Funkcionalna pismenost Struktura teksta Tekst je pismena forma misaonog izražavanja čovekovog; sinonim je “diskurs”, ali iz metodoloških i terminoloških razloga bolje je sačuvati distinkciju izmeĎu ova dva pojma, tekst koristiti za pismenu, a diskurs za usmenu formu izražavanja. Teksovi se u nauci nekako prebrojavaju i razvrstavaju u okvriu šire podele koja se naziva funkcionalno-stilska podela. Takva metodologija ima nedostatke. Tradicionalna školska podela funkcionalnih stilova na 5 vrsta opravdana je i održiva u školskim prilikama, meĎutim u naučnim raspravama ova podela je neodrživa jer analizirani tekstovni materijal potvrĎuje da ih ima više. Broj tekstova se ne može izjednačiti sa brojem funkcionalnih stilova jer imamo tekstove na meĎi. Tekstovi (mimo funk. stilova) ne mogu se precizno, tačno i jasno opisivati, ali uvek treba imati u vidu da je broj funk. stilova neutvrĎen i relativan. Kompozicija teksta - kratak, jezgrovit uvod – tu se objašnjavaju motivi za izbor teme i metodološki postupci. Autor je dužan da izloži retrospektivu prethodnih istraživanja. - hipoteza – dajemo pretpostavke, a zatim se definišu najbitnije činjenice (kako se definiše u uzročno-posledičnim odnosima). - zaključak – sistematizacija već izloženih rezultata. Veoma je važno za istraživača da poseduje postupnost i strpljenje, skromnost u samoocenjivanju, strast, traganje za nepoznatim... Osnovna načela kompozicije teksta: 1. načelo jedinstva – usklaĎenost sa temom od početka do kraja rada 2. načelo odabiranja – izbor relevantne teme i odgovarajućeg rešenja 3. načelo skladnosti – elementi teksta harmonizovani (podaci u tekstu slede u prirodnom toku) 4. načelo ravnomernosti ili proporcije – usklaĎivanje značaja teme sa prostorom koji mu je u radu posvećen 5. načelo izrazitosti – isticanje najvažnijih stavova u prvi plan 6. načelo raznovrsnosti – stilsko bogatstvo i znalačka upotreba citata. Dušan Ivanjić: u proučavanju teksta je važno razlučiti koji su mu činioci tj. elementarne jedinice te je važno koji su nivoi njihovog objedinjavanja i utvrditi nivoe istraživanja tih jedinica. Elementarna jedinica teksta je iskaz. 1
U tekst ne ulazi samo jezik koji je raslojen fonološki i gramatički, već tekstu pripada i ono što se naziva grafički jezik (naslovi, podnaslovi, pasusi, poglavlja, kraj, početak teksta) i način obeležavanja delova teksta (kurziv, navodnici, interpunkcija). Postoji i podtekst. Podtekst imaju gotovo svi tekstovi, a možda je najuočljiviji u poetskom (u njemu znači neki naslućeni, ali nejasno izrečeni smisao, dok u naučnom tekstu podtekst treba shvatiti kao podsticaj za stvaranje naučnog teksta). Legibilnost teksta: čitljivost teksta, efekat koji tekst ostavlja na ljudsko oko (oblik, veličina slova, prored...). Iskaz. Nominacija i aktualizacija Nominacija je osnovni i najvažniji oblik jezičke aktivnosti. Vrlo je raznovrsna pre svega po tome u kakvim se sve uslovima upotrebljava reč i šta uslovljava upotrebu tj. način upotrebe. Uslovi upotrebe reči: 1. slobodna (automatska) 2. kontekstna Kada je reč o načinu upotrebe reči, govori se o različitim vrstama aktualizacije noema: taksemika (bavi se rečenicama), tagmemika (bavi se sintagmama), noemika (bavi se noemama - slične leksemama; strukturni nivo jezika). Slobodna nominacija: anotacija, etiketa, oznaka, natpis, naslov, zaglavlje. Anotacija – u nju spada ispisivanje ključnih reči npr. u vidu podsetnika (spisak za pijacu). Takvi zapisi najčešće nisu informacija za onoga ko nije njihov tvorac. To je najprostiji vid anotacije. VoĎenje dnevnika u vidu teza je anotacija; nominalne jedinice (samo u kratkim crtama). Đačke beleške su takoĎe anotacija, ali one napisane u tezama. TakoĎe, kalendar i nazivi u geografskim i astronomskim kartama, atlasima... Možemo zaključiti da je anotacija najniža elementarna vrsta nominacije, jezičke jedinice upotrebljene zatičemo u osnovnom obliku (za glagole to je infinitiv). Etiketa – obično su ceduljice, na proizvodima koji nas okružuju. Funkcija im je kada stoje na ambalaži da podsećaju na sadržaj koji je u tegli. One su i različitog uputstva za industrijske proizvode to su jednoleksemske reči: pokvarljivo, lomljivo... Razlikujemo instruktivne, direktivne i eksklamativne etikete. Instruktivne etikete su slične anotacijama. Razlikuju se po izvesnim mogućnostima obličnog variranja reči i po funkcionalnoj mobilnosti (breskva - anotacija; od breskve 2
etiketa). U svom sadržaju podrazumevaju instruktivnost, vrlo često su dopunjene formativnim rečima (predlozi, rečce, veznici) npr. za obradu, za odlaganje... Direktivne etikete: otvoriti ovde, pažljivo rukovati, čuvati na hladnom i suvom mestu... Eksklamativne etikete su slične instrukcijama, ali kod ovih instrukcija naglašena: Lako pokvarljivo! Za stradale od zemljotresa!... Oznaka - savremeni industrijski proizvodi snabdeveni su nazivima proizvoĎača, kvaliteta, namene, dobavljača... Tako smo okruženi različitim oznakama koje se zovu marke: magnohrom, alfa, meriks, bevipleks... Nazivna jedinica – marka objedinjuje u sebi dve funkcije: nazivnu i instruktivnu. Pošto ovakve reči i imenuju odreĎeni sadrzaj i daju instrukciju o njemu kažemo da imaju simoličku funkciju. Postoji još jedan tip oznaka - šifre: skraćene tajne ili interne nominacije raznih predmeta od pisanih dokumenata do nekih industrijskih proizvoda čiji su sastav i proizvodni postupak tajni (coca-cola). One su važne u vojnoj, policijskoj i diplomatskoj službi, često se upotrebljavaju svakodnevni, lako pamtljivi termini koji znače nešto drugo. To je začetak enigmatske upotrebe reči. Prikrivanje informacija je lingvistička operacija pa se zbog toga jezičke šifre ne mogu izvući iz nauke u jeziku. Natpis – knjižara, pekara... Natpisi su često složene jezičke strukture jer je glavna jez. jedinica praćena drugim pojmovima. Nominacija je često dopunjena i raznim instrukcijama o vrsti, nameni, poreklu, sastavu i drugim osobinama sadržaja. Npr. Narodna biblioteka Srbije. Natpisi su i plakati, reklame, drugi tipovi javnih reči kojima se nešto preporučuje ili zabranjuje (grafiti, epitafi, u saobracaju znaci: oprez, škola, jedan smer...). Naslovi – predstavljaju nominaciju elementarnu po karakteru, formi i funkciji. Seobe, Istorija Srba, Astronomija... Naslovom se može obeležiti vrsta onoga što naziva, može imati funkciju sličnu oznaci (simboličku), meĎusobno su naslovi raznovrsni po strukturi, funkciji i sastavu, mogu imati instrukcijski karakter: kroz ponoć, direktivnu funkciju: tiho noći, eksklamativnu: ej, pusto more. Zaglavlje - reči koje imaju nominacijsku funkciju, u administrativnim tekstovima zvanična akta imaju na početku podatke o ustanovi koja ih izdaje: Univerzitet u Beogradu Filološki fakultet Katedra za srpski jezik Beograd I knjiga ima zaglavlje – oni podaci koji su na početku ili kraju o izdavaču, mestu i godini izdanja, vrsta izdanja, štamparija, tehnička redakcija, lektor... U kontekstne noeme spadaju tzv. autonomne kont. noeme, kontekstne vezane noeme. Kontekstne noeme su nominalne jedinice koje svoju nazivnu funkciju ne mogu obavljati 3
