Crna Gora u prvpom svjetskom ratu - Zbornik dokumenata -.pdf

Библиотека: Документи Издавач: Књижевна задруга Српског народног вијећа

За издавача и уредника:

др Момчило Вуксановић

Дизајн: Баћко Ј. Милачић

Компјутерска припрема: Дејан Поповић, Драшко Бошковић

Штампа: Пегаз, Бијело Поље

Тираж: 500

Организатори

Научни скуп Црна Гора у Првом свјетском рату

Зборник радова

Садржај Др Момчило Вуксановић,

Предсједник Српског националног савјета Уводна ријеч: Заједничка прошлост Црне Горе и Србије

стр. 7

Академик Зоран Лакић Политика, а ненаука тражи ревизију оцјена о Првом свјетском рату

стр. 9

Проф. др Љубодраг Димић Од мира до Великог рата (Србија и узроци Првог светског рата)

стр. 14

Академик Драгољуб Живојиновић Црна Гора и велике силе

стр. 23

Проф. др Мира Радојевић Краљевина Србија и њене савезнице 1914. године

стр. 29

Предраг В. Остојић, историчар Офанзивни Горњодрински фронт1914.

стр. 54

Ма. Александар Лукић Заједничке операције двеју српских војски 1914. године – о д почетка ратних дејстава до краја стр. 89 офанзиве у југоисточну Босну

Васко Костић, публициста Бокељи прва посада брода “Србија”

стр. 104

Веселин Матовић, професор Отпор бјелопавлићких учитеља забрани ћирилице уЦрној Гори 1916. године стр. 113

Др Вукић Илинчић, историчар

Црна Гора и Сарајевски атентат

стр. 128

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић Судски процесГаврилу Принципу и младобосанцима

стр. 137

Салих Селимовић, историчар Сјеничко-пештерска висораван у Првом светском рату

стр. 141

Огњен Војводић, публициста Стогодишњица Првог свјетског рата и свјетске револуције

стр. 157

Милица Краљ, књижевник Песме бола и поноса

Илија Петровић,

стр. 165 историчар

Записи о бродолому под Медово, на Бадњи дан 1916

стр. 186

Црна Гора у Првом свјетском рату

УВОДНА РИЈЕЧ

ЗАЈЕДНИЧКА ПРОШЛОСТ ЦРНЕ ГОРЕ И СРБИЈЕ

Др Момчило Вуксановић Предсједник Српског националног савјета У години када се навршава стогодишњица од Великог рата част да овај велики догађај обиљежи скромном организацијом Научног скупа „Црна Гора у Првом свјетском рату“ припала је Српском националном савјету Црне Горе и Друштву српских домаћина. Обавезу смо прихватили не зато што је припадала искључиво нама, већ након увјерења да позване државне и научне институције у Црној Гори немају намјеру да овом судбоносном догађају за српски народ и државу Црну Гору посвете дужну пажњу. На обиљежавање овог изузетно значајног догађаја обавезивао нас је и садашњи положај српског народа у Црној Гори и однос актуелних државних институција према неспорној историјској истини и учешћу српског народа у важним историјским догађањима. Црна Гора је ушла у рат одмах након што је Аустрија објавила рат Србији и након познатог прогласа и позива црногорског суверена краља Николе да Црногорци заједно са Србима са свих простора стану у одбрану српства и словенства. Знао је стари краљ Никола на који начин ће најбоље покренути народ у Црној Гори да покаже јуначку спремност и помогне Србији у одбрани српства и православља без обзира на све невоље са којима је била суочена Црна Гора након Балканских ратова. „Црногорци, Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама, објавила га је српству и цијелом словенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великог словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвјећеним савезницима. На нашој страни су Бог и правда. Ми смо хтјели мир, наметнут нам је рат. Примите га као и увијек, примите га српски и јуначки, а благослов вашег старог Краља пратиће вас у свим вашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци! Живјело наше мило Српство! Живјела наша моћна заштитница Русија и њени савезници!“ Ријечи из прогласа краља Николе и позива да се заједно са Србијом Црна Гора супротстави освајачком походу моћне Аустроугарске монархије, вјерно осликавају и најбоље говоре о повезаности

7


једнородног народа Србије и Црне Горе и о националном заносу који је у том времену био неприкосновен у Црној Гори. Велика надмоћ заједничког непријатеља одредила је историјске околности које су још увијек предмет истраживања историчара и научних радника, што није амбиција организатора овог скупа, међутим важно је нагласити да је српски народ Црне Горе поносан на своје учешће и допринос остваривању вишевјековног сна о уједињењу свеколиког српског народа даје у једну државу. Да тодржање тврдимо и да имамо такав доживљај намзаједничку за право јуначко и часно огромног дијела српске војске из Црне Горе на челу са бригадиром сердаром Јанком Вукотићем, којему је и сам краљ Александар одао признање рекавши да се одужио српству славном епопејом у бици на Мојковцу, гдје је уз велике жртве и погибију својих војника сачувао српску војску у одступању преко Албаније од бочних удара моћног непријатеља. Организација овог скупа треба да покаже да се ми Срби у Црној Гори не одричемо заједничке националне историје и да се не миримо са идеолошким и политикантским исправкама и фалсификатима, посебно у оквиру наставних програма за основне и средње школе у Црној Гори. Скупу не присуствују представници надлежних државних и научних институција, Министарства просвјете, Историјског института и Црногорске академије наука и умјетности, иако су уредно позвани. То говори о њиховој неспремности да у овом тренутку супротставе своје политички обликоване ставове вашим ауторитетима. Због тога смо вам, драги пријатељи, браћо и сестре, изузетно захвални, што вашим доласком помажете наше настојање да као Срби у Црној Гори останемо своји на своме.

8


ПОЛИТИКА, А НЕ НАУКА ТРАЖИ РЕВИЗИЈУ ОЦЈЕНА О ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ

Aкадемик Зоран Лакић О стотину теми Првог свјетског рата, води сеових свакојака расправа, има година. Можда кулминира јубиларних данавећ – обиљежавања његове 100-годишњице. Статистичари су забиљежили да је до сада објављено око 250.000 књига – такозваних посебних издања. Уз претпоставку да је већини тих аутора позната релевантна архивска документација – почев од децидних закључака Мировне конференције у Паризу, одржане одмах након завршетка Првог свјетског рата, можемо запазити да се, управо, у наше вријеме – различито чита, па и тумачи – та документација и та литература. Ми историчари од струке – то би назвали силовење историје односно кривотворењем историјске фактографије. Када је ријеч о односу и учешћу Црне Горе у Првом свјетском рату, такође, не би билојеспорења расправу, чак ни за полемику. Адекватније рећи да за су дијалог нека одитих питањапа – отворена за расправу. И да таква расправа још није завршена. Том питању ћу се вратити на крају мога излагања. За почетак ћу апострофирати нека битна, анеспорна питања – наше глобалне теме. Прво од њих је опредјељење Црне Горе као суверене и међународно признате државе за једну од подијељених страна ондашњег свијета, уствари – политичких и војних блокова: -Осовинског блока и -Сила Атанте. Поштујући и слиједећи дотадашњу традицију, Црна Гора се опредијелила и сврстала Савез земаља Атанте. И није погријешила. Била је то права страна уисторисјког процеса свјетских размјена и побједничка страна у рату. У тој борби је дала запажени допринос. При томе мислим на чувену Мојковачку битку, која је вођена у данима Божића 1916. године. А одмах затим мислим и на свенародни и достојанствени отпор у вријеме Аустроугарске окупације Црне Горе 1916-1918. године. О Мојковачкој бици на Бадњи дан 1916. године писано је релативно доста. Мислим на текстове најстаријих наших историчара и посебно на укупно научно дјело др Новице Ракочевића. И аутор овога прилога огласио се текстовима о овој великој бици Црногорског оружја.

9


Прилика је да се макар подсјетимо говора легендарног команданта – сердара и дивизијара Јанка Вукотића. Цитирам: „Црногорци! Јунаци ! У часу када треба да вам честитам Бадње вече на положајима, ја ваш комадант Јанко Вукотић добио сам депешу Српске врховне команде, која гласи: „Ако црногорска санџачка војска успе да спречи продирање противника од Вишеграда на Увац – Пријепоље – Сјеничке положаје и Нови Пазар, и тиме не дозволи да се јави српској војсци у Бог и позадину, она се Српску одужила!“... Ви сви знате да смо у Свјетски рат ушли дијелећи судбину Србије, која је и наша судбина... Зло и добро нам је заједничко са Србијом... Србија је могла да рачуна на брадску неограничену помоћ Црне Горе, како у судбоносним часовима за српски народ, тако и у сваком другом. Ми нијесмо само савезници, ми смо браћа! Црна Гора није могла да остави Србију саму у највећем историјском искушењу. Сад у њему Србија и Црна Гора нијесу саме, јер имају једна другу... Јунаци! Црногорци! Достојни потомци највећег јунака нових времена – Никца од Роваца! Храброст Црногорског војника нема премца у историји ратова, јер се код нас највише кликује име Обилића. Српство се није гасило на црногорским огњиштима!“ О питању отпора Аустроугарској окупацији Црне Горе 1916-1918. године, мање је писано. И опет морамо апострофирати истоимену историјску студију др Новице Ракочевића. Евидентно је да је и то била, такође, жестока и упорна борба. У њој посебно мјесто заузима такозвани духовни отпор и познати штрајк учитеља Даниловграда, који су бранили свој Српски језик и свој идентитет. О овом отпору више је писано, у наше вријеме о овом отпору више писано, па мени преостаје само да укажем на постојање такве литетературе. Аутор тих књига је учесник овога скупа, па очекујем да ће он опширније говорити о овој теми. Овом тематском блоку припада и до сада запостављено питање поштовања међународног ратног права, што се на одређен начин уклапа у шире питање хуманизације рата и сурове ратне збиље у вријеме окупације Црне Горе 1916-1918.године. Присећамо се говора Црногорског Господара из 1862.године и из времена такозваног Вељег рата 1876-1878.године, када се обратио заробљеним Муслиманима и Шиптарима – у Турској војсци. Цитираћу га у краћим изводима: „Хасан Хоте и ти Муртезо, ви сте се јуначки борили и бранили... Поштено сте се и као јунаци предали... Од овог часа ви нијесте робови, јер сте дошли у слободну земљу. Из те слободне земље хоћу да идете као слободни људи своме завичају... Само пазите да вас по други пут не заробимо. У том случају не јемчим за ваш живот!“ „Херцеговци, ви сте под влашћу Турском подносили нечувене

10


муке... Слобода у којој се данас налазите, не смије вас занијети на освету... Ја желим да дух братства и помирљивости завлада међу вама!“... „Херцеговци Мухамеданске вјере! Све што овдје рекох браћи Христове вјере важи потпуно и за вас. Иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече Српска крв. Зато ја долазим да вас ослободим – исто као браћу вашу – Хришћане. У ослобођеној Херцеговини ви ћете живјети слободно.“ Подсјетићемо се још два документа: један припада времену Балканских ратова а други времену Првог свјетског рата. У првом документу ћу подсјетити на исконско витештво, на које нас подсјећа академик Милорад Екмеџић у свом раду. Он нас подсјећа на занимљив запис из заоставштине ђенерала Радомира Вешовића, који је са својом Црногорском војском ослобађао дио по дио наших земаља у Балканским ратовима. Цитираћу ad literam следећа два детаља I Повратили смо се на наша стара огњишта... Сјединили смо се са братском војском из Србије II Мени је Господар заповиједио да вам најстрожије наредим: 1 Ко истакне бијелу заставу, било као преговарач, било у знак предаје, да га људски примите и шњим каваљерски поступате. 2 Куд год кренете, по селима или варошима, да се понашате достојанствено 3 Свачија имовина има бити заштићена тако да се никоме, кажем никоме, никаква штета не смије чинити.“ „Ово да се саопшти војсци, сваком војнику. Кажите да нам Господар Црне Горе поручује – како није задатак његове војске да се зулуми чине, већ да се ред васпостави и да се свакоме, запамтите свакоме! осигура слобода, част и имање. А ја вам са своје стране припомињем: пазите да ни један војник не насрне на вјеру, на живот поражених, и, особито на част жена. То да се осигура под пријетњом мушкетања. Јесмо ли се разумјели?!“ Овоме бих још додао и сличну наредну Престолонаследника Александра Карађорђевића из Првог свјетског рата, у којој се каже да су непријатељи на фронту, а да су заробљеници – сужњи, са којима се мора поступати по нормама Међународног ратног права. Такав је био одговор витешкога народа на зулуме Турских војника, којима је био изложен тај исти народ у вријеме вишевјековног робовања. Други блок питања тиче се оствареног јединства такозване званичне Црне Горе и њеног народа по свим сложеним питањима, која је са собом носио Први свјетски рат. Прво ћемо констатовати да такво јединство није постојало у моменту када је на Цетиње

11


стигла вијест о Сарајевском атентату 28.јуна 1914.године. У раним поподневним сатима, тога дана, Господар је обавијештен о атентату. Реаговао је веома забринут: „Не ваља. Биће, опет, рата.“ Црна Гора је била преисцрпљена тек завршеним Балканским ратовима. Био јој је потребан мир да би зацијелила ратне ране и да би се како-тако опорављала од ратних разарања. Вас колики народ је имао другу визију. Према писању ондашње штампе – вијест о атентату у Сарајеву, дочекана је ратовима са великим одушевљењем. Народ је добро знао да је Балканским стресао са себе, како пјесник каже, „робство и срам“, али да тек предстоји борба за уједињење народа, до чега ће доћи кроз нови напор и нове жртве у Првом свјетском рату. Тражио је оружје, кога држава није имала. А без оружја се тешко може рачунати на успјех. И у нешто богатијој али исто тако исцрпељној Србији, само су првопозивци могли да рачунају на употребљиву пушку и нешто муниције. Остали су се сналазили како су знали. Када је рат почео, мјесец дана касније, поново је остварено неопходно јединство народа и владајуће елите у Црној Гори. О томе убједиљиво свједочи ондашња штампа. И поготово, о томе свједочи говор Господара Црне Горе, кога ћемо кратко цитирати: „Ко је јунак и слиједи корацима два стара Српска Краља, да гинемо и крв пролијевамо – за јединство и слободу златну. Ми смо хтјели мир, а наметнули су нам рат. Примите га као и увијек, примите Српски и јуначки, и благослов вашег старог Краља – пратиће вас у свим нашим подвизима. Живјели моји мили Црногорци!“ О томе такође свједочи и говор легендарног комаданта Јанка Вукотића, кога смо већ дијелом цитирали. На крају да кажемо да нас на то подсјећа и народни пјесник следећим стиховима: -Немојте се плашити јунаци / Ако буду крвави Бадњаци На почетку излагања обећао сам да ћу покушати да отворим нека неријешена стручна питања наше историографије. То ћу учинити простим набрајањем тих питања: 1. Закулисне радње и притисци на Црну Гору, да, макар, остане неутрална у конфротацијама уочи и током Првог свјетског рата 2. Питање командовања Црногорском војском и неке непровјерене тезе по том основу, као да су судбински утицале на исход рата. 3. Пад Ловћенског фронта, такорећи, без борбе – оне традиционалне и упорне, борбе Црногорског оружја. 4. Капитулација Црне Горе 21. јануара 1916. године – први и једини пут у својој историји. 5. Аустроугарска окупација и терор, у којој је, опет ћу поновити незаобилазна историографска студија др Новице Ракочевића 6. Ослобођење Црне Горе и обнова њене државности, након њене

12


капитулације почетком 1916. године. 7. Можда и питање уједињења 1918.године, премда сматрам да је то питање научно ријешено књигом Академика Димитрија Дима Вујовића – Уједињење Црне Горе и Србије. И да закључим: Црна Гора је поносна на свој дио учешћа у Првом свјетском рату. Пријављена и поднешена саопштења потврђују нашу основну тезу да актуелна политика (великих – поражених у рату) а не историјска траже данас превредновање давно утврђених и рекао бих однаука свих–историографија – научно прихваћених оцјена о поводу, узроцима и кривцима за Први свјетски рат. И то не ради пожељне прошлости, већ ради настојања да се усмјеравају историјски процеси и будућност народа. Уобичајено је да се са оваквих расправа о суптилним историографским темама-упути порука јавности. Овим скупом смо показали да памтимо то вријеме, да смо поносни на њега и на улогу Црне Горе у њему, и да нећемо дозволити да његови јунаци падну у заборав. И још више од тога - језиком науке супроставићемо се евидентним притисцима политике да се кривотвори истина о поводу, узроцима, последицама и кривцима за Први свјетски рат. Таква порука носи са собом и наш став према будућности коју желимо и којој стремимо. Моју бесједу ћу завршити упозоравајућим ријечима чувеног филозофа Бродела: „И када је све изгубљено – имамо прошлост, коју нам нико не може узети!“ Одиста су, врло богати „ови сиромашни Црногорци“, какав нам је запис оставио и један од њених бројних и радозналих подсјетилаца.

13


ОД МИРА ДО ВЕЛИКОГ РАТА СРБИЈА И УЗРОЦИ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Проф. др Љубодраг Димић Филозофски факултет Београд

Пуцњи које је Гаврило Принцип, млади српски револуционарнационалиста, у јуну 1914. године испалио у аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, узети потом као повод за избијање Првог светског рата, имали су дугу предисторију, током које се идеја ослобођења и уједињења српског народа преплитала са сложеним односима и плановима великих европских сила. Био је то, како се показало, онај тренутак у коме је дефинитивно оконачан период европског мира. Мир је у Европи дуго трајао, на њеном Балканском полуострву као по обичају нешто краће. Читави нараштаји ушли су у зрело доба без да су имали искуство са ужасима рата. О рату суписали историчари, изучавали су га полазници војних академија, о њему се читало из књига, прављени су планови за будућност у којима је рат имао важно место. При том се живело у просперитетном миру. Мир је омогућио убрзани технолошки, економски, културни развој европских држава али се његова варљивост огледала у чињеници да је многима било јасно (са сваком новом годином ХХ века и све видљивије) у ком правцу „динамика моћи“ заснована на снази инустрије, потреби за овладавањем сировинским просторима, употребом резултата науке и проналазаштва, усмерава светску историју . Ратови попут оног Јапанско-кинеског (из 1885), Америчко-шпанског (1898), Бурског (1899-1902), Руско-јапанског (1905) најдиректније су се тицали појединих европских држава и доносили узнемирење, али је тек појава криза, попут оних у Мароку (из 1905 и 1911) и Анексионе кризе (1908), показала да јена дневном реду историје рат. Воља за ратом постојала је на свим странама. Током година мира европске државе су се за рат предано припремале. Неке од њих, попут Немачке, суочене са брзим привредним растом, незадовољне својим местом у постојећем поретку, са нескривеним претензијама да од великих постану светске силе, најдиректније су реметиле равнотежу у Европи, својим експанионизмом погађале интересе суседа и доводиле у питање положај осталих великих сила. Уз геостратешки положај у средишту Европе капацитет на коме је Немачка темељила захтеве за променом чинио је брзи успон ндустрије, трговине, науке,

14


војске... Друге, опет, са жељом да задрже постојећи поредак и status quo у колонијалном свету, настојале су да „окруже“ и „изолују“ своје амбициозне опоненте. Нарасла привредна снага, потреба за новим тржиштима сировина, формирана свест о геополитичкој ограничености простора који се контролише, сан о већем уделу у владавини над светом подстицали су тежњу за светском моћи. Улагања у модернизацију војске и повећање војних потенцијала подстицана су империјалним амбицијама али и страхом од суседа. Могући ратни изазови ХХ века тражили су већу ефикасност социјалне, политичке и друштвене организације државе. Репресија и пропаганда тежиле су повећању веће унутрашње кохезије у држави и мобилизацију маса. Свест да ће пре или касније доћи до рата захтевала је како су истицали у Берлину, „окупљање свих снага“, „искоришћавање свих прилика“, „потпуно разумевање народа за развој светске историје“. Сколпљена савезништва искушавала су политичке и дипломатске способности, али и наметала нове спољнополитичке и ратне обавезе. Исторчари се већ један век споре око узрока који су довели до избијања Првог светског рата. Да ли су узрок рату били пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву 28. јуна 1914. године или је убиство надвојводе Франца Фердинанда било тек згодно изабрани повод за избијање планираног ратног сукоба? Ко су виновници рата? Да ли је Србија његов узрочник? Из којих разлога једна тема, сто година после догађаја о коме говори, собом носи толику актуелност? Да ли су одговори на питања о узроцима и одговорности за избијање рата питање прошлости или питање будућности? Да ли је човечанству потребно научно знање о прошлости или ће глас историчара – научника бити угушен политичким интересима центара моћи за променом историографске слике Првог светског рата? У којој ће мери научно бити у могућности да се у креирању свести савременика супротставља ненаучном? Питања је много? ***

Српско питање, схваћено као питање ослобођења делова српског народа и њиховог уједињења са Србијом, није било маргинално питање европске историје. Око њега су били сплетени сучењени интереси великих сила заинтересованих да међународне проблеме решавају нагодбама унутар постојећег „европског система“ и никада спремних да са одобравањем и без сумњи прихвате и подрже хтења малих народа да до своје самосталности дођу сопственим снагама. Поштовање националног начела допринело је да на Берлинском конгресу 1878. године Србија задобије независност, али је истовремено

15


примена империјалног начела омогућила Аустро-Угарској окупацију Босне и Херцеговине. Стешњена између Хабзбуршеке монархије и Османског цартва, са деловима сопственог народа у обе државе, приморана на компромисе и туторство Беча, Србија није од будућности могла очекивати нити много, нити добро. За више је било потребно утемељити државне институције, ојачати привреду, модернизовати воску, изградити просветне установе, васпитати, образовати и спремити за наредни век,целокупно стећи савезнике, балканске нараштаје суседе, духовно повезати Српство,придобити изградити блиске везе са југословнским народима, успоставити демократску климу и поредак...Тек на тај начин „промењена“ Србија је могла је да великим сила упути по који одмерени захтева али не да очекује више о од скромног уступка. Политички покрети Срба, било да су били конзервативни, либерални или социјалистички, настојали су да мисија њиховог сабирања у оквирима једне државе буде довршена. У ту сврху улагани су културни напори, исказивана политичка воља, подизане буне, вођени ратови, трошене енергије бројних генерација. Независно од тога судбину простора је решавала „велика европска политика“, велике силе у складу са својим прагматичним интересима. То сазнање стекла је српска политичка елита током последњих деценија 19. и првих година 20. века. У припреми за 20 век постало је јасно да уједињење српског и југословенских народа у оквирима једне државе није само: жеља раздробљеног српства и потчињеног словенства, тежља младог југословенског грађанства (буржоазије) да обезбеди веће тржиште и опстане, настојање српских политичких елита да њихова држава прекорачи границе „затвореног балканског котла“ и изађе на море, сан југословенски оријентисаних интелектуалаца, идеалиста, маштара који су тежили културном јединству. У питању је била егзистенцијална нужност. Процењивано је: да мале државе нису у стању да издрже политичку, економску и културну „конкуренцију“; да „ток догађаја“ са појавом железница и индустријском производњом, како је говорио председник српске владе НиколаПашић, „гњави мале државе и мале народе“; да претња пропашћу малих држава и народа може бити избегнута једино „груписањем, а нарочито сабирањем у једну јаку државу“; да будућност имају само велике и јаке државе. У складу са тим борба Србије за слободну, уставну и парламентарну државу у годинама које су претходиле Првом светском рату, истовремено је била и напор да Србија постане „Пијемонт целог српства и југословенства. Пред нараштајем који је тада стасавао отуда су били важни послови. Требало је: очувати и ојачати државну независност;

16


политички интегрисати нацију која се предуго формирала у различитим историјским условима; пронаћи гаранта својих интереса и спољнополитички „ослонац“ у некој од европских сила (то ће питање изазвати трајну поделу на присталице Аустро-Угарска и Русија); реализовати тежњу за ширењем политичких слобода; омогућити брзи економски и привредни развој; модернизовати образовање и обезбедити културни напредак (формирана је свест српски народ може бити у новом времену историјски остварен и „велики“ јунаштва из прошлости замени стицањем знања), реформисати војску уколико и припремити нацију за искушења која је наговештавао ХХ век. Тако је Србија закорачила у 20. век- У деценији која је предходила Балканским ратовима и Првом светском рату успон Србије је био видан на могим пољима. Формиране су демократске институције. Ојачан је парламантарни живот. Завладала је правна законитост. Остварен је узлет научне мисли. Критичко сагледавање прошлости омогућило је политичким и интелектуалним елитама да јасније упру поглед у будућност. У основи општег духовног препорода налазио се језик који је досегао „бритку и бриљантну форму“ и постао осноав свеопште националне интеграције. Све је то подпомагало процес коначног националног интегрисања и ослобођења коме су биле посвећене многе генерације, у чији коначни успех нису сумњале, за који су биле спремне на жртву. Проблеми са којима се Србија суочавала најчешће су по свом обиму и сложености премашивали објективну снагу државе и искушавали вољу, упорност, патриотизам њених држављана. Нат тај начин, мукотрпније од других балканских народа Србија је успевала да обезбеди место у историји оновремене Европе. Србија је почетком ХХ века одбацила четврт века дугу економску и политичку везаност за Аустро-Угарску монархију. Својим постојањем, угледом, војним и економским јачањем, пруженим отпором, националним програмом усмереним према југу (ослобођење од Турске) и западу (запоседање Босне и Херцеговине) привлачила је пажњу потчињених Срба и југословенских народа и „затварала“ пут на југоисток, једини правац на коме је Хабзбуршка монархија могла да се искаже као велика европска сила. Као таква Србија је представљала озбиљног противника. Погледе које је њена елита упирала према деловима сопственог народа на простору Турске европске државе су још и биле спремне да у име националног начела толеришу. Српско негирање Двојне монархије и оспоравање хабзбуршке превласти Беч је настојао да искористи као повод за отпочињање рата. Ту се „отвара“ више важних питања од којих би, у нашем реферату покушали да скренемо пажњу само на нека од њих. Да ли је Србија

17


желела рат са својим моћним северо-западним суседом? И уколико га је желела, да ли је могла да га поведе јуна 1914. године, као што тврди ревизији историје склони део литературе који настаје у утицајним западним историографијама (радови ......). На питање да ли је Србија желела рат са Аустроугарском одговор је негативан. После исцрпљујућих Балканских ратова Србији су биле потребне деценије живота у миру. Било је потребно: извршити општу консолидацију политичких и економских прилика у земљи; започети сложени процес административне и друштвене интеграције новоослобођених области у оквире државе (Србија, која је до Балканских ратова имала 48.300 км2, увећала је територију стечену Балканским ратовима за 39.500км2 или за скоро 80%. На наведеном простору живело је 1.470.000 становника од којих је 47% није знало српски језик и није исповедало православну веру. То ново становништво чинило је готово 40% укупног становништва Србије.); подстаћи процес модернизације друштва. У експозеу поднетом у Народној скупштини 29.10.1913. године Никола Пашић је изнео став да је Србија ратним победама у Балканским ратовима ( 1912/13) „осигурала будућност“ српском народу и омогућила „свестрани културни и национални Њој је, по Пашићевомму мишљењу, сада био потребан периодразвој“. мирног развоја у коме би влада повела рачуна о: подизању народног образовања, увећању народног богатства, уздизању народних врлина, навикавању народа на рад, интегрисању и модернизовању новоослобођених области, измирењу са суседима (у питању су Аустроугарска, Бугарска и Албанија). На питање да ли је Србија уопште могла да води рат са Аустроугарском одговор је, такође негативан? О томе упечатљиво говоре чињенице. -Аустроугарска је била држава од 52 милиона становника са могућношћу да мобилише око 6 милиона својих поданика, док је Србија имала 4,5 милиона становника (значи много мање него Аустроугарска војника) и могућност да мобилише око 450.000 људи. При том треба споменути да становништво новоослобођених области, посебно онај део који је говорио албанским и турским језиком (преко 700.000 становника), није имао државотворну свест потребну да српски генералитет са њим поуздано рачуна у одбрани Отаџбине. Започињање рата са моћним северо-западним суседом била би авантура равна чији би исход унапрд би познат. - Како је Други балкански рат био „гробница“ добрих односа Србије и Бугарске у потенцијалном рату са Аустроугарском требало је рачунати и на сигурно укључивање Бугарске. То је значило бити

18


спреман за вођење рата на два фронта, што Србија свакако није била. Напомињемо да су војни потенцијали Бугарске били подједнаки онима које је имала Србија. -У Балканским ратовима Србија је изгубила 22.000 војника, задобила 21.000 тешких инвалида, што је оставило видан траг на њеној војној моћи. Стране дипломате и агенти, међу њима и аустријски, јављају да је Србија „изморена“, „у стању слабости“, „да жуди миром“, могу „да „не жели рат“, да је аустроугарски корпуси „за четиризанедеље сломити и запосести њено државно подручје“. Да ли држава која је у таквом стању започиње рат? - У Балканским ратовима Србија је готово сатрла постојеће наоружање и опрему. Према подацима аустроугарских агената располагала је само са око 150.000 исптравних пушака. Свега осталог, такође није било (топови, муниција, понтони, униформе...). За опремање и модернизовање војске новим наоружањем Србији је било поптребно најмање три године; -За вођење рата неопходне су сигурне финансије. Србија је била презадужена земља без могућности да добије кредите неопходне за вођење рата. Србија 1914. године враћала 7 кредита и има дуг који износи 910 милиона златних франака и 43 милиона златних динара (целокупни дуг ће коначно бити враћен 70-тих година 20. века). -Политичке прилике такође нису биле стабилне. Сукоб војних и цивилних власти ескалирао је после Балканских ратова и изазвао повлачење са престола краља Петра I Карађорђевића. Власт је у својству регента преузео двадесетпетогодишљи Александар Карађорђевић који, у том тренутку, није уживао потпуно поверење војске и политичара. Рат се никада не започиње када не постоји сагласност војника и политичара да се он води! - У време избијања „Јулске кризе“ Народна скупштина Србије је била распуштена. Расписани су парламентарни избори. Започеле су изборне активности и кампања. Њен део је била и оштра изборна пропаганда. Политички амбијент за започињање и вођење рата, суштински, није постојао. -Србија није имала офанзивне војне планове ни према којој од суседној држави. Самим тим није постојала ни намера да се угрожава територијални интегритет и суверенитет Аустроугарске. -Криза изазвана атентатом у Сарајеву отпочела је у тренутку у коме је добар део највиших официра био на годишњим одморима. Један део њих, попут начелника Генералштаба спске војске Радомира Путника, налазио се у бањским лечилиштима Аустроугарске. Да ли се то чини уколико се планира и изазива рат? -Србија је представљала аграрно друштво. Преко 80% њеног

19


становништва живело је на малом поседу (2-5ха) који је једва обезбеђивао егзистенцијални минимум његовим житељима. У аграрном друштву рат се не започиње пре него што се обере летина, јер то извесно значи глад. А баш се то догодило јуна 1914. Све наведено убедљиво говори да Србија нитије желела нити могла да води рат. Ко га је онда планирао, изазивао, хтео? Политика Вилхелма II, у чијој је основи било империјална амбиција да Немачка од кључног чиниоца у систему европских савеза постане хегемон Европе, најдирекније је водила рату. „Посезање за светском моћи“ подразумевало је дефинисање „привредног простора“ који одговара економској снази, војној моћи и броју становника Немачке и спремност да се тај простор војно освоји (у питању део колонија у Африци, овладавање правцем који води на истоку до подручја богатих нафтом, потискивање Русије и њено заокружење, свођење Француске у ред другоразредних европских сила...). Иза тих пројеката налазио се тзв „савез елита“ окупљен око Вилхелма II који су чинили представници високог племства и земљишне аристократије, крупних индустријалаца, генералитета, државне бирократије, универзитетске и научне елите. Савезника у реализацији таквог политичког програма, који је плашио друге европске силе и водио формирању савеза уперених против ње, Немачка је нашла у Аустроугарској. Свој политички и војни потенцијал Немачка је исказала у више европских криза (1905, 1908/1909, 1911). Почев од јесени 1912. та је држава била спремна да води рат на два фронта и отуда чека „згодан повод“ да га и започне. Суочена са бројним и тешким унутрашњим проблемима, већ деценијама без виднијег спољнополитичког успеха, Аустроугарска је у „срећном рату“ („малом рату“) који би повела на Балкану видела прилику да поврати своје изгубљено самодостојанство „велике силе“ и оснажи позиције на унутрашњем и спољном плану. У том контексту Србија је међу балканским државама означена кључним непријатењем. У питању је била држава која се налазила на путу дањег ширења Монархије, која је доживљавала брзи економски и друштвени успоне и у коју су били „загледани“ Срби и остали Југословени насељени у јужним областима Аустроугарске. Против такве Србије је 1906. године поведен тзв Царински рат (траје до 1911. године). Годину дана касније сачињени су офанзивни планови чији је циљ био: анексија српске државе и њено укључење у састав Монархије, подела територија Србије са околним државама и њено уништење или умањење Србије до мере да не буде способна за самостални економски и политички живот. Сви планови су предвиђали рат који је требало водити као „казнену експедицију“ како против Србије као

20


државе и тако и против Срба као непријатељског народа. Савезништво Немачке и Аустроугарске, када је у питању Балкан, дошло је до изражаја у Анексионој кризи из 1908. године. Том приликом рат није изазван али је савез две државе од дефанзивног преточен у офанзивни блок за „стицање добити“. Анексиона криза је, такође, донела промену равнотеже утицаја успостављену у Европи и на Балкану Берлинским конгресом (1878). Прилике за отпочињање рата сасе Србијом, Хабзбуршка 1912. и 1913. године пропустила. Све тих година завршиломонархија избијањемје међународних криза које су разоткриле противуречне и сукобљене интересе великих сила на Балкану. Ону наредну, изазвану атентатом у Сарајеву, искористила је. Тако су дуго планиране намере Беча да добије „мали рат“ на Балкану, који ће му вратити самопоуздање на унутрашњем плану и углед међу великим европским силамамали, и настојање Берлина да у ратном обрачуну већих размера оствари амбиције за светском моћи, увеле свет у катастрофу. Атентат у Сарајеву био је повод за рат. Узроци су били много сложенији. Наметнути рат Србија није желела али га је морала прихватити. Веома брзо развијена је свест да одбрана домовине и формирање државе која окупља целокупно Српство може бити остварено само на темељима и територији војнички побеђеног Хабзбуршког царства. Сукоб Аустро-Угарске и Србије био је само неколико дана билатерални сукоб две државе, а после тога катастрофа какву свет до тада није видео. У ратном обрачуну учествовало је 65 милиона људи, погинуло је десет милиона, умрло исто толико, рањено два пута више. Око четири милиона људи остали су инвалиди. Страхоте заробљеништва, логора и затвора упознало је 8 милиона људи. Рат је разорио привреду већине европских држава и учинио материјалну штету која је процењена на 360 милијарди долара. Европа на крају рата, са промењеним границама, умањеним бројем становника и економским капацитетима, више није личила на себе. Победници у рату гајили су наду да је мир који су после вишегодишњих борби, погибија, сакаћења, уништавања дочекали, заиста „прави мир“. За оне који су рат изгубили мир је био само предах до новог ратног искушења. Мамурлук победе је много краће трајао од воље за реваншом и ревизијом мировних уговора којима је рат окончан. У наведеним бројкама садржано је целокупно становништво Србије које је бројало око 4,5 милиона људи, њених погинулих 370.000 војника и 630.000 жртава међу цивилима, 114.000 трајних војних инвалида заборављених од државе и остављених у нади да ће њихове ране „народ позлатити“, око 400.000 интернираних и упућених у логоре. Према броју погинулих Србија је била на првом

21


месту у оба ратна табора, јер је изгубила 26% мобилисаних војника. Око пола милиона деце остало је без хранитеља. У друштву чијих је готово 80% становништва живело на селу и од земље сатрта села, необрађена поља, уништене иоднете пољопривредне машине, страдао сточни фонд значио је дугогодишњу глад и укидање будућности за већину становника Србије. Слично је стање било и индустрији где је ратом било разорено 544 предузећа и уништено је 57% машина и инсталација. Према проценама економиста, укупна материјална штета у Србији, Македонији и на Косову и Метохији кретала се између седам и десет милијарди златних франака. Изгубивши најмање 2/5 свог укупног националног богатства Србија је на крају рата личила на „костур“. Упркос ратној победи, мир је уместо спокојства доносио нова недаће. Крај рата окончао је једну епоху чије су противуречности и представљале прави узрок сукоба. Завршетак Првог светског рата значио је крај једног историјског доба и почетак новог времена. Са старом епохом нестала су три цартава од којих су два била виновници Великог рата, а треће, вођено сопственим интересима, „увучено“ у рат светских размера. Ново време изнедрило је младе националне државе, међу њима и Краљевину Срба Хрвата и Словенаца. Успевши да надвиси себе Србија је 1918. године у темеље новоформиране југословенске државе уградила своју државност, ратну победу, дипломатско искуство, положене жртве. Југословенско уједињење није било „случајност историје“ већ плод дугог историјског развоја и тежње да се сви Срби нађу унутар граница заједничке државе. Да ли се са ИСТОРИЈОМ, СА бројкама које говоре о размерама страдања у Великом рату смемо неодговорно„играти“. Да ли смемо превиђати чињеницу да су исте оне друштвене снаге које су биле виновници Првог светског рата, стајале иза Адолфа Хитлера и његовог похода ка светској моћи две деценије касније. Да ли ваннаучном ревизијом историографске слике Првог светског рата омогућујемо тумачења историје која појаву Хитлера и нацизма своде на „девијацију“ у немачкој историји? Да ли смемо допустити да политика, схваћена као ваннаучно, „конструише“ слику прошлости у складу са својим дугорочним или дневно-политичким интересима?

22


ЦРНА ГОРА И ВЕЛИКЕ СИЛЕ

Академик Драгољуб Живојиновић Црна Гора се 1914. године суочавала са многобројним проблемима проистеклим пре свега из претходних ратова, па затим и великих амбиција црногорског владара да шири црногорске границе на друге територије, у првом реду на територију на коју је поглед бацала Аустроугарска. То је стварало посебне проблеме тој земљу и том владару, а како се приближавала европска олуја која ће се претворити у Први светски рат, Црна Гора се нашла у њеном вихору као и све остале државе. Наравно да није имала онај значај који је црногорски владар сматрао да Црна Гора треба да има и да својим заслугама припоји одређене територије које је он сматрао да припадају црногорском народу, односно црногорској држави. Однос великих сила према Црној Гори током Првог светског рата је бескрајно трагичан, иако се она званично водила као савезник у рату. У јуну 1914. године, када је избила криза велике силе, Русија, Француска, Аустроугарска, Велика Британија, Италија имале су врло јасно одређен став шта се може очекивати од Црне Горе и колику јој пажњу треба посветити. Русија је, природно, као савезник словенских народа на Балкану, тражила да се Црна Гора удружи са Србијом и води заједничке операције против аустроугарских снага на просторима Херцеговине, односно да покуша да дође до Сарајева и заузме тај део Источне Босне. С једне стране, начелник царске војске Николај Николајевич тражио је да Црна Гора што пре мобилише своју војску, док је министар спољних послова тражио да се чека и оклева док не буде сасвим јасно да ли ће Русија да мобилише своје трупе или неће. Аустроугарска је, наравно, тражила и очекивала од Црне Горе да остане неутрална. Имала је за то својих разлога. Бојала се да ће Србија, евентуално у будућем рату уједињењем са Црном Гором успоставити контролу над Ловћеном и тиме угрозити Аутроуграске базе и посаде у Боки Которској и уопште на јужном Јадрану. Италија која је и по рођачким везама била везана за црногорску династију, тражила је да Црна Гора остане неутрална плашећи се да ће у случају пораза Аустроугарска владати Ловћеном и на тај начин угрожавати италијанске претензије и територијалне аспирације на јужном Јадрану. Француска се држала поприлично уздржано и није

23


очекивала ништа посебно од Црне Горе, како то сам Димо Вујовић пише у својим књигама о Француској и Црној Гори у време Првог светског рата, док је Велика Британија сматрала да је Црна Гора потпуно безначајна и да је треба препустити судбини. Преговори који су вођени у Цетињу између краља Николе, Петра Пламенца, и представника великих сила показивали су те разноврсне жеље и притисак који се на краља вршио са разних страна. Пошто је Италија прогласила неутралност, посланик Цетињу је првиса почео да оптужује краља италијански Николу и Црну Гору данатајно преговара владом у Бечу да би као противуслугу добио одговарајуће територије. Тиме је пуштена у живот сумња која ће током читавог рата пратити црногорског краља и све његове акције које ће изгледати у најмању руку непријатељске по судбину савезника и исход њихове борбе. Ту оптужбу прихватила је и британска страна стајући увек на страну Италије у свим споровима и сукобима око Црне Горе и око јужног Јадрана. Шта се даље догађало? Краљ Никола је, у жељи да прошири територију, рачунајући да ће то моћи да уради без икаквог отпора и без икакве опасности по себе и своју династију, уместо да сарађује са Србијом на Дринском фронту дошао у сукоб са њом. Он је наредио својим генералима односно сердарима, Јанку Вукотићу и Митру Мартиновићу да пазе да Црна Гора у тој борби сачува главу. Рекао је тужне речи, да браће Србијанаца има више него Црногораца, што ће рећи да они могу више да гину. Заклео их је да чувају ону војску којом су командовали и проклео их је уколико то не буду учинили. Његова пажња је била управљена на северну Албанију, а посебно на Скадар. Дирање у Скадар и северну Албанију довело га је у отворени сукоб са Италијом и њеним подржаваоцем Великом Британијом. Наиме, краљ Никола је користио нападе на транспорте са храном који су ишли Бојаном да би стигли у Црну Гору и били подељени народу који је био лишен свега. Говорио је да он мора да заузме другу обалу Бојане како би арбанашка племена одатле најурио да му не би правили сметње у саобраћају робе. На опомену која је дошла из Ниша да не дира у Скадар и северну Албанију, коју му је упутио директно Пашић, краљ Никола се оглушио. Наравно, имао је повода зашто да то уради. У децембру 1914. године Италија је заузела Валону, и он је сматрао да су италијанске амбиције да заузме читаву Албанију, што је била директна претња његовим плановима. Стога се одлучио на крајње ризичан корак, а то је да пошаље трупе да заузму северну Албанију и Скадар. Он је, 26. или 27. јуна 1915. године, прогласио да је Скадар са северном Албанијом представљао део Краљевине Црне Горе. Италија је реаговала жестоко. Прво, италијански кабинет је донео одлуку по којој ни један брод који иде у Црну Гору са храном,

24


робом, наоружањем, муницијом и опремом, није смео да пређе ни у једну арбанашку луку, јер у Црној Гори других лука није било, а да претходно не буде проверен у италијанским лукама у Барију и онима на супротној обали. То је био први корак који је водио ка изолацији Црне Горе. Други корак је био још тежи. Италијанска влада је 4. јула донела одлуку којом се забрањује давање било каквих кредита, зајмова и свега осталог Црној Гори како би била у стању да води рат. Свим овим одлукама придружила се и Велика Британија. Француска се држала по страни. Русија је била далеко и није била у стању превише да помогне. Црна Гора се, другим речима, нашла под санкцијама, иако је као савезничка земља била учесник у рату на страни тих истих савезника који су је сами блокирали. Италија је два месеца пре тога и сама ушла у рат на страни Антанте. Даље су се догађале нове грешке. Дошло је до сукоба између генерала Божидара Јанковића, који је био начелник црногорске врховне команде, и краља Николе који је и даље намеравао да ради оно што је имао на уму и запоседне читаву територију северне Албаније. Божидар Јанковић је напустио положај у врховној команди и вратио се у Србију. Тако је Црна Гора у потпуности остала на цедилу, јер је српска влада месечно уплаћивала за издржавање војске 55.000 златних динара црногорском двору. Потом је Андрија Радовић кренуо у Европу да тражи зајмове, настојећи да прибави средства како би Црна Гора могла да настави рат, али од тога није било ништа. Кад је у зиму 1915. године почела аустријска офанзива, видело се да се прилближава крај Црне Горе и да ће она бити покорена или ће морати да потпише примирје и изађе из рата. Први пут у историји један црногорски владар је наредио да војска положи оружје. Он је директно Јанку Вукотићу, који је тада био начелник врховне команде, наредио да потпише предају оружја 18. јануара 1916. године и да на тај начин Црна Гора војнички престане да буде чинилац у рату. За савезнике таква одлука представљала је акт издаје. Они су и Србију и Црну Гору користили да се боре и да гину често за њихове интересе како не би слали своју војску и своје војнике на ове просторе и овде држали своју флоту. Француска и Енглеска су се повукле из јужног Јадрана тако да је Аустроугарска и са те стране са Италијом представљала нову силу која је блокирала Црну Гору и обалу држала под сталном контролом, односно артиљеријском ватром са бродова и авиона. Шта је даље било? На Цетињу су се срели Никола Пашић, краљ Александар и краљ Никола. Разговарали су крајем децембра шта да раде, како да поступе. Краљ Никола је саветовао и Александра и Пашића да потпишу примирје и изађу из рата. Он се ослонио на предлог који је издао војвода Путник у Приштини да је најбоље

25


решење за Србију да потпише примирје и изађе из рата пошто је била притиснута на Косову и није имала други излаз него да иде преко Албаније и Црне Горе на албанску обалу. И Александар и Пашић су то одбили сматрајући да треба да иду до краја рата са савезницима и да ће рат, другим речима, завршити њиховом победом. Краљ Никола је 21. јануара сео у брод и са својом породицом и неколико чланова посаде напустио Црну Гору. Отишао је у Италију, где је био врло кратко и рђаво примљен свога зета, а потомпод наставио за Лион. По доласку у Лион, био јеод стављен директно надзорпут француске полиције која је тачно сваким даном извештавала шта он ради и како се понаша. Када је краљ Никола покушао из Лиона да успостави везу са Црном Гором преко Шпаније, Французи су то открили и тада се потврдила сумња да он и даље шураје са Аустроугарском. Француска га је селила из места у место, да би најзад завршио у Реис на Сени у близини Париза. Почетком рата савезници су одредили 400.000 франака за издржавање двора, војске, избеглица и то се практично исплаћивало до лета 1916. године. Затим је та помоћ преполовљена, а исплаћивана је крајње неуредно. Све остало што се потом догађало било је корак ближе ка трагедији и нестајању Црне Горе као државе. У лето 1917. године након Крфске декларације, када су југословенски одбор и Српска влада потписали споразум да ће се ујединити и створити заједничку државу, Британска влада је била прва која је донела одлуку, али не још јавно, да саопшти да Црна Гора треба да буде не уједнињена са Србијом, него припојена Србији, и насилно ако је било потребно. У јануару 1918. године, у говорима британског премијера Лојда Џорџа и америчког председника Вудроа Вилсона, у којима су они најављивали своје ратне циљеве, постојала је крајња неискреност. Иако је ратни кабинет у Лондону донео одлуку 4. јануара да Црну Гору треба припојити Србији, Лојд Џорџ је у изјави рекао да Црну Гору треба обновити. То је била још једна обмана, а исто се догодило и од стране америчког председника, који је такође рекао да Црну Гору треба обновити као независну државу. Током 1918. године краљ Никола је био потпуно изолован. Схватио је да је одлука о распуштању црногорске војске била трагична по њега. Савезницима је било важно да имају људе који се боре и који гину. Читаве 1917. године, а посебно 1918. године он непрекидно тражи од француске владе да му се одобри да се створи црногорски одред. На крају, француска влада одобрава да се створи црногорски одред али да се не окупи у Француској или на Корзици, како је тражио краљ Никола, већ да се окупи у Северној Африци, у Алжиру, одакле би био потпуно безопасан. Како се рат приближавао крају и како се видело да ће он бити

26


завршен победом савезника, односно Антанте, донете су још трагичније одлуке. Француска Влада је наредила црногорском краљу Николи да не смеју да напусте француску територију чим се заврше ратне операције, а претња је била прекид дипломатских односа. Сва финансијска средства која је Црна Гора имала у француским банкама била су блокирана, односно нису могла бити употребљена од стране црногорске Владе или двора. То је био знак да је судбина Црне Горе де практично била решена. КомандадаИсточне под генералом Переом добила је овлашћење окупираармије Црну Гору пошто је она сматрана, за разлику од овог што ми мислимо у нашој историографији, земљом која није била савезничка. Она се третирала као земља која је поражена у рату, која је прешла на другу страну, на страну непријатеља, тиме што је изашла из рата. То су, наравно, била мало натегнута објашњења, али кад велика сила науми нешто да уради, она то свакако спроведе, као што знамо и из искуства у недавној прошлости, али и садашњости. То се спроведе без обзира на међународно право, законе, морал и неке савезничке обзире. Крајњи удар је дошао почетком јануара, када је почела мировна конференција у Паризу која је требало да реши сва питања која су настала избијањем рата. Црној Гори је додељена столица на мировној конференцији, али њен представник никада није у ту столицу сео по наређењу француског председника Владе Жоржа Клеменсоа. Упркос свим напорима, тај став није био промењен. С друге стране, Италијани су у Црној Гори радили пуном паром да подигну побуну и та побуна је избила пред Божић. Међутим, када је требало да стану отворено иза те побуне, Италијани су се повукли и наредили својим официрима и адмиралима флоте и генералима, који су били у Котору, да једноставно не чине ништа што би могло да укаже на Италију као онога ко је подстакао устанак. Црна Гора, или боље речено краљ Никола, поново је била изневерена од свог савезника односно од свог рођака. Када је италијански краљ Виктор Емануел Трећи био упитан од стране министра војске шта да чини у погледу Црне Горе, како да је третира, да ли на повољан или неповољан начин, италијански краљ је једноставно одговорио: „Третирајте је као сваку непријатељску земљу“. Родбинске везе, краљевска браћа у том тренутку више ништа нису значили. Свако је имао своје амбиције у Албанији и на источној Јадранској обали, било да је поседује физички, било путем неутрализације, било да спрече излазак Србије на море. Такво стање је трајало све до краљеве смрти, у марту 1921. године. Јован Пламенц је у Паризу свакоднево писао огромне ноте, које је преводио Перо Шоћ. Ноте су биле од по десетак страница а у њима су се понављали различити аргументи, да би се на крају 1919. и 1920. године већ отворено оптуживали савезници

27


да су они криви што Црна Гора није обновљена и што није добила права која јој припадају као савезницама, што су Црној Гори укинуте субвенције због чега је морала да просјачи да би могла да живи, што је морала да продаје дворски накит да би плаћала рачуне. Другим речима, чекало се да краљ Црне Горе умре да се са том земљом оконча, и тако је и било. Једна за другом, велике силе су повлачиле своје дипломатске представнике и тиме је званично Краљевина Црна Гора престала да присталице постоји. Наравно, њене су и даље деловале по Европи, а неке по Америци, али то није дало резултате. Када је краљ Александар 1925. године дао општу амнестију, већина црногорских политичара из избеглиштва и емиграције вратила се у земљу, међу њима и Јован Пламенац који је највише жучи просуо по Србима и Србији и њиховим амбицијама у Црној Гори. Вратио се тада и Перо Шоћ и други који се су мучили и патили по иностранству без икаквих средстава за живот. То је било наравоученије како велике силе реагују када их неко не послуша и ради оно што њима није по вољи, и како кажњавају све оне који тако чине. То се догодило Црној Гори тада, то се догодило и Србији у ова новија времена. (Неауторизовано излагање пренесено са аудио-визуелног снимка)

28


КРАЉЕВИНА СРБИЈА И ЊЕНЕ САВЕЗНИЦЕ 1914. ГОДИНЕ

Проф. др Мира Радојевић У колективном сећању српске нације на Први светски рат посебно место припада великој захвалности савезницама Краљевине Србије на пруженој помоћи и неговању успомене на заједничко војевање са Русијом, Француском и Великом Британијом. Нарочито снажна ова су осећања била у периоду између два светска рата, али и у каснијим деценијама, када их је ојачало искуство још једног рата и то против углавном истих непријатеља. Савременици разбијања југословенске државе 90-их година били су, на пример, сведоци велике неверице међу Србима, тешко погођеним демонизацијом у западним медијима, да су западноевропске државе и САД донеле одлуку да признају независност Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине. Након тога ни бомбардовање Србије 1999. године није више представљало значајније изненађење. И поред тога,него „братство по оружју“ из Великог рата не само да није заборављено, се на њега гледало и гледа помало идеалистички, иако је научна историографија кроз бројне монографије и расправе доказивала да су, уз сву солидарност и разумевање, збивањима ипак руководили прагматични циљеви и интереси. Полазећи од тог несклада између националног памћења и научног тумачења, у овом бисмо раду резимирали неколико најважнијих показатеља савезничке политике према Краљевини Србији током 1914. као прве ратне године. На самом почетку XX века, нарочито после Мајског преврата 1903. године и династичке смене, спољна политика Краљевине Србије безрезервно је окренута ка Русији. Упркос оштрог ривалства између Радикалне и Самосталне радикалне странке, најдоминантнија политичка личност био је Никола Пашић, старорадикалски вођа, који је током више година обављао дужности председника владе и министра спољних послова. Слично унутрашњеполитичким, и његова су спољнополитичка опредељења била неспорна, потврђивана током драматичних изазова српске државе у последњим деценијама XIX и првим деценијама XX века. Дубоко верујући да је германство 1 непријатељ Срба и словенства уопште, сматрао је да се у том одсудном сукобу једина нада може полагати у велику православну заштитницу. Мада и сам разочаран руском политиком у време настанка Санстефанског уговора и одржавања Берлинског конгреса, био је

29


убеђен да се само Русија, уз помоћ других Словена, нарочито српског 2 народа, може супротставити аустријским и немачким плановима . Управо зато, у свим ситуацијама у којима је његово мишљење имало утицај на текуће догађаје није допуштао да Србија улази у сукоб са Русијом, нити заборављао да се у њиховим међусобним односима радило о две, по снази и значају неупоредиве државе. Један од најважнијих закључака који је могао да изведе из таквог сазнања био је да је Русији због њених интереса накраљевини Балкану потребна Србија, али ни приближно толико колико је српској било потребно руско царство. Могло би се отуда рећи да су у политичким уверењима Николе Пашића била заступљена како осећања словенског братства, тако и реално сагледавање међународних односа, а у њиховом контексту и будућности Србије. Најснажнији Пашићеви политички противници, самостални радикали, у овим су питањима углавном могли да се с њим сложе. Мада су осуђивали руско самодржавље, а своје политичке узоре видели у демократском уређењу Швајцарске, Француске и Велике Британије, у очекиваном предстојећем рату и они су највећу подршку очекивали од Русије, уверени како се њен интерес да заустави немачки продор на 1 У писму Платону Кулаковском, руском научнику, слависти и новинару, упућеном марта 1884. године, а написаном ради разјашњења ситуације у Србији и њеног поуздања у Русију, Никола Пашић је истицао како борба коју је опозиција водила против краља Милана и његове аустрофилске политике није била „лична, борба против једног неваљалог и пропалог владаоца“, већ „борба народа српског против Аустро-Угарске, борба... славенства противу германства“. Несрећа српског народа била је у томе што се „дуго и дуго трошио и ломио противу Турака и мухамеданства“, а потом против германизма. Јер, „покварени наш краљ отворио је врата непријатељу за паре и жртвовао је народ свој за своје лично уживање, које су му Немци знали лукаво прибавити.“ Српски народ, пак, „у души више мрзи Немце но Турке. Он се њих више боји и њихово пријатељство више избегава но Турско. Он зна све што је Аустрија урадила Србима. Он зна да све што је дала и обећала, после је одузела и одустала од обећања. Он зна да је српски народ за своју веру и народност под њеном управом више претрпио, но под турском. Он зна да је за двор аустриски више крви пролио, но што је борећи се противу Турака“ (Н. Пашић, Заоставштина из Торонта 1876–1903, пр. Б. Димитријевић и Ј. Илић, Зајечар 2012, 64–65). 2 Анализирајући српско-бугарске, српско-руске и руско-бугарске односе, у једном недатираном чланку, насталом крајем XIX века, признавао је да „сви Срби гледају на Санстефански прелиминарни на неко дело,не које нешто стоји у подједнако сагласностипомогла са руском мисијом..., сматрају да им јеуговор Русијакао неправду нанела, тиме није оба славенска племена, већ тиме што је земље и покрајине једнога племена уступила другом, што је на тај начин бацила мржњу и свађу у два најближа и најсроднија племена...“ На другој страни, међутим, тврдио је како се „сви Срби не слажу да је Русија тиме ишла нарочито на увреду српског племена, да је нарочито хтела да Бугарску увећа на рачун српске земље, да је у томе имала неки план да баци зађевицу између та два племена, која би учинила да се мрзе и одвоје један од дру[ог]а...“. Учећи на тим искуствима и пратећи развој других европских догађаја, Радикална странка је у свом програму изјавила да тежи „савезу југо-словенских народа, а нарочито савезу балканских народа“, оствареном „у споразуму и покровитељству руском“. Као најважније „преимућство“ таквог правца спољне политике Никола Пашић је навео то што је признавала „погрешке“ оних српских државника „који су често радили на своју руку, а по некада и против савета и упутстава руског“, као и то што је веровала „у остварење савеза словенског, било прво посредством савеза балканских народа, било непосредно ступањем у савез са Русијом парцијално и постепено“ (Исто, 157–159).

30


Исток подудара са животном нуждом Краљевине Србије да одбрани своју независност. Штавише, већ након Анексионе кризе превладавало је уверење да се Европа и свет крећу ка све већим кризама, чије ће разрешавање донети радикалне међународне промене током чијег ће се извођења и за Србију поставити најсудбоноснија питања. Пророчки гледајући у године које долазе, Јован Скерлић, којег су следили пре свега млађи интелектуални кругови, упозоравао је да „човечанство улази од оних безумних вртлога када се у петстогодишња потоцима крви мењајуу један границе држава и будућност народа“, царства „крхкају као црвоточна дебла“ и сваки народ страхује за своју сутрашњицу. Осигурање за себе српски народ је могао наћи у југословенству, јединој остваривој нади за опстанак и слободу 3. Док се Јован Скерлић, као најватренији бранилац југословенске идеје, у погледу могућности њене реализације превасходно ослањао на снагу Србије и јужнословенских народа, његови умеренији политички пријатељи увиђали су да њеног остварења и уједињења целокупног српства не може бити ако ови национални циљеви не буду повезани са интересима савезничких4. сила И сам помишљајући да је након Балканских ратова, после којих је сукоб са Аустро-Угарском, а уједно и међусобни обрачун великих сила, постао сасвим изгледан, Никола Пашић је питање југословенског уједињења на међународној сцени поставио најпре у разговору са руским царем Николајем II, првих дана фебруара 1914. године. Отпутовавши у Петроград у пратњи престолонаследника Александра, званично ради присуствовања крштењу сина кнегиње Јелене, кћерке краља Петра и супруге великог руског кнеза Јована Константиновича, а суштински због добијања војне и дипломатске подршке, сакупио је „довољно снаге и смелости да... изнесе читав комплекс југословенског уједињења, представљајући га као амбицију Србије и процес који се 5 уклапао у глобалну политику сила Антанте“ . Обраћајући се цару, тврдио је како је код Словена у Аустро-Угарској дошло до значајног преокрета, те да и многи хрватски националисти увиђају да им спас од Хабзбуршке монархије може доћи од Русије или Србије. Говорећи о Словенцима, казао је да „гравитирају Србо-Хрватима“, с обзиром да су „одавно изгубили своју националну самосталност“. Истовремено, поставио је и питање женидбе српског престолонаследника једном од царевих кћерки. „Ако нам буде суђено да имадемо ћерку руског 3 Ј. Скерлић, „Наш нови нараштај“, Српски књижевни гласник, књ. XLII, бр. 2, 16. мај 1934, 101– 105. Видети и: П. Булат, Јован Скерлић као националиста, Скопље 1924, 8–9. 4 Видети: Ј. Цвијић, „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање“, у: Ј. Цвијић, Аутобиографија и други списи, пр. В. Стојанчевић, Београд 1965, 197–230. 5 Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, Зајечар 1995, 31.

