UNIVERZITET UNION - NIKOLA TESLA POSLOVNI I PRAVNI FAKULTET
SEMINARSKI RAD
Medjunarodni ugovori
Mentor:
Student:
Zoran Jerotijevic
Jelena Mirkovic
1
Sadržaj
Uvod........................................................................................................3
Pojam međunarodnog ugovora...............................................................3 Oblici i vrste međunarodnih ugovora.....................................................4 Ugovorne strane......................................................................................5
Proces zaklјučivanja međunarodnih ugovora.........................................6 Dejstvo ugovora......................................................................................8
Revizija međunarodnih ugovora.............................................................9 Poništaj ugovora....................................................................................10 Rezime...................................................................................................12
Literatura...............................................................................................13
1
Uvod
Jednim od najznačajnijih izvora međunarodnog prava smatra se međunarodni ugovor, a iz razloga što međunarodni ugovor omogućava autonomiju volјe međunarodnih subjekata. Specifičnosti međunarodnih ugovora, subjekti zaklјučivanja, ratifikacija, način primene i najveći broj drugih pitanja razrešena su kroz kodifikaciju ugovornog prava i donošenjem Konvencije o ugovo rnom pravu usvojene u Beču 1969. godine. Ova Konvencija se odnosi samo na ugovore koje zaklјučuju države kao subjekti međunarodnog prava pro futuro.
Pojam međunarodnog ugovora
„Međunarodni ugovor predstavlјa pravni akt, proizvod saglasnosti volјa dvaju ili više subjekata međunarodnog prava, izražene preko nadležnih organa u cilјu stvaranja recipročnih prava i obaveza“ 1. U međunarodnoj praksi je uobičajena pisana, pa i svečana forma prilikom zaklјučenja međunarodnih ugovora. Međutim, to ne znači da je pisana forma i obavezna prilikom njihovog zaklјučenja, već se prihvata da je moguće međunarodni ugovor zaklјučiti i usmenim putem, pa čak i prećutno.
1
Da bi međunarodni ugovor proizvodio pravno dejstvo, njegova sadržina ne sme biti protivna ius cogens normama međunarodnog prava, dok njegov predmet mora biti pravno dopustiv.
Kao i kod drugih ugovora, tako i kod međunarodnih ugovora mane volјe igraju veliku ulogu. Slobodno izražena i izričita saglasnost međunaronog subjekta je uslov punovažnosti međ unarodnog ugovora. Ugovori kod kojih izražena volјa stranaka ne odgovara njihovoj stvarnoj volјi mogu da budu uzrok apsolutne ili relativne ništavnosti tog ugovora 2. 1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
2. Prof. dr Nenad Avramović, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad
Oblici i vrste međunarodnih ugovora
U tehničkom smislu, ugovori se razlikuju od aranžmana, uverenja ili neformalnih angažovanja koji ne stvaraju pravne obaveze. Pored naziva „ugovor“ uobičajeni su još i: pakt, povelјa, ustav, statut, konvencija, akt, kompromis, modus vivendi, memorandum i sl. Sve su ovo sinonimi za označavanje jedne iste pravne čnjenice, a razlike proističu jedino iz sadržine ugov ora i namere ugovornih strana, ali ne iz oblika. Povelјa i ustav su rezervisani za akte kojima se osnivaju međunarodne organzacije i utvrđuju njihove nadležnosti. Pakt se upotreblјava za značajna politička pitanja i vojne saveze. Konvencijom se regulišu ekonomski odnosi i kulturna i socijalna pitanja. Naziv akt se upotreblјava za značajne
višestruke sporazume postignute na međunarodnim kongresima i konferencijama. Konkordat je rezervisan za sporazume koje zaklјučuje Sv. Stolica sa državama po 2 1
pitanju položaja katoločke crkve u drugim državama. Kompromis se koristi za
sporazume kojima se države obavezuju da će pribeći arbitraži u cilјu rešavanja nekog konkretnog spora. Kartel zaklјučuju komandanti oružanih jedinica u vreme trajanja neprijatelјstva (npr. razmena zaroblјenika). Protokol je dopunski akt ranije zaaklјučenog ugovora kojim se njegov domašaj proširuje i utvrđuje smisao pojedinih reči i izraza. Modus vivendi je prelazni ili privremeni sporazum kojim se rešava neko aktuelno pitanje na kraći rok. Deklaracije mogu biti jednostrane i višestrane, zavisno od materije koju regulišu. Međunarodno pravo, s obzirom na prirodu ugovora, deli ugovore na ugovore zakone (legislativne) i ugovore pogodbe (kontraktualne). Ugovori takođe mogu biti dvostrani – bilateralni i višestrani – multilateralni. S obzirom
na predmet razlikuju se politički, ekonomski, socijalni i sl. ugovori. Pored ovoga razlikuju se i zatvoreni i otvoreni ugovori, zavisno od toga da li postoji ili ne mogućnost da im pristupe države koje nisu učestvovale u njihovom zaklјučivanju 1.
