In Memoriam Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja Odela Sa mojom ženom leže u krevet na moje Rođene oči Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde Daleko u Lenjingradu I taj Antić što me je upropastio I kao Pisca I kao čoveka Dakle taj koji će na kraju leći u moju Sopstvenu grobnicu Pita me jedno jutro šta vam je boga mu Čoveče Izgledate mi nekako bolesni A šta se izvinite za izraz baš njega tiče Kako je meni I dokle mi je O meni se najlepše brinu oni koji me Ostavljaju na miru A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od Mog ateljea Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa Mojim plavušama Dere se u mojoj kući ogovara me svašta Laže Deca mi liče na njega a on nosi kravatu Brije se poznaje neke ljude radi Svako jutro se tušira pravi se da zna sve O zenbudizmu Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom Sinu kupuje sladoled Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer U Pariz Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive U nekom bednom hotelu I vrati kući i rasplače me Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega Više ga voli više mu veruje I on to još kako Koristi A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj Ja dižem spomenik On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem Biografiju Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu I ono malo para koje sam jedva pozajmio Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske Tvrđave On je uskakao u đačke čitanke Kad me je doktor Savić lečio od alkohola On se pravio kao da ima neke veze sa filmom Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam Pristajao je na kompromise cerekao se na Prijemima Primao je moje nagrade mešao se u moje snove Jedan licemer Jedan stvarni licemer Jedan provincijalac Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću Trpeti I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene Da bi umesto mene Svinja jedna Da bi umesto mene što pre jedini živeo "Mi smo se suvise sretali..." Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim Mada smo razlicitim putevima koracali Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali. Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo I u leta kovrdzava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se duzili i raskrsca su zudela Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo. U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja I pod krov neki svratices da se sklonis od kise. Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja. "Da li sam svuda gde su mi tragovi..." Da li sam svuda gde su mi tragovi Ko zna s cim sam se spajao a nisam ga ni takao mozda sam boravio i u svom zivotu mozda postoje izvesni znaci ili kao da je neko stran. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno ici, ja se nikad ne umaram. Valjda sam jedini covjek koji sumnja u sebe sve cesce mi se cini da nisam nikakav oblik vec da slobodno jedrim kroz sopstveno pijanstvo - prepusten suncevom vetru odlivam se i dolivam. Ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem. Neiskvaren iskustvom, poseban slucaj samoce. Ponekad izmislim sadasnjost, da imam gde da prenocim. I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim, mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz ali ipak uz mene se moze, mada je neobicno. Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam. Pokusavam da shvatim ucenja koja mene shvataju. Nejasna mi je vera spremna da u mene veruje. Tesko je biti okovan u moju vrstu slobode. Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir. Al ipak uz mene se moze, mada je neobicno, sa mnom je cudno cak i umreti... jer ja se ne zavrsavam. "ako vam mnogo puta kazem da vas volim..." ako vam mnogo puta kazem da vas volim, jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina? ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi, je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini? moze li da se rodi pet miliona necega, a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog? tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde. zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako, nego da dokucite sta je zivot? dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo dozivljaj vase vrste sveta "Ako bilo kad osetis..." Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis odjednom menjaju boju i pocinju da disu, moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni. Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje. Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet i oko njega ovije tvoje najdivnije namere i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore. Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan nacin kroŠenja vecnosti. Niko na svetu nije ti, i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo. Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo. Otkud on zna, kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri. Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba. Izlozba nije ono sto ti je pokazano. Ti se pokazujes njoj. Duznost je izlozbe da te vidi. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni sta ti znacis. Ako vec odlucis da gledas, svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije. Ista je linija drugi put ľ nova linija." Ne veruj onima koji ti uporno tvrde da imas samo jedno culo vida. Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo? Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo, vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan? Koliko tvojih ociju nikada nece saznati da su bile i ľ oci? Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza da istu stvar jos jednom dotices prvi put. "Reka bi mogla da bude..." Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrci toliko ima u sebi ogromne, vecite vode. Al ako ikada zapne i umori se dok trci umrece bez daljine, umrece bez slobode. Umrece u njoj vetar. Umrece sume i zita. Umrece bokori sunca sto se uz obalu pletu. Zato ne sme da stane i zato vecito hita, sa usnama od vode, najzednija na svetu! Tako zamisljam nebo. "Ovo je pesma jedne kosulje..." Ovo je pesma jedne kosulje, zaljubljene do okovratnika u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku, i glasi: Drzis me na ovoj ljuljasci da se ne okliznem. Da mi suze ispare na suncu. Zahvaljujuci tebi moci cu malo da se nasalim sa stokom i zivinom u ovom dvoristu. Nadimacu se. Raskopcacu svu dugmad na svom platnenom telu. Celo prepodne bicu zastava koja rukavima samara vetar i mirise na sapunicu i nebo. Drzi me cvrsto, ali nemoj da mi zavidis. Mene popodne peglaju. "Zaboravi da negde na svetu postoje..." Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat. Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi daleko negde u nepovrat. Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo, da ti milujem kosu i budem nežan prvi, pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi. Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum, ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum. Ne maši ... ni ja neću da mašem ....
"Nije to nikakva bajka..." Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuše svoje uši i ćute. Zavoleli smo se, ponešto pseći i svetački. Zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku električnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i žute. Ispričali smo ramenima i rukama nešto što u prevodu na disanje znači: Ljubav... I detinjstvo je te noći otišlo iz njenih cipela. Mahalo je šarenim kockama. Knjigama punim slika, igračkama i snovima. Otišli su konvejeri mašnica i odleteli listići presovanog staniola. Svet je najednom postao viši za jednu neznatnu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krošnjama i krovovima... I samo malo dublji za krišku naprslog bola. Besmrtna pesma Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti? Ako ti jave: umro sam evo šta će biti. Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko. I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko... Visoko. Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava
može da bude sutra koren breze il' trava? Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim. Razglednica Mesec je tupom, krivom kamom posekao jedno vece žuto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zaluto. I čudno nespretno prosuo se: kao lopta vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjav, od cveća pegav. Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače. Jezera-oči. Što kvase vode obale obraza za skitacem?
Uvek se biva lep na pocetku. Pomalo dobar. Pomalo tužan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ, na kraju ružan. I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen. Mesec je tupom krivom kamom poseko jedno žuto veče. Belo Nebo. Nebo. Sreće dosta. U proleću po drveću od meseca kikot osta. Ej umreću. Ej umreću ispod granja kraj zaspale vodenice za devojke, milovanja, pletenice. Ej, umreću od daljina, od mladosti i od snage, za krčage pune vina, za krčage, da se pije, da se smeje, da se peva preko njiva, sav od sunca po ustima ispolivan. Da me čekaš ispred kuća, da razvezeš ruke zrele, oči bi se od svanuća razbolele.
Razbolele i opile da se smejem do bolesti. Ej, da mi je niz aprile tebe sresti. Ej, da mi je da izludim, a bagrenje rascvetano. Ej, da mi je golih grudi, sa košuljom poderanom. Ej, da mi je da te ljubim slab do ropca, jak do krika, kad zabele zdravi zubi harmonika. Ej, da mi je u proledju u milion vrelih boja. Ej umreću bos po cveću samog sebe razboleću. Ej devojko dušo moja. Nepovratna pesma Nikad nemoj da se vraćaš kad već jednom u svet kreneš Nemoj da mi nešto petljaš Nemoj da mi hoćeš-nećeš. I ja bezim bez povratka. Nikad neću unatrag. Sta ti znači staro sunce, stare staze, stari prag? Tu je ono za čim može da se pati Tu je ono čemu možes srce dati. Al' ako se ikad vratiš moraš znati tu ćeš stati I ostati. Očima se u svet trči Glavom rije mlako veče Od reke se dete uči ka morima da poteče. Od zvezda se dete uči da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči i vijuga za beskrajem. Opasno je kao zmija opasno je kao metak da u tebi večno klija i ćarlija tvoj početak. Ti za koren nisi stvoren Ceo svet ti je otvoren. Ako ti se nekud žuri, stisni srce i zažmuri. Al' kad pođeš - nemoj stati Mahni rukom. I odjuri. Ko zna kud ćeš. Ko zna zašto. Ko zna šta te tamo čeka. Ove su želje uvek belje kad namignu iz daleka. Opasno je kao munja opasno je kao metak da u tebi večno kunja i muči se tvoj početak. Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti. Sanjaj. Trči. Stvaraj zoru kad je veče. Nek' od tebe život uči da se peni i da teče. Budi takvo neko čudo što ne ume ništa malo, pa kad kreneš - kreni ludo, ustreptalo, radoznalo. Ko zna šta te tamo čeka u maglama iz daleka. Al' ako se i pozlatiš, il' sve teško, gorko platiš, uvek idi samo napred. Nemoj nikad da se vratiš.
Zagonetka Pogodi kako se raste. Pogodi kako se lako stigne do krova, do laste, oblaka punog kise, do neke zvezde daleke i vise i jos vise u cudne visine plave. Pogodi da li kroz kragnu, kroz nogavice, rukave, dok neka snaga u tebi i neka lepota u tebi pravo do sunca vodi? Zazmuri pa pogodi. A mozda nije ni vazno da se unapred setis. Mozda se najlepse raste kad nista ne primetis. Mozda se najlepse biva veci, jos veci, najveci, - cuteci sasvim cuteci, kroz neki tihi nemir sto se u tebi stvori, pa gori, beskrajno gori i nikako da izgori. I niko ne zna sta je. A on traje i traje. Opomena Vazno je, mozda, i to da znamo: covek je zeljan tek ako zeli.
I ako sebe celog damo, tek tada i mozemo biti celi. Saznacemo tek ako kazemo reci iskrene, istovetne. I samo onda kad i mi trazimo, moci ce neko i nas da sretne. Čarobna pesma Vidim te vec, istina-kao u nekoj srebrnoj magli, ali divno te vidim: na nogama ti cizme od sedam milja, u ruci Aladinova lampa, putujes na onom cudotvornom tepihu iz 1001 noci, preleces planine i mora i dizes se visoko prema zvezdama. Mozda ti i ne slutis koliko volim tvoju trsavu glavu, detinju glavu koja mirise na sapun i penusavi aprilski vetar, Glavu u kojoj stanuju samo boje visoke, ogromne, nedostizne, glavu koja ce shvatiti bezmerja i razdaljine svetlosnih godina, nerazumljive cifre i geometrijske krivulje i hrabrost svemirskih brodova sto ce krenuti sutra na nova nepoznata sunca. Ja sam svoja putovanja protutnjao pod celom i tu su stali prostori o kojima i ne sanjas. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, tako sam jednom leteo
cak do Kumove slame. Dve,tri,pet casa vina u restoranu kraj reke, tako sam beskrajno lebdeo kroz udaljena sazvezdja. I jedan obican osmeh, i jedno jesenje vece, tako sam trazio nove zlatogrive komete. Tako sam sebi nasao i jednu tihu mudrost od koje rastu krila. Zato i hocu samo da te zamolim: preleti beskonacnost i pobedi vreme i mastu, ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Dodirni rukama prasinu dalekih dvojnih zvezda, nek ti se damari usklade sa ritmovima pulsara, al nikada ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Jer ljudska srca zasadjena su nisko kao kupine tu, gde su svici crveni dzinovi naseg malenog kosmosa, tu gde smo sebi nacinili milimetarske beskonacnosti, a ipak dovoljno glomazne da se u njima izgubimo: ja daleko od tebe kao Alfa Kentaura, ti daleko od mene kao belo zrnevlje Vlasica. Pronadji nove svetove i izatkaj im nebo. I podari im vazduh da disu i da ozive.
Ali nikad ne zaboravi kako se koraca po zemlji. Samo tako se mozemo jedan drugom pribliziti. Cetiri ulice tamo i tri ulice ovamo, moja i tvoja casa piva u restoranu kraj reke, i moje iskrene oci i tvoje iskrene oci u jedno jesenje vece detinjasto i roditeljsko, -to je ono prostranstvo koje hocu da pomirim izmedju moje i tvoje zvezde. Senka Zbog svega što smo najlepše hteli hoću uz mene noćas da kreneš. Ma bili svetovi crni, il beli, ma bili putevi hladni, il vreli, nemoj da žališ ako sveneš. Hoću da držiš moju ruku, da se ne bojiš vetra i mraka, uspavana i kad kiše tuku, jednako krhka, jednako jaka. Hoću uz mene da se sviješ, korake moje da uhvatiš, pa sa mnom bol i smeh da piješ i da ne želiš da se vratiš. Da sa mnom ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, pronadješ sunca komadić vreli, pronađeš života komadić zreli. Il crkneš, ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli.
Pjesma za nas dvoje Znam, mora biti da je tako: nikad se nismo sreli nas dvoje, mada se trazimo podjednako zbog srece njene i srece moje. Pijana kisa siba i mlati, vrbama vetar cupa kosu. Kuda cu? U koji grad da svratim? Dan je niz mutna polja prosut. Vucaram svetom dva prazna oka zurim u lica prolaznika. Koga da pitam,gladan i mokar, zasto se nismo sreli nikad? Il je vec bilo? Trebao korak? Mozda je sasvim do mene dosla. Al' ja, u krcmu svratio gorak, a ona ne znajuci-prosla. Ne znam. Ceo svet smo obisli u zudnji ludoj podjednakoj, a za korak se mimoisli. Da,mora da je tako Serenada Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno veče žuto. Oprosti, bio sam skitnica samo, pa sam u tvoje oči zaluto. I sasvim nespretno prosuo se kao lopata vrelog snega, nasmejan, izgužvane kose, od ptica ranjav, od cveta pegav.
Oprosti, uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače. Jezera - oči. Sto kvase vode obale niske za skitačem. Uvek se biva lep na početku. Pomalo dobar. Pomalo tužan. Uvek se biva na ovom svetu na kraju tuđ, na kraju ružan. I uvek samo sebe imamo i san pun želja, nedorečen. Mesec je tupom krivom kamom zaklao jedno žuto veče. Mostovi U meni večeras jedna reka razbija ogromna brda daleka, muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce i peče i kroz oči mi kipi i teče. U tebi večeras ista reka čudno je meka. Sva je od mleka. I čas je srebrna. I čas je plava. U njoj se tišina odslikava. Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne. Zato su naše srece i tuge uvek drugačije istovetne. Poruka Kad prođu zore, kad zaspe kiše, i nas odavno ne bude više, ovo je, moj daleki sine, poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri kroz mnogo nadanja i godina, za snove šarene i beskrajne, pegave pahulje budućih zora, za čavrljanja, kikot i tajne i za sva pitanja bez odgovora. Kad svenu zore, kad zgasnu kiše, i nas odavno ne bude više, reci nek budući lepše sanjaju, zamoli da čudno lepo sanjaju, naredi da bolje od nas sanjaju, pomozi im da tačnije sanjaju, ako ne sanjaju - daj im da sanjaju, viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju, dok u njihovim detinjim grudima pokojna naša srca odzvanjaju i čuju i kuju i odjekuju kao zvonici među ljudima. Kaži im: onamo, blizu neba, planina jedna na sve njih čeka. Mi smo je zidali od sna i hleba da se uspentramo u svetlost nekad. Mi smo je digli. A nikad stigli. Za ljudski vek je ogromna bila. I posrćući - u vis smo pali, sa ožiljcima najlepših krila. Kad minu zore, kad umru kiše, i vidiš: nema nas nikada više reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnožili. Ovo je, moj daleki sine, osmeh i šapat za tvoga sina i za kćer njegovih najdaljih kćeri kroz bezbroj nadanja i godina. I želja da se nešto produži. Da se pre oduži. Da se ne oduži, već da se šalje, od njih još dalje, mnogo dalje. Reci im: onamo, blizu neba još divnih treba, još jakih treba, naivnih treba i čudnih treba. Davno smo s mukom sve to sređivali. Sad smo na kraju i to sredili. Klinci su mame i tate nasleđivali. Sad smo mi, roditelji, decu nasledili. Zato im na uho promrmljaj tiše, kad zore izgore kad splasni kiše - nas sutra mora tamo negde zajedno s njima da ima za jednu običnu mrvu najglasnije, za jednu običnu mrvu najčasnije, za jednu običnu mrvu najviše. Vojvodina Volim je od štala do neba, od blata do pšenice, toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice, tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša, gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali, gde su starice tepale i pragove branili golim šakama, pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku, belju od jaganjaca, crnju od paljevina, tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku, kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina, pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba, ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara, zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica, jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama, i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica večito će lepršati nad našim umornim glavama. I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama, i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima, i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu, i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima, pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama, K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama, ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu, obešenu o bandere, probušenu po čelima, uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu, i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima, volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako. Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog. Uvek će biti krovova pozadi krova svakog, jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno. I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga, kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču, ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga, ti što si dugovala i naplatila račun, nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom, zapevaj preko njiva, neka zabride kosti, volim te što si prosta, sirova, divlja tako, i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti, ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški, ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj, pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški, makedonski i lički, preko dalekih njiva, i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova, jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća, od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova... Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Ekspres za sever Možda niko nije umeo da te želi ovako kao ja noćas. Tvoje ruke bele kao samoća. Tvoja bedra sa ukusom platna i voća. Tvoj malo šuštavi glas. Sa nosom dečačkim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara, i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu još neslućene predele, da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu, da se vrtim kao lišće, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice. Da malo nemam plan. Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvom struku. I lice uz tvoje lice. Psovke nežnosti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore. Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave i zbog jednog bljeska ne žale da izgore. Imamo ruke
dobre kao pijane laste da se grlimo plavo i gasimo u letu. I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u saksijama oka ponekome u svetu. Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog. Sad svako pruža šape i nova čuda traži. A sve je smešno, i tužno, i sve je neizbežno, i ove istine dobre i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja, i svako ume da psuje i ore daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i granja. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gmiže i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni, i šta smo juče hteli i sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od kojeg bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave, što talasanja svoja nijednom vetru ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo.