31


цара за краљицу“, рекао је, „она ће уживати симпатије свега народа српског и може, ако бог и прилике буду допустиле, бити царица 6 српско-хрватског, југословенског народа.“ У начину на који је Никола Пашић проблем српског уједињења и стварања југословенске државе представио руском цару умногоме се огледала његова политичка вештина. С једне стране је настојао да проникне у царево расположење, информишући се какав би био његов став према могућности будући да је једино таквим исходом било могућерушења створити Аустро-Угарске, југословенску државу. С друге стране, наговештавао је да у том случају руска кнегиња не би постала краљица у малој српској, него у великој јужнословенској краљевини. Мада одговор Николаја II није био потпуно јасан, у његовим опроштајним речима назирала су се важна обећања. Према извештају српског посланика Мирослава Спалајковића, исход аудијенције надмашио је „сва очекивања“, будући да је цар на растанку више пута поздравио краља Петра, напомињући Николи 7 Пашићу да га увери како ће Русија „све учинити за Србију“. Оптимистичики расположен, али и даље опрезан, нарочито због подробнијих увида у стање српских финансија, привредних могућности и војне опремљености, Никола Пашић је по повратку у Србију писао првацима Хрватско-српске коалиције, која се на простору Аустро-Угарске залагала за јужнословенску сарадњу и заједништво, да – по цену губљења политичког угледа и штете за њихову политику, „буду до крајности попустљиви“ и не изазивају Аустро-Угарску, која „пошто-пото тражи повода за рат са Србијом“. Понављајући колико је Србија страдала у претходним ратовима, још једном је изрекао и своје чврсто уверење да „питање ослобођења и уједињења неће решити политичари српско-хрватске коалиције, већ... Србија са Русијом“. У том тренутку, међутим, „ни једна ни друга још 8 нису (биле) спремне за рат“. Са становиштва утврђивања своје политике уочи избијања Великог рата, чији су почетак – пратећи како се Европа претварала у „гомилу запаљивог материјала“ и „бартутом испуњен магацин“ – савременици 9 сматрали неизбежним , Краљевина Србијаучинила јеколико је могла. У међународном погледу, у смислу бирања ратујуће стране и ратних савезника, другачији избор није ни могао бити направљен. Не само што га је 6 Политика, 14. децембар 1926; Д. Јанковић, „Нишка декларација (Настајање програма југословенског уједињења у Србији 1914. године), у: Историја XX века, зборник радова, X, Београд 1969, 14; Н. Б. Поповић, Србија и царска Русија, друго издање, Београд 2007, 69. 7 Архив Србије (АС), Политичко одељење (ПО), 1914, III/1, 2, пов. бр. 3.419; Н. Б. Поповић, нав. дело, 69. 8 Цитирано према: Ђ. Станковић, нав. дело, 32–33. 9 Мемоар принца Лихновског, с коментаром Алберта Томе, бив. фран. министра наоружања, s. a., II.

32


наметала тадашња угроженост самосталности Србије од аустроугарских и немачких стратешких намера, него га је одређивало и једнодушно осећање српске нације, према којем је ослонац на Русију проистицао из вишевековних духовних, православних веза и дељења заједничке судбине. У том погледу, упркос опште неприпремљености за предстојећи рат, владајуће елите Краљевине Србије могле су да малобројним, али значајним олакшавајућим околностима, превасходно историјској зрелости српске нације да се брани по сваку цену, придодају једнодушно слагање са спољнополитичким опредељењима државног, иполитичког и војног врха. Са стране Русије, подршка српској држави била је саставни део њеног односа према империјалним тежњама Немачке и Аустро-Угарске. У протеклим балканским кризама, нарочито Анексионој, постајало је јасно да су две савезнице из блока Централних сила управо на српском питању проверавале снагу међународне позиције руског царства и његове спремности да заштити интересе Краљевине Србије и српског народа. И у том случају, попут више других који су му претходили, али и готово током целог XX века, не само што су Немачка и Аустро-Угарска у Краљевини Србији гледале руску предстражу на Балкану, него су исти став имале и западноевропске државе. Ситуацију је компликовало и то што је пред почетак Великог рата немачким присуством у Турској угрожаван руски извоз житарица преко Босфора и Дарданела, у исто 10 време док је немачки утицај растао и у турској . војцси На тај начин, подударност руских и српских интереса још више је појачана, а одлука Русије да у Јулској кризи 1914. године, изазваној атентатом на Франца Фердинанда у Сарајеву, покуша да помогне Србији није из тих разлога била последица тренутних процена, него природан наставак утврђених спољнополитичких опредељења. Руска дипломатија је већ 5. јула 1914. године упозорила Беч на опасност која се крије иза намере да Аустро-Угарска сама тражи инспираторе атентата у Србији. Страним дипломатама у Петрограду стављано је до знања да Русија неће допустити да независност и целовитост Србије буду доведени у питање. Мада је привидна помирљивост аустроугарске дипломатије донекле заваравала и Београд и Петроград, руски министар спољних послова Сергеј Сазонов изјављивао је како је Русија „тврдо решена, да не допусти ослабљивање и уништење Србије“. Ипак, све до 19. јула то није 11 директно саопштио и Бечу . Аустро-Угарска је у том периоду преко своје дипломатске службе настојала да убеди Русију како је њена интервенција против Србије у функцији очувања европског 10 Више: Н. Б. Поповић, нав. дело, 53–64. 11 Ј. М. Јовановић, Борба за народно уједињење 1914–1918, Београд s.a., 20.

33


монархизма који би био угрожен крахом Хабзбуршке монархије. Не прихватајући овакво тумачење аустроугарских разлога за притисак на малу српску краљевину, министар Сазонов је 22. јула упутио руског посланика у Бечу да тамошњу владу „пријатељски и јасно“ упозори „на опасне последице, ако се намераваним захтевима Србија 12 буде унизила“ . Упозорење је дато током посете француског председника Рејмона Поенкареа Русији, уприличеној од 21. 23. јула 1914. године, кадау се он упознао са руским погледима надо кризу изазвану атентатом Сарајеву. У разговорима који су тада вођени, Француска је потврдила спремност да испуни обавезе према Русији преузете потписивањем Тројног споразума. То исто захтевано је и од Велике Британије. И Француска и Русија биле су сагласне да у тражењу мира морају бити непоколебљиве и јединствене. Када је у питању однос према Србији, председник Поенкаре је од почетка кризе поручивао влади у Петрограду како је „неопходно потребно да Сазонов буде тврд, а ми да га подржимо“. Француска „солидарност“ није проистицала само из спремности да се поштују уговори о савезништву и да се прати руска политика на Балкану, већ је била последица процене да се после подршке коју је Берлинудаљавање дао Бечу заАустро-Угарске „акцију“ према Србији није могло очекивати политичко од Немачке. Отуда је током посете Русији учињен заједнички француско-руски демарш 13 Бечу у коме је саветована „умереност“ . У том тренутку, овим двема државама није био познат садржај ултиматума датог Краљевини Србији, будући да је Аустро-Угарска његову предају одлагала до завршетка посете Рејмона Поенкареа, не желећи да представницима двеју земаља пружи прилику да се после упознавања са његовим захтевима непосредно договарају о 14 заједничкој акцији у будућности . „Да не би дали прилике Поенкареу и Цару Николи II да се усмено договарају“, написао је српски посланик у Бечу Јован М. Јовановић, „помакнут је и сахат предаје ултиматума 15

у Београду“ . На другој страни Европе, у Великој Британији, министру спољних послова Едварду Греју и водећим политичарима било је од првог тренутка видљиво да ће атентат у Сарајеву присилити АустроУгарску, уколико жели да очува статус велике силе, да реагује одлучно. По њиховом мишљењу, убиство се могло употребити за 12 Наведено према: Исто. 13 Више: Документи о спољној политици Краљевине Србије, књ. VII, св. 2, 1/14. Maj – 22/4 август 1914, 635–637; Н. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, Београд 1977, 48–50. 14 А. Момбауер, Узроци Првог светског рата. Спорења и сагласности, Београд 2013, 18. 15 Ј. М. Јовановић, нав. дело, 23.

34


обрачун са Србијом, али је то истовремено значило опасност од европског рата. Информације о одлучности Хабзбуршке монархије да казни Србију и спремности Немачке да је у томе подржи Едвард Греј је добио 6. јула 1914. године од немачког посланика у Лондону Лихновског. Том приликом, суочен са неизбежношћу сукоба, обећао је да ће учинити све да га „ублажи“, „изглади неспоразуме“ и „спречи олују“. У наредним данима информације сличног садржаја пристигле су из Париза, Рима итренутку Петрограда. Процењујући да се ставови Беча и Берлина у датом тешко могу „омекшати“ директним дипломатским утицајем и да предузете мере могу изазвати ефекат супротан од жељеног, Едвард Греј јесвоју акцију усмерио према Русији, настојећи да је држи по страни од сукоба Беча и Београда. Од владе у Петрограду затражио је стрпљење и разумевање у случају да АустроУгарска покуша да се обрачуна са Србијом. По њему, суздржаност Русије требало је да убеди Немачку да се против ње не припрема напад и тако посредно утиче на смањење подршке мерама које је Беч намеравао да спроведе. Верујући да се подизањем поверења између Русије и Немачке може утицати на умањење помоћи коју Берлин указује Бечу, Едвард Греј је био убеђен да се „узнемиреност“ и реакција Русије могу избећи уколико Аустро-Угарска у својим захтевима према Србији буде разумна. У настојању Велике Британије да дипломатском акцијом и утицајем избегне сукоб ширих размера у који би биле укључене велике силе, судбина Србије налазила се у 16 другом плану и о њој се само посредно размишљало . Информације које су током јула 1914. године пристизале у Лондон нису, међутим, остављале много простора за наду да се велики рат може избећи, иако су се поједини утицајни политичара поуздавали у моћ дипломатије. Премијер Херберт Асквит није веровао да убиство надвојводе Фердинанда може да изазове веће поремећаје у Европи, што га је чинило спокојним. Дејвид Лојд Џорџ, канцелар државне благајне, свестан могућих последица, такође се надао да 17

ће постојећа криза превладана ВинстонуЧерчил, први лорд Адмиралитета, нијебити сматрао да .атентат Сарајеву представља увод у рат, али га је дефинисао као догађај „довољно снажан да све уразуми“. Залажући се за спречавање руско-аустроугарског сукоба дипломатским средствима, увиђао је да су „очи Немачке наједампут засијале нарочитим жаром“, мада је сумњао да ће и Велика Британија бити увучена у рат. Активности Лондона биле су паралисане 16 Д. Живојиновић, Надмени савезник и заменарено српство. Британско-српски односи (1875– 1941), Београд 2011, 323–324. 17 У говору одржаном 17. јула 1914. године Дејвид Лојд Џорџ је изјавио како ће, „иако у спољној политици никада није постојало потпуно плаво небо... тешкоће бити превазиђене“ (Д. Л. Џорџ, Ратне успомене, I, Београд 1938).

35


аустроугарским најавама да Србија мора безусловно и беспоговорно прихватити њен ултиматум, неспремношћу Немачке да сарађује на стишавању кризе, одбијањем Русије да о разрешењу кризе сама преговара са владом у Бечу и избегавањем Француске, па и саме Велике Британије, да се директно уплићу у сукоб док постоји нада да га саме могу решити Аустро-Угарска и Србија. Акција је уследила тек када је свима постао познат садржај аустроугарског ултиматума Србији и 18тиме обелодањено да Беч жели рат, а да га Берлин у томе подржава . Британска штампа такође је од првог дана пратила развој кризе изазване атентатом у Сарајеву, одржавајући различитост политичких мишљења и њихове промене. Утицајни листови (The Morning Post, The Times, The Standard, The Pall Mall Gazette) и други брзо су напустили почетна предубеђења о злочину „смишљеном у Београду“, упућивана из Беча, пишући о аустроугарско-српским односима са више аналитичности и чињеница. Са сваким новим даном јачала је сумња у праве намере Беча. Убиство надвојводе Фердинанда и даље је сматрано „криминалном лудошћу“, али је тежиште извештавања било на „неоснованим оптужбама Беча“ које „читав народ сматрају одговорним“, потом припреми оружане акције и политици АустроУгарске у Босни и на Херцеговини као суштинском узроку кризе. У штампи је било и нескривених упозорења Бечу да не помишља на употребу силе која би угрозила „европски мир“, односно предузимање самовољних и тиранских акција и угрожавање независности Србије. На страницама утицајног The Times-a угледни новинар Хенри Викам Стид предочавао је Бечу да ће, уколико започне рат, а није у стању да докаже личну уплетеност представника Србије у атентат, бити осуђен као агресор и кривац за рат. Британска штампа сматрала је неубедљивим тврдње аустроугарских дипломата о интервенцији против Србије као „локалном рату“ и писала о опасности да АустроУгарска изазове „европски рат“. Када је ултиматум упућен Србији обелодањен, британска је већином констатовала да је АустроУгарска учинила све штојавност је у њеној моћи „да изазове дуги, мрски, европски рат“. У ту сврху, према писању новина, кривотворила је доказе против Србије и настојала да је понизи. Упоредо с овим ставом, британска штампа је задржала подељено мишљење о одговорности Србије за атентат у Сарајеву. Док су једни осуђивали ултиматум као недоличан напад на независност и национално достојанство Србије, „чин агресије“ и изговор „за убиство једног народа“, други су, оптерећени стереотипима и антисловенском осећањима, упозоравали 18 Д. Живојиновић, нав.дело, 325–329.

36


да не треба допустити „да потопимо нашу западну цивилизацију у море крви да бисмо спрали српску заверу“. О Србији су писали као о држави која представља „бесмислицу“ у Европи и земљи која „треба 19 да буде одвучена на сред океана и потопљена“ . Примивши ултиматум, српска влада је увидела какве би последице новонастала криза могла да има у њеним односима са 20 Двојном монархијом . После обављених саветовања, сви владини министри, краљевскина двор, војска и страначка вођства су се да би пристанак аустроугарски захтев да њени сложили полицијски органи одговорне за атентат несметано траже на територији Србије, значио угрожавање државне независности. Осећај да Србији није остављен излаз био је садржан у речима којима је текст ултиматума коментарисао министар Лазар Пачу: „Не остаје ништа друго него да се гине“. Никола Пашић, пак, је са садржином ултиматума упознао и дипломатске представнике савезничких држава у Београду. У првој реакцији влада у Паризу сматрала је „да није згодно што се Србији постављају захтеви, противни њеном достојанству и 21 суверенитету.“ У обраћању руском цару истакнуто је да Аустро-Угарска прикупља војску тренутка на границама Србије и да њензанапад може уследити сваког по истеку рока датог одговор. Уз објашњење да Србији није могуће да се сама одбрани, цару је 22 упућена молба да „пружи што пре своју помоћ“ . Са своје стране, и пре него што је била упозната са садржајем ултиматума, Русија је Србији саветовала да прими све захтеве који су прихватљиви за суверену државу. Први сусрети које је Василиј Штрандман, у чијој су се надлежности налазили послови руског посланства у Београду после изненадне смрти посланика Николаја Хартвига, имао непосредно по уручивању аустроугарског ултиматума са министром финансија Лазаром Пачуом, регентом Александром и Николом Пашићем, потврђивали су да такво расположење постоји и код српских Александар је већ ноћи посетио руско политичара. посланство уРегент Београду, изразивши својеисте „очајање поводом аустријског ултиматума“. Према извештају Василија Штрандмана, регент није видео могућност да одговор српске владе 19 Исто, 319–323, 329–330. 20 Министар финансија Лазар Пачу, који је у одсуству Николе Пашића, међу првима био упознат са текстом ултиматума на следећи је начин обавестио страна посланства: „Српска влада није донела никакво решење, јер сви министри нису у Београду, али већ сада могу рећи да су захтеви такви, да их у целини не може примити ниједна српска влада“. Наведно према: Ј. М. Јовановић, нав. дело, 25. 21 Исто, 27. 22 Цитирано према: исто, 26.

37


буде позитиван. По мишљењу Николе Пашића, ултиматум се није могао примити, нити смео одбацити, али се морало прихватити све што није понижавало достојанство државе. Сви политичари са којима се руски отправник послова тих дана срео изражавали су наду да ће Русија заштитити Србију и у томе видели једину наду за спас, о чему је он обавестио Петроград. Исто је учинио и регент Александар Карађорђевић. Извештавајући руског цара о приспећу аустроугарског ултиматума и молећи помоћ, показао је спремност да Србија у одговору уважи сваки саветзаПетрограда. „Захтеви у аустроугарској ноти понижавају сасви м излишно Србију и не слажу се са њеним достојанством независне државе“, писао је регент. „Ми смо вољни примити аустроугарске захтеве који су у складу са положајем независне државе, а и оне које би нам 23 саветовало Ваше Величанство .“ У првим реакцијама званичног Петрограда на садржај ултиматума 24 истицана је његова увредљивост и апсурдност . Министар Сазонов је веровао да је европски рат неизбежан. Штавише, у разговору са аустроугарским послаником, вођеним 24. јула, довео је у питање намере оних који су ултиматум инспирисали и писали. По његовом убеђењу, садржај ултиматума нијеали могао зашти тити Аустро-У гарску од „роварења“ српских националиста, је могао да произведе несагледиве последице. Из тих разлога саветовао је да Беч, уколико жели решење постојећег проблема, повуче ултиматум и измени његову форму . Истог дана, на седници владе реферисао је о аустроугарском ултиматуму, означавајући га неприхватљивим. Том приликом влада у Петрограду донела је следеће закључке: 1) заједно садругим државама захтевати продужење рока за одговор како би велике силе билеу могућности да се упознају са документима о атентату у Сарајеву; 2) саветовати Србији да се у случају да није у могућности да се својим сопственим снагама одбрани од агресора, не супротставља, већ изјави дасе покорава сили 23 Н. Б. Поповић, Србија и царска Русија, 85–86. Сећајући се првог разговора, који је у касним вечерњим сатима, убрзо после предаје ултиматума, водио са престолонаследником, Василиј Штрандман је записао како је Александар Карађорђевић најпре рекао да Беч „привлачи“ то што су Срби „сами и слаби“, а одмах потом питао шта ће „учинити Русија“. У дискусији коју су потом повели, Василиј Штрандман је саветовао да телеграм Николају II, молећи помоћ, потпише сам престолонаследник, а не стари краљ. По његовом мишљењу, цар га је познавао и волео, па би његов апел могао имати „јачи одјек“ него краљев. „Господин Император“, закључивао је, „није тек онако казао директору Пажевског корпуса, када сте у њега ступали, да се према Вама односи као према Његовом сину“ (В. Штрандман, Балканске успомене, Београд 2009, 299–301). 24 Према тумачењу Јована М. Јовановића, „Русија је одмах, озбиљно наљућена ултиматумом, покушала да разбије обману Аустро-Угарске, којом је хтела да увери свет, да је рат против Србије само једна мера предохране, а не завојевања. Русија је прозрела намеру Аустро-Угарске и Немачке да Русију, пре него буде војнички готова, онеспособе у Европи и на Балкану“ (Ј. М. Јовановић, нав. дело, 27).

38


и своју судбину предаје одлуци великих сила. Министар Сазонов је о наведеним закључцима упознао српског посланика у Петрограду Спалајковића, а овај је телеграмом известио Николу Пашића, прећутавши други део закључка руске владе. У вечерњим сатима, 24. јула 1914. године, Сергеј Сазонов је преко посланства у Београду обавестио Николу Пашића да би рат могао бити избегнут уколико би се српска влада обратила Великој Британији за посредовање. Такође, саветовао је даисе дипломатским путем са ситуацијом владе у Паризу, Риму Букурешту. Николи Пашићу послата јеупознају и потврда да је Русија неће напустити, а са ставом да Руско царство неће презати „од ризика рата“ упознати су и дипломатски представници Велике 25 Британије, Аустро-Угарске и Немачке у Петрограду . Од енглеског посланика тражено је да преко своје владе утиче на меродавне кругове у Бечу са циљем да Аустро-Угарска „умири своје 26 захтеве“ . Суочен 24. јула 1914. године са садржајем ултиматума упућеног Србији, Едвард Греј је записао како је то био „најужаснији документ“ који је икада „упућен једној независној држави од стране друге“. Истог дана с његовим је текстом упознао чланове владе. Сматрао је да би Србија, када би „примила такве услове, престала... да буде независна“. тога, веровао да 27 ће опасност од европског рата постати сигурна Осим „ако Аустрија уђе у је Србију“ . По мишљењу Винстона Черчила, ултиматум је био тако састављен да је било немогуће „да ће га икаква савремена држава на свету прихватити или да ће нападач 28 бити задовољан, ако би га прихватила и поред највећег унижења. “У реакцијама које су уследиле наредних дана, премијер Херберт Асквит је смaтрао „да је Србија капитулирала у најважнијим питањима“, али је сумњао да ће Аустрија прихватити понуђене преговоре, пошто је 25 Н. Б. Поповић, Србија и царска Русија, 85–87. 26 Ј. М. Јовановић, нав.дело, 26. 27 Исто. 28 Вест о аустроугарском ултиматуму Србији стигла је у тренутку када се у парламенту Велике Британије решавало ирско питање и одлучивала политичка будућност Уједињеног Краљевства. „Дискусија се завршавала без икаквог закључка“, записао је Винстон Черчил, „и чланови Министарског савета спремали су се да се разиђу када је сер Едвард Греј, одмереним тоном свога гласа, почео да чита један документ, који му је управо тога часа био донесен из Министарства спољних послова. То је била аустријска нота Србији. Он је већ неколико минута читао или говорио, а мој мозак још је притискивала досадна и невероватно заморна расправа која је тек била закључена. Сви смо били уморни; али, постепеним ређањем реченица једне за другом, почеше да се стварају у мојој свести утисци сасвим другачије природе. Ова нота је очигледно била ултиматум; и то врста ултиматума каквог, по начину како је састављен, није било у савременој историји. У току даљег читања изгледало је апсолутно немогуће да ће га икаква савремена држава на свету прихватити или да ће нападач бити задовољан, ако би га прихватила и поред највећег унижења. Пред овом ситуацијом ишчезавале су у маглама и бурама Ирске парохије Ферманаха и Тајрона. Почела је одмах постепено да пада и да се шири једна чудна светлост по мапи Европе“ (В. Черчил, Светска криза 1911–1918, I, Београд 1936, 172; А. Раковић, Југословени и Ирска револуција 1916–1923, Београд 2009, 30–31).

39


одлучила да је до краја понизи. Предвиђајући да ће Русија ступити у одбрану Србије и да ће тим чином наступити катастрофа, ултиматум је сматрао „најзначајнијим догађајем у европској политици у 29 протеклим деценијама .“ Британски суверен Џорџ V процењивао је да се свет налази „на ивици општег европског рата“, али је и изражавао наду да ће Велика Британија „сачувати неутралност“. У датим околностима Едвард Греј је настојао да обезбеди сагласност Русије и принудистране Србију приволи да прихвати аустроугарске захтеве, спора а две супротстављене на преговоре и решавање мирним путем. Основни „принцип“ који је заступао сводио се на став да велике силе не треба да се уплићу све док је спор Аустро-Угарске и Србије „ограничен“. Политика коју је очајнички водио требало је да владу у Петрограду убеди да заузме „уздржан став“ како би био избегнут аустроугарско-руски сукоб. Чињеница да су руска и француска влада биле сложне у ставу да Аустро-Угарској не треба допустити да атентат користи као повод за уплитање у унутрашње послове Србије и да су и од Лондона захтевале солидарност, још више је компликовала позицију Велике Британије. У таквим околностима, један од примарних циљева Министарства спољних послова није више био спор Аустро-Угарске и Србије, већ одлучивања“ начин да се смишљеном политиком истовремено очувају „слобода Лондона, европски мир и Тројни споразум. Да би у томе успео, Едвард Греј је апеловао на четири европске силе (Немачку, Француску, Италију и Велику Британију) да ради ублажавања захтева и избегавања рата заједно иступе у Бечу и Петрограду. У том контексту од Немачке је захтевао да затражи од Беча да не жури са оружаном акцијом. По његовом мишљењу, то је била последња прилика да се избегне сукоб Тројног савеза и Тројног споразума. У исто време док се грозничаво трагало за начином који би обезбедио заштиту виталних британских интереса, за високе британске чиновнике није било сумње да је ултиматум променио природу читавог спора да више „није у питању Србија“,диктатуру већ „сукобу Европи између Немачке која јеинастојала да наметне политичку и сила које су желеле да то спрече.“ Из тих разлога Лондон није био спреман да прихвати идеје, сугерисане преко немачког амбасадора Лихновског, о ограниченом „локалном рату“ између Аустро-Угарске и Србије. У Министарству спољних послова нису веровали у могућност 29 Херберт Асквит је у својим коментарима записао да су Аустријанци „најглупљи народ у Европи, пошто ће њихов брутални поступак допринети да већина света закључи да је у питању случај у коме једна велика сила намерава самовољно да понизи једну малу земљу“. Сам ултиматум оценио је као „увредљив и понижавајући“, сумњајући да га Србија може прихватити и на њега одговорити у року од 48 часова (Д. Живојиновић, нав. дело, 335–336).

40


контролисања таквог једног рата, тим пре што су били свесни да прихватање тачке 5 ултиматума значи „крај Србије као независне државе“. У кратком року датом Србији за одговор видели су намеру да ради очувања мира буде онемогућено посредство великих сила. Лондон због свега тога није заузео јасан став о потезима које ће повући уколико Аустро-Угарска не прихвати одговор Србије и одлучи се за рат. Иако је Министарство спољних послова саветовало српској влади да одговори „помирљиво у умереном духу“, са било је јасно да се она према оптужбама мораиодносити у складу сопственим 30 интересима . Саветујући умереност, велике савезничке силе нису Србији ограничавале слободу у формулисању одговора. Ипак, у тренутку када је 25. јула председник владе предавао помирљив одговор аустроугарском посланику, Краљевина Србија није знала на колику ће подршку савезника моћи да рачуна у случају рата с Аустро-Угарском. Истовремено, српски одговор на понижаваујући ултиматум изненадио је све. Чак и по мишљењу немачког цара, био је помирљив до мере да је могао бити прихватљив за владу Аустро-Угарске. Вилхелм II је напомињао да тиме „нестаје повод за рат“ и да он сам, после таквогразвијали одговора,у никада би „наредио мобилизацију“. Догађаји су се, међутим, сасвим не супротном смеру. Русија је 25. јула 1914. године издала тзв. „Владино саопштење“ којим је још једном указала да у потенцијалном сукобу Аустро-Угарске и Србије не може остати по страни. Истог дана, министар Сазонов обавестио је британског министра спољних послова Едварда Греја „да Русија не може допустити да Аустрија смањи Србију ипостане надмоћна сила на Балкану“, те да је спремна, уколико буде подржана од Француске, да прихвати све ризикерата. Приликом сусрета са царем Николајем II, као основни циљ аустроугарског ултиматума навео је уништавање Србије и нарушавање политичке равнотеже на Балкану. У исто време био је убеђен да ће у предстојећем сукобу Велика Британија бити на истој страни као и Русија, јер им је заједнички циљ било спречавање аустроугарске и немачке хегемоније Балкану и одржање нарушене политичке равнотеже у Европи. Русканастрана била је веома задовољна одговором који је Србија дала на ултиматум Аустро-Угарске, сматрајући да он „премаша“ сва очекивања. У складу с тим, Русија је наставила своју активност на изналажењу мирног решења. Петроград је предлагао да се цео спор АустроУгарске и Србије преда Међународном арбитражном суду у Хагу, нудећи као резервну варијанту аустро-ру ске преговоре,вођене на основисрпског одговора 31 на ултиматум, али је Беч одбио оба предлога . Дан по предаји српског одговора на аустроугарски ултиматум, посланик Спалајковић известио је 30 Исто, 330–332. 31 Н. Б. Поповић, нав. дело, 88–90.

41


владу у Београду да је Русија „решена да иде до краја и изврши историјско дело“32. Вест о издатом наређењу о мобилизацији око 1,7 милиона војника стигла је у Београд 27.јула 1914. године, два дана попредаји српског одговора на ултиматум. Истог дана примљенје и охрабрујући телеграм руског цара. Одговарајући на апел српског престолонаследника, Николај II је написао: „Ваше Краљевско Височанство, обративши ми се у изузетно тешком тренутку, нисте се преварили у осећања која гајим према Вама и у моје срдачно расположење према српском народу. Садашње стање како ствари моју најозбиљнију пажњу и моја Влада улаже све напоре бипривлачи се садашње потешкоће уклониле. Не сумњам у то да ће Ваше Височанство и Краљевска Влада прожети жељом да се тај задатак олакша и да неће пренебрећи ништа што би довело до решења које би, уз очување достојанства Србије, омогућило да се спрече ужаси новог рата. Док год постоји и најмања нада у избегавање крвопролића, сви наши напори морају бити управљени ка том циљу. Ако, пак, упркос нашим најискренијим жељама у томе не успемо, Ваше Височанство може бити убеђено у то да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна 33 према судбини Србије. “

С обзиром на регентову одсутност из Ниша, који је већ постао привремена српска престоница, Василиј Штрандман је дешифровану историјску поруку цара предаосам Николи Пашићу. „Без обзира на врло рани час“, руског сећао се, „Пашића већ затекао у његовом слу жбеном кабинету. Прочитавши на брзину телеграм, он се, како ми се учинило, у први мах скаменио, а затим га је обузело ванредно узбуђење. Прекрстио се и казао: ’Господе, Велики Милостиви Руски Цар’. Устао је из фотеље, пришао ми, загрлио ме и изљубили смо се. Из очију су му текле сузе. Такво испољавање душевне потресености човека, чији је цео живот био тешка школа самосавлађивања и уздржаности и који се у прошлости више пута суочавао са смрћу, може послужити као доказ колико је велика његова душевна напетост током протеклих дана, јер је на коцку био стављен опстанак његове вољене и драге Србије. Телеграм Његовог величанства императора је пружио не само наду него и потврду 34

исправности Русију. “ Захвалан чврстог регентовослањања одговор на примљен је крајем истог дана. Обраћајући се Николају II, Александар Карађорђевић је истакао: „Дубоко дирнут телеграмом којим је Ваше Величанство изволело да ме јуче обрадује, журим да Вашем Величанству од свег срца изразим захвалност. Молим Ваше Величанство да буде уверено да су срдачни односи које Ваше Величанство испољава према нашој земљи за нас особито драгоцени и да нам испуњавају душе надом 32 Исто, 90. 33 Наведено према: В. Штрандман, нав. дело, 327–328. 34 Исто, 328.

42


да је будућност Србије, која је постала предмет благонаклоне заштите Вашег Величанства, обезбеђена. Тешка времена не могу да не ојачају везе дубоке оданости којима је Србија повезана са Светом словенском Русијом, а сви Срби заувек ће сачувати осећања вечите захвалности за помоћ и заштиту Вашег Величанства.“ Потписујући ове изразе препуне узбуђења и захвалности, регент је једноставно написао: „Александар“35. Размењена преписка тоном и садржином превазилазила уобичајену несумњиво дипломатскујекомуникацију. Обе стране биле су под утиском сазнања да се ради о доношењу одлука и прихватању обавеза велике историјске важности, а српска и незадрживим емоцијама зато што је моћна православна заштитница није незаштићену препустила аустроугарском и немачком нападу. Мада су искусни српски политичари и државници знали да су конкретни интереси Русије, везани за Балкан, мореузе, контролу путних праваца који повезују Европу са Блиским истоком, а напокон 36 и сам Цариград , прикривани традиционалним тумачењима о њеној бризи за мале словенске народе, захвалност и олакшање били су безмерни. Без обзира на мутне представе о могућој дужини трајања рата ине страдањима ће га неминовно пратити, чинило се да његов исход може битикоја другачији него победнички. С друге стране, Велика Британија је предлагала да се спор реши за конференцијским столом и тако обузда неконтролисано ширење кризе. Лондон је морао бити задовољан одговором који је пружила Србија, али не и ставом Беча и пропашћу покушаја да се на основу српског одговора на ултиматум поведу преговори. Искуство британске дипломатије говорило је да ће се догађаји одвијати ланчано, великом брзином, без могућности да буду контролисани. Вести које су стизале са Балкана биле су за Лондон „врло рђаве“. Едвард Греј је страховао од европског рата, настојећи да убеди Русију да прекине своју мобилизацију и тако у последњем моменту избегне сукоб са АустроУгарском и Немачком. Његови потчињени предвиђали су на да Србију. Русија не може хладнокрвно посматрати аустроугарски напад Остајање великих сила по страни док Аустро-Угарска „не угуши Србију 37“ сматрао је „злочиначким делом“. После дуге уздржаности и настојања да се криза не шири, реакција Велике Британије уследила је тек када је Немачка повредила неутралност Белгије. Јер, како није имала конкретне интересе у Србији, њено јавно мњење тешко би прихватило да у рат закорачи због балканске државе. 35 Наведно према: исто. 36 Више: М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914, Београд 1973, 39–41. 37 Д. Живојиновић, нав. дело, 330–344.

43


Будући да се оваквим развојем догађаја могло очекивати учешће 38 великих савезничких сила , када су мобилисани војници кретали на фронт, испраћани музиком и искићени цвећем, а регент Александар на свечаном отварању Народне скупштине у Нишу, 30. јула 1914. године, читао престону беседу, свако помињање савезника, нарочито Русије и њеног цара, изазивало је громогласно одобравање и одушевљене повике. Говорећи о односу великих сила према започетом рату, сам регент саопштење је „пре свегацара подвукао осећања која инспиришу милостиво Николаја II да Русија ни у ком Русију случајуи 39 неће оставити Србију на цедилу. “ Радост због још једног савезништва са Русима и њиховим великим царством потврђивала је мишљење кнеза Николаја Трубецког, новог руског посланика у Србији од јесени 1914. године. Пишући о времену које је претходило увођењу Европе у Велики рат, тачније аустрофилској политици краља Милана Обреновића након Санстефанског уговора и Берлинског конгреса, он је сматрао како „ова линија никада није била популарна у Србији“. По његовим речима, „зближавање са Аустријом могло је бити само глас разума, не срца. С друге стране, упркос озбиљним разлозима за огорчење због руске дипломатије, српскитоком сељак наставио је да 40 верује у Русију. “ Мада ово велико поверење рата није било значајније угрожено, Србију су већ током 1914. године чекала многа искушења проистекла из себичности политике савезника, међу којима ни Русија није била изузетак. 38 По речима британског премијера Лојда Џорџа, „Русија је ушла у рат, примивши на се све страхоте рата, да – верна својој традиционалној политици протектората над малим сродним јој народима – заштити Србију од завере сковане противу њене независности. Та часна жртва увукла је не само Русију, већ и Француску у рат.“ Не отварајући питање стратешке угрожености Велике Британије и Француске, изазване амбицијом Немачке да освоји светску моћ, Лојд Џорџ је њихов улазак у рат образлагао искључиво часним побудама. Јер, „Француска, верна условима свога уговора са Русијом, пришла је овоме Савезнику у једној распри, која није била њена сопствена. Њено, пак, ритерско поштовање уговорних обавеза изазвало је дрску инвазију Белгије, а уговорне обавезе Велике Британије према тој малој држави гурнуле су и нас у рат“ (Грађа о стварању југословенске државе (1. I – 20. XII 1918), пр. Д. Јанковић и Б. Кризман, том I, Београд 1964, 13–14). Беч и Берлин такође су рачунали с тим да се рат неће ограничити на Балкану. „Ми смо били свесни“, истакао је немачки канцелар у говору пред Рајхстагом, само неколико дана по аустроугарској објави рата Србији и укључивању других држава, „да ће ма каква војничка акција против Србије изазвати непосредну интервенцију Русије, као и да ће нас, према нашим обавезама, увући у рат“ (Наведено према: Ј. М. Јовановић, нав. дело, 32–33). 39 В. Штрандман, нав. дело, 329. 40 „Све грешке наше Владе ишле су на рачун немачког утицаја“, додавао је кнез Трубецки. „Сама Русија успела је да сачува свој утицај. То се нарочито показало у време Српско-бугарског рата 1885. године. Када је српска војска била разбијена на Сливници, Аустрија је зауставила напредовање бугарских трупа. У то време аустријски посланик у Београду био је гроф Кевенхилер. У својим успоменама он са огорчењем примећује да се, када је у Београд стигла вест о заустављању бугарских трупа на улицама певало ’Боже, Цара храни’“ (Г. Николајевич Трубецки, Рат на Балкану 1914–1917. и руска дипломатија, Београд 1994, 75).

44


Све време трајања рата њен положај као међународног чиниоца и сврставање уз земље Антанте угрожавало је непризнавање савезничког статуса. У тренутку када је примила објаву рата, имала је само два формална савезника: Црну Гору и Грчку, са којима је регулисала уговорне односе важеће и у случају рата, док је веза са Русијом представљана као „тесна сарадња“. Једино је Црна Гора, међутим, била спремна да испуни савезничке обавезе. Прелазећи преко дотадашњих спорова и краљ осталог Никола истакао: је у прокламацији одобјавила 25. јула (6.династичког августа) 1914.ривалства, године између „Аустрија је нашој драгој Србији рат, објавила га нама, објавила га је српству и цијелом Словенству. Нашу праведну ствар узела је у заштиту моћна Русија, представница великога Словенства и наша вјековна заштитница, са својим просвијећеним савезницима. Крв се већ лије на Дунаву, Сави и Дрини. Лије се на границама наше моћне заштитнице Русије и њене савезнице Француске, па сад тко је јунак на41“оружје! Став Грчке био је умногоме другачији, будући да је, тумачећи да се чл.1. Војне конвенци је са Србијом односи једино на пружање помоћи у случају напада који би 42 извела Бугарска, прогласила неутралност . Овакво стање потрајало је током целог рата. Иако се Србија уз натчовечанске напоре борила да одбрани државну везујући судбину за победу чланица Антанте, великенезависност, силе нису прихватале упорне покушаје Николе Пашића да јој званично буде признат статус савезничке земље. Овоме се доследно противила и највећа српска заштитница – Русија, чији су представници сматрали „да Србија, без обзира на њене војне успехе, нема још положај велике

41 Б. Петрановић, М. Зечевић, Југославија 1918–1988, тематска збирка докумената, Београд 1988, 34–35. 42 Идеја о склапању српско-грчког савеза потекла је од српске владе августа 1912. године, као последица потписивања бугарско-грчког уговора. Грчка је одмах ставила до знања да уговор одбрамбеног карактера може важити само ако је у питању Турска, али не и Аустро-Угарска. С обзиром на то да је Београду био потребан споразум који би Грчку обавезивао да брани Србију, после дугих преговора у Атини је 5. маја 1913. године потписан Протокол о закључењу уговора о савезу између Србије и Грчке, а 14. маја у Солуну и Војна конвенција. Текст Војне конвенције, која је предвиђала заједничку одбрану у случају да нека од потписница „буде нападнута од треће силе“, јасно је у свом чл. 1 говорио да се под „трећом силом“ подразумева Бугарска. Другим речима, Грчка није прихватила српско становиште о потреби пружања војне помоћи и у случају аустроугарског напада. Протоколом је иначе било предвиђено да Уговор о пријатељству и одбрамбеном савезу буде потписан за 20 дана. Како се то није догодило у предвиђеном року, преговори су настављени. Србија је током тог процеса покушала да промени садржај чл. 1 Војне конвенције, предлажући да добије и антиаустроугарски карактер. Представници Грчке су у коначном тексту прихватили српски предлог који је гласио: „У случају рата између једне од савезничких држава и неке треће силе, који је отпочео под условима предвиђеним Уговором о савезу између Грчке и Србије, или у случају изненадног напада јачих снага, најмање две дивизије – бугарске војске против грчке или српске војске, две државе, Србија и Грчка, обећавају једна другој узајамну војну помоћ, Грчка свим својим копненим и поморским снагама, а српска свим својим копненим снагама“. Почетком Првог светског рата ове су уговорне обавезе различито тумачене у Београду и Атини (М. Милошевић, Србија и Грчка 1914–1918. Из историје дипломатских односа, Београд 1997, 15–18; С. Скоко, Други балкански рат 1913, Београд 1913, 196–205).

45


државе и да би њено приступање у блок Антанте пореметило ионако 43 већ ’отежан саобраћај међу великим силама’“ . Један од такође важних проблема чинио је стални недостатак новца. Финансијске потребе за вођењем наметнутог рата Србија је покушала да задовољи код своје емисионе банке, користећи сва средства дозвољена Законом о продужењу повластица Народне банке из 1908. године. Међутим, како последице Балканских ратова нису биле саниране, а да притом је започео нови рат, Министарство финансија није успело прикупи више оди58% планираних прихода. Истовремено, показало се да ни савезници нису били спремни да финансијски подрже Србију. Материјална средства дата 5% зајмом из 1913. године у висини од 250 милиона франака у злату и намењена сређивању прилика насталих Балканским ратовима нису била довољна да покрију трошкове које је донео улазак у рат. Никола Пашић је непосредно по уручењу ноте од 28. јула 1914. године наложио Миленку Веснићу, посланику у Паризу, да од француске владе затражи финансијску помоћ. По мишљењу министра финансија, међутим, „тај издатак није био предвиђен у буџету за текућу годину“, због чега је Француска одбила да одобри зајам Србији и тако финансијски подржи ратниизвршио напор. Одлука није промењена ни након притиска који јењен на Сенат утицајни Жорж Клемансо. Веће разумевање за ситуацију у којој се нашла Србија наступило је тек после 3. августа 1914. године и немачке објаве рата Француској. Потреба да има поузданог ратног савезника утицала је на владу Француске да по хитном поступку одобри зајам Србији у износу од 44 100 милиона француских франака у злату . Напокон, Балканско ратиште је од почетка војних дејстава сматрано периферијом сукоба, поготово с обзиром на уверење да ће рат бити решен у неколико одлучујућих битака између милионских армија на главним фронтовима. Како је, пак, време одмицало и како је уместо „кратког рата“ дошло до застоја у војним операцијама, добило је на зараћених значају и постало предмет пажљивог посматрања анализа свих страна. Савезнички војни стручњаци били ису убеђени да има сврхе војнички подржати Србију, али су током првих месеци рата врховне команде сила Антанте биле заокупљене стањем на сопственим ратиштима. Према њиховим проценама стања на фронтовима, требало је спречити свако „расипање“ војних ефектива. 43 Ђ. Станковић, нав. дело, 63–74; Видети и: М. Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, књ. 2, Београд 1989, 667–839; Д. Живојиновић, нав. дело, 317–454; Д. Живојиновић, У потрази за империјом. Италија и Балкан почетком ХХ века, Београд 2013, 15–118; Д. Живојиновић, У потрази за заштитником. Студије о српско-америчким везама 1878–1920. године, Београд 2010, 155–464. 44 Б. Кршев, Финансијска политика Југославије 1918–1941, Нови Сад 2007, 172–175.

46


Из тих разлога је и изостало упућивање савезничких војних јединица на Балкански фронт. Уз све наведено, постојали су разлози политичке природе, који су онемогућавали да трупе Антанте буду ангажоване на Балкану. Будући да у складу са сопственим конкретним интересима ни једна савезничка држава није могла своје војне јединице упутити на балканско ратиште без сагласности или учешћа осталих чланица Антанте, у европским престоницама превладало је уверење да треба укључити трупе неутралних балканских држава. Такви ставови најдиректније су погађали интересе Србије. Управо из тих разлога она је од почетка рата била изложена сталним савезничким захтевима да део територије, пре свега области припојене Балканским ратовима, уступи Бугарској, ради њеног придобијања на страну Антанте. Бугарска је сматрана важном земљом за обе војне коалиције, не само на Балкану већ и у њиховим ширим плановима. На једној страни, сматрали су је својеврсним стратешким коридором који спаја Србију, а тиме и западне савезнике, са Русијом. Подједнако важно било је привлачење Бугарске и стога што би њена одлука утицала на опредељивање Румуније и других држава у региону. Русија је већ на почетку рата настојала да на основу територијалних компензација обезбеди војну подршку Бугарске, чија је влада 1. августа 1914. године потврдила ранију одлуку о неутралности. Бринући првенствено о Босфору, Дарданелима и Цариграду, а преко ових важних стратешких тачака и за Бугарску, као географски најближу државу, Русија је дан раније, 31. јула, понудила Краљевини Србији да посредује при обнављању војног савеза са Бугарском. Основни услов био је да се Србија одрекне Македоније, ослобођене од турске власти у Балканским ратовима. Неколико дана касније, 5. августа, убрзо по уласку у рат, Русија је много одлучније захтевала да српска страна што пре прихвати поднети предлог о хитном отклањању свих неспоразума и измирењу са Бугарском. По мишљењу министра Сазонова, активну помоћ Бугарске у борбама са Аустро-Угарском требало је компензовати делом територија до линије Крива Паланка – Охрид (са Стругом), а за „пријатељску неутралност“ уступити Штип, Радовиште и територију до Вардара. Тим предлогом Русија се обавезивала да на крају рата подржи Србију у реализацији њених „народних идеала“. Истовремено, министар Сазонов је тражио да учињеним територијалним уступцима Србија допринесе остварењу „животне жеље“ Русије да постигне свесловенско братство и трајно пријатељство Срба и Бугара. У Петрограду је постојало убеђење да је то једини начин да у блиској будућности буде избегнут војни слом Србије, а балканско питање решено без учешћа савезника и у складу са интересима Русије. Вршећи притисак на Николу Пашића, Сергеј

47


Сазонов је лако заборавио пламене изјаве о одбрани словенске браће, поручујући да је Русија „ушла у рат ради заштите Србије.“ Следствено томе, од ње је тражено да без много размишљања и одуговлачења 45 поднесе одређене жртве . Учињеним руским захтевима тако је већ првих дана рата започела дуга и мучна историја савезничких притисака на Србију да се, зарад прикључења Бугарске Тројном споразуму, одрекне Македоније, сводећи територијалну са Грчком уски појас земље. За самог Николувезу Пашића, руски на план није био македонске реалан. По мишљењу овог искусног политичара, доброг зналца политичких прилика у окружењу, владајући кругови у Бугарској, озлојеђени поразом у Другом балканском рату и подстакнути општим националним расположењем, настојали су да прву повољну прилику искористе за војни реванш Србији и преотимање Македоније. Ипак, да би удовољио савезницима, у одговору датом 6. августа 1914. године српски председник владе је наговестио спремност Србије да Бугарској, у замену за „благонаклону неутралност“, на крају рата и уз сагласност савезника, уступи Штип и Радовиште са територијом од Брегалнице до Градешке планине. Осим тога, сматрао је да уступке 46

треба да победе учине и на Румунија и Грчка, ана неСрбију само Србија . Бугарској препусти део После Церу, притисци да територија задобијених у Балканским ратовима унеколико су ослабили, али не и престали. Већом упорношћу обновљени су почетком новембра 1914. године, чему су допринели улазак Турске у рат на страни Централних сила и истовремено повећање стратешког значаја Бугарске за оба супротстављена табора. Већ 4. новембра 1914. године, министар Сазонов је као компензацију нудио Софији део Тракије до линије Енос – Мидија, за учешће у рату саТурском, и део Македоније до линије Крива 45 Ђ. Станковић, нав. дело, 125. Мада је и сам, за разлику од Николаја Хартвига и Василија Штрандмана, сврставан међу бројне и веома утицајне бугарофилске кругове у руском државном врху и дипломатији, кнез Трубецки учинио је ретко признање: „Бугарска је била вољенона чедо, Србија пасторче“ (Г. Николајевич Трубецки, нав.уступцима дело, 30). Без обзира такав став, наше био језанемарено непоколебљиви присталица идеје о територијалним које је Србија требало да дâ Бугарској како би ова земља била придобијена за улазак у рат на страни сила Тројног споразума (Антанте). Заступао ју је и пре поласка из Русије, а у Србији упорно истицао, пред меродавним српским чиниоцима и пред европским дипломатама. 46 Више: Ђ. Станковић, нав. дело, 54–60; 125–171; Ј. М. Јовановић, Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, књ. друга, Београд 1929, 80–104; Ж. Аврамовски, „Опредељење Бугарске за Централне силе у Првом светском рату“, у: Југословенско-бугарски односи у XX веку, зборник радова, I, Београд 1980, 61–99; Н. Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, стр. 140–146; Н. Поповић, „Антанта и српско-бугарски односи у Првом светском рату“, у: исто, 101–125; Ж. Аврамовски, „Бугарске претензије за анексију делова Косова у Првом светском рату (1915–1916)“, у: исто, II, Београд 1982, 119–151; Ж. Аврамовски, Ратни циљеви Бугарске и Централне силе 1914–1918, Београд 1985; Ђ. Станковић, „Никола Пашић и покушај обнављања балканског савеза августа 1914. године“, Југословенски историјски часопис, 1–2/2001, 171–181; Ђ. Станковић, Никола Пашић. Прилози за биографију, Београд 2006, 433–450.

48


Паланка – Охрид, као уступак за војне акције које би бугарске трупе водиле заједно за српском војском. Наведене понуде ипак нису биле довољне да Бугарска промени став о неутралности и уђе у рат на страни сила Антанте. У исто време, поред тешке ситуације на фронту, ни српска влада није била спремна науступке. Након победе у Колубарској бици дипломатска активност савезника на увлачењу Бугарске у рат је на неко време опала, а самим тим и притисци које су савезници вршили на Србију. Међутим, захтеви Русије послужили су током наредних ратних месеци као основа на којој су и друге савезничке државе дипломатски притискале Србију, тражећи уступке који би задовољили Софију и утицали на њену одлуку да ступи у рат против Централних сила. Преговори које су савезници водили са Италијом и Румунијом такође су обухватали територије насељене Јужним Словенима – источну обалу Јадрана и Банат, али су текли мимо консултовања српске владе. Руски министар иностраних послова Сазонов већ је 7. августа 1914. године, у замену за улазак у рат против АустроУгарске, нудио Италији Трст, Трентино и положај хегемона на Јадранском мору. Како се у том тренутку није могло са сигурношћу предвидети ко ће из започетог рата изаћи као победник, Рим се двоумио којој страни да се приклони. Из тих разлога, влада Италије је у одговору од 13. а вгуста 1914. године истакла да се неће придружити ратном напору Аустро-Угарскке и Немачке и да ће у насталим околностима остати неутрална. Таква одлука појачала је позиције Италије и пружила могућност њеној влади да отпочне преговоре са свим стра нама у сукобу. Критеријуми за одлучивање били су веома једноставни, заснивајући се на томе „ко ће више 47 дати“ и ко има „веће шансе“ да из рата изађе као победник . Суштински, Италији је највише одговарало да се рат заврши з натним слабљењем Хабзбуршке монархије, али и да у послератној Европи буде успостављања равнотежа моћи и утицаја великих сила. Када је у питањуобалом Балкан,Јадрана, имала једефинитивно нескривене намере да целим загосподари источном овлада Јадранским морем и претвори га у италијанско језеро, остварујући доминацију на балканском простору. Испуњење наведених циљева сугерисало је да највише може добити приступајући Антанти и ангажујући се у рату против Аустро-Угарске. 47 И поред тога што је формално имала уговор о савезу са Централним силама, Италија је 3. августа 1914. године прогласила неутралност (Д. Живојиновић, У потрази за империјом. Италија и Балкан почетком ХХ века, 15–28; Д. Шепић, „Српска влада, Југославенски одбор и питање компромисне границе с Италијом“, Југословенски историјски часопис, 3/1964, 37–55; Д. Шепић, Италија, савезници и југославенско питање 1914–1918, Загреб 1970).

49


Изјаве руског министра Сазонова од 14. септембра 1914. године о уступцима које би требало дати Србији у Босни и Херцеговини, Далмацији и Албанији, узнемириле су Рим. Могућност да делом јадранске обале загосподари јака словенска држава Италија је сматрала опасношћу по своје виталне националне интересе. Из тих је разлога учешће у рату на страни Антанте почела да условљава потребом отклањања могућности изласка Србије на Јадранско море, формирања југословенске државе и присуства Русије наЂулијано Балкану. Већ крајем септембра, министар иностраних послова Сан тражио је од савезника, у случају укључивања у рат и победе, припајање свих италијанских провинција у оквиру Аустро-Угарске, од развођа Алпа па до Кварнера, друге територијалне добитке и 48 запоседање стратешки важних тачака у Далмацији и Албанији . Два месеца касније, Италија је почела припреме за улазак у рат на страни Антанте, а нови министар иностраних послова Сонино настојао је да искористи ситуацију у којој је савезницима изгледало да би привлачење Италије било од одлучујуће важности за промену равнотеже на ратиштима. Њени покушаји да „што скупље прода своју сарадњу“, подразумевали су проширивање територијалних захтева. Италијанско потраживање целеЈадрана Истре, иДалмације до излаза реке Неретве, острва дуж целе источне обале редуковање Србије и Црне Горе само на простор јужног дела Јадранског мора, директно је 49 угрожавало Србију . Средином септембра 1914. године, после почетних успеха савезника на сва три фронта и наде да ће силе Антанте остварити брзу победу без помоћи нових савезника, руска дипломатија представила је пројекат послератног уређења Европе. Према плану који је предвиђао уништење Немачке, преуређење Аустро-Угарске на тријалистичкој основи и руско запоседање Галиције, сматрала је да Србија треба да добије Босну и Херцеговину, Далмацију и северну Албанију. Део Македоније који је задобила после Другог балканског ратаВалоне, био би препуштен Бугарској. Грчкој би припалаплан јужна Албанијаје без која би била дата Италији. Наведени доживео извесне промене после уласка Турске у рат на страни Централних сила. У разговорима које је цар Николај II водио у другој половини новембра са дипломатским представницима савезничких држава најављена је намера Русије да запоседне Цариград и мореузе. Под условом да учествује у рату на страни Антанте, Петроград је био 48 Д. Живојиновић, „Сан Ђулијано и италијанске претензије на Јадрану на почетку светског рата 1914–1918“, Историјски часопис, бр. 1/1973, 307–317. 49 П. Опачић, Србија и Солунски фронт, Београд 1984, 15; Д. Живојиновић, У потрази за империјом. Италија и Балкан почетком ХХ века, 51–56.

50


спреман да Бугарској уступи део Тракије до линије Енос – Мидија. У новом сценарију предвиђани су распад Аустро-Угарске, ослобођење свих словенских народа од њеног подаништва и свођење Аустрије на старе наследне поседе. У овим руским плановима нису разматрани питање Хрвата и Словенаца, проблем Баната, нити судбина југословенског уједињења, и поред тога што је дипломатским путем Петроград био обавештен о настојањима Србије да реализује своје 50

ратне циљеве . Планови Русије о уништењу Немачке и комадању Аустро-Угарске и Турске нису одговарали њеним савезницама, Великој Британији и Француској. Зазирући од јачања руског утицаја у средњој Европи и на Балкану, обе су се државе залагале за очување старих царстава. За Лондон и Париз било је прихватљиво проширење Србије Босном и Херцеговином и њен излазак на Јадранско море, али не и формирање јаке југословенске државе. Њиховим интересима највише је одговарало да на Балкану и после рата опстане више самосталних држава, што би искључивало било који вид словенске доминације и пружало могућност арбитрирања у њиховим међусобним сукобима. Посебно их је плашила могућност да, после рата и евентуалне поделе Турске, Цариград припадне Русији. Међутим, како је рат одмицао а ситуација на ратиштима се све више компликовала, савезништво је условљавало промену и најчвршћих ставова. Средином новембра, након уласка Турске у рат на страни Централних сила, Велика Британија била је принуђена да пристане на уступке Русији око питања запоседања Цариграда и мореуза. Према проценама британских дипломата и политичара, то је била цена којом је с једне стране требало платити одустајање Русије од амбиција да оствари доминацију у средњој и југоисточној Европи, а с друге спречавање Немачке да загосподари блиским и средњим Истоком. У Лондону је процењивано да би управо Русија могла бити држава која ће, контролишући мореузе, стати на пут немачком продору на Исток. У исто време, од Русије се очекивало да одустане одиако планова о комадању Немачке и Аустро-Угарске, пристане да те државе, ослабљене, после рата одрже статус великих европских сила, те да се одрекне покровитељства над словенским државама Балкана. Лондон је у очувању Немачке, Аустро-Угарске и Турске видео противтежу јачању руског утицаја на Балкану и у централној Европи. Из истог разлога, Велика Британија и Француска биле су склоне да подрже несловенске државе, Италију, Румунију и 51Грчку . 50 Н. Поповић, Русија и Србија 1914–1918, 34–40; М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914. године, Београд 1973, 34–52. 51 В. Черчил, нав. дело, 456–460; Х. Вендел, Борба Југословена за слободу и јединство, Београд 1926, 626–628, 645; Н. Поповић, Русија и Србија 1914–1918, 34–37; М. Екмечић, Ратни циљеви Србије 1914. године, 44–52; А. Џ. Тејлор, Борба за превласт у Европи, Сарајево 1963, 491–492.

