1. Pojam i osnovne karakteristike poreza Porez predstavlja instrument javnih prihoda kojim država od subjekata pod svojom poreskom vlašću prinudno uzima novčana sredstva, bez neposredne protivusluge, radi podmirenja svojih finansijskih potreba i postizanja socijalnih, ekonomskih i drugih ciljeva. Osnovne karakteristike poreza su: 1. Derivativnost poreza – pošto poreski prihodi nisu rezultat ekonomske aktivnosti države oni su derivativni; 2. Prisilnost poreza – ako poreski obveznik ne izmiri svoje poreske obaveze u redovnom postupku pribegava se prinudnoj naplati, koju država obezbeđuje primenom svog aparata sile; 3. Porezima se finansiraju javni rashodi – značajan deo nacionalnog dohotka se uzima putem poreza od privatne privrede (fizičkih i pravnih lica) i usmerava na javnu potrošnju; 4. Odsustvo neposredne protivnaknade – korist koju imaju lica koja su platila porez je opšteg karaktera; 5. Porez je novčano davanje – porezi se u savremenim tržišnim ekonomijama utvrđuju u novčanim jedinicama i ubiraju u novcu.
2. Klasifikacije poreza 1. Neposredni i posredni porezi – neposredni porezi pogađaju neposredno bogatstvo ili prihode obveznika, dok su posredni u vezi sa radnjama proizvodnje, potrošnje i razmene dobara; 2. Analitički i sintetički porezi – analitički porezi su oni koji pogađaju samo jedan elemenat poreskog događaja, dok sintetički obuhvataju celinu neke poreske situacije; 3. Ad valorem i specifični porezi – ad valorem porezi (porezi po vrednosti) su oni kod kojih se poreska osnovica izražava u novčanim jedinicama, dok se kod specifičnih ona iskazuje u nekim mernim jedinicama; 4. Fundirani i nefundirani porezi – fundirani porezi su oni koji pogađaju fundirane prihode (prihodi od imovine i to od: nepokretnosti, hartija od vrednosti i opreme), dok nefundirani porezi pogađaju nefundirane prihode (prihodi ostvareni ličnim radom); 5. Reparticioni i kvotitetni porezi – reparticioni porezi su oni kod kojih poreska vlast tačno utvrdi iznos poreskih prihoda koje treba prikupiti, dok se kod kvotitetnih unapred zna samo “kvota” tj. visina poreske stope; 6. Objektni (realni) i subjektni (personalni) porezi;
7. Opšti i namenski porezi; 8. Pretpostavljeni i faktički porezi; 9. Redovni i vanredni porezi; 10. Centralni i lokalni porezi; 11. Klasifikacija poreza OECD (org. za ekonomsku saradnju i razvoj) – svi porezi su prema Klasifikaciji OECD svrstani u 6 velikih grupa: porezi na dohodak, doprinosi na soc. osiguranje, porezi na platni spisak i radnu snagu, porezi na imovinu, porezi na dobra i usluge, ostali porezi. 3. Poreski poverioci i poreski dužnici Poreski poverioci (aktivni poreski subjekti) su nosioci subjektivnog poreskog prava na osnovu kojeg, od subjekata koji su pod njihovom poreskom vlašću, obezbeđuju finansijska sredstva bez neposredne protivusluge, radi pokrivanja svojih finansijskih potreba. Prema nekim autorima samo država može biti poreski poverilac, a u složenim državama to mogu biti i federalne jedinice. Poreski dužnici (pasivni poreski subjekti) su pravna i fizička lica koja su dužna da izvrše dugovanu radnju iz poreskopravnog odnosa. Fizičko lice kao poreskopravni subjekt je čovek. On stiče poreskopravnu sposobnost rođenjem, a prestaje njegovom smrću. U građanskom pravu pravno lice predstavlja organizaciju koja je imalac prava i obaveza, koja je pravno sposobna. Prema strukturi pravnog lica razlikujemo: 1. udruženje koje čine članovi koji su se udružili radi ostvarivanja nekog zajedničkog cilja (dele de na lična i korporativna udruženja); 2. ustanovu koja u svom sastavu nema članove, a čiji učesnici ostvaruju cilj koji je odredio osnivač. Prema cilju delatnosti pravnog lica razlikujemo: 1. profitna pravna lica koja obavljaju delatnost prvenstveno radi ostvarivanja dobiti; 2. neprofitna pravna lica koja ne vrše delatnost uz naknadu. Vrste poreskih dužnika su: 1. Poreski obveznik – lice koje je dužno da plati porez; 2. Poreski platac – lice koje zakon obavezuje da obračuna i uplati dugovani porez; 3. Poreski destinatar – lice koje je po intenciji poslodavca pozvano da snosi poreski teret; 4. Poreski jemac – lice koje odgovara za poresku obavezu drugog lica (poreskog obveznika); 5. Ostali poreski dužnici – lica koja su imaoci isključivo obaveza iz poreskog upravnog odnosa.
4. Pravna lica (preduzeća) – poreski obveznici
Porez na dobit pravnog lica uvek pogađa fizička lica (akcionare koji su suvlasnici korporacija). Deo dohotka akcionara koji potiče od dividendi je dva puta oporezovan (prvi put na nivou korporacije – porezom na dobit korporacija, a drugi put na nivou akcionara – porezom na dohodak fizičkih lica). U teoriji su se razvila dva različita pristupa: 1. Integracionistički pristup insistira na okolnosti da porez na dobit korporacija konačno plaćaju fizička lica; 2. Klasični (apsolutni) pristup polazi od ideje da pravno lice u obliku korporacije predstavlja posebno telo, a u akcionarskom društvu se krije zaseban poreski kapacitet koji bi trebalo oporezovati posebnim porezom, ne vodeći računa o dejstvima drugih poreza.