Usne Usne jedino zato postoje da s nekim podelis nesto svoje. I da ti sapat sapatom vrate. Usne postoje da se pozlate. Usne su vulkan tvog tela. Usne su izvor tvojih reka. Usne su pupoljak gde se srela pcela od vetra s pcelom od mleka. Usne postoje da se procveta u vatromete neba i sveta. Usne su da se u dahu zgusne krilatost zvezda i kometa. I nikad nikom nemoj ih dati ako ne ume da ti ih vrati toplije,mekse, mladje i sladje. Jer usne samo zato postoje da osmeh po tvome osmehu skroje Rođendanska pesma Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene. Posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostalo. I noći kad smo kmečali. I pelene. Pelene. Pelene. Svejedno je da li su oblaci jesenjim nebom tumarali, ili je košava bila, ili je mećava bila, ja mislim: oni su videli sva sunca kad su nas stvarali. Zato je kosa bebama meka i topla kao svila. Ja mislim da su se voleli i mislim da su zamišljali najlepše usne za nas, najlepše oko i dlan. I želeli su da budemo najbolji na ovom svetu. Da li se ikad upitaš,
ličiš li na njihov san? Mama i tata su stari već i kažu: ljubav vene. A ljubav njihova ostaje i u nama se širi. I nastavlja se. Nastavlja u nekom malenom švrći što će iz našeg srca uskoro da izviri. Crteži Ponekad tako sebe damo za oci jedva upoznate. I na rastanku cutimo samo i ne trazimo da nas vrate. Zivimo posle u tom drugom sve dok mu oci svetom plamte. I ne znamo sto nas pamte dugo kad ne trazimo da nas pamte. Odluka Život je sve nešto iz početka. Juče i prekjuče sutra ne vrede. Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede. Pa čemu onda razočaranja? Ako je jedna ljubav - ćorak, Odmah se drukčije i lepše sanja. I kad si najviše tužan i gorak nekih se novih očiju setiš i shvatis da letiš… divnije letiš. Ko je to video da dečak pati? Da kunja kmezav i da plače? Svaki put moraš iznova znati da voliš bolje, da voliš jače. Ne da se vadiš. Ne da se tešiš. Već da se istinski do neba smešiš. Nema na svetu dve iste srede, dva ista utorka, dva ista petka. Sve nove ljubavi drukčije vrede. Živi se svaki put iz početka. Živi se da se nikad ne pada. Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada Stotinu zlatnih zvezda unapred čuje. Proročanstvo Ne osecati hladnocu, ni munje koje grme i s vriskom paraju nebo. Nasmejan, otici mirno. Pretociti se u vodu, u vazduh, u zemlju, u sume, ovakve jedne noci pod maglom neprozirnom. I onda: ziveti prostran. Biti do kraja sveta sve sto se doseci moze. Nikada ne ostati mali. Biti miris i boja, biti tisina u vetru, i biti okean zvezda sto se u vecnost pali. Imena Pronadjes negde nekakvog Misu, nekakvog Gorana, Dragana, Svetu, pronadjes drugare nalik na sebe i stanes tako i ne verujes da ima neko kao ti - isti, na ovom drukchijem svetu. I nista ne mora da se kaze. Sve se unapred zna i razume. Mozda te neke Mire sad traze. Mozda Gordana neka ne ume bez tebe, Jelene, Milice,
Vide, do nekog ogromnog sunca da ide. I ne znas koliko kao ti - takvih veceras ponovo nekog nemaju. I ne znas koliko kao ti - istih za susret sa tobom bas sad se spremaju. I ne znas ko su to, kao ti - divni i sto su jastuke suzama vlazili. A lepo ste se mogli sresti samo da ste se malo potrazili. I kreces u zivot s pogresnim nekim. S drukcijim nekim. Nekim dalekim. A Boris, Vera, Vladan i Sanja jos uvek samo tebe sanja Posle ljubavi Oprastamo se, oprastamo se i strasno dugim nogama odlazimo u svet. Ti u svoju mladost onuda iza fabrika, iza pristanista i mosta, niz raskrsca koja se razilaze kao posvadjani ljudi. Ja u svoju mladost onuda uz prugu, gdje trava ima okus vode, peska i sunca. Nikad vise necemo sedeti u istoj klupi ni jedno od drugog prepisivati zadatke, ni deliti uzinu na odmoru. Nikada se vise necu smejati tvojim olinjalim lutkama ni ti mom neukrocenom zvrku na temenu za koji su me vecito cupkali oni sto sede iza nas. Nije ovo vise zavrsena samo jedna skolska godina. Kazu: gotovo je detinjstvo.
Jedno veliko detinjstvo danas je gotovo. Kazu, i svi su zajedno radosni i kotrljaju se niz stepenice kao saka prosutih klikera, i svi su smesni od zadovoljstva kao plastelinske figure, i svi su sareni i cudni kao grad za vreme velikih praznika. Samo ja znam: nikada vise, nikada vise , necemo se uhvatiti za ruke ni hodati od ugla do ugla i pokusavati uzalud da se setimo dok cutimo necega vrlo vaznog, necega toliko ogromno vaznog cega se razdvojeni nikada vise necemo moci setiti. Jedra Proci cu nocas kroz sve luke brodove stare da izlecim. Zubate kotve da odvalim. Rumenom pesmom da plane mrak. Da za plovidbe svi signali u pravcu svitanja dadu znak. Postoje nekakva bela vremena kad prva mladost u oko kane. To je ta lepa praznina mene u koju ceo svet moze da stane. Sa jednom smedjom, toplom vescu usne ce obalom da mi odu. Limune zrele s neba natrescu u tamnu gorku vodu. Za mnom ce vetar, kad me sretne, mrmljati neki osmeh nov. Krisom cu svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov. Zorom ce okolo cvece radjati gde god sam iz krosnji visine pio. I jos ce dugo ljudi pogadjati i nece znati ko je to bio. Đački korzo U prvi sumrak svi se tu sjate ozbiljna lica držanja kruta. Odu do ugla, pa se vrate. I opet tako. I opet tako još dvesto puta. Sarena povorka gura se, šeta... Hiljadu kapa i bereta... Hiljadu šubara i kačketa... A uz put pogled poneko baci, il nešto bajagi nevažno kaže... Ruku na srce: šta sve ti đaci uporno traže dok troše đonove i troše sate, dok odu onamo i dok se vrate, i opet tako sve iz početka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula, idućeg maja, tamo i natrag, i nikad kraja?
Čarape žute, zelene, plave, i duge noge kao štapovi. I neki zvrkovi na vrhu glave. I šiške na čelu kao slapovi. I podgurkivanja. I zavirkivanja. I zadirkivanja. I dobacivanja. A možda ipak, ko će znati, možda tu ipak nešto postoji? Možda to nisu prazni sati kad se u gužvi šeta i stoji, pa počne tako sve iz početka, danas i sutra, idućeg petka, idućeg jula ili aprila... Možda tu nekom rastu krila? Možda tu počnu sva putovanja? Možda se ovde najlepše sanja? Možda se ovde najlepše zeli? I možda su se
baš ovde sreli putevi neki dugi i tajni, putevi beli, putevi tajni? I možda su se baš ovde sreli osmesi neki - zavoleli? Možda baš zato jedino vredi da su u gužvi ovako luta, pomalo šašavo, pomalo sneno, pomalo smišljeno i besmisleno, pomalo onamo i malo natrag, i opet tako, još bezbroj puta. Dosadna pesma Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću. Kad izlazim iz škole nakrivim kapu na levo oko i pobijem se sa trojicom bar da me vide devojčice. Devojčice su smešna stvorenja dugonoge, okrugle, pegave ili kratkovide, mnogo lažu i ogovaraju i pišu ljubavna pisma koja mi stave pod klupu. Meni je sve to dosadno. Ipak pročitam pisma, najlepše reči prepišem - ako mi nekad zatreba, a od onog što ostane napravim papirne lađe, napravim ptice, slanike,
žabe, i bajagi se igram a tako mi je dosadno. Dosadno mi je da porastem, da nosim tesne cipele i da se oženim. Oni koji porastu prvo se danima mrze onda se danima svađaju. Jedino mi je žao mog tate. Da je ostao dečak - kao ja, baš bismo divno mogli da se družimo i da zajedno budemo zaljubljeni u nastavnicu istorije. Sve ostalo mi je dosadno. Toliko mi je dosadno da ne znam šta ću, nego nakrivim kapu na levo oko i pobijem se jos sa trojicom. Čak i kad nema devojčica Drugarska pesma Ništa ti ne razumeš, moj najrođeniji blesane, uobraženi prinče što te je život razmazio. Da znas kolike sam noći uznemirene i besane drhtao kraj tvog uzglavlja, pokrivao te i pazio. Ti si za mene jos uvek parče tek rođenog mesa: onaj musavko što vrišti i celu kuću potresa. Ja sam te, lepoto moja, naučio da hodaš. Svima sam plaćao piće kad su ti zubi nikli. Ja sam ti dao život. Nije te donela roda. A sada smo se, odjednom, jedan od drugog odvikli, kao da sve što kazem zaista ne razumeš i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš. U redu, pametna glavo. Ja sam te ljuljao, kupao, ponosio se tobom, nemušte reči sricao, i dosta svoje mladosti zbog tebe sam polupao i kad je u svet trebalo nisam se zbog tebe micao, nego sam sav osedeo, moj naduvenko mili, da bi tvoj život i dani valjani bili. Danas kad rođendan slaviš, sve ću svečane torte pobacati kroz prozor na užas rodbine cele. Ti znaš: ja sam tvoj otac. Mi smo od takve sorte što ne sme da zadrhti kad odapinje strele. Možda još nije kasno. Jednom se mora sve reći: i drugarski i tužno i grubo i srneći. Propustio sam godine. Ispustio te iz ruku. Sve tvoje slabe ocene moljakanjem sam rešio. Večito sam se svađao kad te drugi istuku. Bio si moje mezimče i tu sam najviše pogrešio. Četrnaest ti je godina i zar te stvarno ne vređa da stalno za tebe podmećem i dušu i glavu i leđa? Hoću da jasno kažeš kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam sve što ti odraslom fali? "Tata, škripi u braku... na poslu... daj za džeparac..." A ja ti i dalje pomažem jer te volim i žalim. Ne čestitam ti rođendan. Mi smo se uzalud borili i stvarali smo čuda, a ništa nismo stvorili. I evo, danas ti dajem reč roditeljsku i mušku: ako ne postaneš čovek na ovoj, tek započetoj čarobnoj stazi života - moram i razbiti njušku. Makar oženjen bio, makar u trideset petoj. Nikad te tukao nisam. To za dečake nije. Al sutra, odrasli prinče, videćeš kako se bije Kroj Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe skidati. Na meni ćeš se raspasti. Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati. Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati moju kožu s tvojom. Ne znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoće. Saputnici Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti. Znam: nece svima jednako biti sunca Na istoj cesti uvek ce se uplesti Trag povratnika sa stopama begunca. Hodace oba u jednom istom smeru, Tegleci svaki svoju drukciju veru. Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo, Po istoj cesti teglimo zivote i dane. I uporedo, rame uz rame, idemo. I lagacemo kako se razumemo, Sve dok na kraju ne stignemo Tim istim pravcem na dve suprotne strane. Snovi Velike ruke imaju usce koje ih pretvara u okean Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici Ja imam samo san, obican malecki san u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici U zoru od svega toga citavo nebo izraste na mojim rukama toplim i obrazima snenim i dan je nalik na neke zenice graoraste oivicene zelenim. I uopste, zvedo i ptico, uopste - celi svete, divno je kad se u nama cekanje javi, pa se od toga na usni nesto rumeno isplete i nesto graorasto i zeleno u glavi. Čarolija Nekom zabranjuju zvezde. Nekome krila. I laste
Ja ne zabranjujem nista. Sme se sve sto se ne sme. Samo jedno te molim: pokusaj da ne rastes ni mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi zivi slobodno, lepo i ludo. Mozes da izmisljas. Mastas, Da radis sve naopako. U njoj i najvece cudo prestaje da bude cudo, jer sve sto pozelis kad zazmuris - ostaje zauvek tako. Isturi hrabro i divno prkose detinjaste i lazi i sebe samog. Sme se sve sto se ne sme. I sme se vise od svega! Jedini: nemoj da rastes za inat i tebi i meni do kraja ove pesme. I svaki put kad te slome, pa moras nov san da stvaras, ne sanjaj ga u mraku Dotrci blize zori. Na pragu ove pesme tako se divno bori i kad namignes samo i osmehnes se polako Izbroj u sebi do deset i to u vecnost pretvori. I sve sto zmureci smislis ostace zauvek tako.
Plava zvezda Iza suma,iza gora, iza reka ,iza mora, zbunja, trava, opet nocas tebe ceka cudna neka zvezda plava. Cak i ako ne verujes, probaj toga da se setis. Kad zazmuris i kad zaspis, ti pokusaj da je cujes, da odletis, da je stignes i uhvatis i sacuvas kad se vratis. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepse da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nadje. Treca. Peta. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I jos dalje iza kraja: do beskraja. Mora biti takve zvezde. Sto se cudis. Pazi samo da je negde ne ispustis dok se budis. Jednog dana, jedne noci, ne znam kada, ali znam tacno, izgledace nebo bez nje tako prazno, tako mracno. I sva sunca,
sve lepote i sve oci sto se jave, nikad bez nje nece biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti necu reci sta je ova zvezda cudna, sjajna. Kad je nadjes - sam ces znati. Sad je tajna.... Ljubav 1. Da li je istina ono sto pise u Kalevali: "Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?" Da li je istina ono sto govore u Basri: "Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te". Neko je negde rekao i hvala mu: "Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta". Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek. Nema male srece i male bolesti. Nema male kradje i male smrti. Nema malog rata niti malog postenja. Nema maloga prijatelja i male tajne. Nema maloga coveka i male ljubavi. 2. Ne okreci mi nikad ledja da bih te voleo. Secam se tvojih prvih zuba. Secam se tvojih prvih koraka. Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ne umres. I ostao si ziv. Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo nasa ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
3. Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat. I menjamo se jedan s drugim. Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes. Ozenices se i zaposliti. Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke. A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji. Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti, opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako,ogromnom mastom, sam u Nicemu, jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno. 4. Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata. Bice to sasvim dosta za sve proklete godine. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.I neka kao kichica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo. Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati. 5. Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja,vec bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani. Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacnost. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.
Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda. Nosač Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja.To je tek priprema za mene Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapiju beskonacnog. Dresairan da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino si sam kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me je strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana,dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam sa sobom. Prohodao sam na rukama...
III Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka.Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki. Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes: zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno,pa vrezama od zlata i posle desetak koraka vec hodas po nebesima. Zar sve to ne lici na slobodu? XIV Objasnjavanjem stvari, oduzimamo im nesto od one carolije od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika cudesna znacenja svega sto izgleda isto. Reci su iskracale. Iznosene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena. Ostaje samo smisao kao cudo svih vidjenja. Razmisljao sam o tome i to u sebi ponavljao,jer osecao sam nejasno da se tu krije mudrost i sloboda detinjstva. I hodao sam na rukama. I nosio sam zemlju u susret nebu zvezdama po drumovima svetlosti i bespucima vasione. Eto, to je moj zivot i moja biografija. To sam ja po zanimanju: nosac zemljine kugle. Ikona Zaboravi da negde na svetu postoje nekakvi tvoji muževi, i moje žene, i postelje u kojima su snovi zanat.