same (kao slobodne) nego uvek u osloncu na druge reči ili iskazne forme sa kojima izgraĎuju u pismenom obliku tekst (u usmenom vezani govor – diskurs). U najprostije kontekstne noeme spada konteksna denotacija. Imaju funkciju samo da nazovu sadržaj, a čiji se smisao dešifruje iz konteksta (Zora! Zar tako brzo minu noć?). Kontekstna valuacija – ocenjivanje, vrednovanje to su one nominalne jedinice koje izriču ocenu o sadržaju po kvalitetu, vrsti, poreklu... (dobro). Valuacija je slična kontekstnoj kvantifikaciji (koja se tiče dela materije, a ne cele materije). U autonomne kontekstne noeme spadaju i deklarativne noeme: Milunka utrčava u sobu i viče: “Muško! Unuk!” Interogativne kontekstne noeme: -Imam ja još jednog sina. -A ĐorĎe i Simka? Kontekstne vezane noeme karakteriše gramatički oblik takav koji jasno pokazuje da su kongruencijski i rekcijski vezani za kontekst: -Kamo ides moliti se Bogu? -U crkvu. Najčešče je reč o okrnjenim, formalno nepotpunim iskazima, mada nisu apsolutno nepotpuni iskazi jer dozvoljavaju da se rekonstruiše njihov smisao. Kada u tekstu naiĎemo na zameničke i brojevne reči onda kažemo da je reč o identifikaciji i kvantifikaciji. Deiktička identifikacija (deiksa=upućivačka reč): vezuje se za reči eno, evo, gle, eto... Razlika meĎu njima: evo služi za ukazivanje onoga što je blizu ili se približava. Eto služi za ukazivanje na nešto što je uočeno bilo gde, eno za pokazivanje na nekog ili nešto što je na odreĎenom mestu, gle za ukazivanje na nešto čudno i na opštu identifikaciju, evo primarno ukazuje na prostornu blizinu sa govornim licem, a eto i eno ukazuju na prostornu distantnost u odnosu na govorno lice. Njihova komunikativna funkcija ravna je najvišim jezičkim funkicijama koje se mogu ostvariti u rečenici. Konstatacija je složeniji tip nominacije koja je sama sopstvenim sredstvima usmerena na denotaciju. One imaju vrlo izrazena gramatička i leksička sredstva pa predstavljaju složene konstrukcije koje su u opštim gramatičkim načelima srpskog jezika. Zovu se i konstativne noeme, a mogu biti raznovrsne po obliku, funkcijama i smislu. Osnovni tip čine elipse; još od Maretića, elipsom se smatra nepotpuna rečenica iz koje je izostavljena neka suvišna reč - kod takvih iskaza izostavlja se predikat (Maretić). Nije kod svih elipsa uvek lako ili nije moguće nadomestiti izostavljeni deo. Čak i kada bi se nadomestio taj deo ne bi se mogao jednoznačno razumeti. Drugi tip su gnome tj. poslovice i slične izreke (Ko umije njemu dvije). Konstativne gnomske noeme imaju koordiniranu nominaciju koja se postiže uzajamnošću reči (Ko leti planduje, zimi gladuje). 4
Definicije (ne one koje imamo u nauci i koje su u formi rečenica) - mislimo na rečničke definicije u leksikografskim delima: Himna je naziv za svečanu pesmu... Za razliku od drugih vrsta dvostruke nominacije, definicije obuhvataju sinonimne konstrukcije, početna je prost naziv, a druga ima formu višečlane parafraze. Tako da prvi element predstavlja neaktuelnu nominaciju, a drugi deo tj. definicija je aktualizovana nominacija, zato se prvi deo zove tema, a drugi rema. Načini obeležavanja delova teksta Da bi se sadržaj odreĎenog teksta mogao jasno artikulisati, neophodno je da bude rašćlanjen na delove i da pritom ti delovi budu obeleženi. Time se doprinosi razumljivosti i jasnosti pre svega. Raščlanjavanje teksta postiže se grupisanjem iskaznih jedinica u uže celine koje odgovaraju smisaonim celinama. Kada govorimo o npr. knjizi onda se raščlanjavanje vrši na nivou odeljaka i poglavlja i ti postupci spadaju u kompoziciju teksta. Pravopisom je regulisano obeležavanje tih delova naslovom i drugim sredstvima. Najmanja jedinica koja se na ovaj način izdavaja iz celine je iskaz. Važnu ulogu imaju pauze i intonacija jer one utiču na interpunkciju. Kod nas interpunkcijski znaci ponašaju se konkurentno jer su sinonimi, pa je na samom autoru na koji ce se tip opredeliti sve dok je to po pravopisu. Treba znati da postoje logička i stilska interpunkcija. Za pisanje većine tekstova koji pripadaju knjiškom stilu, preporučuje se logička interpunkcija jer je u duhu pravopisa, stilski neutralna i ne doprinosi markiranju bilo kog elementa teksta. U knjiškim stilovima svoje opravdanje nalazi logičko-stilska interpunkcija u smislu da autor moze biti slobodan u variranju interpunkcijskih znakova, a stilska najviše u poetskim tekstovima. Osnovu logičke interpunkcije čine obavezne govorne pauze na granici sadržinskog i obličkog grupisanja reči. Logičko-stilska interpunkcija obeležava oblički naznačene, a izgovorno neobavezne pauze. Pisac teksta pomoću nje izražava sopstvene stavove o predmetu kazivanja. Stilska interpunkcija za predmet ima emocionalno ili smisaono pauziranje koje nije obaveznog karaktera. Treba još dodati da se razni tipovi iskaznih formi na različite načine odnose prema interpunkciji. Iskazi koji se nalaze u natpisima, oznakama... ne moraju se odvajati tačkom, čak je pravopisno pravilo da se tačka ne pise u naslovu. Ako je naslov kompleksan onda je moguce izmedju nominacija staviti tačku, ali nikako na kraju. Interpunkcija je sistem grafičkih znakova čija je upotreba ustrojena prema pravopisu jednog jezika, ali i prema opredeljenjima samog autora. Punktuacija je stariji naziv za interpunkciju. Sve do 10. veka reči i rečenice nisu bile odvajane; sa pronalaskom štampe uvodi se interpunkcija radi lakšeg čitanja. Aldo Manucijo Mlađi uveo interpunkciju. 5
Podvlačenjem teksta ističu se odreĎeni delovi. Postoje odredjene linije kojima se to sprovodi: ravna i valovita linija, jednostruka i dvostruka, tanka i puna, kontinuirana i isprekidana. Odredjeni tip slova: kurziv (italic) i bold (bold). Ovakvo nijansiranje tipovima slova posebno mesto ima u novinskim tekstovima (zadatak da privuku pažnju), ali i u naučnim tekstovima ovakvim grafičkim variranjem slova može se ostvariti sistematizacija i kategorizacija naslova. Kurziv - naziv potiče od kurzivnog pisma prepoznatljivom po kosom obiku slova; usvojeno od 1/2 15. veka od strane papske kancelarije. Materijalna greška predstavlja pogrešno prepisanu odštampanu reč ili pak grešku u pravopisu i oblicima koju načini sam autor ne poznajući dovoljno pravopis i gramatiku. Netačni bibliografski podaci predstavljaju materijalnu grešku i mogu dovesti do potpuno pogrešnog zaključivanja. Sažetak - treba da sadrže svi naučni tekstovi, ali ne samo oni već i školski (seminarski) radovi. Treba ga razlikovati od rezimea. Obično je dužine do 120 reči (maksimum) i tu se ukratko predstavlja tema rada, metodologija i rezultati istraživanja. Pre sastavljenog sažetka treba tačno ukazati na namenu i sadržaj istraživanja, koncizno objasniti centralni problem u najvažnijim tačkama, izvesti jasne zaključke; jednom rečju treba pregledno i jasno ukazati na organizaciju rada i zaključke autora. Sažetak ima 3 funkcije: 1. sažeto definiše najvažnije elemente rada 2. informiše čitaoca i pobuĎuje njegovo interesovanje za dati tekst 3. omogućava bibliotekaru lakše i pouzdanije indeksiranje rada Naslovna strana (naslov, podnaslov, nadnaslov, medjunaslov) Nijedna vrsta teksta nije zamisliva bez naslova; ako su u pitanju knjige onda ih prati i cela strana tzv. naslovna strana. Kako treba da izgleda naslovna strana naučnog teksta utvrdjuje Univerzitet ili druga naučna institucija. Obično se ime i prezime autora pišu centrirano ili u gornjem levom uglu. Kada je reč o školskim naučnim tekstovima, iza imena kandidata, dolazi ime mentora, naziv kursa i datum predaje rada. Sam naslov rada se obično beleži na sredini strane. Tekst rada počinje na sledećoj strani. Kada su u pitanju složeniji naslovi onda se oni obično artikulišu tako da se glavni deo naslova ističe, a ono sto bi činilo podnaslov piše se manjom veličinom slova. Ako je drugi deo naslova udaljeniji od sadrzaja glavnog naslova, onda se moze staviti u zagradu. Postoji i podnaslov koji nije deo naslova, već naslov za sebe, njegova funkcija jeste da bliže objasni glavni naslov i da ga dopuni, ali i da preciznije ukaže na sadržaj teksta, na njegovu namenu i povod nastanka.
