15. LEPKOVI (ADHEZIVI) Kada se govori o lepljenju, uglavnom se podrazurr.eva spajanje dva čvrsta materijala pomoču neke treče supstance kojaje u tečnom stanju. Lepljenje kao postupak spajanja dva čvrsta tela primenjeno je još u davnoj prošlosti. Za njega se znalo vrlo rano u istoriji Ijudskog društva i teško je utvrditi da li su se Ijudi pre služili lepijenjem ili zakivanjem eksera za pričvrščvanje dva parčeta drveta. Na primer, u Tebi su nadeni reljefi u hramovima, koji prikazuju postupak slepljivanja furnira nepoznatim lepkom pre 3500 godina. U grobnici faraona Tutankamona naden je kovčeg od kedrovine u čijem spajanju je korišcen lepak životinjskog porekla, verovattio preteča tutkala pre 3000 godina. Interesantnoje da su te lepljene veze danas isto tako čvrste kao i u vreme njihovog nastanka. Lepak predstavlja supstancu koja je sposobna da slepi dva ista ili različita materijala, dajuci jaku vezu, Sinonimi za lepak su «adheziv» i «vezivo», pa se ravnomerno koriste kod nas. KLASIFIKACIJA LEPKOVA (ADHEZIVA) Lepkovi mogu biti klasifikovani na razne načine, Jedna od osnovnih podela je prema poreklu, mada se mogu klasifikovati i prema načinu primene i očvrščavanja, kao i prema kvalitetu stvorene adhezivne veze. Klasifikacija po poreklu Organski lepkovi, o kojimaje ovde reč, spadaju u grupu polimernih materijala i mogu biti klasifikovani na: a) lepkove prirodnog porekla, koji se dalje dele na: lepkove biljnog porekla (skrob, dekstrini, kolofonijum, gumiarabika) i lepkove životinjskog porekla (tutkalo, želatin, albumin, kazein); b) lepkovi veštačkog (polusintetskog) porekla (karboksimetilceluloza i sl.); c) lepkovi sintetskog porekla, koji mogu biti dobijeni polimerizacijom (polivinilhloridni, polivinilacetatni, polivinilalkoholni) ili polikondenzacijom i drugim stupnjevitim reakcijama (reakcioni proizvodi formaldehida sa fenolima, rezorcinolima, ureom i melaminom, a takode i poliuretani). Klasifikacija prema načinu očvrščavanja Lepkovi se klasifikuju prema načinu očvrščavanja na: termoplastične i
termoreaktivene. Termopiastični lepkpvi sastoje se iz dugih lanaca makromolekula, koji nisu povezani medusobno bočnim vezama, tj. nisu umreženi, pa slobodno klizaju jedan preko dn;gog. Ovi lepkovi se pri zagrevanjn tope, a pri hladcnJL; na sobnoj tcmperat-u.-i očvrsnu. Topljenje se može obaviti bezbroj puta. Tennoplasti su ujedno i rastvorljivi u orgariskim rastvaračima. <• Termoreaktivni lepkovi sastoje se iz razgranatih makromolekula, koji su povezani medusobno bočnim vezama, tj. koji su umreženi. Ovi adhezivi samo jenom očvrsčavaju, posle čega se vise ne mogu ni topiti ni rastvarati. Ako je površina adherenta ispravno pripremljena za lepljenje, ako adheziv dobro kvasi adherent i ako je dobro odabran u odnosu na adherent, lepljena veza neče popustiti. Drugim rečima, adhezivna veza mora biti čvršca od kohezivne veze u samom adhezivu. Ovo čc se dogoditi samo kada se adheziv i adherent povežu kvalitetnim vezama. Sa stanovišta adhezije, ove veze mogu biti primarne ili sekundarne. Primarne podrazumevju jonske, kovalentne i metalne (koje se ostvaruju zavarivanjem i legiranjem). Sekundarne veze mogu da budu različite i nastaju kao posledica interakcije molekula sa permanentniin dipolima i molekula sa induktivnim dipolima, nepolarnih molekula i postavljanja vodoničnih mostova. Molekuli sa permanentnim dipolima su takvi molekuli čiji su centri pozitivnog i negativnog naelektnsanja razdvojeni (na primer, molekuli vode, alkohola, organskih kiselina itd.). Nepolarni molekuli su na primer, molekuli tetrahlorugljenika (CCl4), alifatskih ugljovodonika (-CHs-CHz-) itd. Kada se jedan molekul sa permanentnim dipolom približava molekulu sa velikom polarizabilnošču, on če u njemu izazvati razdvajanje naelektrisanja, odnosno indukovače u njemu dipol. Molekuli u kojima se lako indukuje dipol su na primer, molekuli sa duplim vezama ( C=C , C=C-C- , benzol, naftalin itd). Molekuli sa permanentnim i indukovanim dipolima se medusobnojače privlače od nepolarnih molekula. Nespecifične sile privlačenja, koje sejavljaju izmedu svih atoma i molekula bez obzira da li su naelektrisani ili ne, nazivaju se disperzionim silama. Ove sile su posledica interakcije valentnih elektrona i nezavisne od temperaturc. Pri interakciji nepularnih molekula ovo sujedine vrste sile koje se pojavljuju. Specifična vrste veza izmedu molekula je vodonična veza. nastaje zahvaljujuči tome što vodonik može da obrazuje vezu izmedu dva elektronegativna atoma kao što su kiseonik, sumpor i azot. Vodonične veze ili, kako se često nazivaju, vodoničm mostovi pojavljuju se kod supstanci koje u svojim molekulima imaju -OH, -COOH ili =NH grupe. Uspostavljanje ovih veza je ilustrovano na primeru molekula koji u svom sastavu imaju
karboksilne grupe: Na slici 15.3 shematskije prikazan rezultat interakcije lepila i podloge za slučaj kada su: molekuli lepila i podloge permanentni dipoli (slika 15.3a), molekuli lepila permanenti dipoli i mogu da indukuju dipole u molekulima podloge (slika 15.3b), i kada su Jedna i druga vrsta molekula nepolami (slika 15.3c).
Slika3. Shematski prikaz rezultata interakcije lepiia i podloge: A-molekuli lepila, Bmolekuli podloge, I-II-granica faza
Pri interakciji molekula sa permanentnim dipolima (inetrakcija dipol-dipol, slika 15.3a) uspostavlja se najčvršča veza izmedu lepila i podloge. Jačina veze opada pri interakciji dipol-indukovani dipol (slika 15.3b), a najmanja je pri interakciji nepolarnih molekula (slika 15.3c). Energija veze molekula lepila i podloge za slučaj nepolarnih molekula se kreče oko 4kJ/mol, dok za slučaj molekula sa permanentnim dipolima iznosi oko 20 kJ/mol. Energija veze pri uspostavljanju vodoničnih mostova izmedu molekula lepila i podloge kreče se oko 40 kJ/mol. Največa energija vezeje u slučaju kada se izmedu iepila i podloge uspostavljaju hemijske veze i tada iznosi oko 420 kJ/mol. Pri nanošenju lepila na podlogu molekuli lepila se adsorbuju na površini podloge. Na osnovu ove činjenice razvijeno je shvatanje po kome je adsorpcija molekula lepila na podlogu najbitnija za uspešno lepljenje, paje razvijena tzv. adsorpciona teonja lepljenja, odnosno adhezija. Neospomo je da pri nanošenju svakog lepila na podlogu dolazi do adsorpcije molekula lepila na podlogu. Medutim, ekspenmentalno je pokazano da adsorpciona teorija adhezije nije uvek dovoljna za tumačenje uspešnog vezivanja lepila za podlogu. Sračunati rad adhezije (rad raskidanja sloja lepila od podloge), koja je posledica samo fizičke adsorpcije, odnosno uspostavljanja sekundarnih veza izmedu lepila i podloge, iznosi oko 10' J/cm", a eksperimentalno odredene vrednosti za rad adhezije su znatno veče i kreču se od 10"3 do 10"' J/cm2. Osim toga, pokazano je da rad adhezije zavisi od brzine odlepljivanja lepila od podloge, što se ne može očekivati ako se rad adhezije troši samo na savladivanje medumolekulskih sila.