Neka drumovi budu za mene i tebe pruženi ove slucajne veceri daleko u nepovrat. Možda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo. Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi. A posle da jedno drugome malo lepog dodamo uz dve-tri mrve ljubavi i jednu krpicu krvi. Nikada necu zbog tebe ici da locem rum, ni da srocim za vecnost najbolju pesmu kraj caše. Malo mi se osmehni kad se vratiš niz drum. I nemoj da mi mašeš. Ni ja necu da mašem. Rođendan 1. Zašto mi nemamo iskustva? Zato što život shvatamo kao vatromet. Svakog se jutra ponovo kristalno rađamo i živimo do večeri po jedan ljudski vek. Onda, u zoru, započinjemo novo stoleće. U sumrak, opet, umorno umačemo glavu u nov san o nekom sasvim drukčijem trajanju, koje će početi ujutro, iz početka. "Svakog dana ponesi korpu zemlje na isto mesto i sazidaćeš planinu" - kaže Konfucije. 2. Ko stvara, a ne počne iz temelja, nikad neće ni ugledati krov.
Ko voli, a zablene se u sebe u ogledalu, kao da nikad nije ni progledao. Ko živi, a ne rodi se mnogo puta na ovoj zemlji, kao da nikad nije ni postojao. "Ne primaj svet onakav kakav dobiješ, niti ga ostavljaj takvim" - kaže dobri stari Tin Ujević. Sačuvaj i jedan list sa Davidovim psalmom: "Jer hiljade su godina pred tvojim očima kao jedan jedini dan." Veruj mi, sve ih možeš proživeti od sumraka do svitanja. I kao što je leptiru rođendan tvoje: ujutro, a starost tvoje: uveče, baš takvi neka budu i tvoji mnogobrojni životi, a ne jednoliki u nedogled, kao vekovna trapavost jedne sekvoje ili kornjače. 3. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije herojsko doba. Ne veruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak nije ni čudesan, ni pravi. Svaki je trenutak istina, samo što poneki ima lažnog čoveka. Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti. To je jedini sat koji sam uspeo da ti kupim od ušteđevine ove nežnosti, sine moj. Bosonoga pesma Ovo je pesma za tvoja usta od visanja i pogled crn. Zavoli me, kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakom novembru da napravim jun. I nemam obicne srece. I nemam obicne grehove. Moja je sreca srneca, a gresno mi je smesno Ako me neko cacne u ove oci placne, nije to neutesno: ja umem od suza da pravim klikere lepe,prozracne.
2. Podelicu sa tobom sva moja sasava zdravlja. Zavoli moju senku sto se klati niz dan. Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja. Ludo moja,zar ne znas: divno je nemati plan. Izidji iz tog detinjstva kao iz starih patika. Zavoli moj osmeh,dubok kao jezerske vode. Evo,i ja sam se izuo. Pod vrelim tabanima rastapa mi se asfalt. Budi uz mene kad odem. Mesečevo srebro Ne priznajem rastanke i nikad necu Suviše boli kada se grubo otkine cvet koji tek nice Kada na samom pocetku price vreme zatreperi i stane baš kada bleda još prazna zora mesecevo srebro ucuti i kada zamre let povetarca što dahom sluti uzdahe nove, nasmejane Ja želim da još s tobom gledam kako se bude zlatasta mora da s tobom dišem i da te volim i vatrom noci i zore sjajem I zato ne dam, i zato necu i zato rastanke ne priznajem Želim da živim tvojim dahom i da se smejem osmehom tvojim želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom dokle me ima dok postojim Želim da sanjam tvoje snove i da kroz virove tvoje reke ponovo osetim prste u kosi da razvejano seme maslacka tvoj vetar nosi i sipa u šarene misli neke u žute duge na modrom tlu Zato ne dam i zato necu Zato moj odraz još vešto krije istih osmeha tajne daleke Zato cu uvek biti sa tobom u dašku misli ili u snu Još uvek naš cvet negde nice još uvek naše tajne snije i ustreptalom lepotom traje dok mu na lati leptiri slecu Svi su rastanci tužne price zato ja rastanke ne priznajem i nikad necu. Fragment -LjubiciMi smo oboje nalik na jedan osmeh davni, i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj. Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni sisli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj, i pronasli u sebi da zajedno umemo da docekamo drumom i cvetanja i vetar, pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ... bez straha da l' postoji sledeci kilometar. I Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se vratimo u dubine strpljenja. Jer ogromna je starost tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. U tami prastare proslosti,
bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko bivse rame, i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Da se ti nisi rodila, neko bi morao biti voljen na ovom mestu. Da se ja nisam rodio, neko bi umesto mene bio tu da te voli. Drugi bi primili poruku i drugi bi produzili to sto se zove beskrajno. Veruj mi, prva ljubavi, nemoguce je voleti prvi put u ovoj vecnosti. XIX Vredi li se upustati u tumacenja stvari kojima nismo u stanju da sagledamo obim? Milijarde su godina potrebne da se popnemo uz okomitu buducnost do nekih kristalnih vrhova nacinjenih od zelja. Jer ogromno je obnavljanje tog svojevrsnog cuda koje se zove: nas dvoje. U izmaglici dalekog, bas kao i sad, ovako, spusti mi polako glavu na neko sutrasnje rame i zagledaj se pazljivo u plave barice neba. Ako se ti ne pojavis, neko ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne pojavim, neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno. Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti. Rasejana pesma Pustite mi na miru moje šutljive, pitome, rasejane dečake, vi najjači u razredu, najglavniji u ulici, vi što sve brzo hoćete i sve preglasno morate. Mnoge se prave stvari ne postižu umećem, nego se prave u mukama od svoje nesigurnosti. Pustite mi na miru moje smešne i smušene dečake sa uskim ramenima i očima što žmirkaju kao da su kratkovide, kao da se u njima vreme polako otapa. 2. Oni obično padnu ako se penju na drveće. Njihova lopta redovito promaši cilj. Uvek dobiju batine, ako se s nekim potuku. Oni nisu za neke velike junačke igre i ja vas duboko molim pustite mi na miru moje tihe dečake. Oni su stalno povučeni
u neke svoj eprostore iz kojih pokušavaju da se rukuju mislima. To je kao kad sanjaš da si usnio san. 3. Glas im je mek i šaputav kao zvuk mesečine. I zapinju na ravnom kao da se sudaraju sa samima sobom. Stvarno vas čestito molim: pustite ih na miru i nemojte im se rugati. Oni izgledaju tako kao da nevidljivi pristižu. Zamisli kako toneš uvis, u provalije ovog ogromnog neba meu kristale svetlosti. tako nekako pristižu. 4. Oni sede u razredu zamišljeni i drveni. Zabodu nos u knjigu, ili gledaju kroz prozor. Ne čuju šta ih pitamo, jer ko zna gde su baš tada, u kakvom drugčijem svetu koji mi nikad ničim nećemo ugledati. Ne sanjamo svi jednako i to nikom ne smeta. A zašto svima smetamo
kad smo drugačije budni?... 5. Čaroban je taj svet od izmišljene jave. Tu su moji dečaci najveće vojskovođe, moreplovci i sportisti. Tu oni vide oštro kao kraljevski kondori. Tu njihov govor čini da vode postaju bistrije i misao im u vetru miriše na polenov prah. Ako bi ikada pristali da žive kao svi drugi, čime bi onda rasli? 6. Pustite mi na miru moje šutljive, smušene rasejane dečake. Jar samo oni mogu sutra da nas odvedu sa one strane istoga, ako iznesu iz glave te neobične čarolije i nauče nas kako se pentra po samome sebi do snežnih vrhova nade. I puste nas da zajedno živimo u tom svetu nemogušem i njihovom, i mi sa ovim uskim, i mi sa širokim ramenima, i mi najgori sportisti, i mi najjači u ulici, i mi, naizgled nevažni, i mi, zasad najvažniji.
7. Jer sve na svetu uvene. Možda i ne znaš: i klikeri, uvenu kao trešnje. Uvenu jaka ramena. Uvenu lepe igre. Zaustave se sva trčanja. Osvrneš se i, okolo, vidiš jedino sebe kako si naglo zašutao kao veliko zvono kome je puklo klatno. I tek tada se prisetiš da ipak u tebi ostaje to čudo što sadrži ne jednu, veš bezbroj večnosti. I shvatiš: samo se onaj, ko je imun na stvarnost nikada neće razboleti od rđe i od venjenja. 8. Šta posle detinjstva ostaje jedino još bezazleno. Ostaju samo te glave pune čarobnih svetova, Što se nikad ne tope, Što se nikad ne troše, po nezastrtoj svetlosti bez odjeka i senki. Te glave iz kojih sutra rastu njive i šume kroz neŠto što se ne može sasvim nazvati vremenom, i rastu ogromne prerije, beskrajni okeani i negde, u bespušu mašte, nove neke komete, kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom. 9. Rastu beli počeci sasvim drugačijih tebe, iz tih detinjih glava, zamišljneih i običnih, pametnih samo za čudno, samo za neizvodljivo, kao obilje reči s kojih se para vetar. Tih usamljenih glava, pametnih samo za snove od kojih suu naučili da istovetnost čitaju raznim brzinama shvatanja I tako nikad ne dosade sebi i svome delu. Najljubavnija pesma Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Neko u ovoj sobi vise ne moze da spava, neko u ovoj sobi samo cuti, cuti i gleda kako mesec putuje, preko pokislih gradskih krovova za pticama. Ovo je zaista najljubavnija pesma a ni rec o ljubavi. Nekome ko će razumeti Sad shvatam: nismo došli zadovoljni ko trave što niču da ih gaze nečije trapave zore. Mi smo zvezde, što ludo u mrak se strmoglave i zbog jednog bleska ne žale da izgore. Imamo ruke, dobre kao aprilske laste, da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba što mora da izraste u pupljcima vida ponekome u svetu. Prejeli smo se svega. I zubatog. I nežnog. Sad svako pruža ruke i nova čuda traži. A sve je smešno i tužno. I sve je neizbežno: i ove istine dobre i ove dobre laži. Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja. I svako ume da vrišti i ruŠi daljine glavom. I jednako je u nama i kamenja i grana. I jednako je u nama i prljavo i plavo. I svesni da smo lepi isto koliko i ružni, stigli smo gde se gnjura i stigli gde se leti. I znamo šta smo dali. I znamo šta smo dužni. I šta smo juče hteli. I sutra šta ćemo hteti. Goreli smo, al nismo postali pepeo sivi od koga bujaju žita i obale u cvetu. Uvek smo bili živi, pa ipak: drukČije živi od svih ostalih živih na ovom zbunjenom svetu. I najzad: tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar na trenutak samo Kao pesma Jos se danas, rodjena, moglo plavo voleti tu, gde kopni detinjstvo i mladost se javlja. Sutra ce se sigurno ceo svet razboleti od drukcijeg osmeha i drukcijeg zdravlja. Dalje ce ti zenice zelenilom radjati i znam da ces,kao sneg, iza svakih tragova ostajati bela, ostajati cista. Al' u sebi, zbunjena, dugo ces pogadjati sto si tako drukcija kad si ipak ista. O meni se ne brini. Prepun divljih gugutki ko seoski zvonik, a vrelom dusom opruzen niz obzorja ravna, jedini cu ostati zubat ko harmonika, bez bola u ocima, prost i jednostavan. Znam, sutra ce drukcije tepati i voleti. Nase stare osmehe niko nece shvatiti. Mozda ces me traziti. Mozda ce te boleti. Al se vise nikada necu tuda vratiti. Predgradje pod granama. Zvezde su olistale. Trepavice sumraka uz okna se pletu. Strah me je da ne umru ove noci blistave zadnja svetla neznosti u velikom svetu. Koncert za 1001 bubanj Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti, uznemirenu i belu, ovako presno, sasavo, i sumanuto
i ridje. Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti poslednju neznost celu i ne umeti nikad iz tebe da izidje. Mozda nikada vise neces ovako divno truliti u obicnom hotelu, penjuci se samo kad znas da sidjes. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog dlakavog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljustili ocnjacima i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonacnije, najplavlje nebo kraj mog rumenog uha. Ti si najbesraminija devojka koju sam sreo medju zenama i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama. --------------------Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako kao ja nocas: tvoje ruke bele kao samoca, tvoja bedra sa ukusom platna i voca, tvoj malo saputavi glasů Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele. Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu. Da se vrtim kao lisce, zvezde i ptice. Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature, liftove i okean. Da zaboravim ruku na tvome struku i lice uz tvoje lice. ---------------------Ovo nije ispovest. Ovo je gore nego molitva. Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim. Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam. Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata, za tebe, podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima. Da li sam jos uvek ona mera po kojoj znas ko te boli i koliko su pred tobom svi drugi bili goli? Ona mera po kojoj znas ko te otima i ko placa? Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima i najkrvavijeg saca? Rika jelena I onaj koji napada I onaj koji se brani imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Pa cemu onda sukob To su, u stvari, dva ja jedne iste licnosti. Jedno ja postuje te u borbi: svesno, razumno ja i zato je unapred porazeno
Drugo ja prkosi postojecem, jer hoce da ga silom promeni i zato je i ono unapred porazeno Svi su izgubili bitku vec unapred. I pobedjeni I pobednici Ricu jeleni Tuku se celima. Stado kosuta drhti kao lisce Vazduh se zgrusava od urlika. Mirise ceo svet na snagu i na plodnost. A onda: upletu rogove i umiru i pobedjeni i pobednik. I dodje neki treci mlitavi neki jelen izlapeo, neka poslednja vrebalica iz prikrajka neko potpuno otrcano djubre od borca i odvede sve kosute. Sto ste mastali jeleni? Sto ste se ubijali jeleni? I onaj koji napada i onaj koji se brani -imaju isto boriliste Istu crkvu Istu fresku u glavi. Bitku dobija treci. Bitku dobija onaj koji je nije ni vodio. Onaj koji jedino vreba sa strane, Tako je prosao i taj umorni osmi dan. Pod starim mostom U meni veceras ova reka razbi ogromna brda daleka, muci se,
urlice, razmice klance i kida svoje zelene lance i rije kroz moje srce ridje jer mora nekud da izidje. U tebi veceras ta ista reka cudno je meka. Sva je od mleka. I cas je zlatna. I cas je plava. U njoj se ceo svet odslikava. Svako u sebi reke druge pod ovim istim mostovima sretne. Zato su nase srece i tuge tako drugacije istovetne Drhtava pesma Osecam: nešto u meni raste pomalo bolno - pomalo belo, kao da nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo. Vrte se. Prestižu. Nešto traže. Od njih se na usni dah užari. Ja ne znam šta cu, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Osecam: nešto u meni prska kao kad pupoljak zenice širi. Zašumi nekakva zlatna trska i nece pod celom da se smiri. Tu oblog ne pomaže. Duša se kikoce i krvari. Nešto me muci, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Onda me zakiti prezrelo leto: dva grozda - kao dve tople tacke. Sve mi u rebrima razapeto. Sve okrenuto naglavacke. A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari. Placem od srece, a mama kaže: još si ti balava za takve stvari. Prirodo, cuj me: laganja nema! Ti bujaj - ja cu od tebe više! I neka široko u nama dvema ogroman ružicast vetar diše. I luduj, prirodo! Zri naopako! Samo mi nemir ne pokvari. Volim te što si zaista tako k'o i ja balava za divne stvari. Često te tako vidim Istina, kao u nekoj dalekoj srebrnoj magli. Ali divno te vidim. Na nogama ti cizme od sedam svetlosnih milja. U ruci ona lampa u koju, posle Aladina, umesto duha zatvaras obrise vecnog vremena. I cujem sapuces: sezame. I svet se pred tobom rasklapa... Protestna pesma Svašta umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja, čuvao, ljudi ovce tamo negde na kraj sveta, mojoj deci kajmak smeta, luk im smeta... Sve im smeta. Ja do škole pešačio i po kiši i po snegu, moje kćeri k'o knjeginje, k'o da se u svili legu: jednom šmrknu,
dvaput kinu i beže u limuzinu. Svašta umem. Stvarno umem. Samo - sebe ne razumem. Ja krčio s ocem šumu. Plik do plika dlan mi ospe. Mome sinu - gospodinu teško i da đubre prospe. Kad mu mati nešto reži mislim: žensko pa nek' reži. A on: odmah kupi stvari i od kuće u svet beži. Još mi žvrlja neka pisma oproštajna, puna bola. Ispadnemo pred njim krivi mi i škola. Traži novac, kuka, moli - nema čime stan da plati, a ja šašav pa ga pustim da se mirno kući vrati. I sve divno, divno umem samo - sebe ne razumem. Sve sam ovo za njih stek'o. Niko hvala nije rek'o. K'o da moram da se zboram i da leđa večno krivim zbog prinčeva i princeza. K'o da samo zato živim. A ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila, i ogromne žute zvezde kao što je moja bila. Al' putevi zatravljeni. Nad njima se magle tope. Odavno su zatrpane moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet bez režanja, bez bežanja. Išao sam da odrastem. Sad sve mogu. Sad sve umem. Ali šta mi sve to vredi kad sam sebe ne razumem. Mali kameni nokturno Nikad te niko neće ovako tesno grliti uznemirenu i belu. Ja sam mornar bez kompasa kome uvek polude ladje. Nikad ti niko neće ovako u krvotok uliti poslednju nežnost celu, ni uspeti u tebi toliko tuge da nadje. Nikada više nećes ovako divno truliti u običnom hotelu, a ne želeti ipak odavde da izađeš. Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom mog mrkog trbuha. Ti si so sa oteklih usana koje smo oljuštili očnjacima i prosuli po mojim bedrima i tvojim dojkama. Ti si najbeskonačnije, najubitačnije nebo kraj mog rumenog uha. Najbesramnija devojka koju sam sreo među ženama. Najstidljivija žena koju sam sreo među devojkama.
mislim da sanjam to nisam ja.... Pesak Ovu pesmu treba čitati sasvim polako. Malo nakriviti glavu, sklopiti oči i razmišljati o pesku pustinje koji se talasa i prosipa a ipak ima svoju povezanost i sigurnost, jer niko ga nije uhvatio da žuri. Naiđu nepogode, i on ih utiša svojom težinom. Niču i sahnu narodi i kulture, a on ih nadživi i zatrpa. Eto zašto se ova pesma čita polako kao pesak dok se naslanja na uho na ogromni gluvi prostor oko sebe i razmišlja o stvarima koje nas čine jakim i dugovečnim. Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri, može se uzvisiti nad početkom i krajem i zaslužiti vrlinu da bude vladar jednog nezamislivog predela, i istraživač jedne ružnoće ili lepote stvari oko sebe. Ko žuri - zakasniće. Siroko začuđenih zenica, ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.