1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Sastavni delovi ugovora
U pogledu unutrašnje strukture, ugovor se sastoji od naslova, invokacije, uvoda ili preambule, dispozitivnog ili operativnog dela ugovora i 3 1
završnih ili zaklјučnih odredbi. Naslov služi za identifikaciju ugovora, a može biti zvanični ili nezvanični, i naslovu se obično pridodaje i datum zaklјučenja ugovora. Invokacija je istorijski deo ugovora. U preambuli se obično navode motivi kojima su se ugovorne strane rukovodile prilikom zaklјučenja ugovora i cilјevi koji se žele postići. Dispozitivni deo je najvažniji deo ugovora, koji utvrđuje konkretna prava i obaveze. Podelјen je na članove kao osnovne deobne jedinice. Prelazne ili završne odredbe obuhvataju čitav niz različitih odredbi (npr. stupanje na snagu, prestanak ugovora, funkcija depozitara i sl.) 1.
Ugovorne strane
Međunarodni subjektivitet predstavlјa izvor ugovorne sposobnosti. Sposobnost zaklјučivanja ugovora je i način obavlјanja pravnog saobraćaja unutar međunarodne zajednice i način izgradnje objektivnog poretka. Ugovorna sposobnost je i konstitutivni element i kriterijum subjektiviteta.
Pošto su države izvorni subjekti međunarodnog prava, njihova ugovorna sposobnost je van spora. Poseban položaj imaju polusuverene države, federativne države i države čija je ugovorna sposobnost okrnjena zbog određenog statusa.
Ugovorna sposobnost države u smislu međunarodnog prava je generalno ovlašćenje države da kao pravna ličnost, titular prava i obaveza, stupa u pravne odnose sa drugim subjektima međunarodnog prava. Neke međunarodne organizacije pose duju ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog prava. Ovo opravdavaju: 1) odredbe ustavnih akata o zaklјučivanju ugovora; i 2) ugovorna praksa međunarodnih organizacija. Ugovorna sposobnost međunarodne organizacije je izvedenog karaktera, tako da se dobrim delom svodi na priznavanje ovlašćenja međunarodne organizacije da sklapa ugovor 2
.
4 1
1, 2. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Sv. Stolica (papa) može da zaklјučuje konkordate, što proizilazi iz njegovog svo jstva pravne ličnosti. To su koncesioni ugovori koji regulišu materiju iz domena stroge unutrašnje nadležnosti države 1.
Proces zaklјučivanja međunarodnih ugovora
Sklapanje međunarodnih ugovora je po pravilu dugotrajan i složen postupak koji treba da dovede do saglasnosti volјa ugovornih strana. Praksa poznaje, po složenosti procedure, dva načina sklapanja ugovora, i to: pojednostavlјeni i složeni postupak. Jednostavna procedura zaklјučivanja ugovora se sastoji u razmeni isprava ili nota ugovornih strana, i putem istih se postiže saglasnot volјa. Ugovor
skloplјen na ovaj način se sastoji iz više međusobno povezanih isprava, odnosno ponude jedne ugovorne strane i bezrezervnog prihvata istovetne ponude druge
ugovorne strane. Na ovaj način se najčešće zaklјučuju ugovori između država i međunarodnih organizacija. Zaklјučivanju ugovora razmenom nota najčešće prethode pregovori koji treba da dovedu da usaglašavanja teksta sporazuma 2. Složeni postupak ili „potpuna procedura sklapanja međunarodnih ugovora sastoji se od ve faze: izrade teksta ugovora i davanja pristanka radi vezivanja ugovorom. Izrada teksta ugovora odvija se kroz pregovore, usvajanje teksta i overavanje teksta.“ 3.
