говори о Молитвама, Зевсовим кћерима, које посредују код њега и којима се сви обраћају. Ту су и жртве преко којих покушавају да допру до богова. Тројанске жене ће жртвовати 12 крава Атени да би им помогла. Хекаба дарује чак најлепши плашт на олтару Атени. Али, богови имају карактеристике људи, па самим тим и променљивост и неизвесност својих одлука: кажњавају и награђују самовољно и непредвидљиво, зависно од својих тренутних интереса или нечијих туђих. Погледа упртог у небо, гледају јунаци Илијаде и тумаче знакове. Хоће ли се можда појавити орао, знак Зевсов, и предсказати им добру срећу. Кад божанска моћ надахне човека он постаје јунак. Обузет обиљем божанске силе и сам почиње да личи на богове. Оног тренутка кад га бог напусти, а то се једном свакако мора десити, он осети сву трагичност и кратковечност земаљског живота.
6
ЛИТЕРАТУРА 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.
Арсенијевић Ј., (2006.), Седам олимпијских портрета, Нова књига, Београд Будимир М., (1998.), О Илијади и њеном песнику, Нолит, Београд Дојчиновска М., (2009.), Спирала светла, Прилози из књижевности старог века, Београд Хомер, (1997), Илијада, Библиотека књижество, Београд Wikipedia, слободна енциклопедија, www.wikipedia.org/ Wikipedia, Грчка митологија, sr.wikipedia.org/sr/grcka mitologija Знање.oрг, 12 Богова са олимпа, www.znanje.org/i/i25/05iv05/05iv0509/bogovi.htm
7