Govor Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio potisten kada bih sve ovo sto osecam, morao da ti objasnjavam hudim jezikom coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim i nekorisnim. Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari, koje su mnogima tajna. "Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena, kaze jedan prastari zapis sa Tibeta. Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a mozda niko nece ni pokusavati da ga otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti mislima. Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva. Postoje kulture gestova, disanja ili vida. Postoji vreme vremena i prostiranje prostora. Postoji lepota lepote. Postoji istina istine, stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci. Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja, ... postoji i ljubav ljubavi, sine moj. Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer uvek znace drugo nego sto ja to zelim. Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem u sumovima beskraja. Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor medju nama civilizacije protozoa, epohe virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena koza vode i vecnosti. To je kao da se sporazumevamo u svim vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem smo se zadesili. Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reci odgovora. Znaci da misle na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem. Razglednice U doba mog detinjstva igrao sam se poste. Sakupljao sam lisce dok idem od skole do kuce. Svakom bih listu, uz osmeh, nesto lepo prisapnuo, najlepse sto sam cuo i video tog dana. Sa druge strane lista saptao sam adresu. Hiljade izmisljenih imena neznanih lijudi. Milione imena. Sve bih to onda, ovlas, zapecatio poljupcem. I pustao niz vetar. I evo sta se sad dogada, sad posle toliko godina! Javljaju mi se mnogi znani i nepoznati. Ponovo sakupljam lisce i citam odgovore pisane rukopisom zilica koje venu. Javljaju mi se divni daleki prijatelji, azbukom rane jeseni koju umem da citam. Nije tesko nauciti. Samo malo zazmurim. Ovlas. Kroz trepavice. I disem polako vetar, A vetar se i ne cuje drukcije, sem nozdrvama i usnama. 2. Katkad su razglednice vrlo cudne. Na jednoj strani pise nam Iaoce sa neke poste stare dve i po hiljade godina: "Ko zna da ne zna - najvisi je." Na drugoj strani, dodato rukopisom Montenja. Misel de Montenj. Francuska, I 553; "Ko misli da nista ne zna, taj ne moze ni znati da nista ne zna". Zar ti to ne 1ici po malo na igru »pokvarenih telefona"? Kad reci putuju kroz vekove, svako ponesto dopise ili izbrise. Ili sve izvrne naopako, po svome. Tako nastaje usijani vrh covekovog uma: poslovica. Ona pripada narodu. Zato narod
i kaze : »Poslovica je svemir u zrnu zita. 3. Noc' polagano zri. Cuje se lepet krila. To se vetar umorio. Sleteo je na krov i kjuje oko dimnjaka staklene perle retke kise. Od mnogo misli izaberi jednu, najvazniju. Bavi se samo njom, dok je sasvim ne savladas, kao veliki dzudista jedan munjeviti zahvat, kao veliki bokser svoj tajni kontraudarac, kao veliki hirurg, zanet vajanjem prirode, samo njemu znan rez na srcu. Uopste nije vazno imas li neuredne dzepove, neurednu frizuru i domace zadatke. Najveca nevolja na svetu je, sine moj, imati neuredan um. Otkrića Ogroman je trud moga razmisljanja ove noci. Nista ja ne znam o znanju, sine moj. Istorija otkrica mozda i nije red, nego nered radoznalosti nas koji sve vise znamo da ne znamo. Tebe ce uciti znanju, ali se ne rugaj neznanju. Evo da ti procitam poruku Karela Capeka: "Zamisli onu tisinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono sto znaju." Muka je sve to sa znanjem, veruj mi. Ono se zasiti sebe i prestaje da saznaje. Neznanje je pocetak hiljadu novih pocetaka. I nemoj ga se nikad stideti. Svetlost znanja je slicna svetlosti vasione. Sve su se misli dogodile odavno, kao zvezde. Lepota trazenja nije u nalazenju, nego u nas odluci da trazimo. 2.
Ja, koji ne znam sta je culo starosti i samoce, jer okruzen sam stalno ogledalima decjih ociju, posmatram ovaj zivot kao nesto sareno, kao mnogostruki oblik, ogromni luna-park, kao vrtesku igre i vrtesku neznanja koja je kruna mudrosti. Izlazim iz svog tela. Pevac sam i otac himni. Lutam po udaljenim mestima. Opsenar sam i svetac koji je sisao sa freske. Mozes me upotrebiti kao nalepnicu. Umem da oblikujem vatru dlanovima i hodam po peni reka i okeana. Ucenja kazu da je to nemoguce. A vidis, moguce je, jer sve cinim neznanjem. 3. Badava Njutnova razglednica: »Priroda nije slicna tebi, vec sebi samoj". Ima ih koji su verovali i starom Sokratu: "Onaj ko ne zna, samo bi trebalo da se seti sebe". "Jer znanje se" - kaze Platon - "u ljude ne unosi ucenjem. Donosis ga rodjenjem na ovaj svet". Ne znam kome da verujem. Najbolje ti je da pitas Ajnstajna. Taj je sve izbrisao, i sve poceo iz pocetka. Brizljivo neguj neznanje i razlikuj se od onih koji, osamuceni od srece, likuju sto uspevaju na nov nacin da izgovore neku potpuno istu stvar. Mogućnosti Stavis li tezak teret na pleca, hodaces posrcuci celo jutro. Ako ga odbacis, odleprsaces stopalima. Isto je tako i sa tezinom saznavanja. Gomila prolecnih paukova se grohotom smejala dok je, nosena vetrom, slusala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju dudovo lisce u svilu«. Pa evo, rekose oni, mi svakog trena mozemo isplesti toliko niti da prekrijemo nebo. Kako objasniti prolecnim paucima da nije vazno plesti i ukrasavati vazduh lepotom svoga tkanja? Vazna je upotreba nti. Jos nisam nosio kosulju od paukove svile. Zato ja vise verujem jednoj svilenoj bubi i strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi ogromna znanja nalaze u malim svetovima, a zaborave traze u vecem i zajednickom. I verujem Francuzima. List je cak iz Normandije. Datum 1726: "I sitne kise jedu velike puteve". Zasto se kaze: beskorisno i korisno? Zasto se kaze: usplahireno i spokojno? Kao sto postoji ponasanje coveka, sine moj, tako postoji i ponasanje njegovih misli. Rado bih nesto dodao Aristotelu. Recimo da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja se bavi mudroscu, a ne naukom". I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je potrebna i takva razglednica: »Ljubav je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju a ne umetnoscu". Kjerkegor kaze: »Nema nikakvog Ovde i Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i Nigde«. A stari dobri momak Ricard Bak dopisao je ispod toga nesto potpuno suprotno. Obojica su u pravu. Ovako kaze Bak: »Kad bi nam prijateljstvo zavisilo od vremena i zavisilo od prostora, savladavsi ih, mi bismo upropastili nase druzenje. Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde. Savladamo li vreme, ostaje samo Sada. I zar ti se ne cini da cemo se nas dvojica na tom cudesnom putu izmedju Sada i Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvatas, sine moj, da cu morati da ti objasnim neke stvari. Hodajući na rukama (Nosač) I Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugacko, siroko i visoko. Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere. Oduvek sam se cudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleca, ili stanu pred sat i procitaju vecnost. To mora biti suluda i neobicna hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme. Kameni mir daljine sav je presvucen mojom kozom. Sklapam oci i osecam: sve ono sto sam bio, i ono sto sam sada, jos uvek nisam ja. To je tek priprema za mene. Koliko znam da pitam, toliko znanja mi i pripada. II Mene je neko od malena zatvorio u prolazno i zakljucao za mnom kapije beskonacnog. Mnogima se to dogadja. Sav svet se oko tebe udesi tako da pomislis da si svoj, da si slobodan, a ustvari si mnostvo. Dresiran da mislis zajedno. Zato i ne volim zakletve. I zajedno da pevas. Zato i ne volim horove. I zajednicki da tugujes. Zato i ne volim sahrane. Jedino sam si kad ostaris. Bas zbog te samoce u starosti, koja se dogadja naprasno tamo gde prestaje detinjstvo, hvatao me strah. I vecito sam sumnjao u to sto su me ucili. Ucitelj obicno kaze: "Ako zelis da saznas, pogasi sve svoje svetlosti i uputi se za mnom." Te, petnaeste godine, osamdeset i treceg dana, dogodilo se nesto sto mi je dalo znak da podjem sam za sobom. Prohodao sam na rukama... "Izgleda, prestao sam da volim..." Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima. Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i ne govorim. Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti. Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost. Kada mi nedostajes Mislim tudje misli Kradem svoje vreme Provlacim ga Izmedju oblaka, snova, Daljine i snega... Kada pozelim Da ti nedostajem Odsanjam pesmu Zatvorim oci I na kaldrmi zamislim Cvet beli. Kada te nema Jer tako hocu Zaledim osmeh U sebi kazem ime Udahnem duboko I pomislim Tako mi nedostajes... Mart Kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud - unutra u mene. Vetar mi je gudalo. Ja sam violina. Vetar svira na meni u „E“ žicu kad plačem, u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam, jer ja nemam drugu žicu osim „E“ - unutra u mene. Za travu se tabanima hvatam da me vetar nikud ne oduva. Al kad dođe da idem, strašno moram da idem. Nije važno kuda ću. Nije važno zašto ću. Krv se sva u žeravicu pretvori. Nebo dlanom poravnava puteve. Široko me kiše zaobilaze. Obuva mi sunce žute cipele. Kad mi tako strašno mnogo dođe samo idem, idem kao lud - unutra u mene. Romansa - Jesi l moje Najmoje? - Jesam tvoje Najtvoje. - Da ti sviram u ušima? - Da mi kupiš dve firange od cica. Al' da budu na cvetiće. - Da zakačim viljuškama na ragastov od pendzera. - Da me mrze sve komšije. - Da ja imam samo tebe. - Da ti imaš samo mene. - Da ne udje ni Mesec ni Sunce. Da u sobi bude jedna crkva. Da gledamo kroz taj pendzer, kroz taj pendjer pun cvetica, da je život nešto naše, najnaše.
- Da je život nešto tako lepo kao u samoposluzi "Zvezda". - Jesi l moje? Najmoje? - Jesam tvoje. Najtvoje Kad ti ime izgovorim Kad ti izgovaram ime, usta su mi puna krzna i tamjana, i sirovog mesa i cveća. U očima mi grme grčevi svetlosti. u temenu se protežu grobovi strašno grbavi. Kad ti izgovaram ime, sav sam ispljuvan i čist, i mek i besan... I – polumrtav od ljubavi. Naučila si me da uz tebe ričem, i naričem, i milujem, i drobim... Kad ti izgovaram ime – sav sam ošuren od sunca i neko mi neverovatno lepo čudo u grlu klokoće. Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja, kao trsave siske veceri mirisave od lisca, od mesecine na pescanim obalama, od uvele svezine oktobra, - bas tako se usunjam i slusam, slusam sta sanjas. Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem, kao sto se kauboji razumeju u laso, kao sto se tvoj tata razume u politiku, kao sto se najveći fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem. U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produzujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produzujemo se kroz oci i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive sare pticjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez cizama od sedam milja, osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas, usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noc, a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo nista i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove, ali sam ces se setiti. Autobiografija U obicnom sam sebe uhvatio, pa nikad nisam to sakrivao.
Bar sam posteno kiriju platio na ovom svetu sto sam ziveo. Mozda sam nekome jad iscelio i nekom u zenice sjaj namamio. I u komsiluk zvezde doselio. U prozor svitanja uramio. Ako mi zivot krila skrati i sneg u oko pocne da veje, znam, bar se necu pokajati sto sam umeo da se smejem. Spomenik Ako hoces da dignes spomenik svoje nade, ne pisi ljubavna pisma. To samo smuseni rade. Ko, kome, cime da pise kako se vecnost dise? Pisma se pisu tajno, a citaju javno. I svima ispadne smesno to sto je tebi ljubavno. Uzmi ti ostru britvu pa nekom maleckom boru urezi svoju ljubav u neznu mirisnu koru. Borovi su strazari i najbolji cuvari. Oni su pisma za vecnost i zivi spomenari. Krov sveta Ako hoces da pobedis divlju zver, kaze klovn, ne govori joj rezanjem ili urlikom. Ne laj na lava i ne rokci na krokodila.
Pevaj im. Sapuci. Tepaj im jezikom ptica ili jezikom dece. Cim cuje jezik risa - ris kolje. Cim cuje jezik tigra - tigar razdire. Nemoc svih divljih je u tome sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja. Borac snage se plasi tudje vrste. Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije. Ukrotitelj. I sarlatan. On pobedjuje neozbiljnoscu. Zubi su meksi od usana. Cuvaj se poljupca i budi na oprezu. Zubi ujedu za trenutak. Poljubac za ceo zivot. Horoskop Svemu će probati da te iz knjiga nauče. Možeš naučiti da izgovaraš laž kao istinu. Da izražavaš kako to dolikuje, ili da imitiraš žalost i sreću. Da budeš privržen, ili na izgled privržen. Da budeš hrabar, ili na izgled hrabar. Da budeš iskreno ili pritvorno zadovoljan malim. Da sebe ceniš toliko koliko se žrtvuješ. Da imaš sažaljenja, ili da nemaš milosti. Naučiće te da budes čak i pomalo darovit, tek da bi kunjajući proživeo svoj vek. Sve se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti strpljenja.