5. Poreska stopa i poreska osnovica – pojam i vrste Poreska stopa je iznos poreza u odnosu prema poreskoj osnovici. Ako je osnovica izdeljena na više poreskih jedinica, poreska stopa označava iznos poreza u odnosu prema poreskoj jedinici. Poreska stopa se najčešće iskazuje u procentima. Vrste poreskih stopa: 1. Proporcionalne poreske stope ostaju iste kada se menja poreska osnovica. 2. Progresivne poreske stope se uvećavaju kada se uvećava poreska osnovica. Porast progresivnih stopa može biti ravnomeran, ubrzan i usporen u odnosu na rast osnovice. 3. Regresivne poreske stope se smanjuju kada se uvećava osnovica. Poreska osnovica je u novcu izražena vrednost poreskog objekta. Kada se utvrdi njena veličina i kada se na nju primeni poreska stopa dobija se vrednost poreskog duga. Ona može biti faktička i pretpostavljena. Faktička (stvarna) osnovica utvrdjuje se na bazi podataka koji treba da odraze stvarnu ekonomsku snagu poreskog obveznika. Pretpostavljena osnovica se utvrđuje na osnovu pretpostavke da je poreski obveznik ostvario, odnosno mogao ostvariti prihod ili dohodak, odnosno da poseduje imovinu određene veličine. Javlja se u dva oblika: kao ex officio i paušalna osnovica.
6. Dvostruko oporezivanje – pojam i elementi Dvostruko oporezivanje postoji kada se isto lice u vezi sa istim objektom oporezuje istim ili sličnim porezima za isti period od strane više poreskih vlasti koje su istog ranga. Potrebno je da postoje dve različite poreske vlasti koje sprovode oporezivanje, kao i identičnost četiri elementa: poreskog obveznika, objekta oporezivanja, poreza i perioda.
Pod identičnošću poreskog objekta podrazumeva se jednakost onih objektivnih činjenica čijim pojavljivanjem nastaje poreska obaveza. 7. Bilateralne konvencije o izbegavanju dvostrukog oporezivanja Bilateralne konvencije su ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja između dve zamlje. Konvencija OECD se primenjuje na sva lica koja su rezidenti jedne ili obe države ugovornice, a odnosi se na poreze na dohodak i imovinu. Najvažnije kategorije u konvenciji su: 1. Rezident zemlje ugovornice – svako lice koje je, u skladu sa zakonom te zemlje, podložno oporezivanju na osnovu činjenice prebivališta, boravišta, mesta uprave i bilo kog drugog kriterijuma. U slučaju dvojnog rezidentstva pravi se razlika između dvojnog rezidentstva fizičkih lica i dvojnog rezidentstva pravnih lica i pojedinih organizacija. 2. Stalna poslovna jedinica – zemlja ugovornica može da oporezuje dobit preduzeća druge zemlje ugovornice jedino ako to preduzeće posluje preko stalne poslovne jedinice koja je situirana na njenoj teritoriji, i to samo u meri u kojoj se dobit može pripisati stalnoj poslovnoj jedinici. 3. Razgraničenje poreskih jurisdikcija u pogledu pojedinih kategorija dohotka, odnosno imovine – dohodak i imovina se mogu svrstati u tri grupe u zavisnosti od poreskog tretmana kojem su podvrgnuti u zemlji izvora. Prvu grupu čine oni prihodi i imovina koji se mogu oporezovati bez ikakvih ograničenja u zemlji izvora. Drugu grupu čine prihodi koji se mogu oporezovati u ograničenom obimu u zemlji izvora. Treću grupu čine oni prihodi i imovina koji se ne mogu oporezovati u zemlji izvora, već samo u zemlji rezidentstva.
8. Pojam poreskog sistema i struktura savremenih poreskih sistema Poreski sistem predstavlja ukupnost poreskih oblika jedne zemlje. On obuhvata sve poreze, doprinose, takse i naknade koji postoje u nekoj državi. Prema ZOPS-u osnove poreskog sistema u SRJ čine: 1. Vrste poreza na teritoriji SRJ; 2. Predmet oporezivanja; 3. Poreski obveznik; 4. Poreska osnovica; 5. Vrste poreskih stopa; 6. Visina poreskih stopa i poreska oslobođenja i poreske olakšice za poreze koji su od značaja za jedinstveno tržište. Prema ZOPS-u na teritoriji SRJ postoji pet vrsta poreza: 1. Porez na promet (sada je PDV), 2. Porez na dobit, 3. Porez na dohodak, 4. Porez na imovinu, 5. Porez na prihod od međunarodnog saobraćaja. Struktura savremenih poreskih sistema – najvažniji faktori koji utiču na rzlike između poreskih sistema savremenih država su: 1. Razvijenost privrede, 2. Društvenoekonomsko uređenje, 3. Fleksibilnost pojedinih poreza, 4. Obrazovni nivo stanovništva, 5. Mogućnost korišćenja novih tehnologija, 6. Struktura radne snage, 7. Način finansiranja socijalnog osiguranja, 8. Stepen otvorenosti ekonomije, 9. Karakter državnog
uređenja, 10. Pripadnost određenoj međunarodnoj organizaciji, 11. Istorijski razvoj i tradicija. 9. Poreski obveznik poreza na dobit korporacija Koncept oporezivanja pravnih lica – Ako preduzeće nema status pravnog lica, preduzeće i njegov vlasnik se smatraju jednom celinom. Profit ostvaren u preduzeću pripisuje se preduzetniku i oporezuje porezom na dohodak građana. Ako preduzeće ima status pravnog lica i postoji u formi društva kapitala uvodi se poseban porez na dobit korporacija. Kod koncepta oporezivanja preduzeća, preduzeća plaćaju porez na dobit preduzeća. Svi oblici poslovanja su podvrgnuti plaćanju istog poreza. Osnove nastanka poreske obaveze društava kapitala su: 1. Pravni oblik preduzeća, 2. Obavljenje poslovne aktivnosti koja donosi profit, 3. Mogućnost poreskog obveznika da optira za oporezivanje porezom na dobit korporacija. U Srbiji, prema Zakonu o porezu na dobit korporacija (ZPDK), obveznici poreza na dobit korporacija su: 1. Akcionarsko društvo, 2. DOO, 3. Komanditno društvo na akcije, 4. Društveno preduzeće, 5. Javno preduzeće u društvenoj i državnoj svojini. Porez na dobit plaćaju i: 6. Zadruge i zadružna preduzeća, 7. Ustanove i druga pravna lica koja nisu organizovana kao društva kapitala, pod uslovom da nisu organizovana u obliku komanditnog društva i ortačkog društva, ako prodajom proizvoda ili vršenjem usluga na tržištu ostvaruju dobit. Teritorijalni princip oporezivanja je u najvećem broju zemalja zamenjen konceptom fiskalnog rezidentstva. 10. Koncepti oporezivanja dobiti korporacija U zavisnosti od toga kako se uredi odnos između poreza na dobit korporacija i poreza na dohodak fizičkih lica, može se govoriti o različitim konceptima oporezivanja dobiti korporacija. 1. Puna integracija – korporacija se tretira kao skup individualnih akcionara. Njen ukupni profit oporezuje se po progresivnim poreskim stopama koje važe za porez na dohodak građana. 2. Klasični (apsolutni) sistem – korporacija predstavlja nezavisnu celinu koju treba oporezovati odvojeno od akcionara. Dividende se dva puta oporezuju, najpre porezom na dobit korporacija, a zatim porezom na dohodak građana. Klasični sistem proizvodi nekoliko ne-neutralnih dejstava: 1. Korporacija se podstiče da dobit zadržava u svojim fondovima umesto da je raspodeljuje akcionarima, 2.