Pregovore u ime međunarodnih subjekata vode posebno ovlašćena lica. Unutrašnjim propisima poslovi zastupanja povereni su šefu države, predsedniku vlade i ministru inostranih poslova. Ovlašćenja u procesu usvajanja međunarodnih ugovora ex officio imaju i šefovi diplomatskih misija u pregovorima sa državom u kojoj su akreditovani i predstavnici države na međunarodnoj konferenciji ili kod međunarodne organizacije 4. 5 1
Usvajanje (adopcija) teksta ugovora se razlikuje s obzirom na vrstu
ugovora. Kod usmenih pregovora saglasnot volјa je definitivan čin u nastanku ugovora. Tehnika usvajanja pisanog ugovora zavisi od vrste ugovora.
1, 4: Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008. 2.
Prof. dr Nenad Avramović, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad
3.
Etinski, R.: Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007.
Kod bilateralnih ugovora funkcioniše po principu jednoglasnosti, tj. traži se
pristanak svih država koje su učestvovale u njegovoj izradi. Kod ugovora sa velikim brojem učesnica primenjuje se većinsko pravilo u pogledu njegovog usvajanja. Autentifikacija teksta ugovora je postupak ustanovlјavanja završnog
teksta ugovora. Ovaj tekst je konačan i nije podložan redakcijama. Kod dvostranih ugovora potpisuju se dva istovetna primerka, a kod višestranih ugovora potpisuje se samo original. Autentifikacija teksta ugovora međunarodnih organizacija vrši se: 1) rezolucijom nadležnog organa organizacije; i 2) aktom koji donosi nadležan organ 1.
Ratifikacija
Ratificatio je reč novolatinskog porekla i znači potvrđivanje, saglasnost. Pobedom parlamentarizma, ratifikacija postaje z avršni akt ugovorne procedure, konstitutivni element ugovora i dobija diskrecioni karakter. Bečka konvencija predviđa da ugovor podleže ratifikaciji: 1) kada je u ugovoru formulisana odredba o obavezi ratifikacije; 2) kada su države o tome postigle saglasnost na drugi način; 3) kada je predstavnik države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije; 4) kada namerda države da potpise ugovor pod rezervom 6 1
ratifikacije prizilazi iz punomoćja njenog predstavnika ili je bila izražena u toku pregovora. Ratifikacija može biti u nadležnosti šefa države ili u nadležnosti zakonodavnog tela, što je slučaj i kod nas 2.
Prihvatanje, odobravanje i pristupanje
Prihvatanje ili odobravanje ugovora je novijeg datuma i predstavlјa zbirno ime za dva načina izražavanja pristanka na obavezivanje: 1) izražavanje pristanka na obavezivanje bez prethodnog potpisivanja; i 2) izražavanje pristanka na obavezivanje nakon potpisivanja ugovora.
1,2. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Pristupanje (athezija) predstavlјa tradicionalni metod obavezivanja ugovorom. Po pravilu se primenjuje kada država nije učestvovala u pregovorima niti je potpisala tekst ugovora. Pristupajući ugovoru, država ulazi u sva prava i obaveze koje ugovor predviđa i na taj način se izjednačava sa originalnim ugovornicama. Pristupanje se javlјa u tri slučaja: 1) kada sam ugovor predviđa da se pristanak može izraziti pristupanjem; 2) kada je na drugi način utvrdđeno da su države pregovarači sa ovim saglasne; i 3) k ada su se sve strane ugovornice naknadno sporazumele da se pristanak može izraziti pristupanjem 1.
Rezerve na ugovore 7 1
Pod rezervom se podrazumeva jednostrana formalna izjava kojom država želi da isklјuči ili izmeni pravno dejstvo nekih odredaba ugovor a u pogledu
primene na tu državu. Država rezervu daje prilikom potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja ili odobravanja ugovora ili prilikom pristupanja tom ugovoru. Prema
Bečkoj konvenciji, rezerve su dozvolјene osim u tri slučaja: 1) ako je zabranjeno ugovorom; 2) ukoliko dozvolјava samo određene rezerve; i 3) ukoliko je rezerva nespojiva sa predmetom i cilјem ugovora. Rezerve mogu proizvoditi pravno dejstvo samo ako druge ugovorne strane daju svoju saglasnost na predložena ograničenja 2.