Samoća Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da izdržiš samoću. Džinovske zvezde samuju Na ivicama svemira. Sitne i zbunjene Sabijaju se u galaksije. Seme sekvoje bira čistine Sa mnogo sunca, uragana i vazduha. Seme paprati zavlači se u prašume. Orao nikad nije imao potrebu Da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode. Svoju snagu prepoznaćeš po tome Koliko si u stanju Da prebrodiš trenutak, Jer trenutak je teži I strašniji i duži Od vremena i večnosti. Neke davne zvezde Stari put od lisca sav zut Noc na putu tom San od zvezda tako je zut San u oku mom O znam ja, o znam ja Jos pamtim te dane Nekad si bio uz mene ti O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam, dok cutim i tonem u san O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome i snu
Tvoj osmeh jos slutim i tvoj topli dlan Dok cekam, cutim i tonem u san O znam, da si jos moj Placu nocas grane U oku mome, u srcu mome U samoci mojoj i snu Romansa na zavrsetku To je zalosna prica: jedna bogorodica sa oreolom od cica rodila me je, kazu, na poklon ovom svetu. A ja sam odbio da budem bog i ostao sam najobicnija ptica i to: ptica u vecnom pubertetu. Da, to je vrlo zalosna prica. Majku sam sramno degradirao. A neprijatno je svima kad bogovi promase, jer kazu: retko se rode. Ja sam umesto svega rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao i kad je bilo najsmesnije morao sam da odem. Imao sam nekoliko zelja opasnih kao oksigenske boce. Zavisilo je samo od nerava da li cu ih na vreme odvrnuti ili cu namerno kasniti. I pretio sam javno kako nameravam da odrzim jedan veliki proces na kojem cu sve objasniti. Imao sam nekoliko zelja zbog kojih sam mnogo stosta izgubio
i nisam urlao ni slinio u rukav sto sam u njima na kraju nasao samo smece. Lupao sam se od obale do obale, pa nista, - bar sam se do krvi naljubio pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada moje zivotno preduzece. Odacu vam tajnu: secam se male neprijatnosti o martu. Vetrovi su se poslednje noci lepljivo parili medju granjem. A zvezde su bile matore neudate vrane zgranute i crvene od stida skamenjene u letu. Hajde, prilozite suzu i novcic za spomenike onima koji se nisu razumeli u geografsku kartu i verovali u ko zna cije suludo obecanje da ce jednoga dana biti daleko vise sunca u blatu nego u suncokretu. Hajde, svako od vas ko ne ume da prasta, svako ko nosi eksere secanja u tabanima do smrti, neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno preko grobova i basta rame uz rame poduprti, i pronadjite reku priglupu od dobrote koja je iscasila svoj tok i popljuvala penom obale stare i krastave. Dosta ste trpeli midere za ispravljanje kicmenog stuba. Hajde vec jednom pogresite korak kad sviraju nase i vase marseve, i rasirite okrvavljene carsave i zastave
i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti sa epoletima zuba. Otisao sam, eto, a vi oprostite za jedan mali zeleni san natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva. Bio sam cadjavo inje iznad proklijalih oranica i samo sam se u zelje sareno razumeo. Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice sacuvao sam dva oka cas dve vrtoglave blistave ravnice, cas dva papirica neba ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva. Drukcije nisam umeo. I izvinite, molim vas sto nisam umeo. Bolest Volim te kao sveži beli zalogaj seljačkog znoja i truda i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici. Proći će proleće kao san razbarušen i čudan što liči crvenoj ptici. Doleteće i odleteti danas sva cvetanja bićemo i meki i okoreli, i u radost i u setu ćemo zaroniti. Izgaziću tvrdim usnama tvoja ramena detinja, a zvezde će zvoniti ... zvoniti ... Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo. Izgubićemo se u njemu i opet dohvatiti. Ima u nama srce, u krpe smeha i plača vezano. Kako ćemo se iz sebe vratiti ? Proći će proleća ... Ona nose tragove i cvrkutanja. Ona nose mir od kog se ruke ježe. Mir. Samo malo mira, malo kiša, šaputanja, tamo gde se nebo za njive zakiva i veže. Mir radi budućih nemira, radi ludovanja, na uzglavlju od tvojih toplih detinjih šaka,
pa da dugo zvazdama mašem i odzvanjam prepun kikota i cvetnih naramaka. Volim te. Eto. A nebo je u proleće plavo kao nešto čega se nikad setiti neću. Ništa ... Samo crvene ptice nad glavom uzleću ... Email This BlogThis! Share to Twitter Share to Facebook Share to Google Buzz 0 comments Gospođica Mašta Gospođica Mašta Često nisam uspevao da je dozovem. Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri. Mašta je čarolija. Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine. Mašta je moja prva ljubav. Probaš i uspeš... I odjednom sam shvatio: postoje reči bez usana. I verovanje bez daha. To je nekakav izazov onoga što je ispred nas, kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti, a ti probaš i uspeš. Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš i da se bojiš svetlosti. A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce. Objašnjavanjem stvari, oduzimamo im nešto od one lepe čarolije, od onog zlatastog omota, ispod kojeg se kriju tolika čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene. Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena, ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja. Porodilište Kako je otužan ovaj dvodnevni brak, bez dece, u hotelskoj sobi gde sve podseća na rastanke. Hoceš li da se igramo žmurke ili školice, od kreveta do stolice? Ili da ljuljamo ovu flašu vina, umesto sina, niz nedelje, niz mesece? Hoceš li da budem za tebe, u svim tim jalovim noćima, najbudalastiji pajac sa tužnim, filcanim ocima pa da se cerekam kroz suze i vrištim kroz uspavanke? Evo, dve moje pesnice - dve gologlave kvrgave bebe. Evo im, od jodoform gaze najskupocenije pelene. Čitave noći spavaće site i okupane na tvojim malecnim grudima. I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe. Sve će na tebe ličiti: i svetiljke za oknom, i kiše od lišća zelene, i dvorci kuća u magli, livrejisani izlozi, i sve potresne bajke još nerođene među ljudima. Eno: oslušni!
U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše! Guše se nerođeni. Rastu. Sanjaju drvorede i trube. Eno: oslušni. Na peškiru se suše. Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše. Dobijaju svoje prve zube. Hajde da budu ružni. Da budu filmski glumci. Da budu admirali. I tužni. I grbavi. I najlepši. Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti, iste ovakve svađe, ovakve zvezdane časove i pokradene ljubavi. Pa da ih damo nekim dobrim aprilima. Nekim krilima. Nekim svilama. Pa da ih damo nekim suludim gradovima. Nekim padovima. Nekim gadovima. Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak u hotelskoj sobi između četiri prazna zida. Ja, izrešetan kao stari oluci, turoban kao mrak, izbezumljen od golotinje i stida. Ti, s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci i ustima otrovnim kao mak. Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš, sem da se skidaš, da se skidaš, da se skidaš... Kako ceš mi gledati u oči sutra, kad svane? Kako ćeš moći da žvaćeš? Da citaš novine? Da kupuješ karte za operu? Kako ćeš sa tom utrobom, okrečenom sapunicom, uopšte moći da veruješ u neke obične dane? Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš dok sobarice presvlače za nama postelju i nose ovaj gladni plač da operu?! Ostani tako. Stavi mi ruku u kosu. I ja plačem. Ostani sa očima ogromnim kao fleke. Kao puževi. Kao parčad kolača. Ti si najlepša majka. Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače. U bedrima ti avionska karta za Afriku. U jeziku ti svetionik sa Pacifika. Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača. Ti si najveća majka! Molim te, zato, neka ostane noćas u tebi onaj sin kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali. Ali da bude kao ti. Isti takav. Sa tim šuštavim glasom i sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje. Zar ćeš, inače, zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane? Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo? I zar ćeš umeti da se nasmeješ? Ljubim ruke, gospođice devojčice i gospodo dečaci, vama, nerođenim u hotelskim sobama, vama, neželjenim i željenim, izbrisanim čaršafom ili potkošuljom iz matične knjige vaših vršnjaka. Evo, jedan pogrešni tata večeras plače nad vama zaljuljan tako čudno između najlepših snova i najbanalnijih raka. Dozvolite mi jednu zdravicu uz šolju običnog mleka, u ovom trenutku kad me je čudna, neka samrtna nežnost dotakla. Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo, tiho, tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka, tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla. Ovo nije novogodišnja čestitka, ni rođendanski poklon, zacelo, nego obična, sasvim obična uspavanka, kao kad vas vetar sretne i poljubi u sanjivo oko. Želim da vam svako vaše umrlo jutro, lepi moji, bude strahovito belo i da ostane tako belo.
Želim da vam umrlo nebo od zemlje, lepi moji, bude u korenju široko, i da ostane tako široko. Želim da svi vi, siroti kauboji sa maminim šeširima, siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom, želim da svi vi, lepooke tatine maze, svi neroeni, redom, da svi vi tamo u klijanju, u budućim suncokretima nekim i žitnim poljima zrelim, imate pod zemljom srce kao lampion beli pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači. Ja, eto, samo toliko svakome od vas želim. Možda naizgled mnogo, ali ipak - malo znači. Najzad, ovo i nije novogodišnja ccestitka, nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan, nego obična, sasvim obična uspavanka kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo i odgega se u san. Ljubim vam ruke, vi nerođeni, evo se nešto u oku kao samoća oplelo. Tiho... Hajdemo sada tiho na prstima da se ne probude vaše umorne hotelske mame. Iskradimo se vi i ja da malo šetamo sami kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu. Da se nagutamo belih kokica kiše i da nam nešto prelepo, prvi i poslednji put, teče niz dušu i niz odelo. I jata bakarnog lišća da nam dolete na ramena. Ljubim vam ruke, vi, moji progutani krici. Ljubim vam ruke, vi, moje nerođene igračke, utopljenici i spomenici. Najdivniji grad Nije to nikakva bajka. Neka bezazleni zato zapuse svoje rumene usi i cute. Zavoleli smo se, ponesto pseci i svetacki. zakovali se jedno u drugo klanfama zuba. Imala je u oku elektricnu centralu, a ja neke bandere sasvim crvene i zute. Ispricali smo ramenima i rukama nesto sto u prevodu na disanje znaci: ljubav. A detinjstvo je te noci otislo iz njenih cipela. Mahalo je sarenim kockama. Knjigama punim slika, igrackama i snovima. Otisli su konvejeri masnica i odleteli listici presovanog staniola. Svet je odjednom postao visi
za jednu neznanu zvezdu, tamo negde nad glavama, nad krosnjama, nad krovovima. I samo malo dublji, za krisku naprslog bola. Neznost je bila lepljivo hranljiva kao zelatin, dok je s mirisom znoja tekla niz njeno rame. Odjednom smo imali i suvise ruku vezanih u sulude cvorove. Paralisana noc na podu uvlacila je vunastu njusku u rukave pidzame. A zidovi su neprestano rasli, rasli, i obrasli u paprat i u borove. Nije to nikakva bajka. Samo, secam se ona se nesto prvo malo izgubila. Posle je bila sasvim ja, tako da je nisam ni prepoznavao vise. Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva u smolu, u krv, i u mleko. U mraku izmisljenih suma, u mraku zelenom od kise, ruke su dobile krila i odletele nekud do bolesti daleko, do slepila daleko, da nam se ne vrate vise. Posle je zaspala.
Bio sam u njoj budan, sav loman, i sav ranjav. Spavala je kao moja pripitomljena koza. Kao moji rskavicavi laktovi. Moje poderane nozdrve. I oprane zile na rukama. Spavala je kao cuperci trske u mocvari. I kapilari granja. Kao tkivo algi i sluzokoze okeana. Kao utrnuli umor trabakula u lukama. I detinjstvo je sasvim otislo iz njenih cipela. Bez nje su sklopile oci sve lepe lutke na svetu. Bez nje su plisani medvedi savili male ruke cicanim musavim pajacima oko vrata. Price su iz sarenih knjiga pobegle sasvim necujno na neku dobru planetu, da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata. Nije to nikakva bajka. Sklupcana kao narandza, sva meka, sva sitna, sva mlaka, ona je spavala u mom izgladnelom uhu i crepovima saka. Ljubav, koja se prvi put usnama kopa i sise, ima neslucenu vrednost neke dragocene rude. Ima male razdresene pertle nespretnosti, i ruzicaste okuke tek otkrivenog stida, i glecere kristala neke predugo cekane
stidljive terevenke. Ona je, kad se prodje, to lekovito disanje pozajmljeno od kise. I bedra sto ce sutra gumeno da se probude. I grudi sto ce u zoru biti laste i evenke. Čitanje iz latica Što je bilo uvračano To više ne važi. Ima da se razvrača kad proleće dođe. Cvetovi su otvorili svoje bele usne Oni izaiđu u sumrak mirisavim glasom: “Da li živis ovog sebe, il nekakvog drugog sebe? Možda je tvoj život san između dve biljke? Možda si ti seme koje sanja da je čovek. Čekamo te da dođeš Opet među cveće.” Što je bilo uvračano to više ne važi. Ima da se razvrača Kad proleće dođe. Nagnem se na cvetove Vidim: na njih ličim. Možda su svi oni ljudi što ovako sanjaju. I ja sanjam da sam cveće Od postanka sveta I kad god se probudim vidim da sam opet čovek. Vidim da je život bašta
Od groblja do kolevke Jedan veliki san o bilju Između dva čoveka. Prozivnik Kada bi se trenucima davala imena kao malisanima a minutima kao vetru, kao svetlosti, kao travi, meni bi se svi sati u ovim decackim danima jednako zvali: kao neko sa viticama plavim. Kad bi se danima u nedelji davala imena kao deci, i nedeljama, recimo, kao da su cvetovi, ili vode i trave, i listovi za mene bi se, redom, svih dvanaest meseci, jednako zvali: kao neko sa nosom prcastim i pegavim. I godisnja bi se doba Tako nekako zvala. Bucmasto. Trsavo. Divno. I godine. Sav zivot. Sve sto se namigivalo Ili sakrivalo. Sve bi se isto zvalo. Jednim imenom. Zenskim. Srneci. I naivno.
Jedino bi se muski i mangupski prezivalo. Susreti Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim Mada smo različitim putevima koračali Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo I u leta kovrdžava sa preplanulim licima Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo Pa onda prošli, odlutali, svako za svojim vidicima. U novembru su oblaci kao buktinje rudeli I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo A putevi se dužili i raskršća se žudela Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo. U zime snežne, pobelele k’o tvoji isprani dlanovi Dugo si dugo čekala pod jablanom na smetu I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom Da sivookom putniku ne bude zima u svetu. Pa ipak ti su susreti tek kratka radovanja Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše Spustiću tvoju maramu usput, kraj putokaza I sa vetrom-drugarom otići nabranih veđa Jer meni život prestaje ako siđem sa staza I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa. Savršenstvo vatre Znam da ja nisam u svemu samo čovek. I sad sam upotrebljen tek uz put. Nevolje je u tome šo ne znam kako da prepoznam gde sam udešen tako neverovatno nesrećno da upetljavam sebe u pretakanje večnosti u večnost i svemu pristajem da sam posuda, da sam ram koji obmanjuju da je ikona,
da sam ikona koju varaju da je boja, da sam boja kojoj predskazuju da je smisao, i da sam smisao koji, na kraju, ne zna se šta je. Da li ste odgonetnuli to volšebno, to složeno, što nazivamo u sebi: prepoznavanje poznatog? *** Ako te uprlja blato i otruje gorčina oni to sigurno čine iz njima časnih pobuda. Moralni zakon vode je: da udavi. A vatre: da sagori sve što joj je u zagrljaju. Blatu je umetnost da blati. Gorčini da je žešća. Oni u tome vide čistotu dobrih običaja. Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kud prolaziš i šta gutaš. I zato, sve što ti je strano posmatraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasuđivanje, Jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol. Posmrtni marš klovnova Kad umrem bar sam siguran: niko se neće dovući da mi pljune u lice. Svi ćete mi odjednom biti prijatelji i ko zna kakvo izmisliti priznanje. Potpuno vas razumem: mrtvi ljudi nisu zločinci, nisu gadovi, nisu ubice. Smrt je - pomilovanje. Smrt je najpristojniji način da se ode bez pozdrava, bez obećanja,
na miru. Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu. Odlaskom se znatno dobija: plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima na malo finijem papiru i svako vas čita, čita, kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba ili premijera u pozorištu. Ako to mora da bude u nekakvu jesen, - neka bude. Zemlja ne menja boje kao trava i vetar. Zemlja uvek miriše samo na presne ljude uporno, metar po metar, uporno, grudvu po grudvu, zemlja je gluvonemo zgrušano veče sasušeno i tamno kao pokojne lude. Zemlja je veliki san o pticama krtica i zvezdama crva otečen, i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen, - u redu, neka bude. Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke pa su dlanovi lišća ranjavi i krti, a mostovi tegle na leđima topli vetar što prve kiše najavljuje. I ako već svi odlaze po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora, učiniću to odjednom, ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti, nestpljiv da doživim taj mrak što mi se u zenice strmoglavljuje. I smeškajući se, a neću objasniti zašto se smeškam i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju hiljadu svetlosti menja. Morate već jednom shvatiti: ja samo na sebe podsećam ovako pijan od snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno dišite i vi sa rukama od crepa, i vi sa rukama od kolača. I prelamajte se u bezbroj nijansi od crne od bele, - nikad me nećete stići jer bio sam drukčija prizma. Ja sam ispred nosa svih vrlo poštovanih pronalazača prvi uspeo da patentiram pod istim rednim brojem osmeh zanosa i cinizma. Ja sam ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije prvi išao da onjušim oblake i prvi se namršten vratio. I sad znam da je mudrije učiniti korak van sebe nego proći milione kilometara u svojim grudima. Inače, bio sam pomalo vanbračno zaljubljen u vetrenjače i stanične restoracije i pošteno sam, čini mi se, platio, kiriju što sam živeo međ ljudima. Nije mi žao što sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica koji za života čeka da ga proglase za vulkan, iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar put oblaka i ptica. Ja sam večito cvetao plavo i to bez razloga plavo kao jorgovan u blatu ispred kasapnica. Ja sam mislio: dobro, razmrskajmo usijane čelenke o zid, možda će se iz toga izleći nekakvi dani. Ja sam mislio: dobro, sve grobare na baštovanski kurs, možda ćemo naučiti na kosti da kalemimo cvet. Sad mi zbilja više ničega nije žao i neću urlati ni sliniti u rukav ako sutra neko ko bude pozvan da nišani - na mene prstom ne nanišani. Pljujem ja pomalo na vas, nadmeni budući. Da se nismo ovako prljavi grizli i parili, da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili i sanjarili, voleo bih da vidim na šta bi ličio vaš okupani, puderom posuti, razmaženi svet. Kad umrem, samo će mi biti zao ptica, jer sve vreme sam sanjao letove, pa ono drugo za mene nije imalo naročitog smisla i značenja. A vi se nasmejte kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove umorne od životnog šegačenja. I neka sve prođe bez molitvi i rodoljublja. Uličarkama donji veš od kaluđeričkih riza! Nisam bio ni ikona, ni vojnik, ni gradonačelnik u provinciji kome bone decu vaspitavaju. Cirkusi su bili moja najveća ljubav i moj najveći patriotizam, i rađao sam se kad su ginuli, a umro kad vaskrsavaju. Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah. Bio sam razapeta čelična žica između bivših koji sve lepo veruju i budućih koji u svemu traže trik. Po meni je igrala balerina sa amputiranom nogom i kišobranom u ruci, i svima vam je zastajao dah. Kažite hvala što se nisam prekinuo i zgrušao vreme u crven krik. Hoću da čujem taj aplauz kojim ste dlanove raskrvarili pod ogromnim šatorima neba naduvenim od riđih vetrova što oluju obećavaju. Jer pošteno je, na kraju krajeva, razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali, iako su mogli da siđu u publiku i da za svoje pare psuju i obožavaju.
