Medjunarodno bankarstvo

FAKULTET ZA TRGOVINU I BANKARSTVO BEOGRAD

MEĐUNARODNO BANKARSTVO

PROF.DR IVAN ĐURKOVIĆ

BEOGRAD, 2010.

Glava prva

MEĐUNARODNO MEĐUNARODNO BANKARSTVO I NACIONALNI BANKARSKI SISTEMI

1.

NAST NASTA ANAK NAK I RAZV AZVOJ MEĐU MEĐUNA NARO ROD DNOG NOG BANK BANKAR ARST STV VA

U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je do ekspanzije međunarodnih trgovinskih odnosa i do nastanka multinacionalnih (međunarodnih) kompanija koje su svoje poslovne aktivnosti proširile van van grani granica ca naci nacion onal alni nihh ekono ekonomi mija ja.. Form Formira iranj njem em takvi takvihh ekono ekonoms mski kihh subje subjekat kataa koji koji su, su, radi radi maksimiziranja profita, bili orijentisani na globalna svetska tržišta, jer su im nacionalna tržišta postala tesna, imalo je dalekosežne posledice na svetske ekonomske tokove a time i na nacionalne bankarske sisteme. sisteme. Bankarski Bankarski sistemi, koji su do tada bili organizovani organizovani u uskim nacionalnim nacionalnim okvirima, nisu bili više u stanju da prate narasle finansijske potrebe multinacionalnih korporacija. Zbog toga su bili  prinuđeni da promene svoj dotadašnji način organizacije i metode rada, pa su iz nacionalnih okvira   prerasli u nadnacionalne sisteme. Prerastanje bankarskih institucija iz nacionalnih u nadnacionalne  bankarske sisteme označava početak stvaranja međunarodnog bankarskog sistema . Tri su osnovna faktora koja su uslovila ubrzani razvoj međunarodnog bankarskog sistema; Prvi faktor faktor je, već pom pomenut enuti,i, brzi razvoj razvoj svetske svetske trgovi trgovine ne i stvaran stvaranje je multin multinaci acional onalnih nih korporacija. Kako su ovi globalni sistemi poslovali van nacionalnih granica bile su im potrebne  bankarske usluge u tim zemljama. Bili su im potrebni kreditni aranžmani, usluge konvertovanja deviza, usluge međunarodnog platnog prometa, pristup finansijskim tržištima i slično. Navedenu lepezu usluga nacionalni bankarski sistemi nisu bili u stanju da u potpunosti ispune na adekvatan način. Iz tih razloga se međunarodni međunarodni bankarski sistem i razvijao razvijao paralelno paralelno sa razvojem razvojem trgovinskih trgovinskih i korporativnih korporativnih odnosa na svetskim tržištima. Drugi faktor koji je uslovio ubrzani razvoj međunarodnog bankarstva je značajan rast profita koji su banke ostvarivale na osnovu svojih aktivnosti u oblasti globalnog investicionog bankarstva,  poslovanjem sa stranim hartijama od vrednosti i plasiranjem svojih portfelja van nacionalnih granica. Treći faktor je postojanje evrodolarskog tržišta. Evrodolari predstavljaju depozite na računima u SAD koji se transferišu u banke van SAD, u Evropu, i drže u dolarskim depozitima, koji su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati s rokom dospeća od 30 ili više dana. Glavni centar evrodolara je London, i ukupan iznos evrodolara u opticaju iznosi oko 4,4 biliona dolara 1, što evrodolarsko tržište čini jednim od najvažnijih finasijskih tržišta u svetu. Evrodolarsko tržište je zapravo osnovao Sovjetski Savez 50-tih godina prošlog veka, u eri hladnoratovskih odnosa. Sovjetski Savez je imao značajnu količinu kapitala u dolarima koji je bio deponovan u američkim bankama. Pošto su se Rusi pribojavali da bi američka vlada mogla da im zamrzne ta sredstva želeli su da ih prebace u Evropu. Takođe, Rusi su želeli da zadrže dolarske depozite, radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama, pa su transferisale svoje depozite u evropske banke i denominirali ih u dolare. Tom denominacijom je nastao evrodolar. 1

Frederic S.Mishkin:«Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta« str.254.

Glava prva

MEĐUNARODNO MEĐUNARODNO BANKARSTVO I NACIONALNI BANKARSKI SISTEMI

1.

NAST NASTA ANAK NAK I RAZV AZVOJ MEĐU MEĐUNA NARO ROD DNOG NOG BANK BANKAR ARST STV VA

U drugoj polovini dvadesetog veka došlo je do ekspanzije međunarodnih trgovinskih odnosa i do nastanka multinacionalnih (međunarodnih) kompanija koje su svoje poslovne aktivnosti proširile van van grani granica ca naci nacion onal alni nihh ekono ekonomi mija ja.. Form Formira iranj njem em takvi takvihh ekono ekonoms mski kihh subje subjekat kataa koji koji su, su, radi radi maksimiziranja profita, bili orijentisani na globalna svetska tržišta, jer su im nacionalna tržišta postala tesna, imalo je dalekosežne posledice na svetske ekonomske tokove a time i na nacionalne bankarske sisteme. sisteme. Bankarski Bankarski sistemi, koji su do tada bili organizovani organizovani u uskim nacionalnim nacionalnim okvirima, nisu bili više u stanju da prate narasle finansijske potrebe multinacionalnih korporacija. Zbog toga su bili  prinuđeni da promene svoj dotadašnji način organizacije i metode rada, pa su iz nacionalnih okvira   prerasli u nadnacionalne sisteme. Prerastanje bankarskih institucija iz nacionalnih u nadnacionalne  bankarske sisteme označava početak stvaranja međunarodnog bankarskog sistema . Tri su osnovna faktora koja su uslovila ubrzani razvoj međunarodnog bankarskog sistema; Prvi faktor faktor je, već pom pomenut enuti,i, brzi razvoj razvoj svetske svetske trgovi trgovine ne i stvaran stvaranje je multin multinaci acional onalnih nih korporacija. Kako su ovi globalni sistemi poslovali van nacionalnih granica bile su im potrebne  bankarske usluge u tim zemljama. Bili su im potrebni kreditni aranžmani, usluge konvertovanja deviza, usluge međunarodnog platnog prometa, pristup finansijskim tržištima i slično. Navedenu lepezu usluga nacionalni bankarski sistemi nisu bili u stanju da u potpunosti ispune na adekvatan način. Iz tih razloga se međunarodni međunarodni bankarski sistem i razvijao razvijao paralelno paralelno sa razvojem razvojem trgovinskih trgovinskih i korporativnih korporativnih odnosa na svetskim tržištima. Drugi faktor koji je uslovio ubrzani razvoj međunarodnog bankarstva je značajan rast profita koji su banke ostvarivale na osnovu svojih aktivnosti u oblasti globalnog investicionog bankarstva,  poslovanjem sa stranim hartijama od vrednosti i plasiranjem svojih portfelja van nacionalnih granica. Treći faktor je postojanje evrodolarskog tržišta. Evrodolari predstavljaju depozite na računima u SAD koji se transferišu u banke van SAD, u Evropu, i drže u dolarskim depozitima, koji su u više od 90% oročeni i više od polovine su depozitni certifikati s rokom dospeća od 30 ili više dana. Glavni centar evrodolara je London, i ukupan iznos evrodolara u opticaju iznosi oko 4,4 biliona dolara 1, što evrodolarsko tržište čini jednim od najvažnijih finasijskih tržišta u svetu. Evrodolarsko tržište je zapravo osnovao Sovjetski Savez 50-tih godina prošlog veka, u eri hladnoratovskih odnosa. Sovjetski Savez je imao značajnu količinu kapitala u dolarima koji je bio deponovan u američkim bankama. Pošto su se Rusi pribojavali da bi američka vlada mogla da im zamrzne ta sredstva želeli su da ih prebace u Evropu. Takođe, Rusi su želeli da zadrže dolarske depozite, radi njihovog korišćenja u međunarodnim transakcijama, pa su transferisale svoje depozite u evropske banke i denominirali ih u dolare. Tom denominacijom je nastao evrodolar. 1

Frederic S.Mishkin:«Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta« str.254.

Danas evrodolar egzistira iz dva osnovna razloga: Prvo, dolar predstavlja valutu koja se najviše koristi u međunarodnim trgovinskim odnosima, pa učesnici tih odnosa žele da imaju dolarske depozite radi lakšeg i jeftinijeg jeftinijeg obavljanja međunarodnih međunarodnih transakcija; transakcija; Drugo, evrodolari evrodolari predstavljaj predstavljajuu »of-šor« depoz depozit itee - drže drže se u zemlj zemljam amaa u koji kojima ma nisu nisu predm predmet et regul regulat ativ iva, a, poput poput obave obavezn znih ih rezer rezervi vi,, ili ili ograničenja u vezi prebacivanja depozita van zemlje. Iz navedenih razloga evrodolari se drže i van Evrope, u Singapuru, Bahamima, Kajmanskim ostrvima i svim ostalim zemljama gde se dolarskim depozitima omogućava of-šor status. Evrodolarsko Evrodolarsko tržište je veoma važan izvor sredstava sredstava američkim američkim bankama, čija su zaduženja zaduženja po 2  pitanju ovih depozita više od 100 milijardi dolara . Umesto korišćenja posrednika ili pozajmljivanja ovih depozita od stranih banaka, američke banke su uvidele da mogu ostvariti veći profit ako otvore sopstvene filijale u inostranstvu da bi došle do tih depozita. Prema tome, evrodolarsko tržište je podstaklo da se američko bankarstvo uključi u sistem među me đunar narodn odnog og bank bankars arstv tva. a. Am Ameri eričk čkii bank bankars arski ki sist sistem em je, je, pored pored evrop evropsko skog, g, najz najznač načaj ajni niji ji deo međunarodnog bankarskog sistema. Američke banke koje posluju u inostranstvu imaju strukturu Edge korporacija3, posebnih poslovnica koje se prevashodno bave međunarodnim bankarstvom. Američke  banke (preko svojih holding kompanija) takođe mogu da imaju kontrolni interes u stranim bankama i kompanijama koje pružaju finansijske usluge. Krajem 1981.godine Federalne rezerve odobrile su osnivanje ustanove za međunarodno bankarstvo (International Bankig Facilities; IBFs) unutar SAD koje mogu da preuzimaju oročene depozite od stranih lica, a koje nisu predmet zakona o obaveznim rezervama niti regulativa kojima se ograničavaju kamate. Razvoj međunarodnog bankarstva nije  podstakao  podstakao samo američke američke banke da otvaraju filijale filijale u inostranstvu, inostranstvu, već i strane banke da svoje filijale filijale otvore na teritoriji SAD. Danas strane banke drže više od 10% ukupne aktive banaka u SAD i 19% tržišnog učešća4, kada je u pitanju kreditiranje američkih kompanija. Jedan od najvećih problema u funkcionisanju međunarodnog bankarskog sistema je regulisanje međunarodnog bankarskog poslovanja. Kada su banke uključene u međunarodni bankarski sistem, tako da svoje poslovne aktivnosti mogu prebacivati iz jedne u drugu zemlju, u regulisanje njihovog  poslovanja javljaju se posebni problemi. Regulatorni organi budno prate domaće aktivnosti banaka u svojoj zemlji, ali često nemaju uvid u bankarske aktivnosti u drugim zemljama, ili nisu u mogućnosti da ih budno prate, kako po pitanju inostranih filijala domaćih banaka tako i inostranih banaka sa domaćim filijalama. Takođe, ako banke posluju u više zemalja, često nije jasno koja bi nacionalna regulativna tela trebalo da imaju odgovornost u sprečavanju banaka da se upuste u previše rizične  poslove.  poslove. Jedno od mogućih mogućih rešenja za regulaciju regulaciju međunarodnog međunarodnog bankarskog bankarskog poslovanja poslovanja jeste saradnja nadzornih organa različitih zemalja i standardizacija zakonskih propisa. U tom smeru se i ide, o čemu svedoči Bazelski Bazelski sporazum i procesdure nadzora, koje je objavio 5 Bazelski komitet jula 1992.godine . Na osnovu tih procedura zahteva se da međunarodna aktivnost  banaka bude pod nadzorom jednog tela u matičnoj državi, kome će se dati šira ovlašćenja u vezi sa  prikupljanjem podataka o aktivnosti banaka. Takođe, Bazelski komitet je doneo odluku da nadležni organi u drugim zemljama mogu ograničiti aktivnost inostranih banaka u koliko se ustanovi da se njihovo poslovanje ne nadgleda efikasno. Da li će ovakvi sporazumi rešiti probleme regulisanja međunarodnog bankarskog poslovanja u budućnosti pokazat će vreme. U sistem međunarodnog međunarodnog bankarstva bankarstva uvode se novi posupci i koncepti koncepti preobražaj bankarskih bankarskih instit instituci ucija, ja, koji koji menjaj menjajuu njihovu njihovu klasič klasičnu nu fizion fizionomi omiju ju od tradic tradicion ionaln alnih ih kredit kreditnih nih ustano ustanova, va, ka modernijim finansijskim sistemima.

2 3 4 5

Ibid,str.255. Edge Act corporation-(SAD) korporacija uključena u pozajmljivanje sredstava u inostranstvu; Ibid,str.256. O tome će više biti reči u narednim delovima knjige;

 Navedene promene se ogledaju u sledećem: •

•

•

•

•

Proširenje repertoara delatnosti banaka , koje se ogleda u poboljšanje organizacione, tehničke i stručne osposobljenosti bankarskih sistema radi osposobljavanja za obavljanje novi novihh inova inovati tivn vnih ih posl poslov ova, a, pre svega svega poslo poslovi vi:: fakt faktor orin inga ga,, forf forfet etin inga, ga, lizi lizing nga, a, akceptiranja i dr. Ukrupnjivanje bankarskih sistema , radi što veće koncentracije novca i kapitala u   ban banka karst rstvu vu,, princi principom pom tzv. tzv. bank bankars arske ke anglo anglome merac racij ije, e, radi radi dobij dobijan anja ja prim primat ataa na finansijskim tržištima i u pokrivanju komercijalnih transakcija. Uvođenje koncepta menadžmenta u bankarstvu , upravljanjem aktivom i pasivom (ALM) obuhvata metode, mere i aktivnosti banaka u cilju sprovođenja racionalne   poslovne politike, radi minimiziranja eventualnih rizika u poslovima sa uporednim stabilnim obezbeđivanjem odgovarajućeg nivoa likvidnosti i solventnosti, što treba da rezultira odgovarajućim iznosom dobiti. Upravljanjem troškovima u banci , predstavlja novi racionalni odnos menadžmenta  banke prema troškovima poslovanja, kako oni ne bi ugrozili sumu dobiti koju banka može da ostvari. predstavlj vljaa novi novi sistem sistem disper disperzij zijee bankarsk bankarskee mreže mreže i finansi finansijski jskihh Offsor Offsor bankig bankig, predsta  punktova širom sveta, naročito u zemljama koje imaju fiskalne pogodnosti za of-šor  institucije i liberalne zakone u oblasti finansijskog poslovanja.

Da bi sist sistem em me među đuna narod rodnog nog banka bankarst rstva va mo moga gaoo perm permane anent ntno no da se razv razvij ijaa i usavrš usavršav avaa neophodno je konstantno širiti i inovirati ponudu bankarskih i finansijskih poslova. Stalna inovacija  bankarskih i finansijskih poslova je neophodna iz razloga što novi korporativni odnosi zahtevaju sve veću, bržu i jeftiniju lepezu bankarskih i finansijskih usluga.

2.

OBEL OBELE EŽJA NA NACIONA ONALNIH LNIH BANKAR KARSKIH SISTA ISTAM MA

Savremeni bankarski sistemi u svetu predstavljaju multiservisne finansijske institucije usmerene ka formiranju adekvatnog finansijskog potencijala, koji pored osnovnih funkcija obezbeđuje kontigente finansijskih usluga, strukturno efikasnu i racionalnu alokaciju kredita, organizuje novčane transfere i  povezuje međunarodne finansijske sisteme. Prema tome, kvalitet sistema međunarodnog bankarstva pre svega zavisi od kvaliteta nacionalnih bankarskih sistema. Iz tog ugla prezentiraćemo strukturu i osnovne karakteristike najznačajnijih nacionalnih bankarskih sistema: bankarski sistem SAD, bankarski sistem Engleske, globalni bankarski sistem EU kao i pojedinačne bankarske sisteme najvažnijih zemalja članica EU i bankarski sistem Japana.

2.1.

Bankarski sistem SAD

Savremeno komercijalno bankarstvo u SAD započelo je osnivanjem Bank of Novth Amerika u Filadelfiji 1782.godine. Pošto je pomenuta banka ostvarila poslovni uspeh, to je iniciralo osnivanje i drugih banaka, što je označilo početak bankarskog sektora na teritoriji SAD. U prvim godinama američkog bankarskog sektora osnovno pitanje se odnosilo na dilemu ko bi trebao da daje ovlašćenja za rad bankama, federalna vlada ili savezne države ponaosob. U početku je  preovladao stav da treba centralizovati i kontrolisati bankarski sistem na federalnom nivou. Rezultat takvog zalaganja je osnivanje Bank of United States 1791.godine, koja je imala obeležja kako privatne, tako i centralne banke, odnosno državne institucije odgovorne za količinu novca i kredita na nivou države. Međutim, postojali su i drugačiji stavovi o takvoj centralizaciji, posebno kada je u pitanju  poljoprivreda, pa su se pojavili zagovornici rešenja da bankama dozvole za rad izdaju savezne države. Kao rezultat velikog nepoverenja u centralizovani bankarski sistem je zatvaranje Bank of United States 1811.godine. Zbog zloupotrebe državnih banaka i velike potrebe da se formira centralna banka koja bi federalnoj vladi pomogla da se obezbede neophodna sredstva, Kongres je 1816.godine odlučio da osnuje Second Bank of United States. Ova banka je poslovala sve do 1836.godine kada je ugašena. Do 1836.godine komercijalne banke su dozvolu za rad dobijale od one savezne države u kojoj su  poslovale. Nije postojala nacionalna valuta, a banke su do sredstava uglavnom dolazile emitovanjem   banknota (gotovine koja je bila u opticaju) koje su se mogle otkupiti za zlato. Pošto u mnogim saveznim državama bankarske regulative nisu bile ni malo stroge, često su se dešavala bankrostva  banaka usled prevara ili manjka kapitala, pa su njihove banknote postajale bezvredne. Da bi se sprečile zloupotrebe banaka koje su ovlašćenja za rad dobijale od saveznih država (nazivale su se državne banke) donosi se Zakon o nacionalnom bankarstvu 1863.godine, koji je omogućio stvaranje novog sistema banaka koje su ovlašćenje za rad dobijale na federalnom nivou (nazivale su su nacionalne banke), a čiji rad je kontrolisala Služba za valutnu kontrolu. Osnovna namera je bila da se pomenutim zakonom onemoguće izvori sredstava «državnim bankama«, tako što su njihove banknote bile oporezovane, dok banknote «nacionalnih banaka« nisu podlegale poreskim opterećenjima. Rezultat delovanja navedenog zakona je i danas prisutna dvojnost u bankarskom sistemu SAD, sa jedne strane su banke koje nadgleda federalna vlada, a sa druge banke koje su u nadležnosti saveznih država. Centralno bankarstvo nije postojalo sve do 1913.godine kada je formiran Sistem federalnih rezervi (FED), sa ciljem da se promoviše sigurniji bankarski sistem. Od svih nacionalnih banaka zahtevalo se da postanu članice FED-a i na taj način poštuju niz novih regulativa koje je FED bio nametnuo. Državne banke mogle su, mada se to od njih nije izričito zahtevalo, da postanu članice sistema, ali je većina tih banaka ostala po strani iz razloga visokih troškova članstva koje je nametao FED. Koliko je američki sistem bankarske regulacije složen najbolje pokazuju sledeći podaci; «Služba za valutnu kontrolu ima primarnu odgovornost nad 2.100 nacionalnih banaka, koje poseduju više od polovine aktive u sistemu komercijalnog bankarstva. Federalne rezerve i organi zaduženi za državne banke imaju zajedničku odgovornost za 1.200 državnih banaka koje su članice FED-a. FED je nadležan i za kompanije koje su vlasnice jedne ili više banaka (bankarske holding kompanije), a nadležan je i za nacionalne banke. Federalna korporacija za osiguranje depozita (FDIC) i nadzorni organi državnih banaka zajedno nadgledaju 5.800 državnih banaka koje imaju FDIC osiguranje, ali koje nisu članice FED-a. Nadzorni organi državnih banaka nadležni su još za oko 500 državnih banaka

koje nemaju FDIC osiguranje i koje raspolažu sa manje od 0,2% depozita u sistemu komercijalnog  bankarstva«6. Jedna od osnovnih karakteristika bankarskog sistema SAD su bankarske holding kompanije, koje u svom vlasništvu imaju više banaka. Ovaj vid korporativnog vlasništva ima značajne prednosti za  banke. Pre svega omogućava im izbegnu stroga ograničenja po pitanju otvaranja filijala, pošto holding kompanije mogu da imaju kontrolni interes u nekoliko banaka, čak i ako otvaranje filijala nije dozvoljeno. Naime, prisustvo velikog broja komercijalnih banaka u SAD rezultat je ranijih zakona koji su tim finansijskim institucijama ograničavali otvaranje filijala. Svaka savezna država imala je svoje zakone o vrsti i broju filijala koje banke mogu da otvore. Države na istočnoj i zapadnoj obali, na  primer, dozvoljavale su bankama da otvaraju filijale širom savezne države, dok su države centralnog dela bile nešto restriktivnije u tom pogledu. Problem oko otvaranja filijala nastao je 1927.godine donošenjem Mc Faddenovog zakona (zajedno sa Douglasovim amandmanom iz 1956.godine), kojima se bankama zabranjuje otvaranje filijala van granica saveznih država, i na taj način primorao sve nacionalne banke da poštuju zakonske regulative o filijalama one savezne države u kojoj se nalaze. Tek 1994.godine donošenjem Zakona o međudržavnom bankarstvu i efikasnosti filijala ukinuta je zabrana međudržavnog bankarstva prema Mc Faddenovom zakonu i Douglasovom amandmanu. Ovim zakonom ne samo da je bankarskim holding kompanijama dozvoljeno da preuzimaju banke u drugim saveznim državama, već im je i dozvoljeno da spajaju svoje banke u jednu sa filijalama u različitim saveznim državama. Bankarske holding kompanije se upuštaju i u druge aktivnosti u cilju pružanja investicionih saveta, usluga obrade podataka i transmisije, lizinga, kreditnih kartica, servisiranja kredita u drugim državama i sl. U proteklih tri decenije zabeležen je ogroman rast ovih finansijskih institucija, pa one danas kontrolišu gotovo sve velike banke, a više od 90% svih komercijalnih depozita nalaze se u  bankama koje su vlasništvo holding kompanija.7 Monetarna vlast u SAD nalazi se u rukama Sistema federalnih rezervi (FED), koji ima vrlo specifičnu strukturu organizacije, imajući u vidu druge centralne banke u svetu. Razlozi specifične organizacione strukture leže u činjenici da je sve do dvadesetog veka bio prisutan paničan strah saveznih država od centralizacije monetarne moći. Takav strah od centralizacije bio je jedan od razloga otpora osnivanju centralne banke u Americi, dok je drugi razlog - nepoverenje američke javnosti prema takvom povezivanju čiji je simbol bila upravo centralna banka. Međutim, propast velikog broja banaka  početkom dvadesetog veka (bankarske panike) doprinelo je da se počelo uviđati da je centralna banka nužna potreba radi sprečavanja budućih takvih panika. Tako je Kongres 1913.godine usvojio Zakon o federalnim rezervama, a na osnovu tog zakona osnovan je Sistem federalnih rezervi sa 12 regionalnih  banaka federalnih rezervi. Cilj autora Zakona o federalnim rezervama je bio da se stvori takva formalna struktura Sistema federalnih rezervi na osnovu koje će se u regionima moć rasporediti između  privatnog sektora i vlade, kao i između bankara, poslovnih preduzetnika i javnosti. Svaka od 12 oblasti federalnih rezervi ima glavnu centralnu banku, koja može imati filijale u drugim gradovima toga regiona. Tri najveće centralne banke su Njujork, Čikago i San Francisko, koje zajedno raspolažu sa više od 50% aktive FED-a. Njujorška centralna banka, koja raspolaže sa četvrtinom aktive, predstavlja najvažniju od svih regionalnih centralnih banaka. Svaka regionalna centralna banka je polujavna (delom privatna, delom vladina) i u vlasništvu je privatnih komercijalnih  banaka u regionu. Osnovne funkcije 12 regionalnih centralnih banaka se ogledaju u sledećem: • Emisija novčanica, • Kliring čekova, • Povlačenje oštećenih novčanica iz opticaja, 6

Frederic S.Mishkin:”Monetarna ekonomija bankarstvo i finansijska tržišta”,str.231-232.

7

Ibid,str.233.

• • • • • •

Odobrenje eskontnih kredita bankama iz svog regiona, Procena zahteva za spajanje banaka i zahteva banaka za proširenjem poslovanja, Veza između poslovne zajednice i FED-a,  Nadzor bankarskih holding kompanija i banaka sa državnim ovlašćenjem, Prikupljanje podataka u vezi uslova poslovanja banaka i poslovnim stanjem, Istraživanja u vezi sa sprovođenjem monetarne politike.

  Na čelu Sistema federalnih rezervi nalazi se sedmočlani Savet guvernera sa sedištem u Vašingtonu. Svakog guvernera imenuje predsednik SAD, a njihovo imenovanje potvrđuje Senat. Od sedam guvernera bira se jedan, i on je predsednik Saveta guvernera sa mandatom od četiri godine.

2.2.

Bankarski sistem Engleske

Od 17. veka Velika Britanija je bila poznata kao kolevka bankarstva. Glavni grad, London, je   još uvek jedan od vodećih finansijskih centara. Sem centralne banke Engleske koja je bila nacionalizovana, većina banaka je bila privatna, a manji broj su činile banke koje su imale svoje akcionare - vlasnike. Bankrotstva banaka bila su česta, tako da su u ranom 19. veku, banke koje su izdavale svoje akcije i koje su imale veći kapital, bile traženije kao sredstvo za stabilizaciju industrije. Do 1833. ovim korporativnim bankama je bilo dozvoljeno da primaju i transferišu depozite u Londonu, iako im je bilo zabranjeno da emituju novčanice (tu ulogu je preuzela Centralna banka). Korporativno bankarstvo je doživelo svoj procvat posle donošenja zakonskih propisa 1858, čime   je odobrena ograničena pouzdanost banaka koje su izdavale akcije. Međutim, bankarski sistem nije uspeo da sačuva veliki broj institucija, kao što je to slučaj u S.A.D. Rekonstrukcija bankarskog sistema je počela 70-tih godina prošlog veka. Akt o bankarstvu (Banking Act) donet 1979. formalizovao je kontrolu Centralne banke nad svim finansijskim subjektima. Samo priznate banke i finansijske institucije za prikupljanje depozita su mogle da mobilizuju depozite od stanovništva i privrede. Velike klirinške banke sa svojom raširenom mrežom dominiraju Britanskim bankarstvom. One su ključni igrači u platnom sistemu, kao i primarni izvor kratkoročnih sredstava za finansiranje  privrede. Štaviše kroz široku mrežu svojih poslovnica, velike engleske banke utiču na neka finansijska tržišta kao što su potrošačke i finansije domaćinstva i finansiranje trgovine. U prošlom periodu mnoge velike banke su počele da osećaju pritisak manjih banaka koje su nudile povoljnije uslove i  bile su mnogo fleksibilnije od velikih finansijskih konglomerata. Velike banke su odgovorile ponudom novih servisa i proizvoda svojim klijentima i tako zadržale svoje pozicije. Sadašnja struktura Britanskog komercijalnog bankarstva se nije značajnije promenila od 1930.   Na čelu je bila Bank of England, koja je tada bila privatna, i 11 klirinških banaka koje su bile rangirane ispod nje. Dve velike promene su se desile od tada: Bank of England je nacionalizovana (postala je vlasništvo države) 1946. u posleratnoj Laburističkoj vladi; i spajanje najvećih klirinških   banaka koje je od njih pet ostala „Velika četvorka“: Barclay’s, Lloyds (sada Lloyds TSB Group), Midland (sada deo HSBC Holdings), and National Westminster (koju je kupila Royal Bank of  Scotland). Oduvek su osnovne odlike bankarstva u Engleskoj bile koncentracija kapitala i specijalizacija  bankarskog poslovanja. Međutim, u današnjim uslovima brzog razvoja, ogromne svetske konkurencije

i želje za većim profitom u Engleskoj je sve više banaka koje počinju da obavljaju sve bankarske   poslove i iz specijalizovanih prelaze u univerzalne banke. Čuvena „Velika četvorka“ - „Big Four“ (HBOS, HSBC, Barclay’s i Lloyds TSB) drže oko 70% ukupnih depozita, pa im ovako visoka koncentracija depozitnih sredstava omogućuje punu nezavisnost od centralne banke Engleske. HBOS (Halifax Bank of Scotland) HBOS je bankarska i osiguravajuća grupacija u Velikoj Britaniji, holding kompanija Halifaksa (Halifax plc) i Bank of Scotland. Ime HBOS predstavlja inicijale dve najveće institucije grupe (Halifax i Bank of Scotland). Sedište grupacije je u Edinburgu, u Škotskoj; operativno sedište ostaje u Halifaksu u zapadnom Jorkširu - starom sedištu Halifaksa. Spajanje Halifaksa i Bank of Scotland je doprineo da ta novonastala grupacija sa još nekoliko manjih članova postane jedna od četiri najveće finansijske grupacije u Engleskoj po tržišnoj kapitalizaciji. Grupa je takodđe lider u Engleskoj po   plasmanu sredstava za kupovinu nekretnina. Bank of Scotland je Škotska komercijalna i klirinška banka, koja obavlja svoje aktivnosti širom sveta i predstavlja najstariju škotsku banku. Ona je nastala odlukom škotskog parlamenta 17.   jula 1695. a počela je sa radom februara 1696. Iako je osnovana skoro u isto vreme kao Bank of  England (1694), ona je bila veoma drugačija banka. Za razliku od Bank of England čiji je glavni zadatak bio da finansira britansku vladu, Bank of Scotland je imala ulogu da pruža podršku škotskom biznisu i nije smela pozajmljivati novac škotskoj vladi bez odobrenja parlamenta. HBOS ima četiri glavne jedinice: 1. Halifax plc – operativna grupa banaka koja posluje u Engleskoj, Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj. Delovi divizije i brendovi su:  Banco Halifax Hispania  Bank of Scotland International  Birmingham Midshires  Intelligent Finance  Halifax Financial Services (Holdings) Ltd  Halifax Investment Fund Menagares Ltd  Halifax Share Dealing Limited  Halifax Unit Trust Management Ltd  St. James’s Place Capital plc (60% vlasnistva)  St. James’s Place Bank  2.

The Governor and Company of the Bank of Scotland Delovi divizije i brendovi su:  Sainsbury’s Bank (50% vlasnistva)  Bank of Scotland Corporate  Bank of Scotland Investment Services  Bank of Scotland Private Banking  CAPITAL BANK plc  HBOS Financial Services Ltd  HBOS Insurance & Investment Group Ltd

    

HBOS Treasury Services plc Bank of Scotland (Ireland) Bank of Scotland (Netherland) Bank of Wales Bank of Chester 

3. HBOS Australia – osnovana 2004. da bi konsolidovala holding grupu u Australiji. Delovi divizije su:  Bank of Western Australia Limited  Capital Finance Australia Limited  St. Andrew’s Australia Pty Ltd  BOS International (Australia) Ltd 4. HBOS Insurance & Investment Group Limited – kontroliše i vodi grupu osiguravajućih i investicionih brendova u Velikoj Britaniji i Evropi. Delovi divizije i brendovi su:  First Alternative  Halifax General Insurance Services Ltd  Halifax Insurance Ireland Ltd HSBC (The Hongkong and Shangai Banking Corporation) Sa sedištem u Londonu, HSBC holding je jedna od najvećih finansijskih organizacija za   pružanje bankarskih i finansijskih usluga u svetu. Međunarodna mreža HSBC obuhvata više od 9,500 predstavništva u 79 zemalja u Evropi, Azijsko-Pacifičkoj regiji, Severnoj i Južnoj Americi, Bliskom Istoku i Africi. Pomoću međunarodne mreže povezane savremenom tehnologijom, uključujući i velike mogućnosti elektronske trgovine, HSBC pruža zavidnu paletu proizvoda iz domena: personalne finansijske usluge, finansiranje potrošača, komercijalno bankarstvo, korporativno i investiciono   bankarstvo. Iako je grupa oformljena relativno skoro 1991. god, svi principi su zajednički za sve članove grupe i karakterišu dugogodišnje iskustvo na domaćem i međunarodnom tržištu. Ime HSBC grupe potiče od prvog člana i osnivača (Hongkon and Shangai Banking Corp.). Banka duguje svoje početke poslovnim zajednicama kineske obale tokom 1860-tih. U to vreme finansiranje trgovine nije bilo razvijeno i većinu poslova su obavljale evropske trgovačke kuće, dok su profesionalne banke to dosta retko činile. U ranim 1860-tim lokalnim biznismenima su   bile potrebne veće i prefinjenije institucije. To je posebno bilo izraženo u Hong Kongu, gde su liderima bile potrebne specijalizovane bankarske usluge - pod uslovom da ta banka bude lokalnog karaktera i da se njome upravlja sa lokalnog nivoa. Nova kompanija je bila inspiracija Tomasa Sanderlenda i osnovana je 1865. Oko nekih principa je došlo do sukoba sa centralnom bankom Engleske jer je banka bila pod supervizijom Engleske. Kako bi udovoljila zahtevima, da bude u lokalnom vlasništvu, menadžment banke je ubedio Trezor centralne banke Engleske da ta banka   bude pod posebnim nadzorom Hong Konga. Ubrzo posle formiranja banka osniva mrežu agenata i filijala širom sveta, ali se pre svega koncentriše na prisustvo u Kini i čitavom azijskom regionu. Međunarodnoj reputaciji HSBC je umnogome doprinela i finansijska pomoć vladi Kine. Banka je imala ulogu bankara Hong Kongu; emitovala je novčanice u regionu; kao najznačajniju ulogu banka ističe svoje angažovanje u upravljanju javnog zajma kineske vlade. Kasnije banka je bila član mnogih

konzorcijuma za finansiranje investicionih projekata. Oporavak posle Drugog svetskog rata banka   je uspela da preživi kroz više akvizicija i saveza. Prve akvizicije su bile kupovine Mercantile Bank i British Bank, što je postavilo temelje za dalji razvoj grupe. HSBC je održala postojanje u Evropi od otvaranja predstavništva u Londonu 1865. godine. Međutim, svoj uticaj je značajno pojačala kupovinom britanske Midland Bank 1992, stavljajući HSBC u sam vrh finansijskih organizacija. U to vreme to je bila jedna od najvećih bankarskih akvizicija. Druga velika akvizicija je bila kupovina francuske CCF banke 2000. čime grupa ojačava svoju poziciju u evro zoni. Druge manje akvizicije u Evropi su bile: kupovina Mid-Med Bank  (Malta) i Demirbank TAS ( peta najveća banka u Turskoj). HSBC je bila zainteresovana kako za prisustvo na stabilnom ekonomskom tržištu S. Amerike, tako i za tržišta u razvoju J. Amerike. Grupa kupuje 1980. god. 51% vlasnistva Marine Midland Bank, što dokazuje čvrstu rešenost banke da ostane na tom tržištu ( HSBC postaje vlasnik 100% 1987.god). Kasnije akvizicije su samo učvršćivale poziciju banke u S. Americi; kupovina Republic New York Corporation 1999. i Household Internacional 2003. Grupa je u tom trenutku imala vodeću ulogu u poslovima vezanim za: kreditna osiguranja, kreditne kartice, kreditiranje   potrošača. Kupovine u J. Americi su obuhvatale: Banco Roberts S.A. u Argentini, Banco O’Higgins u Čileu i najveća akvizicija u J. Americi je bila kupovina Banco Bamerindus do Brasil S.A. Akvizicijama Mercantile Bank i British Bank 1959. su postavljeni temelji današnje HSBC grupe. Posle dosta uspešnih akvizicija u periodu od 1960-2000 grupa se fokusirala na integraciju i konsolidaciju grupe i jedan jedinstven sistem. Poslovi iz domena menadžmenta nekretnina, dugoročnih hartija od vrednosti, a kasnije i poslovi privatnog bankarstva i kastodi poslova su se proširili i donosili dodatnu vrednost grupi. Barclay’s Barclay’s plc je globalna finansijska institucija koja posluje u Evropi, Severnoj i Južnoj Americi, Srednjem Istoku, Australiji, Aziji i Africi. To je holding kompanija listirana na berzi u Londonu i Njujorku.   Nastanak Barclay’s ima korene iz 1685. u Londonu. Ime “Barclay’s” se vezuje za ime  posla iz 1736. Nekoliko banaka iz Londona i Engleskih provincija se ujedinjuju 1896. pod okriljem Barclay’s; u narednom periodu kupovinom malih Engleskih banaka proširuje se mreža filijala. Kompletna Barclay’s banka je podeljena u divizije koje posluju kao posebne jedinice, ali su sve deo velikog Barclay’s sistema i sve divizije teže istoj strategiji: broj 1. u Engleskoj i među   prvima u svetu. Delovi Barclay’s su: Barclay’s Bank plc Mercers Debt Collection Agency Barclay’s Bank Delaware( bivša Barclaycard Amerika) Barclay’s Retail Bank- engleska klirinška banka Barclay’s Business Bank  Barclay’s Wealth- brokerska kuća, of-šor kompanija i privatna banka Barclay’s Private Clients Interational Barclay’s Private Equity Barclaycard – poslovi sa kreditnim karticama na globalnom nivou Barclaycard U.S.

Barclay’s Capital – investiciona banka Barclay’s Global Investor – kompanija za investicioni menadžment Woolwich plc – engleski brend za hipotekarne kredite Barclay’s Africa Barclay’s Spain Barclay’s Portugal Barclay’s France Absa Group Limited (Južna Afrika) Firstplus Financial Group plc Lloyds TSB Lloyds TSB Group je jedna od najvećih bankarskih i osiguravajućih grupacija u Velikoj Britaniji. Formirana je 1995. merdžerom Lloyds banke i Trustee Savings Bank. Sedište grupe je u Gresham Street 25, u Londonu. Lloyds TSB je trenutno četvrta po veličini bankarska grupacija u Velikoj Britaniji, koja posluje u Engleskoj i Velsu pod nazivom Lloyds TSB; i u Škotskoj pod nazivom Lloyds TSB Scotland. Lloyds TSB pruža usluge iz oblasti bankarstva, investicionog   bankarstva i osiguranja. Počeci Lloyds banke sežu do 1765, kada su Džon Tejlor i Sampson Lloyd započeli privatne   bankarske poslove u Birmingemu u Engleskoj. Dva sina osnivača su pratili stope svojih očeva i osnovali banku - “Barnetts Hoares Hanbury and Lloyd”. Na kraju ova banka je apsorbovana u Lloyds Banking Company. Tokom godina banka se širila putem kupovina banaka, kao što je merdžer  sa „Wilts and Dorset Bank“, „Capital and Countries Bank“. Do 1923. Lloyds je učestvovao u   preko 50 kupovina. Početak formiranja Lloyds Bank Europe je počelo akvizicijom “Armstrong and Co.” sa sedištem u Parizu, da bi 1955. Lloyds banka kupila puno vlasništvo nad Lloyds Bank (Foreign) i formirala Lloyds Bank Europe. Jake pozicije sa Južnom Amerikom su počele sa kupovinom “London and River Plate Bank”. Kasnijim merdžerom sa “London and Brazilian Bank” je inicirao nastanak Lloyds Bank International. Grupa je 2000. kupila “Scottish Widows”, kompaniju za životno osiguranje sa sedištem u Edinburgu, za 7 milijardi funti. Ova kupovina je izbacila Lloyds na drugo mesto na tržištu u životnom i penzijskom osiguranju posle “Prudential”. Septembra grupa kupuje “Standard Chartered Bank” za 627 miliona funti, formirajući na taj način “Lloyds TSB Asset Finance Division”.   Struktura Lloyds TSB: •

UK Retail banking Lloyds TSB Bank - England and Wales Lloyds TSB Scotland - Scotland Cheltenham and Gloucester - hipotekarna i depozitna banka Scottish Widows Bank- banka koju kontroliše osiguravajuća kompanija Scottish Widows o o o o

•

Insurance and Investments Scottish Widows o

•

Wholesale and International Banking

o o o

Lloyds TSB Asset Finance Blackhorse Offshore Banking

Centralna monetarna vlast u Velikoj Britaniji je centralna banka Engleske (Bank of England), i kao takva ona upravlja Komitetom za monetarnu politiku (Monetary Policy Committee), koji je odgovoran za vođenje monetarne politike. Bank of England je osnovana 1694. godine sa ulogom   bankara Engleske vlade i dan danas ima tu ulogu. Centralna banka Engleske izvršava sve funkcije centralne banke. Najvažnije funkcije su održavanje stabilnosti cena i podržavanje ekonomske   politike vlade Engleske, uz promovisanje ekonomskog rasta. Da bi ispunila te ciljeve efikasno   postoje dva glavna područja koji se tiču Engleske centralne banke: Monetarna stabilnost Stabilne cene i poverenje u valutu su dva glavna kriterijuma za monetarnu stabilnost. Stabilne cene odražavaju se ukoliko je povećanje cena u skladu sa ciljanom inflacijom vlade. Banka ispunjava ovaj cilj prilagodjavajući osnovnu eskontnu stopu, koju odredjuje Komitet za monetarnu politiku, kroz strategiju komunikacije. 

Finansijska stabilnost Održavanje finansijske stabilnosti uključuje zaštitu od pretnji po čitav finansijski sistem. Pretnje se identifikuju putem nadzorne funkcije i tržišnih informacija centralne banke. Pretnje se dalje tretiraju finansijskim i drugim operacijama, u zemlji i inostranstvu. U izuzetnim slučajevima, Banka može delovati kao pozajmljivač u zadnjoj liniji (lender of the last resort), obezbeđujući kredit kada ni jedna druga finansijska institucija ne bi to učinila. 

Banka radi sa više drugih institucija da obezbedi monetarnu i finansijsku stabilnost uključujući:  Trezor (HM Treasury), vladino odeljenje odgovorno za finansije i ekonomsku politiku 

FSA nezavisno telo koje reguliše finansijski sistem zemlje

Druge centralne banke i međunarodne organizacije, sa ciljem poboljšanja međunarodnog finansijskog sistema. 

Zakonom iz 1997. (Memorandum of Understanding) se opisuju uslovi pod kojima Banka, Trezor i FSA rade u cilju ispunjenja ciljeva povećane finansijske stabilnosti. Banka ima ulogu   bankara vlade, i kao takva održava račun vladinog garantnog fonda. Takođe, reguliše devizni kurs i zlatne rezerve Engleske. Banka takođe deluje kao banka banaka, posebno u slučaju zajmodavca u zadnjoj liniji ( lender of the last resort). Banka ima monopol na emisiju novčanica u Engleskoj i Velsu. Banke u Škotskoj i Severnoj Irskoj zadržale su pravo na emisiju sopstvenih novčanica, ali one moraju biti pokrivene 100% depozitom u centralnoj banci Engleske u vidu dugoročnih državnih hartija od vrednosti. Centralna   banka je predala prava na štampanje novca De La Rue u decembru 2002. god. uz savet finansijske korporacije “ Close Brothers”. Od 1997. Komitet za monetarnu politiku ima odgovornost za određivanje referentne kamatne stope. Sa odlukom o nezavisnosti centralne banke 1997. god. odgovornost za upravljanje   javnim dugom je prebačen 1998. god. na UK Debt Managament Office, a 2000. god. on rukovodi i vladinim cash flow.

Banka je takođe bila odgovorna za regulaciju i nadzor čitavog bankarskog sistema dok  1998. god. ova funkcija nije prešla u nadležnost FSA. Kako bi održala ekonomsku stabilnost, Banka se trudi da objasni svoje delovanje, bilo kroz javne govore i publikacije čiji su autori uticajne i proverene ličnosti iz Banke, bilo kroz edukacionu strategiju za širi krug javnosti. Dosadašnja istorija bankarstva u Engleskoj je pokazala da se ostrvsko bankarstvo odlikuje specijalizacijom bankarskog poslovanja i koncentracijom kapitala. Takođe bitna odlika engleskog bankarstva je i strogo pridržavanje bankarskih principa. Kako su se prilike u svetu ekonomije menjale tako su se i navike engleskih banaka vremenom menjale. Kako bi proširile svoj uticaj u inostranstvu banke sa ostrva su morale raznim merdžerima i akvizicijama da   prisvajaju druge banke. Razlog za kupovine banaka treba tražiti u želji banaka i njenih akcionara za većim   profitom i većim plasmanima. Kako se povećavao broj banaka koje su u vlasništvu engleskih   banaka i one same su morale da menjaju svoju politiku i svoje tradicionalističko shvatanje   bankarstva morale da zamene globalnim shvatanjem. Takođe ostrvske banke su ubrzo uvidele da se u novokupljenim bankama mora razumeti lokalni karakter; mali broj ljudi će imati poverenja u bilo koju stranu banku ma koliko ona jaka bila. Pored toga, dva osnovna principa u ostrvskom   bankarstvu su se sve manje poštovala. Jedini razlog za nepoštovanje dva principa je bio što je globalizacija uzela maha i po pritiskom konkurencije primorala Engleske banke da se bave svim   bankarskim poslovima kako bi povećale broj klijenata, a samim tim i svoj profit. Sa porastom   plasmana banaka porasli su i rizici vezani za plasmane, pa je tako risk menagament postao   jedan od glavnih poslova u upravljanju banaka. Današnja pozicija Engleskih banaka u svetskim razmerama je veoma povoljna. Engleske   banke, samostalno ili preko svojih franšiza, posluju u Africi, Aziji, Južnoj i Severnoj Americi, Australiji i Evropi. Takođe kao pokazatelj jačine engleskih banaka u svetu može biti i činjenica da su u deset najjačih banaka na svetu po kapitalu i tri Engleske banke. Budućnost Engleskog bankarstva sigurno leži u daljoj ekspanziji na nova tržišta i novim akvizicijama pogotvo na tržišta u tranziciji i tržišta u Aziji (Kina i Indija). Kako ova tržišta   predstavljaju mogućnost za visoke profite, tako su i rizici mnogo veći. Kako Engleske banke imaju relativno dugo iskustvo sa tržištima u razvoju i risk menagamentu penetracija na nova tržišta   je samo pitanje vremena. Sa druge strane, pak, postoji opasnost od većih finansijskih konglomerata da preuzmu značajan deo tržišta na području Velike Britanije kupovinom neke jake banke ( ponuda Bank of  America za kupovinu Barclay’s) i time ugroze pozicije drugih finansijskih institucija u Engleskoj. Upravo zbog toga, engleski bankarski sistem u celini mora uložiti mnogo napora i novih ideja kako bi ostao konkurentan na domaćem i inostranom tržištu i kako bi zadržao epitet kolevke  bankarstva.

2.3.

Bankarski sistem Nemačke

Osnovna karakteristika ovog sistema je otvorenost tržišta novca, kapitala, hartija od vrednosti, centralizacija bankarskog upravljanja i decentralizacija poslovanja. Funkcionisanje ovog sistema se zasniva na bankarskim principima i načelima rentabilnosti, ažurnosti i produktivnosti, dok je likvidnost  banaka osnovni uslov njihovog poslovanja. Za sve vrste univerzalnih, komercijalnih, investicionih i specijalizovanih banaka, štedionica, zadruga i drugih finansijskih institucija privatnog karaktera tipično  je da se osnivaju kao društva kapitala-akcionarska društva. Komercijalne banke obavljaju sve vrste bankarskih poslova uključujući i agencijske poslove, trgovinu za sopstveni račun, platni promet u zemlji i inostranstvu. Vodeću ulogu imaju kod izdavanja novih emisija hartija od vrednosti (korporativne obveznice, akcije, javne zajmove) i kratkoročnog kreditiranja.

Među specijalizovanim bankama funkcionišu privatne i javne hipotekarne banke, koje odobravaju hipotekarne i lombardne kredite, institucije koje odobravaju potrošačke kredite, stambena udruženja, investicione kompanije. Osnivanje i rad banaka regulisan je Zakonom o bankama i strogim sistemom kontrole Centralne  banke i od strane Vlade. Banke moraju ispunjavati uslove u pogledu nivoa sopstvenog kapitala i rezervi, menadžmenta banke, personalne pouzdanosti i urednosti u izvršavanju obaveza prema  poveriocima. Posebne uslove čine: utvrđivanje nivoa velikog kredita u odnosu na sopstveni kapital, kao i druge kriterijume kojima se određuje bonitet banke kao i obaveza obaveštavanja Saveznog kontrolnog ureda i Centralne banke o nameri promene statusa. Kao bankarski poslovi realizuju se: poslovi ulaganja, kreditni poslovi, diskontni poslovi, depo  poslovi, investicioni poslovi, garantni i žiro poslovi. Osobenost nemačkog bankarskog sistema predstavlja postojanje velikog broja štedionica koje se bave prikupljanjem kratkoročnih štednih uloga. Ove štedionice se udružuju u tzv. žiro-centrale, a ove centrale su udružene u sistem Deutsche Girozentrale. Sve one zajedno čine tzv. žiro-mrežu (u koju ulaze i neke druge banke i novčani zavodi). Žiro-centrale, pored toga što upravljaju velikim raspoloživim sredstvima štedionica obavljaju i neke druge bankarske poslove, a posebno se ističu kao veoma efikasan obračunski (klirinški centar). Centralna Banka Nemačke (Bundesbank) je osnovana 1875.godine. Monopol na izradu novca je stekla mnogo kasnije, jer je krajem XIX veka u Nemačkoj bilo mnogo manjih banaka koje su izrađivale novac. Regulisanje emisije novca počelo je 1891.godine, tako da je tek 1924.godine Centralna banka  Nemačke stekla pravo na štampanje novčanica, ali samo krupnijih apoena, dok su novčanice i kovani novac manje vrednosti izdavale još četiri banke u Nemačkoj. Tek 1945.godine Bundesbanka je stekla isključivo pravo na emisiju novca. Sedište banke je u Frankfurtu, na čelu banke je Guverner i njegov zamenik, dok bankom upravlja Veće centralne banke koje broji 21 član.

2.4.

Bankarski sistem Francuske

Kada je reč o francuskom bankarstvu, treba imati u vidu da je Francuska u drugoj polovini XIX veka, pa skoro do Drugog svetskog rata, bila poznata kao zemlja finansijskog kapitala koncentrisanog u velikim privatnim bankama. Karakteristično je da su francuske banke bile kreditor velikog broja država, ne samo u Evropi nego i po celom svetu. Čak je i Francuska banka (Banque de France)   predstavljala akcionarsko društvo, a nacionalizovana je tek zakonom od 2. decembra 1945.godine. Istim zakonom nacionalizovane su i četiri najveće privatne komercijalno-depozitne banke. U sadašnjem bankarskom sistemu Francuske razliklujemo: Centralnu banku, depozitne banke,  poslovne banke, kreditne banke kao i veliki broj drugih finansijskih organizacija. U celini gledano, francuski bankarski sistem se odlikuje velikim brojem različitih banaka (državnih i privatnih) na koje država ima veoma veliki uticaj, preko vladinih komesara koji se nalaze u svakoj većoj banci. Depozitne banke, državne i privatne, obavljaju kreditne operacije i primaju oročene i depozite  po viđenju. Do 1966.godine ove banke su odobravale kratkoročne kredite, a oročene depozite su  primale sa rokom dospeća do dve godine, da bi nakon te godine dobile mogućnost da odobravaju srednjoročne i dugoročne kredite i drže depozite sa rokom dužim od dve godine. Poslovne banke (Banques d affaires) se uglavnom bave finansiranjem proizvodnih preduzeća (prvenstveno putem investicionih kredita), kao i emitovanjem hartija od vrednosti. Sredstva ovih  banaka, uglavnom, potiču od depozita po viđenju. Kreditne banke za srednjoročno i dugoročno kreditiranje (Banques de credita long et moyen terme) odobravaju sredstva sa rokom vraćanja najmanje deset godina. One mogu primati depozite oročene na najmanje na deset godina, po odobrenju Komisije za kontrolu banaka. Ove banke ne raspolažu velikim kapitalom kao depozitne i poslovne banke.

U cilju prebijanja međusobnih potraživanja banaka, u Parizu i u drugim većim privrednim centrima, osnovani su posebni Obračunski zavodi (Chambres de compensatio) koji pod neposrednom kontrolom Banque de France. Značajnu funkciju u francuskom unutrašnjem platnom prometu imaju dve poštanske finansijske organizacije: Service de comptes courants et de cheques postaux i Caisse nationale d Epargne, koje se nalaze pod upravom centralne Uprave pošta i telekomunikacija. Obe ove organizacije prikupljaju velika privatna novčana sredstva. Centralna banka Francuske (Banque de France) osnovana je 1800.godine spajanjem nekoliko  privatnih banaka i funkcioniše kao jedinstvena institucija. Monopol na izradu novčanica i kovanog novca je stekla 1848.godine. Sedište Banke je u Parizu, na čelu Banke je Guverner i njegov zamenik, a Bankom upravlja Odbor direktora.

2.5.

Bankarski sistem Italije

U italijanskom bankarskom sistemu (dosta sličnom francuskom) oseća se jak uticaj države. Pored centralne banke postoje veliki broj različitih banaka. Posebnu grupu banaka sačinjavaju šest tzv.  banaka javnog prava (Instituti di diritto publico), među kojima se po veličini kapitala posebno ističu: Banca Nazionale del Lavoro iz Rima, Banco di Napoli, Instituto bancario San Paolo di Torino, kao i Monte del Paschi di Siena. Navedene banke, uglavnom obavljaju sve bankarske poslove, ali imaju i  jedinice specijalizovane za kreditiranje pojedinih oblasti.  Nekoliko velikih depozitnih banaka predstavljaju tzv. banke nacionalnog interesa: Banco di Roma, Credito Italiano iz Milana i Banca Commerciale Italiana. Ove banke obavljaju sve vrste  bankarskih poslova, ali takođe kreditiraju određene privredne delatnosti. Privatne banke uglavnom spadaju u tzv. banke običnog kredita, i ako u njima mogu biti skoncentrisana velika sredstva, a među njima se posebno ističe Banca Nazionale dell Agricoltura iz Rima. Pored ovih banaka, specifičnost italijanskog bankarskog sistema su i tzv. narodne banke (Banche popolare), koje su organizovane kao akcionarska društva na zadružnoj osnovi. Najveće od tih  banaka su: Cassa di Risparmio di Torino, Cassa di Risparmio per le Provincie Siciliane iz Palerma i Cassa di Risparmio di Roma. Centralna banka Italije (Banca D Italija) osnovana je 1893.godine, spajanjem šest privatnih  banaka, koje su tada štampale novčanice i izrađivale kovani novac u Italiji. Međutim, Centralna banka Italije stekla je isključivo pravo na emisiju novca tek 1926.godine. Ova bankarska institucija je organizovana kao jedinstvena institucija, čiji su vlasnici kreditne institucije, socijalni fondovi i osiguravajuće kompanije. Sedište Banke je u Rimu, na čelu Banke je Guverner i njegov zamenik dok  Bankom upravlja Odbor direktora.

2.6.

Bankarski sistem Japana

Poslovanje banaka u Japanu u osnovi je slično poslovanju banaka u Evropi i SAD. Pored obavljanja depozitnih i kreditnih poslova bitno obeležje je orijentacija japanskih banaka ka prikupljanju štednje građana. Depoziti građana, a posebno oročeni, zauzimaju značajno mesto u sredstvima većine  japanskih banaka. Kao oblici konkurentske borbe u ovoj oblasti zastupljeni su različiti instrumenti: depoziti, plaćanje komunalnih dažbina, specijalna štednja za formiranje imovine radnika, tekući računi, kreditne kartice, lizing, komisioni računi i slično.  Najveći deo depozita po tekićim računima drže preduzeća. Na ova sredstva se ne plaća kamata niti se naplaćuje provizija. Među poznatim japanskim bankama su: Sumitomo Bank, Mitsubishi Bank, Fuji Bank, Daichi Bank i dr. Poslovi kojim se banke mogu baviti regulisani su posebnim Zakonom o

 bankama, tako da su oblici prikupljanja i plasiranja sredstava banaka razrađeni u okvirima njihove  poslovne politike. Depozitne poslove karakteriše visok udeo oročenih depozita građana (preko 60% svih depozita), mali udeo depozita na tekućim računima (manje od 3% ukupnih depozita građana) jer se veći deo sredstava deponuje na račune koji donose kamatu. Kamatne stope na oročene depozite određuju se  prema rokovima oročavanja, od tri meseca do dve godine. Posebni tipovi depozita čine negocijabilni certifikati o depozitu koje emituju japanske banke, a koje nose liberalizovane tržišne kamatne stope i doprinose mobilizaciji slobodnih sredstava preduzeća. U okviru kreditnih poslova u najvećoj meri su zastupljeni: eskont menica, zajam na osnovu menica, hipotekarni zajam i overdraft krediti koji se obezbeđuju zalogom. Najveći deo kredita se odobrava za opremu i malim preduzećima, dok su kod građana prisutni potrošački krediti, mali zajmovi za opšte namena i stambeni krediti. Centralna banka Japana (Bank of Japan) osnovana je 1882.godine, a monopol na izradu novčanica i kovanog novca dobila je 1884.godine. Ova Banka organizovana je kao jedinstvena institucija sa mešovitim kapitalom (45% je privatni kapital, a ostalo pripada državi). Sedište banke je u Tokiju, na čelu je Guverner i njegov zamenik dok Bankom upravlja Izvršni komitet i Odbor direktora Banke.

2.7.

Bankarski sistem Evropske unije

Koncept evropskog bankarskog sistema, sa aspekta sistemske regulative, definisan je i dat u formi: -

Prve i Druge bankarske direktive, odnosno smernice koje imaju snagu osnovnog Zakona o  bankama i drugim finansijskim institucijama Unije, - u formi bankarskih direktiva koje imaju snagu dopune i izmene zakona, u formi preporuka koje imaju snagu podzakonskih akata i - u formi bankarskih standarda koji imaju snagu obavezujućih odluka Evropskog parlamenta. Prva bankarska direktiva je doneta na sednici Saveta Evropske zajednice od 12.12.1977. godine, na predlog Komisije Saveta i po dobijenom odobrenju Evropskog parlamenta i Evropskog odbora tog   parlamenta. Njen zvanični i službeni naziv je ,, Prva smernica - (direktiva) Saveta vezana za koordinaciju ekonomskih, pravnih i upravnih propisa koji se odnose na organizaciju i način obavljanja  bankarske delatnosti kreditnih ( bankarskih ) institucija ''. Druga bankarska direktiva je doneta po istoj proceduri kao i Prva, na sednici Saveta Evropske zajednice od 15.12.1989. godine, dakle 12 godina kasnije. Njen zvaničan i službeni naziv je ,, Druga smernica (direktiva) Saveta vezana za koordinaciju ekonomskih, pravnih i upravnih propisa koji se odnose na organizaciju i način obavljanja bankarske delatnosti kreditnih (bankarskih) institucija sa izmenama i dopunama Prve bankarske direktive ''. Prva bankarska direktiva – L322/30 nom. br. 77/780/EWG, svoje polazište ima u Ugovoru o osnivanju EEZ u kome je jasno naglašeno da je zabranjeno svako diskriminirajuće tretiranje, ne samo finansijskih institucija, već i drugih privrednih subjekata, na bazi nacionalne pripadnosti ili činjenice da finansijska institucija – banka nije locirana u zemlji članici u kojoj obavlja svoju delatnost. U prvom poglavlju Prve bankarske direktive utvrđeni su osnovni elementi vezani za pojam, sadržinu i predmet poslovanja kreditnih institucija. Tako se, na primer, već u prvom članu direktive navode sledeće definicije ovih pojmova:

- kreditna institucija je preduzeće čija se delatnost sastoji u tome da prihvata uloge i ostala povratna novčana sredstva od publike i da za sopstveni račun odobrava kredite; - poslovnica ili poslovna jedinica je služba koja predstavlja ravno nesamostalni deo kreditne institucije i neposredno obavlja sve ili jedan deo poslova povezano sa delatnošću kreditne institucije; - sopstvena sredstva su, ustvari, sopstveni kapita kreditne institucije, uključujući tu i novčana sredstva koja se po osnovu propisa pojedinih država mogu poistovetiti sa kapitalom;8 . U drugom poglavlju direktive tretiraju se pitanja vezana za kreditne institucije koje imaju sedište u jednoj zemlji i jednu ili više filijala u drugim zemljama članicama. Da bi kreditna institucija dobila ovlašenje za poslovanje od zemlje domaćina, potrebno je da ona, nezavisno od opštih uslova utvrđenih propisima pojedinačnih zemalja ispuni sledeće uslove: - raspolaže sopstvenim sredstvima - poseduje dovoljan minimalni kapital - da broj osoba koje obavljaju poslove u kreditnoj instituciji iznosi najmanje dva izvršioca.  Nadležni organi dozvolu neće izdati ukoliko te osobe ne ostavljaju utisak dovoljne pouzdanosti i  potrebnog iskustva za obavljanje aktivnosti kreditne institucije. Direktivom je, takođe, predviđen i postupak oduzimanja dozvole za poslove kreditne institucije, koji sprovodi organ koji je dozvolu i izdao, naravno u slučajevima kada institucija ili njena filijala: a) ne realizuje dozvolu u roku od 12 meseci,

 b) c) d) e)

ukoliko su dozvolu dobili na osnovu lažnih izjava ili na neki drugi protiv zakonit način, ako institucija više ne ispunjava preduslove kojima je dozvola uslovljena, ukoliko nosilac dozvole više ne raspolaže dovoljnim sopstvenim sredstvima i u slučaju da je došlo do situacije u kojoj je po osnovu internih pravnih propisa određene zemlje  predviđeno oduzimanje dozvole.

Treće poglavlje pod naslovom ,,Poslovnice kreditnih institucija sa sedištem u zemljama izvan Unije ''. U ovom poglavlju ukazuje se na to da poslovnice kreditnih institucija sa sedištem izvan EU ne mogu da imaju povoljniji položaj nego što je to slučaj sa filijalama kreditnih institucija koje imaju sedište u zemljama članicama EU. O svakoj izdatoj dozvoli za poslovnicu kreditne institucije koja ima sedište van EU nadležni organi su dužni da obaveste Komisiju i Savetodavni odbor. U četvrtom poglavlju direktive sadržane su odredbe koje se primenjuju u specifičnim situacijama. Tako, na primer, kreditne institucije koje su obavljanje svoje delatnosti započele po odredbama zemlje članice u kojoj imaju svoje sedište, pre stupanja na snagu odredbe o realizaciji direktive, tretiraće se kao institucija sa odobrenim dozvolama. U poslednjem, petom poglavlju, Prve bankarske direktive sadržane su završne odredbe u kojima se ističe da su zemlje članice obavezne da preduzmu mere potrebne, za udovoljavanje ovoj direktivi u roku od 24 meseca po njenom objavljivanju. O preduzetim merama zemlje članice moraju da obaveste Komisiju. Isto tako, zemlje članice su obavezne da počev od momenta objavljivanja ove direktive, obaveštavaju Komisije o tekstu bitnijih pravnih propisa koji se donose u sferi delatnosti koje podpadaju  pod ovu direktivu.

8

Druga bankarska direktiva – L386/1 nom. br. 89/646/EWG jednoglasno je usvojena 15.12.1989. godine. Ova direktiva stupila je na snagu, odnosno primenjuje se počev od 01.01.1993. godine. Nakon usvajanja i praktičnom primenom ove direktive EU će postati najveće i najotvorenije bankarsko tržište sa 320 miliona ljudi (veličine kao SAD i Japan). Posebna pažnja u okviru ove bankarske direktive  posvećena je problemima vezanim za nastup institucija EU na tržištima trećih zemalja. Usvajanjem Druge bankarske direktive povećan je i izbor finansijskih usluga na čitavoj teritoriji EU, s obzirom da  je sektor finansijskih usluga momentalno jedan od sektora koji se najbrže razvija zemljama članicama Evropske Unije. Prvo poglavlje Druge bankarske direktive sadrži odredbe vezane za uslove koje kreditna institucija mora da ispuni da bi dobila ovlašćenje za poslovanje. U ovom poglavlju obrađena su sledeća  pitanja: početni kapital, vlasništvo, kapital filijale i saradnja nacionalnih vlasti. Drugo poglavlje Druge bankarske direktive obuhvata odredbe kojima se regulišu odnosi sa trećim zemljama, i to odredbe o: informisanju, reciprocitetu i roditeljstvu. U trećem poglavlju sadržane su odredbe putem kojih se usklađuju uslovi poslovanja kreditnih institucija. Tu se obrađuju sledeći pojmovi: - sopstvena sredstva, vlasništvo, holding u drugim tipovima poslovanja, - odgovarajuća nadležnost organa matične zemlje i zemlje domaćina. Odredbe četvrtog poglavlja direktive odnose se na uputstva vezana preduzimanje mera u slučaju da vlasti zemlje domaćina utvrde da kreditna institucija koja ima filijalu na njenoj teritoriji ili  pruža usluge spolja, ne poštuje lokalne propise. Matična zemlja preduzima sve potrebne mere u cilju otklanjanja nastalih neregularnosti, a o preduzetim merama dužna je da izvesti zemlju domaćina. Ukoliko kreditna institucija nastavi sa povredama propisa, koji su u pitanju, organi zemlje domaćina imaju mogućnost da preduzmu odgovarajuće mere, da spreče ili kazne dalje neregularnosti i dalje obavljanje tih poslova. U petom poglavlju sadržane su odredbe o slobodnom osnivanju kreditniih institucija i pružanju usluga. U odredbama ovog dela direktive iznet je postupak u vezi sa osnivanjem filijale u drugoj zemlji članici. Sam postupak otpočinje obaveštavanjem nadležnog organa matične zemlje. Obaveštenje sadrži: 1) naznačenje zemlje članice u kojoj se namerava osnovati filijala, 2) prezentiran program delatnosti uz navođenje minimalnog broja planiranih poslova i organizacionu strukturu filijale, 3) adresu domaćina u zemlji članici i 4) imena osoblja odgovornog za vođenje filijale. Ostale bankarske direktive kojima se reguliše jedinstveni bankarski sistem EU su: Bankarska direktiva L373/3 nom.br. 85/611/EWG koja se odnosi na liberalizaciju transakcija sa kapitalom, zajedničkim ulaganjima i hartijama od vrednosti, regulisani su svi odnosi ponašanja i poslovanja oficijelnih privrednih subjekata (OGAW – a) kao učesnika u poslovnim operacijama na jedinstvenom finansijskom tržištu novca i kapitala EU. Tu su odredbe koje se odnose na: -   pojam i definiciju statusa OGAW–a, odnosno koji subjekt može biti nosilac i učesnik u

-

transakcijama kapitalom i hartijama od vrednosti prvi deo direktive ili prvo poglavlje direktive), dozvolu za rad OGAW–a i uslovi njenog sticanja ( drugo poglavlje direktive ),

način osnivanja, upravljanja i poslovanja investicionog fonda kao institucionalizovanog oblika OGAW–a (treće, četvrto i peto poglavlje direktive), - obaveze međusobnog informisanja (četvrto poglavlje direktive) - kreditna i devizna prava svakog OGAW–a naspram nacionalnih ekonomija i EU (sedmo  poglavlje direktive), - nadzor nad radom GAW–a, način kontrole, sankcije i tome slično. -

Bankarska direktiva L372/1 nom. br. 86/636/EWG koja se odnosi na bankarsko knjigovodstvo, završni račun i konsolidovani bilans banaka i drugih finansijskih institucija, regulisani su svi odnosi knjigovodstvene evidencije poslovnih operacija banaka i drugih finansijskih organizacija, a pre svega: - određivanje i definisanje banaka i drugih institucija na koje se direktiva odnosi – Poglavlje I, - sveukupna pitanja koja se odnose na sastavljanje završnog računa,bilansa stanja i bilansa uspeha – Poglavlje II, III, IV, - utvrđivanje metodologije bilansnih pozicija vezanih za raspodelu dobiti – Poglavlje V, VI, VII i - utvrđivanje sadržaja i načina izrade konsolidovanog bilansa banke - Poglavlje IX, - definisanje oblika, forme i sadržaja obavezne kontrole završnog računa banke, kao i njegovog obaveznog objavljivanja kao javnog dokumenta itd. 1) Bankarska direktiva L236 od 20.10.1986. godine o reorganizaciji i prilagođavanju postojećih  banaka i drugih finansijskih institucija novom evropskom bankarskom sistemu, 2) Bankarska direktiva L332 od 26.11.1986. godine o liberalizaciji trgovinskih operacija sa vrednosnim papirma sa kojima se trguje na berzi efekata, 3) Bankarska direktiva L33 od 04.02.1987. godine: a) o nadzoru i kontroli velikih kredita i kreditnom limitu na pojedinačnom kreditu banaka i drugih kreditnih institucija i b) o načinu obezbeđenja garancija za sve vrste i oblike depozita u bankama i drugim finansijskim institucijama, 4) Bankarska direktiva L185/81 od 04.07.1987. godine o formi, sadržini i načinu izrade ''Prospekta'' kao obaveznog dokumenta pri emisiji hartija od vrednosti na tržištu kapitala, 5) Bankarska direktiva L100/31 od 19.04.1988. godine, o koordinaciji zakonskih propisa i administrativnih odredaba koje se odnose na transfer kapitala, politiku investiranja i ulaganja u transferabilne hartije od vrednosti, 6) Bankarska direktiva L178 od 07.08.1988. godine o potpunoj liberalizaciji kretanja kapitala, 7) Bankarska direktiva L288/5 od 21.10.1988. godine u vezi sa uspostavljanjem tržišta informacionih usluga, odnosno jedinstvenog sistema bankarskog marketinga, 8) Bankarska direktiva L348/62 od 17.12.198. godine o formi i sadržini javne informacije koja će  biti objavljena u slučajevima kada većinski deo kapitala banke bude na tržištu kapitala prodat ili otkupljen od neke nove osobe, 9) Bankarska direktiva L44/40 od 16.02.1989. godine o obavezama filijala banaka, kreditnih i drugih finansijskih institucija koje su osnovane u zemlji članici, a čije su centrale izvan te zemlje članice u pogledu samostalnog objavljivanja godišnjih poslovnih izveštaja i bilansa ili zajedno i u okviru izveštaja centrale, 10) Bankarska direktiva L124/8 od 05.05.1989. godine o koordinaciji - zahteva za izradu i distribuciju ''Prospekta'' u operacijama plasmana hartija od vrednosti na berzi efekata i 11) Bankarska direktiva L124/16 od 05.05.1989. godine o definisanju i načinu upotrebe sredstava vlastitih fondova banaka i drugih finansijskih institucija.

Najvažnije od donetih bankarskih preporuka bile bi: 1) Bankarska preporuka C - 32 doneta od Saveta i objavljena u Službenom listu Evropske zajednice 18.10.1986. godine, o pojmu, definiciji i karakteru osnivačkog – akcijskog kapitala i osnovnog – vlastitog banke ( osnivački kapital uvećan za rezerve i kapitalne depozite), 2) Bankarska preporuka C – 36 od 04.11.1987. godine o usaglašavanju zakona, propisa i administrativnih odredbi u vezi sa prestankom rada banaka i drugih finansijskih institucija i o načinu osiguranja depozita, 3) Bankarska preporuka C – 42 od 14.02.1988. godine o poslovanju sa hipotekarnim kreditima, 4) Bankarska preporuka C – 153 od 11.06.1988. godine o kodeksu, odnosno o poslovnoj tajni i  pravilima ponašanja i čuvanja poslovne tajne, 5) Bankarska preporuka C – 153 od 25.05.1988. godine o postepenom usaglašavanju postojeće, novoj strukturi osnovnog kapitala banaka i drugih finansijskih institucija i 6) Bankarska preporuka C – 167 od 03.07.1989. godine o koeficijentu solventnosti. Standard je prema definiciji koju su usvojili Međunarodna organizacija za standardizaciju i Ekonomska komisija UN za Evropu “tehnička specifikacija ili drugi dokument dostupan javnosti, sačinjen uz saradnju i saglasnost ili opšte odobravanje svih interesa kojih se tiče, zasnovan na integrisanim rezultatima nauke, tehnologije i iskustva, usmeren na unapređivanje optimalnih interesa EU i koji odobrava tim stručnjaka priznat na nacionalnom, regionalnom i međusobnom nivou”. Od mnogobrojnih standarda, koji se odnose na bankarsko poslovanje na području EU (u primeni se nalazi 274 vrste bankarskih standarda) najvažniji su standardi koji se odnose na poslovanje sa takozvanom ,,publikom“. To su standardi za: a) efikasno bankarsko poslovanje,  b) racionalizaciju bankarskog poslovanja, c) postizanje ažurnosti, d) automatizaciju u bankarskom poslovanju i e) obezbeđivanje efikasne kontrole korišćenja instrumenata bankarskog poslovanja. Od standarda koji se primenjuju u poslovnim odnosima sa privrednim društvima važni su sledeći: a) Standardi kojima je regulisana tehnologija rada na području rada menica i hartija od vrednosti koji se koriste kao zaloga. Standardima na području eskontovanja menica i na podučju utvrđivanja postupaka za protest i naplatu menica, reguliše se materija od izuzetnog značaja, a sam postupak protesta menica regulisan je standardom za utvrđivanje i naplatu meničnog  potraživanja.  b) Standardi kojima se određuje način i postupak emitovanja hartija od vrednosti zajmovnog karaktera, odnosno obveznica i hartija od vrednosti, kojima se ostvaruje refinansiranje za date kredite. c) Standardi vezani za jedinstveno regulisanje klasifikacije zaloga, u onim kreditnim poslovima gde se krediti odobravaju na bazi zaloge pokretne imovine privatnog lica ili firme. Ovim standardom, u svim zemljama EU, na jedinstven način su regulisana pitanja vezana za identifikaciju pokretne imovine koja može biti primenjena kao zaloga, utvrđivanje visine kredita na bazi zaloga u vidu pokretne imovine i sva pitanja vezana za upravljanje i raspolaganje imovinom koja je uzeta u zalog. d) Standardizacija zaloge u obliku plemenitih metala i hartija od vrednosti, sa aspekta  jedinstvene ocene kvaliteta plemenitih metala i hartija od vrednosti i sa aspekta visine kredita koji se može odobriti kod banke.

Direktivom (br. 77/780) uređeno je da bankarski sektor EU čine četiri kategorije banaka: 1) Komercijalne (univerzalne) banke, koje se bave i međunarodnim poslovanjem. Udružene su u

asocijaciju Europian Banking Federation; 2) Depozitne Depozitne i štedne štedne institucij institucijee koje su organizovan organizovanee u asocijaciji asocijaciji Saving Saving Bank Group Group EU; 3) Koopera Kooperativ tivne ne (zadruž (zadružne) ne) i uzajam uzajamno no (mutua (mutual) l) organiz organizovan ovanee banke. banke. Njihova Njihova asocija asocijacij cijaa je Association of Cooperative Bank; 4) Specija Specijaliz lizovan ovanee kreditn kreditnee instit instituci ucije, je, među među kojima kojima se ističu ističu Hipote Hipotekarn karnoo kredit kreditne ne insti instituc tucije ije i Štedionice Štedionice za stambenu stambenu izgradnju,kao izgradnju,kao i druge Specijaliz Specijalizovane ovane institucij institucije.Nji e.Njihove hove najpoznatije najpoznatije asocijacije su EU Mortage Federation i Europian Federation of Building Societis. U pogledu vlasničke strukture, pretežno su komercijalne banke u vlasništvu privatnog sektora, a investicione banke su uglavnom u državnom vlasništvu. Takođe, kako je u EU razuđena bankarska mreža, prisutna je visoka koncentracija novčanog kapitala u malom broju banaka u svakoj zemlji EU.

2.8. .8.

Evro Evroppska ska ce central ralna ban banka

Pravna osnova za jedinstvenu jedinstvenu monetarnu politiku politiku evropske integracione integracione grupacije grupacije je Povelja o uspostavljan uspostavljanju ju Evropske Evropske Unije (EU). Poveljom EU i Statutom Statutom Evropskog Sistema Centralnih Centralnih Banaka ((ESCB) European System of Central Banks), kao i statutom Evropske Centralne Banke (ECB), koji je dodat Povelji kao protokol, uspostavljalju se i Evropska Centralna Banka i Evropski Sistem Centralnih Banaka, od 1. juna 1998. godine. ESCB obuhavata obuhavata ECB kao i Nacionalne Nacionalne Centralne Centralne Banke (NCB) svih zemalja zemalja članica9 EU (odredba 107 (1) Povelje)10. Prema Povelji EU, ESCB je povereno izvršavanje funkcija centralne banke za evro. Međutim, obzirom da ESCB kao takav ne predstavlja pravno telo 11, kao i zbog različitih nivoa integracija integracija u EMU, ECB zajedno sa NCB-ma NCB-ma imaju imaju glavnu ulogu u takozvanoj takozvanoj evro-zoni, obavljajući obavljajući osnovne funkcije ESCB pod imenom Evrosistem. ESCB daje institicijalni okvir i predstavlja „organsku vezu“ između ECB i NCB-a zemalja članica. Postoje tri glavna politička i ekonomska razloga zbog kojih je odlučeno da se uspostavi sistem za obavljene funkcija centralne banke za evro. Ti razlozi su sledeći: • Osnivanje jedne centralne banke na teritoriji cele evro-zone (koncentracija poslova centralne banke na jednom mestu) ne bi bilo prihvatljivo sa političkog aspekta • Pristup Evrosistema se zasniva na iskustvu NCB-a, čuvajuci njihovu institucijalizaciju, infrastrukturu, operativne sposobnosti i ekspertizu: šta više NCB-e nastavalju da se bave  poslovima koji se ne odnose na Evrosistem • Obzi Obzirom rom na veli veliko ko geog geograf rafsko sko područ područij ijee koje koje obuhv obuhvat ataa evroevro-zon zona, a, smat smatral raloo se  prikladnim da se kreditnim institucijama omogući pristup centralnom bankarstvu u svakoj od ESCB obuhvata NCB svih zemalja članica EU (i onih koje se nisu prihvatile euru), sto zbog njihovog specijalnog statusa (Velika Britanija i Danska) ili zbog izuzeća (Švedska zajedno sa novih 10 članica). Samim tim što su ne participirajuće članice, ove zemlje sačuvale su svoj monetarni suverenitet. 10 Nasuprot ESCB kao celini,ECB predstavlja pravno lice na osnovu Povelje. Dok svaka od NCB-a takođe predstaclja pravno lice ali na osnovu nacionlanih zakona te konkretne zemlje. 11 Za razliku od ECB i NCB-a ESCB-ka ne predstavlja pravno telo, nema kapacitete da deluje niti ima telo za donešenje odluka zemalja članica. 9

Termin Evrosistem naznačuje ECB-u i NCB-e zemalja članica koje su se prihvatile evro12. Dok  god postoje zemlje članice koje još nisu prihvatile evro biće neophodno praviti razliku između Evrosistema i ESCB. Evrosistem ima četri osnovna zadatka: • • •

Prvi zadatak je da sprovede monetarnu politiku koju usvoji Upravni Savet (Governing Council) ECB Drugi i treći zadatak Evrosistema je sprovođenje operacija spoljnotrgovinske razmene I četvrti glavni zadatak Evrosistema je promocija platnog sistema

Član 105 (2) Povelje EU i član 3.1 statuta ESCB daju iskljičivu nadležnost Evrosistemu sledeće osnovne zadatke: • • • •

Da definiše i implementira monetarnu politiku evro-zone Da sprovodi operacije Da drži i upravlja oficijalnim deviznim rezervama zemlje članice evro-zone Da promoviše neometano funkcionisanje sistema plaćanja

Drugi srodni zadaci podrazumevaju: • •

Emisiju evro novčanica Prikupljanje statističkih informacija neophodnih za zadatke Evrosistema

Kapacitet Evrosistema da formuliše i implementira monetarnu politiku evro-zone je osiguran  punom kontrolom nad osnovnom novčanom masom. Pod članom 106 Povelje, ECB i NCB su jedine institucije koje su jedine ovlašćenje za emisiju pravno validnog novca u evro-zoni. Pravo zemlja članica evro-zone da kuju novac je ograničeno malim nominalnim vrednostima, a obim emitovanih kovanica je predmet odobravanja ECB. S obzirom na zavisnost bankarskog sistema od osnovne novčane mase, Evrosistem je prema tome u poziciji da ostvaruje dominantan uticaj na uslove tržišta novca i na kamatne stope na tržištu novca. Sprovođenje spoljnotrgovinske razmene je važna korelativna funkcija sprovođenju monetarne   polit politike ike.. Dodelji Dodeljivanj vanjee ovog ovog zadatk zadatkaa Evrosi Evrosiste stemu mu ne samo samo da eksplat eksplatiše iše operat operativn ivnee sposobn sposobnost ostii centralnih banaka, nego takođe osigurava da operacije spoljnotrgovinske razmene ostanu dosledne ciljevima monetarne politike. Spoljnotrgovinska razmena utiče na devizni kurs i domaću likvidnost, što su relevantne varijable monetarne politike. One moraju biti kompatibilne sa okvirom koji Poveljom uspostavljen uspostavljen za politiku politiku deviznog kursa evro-zone. evro-zone. Na ovom polju ECB deli odgovornost sa Savetom EU kao ultimativnim donosiocem odluka. Zada Zadata takk čuva čuvanj njaa i uprav upravlj ljan anja ja devi devizn znih ih rezer rezervi vi evroevro-zon zonee je logi logični čni doda dodata takk funkc funkcij ijee međunarodne razmene Evrosistema. Uklapa se u ovlašćenje ECB pod članom 31 statuta, da kontroliše upotrebu upotrebu sredstava sredstava spoljnotrgov spoljnotrgovinse inse razmene, kao i residual residual working balanace balanace u stranoj valuti valuti zemlje zemlje članice.