Pri kontaktu dva niaterijala, na primer, metala i polimera, usled različitog rada izlaska elektrona dolazi do prelaska elektrona sa jednog materijala na drugi. Jedan materijal je donor, a drugi akceptor elektrona. Usled toga granični sloj jednog materijala postaje bogatiji, a drugi siromašniji elektronima, Kao rezultat ove pojave u granici faze se formira dvojni električni sloj, koji se može uporediti sa jednim mikrokondenzatorom. Kod kondenzatora ploče se privlače zato što su suprotno naelektrisane. Ako pod dejstvom neke spoljašnje sile dolazi do razdvajanja ploča, razlika potencijala raste sve do raskidanja, kada dolazi do uočljivog razelektrisanja ploče. Naučnici su eksperimentalno konstatovall da pri razdvajanju lepila od podloge dolazi do emisije elektrona i na osnovu toga su razvili električnu teonju adhezije. Na osnovu ove teorije do porasta rada adhezije sa porastom brzine odlepljivanja sloja lepila od podloge dolazi zato što se pri laganom odlepljivanju elektroni delimično vračaju na pozitivno naelektrisanu podlogu, pn čemu dolazi do njenog delimlčnog razelektrisanja i pada potencijala izn-iedu sloja lepila i podloge. Pri brzom odlepljivanju za to nema dovoljno vremena, pa sa porastom rastojanja dolazi do povečanja potencijala razlike izmedu slojeva, a samim tim je i adhezija veca. Ova teorija, kao i prethodne, nema opšti značaj jer se njome ne može objasniti. na, pnmer, činjenica da rad adhezije u nekim slučajevima raste sa smanjenjem razlike u hemijskoj gradi lepila i podloge, kada verovatnoča fom-iiranja dvojnog električnog sloja na granici faza postaje sve manja. Preko 50 godina je več poznato da kada se dve čvrste ravne i glatke površine razdvojene tankim slojem tečnosti, čiji je kontaktni ugao sa tom površinoiTi nula, pojavics se jaka adhezija. Na primer, kada se dve okrugle i poiirane čelične plocice prečnika 4,5 cm slepe tankim slojem parafinskog ulja, potrebno ih je opteretiti sa 20 kg da bi se raz3voj;le. Pnrodno, sve dok je viskozitet tečnostl mali, čvrstoča na smicanje ovakvog spcja je mala, pa se plocice mogu razdvojiti klizanjem. To i jeste razlog zbog kojeg se nastoji da viskozitet adheziva poraste, tj. da očvrsnu, Kontaktni ugao kapi tečnosti koja se nalazi na horizontalnoj površini adherenta shematski je pnkazan na slici 15.4 i označen sa (6). To je ugao koji tangenta povučena na površinu kapi zaklapa sa površinom adherenta, kadaje kap u ravnoteži. Ravnotežu obezbeduju tri površinska napona na granici faza: čvrsto-tečno, tečno-gas i čvrsto-gas. Jasno je da ako tečnost potpuno kvasi adherent, onda če se pri kapanju na njegovu površinu kap skoro trenutno razliti i prekriti veliku površlnu, Kontaktni ugao je u tom slučaju nula. Ako kap dugo stoji na povrsini adherenta uz lagano smanjivanje kontaktnog imla, kaže se da
tečnost delimično kvasi adherent. Tačni uglovi kvašenja dobijaju se samo na glatkoj površini.