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće, - neka bude. Belo od kiša proleće je tek okrečena fabrika etiketa na granama ispod kojih idemo. Zalepite mi usput na čelo jedan list i ništa više, - ako se razumemo. Ostalo može da ostane kao i kad sam disao. Neka se lepršaju suknje i marame. Nek neko nekom zariva nož u vrat, i neko nekom i dalje šapuće: draga. Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo i diskretno udaljio i u slivnike prospite svaki drugi smisao. U desetoj sam leteo na mesec. U dvadesetoj sam leteo na grudobrane. U tridesetoj sam odleteo dovraga. Na kraju: ne umivajte me, molim vas. Maramicom mi pokrijte lice ako vam smeta moja budalasta maska. I čegrtaljke u šake, a onda: orkestar, molim jedan sasvim tihi jecaj! Upalite sve ulične svetiljke i reklame neka grad izgleda kao arena pre mog odlaska. Zar ne primećujete, gospodo i dame, da smo u smrti opet nekako samo deca. Vama će od našeg poslednjeg kikota utrnuti rskavica u zglobovima, a to je, ustvari,
naša poslednja naivna šala, poslednja salva crnog snega po vašim licima sivim. I ko zna, mozda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje grobovima, a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo ovde negde u travi, ovde negde u lišću, ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi. Uspavanka na domaku svitanja (Koncert za 1001 bubanj) 1. Sve nas je, evo manje bez povratnih karata i prtljaga u ovom životu gde grlo rđa od alkohola i nežnosti, a žene namerno nose tugu sa one strane do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke. Riču mi prazne boce ispod čela. Riču kao preklana bela telad. Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju. Na slavoluke i luke. Na lutke i belutke. Riču mi prazne boce u glavi. Molim da neko razume ove dobre trenutke kad ležim na mokroj travi sa suzama suvim i plavim. Molim da neko razume što imam u mesu šume i neba rumen grumen, dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke. 2. Šefe, ako boga znate, šefe, kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice? Ako ima vremena, pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom. Otvorite širom sve skretnice. I blombirajte kočnice. Ima nekadm
pa nam je neko veče životinjski drago, a ni sami ne znamo zašto je drago. Ima nekad, pa se po neka stara noć dugo seća naših prstiju isprljanih od krvi i poljubaca koje smo u pola cene prodavali. Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove: sreća. Pa šta ako i nije: sreća? Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali. Šefe, ako boga znate, šefe, kad ide poslednji oz u naše izgužvane prastare kože? Da li primate možda umesto novca cveće? U redu: napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može, a neće, a nikako se neće, a užasno se neće. 3. Kad ti voz ode, sakrij pod pazuh smotuljak moga duha. Biće mi lakše da sve zaboravim ako znam da me se neko seća. Biće mi lakše ako znam da smo skuplje plaćeni tamo gde smo se besplatno delili, nego gde smo se pogađali i prodavali. Inače, ako misliš da se ova stanica zove: sreća, izvini, uopšte se ne zove: sreća. Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali, izvini, mi smo se divno poznavali. Hoću da podelimo noćas ovu poslednju krišku sna i ćutanja i sažvaćemo je svako nad svojim krilom alapljivo i gladno. Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu: presedećemo još koji nestrpljiv sat, a onda jutarnjim vozovima otputovati, otputovati, otputovati, bajagi – iznenadno. 4. Ostani tako i ćuti. Pogledaj: pod oknom trg. Mala drolja – subota u krznu od inja. Sasvim mala, mala zabludela subota sa podsuknjom od taftanog praskozorja i brošem uličnog fenjera od prekoputa. Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo kao jug. Pa ja sam, rođeno moje, u krvi stvarno jug. Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug. Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće kovita, kovitla u krug i vetar kroz naše glave rominja, plače i luta. Jug moraš da razumeš zašto ore, ore, ore … Jug moraš da razumeš ove zore. I kroz sve zore. I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem sad kad se poslednji put voli. I da oprostiš što te ranjavim poljupcima budim iz sna. Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi poskidali goli, od strašnog umora, od strašne sramote goli, - onda bar budimo kako treba goli od zvezdanih visina do dna. 5.
Sedi malo i ćuti. Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima. Odlaze u svoje meblirane zalive da sruše jarbole butina i skinu jedra veša, da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima. Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila sa poderanim čarapama i prstenjem od lima. Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima. Pogledaj: za oknom nebo izvrnulo dlan. Lete trotoarom papirići neba i jeseni kao pregršt uvelih makova. Tako bih želeo da svi usne jedan veliki i topli san. I ovi železničari, što se odvlače posle noćne smene u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova, i ovi sa šeširima, i sa kapama, svi što su pretplaćeni na sigurnost, na isti ukus nežnosti i topline, tamo gde se iz dana u dan istim lažima ispisuje ta isto bespomoćna hronika, tamo, gde kad se probude ostavljaju samo oblike svoga tela u vrelom zadahu posteljine i pljuju na pod, i kašlju u ogledalo dok se umivaju, i mokre u vedro ispod umivaonika. 6. Ja znam sva svratišta i zavetrine. I garsonjere – šiparice čiji poljupci imaju ukus maminih saveta i ostavljaju po koži stidljive tragove. I budoare – udovice gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika, pred ogledalima i psima. I ćumeze – matore frajle gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima. Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli. Jedva ću stići pre odlaska da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman. Hreo bih toliko toga da ti kažem. a ne umem, ne umem ništa bolje sad, kad se voli, poslednji put uoči brodoloma. Druga strana vetra (Neverovatna morska pesma) Uvod Poznajem neke kapetančine -sve same surove morske vučine. Nose bradurine. Puštaju brčine. Puštaju obrve. Sto čuda načine. Na sve bi načine da su muškarčine. Sve bi da učine da su mangupčine, da su mornarčine, da su junačine. Al’ sve su ove kapetančine za mene obične trice i učine. *** Osim tih kapetanskih kapetana ima na svetu i prečih stvari. Prvo da vidimo šta je to more. Prvo da vidimo šta su mornari. Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih talasa skrivao, taj kao da se upola rodio i kao da je upola živeo. I može od te polovine komotno još malo da se skine. Ti misliš: more je samo voda. More je ogromna muška sloboda.
*** Mornari znaju: more se plavi samo u sećanju, samo u glavi, samo na slici - na razglednici. Ti misliš: more su samo lađe i samo daleka putovanja. More je kad čovek u sebi nađe mudrost kako se budan sanja i kad su dani slani i sivi. Mudrost kako se sasvim živi. Mornari se, u stvari, ne rađaju. Postaju od svoje mašte najzlatnije. Sami se od sebe sebi događaju Svaki put čudnije…neverovatnije… Zažmure i pogode kad da se dogode i na kom mestu da se dogode. *** Ima tu i nekih drugih nemira: more je najmilije dete svemira. Zvezde ga kao klinca paze i ljube u bistro oko, i maze, I miluju mu kovrdže zelene i u svetlost ga umotavaju, I menjaju mu od vetra pelene kad krenu u zoru da spavaju. Sunce mu od svog najlepšeg sjaja uz svaku obalu, uz tvrde stene napravi bezbroj šlingeraja od algi zelenih i bele pene.
*** Oblaci što se nad njim roje Nad kolevkom mu kroz večnost stoje. Mlekom ga od munje i groma doje i oko usta ga izbrljaju šlagom od jutarnje rose svoje, pa ga ljuljaju, ljuljaju, ljuljaju… Sve su to znaci da su rođaci more i mnogo miliona nebeskih tornjeva, nebeskih zvona… Sve su to znaci da su rođaci more i ogromna vasiona. *** Možda i ne znaš: Svi na svet dođu sa nekom zvezdom što je pala. More je opna kroz koju prođu na drugu stranu ogledala. I životu se sasvim predaju i nebo zaborave dok ovde borave, a u stvari se samo ogledaju u svojoj večnosti, u čudu nekom blistavom, ogromnom i dalekom. I misle da su na zemlji samo, a jednako su i tu i tamo. *** Šta čekaš ?
Šta gnjaviš ? Šta metiljaviš ? Prodaj šta imaš i kupi vreću. Natrpaj u nju svu svoju sreću. Baci na rame u cik zore i put pod noge: -pravo na more. Isprazni džepove. Sve živo prodaj. Pa tome otkucaj srca dodaj. I malo krilatih snova dodaj. I malo promukle pesme dodaj. Rasprodaj stvari nove i stare. Šta čekaš ? Idi u mornare. *** Idi i vidi što su mornari divna dečurlija i drugari. Pojedi s njima zalogaj hleba. Progutaj gutljaj vode i neba. Posrči poneku psovku slanu. Istuširaj se u orkanu. Postaćeš luđi od svake bure. Postaćeš mlađi od svakog proleća. Doživećeš za deset godina što neko ne može za tri stoleća. Mornari i zvezde čudesno znaju Da večno namiguju i večno traju. *** Kad ljudi ostare - odu u penziju, a mornar - u neku drugu dimenziju. I kad je deda, još se ne da.
Još u daljinu čežnjivo gleda. Do smrti, on samo sa suncem druguje. Tone u neku meku čaroliju. Ne vredi za njim da se tuguje. Ne vredi suze da se proliju. Mornar ne umire. On mirno ode na onu stranu neba i vode u nešto slobodnije od slobode. *** Njemu ne objasne, njega ne uče kako kroz svetlost da se provuče. I niko ne može da razume i da se seti da primeti kako on sve to čudno ume, kako to čini u tišini. Duša mu pitomo zamiriše ko maslinjaci posle kiše. I misliš: gotovo ! Nema ga više. A on i dalje u vetru diše. *** Sad su ti jasnije mnoge stvari. Znaš šta je more. I mornari. Možda bih njihove tajne prećutao da i sam nisam svetom lutao. Bio sam šašav od putovanja, ogrnut daljinom kao plaštom. Naučio sam kako se sanja i druguje sa sopstvenom maštom.
Kad vidiš mornara, -ne pitaj šta mu je. Pusti ga. On mnogo voli da samuje. On samo trepne i - kad god hoće stvori parčence divne samoće. *** O, more surovo ! O, nebo plavo ! O, moja čvornovata mornarska glavo ! Mnogo me puta vetar šljapio, mnogo sam gorkih bura iskapio, ali bar sam se i sunca napio ! Sad i sam shvatam kako se hoće, kako se želi, kako se može i u samoću i van samoće: dalje od svoje tesne kože. Sad i sam umem da se pružim. Da sebe učinim za osmeh dužim. Da sebe učinim za pamet dužim. da srce svoje van sebe držim. Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima. Prvi deo O tome kako sam prestigao brzinu Znao sam jednog kapetana iz onih mojih mornarskih dana. Pleća mu kao vrata ormana. Šake mu kao dva buzdovana. A duša pileća, duša meka kao od hleba i od mleka. Blesne mu ponekad iz tamnog oka
nekakva mudrost drevna, duboka, a kad je besan i kad psuje to se čak preko mora čuje i odjekuje… odjekuje… Čim sam ga sreo - sav sam se spleo. *** Taj je kapetan bio jak. staviš mu, recimo, na leđa džak - on odmah doda dva-tri džaka i uvrh toga još sedam đaka i šest mornara, jakih momaka. Pa kad sve lepo na leđa stavi, on se ovako važan pravi: dok kažeš britva, dok kažeš keks, popije bure mleka na eks i smaže za užinu dva para volova i još pokupi mrve sa stolova. Odmah sam video da mi se svideo. *** Rekoh mu: čuj me, vučino stara, bi li me primio za mornara ? Naučio sam šta je to more, šta su prostranstva i šta skitanja. Naučio sam sve odgovore. Sad bih da naučim samo pitanja. Šta vredi da živiš i da se diviš i da preteruješ dok svemu veruješ, pa su ti samo oči bogatije, a glup si ko ćuskija i ne znaš šta ti je. Šta vrede sva ta putovanja
ako su prazna i bezvezna ? Naučio sam hiljadu znanja. Sad moram da naučim to što se ne zna. *** Na brodu odjednom nastade muk. Ko ima brk - uvrće brk. Ko nema brk - uvrće žvrk. Stoje mornari silni i moćni kao balavci bespomoćni. Kapetan protrlja na čelu bore. Pogleda dole. Pogleda gore. Pripali lulu. Pljune u more. I reče: pre svega - dobro veče ! Skidaj tu kapu i daj mi šapu. Da čujem, poštovani stvore, Kakva te morska pitanja more. *** Gledam te, rekoh, pa mi je žao na kakve si mornare spao. Mnogo su tupavi. Mnogo glupavi. Po licu im se razvlači dosada. Oči krmeljive. Musavi. Čupavi. Zar su to vukovi ? Zar je to posada ? Ti nisi neki levi kapetan. Ti nisi neki desni kapetan. Ti si pametan. Ti si spretan. Okretan. Pokretan. I brzometan. Daj se za bure ruma potrudi i sedi da pričamo kao ljudi.
*** On reče: neka te nosi đavo, bezobrazan si, al imaš pravo. Ja nisam običan kapetan lađe. Ja morem plovim sebe da nađem. Ja morem plovim i sebe lovim Posada voljno ! Bukvar u ruke ! Svako da nauči do prve luke kako se piše sa obe ruke: “Nije mi dosadno. Ja sam radoznao da doznam, sve što nisam doznao.” Odgegaše se morski junaci da sriču bukvar kao prvaci. *** Šta sam sve učio kod tog čoveka - svi će da mi se dive doveka. Šta sam sve učio kod te lude - svi da mi zavide i da se čude. Bio sam pre toga buba lenja. Vrućina…more…okolo ništa… Samo se noć sa danom menja od pristaništa do pristaništa. Ploviš i spavaš, zevaš i živiš, a ništa, u stvari, ne doživiš. U luci dva dana voljno dobiješ. Obavezno se sa nekim pobiješ. Samo se biješ i piješ… piješ… Celoj ulici piće platiš i na lađu se još gluplji vratiš.
*** Rekoh: moj kapetane sedi, ovako zaista više ne vredi. Vidim da sigurno nešto jesam. Ovde sam. Tamo sam. Jedno sam. Sve sam. Pa ipak, ne znam šta sam i gde sam. Krenem ponekad pa se bojim: koračam, a ko da u mestu stojim. Stanem ponekad, pa se stidim: vidim, a ko da ništa ne vidim. Stanem ponekad, pa se bojim: da l’ ja postojim ili ne postojim ? *** On reče: sedi drvo na drvo i širom otvori to gluvo uvo. Kad ne znaš šta si i ne znaš ko si, moraš pod palubu, vrag da te nosi ! Pogledaj kakva ti je kosa. Pale ti šiške preko nosa. Pospremi krevet. Oribaj pod. Nije to hotel ! Ovo je brod ! Operi uši i nokte skrati. Onda se trkom ovamo vrati. Naučiću te da se setiš kako da brže od metka letiš.