Vlade NCB-a onih zemlja članica EU koji još nisu usvojile evro ne ucestvuju u donošenju odluka monetarne politike evro zone i te NCB takodje ne ucestvuju u operativnoj implementaciji takvih odluka 12

Dodeljivanje Dodeljivanje Evrosistemu Evrosistemu zadatak zadatak promocije promocije neometanih neometanih operacija operacija sistema sistema plaćanja plaćanja potvrđuje potvrđuje važnost solidnog i efikasnog sistema ne samo za sprovođenje monetarne politike već i za ekonomiju kao celinu. Za obavljanje ovih zadataka Evrosistema, Statutom ESCB je ECB i NCB evro-zone je dodeljen širok opseg funkcionalnih i operativnih nadležnosti (pod članovima od 17 do 24 Statuta). S tim što ECB: • Uživa regulativna ovašćenja kao i pravo da nametne izvršive sankcije u slučaju ne  pridržavanja regulativa i odluka ECB •  Nadgleda usaglašenost NCB sa zabranom novčanog finansiranja i privilegovan pristup finansijskim institucijam za javni sektor  Još jedan značajan zadatak ECB je savetovanje odgovarajućih institucija zajednice kao i nacionalnih vlasti na polju njene nadležnosti, zajedno sa njenim pravom da inicira donočenje zakona zajednice u slučaju koji je specifikovan Poveljom. Prema Povelji EU ECB je osnovana kao specijalizovana i nezavisna organizacija sa ciljem sprovođenja monetarne politike i obavljenje srodnih funkcija. ECB predstavlja zasebno pravno telo, koje raspolaže organima i mehanizmima za donešenje odluka kao i određenim ovlašćenjima. Njena organizacija centralne banke odgovara specifičnoj prirodi monetarne politike, funkciji javne politike koja je implementirana uglavnom od strane operacija na finansijskom tržištu. Kao pravno lice pred  javnim međunarodnim zakonom, ECB je u poziciji da između ostalog zaključuje internacionalne dogovore u područiju njene kompetencije i da učestvuje u radu internacionalnih organizacija kao sto su Međunarodni Monetarni Fond (MMF) (Internatinal Monetary Fond (IMF)), Banka za međunarodne nagodbe (Bank for International Settlements (BIS)) i Evropska Organizacija za Ekonomsku Saradnju i Razvoj (EOESR) (Organisation for Economic Co-operation and Development (OECD)). Kao organizacija koja je nastala na osnovu Povelje EU, ECB raspolaže posebnim ovlašćenjima. Ova ovlašćenja nisu joj dodeljena od strane institucija EU, već ECB ta ovlašćenja ima na osnovu Povelje Povelje EU. Ovim osobinom ECB se razlikuje od raznih drugih samostalnih samostalnih agencija agencija zajednice, zajednice, koje takođe predstavljaju pravna lica, ali opunomoćenja od strane institucja zajednice. ECB ima ekskluzivno pravo da autorizuje emisije novca u okviru evro-zone. U kooperaciji sa  NCB-ma, ECB skuplja statističke podatke neophodne za izvršenje zadataka Evrosistema, bilo preko nacionalnih vlasti ili direktno preko ekonomskih agenata. U skladu sa članom 6 statuta ESCB, ECB, i na osnovu njenog odobrenja NCB mogu učestvovati u međunarodnim monetarnim institucijama. ECB odlucuje kako ce Evrosistem biti predstavljan u okvire međunarodne saradnje. Sa obzirom da neke od zemalja članica EU ne učestvuju u trećoj fazi EMU, neki zadaci EMI i dalje moraju biti izvršavani. Nakon likvidacije EMI, članom 123(2) povelje EU i članom 44 statuta ESCB ovi tranzicioni zadaci su povereni ECB. Dva osnovna zadatka koje je ECB nasledila od EMI su: • Da omogući razvoj saradnje između Evrosistem i NCB zemalja zemalja članica EU koje nisu u evro-zoni, • Da načini odgovarajuće pripreme za integraciju NCB novih zemalja članica u ESCB, kao i za eventualno prihvatanje NCB članica van evro-zone u Evrosistem. Pod Članom 9.2 statuta ESCB, EBC obezbeđuje obezbeđuje da zadaci Evrosistema Evrosistema budu sprovedeni u delo  bilo njenim aktivnostima bilo kroz NCB. U skaldu sa njenom statusnom ulogom ECB ima nekoliko  posebnih funkcija, a one su sledeće: • Predstavlja centar donošenja odluka ESCB i Evrosistema • Obezbeđuje konstantnu implementaciju politike ECB • Upotrebaljava regulativna ovašćenja i pravo da nametne sankcije

• • •

Inicira javno zakonodavstvo, savetuje javne institucije i zemlje članice EU o nacrtima zakonodavstva  Nadgleda usklađivanje sa odredbama člana 101 i 102 Povelje Izvršava zadatke nekadašnjeg EMI koje je još neophodno izvršavati u fazi 3 EMU zato sto sve članice EU neučestvuju u EMU.

U skaldu sa članom 105 (1) Povelje primarni cilj ESCB je održavanje stabilnosti cena. Bez   predras predrasuda uda ovom cilju, cilju, ESCB ESCB će podržav podržavati ati opštu opštu ekonoms ekonomsku ku politi politiku ku zajedni zajednice ce sa stavom stavom da doprinese postizanju ciljeva zajednice. Šta više ESCB će delati u skladu sa principima ekonomije otvorenog tržišta i slobodne konkurencije. Pošto se član 105 (1) Povelje ne odnosi na zemlje zemlje članice EU koje nisu prihvatile prihvatile evro umesto termina ESCB koritstićemo termin Evrosistem. Primarani Primarani cilj Evrosistema Evrosistema da održava stabilnost stabilnost cena je ključna odredba poglavlja poglavlja monetarne  politike Povelje. On odražava moderno ekonomsko mišljenje o ulozi, opsegu i granicama monetarne  politike kao i naglašava organizacionu i institucialnu postavku centralnog bankarstva u EU. Cilj koji održavanje stabilnosti cena predstavlja je dodeljen od strane Povelje EU iz dobrog razloga. razloga. Prvo, decenije praktičnog praktičnog iskustva iskustva i veliki veliki broj ekonomskih istraživanja istraživanja nagoveštavaju nagoveštavaju da će monetarna politika mnogo doprineti unapređenju uspeha ekonomije i povećanju životnog standarda građanja održavanjem stabilnosti cena na duge staze. Drugo, teorijske osnove monetarne politike kao i iskustvo iz prošlosti pokazuje da monetarna  politika može jedino uticati na nivo cena sa ekonomskog aspekta. Prema tome, stabilnost cena je jedini moguć cilj jedinstvene monetarne politike u srednjeročnom periodu. Pored pozitivnog efektan na stabilnost cena, monetarna politika nema magnitudu da prouzrokuje neki trajniji efekat na stvarne varijable. Iako se Poveljom EU jasno uspostavlja održavanje stabilnosti cena kao primarni cilj ECB, njome se ne definiše šta pojam „stabilnost cena“ u stvari znači. Oktobra 1998. godine ECB je objavila kvantitativnu definicuju stabilnosti cena. Ova definicija je deo strategije monetarne politike ECB. Prvi element strategije monetarne politike ECB je kvantitativna definicija stabilnosti cena. Strategijom Strategijom se obezbeđuje obezbeđuje okvir kojim se osigurava osigurava da Upravni Savet ECB procenjuje sve relevantne relevantne informacije kao i da izvrši sve neophodne analize kako bi odluke vezane za monetarnu politiku bile usmeren budućnosti. Iako se Poveljom EU jasno ističe da je održanje stabilnosti cena primarni cilj ECB, nigde se ne definiše šta se pod pojmom stabilnosti cena podrazumeva. Imajući predhodno navedeno u vidu oktobra 1998. godine Upravni Savet ECB objavio je kvantitativnu definiciju stabilnosti cena. Postojala su tri glavna razloga za izbor kvantitativnog pristupa : 1. 2.

3.

Ovak Ovakva va def defin inic icij ijaa poma pomaže že u činj činjen enju ju mo monet netar arne ne pol polit itik ikee trans transpar paren entn tnom om Kvan Kvanti tita tati tivn vnaa defin definic icij ijaa predst predstavl avlja ja meri merilo lo na osnov osnovuu koje koje javnos javnostt može može nadgl nadgled edat atii rad ECB. Kako se odstupanja u razvoju cena od stablinosti cena mogu lako uočiti, ECB mora uzeti u obzir prihvatljiva odstupanja iz ove definicije i objasniti kako će se povratiti stabilnost cena u okviru prihvatljivog vremenskog perioda.   Namena ove definicije je u usmerenju očekivanja budućeg razvoja cena a sa tim i izgradnji kredibilitieta i povećanju efikasnost monetarne politike ECB. Najbitniji zadatak  ECB očuvanje stabilnosti cena bi trebalo da da i finansiskim tržistima kao i javnosti dobar  razlog da očekuju očekuju da ce se srednjo-ročna inflacija inflacija nalaziti u rasponu koji je kompatibila kompatibilann stabilnosti cena.

Oktobra 1998. godine Upravni Savet ECB je definisao stabilnost cena kao „ porast iz godine u  godinu harmonizovanog indeksa potrošačkih cena (Harmonised Index of Consumers Prices(HICP)) za evro-zonu ispod 2%“ i dodao još da bi stabilnost cena „ trebalo održavati u srednjeročnom periodu “.

Upravni Savet je potvrdio ovu definiciju maja 2003. godine kroz detaljnu evaluaciju strategije monetarne politike ECB. Tom prilikom Upravni Savet je razjasnio da „u nastojanju da se postigne  stabilnost cena, cilja se na održanje stope inflacije ispod ali blizu 2% u srednjeročnom periodu“. Referenca „harmonizovani indeks potrosačkih cena za evro-zonu“ ukazuje na dve stvari: prva

 je da je cilj monetarne politike ECB stabilnost cena na područiju evro-zone kao celine, a drugi jeste uobičajeno javno usresređivanje na potrošačke cene. Harmonizovani indeks potrošačkih cena je indeks koji najblize predviđa promene cena prosečne potrošačke korpe, dobara i usluga, potrošača evro-zone u vremenu. Fraza „ispod 2%“ postavlja jasnu gornju granicu za stopu odmerene inflacije harmonizovanog indeks potrošačkih cena konsistentnom sa stabilosti cena u srednje-ročnom periodu. Istovremeno, ciljanje na nizu stopu inflacije „ ispod 2%“ obezeđuje „adekvatnu marginu za izbegavanje rizika deflacije “. Konačno termin „u srednje-ročnom periodu “ odražava saglasnost da monetarna politika ne može vršiti fino podešavanje razvoja cena u kratkom vremenskom periodu kao sto su sedmice ili meseci. Promene menetarne politike imaju efekta na cene sa vremenskim zakašnjenjem a obim eventualnih efekata je nesiguran. ECB utiče na uslove na tržištu novca, a time i na nivo kratkoročnih kamatanih stopa, na taj način stabilnost cena se najbolje ostvaruje u okviru srednje-ročnog perioda kroz efekte na nivo cena  putem transmisionog procesa monetarne politike. Ovo se radi u skladu sa strategijom monetarne  politike kako bi se osigurao konzistentan i sistematski pristup donošenju odluke monetarne politike. Ovakva konzistentnost omogućava stabilizaciju u očekivanoj inflaciji i dodaje kredibilitetu ECB. Imajući u vidu zakašnjena u transmisionom procesu, promene u monetarnoj politici načinjene danas će uticati na nivo cena nakon nekoliko meseci ili čak godina. To znači da centralne banke moraju da predvide kakvi stavovi monetarne politike su neophodni danas kako bi se očuvala stabilnost cena u  budućnosti. U tom smislu monetarna politika mora biti okrenuta ka budućnosti. Takođe treba i reći da transmisiono zakašnjenje čini nemoguće za monetarnu politiku da otkloni ili spreči nepredviđena kolebanja u nivou cena u kratko-ročnom vremenskom periodu, neka kratkoročna fluktuiranja inflacione stope su neizbežna. Dodatno zahvaljujući kompleksnosti transmisionog  procesa uvek postoji velika nesigurnost vezana za efekte monetarne politike. Konačno ECB se susreće sa značajnim nivom nesigurnosti vezanom za pouzdanost ekonomskih indikatora, strukture ekonomije evro-zone i transmisionog mehanizma jedne monetarne politike, naručito u prvih nekoliko godina EMU. Kao dodatak definicije stabilnosti cena, ECB koristi dve analitičke perspektive („dva stuba“) kao osnovu svom pristupu organizacije, evaluacije i uporedne provere informacija relevantnih za  procenu rizika stabilnosti cena: • •

Prva perspektiva nastoji da proceni kratko i srednje-ročne determinante razvoja cena sa fokusom na stvarnu aktivnost i finansijske uslove na tržištu (ekonomska analiza) Druga perspektiva (monetarna analiza) uglavnom koristi kao sredstvo unakrsne provere srednje i dugo-ročne perspektive indikacija iz ekonomske analze.

Ovim pristupom se osigurava pružanje odgovarajuće pažnje različitim perspektivama kako bi  bilo moguće doneti odluku koja je obuhvatila sve relevante aspekte u vezi sa rizikom stabilnosti cena.

Operacije spoljnotrgovinske razmene   Najznačajniji vid operacija spoljnotrgovinske razmene Evrosistema je intervencija na spoljnotrgovinskim tržištima. Operacije intervenicije se ostvaruju kroz devizne rezerve ECB. Mogu se sprovoditi u valutam zemalja izvan EU, kao što su američki dolar ili japanski jen, ali u okviru politike deviznog kursa evro-zone. U skladu sa članom 105(2) Povelje EU i artiklom 3 statuta ESCB operacije spoljnotrgovinske razmene Evrosistema moraju biti u saglasnosti sa odredbama člana 111 Povelje. Član 111 definiše institucionalni okvir politike deviznih stopa evro-zone: • •

Pod članom 111(1) Savet EU, delujući jednoglasno, može zaključiti formalni dogovor o sistem deviznih stopa za evro valutu izvan evro-zone Pod članom 111(2) u odsustvu takvog sistema deviznih stopa, Savet EU, delujući većinom može formulisati opšte odredbe politike deviznih stopa.

TARGET (Trans-European Automated Real-Time Gross settlement Express Transfer system) U nastojanju da ostvari statutarni zadatak neometanog funkcionisanja platnog sistema, Evrosistem obezbeđuje širok spektar instrumenata plaćanja i obezbeđenja, ok kojih je najznačajniji TARGET sistem. Evrosistem je razvio TARGET za obradu plaćana velikih vrednosti u evru u realnom vremenu kroz evro-zonu. TARGET je značajan kako za sve tržišne učesnike, tako kao i alat kroz koji se transakcije koje se odnose na monetarnu politiku između NCB Evrosistem i kreditnih institucija mogu izvršiti na vreme i na potpuno siguran način. To je jedini sistem plaćanja koji izvršava preko granična  plaćanja u evru i kome može direktno pristupiti bilo koji od učesnika monetarne politike. Na taj način omogućijući tržištu evro novca da funkcioniše kao jedinstveno tržište samim tim omogućujući  jedinstvenu monetarnu politiku mogućom. Pod članom 106 Povelje EU i članom 16 statuta ESCB Upravni Savet ECB ima ekskluzivno  pravo da odobri emisiju nočanica u evro-zoni. ECB i NCB su jedine institucije koje imaju ovaćenje da vrše legalnu emisiju novca u evro-zoni. Pod članom 106 Povelje pravo na emisiju zemalja članica evrozone je ograničeno na emisiju kovanog novca u obimu koji je predmet odobravanja ECB. Između 1999. i 2002. godine u odsustvu evro novčanica, nacinalne novčanice su predstavljale legalno sredstvo plaćanja u evro-zoni. Bile su emitovane od strane NCB ali uz odobrenje Upravnog Saveta ECB. Od janura 2002.godine NCB i ECB počinju da emituju evro novac zajedno. Za razliku od nacionlanog novca na evro novčanicama nije označeno koja ih je centralna banka emitovala. NCB Evrosistem su obavezne da prihvate evro novčanice koje su u promet puštene od strane drugih članica Evrosistema, i ove novčanice se ne mogu vratiti članici koja ih je emitovala. Takođe, iako se emisija novca smatra obavezom Evrosistema kao celine, neophodno je da centralne banke deluju kao pravni emiteri jer Evrosistem ne predstavlja pravno lice. ECB emituje 8% ukupne vrednosti evro novca emitovanog od strane Evrosistema. U praksi emitovani evro novac od strane ECB je pučten u opticaj od strane NCB. Ostalih 92% emitovanog evro novca su emitovale NCB proporcionalno njihovom učešću u kapitalu ECB. Alokacija emitovanja evro novca među NCB Evrosistema na ovaj način omogućava izbegavanje efekta tzv „migracije novčanica“ u bilansu stanja NCB u Evrosistemskoj šemi više-emitera sa punom ravnopravnošću svih izdatih evro novčanica.

Postoje dva upravna tela ECB, koja su odgovorna za pripremanje, sprovođenju i implementaciju  jedinstvene monetarne politike: Upravni Savet ECB i Izvršni Odbor (Executive Board) ECB. Funkcije ovih tela su utvđenje Poveljom EU, statutom ESCB i relevantnim pravilima i procedurama. Postoji i treće upravno telo ECB a to je Generalni Savet (General Council). Upravna tela ECB imaju dvostruku funkciju: • Da upravljaju samom ECB • Da upravljaju ESCB i Evrosistemom. Upravna tela ECB specijalno su skrojena tako da odgovaraju zahtevima donešanja odluka monetarne politike za područije u kome se koristi jedna valuta. Dvoslojni pristup koji uključuje Upravni Savet i Izvršni Odbor, gde svako od ovih tela raspolaže jedinstvenim ovlašćenjima za donošenje odluka u okviru svog područja nadležnosti omagućava ECB kapacitet da pravovremeno odgovara na razvoj trzišta. Upravni Savet je glavno upravno telo ECB i odgovorno je za donošenje najvažnijih i strateški najznačajnijih odluka za Evrosistem. Upravni Savet ECB se sastoji od šest članova Izvršnog Odbora i guvernera NCB-a koje  pripadaju evro-zoni (12 guvernera 2003). Članstvo u Upravnom Savetu je lično i neprenosivo i ne može biti delegirano na treće lice. Međutim postoje dva izuzetka: • •

U slučaju finansijskih pitanja, guverner koji nije u mogućnosti da učestvuje može imenovati zamenu koja će dati njegov/njen glas U slučaju da je član Upravnog Saveta onemogućen da glasa u dužem vremenskom periodu (npr. jedan mesec), može imenovati zamenu kao člana Upravnog Saveta.

Članovi Izvršnog Odbora učestvuju u donešenju odluka Upravnog Saveta sa istim pravima i odgovornostima koje imaju guverneri NCB čime se naznačuje nadnacionalna priroda ECB. Učešćem Izvršnog Odbora takođe se osigurava da odluke Upravnog Saveta uzmu u obzir ekspertize onih koji su odgovorni za implementaciju politike ECB. Prema Članu 113 (1) Povelje o EU, predsednik ECOFIN (Economics and Finance) saveta i član Evropske Komisije (EK)13 (European Committee (EC)) mogu učestvovati u sastancima Upravnog Saveta, ali oni nemaju pravo glasa. Predsednik ECOFIN Saveta može podneti predlog na razmatranje Upravnom Savetu. Pod Članom 3.2 Pravila i Procedura ECB, svi guverneri mogu biti u pratnji jedne osobe iz njihove NCB, na sastanku Upravnog Saveta. Ta osoba je uglavnom ili član upravnong tela NCB ili viši zvaničnik. Prema Članu 12.1 Statuta ESCB, Upravni Savet je odgovoran za sve odluke, osim za odluke koje su eksplicitno rezervisane za Izvršni Odbor. Obema telima i Upravnim Savetom i Izvršnim Odborom predsedava predsednik ECB, a u njegovom odsustvu pod-predsednik ECB. Funkcija Upravnog Saveta je sledeća: •

•

Da prilagodi smernice i donese odluke koje su neophodne kako bi se osiguralo izvršenje zadataka koji su povereni Evrosistemu Da formuliše monetarnu politiku evro-zone Ostale nadležnosti:

13

To je najčešće komesar koji je odgovoran za ekonomska i monetarna pitanja

• • • • • • •

Izdavanje smernica za sve ostale operacije NCB-a kao i za transakcije zemalja evro-zone u vezi sa deviznom razmenom, Prilagodi regulacijama koje ECB može predložiti kao dodatak Povelji, ili delegiranjem u Savetu EU, Odobrava emisuju evro novčanica kao i obim emisije kovanog evro novca za evro-zonu, Ustanovljava pravila sa ciljem standardizacije računa i izveštaja operacija NCB-a, Inicira javne zakone, izvršava ulogu savetnika ECB kao i odlučuje o međunarodnom  prezentovanju Evrosistema, Odlučuje o alokaciji finansiski resursa ECB-ci, odobravanje finansijskih rezultata, usvajanje pravila upravljanja alokacijom novačanog prihoda među NCB-ma evro-zone, Usvaja godišnji izveštaj i godišnje račune ECB.

Prema statutu ESCB (odredba 12.1), formulacija monetarne politike za evro-zonu podrazumeva i donešenje odluka o srednjeročnim monetarnim ciljevima, ključnim kamatnim stopama i popunjavanju rezervi Evrosistema. Takođe Upravni Savet će ustanoviti nephodne smernice za implementaciju tih odluka. Izvršni Odbor je operativno upravno telo ECB, i dogovorno je za sve odluke koje se donose na dnevnoj osnovi. Obzirom na prirodu monetarne politike, od ECB se zahteva da se prilagođava i reaguje na rapidne promene uslova trzišta novca i kapitala, rešava specifične slučajeve i promptno reguliše hitna pitanja. Ova funkcija može biti jedino izvršavana od strane tela čiji članovi su trajno i ekskluzivno uključeni u implementaciju politike ECB. Izvršni Odbor ECB se sastoji od šest članova: Predsednika, pod-predsednika i jos četiri člana14. Članovi Izvršnog Odbora su postavljeni na tu funkciju punom radnom vremenu. Svi imenovani od strane vođa država ili vlada zemalja evro-zone. U skladu sa Statutom ESCB (artikli 12.1 12.2) Izvršni Odbor ima sledeće dužnosti: • Priprema sastanak Upravnog Saveta, • Sprovodi monetarnu politiku u skladu sa smernicama i odlukama donešenim od strane Upravnog Saveta, pri tom daje neophodna uputstva NCB-ma evro-zone, • Odgovoran je za trenutne poslove ECB, • Poseduje određna ovlašćenja koja su mu dodeljenja od strane Upravnog Odbora, koja mogu uključiti i ovlašćenja regulativne prirode. Pripremanje sastanka Upravnog saveta uključuje nacrt dnevnog reda, pripremanje neophodnih dokumenta za razmatranje od strane Upravnog Saveta kao i predloga u kome smeru treba delovati. Prema tome praktično ali ne i formalno Izvršni Odbor ima pravo da inicira odluke Upravnog Saveta. Implementacija monetrane politike je isljučiva nadležnost Izvršnog Odbora prema Povelji EU, zbog toga Upravni Savet ne vrši ovu funkciju. Odgovornost za implementaciju monetarne politike je sadržana u ovlašćenima Izvršnog Odbora da usvaja uputstva ECB koja se odnose na NCB evro-zone; ustupanje ove funkcije odboru osigurava da će ECB imati kapacitet da reaguje i prilagođava vrlo  promenljivim uslovima trzišta novca i kapitala, i da reguliše specifične i hitne slučajeve. Na osnovu ovlašćenja delegiranog od Upravnog Saveta, Izvršni Odbor prima i objavljuje mesečni izveštaj (član 15.1 statuta ESCB), sedmični konsolidovan finansiski izveštaj (član 15.2) i konsolidovan bilans stanja (član 26.3) između ostalih statutarno propisanih izveštaja ECB15. Takođe Sve cetri člana su osobe sa reputacijom i profesionalnom iskustvom u bankaraskim i monetarnim poslovima 15 Godisnje izvestaje usvaja Upravni savet a izvestaje konvergencija generalni savet 14

 preuzima delegirana ovlašćenja u vezi sa menadžmentom inostranih rezervi ECB. Na kraju Izvršni odbor je odgovoran za određivanje sankcija trećim licima u slučaju nepostupanja u skladu sa propisima ECB. I u vezi sa upravljanjem tekućim poslovima ECB, Izvršni odbor je takođe odgovoran za organizovanje interne strukture ECB i uspostavljanje pravila izbora, imenovanja i unapređenja osoblja ECB. U nastojanju da ostvari zadatke Evrosistema, ECB može da usvoji pravne akte kojima može direktno uticati na treća lica, a ne samo NCB Evrosistema. Ti akti su Regulative ECB i Odluke ECB. Regulativa ovlašćenja ECB joj omogućavaju da svoju funkciju ostvaruje potpuno autonomno,  bez potrebe za oslanjanjem na pravne akte institucija zajednice ili zemalja članica. Međutim, skladno ograničenim ovlašćenjima kojima ECB raspolaže, EBC može koristiti svoja ovlašćenja do mere koja je nužna za ostvarenja zadataka Evrosistema. Sve mere preduzete od strane ECB sa namerom ostvarenje obavezujećeg pravnog efekta su dostupna na pregledu i interpretaciju od strane Evropskog Suda Pravde (European Court of Justice (ECJ)). Kao i regulative usvojene od zakonodavnih tela EU, regulative ECB imaju opštu prmenu, obavezujuće su u celini i direktno se odnose na zemlje u evro-zoni. Opšta primena podrazumeva da su   primenjive na neograničen broj entiteta i slučajeva. Direktna primena znači da regulative ECB ne moraju biti prenešene u nacionalne zakone. Kao obavezujući pravni akt one predstavlju obavezu trećim licima. Regulative ECB usvaja Upravni Savet ECB a odobrava ih Predsednik. Upravni Savet može odlučiti da prenese svoje ovlašćenje u usvajanu regulativa ECB na Izvrši Odbor ECB, ali u tom slučaju mora da naglasi ograničenje i domete delegiranog ovašćenja. Da bi regulative bile obavezujuće i stupile na snagu moraju biti obljavljene zvaničnom glasniku EU i na svim zvaničnim jezicima zajednice. Do danas ECB je usvojila sledeće regulative: Regulativa koja se odnosi na minimalne rezerve • Regulativa o podacima koji će biti uključenji u konsolidovan bilans stanja institucionalnog sektora monetarnih finansija • Regulativa statistike kamatnih stopa • Regulativa ovlašćenja ECB da nametne sankcije. •

Odluke ECB su obavezujuće u celini na one na koje se odnose i stupaju na snagu po obljavivanju. Mogu se odnositi na bilo koje pravno ili fizičko lice ili čak na zemlju članicu evro-zone. Odluke ECB mogu biti donešene ili od strane Upravnog Saveta ili Izvršnog Odbora ECB u zavisnosti od sfere kompetencija. Odluke usvojene od strane Izvršnog Odbora, mogu biti predmet žalbe Upravnom Savetu. Odluke ECB se odnose na zemlje članice evro-zone kada ECB odobrava emisiju novca prema članu 106(2) Povelje EU. Odluke koje se usmerene ostala lica uglavnom se odnose na sankcije nametnute od strane ECB zbog neuspeha u usaglašavanju sa regulativama ECB. Sve odluke ECB banke su objavljene na jeziku lica na koje se odnose. ECB se može odlučiti da svoje odluke objavi u zvaničnom glasniku i kad to čini odluke se objavljuju na svim jezicima. Kao deo njenih savetodavnih aktivnosti ECB može usvojiti preporuke i stavove u okviru oblasti svoje nadležnosti. Stavovi i preporuke ECB su neobavezujući pravni akti. Obljavljuju se na  jeziku lica na koje se odnose. Ako imaju opšti značaj ECB može odlučiti da ih objavi u službenom glasniku i u tom slučaju objaviće se na svim jezicima zajednice. Postoje dve vrste preporuka ECB:

Preporuke ECB u okviru značenja pravne terminologije zajednice, predstavalju instrumente preko kojih ECB može inicirati donešenje propisa zajednice u okviru svoje nadležnosti • Preporuke ECB u tradicinonalnije smislu termina su instrumenti koji EBC  predstavlaju podstrek za delovanje. •

ECB svoje stavove saopštava u sledećim slučajevima: Kad se traži konsultanicja ECB od strane ili institucija zajednice ili zemlje članice, sve u skladu sa Poveljom ili Statutom •  Na inicijatuvu same ECB, u situacijama kad ECB smatra za prikladno da ukaže na svoje stavove vezano za pitanja iz oblasti njene nadležnosti •

Zakonodavna tela zajednice su dužna da se konusultuju sa ECB o bilo kom pravnom aktu zajenice koji potpada pod okvir nadležnosti ECB. Isto tako u okviru postavljenih granica i uslova odluke Saveta, zemlje članice EU moraju konsultovati ECB u nacrtu propisa u sferi njene nadležnosti. Te oblasti obuhvataju valutna pitanja, sredstva plaćanja, NCB, naplate, ubličavanje i širenje monetarnog, finansijskog, bankarskog i sistema plaćanja, statisika balansa isplate i pravila primenjiva na finansijske institucije u meri u kojoj bitno utiču na finansijske institucije i tržišta. Dodatno, vlasti zemalja članica koje ne pripadaju evro-zoni moraju da konsultuju ECB o bilo kom nacrtu propisa koji se odnose na monetarnu politiku. Međutim Ujedinjeno Kraljevstvo je izuzeto obaveze da konsultuje ECB Protokolom koji je dodat Povelji16 „ako i ukoliko Ujedinjeno Kraljevstvo nepređe u treću fazu [EMU-je]“.

Konacno član 48 Povelje EU ukazuje da ECB mora biti konsultovana „ u slučaju institucijalnih   promena monetarne zone“. ECB takođe može na sopstvenu inicijativu ukazati na svoje stavove instutucijama zajednice ili nacionalnim vlastima naravno u okviru područija njene nadležnosti. Dok  savetodavna uloga ECB osigurava njeno učestvovanje u svim pravnim aktima kako zajednice tako i nacionalnim pravnim aktima u okviru područija svoje nadležnosti, savetujući kao nezavisna institucija zajednice.

Protokol o određenim odredbama koje se odnose na Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske 16

Glava druga

GLOBALIZACIJA MEĐUNARODNIH FINANSIJSKIH ODNOSA

Da bi se mogao determnisati determnisati model funkcionisanja funkcionisanja međunarodnog međunarodnog bankarskog bankarskog sistema na bazi racionalnih premisa, neophodno je definisati globalnu strukturu i principe međunarodnog finansijskog mehanizma. Osnovni segmenti međunarodnog finansijskog sistema su: -

Fina Finans nsij ijsk skee inst instit ituc ucij ije, e, Fina Finans nsij ijsk skii inst instru rum menti enti,, Fin Finansij sijski to tokovi, vi, Mere Mere mone moneta tarno rno-kr -kred edit itne ne i fiska fiskaln lnee polit politik ike, e, Fina Finans nsiijsko jsko trži ržište. šte. 1. Struktura Struktura finansijskih finansijskih i bankarskih bankarskih institucij institucijaa

-

Cent Centra raln lnee mon monet etar arne ne usta ustano nove ve,, Banke Banke opšteg opšteg ili ili univerz univerzaln alnog og tipa, tipa, speci specijal jalizo izovane vane i mešo mešovit vitee banke, banke, Posebni Posebnim m oblici oblici banka bankarsko rskogg organiz organizova ovanja nja sa poseb posebnim nim delo delokrug krugom om rada, rada, Šted Štednono-kre kredi ditn tnee organ organiz izac acij ijee (šted (štedio ioni nice, ce, pošt poštan anske ske štedi štedion onic ice, e, šted štednono-kre kredi ditn tnee zadru zadruge ge i štedno-kreditne službe), Ostale Ostale (specij (specijali alizova zovane ne i druge druge)) finan finansij sijske ske organ organiza izacij cije. e. 2. Struktura Struktura finansij finansijskih skih instrum instrumenata enata i finansijski finansijskihh tokova tokova

Finansijski instrumenti predstavljaju oblike u kojima se iskazuju imovina privrednih subjekata. Finansijski instrumenti mogu biti: bilateralni (krediti, depozit) i multilateralni (hartije (hartije od vrednostivrednostiobveznice, blagajnički zapisi, certifikati i dr.). Finansijski instrumenti po vrstama i sektorima se iskazuju: -

u nefinansijskom sektoru kao : novac, depoziti, hartije od vrednosti (državne obveznice i obveznice banaka), akcije (deonice) o učešću u fondovima banaka i krediti;

-

u finansijskom sektoru kao : kratkoročni krediti banaka, srednjoročni i dugoročni krediti  banaka i fondova, inostrana aktiva i ostali plasmani.

Finansijski tokovi izražavaju način cirkulacije finansijskih sredstava od jednog subjekta ka drugom u okviru međunarodnog finansijskog sistema. Finansijski tokovi se dele na: 1. Fiskalne finansijske tokove , 2. Regulativne finansijske tokove , 3. Tržišne finansijske tokove . 1. Finan Finansi sijs jsko ko trži tržišt štee Finansijsko tržište predstavlja deo finansijske infrastrukture u okviru koje se sučeljavaju odnosi  ponude i tražnje novčanih sredstava, u čemu učestvuju bankarski i drugi finansijski posrednici.

Finansijsko tržište je određena finansijska infrastrukura brojnih specijalizovanih tržišta i sklop sklop ustan ustanova ova,, mehani mehaniza zama ma i instru instrumen menata ata pomoć pomoćuu kojih kojih se staln stalnoo trans transfor formiš mišuu oblic oblicii finansijske imovine. Svetsko finansijsko tržište izražava celokupnost brojnih, manjih ili većih međunarodnih tržišta novca i novčanog kapitala, kapitala, pri čemu je međunarodno međunarodno samo ono finansijsko finansijsko tržište tržište koje je dostupno svakom učesniku, nezavisno iz kog prostora potiče i kakve finansijske potrebe ima. Prema tome, svetsko svetsko finansijsko finansijsko tržište tržište je zbirni izraz ukupne ponude i potražnje potražnje novčanog kapitala, ukuljučujući ukuljučujući i njeg njegov ovee razno raznovr vrsne sne segm segmen ente te koji koji nasta nastaju ju izme između đu pojed pojedin inih ih nacio nacional nalni nihh fina finansi nsijsk jskih ih trži tržišt štaa i interaktivno utiču na funkcionisanje domicalnih finansijskih tržišta. Evrodolarsko Evrodolarsko tržište – tržište za dolarske zajmove, obligacije ili depozite u Evropi, koje ne  podpada pod američku bankarsku regulaciju i propise. 1.

MEĐ MEĐUNA UNARODN RODNII BANK BANKAR ARSK SKII SIST SISTEM EM I FIN FINAN ANSI SIJS JSKA KA TRŽ TRŽIŠTA IŠTA

Organizovani prostor, sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkionisanjetačno određeno vreme, tržišna pravila i uzanse kupoprodaje i slično, na kome se organizovano susreću  ponuda i tražnja raznih roba i usluga nazivamo organizovanim tržištem. Osim raznih roba i usluga na tržištu se, radi podmirivanja potreba određenih subjekata za novcem mogu pojaviti i finansijska sredstva kao supstituti roba i usluga i to: domaća i strana novčana sredstva, hartije od vrednosti, razna  potraživanja, novčani i platni nalozi i slično. Finansijsko tržište, je prema tome, organizovano mesto i prostor na kome se traže tj. nude finansijska-novčana sredstva i na kome se u zavisnosti od ponude i tražnje organizovano formira cena tih sredstava.

1.1. 1.1.

Znač Značaj aj i ulog ulogaa fina finans nsij ijsk skih ih trži tržišt štaa Značaj i uloga finansijskih tržišta mogu se izraziti kroz sledeće funkcije:

1) Funkcija povezivanja – finansijska tržišta predstavljaju organizovana mesta na kojima dolazi do   povezi povezivanj vanjaa kupaca kupaca i prodava prodavaca ca različ različiti itihh finans finansijs ijskih kih instru instrumen menata ata,, to jest jest do njihov njihovog og lakšeg lakšeg susretanja, bržeg obavljanja finansijskih transakcija i smanjivanja transakcionih troškova. 2) Smanjenje transakcionih troškova – ova funkcija se odnosi na na smanjenje troškova traženja koji su povezani sa potrebom spajanja subjekata koji istovremeno žele da kupe i prodaju isti finansijski instrument; pored toga dolazi do smanjenja informacionih troškova koji su povezani sa mogućnostima  pribavljanja relevantnih informacija o drugoj strani. finansijskih tržišta tržišta vrši se alokacija alokacija slobodnih finansijskih finansijskih sredstava sredstava 3) Alokativna funkcija – preko finansijskih odnosno njihov transfer transfer od onih subjekata subjekata koji u datom trenutku trenutku raspolažu sa viškovima viškovima sredstava, ka onima kojima su ta sredstva potrebna. 4) Funkcija efikasnosti – finansijska tržišta obezbeđuju optimalno i efikasno korišćenje društvenih sredstava jedne nacionalne ekonomije preko određivanja cene njihovog korišćenja, što za poslovne subjekte predstavlja troškove kapitala; ova funkcija se ogleda kroz ocenu efikasnosti poslovanja  privrednih subjekata na pojedinim segmentima finansijskog tržišta. 5) Mobiliz Mobilizacio aciona na funkcij funkcijaa – odnosi odnosi se na ulogu ulogu finan finansi sijs jsko kogg trži tržišt štaa u prik prikup uplj ljan anju ju slobo slobodn dnih ih finansijskih sredstava i kapitala, tesno je povezana sa utvrđivanjem cene finansijskih sredstava. 6) Razvojna funkcija – postojanje finansijskog tržišta omogućava skladan privredni razvoj, izgradnju infrastrukturnih i drugih objekata pošto bi bez finansijskih tržišta bilo nemoguće sakupiti sredstva za te svrhe. 7) Likvidnosna Likvidnosna funkcija – finansijska tržišta predstavljaju mehanizme putem kojih vlasnici različitih oblika oblika finansijs finansijskih kih instru instrumen menata ata mog moguu da prodaju prodaju i kupuju kupuju svoju svoju aktivu aktivu pre roka dospeća, dospeća, bez likvidonosne funkcije ne bi bilo transfera finansijskih instrumenata sa jednih na druge subjekte. ova funk funkci cija ja povez povezana ana je sa funkc funkcij ijom om likvi likvidno dnost sti. i. 8) Fu Funk nkcij cijaa određ određiva ivanj njaa realn realnee cene cene – ova Obavlj Obavljanj anjem em transak transakcij cijaa između između kupaca kupaca i prodavac prodavacaa na finans finansijs ijskim kim tržišt tržištima ima utvrđuj utvrđujuu se cene cene različitih oblika finansijske aktive - na primer cene obveznica, kamatne stope, cene akcija, devizni kurs.  Na taj način formira se cena korišćenja finansijskih sredstava (tj.stopa troškova kapitala) koja presudno utiče na rezultate poslovanja privrednih subjekata. 9) Funkcija javnosti i podsticanja uključivanja novih subjekata  – finansijska tržišta su javna tržišta gde svi učesnici moraju da poštuju određena rigorozna pravila i uvažavaju postavljene standarde. Jedna od obaveza je podjednak tretman informisanju javnosti kako bi se izbegla pojava informacione asimetrije. 10) Funkcija smanjenja ili čak eliminisanja rizika iz obavljanja finansijskih transakcija, ova funkcija se naročito razvila u poslednjih poslednjih 30-ak godina sa razvojem razvojem finansijkih finansijkih derivata derivata ili izvedenih izvedenih hartija hartija od vrednosti (opcija, fjučersa, svopova) i tog segmenta tržišta. 11) Poboljšanje životnog standarda stanovništva – postojanje finansijskih tržišta dozvoljava rast životnog standarda i zadovoljenje različitih potreba stanovnika. U zemljama sa razvijenim finansijskim tržištima tržištima preko jednog od njegovih njegovih segmenata segmenata – hipotekarnog hipotekarnog tržišta – stanovništvu stanovništvu je omogućeno omogućeno da  bez realno velikih sredstava i pod povoljnim uslovima kupuju različite nekretnine ili trajna potrošna dobra. Ta dobra poboljšavaju životni standard u sadašnjosti, a otplaćivaće se u budućnosti, u različitim vremenskim periodima.

1.2. 1.2.

Pode Po dela la i vrs vrste te fina finans nsij ijsk skih ih trži tržišt štaa

Kada je reč o podeli finansijskih tržišta, može se reći da ne postoji jedinstven kriterijum za njihovu podelu. Umesto toga može se govoriti o većem broju različitih kriterijuma. Sa aspekta lokacije tržišta, odnosno mesta na kome se transakcije obavljaju, razlikuju se: - Lokalna koja se odnose na određeno lokalno područje, na primer region zemlje, - Nacionalana koja se odnose na celu zemlju, - Internacionalna to jest međunarodna finansijska tržišta. Sa aspekta nacionalne ekonomije finansijska tržišta mogu biti: - Interna, koja mogu imati dva dela: domaće i spoljno, i - Eksterna . Eksterno tržište se naziva i međunarodnim ili internacionalnim. Na ovom tržištu se trguje hartijama od vrednosti koje imaju dve karakteristike: a) emitovanje hartija se vrši istovremeno u više zemalja, i  b) one se emituju izvan jurisdikcije samo jedne zemlje. Sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje finansijska tržišta se mogu podeliti na: - Tržišta instrumenata duga, i - Tržišta vlasničkih instrumenata, ili instrumenata vlasničkog kapitala. Šira podela sa aspekta vrste finansijskih instrumenata obuhvata: - Tržišta osnovnih hartija od vrednosti i - Tržišta izvedenih izvedenih hartija od vrednosti. Tržišta osnovnih hartija od vrednosti predstavljaju tržišta instrumenata duga i tržišta vlasničkih instrumenata. Ova tržišta se nazivaju tržištima osnovnih hartija od vrednosti na bazi prirode prava koja te hartije u sebi sadrže. Tržišta Tržišta izveden izvedenih ih hartij hartijaa od vrednost vrednostii ili deriva derivatna tna tržišt tržištaa su novijeg novijeg datuma datuma,, nastala nastala su uvođenjem i razvojem finansijskih derivata, odnosno izvedenih hartija od vrednosti. Ove hartije se nazivaju izvedenim jer njihova vrednost zavisi od vrednosti neke druge aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi. Sa aspekta plaćanja i isporuke razlikuju se: - Promptna i - Terminska tržišta.   Na promptnim tržištima obavljaju se promptni poslovi – poslovi kod kojih se plaćanje i isporuka vrši odmah po zaključenju posla ili u kratkom roku nakon toga. Ovi poslovi odvijaju se bez većeg rizika za kupca i prodavca. Cilj posla je njegovo stvarno izvršenje u kratkom roku, a ne ostvarenje razlike u ceni između nivoa u momentu zaključenja i izvršenja posla. Ova tržišta se još nazivaju spot, cash, ili stvarna tržišta.

 Na terminskim tržištima obavljaju se terminski poslovi – poslovi kod kojih se javlja vremenski razmak između dana zaključenja i izvršenja posla, odnosno isporuka i plaćanje se vrše po proteku ugovorom određenog roka (termina). Kod ovih poslova postoji određena doza rizika od neizvršenja obaveze nekog od učesnika koji su uključeni u posao. Sa aspekta roka dospeća finansijskih instrumenata kojima se trguje moguće je razlikovati: - Kratkoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji rok dospeća do jedne godine, ova tržišta se označavaju pojmom tržišta novca . - Dugoročna tržišta gde se trguje finansijskim instrumentima čiji je rok dospeća duži od jedne godine i koja se nazivaju tržišta kapitala . Tržište novca je mesto gde se pretežno trguje žiralnim novcem i kratkoročnim hartijama od vrednosti koje imaju rok dospeća kraći od jedne godine. Ovo tržište obezbeđuje neophodnu likvidnost svim učesnicima u privrednom životu, karakteriše ga visok nivo sigurnosti i manji stepen fluktacija cena. Najznačajniji učesnici na ovom tržištu su poslovne banke i druge finansijske institucije.  Na tržištu kapitala trguje se kapitalom odnosno hartijama od vrednosti sa rokom dospeća dužim od jedne godina. Dakle reč je o trgovini dugoročnim hartijama od vrednosti instrumentima duga i vlasničkim instrumentima. Još jedna podela sa aspekta vrste finansijskih instrumenata kojima se trguje na finansijskim tržištima obuhvata: - Tržište novca – gde se trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima, - Tržište kapitala – gde se trguje dugoročnim finansijskim instrumentima (obveznice akcije), - Devizno tržište – na kome se trguje devizama i - Tržište finansijskih derivata–na kome se trguje različitim finansijskim derivatima (fjučersima i opcijama). Sa aspekta emisije hartija od vrednosti, razlikuju se: - Primarna i - Sekundarna tržišta. Primarna tržišta su ona na kojima se vrši primarna emisija i prodaja pojedinih hartija od vrednosti. Primarna tržišta se vezuju za uvođenje novih hartija na tržište, to jest na njima se obavlja  prva transakcija sa tim hartijama. Posebno su značajna za kategoriju emitenata, jer oni na njima  prikupljaju neophodna sredstva i kapital. Sekundarna tržišta su ona na kojima se trguje emitovanim hartijama od vrednosti. Na njima se obavlja preprodaja, to jest druga i sve naredne transakcije sa već emitovanim hartijama. Ova tržišta obezbeđuju likvidnost finansijskim instrumentima. Ukoliko se za kriterijum uzme mesto i način na koji se promet odvija, postoje: - Berzanska tržišta i - Vanberzanska tržišta.

Berzanska tržišta znače da se svi poslovi i transakcije vezane za trgovinu finansijskim instrumentima obavljaju na specifičnom mestu, posebno uređenom i organizovanom za te svrhe –   berzi. Na berzi se vrši kupovina i prodaja berzanske robe ili finansijskih instrumenata, po precizno utvrđenim pravilima i postupku, preko ovlašćenih subjekata – berzanskih posrednika – brokera i dilera. Vanberzanska tržišta znače da se kupoprodajne transakcije mogu obavljati na drugim mestima izvan berze. Ta mesta se mogu nalaziti pri berzi, u organizaciji i posredstvom banaka, mogu biti kreirana u obliku elektronskih mreža pomoću informacionih i kompjuterskih sistema. U SAD se ovaj vanberzanski promet i tržište naziva Over the Counter  (OTC), što bi u bukvalnom prevodu značilo tržište preko šaltera. Sa aspekta načina funkcionisanja moguće je razlikovati dva osnovna tipa finansijskih tržišta: - Aukciona ili nalozima vođena tržišta i - Posrednička, dilerska ili tržišta vođena kotacijama . Aukciona su ona tržišta gde se trgovanje vrši na principima aukcije, tj. kupac postaje onaj ko   ponudi najvišu cenu. Postoje razni tipovi aukcija – kontinuirano i diskontinuirano, jednostrane i dvostrane, itd . Posrednička ili dilerska tržišta funkcionišu pomoću posebne grupe učesnika tzv.dilera, koji se  još nazivaju i market mejkeri (market makers). Market mejkeri ili kreatori tržišta garantuju likvidnost tržišta dok god je ono otvoreno. Oni javno objavljuju cene po kojima su spremni da kupe ili prodaju određene finansijske instrumente. Ako se kao kriterijum uzme preovlađujuće kretanje cena, postoje dve vrste tržišta: - Rastuća i - Opadajuća tržišta. Ovu podelu treba uzeti samo uslovno, jer se radi o pojmovima koje koriste učesnici na finansijskim tržištima za opisivanje trenutnog stanja stvari. Rastuća tržišta su ona gde u jednom dužem  periodu vremena dolazi do rasta cena većine finansijskih instrumenata. Tržišta sa suprotnim trendom u kretanju cena su opadajuća tržišta.

1.3.

Poslovanje banaka na finansijskim tržištima

Poslovi na finansijskim tržištima su raznovrsni i mnogobrojni. Neki od njih se razlikuju od vrste finansijskog tržišta na kojem se obavljaju, drugi su jedinstveni i zajednički za sve vrste finansijskih tržišta. Osnovni poslovi na:

novčanom tržištu su davanje i uzimanje kratkoročnih kredita i kupovina i prodaja kratkoročnog novca i određenih hartija od vrednosti u cilju: osiguranja likvidnosti, realizacije špekulativnih aktivnosti; tržištu kapitala su kupoprodaja, posredstvom mreže posrednika, dugoročnih novčanih sredstava –  kapitala i hartija od vrednosti, kao što su: akcije, obveznice, certifikati i druge hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu kapitala;

deviznom tržištu su kupovina i prodaja deviza koju vrše banke učesnice tržišta u svoje ime i za svoj račun, kupovina i prodaja deviza od strane ovlašćenih lica iz tih banaka, tzv. dilera, i otkup i prodaja deviza od strane interventa – nacionalne banke. Jedinstveni i zajednički poslovi na finansijskom tržištu, bez obzira na vrstu finansijskog tržišta su mnogobrojni. Svi oni mogu biti:

promptni ili gotovinski ili kasa poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja novčanih sredstava, deviza, kapitala ili hartija od vrednosti, odnosno svaka novčana ili kapitalna transakcija, izvršava odmah, a najkasnije u roku od dva do pet dana računajući od dana zaključenja posla; terminski poslovi kupovine i prodaje kod kojih se svaka kupoprodaja realizuje na određeni rok koji  počinje da teče nakon roka utvrđenog za promptne poslove tj. nakon dva do pet dana od dana zaključenog posla. Poslove na finansijskim tržištima, pored ovih, karakteriše niz drugih osobina koje treba  pomenuti, a to su: -

kao poslovi na finansijskim tržištima mogu se smatrati samo poslovi koji su zaključeni po određenoj za to organizovanoj proceduri, u određeno vreme i čiji su predmet zaključka finansijske vrednosti koje se prodaju ili kupuju na tom tržištu,

-

celokupno poslovanje finansijskog tržišta kontroliše se putem raznovrsnih državnih organa,

-

poslove finansijskog tržišta mogu na tržištu obavljati samo članovi tržišta, a posredničke  poslove mogu obavljati samo za to ovlašćena lica – posrednici,

-

izvršeni poslovi na tržištu obračunavaju se centralne obračunske ustanove kod koje svaki član tržišta ima svoj račun na kojem raspolaže određenim novčanim sredstvima za regulisanje  poslova kupoprodaje.

1.4.

Podela finansijskih tržišta prema instrumentima kojima se na njima trguje

1) Tržište novca, na kome se trguje kratkoročnim finansijskim instrumentima, odnosno koje omogućava imaocu slobodnog novca da transformiše svoj novac u tržišne finansijske instrumente koji se mogu brzo zameniti za novac ili druga likvidna sredstva. Ovo tržište je značajno sa aspekta održavanja likvidnosti privrednih subjekata. Funkcije ovog tržišta ostvaruju se preko sledećih segmenata: - Tržište kratkoročnog žiralnog novca - kupovina i prodaja depozita i žiralnog novca, - Kreditno tržište - plasman kratkoročnih kredita, - Eskontno tržište - tržište bazirano na menici kao hartiji od vrednosti i meničnom portfelju, - Lombardno tržište - tržište za trgovinu lombardnim materijalom (lombardni kredit-kredit odobren na  bazi zalaganja hartije od vrednosti), 2) Tržište kapitala , na kome se trguje dugoročnim instrumentima, pre svega obveznicama i akcijama. Dakle, predmet kupoprodaje je kapital, tj. novčana sredstva dugoročnog karaktera. Ovo tržište biće detaljno razmatrano u nastavku rada.

3) Devizno tržište , na kome se kupuju i prodaju strana sredstva plaćanja, utvrđuje devizni kurs u okviru intervencionističkih tačaka i upravlja deviznim nacionalnim rezervama. Segmenti ovog tržišta su: - Devizno kreditno - zajmovno i depozitno tržište-mesto ponude i tražnje za deviznim kreditima, zajmovima i depozitima, - Valutno tržište - na kome se sreću ponuda i tražnja za efektivom, tj.efektivnim stranim novcem koji u određenoj stranoj zemlji predstavlja zakonsko sredstvo plaćanja, - Devizno tržište – na kome se sreću ponuda i tražnja za devizama, tj. potražnjom jedne nacionalne eknomije od druge iskazana u stranim sredstvima plaćanja, - Primarno i sekundarno tržište deviznih hartija od vrednosti – na kome se emituju i sekundarno  prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja. 4) Tržište finansijskih derivata , na kome se trguje različitim finansijskim derivatima, pre svega opcijama i fjučersima. Finansijski derivati predstavljaju jednu od najznačajnijih i najuspešnijh inovacija. Najbitniji segmenti ovog tržišta su: - Tržište opcija, opcije su hartije od vrednosti koje svom vlasniku daju pravo da kupi ili proda određenu aktivu po unapred dogovorenoj ceni u određenom periodu vremena; opcije kao finansijski instrument  pružaju veći broj mogućnosti za hedžing i špekulaciju; - Tržište fjučersa, fjučersi predstavljaju likvidne terminske ugovore kojima se reguliše kupoprodaja određene finansijske aktive u budućnosti, oni su visoko standardizovani ugovori u pogledu aktive kojom se trguje (količina, kvalitet), isporuke (vreme, mesto), i načina plaćanja; značajni su za upravljanje rizikom.

2.

MEĐUNARODNO BANKARSTVO NA TRŽIŠTU NOVCA

Tržište novca predstavlja jedan od najvažnijih segmenata finansijskog tržišta svake zemlje. Ono se najjednostavnije može definisati kao „mesto susretanja ponude i tražnje kratkoročnih finansijskih instrumenata (aktive)“. Kratkoročni finansijski instrumenti, ili kako se još nazivaju instrumenti tržišta novca su oni finansijski instrumenti čiji je rok dospeća kraći od jedne godine. Međutim, neophodno je  praviti razliku između pojmova novčanog tržišta i tržišta novca. Pojam novčano tržište se vezuje za ukupne novčane transakcije jedne zemlje. Ono je opštije, šire i obuhvata skoro sve novčane transakcije svih kategorija učesnika privrednog i društvenog života, i može se definisati kao ukupnost svih novčanih transakcija u okviru jedne nacionalne ekonimije iz odnosa ponude i tražnje kratkoročnih slobodnih novčanih sredstava izraženih u različitim vidovima bilateralnih i multilateralnih finansijskih instrumenata. Kao takvo, u sebi objedinjuje ukupnu ponudu i tražnju novčanih sredstava, finansijske instrumente kao i finansijske transakcije koje se obavljaju u odnosima između pravnih i fizičkih lica međusobno, kao i između preduzeće i finansijskih organizacija i stanovništva i između svih njih, na  jednoj strani, i države i centralne banke, na drugoj strani. Po istom izvoru, novčano tržište se sastoji iz šest specijalizovanih tržišta: - kreditnog tržišta, na kome se daju ili uzimaju kratkoročna novčana sredstva u formi kredita - eskontnog tržišta, gde se vrši trgovina komercijalnim menicama, to jest njihov eskont (otkup  pre roka dospeća) i reeskont (kreditiranje tekvog otkupa od strane centralne banke), - lombardnog tržišta, gde se trguje lombardnim kreditima, - tržišta žiralnog novca, gde se kupuju i prodaju depozitni i žiralni novac, - primarnog i sekundarnog tržišta kratkoročnih hartija od vrednosti,

-

deviznog ili internacionalnog tržišta, gde se vrši kupovina i prodaja stranih sredstava plaćanja i utvrđuje cena deviza odnosno devizni kurs.

Pojam tržišta novca je međutim uži. Ono se odnosi na definisan prostor, vreme, pravila i druge uslove pod kojima dolazi do organizovanog susretanja ponude i tražnje za kratkoročnim finansijskim instrumentima. Pod tim instrumentima podrazumevaćemo pre svega kratkoročne hartije od vrednosti i žiralni novac. Tržište novca je prema tome, za razliku od novčanog tržišta, koje je opšteg i znatno šireg  karaktera, organizovani mehanizam u institucionalnom smislu reči sa tačno utvrđanim učesnicima, njihovim pravima i obavezama, definisanim prostorom i vremenom funkcionisanja, i regulisanim uslovima pod kojima se obavljaju finansijske transakcije i tehnologija rada.

Učesnici na novčanom tržištu su svi subjekti finansijskog sistema jedne nacionalne ekonomije, dok su učesnici na tržištu novca jedino i isključivo za to posebno ovlašćene banke specijalizovane posredničke finansijske institucije i centralna banka. Shvatanje tržišta novca se menjalo tokom vremena. Nekada se ono vezivalo isključivo za promet kratkoročnim novčanim potraživanjima, najčešće između poslovnih banaka, ili poslovnih banaka sa   jedne i centralne banke s druge strane. Međutim, vremenom pojam tržišta novca se vezivao i za trgovanje drugim oblicima finansijskih instrumenata. Na to upućuju još neke definicije ovog pojma, kao što je ona po kojoj se „na tržištu novca sučeljavaju i međusobno izravnavaju viškovi i manjkovi žiralnog novca i ponuda i tražnja kratkoročnih hartija od vrednosti“.

2.1.

Značaj i uloga tržišta novca

Tržište novca ima veliki značaj na funkcionisanje nacionalne privrede i ostvarivanje mera ekonomske politike. Na njemu se formira kratkoročna kamatna stopa, koja predstavlja indikator cene koštanja novca, kredita, pa i kapitala. Od njene visine zavise odnosi ponude i tražnje za novcem i tokovi sredstava između pojedinih privrednih učesnika i sektora. Osnovna uloga tržišta novca se sastoji u povezivanju ponude i tražnje za kratkoročnim novčanim sredstvima i finansijskim instrumentima. Time tržište novca ima višestruki značaj i doprinosi ostvarivanju većeg broja ciljeva: -

-

-

Omogućava nesmetano obavljanje društvene i privredne aktivnosti svih učesnika, preko obezbeđivanja sredstava za kratkoročno finansiranje poslovanja. Obezbeđuje kraktoročne izvore sredstava za održavanje likvidnosti svih učesnika u privrednom životu. Omogućava ostvarivanje ciljeva kreditno monetarne politike, kao što su: održavanje makroekonomske stabilnosti, zdravog novca, stabilnosti kamata, cena, deviznog kursa i slično. Stvaranje mogućnosti za ostvarivanje dopunskih izvora prihoda mnogim učesnicima na finansijskom tržištu. Ostvarivanje ciljeva u domenu finansiranja državnog budžeta ili politike javnog duga. Olakšava uspešno funkcionisanje finansijskog sistema i u okviru njega posebno bankarskog sektora. Pruža mogućnost zaštite od različitih vrsta finansijskih rizika.

 Najvažnija ekonomska uloga tržišta novca je da omogući privrednim subjektima premošćavanje vremenskog jaza između priliva i odliva novčanih sredstava i time usklađuju svoju likvidnost. Tržište novca u stvari omogućuje svim učesnicima (preduzeća, država, pojedinci) da optimalno upravljaju

svojom likvidnošću putem vremenskog premošćavanja jaza između primanja i trošenja gotovine. Ako  preduzeće ima trenutni manjak gotovine, onda ono može pozajmiti – kupiti novčana sredstva na tržištu novca, a ukoliko ima višak sredstava ono ih može plasirati – uložiti u kratkoročne instrumente tržišta novca. Osnovni smisao transakcija na tržištu novca u pogledu formiranja ponude kratkoročnih novčanih sredstava, koja treba da zadovolji tražnju za tim sredstvimaje motiv suficitarnih sektora da ekonomski racionalno upravljaju novcem. S druge strane, tržište novca obezbeđuje deficitarnom sektoru da brzo i uspešno pribave novčana sredstva, radi održavanje likvidnosti, a istovremeno suficitarnim sektorima da svoje privremene viškove plasiraju uz mogućnost zarade i uz minimalni rizik. Tržište novca je tesno povezano s drugim delovima novčanog i finansijskog tržišta, a pre svega sa deviznim, tržištem kapitala i kreditnim tržištem.

2.2.

Principi i karakteristike bankarskih poslova na tržištu novca

 Način funkcionisanja, bankarske operacije kao i tehnologija rada na tržištu novca u industrijski razvijenim zemljama odvija se na osnovu jasnog poslovnog kodeksa, morala i neprikosnovenih  poslovnih običaja. Jedinstvo svega toga izraženo je u principima i karakteristikama bankarskih poslova na tržištu novca. Osnovni principi i karakteristike bili bi sledeći: 1.  jednobraznost, pod čim se podrazumevaju jednobrazni instrumenti na tržištu novca i to kako po

formi tako i sadržini, jednobrazna obrada kao i dokumentacija i jednobrazna tehnologija rada; 2.  jedinstvenost, pod čim se podrazumeva jedinstveni način poslovanja i način obavljanja  bankarskih transakcija; 3. internacionalnost u realizaciji ovih poslova, pod čim se podrazumeva pre svega striktno  poštovanje i pridržavanje međunarodnih pravila i običaja kojima se na internacionalnom planu reguliše ova oblast međunarodne saradnje i poslovanja; 4.  široka lepeza ponude i veliki broja banaka koje su ovlašćene za obavljanje bankarskog posla na tržištu novca; 5. tržišno ponašanje i apsolutna konkurentnost  banaka i to ne sa aspekta provizije i drugih uslova ili sa aspekta jednobraznosti, već jedino i isključivo sa aspekta kvaliteta bankarske usluge koje se po ovim poslovima pružaju komitentu; 6. efikasnost i korektnost  koja se ogleda u pravovremenoj i promptnoj valutaciji priliva i odliva sredstava po osnovu realizacije bankarskih transakcija 7.   savremena tehnologija rada pa s tim u vezi i visoka produktivnost rada koja se ogleda u   primeni elektronske obrade dostave i realizacijesvih platnih instrumenata i novčanih dokumenata i to kod svih učesnika na tržištu novca 8. besprekorna finansijska disciplina na svim nivoima i kod svih učesnika sa enormno visokim kaznama za nepridržavanje i to kako u smislu kaznene kamate tako i u smislu moralne ignoracije (crna lista, skidanje sa liste učesnika na tržištu novca, prijava kontroli...) 9. racionalnost poslovanja u bankama koje se bave ovim poslom i koja se ogleda u niskoj ceni koštanja bankarskih usluga. 10. potpuna i dosledna ažurnost banke koja se ogleda u tome da banka ima obavezu da sve naloge dobijene do određenog sata obradi i realizuje istog dana, a račun nalogodavca zaduži ili odobri sa valutom dva dana kasnije 11.besprekorno i na savremenim osnovama funkcionisanje, organizovanje i sprovođenje kontokorentne i korespondentske politike banke 12.  jednostavno rešenje za dostavu podataka, zaključnica i drugih dokumenata komitenata, nadležnim kontrolnim i drugim institucijama za njihove potreba čije se rešenje ogleda u automatskom dostavljanju poslednjeg primerka naloga ili drugog dokumenta svim zainteresovanim učesnicima na tržištu novca

13.  postojanje konvertibilne domaće valute i slobodan transfer  kapitala pa s tim u vezi i

nepostojanje nikakvih barijera ili prepreka za jedinstveno funkcionisanje nacionalnog i internacionalnog tržišta novca.

2.3.

Učesnici na tržištu novca

 Na tržištu novca se obavlja veliki broj transakcija. Važno je istaći da se na ovom tržištu kao učesnik ne može pojaviti država, preduzeće ili pojedinac, iako svi oni mogu preko specijalizovanih   posrednika koristiti mogućnosti koje im ono pruža i time zadovoljiti svoje potrebe. Prema tome učesnici na tržištu novca su: 1. Centralna banka kao monetarna vlast 2. poslovne banke kao osnovni učesnici i nosioci trgovne novcem 3. specijalizovane i za to posebno ovlašćene posredničke finansijske organizacije.

Centralna banka Centralna banka ima izuzetno veliku ulogu u funkcionisanju tržišta novca. Ta njena uloga se ispoljava kroz regulisanje ovog tržišta, propisivanjem i nametanjem obaveznosti pravila ponašanja, rada i funkcionisanja tržišta novca, kao i direktnim učešćem na njemu. Kao učesnik na tržištu novca ona vrši funkciju centralne monetarne vlasti, vodeći kod sebe evidenciju o stanju na računima svih  poslovnih banaka i drugih učesnika na tržištu novca. Ona je autonomna i potpuno samostalna u regulisanju, propisivanju i sprovođenju pravila  ponašanja, funkcionisanja i načina rada na tržištu novca koja su neprikosnovena i potpuno obavezujuća za sve druge učesnike na tržištu novca. Centralna banka samostalno donosi odluke kojima se utvrđuju uslovi poslovanja na tržištu novca i to pre svega odluke vezane za: - cenu novca izraženu u većoj ili manjoj eskontnoj i diskontnoj stopi, - obim ponude izražen u povećanju ili smanjenju novčanih kontigenata, - obim tražnje izražen u povećanju ili smanjenju obavezne rezerve, - obim javnog duga izražen u prodaji ili kupovini državnih hartija od vrednosti. Zato su u mnogim razvijenim zemljama jedan od najznačajnijih instrumenata monetarnog regulisanja operacije centralne banke na otvorenom tržištu, čija je suština optimiziranje primarnog novca, a time i novčane mase. Aktivnosti koje centralna banka preduzima, dakle, kupovina ili prodaja zavisiće direktno od ciljeva kreditno monetarne politike. Ukoliko je cilj povećanje količine novca, to   jest ukoliko je reč o ekspanzivnoj politici, centralna banka će vršiti kupovinu državnih hartija odavrednosti, čime će doći do povećanja likvidnosti banaka i njihovog kreditnog potencijala. Obrnuto, u slučaju realizacije restriktivne kreditno-monetarne politike, centralna banka će prodajom hartija od vrednosti smanjivati količinu novca u opticaju i kreditni potencijal poslovnih banaka. Tržište novca  postalo je osnovni mehanizam za sprovođenje ciljeva i zadataka monetarne politike.  Na osnovu ovoga može se zaključiti da je centralna banka praktično osnivač, organizator, regulator i kontrolor ukupnih poslovnih događaja i radnji koje se dešavaju na tržištu novca.

Poslovne banke Poslovna banka je drugi tip učesnika na tržištu novca i ona se može javiti u dvostrukom odnosu. U prvom slučaju ona može imati poslovni odnos sa centralnom bankom, a u drugom može imati  poslovni odnos sa drugim učesnicima na tržištu novca koji takođe moraju imati svojstvo legitimnog učesnika na tržištu novca. Poslovne banke su najveći pojedinačni kupac i prodavac finansijskih instrumenata na tržištu novca. U zavisnosti od stanja i potreba, poslovne banke kupuju i prodaju hartije od vrednosti na tržištu novca, povećavaju ili smanjuju nivo vrednosti u svom portfelju, transformišući ih u likvidan, transakcioni novac za izvršenje svojih dospelih obaveza ili obrnuto. Tako poslovne banke formiraju i drže deo svojih rezervi likvidnosti, a tržište novca im omogućavada ih brzo i lako mogu konvertovati u žiralni novac. Za sticanje svojstva učesnika na tržištu novca poslovna banka mora ispunjavati određene preduslove: - banka mora imati svoj žiro račun, odnosno konto čije stanje svakog momenta mora biti poznato centralnoj banci, - banka neposredno mora biti u poslovnom odnosu sa centralnom bankom na području izdvajanja i držanja obavezne rezerve i ostalih instrumenata kreditno monetarne i devizne politike, - banka mora biti samostalna finansijska institucija osnovana po zakonu o bankama i imati svojstva pravnog lica i - banka mora imati poseban organizacioni deo – službu, tehnički i kadrovski osposobljenu za obavljanje poslova na tržištu novca. Pored ovih opštih uslova u pojedinim zemljama, centralna banka je ovlašćena da propisuje i zahteva i posbne uslove koji se uglavnom odnose na garantni depozit i sankcije za nepridržavanje uslova poslovanja na tržištu novca. Uslovi se razlikuju od zemalja i načina organizacije tržište novca. Ukoliko su uslovi suvišne rigorozni banke će ići na samoorganizovanje i formiranje svojih neinstitucionalizovanih međubankarskih tržišta novca, kakva nisu retkost u svetu. Obavljajući poslove na tržištu novca, poslovne banke ostvaruju značajne prihode na osnovu kamate.

Specijalizovane posredničke finansijske organizacije Specijalizovana i za to posebno ovlašćena posrednička finansijska organizacija je treći tip učesnika na tržištu novca. To su finansijski posrednici koje centralna banka ovlasti posebnom licencom za posredovanje u operacijama na tržištu novca. Učesnik na tržištu novca nije i ne može biti svaka   posrednička finansijska organizacija, kakvih u razvijenim tržišnim privredama ima na stotine, već upravo samo ona koju kao učesnika na tržištu novca prihvati centralna banka. Sve te institucije, koje su inače osposobljene za racionalno, brzo i besprekorno obavljanje svih novčanih transakcija na novčanom tržištu možemo svrstati u dve osnovne grupe posrednika Prvu grupu, dilere, čine posrednici koji novčane transakcije obavljaju u svoje ime i za svoj račun, pa s tim u vezi raspolažu i svojim sopstvenim novčanim sredstvima i ogromnom pasivom kao i sopstvenim portfeljom hartija od vrednosti. Uloga dilera na tržištu novca je od izuzetnog značaja, jer  oni praktično „prave“ tržište istovremenom kotacijom kratkoročnih hartija od vrednosti i za kupovinu i  prodaju. Oni su spremni da u svakom momentu kupe ili prodaju određene hartije od vrednosti u skladu sa objavljenom kotacijom u korist ili na teret vlastitog portfelja. Osnovni zadatak i funkcija ovih organizacija je obavljanje poslova eskontnih i lombardnih kredita, poslova kupovine i prodaje novčanih sredstava i hartija od vrednosti i obavljanje drugih finansijskih transakcija na novčanom tržištu. Drugu grupu, brokere , čine specijalizovane posredničke finansijske organizacije koje posluju kao agenti u tuđe ime i za tuđi račun, dovodeći u vezu kupca i prodavca, kratkoročnih novčanih sredstava i hartija od vrednosti, bez angažovanja sopstvenih sredstava. Za svoje usluge naplaćuju

 posredničku proviziju koja im je jedini prihod. Zato je sasvim razumljivo što je njihova uloga na tržištu novca manje značajna. Od ovog ogromnog broja finansijskih posrednika na tržištu novca, centralna banka autonomno daje licencu ili dozvolu za obavljanje novčanih transakcija na tržištu novca samo određenom, znatno manjem broju ovih institucija.

2.4.

Organizaciona forma tržišta novca

Funkcionisanje i organizacija rada tržišta novca je vrlo različita između zemalja. U mnogim zemljama ona egzistiraju kao samostalne institucije, mada se mogu pojaviti i kao neistitucionalizovana i mešovita tržišta, odnosno kao posebni organizacioni delovi u okviru berzi hartija od vrednosti. Na taj način moguće je razlikovati i tri osnovna oblika organizacije tržišta novca, i to: • • •

tržište novca organizovano kao posebna, specijalizovana finansijska institucija neinstitucionalizovano tržište novca mešovito tržište novca.

Institucionalizovano tržište novca se naziva i centralizovanim tržištem novca. Ono podrazumeva  postojanje određene posredničke finansijske organizacije, u obliku posebne berze novca, za obavljanje   poslova susretanja ponude i tražnje kratkoročnih novčanih i finansijskih instrumenata. Institucionalizovano tržište novca je obično „zatvoreno“ tržište koje je ograničeno na nekoliko najznačajnijih učesnika čija su prava i obaveze normativno utvrđene. Iz ovih razloga ovaj oblika tržišta novca prisutan je samo na početku prelaska zemlje na tržišni način privređivanja i u vremenu kada se instrumenti novčanog tržišta uopšte postepeno razvijaju i uvode u praksu.   Neinstitucionalizovano tržište novca je slobodno tržište novca koje nastaje željom članova da zajednički obavljaju poslove, povećaju brzinu obavljanja transakcija, smanje troškove i eliminišu nepotrebne posrednike. Ovakva organizacija ima dosta slabosti pošto unosi nedopustivo visok nivo rizika. Za razliku od deviznog tržišta i tržišta kapitala koja su institucionalizovanog karaktera u industrijskim i tržišno najrazvijenijim zemljama u principu ne postoji institucionalizovano tržište novca. Saglasno tome, tržište novca predstavlja skup precizno regulisanih poslovnih odnosa koji se uspostavljaju između: • centralne banke i drugih učesnika na tržištu, ili • između poslovnih banaka, ili • između specijalizovanih i za to ovlašćenih posredničkih finansijskih organizacija međusobno i sa poslovnim bankama.

2.5.

Instrumenti tržišta novca

Finansijski instrumenti sa kojima se trguje na tržištu novca određeni su karakterom samog tog tržišta. Predmet rada odnosno trgovanja na tržištu novca su žiralni novac i kratkoročne hartije od vrednosti. Trgovanje žiralnim novcem u stvari je međubankarska kupoprodaja novca, odnosno kupovina i prodaja viškova žiralnog novca koji predstavljaju saldo potraživanja poslovne banke na njenom žiro računu posloe izvršenih svih transakcija do određenog momenta, npr. do 12 časova datog dana. Pa zaključujemo da su osnovni instrumenti tržišta novca:

-

Međubankarska kupoprodaja novca Hartije od vrednosti

Međubankarska kupoprodaja novca Tržište novca smo definisali kao „mesto susretanja ponude i tražnje za kratkoročnim finansijskim instrumentima“. Ponuda se vezuje za viškove novca, to jest slobodna finansijska sredstva u kratkom roku. To mogu biti viškovi na žiro računima poslovnih banaka, viškovi iznad minimalnog iznosa likvidnih sredstava drugih finansijskih institucija ili posrednika, trenutni viškovi kod drugih učesnika privrednog i društvenog života. Sa druge strane, tražnja je povezana sa manjkovima likvidnih finansijskih sredstava u određenom trenutku. Višak žiralnog novca kao predmet kupoprodaje predstavlja u stvari saldo potraživanja poslovne  banke na njenom žiro računu i to onaj saldo koji nastaje nakon izvršenih svih dispozicija, naloga i drugih novčanih transakcija. Svoj saldo potraživanja koji ustvari predstavlja i višak likvidnih sredstava,  poslovna banka kao vlasnik i ovlašćeni učesnik na tržištu novca, zahvaljujući postojanju tržišta novca, može: - prodati drugoj poslovnoj banci učesniku na tržištu novca po tržišnoj obostrano prihvatljivoj ceni, - upotrebiti za izmirenje svoje obaveze prema centralnoj banci po osnovu minimalne obaveze rezerve, u kom slučaju taj saldo ne ostvaruje nikakve prihode, ne menja vlasnika i nije neposredno uključen u transakcije na tržištu novca, - sa ovim saldom, poslovna banka kao vlasnik tih sredstava i istovremeno učesnik na tržištu novca, može kupiti hartije od vrednosti na tržištu novca. Trgovina žiralnim novcem se odnosi na trgovinu trenutnim viškovima ili manjkovima novčanih sredstava na žiro računima učesnika na tržištu novca. Na ovom segmentu tržišta novca se obavljaju dve vrst transakcija: -   Poslovi oko dnevnog novca (call money) – promptne transakcije, gde se trguje dnevnim viškovima likvidnih sredstava iznad tekućih obaveza učesnika u toku jednog dana. Bitna karakteristika ovih poslova je da se odmah realizuju i da se transakcija zatvara u toku jednog radnog dana. Pod dnevnim novcem podrezumeva se svaki saldo potraživanja na kontu, odnosno svaki višak likvidnih sredstava koja poslovna banka ponudi drugom zainteresovanom učesniku na rok od jednog dana (do sutradan ili na 24 sata od dana kada je uzimalac novca taj novac dobio na svoj račun). To praktično znači da banka koja je na tržištu novca uzela tzv. novac na  jedan dan, obavezna je da sutradan ovaj iznos stavi na raspolaganje banci od koje je primila novac na njen žiro račun, ukoliko se naravno sutradan poslovni partneri ne sporazumeju da ovaj aranžman prolongiraju. Na tržištu dnevnog novca osim novca dana trguje se i drugim novcem na rok koji je u principu kraći od 30 dana. - Terminske, gde se trgovina viškovima žiralnog novca vezuje za određeni period vremena (time deposit). Reč je o pozajmicama koje imaju rok duži od 24 časa. U dogovaranju ovih poslova,  pored iznosa i visine kamatne stope, vrlo važan parametar predstavlja rok na koji se posao zaključuje. Rok može biti različit. Najčešće se kreće od 1-3 meseca (tržište novca Nemačke i Japana), a maksimalno može iznostiti 12 (tržište novca ostalih zemalja). Terminski novac, za razliku od dnevnog novca koji se smatra poslovno nepouzdanim i netransferabilnim u bilo koje druge oblike bankarske poslovne aktivnosti, predstavlja i pokazuje karakteristike stabilnog izvora bankarskih sredstava. Terminski novac je iz tih razloga, većeg kvaliteta i za primaoca ima značajne prednosti nad dnevnim novcem, između ostalog i zbog toga što se njegovo dospeće unapred zna pa s tim u vezi i njegovo vraćanje može se pripremiti i planirati.Saglasno tome terminski novac može dospevati za vraćanje na tačno određeni dan tzv. novac sa

utvrđenom valutom vraćanja ili po isteku određenog otkaznog roka koji ne može biti kraći od mesec dana niti duži od godinu dana tzv. terminski novac sa otkaznim rokom.

Kratkoročne hartije od vrednosti kao instrumenti duga Instrumenti duga su hartije od vrednosti kojima emitent dolazi do sredstava na kreditnoj osnovi i obavezuje se da imaocu isplati određeni iznos kamate i glavnicu u predviđenom roku dospeća. Dakle, reč je o hartijama od vrednosti koje odražavaju dužničko – poverilačke odnose. tj. kreditne odnose. Jedan od vrlo čestih kriterijuma na osnovu kojih se vrši podela ovih hartija od vrednosti je rok dospeća. Prema ovoj podeli razlikujemo: - Kratkorčne instrumente duga – koji imaju rok dospeća od jedne godine. - Srednjoročne instrumente – sa rokom dospeća do 3,5 ili 10 godina. - Dugoročne hartije instrumenti duga – koje imaju rok dospeća duži od 10 godina. Dva osnovna motiva za njihovu emisiju su: -

Obezbeđivanje sredstava za rešavanje problema likvidnosti Prikupljanje sredstava za kratkoročno finansiranje, čime se premošćavaju određeni problemi u svakodnevnom poslovanju.