Slika 15.4. Kap tečnosti na čvrstoj površini Hrapavost sprečava razlivanje tečnosti, pa se dobijaju veči kontaktni uglovi od stvarnih. Polarne tečnosti dobro kvase polame supstrate zbogjake «dipol-dipol» interakcije, Kada je kontaktni ugao veliki i ne obezbeduje spontano kvašenje i razlivanje tečnog adheziva po površini adherenta, primenjuje se pritisak (presa) na lepljenu vezu. Pod dejstvom pritiska, lepak se razliva po liniji lepljenja. Ovo se naziva indukovano kvašenje. Mek Bejn i Hopkins (Mc Bain, Hopkins) sujoš 1925. godine definisali osnovna svojstva potrebna da bi neka tečnost mogla da posluži kao adheziv. «Svaka tečnost koja kvasi odredenu površinu i koja je sposobna da nakon kvašenja prede u čvrsto stanje nekim od procesa hladenja, isparavanja, oksidacije, polimerizacije ili polikondenzacije može se smatrati adhezivom. ako tokom očvrščavanja ne zadržava u sebi nastale napone». Uticaj uslova slepljivanja na jačinu slepljivanja Temperatumi režim i dužina očvrščavanja lepka imaju bitan uticaj najačinu slepljivanja. Uticaj temperature lepljenja naročito je izražen kod ter-moreaktivnih lepkova i lepkova u obliku rastopa, koji treba da imaju dovoljno malu viskoznost da bi došlo do zadovoljavajučeg kontakta lepka i podloge. Do očvrščavanja i bržeg i lakšeg slepljivanja tennoreaktivnih lepaka na ba-zi epoksidnih i nekih fenolformaldehidnih smola dolazi pri višim temperaturama. Ispitivanjem procesa lepljenja sa lepkovima koja vezuju i na nižim temperaturama konstatovano je da povišenje temperature utiče na smanjenje vremena iepljenja i najčešče na povečanje jačine slepljivanja. Produžavanje vremena slepljivanja na sobnoj temperaturi takode utiče na povečanjejačine slepljivanja. Slepljivanje dva predmeta če biti jače ukoliko je ostvaren bolji kontakt izmedu lepka i podloge. Povečanje pritiska utiče na bolje popunjavanje otvorenih pbra na površini predmeta koji se slepljuje lepkom, j samim tim i na povečanje površine kontakta i jačinu slepljivanja. Pri povečanju pritiska dolazi i do formiranja tanjeg i homogenijeg sloja lepka čime se takode povečava jačina slepljivanja, Optimalni pritisak slepljivanja
razlikuje se za različita lepkove. Za lepkove na bazi epoksidnih i poliuretanskih smola slepljivanjc se izvodi u intervalu pritiska od 0,03 do 0,05 MPa.a za lepkove na bazi modifikovanog kaučuka, fenolformaldehldnih smola ili polivinilacetata neophodni si: pritisci od0,8 do 2,0 MPa. Ispitivanjem procesa slepljivanja u velikom broju slučajevaje konstatovano da smanjcnje debljine sloja lepka izmedu predmeta koji se slepljuju vodi ka povečanju jačine slepljivanja. Medutim, uočeni su i slučajevi kada se jačina slepljivanja povečava sa debljinom sloja lepka. Zbog toga pri izvodenju slepljivanja treba uvek koristiti količine lepka koje preporučuje proizvodač. Različiti linearni koeficijenti širenja lepka i materijala koji se slepljuje može da budc uzrok razaranja na primer, stakla pri slepljivanju sa metalima. 0 ovom fenomenu treba voditi računa pri izboru lepka. Razlika u linearnom koeficijentu širenja lepka i podloge može se bitno smanjiti uvodenjem u lepak odredenih punioca. U atmosferi su uvek prisutne odredene količine vlage, ugljendioksida, mikroorganizama, vodoniksulfida, prašine i drugih sastojaka, koji mogu da se. adsorbuju na površinu predmeta koji se slepljuju i tako smanje adheziju lepka i jačinu slepljivanja. Da bi se ovo izbeglo, neophodno je pre slepljivanja dobro očistiti površinu predmeta koji se slepljuju. Ciščenje površine može da se izvede obradom rastvaračima, peskarenjem i povišenjem temperature. U nekim slučajevima, na primer, pri slepljivanju predmeta od polietilena, teflona i nekih drugih inertnih polimera, nije dovoljno da se površina očisti od nečistoča več i da se aktivira obradom sa odgovarajučim hemikalijama (hromsumpomom kiselinom, rastvorom SnCl2 itd.). LEPKOVI PRIRODNOG POREKLA Tutkalo Tutkalo je makromolekul kolagena koji daje tvrde i želatinske mase, a kada je dispergovan u vodi, daje koloidni rastvor tutkala. Polidisperzni sistem tutkala predstavlja smešu molekula različite molekulske mase od 20 do 250 hiljada. Kolagen je protein koji se nalazi u kostima, rožnatim delovima, vezivnom tkivu i koži rogate stoke. Postoje dve osnovne vrste tutkala: tutkalo iz kostiju i tutkalo iz kože. Savremeno tutkalo, bilo iz kog izvora sirovina da je poreklo, predstavlja ujednačen proizvod svetlo žute boje do otvoreno mrke boje, bez mirisa. Tutkalo se komercijalno proizvodi u vidu granulata za primenu kao topli lepak, u vidu hladnog tečnog lepka spremnog za upotrebu, u vidu praha i u vidu želea.