6
Postoje i medjunaslovi, samo sto oni nisu uobičajeni u naučnim, već u publicistickim tekstovima. Svi naslovi se obeležavaju velikim ili stilizovanim slovima. Preliminarna strana je prva strana posle naslovne i sadrzi 3 bloka podataka: Podaci o autoru: ime i prezime, univerzitet i fakultet, ako je završio studije piše se datum diplomiranja i sadašnje zaposlenje Podaci o radu: naslov i podnaslov, broj slika, tabela, priloga, bibliografskih podataka, naučna disciplina iz koje se stiče akademski naziv (master npr.) i fakultet na kome se brani rad Podaci o oceni i odbrani rada: sama institucija unosi datum prijave teme, datum predaje rada, datum sednice veća fakulteta na kojoj je rad prihvacen za odbranu, sastav komisije koja je pregledala i ocenila rad, sastav komisije pred kojom je rad odbranjen, datum promocije (doktorat, ne master). Predgovor – većina knjiga ima predgovor, to je tekst autora, prireĎivača, recenzenta, urednika, kritičara koji prethodi delu. Funkcija: treba da protumači genezu dela, da opiše metodologiju istraživanja i da ukaže na glavne zaključke rada čak i da ukaže na nedoslednosti i propuste u radu. On nekad moze imati formu kratke uvodne napomene. Neke knjige umesto, ali i pored predgovora, mogu da sadrže i posvetu. To je obično beleška na početku knjige kojom autor ukazuje na zahvalnost i poštovanje prema najbližim uzorima, rodbini, prijateljima... Pogovor je tekst na kraju knjige kojim pisac, prireĎivač, urednik, izdavač ili recenzent objašnjava metodologiju rada, stvaralački proces, filozofske stavove, nedoumice i sopstvena rešenja. Poglavlje je deo knjige koji je relativno samostalan segment i smatra se osnovnim strukturalnim činiocem knjige; prethodi mu belina (kao informacija koja čitaoca uvodi u novu celinu). Može mu prethoditi naslov i slovna ili numerička oznaka. Tekst knjige ili članka pa i u okviru poglavlja razdeljen je na pasuse tj. paragrafe. Pasus (paragraf) – oznake poglavlja i paragrafa u tekstu najčešće su brojevi s tim što kod paragrafa redni brojevi za označavanje u naučnim tekstovima skoro da su obavezni. Mogu se pisati uz upotrebu tačaka ili poluzagrada. Veoma je važno označavati cifarski paragrafe jer onda možete u tekstu upućivati na odreĎene delove tako sto nećete prepričavati (isp.t.4.3.2). Važni su zbog ekonomije u pisanju. Ako su paragrafi obimni, mogu se razdeliti novim redom u potparagrafe, a oni se nazivaju alineje. Na njihovom početku je malo slovo, rastavljaju se medjusobno zarezom ili tačkom. U grafičkom smislu paragraf je smisaono povezan isečak teksta koji počinje novim redom i velikim slovom (razlika od alineja). 7
Poenta je najkraće rečena suština teksta ili suština smisla nekog fragmenta uvek data u sklopu kulturološkog, filozofskog, istorijskog i društvenog konteksta. Obično umetnički tekstovi imaju poentu. U naučnim tekstovima to je rezime. Fusnota je napomena uz tekst razdvojena od njega praznim redom, numerisana ili označena * sto je povezuje sa tekstom, donosi dopunu uz glavni tekst, obično je ograničene dužine. Slične su im napomene – beleška koja objašnjava informaciju rečenu u glavnom tekstu i u tom smislu je sinonim za fusnotu. Napomena po novom standardu citiranja ne bi trebalo da ukazuje na kompletan bibliotekarski izvor iz kojeg je odredjena misao preformulisana ili dodatno preneta. U zborniku samostalnih radova ili periodičnoj publikaciji napomene se numerisu unutar teksta, a u delu jednog autora idu u kontinuitetu. Moguce je označavanje u okviru jedne strane ako su malobrojne napomene. One napomene koje se upisuju na dnu svake strane jesu fusnote, a one na kraju poglavlja ili cele knjige su endnote. Pojam napomene odnosi se i na grupu podataka u bibliografskom ili kataloškom opisu jedne publikacije onda kada objašnjava ili dopunjava sve nejasnoće ili nepotpunosti prethodnog kataloškog ili bibliografskog opisa, kada pruža informacije o sadrzaju publikacije ili o karakteristikama primerka, o jeziku, pismu... U napomenama se mogu naci i podaci o cenzuri, nagraĎivanju, značenju knjige za kulturni život i sl. Svaka knjiga (kompozicijski člankovita) podrazumeva sadržaj. Sadržaj rada može se naći na početku ili kraju knjige. Ako je na početku, navodi se nakon preliminarnih strana kako bi se obezbedile preglednost i informatizovanost. Ako je na kraju knjige, onda je to iza onih priloga koje knjiga ima, navodi se iza registara (imenskog i pojmovnog) i sa istom funkcijom. U koncipiranju sadržaja valja da postoji doslednost tako da se hijerarhizovano strukturiranje postiže numerisanjem i grananjem uz pomoć tačke unutar jednog poglavlja. Nije preporučljivo mešati slovne i cifarske oznake u razvijanju sadržaja. Digresija oznacava udaljavanje od osnovne linije izlaganja i naročito je prisutna u retorici; poreklom je iz anticke retorike. Danas ima šire značenje – tiče se i teksta uopšte, ali tiče se i samih rečenica. Postoje sintaksičke digresije (apozicija), tekstualne digresije – ona odstupanja od glavne linije izlaganja, čvrsto vezane za temu. OgraĎuje se zagradama; posebne digresije u dramskim tekstovima su didaskalije iz antickog nasleĎa, zapisnici sa odigranih predstava (prvo pripadale administrativnom stilu). Takve didaskalije čuvane su u državnim arhivima, a danas su promenile namenu i kada je reč o scenskom izvoĎenju dramskih tekstova možemo reći da čine delove tih tekstova, sa ulogom da objasne ambijent, veze i postupke glumaca. Sami dramski tekst – didaskalije su autorizovane piščeve reči, imaju sasvim drugu funkciju i smisao. 8