 Na početku treba ukazati na par zajedničkih karakteristika vezanih za sve kratkoročne hartije od vrednosti. To su: -

Rok dospeća – koji je kraći od jedne godine, odnosno može se kretati minimalno od 2 do 365 dana maksimalno. Interesantno je napomenuti da za pojedine hartije, kao na primer  komercijalne zapise u SAD, da bi bili svrstani u ovu kategoriju, maksimalan rok dospeća ne sme biti od 270 dana. - Održavaju kreditne odnose – u pitanju su dužničko poverilački odnosi, što znači da se emitent ovih hartija nalazi u ulozi dužnika koji ima obavezu da vrati pozajmljena sredstva uz  pripadajuću kamatu u predviđenom roku, što ustvari predstavlja rok dospeća emitovane hartije. - Obezbeđenje plaćanja – većina kratkoročnih hartija oda vrednosti spada u kategoriju neosiguranih instrumenata duga. To konkretnije znači da emitenti ne vrše obezbeđenje izvršenja obaveze nekim od oblika aktive. Hartije od vrednosti kojima se trguje na tržištu novca mogu biti osim hartija od vrednosti izdanja centralne banke, samo one hartije od vrednosti koje se uvek mogu rediskontovati kod centralne banke.  Najvažnije hartije od vrednosti tržišta novca su sledeće: 1. 2. 3. 4. 5. 6.

Državna obveznica Državni blagajnički zapis Blagajnički zapis centralne banke Depozitni certifikat Bankarski akcept Komercijalni zapis

Osnovne karakteristike instrumenata tržišta novca su: 1) 2) 3)

Mali rizik neizvršenja Kratak rok dospeća Visoka tržišnost (high marketability).

Zahvaljujući ovim karakteristikama tržište novca pruža mogućnost sprovođenja jednog novog koncepta likvidnosti unutar jedne zemlje, zasnovano na veoma likvidnim, nerizičnim, a kamatonosnim rezervama likvidnosti.

Državna obveznica (TRESORY BONDS) Državna obveznica je instrument finansiranja budžetskog deficita iz realnih izvora. U razvijenim zemljama se budžetski deficit finansira ovim instrumentima u obimu od oko 20% do 30% ukupnog budžeta. Državna obveznica je hartija od vrednosti javnog sektora. Smatra se vrlo atraktivnim instrumentom korisnim za svaku savremenu državu, a iz razloga sigurnosti plasmana i profitabilnosti. Ona obezbeđuje prikupljanje novčanih sredstava za finansiranje budžetskih rashoda iz realnih izvora i ublažava pritisak na dodatnu emisiju novca koja bi direktno uticala na inflaciju u zemlji. Izdavalac državne obveznice je državni organ ili u ime države (savezni, republički, lokalni) i sve državne i paradržavne organizacije: pošta, železnica, avio saobraćaj, materijalne rezerve i sl.. Izdavanjem državnih obveznica i njihovim plasmanom preko centralne banke država ostvaruje dva, za nacionalnu ekonomiju, izuzetno važna cilja: - izdavanjem svojih obveznica prikuplja iz realnih izvora slobodna novčana sredstva od svojih   privrednih subjekata, koja su joj potrebna i neophodna za usklađivanje priliva i odliva budžeta, odnosno za pokriće trenutnih budžetskih deficita. - izdavanjem ovih obveznica država smanjuje ili u potpunosti eliminiše svoje zahteve za kreditima kod centralne banke, čime se u potpunosti otklanja mogućnost deficitarnog finansiranja države iz  primarne emisije što je jedan od osnovnih i najvažnijih razloga inflacije. Državna obveznica kao hartija od vrednosti tržišta novca, na svom blanketu, mora sadržati sledeće elemente: - naziv izdavača - registarski broj obveznice - kamatnu odnosno diskontnu stopu - naziv da je to „obveznica“ - nominlni iznos na koji obveznica glasi - zakonska osnova po kojoj se obveznica izdaje - rok dospeća - mesto isplate - da li obveznica glasi na ime ili na donosioca i - potpis lica ovlašćenog državnog organa – izdavaoca obveznice. Izdaju se sa rokom dospeća od 3,6 ili 12 meseci. Ovaj instrument je nominiran na okrugle iznose i može glasiti na ime ili na donosioca. Uobičajeno je da se ova hartija od vrednosti izdaje na diskontnoj osnovi, odnosno sa fiksnom cenom na dan dospeća. Prihod od transakcija ovim hartijama od vrednosti se ne oporezuje, jer bi se time izgubila njihova atraktivnost.

Emisiju i plasman državnih obveznica vrši, prema odluci države, centralna banka, aukcijom, znači raspisivanjem konkursa ili u neposrednoj pogodbi, ali uvek samo drugim učesnicima na tržištu novca. Država, inicijalni izdavalac državnih obveznica, je obavezna da kao dužnik izvrši sve obaveze  prema centralnoj banci po osnovu prodatih državnih obveznica, a centralna banka je s druge strane obavezna da državi na njen račun doznači protivuvrednost prodatih državnih obveznica. Na taj način centralna banka uspešno obavlja svoju posredničku funkciju u novčanom prometu i ukupnim odnosima između države i učesnika na tržištu novca.

Blagajnički zapis centralne banke Blagajnički zapis centralne banke je jedan od najvažnijih instrumenata monetarne politike. Pomoću njega centralna banka reguliše optimalnu novčanu masu i na drugoj strani usklađuje ponudu i tražnju, a time i cenu novca na tržištu novca, direktno utičući na održanje optimalne likvidnosti ukupnog bankarskog i finansijskog sistema zemlje. Tražnja za ovom hartijom od vrednosti je veća od tražnje za državnim obveznicama što govori o poverenju koje kupci imaju blagajničim zapisima centralne banke. Blagajnički zapis centralne banke je strogo formalnog karaktera te ima sledeće obavezne elemente: -

serijski broj naziv centralne banke odnosno izdavaoca oznaku da je blagajnički zapis mesto i datum izdavanja nominalni iznos i oznaku da glasi na donosioca kamatnu ili diskontnu stopu datum dospeća odnosno ročnost dospeća potpis guvernera centralne banke.

Blagajnički zapis centralne banke se obično izdaje na rok od 7 do 90 dana i to na okrugle iznose, a isplata je jednostavna i ostvaruje se predajom iz ruke u ruku. Kamata koja se plaća na blagajnički zapis centralne banke je u principu po najnižoj stopi. Plasman ovih hartija od vrednosti vrši centralna banka neposredno poslovnim bankama, članicama tržišta novca. Rokom dospeća blagajničkog zapisa, centralna banka otkupljuje blagajnički zapis uvećan za kamatu ili za taj iznos izdaje novi blagajnički zapis. Prihod na ovu hartiju od vrednosti utvrđuje se od strane centralne banke u skladu sa situacijom na tržištu. Znači diskontna stopa se može unapred odrediti ili se može izračunati diskontovanjem kamatne stope na određeni dan. Poslovi sa ovim hartijama od vrednosti tržišta novca obavljaju se po pravilu i isključivo samo između centralne banke i drugih učesnika na tržištu novca. Centralna banka, međutim, može izuzetno da državne obveznice, ukoliko je to poseban interes države, ponudi i određeni nečlanovima tržišta novca, i to javno-pravnim institucijama koje posluju pod posebnim uslovima, kao npr. penziono i socijlno osiguranje, razne vrste fondova. Pored blagajničkih zapisa centralne banke postoje i blagajnički zapisi poslovnih banaka koje glase na određeni novčani iznos deponovan kod poslovne banke. Ove hartije od vrednosti kupuju nefinansijske organizacije ili pravna lica. Blagajnički zapis poslovnih banaka prihvata se kao hartija od vrednosti na tržištu novca.

Depozitni certifikat ( CERTIFICATE OF DEPOSIT – CD) Bankarska potvrda o depozitu je najtipičnija hartija od vrednosti izdata od strane poslovnih banaka. Depozitni certifikat je bankarska potvrda koja glasi na donosioca, na određeni, obično okrugli iznos deponovan u banci, na tačno određen rok duži od sedam dana, a najčešće na 3, 6, 9 i 12 meseci uz tačno utvrđenu kamatu koja se plaća po sistemu roka oročenja. Emisiju depozitnog certifikata vrši poslovna banka, a kupci ovog instrumenta su sva pravna i fizička lica koja imaju interes za njegovim posedovanjem. Obavezni elementi ove hartije od vrednosti su: - broj i oznaku da je depozitni certifikat - naziv banke izdavaoca kao i datum i mesto izdavanja - iznos na koji je emitovan - oznaku da glasi na donosioca - rok dospeća i kamatnu stopu - zakonsku regulativu - potpis ovlašćenog lica banke. Ove hartije su se prvi put pojavile na tržištu 1961. godine kada je poznata američka banka Citibank uvela prvi prenosivi CD kojim se moglo trgovati na sekundarnom tržištu. Uslov za njihovo kreiranje je da postoje deponovana sredstva sa određenom fiksnom kamatom.Visina kamate je različita i zavisi od tržišnih uslova. Da bi postali instrumenti tržišta novca, certifikati o depozitu moraju ispuniti nekoliko uslova kao što su: prenosivnost, moraju glasiti na velike sume, emitenti moraju biti poznate i velike banke, i rok dospeća im ne može biti duži od jedne godine. Prednosti depozitnog ceritifikata u odnosu na oročeni depozit su što se on jednostavno prenosi sa jednog vlasnika na drugog, zatim što kod depozitnog certifikata postoji manji rizik za uložena sredstva i daleko veći stepen likvidnosti, dok su mu nedostaci u većim troškovima izdavanja kao i u nižoj kamatnoj stopi u odnosu na oročeni depozit. Depozitni certifikat glasi na donosioca, te se prenosi  jednostavnom predajom novom vlasniku.

Bankarski akcept (BANKER ACCEPTANCES) Bankarski akcept je tipična kratkoročna hartija od vrednosti komercijalnog karaktera koja pod određenim uslovima autonomno utvrđenim od strane centralne banke, može biti hartija od vrednosti tržišta novca. Bankarski akcept je ustvari menica trasirana na banku koja je akceptira i koja time  preuzima neopozivu obavezu da novčani iznos, na koji menica glasi isplati njenom donosiocu na dan dospeća. Bankarskim akceptom banka preuzima na sebe finansiranje nekog spoljnotrgovinskog posla bez angažovanje sopstvene pasive najčešće angažovanjem sredstava centralne banke. Ova tuđa sredstva  banka akceptant obezbeđuje reeskontom meničnog akcepta kod druge poslovne banke ili kod centralne   banke u okviru rediskontnog kontigenta. Reeskontujući bankarski akcept banka dobija novčana sredstva u visini diskontovane nominalne vrednosti, kojom kreditira izvoznika, odnosno prodavca i to do roka dospeća menice najčešće je to 90 dana. O roku dospeća banka otkupljuje menični akcept i zadužuje za ukupni menični iznos račun izvoznika, odnosno prodavca. Bankarski akcept glasi na određeni novčani iznos i izdaje se na rok od 90 dana. Glasi na ime te se može prenositi jedino indosamentom ili cesijom. Obavezni elementi su: - oznaku da je menica - ime osobe koja treba da izvrši plaćanje - datum plaćanja odnosno dospeća obaveze plaćanja

-

mesto plaćanja ime lica kome ili po čijoj naredbi treba da se izvrši plaćanje datum i mesto izdavanja potpis izdavaoca oznaku akcepta ime akceptanta datum i mesto akcepta potpis akceptanta oznaku i elemente trgovinske transakcije.

Reč je o hartiji od vrednosti koja ima više ekonomskih funkcija - sredstvo bezgotovinskog   plaćanja, kratkoročnog kreditiranja i obezbeđenja plaćanja. Da bi postala instrument tržišta novca običnu menicu koju izdaje dužnik mora da overi banka odnosno da bude akceptirana od banke. Vlasnik  ovog instrumenta, remitent, ima više mogućnosti – da čeka rok dospeća i naplati puni iznos ili da je  proda pre roka uz odgovarajući diskont.

Komercijalni zapis (KOMMERCIAL PAPER) Komercijalni zapis predstavlja kratkoročnu hartiju od vrednosti koju emituju preduzeća u cilju  prikupljanja novčanih sredstava za finansiranje svog poslovanja. To je sopstvena menica preduzeća sa fiksnim rokom dospeća. Putem komercijalnog zapisa izdavalac se obavezuje da će imaocu menice   platiti nominalnu vrednost menice uvećanu za kamatu na dan dospeća, ali bez davanja ikakvog instrumenta obezbeđenja. Naime komercijalni zapisi spadaju u hartije od vrednosti koje nisu garantovane ili osigurane nakom aktivom. Sigurnost njihove naplate počiva na visokom bonitetu ili kreditnom ugledu emitenta, koji su obično velika, uspešna i poznata preduzeća (tzv. Blue-chip corporation). Komercijalni zapis može glasiti na ime ili na donosioca. Rok dospeća je od mesec dana do  jedne godine. Obavezni elementi su: -

oznaka da je komercijalni zapis rok dospeća nominalni iznos visina kamatne stope mesto i datum izdavanja faksimil i potpis ovlašćenog lica.

Preduzeća izdaju komercijalne zapise onda kada kod njih usled sezonske neravnomernosti u   prilivu novčanih sredstava dože do poremećaja likvidnosti. Osnovni razlog emisije i korišćenja komercijalnih zapisa se sastoji u prednosti brzog prikupljanja slobodnih finansijskih sredstava. Do 60ih godina XX veka u svetu je dominirala praksa da preduzeća za kratkoročno finansiranje svoje aktivnosti uzimaju kredite od banaka. Međutim, od tada, naročito tokom 70-80-ih godina, raste  popularnost i značaj komercijalnih zapisa. Emisijom ovih hartija emitenti su mogli na mnogo brži način da dođu do željenih kratkoročnih sredstava, na primer od uzimanja kratkoročnih bankarskih kredita.

2.6.

Poslovne operacije sa hartijama od vrednosti na tržištu novca

Ukupne tržišne transakcije sa hartijama od vrednosti tržišta novca obuhvataju poslovne operacije vezane za: • •

 prvu ili primarnu emisiju,  poslovne operacije vezane za drugu ili svaku dalju kupoprodaju hartija od vrednosti tržišta novca tzv. sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca.

  Primarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je deo tržišta novca koje obuhvata ukupnost

 poslovnih operacija centralne banke i ostalih učesnika na tržištu novca u emitovanju ili prvoj prodaji hartija od vrednosti. Sekundarno tržište hartija od vrednosti tržišta novca je logičan i ekonomski neophodan nastavak 

 primarnog tržišta novca. Ono predstavlja svaku dalju prodaju hartija od vrednosti tržišta novca. To znači da se funkcionisanjem sekundarnog tržišta stvara mogućnost da se svaka emitovana hartija od vrednosti može u svakom momentu dospeća, i pre njenog dospeća, pretvoriti u gotov novac prodajom na tom tržištu. Učesnici na sekundarnom tržištu novca su : -

na jednoj strani prodavci, odnosno svi vlasnici bilo koje hartije od vrednosti tržišta novca koji žele da ove hartije dalje prodaju i tako ostvare svoja pravaiz njih što sve čini ponudu na sekundarnom tržištu novca i

-

na drugoj strani, kupci, odnosno svi vlasnici novčanih sredstava koji pod određenim za njih  prihvatljivim uslovima žele da kupe i tako postanu vlasnici hartija oda vrednosti tržišta novca, što sve čini tražnju na sekundarnom tržištu novca.

 Nominalna vrednost hartije je ustvari novčani iznos na koji hartija od vrednosti glasi i koji je kao takav

upisan na njenom blanketu. To je ustvari iznos potraživanja vlasnika hartije od vrednosti koje će ovaj naplatiti od izdavaoca na dan njenog dospeća. Cena koštanja hartije od vrednosti je upravo novčani iznos koji kupac mora platiti emitentu kod prve  prodaje hartije od vrednosti. Cena koštanja se u praksi označava kao emisioni kurs.  Kupoprodajna ili tržišna cena hartije od vrednosti je u stvari onaj iznos po kome se ostvaruje druga i svaka dalja kupovina hartije od vrednosti. To je cena po kojoj se vrše kupoprodajne transakcije sa hartijama od vrednosti na sekundarnom tržištu novca.Za razliku od cene koštanja koja se utvrđuje na dan izdanja ili prve prodaje, kupoprodajna cena se utvrđuje svakog dana od dana emitovanja pa do dana dospeća.

3.

MEĐUNARODNI BANKARSKI SISTEM NA TRŽIŠTU KAPITALA

Tržište kapitala se može definisati kao mesto povezivanja ponude i tražnje za kapitalom, to  jest dugoročnim finansijskim instrumentima, gde se pod kapitalom smatra ukupni novčani iznos odložene potrošnje, sa rokom dužim od jedne godine. Slična definicija kaže da tržište kapitala  predstavlja odnos između ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti. Dakle, radi se o tokovima novčane akumulacije. Tržište kapitala predstavlja institucionalano organizovani prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje u tačno određenom vremenu, kao i pravila i uzanse  ponašanja učesnika. Na tom prostoru i u okviru njegovog okruženja i pravila ponašanja organizovano se susreću ponuda i tražnja za kapitalom. Prema tome, kada su nekom potrebna investiciona sredstva, odnosno kapital, on ih može pribaviti na tržištu kapitala emitujući obveznice, tzv. zajmovni kapital, ili emitujući akcije i druge hartije od vrednosti sa pravom učešća u dobiti, tzv. akcijski ili vlasnički kapital. Na taj način tržište kapitala predstavlja specijalizovano tržište na kome se kapital traži i nudi dugoročno, tzv. ''primarno tržište kapitala'' i na kome se trguje već emitovanim dugoročnim hartijama od vrednosti, tzv. ''sekundarno tržište kapitala''. U tom smislu tržište kapitala omogućava javnom i  privatnom sektoru, pojedincima i korporacijama da uspešno i brzo menjaju strukturu i smer svojih investicionih portfelja i da u slučaju potrebe iz statusa štediše, odnosno vlasnika kapitala, pređu u status zajmotražioca ili vlasnika potraživanja, na jednoj strani, a na drugoj strani tržište kapitala omogućava tim istim subjektima usmeravanje njihovog kapitala u one investicione projekte koji su u datom vremenu i prostoru najprofitabilniji. Transakcije koje se odvijaju na ovom tržištu nazivaju se kapitalne transakcije ili transakcije kapitalom, a hartije od vrednosti kojima se trguje na ovom tržištu nazivaju se dugoročne hartije od vrednosti ili efekti.

3.1.

Izvori kapitala i njegovi vlasnici – investitori U svakoj nacionalnoj privredi mogu postojati tri osnovna izvora kapitala:

a) Domaća štednja,  b) Transfer inostrane štednje, to jest ino akumulacija, i c) Pretvaranje novca u kapital posredstvom finansijskih institucija. Osnovni izvor kapitala svakako predstavlja štednja, i to kako domaća, tako i inostrana. Štednja  predstavlja oblik odložene potrošnje na koju utiču razni faktori kao što su materijalni - bogaćenje, uvećanje imovine, ostvarenje lepše budućnosti, rast i razvoj, ispunjenje određenih ekonomskih, društvenih ili socijalnih ciljeva; i nematerijalni – sigurnost, školovanje, lečenje, putovanja, itd. Domaća štednja se odnosi na viškove sredstava – akumulaciju koja kreiraju domaći subjekti iz različitih sektora: stanovništva, privrede i javnog. Sklonost ka štednji zavisi od više faktora među kojima su najvažniji visina tekućih prihoda, životni standard i troškovi života, navike, stabilnost,  poresko opterećenje, investicije u nekretnine i trajna potošna dobra, itd. U najvećem broju zemalja učesnici iz sektora stanovništva su najvažniji izvor štednje. Štednja se kod stanovništva javlja kao razlika izmađu prihoda ostvarenih po različitim osnovama – plate i

naknade, penzije, stipendije, honorari, premije osiguranja, dividende i iznosa sredstava koja idu u tekuću potrošnju. U našim uslovima štednja svakako ne predstavlja najvažniji izvor kapitala iz razloga što je štednja razlika između prihoda i rashoda, pa se ne može štedeti kada se nema ni za potrošnju. Dakle, pošto su  prihodi naših građana nedovoljni da pokriju elementarne potrebe logična posledica je da ne može biti ni štednje. Štednja od strane inostranih subjekata – ino akumulacija takođe može biti značajan izvor kapitala. Transfer inostrane štednje može se vršiti na različite načine: kao pomoć (što je ređi slučaj), kroz direktne investicije u realna dobra, kao finansijske investicije u instrumente tržišta kapitala, itd. Pošto štednja predstavlja osnovni izvor kapitala ona se ponekad izjednačava sa njim, ali to nije korektno pošto postoji treći izvor kapitala, a to je transfer slobodnih novčanih sredstava u kapital. Funkcija transfera novca u kapital se vrši posredstvom finansijskih institucija i posrednika, odnosno njihovom aktivnošću na tržištu kapitala. Određene finansijske institucije mogu deo svojih kratkoročnih izvora novčanih sredstava da pretvore u dugoročne plasmane, kao na primer banke koje kratkoročne izvore u vidu depozita mogu investirati u dugoročne instrumente tržišta kapitala. Dakle, u zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala u ulozi investitora, odnosno  ponuđača kapitala, javljaju se vlasnici kapitala i to: - pojedinci, - privredni subjekti svih oblika, - državni ili paradržavni subjekti, institucije i organizacije svih vrsta i - bankarsko-finansijske institucije. Ovi investitori su istovremeno i neposredni učesnici na tržištu kapitala svake nacionalne ekonomije.

3.2.

Motivi za korišćenje kapitala i korisnici kapitala

U tržišno razvijenim zemljama sa razvijenim tržištom kapitala, štednja se kroz mehanizam tržišta kapitala transformiše u kapital kao osnovnu i potencijalnu snagu jedne nacionalne ekonomije. To znači da se zahvaljujući štednji, ostvaruju ciljevi razvojne politike jedne nacionalne ekonomije. Ukoliko je funkcionisanje tržišta kapitala uspešnije utoliko će i ostvarivanje ciljeva razvojne politike  biti uspešnije. Nosioci ukupne aktivnosti na tom polju su korisnici formiranog kapitala koji čini  ponudu na tržištu kapitala. Mnogobrojni motivi za korišćenje kapitala mogu se zajednički izraziti u uspešnom privrednom  poslovanju, stvaranju nove vrednosti, stvaranju dobiti i društvenog bogatstva kao osnove boljeg životnog standarda i opšteg društvenog bogatstva. Korisnici kapitala su subjekti iz istih sektora iz kojih su i vlasnici kapitala, pri čemu su to ona lica koja imaju preduzetničke ideje i aktivnosti, ali imaju nedostatak kapitala potrebnog za realizaciju tih poslovnih ideja i poduhvata. Prema tome, korisnici kapitala su: - pojedinci, - privredni subjekti svih oblika, - državne i paradržavne institucije i organizacije i - bankarsko-finansijske organizacije.

3.3.

Delovi tržišta kapitala

Tržište kapitala se često pogrešno tumači i usko vezuje i izjednačava sa berzom akcija. Međutim, tržište kapitala ima tri segmenta: 1) kreditno tržište, odnosno tržište instrumenata duga, 2) hipotekarno tržište, 3) tržište instrumenata akcijskog kapitala, odnosno berze akcije.

Kreditno tržište je mesto na kome se trguje dugoročnim kreditnim instrumentima, to jest hartijama od vrednosti koje odražavaju dužničko-poverilačke odnose. Postoji izuzetno veliki broj ovih hartija od vrednosti o čemu će kasnije biti više reči. U ulozi emitenata na ovom tržištu mogu se naći država i njeni organi, lokalni organi vlasti i privredne organizacije. Hipotekarno tržište je mesto na kome se trguje hipotekarnim kreditima i hartijama od vrednosti na bazi hipoteka. U razvijenim zemljama, posebno u SAD i Velikoj Britaniji, primarno tržište je dugo razvijano i ima veliku tradiciju. Sekundarno hipotekarno tržište je novijeg datuma i predstavlja direktnu posledicu tokova sekjuritizacije. Poslednjih godina došlo je do naglog povećanja broja finansijskih instrumenata na ovom segmentu tržišta kapitala. Kao osiguranje ovih instrumenata javljaju se hipoteke na zemlju, zgrade i druge nepokretnosti. Ponekad se hipotekarno tržište smatra delom kreditnog tržišta pošto većina hipotekarnih hartija u osnovi podrazumeva korišćenje pozajmljenih sredstava. Tržište instrumenata akcijskog kapitala , tj. berze akcija je mesto na kome se trguje akcijama –  vlasničkim hartijama od vrednosti. Kao i u prethodna dva segmenta i ovde postoji primarno i sekundarno tržište instrumenata akcijskog kapitala. Na primarnom se vrši primarna emisija, odnosno  prva prodaja akcija i sakupljanje akcijskog kapitala. Na sekundarnom se vrši njihova preprodaja. Ova tržišta su značajna jer ona u stvari predstavljaju berze akcija. Na ovim tržištima se ostvaruje izuzetno veliki obim i vrednost prometa. Grafikon 3. prikazuje strukturu tržišta kapitala. Osnovu funkcionisanja tržišta kapitala čini transfer kapitala između suficitnih i kapitalom deficitnih ekonomskih jedinica. Suficitne jedinice imaju viškove kapitala namenjenog za kasniju  potrošnju, a preko tržišta kapitala mogu ta sredstva racionalno i relativno sigurno, i pre svega unosno da plasiraju i ostvare određeni prihod. Ukoliko to ne bio slučaj, oni bi imali tzv. oportunitetne troškove, tj. gubitak bi nastao po osnovu držanja kapitala koji se plasmanom mogao oploditi. Deficitne  jedinice imaju nedostatak sredstva i ta sredstva uglavnom pribavljaju preko tržišta kapitala, pod tržišnim uslovima. Kada je reč o tržištu kapitala kod nas, može se reći da ono praktično još ne funkcioniše. Uzroci takvog stanja su brojni: nizak nivo proizvodnje, nadovršena svojinska transformacija, nelikvidnost i nesolventnost finansijskog sektora, izgubljeno poverenje u finansijski sistem, veliki spoljni dug, nesigurna klima za strana ulaganja. Svi ovi faktori determinišu nedostatak kapitala iz domaćih izvora, odsustvo stranog kapitala i nedovoljnost kvalitetnog tržišnog materijala, pa iz toga logično proizilazi nizak nivo razvijenosti transakcija na tržištu kapitala.

TRŽIŠTE KAPITALA

KREDITNO TRŽIŠTE

Bankarski KREDITI

OBVEZNICEInstrumenti duga

TRŽIŠTE AKCIJSKOG KAPITALA

LIZING

OBIČNE AKCIJE

VARANTI

PRIORITETNE AKCIJE

HIPOTEKARNI INSTRUMENTI

Grafikon 3. Segmenti tržišta kapitala

3.4.

Oblici korišćenja kapitala

U realizaciji tražnje kapitala na tržištu kapitala prisutni su i mogući razni oblici korišćenja kapitala od strane svih učesnika. Prema zajedničkim karakteristikama ti oblici korišćenja kapitala mogu se svrstati u dve osnovne kategorije: 1) 2)

koričćenje kapitala u obliku zajmovnog kapitala i korišćenje kapitala u obliku vlasničkog-akcijskog kapitala.

1) Zajmovni kapital predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kome se korisnik kapitala javlja u ulozi dužnika, a vlasnik kapitala u ulozi poverioca. Između dužnika i poverioca se konstituiše kreditni odnos sa svojim osobenostima i karakteristikama. Tako definisan kreditni odnos može biti ostvaren u neposrednom kontaktu između vlasnika-poverioca i preduzetnika-dužnika, u kom slučaju se govori o direktnom ili neposrednom kreditnom odnosu, ili posredno preko finansijskih posrednik, u kom slučaju se govori o posrednom kreditnom odnosu. Zajmovni kapital se može pojaviti u obliku: - investicionog kredita pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoročnog kredita bez obzira na namenu, način korišćenja, odobravanja i vraćanja, a koji za obezbeđenje od kreditnog rizika nema hipoteku već neko drugo pokriće, - hipotekarnog kredita pod kojim se podrazumeva samo ona vrsta dugoročnog kredita koja je od kreditnog rizika obezbeđena hipotekom, - dugoročnog zajma pod kojim se podrazumeva svaka vrsta dugoročnog kredita obezbeđenog emisijom dugoročnih hartija od vrednosti dugoročnog zajmovnog karaktera. 2) Vlasnički ili akcijski kapital predstavlja takav oblik korišćenja kapitala u kom se preduzetnikkorisnik kapitala javlja u ulozi primaoca, odnosno budućeg vlasnika kapitala, a sadašnji vlasnik  kapitala u ulozi davaoca odnosno budućeg upravljača i primaoca dividende. Korisnik akcijskog kapitala, odnosno njegov budući vlasnik u razvijenim tržišnim privredama je privredni subjekt

osnovan u formi akcionarskog ili suvlasničkog društva koje osnivanjem postaje vlasnik tog akcijskog, sada već akcionarskog, odnosno osnivačkog kapitala. Akcijski kapital u tom smislu predstavlja ukupan iznos kapitala obezbedjenog emisijom i  plasmanom akcija kao hartija od vrednosti vlasničkog karaktera. Tako definisan i shvaćen akcijski kapital koji je u celini vlasništvo akcionarskog društva, sastoji se iz: - osnivačkog ili akcionarskog kapitala koji je vlasništvo akcionara koji su raspolaganje i korišćenje tog kapitala preneli sa sebe na akcionarsko društvo i - kapitala u svim oblicima rezerve koje je isključivo vlasništvo akcionarskog društva. Osnivački kapital i rezerve čine jedinstvenu kategoriju kapitala koja se zove osnovni ili vlastiti kapital akcionarskog društva. Osim toga, osnivački kapital koji se jedino obezbeđuje emisijom akcija,  je uvek jednak nominalnoj vrednosti ukupno emitovanih akcija bez obzira da li se radi o prvoj ili bilo kojoj narednoj emisiji izvršenoj radi povećanja osnivačkog kapitala. Ovaj kapital je jedini kojim se ostvaruje pravo na prihod, odnosno dividendu. Kapital u svim oblicima rezerve, koji akcionarima ne donosi nikakav prihod odnosno dividendu, obezbeđuje se: - iz razlike između nominalne i prodajne vrednosti emitovanih i prodatih akcija, i - iz raspodele ostvarene dobiti i to pre izdvajanja dela za akcionare u obliku dividende . Stepen razvijenosti i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala umnogome su uslovljeni i zavisni od raznovrsnosti oblika hartija od vrednosti dugoročnog karaktera koje se nazivaju efektima. Ukoliko se na jednom tržištu kapitala posluje sa velikim brojem raznovrsnih i kvalitetnih efekata, utoliko to tržište ima veće izglede za uspešno funkcionisanje i razvoj. Sveukupnost efekata koji su u funkciji tržišta kapitala čini tržišni materijal tržišta kapitala. To su, dakle, oni efekti putem kojih se formira i realizuje ponuda i tražnja na tržištu kapitala. S obzirom na značaj koji tržišni materijal ima na stepen uspešnosti tržišta kapitala, ovom pitanju  biće posvećena posebna pažnja u nastavku rada.

3.5. Efekti na tržištu kapitala 3.5.1.Pojam efekata Efekti su hartije od vrednosti koje kao predmet investicionog ulaganja pismeno potvrđuju pravo  potraživanja ili učešća, sadrže bezuslovno, odnosno uslovno pravo na stalni prihod i unutar jedne vrste odlikuju se međusobnim pravom zastupanja. Pojmovi hartije od vrednosti i efekti se u teoriji i praksi često poistovećuju što je pogrešno, jer je  pojam hartija od vrednosti suštinski i sadržajno mnogo širi i sadržajniji od pojma efekata. Efekti, u stvari, predstavljaju samo onaj deo hartija od vrednosti sa kojima se posluje na tržištu kapitala bez obzira na formu njegovog organizovanja. Osim toga, za razliku od ostalih hartija od vrednosti, efekti su jedina vrsta dugoročnih hartija od vrednosti. Efekti kao specifična vrsta hartija od vrednosti sa kojima se trguje na tržištu kapitala, sa aspekta forme i spoljašnjeg izgleda sastoje se od omota i uloška. Omot pismeno potvrđuje pravo potraživanja

ili učešća. Kod efekata sa fiksnom kamatom uložak sadrži i kamatne kupone koji glase na fiksni novčani iznos i koji se mogu smatrati kao samostalne hartije od vrednosti. Kod efekata sa dividendom, uložak sadrži kupone za dividende, koji ne glase na jedan određeni novčani iznos, već samo obezbeđuju pravo na nastalu dobit koja je odlukom skupštine akcionara odobrena za isplatu. Na kuponima za dividendu se obično ispisuje nominalni iznos na koji dotična hartija od vrednosti i glasi.

3.5.2.Vrste efekata Podela efekata u teoriji i praksi je mnogobrojna i različita i umnogome identična sa podelom hartija od vrednosti uopšte pa će u ovom delu pažnja biti posvećena podeli efekata prema vrsti prihoda koja sve efekte svrstava u tri velike grupe: 1) 2) 3)

Efekti sa fiksnim prihodom u formi kamate, Efekti sa varijabilnim prihodom u formi dividende, Efekti sa mešovitim prihodom u formi kamate i dividende.

Efekti sa fiksnim prihodom Efekti sa fiksnim prihodom pismeno potvrđuju jednu obligaciono-pravnu obavezu i daju vlasniku  pravo potraživanja u odnosu na izdavaoca. Za razliku od prava potraživanja iz efekata sa varijabilnim  prihodom, pravo efekata sa fiksnim prihodom može se ostvariti i u slučaju stečaja izdavaoca. Efekti sa fiksnom kamatom imaju karakter dugoročnih zajmova – kredita, što znači da dužnik, izdavaoc efekta mora svoje obaveze izvšiti uredno i na vreme. Pomoću fiksno ukamaćenih efekata sve vrste privrednih subjekata pribavljaju sebi dugoročan tuđi kapital koji se: ukamaćuje sa unapred utvrđenom kamatnom stopom, u određenim momentima isplaćuje uz podnošenje kupona za kamatu i vraća na dan dospeća najmanje po nominalnoj vrednosti. Kod većine fiksno ukamaćenih efekata kamata se isplaćuje polugodišnje, a ređe godišnje. Rok trajanja dugoročnih zajmova – kredita uzetih emisijom efekata sa fiksnom kamatom je različit. Kod takozvanih javnih zajmova sa državnim obveznicama on iznosi od 1 do 25 godina (uobičajeno od 3 do 8 godina), dok kod hipotekarnih založnica – obveznica taj rok može biti od 5 do 99 godina (uobičajeno od 8 do 30 godina). Sve efekte sa fiksnom kamatnom stopom prema izdavaocu-emitentu možemo podeliti na tri grupe: a) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor,  b) efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor i c) efekti sa fiksnim prihodom javnog i privatnog sektora. A. Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor Osnovni oblik mobilizacije kapitala u zemljama sa razvijenim tržištem kapitala i osnovni oblik  zaduživanja na svim nivoima vlasti je emisija efekata sa fiksnom kamatnom stopom. Svrha ovih državnih zajmova je obezbeđenje državnog kapitala iz realnih izvora potrebnog svakoj državi za ostvarivanje ciljeva ekonomske i razvojne politike. Obzirom na autoritet i značaj ovog izdavaoca, efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje država, sa aspekta boniteta i kvaliteta se smatraju najboljim i prvorazrednim. Zbog ovoga su emisije ovih efekata

 bez dodatnih troškova garantovanja što ih čini konkurentnijim na tržištu kapitala u odnosu na druge efekte sa fiksnim prihodom. Pored toga država je kao emitent u daleko povoljnijem položaju od drugih emitenata, jer svojim efektima obezbeđuje prednost u formi raznih poreskih olakšica. Osim države, kao emitenti efekata sa fiksnim prihodom iz javnog sektora mogu se pojaviti i takozvane paradržavne institucije. Takav karakter imaju nacionalizovana društva koja svoju ulogu ostvaruju na području javnih usluga koje su od opšteg i posebnog društvenog značaja. Zbog takve uloge ovi subjekti često imaju nedostatak kapitala zbog čega su prinuđeni da budu učesnici tržišta kapitala. Osnovne vrste efekata sa fiksnim prihodom koje izdaje javni sektor su sledeće: 1) Obveznice koje emituju organi centralne vlasti – obveznice trezora, 2) Obveznice lokalnih organa vlasti – municipalne obveznice i 3) Obveznice koje emituju državne agencije na bazi hipoteka – hipotekarne obveznice. 1) Obveznice državnog trezora Državne obveznice emituje država ili pojedini njeni delovi. Ovi efekti za kupce sadrže najmanji stepen rizika jer su osigurani snagom emitenta što je u ovom slučaju država. Plasmanom svojih obveznica država mobiliše ogroman slobodni kapital kojim finansira svoje investicione potrebe na kreditnoj osnovi. Ukoliko je plasman izvršen u zemlji u domaćoj valuti, onda se radi o unutrašnjem dugu države, a ukoliko je taj plasman izvršen u inostranstrvu i glasi na strane valute onda se radi o spoljnom dugu države. Državni dugovi su sa aspekta rizika osigurani, a potraživanje po osnovu duga može se u svako vreme naplatiti. Osnovni razlog za emisiju državnih obveznica se sastoji u tome što se na taj način može sakupiti mnogo više sredstava nego putem klasičnog kreditiranja. Državne obveznice su vrlo atraktivne za investitore iz više razloga: - poseduju izuzetno visok kreditni rejting – smatraju se najsigurnijim finansijskim instrumentima  jer izvršenje obaveze garantuju vlade, - visoka likvidnost - u većini zemalja sveta tržišta državnih hartija od vrednosti spadaju u najlikvidnija, što omogućava brzo pretvaranje uloženih sredstava u gotovinu, - mali rasponi između kupovnih i prodajnih cena što je direktna posledica visokog stepena likvidnosti, - transparentne cene – visok stepen likvidnosti dovodi do brzog određivanja cena koje postaju   javne i svima dostupne, vlade poseduju niz mera kako to da ostvare (povećanje poreza, smanjivanje budžetskih troškova, itd. - dematerijalizacija – gotovo u svim zemljama trgovanje državnim obveznicama je postalo elektronsko, elektronsko trgovanje donosi niz pogodnosti kao što su: nepostojanje opasnosti od gubitka, krađe, uništenja, itd. - visok nivo leveridža – u slučaju da se državne hartije koriste kao kolateralno osiguranje za emisiju drugih hartija mogu se dobiti vrlo visoki iznosi – čak do 90% od nominalne vrednosti, - ostalo – kao što su relativno povoljni poreski tretmani, nisu opozive tj. ne postoji opasnost da ih država otkupi pre krajnjeg roka dospeća. 2) Municipalne obveznice

Municipalne obveznice su posebna kategorija državnih hartija od vrednosti koje emituju niži organi vlasti kao što su republike članice federacije, okruzi, gradovi, opštine i tome slično. Municipalne obveznice imaju dugu tradiciju i predstavljale su način na koji su lokalne samouprave  prikupljale sredstva za finansiranje različitih potreba. Municipalne obveznice su posebno popularne u SAD. U obilju municipalnih obveznica, razlika se pravi između dve osnovne vrste: Opštih obligacija (general obligation) – koje nude niže nivo rizika investitorima pošto se lokalni organ vlasti obavezuje u potpunosti da će svim mogućim sredstvima izvršiti isplatu preuzetih obaveza, • Prihodne obveznice (revenue bonds) – gde se isplata kamate i glavnice investitorima vezuje samo za prihode koji će se ostvariti od ulaganja u specifičan projekat (na primer vodovod, most, put, itd). Ova vrsta obveznica nosi veći rizik od prethodne jer je odgovornost lokalnog organa-emitenta ograničena uspešnošću realizacije određenog projekta. •

3) Hipotekarne obveznice i obveznice državnih agencija Hipotekarne hartije od vrednosti snažan razvoj doživljavaju u drugoj polovini 70-ih godina XX veka, paralelno sa razvojem procesa sekjuritizacije. Nastale su na osnovama duge tradicije korišćenja klasičnih hipotekarnih kredita odobravanih za kupovinu različitih nekretnina (stanova, kuća, zemlje). Ovi krediti u zemljama zapadnog sveta, posebno u Velikoj Britaniji i SAD, imaju jako dugu tradiciju. Suština upotrebe ovih hartija je u tome što se korisnik obraća banci ili nekoj drugoj depozitnoj instituciji (štedionici, štedno-kreditnoj zadruzi) da mu odobri kredit radi rešavanja stambenog pitanja. Korisnik polaže određenu sumu novca na ime učešća, finansijska institucija mu odobrava kredit, korisnik kupuje nekretninu, ali mu se na nju stavlja hipoteka kao obezbeđenje da će uzeti kredit uredno vraćati finansijskoj instituciji u predviđenom roku. Na iznos pozajmljenih sredstava se zaračunava kamata i sastavlja amortizacioni plan čija je suština u određivanju meseđne anuitetne rate, u kojoj su sadržani glavnica i kamata kredita. U početku otplate, u anuitetu je mnogo veći udeo kamate nego glavnice duga, da bi se vremenom situacija promenila. Korisnik kredita je obavezan da anuitet redovno  plaća svakog meseca u narednih 10, 15, 20 ili 30 godina. Sve dok na vreme otplaćuje svoje obaveze korisnik kredita je spokojan da hipoteka na nekretninu neće biti aktivirana. Međutim, ukoliko nije u stanju da izmiri mesečnu ratu, posebno par meseci uzastopno, postoji velika opasnost da banka aktivira hipoteku, prinudnim putem oduzme nekretninu čijom prodajom će namiriti svoja potraživanja. Hipotekarni krediti mogu biti različitih rokova, sa različitim kamatnim stopama i različitim načinom obračuna kamate (fiksna i varijabilna). Jedan od velikih problema povezanih sa hipotekarnim kreditima predstavlja činjenica što su nelikvidni – finansijska institucija koja ih odobrava zarobljava svoja sredstva na duži rok čime smanjuje mogućnost njihovog efikasnijeg korišćenja. Da bi se ovaj problem rešio došlo je do pojave sekjuritizacije. Sekjuritizacija se sastojala u udruživanju individualnih kredita, odnosno njihovom   prepakivanju u tzv. pul-u kome su se nalazili krediti sa istim rokovima dospeća, na istu vrstu nekretnina i pod istim kamatnim stopama. Tako kreirani pulovi poslužili su kao osnova na bazi koje je izvršena emisija novih hartija od vrednosti instrumenata duga, gde su pojedinačni krediti i periodične uplate anuiteta njihovih korisnika, služile kao obezbeđenje izvršenja obaveze. Ovde treba napomenuti da se mogu emitovati dve grupe hartija – one gde se samo vrši distribucija isplata vlasnicima i one koje su garantovane od strane neke finansijske institucije.

U našoj zemlji državne hartije od vrednosti emituje Narodna banka Srbije. Dugoročnih hartija još uvek nema puno. Najkvalitetnije su svakako obveznice po osnovu izmirenja obaveza prema staroj deviznoj štednji. Određena iskustva iz drugih zemalja, kako razvijenih, tako i manje razvijenih, pokazuju da razvoj dugoročnih državnih obveznica ima izuzetno veliki uticaj na ukupan razvoj finansijskih tržišta. B. Efekti sa fiksnim prihodom koje izdaje privatni sektor U zemljama sa razvijenim tržištem kapitala, mobilizaciju slobodnog kapitala neophodnog za razvoj, privatni sektor ostvaruje emitujući svoje efekte sa fiksnom kamatom, s tom razlikom što ovaj sektor u poređenju sa javnim na tržištu efekata ima relativno manju ulogu. Privatni sektor, znači, obuhvata sve privredne subjekte koji nemaju javno-pravni karakter. To su pre svega banke i druge finansijske institucije koje refinansiraju odobrene zajmove emitujući obveznice, založnice i druge efekte sa fiksnom kamatom. Zatim tu spada veliki broj korporacija, kompanija, akcionarskih društava. Emisija efekata sa fiksnom kamatom privatnog sektora podleže obaveznoj registraciji kod nadležnog državnog organa. Sa aspekta obezbeđenja emisija efekata sa fiksnom kamatom može biti garantovana i negarantovana. U najvećem broju slučajeva emisija je garantovana realnim obezbeđenje (mortgage) koje se odnosi na celokupnu aktivu preduzeća, ili na određeni procenat imovine, ili samo na određena dobra. Realno obezbeđenje može takođe da se sastoji iz zaloge hartija od vrednosti, naročito akcija. Postoje i obveznice koje su garantovane od strane neke druge institucije. Obveznice preduzeća kao instrument duga predstavljaju jedan od dva osnovna elementa strukture kapitala. Kao takve one imaju više karakteristika, o kojima emitenti i investitori moraju posebno da vode računa. Te karakteristike su: - finansiranje putem obveznica predstavlja dug za emitenta, tj. uzimanje tuđih sredstava na korišćenje, a to automatski znači obavezu izdavaoca da pozajmljena sredstva vrati uz kamatu u  predviđenom roku, - isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica predstavlja prioritet za emitenta (preduzeće mora prvo da izmiruje obaveze po osnovu emitovanih obveznica, pa tek onda po osnovu emitovanih preferencijalnih i običnih akcija), - plaćanje kamate po osnovu emitovanih obveznica se tretira kao trošak poslovanja, što donosi emitentima određene poreske olakšice, - isplata obaveza po osnovu emitovanih obveznica je ograničena obaveza na iznos kamata i glavnice, što je regulisano ugovorom o kreditu, - u slučaju likvidacije emitenta vlasnici obveznica imaju povlašćeni tretman jer naplata njihovih  potraživanja ima prioritet u odnosu na vlasnike običnih i preferencijalnih akcija. Korišćenje obveznica kao finansijskog instrumenta duga u strukturi kapitala preduzećima koja ih emituju donosi određene prednosti, ali i nedostatke. Najvažnije prednosti bile bi: - emisija obveznica omogućava da se kapital pribavi iz više izvora što olakšava prikupljanje neophodnog kapitala, - troškovi po osnovu duga ograničeni su na iznos glavnice i kamate koja se isplaćuje vlasnicima obveznica, - visina troškova po osnovu emitovanih obveznica značajno je niža od troškova akcijskog kapitala, uobičajeno je da kamatna stopa na obveznice bude niža od dividende stope pošto finansiranje

  putem akcija nosi veći rizik; takođe, kamatna stopa na obveznice preduzeća je uvek viša od kamatne stope na državne obveznice, - vlasnici preduzeća dolaze do kapitala bez promene strukture sopstvenog kapitala, - korišćenje obveznica uz uvođenje call odredbe (odredbe o reotkupu) u ugovoru o kreditu unosi veliki stepen fleksibilnosti u finansijskoj strukturi; emitenti mogu iskoristiti ovu opciju u slučaju  pada kamatnih stopa i otkupiti postojeće obveznice emitovane po višoj kamatnoj stopi emisijom novih obveznica po nižoj kamatnoj stopi.   Najčešće spominjani nedostaci korišćenja dugoročnih obveznica kao instrumenata duga za  preduzeća su sledeći: - obveznice povlače postojanje fiksnih obaveza – ukoliko emitent ostvari loše poslovne rezultate i nema dovoljan nivo prihoda može se naći u situaciji da nije sposoban da izvrši obaveze po osnovu emitovanih obveznica, - veći obim korišćenja obveznica kao izvora finansiranja dovodi do povećanja finansijskog leveridža što ima za posledicu povećanje troškova kapitala (veće korišćenje duga u finansiranju zahteva više stope prinosa na ukupan kapital, pošto sa porastom zaduženosti raste i rizik), - obveznice imaju fiksni rok dospeća kada treba isplatiti iznos glavnice, a često se radi o velikim iznosima o čemu treba voditi računa, - dugoročne obveznice preduzeća predstavljaju dugoročnu obavezu koja sa sobom uvek nosi visok  nivo rizika, - emisija dugoročnih obveznica zahteva strožije uslove od emisije kratkoročnih finansijskih instrumenata ili instrumenata akcijskog kapitala, - postoje objektivne granice dokle preduzeća mogu koristiti finansiranje putem duga i ona to sama određuju te granice. •

Primarna emisija obveznica preduzeća

Sagledavanje pozitivnih i negativnih strana finansiranja putem emisije obveznica je neophodno kako bi preduzeća mogla da donesu pravilne odluke o načinima svog finansiranja. Jedan od najvažnijih momenata je pitanje kada ući u emitovanje nove serije obveznica. Smatra se da je najbolje vreme kada su cene postojećih obveznica na visokom nivou i kada je kamatna stopa relativno niska, a poželjno je da u tom trenutku cene akcija preduzeća budu na niskom nivou. U slučaju visokih cena akcija i visokog nivoa kamatnih stopa preporučuje se da se preduzeća opredele za finansiranje putem emisije akcija. Primarna emisija obveznica se vrši na osnovu ugovora o kreditu. Reč je o pisanom sporazumu između emitenta (firme ili nekog drugog), kao korisnika sredstava (uzimaoca kredita) sa jedne strane i kreditora, to jest poverioca sa druge strane. Kreditore može predstavljati jedna ili više većih finanijskih institucija ili banaka i oni se nazivaju poverenikom. Poverenik predstavlja određenu finansijsku instituciju koja reprezentuje vlasnike obveznica i zastupa njihove interese. Poverenik vodi računa o emitovanju obveznica, stara se o tome da se poštuju uslovi iz ugovora o kreditu, upravlja fondom za isplatu obaveza po osnovu duga pre krajnjeg roka dospeća, preduzima akcije u cilju zaštite interesa vlasnika obveznica. Uloga poverenika je izuzetno značajna u većini zemalja.

Primarna emisija obveznica može se izvršiti na dva osnovna načina, i to: 1) Putem javne emisijem - gde se obveznice nude putem javne ponude velikom broju unapred nepoznatih kuppaca i 2) Putem metoda privatnih plasmana – gde se obveznice prodaju unapred poznatim kupcima najčešće iz reda institucionalnih investitora.

Javna emisija je visoko standardizovan proces koji podrazumeva poštovanje određene uhodane  procedure. Proces javne emisije obveznica uključuje više faza: 1) fazu donošenja odluka, 2) fazu pripreme – gde se vrši registracija kod odgoovarajućih organa, 3) fazu realizacije – povezana sa distibucijom obveznica. Javna emisija podrazumeva prodaju obveznica javno, velikom broju investitora koji emitentu nisu  poznati unapred. Da bi se uspešno realizovali poslovi oko prikupljanja sredstava duga na osnovu emitovanih obveznica, za emitenta je posebno važno da pronađe dobrog investicionog bankara. Obično se emitenti odlučuju za one u koje imaju najviše poverenja i sa kojima će moći sarađivati duže vreme. Jedan od načina da se izvrši javna emisija je da emitent unapred proda celokupnu emisiju investicionom bankaru, koji u tom slučaju na sebe preuzima dalje posao i rizik u vezi distribucije obveznica. Na ovaj način emitent dolazi do sredstava brzo, dok investicioni bankar ostvaruje profit na  bazi razlike u ceni između prodajne i kupovne cene. Problem u ovom slučaju mogu biti troškovi emisije koji mogu biti prilično visoki za emitenta. Drugi način javne ponude je putem metoda ''najboljeg napora ili zalaganja'' u kome investicioni  bankar ne otkupljuju obveznice od firme, već se trudi da ih plasira po najpovoljnijim uslovima, tj. po najvišoj ceni. Sličan je i pristup na agencijskoj osnovi, gde firma ima veći broj agenata kjoi pokušavaju da prodaju njene hartije od vrednosti i da za to dobiju odgovarajuću proviziju. Ovaj metod se može koristiti i kod privatnih plasmana obveznica. Agencijska provizija se isplaćuje u zavisnosti od obima   prodaje. Ovaj način emisije koriste pre svega velike i jake firme koje su sigurne da se njihove obveznice mogu prodati lako i bez problema. Drugi način emisije obveznica je putem privatnih plasmana. Smatra se da čak 50% instrumenata duga u razvijenim zemljama emituje na ovaj način. Ovaj način podrazumeva da emitenti direktno  prodaju svoje instrumente duga manjem broju unapred poznatih investitora. Orijentacija emitenta je uglavnom ka velikim investitorima iz reda institucionalnih investitora-penzionih fondova, osiguravalućih kompanija, banaka. Razlike privatnih plasmana u odnosu na javnu emisiju su sledeće: a) Privatno plasiranje obveznica ne zahteva registracionu proceduru kod nadležnih organa, to utiče na smanjenje troškova što ovaj način emitovanja može učiniti atraktivnijim,  b) Privatni plasmani podrazumevaju dogovor sa jednom ili više finansijskih institucija, odnosi se regulišu prostim ugovorom, c) Javna emisija je visoko standardizovan proces, ugovori o privatnim plasmanima to nisu, d) Nepovoljnost privatnih plasmana se može pojaviti ukoliko investitori zahtevaju oštrije uslove nego prilikom javne emisije,

C. Efekti javnog i privatnog sektora u savremenim tržišnim uslovima U savremenim uslovima na tržištu obveznica, a naročito na tržištu u SAD-u, stvoren je čitav niz novih hartija od vrednosti koje u osnovi imaju obveznicu. Iz tih razloga ovi efekti spadaju u efekte sa fiksnim prinosom, odnosno obveznice. Sve te nove hartije od vrednosti predstavljaju, u stvari, samo razne varijacije u odnosu na kamatni kupon i vrstu kamate kao i način njenog obračuna. Inovacije na tržištu obveznica su često bile podsticane raznim poreskim olakšicama ili regulatornim reformama, a većina tih inovacija je nastala kako bi se povećao i proširio broj investicionih alternativa za potencijalne investitore. Pojedine inovacije su nastale usled nesavršenosti samih finansijskih tržišta ili privrednih struktura. Tako na primer, u zemljama sa visokom stopom inflacije nije bilo racionalano postojanje obveznica sa fiksnom kamatnom stopom. Zbog toga, kao  jednu od prvih inovacija treba pomenuti obveznice sa promenljivom kamatnom stopom. Njih je kreirala i prvi put emitovala američka banka CitiCorp . 1974. godine. Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom sa razlikuju od klasičnih obveznica po tome što  je kamatna stopa kod prvih promenljiva i prilagodljiva u zavisnosti od kretanja na tržištu. Njeno  pomeranje se može povezati sa kretanjem indeksa kamatne stope (npr. LIBOR +1%), mada se najčešće  povezuje sa kretanjem kamatne stope na državne hartije od vrednosti. •

Jednu od inovacija predstavlja pojava prihodnih obveznica (income bonds). Naziv su dobile po tome što je plaćanje kamate povezano sa poslovnim rezultatima i ostvarenim prihodom emitenta, pre svega preduzeća. Kamata na ove obveznice se plaća u zavisnosti od visine prihoda koje firma ostvari i to obično u slučaju kada on pređe određeni minimalni iznos. U slučaju da emitent nije u stanju da ostvari dovoljan nivo prihoda – kamata se ne plaća. Međutim, u slučaju da emitent ostvari prihod koji   prelazi minimalno definisani iznos – investitorima će biti isplaćena veća kamata. Postojanje ovih obveznica daje preduzeću veliku fleksibilnost u finansijskoj politici. One mogu imati određene sličnosti sa preferencijalnim akcijama, posebno ukoliko sadrže odredbe o kumulativnoj isplati kamata, koja se akumulira u toku godina. •

Posebnu vrstu obveznica predstavljaju obveznice sa pravom prodaje njihovom emitentutakozvane put obveznice . Suština je u tome da investitor poseduje prodajnu (put) opciju koja mu daje  pravo da ih proda emitentu pre roka dospeća ukoliko to zaželi. U kreiranju put opcije mogu postojati određena ograničenja, najćešće u pogledu perioda u kome se opcija može iskoristiti. Postoje dva razloga zbog kojih će investitor odlučiti da iskoristi opciju: - bonitet i kreditni rejting emitenta počinju da opadaju što dovodi do rasta rizika od neizvršenja obaveza, - ukoliko dođe do porasta kamatne stope, može doći do pada cena obveznica, ako se investitor  odluči da ih proda emitentu može izbeći taj pad. Cena po kojoj investitor može da proda put obveznicu emitentu najčešće predstavlja nominalnu vrednost ili je veća od nominalne vrednosti. •

Opozive obveznice (callable bonds) predstavljaju jednu od inovacija na tržištu obveznica koje daju pravo emitentu da ih otkupi od investitora pre roka dospeća. Ovo je čest slučaj ukoliko se u ulozi emitenta pojavljuju preduzeća. Njihova suština je da emitent poseduje kupovnu (call) opciju koja mu  pruža mogućnosti da otkupom obveznica faktički likvidira dug pre konačnog roka dospeća. Emitenti se na povlačenje obveznica mogu odlučiti u slučaju kada dolazi do pada kamatne stope zato što u takvim slučajevima mogu izvršiti zamenu skupljeg duga manje skupim. •

Industrijske razvojne obveznice (IBDs – industrial development bonds) su tip obveznica koje emituju najčešće državni ili organi lokalne uprave radi prikupljanja sredstava za finansiranje određenih atraktivnih projekata od kojih će kasnije korist imati širi krug korisnika. Kamatna stopa na ove obveznice je obično niska , pošto su investitori pretežno oslobođeni plaćanja poreza. •

LYON (liqid yield option note) obveznice predstavljaju tip obveznica koje su opozive, konvertibilne i bez kupona. Lajonsi su neka vrsta kombinacije više različitih tipova obveznica. Za njih  je karakteristično postojanje dvostruke opcije – investitori imaju pravo da ih prodaju emitentu pre roka dospeća, ali i emitenti imaju kupovnu (call) opciju koja im daje pravo da ih opzovu pre roka dospeća. •

Konvertibilne ili zamenljive obveznice vlasnicima daju pravo da ih zamene za neke druge hartije od vrednosti. Emituju ih privredne organizacije i obično se mogu konvertovati u druge hartije od vrednosti preduzeća, pre svega preferencijalne ili obične akcije. •

Zajedničke obveznice (joint bonds) predstavljaju tip obveznica koje istovremeno emituju dva ili više emitenata. U SAD su postojali primeri takvih emisija, npr. železničkih kompanija koje su želele investitorima da pruže viši nivo sigurnosti izvršenja obaveza. •

Obveznice sa pravom glasa (voting bonds) su relativno redak tip obveznica koji investitorima daje pravo, samo u određenim situacijama, da učestvuju na Skupštini akcionara i glasaju. To pravo je uslovnog karaktera i najčešće se stiče u slučaju da emitent u jednom dužem periodu vremena ne isplaćuje kamatu investitorima. •

Garantovane obveznice (guaranteed bonds) je jedna od inovacija koja je usmerena ka tome da investitorima pruži viši nivo sigurnosti i manji nivo rizika. Reč je o instrumentima duga koji su garantovani od strane neke druge kompanije. Najčešće ih emituju zavisna preduzeća, dok se u ulozi garanta pojavljuju ''roditeljske'' firme. •

3.6.

Učesnici na tržištu kapitala

U svim zemljama u kojima postoji i funkcioniše tržište kapitala kao učesnici na tom tržištu javljaju se:

1) investitori , vlasnici kapitala u ulozi prodavaca, 2) preduzetnici , korisnici kapitala u ulozi kupaca, 3) posrednici u formi banaka i drugih specijalizovanih finansijskih institucija kao i berzi i 4) država u ulozi regulatora i kontrolora.

Klasifikaciju i svrstavanje ovih učesnika na tržištu kapitala moguće je izvršiti na razne načine,  polazeći od mnogih kriterijuma i osnova. Sa aspekta uspostavljanja tržišnog odnosa svi učesnici se mogu svrstati u: - neposredne koji poslovne kontakte uspostavljaju direktno između sebe i - posredne učesnike koji poslovne kontakte uspostavljaju uz učešće nekog ovlašćenog posrednika  – banke ili druge finansijske institucije. Sa aspekta forme učestvovanja, učesnici na tržištu kapitala mogu biti: - institucionalizovani učesnici koji se u poslovima javljaju u formi tržišne institucije i

- neinstitucionalizovani učesnici koji se u poslovima na tržištu kapitala javljaju kao tržišne neinstitucije. Sa aspekta organizovanja poslova na tržištu kapitala, sve učesnike možemo svrstati u: - organizovane učesnike koji svoje poslove na tržištu kapitala obavljaju u okviru za to organizovane i osnovane institucije tržišta kapitala i - neorganizovane učesnike, odnosno učesnike tzv. slobodnog prometa i trgovine na tržištu kapitala. Za potpunije razumevanje problematike tržišnih odnosa učesnika na tržištu kapitala najpogodnija klasifikacija je ona koja sve učesnika svrstava u: investitore, preduzetnike, banke, specijalizovane finansijske institucije, berze i državu. Iz tog razloga će nastavku rada posebna pažnja biti posvećena upravo ovim učesnicima.

3.6.1. Investitori kao učesnici na tržištu kapitala Investitori su subjekti na tržištu kapitala koji raspolažu viškovim finansijskih sredstava koja žele da unosno ulože, odnosno investiraju kroz kupovinu određenog finansijskog instrumenta. Dakle, investitor je kupac finansijskih instrumenata. U ulozi investitora se mogu javiti pojedinačni investitori iz različitih sektora (najčešće stanovništva, privrede i vanprivrede) i institucionalni investitori koji su daleko brojniji (investicione kompanije, penzioni fondovi, osiguravajuća društva, banke). Jedan od najvažnijih zadataka savremenog tržišta kapitala i ukupne regulative u vezi sa njim, je zaštita i očuvanje interesa investitora, odnosno vlasnika kapitala. Ta važnost proizilazi iz mesta i uloge investitora u okviru ukupne nacionalne ekonomije, a posebno na tržištu kapitala. Interes investitora mora biti primarno obezbeđen, a sam investitor prilikom ulaganja svog kapitala mora imati osećaj  potpune sigurnosti i poverenja u mehanizam tržišta kapitala i države kao kontrolora tog mehanizma. Prema tome, investitori kao učesnici na tržištu kapitala imaju primarno mesto i značaj u odnosu na druge učesnike. Taj značaj proizilazi iz činjenice da su upravo oni vlasnici kapitala koji je osnov stvaranja nove nacionalne vrednosti, bogatstva i prosperiteta. Zaštita interesa investitora je jedno od ključnih pitanja koje neposredno utiče na postojanje i rad tržišta kapitala. Ukoliko se ova zaštita iz bilo kog razloga ne bi ostvarila i obezbedila, onda u tom društvu ne postoji ni minimum verovatnoće o uspešnom funkcionisanju tržišta kapitala. Interes investitora mora biti zaštićen od strane svih drugih ušesnika na tržištu kapitala čiji su interesi u suprotnosti sa njegovim. Drugi učesnici na tržištu kapitala s obzirom na svoje mesto i ulogu dužnika, uvek su u mogućnosti da interes investitora kao poverioca izigraju ili zloupotrebe. Oni, u tržišnim operacijama sa investitorima ne mogu imati nikakvu materijalnu štetu, što stvara dodatni rizik za investitora. S tim u vezi, investitora i njegov interes treba zaštititi od rizika koji dolazi od strane korisnika kapitala, od strane posrednika na tržištu kapitala i od rizika povraćaja kapitala i naplate  prihoda po osnovu kamate.

Zaštita od korisnika kapitala ili njegovog posrednika . Ovom vrstom zaštite potrebno je onemogućiti budućeg dužnika da ostvari svoj interes na štetu poverioca koristeći neregularni tržišni instrumentariji i svoju ulogu i poziciju kou ima u njemu. Tržišna regulativa nikada ne sme dovesti investitora u podređeni položaj naspram svih ostalih učesnika. Zaštita investitora od rizika naplate glavnice i kamate . Ova zaštita pretpostavlja postojanje regulative tržišnog mehanizma koji investitoru garantuje povraćaj po osnovu kamate, ali samo u onim

slučajevima kada je odluka investitora o izboru korisnika bila dobra, pa u njenoj realizaciji nije  postojao tzv. rizik ulaganja. Zaštita interesa investitora se u savremenim i razvijenim tržišnim privredama ostvaruje efikasnom i objektivnom državnom i tržišnom regulativom i kontrolom. Najvažniji instrumenti zaštite interesa investitora i ostalih učesnika na tržištu kapitala mogu biti: - funkcionisanje optimalnog sistema informisanosti investitora, - javni karakter berzanskih operacija u vezi sa kretanjem pojedinih kurseva i drugih pokazatelja i indeksa koji mogu biti od značaja za odluku investitora, - javno objavljivanje svih informacija i odluka nadležnih organa koje mogu da utiču na promene na tržištu kapitala, - zaštita od tzv. bankarske zlouptrebe položaja, - zaštita od rizika naplate potraživanja koja se obezbeđuje obavezom korisnika kapitala da investitoru nadoknadi sve troškove i izgubljenu dobit.

3.6.2. Korisnici kapitala kao učesnici na tržištu kapitala Korisnik kapitala se na tržištu kapitala javlja kao kupac ponuđenog kapitala koji je vlasništvo investitora. On je istovremeno i dužnik i novi vlasnik kapitala. Naime, reč je o učesnicima koji imaju manjak sredstava koji pokušavaju da zatvore kroz emisiju različitih efekata. Ovde valja objasniti značajnu ulogu korisnika kapitala koju oni imaju na primarnom i sekundarnom tržištu efekata. Ta njihova uloga je od posebnog uticaja na stepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala, a može se podeliti na dve osnovne grupe aktivnosti: - uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa primarnom emisijom efekata, i - uloga i aktivnost korisnika kapitala na području poslovnih operacija u vezi sa trgovinom već emitovanih i plasiranih efekata.

Poslovne operacije korisnika kapitala, u vezi sa emisijom i plasmanom efekata obuhvataju čitav niz tržišnih radnji i aktivnosti na tržištu kapitala koje se odvijaju sledećim redosledom: 1. priprema emisije i donošenje odluke o plasmanu efekata na tržištu kapitala, 2. pojava i prezentacija emisije na tržištu efekata, 3. registracija emisije kod nadležnog organa, 4. plasman emisije na tržištu efekata, 5. distribucija efekata emisije, 6. prodaja efekata investitorima, 7. negovanje kursa i stabilizacija tržišta, 8. zatvaranje emisije.

Poslovne operacije korisnika kapitala u vezi sa trgovinom već emitovanih i plasiranih efekata , odnosno tržišne operacije na sekundarnom tržištu efekata obuhvataju dve aktivnosti korisnika i to: 1. izvršavanje svih preuzetih obaveza iz osnova ostvarivanja svih prava iz efekata koja ona donose vlasniku efekata: povraćaj glavnice i isplata kamatnih kupona kod obveznice ili isplata dividende kod i ostvarivanje drugih prava kod akcije i

2. učešće, iz mnogobrojnih razloga, u kupoprodaji sopstvenih hartija od vrednosti tzv. ''kupoprodaja iz druge ruke''. Od kvaliteta uspostavljenih odnosa između korisnika kapitala i ostalih učesnika na tržištu kapitala umnogome zavisi uspeh u funkcionisanju ovog tržišta.

3.6.3. Posrednici kao učesnici na tržištu kapitala Posrednici su subjekti koji dolaze do sredstava od investitora i pozajmljuju ta sredstva ili ih investiraju u investicione jedinice kojima su sredstva potrebna za realizaciju određenih projekata.  Njihovi motivi su da ostvare zaradu na bazi razlike u ceni po kojoj angažuju sredstva i ceni po kojoj ih  plasiraju. Kako su investitori od presudnog značaja za formiranje ponude, korisnici kapitala za formiranje tražnje, tako su posrednici od presudnog značaja i uticaja na visinu obima realizacije ponude, odnosno tražnje na tom tržištu kapitala. U zemljama u kojima je nerazvijen ili nedovoljno razvijen ovaj   posrednički sektor, bez obzira na postojanje određenog nivoa ponude i tražnje, stepen efikasnosti tržišta kapitala je vrlo mali i neadekvatan obimu ponude i tražnje, i obrnuto. Uticaj posrednika na stepen uspešnosti funkcionisanja tržišta kapitala je značajan i veliki, posebno ako se ima u vidu odgovornost posrednika u realizaciji svih tržišnih operacija. Ta odgovornost se izražava u karakteru posredničke funkcije na jednoj strani i karakteru posredničkih poslova koji su od  posebnog značaja na drugoj strani. Tajnost, ažurnost i efikasnost, poslovni moral i etika su samo neke od specifičnosti posrednika koje definišu njihov značaj i važnost na tržištu. Svrstavanje i podela posrednika mogući su na više načina, a jedna od najznačajnijih je podela  prema kriterijumu njihove organizaciono-funkcionalne strukture. Po toj podeli u posrednike na tržištu kapitala spadaju: 1) banke i druge bankarske organizacije (štedionice i štedno-kreditne asocijacije) kao posrednici između investitora i korisnika kapitala, 2) investicioni fondovi i druge finansijske institucije kao institucionalizovani posrednici investitora i 3) berze kao specijalizovane institucije tržišta kapitala.

3.6.4. Banke kao učesnici na tržištu kapitala Banke su kvantitativno i kvalitativno posmatrano najbrojniji i najvažniji učesnici na tržištu kapitala u odnosu na sve druge posredničke učesnike. Postoje mnogi finansijski sistemi u kojim glavnu ulogu na finansijskim tržištima imaju upravo banke. Banke su takođe dominantne institucije u mnogim zemljama u tranziciji. Banke se tržištu kapitala mogu pojaviti u ulozi: A. investitora, plasirajući svoj kapital na tržište kapitala u svoje ime i za svoj račun, B. korisnika, uzimajući kapital od investitora u svoje ime i za svoj račun, C. komisionara, plasirajući kapital investitora u svoje ime, a za njegov račun ili mobilišući kapital za korisnika u svoje ime, a za njegov račun i D. čistog posrednika obavljajući sve transakcije na tržištu kapitala u ime i za račun investitora, odnosno korisnika kapitala.

Organizacioni oblici i forme banaka kao učesnika na tržištu kapitala su različiti od zemlje do zemlje. U nekim zemljama su to specijalizovane i za to posebno osnovane banke, u drugim su to  posebni organizacioni delovi banke specijalizovani za poslove na tržištu kapitala, a u trećim su to  banke univerzalnog tipa koje obavljaju sve bankarske transakcije pa i one na tržištu kapitala. Prema načinu organizovanja i uloge na tržištu kapitala, sve banke možemo podeliti na: depozitne (komercijalne), investicione, hipotekarne i univerzalne banke.

Depozitne banke . Osnovna karakteristika depozitnih banaka je struktura bilansne pasive koja je u većinskom delu kratkoročnog karaktera. Ta osobina je od posebne važnosti imajući u vidu da je glavno obeležje kapitala vezano za njegovu dugoročnost. Uprkos tome uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala može biti od velikog značaja na polju transformacije novca u kapital, što je i njihov  prioritetni zadatak na tržištu kapitala. Međutim, zbog želje za većom zaradom koja se ostvaruje kroz ovu funkciju depozitnih banaka, ove banke su često bile uzročnici velikih kriza na tržištu kapitala. Iz tog razloga u svim zemljama sveta, rad ovih banaka posebno zakonski regulisan i nalazi se pod  posebnom kontrolom i prismotrom centralne banke. Dakle, ova uloga depozitnih banaka je značajna, ali i vrlo problematična. Za razliku od toga, komisiona i posrednička uloga depozitnih banaka na tržištu kapitala, a naročito na sekundarnom tržištu efekata je daleko najznačajnija u poređenju sa drugim učesnicima. Taj značaj proizilazi iz velikog broja ovih banaka i njihove ogromne mreže filijala i poslovnih jedinica. Zahvaljujući tome, one su u mogućnosti da svojom ponudom ili tražnjom na tržištu kapitala dođu i do najsitnijeg investitora, odnosno korisnika kapitala. •

Investicione banke . Investicione banke su po obimu kapitala najsnažniji i najmoćniji učesnici na tržištu kapitala svake zemlje. Za razliku od depozitnih banaka, pasivu ovih banaka u većinskom delu čini kapital u čemu je značajan udeo vlastitog kapitala. Adekvatno tome i aktiva ovih banaka sastoji se najvećim delom iz plasmana na tržištu kapitala. Investicione banke iz tih razloga predstavljaju značajnog učesnika na tržištu kapitala. Za razliku od depozitnih, investicione banke nemaju svoje filijale ili ih imaju u vrlo malom broju što im ne daje mogućnost uspešnog pokrića terena. Međutim, zbog posedovanja značajnog obima sopstvenog kapitala i velikog broja eksperata za transakcije na emisionom tržištu kapitala, ove banke na polju emisije i plasmana efekata imaju izuzetno značajnu ulogu. •

Hipotekarne banke . Hipotekarne banke su najtipičniji predstavnik specijalizovanog bankarskog  posrednika koji ima važnu ulogu u jednom delu tržišta kapitala. Ove banke imaju najbolju usklađenost ročne strukture izvora i plasmana iz zato se smatraju važnim stabilizacionim faktorom i učesnikaom na tržištu kapitala. One se mogu javiti u ulozi investitora, korisnika, komisionara i čistog posrednika. Hipotekarne banke se razlikuju od ostalih banaka, kao posrednika na tržištu kapitala, po tome što su njihovi ukupni plasmani pokriveni hipotekom na nekretnine i što je većina tih plasmana refinansirana emisijom založnica. •

Univerzalne banke . Univerzalne banke su rezultat savremenih kretanja u bankarskofinansijskom sektoru. Nastale su kao rezultat ispoljenih grešaka u radu depozitnih i investicionih  banaka. Ove banke su najzastupljenije banke u organizovanju bankarskog sektora u svim zemljama u kojima postoji i uspešno funkcioniše tržište kapitala. U svojoj pasivi one posebnu pažnju posvećuju  jačanju vlastitog kapitala sopstvenim emisijama efekata i obezbeđenjem većeg stepena likvidnosti u formi likvidnih rezervi. •

3.6.5. Štedionice i štedno-kreditne asocijacije Štedionice i štedno-kreditne asocijacije su bankarske organizacije, jer poslovi koje one obavljaju imaju karakter bankarskih poslova, ali ne pripadaju grupi banaka jer su, posmatrano sa aspekta načina osnivanja i organizacije rada, u drugačijem položaju naspram banaka.

Štedionice su javno-pravne bankarske organizacije osnovane od strane države, obično opštine, i njihova osnovna uloga na tržištu kapitala sastoji se u: - mobilizaciji kapitala putem emitovanja sopstvenih hartija od vrednosti zajmovnog karaktera, - plasiranju mobilisanog kapitala svojim komitentima, pre svega u formi hipoteke, - transformaciji novca u kapital i - značajnom obimu transakcija na sekundarnom tržištu kapitala. Štedno-kreditne asocijacije predstavljaju bankarske organizacije od značaja uglavnom za svoje osnivače. U pogledu aktivnosti na tržištu kapitala ove asocijacije se javljaju u ulozi emitenta svojih hartija od vrednosti, ali i u ulozi investitora. 3.6.6. Investicioni fondovi, osiguravajuća društva i penzioni fondovi kao učesnici na tržištu kapitala •

Investicioni fondovi

Investicioni fondovi i kompanije predstavljaju značajne učesnike na finansijskim tržištima i u osnovi obavljaju posredničku ulogu. Oni prodajom svojih akcija ili udela dolaze do kapitala i sredstava koja dalje koriste za investiranje na mnogim segmentima finansijskih tržišta. Često se dešava da tako  prikupljena sredstva investiraju u diversifikovane portfolije koji ponekad sadrže izuzetno veliki broj različitih hartija od vrednosti. Na taj način oni posreduju na tržištu kapitala između različitih subjekata,  pre svega emitenata i investitora. Ove kompanije vrše prepakivanje različitih oblika finansijske aktive u svoje hartije od vrednosti koje prodaju zainteresovanim subjektima. Osnivanjem mnogobrojnih investicionih fondova i kompanija obogaćena je institucionalna struktura bankarsko finansijskog sektora, povećana konkurentnost, izvršeno tzv. produbljivanje tržišta kapitala i ostvaren potpuno savremen pristup tržišnim transakcijama, što je dovelo do prave eksplozije na području razvoja tržišta kapitala. Iz tih razloga investicioni fondovi i kompanije predstavljaju najpogodniju formu razvoja i uspešnog funkcionisanja tržišta kapitala. S obzirom na organizacionu strukturu i karakter osnivača, investicioni fondovi mogu biti otvorenog i zatvorenog tipa i državni investicioni fondovi.

Investicioni fond zatvorenog tipa je klasična forma akcionarskog društva. Osniva se emisijom akcija koje garantuju njihovim vlasnicima sva prava koja akcije u sebi sadrže. Zatvoreni su jer se unovčavanje akcija vrši jedino na sekundarnom tržištu efekata. Investicioni fond otvorenog tipa je pogodnija forma za tržište kapitala u razvoju jer svojim načinom rada i karakterom izgrađuje poverenje milonskog auditorijuma akcionara. Vlasnik akcija ovog fonda ima pravo da u svakom momentu proda svoju akciju samom fondu i povuče nazad svoj ulog. Ova fleksibilnost je od velikog značaja za razvoj fonda na jednoj strani i za sticanje poverenja kod investitora na drugoj strani.

Državni investicioni fond je naročito pogodan za zemlje sa mladim i nedovoljno razvijenim tržištem kapitala jer je sa aspekta sigurnosti plasmana ovaj fond najpouzdaniji i najsigurniji. Osniva se u formi fonda otvorenog tipa i predstavlja jednu od najvažnijih finansijskih institucija. Osnovne karakteristike rada investicionih fondova i kompanija mogle bi se svesti na sledeće: - do sredstava ne dolaze putem prikupljanja depozita, potpisivanjem ugovora, već na bazi emisije i  prodaje svojih hartija od vrednosti, - prikupljeni kapital investiraju na mnogim segmentima finansijskih tržišta u diversifikovane  plasmane velikog broja različitih instrumenata, - vlasnici akcija u stvari poseduju jedan deo portfolija fonda, - karakteriše ih visok stepen likvidnosti, - portfolijom upravljaju profesionalni menadžeri koji raspolažu velikim nivoom znanja i stručnosti, - mogućnost korišćenja prednosti ekonomije obima i s tim u vezi nižih transakcionih troškova, - visok stepen likvidnosti i mogućnost brzog povraćaja sredstava, - pružanje dodatnih usluga vlasnicima akcija, - omogućen pristup na međunarodno tržište, posebno malim investitorima koji bez postojanja ovih mehanizama investiranja ne bi imali dovoljno finansijske snage. •

Osiguravajuća društva i penzioni fondovi

Specijalizovane vrste posrednika institucionalnog karaktera na tržištu kapitala su pored investicionih fondova i osiguravajuća društva i penzioni fondovi. Ove institucije poseduje velikim iznosima mobilisanog kapitala putem tzv. ''automatske štednje'' kojom se ostvaruju redovna plaćanja: - premije za socijalno osiguranje i zaštitu, za fondove zdravstvene zaštite, za nezaposlenost i slično, - premije za osiguranje života i imovine, za osiguravajuće fondove i - za penziju ili rentu u penzione fondove. Ove institucije su s obzirom na redovnost priliva kapitala od velikog značaja za funkcionisanje tržišta kapitala, naročito u onim periodima kada tržište zbog permanentno veće tražnje od ponude ispoljava negativne tendencije. Polazeći od tih karakteristika kapital ovih institucija je, s obzirom na njegovu ročnost i kvalitet, od posebne važnosti za sve korisnike kapitala. Dakle, osnovna osobina ovih učesnika na tržištu kapitala može se izraziti u kvalitetu kapitala sa kojim raspolažu i rokom plasmana tako mobilisanog kapitala. Ono što čini posebno karakterističnim ove institucije i njihovo učešće na tržištu kapitala je to da, za razliku od drugih finansijskih posrednika, oni na tržištu kapitala nastupaju uglavnom u ulozi investitora, a ređe u ulozi korisnika i nikada kao čisti posrednik. Osiguravajuće kompanije su izuzetno veliki igrači i značajni učesnici na tržištu kapitala. One se   javljaju kao veliki investitori u dugoročne hartije od vrednosti (obveznice države i njenih organa, obveznice lokalnih organa vlasti, obveznice preduzeća), hipotekarne hartije od vrednosti,  preferencijalne i obične akcije. Prilikom investiranja one posebno vode računa o usklađenosti strukture svojih plasmana sa strukturom izvora. Zato ove kompanije najviše ulažu u dugoročne obveznice i hipotekarne hartije od vrednosti, dok investicije u akcije nisu suviše atraktivne pošto ovi finansijski instrumenti nose visok rizik od mogućeg pada cena. Poslovanje osiguravajućih kompanija je vrlo regulisana oblast definisana posebnim zakonima iz seta zakona za regulisanje rada finansijskih institucija.