Tutkalo je rastvorno samo u vodi, a nerastvomo u uljima i organskim rastvaračima. Kada se doda u hladnu vogli, lutkalo bubri i rastvara se pri zagrevanju na 40-50 °C uz blago mešanje. Viskozitet se može podešavati dodavanje vode. Pri hladenju, rastvor tutkala postaje gušči i i prelazi u želatinozno stanje ostvarujuči momentalnu adhezivnu vezu u lepljenom spoju. Veza ima več u ovom stadijumu znatnu čvrstoču. Daljim stajanjem tutkalo očvrsne i daje vezu čija čvrstoča nadmašuje industrijske potrebe. Lepljena veza običnog tutkala nije otpoma na vodu i potrebno je dugo vreme za njeno očvršcavanje. Novi tipovi tutkala daju vodootpomiju lepljenu vezu, koja brže očvrščava (dodatak tiouree) i uklapa se u savremene brze proccsne linije za proizvodnju narneštaja, sportske opreme, muzičkih instn.imenata i igračaka. Ovaj lepakje ekološki prihvatljiv.
Albuminski lepak Za spravljanje albuminskog lepka upotrebljava se albumin iz životinjske krvi (krvni albumin), a rede od belančevine jaja (jajni albumin). Postupnom dehidracijo životinjske kn/i na niskoj temperaturi dobija se tamnocrveni prah, bez ukusa i mirisa, koji sadrži albumina i do 10% vode. Na temperaturi od oko 60°C albumin se zgruša, a preko 70°C stvrdne se i ne može se rastvarati u vodi. Za spravljanje albuminskog lepka stavi se prah albumina u vodu sobne temperature i kad ovaj dobro nabubri, postupno se doliva (u malim količinama) krečno mleko i sve dobro meša i zagreva do 30°C. Na ovaj način dobija se lepljiva mešavina konsistencije želatina koja se može odmah upotrebiti. Spremljeni lepak treba upotrebiti u VTemenu od 6 do 7 časova, inače se kasnije stvrdne i postaje neupotrebljiv. Količina vode koja se upotrebljava za spravljanje albuminskog lepka vrlo je različita i zavisi od matenjala koji se lepi. Odnos mase albumina i ukupne količine upotrebljene vode kreče se u granicama 1:4 do 1:9. Količina upotrebljenog kreča ima vrlo veliki uticaj na vreme upotrebe lepka (velika količina ubrzava srvrdnjavanje), najačinu veze slepljenih delova i postojanost veze. Kazeinski lepak Kazeinje belanČevina koja se dobija iz kuvanog mleka kada e iz njega izdvoji masnoča. Ako se u zagrejano mleko na 40 do 45°C, sa kogaje skinuto maslo, postupno uliva 10%ni rastvor sumpome kiseline i mwša, doči če do izdvajanja i taloženja kazeina.
Ovako dobijen kazein se prvo dobro ispere (da bi se uklonili ostaci kisdine), a zatim suši. U trgovini se prodaje u vidu brašna ili u vidu prekrupe. Boje je bele, a po mirisu podseča na sir. Nije postojan - lako se ubuda - zato se u trgovini nalazi več izmešan sa nekim antiseptičkim sredstvom, kako bi se sprečilo razvijanje mikroorganizama i omogučilo bolje i duže konzerviranje. Kazein se ne rastvara u Čistoj vodi koja sadrži alkalija i pri tome, u zavisnosti od primesa, daje više ili manje lepljivu masu. Za spravljanje lepka od kazeina postoji čitav niz recepata, prema tome šta se dodaje kazeinu, u kojoj količini i za šta če se lepak upotrebiti. Tako, u primeni se nalazi lepak spravljen od kazeina sa dodatkom amonijaka, boraksa, albumina, rastvomog stakla, krečne vode itd. Kazeinski lepak se primenjuje u industriji boja, za lepljenje papira, a naročito za lepljenje drveta. Za lepljenje furnirskih listova obično se upotrebljava kazein i kaustična soda. Opšte je mišljenje da kazeinski lepak daje isto tako čvrste, trajne i otpome veze kao i spojevi izvršeni tutkalom. Na vlazi je postojaniji od tutkala, a sa raznim dodacima može postati potpuno otporan prema vlazi. Lepak biljnog porekla U ovu grupu spada tečan