Bibliografija - na kraju naucnih radova stoji bibliografija ili citirana literatura, to je spisak bibliografskih jedinica koje su korišćene tokom istraživanja. Ne treba mešati literaturu sa izvorima. Izvori: RMS (1967-76) Literatura: Stevanović (1991) Može se dati i širi pregled literature ukoliko smo nešto čitali, a nismo citirali; literaturu treba sloziti po jedinstvenom principu (alfabetski prema prezimenu autora, a ne hronološki – objavljivanje neke publikacije). Može se iza svakog poglavlja navesti literatura – selektivna, a moze i humulativna (na kraju rada). Postoji i APA stil bibliografskog citiranja. Stevanović 1991: - Mihailo Stevanović Savremeni srpskohrvatski jezik, Beograd: Naučno delo Spisak skraćenica - treba da postoji ukoliko je u tekstu (članku, knjizi) upotrebljen sistem skraćivanja. One se upotrebaljavaju iz razloga jezičke ekonomije. Postoje standardizovane skraćenice i njih ne treba posebno navoditi, ali postoje i one koje autor naučnog teksta sam kreira, te onda obavezno mora pobrojati na pragu teksta. Spisak skraćenica tj. njihov pregled obično je dat u azbučnom tj. abecednom redosledu; ovaj se spisak posebno izdvaja kako se ne bi predgovor ili pogovor knjige opterećivao naknadno. Indeks (registrar) - doprinosi informativnosti rada i koncentrisanosti informacija na jednom mestu. Ukoliko je tekst većeg obima, utoliko je potreba za indeksom veća. Najčešće se sastavljaju 2 vrste indeksa: 1. imena autora 2. predmetni indeks Možemo naći i indeks naslova, geografskih pojmova, indeks početnih i završnih stihova... U indeks imena autora unose se prezime i ime svakog autora pomenutog u tekstu. Prvo prezime, pa ime, izmeĎu je zarez. Inicijalne pseudonime treba rešiti. Vezu imena u indeksu sa tekstom daju brojevi stranica na kojima se ime spominje. Predmetni indeks - odrednica o predmetima odn. o pojmovima o kojima se u tekstu diskutuje. Predmetna odrednica je u nominativu. Indeks se formira prema abecednom ili azbučnom redu. Vlastite imenice se mogu oslovljavati u originalu, a mogu se i transkribovati. Odrednica - reč ili grupa reči kojima se na najneposredniji način identifikuje jedna publikacija. U alfabetskom katalogu to su prezime i ime autora. A u predmetnom katalogu to je predmet publikacije. U stručnom katalogu odrednica je naučna oblast na koju se publikacija odnosi.
9
Katalog - tradicionalni, a postoji i elektronski u novije vreme. U zavisnosti od oblika odrednice razlikuju se alfabetski, autorski ili imenski katalog, predmetni i stručni. Oni se mogu nalaziti u istom obliku. Katalog periodike korisniku obezbeĎuje da svaku serijsku publikaciju pronaĎe prema naslovu. Jedna periodična publikacija ima uvek utvrĎenu učestalost izlaženja i po tome se razlikuje od monografije i takva publikacija uvek dobija jednu katalošku jedinicu. U polju "napomena" može se naći podatak koje sve sveske jedne periodične publikacije poseduje biblioteka. Svi primerci koji imaju istovetne spoljašnje i unutrašnje oblike čine jedno izdanje, koje se može razlikovati po načinu obrade, po opremi, nameni i sadržaju; otuda razlikujemo dopunjeno izdanje, prepravljeno, kritičko, prošireno, popularno, ilustrovano, fototipsko, izdanje za školu, divot izdanje - izuzetno najvećim slovima, ilustrovano, povezom dopunjeno izdanje. Izdavanje je proces pripreme, sticanja autorskih prava i štampanje publikacija. To je jedan krug podataka kojima se identifikuje mesto izdavanja, izdavač, godina izdavanja, mesto štampanja, naziv štamparije, godina štampanja. Postoje odreĎeni uslovi za izdavanje publikacija, a to su: 1. publikacija mora imati urednika 2. na publikaciji moraju biti navedeni sledeći podaci: imena autora i saradnika, naslov, podatak o izdanju, naziv i sedište izdavača, mesto i godina štampanja, meĎunarodni standardni broj, UDK, ime recenzenata. Autograf - izvorni (originalni) rukopis. U drugom značenju autograf se vezuje za serijske rukopise nastale iz strukovnih ili drugih potreba. Autograf prema drugom značenju čine sledeći momenti: 1. podsticaj za pisanje ili graĎa 2. izvodi iz postojećih izvora 3. nacrti (osnovne ideje rada tj. tematsko-sižejni okvir) 4. koncepti - oblik rada blizak konačnoj verziji 5. štampanje samog teksta Autorski tabak - tekst obima 30 000 karaktera (oko 16 kucanih strana). Po najnovijim standardima, naučni članak bi trebalo da ima 25 000 karaktera (12 kucanih strana). Naučni rad - u kojem se izlažu rezultati naučno-istraživačkog procesa i trebalo bi da bude optimalnog obima, trebalo bi da ima jedinstvenu logičnu koncepciju, da je silazno struktuiran. Takav tekst mora biti argumentovan i to naučno-dokazivim činjenicama. Trebalo bi da bude originalan i izvoran mada postoje i pregledani tekstovi. Naučni tekst treba da bude zasnovan na objektivnom rasuĎivanju, treba biti razumljiv, i ako je kritički usmeren prema prethodnim teorijama, mora biti odmeren. 10
Metodologija naučnog rada jeste nauka koja se bavi logičkom osnovom savremenih saznajnih teorija, metodama opšteg i osnovnog tipa odn. onim metodama vezanih za specifične discipline odn. za različite naučne grane. Bavi se oblicima naučnih saznanja, tehnikom istraživanja. Bogdan Šekić u svojoj "Logici" kaže da je zadatak metodologije da odbije, opiše i objasni metode naučnog saznanja. Mihajlo Markov u svojoj studiji "Filozofske osnove nauka" utvrĎuje da spoznavanje i primena metodoloških postupaka, izrada naučnog rada treba da omoguće izbegavanje prakticizma, rutinske šablonizacije i formalizma, stvarajući na taj način mesta kreativnom pisanju. Zato se često govori o naučnoj imaginaciji. Kompozicija naučnog teksta Kompozicija naučnog teksta je posebna vrsta ljudske delatnosti, te jezička produkcija u tom domenu ima svojih specifičnosti. Osnovno sredstvo za verbalizaciju naučnog podatka je termin. Funkcija termina svodi se na tačnu identifikaciju činjenica. Sredstvo za proveru značenja termina tj. njihove promenljivosti na naučni podatak je definicija. Ona je jezički formulisana prostom ili složenom rečenicom. Treba napomenuti da se tačnost identifikacije podataka uspešnije postiže upotrebom ne jezičkih simbola nego naučnih termina. Mnogo je ekonomičnija simbolička formulacija zakona nego definicija pomoću naučnih termina. Tako u naučnim tekstovima razlikujemo 2 pojave: 1. verbalizacija 2. simbolizacija Osnovna jedinica verbalizacije je termin, a viša jedinica je definicija. Osnovna jedinica simbolizacije je naučni (matematički) simbol, a viša jedinica jeste formula. Ove jezičke i nejezičke jedinice u načelu su ekvivalentne; meĎutim, njihova načelna ekvivalentnost ne znači da su one u tekstu neograničeno zamenljive. Neki matematički znaci u nekom domenu mogu se zameniti rečima, ali u nekim situacijama to nije moguće. U logici se definicijama smatraju raznovrsni iskazi. U principu možemo razlikovati nekoliko vrsta definicija. Jedna od njih jeste deskriptivna npr. Venera je planeta. Drugi vid definicije su tzv. relacione (relacionalne) npr. Venera je najbliža Suncu. Postoje i ostenzivne definicije. Njih prepoznajemo po tome što termin pomoću kojega se definiše izostaje, a može ga zameniti gest ili neka druga jezička osnova ili se prosto prepoznaje iz konteksta npr. Venera (pored je crtež). Najbliže njima su demonstrativne definicije npr. Ono je Venera (pojavljuju se demonstrativne zamenice). 11