Penzioni fondovi u najvećem broju zemalja sa razvijenim finansijskim tržištima spadaju u red najvećih institucionalnih investitora. Penzioni fondovi do sredstava dolaze iz uplata i doprinosa zaposlenih, poslodavaca i državnih organa, ali i kroz sopstvene prihode koje ostvaruju investiranjem u diversifikovane portfolije različitih finansijskih instrumenata. Osnivači penzionih fondova mogu biti različiti, pa s tim u vezi mogu postojati različite vrste ovih institucija: privatni penzioni fondovi i javni ili državni penzioni fondovi. Ovi fondovi najčešće ulažu u hartije od vrednosti sa malim rizikom (državne, municipalne obveznice, obveznice firmi koje su visoko rangirane). Takođe, se pojavljuju i kao investitori u akcije, najčešće u akcije preduzeća u kojima su osiguranici fonda ranije radili.

3.7.

Država i njena uloga na tržištu kapitala

Država kao učesnik na tržištu kapitala ima posebno mesto i značaj. Ta posebnost proizilazi iz njene specifične uloge u nacionalnoj ekonomiji uopšte, pa samim tim i na tržištu kapitala. Država se kao najveća izvršna vlast, na tržištu kapitala javlja u ulozi: - investitora, - korisnik kapitala, - regulatora i - kontrolora. Svaka od ovih funkcija utiče u značajnoj meri na uspešno funkcionisanje tržišta kapitala, pri čemu su sve te funkcije države međusobno zavisne i uslovljene. Sve ove uloge ne podrazumevaju i   posredničku ulogu što takođe predstavlja jednu od specifičnosti države kao učesnika na tržištu kapitala.

3.7.1. Država kao investitor ili korisnik kapitala Kada je reč o ulozi države kao investitora ili korisnika kapitala, treba istaći dve specifičnosti koje prate državu u ovoj ulozi. Naime, država se na tržištu kapitala može javiti u ulozi investitora ili korisnika kapitala i istovremeno u obe uloge zajedno, tj. kao investitor i korisnik. Ova dvostruka uloga dodatno ukazuje na mesto i značaj države u funkcionisanju tržišta kapitala. Druga specifičnost uloge države na ovom području izražena je u njenoj mogućnosti da i ovu svoju ulogu koja ima dvostruki karakter kombinuje i koristi u realizaciji drugih funkcija, a pre svega u realizaciji funkcije regulatora na tržištu kapitala. Dakle, država svoju ulogu investitora ili korisnika kapitala, koristi i u regulisanju  ponude i tražnje na tržištu kapitala. U tom smislu će se država, u slučaju kada je tržište kapitala skupo, prenapregnuto ili teško, što  je posledica daleko veće tražnje od ponude, pojaviti kao investitor i na taj način amortizovati negativne tržišne oscilacije. I obrnuto, u slučaju kada je tržište jeftino ili opušteno, što je posledica daleko veće   ponude od tražnje, država će se tako pojaviti na tržištu kapitala u ulozi korisnika i na taj način obazbediti stabilnost u funkcionisanju tržišta kapitala.

3.7.2. Oblici državne regulative na tržištu kapitala U realizaciji svoje osnovne regulativne uloge na tržištu kapitala država primenjuje razne oblike i forme te regulative. Svi ti oblici bez obzira na formu i sadržinu imaju za cilj postojanje i funkcionisanje stabilnog tržišta kapitala kao osnovnog uslova stabilnih tržišnih odnosa i privređivanja uopšte. To u isto vreme ukazuje na obavezu države da u postupku donošenja i primene svoje regulative ima veliku odgovornost. Zato državna regulativa bez obzira na formu, mora u sebi sadržati određene  pozitivne karakteristike i odbrambene mehanizme. Najvažnije karakteristike bile bi sledeće:

državna regulativa mora biti objektivna i neutralna što podrazumeva da ona u svojoj aktivnosti ne sme zastupati pojedinačno ničije interese, • državna regulativa mora biti nezavisna i autonomna u svom funkcionisanju kako od strane ostalih učesnika na tržištu tako i od same države, • državna regulativa mora biti efikasna. •

Polazeći od datih karakteristika državne regulative na tržištu kapitala, a s obzirom na cilj koji se tom regulativom želi postići, najvažniji oblici državne regulative su: 1) kvantitativno usmeravanje određenog dela ponude kapitala u prioritetne i najpovlašćenije privredne sektore ili pak davanje podrške tim sektorima radi ostvarivanja njihovog  boljeg boniteta, 2) regulisanje pristupa na tržištu kapitala bilo selektivnim pristupom domaćih privrednih subjekata inostranim investitorima ili selektivnim pristupom inostranih privrednih subjekata domaćim investitorima, 3) olakšice u oblasti veće ili manje stope amortizacije za pojedine prioritetne ili neprioritetne sektore, 4) subvencionirane kamate za određene i pojedine sektore, 5) fiskalne povlastice za pojedine hartije od vrednosti , ali ne za pojedine sektore, grane ili  privredne subjekte, 6) premije za pojedine oblike štednje koja je od posebnog značaja za ostvarivanje ciljeva socijalne politike, 7) smanjenje tražnje za kapitalom odlukama koje se odnose na smanjenje budžetskih rashoda kapitalnog karaktera, ili na rashode državnih organa, 8) odluke i mere centralne banke kojima se reguliše prerađivačka funkcija bankarskofinansijskog sektora, odnosno transformacija novca u kapital, 9) zaštita ulagača i korisnika kapitala .

3.7.3. Instrumenti državne regulative Da bi država svojom regulativnom ulogom postizala postavljene ciljeve, neophodni su joj odgovarajući instrumenti. Svi ti instrumenti mogu se svrstati u tri osnovne grupe: a)  b) c)

zakonska regulativa, osnivanje i rad odgovarajućih organa i komisija i instrumenti zaštite.

a) Zakonska regulativa predstavlja skup zakonskih i podzakonskih akata kojima se regulišu sva   pitanja u vezi sa postojanjem i funkcionisanjem tržišta kapitala. Najvažniji instrumenti zakonske regulative su zakoni kojima se uređuju odnosi kupaca i prodavaca i ostalih učesnika na tržištu kapitala.  Najznačajniji su zakoni i zakonski propisi iz oblasti organizovanja i rada svih privrednih subjekata, a naročito učesnika na tržištu kapitala; organizovanja i rada bankarsko-finansijskog sektora, posebno  banaka; organizovanja i rada berzi efekata i ragulative koja uređuje ovu oblast; instrumenata centralne  banke; instrumenata kojima se regulišu pitanja poreza i taksi.  b) Osnivanje državnih ili od nje ovlašćenih organa i komisija je druga grupa instrumenata  putem kojih država ostvaruje svoju regulativnu ulogu na tržištu kapitala. Broj, forma i način osnivanja i rada ovih državnih organa i komisija su različiti od zemlje do zemlje, a ono što im je zajedničko jeste

razlog njihovog osnivanja i cilj koji se putem njih može postići. Od velikog broja ovih organa treba istaći organe za nadzor i kontrolu sprovođenja zakonskih i podzakonskih propisa, kao i veliki broj organa berzi i drugih učesnika na tržištu, a od komisija svakako Komisiju za hartije od vrednosti. c) Instrumenti zaštite interesa investitora su takođe značajan deo regulative koji ima posebnu ulogu u stvaranju tzv. javnog mnenja i odnosa investitora prema kupovini emitovanih efekata. Ovaj instrument je od posebnog značaja u onim nacionalnim ekonomijama u kojima postoje tzv. mlada tržišta kapitala na kojima je tek potrebno zadobiti poverenje ogromnog broja investitora.

3.7.4. Uloga države kao kontrolora i revizora na tržištu kapitala Funkciju kontrolora i revizora na tržištu kapitala, država ostvaruje i realizuje kroz veliki i organizovani aparat čija je jedina funkcija preventivna i naknadna kontrola ukupnih tržišnih odnosa i  poslovnih transakcija na tržištu kapitala. Oblici kontrole i revizije su mnogobrojni, a najznačajniji su: • kontrola primene svih zakona i podzakonskih propisa kojima se regulišu ukupni tržišni odnosi i  poslovne transakcije na tržištu kapitala, • kontrola i nadzor nad radom i funkcionisanjem berzi i njenih organa preventivno preko  berzanskih inspektora i drugih organa, preko ovlašćenih revizora i drugih nadležnih organa kontrole i revizije, • kontrola portfolija hartija od vrednosti i svih subjekata koji posluju sa tim portfolijima, • kontrola informacija svih vrsta i oblika koje se odnose i tiču rada i funkcionisanja berze, a naročito onih koje su prezentirane javnosti u formi prospekta ili bilo kojoj drugoj formi. Iz svega iznetog proizilazi zaključak da je uloga države na tržištu kapitala značajna i po mnogo čemu specifična i različita od uloge svih ostalih učesnika na tržištu kapitala.

3.8.

Značaj i funkcije tržišta kapitala

Tržište kapitala predstavlja jedan od najvažnijih postulata tržišne privrede. Ponekad je vrlo komplikovano, ćidljivo i teško razumljivo. Zato je bitno poznavati njegove osnovne funkcije i uvideti njegov značaj. Smatra se da su osnovne funkcije tržišta kapitala sledeće:

transfer kapitala od subjekata koji imaju viškove (štedne jedinice) ka subjektima koji imaju manjkove (investicione jedinice), dakle povezivenje ponude i tražnje za kapitalom,  prikupljanje kapitala za obezbeđivanje skladnog privrednog i društvenog razvoja jer  mnogi projekti u nacionalnoj privredi zahtevaju velika finansijska sredstva koja ne može da obezbedi  jedan ili više učesnika,  funkcija selekcije projekata – u svakoj privredi sredstva su ograničena, a uvek postoji veći broj projekata koji konkurišu za određenu sumu novca pa je cena kapitala koja se formira na tržištu kapitala vrlo značajan parametar koji opredeljujeselekciju i izbor projekata, kontrola i monitoring – tržište kapitala obezbeđuje da se sredstva koriste na najefikasniji i  najefektivniji način, poštovanje ugovorenih obaveza – mehanizam tržišta kapitala je vrlo rigorozan u pogledu   preuzetih obaveza za sve učesnike, ono prisiljava sve emitente hartija od vrednosti da izvršavaju svoje ugovorne obaveze, 

transfer transfer,, deljenj deljenje, e, udruži udruživanj vanjee i diversif diversifikac ikacija ija rizika rizika – udruživanjem većeg broja učesnika i objedinjavanjem više projekata može se postići smanjenje rizika, kao i diversifikacijom  plasmana u više različitih oblika finansijskih instrumenata, stvaranje klime u kojoj se štiti vlasništvo i interesi vlasnika kapitala , na taj način tržište  kapitala može posredno doprinositi povećenju konkurencije i smanjenju monopola, naročito državnih, 

4.

DEV DEVIZNO IZNO TRŽ TRŽIŠTE IŠTE I MEĐ MEĐUN UNAR AROD ODN NI BAN BANKA KARS RSKI KI SIST SISTEM EM

Devizno tržište predstavlja deo finansijskog tržišta na kome se kupuju i prodaju strana sredstva  plaćanja, usklađuje ponuda i tražnja, utvrđuje devizni kurs u okviru intervencionističkih tačaka i upravlja deviznim nacionalnim rezervama. Takođe, devizno tržište možemo definisati kao segment finansijskog tržišta na kome dolazi do susretanja ponude i tražnje za devizama. Devize predstavljaju sva potraživanja izražena u inostranim novčanim sredstvima plaćanja odnosno valutama. valutama. Na deviznom tržištu se obavljaju poslovi kupoprodaje domaće valute za devize, kupoprodaja jedne vrste deviza za drugu, trgovanja kratkoročnim deviznim hartijama od vrednosti, poslovi zaštite od deviznog rizika i niz drugih poslova. Značajnu ulogu u radu ovog tržišta ima centralna banka, koja svojim učešćem može sprovoditi deviznu politiku, održavati stabilnost deviznog kursa i ostvarivati druge ciljeve ekonomske i kreditno monetarne politike. Ona istupa radi: •

• •

očuvanja nivoa kursa nacionalne valute,  povećanja ponude deviza ukoliko je tražnja veća (tada istupa kao prodavac), otkup viška ponude (tada se pojavljuje kao kupac) u cilju uvećanja stalnih deviznih rezervi.

Organizacija deviznog tržišta može biti vrlo različita. Najčešće, ona su sastvni delovi tržišta novca, to jest nalaze se u okviru institucije koja ga oličava. U tom smislu možemo govoriti o takozvanom međubankarskom deviznom tržištu. Pored toga, mogu se formirati i kao samostalne institucije. Tada se nazivaju devizne berze. U oba slučaja reč je o organizovanim mestima gde dolazi do organizovanog susretanja kupaca i prodavca, to jest ponude i tražnje deviza. Takođe, u slučaju takve organizacije tačno su definisana pravila poslovanja, vreme, učesnici, način plaćanja i isporuke i ostala važna pitanja. Devizno tržište ima veliki značaj u finansijskom sistemu jedne zemlje. Ono predstavlja vezu naci nacion onal alne ne priv privred redee sa me među đuna narod rodni nim m okruž okružen enje jem. m. Osnov Osnovna na svrha svrha posto postoja janj njaa ovog ovog segm segment entaa finansi finansijsk jskog og tržišt tržištaa je između između ostalo ostalogg da omo omogući gući nesmeta nesmetano no obavlja obavljanje nje međunar međunarodno odnogg platno platnogg  prometa i održavanje međunarodne likvidnosti zemlje. Na ovim tržištima, preko cene domaće valute deviznog kursa najbolje je moguće sagledati efikasnost jedne nacionalne ekonomije. Devizno tržište ima više specifičnosti od drugih segmenata finansijskog tržišta i koje mu daju poseban značaj. Specifičnosti deviznog tržišta: •

•

•

Finansijski instrument koji je predmet trgovine - devize su same po sebi specifične.  Na poslovanje deviznog tržišta utiče veliki broj makroekonomskih faktora, kao što su: mere ekonomske politike, posebno kreditno monetarne politike, devizne politike, stanja platnog  bilansa, nivo privredne aktivnosti. Ovo tržište je veoma osetljivo na političke uticaje i poremećaje.

•

•

•

Veliki uticaj spoljno-trgovinske politike. Tako npr. mere ograničenja uvoza ili podizanje, ili smanjivanje smanjivanje carina mogu imati imati ogroman ogroman povratni povratni uticaj na povećanje ili smanjivanje smanjivanje ponude i tražnje za devizama. Usled velike osetljivosti osetljivosti poslova na ovom segmentu finansijskog finansijskog tržišta, definišu se rigorozna rigorozna  pravila poslovanja. Ona su vrlo često usklađena između različitih zemalja, kako bi se što više olakšalo poslovanje. Devizno Devizno tržišt tržištee predsta predstavlj vljaa vezu između između finans finansij ijski skihh tržišt tržištaa različi različitih tih zemalj zemalja. a. Njegova Njegova organizovanost i efikasnost su često ogledalo funkcionisanja zakonitosti u jednoj zemlji. Segmenti deviznog tržišta:

1. devizno kreditn kreditnoo – zajmovno zajmovno i depozitno depozitno tržište, tržište, gde se susreću susreću ponuda i potražnja potražnja za deviznim deviznim kreditima, zajmovima i deviznim depozitima 2. valut valutno no trži tržišt štee – na kome kome se susre susreću ću ponud ponudaa i potr potraž ažnj njaa za efek efekti tivo vom-v m-val alut utom om,, odno odnosno sno važećim novčanicama stranih centralnih banaka 3. devizno tržište tržište – na na kome se susreću susreću ponuda i potražnja potražnja za devizama, devizama, odnosno odnosno potražnja potražnja jedne jedne nacionalne ekonomije od druge iskazane u stranim sredsvima plaćanja, a koja se nalzi na računima stranih subjekata u inostranstvu, 4. primarno primarno i sekundarno sekundarno tržište tržište deviznih deviznih hartija hartija od vrednosti vrednosti – na kome se emituju emituju i sekundarno sekundarno  prodaju emitovane hartije od vrednosti koje glase na strana sredstva plaćanja.  Na deviznim tržištima se obavlja više vrsta poslova: 1. davanje davanje i uziman uzimanje je međubanka međubankarski rskihh devizni deviznihh depozit depozita, a, što spada spada u red starijih starijih devizni deviznihh  poslova. Reč je o poslovima polaganja deviznih depozita kod drugih banka, sa različitim rokom (dnevno, mesečno ili godišnje) i različitom kamatom. 2. kupovina i prodaja deviza, koja se realizuje iz različitih motiva: obavljanje međunarodnih  plaćanja, održanje likvidnosti, radi ostvarivanja zarade i tome slično. Ovi poslovi mogu biti  promptni i terminski. 3. poslovi poslovi u vezi odbrane odbrane od deviznog deviznog rizika, rizika, koji koji se vezuju vezuju za čitav čitav niz finansijsk finansijskih ih inovacija inovacija na svetskim finansijskim tržištima, gde se prvenstveno misli na svop aranžmane, devizne opcije, forvord i fjučers ugovore.

Glava treća

KARAKTERISTIKA KREDITNIH I NEKREDITNIH POSLOVA U MEĐUNARODNIM BANKARSKIM ODNOSIMA

1.

POJA POJAM M KRE KREDI DITA TA I ZAJ ZAJMO MOV VNOG NOG KAP KAPIT ITAL ALA A

U suštini zajmovnog kapitala (creditor capital) leži tendencija međunarodnog izravnavanja razlika u snabdevenosti i u potrebama za kapitalom od zemlje do zemlje. Neposredan motiv za međunarodno kretanje kapitala u zajmovnom obliku je razlika u ceni ovog proizvodnog faktora od zemlje do zemlje. Zemlja koja raspolaže viškom kapitala u odnosu na druge proizvodne faktore,  pokazivaće, po pravilu, i nižu kamatnu stopu na tržištu kapitala u poređenju sa zemljama u kojoj je kapital relativno oskudan faktor. Ove razlike u ceni faktora staviće u pokret zajmovni kapital i on će se,  po pravilu, kretati u međunarodnim okvirima iz zemlje s nižom kamatnom stopom u pravcu zemlje s višom kamatnom stopom. U kretanju zajmovnog kapitala razlikuju se dva oblika: - novčani i - robni oblik. U prvom slučaju radi se o transferu kupovne snage u novčanom obliku (novčani transfer), a u drugom slučaju o transferu u robnom obliku (realni transfer). Pored toga, relevantan je i odnos izmedu investiranog kapitala i proizvodnje (kapitalni koeficijenti). Ako taj koeficijent označimo sa ,,k", a inostrani zajam sa ,,Z", onda će neto godišnja proizvodnja (prirast proizvodnje) biti: AP = Z • k"1 I dalje, ako marginalnu sklonost potrošnji označimo sa ,,c" možemo doći do prirasta domaće štednje iz investiranog medunarodnog zajma: ADŠ = Z • k"1 • (1-c).

1.1. 1.1. Znača načajj kred kredit itaa U ekonomskoj i finansijskoj nauci pojam kredita predstavlja privredno-pravni pojam pod kojim se podrazumeva dužničko-poverila dužničko-poverilački čki odnos u kome poverilac ustupa pravo raspolaganja raspolaganja novcem (ili nekim dnigim predmetom). Pojam kredita kao oblika finansijskih ulaganja vezuje se za poverenje koje predstavlja jedan od najvažnijih najvažnijih momenata pri zasnivanju zasnivanju kreditnog odnosa. Naziv kredit potiče od latinske latinske reči creditum, creditum, što znači kredit ili zajam odnosno od reči credo, credere što znači verovati, u širem smislu smislu reči pojam kredita se vezuje za pojam uživati kredit u smislu uživanja poslovnog ugleda u određenoj sredini. Kreditni Kreditni odnos se zasniva između poverioca poverioca (davaoca kredita) i dužnika dužnika (tražioca (tražioca kredita) u uslovima uslovima kada poverilac želi svoja raspoloživa sredstva najcelishodnije iskoristiti, a dužnik ima potrebu za sredstvima da bi finansirao određenu privrednu aktivnost. U literaturi se često može susresti u mesto pojma kredita, pojam zajma. Treba reći, da i jedan i drugi termin imaju u praksi isto značenje. Međutim, sa teorijskog gledišta kredit predstavlja imovinsko pravni odnos između poverioca i dužnika kojem poverilac svoja novčana sredstva ustupa dužniku na određen vremenski period i pod određenim uslovima. Zajam sa teorijskog gledišta predstavlja pogodbu  po kojoj je jedna ugovorna strana spremna ustupiti drugoj ugovornoj strani u vlasništvo određeni iznos novčanih sredstava, a mogu pozajmiti i pokretne stvari (umesto novčanih sredstav). Korisnik zajma se obavezuje da će u ugovorenom roku vratiti određeni iznos sredstava uz određenu kamatu. Prema napred prezentiranom proizilazi da zajam predstavlja samo jedan od oblika kredita. U proteklom  periodu, zajam je označavao takav imovinsko-pravni odnos putem kojega su se podmirivale potrebe na duži vremenski rok (za osnovna i trajna obrtna sredstva).

1.2. 1.2. Fu Funk nkci cije je kre kredi dita ta 1. funkci funkciju ju prikuplj prikupljanj anjaa (mobiliz (mobilizacij acijee sredstava sredstava)) 2. funkciju funkciju likvid likvidnosti nosti i stabiln stabilnosti osti proizvodnog proizvodnog procesa 3. funkci funkciju ju razvoja razvoja među međunaro narodnih dnih privr privredni ednihh odnosa odnosa 4. funkci funkciju ju kont kontrol rolee privr privredni ednihh tokova tokova (a) Mobilizatorska funkcija kredita predstavlja njegovu istorijsku funkciju. Ova funkcija kredita odnosi se na mobilizaciju svih novčanih sredstava koja su usitnjena (nalaze se u rukama mnogobrojnih vlasnika) i privremeno van proizvodne i prometne funkcije. Funkcija prikupljanja sredsta sredstava va prepušt prepuštena ena je bankars bankarskim kim organiz organizaci acijam jamaa koje vrše prikup prikuplja ljanje nje slobodn slobodnih ih novčani novčanihh sredstava, (1) otvaranjem računa svojim klijentima, (2) obavljanjem finansijskih poslova u ime njih, (3)  prihvatanjem njihove ušteđevine uz obezbeđenje naknade (kamate) za isto i sl. (b) Uticaj Uticaj kreditne funkcije na likv likvid idno nost st predu preduze zeća ća pose posebno bno je izraž izražaj ajan an u uslov uslovim imaa sezonskog karaktera proizvodnje, odnosno prodaje.

(c) Kredit kao oblik finansijskog ulaganja ima veoma značajan uticaj i na razvoj međunarodnog  privrednog odnosa. Putem kredita pruža se bankarska podrška izvoznicima, u delu obrtnih sredstava, kako bi premostili vremenski periodi odgođenih plaćanja (od ulaganja u privredni proces do realizacije i naplate istog deviznim prilivom iz inostranstva). Za kredit u izvoznoj privredi je karakteristično da  postoji u svim olicima, od kratkoročnog preko srednjoročnog do dugoročnog kredita. (d) Kredit ima kontrolnu funkciju u privrednim tokovima jer se preko njega dopunjavaju  privredni tokovi novom količinom novca Narodne banke Srbije. Kontrolna funkcija kredita je i u činjenici da privredni subjekti trebaju uzete kredite otplatiti poslovnim bankama prema utvrđenim rokovima njihovog dospeća. Svaka nedoslednost u izvršavanju preuzetih obaveze od strane privrednih subjekata predstavlja "signal" poslovnoj banci da su prisutni određeni poremećaji u procesu   privređivanja, te da prema istim treba preduzeti konkretne mere u cilju zaštite dopunskih izvora finansiranja.

1.3. Klasifikacija kredita Krediti se po sadržini i formi javljaju u različitim oblicima tako da su i kriterijumi njihove  podele veoma različiti. Kredite možemo deliti prema sledećim kriterijumima: (1) Prema obliku na: a) naturalne  b) robne, c) novčane. (2) Prema ekonomskoj nameni na: a) proizvodne, d) uvozne, b) potrošačke, e) otkupne, c) izvozne, f) sanacione. (3) Prema upotrebi na: a) kredite za obrtna sredstva,  b) kredite za osnovna sredstva. (4) Prema roku trajanja na: a) kratkoročne,  b) srednjoročne, c) dugoročne. (5) Prema poveriocu na: a) bankarske,  b) javne, c) domaće, d) inosimne, e) zadružne.

(6) Prema dužniku na: a) industrijske,  b) trgovinske, c) državne, d) komunalne, e) zanatske, f) zemljoradničke. (7) Prema vrsti obezbeđenja kredita na: a) lične (personalne),   b) pokrivene. (8) Prema načinu vraćanja na: a) jednokratne,  b) obročne ( u ratama), c) amortizacione. (9) Prema plaćanju kamate na: a) kamatne,  b) beskamatne. (10) Prema upotrebi kredita na: a) opšte,  b) namenske. (11) Prema statistici na: a) odobrene,  b) iskorišćene. (12) Ostale vrste kredita: a) poštanski,  b) manipulativni.

Prema procesu obezbeđenja inostranih kredita , razlikujemo: (1) sindicirane kredite ('loan svndicalion') i (2) klub kredite ('club loans').

Sindicirani ili sindikacioni krediti se praktikuju za veće obime kredita, a svrha im je disperzija rizika. Sindicirani aranžman podrazumeva učešće više banaka sa sledećim funkcijama: - banke sa liderskom menadžerskom ulogom, - banke participanti i - banke agenti. Liderske banke imaju ključnu ulogu u kreditnom aranžmanu (organizacija, uslovi i oblici kreditiranja debitora, učešće pojedinih banaka u kreditu i evaluaciji rizika). Banke participanti

obezbeđuju kreditni potencijal za odobravanje kredita. Banke agenti vrše posredničku ulogu u isplati, distribuciji i naplati kredita. - Kad debitori zahtevaju manje sume novca u vidu kredita oni to rešavaju individualno sa  pojedinom bankom. Takvi krediti nazivaju se klub krediti. Procedura za ove kredite je uprošćena i kratka i rezultat je medusobnog odnosa banaka partnera u poslovnoj saradnji. Pored toga obično se koriste u onim slučajevima kad je sindicirani kredit već u pripremi. Zato se ovi krediti mogu koristiti i kao jedna vrsta stabilizatora kreditnog tržišta pošto se koriste odmah i tako 'premošćavaju' inaće duge  procedure sindiciranih kredita. Ovi krediti daju se na periode od 15 dana do 3 meseca. Osnovne karakteristike međunarodnih kredita mogu se svesti na sledeće: (1)

kreditni plasmani prolaze granicu države,

(2)

krediti se obično konvertuju u drugu valutu,

(3)

krediti se daju na duže rokove uz 'grace' period,

(4)

ugovori o kreditima naročito respektuju pravnu stranu (primenu prava i zakona, volju sudova da akceptiraju),

(5)

uvažava se jurisdikcija i sposobnost date zemlje da izvršava odluke,

(6)

poštuju kreditne klauzule u ugovoru koje definišu mesto i metod plaćanja, i

(7)

garantuju druga prava banaka učesnica u kreditnom procesu.

Složenost kreditne analize i poslovne procedure međunarodnih kredita, s jedne strane, i nemogućnost tačnog predvidanja budućih ekonomskih, političkih i drugih događaja u zemljama debitorima, s druge strane, čine ovaj posao rizičnijim od kreditiranja na domaćem tržištu.

2.

GLAVNI OBLICI I TOKOVI KRETANJA KAPITALA

Osnovne oblike kapitalnih tokova možemo grupisati po sledećoj strukturi: zajmovi, direktne investicije, zajednička poslovna ulaganja i portfolio investicije.

2.1. Direktne investicije Direktno investiranje može da bude u znaku dva osnovna tipa: - direktno investiranje orijentisano na tražnju („demand-oriented"), - direktno investiranje orijentisano na ponudu („supply-oriented"). Osnovni motiv kod prvog tipa direktnog investiranja je u tome, da se primarno snabdeva nacionalno tržište zemlje uvoznice kapitala, dok je kod drugog tipa osnovno eksploatisati lokalne izvore, i cilj da se proizvodnja plasira van zemlje uvoznice kapitala. Pretežna većina spoljnih direktnih investicija u zemljama u razvoju je ovog tipa, dok je u razvijenim zemljama, zemljama sa širim unutrašnjim tržištem, više zastupljen prvi tip stranog investiranja. Kao prednosti direktnih investiranja obično se ističu: unošenje u zemlju uvoznicu kapitala novih tehnoloških postupaka i rešenja, poboljšanje socijalne baze, primanje kapitala iz inostranstva bez fiksnih tereta (kao što je teret kamata kod zajmovnog kapitala), izostajanje pritiska na platni bilans zemlje uvoznice kapitala (osim za transfer dobiti), te i poboljšanje platnog bilansa kroz povećanje izvoza ili smanjenje uvoza i dr. Međutim, i prigovori su ozbiljni; eksploatatorski sadržaji visokog stepena, neravnopravnost u odnosima, i dr. Iz tih razloga, sa strane zemalja u razvoju ispoljava se odredena uzdržljivost prema ovom vidu uvoza kapitala. S druge strane, postavljanje restriktivnih uslova u pogledu poslovanja, bitno smanjuje efikasnost i priliv direktnih investicija. Inače, direktne investicije se smatraju kao tip izvoza kapitala koji na maksimalno mogući način ekonomizira nacionalnim kapitalom zemlje izvoznice, jer se velikim dijelom oslanja na lokalne izvore finansiranja. Koliko je ovaj proces snažan, može se videti i iz toga, što se direktne investicije često definišu kao „kretanje finansijskog talenta a samo sporedno kao kretanje kapitala". Proizilazi, da su direktna inostrana ulaganja jedan od oblika međunarodnih kretanja kapitala, čije dimenzije, pre svega, zavise od ponude iz sektora multinacionalnih preduzeća. A motivi ovih kompanija su znatno razuđeniji od onih kojima se obično inspirišu međunarodna kretanja kapitala (obezbedenje tržišta, obezbeđenje sirovina i energije, dislokacija proizvodnje radi jačanja njene efikasnosti, pribavljanje nove tehnologije, eliminisanje nekomercijalnih rizika). Uz to, vlade mnogih zemalja ulaze u medžđusobnu nelojalnu konkurenciju, pa nude stranim firmama povoljnije uslove  poslovanja nego domaćim preduzećima. Sve to zajedno čini kompleks direktnih investicija složenim i osetljivim područjem, koje treba ozbiljno i oprezno analizirati i primenjivati.

2.2. Međunarodna zajednička ulaganja Međunarodna zajednička poslovna ulaganja („joint international business ventures") su tvorevina novijeg razvoja međunarodnog kretanja kapitala, gde razvijene industrijske zemlje nalaze kroz ovu novu formu mogućnost plasiranja kapitala i to u prvom redu privatnih kapitala na način koji će im olakšati da se odluče na plasman, jer ne nose sav rizik plasmana nego ga dele sa zemljom, odnosno sa preduzećem zemlje u kojoj kapital treba da bude plasiran podela rizika. Zato bi se i definicija mogla proširiti na poslovni poduhvat trajnijeg karaktera izmedu različitih deviznih rezidenata na bazi zajedničkog preduzetništva. Zajednički preduzetnički poduhvat dakle, postaje bitan element čitave koncepcije zajedničkog poslovnog aranžmana. Elementi ovog oblika medunarodnog kretanja kapitala su sledeći: radi se o međunarodnom ulaganju kod kojega su učesnici u poslu pripadnici dveju različitih zemalja, dakle, devizni rezidenti različitih nacija (a), ulaganje je zajedničko, što znači da oba partnera ulaze u posao od koga očekuju korist, snose rizik zajednički, odnosno dele dobit srazmerno svom ulogu u projektu (b), ulaganje je  poslovno, dakle ulaganje u jedan zajednički poslovni poduhvat od koga se očekuje poslovni rezultat, što znači da se radi o preduzetništvu koje je personificirano u dualitetu ličnosti, ali ipak unificirano u  jednom jedinstvenom poslu. Prema preovladujućim mišljenjima poslovnih struktura, zemlje u razvoju izvlače iz zajedničkih  poslovnih ulaganja, u osnovi, sledeće tri koristi : ■ zajednička poslovna ulaganja podstiču upotrebu lokalnih kapitala u produktivnim  poduhvatima, odnosno strani kapital se neće odlučiti na zajedničko ulaganje ako ne proceni da se radi o  produktivnim poduhvatima, a to znači da će i lokalni kapitali, koji se angažuju uz inostrane, morati da se orijentišu prema poduhvatima koji povećavaju efikasnost upotrebe lokalnih resursa (selektivistička uloga koju zajednička ulaganja vrše u ekonomiji zemlje uvoznice kapitala); ■ zajednička ulaganja doprinose razvijanju znanja, veština i iskustva menadžmenta i zaposlenih uz pomoć inostranih partnera iz razvijenih zemalja; ■ zajednička ulaganja olakšavaju formaciju unapređenja tehnologije i opremljenosti savremenim fondom tehničko-tehnoloških znanja. Zajednička ulaganja imaju tri važne prednosti nad uzimanjem inostranih kredita. Prva je u tome što kamate, provizije i troškovi zaduživanja i zajmova, koji naročito rastu u vreme inflacionih perioda i finansijskih kriza, predstavljaju teško breme za  preduzeća i za platni bilans svake zemlje u razvoju. -

-

Druga prednost je u tome, što se, na ovaj način izbegava zaduživanje inostranim kreditima, odnosno povećanje ukupne zaduženosti zemlje. Treća prednost zajedničkih ulaganja sastoji se u mogućnosti da se značajan deo inostranog kapitala i njegovog oplodavanja ponovo investira u zemlju domaćina, i na taj način neposredno smanji direktni odliv deviza iz nacionalnog deviznog kapaciteta.

2.3. Portfolio investicije Portfolio investicije predstavljaju ulaganja kapitala kroz kupovinu hartija od vrednosti. U smislu internacionalnog finansiranja, one znače držanje stranih hartija od vrednosti kod domaćih rezidenata. Osnovni cilj portfolio investicija jeste sticanje odgovarajućeg prinosa u vidu kamate ili dividende ili na bazi promene kursa hartija od vrednosti. Za razliku od direktnih investicija, koje idu u  pravcu razvijanja i organizovanja poslovne delatnosti u inostranstvu, širenja tržišta i sl., kod portfolio investicija ne postoji takva poslovna nastrojenost, već pre svega motiv zarade, i to po pravilu po osnovu kamate kao fiksnog prinosa i dividende. Portfolio ulaganja su danas na finansijskim tržištima preovladujući tip međunarodnog investiranja privatnog kapitala. Ovde je isključivi cilj investitora sticanje što stabilnijeg dohotka, ali često naglašenog i imanentnog faktora „iščekivanja" promene kursa vrednosnih papira. Kod portfolio investicija, novčani transfer uvek prethodi realnom transferu, i to u celom iznosu investiranja. To znači da se realni transfer u celosti vrši kroz promene u dohotku u procesu njegovog multipliciranja. Pored toga, direktne investicije uvek računaju sa izvesnim ekonomiziranjem kapitalom, odnosno nastoje privući i domaći kapital zemlje uvoznice. Toga kod portfolio investicija nema, tako da one predstavljaju isključivi angažman stranog kapitala. Ove investicije se, dakle, kreću isključivo poslovnim kanalima i poverenjem publike koja nije u takvoj meri poslovno orijentisana kao direktni investitori koji predstavljaju prave preduzetnike. Portfolio investitori predstavljaju zato mnogo širu publiku i poslovno manje angažovanu kategoriju investitora. Naime, ta kategorija mnogo više polaže na sigurnost plasmana i stabilnost prihoda. Drugi motivi, uglavnom, nisu prisutni.

2.4. Ostali oblici međunarodnog finansiranja Ima više i starih i novih i inoviranih oblika i metoda međunarodnog finansiranja. Ipak, posebno su interesantna dva: lizing i tzv. BOT model finansiranja. Zanimljivi su i oblici međunarodnih finansiranja pod nazivom build-operate-transfer (BOT) izgradi, koristi i predaj. To je model koji koristi privatne investicije za razvoj infrastruktute, i koji je tradicionalno u nadležnosti javnog sektora. Ovde je osnova tzv. projektno finansiranje, koje u stvari znači da zajmodavci za otplatu zajma više polažu na aktivu projekta i priliv prihoda, nego na druge načine obezbeđenja naplate (garancije, aktiva sponzora projekta i dr.). Sama koncepcija finansiranja je u sledećem: privatna kompanija dobija koncesiju da izgradi i koristi objekat koji bi u normalnim okolnostima izgradila i koristila država (aerodrom, autoput sa naplatnom rampom, postrojenje za  prečišćavanje vode i sl.), s tim da ona preuzima odgovornost za finansiranje projekta, i da po isteku  perioda koncesije vlasništvo nad objektom vrati državi. Period koncesije određuje se, pre svega, dužinom vremena koje je potrebno da priliv prihoda od objekta otplati dug kompanije i obezbedi joj razumnu stopu prinosa za njene napore i rizike kojima je izložen. Ima i drugačijih rešenja u ovom obliku finansiranja. Recimo: BOO (build, own and operate) izgradi, poseduj i koristi, odnosno bez obaveze predaje objekta, BOR (build, operate and renewal of  concession) izgradi, koristi i obnovi koncesiju, BRT ili BLT (build, rent or lease and transfer) izgradi, uzmi u zakup ili iznajmi i predaj, BT (build and transfer immediately) izgradi i odmah predaj, BTO (build, transfer and operate) izgradi, predaj i koristi, MOT (modernize, own/operate and transfer)

modernizuj, poseduj/koristi i predaj, ROO (rehabilitate, own and operate) obnovi, poseduj i koristi, ROT (rehabilitate, own and transfer) obnovi, poseduj i predaj i sl. Ovi projekti pružaju značajan potencijal za transfer tehnologije i razvoj nacionalnog tržišta kapitala, kao i niz drugih prednosti. Radi toga, većinu BOT projekata prvo identifikuje vlada zemlje domaćina, a on da se putem javnog konkursa traže ponude za realizaciju projekta. Moguće je i da  privatna kompanija prva identifikuje projekat, a zatim ga predloži vladi zemlje domaćina. Koncepcija BOT finansiranja (infrastrukturnih projekata) ima određene prednosti za vladu zemlje domaćina: -

-

-

-

-

koristi privatno finansiranje kao novi izvor kapitala, smanjuje javno zaduživanje i direktne troškove, a često poboljšava kreditni rejting zemlje domaćina, ubrzava se razvoj projekata koji bi inače morali da čekaju i da konkurišu za skromne i ograničene zvanične izvore finansiranja, korišćenje kapitala, inicijative i znanja (know-how) privatnog sektora smanjuje troškove izgradnje projekta, skraćuje rokove i povećava efikasnost korišćenja resursa, uključivanje iskusnih komercijalnih zajmodavaca obezbjeduje temeljno razmatranje i  predstavlja dodatnu garanciju izvodljivosti projekt ,  podstiče se razvoj nacionalnih tržišta kapitala i dr.

Pored toga, za razliku od potpune privatizacije, vlada zadržava kontrolu nad strateškim  projektima, jer se oni krajem ugovorenog perioda vraćaju javnom sektoru, a i angažuju finansijska sredstva privatnog sektora koja bi inače bila nedostupna za infrastrukturne projekte. Ova dodatna finansijska sredstva omogućuju vladi zemlje domaćina da ubrza razvoj važnih projekata na čiju bi realizaciju inače trebalo čekati dok se ne obezbede sredstva iz oskudnih javnih izvora. Najzad, finansijske obaveze u okviru BOT projekata ne javljaju se kao direktne obaveze za vladu zemlje domaćina, što u pojedinim slučajevima može biti od političkog značaja, a može i poboljšati kreditni rejting zemlje. Posebno s toga što ekspertizu i stručnu pomoć za BOT projekte pružaju zainteresovani  privatni konsultanti, te i organizacije kao što je UNIDO.

3. NEKREDITNI POSLOVI MEĐUNARODNG BANKARSKOG SISTEMA Grupi nekreditnih poslova kojima se savremena banka sve više bavi pripadaju: (a) poslovi forfetinga: (b) poslovi faktoringa; (c) poslovi lizinga: (d) poslovj akccpiiranja i avaliranja: (c) poslovi garancija.

3.1. Poslovi forfetinga Forfetiranje je oblik ftnansiranja izvoznih kredita koji se realizuju prodajom izvoznog  potraživanja banci ili specijalizovanoj instituciji uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa a na osnovu   prezentovanja dokumenata kojima uvoznik garantuju otplatu duga. Na ovaj način izvoznik koji je  prodao robu stranom kupcu na kredit stiče gotovinu, uz određeno umanjenje. Iako je ovaj posao sličan uobičajenom eskontu menica kod komercijalnih banaka, njega karakterišu duži rokovi otplate, koji se kreću i do sedam godina i prenos celokupnog rizika dužnikove obaveze na forfetera, odnosno banku ili finansijsku instituciju koja postaje nov poverilac. Iz navedenog razloga forfeter mora pažljivo da oceni kredimu sposbnost uvoznika a za svoje obezbeđenje uobičajeno je da zahteva i garanciju prvoklasne  banke što povlači troškove bankarske provizije. Pošto se forfetiran najčešće ugovara pre zaključenja izvoznog posla, to se trošak forfetiran uključuje u prodajnu cenu izvezene robe. Na taj način operaciju forfetinga plaća uvoznik ili, najčešće. krajnji potrošač. Kroz mehanizam forfetiranja ubrzava se obrt kapitala i smanjuju angažovana sredstva izvoznika, što poboljšava njegovu likvidnost. Na taj način čak i nelikvidne organizacije mogu da izvoze na kredit, jer se ne ispituje njihova kreditna sposobnost, već bonitet vrednosnih papira uvoznika. Izvoznik ovim poslom prebacuje rizik spoljnotrgovinske transakcije na banku ili specijalizovanu instituciju čime povećava atraktivnost ovog oblika izvoza. Forfeting, s druge strane,svodi sopstveno učešće izvoznika na najmanju moguću meru i na posredan način smanjuje prednosti usaglašenih uslova za kreditiranje izvoza, na osnovu sporazuma OECD-a. prema kojima je uobičajeno da se obezbedi 15% sopstvenog udela od vrednosti posla.

3.2. Poslovi faktoringa Faktoring predstavlja prenos, odnosno cesiju izvoznikovih potraživanja, na faktiorske kompanije, koje avansiraju sredstva (čak i do 90% vrednosti izvoz prilikom izvoza robe relativno manje vrednosti ili pojedinačnih isporuka. Na taj način se izvoznik kratkoročno kreditira, a preostali iznos daje mu se na raspolaganje kada kupac primi robu, uz odbitak kamate i provizije. Ovim vidom kreditiranja se, kao i kod forfetinga, ubrzava obrt kapitala i podržava prodor na nova tržišla, naročito manjih firmi koje nemaju pristup bankarskim kreditima. U ovom slučaju kreditnu podršku dobija faktor, koji se uz to oslanja i na razgranatu mrežu banaka i filijala u inostranstvu od kojih dobija informacije o kreditnoj sposobnosti kupca. Ovaj vid kreditiranja je veoma razvijen u anglosaksonskim zemljama. Puni faktoring, ali uz višu proviziju, može da obuhvati i poslove: korespodencije, platnog prometa, naplate duga, knjigovodstva, istraživanja tržišta i sl. Ovo su vrlo značajni izvozni poslovi, naročito za manje kompanije koje zbog oskudice sredstava ili manjeg obima poslovanja ne mogu same dobro obaviti sve navedene poslove.

3.3. Poslovi lizinga Poslovi lizinga predstavljaju finansijske transakcije koje se najčešće organizuju kada sa koristi oprema u zakup. Pri tome poslovni subjekt kome je takva oprema potrebna, a nije u mogućnosti da je  plati (uglavnom zbog visoke vrednosti), koristi mogućnost da tu oprimu iznajmi u zakup na korišćenje. Posrednik u tom poslu je po pravilu specijalizovana ustanova koja se bavi poslovima lizinga ili u tom  poslu posreduje i banka. Plaćanjem zakupnine u formi lizinga korisnik opreme u stvari, indirektno otplaćuje deo vrednosti imovine koja je predmet zukupa. Posmatrajući sa finansijskog aspekta, poslovi lizinga doprinose razvoju tržišta i boljem plasmanu robe, jer se ovim načinom omogućuje korisniku opreme da je lakše pribavi, pošto je sukcesivno otplaćuje kroz troškove poslovanja. u formi troškova zakupnine. U ovim poslovima dolazi do kontakta tri lica: proizvodača opreme, lizing preduzeća i investitora ili zakupca. Najbitniji je odnos između lizing preduzeća ili kompanije i investitora ili zakupca, odnosno zakupoprimca. U praksi se javljaju dve osnovne vrste lizinga, finansijski i operativni lizing. Kod finansijskog lizinga, ugovoreni rok zakupa se ne može raskinuti, dok se kod operativnog lizinga precizira otkazni rok, što daje mogućnost raskida zakupnog roka i vraćanja opreme uzete u zakup. Lizing poslovi su vrlo složeni, a često su skuplji od bankarskih kredita. Pri tome, ušteda vlastitog kapitala mora biti dovoljna kompenzacija relativno visokih troškova zakupa. Ovi poslovi ne zahtevaju da se u cilju finansiranja određene investicije prethodno raspolaže potrebnim sredstvima, koje ni banka uvek nije u stanju, a niti spremna da osigura. Ipak, može se reći da se zaista radi o jednoj fleksibilnoj metodi za finansiranje investicija u uslovima tehnološkog dinamizma, i uz savremene tretmane samofinansiranja preduzeća. Lizing proizvodi više efekata : doprinosi unapređivanju proizvodnog procesa, odnosno unapređuje tehnološke sadržaje i postupke; omogućuje bržu zamenu proizvodne opreme, tj. uvođenje modernijih i efikasnijih tehničkih sredstava; omogućuje veću elastičnost u vođenju politike investiranja i finansiranja opreme i drugih namena i dr. 3.4. Poslovi akceptiranja i avaliranja Kao i kod drugih nekreditnih poslova, za bankuje davanje akcepta i avala vrsta plasmana u kojima se pojavljuje kao poverilac. Akcept i aval predstavljaju oblike jemstva koje banka daje kao garant po osnovi izdatih vrednosnih papira (menica) koje je emitovao komitent banke. Akcept kao  jemstvo ima jaču obligaciju za banku, jer je banka akceptant dužna da na prvi poziv imaoca akceptirane hartije izvrši isplatu kao prvi dužnik, a da se naknadno regresira od svog dužnika. Kod datog avala  primarnu obavezu za isplatu obaveza po dospeloj hartiji od vrednosti (menici) ima izdavalac te hartije a tek ako poverilac nije u mogućnosti da naplati od dužnika svoje potraživanje tu obavezu isplaćuje  banka, na osnovu datog avala. Poslovi akcepta i avala, koji su sve češći u praksi domicilnih banaka, angužuju na određeni način garantni i kreditni polencijal banke.

3.5. Poslovi bankarskih garancija Bankarska garancija predstavlja poseban instrument koji izdaje banka radi osiguranja plaćanja i radi izvršenja ugovornih obaveza u roku i na način kako je to u ugovoru predviđeno. Bankarska garancija po svom sadržaju i obavezi predviđa da će komitent banke izmiriti sve preuzete obaveze navedene u garanciji prema korisniku garancija, a ukoliko on to ne učini u roku, takvu obavezu

izvršava banka. Kod bankarske garancije (njenog izdavanja i korišćenja) pojavljuje se više lica: nalogodavac garancije (dužnik); izdavalac garancije (banka garanu: korisnik garancije (poverilac);  posrednik garantovanju (korespodent banka); izdavalac supergarancije (konfirmirajuća banka odnosno  bankasuper garant) Prema obavezi koja proističe iz garantovanja, izdate garancije od strane banke mogu biti:  platežne i činidbene.

4.

POJAM I DEFINICIJA INVESTICIONOG BANKARSTVA

Investiciono bankarstvo predstvlja investicione aktivnosti koje banke čine u svoje ime i za svoj račun, a radi svojih poslovnih potreba, kao i investicione usluge u oblasti hartija od vrednosti koje banke pružaju privrednim društvima i stanovništvu. Jedna druga definicija kaže da se pod investicionim bankarstvom17 najčešće podrazumeva finansijski posrednik na tržištu kapitala, koji obavlja funkcije marketinga i prometa državnim i korporativnim hartijama od vrednosti. Robert Kuhn18 navodi četiri definicije investicionog bankarstva: •

  Najšira definicija uključuje sve aktivnosti koje pružaju firme sa Wallstreet-a, od   preuzimanja i plasiranja hartija od vrednosti, do pružanja svih finansijskih usluga, kao što je osiguranje i usluge posredovanja kod kupoprodaje nekretnina.

•

Druga definicija obuhvata sve aktivnosti na tržištu hartija od vrednosti od preuzimanja i   plasiranja HOV do spajanja i preuzimanja kompanija, upravljanje fondovima i sl.

•

Treća definicija pod investicionom bankarstvom podrazumeva poslove preuzimanja i   plasiranja hartija od vrednosti, merdžere i akvizicije, ali ne podrazumeva venture kapital, upravljanje fondovima, upravljanje rizikom i dr.

•

Četvrta definicija obuhvata tradicionalne funkcije, kao sto su: preuzimanje i plasiranje hartija od vrednosti i pružanje brokerskih i dilerskih usluga na sekundarnom tržištu.

Banke svoja sredstva ulažu u akcije, državne zapise garantovane i negarantovane obveznice, kao i druge hartije od vrednosti. Ovim poslovima banke obezbeđuju sebi dodatni izvor sredstava tj. prihoda.   Najčešći klasični poslovi investicionih banaka su: • • •

Organizovanje emisija HOV. Otkup i distribucija HOV. Trgovina HOV.

Dr.Zivkovic A. , Dr. Stankic R. , Dr. Krstic B. Bankarsko poslovanje i platni promet , str. 275. Kuhn R. : Investment banking: the art and science of ligh steak dealmaking. Harper and Row publishers, New York, 1990. 17 18

• • •

Restruktuiranje preduzeća. Promena vlasničke strukture preduzeća. Konsultantske usluge i dr.

Osim ovih poslova investicione banke upisuju emisije duga u svoje ime i za račun emitenta, kao i pružanju savremenih instrumenata za upravljanje aktivom, upravljanju sredstvima komintenta, obezbeđuju im potrebni kapital, davanju saveta u vezi preuzimanja, spajanjem i reorganizacijama. Banke takođe trguju devizama na raznim trzistima kako bi obezbedile podršku aktivnostima svojih komitenata u hedzingu 19 i investiranju. Banke mogu da preuzmu celokupnu emisiju hartija od vrednosti i da je kasnije prodaju   po višoj ceni i tada one pruzaju garanciju tj. vrše potpisivanje (underwriting) . U tom slučaju   banke imaju ulogu dilera, jer preuzimaju emisiju i za svoj racun vrše dalju prodaju, čime   preuzimaju celokupan rizik prodaje emisije. Kada su u pitanju velike emisije, tada se formira sindikat – udruženje potpisnika, koje može da čini nekoliko investicionih banaka koje garantuju   prodaju određene emisije i organizuju prodajnu mrežu. Investiciona banka se može javiti na tržištu i kao broker. Investicione banke predstavljaju   jedne od najmoćnijih učesnika na tržištu, čiju pasivu čine sopstvena sredstva, a aktivu   plasmani na tržištu kapitala. Investicione banke svoje delatnosti mogu sistematizovati u dvanaest kategorija20: • • • • • • • • • • • •

Javna ponuda obveznica i vlasničkih hartija od vrednosti, Javni promet obveznica i vlasničkih HOV, Privatni plasman obveznica i vlasničkih HOV, Integracija i sticanje kontrolnog paketa akcija i slične operacije, Trgovačko bankarstvo ( ulažu i rizikuju sopstveni kapital), Finansijski konsalting i mišljenja o realnosti operacija,   Naplata i obezbedjenje potraživanja, Upravljanje rizikom, Istraživanje mogućnosti plasmana i analiza njihove sigurnosti, Medjunarodni poslovi investicionih banaka, Upravljanje novčanim sredstvima (za potrebe penzionih fondova), Plasman kapitala sa rizikom ( ventura kapital);

Investicione banke obavljaju sledeće tri funkcije 21: •

•

Investicione banke pružaju podršku kompanijama da realizuju emisiju akcija obveznica na primarnom tržištu kapitala, pri čemu im pružaju ne samo konsultantske usluge već daju i garancije da će određeni obim emisije biti plasiran po unapred utvrđenim uslovima. Investicione banke obavljaju brokersko-dilerske transakcije na sekundarnom tržištu kapitala. U svojstvu brokera, investicione banke vrše posredničke funkcije, dok kao dileri

Hedzing ( eng. Hedging – ogradjivanje ) Strategija izbegavanja ili umanjivanja rizika kod   jedne operacije preuzimanjem druge. 20 Kuhn, R . : Investment banking 21 Dr.Zivkovic A. , Dr. Stankic R. , Dr. Krstic B. Bankarsko poslovanje i platni promet , str. 279 19

•

obavljaju transakcije u svoje ime i za svoj račun, uz preuzimanje odgovarajućeg finansijskog rizika. Znači, investicione banke obavljaju dilersko-brokerske transakcije na sekundarnom tržištu kapitala, na kojem dolazi do kupoprodaje ranije emitovanih HOV. Merčent banke (investicione banke) bave se finansijskim prestruktuiranjem većih firmi, što uključuje obezbeđenje sredstava za privremeno finansiranje i ekspertska znanja u vezi sa   procenjivanjem kompanija koje treba da budu prestruktuirane22.

U literaturi se može naći sledeća podela funkcionalnih područja investicionog bankarstva: • •

Aktivnosti koje stvaraju prihod i Aktivnosti podrške.

Aktivnosti koje stvaraju prihod obuhvataju: • • • •

•

Primarno tržište (akcije kompanija i javnopravne HOV), Sekundarno tržiste (dilerske i brokerske aktivnosti), Trgovanje (špekulacija i arbitraža), Restruktuiranje kompanija (ekspanzija, kontrakcija i vlasništvo), Finansijski inženjering i druge aktivnosti (investicione, menadžment, savetodavne usluge, merčet bankarstvo, konsalting i ventura kapital);

Aktivnosti podrške uključuju: kliring usluge, istraživanje, interno finansiranje i informacione usluge. Za klasifikaciju investicionih banaka koriste se dva osnovna kriterijuma: •

•

Relativni rang (veličina, reputacija, stručnost menadžmenta, tržišna eksponiranost i klijenti) Funkcije koje banka pruža.

U Americi se investicione banke grupišu u sledeće grupacije: •

•

•

• •

22

  Najveće investicione banke (Bulge bracet), koje čine: Golden Sachs and Co. Merril Lunch, Saloman Brothers Inc. i dr. Glavne (major bracket), su velike investicione banke koje nemaju isti status kao gore navedene, ali nude sve finansijske usluge. U ovu kategoriju spadaju: Bear Starns and CO, Smith Barney, Kidder Peobody, Paine Welber i dr. Sporedne (submajor), su uglavnom kompanije iz Njujorka koje su usmerene određenom segmentu investitora i manjim kompanijama. Regionalne (regionals), su slične predhodnim, ali se nalaze van Njujorka i pružaju usluge manjim kompanijama. Butici (boutiques), su firme koje se specijalizuju za jednu glavnu aktivnost i nekoliko sporednih, zbog čega ih nazivaju specijalizovanim prodavnicama.

Dr. Cirovic M. Monetarni menadzment, Ekonomski institute, Beograd, 1995. str. 8-9

Tipična organizaciona struktura investicionih banaka ne postoji, već se može oformiti na tri nacina: • • •

Ortakluk ( kao što je Goldman Sachs23 ), Konglomeratska zajednica kao što je Solomon Brothers ), Akcionarsko drustvo (kao što je Merril Lynch ).

U Japanu su glavne investicione kuće popularno nazvane „Velika cetvorka“ i one su : Nomura, Daiwa, Yamaischi i Nikko.

23

http:// www.en.wikipedia.org/investmentbank

Glava četvrta

OBLICI MEĐUBANKARSKE SARADNJE U POSLOVIMA SA INOSTRANSTVOM U MEĐUNARODNOM BANKARSTVU

Poslovi banaka u ekonomskim odnosima sa inostranstvom regulisani su na osnovu posebnih zakonskih rešenja, određenih međunarodnih pravila i u uputstvima za rad koje banke dobijaju od centralne monetarne ustanove, kao i u osnivačkim dokumentima banaka. U Zakonu o deviznom poslovanju i kreditnim odnosima sa inostranstvom, predviđeno je da  Narodna banka daje bankama sledeće vrste ovlašćenja : 1.

ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom, tzv. veliko ovlašćenje,

2.

ovlašćenje za obavljanje poslova platnog prometa, tzv. srednje ovlašćenje i

3.

ovlašćenje za obavljanje devizno-valutnih poslova u zemlji, tzv. malo ovlašćenje.

Razlike u ovlašćenju banaka izvode se na osnovu određenih kriterijuma i uslova koje banke moraju ispunjavati da bi dobile odgovarajuće ovlašćenje. U tom smislu jedino banke sa velikim ovlašćenjem imaju mogućnost da obavljaju poslove platnog prometa i uspostavljaju kreditne odnose sa inostranstvom. Za razliku od ovih banaka, bankarska organizacija koja dobije ovlašćenje za deviznovalutne poslove, odnosno menjačke poslove, može ih obavljati u zemlji sa stranim i domaćim licima, te su, na osnovu, toga ovlašćene za devizne poslove u zemlji. Da bi banka dobila veliko ili srednje ovlašćenje, tj. da obavlja poslove platnog prometa i uspostavlja kreditne odnose sa inostranstvom, mora da ispuni sledeće zahteve: 

da je u osnivačkom ugovoru o formiranju banke utvrđena odgovornost članova banke za obaveze koje ona preuzima i određen način izvršenja prava i obaveza članova na osnovu međusobno prihvaćenog oblika odgovornosti;



da je u aktu o osnivanju banke predviđena potreba osnivača da banka koju osnivaju obavlja  poslove platnog prometa i kreditne poslove sa inostranstvom;



da su u osnivačkom aktu i statutu banke predviđeni i utvrđeni: obim potrebnih likvidnih sredstava, mere i odgovornost za održavanje likvidnosti banke, kao i postupak kojim se obezbeđuju sredstva za izvršenje obaveza i snošenje rizika. Navedeni elementi treba da ukažu da li banka ispunjava propisane uslove kreditne sposobnosti i likvidnosti;



da banka raspolaže određenim stručnim kadrom za izvršavanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom, podrazumevajući da taj kadar raspolaže određenim

nivoima opšteg znanja, posebnih znanja, položenim posebnim stručnim ispitom za obavljanje pomenutih poslova sa inostranstvom, kao i iskustvom na tim poslovima; 

da banka ispunjava uslove koji se odnose na tehničku i prostornu opremljenost za poslove  platnog prometa i kreditnih odnosa sa inostranstvom.

 Na osnovu tih zahteva Narodna banka procenjuje da li banka koja je podnela zahtev ispunjava navedene uslove da bi dobila određeno ovlašćenje. Kada je reč o dobijanju malog ovlašćenja z aobavljanje devizno-valutnih poslova, uglavnom su određujući uslovi koji su nužni i za samo konstituisanje banaka i njihov rad. Osim zakonske regulative, u zemlji koja definiše uslove i obaveze banaka koje su ovlašćene za obavljanje poslova sa inostranstvom moraju se poštovati i određeni međunarodni uzansi kojima se reguliše ova materija. Reč je o onim uzansima, bankarskim i trgovinskim običajima, koje u vidu   jednoobraznih pravila propisuje Međunarodna trgovinska komora, čije je sedište u Parizu. Ova međunarodna organizacija poslovnih ljudi i njihovih organizacija osnovana je 1911. godine u Parizu, radi unapređivanja i razvijanja svetske trgovine i privrednog razvoja u celini. Ova organizacija deluje kroz rad komisija (Komisija za akreditive, Komisije za inkaso, Komisije za arbitražu, Komisije za garancije), koje utvrđuju odgovarajuća pravila za međunarodnu trgovinu. Međunarodna trgovinska komora je 1956 prvi put izdala “Jednoobrazna pravila za inkaso (naplate)”, koja su obavezujuća za sve zemlje koje su ih prihvatile. Neobavezujućeg karaktera su “Jednoobrazna pravila za ugovorene garancije”, koja je Međunarodna trgovinska komora usvojila 1978. godine, zbog unapređivanja poslovanja sa garancijama. Unificiranjem uslova obavljanja pojedinih poslova u međunarodnom platnom prometu obezbeđuju se važne pretpostavke za racionalizaciju ovih poslova u internacionalnom platnom sistemu i u domaćem platnom prometu.

1.

KORESPONDENTSKI ODNOSI BANAKA

Osnovni oblik saradnje koji ovlašćene banke uspostavljaju sa stranim bankama i finansijskim institucijama odnosi se na održavanje korespondentskih i kontokorentnih odnosa sa bankama u inostranstvu. Svrha ovih oblika međubankarske saradnje izražava se, pre svega u potrebi ostvarivanja i razvijanja poslova platnog prometa. Uspostavljajući korespodentske odnose, banke čine prvi korak ka njihovom boljem i potpunijem poslovnom povezivanju. Uspostavljanjem saradnje sa stranim bankama, na osnovu korespodentskih odnosa, domaće  banke obezbeđuju neophodnu poslovnu informisanost u međunarodnim razmerama a na osnovu nje mogu unapređivati svoje poslovanje, čime će svojim osnivačima i komitentima pružati dobar stručni servis u pogledu izvršavanja njihovih naloga za plaćanje u inostranstvu i za naplatu njihovih  potraživanja iz inostranstva. Korespodentski odnosi banaka otvaraju mogućnosti i za širu međubankarsku saradnju u: kreditnim poslovima, deponovanju i ulaganju sredstava, poslovima promocije plasmana robe i usluga,  poslovima garancija, poslovima devizne arbitraže, i dr. Da bi se obezbedila efikasnija cirkulacija sredstava u platnom prometu sa inostranstvom, neophodno je da domaća banka koja je ovlašćena za poslove sa inostranstvom ima korespondentsku

 banku u svakoj zemlji u kojoj njeni osnivači i komitenti imaju razvijene poslovne odnose. Ukoliko to nije slučaj, domaća banka je upućena na neku korespondentsku banku u trećoj zemlji, da bi obavila dati   posao, što znatno usporava i poskupljuje izvršenje posla. To je ujedno i razlog što se takvom indirektnom poslu priszupa retko, odnosno to je razlog da banke međusobno imaju razvijene korespodentske odnose sa đirokim krugom banaka u velikom broju zemalja sveta. Jedna banka može imati i više korespodentskih banaka u istoj zemlji što zavisi od obima i inteziteta poslova sa tom zemljom, vrste i oblika poslovne saradnje sa partnerima i bankama iz te zemlje, zatim od razvijenosti  bankarske mreže i njene teritorijalne razuđenosti, od uslova pod kojima se odvija saradnja sa pojedinim  bankama i dr. Domaća banka izborom korespodentske banke nastoji da uspostavi odnose sa onim bankama koje su stekle ugled prvoklasnih banaka u svetu. To su banke koje uživaju međunarodni poslovni ugled i kredibilitet i, kao takve, svojiom finansijskom pozicijom pružaju odgovarajuću sigurnost poslovanja. Takve bankarske institucije uvek imaju razvijenu mrežu poslovnih jedinca i unutrašnju bankarsku organizaciju, a to omogućava brzo i tačno izvršavanje poverenih poslova u dotičnoj zemlji. Da bi izabrala odgovarajuću korespodentsku banku domaća banka se mora konsultovati sa svojim osnivačima i komitentima o njihovim potebama i poslovnim interesima u pojedinim zemljama. Razvijenost korespodentskih odnosa sa pojedinim zemljama, a unutar njih i sa pojedinim bankama, uslovljena je  pozicijom banaka u društveno-ekonomskim odnosima koje razvija dotična zemlja. Otuda i različita obeležja uspostavljanja saradnje sa bankama zemalja tržišne ekonomije, zatim sa bankama ostalih zemalja kao i sa bankama zemalja u razvoju. Poslovne potrebe domaćih preduzeća i banaka iziskuju nužnost uspostavljanja korespodentskih odnosa sa što širim krugom banaka, uz obavezno prisustvo u svakoj zemlji, pri čemu kriterijum za izbor korespodent-banke treba da bude: solidna ugledna banka, sa odgovarajućim poslovnim referencama i razvijenom organizacionom tehničkom strukturom.

1.1.

Postupak uspostavljanja korespodentskih odnosa banaka

Postupak za uspostavljanje korespodentskih odnosa pretpostavlja odgovarajuću proceduru, formalnog i materijalnog sadržaja, kako bi čin uspostavljanja korespodentskih odnosa bio potvrđen. Obaveštenost domaće banke o potencijalnoj korespodentskoj banci nužnija je što domaća banka više želi da razvija kontokorentne odnose sa tom stranom bankom. Otuda je prvi uslov da domaća banka   prikupi pouzdane informacije o stranoj banci sa kojom želi da uspostavi korespodentski odnos. Pouzdane informacije omogućavaju domaćoj banci-inicijatoru da u pozivu stranoj banci izrazi želju i  potrebu da uspostavi korespodentske odnose, pri čemu banka inicijator pruža osnovne podatke u svom   poslovanju, obimu i delokrugu rada. Uz inicijativu za uspostavljanje korespodentskog odnosa, uobičajeno je da banka inicijator dostavlja i deo svojih bankarskih dokumenata kao i predlog za dogovoreno utvrđivanje telegrafskog ključa (šifre). Kada banka kojoj je predlog upućen pozitivno odgovori banci inicijatoru, korespodentski odnos između banaka je uspostavljen. Osnovni podaci koje banke korespodenti međusobno razmenjuju su informacije o godini osnivanja banke, osnivačima i komitentima, vlasništvu finansijskog i kreditnog potencijala u banci, delokrugu poslovanja banke, korespodentima banke u trećim zemljama, i dr. Poslovi uspostavljanja i održavanja korespodentskih odnosa domaćih i stranih banaka obuhvataju: 1.

koji podrazumevaju razmenu telefonskih ključeva i svih izmena sa inostranim korespodentima, šifriranje ulaznih i izlaznih teleksa, evidenciju

 poslove u vezi sa šiframa

inobanaka prema ključevima, proveru ispravnosti loro-šifara i prepisku po reklamaciji neispravnih šifara i potpisa; ovlašćenih lica gde se podrazumeva razmena spesimena ovlašćenih potpisa i svih izmena i dopuna sa inostranim korespodentima, kao i provera ispravnosti ovlašćenih potpisa na dokumentima iz inostranstva.

2.

  poslove u vezi sa spesimenima

3.

 poslovi u vezi sa izveštajima

4.

 poslovi u vezi sa tarifama

5.

  pribavljanje informacija

6.

otvaranje kontokorentnih računa

i bilansima podrazumevaju izdavanje polugodišnjih i godišnjih bilansa i izveštaja banke, na engleskom jeziku i razmenu ovih dokumenata sa korespodentima. obuhvataju štampanje tarifa i provizija prema inostranstvu i dostavljanje korespodentima banke i primanje tarifa inostranih korespodenata, na engleskom jeziku.

i davanje informacija o bonitetu preduzeća i domaćih  banaka, kao i inostranih firmi i inobanaka; podrazumeva otvaranje nostro-računa kod strane

 banke u odgovarajućoj valuti. Poverljiva dokumentacija razmenjena između banaka korespodenata (telegrafski ključevi-šifre) mora se čuvati na bezbednom mestu i sme biti dostupna samo posebno ovlašćenim licima. Ukoliko u toku trajanja korespodentskih odnosa između banaka dođe do određenih promena u ovlašćenjima,  poslovanju i dokumentaciji, banka korespodent kod koje su promene nastale dužna je da obavesti drugu  banku korespodenta. Ako banke korespodenti osim svojih glavnih sedišta žele da uključe i svoja druga  poslovna sedišta (poslovne jedinice), kao direktne izvršioce u operativnom poslovanju, tada razmenjuju tačne nazive i adrese predloženih bankarskih jedinica, podatke o tome u koji deo poslovanja se uključuju, radi ostvarivanja međubankarskih korespodentskih odnosa.

2.

KONTOKORENTNI ODNOSI BANAKA

Kontokorentni odnosi banaka predstavljaju određeni stepen unapređenja odnosa u poslovnoj saradnji između banaka-korespodenata. Kontokorentne odnose domaće banke uspostavljaju sa  prvoklasnim korespodentskim bankama u pojedinim zemljama u inostranstvu. Kontokorentni odnos  banaka označava njihovu saglasnost za otvaranje računa novčanih sredstava, koji omogućava direktno obavljanje poslova platnog prometa u inostranstvu sa bankom korespodentom, u ovom slučaju kontokorentnom. Domaća banka prilikom uspostavljanja kontokorentnog odnosa, tj. prilikom otvaranja računa sredstava kod stranih banaka to treba da čini prema potrebama poslovne aktivnosti svojih osnivača i komitenata, kao i prema kriterijumu racionalnog korišćenja raspoloživih novčanih sredstava. Otuda domaća banka koja je ovlašćena za obavljanje poslova sa inostranstvom treba da postupa znatno respektivnije kada otvara račun u inostranstvu, jer mnoštvo računa sa manjim sumama deviznih sredstava uvek znači njihovu delimičnu imobilizaciju, ovo tim pre ako takva sredstva nisu ukamaćena kod strane banke kao usmereni depozit domaće banke. Banke koje imaju otvorene račune kod drugih inostranih banaka nazivaju se direktnim kontokorentima. Otvaranjem manjeg broja računa u inostranstvu banke nastoje da koncentrišu i

racionalno koriste svoja raspološiva sredstva. U ostvarivanju platnog prometa sa inostranstvom banke usmeravaju svoja potraživanja kao odgovarajući priliv na otvorene račune kod banaka kontokorenata, a sa tih računa uredno izvršavaju sve svoje obaveze u vezi sa plaćanjima (po svim osnovama), kako  prema kontokorentima, tako i prema nekontokorentima (indirektnim) korespodentima. Račun koji domaća banka otvara kod svoga kontokorenta predstavlja za nju nostro-račun, a za  banku kod koje je račun otvoren to je loro-račun. Sredstva domaće banke na računu kod banke kontokorenta u inostranstvu predstavljaju njena devizna sredstva kojima ona slobodno raspolaže i koristi ih u skladu sa interesima svoje poslovne  politike, u prvom redu za izvržavanje svih dospelih plaćanja u devizama. Domaća banka može kod iste  banke kontokorenta da otvori više računa u različitim valutama, ukoliko je to uslovljeno potrebama  poslovne aktivnosti komitenata banke i same banke i ukoliko to nije u suprotnosti sa pozitivnim  propisima zemlje u kojoj banka kontokorent posluje. Po osnovu otvorenih računa kod kontokorenata u inostranstvu domaća banka je dužna da u svojoj knjigovodstvenoj evidenciji prikazuje stanje deviznih sredstava i dinamiku promena na računima, kako  bi se omogućio uvid u sva plaćanja i naplate sa tih računa. Domaća banka sve promene na svojim deviznim računima registruje na osnovu izvoda sa računa dobijenih od strane banke kontokorenta i na osnovu ostale dokumentacije koja je pratila poslovnu transakciju a što je uticalo na promenu stanja sredstava na računima banke. Zbog većeg obima platnoprometnih transakcija između banaka kontokorenta, neophodno je da  banke međusobno, najmanje jedanput godišnje, sravnjuju račune i usaglašavaju otvorene stavke i salda na otvorenim računima. Kontokorentni računi koje domaća banka otvara kod banaka u inostranstvu, trebalo bi, po  pravilu, da budu sa pozitivnim saldom, odnosno u aktivi. Međutim, u dogovoru banaka kontokorenata može se urediti da u slučaju kada banka inicijator iz određenih razloga, uslovljenih neravnomernom dinamikom plaćanja, nema dovoljno sredstava na svom računu, može koristiti interventna kratkoročna kreditna sredstva, koje joj banka kontokorent stavlja na raspolaganje. Ovakve intrvencije banke kontokorenta ima za cilj da se ne usporavaju platnoprometne transakcije između banaka, a može se realizovati uz pretpostavku da to dozvoljavaju propisi iz oblasti kreditnih odnosa jedne i druge zemlje, u kojima banke kontokorenti posluju. Ovakva kreditna intervencija, ukoliko jeste sprovodiva, koristi se isključivo kao kratkoročna (od nekoliko do najviše petnaest dana) za potrbe likvidnosti, sa odgovarajućim limitom sredstava i uslovima korišćenja. Odobrena pozajmica se izmiruje iz prvog  priliva na deviznom računu, ili intervencijom banke korisnika pozajmice u popuni računa kod banke kontokorenta, u ovom slučaju poverioca.

Glava peta

UPRAVLJANJE RIZICIMA U SISTEMU MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

U svakodnevnom govoru reč rizik ima različito značenje. Reč rizik asocira na različite  predpostavke: 1) Mogućnost nastanka štete ili 2) Mogućnost nastanka neke koristi. Vezano za predhodno postoji nekoliko definicija rizika koje vrlo precizno, sa raznih aspekata, definišu rizik 24: • • • • • • • • •

Verovatnoća gubitka ili izloženost gubitku, Mogućnost ili šanse za nastanak gubitka, Opasnost koja može uzrokovati gubitak, Imovina ili osoba izložena gubitku, Gubitak potencijalnog iznosa novčane jedinice, Odstupanje od stvarnih gubitaka, Mogućnost od stvarnih gubitaka, Mogućnost da stvarni gubici odstupaju od očekivanih, Psihološka neizvesnost u odnosu na gubitak .

Ponekada se izrazom rizik označava sama šteta ili uzrok nastanka štete. Sa ekonomskog aspekta rizik mozemo definisati kao mogućnost nastupanja nekog ekonomsko štetnog događaja25. Po pravilu, svaka neizvesnost i neplanirano i iznenadno dešavanje u pojedinim   poslovnim aktivnostima banke predstavljaju rizik. Svaka prodaja bankarskog proizvoda ili usluge relativno nepoznatom kupcu kako na svom nacionalnom finansijskom tržištu tako i na međunarodnom finansijskom tržištu uvek sa sobom nosi određen stepen poslovnog rizika. Taj rizik moze biti veći ili manji, ali činjenica je da je uvek prisutan. Rizik može imati materijalnu i nematerijalnu komponentu. Materijalna se može reflektovati u gubitku dela ili celine neke stvari, njene funkcije, izgleda ili sl., dok se rizik nematerijalne prirode može iskazati kao gubitak dobrog ugleda ili imidža.

Risk Management Glossary, Risk and insurance Management society, New York, 1985.god. str 66. 25 Pallas A. ; Rizik u privredi i osiguranju, str. 14. 24

Za bankare i zajmodavce, portfolio neizvesnost raste sa promenama u kamatnim stopama,   promenama depozita i sa sposobnošću dužnika da vrati kredit.

1.

PODRUČJA DELOVANJA RIZIKA Rizici u bankarskom poslovanju, prema mestu delovanja, mogu se podeliti na tri grupe: 1) Portfolio rizici. 2) Rizici isporuke. 3) Rizici finansijske revizije. U okviru svake od ovih grupa se nalaze odredjene vrste rizika26: 1) Porfolio rizici se dele u dve grupe: a) Kreditni rizici i rizici neplaćanja • • • • • •

Špekulativni rizici Rizik prevare Strani ili internacionalni rizik  Domaći rizik  Rizik vanbilansnih aktivnosti Čisti rizik 

  b) Rizici kamatne stope • • • • • • • • • • •

Finansijski rizik  Rizik ulaganja Tržišni rizik  Objektivni ( ciljni ) rizik  Pretpostavljeni rizik  Subjektivni rizik  Rizik leveridža i adekvatnosti kapitala Rizik upravljanja odnosima aktiva-pasiva Rizik likvidnosti Rizik vanbilansnih aktivnosti Čisti rizik.

Thornhill T.W. ; Risk Management for Financial Instituitions – Applaying Cost – Effective Controls Procedures, Bankers Publishing Companu, Roling Meadows, Illinois, 1990,god. Str.1517. 26

2) Rizici isporuke Rizik kupovne snage • Sistematični rizik  •  Nesistematični rizik  • Rizik operativne efikasnosti • Supsidijarni rizik  • Tehnološki rizik  • Rizik prevare • Čisti rizik  3) Rizici finansijske revizije • Rizik prevare • Rizik kontrole • Rizik urodjenosti • Rizik detekcije • Čisti rizik  •

1.1.

Identifikacija izloženosti riziku Identifikacija izloženosti rizicima bankarskog poslovanja obuhvataju sledeće bančine 27

resurse : 1) Fizičke resurse tj. fiksnu aktivu svih tipova i oblika, 2) Ljudske resurse tj. zaposlene i njihovu kompetenciju da vrše određene im poverene zadatke, 3) Finansijske resurse tj. kapital, depozite, kreditore i kolateral, 4) Naturalne resurse tj. vodu, energiju i druge korisne resurse, 5) Neopipljive resurse tj. telekomunikacije, pouzdane i poverljive politike, protivpožarne usluge itd. Svi bančini resursi, na kojima može doći do štete ili gubitka, mogu se sa aspekta izloženosti riziku klasifikovati u tri grupe: 1) Direktna izloženost riziku (tu spadaju štete nastale direktno na imovini banke i koje mogu biti parcijalne i totalne i u njih podpadaju vatra, eksplozija, transportni rizici, oštećena ili uništena aktiva, interni ili eksterni kriminal, prirodne neprilike itd.) 2) Indirektna izloženost riziku (tu spadaju događaji koji bi mogli prouzrokovati gubitak  zarade ili povećane troskove koje nastaju operativnim poslovanjem) 3) Izloženost riziku preko odgovornosti za treća lica (tu spadaju namerne ili nenamerne nepravde nanete trećim licima, suprostavljanje nepravdama u društvu itd.)

27

Ibidem, str. 19.

2.

SUŠTINA KREDITNOG RIZIKA

Smatra se da je rizik sastavni deo svakog normalnog ili prosecnog kreditnog posla. Iz tog razloga banka je u obavezi da preventivno izvrsi analizu poslovanja zajmotrazioca. Kreditni rizik banke 28 podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni ili iskorišćeni kredit vrati banci. Kreditni rizik ili kvalitet kreditnog portfolia banke zavisi od dve vrste faktora29: 1) Egzogenih faktora ( stanje ekonomije, prirodne okolnosti), 2) Endogenih faktora (faktori unutar organizacije, poslovna politika, poslovna filozofija)   Na osnovu ovakve postavke problema, kreditni rizik moze se izraziti sledećom funkcijom: Kreditni rizik = ƒ ( interni faktori, eksterni faktori ) Ključna uloga analize i ocene kreditne sposobnosti zajmotražioca, bez obzira da li je to   pojedinac ili kompanija, jeste u tome da se unapred tj. pre zaključenja ugovora o kreditu što   preciznije utvrdi: • •

Da li je zajmotražioc sposoban da vrati kredit koji namerava da uzme, odnosno da li će   biti sposoban da vrati kredit kada dospeva. Da li je zajmotražilac spreman da vrati kredit koji namerava da uzme tj. da li je spreman da ga vrati kada kredit dospeva.

Definicija kreditne sposobnosti bi mogla glasiti: Mogućnost uzimanja, korišćenja i vraćanja kredita pod ugovorenim uslovima kreditiranja30. Pre nego odobri kredit klijentu banka se mora zaštititi od više vrsta rizika od kojih su tri najznačajniji: • • •

Moralni rizik ili karakter (Character) Poslovni rizik ili kapacitet (Capacity ) Rizik vlasništva ili capital (Capital )

Moralni rizik ili karakter se vezuje za lične osobine zajmotražioca, njegov poslovni ugled i karakteristike menadžmenta preduzeća čiji je vlasnik ili njime samo upravlja. Poslovni rizik se vezuje za kapacitet kompanije zajmotražioca i može se dvostruk shvatiti, kao proizvodno tehnički kapacitet i kao finansijski kapacitet. Dr. Curcic U. ; Bankarski portfolio menadzment, str . 424. Sinkey joseph ; Comercial bank financial management in the financial services industry, str. 492 30 Jurkovic P . ; Razvojna i kreditna sposobnost investitora , str. 206. 28 29

Poslovni rizik ili kapacitet se čest pokriva kolateralom (Collateral) što uslovljava smanjenje   poslovnog rizika na kritičnim tačkama. Rizik vlasništva se vezuje za kaptal zajmotražioca, i ova vrsta rizika dolazi do izražaja   prilikom korišćenja hipotekarnih kredita.