Podstiče se finansiranje zaduživanjem umesto sopstvenim kapitalom, 3. U pogledu izbora organizacionog oblika preduzeća – samo preduzeća koja su organizovana u formi društva kapitala izložena su nepovoljnim učincima ekonomskog dvostrukog oporezivanja, 4. Zbog uvećane cene kapitala obim investicija pada na nivo niži od onog koji se smatra optimalnim. 3. Sistemi poreske integracije – pod pojmom poreske integracije podrazumevaju se mere i postupci preduzeti na nivou korporacije, odnosno na nivou akcionara koji smanjuju ili eliminišu ekonomsko dvostruko oporezivanje raspodeljene dobiti. Mere poreske integracije mogu se primenjivati na dva nivoa: 1. Na nivou korporacije: a. Sistem odbijanja dividendi (korporacija ima pravo da prilikom utvrđivanja oporezive dobiti odbije deo isplaćenih dividendi), b. Sistem dvojnih stopa; 2. Na nivou akcionara: a. Sistem imputacije (puna i delimična imputacija), b. Sistem delimične olakšice za akcionare.
11. Grupno oporezivanje Kada kompanija odluči da deo svog kapitala uloži u drugu zemlju ona sama odlučuje na koji će način to učiniti – u formi filijale ili ogranka. Filijala je nezavisno pravno lice u čijem kapitalu matična kompanija ima efektivnu kontrolu. Matična kompanija treba da drži značajan udeo u akcijskom kapitalu filijale koji ne mora nužno da bude veći od 50% . Matična kompanija i njene filijale čine grupu kompanija ukoliko između njih postoji neposredna ili posredna kontrola nad najmanje 75% deonica. Grupa kompanija ima pravo na poresko konsolidovanje pod uslovom da su sve kompanije u grupi rezidenti Republike Srbije. Pogodnost poreskog konsolidovanja se sastoji u tome što se grupnim oporezivanjem može ostvariti prebijanje gubitaka i dobitaka između kompanija unutar iste grupe čime se umanjuje ukupna oporeziva dobit grupe kompanija. Ogranak se podvodi pod pojam stalne poslovne jedinice. On predstavlja samo poslovnu jedinicu inostrane kompanije u zemlji u kojoj se kapital direktno investira. Dobit koja se pripisuje stalnoj poslovnoj jedinici oporezuje se primenom principa izvora dohotka. Matična kompanija je kompanija koja sadrži 25% akcijskog kapitala druge kompanije. Holding kompanija jer kompanija čiji je glavni zadatak da drži akcije drugih kompanija, da njima upravlja ili ih prodaje. To su tzv. čiste holding kompanije. Ukoliko holding kompanija obavlja i komercijalnu, odnosno industrijsku aktivnost, tada se govori o mešovitim holding kompanijama. 12. Poreski tretman dividendi koje filijala isplaćuje matičnoj kompaniji Privilegija za holding: Odnos između matične kompanije i rezidentne filijale – ekonomsko dvostruko oporezivanje postoji u situaciji kada se porezom na dobit korporacija najpre oporezuje profit filijale, a zatim se istim porezom oporezuje dobit matične kompanije u koju su uključene dividende primljene od filijale. U slučaju kada su matična kompanija i filijala rezidenti iste države dvostruko oporezivanje dividendi bi se moglo otkloniti tako što bi se
primljene dividende izuzele iz osnovice poreza na dobit korporacija koji plaća matična kompanija. Odnos između matične kompanije i nerezidentne filijale – da bi se mogla primeniti privilegija za holding u ovom slučaju potrebno je da se ispune određeni uslovi: 1. Matična kompanija koja je francuski rezident treba da bude čista holding kompanija; 2. Učešće u akcijskom kapitalu inostrane filijale treba da čini najmanje 2/3 ukupnog trajnog kapitala matične kompanije; 3. Najmanje 2/3 dobiti prikazane u poslovnom bilansu matične kompanije treba da je ostvareno od držanja akcija i drugih hartija od vrednosti. Poreski kredit: Pored privilegije za holding postoji i poreski kredit čijim se odobravanjem obračunati porez matične kompanije može umanjiti. 13. Porez na promet Porez na promet je oblik poreza koji se plaća u sferi prometa. Teret poreza snosi krajnji potrošač proizvoda, osnosno primalac usluge, jer za proizvod koji kupuje, odnosno uslgu koju prima, plaća cenu u koju je uračunat i porez. Kao poreski obveznik javlja se lice koje prodaje proizvod, odnosno pruža uslugu, dok se kao destinatar javlja krajnji potrošač. Porez na promet odlikuju stabilnost, sigurnost, ugodnost plaćanja i niski troškovi ubiranja, kao i visoka ciljna upotrebljivost. Najslabija strana ovog poreza je regresivan efekat koji izaziva. Ima nekoliko vrsta ovog poreza: 1. Opšti porez na promet je onaj porez koji obuhvata sve proizvode i usluge koji se nalaze u prometu, ili bar njihov pretežni deo. 2. Pojedinačni porez na promet je porez koji obuhvata samo pojedinačne, tačno određene proizvode i usluge. 3. Svefazni porez na promet je porez koji se javlja u svim fazama prometa. Proizvod koji se nađe u prometu oporezuje se onoliko puta kroz koliko faza prođe u prometu. Postoji bruto i neto svefazni porez na promet. Kod bruto svefaznog poreza na promet oporezivanje proizvoda se vrši u svakoj fazi prometa dobara i usluga. Kod neto svefaznog poreza na promet (tzv. porez na dodatu vrednost) proizvod se oporezuje u svim fazama prometa, ali tako da porez plaćen u prethodnoj fazi ne ulazi u poresku osnovicu u sledećoj fazi oporezivanja prometa. Porez na dodatu vrednost se obračunava i naplaćuje direktnim ili indirektnim oporezivanjem dodate vrednosti.