Definicije se mogu klasifikovati prema formi iskaza, a mogu se razvrstati i prema komunikativnim funkcijama: 1. konstativni iskaz - Venera 2. deskriptivni (opisni) iskaz - Ono je Venera. 3. eksplikativni iskaz - Venera je planeta najbliža Suncu. Naučni tekst se u celini sastoji od eksplikativnog iskaza, jer su svi iskazi ili definicije ili objašnjenja pridružena definicijama. Naučni tekst iako teži ekonomičnosti ne bi trebalo da izgubi izvesna svojstva opšteg jezika. Sem toga, u naučnom tekstu pored utvrĎenih naučnih činjenica mogu se pojaviti i predrasude i verovanje i onda to ovom tekstu daje specifične komunikativne i stilske karakteristike. To znači da nijedan naučni tekst ne može u potpunosti ličiti na matematički kodifikovan te se u tim tekstovima bez obzira na upotrebu termina jednoznačnih po prirodi mogu javiti konotacije. Lepotu i snagu naučnom tekstu daju zapravo opšti stilistički kvaliteti jezika - duhovit obrt, večito oblikovane rečenice, figure... Pomoću ovih sredstava naučnik uspeva da u tekst unese izvesne hijerarhijske odnose - u prvi plan postavi činjenice koje sa njegovog gledišta imaju veći težinu, koje su važne za razumevanje smisla iskaza. Uspeva da odvoji značajni podatak od manje značajnog tako da mi kao čitaoci možemo prihvatiti njegovu glavnu ideju. Snaga naučne reči ne može se postići siromašenjem izraza već naprotiv, njegovim razgranavanjem tj. parcelacijom leksičkih i semantičkih masa i jakim kontrastima izmeĎu delova. Terminologija i konstrukcija iskazne forme spadaju u oblast mikrokompozicije teksta (zavisi od vrste nauke). Ali, bez obzira na te razlike, u svim naučnim tekstovima se pojavljuju osnovni postupci izgradnje mikrokompozicije i to su: analiza, sinteza, deskripcija, klasifikacija, argumentacija. Zajedničko obeležje: hijerarhizovana kumulativna struktura. To znači strukturu u koju se oko jedne centralne jedinice ili pojma grupiše skup perifernih sastojaka. Slaganje nižih konstrukcija u konstrukcije višeg reda, samo po sebi predstavlja kumulaciju, a to slaganje može biti dvojako: stepenasto (uvod, glavnina rada, zaključak): 1. u vidu simetričnih konstrukcija (reĎe) 2. u vidu prstenastog slaganja - a to je slučaj kada se iz jedne tačke kao centra izlaganja tekst dalje širi u krugovima i kako odmiče analitički postupak tako se sve više ide u dubinu i širinu ispitivane materije. Jezička i nejezička sredstva u nauci Naučni izraz je ekonomičniji od našeg svakodnevnog izraza, a simbolička predstava je još ekonomičnija od naučnog izraza. 12
Termini nisu u pravom smislu "prevodljivi" na opšti jezik. I to ni na leksičkom ni na frazeološkom planu. Terminološke reči nisu prosta zamena za reči svakodnevnog jezika, niti su naučni tekstovi prosta prerada našeg svakodnevnog govora. Pa i uloga termina nije u isključivom povećanju ekonomičnosti. Termini su tu radi tačnog i preciznog imenovanja. Pa su to reči izolati na nivou sistema jer pripadaju posebnom skupu naučnih pojmova. Kada kažemo da se terminima ekonomiše u naučnom tekstu onda mislimo na ekonomisanje semantičkim materijalom s obzirom na činjenicu da su to reči koje su jednoznačne tj. isključuje se svaka polisemija kod njih. Umesto jezičkog oblika često se u naučnim tekstovima pojavljuju neverbalni simboli; to su tzv. matematički simboli. Njihovo dešifrovanje još je teže nego dešifrovanje termina jer se strogo moraju poznavati matrice kojima ti simboli pripadaju. Danas, jezik tehnikalizacije i industrijalizacije naročito kompjuterske teži ekonomičnosti. Toj opštoj pojavi teško odoleva i jezik nauke. A sve to za posledicu ima vrlo šture i stilski neuspele naučne tekstove. Javlja se još jedan problem, a to je kolokvijalizacija naučnih tekstova. Zbog nepristupačnosti naučnog stila publici, dolazi do transfera naučnih pojmova u kolokvijalne izraze. Problem udžbeničke i naučno-popularne literature jeste kako značenje jedne reči (nepoznate) razložiti u značenjske komponente koje se mogu opisati svakodnevnim jezikom. Kako tekst učiniti zanimljivim i razumljivim široj publici, a da on očuva svojstva naučnog stila: adekvatnost, konzistentnost, ekonomičnost. Rešenje je sledeće - mlade generacije uvode se u nauku tako što se deo naučnog postulata mora učiniti jezički i misaono pristupačnim, ali to istovremeno treba da posluži kao most za uvoĎenje u terminološki i pojmovni sistem, za uvoĎenje u naučno mišljenje. Sama simbolička i druga nejezička znakovna sredstva često su uključena u naučni tekst: skice, tabele, skeme, likovni prilozi - crteži, slike, fotografije... Tabelarni prilozi kombinovani su sa verbalnim i simboličkim formama i tabele imaju značajnu organizacionu ulogu u tekstu. Likovni materijali i prilozi imaju formativnu tj. konstitutivnu ulogu. Skeme, tabele, matrice najviše mesta nalaze u optici, matematici i njima srodnim naukama. Funkcija ilustrovanog materijala drukčija je od simboličkog i skematskog. Skematski materijal ima pomoćnu komunikacijsku funkciju jer konkretnijim vizuelnim dodacima pojačava utisak opisa. Skematski materijal nikako ne može da predstavlja identičnu zamenu za jezičku graĎu. Ilustracije ne degradiraju jezik naučnog teksta već ga afirmišu i to tako što se potencira tematski sadržaj tako što se vizualizuje denota. Članak - u njemu se skreće pažnja na jednu ili na manji broj činjenica, objašnjava se njegov značaj i ukoliko je potrebno upoznaje se čitalac sa stepenom izraženosti date 13