lepak, koji se dobija rastvaranjem raznih prirodnih smola u pogodnim rastvaračima, kao i lepak koji se dobija od semena žitarica i od krompira (skrobni lepak). Skrob je smeša polisaharida, amiloze i amilopektina opšte formule (C6HioOs)n. Nastaje fotosintezom u listovima biljaka i lageruje se u plodovima, krtolama i dnsgim delovima biljaka u obliku zma različite veličine i forme, zavisno od vrste biljke. Lepkovi na bazi skroba pripremaju se direktno pred upotrebu tako što se odmei-i količina skroba i neke supstance, koja ima antiseptička svojstav, uz mešanje dodaje u odredenu količinu vode zagrejane na temperat-ui-u od 35 do 40°C i zatim se uz neprekidno mešanje smeša dalje zagreva do temperature od 65 do 75°C sve dok se ne dobije poluprovidan rastvor. Koncentracija skroba se kreče oko 10%. Lepkovi sa večom koncentracijom skroba se rede primenjuju zbog velike viskoznosti, a sa manjom zbog produžavanja vremena sušenja. Ovakvi lepkovi najčešče se koriste za slepljivanje papira za karton. Skrobni lepak se koristi pri stolarskim poslovima, a često se dodaje dn.igim sredstvima za lepljenje (na primer, pri lepljenju tapeta, linoleuma i sl.).
Lcpak mineralnog porckla Ovde spada uglavnom vodeno staklo, koje se upotrebljava kao vezivo bojenih premaza, kao dodatak kazeinskom lepku i za izradu raznih mastiksa i kifova koji se upotrebljavaju za popravljanje oštečenih mesta na prirodnom i veštačkom kamenu, za zalivanje kanalizacionlh cevi, u hemijskoj industriji itd, Lepkovi na bazi celuloze Svi adhezivi zasnovani na celulozi su, u stvari, celulozni estri (celulozni acetat, nitrat i propionat) i etri (metil- i etil.celuloza). Estri su rastvomi u organskim rastvaračima, a etri u vodi, pa se uglavnom iz tih rastvora i nanose na supstrate za lepljenje. Kao lepak za drvo koristi se skoro isključivo celulozni nitrat. Lepkovi sintetskog porekla 1. Lepkovi dobijeni rastvaranjem sintetskih polimerau vodi Lepkovi na bazi polivinilaikohola dobijaju se direktnim rastvarunjem polivinilalkohoia u vodi na temperaturi od 60 do 70°C . Ovi lepkovi se koriste na sobnoj temperaturi. 2. Lepkovi na bazLsintetskih polimera dispergovanih u vodj Ove vrste lepkova pripremaju se u vidu emulzija, mogu se dispergovati i razblaživati vodom. Polivinilni adhezivi (PV) prodaju se kao mlečno bele tečnosti za priprernu na hladno, odnosno kao lepkovi koji očvrščavaju na sobnoj temperaturi, bez posebnih dodataka. Očvrščavanje teče tako što največi deo vode upija porozni adherent (drvo, papir), jedan deo vode ispari, a linearni makromolekulski PV lanci uspostavljaju medumolekulske veze u procesu koagulacije. Očvrščavanjeje dosta brzo na sobnoj temperaturi, tako da se držanje lepljene veze pod pritiskom uglavnom kreče od 30 minuta do 1 sata. PV lepkovi imaju neograničen vek trajanja, otpomi su na organske rastvarače ali ne i na vodu, nisu otpomi na povišene temperature, jačina veze je dobra. Analizirajuči njihova svojstva može se zaključiti da PV lepkovi predstavljaju klasu lepkova pogodnih za lepljenje u stolarstvu, industriji nameštaja i u individualnoj upotrebi, na svim mestima gde lepljena veza nije podvrgnuta povišenoj temperaturi i vlazi, dejstvu vode i stalnom optcrečenjujačih sila. Za polivinilacetalnie (PVAc) lepkove se najčešče koristi disperzija polivinilacetata u vodi, koja se dobija emulzionom polimerizacijom vinilacetata u vodi. Lepakje bele boje, bez mirisa i neskodljiv. Priprema iepka za upoirebu svodi se na doterivanje viskoznosti