51


О наведеним ставовима савезница, који су се најдиректније тицали и судбине Србије, влада у Београду није била званично обавештавана, али се много шта могло сазнати и наслутити на основу писања савезничке штампе, изјава политичара, тајних понуда, дипломатских притисака и понашања дипломата. Посебно су бринуле територијалне аспирације Бугарске и Италије, које су угрожавале територију Србије и њене планове за будућност, као и спремност савезника да им удовољи. „НаНиколе том пазару“, је уочавао Јован М. Јовановић, тадашњи заменик Пашића укако Министарству иностраних дела, 52 није се знало „ко је више тражио“, а ко шта нудио . Ризикујући изазивање већег руског незадовољства због опирања 53 захтевима за територијалним жртвама , неретко истицаним у оштрој, готово бруталној и ултимативној форми, Никола Пашић је имао подршку политичке, војне и интелектуалне елите, огорчене немилосрдношћу 54 савезничких потраживања . Управо су ове структуре биле убеђене да Србија представља Пијемонт будућег уједињења свих земаља у којима живи српски народ и његова „југословенска браћа“. Превладавала је свест о Србији као заштитнику целокупног српског и југословенских народа, а потом и уверење да сви напори имају смисао уколико на крају рата буде створена велика држава. прихватајући да Србија сама поднесе територијалне жртве и тако Не постане објекат савезничке политике територијалних уступака, државни врх се бранио изговором да је за промену граница неопходна одлука Велике народне скупштине, коју није било могуће сазвати у условима рата. Кључни политички разлог за оглушивање о притиске савезника представљао је став да српски народ није спреман да уступа територије за које је, тек пре коју годину, гинуо. Из националног угла, српски политичари су истицали да су територије које савезници траже већински насељене српским народом. Уз то, природно богатство Македоније и њен стратешки 52 Ј. М. Јовановић, Стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, књ. 2, Београд 1929. 53 Бележећи непоколебљивост неслагања Николе Пашића са уступањем Македоније, кнез Трубецки је навео како је председник српске владе једном приликом рекао да ће се Србија „за заштиту родне земље и крвних интереса“ борити не само против Аустрије, него и против својих савезника, уколико је „уопште још сматрају савезницима“. Револтиран овом горком примедбом, руски посланик је запитао одакле му право да на такав начин прекорева Русију, „после свега што је учинила“. Неузбуњен овим негодовањем, Никола Пашић је, наводно, дипломатски узвратио: „Верујем... да Русија нећетражити од нас немогуће“ (Г. Николајевич Трубецки, нав. дело, 131). Једино што је руске дипломате повремено издвајало од брит анских и француских били су њихови предлози да, у случају српског пристанка на уступке у Македонији, територијалне компензације, нуђене јој на рачун делова југословенских покрајина Аустро-Угарске, буду потврђене потписаним уговором. Осим тога, постојало је и извесно разумевање захтева Николе Пашића да територијалне жртве поднесу и друге суседне земље – Румунија и Грчка. 54 Према тврдњи Јована М. Јовановића, у Србији су сви, „од краља до последњег редова“, били против територијалних уступака (Ј. М. Јовановић, Борба за народно уједињење 1914–1918, 62–63).

52


положај на моравско-вардарском правцу чинили су подједнако важне разлоге да се притисци отклањају. Осим тога, Никола Пашић је сматрао како је јака и велика српска држава, каочинилац који спречава ширење немачких утицаја на Балкану, истовремено и у интересу сила Антанте. Истовремено, оптерећење балканским ратовима, присутно у понашању балканских држава, онемогућавало је савезнике да на своју страну привуку балканске државе, обнове Балкански савез и тиме свој утицај на простору обнављање Балкана учине превлађујућим. Мада је декларативно подржавала Балканског савеза, Србија у том решењу није могла да прихвати неизбежне територијалне уступке. Супротно томе, доношењем Нишке декларације у децембру 1914. године јасно се 55 определила за југословенски програм . Незадовољна аргументима које је користила српска влада, као и због непристајања на превелико јачање Србије, које би могло резултирати отказивањем „послушности“ према својој најважнијој савезници, Русија се није сагласила ни са овим, југословенским програмом 56српске . Осим тога, владе везана савезничким обзирима и потребом придобијања Италије, истовремено је страховала од настанка једне заједнице у којој би економске и културолошке предности југословенских покрајина и католичког света из Аустро-Угарске 57

однеле превагу, успевајући да нову државу одвоје . земаља Политика територијалних компензација, којуод су православних велике силе спроводиле у пракси, упркос истакнутом начелу „националих аспирација“ и истицаног уверења да ће по завршетку рата доћи до „потпуне исправке европске 58 карте на етничкој основи “, дала је, међутим, могућност Србији да и сама постави начело самоопредељења народа. Као што се показало, била је то једна од демократских тековина чија је примена потлаченим народима Аустро-Угарске давала право да се изборе за стварање независних држава. У дугом низу проблема за које је тешко било пронаћи одговарајуће решење тако је већ прва ратна година, 1914, показала светлије и мрачније стране савезништва. Спољнополитичка позиција Србије, пак, постајала је све тежа. Изнурена вођеним борбама налазила се разапета између агресивних непријатеља и себичних савезника. 55 Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, 53–54, 117–122. 56 Насупрот свим овим дипломатским и другим проблемима, чија је озбиљност изнова изазивала разочараност српских политичких, интелектуалних и војних кругова, руска помоћ и даље је била драгоцена. Масовно гинући, руски војници учествовали су у одбрани Београда и „раме уз раме“ се борили са јединицама војске Краљевине Србије. Иако је и сама оскудевала у ратном материјалу, Русија је слала униформе, наоружање, медицинско особље и санитетску опрему. 57 Само неколико дана после саопштавања садржине Нишке декларације, као и под утиском велике победе српске војске у Колубарској бици, кнез Трубецки се уплашио „превелике националне гордости Србије“, саветујући Петроград да чланице Антанте „и формално гарантују Бугарској границе из 1912“, а Србији као послератну компензацију обећају Босну и Херцеговину, део Далмације и „стратешко обезбеђење Београда“ (Д. Јанковић, нав. дело, 103–104). 58 Ђ. Станковић, Никола Пашић, савезници и стварање Југославије, 53–54.

53


ОФАНЗИВНИ ГОРЊОДРИНСКИ ФРОНТ 1914.

Предраг В. Остојић, историчар УВОД Војне операције српско-црногорске војске, које су вођене на терену Горње Дрине, у сливовима ријека Ћехотине, Лима и Рзава, током љета и јесени 1914. Године несумњиво су дале велики допринос првој савезничкој побједи у Великом рату извојеваној на Церу, нешто касније и на Колубари. Црногорски санџачки одред и Лимски одред српске Ужичке војске су на југозападном дијелу фронта офанзивним пријетњама везале за себе аустроугарску 6. армију са два корпуса, која би без њихове почетне акције успјела да изврши несметано стратешко заузимање полазних позиција на Дрини и направи продор према Рашкој области, као важном стратешком правцу одбране Србије. У вријеме када је вођена одсудна битка на Церу (16 – 20. август), на прилазима Рудом, у брдима изнад лијеве обале Лима и на правцу према Пљевљима, од 15 – 19. августа водиле су се жестоке борбе на Горњодринском фронту. Оно што ме опредјелило да своју пажњу усмјерим на овај простор, у невријеме 1914. године, јесу измјешани гробови ратника српске Ужичке војске, црногорског Санџачког одреда и руђанских добровољаца, који су узели оружје да бране своју родну груду и животе својих најмилијих. На подручју општине Рудо, у мјесту Штрпци налази се спомен костурница, посвећена Краљу Петру I Ослободиоцу, подигнута 1940. године у коју су похрањене кости и сачувана успомена на десетине српских војника и добровољаца изгинулих током Првог свјетског рата. У споменици коју је септембра 1940. написао Славко Калуђерчић исписана су имена око стотину погинулих добровољаца руђанског краја, који су од цркве Рођења Пресвете Богородице у Штрпцима 1914.године кренули у рат за ослобођење своје отаџбине. 1 Према наводима Алије Бејтића, ову Споменицу чувао је свештеник Добро Поповић из Штрбаца и он је имао прилику да је погледа. У њој су исписана имена око 100 добровољаца међу којима је и један муслиман. (види: Алија Бејтић, Рудо и рудски крај кроз вијекове, Сарајево, 1971, стр. 238)

54


Зидове ове спомен костурнице красиле су фреске, које су, нажалост, потпуно уништене. Споменик са прелијепим двостраним крстом правим је чудом преживио еру послијератног једноумља, и сачувао свједочанство о страдању једног покољења у времену када су „живи завидјели мртвима“. Недалеко од тог мјеста на коти Бијела Глава (1048 м), у рејону Цигле (општина Чајетина), која природно штити правац ка Златиборском платоу налази се скроман надгробни споменик мајору Василију Луковићу, 3. батаљона кадровског је погинуо заједно сакоманданту још 35 подофицира и 4. војника овог пука, пука који у борбама са вишеструко надмоћном аустроугарском армадом 21/22. август 1914. године На овом каменом обелиску, преживјели војници, његовог батаљона бајонетама су урезали следећи текст: „Мајор Василије Луковић, 9, VIII 1914.г. – Испунио си своју дужност према Краљу и Отаџбини. Завидимо ти и поздрављамо породицу.“ На подручју Рудог, у предјелу планине Вихра, постоји локалитет, који мјештани зову гробље. Ово гробље, данас фактички не постоји, јер у њему нема никаквих видљивих обиљежја, али постоји прича да су ту били сахрањени погинули српски војници Санџачке црногорске војске и српског Лимског одреда.које Посмртни остаци погинулих ратника, породице нису пренијеле у породичне гробнице пред II свјетски рат похрањене су у крипту цркве Св. Кнеза Лазара у Прибоју. На обронцима Вихре и Бујака још увијек су видљиви ровови и још увијек се могу пронаћи дијелови опреме, по која чаура или гелер од граната, који свједоче о херојској борби српске Санџачке војске Црне Горе, дивизијара, сердара Јанка Вукотића, која је све до краја октобра 1915. године, фронтом на Дрини, спрјечавала продор аустроугарске војске ка југу. О томе свједочи и гробље у подручју атара села Трбосиље, непосредно изнад десне обале Дрине, које су породице погинулих ратника Санџачке војске, између два рата посјећивали, а њихове остатке углавном у родни крај. отпора Многопосмртне прије „Мојковца“, који пренијели представља врхунац непријатељу, припадници црногорске Санџачке војске су садејствујући са српском Ужичком војском, бранећи на Дрини, важан стратешки правац уз велике жртве, успјели су да сачувају не само своју част и образ, већ су и братској српској војсци омогућили безбједно повлачење кроз Албанију. Та одбрана је свој почетак имала почетком августа 1914. офанзивом ограниченог обима српско-црногорских снага на Горњодринском фронту, а врхунац у чувеној Мојковачкој бици јануара 1916.

55


Да није било Горњодринског фронта, да није било херојског отпора два одреда српско – црногорске војске, рат би врло брзо био завршен, а Србија и Црна Гора већ до краја 1914. биле прегажене. У Рудом, у православном гробљу, недалеко од цркве Св. Апостола Петра и Павла, налази се надгробни споменик команданту мјеста капетану Стевану Н. Марнићу, који је преминуо 2. марта 1915. године у вријеме када је црногорска Санџачка војска држала фронт на Дрини, сјеверно одбез Рудог. Оно што, сумње, даје наду да ови догађаји и њихови учесници неће бити заборављени је помен одржан на гробу овог официра 21. јуна 2014. године, први пут од Другог свјетског рата. Примјери личног и колективног немара и односа према прошлошћу, примјери истине под кључем, током довољно дугог комунистичког периода, опредјелили су ме да овај рад посветим Горњодринском фронту као једном од кључних стратешких праваца зараћених страна. Као дио јужног, односно југозападног, српско - аустроугарског фронта, као дио Церске, и као прву фазу Мојковачке битке. Истраживачи који су се претходно бавили овом проблематиком, са изузецима, углавном су имали „једностран“ приступ овом питању, превиђајући или занемарујући значај Горњодринског ратишта и неријетко приказујући одвојено дејстава српске Ужичке војске и црногорског Санџачког одреда. Чињенице, међутим говоре супротно, а офанзивно-дефанзивне операције на Дрини су, без обзира на почетну августовску некординацију, имале ефекат, који ће створити одличну полазну основу за септембарско координирано дјеловање, на горњодринском дијелу јединственог фронта са Аустроугарском. Дакле, углавном је игнорисана чињеница да су садејства ове двије јединице, у склопу заједничких операција, не само зацртана, у оном плану војводе Радомира Путника, начелника генералштаба Српске војске, већ да су и у предфази стварања заједничке команде на Цетињу она произвела ефекат који заслужује темељну анализу. „МИ СМО ХТЈЕЛИ МИР – НАМЕТНУТ НАМ ЈЕ РАТ“ Прије почетка Великог рата, један гранични инцидент као да је најавио непријатељства Црне Горе и Аустро-Угарске: „Аустругарска војска у јачини једног батаљона 21. фебруара 1914. године извршила је напад на црногорску караулу на вису Сјенокос 2 изнад Метаљке код Пљеваља. “ Приликом овог напада погинуо је 2 Историја Пљеваља, Општина Пљевља, 2009. (Милић Ф. Петровић: Пљевља у Краљевини Црној Гори, Првом свјетском рату и Југословенској држави 1913 – 1941), стр. 281

56


један црногорски војник и један цивил, док су три војника рањена, a караула запаљена. Црногорска Народна Скупштина усвојила је декларацију у којој је изражен протест поводом овог догађаја: „Народна скупштина тешко осјећа неправду и насиље што је Црној Гори учињено мучном отмицом Сјенокоса“, речено је, између осталог у декларацији. И поред свега 3 Сјенокос ће остати у аустроугарском посједу све до избијања . рата Нестабилну ситуацију на овом дијелу граничног појаса, током прољећа, пратила је углавном напета ситуација, коју ће подгријавати сами догађаји, пружајући могућност Аустро-Угарској да додатно врши притисак на Црну Гору. Тако је истицање црногорске заставе на Метаљци, поводом рођендана престолонаследника Данила крајем јуна 1914.године дало повод за реаговање званичне Аустро-Угарске према Црној Гори. Ипак, овај „инцидент“ остаће у сјенци атентата који се десио у Сарајеву 28. јуна 1914. године, када је припадник организације „Млада Босна“ Гаврило Принцип хицима из пиштоља смртно ранио аустроугарског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда. Овај атентат ће несумњиво убрзати ток догађаја и прекинути ситуацију ниРеакције рата ни мира и у граничном подручју Црне Горе и Аустро-Угарске. на вијест о Сарајевском атентату 28. јуна 1914.године биле су различите: од народног усхићења, до уздржаности и стрепње црногорских званичника. Министар иностраних послова Црне Горе, Петар Пламенац, у одсуству краља Николе, куртоазно је изјавио саучешће аустроугарском посланику на Цетињу, а по повратку у Црну Гору 30. јуна, краљ Никола Петровић прогласио је петнаестодневну жалост. Због погрома Срба у Босни и Херцеговини, о коме се у Црној Гори, већ почетком јула чуло, пред зградом аустроугарског посланства 4. и 5. јула заказане су демонстрације које је влада забранила. Лично је краљ, 6. јула покушавао да смири демонстранте, што је изазвало позитивна, додуше, врлоАустро-Угарска уздржана, реаговања Беча. Припремајући се за рат је упорнозваничног покушавала да Црну Гору изолује у односу на Србију. У вези с тим покренути су и неформални дипломатски канали према Црној Гори, а јавна упозорења и пријетње били су само допуна у реализацији истог циља. Ипак, јавно мнњење у Црној Гори, традиционално добри и братски односи са Русијом, као заштитницом малих балканских народа и нераскидиве везе српског народа Србије и Црне Горе утицаће да се Црна Гора, током јула званично одреди. 3 Исто, стр.281

57


На захтјев српске Владе и њеног предсједника Николе Пашића, црногорски посланик у Београду Лазар Мијушковић затражиће, у вези са аустроугарским ултиматумом Србији, мишљење званичног Цетиња. Већ 24. јула у Београд је стигао одговор: „Тешко је рјешити какав одговор да се дадне Аустрији. Наше би мишљење било да се послушају савјети Русије. У сваком случају кажите господину Пашићу, да нам је зло и добро са Србијом. Њена 4

судбина је и наша судбина... “ Сагледавши сву тежину ситуације и предвиђајући догађаје, црногорски краљ Никола наредио је мобилизацију пограничних црно горских батаљона. У ноћи 24/25. јула мобилисани батаљони црногорске војске извршили су заштиту и затварање границе према Аустро-У гарској. Када је 28. јула 1914. године Аустро - Угарска објавила рат Србији, краљ Никола је, у својству врховног команданта црногорске војске, наредио општу мобилизацију, која је, углавном, до краја мјесеца и завршена. У току мобилизације и непосредно по њеном извршењу, извршена је и концетрација војних снага сврстаних у „71 батаљон и 14 ½ батерија (око 35.000 људи), формацијски подијељних у 18 бригада, а 5

овеЗбог у 6 дивизија. “ даноноћног разарања Београда артиљеријском ватром са лијеве обале Саве и са монитора аустроугарске флоте, која је почела одмах по објави рата Србији, 28. јула увече, Народна скупштина Црне Горе, која је засједала 1. августа, осудила је агресију Аустро-Угарске на Србију. У Резолуцији, која је усвојена акламацијом, закључено је 6 да се „на рат одговори ратом. “ 7 Истога дана догодио једно оделење шуцкора упало је са територије Босне и Херцеговине на територију Црне Горе, у зону одговорности Пљеваљске V дивизије (касније Санџачки одред), највјероватније испитујући јачину црногорских снага у пограничном дијелу. Мада су се шуцкори веома брзо повукли, овај инцидент је најавио ратна дешавања и на простору. Црна Гора је овом 5. августа прекинула дипломатске односе са АустроУгарском, а наредног дана објавила јој рат. „Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству“, ријечи су краља Николе 4 Исто, стр. 282 5 Војна ениклопедија, том 2, Издање редакције војне енциклопедије, Београд 1971, стр.198 6 Историја Пљеваља, Општина Пљевља, 2009. (Милић Ф. Петровић: Пљевља у Краљевини Црној Гори, Првом свјетском рату и Југословенској држави 1913 – 1941), стр. 282 7 Аустроугарска нерегуларна милиција у БиХ, пред Први свјетски рат и за вријеме њега, која је позната по злочиниома и терору над српским цивилима. Углавном мобилисана из редова муслиманског становништва.

58


у прогласу од 6. августа 1914. године, у којем је недвосмислено упутио позив сународницима да слиједе кораке два стара српска краља: „да 8 гинемо и крв проливамо за јединство и слободу златну. “ *** Редовна црногорска војска пред рат 1914.године имала око 2.757 војника, међу којима су биле двије чете питомаца подофицирске школе Пљевљима. Црна Гора није имала генералштаб, ратни план и план зау мобилизацију и концетрацију војске. Не смије се заборавити чињеница да је Црна Гора као и Србија, тек изашла из Балканских ратова у којима је претрпјела знатне војне губитке, и да није била спремна за сукоб са једном моћном државом, каква је била Аустро-Угарска. Наредбом министра војног од 28. јуна 1914.године Црногорска војска је сврстана у четири одреда: Ловћенски, Херцеговачки, Старосрбијански и V дивизију, која је била у Пљевљима и због тога често називана Пљеваљска или Санџачка дивизија. Врховни командант Црногорске војске био је краљ Никола, а начелник штаба сердар Јанко Вукотић, који је уједно био и предсједник владе, министар војни и командант Херцеговачког Главне снаге Црногорске војске биле су груписанеодреда. на Херцеговачком и Ловећенском фронту, а најслабије према источној Босни, гдје се налазила Пљеваљска V дивизија, преименована у Санџачки одред. Наспрам Црногорске војске, слабо наоружане и опремљене, исцрпљене у претходним балканским ратовима, која је по мобилизацији бројала око 35.000 људи,Аустро - Угарска ће ангажовати 9 око 72.000 људи и 472 артиљеријска оруђа . ГОРЊОДРИНСКИ ФРОНТ – РАСПОРЕД СНАГА Црногорски Санџачки одред који ће током ратних операција затварати правце, који Фоче, односно Челебића и Чајнича воде Пљевљима бројао је окоод 6.000 људи распоређених у 10 батаљона, сака 4 10 митраљеза и 6 топова . Овај одред образован јенаређењем бр. 191 од 28. јула 1914. године од Пљеваљске дивизије, појачане са два батаљона (Пољски и Шаранско – језерски) из Старе Црне Горе 11. У његовом саставу билe су: Пљеваљска и 8 Из прогласа краља Николе 6. августа 1914. 9 Живко М. Станисављевић, Ратни и операцијски план Аустро-Угарске на Балкану, Ратник, Београд, св.IV, 1928. 10 ДА ЦГ, Цетиње, Команда Пљеваљске бригаде, ф. Бр.1 11 Богумил, Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 10

59


Бјелопољска бригада, Пољски батаљон из Колашинске бригаде, Језерско - шарански батаљон из Дурмиторске бригаде, Андријевички батаљон из Васојевићке бригаде, двије чете десечарских приправника: једна чета регрутског курса и три митраљеска оделења са нешто артиљерије. Команда овим одредом повјерена је бригадиру Луки Гојнићу, команданту V (Пљеваљске дивизије) дивизије. По проглашењу мобилизације, овај одред је прикупљен у рејону Бољанића и Бобова. Гојинић, подијелио Санџачки одред на „Ковачки“ (6 иБригадир ½ батаљона, 2 топаје и 2наводно митраљеза ) и „Љубишански“ (4 батаљона, 2 топа и 2 митраљеза), мада су то у ствари биле колоне за 12 наступање . Основни задатак одреда био је затварање правца, који од Челебића и Чајнича воде ка Пљевљима и спречавање раздвајања црногорске и српске војске чије је лијево крило било у рејону Прибоја. Фронт Санџачког одреда био је на линији Тара – Метаљка, а његова дужина била је око 70 километара. Српска Ужичка војска (командант генерал Милош Божановић), са предвиђеном зоном одговорности од Бајине Баште до Прибоја, и даље до саме тромеђе, имала је у свом саставу: -Ужичку бригаду (командант пуковник Иван Павловић), коју су чинили 4. пјешадијски пук I и II позива са зоном одговорности Бајина Башта – Рогачица, са ослонцем на Кадињачу и 4. пјешадијски пук III позива за осигурање границе (укупно 8 батаљона и двије пољске позиционе батерије; -Шумадијску дивизију II позива (командант пуковник Драгутин Милутиновић) са зоном одговорности Ужице – Кремна, која је у свом саставу имала 10., 11. и 12. пук II позива и 4. пјешадијски пук I позива „Стеван Немања“, тзв. Мокрогорски одред, истурен у рејону Шаргана (укупно: 16 батаљона, 2 ескадрона, 3 брдске брзометне батерије и 3 брдске дебанжове батерије). -Лимски одред (командант потпуковник Јеврем Михаиловић), до 6. августа јејебио под командом Ибарске августа стављен на располагање команди жичке У дивизијске војске. Уобласти, свом аставу с а одје 7. имао 4. (командант мајор Радослав Живковић) и 5. кадровски пук (командант мајор Милорад Митровић), један и по батаљон трећепозиваца из 4. пука (укупно 6 и 1/2 батаљона и једну брдску брзометну батерију од 4 топа). Његов основни задатак је одбрана правца евентуалног продора аустроугарске војске долином Лима, кроз Санџак ка Новом Пазару и на свом лијевом одсијеку 13 повезивање са десним крилом црногорског Санџачког одреда. 12 Исто, стр. 11 13 Подаци према: Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ. 1–1914 година, Главни ђенералштаб, Београд 1924, стр. 36;

60


-Ужичком одреду били су стављени на располагање: Златиборски четнички одред (командант мајор Коста Тодоровић) и Горњачки четнички одред (командант мајор Велимир Вемић). Горњачки четнички одред је 12. августа придодат Лимском одреду, са задатком да дјелује у непријатељској позадини. Аустроугарска команда је за дејство кроз Санџак предвидјела XVI корпус (командант фелдцајгмајстор Венцел Вурм), VI армије Балканске војске. је имао брзим продором ка Пљеваљима и од Овај Увца,корпус садејствује XVзадатак корпусуда(командант генерал Михел фон Апел), чије тежиште је било на линији Вишеград – Власеница, а који је требао да направи продор ка Ужицу. Према предвиђеном мобилизацијском плану и концетрацији, снаге XVI корпуса требале су се развити на Дрини, на линији Фоча – Горажде, под заштитом већ концетрисане II брдске бригаде код Горажда и VIII брдске бригаде код Фоче. Осим ове двије бригаде, још пет брдских бригада: I и XIII биле су 12. августа упућене из Сарајева ка Горажду, а XVIII пјешадијска дивизија са IV, V и VI бригадом биле су упућене из Сарајева ка Фочи. Снаге XV корпуса, лијево од XVI, биле су на линији Вишеград – Власеница. Прва пјешадијске дивизија (VII и IX брдска бригада) била је са обје стране Дрине код Вишеграда, а 48. пјешадијска дивизија са 14 своје двије брдске бригаде X и XII била је југозападно од Власенице . У армијској резерви била је 40. Хонведска дивизија. Јачина аустроугарске 6. армија, која је имала зону одговорности која се поклапала са зоном одговорности Санџачког одреда црногорске војске и српске Ужичке војске, рачунајући 1220 граничара, (према 15 српским изворима) износила је 60.000 људи . ПОДРУЧЈЕ ГОРЊЕ ДРИНЕ Подручје које је било у захвату фронта црногорског Санџачког одреда и Лимског одреда српске Ужичке територију која се ослањала на ријеку Тару, војске, а затимобухватало дуж ријекеје Дрине од Фоче до Добруна, источно од Вишеграда. Његова дужина на Дрини износила је око 120 километара. Ово подручје, претежно са десне обале Дрине, које обухвата три котарске општине: Фочу, Чајниче и Вишеград од 1878. године било је окупирано од стране аустроугарске војске, а 1908. године припојено двојној монархији. 14 Исто, стр. 22 и 23 15 Исто, стр. 23

61


Фоча је била котарско, односно среско средиште, а обухватала је и котарску испоставу Калиновик, са лијеве обале Дрине. По попису становништва из 1910. године на подручју цијелог котара живјело је нешто мање од 40.000 становника (без испоставе Калиновик око 36.100 становника). Према вјерској припадности, православних је било око 13.600 (без испоставе Калиновик око 11.130), муслимана око 26.000 (без испоставе Калиновик 24.600), католика око 350 (без испоставе Калиновик око4.430 330) и нешто Јевреја и осталих. У Фочи је живјело око становника, од којих је према вјерској припадности било око 890 православних, око 3.240 муслимана, око 280 католика, нешто Јевреја и осталих. Чајниче је било котарско, односно среско средиште, а обухватала је и котарску испоставу Горажде, која се пружала и са лијеве и са десне обале Дрине. Према попису становништва из 1910. године на подручју цијелог котара живјело је 20.270 становник (без испоставе Горажде око 13.400). Према вјерској припадности, православних је било око 6.400 (без испоставе Горажде око 4.100), а муслимана око 13.540 (без испоставе Горажде око 9.200), католика око 300 (без испоставе Горажде око 70, нешто Јевреја и осталих. У Чајничу је живјело 1.538 становника, од којих је према вјерској припадности око 560 Срба, око 920 муслимана, око 50 католика, нешто Јевреја и осталих. У Горажду око 1.880 становника, од којих је према вјерској припадности било око 430 православних око 1.200 муслимана, око 220 католика, нешто Јевреја и осталих Вишеград је био котарско, односно среско средиште (Од 1888. до 1910.године у оквиру овог котара као посебна испостава било је Рудо). Према попису становништва из 1910. на подручју цијелог котара живјело је 24.350 становника. Према вјерској припадности православних је било око 11.840, муслимана око 11.460, католика око 700, око 300 Јевреја и нешто осталих. У Вишеграду је живио 2.551 становник, од којих је према вјерској припадности било око 660 православних, око 1.275 муслимана, око 330 католика, око 260 Јевреја и нешто осталих. У Рудом са насељем Гојава (око жељезничке станице Рудо) живјело је 755 становника, од којих је било око 302 православних, око 411 муслимана и 42 католика. У мирнодопским условима Аустро-Угарска је у пограничном дијелу Горњег Подриња, на територији поменута три котара, држала неколико батаљона, који су били смјештени у гарнизонима у Вишеграду, Горажду, Чајничу и Фочи, и истуреним пограничним караулама према Србији и Црној Гори у Вардишту, Бијелом Брду, Увцу, Метаљци и Челебићу. Ове јединице углавном су припадале

62


VIII и II брдској бригади, чије је сједиште било у Фочи и Горажду. У мирнодопско доба ове снаге су бројале око 4.560 војника, подофицира и официра, а њихов превасходни задатак био је да у случају рата омогуће несметану концетрацију снага XV и XVI корпуса 6. армије, којој су припадали. У подручју Фоче било је распоређено 2.620 војника, подофицира и официра, од којих у Фочи 1.403, на подручју Калиновика 887, Челебићу 278Чајнича итд. У подручју било је 909 војника, подофицира и официра, од којих је у Горажду било 609, Чајничу 118, Метаљци 76 итд. У подручју Вишеграда било је 1.032 војника, подофицира и официра, 16 од којих је у Вишеграду било 785, Увцу 117, Доњем Вардишту . 69 итд Терен који обухватају ова три котара је врло специфичан, планински, шумовит, беспутан, углавном неприступачан, испресијецан увалама и кањонима ријека од којих су највеће десне притоке Дрине Ћехотина, Лим и Рзав. Долине и кањони ових ријека са врло оскудним комуникацијама, од којих је најважнија траса уске пруге која је од Сарајева и Међеђе водила ка Рудом и Увцу (отворена за саобраћај 4. јула 1906.) 17, односно ка Вишеграду и Вардишту (отворена за саобраћај 1. августа са Црном 1906.) Горомкориштена и Србијом.за везу и снабдјевање у граничном појасу Преко самог граничног фронта прелазиле су саобраћајнице од Вишеграда према Мокрој Гори и од Горажда, преко Чајнича до Пљеваља. Сви остали прелази били су стазе, често комбиноване с газовима на ријекама. Природни правац, евентуалног дејства из правца Босне према Рашкој области (Санџаку), водио је од Фоче долином Ћехотине, према Пљевљим и даље ка Бијелом Пољу, и од Вишеграда долином Рзава према Мокрој Гори и Ужицу. Исто тако преко Прибоја, долином Лима ка Пријепољу и Новој Вароши. Са српско – црногорске стране покрет се могао изводити: „Oд ВишеградаOд на Прибоја Рогатицунаи даље кадолином Подроманији стране Сарајеву); Рудо и Лима(са насјеверне Устипрачу, па потом долином Праче; Од Пљеваља ка Горажду и одатле у долину Праче; и најзад преко Челебића на Фочу и од Фоче на Калиновик и 18 даље друмом на Алипашин мост (са јужне стране Сарајеву). “ 16 Сви подаци према: Попис житељства у БиХ од 10. октобра 1910, Статистички одсјек Земаљске владе, Сарајево, 1912; 17 према А.Бејтић, Рудо и рудски крај кроз вијекове, Сарајево 1971, стр. 231; 18 Богумил, Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 7

63


Чињеница је да је такав терен давао предност за евентуално српско-црногорско наступање у односу на аустроугарску офанзиву, јер у смислу ангажовања већих војних снага он апсолутно није погодовао аустроугарској страни, ограничавајући и употребу већих ариљеријских јединица. Аустроугарска војска је почетком XX вијека, а посебно у периоду послије анексије Босне и Херцеговине 1908.године правила фортификацијске објекте у области горње Дрине са њене лијеве обале и у Херцеговини, рачунајући на офанзивни дио операција од стране српско-црногорских снага у случају рата. ОФАНЗИВА ОГРАНИЧЕНОГ ОБИМА На Горњодринском фронту у зони одговорности Санџачког одреда ратна дејства, фактички, су почела и прије званичне објаве рата. Ујутро 1. августа 1914. године , на црногорску територију упало је једно оделење босанских шуцкора. О том нападу у дјеловодном протоколу Врховне команде црногорске војске под бројем 556 записано је: „Бригадир Л. Гојнић из Пљеваља извјештава да је 19. јула (1. августа) у 7 сати прије подне једно аустријско одјелење, састављено од муслимана, прешло за 300 метара у нашу границу и са коте 1183 19 отворило ватру на нашу општинску канцеларију. “ Највјероватније да су Аустроугари овим упадом намјеравали да испитају снагу и евентуалну реакцију црногорске војске, јер су се убрзо и повукли. Пошто је српска војска већ 3. августа отпочела акцију на више мјеста у граничном подручју према Аустро-Угарској, командант Санџачког одреда бригадир Лука Гојнић је 6. августа 1914.године издао наредбе капетану Крсту Поповићу, команданту Бољанићког батаљона из састава „Ковачког одреда“ да заузме Сјенокос и Метаљку, 20 а „Љубишанском одреду“ да заузме Челебиће . У једном обавјештењу црногорске ховне команде од 7.(највјероватније августа 1914. године се каже да су истурене снагеВр Санџачког одреда већ 6. августа) ставиле под контролу Метаљку, Сјенокос (који су 21. фебруара 1914.године били посјели Аустроугари) и околне висове, без губитака. Приликом овог напада, у рејону Метаљке заробљен је један официр и пет аустроугарских војника, док се остатак аустроугарске војске повукао ка Чајничу. 19 Рад црногорске војске, лист 22, под 20. VII/2.VIII 1914. 20 Рукопис Љубомира Полексића, који је сачињен на основу исказа учесника ових догађаја послужио је ауторима публикације Операције црногорске војске у Првом свјетском рату (1954), као хронолошка полазна основа за описане догађаје, који су датирани 4 дана прије него су се стварно и десили. Види Б.Храбак, наведено дело стр. 13

64


Са посједнутих линија од коте 1114 – к. 1262 – к.1388 до Поникава, затим Голог Брда (к. 1459) и Стражице (к. 1497) наредног дана, 7. августа одред је продужио напредовање ка Чајничу, гдје је, према извјештају бригадира Гојнића, ушао 9. августа у поподневним 21 часовима, дочекан од стране мјештана са одушевљењем . Аустроугарске трупе које су одступиле од Чајнича, утврдиле су се на линији јужно од Горажда, чији је ослонац био на превоју Козара и Боровској планини 1209). На другој страни(к.„Љубишански одред“, који је наступао према Челебићу 7. августа је наишао на јачи отпор аустроугарских снага које су браниле прилазе овом мјесту. Послије жестоких борби на линији Падалиште (к. 1310) – Велика Раван (к. 1216) – Вишевина, које су вођене током дана, све до вечери, бригадир Гојнић је извијестио Цетиње „да је његова лијева колона (тј. „Љубишански одред“), послије јачег отпора 7. августа заузела Челебиће и очистила цио простор до Таре,22“ а да су аустроугарске снаге, углавном из VIII бригаде уз велике губитке и у журби одступиле према Фочи. Нешто раније, (3. августа) чете Шумадијске дивизије II позива и Лимског одреда Ужичке војске прeшле су границу из више праваца, потиснувши доминантне аустроугарска која су штитила границу, посједајући котеодјељења, према Вишеграду. Према аустроугарским изворима три српска батаљона су већ 3. августа заузела Увац и Рудо, одбацивши тамошњи 327. гранични вод према Вишеграду, a 4. августа, поподне, једно гранично оделење из 23 Добруна протјерано је према Јагодини . Према вијестима, са западне границе, које је пренијела тадашња „Политика“ (текст „Босна гори“) 22. јула (4. августа) приликом повлачења Аустроугара, између осталог запаљен је и мост на Лиму код Рудог, а све државне зграде су изгорјеле. Покрет српско-црногорских снага приморао је генерала Оскара Потиорека, команданта 6. армије да 6. августа у рејон Вишеграда хитно упути IXII и према Горажду II брдску бригаду.положај Већ 8. августа једно одјељење брдске бригаде је „посјело слаби гранични 24 на Козари, сјеверозападно од Чајнича“ . Дијелови ужичке Шумадијске дивизије II позива настављајући лагано напредовање 7. августа посјели су важну коту Панос, сјевероисточно од Вишеграда. 21 Рад црногорске војске, лист 31 бр.133 22 Богумил, Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 15 23 Према: Osterich – Ungarns letzter Krieg I (1931), стр. 96 ; Conrad, н.д. IV, 331 и 335; 24 Исто, I, стр.103

65


Лијево од њих, Лимски одред Ужичке војске успјешно је наставио наступање према стратешким котама са десне и лијеве обале Лима. Командант 5. кадровског пука, добио је 8. августа наредбу да са једним батаљоном запосједне, стратешки важну коту Вихра (1101 м), сјеверозападно од Рудог. У истој наредби 4. кадровском пуку је стављено у задатак да са једним батаљоном и једном брдском батеријом заузме Орлине сјеверно од Добруна. За одбрану лијевогуодсјека, истог дана, наређено је батаљону III позива да се прикупи рејону Забрђа и Јаворја и покуша да оствари везу са црногорским Санџачким одредом, који је био у наступању. Према команди Ужичке војске, два батаљона 4. пука I позива са једном брдском батеријом 9. августа држала су линију Столац – Орлине – Метаљка, а снаге Лимског одреда, на сектору према Вишеграду позициониране су на линији: Вихра –– Паштан Брдо –– 25 Врановине –– Варда . У тим првим данима рата око ушћа Лима, према Међеђи, испред линија српског батаљона III позива, вођен је прави герилски рат. На споју са црногорским санџачким одредом успјешно је дејствовала Лимска добровољачка чета потпоручника Петра Кларића, мада је веза са црногорским Санџачким одредом врлоодреда, слаба. појачано Извиђачко одјељење 6. граничне чете била Лимског добровољцима, послије петочасовне борбе 10. августа посјело је важну стратешку коту Бујак (1221 м) изнад ушћа Лима у Дрину. У исто вријем на Заборак (у рејону Чајнича) је упућена једна чета II батаљона 4. пука III позива, чији је командир ставио под своју 26 команду и неке дијелове „Црногораца. “ Наредног дана, 11. августа, истурени дијелови 5. кадровског пука посјели су Суху Гору (`к. 1128), а лијево од њих 7. гранична чета, прикључена Лимском одреду, појачала је положаје 6. граничне чете на Бујаку. Тога дана основни положаји Лимског одреда на десној обали

Лима ишли су линијо м Варда – Врановина – Вихра, са истуреним дијеловима на Црном врху (к.– Паштан 1108) и брдо Рудинама. Иако ограниченог карактера, ови офанзивни покрети Санџачког одреда црногорске војске и српске Ужичке војске, у почетној фази рата, пореметиће концентрацију и посједање полазних позиција аустроугарске 6. армије. Акцијом Санџачког одреда и српске Ужичке војске, у стратешком смислу, побољшана је позиција српских снага и скраћена линија фронта према Аустроугарима. 25 према: ВРС, књ 1, стр. 305 26 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914, Историјски гласник 4, Друштво историчара Србије, Београд, 1964, 16

66


Треба нагласити да се у пр вим данима рата на Горњодринском дијелу фронта регуларним трупама српско-црногорске војске прикључио велики број добровољаца. По ослобођењу Челебића, око 570 добровољаца прикључило се Црногорском санџачком одреду, а у руђанском крају више од 300 добровољаца учествовало је у борбеним дејствима Лимског одреда Ужичке војске, а и касније, током рата.

АУСТРОУГАРСКА ОФАНЗИВА У склопу свеопште офанзиве према Србији, коју је V аустроугарска армија генерала Либориуса фон Франка отпочела 12. августа 1914.године на средњој Дрини, главнокомандујући аустроугарске Балканске војске и командант 6. армије Оскар Потиорек наредио је XV и XVI корпусу 6. армије да одбаце српско-црногорске снаге са Дрине и предузму њихово гоњење. Под заштитом IX и II брдске бригаде које су 6. августа хитно упућене према Вишеграду и Горажду и VIII брдске бригаде, која је већ била ангажована у рејону Фоче, до 12. августа извршена је концетрација снага предвиђених за вођење офанзивне операције и на Горњодринском фронту. С тим у вези јаке аустроугарске снаге из правца Вишеграда 12. августа извршиле су напад на српске положаје у рејону Бујака и Сухе Горе, јужно од ријеке Дрине, али је њихов напад у току дана био одбијен. Генерал Оскар Потиорек обавијестио је Беч да ће се 13. августа 6. армија налазити у приправности, с јаким десним крилом иза одсјека Фоча – Вишеград – Бајина Башта, да би 14. августа кренула на Пљевља и Ужице27. Према диспозицији од 13. августа Санџачки одред је држао одбрану од Голеша (к. 1492) до ријеке Таре. Ради ефикасније одбране био је распоређен у три колоне (одсјека): десна колона (Бољанићки одред) држала јеод положај оддо Голеша Ифсара;а средња колонаод посјела положаје Ифсара ријеке до Ћехотине, лијева колона ријекеје Ћехотине до ријеке Таре. Бољанићки одред појачан је једном српском брдском батеријом, која је постављена на Чивчијем брду. Због притиска аустроугарске војске, која се концетрисала са лијеве обале Дрине и њихове свеопште офанзиве у подручју западне Србије, командант Лимског одреда је 14. августа издао наређење 4. и 5. кадровском пуку да са 5 батаљона и 4 брдска топа са линије Варда –– Врановина –– Суха гора –– Игриште (4. пук), и од коте Бујак (дијелови 5 пука) изврши напад на фронту између ријеке Крушевице и Лима и овлада прелазом преко Лима. 27 ОULK I, 105; исто Conrad, н.д IV 370 -1 373, 383 -5

67


Батаљон III позива са добровољачком четом (лијева обала Лима), добио је задатак да очисти просторију на фронту Устипрача –– Међеђа 28 и прекине железничку пругу Вишеград –– Сарајево . Аустроугарска офанзива на горњодринском сектору отпочела је 14. августа са фронта Фоча – Горажде, „чишћењем“ босанске територије од црногорких и српских оделења. Прилично узнемирени српски цивили, дјеца, жене и старци у пограничним дијеловима 29

фронта са стрепњом ишчекивали ситуацијепрема на фронту . Снаге аустроугарског XVI су корпуса су из два развој правца наступале црногорском Санџачком одреду. Јача колона упућена је према споју црногорско – српске војске, а слабија од Фоче према положајима „Љубишанског одреда“. Јача колона под командом генерала Габриела имала је у свом саставу I, II, IV и XIII брдску бригаду, а слабија под 30 командом генерала Тролмана VIII и VI брдску бригаду . У саставу ове групације била је и V брдска бригада. Петнаестог августа према Чајничу су наступале три аустроугарске бригаде генерала Габријела, са 14 батаљона и 6. брдских батерија. Друга брдска бригада у чијој се позадини кретала IV брдска бригада напала је Језерско – шарански батаљон на Околишту (к. 1257). После вишечасовне борбе, уз велике Вука губитке од 25%овај мртвих и рањених и погибије команданта батаљона Бојовића батаљон се повукао према коти Чивчи брдо. На правцу Козара – село Глушчићи, XIII брдска бригада је напала двије чете регрута питомаца подофицирске школе у Пљевљима. Регрути су пружали жесток отпор, све док аустроугарске снаге нису долином Јањине продрли у Чајниче, када су 31 били приморани да се повуку . Код жандармеријске станице Ифсар, IV брдска бригада напала је Бољанићки батаљон, који је услед губитака био приморан да се повуче на нове положаје. „Ковачки одред“ се током вечери 15. августа налазио на линији Заборак – Чивчи брдо – Црни Врх. Нешто„Љубишански спорије аустрогарске снаге су напредовале на сектору, који је бранио одред“ О овим догађајима бригадир Лука Гојинић, извијестио је команданта Ужичке војске: 28 Велики рат Србије ...књ. 1, 306 29 Злочини аустроугарске војске, који су вршени по преласку њихових снага у Србију од 12. августа, а које је истраживао и Швајцарац Арчибалд Рајс, већ су били познати Србима у Горњем Подрињу, гдје су шукцори као „званичне“ нерегуларне аустроугарске трупе вршиле терор над цивилима, још у вријеме балканских ратова, а посебно послије сарајевског атентата. 30 Операције црногорске војске у Првом свјетском рату, ВИИ ЈНА, Београд, 1954, 122-3 31 Богумил, Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 31

68


„Аустријанци јачом снагом надиру од Фоче и Горажда ка Чајничу... 32 Заборак је пао. “ Том приликом Гојнић је инсистирао да Ужичка војска покрене енергичну акцију на свом лијевом крилу. У складу са новонасталом ситуацијом код Санџачког одреда, команда Ужичке војске је одлучила да појача лијеви одсијек фронта Лимског одреда, па је тако из Ужица 13. aвгуста, преко Јабланице, у правцу Рудог упућен Лимски добровољачки одред (Горњачки), мајора Велимира Вемића. Аустроугарске које су наступале према црногорском Санџачком одреду снаге, биле вишеструко надмоћне, боље опремљене и наоружане, тако да не чуди што су у прва два дана офанзиве потиснуле црногорске снаге према граници. Према расположивим подацима за период од 15 – 19. августа однос у људству је „био 5: 1, а 33 у aртиљеријским оружима 7:1 у корист XVI корпуса. “ Сви покушаји да се ангажовањем појачања заустави даљи продор аустроугарске војске нису дали резултате.На Ковач су била пристигла два батаљона Васојевићке бригаде, а од Бољанића је из резерве упућена Бјелопољска бригадa, која се, услед губитака у сукобу са једном јачом аустроугарском колоном у наступању, морала повући ка Бољанићима. Повлачење „Ковачког Санџачке војске према Пљевљима почело je 16. августа, кадаодреда“ је и прекинута веза са Лимским одредом Ужичке војске. „Због повлачења поменутих снага и „Љубишански одред“ морао је да избјегне опкољавање и да се повуче у правцу 34 планине Љубишње. “ Увидјеши сву опасност од пресјецања везе са црногорским Санџа чким одредом команда Лимског одреда је покушала да појача лијеви одсјек и угрози бок аустроугарској војсци у наступању. У том смислу Први батаљон 4. пука III позива, који је одржавао везу са Црногорцима, још 14. aвгуста посјео је линију: Прибишићи –– Голеш (1492 м), а Лимски добровољачки (Горњачки) одред, који је пристигао у Рудо 15. августа, упућен је са око 600 људи у бок и позадину аустроугарских снага, које ус биле наступању Горажде –– Чајниче –– Метаљка. На удесној обали правцем: Лима снаге 4. и 5. кадровског пука (5 и 1/2 батаљона 4 митраљеза и 4 топа) требало је да протјерају аустроугарске снаге правцем Вихра - Рудине – Бујак – ушће Лима. Акција са лијеве и десне 35 обале Лима требао је да почне 15. августа . 32 ВРС I, стр. 312 33 Операције црногорске војске (ОЦВ) у Првом свјетском рату, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1954, 126 34 Богумил, Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., ИГ 4, Београд 1964, стр. 31 35 ВРС I 309 -10; Рел-УВ, лист 18 -19

69


Истовремено је Шумадијска дивизија II позива наступајући у три колоне требала да направи продор код Вишеграда, али је заустављена већ у покушају 16. августа. Њен притисак на линије фронта, у непосредној близини Вишеграда, ипак је приморао аустроугарске снаге XV корпуса да привремено пређу у одбрану. Од 16. августа српске снаге су дејствовале само артиљеријом према положајима аустроугарске I дивизије, која је узвраћала на ватру. Због наступања аустроугарских снага иодреда, повлачења црногорског Санџачког одреда план команде Лимског на лијевој обали Лима, није било могуће извршити. Само на неким мјестима мање српске снаге су успјеле да потисну Аустроугаре. Када су Аустроугари заузели Заборак, Лимски одред Горњачки четнички одред, мајора Вемића, батаљон III позива мајора Јевремовића и Лимска добровољачка чета потпоручника Кларића били су принуђени да своје снаге повуку на линију: Столац (к.1152 м) – Радовић Брдо - Миштар - Восковина – Стрмац – Јаворје (к.1486) – Јаблан, која се пружала источно од Заборка. На Воловици (к. 1178 м) штитећи бок ис турених снага на Столцу била је чета III позива. Сва драматичност ситуације на овом дијелу фронта садржана је у извјештају команданта Санџачког одреда генерала Гојнића, који је 16. августа достављен мајору Велимира Вемићу: „Трупе ове дивизије 15. ов. мјесеца после упорне борбе са врло јаким противником одступиле су до самог граничног фронта, гдје се прикупљају. Ваше лијево крило потпуно је без везе са нама, а и без заштите. Данас у 9. часова прије подне противник је отпочео напад јачим силина ма на цијелом фронту. Ја сам услјед великих губитака и немања артиљерије принуђен да одступим ка Пљевљу. Препоручујем Вам пажњу ка Заборку, Најдановцу и Вијоли.36 “ Током 17. августа XVI корпус усмјерио је главне снаге ка долини 37 Лима и Рудом, а са VIII Челебића ка Пљевљима . брдском бригадом наставио наступање од Лијево од ових снага, била је I дивизија XVкорпуса са VII и IX брдском бригадом, које су одржале мостобране на десној обали Дрине код Вишеграда и X брдска бригада, (48 дивизије), која успјела да потисне српске снаге са Малог Паноса југоисточно од Вишеграда.

36 Релација Горњачког четничког одреда Ужичке војске за 4-8. август 1914; ВА, П-7, К- 11, ф-1, д-7/1, л-6; 37 ВРС, књ. I, стр. 316.

70


СТРАТЕШКИ ВАЖНА ТАЧКА - РУДО Рудо или Ново Рудо, како је у аустроугарском попису из 1910. године записано, смјештено је изнад десне обале Лима. Мјесто је настало послије велике поплаве Лима у ноћи 9/10. новембар 1896. године када је готово читаво насеље у лимској долини, са лијеве обале ријеке Административно је јеприпадало Вишеградском котару, страдало. а од 1888. до 1910. године имало статус испоставе. Према попису становништва из 1910.године мјесто је са насељем Гојава, гдје је била смјештена жељезничка станица Рудо имало 170 кућа у којима је живјело 755 становника, од којих су 302 православне 38 вјероисповјести, 411 муслимана и 42 католика . Изнад десне обале Лима, на бријегу, била је подигнута аустроугарска караула у којој је било смјештено једно гранично оделење, обзиром да се Рудо на лијевој обали Лима, недалеко од локације Мејташ граничило са мјестом Сјеверин, које је било у Србији. Веза са другом обалом Лима, гдје се налазило „Старо“ Рудо био је један дрвени мост и стара скела, која је само понекад користила својој намјени. Долином Лима од 1906. године пролазила је ускотрачна пруга Сарајево – Мост на Дрини – Рудо – Увац. Од 1898. године у функцији је био и пут, који је непосредно ишао уз трасу пруге од Рудог према Увцу и даље ка Добруну. Рудо је 27 км удаљено од десне обале Дрине уз кањон Лима. Јужно од Рудог, удаљен око 17 км, смјештен је гранични прелаз Увац, према Прибоју, првом већем граничном мјесту у Србији. Прилази Рудом са запада и сјеверозапада од Чајнича били су преко високих, већ поменутих планинских превоја, од којих истичемо В.Тмор (к.1280м), М.Тмор (к.1073м) и Воловицу (к.1178м). Исто тако са сјевера и сјевероистока, од Вишеграда, Рудо су окруживали високи планински врхови попут Вихре (к.1101м) или врхом планинског Варде са више доминатних висова и највећим на котивијенца 1389. У непосредном окружењу Рудог била су углавном српска села, па се од почетка ратних дејстава велики број добровољаца прикључио Лимском одреду српске Ужичке војске. То није био само случај у селима, која су била у граничном појасу са Србијом, већ и у селима са лијеве обале Лима, гдје се велики број мјештана прикључио Лимском одреду Ужичке војске. 39 Ослобођење мјеста 3. августа 1914. године дочекано је са одушевљењем и нескривеним задовољством од стране мјештана, који 38 Исто 39 Према OULK I, 96; Conrad, IV. 426-7. (331)

71


су слободу сањали, често пркосећи аустроугарским властима. Живот под аустроугарском окупацијом од 1878. године и периоду од анексије 1908.године у руђанском крају био је, период привредног успона, али и привидног мира. Ограничења и забране које је спроводила аустроугарска власт, углавном су се односиле на српско становништво. Мјеста на граници, попут Рудог, била су под посебном присмотром. Сав привид мира и толеранције у Аустро-Угарској монархији је на површину послије Видовданског атентата у Сарајеву.испливао Мржњу према Србима, која је тада кулминирала у Босни и Херцеговини и на другим подручјима Аустро-Угарске осјетили су и Руђани. Тако је младић Јово Вуковић (1894 – 1915), на жељезничкој станици у Сарајеву претучен до смрти од разуларене руље, која је дивљала Сарајевом у данима после атентата. Полумртвог младића убацили су у теретни вагон воза, који је кренуо за Рудо, гдје је од последица задобијених повреда, наредне 1915. године, умро. Учитељ Манојло Илић, ухапшен је у Рудом и одведен у Сарајево, гдје је осуђен на дугогодишњу робију, коју је као и многи Срби са подручја Босне и Херцеговине издржавао у злогласном концетрационом логору тврђаве Арад у Румунији. У периоду дивљег терора, кадасу,је сва кривица била одређена припадношћу српској нацији, у Рудом похапшени угледни Срби и депортовани у логор у Арад. Међу њима су били: свештеник Данило Шиљак, парох руђански (1909 – 1916), који је и умро од последица тортуре у арадском логору, Јово Барбарез (1878 – 1943), кога су као предсједника мјеста убили крајишки партизани 1943., Чедомир Маринковић (1886 – 1958), Ристо Мићовић (1892 – 1926), Ђорђе Топаловић (1874 – 1920) и многи други. Према подацима објављеним у арадском зборнику „Зиридава“ број 10 из 1978. године , кроз арадски логор у периоду од 1914. до 1918. године прошло је 15.000 Срба. Њима је, како је забиљележено, „пријетила опасност од потпуног истребљења, посебно после избијања епидемије пегавог Петра тифуса.“ Према подацима Српске православне цркве Св. апостола и Павла у Араду, из 1925. године, око 4.317 Срба интернираца умрло је од 1914. до 1918.године у Араду. Не мали број Срба са подручја Рудог био је одведен и у логор у Добој, одакле се многи никада нису ни вратили. Међу првим логорашима добојског логора основаног децембра 1915. било је око 600 стријих особа, жена и дјеце са подручја горњег Подриња. Према расположивим подацима до јула 1917. године када је логор укинут у њему је смртно страдало око 12000 Срба, од 45791, колико их је боравило у њему. Слична ситуација је била и у логору Шопроњек, као и у многим другим мјестима гдје је страдало на стотине и хиљаде

72


српских цивила и заробљених војника. Чињенице говоре да је Аустроугарска почетком ратних операција отпочела спровођење плана расељавања српског становништва из граничног подручја са Србијом и Црном Гором, како би у створену тампон зону у граничном појасу било насељено лојално становништво углавном католичке и исламске вјероисповјести. У том смислу је и податак да су први логораши у Добоју били управо Срби са простора Херцеговине и Горњег Подриња. У том смислу формирана је и посебна војна формација тзв. „шуцкора“, састављена углавном од муслимана, намјењена за рјешавање „српског питања“. Историчар Владимир Ћоровић у свом дјелу „Црна књига – патње Срба Босне и Херцеговине за вријеме свјетског рата 1914 – 1918.“, посебно истиче два руђанска случаја, међу којима и покушај убиства породице, жене и дјеце, учитеља Илића од стране мађарских војника и шуцкора. „У Рудом опколили су војници Mађари и шуцкори кућу учитеља Манојла Илића у којој је била сва породица са дјецом, полили јој врата и под петролејом и онда је запалили. На писак дјеце дотрчале су комшије муслимани и послије оштре препирке с војницима и њиховим пратиоцима 40 додали затвореним љестве и тако их спасили очите “ смрти. *** Преношењем војних операција на лијеву обалу Лима према ушћу и освајањем доминантних кота на десној страни Лима, према Дрини од стране српске војске, Рудо се нашло у позадини слободне територије. Десетак дана касније, јаке аустроугарске снаге 18. дивизије XVI корпуса крену ле су у двије колоне у наступање према црногорском Санџачком одреду. Јача колона (четири бригаде) под командом генерала Габриела наступала је правцем Горажде – Чајниче – Метаљка, а друга састава двије бригаде, под командом генерала Тролмана од Челебића ка Пљевљима. План јеодред“ био да ка се жестоким ударом Габриелове колоне потисне „Ковачки Пљевљима, прекине веза са снагама Лимског одреда српске Ужичке војске и потом обухватним маневром удари у њихов бок према Лиму код Рудог и тако угрози позадина комплетне Ужичке војске. Гоњење Санџачког одреда би потом преузела деснокрилна Тролманова скупина, односно њена VIII бригада. Падом Заборка и повлачењем „Ковачког одреда“ према Метаљци, добијени су реални изгледи за реализацију плана 6. армије генерала Потиорека. 40 Записи старог Руђанина, КПД „Просвјета“ Рудо, 1996, стр 10/11

73


Прилазе Рудом бранио је Лимски одред српске Ужичке војске, 41 са пристиглим појачањима , али и велики број добровољаца и мјештана, који ће оружјем бранити своју прву слободу. *** Аустроугарске снаге наступале су из правца Заборка и Ђаковића ка долини одред Лима. покушала Тешку ситуацију у којојкоманда се нашао црногорски Санџачки је да олакша Ужичке војске настављањем притиска према Вишеграду и наређењем команданту Лимског одреда да 16. aвгуста са шест чета трећепозиваца организује свој лијеви бок, а да добровољачка чета одреда дејствује у бок и 42 позадину аустроугарских снага које су наступале . Према извјештају из Врховне команде, црногорски Санџачки одред jе 16. aвгуста био на линији Пјевчева Глава – Ковач. Међутим, командант Лимског одреда је у свом извјештају навео да су Црногорци напустили Метаљку и да се повлаче, а да аустроугарске снаге иду према Пљевљима. Аустругарски XVI корпус, којим је командовао генерал Венцел фон Вурм, да нијеглавним имао намјеру да гони црногорске снаге даље од Пљеваља, него снагама, колоном генерала Габријела, избије на линију Лим – Прибој – Рудо и да са јужне стране подухвати Ужичку војску, против које би главни удар, али не прије 17. августа, извео XV корпус генерала Михаела фон Апела. За разлику од лијеве обале Лима, гдје се ситуација мјењала из часа у час, ситуација код Лимског одреда, на десној обали Лима била је стабилна. Снаге 4. и 5. кадровског пука имале су чврст ослонац на линији Вихра - Варда, а њихови истурени дијелови успјели су да се приближе жељезничком мосту на Дрини. Пошто је лијеви одсјек Лимског одреда био јако притиснут, а десни сувише истакнут, командант одреда потпуковник Јеврем Михаиловић наредио је да десни одсјек повуче Вихру.уПовлачење је отпочело 17. августа у 19сечасова, а завршено 18.на августа 443часа . Истога дана аустроугарске снаге јачине 7 - 8 батаљона у двије колоне наступале су од Заборка и Ђаковића, ка Стоцу и Восковини. Ове снаге су негдје око 10 сати напале линију Столац–– Радовић брдо, вршећи при томе и притисак десно на линију Миштар–Восковина41 За заштиту лијевог бока и позадине Лимском одреду су 16 августа упућена два допунска батаљона 4. пјешадијског пука I и II позива. Види ВРС, књ. I, стр. 317 42 ВРС књ.I, стр. 102 43 ВРС I, 317; Рел – УВ. лист 33;

74


Стрмац–Јаворје–Јаблан, коју су држали Горњачки четнички одред и 1. батаљон 4. пука III позива. Најжешће борбе тога дана вођене су на линији Столац – Радовића брдо. Уз велике губитке Аустроугари су успјели да потисну српске снаге, а 3. чета 1. батаљона III позива је приликом пробоја из окружења од Стоца, десеткована пушчаном ватром мјештана муслимана код44села . Зубањ До вечери Аустроугари су заузели линију Столац – Восковина ослањајући на Зубањску су због губитака одустали одсе даљих напада. ријеку, Српска али страна тогавеликих дана имала је 23 мртва, 37 рањених, 2 контузована и 59 несталих (урачунати и тешки рањеници који нису изнети са бојишта) војника. Наредног дана, 18. августа, жестоке борбе су вођене на релацији Тмор – Воловица. Чете Горњачког четничкког одреда биле су на Јаворју и Воловици. Аустроугарске снаге су успјели да до подне са Воловице потисну допунски батаљон 4. пука I позива, који је као појачање, заједно са допунским батаљоном 4. пука II позива и 7. граничном четом са једним брзометним топом пристигао у помоћ Лимском одреду. На Малом Тмору (к.1073м) допунски батаљон 4. пука II позива водио јегубитака борбе бомбама и бајонетама са Аустроугарима. И поред великих они су успјели да у смирај дана, после повлачења допунског батаљона 4. пука I позива ка Рудом, на десном крилу одсјека, потисну Лимску добровољачку и 7. граничну чету, што је приморало мајора Вемића, да нареди свим снагама на лијевој страни Лима повлачење ка Рудом. Истог дана око 17 часова, послије четворочасовне борбе са линије Јаворје – Јаблан потиснут је 1. батаљон 4. пука III позива, који је одступио ка Бићу (западно од Прибоја). Велики губици и уложени напор при заузимању Воловице и Малог Тмора, били су разлог што аустроугарске снаге нису наставиле гоњење цјелокупног лијевог крила Лимског одреда. Тога дана и браниоци су имали знатне губитке. четничком одреду и у Лимској добровољачкој четиСамо било ујеГорњачком 20 мртвих и 48 рањених, један контузован и 37 несталих (урачунати и тешко 45 рањени, који нису изнесени са положаја) војника . Смртно је рањен, командир Лимске добровољачке чете потпоручник Петар Кларић, који се истицао храброшћу и често са добровољцима успјешно дјеловао у позадини непријатеља. 44 Примјера помоћи локалног муслиманског становништва аустроугарској војсци има напретек. Види: Б. Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914, ИГ 4, Друштво историчара Србије, Београд, 1964, стр. 25 45 Рел-УВ, лист 36-7; Рел.ГО, стр. 22-30

75


На десном одсјеку Лимског одреда главнина 4. кадровског пука у ноћи 18/19. август повукла се на Варду. За вријеме тешких борби, које су се водиле на прилазима Рудом, Санџачки одред црногорске војске гоњен од VIII аустроугарске брдске 46 бригаде повукао се из Пљеваља , омогућивши да непријатељска претходница већ око поднева 18. августа уђе у Пљевља. Снаге које су ушле у Пљевља и потиснуле црногорски Санџачки одред ка Јабуци и Михајловцу, биле суса јачине 4 батаљона, коњице, пионирско оделење 6 брдских топова2иескадрона 12 митраљеза. Саједно овим снагама наступао је и батаљон шуцкора (500 – 600 људи). У вријеме ових жестоких борби на Горњодринском фронту, водиле су су најжешће борбе Церске битке као одлучујуће у сламању августовске офанзиве аустро-угарске војске према Србији. *** Дијелови лијевог одсијека Лимског одреда су се ноћу 18/19. августа прикупиликод Рудог. За одбрану десне обале Лима код Рудог, мајор Вемић, који је постављен 47 за команданта одбране Рудог ангажовао је све расположиве снаге, па и наоружане мештане . Он је линију одбране подијелио на два сектора: десни, од Ресићког потока низ Лим до Обрвенске ријеке, који је бранио допунски батаљон 4. пука I позива и лијеви , од Ресићког потока уз Лим до Дебеле кос е насупрот Сјеверинске ријеке, који су бранили: 6. гранична чета, од Ресићког потока до жељезничке станице; вод добровољаца, придодат овој чети, на гојавском „Кљуну“; 7. гранична чета са једним брзометним топом на Оштром вису лијево од жељезничке станице. Брзометни топ постављен је на коту између села Цикота и Гојаве. Лијево од 7. граничне чете на Дебелој коси била је 1. чета Горњачког четничког одреда. Друга чета Горњачког одреда била је распоређена према Миочу, а нешто резерве чинио је остатак Горњачког

четничког и околине.одреда. Овим снагама треба додати наоружане мјештане Рудог Лијево од ових снага на линији Бић – Побједник (западно од Прибоја) били су батаљон 4. пука III позива и допунски батаљон 4. пука II позива, који су се претходног дана повукли лијевом обалом Лима. Десно од ове линије, изнад положаја допунског батаљона 4. пука I позива према Паштан брду и Вихри са ослонцем на Варду, били су 46 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 33 47 Рудо су у саставу Вемићеве групе бранили мјештани, који су дакле, тиме постали српски добровољци – ВРС књ. I, стр. 323; Рел. –ГО, стр, 31 -41

76


истурени дијелови 4. и 5. кадровског пука Лимског одреда. Према Рудом је наступала I брдска бригада пуковника Новака, која је у свом сатаву имала пет батаљона, двије брдске батерије са четири топа и два митраљеза. Напад на Рудо почео је око 10 и 30 часова, 19. августа из два правца: лијевог, од Забрђа, преко Јеловика на Сјеверин и десног преко Стргача. Артиљерија је првобитно постављена у рејону Слатине и изнад Кућерина. Жестока борба водила се око поднева на релацији Сјеверин – Кућерине –у Стргачи, гађали су на утврђене положаје одбране у насељуа аустроугарски испод џамије итопови на гојавском „Кљуну“. Митраљези, који су пружали подршку пјешадији, наступању, у тукли су жељезничку станицу, мост и утврђени положај код џамије. Пушчана ватра се чула дужином цијеле линије фронта на Лиму, дугачког око 7 километара. Упорну одбрану бранилаца пореметио је продор једне аустроугарске колоне према Устибру, са тенденцијом даљег продора и пресјецања одступнице снагама Лимског одреда које су браниле Рудо. „Браниоци Рудог ...су морали да одступе, због надирања (аустроугарске) колоне ка Устибарској ријеци и према планини Бићу и Прибоју, тако да се морао обезбиједити правац Миоче – Мокроноге - Прибој и утврдити 48 положај код села Увац...“ Командант Лимског одреда је око 17 и 15цијелог часова због новонастале ситуације издао наредбу за повлачење одреда ка Прибоју и караули Црни Врх. Ово је урадио тек када се из примљеног извјештаја увјерио, да је једна аустроугарска колона већ прешла на лијеву обалу Устибарске ријеке и имајући у виду надмоћност 49 непријатеља код Рудог . Аустроугарска I брдска бригада пуковника Новака, прилично растројена, током вечери, тек послије повлачења четника, ушла је у готово пусто Рудо. Наиме, претходног дана цивили, мјештани и избјеглице из околних села, углавном жене са дјецом, у страху су напустили Рудо склањајући се према планини Варди, покушавајући да се домогну Ужица. четничког одред и Лимска добровољачка чета тога дана су Горњачки имали једног мртвог, 20 рањених и 20 несталих (са тешко рањеним који нису извучени са положаја). Мајор Вемић је то довео у везу са изванредном фортификацијском одбраном. Укупни губици, који се углавном односе на Горњачки четнички одред и Лимску добровољачку чету у борбама код Рудог, били су 44 мртва, 105 рањених, 116 несталих (урачунати тешки рањеници који нису извучени са линије) и 3 контузована. 48 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 28 49 ВРС књ.I, стр. 323; Рел-ГО, стр 31-41.