Dejstvo ugovora
U odnosu na strane ugovornice, ugovor predstavlјa zakon, jer Bečka konvencija konstatuje da ugovor ne stvara ni prava ni obaveze za treće države. Dejstvo u odnosu na treće države ipak postoji jer međunarodno pravo predviđa izuzetke od prethodnog pravila. Bečka konvencija zahteva dva uslova: 1) da postoji namera ugovornih strana da odnose odredbe posluže kao sredstvo za uspostavlјanje obaveza u odnosu na treću državu; i 2) da treća država izričito, pismenim putem, prihvati te obaveze. 1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
2. Prof. dr Nenad Avramović, Međunarodno javno pravo , Pravni fakultet za privredu i
pravosuđe,
Novi Sad
U tom slučaju dolazi ustvari do dodatnog ugovora između ugovornih strana s a jedne strane, i treće države sa druge strane. Tada on predstavlјa osnov obaveznosti 8 1
za treću državu i može biti izmenjen ili okončan samo uz pristanak svih ugovornica. Klauzula najpovlašćenije nacije je jedan specifičan način sticanja
prava za treće države. Ova klauzula predstavlјa ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne strane obavezuju da će jedna drugoj priznati prava koja su dale, ili će ubuduće dati trećim državama. Ova klauzula se najčešće u nosi u trgovinske ugovore, mada je srećemo i u drugim 1.
Revizija međunarodnih ugovora
Pitanje revizije međunarodnih ugovora je vrlo složeno i delikatno. Pomoću međunarodnih ugovora, međunarodna zajednica donosi apstraktna pravna pravila, ali se ugovori javlјaju i kao najpodesniji oblik kroz koji članice međunarodne zajednice obavlјaju mnogo brojne pravne poslove. Iz tog razloga je međunarodni pravni poredak izgradio posebne tehnike za: 1) višestrane ugovore kojima se formiraju međunarodne organizacije; 2) višestrane ugovore koji sadrže nova pravila; 3) dvostrane ili višestrane ugovore o ekono mskoj, finansijskoj i sličnoj saradnji. Amandman je formalni postupak kojim se vrše izmene ugovora u odnosu na sve ugovorne strane. Ovaj pojam obuhvata svaku promenu, bez obzira na njene dimenzije. Opšte je pravilo da se za izmenu ugovora ne zahteva pri stanak
svih ugovornica. Nјihovo pravo je ograničeno na dva formalna elementa: 1) da budu obaveštene o predlogu za izmenu ugovora; 2) da uzmu učešće u odlučivanju o predlogu za izmenu.
obeležena je namerom dela država ugovornica da izmene samo izvesne odredbe višestranih ugovora u odnosima inter se tako da izmenjeni ugovor važi samo u njihovim međusobnim odnosima. Modifikacija je moguća pod uslovom da: 1) je spojiva sa cilјem ugovora; 2) da se time ne vređaju Modifikacija ugovora
prava ostalih ugovornica 2. 9 1
1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
2. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Suštinska promena okolnosti – rebus si c stantibus je objektivno pravilo na osnovu kog može uslediti revizija, povlačenje iz ugovora ili okončanje.
Suština klauzule se svodi na promenu okolnosti ukoliko nakon zaklјučenja ugovora nezavisno od volјe ugovornih strana, nastupe nepredviđene okolnosti pri kojima je dalјe ispunjenje ovog ugovora štetno po jednu od ugovornih strana ili pogađa njene interese. Promene okolnosti, kao pravni osnov revizije ili okončanja ugovora, primenjuju se samo ako ne postoji nijedan drugi način za reviziju ili okončanje ugovora.
Bečka konvencija isklјučuje mogućnost primene klauzule u dva slučaja: 1) na ugovore kojima se određuju granice; 2) kada suštinska promena okolnosti proizilazi iz kršenja ugovora ili druge međunarodne obaveze od strane države koja se na tu promenu poziva 1.
Poništaj ugovora
Pojam ništavosti podrazumeva prestanak dejstva ugovora usled
nedostataka koji su postojali u trenutku zaklјučenja ugovora. Osnovi ništavosti se dele u dve grupe: 1) osnovirelativne ništavosti; i 2) osnovi apslutne ništavosti. Osnov ništavosti ili prestanka ugovora ne mora nužno da pogađa ugovor kao celinu. Od bitnog značaja je namera ugovornih strana. 10 1
Kao osnovu relativne ništavosti javlјaju se pre svega: 1) propisi
unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaklјučenje ugovora; 2) posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanja ugovorom; 3) zabluda; 4) prevara; i 5) korupcija (podmićivanje). Prema Bečkoj konvenciji, država ne može da navodi kao razlog poništenja njenog pristanka na obavezivanje činjenicu da je pristanak izražen na način suprotan nekoj odredbi njenog unutrašnjeg prava, osim ako je ta povreda bila očigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrašnjeg prava. Predmet očigledne povrede može biti samo norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora, kao i norme koje regulišu ustavnu materiju 2.