disperzne na željenu vrednost, i to tazblaživanjem sa vodom. Jačina slepljivanja ovakvih slojeva je vrlo velika. Pri udaljavanju disperznog sredstva dolazi do slepljivanja čestica dispergovanog polimera i formiranja providnog s!qja lepka. Vreme sieplji^anjaje oko 10 sekundi bez dodatnog sušenja, što omogučava mehanizovan proces sleplJivanja. -Na sobnoj temperaturi ovaj lepakje stabilan do sest meseci. Predmete slepljene ovim iepkom ne treba izlagati temperaturi nižoj od 5°C zato što bi sloj lepka postao krt i lako bi se lomio. Za spravljajanje lepkova u obliku disperzije u poslednje vreme se umesto PVAc sve više koriste kopolimeri vinilacetata (vinilacetat/dibutilmaleinat), koji formiraju elastične filmove i bez dodatka plastifikatora. Na tržištu danas postoje razne klase i kvaliteti PVAc adheziva za: knjigovezačke radove, lepljenje papirnih vreča, kartonskih kutija, koverata, nalepnica, lepljenje folija na drvo i druge supstrate, povrsinske nanose, filtere za cigarete, lepljenje kozc i lepljenje u industriji nameštaja. 3. Tem-ioplastične lepkove čine tem-ioplastični sintetski polimeri koji su na sobnoj temeraturi u čvrstom stanju. Pri povišenju temperature od 100 do 180°C lepkovi se tope, postaju tečni i lepljivi i u takvom stanju se nanose na povrsinu prcdmeta koje treba slepiti. Pri hladenju lepkovi vrlo brzc očvrsnu i čvrsto povezuju spojene predmete. Ovim lepkovima se slepljivanje obavlja izuzetno brzo što omogučava njihovu primenu u potpuno automatizovanim kontinualnim procesima proizvodnje, Osim toga, pnmenom ovih lepkova poboljšavaju se uslovi rada u industrijskim i zanatskim preduzečima, jer nema štetnih isparenja kao pri primeni lepkova o obliku rastvora ( na primer, rastvori hloriranog polivinilhlorida u metilenhloridu). Termolepkovima se ostvaruje elastična veza predmeta koji se slepljuju, kao i velika jačina slepljivanja. Razlog što se ove vrste lepkova malo koriste je što se primenjuju na povišenim temperaturama, imaju veliku viskoznost i pri slepljivanju formiraju debeo sloj, što povečava njihovu potrošnju. Tennolepkovi mogu da se koriste u obliku granula ili praha. Zagrevanjem u specijalnim sudovima dobija se rastop, koji se zatim nanosi na podlogu. Kao tennolepkovi koriste se: poliamidi, polietilen i neke druge plastične mase. Pre upotrebe u njih se dodaju plastifikatori, punioci i drugi dodaci. 4. Termoreaktivni lepkovi Termoreaktivni lepkovi su najčešče izgradeni od malih molekula sa funkcionalnim grupama sposobnim za reakciju. Ovi lepkovi nepovratno očvrščavaju usled hemijskih reakcija koje vode umrežavanju polimera. Da bi se reakcija umrežavanja odigrala, neophodno je lepak zagrejati ili mu dodati specijalne inicijatore, a vrlo često i jedno i
dmgo. Termoreaktivni lepkovi na bazi sintetizovanih polimera najčešče za aktlvnu komponentu imaju: nezasičene polimere, epoksidne i fenolformaldehidne smole. Ova vrsta lepkova se koristi u obliku tečnosti, pasta i folija. Ten-eaktivni lepkovi u obliku tečnosti i pasta najčešče se sastoje od dve komponente, koje se mešaju direktno pred upotrebu. Lepkovi u obliku pasta mogu se nanositi i na vertikalne površine, bez bojazni da če doči do njihovog slivanja. Literatura [1] Slobodan Jovanovič, Duro Kosanovič, Tehnologija grafičkog materijala, za III razred graficke školc, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998 [2] Jovan Miljkovič, Olga Crnogorac, Tehnologija pomočmh matenjala, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997 [3] Vlastimir Tufegdžič, Gradevinski materijali, Poznavanje i ispitivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1966