14. Porez na dodatu vrednost – izbor između poreza na promet u krajnjoj potrošnji i PDV-a
PDV predstavlja danas najrasprostranjeniji oblik poreza na promet u svetu. Najznačajnije karakteristike ovog poreza su: 1. Neutralnost u pogledu izbora koji vrše potrošači i proizvođači (nema opasnosti od plaćanja „poreza na porez“); 2. Mogućnost oporezivanja krajnje potrošnje, a oslobađanje proizvodnih inputa; 3. Zahvatanje usluga; 4. Obezbeđivanje da izvoz bude oslobođen, a uvoz oporezovan; 5. Efikasnost u suprotstavljanju poreskoj evaziji; 6. Veća izdašnost u poređenju sa jednofaznim porezima na promet, jer je poreska osnovica šira. Osnovna razlika između jednofaznog poreza u krajnjoj potrošnji i PDV-a je u tome što kod prvog svi primarni proizvođači, veletrgovci i trgovci na malo moraju biti registrovani i podležu obavezi obračuna i naplate poreza na promet kad god proizvod prodaju krajnjim potrošačima. Kod PDV-a se primenjuje sistem fakture (poreskog kredita): Pri svakoj nabavci porez se plaća kroz uvećanu cenu inputa, a registrovani obveznici imaju pravo na refundaciju tako plaćenog poreza kada sami zaračunavaju porez kod isporuka koje vrše. 15. Međunarodna iskustva sa uvođenjem i primenom PDV-a Poslednjih 30-tak godina sve zemlje Evropske unije i većina zemalja OECD-a su uvele PDV. Samo SAD i Australija ne nameravaju da uvedu ovaj porez. Uvođenje PDV-a je zahtevalo veliku poresku reformu u svim zemljama. PDV automatski razlikuje potrošna od proizvodnih dobara i ne zahteva identifikaciju kupca, što je uslov za uspešnu primenu poreza na promet u maloprodaji. Zbog proširenja predmeta oporezivanja, PDV je redovno dovodio do povećanih poreskih prihoda. PDV karakterišu efikasnost ubiranja i veoma sužene mogućnosti poreske evazije. Postavlja se pitanje da li uvođenje PDV-a pospešuje inflaciju ili ne. Može se reći da je u najvećem broju zemalja došlo do povećanja cena. Zbog malog broja poreskih stopa PDV je veoma pogodan za očuvanje ekonomske neutralnosti poreza. PDV pospešuje izvoz i spoljnotrgovinsku razmenu, a omogućava i odbijanje tzv. „skrivenih poreza“ koji su ugrađeni u cenu proizvoda. Za uvođenje PDV-a u pravni sistem neke zemlje, period neposrednih priprema je obično iznosio 2-3 godine. 16. Ponuda i prihvat ponude Ponuda je predlog za zaključivanje ugovora. To je jednostrana izjava volje koja mora da ispunjava sledeće uslove: 1. Da sadrži bitne elemente za zaključivanje ugovora; 2. Da bude ozbiljna; 3. Da je data u cilju zaključivanja ugovora. Ponuda obavezuje ponudioca samo ako je učinjena od strane ovlašćenog lica. Ako je određen rok za prihvatanje ponude, ponudilac je vezan ponudom do isteka tog roka. Ponuda se može opozvati pod uslovom da je izjava o opozivu stigla ponuđenom pre ili istovremeno sa ponudom. Prihvat ponude je izjava ponuđenog kojom se on saglašava sa ponudom. Prihvatom ponude ugovor je zaključen. Prihvat ponude mora biti identičan ponudi i ne može se dati
pod uslovom. Prihvat ponude može biti dat izričito ili prećutno. Prećutni prihvat postoji ako ponuđeni ne izjavi direktno svoju saglasnost sa ponudom ali se iz njegovih radnji i okolnosti slučaja može sa sigurnošću zaključiti da se on saglasio sa ponudom. Prosto ćutanje nije znak prihvatanja. Prihvat ponude može se opozvati pod istim uslovima kao i ponuda. 17. Vreme, mesto i način zaključenja ugovora Vreme zaključenja ugovora – prema teoriji prijema u našem pravu ugovor je zaključen u trenutku kada je ponudilac primio izjavu ponuđenog da prihvata ponudu. Pored teorije prijema postoje i teorija izjave i teorija saznanja. Ako se ugovor zaključuje ćutanjem trenutak zaključenja ugovora je trenutak u kome je ponuda stigla ponuđenom. Mesto zaključenja ugovora – ugovor je zaključen u mestu u kome je ponudilac imao sedište u trenutku kada je učinio ponudu. Način zaključenja ugovora – savremena sredstva kao što su telefon, telegram, teleprinter i radio veza, koriste se u privrednom prometu zbog potrebe brzog zaključivanja ugovora. Ponuda učinjena ovim sredstvima tretira se kao ponuda između prisutnih lica. Zaključivanje ugovora putem telefona, teleprintera i radio veze se tretira kao zaključivanje ugovora između prisutnih lica. Zaključivanje ugovora putem telegrama se tretira kao zaključivanje ugovora između odsutnih lica. Pored navedenih načina postoje još dva: 1. Zaključivanje ugovora pristupanjem (adhezijom) i 2. Zaključivanje ugovora preko punomoćnika. 18. Forma ugovora Osnovno načelo je da su ugovori neformalni tj. da se zaključuju prostom saglasnošću volja. Samo za pojedine vrste ugovora se traži pismena forma. Takođe i ugovorne strane mogu zahtevati da ugovor bude u pismenoj formi. U oba slučaja ako ugovor ne bi bio zaključen u pismenoj formi on ne bi bio punovažan. Kada je za zaključenje ugovora potrebno sastaviti ispravu, ugovor je zaključen tek kada tu ispravu potpišu sva lica koja se ugovorom obavezuju. 19. Kapara i odustanica Kapara je vrednost, najčešće izražena u novcu, koju pri zaključenju ugovora jedna strana daje drugoj u znak zaključenja ugovora i radi njegovog urednog izvršenja. S jedne strane ona predstavlja potvrdu da je ugovor zaključen, a sa druge važno sredstvo obezbeđenja urednog izvršenja ugovora. Ako se ugovor izvrši kapara se uračunava ili vraća. Ako se ugovor nije izvršio na osnovu obostranog sporazuma ugovornih strana ili zbog okolnosti za koje ni jedna strana nije odgovorna kapara se vraća. Ako je za neizvršenje ugovora kriva strana koja je dala kaparu, druga strana može zahtevati ispunjenje ugovora i naknadu štete zbog zakašnjenja ili odustati od ugovora i zadržati kaparu. Ako je za neizvršenje ugovora kriva strana koja je primila kaparu, druga strana može zahtevati izvršenje ugovora i naknadu štete zbog zakašnjenja ili može odustati od ugovora i tražiti