2.1.

Vrste i funkcije kreditnog rizika U osnovi postoje dve vrste kreditnog rizika: • •

Jedna je vezana za povratak glavnice ili rate glavnog duga, Druga je vezana za plaćanje kamate kao prinosa na plasirana sredstva.

Vezano za prvi slučaj, situacija koja može nastati ogleda se u nedostatku volje ili nedostatku sredstava da se isplati dospela obaveza tj. rata kredita. U drugom slučaju situacija je ista ili slična u zavisnosti od ugovorene kamatne stope31. Još jedna podela koja je u predhodnom tekstu navedena, a odnosi se na faktore koji imaju uticaj na visinu kreditnog rizika su : • •

Egzogeni faktori i Endogeni faktori

U egzogene faktore (eksterne) spadaju državna regulative u privredi, prirodne nesreće i katastrofe. Postoji međuzavisnost nivoa ekonomske aktivnosti i pojave gubitka na kreditima. Ako ekonomska aktivnost ima tendenciju rasta, korisnicima kredita biće lakše da ostvaruju profit, a samim time i da vraćaju uzeti kredit, što dovodi do zaključka da će i gubici na kreditima biti mali. Ukoliko nivo ekonomske aktivnosti bude opadao, korisnici kredita će da imaju smanjeni obim poslovanja, što će dovesti do smanjenog profita, a to dovodi do povećanog kreditnog rizika   jer korisnici kredita ne mogu da namire kreditne obaveze. Endogeni (interni) faktori, su faktori na koje banka može da utiče, a reflektuju se u ponašanju menadžmenta u pogledu preuzimanja kreditnog rizika. Ključne determinane kreditnog rizika su: • • •

Obim kredita Kreditna politika Kreditni miks

Ako obim kredita raste, raste i kreditni rizik. Kreditna politika se proverava koeficijentom odnosa ukupnih kredita prema ukupnoj aktivi. Veći koeficijent pokazuje veću agresivnost kreditne   politike banke, a posledica je veći gubitak u kreditnom portfoliu. Kreditni miks se meri odnosom učešća komercijalnih i industriskih kredita prema ukupnim kreditima. Ako je veća koncentracija na ove kredite, veća je i mogucnost kreditnih gubitaka. 31

Ugovorena kamatna stopa moze biti fiksna ili promenjiva.

Iz razloga nemogućnosti banaka da učestvuju i imaju kontrolu nad eksternim faktorima to se fokus menadžmenta banke zadržava na internim faktorima.

2.2.

Upravljanje kreditnim rizikom

Suština upravljanja rizikom je u tome, da se svestranom stručnom analizom i ocenom investicionog projekta rizik ublaži, odnosno da se uticaj elemenata neizvesnosti locira i svede u   prihvatljive granice. Ono sto je bitno u svakoj kreditnoj analizi jeste da se kredit odobrava sada, a da treba   biti vraćen u budućem periodu. Iz tog razloga kreditna analiza skoro u svim bankama sastoji se od nekoliko aktivnosti32: • • •

Prikupljanje podataka i informacija, na kojima će se zasnivati kreditna procena sposobnosti zajmotražioca. Priprema i analiza sakupljenih podataka i informacija. Ocena relevantnosti podataka i informacija za njihovo korišćenje za projekcije budućeg   poslovanja zajmotražioca.

  Nakon ove faze vrsi se ocena kreditne sposobnosti zajmoprimca. Ocena se donosi nakon analize kreditne sposobnosti koja je u literature poznata pod nazivom pet kreditnih elemenata “5 Cs of credit”: 1. 2. 3. 4. 5.

“Character” “Capacity” “Capital” “Collateral” “Conditions”

– karakteristike tražioca kredita – veličina njegovog kapaciteta ili sposobnost plaćanja, – veličina njegovog kapitala ili bogatstvo dužnika, – uslovi obezbeđenja kredita, – uslovi njegovog poslovanja.

Veze i karakteristike navedenih faktora “5 Cs of credit” sa vrstama kreditnog rizika prikazuje sledeća tabela: Tabela 1.

“ 5 Cs of credit” Karakter  Kapacitet Kapital Kolateral Uslovi

Vrste kreditnog rizika Moralni rizik  Poslovni rizik  Imovinski rizik  Rizik zaloge Tržišni rizik 

1. “Character” (karakter), koji izražava verovatnoću da će zajmotražilac u budućnosti

odgovoriti preuzetoj obavezi. Sud o karakteru donosi se na osnovu njegove likvidnosti, rentabilnosti, akumulativnosti; 32

Dr Curcic U. Bankarski portfolio menadzment ; str. 442.

2. “Capacity” (kapacitet) izražava subjektivnu procenu proizvodne i prodajne sposobnosti

zajmotražioca. Predstavlja izraz poslovne efikasnosti. 3. “Capital” (kapital) kao opšte finansijsko stanje zajmotražioca koje se meri brojnim

koeficijentima. Kapital predstavlja njegova raspoloživa sredstva. Kapital je najpoželjniji uslov za odobravanje kredita; 4. “Collateral” (pokriće) predstavljaju sredstva obezbeđenja koja mogu biti zaloga za vraćanje

kredita; 5. “Conditions” (kondicija) predstavlja opšte uslove kao što su uticaj konjukturnih kretanja i

drugih ekonomskih trendova na privrednog subjekta da odgovori obavezama. Sagledavanje ovih elemenata poslovnog rizika na svaki kreditni zahtev se utvrđuju u skladu sa iskustvom i interesima banke. Kvantifikacije kontrole rizika se zatim vrše primenom finansijskih koeficijenata u okviru kriterijuma kreditne sposobnosti. Pored “5 C” u praksi se koriste i akronomi CAMPARI i PARSAR da bi bankari lako zapamtili na koje elemente treba obratiti pažnju prilikom ocene tražioca kredita. C - Character (karakter zajmotražioca) A - Amaunt (iznos) M - Means (svrha) P - Purpose (namena) A - Accountability(sposobnost) R - Risks (rizik) I - Insurance (obezbeđenje)

P - Purpose A - Amaunt R - Reason (razlog) S - Source of repayment/security A - Ability (sposobnost) R - Risks

Da bi se kreditni rizici suzbili i predupredili u pojedinim zemljama postoji praksa intervencije centralne banke prema poslovnim bankama da vrše koncentraciju svojih kredita. Suština analize je dobijanje što pouzdanijih odgovora na pitanja 33: • • • • • • •

Da li će zajmotražilac moci da izvrsi svoje obaveze kako dug dospeva? Da li su realna i likvidna njegova potrazivanja? Da li zajmotražilac postiže zadovoljavajući obim prodaje? Da li zajmotražilac zaradjuje realnu stopu prinosa na obim prodaje? Do koje granice se može smanjivati stopa profita zajmotražioca, a da se pri tome ne ugrozi njegova sposobnost da redovno servisira svoje obaveze? Koliko će se u slučaju bankrostva smanjiti aktiva zajmotražioca? Da li je finansijsko stanje zajmotražioca stabilno, nestabilno ili nešto izmedju?

Kreditni menadžeri moraju poznavati uslove u kojima posluju zajmotražioci, kao i njihove   planove i perspektivu razvoja. Takođe, kreditor treba da poznaje uticaj sredine, međunarodne konkurencije i zakona i propisa koji se odnose na poslovanje zajmotražioca. U praksi američkog bankarstva, u analizu kreditne sposobnosti zajmotražioce obično se uključuje “ five Cs of credit” koji su navedeni u predhodnom tekstu. 33

Dr. Curcic U. ;

Bankarski portfolio menadzment ; str. 446.

Prva tri koja će biti navedena su od velike važnosti, dok druga dva upotpunjuju sliku koju su   predstavila prva tri.

Karakter zajmotražioca Izraz karakter se ne treba shvatati doslovno, već ga treba shvatiti kao “karakteristike zajmotražioca” koje polaze od opisivanja ličnih osobina zajmotražioca, stavljajući u fokus njegovu spremnost da vrati kredit pod ugovorenim uslovima.   Najpogodnije elemente i indikatore za ocenjivanje karaktera zajmotražioca u smislu njegovih ličnih osobina i poslovnog ugleda preporučuje R. Bartels, a ti elementi su: • Odgovornost (osobine ličnosti menadžera), • Integritet (poslovna iskustva sa zajmotražiocem), • Tačnost (blagovremenost izmirenja obavez ), • Doslednost (tanje poslovnih knjiga). Pod izrazom karakter žele se otkriti osobine preduzeća kao sto su poslovna reputacija,   pripadnost i pravni status. Informacije o poslovnoj reputaciji se dobijaju iz neposrednih intervjua sa menadžerima   preduzeća, uvidom u poslovne knjige i intervjuom sa najvažnijim poslovnim partnerima. Pripadnost vrsti delatnosti, delatnosti kao determinanta karaktera kreditne sposobnosti zajmotražioca, ima za svrhu da omogući realnu komparaciju određenih parametara sa drugim   preduzećima iste grupacije, grane ili oblasti. Prilikom pojave novog, do tada nepoznatog zajmotražioca, nužno je utvrditi svojinski karakter odnosno interni i eksterni pravni status.

Kapacitet zajmotražioca Kapacitet zajmotražioca podrazumeva njegovu sposobnost da otplaćuje odobreni kredit. Pojedini autori kapacitet zajmotražioca posmatraju dvoznačno kao proizvodni kapacitet i kao finansijski kapacitet. Međutim veći broj autora, kapacitet definišu kao neto tok gotovine (net cash flow), iz razloga jer banku najviše interesuje da zajmoprimac ima pozitivan neto tok gotovine tj. da li će moći da u budućem periodu ostvariti dovoljno prihoda da redovno servisira dug. Zajmoprimac može banci vratiti dug iz sledećih izvora 34: • • • •

Ostvarene dobiti, Prihoda ostvarenih prodajom aktive, Prihodom ostvarenim prodajom deonica, Sredstva dobijena od drugih kreditora.

Za analizu kapaciteta preduzeća, kao faktora kreditne sposobnosti, važno je obezbediti informacije o budućem poslovanju.

34

Dr. Curčić U. ; Bankarski portfolio menadzment, str. 448.

Kapital zajmotražioca Kapital zajmotražioca kao faktor kreditne sposobnosti podrazumeva finansijsku vrednost komitenta, odnosno njegove firme, i meri se kao neto vrednost imovine vlasnika, a dobija se kao razlika ukupnih sredstava (aktive ) i ukupnih obaveza (pasive). Kapital pokazuje akumulirano bogastvo i u određenom stepenu pokazuje uspešnost zajmotražioca u prošlosti. Imovina zajmotražioca35 je gornja granica visine kredita, a ujedno i garant vraćanja kredita.

Uslovi obezbeđenja kredita Obezbeđenje kredita ima za cilj da pokrije slabosti u kreditnoj sposobnosti zajmotražioca. Kolateral se može odnositi na bilo koja pogodna sredstva u aktivi, kojima zajmotražilac raspolaže. Slabosti u kreditnoj sposobnosti mogu biti izražene kao: • • •

  Nedovoljna raspoloživost sopstvenog kapitala,   Nedovoljan finansijski kapacitet ili   Nedovoljne konjunkturne situacije.

Uslovi poslovanja zajmotražioca Uslovi poslovanja su faktor kreditne sposobnosti koji se prevashodno odnosi na ekonomsku sredinu u kojoj preduzeće posluje. Za potrebe ocene kreditne sposobnosti vrši se analiza budućih uslova poslovanja zajmotražioca. Što je period vraćanja kredita duži to je mogućnost sagledavanja   budućih trendova tržišnih kretanja manja. Gore predočene metode ocene kreditne sposobnosti su odgovarajuće kada je u pitanju kratkoročni krediti, kada su u pitanju dugoročni krediti ove metode su nedovoljne, te se koriste dodatne, nove, sveobuhvatnije i prihvatljivije. Metode za procenu sposobnosti vraćanja dugoročno kredita, odnosno raspoloživosti sredstava za vraćanje dugoročnog kredita su: •

• •

Bankarski koncept toka gotovine ( FATSATL 36), Izvestaj o toku gotovine, izvorima, i korišćenju metoda “cash flow “, Koncept pokrića celog perioda otplate kredita.

Metoda FATSATL je pristup koji posmatra generisanj sredstava putem zarade i raspoloživih sredstava za servisiranje dodatnog duga, što se i moze predstaviti formulom: FATSATL = ( ATX + NCC) – D – FX – (CMLTD - AOB ) – ΔINT - ΔWC Gde je : ATX - zarada posle poreza NCC - negotovinski troškovi 35 36

Ovde se misli na tržičnu vrednost imovine a ne knigovodstvenu zbog obazrivosti. Funds Available To Service Additional Term Loans

D - dividende FX- izdaci za fiksni kapital (CMLTD-AOB)–tekuća dospeća dugoročnog duga koja su već u knjigama ΔINT - kamata na novi kredit ΔWC - povećanje obrtnog kapitala.

.

Za izbor pojedinačnog projekta treba imati u vidu sledeće grupe kriterija: Marketing kriterijumi, Tehnički kriterijumi, Finansijski kriterijumi.

• • •

Marketing kriterijumi polaze od potreba kupaca i potrošača budućih proizvoda i usluga koji su projektom definisani. Pored fizičkih karakteristika proizvoda i usluga i njegove upotrebne vrednosti, jako su bitni kanali prodaje i predviđena cena. Među najvažnije tehničke kriterijume spadaju vrsta tehnologije i njena koncepcija. Finansijski kriterijum se može izraziti preko koncepta toka gotovine, a koji se može prikazati relacijom:  Neto profit + depresijacija – porast potraživanja - porast zaliha + porast dugovanja = tok gotovine •

•

•

Proces toka gotovine može se predstaviti kao sistem cirkulacije i transformacije jednog oblika sredstava u drugi, polazeći od gotovine završavajući naplatom, a cilj je ostvariti   pozitivan neto tok gotovine, kako bi se podmirile obaveze prema otplatama kredita. Koncept pokrića celog perioda otplate kredita je pristup koji uzima u obzir ukupan dugoročni dug duznika, dodajući mu odgovarajuće troškove finansiranja i deleći dobijeni iznos merama toka gotovine. Dobijeni iznos je indikacija broja godina da se otplati dug.

3. UPRAVLJANJE RIZIKOM MEĐUNARODNOG KREDITA Međunarodni krediti mogu se podeliti po osnovu više kriterijuma: Prema Prema Prema Prema

• • • •

poreklu – izvoru sredstava, davaocima kredita ( međunarodne finansijske institucije, banke), ročnosti (kratkoročne, srednjeročne, dugoročne), nameni (finansijski, robni).

Osnovna podela međunarodnih kredita se svodi na: • •

Državni krediti, Krediti privatnog sektora.

Svi inostrani devizni krediti se uzimaju da bi popunile ili povećale devizne rezerve zemlje koja ih je uzela. Krediti privatnom sektoru se dele na kredite za finansiranje prometa roba i krediti za finansiranje mnogih drugih projekata. Prema procesu obezbeđenja inostranih kredita, razlikujemo: • •

Sindicirane kredite i Klub kredite.

Sindicirani krediti se praktikuju za kredite većeg obima, a cilj im je da više finansijskih institucija37 preuzme samo jedan manji deo rizika. Ovaj se process zove i disperzija kredita. Kada debitori traže manje novčane sume u vidu kredit, oni se rešavaju individualno sa   pojadinom bankom i takvi krediti se zovu klub krediti. Ovi krediti se često koriste u slučajevima kada je sindicirani kredit u pripremi. Poslovanje međunarodnim kreditima je samo po sebi komplikovanije nego kreditiranje na domaćem tržištu, a samim time i rizičniji. Osnovne karakteristike ovih kredita su: • • • • • • •

Kreditni plasmani prelaze granicu države, Krediti se obično pretvaraju u drugu valutu, Krediti se daju na duže vreme uz “grace” period, Ugovori o kreditima obično respektuju pravnu stranu, Uvažava se nadležnost zemlje domačina u izvršavaju odluke, Poštuju kreditne klauzule u ugovoru koje definišu mesto i metod plaćanja Garantuju druga prava banaka učesnica u kreditnom poslu.

4. UPRAVLJANJE RIZIKOM HOV-a Deo svoga raspoloživog kapitala, poslovne banke ulažu u hartije od vrednosti. Cilj ovih   plasmana je ostvarivanja prihoda od privremeno slobodnih sredstava. Potrebno je napraviti razliku između portfolija hartija od vrednosti kod investicionih banaka i  portfolia hartija od vrednosti poslovnih banaka. Kod prvih se sav kapital ulaze u hartije od vrednosti,  jer su to specijalizovane finansijske institucije koje su potpuno vezane za tržišne operacije sa hartijama od vrednosti, a kod poslovnih banaka samo jedan deo finansijskih sredstava koja su trenutno slobodna i kojima se u isto vreme vrši disperzija portfolija. U razvijenim tržišnim privredama banke polaze od tri osnovna cilja: 1) Sigurnost, 2) Lividnost, 3) Prihod. 37

Postoje sindicirani krediti u kojima participira i po 2 000 i vise finansijera.

Optimizacijom obima i strukture ovih plasmana omogućava bankama održavanje neophodnog stepena likvidnosti, ograničavanje rizika i ostvarivanje prihoda. Za razliku od investicionih banaka, poslovne banke veći deo svojih plasmana ulažu u kredite, jer kreditni odnosi banci donose veće prihode nego plasmani u hartije od vrednosti. Ulaganjem poslovnih banaka u sigurne hartije od vrednosti postiže se optimizacija kreditnog   potencijala i odrzavaju zadovoljavajući kvalitet svoje aktive.

Dimenzije rizika hartija od vrednosti Ulaganja u hartije od vrednosti se smatraju relativno sigurnim, naročito obveznice državnih organa i institucija. Postoje situacije kada su ulaganja u hartije od vrenosti u nekoj meri nesigurna. Ta nesigurnost se u suštini pojavljuje u nestabilnim tržištima. Poslovima kupoprodaje deonica se na trzištu hartija od vrednosti bave institucionalni investitori, i oni se svakodnevno susreću sa četiri bazična tipa rizika kao što su: Poslovni rizik ( business risk) Trzišni rizik ( market risk) Kamatni rizik ( interest rate risk) Devizni rizik ( currency risk ).

• • • •

Poslovni rizik se odnosi na prisutnost eventualnog pada zarada, dividendi ili usoravanja rasta. Tržišni rizik znači suočavanje sa padom cena deonica i gubicima povezanim sa padom cena deonica. Kamatni rizik ima najveći uticaj na kamatno osetljive deonice kao što su korisnici i banke. Rizik se ogleda u tome da povećanjem kamatne stope opada nivo profita, a opadanje profita vodi u niže vrednovanje kompanija tj. cena deonica. Postoje dva tipa valutnih rizika, jedan je povezan sa stranom valutom, a drugi je inflatorni rizik. Aktivnosti kupoprodaje hartija od vrednosti na berzi prate se pomoću nekoliko glavnih indeksa aktivnosti, kao što su: • • •

Dow Jones indeksi The Standard & Poor’s 500 indeks, i The New York Stock Exchange Composite indeks

Poznati su i drugi indeksi kao što su: American Stock Exchange koji meri izvršenje aktivnosti preko 800 kompanija pomoću The Amex indeksa, poznat je takođe i the NASDAQ 38 indeks.

National Market System Composite Index – NASDAQ (National Association of Securities Dealers Automated Quotations) 38

Rangiranje boniteta izdavaoca hartija Investitor koji hoće da uloži svoj novac u hartije od vrednosti neke kompanije, mora imati više informacija nego sto nudi Dow Jones Indeks i drugi indikatori aktivnosti na berzi. Potrebno je znati i šta drugi investitori misle i planiraju.   Neke od potrebnih informacija može se dobiti u informativnim pregledima koje izdaju   berze kao glasilo koje izdaje Njujorska berza, The Wall Street Jurnal, svaki dan objavljuje razne podatke o kompanijama, posebno o ostvarenom profitu ili o najavama dividend. Izvod o zaradama “Digest of Earning” je u stvari izvod o profitima kompanija koji se objavljuju četiri puta godišnje. Investiranje sredstava u obveznice je izloženo nekoliko vrsta rizika: • Rizik kamatne stope • Rizik reinvestiranja • Kreditni rizik  • Rizik prevremene naplate • Inflacioni rizik  • Rizik deviznog kursa • Rizik likvidnosti. Kupac hartija od vrednosti može se preventivno zaštititi od rizika tako što će saznati nešto više o emitentima hartija, čiji poslovni rejting daje određeni stepen sigurnosti da će ta hartija biti isplaćena. Za takve informacije koristi se tzv. rejting sistem obveznica.  Rejting predstavlja ocenu sposobnosti i mogućnosti izdavaoca da isplaćuje svoje obaveze po osnovu hartija od vrednosti 39 .

Vodeće svetske rejting organizacije su: “Moody’s Investor Services”, “Standard & Poor’s Corporation”, “Bank Watch”, i dr. U svetu postoji ukupno 43 rejting organizacije. Svaka rejting organizacija ima svoj “kod” tj. način obeležavanja rejting hartija od vrednosti. Zajedničko im je da za rejting “kod” uzimaju slova. U tabeli dat je uporedni pregled rejting sistema obveznica. Moody’s Aaa Aa A Baa Ba B Caa Ca C

4.1.

Standard & Poor’s AAA AA A BBB BB B CCC CC C D

Bank Watch A A/B B B/C C C/D D D/E E

Kvalitet  Najveći kvalitet Visok kvalitet Viši srednji kvalitet Srednji kvalitet  Niži srednji kvalitet Špekulativni Loš kvalitet Visoko špekulativni Vrlo loš kvalitet Rizičan

Strategija upravljanja portfolio rizicima

Kao što je navedeno u predhodnom tekstu portfolio hartija od vrednosti je izložen kreditnom riziku, riziku kamatne stope i riziku likvidnosti. 39

Kod hartija od vrednosti kreditni rizik je sveden na minimum, tako da egzistiraju rizik  kamatne stope i rizik likvidnosti. Za menadžment banke je jako bitno da izvrši komponovanje strukture portfolija hartija od vrednosti, i da posebnu pažnju obrati na: • • • • •

Kvalitet hartija od vrednosti Gransku strukturu odnosno diversifikovanost HOV Ročnu strukturu HOV Geografsku strukturu Razuđenost tipova i oblika HOV.

Konačni cilj upravljanja portfoliom i njegovom strukturom je ostvarenje većeg profita   banke.Visina profita banke je u direktnoj zavisnosti od rizičnosti dospeća obveznice. Visinu   premije rizika determiniše, po Fisher-u četiri komponente bazične hipoteze: • •

• •

5.

Prosečna premija rizika obveznica firme je u funkciji sa izvesnošću rizika propusta i tržišnosću njenih obveznica. Rizik propusta je funkcija tri varijable: promenljivost zarade firme, dužina vremena u kojem je firma poslovala bez upozorenja kreditora na gubitke, racija tržišne vrednosti kapitala firme pri nominalnoj vrednosti njenog duga.   Njena tržišnost bi se mogla meriti sa tržišnom vrednošću duga svih koji javno trguju dugom. Postoji multipla veza mešu varijablama koje su procenjene u long – linearnoj regresiji.

UPRAVLJANJE RIZIKOM KAMATNE STOPE

Kamatna stopa predstavlja cenu korišćenja kreditnih i novčanih resursa na finansijskom trzistu. Visina kamatne stope kao cene korišćenja kreditnih i finansijskih resursa je povezana sa stopom korisnosti sredstava u odnosu na vreme njihovog korišćenja. Brojne su vrste bankarskih poslova u kojima promeljivost kamatne stope moze biti jedan od uzroka lošeg poslovanja banke naročito u nestabilnim ekonomskim uslovima. U poslovnim bankama tržišno razvijenih privreda, prihodi po osnovu aktivnih kamata čine 70-80 % ukupno ostvarenog prihoda. Rizik kamatne stope u banci se definiše kao mogućnost promene kamatne stope u   budućnosti, koja će prouzrokovati ostvarenje ekonomskog gubitka, koji banka nije očekivala. Rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena nivoa aktivnih kamatnih stopa.

5.1.

Faktori rizika kamatne stope Za sagledavanje promena tržišnih kamatnih stopa bitna su četiri strukturalna aspekta: • • • •

Ročni, Rizični, Inflacioni i Regulativni

Međutim, faktori rizika tržišnog formiranja kamatnih stopa su brojniji, kao na primer: • • • • • • • •

Ročna transformacija sredstava, Plasmani u hartije od vrednosti,   Nekamatonosna aktiva, Veličina banke, Intenzitet konkurencije, Struktura plasmana, Pozicija na tržištu novca, Preferencije komitenata.

Ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Banka koja kratkoročna sredstva delimično koristi i za odobravanje dugoročnih kredita, pored rizika nelikvidnosti izložena je i riziku kamatne stope. To zanači da, u slučaju porasta kamatnih stopa na kratkoročne izvore, banka će dugoročne plasmane finansirati skupljim kratkoročnim sredstvima. Pored rizika koji donosi ročna transformacija, inflacija takođe ima veliki uticaj na visinu kamatne stope. Ovde se problem svodi na visinu nominalne kamatne stope, koju treba da sadrži inflacionu premiju. Formiranje visine kamatne stope u odnosu na inflaciju se vrši na dva načina ex ante i ex  post40. Formiranje ex ante realne kamatne stope postoji onda kada se usklađivanje kamatne stope usklađuje na osnovu očekivanih promena cena. Ex post realna kamatna stopa je obračunata kamatna stopa na osnovu ostvarene stope inflacije.

5.2.

Metode merenja rizika kamatne stope

Prvi korak u merenju izloženosti banke riziku promene kamatne stope je podela bilansa na više vremenskih intervala, i za date periode utvrditi razlike dospeća između aktive i pasive. Za precizniju procenu osetljivosti banke na zaradu usled promene kamatne stope, konstruisani su i koriste se razni modeli, među kojima su najvažniji: •

•

GAP osetljvost kamatne stope (GAP je razlika između kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. Banka koja ima više kamatno osetljive aktive nego pasive, ima pozitivni GAP). Kompjuterski modeli simulacije (prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti   predpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i implementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke).

Postoji jos i ARBL 41 model merenja kamatnog rizika, koga je prva koristila Morgan   banka u Njujorku, a sam model se zasniva na kategorizaciji svih bilansnih pozicija banke   prema vremenu do određivanja novih kamatnih stopa. Zatim DURATION42 model merenja kamatnog rizika zasniva se na analizi ponderisanih   prosečnih rokova dospeća plasmana i obaveza banke. Ex ante i ex post su reci latinskog porekla sa znacenjem “ unapred” i “ unazad” Asset repriced before liabilities. 42 Duration model - model zivotnog doba. 40 41

Postupak se svodi na to da se izračuna životni vek svih bilansnih pozicija u aktivi i   pasivi banke, da bi se sagledao uticaj promene kamatne stope na njihove vrednosti. Pri tome treba imati imati u vidu da je vrednost bilansnih bilansnih pozicija pozicija banke obrnuto obrnuto proporcionalna proporcionalna njihovom njihovom životnom veku i promenama kamatne stope i da je za sve bilansne pozicije banke koje karakteriše veci broj plaćanja životni vek kraći od roka dospeća. U cilju smanjivanja rizika kamatne stope, banke koriste odgovarajuće instrumente, kao što   je “ hedzing “ koji predstavljaju inovativna rešenja reš enja za zaštitu banke od izloženosti riziku usled   promene kamatne stope. Sa njima se posluje na spot (promtnom) i forward (terminskom) tržištu. Hedzing podrazumeva pokrivanje rizika suprotnom poslovnom operacijom. Najčešći korišćeni hedzing instrumenti za zaštitu bilansa od rizika kamatne stope su: • Fjučersi • Svopovi • Opcije

Fjučersi (futures) se zaključuju u formi ugovora, koji predstavljaju obavezu kupovine ili   prodaje tih hartija od vrednosti u odredjenom vremenu u budućnosti po određenoj ceni. Kamatni svop (interest rate svop) je ugovor u kome su dve ugovorne strane saglasne da medjusobno medjusobno razmene kamatna kamatna plaćanja plaćanja razlicitog razlicitog karaktera, karaktera, koja se baziraju baziraju na nacionalnoj nacionalnoj glavnici. (options) su ugovori koji imaocu imaocu daju pravo da kupi odnosno proda hartiju hartiju od Opcije (options) vrednosti u okviru odredjenog vremenskog intervala po odredjenoj ceni.

6.

VALUTNI RIZIK  

Osnovnim uzorcima pojave valutnog rizika (rizik deviznog kursa), deregulaciji finansijskih kretanja, liberalizaciji finansijskih institucija i padu Bretonvudskog sporazuma, treba dodati i sva značajna politička i ekonomska zbivanja u svetu. To se pre svega, odnosi na naftne šokove koji su sedamde sedamdeseti setihh godina godina uslovi uslovili li značaj značajna na kursna kursna pom pomeran eranja ja dolara dolara,, zatim zatim promene promene u Evropsk Evropskom om Monetarnom Sistemu, uvođenje u Evropskoj Monetarnoj Uniji valutne jedinice Evro i niz sličnih  pojava. Postoje tri vrste izloženosti valutnom riziku : 1. Ekono onomska, ka, 2. Tran Transa sakc kciiona ona i 3. Konv Konverz erzio iona na (bi (bila lans nsna) na).. se definiše kao rezultat realne promene kursa valute u odnosu na valute konkurenata koji ima suprotan efekat na konkurentske troškove, na prodaju,  Ekonomska izloženost valutnom riziku

graničnu stopu dohotka i procenat učešća na tržištu. Očigledni efekti ekonomske izloženosti  promenama deviznih kurseva su promene, kako u izvoznim cenama i količinama tako i u cenama i količinama uvezenih roba i usluga. možemo da definišem definišemoo kao: rizik koji može da dovede do toga da se ne ostvari ostvari planirana zarada u finansijski finansijskim m transakcijama transakcijama kojima kojima prodajna prodajna cena i troškovi troškovi nisu u istoj valuti, zbog suprotnih promena u vrednosti kursa u odnosu na kurs korišćen kod utvrđivanja cena, tj. između perioda utvrđivanja cena i naplate učinjene usluge. Dakle, transakciona izloženost valutn valutnom om riziku riziku javlja javlja se samo samo onda onda kada kada postoji postoji vremen vremenska ska neuskl neusklađe ađenost nost između između trenut trenutka ka  preuzimanja obaveze i njenog plaćanja. Transakcioni valutni rizik 

izloženosti sti banaka banaka valutno valutnom m riziku riziku  jeste Osnovna pretpostavka pretpostavka bilansne bilansne (konverzione) (konverzione) izloženo  poslovanje posmatrane banke u različitim ekonomskim okruženjima, tj. državama. Na taj način,  banka je direktno izložena promenama kurseva valuta zemalja na čijem prostoru one posluju. Efekti te izloženosti reflektuju se na bilans stanja banke, na njenu aktivu i pasivu i na bilans uspeha, tj. na ostvarene prihode i rashode na kraju jednog bilansnog perioda.

  Najvažniji principi, metodi i instrumenti za neutralizaciju valutnog rizika koji se koriste u  bankarskoj praksi su: 1. Strukturisanj Strukturisanjee plasmana plasmana u devizama devizama u skladu skladu sa devizni deviznim m izvorima, izvorima, 2. Prevremeno Prevremeno i zakasnel zakasneloo izmirivanj izmirivanjee obaveza obaveza i naplata naplata u stranoj valuti, valuti, 3. Term Termin insk skii ugov ugovor ori, i, 4. Valutne opcije,

5. Svop Svop aran aranžm žman anii i dr. dr. Velika izloženost jednom od bankarski rizika može značajno da poveća uticaj svakog drugog od navedenih bankarskih rizika, zbog njihovog sinergetskog dejstva. To dejstvo nastaje usled visoke isprepletanosti strukture i vrste imovine i obaveza banke. Većina pozicija i na strani aktive i na strani  pasive izložena je većem broju rizika, tako da promena bilo koje komponente vrednosti imovine ili obaveza dovodi do poremećaja ravnoteže strukture bilans. Upravljanje valutnim rizikom podrazumeva da svaka banka: • • • • •

Poznaje oblike vlastite izloženosti valutnim rizikom i da ga može identifikovati; Ima svoj stav prema valutnom riziku ; Formira odgovarajuću organizacionu strukturu za upravljanje valutnim rizikom; Raspolaže specifični specifični kadrovima koji će obaviti obaviti poslove zaštite od izloženosti valutnom riziku; Obezbediti poslovne procedure koje će preventivno delovati na smanjenje interne izloženosti valutnom riziku.

Postoji nekoliko načina obezbeđenja učesnika od izloženosti valutnog rizika, kao što su: • Pokrivanje valutnog rizika (covering), • Zaštita od valutnog rizika (hedging),

•

Eliminisanje valutnog rizika (swapping).

Pokrivanje valutnog rizika znači da treba kreirati tok date da te valute v alute u suprotnom smeru od onog toka koji ko ji proizvodi izloženost riziku u istom vremenskom vremensko m periodu. Kada je u pitanju pitanju hedzing (valutni (valutni ) radi se o minimizaci minimizaciji ji rizika rizika tj. zaštiti vrednosti aktive locirane u stranoj zemlji i budućih prihoda koje donosi ta aktiva. Valutnim svopom se menja jedna valuta valuta drugom po ugovorenom deviznim kursom. Međuzavisnost rizika i njihov uticaj na bilans banke može se predstaviti u obliku matrice rizika

Kreditni rizik 

Rizik  kamatne stope

Rizik  deviznog kursa

Pozicioni rizik 

Rizik  zaraze

AKTIVA Gotovina i ekvivalenti



Depoziti i HOV NBJ



Krediti i plas. bankama







Krediti i plas. komitenata









Plasmani u HOV









A’vista depoziti





Ostali depoziti





Krediti





Obaveze za HOV







PASIVA

VANBILANSNI INSTRUMENTI FINANSIRANJA Preuzete obaveze







Garancije







Finansijski derivati











7.

UPRAVLJ AVLJA ANJE RIZ RIZIK IKOM OM ZEMLJ EMLJE E – Country try risks sks

Prema klasičnoj definiciji OECD-a iz 1987 godine rizik zemlje se definiše kao mogućnost da dužnik bude sprečen da ispuni svoje obaveze prema inostranom inostranom kreditoru kreditoru zbog političkih, političkih, pravnih, društvenih ili ekonomskih okolnosti koje se dešavaju u njegovoj zemlji. Osnovni rizik koji se ovde javlja jeste verovatnoća da dužnik iz posmatrane zemlje, ne može ili ne želi, da izmiri obaveze prema inosranstvu, usled nepredviđenih ekonomsko-društvenih kretanja u sopstvenoj zemlji. Za ovu vrstu rizika je karakteristična i činjenica da komitent ne može na ta kretanja i  promene svesno da utiče. Ekonomska komponenta  podrazumeva skup promena privrednih kretanja, privrednog razvoja, uslova poslovanja u određenoj zemlji zemlji i njene spoljne likvidnosti. likvidnosti. Politička Politička komponenta komponenta predstavlja skup promena u sastavu sastavu vlade ili vladine politike, političkih nereda ili ratova. Rizik zemlje je rizik ekonomskih ili politickih promena u stranoj zemlji, kao sto je nedostatak devizni rezervi i koji prouzrokuje kašnjenje u plaćanju kreditnih obaveza bankama kreditorima. Pojedini autori smatraju da je rizik internacionalnog kredita određen uticajem tri faktora tj. tri rizika, a to su43:  Rizik zemlje ima dve osnovne komponente: ekonomsku i političku.

• • •

Deviznim rizikom Rizikom zemlje Rizikom regulacije.

Rizik zemlje se ogleda kroz: • • •

Rizik neplaćanja koji predstavlja mogućnost da dužnik nije u stanju da ostvari dovoljan neto devizni priliv ili nije voljan da ga upotrebi da servisira dug. Rizik transfera transfera podrazumeva podrazumeva da dužnik usled raznih ogranicenja ogranicenja nije u mogućnosti mogućnosti da dodje do određene valute za otplatu duga. Rizik garancija predstavlja verovatnoću da banka mora da izvrši garantovanu obavezu   pošto to nije izvršio glavni dužnik usled ekonomske ili političke situacije u svojoj zemlji.

Analiza rizika zemlje se sastoji iz analize ekonomskog i analize političkog rizika. Osim njih analiziraju se i drugi faktori kao što su : • • •

Internacionalna likvidnost zemlje Pravni problemi zemlje Limiti zemalja itd.

Što se tiče ekonomskog rizika zemlje, on se odnosi na procenu da li će zemlja zemlja duznik u   periodu oplate kredita ostvariti dovoljan nivo deviznog priliva za servisiranje uzetih inostranih kredita. 43

Reed E. and Gill E. ; Commercial banking, ; str. 448-451.

Politička komponenta rizika je usmerena na spremnost zemlje dužnika da se odrekne ostvarenog deviznog priliva i ispuni dospele obaveze po kreditim. Jako sličan riziku zemlje je rizik suvereniteta44 koji podrazumeva situaciju kada kreditor nema   pavni lek protiv suverenog zajmoprimca koji odbija da prizna eksterna zaduženja45. Upravljanje rizikom zemlje se zasniva na postavljanju individualnih limita za svaku zemlju zasebno. Metodologija “Euromoney” je najpoznatija za izračunavanje rizika zemlje. “Euromoney” koristi indeks prognoziranog političkog rizika, godišnje razdoblje na taj način što zemlje raspoređuje u grupe od A do D. Tabela 2.

Nivo rizika AAA-nema realnog rizika AA- zanemarljiv rizik  A- mali rizik  BBB- kontrolisan rizik  BB- uobičajeni rizik preduzeća B- visok rizik u određenoj oblasti C- visok rizik  D- neprihvatljiv rizik 

8.

Približan činilac rizika 0-0,5 0,5-1,5 1,5-3 3-7 7-15 15-30 30-50 Više od 50

INOVATIVNI FINANSIJSKI I BANKARSKI POSLOVI

Kao vrste finansijskih inovativnih poslova koji na direktan ili indirektan način obogaćuju i   savremenu bankarsku praksu mogu se navesti: 1. Kreditne linije podrške (back-up credit lines) i u tome NIF aranžmani (note issuance facilities) su specifične forme garantovanja koje povećavaju likvidnost korisnika i popravljaju kreditni rejting, a obezbeđuju i direktno finansiranje. Kod specijalizovanih banaka zaključivanjem aranžmana korisniku se omogućava revolviranje (u roku od pet do sedam godina) kratkoročnih vrednosnih  papira (sa rokom tri do šest meseci), pri čemu banke organizuju emisiju i distribuciju. Kod RUF aranžmana (revolving underwriting facility) banke preuzimaju i rizik plasmana, tj. obavezuju se da će otkupiti sve neprodate vrednosne papire, ili da će korisniku u tom iznosu odobriti kredit. Provizija (underwriting fee) se plaća polugodišnje, za ceo iznos emisije. Posebnu formu revolving kreditne linije za obrtna sredstva predstavlja SLC (standby letters of credit), kao neopoziva izjava  banke u formi kreditnog pisma kojim se banka obavezuje da će izvršiti plaćanje ukoliko to ne učini komitent. Pojedini autori ga cak i poistovecuju. Primer ovome predstavlja odluka Meksika 1982. god. da nece uredno ispunjavati svoje obaveze po osnovu inostranih kredita. 44 45

2. Sekjurtizacija bankarskih plasmana predstavlja model konverzije bankarskih kredita u vrednosne   papire i njihovu prodaju na finansijskom tržištu. Najčešće se prebacuju hipotekarni krediti u vrednosne papire koji predstavljaju ukupno učešće u paketu. Na kratkoročnom kreditnom tržištu značajan je program prodaje bankarskih kredita koji obuhvata prodaju kredita datih uspešnim ali nedovoljno poznatim firmama. Ovakvim aranžmanima se popunjava gep između tržišta komercijalnih papira i klasičnih bankarskih kredita. Postoje dve varijante takvog aranžmana, i to uz  brisanje kredita iz bilansa, uključujući i rizik koji kupac preuzima uz sve obaveze, ili podelom rizika sa kupcem kredita. 3. Fjučersi kamatne stope (interest rate futures) obuhvataju trgovinu terminskim ugovorima za različite instrumente: državne obveznice, depozitne certifikate, blagajničke zapise idr. Cena finansijskih instrumenata (kod banaka najčešće blagajnički zapisi) obračunava se na osnovu kamatnih stopa i izražava se u indeksnim poenima. Ishod fjučers transakcije zavisi od razlike između ugovorene i trenutne kamatne stope na novčanom tržištu pri čemu se obično ne obavlja kupoprodaja instrumenata, već se samo isplaćuje razlika u kamatnim stopama. 4. Forvardsi kamatne stope (forward rate agreement) se odnose na trgovinske ugovore u kojima  postoji samo glavnica do određenog dana kada se plaća razlika između ugovorene kamatne stope i referentne kamatne stope (najčešće je to libor). Ukoliko je referentna stopa viša od ugovorene, kupac dobija razliku, i obrnuto. Kao i kod fjučersa, i ovde se radi vanbilansno evidentiranje, što je od posebnog značaja za vanbilansno prilagođavanje banaka. U odnosu na iznose i rokove, forvardsi su jednostavniji i fleksibilniji instrumenti od fjučersa. 5. Valutne i opcije kamatne stope (currency and interest rate qotions) predstavljaju trgovinu finansijskim instrumentima i valutama za ugovorenu cenu, ali uz mogućnost da ne bude realizovana kada to ne odgovara kupcu opcije. Evropske opcije se mogu realizovati samo određenog datuma, a američke u toku određenog perioda. Ukoliko je u datom periodu kamatna stopa iznad ugovorene,  prodavac opcije nadoknadiće kupcu razliku. U obrnutom slučaju kupac može koristiti svoje pravo i odustati od ugovora. 6. Valutni i svopovi kamatne stope (currency and interest rate swaps). U transakciji kamatnog swopa dve strane zamenjuju plaćanje računa prema različitim kamatnim stopama. Glavnica nije predmet razmene i služi samo za obračun kamate. Svopovi kupona omogućavaju zamenu fiksnih za   promenljive kamatne stope u roku od pet do sedam godina. Pri čemu su banke veoma zainteresovane za promenljuvu kamatnu stopu. Bazični svopovi omogućuju zamenu promenljivih kamatnih stopa. Na ovom tržištu dominiraju banke koje na ovaj način usklađuju promenljive aktivne sa promenljivim pasivnim kamatnim stopama i tako smanjuju izloženost riziku kamatne stope. Unakrsni svop je najsloženiji aranžman koji se sastoji u zameni kamatnih stopa u različitim valutama. “Obično se zamenjuju plaćanja nedolarskih fiksnih kamata za plaćanje promenljive kamate”. 7. Depozitne certificate (certificates of deposits) predstavljuju certificate koje emituju komercijalne  banke radi povećanja kreditnog potencijala. Na osnovu emisije ovih vrednosnih papira banke aktivnije mogu voditi politiku pribavljanja sredstava i na kreditnoj osnovi. Ove hartije od vrednosti glase na veće apoene i donose deponentu veću kamatnu stopu , prenosive su i naplative pre roka dospeća, što za imaoca ovih papira predstavlja ukamaćeni i likvidni oblik imovine. 8. Računi NOW (negotiable order of witherawal) su novi oblik računa i predstavlja kombinaciju čekovnog, transakcionog novca i računa štednje. Oni donose određenu kamatu na depozitna

sredstva na tim računima a istovremeno su raspoloživa i za tekuća plaćanja, što čini bitan motiv za komitente banke. 9. Rekupovina vrednosnih papira (obveznica) su aranžmani na osnovu kojih banke prodaju vrednosne   papire koje će opet kupiti, s tim da je cena otkupa poznata u momentu prodaje. Ovaj oblik   predstavlja kredit banci pokriven vrednosnim papirima. Značajan je kada kupuju banke sa svojih transakcionih računa kod iste banke, čime privremeno konvertuju višak (nekamatonosnog) transakcionog novca u kamatonosni oblik. 10. Svop depoziti (cash sweep accounts) su aranžmani u kome deponent banke određuje maksimalni i minimalni limit za svoj čekovni račun. Postupanje banke prema ovim limitima predmet je posebnih individualno dogovorenih uslova. Najčešće banka plasira sredstva preko maksimuma ili popunjava račun ispod minimuma, transformacijom ostalih sredstava (vrednosnih papira) deponenta. 11. Overdraft računi i kreditne kartice; pomoću njih se ostvaruje plasman do nivoa limitiranog   prekoračenja na koje se plaća kamata po kaznenoj stopi. Plaćanje karticama se vrši nakon transakcije u određenom roku, čime se realizuje kratkoročni revolving kredit. Korišćenje kreditnih kartica i platnih kartica predstavlja savremen vid plaćanja i efikasnu realizaciju kredita, što doprinosi smanjenju prometa čekova i potreba za gotovim novcem. 12. Elektronski novac u platnom prometu predstavlja novčanu informaciju koja se u “real time” prenosi  pomoću kompijutera. EFT ( electronic funds transfer) znači elektronski prenos transakcionog novca radi plaćanja unutar jednog subjekta. Poseban značaj ima sistem EFT/POS ( point of sale) plaćanja na prodajnim mestima pomoću terminala. Kupac trenutno aktivira svoj transakcioni račun i prenosi sredstva na račun prodavca. Posebna karakteristika elektronskog novca je rad sa automatima za isplatu novca (cash dispenser) na kojima se diže limitirani iznos gotovine uz plastičnu karticu i enkodirani lični broj (PIN).Veoma je perspektivno korišćenje kućnih računara građana koji bi bili u vezi sa centralnim računarom banke. Pomoću ove mreže moguće je realizovati finansijske transakcije (home banking), čime be se smanjivala potreba banaka za velikom i razuženom mrežom filijala. 13. Realokacija rizika – FRA (forward rate agrement) predstavlja aranžman koji obuhvata ugovorenu zaštitu od rizika zbog promene kamatnih stopa ili deviznog kursa. Partneri sporazumno rešavaju  postupak u slučaju odstupanja stvarne kamate od ugovorene u momentu plaćanja i reaguju samo na razliku između kamatnih stopa, bez obaveze da se realizuje kompletan finansijski instrument. 14. Poseban vid finansijskih inovacija prestavlja LBO ( leveraged buy-out ), opracije u kojoj jedan ili više ulagača kupuju jednu firmu uz finansiranje najvećim delom iz kredita. Ovaj vid rekapitalizacije firme omogućava smanjenje sopstvenog kapitala na 10 do 15 %, dok ostatak čine dugoročni zajmovi. Zajmovi se isplaćuju iz dobiti preduzeća ili prodajom dela aktive. 15. Obligacije sa promenjivom kamatnom stopom (floating rate notes) su alternativa rizičnim kreditnim  plasmanima. Najveći deo obligacija sa promenljivom kamatnom stopom činile su obveznice na evrodolarskom tržištu, za koje se kamata određivala prema promenljivoj kamatnoj stopi na novčanom tržištu.Danas na tržištu FRN postoje i instrumenti sa ugovorenom maksimalnom kamatnom stopom, sa prilagođenom kamatom u periodu između dva plaćanja kamate, obligacije slične akcijama koje nemaju rok dospeća. Na ovim tržištima banke se pojavljuju kao kupci,  prodavci i posrednici, pri čemu su motivi: mali kreditni rizik u odnosu na kreditne plasmane, sigurne visoke provizije, povećanje dugoročnih izvora sredstava.

Finansijske inovacije doprinose globalizaciji finansijskih tržišta, povećavaju efikasnost finansijskih tržišta, ali izazivaju veće sistemske rizike i nestabilnost. Inovacije povećavaju rizike garancija, kamata i kurseva, a sekuritizacija smanjuje ulogu banaka kao zajmodavca, tako da one gube uvid u poslove i samokontrolu. Banke imaju u svojim knjigama sve više rizičnih plasmana, jer su kvalitetniji subjekti prešli na direktno finansiranje (hartijama od vrednosti). Na tržištu papira zajmodavci i zajmoprimci sve više traže bankarsku pomoć u vidu saveta i ekspertiza.

Glava šesta

BANKARSKA REGULATIVA U SISTEMU MEĐUNARODNOG BANKARSTVA

1. BAZELSKI SPORAZUM ZA MEĐUNARODNE BANKARSKE STANDARDE KAPITALA Godine 1988. uprava federalnih rezervi, koja je predstavljala SAD, i predstavnici drugih vodećih zemalja (uključujući Belgiju, Kanadu, Francusku, Nemačku, Italiju, Japan, Holandiju, Španiju, Švedsku, Švajcarsku, Veliku Britaniju i Luksemburg), najavili su sporazum o novim standardima  bankarskog kapitala – koji se često naziva Bazelski sporazum ,   po gradu u Švajcarskoj, gde je i   postignut sporazum. Novi Bazelski standardi trebalo je da budu primenjivi jedinstveno u svim  bankarskim institucijama u zemljama potpisnicama (sa prilagođavanjem za različite lokalne uslove), čak i ako su se prvobitne smernice odnosile samo na ''međunarodno aktivne'' banke. Bazelska pravila o kapitalu formalno su uslovljena jula 1988.godine, i bila su projektovana da  podstaknu vodeće banke širom sveta da čvrsto održavaju visoku stopu kapitala, da smanje nejednakosti u visini stope kapitala između različitih država kako bi promovisali fer konkurenciju, i kako bi dostigli najnovije promene u finansijskim uslugama i finansijskim inovacijama (kao što je ogromna ekspanzija emitovanja hartija od vrednosti i vanbilansnih finansijskih obaveza koje su banke učinile poslednjih godina). Novi zahtevi u vezi sa kapitalom uvođeni su fazno da bi dali vremena bankarima da se   postepeno prilagode. Kompletan set pravila inicijalnog Bazelskog sporazuma stupio je na snagu  januara 1993. godine, iako su podešavanja i modifikacije nastavljeni i narednih godina, posebno u sferi odobravanja ili zabranjivanja da se dodaju novi instrumenti kapitala, u promenama relativnog značaja koji se pridaje raznoj bankarskoj aktivi i vrstama kapitala, i u regulisanju različitih vrsta izloženosti riziku. Odbor za federalne rezerve (FRB) najavio je da će se takođe primenjivati nove smernice u vezi sa kapitalom, sa malim modifikacijama u odnosu na državno ovlašćene banke koje redovno nadgleda kao i prema bankarskim holding kompanijama na bazi udruživanja. • Basel I (Prvi bazelski sporazum). Tekući Bazelski standardi u vezi sa kapitalom su danas  poznati kao Basel I. Pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma, različiti izvori bankarskog kapitala bili su podeljeni u dve osnovne vrste: Primarni kapital (osnovni kapital – tier 1) koji sadrži obične akcije i suficit, nepodeljenu dobit (zadržane zarade), kvalifikovane neakumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća, manjinski interes na računima akcijskog kapitala kod udruženih filijala, i prepoznatljivu odbranu nematerijalne aktive. Sekundarni kapital (dodatni kapital – tier 2) koji sadrži alokacije (rezerve) za kredite i gubitke na poslovima lizinga, instrumente kapitala za obligacionopravna potraživanja, obavezna konvertabilna   potraživanja, srednjoročne prioritetne akcije, kumulativne prioritetne akcije bez roka dospeća sa neisplaćenim dividendama, vrednosne papire akcijskog kapitala i druge dugoročne instrumente kapitala koje sjedinjuju i potraživanja i elemente akcijskog kapitala.

Bankama je dozvoljeno da evidentiraju nematerijalnu aktivu poznatu kao ''goodwill'' na njihovom bilansu stanja, koja je aktiva proizašla kada akcije banke ili nebankarskog poslovanja budu kupljene za gotovinu po ceni koja prevazilazi knjigovodstvenu vrednost u kompaniji. ''Goodwill'' koju  je privukla jedna stabilna bankarska kompanija, pružajući dobre usluge svojim klijentima pomaže da se objasni ekstra tržišna vrednost koju banka ima kao glavnu brigu za svoju knjigovodstvenu vrednost. Većina agencija za nadzor ne dozvoljava da se goodwill računa kao kapital banke. Međutim, druga nematerijalna aktiva koja se pronalazi u većini banaka naziva se prepoznatljiva nematerijalna aktiva različita od goodwilla; nekim delovima ove nematerijalne aktive dozvoljeno je da se računaju kao deo kapitala banke. Jedna važna prepoznatljiva nematerijalna aktiva jesu prava hipotekarne usluge (MSRSs), u kojoj banka može da zaradi prihod skupljajući i distribuirajući naplate zajmova i nadgledanjem koliko zajmoprimaoc ispunjava uslove (rokove) zajma. Ali još jedna istaknuta prepoznatljiva aktiva danas jeste kupljena kreditna kartica (PCCRs –    purchsed credit card relationships). Banka ili druga finansijska kompanija koja kupuje program kreditnih kartica stiče pristup novoj grupi potencijalnih klijenata kojima će možda trebati budući avansi u gotovini i druge usluge koje će doneti očekivane prihode za banku u budućnosti. Prema tome, odnosi iz kupnjene kreditne kartice (PCCRs) postaju perspektivni budući prihodi za finansijsku instituciju koja stiče ovu nematerijalnu aktivu. U februaru 1983.godine, Odbor za federalne rezerve (FRB) objavio je da će kupljena prava za hipotekarne usluge (PMSRs) i kupljena prava za kreditne kartice (PCCRs) biti ubrojana kao kvalifikovana nematerijalna aktiva i da se neće morati oduzimati od kapitala banke, pod uslovom da ne  prelaze 50% od primarnog kapitala (tier 1) u koji je uključena sva nematerijalna aktiva. Kasnije, 1997.godine, federalni nadzorni organi predložili su da ograničenja na iznos od prava hipotekarnih usluga kada su kombinovani sa odnosom kupljenih kreditnih kartica (PCCRs) , budu povećana sa 50% na 100% od primarnog kapitala. Međutim, dodatni zahtev bio je da odnos kupljenih kreditnih kartica ne   pređe 25% od primarnog kapitala. Bilo koji iznosi od PMSRs ili PCCRs iznad maksimuma dozvoljenog iznosa mora da bude oduzet od osnovnog kapitala. Štaviše, PMSRs i PCCRs moraju biti uključeni u kalkulaciju ukupnog ponderisanog rizika bankarske aktive sa ponderisanim rizikom od 100%. Druga prepoznatljiva nematerijalna aktiva mora biti oduzeta od primarnog kapitala i ne sme da  bude uključena u ponderisanu rizičnu aktivu banke sa namerom utvrđivanja njene stope kapitala. Da bi se utvrdio ukupan regulatorni kapital svake pojedinačne banke, nadzorni organi moraju da od primarnog i sekundarnog kapitala oduzmu nekoliko dodatnih stavki, uključujući investicije neudruženih filijala, hartije od vrednosti akcijskog kapitala koje drži banka, a koje su izdate od strane drugih depozitnih institucija i koje se drže po osnovu ugovora o reciprocitetu, kao i aktivnosti koje sprovode asocijacije za štednju i zajmove, a koje su mogle da budu stečene (kupljene) od strane  bankarske organizacije, što nije dozvoljeno nacionalnim bankama, i bilo koja druga odbijanja koje mogu da zahtevaju glavni nadzorni supervizori banke. Tekuća stopa potrebnog kapitala jedne banke da bi se kvalifikovala kao adekvatno kapitalizovana podrazumeva sledeće: Koeficijent odnosa primarnog kapitala (''jezgro'' kapitala) i ukupne rizične aktive mora da iznosi najmanje 4%. Koeficijent odnosa ukupnog kapitala (zbir primarnog i sekundarnog kapitala) i ukupne aktive ponderisane rizikom mora da bude najmanje 8%, pri čemu je suma sekundarnog kapitala ograničena na 100% od primarnog kapitala. Međunarodni standard kapitala dozvoljava obligaciono pravnom zaduživanju koji ima izvorni  prosečni rok dospeća od najmanje 5 godina da se računa kao sekundarni (dodatni) kapital. Zajednička

maksimalna vrednost obligacionopravnog zaduženja i srednjoročne prioritetne akcije koje su kvalifikovane za sekundarni kapital ograničena je na 50% primarnog kapitala (neto od goodwilla i bilo koje druge materijalne aktive koju je potrebno oduzeti). Alokacije za zajmove i gubici po poslovima lizinga, takođe se računaju kao dodatni kapital, pod uslovom da rezerve za gubitke od poslova zajma   jesu opšte (a ne specifične) rezerve i da ne prelaze 1,25% ponderisane rizične aktive. Sadržaj sekundarnog kapitala predmet je diskrecionog prava nadzornih agencija banaka u svakoj državi  potpisnice Prvog bazelskog sporazuma. • Obračunavanje rizikom ponderisane aktive  pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma. Ako banka mora da poredi svoj primarni i sekundarni kapital u odnosu na ukupnu aktivu ponderisanu rizikom kako bi odredila da li je adekvatno kapitalizovana, šta je onda to rizikom ponderisana aktiva  prema Prvom bazelskom sporazumu? Svaka stavka aktive u bilansu stanja banke i svaka vanbilansna finansijska obaveza koja je učinjena pomnoži se sa ponderisanim faktorom rizika koji je projektovan tako da reflektuju svu izloženost kreditnom riziku. Među vanbilansnim stavkama koja su najviše pod prismotrom jesu: stendbaj kreditna pisma koje banka izdaje kako bi podržala opšte obligacione vrednosne papire i obveznice državnih i lokalnih vlasti, kao i zajmove i emisiju hartija od vrednosti poslovnim kompanijama i dugoročne, zakonski obavezujuće kreditne obaveze koje banke često čine svojim korporativnim klijentima.  Navešćemo primer kako se izračunava minimalno potreban nivo kapitala po standardima Prvog  bazelskog sporazuma.46 Pretpostavimo da banka ima 6.000 dolara ukupnog kapitala, 100.000 dolara u ukupnoj aktivi, i sledeći bilans stanja i vanbilansne stavke (OBS):  Stavke bilansa stanja (aktive)

Gotovina

5.000$

Hartije od vrednosti ministarstva finansija SAD-a

20.000

Bilansi depozita koji se drže u domaćim bankama

5.000

Obezbeđeni zajmovi po pravu prve naplate od 1 do 4 kolena vlasništva stambene imovine

5.000

Zajmovi privatnim korporacijama

Total bilansa stanja aktive

65.000 100.000$

Vanbilansne stavke (OBS)

Stendbaj kreditna pisma koja garantuju emisije opštih obligacionih zaduživanja gradskih vlasti u SAD-u Dugoročne kreditne obaveze propisane zakonom privatnim korporacijama

Total vanbilansnih stavki

46

10.000$ 20.000 30.000$

Rose, P.S. & Hudgins, S.C.: ''Банкарски менаџмент и финансијске услуге'', 2005, стр. 494.

6. издање,

Дата статус,

Београд

Koeficijent odnosa ukupnog kapitala i ukupne aktive u bilansu stanja bi bio:

6.000 $ ÷ 100.000 $ = 6,00 % Međutim, međunarodni standardi kapitala bazirani su na rizikom ponderisanoj aktivi, a ne na drugoj aktivi. Da bi se uključila rizikom ponderisana aktiva banke pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma potrebno je da se nastavi na sledeći način: 1.

Izračunati ekvivalentan kreditni iznos svake vanbilansne stavke (OBS). Ova svota trebalo  bi da konvertuje svaku bilansnu stavku u ekvivalentnu vrednost direktnog zajma, za koji se smatra da za banku ima isti stepen rizika.

Vanbilansne stavke (OBS) Stendbaj kreditna pisma (SLCs) emitovana od strane  banke da bi podržalo menice lokalnih organa i druge direktne kreditne supstitute,  prodaju aktive sa sporazumom o otkupu i regresu, i da unapredi kupovinu aktive Dugoročne kreditne finansijske obaveze učinjene  privatnim korporacijama 2.

Nom. vrednost

Faktor konverzije

Vrednost ekviv. kreditu

10.000 $

x

1,00

= 10.000 $

20.000 $

x

0,50

= 10.000 $

Pomnožiti svaku vanbilansnu stavku i ekvivalentnu kre-ditnu vrednost svake vanbilansne stavke sa stepenom rizika. Ponderi koji su dati svakoj stavci u portfoliju banke iznosi 0% za gotovinu, državne hartije od vrednosti u SAD-u, uključujući hipotekarne hartije od vrednosti sa garancijom nacionalne vladine asocijacije za hipoteke (GNMA), i bezuslovno opozive kreditne obaveze; 20% za depozite koji se drže u drugim bankama i kratkoročne samolikvidne nepredviđene obaveze nastale u trgovinskom prometu; 50% za stambene hipotekarne zajmove, i alokacije za izdavanje vrednosnih papira i kreditne obaveze sa rokom dospeća od preko godinu dana; i 100% za korporativne zajmove i kreditne obaveze i sva druga potraživanja pri-vatnog sektora, kao i poslovne bankarske prostorije i druga fiksna aktiva.

0% rizikom ponderisana kategorija Gotovina

5.000 $

Hartije od vrednosti ministarstva finansija SAD

20.000 $ 25.000 $

x

0

=

0$

20% rizikom ponderisana kategorija Bilans u domaćim bankama

5.000 $

Kreditno ekvivalentni iznosi SLCs koje podupiru lokalne obveznice u SAD-u

10.000 $ 15.000 $

x

0,20

= 3.000 $

50% rizikom ponderisana kategorija Obezbeđeni zajmovi pravom  prve naplate od 1 do 4 kolena stambene imovine porodice 5.000 $

x

0,50

= 2.500 $

100% rizikom ponderisana kategorija Zajmovi privatnim korporacijama

65.000 $

Kreditno ekvivalentni iznosi dugoročnih obaveze prema  privatnim korporacijama 10.000 $ Ukupna aktiva ponderisana rizikom koju poseduje ova  banka 75.000 $

x

1,00

= 75.000$ 85.000$

U slučaju banke koju sam uzela za primer, kategorije aktive ponderisane rizikom su tako  predstavljene. • Izračunavanje koeficijenta odnosa kapitala prema aktivi ponderisanoj rizikom pod uslovima Prvog bazelskog sporazuma. Kada znamo vrednost ukupne rizikom ponderisane ak-tive i ukupan iznos kapitala (primarni + sekundarni) jedne banke, onda možemo da odredimo koeficijent adekvatnosti kapitala kako je to navedeno u uslovima Prvog bazelskog sporazuma o međuna-rodnim standardima kapitala. Ključna formula glasi:

U slučaju banke, čiju smo ukupnu aktivu ponderisanim rizikom izračunali, i koja u prethodnom   primeru iznosi 80.500 dolara, a koja trenutno ima 6.000 dolara ukupnog zakonskog (regulatornog) kapitala, koeficijent adekvatnosti kapitala biće:

Koeficijent odnosa ukupnog zakonskog kapitala prema aktivi ponderisanoj rizikom ove banke je za 7,45% veći od potrebnog minimuma za primarni kapital od 4%, ali je manji od nivoa adekvatnosti sjedinjenog primarnog i sekundarnog kapitala od 8%. Prema tome, ova banka morala bi da se dokapitalizuje, odnosno da prikupi sveži kapital kako bi se usaglasila sa standardima koje nameće Bazelski prvi sporazum47.

2.

POVEZANOST ADEKVATNOSTI KAPITALA I FINANSIJSKIH DERIVATA

 Nedavno je došlo do određenih prilagođavanja u standardima kapitala u Prvom bazelskom sporazumu da bi se ugradio stepen izloženosti riziku sa kojima su banke danas suočene od finansijskih derivata (izvedena prenosiva dokumenta) – fjučers (ter-minski ugovori), premije, kamatne stope i  poslovi devizne razmene (svop poslovi), kamatna stopa kapitala i ugovori za održavanje donje granice kredita, i drugi instrumenti koji su projektovani za zaštitu od promena cena deviza, kamatne stope i stanja na berzama. Mnogi od ovih instrumenata izlažu banku riziku od osiguravača – opasnost od klijenata sa kojima je banka napravila ugovor, a koji može da ne uspe ili ispuni obaveze, primoravajući time banku da nađe zamenu za ugovor sa drugom strankom koja može da bude manje povoljna. Značajan faktor koji ograničava izlaganje riziku u mnogim slučajevima jeste činjenica da se sa većinom ugovora o fjučersima i premijama trguje na organizovanim berzama, kao što je londonska međunarodna finansijska berza fjučersa (''London International Financial Futures Exchange'') ili trgovačka berza u Čikagu (Chicago Mercantile Exchange), koja garantuje izvršenje obaveza svake strane u ovim ugovorima. Prema tome, ako klijent banke ne uspe da ispoštuje svoje obaveze iz ugovora o fjučersima ili premijama koji su sklopljeni pod okriljima berze, ta berza će u potpunosti kompenzovati vrednost razmene i dostaviti je predmetnoj banci. U ovakvim slučajevima, od banaka se normalno ne očekuje da knjiže kapital iz ovakvih berzansko – trgovinskih ugovora. Za druge vrste ugovora, međutim, revidirani Prvi bazelski sporazum zahtevao je od bankara da,  prvo promene svaki ugovor koji je izložen riziku u kreditno ekvivalentan iznos u smislu da je uvedena kao rizična aktiva stavljena u bilans stanja banke. Tada, se kreditno ekvivalentan iznos svake kamatne stope ili deviznog ugovora množi unapred određenim stepenom rizika. Najnovija istraživanja sugerišu da ugovori o kamatnim stopama pokazuju značajnu manju izloženost riziku od deviznog ugovora. 47

Rose, P.S. & Hudgins, S.C.: ''Банкарски менаџмент и финансијске услуге'', Београд 2005, стр. 492 - 496.

6. издање, Дата статус,

Shodno tome, u Prvom bazelskom sporazumu faktori kreditne konverzije za kamatne stope derivata  postavljeni su daleko niže od ugovora koji su vezani za devizne vrednosti. Na primer, ugovorima za kamatne stope sa rokom dospeća od godinu dana ili manje bio je dodeljen faktor konverzije kredita u visini 0 (nule), dok su ugovori sa rokom dospeća od preko godinu dana imali faktor konverzije kredita samo 0,005 ili 0,5%. Nasuprot tome, devizni ugovor sa rokom dospeća od jedne godine ili manje imao  je faktor kreditne konverzije od 0,01 ili 1%, a onim ugovorima sa rokom dospeća od preko godinu dana, predviđao se faktor kreditne konverzije od 0,05 ili 5%. U određivanju vrednosti kreditnih ekvivalenata ovih vanbilansnih ugovora, Prvi bazelski sporazum postavljao je uslov da bankar podeli stepen izloženosti riziku svakog ugovora u dve kategorije: 1. Potencijalnu tržišnu izloženost riziku i 2. Tekuću tržišnu izloženost riziku. Potencijalna tržišna izloženost riziku odnosi se na opasnost od gubitka u nekom budućem vremenu, ako klijent koji je ušao u tržišno osnovan ugovor sa bankom ne uspe da izvrši svoje ugovorene obaveze. Suprotno tome, tekuća tržišna izloženost riziku projektovana je tako da izmiri rizik od gubitka ukoliko klijent ne izvrši svoju dnevnu obavezu predviđenu ugovorom, što primorava  banku da neuspeli ugovor zameni novim. Prvi Bazelski sporazum zahtevao je od bankara da odrede tekuću tržišnu vrednost ugovora koja je slična stvarnom ugovoru koji su sklopili sa klijentom kako bi odredili cenu troškova zamene prethodnog ugovora. Budući tokovi gotovine koji se očekuju u skladu sa tekućim ugovorima moraju biti eskontovani unazad na njihovu sadašnju vrednost uz korišćenje tekuće kamatne stope, devizne ili robne cene, kako bi se utvrdila vrednost takvog ugovora na tekućem tržištu. Kada se jednom utvrdi cena promene ugovora, iznos pro-cenjenog potencijalnog stepena izlaganja riziku se onda dodaje na procenjeni iznos tekuće izloženosti tržištu, kako bi se odredio ukupan kreditno – ekvivalentni iznos svakog ugovora. Ova ukupna vrednost množi se sa tačnim stepenom rizika, koji je u mnogim slučajevima 50%, ili 0,50, da bi se odredila ekvivalentna vrednost rizične aktive banke koju predstavlja svaki ugovor. Onda se ova vrednost ponderisanog rizika dodaje na svu ostalu ponderisanu rizičnu aktivu banke, kako bi se došlo do ukupnog bilansnog i vanbilansnog stanja ponderisane tržišne aktive. Ukupno ponderisana rizična aktiva je podeljena u pojedinačni ukupan zakonski kapital (primarni + sekundarni kapital) da bi se utvrdio stepen adekvatnosti kapitala.   Na primer, ponovo uzimam u obzir banku čija je prethodno utvrđena rizična aktiva vredela 80.500 dolara. Pretpostavimo da je ova banka takođe ušla sa 100.000 dolara u petogodišnji svop ugovor  sa utvrđenom kamatnom stopom sa jednim od svojih klijenata i sa 50.000 dolara u trogodišnji svop ugovor sa drugim klijentom. Prvo, moramo da pomnožimo nominalni iznos (pojmovnu vrednost) ova dva ugovora sa odgovarajućim faktorom kreditne konverzije za svaki instrument – u ovom slučaju, sa 0,005 za kamatnu stopu svop ugovora i sa 0,05 devizni svop ugovor – kako bismo pronašli potencijalnu  bankarsku izloženost riziku na tržištu za svaki instrument. Drugo, dodajemo procenjeni trošak zamene ukoliko je banka iznenada morala da zameni nove svop ugovore po tekućim cenama i kamatnim stopama koje su važile za prvobitne ugovore. Pretpostavimo da su ovi troškovi zamene dostigli iznos od 2.500 dolara za ugovore o kamatnoj stopi i 1.500 dolara za devizni ugovor. U tom slučaju:

Kam. stope i dev. ugovor

Nom. vredn. ugovora

Petogod kamatna stopa na svop 100.000 ugoovre $ Trogodišnji devizni svop ugovori

Faktor konver .poten. izlož. riziku

Teku ća izlož. riziku na trž.

Poten. Izlož. riziku na tržiš.

Kredit. ekviv. obim kamatn e stope i dev. ugovori

x 0,005

= 500 $

+ 2.500 = 3.000$ $

x

= 2.500 $

+

0,05

50.000 $

= 4.000$ 1.500 $

Ukupna – kreditno ekvivalentna kombinovana vrednost oba ugovora je 7.000 dolara. Poslednji korak je množenje ukupnog zbira sa tečnim stepenom rizika, koji iznosi 50%, ili 0,50. ovaj korak daje sledeći rezultat:

Obim ponderisane rizične aktive predstavljen u vanbilansnoj kamatnoj stopi i deviznim ugovorima

=

Kreditno ekvivalentni Obim kamatne stope i devizni ugovori

Stepen x kreditnog rizika

= 7.000$ x 0,50 = 3.500$

Da bismo mogli da iskoristimo ovaj rezultat, iskoristićemo vrednosti iz prethodnog primera. Banka koju smo prethodno ispitali držala je ukupan zakonski kapital u iznosu od 6.000 dolara, i ukupnu vrednost ponderisane rizične aktive od 80.500 dolara. Njena ukupno ponderisana rizična aktiva uključivala je ukupnu bilansnu aktivu u vrednosti od 68.500 dolara i vanbilansna stendbaj kreditna  pisma i korporativne kreditne obaveze u iznosu od 12.000 dolara. Ovoj drugoj aktivi dodajemo 3.500 dolara deviza u koje je uključen ponderisani rizik i ugovore o kamatnoj stopi koje smo utvrdili. U ovom slučaju bankarski koeficijent odnosa ukupnog zakonskog kapitala prema ponderisanoj rizičnoj aktivi bi  bio:

Ova banka je sada znatno ispod minimuma ukupno ponderisanog zakonskog kapitala od 8% u odnosu na ukupno ponderisanu rizičnu aktivnost u skladu sa zahtevima Prvog bazelskog sporazuma. Ova banka sa deficitom kapitala će verovatno biti primorana da se oslobodi nekog dela svoje rizične aktive i da obezbedi novi kapital putem zadržavanja zarade ili možda, prodajom bankarskih deonica kako bi poboljšala situaciju sa kapitalom do nivoa koji zahtevaju uslovi Prvog bazelskog sporazuma. U obzir smo uzeli samo kreditni rizik u izračunavanju stepena adekvatnosti kapitala. A u obzir nismo uzeli mogućnost pada tržišne vrednosti aktive u knjigovodstvenom bilansu banke koji je proistekao iz  povećanja kamatne stope ili pada vrednosti deviza ili robne cene. Ukoliko bi kontrolori otkrili znatno veći stepen izloženosti riziku kao posledica tržišnih faktora, od banke bi bilo zatraženo da uknjiži još više kapitala od već postojećih 6.000 dolara. U takvom slučaju ova finansijska kompanija bila bi suočena sa još većim nedostatkom kapitala od pokazanog deficita kapitala i bila bi podvrgnuta još većem pritisku zakonskih kontrolora kako bi popravila svoju situaciju sa kapitalom. • Standardi za bankarski kapital i tržišni rizik  Jedan od najupadljivijih nedostataka u osnovnom (Prvom) bazelskom sporazumu jeste nemogućnost uvažavanja uticaja tržišnog rizika. Stepeni rizika na bankarsku aktivu projektovani su prevashodno stoga da vode računa o kreditnom riziku – opasnost da klijent zajmoprimac može da ne izvrši obavezu iz njegovog ili njenog kreditnog odnosa. Ali banke su takođe suočene sa značajnim tržišnim rizikom – gubitcima koje banka može da ima zbog nepovoljnih promena kamatne stope, cena hartija od vrednosti, vrednosti deviza i robnih cena. Na primer, banke su vodeći trgovci stranim hartijama od vrednosti i prekomorskom poslovnom imovinom i može da pretrpi značajne finansijske štete kada dođe do promena strane valute (to se obično naziva promena deviznog kursa ili devizni rizik ). U pokušaju da prevaziđe probleme koji su  povezani sa ovim drugim oblicima tržišnog rizika, Bazelski komitet za bankarsku superviziju objavio je nove predloge 1993. godine, u kojima se od banaka, koje su suočene sa višim stepenom izloženosti tržišnom riziku, zahtevalo da drže veće količine kapitala u odnosu na veličinu njihove aktive. • Tržišni rizik i modeli rizika vrednosti (value at risk – VAR) U januaru 1996. godine Bazelski komitet za bankarsku superviziju formalno je prihvatio modifikacije pravila Prvog bazelskog sporazuma, dozvoljavajući najvećim bankama da sprovode merenje unutrašnjeg rizika, i da vrše  procene za potrebne količine kapitala da bi se pokrio tržišni rizik. Dve godine kasnije nadzorni organi nemetnuli su neophodan stepen adekvatnosti kapitala u odnosu na izloženost tržišnom riziku za trgovačke poslove najvećih banaka (one sa poslovnim računima čija vrednost prelazi više od 1 milijardu dolara ili koji predstavljaju najmanje 10% od njihove ukupne aktive). Posebnu zabrinutost izazivao je problem potencijalnog gubitka u bankarskim zaradama i neto vrednosti (kapitala), ukoliko  bi tržišna vrednost bankarske portfolio aktive značajno opala. Jedinstvena u istoriji zakonskih propisa, revidirana pravila Prvog bazelskog sporazuma dozvoljavaju najvećim bankama da koriste sopstveno izabrane metode kako bi utvrdili maksimalan gubitak koji bi mogli da pretrpe u određenom vremenskom periodu – poznatom kao modeli rizika vrednosti (VAR) . Modeli rizika vrednosti predstavljaju mogućnost merenja kretanja kamatne stope, cene deonica, vrednosti strane valute, ili robne cene. Ovi modeli obezbeđuju samo jedan broj za ukupan iznos portfolio aktive, izražavajući mogućnost gubitka tokom određenog vremenskog perioda sa datim nivoom statističke pouzdanosti za tačnost procene gubitka.  Na primer, pretpostavimo da je banka procenila da rizična vrednost njenog prosečnog dnevnog  poslovnog portfolija iznosi sto miliona dolara sa nivoom od 99% pouzdanosti (ekvivalentno nivou rizika od jednog procenta). Onda, ukoliko je ova procena rizika vrednosti na iznos od sto miliona dolara tačna, dnevni gubici u vrednosti portfolija veći od sto miliona dolara trebalo bi da se događaju u vremenskom periodu koji je manji od 1% tog vremenskog trajanja. Analiza nedavne raspodele gubitka  banke u njenom poslovanju sa portfoliom pokazaće da li su ove procene realne ili nisu. Što je viša

 procena rizika vrednosti, veća je količina potrebnog prijavljenog kapitala koji banka mora da drži kao  bi nadoknadila ovaj iznos koji zahteva izloženost tržišnom riziku. Osnovni elementi rizika vrednosti uključuju: Procena maksimalnog iznosa gubitka u vrednosti aktive banke koja bi mogla da se pojavi na 1. specifičnom nivou rizika (kao što je 1%). Procena vremenskog perioda za koji bi aktiva, koja je u pitanju, mogla da bude likvidirana 2. ukoliko bi došlo do pogoršanja uslova na tržištu (na primer, 24 sata za vrlo likvidnu aktivu ili moguće dve nedelje u slučaju aktive koju je mnogo teže prodati).  Nivo pouzdanosti koji menadžment pridaje svojoj proceni verovatnoće od gubitka koji bi 3. mogao da se pojavi u bilo kojem datom vremenskom periodu (kao što je 99 ili 95% - nivo  pouzdanosti koji se najčešće pretpostavlja). Analiza rizika vrednosti obično je najuspešnija kada se aktiva lako plasira na tržištu, sa neprekidnim podacima o kretanju cena, tako da je moguće izvršiti procenu verovatnoće promenljivosti vrednosti svake aktive pojedinačno. Među vodećim stučnjacima u stvaranju modela i merenja rizika vrednosti ubrajaju se modeli ''Credit Metrics'' (merenje kapitala) i ''Riskmetrics'' (merenje rizika), koji su se pojavili devedesetih godina pod okriljem banke ''J. P. Morgan''. U skladu sa revidiranim uslovima Prvog bazelskog sporazuma, nadzorni organi određuju količinu kapitala koji je potreban banci da pokrije izloženost riziku koji je baziran na višestrukoj  proceni rizika vrednosti jedne banke. Od banaka koje razvijaju modele procene tržišnog rizika, a koje u kontinuitetu pružaju slabe procene o stepenu izloženosti riziku, zahtevaće da drže više kapitala, čime se obezbeđuje određeni potsticaj bankarima da bolje urade svoj posao u okvirima procene sopstvene izloženosti tržišnom riziku. • Mogući dodatak  Prvom bazelskom sporazumu: Korišćenje dugovnog kapitala za  podsticanje većeg stepena tržišne discipline u ponašanju banke. Druga ideja koja je nedavno predložena kao dodatak Prvom bazelskom sporazumu jeste zahtev od najvećih centralnih finansijskih banaka da   periodično vrše emisiju bar minimalnih količina obligacionog dugovnog kapitala . U najnovijem istraživanju (Evanoff i Wall)48 uočava se da je bankarski dugovni kapital (shodno obligacionim zahtevima bankarskih deponenata), vrlo osetljiv na percepcije investitora na tržištu u odnosu na  bankarski rizik. Prema tome, velike banke, koje vrše emisiju obligacionog dugovnog kapitala, bile bi  predmet jače discipline na tržištu, ukoliko tržište uvidi da je banka koja je izvršila emisiju, preuzela ogroman rizik. Jedan predlog traži da se od velikih banaka zahteva da periodično, svake godine,  prodaju manju količinu tržišnih obligacionih vrednosnih papira nezavisnim investitorima (koji nisu   povezani sa bankama koje vrše emisiju). Iz razloga što se ne mogu davati garancije za ovakva dugoročna dugovanja (čak i od strane Federalne korporacije za osiguranje depozita, niti drugih državnih programa osiguranja), kupci ovih vrednosnih papira biće posebno oprezni u odnosu na finansijsko stanje banke koja vrši emisiju, što će opet pak rezultirati većom cenom pozajmljivanja ukoliko je povećan rizik banke, a to će da bude upozorenje nadzornim organima da se banka koja vrši emisiju nalazi u neprilikama. Prema tome, finansijsko tržište moglo bi da postane saveznik bankarskim kontrolorima u obezbeđivanju sigurnijeg praktičnog poslovanja i osi-guravanju da banke održavaju adekvatan nivo kapiala. Najnovija predložena verzija Bazelskog sporazuma o standardima kapitala  banke traži veću upotrebu sile za postizanje tržišne discipline i takođe izraženije javno informisanje kako bi se bankarski rizik održao pod kontrolom49. 48 49

Еvanoff, Douglas D. & Larry D. Wall.: ''Subordinated Debt and Bank Capital Reform''. Working Paper Series 00-7, Federal Reserve Bank of Chichago, august 2000 . Rose, P.S. & Hudgins, S.C.: ''Банкарски менаџмент и финансијске услуге'', 6. издање, Дата статус, Београд 2005, стр. 496.