77


НАСТАВАК ОФАНЗИВЕ После заузимања Пљеваља, само је аустроугарска VIII бр дска бригада наставила продор у црногорску територију, док су остале бригаде XVI корпуса углавном усмјерене ка Лиму на правац Рудо – Прибој. Једна слабија колона VIII брдске бригаде са шуцкорима наступала 50 је 20. августа је ка Левер Тари, аијача од Пљеваља ка Пријепољу, гдје заузела Јабуку наставила покрет према Пријепољу . Циљ аустроугарског XVI корпуса није била територија Црне Горе, већ што већи обухват српске Ужичке војске и омогућавање XV корпусу да од Вишеграда направи продор ка Ужицу. У том смислу, брдске бригаде аустроугарског XVI корпуса наставиле су своје покрете на линији Слатина –– Прибој –– Црни врх и Рудо –– Увац –– караула Црни врх. Једна јача аустроугарска колона је 20. августа наступала преко Соколовића ка Паштан Брду, сјеверно од Рудог. То је приморало 4. кадровски пук да у раним јутарњим часовима крене са Варде (к.1235), одступним маршем преко Равног брда ка Змајевцу и караули Цигла.

На ову локацију, јединице овог су стигле удивизијом сумрак истог дана покушавајући да успоставе везу пука са Шумадијском II позива на Шаргану, десно, и одредом мајора Вемића на караули Црни Врх, са њихове лијеве стране. По доласку на Равно брдо, командант Лимског одреда, који је под непосредном командом имао 4. и 5. кадровски пјешадијски пук, са једном брдском батеријом, наредио је команданту 5. кадровског пјешадијског пука да обезбиједи правце од Рудог и Соколовића, и да ухвати везу са батаљонима 4. пјешадијског пука II позива, који су 51 упућени за заштиту правца Прибој – Чајетина . Друга Аустроугарска колона наступала је истог дана, 20. августа, од Рудог, долином Лима ка Прибоју. Истовремено аустроугарске снаге II XVпозива. корпусаДвадесетог потискивале су, уз велике губитке, Шумадијску дивизију августа јединице ове дивизије су се повукле према Шаргану. Прозријевши намјеру аустроугарске команде, команда Ужичке војске покушала је да довођењем појачања (два батаљона 4. пука II позива усиљеним маршем су од Кремана пребачена на коту Љуљаш 1268 м.) и са постојећим снагама образује јачу одбрамбену линију затварајући златиборски правац. Команда одбране ове 50 Историја Пљеваља, општина Пљевља, 2009. (Милић Ф. Петровић: Пљевља у Краљевини Црној Гори, Првом свјетском рату и Југословенској држави 1913 – 1941), стр. 295 51 ВРС, књ.I, стр 328;

78


линије повјерена је пуковнику Милутину Стефановићу, комаданту 4. пука II позива. И док је VIII брдска бригада настављала продор ка Пријепољу, у које је ушла 21. августа, избацивши једну своју колону на правац према Бродареву, јаче аустроугарске снаге (I, II и XIII брдска бригада) генерала Габриела, истог дана напала је појачане, али доста деморалиане српске снаге на висовима источно од друма Прибој - Вишеград. На сјеверном крилу ове унападне колоне V брдска бригада, је претходно била задржана Рудом као резерва, прешла је Бијелокоја Брдо. Десна колона генерала Тролмана (IV и VI брдска бригада) успјешно је потискивала српске снаге сјеверно од Прибоја 52 и тога дана (21. августа) ушла у Прибој. Аустроугарске снаге, које су прешле Лим код Прибоја, на станици Увцу развиле су се према к. 1108 – караула Црни Врх, угрожавајуђи истакнуте српске положаје на Рабреновцу изнад Прибоја. Српске снаге су се 21. августа налазиле на линији одбране западно од Брезовца и Доње и Горње Јабланице. Одбрамбена линија је ишла од Селишта, карауле на Црном Врху, према коти Орлић, Љуљашу (к.1268 м) до карауле Цигла и коте Оштрељ (1070 м). Дијелови лимског одредапук на овим линијама били су распоређени: 5. кадровски пјешадијски на положају Цигла; 4. кадровског пјешадијски пук на положају караула Цигла; Допунски батаљон 4. пука I позива на Црном врху; Допунски батаљон 4. пука II позива,на Црном врху; 6. и 7. гранична чета на Црном врху; Горњачки добровољачки одред на Црном врху 1. батаљон 4. пука III позива са 6 чета на Црном врху Подршку овим снагама пружала су три брзометна топа, који су 53 постављени на Цигли, караули Цигла и Црном . врху Против ових снага у ширем рејону посједнуте линије Лимског одреда, налазило се шест брдских бригада (I, II, V i XIII – генерал Габриел иВурма. VI и За IV генерал Тролман), корпуса под командом генерала напад према ЦрномXVI врху, истурена је IV брдска, a према караули Цигла и Оштрељу I брдска бригада. Ове снаге су имале и велику подршку артиљерије. Посебно убитачна артиљеријска ватра била је са Голеша. Напад је почео у 9 часова изјутра 21. августа. Жестоке борбе на Цигли и Црном Врху, трајале су несм ањеном жестином 21/22 . августа, када је српска Ужичка војска после жестоког отпора и 52 Види: Рел-ГО, стр 41-49 53 Распоред према ВРС, књ.I, стр. 331

79


великих губитака била принуђена на повлачење према Торнику. Интересантна околност је да је 22. августа, у фази потискивања српских снага са готово свих линија фронта, командант XVI корпуса, генерал Вурм, добио наређење да са цијелим корпусом, изузев VIII брдске бригаде, чији су дијелови били у рејону Пријепоља и Нове Вароши, одмах крене ка Власеници, односно према Романији. Повод за ово наређење био је страховит пораз 5. аустроугарске армије генерала Франка Церској бици икорпуса, наступање српских снага према Дрини. Нападу лијеве колоне у тренутку стизања наредбе био је у пуном замаху, па је командант корпуса дозволио генерал - мајору Конопицком да са IV бригадом заврши започету акцију. Тог дана, 22. августа жестоке борбе су вођене на Оштрељу, караули Цигла, Црном врху и Селиштима. Борбе су престале тек око 20 и 30 часова, те вечери када су се и последње снаге одбране Лимског одреда, обухваћене са обје стране стране, морале извући у правцу Златибора, на линију Лиска – Торник. Посебно жесток био је напад на линију карауле Цигла – кота 1076, коју је бранио 4. кадровски пук. Борба на овом правцу почела је око 6 и 30 часова ујутро, а завршила је око 15 часова, повлачењем остатка овог пука према коти Љуљаш - Лиска и Оштрељ – Лиска. Истовремено, са достигнутих линија, у току ноћи 22.августа јединице XVI и XV корпуса 6. армије генерала Потиорека, почеле су се повлачити на лијеву обалу Дрине, под заштитом 1. пјешадијске дивизије (VII и IX бригада), у рејону Вишеграда и VIII бригаде, која ће се неколико дана касније поставити код Горажда54.и Фоче Према Операцијским дневницима јединица које су директно учествовале у жестоким борбама 21. и 22. августа на Цигли, Оштрљу и Црном Врху. Лимски одред Ужичке војске имао је 109 мртвих официра, подофицира и војника, 321. рањеног и 232 нестала (урачунати и рањени који нису извучени са положаја) . У борбама на Цигли погинуо је мајор Василије Луковић, командант 55 III батаљона 4. кадровског пука. На Велимир Црном врху Горњачког четничког одреда мајор Вемић . рањен је командант

У крипти цркве Св. кнез Лазар у Прибоју, освјештаној 1940. године испод олтара, налазе се кости ратника погинулих у борбама изнад Прибоја, углавном са Црног Врха. Посмртни остаци 72 војника пренијети су и сахрањени у ову костурницу у вријеме градње ове 54 ВРС I, 337; OULK I, стр.141. 55 Подаци о броју жртава дијелом преузети из: Релације горњачког четничког одреда Ужичке војске, ВА, П7, к-11ф1, д7, стр.31

80


цркве (1932-1940). Према сазнању аутора, међу њима су и посмртни остаци погинулих војника црногорске Санџачке војске, које породице погинулих нису пренијеле, са гробља испод коте Вихра, сјевероисточно од Рудог.

*** Аустроугарска офанзива према снагама црногорског Санџачког одреда према српској са Ужичкој вођенау је крајње стручно иипосебно прецизно. Гледајући војног војсци, становишта контексту збивања на простору јединственог Дринског фронта, а посебно имајући у виду извођења офанзиве 5. аустроугарске армије према западној Србији (од 12, августа), дошли смо до закључка да је офанзива на Горњодринском дијелу фронта, започета 14. августа, закаснила најмање два дана са извођењем и да због тога није постигла жељени ефекат. Да је почела два дана раније питање је колико би црногорске и српске снаге, без обзира на велике жртве и уложене натчовјечанске напоре у борбама са вишеструко надмоћнијим непријатељем, могле саме зауставити аустроугарске снаге у наступању, које су успјеле да широким свеобухватним маневаром угрозе бок српске Ужичке војске. Из тог разлога чуди што аустроугарској команди високо мишљење о 6. не армији, којасу је убила у наступању од 14.-имали 23. августа 1914. године Шта је у ствари био разлог кашњења офанзиве? Лоша процјена аустроугарске команде, давање важности другим дијеловима фронта, или нешто треће? Проучавајући догађаје из августа 1914. на Горњодринском фронту, тражећи чињенице, који би ме навеле на извођење закључка, посебну пажњу сам посветио августовској фази, српско - црногорске офанзиве ограниченог обима на десној обали Дрине, које су натјерале генерала Потиорека да двије бригаде пошаље као појачање на горњодрински сектор. Пажњузамисао сам посветио покушајувојске српских снага реализују тактичку командеи Ужичке од 14 – 16. да августа, да се тзв. „пасивним нападом“ са комбинацијом „еластичне одбране“ код Вишеграда и према ушћу Лима, са једне и друге обале, привремено задрже аустроугарске снаге, концентрисане за почетак офанзиве, и продора кроз „Санџак“. Из тог разлога сам почетно некординирано „садејство“ два одреда српско-црногорске војске повезао са евидентним поремећајем, који је наступио код аустроугарске 6. армије приликом њеног посједања полазних линија за офанзивно дјеловање. Питао сам се да није Лимски одред српске Ужичке војске и

81


црногорског Санџачког одреда кренуо према Дрини да ли би Аустроугари несметано са посједнутих линија бар два дана раније кренули напријед? Не могу, а да овом приликом не поменем и утицај патриотизма, храбрости и натчовјечанског жртвовања народа у захвату Горњодринског фронта, који је по први пут тог августа осјетио слободу и који је био спреман да је брани до последњег даха. ОФАНЗИВА СРПСКО-ЦРНОГОРСКИХ СНАГА ПРЕМА ДРИНИ Заједнички план дејстава српске и црногорске војске у рату против Аустро-Угарске, који је израдио војвода Радомир Путник, начелник генералштаба српске војске, предвидио је груписање у рејону Пљеваља и шире, за садејство са српском војском 2/3 црногорске војске, за шта се залагала и Русија. Преостале снаге Црна Гора je могла да употријеби за одбрану своје територије. Ради постизања јединства у извођењу заједничких дејстава, у Црну Гору је из Србије, у току трајања аустроугарске офанзиве на овом сектору, упућена војна мисија од 5 чланова на челу са генералом Божом Јанковићем и пуковником Петром Пешићем, која је на Цетиње 56 стигла 19. августа . Краљ Никола је прихватио овај план, па је образован Штаб црногорске Врховне команде на челу са генералом Јанковићем. У штаб су ушла и остала три члана српске врховне мисије и два црногорска капетана. За начелника штаба црногорске Врховне команде наименован је српски генерал Божидар Јанковић У складу са планом, Црногорска војска је од 25. августа прегруписана и преформирана: Санџачка војска подијељена је у двије дивизије: Прва, у чији састав 57 су ушле: Васојевићка, Бјелопољска и Ђаковичка бригада ; Друга, у чији састав су ушле: Ловћенска, Спушка иПљеваљска бригада и Kолашинска бригада (око 13.500 војника са 28 топова и 6митраљеза, а њенизкомандант је био дивизијар сердар Јанко Вукотић) и Дрински одред, издвојен Херцеговачког одреда 30. Августа, јачине око 5500 људи под командом дивизијара Митра Мартиновића, састављен од Дурмиторске и Зетске бригаде са по једним батаљоном из Катунске и Никшићке бригаде, са задатком да садејствују у југоисточно ј Босни операцијама Ужичке војске. Црногорска Врховна команда је 23. августа испланирала удар према Пљевљима у бок аустроугарске VIII бригаде. У том смислу 56 Мада постоје тврдње да је српска војна мисија на Цетиње пристигла два дана касније. Види Б. Храбак, наведено дјело стр.18 57 Vojna eniklopedija, tom 9, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, Beograd 1971, str. 400

82


сердару Јанку Вукотићу наређено је да са три батаљона на Краљевој Гори сачека долазак бригадира Мила Матановића, те да заједно крену ка Пљевљима. Остатак снага требало је да се код Бијелог поља сједини са снагам бригадира Луке Гојнића. Нешто касније, 24. августа, овај план је, због ситуације код Сјенице, измјењен, али су у сваком случају ове снаге требале дејствовати и ка Пљевљима и ка Пријепољу. Истога дана аустроугарска VIII бригада отпочела је повлачење. Једна њена јеколона, пука, саНову топовима и повлачећи митраљезимасе према напустила током јачине пријеподнева Варош, Пријепољу. Пуковник Зисић, командант Ибарске дивизијске области, отпочео је од 25. августа праћење у стопу непријатељских снага које су се повлачиле. Аустроугари су 25. августа напустили Пријепоље „у маси, а мањим 58 оделењима 26. изјутра. “ За њима су у Пријепоље и Бродарево, истог дана, ушле Зисићеве снаге, које су у рејону Бродарева успоставиле везу са једним црногорским батаљоном. Примјећено је да се са аустроугарима повлаче и локалне муслиманске снаге, које су им биле од велике користи приликом њиховог наступања. Врховна команда црногорске војске је тада „наредила (бригадиру) Гојнићу, преко непријатељско њега и (сердару) Вукотићу иа (бригадиру) Матановићу да Гојнића прати одступање, да друга двојица ударе, у 59 бок поменутој (VIII) бригади... “ Црногорске снаге (Гојнићева колона) су кренуле у праћење непријатеља у повлачењу и од 27. августа поново, у рејону Јабуке и српско-црногорске границе, успоставиле везу са српским снагама пуковника Зисића. По наређењу са Цетиња, пуковник Зисић је требао Гојнићу упутити једну дебанжову брдску батерију. *** Послије побједе српске војске на Церу, њена Ужичка војска је добила наређење да покрене капрегледом Вишеграду.стања У извјештају команданта Ужичке војске од 25. офанзиву августа са у сектору њене одговорности, између осталог се каже да су јединице Ужичке војске посјеле карауле: Плоча, Запољска, Дикава, Бјели Усељ и Пусто поље, а да је Лимски одред заузео гранични фронт на линији Љуљаш - Црни Врх. 60 Њему је „наређено да заузме Прибој и врши притисак према “ Рудом. 58 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 47 59 РЦВ, лист 41 -2 и 40; 60 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Књига 2, Београд 1925, стр. 8

83


Командант Лимског одреда је са положаја Оштрељ – Цигла - Љуљаш – Орлић –Црни Врх, извјестио команду Ужичке војске да се на Варди и у Рудом налазе непријатељске групе непознате јачине, а на Бијелом Брду да су само њени мањи дијелови. Извиђачке патроле откриле су мања непријатељска одјељења и на Равном брду, а код Рудог су примјећене јаче формације. „Један дио ових укрцао се у војне возове, а други су упућени на 61

. Вихру и Рудину Према причању мјештана, који су превозили рањене, непријатељ је имао велики број мртвих и рањених. Вршећи насилно извиђање српске снаге су 27. августа извршиле 62 мали упад код Рудог . У циљу предузимања офанзивних операција Лимски одред је ојачан 2. прекобројним пуком без једног батаљона (наредбом од 25. августа Српске Врховне команде), који је 26. августа из Кокиног Брода упућен ка Прибоју. Многобројни су примјери злочина, које су приликом повлачења припадници аустроугарске војске починили над цивилима. Тако, „на путу Прибој - Увац има много повјешаних Срба, хришћана, мјештана 63

“ ,Према каже се у извјештају бр. 445 пуковника Зисића. његовим информацијама 26. августа у Прибој је пристигло и једно одјељење 2. прекобројног пука као претходница упућеног појачања Лимском одреду. Дан раније, 25. августа потпуковник Јеврем Михаиловић, (командант 4. кадровског пука) заузео је Прибој и 64 положаје према Рудом . Пуковник Зисић наводи да су се аустроугарске снаге, које се налазе лијево од њега, током 26. и 27. августа повукле од Пљеваља ка Метаљци. У извјештају начелника штаба Црногорске војске, генерала Божидара Јанковића, наведено је да је бригадир Гојнић 27. августа ушао у Пљевља. Према извјештају сердара Јанка Вукотића команданта Санџачке војске, његова 5. бригада посјела је линију Бољанић – Готовуша, гдје је имала намјеру да сеПјевчева задржи глава до 30.– августа, када је планирано њено даље наступање. Бројно слабији Аустроугари још су само држали планину Ковач на 65 црногорском тлу . 61 Исто, књ 2, стр. 9 62 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 49 63 ВРС, књ 2, стр.10; 64 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 49 65 Рад црногорске војске (РЦВ), лист 46-6

84


Иначе Санџачка војска наступала са двије колоне: десним правцем Пљевља – Метаљка - Горажде и лијевим правцем Краљева Гора – Челебићи - Фоча. Лимски одред је 28. августа овладао линијом Велика Варда Равно Брдо – лијева обала Устибарске ријеке, а добровољачки одред 66 капетана Светозара Ранковића , рашчишћаво је простор Поблаћнице и Сућеске са лијеве обале Лима. Пошто није било отпора, предвиђено је наредног дана наступање у правцу Рудог, Забрђа и Јаворја. Према расположивим подацима Лимски одред, који је био у наступању према Рудом ушао је у ово мјесто 29. августа. На то наводи и податак да је телефонска веза Пријепоље – Пљевља – Прибој – Рудо успостављена, како стоји у „ситуацији“ Ужичке војске 30. августа 1914. Тако је Рудо по други пут у току рата ослобођено. Оба пута прво у окупираној Босни Херцеговини. Ово наступање српско - црногорских снага још 25. августа забринуло је аустроугарског министра спољних послова, грофа Бертхолда, који је поставио питање начелнику Врховне команде аустроугарске војске 68 „Да ли пријети опасност од српског офанзивног удара према . Босни“ У циљу наставка офанзивне операције, премавојске Дрини Врховна команда наредила је команданту Ужичке дасрпска ступи у везу са сердаром Јанком Вукотићем, командантом црногорске Санџачке војске ради даље кординације покрета. Већ 31. августа генерал Милош Божановић, обавјештава команданта Санџачке војске да ће трупе Лимског одреда и дјелови трупа Ибарске дивизијске области кренути преко Забрђа и Јаворја ка Вучевици и Округлици. Покрет је извршен и на десном сектору Лимског одреда правцем Вихра- Паштан Брдо - Врановина – Варда. Десну колону чинили су 4. и 5. кадровски пук, 4. пјешадијски пук II позива, два допунска батаљона, једна брдска брзометна батерија и једна брдска Дебанжова батерија (3 топа). Првог септембра посједнута је Вихра, па се десна колона утврдила на поменутој линији Лијеву колону Лимског одреда, који је садејствовао са црногорском Санџачком војском и обезбјеђивала јој бок чинили су: 2. прекобројни 66 У вријеме борби око Рудог и Прибоја 16 -22 8. капетан II класе Светозар Ранковић је био командир 1. чете Лимског (Горњачког) добровољачког одреда 67 Рудо је било слободно све до друге половине октобра 1915. године. Од 15 новембра 1914. прилазе Рудом бранила једна бригада црногорске Санџачке војске сердара Јанка Вукотића. Наиме, 15. новембра 1914. услед помјерања линија Лимског одреда српске Ужичке војске, десну обалу Дрине од ушћа Лима преузела је Дечанска бригада црногорске Санџачке војске, чија ће два батаљона посјести висове Варде, а један бити размјештен у Рудо. 68 Богумил Храбак, Операције на средњој и горњој Дрини и у Санџаку августа 1914., Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 49

85


пук III позива, двије граничне чете, једна добровољачка чета и једна брдска Дебанжова батерија (3 топа); Другог септембра црногорска војска је ослободила Чајниче. Аустроугарске трупе су се убрзано повлачиле ка Дрини, остављајући из себе само згаришта и лешеве. На овом дијелу фронта, као заштитне јединице повлачењу главнине аустроугарских снага дјеловале су: 8. брдска и 9. ландштурмска бригаду, које нису биле у стању да се озбиљније супроставе јаким српско - црногорским снагама. Мада извиђањем није утврђена стварна јачина заштитних јединица аустроугарске војске, у команди Ужичке војске је закључено да ове снаге ипак нису у могућности да зауставе пребацивање српсих снага преко Дрине. Већ 14. септембра отпочело је пребацивање дијелови српске ужичке војске код Вишеграда. До 16. септембра образован је мостобран западно од Вишеграда у висини Пасторка, Лијеске и Влахиње. Црногорска санџачка војска, не чекајући садејство Дринског одреда, на свом лијевом крилу отпочела је нешто раније форсирање Дрине. Ловћенска бригада 2 санџачке дивизије користећи газове код Фоче и Устиколине 11. септембра форсирала је Дрину. Пошто је одбацила слабије аустроугарске заштитне снаге, на другу обалу пребацила се цјелокупна дивизија. Пљеваљска бригада је одмах истурена према Калиновику, а остатак дивизије се задржао код Устиколине. Приликом ове операције ослобођено око 2000 српске нејачи, које су аустроугари држали као живи штит. Упоредо са Ужичком војском 1. санџачка дивизија прешла је Дрину код Горажда 14. септембра, одбацила непријатеља (са лијеве обале 69 Дрине) и ослободила Горажде . Настављајући да шире мостобран на лијевој обали Дрине, снаге 1. санџачке дивизије су запосјеле доминантну коту Храњен и превој Јабуку, а 17. септембра ушле у Рогатицу, гдје је пристигао и коњички дивизион српске Шумадијске дивизијеснага II позива. Даље наступање, до 22. септембра, Санџачке војске и Ужичког одреда, зауставила је српска Врховна команда, док се претходно не рашчисти ситуација на средњодринском фронту. *** И поред увјеравања фелдмаршала Конрада да је безразложна брига грофа Бертхолда и да генерал Потиорек има довољно снага да спријечи сваки српски упад (преко Дрине), он се десио. 69 Vojna eniklopedija, tom 9, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, Beograd 1971, str.400

86


Био је 25. септембар 1914. када су се српско- црногорске снаге појавиле на прилазима Сарајеву. Извори и литература:

- ДА ЦГ, Цетиње, Команда Пљеваљске бригаде, ф. Бр.1 - Операције црногорске војске (ОЦВ) у Првом свјетском рату, Војноисторијски институт Београд 1954; - Рад црногорске војскеЈНА, јул-август 1914; - Релација о покретима и борбама трупа Ужичке војске за време I офанзиве од 24. VII па до 10 августа 1914. године (АВИИ, VII-1-1, бр. 2/1, лист 10-15: Детаљни топографски опис засебних одсека који чине Рзав и Лим - Релација горњачког четничког одреда Ужичке војске, ВА, П7, к-11ф1,д7,стр.31 - Операцијски дневник 4. пука III 13. 07. - 4. 12. 1914.(ст. к.), п-9, к-137,ф-1,д-1; - Операцијски дневник 4. пешадијског кадровског пука од 12.7. 1914 – 19. 5. 1915, п-7, к- 79, ф-1, д-1/1; - Састав и распоред трупа Ужичке војске 1914-15, п-7, к-1, ф-1, д1/1; -Osterreich – Ungarns letzter Krieg, 1914 – 1918B.I. Wien 1931. Службена обрада дејстава аустроугарске војке и подаци које је 1923. изнио фелдмаршал Конрад Хецендор -Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ. 1, Београд 1924; -Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ. 2, Београд 1925; - Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 19141918 (кратка историја), СКЗ, Београд 2014. -Живко М. Станисављевић, Ратни и операцијски план АустроУгарске на Балкану, Ратник, Београд, св.IV, 1928. -Богумил Храбак, Операције на средњој и у горњој Дрини и у Санџаку августа 1914. Године, Историјски гласник 4, Београд 1964, стр. 3-59; -Историја Пљеваља, Општина Пљевља, 2009, поглавље IX -Milić F. Petrović: Pljevlja u Kraljevini Crnoj Gori, Prvom svjetskom ratu i Jugoslovenskoj državi 1913 – 1941, стр. 277-354; -Митар Ђуришић, Битка на Дрини 1914, ВИИ, Београд 1969, 470 -Milan Zelenika, Prvi svjetski rat 1914., Beograd 1962, 441 -2 -Vojna eniklopedija, tom 2 и 9, Izdanje redakcije vojne enciklopedije, Beograd 1971;

87


-Предраг Остојић, историчар, рођен 1959. године у Рудом (Би Х) -Објављивао је пјесме и кратке приче у многим књижевним часописима, од којих су неке објављене у антологији «Дурмиторски пјеснички вијенац» и „Зета некад и сад“ -Објавио је збирку поезије „Пуна празнина“ 1990. године у издању Универзитетске ријечи из Никшића. -2006. године објавио је историјски роман “Чичина прича или страдање српско“, (до 2010. 7 издања),издавачка за који је 2008. награду «Драгиша Кашиковић», коју додјељује кућадобио «Српска реч» и Асоцијација за неговање тековина Равногорског покрета из Београда, за изузетне домете у умјетничкој области и ширењу граница слободе стваралаштва -2010. објавио је историјску студију „Заробљавање генерала Михаиловића“ у издању издавачке куће Армон из Београда, која је доживјела четири издања.

88


ЗАЈЕДНИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ ДВЕЈУ СРПСКИХ ВОЈСКИ 1914. ГОДИНЕ  ОД ПОЧЕТКА РАТНИХ ДЕЈСТАВА ДО КРАЈА ОФАНЗИВЕ У ЈУГОИСТОЧНУ БОСНУ 1

Ма. Александар Лукић, историчар истраживач сарадник Институт за новију историју Србије, Београд.

Апстракт: Аустроугарскојмонархији није пошло за руком да током краткотрајне јулске кризе 1914. године прво на политичком, потом и војном плану одвоји Црну Гору од Србије. Напротив, црногорски краљ Никола Петровић, влада и народно представништво су, истичући своје српске осећаје и корене, неколико дана после аустроугарске објаве рата Краљевини Србији објавили рат Двојној монархији и у предстојећем ратном сукобу светских размера везали судбину своје државе уз судбину Србије. У складу са донесеним одлукама обе државе су од првих дана борбених операција против заједничког непријатеља тежиле да остваре највећу могућу сарадњу својих војски. У раду је приказана и анализирана сарадња србијанске и црногорске војске 1914. године, закључно са крајем њихове заједничке офанзиве у југоисточну Босну крајем октобра прве ратне године. Кључне речи: Први светски рат, црногорска Санџачка војска, српска Ужичка војска, југоисточна Босна, 1914. година .

Успешан атентат Гаврила Принципа на Франца Фердинанда у Сарајеву 28. VI 1914. године је послужио Аустро-Угарској као повод да упути 23. VII Краљевини Србији ултиматум чији садржајје озбиљно нарушавао интегритет и суверенитет српске државе. Српска влада је по пријему ултиматума одмах упознала са његовом садржином црногорског краља Николу Петровића и његову владу као своје најближе савезнике. Пошто се упознао са садржајем ултиматума, краљ Никола није гајио илузије у погледу агресивних намера Аустро-Угарске према српском народу, те је већ на вече 23. VII наредио генералу Јову Бећиру да за одбрану Ловћенског фронта употреби 4 бригаде, а осталих 14 да 2 распореди „по свом нахођењу“ за одбрану осталих фронтова . Црне Горе Рад је део пројекта Института за новију историју Србије Срби у југословенском и међународном контексту: унутрашњи развитак и положај у европској/светској заједници (бр. 47027) који финансира Министарство просвете и науке Републике Србије 2 Операције црногорске војске у Првом светском рату, Београд 1954, стр. 78. 1

89


Иако су силе Антанте покушале да последње недеље јула мирољубивим дипломатским средствима спрече све изгледнију аустроугарску агресију на Србију, Двојна монархија је, незадовољна одговором српске владе од 25. VII, а подржана од стране Немачке Хоенцолерна, званично објавила рат најјачој балканској краљевини 28. VII 1914. године. Услед дуго заташкаваних сукобљених интереса великих светских империја Европе, до 5. VIII исте године је локални сукоб Аустро-Уг арске и Србије на 3 Балканском полуострву прерастао у светски рат двају супротстављених блокова империја – Антанте и Централних . сила Када је Аустро-Угарска објавила рат Србији 28. VII, краљ Никола је наредио општу мобилизацију црногорске војске. Истовремено је црногорска влада декларацијом истакла да је црногорска војска спремна да „изврши своју славну и свету дужност, какву још никада имала није од како је Црне Горе, од како је српског народа“. У декларацији је наглашено да „Србија и Црна Гора сачињавају један исти фронт према заједничком непријатељу“ и „... у овим најтежим данима за српско племе дијеле исту судбину. Аустрија је напала изненада, мучки и бездушно... Великосрпска пропаганда и Сарајевски атентат су јој празни изговори под чијом маском је

кренула да опљачка слободу нашегуништењем народа... Кренула да казни читав народ најстрожијом казном, његове једржавне независности за злочин једног незрелог и неодговорног сина тог народа! Овдје није казна за злочин у размјери... Нечасно, подло и недостојно једне силе, која се назива културном и чији државни поглаварима атрибут Христовог апостола, напала је свог малог суседа замореног са три рата вођена за највишу светињу: слободу подјармљене браће. Таква држава, којој ништа није свето, која постоји само зато да роби и пљачка, да трује и руши све основе људског напретка; таква држава која сама собом представља у Европи анахронизам и ругло цивилизације мора дочекати проклетство од свих честитих народа и жиг срама од свих вијекова“. „И судбина је хтјела“, завршавала је црногорска владау своју декларацију, „да јој узрок слома буде српски народ оличен његове дивне поносне краљевине Црну Гору и Србију, у ове двије мученице правде, с лободе и свију одлика које људи уздижу изнад животиње... Крв је можда већ почела да се лије на земљи посестриме Србије и у бојној вреви чује се крик подземаљске освете једног на крст разапетог – у срцу рањеног народа, који је мобилисао све што има и животну енергију 3 Pjer Renuven, Evropska kriza i

Prvi svetski rat, Zagreb 1965, str. 166–175; Mitar Đurišić, Prvi svetski rat 2. Opšta istorija, Cetinje 1976,str. 25–27; Андреј Митровић, Продор на Балкан. Србија у плановима Аустро-Угарске и Немачке 1908–1918,Београд 1981,друго издање 2011, стр. 87–89; Исти, Србија у Првом светском рату,Београд 2004, стр. 5–18, 36–52.

90


сока свих својих живаца, да би лакше издржао наметнуто му клање 4 и смождио аждају која је тровала Европу“ . Ондашња црногорска народна скупштина је 1. VIII подржала политику црногорског краља и његове владе и у депеши српској народној скупштини истакла да је „свака душа у Црној Гори сад као никад готова принјети и потоњу кап крви на жртвеник српске слободе и независности, коју дивља и 5 незасита Аустрија хоће да нам одузме“ . Српска народна скупштина је одговорила да „разуме важност се диже противу и против Словенства, и да мирата сви који тврдо верујемо да Српства ће Црногорци 6 и Србијанци јуначки извршити своју дужност“ . На неколике упорне покушаје аустроугарске дипломатије да у будућем сукобу Дунавске монархије са Србијом Црна Гора остане изолована, црногорски министар спољних послова Петар Пламенац је 5. VIIIфино одговорио нотом о објави рата Црне Горе Аустро-Угарској „ради учешћа у 7 одбрани слободе српског народа“ . Као ни Србија, ни Црна Гора није била спремна за рат. У Црној Гори је мобилисано око 35000 војника сврстаних кроз дивизијске формације у четири велика одреда (Санџачки, Херцеговачки, Ловћенски и Старосрбијански), на које је долазило око 40000 „московки“ 10000 „маузерки“пушака, 30 митраљеза и 65 топова. Велики деоиарсенала је већ био истрошен у балканским ратовима и услед економске и индустријске неразвијености земље, у великој мери неоправљен и незановљен. Црногорска влада је молила српску за помоћ у пошиљкама топовске муниције, тражила једну батерију пољских брзометних топова и једну брдску брзометну батеријуса све официрским послугама. Велики недостатак црногорске Врховне команде било је и непостојање било каквог ратног плана у случају окршаја са Аустро-Угарском, као и непостојање, услед династичких антагонизама Петровића и Карађорђевића, заједничког операцијског плана србијанске и црногорске војске у време њихових првих 8 борбених дејстава против Аустро-Угарске . Почетнистратегијски развој црногорске силе јесте био брз,наали кордонски и без резерве врловојне неповољан, са обзиром то будући да је њена бројно најслабија војна формација – Пљеваљска дивизија/Санџачки одред (око 6000 бораца) бригадира Луке Гојнића – била распоређена у Санџаку да истовремено одржава важну везу са србијанском Ужичком војском генерала Милоша Божановића и држи фронт дугачак 70 4 Операције црногорске војске у 5 Исто, стр. 76. 6 Исто. 7 Исто, стр. 77. 8 Исто, стр. 78–79.

Првом светском рату, стр. 71–73.

91


километара (од Метаљке на српско-црногорској границидо реке Таре) 9. С друге стране, србијанска Ужичка војска (Ужичка бригада, Шумадијска дивизија II позива, Лимски одред и мањи одреди четника) је у почетку ратних операција држала фронт од Љубовије до српско-црногорске границе, са дефанзивно-офанзивним задатком (у складу са првобитним ратним планом Србије у случају сукоба Аустро-Угарском) да њена Ужичка бригада и Лимски одред штите концентрацију Шумадијске дивизије код (зарад каснијег напада на Вишеград), а Лимски одред јошУжица и да одржава везу са црногорском Пљеваљском дивизијом. И српска Врховна команда је, као и црногорска, одржавање везе са Пљеваљском дивизијом 10 препустила бројно и технички недовољно јаком Лимском11одреду . Црногорска војска је дан после објаве мобилизације, 29. VII, била спремна за покрет на концентрацијске просторије, из неколико разлога: 1) услед ранијих одговарајућих мера; 2) морала и патриотизма; 3) организације и формације јединица на племенској основи; 4) обвезници су имали оружје и одећу код себе, те је људство на оглас мобилизације могло одмах да оде на батаљонска зборишта. Црногорски министар војни је строго забранио „оштете, пљачке и потре“, као и војника, „неред на маршу, особито пуцање, ту најгору ману црногорског која убијаањегов понос, јер троши муницију, која је само непријатељима намењена. Према оваквим“, наређивао је министар, „бити немилостив“12. Концетрација војске извршена је, све пешке, од 29. до 31. VII 1914. године. Врховни командант је био краљ Никола на Цетињу, начелник штаба генерал Јанко Вукотић, који је уједно вршио функције министра председника, министра војног и команданта Херцеговачког одреда, касније Санџачке војске. У Врховној команди није било више никог све до доласка србијанских официра, који су врховни штаб стварно и образовали. 9 Исто, стр. 83,

103; Славко Вукчевић, Александар Драшковић, Митар Ђуришић, Петар Опачић, Бранко Павићевић, Борислав Ратковић, Славица Ратковић-Костић, Саво Скоко, Владимир Стојанчевић, Знамените битке и бојеви српске и црногорске војске. Од Царсева Лаза 1712. до Добропољске битке 1918. Српска војска у великим биткама на Церу, Дрини и Колубари, књ. VI, написали Борислав Ратковић, Саво Скоко и Митар Ђуришић,Београд 1998, стр. 86. 10 Живко Г. Павловић, Битка на Јадру августа 1914, Београд 1924, стр. 65. Током већег дела августа Ужичка војска, изузев њеног Лимског одреда, није имала већих ратних окршаја са аустроугарским трупама. Миленко Јелић, један од учесника борби и припадник Шумадијске дивизије, сећао се да их у те дане „око Вишеграда... срећа... лепо послужи“. „Али, ништа не брините“, додао је, „имали смо кад све да искијамо“, приповедајући потом о каснијим тешким борбама које је дивизија водила у југоисточној Босни око Хан Пијеска и Власенице (Милан Шантић, „Рат је чудо божије“, у: Голгота и васкрс Србије 1914–1915, уредили Силвија Ђурић и Видосав Стевановић, Београд 1986, стр. 239–243). 11 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца 1914–1918, књ. I, Београд 1925, стр. 13–20, 34–37 (даље: ВРС, књ. I). 12 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 80–81.

92


На супротној страни, Аустро-Угарска је према црногорском и српско-црногорском заједничком фронту држала бројно и технички знатно надмоћније и опремљеније посадне и оперативне трупе. Укупна јачина аустроугарских снага према Црној Гори износила је око 72000 бораца, 100 митраљеза и 218 топова (са посадним број је био знатно већи – 472 артиљеријска оруђа). Команда Балканске војске је наредила да се околина Будве и Сутомора напусте одмах на почетку борби „подвучености под ловћенски масив и немогућности њиховезбог одбране“. Аустроугарски ратни план је према већем делу црногорског фронта у почетку предвиђао дефанзиву, јер је очекивано да одлука о рату на Балкану буде донешена поразом Србије, па потом обрачунавањем са Црном Гором као слабијим партнером српског савеза. У ствари, основа плана, израђеног 1907. године од стране генерала Бека и Оскара Поћорека, је била чисто политичка – да се Босна и Херцеговина заштите од упада Срба и евентуалног дизања устанка13. У складу са наношењем одсудног пораза Србији требало је да аустроугарска VI армија Оскара Поћореканаступа санџачким оперативним правцем, раздвоји две српске војске, порази Ужичку војску и преко Ужица и долине Западне Мораве нанесе одлучујући ударац главној српској снази Шумадији.Истовремено је ова армија имала задатак да окупљеној спречи некуу озбиљнију помоћ црногорске војске српској војсци у Рашкој. Пред собом је имала 14 тешко проходан брдско-планински терен . Начин вођена рата је на хабсбуршкој страни од почетка био оптерећен унапред изнесеним политичким циљевима, где је постигнут делимичан успех – спречен је народни устанак у БиХ, али је „то била цена за катастрофу војних 15 удара на Србију са несагледивим последицама“ . Непостојање заједничког операцијског плана условило је да су србијанска и црногорска војска у првом периоду рата деловале засебно, одржавајући слабу везу у Санџаку без усаглашавања својих операција. Код црногорске војске су Пљеваљска дивизија и Херцеговачки одред до 15. VIII извршили продора на аустроугарску територију, угрозили комуникације и низ нанели неколико мањих пораза аустроугарским трупама. Црногорско министарство војно је наредило Пљеваљској дивизији да „одбрамбено посједне границу, ослањајући лијево крило на Љубишњу и Тару, а десно крило гребеном од Пијевчеве главе до Лима који сачињава границу између Црне Горе и Србије и да у томе положају исчекује напад непријатеља, у којем се случају не смије 13 Ж. Г. Павловић, н. д. , стр. 68–70. 14 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 59–63. 15 Милорад Екмечић, Стварање Југославије 1790–1918, књ. II, Београд

93

1989, стр. 701.


упуштати у одлучну борбу са јачим непријатељем, него отступати бојем у циљу задржавања непријатељског напредовања“, те да у тренутку продора јаких аустроугарских снага организује „четничку 16 борбу у полеђини непријатеља“ . Командант Пљеваљске дивизије бригадир Лука Гојнић је од додељених му трупа образовао Ковачки и Љубишњански одред. И пре него што је рат почео, био је приморан 1. VIIIда одбије башибозучкиупадједног одељењаканцеларију“. шуцкора, који су „са к. 1183 отворили ватру на нашу општинску Пошто су наредног дана одбациле шуцкоре, јединице дивизије су на иницијативу свог команданта упале на аустроугарску територију и, поред своје малобројности, успеле да до 15. VIII у две колоне заузму Чајниче (Ковачки одред) и Челебић (Љубишњански одред). По доласку црногорских трупа, са територије Босне од села Викоћа до села Бастаси јавило се 570 Срба добровољаца, који су изразили жељу да се боре против непријатеља. Од њих је формиран један17батаљон . На операције Пљеваљске дивизије уследио је жесток одговор аустроугарске VI армије. Пошто се прикупио на простору од Фоче до Горажда, њен 16. корпус је кренуо 16. VIII у офанзиву са две колоне санџачким од оперативним правцем. Прва аколона група) је наступала Горажда преко Чајнича, друга (Габриеле (Тролманова група) од Фоче и Међеђе ка Пљевљима и Увцу. Улажући велику енергију и упорност Лука Гојнић је успео да са Љубишњанским одредом одбије напад Тролманове групе, али је морао да одступи на планину Љубишњу услед повлачења Ковачког одреда пред надмоћнијом Гбриеле групом. Под свакодневном борбом Ковачки одред се полачио ка Увцу и Бијелом Пољу; и поред пристиглог појачања из Старосрбијанског одреда, напредовање Габриеле групе није било заустављено. Осма брдска бригада ове групе је након потискивања и србијанског Лимског одреда на леву обалу Лима, заузела 19. VIII Пљевља, да би 21. VIII кренула путевима који су водили Пријепољу и Новој Вароши. Међутим, пораз V аустроугарске на Церу приморао је VI армију да обустави офанзивне акцијеармије у Санџаку и да 23. VIII одмаршује са 15. и 16. корпусом у рејоне Власенице и Соколца. За заштиту горње Дрине остављени су 7. и 9. бригада код Вишеграда 18 и 8. брдска бригада код Фоче и Горажда . Херцеговачки одред је држао фронт од Таре до Грахова (око 130 км) и, истовремено кад и Пљевљска дивизија, дејствовао све до тврђава Требиња, Билеће, Гацка и Автовца, 16 Операције црногорске војске у 17 Исто, стр. 105–106. 18 Исто, стр. 122–127.

Првом светском рату, стр. 104.

94


да би последњу на кратко и запосео.Сердар Јанко Вукотић, командант овог највећег одреда црногорске војске, је слао мања четничка одељења у аустроугарску позадину, те су рушила телеграфске и радио везе и уносила пометњу у снабдевању и концентрацији противничких ефектива. Офанзивним акцијама 2–15. VIII Херцеговачки одред је успео да заштити све правце ка Никшићу. Продори одреда приморали су аустроугарску команду на овом фронту ангажује 3. ида14. брдску бригаду, које су узда велику муку и напоре успеле у наредних недељу дана Црногорце потисну на гранични фронт. Повлачење црногорских ефектива је било условљено и неповољним развојем ситуације код Пљеваљске дивизије, која је од 16. VIII трпела велики при тисак аустроугарског 16. корпуса из VI армије 19 . До краја августа одред је успео да одбије јак аустроугарски напад на Грахово и устали фронт на граници, уз сталне мање упаде на аустроугарску територију 20. У међувремену је 19–25. VIII извршена прерасподела црногорске војске, у оквиру које су знатне ефективе овог одреда упућене у новоформирану црногорску Санџачку војску.

Док су трајале офанзивно-дефанзивне борбе на црногорском фронту, аустроугарска V армија је, у складу саглавним ратним планом Оскара Поћорека, 12. VIII снажно насрнула на србијанске положаје у рејону Лознице и Лешнице, са циљем да овлада планинским масивом Цера и одатле продре ка Ваљеву. Оштар аустроугарски притисак навео је србијанску Врховну команду да закључи да је главни непријатељски напад усмерен преко средње Дрине ка Ваљеву, са тежњом обухватних дејстава од Шапца и Ужица. У циљу везивања што јачих аустроугарских ефектива Врховна команда је наредила 13. VIII Ужичкој војсци да на југозападном фронту „предузме офанзиву према Вишеграду“, односно да „притискује и прикива непријатеља“ за овај фронт док се извојује победа над главном непријатељском снагом у долини команду Јадра. Увече 15. VIII генерал Милош Божановић је обавестио Врховну да Пљеваљска дивизија трпи јак притисак од Фоче и Горажда, те да је, излазећи у сусрет молби бригадира Луке Гојнића, одлучио да удари у крило наступајућим аустроугарским снагама од Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 107–114; С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. Ратковић-Костић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. ,књ. VI, стр. 89.Тема рада су заједничке операције двеју српских војски, али су овде укратко приказане и прве борбе Херцеговачког одреда, будући да је од већине његових трупа касније образована Санџачка војска, која је тесно сарађивала са србијанском Ужичком војском у југоисточној Босни. Такође, командант Херцеговачког одреда сердар Јанко Вукотић је постављен за команданта Санџачке војске. 20 С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. РатковићКостић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 91. 19

95


Горажда, по мигућству заузме Вишеград 16. VIII и тако унеколико 21 олакша положај десног крила Пљеваљске дивизије . Иако су делови Ужичке војске држали положаје надомак Вишеграда и на горњој Дрини, веза између Лимског одреда и Шумадијске дивизије је била таква, да су наређења путовала и по 10 часова, док је веза Лимског одреда и Пљевљске дивизије била већ у прекиду. Шумадијска дивизија и Лимски одред су се током 14. VIII ипак груписали војске за напад на Ужице, истог дана када је 16. корпус царско-краљевске енергично наступао према Руду и Чајничу. Обавештен о груписању Србијанаца за напад на Вишеград, Поћорек је наредио да се око града концентрише цео 15. корпус и одбије нападаче. Аустријанци су такође уклонили све чамце, сплавове и дереглије у близини града и српско становништво претерали на леву обалу Дрине, изузев одреда наоружаних Муслимана који су се тукли са српским извиђачким одељењима. Током 16–17. VIII Шумадијска дивизија је безуспешно нападала на положаје код Вишеграда, да би већ наредног дана морала да се повлачи под борбом на старе положаје испред Ужица. Истог дана се и Лимски одред под борбом прса у прса и на бајонет пребацио на десну обалу Лима око Руда, и до 20. VIII се повлачио истим темпом Пријепољу и Црномвојском. Врху покушавајући да успостави било каквукавезу са црногорском Притисак на фронту Ужичке војске (изузев њене Ужичке бригаде, која је већином била у миру током августа) ослабио је када и на фронту Пљеваљске дивизије, услед пораза аустроугарских јединица на Церу 22 и у долини Јадра . Последњих недељу дана августа Ужичка војска се, као и црногорска Санџачка војска, спремала за планирани заједнички продор у Босну, који је у међувремену разрадила србијанска Врховна команда.Већ 6. VIIIначелник штаба србијанске Врховне команде војвода Радомир Путник је у начелу саставио заједнички операцијски план србијанске и црногорске војске, према коме су оне требале, с обзиром на општу политичку и војну за ситуацију зараћених европских држава, да „привуку и привежу себе што јачу снагу Аустро-Угарске, како би она била што више ослабљена према Русији“. У случају брзе офанзиве надмоћније аустроугарске војске на балканском фронту улогу двеју српских војски је предвидео „у прво време“ као дефанзивну, „па чим се укаже повољан тренутак“ требало је да одмах пређу у офанзиву. Овај начелан план србијанска Врховна команда је детаљно разрадила 21 ВРС, књ. I, стр. 102. 22 ВРС, књ. I, стр. 164, 252, 282–283.

96


17. VIII, према коме је требало да србијанске снаге (Ужичка војска) наступају правцем Вишеград–Сарајево, а црногорске (Санџачка војска) правцем Фоча–Горажде–Сарајево. Краљ Никола је као официра за везу упутио у Србијугенерала Јова Бећира, док је из Србије заједнички операцијски план 19. VIII понео генерал Божидар Јанковић у пратњи неколико виших официра, будући да су из Црне Горе тражили да им се пошаљу официри да „заједно 23

са нашим... нашој Врховној21.команди штаб“ . Српска војнаобразују мисија јепри стигла на Цетиње VIII, гдеједан је за начелника штаба постављен генерал Божa Јанковић, а за његовог помоћника пуковник Петар Пешић. Сердар Јанко Вукотић је разрешен дужности начелника штаба Врховне команде. Поред србијанских официра у 24 штаб су ушла и два нижа црногорска официра . У време када је образован штаб црногорске Врховне команде (19– 25. VIII) вршено је и прегруписавање црногорске војне силе – требало је да њене 2/3 бораца из сва четири одреда буду сконцентрисани у Санџачку војску на челу са сердаром Јанком Вукотићем. Ради лакшег командовања Санџачка војска је подељена на Прву и Другу санџачку дивизију са Колашинском бригадом у резерви, али се због опирања 25

краља Николе у њеном саставу нијенашло да је србијанска Врховна команда упорно захтевала2/3дабораца се. Будући предиђен број бораца испуни, црногорска Врховна команда је од делова Херцеговачког и Ловћенског одреда формирала Дрински одред. Опасан напад аустроугарских трупа на положај Братогош – Обљај код Херцеговачког одреда од 31. VIII до 9. IXје приморао Дрински одред да учествује у одбрани овог фронта, па да се тек онда прикључи Санџачкој војсци код Фоче. Учињен је пропуст што одред није био под директним заповедништвом сердара Јанка Вукотића, тако да је у потоњим операцијама деловао изоловано и само делимично 26 саобразно дејствима Санџачке војске у Босни . Офанзива србијанске војске у Срему је била при крају, аустроугарске V армије нагрупа доњоји и средњој Дрини почетку, када су црногорска офанзивна србијанска Ужичкаувојска усталиле фронт на десној обали горње Дрине и 11. IX почеле форсирање ове водене препреке са крајњим циљем заузећа Сарајева. Друга санџачка дивизија је тога дана, уз успешну диверзију Прве дивизије у околини Горажда, У мисији Божидара Јанковића су се налазили пешадијски пуковник Петар Пешић, инжињеријски пуковник Боривоје Нешић и пешадијски потпуковници Љуба Михаиловић и Ђорђе Палигорић (Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 137–138). 24 С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. РатковићКостић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 93. 25 Исто. 26 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 138–139, 144–145. 23

97


прешла реку код Фоче, одатле протерала шуцкоре и у Устиколини ослободила око 2000 српске нејачи (стараца, жена и деце), те послала кућама. Потом је Прва дивизија форсирала Дрину код Горажда 14. IX и до 16. IX у потпуности завршила прелаз. У међувремену је 16. IX у Фочу стигао и Дрински одред. Истовремено је Шумадијска дивизија Ужичке војске после јаких борби заузела Вишеград, а Лимски одред 27 се утврдио на Дрини код Међеђе . Србијанска Врховна команда је наредила Ужичкој војсци даљи продор у Босну, Санџачкој да на линији Вишеград – Рогатица ступи у тесну везу сааУжичком војском и осигура јој леви бок и позадину према Сарајеву. Прва санџачка дивизија је 17. IX заузела Рогатицу и наставила продор на Гласинац 28 . За њом су убрзо ушли делови Ужичке војске, после чега је избила свађа око управе варошицом и зоне дејстава двеју српских војски. Спор је решен давањем Црногорцима цивилне власти у вароши, 29 а србијанској војсци команде места . Командант Ужичке војске је предлагао да он наступа левом обалом реке Праче у правцу Сарајева, а Санџачка војска њеном десном обалом ка истом30.циљу Сво време продора српских снага 8. аустроугарска брдска бригада се, пружајући слаб отпор, повлачила према Хан Пијеску, где је требало да заштити пругу је водилаСарајева према Власеници – главну комуникацију VI армије.која За одбрану у том тренутку аустроугарска команда 31 се морала ослонити на његову посаду и шуцкоре . Унеколико супротно очекивањима генерала Милоша Божановића, србијанска Врховна команда је наредила 22. IX да Ужичка војска оперише на север према Власеници „у циљу олакшања операције код Крупња“, а да јој Санџачка војска штити бок и позадину од Сарајева правцима Сарајево – долина Праче и Сарајево – Гласинац – Рогатица. До 25. IX Санџачка војска је овладала Гласинцем, извиђачка одељења обеју војски запосела су положаје на Палама више Сарајева и пресекле пут од Сарајева према Калиновику, једином добро утврђеном месту према наступајућој црногорској војсци. Српски четнички одреди дејствовали су је у долини реке дубоко у позадини Ужичка војска стигла 26. IX Спрече, у околину Хан Пијеска, кадаVIјеармије. после исцрпљујућих крвавих српско-аустроугарских борби отпочела 32 „рововска фаза битке на Дрини“ . Продор српских снага у Босну и од 26. до 30. IX овладавање од 27 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 141–144. 28 С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић,

Костић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 97. 29 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 169–170. 30 ВРС, књ. II, стр. 351–352. 31 Исто 32 ВРС, књ. III, стр. 1.