naknadu štete zbog ne ispunjenja uz vraćanje kapare, ili da zahteva vraćanje udvojene kapare. Odustanica je vrednost koju po ugovoru jedna strana treba da plati drugoj ako odustane od ugovora pre njegovog ispunjenja. Odustanica se može ugovoriti u korist jedne ili obeju strana. Odustajanje od ugovora uz pomoć odustanice je moguće ukoliko nije protekao rok za ispunjenje ugovorne obaveze jedne ili druge ugovorne strane. 20. Jemstvo i solidarnost dužnika Jemstvo i solidarnost dužnika su tipična sredstva ličnog obezbeđenja. Uz dužnika, za ispunjenje obaveze odgovara i jemac, odnosno kod solidarnih dužnika više lica odgovara za celu obavezu. Jemstvo može biti supsidijarno ili solidarno. U privrednom pravu jemstvo je solidarno, što znači da se poverilac za izmirenje svojih potraživanja može obratiti bilo glavnom dužniku bilo solidarnom jemcu ne držeći se reda. Kod supsidijarnog jemstva poverilac se najpre mora obratiti glavnom dužniku, a u slučaju da se ne namiri, ima pravo da zahteva namirenje od supsidijarnog jemca. Jemstvo je akcesornog karaktera. Kada na dužničkoj strani postoji više dužnika poverilac se zahtevom može obratiti svakom dužniku za celinu potraživanja kao što može istovremeno i prema više njih ili prema svima. Kod solidarnog jemstva dolazi do tzv. prevaljivanja obaveze, a kod solidarnosti dužnika do tzv. delenja obaveze.
21. Ugovorna kazna Ugovorna (konvencionalna) kazna je ugovorena svoto novca ili druga imovinska vrednost koju je jedna strana dužna da da drugoj ako svoju obavezu iz ugovora ne izvrši ili je izvrši sa zakašnjenjem. Postoje dva osnova tipa ugovorne kazne: 1. Ugovorna kazna zbog neizvršenja ugovora; 2. Ugovorna kazna zbog zakašnjenja u izvršenju ugovora. Ugovorna kazna ima elemente kazne i elemente pretpostavljene naknade štete. Ugovorna kazna može biti i veća od pretrpljene štete. U slučaju da je pretrpljena šteta veća od visine ugovorne kazne poverilac pored ugovrne kazne može zahtevati i razliku između njene visine i pretrpljene štete. 22. Pravo zaloge i retencije Pravo zaloge – zaloga služi za stvarno obezbeđenje izvršenja ugovora. Predmet zaloge mogu biti pokretne stvari, uključujući i hartije od vrednosti i potraživanja. Prema nastanku zaloga može biti ugovorna i zakonska. Za konstituisanje založnog prava bitno je da je založena stvar preneta u državinu poverioca. U pogledu realizacije zaloge, poverilac
može prodati založenu stvar na javnoj prodaji po isteku roka od 8 dana od upozorenja da će stvar prodati. Pravo retencije (zadržavanja) – je sredstvo stvarnog obezbeđenja. Sastoji se u pravu poverioca da drži dužnikovu stvar kod sebe sve dok dužnik ne izvrši svoju ugovornu obavezu. 23. Docnja dužnika Dužnik pada u docnju kada ne ispuni svoju obavezu o roku. Kada rok nije određen dužnička docnja nastupa u trenutku kada prodavac pozove dužnika da ispuni svoju obavezu. Docnja nastupa objektivno tj. bez obzira na dužnikovu krivicu. Ako je dužnik u docnji poverilac ima pravo da zahteva ispunjenje ugovora ili raskid ukoliko on ne nastupa po samom zakonu. Poverilac ima pravo i na naknadu štete. Kada je rok bitan sastojak ugovora, protekom roka za ispunjenje ugovor se raskida po samom zakonu, a ako rok nije bitan sastojak ugovora, poverilac mora po isteku roka da ostavi dužniku još jedan naknadni primereni rok za ispunjenje. Ako dužnik ne izvrši svoju obavezu ni u tom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Ako poverilac odustaje od ugovora on svoj odustanak mora saopštiti dužniku bez odlaganja. Raskid ugovora nastupa jednostranom izjavom poverioca, bez intervencije suda. 24. Docnja poverioca Poverilac pada u docnju kada bez osnovanog razloga odbije prijem ispunjenja od strane dužnika, kada ga svojim ponašanjem sprečava da ispuni obavezu ili u slučaju kada je poverilac spreman da primi ispunjenje dužnikove obaveze, ali sam ne nudi ispunjenje svoje ugovorne obaveze koja je dospela. Kao posledica poverilačke docnje na poverioca prelazi rizik od slučajne propasti ili oštećenja stvari. Dužnik se u slučaju poverilačke docnje ne oslobađa svoje obaveze, ali on može obavezu ispuniti na taj način što će deponovati dugovanu stvar kod suda za poverioca. Izuzetno umesto deponovanja moguće je i prodati stvar (ako je nepodesna za čuvanje ili su troškovi za njeno čuvanje izuzetno veliki). U slučaju poverilačke docnje, dužnik nema pravo da traži ispunjenje ugovora. 25. Ugovor o prodaji Ugovorom o kupoprodaji prodavac se obavezuje da stvar koju prodaje preda kupcu tako da kupac stekne pravo raspolaganja, odnosno pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Ugovor o kupoprodaji se zaključuje prostom saglasnošću volja ugovornih strana. Zaključuje se u pismenoj formi. Bitni elementi ugovora su roba i cena. Stvar koja je predmet ugovora mora biti u prometu. Ako ugovorom nije određena cena, ugovor nema pravno dejstvo. Postoje tri osnovne vrste klauzula (zlatne, valutne i robne) kojima se vezuje promena cene za promenu vrednosti zlata, strane valute, odnosno robe. Osnovne obaveze prodavca su:
1. Obaveza isporuke robe – pod isporukom se smatraju sve radnje koje je prodavac dužan da obavi, prema ugovoru i prirodi posla, da bi kupac mogao primiti isporuku. Isporuka robe je određena mestom, vremenom i načinom. Zakonom je predviđeno da je prodavac izvršio obavezu isporuke robe kupcu ako mu uruči robu ili preda ispravu kojom se ona može preuzeti. 2. Obaveza garancije za svojstva robe – javlja se u dva oblika: obaveza isporuke robe bez materijalnih nedostataka i obaveza isporuke bez pravnih nedostataka. Obaveze kupca su: 1. Obaveza preuzimanja isporuke – pod preuzimanjem robe podrazumeva se preduzimanje potrebnih radnji da bi isporuka bila moguća, kao i odnošenje robe. 2. Obaveza plaćanja cene – određena je mestom, rokom i načinom. Odgovornosti prodavca su: 1. 2. 3. 4.
Odgovornost u slučaju odstupanja od ugovorene količine robe; Odgovornost za materijalne nedostatke; Odgovornost za pravne nedostatke; Odgovornost po osnovu garancije za ispravno funkcionisanje prodate robe.
Docnja prodavca – Ako je u docnji sa isporukom robe nalazi se u dužničkoj docnji, a ako neopravdano odbije prijem cene nalazi se u poverilačkoj docnji. Docnja kupca – Ako je kupac u docnji sa prijemom isporuke nalazi ce u poverilačkoj docnji, a ako je u docnji sa plaćanjem cene nalazi se u dužničkoj docnji. Modaliteti ugovora o kupoprodaji su: 1. Kupovina na probu; 2. Ugovor o kupovini i prodaji po mustri (uzorku); 3. Specifikaciona kupoprodaja. 26. Ugovor o posredovanju Usluga posrednika se sastoji u olakšavanju robnog prometa, a zasniva se na stručnosti posrednika u vezi svih pitanja koja su značajna za tržište. Posrednik obavlja sve one poslove koji su neophodni da bi došlo do uspostavljanja pravnih i poslovnih odnosa između poslovnih partnera koji žele da zaključe neki od ugovora robnog prometa. Najčešći su posrednici koji obavljaju svoju delatnost prilikom zaključivanja ugovora o kupoprodaji robe. Pored njih postoje i berzanski, transportni, pomorski, turistički i drugi posrednici. Obaveze posrednika iz ugovora o posredovanju su: 1. Obaveza da postupa pažnjom dobrog privrednika prilikom posredovanja, 2. Obaveza da čuva poslovnu tajnu, 3. Obaveza da vodi poslovne knjige o posredovanju, 4. Obaveza izdavanja posredničkog lista, 5. Obaveza da čuva uzorke, 6. Obaveza u pogledu davanja potrebnih obaveštenja.
Na osnovu ugovora o posredovanju, posrednik stiče pravo na naknadu (nagrada ili provizija) kao i pravo na naknadu troškova. 27. Ugovor o (trgovinskom) zastupanju (agenturi) Zastupništvo tj. agentura je zastupanje od strane agenata (zastupnika) u tuđe ime i za tuđi račun u cilju zarade, interesa i prava vlastodavca. Postoji više kriterijuma podele agenata: 1. Prema tome da li zastupaju domaće ili inostrane subjekte; 2. Prema tome da li se njihova privredna aktivnost pojavljuje u robnom prometu ili u prometu novcem i hartijama od vrednosti; 3. Po teritoriji na kojoj agent obavlja svoju delatnost - razlikujemo lokalne i mesne agente, oblasne, regionalne i generalne agente; 4. Na osnovu toga da li delatnost obavljaju iz jednog mesta ili putujući od mesta do mesta; 5. Po obimu ovlašćenja – razlikujemo specijalne ili posebne i opšte ili generalne agente; 6. Na osnovu stepena odgovornosti za treća lica prema vlastodavcu; 7. Prema privrednim oblastima u kojima se pojavljuju. Ugovor o agenturi je formalan ugovor i mora biti zaključen u pismenoj formi. Obaveze agenta iz ugovora o agenturi su: 1. Da mora postupati sa pažnjom dobrog privrednika prilikom izvršavanja ugovora, 2. Mora se pridržavati svih uputstava nalogodavca, 3. Obaveza da obaveštava vlastodavca o svim značajnim činjenicama, 4. Da stručno štiti interese vlastodavca, 5. Da ne sme da radi ni za koga ko je u konkurentskim odnosima sa vlastodavcem bez pristanka vlastodavca, 6. Da čuva poslovnu tajnu vlastodavca, 7. Da sastavi zaključnicu o zaključenom ugovoru, 8. Da vlastodavcu položi račun o svom poslovanju prilikom izvršavanja naloga vlastodavca. Prava agenta iz ovog ugovora su: 1. Pravo na nagradu ili proviziju, 2. Pravo na naknadu troškova, 3. Pravo na predujam, 4. Pravo na sredstva obezbeđenja svojih ugovornih zahteva (pravo zadržaja i založno pravo). 28. Ugovor o komisionu Ugovor o komisionu je ugovor robnog prometa koji stvara obavezu jednoj ugovornoj strani da u svoje ime, a po nalogu i za račun druge ugovorne strane obavi jedan ili više poslova robnog prometa, uz nagradu. Zaključenjem komisionog posla stvara se pravni odnos između komisionara i komitenta. To je tzv. interni (unutrašnji) odnos u kome su prava komisionara obaveze komitenata, a prava komitenta su obaveze komisionara. Da bi izvršio komitentov nalog komisionar stupa u pravni odnos sa trećim licem. To je tzv. eksterni (spoljašnji) odnos. Kada komisionar izvrši komitentov nalog ima obavezu da mu položi račun i da sva prava i obaveze koje on ima prema trećem licu prenese na komitenta. Tada nastaje odnos između komitenta i trećeg lica i to je tzv. završni odnos.