teme. Iza toga dolazi deo teksta u kojem autor govori o sopstvenim zapažanjima i na kraju dolazi zaključak; u članku je najvažnije upoznavanje sa sopstvenim zapažanjima, ali ta zapažanja ne moraju biti rezultat nekih dubljih istraživanja, već su vrlo često uzgredna razmišljanja o nekoj temi. Članak često sadrži i kratak, analitički ekskurs i zaključak koji otkriva njegovu svrhu. Studija - viša vrsta naučnog teksta zato što je u njoj obuhvaćen širi krug problema. Obično se u ovakvim tekstovima iznose novi dokazi kojima se produbljuje, precizira ili opovrgava aktuelno naučno mišljenje. Ukoliko je reč o novim problemima koji se prvi put postavljaju kao naučna pitanja, onda se radi o naučnom pokriću. Studija obavezno ima klasičnu strukturu, mora započinjati posebno koncipiranim i strukturno uobličenim uvodnim delom, gde se problemi postavljaju, formuliše se njihova priroda ili značaj i ukazuje se na naučni postupak, predmet ili pravac istraživanja, te se u ovom uvodnom delu daje istorijat pitanja, a to je zapravo predmet dosadašnjih bavljenja tom problematikom. U glavnom delu studije izlaže se naučna graĎa i to onim redom kojim autor odabere, a koji je zapravo najsvrsishodniji sa gledišta opisa graĎe, njihove klasifikacije, interpretacije, argumentacije... Teorijska interpretacija - mora biti kratko sprovedena i potkrepljena argumentima, a zaključci treba da sadrže ukazivanje na značaj rezultata istraživanja. Rasprava - obimom i strukturom ne mora se razlikovati od studije; njena specifičnost prvenstveni cilj joj nije istraživački već polemički. Zato se već u uvodnom delu rasprave opisuje problem i izlaže stav ili stavovi o kojima se želi povesti diskusija. U središnjem delu autor iznosi sopstveno gledište, potkrepljujući ga analiziranom graĎom i relevantnim dokazima. A u zaključku se naznačuju glavne tačke rešenja, autor iznosi prednosti svog mišljenja u odnosu na druga mišljenja i daje konačnu definiciju glavnih istraživačkih rezultata. Prikaz i kritika - po obimu mogu biti ravni ili članku ili studiji, a po elementu izlaganja ili studiji ili raspravi. Prikaz - autor je dužan da da opis prikazivanog rada i to po delovima ili u celini, dužan je da iznese glavne naučne postavke, stavove i rezultat tog rada. Prikazivač je slobodan, ali zapravo obavezan da formuliše svoju ocenu o datoj monografiji, o naučnom postupku koji je tamo primenjen, o rezultatima, o kvalitetu prikazivanog rada. Ovlašćen je takoĎe da se kritički osvrne na slabosti ili pohvalno na dobre strane rada te da preporuči ili ne preporuči monografiju naučnoj publici. Problem je objektivnost naučne kritike - slična prikazu sa naglašenim kritičkim osvrtom. Kritičari su često skloni da svoj stav formiraju na osnovu apriornog mišljenja o autoru, o vrsti istraživanja, o različitim postavkama škole... Kritičar treba da ima jasan uvid u radu, treba da omogući naučni tretman i sprovede ispravnu argumentaciju.
14
Naučna monografija - najviša tekstovna forma ove vrste, ona je najčešće tematski i logički povezan niz studija o odreĎenoj temi i mnogo je većeg obima i šireg zahvata nego studija ili članak. U osnovnim detaljima naučna monografija ne razlikuje se od ostalih oblika naučnog izražavanja. Doktorske disertacije i obimniji magistarski radovi u našoj struci objavljeni su najviše u SDZB-u. Zbornik radova - zbirka različitih radova o različitoj tematici; radovi mogu biti sakupljeni po tome kako su nastali; ako je to povodom odreĎene naučne tematike, onda su to tematizovani zbornici i sastav je koherentan. Ako su radovi saopšteni na nekoj naučnoj konferenciji, onda su veze meĎu radovima prilično neujednačene. Ako su radovi nastali u čast nekog jubileja ili ličnosti, onda su ona toliko raznovrsna da su vrlo retko interesantna za jednog čitaoca npr. "Naučni sastav u Vukove dane". Naučni i stručni časopis - poseban oblik naučnog teksta; časopise izdaju naučna udruženja, ustanove, društva. Naučni časopis - imaju ulogu javne tribine na kojoj se izlažu novi istraživački rezultati, diskusije o njima, vode naučne rasprave i polemike. Časopisi često donose aktuelnu bibliografiju radova iz odreĎenih oblasti, naravno ne svih. Neki časopisi nude bibliografiju naučnika. Časopisi donose i hronike naučnih zbivanja. Časopis "Srpski jezik", koji izdaje Naučno društvo za negovanje srpskog jezika, ima sledeće rubrike: studije i članke, priloge, prikaze, hronike, memorijame. Na leksičkom planu cilj sagledavanja stvarnosti jeste traganje za istinom, meĎutim o naučnom mišljenju postoje dogme i zablude. Naučna zabluda - kritička otvorenost prema drugim i drukčijim naučnim postavkama, teorijama, školama i rezultatima. Branko Tošović nauku definiše kao vrstu ljudske delatnosti usmerenu na objektivno sagledavanje stvarnosti. Ona teži da pokrije zakonitosti u prirodi i društvu, da objasni i predvidi pojave i procese koji se tamo dešavaju te i da sistematizuje znanje. Ova delatnost teži depersonalizovanom i objektivnom sagledavanju. Velika raznovrsnost kod stilova i žanrova - prema stepenu naučnosti: 1. strogo-naučni (akademski) - stručnjak se obraća stručnjaku 2. naučno-udžbenički - autor se obraća budućem stručnjaku 3. naučno-popularni - stručnjak se obraća onome koji nije specijalista za konkretnu oblast Tipični predstavnik naučnog stila je strogo-naučni stil. On je namenjen ograničenom broju recipijenata, uglavnom profesionalcima. Naučnost prema uzrastu: 1. priručnik za osnovnu školu 15
2. priručnik za srednju školu 3. priručnik za fakultet Osnovni princip naučno-udžbeničkog stila jeste nepoznato objašnjavati kroz poznato induktivni metod. Naučno-popularni kurs ima najviši krug korisnika; primenjuje se u popularizaciji naučnog fenomena i istraživanja, u izradi biografija naučnika, u opisu otkrića i sl. U odnosu na strogo-naučni stil odlikuje se pojačanom upotrebom ekspresivnih sredstava, u cilju slikovitog predstavljanja. Osnova naučnog stila je saopštavanje. Suvoparan je, apstraktan, objektivan, precizan, normativan, odlikuje se terminologičnošću i strogim izborom. Naučna područja i mediji Postoje 2 područja: jedno je naučno-istraživačko, a drugo naučno-tehničko. U naučnoistraživačko područje spada većina naučnih tekstova, a u naučno-tehničko spada nešto što je vezano za opisivanje tehnologije, pripreme uputstava, registracija patenata, opis kataloga i priprema istog. Naučno-istraživačko područje pokriva strogo-naučni, naučnoudžbenički i naučno-popularni stil, a naučno-tehnički žanrovi dele se u 2 vrste: tehničko-informativni (uputstva naučnog časopisa) i tehničko-poslovni (izveštaji, pisma). Možemo zaključiti da je naučno-tehnički stil veoma blizak administrativnom i poslovnom stilu. Postoje 2 osnovna medija u kojima se realizuje naučna misao: pismeni i usmeni. Pismeni mediji - osnovni oblik naučnog iskazivanja i sastavljen je iz 4 dela: 1. monografskog 2. periodičnog 3. edukativnog 4. informativnog Monografski mediji čine posebna naučna izdanja: monografije, knjige, priručnici, udžbenici, skripta i sl. U periodične medije spadaju časopisi i zbornici i u njima se objavljuju naučni radovi u vidu članova, prikaza, recenzija, polemika... Edukativni mediji obuhvataju sve pismene oblike naučnog rada u školama i na fakultetima: referat, seminarski rad, maturski, diplomski, stručni, master i doktorski rad.