98

С. Ратковић-


стране Санџачке војске планином Романијом код Сарајева, те комуникацијама од овог града према Власеници унело је страх и 33 пометњу код аустроугарских цвилних и војних власти . Санџачка војска је до 2. X посела Јахорину и од те стране обезбедила дејства Ужичке војске у правцу севера. Аустроугарску Балканску команду је бринуло и све опасније угрожавањебока и позадине VI армије код Хан Пијеска и Власенице од стране Ужичке војске. Стога је наредила да се почетком Хан ПијескаУ прикупе све јединицеје са деловаоктобра фронта око где Сарајева нису билеинеопходне. духу овог наређења 3. брдска бригада (око 5000 бораца) кренула 5. Xиз Калиновика за Сарајево. Истог дана су три колоне Дринаског одреда маршевале према Калиновику извршавајући наредбу црногорске Врховне команде о рашчишћавању ситуације око ове аустроугарске тврђаве. Средња колона (око 1500 бораца) је код села Доброг Поља приметила 3. брдску бригаду и самоиницијативно је изненада напала. Жесток бој је трајао цео дан, и иако је остала без помоћи друге две, средња колона је успела да потисне бригаду натраг у Калиновик, где је ова 34 остала све до 14. X, када је коначно прешла у Сарајево . У време борби код Калиновика Ужичка војска је била нападнута из правца од 8. и на 13 положаје брдске и 9.с.ландштурмске бригаде, због– Пакленик чега сеВласенице морала повући Бабљак – Видова Гора 35 – с. Смртићи . Пошто је Санџачка војска држала широк фронт спрам својих ефектива,црногорска Врховна команда је одлучила, обавештена о припремама непријатеља за офанзиву, да јој упути појачања у висини 10 батаљона из Херцеговачког и Старосрбијанског одреда. Због повлачења Ужичке војске наредила јој је да са Дринским одредом напусти Јахорину и Романију, те да се утврди на гласиначким положајима, што је до 10. X успешно урађено. Појачања су до 16. X била распоређена на фронту црногорске офанзивне групе. Повлачење српских снага у првој недељи октобра навело је на помисао аустроугарске трупе да могу извојевати лак успех, па су пожуриле гоњењем уитри колоне на споју Санџачке и Ужичке војске кодсаШенковића Млађа.Ускочки батаљон Дурмиторске бригаде је 9. Xенергичним испадом натерао аустроугарску десну колону потпуковника Хелебранта да се развије и успори кретање. Сердар Јанко Вукотић је уочио да главна опасност прети Васојевићкој бригади на Млађу, па је ту ноћу 9/10. Xпреместио Ловћенску бригаду и три батаљона Колашинске бригаде. Испред Млађа се налазила 33 М. 34 С.

Екмечић, н. д. , стр. 705. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. РатковићКостић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 97–98. 35 ВРС, књ. III, стр. 74–76.

99


бомбашка чета Васојевићке бригаде, а у селу Шенковићима трупе Лимског одреда, чије је лево крило било повучено уназад 1½ км од 36 десног крила Санџачке војске . Уз снажну артиљеријску припрему (12 топова), колона потпуковника Хелебранта је рано ујтру 10. X предузела наступање по кишном и магловитом времену. Нападач је до 10 часова скоро свуда подишао на јуришно отстојање. Ускочки батаљон је иницијативно извршио противнапад, којинеуспех. је, због Истовремено неприпремљености и неподржаван од суседа, претрпио су аустроугарске јединице кроз шуму потисле бомбашку чету Васојевићке бригаде. Прихваћена од дела Љешанског батаљона, чета је успела да се задржи на пропланку шуме, на споју Ужичке и Санџачке војске. Било је важно одржати шуму као спојницу две војске, те је у циљу истеривања непријатеља из ње упућен један батаљон 4. кадровског пука Ужичке војске. Командант батаљона мајор Марић је узео под своју команду обе црногорске чете које су се ту затекле и успео да Аустријанце протера из шуме. Изводећи противнапад мајор је јуначки погинуо, заменио га је капетан Глишић, који је убрзо рањен, а заједнички започету акцију је успешно привео крају црногорски поручник Ружић. Командант Санџачке војске и командант 1. дивизије (бригадир Мило Матановић) су уочили погодан моменат за противнапад, па су наредили да се он изврши. Одлучан јуриш натерао је непријатеља у бекство, те га је Ловћенска бригада гонила све до вечерњих часова, када јој је, због нетачне дојаве о наступању аустроугарских трупа од Сарајева на Гласинац, наређено да се 37врати . Неуспех десне колоне приморао је друге две аустроугарске колоне „да обуставе напад и 38 утврде се за одбрану“ . Главнини српске војске на дринском фронту је створена могућност да се припреми за извођење операција под повољнијим условима, што је и био главни циљ продора Ужичке војске и Црногорске офанзивне групе у Босну. Односно, успех постигнут 10. 39 X имао је оперативни значај . Упорном и офанзива активном у одбраном Санџачке војске аустроугарска југоисточнојУжичке Босни сеизавршила неуспехом, услед чега је команда Балканске војске била принуђена да са дринског фронта повуче знатне снаге ради протеривања ових двеју војски. Са 36 Операције црногорске војске у

Првом светском рату, стр. 176–179; С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. Ратковић-Костић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 98. 37 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 179–181; С. Вукчевић, А. Драшковић, М. Ђуришић, П. Опачић, Б. Павићевић, Б. Ратковић, С. Ратковић-Костић, С. Скоко, В. Стојанчевић, н. д. , књ. VI, стр. 98–99. 38 ВРС, књ. III, стр. 74. 39 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 181–182.

100


дринског фронта је Поћорек упутио 18. дивизију против Ужичке војске. У Сарајеву је образовао нову 50. дивизију (Калзер) и једну јаку пуковску групу пуковника Хајдера са задатком да нападну Санџачку војску, док је одред пуковника Бартоша из Калиновика требало да нападне Дрински одред. Концентрација аустроугарских трупа извршена је у периоду од 11. до 18 X, неузнемиравана од малобројнијих српских снага. Сердар Јанко Вукотић је уочио груписање непријатеља и стога је да делови Ужичке војскеврло поседну положаје до Сиљевевојске. Главе натражио Гласинцу, чиме би био скраће широк фронт Санџачке Овај предлог је одбијен, као и предлог да војску групише на десној обали Праче и одатле енергично дејствује према Калиновику. Усвојен му је једино предлог да Санџачка војска не прелази у офанзиву са обзиром на расположиве снаге и ширину фронта који је држала. У предстојећој аустроугарској офанзиви неугрожени Дрински одред готово да није учествовао у борбама Санџачке40војске . Аустроугарске снаге су 18. X предузеле напад на Ужичку и Санџачку војску. Осамнаеста дивизија ишла је на Ужичку војску, њена 8. бригада на десно крило Санџачке војске код Млађа и Куле, 50. дивизија и одред Хајдера од Пала на центар и лево крило Санџачке војске. Поједини положаји пали тог дана у руке царскокраљевских ефектива, које су 19.Xсутежиште напада управиле на спој двеју српских војски (Шенковићи – Кула). Противнапад Лимског одреда и десног крила Санџачке војске око 16 часова је делимично успео и зауставио напредовање непријатеља. Ипак, 8. брдска бригада је постигла на Градини успех, потискујући до краја дана друге делове десног крила Санџачке војске. Наступајући од Сарајева 50. дивизија је протерала са Романије делове Пљеваљске бигаде, али одред пуковника Хајдера није успео да заузме планину Витез. Дрински одред је 17–19. X одбио напад одреда пуковника Бартоша.Сердар Јанко Вукотић је тражио појачања од Ужичке војске и Врховне команде, али их није могао добити јер их ни оне 41

нису имале . са севера на део фронта Санџачке војске, 8. брдска Нападајући бригада је повратила ра није изгубљене положаје. Лимски одред је целог дана водио јаке борбе на Пакленику и Китоку. И док је први положај одржао, други је изгубио. Да би олакшао тешку ситуацију десног крила Санџачке војске новопостављени заповедник У жичке војске генерал Вукоман Арачић је наредио Лимском одреду да 42 изврши противнапад у правцу села Побратци . Напад се успешно 40 Исто, стр. 183–184. 41 Операције црногорске војске у Првом светском рату, стр. 185–187. 42 Генерал Милош Божановић је смењен 10. X 1914. године.

101

Црна Гора у Првом свјетском рату 43 развијао, да би ноћ прекинула даље борбе . Следећег дана је 50. дивизија са одредом пуковника Хајдера предузела напад главном снагом на Сиљеву главу, коју је бранила Колашинска бригада, а помоћном снагом на црногорске положаје северно од села Неправдића (Пљеваљска бригада). У ствари, нападано је слабије лево крило Санџачке војске. „Црногорци су, у борби ножем, на крају били одбачени, покушавајући узалуд да се позади Неправдића

учврсте наПрачи. положају“. Разбијена Колашинска бригада зауставила се тек на Повлачење Колашинске и Пљеваљске бригаде утицало је да сердар Јанко Вукотић целу Санџачку војску у току ноћи 21/22. X повуче на линију Пети бор – село Јабука – Храњен планина, остављајући заштитне делове на левој обали Праче. Овако дубоко одступање Санџачке војске довело је у тешку ситуацију Ужичку војску (леви бок) и Дрински одред (десни бок). Србијанска Врховна команда је захтевала да Санџачка војска најбрже заузме положаје којима би заштитила бок и позадину друге две формације, и у супротном запретила „учинити крај даљег заједничког рада по питању даљих операција“. Међутим српска влада није одобрила поступак Врховне команде. Њен председник Никола Пашић је 20. X известио Врховну команду Јанковића, „да је проучио генерала Арачића и генерала да јерапорте нашао даГосподина је тешкоћа настала услед оскудице дисциплине у црногорској војсци, али“ да „из политичких разлога ваља неговати досадашње односе са Црном 44 Гором и појављене несугласице братски решава . ти“ Ужичка војска је целог 21. X водила огорчене бробе са надмоћнијим непријатељем, али је успела да одбије све нападе. Међутим, откривенос т левог крила ове војске је приморала србијанску Врховну команду да нареди њено повлачење на десну обалу Дрине. Исто је наређено и Санџачкој војсци, која је задатак окончала 24. X, а дан касније 45 концентрисање на десној обали Дрине завршила је и Ужичка . војска У првим ратним недељама аустроугарска Балканска команда је успела да офанзивом јаке VI армије наначин кратко заједнички фронт две српске војске у Санџаку и на тај ихразбије раздвоји. Непостојање заједничког операцијског ратног плана српске и црногорске војске умногоме је допринело овоме, поред њихове бројне и техничке инфериорности наспрам аустроугарских нападних ефектива. Међутим, иако раздвојене, оне су испуниле главни задатак – целу VI армију су везале за себе и омогућиле посредно блистав успех српског оружја на Церу. Церска победа је олакшала положај и Ужичкој и новоформираној 43 ВРС, књ. III, стр. 105. 44 Операције црногорске војске у 45 Операције црногорске војске у

Првом светском рату, стр. 192–193. Првом светском рату, стр. 196.

102


црногорској Санџачкој војсци, које су са израђеним заједничким оперативним планом дејстава у другој недељи септембра продрле у Босну, нереално постављајући као свој крајњи циљ Сарајево. Међутим, српска Врховна команда, творац плана, је на време постала свесна да две војске немају потребну снагу да испун е предвиђени циљ, те им је 22. IX наредила да што дуже кратким препадима узнемиравају позадину главних аустроугарских снага ангажованих у борбама на доњој и средњој Дрини против главнине србијанске војске. Ужичка и Санџачка војска су се утврдиле колико су могле на достигнутим положајима и неко време заједнички успешно извршавале постављени задатак. Њихово присуство и деловање натерало је Балканску команду да са дринског и фронта према Црној Гори повуче знатан број снага, нападне их и избаци из Босне. Притиснута далеко надмоћнијим непријатељем, прва је попустила Санџачка војска, и без преке потребе се повукла чак на десну обалу Дрине. Због откривеног левог крила и позадине исто је морала да уради и Ужичка војска. Иако избачене из Босне, обе војске су успешно извршиле свој оперативни задатак – на неко време везале су уз себе аустроугарске трупе са других делова балканског фронта и тако омогућиле предах главнини србијанске војске на Дрини. Међутим, и поред трзавица и несугласица између руководстава двеју војски, њихов успешан продор и заједничко деловање у Боснипоказало је да поседују високу заједничку националну свест и јасну жељу да заједничким напором коначно остваре национално ослобођење својих српских, потом и југословенских сународниика од преживелог државног система аустроугарске монархије. Резиме: Црногорска држава је 1914. године без двоумљења стала уз своје сународнике у Србији у њиховом отпору агресивном аустроугарском империјализму. Израз солидарности једног народа из две државе најбоље се показао у њиховим заједничким војним операцијама током прве ратне године Великог рата. У складу са донесеним одлукама обе државе су од првих дана борбених операција против заједничког непријатеља тежиле да остваре највећу могућу сарадњу својих војски. После почетне кризе током августа у борби са надмоћнијим непријатељом, две српске војске су се реорганизовале и успеле да током септембра и октобра прве ратне године заједничком офанзивом продру на аустроугарску територију у југоисточну Босну, надомак Сарајева. Операције две српске војске, србијанске Ужичке и црногорске Санџачке, на санџачком оперативном правцу и у југоисточној Босни потврдиле су у успешној пракси речи солидарности и заједништва размењене између црногорских и србијанских државника и народних првака уочи почетка ратног крвопролића крајем јула 1914. године.

103


БОКЕЉИ ПРВА ПОСАДА БРОДА „СРБИЈА”

Васко Костић, публициста Преносим вам поздраве из Боке у имеидвије НВО: Михољски који чува традицију Михољске превлаке Матица Боке, која дајезбор свој допринос јубилеју 100 г. Првог свјетског рата кроз 6 информативних свесака са јединственим насловом, БОКЕЉИ У ПРВОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ, а различите поднаслове у зависности од области коју обрађују. Бокељи не могу остати равнодушни ако их званична историографија забо-равља, или им не придаје значај који заслужују у одбрани Српства. Јасно је зашто је то тако у Црној Гори, али није много боље ни у Србији, бар како то Бокељи доживљавају. Таквих случајева има много, а овдје је могуће издвојити сажетак само из пете свеске чији је поднаслов: ПРВА ПОСАДА ТОРПИЉЕРА СРБИЈА. Торпиљер СРБИЈА био је први поморски ратни брод Србије када она још није на на море. Био је први ратни брод Краљевине СХС када је имала ималаизлаз излаз море, аи затим и први ратни брод Југославије. Да је само толико и ништа друго, не заслужује заборав, а уз то и његово име СРБИЈА. Поготово за Бокеље који су чинили његову прву посаду и то остали до краја пловног вијека тог брода. Да би зараћена Србија имала све родове војске, она је у јеку великог рата, осим ратне авијације на Крфу формирала је и ратну морнарицу у Солуну. Почетак је био СРПСКА БРОДАРСКА КОМАНДА која је бројала 160 људи од којих су 23 били добровољци јер су били са територија ван предратне Србије и Црне Горе, па нису били војни обвезници тих држава. То су били и Бокељи. Они су без своје воље били војни обвезници непријатеља, а својом вољом њихови дезертери којима је пријетила смртна Било и оних били који су долазилипогибијама. из ратом захваћених подручјаказна. у којима сујесвакако изложени Па кад се већ мора гинути одабрали су да гину за свој народ. И једни и други то нису морали урадити, али су урадили. Највише су урадили они који нису били у домашају опште мобилизације, нити су се нашли у било каквој ратној опасности. Напротив, ови Бокељи нашли су се у ратној завјетрини у којој су мирно могли дочекати крај рата. Били су то тзв. „Египћани српскога говора“ – како су називали поморце Бокеље, који су се јавили из Египта као добровољци за Солунски фронт. Од када је започето копање Суетског канала, на њему су радили и Бокељи, па су и касније генерације Бокеља остајале у лучким уредима или на

104


пилотским чамцима за провођење бродова кроз Суетски канал. Међу њима је било 15 Кртољана способних за војску. Сви они без изузетка, јавили су се као добровољци у српску војску. Још у Египту, Бокељи су били окупљени око „Друштва Славенске Читао-нице“, у којој се ширио дух заједништва, југословенства и панславенства. Од почетка рата средином 1914. г. бокељски поморци на раду у Египту. са пажњом и тугом су пратили шта се дешавало са несрћеном српском војском.да За се онеопредијеле које је држала та читаоница, није било дилеме када на је окупу требало понудити и живот за ослобођење и уједињење. Чим су сазнали да су српској војсци потребни морнари, сви Кртољани у Египту ставили су јој се на располагање као добровољци. Савезницима који су тада држали Суетски канал били су потребнији тамо гдје су радили, па су њихове намјере ометали. Удвостручили су им плате и све предузели да их задрже. Убјеђивали су их да, самим тим што раде на Суетском каналу, помажу савезничку ствар и да се након рата могу вратити кућама као учесници рата и побједници без ризиковања живота. Кртољане нису поколебале ни привилегије ни обећања. Дубока позадина није нека част за добровољце. За њих је био јачи морални зов отаџбине на за свету дужност спасавања се још спасити може. Обратили су се помоћ руском конзулу у што Порт-Саиду, Нијенсену, који је био и предсједник Руско-словенског комитета за помоћ фронту. Ни он није био моћнији од савезничких сила. Тек на интервенцију руског цара Николаја Другог, постигнут је компромис: да се на Суецу задрже поморски капетани и пилоти за спровођење бродова кроз Суетски канал, а десет морнара да савезници безбједно превезу до ратног распореда. Тек тада су западни савезници престали правити сметње. У међувремену Српска бродарско команда је одлучила да купи мањи брод погодан за разне сврхе. То је био, условно речено „торпиљер“, грчке морна-рице именом ПАКСО (по малом острву у близини Крфа). Био је то брод, дуж. 23, шир. 4 м. а осим посаде није могао укрцати више од 50 људи. Носивост била свега 70 БРТ (бруто-регистарских тона). Када је дотрајаомуи језастарио, расходован је и продат на лицитацији кога је за трговачки брод под именом АВГИ преуредио његов нови власник Ђовани Фанзариотис. Када га је препродао, СРПСКОЈ БРОДАРСКОЈ КОМАНДИ брод је био стар 33 године. За ондашње парне бродове била је то старост, али је још био како-тако у пловном стању, а цијена му је била повољна. Коштао је укупно 50.000.драхми, што је 20.000.- мање од најниже понуде. Брод је „крштен“ новим именом СРБИЈА, што је с обје стране прамца било написано великим ћири-личним словима. Десет Кртољана нашли су се заједно као посада брода СРБИЈА. До тада, сви су били учлањени у читаоницу и сачували су

105


мјесечне чланске карте. Од њих јеједна скенирана и приказана на стр. 9. свеске-прилога који прати ово саоп-штење. Брод СРБИЈА развијао је српску заставу иако Србија још није била међународно призната као поморска земља. Брод је купљен 7. марта 1916. и чим му је стигла посада из команде у Солуну, укључен је у прикупљање заосталих изнемоглих српских војника и изјеглица дуж албанске обале која је била неприступачне већим бродовима, јер су тада су обуставили евакуацију. По њиховим подацима то је билосавезници 5. априла 1916. Чланови посаде брода СРБИЈА истовременио су били и припадници Српске бродарске команде у Солуну, иако нису били стационирани у Солуну, јер су стал-но били на пловидби. Они су били и први припадници српске војске у морнаричким униформама. Ко су они били то званична историографија није још утврдила, али ми имамо податке да су сви били Кртољани, осим капетана брода и два официра, који су такође били Срби Приморци. Бокељи из Кртола чланови прве посаде брода СРБИЈА: 1. АнтовићЈоков Илија, рођ. 22. 08. 1887. 2. АнтовићИлије Марко, рођ, 24. 04. 1892.

6. Перичић Лазов Ђуро, рођ. 21. 05. 1894. 7. СтарчевићШпиров Иво, рођ. 29. 09. 1897.

3. Барбић ВуковРадивоје,рођ. 03.08. 1889. 8. Старчевић ИвовЛука, рођ.31. 06.1893. 4. Ђиновић Шпиров Нико,рођ. 04. 09.1893. 9. Старчевић Јоков Ђуро, рођ 15.01. 1885. 5. Јокић Јоков Шпиро, рођ. 13. 09. 1893. 10. СтарчевићЈоков Илија, рођ. ? ? 1898.

На списку је један, а била су два брата Барбића добровољца. Други (Јован) задржани у СРПСКОЈ БРОДАРСКОЈ КОМАНДИ у Солуну. Командни кадар брода СРБИЈА, према нашим подацима чинили су: Петровић Милан Бокељ из Будве, поморски капетан дуге пловидбе. Он је од почетка био заповједник („барба“) брода СРБИЈА, значи први по реду. Други је био; Бенић Андро из Дубровника, поморски капетан трговачке морнарице, пилот за провођење бродова Суетским каналом а у војсци резервни потпоручник. Командни састав су чинили и: Максимовић Лазар први официр палубе и Јовановић Љубо официр строја (управитељ парне машине). О командном саставу има и других података. Као заповједници помињу се, али само по њиховим мемоарима: Љубомир Гопчевић и Петар Шпаровић. Можда су оба податка тачна ако су наизмјенично командовали? Нисмо успјели наћи податке од када до када су били барбе на броду СРБИЈА. Командни састав по систематизацији није имао замјенике, нити је могсо издр-жати у служби непрекидно 48 сати. По потреби су

106


прискакали у помоћ обични чла-нови посаде од којих су већина били искусни поморци, иако су сви били млади. Најстарији је имао 33 а најмлађи 18 година. Иако није намијењ ен за борбене сврхе, брод СРБИЈА је био наоружан, али не као торпиљер, како га у литератури помињу. Није имао торпеда и топове. За сваки случај имао јер митраљезе, али не и митра-љезце, па су и то по потреби били чланови палубне посаде. Подвиг је све оно што су чланови посаде брод СРБИЈА урадили у тешким ратним приликама уз опасности. свега пола године колико је вођена евиденција, не сталне рачунајући цивилнеЗа избјеглице, превезено је са овим малим бродом преко 44.000 војних лица и 760 тона разне робе у водама од Крфа до Солуна и око тих лука. Најтеже је било стари брод одржавати у пловном стању, са дотрајалим котловима и машином без резервних дјелова. Што је више одмицало вријеме, брод је мање пловио а више поправљан па је посада имала још тежи посао који је више исрпљивало посаду него пловидба и помагање приутовару и истовару и људи и терета. Сачувани су подаци о учинку брода само за прво пола године. Брод је и касније пловио по разним задацима и доприносио побједи. Најчешћа релација на којој је пловио параброд СРБИЈА била је од Крфа до Солуна и обратно. Обје луке су у Грчкој, па ако се не погледа гео-карта неко може помислити да раздаљина између те двије луке није много велика. Па и није ако се мисли на зрачну линију која је краћа од 300 км. Најкраћи морски пловни пут кроз Коринтски канал и око Пелопоне дужи је од 900 км. (Прилог гео-карта.) За Бокеље, као и за све југословенске приморце, важни су историјски догађаји о броду Србија што се овдје мора истаћи, јер их савремена историографија Боке занемарује, а да и не говоримо и давању им одговарајућег историјског мјеста. Због чега? Ко познаје актуелну ситуацију у Црној Гори зна да је разлог атрибут „српски“. Има „историчара“ који много воле да истичу „славну“ Бокељску морнарицу и њој приписују сву поморачку традицију Боке, али овој Српској Бродарској команди и у њеном саставу првом српском и југословенском ратном броду СРБИЈА, не придају никакву важност, иако је и у Бродарској команди и на броду СРБИЈА било Бокеља, силом прилика црногорских држављана. Од оних на списку 10 Кртољана до краја су на броду остали: ложач Шпиро Јокић и морнари Ђуро и Лука Старчевић ради чувања брода након што је остао неспособан за самосталну пловидбу. Ислужени и „пензионисани“ брод СРБИЈА, када више није могао пловити без великог ремонта, нашао се у Солунској луци. Није остављен да се тамо распадне него је дотегљен од Солуна до Гружа а затим од Гружа до Поморског арсенала у Тивту да се оправи и уреди. Не да се поново оспособи за пловидбу него, још док се могло нешто

107


урадити, предлагано је да се извади из мора и бар толико оспособи да остане за успомену као музејски експонат са обновљеним и видљивим натписом СРБИЈА. Ваљада му је због имена била судбина да се ту препусти небризи и распадању. Као да је некоме био циљ да уз физичку пропаст исчезне и свака успомена на тај брод. Слична судбина ја задесила и неке чланове посаде у Другом свјетском рату, али то је друга тема. Једини гријех им је био што су били солунски добровољци и чланиови брода СРБИЈА. Поморски арсенали су посаде постојали да се у њима бродови ремонтују, поправљају, преправљају, усавршавају „васкрсавају“ а не да буде гробље отпада. Ако су исти-нита сведочења свједока, којих још има живих. брод СРБИЈА није ни изрезан као старо жељезо, како стоји у званичним изворима. Костур му се деценијама посте-пено распадао уз споредно „муло 3“, а да нико од одговорних није желио да га бар достојанствено „сахрани“ са војним почастима и старом бокељском молитвом на испраћају утопљеног поморца: „Море га радовало“! Можда је та молитва настала од још старије молитве на сахрани мрлих: „Земља га радовала“? Од брода СРБИЈА више нема ни физичког трага, а судећи по Ц-Г званичној историографији нема ни писаних трагова. Па нека бар за историографију Боке остане ово саопштење укусом горчине, кога ублажава пратећи прилог за ову сврху написан у свесци бр. 5. Матице Боке о Бокељима у Првом свјетском рату, са детаљнијим подаци, сликама и изворима података. – Херцег-Нови, 2014. Из те свеске је и одломак који није директно везан за брод СРБИЈА али јесте индиректно због свог имена. У званичној историографији стоји да су посаду брода СРБИЈА чинили југосло-венски добровољци. (Подвукао В.К.) Како југословенски када још није било Југо-славије? Зашто се некоме од „србофобије“ загрцне, па му је тешко изговорити „српски“, „Срби“, „Србија“. Посаду јесу чинили добровољци, али зашто није прециз-није речено: прва посада су били и дуго остали Срби Бокељи! Иако је и на броду СРБИЈА, као и у Бродарској команди било Бокеља, главна публикација о бокељском поморству и Бокељима поморцима, 12 ВЈЕКОВА БОКЕЉСКЕ МОРНАРИЦЕ, уопште не помиње ни Бродарску команду ни брод СРБИЈУ и њену посаду. За њих нема енциклопедијске одреднице, чак ни помена, у ОПШТОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ ЛЗ Загреб, ни у МАЛОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ „ПРОСВЕТА“ Београд, ни у више-томној ПОМОРСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ, ни у једном од низа других поморских рјечника и лексикона, осим краће одреднице у другом издању (1975.) велике ВОЈНЕ ЕНЦИКЛО-

108


ПЕДИЈЕ. А што тек рећи за петотомни ИСТОРИЈСКИ ЛЕКСИКОН ЦРНЕ ГОРЕ? На то питање ће добити јасан одговор свак ко макар површно прелиста тај предреферен-думски лексикон и види коме и чему је, и колико простора дато, а ко није ни једном рјечју поменут. И боље је да се славни брод СРБИЈА и његова јуначка посада нису нашли у тој петотомној лакрдији у служби лажи за стварање приватне државе. Такав однос према бродовима српског имена је утолико непоштенији о бокељским бродовимачак и морнарима много писано, честошто и узјенеукусна претјери-вања, и када су пловили бродовима страних имена под туђинским заставама и за интересе туђина, непријатеља Срба, и других југословенских народа. Као што у наведеној литератури нема помена о броду СРБИЈА нема ни о трговачком броду именом СРБИН, па је у овом поглављу потребно о томе нешто рећи да се и то зна. Командант брода СРБИН био је Србин Бокељ из Луштице Глигор (Глиго) Мар-ков Сетенчић (рођен 28. 04. 1904. погинуо 06. 06. 1947.) Сетенчићи су били једно од најбројнијих луштичких племена (15 домова у селу Бргули). Били су и међу најбога-тијим, јер су већином били поморци и настањивали се у Америци. Тамо су добро зарађивали а трошили у Луштици, гдје су градили куће, помагали селима, црквама и друштву Добротворство које је, захваљујући и томе радило врло активно. Глига је отац васпитавао у српском родољубљу и љубављу према свом за-вичају па није желио да му син јединац отплови на пут без повратка. Глиго је био одличан ученик у основној школи и Поморској академији коју је завршио 1922. г. у првој класи поратних поморских академаца. Праксу је стицао на бродовима Дубро-вачке пловидбе, гдје је брзо напредовао, па је са 30 година, тј. од 1934. био „барба“ (заповједник брода) Јадранске пловидбе. Од исте године је био један од оснивача и повјереника Народног универзитета у Котору, који је окупљао бокељску интеле-ктуалну елиту. Капитулација Италије га је затекла код Шолте, када је био заповје дник брода Бакар (344 БРТ). Тада су се Италијани и Њемци такмичили ко ће прије да заплијени исправне бродове: Италијани да на њима бијеже у Италију, а Њемци да их заробе као ратни плијен. Глиго се брзо снашао па предухитрио и једне и друге. Брод Бакар је напунио избјеглицама и отпловио на тада слободни Вис да себе и брод стави на располагање НОВ-у. На Вис је тада пристизао велики збјег Далматина ца, на десе-тине хиљада. Превише за острво Вис, пасу их морали превозити у ослобођени дио Италије, а из ње у логор Ел шат на Синају за избјеглице из Далма ције. Капетану Глигу је повјерен задатак да одржава сталну линију Вис-Бари-Вис. До Барија је превозио рањенике и избјеглице (дјецу,

109


жене, старце и болесне), а у пов-ратку хуманитарну помоћ УНРЕ. И тако из дана у дан, из ноћи у ноћ уз опасности од њемачких авиона, подморница и мина. Све је то некоректно приписано капетану Анти Матешићу (Хрвату) а Глигора Сетенчића (Србина) су „заборавили“. (О томе опширније у ревији БОКА бр. 501. стр. 22-23. Котор, 1995.) Након рата, капетанулигу Г је повјерено командовање бродом СРБИН. (О том броду се мало зна, ваљда због његовог имена?) Глигов задатај је био да одржава линију од Сјеверног Јадрана до Блиског Истока. Обавјештавајући о томе родбину није изоставио изразити велико задовољство што му је припала част да командује бродом именом СРБИН. Све је текло како се може пожелити до ис пред масива Велебита у близини острва Гргур (касније велико мучилиште за Србе и Црногорце). Неочекивано, одје-кнула је снажна експлозија. Званично је објашњено да је брод СРБИН жртва мине заостале из рата, Десило се то 6. јуна 1947. на пловном путу очишћеном од мина којим је од краја рата до тада прошло на стотине жељезних бродова већих од брода СРБИН. Како то да магнетна мина буде темпирана да се активира баш под бродом СРБИН? Само шест дана касније, остаци брода су извађени из мора. Тијело капетана Глигора није пронађено. Иако је био високо на командном мосту, подијелио је судбину са својим бродом на стари витешки начин. Тада је имао 43 године, јединац несрећних родитеља, а од ангажованости није стигао ни да се ожени. Једино признањ е му је скромна споменплоча на кући у лици Росе, без помена година рођења и смрти и да је из Луштице, по чему био се знало да је Србин. Нема ни помена имена брода СРБИН. То није једини него такорећи свакодневни однос према Србима у Црној Гори, од када је власт антисрпска. У мањој мјери било је тога и раније. Слично је било и са бокељским трговачким бродовима из средине 19. стољећа који су носили имена СРБИН, СРБИЈА и сл. Поменуо их је само католички свећеник дон Нико Луковић у Београду на предавању 05. 01. 1930. Постанак и развој трговачке морнарице у Боки Которској (објав-љено у брошури на стр. 29.): „... када се у Далмацији будила народна свијест, бокељски бродови носе лијепа славенска имена на пр. „Бан Јелачић“, „Милош Обилић“, „Србин“, „Србија“ и набраја још 11 имена. О тим бродовима „Србин“ и „Србија“, осим њихових имена, других података готово да и нема. Да не би било за буне, ови бродови су из 19. а истоимени бродови о којима говори ово саопштење, су из 20. вијека. У наставку дон Нико Луковић је за оне из 19. в. записао: „Уз државну заставу вију на првом јарболу народну заставу црвено-бијело-плаву и то не као племенску хрватску него као славјанску бандијеру, како су је онда називали наши родољубиви поморци.“

110


За брод СРБИЈА из 20. в. о коме говори овај текст, у више извора се помиње да се до краја рата на њему вијорила велика српска тробојка. Тек пред одлазак брода на „вјечни починак“ замјењена југословенском тробојком. Слиједе три важније слике које илуструју претходни текст: - Брод СРБИЈА код Крфа 1916. г. - Визита Савезничких официра у Солунској луци - Маршрута брода СРБИЈА: Крф-Солун-Крф-Солун-Крф... итд

Брод Србија

111


(Геокарта је дата на леђним корицама у свесци бр. 5. која као прилог прати ово саопштење. Издање Матице Боке о Бокељима у Првом свјетском рату, Херцег-Нови, 2014.) . Тај пут води Јонским морем мање-више према југоистоку, па краћим дијелом сјеверно од Пелопонеза ка сјевероистоку и опет дужим дијелом према југоистоку кроз Коринтски канал. Затим обилази Атинско полуострво па сјевероисточно до Егејског мора и тим морем сјеверозападним смјером до Солунске луке.

112


ОТПОР БЈЕЛОПАВЛИЋКИХ УЧИТЕЉА ЗАБРАНИ ЋИРИЛИЦЕ У ЦРНОЈ ГОРИ 1916. ГОДИНЕ

Веселин Матовић, професор 1. Аустроугарски планови

Након њене окупације Црне Горе, 1916. године, аустријска власт, 1 наредбом генералног гувернера Виктора Вебера , забрањује употребу ћирилице у школама, установама и поштанском саобраћају, а из школских програма искључује народне епске и патриотске пјесме, као и предмет Српска историја. Наиме, како констатује Новица Ракочевић (1977), „из програма је одстрањено све што се односило на Србију“ (исто: 250). Наредбу о обавезној употреби латинице умјесто ћирилице гувернер је образложио потребом да се, на обострану корист, олакша комуникација између окупатора и поробљеног народа. Наводно, „непознавање писма аустријским органима отежавалоje рад, а тиме и рјешавање молби и других питања грађана“ (исто: 250). Био је то веома провидан изговор, који није задовољио чак ни представника Министарства спољних послова код Аустроугарске војне команде грофа Турна, који је сматрао да одлуку о обавезној употреби латинице у Црној Гори треба ублажити, како би се и даље задржало „дотадање повољно расположење црногорског становништва према Монархији“ (исто: 250). Радило се, несумњиво, о далекосложенијемвојностратегиј ском, политичком и културоцидном плану о расрбљавању и расправослављењу Црне Горе ударом на њене духовне темеље и ослонце на којима је она вијековима изграђивана и опстајала. Kован још од времена признавања независности Србије и Црне Горе на Берлинском конгресу 1878. године, с циљем да се спријечи евентуално уједињење српских покрајина након све извјеснијег распада Отоманске царевине, план је обухватао: прво, и са најдубљим симболичким значењем и војностратегијским значајем – заузимање Ловћена, „Српског Олимпа“ и „Гибралтара Адрије“, тј. рушење Његошеве капеле, раскопавање гроба и ексхумацију Његошевих мошти, „да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта“ (како се каже у телеграму аустроугарског министра спољних послова Иштвана фон Буријана изасланику Едуарду Оту, упућеном 16. јуна 1916, у коме се износи „намјера Владе да наложи пренос остатака владике Рада на 1 (Бр. Е 1873 ex 16 Ž.K.) од 15. априла 1916. (према: Брајовић 2005: 171).

113


Цетиње“2), и на том мјесту подигне споменик „Генију побједе и славе“, заправо Фрању Јосифу I 3 ; друго – забрану ћирилице, преименовање српског језика и измјену наставних програма у школама, из којих би се „одстранило све што се односи на Србију“; треће – интернацију цјелокупне црногорске интелигенције „задојене великосрпским и панславистичким идејама“, као и официрског кадра, који је „гајио“ дубоку мржњу према Монархији“, и четврто – као завршни чин –музеја, пљачку ЦетињскеЗетског читаонице, и Народног спаљивање дома,Државне у ствари –библиотеке уништење најважнијег дијела културног насљеђа и једва започетих културних институција Црне Горе. 2.„Ослободиоци“ Ловћена

Ловћен, као „Светионик Српства“, био је опсесија Бечког двора, не само из војностратегијских разлога. По свему судећи, више их је опсједао као „Српски Олимп“ него као важна војностратешка позиција, „Гибралтар Адрије“, како су га називали. Зато су поход на Ловћен и почели топовским гранатама по Његошевој капели, да би њеним рушењем паралисали мистичну снагу Његошевог гробног мјеста, у којој су видјели највећу опасност започетком своје окупаторскогеноцидне планове. Не треба заборавити да је рата, тачније 15. августа 1914, мучким препадом, аустроугарска солдатеска до темеља разорила манастир Косијерево, мјесто вјековног сабирања српског народа Црне Горе и Херцеговине и један од најзначајнијих симбола његових слободарских тежњи и прегнућа. Ниједан успјех аустријске солдатеске из времена Првог свјетског рата није толико слављен у аустријској и хрватској штампи као заузимање Ловћена. Заповједници трупа које су то извеле добили су висока признања: Мађар Херма фон Кевеш сребрну медаљу, а Аустријанац ИгнацТолман и Хрват Стјепан Саркотић племићке титуле барона: Толман фон Ловћенберг и Саркотић фон Ловћен. Овај посљедњи биће посебно упамћен код српског народа по орденом масакрима у Мачви и сатирању Србије, за шта је одликован Леополдовим првога реда и унапријеђен у чин генерал-пуковника. Командовао је и аустријским трупама на Солунском фронту. Као посљедњи земаљски поглавар Босне и Херцеговине, жестоко се залагао за прогон ћирилице. Његове максиме: „Уклонимо ћирилицу из јавног живота и одузмимо јој српски национални карактер“, и: „Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивом“ (Стојановић 2011: 77), нажалост, Срби су одавно заборавили. 2 В. Кљакић, Пековић 2013: 34. 3 „Током јула 1916. године расписан је конкурс за модел споменика аустроугарског ‘Генија победе и славе’ на Ловћену, у славу заузећа овога јадранског Гибралтара, а потомцима на изглед.

114


У његову славу, као „ОсвојитељуЛовћена“, хрватски пјесник Иван Тртња испјевао је стихове: Хрвати зато хвалу ти кличу, Хосана пјева Дукљанин сваки, У грудим’ нове наде им ничу На бољи живот, поносни, лаки; Сатро си главу гладној аждаји, 4

Слободу дао зетској домаји! Зар треба наглашавати колико ови стихови данас дјелују као кондензат идеолошких програма владајућих странака у Црној Гори?! Због ратног пораза Аустроугарске, план није реализован до краја, али се од њега није одустало. Његову реализацију, с много више успјеха, наставиће црногорски комунисти, прво, уништењем црногорске интелигенције и свештенства Српске православне цркве, током и након Другог свјетског рата, а онда – почетком 70-их година 20. вијека, рушењем обновљене Његошеве капеле и изградњом Мештровићевог маузолеја, да би га црногорски сепаратисти и актуелна црногорска власт, крајем 20. и почетком 21. вијека, довели,

ево, скоро до краја. 3.Замка за учитеље

Вршећи припреме за обнову рада основних5школа у Црној Гори (које су због рата биле затворене још од октобра 1915. године), али слутећи могући отпор и непристајање, Генерално гувернерство припремило је замку за учитеље који су жељели да наставе рад у условима окупације, тако што их је, уз обећање да ће се настава у школама изводити по постојећим црногорским програмима, обавезало да прије ступања у службу потпишу „свечану изјаву“ о потпуној лојалности и покорности „свим захтјевима војне управе“: да се неће бавити политиком, нити код дјеце подстицати мржњу против аустријске државе, да ће омладину „за 1977: поштене, и својим дужностима одане људе“ итд.одгајати (Ракочевић 248). радне Уз то, „учитељи који су потписали изјаву добили су специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада“ (исто: 248). Међутим, пред сам почетак школске године, учитељима је стигао 4 У споменику је, дакле, реинкорпорисана снага, обрана, слава и побједа под јединственим монограмом нашега витешког влада Франа Јосипа I“ (исто: 45). Окупаторске Цетињске новине тим поводом ликују: „Ускоро ће се на Ловћену подићи огроман споменик у знак освајања овог ‘Гибралтара Адрије’. На балчаку мача налазиће се иницијали Ф. Ј. I, а на мачу хисторијски датум 11.1.1916, кад су наше побједоносне чете освојиле Ловћен“ (исто: 45). 5 Каталог Капела на Ловћену и архитекта Никола Краснов, изложба у Никшићу 5–12. мај 2013.

115


нови наставни програм, који је био прилагођен програму основних школа у Хрватској, одакле је набављен и највећи број уџбеника. У њему су били заступљени предмети: наука хришћанска, читање, матерњи језик, рачун, земљопис, историја, биологија (заједносхемијом,ботаник ом,хигијеномипољопривредом).Удотадашњимцрногорскимпрограми ма, по Закону о народнијем школама у Краљевини Црној Гори из 1907, у основној школи учили су се: наука хришћанска, српска историја, српски црквено-словенско читање, цртање лијепо писање, пјевањејезик, (свјетовно и црквено), гимнастика и дјечје иигре, земљопис, познавање природе, пољска и домаћа привреда, основи хигијене, рачуница и геометријски облици, ручни рад с домаћим газдинством (по могућству). Као што видимо: српски језик окупатор је замијенио матерњим језиком, српску историју – историјом, црквено-словенско читање – читањем, пјевање је уклоњено (и свјетовно и црквено) итд. [Деведесет година касније, црногорска власт, слиједећи овај аустроугарски окупаторски модел, поступиће на скоро истовјетан начин: умјесто српског, прво је увела матерњи, а затим тзв. црногорски као наставни језик у образовни систем, затим – латиницу прећутно учинила званичним писмом у државној администрацији и школској пракси, истовремено одстранила из наставе све наставнике који су се томе супротставили, потом забранила, тачније, наставила с комунистичком забраном вјерске наставе у школама (по чему је Црна Гора данас јединствена у Европи), основала тзв. црногорску православну цркву, жестоко се супротставила захтјеву за обнову Његошеве капеле на Ловћену итд. Заправо, она је отишла корак даље од Аустријанаца, који су, за дивно чудо, дозволили школама организовање прослава школске славе, па су (по свједочењу Новице Ракочевића) на дан Св. Саве, 27. јануара, дјеца, „у присуству аустроугарских официра, рецитовала патриотске пјесме које су изражавале мржњу према освајачу и љубав према домовини, славиле слободу и величале борбу Црногораца и Срба“ (Ракочевић 1977: 253). Међутим, црногорска власт не само што је Светог Саву одбацила као патрона школства него га је искључила из школских програма и прогласила окупатором Црне Горе.] 4.Побуна

Незадовољства због изневјереног обећања и неочекиване промјене 6 наставног програма , а посебно због забране ћирилице, било је у многим срединама, међутим, томе се једино одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд. Оставке су 6 Током окупације није отворена ниједна средња школа у Црној Гори.

116


потписали појединачно у војној команди у Даниловграду, 19. октобра 1916, а једно од њихових образложења гласило је овако: Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност. И даље: Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа,садашњости а не предавати националну историју2000: значило одрећи се прошлости, и будућности (Радоњић 9). би Након двоипомјесечне истраге изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били суВуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су послије издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић – интернирани у Болдогасон, а касније у Нежидер, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата. (М. Брајовић, за разлику од П. Радоњића, наводи да су и Велизар Ђурановић и правници Драговић, Јовићевић и Бошковић осуђени на четири мјесеца, што би значило да су и они били интернирани.)Meђутим, циљ овога рада није да утврђује чињенице те врсте, то је тема за квалификоване историчаре. Његов циљ је да, у контексту данашњих збивања у вези са српским језиком и писмом, посебно у Црној Гори, подсјети јавност на овај вишезначно опомињући догађај – разумије се, с највећим дивљењем и поштовањем према свим његовим учесницима једнако – који, напросто, не смије бити заборављен, истовремено: да наспрам његове свјетлости, и мјерећи етичким аршинима његових учесника, осмотри данашњи однос српског народа према ћирилици као темељу своје националне културе. 5.Заборављена страница историје

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најљепше примјере „чојства и јунаштва“, није, како изгледа, сачувано много архивских документа и све што се о њему зна потиче углавном из дневникâ двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Они су послужили као основни извор података и ауторима Милу Кордићу и МијајлуАшанину (1985), Перу Радоњићу (2000) и Милану-Мишу Брајовићу (2005), који, пишући с посебним пијететом о овој „заборављеној страници историје“,

117


њене учеснике означавају као „мјерило вриједности мјеста у ком су живјели“ и „најодговорније градитеље патриотске свијести“ (Радоњић 2000: 9), „чуваре народне традиције“, „храбре синове црногорског народа“ (Брајовић 2005:146)итд. Сврставајући их међу најзначајније представнике бјелопавлићког племена, Брајовић доноси потпуније биографије најистакнутијих међу њима: Илије Мијушковића, Тома Драговића, Јакше Брајовића и Саве Јововића, као и њихове фотографије. Он се позива у два маха и на текст Крста Љумовића, директорапризнања, Никшићке објављен гимназије,1940. Једна учитељска генерација заслужна народног у никшићкој „Слободној мисли“, из кога сазнајемо да неки од ових учитеља тада већ нијесу међу живима (Илија Мијушковић, Велизар Ђурановић, Блажо Радоњић, Саво Ђуровић), те да је (тада) Трипко Брајовић, чиновник Министарства финансија, Цветко Станишић, свештеник и црквено-судски тужилац у пензији, а Вуксан Радовић, управитељ Грађевинске школе. Констатујући да је „акт окупаторске власти“ био „добро смишљен и цинички уперен против народних традиција“, Љумовић на крају наглашава: „За ово нису добили никаква признања – сем чисте и несебичне љубави народа у коме су се родили“ (Љумовић 1940: 10). Узгредно, у оквиру разматрања стања у школству у вријеме аустроугарске окупације, користећи се и документима из бечких архива, о овом догађају писао је и др Новица Ракочевић (1977), у књизи Црна Гора у Првом свјетском рату, као и Раде Вуковић, у књизи Напредни учитељски покрет. Ипак, иако се не ради о ширим и студиознијим истраживањима, на основу онога што налазимо 7 у радовима наведених аутора , могуће је склопити цјеловиту слику (с низом упечатљивих детаља) о овом заиста задивљујућем примјеру не само пожртвовања у одбрани људског и професионалног достојанства него и о карактеру и снази националне (српске) самосвијести тадашње црногорске интелигенције и црногорских родо љуба, коју у својим извјештајима генерал Виктор Вебер, тадашњи генерални гувернер Црне Горе, види из позиције свог антисрпства, идентично сатавовима с неких данас водећих по литичара у Црној Гори, као „задојеност великосрпским и панславистичким идејама, које су им дубоко лежале у срцу“ (Радоњић 2000: 9). 6.Избор

Побуни су, како нас обавјештавају наведени аутори, претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе) овоме „добро смишљеном и циничном атаку упереном против учитеља, чувара 7 Примио сам се вршити дужност народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље (изјава Саве Јововића, једног од учесника побуне).

118


народне традиције, које је требало сломити“ (Брајовић 2005: 148). „Старији учитељи (осим Илије Мијушковића – прим. В. М.) нијесу се сагласили с пружањем било каквог отпора и прихватили су лојално обавезе које су захтијевала нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја“ (Радоњић 2000: 9). Насупрот њима, четрнаест „младих и тек свршених учитеља“, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени („латиница је у другим срединама прихваћена без прво отпора“), чврсто одлучују даБрајовић, поднесу оставке. По свему судећи, њих тројица: Јакша Андрија Драговић и Сава Јововић, па након неколико дана и осталих једанаест (Брајовић 2005: 164). Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке. - Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељан – рекао је чиновник (Кордић, 8 Ашанин 1985: 104) . Међутим, учитељи су остали при своме. Да се још једном подсјетимо: одустајање од побуне подразумијевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, тј. сигурну државну ислужбу и „специјалне легитимације које су их штитиле од интернације обавезног рада“ (Ракочевић 1977: 53). Треба имати на уму да се ово дешава у вријеме безусловне капитулације земље и, по извјештају аустријских чиновника, „повољног расположења становништва према окупатору“, с једне, и најтеже репресије, изазване поступком генерала Радомира Вешовића, министра војног, који је, приликом покушаја његове интернације, 15. јуна 1916, убио двојицу окупаторских војника, а затим се, с двојицом браће, одметнуо у комите, с друге стране. (Вешовићев поступак био је почетак оружаног отпора у окупираној земљи, тзв. комитског покрета, који је дјеловао, посебно у сјеверном дијелу Црне Горе, све до краја рата.) 7.Досљедни позиву српског учитеља

А с каквом се лакоћом и с каквом сигурношћу у исправност онога што чине, ови храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане досљедан позиву српског учитеља ни у 8 Мора бити да су о овоме писали још неки аутори и да, ипак, постоје сачувани још неки документи, али ја нијесам успио пронаћи више. Посебно би било значајно пронаћи и објелоданити оригиналне текстове оставки, записнике са саслушања и пресуде. (Обавијештен сам да у Државном архиву Црне Горе не постоје ти документи.) Било би ми драго да овај мој текст буде подстицај неком квалификованом истраживачу да све то темељно истражи и објелодани у најскорије вријеме.

119


каквим околностима завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање, видимо и из свједочења Саве Јововића, које наводи Брајовић. Тамо се каже: Примио сам се вршити дужност народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних пјесама. Ћирилицом су исписаниисторију сви културни трагови нашег се народа, а не предавати националну значило би одрећи прошлости, садашњости и будућности. Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност(Брајовић 2005: 173). Слично налазимо и у запису Јакше Брајовића (2005: 104): Промијењени су сви уџбеници, осим за вјеронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у мјесну команду. Био сам учитељ у Гостиљу. (Овдје недостаје само чувени одговор: „Ја предајем етику“, којим је професор Милош Ђурић одбио да потпише акт о лојалности окупатору 1941. и тиме професорску катедру замијенио логором на Бањици.) Будући да је позив учитеља морално најодговорније народно задужење, прихватање програма који намеће окупатор, за онога ко је„спреман да буде српски учитељ“ може бити само чин издаје и сопственог народа и сопствене професије, и не може се правдати ничим, па ни тако племенитим циљем као што је „описмењавање младих генерација“. То је испит части и дужности, гранично питање, на које постоје само два одговора, искључивог значења. „То је бити једно или друго“: изгубити, или очувати – и људско и професионално достојанство! Неком другом, рецимо, неком трговцу или занатлији, можда је и дозвољена одређена морална еластичност, односно мимикрија, да би спасио главу, или зарад нечега сличног, али учитељу, српском учитељу – то није дозвољено! Зато, не двоумећи се, ови непоколебљиви прегаоци дјелују по моралном налогу свог бића и своје професије, која – у крајњем – одређује њихову судбину. При томе наглашавају: Част нам је извијестити команду да подносимо оставку! Овај се исказ, наравно, може разумјети и као својеврсна етикецијска формула (исто сретамо и у већ цитираном тексту оставке коју наводи Јакша Брајовић), али, да ли је то само проста етикеција? С обзиром на околности у којима се све ово дешава, и с обзиром на репресију коју је над беспомоћним народом спроводила окупаторска војска, запамћена по најстрашнијим злочинима, тј. на санкције које су их очекивале, можда и стријељање, њима несумњиво није било до куртоазије у обраћању окупаторској војној команди, него управо

120


супротно: да нагласе да им је част да јој искажу непослушност! Да је тако увјерава нас и њихово држање прије и након хапшења, односно двомјесечне истраге и суђења: прво покушај убјеђивања да одустану или макар измијене текст оставке (због кога су могли бити „одмах стријељани“), тако што би навели да се повлаче због наводне болести (чиме би њихов чин био сасвим обесмишљен), а затим тортура у подгоричком затвору и пријетње смрћу: „Спавали су на голом патосу, без икакве постељине“, „непрестано под надзором“ уз „пријетње да ће бити објешени“, „два стражара су била у њиховој и просторији, а два испред врата“ (Брајовић 2005: 166. и 153) итд. Док су учитељи били затворени у касарни, у Бечу је умро аустроугарски цар Фрањо ЈосифI. Испод прозора постројавала се војска да иде на мису за покој души умрлог цара, а на згради су биле црне заставе од крова до земље. У тренутку док се војска постројавала за мису из сале гдје су били затворени учитељи грунула је црногорска химна, затим српска, па хрватска и на крају словеначка (Кордић, Ашанин 1985: 106). Након изрицања пресуде (то је учињено ноћу!), пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон (логор у Мађарској), из кога је онај који је ово посвједочио (Јакша Брајовић) три пута покушао да побјегне, и сваки пут био ухваћен. 8.Ми нијесмо робови

Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), исљедник Хрват питао је Брајовића: - Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама? Брајовић је одговорио: - Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нијесмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама, биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Губцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама Хабзбуршким (Кордић, Ашанин 1985: 106). Из овог примјера прометејског пркоса (довољног да оправда сваки људски живот), прије свега из суптилне дистинкције: „Ми нијесмо робови, ми смо окупирана земља“, а као да је читамо из неке античке трагедије, видимо пуну дубину смисла њиховог жртвовања. Oкупирана није што и поробљена земља, све док у њој има оних који се одупиру, који не пристају, макар их било само четрнаест. Њих је могуће уланчити и утамничити, али они и тада остају слободни. Онога чија је душа слободна залуду је спутавати ланцима. Штавише, он је тек онда у прилици да, попут Брајовића, покаже ко су стварно робови: они који су спремни да зарад одбране знамења свога народа жртвују властити живот, или њихови џелати и тамничари, који, одрекавши се себе и свог имена, испуњавају туђу вољу и спроводе туђе програме!

121


И да окупација долази од спољне силе, ропство (поробљавање) – из унутрашње слабости. (А тих слабости било је тада у слободарској Црној Гори на претек. Бројна свједочења, а прије свега, још живо народно памћење, казују нам да је у том времену добар дио становништва ступио у најтеже видове колаборације и сарадње с окупатором.) 9.Ћирилица – аорта српског национализма

Задивљују, међутим, и друге формулације ови јасну храбри људи образлажу своје оставке, у ствари, повлаче (икојима подвлаче) границу према онима који своју лојалност окупаторској власти правдају ставом да је „основна обавеза учитеља описмењавање младих нараштаја“. На првом мјесту она коју у свом тексту наводи Перо Радоњић, а која цијелом њиховом прегнућу даје посебан смисао, одсликава карактер њихове националне свијести и родољубља и, истовремено, прецизно, свеобухватно, језгровито и сликовито дефинише значај и улогу ћирилице у историји и култури, односно свеукупности бића српског народа: Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма! И то је цијела истина! Живот српског народног (светосавског) организма незамислив је без ћирилице, као и живот човјеков без срчане жиле. Најбољи доказ за то су Срби католици, који су с католичењем, иако не одмах, напустили ћирилицу. Њихови потомци одавно више нијесу Срби. Шта ће бити, и шта је већ с данашњим Србима и њиховим потомцима који се одричу ћирилице? Колико ли ће они још дуго бити Срби? Не етнички, него у срцу свом, а срце је, како нас уче Св. oци Православне цркве, центар духовног живота. Као што видимо, Црногорци који су се одрекли ћирилице изричито тврде да нијесу Срби. Требало би видјети и шта је с оним Србима који се данас залажу за аутономију,тј.државностВојводинеинекак аввојвођански језички и културни идентитет, и с онима који кажу да је апел за враћање ћирилице тражење „некаквих византијских 9

и средњовјековних симбола који би латиницом? били заштитни знак народ српства“ . Служе ли се они ћирилицом или Српски се духовно формирао на ћирилици, и она је неизоставан чинилац у формули њиховог идентитета, или, како сликовито и прецизно рекоше бјелопавлићки учитељи: „Ћирилица је артерија – аорта српског национализма“! Овдје се, наравно, ради о једном здравом схватању појма национализам, у битно другачијем смислу од онога који му је дала комунистичка, а касније га допунила и оснажила тзв. мондијалистичка 9 На основу записа Јакше Брајовића.