1,2. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Što se tiče posebnih ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje ugovorm, treba napomenuti da ovo ovlašćenje može biti podvrgnuto raznim ograničenjima, ustavnog ili čak administrativnog karaktera. Prekršaj ovih ograničenja može biti istaknut kao osnov ništavosti ako su ta ograničenja saopštena drugim državama, pre nego što je izražen pristanak n a obavezivanje.
Zabluda je pogrešna ili netačna prestava u pogledu činjenica relevantnih za zaklјučenje ugovora. One su retke u postupku međunarodnog ugovaranja, jer su države stručno i intelektualno opremlјene, a složenost postupka smanjuje mogućnost zablude. Ipak, država se prema Konvenciji može pozvati na zabludu kao osnov ništavosti u dva slučaja: 1) ako se odnosi na činjenicu za koju država predpostavlјa da je postojala u momentu zaklјučenja ugovora; i 2) ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju bitnu za zaklјučenje ugovora. Izuzetak od ovog pravila je kada je država svojim ponašanjem doprinela zabludi. Prevara je svaka podvala, laž, lukavstvo. Zlonamerno predstavlјanje, koje kod drugog pregovarača stvara lažnu predstavu o dejstvima ugovora na koja 11 1
se pristaje njegovim zaklјučenjem. Postoje tri elementa prevare: 1) zla namera (mala fides); 2) određeno ponašanje koje oslikava zlu nameru; i 3) uzročna veza između prevarnog ponašanja i zablude. Podmićivanje (korupcija) je novijeg datuma u među narodnom pravu. Odnosi se samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na predstavnika države u cilјu zaklјučenja ugovora. Kao uslovi apsolutne ništavosti javlјaju se: 1) prinuda nad predstavnikom države; 2) prinuda nad državom kao kole ktivitetom; i 3) sukob sa
peremptornom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens). Prinuda nad predstavnikom države u odnosu na njegovu ličnost u cilјu da se pribavi pristanak na obavezivanje se može javiti kao prinuda u užem smislu (nanošenje fizičkog zla) i prinuda u širem smislu (stavlјanje u izgled nekog zla). Pretnja može biti posredna ili neposredna, ali najvažnije je da mora biti ozbilјna i protivpravna. Prinuda se može izvršiti u toku pregovaranja ili u momentu ratifikacije.
Prinuda nad držav om kao kolektivitetom regulisana je odredbom Konvencije koja glasi „Ništav je svaki ugovor čije je zaklјučenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile, kršenjem principa međunarodnog prava sadržanih u Povelјi“ 1. 1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
U pogledu sukoba sa peremptornom normom opšteg međunarodnog prava Konvencija kaže „ Ništav je svaki ugovor koji je u momentu zaklјučenja u suprotnosti sa nekom peremptornom normom opšteg međunarodnog prava“. To je norma koja je prihvaćena i priznata u celokupnoj međunarodnoj zajednici kao norma od koje nije dopušteno nikakvo odrtupanje i koja može biti izmenjena samo novom normom ius cogens. Izvori ovih normi su običaji i multilateralni ugovori 1.
12 1
Rezime
Međunarodna zajednica ne raspolaže centralnim autoritetom nadležnim za donošenje pravnih pravila, kao što je to slučaj u unutrašnjem pravnom poretku države. Ovde se države javlјaju kao ravnopravni subjekti i njihovi odnosi mogu biti regulisani samo na bazi uzajamnog sporazuma. Zato su
međunarodni ugovori najvažniji pravni akti preko kojih se ostvaruje saradnja država na međunarodnom planu. Oni predstavlјaju pravne akte kojima se recipročno ograničava suverenitet država i uspostavlјaju prava i obaveze.
13 1
1. Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Literatura
Avramov, S., Kreća, M.: Međunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.
Prof. dr Nenad Avramović, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet za privredu i pravosuđe, Novi Sad Etinski, R.: Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007.
14 1