3.

DRUGI BAZELSKI SPORAZUM (BAZEL II): Pojavljivanje novog sporazuma o kapitalu

Koji su razlozi za stvaranje Drugog bazelskog sporazuma. Ubrzo nakon prihvatanja Prvog bazelskog sporazuma o bankarskom kapitalu, započet je rad na novom ''izdanju'' sporazuma o međunarodnom kapitalu banaka, koji je danas poznat kao Drugi bazelski sporazum (Basel II) . Tema, koja je posebno zaokupljala bankare, kontrolne agencije, i analitičare u bankarskoj delatnosti, bila je kako ispraviti očigledne slabosti Prvog bazelskog sporazuma, posebno njegove neosetljivosti prema inovacijama na finansijskom tržištu koje se dešavaju sve vreme. Iskusni bankari pronalazili su načine kako da zaobiđu mnoge restrikcije koje je postavljao Prvi   bazelski sporazum. Na primer, neki bankari su koristili kapitalnu arbitražu da bi povećali svoju   profitabilnost i minimizirali potreban nivo kapitala. Ove bankarske kompanije otkrile su da široka lepeza kategorija rizične aktive koja je obuhvaćena u Prvom bazelskom sporazumu u stvari  predstavljale mnoge rizične nivoe izloženosti riziku. Na primer, poslovni krediti i zajmovi po osnovu kreditnih kartica bili su obuhvaćeni istom kategorijom rizika, sa istim stepenom, iako su zajmovi po osnovu kreditnih kartica često mnogo rizičniji. Međutim, iako je stepen rizika bio isti za svu aktivu u istoj kategoriji rizika, banka je jednostavno mogla da proda manje rizičnu aktivu i da stekne veću količinu rizičnije aktive (ali koja donosi i veće prinose) bez povećanja adekvatnog nivoa kapitala. Prema tome, umesto da poslovanje banke učini manje rizičnim , neki delovi sistema Prvog bazelskog sporazuma izgleda su doprinosili da oni postanu još rizičniji. Štaviše, Prvi bazelski sporazum predstavljao je pristup ''veličina koja odgovara svima'' u odnosu na zakonsko regulisanje kapitala. Propustio je da prepozna činjenicu da ne postoje dve iste ili slične  banke u odnosu na njihov profil rizika. Različite banke imaju različit stepen izloženosti riziku, i prema tome, trebalo bi da koriste različite modele u proceni rizika i da budu predmet različitog tretmana u  procenjivanju potrebnog nivoa kapitala.  Na početku 21. veka, pojavio se prednacrt Drugog bazelskog sporazuma i Bazelski komitet za superviziju banaka usaglasio se oko nekoliko njenih glavnih odredbi, jula 2002. godine. Prema aktuelnim projekcijama, očekuje se da Drugi bazelski sporazum bude fazno primenjivan i da postane  pravosnažan 2006. godine ili nešto kasnije. Bankari bivaju podstaknuti da postepeno prilagođavaju svoju poslovnu politiku i procedure, kako bi bili spremni za novi sporazum o kapitalu prvog dana kad  postane pravosnažan. • Temelji Drugog bazelskog sporazuma. ''Tri temelja'' Drugog bazelskog sporazuma jesu sledeći: 1. Minimalne kapitalne potrebe svake banke bazirane su na osnovu sopstvenih procena o izloženosti riziku. 2. Nadzorni pregled za određivanje procedure procene rizika svake banke i adekvatnog nivoa kapitala, kako bi se obezbedila njihova ''razumnost'' (da svaka banka bude pokrivena novim propisima i da ostavlja podatke za pretvaranje njenih unutrašnjih procena izloženosti riziku u formule koje su postavljene od strane kontrolnih vlasti da bi utvrdili sopstveni nivo  potrebnog kapitala). Pojačano informisanje javnosti o stvarnom finansijskom stanju banke tako da tržišna 3. disciplina može da postane odlučujući faktor koji bi primorao previše rizične banke da smanje svoju izloženost riziku. •

Procena unutrašnjeg rizika. Predloženi Drugi bazelski sporazum predstavlja revolucionarnu promenu u filozofiji državnog regulisanja kapitala. Bankama će biti dozvoljeno da same izmere svoju izloženost riziku i da utvrde koliko će im biti potrebno kapitala kako bi mogle da se suprostave takvoj izloženosti riziku, što je sve naravno podložno reviziji nadzornih organa kako bi se obezbedilo da te mere i kalkulacije budu u ''razumnom'' opsegu. Štaviše, od banaka članica traži se da izvrše ponavljanje procesa testiranja stresa tokom poslovnog ciklusa, koristeći takozvani pristup interne procene finansijskog stanja (IRB), da bi se obezbedili od eventualnih štetnih dejstava stalno  promenjivih tržišnih uslova. Ideja je, da se svakoj banci omogući da obezbedi sopstveni nivo rizika i da utvrdi sopstvene  jedinstvene potrebe za kapitalom, promoviše veća fleksibilnost u reagovanju na promenjive tržišne uslove i da obezbedi kontinuitet inovacija u pružanju finansijskih usluga. Očekuje se da će Drugi  bazelski sporazum imati suprotno dejstvo u odnosu na jednu od osnovnih slabosti Prvog bazelskog sporazuma – rigidna pravila koja jednostavno nisu mogla da odgovore mogućnostima najvećih finansijskih institucija da razviju nove usluge i nove metode. Fundamentalni cilj Drugog bazelskog sporazuma jeste da stvori bolju povezanost pravila koja regulišu pitanje kapitala sa rizicima sa kojima se međunarodne banke danas suočavaju u modernom svetu. • Poslovni rizik. Jedna od ključnih novina koja je predložena u Drugom bazelskom sporazumu jeste zahtev da banke drže kapital u meri u kojoj mogu da se suoče sa poslovnim rizikom  pored već postojećih kreditnih i tržišnih rizika. Ova vrsta izloženosti riziku uključuje i takve situacije kao što su gubici od malverzacija zaposlenih, promašaji u pružanju usluga, računovodstvene greške, kompjuterski kvarovi, i prirodne kata-strofe (kao što su oluje i zemljotresi) koje mogu da nanesu štete fizičkoj aktivi banke i da smanje njenu sposobnost komunikacije sa svojim klijentima. Da bi smanjili svoj nivo potrebnog kapitala, bankari moraju da pokažu umeće u korišćenju efikasnih mera radi smanjivanja poslovnog rizika, uključujući kupovinu adekvatnog osiguravajućeg pokrića, održavanjem (back-up) servisnih sposob-nosti, u vođenju efikasne unutrašnje kontrole, i razvijanju kvali-tetnih   planova za nepredviđene situacije i sistema informisanja menadžmenta. Banke koje potpadaju pod uslove Drugog bazelskog sporazuma trebalo bi da pružaju procene verovatnoće negativnih situacija  poslovnog rizika i potencijalnih gubitaka koje one mogu da proizvedu. • Drugi bazelski sporazum i modeli kreditnog rizika Paralelno sa razvojem modela rizika vrednosti (VAR) koji procenjuje izloženost tržišnom riziku i izračunava potreban nivo kapitala, došlo  je nedavno do brzog porasta vrste modela kreditnog rizika . Ovi pokušaji upotrebe kompjuterskih algo-ritama da se izmeri izloženost neuspehu banke ili druge finansijske kompanije, ili da se u najmanju ruku, objasni pad poslovnih aktivnosti zbog promena u kvalitetu rizične aktive (posebno  poslovanja, kreditnih kartica, i stambenih hipotekarnih zajmova). Modeli kreditnog rizika procenjuju   potencijalne gubitke zajmodavcu u slučaju da klijent ne izvrši obavezu otplate duga u skladu sa obećanim uslovima (''default-mode'') ili širi (''multi-state'') modeli, ukoliko bi se kreditna sposobnost klijenata sma-njila. Takve promene imale bi tendenciju da umanje vrednost pre-prodaje zajmova i da smanje verovatnoću povraćaja pune vrednosti zajmodavcu. Suprotno ovoj tvrdnji, ako se kreditna sposobnost klijenata poboljša i verovatnoća neuspelih kreditnih poslova smanji, vrednost kredita imaće tendenciju rasta, kao i ukupna vrednost i kvalitet  bankarskog kreditnog portfolija. Da bi se otkrile takve promene, većina banaka i drugi zajmodavci koriste i, spoljne procene kreditne sposobnosti raznih prodavaca kao što su ''Moody's ili Standard & Poo's'', i njihov sopstveni sistem internog procenjivanja stepena rizika da klasifikuju kredite u različite kategorije rizika. Modeli kreditnih rizika obezbeđuju osnovu za procenjivanje nivoa kapitala koji će biti  potreban da bi se pokrili potencijalni gubici od kreditnih poslova ili opadanje kreditnih poslova, a da se  pri tome još uvek obezbedi solventnost institucije koja odobrava kredite. •

Verovatnoća je da će se modeli kreditnog rizika mnogo više koristiti u budućnosti kada Drugi  bazelski sporazum stupi na snagu. Pravila Prvog bazelskog sporazuma podrazumevala su da minimalne  potrebe za kapitalom ostaju iste za većinu vrsta zajmova bez obzira na kreditnu sposobnost. Međutim, kada Drugi bazelski sporazum stupi na snagu, minimalne potrebe za kapitalom verovatno će značajno odstupiti u odnosu na kvalitet kredita. Jedan primer 50, koji je nedavno objavila Federalna korporacija za osiguranje depozita, pokazuje kategoriju ''AAA'' komercijalnog zajma koji bi prema pravilima Drugog  bazelskog sporazuma uslovio da planirani minimalni nivo kapitala ide do granice od 0,37 dolara, ili do maksimalnog nivoa od 4,45 dolara na svakih 100 pozajm-ljenih dolara. Ukoliko je zajam, međutim u kategoriji ''BBB'' kreditne sposobnosti, minimalni nivo potrebnog kapitala može da bude u rasponu od najnižeg iznosa od 1,01 dolar do visine od 14,13 dolara. Suprotno tome, po pravilima Prvog bazelskog sporazuma minimalni nivo potrebnog kapitala za takvu pozajmicu ostaje utvrđen na 8 dolara za svakih 100 dolara. Jasno je da je Drugi bazelski sporazum, onako kako je trenutno predložen, mnogo više osetljiv na kreditni rizik nego što je to bio njegov prethodnik.

3.1. Karakteristike pravila Prvog bazelskog sporazuma (što je formalno usvojeno 1988.godine): *Identifikovane su glavne vrste kapitala koje su prihvatljive nadzornim agencijama (uključujući   primarni ili osnovni kapital i sekundarni ili dodatni kapital) i uveden je prvi formalni standard za kapital koji je uzimao u obzir izloženost riziku od transakcija sa vanbilansnim stavkama (OBS). *Prvi bazelski sporazum primarno je bio usmeren na kreditni rizik ili rizik neuspeha koji je nasleđen u aktivi u knjigovodstvenom bilansu banke i među vanbilansnim stavkama (kao što su ugovori o derivatima i kreditne obaveze), sa uključenom izloženošću tržišnom riziku od promena kamatne stope, strane valute, i robnih cena koje su kasnije dodate. *Ovaj ugovor postavio je uslove za određivanje potrebnog nivoa kapitala svake banke  pojedinačno koristeći istu formulu i isti set stopa rizika (kao već pomenuti pristup ''ista veličina za sve''). *Primenjivani su isti minimalni nivoi potrebnog kapitala za sve banke zemalja članica (uključujući minimalni koeficijent od 4% primarnog kapitala prema ukupno ponderisanoj rizičnoj aktivi i minimalni koeficijent od 8% primarnog plus sekundarnog kapitala prema ukupno ponderisanoj rizičnoj aktivi).

3.2.

Karakteristike pravila Drugog bazelskog sporazuma

*Drugi bazelski sporazum obezbeđuje veću osetljivost za arbitražne poslove i inovacije na finansijskom tržištu, što zahteva fleksibilnije propise banke nego što je to dozvoljavao Prvi bazelski sporazum. *Prepoznaje različitu izloženost riziku kod različitih banaka, eventualnu primenu drugačijih metoda da bi se izvršila procena njihove jedinstvene izloženosti riziku, i mogućno podvrgavanje zahtevima za određivanje različitog nivoa potrebnog kapitala (uključujući i različite propise za velike  bankarske kompanije u odnosu na male). 50

Rose, P.S. & Hudgins, S. C.: ''Банкарски менаџмент и финансијске услуге'', Београд 2005, стр. 503.

6. издање, Дата статус,

*Proširuje vrste rizika koje se uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja potrebnog nivoa kapitala i uslovnjava minimalni nivo potrebnog kapitala za pokrivanje kreditnog, tržišnog, i poslovnog rizika. Rezultati ovih i drugih promena, takvi su da je Drugi bazelski sporazum u suštini mnogo osetljiviji na rizike od Prvog bazelskog sporazuma. *Zahteva od svake banke da razvije sopstvene interne modele rizika upravljanja i testove na stres u procenjivanju sopstvenog stepena izlaganja riziku (VAR ili rizik vrednosti) u različitim tržišnim uslovima. *Zahteva da svaka banka utvrdi sopstvene potrebe za kapitalom, bazirane na proračunu izloženosti riziku, koji može da bude podvrgnut reviziji od strane nadzornih organa vlasti imajući u vidu pojam ''razumnosti''. *Promoviše veće učešće javnosti u uvid stvarnog finansijskog stanja svake banke što stvara mogućnost veće primene tržišne discipline prema onim bankama za koje se procenjuje da preuzimaju  prevelik rizik. • Dvostruki (velika-banka, mala-banka) skup pravila Očekuje se da Drugi bazelski sporazum sadrži jedan skup pravila o kapitalu za najveće multinacionalne banke i drugi paket pravila za manje bankarske kompanije. Nadzorni organi naročito su zabrinuti time što male banke mogu biti   preopterećene velikim teretom pribavljanja informacija i izloženosti riziku, kao i obavljanjem komplikovanih kalkulacija rizika. U takvoj situaciji, takođe, ukoliko usvajanje Drugog bazelskog sporazuma rezultira smanjenjem potrebnog nivoa kapitala mnogih najvećih banaka (kao što neki eksperti očekuju), ovaj ''razdvojeni'' sistem mogao bi da stvori nepovoljne konkurentne uslove za manje  bankarske kompanije. Očekuje se da će manje institucije moći da nastave da koriste jednostavnije i standardizovanije pristupe, stvarajući paralelu sa pravilima Prvog bazelskog sporazuma. Nerešeni problemi koji ostaju posle implemen–tacije. Drugog bazelskog sporazuma: U • ovoj fazi projekat Drugog bazelskog sporazuma ni u kom slučaju nije savršen. Bio je objavljen kao konsultativan dokument u aprilu 2003. godine, i izazvao je mnoge javne komentare – za i protiv. Glavna pitanja i problemi ostali su nerešeni. Kao prvo, tehnologija merenja rizika još uvek ima da  pređe dug put pre nego što Drugi bazelski sporazum bude u potpunosti implementiran. Na primer, neki oblici rizika (kao što je poslovni rizik), još uvek nema opšte prihvaćenu skalu merenja . U ovim slučajevima mi ne znamo kako da izračunamo količinu prisutne izloženosti riziku i kako ta izloženost može da se menja tokom vremena. Onda, takođe, postoji složeno pitanje rizika kupovine hartija od vrednosti koje se odmah priključuju postojećem portfoliju . Kako možemo da saberemo različite oblike izlaganja riziku da  bismo dobili preciznu sliku ukupne izloženosti riziku banke? Jasno je da različiti oblici rizika koji su  bili razmatrani u Drugom bazelskom sporazumu moraju da budu na neki način kvantificirani kako  bismo mogli da ih obuhvatimo u jedan korporativni indeks rizika koji bi nam pomogao da izračunamo koliko je zakonski potreban nivo kapitala koji bi ova banka trebalo da poseduje. Štaviše, šta bi trebalo da uradimo sa poslovnim ciklusom? Veća je verovatnoća da će većina  banaka biti suočena sa većim izlaganjem riziku (barem kada su u pitanju kreditni rizici) u sredini ekonomske recesije, nego u periodu ekonomskog prosperiteta. Ovo podrazumeva da će većini banaka trebati veći iznos kapitala kada je ekonomija u padu. Ali kako? Da li je moguće da će neki oblici rizika narastati, a drugi padati tokom perioda jednog poslovnog ciklusa? Problem kupovine hartija od vrednosti koje se odmah priključuju postojećem portfoliju ponovo ulazi u igru.

Glava sedma

ELEKTRONSKO BANKARSTVO

Elektronsko bankarstvo predstavlja elektronske sisteme za transfer novca , zapisa i dokumenata bez papira baziranog na integraciji računarske i komunikacione tehnologije. U polazištu elektronskog bankarstva je EFT (Electronic Funds Transfer) odnosno transfer sredstava iz dela finansijskih aktiva u okviru jednog ili više transaktora, elektronskim putem. Taj prenos novca i zapisa  bez papira obavlja se uz korišćenje odgovarajućih programskih paketa i aplikacija. Razvojem elektronskog bankarstva (E-banking) znatno se menjaju finansijski instrumenti,   procedure i tehnologija poslovanja svih učesnika u finansijskim transakcijama što rezultira reinženjeringom poslovnih procesa u bankama i brojnim drugim finansijskim institucijama. Elektronski interbankarski komunikacioni i informacioni sistemi su se razvijali vrlo intenzivno već od kraja 70-tih godina uporedo sa razvojem računarskih mreža, sve sofisticiranije softverske podrške i međunarodnih standarda. Polazni ciljevi elektronskog bankarstva bili su relativno skromni: - Razviti elektronsko plaćanje u cilju bitnog smanjenja plaćanja čekovima, drugim oblicima  bezgotovinskog plaćanja i gotovinom; - Obezbediti mogućnost automatskog depozita i podizanja novca preko udaljenih terminala, odnosno  bankomata; - Omogućiti kompjuterizovano plaćanje usluga; - Razviti transakcije deponovanja:plata,penzija i dr. elektronskim putem; - Uvesti sisteme elektronskog plaćanja računa klijenata svih vrsta bez korišćenja čekova i gotovine; - Razviti lepezu usluga i kreirati nove izvore prihoda; - Proširiti postojeća tržišta i obim klijenata. Potreba automatizovanja transakcija izvan nacionalnih granica dovela je do stvaranja jednog međunarodnog međubankarskog platnog sistema na veliko. Naime,70-tih godina prošlog veka u Briselu je osnovan SWIFT, a nešto kasnije IBOS i FNA. Time je, za izvesno vreme rešen problem automatizovanja transakcija u bankarstvu na veliko. Pitanje automatizovanja transakcija u bankarstvu na malo, dugo je ostalo po strani zbog toga što  je vrednost prosečne transakcije relativno mala. Zbog visokih cena neophodne opreme i infrastrukture za formiranje platnih sistema na malo, troškovi po jednoj transakciji bili bi previsoki u odnosu na vrednost same transakcije. Razvoj računarske i komunikacione tehnologije doveo je do pada cena odgovarajuće opreme, tako da je već 90-tih godina bilo moguće izvršiti automatizaciju transakcija u bankarstvu na malo uz   prihvatljive troškove po jednoj transakciji. Velike banke formirale su svoje mreže bankomata, a u trgovinama su postavljeni POS terminali za plaćanje putem kreditnih kartica. U cilju daljeg sniženja troškova transakcija, banke koje su posedovale mreže bankomata sklapale su ugovore o uzajamnom korišćenju postojećih mreža.

Prva revolucija u oblasti bankarstva na malo (i bankarstva uopšte) bazirana je na ideji da se za automatizovanje transakcija u bankarstvu na malo ne formira nova infrastruktura, već da se iskoristi  postojeća-javne računarske mreže,odnosno internet. U ovoj oblasti trenutno dominiraju velike i male informatičke i softverske firme koje mogu uspešno da konkurišu velikim bankama, pogotovo kada se uzme u obzir da one do sada nisu imale nikakva ulaganja u skupu infrastrukturu ogranaka i filijala, te da su marginalni troškovi i korišćenja globalne mreže izuzetno mali. Stvoren je čitav niz novih i revolucionarnih proizvoda i usluga u bankarstvu na malo.   Nekoliko prethodno pomenutih pojmova su izuzetno bitni za razumevanje elektronskog  bankarstva pa ćemo ih preciznije identifikovati:

Bankomat   je ustvari inteligentni interaktivni računarski terminal, dislociran i povezan u   bankarsku mrežu i koji je na raspolaganju 24 časa za obavljanje pretežno rutinskih bankarskih operacija. Takve operacije koje se nude vlasnicima identifikacionih kartica su: -podizanje i ulaganje gotovine -polaganje depozita -transfer sredstava (sa računa na račun) -postavljanje upita i dobijanje informacija -korišćenje kredita. Bankomati se danas postavljaju na svim frekventnim mestima poslovanja, kretanja i života klijenata, obrazujući tako brojne "x-terminal" mreže sa izuzetno niskim troškovima. POS terminali ili bolje rečeno POS sistem predstavlja elektronski transfer koji povezuje maloprodaju i bankarsko finansijske institucije. Sa stanovišta hardvera i povezivanja koncept je sličan  bankomatima uz drugačije funkcije terminala koji ovde ima ulogu registar kase. Jedna od bitnih razlika i predpostavki za razvoj POS sistema bija je međunarodna standardizacija identifikacionoklasifikacionih šifara svih artikala, simbolizovana danas u poznatom BAR kodu. Standardni BAR kod za jedinstvenu identifikaciju artikala sastoji se od 13 cifara predstavljenih tankim debljim linijama različitog međusobnog razmaka. Svaka decimalna brojka kodira se sa dve tamne i dve svetle vertikalne linije. U svetu je danas standardizovano 18 formata bar koda pa tako npr. postoje: "postnet" kod za označavanje-šifriranje u poštanskom sistemu,"codabar" kod sa 20 znakova u bibliotekama i avio saobraćaju, "code 39" za veleprodaju, špediciju,carinu i dr. Bar kod simboli se lako i brzo čitaju pomoću optičkih čitača ili skenera. U kontekstu bankarstva bar  kod i POS sistem omogućavaju: verifikaciju čeka, autorizaciju kartice i prenos sredstava sa računa kupca na račun prodavca. Bankarske kartice su plastične kartice, slične kreditnim karticama s tom razlikom što su aktivne za podizanje gotovine samo do momenta pozitivnog stanja na računu banke koja je istu izdala.Namenjene su neposrednom korišćenju kao "ključ" za prilaz ATM uređaju i obavljanje odgovarajućih transakcija. Kao izdavaoci kreditnih kartica se pojavljuju banke i druge finansijske institucije, kao i velike firme. Zbog toga postoje izvesne razlike u tretiranju pojedinih kartica i njihovom prihvatanju prilikom  plaćanja. Prilikom korišćenja bankarske kartice identifikuje se: šifra izdavaoca kartice i šifra vlasnika kartice, a kod savremenih tj. pametnih ili inteligentnih kartica (smart card) moguće je obezbediti i lozinku pristupa. Ovakve kartice u uslovima elektronskog bankarstva omogućavaju:

- bezgotovinski platni promet u realnom vremenu i - kreditiranje vlasnika kartice.  Njihovu osnovu čine mikroprocesorski čip sa različitim veličinama RAM, ROM i PROM memorijom. U skladu sa tim mogućnostima i funkcijama uobičajena je podela kartica na tri generacije:

1. Standardna ili kontaktna pametna kartica  je istih dimenzija i debljine kao i konvencionalne plastične kartice, ali sadrži posebno ugrađenu memoriju i procesor, i za njeno korišćenje potrebno je uspostavljanje kontakta sa terminalom. Njene osnovne komponente su: čip, kontakt i plastično pakovanje. Konkretna tehnička rešenja odnosa procesora i memorije mogu biti dvojaka, sa dva ili jednim čipom. 2. Bezkontaktne kartice sa čipom tretiraju se kao četvrta generacija finansijskih transakcijskih kartica ili druga generacija kartica sa čipom. One su se tehnološki usavršavale uporedo sa usavršavanjem same tehnologije čipa. Prva tehnološka rešenja zasnivala su se na korišćenju više od   jednog čipa i zahtevale su upotrebu posebnih mera za obezbeđenje sigurnosti. Novije kartice se zasnivaju na korišćenju samo jednog čipa, jeftinije su i imaju duži vek trajanja. 3. Najrevolucionarniji koncept kartice sa čipom predstavljaju kartice koje su snabdevene sa displejom i tastaturom, a koje su poznate pod nazivom super pametne kartice (Super Smart Card). Ponekad se nazivaju i aktivnim ili samoautorizujućim pametnim karticama. Kako je kod njih udružena logika sa kalkulatorom, najveće koristi pomoću njih se mogu postići i multiplikacijom njihovih funkcija. I displej i tastatura su integralni delovi kartice, čija veličina po ISO standardima odgovara veličini obične kreditne kartice. 1.

MODEL E-BANK  

U sistemu međunarodnog bankarstva postoje brojni primeri specijalizovanih institucija elektronskog bankarsko-finansijskog poslovanja koji koristeći internet i intranet arhitekturu i standarde omogućavaju kompletne usluge korisnicima. E-bank sistem pruža niz usluga kako prodajnim mestima, tako i vlasnicima platnih kartica. Plaćanje na internetu može se obaviti na dva načina: 1. Ukoliko zna iznos uplate i račun na koji se uplaćuje vlasnik kartice može da se, korišćenjem broja kartice i lozinke prijavi na e-bank sajtu i tu direktno izvrši uplatu. Kao dodatnu  pogodnost, prema dogovoru sa prodajnim mestom, na sajtu mogu da se drže podaci o mesečnim zaduženjima pretplatnika prodajnog mesta. Na taj način, vlasnici kartica mogu da vide koliko duguju i da zatim pređu na automatski popunjenu uplatnicu. 2. Plaćanje može da se obavi i kao završni korak kupovina na nekom drugom sajtu. Kupcu se po završetku izbora robe na sajtu prodajnog mesta prezentira završni račun. Ovaj dokument u sebi sadrži iznos koji treba da se plati, identifikatore transakcije i prodajnog mesta. Po obavljenoj vizuelnoj  proveri završnog računa kupac prelazi na e-bank sajt na kome se popunjavanjem podataka o kartici kompletira uplata. Ovakav način uplate ne zahteva od prodajnog mesta nikakvu specijalnu zaštitu podataka. Svi  poverljivi podaci se unose na bezbednom e-bank sajtu. Sigurnost sajta obezbeđuje SSL protokol, koji je  jedan od najčešće korišćenih protokola za transfer poverljivih podataka na internetu. Prodajno mesto i vlasnik kartice su o obavljenoj autorizaciji transakcije obavašteni odmah, a mogu opciono da zahtevaju i da im se kao potvrda pošalje e-mail.

Korisnici kartica mogu na e-bank sajtu da pristipe podacima o svojim prethodnim uplatama, u tabelarnoj formi. Na sličan način, prodavci mogu da pristupe podacima o uplatama na svom  prodajnom mestu. Sistem ima troslojnu arhitekturu koja je tipična za aplikacije na internetu. Ovakva arhitektura obezbeđuje veću sigurnost sistema. Takođe, implementacija pojedinih delova sistema je lakša jer manje zavisi od specifičnosti implementacije ostalih delova sistema. Korisnici prisupaju sistemu preko interneta pomoću svojih browser-a. Korisničke zahteve obrađuje aplikacioni server. Obrada podrazumeva i konsultovanje baze podataka. U slučaju uplate, aplikacioni server se obraća BankWork aplikaciji koja obavlja autorizaciju transakcija. Odgovor  aplikacionog servera se vraća korisniku u formi dinamički generisane HTML strane. SWIFT SWIFT (Society for Word Wide Interbanking Financial Telecomunication) je svetsko udruženje za interbankarske finansijske telekomunikacije. SWIFT je istovremeno sinonim za WAN mrežu. Osnovan je 1973. godine, sa ciljem da postavi standard u automatskom transferu podataka između banaka, a od 1987. godine je proširen delokrug i na transfer podataka između finansijskih, nebankarskih organizacija: investicione institucije, brokerske i dilerske kompanije, klirinške organizacije, berze itd. Danas je SWIFT svetski lider u transferu podataka  banaka i ostalih finansijskih organizacija. Mreža ima dve centrale koje se nalaze u Americi i Holandiji. Centri za podršku postoje na tri kontinenta i oni su na raspolaganju korisnicima 24 časa dnevno. Pored toga SWIFT mreža ima svoja regionalna predstavništva u svim većim zemljama u svetu. Početkom 2000. godine to je značilo oko 7.000 korisnika SWIFT-a iz 190 zemalja. SWIFT je vlasništvo banaka i finansijskih institucija članica, a korišćenje mreže se plaća kvartalno prema obimu korišćenja. Visok stepen sigurnosti u SWIFT mreži utiče i na procese ulaska novih korisnika u mrežu. Proces je dugotrajan, i zna da traje i po nekoliko godina, ali njegovim završavanjem se garantuje visoka obučenost i osposobljenost kadrova novog korisnika i sigurnost starih korisnika. Ulaskom novog korisnika u SWIFT mrežu on postaje punopravan član i korisnik mreže. Svakih tri meseca se starim članovima SWIFT mreže šalju tzv. big fajlovi koji sadrže podatke o svim novim članovima mreže. Takav način organizovanja i vođenja mreže ju je učinio najboljom i najsigurnijom mrežom ove vrste u svetu i skoro sav promet u međunarodnom bankarstvu i finansijama se odvija preko nje. Ono što je obavezno pri korišćenju SWIFT-a je: -standardizovana struktura dokumenata; -kriptografija,odnosno šifriranje poruke. Svaki korisnički server, preko koga se pristupa SWIFT mreži treba da je opremljen i čitačem kartica koje će obezbediti identifikaciju korisnika, a svi PC-i korisničkoj LAN mreži moraju imati instalisane klijent-SWIFT aplikacije. Te aplikacije služe za kreiranje, čitanje, prijem i slanje poruka. Veliku popularnost SWIFT-a kao WAN mreže koja obezbeđuje implementaciju internet tehnologija u svet finansijsko bankarskih usluga ima svoje polazište u sledećim mogućnostima (24 časa/dnevno): -sve vrste transfera sredstava korisnika; -sve vrste transfera banaka; -prenos poruke (između svih članica);

-menjački poslovi; -depoziti i zajmovi; -mogućnost pozajmice depozita i sredstava; -plaćanje kamata; -izvodi i potvrde stanja računa; -postavljanje pitanja i dobijanje odgovora; -korišćenje internet servisa. Procenjuje se da se godišnje SWIFT-om prenese oko 1 milijarda transakcija. Naglasili smo već da SWIFT služi za razmenu struktuiranih poruka u sferi finansijskog i bankarskog poslovanja i kao takav predstavlja kompatibilan deo EDI standarda. Svaka standardizovana SWIFT poruka sastoji se iz tri dela: -naslov (prijavni i korisnički deo) -tekst -završetak. Tekst poruke je strogo struktuiran i za svaku se poruku tačno zna koja polja poruke moraju biti  popunjena, a koja mogu ostati prazna. Poruke od 0-99 su finansijske, a od 101 pa nadalje su sistemske. Primer poruke izgleda ovako: (4: 20:PAY90/002 32a:97100CHF 1250 50:LILY PHILIPS TALSRASSE 101 8022 ZURICH 59:/98-765-43 JOHN PHILIPS 42ND STREET NEW YORK, NY 10022 70:/RFB/EXP.11/97 20 je referenca pošiljaoca 32 označava datum valute, šifru valute i iznos 50 podaci o pošiljaocu poruke 59 podaci o primaocu poruke 70 označava način plaćanja. Posle prolaska unutrašnje kontrole poruka se šalje u S.W.I.F.T mrežu na proveru. Tek pošto  poruka dobije ACK* može se reći da je poruka poslata. Davanje ACK -a na poruku SWIFT mreža se obavezuje da će u određenom roku poslati poruku na tačno označeno odredište i preuzima na sebe sve  potrebne obaveze. U slučaju bilo kakvih propusta SWIFT mreža garantuje da će obeštetiti sve oštećene strane. Primalac poruke treba da potvrdi prijem i ispravnost poruke slanjem UAK* poruke u SWIFT mrežu, a u slučaju neispravnosti poruke primalac šalje UNK* poruku. Konstantno širenje međunarodne trgovine i finansija, rast važnosti tržišta kapitala i razmene informacija, znanja i dokumenata u čitavom tom finansijskom kompleksu, postavio je pred SWIFT visoke zahteve zaštite. Ta zaštita postiže se koristeći sve ranije pomenute mehanizme: -kontrola pristupa; -zaštita tajnosti i integriteta informacije; -provera identiteta pošiljaoca i primaoca uz korišćenje svih elemenata kriptografije;

-šifriranje; -ključevi (javni i tajni); -dešifrovanje. Bitno je reći i to da SWIFT stalno razvija nove servise u skladu sa novim zahtevima finansijsko-bankarskog poslovanja. Dva takva servisa koja su u funkciji na početku ovog veka su:

1.Net File Act kao fajl transfer servis koji podržava razmenu datoteka koje sadrže zbirna  plaćanja ili pojedinačne fajlove. 2.Net Inter Act kao servis omogućava finansijskim institucijama da međusobno interaktivno komuniciraju, zatim komuniciraju sa klirinškim kućama, filijalama, korespodentima itd. 2.

TIPOVI SISTEMA ELEKTRONSKOG PLAĆANJA

Elektronska trgovina, naročito ona koja upliće potrošače i digitalne proizvode, postavlja oštre zahteve prema sistemu plaćanja. Sistemi elektronskog trgovinskog plaćanja moraju da budu pogodni za kupovinu preko mreže, prenosivi preko mreže, dovoljno jaki da osujete smetnje i jeftini za transakcije sa ekstremno malim vrednostima. Uprkos ovoj impresivnoj skupini zahteva, predloženo je više desetina standarda za plaćanje preko interneta. Ovi se ređaju počev od Anonymous Internet Mercantile Protokols od AT&T Bell Labs do Conditional Acces for Europe za Evropsku zajkednicu, do Secure Electronic Transaction koga je promovisao MasterCard i Visa. Mnogo softverskih proizvoda koji se nude, zasnivaju se na ovim otvorenim standardima, uključujući CyberCash, DigiCashMondex,  NetBilliNetChegue. Sistemie elektronskog plaćanja se mogu klasifikovati u tri grupe: plaćanje preko   posrednika, plaćanje koje se zasniva na pranosu elektronskih fondova i plaćanje zasnovano na elektronskoj valuti.

2.1.

Elektronski novac

U tradicionalnom poslovanju najrasprostranjeniji instrument plaćanja je novac. Trgovci najviše vole novac jer novac mogu odmah da koriste čim ga prime i ne moraju da plaćaju proviziju firmama koje izdaju kreditne kartice. Za banke novac je jeftin za obradu, a kada se koristi umesto kreditnih kartica-troškovi za banku su niži, a predstavljaju sigurnije platežno sredstvo od čekova i kreditnih kartica. Što se tiče kupaca, neki plaćaju novcem zato što nemaju čekove ili kreditne kartice, ili žele da sačuvaju svoju anonimnost. Zbog izuzetno niskih troškova obrade, novac se može koristiti i za plaćanje  jako malih iznosa,takozvana mikro plaćanja. Zbog svega ovoga, i u e-trgovini prodavci,banke i neki kupci najviše vole elektronski novac(e-novac). E-novac je bezbedan, anoniman i može se koristiti za obavljanje mikroplaćanja koja se mogu   podržati karticama za plaćanje. U praksi, neugodnost oko preuzimanja softvera, otvaranja računa i izgradnje specijalnih sistema e-trgovine, kao i poteškoća da se pridobije kritična masa korisnika, izgleda da nosi prevagu nad korisnicima e-novca. Uprkos ovim preprekama, pojavljuju se nove mogućnosti e-novca ili, barem alternativna plaćanja karticom. Pomenute varijante mogu se grupisati u sledeće kategorije: e-novac, kartice sa deponovanim vrednošću, kao i plaćanje tipa P2P. Elektronski novac ima sledeće karakteristike : - elektronski novac sastoji se od binarne informacije-niza bitova-čije je kopiranje jednostavno - pravilom da je vek trajanja jedne novčanice jedna transakcija, rešava se problem višestrukog trošenja

- svaka valjana novčanica nosi potpis finansijske institucije koja ju je izdala - za proveru i dokaz valjanosti novčanice koristi se metoda elektronskog potpisa. Smatra se da elektronski novac ima dve bitne karakteristike. Prva karakteristika je da se elektronski novac može upotrebiti za plaćanja koja se odnose na veliki broj proizvoda i usluga. Da bi neki instrument imao karakter novca- prema tome i elektronskog novca mora da bude upotrebljiv za  paletu plaćanja. Gotov novac iza kojeg stoji centralna banka, odnosno država, zakonsko je sredstvo  plaćanja, što nije slučaj sa sadašnjim tipovima elektronskog novca. Ovo prouzrokuje pravne probleme  jer, za razliku od gotovog novca - koji obavezno moraju da prime svi učesnici u plaćanjima, elektronski novac primaju samo oni prodavci koji su uključeni u ovaj sistem plaćanja. Druga karakteristika je da elektronski novac sadrži unapred uplaćenu novčanu vrednost koja je registrovana na mikročipu. Postoje dve kategorije elektronskog novca u zavisnosti od toga gde je registrovana uplaćena novčana vrednost: (1) elektronski novac u vidu smart kartica, čija je novčana vrednost unapred uplaćena i registrovana na čipovima kartica i (2) elektronski novac koji je unapred uplaćen, pri čemu je novčana vrednost registrovana na hard diskovima računara. Druga kategorija elektronskog novca zasniva se na funkcionisanju rečunarskih mreža, kao što je na primer internet, tako da se plaćanja vrše između rečunara korišćenjem softvera koji poseduju korisnici u sistemu ovog tipa  plaćanja.

Elektronski novčići u računaru korisnika. Sistemi e-novca eCoins koju vodi eCoin. Net je tipičniji od mnogih drugih e-novca sistema. U ovom sistemu postoje tri učesnika: korisnik, trgovac i eCoin. Net server. Kod eCoin Net korisnik otvara račun i prenosi specijalni e-novčanik na svoj računar. Kupovinu korisnik obavlja uz pomoć eCoins kreditne kartice. Digitalni niz znakova koji vredi 5 američkih centi, predsavlja jedan eCoin. Ovakvi eCoins prenose se sa online računa u e-novčanik. Da  bi trgovac mogao da koristi eCoins, potrebno je da ima ugrađenu specijalnu eCoin ikonicu na svojoj stranici za plaćanje. Zadatak eCoin servera je da vodi evidenciju korisnika i trgovaca, prima zahteve za  plaćanje iz korisničkog novčanika i obrađuje već ugrađene fakture za trgovca. Kupovina eCoin sastoji se iz sledećih koraka: - korisnik prenosi eCoins sa svog online računa na e-novčanik; - trgovac kontaktira brokera da dobije jednu oznaku za ugrađenu fakturu; - trgovac dodaje oznaku fakture na HTLM stranicu i šalje je kupčevom programu za pretraživanje; - dodatni modul upravljačkog programa e-novčanika prevodi unetu fakturu; - klijent pritiska taster miša na ugrađenu fakturu koju prikazuje Wallet Manager  - dodatni modul šalje brokeru podatke o fakturi i eCoin-e; - broker dekodira fakturu i potvrđuje eCoin-ove; - broker transferiše eCoin-ove na račun trgovca.

E-novac za mikroplaćanja. Qpass je jedan od sistema mikroplaćanja koji uspeva da izbegne određene probleme mikroplaćanja i koji ima određen uspeh. Ovaj sistem se koristi za kupovinu sadržaja servisa nekih novina ili časopisa. Kod ovog sistema, korisnik najpre otvara Qpass račun, kreirajući korisničko ime i lozinku i specifirajući kreditnu ksrticu čiji će račun biti zadužen za određenu kupovinu. Posle obavljene online kupovine, korisnik unosi svoje Qpass korisničko ime i lozinku i  potvrđuje kupovinu. Specifičnost ovog sistema je da se odmah ne tereti račun kreditne kartice, već se svi troškovi sabiraju u vidu jednomesečne transakcije, koja tada ide na račun korisnikove kreditne kartice. P2P plaćanje.  Najnoviji vid plaćanja koji se sve više koristi je plaćanje P2P. Ovaj vid plaćanja omogućava prenos sredstava između dva pojedinca za razne namene, kao što su plaćanje artikala

kupljenog na online aukciji, prenos sredstava prijatelju ili slanje poklona članovima porodice. PayPil je  jedna od prvih kompanija koja je ponudila ovajj servis i tvrdi da ima 4,5 miliona računa klijenata, da rukovodi sa 25% svih eBay transakcija i da preko svojih servera usmerava 2 milijarde dolara uplata godišnje. I brojne druge kompanije pokušavaju da ponude ovaj servis korisnicima za online plaćanja. Možemo da zaključimo da svi ovi servisi rade na potpuno isti način. Za slanje novca putem interneta, najpre je potrebno izabrati servis i kod njega otvoriti račun. Ovo podrazumeva dodeljivanje korisničkog imena, lozinke, davanje podataka o e-mail adresi i obezbeđivanje servisa sa karticom za   plaćanje ili brojem bankovnog računa. Tek nakon ove uplate, može se vršiti prenos novca. Nakon unosa korisničkog imena i lozinke pristupa se svom računu, a potom se unosi e-mail adresa osobe koja  prima novac,zajedno sa dolarskim iznosom koji se šalje. Korišćenjem e-mail servisa poruka se šalje na unetu e-mail adresu. Poslata poruka sadrži link ka Web strani odgovarajućeg servisa. Klikom miša na link, primalac poruke pristupa odgovarajućem servisu. Tada primalac unosi broj računa na koji će se  preneti doznačeni iznos sredstava. Ovi servisi omogućavaju primaocu da potom knjiži novac sa tog računa, bilo na svoju kreditnu karticu, bilo na bankovni račun.

2.2.

Električni čekovi

Elektronski čekovi (E-čekovi) su slični papirnim čekovima jer sadrže istu informaciju kao i  papirni čekovi, mogu se koristiti isto gde i papirni čekovi, zasnovani su na istom pravnom okviru i  princip korišćenja je u suštini isti kao i kod papirnih čekova. E-čekovi obično se koriste kod B2B transakcija, a obezbeđeni su šifrovanjem sa javnim ključem. Osnovna ideja e-čeka je da elektronski dokument može da zameni papirni dokument i da kriptografski potpis može da zameni ručni potpis. Zajedničke karakteristike papirnog i e-čeka su autorizacija samog čeka, striktno poštovanje instrukcije čeka i izdaju ih iste finansijske institucije. Za razliku od papirnog, e-ček ima autentifikaciju preko digitalnog potpisa i sertifikata, i transakcija e-čeka može biti automatski procesirana. Treba napomenuti da kod e-čeka, svi koji učestvuju u transakciji mogu da provere digitalni  potpis na čeku, i da detektuju eventualne promene ili prevare. Prijem i slanje e-čeka može se vršiti  putem e-maila, a njihov elektronski format dopušta alternativne načine obrade. E-ček ima određene prednosti u odnosu na papirni ček. Upotrebom e-čeka smanjuje se broj  papirnih čekova, što dovodi do smanjenja opreme i manuelnog rada potrebnog za servisiranje papirnih čekova. Korišćenjem e-čeka banke, finansijske institucije koje izdaju ove čekove smanjuju svoje troškove jer se smanjuju troškovi štampe papirnih čekova. Takođe, zbog povećane kontrole e-čekova smanjuju se troškovi manipulacije čekovima. E-ček ima svoje osnovne principe koji su tehnološki napredniji od papirnog i primenjuju se za različite vrste plaćanja u poslovnim transakcijama. E-čekovi su elektronski platni instrumenti koji se korišćenjem odgovarajućeg softvera izdaju i  potpisuju,a putem komunikacionih sredstava upućuju korisniku plaćanja. Koncepcijski se zasnivaju na   papirnim čekovima, ali imaju elektronski oblik i potpisuju se i autentifikuju primenom digitalnih  potpisa. E-čekovi se popunjavaju na sličan način kao i papirni čekovi, mogu se koristiti i za plaćanja malih vrednosti, mogu se više puta prenositi i upotrebljavati na malim mrežama, iako se mogu upotrebljavati i u EDI komunkaciji između firmi. U prvoj fazi procesa plaćanja e-čekovima platilac dobija od emitenta kod koga ima otvoren račun, softver i ovlašćenja za izdavanje čekova. U drugoj fazi  platilac na osnovu softvera piše ček za kupljenu robu i usluge i šalje ga korisniku plaćanja. Potom, u trećoj fazi, korisnik šalje ček emitentu na autentifikaciju i naplatu. Nakon izvršene autentifikacije, u fazi četiri, emitent obaveštava korisnika o ispravnosti čeka. U fazi pet vrši se plaćanje preko banke korisnika za račun korisnika. U polednjoj, šestoj fazi, banka korisnika obaveštava svog komitenta da mu je račun odobren. Danas u svetu postoji više firmi koje organizuju plaćanje e-čekovima. Najpopularniji sistem ečekova je NetChegue, koji je razvio Univerzitet Južne Kalifornije. Preko NetChegue računovodstvenog

servera vrše se sva plaćanja, a korisnici ovog servera mogu jedni drugima da plaćaju za robu i usluge koristeći e-mail kao servis interneta ili koristeći servis neke druge mreže.

2.3.

Platne kartice

Upotreba platnih kartica omogućila je sve vrste finansijskih transakcija, ekonomičnost, plaćanja u svim apoenskim iznosima, korišćenje u različitim sistemima plaćanja i uključenje velikog broja korisnika. Osnovno pravilo u korišćenju platnih kartica je da je vlasnik kartice poslovna banka koja je i izdala karticu, dok je osoba koja je poseduje korisnik kartice jer mu je banka izdala karticu pod određenim uslovima .Platna kartica je mnogo lakša za upotrebu od čeka i podizanja novca sa  bankomata. Prednost upotrebe platne kartuce je mogućnost korisnika koji poseduje platnu karticu da izvrši plaćanje računa do iznosa koji poseduje na svom računu. Osim korisnika kartice,korist od kartice ima i primalac kartice. Za primaoca kartice,njenom upotrebom je povećan promet, smanjen rizik   poslovanja i povečana sigurnost naplate. Poslovna banka, kao vlasnik platne kartice motivisana je da izda što veći broj kartica. Na ovaj način banka proširuje asortiman svojih usluga, smanjuje troškove poslovanja i knjigovodstvo je  pojednostavljeno. Izdavanjem platne kartice poslovne banke uvećavaju prihode koje ostvaruju po više osnova, i to: putem članarine, provizije, troškova vođenja računa, kamata na kredite i dozvoljenog minusa. Elektronske kartice, odnosno platne kartice sa elektronskim očitavanjem informacija pri naplati, omogućavaju da se u računar trgovca za nekoliko trenutaka prenese informacija sa kartice. Ukoliko je trgovac elektronski povezan, sa stalnom vezom,odnosno online vezom, moguće je odmah izvršiti  plaćanje. U zavisnosti od medijuma koji se koriste za nošenje informacija, elektronske kartice mogu  biti: kartice sa magnetnom trakom, kod kojih se podaci "zapisuju" na magnetne staze koje se nalaze na poleđini kartice; potrebni podaci se skenerom očitavaju sa magnetne staze; kartice sa integrisanim kolom, kod ovog tipa kartica koriste se informacione i komunikacione tehnologije za prenos informacija; one sadrže na licu kartice mikročip ;kartice sa integrisanim kolom nazivaju se još inteligentne, odnosno pametne kartice, pre svega zbog velikog kapaciteta informacija koje nose. Kartice sa učitanim vrednostima predstavljaju specijalnu vrstu elektronskih kartica. Pri izradi ovih kartica učitava se vrednost kartice koja se pri korišćenju postepeno umanjuje. U početku su se sve ove kartice koristile u javnom gradskom prevozu i telekomunikacijama,dok su nešto kasnije počele da se koriste i u plaćanjima, uz odgovarajuću zaštitu. Zaštita podrazumeva i postojanje posebnog ličnog identifikacionog broja, koji se koristi za identifikaciju korisnika. Prema području primene platne kartice možemo da svrstamo na:

Opšte platne kartice, koje se primenjuju u većini maloprodajnih objekata; jednu karticu može izdavati više banaka, i u tu svrhu oformljuju udruženja; najpoznatije opšte kartice su: Visa, MasterCard, AmericanExpress, Diners Club i Discover. Posebne platne kartice se primenjuju u odabranim maloprodajnim objektima. Najčešći je slučaj da trgovac izda svoju karticu, uz pomoć neke od komercijalnih banaka. Najpoznatije kartice ove vrste su: M&S Card(Marks and Spencer), Wal Mart Card i druge. Dobar primer banke koja sarađuje sa trgovcima na izdavanju ovakvih kartica je Chase Manhattan Bank. Ona je izdala četiri posebne platne kartice u saradnji sa Bell Atlantic-om,Continental Airlines-om,Shell-om i Wall mart-om.

Prema sistemu plaćanja karticama, kartice možemo da klasifikujemo na sledeći način:

Kreditne kartice - kod kojih se vreme naplate i vreme plaćanja razlikuje. Račun koji platimo u  prodavnici stićiće za naplatu posle određenog broja dana, najčešće mesec dana. Najpoznatije kreditne kartice su: Visa i American Express. Dugovne kartice - kod kojih se vreme naplate i plaćanja podudaraju tako da kad plaćamo u  prodavnici, naš račun se u banci automatski zadužuje za iznos računa i iznos provizije. Ove kartice su našle primenu u EFTPOS-u i ATM-u. Primer ove vrste kartica je Diners Club kartica. Mešovite kartice - mogu biti i kreditne i dugovne kartice, u zavisnostu od namene. Prema nameni kartica, možemo da razlikujemo sledeće vrste kartica: - kreditne kartice za kupovinu robe u maloprodaji; - putne kartice kojima možemo podizati gotovinu ili kupovati u drugim zemljama; -garantne čekovne kartice koje služe za identifikaciju imaoca čekova pri plaćanju čekom;najpoznatija je Eurochegue card; - EFTPOS kartice, odnosno dugovne kartice se koriste u sistemima direktne naplate sa mesta  prodaje; - bankomat kartice služe za podizanje gotovine u bankomatima; novi evropski propisi  predviđaju da bankomati moraju primati sve vrste kartica; - poslovne kartice su kartice koje preduzeća obezbeđuju zaposlenima za plaćanje poslovnih troškova.  Najčešće primenjivani platni instrumenti na internetu su elektronske platne kartice. Prilikom kupovine koja se obavlja korišćenjem elektronske platne kartice, trgovcu se šalju podaci sa platnih kartica kako bi on od banke emitenta naplatio iznos računa. Budući da je najveći problem pri ovakvom  plaćanju obezbediti sigurnost transakcije,mnoge firme su počele izradu sigurnosnih protokola za  plaćanja preko interneta. Plaćanja preko interneta pomoću platnih kartica su: -Plaćanja pomoću unosa podataka sa kartica, koji se trgovcu prenose putem telefona i interneta i koji lako mogu biti zloubotrebljeni. -Plaćanja pomoću prenosa kriptovanih podataka sa kartica kod kojih se vrši enkripcija podataka koji se šalju preko interneta. Plaćanje se obavlja tako što trgovac dobijene podatke šalje određenoj instituciji na proveru i odobrenje isplate. Jedna od takvih institucija je CyberCash kod koje se plaćanje obavlja uz pomoć softvera kojim raspolažu svi učesnici u plaćanjima. Kupac uz pomoć svog softvera šalje svoje podatke sa zaštitom, a CyberCash ih proverava i odobrava isplatu. Kupac zatim vrši izbor  kreditne kartice kojom će platiti i šalje nalog CyberCash-u, koji zatim vrši isplatu trgovcu. Trgovac  prima plaćanje preko svog specijalizovanog softvera. -Plaćanja pomoću verifikacije treće strane podrazumevaju da se u plaćanjima između dve strane verifikacija i odobrenje traži od treće posredničke strane. Primer ovakvog plaćanja je Internet Payment Sistem uveden od strane First Virtual Bank. Da bi kupac mogao da plaća, on mora da otvori račun kod ove banke, i to ispunjavajući prijavu na intetnetu a kao depozit na računu on navodi podatke sa svojih kreditnih kartica. Pri kupovini kupac navodi broj računa kod First Virtual Banke. Trgovac kontaktira  banku i navodi joj broj računa. Ako je trgovac dobio dozvolu kupca da automatski zaduži njegov račun,banka mu prenosi sredstva,a ako nema te dozvole, banka kontaktira kupca i on potvrđuje transakciju i dozvoljava isplatu ili odbija isplatu. Banka vrši isplatu po potvrdi kupca.

Očekuje se da će se internet plaćanja u budućnosti razvijati u pravcu olakšane primene instrumenata plaćanja, jedinstvenih standarda i bolje zaštite.

Magnetne platne kartice Magnetne kartice predstavljaju plastične kartice sa magnetnom trakom koja se nalazi na  poleđini kartice. Uobičajeno je da ove kartice imaju jednu magnetnu traku ali neke od njih mogu imati i više magnetnih traka. Upisivanje podataka vrši se na magnetnoj traci koja je raspoređena na tri staze:  Na prvoj stazi upisan je broj kartice i ime vlasnika kartice i ona se koristi samo za čitanje  podataka. Na drugoj stazi upisan je PIN, a takođe se koristi samo za čitanje podataka. Treća staza služi za upis i čitanje svih ostalih podataka, kontrola i ograničenja, datum važenja kartice i slično. Uobičajeno na magnetnu stazu može da se smesti od 0,2 do 0,9 kb podataka. Iako se standardno koriste tri reda za upis broja kartice, imena i prezimena korisnika i roka važnosti kartice, reljefno utiskivanje podataka je moguće vršiti u pet redova. Posebnom tehnikom  pomenuti podaci se mogu štampati na kartici a mogu se pročitati optičkim prepoznavanjem znakova. Treba napomenuti da kod magnetnih kartica u blizini magnetnih polja postoji opasnost razmagnetisavanja odnosno gubljenja podataka sa magnetne trake. Magnetne platne kartice se na osnovu funkcionalnih karakteristika mogu podeliti u dve velike grupe: debitne i kreditne kartice. Banke i druge finansijske institucije izdaju debitne kartice po osnovu računa koji korisnik  kartice otvara u banci. Kod debitnih kartica korisnik može da kupuje robu i plaća usluge samo do visine   pokrića na svom bankovnom računu. Ove kartice su mašinski čitljive i predstavljaju magnetski inkodirane plastične kartice. Debitne kartice imaju isti izgled kao i kreditne kartice ili ATM kartice.ATM kartice uobičajeno funkcionišu kao debitne kartice što znači da mogu da se koriste za obavljanje maloprodajnih plaćanja. Pored banaka, kreditne kartice, izdaju i nebankarske institucije.kao i trgovinske, turističke, ugostiteljske i druge organizacije. Ove kartice se uglavnom izdaju finansijsko odgovornim klijentima i  podrazumevaju mogućnost korišćenja nepokrivenog revolving kredita za kupovinu roba i usluga. Kod izvršavanja transakcija sa velikim iznosima obavezna je autorizacija. Razlike između kredita baziranih na kreditnim karticama i tradicionalnih bankarskih kredita su sledeće: - operativni troškovi su veći; - kredit je limitiran revolving iznosom u roku važnosti kartice; - linija kredita otvorena je i pristupačna tokom celog dana; - kamate na kredit plaćaju se jednokratno ili mesečno; - rizik nezakonitog korišćenja kartice je veliki i - težnja prekomerne kupovine putem kartice.

Dometi inteligentnih kartica Novi tip kartice koji je razvijen poslednjih godina ima različite nazive kao što su: "inteligentna katrica" (smart card), "kartica sa čipom", "memorijska kartica", ili "elektronska kartica", a označava  plastičnu karticu sa ugrađenim silikonskim čipom (integrisanim kolom). U odnosu na magnetne kartice, ova kartica poseduje mnogo veće sposobnosti u pogledu prenošenja informacija u i iz elektronskog terminala, jer sadrži mikroprocesor koji može da prihvati mnogo veću količinu podataka od magnetne trake. Bitna razlika između ove dve kartice je u tome što magnetna traka samo pasivno reprodukuje informacije a inteligentna kartica može da zapiše informacije u sopstvenu memoriju. Inteligentna

kartica omogućava da se novac deponuje u količini koja se može povećavati kao i smanjivati. Pored osnovnih informacija ove kartice mogu da sadrže i različite dodatne informacije o vlasniku kartice i mogu se koristiti za različite namene. U svetu se čine napori za standardizaciju inteligentnih kartica odnosno čipova, jer je problem  posebno izražen kod opreme zato što se i ona prilagođava različitim čipovima. Uobičajeno čipovi imaju kapacitet od 1-8 kilobajta, mada ih ima i sa većim kapacitetom. Kod ovog tipa kartice digitalni potpis se generiše unutar sigurnog okruženja čipa. Ovim se obezbeđuje da tajni ključ nikada ne napušta karticu i da nije dostupan aplikacijama izvan čipa. Korisnik  sam zadaje lozinku kojim se štiti pristup kartici i koja se nikada ne prenosi komunikacionim kanalom. Zaštitni mehanizam obezbeđuje da se kartica blokira i postaje neupotrebljiva u slučaju uzastopnog unosa pogrešne lozinke. Za razliku od magnetne kartice koja ima samo pristup memoriji bankarskog računa inteligentna kartica može da obavlja brojne operacije komunicirajući sa običnim terminalom. Inteligentna kartica se teže falsifikuje od magnetne kartice zbog čega pruža i veću sigurnost. Inteligentne kartice mogu imati memorisani kreditni limit zbog čega mogu da funkcionišu i kao kreditne i kao debitne kartice. Ove kartice se mogu "dopuniti" određenim iznosom novčanih sredstava koji je banka primila unapred ali kartica prestaje da funkcioniše kada se taj iznos iskoristi. Banke pomenute kartice izdaju bilo kom klijentu bez obzira na njegovu kreditnu sposobnost jer primaju plaćanja unapred. Inteligentna kartica može da se istovremeno upotrebi na različite načine: kao sredstvo plaćanja, legitimacija i banka  podataka. Upotreba ovih kartica može da omogući izmenu životnih navika i može da učini život udobnijim i ugodnijm. Uspostavljanjem elektronskog platnog prometa trgovine i banke imaju korist i sigurnost, a manje troškove. Važni argumenti za korišćenje inteligentnih kartica za klijente, prodavce i  banke su ušteda vremena na šalterima banke ili kasama prodavaca, kao i sigurna garancija plaćanja. Primena inteligentnih kartica prilikom naplate omogućava da nema "minusa" na računima građana, falsifikovanih novčanica ili neplativih čekova. Inteligentna kartica u odnosu na magnetnu karticu predstavlja viši tehnološki nivo i obezbeđuje: -pristupačnost korisnicima; -jednostavnost korišćenja; -veću pouzdanost; -veći kapacitet memorije; -veću fleksibilnost; -mogućnost korišćenja iste kartice u dužem periodu; -smanjenje gotovine u opticaju; -široku lepezu raznih vrsta pretplata, -ne zahteva centralizovan informacioni sistem za individualne transakcije; -mogućnost reprogramiranja kartica; -manje troškove nabavke i održavanja opreme; -bitno povećanje bezbednosti od zloupotrebe; -primenu više vrsta komercijalnih popusta; -praćenje i analizu kupaca bez dodatnih troškova; -primenu savremenih marketinških metoda; -mogućnost elektronskog transfera, itd. Generalno, glavna prednost inteligentnih kartica u odnosu na magnetne platne kartice je znatno veća  brzina prilikom plaćanja, a takođe i niži troškovi. Primena inteligentnih kartica Inteligentne kartice se već uveliko koriste za plaćanje javnih telefona i javnog prevoza ili u različitim identifikacionim postupcima. Za primenu inteligentnih kartica nema tehničkih prepreka ali

  postoji izvestan broj ključnih oblasti u kojima će inteligentne kartice preuzeti vođstvo. Moguće  primene inteligentnih kartica su velike, na primer: finansijske transakcije, zdravstvene usluge, lična identifikacija, zaštita softvera, obrazovanje i turističke usluge. Finansijske transakcije. Važna oblast primene vezana je za finansijske transakcije gde će usavršene inteligentne kartice zameniti dosadašnje debitne, kreditne i čekovne kartice. Za finansijske transakcije važna karakteristika inteligentne kartice je njena sposobnost memorisanja velikog broja informacija, kao i mogućnost obezbeđenja nasavremenijih metoda kontrole pristupa i identifikacije. Zdravstvene usluge. Inteligentne kartice se u zdravstvu mogu koristiti za vođenje kompletne evidencije o pacijentu i njegovom zdravstvenom stanju. Pri tome se mogu obezbediti ograničene mogućnosti pristupa u zavisnosti da li je tajna ili otvorena baza podataka. Nakon identifikacije lekar   pregleda podatke zapisane na zdravstvenoj kartici, a zatim ih modifikuje. Ove kartice omogućavaju skladištenje velikih količina podataka, a svaki podatak se može brzo pronaći i menjati. Na ovaj način se izbegava upotreba papirne dokumentacijie, a eventualno oštećeni ili izgubljeni podaci lako se  preuzimaju sa glavnog servera. Lična identifikacija. S obzirom na sigurnosnu karakteristiku inteligentnih kartica, one se mogu koristiti kao sredstvo za ličnu identifikaciju, kao na primer: pasoš, legitimacija, vozačka dozvola,   potvrda o plaćenom porezu i slično. Inteligentnu karticu već koristi vojska SAD-a za vođenje evidencije o svom osoblju. Zaštita softvera. U oblasti zaštite i legalizacije softvera koriste se inteligentne kartice koje su namenjene obezbeđenju pristupa, iskorišćenju i zaštiti softvera. Turističke usluge. Inteligentna kartica je našla svoju ogromnu primenu u turističkoj i putničkoj industriji, i to za potrebe turističkih agencija, rentakar agencija, ugostiteljskih organizacija, organizacija vazdušnog, železničkog i drumskog saobraćaja. Ove kartice mogu da sadrže različite podatke o korisniku, zbog čega je moguće uvesti opcije odobravanja određenih popusta i njihovo automatsko obračunavanje pri transakcijama.

Modeli inteligentnih kartica Kod plaćanja inteligentnom karticom, vlasnik kartice predaje svoju karticu službeniku koji je zadužen za naplatu prodate robe ili usluga. Službenik prvo proverava da li se taj tip kartice prihvata kao instrumenat plaćanja, a potom se kartica ubacuje u terminal za čitanje i upisivanje. Terminalom se vrši  provera da li je kartica ispravna ili ne, tj. da li je u skladu sa odgovarajućim procedurama, a potom se vrši provera ovlašćenog korisnika. Svaka transakcija se može obaviti samo do visine kreditnog ili novčanog limita zabeleženog na kartici.Transakcija plaćanja putem kartice ne može se obaviti ako je kreditni limit ili novčani saldo nedovoljan. U proceduri koja prati upotrebu inteligentne kartice ugrađeni su postupci čiji je cilj sprečavanje zloupotrebe kartice .U slučaju da je terminal sa mesta prodaje online povezan u mrežu sa računarskim obračunskim centrom ili sa računarima izdavaoca kartice, onda se informacije o izvršenim transakcijama prenose odmah ili u određenim vremenskim intervalima. U suprotnom ako terminal nije u online režimu, transakcije se mogu prenositi komutiranim vezama ili preko izveštaja za obračun. Debitne kartice, elektronski novčanici i kreditne kartice su tri metode koje se koriste u praksi za  plaćanje roba i usluga putem inteligentne kartice.  Debitne kartice su najpopularniji način plaćanja robe i usluga sa inteligentnom karticom. Za  potrebe debitnih kartica vrši se direktno zaduživanje posebno otvorenog računa u banci za tu namenu. Kod ovog tipa kartice, emitent-banka prenosi određenu sumu novca na poseban račun vezan za izdatu inteligentnu karticu, a u memoriju inteligentne kartice upisuje iznos novca na računu. Transakcije  bezgotovinskog plaćanja vlasnik kartice može da obavlja do upisanog iznosa na kartici. To znači da je vlasnik kartice ograničen u pogledu novčanog iznosa koji može da potroši u bezgotovinskoj trgovini. Prodavac naplaćuje vrednost kupljene robe ili izvršenih usluga tako što automatski putem mreže ili

 putem posebnih obračuna zadužuje račun korisnika kartice. Ovaj način plaćanja odgovara i bankama i  prodavcima zato što vlasnik kartice ne može da troši više od iznosa koji trenutno ima na računu, a  povoljnost je i to što nemaju troškove u vezi autorizacije.  Elektronski novčanik, kao oblik inteligentne kartice, predstavlja unapred plaćenu elektronsku karticu koju kasnije korisnik upotrebljava za plaćanja. Njegova glavna karakteristika sastoji se u tome da korisnik kupuje od banke karticu za novčani iznos koji je upisan u memoriju kartice. Zahvaljujući mikroprocesoru koji se nalazi na kartici vrši se automatsko ažuriranje stanja novca kojim korisnik  raspolaže posle izvršene kupovine. S obzirom na to da ova kartica sadrži novčanu vrednost koja se automatski može koristiti za obavljanje plaćanja ona se naziva elektronski novčanik.U stvari, radi se o  jednom od oblika elektronskog novca. Elektronski novčanik je razvijen da bi se pružile prednosti svim učesnicima u transakciji: prodavcu, banci i korisniku. Korišćenjem ovog sistema prodavac obavlja plaćanje trenutno i direktno, kao kada je gotovina u  pitanju, te nema potrebe za obradom papirne dokumentacije i ne mora da troši vreme na proveru. Za korisnika ovaj sistem pruža mogućnost plaćanja putem interneta i ne obavezuje korisnika da nosi novac sa sobom, već korisnik nosi karticu čija je vrednost nepoznata za bilo koga osim njenog vlasnika. Banka koristi ovaj sistem jer nema troškove obrade papirne dokumentacije; troškovi vrednosnog transfera su smanjeni jer nema potrebe za radom sa gotovinom, troškovi osoblja vezani za transakcije svedeni su na minimum a banka omogućava novčani transfer na novim elektronskim tržištima. Pri kupovini na Web-u često se traži da se popuni obrazac sa imenom, otpremnom adresom, informacijama o kreditnoj kartici i slično. Ovaj problem neki trgovci rešavaju tako što traže da se  popuni obrazac samo jedanput, pa zatim sačuvaju informaciju na svom serveru za kasnije. Ovo je  primenio i Amazon.com. koji koristiu Web stranu. Međutim, i pored ove pogodnosti, korisnik još uvek  mora da otvori račun kod svog trgovca kod koga kupuje. Znači da još uvek postoji mogućnost da informacija možda padne u ruke trgovca koji bi želeo da je koristi za neke druge potrebe. Upotreba elektronskog novčanika je jedan od načina da se izbegne problem ponovljenog  popunjavanja informacija pri kupovini, a u isto vreme, da se eliminiše potreba skladištenja informacija na serveru trgovca. Softverska komponenta elektronskog novčanika omogućava korisniku da memoriše   broj kreditne kartice i druge lične podatke. Kada se kupovina obavlja kod trgovca koji prihvata elektronski novčanik, on korisniku omogućava da obavi kupovinu jednim pritiskom na miša, pri čemu elektronski novčanik automatski popunjava sve potrebne podatke. Postupak kupovine putem kreditnih inteligentnih kartica isti je kao i kod kartica sa magnetnom trakom. Kod inteligentnih kartica, za razliku od magnetnih, postoji mogućnost ažuriranja kreditnog iznosa koji vlasnik kartice želi da koristi odjednom ili u određenim okvirima, kao i automatskog   preračunavanja preostalog iznosa nakon svake kupovine. Pošto kod ove kartice postoji mogućnost neprekidnog ažuriranja salda, korisnik je onemogućen da prekorači kreditne limite, a istovremeno, daju se precizni podaci za obračun kamata na korišćenje kreditne linije, kao i podaci o iznosima mesečnih obaveza na ime otplate kredita. Bankama odgovara što veća primena kreditnih kartica, zbog čega korisnicima nude ponude koje omogućavaju korišćenje kredita bez zaloga i garancija ali uz plaćanje visokih kamata. U ovom vidu kreditiranja banke vide veliki poslovni interes jer su kreditni plasmani sigurni, imaju potencijalno veliki obim i donose velike prihode kroz kamatu. Danas su, osim banaka, sve češći emitenti kreditnih kartica i nebankarske organizacije koje uvode savvremene oblike trgovanja putem kartica.

Prednosti i nedostaci poslovanja platnim karticama Platne kartice, kao instrument bezgotovinskog načina plaćanja, imaju značajne prednosti u odnosu na ostale vidove plaćanja. Te prednosti se mogu klasifikovati na sledeći način: -pojednostavljen i efikasan postupak plaćanja: -eliminisanje nošenja gotovog novca; -mogućnost kupovine na kredit; -platna funkcija kartice prevazilazi granice određenih monetarnih područja; -uključivanjem u međunarodni sistem bezgotovinskog plaćanja ostvaruje se pozitivni devizni efekti koji uz povećanje turističkog prometa i ostvarenom provizijom u devizama, predstavlja značajnu stavku u deviznom i platnom bilansu zemlje; -utiče na smanjenje opticaja gotovog novca u zemlji i doprinosi poboljšanju likvidnosti banaka; -odlaganjem plaćanja prema inostranstvu postiže se zadržavanje i korišćenje deviza u zemlji, čime se uravnotežuje odliv deviza u inostranstvo; -naplaćena devizna sredstva od stranog korisnika ostaju registrovana u novčanim kanalima zemlje. Međutim pored ovih prednosti, postoje i određeni problemi u poslovanju platnim karticama. Jedan od problema koji se javlja prilikom korišćenja platnih kartica je u tome da je izgubljena  privatnost korisnka time što su sve finansijske transakcije vidljive. S obzirom da je Internet otvorena,  javna mreža, plaćanje putem interneta pored svih svojih dobrih strana ima i nekoliko negativnih. One se ogledaju između ostalog u tome da se hakerisanjem može prići podacima sa računa korisnika platne kartice i da ovi podaci mogu biti zloupotrebljeni. Zbog toga je preporučljivo da korisnik periodično  proverava stanje na računu kako bi se na vreme uočile nepravilnosti.

Nedostaci poslovanja platnim karticama, koji su pretežno vezani za zloupotrebu njenog korišćenja, mogu se klasifikovati na sledeći način: -neovlašćeno korišćenje ukradenih i izgubljenih kartica; -provala komunikacionih veza radi krađe informacija o kartici; -neovlašćena izrada duplikata kartica i njihovo korišćenje, naročito vikendom kada je provera otežana; -neurednost plaćanja po ugovorenim rokovima; -krađa kartica kod isporuke poštom; -zloupotreba od strane osoblja.   Najveći rizik od zloupotreba i krađa kod poslovanja putem Interneta snose osiguravajuća društva.Ovaj rizik spada u poslovni rizik. Zbog svega ovoga, za poslovanje putem interneta mora da  postoji jasna zakonska regulativa kako bi počinilac bio uhvaćen, a oštećenom namirena šteta. 3.

KUĆNO BANKARSTVO

Kućno bankarstvo predstavlja jednu od tehnika plaćanja koja podrazumeva primenu računara koji se nalazi u domu korisnika, za kontakt sa bankom i obavljanje finansijskih transakcija. Iako se stalno povećava broj računara po glavi stanovnika još uvek njihov mali broj predstavlja prepreku razvoju ovog načina plaćanja. Kućno bankarstvo je u početku omogućavalo dobijanje podataka o stanju na računu koji se vodi kod banke za naručivanje čekova i slično. Sa pojavom platnih kartica zaživele su usluge plaćanja unošenjem broja kartice i PIN-a. Za obavljanje plaćanja neophodan je elektronski čitač kartica koji je sada postao standardni deo opreme za kućno bankarstvo. Da bi korisnik izdao nalog za  plaćanje podatke potrebne za plaćanje unosi stavljanjem kartice u čitač, a zbog autentifikacije, unosi i svoju šifru, odnosno PIN. Korišćenjem tehnike kućnog bankarstva, korisnik može platiti proizvode

maloprodavcu, a po potvrdi njegove poslovne banke da je njegov račun odobren za iznos računa, maloprodavac će isporučiti robu na kućnu adresu potrošača. Sa pojavom globalne informacione mreže Internet, ova tehnologija je doživela dinamičan razvoj i tako postala osnova Internet plaćanja.

4.

TELEFONSKO BANKARSTVO

Danas sve veću primenu imaju bankarski uslužni sistemi bazirani na ljudskoj interakciji ili automatizovanom prepoznavanju glasa. Telefonsko bankarstvo predstavlja važan kanal za isporuku  bankarskih usluga stanovništvu. Glavno dostignuće u ovoj oblasti je integracija računara i telefona. Identifikacija na poziv omogućava automatsko upoznavanje operatera sa podacima o klijentu, pre nego što se i odgovori na poziv. Popularnost i primena telefonskog bankarstva pokazuju da korisnici ne zahtevaju lični kontakt sa službenicima banke kao formu. Telefonske bankarske usluge mogu se ponuditi na dva načina. Prvi način je izgradnja sistema za upite koji korisnicima omogućava da traže informacije kao što je stanje na računu, ali se ne nude usluge tipa plaćanja. Drugi način je izgradnja punog bankarskog telefonskog uslužnog sistema i njegovo integrisanje u celokupnu mrežu filijala. Uobičajeno, kod telefonskog bankarstva osoblje pozivnog centra u banci ne raspolaže podacima o klijentovom tekućem računu, jer je vezano za trenutne operacije sa korisnikom. Rešenje ovog  problema je izgradnja posebnog informacionog centra unutar banke. U telefonskim bankarskim operacijama koriste se sledeće ključne tehnologije: automatski distributer poziva, kompjutersko-telefonska integracija, interaktivni glasovni odgovor i telefonsko  plaćanje računa.   Automatski distributer poziva (ACD) predstavlja usavršeni telefonski preklopni uređaj koji nadgleda pozive pristigle u pozivni centar i distribuira različite tipove poziva označene različitim  brojevima do različitih grupa operatera i obezbeđuje upravljanje najvažnijim podacima o odgovorima  pozivnog centra.   Kompjutersko-telefonska integracija (CTI) omogućava povezivanje poslovnih aplikacija u telefonskom sistemu, obično sa ACD-om. Ova tehnologija može da se koristi na mnogo načina. Ako, na primer, banka namerava da reklamira novu uslugu na televiziji, onda će svi operateri koji primaju  pozive na taj broj, imati napis prezentovan na njihovim računarskim terminalima, tako da mogu da vode korisnika kroz prodajni postupak. Takođe, uvođenjem identifikacione pozivne linije ako postojeći korisnik zove da se raspita za usluge CTI, može da se identifikuje broj pozivaoca i operateru trenutno  prikažu podaci o tom korisniku i njegovom odnosu sa bankom. Korišćenje CTI je tesno povezano sa razvojem klijentskih informacionih sistema. Interaktivni glasovni ogovor (IVR) je tehnologija koja omogućava da jednostavne transakcije, kao što je raspitivanje o stanju na računu, mogu da se obave automatski, bez intervencije operatera.Ovaj sistem se često povezuje sa CTI, pošto CTI omogućava povezivanje ovog sistema sa  bankarskim aplikacijama. Telefonsko plaćanje računa je jedna od ključnih tehnologija koja se koristi u telefonskim  bankarskim operacijama. Tokom poslednjih deset godina došlo je do razvoja elektronskog plaćanja, što   je podstaklo banke da usavrše načine pružanja svojih usluga neposredno, u domovima korisnika .Osnovni servis koji se nudi korisnicima je telefonsko plaćanje računa, kojim se omogućava korisnicima da iz svoje kuće ili sa radnog mesta u telefonskom kontaktu sa bankom daju naloge za isplatu sa njihovih računa u korist računa koji oni odrede. Korišćenje ove tehnologije pruža niz  pogodnosti. Jedna od njih je da korisnik može da izvrši određen broj transakcija jednim telefonskim  pozivom, umesto da odlazi u banku i neposredno daje naloge za plaćanje ili da ispisuje čekove i šalje ih na realizaciju.

Sve manje banke i druge finansijske institucije prihvataju pružanje usluga ove vrste preko zajedničkih servisa jer se omogućava pružanje usluga bez većih ulaganja u hardver,softver i zaposleno osoblje. Za razliku od manjih banaka, 38% banaka čija aktiva prelazi 500 miliona dolara, pružaju usluge telefonskog plaćanja računa direktno preko sopstvenog telefonskog servisa bez posrednika.  Nezavisno od pristupa koji se koristi banka je odgovorna za obradu transakcija posle telefonskog  poziva po nalogu korisnika. Da bi se transakcije obradile, banka mora da raspolaže softverom koji je u stanju da prati promene stanja na računu korisnika na početku telefonskog poziva, u toku i posle telefonskog poziva, kao i da raspolaže bazom podataka o korisnicima, njihovim računima i svim  promenama na tim računima. Obično se plaćanje po nalogu korisnika vrši putem automatizovanih obračunskih mesta do finansijske institucije koju odredi primalac, koja na kraju odobrava račun primaoca i obaveštava ga o  promenama na računu Korišćenjem usluge ove vrste, pored usluge plaćanja, korisnik je u mogućnosti da vrši proveru salda svojih računa,vrši transfer sa računa na račun i slično.

5.

VIDEO BANKARSKO POSLOVANJE

Video bankarsko poslovanje iz kuće predstavlja interaktivni sistem koji nudi kvalitetnu, novu i  potpunu transformaciju bankarskih usluga. U ovom trenutku većina video bankarskih sostema nudi više  baznih servisa za plaćanje računa, proveru stanja na računima, transfer sredstava sa računa na račun i slično. Video bankarski sistemi imaju za cilj da obuhvate kompletan spektar uslužnih servisa, kao i da omoguće pristup ostalim uslužnim servisima, poput kućne kupovine, igre, zabave, zatim informacije o aukcijama, redovima vožnje, sportskim događajima, pozorištima, bioskopima, vremenskoj prognozi i slično. Značajan uticaj na sam dizajn servisa ima selekcija servisa koji se nude. Da bi korisnik pristupio mrežama i uslužnim servisima banke, potrebno je da unese PIN. Pored opcija koje se nude iz kategorije  bankarskog poslovanja od kuće, korisnik može izabrati i druge uslužne servise, kao što su vesti, zabava i slično.

6.

