POJAM I PRIRODA DEFLACIJE Pojava suprotna rastu cena, tj. opadanje opšteg nivoa cena, naziva se deflacija. Ona označava kretanje cena u obrnutom smeru. Deflacija predstavlja poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji. Ona predstavlja takvo stanje u privredi u kojem efikasna novčana tražnja zaostaje za ponudom roba (ponuda je veća od tražnje), što bi se, po pravilu, trebalo odraziti na snižavanje cena. Deflacija je, istorijski posmatrano, veoma retka pojava, daleko ređa od inflacije. U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza) i smanjenje zlatne podloge koja iz toga nastaje, što dovodi i do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka. U principu, deflacija je monetarni aspekt depresije, a nastaje kao jedna faza u konjunkturnom ciklusu kroz koji se kreće kapitalistička država. Deflacija se u 19. veku smatrala metodom jačanja kupovne snage novca, odnosno revalviranja vrednosti novca. U savremenoj teoriji, deflaciju karakteriše proces kontrakcije (povlačenja) novčanog volumena, a posmatra se kao proces opadanja efektivne tražnje, uz njeno sve veće vezivanje za ciklična kretanja kapitalističke privrede. Međutim, savremena deflacija obično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresione faze ciklusa kapitalističke privrede. Oštra restriktivna kreditna politika usko je povezana s politikom stabilizacije. Kao takva, ona često dovodi do nezaposlenih kapaciteta, nezaposlene radne snage i pada proizvodnje i nacionalnog dohotka. Zbog svega navedenog, oštra deflaciona kreditna politika se izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede. Mnoge kapitalističke privrede (Japan, Francuska, V. Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju od 1974. do 1976. godine da sprovedu politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, ali su doživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, uz dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou. Deflacija, kao sredstvo u borbi protiv inflacije, danas ne daje gotovo nikakve rezultate u razvijenim privredama i odnosima određenih snaga i struktura u njima. UZROCI I FAKTORI DEFLACIJE Deflacija, kao i inflacija, javlja se kao monetarni fenomen i može biti izazvana brojnim i različitim tokovima, koje klasifikujemo u četiri grupe: • • • •
monetarni faktori finansijski faktori realni faktori reprodukcije politički (neekonomski) faktori.
1) Deflacija izazvana monetarnim faktorima vezana je za smanjenje mase novca u opticaju ili za veliko usporavanje brzine opticaja novca (uz datu novčanu masu). S obzirom na to da je nastala oštrom restriktivnom politikom, odnosno smanjenjem novčanog opticaja, deflacij a se sprovodi na nekoliko načina:
•
•
•
•
•
•
Restriktivna kreditna politika, preko koje se smanjuju krediti privredi i stanovništvu, uzrokuje smanjenje efektivne novčane tražnje. Padanje efektivne novčane tražnje, uz date robne fondove, dovodi do pada cena i realizacije. Povlačenje kredita od strane centralne banke (primarnog novca) izaziva višestruko smanjenje monetarne mase u privredi, pa uz date robne fondove dolazi do pada tražnje, realizacije i cena. Blokiranje delova monetarnog volumena (novčane mase) i njegovo prelivanje u nelikvidna sredstva. Odliv kapitala iz zemlje u druge zemlje u kojoj su veći izgledi za profit, kamatu i finansijsku sigurnost. Tezauracija novca od strane posednika novca, što je često motivisano psihološkim faktorima. Novac se akumuliše ne da bi bio plasiran u investicije i proizvodne svrhe, već radi štednje za sebe (tezauracija). Deflacija se može sprovoditi radi revalvacije nacionalne valute.
2) Finansijski uzroci deflacije se mogu javiti u sledećem obliku: •
•
•
raspisivanje unutrašnjih državnih zajmova za stanovništvo i sektor privrednih subjekata, te sterilizacija prikupljenih sredstava u budžetu (stvaranje budžetskog suficita ili smanjenje prethodnih deficita) vraćanje ranijih dugova centralnoj banci, odnosno vraćanje inostranih dugova preko sredstava prikupljenih unutrašnjim dugom naglim povećanjem poreza i odvođenjem novčanih dohodaka u budžet, bez odgovarajućeg povećanja javnih rashoda (što je vezano za budžetski suficit ili smanjenje deficita, ukoliko je ranije postojao) i sl.