122


идеологија, посебно кад је ријеч о српском национализму. У том времену српски се национализам разумијевао, као и сви други, у позитивном смислу (какав је, у ствари, он и био од Св. Саве до данас) – као снажна везаност за колективни идентитет са свим његовим духовним, историјским и културним вриједностима које један народ чине самосвојним, али толерантним и неискључивим, и који, љубећи слободу изнад свега, туђу као и своју, никад није желио да буде „ни рђав добар господар над другим народима и на туђим огњиштима“. При ни чему је однос појединца према тим вриједностима еталон његовог моралног интегритета, његовог родољубља. Према томе, одрећи се ћирилице, „на којој су исписани сви културни трагови нашег народа“, како се каже у оставци Саве Јововића, у времену окупације и под притиском окупаторске власти, значи бити „анационалан“, тј. одрећи се свих вриједности и свих моралних начела, хтјења и идеала сопственог народа, „расрбити се“, што би се данас рекло, а тиме и ставити се у службу окупатора! Такав неко, разумије се, не може бити „достојан позива српског (народног) учитеља“. Јер како да води(уводи) дјецу (педа-гог) у опитну спознају тих вриједности, онај ко их се сам одрекао и ко их је, својим чињењем, сам порекао? (Треба имати на уму да су скоро сви ови људи били школовани у Богословско-учитељској школи на Цетињу, да су имали солидно теолошко образовање, те да су добро знали одакле је долазила ова забрана и који је био њен крајњи смисао!) 10.„Е, јадна дјецо моја!“

А шта би данашњи програмери, „програмирани програмери“ и диригенти црногорске просвјете, да којим случајем бане међу њих, имали да кажу Сави Јововићу, поводом његове максиме: Не предавати националну (српску) историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности?! Би ли се „склонили да их не види и да избјегну сусрет с њим“, као што су то чинили многи његови, и његових сабораца, „пријатељи и познаници“ онога дана 1916. када их је „читава чета аустријских војника“ спроводила кроз Даниловградску варош до Подгорице, а „поред њих ишао једино стари и сиједи професор Мирко Драговић и кроз плач говорио: ‘Е јадна дјецо моја’“ (Брајовић 2005: 166)? И би ли имали разлога да се склањају након што су данас, по њиховој директиви и по њиховој „изведби“, називи свих школа и сви други натписи у школама у Црној Гори исписани латиницом, и што се, по њиховој вољи, данас у све школе у Црној Гори умјесто српског језика и књижевности, уводи страначкополитичкаскаламе ријацрногорски-српски, бошњачки, хрватски језик и књижевност и

123


што је за посљедњих седам година из наставних програма у Црној Гори искључено преко 40 знаменитих српских писаца, почев од Св. Саве па надаље, и што су, баш као у аустријско вријеме, из тих програма уклоњене скоро све српске епске народне и патриотске пјесме, редигована и маргинализована српска историја, а цјелокупно овдашње српско културно насљеђе у уџбеницима преименовано у црногорско? Или би гаи и они, као ретроградног национално неосвијешћеног реметника непријатеља Црне Горе, и извели на суд и, у најмању руку, оставили без „коре хљеба“, што се, с обзиром на данашње услове живота и масовну беспослицу, не разликује много од тамнице? (Непомирљиви бунтовник, освједочени родољуб и борац за правду и истину, Сава Јововић је други пут, по наводима М. Брајовића, допао тамнице 1942. године, осуђен од стране окупаторског италијанског суда на 101 годину затвора, а потом јуна 1943. стријељан у Андријевици.) Наравно, ниједна школа, ниједна образовна или културна установа, нити улица у Црној Гори нијесу знаменоване именом и дјелом ових подвижника. Њих се, чак ни поводом драматичних збивања око језика током посљедњих десетак година, нико, осим наведених аутора, није сјетио, нити се ико на њих позвао, иако је тешко наћи импресивнијесвједочење о српском националном, језичком и културном идентитету Црне Горе, од њихових дјелом потврђених ријечи, које су својеврсна апотеоза српској ћирилици. А, што је најгоре, масовним прихватањем латинице и одустајањем од ћирилице (иако за то не постоји ниједан ваљан разлог: ни естетски, ни лингвистички, ни историјски, ни културни, ни вјерски, ни техничко-технолошки), и не само у Црној Гори, српски народ је, одмах након ослобођења (први пут, стидљиво, након Првог, а затим и након Другог свјетског рата), а посебно крајем 20. и почетком 21. вијека, у некаквој својој корјенитој духовној пометњи, дао за право окупатору, а не њима. И не само у вези с ћирилицом. Оно, дакле, на шта их непријатељи њихови вијековима нијесу успјелипривољети забранама, прогонима, ножевима и бомбама, Срби данас чине добровољно. И то виде као свој цивилизацијски искорак и уклапање у културне садржаје модерног доба. „Парадокс историје, њена негативна дијалектика“, као би рекао аутор „Времена смрти“. 11. Отпор улцињских учитеља

Четрнаест бјелопавлићких учитеља нијесу, ипак, били једини учитељи који су у том времену пружали отпор аустријској власти у Црној Гори. Сматрајући да су интелигенција („задојена великосрпским

124


и панславистичким идејама“) и официри („који су гајили дубоку мржњу према Монархији, јер су актом капитулације били понижени“) непомирљиви непријатељи Аустроугарске, генерал Вебер наумио је да их потпуно „одстрани из народа“, па су војне власти, посебно након побуне и одметања генерала Вешовића 15. јуна 1916. године, отпочеле њихово, али и „свих људи способних за оружје, масовно интернирање у концентрационе логоре у Мађарску и другдје. По наводима Новице Ракочевића (1977: 327), у априлуКарлштајн, 1918. године у тим логорима (Нежидер, Болдогасон, Надмеђер, Гросау) била су 9.333 лица из Црне Горе, а било их је и у другим логорима широм Монархије (логора је било 68), па и у Албанији, и међу њима је био и велики број учитеља. Са сигурношћу се може узети“, наводи Ракочевић, „да се у априлу 1918. године што у логорима, што на раду у Албанији и Црногорском приморју налазило око 15000 Црногораца“ (исто: 328). Колико их је у њима у међувремену умрло, никада није утврђено. По једном наводу истог аутора, само „у једној бараци у логору у Надмеђеру, у којој су били смјештени интелектуалци, на почетку 1917. године, од укупно 69 особа било је 26 учитеља“ (исто: 249). У ствари, сва црногорска интелигенција, осим нешто лојалних учитеља (по подацима Н. Ракочевића укупно 246,намјештеника) колико их је било „на учитељској дужности“ априла 1917, и 164 и свештенства, као и сав официрски кадар, на челу са Јанком Вукотићем, били су интернирани. У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтјеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову дјецу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом о народним школама, по коме су дјеца свих држављана који стално живе у Црној Гори морала похађати „државну или приватну српску народну школу“, тј. школу с наставним језиком српским. По том Закону, донесеном у Народној скупштини, а „потврђеном“ од стране краља Николе 1907. године, дјеца сталних држављана Црне Горе школе(Закон с туђим наставним језиком, док ненијесу сврше могла српску„походити народну школу“ о Народнијем школама у Краљевини Црној Гори, члан 13). Свједочанство о томе догађају оставио нам је учитељ Љубо Булатовић у свом логорском Дневнику, који се чува у Архиву 10 Историјског института Црне Горе . „Аустријске власти“, пише Булатовић „биле су вољне да се одмах отпочне рад у школи, али су Мухамеданци и Католици били противни да своју дјецу шаљу у српску основну школу. Ми учитељи пак, нијесмо 10 Љубо Булатовић, Дневник I, Ф. 411, АЦГ (рукопис).

125


хтјели никако отворити школу, ако би се шта у Закону о нар. школама измијенило, а одвајањем Мухамеданаца и Католика од наше школе био би Закон погажен. Кад смо на сједници општ. одбора, сазваној ради школског питања, ми учитељи захтијевали да сва уписана дјеца морају ићи у школу, онда су Мухамеданци и Католици напустили дворану. Мјесне власти нијесу могле ништа ријешити и тако се рад у школи није отпочео. – Послије избора новог општинског одбора, и ми и Мухамеданци остали смо при прим. ранијим захтјевима. већина (Мухамеданци и Католици, В.М.) поднијелаОдборничка је писмени захтјев да се за Мухамеданце и Католике отвори као државна школа, школа са наставним језиком арбанашким. Под утицајем нас учитеља и одборска мањина такође писменом представком захтијевала је отварање школе према Закону о нар. школама са дотадањим наставним језиком, дозвољавајући само мале измјене у наставном плану, а никако у Закону. Обје ове представке биле су ради рјешења упућене Гувернерству на Цетиње. Пошто смо ми били интернирани, ово је питање ријешено више у корист одборске већине.“ „Било нам је тешко“, наставља Булатовић своју исповијест, „а и морало је бити. Са болом у души гледали смо ђе се мјесто наше тробојнице вије црножута застава као да нас сваки час опомиње на наш пад, на губитак државне самосталности; гледамо ђе наш лијепи језик и ћирилица уступају мјесто латиници и арбанашком језику; болно гледамо кочоперење Мухамеданаца и Католика, који сада јавно испољаваху давно затајену мржњу противу Црне Горе и Црногораца.“ Нажалост, Булатовић не наводи имена непокорних улцињских учитеља, нити колико их је било, али се из његових забиљешки јасно види да су били интернирани по дојави „општинских одборника“, који су („али не сви“, каже Булатовић), након „Вешовићева инцидента, поднијели властима представку“ у којој, осуђујући поступак Вешовића, „моле да не би невини страдали, да се сви сумњиви интернирају“. Но пошто у Улцињу, како наводи Булатовић, „није било ниједног сумњивог“, јасно је на кога се овај захтјев могао односити. Од православних у општинском одбору ову представку није потписао једино Јован Павловић. 12. Они се нијесу двоумили

Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, записа Сава Јововић, а циљ оних који су је забрањивали, званично и незванично, и који су спаљивали ћириличне књиге и библиотеке, све до јуче (1991–1995. у Хрватској и 1999–2004. на Косову и Метохији), или који су организовано сузбијали њену употребу у медијима, школи и државној администрацији, како се то радило 1916, а и данас, опет,

126


ради у Црној Гори, био је (и јесте) управозати ране тих трагова, а тиме и „обарање темељаодржања“ (тј. нестанак) карактера (идентитета) српског народа („да му се незна трага ни имена“). То су знали Срби у Угарској 1784, као и бјелопавлићки учитељи, који су побуном због забране ћирилице 1916.исписали најљепше странице у историји црногорске просвјете. Њихова побуна била је порука окупатору о непокорности, али, можда више – упозорење сопственом народу насвоје опасност која се крије у и забраниу потребе свог писма и изучавања националне историје у школама.Зато нијесу биле довољне ријечи, маколико биле убједљиве. Тражило се дјело, тражила се лична жртва, према величин и онога што је требало бранити и околностима у којима се бранило.Они се нијесу двоумили. А ми, који смос еданас нашли пред истим искушењем, ако нијесмо, због своје духовне тромости, достојни да будемо нависини њиховог дјела, дужни смо макар да га отмемо од заборава и као свијетлу успомену предамо будућим нараштајима, који ће, надајмо се, боље од нас разумјети и цијенити његову поруку. Цитирана литература

Брајовић 2005: Милан-Мишо Брајовић, Племе Бјелопавлићи II, Подгорица: Културно просвјетна заједница. Булатовић: Љубо Булатовић, Дневник I, Ф. 411, АЦГ (рукопис). Велаш 2008: Вуко Велаш, Карневалски бјесови, Никшић: Актив професора српског језика. Кијук 2011: Предраг Драгић Кијук, Хришћанство без Христа, Београд: Рашка школа. Кљакић, Пековић 2013: Слободан Кљакић, Ратко Пековић, Седам Његошевих сахрана, Београд: Јасен. Кордић, Ашанин1985: Миле Кордић, МијајлоАшанин,Комитски покрет у Црној Гори, Београд: Нова књига. Љумовић1940: Крсто Љумовић, Једна учитељска генерација заслужна народног признања, Никшић: Слободна мисао, бр. 16. стр. 10. Радоњић 2000: Перо Радоњић, Глас за ћирилицу, Даниловградске новине, 9. децембар 2000. Ракочевић 1977: Новица Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914–1918, Подгорица: Унирекс.

127


ЦРНА ГОРА И САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ

Др Вукић Илинчић, историчар ПрошаоПринцип је вијек од када је младић из Босанског Граховаје Гаврило хицима изсрпски пиштоља узбунио свијет.Атентат само убрзао рат који су германски освајачи свакако припремали. Атентат им је био „добар“ повод, а узроци рата су много дубљи и комплекснији.Међу тим узроцима су независност и јачање Црне Горе, а посебно Србије, као двију независних српских земаља.Наиме, оне су послије балканских ратова и увећања својих територија-ослобађањем још неослобођених крајева, биле брана даљим освајачким плановима Аустроугарске. Констелација снага и утицаја европских сила у том тренутку била је таква, да се двојна монархија једино могла ширити према истоку на рачун територија које су још биле под турским освајачем, а османска Турскаnach је бројала своје последње дане.То је чувени план Drang Osten-Продор на Исток.Тај вакуум настаогермански слабљењем Турске Аустроугарска није жељела ником да препусти.На том путу прва и највећа препрека била је Србија.Није случајност што су много прије Сарајевског атентата високи бечки кругови наглашавали, а преноси пјесник Карл Краус полемику из једног бечког клуба, гдје је констатовано да „Serben muss sterben-Србија мора умријети“. Успјеси Србије и Црне Горе постигнути напорима и жртвама у балканским ратовима, пробудили су и активирали с једне стране национално-ослободилачке снаге јужнословенских народа, а са друге мобилисали и ставили у покрет освајачке захтјеве и прохтјеве германских и мађарских антисрпских и антијугословенских снага. На тајшироких начин, балкански постали су фактор историјског значаја, европских, ратови па и свјетских размјера. Национално-револуционарна идеја осваја све више младе, школоване и интелигентне људе, а ратни успјеси двије српске државе 1912/1913.године, уливали су им још већу наду да се бескомпромисном жртвом могу постићи вишевјековни национални идеали.На тај начин се у балканским ратовима зачињала јужнословенска заједница и држава. Владајући освајачко-клерикални германскоугарски кругови са династичко-војном кастом на челу, све отвореније иступају са ратним паролама за уништење Србије и Црне Горе, видећи их као

128


представнике и наводне “кривце опасног” националног покрета чији је циљ разарање Аустроугарске и стварање заједничке јужнословенске државе. У сврху ратних припрема аустроугарски генералштаб организовао је у јуну 1914.године велике војне маневре XV и XVI корпуса у Босни и Херцеговини. Задатак овим маневрима била је “одбрана и напад на долазеће непријатељске трупе преко Дрине из Србије”. Маневри су билигенерала под командом поглавара босанскохерцеговачке земаљскеу владе Поћорека, а Франц Фердинанд је био присутан неком својству надређеног и супервизора.Послије маневра, за 15.јун (по старом календару) био је предвиђен свечани пријем брачног пара Фердинанд.(1) Иначе, тадашњи туђински режим у Босни и Херцеговини прогонио је људе оријентисане на српску и јужнословенску идеју.Посебно су били на удару Срби, њихова штампа, културне институције и појединци који су сумњичени као агенти и плаћеници Србије.Срби су се, иначе, највише и опирали туђинском притиску и режиму.Али борбени дух и национални отпор захватао је све више и муслимане и католике.Млади људи све више су се окупљали око револуционарне организације Млада Босна, која је сматрала да су маневри организовани у сврху отвореног изазивања.За отворени и масовни отпор нијесу имали снаге, па си прибјегли појединачном отпору, методом атентата против најистакнутијих представника режима. Сазнавши за маневре раније, група припадника Младе Босне одлучила се на атентат.”Двије организоване тројке” непунољетних младића ставиле су себи у задатак да изврше атентат на Видовдан. Да се атентатдогоди, допринијела је и аустроугарска препотентност, јер је баш на Видовдан организовано славље сарајевским улицама, односно свечани дочек Франца Фердинанда.Иако је аусторугарска свестрано познавала Србе, није могла да избјегне погрешку сваког освајача, да изабере баш свети дан, који је Србима више од предања и празника, њихов духовни и осјећајни свијет.Видовдан је Србима дан сјете и наде и сјећања на Косовску битку (на Видовдан 1389.), а поимање Обилића код њих равно је Спартанцу Леониди.Један од разлога што је атентат изведен на тај празник, што је добило пресудан и судбински смисао, је и тај што су ударили својим поступцима на српски духовни и осјећајни свијет и на њихово празничко и људско радовање. Од шест одређених атентатора, само су двојица дошли у прилику да употријебе оружје: Чабриновић, који је неуспјешно бацио бомбу, а Принципов револвер је извршио задатак. Аустроугарска је безобзирно за атентат оптужила Србију, а војни

129


и клерикални кругови искористили су атентат за отпочињање одавно припреманог рата.Остарјели аустроугарски цар подлегао је притиску и прихватио идеју казнене војне експедиције.(2) У Црној Гори, званични лист “Глас Црногорца” вијест о Сарајевском атентату пренио је нешто касније, преносећи вијести бечких агенција. Званична Црна Гора је била затечена атентатом, а то се види из садржине првих вијести у којима се атентат осуђује, односно преносе вијести бечких агенција, без корекције : “ У прошлу недјељу погинули су и у Сарајеву аустроугарски престолонасљедник надвојвода Фердинанд његова супруга војвоткиња од Хоенберга. Пали су као жртве страшног атентата, извршеног од стране непромишљених и ексалтираних младића”. Даље наставља: “Атентатори и онда кад несрећом успију вазда промашују свој циљ.Противдруштвене и деструктивне теорије из којих су потекли, носе у себи рођену клицу пропасти, јер зло, по природном закону, никада не може родити добро.А што још више повећава страхоту оваквих злочина и што заслијепљене очи не могу да виде ни болесни мозгови да схвате- атентате испаштају хиљаде невиних, и крваве трагове- трагиком судбине- перу сузе на правди Бога пострадалих некривих и недужних.Ради тога свега, безумни терористички акт усамљених фантаста, наишао је и код нас свуда на опште жаљење и на једнодушну најоштрију осуду”.(3) У истом броју 33, од 21.6.1914.године, преносе и аустроугарску агенцијску вијест о атентатору Гаврилу Принципу, да има деветнаест година, да је родом из Грахова( у Босни), а да је Принцип изјавио полицији на првом саслушању да је “већ дуго времена намјеравао да убије једну високу личност из националистичких побуда”, а притом је тврдио да није имао саучесника у атентату. Пошто је вијест објављена касније у тадашњем званичном црногорском листу, овај број је пун информација о реаговању јавности, посебно у Босни и Херцеговини, о овом догађају.Тако је једна агенцијска вијест пренесена под насловом “Демонстрације против Срба”, за које “Бечки Кор.Биро” каже да су демонстрације по њима “патриотске”, а демонстрирали су католици и муслимани у Травнику који су били наклоњени аустроугарској власти у Босни и Херцеговини. Притом су разбијени прозори на српској школи, а “поп је пуцао на улици и ранио једну особу.Поп је ухапшен и тако је спријечено његово линчовање...”. Још доста вијести о антисрпским демонстрацијама пренијела је тадашња црногорска штампа.Посебно се истичу демонстрације у Сарајеву, гдје је “муслиманска и хрватска омладина, праћена масом народа, носећи цареву слику и пјевајући цареву химну” клицала Монархији и династији уз “повике противу Срба”. (4)

130


Иначе, први извјештаји званичне власти у Црној Гори о атентату у Сарајеву били су уздржани, па чак и осуђујући, а један од разлога је и то што је краљ Никола на дан атентата био управо у Аустроугарској. Чим је чуо за вијест, брзо је похитао да се врати у земљу, из Трста је кренуо послије подне на Видовдан, а сљедећег дана био у Бару, путујући својом јахтом Румија. Послије тренутног шока у народу, али и у владиним круговима, на Цетињу се очекивао и због тога завладало је убрзо велико 23. народно узбуђење. Избиле сурат и демонстрације против Аустроугарске, јуна (стари кал.) на Цетињу. Послије одржаног митинга, демонстранти су се упутили према аустроугарској амбасади, међутим, лично их је краљ Никола пресрео аутомобилом и промијенио маршруту.Савременици су овај гест краља Николе окарактерисали као посљедицу, односно одраз “вјечитог опреза према Аустрији”, али је истовремено и из истих разлога по краљевом доласку предузета активност подизања борбене готовости војске. Иако је на ултимативне захтјеве Аустроугарске Србија ишла до крајњих граница попуштања, али не прелазећи границе достојанства и независности, због своје садржине ултиматум је морао бити одбијен, а такође и рок од 48 сати, који свједочи о намјери да пошто - пото мора бити објављен рат Србији.(5) Тачно мјесец дана од Сарајевског атентата, 15.јула (28.јула) 1914. године, Влади Србије која се већ била преселила у ратну престоницу Ниш, депешом преко Букурешта дошао је акт о објави рата Србији. Краљ Никола, поред покушаја Аустроугарске и Италије да га приволе на неутралност у сукобу Аустроугарске и Србије, и поред страховања за династичке интересе, није могао да пренебрегне дужности националног српског патриоте, а исто тако да не води рачуна о свом угледу у Српству, као и да се одвоји од Русије.Из свих тих разлога, краљ Никола је био свјестан, ако до рата дође, да и Црна Гора мора учествовати у њему, а таква је била и општенародна воља. Размијењена су и писма краља Николе и престолонасљедника Александра Карађорђевића, дједа и унука, а које је такође пренијела штампа, у ком Александар каже да су све покушали да уштеде нове жртве, али нијесу успјели јер је Аустроугарска тражила да “принесемо на жртву драгу независност”.Краљ Никола је одговорио:”Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању.Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну...”.На крају га поздравља:”Живио Мој мили Унуче, на радост Твојега драгог Оца и Моју! Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство!”. Црногорска скупштина на ванредној сједници 19. јула тражила је између осталог и да се објави рат Аустроугарској, а 24. јула(стари кал.),

131


у краљевом прогласу позивају се Црногорци да ступе у рат, гдје се између осталог каже.”... Аустрија је објавила рат нашој драгој Србији, објавила га је нама; објавила га је Српству и цијелом Словенству...”. Дан раније министар иностраних дјела црногорске владе, обавијестио је аустругарског дипломатског представника Ота, да је његова мисија у Црној Гори завршена.Тиме је Црна Гора ушла у Први свјетски рат.(6) А у једном од првих ратних извјештаја, о страдању и успјеху српске војске, новине Цетињски вјесник војске.Протјерана кажу:”...На земљишту СрбијеШапца, нема више варварске аустро-угарске је преко Љешнице и Лознице, сону страну Саве и Дрине...У Србији је од ње остао срамни траг хунскога смрада.Попаљена села, уништени усјеви, раскопани гробови, масакрирани старци...Поносно подигните главе азијатске Муратове и Селимове хорде, јер ви нећете више бити саме помињане у Историји као срам свијех људских покољења!...”. (7) Јединог преживјелог атентатора и јединог атентатора-муслимана по вјери Мухамеда Мехмедбашића, сина турског велепосједника из Стоца и сина хоџино, званична црногорска власт и сам народ чували су у Никшићу.Наиме, он није успио да баци бомбу послије Чабриновића, одложио је у оближњи жбун, побјегао у Херцеговину.У Стоцу су га ухапсили, али је успио побјећи.По некима помогли су му његови кметови ( узгред, послије рата цијелу своју земљу подијелио је кметовима, углавном Србима), затим га допратили до црногорске границе.Аустроугарска је сазнала за Мехмедбашића и гдје се крије, тражила од званичних црногорских власти екстрадицију. Међутим, они су то одбијали, говорећи да се не налази у Црној Гори. Послије слома црногорске војске и државе почетком 1916.године, Мехмедбашић је одступио са српском војском, био је у српској војсци у чину поручника.На Солунском процесу осуђен је са Аписом на смрт, али је касније амнестиран од краља Александра.За њега, као члана Црне руке, на злураде ријечи да је Турчин, Апис је рекао: “Мухамед није Турчин, он зна своје српско поријекло, он је два пута принио главу на олтар Србије.Карађорђевићи би били просјаци да нас није било“, рекао је том приликом Драгутин Димитријевић Апис.Наиме, раније је Мехмедбашић покушао да ножем са отровом на врху у Беговој џамији у Сарајеву убије Франца Јосифа, али му није успјело). (8) Мухамед Мехмедбашић је једини од атентатора који је преживио. Живио је касније у Сарајеву, а 1943. године послије звјерског мучења од стране усташа, од посљедица тортуре је умро.Имао је два сина. Једном је дао име по идеологу Младе Босне, такође Херцеговцу Владу Гаћиновићу, интелектуалцу, црнорукцу и аутору брошуре Смрт једног хероја - посвећену Богдану Жерајићу, атентатору на генерала Варешанина 1910.године, који се послије неуспјелог атентата убио.

132


Ова брошура је била у једну руку и програм Младе Босне, а чије је гесло било:Хоћемо ли да умиремо у животу или да живимо у смрти. Син Мухамедов, Владо Мехмедбашић, живио је током последњег рата у Босни 90-их година у Сарајеву, као љекар спасио је на хиљаде српске дјеце.По оној народној: не пада далеко ивер од кладе. Идеолога Младе Босне Владимира Влада Гаћиновића, члана Црне руке, отровали су у Швајцарској пред крај рата, највјероватније агенти краља Александра.Сјетимо се оне пјесникове:Хоће ли слободаРајса, умјети да пева, као што су сужњи певали о њој? Или оне Арчибалда да Срби, поред великих врлина имају и великих мана, а што су тога свјеснији прије ће наћи спасење.(9) Иначе, у Краљевини Југославији није се давала никакава почаст и захвалност најзнаменитијим представницима уједињења, младобосанцима и атентаторима.Пренос посмртних остатака и сахрана у заједничкој спомен- костурници обављена је у режији преживјелих њихових другова, без државних почасти.Од њих се опростио преживјели атентатор Мухамед Мехмедбашић.Положени су у заједничку гробницу без државних почасти на Кошеву.На спомен-костурници су поред имена уписани Његошеви стихови:Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити.Заиста несхватљиво.Док им је народ одавао почасти уз пут од Брода до Сарајева, засипао њихове сандуке цвијећ ем, а уз то сабукетима их испратио и велики, свјесни, чешки народ ( Принципа, Чабрин овића и Грабежа), власт - која је поред осталог дошла и ујединила Јужне Словене и на њиховој жртви - ништа није урадила да тим највећим патриотама и мученицима бар ода почаст. Исто се покушава у Сарајеву послије сто година, да Принципа прогласе злочинцем, али то превазилази зацртану, моју тему. Без обзира на мотиве, комунистичке власти на прави начин су валоризовале њихово дјело и жртву.Комунистичка власт је одмах након рата вратила спомен - плочу на мјесту атентата уз све војне почасти, а уклонила обиљежја Фрању Фердинаду која су поставили Аустроугари раније и окупатори у Другом свјетском рату.Крунисане главе и монархистичке владе су сматрале атентат е недопустивим и са моралног гледишта.Комунистичка идеологија југословенск и а комунистичка власт послије рата водила се енглеском изреком Killing is no murder (Убијање није убиство), сматрајући да је примјењива и на атентате.За убиство тиранина, она се позива и на Његошеве мисли у Шћепану Малом: “Зло чинити ко се од зла брани, / Ту злочинства није никаквога...,/ А Богу је жертва најмилија, / Поток крви кад провре тиранске.“ По комунистичкој идеологији, „насупрот реакционарном апстрактном моралу, постоји револуционарни морал, који у принципу није против атентата.Међутим, ако револуционарни морал допушта у

133


принципу атентате, то не значи да се револуционарна тактика њима и користи.Напротив, она их отклања као једноборство и прихвата само у вези с масовним покретом,као једну од операција с читавим системом борбе....Иако су неки атентати били дјело фанатика, неразумљиво народним масама, побуде већине атентатора су национално угњетавање и друштвено-политичка обесправљеност.У Аустрији је највише атентата извршено због националног угњетавања...“.(10) Чињеница је, организације да је великиМлада број Босна преживјелих припадника револуционарне био у партизанским редовима ( као Гаврилов рођак Слободан Принципо Сељо), али их је било и у четничким, као Јездимир Дангић, Добросав Јевђевић и други. Велики чешки народ одржао је парастос ове године, преко њиховог удружења „Пријатељи Срба на Косову “ јер Чеси сматрају да је гест Гаврила Принципа један „од првих корака ка сварању самосталне Чехословачке“. (11) Сарајевски атентат и Гаврило Принцип и послије сто година занимају стручну, научну и лаичку јавност.Занимљиво је и логично Кустуричино мишљење,које има своје утемељење у правном и историјском смислу, да пресуда сарајевским атентаторима није пуноважна, јер је Босна и Херцеговина била окупирана земља, под насилним суверенитетом тадашње Аустроугарске, те да ће највећој судској инстанци у Босни и Хецеговини бити уручен захтјев за ревизију судског процеса. (12) Након сто година од атентата,занимљиво је и то што је власт у Босни и Хецеговини,односно бошњачко-хрватској федерацији, различито обиљежила овај јубилеј у односу на Републику Српску.Наиме, прије сто година и младићи муслиманске вјере били су припадници Младе Босне,а међу њима први, који је и одређен да изврши атентат,односно у којег су имали највеће повјерење, био је муслиман по вјери Мухамед Мехмедбашић. Један од најпознатијих данашњих бошњачких интелектуалаца и члан Академије наука БиХ, Мухамед Филиповић, за Гаврила Приципа каже, да је био борац за слободу и против окупације своје родне земље. За иницијативу да Фердинанд поново добије споменик у Сарјеву, Филиповић каже да би то „био апсурд, јер је био представник земље окупатора, а БиХ нема никаквог разлога за пијетет према њему“.Даље, академик Филиповић каже да треба вратити првобитну спомен - плочу са стопама Гаврила Принципа гдје се атентат десио, а која је уништена за вријеме посљедњег рата у БиХ од стране муслиманских војних јединица.Затим, да је оштро протестовао кад је предсједница Градског вијећа Сарајева, још 2007.године, уручила повељу почасног грађанина тог града, потомку хабзбуршке династије Оту фон Хабзбургу.

134


За акдемика Филиповића, Принцип је „млади иделиста који је веома волио своју земљу и мрзио њеног окупатора, а Фердинанд је био симбол свега тога.Принц Престолонасљедник је дошао у Сарајево како би надгледао маневре аустроугарске војске, које су изводили на граници са Црном Гором и Србијом.Принцип се томе успротивио актом лишеним личне мржње, што је јасно из докумената сачињених током њиховог исљеђивања.Сарајевски атентат се не може поредити са тероризмом, у то вријемеједну атентата био легитимни борбе против оних којијер сује угњетавали земљу, односно њенначин народ“, те да окупација БиХ није била „посљедња ријеч аустроугарских амбиција на простору Балкана, већ се пројектовала и на друге просторе - долине Лима, Ибра, Мораве и, вјероватно, Вардара.(13) Из изложеног, може се закључити да је пуцањ Гаврила Принципа високо патриотски чин.Он је убио, како каже Кустурица, на својој окупираној земљи окупатора, и није га убио у Бечу; да је Сарајевски атентат званична Црна Гора дочекала са општим изнађењем и запрепашћењем; да је званична тадашња црногорска штампа тј. једине новине Глас Црногорца и Цетињски вјесник у почетку у једну руку осудила атентат у Сарајеву; међутим, убрзо увидјевши да је такав један догађај једва и дочекала Аутроугарска, брзо се прибрала и пратила мишљење и жељу народа.Сарајевски атентат није могао да поздрави ни сам краљ Никола, као анархистички чин, прибојавајући се и сам атентата из бурних година и афера у којима је учествовала и те како Аустроугарска, преко земаљске владе Босне и Херцговине, шаљући лажне извјештаје, како краљу Николи пријети стална опасност из Србије - нормално из познатих разлога да завађањем двије братске српске државе и династије дође до коначног циља - поробљавања васколиког Српства; крунисане главе из принципијелних и династичких разлога нијесу могле јавно одобравати таентате на такође претеденте на престо и крунисане главе; да је на обја ву рата Србији Црна Гора о дговорила крајње патриотски; да је Црна Гора слиједила народну вољу иако је у самој династичкој фамилији имало и те како германофилских појединаца, који су заговарали прихватање неутралности, међу њима прије свих престолонасљедник Данило. Како су званична власт у Црној Гори, краљ Никола и народ карактерисали и квалификовали атентат, поред свега наведеног, довољно говори и то што су једног од главних атентатора Мухамеда Мехмебашића, и поред опасности од моћне Аустроугарске, чували и сачували у Никшићу; много говоре о слави Принципа и другова и народне и гусларске пјесме које се пјевају и данас у Црној Гори, јер свједоче да је слава Принци пова и данас жива.У једној, нар одни епски пјесник каже у име Гаврила Принципа Фердинанду:...Ој аждајо, што Словене гуташ, што ти дође овуда да луташ,/Нимало те пожељели

135


нисмо,/ Нити смо ти оправили писмо,/ Да долазиш Босни на виђење,/ Када знадеш шта је наше мњење!/ А Жерајић каз`о вам је свима/ Да је јача правда него сила!/ Ти се негдје можеш одморити,/Српски добро не знаш говорити,/ Ево теби српска граматика из мојега аутоматика... и тд.( 14) Уопште, о атентату у Сарајеву, о његовој актуелности код нас и у Европи, можда најкраће и најбољеговоре познати стихови самог Гаврила Принципа, написани на зиду затворске ћелије: „Наше сјени шетати по Бечу, / Лутати по Двору, / Плашити господу...”. Није ће дочекао, за мало, крај мрске монархије, ослобођење и уједињење.Никада се није покајао, само је изјавио да му је жао што је убио жену, и да је то било случајно, јер убити жену, није ни мушки, а ни српски!

Напомене:

1.Видјети опширније: Никола Шкеровић, Црна Гора на освитку XX вијека, 607-608. 2.Видјети опширније о Сарајевском атентату: Владимир Дедијер, Сарајево, 1914, Београд, 1966; Драго Љубибратић, Гаврило Принцип, Београд, 1959. 3.Глас Црногорца, бр. 33, 21.6.1914. 4.Исти број, под насловом Демонстрације против Срба. 5.Н. Шкеровић, н. д. , 611. 6.Глас Црногорца, бр. 37 и бр. 39., 15.7.1914. и 25.7.1914. 7.Цетињски вјесник, бр.66, 12.8.1914. 8.Видјети опширније, Душан Савковић, Апис, крв и бес, Београд, 1988. 9.Портал Новости, В.Црњански Спасојевић, 3.3.2014.; Република Српска, Pres Online, 3.3.2014. 10.Видјети:Д.Љубибратић,н.д. 11.Новине ДАН, 27.4.2014.; Извјештај. 12.Новине ДАН, 11.02.2014., под насловом: “Пресуда Принципу није пуноправна“. 13.Новине ДАН, 30.11.2013., Интервју Танјугу академика Мухамеда Филиповића, поводом сто година одатентата, пренесено под насловом: “Принцип је био борац за слободу“. 14. Ране пјесмом видане, (Антологија новије црногорске епске поезије); Радован Бећировић Требјешки, Нагоркиње; Алекса Гузина, Сарајевски атентат 1914.; (приредио Милан Стојовић), друго поправљено издање, Даниловград, 2003.;

136


СУДСКИ ПРОЦЕС ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ И МЛАДОБОСАНЦИМА

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић У години када се навршава век од чувеног Сарајевског атентата прилика је не само да се подсетимо тог догађаја него и да освежимо и продубимо своја сазнања о том историјски значајном догађају, као и о његовим главним протагонистима. Прилика је да се констатује да је неспоразум о тумачењу атентата Гаврила Принципа на аустроугрског надвојводу Франца Фердинанда на Видовдан 1914. године настао тек 99 година након тога догађаја. Евидентно је да је, баш уочи стогодишњице, Сарајевски атентат разделио не само политику него је са те разделине неуспешно покушано да, кроз идеолошки мотивисане захтеве за ревизијом историјске истине и чињеница, раздели и науку. Знајући да су чињенице светиња у науци и да се са тог веома важног места експортују у ширу јавност, морам да констатујем да се, осим у научној литератури, расправа о догађају чији први век обележавамо водила са идеолошки супротстављених позиција. Треба знати и то да ”Млада Босна” није била организација која је имала своје устројство. Радило се о младим људима тога доба који су били неформално повезани различи тим идејама, а не организационом формом. Зато је, осим послератних сведочења преживелих Младобосанаца као историјских извора другог реда, остало веома мало историјских извора првог реда. Из тог разлога, судски процес, а првенствено списи са главне расправе на суђењу Гаврилу Принципу и осталим оптуженицима за учешће или саучесништво у атентату, од велике је важности заисторијску и правну науку. Највећу заслугу у том погледу има проф. Војислав Богићевић, некадашњи директор и научни сарадник Државног архива НР Босне и Херцеговине који је приредио књигу ”Сарајевски атентат (изворне белешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова, одржане у Сарајеву 1914. године)”. Приређивач, аутор критичког апарата и писац уводне студије ове књиге Војислав Богићевић представља, по оценама научне јавности, кључног историчара Сарајевског атентата и Босне и Херцеговине тога времена. Нимало случајно, прво издање ове књиге је објављено 1954. године, очевидно поводом обележавања четрдесетогодишњице Сарајевског атентата, а издавач је био Државни архив НР Босне и Херцеговине. Да је аутентични стенограм главне расправе на суђењу Гаврилу Принципу и његовим истомишљеницима био под својеврсним

137


вишедеценијским политичким ембаргом сведочи и чињеница да је, ради објављивања ове књиге, заседало тадашње Извршно веће НР Босне и Херцеговине и 11. маја 1954. године донело одлуку којом је одобрило прво објављивање аутентичног судског списа чију је веродостојност Богићевић научно потврдио и доказао да је реч о аутентичном препису оригинала стенограма главне расправе. Богићевићева уводна студија у овој књизи то непобитно сведочи и потврђује. Богићевићева књига ује,тиражу иако објављена половином децембра 1954. године у Сарајеву од 2000 примерака, нашла пут до научних установа и библиотека. Мора се констатовати да том, по свему интересантном и значајном, судском процесу правници нису посветили дужну пажњу као што су то учинили историчари. Неспорно је да је Богићевић овим, као и другим својим делима, један од најцитиранијих аутора када је у питању Сарајевски атентат. Имајући у виду значај судског процеса и то првенствено у погледу аутентичних изјава Принципа и осталих оптуженика пред Окружним судом у Сарајеву од 12. до 23. октобра 1914. године, не можемо да се отмемо утиску да шира јавност није упозната са овим темељним историјским извором. Многи данас, управо због непознавања историјских извора првог реда, а у њих спадају документи из судског процеса, сматрају да је догађај који се одиграо на Видовдан 1914. године у Сарајеву значајан искључиво због тога што је представљао повод за Први светски рат. Ипак, мора се признати да Сарајевски атентат 1914. године има свој вишедимензионалан значај и велику предисторију. Многима данас није познато да је, упоредо са биткама на бојиштима на границама Краљевине Србије и Црне Горе, вођена и велика правнополитичка битка првенствено у судници Окружног суда у Сарајеву у јесен 1914. године. Тој борби, неравноправној по свему, али у одређеној мери принципијелној у погледу поштовања тадашњих законских одредаба Аустро-угарске, следовала је и борба за креирање историјских извора и то првенствено овог који се налази пред нама. Многи данас не знају, а Богићев ић је у у водној студији демистификовао и то питање, да је Аустро-уг арска посебну пажњу посветила презентацији судског процеса на начи н који је одговарао њеним тадашњим интересима. У периоду од 1914. до 1941. године је објављено више наводних стенограма са суђења Гаврилу Принципу и 24-орици оптужених. И, што је најважније, ниједан од њих није аутентичан и то је Богићевић непобитно доказао. Посебно је значајно што је Богићевић доказао фалсификат наводног стенограма ”проф. Пароса”, заправо језуитског свештеника Антона Пунтигама, духовника надвојводе Фердинанда кога Недељко

138

Црна Гора у Првом свјетском рату 1 Чабриновић описује као Фердинандовог „савјетника ” , али и друге потоње фалсификате званичног судског списа. Фалсификати су, сасвим разумљиво, искључиво имали пропагандну функцију у циљу прикривања истине и оптуживања Срба и Србије. Од посебног је значаја то што је Богићевић утврдио да Аустро-угарска није успела да, током су дског поступка од кога се, иначе, много очекивало, докаже да је постојала одговорност Краљевине Србије за организовање

атентата и потоње избијање рата. тога, није успела је Србија имала чак ни индиректног учешћаПоред у организацији атентата на да докаже да Франца Фердинанда. За Богићевића то представља кључни разлог због кога Аустро-угарска није објавила стенограмассуђења у изворном облику. Војислав Богићевић је, упоређујући аутентични препис стенограма са главне расправе у кривичном поступку против Гаврила Принципа и других оптуженика са написима у ондашњим медијима, утврдио да је Земаљска влада у Сарајеву итекако водила рачуна о томе шта јавност треба, а шта не треба да зна са суђења. Новински извештаји аустро-угарске штампе, упоређени са изјавама оптужених и доказима у поступку, искључиво представљају ствар политичке пропаганде Аустро-угарске. Одлив информација из суднице је био подвргнут посебној цензури, а аустро-угарска штампа, како је с правом закључио била процесу верни тумач судског процесаиу 24-орици Сарајеву. Главна Богићевић, расправа у није судском Гаврилу Принципу оптуженика је вођена вео ма кратко и то од 12. до 23. октобра 1914. године пред Окружним судом у Сарајеву, а суђење је одржано у дворани Војногарнизоног суда у Сарајеву под председништвом судског натсаветника Луиђија Куриналдија. Оптужницу су заступали Фрањо Свара и Рудолф Сарк. Адвокати оптужених су били др Макс Фелдбауер (бранио Принципа, Форкапића и Благоја Керовића), др Константин Премужић (бранио Чабриновића, Јовановића, Загорца и Митра Керовића), др Срећко Перишић (бранио Поповића, Стјепановића, Момчиловића, Фрања и и Анђела Садило), Франц Струпл (бранио Грабежа, Мичића, Перина и Јова Керовића), др Рудолф Цистлер (бранио Васа и Вељка Чубриловића, Кранчевића и Неђа Керовића) и Малек Вензел (бранио Илића, Ђукића, 2 Калембера, Милошевића и Миловића) . Војислав Богићевић наводи да је ”изгледа постојала намера да се процес против учесника у Сарајевском атентату одложи до после свршетка рата. То би се могло закључити из садржине телеграма што га је генерал Потјорек послао Претседништву 3 Земаљске Владе из Добора 16. септембра 1914. . године” 1 В. Богићевић, Сарајевски атентат (изворне стенографске биљешке са главне расправе против Гаврила Принципа и другова, одржане у Сарајеву 1914. године), Државни архив НР Босне и Херцеговине, Сарајево, 1954.г., стр. 40. 2 Исто, стр. 15. 3 Исто

139


Из судског списа сазнајемо и то да је кључна лист за суд заправо био Недељко Чабриновић, а не Гаврило Принцип. Иако је Принцип био првооптужени, а Чабриновић другоптужени, главна расправа је, након узимања података од окривљених, необразложеном одлуком суда започела узимањем исказа од Чабриновића, а не од Принцпипа као првооптуженог. Питања која је судија постављао Чабриновићу, као и садржај његових одговора, имајући у виду стварну улогу и значај Чабриновића у припреми извршењу атентата, заправо суштински показују амбицију суда даипре кривичне одговорности окривљених утврђује политичку одговорност Србије за атентат. Осим бројних незаконитости које су, судећи према списима предмета, обележиле овај судски процес и сурвале у понор аустроугарско судство у Босни и Херцеговини, ипак се мора констатовати да је Аустро-Угарска показала принципијелност у три случаја: прво, што је одбијен захтев да окривљенима суди Војни суд, јер у време извршења дела није било проглашено ратно стање; друго, што је прихватила чињеницу малолетства Гаврила Принципа у моменту извршења атентата, иако су постојала два различита податка о датуму његовог рођења и треће, уз све мањкавости оптужени су имали право на одбрану. Ипак, те чињенице не могу да засене чињеницу да је процес био првенствено политички мотивисан и тако руковођен. У прилог томе сведочи и чињеница да је судски процес фуриозно завршен при чему је осуђено 16 лица са четири смртне казне, једном доживотном робијом и укупно 122 године робије, а 9 лица је ослобођено одговорности. Неспорно је да нам судски спис непосредно открива Гаврила Принпипа и Младобосанце. Сматрам да је неопходно да се наука позабави тим списом у погледу проналаска одговора на њихова национална опредељења са посебним освртом на национално изјашњење појединих оптуженика као Србо-Хрвата; затим, верског опредељења у односу на изјашњење да припадају ”српскоправославној вери”, али и исповедања атеизма; као и о стварној улози Радована Казимировића, Воје Танкосића, Милана Цигановића и Недељка Чабриновића који су, према Чабриновићевом признању, били припадници слободнозидарске организације, као и заговарања анархизма и питања таквих опредељења у односу на српски национални идентитет. Питање се тиче и теолошке науке која би требала да растумачи смисао и значај жртве и жртвовања Гаврила Принципа и Младобосанаца кроз призму Јеванђеља и предања Цркве. Та, као и још нека питања, већ читавих сто година чекају одговор.

140


СЈЕНИЧКОПЕШТЕРСКА ВИСОРАВАН У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Салих Селимовић, историчар Апстракт: Сјеничко-пештерска висораван, а посебно простор од планине Јавора па преко Кладнице до Сјенице и даље преко Бара у долину реке Лима, заправо у Црну Гору, представљао је важан геостратешки и војни правац. Посебно је било важно да се што дуже задржи продор далеко надмоћније аустроугарске војске како би се омогућило организовано повлаћење српске војске према Албанији, тј.до обале Јадранског мора, заправо Медуанског залива, Драча и Валоне. Aустроугарима се журило да пресеку ту једину могућу одступницу српакој војсци. Борбе у овом крају су трајале већ од самог почетка до 19.новембра 1915.године. Под окупацијом ово пространо подручје је било до половине октобра 1918.године. За време окупације се живело веома тешко због окрутне окупаторске власти (шиканирање,

интернације, стрељања), честих реквизиција, тешких зима, гладних година и харања многих заразних болести, али и деловања комита и одметника и из муслиманске и српске популације. Кључне речи: Сјенички крај, Пештер, Аустро-Угарска, војска, борбе, реквизиције, интернације, ђурумлије,комите, отметници, глад, зиме, болести.

Први светски ратје почео објавомрата Себији 28. јула 1914.године. Атент ат омладинца Гаврила Принципа, припадника организације „Млада Босна“, на аустроугарског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда 28.јуна 1914.године у Сарајеву је био одговор на све учесталије вербалне и војне претње Србији како би се спречило одавно жељено ослобођење 1 и историјски оправдано уједињење српских . Аустро-Угарска земаља и кајзеровска Немачка искористиле су овај атентат припадника „Младе Босне“ као повод за одавно припреман обрачун са Енглеском, Француском 2 и Русијом . У сфери непосредних геополитичких и империјалних интереса Аустро-Уграске налазила се Краљевина Србија која је била препрека даљој пенетрацији у унутрашњост Балкана и избијања на Егејско или Бело море 1 Атентат је извршио омладинац Гаврило Принцип у Сарајеву 28.јуна 1914.године. 2 Организација „Млада Босна“је имала за циљ ослобођење и уједињење наших земаља. Окупљала је средњошколску, студентску и другу омладину. Организација је окупљала Србе и православне и муслиме, као и Хрвате.

141

Црна Гора у Првом свјетском рату 3 (Солун) као и даље према Блиском . Србија истоку је сметала и због своје предодређене улоге Пијемонта међу Јужним Словенима. Аустро-Угарска се послужила ултиматумом за који је знала да га Србија као суверена земља не може прихватити. Одбијање неприхватљивог захтева у ултиматуму је Аустро-Угарска искористила за објаву и почетак рата против Србије и Црне Горе која је одмах, као и увек, пристала уз Србију Ратне операције на територији Србије су вођене половином августа

(Церска септембра (Колубарска битка) 1914.године. И опремљености поред велике битка) бројнеинадмоћности као и у техничкој и борбеној аустроугарске војске Србија је успела да у сјајним биткама на Церу, Колубари и Сувобору нанесе непријатељу тешке поразе. После тих великих победа је настао период ни рата ни мира или неког релативног затишија до јесени 1915.године. Тада ће Аустро-Угарска и Немачка склопити Војну конвенцију са Бугарском створивши план напада 4 на Србију . Немачка команда је за терћи напад на Србију поставила немачког генерала, каснијег фелдмаршала, Макензена, једног од најспособнијих немачких генерала. Немачки цар Виљем је генералу Августу фон Макензену тада издао кратку наредбу: „Српску војску одлучно поразити, успоставити и одржавати везу преко Београда и 5

Софије са Цариградом“ . Предсесам напад немачке на Србију фелдмаршал Макензен обратио својим 1.армије војницима следећом поруком: „Војници, ви не полазите на италијански, ни на руски или француски фронт. Ви полазите у борбу против новог непријатељаопасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт- на Србију, а Срби су народ који воли слободу и љуби своју отаџбину, који се боре и жртвују до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помути славу и не компромитује успехе славне немачке6.војске“ Удружене снаге тих савезника су успеле да присиле српску војску на повлачење углавном у тзв.активној одбрани. Главнина српске војске, Влада и краљ су се преко албанских планина повукли на острво 7 Крф почетком 1916.године . Када се српска војска опоравила била је пребачена на Солунски фронт.овај У септембру јединице српске војске су пробиле фронт и1918.године уз извесну помоћ својих 3 Аустро-Угарска је имала свој познати програм Drang nach Osten (продор на Исток) чему је Србија била велика препрека. 4 По том плану на Србију је требало да се упути 6 немачких, 8 аустроугарских и 6 бугарских дивизија са укупно 360 батаљона, 1700 топова, 60 ескадрона коњице и 100 авиона. У бомбардовању Београда употребљени су и тешки топови мерзери од 420 мм. 5 Генерал фон Макензен је немачки генерал, касније фелдмаршал, који је био главнокомандујући војних снага које су напале Србију крајем 1915.године. 6 Мира Радојевић-Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 178; Војислав Суботић, Нововарошки крај кроз историјуод неолита до 1941, Нова Варош 1991, 212. 7 У бројној литератури је та ситуација описана као српска Голгота.

142


савезника ослободиле Србију и Црну Гору као и остале наше земље од окупатора. Рат се завршио победом савезника: Француске, Енглеске, Италије, САД, као и Србије 11.новембра 1918.године, а уговор о миру 8 склопљен је у Версају 28.јуна 1919.године . Почетак рата на Сјеничко-пештерској висоравни је примљен различито код Срба и муслимана. Срби су се масовно одазвали на мобилизацију са жељом да одлучно бране земљу од агресора. И они за способни који нисудео били мобилисани јављали су се у команду каоборбу добровољци. Један муслимана, који је био развлашћен после ослобођења 1912.године и који је био компромитован, а и под утицајем разорне аустроугарске пропаганде, желео је да Србија буде што пре поражена и да Аустро-Угарска окупира, по њиховом ослободи, некадашњи Новопазарски санџак од Србије и Црне Горе. Ипак, је доста муслмана из сјеничког, као и ширег краја, било у српској војсци који су се храбро борили против аустроугарске војске, нарочито у одбрани Београда 1915.године. У Сјеничком крају, као и у неким суседним крајевима Старе Рашке, правих борбених дејстава није ни било осим у суседству око Бродарева, Пријепоља и Нове Вароши. Командант одбране Сјенице пуковник Зисић је 24.августа са два батаљона (1400 војника) и једном батеријом1914.године топова организовао одбрану Сјенице9. У овој борбеној формацији 1000 војника су били добровољци из новопазарског краја, а 400 војника су били сјенички добровољци. Касније ће из тадашњег сјеничког среза бити одликовано Карађорђевом звездом 14 бораца . Према Сјеници из долине Лима и од Нове Вароши требала је да дејствује VIII аустроугарска брдска бригада. До директних борби за Сјеницу није дошло, јер се та брдска бригада морала брзо да повуче и поред успеха код Бродарева и Нове Вароши преко Дрине у Босну због пораза аустроугарске војс ке на Церу. Аустроуг арска Врховна команда је била планирала да та бригада раздвоји српску и црногорску војску у овом делу земље. У аустроугарским војним и политичким круговима претпостављало се да би због тог раздвајања Срби ја и Црна Гора морале да пристану на сепаратни мир 10 . Почетном успеху у бробама VIII аустроугарске бри гаде у долини Лима много су допринеле муслиманске комитске групе 8 У историји је познат као Версајски уговор. 9 Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца (ВРС), књ.I, Београд 1924, 284, 337. 10 Маликовић Драги, Покрети трупа и борбе у некадашњем Новопазарском санџаку 1914. и 1915.године, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића бр.XVII, Установа за културу и образовање и Дом револуције, Пријепоље 1997, 172.

143

Црна Гора у Првом свјетском рату 11 и патроле стављајући се у службу непријатељеве логистике . Те су групе и дивљале по српским селима убијајући и пљачкајући незаштићено становништво верујући да је опет дошло неко „њихово време“. И то ће бити један од разлога за појаву српс ких комита као и обнављње чипчијских односа које је омопгућио нови окупатор. Посебно велике услуге муслиманске комите су пружиле аустроугарској војсци прилик ом борби за Бродарево 21. 12 и 24.августа 1914.године када су Аустријанци пребацивали своје трупа из Пријепоља према Сјеници . Тада су бројне муслиманске комите чак и нападале српску војску код Црног Врха и Буковог Гроба13. После повлачења јединица VIII аустроугарске брдске бригаде из Нове Вароши наоружане муслиманске формације су поселе положаје око града пресецајући сваку везу са Сјеницом и осталим светом. Због тога је пуковник Зисић из Сјенице послао српске регуларне трупе да 14 деблокирају град и успоставе све прекинуте везе са . Сјеницом Тако је и одред црногорске војске под командом бригадира Гојнића на Пештери имао борбени сукоб са великом групом наоружаних муслимана. Црногорци су разбили ту муслиманску формацију на Пештери и одмах

се вратили у долину нападајући већброј само пратећи повлачење аустроугарске војскеЛима преманеДрини. Велики наших муслимана који су учествовали у подршци аустроугарској војсци морали су се заједно са њом повлачити у Босну. Према наводима Богумила Храбака са VIII брдском аустроугарском бригадом почевши од Нове Вароши па 15 до босанске границе повукло се 3000 компромитованих муслимана . Они учесници који су били на страни аустроугарске војске, а нису се повукли, у највећем броју су добили заслужене казне. Они који су успели да се прикрију и избегну казне поново су се активирали по аустроугарској окупацији овог дела наше земље крајем 1915.године. Неки су дочекали и ослобођење 1918.године, али се нису смели да предају новим властима па су за њима расписиване потернице и 11 Богумил Храбак, Качаци у бившем Новопазарском санџаку (Старој Рашкој) 1918-1928.године, Симпозијум Сеоски дани Сретена Вукосављевића бр.XVII, Установа за културу и образовање иДом револуције, Пријепоље 1997, 225. 12 ВРС, Ратовање црногорске војске (РЦВ), лист 48. 13 ВРС, РЦВ, Извештај бр.13 црногорског бригадира Гојнића из Бијелог Поља од 27.VIII 1914, лист 58, Београд. 14 ВРС, књ.I, 330. 15 Храбак, исто. 16 Најпознатији муслиманмски комита, који се с а својом бројном дружином кретао и по Сјеничком срезу, Јусуф Мехоњић, по неким одметник и борац за ослобођење муслимана, комитовао је све до 1926.године када је убијен у једном обрачуну са албанским жандармима код Тиране. По другој верзији убијен је у Скадру исте године од стране неког добро плаћеног муслимана са Пештери

144


уцене 16. Таквих је било осам из тадашњег сјеничког17среза . Од краја августа 1914. па све до новембра 1915.године неће бити никаквих војних борбених дејстава, али ће се српске комите у контра акцији обрачунавати се муслиманским комитама и зликовцима и светити за разбојништва и непријатељско деловање на страни агресора. Тако је настао период тешких искушења. Ситуација нећи бити ништа боља и за време аустроугарске окупације од краја 1915. па половине октобра 1918.године. српским комитама се до истицао Стеван Коматина. СрпскеМеђу комитске групе ипак супосебно се много више бавиле осветама, отимањем и пљачкама него разбојништвима. Често су опљачкано делили са угроженим и сиромашним српским сељацима и осталим равославним Србима јер им је била сужена могућнос за снабдевање због ограниченог кретања. На Сјеничко-пештерској висоравни су се права ратна дејства доживела тек почетком новембра 1915.године. Српска и црногорска војска су водиле жестоке борбе са аустроугарском војском на стратешки веома важном јаворском сектору, тј. између Ивањице и Сјенице, покушавајући да што дуже задрже напредовање Aустроугара како би се омогућило што организованије и безбедније повлачење српске војске у долину Лима и даље преко црногорске територије према Албанији. Аустроугарски 19.корпус је са дрежавне главнином својих снага (20 батаљона) упућен на стратешки правац ИвањицаСјеница како би што пре била разбијена одбрана Јавора којег су држале трупе Санџачке војкске (војска Црне Горе) уз коју су се бориле и неке јединице Ужичког одреда српске18војске . Тим војним снагама је командовао средар Јанко Вукотић. Поменути аустроугарски корпус је требао и да раздвоји српску и црногорску војску на овом, као и на ширем подручју19. Сердар Вукотић је заиста добром организациојом одбране и храброшћу својих војника успевао да дуго задржава далеко надмоћнијег агресора од 8. до 16.новембра 1915.године. Постојали су и други правици продора аустроугарске војске у Рашку 20

област Пожега-Ивањица-Нови Пазар и Ужице-Нова . И цео Варош просторкао некадашњег Новопазарског санџака је био изузетно важан за повлачење српске војске. Српска Врховна команда је због тога и доставила захтев црногорској Врховној команди у којем се, кизмеђу осталог, каже: „ Засада је за српску војску најопаснији правац кроз Санџак, који треба 20 осигурати пошто пото, иначе је све изгубљено“ . Међутим, колико је 17 Храбак, 226. 18 М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Војноиздавачки завод ЈНА, Београд 1954, 328. 19 Велимир Терзић и др., Операције црногорске војске у првом светско рату, Војноисторијски институт ЈНА, Београд 1954, 320. 20 Терзић..., Операције црногорске војске у Првом светском рату, 314.