BANKE NA INTERNETU

U Internet plaćanjima jedna od osnovnih tendencija je pojava nefinansijskih posrednika u  plaćanjima i kašnjenje banaka u ulasku na ovaj deo tržišta.Velika tehnološka intenzivnost ovih novih aktivnosti je jedan od razloga za ovakvo stanje, zbog čega su mnoge firme koje se bave informacionim tehnologijama diverzifikovale svoju delatnost i ušle u oblast primene te iste tehnologije. Međutim, i  banke sve više uviđaju značaj Interneta i počinju da razvijaju svoju aktivnost na ovom polju. Banke su najpre imale samo svoju prezentaciju na Internetu, da bi kasnije počele da pružaju razne usluge svojim korisnicima putem Interneta. Strah banaka od nesigurnosti interneta za finansijsko poslovanje je glavni razlog zbog kojeg  banke nisu više prisutne na ovoj mreži. Zbog toga se razvijaju novi zaštitni sistemi koji će omugućiti da se kompletno razvije finansijsko poslovanje na internetu,jer se kao motiv pojavljuju znatno niži troškovi poslovanja. Implementacija odgovarajućih zaštitnih mehanizama ne sme suviše povećati troškove poslovanja kako ne bi postalo neracionalno da se posluje na Internetu, ali, u isto vreme, troškovi sigurnosnog sistema su mali kad se ima u vidu potencijalna šteta nastala neovlašćenim upadom u sistem banke. Primena savremenih informacionih i komunikacionih tehnologija u bankarstvu dovodi do ubrzane  promene mnogih segmenata finansija, pojave novih bankarskih institucija i njihovo prestrukturiranje, kao i pojave novog vida interakcije banaka i potrošača. Primena ovih tehnologija u bankarstvu u samoj

 praksi dovodi do elektronskog pristupa bankama, elektronsko plaćanje,s posobnost da se zahteva transfer sredstava sa različitih računa, online isporuke bankarskih brošura i informacija, mogućnost korišćenja finansijskih softvera i online plaćanje putem šifrovanih kartica. Korišćenje ovih online usluga povećava efikasnost odvijanja bankarskih poslova. Bankarstvo na internetu pruža sledeće mogućnosti: • stvaranje novog okruženja za vođenje poslova; • stvaranje novih veza i pronalaženje novih resursa; • radno vreme neprekidno tokom cele godine. Banke razmatraju različite faktore koji utiču na donošenje odluke da se posluje na internetu. U te faktore spadaju strateška upotreba interneta, potencijalni i realni problemi koji nastaju poslovanjem na internetu, korišćenje interneta od strane velikih i malih banaka, spremnost korisnika da koristi internet u bankarstvu s obzirom na potencijalni rizik, kao i lokacije banaka širom sveta. Bitan faktor za donošenje ove odluke je i veličina kapitala kojim banke raspolažu. Prema nekim istraživanjima, banke čija je aktiva mala nude više servisa na internetu od banaka sa većom aktivom, koje su konzervativnije po ovom pitanju. Osim prednosti koje donosi bankarstvo na internetu postoji i niz kritičnih elemenata koje treba razmotriti i otkloniti kako bi ovaj vid poslovanja pružio odgovarajuću bezbednost i olakšanje u toku rada. Korisnici zahtevaju pristup informacijama o računima, transfer sredstava sa računa na račun i elektronska plaćanja; banke treba da budu u mogućnosti da zadovolje sve ove zahteve i da obezbede sigurnost postojećih bankarskih poslova. Elektronske banke sve više koriste odgovarajuće programske pakete koji omogućavaju ne samo operativno poslovanje, već i podršku za donošenje kreditnih i drugih poslovnih odluka. Ovo utiče i na   pojavu velikih organizacionih promena u bankarskim institucijama, pre svega u smanjivanju broja filijala i ekspozitura usled uvođenja savremenih oblika komunikacija sa klijentima u vidu ATM-a, POS terminala kao i kućnog bankarstva. Pomenute organizacione promene,koje treba posmatrati kao dugoročan proces vezan za sukcesivne faze u uvođenju informacionih i komunikacionih tehnologija u  bankarske sisteme, teže da konvertuju klasičnu fizičku banku u novi model virtuelne banke. Tokom ovih promena, korisnici neosetno prelaze na nove metode interakcije sa bankom, a da se pri tome ne gubi njihov ranije stečen odnos. Razna istraživanja pokazuju da u razvoju bankarskih usluga dolazi do opadanja klasičnih filijalskih usluga u korist razvoja usluga virtuelnog bankarstva. Najveći trend rasta ima ATM. Telefonsko   bankarstvo je na drugom mestu, a zatim sledi bankarstvo preko kućnog računara i interaktivna televizija. Danas ima više primera bankarstva u mrežama sa javnim pristupom. Security First Network Bank  (SFNB) u SAD-u jedna je od takvih banaka. Ova banka je počela sa radom oktobra 1995.godine, i u to vreme je bila prva potpuno opremljena elektroska banka i slobodno se može reći da je označavala  prekretnicu u razvoju bankarstva. SFNB koristi Five Pace-ov softver "Virtuelni finansijski menadžer", koji obuhvata čitav niz online usluga poput finansijskih usluga, uključujući i štedne uloge, osiguranje i slično, i ima za cilj da korisnicima obezbedi lak i stalni pristup bankarskim uslugama. Glavne prednosti SFNB su pogodnost korišćenja usluga i niski troškovi poslovanja. Obezbeđivanje sigurnog poslovanja je,ipak,glavni faktor uspeha ove banke. Uopšteno, dosadašnja iskustva SFNB su pozitivna. Tako, na primer, za prva tri meseca rada banka je privukla 2000 korisnika sa 50 miliona dolara aktive. Sigurnost bankarskih transakcija na internetu je ono što predstavlja segment posebnog interesovanja. U današnjim istraživanjima posvećuje se naročita pažnja ovim problemima kako bi se

 pronašla rešenja koje će omogućiti bezbedno odvijanje online procesa iz domena finansija putem mreža. Da bi banke zadovoljile zahteve korisnika one moraju pružiti adekvatne usluge i zadovoljiti pet osnovnih principa: jednostavnost, ponudu usluga, pogodnost, kvalitet i cene. Elektronsko bankarstvo daje zadovoljavajuće rezultate kada se ostvari: • niska cena interaktivnog pristupa od kuće, uz pogodni informacioni servis; • razvoj sistema koji mogu podržati maloprodajne aktivnosti vezane za plaćanja; •  ponuda što kvalitetnijih informacija korisnicima; • razvoj proizvoda i usluga koji će biti privlačni korisnicima i različiti od onih koje nudi konkurencija; • identifikacija novih marketinških segmenata u kojima postoji spremnost ulaganja u online  bankarstvo.

7.

EFEKAT ELEKTRONSKOG BANKARSKTVA NA TRŽIŠTE

Smanjenje troškova, ušteda vremena i povećanje produktivnosti su potencijalne prednosti koje elektronsko bankarstvo pruža. Kada dve strane elektronski povežete, direktnom linijom virtualno  preko elektronskog prodajnog mesta, vi elektronski spajate prodavce i kupce, stavljajući ih u istu grupu korisnika . Elektronsko poslovanje između kompanija i potrošača se zasniva na sigurnim plaćanjima. Poslovanje između kompanija je mnogo zahtevnije, jer podrazumeva sistem bezbednosti, ne samo za finansijske transakcije, nego i za elektronske poruke, izdate naredbe, ugovore i druge poverljive dokumente. Da bi se koristila veza između korisnika i njegovog digitalnog potpisa, PKI zahteva  poverljivu treću stranu, ili sertifikaciono telo. Uloga sertifikacionog tela je da izdaje digitalni sertifikat, elektronski ekvivalent identifikacionoj kartici, koji se sistematski koristi u svakoj transakciji.  Benefiti elektronskog bankarstva za poslovnu banku:             

niža cena obrade pojedinih transakcija od 10 do 30 puta  pružanje kvalitetnijih i bržih usluga klijentima Davanje usluga klijentima u mestima gde nema šalterskih mesta Smanjenje troškova otvaranja novih šalterskih i dodatnih radnih mesta Smanjenje troškova papira i poštanskih usluga Preuzimanje klijenata od onih banaka koje ne nude e-banking Olakšano preuzimanje mnogobrojnih računa pravnih lica u kratkom vremenu Smanjenje redova u bankama E-bank otvara nove tržišne kanale Jednostavno i jefttino izvođenje marketinških akcija i promocija novih bankarskih usluga za ciljanu populaciju Podržava integrisanje i elektronsko povezivanje platnog prometa u zemlji i inostranstvu   Najviši stepen zaštite sa PKI i smart karticom, koji onemogućavaju zloupotrebu i daju  podsticaj klijentima za elektonsko poslovanje Kvalitetnije korišćenje zaposlenih preusmeravanjem sa šaltera i jednostavnih poslova na  poslove prodaje i marketinga – rast prodaje

 Benefiti elektronskog bankarstva za klijente:            

Lako korišćenje – sličnost sa papirnim obrascima Banka je otvorena 24 sata dnevno Obavljanje bankarskih poslova iz sopstvene kancelarije ili kuće, u vreme kada mu to najviše odgovara Stalan uvid u trenutno stanje svih računa Ažuran uvid u tekuće prilive, što podstiče brži obrtaj sredstava Priprema platnih naloga sa valutacijom unapred Slanje zahteva sa reklamacijom, potvrdom za plaćanje i sl. Mogućnost uvoženja naloga iz klijentovog informacionog sistema izbegavanje duplog unosa Vođenje ažurnih podataka o klijentovim partnerima i njihovim računima Mogućnost otkazivanja poslatih naloga Štampa po izboru (izvodi, platni nalozi, poruke banke , itd.) Mogućnost podele raznih nivoa ovlašćenja svojim zaposlenim saglasno ovlašćenjima koje imaju na radnom mestu.

U pogledu cena usluga i proizvoda elektronskog bankarstva može se konstatovati da su mnogo  povoljnije u odnosu na bilo koji drugi vid poslovanja.

Glava osma

MEĐUNARODNE BANKARSKE INSTITUCIJE

1.

MEĐUNARODNA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ (IBRD)

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD - Internalional Bank for Reconstruction and Development) formirana je svetskoj monetarnoj konferenciji u Breton Vudsu (SAD) 1944. godine, koja je i održana sa idejom da se preduzme međunarodna akcija za uređenje stabilnih ekonomskih i valutih odnosa u svetu. Ova institucija je poznata u svom delovanju i pod nazivom Svetska banka (WBWorld Bank), a sedište joj je u Vašingtonu (SAD). Članstvo zemalja članica Svetske banke je uslovljeno članstvom u Međunarodnom monetarnom fondu. Za razliku od Fonda koji se bavi poslovima kratkoročnog finansiranja, Svetska banka se bavi   poslovima srednjoročnog i dugoročnog finansiranja. Banka daje kredite zemljama članicama za finansiranje projekata koji doprinose rastu i razvoju nacionalne privrede. Banka ocenjuje ekonomsku efikasnost projekata i odobrava određena kreditna sredstva ukoliko takvi projekti doprinose stvaranju uslova za plasman privatnog kapilala, proširenju međunarodne trgovine i strukturne ravnoteže u razvoju zemalja koje realizuju takve projekte. Pored redovnih kredita kojima Svetska banka podržava finansiranje projekata, praksa banke je da odobrava i kredite za tzv. strukturna prilagođavanja koji su opšte razvojnog karaktera.. Osnovni zadatak  Svetske banke je bio da potpomogne obnovu ratom razrušene privrede zemalja članica. Banka je olakšavala investiranje kapitala i tako podsticala razvoj proizvodnih mogućnosti u manje razvijenim zemljama. Posle nekoliko poratnih godina, kada su se mnoge privrede oporavile od posledica rata, osnovni zadatak IBRD bilo je dalje finansiranje razvoja zemalja-članica. Međutim, pojavilo se dilema da li je njen zadatak da finansira privredni razvoj kao takav, bez obzira je li ta zemlja razvijena ili ne, ili da finansira razvoj zemalja u razvoju. Statut Banke ne daje precizan odgovor na ovo pitanje, mada je prihvaćen stav da i ako banka nije zatvorena za industrijske zemlje ipak treba prvenstveno da pomogne rešavanje problema nerazvijenih zemalja. Sledeći zadatak IBRD je da daje garancije investitorima, pri čemu se stara da se prvenstveno ostvare prioriteti razvoja, da doprinese bržem prelasku zemlje iz stanja nerazvijenosti u razvijenu ekonomiju, da zajmovi budu u skladu sa zajmovima iz drugih izvora itd. Osnovna ideja pri formiranju  banke bila je da ona bude posrednik između viška privatnog kapitala i zemalja kojima je on potreban, te  je alternativno ostavljena mogućnost da Banka i sama daje zajmove. Međutim, privatni kapital, za kojeg se smatralo da će biti osnovni nosilac finansiranja posleratnog razvoja, pokazao se kao nedovoljan i neorganizovan. U takvim uslovima Banka je odigrala izuzetno značajnu ulogu jer je   preuzela na sebe davanje zajmova nerazvijenim zemljama iz sopstvenih izvora. Dok je privatnom kapitalu od velike važnosti bio faktor sigurnosti, odnosno rizika pri plasmanu sredstava, a svetu su bila  potrebna ogromna finansijska sredstva, jedino je Svetska banka reagovala na pravi način, ublažavajući tražnju za tim sredstvima.

Početni odobreni kapital pri osnivanju Banke iznosio je deset milijardi dolara, ali treba ukazati na razliku između odobrenog i uplaćenog kapitala. Odobreni kapital je veći od uplaćenog jer se samo deo odobrenog kapitala uplaćuje (20%), a ostatak služi kao garancija za obaveze Banke (80%). Zemlje članice mogu biti pozvane da uplate određeni deo ovog garantnog iznosa, u svojim nacionalnim valutama, ukoliko je to Banci potrebno da bi odgovorila svojim obavezma. Svetska banka je organizovana po vlasničkoj strukturi kao akcionarsko društvo. Početni kapital Banke je obezbeđen iz kvota zemalja članica, da bi se naknado povećavao potencijal pribavljanjem sredstava na finansijskom tržištu, zatim kroz formu kofinansiranja ili emisijom obveznica (za koje papire garantuju vlade zemalja na čije valute glase obveznice) koje su tražene na međunarodnom tržištu kapitala (jer Banka ima visok  kreditni rejting–AAA credit rating). U svojoj politici plasmana banka primenjuje kriterijum uravnoteženosti kako u pogledu širine namena tako i u pogledu teritorijalnog rasporeda zajmova.Zemlja koja želi da postne član IBRD mora prethodno da bude članica Međunarodnog monetarnog fonda. Sa prvobitnih 29 zemalja-članica broj zemalja povećao se na preko. Svetska banka pruža i tehničku asistenciju zemljama u razvoju, primarno u izradi investicionih  projekata. Pod okriljem Svetske banke formirane su posebne specijalizovane finansljske institucije: (1) Međunarodna finansijska korporacija (IFC-Inlernational Financial Corporation) (2) Međunarodno udruženje za razvoj (IDA-Internalional Development Association) (3) Međunarodna agencija za garancije (MIGA) Ciljevi poslovanja i način rada ovih institucija može se predstaviti šematski na sledeći način. Tabela 1. Grupa svetske banke THE WORLD BANK  International bank  International toi Reconsimclion Development and dcvelopinent (IBRD) Association (IDA) Ciljevi institucije Unapređenje ekonomske 1960. razvijenosti zemalja  Njsiromašnije u razvoju, zemlje članice: 80%  pružanjem od kredita IDA finansijske i odlazi u zemlje koje tehničko-stručne imaju prosečan   pomoći u razvoju i GDP ispod 410%. izgradnji specifičnih Mnoe od ovih Godina osnivanja   projekata u javnom zemalja su tako Tipovi zemalja u i privatnom sektoru. siromašne da nisu u koje institucije mogućnosti da usmerava sredstva 1945. uzajmljuju sredstva Zemlje u razvoju ni od IBRD koje ne spadaju u grupu najsiromašnijih. Pojedine članice uzajamljuju kombinovana

International Finance Coiporation (IFC) Unapređenje ekonomskog razvoja zemalja u razvoju   pružajući pomoć u mobilizaciji domaćeg i inostranog kapitala za razvoj isključivo  privatnog sektora. 1956. Svi tipovi zemalja u razvoju, od najsiromašnijih do najrazvijenijih.

sredstva IBRD i IDA (“blend” of  IBRD loansand IDA credits) Privredni sektori u Spoljoprivreda i razvoj ruralnih područja, Agrobiznis, razvoj, koje institucije energetika, obrazovanje, transport, finansijske usmeravaju sredstva. telekomunikacije, industrija, rudarstvo, kompanije, razvoj finansijske mreže, urbani razvoj, energetika, mala vodoprivreda, zdravstvo i ishrana   preduzeća rudarstvo, stanovništva. Pojedini tipovi ne-projektnih institucije tržišta   popzajmica uključujući strukturnanovcem i turizam i  prilagođavanja. usluge. Period na koji institucije 7 do 12 godina  pozajmljuju (plasiraju) sredstva. Prosečno 3 godine Prosečan period Generalno od 15 do 20 godina 50godina U nivou tržišnih  plasmana. (40 i 35 g.) kamatnih stopa Grejs period

Generalno od 3 do 50 godina 10godina =10.97% 0.0%

Kamatni period (srddstva devedesetih) Ostale provizije

Provizija odobreni neiskorišćeni kredita

na i deo

Provizija na neiskorišćeni deo zajma (Commitment fee) 0.75% (0.25) nova Privatna preduzeća i  provizija (front-end fee) 0.25 vladine organizacije koje daju podršku Godišnja provizija na odobreni i  privatnom sektoru. neiskorišćeni deo kredita 0.5% i servisna  provizija 0.75%

Vlade, vladine agencije, privatna Primaoci (korisnici)   preduzeća i banke koje mogu pribaviti finansijaske podrške garancije vlade po zajmu IBRD Osnovni vid

Osnovni vid

Garancija vlade Združivanja na finansijskom Glavni metod Donacije vlada zemalja članica   porasta finansijskih fondova institucije Izvor: Onkvisit / Shaw. str. 740-741

tržištu Pozajmice od IBRD.

(1) Međunarodna finansijska korporacija je specijalizovana agencija koja postiče privredni razvoj zemalja ulaganjem pivratnog kapitala prvenstveno u zemlje u razvoju. Korporacija uglavnom odobrava kredite privatnim preduzećima učešćem u njihovom kapitalu bez prava upravljanja. Isto tako, korporacija povezuje domaća i inostrana preduzeća, a pruža i tehničku pomoć zemljama članicama na međunarodnom tržištu kapitala. Međunarodna finansijska korporacija je osnovana 1956. godine kao afirmacija Svetske banke. (2) Međunarodno udruženje zu razvoj osnovano je 1960. godine, takođe kao afirmacija Svetske banke. Osnovna aktivnostu Udruženja je da odobrava kredite najmanje razvijenim zemljama  pod znatno povoljnijim uslovima od uslova na međunarodnom tržištu kapitala. Rokovi takvih kredita su izuzetno povoljni (i do 50 godina), sa dugim početkom otplate kredita (grace period i do 10 godina). (3) Međunarodna agencija za garancije pruža garancije privatnom kapitalu i sredstvima drugih kofinansijera za projekte kojima je dala podršku Svetska banka, radi prevazilaženja problema rizika za plasman sredstava u nerazvijene zemlje. Međunarodna agencija za garantovanje investicija (MIGA) osnovana je 1988. godine. Cilj ove finansijske organizacije je da stimuliše priliv privatnog kapitala u zemlje u razvoju putem dovoljno garancija za nekomercijalne rizike (vladina ograničenja u  pogledu reparzijacije kapitala, položaj ino vlasništva, ratni sukobi i sl.). Programi koje finansira IBRD prolaze kroz nekoliko faza: o

o

o

o

o

Faza identifikacije – obuhvata utvrđivanje objekata čijem finansiranju treba pristupiti zbog njihovog doprinosa razvoju nacionalne privrede i njihovih ekonomskih i tehničkih karakteristika. Faza pripreme – u ovoj fazi zajmotražilac i Banka zajednički sagledavaju i pronalaze najpovoljnije i najprihvatljivije varijante projekta u tehničkom i ekonomskom pogledu. Faza ocene , pregovora i prihvatanja – po završetku studije o projektu, pristupa se njegovoj oceni. Ocenu projekta izvode stručnjaci Banke, a po potrebi se mogu angažovati stručnjaci sa strane. U toku ocene, valorizuju se tehnički, institucionalni, ekonomski i finansijski aspekti   projekta. U tehničkom pogledu ocena podrazumeva: pouzdanost projekta, uvažavanje odgovarajućih standarda, veličinu i lokaciju objekta, tehnologiju, opremu, projektovani obim   proizvodnje, transportnu povezanost, uticaj na prirodnu sredinu itd. Pri ocenjivanju institucionalnih uslova za realizaciju projekta, uzimaju se u obzir: organizacija, upravljanje, kadrovi i politika poslovanja u užem i širem okruženju u kojem će se projekat realizovati. Faza izvršenja i nadzor – u toku realizacije projekta obaveza je investitora da kreditoru  povremeno dostavlja izveštaj o dinamici radova na projektu, troškovima, finansijskim efektima i sl. Kreditor (IBRD) često upućuje misije stručnjaka u zemlju kojoj je zajam odobren da bi na licu mesta stekao uvid u to kako se troše odobrena sredstva i da li se projekat ostvaruje u skladu sa sporazumom. Po završetku projekta, Banka, uz učešće investitora, priprema konačan izveštaj o izvršenju projekta i dostavlja ga vladi zemlje korisnik kredita, Odboru izvršnih direktora i izvršnom direktoru koji predstavlja tu zemlju u IBRD. Faza naknadne ocene projekta – početkom 70-tih godina Banka je počela da primenjuje i  praktikuje naknadnu ocenu projekta. Svrha ovog posla je da se analizom pozitivnih i nagativnih efekata izvuku pouke za poslovanje Banke u budućnosti.

1.1.

Međunarodno udruženje za razvoj (IDA)

Krajem 1950. postalo je jasno da najsiromašnije zemlje ne mogu da priušte da pozajme kapital za razvoj pod uslovima koje je postavila Svetska banka. Njima su bili potrebni manje zahtevniji uslovi. Po inicijativi Amerike, grupa zemalja članica se složila da se osnuje agencija koja će davati zajmove veoma siromašnim zemljama po veoma povoljnim uslovima. Tako je nastalo Međunarodno udruženje za razvoj (IDA). Međutim, pošto se želelo da ova agencija podleže disciplini banke, ona je osnovana kao deo Svetske banke. Ugovor o osnivanju IDA stupio je na snagu 1960. godine. Prvi krediti su odobreni 1961. godine Hondurasu, Indiji, Sudanu, Čileu. IDA pozajmljuje novac samo onim zemljama koje ima prihod per capita niži od $895 (1998) i finansijsku nemogućnost da pozamljuju od IBRD. Trenutno, 78 zemalja ima mogućnost da pozajmljuje od IDA. Kada GNP zemlje premaši postavljene kriterijume IDA, zemlja više nije u mogućnosti da  pozajmljuje od IDA već se upućuje na IBRD. Zemlje koje su ranije pozajmljivale od IDA, ali zbog  prosperiranja nemaju više prava su Kina, Kostarika, Čile i Egipat. Više od 30 bogatijih zemalja članica periodično prilaže novac potreban za finansiranje ove vrste. IDA krediti su oslobođeni kamate,nose godišnju administrativnu taksu od 0.75% i daju se na dugi rok  od 35 do 40 godina, sa dozvolom zakašnjenja od 10 godina. IDA godišje pozajmljuje u proseku $6  biliona najsiromašnijim zemljama sveta za različite vrste razvojnih projekata, pogotovo za one koji se tiču osnovnih ljudskih potreba, kao što je osnovno obrazovanje, osnovna zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarije. IDA takođe finansira projekte koji štite čovekovu okolinu, poboljšavaju uslove za privatni   biznis, grade potrebnu infrastrukturu i podržavaju reforme usmerene ka liberalizaciji nacionalnih ekonomija. Razlozi za osnivanje IDA nalaze se u neadekvatnosti mehanizma finansiranja IBRD za najsiromašnije zemlje članice. Iako zajmovi IBRD podrazumevaju povoljnije uslove finansiranja u odnosu na tržišne, oni su ipak skupi za najnerazvijenije zemlje od kojih se pod tim kriterijumima ne može očekivati određen nivo rentabilnosti projekta i sigurnost vraćanja pozajmljenih sredstava.  Na ovaj način, prema koncepciji osnivača IDA o fleksibilnijem mehanizmu dugoročnog finansiranja  javnog sektora, grupi najmanje razvijenih zemalja obezbeđen je pristup sredstvima koja služe za finansiranje  projekata važnih sa stanovišta olakšavanja i skraćivanja puta izlaska iz nerazvijenosti. Početni kapital IDA je iznosio 1 milijardu dolara, da bi vremenom i povremenim odlukama o obavezi  povećanja upisanog kapitala dostigao iznos 1989. godine od 54 milijarde dolara. Razvijene zemlje, kao jedna grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote u celosti u konvertibilnoj valuti, dok nerazvijene zemlje, kao druga grupa zemalja članica, uplaćuju svoje kvote 10% u konvertibilnoj valuti, a 90% u nacionalnoj valuti. Razvijene zemlje se pojavljuju kao davaoci sredstava, a nerazvijene zemlje kao korisnici sredstava. Uslovi finansiranja IDA su veoma povoljni. Zajmovi IDA daju se na rok 50 godina (od 1987. godine rok   je skraćen na 40 godina), bez kamate i sa počekom od 10 godina. Plaćaju se samo administrativni troškovi 0.75% na neiskorišćeni, a još nevraćeni iznos zajma. Pored finansiranja razvoja u obliku zajmova, pravila IDA ne isključuju davanje besplatne ekonomske  pomoći. Korisnici zajmova mogu biti vlade zemalja članica, ali i druga javnopravna i privatnopravna lica, kao i druge međunarodne i regionalne organizacije. IDA finansira ne samo strogo proizvodne projekte, na čemu  pretežno insistira IBRD, već u skladu sa svojim pravilima njena sredstva mogu se koristiti i za projekte obrazovanja, komunalne projekte, projekte stambene izgradnje i sl. Zajmovi mogu pokrivati ne samo devizne već i lokalne troškove projekta i nije potrebna izričita državna garancija. Pravo na korišćenje zajmova IDA imaju zemlje do određene visine nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, što se menja u skladu sa kriterijumima stepena privredne razvijenosti i kretanja u vrednosti dolara. Shodno tome, zemlje u razvoju koje imaju nacionalni dohodak po glavi stanovnika ispod 970 dolara (prema vrednosti dolara iz 1987. godine) imaju pravo na korišćenje zajmova IDA. Praksa, međutim, pokazuje da su najveći deo zajmova koristile zemlje sa nacionalnim dohotkom ispod 400 dolara po stanovniku. Članstvo u IDA uslovljeno je prethodnim članstvom u IBRD. Krajem 1989. godine IDA je imala 137 zemalja članica.

IDA je posebno pravno lice i ima sopstveni kapital, ali kao ogranak IBRD predsednik i službeno osoblje IBRD su istovremeno predsednik i službeno osoblje IDA. Polazeći od bliskosti zadataka ovih međunarodnih finansijskih organizacija došlo se do zaključka da se tako lakše i efikasnije vodi poslovna politika i uz manje troškove poslovanja.  Najveći korisnici sredstava IDA su do sada bile najsiromašnije zemlje Afrike Južno od Sahare i zemlje Južne Azije. Specijalni program je lansiran 1987. godine koji je obezbedio uslove za kofinansiranje najsiromašnjih zemalja u razvoju koje su suočene i sa enormnim spoljnim dugom. Od strane stručnjaka ovaj program je ocenjen kao značajan napredak u pravcu koordinacije medjunarodne razvojne politike. Kao i IBRD, IDA ima sedište u Vašingtonu.

Organizacija i funkcionisanje IDA IDA je osnovana sa ciljem da se povoljnijim kreditima omogući razvoj proizvodnih kapaciteta zemalja u razvoju, uključujući i finansiranje investicionih objekata (saobraćajnice, irigacije...) koje ne stvaraju neposrednu dobit, ali čija realizacija doprinosi rastu životnog standarda nerazvijenih zemalja. Članstvo IDA uslovljeno je članstvom u IBRD. Na kraju fiskalne 1995. godine Udruženje ima 158 članica, podeljenih u dve grupe: Prvu grupu sačinjavaju razvijene zemlje, a u novije vreme i zemlje u razvoju koje ostvaruju suficit u platnom bilansu,; Drugu grupu, koja je znatno brojnija, sačinjavaju zemlje u razvoju. Zemlje prve kvote uplaćuju upisane kvote na sledeći način: Odmah 10% u zlatu ili konvertibilnim valutama, 18% u roku od 30 dana u zlatu ili konvertibilnim valutama a ostalih 72% u četiri godišnje jednake rate, takođe u zlatu ili konvertibilnim valutama. Doprinos zemalja druge grupe, formira se na sledeći način: 10 % u zlatu ili konvertibilnim valutama, odmah, 90% uplaćuju u svojoj nacionalnoj valuti u pet jednakih godišnjih rata. IDA formira svoj kapital i kreditni potencijal iz sledećih izvora: o o o o o

Uplaćenih kvota zemalja članica, Doprinosa na osnovu povremenih ¨popunjavanja¨, Transfera dela profita IBRD, Otplata po ranije datim kreditima, Poklona.

Početni kapital udruženja bio je 1 mlrd. dolara, da bi na kraju fiskalne 1995. godine ukupno upisani kapital dostigao iznos od 93 mlrd. dolara. Udruženje pruža finansijsku pomoć zemljama članicama u vidu zajmova ali nije isključena ni mogućnost i drugih vidova finansijske pomoći. Pri raspodeli kreditnih sredstava, IDA uvažava sledeće kriterijume: o o o o o

Članstvo u udruženju,  Nivo siromaštva u zemlji članici, Bonitet potencijalnih korisnika kredita, Ekonomski učinak potencijalnih korisnika kredita, Raspolaganje projektima pogodnim za finansiranje od strane Udruženja.

Uslovi pod kojima IDA pruža finansijsku pomoć nerazvijenim zemljama smatraju se vrlo  povoljnim. Rok otplate kredita je 50 godina, s tim da amortizacija počinje po isteku perioda od 10 godina, posle čega se otplaćuje po 1% u trajanju od 10 godina, a u sledećih 30 godina po 3% godišnje. Kredit se odobrava beskamatno, uz naplatu provizije od 0,75% godišnje na iskorišćeni iznos kredita.

Od 1982. godine naplaćuje se i provizija od 0,5% na odobreni a još neiskorišćeni iznos. Udruženje participira u finansiranju projekata sa oko 40% predračunske vrednosti. Do kraja fiskalne 1995. godine IDA je odobrila preko 2000 kredita u ukupnom iznosu od 72 mlrd. dolara (uključujući i sredstva odobrena preko Specijalnog fonda i Fonda za razvoj Afrike.) IDA svoje ciljeve najvećim delom ostvaruje odobravanjem kredita (radi se o poslovima srednjeročnog i dugoročnog karaktera) i davanjem garancija. Pri odobravanju kredita i davanju garancija, IDA se pridržava brojnih principa, od kojih se posebno ističu: IDA odobrava kredit i daje garancije za one investicione projekte koji imaju svoje ekonomsko o opravdanje i koji će, nakon stavljanja u pogon, svojom rentabilnošću omogućiti uredno servisiranje kredita. IDA finansira devizni deo investicionog projekta, a ostali troškovi projekta pokrivaju se, po o   pravilu iz domaćih izvora. U izvesnim prilikama, kao na primer, hitnost projekata, nemogućnost investitora da participira u zatvaranju finansijske konstrukcije ili ako je jasno da  bi finansiranje lokalnih izdataka u vezi sa projektom delovalo na rast cena, Banka je spremna da finansira i izdatke u lokalnoj valuti. o Kredite koje IDA daje (odobrava) preduzećima na području zemlje članice obavezno garantuje zemlja članica ili državna ustanova čija je garancija prihvatljiva za IBRD (Centralna banka). IDA odobrava zahteve prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata, a daleko ređe za opšte o razvojne projekte. Kod odobravanje kredita IDA mora steći utisak da potencijalni korisnik kredita nije mogao o osigurati neophodna sredstva uz povoljnije uslove iz drugih izvora. Banka ne može uslovljavati korišćenje odobrenog kredita na teritorije neke zemlje članice. o Kontinuitet u saradnji. o Organi upravljanja IDA su: Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora, predsednik. Sedište IDA nalazi se u Vašingtonu. IDA ima sledeće organe upravljanja: Odbor guvernera – najviši organ upravljanja koji se sastoji od predstavnika svake zemlje čalanice. To su redovno ministri finansija ili guverneri centralnih banaka. Odluke iz svoje nadležnosti odbor guvernera donosi na skupštini koja se održava jednom godišnje. Između dve skupštine, ukoliko se ukaže potreba, odbor guvernera donosi odluke glasanje pismenim putem. Odbor izvršnih direktora je izvršni organ IDA i sastoji se od 24 izvršna direktora od kojih 5 imenuju zemlje članice s najvišim brojem glasova (SAD, Japan, Nemačka, Francuska i Velika Britanija), a ostalih 19 biraju ostale zemlje članice, s obzirom da ostale članice nemaju dovoljan broj glasova da bi same mogle da izaberu izvršnog direktora, to više zemalja putem dogovora, formira ¨izborno telo¨ ili grupaciju i bira jednog zajedničkog izvršnog direktora. Predsednik  IDA – rukovodi poslovanjem IDA, saglasno opštim smernicama poslovne politike koju su definisali izvršni direktori.

1.2. Međunarodna finansijska korporacija (IFC) Međunarodna Finansijska Korporacija (IFC), kao afilijacija IBRD, osnovana je 1956. godine. Članice IFC mogu biti samo one zemlje koje su prethodno primljene u članstvo IBRD. Do sada su u IFC učlanilo 172 zemlje članice IBRD. Sedište IFC je u Vašingtonu. Prema odredbama Statuta, osnovni zadatak IFC je da pomaže privredni razvoj podstičući investicioni ciklus u produktivna privatna preduzeća u zemljama u razvoju, a naročito u najnerazvijenijim zemljama članicama. Ovako definisan cilj, IFC ostvaruje: Investiranjem u proizvodna   privatna preduzeća u zajednici sa drugim zainteresovanim privatnim investitorima, bez državne

garancije u pogledu otplate. Stvaranjem povoljne klime za investicije privatnog kapitala i osiguranjem kvalifikovanog finansijskog tehničkog i organizacionog rukovodstva.Ova finansijska institucija plasira slobodna finansijska sredstva u raznim oblicima, od zajmova i direktnih investicija, do ulaganja u akcije privatnih preduzeća. Korporacija se, pored pomoći koju pruža članicama u razvoju u raznim formama investicija,  bavi i poslovima kao što su: Izrada projekata i poboljšanje njihovog kvaliteta, oružanje pomoći pri osnivanju, finansiranju i unapređivanju rada privatnih finansijskih kompanija za razvoj i drugih institucija koje su na unapređenju i finansiranju privatnih firmi, podsticanje razvoja tržišta kapitala u zemljama u razvoju, podsticanje interesa zemalja izvoznica kapitala za ulaganje u hartije od vrednosti  preduzeća zemalja uvoznica kapitala, pružanje saveta i davanje predloga zemljama u razvoju u pogledu koncipiranja mera koje doprinose stvaranju povoljnije klime za povećanje interesa privatnih investicija. Program u koji IFC plasira sredstva mora ispunjavati sledeće uslove: Mora biti produktivan i rentabilan, o Mora zadovoljiti interese države u koju se investira, u smislu mogućnosti devizne uštede, o   proizvodnje idferenciranih proizvoda i pružanje usluga, povećanja zaposlenosti, razvoja tehnologije i slično, Lokalni investitori moraju participirati u realizaciji programa, o Da investitor nije mogao osigurati potrebna sredstva iz privatnih izvora uz povoljnije uslove. o Sredstva kojima raspolaže Međunarodna Finansijska Korporacija formiraju se po osnovu: Uplata zemalja članica, o Zaduživanjem kod Svetske banke (IBRD) o Pribavljanjem sredstava na tržištu kapitala. o Upisani kapital korporacije iznosio je pri osnivanju 100 miliona dolara, da bi kasnije bio uvećan i fiskalne 1995. godine narastao na 2,9 milijardi dolara. Od osnivanja 1956. godine pa do danas, korporacija je investirala više od 30 mlrd. dolara u preko 1700 programa. Tako je tokom poslednjih pet godina na svaki dolar koji je plasirala IFC dolazilo još 5 dolara drugih izvora. Iako je vrlo usko povezana sa IBRD, IFC posluje kao samostalna finansijska institucija sa svojstvom pravnog lica. Organi upravljanja IFC su: Odbor guverenera, Odbor direktora, predsednik  odbora direktora i predsednik Korporacije.

1.3.

Međunarodna agencija za rešavanje investicionih sporova (ICSID)

Formiranjem Međunarodnog centra za poravnanje investicionlh sporova ICSID) 1966. godine  postojala je želja od strane predsednika i osoblja Svetske banke da se uključe u rešavanje takvih nastalih sporova, Najvažnija stvar za Banku je bila formiranje ICSID-a i verovanje da će takva institucija biti u stanju da pruži odgovarajuće usluge za poravnanje investicionih sporova između vlada i stranih investitora koji mogu uticati na povećanje međunarodnih investicionih tokova. ICSID je osnovan u okviru Konvencije o poravnanju investicionih sporova između zemalja  primalaca i davalaca investicija. Konvencija je donesena 14.9.1966. godine. ICSID je tada imao veće i sekretarijat. Administrativnim većem je predsedavao predsednik Svetske banke i njegov sastav čini po   jedan predstavnik svake države koja je ratifikovala Konvenciju. Godišnji sastanak ovog veća je  povezan zajedno sa sastankom Svetske banke/Fonda.

ICSID je nezavisna međunarodna organizacija. Međutim, ona ima snažne veze sa Svetskom   bankom. Svi članovi ICSlD-a su članovi Svetske banke. Troškovi ICSID-ovog sekretarijata su finansirani izvan budžeta Banke, mada troškovi koji nastaju individualno su procesuirani i uključuju obe strane. U skladu sa procedurom ICSID pruža usluge koje se odnose na izmirenje i arbitražu sporova između zemalja članica i investitora iz drugih zemalja. Izvori ICSID-a se formiraju od arbitraže i na dobrovoljnoj osnovi. Međutim, ako jedna strana izrazi želju da se arbitraža izvrši pod okriljem ICSIDa, to automatski može značiti unilateralan postupak bez pristanka druge strane. Prema tome, neke zemije članice ICSID-a, priznali mi to ili ne suprotstavljaju se, ali zahtevaju da Konvencija odredi i ustanovi da arbitražu sprovodi ICSID. Agencija je od 1978. godine uvela dodatna fakultativna pravila autorizirana od ICSID ovog sekretarijata, koji rukovodi određenim procesima između država i stranih investitora, koji se nalaze izvan okvira Konvencije. To uključuje proces poravnanja i arbitraže gde između ostalog učestvuju  pojedine države, odnosno države domaćini stranih investitora koje nisu članice ICSID-a. Usluge, kao što su poravnanje i arbitraža, su, takođe, na raspolaganju za slučajeve gde prepreke nisu investicione  prirode, koje se odnose na transakcije koje imaju «karakteristike koje se ističu ili razlikuju od klasičnih tržišnih transakcija». Ako tome dodamo pravila pružanja usluga, koja dozvoljavaju ICSID-u da upravlja određenim procesima koja nisu u skladu sa Konvencijom. Prema tome, stoji činjenica da  poravnanje između bilo koje države i stranog investitora se može izvesti samo uz pomoć one institucije koja raspolaže sa relevantnim izvorima podataka. Treća aktivnost ICSID-a odnosi se na polju poravnavanja sporova što se podudara generalnim ICSID-ovim prihvatanjem akta oko određivanja autoriteta i arbitara na ad hoc (npr. neinstitucionalno) osnovi. Ovo je jedan od zajedničkih razloga koji se odnose na kontekst sporazuma za arbitražu u okvim  pravila arbitriranja UN Komisije za međunarodnu trgovinu i pravo (UNCITRAL), koja je specijalno osnovana na ad hoc snovi. Proviziju koju ostvari ICSID od arbitraže odlazi u zajednički fond, kako je to predviđeno investicionim ugovorom između vlada zemalja članica i investitora. Prednost takvog načina funkcionisanja je da nacionalne vlade pristanu i da prestanu osporavati ICSID arbitražu, bilo je neophodno usvojiti preko dvadeset zakona o investicijama i potpisati preko 900 bilateralnih investicionih ugovora. Arbitraža koja se sprovodi pod pokroviteljstvom ICSID-a identična je u jednom od glavnih mehanizama za donošenje investicionih odluka o poravnanju u okviru četiri multilateralna trgovinska saveza i investiciona ugovora (The North American Free Trade Agreement, The Enegry Charter  Treaty, The Cartagena Free Trade Agreement, The Colonia Investment Protokol of Mercosur). Prema   proceduri konvencije ICSID-a, osnivanje određenih predstavništava u drugim zemljama zahteva  potpisivanje određenog sporazuma o pružanju predviđenih usluga. U okviru ICSID konvencije nije  predviđeno striktno da centrala bude zadržana u Vašingtonu. Delovi ICSID-a mogu biti razmešteni bilo gde u svetu. ICSID ima uspostavljene sporazume saradnje sa stalnim sudom za arbitražu u Hagu, Reglonalnim arbitražnim centrom za Aziju i Afnku sa sedištem u Kairu i Kuala Lumpuru, Australijskim centrom za međunarodnu komercijalnu arbitražu u Melburnu, Australijski komercijalnim centrom za poravnanja u Sidneju, Singapurskim međunarodnim centrom za arbitražu i GCC komercijalnim arbitražnim centrom u Bahreinu. Navedeni sporazumi su veoma korisni, u većini slučajeva ICSID-a, i pomažu da se uspostavi saradnja između ICSID-a i ovih institucija po pitanju nekoliko aspekata. Broj sporazuma između Agencije i drugih institucija u poslednjih nekoliko godina značajno raste. Sporazumi uključuju slučajeve koji se kreću u okviru ICSID konvencije i slučajeve u okviru ICSID fakultativnih pravila. Pored aktivnosti koje se odnose na rešavanje dužničkih sporova, ICSID   pruža konsultantske usluge i istraživačke aktivnosti i vrši objavljivanje većeg broja publikacija.

Agencija sarađuje sa Grupom Svetska banka i sastaje se na zahtev vlada za pružanje saveta u vezi sa investicijama i zakona o arbitraži.

1.4.

Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA)

Multilateralna agencija za garantovanje investicija (MIGA) je osnovana 1988. godine, kao član Grupe Svetska banka, da unapredi strane direktne investicije u zemljama u kojima je neophodno unaprediti životni standard i redukovati siromaštvo. MIGA ima puni mandat da osigura razvijenim zemljama zaštitu od investicionih ulaganja protiv nekomercijalnih rizika, da sprovodi istraživanje i obezbeđuje finansijsku pomoć. MIGA se u svojoj misiji pridržava četiri glavna pricipa: fokusiranje na klijente - servis investitora, zajmodavaca, vlada zemalja porekla koje podržavaju privatna preduzeća i  promovišu strane investicije; uključivanje u partnerstvo - rad sa drugim osiguravajućim agencijama, vladinim agencijama, međunarodnim organizacijama koje pružaju kompletan servis; promovisanje razvojnih očekivanja - odnosi se na poboljšanje životnog standarda ljudi u zemljama u razvoju, što je konzistentno sa ciljevima zemalja koje ulažu, poslovnim zahtevima i socijalnim principima; osiguranje finansijske stabilnosti - balansiranje razvojnih ciljeva i finansijskih raspoloživih sredstava kroz  promišljeno osiguravanje i stabilnost menadžment rizika. MIGA trenutno ima 161 člana, mada je otvorena za sve druge članove Svetske banke. Agencija ima kapital u vrednosti Specijalnih prava vučenja od jedne milijarde dolara. U martu 1999. godina Bord guvernera doneo je odluku da se kapital uveća prosečno za 850 miliona dolara, dok će onih 150 miliona dolara Agencija dobiti od Svetske banke na osnovu operacija na tržištu kapitala. Projekte koje podržava MIGA imaju širok dijapazon efekata: otvaraju se nova radna mesta,  prihod od poreza se uvećava, veštine i tehnološki know-now se transferišu. Lokalna zajednica u većini slučajeva ostvaruje sekundarne koristi kroz dobijanje nove infrastrukture, uključujući puteve, elektrifikaciju, bolnice, škole i pitku vodu. Strane direktne investicije koje su podržane od MlGA-e osiguravaju opstanak lokalnih investitora i rast lokalnog biznisa koji nudi dobre usluge i servis. Kao rezultat toga razvijene zemlje imaju veliku šansu da prekinu ciklus siromaštva. MIGA daje garancije na zahteve investitora da će odgovarati za društvene i standarde okruženja koji bi trebali da budu na svetskom nivou. U većini slučajeva se pokazalo da bez prisustva Svetske  banke projekti su bili neadekvatno osigurani. MIGA dobija pomoć, logistiku i neophodna sredstva od Grupe Svetska banka, koristeći paralelno znanje i garancije pri investiranju u nove projekte u zemlje u razvoju. MIGA pokušava da izvrši ujednačavanje uslova poslovanja koji u većini slučajeva negativno utiču na potencijalne investitore. MIGA je preokupirana problemima koji se odnose na političko okruženje i percepciju  političkog rizika koji su često destruktivni za investiranje. Strane direktne investicije u većini slučajeva zaobilaze nerazvijene zemlje kao rezultat neuvažavanja navedenih ograničenja. MIGA predstavlja važan katalizator koji utiče na povećanje stranih direktnih investicija - ključni faktor razvoja garantujući sigurnost, tehničku pomoć zemljama u razvoju. MIGA je učestvovala u garantovanju više od 500 projekata u 78 zemalja u razvoju. Od juna 2001. godine MIGA je ukupno garantovala oko devet milijardi dolara, nadajući se da će se taj broj uvećati znatno više na 41 milijardu dolara. Agencija je mobilizirala uključujući još 153 miliona dolara za investicije u fiskalnoj 2001. godini kroz Korporativno sigurnosni program (CUP), štiteći privatni sektor u poslovima koji su visokog rizika i pomažući agenciji da servisira veliki broj klijenata. Tehničke asistencije MIGA-e imaju integralnu ulogu u kataliziranju stranih direktnih investicija, pomažući zemljama u razvoju da definišu i implementiraju strategiju promovisanja investiranja. MIGA razvija i razmešta sredstva i tehnologije koje omogućavaju brze informacije o mogućnostima investiranja. Hiljade korisnika koristi prednosti koje MIGA sajt daje u vezi sa informacijama koje predstavljaju važan izvor informacija o stanju u jednoj zemlji.

MIGA pokriva sledeće vrste političkih rizika: 1. Transferna ograničenja se odnose na pokrivanje rizika, koji se odnosi na konverziju lokalnog novca (kapital, kamata, glavnica, profit i dr.), korištenjem deviznih kurseva za transfer u zemlje investitore. Pokrivanje rizika od uvođenja ograničenja od strane vlada da se transferna plaćanja vrše u lokalnoj valuti. Devalvacija deviznog kursa nije pokrivena, MIGA vrši nadoknadu, u slučaju ograničenja koja se odnose na upotrebu samo lokalnog novca u transakcijama, investitorima u novčanicama koje su ugovorom predviđene. 2. Eksproprijacija se odnosi na zaštitu od gubitka investicija koje nastaju kao rezultat određenih  postupaka zemalja domaćina da eliminišu ili redukuju privatno vlasništvo, ili prava koja pripadaju investitoru. Ako tome dodamo nacionalizaciju i konfiskaciju onda imamo kompletnu sliku zatvorenosti ili autarhičnosti ekonomije jedne privrede koja je karakteristična za zemlje sa nestabilnim sistemom (zemlje Afrike, Azije), MIGA je u stanju da pokrije rizik koji se odnosi na eksproprijaciju (npr, konfiskaciju fondova i određene imovine). U najboljoj nameri nediskriminatorske mere koje   preduzimaju zemlje domaćini nisu u potpunosti primenjene. U slučaju totalne eksproprijacije investicije, MIGA plaća neto knjigovodstvenu vrednost investicije. U slučaju eksproprijacije fondova, MIGA plaća određeni iznos blokiranih sredstava. MIGA, takođe, u slučaju neisplaćenih glavnica i kamata garantuje sigurnost. 3. MIGA daje garancije ukoliko dođe do raskida ugovora, u slučaju da zemlja domaćin raskine ugovor sa investitorom. U tom slučaju, kada dođe do raskida ugovora, investitor bi trebao da se pozove na mehanizam arbitraže koji stoji u ugovoru i daje mogućnost da traži odštetu za nastalu štetu. Ako u nekom određenom periodu investitoru ne bude plaćena naneta šteta u tom slučaju MIGA će platiti kompenzaciju ili nastalu štetu, MIGA može napraviti privremeni račun dok se ne isplati nastala šteta, kako je propisano zvaničnim pravilima. U protivnom, takve zemlje se izlažu sankcijama. 4. Zaštita od ratova i društvenih prevrata. Zaštita imovine od šteta se odnosi na ratove, požare ) druge prirodne nepogode koje mogu biti rezultat političkih procesa, društvenih poremećaja uključujući revolucije, pobune, korpus delikt, sabotaže i terorizam. Da bi investicije bile osigurane, MIGA plaća manji deo od knjigovodstvene vrednosti imovine investitora, odnosno nadoknadu troškova nastalu uništavanjem imovine. Prema zakonu MIGA predstavlja jednu novu specijalizovanu instituciju čiji je cilj da: 1. Davanjem garancija za nekomercijalne rizike podstiče prilig privatnog kapitala u zemlje urazvoju, 2. Pruža informacije potencijalnim investitorima o mogućnostima ulaganja u zemlje u razvoju, 3. Obezbeđenje tehničke pomoći, 4. Bude mesto na kom će sarađivati izvoznici i uvoznici kapitala. Kroz osiguranje i reosiguranje, agencija daje garancije za sledeće vrste nekomercijalnih rizika: 1.Validna ograničenja konvertovanja i prenosa deviza, 2.Ograničenja vlasništva stranaca, 3.Raskid ugovora od strane vlade na štetu investitora, ratni konflikti i nemiri, 4.Druge vrste nekomercijalnih rizika koje verifikuje Odbor direktora MIGA. Organi upravljanja Agencije su: Savet guvernera, Odbor direktora i predsednik. Osnivački kapital MIGA iznosi 1,1 mlrd. USD, od čega se 10% uplaćuje u gotovini, 10% u hartijama od vrednosti  – menicama, a ostatak na zahtev Agencije. Članstvo u Agenciji je uslovljeno članstvom u IBRD.

2.

EVROPSKA INVESTICIONA BANKA

Evropska investiciona banka je najstarija banka koja je osnovana 1958. godine Ugovorom iz Rima. Ona je finansijska institucija Evropske Unije, i finansira investicione projekte kako bi doprinela ujednačenom razvoju evropskog regiona. Poslovna politika banke je zasnovana na određenim kriterijumima: 1) Obezbeđenje najboljih načina da se privuku finansijska sredstva, odnosno da se finansiraju   projekti, posebno oni koji će doprineti konkurentnosti evropskih industruskih grana, 2) Pomaganje i unapređivanje aktivnosti malih i srednjih preduzeća, 3) Omogućavanje stvaranja trans-evro mreža (transport, telekomunikacije i prenos energije), 4) Doprinos i unapređenje životne okoline, 5) Poboljšavanje situacije u zdravstvu, obrazovanju, informatičkim tehnologijama itd. Značajni deo svog finansijskog kapitala Evropska investiciona banka usmerava u zemlje koje imaju status kandidata za ulazak u EU. Manje je poznata činjenica da je Evropska investiciona   banka većinski akcionar u Evropskom investicionom fondu, da predsedava nadzornim odborom i da putem fonda vrši ulogu investitora. Od pocetka rada Evropska Investiciona Banka je odobrila više od 5000 zajmova u ukupnom iznosu od 200 milijardi eura, 90% od ovoga broja je dato u zemljama evropske unije, a ostatak drugim zemljama.

3.

EVROPSKA BANKA ZA OBNOVU I RAZVOJ

Evropska banka za obnovu i razvoj (European Bank for Reconstruction and DevelopmentEBRD) je osnovana 1990 god. od strane zemalja grupe sedam (G-7). Banka je osnovana sa ciljem da se pomogne brža tranzicija privreda pojedinih zemalja ka tržišno orijentisanim privredama. Takođe, Banka izražava interes da finansijski podrži preduzetničke inicijative u procesima restruktuiranja u zemljama tranzicije (zemlje Centralne i Istočne Evrope). Aktivnosti Banke (EBRD) obuhvataju i   podržanje poslovne aktivnosti privatnog sektora dokapitalizaciju i restruktuiranje finansijskih institucija; uređenje zakonske regulative koja podržava tržišnu orijentaciju privrede i dr. Banka svoja sredstva u vidu zajmova znatnim delom usmerava za razvoj privredne infrastrukture, u projekte javnog sektora, telekomunikacijama, saobraćaju, energetici. Banka takođe   plasira svoja sredstva i putem kofinansiranja sa drugim investitorima (međunarodnim i drugim finansijskim institucijama). EBRD ima 60 članica (koje su upisale 10 milijardi ECU-a) od čega je 30% uplaćeno a 70% čini akcije po pozivn kao garancijski potencijal. Dopunskim emisijama kapital banke je dupliran. Sedište Banke je u Londonu. Svojim statusom međunarodne finansijske institucije EBRD u plasmanima i  pribavljanju sredstava ima visok (bonitet sa AAA rejtingom) kreditni rejting.

4.

BANKA ZA RAZVOJ SAVETA EVROPE

Ova banka je nastala na osnovu odredaba posebne rezolucije Administrativnog saveta Evrope iz 1997. godine, i to restruktuiranjem Fonda za reintegraciju koji je do tada, do 1999. godine bio glavna finansijska institucija Saveta Evrope. Banka finansira projekte koji su u domenu socijalne politike, tj. projekte koji otvaraju mogućnost zapošljavljanja na područijma koja je zadesila neka nesreća. Pored ovoga u kreditnoj

  politici dominiraju programi za smeštaj, zdravstvo, školstvo, stručno osposobljavanje i dr. Ova   banka drži prioritet i na projektima za obnovu spomenika, istoriskog nasledja i ugroženih gradskih područja. Kapital banke se sastoji od uplaćenog kapitala clanica Saveta Evrope, odnosno članica   banke, kao i kapitala prikupljenog na finansijskoim trzistima. Zajmovi se odobravaju na deset godina sa grejs periodom od jedne do pet godina. Visina kamatne sope zavisi od namene kredita, ali generalno vazi pravilo da su to najpovoljniji zajmovi na međunarodnom tržištu kapitala. Pored toga postoje i “računi za socijalne zajmove” koji nose kamatu od 1% godislje, odnosno zajmovi ”za hitne potrebe“ koji se daju beskamatno. Organi banke su Upravni odbor, kao njviši organ upravljanja, administrativni savet, kao izvršni organ, guverner banke kao zakonski predstavnik. Deo banke ima sedište u Strazburu, a deo u Parizu.

5.

INTERAMERIČKA BANKA ZA RAZVOJ

Banka je osnovana 1959. godine u Vašingtonu kao regionalna razvojna banka koja okuplja zemlje juzne, centralne, i severne Amerike i Kariba. U interameričku banku za razvoj učlanjeno je vise od 30 zemalja iz 25 regiona. Ciljevi banke su da podigne životni standard latinoameričkim zemljama. Kapital banke se sastoji od kapitala koji se uplaćuje i kapitala koji se uplaćuje isključivo na poziv Banke, a služi kao jemstvo za njen obaveze po zajmovima. Glavni akcionari banke su SAD i Kanada sa oko 40% učešća, Argentina i Brazil sa oko 12%, Meksiko sa oko 8%, Venecuela sa oko 6%, Čile i Kolumbija sa po 3% , i ostale zemlje   poseduju 15% ukupnog kapitala..

6.

AFRIČKA BANKA ZA RAZVOJ

Međunarodna bankarska organizacija regionalnog tipa koja je osnovana 1963. godine sa ciljem da pruži doprinos socijalno-ekonomskom preobražaju članica banke. Članice banke su oko 50 drzava Afrike, kao i određen broj neregionalnih članica. Kapital banke se sastoji od dve vrste akcija, i to akcije koje se uplaćuju i akcije koje se plaćaju po pozivu. Zajmovi banke se odobravaju za finansiranje ekonomskog, socijalnog i društvenog razvitka članica. Banka ima savet guvernera, savet direktora, predsednika i bar jednog potpresednika.

7.

AZIJSKA BANKA ZA RAZVOJ

Banka osnovana 60-tih godina na inicijativu Ekonomske komisije UN za Aziju i Daleki Istok. Osnivači Banke su bile 19 azijskih i 12 van azijskih zemalja. Sedište banke je u Manili na Filipinima. Zadatak banke je jačanje i unapređenje privrdnog razvoja i saradnja zemalja članica .Sredstva Banke se sastoje od redovnog kapitala i specijalnih fondova.

8.

ISLAMSKA BANKA ZA RAZVOJ

Osnovana u avgustu 1974. godine sa sedištem u Džedi Saudiska Arabija. Cilj ove banke   je da unapređuje ekonomski i društveni razvoj u zemljama članicama i ostalim islamskim zemjama koje nisu članice .Sredstva banke čine osnivački kapital kao i prihodi od sredstava deponovanih kod drugih finansijskih ustanova.

Glava deveta

MEĐUNARODNI PLATNI PROMET Platni promet čine sva plaćanja u novcu (gotovinska i bezgotovinska) između domacih lica (pravnih i fizičkih), između domaćih i stranih lica, koja se vrše radi radi izmirivanja finansijskih obaveza. U prvom slučaju radi se o unutrašnjem platnom prometu – platni promet u zemlji, a u drugom slučaju o platnom prometu sa inostranstvom Organizovan platni promet u zemlji obuhvata sva novčana plaćanja između domaćih pravnihi i fizičkih lica – učesnika u platnom prometu, koja se obavljaju preko računa koji se vode kod zakonom ovlašćenih institucija – nosilaca platnog prometa u zemlji i obuhvata: • • • •

Prijem naloga za placanje sa računa, Kontrolu ispravnosti naloga za plaćanje Izvršavanje naloga za plaćanje, odnosno transfer sredstava sa računa na račun, Obaveštavanje učesnika u platnom prometu o izvršenom plaćanju.

Platni promet koji se ne obavlja preko računa i u kojem učestvuju samo fizička lica, ne spada u kategoriju društveno organizovanog platnog prometa. Platni promet se javlja kao odgovarajući novčani odnos, novčano plaćanje između dva fizička ili pravna lica, ili mešovito, od kojih jedno izmiruje obaveze, a drugo naplaćuje svoja potraživanja. Osnovna plaćanja između lica u platnom prometu javljaju se zbog: • •

Plaćanja za robu i usluge, Plaćanja po finansijskim odnosima.

S obzirom na način na koji se odvija, platni promet može biti: • •

 Neposredan , između isplatioca i primaoca sredstava,  Posredan , posredstvom odgovarajuđe bankarske ili finansijske institucije.

  Neposredno obavljanje platnog prometa više je zastupljeno između građanskih lica, dok   posredno obavljanje platnog prometa preovlađuje u odnosima plaćanja između pravnih i društvenih subjekata u koje spadaju finansijske institucije, onosno banke i bankarske organizacije. Funkcija platnog prometa realizuje se pomoću odgovarajućeg oblika novca. Tu funkciju obavljaju: • Gotov novac, • Surogati novca, • Žiralni ili bezgotovinski novac. U zavisnosti od navedenih oblika novčani platni promet se može obavljati kao:

• •

Gotovinski  platni promet,  Bezgotovinski  platni promet.

Gotovinksi platni promet se ostvaruje najviše u odnosima između građanskih lica ili za sitne uplate i isplate pravnih i društvenih subjekata. Gotov novac se izražava u obliku novčanica (banknota) i kovanog novca, a takođe se i deo surogata novca ili žiralnog novca može izraziti u odgovarajućoj sumi novca. Prenosivi, bezgotovinski način plaćanja obavlja se virmanski, prenosom sredstava na osnovu naloga sa računa jednog na račun drugog korisnika sredstava. U praksi postoji stalna kombinacija gotovinskog i bezgotovinskog načina plaćanja, a  preovlađuje virmanski nacin plaćanja. Osim navedenih opstih obeležja ostvarivanja funkcije platnog prometa, posebno značajan aspect čini posmatranje platnog prometa sa stanovišta domicila subjekta koji u njemu učestvuju. Sa tog stanovišta razlikujemo: •

 Platni promet u zemlji , ako su oba korisnika sredstava, učesnika u platnom prometu unutar 

zemlje, •

ako domaći korisnik sredstava ima poslovni odnos , a pri tome  plaćanja sa partnerom iz druge zemlje.  Platni promet sa inostranstvom,

Unutrašnji platni promet su plaćanja koja se odvijaju u okviru zemlje, ipo svojoj sadržini obuhvata sva novčana plaćanja i naplate nastale u međusobnim odnosima u privrednim i vanprivrednim delatnostima, sa stanovništvom, finansijskim i bankarskim institucijama.

1.

PLATNI PROMET SA INOSTRANSTVOM

Platni promet sa inostranstvom obunvata sva plaćanja i naplate u inostranstvu koje se obavljaju  posredstvom banaka. Poslovni odnosi između domaćih iinostranih partnera se javljaju po osnovu robnih i nerobnih finansijskih odnosa u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. međunarodnih ekonomskih i finansijskih odnosa karakteriše izvoz robe na inostrano tržište i uvoz robe sa inostranog tržišta.  Nerobni osnov međunarodnih ekonomskih finansijskih odnosa na izvoznoj strain, odnosno u delu naplate potraživanja, odnosi se na: • obavljanje raznih usluga ( saobraćaja i veza, osiguravajućih organizacija i banaka), • troškova putovanja, boravka službenih i privatnih lica u inostranstvu, •  poklone, nasleđa, i prihode od imovine u inostranstvu, •  prava iz inostranstva (autorska prava, patenti, licence) isl.   Robni osnov

Obrnuta je situacija kada je reč o uvoznoj strani, odnosno korišćenju stranih usluga i isplati obaveza u vezi sa tim. Robni i nerobni osnovi međunarodnih finansijskih odnosa direktno utiču na finansijsku situaciju i platnobilansni položaj dotične zemlje. U momentu naplate potaživanja od inostranih dužnika ostvaruje se priliv deviznih sredstava odnosno plaćanja u dotičnoj zemlji, dok se u momentu isplate obaveza inostranim poveriocima ostvaruje odliv deviznih sredstava plaćanja. Međunarodni platni promet ima i svoje posebne karakteristike po kojima se razlikuje od unutrašnjeg platnog prometa. Ta obeležja su:

• • • •

 prostorna udaljenost korisnika i nalogodavca u međunarodnom platnom prometu, obavljanje međunarodnog platnog prometa uz posredovanje domaćih i inostranih  banaka, razlike između domaćih i stranih zakonskih akata kojima se bliže reguliše način međunarodnog plaćanja,  primena, u okviru međunarodnog platnog prometa, različitih novčanih jedinica i slično.

Pojam, značaj i vrste deviza Deviza je imovinsko pravo na kratkoročno potraživanje u inostranstvu, izraženo u inostranoj valuti. Deviza je, dakle, novčano potraživanje, pravo koje se može steći ili cesijom (prenosom) zadobiti, i koje treba realizovati. Deviza nije svako potraživanje prema inostranstvu. Uopšte, uzevši, deviza je pravo raspolaganja izvesnim delom novčane mase neke strane zemlje. Taj novac se može steći na više načina, a najvažniji su: izvozom robe, vršenjem usluga, unosom stranog kapitala i zajmovima. U bankarskom poslovanju, sticanje deviza putem izvoza robe i usluga smatra se normalnim i trajnim načinom sticanja deviza, dok se sticanje deviza unosom stranog kapitala i zajmovima smatra   pomoćnom i ne uvek pogodnom merom, jer opterećuje kasnije devizne obaveze države prema inostranstvu, jer se strani kapital i zajmovi moraju vratiti, zarada i kamata transferisati sto je moguće učiniti jedino izvovom robe i usluga. Rad sa devizama u bankarstvu se svodi na sledeća četiri slučaja: 1. Naplata izvoza: Za račun svoga komitenta-izvoznika, banka vrši preko svog inostranog korespodenta naplatu izvezene robe-menicom, čekom, akreditivom ili inkaso dokumentima. 2. Plaćanje uvoza: Za račun svoga komitenta-uvoznika, baka iz svog sopstvenog ili računa komitenta, naređuje preko svog inostranog korespodenta isplatu inostranom prodavcu za račun doćeg kupca. Isplata se vrši, čekom, akreditivom i sl. 3. Prodaja i kupovina deviza po nerobnom osnovu - to obuhvata prodaju i kupovinu deviza za  putnički promet studije u inostanstvu, penzije, pretplate i ostala plaćanja. 4. Držanje i izvršenje dispozicije po računima inostranih lica. Postoje tri vrste ovih računa:  slobodni  sa kojima se mogu vršiti sva plaćanja bez izuzetaka, interni  koji se mogu upotrbiti za rane troskove u zemlji, ali ne za izvoz i nabavku deviza i blokirani , sa kojima se izvesno vreme ne mogu vrsiti nikakva plaćanja.

U zavisnosti od mogućnosti raspolaganja razlikuju se konvertibilne i nekonvertibilne devize. Konvertibilne devize su one koje se mogu bez ikakvih ograničenja i formalnosti pretvoriti u ma koju drugu devizu.   Nekonvertibilne devize su one koje se uopste ne mogu pretvoriti u drugu devizu ili je ta mogućnost ograničena. Devize dakle možemo podeliti na klirinške i neklirinške , u zavisnosti od toga da li se trasfer  vrši putem kliringa ili putem slobodnog deviznog plaćanja.

Podela na tzv.čvrste i meke devize, bazirana je na čvrstini deviznog kursa, a podela na  prometne i terminske u zavisnosti je od prava raspoloživosti - odmah (prometne) ili kasnije (terminske).

Valute U bankarstvu, pod valutom se podrazumevaju sve vrste stvarnog – efektivnog stranog novca koji je u određenoj stranoj zemlji predstavljaju zakonsko sredstvo plaćanja. Deviza je žiralni novac, a valuta efektivni strani novac i u tome je osnovna razlika između ova dva pojma. Posao sa valutama sastoji se u kupovanju i prodavanju stranog novca i on danas podleže ograničenjima i kontroli u velikom broju zemalja. U praksi sve valute se dele na tzv.kurentne i egzotične . su one za koje se pouzdano zna da su autentične i da su u opticaju, i takve valute se odmah otkupljuju i isplaćuju u domaćem novcu uz pismen izveštaj.   Egzotične valute su one koje su retke i malo poznate, takve valute banke ne odkupljuju, jer se ne kotiraju na kursnim listama banaka.  Kurentne valute

Centralna tržišta za egzotične valute u Evropi su London i Cirih. Sve egzotične valute koje se  pojave na šalterima evropskih banaka, šalju se na jedno od ta dva tržišta i definitivno se obračunavaju  prodavcima tek kada budu konvertovane u engleske funte ili svajcarske franke. Valutni paritet je zakonom ili drugim propisima utvrđeni vrednosni odnos jedne valute prema zlatu, ili prema nekoj drugoj valuti. To znači da su monetarne vlasti jedne države, odredile valutni  paritet u fiksnom iznosu. Danas se intervalutarna vrednost valuta formira na međunarodnim deviznim tržištima (berzama). Valute se kao i ostala roba prodaju. Na bazi ponude i tražnje formira se tržišna cena koja je u stvari inervalutarna vrednost, odnosno intervalutarni kurs. Devizni kurs je cena strane valute, izražena u domaćem novcu. Ako se kursevi na domaćem tržištu slobodno formiraju na osnovu ponude i tražnje, uspostaviće se kurs ravnoteže. Kurs ravnoteže se uspostavlja na nivou na kome se izražavaju cene domaćih roba i usluga sa cenama u inostranstvu. Zbog toga se ovaj devizni kurs naziva i paritetom kupovnih snaga. Devizni kursevi mogu biti fiksni, fleksibilni, fluktuirajući, višestruki, i dr. postoje kada je vrednosni odnos između domaćeg novca i inostrane valute stabilan, tj. U jednom fiksnom iznosu. Kod fiksnih kurseva dozvoljena su kolebanja u uskim okvirima – najviše do 2.25% iznad ili ispod pariteta. Fiksni devizni kursevi 

Fleksibilni devizni kursevi  se

formiraju na deviznom trzištu u širim rasponima u odnosu na fiksne devizne kurseve, odnosno od utvrđenog pariteta.

Fluktuirajuci devizni kursevi  se takođe formiraju na deviznom tržištu, ali slobodno u zavisnosti

od ponude i tražnje deviza. Ovi kursevi se baziraju na prethodno utvrđenom paritetu od strane monetarnih vlasti. Ova vrsta deviznih kurseva naziva se i plivajućim deviznim kursom. Višestruki devizni kursevi  su,

po pravilu, utvrđeni od strane drzave. Ovim kursevima država utiče na tokove izvoza i uvoza robe i na ostala plaćanja prema inostranstvu. Tako, na primer, država moze odrediti jedan kurs valute za izvoz, a drugi za uvoz robe. Ovim kursevima država direktno utiče na međunarodne ekonomske i finansijske transakcije. Višestruke devizne kurseve, primenjuju uglavnom zemlje u razvoju, radi rešavanja problema racionalizacije devizama, kao i radi zaštite domaće proizvodnje od nepovoljnog uticaja iz inostranstva. Ova vrsta kursa naziva se i manipulativnim kursom.

2.

SISTEMI MEĐUNARODNIH PLAĆANJA

U svetu danas postoje uglavnom četiri sistema međunarodnih plaćanja. Svaki od njih podešen je  prema karakteru odnosnog valutnog sistema, stanju bilansu plaćanja i privrednim odnosima između zemalja ugovornica. Ti sistemi su: slobodno devizno plaćanje, međunarodni kliring, kompenzacija i grupni sistem transfera.

Slobodna devizna plaćanja Slobodno devizno plaćanja ili konvertibilna plaćanja zasnovana su na tekućim i žiro računima koje naše banke otvaraju kod inostranih banaka, svojih korespodenata, u zemljama sa kojima je ovakav način plaćanja ugovoren. Ovaj način plaćanja ugovara se sa zemljama koje imaju konvertibilnu valutu. Osnovna prednost sistema plaćanja slobodnim devizama jeste u tome što se sa takvom devizom, stečenom u jednoj zemlji ne mora u toj istoj zemlji obavljati kupovina, već se slobodno može upotrebiti za plaćanje u nekoj trećoj zemlji. Takva slobodna upotreba ovih deviza daje mogućnost da se roba nabavi tamo gde je ona najbolja i najeftinija. Slobodni način plaćanja može se obaviti teleksom ili telefonom u kratkom vremenu, što nije slučaj kod kliringa.

Plaćanja putem kliringa Klirinški način plaćanja karakteriše to što se omogućuje da se međudržavna plaćanja izvršavaju u nacionalnim valutama. Mehanizam obračuna obavlja se na bazi prebijanja međusobnih potraživanja, i to bez ostatka. Za normalno funkcionisanje kliringa od bitne je važnosti da se plaćanja između zemalja  po vrednosti poklapaju, jer inače bi došlo do vremenskih neslaganja, zbog čega je naplata upućena na čekanje redosleda, prema priticanju uplata na zbirni račun. Da bi se takve posledice izbegle, partneri se   brane odobravanjem međusobnih beskamatnih manipulativnih kredita, iz kojih se privremeno vrše isplate, za vreme dok se na zbirnom računu ne prikupe potrebna sredstva. Pri zaključivanju klirinških sporazuma utvrđuju se se sledeći uslovi: koja plaćanja će se izvršiti kliringom (koji može biti totalni,  parcijalni, ćisti, mešoviti), utvrđivanje kontigentskih lista, valuta u kojoj će se voditi i kursevi koji će se  primenjivati, kako će se likvidirati saldo, kako će se nadoknaditi gubici. Tehnika obavljanja klirinških plaćanja bazira se pre svega na postojanju centralnih zbirnih računa, koji se vode u obe zemlje kod centralnih obračunskih mesta. Ova oba obračunska mesta svakodnevno se obaveštavaju o priljenim uplatama, sa naznakom svih relevantnih podataka. Ovi izveštaji su ujedno i nalozi za isplatu korisniku. Kliring je glavni predstavnik bilateralnog privrednog odnosa sa inostranstvom. Njegovi krupniji nedostaci su u tome što se potraživanja stečena u jednoj zemlji, ne mogu upotrebiti za plaćanje u trećoj

zemlji, već se moraju upotrebiti tamo gde su nastala. Na taj način kliring ograničava slobodu trgovanja, razbija jedinstvo tržišta i utiče na smanjenje obima razmene. Međutim, kliring je imao i konstruktivnu ulogu, naročito posle velike krize i Drugog svetskog rata. U obnovi i oživljavanju trgovinskih odnosa, pri iscrpljenim deviznim rezervama. Likvidacija, bilateralizma i prelaz na multilateralizam i konvertibilnost, vodi se preko multilateralnog kliringa, koji se 1950.godine pojavio u obliku Evropske platne unije (EPU). Ova unija obuhuhvatila je 16 zemalja Yapadne Evrope i omogućila je svojim članovima da se međusobno kompenzuju, tako da se pasiva jedne zemlje mogla pokriti njenom aktivom iz bilo koje druge, od ostalih zemalja članica. Valute zemalja koje pripadaju Evropskoj platnoj uniji, postale su transferbilne ya jedan širi krug zemalja. Evropska platna unija prestala je sa radom 1959.godine, ali se može reći da  je to bila važna etapa za prelazak ka potpunoj konvertabilnosti.

Plaćanja putem kompezacije Kompenzacija je jedan od načina plaćanja prema inostranstvu, a sastoji se u razmeni vrednosti uvoza sa vrednošću izvoza. Kod kompenzacije, za razliku od kliringa, radi se o direktnom obračunu  jednog uvoznog i jednog izvoznog posla između dva preduzeća. Dakle, jedan izvoz se neposredno naplaćuje jednim uvozom na osnovu slobodne pogodbe između subjekata, uz prethodnu dozvolu deviznih organa. Kompenzacije su kod nas regulisane posebnim propisima. I danas ovaj oblik plaćanja, u međunarodnim plaćanjima, ima sve manji obim. Kompenzacija će se izvršiti u sledećim slučajevima: • • •

Ako je takav način obračuna izričito predviđen ugovorom između dve zemlje, Ako se uvoz ili izvoz nekih artikala ne moze izvršiti na drugi način, Ako se pomoću kompenzacije obezbeđuje uvoz, odnosno izvoz neke robe, po naroćito  povoljnim okolnostima.

Kompenzacija se primenjuje i onda kada se rad o kritičnoj robi ili o robi koja se teže plasira na svetskom tržištu. Isto tako kompenzacija je pogodna kada se radi o zemljama koje usled udaljenosti nemaju česte trgovinske odnose. U tehnici izvršavanja kompenzacije svi poslovi se obavljaju  podsredstvom banke.

Grupni sistem plaćanja Grupni ili regionalni sistem plaćanja, sličan je već pomenutoj Evropskoj platnoj uniji. Ovim sistemom plaćanja obuhvataju se manje ili veće grupe zemalja, međusobno geografski ili politićkih   povezanih. Osnova za ovaj sistem plaćanja je jedna zajednička valuta, uy multiratelarni platni sporazum. Takve vrste zemalja formiraju neku vrstu višestrukog kliringa i dolaze do srednjeg rešenja između bilateralnog plaćanja i opšte konvertabilnosti. Njihove valute postaju transferabilne, što obezbeđuje put ka konvertabilnosti. Razlikujemo dve vrste regionalnih platnih sporazuma: jednu koja je nastala na bazi političke   pripadnosti i drugu koja je nastala na bazi ugovora. U prvu grupu se ubraja sterlinško područje,  područje francuskog franka, dolarsko područje, područje belgijskog franka. U regionalne platne sisteme spadaju EMU, Centar za obračunavanje zemalja Latinske Amerike, Zapadno-afrička novčana unija i dr.

3.

INSTRUMENTI PLAĆANJA U MEĐUNARODNOM PLATNOM PROMETU

Uporedo sa razvojem i porastom međunarodne trgovine i jačanjem njenog uticaja na privredne tokove kako razvijenih zemalja, tako i zemalja u razvoju, pokazalo se da je potrebno unaprediti sistem  plaćanja, unificirati instrumente plaćanja i jednoobrazno tumačiti pravne osnove njihovog izdavanja. Problem instrumenata platnog prometa u sistemu međunarodnih plaćanja javio se kada je trgovina izgubila značaj lokalne, pa i nacionalne razmene dobara i počela da istupa na strana tržišta. U situaciji kada se kupac i prodavac nisu neposredno susretali, kada se zaključivanje kupoprodajnog ugovora, otpremanje robe i plaćanje robe više nije prostorno i vremenski poklapalo, međunarodna trgovina je počela da dobija nove oblike, koji su se sve više usavršavali; sa tim procesom su počeli da se razvijaju i usavršavaju instrumenti plaćanja. Time se nametnula potreba da se koriste najadekvatnije forme plaćanja koja učesnicima u međunarodnoj razmeni pružaju optimalnu garanciju za zaštitu interesa i omogućavaju najbržu naplatu potraživanja. Prema uobičajenoj finansijskoj i bankarskoj praksi u međunarodnom platnom prometu, najčešće se koriste sledeći finansijski instrumenti: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7.

Dokumentarni akreditiv Doznake Ček   Menica Bankarska garancija Kreditno pismo Kreditna karta

3.1. Dokumentarni akreditiv Dokumentarni akreditiv predstavlja obavezu banke da po prezentaciji dokumenta koji potvrđuje  preuzimanje robe u skladu sa uslovima akreditiva plati prodavcu robe ili usluga određen iznos u odredjenom roku. Međunarodni dokumentarni akreditiv je nastao, razvio se i usavršio, prilagođavajuci se  promenama i potrebama poslovne prakse savremene međunarodne privrede. Ovaj instument plaćanja ne osigurava samo finansijsko pokriće robno-uslužnih transakcija nego se sve češće upotrebljava kao instrument za finansiranje i refinansiranje kreditnih aranzmana. Dokumentarni akreditiv je prihvaćen i oblikovan prema interesima kako klijenata tako i   poslovne banke. To je ključni razlog sto ovaj instrument plaćanja prihvata gotovo celokupna međunarodna privreda, usavršavajuci ga prema svojim potrebama. Radi unifikacije ovog instrumenta u sistemu plaćanja sa inostranstvom, takav instrument  plaćanja međunarodne trgovine uslovio je i određena pravila koja je međunarodna poslovna praksa kao najzainteresovaniji činilac i potvrdila.   Nacionalna zakonodavstva pojedeninih zemalja dugo nisu regulisala pravila o primeni dokumentarnog akreditiva. Jednoobrazna pravila i običaje za dokumentarne akreditive objavila je Međunarodna trgovinska komora u Parizu prvi put 1933.godine. Od tada su pravila više puta revidirana (1951, 1962, 1974 i 1983. godine). Jednoobrazna pravila svojim odredbama ne obavezuju samo banke već i komitente, koji im poveravaju na izvršenje plaćanja ili naplate putem dokumentarnih akreditiva. Takođe treba istaci da su dokumentarni akreditivi po svojoj prirodi poslovi koji su odvojeni od

kupoprodajnih ugovora, kao i da zainteresovane strane (banke i komitenti) posluju samo dokumentima, a ne robom. Obaveza akreditivne banke je određena uslovima navedenim u operativnom akreditivom instrumentu. Izvršenje akreditivne obaveze uslovljeno je prezentacijom akreditivnih dokumenata, kao i ispunjavanjem drugih propisanih uslova. Izuzetak od ove uslovljene povezanosti i istovremenosti u ispunjavanju akreditivne obaveze i predaje akreditivnih dokumenata, uz ispunjenje ostalih predviđenih uslova, predstavljaju akreditivi i sa odloženim plaćanjem i standby akreditivi.

Vrste dokumentarnog akreditiva: (a) Nostro i loro akreditivi 

Ova podela akreditiva je vezana za inicijativu uvoza i izvoza. Dokumentarni akreditiv koji se otvara po nalogu domaćeg kupca u korist inostranog prodavca naziva se nostro akreditiv, a ako otvara inostrani kupac u korist domaćeg prodavca naziva se loro akreditiv. (b) Opozivi i neopozivi akreditivi 

Prema čvrstini obaveze koju preuzima akreditivna banka u odnosu na prodavca – izvoznika akreditivi mogu biti opozivi i neopozivi. Prilikom davanja naloga za otvaranje akreditiva uvoznik  obavezno mora da naznači da li je akreditiv opoziv ili neopoziv, a ukolik se to ne naznači smatra se da  je akreditiv opoziv. (c) Nepotvrđeni i potvrđeni akreditivi 

Prema čvrstini obaveze plaćanja koju preuzima banka posrednik (avizirajuća banka) u odnosu na prodavca – izvoznika, akreditivi su potvrđeni ili nepotvrđeni. Obaveza potvrđujuće banke prema korisniku akreditiva je samostalna tj. nezavisna kako od pravnog odnosa između kupca i prodavca, tako i od pravnog odnosa između akreditivne banke i same potvrđujuće banke. (d) Prenosivi i neprenosivi akreditivi 

Prenosivi akreditiv predstavlja akreditiv na osnovu koga njegov korisnik ima pravo da zahteva od banke koja treba da izvrši plaćanje, akceptiranje ili negociranje da akreditiv potpuno ili delimično stavi na raspolaganje jednom ili nekolicini drugih korisnika. Ako u akreditivu nije naznačeno da je akreditiv prenosiv, takav akreditiv se smatra neprenosivim. Prenosiv akreditiv se veoma često korisri u  praksi, i to uglavnom kada prodavac izvoznik ne raspolaže na skladištu ugovorenim proizvodima ili novčanim sredstvima za njihovu nabavku u zemlji. (e) Jednokratni (obični) i rotativni (revolving) akreditivi 

Jednokratni akreditivi se gase iscrpljenjem akreditivnog iznosa. U praksi se češće otvaraju akreditivi koji služe za obavljanje niza unapred predviđenih poslovnih transakcija između preduzeća koja su u stalnoj poslovnoj vezi, a bave se prodajom izvozom istih artikala. Za obavljanje takvih transakcija otvaraju se rotativni ili revolving akreditivi. Oni se ne gase posle iscpljenja akreditivnog iznosa, već se njihov iznos vraća na prvobitnu visinu, sve dok zbir svih izvršenih isplata ne dostigne određeni maksimum.