16
Većina naučnih tekstova imaju unifikovanu i standardizovanu formulu, tako monografija sadrži sledeće celine: 1. pristupni deo - naslovna strana sa podacima o izdavaču i o katalogizaciji 2. inproduktivni deo - uvod i predgovor 3. analitički deo - najveći deo 4. finalni deo - zaključak, zaključne napomene, završne reči i sl. 5. bibliografski deo - spisak literature i izvora 6. registarski deo - predmetni i imenski registar 7. aneksni deo - neke monografije imaju priloge u formi tabela, slika... 8. sumirajući deo - rezime na stranom jeziku 9. abrevijaturni deo - spisak skraćenica 10. pregledni deo - sadržaj Opoziciono posmatrano, monografija ima 2 linije izlaganja: 1. osnovnu - iznosi glavni sadržaj 2. propratnu - manje važne i usputne informacije. Osnovna linija je podeljena na glave, poglavlja, pasuse, a propratna se javlja u formi izdvojenih delova, ako su ti delovi u tekstu, oni se obično pišu manjim slovima ili drugom vrstom. Citiranje se može javiti u obliku upravnog i neupravnog govora. Ako je u upravnom, onda je citirano dosledno - bez izmene i dodavanja prenosi se tuĎe mišljenje i koriste se navodnici obavezno. Ako je citiranje u vidu neupravnog govora, onda se tuĎe mišljenje ili stav daju selektivno, vrlo često i preformulisano uz očuvanje osnovnog smisla. Takav postupak najavljuju sledeći spojevi: - predloško-imenski - po mišljenju, prema rečima - priloško-glagolski - kako smatra, kako tvrdi. Tu su i glagoli ističe, konstatuje, potencira, objašnjava, zaključuje i sl. - glagolsko-imenski - iznosi mišljenje, ističe predlog, izvlači zaključak, dolazi do zaključka i sl. Iskaz koji prenosi druga mišljenja završava se zagradama u kojima se daje izvor informacija. Periodični mediji sadrže tekstove različitih autora što pravi suštinsku razliku u odnosu na individualne razlike. Izdanja koja se periodično ponavljaju stilski su različita i neguju različite kompozicione postupke. Obrazovni mediji imaju svoju standardizaciju. Da bi se edukantu olakšala izrada naučnog rada, edukator (mentor) utvrĎuje kvantitativne i kvalitativne okvire rada; to znači mora mu predložiti kompoziciju, broj strana itd.
17
Što se tiče tekstova koji nastaju u informativnim medijima, mogu se pojaviti kao samostalna izdanja (bibliografski priručnici) ili u okviru drugih medija: kada se u monografiji pojavi popis literature. Usmeni medij deli se na: 1. manifestacioni 2. edukativni 3. radio-televizijski Manifestacioni predstavlja formu okupljanja naučnika u cilju prenošenja i razmene informacija. Ovde spadaju: konferencija, simpozijum, okrugli sto, kongres, naučna savetovanja... Na njima se daje uvodna reč, onda se podnosi referat i na kraju se vodi diskusija. Prezentacija se sastoji od usmenog izlaganja i u novije vreme se kombinuje sa kompjuterskom osnovom, ako se ne koristi projektor, referent mora primere tj. graĎu da dostavi publici u vidu hendauta. Hendaut služi za očiglednije, racionalnije, upečatljivije predstavljanje graĎe. Hendaut treba da sadrži 5 delova: 1. legitimacioni deo - osnovni podaci o autoru: titula, ime i prezime, naučni saradnik ako je u institutu, radno mesto, poštanska adresa, telefaks, i-mejl 2. lokacioni deo - mesto i datum 3. nominacioni deo - naslov izlaganja 4 ilusrativni deo - najvažniji i tu treba da stoji sve ono što se usmenim putem teže može predstaviti; štedi vreme u izlaganju; skreće pažnju slušalaca 5. bibliografski deo - predstavlja se osnovna literatura koju autor koristi. Edukativni služi za obrazovanje novog naučnog kadra - u formi nastavnog časa javljaju se: predavanje, vežbe, konsultacije, seminari. Radio-televizijski medij otvara prostor za naučnika da da kakvu izjavu, komentar, učestvuje u debati, polemici ili iznosi opšte mišljenje. Naučni tekst je tvorevina pojedinca, ali postoje i naučni tekstovi koji se pišu u koautorstvu 2, 3 naučnika; ako je više od 3 - grupni autor: rečnici, enciklopedije... Što se tiče leksičke strukture, za naučni stil je karakteristična stroga selekcija jezičke graĎe; najveći deo emocionalne leksike nikad se ne upotrebi u naučnim tekstovima. U naučnim tekstovima potpuno su isključeni glagoli koji istovremeno izražavaju nominaciju akta govorenja i njegovu karakteristiku; isključeni su i glagoli koji izražavaju odnos govornika prema sabesedniku. Isključeni su svi glagoli iz književnoumetničkih tekstova, a možemo reći da polisemije gotovo nema. Osnovni leksički fond naučnih termina su monosemične reči. Ne samo da nema polisemije nego nema jezičkih sredstava koja bi bila ekspresivna.
18
Naučni tekst teži preciznosti čak i po cenu višestrukog ponavljanja iste reči u istom značenju. Reči sa najvećom frekvencijom postaju semantički ogoljene i svedene na jedno ili dva značenja. Naučni tekst nije lišen metafora - formiranje novih naučnih pojmova i ideja upravo je vezano za metaforičko mišljenje. U naučnim tekstovima pojedine pojave dobijaju slikovita imena; tako je u teoriji haosa poznat efekat leptira; fizika - efekat tunela; personifikacija. Što se tiče sinonimije, u naučnom tekstu je predodreĎuju: 1. mala verovatnoća pojave reči različitih stilskih vrednosti 2. neminovnost ponavljanja 3. ograničena mogućnost polisemantizacije 4. dominantna uloga termina i njihova slaba sinonimičnost Na sinonimiju utiče to što se ne sreće ekspresivna leksika - vulgarizmi, dijalektizmi, žargonizmi. Sinonimija u naučnim tekstovima je jednoobrazna. Anonimija se javlja u funkciji suprotstavljanja pojmova. Umesto da deluje privlačno, antigravitacija deluje odbojno. Personalnost je neodreĎena, apstraktna; za izražavanje apstraktnosti najpogodnije je 3.l.jd. Upotreba 1.l.jd. vrlo je skromna, ali se često koristi. 1.l.mn. pomereno značenje; autorskim "mi" potencira se skromnost nazivanja. Autorsko "mi" karakteriše apstraktnost. Na morfološkom planu u naučnom tekstu su dominantne imenice. No tekst ima imenski karakter koji pojačava upotreba velikog broja glagolskih imenica. U naučnom tekstu javlja se desemantizacija glagola tako da oni postaju obične vezivne karike bez posebnog značenja. Na listi glagolskih vremena dominira sadašnje vreme, a prošlo samo u nekim istoriografijama i biografijama. Upotreba imperativa ne prelazi 1%. Imperativ se može naći u naučno-udžbeničkim tekstovima radi podsticanja rešavanja zadataka. Ako posmatramo sintaksičku strukturu naučnih tekstova, tamo nalazimo kompleksne i višečlane rečenice (složenice); u okviru njih dominiraju zavisne rečenice: atributske (zbog analize svojstava i obeležja) i uzročno-posledične. Naučna klasifikacija je nivo naučnih istraživanja na kome se opisivane pojave, predmeti ili osobine svrstavaju u iste ili srodne kategorije. Naučna načela podrazumevaju sledeće osobine: objektivnost, preciznost, pouzdanost, sistematičnost i uopštavanje. Naučni metod je logička i tehnička procedura po kojoj se izvodi odreĎeno naučno istraživanje i proveravaju njegovi rezultati. Postoje posebne i opšte naučne metode. U posebne spadaju: 19
1. analitičko-sintetička metoda 2. metod apstrakcije i konkretizacije 3. metod klasifikacije 4. metod indukcije i dedukcije U opšte spadaju: 1. statistička metoda 2. analitičko-deduktivna metoda 3. metod modelovanja Naučno istraživanje - logički, tehnički sistem mentalnih i drugih aktivnosti pomoću kojeg se verifikuje (proverava) postojeće saznanje ili se stiče novo saznanje. Naučno objašnjenje je zapravo nivo naučnog saznanja pomoću kojeg se omogućava zaokruženo opisivanje i tumačenje spoznatih pojava. Naučno opisivanje je veoma slično; to je elementarni oblik istraživanja putem kojeg se daju klasifikacije odreĎenih pojava i utvrĎuju meĎusobne veze i odnosi meĎu njima. Naučno otkriće je nivo naučnog saznanja na kome se zahteva utvrĎivanje uzroka i posledica analiziranih pojava. Naučno saznanje može biti zadato, pretpostavljeno, očekivano, dostignuto. Naučno predviĎanje je jedan od nivoa naučnog saznanja putem kojeg se predviĎaju buduća naučna dešavanja i nikada sa apsolutnom tačnošću, uvek sa odreĎenim stepenom verovatnoće sa tolerancijom odstupanja.