Komisioni posao se zaključuje neformalno, prostom saglasnošću volja. Najvažnija obaveza komisionara je da dobijeni nalog izvrši pažnjom urednog privrednika. Prava komisionara su: 1. Pravo na nagradu ili proviziju, 2. Na naknadu troškova, 3. Pravo na zakonska sredstva obezbeđenja svojih potraživanja prema komitentu. Pored prodajnog i kupovnog komisiona značani su i konsignacija i komision stare del credere. Konsignacija se sastoji u tome što komitent šalje svoju robu u konsignaciju na čuvanje i prodaju komisionaru. Kod komisiona stare del credere komisionar odgovara komitentu i za delatnost trećeg lica i na taj način komitent se obezbeđuje od svih neurednosti trećeg lica. 29. Ugovor o prevozu robe Ugovorom o prevozu robe i lica jedno lice (transporter) se obavezuje da preveze lica i robu od jednog do drugog mesta i da u mestu opredeljenja preda primaocu robu i prtljag u onom stanju u kome je primio od ugovorne strane (pošiljaoca) u mestu otpreme, a druga ugovorna strana (pošiljalac ili putnik) se obavezuje da transporteru (prevoziocu) za obavljeni prevoz isplati ugovorenu nagradu. Ugovorne strane su prevozilac i pošiljalac. Najčešća prevozna isprava je tovarni list koji izdaje prevozilac. Da bi tovarni list bio punovažan neophodno je da je potpisan od strane prevozioca. Prevozilac ima obavezu da odbije da preveze pošiljku sa nedostacima pakovanja. U toku prevoza može doći do gubitka ili oštećenja pošiljke i tada je po pravilu prevozilac odgovoran. Prevozilac se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je do oštećenja došlo usled radnje ovlašćenog lica, usled svojstava pošiljke ili usled više sile. 30. Ugovor o špediciji (otpremanju) Ugovor o špediciji je ugovor privrednog prava koji obavezuje jednu ugovornu stranu (špeditera) da organizuje otpremu stvari u svoje ime, a po nalogu i za račun druge ugovorne strane (komitenta), uz nagradu. Do zaključenja ugovora dolazi u trenutku kada se komitent i špediter saglase o bitnim elementima posla špedicije. Obaveze špeditera su: 1. Da postupa kao savestan i uredan privrednik, 2. Obaveze špeditera pre prijema stvari, 3. Obaveza prijema stvari, 4. Obaveza čuvanja stvari, 5. Obaveza izbora prevoznog puta i vrste transporta, 6. Obaveza zaključenja potrebnih ugovora, 7. Da osigura stvari, 8. Obaveza polaganja računa. Prava špeditera su: 1. Pravo na nagradu ili proviziju, 2. Na naknadu troškova, 3. Pravo na zakonska sredstva obezbeđenja svojih potraživanja prema komitentu. Posebne vrste ugovora o špediciji su: 1. 2. 3. 4.
Samostalno istupanje špeditera, Međušpediter i podšpediter, Fiksna (paušalna) špedicija, Zbirna (skupna) špedicija.