(f) Akreditivi domicilirani u zemlji ili inostranstvu

Domiciliranje akreditiva označava određivanje mesta plaćanja. Kada se isplata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji domaćeg uvoznika ili izvoznika, onda kažemo da je akreditiv domiciliran u zemlji. Međutim kada se isplata akreditivnih dokumenata vrši u zemlji inostranog uvoznika ili izvoznika ili u nekoj trećoj zemlji onda se kaže da je domiciliran u inostranstvu. (g) Akceptni dokumentarni akreditiv

Akceptni dokumentarni akreditiv predstavlja akreditiv kod koga prodavac-izvoznik, podnoseći odgovarajuća dokumenta banci koja vrši isplatu dokumenata, ne dobija akreditivom ugovoreni iznos, nego banka akceptira menicu koju je vukao na nju. Ovakvu akceptiranu menicu prodavac može držati kod sebe sve do dospelosti, ali može je i eskontovati pre njenog roka dospevanja i tako ranije doći do vrednosti izvezene robe. Ova vrsta akreditiva se koristi najviše kada se ugovori kupoprodaja na kredit. (h) Podakreditiv (back to back credits)

Ukoliko između kupca-uvoznika i prodavca-izvoznika ne dođe do sporazuma o otvaranju   prenosivog dokumentarnog akreditiva, a ne želi se da kupac- uvoznik sazna nameru prodavca –  izvoznika, za nabavku proizvoda od nekog drugog dobavljača, koristi de podakreditiv. (i) Akreditiv sa crvenom klauzulom

Akreditiv sa crvenom klauzulom omogućuje korisniku akreditiva da bez dokumenata može, u vidu akontacije, dobiti potreban iznos sredstava. Ovaj vid akreditiva se koristi najviše na Dalekom istoku. Kao nove vrste akreditiva u jednoobraznim pravilima i obočajima za dokumentarne akreditive, revizijom pravila uvedeni su standby akreditivi i akreditiv sa odloženim plaćanjem.  Standby akreditivi 

Standby akreditiv je novi pravni institut uvršten i sadržan u redakciji jednoobraznih pravila i običaja za dokumentarne akreditive (revizija 1983.godine, u primeni od oktobra 1984 godine.) Ovi akreditivi nastali su u praksi severnoameričkih banaka kao supstitucija za bankarske garancije koje te   banke izdaju, jer banke SAD nemaju ovlašćenje ni prava da izdaju tzv. bankarske garancije sa obavezom plaćanja “na prvi zahtev”. Izdavanje takvih garancija bi bilo izvan granica njihovog ovlaščenja, predvidjenih u njihovim statutima. Kod standby akreditiva banka se obavezuje da isplati određeni iznos u slučaju neivršenja dužnikove obaveze iz osnovnog ugovora. Za razliku od klasičnog dokumentarnog akreditiva, kod standby akreditiva uslov od kojeg zavisi ispunjavanje bančine obaveze je u neizvršavanju obaveze dužnika iz osnovnog ugovora. Obaveza banke da isplati standby akreditivnu obavezu dospeva u momentu kada korisnik prezentira banci svoju pismenu izjavu da dužnik iz osnovnog ugovora do određenog roka nije ispunio svoju novčanu obavezu iz osnovnog ugovora. Kod standby akreditiva nema ni robnih ni transportnih dokumenata o raspolaganju robom. Standby akreditiv se ne koristi kao sredstvo za osiguranje izvršenja obaveze dužnika iz osnovnog ugovora, nego kao sredstvo za osiguranje protiv rizika od neizvršavanja obaveza dužnika iz osnovnog ugovora, slično kao što je u slučaju bankarskih garancija sa obavezom plaćanja na prvi zahtev. Razlikovanje standby akreditiva je veoma važno za one zemlje čije zakonodavstvo nije zabranilo izdavanje bankarskih garancija sa obavezom plaćanja “na prvi poziv“, ali je administrativnim putem

svojim komercijalnim bankama indirektno zabranilo izdavanje takvih bankarskih garancija, na taj način što se izdavanje takvih garancija čini zavisnim od dobijanja deviznopravnih odobrenja.  Akreditivi sa odloženim plaćanjem

Dokumentarni akreditivi sa odloženim plaćanjem odavno su poznati u međunarodnoj poslovnoj  praksi. Ovi akreditivi su takođe obuhvaćeni u Jednoobraznim pravilima i običajima u reviziji tih pravila iz 1983.godine. Jedna od osnovnih karakteristika regulative ove vrste dokumentarnog akreditiva je da se akreditivna obaveza banke i predaje akreditivnih dokumenata istovremeno i da se akreditivni dokumenti ne mogu vremenski odvojiti od momenta izvršenja akreditivne obaveze. Kod dokumentarnog akreditiva sa odloženim plaćanjem akreditivna banka ili druga ovlašćena  banka se obavezuje prema korisniku da će u određeno vreme posle prezentacije navedenih dokumenata u određenom akreditivu, isplatiti navedeni iznos. Ovom vrstom akreditiva se finansira nalogodavac čije  plaćanje treba da usledi u određeno vreme posle prezentacije dokumenata.  Dokumentarni akreditiv i izvoznik 

Ukoliko izvoznik postupi striktno prema uslovima akreditiva, imaće sledeće koristi: • •

• • •

 banka će izvršiti isplatu prema uslovima nezavisno od kupca; kupac neće moći da zaustavi plaćanje ni u kom slučaju; ukoliko kupac želi da ospori plaćanje, mora to uraditi odvojeno od akreditiva, što izvozniku daje jaču pregovaračku ulogu;  plaćanja se izvršavaju relativno brzo; zakašnjenja koja se pojavljuju u bankarskim prenosima su znatno eliminisana.

Da li će izvoznik zahtevati neopoziv nepotvrđeni akreditiv, ili neopozivi potvrđeni akreditiv, zavisi od toga koji stepen obezbeđenja izvoznik zahteva. Ukoliko zemlja kupca ima stabilne političke prilike i efikasan bankarski sistem, a roba je takve vrste da se može lakše prodati drugom kupcu, neopozivi nepotvrđeni akreditiv je sasvim prihvatljiv. Ukoliko prethodno pomenuti uslovi ne postoje, izvoznik može da da otkloni rizike zahtevajući neopozivi akreditiv, potvrđen od strane avizirajuce banke. Takođe može da zahteva da akreditiv bude  plativ u njegovoj zemlji i da dokumenta budu prezentirana u njegovoj zemlji. U suprotnom, može da snosi posledice gubitka dokumenta prilikom slanja poštom ili zbog kasne prezentacije dokumenata kod akreditivne banke.  Dokumentarni akreditiv i uvoznik 

Koristi koje pruža dokumentarni akreditiv uvozniku odnose se na sledeće: • • • •

otvarajući akreditiv, uvoznik potvrđuje svoje finansijsko solidno stanje i može da zahteva solidne uslove plaćanja; roba će biti isporučena u saglasnosti sa uslovima isporuke u akreditivu; kupac relativno brzo prima dokumenta koja je zahtevao; kupac može biti siguran da će platiti samo ako dokumenta potpuno odgovaraju akreditivnim uslovima.

Kada je reč o vidu akreditiva koji uvoznik treba da otvara, strani prodavac će gotovo po pravilu tražiti neopozivi akreditiv. Međutim, ukoliko prodavac traži konfirmirani akreditiv, to za uvoznika znači naknadni trošak. Uvoznik treba da nastoji da se u kupoprodajnom ugovoru predvidi otvaranje neopozivog nepotvrđenog akreditiva,plativog u njegovoj zemlji. Dokumentarni akreditiv, kao instrument plaćanja u međunarodnom trgovinskim transakcijama,ima visoku tehničku i ekonomsku prednost u obavljanju plaćanja u međunarodnoj razmeni. Jasne i precizne instrukcije za otvaranje akreditiva omogućavaju nesmetano izvršenje kupoprodajnih ugovora. U tom  poslu uloga banaka ne bi smela da bude pasivna, jer bi banke trebalo stručno da pomognu svojim komitentima prilikom otvaranja akreditiva, da se uslovi jasno i precizno formulišu u skladu sa voljom ugovornih stranaka i odredbama Jednoobraznih pravila i običaja, a i da korisnike akreditiva savetuju šta treba da učine da nesmetano ostvare plaćanje po akreditivima.

3.2. Dokumentarne naplate-inkaso poslovi Dokumentarna naplata predstavlja instrument plaćanja koji se bazira na slanju na naplatu odgovarajućih komercijalnih dokumenata, najčešće posredstvom banke u zemlji i inostranstvu. Međunarodna komora u Parizu izadala je 1956.godine Jednoobrazna pravila za dokumentarne naplate (prva revizija ovih pravila izvršena je u maju 1967. godine, a druga je stupila na snagu 1. januara 1979. godine). Dokumentarna naplata može u izvesnom smislu da predstavlja rizik i za prodavca izvoznika i za kupca uvoznika. Rizik za prodavca je u tome što u momentu otpremanja robe ne postoji sigurnost da će kupac akceptirati menicu, odnosno isplatiti komercijalna dokumenta. Rizik za kupca sastoji se u tome što je on dužan da isplati komercijalna dokumenta, akceptira menicu još pre prispeća robe i pre nego što može da ispita da li isporučena roba odgovara uslovima ugovora. Kupac može naknadno da realizuje svoje pravo, zahtevajući od prodavca naknadu štete zbog neispunjavanja uslova iz ugovora. Dokumentarna naplata svakako pruža daleko veću sigurnost od čiste doznake, odnosno od slanja robe na otvoreno, ali ne toliku koliku pruža dokumentarni akreditiv. Odluka da se plaćanje osigura na osnovu dokumentarne naplate preduzima se u slučajevima: • • • •

Kada se prodavac (izvoznik) i kupac (uvoznik) poznaju dobro i imaju poverenja jedan u drugog; Kada se nema sumnje u vezi sa željom i mogućnošču kupca da plati; Kada postoje stabilni politički, ekonomski i zakonski uslovi u zemlji uvoznika; Untrašnji sistem plaćanja u zemlji uvoznika nije i opasnosti od devizne kontrole ili neke slične restrikcije;

Posebne koristi od ovako preduzetih dokumentarnih naplata su: Jednostavno i jeftino rukovanje, Brže plaćanje nego na otvoreno, Mogućnost uručivanja dokumenata kupcu uz kontra plaćanje iznosa koji se duguje ili uz akcept menice. I pored pomenutih pogodnosti, ukoliko kupac odbije da otkupi dokumenta, pronalaženje novog kupca ili vraćanje i transport robe može izazvati visoke troškove.

3.3. Doznake Bankarske doznake su veoma korišćeni instrument u međunarodnim plaćanjima kod robnih i nerobnih plaćanja. Kod bankarske doznake nalogodavac daje nalog banci da izvrši određeno plaćanje u inostranstvu. Nalog koji nalogodavac daje banci mora da sadrži sledeće, bitne elemente: • • •

Podatke o korisniku doznake, Za čiji račun se dostavlje doznaka, Razlog slanja doznake.

Banka koja primi zahtev nalogodavca za izvršenje dozbake, a koji inače raspolaže odgovarajućim pokrićem kod te banke, daje nalog banci u inostranstvu za isplatu određenog iznosa, na teret svog računa kod te banke. U platnom prometu sa inostranstvom poznate su sledeće vrste bankarskih doznaka: • • • • •

 Nostro i loro-doznake. Robne i nerobne doznake. uslovne i bezuslovne doznake. Konvertibilne i klirinške doznake. Obične i telegrafske doznake.

(a) Nostro i loro doznake Kod nostro bankarskih doznaka reč je o slanju doznaka iz zemlje u inostranstvu posredstvom domaće banke, a kod loro-doznaka reč je o slanju doznaka iz inostranstva u zemlju posredstvom domaće banke. (b) Robne i nerobne doznake

Robne doznake se odnose na plaćanje vrednosti neke robe, a nerobne na plaćanje pruženih usluga, raznih troškova, poklona i sl. (c) Uslovne i bezuslovne doznake

Kada nalogodavac kod davanja instrukcija banci za izvršavanje plaćanja zahteva ispunjenje nekog uslova (predaja garancija, menice i sl.) kažemo da je to uslovna doznaka, a kada se ne zahteva nikakav poseban uslov, znači da je posredi bezuslovna doznaka. (d) Konvertibilne i klirinške doznake

Prema sistemu plaćanja koji postoji između zemalja, možemo razlikovati bankarske doznake koje se obavljaju preko kontokorentnih računa u zemljama konvertibilnih valuta i one koje se obavljaju  preko odredjenih klirinških računa koji se vode kod centralnih banaka zemalja potpisnica bilateralnih sporazuma o plaćanjima. (e) Obične i telegrafske doznake

Prema hitnosti izvršenja doznaka one mogu biti obične i telegrafske. Obične doznake se dostavljaju redovnom poštom, a telegrafske telegramom, teleksom i dr.

3.4. Ček  Ček u međunarodnom platnom prometu predstavlja hartiju od vrednosti koja se izdaje u zakonskoj formi u kojoj njen izdavalac (trasant) daje nalog banci (trasatu) da na teret njegovog pokrića kod te banke isplati određeni iznos novca korisniku čeka (remitentu), samom izdavaocu čeka ili donosiocu. Ček predstavlja jedno od vrlo rasprostranjenih sredstava plaćanja u svetu, vrlo praktičnih i korisnih. On omogućava plaćanje bez upotrebe gotovog novca, i to na velikim prostornim razdaljinama  prosti slanjem isprava.   Njegovom uptrebom obavljaju se značajni trgovački poslovi sa relativno manjom emisijom novčanica. Povećana uloga čeka u međunarodnim trgovinskim i finansijskim odnosima zahtevala je mađunarodnu unifikaciju.

Vrste čekova Čekovi prema načinu izdavanja mogu biti: • • • • •

ček na ime, ček po naredbi, ček na donosioca, alternativni ček (u kome je pored imena korisnika stavljena i klauzula ili donosiocu) rekta ček-čekovi kod kojuh se stavljanjem klauzule 'ne po naredbi ' zabranjuje mogućnost  prenošenja čekova (te zbog toga nisu u velikoj upotrebi)

Vrste čekova prema obliku i nameni: • • • •

 bankarski ček,  putnički (travelleržs) čekovi,  privatni ček, dokumentarni ček.

 Bankarski ček 

Bankarski ček predstavlja ček koji banka vuče na sebe, u kome je ona i trasant i trasat. U međunarodnom platnom prometu bankarski ček izdaje banka koja ga trasira na drugu inostranu banku kod koje banka ima sredstva na svom računu.  Putnički (travellers) čekovi 

Putnički čekovi koji su namenjeni putnicima i turistima izdaju turističke i putničke organizacije, kao i ugledne banke, kako bi pomogli korisnicima da za vreme putovanja u inostranstvo mogu podizati novac u raznim mestima u kojima se zadržavaju.

Privatni ček 

Privatne čekove izdaju pojedinci, inostrane organizacije ili ustanove koje imaju svoja  potraživanja na računu neke neke inostrane banke. Kod ovih čekova postoji nesigurnost u pogledu ispravnosti čeka i mogućnosti naplate, te ih mnoge banke preuzimaju s tim što ih šalju na naplatu banci na koju glase. Ukoliko banka trasat na lice privatnog čeka stavi oznaku 'certificiran', sa oznakom datuma kada  je certificiranje izvršeno, ona je time potvrdila da je pokriće za njegovu isplatu obezbeđeno i da je iznos  blokiran do isteka roka za njegovu isplatu. Postoje i vizirani čekovi koji ne pružaju istu sigurnost kao cerificirani, jer klauzula o vizi samo potvrđuje da je u momentu izdavanja čeka postojalo pokriće za njegovu isplatu.  Dokumentirani ček 

Dokumentirani ček se koristi u međunarodnom platnom prometu kada su plaćanja vezana za ivoz robe odnosno usluga. Dokumentarni ček dospeva po viđenju i isplaćuje se pod uslovom da su uz njega priložena dokumenta koja se odnose na robu (konosman, tivarni list, polise osiguranja, fakture i dr.) Prilikom otkupljivanja inostranih čekova u zemlji treba posebnu pažnju obratiti na to da čekovi moraju biti formalno ispravni, što znači da ne smeju biti brisani ili na bilo koji drugi način oštećeni. Datum izdavanja čeka ne sme biti stariji od dvadest dana, ako je ček izdat u nekoj evropskoj zemlji, odnosno u roku od sedamdeset dana aki je ček izdat u zemlji izvan Evrope. Ček mora biti bankarski tj. vučen od banke na banku. Kada se ustanovi da je ček formalno ispravan i da ispunjava uslove za otkup,  banka će od podnosioca čeka da se na određenom mestu i na određeni način izvrši indosiranje, pri čemu indosment na čeku mora biti bezuslovan. Otkupljeni čekovi se dostavljaju na naplatu inostranom korespodentu, s tim što se obično  bariraju, kako bi ček dobio karakter obračunskog čeka i u slučaju njegovog nestanka ili krađe, lice koje  je došlo u posed čeka ne bi moglo da ga naplati.

3.5. Menica Menica je hartija od vrednosti kojom se njen izdavalac bezuslovno obavezuje da će on sam, ili  po njegovom nalogu određeno treće lice, isplatiti u njoj navedenom poveriocu ili po njegovoj naredbi iznos novca koji je u menici označen, i to u određeno vreme i na određenom mestu. Menica je po samom zakonu hartija od vrednosti po naredbi. Ona ima to svojstvo i onda kada u njoj nije označena klauzula ¨po naredbi¨. Ali, ona nije isključivo hartija po naredbi. Ona može da bude izdata i kao hartija na ime unošenjem klauzule ¨po naredbi¨. Menica ne može biti izdata da glasi na donosioca. Ipak, menica može biti preneta blanko indosamentom ili indosamentom na donosioca, i u takvom slučaju, mada izdata po naredbi, u praksi proizvodi isto dejstvo kao da glasi na donosioca. Menica je ponikla u međunarodnom saobraćaju i njen značaj na tom području zahteva da menični propisi budu što je moguće više ujednačeni u svim državama. Zbog toga je izrađen unificirani Menični zakon, koji je 1930. godine usvojen Ženevskim konvencijama od strane mnogih država. I naš Zakon o menici, (»Službeni list FNRJ«, br. 104/46, 16/65 i 54/70) zasniva se na Ženevskim konvencijama, koje ne obuhvataju sve menično-pravne propise, već samo one koji imaju međunarodni značaj; drugi deo materijala o menici ostavljen je pojedinim državama da ga same regulišu prema

svojim posebnim prilikama. I naša država iskoristila je ovu mogućnost, čime je obezbeđeno da uloga menice kod nas u unutrašnjem saobraćaju bude u skladu sa našim privrednim razvojem. Menica se koristi kao kreditni instrument i kao instrument plaćanja i obezbeđivanja plaćanja.  Naš Zakon o menici ne daje definiciju menice, ali iz njegovih odredaba izlazi da je menica  pismena isprava izdata u propisanoj formi kojom jedno lice izdaje nalog drugom licu da u određeno vreme i na određenom mestu isplati označenu sumu novca licu imenovanom u tom pismenu (ili po njegovoj naredbi), obavezujući se i samo da je isplati, ako to ne učini lice kome je nalog upućen. Ovakva menica zove se vučena (trasirana) menica za razliku od sopstvene menice, u kojoj se sam njen izdavalac obavezuje da će u određeno vreme i na određenom mestu isplatiti označenu sumu novca licu imenovanom u menici (ili po njegovoj naredbi).

Uloga menice Prvobitno menica je služila kao menjačko sredstvo (sredstvo za razmenu novca), pa je otuda i  potekao njen naziv (menica, lettre de change, lettera di sambio). U daljem razvoju menica je počela da se koristi kao sredstvo trgovačkog kliringa (obračuna trgovaca), posebno na sajmovima. Umesto da  plaćanje vrše u gotovom novcu, trgovci su to činili izdavanjem menice. Na kraju obračunskog perioda (sajma) vršilo se prebijanje meničnih potraživanja i isplata salda u gotovom novcu. Zatim, menica je korišćena kao kreditno sredstvo (trgovac izdaje menicu, koju prodaje drugom licu pre dospelosti i tako dobija kredit koji je dužan da vrati o dospelosti menice), kao sredstvo obezbeđenja kredita (prilikom kupovine robe na kredit trgovac je izdavao menicu prodavcu kao sredstvo obezbeđenja da će cena biti uredno plaćena); kao sredstvo plaćanja (umesto da trgovac-dužnik plati svoj dug on je predavao trgovcu poveriocu menicu sa nalogom svom dužniku da licu označenom u menici isplati određenu svotu novca).

Vrste menice Klasifikaciju menica moguće je vršiti prema različitim kriterijumima. Zavisno od toga koje su radnje u vezi sa menicom izvršene moguće je razlikovati protestovane i neprotestovane, akcepirane i neakcepirane, avalirane i neavalirane, umnožene i neumnožene i dr. Zavisno od forme razlikuju se  potpuna i nepotpuna (u trenutku izdavanja sadrži sve bitne elemente) i blanko (u trenutku izdavanja sadrži samo propisani minimum bitnih elemenata) menica. Zavisno od osnovnog posla radi kojeg je menica izdata moguće je razlikovati robne (izdaju se u vezi s nekim poslom prometa robe) menice i finansijske (izdaju se u vezi prometa novca) menice.  Najznačajnija je podela ona koja se vrši s obzirom na broj lica koja se pojavljuju u meničnom odnosu. Prema tome kriterijumu razlikujemo trasiranu i običnu menicu. – Kod ove menice izdavalac daje nalog drugom licu da trećem licu isplati iznos koji je označen u menici. Kod trasirane menice u meničnom odnosu se  pojavljuju tri lica: trasant, lice koje izdaje nalog, lice koje treba da isplati meničnu svotu, i remitent, lice kome treba da bude isplaćena menična svota. Trasirana menica (vucena menica)

Trasirana menica prepoznaje se po tome što se u tekstu meničnog sloga nalazi reč ¨platiti¨.

Osim takozvane redovne trasirane menice postoje i:

Trasirana menica po sopstvenoj naredbi – To je menica kod koje trasant daje nalog trasatu da njemu (trasatu) ili po njegovoj naredbi, a ne nekom trećem licu isplati o dospelosti menice meničnu svotu. U meničnom odnosu pojavljuju se dva lica: trasant i trasat. Ove menice prepoznaju se po klauzuli ¨platite po naredbi mojoj sopstvenoj¨. Kod ove menice trasant označava samog sebe kao trasata. Trasant sam sebi daje nalog da plati remitentu meničnu svotu. Ova se menica svodi na spostvenu, ali je njena pravna konstrukcija u osnovi konstrukcija trasirane menice, pa se na nju ne mogu primenjivati  pravila sopstvene menice. Trasirana spostvena menica – 

– Kod ove menice trasant daje nalog samom sebi, da sebi isplati naznačenu meničnu svotu. Ovde postoji samo izdavalac menice zbog čega ona počinje da proizvodi pravno dejstvo tek od momenta prenosa na drugo lice. Od tog trenutka izdavalac postaje dužnik, a označeni imalac menični poverilac. Trasirana sopstvena menica po sopstvenoj naredbi 

–To je takva vrsta menice kod koje se njen izdavalac obavezuje da će on, o dospelosti menice, isplatiti trećem licu, ili po naredbi tog trećeg lica, svotu koja je označena u menici.  Sopstvena menica

  Blanko menica –  predstavlja

takvu menicu kod koje u momentu njenog izdavanja voljom njenog izdavaoca nedostaju neki bitni elementi. Takvu menicu popunjava poverilac kasnije, a saglasno sporazumu koji postoji između njega i izdavaoca menice.   Promisorna nota –  se

primenjuje u pravu anglosaksonskuh zemalja, kao i u nizu drugih zemalja. Koristi se kao sredstvo obezbeđenja kredita, a moze se i prenositi. Za razliku od trasirane menice, koja sadrži bezuslovan nalog za plaćanje određenog iznosa novca, promisorna nota sadrži  bezuslovno obećanje plaćanja određenog iznosa i ne sadrži ime trasata. Takođe ona ne mora da sadrži mesto plaćanja, dan i mesto izdavanja...  Robna (trgovacka) menica –  ovu

menicu izdaje preduzeće u vezi sa kupovinom i prodajom robe. Prodavac izdaje trasiranu menicu i vuče je, akceptira i tako preuzima meničnu obavezu kao glavni menični dužnik da ce u određenom roku platiti menicni iznos. Prodavac može menicu prenositi na drugo lice i tako vršiti svoja plaćanja. Finasijska menica –  predstavlja

menicu koja se primenjuje radi obezbeđenja potraživanja iz nekog već postojećeg ugovora (ugovor o tekucem računu, ugovor o kreditu i sl).

Pravna priroda menice O pravnoj prirodi menice postoji više teorija. Teorija tri ugovora, teorija delegacije, teorija stipulacije, teorija ugovora i jednostranog akta, teorija jednostranog akta. Prema teoriji tri ugovora kod menice postoje tri ugovorna odnosa: osnovni ugovor između trasanta i remitenta, koji služi kao osnov za izdavanje menice, ugovor o mandatu između trasanta i trasata i ugovor o cesiji potraživanja između indosanta i indosatara. Po teoriji delegacije, prilikom izdavanja menice trasant delegira remitentu svog dužnika (trasat), a to čini i svaki indosatar prilikom prenosa menice.

Teorija stipulacije u korist trećeg lica polazi od toga da trasant obećava remitentu (i docnijim imaocima menice) da će on isplatiti meničnu svotu ako to ne učini trasat. Teorija kombinacije ugovora i jednostranog akta polazi od toga da je menica mešovit akt: ugovor između izdavaoca i remitenta na osnovu kog se izdaje menica i jednostrani akt izdavaoca koji ga obavezuje prema svim ostalim korisnicima menice. U savremenoj pravnoj teoriji prihvaćena je teorija jednostranog akta po kojoj menični odnosi nastaju jednostranom izjavom volje njenog izdavaoca.

Načela meničnog prava   Načelo pismenosti ili formalnosti – Menica

može da postoji samo u pisanom obliku. Isto tako, i sve menične radnje moraju da se preduzmu u pisanoj formi, i to, po pravilu, na meničnoj ispravi. Od načela formalizma odstupa se u dva slučaja. Prvo, primenom teorije propuštanja (emisije) moguće je de sa izda blanko menica (ne sadrži sve bitne menične elemente). Drugo, lica koja su nesposobna za davanje pisanih izjava (nepismena ili slepa lica) mogu da potvrde usmeno preuzete obaveze stavljanjem rukoznaka na menicu i uz sudsku overu, ili da preuzmu meničnu obavezu preko  punomoćnika.   Načelo inkorporacije –  Menični

poverilac ne može ostvariti svoja prava iz menice dok ne  podenese dužniku menično pismo. Menica na simboličan način predstavlja to pravo tako da se ono ne može prenositi ni vršiti bez posedovanja menice. Ovo načelo je ublaženo mogućnošću amortizacije menice. Na osnovu amortizacione isprave može se ostvarivati pravo iz menice i bez posedovanja menice. U tom slučaju pravo iz menice se može ostvariti samo prema akceptantu, kao i prema trasantu neakceptirane menice i menice čije je akceptiranje trasant zabranio, pod uslovom da je blagovremeno  podignut amortizacioni protest (ni ova lica neće biti u obavezi da izvrše isplatu, ako dokažu da je   predlagač bespravno dobio odluku o amortizaciji). Regresni dužnici se oslobađaju u potpunosti od menične obaveze.  Načelo menične strogosti –  ovo načelo ima dva svoja aspekta:

Formalno-pravni i materijalno-pravni. Formalno – pravni aspekt menične strogosti ogleda se u tome što je menica stroga kako prema dužniku, tako i prema poveriocu. Menični poverilac ima stroge obaveze u pogledu izvršenja meničnih radnji na vreme (prezentacija menice, podizanje protesta). Materijalno – pravni aspekt menične strogosti dolazi do izražaja u vezi sa pravnim položajem meničnog dužnika. Naime, menična obaveza je apstraktna, pravno samostalna u odnosu na osnovni  posao iz kojeg je nastala. Kada jedno lice potpiše menicu ono jednostranom izjavom svoje volje  preuzima meničnu obavezu, tako da je mogućnost isticanja prigovora po menici prilično ograničena. – Obim i sadržina menične obaveze cene se samo na osnovu onoga što je u meničnom pismenu naznačeno (ako je u menici naznačen iznos od 100 dinara dužnik je dužan da ga o dospelosti menice isplati).  Načelo fiksne menične obaveze

Prema savesnom sticaocu menice dužnik ne može isticati prigovor da menica nije popunjena u skladu sa osnovnim poslom ili da je menica delimično plaćena.

 Načelo solidarnosti  –

Ako glavni menični dužnik ne isplati meničnnu svotu, ostali menični dužnici solidarno odgovaraju poveriocu za isplatu menične svote. Dakle, regresni dužnici (trasant, indosan, avalista) odgovaraju supsidijarno za ispunjenje menične obaveze. Poverilac mora prvo da  pozove glavnog dužnika da izvrši meničnu obavezu. Ako glavni dužnik ne izvrši isplatu i ako se konstatuje putem protesta, poverilac može da zahteva isplatu od ostalih (regresnih) dužnika.  Načelo neposrednosti – Svaki od potpisnika menice, kao menični dužnik, neposredno odgovara

imaocu menice koji je menicu stekao neprekinutim nizom prenosa. Između meničnog dužnika i imaoca menice (poverioca) uspostavlja se neposredan pravni odnos, a sadržina tog odnosa opredeljena je isključivo sadržinom menične isprave. Otuda, menični dužnik može prema svkom poveriocu da ističe samo objektive prigovore (proizilaze iz pismena) i subjektive prigovore koji proizilaze iz iz njegovog subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa sa određenim poveriocem (ne može da ističe prigovore subjektivnog karaktera koji proističu iz odnosa između imaoca menice i drugih meničnih dužnika).   Načelo samostalnosti –

svaki potpis na menici svara samostalnu obavezu, koja je nezavisna od obaveza ostalih potpisnika menice. Obaveza jednog potpisnika menice može da bude punovažna mada obaveza nekog drugog potpisnika menice nije punovažna. Ukoliko obaveza izdavaoca menice nije  punovažna (maloletnost, falsifikovan potpis), obaveze ostalih potpisnika menice su punovažne. Ili, obaveza avaliste je punovažna iako obaveza njegovog honarata nije punovažna (osim u slučaju formalnog nedostatka – stavljen rukoznak honorata, a nije overen kod suda). Takođe, prekid i ovustava zastarelosti prema jednom meničnom dužniku ne deluje prema ostalim meničnim dužnicima. Da bismo definisali funkciju menice u poslovnim finansijama, potrebno je prethodno razmotriti razvoj menice, njene karakteristike, vrste, radnje i eskontovanje. Sa pravnog stanovišta menica se definiše kao hartija od vrednosti sa obavezom bezuslovnog  plaćanja naznačenog novčanog iznosa drugom licu, po naredbi upisanoj na poleđini, nezavisno od vrste  posla kojim je zasnovana obaveza. Menica je nastala kao sredstvo plaćanja, uporedo sa razvojem robno  – novčanih odnosa i međunarodnog prometa. U daljem razvoju robno – novčanih odnosa, menica dobija funkciju kreditnog sredstva, je putem menice omogućava se kupcima da ne plaćaju robu novcem   prilikom kupovine već se plaćanje obezbeđuje izdavanjem menice, čime se odlaže plaćanje za određeno vreme, odnosno kreditira se kupac. Kada dospe rok plaćanja, prodavac robe podnosi menicu na naplatu. Tokom svoga razvoja menica je poprimila mnoge funkcije, među njima i funkciju sredstva obezbeđenja plaćanja, a sa  primenom pravnih instituta, indosament, akcept, protest; menica je postala savremeno sredstvo plaćanja i kreditiranja. Tako je menica postala značajan instrument u poslovnim finansijama, a naročito u domaćem i međunarodnom platnom prometu, kao sredstvo obezbeđenja plaćanja i kreditiranja. Menicu kao hartiju od vrednosti karakterišu: - Pismenos t: menica je vrednosni papir u pismenoj formi, jer ne postoji forma usmene menice; - Formalnost : menica je strogo formalizovan vrednosni papir, jer je zakonom o menici propisan oblik  sa određenim sastojcima – elementima; - Inkorporiranost : pravni osnov i njegovo dokazivanje, zasnovani su na postojanju menice i njenoj sadržini; - Strogost : menica je zasnovana na strogim rokovima koji jednako važe i za poverioca i za dužnika. Ta karakteristika doprinela je kvalitetu menice i sigurnosti kao instrumentu plaćanja i kredita, jer protiv meničnog potraživanja nisu dozvoljeni prigovori iz osnovnog posla;

- Samostalnost : svaka menična izjava u pogledu ispravnosti, nezavisna je od ostalih meničnih izjava. To znači da je menična obaveza samostalna, ali ako se na menici pojave lažni potpisi, to znači da su oslobođeni obaveze oni čiji su potpisi ispravni; - Solidarnost : menica ima solidarnu odgovornost svih potpisnika zajedno i svih pojedinačno prema imaocu menice.

Bitni menični sastojci Trasirana menica mora da sadrži sledeće bitne menične elemente: označenje isprave kao menice, bezuslovni uput da se plati određena suma novca, ime onoga koji treba da plati (trasata), označenje dospelosti, mesto gde plaćanje treba da se izvrši, ime onoga kome se ili po čijoj se naredbi mora platiti (remitenta), označenje dana i mesta izdanja menice, potpis onoga koji je menicu izdao (trasanta). Isprava u kojoj ne bi bili sadržani navedeni elementi (osim pretpostavljenih bitnih elemenata, o kojima će biti reči) ne vredi kao trasirana menica. Sopstvena menica sadrži iste sastojke kao i trasirana menica, osim označenja imena lica koje treba da plati meničnu svotu. U pravnoj teoriji bitni menični elementi se grupišu u četiri grupe. Prvu čine opšti menični sastojci: označenje isprave kao menice i bezuslovni uput na isplatu određene svote novca. Drugu čine  presonalni elementi: ime trasat, ime remitenta i potpis trasanta. Treću obrazuju kalendarski sastojci: datum izdavanja i označenje dospelosti. U četvrtu ulaze: mesto izdanja i mesto plaćanja.

Opšti menični elementi Označenje menice – Svaka menica mora da sadrži reč “menica”. U štampanom formularu ovaj sastojak se nalazi u drugom redu meničnog sloga. Označenje da se radi o menici mora da bude napisano na jeziku na kome je ona sastavljena. Na taj način potpisnicima menice se skreće pažnja da  preduzimaju meničnu obavezu. Bezuslovni nalog za isplatu menične svote – U menici mora da bude sadržan nalog da se plati menična svota (kod trasirane menice), odnosno obećanje da će se menična svota platiti (kod sopstvene menice). Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara i izražava se izrazom “platite” (trasirana menica) ili “platiću” (sopstvena menica). Menični iznos može biti napisan brojevima (prvi red meničnog sloga) i slovima (mora obavezno da se napiše, a unosi se u četvrti red meničnog sloga), a ako se ova dva iznosa ne slažu važi iznos napisan slovima. Kad je menična svota napisana više puta, merodavna je najmanja svota.

Personalni menični elementi Označenje trasata – U vučenoj menici (ne u sopstvenoj) mora se jasno naglasiti kome se upućuje nalog za plaćanje menične svote. Ovaj sastojak se unosi u levi donji ugao formulara. Po  pravilu, pored imena trasata stavlja se i njegovo prebivalište, odnosno sedište, uz tačnu adresu. Time se omogućuje imaocu menice da lakše utvrdi kome treba da podnese menicu na akcept i isplatu. Međutim, menica je punovažna i onda kada uz ime trasat nije označena adresa. Trasat može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Zahvaljujući načelu samostalnosti  punovažna je i menica koja je vučena na lice koje ne postoji.

Označenje remitenta – Remitent može da bude bilo koje fizičko ili pravno lice. Pored imena remitenta ne moraju da se nalaze podaci kojima se on bliže određuje (adresa, zanimanje). Ovaj sastojak  se unosi u treći red meničnog sloga. Potpis trasanta – Potpis se stavlja u donjem desnom uglu formulara. Stavljanjem potpisa trasant ulazi u menično – pravni odnos. Time on na jasan način izražava svoju volju da se menično obaveže. Obično se pored trasantovog potpisa stavljaju podaci o njegovom prebivalištu, broj lične karte, mesto i datum potpisivanja. Ali menica je punovažna i ako ti podaci nisu uneti. Trasant mora menicu svojeručno da potpiše. Nije dozvoljeno da se menica potpiše faksimilom ili putem pisaće mašine. Ipak, u okvirima ženevskog meničnog prava (ali ne i našeg) moguće je da menica bude punovažna i bez potpisa trasanta. Umesto trasanta menicu može da potpiše punomoćnik, uz napomenu da menicu potpisuje za drugo lice, jer će se smatrati da je menicu potpisao u svoje ime i za svoj račun. Više lica mogu potpisati menicu kao kumulativni trasanti, ali ne i alternativno. Menicu mogu da izdaju i nepismena lica. U takvom slučaju sud će proveriti identitet lica koje želi da se menično obaveže, zatim će mu pročitati menicu, a lice će staviti na menicu svoj rukoznak ako   pročitani tekst odgovara njegovoj volji. Sud će takvu menicu zatim overiti. Overa mora da ima: službeni broj, pečat i potpis službenog lica. Na sličan način obavezu preuzimaju slepa i druga lica koja ne mogu staviti potpis na menicu.

Geografski menični elementi Označenje mesta izdanja menice – Ovaj sastojak se unosi u prvi red meničnog sloga. Mesto izdanja menice je značajno za menice koje cirkulišu u međunarodnom prometu (prema zakonu koji važi u mestu izdanja menice određuje se forma menice, pasivna menična sposobnost trasanta, rok do koga se može pokrenuti regresni postupak). Označenje mesta plaćanja menične svote – Ovaj sastojak se unosi u poslednji red meničnog formulara, u levi donji ugao, iza reči “Plaćanje...” Mesto plaćanja mora stvarno da postoji. Isprava sa izmišljenim mestom plaćanja ne važi kao menica.

Kalendarski menični elementi Datum izdanja menice – Datum izdanja menice unosi se u prvi red meničnog formulara. Značaj ovog elementa je višestruk. Od datuma izdavanja računa se rok dospeća kod menice plative na određeno vreme od dana izdanja, rok za podnošenje na isplatu menice po viđenju, rok za podnošenje na akceptiranje menice trasirane na određeno vreme po viđenju; utvrđuje se da li je trasant bio menično  pravno sposoban za izdavanje menice; obračunava se kamata. Vreme dospelosti – Ovaj sastojak se unosi u drugi red meničnog formulara. Njime se određuje kada poverilac stiče pravo da zahteva od dužnika da mu isplati meničnu svotu.

Pretpostavljeni menični elementi U grupu pretpostavljenih bitnih meničnih sastojaka spadaju: dospelost menice, mesto izdanja i  plaćanje menice. Ako u trasiranoj menici nije označena dospelost, smatraće se da se radi o menici po viđenju. Ako u trasiranoj menici nije naznačeno mesto izdanja, smatra se da je takva menica izdata u mestu koje je označeno pored trasantovog potpisa. Ako u trasiranoj menici nije označeno mesto plaćanja, smatra se da se plaćanje menične svote ima izvršiti u mestu koje je naznačeno pored trasatovog imena. Za razliku od dospelosti menice, koja se uvek na osnovu zakona može pretpostaviti, mesto izdanja i plaćanja se mogu pretpostaviti samo ako su pored trasantovog potpisa označena određena mesta. U suprotnom, neće se smatrati da je menica punovažna (nedostaju bitni menični elementi), jer se na osnovu konrektnih okolnosti ne može pretpostaviti mesto izdanja, odnosno plaćanja menice.

Menične radnje Menične radnje su pisane i potpisane izjave date na menici ili njenom dodatku kojima se zasnivaju pravni odnosi između izdavaoca, imaoca i drugih meničnih potpisnika. Pod meničnim radnjama se podrazumevaju: 1. izdavanje menice, 2. umnožavanje i prepis menace, 3. prenos menice, 4. avaliranje menice, 5. akceptiranje menice, 6. plaćanje menične svote, 7. intervencija kod menace, 8. protest kod menace, 9. notifikacija kod menace, 10. regres kod menice.

Izdavanje menice Pod izdavanjem menice podrazumeva se jednostrana izjava volje trasanta vučene menice, odnosno izdavaoca sopstvene menice, kojom on preuzima meničnu obavezu. Volja se izražava stavljanjem  potpisa na menicu i predajom menice remitentu. Tako trasant preuzima meničnu obavezu prema remtentu. Obaveza trasanta postoji sve dok menični iznos ne bude u celini izmiren ili dok menicna obaveza ne prestane da postoji iz drugih razloga.

Umnožavanje i prepis menace Menica se umnožava u cilju što bolje zaštite i ostvarenja interesa imaoca menice. U slučaju gubitka menice ne mora se pokretati amortizacioni postupak. Pod umnožavanjem menice podrazumeva se izdavanje više primeraka iste menice, pri čemu se na svakom primerku nalaze originalni potpisi

meničnih duznika. Sopstvena menica se ne može umnožavati, jer svaki primerak sopstvene menice rada posebnu meničnu obavezu. Ne može se umnožavati ni menica koja sadrži solo klauzulu. Pravo da zahteva umnožavanje menice ima svaki imalac menice. Menicu umnožava trasant. Svi primerci umnožene menice moraju da budu identicni sa prvim primerkom. Sva lica koja su  potpisala prvi primerak moraju da potpišu i druge. Jedino akceptant potpisuje samo jedan primerak  menice. Ako bi akceptant potpisao više primeraka umnožene menice, bio bi obavezan na isplatu menične svote po svakom akceptiranom primerku koji mu ne bude vraćen posle isplate jednog menicnog primerka. Umnoženi primerci se razlikuju po svom broju. Taj broj se unosi u klauzulu o  broju meničnih primeraka. Ako se u menicu ne unese ova klauzula smatra se da se radi o razlicitim menicama. Prepis menice može da sačini svaki imalac menice i može se izvršiti prepis i trasirane i sopstvene menice. Prepis mora biti verna slika originala menice ali se na prepis ne stavljaju potpisi nego se samo naznačuju. Klauzulom «dovde prepis» se označava kraj prepisa.

Prenos menice Menica se najčešće prenosi indosamentom. Indosaniranje menice se vrši pre njene dospelosti, ali se može vršiti i posle dospelosti, dok se ne podigne protest ili dok ne protekne rok predviđen za  podizanje protesta.

Avaliranje menice Aval je menična radnja kojom jedno lice preuzima jemstvo za uredno ispunjenje menične obaveze. Lice koje daje aval naziva se avalista, a lice za koje se avalira naziva se honorat. U ulozi avaliste se najčešće pojavljuje neko treće lice izvan menice, ali kao avalist može da se pojavi i lice iz menice. Teda se ne može avalirati za lica prema kojima je to lice već dužnik, jer i bez avala ono odgovara za isplatu menice. Izjava o avalu sa potpisom avaliste daje se po pravilu na licu menice ili alonzu menice. Aval se izrazava rečima «kao jemac» «kao garant», «kao poruk».

Akceptiranje menice Akceptiranje menice je menična radnja kojom trasat prihvata nalog trasanta da isplati meničnu svotu. Tako trasat postaje akceptant i glavni menični duznik i to iz dva razloga. Prvo, prema njemu svi ostali menični duznici mogu da imaju pravo na regres, uključujući i trasanta. Drugo, imalac menice  prvo njemu o dospelosto podnosi menicu na isplatu. Ova radnja se pojavljuje samo kod trasirane menice, a ne i kod sopstvene menice. S obzirom na formu razlikuju se: - puni akcept, sadrži klauzulu o prihvatanju naloga i potpis akceptanta. - blanko accept, sadžzi samo potpis akceptanta. Prema obimu akcept moze biti: - potpuni - potpun, za razliku od delimičnog postoji kada akceptant prihvati da u celosti isplati meničnu svotu. - delimični akcept.

Plaćanje menične svote U momentu dospelosti menice za isplatu poverilac prezentira menicu, tj. poziva glavnog meničnog duznika da isplati meničnu svotu. Ovo je obavezna menična radnja. Isplata menične svote se ne može zahtevati ako se menica o dospelosti ne prezentira glavnom meničnom duzniku. Menica koja dospeva na određeni dan, na određeno vreme posle dana izdanja ili viđenja, mora biti  podneta na isplatu na sam dan dospelosti, a najkasnije jednog od dva radna dana posle dospelosti. Menica koja dospeva po viđenju plativa je odmah čim se podnese, s tim što se mora podneti na isplatu u roku od jedne godine od dana izdanja, ako trasant nije drukčije odredio. Imalac menice je dužan da prezentaciju blagovremeno izvrši, jer u suprotnom gubi pravo da zahteva isplatu menične svote od regresnih duznika. U obavezi ostaje samo glavni menični duznik. Prezentacija se vrši u mestu koje je označeno kao mesto plaćanja.

Intervencija kod menice Intervencija je takva menična radnja kojom jedno lice umesto trasata akceptira vučenu menicu, ili umesto akceptanta plaća meničnu svotu, da bi se na taj način izbegao zahtev imaoca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ona ima za cilj da se otkloni potreba za vršenje regresnog postupka  pre ili posle dospelosti menice. S obzirom na osnov intervencije razlikuju se: * pozivna intervencija - ako je u menici uneta klauzula o adresi «po potrebi» u pitanju je pozivna intervencija. Najšire dejstvo ima pozivna intervencija kod koje je intervencijenta odredio trasant. U tom slučaju, ako intervencijent akceptira menicu, ne može se pre dospelosti istaći regresni zahtev prema regresnim meničnim dužnicima. Kada on isplati meničnu svotu svi regresni dužnici se oslobađaju menične obaveze. Kad je intervencijenta odredio neki drugi regresni dužnik, onda imalac menice ne može istaći regresni zahtev pre dospelosti menice, prema tom regresnom dužniku i licima čiji se potpisi nalaze na menici iz potpisa tog regresnog duznika, a ako je isplatio menicu, ova se lica oslobađaju menične obaveze. * spontana intervencija - moguće je da neko lice, koje nije naznačeno u menici kao intervencijent, spontano interveniše radi akceptiranja ili isplate menice. Imalac menice može da odbije akceptiranje menice od strane spontanog intervencijenta, ali ne i isplatu. Razlog je što se neko može pojaviti sa  predlogom da akceptira menicu kao spontani intervencijent, ali samo da bi odložio regres, a ne sa namerom da plati meničnu svotu. S obzirom na razlog intervencije razlikuju se: * intervencija zbog neakceptiranja - akceptiranje intervencijom može se vršiti kad god je pre dospelosti menice njen imalac ovlašćen na vršenje regresa po menici koja se može podneti na akceptiranje * intervencija zbog neisplate - isplata intervencije se vrši o dospelosti menice, ako glavni menični dužnik odbije da izvrši isplatu. Ali može se vršiti i pre dospelosti menice, ako je imalac menice stekao  pravo na regres.

Protest kod menice Protest je menična radnja na osnovu koje imalac menice dobija ispravu kojom se potvrđuje da je ostao bezuspešan njegov pokušaj izvršenja određene menične radnje. Lice koje protestuje menicu naziva se protestant, a lice protiv koga se protestuje menica protestat. Protest je uslov za ostvarenje  prava imaoca menice prema regresnim meničnim dužnicima. Ako imalac menice ne podigne protest takva menica postaje prejudicirana, te on neće moći da podigne meničnu tužbu protiv regresnih meničnih duznika. Od dana podizanja protesta raćuna se rok zastarelosti meničnih potraživanje prema regresnim dužnicima. Postoje različite vrste protesta: * protest zbog neakceptiranja - podiže se kad trasat odbije da akceptira menicu ili je delimično akceptira, a podiže se u rokovima koji su predviđeni za prezentaciju menice na akceptiranje. * protest zbog nedatiranja akcepta - podiže ga imalac menice koja dospeva na određeno vreme po viđenju, ako akcept nije datiran, tako da se ne može utvrditi dospelost menice. Menica dospeva na određeno vreme po podizanju ovog protesta. * protest zbog neisplate - podiže se ako akceptant odbije da izvrši isplatu menične svote i to najdocnije dva dana nakon dospelosti manice za isplatu. * perkvizicioni protest - podiže se kada je menica umnožena a držalac akceptiranog primerka menice odbije da ga preda meničnom poveriocu, ili kada je izrađen prepis menice a držalac originala menice odbije da ga preda meničnom poveriocu. Na osnovu ovog protesta imalac duplikata može da traži od akceptanta isplatu menične svote, a imalac kopije može da vrši regresno pravo prema licima koji su kopiju indosirali ili avalirali. * protest zbog neisplate protesnih trosova - podiže se u slučaju da se u toku protesnog postupka plati menična svota, ali ne i protesni troškovi. * intervencijski protest - podiže se u slučaju da menice bude akceptirana intervencijom, a interventijent odbije da izvrši isplatu menične svote. Podiže se najkasnije sutradan po poslednjem danu dopustenom za podizanje protesta protiv redovnog akceptiranja. * amortizacioni protest - podiže ga predlagač amortizacije da bi održao svoja regresna prava protiv trasanta neakceptirane menice ili menice u kojoj je zabranjeno podnošenje na akcept.

Notifikacija kod menice Notifikacija je takva menična radnja kojom imalac menice obaveštava o podignutom protestu svog indosanta i trasanta. Imalac menice je dužan da o izvršenom protestu obavesti svog indosanta i trasanta u roku od četiri dana od dana podizanja protesta. Ako je u menici sadržana klauzula «bez protesta», rok  se računa od dana kada je menica bezuspešno prezentirana na isplatu. Svaki indosant obaveštava dalje svog indosanta u roku od dva dana. Za notifikaciju se ne zahteva posebna forma ali najčešće se čini preporučenim pismom. Cilj notifikacije  je da regresni menični duznici budu obavešteni da su ispunjeni uslovi za regres i da im se tako omogući da izvrše svoju obavezu i bez sudskog postupka. Notifikacija je fakultativna menična radnja. Imalac menice neće izgubiti menična prava ako nije izvršio notifikaciju, ali će odgovarati za štetu koja nastane zbog njenog propuštanja.

Regres kod menice Regres je menična radnja kojom imalac menice zahteva isplatu menične svote od svojih  prethodnika po menici, ako nije uspeo da dobije akcept ili isplatu menice od trasata odnosno glavnog meničnog dužnika. Lice koje ističe regres naziva se regredijent a lice protiv koga se ističe regresni zahtev naziva se regresat. Zavisno od vremena kada se vrši regres: * regres posle dospelosti - zato što menična svota nije plaćena u celosti ili delimično, * regres pre dospelosti - kada je trasat odbio da akceptira menicu, kada je pre ili posle akceptiranja otvoren stečaj nad imovinom trasata. S obzirom na razlog zbog čega se vrši regres: * regres zbog neakceptiranja - do njega se dolazi samo pod uslovom da je menica blagovremeno  prezentirana na akcept, da je trasat odbio da akceptira menicu, da je blagovremeno podignut protest. * regres zbog neisplate - vrši se ako je menica blagovremeno podneta na isplatu, ako akceptant odbije da izvrši isplatu, ako se blagovremeno podigne protest.

Menične tužbe i menični prigovori Ako glavni menični dužnik, kao ni regresni, ne žele da plate meničnu svotu, imaocu menice ne  preostaje ništa drugo nego da podigne meničnu tuzbu. Ako on tuži, radi isplate menične svote, glavnog meničnog dužnika, onda se takva tužba naziva «glavna menična tužba», a kad imalac menice tuži regresnog dužnika, takva tužba se naziva «regresna menična tužba». Prigovori koji se najčešće javljaju u praksi su: 1. prigovori koje može isticati svaki prema svakom: *objektivni prigovori - da nema kojeg od bitnih meničnih sastojaka, - da je neispravno menično pismeno, - da je menica amortizovana, - da je menica prejudicirana, - da je menicu isplatio glavni dužnik. * subjektivni prigovori 2. prigovori koje može isticati samo pojedini menični dužnik protiv svakog imaoca menice: * da na menici nema njegovog potpisa, * da je njegov potpis na menici falsifikovan, * da je lice koje je umesto njega popunilo menicu bilo bez punomoćja, * da menični dužnik nije bio menično sposoban u vreme potpisivanja menace, * da se radi o rekta menici, * da je menica preinačena posle njegovog potpisivanja, * da je menica prema njemu zastarela. 3. prigovori koje moze isticati svaki menični dužnik prema imaocu menice:

* nedostatak aktivne legitimacije kod imaoca menice (da je on zakonski imalac menice); 4. prigovori koje može isticati samo jedan menični dužnik samo prema jednom imaocu menice: * da nije izvršen osnovni posao, * da nije primljeno menično pokriće, * da je potpis dat iz uslužnosti, * da je blanko menica popunjena protivno sporazumu, * nedostatak volje, * da menica potiče iz nedopuštenog posla, * da je menica data uz uslov koji nije ispunjen, * da je menica isplaćena u regresnom postupku, * da je postignuto poravnjanje, kompenzacija, novacija, ili da na njih ima pravo.

Prestanak meničnih prava i obaveza Do prestanka meničnih prava i obaveza može da dođe na više načina. U praksi najčešće prestaju ispunjenjem. To je redovni način prestanka obaveza. Ali da bi isplata dovela do prestanka meničnih  prava potrebno je da je menična svota isplaćena u celosti i da ju je izvršio glavni menični dužnik. U slučaju delimične isplate ili ako je izvrši regresni dužnik, dolazi do regresa.

Menično pravni propusti - prejudicirana menica Prava i obaveze iz menice mogu da prestanu na razne načine i to: * isplatom menične svote, * amortizacijom menace, * zastarelošću menace, * prenosom duga, * prebijanjem potraživanja, * konfuzijom (sjedinjavanjem poverioca i dužnika), * propuštanjem preduzimanja obaveznih meničnih radnji, * poništenjem menične isprave. Menično - pravni propusti nastaju: * ako se ročna menica po viđenju ne podnese na akceptiranje u roku koji je trasant u njoj označio, a ako on nije ovaj rok odredio onda u zakonskom roku, tj. u roku od 6 meseci od dana izdanja, * ako se trasirana menica ne protestuje zbog neprijema u određenom roku, * ako se menica po viđenju ne podnese na isplatu u roku koji je u menici posebno određen, a ako nije određen, onda u zakonskom roku, * ako se ne podnese na isplatu u zakonom određenom roku menica na kojoj stoji napomena «bez troškova» ili «bez protesta», * ako se ne podigne protest zbog neisplate u zakonom određenom roku. Posledica menično - pravnog propusta za sve ove slučajeve je ta što imalac gubi sa protekom zakonskog roka svoja regresna prava, ali glavna menična obaveza ne može prestati, ona postoji i dalje i

glavni menični duznik biće u obavezi da plati meničnu svotu sve dotle dok ne nastupi menična zastarelost. U slučaju kada nastupi tzv. prejudiciranje menice zbog neizvršavanja određenih obaveznih meničnih radnji po principima menične strogosti u meničnoj obavezi ostaje glavni menični dužnik prema kom se može pokrenuti redovni sudski postupak; tužba zbog neosnovanog obogaćenja kao građansko - pravna tužba može se podići protiv indosanta i trasanta.

Amortizacija menice Amortizacija je vanparnični sudski postupak proglašenja nestale ili oštećene menice nevažećom, u cilju očuvanja meničnih prava prema određenim meničnim dužnicima. Onaj kome je nestala menica može nadležnom sudu po mestu plaćanja predložiti da je amortizuje. U predlogu se mora izneti glavna sadržina nestale menice i učiniti verovatnim da je predlagač tu menicu imao ili da mu na osnovu ove  pripada neko pravo. Zastarelost meničnih prava i obaveza Zastarelost je jedan od načina prestanka meničnih prava. Zastarelošću prestaje pravo da se zahteva ispunjenje obaveze prirodnim putem. Priroda menično pravnih poslova zahteva kraće rokove zastarelosti menično pravnih zahteva. Dužina meničnih rokova zastarelosti zavisi od kategorije dužnika. Najduži su rokovi prema glavnom meničnom dužniku, kraći prema regresnim dužnicima, a najkraći u uzajamnom regresnom postupku između regresnih duznika. Postoje tri roka zastarelosti: * protiv akceptanta zastarevaju za tri godine, računajući od dospelosti, * protiv indosanata i protiv trasanta zastarevaju za godinu dana, računajući od dana blagovremeno  podignutog protesta, a ako se u menici nalazi odredba «bez troškova» onda od dana dospelosti, * menično - pravni zahtevi indosanata jednih protiv drugih trasanta zastarevaju za 6 meseci, računajući od dana kada je indosant menicu iskupio, ili od dana kada je protiv njega kod suda  postupljeno.Zastarelost se prekida podnosenjem tužbe sudu.

Menica u međunarodnom platnom prometu Menica u međunarodnom platnom prometu se koristi ili kao instrument plaćanja ili kao kreditni instrument. Banke za račun svojih komitenata šalju menice na naplatu inostranim bankama, ili od inostranih banaka dobijaju menice za naplatu u zemlji. Menice se u međunarodnom platnom prometu koriste naročito u vezi sa poslovima eskontovanja i akceptnog kreditiranja.

Eskont inostranih menica Pod eskontom se podrazumeva prodaja meničnog potraživanja pre roka dospeća menice. Kod eskontovanja menice, osim što se ispituje sadržina menice sa njene formalne strane, posebnu pažnju treba posvetiti bonitetu subjekata koji učestvuju kao menični dužnici. Osim o ugledu akceptanata, vodi se računa o poslovnom ugledu trasanta. Kod eskontovanja menice vodi se računa o tome da li se trasant može osloboditi odgovornosti za isplatu menice. Prilikom ocene boniteta trasanta osim uobičajenih  podataka za utvrđivanje boniteta, potrebno je voditi rašuna i o tome u kom pravnom sistemu je menica izdata i da li je upotrebljena klauzula: 'bez regresa'.

Akceptno kreditiranje(bankarski akcepti) U međunarodnom robnom prometu banke često prihvataju da supstituiču svoju kreditnu sposobnost za sposobnost zajmoprimaoca. Sam instrument je jedna vrsta menice, odnosno trate ili naloga da se plati izvestan iznos sredstava u određenom roku. Razlikuje se od ostalih menica po tome što nosi bezuslovno obećanje banke da plati tratu o dospeću. Obični kupac ne plaća robu gotovinom, nego zahteva kredit dok se roba ne proda. Ovo može da predstavlja problem za prodavca koji ne može da oceni kreditnu sposobnost kupca, a osim toga prodavcu trebaju sredstva odmah. Banka koja poznaje kupca i njegov bonitet može da deluje kao posrednik između oba trgovinska partnera, preuzimajući obavezu da plati robu u ime kupca. S obzirom da poznaje kreditnu sposobnost kupca, banka će pre nego druga stranka preuzeti rizik na sebe da plati, ukoliko kupac ne bude bio u mogućnosti.

Prestanak meničnih prava i obaveza  Način prestanka. – Do prestanka meničnih prava i obaveza može da dođe na više načina. U  praksi, menična prava i obaveze najčešće prestaju ispunjenjem. To je redovni način prestanka obaveza. Ali, da bi isplata dovela do prestanka meničnih prava potrebno je da je menična svota isplaćena u celosti i da ju je izvršio glavni menični dužnik. U slučaju delimične isplate ili ako je izvrši regresni dužnik, dolazi do regresa. Amortizacija. – Kada se pokrene amortizacioni postupak i donese sudsko rešenje, prestaju prava meničnog poverioca prema regresnim dužnicima, s tim što zadržava prava prema glavnom meničnom dužniku. Konfuzija. – Menična prava i obaveze prestaju kada dođe do sjedinjavanja meničnog poverioca i nekog od meničnih dužnika u jednoj ličnosti. Dejstvo konfuzije je apsolutno, gase se sva prava i obaveze, ako dođe do spajanja u jednoj ličnosti poverioca i glavnog meničnog dužnika. Konfuzija ima relativno dejstvo ako se spoje u jednoj ličnosti poverilac i neki od regresnih dužnika. Prejudiciranje. – Ako menični poverilac propusti da preduzme određene menične radnje (prezentacija menice i podizanje protesta), prestaju obaveze regresnih dužnika, ali ne i obaveza glavnog dužnika. Zastarelost. – Rokovi zastarelosti meničnih potraživanja su uglavnom znatno kraći nego kod ugovora u privredi.

3.6.

Bankarska garancija

Bankarskom garancijom se obezbeđuje korisnik garancije ne samo u slučaju nastupanja nemogućnosti plaćanja obaveza glavnog dužnika nego i za niz neispunjavanja ili za neuredno izvršavanje ugovorenih obaveza. Bankarsaka garancija kao pravni institut uglavnom nije regulisana u zakonodavstvu, ali poslovna praksa je stvorila pravila koja se primenjuju u međunarodnom prometu. Međunarodna trgovinska komora u Parizu donela je (1978.godine) jednoobrazna pravila za ugovorne garancije, čija je primena dobrovoljna. Izdavanjem bankarske garancije, banka preuzima obavezu svojom voljom i platežnom sposobnošću do visine garantovanog iznosa. Garancija banke je bezuslovna i neopoziva obaveza banke, a izdaje se u pismenoj formi. Prednost bankarske garancije je što omogućava njenom korisniku da brzo i najcešće bez spora realizuje svoja potraživanja, ali je zato skupo sredstvo obezbeđenja.

U izdavanju garancije učestvuju sledeći subjekti: •

•

•

 Nalogodavac garancije, koji moze biti fizičko ili pravno lice koje se na osnovu ugovora obavezuje poslovnom partneru da za izvršenje obaveze garantuje banka. Banka garant, koja garantuje izvršenje obaveze, ukoliko se ona ne bi izvršila u roku od strane nalogodavca. Poverilac – korisnik garancije, koji stiče potraživanje u odnosu na banku koja je izdala garanciju, ukoliko ne dođe do ispunjenja obaveze od strane nalogodavca garancije.

Bitni elementi bankarske garancije nisu određeni u zakonu, nego prirodom posla, jer njih određuju učesnici u garancijskom poslu u finansijskoj ili garantnoj klauzuli osnovnog posla. U   bankarskoj praksi uobičajeno je da svaki oblik bankarske garancije ima sledeće bitne elemente: naznačenje izdavaoca i korisnika garancije, novčani iznos na koji garancija glasi, rok važenja garancije, mesto izdavanja garancije, datum izdavanja i potpise ovlašćenih lica. Isto tako bankarska garancija može da ima i nebitne elemente, kao što su: klauzula o vraćanju, broj garancije, klauzula o nadležnosti suda ili arbitraže i sl.

Vrste bankarskih garancija Bankarske garancije prema vrsti pravnog posla: •

 Licitacione garancije ( bid-bond, ili tender bond ).

Licitacionom garancijom banka se obavezuje da će korisniku garancije isplatiti garantovani iznos u slučaju da učesnik na licitaciji čija je ponuda prihvaćena ne ispuni obaveze predviđene licitacionim uslovima. Ovom garancijom se pokriva rizik povrede licitacionih uslova od strane učesnika čija je ponuda prihvaćena kao najpovoljnija, odnosno ako ponuđač odbija da do određenog roka zaključi ugovor sa licitacantom ili odbije da pribavi garanciju za dobro izvršenje posla. U bankarskoj praksi licitacione garancije su obično bezuslovne. Ne traži se da korisnik  garancije podnosi dokaze da učesnik na licitaciji nije postupio prema licitacionim uslovima, nego je dovoljno da podnese banci samo zahtev za isplatu sa odgovarajućom izjavom. •

Garancija za dobro izvršenje posla

Kod ove garancije banka je dužna da korisniku garancije isplati određeni iznos, ako dužnik iz osnovnog posla ne ispuni ili neuredno ispuni svoje ugovorne obaveze. Garancija za dobro izvršenje  posla je opšti tip garancije i pomoću nje moze da bude pokriven rizik povrede bilo kog ugovora, uključujući i ugovore iz oblasti pružanja turističkih i ugostiteljskih usluga stranim partnerima. Visina garantnog iznosa najcešće se određuje u fiksnom iznosu ili u najvećem iznosu. •

Garancija za vracanje avansa (advance payment bond )

Pod garancijom za vraćanje avansa podrazumeva se garancija kojom banka preuzima obavezu da će korisniku garancije isplatiti garantnu sumu za slučaj da isporučilac ne ispuni svoju ugovornu obavezu za koju je položen avans, ili ne vrati avans na drugi način. Visina garantnog iznosa po pravilu  je jednaka primljenom avansu, mada ne i uvek.

Bankarske garancije prema uslovu da garantni iznos bude isplaćen: •

Uslovna garancija

Kod uslovnih garancija plaćanje je uslovljeno izvrsenjem određenog uslova. Postojanje uslova za isplatu garancije dokazuje se robnim dokumentima, nalazom neke specijalizovane organizacije kojom se utvrđuje da isporučena roba nije bez nedostataka, ili da određeni radovi nisu objavljeni prema ugovoru i tehničkoj dokumentacij. Uslovna garancija doprinosi većoj sigurnosti, ali se usporava naplata garantnog iznosa. •

 Bezuslovna garancija

U bezuslovne garancije spadaju garancije kada se ne zahteva ispunjavanje nekog prethodnog uslova. Banka garant se obavezuje da će bez prethodnog dokazivanja opravdanosti zahteva korisnika na osnovu prvog poziva ispuniti svoju obavezu. U praksi je ova vrsta garancije veoma česta. Prepoznaju se i po tome sto je u njima sadržana klauzula : 'na prvi poziv', ili neka druga klauzula koja ima isto značenje. Bezuslovna garancija ima izvesne prednosti u odnosu na uslovnu, ali i određene nedostatke. Osnovna manjkavost ove garancuje je da se lako moze zloupotrebiti. Korisnik garancije može naplatiti garantni iznos, a da prethodno nije ispunio svoje obaveze iz osnovnog ugovora. Međutim, banka može odbiti isplatu ako je zahtev za plaćanje neosnovan. Bankarske garancije prema zavisnosti od osnovnog posla: •

 Samostalna garancija

Samostalna garancija, ili garancija sa naznakom: 'bez prigovora' ili drugom klauzulom koja ima isto značanje, predstavlja oblik garancije koji se najcešće koristi u praksi. Pošto je samostalna garancija  pravno odvojena, kako od osnovnog ugovora, tako i od ugovora o izdavanju garancije, banka može  prema korisniku garancije da ističe samo prigovore iz garancije, a ne i iz osnovnog posla. •

 Akcesorna bankarska garancija

Akcesorna bankarska garancija je takav oblik ličnog obezbeđenja kod koga banka može prema korisniku isticati sve prigovore. Ova garancija retko se koristi u poslovima međunarodne trgovine. Bankarske garancije prema broju banaka u garancijskom poslu: •

 Supergarancija

U slučaju kada korisnik garancije nema poverenja u banku garanta, bilo zato što mu je nepoznata ili mu njeno poslovanje ne pruža sigurnost, on može zahtevati garanciju od neke poznatije i sigurnije banke. Supergarancija predstavlja garanciju na garanciju i kod nje se stvara poseban odnos između dve banke, s jedne strane, i između banke super-garanta i korisnika garancije, sa druge. Supergarancija se može izdavati na dva načina. Prema prvom načinu na samoj prvobitno izdatoj garanciji banke nalogodavca banka super-garant posebnom izjavom preuzima obavezu da će je, ukolko  banka izdavalac garancije ne izvrši preuzetu obavezu po garanciji, sama ispuniti. Prema drugom našinu  banka super garant na posebnom tekstu daju izjavu, zadržavajući sadržinu tekstova garancije banke nalogodavca.

•

 Kontragarancija

Konfirmirane ili potvrđene garancije su garancije koje daje banka u zemlji korisnika, i to na osnovu kontragarancije dužnikove banke. Garancija koju daje banka u zemlji poverioca potpuno je identična kontragarnciji strane banke. Ona nema pravo da menja ili dopunjava tekst garancije koju izdaje korisniku u odnosu na tekst koji je dala banka kontragaranta. Osim navedenih klasifikacija, bankarske garancije mogu da se dele i prema drugim kriterijumima: mogu biti: pokrivene i nepokrivene u zavisnosti od toga da li je položeno pokriće ili ne. Mogu se deliti na posredne i neposredne, individualne i konzorcijalne, opšte i posebne, nostro i loro i sl.U bankarskoj praksi, a ponegde i u pravnoj doktrini, garancije se dele na činidbene i platežne. Ova  podela je neprecizna, jer je svaka garancija po svom karakteru i pravnim dejstvima činidbena, a i svaka obaveza banke je izražena u novcu, pa i obaveza koja nastaje izdavanjem garancije. Bankarske garancije u poslovima međunarodnog platnog prometa javljaju se naročito u onim slučajevima kada instrumenti plaćanja kao što su: dokumentarni akreditiv, inkaso, ček, menica i dr. Po svojoj prirodi i nameni nisu podobni da pruže ono obezbeđenje koje se traži za posebne situacije.

3.7. Kreditno pismo Kreditno pismo se najčešće koristi za vreme putovanja u inostranstvo, i to bilo da su to   putovanja u poslovne ili turističke svrhe, a sve s ciljem da se na takvim putovanjima izbegnu nepotrebni rizici, kao šo su nestanak ili krađa novca. Kreditno pismo predstavlja pismeni nalog banke upućen drugoj banci da u određenom vremenskom periodu i iznosu isplati korisniku kreditno pismo. U odnosu na doznake kreditno pismo ima prednosti, pre svega u tome što je kod doznakepotrebno unapred znati tačnu adresu korisnika. Takođe bilo bi potrebno da neko iz zemlje isplate naređuje ili da korisnik iz inostranstva dostavlja svojo domaćoj banci pismene ili telegrafske naloge za isplate, šti iziskuje troškove i gubitak vremena. U odnosu na akreditiv, kreditno pismo pruža pogodnosti time što ga sam korisnik lično nosi i što kreditno pismo može da se koristi i kod nekoliko banaka na nekoliko različitih mesta, i to ne samo u  jednoj državi već i u više država.

Vrste kreditnih pisama •

 Posebno kreditno pismo

Posebno kreditno pismo izdaje banka i ono se može koristiti samo u jednoj inostranoj banci. Banka izdavalac ove vrste kreditnog pisma u obavezi je da u trenutku njegovog izdavanja, dakle u isto vreme, odvojenim avizama, obavesti inostranu banku, dajući joj najvažnije podatke kao što su: ime korisnika, iznos, datum i broj kreditnog pisma. •

Cirkularno kreditno pismo

Cirkularno kreditno pismo je takvo pismo koje banka po nalogu svog nalogodavca izdaje za veći broj inostranih banaka u jednoj zemlji ili u nekoliko zemalja. Korespondenti kojima korisnik cirkularnog pisma može da se obrati mogu biti navedeni u samom slogu cirkularnog kreditnog pisma, odnosno u posebnom spisku, ili u zasebnom pismu koje sa sobom nosi korisnik cirkularnog pisma.

Kod kreditnih pisama postoje četiri elementa: nalogodavac, banka-izdavalac kreditnog pisma,  banka ili banke isplatioci kreditnog pisma, i korisnik koji može biti samo fizičko lice.  Nalog za isplatu kreditnog pisma mora biti bezuslovan. Naznačeni iznos u kreditnom pismu može se isplaćivati korisniku u manjim ili većim iznosima, medjutim važno je da se svaka isplata od strane banke evidentira na poleđini kreditnog pisma. Od primaoca naplaćenog iznosa iz kreditnog   pisma zahteva se priznanica. Banka koja vrši isplatu mora da proveri identitet korisnika kreditnog  pisma, kako ne bi isplatila neovlašćenom licu.

3.8.

Kreditna karta

Kreditna karta se koristi kao instrument plaćanja u zemlji i inostranstvu za plaćanje raznih usluga, kupovinu proizvoda i za podizanje gotovog novca. Postoje dva tipa kreditnih karata: specijalizovane i univerzalne. Specijalizovane kreditne kartice izdaju određene organizacije (American Express, Dinners club i sl.). Postoje i takve kreditne karte koje se koriste prilikom plaćanja čekom za kupovinu raznih proizvoda i  plaćanje usluga. U korišćenju kreditne karte pojavljuju se tri subjekta: • Vlasnik kreditne karte, • Isporučilac proizvoda, ili izvršilac usluge koji je spreman da primi kreditnu kartu, • Banka izdavalac kreditne karte. Kreditna karta pruža pogodnosti svim navedenim subjektima. Upotreba kreditne karte pruža vlasniku mogućnost da vrši raznovrsna plaćanja u zemlji i inostranstvu, a da pri tom ne mora da strahuje da će izgubiti novac, ili da će se suočiti s raznim procedurama plaćanja i transferom novca, koje postoji naročito kada se plaća u inostranstvu. Posedovanje kreditne karte daje mogućnost njenom vlasniku da ne mora sa sobom da nosi čekovnu knjižicu, ili da se izlaže riziku da mu banka ne isplati ček.

SADRŽAJ

Glava prva MEĐUNARODNO BANKARSTVO I NACIONALNI BANKARSKI SISTEMI 1. 2.

Nastanak i razvoj međunarodnog bankarstva.................................................2 Obeležja nacionalnih bankarskih sistema.......................................................4 2.1. Bankarski sistem SAD...........................................................................5 2.2. Bankarski sistem Engleske...................................................................7 2.3. Bankarski sistem Nemačke.................................................................13 2.4. Bankarski sistem Francuske...............................................................14 2.5. Bankarski sistem Italije.......................................................................15 2.6. Bankarski sistem Japana.....................................................................15 2.7. Bankarski sistem Evropske Unije........................................................16 2.8. Evropska centralna banka..................................................................21 Glava druga GLOBALIZACIJA MEĐUNARODNIH FINANSIJSKIH ODNOSA

1.

2.

3.

4.

Međunarodni bankarski sistem i finansijska tržišta......................................32 1.1. Značaj i uloga finansijskih tržišta.......................................................33 1.2. Podela i vrste finansijskih tržišta........................................................34 1.3. Poslovanje banaka na finansijskim tržištima......................................36 1.4. Finansijski instrumenti.......................................................................37 Međunarodno bankarstvo na tržištu novca..................................................38 2.1. Značaj i uloga tržišta novca...............................................................39 2.2. Bankarsko poslovanje na tržištu novca..............................................39 2.3. Učesnici na tržištu novca...................................................................41 2.4. Instrumenti i poslovne operacije na tržištu novca..............................43 Međunarodni bankarski sistem na tržištu kapitala.......................................51 3.1. Izvori kapitala.....................................................................................51 3.2. Motivi za korišćenje kapitala..............................................................52 3.3. Delovi tržišta kapitala.........................................................................53 3.4. Oblici korišćenja kapitala....................................................................54 3.5. Efekti na tržištu kapitala.....................................................................55 3.6. Učesnici na tržištu kapitala.................................................................63 3.6.1. Investitori.............................................................. ..................64 3.6.2. Korisnici kapitala......................................................................65 3.6.3. Posrednici na tržištu kapitala...................................................66 3.6.4. Bankne na tržištu kapitala........................................................66 3.6.5. Ostali učesnici na tržištu kapitala.............................................68 3.7. Država na tržištu kapitala...................................................................70 3.7.1. Država kao investitor...............................................................70 3.7.2. Oblici državne regulative.........................................................70 3.7.3. Instrumenti državne regulative................................................71 3.7.4. Država kao kontrolor i revizor..................................................72 3.8. Značaj i funkcije tržišta kapitala.........................................................72 Međunarodni bankarski sistem na deviznom tržištu.....................................73

Glava treća KREDITNI I NEKREDITNI POSLOVI U MEĐUNARODNOM BANKARSTVU 1.

2.

3.

4.

Pojam kredita i zajmovnog kapitala..............................................................75 1.1. Značaj kredita u međunarodnom bankarstvu.....................................76 1.2. Funkcije kredita u međunarodnom bankarstvu..................................76 1.3. Klasifikacija kredita.............................................................................77 Glavni oblici i tokovi kapitala........................................................................80 2.1. Direktne investicije.............................................................................80 2.2. Zajednička ulaganja...........................................................................81 2.3. Portfolio investiranje...........................................................................82 2.4. Ostali oblici međunarodnog finansiranja............................................82 Nekreditni poslovi u međunarodnom bankarstvu.........................................84 3.1. Poslovi forfetinga................................................................................84 3.2. Poslovi faktoringa...............................................................................84 3.3. Poslovi lizinga.....................................................................................85 3.4. Poslovi akceptiranja i avaliranja.........................................................85 3.5. Poslovi bankarskih garancija..............................................................85 Pojam investicionog bankarstva...................................................................86 Glava četvrta OBLICI MEĐUBANKARSKE SARADNJE U POSLOVIMA SA INOSTRANSTVOM

1. 2.

Korespodentski odnosi banaka.....................................................................91 1.1. Postupak uspostavljanja korespodentskih odnosa..............................92 Kontokorentni odnosi banaka.......................................................................93 Glava peta UPRAVLJANJE RIZICIMA U MEĐUNARODNOM BANKARSTVU

1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Područja delovanja rizika..............................................................................96 1.1. Identifikacija izloženosti riziku............................................................97 Suština kreditnog rizika................................................................................98 2.1. Vrste i funkcije kreditnog rizika..........................................................98 2.2. Upravljanje kreditnim rizikom...........................................................100 Upravljanje rizikom međunarodnih kredita.................................................104 Upravljanje rizikom hartija od vrednosti.....................................................105 4.1. Strategija upravljanja portfolio rizicima............................................107 Upravljanje rizikom kamatne stope............................................................108 5.1. Faktori rizika kamatne stope............................................................108 5.2. Metodi merenja rizika kamatne stope..............................................109 Valutni rizik.................................................................................................110 Rizik zemlje.................................................................................................113 Inovativni finansijski i bankarski poslovi.....................................................114

Glava šesta BANKARSKA REGULATIVA U SISTEMU MEĐUNARODNOG BANKARSTVA 1. 2. 3.

Bazelski sporazum......................................................................................118 Adekvatnost kapitala..................................................................................123 Prvi i drugi Bazelski sporazum....................................................................128

Glava sedma ELEKTRONSKO BANKARSTVO 1. 2.

3. 4. 5. 6. 7.

Model E-banke............................................................................................134 Sistemi elektronskog plaćanja....................................................................137 2.1. Elektronski novac.............................................................................137 2.2. Elektronski čekovi.............................................................................139 2.3. Platne kartice...................................................................................140 Kućno bankarstvo.......................................................................................146 Telefonsko bankarstvo................................................................................147 Video bankarsko poslovanje.......................................................................148 Internet bankarstvo....................................................................................148 Efekti elektronskog bankarskog poslovanja................................................150

Glava osma MEĐUNARODNE BANKARSKE INSTITUCIJE 1.

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.

Međunarodna banka za obnovu i razvoj (IBRD)..........................................152 1.1. Međunarodno udruženje za razvoj(IDA)............................................156 1.2. Međunarodna finansijska korporacija(IFC)........................................158 1.3. Međunarodna agencija za rešavanje investicionih sporova(ICSID)...159 1.4. Multilateralan agencija za garantovanje investicija(MIGA)...............161 Evropska investiciona banka......................................................................163 Evropska banka za obnovu i razvoj.............................................................163 Banka za razvoj Saveta Evrope...................................................................163 Interamerička banka za razvoj....................................................................164 Afrička banka za razvoj...............................................................................164 Azijska banka za razvoj...............................................................................164 Islamska banka za razvoj............................................................................164