Александар Антић ТЕЖАК СЛУЧАЈ Лица: Играју два дечака. Први дечак је болесник, други „лекар” (Ординација школског лекара.) БОЛЕСНИК (улази у ординацију): Добар дан, дошао сам на преглед, мама је у чекаоници. ЛЕКАР: Здраво. Зашто си дошао? БОЛЕСНИК: На преглед... Је л’ да се скинем? ЛЕКАР: Чекај... Од чега си болестан? БОЛЕСНИК: Ја хоћу да се скинем, а ви прегледајте, па кажите. ЛЕКАР: Добро... Боли ли те нешто? БОЛЕСНИК: Ма, не боли... Него сам се у недељу увече уплашио... па се уплашила и моја мама, и онда ме довела. ЛЕКАР: Хајде, скини кошуљу. Ц... ц... шта ти је ово? БОЛЕСНИК: Огреботина. (Леђа и груди су .му изГребани и црвени.) ЛЕКАР: Па зар преко целих леђа? БОЛЕСНИК: То је од кестена. ЛЕКАР:
Говори
лепо: од чега ти је?
БОЛЕСНИК: Кад сам се пео на кестен, оклизнула ми се нога, и ја се сасуљао низ једну грану, па ме одерало! ЛЕКАР: Даћу ти ја сасуљао... Добро, проћи ће то. БОЈ1ЕСНИК: Па, наравно, само је кошуља гото- ва... Не може ни да се закрпи. ЛЕКАР (ореће Га к себи): О-хо, а шта је ово? БОЈ1ЕСНИК: Огребао ме мачор кад сам хтео да ми буде сувозач на куглагер-колицима... Отимао се, а ја га не пуштам и ... Ј1ЕКАР: Као да си се борио са тигровима... А ово црвенило, а? БОЈ1ЕСНИК: То је од мора... Летос сам био инди- јански поглавица на мору. Па смо се мазали неким травама. ЛЕКАР: Па, ваљда си се купао после мора, забога! БОЛЕСНИК: Јесам, него тај цвет... Јака му боја, па не може. Баш се чуде. ЛЕКАР: Е, вала, и јесте за чуђење... Није то ништа. Хајде, обуци се! БОЛЕСНИК: Па, наравно... Знао сам. Али, мама запела, иди, па иди... Још од недеље увече... Знате ка- кве су жене!
ЛЕКАР: Не разумем. Шта је било страшно у неде- љу увече? БОЛЕСНИК: Било је страшно у понедељак, зато што смо имали први час математику. И требало је да покажем домаће задатке. И онда - у недељу увече ни- сам могао да решим задатке, много тешки задаци за почетак године... И онда ме нагло обузме нека ватра... сав горим! ЛЕКАР: И онда, и онда... Шта је било после? БОЛЕСНИК: Било је то црвенило и ватра, а ја по- чнем да се чешем... Узнемириле се све те огреботине, и то од кестена, и од мачора, а ова боја само сева... Ја се чешем, знојим се... А мама такође почела да црвени, и њу обузме ватра, због мене. Знате какве су мајке... ЛЕКАР : Сећам се... Нарочито кад имају овакве си- нове... БОЛЕСНИК: Па, да... Мислила трбушни тифус. ЛЕКАР: Ваљда је на богиње мислила. БОЛЕСНИК: Богиње или заушке, не знам... И онда каже: Одмах да си ишао лекару, молим те... Тако је испало чисто смешно: ја се уплашио математике, мама се уплашила за мене... и ето! ЛЕКАР: Стварно компликован случај. А зашто ниси дошао јуче него тек данас? БОЛЕСНИК: Па, како да дођем кад сам био боле- стан? ЛЕКАР: Здрав си као дрен. Каква болест! БОЛЕСНИК: Ма, и ја знам да сам здрав, али мама мислила да сам болестан, а осим тога јуче је био поне- дељак... математика. Цео дан седео сам код куће... Водим ја рачуна кад је нешто озбиљно! До виђења!
ЗАВЕСА