Da krila sebi u glavu dodaš… Al’ prvo moraš da znaš da hodaš. *** Probaš da korakneš, pa se sapleteš. O, ljudi moji ! O, beli svete ! Šta si ti: mornar ili dete ? Da ne gnjavimo: biću kratak ! Prvi i poslednji zadatak: ne gegaj mi se kao patak ! O, ljudi moji, o, dajte vina ! Šta si ti: mornar il’ balerina ? Prvi se u zoru probudi. Dobićeš jedan ljubak dubak. Do večeri se muški potrudi da znaš da koračaš ko drugi ljudi. *** U tom sam dupku hodao, eto, da vas ne lažem - čitavo leto. Kapetan gleda s komandnog mosta i stalno poručuje: još nije dosta ! Pušta me da se ko stoka mučim i sam od sebe sve da učim. Pita me: kako je, moj golube ? Ja samo ćutim i stiskam zube. Onda on priđe i, kao drugu, čvrgne mi jednu poveću čvrgu i kaže: upamti, luckasti sine, ko hoće u nepovrat da se vine i bude brži od brzine i sazna šta je večna sloboda, - taj prvo mora da zna da hoda.
Inače, marš sa moga broda ! *** Pet godina sam kod njega učio. Kao puž sam se u duši skvrčio. Neverovatne sam stvari umeo, a ništa od svega nisam razumeo. I posada se čudom čudi. Zvirkaju u mene kao ludi. Miljama okolo - sve sama voda. Ja siđem i šetam oko broda. Zarežim kao četiri tigra. Malo se mazim. Malo igram. I u rukama ajkule nosim. i odozdo im svima prkosim. Pitaju: čime hodaš ? Kako ? Ja lažem. Kažem: ja to - onako. *** A nije prosto. Nije lako. Časnu reč, nije to tek onako. Svašta sam radio. Svašta sam smeo. Jedino sam se dva puta spleo. Prvi put kad sam na kita seo. Drugi put: kad more beše rovito, od bure džombasto, strašno brdovito. Da se za vetar nisam uhvatio, u nebo bih se sunovratio. Od zvezda bih se sav pozlatio.
Nikad se ovamo ne bih vratio. *** Al’ nije bio kraj mojim mukama. Naredio mi kapetan grubi da učim kako se hoda na rukama i da na trepavicama dubim. Opasno se na mene okomio. Nokte sam lomio. Prste sam lomio. Bio sam trapav kao slonovi. Na dlanu mi izrasli đonovi. Stanem, pa gledam: mogu da biram - rukama konzerve da šutiram ili da čizme pendžetiram. Stvarno se nisam tome nadao. Ali sam junački sve savladao. Sve mi je krenulo od ruke, al’ ne od talenta, nego od muke *** Kapetan reče: dobar si đak. Marljiv si, uporan, spretan i jak. Došlo je vreme da se setiš čime bi mogao da proletiš bar jedan metar, bar pola metra na onu stranu munje i vetra. Mornari samo misle da plove. U stvari: ne mogu da se sete da dublje zavire u svoje snove. Mornari ne plove. Mornari lete.
U maštu sam se sasvim zagnjurio i odjednom sam strašno pojurio pravo sa ove stare planete negde ka zvezdama poput rakete. *** Posle se znalo: u svakoj luci skupe se oko nas morski vuci. Trepću i mrmljaju poluglasno. Kako to lebdim ? Nije im jasno. O, kapetani svetla lica ! O, velikani kopna i broda. Ja sam vam poslednja neznalica. I sam se pitam: šta je to voda ? Šta je to vazduh ? Šta je to tvrdo ? Šta nije čudo ? I šta je čudo ? *** Probaću tajnu da vam odam: Ja sebi u glavu snove dodam. Kafenu kašiku. Ni trunku više. Pa onda zinem i vetar dišem. Daljinu dišem. Blizinu dišem. Onda sam slobodan. I hodam… Hodam… Sanjajte ! To je divno i lako ! Sanjajte !
To bar može svako. *** Onda pokazujem kako sam jak. Stavim na leđa jedrenjak. Stavim u zube pola kita. I sto šampita. I sto krempita. I povrh svega još - parče brega. Malo se žurim. Malo zažmurim. Raširim ruke, pa se vinem. Visoko se u nebo sjurim. Poneku pticu usput uštinem. Po neku zvezdu usput skinem. Poneku sunčanu nit prekinem. Svi oni zaneme i samo zinu. Ne mogu da shvate takvu brzinu. *** Prelećem polja. Prelećem bregove. Dlanom dodirujem šume i snegove. Dodirujem stenu: iz nje procveta dva cveta… tri cveta… četiri cveta… Raznesem proleće širom sveta. Nadletim tako sva mora duga. I mnogobrojna mora treća. I mnogobrojna mora peta. Drugi deo O tome kako sam uzjahao i samo vreme O, nebo plavo !
O, moja prazna mornarska glavo ! Sve što sam probao - odmah sam umeo, pa ipak: ništa ja nisam razumeo. Stvarno je bilo lepo kad letim, al’ ja sam hteo da se setim kako ja letim, čime ja letim, zašto ja letim, kuda ja letim. Svega sam mogao da se setim. Toga nisam mogao da se setim. Dođe mi da od muke puknem. Da kukam. Da promuknem. Pa da crknem. *** Rastu iz mene kao strela ogromna krila, čudesna, bela… Rastu iz ramena, meka i duga. Rastu sva prozirna kao duga. Rastu do juga. Dalje od juga. i oko zemlje dva - tri kruga. Nebo sam grlio i milovao. Ni jednom odande nisam pao. U dušu mi je ceo svet stao. Jedino mi je bilo žao što stvarno nikako nisam znao čime sam sebi ta krila tkao. Odkud mi svila za takva krila ?
*** Onda se opet nađem na obali. Mnogi su mornari to isto probali. I mnogi ćurani kapetani. I kapetani velikani. I kapetani lepotani. Strašne su žuljeve na srcu dobili. Strašne su žuljeve u mozgu dobili. Umalo nisu pošašavili i umalo se nisu podavili. Nikad se više nisu pojavili. *** Razmišljao sam hiljadu dana: odkuda vetru druga strana ? Odkuda naličje svemu što znamo ? Možda ga i mi sami imamo ? Možda još negde isti postojim, sa mojom dušom i likom mojim ? Zar nismo sa iste zvezde sišli ? Zar nismo sa iste svetlosti došli ? Zbog čega smo se mimoišli ? Oj, kapetane, ljudino jaka, što si me uzeo za đaka kad imam mozak ko zrno maka ? Oj, kapetane, kako da znamo jesmo li ovde ili smo tamo ? *** Al’ nema više mog kapetana. Godinama je sve bleđi bio. Tako je, bleđi,
jednoga dana nekuda potpuno izvetrio. Mornari nisu ni “a” izustili. Brzo su čamac u more spustili i do poslednjeg brod napustili. Zbunio ih je taj kapetan. Pitali su se: Šta li je ? Ko li je ? Kako da izvetri kao para ? Kakve su ovo strašne čarolije ? Nisu to vradžbine. Nisu čuda. Taj kapetan je divna luda. Lepo se snašao i - sebe našao. *** Jednom, kad sam se u nebo dizao, na pola puta sve sam shvatio. Što ne bih drukčije brzinu stizao ? Zašto se ne bih unatrag vratio ? U sebi sam se zasmejuljio: da, najzad sam se opasuljio. Nema tu vradžbina, o, beli svete: Treba ponovo biti dete. Podario sam nežnost svim stvarima. Postao luđi od svih aprila. Bio sam jedini među mornarima kome su iz glave izrasla krila. Šta vredi da neko snove plete ? Čime da plete i uplete ako ne postane ponovo dete ? *** Sad imam odgovor kako se stiže samome sebi malo bliže, unutra negde gde su nam kosti
zlatne od ludosti i od mladosti. Sad imam odgovor kako da ronim duboko u svoje bistro oko i da u duši nežno zazvonim i volim i verujem duboko. Dublje od svetlosti. Dublje od Svemira. Dublje od svojih tajni i nemira. Dublje od svoga najdubljeg sna. Dublje od svoga najdubljeg dna. *** Docnije, u igri, jednog dana, kad bejah dečak među dečacima prepoznao sam svog kapetana. Javio mi se tajnim znacima. Klopave uši. Čupava kosa. I iste pege oko nosa. Ipak su to samo naše stvari to - da smo nekad bili stari, to - da smo nekad bili mornari i probisveti i drugari. Neka to ostane za nas samo. Dosta je da pamtimo. I sve znamo. *** Sad skupa rastemo, a mira nemamo, jer potajno se na more spremamo.
Ko nije plovio, ko nije brodio, ko se od orkanskih valova skrivao, zbog čega bi se ponovo rodio i zbog čega bi ponovo živeo ? Samo mornari i zvezde znaju da večno namiguju i večno traju da vreme uzjašu, da svetlost javljaju, da život kao razred ponavljaju i da se stalno, stalno obnavljaju. Žmurke Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija. Trag koji se već dogodio unapred. Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao, obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari. I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja. Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari. Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca. Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima. I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja. Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati. Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. Oči U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu. Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju. Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka. Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida. Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju. Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina. Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu" Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «. Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta. I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj. I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.
"U jesen uvek nestanem iz Novog Sada..." U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kise. Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na obroncima kamenicke obale. Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni drugima sta nas je to tako vezalo... Vuk I Kao da ce kraj agusta. Nebo se kruni i odranja zute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama. Umotavam se u lisce. Tako smo blizi vetru. Osecam ga u kicmi i u dubinama ociju. To je moj skroviti nacin vajanja ovog sveta. Dobro je u gorskom kraju sto, i kad nema pljuskova, leto mirise na plodnost, na hleb i materinstvo. Nesto sveze i hranljivo useljava se u mozak i pomaze mi da mislim. Kroz nebruseno staklo naprsle mesecine lepo mogu da cujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. To ne oticu doba. To misli postaju bistrije. II Disu uz mene zvuci drukcije zivi, a stvarni. I u svemu sam prisutan. To priroda pokusava sapatom da mi objasni na svom nemustom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoca. Grom u tisini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje. U samoci smo ljudi. U covecanstvu smo metez.
Moja je misao gore, u samom podnozju neba. Tri dana i tri noci odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani. To place najveci vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima. Rekli su mi pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera da je to cudan vuk, drukciji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse. Valjda je to njegov nacin vajanja ovog sveta. III I rekli su mi, bezeci, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli. U ovoj zabiti svemira, kojoj pogresno dajemo svetlece ime: zemlja – zvezda zivota i razuma, vecito se ubijaju. Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom zivotinja. Pa sto ne vriste dok zvacu? Zar misle da je bol nesto sto samo njima pripada? Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustosi? Ili vapaj za pomoc? Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde. IV Ovde se smatra cascu i viteskom vrlinom kad ponizis do samrti sve sto te nadvisuje spretnoscu, snagom, lukavstvom i umom. A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineses dokaze da si ubio boga. Usi sam zalepio liscem. Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati postenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo narucje. Drvece krosnjama njuski brsti zalutala jata. Dusa vecernje rose postaje moja dusa. Telo vecernjeg umora postaje moje telo. Ne, ovo doba jos nije spremno cak ni za zemlju. V Boli me pod ljuskom lobanje dok slusam kako vuk urla, osakacen i zedan, gore na visoravni, i kolje copore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita. Niz kanjon protice reka.
Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sici, bar da se pre smrti okupa. Hteo sam da ga vidim. Prepoznao sam nesto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je cudesno nalik na moj plac u detinjstvu. Ti pamtis, trsava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mucili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu. Potpuno isti jecaj, samo sad suplje izoblicen i umnozen kroz odjeke. VI Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muci. Naleteo je na zasedu, a nesto nije dovrsio, nesto vazno i veliko, shvatljivo samo njemu. I ostao je zagrcnut, sa vrelim parcetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi. Presvlacio je zivot da ga ne vuce na ledjima, izguzvan i u ritama. Postoji umesnost nadmoci. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji vestina opreza. Mozda je taj vuk sanjar? Postoji kultura venjenja. Jos je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima. VII Zasto sam se usudio da pokusam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muci da ne umre? Izuvijas li metal, on pamti i vratice se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal. Odrezi glavu drvetu. Ono pamti i listace i dalje u pravcu svetlosti istrajnoscu i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo. Ma kakvo nasilje vrsio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomis izvor ili zajazis potok, bilo da zadavis reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubice korito tamo gde su i poceli. Ako su prava voda. I vuk je nesto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi. VIII U sebi sam ponavljao:
“Ta pokipela vatra sto mu je nacela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je nacas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve ce se vratiti, mirno, na svoje mesto.” To sam ja tesio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao sto ne moze umreti stenje, vazduh i voda. Kao sto ne moze umreti grimizni tocak promene, koji nema pocetka i ne znas gde se zavrsava. Kako mu izgleda dan? Na sta mu lice noci? Jer strasno je i gresno je kad te neuko odstrele u necem gde si pravedan, pa ti se zamrse zile u cicak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I jos vise od vuka. Ko je taj sto je pucao? Cime je vukao oroz: mrznjom, strascu ili zaviscu? IX Da nema takvih u planini, i kamen bi se smeksao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noci bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio. Veliki vladaru zverinja, velicanstvena nakazo, osakacena lepoto i prelomljena vitkosti, cekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto vise nikada nece zarasti u ovom vazduhu. Ostace ranjiva obzorja. Ostace zauvek zive duboke naprsline u naborima neba. Ostace gorcina sto kljuje ne samo iz vaseg mesa, nego sad i iz moga. I ja ricem sa vama. I krzam se. I krunim. Znam, sici cete ovamo. Mi se moramo sresti. X Neka beze pastiri, gonici karavana i zbunjeni hajkaci. I ja sam vucjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode? Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane sto nismo kao ostali. Rugaju name se, smeju, proganjaju nas i zigosu. Vuce, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Nas san je: nemoguce, a nepoznato – nas zavicaj. Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svecano najezen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oci i zamisljam da lebdim. Stvarno vas duboko postujem. Evo me u klisuri. Cekam vas.
XI Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju. Od rodjenja se mucimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde pocinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh vecito nam se guzva na onim najmeksim mestima gde zapocinje cudjenje. Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoci u lice. Nijedan nije smeo da mu skoci za vrat. Pratili su ga rezeci. I kadgod podigne njusku, usrce nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamisljajuci tako da su i sami vukovi. Nismo se pozdravili. Ni jedan drugom poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sad prvi put. XII Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa. Hteo je da kaze: ” Sreca je u samrtnom casu sresti u ovom bespucu nekoga ko je u sebi sacuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino mozda jos vazduh, jer je u sebi sacuvao mladost i svetlucanje pamcenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krecnjak, krv i salitru.” I hteo je da kaze: “U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobicni govor, videli mojim vidom i culi mojim sluhom. I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema nistavnom”. XIII Jos uvek na sebi osecam taj pogled vucji, uporan, opor, tezak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namucen lik. Hteo je da mi kaze: “Necu izdrzati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu”. Hteo sam da mu kazem: “Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuce, psi su sekta.