Poslovna pismenost/poslovodstvo Sastavni deo funkcionalne pismenosti jeste i tzv. administrativna odn. poslovna pismenost. Najveća suprotnost je izmeĎu umetničkih i poslovnih tekstova. Ta suprotnost proističe pre svega iz činjenice da su umetnički tekstovi na jednoj strani estetizovani i ekspresivni, a da su administrativni na drugoj strani izrazito neestetizovani. Administrativno-poslovni tekstovi pokrivaju dve veće oblasti; jedna je pravna, zakonodavna delatnost, a druga je pisana delatnost pojedninca, tela organa, državnih ustanova. U okviru poslovne pismenosti govori se o 5 tipova tekstova: 20
1. zakonodavno-pravni tekstovi - propisi, odluke, ukazi, direktive, recenzije, statuti 2. poslovni tekstovi - dogovor, sporazum, fakture, specifikacije, sertifikat, polisa osiguranja, narudžbenica 3. diplomatski tekstovi - meĎunarodni ugovori, konvencije, note, memorandumi, akreditivi 4. individualno-potvrdni tekstovi - diplome, svedočanstva, uverenja, različite potvrde 5. korespondencijski tekstovi - pisma, telegrami, molbe, žalbe, izveštaji, zahtevi, punomoćja Poslovni stil komunikacije uglavnom je vezan za pismenu formu izražavanja, ali neki njegovi oblici mogu se realizovati usmenim putem: 1. monološki - svi javni nastupi, politički govori, sudski sporovi 2. dijaloški - interesantni su slučajevi poslovni razgovori, diplomatski susreti Usmene forme poslovne komunikacije: realizovane direktno ili indirektno. Direktno u \ pregovorima, indirektno kada kao posrednik nastupa neko tehničko sredstvo (telefon, net, faks). Osnovna funkcija administrativno-poslovne komunikacije je saopštavanje. Zbog toga su tekstovi pisani ovim stilom izrazito standardizovani. Iako je jezička unifikacija negativno obeležje, ona je neophodna za ovakav vid komunikacije. Centralna vrsta teksta koju srećemo u administrativno-poslovnoj komunikaciji je dokument. Dokument je sredstvo registrovanja informacija o činjenicama, dogaĎajima i pojavama iz objektivne stvarnosti i čovekove misaone aktivnosti. Najčešće se stvaraju u administrativnoj, društvenoj, političkoj, ekonomskoj, proizvodnoj i finansijskoj sferi. Svaki dokument ispunjava 2 uslova: 1. da je pripremljen po odreĎenom obrascu tj. prema nekom standardu 2. da ga izdaje kompetentni program, službeno ili ovlašćeno lice Tipologija je zasnovana na 11 kriterija: 1. prema načinu izrade razlikuju se: - pisani (štampani) - grafički (crteži, skeme, planovi, karte, grafika i sl.) - foto-dokumenti (slike), filmski dokumenti (film) Pisani dokumenti čine 95% svih dokumenata. 2. prema vrsti delatnosti - organizaciono-direktivni (dokumenti vezani za upravljanje proizvodnu aktivnost) 21
- finansijsko-obračunski (nastali u računovodstvu, iz oblasti snabdevanja iz svakodnevnog života) 3. mesto izrade - unutrašnje (nastali u datoj ustanovi) - spoljne (nastali izvan date ustanove) 4. i 5. posmatraju se zajedno i tiču se sadržaja dokumenta i po sadržaju se dele na: - jednostavne (bave se samo jednim problemom ili pitanjem) - složene (bave se nizom problema)
6. po obliku: - individualni (imaju specifičnost u sadržaju npr. punomoćje) - trafaretni (jedan deo je unapred pripremljen, a drugi se dodaje u konkretnoj situaciji ispitna prijava) - tipski (oni se stvaraju za ustanove i preduzeća istorodne delatnosti) 7. prema roku izvršenja: - hitni (zahtevaju izvršenje u odreĎenom periodu, telegram - 24h, pismo - 3-5 dana) - bez rokova 8. po poreklu: - službeni - lični 9. prema nameni: - original (dokument pripremljen 1. put, potpisan i na odgovarajući način oblikovan) - kopija (potpuna i verna imitacija originala, pečatom overena i potpisana) - izvod (deo koji se izdvaja iz šireg materijala, potpisuje se i overava pečatom) 10. radna snaga - razlikuju se: - istiniti (izdaju ih ovlašćena lica) - lažni (čitav ili deo sadržaja ne odgovara stvarnosti dokumenta) 11. po obligatornosti: - direktivni - informativni 2 bitne osobine svakog dokumenta su standardizacija i unifikacija. Standardizacija podrazumeva primenu jednostavnih normi prilikom sastavljanja dokumenta, a unifikacija podrazumeva jednoobraznu izradu sa maksimalnim brojem zajedničkih 22
elemenata. Ova 2 postupka primenjuju se u cilju racionalnije izrade dokumenata kao i radi jednostavnije, brže i efikasnije dokumentacije. Standardizacija i unifikacija najviše dolaze do izražaja u projektnoj, statističkoj, finansijskoj, knjigovodstvenoj i tipološkoj komunikaciji. Upotrebom formulara ubrzava se proces pripreme, prenošenja, primanja i dekodiranja informacije. Dokument obično sadrži 2 osnovna dela: 1. razlozi nastanka 2. širi je glavni deo - iznosi se glavni sadržaj - predlog, molba, mišnjenje zavisi od vrste dokumenta Neki delovi dokumenta su stalni (tipski), a drugi varijabilni; ti stalni delovi su trafarentni, oni se štampaju na formularu, a varijabilni se popunjavaju rukom ili na kompjuteru. Dokument takoĎe ima standardne segmente, rubrike (obavezne i neobavezne). Tekst dokumenta obavezno ima naslov i interesantno je da se u njemu ukratko iznosi sadržaj; naslov se nalazi na odreĎenom mestu strane, ispod uvodne informacije. Uvodne informacije čine mesto, datum i broj pod kojim je zaveden dokument. Pošto su dokumenti vrlo ekonomični, u njima ima dosta skraćenica - leksička i morfološka struktura dokumenta.
23