3) Realni faktori (uzroci) deflacije mogu se javiti u sledećem obliku: •
•
•
• •
Porastom robnih fondova uz smanjenje kupovne snage ili zadržavanje postojeće (manje) kupovne snage, ili rastom novčane tražnje, ali sporije od rasta robnih fondova. U ovoj situaciji se mogu javiti dva slučaja: prvi, povećanje robnih fondova kroz brži rast produktivnosti rada, i drugi, bolje korišćenje već postojećih kapaciteta. Nagli rast uvoza roba u odnosu na izvoz. Porast uvoza deluje deflaciono – s jedne strane preko povećane ponude roba na domaćem tržištu, a sa druge zbog toga što se za plaćanje uvoza moraju kupovati devize, te to dovodi do smanjenja domaćeg novčanog opticaja. "Uvezena deflacija": preko povećanog uvoza iz zemalja u kojima vlada niska tražnja i niže cene u odnosu na domaće tržište; uvoz se čini povoljnim, i to može biti uzrok preteranom uvozu u odnosu na "uvozni kapacitet domaće privrede". Intervencija iz državnih materijalnih rezervi u ponudi roba na domaćem tržištu. Izmena u strukturi finalne tražnje. Ako dođe do pada tražnje na sektoru robe široke potrošnje, tada će se akceleratorski preneti na pad investicija, odnosno, preko procesa multiplikacije investicija će doći do višestrukog pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti. To će se ponovo preneti (s jačim efektom) na novi pad tražnje sredstava potrošnje, pa će privreda iz deflacije preći u kriznu fazu ciklusa.
4) Politički uzroci (faktori) deflacije mogu se vezati za namerno sprovođenje deflacije u svrhu revalvacije valute, radi smanjenja deficita platnog bilansa, a zatim korišćenje deflacije kao metode borbe protiv inflacije. Postoji mogućnost političkog pritiska više zemalja na određenu zemlju da sprovodi deflacionu politiku zbog "jačanja" vlastitog međunarodnog položaja i
konkurentnosti na svetskom tržištu, posebno kada se radi o valuti koja ima određeni međunarodni značaj (na primer, dolar, funta, franak i dr.). POSLEDICE I OBLICI DELOVANJA DEFLACIJE Postoji nekoliko elemenata u finansijskoj kategoriji po kojima definišemo deflaciju, a to su pad cena, porast kupovne snage novca, porast kamatne stope, pad investicija i realizacije, uz smanjenje stepena korišćenja kapaciteta i zaposlenosti rada, neizvesnosti u poslovima, pojavi gubitaka. Beg u novac (kome raste vrednost) je česta pojava, kao i proces dezinvesticija privrednih subjekata, stanovništva i banaka. U deflaciji određenu korist izvlače verovnici, jer se dugovi vraćaju nominalno u istom, ali realno u daleko višem iznosu. Dužnici takođe iz istih razloga gube, pa se što pre nastoje osloboditi obaveza. Deflaciju zbog navedenih razloga zagovaraju rentijeri i zajmodavci. Ova pojava izaziva potpuno suprotne posledice od posledica inflacije. Zbog sužavanja novčanog opticaja i kreditnog volumena u privredi, čak uz nepromenjenu proizvodnju, dolazi dopada tražnje i snižavanja cena. Novac poskupljuje, jer kamatna stopa raste. Rentabilnost opada, proizvodnja stagnira ili opada, a često se potpuno prekida. Dolazi do porasta nezaposlenosti, što dalje redukuje tražnju na tržištu. Brzina novčanog opticaja se usporava, jer novac "dobija" na vrednosti, što dovodi do uzdržavanja stanovništva od potrošnje u očekivanju daljeg pada cena. Sklonost likvidnosti ili zadržavanju gotovog novca izvanredno se povećava, dolazi do bega iz roba u novac. Svako želi da upravo novac zadrži, da se što pre oslobodi zaliha koje se stalno povećavaju. Država se u uslovima deflacije suočava sa posebnim problemima, jer joj prihodi opadaju, a dugovi i obaveze se