Vec to, kad uzdisu vazduh koji vi udisete, cini ih uzvisenima. Vec to, sto idu pravcem kojima se vi batrgate, cini im cast i slavu. Psi nisu cak ni copor. Oni su menazerija”. XIV I hteo sam da kazem: “Vidite kako bi zeleli da vam polocu mozak i isisaju srce, da dosegnu vas um, vasu snagu i gordost. Zamislite tu nesrecu kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome sto jeste bude i svecan i uspravan, nego vam stalno zavidi sto ne zna da bude: vi”. Hteo je, valjda, da kaze: “Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da sirom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha”. I hteo je da kaze: “Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Polozite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lisen sramote i cist”. XV Hteo sam da mu kazem: “Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nesto sa strane, nesto cime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuce, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde zmureci. Umrite mimo mene”. Hteo sam da mu kazem, a nista nisam rekao. Hteo je da mi kaze da me je sasvim razumeo. I kad sam pomislio da ce ziveti zato sto je bog neunistiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skocio usred vira. Stajao sam izbezumljen. Umro je najveci vuk koji je ikada ziveo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt? XVI Spustio sam se, zadihan, na kamen u plicaku. Bio sam uzasno sam, ne samo svojom samocom, vec i samocom vuka, koju sam na sebe primio kao zig zavestanja. Kao cast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu. Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vucje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja. Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psecim ocima. Vidim kako me vide. Vec ulaze u mene. Vec lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duse. Gladni su vucjeg u meni. Muci ih da shvate sta nosim, cime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim. XVII Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan. Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da cuvam tajnu kako se biva nad drugima visi snagom i umom. Lako je meni sa psima. Ali naslednik vuka i sam je divljac van zakona. Dizu na mene potere i cekaju me u zasedi isti oni pastiri, gonici karavana i hajkaci sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju dopola. Sad sam ja na nisanu. Neko ce ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svraticu da vidim ko ce. Svraticu, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao. Koren 1. Postoji jedan mudrac. Dok ovo govorim, on cuci u velikoj pustinji juzno od ovih planina. Cuci ne znam koliko godina u pesku i ne podize oci. Ali sve vidi. Sara noktom nesto nerazumljivo i uplaseno ponavlja: i ovo sam vec stvorio...i ovo sam vec stvorio. Ako mu zatrazis orla, on ne poseze u visine, nego ga prstom iskopa iz zemlje kao koren. To je, kaze on, orao iz kojeg nicu drugi orlovi. Posle mozes da mu zatrazis aligatora ili mrava. I njih iskopa prstom iz zemlje kao kosticu. On sve moze, jer njegovo je stvaranje drukcije nego nase. Od njega sam naucio to sto ti danas kazujem kao tajnu. 2. Gospodine, kazem ja njemu, koji se mnogo ljube i bratime. Ako ljubav postoji cemu je dokazivati? On samo cuti pognute glave i dugo mrmlja u sebi. I tek u podne, kad sunce kao mac visi sa zenita, govori glasom belim poput zguzvane hartije. Iz toga ce, kaze, proizici velika nevolja. Narod koji ne prestaje da peva nesrecan je, siromasan i gladan. 3. Gospodine, kazem mu ja, video sam coveka koji preskace neverovatne visine. Kako to cini kad nije jaci od drugih, ne trci brze od drugih, niti je umesniji i lukaviji? Taj covek, kaze mudrac, uzima zalet kao da ce preskociti oblake. Stoga i ne primecuje to sto mu je
pod nogama. Treba preskakati nebo. Treba imati samo najvecu zelju pa ce sve druge same od sebe biti ispunjene. 4. Gospodine, kazem mu ja, jedan moj prijatelj iskopao je u basti kamen. Poklonio ga je nekom vajaru da nacini od njega skulpturu. Bio je to obican kamen, ali ako ga okrenes prema svetlosti, u njemu se odslikavao ceo svet. A vajar ga je odbio. Mudrac mi kaze: i morao je da odbije, jer nije ga sam pronasao. 5. Gospodine, pitam ga ja, kako to da moja glava, koja ispunjava prostore, moze da stane u jednu obicnu kapu? Zateceni sasvim slucajno, kaze on, u istom nizu godina na ovoj staroj oronuloj planeti, mi se nastavljamo jedni na druge, kao sto se grana nastavlja na granu, a ipak zivi svoj vek okrenuta ka drugoj strani sveta, ka nekim svojim olujama i vidicima. Zato je tvoja glava zumance nekog jos neotkrivenog sunca. Zato zasad staje i u obicu ljusku. 6. Gospodine, kazem ja njemu, imam neverovatnu snagu. Mogu da upravljam brodovima, jer sam ih pokorio. Mogu da zidam nebodere jer sam savladao beton i celik. Mogu da rijem kroz planine i menjam lice kontinenata. Ali kad uzmem u saku obican mali sljunak, ma koliko ga stiskao, nikad ga necu razbiti. Kako to? Veliki umovi, kaze on, bili su u pocetku neznalice, kao sto je reka bila potok ili tajfun - tisina. Najvece hulje istorije bile su pre toga bucmasti bezazleni malisani. Himalaji su bili para. Nesto cvrsto i oblo, kao kipovi Vavilona, bilo je u svom vulkanskom detinjstvu bezoblicno i meko. Zato je sljunak, u stvari, jedna ogromna planina, oljustena od golotinje svog lepog i strahovito zgusnutog srca. Ceprka zatim po pesku, prstom izvadi zametak Kilimandzara; stavljam na ledja obicno kristalno zrnce, ali padam pod teretom. 7. Gospodine, kazem mu ja, video sam slikara koji prolazi kroz platno kao kroz svetlost. Naslika sebi vodu i pliva. Kako to? Naslika Alpe i penje se. Naslika daljinu i izgubi se. Mudrac mi nista ne govori. Samo vidim, u sumrak, kako se poistovecuje sa sivilom, rasplinjuje i nestaje. Odlazim zamisljen i dogadja se nesto cudno: za mnom ne ostaju stope, kao da nikad nisam ni prolazio ovim krajem. Kao da sam to samo pozeleo u snovima. I - izmislio. Jedan izgubljeni randevu Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam
vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta. U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara. A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu. Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin, obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe. Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove, mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad. Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942. Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi. Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom, babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja. Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu, imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc „Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“. Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko. Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu. Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas. Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim. Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće. I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga, dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.
Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem. Pećine Aprila sam odlučio da predjem planinske vrhove i spustim se ka moru. Od zime bio sam opčinjen jednom vešću iz novina i neobičnim slikama okeanskih dubina. Neko je dole pronašao novu vrstu života. U petnaestoj godini dečaci kao ja znaju za mnoge tajne i odmah prepoznaju pesmu u svemu što ih okružuje. U čavrljanju trava ili u mrmljanju vetra. U mekom coktanju reke što rije usnama sprudove. U blagom dahtanju šljunka i otkucaju srca neke bube na dlanu. Kasnije, mnogi potroše čitav usplahiren život da sve to ponovo otkriju. Da opipaju. I provere. Da objasne. I dokažu. Ljudi najteže vide ono što je nevidljivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost očiju. Onda: ta vest. Te slike. Taj svet karbohidrata. I materinstvo hemije. Ti zagonetni sistemi života, što se ne otvara iz sunca i iz svetlosti, nego ga plodi mrak, jer obasjano je ljubavlju vulkana što se mehuraju pod strahovitim pritiskom vodenog zagrljaja. Džinovski cevasti crvi, koji umesto očiju imaju purpurne kreste. I laticama vrebaju. I brste vreli mulj. Šta će boje u tami, u dubinama mora, razmišljaju dečaci u petnaestoj godini, dok u sebi pevuše svoja purpurna pitanja. I otkud krabe i pauci što gmižu po magmi? Ili korali i alge sa hemoglobinom u krvi, kao u kapilarima sisara? Ljudi najteže shvataju to što je nezamislivo. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost mudrosti. Ushićen i potresen otkrićem te čudne prirode, za koju ne bih ni saznao da sam se ovde na zemlji rodio stoleće ranije, išao sam ka moru kao ka zvuku iz sna. Pa valjda zato i nisam primetio na vreme kako me neko prati, ali ne planinskim stazama, već iznutra, kroz stene. Naviknut da se stvarnost od polovine marta ponaša prema meni nekako pomereno, i da mi raspršuje razum kao severni vetar
oreole maslačka, odlučio sam da ćutim, da posmatram sa strane i pravim se ravnodušan. Ko me sledi, taj sigurno ima dubokih razloga. Tim pre, što je i dečak. I ima moje oči. I moje crte lica. I ima moje godine i moju tihu upornost. Što onda ne bi imao i moju lepu radoznalost? Znao sam: neće izdržati. Pojaviće se iz kamena. Izišao je iz stene u smiraj šestog dana. Čitavu milju preda mnom. Spustio se do potoka i zapalio vatru. Prao je čelo i oči dok sam mu prilazio. Onda sede na kamen i izvadi iz nedara pregršt nezrelih narova. Pružio mi je pola. "Na čudan način stižete", rekoh umesto pozdrava. On je lomio plodove i neko vreme ćutao. Na licu mu je treperio zlatnocrveni odsjaj od soka, vatre i sunca što se po nama grušalo. Nabacujući granje, reče: "Pridjite vatri." Lepljivi krici ždralova još uvek su mi mirisali na sever i na sneg. U ovom kraju je bilo škorpiona i zmija. Zato sam ležaj prostro uz samu obalu potoka. On reče: "Budite spokojni. Paziću na Vas dok spavate." Magla sa vode, na mahove, kao da je dobijala pamučne napade kašlja. Ostali čvorovi sumraka polako su se vezivali u pepeljastu tišinu. Sunce je odavno zašlo. Ćutali smo i jeli dve ribe što sam ulovio u viru ispod kamena. Onda legoh na ledja i zagledah se u nebo. Jedan cvet - bela kometa, sa dugim repom peteljke, obleteo je galaksiju mog užarenog uha. Rekoh: "Iako nemam neke vidovite oči, ja sam Vas ipak posmatrao zatvorenog u kamen i želeo bih da shvatim, čestiti prijatelju, je li to lavirint pećina kroz koji se Vi krećete, ili u sebi nosite nekakav urodjen dar da prolazite kroz tvrdo?" Seo sam levo od njega, niže za čitavu glavu, odajući mu tako dostojno poštovanje.
On reče: "Postoje dva sveta. Jedan smo izmislili, a na drugi nas teraju. Od koje ste Vi vrste?" Od koje sam ja vrste? Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje. Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva. Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti. Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja... Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda. Od koje sam ja vrste? Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje. Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu. Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog. Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled. Dečak je i dalje ćutao. Ovako sam mu rekao: "Seme sam, što čuva u sebi neproklijalo vreme. A siguran sam u jedno: nemam pamet od magle. Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga
otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprekidno se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka. Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i u nekakvom prostoru, ako u sebi ne nosi sva vremena i prostore?" I ovako sam mu rekao: "Pokret od mene do mene nije ni ulaz u mene, ni izlazak iz mene, već lice moga naličja. Tu negde ispod kože, tu negde bliže kičmi, gde rskavica okoštava, množi se novost već poznatog. Pokret od mene do mene nije umeće sazrevanja. Šta bih ja, da se uobličim u krošnju svoga konačnog? Šta bih ja, kad bih prestao da iscrtavam trajanje, u premorenom vazduhu medju pepelnim senkama? Neukrašen i običan, bavim se odgonetanjem. Vidite kako se igram. Vidite kako to umem. Igra je neobičan i nepogrešiv život. Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem." Od koje sam ja vrste? Postoje ljudi iz prošlosti koji žive i danas. Ko se pažljivo zagleda, možda ih može primetiti već negde u budućnosti. Eto od koje sam vrste. Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni ožiljci, ni starenje. Pokret od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao ćilimu. Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i blaži nesklad boja. Prislanjam jezik uz nepce. Tu je sav okus prostora. Mili po meni tišina.
Otvaram poklopce noktiju. Moji prsti mi pevaju. Pokret od mene do mene nije ni umeće venjenja. Ja samo uplićem smisao večitih ornamenata u ovu prelepu njušku, mokru od sopstvene svetlosti. "Verujte", reče mi on, "odavno nisam sreo nekoga ko je u sebe tako aljkavo preobučen. Vi osećate stvari kao što životinja oseti zemljotres, šumski požar, poplavu ili smrt. Ali to nije dovoljno. Mučite se da mislite dalje od odmišljenog. Da li se drveće muči dok lišćem rezbari prostore? Da li se okean muči dok brsti stenovite obale? Da li se izvori muče dok putuju kroz zemlju? Da li se vetrovi muče dok bez napora udišu jedno po jedno nebo? Probaću da vam objasnim neke obične stvari. Ali vas upozoravam: najteže je razumeti ono što je razumljivo. I najteže je čuti ono što vam prećutim. Za takve stvari je potrebna ogromna mudrost ušiju." Sedeli smo do svitanja. On reče da u kamenu nema nevidljivih hodnika, niti mora postojati nekakva posebna lukavost da se prodje kroz tvrdo. Jednostavno se bira prvi, najpreči put, i to je čitava pamet. Prepreke, ako ih ima, ne nalaze se u stvarima, nego u našoj nemoći. Jer zašto na njih ne naidju oni koji ih ne vide? Ili ih vide, a preziru? Nema ni tajni, ni trikova, niti se takve stvari mogu negde naučiti. Treba zadržati dah, zažmuriti, i zatim, zagnjuriti se u planinu. Poneko nikad ne primeti, ushićen lepotom svog vida, da zagledan u neobično, smeta njegovoj običnosti. Gledao sam ga zbunjeno: "Samo mi nemojte reći da prolazak kroz stenu zahteva isti napor kao i hod kroz vazduh". On se zamisli začas i reče: "Imate pravo. Teže mi je kroz vazduh. Mučim se da ga savladam.
Vazduh je dosta žilav, neposlušan i razmažen. I uvlači se u čoveka." "O ovom bi", rekoh, "valjalo razmisliti. Ako nije čarolija, i ako svako može da se kreće kroz tvrdo, znači: i ja bih mogao. Biću vam blagodaran ako uspem da shvatim čime se tamo ulazi." "Ćutanjem", reče on. "Vi koji prolazite samo kroz razredjeno, isuviše ste brbljivi. Zadihani u srcu, retko kad osetite istinski ukus reči. Ja, i kad najviše žurim, žurim vrlo polako. To nazivam razmišljanjem." I ovako je rekao: "Treba dopustiti mislima da se smire i stalože, da bi Vam od svega ostalo tek nekoliko reči, oljuštenih i čistih, lišenih nepotrebnog. Sve teže se odlučujem na upotrebu govora. Velika je to smelost i opaka je nevolja, i beskrajna je slava i čudovišan jad, usuditi se kazivati. Sjaj i dragocenost vatre. Nemir lišća i oblaka. Čvrstina i grč planine. Istrajnost jezerskih voda. Dah vetra u dolinama. Miris sunca u semenju. Sve su to dostojanstva pred kojima sam postidjen i kad pogrešno slušam, a kamoli kad pokušam i da ih objavim rečima. Govor je opasna umetnost." A zašto nam je potrebno da znamo svetle reči? "Da ih u sebi nosimo, prostodušne i smirene, kao čestitu opremu protiv lukavstva i zablude." A koliko je potrebno takvih istinskih reči da se ispuni život? "Deset. Možda čak dvanaest. Ko shvati tih dvanaest reči, uspeće da odabere na kraju onu najsvetliju, i odbaci sve ostale. Jer u poslednjoj reči sadrži se sav govor." A zašto nam je potrebno da znamo najčistiju reč? "Da je u sebi ljuštimo kao svoj način ćutanja. To je jedini ključ
kojim se može otvoriti najtvrdja stvar na svetu." Tako mi je govorio. Kroz polusan sam video kako polako gricka poslednje zrno nara. U potoku je svitalo, u vatri se smrkavalo. Jesam li išta primio? To što u sebi nosimo, prevazilazi dokaz, ali dobro je saznati kako se misli bez napora. Ko tako ume da misli, taj ima oslonac u nečujnom. Ko ume tako da odluči, taj ima oslonac u nevidljivom. Bio sam sanjiv i umoran, sav nešto nežno ošamućen. Umalo da mu priznam, ni učtivo, ni oholo, da mu obazrivo verujem. Drukčiji sam od ostalih i to je moja muka. Težak, od jezgra načinjen, ja lečim metalnu potrebu da briznem u gvozdeni plač od straha i lepote. Ali čemu priznanja? Ko je mene razumeo? Duboko se poklonio. Reče da smatra čašću što mi je pomogao da budem manje umišljen. Zahvaljuje mi na tome. Više se nismo sreli. Odlutao je kroz kamen. Proveo sam dve nedelje kao u blistavom bunilu, trudeći se da izdvojim bar nekoliko reči za koje doista verujem da su neukaljane. Prvo sam rekao: majka. I ponavljao: majka. Kad mi se sasvim učinilo da je ta reč od svetlosti, odlučih da je progutam kao malenu semenku i sačuvam za sebe. Da je nikad više ne upotrebim uzalud. Onda sam pokušao da me misao o njoj provede kroz kamenu liticu. Udario sam čelom i pao licem ka zemlji sa punim ustima mleka. Govorio sam mlekom. Vilice su mi bile otečene i rovite. Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te reči. I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost, odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi. Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud. Dogodilo se isto. Udario sam čelom o liticu pred sobom i pao licem ka zemlji sa punim ustima vatre.
Govorio sam žar, i desni su mi bile u plikovima i ranama. Izabrah još neke reči. Dugo sam ih ponavljao. I videh da govorim meso i da govorim dim. I videh da govorim kišu i da govorim korenje. Skoro sam se udavio. I tek tada sam shvatio da svaka reč na svetu sadrži u sebi govor, ma bila i najobičnija. Reč: ptica. I rel: hleb. I sreća. I ljubav. I istina. Jer veličina reči nije u njenom značenju, nego mome značenju. Zagrizao sam vetar na samoj ivici usne, tu gde počinje osmeh. Jesam li, najzad, siguran? Ako ni u šta drugo, bar u svoj neuki um? Bio sam, napokon, spreman da se ponovo vratim rečima kao: majka, sloboda ili život. Ali ne da ih govorim, ali ne da ih mislim, već da ih živim u sebi, žureći polako i oprezno. Postoje mnoge stvari koje sam zanemario. Dok gledam kako april silazi u dolinu i u naručju odnosi nezrele plodove kiše, ljuštim se, ali se provlačim kroz okočtali vazduh i rskavicu nevidljivog. Da li ću ikada biti dovoljno mudar i upućen u rastvaranje prepreka? Kad budem ravan vodi, koja bez ikakvog oslonca drži na plećima brodove natovarene nebom, možda ću to razumeti. Kad budem ravan nebu, koje bez ikakvih eksera zakiva zvezde u prazno, možda ću to razumeti. Kad budem ravan vetru, koji bez kičme i kostiju nosi težinu ptica, možda ću to razumeti. Kad budem ravan sebi, možda ću to razumeti. Vreme je da odrastem bar do sopstvenog temena.