31. Ugovor o kontroli robe Ugovor o kontroli robe je ugovor robnog prometa kojim se na osnovu komitentovog naloga stvara obaveza kontrolnoj organizaciji da nepristrasno utvrdi svojstva kontrolisane robe, uz nagradu, i da o izvršenom nalazu i kontroli izda posebnu pismenu ispravu (certifikat). Ugovor o kontroli robe je neformalan ugovor ali se u praksi najčešće zaključuje u pismenom obliku. Obaveze kontrolora su: 1. Obaveza izvršenja ugovorne usluge, 2. Obaveza izvršenja komitentovog naloga, 3. Izdavanje certifikata, 4. Obezbeđenje robe od zamene, 5. Čuvanje uzoraka. Prava kontrolne organizacije su: 1. Pravo na nagradu ili proviziju, 2. Na naknadu troškova, 3. Na pristup robi koja treba da se kontroliše, 4. Na naknadne naloge i instrukcije, 5. Pravo zaloge i retencije robe koja se kontroliše. Kontrolna organizacija treba uredno da izvrši svoje ugovorne obaveze pažnjom urednog stručnjaka. Pored kontrole robe kontrolna organizacija je ovlašćena da preuzme i druge obaveze koje su u vezi sa kontrolom kao što su: 1. Kontrola robe sa preuzimanjem, 2. Posao kontrole robe sa garancijom, 3. Posao kontrole usluga. 32. Ugovor o lizingu Ugovorom o lizingu jedna ugovorna strana (davalac lizinga) se obavezuje da ustupi ugovorenu stvar na korišćenje i da izvrši ugovorene radnje u vezi urednog privrednog iskorišćavanja te stvari drugoj ugovornoj strani (primalac lizinga) koja se obavezuje da za izvršenu uslugu plati ugovorenu nagradu (zakupninu). Postoji više kriterijuma podele ugovora o lizingu: 1. Prema osobinama lizing objekta treba razlikovati: a. lizing potrošnih dobara, b. investicioni lizing (lizing u obliku potrebnih investicionih postrojenja), c. lizing nepokretnih stvari, d. lizing upotrebljenih stvari; 2. Prema dužini trajanja ugovora o lizingu razlikujemo: a. kratkoročni (servisni) lizing, b. dugoročni lizing; 3. Prema položaju davaoca lizinga razlikujemo: a. lizing preko lizing društva, b. koncern lizing, c. sale and lease back lizing, d. proizvođački lizing, e. proizvodno-finansijski lizing. Obaveze davaoca lizinga su: 1. Da postupa kao savestan i uredan privrednik, 2. Da ustupi privredno iskorišćavanje lizing objekta, 3. Da uredno održava lizing objekat, 4. Da prenese svojinsko-pravna ovlašćenja na primaoca lizinga. Obaveze primaoca liczinga su: 1. Obaveza u pogledu plaćanja lizing rate, 2. U pogledu iskorišćavanja lizing objekta, 3. Da omogući kontrolu davaocu lizinga, 4. Da vrati lizing
objekat po proteku ugovorenog roka. 33. Ugovor o bankarskom (novčanom) depozitu Ugovor o bankarskom depozitu je ugovor kojim se banka obavezuje da primi, a deponent da položi određeni novčani iznos. U bankarske novčane depozite se ubrajaju ugovor o novčanom depozitu i ugovor o ulogu na štednju, a ponekad i ugovor o tekućem računu, ugovor o deponovanju hartija od vrednosti i ugovor o sefu. Polaganje novca od strane deponenta se sastoji u predaji novčanog iznosa banci uz istovremeni prenos prava raspolaganja novcem sa deponenta na banku. Prenosom prava raspolaganja deponent gubi svojinu u novcu, a stiče potraživanje prema banci na isti novčani iznos uvećan za kamatu. Novčani depoziti se u odnosu na vremensku dimenziju mogu podeliti na depozite po viđenju i oročene depozite. Ugovori o novčanom depozitu se mogu podeliti na: 1. Ugovore sa otkaznim rokom i ugovore bez otkaznog roka, 2. Namenske i nenamenske ugovore. Osnovne obaveze banke su: 1. Vraćanje deponovanog novčanog iznosa, 2. Otvaranje računa novčanog depozita, 3. Izvršavanje naloga deponenta u raspolaganju novcem, 4. Obaveštavanje deponenta, 5. Plaćanje kamate. Prava banke su: 1. Da raspolaže deponovanim novcem, 2. Na pokriće i kamatu za slučaj negativnog salda na računu. 34. Ugovor o kreditu Ugovorom o bankarskom kreditu jedna strana (kreditor) se obavezuje da će drugoj strani (dužnik) staviti na raspolaganje određenu sumu novca ili da će za nju preuzeti odgovornost prema trećem licu, dok se druga strana obavezuje da će dobijenu sumu novca koristiti u skladu sa uslovima ugovora i da će po proteku određenog vremena tu sumu vratiti sa kamatom, a za slučaj preuzimanja odgovornosti prema trećem licu, da će platiti određenu proviziju. Pored podele na novčane kredite i kredite odgovornosti, postoje i drugi kriterijumi podele kredita: 1. Prema nameni (namenski i nenamenski krediti), 2. Prema vremenskom kriterijumu (krediti na određeno i neodređeno vreme), 3. Prema dužini vremena nakon koga se kredit vraća (kratkoročni – do jedne godine, srednjoročni – do pet god., dugoročni – preko pet god.), 4. Prema načinu stavljanja kredita na raspolaganje korisniku (gotovinski i bezgotovinski). Ugovor o kreditu nastaje kada se postigne saglasnost volja ugovornih strana i zaključuje se u pismenoj formi. Bitni elementi ugovora o kreditu su: 1. Iznos kredita, 2. Uslovi davanja kredita, 3. Uslovi korišćenja kredita, 4. Uslovi vraćanja kredita. Ugovor o kreditu prestaje redovnim vraćanjem kredita u skladu sa ugovorom. Za ovaj ugovor
karakteristična su dva načina prestanka: 1. Otkazom davaoca kredita i 2. Odustankom korisnika kredita. Posebni kreditni poslovi su: 1. Ugovor o kreditu na osnovu zaloge hartija od vrednosti, 2. Akceptni kredit, 3. Rambursni kredit, 4. Avalni kredit, 5. Eskontni kredit, 6. Lombardni kredit, 7. Revolving krediti i 8. Vinkulacioni krediti. 35. Ugovor o faktoringu i forfetiranju Ugovorom o faktoringu jedna strana (faktor, najčešće je to banka) preuzima, uz naknadu, potraživanja koja druga strana ima prema trećim licima vodeći pri tome knjigovodstvo potraživanja i vršeći druge delatnosti koje su u vezi sa naplatom preuzetih potraživanja. Kod pravog faktoringa faktor preuzima i rizik naplativosti potraživanja dok kod nepravog (kvazi) faktoringa ovaj rizik ostaje kod klijenta. Na osnovu ovog ugovora faktor ima pravo na preuzimanje potraživanja, na proviziju, na kamatu, na garancije i druga sredstva obezbeđenja potraživanja, kao i pravo na povratni (regresni) zahtev prema klijentu. Faktor ima obavezu plaćanja vrednosti potraživanja i pružanja ugovorenih usluga. Ugovorom o forfetiranju prenose se, uz paušalnu cenu, potraživanja sa dotadašnjeg imaoca na banku (forfetera) uz odricanje prava banci na povratni (regresni) zahtev prema ranijem imaocu potraživanja u slučaju da potraživanje o dospelosti ne bude naplaćeno. Prenos potraživanja se ostvaruje menicom koju je izvoznik za svoje novčano potraživanje zahtevao od dužnika.