povećavaju, mada nominalno stanje ostaje isto. Banke u uslovima deflacije ne odobravaju nove kredite jer i one, kao i stanovništvo, oprezno vode politiku povećane likvidnosti (koja je i njima postala poseban problem zbog opadanja priliva novca u banke). Deflacija skoro na isti način pogađa proizvođače, banke, potrošače i sve ostale subjekte u privredi. U međusobnim odnosima, svi su oni istovremeno i dužnici i poverioci. Ako banka ne može da naplati kredit zbog toga što je dužnik pao pod stečaj, onda ni ona ne može podmiriti svoju obavezu prema poveriocima, a ovi, opet, ne mogu izvršiti svoje obaveze. Zbog toga je proces propadanja, obustave proizvodnje i stečaja vrlo čest u deflaciji. Deflacija, kao složen proces i kao specifična bolest privrede, može dovesti do teških i nesagledivih posledica u privredi. Posledice mogu biti direktne, kao: • • • • • •
pad realizacije robe porast zaliha pad proizvodnje i zaposlenosti povećanje izvoza i opadanje uvoza sniženje cena na domaćem tržištu bankrotstvo bankara i preduzeća i sl.
Posledice mogu biti i indirektne, a pre svega kroz preraspodelu dohotka u privredi, najčešće prema neproizvodnim i rentijerskim slojevima u društvu.
DEFLACIJA I EKONOMSKI RAZVOJ Deflacija pogađa stopu rasta i zaposlenosti, a to su danas uglavnom osnovni ciljevi ekonomske politike svake zemlje. Postavlja se pitanje: da li je korisno prisustvo deflacije, odnosno da li je preporučljivo koristiti deflaciju kao sredstvo ekonomske politike i ekonomskog razvoja? Mere koje se mogu preduzeti identične su merama antiinflacione politike, samo sa suprotnim delovanjem. To su sledeće mere: •
•
•
•
•
•
mere monetarne politike (povećanje kredita privredi i stanovništvu, smanjenje kamatne i eskontne stope, ekspanzivna politika otvorenog tržišta, smanjenje stope obavezne rezerve i rezerve likvidnosti, oslobađanje ranije ograničenih uslova kreditiranja, destimulacija štednje i tezauracije i dr.) mere finansijske politike (povećanje javnih rashoda, smanjenje poreza, ukidanje plaćanja poreza unapred, vraćanje javnih zajmova stanovništvu i preduzećima i sl.) tržišno-političke mere unutar privrede (kupovina države na tržištu, porast vlastitih dohodaka, stimulisanje investicija i potrošnje i sl.) spoljno-trgovinske i mere devizne politike (liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje deviznih ograničenja i otplate duga inostranstvu, podsticanje izvoza i dr.) politika cena i dohodaka (povećanje dohodaka u javnom sektoru, porast dohodaka iznad rasta produktivnosti rada, državni otkup uz garantovane cene, selektivna politika cena) strukturna i planska ekonomska politika (sve sa suprotnim pravcem delovanja).
Monetarnom infuzijom u privredi, preko ekspanzivne monetarne politike u borbi protiv recesije, kao i ostalim komplementarnim merama makroekonomske politike, može se relativno brzo i lako, čak u veoma kratkom roku, obnoviti agregatna tražnja, a time i dovesti do uravnoteženja agregatne ponude i tražnje. Ali, stabilnost i ravnoteža na dugi rok ne mogu se održati bez ekonomskog rasta, a time i povećanja agregatne ponude. Monetarna hronologija beleži da je deflacija, po pravilu, ekonomski i socijalno neprimerena (bolna), pa nije preporučljiva za duži rok. Ona najčešće vodi jakom opadanju zaposlenosti i nižoj iskorišćenosti kapaciteta. U manje razvijenim privredama, bez dovoljno razvijenog finansijskog tržišta, ekscesivan monetarni rast uglavnom se iscrpljuje u povećanju cena. Proizvodnja pri tome obično ostaje bez promena, a veoma često je i u opadanju.