145


био важан јаворски сектор може се видети и из тога што је два пута на Јавор долазио командант црногорске санџачке војске сердар Јанко Вукотић како би својим присуством, знањем и способношћу помогао што ефикаснијем и што дужем задржавању и напредовању аустроугарских трупа22. Тада је формиран посебан Јаворски одред под командом Петра Мартиновића, који је до тада био начелник штаба Санџачке војске. Аустроугарска војска је обновила и запосела некадашње Карађорђеве шанчеве на Јавору и вршила сталне нападе на јединице Јаворског одреда. Аустроугарска команда је имала у плану да што пре изврши пробој превоја на Јавору и запоседање Сјеничко-пештерске висоравни у којој живела већина муслиманског становништва за које се знало да ће их радо дочекати, јер је аустроугарска безочна пропаганда то вешто припремила преко једног знатног броја трговаца, хоџа и развлашћених и осиромашених ага и бегова. Најжешће борбе су вођене на планини Јавору од 6.до 16. новембра 1915.године. И поред упорне одбране тако важних положаја морали су да одступају храбри браниоци Јаворског ратног сектора пред бројно и технички далеко надмоћнијим аустроугарским трупама. Јаворски одред је одступао према Сјеници, а један његов батаљон се повлачио на Пештер да би се преко села Буђева упутио за Суводол (Суви До) 23 како би одатле да продужи даље за Рожаје .

Борбена дејства на Јавору од 6. До 16. новембра 1915. 21 Исто, 317. 22 Јаворски сектор и цео некадашњи Новопазарски санџак су постали још важнији после немогућности извлачења српске војске, артиљеријије, коморе и технике од пећи ка Андријевици, јер није био довршен колски пут. 23 Исто, 331.

146


Аустроугарска команда је на правцу Ивањица-Јавор-КладницаСјеница морала да ангажује 21.000 војника, осам батерија и ескадрон коњице док су српске снаге браниле превој на Јавору са 3.500 војника, 24 7 топова и четири митраљеза . У одбрани јаворских положаја храбро су се бориле и Санџачка и Ужичка војска. Српска војска је после петнаестак дана храбре одбране морала да напусти Јавор. Тада је и Ужички одред српске војске био присиљен да одступи ка Сјеници и даље у долину Лима. Тако су део Аустријанци 19.новембра окупирали Сјеницу и цео овај Старе Србије где ће се1915.године задржати до половине октобра 1918.године. Један број српских војника је успео да се домогне својих кућа и тако избегне заробљавање. Велики број најугледнијих Срба је био интерниран у логоре (Нежидер, Ашах, Арад, Добој) док је један број мобилисаних одступао са осталом српском војском ка Албанији (у народу су касније били познати као Солунци, јер су се борили на Солунском фронту). Само са подручја општине Дуга Пољана код Сјенице била су интернирана 52 лица међу којима и 9 муслимана25. У редовима српске војске борили су се и муслимани који су били мобилисани са територије бившег Новопазарског, касније Пљеваљског и Сјеничког санџака. Многи од се истакли одбрани Београда, а велики број их је изгинуо на њих Ади су Циганлији, поудругим деловима града и на одбрамбеним линијама низ Дунав све до Смедерева. Само из општине Кладница код Сјенице у одбрани Београда погинуло је десетак мјуслимана. Регент Александар Карађорђевић је одао писмено признање борцима муслиманима који су се храбро борили у одбрани 26 Београда 1915.године . У свим срезовима и општинама је прочитана наредба команданта одбране Београда генерала Живковића бр.110 27 којом се похваљују муслимани као борци . У пуку, којим јекомандовао пуковник Драгутин Димитријевић Апис, било је муслимана заскоро цео један батаљон међу којима је било и оних из сјеничког краја 28 . Ипак је већина муслиманског становништва подлегло окупаторској пропаганди и деловању фанатизоване полуписмене муслиманске улеме и давно преживелог феудалног слоја ага иибегова. Они су имали ки вели политички утицај на муслиманске масе па је код муслимана преовладало убеђење да су Србија и Црна Гора 1912.године окупирале Новопазарски санџак и да је сада 24 Терзић..., Операције црногорске војске у Првом светском рату, 328, 329; М. Зеленика, Рат Србије и Црне Горе 1915, Војноиздавачки завод, Београд 1954, 328, 362. 25 Fikret Sebečevac, Duga Poljana i okolina, Novi Pazar 1993, 67, 68. 26 Zoran Lakić, Partizanska autonmomija Sandžaka (tekst Murada A. Šećeragića), Podgorica 1992, 134. 27 Safet Bandžović, Sjenički kraj krajem XIX i početkom XX stoljeća u svijetlu opštih zbivanja u Sandžaku, Zbornik Sjenice br.11, KPZ, Sjenica 2000, 50. 28 М. Живановић, Pukovnik Apis, Савремена админстрација, београд 1955, 272.

147


Аустро-Угарска дошла каоослободилац. Тако је аустроугарска војска дочекана са овацијама, како Сјеници, у тако у Кладници, Дугој Пољани и на Пештерској 29 висоравни, као и у Новом Пазару и Новој . Да Вароши би што више и чвршће тај слој муслимана (бегови, аге, трговци, улема), везала за себе окупаторска 30 власт је вратила на снагу чипчијске . односе Обавезала је све некадашње чипчије да бившим агама морају давати четвртину коју су уговорима били 31 обавезни давати пред крај турске владавине . То ће код српске православне попу лације изазвати велико огорчење што ће делимично утицати и на каснију српску комитску активност. Разорна политика новог окупатора успевала је, нажалост, да још више продуби и прошири неповерење и мржњу „код браће 32 и по крви и по језику . То привилеговање најбогатијег дела муслимана и улеме деловало је и на оне сиромашније па у целини гледано аустроугарска окупација је и била прихваћена као ослобођење од српске власти. То су они најекстремнији искористили за терорисање па и убијање угледних Срба и то најчешће невиних људи сматрајући да је опет дошло њихово време, („пусто турско“, „старо турско“) у којем ће они да шире безакоње и сваковрсну несигурност какву су спроводили последњих деценија османске владавине. Без обзира на строге аустроугарске окупационе власти и њихове законе у овок крају је деловало много одметника. Неки ранији муслимански одметници од турске наставили своју активност и за време окупације. хајдукавласти је билосу и међу православним и међу муслиманима. И једни иКомита други и су делили неку своју правду, а било је и личних освета које су се вукле још из времена турске владавине. Код српског народа су још увек биле свеже успомене на зу луме и терор појединих ага и бегова и неких турских лока лних функционера пре ослобођења 1912.године, као и бројних убистава од стране турских одметника у последњим деценијама турско-османлијске владавине у овом крају. Само на подручју Кладнице деловала су три одметника: Ахмет Папић, Мухарем Вишњић и Заим Зорнић. Око српских села су комитовали Велизар Радевић, Јевто Васојевић, Јосиф Аничић, Лазар Недовић, Илија Стијовић и многи други који су најчешће штитили рожени уг народ и вршили освете за многа ранија недела и злочине појединих муслиманских одметника 29 Представници новопостављене власти у Новом Пазару у којој су били само муслимани упутили су аустрисјском цару Фрањи Јосифу телеграм у којем изражавају задовољство што је његова војска дошла у Нови Пазар. Већ 1.децембра 1915.године дошао је од цара одговор у којем се, између осталог каже: „ Да се саопшти његова превишња хвала и поздрав тешко крушеном храбром муслиманском становништву које под заштитом савезничке војске стоји“ (Ејуп Мушовић, Нови Пазар и околина, Књижевне новине, Београд 1969, 281). 30 Салих Селимовић, „Кладница“, Музеј „Рас“, Нови Пазар 2012, 115. 31 После ослобођења 1912.године Србија је укинула четвртину, али због избијања Првог светског рата није стигла да заврши аграрно питање, тј.да изврши аграрну реформу и реши питање власништва над земљом. 32 Салих Селимовић, „Сјеница“- Настанак и развој до ослобођења 1912. и Нова демографска кретања (друго допуњено издање), АРИОМ, Београд 2013, 73.

148


и зликоваца. Муслимански одметници су по селима сјеничког, ивањичког и нововарошког краја пљачкали и терорисали српско становништво, а чинили су и убиства виђенијих људи. Било је и ретких муслиманских одметника који су само штитили незаштићене муслимане од српских комита и вршили освете. Нажалост, најчешће су страдавали недужни и са једне и са друге стране. Уз некадашњу јаворску границу масовно су се вршиле крађе и прекрађе Та То стока се пребацивала прекоибивше српско-турске границе настоке. Јавору. је било најједноставније најуносније, а било је и у традицији на овом подручју. У то време су се посебно по томе 33 истицали браћа Шабовићи и Симеун Гарица . Такође се и шверцовало свим и свачим што је такође било традиционално занимање великог броја људи на подручју Сјеничко-пештерске висоравни, а посебно оних уз јаворску границу, као и на Моравцу и Жилиндару, заправо Коритима и Бихору, јер је граница између окупаторских Гувернемана била веома порозна. У Коритима (Сушица) код Цемовића хана окупатор је подигао и вешала где су вршене егзекуције. И данас се препричава случај сукоба и погибије муслимана Кладничана (Алија и Мурат Шабановић и Хасан Тар ић) у селу Трудову у борби са касније чувеним се комитом у овом Симеуном Гагрицом. Због тога тог случаја Гагрица морао поново дакрају одметне у комите. агрица Г је после окупио повећу групу комита у којој су , између осталих, били: Влајко Ћурка, Божо Поповић, Мирко Аничић, Радиша Ловић, Миле и Влајо Новковић, Проко Радишић, Новица Нешовића и др. Пово дом овог случаја аустроугарске власт нису скоро ништа предузеле. И данас код најстаријих и Срба и Муслимана влада уверење да је то одговарало окупаторској власти рачунајући да ће се тако решити и једних и других одметника и пљачкаша и заоштрити односи међу комшијама различитих34вера . Српске комите из суседног Златарског среза су 1917.године побили су групу муслимана у селу Лопижама (засеок Шиповик) која је из Нове Вроши на коњима преносила живежне намирнице за своје породице. Тела убијених побацана један бездан, а намирнице и коњи опљачкани. Главнисумотив за овау убиства је био да се дође до хране, јер је у целом крају владала глад, а муслиманис су због слободе кретања могли лакше да дођу до намирница. Тај злочин су починили Гагрицине комите средином 1917.године. Аустроугарска жандармерија је похапсила велики број угледних домаћина из Лопижа међу којима 33Селимовић, „Кладница“, 116. 34 Према казивању, Гаврила Пауновића (1900) из Урсула, Емра Тарића (1909) из Кладнице, Тома Корићанца (1925) из Љепојевића, Ејупа Зорнића (1921) из Кладнице за време ауторових теренских истраживања.

149


су били Јован Ковачевић, Арсо и Васо Секулић, Јеврем Ранитовић, Саво 35 Трмчић, Тимотије Вранић, Никола и Симо Степановић . и др Познат је и случај када је иста комитска група под воћством Симеуна Гагрице извршила напад на куће богатих трговаца и велепоседника Звиздића у селу Увцу (Пашино брдо) код Сјенице, такође 1917.године. Симеун Гагрица је комитовао са својом дружином на тромеђи сјеничког, моравичког и златарског среза до октобра 1917.године када је био убијен на одморишту једној вртачи у селу Нове Вароши заједно сауТонком Стојић из Љепојевићима Дебеље под код још потпуно 36 неразјашњеним околностима . Постоји могућност да је у његову ликвидацију била умешана окупаторска власт, јер је неколико дана пре тога Симеун Гагрица ликвидирао једног Србина Вранића у Чедову код Сјенице за којег се веровало да је био аустроугарски шпијун. У току 1916. и у 1917.години из новопазарског и сјеничког краја је покупљен велики број добровољаца муслимана од 18 до 50 година у турску и аустроугарску војску. Само из кладничке општине у те добровољце, тзв.ђурумлије, ђулијане отишло је око 160 најспособнијих младића37. Према казивањима најстаријих људикоји су то и запамтили, 38 из тадашњег Сјеничког среза отишло је око 650 ђурумлија . По завршетку 39 рата тек сваки десети се вратио . Знатан кући број оних ђурумлија који су преживели рат је остао да стално живи у Турској.

Група ђурумлија са сјеничко-пештерске висоравни са аустро-угарским војницима 35 Чукановић, 91. 36 Војислав Суботић пише у „Нововарошки крај кроз историју (од неолита до 1941)“, Нова Варош 1991, 223, да су Симеун Гагрица и Тонка Стојић убијени по налогу окупатора. 37 Казивање Рахман-чауша Тарића (1888) из Кладнице који је био ђурумлија и подофицир у турској војсци, а аутору пренео његов син Нурчо (1925), такође из Кладнице за време теренских истраживања. 38 Према казивању Рахмана Тарића(1888)из Кладнице, чауша у турскојвојсци, Гаврила Пауновића (1900) из Урсула, Ибрахима Макића (1901) из Баћице на Пештери за време ауторових теренских истраживања 1974. и 1986.године. 39 Ејуп Мушовић, Novi Pazar i okolina (1912-1941), Нови Пазар и околина, Књижевне новине, Београд 1969, 282, 283; Селимовић, 115, 116.

150


Из суседног новопазарског среза покупљено је близу 2000 добровољаца које је народ 1917.године прозвао „зоромвољцима“, јер 40 су те године најчешће били мобилисани, па чак и присилно . Окупаторска власт и њени домаћи помагачи су користили верски фанатизам код муслимана купећи их са паролама „за сапас дина и имана“ , „за спас ислама“ и „ко је Турчин нека се јави у добровољце“. Турски султан је, као халифа, тј. верски поглавар сунитских муслимана, којима припадају 41

и југословенски муслимани, био је прогласио и џихадна .(свети Велики рат) фронт у број тих ђурумлија или „зоромвољаца“ је одведен Источни Галицију и на друга ратиштишта где је највећи део погинуо. Један број и тих новопазарских преживелих ђурумлија и каснијих „зоромвољаца“ је по завршетку Првог светског рата остао да трајно живи у Турској као што је био случај и са сјеничким „зоромвољцима“.

Група аустроугарских официра у дугој пољани код Сјенице 1916.године

Нови окупатор је формирао Војногенерални гувернеман за Србију (ВГГ), а на највећем делу некадашњег подручја Новопазарског санџака, који је припадао Србији, два округа и крајскоманде у Новом Пазару и у Пријепољу. Сјенички срез је ушао у састав округа Нови Пазар. У Сјеници је успостављена Бесиркскомандатуре (среска војна команда). Задржана је постојећа административно-територијална организација сјеничког среза, каква је 40 Мушовић, 283. 41 Селимовић, „Сјеница“, 73.

151


била успостављена после ослобођења 1912.године. Сјенички срез је чинило 11 сеоских и једна градска општина. Те општине су прозване опћинским поглаварствима. Смењена су сва стара руководства и постављена нова за која је окупатор веровао да ће га подржавати и спроводити његове законе и одлуке. Срби су уклоњени из органа власти и где год је то било могуће замењени са муслиманима или доведеним људима из Аустро-Угарске који су знали хрватски језик. Чак су у школама постављали за учитеље своје подофицире који су војних говорили хрватски, а за школе, управитеље школа официре. недостатку и таквих учитеља у сеоске де су г живели само Срби У православци, за учитеље су постављане и хоџе. За хоџе су организовани течајеви на којима су морали да науче латиницу, јер су се до тада служили турским и арпским писмом и ћирилицом. Уџбеници су добављани из Босне и Херцеговине и Хрватске. Укинут а је ћирилица и уведена латиница у администрацију и школе.Уво дене су биле неке нове речи уместо оних које су одувек коришћене, као на пример: за мајку матера, за пол спол, за општину 42 опћина, за сахрану покоп, за извод из матичне књиге рођених . исказ и др Окупатор је бескрупулозном пропагандом настојао да што више раздвоји и завади муслимане са православним Србима. Била су бројна хапшења, малтретирања па и убијања најугледнијих људи. Муслимани су били у односи. свему привилеговани. Враћени су већ одавно феудални Бивше чипчије су сада поново морали да анахрони агама дају некадашња давања, тј.четвртину, као што је већ речено. Уведена је потпуна евиденција грађана и ограничено њихово кретање. Под контролу окупационих власти стављене су све по љопривредне површине (оранице, ливаде, пашњаци, воћњаци, шуме), затим је пописан сав по љопривредни инвентар, а посебно су контролисани стока и све залихе хране. Уведени су нарези стоке месечно, а вуне годишње. Вршидбе жита и шишање оваца су вршене само под контролом окупаторских чиновника. О снабдевању становништва оним производима које није могло само да произведе власти су се мало бринуле. Највећи проблем је био недостатак соли. За непоштовање ових горе поменутих наредби изрицане су казне 43

од 2000 икруна или 6од месеци затвора . Из кућа купљено бакарно посуђе предмети месинга (бронза), а са је џамија и цркава скидани оловни и бакарни кровови, као и црквена звона. Тада су скинули 44 оловни кров са главне џамије (Султан Валиде џамија) у Сјеници . Да би се умирио један број због тога незадовољних муслимана ширена је и пропаганда да ако победе Турска и Аустроугарска да ће бивши Новопазарски санџак бити узет од Србије и Црне Горе и 42 АС, ВГГ, Оделење VIII, бр.268, 1916, Београд. 43 Војислав Суботић, Нововарошки крај кроз историју, Нова Варош 1991, 216. 44 Један број муслимана у граду је негодовао због таквог поступка окупационе власти па су добили објашњење да је и у њиховом интересу да победе Турска и Аустроугарска, јер ће се од тог олова направити доста муниције за њихову војску.

152

Црна Гора у Првом свјетском рату 45 бити припојен Босни и Херцеговини, тј.Аустроугарској . Такође је обећано да ће њихова власт после победе направити још бољи кров на тој џамији46 . Према окупаторовој пропаганди све те мере су биле важне за опстанак муслимана у некадашњем Новопазарском санџаку или садашњој Рашкој области. Очигледно је био наметнут типичан и 47 бездушан економски и политички терор . Реквизиције су, као што се да видети, биле немилосрдне. Примера ради

наводимо да су окупаторске у 1917. до повлачења половином октобра 1918.године из овог власти краја само одиЛутвије Никшића из села Понорца реквирирали 86 грла говеда, а од Амира Зорнића Лемића 44 грла48. Посебно су окупационе власти биле сурове према српском православном становништву приликом спровођења реквизиција. Зиме 1916. и 1917.године су биле тако мразовите и снеговите (висина снежног покривача се кретала од 1 до 2 метра, а наноси су били високи 5-6 метара) да су људи до штала и котарева морали да прокопавају праве тунела, а дрвеће је пуцало од 49мраза . Гладни 50 вукови су чак се спуштали до градских кућа у Сјеници . До воде се често долазило разбијањем леда секирама и ћускијама. Нестајало је хране и за људе и за стоку 51. Једно време највише је народ кувао коприве и друго зеље са мало кукурузног, овсеног или јечменог брашна. Стока је јела и сламу скинуту са колиба и кровова кућа. 52 Прича се и то да су се птице у лету смрзавале и падале . У сјеничком крају је наступило тешко стање, јер је велики број најспособнијих мушкараца из српске популације повукао се са српском војском, а део најугледнијих људи је интерниран па није имао ко да обрађује земљу и набавља настрани потребне намирнице. Месецима су се јеле коприве и друго 53 зеље . Исто стање је било и коднајсиромашнијег слоја муслимана, али су муслимани имали ту повољност што је њихово 54 кретање било слободније и што је мали број био интерниран . Ипак је и код муслимана недостајало радне снаге јер је и њихов најспособнији део мушке популације отишао у турску и аустроугарску војску као наводни добровољци. Наступиле су неродне и гладне године, затим су харале 45 Према казивању Асима Врцића (1928) из Сјенице. 46 Исто. 47 АС, ВГГ, књ.V,Ф.72, од.XX, Београд . 48 Селимовић, Кладница, 118. 49 Казивање Емра Тарића (1909) из Кладнице за време ауторових теренских истраживања. 50 Казивање Ахмета Хоџића (1924) из Сјенице. 51 Kњижевник Мурат Балтић је у свом роману Fetva ( Нови Пазар 1994, 158-161) детаљно је описао Једну такву зиму у Сјеници. 52 Казивање Ибрахима Макића (19о3) из Баћице (Пештер). 53 Саво Чукановић, Хроника Сјенице (необјављено), 90. 54 Наводимо примера ради да је из дугопољске општине било интернирано 9, а из кладничке 3 муслимана.

153


разне заразне болести као што су тифус, шпанска грозница (шпањолка), 55 дизентерија, сифилис . Тако су тешке зиме, глад и болести десетковале 56 и онако већ проређено и православно и муслиманско становништво . У августу 1917.године окупатор је у Сјеници организовао састанак градоначелника и најугледнијих људи са простора некадашњег 57 Новопазарског санџака . Састанку је било пристутно 25 локалних представника и два официра аустроугарске војске који су представљали окружну и среску окупаторску Састанком председавао је Мехмед Изет-паша Бајровић, тадашњикоманду. градоначелник Пљеваља и некадашњи главни лиферант аустроугарским војним гарнизонима у западном делу Рашке области (Пљевља, Прибој и Пријепоље) до анексије Босне и Херцеговине 1908.године. На састанку је донешена позната Сјеничка резолуција у којој се, између осталог, тражило од Аустро-Угарске преко Генералних гувернемана у Београду и на Цетињу и Земаљске владе у Сарајеву, да се бивши Новопазарски санџак одузме Србији и Црној 58 Гори и припоји Босни и Херцеговини . За њега се предвиђала извесна аутономија у оквиру Босне и Херцеговине. Уствари он би на тај начин 59 цео ушао у састав Аустро-Угарске монархије . Резолуцију је потписало 12 градоначелника срезова који су некада били усаставу Новопазарског санџака. Испред Сјеничког среза резолуцију је потписао градоначелник 60 Рушид-ага Спаховић . Историчар Ејуп Мушовић је о томе рекао: „ Било је то поновно оживљавање идеје Хабзбурга из друге половине 19.века о Санџаку како би га се домогли да би преко њега могли да продиру 61 према истоку, и онемогућили уједињење Србије и Црне . Горе“ Тада Аустро-Угарска није могла удовољити том захтеву, јер је имала других важнијих питања за решавање у вези са насталом ратном ситуацијом. После завршетка Првог светског рата учесницима у доношењу и потписницима те резолуције суђено је у Новом Пазару 1919.године. оги Мн 55 Селимовић, исто. 56 Према казивању Смаја Чоловића (1912) из Сјенице за време ауторових теренских истраживања 1996.године тифус у сјенички крај су донели аустроугарски војници. 57 Присуствовали суПоља, и потписали резолуцију градоначелници Сјенице, Новог иПазара, Пријепоља, Бијелог Прибоја, Нове Вароши, Берана, Рожаја, Колашина Тутина.Пљеваља, Опширније видети: Салих Селимовић, Политика Аустро-Угарске према Рашкој области после Берлинског конгреса 1878, (Сјеничка резолуција), Гласник бр.4, Завичајни музеј, Пљевља 2005. 58 АС, ВГГ, оделење XVIII, свеска V, бр.738, Београд 1917. 59 После рата 1919.године суђено је у Новом Пазару потписницима те резолуције. Сви су осуђени На одређене временске казне. Међутим, краљ Александар Карађорђевић је 1921.године помиловао те осуђене потписнике резолуције после усвајања Видовданског устава и свог ступања на југословенски престо. 60 Други потписници су били: за Нови Пазар Ризабег Муратбеговић, Пљевља Мехмед-паша Бајровић, Нову Варош Сулејман Шећерагић, Пријепоље Муратбег Хашимбеговић, Бијело Поље Хилмибег Кајабеговић, Беране Дуљко-ага Рамусовић, Рожаје Илијаз Ћатовић, Тутин Јусуфбег Ханизовић, Прибој Хусејин Хасанбеговић, Шаховиће Османага Диздаревић и за Беране-Будимља Хусејин Шахман. 61 Ејуп Мушовић, Нови Пазар и околина (1912-1941), Књижевне новине, Београд 1969, 284.

154


су осуђени на одређене временске казне, али је Александар Карађорђевић после крунисања за краља Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца помиловао осуђене 1921.године. Међутим, та Резолуција је сигурно била један од основа за формирање тзв.партизанске аутономије Санџака 20.новембра 1943.године на оснивачкој скупштини у Пљевљима. Као што се види, у току Првог светског рата окупатор је вешто манипулисао са муслиманима у некадашњем Новопазарском санџаку. Таква слична политика новог окупатора се наставила уи току Другог светског рата. Рецидиви те политике постоје и данас. Окупатор је сјенички крај напустио половином октобра 1918.године. Тешке последице тог рата су се виделе на сваком кораку. Окупатор је све што је могао искористио за ратне потребе од ратних реквизиција до чисте пљачке, али и сурових убистава и интернација недужног становништва. Проређено, осиромашено и напаћено становништво се окренуло мирнодопском животу у новој и заједничкој држави Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

РЕЗИМЕ

НЕКА РАТНА И ДРУГА ЗБИВАЊА НА СЈЕНИЧКО-ПЕШТЕРСКОЈ ВИСОРАВНИ У ТОКУ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА На Сјеничко-пештерској висоравни нису вођене скоро никакве борбе до почетка новембра 1915.године нити је било неких посебних догађања осим што је велики број најспособнијег мушког становништва био мобилисан у српску војску. Стање је било тешко због злочиначког, разбојничког и пљачкашког деловања муслиманских комита који су се ставили на старну Аустро-Угарске. Преко Ивањице, Јавора и Сјенице аустругарска војска је требала да пресече одступницу српској војсци на правцу њеног повлаћења долином Лима према Албанији. Због тога су малобројне српске и црногорске трупе упорно и храбро браниле Јавор, а Аустријанци са далеко надмоћнији снагама настојали да га заузму. Половином новембра 1915.године су то и успели па је цео крај до 19.новембра био окупиран. Окупатор је завео своју власт постављајући нова руководства, завео терор, интернирао велики број најугледнијих људи, укинуо ћирилицу, а увео латиницу у администрацију и школе, завео бездушне реквизиције, пунио затворе и логоре окомивши се на угледннији део српске популације, посебно на интелигенцију и оне имућније. Нова власт се посебно бавила распиривањем верских супротности и потпиривањем ранијих размирица и сукоба. То ће омогућити појаву

155

муслиманских одметника који ће чинити недела према Србима. Враћени су анахрони феудални односи настојећи да и на тај начин што више веже за себе аге и бегове. То ће великим делом допринети поновној појави комита и хајдучије и код Срба православаца. Знатан број муслимана се борио у српској војсци, али много више на страни Аустроугарске и Турске као добровољци тзв.ђурумлије, али и као мобилисани војници у народу названи „зоромвољци“. Није имао ко да обрађује земљу па су настале гладне године. Зиме су биле веомашпанска оштре и грозница, снеговите.дизентерија. Харале су разне болести као што су тифус, Крај заразне првог светског рата је дочекан са десеткованим, а у неким деловима Сјеничко-пештерске висоравни и са још проређенијим становништвом.


СТОГОДИШЊИЦА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА И СВЈЕТСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Огњен Војводић, публициста Стогодишњица Првог свјетског рата, која се обиљежава ове године, првог рата свјетских размјера, до тада највећих војних сукоба, страдања и разарања, уједно се може обиљежавати и као стогодишњица свјетске револуције – највећих револуционарних друштвено-политичких преврата у исторји. Велики рат, како је називан, био је прекретница укупних друштвено-политичких односа и уређења у свијету, револуционарних преврата свјетских размјера. Срушене су велике царевине - Царска Русија и Аустро-мађарска царевина, стубови и смјернице међународне политике монархистичких државних уређења и односа, чиме су уклоњене главне препреке ширењу републиканства и комунизма на просторима евроазијиског копна. Свргнути су или убијени суверени великих империја, Цар Николај II Романов је погубљен заједно са својом царском породицом. Нестала је глобална равнотежа између монархистичких држава сталешкорелигиозне хијерархије и републиканског америчко-француског демократског друштвеног поретка. Убрзо послије рата срушен је и турски Султанат побједом турског револуционарног покрета, као и многе мање краљевине потом под ударима анархистичког терора. Велико кинеско царство се урушавало у борби са све јачим револуционарним покретима. На рушевинама великих универзалних држава- монархија формиране су националне државе-републике. Одвајана је сувереност од суверена, држава од самодржаца, дом од домаћина. У новим националним државама мјесто суверена, царева и краљева, наследио је нови носилац државне суверености – народ. Отпочело је доба демократије, владавине народа, демократске воље већине, јавног мнења, за које је енглески мислилац и социолох Џон Стјарт Мил пише: ,,Друштвено мишљење које није друго до мишљење средње класе; већине која није ништа друго до колективни медиокритет’’. Данас је политичким теоретичарима позната стратегија масонерије којом су преко револуционарних националних покрета рушене монархије, свргавано племство, а затим обезглављени народи и националне државе гушене у вавилонском пројекту глобализма. У том циљу су револуционарна и римокатоличка интернационала били подударни политички процеси. Слободнозидарској стратегији

157


свргавања племства папство се није суштински противио, а у циљу протежирања папаског примата у православним монархијама. Одбрамбена доктрина монархија није била дорасла револуционарној стратегији. Масонству, које има своје сталешке редове, свака аристократија и племство је представљало такмаце, па и у они монарси који су били ,,слободни зидари’’, а формално римокатолици или православни. Под иновјерним православни народи су ималивлашћу бољи статус него под монархијама револуционарном или римокатоличком националних држава. Под Ататурком су сви Грци протјерани из отаџбине, Цариграда и Мале Азије, а Јермени скоро истријебљени, који су пет вјекова опстајали под Османским царством. Послије рушења Хазбуршке монархије Срби су под влашћу НДХ доживјели геноцидни погом и протјерани из Српске Крајине и Далмације са зрмље предака на гдје су опстајали вјековима под влашћу латинске монархије. Дакле, док зараћене царске силе нису слутиле исход рата, на првом мјесту она која га је плаховито започела, са застарелом политиком колонијализма, револуционарни и слободнозидарски планови су са сигурношћу спровођени. Спроведен је слободозидарски план свјетског рата великих монархија и њихово коначно рушење. Револуционарни и римокатолички ривалитет у освајању православних простора и монархија у Великом рату је доживио врхунац. ***

Што се у вавилонском вртлогу Великог рата догодило са православним краљевинама Србијом и Црном Гором?

Међу свим народима и државама свијета који су прије или коначно послије Великог рата формиралидржаве, одржали монархије или успоставили републике, једна је сама себе укинула, као монархију и републику, државу и народност,име и грб. Влада Краљевине Србије, и њен престолонаследник, већ на почетку рата, у Нишу 1914. године 7. децембра, док српска војска гине Колубари, доносе Нишку декларацију, којом се за ратни циљ проглашава нова државна творевина и заједница троименог народа, Срба, Хрвата и Словенаца – Југославија. Нишка декларација је потврђена Крфском 1917. и окончањем рата је спроведен југословенски пројекат. Први пут у српској историји српки престолонаследник је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљ Југославије. У вавилонски вртлог југословенства са Србијом је повучена и краљевина Црна Гора. Југословенским

158


масонско-монархистичким државним пројектом са мапе свијета су нестале Краљевине Србија и Црна Гора. Укинуте су двије православне монархије Србија и Црна Гора, а формирана масонско-монархистичка Југославија. Све стране у рату осим ‘’слободнозидарске’’ су биле против декларације српске Владе о Југославији и тек је Версајским уговором СХС призната од савезника. На земљи српског отачаства отворен југословенски полигон за утрку интернационала свих боја; са правом на Срби потискивање, прогона до погрома свега српског и православног. Босне и иХерцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су у вјековном ропству исчекивали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором дочекали су југословенске интеграције. Као и комунисти и масони су пројектовали вишнационално и вјерски измијешано друштво у којем ће лакше спроводити програмске идеје. Југославијом ће и римокатолицизам направити продор на Балкан. Југославија је убрзала револуционарна кретања и омогућила мобилисање широког револуционарног покрета КПЈ, што не би постигли у засебним националним и религиозно јединственијим државама. Крунисани југословенски пројекат ће окончати владавину династије Карађорђевић, као што је претходно уклонио династију Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934.године, и насрнуо на српски православни народ. Српски патријарх Варнава је отрован 1938.године у афери кокордат, Другим великим ратом је срушена југословенска квазимонархија, а српски народ и црква уведени у други југословенски револуционарни и римокатолички геносцид у 20. вијеку. САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ ЗА СВЈEТСКУ РЕВОЛУЦИЈУ - Сагледавајући узроке и посљедице, укупне историјиске исходе, ван наших неисторијиских националних србојугословенских конструкција, у историјској синтези видимо да је Велики рат донио човјечанству револуционарне резултате. Својеврсну свјетску револуцију, а такви су били и његови узроци. Не само поводи већ су укупни претходећи друштвени и идеолошки свјетски токови водили Великом рату и револуцији. Националним покретима 19. вијека религија и историјиска национална реторика је била помагач за покретање народних маса у борби за демократска и општељудска, а не посебна национална и вјерска права. Национално име је било параван, маска, револуционарни псеудоним за спровођење револуционарних тежњи.

159


У том идеолошком револуцонарном процесу стогодишњица Сарајевског атентата се може сагледавати и као стогодишњица повода за преврат Октобарске револуције колико и рушење Хазбуршке монархије. Југословенски револуционари су пуцали у хазбуршког престолонаследника не само као окупатора, него и као ‘’превазиђени’’ друштвени поредак. Препреку ширењу републиканско-демократског поретка и југословенског ванрелигиозног уједињења, као што је руски Цар био препреке успостављања великог ванрелигиозног заједништва – Совјетског савеза. Сарајевски атентатори можда нијесу били за свјетски рат али јесу за револуцију, и ако у својим југословенским и провинцијиским представама свијета. Илустрација идеологизованих представа рата младобосанаца су и Принципови искази у истрази, као она да је уочи атентат читао књигу Кропоткина и размишљао ,,шта можемо да учинимо у случају једне свјетске револуције”. Такође, ,,интересантно је да се републиканцем назива Гаврило Принцип на процесу, а на истом месту изјављује да Србију сматра пијемонтом Југословенства’’, пише Перо Слијепчевић 1925. године (часопис Нова Европа,Загреб. бр-18), али у истом тексту признаје: ,,Београд jeсте био у оно време тачка за орјентацијуисвих Југословена’’.идеје младобосанаца, борба за Да југословенске револуционарне људска права, муслимана, православних и римокатолика без разлике, или изјашњавање Гаврила Принципа на суђењу као србо-хрвата, а Васа Чубриловића као Југословена,нијесу биле усамљене,већ да је такво мишљење претходило и у умовима српских политичара и интелектуалаца Краљевине Србије, мада масонског типа, свједочи доношење, 1914.године, у јеку Колубарске битке, Нишке декларације о Југославији као ратном циљу. Пројекат погубнији по православне Србе од комунистичког и римокатоличког, који су отворено прогонили православну цркву, југословенски масонско- екуменистички модел поравнавања религија. И римокатоличка мисија је спроводила југословенски програм српско-хрватско-словеначког приближавања, ради унијаћења православних Срба, који је Хзбуршка монархија подржавала, (као Вукову реформу правописа и језика - Бечки књижевни договор 1850.г.). позната је дјелатност Управитеља Босне Бењамина Калаја 1883-1903. на успостављању босанске нације и језика.), тако је потспјешивала и револуционарно југословенско дјеловање који ће је и срушити. На српски народ и цркву је насрнула револуционарна, римокатоличка и масонска троглава југословенска аждаја. Док су слободни зидар и архитекте новог свијета, пројектовали глобално мијешања масонског мелтинг пота, римокатоличке фаланге и револуционарне снаге

160


позорно су чекале повод за јуриш на православни Исток. Можда најзлокобније свједочанство револуционарне острашћености младобосанца даје чињеница да је идеолог Младе Босне и члан Црне руке Владимир Гаћиновић био ступио у контакт и упознао Лава Троцког, по јеврејском имену Давида Бронштајна, теретичара и организатора Отобатске револуције, једаног од вођа погубљења руске царске породице. Троцки, који је за вријеме Балканских ратова као новинар писао против српске војске освајачке, оидеологу Гаћиновићу у листу Кијевска мисао надахнуто каокао о ,,босанском револуције и младићу који пише има свој циљ’’. РЕВОЛУЦИОНАРИ ИЛИ РОДОЉУБИ – Прво српско грађанско друштво Краљевине Србије, на темељимљ доситејевског школства одвојено од православља, утемељено на идеолошким узорима опаснијим од српских вјековних непријатеља, формирало је српскојугословенску револуционарну омладину. Револуционарни демагози, замјеном теза револуције и родољубља, преиначењем смисла српске епике и Косовског завјета, хришћанских начела слободе и жртве, под плаштом патриотизма, врбовали су малољетне Србе и подстицали на револуционарно насиље. Ослобађање Косова и Метохије је представљано као испуњење српских демократских, а не српских вјерских и историјиских права- националне еманципације ослобађања од патријахалних, религиозних, монархистичких начела Османлијиског царства. Сарајевски атентат на Видовдан којим се не пуца у римокатоличку и латинску Европу, већ у монархију као препреку на европском и југословенском путу,арелигиозног пролетера, провинцијалца ка космополитском профилу европејца. На исти начин су и нама представљани револуционарни преврати и евроамерички пучеви модерне српске историје, кроз српски историјиски архетип обилићевског дјела и Косовског завјета, од Мајског преврата (свргавања Обреновића и довођење Карађорђевића), преко Сарајевског атентета, до 27. марта. Најтипичнија тековина изградње револуционарног националног мита новог доба, а уједно и комунистичко суђење круни. је обнава Солунског процеса 1953. године, одлуком Александра Ранковића, савезног министра безбиједности СФРЈ, када су рехабилитовани Апис и црнорукци,који су 1917. осуђен на смрт- Драгољуб Димитријевић Апис, генералштабни пуковник Краљевине Србије, вођа оранизације ,,Уједињење или смрт’’, познате као Црна рука, са своја три официра, због оптужбе за покушај атентата на регента Александра у Солуну.

161


Међутим, Моша Пијаде, за кога се сматра да је покретач обнове Солунског процеса, је својевремено био близак круговима око Аписа и стални сарадник у дневном листу ,,Пијемонт’’ гласилу ‘’ црнорукаца’’. Као академик био је ментор на одбрани докторске дисертације Аписовог сестрића Милана Живановића, одржаној убрзо по завршетку обновљеног процеса, пропраћеној до тада невиђеном медијиском пажњом. Солунски је права потврда правила да,,револуција једе своју дјецу ‘’,процес тј. масонско колико и монархстичко суђење српском револуционарном национализму, који пошто је испунио улогу рушења два царства мора да се преусмјери и контролише. Оба југословенска процеса ‘’црнорукцима’’, примјер су комунистичке и југословенске употребе српског политичког национализма, који ван свог религиозног и историјиског смисал, као сваки пуки политички национализам, представља слијепо оруђе револуције. ЗАКЉУЧАК - Данас већина Срба смисао свог укопног постојања, прошлости и будућности, тражи у политичком и историјиском признавању српске жртве и државе од Европе, па и позитивно признавање Принциповг атентата на европског принца и престолонаследника највеће европске монархије. Српско подвојено схватање Првог светског рата се испољило и ове година, на стогодишњицу Великог рата, а посебно у смислу прославе Видовдана, између европског и револуционарног, а далеко од хришћанског. Приче о Косовском боју као одбрани европских интереса и вриједности, друштвеног, потрошачког, користољубивог начина живота и Сарајевског атентата за Југославију и револуцију, ван православног, светолазаревског и косовско-метохијиског предања, које су савремени Срби препустили прошлости и православној Цркви. Да ли су Срби данас, сто година од почетка Великог рата и прокламовања ратне Нишке декларације о Југославији, спремни и способни за повезивање историјиских чињеница, узрока, повода и посљедица? Да поред непосредних непријатеља у рату и ропству, мржње према Турцима и Њемцима, у игру свјетског рата и глобалне политике убаце трећу и четврту страну, а ако се не узнемире од размишљања, и пету и шесту, на политичку палету свјетских сила и покрета које су учествовале и тражиле своје интересе у светском рату и Сарајевском атентату? Или ће наставоти идеолошком инерцијом површног патриотизма и за поривима револуционарног рушилаштва и југословенског безбожништва. Данас видимо да је све било боље од Великог рата,

162


револуције и Југославије, па и план Едварда Греја Халтинг Белгрејд, локализације ратних сукоба из јула 1914.премјештања српске престонице на југ у Ниш, а привременог препуштања Београда аустро-угарима. Сачувн би био српски народ од рата и београдскојугословенског пројекта и погрома, као и Краљевине Црна Гора и Србија. Нека заговорници сарајевског атентата загледају прво Принципове фотографије из суднице, уперфидно лице револуционарног афекта, који прије су атентата, идеолози и револуције будили у малољетницима, подстичући их на адолесцентну агресивност и револуционрно рушилаштво. Фотографија Гаврила Принцима из школских читанки и историја, по којој га памтимо, послије тамновања и мучења, човјека изнуреног и сломљеног садизмом римоктоличке инквизиције, младића клонулог душом и тијелом, је нешто друго, то је управо други дио приче,слика српске трагичне судбине у коју су српски народ гурнули анархистички и комунистички фанатици, голоруког у руке римокатоличких џелата. Слика српске трагедије која се поновила и у Другом светском рату у револуционарном југословемском пиру и јасеновачком геноциду. Зато, слика мученика Гаврила Принципа, распињаног римокатоличким мукам, претходно слуђеног и распетог револуционарним отровом, не смије бити путоказ, већ опомена српском роду и родољубима, какве их грабљивице и немани вребају ван пута и завјета православних предака. Више од милион српских војника у Великом рату нијесу знали да гину за Југослоавију, као што су и многи традиционални српски родољуби Босне и Хереговине били обманути, и враћа ли се касније српским редовима, али је било касно. Рекао је недавно један познати Србин ,,Сарајевски атентата је постао револуционарни рецепт рушења суверених држава’’, да би се следећег минута подлегао револиционарном југословенском наступу и кориговао изјаву. Двадесет година послије избијања рата Иво Андрић у инервјуу за лист Милоша Црњанскох Идеје каже: ,,Година 1914. нас је толико распршила и покосила, тако и толико да се више никад нисмо могли сабрати и придићи’’. Али, српску трагедију у Великом рату не чине само небројени изгубљени животи најбољих српских синова и изгубљена држава, већ нешто много горе, а то је неразумијевање или погрешно схватање поднесених патњи и жртве у рату - изгугубљени смисао српске борбе, српског страдања, а тиме и постојања. Обесмишљавање српског живота и смрти које није дошло из Америке и Европе, пропагандом историјиског ревизионизма Великог рата, проглашавањем Гаврила Принципа за терористу, већ које се рађа међу Србима. Прије

163


свега, напуштањем пута православног Предања, а призивањем револуционарног и југословенског злодуха српског самоуништења, данас прометнутог у нову ванисторијиску, ванправославну, утопистичку вавилонаску визију земаљског раја. Зато, обиљежавање стогодишњице Великог рата и српског страдања треба да буде повод за српско расуђивање о смислу српског страдања и увиђање заблуда. Тражење српског смисла у излазу из југословенске стогодишње агоније, разрешења српскеГоре, трагедије голготе Велигог рата у васкрсу Србије и Црне а не иЈугославије. Испуњење Косовског завјета, а не Нишке декларације. Пробоја Солунског фронта на путу повратка Српству – Србији, Црној Гори и Српској, православном путу и предању прeдака, православним, а не југословенским и револуционарним принципима.

164


ПЕСМЕ БОЛА И ПОНОСА

Милица Краљ, књижевник Зарни ореол сплетен песничким словом око главе светлосне жртве узидане у свеколико памћење потомака, светлосни песнички лук надвијен над видовданском Жртвом Лазаревом обгрлио је и видовданске Жртве Првог светског рата али и жртве неизброја у вишевековном страдалништву српског народа. Бескрајна метафизичка светлост песништва о бескрајном трагизму као да је потекла од оног Доментијановог стиха ( У Слову о мукама): „Не ону светлост што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одаљује… но молимо светлост којој ни почетак не почиње ни крај не ишчезава…“ просијала је из песничког венца сплетеног у славу мученичких жртава страдалог српства у рату који је опустошио Србију. У тој свесветлости песничког позвања населио се и отаџбинскоетички код, настајао кроз буне и устанке, кроз ратове и погибије, васкрсао из океана просуте српске крви, почев од оног Лазаревог “За Крст часни и Слободу златну“ –па све до Пута Крста и пута части у Првом светском рату којим су скупа ходили српска војска и српски избеглички народ. И као што је Кнез Лазар стао на челу своје отаџбине и кренуо у одбрану Рода, у одбрану Вере и Крста, у борбу чији је коначно исходиште била смрт сама („Умримо да вазда живи будемо“) истоветном Лазаревом путањом из Србије „земље где се песмом плаче, где се плачем пева, где се смрћу живи“ (како је о отаџбини певао светоболни Милутин Бојић), са српском војском и збеговима кренули су и најзначајнији књижевни ствараоци, многи као редовна војска и добовољци, а неки са народом у избегличким колонама. У апокалиптичним условима ратног доба и национална култура, пре свега, књижевност, настајала је и живела у специфичним условима и времену. Њени најистакнутији представници у својим делима говоре о трагици и судбини колектива, о трагици и судбини која је условљена историјским околностимаа али и непристајањем на утамничења и негве моћних политичких сила. Српска књижевност Модерне друге деценије XX века у Балканском и Првом светском рату аполитичност и космополитизам модерних

165


тежњи замењуује обновљеним патриотизмом што је резултирало враћањем извесних романтичарских особина. Тој оријентацији подлежу сви тадањи писци, јер у наметнутим околностима историјског усуда, свеукупна национална драма прераста у трагичне облике засењујући својом оловном тежином знани свет и устаљени поредак. У убрзаној промени друштвеног оквира, у светским размерама, убрзано се мењао и духовни и стваралачки садржај као и сама национална Принциповкултура. видовдански хитац чији заглушјући одјек и дандањи одјекује, послужио је као смер којим ће се у правцу жртвене метесрпског народа кренути светско зло свом силином и обрушити се на њега с циљем потпуног искорењивања затирања. „ Ми се спремамо – писао је Јово Варагић 1914,- припадник „ Младе Босне“- терен за нове догађаје и нама је у део пала часна задаћа да искрчимо путеве по цену нас самих, нашег мира и среће(...) генерације које данас живе и генерације скорих дана, позване су да припреме достојнији живот генерацијама које долазе.“ Страдалном рељефу националне топографије ватрени песници српског страдалног народа који од векова гине јер хоће слободно да живи, у љубави према отаџбини и испуњењу отаџбинског завета, властити живот изједначили су са својим делом у обнови и самоодржању духа пострадалог Српства. И као што је о Лазаревој жртви испевано највише песама у српском песништву, похвала, ода, почасница, молитви... о српском Кнезу који је преко мучеништва стигао до ореола, у чијој Светлости су све искре и бљесци вековима просипане српске крви да би се вратила Слобода, узвисио Живот, учврстила Вера, оснажила држава и обновила стара Слава и Моћ. Отуда се и овај кнез, војник и отачаственик, мученик у народу српском вековима опева као витешки, етички, хришћански православни подвижник – Српски Свети Кнез Лазар – тако је и песма потоњих песника отелотворила све врлине и подвижништва мученика у Првом светском рату. Славну епопеју српског народа, родољубље, слободољубље и човекољубље, незапамћену избегличку голготу живели су, и својим делом посведочили и Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Растко Петровић, Станислав Винавер, Тодор Манојловић, Вељко Петровић, Драгољуб Филиповић, Живко Јефтић, Миодраг Борисављевић, Стеван П. Бешевић, Радивoје Бојић ( Милутинов брат), Светислав Стефановић, Сибе Миличић, Владимир Черина, Бошко Токин, Милосав Јелић, Драгутин Мрас, Илија М. Браковић, Павле Е. Јуришић, Владимир Станимировић, Као и прозаисти Стеван Јаковљевић, Милутин Ускоковић, Драгиша

166


Васић, Станислав Краков, Иво Ћипико, Миодраг Михаиловић Световски, Јосип Косор, Војислав Јовановић Марамбо(драмски писац, професор упоредне књижевности на београдско универзитету, члан Пресбироа војне команде за време првог св. Рат у Лондону и Вашингтону, уредник Српског књижевног гласника, начелник историјског одељења Министарства иностраних дела, научни саветник и сарадник Српске академије наука и уметности), Милован Ћорић алиас Уздах Сутончић), лекар, хуманиста нослацсмрти“), легије части, ( (Ћосићев саговорник у време писања романаи„Време Миодраг Верговић, Драгослав Смиљанић, Радоје Јанковић (чија је документарна прича „Пробој“ из збирке „Дани и године“послужила као предложак за филм „ Марш на Дрину“ редитеља Жике Митровића), .прича је објављена 1926. године код Геце Кона. Филм Жике Митровића снимљен је 1964.године на педестогодишњицу Првог светског рата и Церске битке; Радоје Јанковић, дипломата... Светозар А. Ђорђевић аутор књиге „ Кроз ратне вихоре“, Тадија Пејовић „ Моје успомене и доживљаји“...али и бројни сликари, композитори, научници... све сама културна и научна елита српског друштва. ПРЕТХОДНИЦИ  ПЕСНИЦИ РОДОЉУБИВОГ ЛИКА Овом корпусу припадају и песници претходници, сви они који су певали о српству које страда: Језички мистичар Милан Ракић, дипломата у „ азијатски намрштеној Приштини“ за српске комите добровољце у кријумчарио оружје из Скопља и Битоља 1910. године. Добровољац у Балканском рату пише циклус родољубивих песама ( Божур, Јефимија, На Гази Местану, Напуштена црква, Минаре, Симонида...(„ И као зведе угашене, које/ Човеку пак шаљу светлост своју,/И човек види сјај, облик и боју/ Далеких звезда што већ не постоје...“ („Јефимија“) Алекса као Шантић, песник родопламног жара, за време Првог св.рата затворен талац и оптужен због својих патриотских песама Бока и Рибари. Момчило Настасијевић(1894-1938), песник родне мелодије, драмски писац, професор француског језика. Један од оних песника који је био свестан релација: узрока и последица, и значења и значаја српског духовног јединства. Због слабог здравља ослобођен војних обавеза, али као добровољац ради у позадинској служби. Прву збирку објаваљује у 38.години Пет лирских кругова(1932). Свака његова песма представља суштину и једино могућу форму језичког исказа и она је јединствена икона нашег девичанског језика. Песма

167


Труба ( Шта вреди плавето небо,/ и зумбул и девојче и ласте лет ./ Негде запева труба.// То иза гора и вода/лелек је рушне сељанке.//(...) Откини зумбул с груди,/ погни главу; / војника хоће да азакопају, / а њему тако се живело...) Бора Станковић, песник чулне кобне лепоте. После, пада Београда са породицом прелази у Ниш и као службеник Црквеног одељења носи мошти Стефана Првовенчаног које ће успети да остави у Пећкој патријаршији. Хапсе Аустријанци 1915. алије ће уз помоћуспети Костеда Хермана, уредника часописа“Време“ у коме сарађивао, се ослободи. Те прве ратне године, 1915. српска књижевност је остала без Стојана Новаковића, историчара и писца историје српске књижевности, Уроша Петровића, критичара, у душевној болници у Београду гаси се живот Петра Кочића, у Горњем Милановцу умире грудоболни усамљеник песник Велимир Рајић, праунук Танаска Рајића, одбијен као добровољац, једно време уређује „Ратне записе“ и пише песму Поробљеној браћи; у Нишу од пегавог тифуса умире и млади песник Прока Јовкић(Нестор Жучни), који је из чикашких кланица као и у балканским ратовима поново стигао на позив и у одбрану отачаства. КРФСКИ „ЗАБАВНИК“ Српска ратна књижевност стварана је на свим местима где су биле окупљене веће групе избеглих писаца и то не само Срби, већ и Хрвати и Словенаца.) на Крфу, Солуну, Француској, Швајцарској, Бизерти, Енглеској, Италији. Алжиру, Америци, Русији... Главно књижевно средиште налазило се на Крфу где су једно време боравиле влада и врховна команда. На Крфу су у априлу 1916. године обновљене званичне „Српске новине“ које су објављивале књижевне прилоге, а следеће године као додатак „Српским новинама“ покренут је „Забавник“ главно књижевно гласило за две последње године емиграције. У „Српском забавнику“ сарађују многи истакнути предртани писци. Међу њима најплоднији је Јован Дучић који ће у њему објавити песнички цилус“Царски сонети“ и „Сунчане песме“, а ту су и хрватски и словеначки писци Иво Ћипико, Владимир Черина, Тин Ујевић( на Крфу је објавио „Свакидашњу јадиковку“ екавски али и поему „Србија“)... Печат крфском“Забавнику“ даје главни уредник Бранко Лазаревић, студент Јована Скерлића, Бодана Поповића и Бранислава Петронијевића. О уметницима он даје следећу слику:“Они велики уметници који се једнапут у неколко векова рађају, рађају се да

168


пруже руке свом удаљеном претходнику и да привежу своју жицу за његову и да , као Аријаднин конац, показују том вечном жицом, мучне напоре Највећих на путу кроз светски лавиринт у коме негде лежи основно сазнање наше загонетке. То су ти Осветљени: Највећи, Највиши, Најдубљи.“ О ратној књижевности у новинама чији је уредник, пише следеће:“Бачени смо били на начин на који још нико није био бачен, и ево где се,разбацани хитро као тигрови дочекамсо на ноге.По Европи, Америци, Африци, као слама ветром, изражавамо смело своју уметничку мисао. Библиографија тих радова већ је читава једна књига.То су сјајни документи једне расе која не уме да поклекне.“ Пети број „Забавника“ (који је уредио Божидар Пурић) у тексту “Једно подушје“објављује дугачак списак уметника, књижевника, научника и новинара палих у рату. Али каже да је та листа непотпуна:“Јер се борило и падало на све стране, а мало их је било да записују. Гинуло се без рекламе, гинуло се и умирало у буљуцима, који су нам донели хиљаде студента, официра, чиновника, адвоката и преко три стотине хиљада војника.“ МЕТАФИЗИЧКИ ВЕНАЦ ОПЕЛА  ХИМНА И МОЛИТВА Милутин Бојић( 1898- 1916) активан учесник у балканским ратовима. Најбољи ђак Друге мушке гимназије, најистакнутији члан литерарне дружине, за живота објавио је две збирке песама Песме (1914) и Песме бола поноса 1917, као и спев Каин (1915). Са двадесет година доживео је пуну књижевну афирмацију. У балканским ратовима радио је као писар у једној болници. У рукопису Србија у повлачењу описао је тешке избегличке патње. Са војском и народом „ у поцепаном зимском капуту, измршавео и прљав „ забележио је књижевни критичар Бранко Лазаревић- „ нашао сам га у вароши насмејаног и очајног, са речима ` Дајте нам хлеба и дувана! Добро је! „ Све време на Крфу држи га осећање „ да му смрт куца на врата“. Интензивно пише, објављује песме у бројним листовима и часописима, ради и на драмским текстовима (Урошева женидба, Последњи деспот, Ланци, Госпођа Олга). „Песме бола и поноса“ објављује у крфском „Забавнику“. У зиму 1916. са прозорчета тескобне штабне бараке на обали плавичастозеленог Крфа данима је гледао стравичан призор:хектакомбе лешева које је француска укопна лађа превозила са оствра Вида према јужном делу крфског канала да их тамо спусти у узбуркани јаз, у модру дубину мора. Једне бесане ноћи младог песника ће као мора сколити визија бездане, водом и небом

169


наткриљене гробнице на чијем дну шкољке сан уморни хвата и на мртве алге тресетница пад. Тај подводни храм тајанства скривен у сенци таласа оплемењен присуством једног бића људског рода, надахнуће га да напише једно од својих врхунских оставрења, једну од најпознатијих родољубивих песама Плаву гробницу: Стојте галије царске!/На гробљу браће моје/ Завите црним трубе!/ Стражари у свечаном опело нек отпоје/Ту где се вали љубе/ Али ово гробље, где погребена /Огромна страшна тајна епопеје, /Колевка ће бити бајке зајевремена,/ где ће дух даитражи своје корифеје,// Сахрањени ту су некадашњи венци/ пролазна радост целог једног рода,/ зато гроб тај лежи у таласа сенци/ Измеђ недра земље и небеског свода.// (...) Стојте, галије царске! У име свесне поште/Клизите тихим ходом./ Опело држим какво не виде небо јоште/над овом светом водом. У целокупном светској књижевности не посотји песма у којој се на овако јединствен начин сабрало целокупно искуство умирања једног народа. Плава гробница је метафизички венац опела синовима страдалницима трагичног народа који је прелазио пут мучеништва. Очи тешко ооблелог песника склопила је млада француска болничарка која му је тог јутра донела последњу шољу млека. На сточићу покрај узглавља нашла је „Антологију“ Богдана Поповића и у њој слику Јована Скерлића са посветом:“ М. Бојићу, песнику од талената који прокључају и у силним млазевима избију у једном бићу.“ „ Мучка смрт, тај црни и туробни убица, није могла несрећније уперити своју стрелу. Тога дана убила је више него један живот:убила је је једну наду и сме се, слободно рећи, најлепшу наду наше књижевности“ – написао је Миодраг Ибровац. Радивоје Бојић(1900-1975), Милутинов брат. Дипломата, историчар, есјисти. Прешао је албанију. После Крфа и Солуна гимназију је завршио у Француској, где је студирао и права. Приче је објављивао у листовима и часописима:Трибуна, Епоха, Време. Објавио збирке приповедака:Ујаков виноград( 1923), Сјајан проналазак ид руге приповетке(1930), Покојни сокаци(1934), као и романе: Љубавни излет(1935) и Змија на асфалту(1937)- све у домовини. У избеглиштв.У Берну где је живео као политички емигрант од 1950, и умро 1975. објавио је седеће књиге:“Улога карловачке патријаршије у одбрани српског народа“(1957), „Улога и значај задужбина у српском народу“(1964) и монографију о свом брату „Милутин Бојић: Песник Србије“(1968). Био је члан „Удружењеа српских писаца у иностранству“ са седиштем у Лондону. Добитни је следећих одликовања: Орден Светог Саве V степена, Југословенске круне V степена, Пољски орден

170


„Polonia Restitua“ и грчки орден Ђорђа Првог IV stepena. Владислав Петковић Дис у „Српским новинама“ објављује Недовршене песме 1916. Пораз и пустош, јад и проланост, све о чему је певао све се то заплитало у флуидној имагинацији, у скривеној, недокучивој опсесији ирационалним, у досезању простора с ону страну сна, одакле се тонуло у паперјасту мекоћу невиделице. Још првом збирком Утопљене душе“ Дис, тај трагични јунак модерне српске поезије, наслутио је властиту смрт, која је дошла са немачке поморнице Дис је заједно са војском стигао на Крф 1915. а затим у француску, у нормандијско месташце Пти Дал, где је била српска избегличка колонија. Почиње д апобољева од туберкулозе. У џепу му је фотографија деце, отуда и оно питање: У мом срцу поноћ у њо каткад тиња/Мис`о да још живиш, мој пределе млади/Моја лепа звезда, мајка и робиња,/Боже, шта ли ноћас у Србији ради? Ослобођње није сачекао, 18.маја 1917. немачка подморница торпедовала је лађу „Италија“ на којој се песник налаио. Очајан што је новац који је по пријатељу послао супрузи Тинки и деци, тај пријатељ потрошио по кафанама нашао се на лађи смрти. „ Ја бих себе казнио смрћу шо сам у овим приликама поверовао другима“ и „ У сну сам се борио против кошмарних таласа“ рекао је еједном пријатељу о предсказујућем сну непосредно пред пут. (Тело енглеског песника Шелија нашли су на обалама Италије са Софокловим трагедијама у џепу. Бајрон, његов пијатељ начинио јеломачу на песку жала и по античком обичају, спалио тело песника. Необично велико Шелијево црце дуо није могло да изгори и Бајрон га је плачући извадио из ватре). Дисово тело извадили су француски морнари. У џеповима су нађене наочаре, једна драхма и педесет лепти. Слутња смрти „ са очим аизван сваког зла“ непрестано је тињала у његовим „Недовршеним песмама“, наслутив и смрт своје кћери Гордане која је 1919. умрла од опекотина:Ја опет сањам дошла ми кћи/И дна велики сунце греје/Али с њом мати. Срећни су сви/Њу игра одне. Ал` се слатко смеје./Више моје главе кликће чудно јато/беше тако срећна, умрла је зато. Али и слутњу смрти сина Мутимира:И све је тако доалзи он,/Долази у сну, мој синчић мали...Дисов син је нестао 1944. године као припадник јединица Драже Михаиловића. Све о чему је Дис певао, и живот и љубав и срећа – све тоне у ноћну таму све покриваопрена смрти. Смрт је та која се појављује на разне начине, њени облици се рефлектују кроз походе мртвих, кроз мртве љубави, кроз тамна сновиђења кроз зрачења ноћи и кроз светлост која песнику сија смао кроз мртве очи.

171


На Крфу после Дисове погибије Стеван Бешевић пише песму – опело пријатељу: Док ти на дну лежиш у царству сирена,/ И шкољка Тритона кроз бездане труби/ Ја размишљам ноћас украј морских стена, / О црноме гласу твојој верној љуби// А питаће опет.“Шта мој Влада ради?“/ И чекаће с чежњом, шта ће да јој јавим.../ Да ли да напишем:“Јадна сирочади, / Тата вечно спава под Егејом плавим“) До Албаније ће стићи и наш најоригиналнији модерниста Растко Петровић, повлачећи се саклисуре. грдним збеговима поворкамакоју преко Шумадије, Жупе, Руговске Била је тоимаршрута је одредила Врховна команда-преко Албаније и северне Црне Горе војска ће заједно са избеглицама из Србије стићи на Јадранско море, где је чекају савезници. Са њим су и сестра Зора, присна пријатељица Иванка Иванић и Ага, син Стевана Мокрањца. Сестра Надежда, сликарка је на ратишту у Србији превија рањенике и оболеле од тифуса умире 1915. Док гледа како Арнаутин на мразу згуљује његовом другу одело а онда га полива леденом водом“док није издануо у својој лденој љусци“ док у контрастној слици сванућа открива бледило лица умрлог друга све док“ ноћ не затрпа убице“ песник је спознао једино спасење- Људску Доброту у милостивом додиру леђа или у топлом додиру руковања. Растко у крфском „Забавнику“ објављује „Косовске сонете“ говорећи да су заједно израсли његова отаџбина и његов таленат. Та „ружна црна ноћ кроз коју нису прелетеле креснице“ (Исидора Секулић) прошла је али се није заборавила. Двадесетогодишњи Растко пише поему“Велики друг“за спомен на тридесет хиљада својих вршњака који помреше у Албанији. Али и роман „Дан шести“ о психолошким доживљајима надљудске патње, уништавајућег и унижавајућег бола, који све човекове фзичке и духовне манифестације своди на голу егзистенцију, грабљење напред, у величанствени обећани живот избеглица, отет од швапског куршума, арнаутског ножа, мраза Проклетија, зуба гладног пса ил` курјака, авети глади и болести у име голог преживљавања Бошко Токин (1884-1953) , добровољац, писац романа Теразије, аутор манифеста зенитизма заједно са Мицићем; Сибе Миличић( 1886-1943) ( Хрват са Хвара који је ушао у оквире српске књижевности). Добровољац, написао је манифест „ космизма“ Један извод који би могао да буде програм. Објављене збирке Књига вечности(1920), Књига са седам печата- читајући Апокалипсу и Бескончаност. Стеван Бешевић (1868-1942), песник приповедач, драматичар, дечји писац. Важнија дела: Побратими, Моји записници, На голготу,

172


Снови из дечјег царства, Владимир Станимировић, ( 1881-1956) родољубиви песник, написао Епитаф на гробљу српских војника на Крфу, поему Изгнаници – албанска одисеја у три дела (1924) , Пољска болница( 1928) Драгољуб Филиповић( 1884-1933) аутор збирки: Крваве струне(1909, Косовски божури( 1918) објављени у крфском „Забавнику“, Моравске даворије( 1930). Свих тих ратних година у избеглиштву чува грумен земље који јеЈелић понеообјављује из завичаја. Милисав Србијански венац – циклус песама( Време леће, бануће пролеће,/ Мртве чете слободу су дале,/(...)Сетите се девојке са Цера,/ кад прођете косом од Иверка/ наберите бокоре бисерка/ разастрите зеленкаде пера/ ту је једно срце од бисера. Млади песник Јелисије Андрић после чудесног марша живих костура српске војске пише: „ Нећете чути и нећете знати/Али мајке ваше:Шта ћемо им рећи, кад нам их време с домовином врати?/Ко ће им смети бол да зада већи, ко ће им од вас задњи поздрав дати?/Ко ће им рећи где сте закопати?“ Драгиша Васић, (1885-1945) приповедач и романсијер учесник и Првог и Другог светског рата ( идеолог у покрету Драже Михаиловића) спаљен на ломачи у Јасеновцу. Дописни члан Српске краљевске академије. Важнија дела. Утуљена кандила(1922, приповетке о повлачењу преко Албаније,) Црвене магле(1922, романса натиратном тенденцијом), историографска књига Деветстотрећа(1925), публицистичка књига Карактер и менталитет једног поколења(1919). Писац хемингвесјке снаге по Њујорк трибјуну. Говорио да ће ако преживи рат основати катедру за мржњу према Енглезима. Станислав Краков(1895-1968), романсијер, приповедач, критича(књижевни,ликовни, позоришни и филмски), новинар и уредник. Као гимназијалац одлази у Балкански рат и већ 1913. контузован је на Калиш-камену код Криве Паланке. У првом светском рату учествовао је као питомац Војне академије. Пензиносан је 1919. у чину потпоручника. Објављивао је у листу „Време“гд еје радио и као уредник, уређивао је и листове „Наша крила“, „Телеграм“, „Ново време“, „Обнова“, „Записи“. Одмах после рата 1945. године емигрирао је у Француску. Носилац је 18 одликовања за заслуге у Првом св. рату. Објављивао је прозу, критике, чланке, репортаже, новинске текстове . Редактор је и писац предговора „Споменици погинулих и умрлих официра у рату 1912-1920“(1932), а био је и сарадник у раду на монографији „Београд“(1940). Најзначајније његове публицистичке књиге су:“Наше последње победе“(1928), „Пламен четништва“(1930) и монографија“Милан

173


Недић)(у емиграцији 1965 и 1968), роман „Крила“(1922), аи уатобиографског записа“Живот човека на Балкану.“ Велика новина у српској приповедној структури коју је унео Краков су приповетка и путопис. Живојин С. Девечерски(1889-1963), приповедач и песник, учесник повлачења преко Албаније, боравио ка Крфу и у Француској, писао радове из области правне литературе. Неки рукопису су му изгубљени за времепоља(1919), Првог св. Ратза. Збиркемртвих(1920), приповедака: Звонови Међу својима(1914), бојних Царство срца(1923).С Александар Ђурић(1891-1975), учесник балканских и првог св. Рат Писац ратних реалистичких романа: Страшна година ( 1935), Без отаџбине( 1936), ка победи(1938), Девтестодванаеста(1940). Александар Видаковић( 1896-1940). Прошао албанску голготу, потом се школовао у Енглеској, дописник америчких и сараданик београдских новина. Роман Марин Сорго(1936) о старом Дубровнику. Станислав Винавер, Србин без иједне капи српске крви, пореклом пољски јеврејин, песник, есејиста, приповедач, преводилац, пародичар, полемичар, указивао је на непрекинуту трајну универзалну нит од Византије преко Филипа Вишњића до Лазе Костића, на оно нешто што даје узлете и што нас је уписало у основу истинских културних вредности. Велики део своје стваралачке енергије утрошио је за мењање постојећих односа у српској књижевности и рушење утврђене хијерархије естетских вредности. Као и Растко Петровић и он је један од 1300 каплара добровољаца. Са мајком Ружом прошао је Албанску голготу. На Крфу објваљује први део спева Немања. На његовом гробу уписани су стихови: Изгурасмо, издурасмо/Изгрцасмо, искичмисмо,/Сваком образ осветласмо,/Све од себе собом дасмо,/Орашјима облистасмо,/ Одагнасмо, Огрејасмо, /Као сунце просијасмо,/Одолесмо, отрајасмо... Стеван Јаковљевић(1890-1962) професор београдског универзитета, председник удружења књижевника Србије 1957. Дописни члан Српске акадмеије наука и уметности. Официр у првом светском рату Јаковљевић је током ратних година имао могућности да види и лично доживи тежину ратних разрања, да се у непрестаној борби повлачи и најзад напусти тле Србије, настављајући пут преко гудура Албаније све до јадранске обале и даље – до Крфа и Француске.Али то није био крај одисеје; уследила је тешка борба за ослобођење, коначно завршена 1918. Све те догађаје описао је у роману „Српска трилогија.“ „Српска трилогија“ била је један од најчитанијих романа између два светска рата. Шест издања објављена су од Геце Кона, седмо издање штампала је Српска књижевна задруга, укупно је о њему објављено 150 приказа, а једно време био је и обавезна лектира за

174


студенте славистике на Московском универзитету. Роман је преведен на неколико светских језика Први део ововг трокњижја „Девесточетрнаеста“ говори о почетним ратним страхотама, о повлачењу малене и измучене српске војске. „Збијени у Мачви, опкољени водом са свих страна, јурили су пукови с једног краја на други да би одолели непријатељској навали. Шуме су исечене, цркве порушене, куће попаљене. Земља је изгажена, усеви уништени. Са леденом мирноћом, без суза, подносио је народ муке и са титанским напором одбијао најезду надмоћнијег непријатеља. Јер шума ће израсти, земља ће родити, али најтеже је бити роб.“ У другом делу“ Под крстом“ наставља се страдње српске восјке, повлачење преко Албаније, бројне смрти, напади арбанашких племена, тифус, глад... Трећи део „ Капија слободе“ описује опоравак српске војске и њену непоколебљиву одлучност да се бори до коначне победе и повратак у отаџбину. Милутин Ускоковић или Мита Туга, како су га пријатељи звал, није могао д апреживи опште расуло и повлачење српске војске 1915. Безнађе у коме се нашао сав српски народ схватио је и као свој властити пораз. „ Ја сам тај уморни галеб који пада на стену да се на њу одмори(...)Падају илузије и крију се под дебели меки први снег. Осећам како ми срце дрхти, Мени је зима...“ У Куршумлији, у једном старом хотеу прве е двадесет мучних дана. Притиснут огромном тугом која се надвила над Србијом, у месту где никога није познавао, одлучио је да заврши живот у набујалим таласима реке Косанице. У књизи Деветстопетнаеста Бранислав Нушић(чији је син јединац Страхиња -Бан као ђак добровољац пао на бранику отаџбине те исте 1915.) Тај несрећни догађај овако описује:“ Сад баш стигла депеша из Куршумлије. Милутин Усковоић, књижевник скочио у Косаницу и удавио се.“ И Бранислав Нушић је прешао преко Албаније, уређивао је „Српски југ“ . Стигао до Италије, Швајцарске и Фрнацуске.. Његова „Деветстопетанеста“ представља снажно сведочанство ратних страхота. Ива Ћипика ( који је говорио „Занех се и постах Србином“) објава првог светског рата затиче у Нишу као дописника италијанског“Месађера“. Његови ратни дневници приказују изузетно тешко стање наших болесних војника на Острву смрти Виду; али и разговоре са српским политичарима и члановима владе у Солуну. Већи део ратних година провео је у Солуну где је делима На помолу (1916), Из ратних данаи Из Солунских борби(1918) допринео да многи важнији догађају буду сачувани.

175


Он се и опростио од Милутина Бојића речима:“Јадни мој Милутине! Песниче страсна живота и отаџбинске љубави –мртви песниче без домовине! Милутине, ми те тужни, у туђини ми изгубљени, у туђини остављамо. Збогом!“ Вељко Петровић, војник у штабу Моравске дивизије II позива, затим (1915) по позиву прелази Ниш и постаје један од уредника „Савремених питања“. По преласку Албаније упућен је у Женеву у новинарски пропагандистички биро.Касније председник Матице српске, академик. Збиркама Родољубиве псме На прагу он успешно обнавља српску родољубиву поезију, дајући јој нову садржину и обогаћујући је новим ритмовима. У прозном делу уметнички оживотворује војвођански свет и даје панораму свих друштвених слојева. Тодор Манојловић( 1883-1968), авангардни песник, сарадник “Забавника“ касније акиван члан групе „Алфа“ и уредник „Библиотеке Албарос.“ У песми Париска јутра(Париска јутра Гијома Аполинера и Андрија Адија...) успешно описује расположења уметника почетком двадесетог века, сензибилитет модернистичке и авангардне генерације која је наступила „кад су загрмели топови.“ Илија М.Браковић, правник и песник из Братоножића, село Вилац. Као средњошколац се са још 70 другова 1913. одлази на Цетињеи чека ратни распоред. У првом св.рату добровољац, имао је чин водника при одбрани Београда. Након пада Београда почело је одступање српске војске правцем Крагујевац-Краљево-Пећ. Очајан је као и сви други борци због тога што је восјка била принуђена да уништи тешку артиљерију и сва превозна средства. Са Жура је у Дрим је бачено тешко оружје; војни свештеници су очитали „Вјечнаја памјат“ док је сва војска плакала. Илија Браковић добија чин потпоручника и чету од 12о војника. Гледајући смрти у очи, сучава се са ош једном страхотом- видео је како је само у једном месецу, почетком фебруара 1916.са острва Вида у плаву гробницу спуштено 16 200 мртвих Срба. Пише текстове за француске новине, као и патриотске песме које ће касније штампати у збирци“ Доморотке и прекоморке“, објављена тек 1940.године Душан Васиљев(1900- 1924), најтужнији наш песник, са само османаест година најдубље и најпотпуније осетиће крваву ратну драму на фронту у Пијави. Баш као и у песмамаГеорга Тракла и Васиљев у низу песама, од којих су најпознатије Човек пева после рата и Плач матере Човекове (објављене две године након његовог одласка на италијански фрот) снажни су антиратни тонови и призори насилног умирања, распадањаљудскости, трагање за богом и одбацивање бога, хаотичне слике света, порицање свих моралних

176


норми. Осећање немоћи и ужаса пред стравичним сликама светске кланице избија из сваког његовог стиха: Ми срећни нисмо били./ Нисмо опрали на врелу братства очи,/него смо у гробљу, на хладној каменој плочи/слушали како мајка за Сином цвили“(Поколење) Хумана, пацифистичка лирка Душана Васиљева одудадра од дотадашње родљубиве поезије:Или:Једне сам ноћи на мртвој стражи заспао./И кадсцветних сам се пробудио,/око мене је дах вечнеплакао,/ смрти блудио:/ неко се мојих алеја дотакао/И ја сам залуду и залуд сма им тепао/звонком римом блиставих епопеја.(..) и онда дали је било смилса/ уопште се и родити...(Песма о мојој души) Душан Васиљев први је по редоследу смрти. Он је своју поруку гнева на рат, на друштвене неправде, своју младалачку резигнацију и тугу исказао брзо, у кратком луку модре песничке светлости. Песник оји се воли као неко ко је страдао за нас.(Миодраг Павловић) Милош Црњански, регрутован је као војник Аустроугарске монархије(рањен на фронту у Галицији, те борави у војној болници и санторијуму). „Ја сам се формирао последње године пред рат и у рату. У хапсу и на ратиштима, као прост аустрисјки војник, ја сам патио, боловао, бежао и јуришао. Спавао сам међу мртвацима. Тај рат нећу и не могу да заборавим... У тих пет година, у болницама и логорима, писао сам „Маску“, „Дневник о Чарнојевићу“ и своје песме. Ономе што сам тада осећао и мислио о човечанству, о растанцима и патњама, о узалудности, хоћу да будем веран и доследан. У великом хаосу Светскога рата био сам непоколебљив у својим тугама, замишљености и мутном осећању самоће.“ Поему „Србија“ Црњански пише на Крфу 1925.године. Ову песму видимо као друго српско песничко опело, али и васкрснуће(прво је Бојићева плаав гробница). Над најчудеснијом,физички најтрагичнијом и метафизички најдубљом Истином Смрти на свету – над водама Јонског мора, између“осунчаног вукодлака“, острва Вида, и „Светлости Наде“, луке, града и острва Крфа, Милош Црњански држи опело. Појац је „вазнесен у зеленом вртлогу из бездна“ , где су ,с каменом о врату, уместо ковчега побацани српски ратници, док“ са неба је у свет отицала ноћ звездана“, а у његовој души вејале су успомене густе“ широм и даљем“, „сном и јавом“. Ово је песма и ноћног“ и „дневног“ виђења. У „ноћном виђењу“ из унутрашњег неба песникова, дечака у туђини, порођена је Србија која га је хранила само гласом а не класом у“ немоћи детињства“, коју је само“рајски знао“, али не и додиром, већ дисањем, икоју је заволео и оболео:“бригом за тебе , за цео живот.“. У овом виђењу је „Небска Србија“, Србијај сабрана у Лоосу, за чији

177


„тамни јаз лепоте“ песник жудео и лудео, а добио је скоро идентично оно што и ми данас остављамао својим потмцима:“Сјај што ми још оста, под болним очним капцима.“ ***

Родољубиво песништво какво је исписивала историјска и национална трагедија српског народа, веродостојно је означила не само мисаоно - са осећајну скалу различитих унутарњих осећања већ и саглашеност драматиком целог отаџбинског простора, његов духовни ход кроз то ратно време, односно његов вишевековни страдалнички пут. Српско песничко и историјско биће зароњено у бело повесмо прошлости, истовремено се и кроз страдања у новом времену преобразило у чисте песничке облике, у вишесмерни путоказ љубави, доброте, вере и наде. Песници отаџбинске љубави, песмама бола и поноса, исказали су естетску и етичку димензију трајања и истрајавања у једном несагледивом трагичном временском понору, над којим се , стрепим, и дан дањи нагиње Српство. Песници отаџбинске љубави пронашли су:“ речи златне и тешке, речи смерне и витешке, речи од старога сребра и од нове нежности, речи царске и речи себарске... и њиховим прозирним нитима најчвршће повезали вечно живу ватру рођења из смрти. У ону светлу круну Краља Петра која је закопана 1915. половином новембра у Призрену испод Богословије и која је три године чекала на повратак краља, војске и народа, српски песник је уградио светлу Реч - Реч задужбину под чијом су се бескрајном милоштом сажеле све стопе мученичке смрти.

Европски песници учесници у Првом светском рату Учесници светске кланице и бројни писци, од сви они који нисунајвеће могли, нису желели или су нису знали европски како да узмакну стравичног ратног замајца који је заковитлао планету не могавши да нађу заклон од времена бесмисленог убијања. Најзначајнији представници европског експресионизма нашли су се у рововима, болницама, на светском стратишту апсурдних погибија. Књижевни правац коме су припадали – ескпресионизам ( настао из споја ликовних уметности и књижевности око авангардних берлинских часописа „Јуриш“ , „Акција“, минхенског часописа“Револуција“, и бечке „Буктиње“) изражавао је побуну младих уметника против механизације живота и стравичне судбине човечанства(ратови,

178


глади, беда и умирање). Та побуна се огледала, пре свега, у негирању целе претходне уметности, у одбацивањукулта класичне лепоте и хармоничности, у порицању сваке каузалности у животу човека и друштва, као и у захтевању потпуне слободе како у животу, тако и у књижевности и уметности. Експресионизам је изражавао крик унезвереног човека у свету који је империјалистичке антагонизме претварао у кланицу првог светског рата. Усамљеност и страх основна су савременог психичка стања незаштићеног човека пред претећим облицима живота. Њима се он супротставља акцијом, снажним отпором сопствене воље, стваралачком потенцијом своје субјективне природе, која у поезији и уметности тражи да изрази себе, да искаже не површне утиске које спољни свет оставља оставља на нас, него унутрашњу узбуђеност нашег најдубљег бића. У складу са оваквом тематиком и садржајима и стислкимизраз ексрпесионизма се одликовао необично снажном инспирацијом, еруптивно – естаттичким тоном, разбијањем логичког реда мисли, и сажетом, конеднзованом реченицом, која се често сводила на једну једину екслакамацију, нарочито глаголског типа, чиме се изражавцала изванредна унуутрашња напрегнутост песникове меоције. Експресионисти су увели читав ноиз експреименталних форми:слободни стих је постао њихов основни версификацијски облик, а синестезије , хиперболе и симболичке метафоре најчешће поетске слике. Насупрсто симболистима који су волели хармонични склад језичког звучеања и насупрот импресионистима, који су уживали у финим преливима боја , ескпресионисти воле тонску какофонију у језику, и јарке, дречеће или чудно помешане боје, о дкојих су црвена(симбол крви, револуције, али и мака као средство поетске халуцинантне визије) и плава ( ако ознака мистично-месечарске симболике) биле омиљене боје. Два изузента француска песника Луј Арагону време првог светског рата мобилисан је као студент медицине, исто као и Андре Бретон, такође војник – меицинар. Обојица ће се борити на страни савезника,а по завршетку рата 1918. у паризу ће покренути часопис „Лиетаратура“ којим се најављује дадаистичка фаза Арагонова. Роман чешког писца Јарослава Хашека„Добри војник Швејк“ (1923) разоткрива сву бесмисленост рата бритком иронијом и сарказмом. Јарослав Хашек се борио на страни савезника против Аусторугарске. Због тога је цензура овај роман забранила у Чехословачкој, а ништа бољу судбину није имао ни у Пољској јер где је роман заплењен 1928, а од 1935. роман је забрањен и у Бугарској, док је у Немачкој спаљен 1933. године.

179


Егон Ервин Киш, писац из Прага, аутор значајних путописа, у свом ратном дневнику записује следеће: „Једна потучена војска – не, разбијена руља, јурила је у безумно страху према граници. Пред вече прешли су Дрину преко ратног моста у чијим су понтонима седели потноњери већ спремнид ага разоре. Општа депресија изражавал се непрекидно преклињањем и сумњичење вођа. Сјајни су монмци ови Срби! Са истим фанатизмом оно влое своју земљу бране њену слободу.!“ Жан иРишпен (1849-1926), француски песник и академик ( Ој, Србијо, мила земљо бескрајне душе, /Ти си живела и у гробу закопана!/ Србијо, чудесна земљо,народе изабрани,/Чији живот је из гроба избио, /Човечанство цело те поздравља!“) Француски писац Луј Фердинанд Селин (1894. 1961) писа ци лекар, аутор чувеног „ Путовања на крај ноћи; Гијом Аполинер ( у рату погођен у главу, умро је два дана пре крај арату ау 38. години; аутор чувене збирке „Алкохол“ за коју му је 1913. Пикасо радио портрет. Бен Готфрид( 1886-1956) војни лекар у Бриселу, надлежан за војне борделе( специјалист за кожно-венеричне болести). После рата привремено фасциниран националсцијалиситчком идеологијом, но већ 1935. следи отрежњење, а од 1936. његова дела забрањена за објављивање, а после рата његова дела забрањена од стране савезника. Почев од „Мртвачнице“(1912), аутор низа значајних збирки песама и збирке пропоевдака „Мозгови(1916), аутор борјних есеја и говра Вегнер Арним,(1886-1978), такође немачки песник, за време првог св. Рата болничар на Источном фронту. Од 1933. до 1935. заточен у затворимаи концентрационим огорима због протестог писма против прогона Јевреја. Најзначајнија збирка песама „ Лица са хиљаду циљева“ ( 1920). Франц Верфел, човек који је добрo упознао Гаврила Принца и ; рођен у прагу 1890. у имућној породици. Његовотац је произвоидо ркавце. Збиркама „ Пријате света, 1911. и „ Ми , јесмо , 1913. постигао је огорман успех. Две гподине је провео на фронут. Од 1917. годинеживео је у бечу са супругом Алмо малер, удовицом великог композитора малера. 1938. бежи из Аустзирје у Сад. Умро је 1945. године. Песник Клабунд (1890-1928), пријатељ Бена Готфрида из гимназијских дана. Студирао је филозофију и књижевност, 1914. добровољно се пријавио за одлазак на фронт, 1917. постао радикалан пацифиста. Писао је песме и слободне обраде легенди. Оскар Кокошка(1886-1980),сликар и песник, тешко је рањен на фронту 1916. Емигрирао је 1938. године у Швајцарску где је све до смрти живео на женевском језеру. Писац драма „Убица, нада,жена“, Пламен огњене купине, и приповедака.

180


Алфред Лихтенштајн(1889-1914) , студент права, прозне скице и песме објављивао у часопису“Стурм“, а од 1912. у Акцији“. Погинуо је 1914. на западном фронту. Фриц фон Унру(1885-1970), аутор дела „Официр!(1911), једно покољење(1917), Место(1920), роман „Ход жртава“ (1916/19)изданак старе јункерске породице, коњички официр, доживео страхоте битке код Вердена, Емигрирао 1932. Вилхелм Клем, (18811968), за време рата лекар на фронту студирао медицину Аутор збирке „ Зачарани циљеви, 1924.) јер је Ернст Вилхелм Лоц, погинуо на западном фронту крајем септембра 1914. аутор једине збирке песама „ Наткриљен облацима). Карл Отен (189-1963), за време рата у кућном притвору и на принудном раду. Уређивао у Бечу часопис Мир. Објавио збикру песама збирку песама „Устоличење срца2, приредио и две значајне антологије „ Слутња и покрет“ и „Крик и исповест“. Емигрирао 1933. Ослепео 1944. Герог Тракл (1887-1914), тај мрачни сањар, особењак, алкохоличар и наркоман чији се прави живот одвија искључиво ноћу. Обилази најгоре кафане и јавне куће, дружи се са оним људским створењима која су одавно прешла гранични руб такозваног нормалног живота. Песме пише на згужваним папирићима за прљавим кафанским столовима. Крајем августа 1914. одлази на Галицијски фронт где је од 6. септембра до 11.септембра трајала битка код Гродека ( Увече брује јесење шуме/од мсрти оружја, златне равнице /и језера плава, над којим Сунце /тмурно с екотрља/(...) О, гордија туго! Тучани олтари,/ ватру којом дух гори огроман данас храни бол,/унуци нерођени./ И чувени „Седмопев смрти“ изказан је непосредним искуством из рата.(Ћутке с ејавља ноћ, раскрвавела звер/што с еполако опружа на брежуљку.“ Згађен пред бројним ужасима које види на бојишту, не верујући да је људско биће у стању да почини таква апокалиптична клања, покушава самоубиство `1914, које ће довршити у краковској болници 1915. Ернст Штадлер (1883- 1914)студент германистике у Стразбуру и студија на Оксфорду. 1910. појављује се збирка песама „Покрет“. Гине 30. октобра код Иперна. Август Штрам ( 1874-1916), драмски писац и аутор песничке збирке „И“. Гине 1. септембра 1915. у Русији. Рајнхард Зорге( 1882-1916), пао је у борби код Абленкура на Соми. Добитник Клајстове награде за драму „Просјак“, аутор антологијске приче“ О лептиру и његовом чаробном цвету.“ Ернест Хемингвеј, амерички експатриота, припадник књижевног

181


круга„изгубљена генерација“, за време првог светског рата служи као добровољац у Италији и то искуство оставља снажан траг у његовим делима. Рат и послератна разочарења честе су теме његових прича. Заједно са свим пропратним појхавама:пише о пићу, промискуитету, насиљу, смрти, непотребним жртвама, бесмисленој борби за опстанак. *

Сматрала бих овај свој рад непотпуним ако не бих унела и две најпознатије народне песме због композитора Станислава настале у годинама страдања спасења, погибија збогБиничког, ускрснућа, у добу када „бесмртију кроз гроб води стаза“

ТАМО ДАЛЕКО Тамо далеко, мора,моја. Тамо је село моје,далеко тамо јеод љубав Тамо далеко, гд цвећу мена крај, Тамо су најдражи моји, тамо је мзавичај. Без отаџбине, далеко, по крфу лутам ја, И опеткличем бурно:Живела Србија! Тамо далеко, где цвета лимун жут, Тамо је српској војсци једини бо пут. Смерт нека уздах дође. биће:Живела Шта марим за Сбија! њу ја, Последњи (Народна песма из Првог светског рата)

182


КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА Силно је море дубоко, Дубоко плаво, широко. Нигде му краја видети, Не могу мисли поднети. Креће се лађа француска Са пристаништа солунска. Транспорт се креће крвави – Ратници, браћа болесни. Сваки се војник борио, У рову снагу славио. Срећан се Богу молио, Да би се кући вратио. Полазим тужан, болестан, Помислих, Боже, нисам сам – И моја браћа путују, Да са мном заједно тугују. (Српска химна непознатог аутора) Овом корпусу српске народне књижевности настајале у периоду

првог светског рата припадају и песме“ Ко то каже, ко то лаже“ али и многе друге у којима је народни песник, попут слепих гусларахроничара из периода буна и устанака опевавао вишевековну националну драму опстанка и опстајања. Сведочећи о трагици народа кога наново распињу, убијају, пале, бацају у јаме и огањ, Турци, Аусторугари, Бугари, Швабе и Арбанаси народни певачи су својеврнсим певом, попут годова на стаменом стаблустрадања поноситоги отпора уписивали год за годом у национални рожданик слободарског бивања и несаломивог духа. На комеморацији Николи Тесли у Њујорку, по његовој жељи, свирана је песма „Тамо далеко“. Говорио је градоначеник ЊујоркаФјорело ла Гвардија, а све преносио Радио Њујорк. У Стокхолму се1961 године приликом доделе Нобелове награде Иви Андрићу, изводила песма „Тамо далеко“. Најпознатија ратна фотографија - Око соколово или Српски војник извиђач на Дрини Слика која је обишла свет, и по којој је један јапански стручњак

183


направио студију о психофизичој напрегнутости овог ратника. На тој слици је Драгутин Матић, сељак из Калетинаца, испод Суве планине, човек са најславније ратне фотографије, из чијег је погледа јапански психолог видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду. Драгутин Матић, коњаник и пешак, није марио за науку и студије, није знао шта је то писхологија, он је једино знао да се неопажен привуче непријатељу, да га преброји, види како је наооружан, да се затим неопажен врати на положај томе обавести своје У старешине. Матићево војниковање трајало и јеопуних девет година. кадру се нашао 1910.године. Дванаесте је ратовао с Турцима, тринаесте са Бугарима, четрнаесте са Швабама. Био је међу онима који су на Крфу, опорављени, певушили:“Ко не зна шта су муке тешке нека пређе Албанију пешке.. „Одатле, са Крфа, носећи у срцу мучне успомене на своје мртве другове, који су најпре сахрањивали а малом гробљу а потом бацили у море, отишао је на Солунски фронт. Рат му, говорио је својим синовима, није био тежак, упркос несташици муниције, хране, упркос дугим маршевима и јахању. Најтеже му је било преко врлетних албанских стаза, по цичи зими, гладан, пун вашију, вашке нико није модао да савлада, множиле су се. Три месеца без пресвлачења. Седам дана без иједног залогаја... У Валони смо добили веш, на Крфу одело, ново, од Француза Старо је скупљено на гомилу и спаљено. Са Крфа у Солун, потом на фронт. Кренули смо са Кајмакчалана. Немци и Бугари су у почетку дали снажан отпор, али смо оих разбили и они су се зауставили у Банату на бугарској граници. Српски јунак са најпознатије ратне фотографије умро је 1. јануара 1970.године у родном селу у 82.години живота.

184


СРПСКИ ПЕСНИК НА КРФУ О патњи сведоче оцила слова О ђацима – капларима О плавој смрти Јонског мора Попалој по њима Гробишта без стајаће тачке У морском видокругу Пловеће српске кости Тамо далеко низаху тугу Чемпреса и борова мирис Међ крилима галебица Дрвеним крстачама имена Бокори ћирилица У Крфском Српским новинама У забавнику Добровољци у младу Загледају се слику Отргнута грано Свенули зелен-рузмарине У Песмин венац – У буквицу славе Уписује и Тебе Мртви Сине Милица Краљ

185


ЗАПИСИ О БРОДОЛОМУ ПОД МЕДОВО, НА БАДЊИ ДАН 1916

Илија Петровић,

историчар

. О страдању добровољаца у Медовском (Дримском) заливу пи сало сецрногорских разним поводима и за читаоце разних интересовања. Нај чешће, чињено је то у виду новинских сти,ве осврта или репор тажа, а повремено су се појављивали и мање или више обимни ау торски тек стови (у облику самосталне књиге илилога при неком зборнику) чи ја се тематика кретала између историјске науке и публицистике. Највећим делом, ми ћемо се овде бавити овом гом дру врстом, док ће она прва, у информативном погледу врло корисна за тему, и бит заступљена са седам или осам примера. Уопштено

Chicago Evening American (12. април 1916, по кази вању др Ђуре Гуче, први пут). Из текста пензионисаног визијског ди ђенерала

Југословенске краљевске војске, потоњег генерал-потпуковника ЈНА Добросава Ј. Миленковића (Стењевац, код Деспотовца, 1874 - Београд, 1973), посвећеног откривању споменика “оним бродоломницима који су се на Бадњи дан 1915 дине го удавили у заливу Св. Јована Медовског” (Политика Београд, број 11497, 6. јун 1940, на 12. страни), види се да је најстарији пис за о бродолому “Бриндизија”, италијанског брода којим су се црно горски добровољци превозили у Отаџбину, објављен 12. априла 1916. у чикашком вечерњем листу ChicagoEvening American. У Миленковићевом тексту читамо и следеће: “На овој лађи била је поред осталих и једна Амери -чехословачка чко лекарска мисија познатог пријатеља и добротвора шег народа на Ј. М. Фротингама са 246 црногорских добровољаца из Канаде. Ова је мисија била и прошле године у Србији и радила у Скопљу и Ђевђелији, а један њен члан, др. Ђура Гуча, и у Црној Гори - Подгорици и Горанском, па се сада ова мисија понова тила враса поклоном Сло вена, да би прихватила Србе у Албанији и потпомогла Црну ру. По Го извештају тадањег шефа ове мисије, др. Ђуре Гуче, она ла понела је би »426 сандука болничког, хируршког и медицинског колектираног (прикупљеног као помоћ - ИП) материјала (одије ла) и 5000 џакова брашна такође намијењеног за сиротињубјеглице и из из Србије”.

186


Али судбина није поштедела ову мисију. По повратку у Амери ку (онај већ поменути чикашки лист) донео је тим поводом напис Пут ужаса о коме прича ратни лекар, у коме се, највероватније преведена за Миленковићев текст, налази и изјава др Гуче (Бачки Петровац, 1876 - Чикаго, 1964) о бродолому: “Пошао сам лађом из Халифакса... као део Фротин гамове мисије Црвеног крста за Црну Гору. То је било моје друго путовање. Ми смо пребачени у Бриндизију, Италија, 4. јануара на лађи Брин дизи... 5 јануара, у 8,12 часова, лађа Бриндизи је наишла на мину. Експлозија је лађу готово поцепала на два дела... На лађи је било 423 лица, већином црногорских војника, који су се враћали кући преко Италије. Дв е стотине седамдесет са бродастало... је не Том прили ком се утопило и девет милосрдних сестара ове мисије”. Врло је тешко домислити да ли се фра ци којом барата ђенерал Миленковић (246 црногорских добровољаца из Канаде, да ваљ због тога што је брод испловио из канадске луке) односи чиво искљу на добровољце родом из Црне Горе, пошто др Гуча вели да су се на броду налазила “423 лица, већином црногорских војника, који су се враћали кући преко Ита лије”, од којих је погинуло, односно “нестало”, 270 особа; Јеремија Живановић (дневнички запис из 1916). Као очевидац (с

повеће удаљености) ове велике поморске среће, не професор Јеремија Живановић (Вражогрнац, код Зајечара, 1874 - Београд, 1940), резервни капетан српске војске, у свом ратномнику днев У нов живот, вођеном по старом календару, бележио за је и следеће: “24. децембар, Бадњи дан. - Стара Варош (Љеш) ...Укоје 8,05смо х. од јавише се видели. с југа, на 3-4 километра обале, две лађе, прве доласка Између њих је моглоод бити размака до 1 км. Пловиле су пристаништу. Пожурим да јавим осталима, који су још били у соби. У који мах приђох прозору да им кажем новост, из десне лађе, ближе обали, покуља бео стуб дима, изви се високо, и после 15-20 секунада чу се потмуо, силан тре сак. Па ипак, лађа настави пут доста споро, али се и голим оком позна вало, да се мало накрену и да јој се задњи део поче да издиже... Дограбим доглед, истрчим напоље и погледам: јасно се види како је лађа предњим делом потонула... Не опажа се да лађа тоне, јер

187


већ десет минута како је у истом жају... поло Још три минута. Нема промене на лађи... Петнаести минут се довршава... И тада одједном поче нагло да се смањује онај део што се држао под водом, да тоне тако брзо да се оком видела промена... У 10 часова су из воде вирила само два танка црна врха од катарака и крај од димњака... У 3 по подне дознало се, кога је стигла овако тужна погибија. Потонула лађа се »Град Бриндизи«, је изфранака Италије, са профијантом (100звала кгр. зоби и подоста брашна),долазила са милионом у злату и са 450 Србијанаца и Црногораца, добровољаца, који су дошли из Америке у помоћ својој отаџбини и нашли смрт кад су били на крају свога далеког пута. Спасено их је само око 70, и они су у јадном стању, наги или полунаги извучени на обалу, полусмрзнути у хладној води, без средстава да им се помогне. 25. дец. - Божић ...О потопљеној лађи зна се нешто мало више. Експлозија је била од наше мине, јер је лађа невешто вођена. Можда намерно погрешно. Потонуло је око 300 добровољаца и пропао завојни и материјал у вредности милион динара. Мина је експлодирала у време када је већ био дат знак за спремање, те су путници сишли у дубину брода да узму пртљаг...” Дакле: Од Живановићевих “450 Србијанаца и Црногораца, добровољаца”, поги нуло их је “око 300”, а спасено “само око 70”. Др Ђуро Гуча (1916, други запис). По повратку у Америку, др Гуча, лекар, шеф американско-чешке медицинске мисије и командант пострадалог батаљона, оставио је један краћи долому запис оибро о свом боравку у Црној Гори. Тај запис, врло штур игонеинформативан, мно објављен је у Чикагу, у Великом народном строваном илу календару “Југославија” (за просту 1917. годину), исинонаслов Посљедњи дани Црне Горе. Овде преносимо само оно што се може сматрати занимљивим за медовско страдање:

“Кад ме на Бадњидан, око подне, српски војници из мора извадише у Сан Ђовани ди Медуа, нисам знао ни сам што да лим... ми с Лађа »Бриндизи« ударила на мину и потопила се за 12 часака у заливу Сан Ђовани ди Медуа, 6.нуара ја по новом календару.губиИз ло се је 272 живота, већином америчких бровољаца, до и сав товар лијечничке експедиције Ј. В. Фротингама, која је собом сила пу ноно

188


различитог материјала, накупљеног међу Словенима мерици. у А Само брашна је изгубљено 700.000 фуната (преко 300 на -то ИП) Гучино сећање било је врло селективно: саопштио је да су у бродолому под Медово страдала 272 добровољца (у првом његовом извештају било их је 270), али није рекао колико је укупно било добровољаца на потопљеном броду! Милош Живковић (1923). Милош Живковић (Карловац, 1876 Утиња, код Карловца, 1942), Србин из Горње Крајине, последњи лични секретар црногорског краља Николе у Црној ри, сачинио Го је 1917, у Паризу, један спис о црногорским литичким по и во јним приликама од 23. септембра/6. октобра 1915. до 9/22. јануара 1916, а вио обја га је 1923. године у Бео граду, као књигу.

Датујући догађаје по старом календару, две-три странице посветио је и бродолому под Медово, а овде дајемо тек један део његовог сведочења: “23. децембра сва јепрестоница (црногорска, Цетиње - ИП) завапила у болу и ус кипела гневом. Телеграм донесе жалосну вест, да је пред пристаништем Медове један пароброд наишао на мину и полетео у ваздух. На њем бејаше близу 400 Црногораца, Херцеговаца, Бокеља и Личана, који се враћаху из Америке. Потрчали да драгој отаџбини пруже своју слабу помоћ у предсмртном њеноме часу. Дошли срећно до њених обала, препловили широки Океан, претурили разне муке и искушења дугога путовања, и пред прагом Црне Горе, пре но што су могли стати ногом на давно же љено земљиште, нађоше мученичку смрт... Бадњи дан је био увијен у црнину. У општој невољи, тај догађај је давао још тужнији тон. Он је био елегична увертира у црни Божић, најжалоснији у црногорској историји. Он бејаше сигнал трагедије, која се тако брзо и изненадновила... раз 6/19. јануара 1916... било је јављено да су дошли на Крушевац (Краљев двор у Подгорици - ИП) преостали бродоломници са Медове. То су били они наши јадни добровољци из Америке, чији је брод торпедовао аустријски сумарен на Бадњи Дан у пристаништу Медове... Кршни момци. Браћа Херцеговци, Бокељи, Личани. Међу њима један брат Рус из Тоболска из Сибира. И он је био у Америци и пошао са нашима на Балкан да себори за »славјанску ствар«. Од 480 добровољаца подавили су се њих три с тотине и двадесет осам.

189


Удар је био неочекиван и нагао. Није било средстава спасавања. И ако је у близини био један италијански торпиљер, није пружио помоћ, бојећи се за себе опасности од аустријског сумарена. Највише их је страдало од експлозије торпеда, а мањи део подавио се у валовима прилично узбурканога мора”. Перо Шоћ (1928).У стручној литератури, први запис о овој ској помор

несрећи оста вио Перо Шоћ вској (Љуботињ, Цетиња, 1884 министар - Београд 1966), публициста, у је црногорској краље влади код мини стар просвете, правде и министарстраних ино дјела. У тексту на Гора Цр за пр бој о Солунског фрон та, Ратник, свеска VIII-IX, оград Бе1928, 149), он се зауставио на сувој констатацији да је овај срећни не конти нгент црногор ских добровољаца био послат “по упут ству савез ничке поморске коман де, за Св. Јована дуанског, Ме где је транс порт био потоп љен од стране аустриског сумарена. Од 600 људи овог контин гента потопљено је око 400”. Десетак година после Великог рата, Ђорђе Крстоношић (Парабућ/Ратково, код Оџака, 1893 - Детроит/САД, 1967), добровољац у црногорској војсци, написао је књигу о свом добровољачком ратовању и послао је у Београд на преглед. “Пошто су извршене потре бне језичке и стилске исправке... (и) скраћени извесни пасуси, који су изгледали непотребни”, Централни пресбиро Председни штва Министарског савета Краљевине Југославије оценио је да се тако исправљен манускрипт може дати у штампу. Књига је објав љена тек 1962. године, у Детроиту, под насловом Добровољци из Амери ке : Крвава прошлост 1914-1918. Повлачећи се “за Српском одступајућом ском,вој да не би пао у ропство непријатеља”, Крстоношић је кроз довски Мезалив прошао десетакна да по бро долому Бриндизија. О томе, он је у својој књизичио: посведо Ђорђе Крстоношић (7. октобар 1931).

“Када смо се при ближили самом приста ништу Св. Ивана Медуанског (Св. Ђувани) виде ли смо многе катарке како стрче из воде од утопљених лађа у непосредној близини морске обале. А онамо ље да на мору око једног километра и по од обале... види се арке двеоко кат 3-4 метра изнад површине воде (мора), на самом прагу Црне Горе, на којој утопљеној лађи су били 494 добровољца из Америке... од јихко су се спасли 101 особа док су се њих 393 утопили”. Иза тога, он је пописао све бродоломнике, посебно потопљене а посебно спасене, по азбучном реду њихових презимена; гуран неси у обављени посао, јер је до свих имена дошао посредно, равдао се оп

190


напоменом да “немогуће ми је да проверим и да ли су тачна или не? Ако међу њима има било какве погрешке, нису учињене јим мо знањем или пак мојој кривицом”. Крсто Лекић (18. април 1934). У Американском Србобрану од 18. априла 1934. годи не објављен је Именик добровољаца потопљених код Сан Ђовани ди Медова за које до сад знамо. Тај списак сачинио

је Крсто Лекић којиЧитаоци је у ЦрнојуГори податке о медовским страдалницима. Отаџби ниприкупљао могли су овај списак први пут видети у књизи Са свих странаски српдобровољци, Нови Сад 2005, коју је сачинио потписник ових редова. На списку има 153 на, име а не 155, како је то Американски Србобран забележио. Американски Србобра н (Питсбург/САД), у броју од 5. јуна 1934. дине, го обавестио је своје читаоце да је петнаестак дана раније, 20. маја, у српском православном храму у Чикагу одржан парастос потопљенима довуском ме бродолому, те да су о њиховој трагичној судбини говорили рохпа чикашки Петар Стијачић и др Ђуро Гу ча, командант пострадалог батаљона. Уз напомену да је “свештеник том приликом прочитао листу добровољаца потопљених, за које се до сада зна, а ту је 155 имена, која су изашла недавно (18. априла исте године - ИП) у Американском Србобрану, дочим је око 300 потопљено”, новине су пренеле цео говор Стијачићев, а ми ћемо за ову прилику издвојити само неколико редака: Отац Петар Стијачић (20. мај 1934).

“Данас ову проповијед... намјењујем душама оних храбрих хероја, који су 1915-те године - кад је била отсудна борба - бити или не бити - похрлили из ове велике и бодне сло земље, да притекну у помоћ својима на дому, па су несрећним слу јемчадали своје животе валовима плавога Јадрана. Нешто више од 400 Срба добровољаца, а међу њима неколико Хрвата и Словенаца (ово тек да би се успоставила некаква национална равнотежа, а Словенаца није ни било - ИП), који су по разним мјестима ове зе мље били раније насељени, ради зараде (намеравало је)... да уочи Христова Рождества изађу на копно, на ону страну плавога Јадрана, под Светим Јованом Медовским, и да продуже пут на Цетиње, да чувају горди Ловћен. Али ратна срећачије је друк хтјела, и тачно на Бадњи дан ујутру, када су се спремали за излазак на копно, на неколико миља пред обалом, лађа је наишла на мину рницу, подмо коју су непријатељи били подметнули, те је од страшне експлозије за

191


неколико часова потонула и са њом око 300 добровољаца, док се је остатак од једно стотину њих спасило на чудан начин. О страхотама, какве су наступиле приликом потонућа лађе, ја вам не могу говорити, о томе ћете данас чути посебан помен-говор, од једног очевитца, који је тај транспорт предводио... као љекар-добровољац, а то је д-р Ђуро Гуча, наш брат Словак из Војводине, који ће се данас сјетити својих ратних другова и страшне трагедије...” Иоле разложан читалац морао би претпоставити да је др Гуча пред присутним верницима изнео читав низ чињеница о мисији којој је он тада био на челу и да је, највероватније, рекао и колико се добровољаца налазило на броду; није искључено и даликом је том при изговорио и име неког од својих тадашњих сапатника. Али, не! Новински извештач сматрао је довољним што је на крају свог текста кратко записао да се скупу обратио и др Ђуро Гуча, који је на потопљеном броду био командант батаљона и шеф медицин ске мисије упућене на црногорско ратиште. Само шта то, ивише. ни Никола Масоничић (14. јун 1934). Неки дан касније, 14. јуна,

у питсбур шком Американском Србобрану објављено је писмо Николе Масоничића из Милвокија/САД, једног од оних који су се бавили прикупљањем добровољних прилога за подизање спомени ка потопљеним до бровољцима на Цетињу. Он ће тамо писати на да је “њих четири стотине и осамдесет кренуло из ке”, Амери те да је “од тога вели ког броја остало у животу само педесет и два, међу којима је био и један брат Рус из Сибира, осталишли су на своју смрт у дубинама Јадранског Мора”. Др Ђуро Гуча (трећи запис, 1938). Последњом реченицом трећег наста вка својих успомена на рад у чехословачко-америчкој медицинској ми сији у Србији током 1915. године (објављених у часопису Naš ž ivot у Бачком Петровцу, април 1938), др Ђуро Гуча, ко ји је преживео бро долом под Медово, каже да ће “шири опис свог деловања у Црној Гори дати у опису мисије у Црној Гори”. Из те реченице мора ло би се закључити да се он није маход по бро долому вратио у Аме рику, како нам то сугерише Вукмановић , већ да је стигао у Црну Го ру и тамо извесно време задржао. писЧасо у коме је то записано престао је да излази кад је већ билосно изве да ће рат (Други светски) стићи у Југославију, а дотле се тај “шири опис” нијео,појави иако је било довољно времена и да се он напише и да се објави; је сени појавио ни у послератним свескама (1946-1947), тако да је талачка чи

192


и стручна јавност у Црној Гори и Србији остала воразред без пр ног сведочанства о припреми те мис ије и њеном саставу, о са ставу целог добровољачког батаљона, о бродоло му, о спасавању и жртвама, те о могућем укљу чивању спасеног ме дицинског особља у срп ску војску у повлачењу ка Грчкој. Политика, београдски дневни лист (12. мај 1939).

Под насл-

овом Споменик добровољцима који су кренули из Америке топљени на домаку Отаџбине, београдска Политика јавила об је 12. а помаја 1939. године пригодни текст чији већи део, без раобзи на његову произвољност у кључним појединостима (“три стотине младих људи” и “сви нашли смрт”), овде преносимо: “Ових дана на Цетињу биће свечано откривен један значајан споменик. Подижу га својим старањем и средствима наши југословенски радници, из свих крајева Америке, у спомен другова потопљених године 1915 (по старом календару - ИП), у пристаништу Сан Ђовани ди Медуа. Овај споменик треба да задржи у успомени један тежак и трагичан дан наше прошлости. На Бадњи дан, године 1915 у овониприста ште стигао је велики пароброд из новог света, а на њему се на лазило три стотине младих људи који су, из своје нове отаџбине долазили у помоћ браћи у стару домовину. И пре но што је ма дан и је од ових путника-добровољаца стао на тло домовине,ла догоди се трагедија. Брод је потопљен и ту на домаку родног краја они су сви нашли смрт. Сада, после близу четврт века од тих трагичних дана, биће откривен овај споменик, код Влашке цркве, на једном цетињском тргу...” Уз овај текст, који казује да се на броду налазило триста добровољаца и да су сви они погинули, објављени су и снимци трију лежобе ја са споменика; на рељефу с леве стране приказан је полазак бровољаца до из њујоршке луке, централна споменичка гура фи Ловћенске виле налази се у средини, у овалу, док су десним љефом ре представљени Црного рци у борби за ослобођење и уједињење. На четвртом лежју обе (кога нема на објављеној фотомонтажи), рељефу са чеоне стране постамента, показана је лађа која тоне. Да ли у оквиру припрема за поди зање споменика на Цетињу, да ли као одговор на позив н- Банови ског одбора појединцима и органима локалних власти да помогну у прикупљању података о бродоломницима под Медово, овај ГраВељо Бакоч (20. јул 1939).

193


ховљанин сачинио је Списак добровољаца из општине ске,грахов који су се 24. децембра 1915. године утопили код Сан Ђовани ди Медова. У време кад је и најмање дете у Грахову знало очева имена потопљених сељана (јер су се по томе препознавали, а незимену), по пре било је разумљиво што су она у списак унесена само четним по словима. Али, зато, несхват љиво је остало како се касније ико нније досетио да те скраћенице, због потомства, замени пуним именима. (Чини се да је тај списак са двадесет осам имена путнаћи објавио а у облику фотокопије може сепрви данас код потписник многих ховљана). Граових редова, Саво Вукмановић (1939). Најобимнију и наоко документовану

причу о том тра гичном догађају сачинио је Саво Вукмановић у Споменици потопљенихбровољаца до под Медовом, Цетиње 1939. Његова прича казује, а на њу су се ослањали сви доцнији мачи ов туе велике поморске несреће, да је гру па црногорских добро вољаца ко ја је у сабирном центру у Канадикала че скоро целих сто дана, кренула према Европи тек вих пр дана децембра 1915. године: “Ова... група добровољаца почела се купити у Сједињеним Државама на позив нарочитих изасланика црногорске владе негдје средином 1915 године... Са свих страна лазили до су добровољци, Црногорци, Бокељи, Личани, Хрвати, Херце говци, Босанци и Словенци... Било их је доста који по другипут, кад јемовина до у опасности, напуштају свој рат и долазе у рат... За нданта кома је био изабран д-р Ђуро Гуча, а за батаљон ског барјактара неки млади Рус, Никола из Тобољска из Сибира (поне где зван и Петар - ИП), који је био дини је међу добровољцима од овог вели ког сје верног брат ског племена... На једној великој океан ској лађи, која је била пуна санитетског и другог разног материја ла, отпутовали (су) из Халифакса за Европу. Тачан број путника и посаде на лађи није нам познат; самих добровољаца било је око петтина, сто међу којима је би ла једна мисија Црвеног крста од неколико чланова, двије женске и три-четири мушких... Посли је двадесет пет дана тешког,морског по и изломљеног путовања, тражећи пасан безо пра вац, добро вољци су стигли 18/31. децембра у Напуљ, а два дана кас није у Бриндизи... Уочи Ба дњег дана, двадесет трећег децембра (5. јануара по новом календару - ИП), ноћу, италијански параброд »Бриндизи«, на којем су били добро вољци, богати товари хране и санитетски материјал, отпловио је из истои меног пристаништа за Ме дову. Због обезбеђења од непријатељских подморница, које су непрестано стариле кр Јадраном, пратили су га че тири италијан ска торпиље ра и једна полутеретна

194


лађа, на којој је би ло, поред нешто путни ка, војнички прови јант, муниција, два велика пољаск топа и два десет пет тобџија. Пло вило се у мраку без свјетлости... Послије дуге и непроспаване ноћи освануо је хладан и магловит Бадњи дан... Око седам сати тек оштри децембарски арски,(јану по новом календару - ИП) сјеверац и сунчани зраци раскидали су магличасти вео и откривали Медову, малено и пјесковито албанско пристаниште које лађе севијало посу се у узан лук... Око осам сати са транспортом добровољаца жиле бли полако пристаништу. Први је ишао један торпиљер који је зо убр застао и про пустио »Бриндизи«. Брод је улазио у уску медовску луку. Био је већ отприлике на пет стотина метара од обале... Одједном се чула јака потмула детонација од експлозије, млаз воде нуоје шик увис и читав брод је био обавит црним, густим димом. дски крици, Љу револверски пуцњи и оштри и храпави звуци парабродске сирене звали су за помоћ...моћ По је пристизала касно и није била довољна. Судбина је путника била остављена морским таласима. Брод је одмах, послије експл озије, почео да се повија напријед, затим лијево и десно, док није од воде добио подједнаку равнотежу и почео да тоне свом тежином. Сва ки је пред очима гледао страшну смрт... Многи који нијесу знали да пливају,зимали оду су сами себи живот... Море је неодољиво гутало... На параброду је још стојало ко неколи осуђеника, који су бројали последње мо менте на свом животном путу. Неки су се пузали на високе катарке... Трагична борба за живот примицала се крају. По слије неко лико минута од по четка ове језови те драме, брод је потонуо. Хладни таласи покри ли су очеве, браћу и синове многих породица који су хитали дауже пр посљедњу моћ по Црној Гори... Када су се у пристаништу скупили сви бродоломници, и неки који су сами били испливали на обалу Дрима, било их је свега сто шездесет четири спасених... Глас о медовској трагедији поразно је дјеловао на народ ску уи вој Црној Гори... Бадњи дан је био увијен у црнину”. Кад је већ уписао ову последњу реченицу, ваљда само сликовитости ради јер се, због тога што су телеграфске и друге везе биле испреки дане, вест о бродолому тог дана није ни могла проширити Црном Горо м, Вукмановић се потру дио да оцрни и доктора Гучу: “Доктор, вођ мисије, сав велики новац који је носио за црногорску и србијанску војску нудио је неком да буде срећан, ако га спасе. Али сваки му је одговорио да спасава вот, жиа новац да баци у воду”. Иако је на једном месту написао да је “самих ровоља добца било

195


око пет сто тина” а на другом да је “унутра, у лађи, пет стотина, скоро, младих и буј них живота, треп тало од радости што лазе до свом циљу”, те да је спасених било “свега сто шездесет тири”, Вукче мановић је у својој Споменици јавио об 511 имена: 238 потопљених, 106 спасених, 158 са неизвесном судбином, седам задржаних успут на лечењу, и два “са којима не знамо шта је било”. На крају, додао је да “осим поменутих доб ровољаца, по списку који смо добили из Америке, било је још седам,нећемо који су да одустали од доласка или су на путу неста ли. тридесет Њихова имена саопштајемо”. У те спискове он је могао унети само имена оних добровоља ца која су тада била позната. Мада је Бановински одбор на Цетињу та више пу позивао појединце и органе локални х власти да помогну у том осетљивом послу, “сви потребни подаци нијесу сакупљени ти је утврђен ни тачан број добровољаца”. Баш због тога што је знало се нико је све страдао, њихова имена нису низана уре на споменик. Истини за вољу, ни Вукмановић се није особито трудио да посао обави ваљано; види се то и из податка да је у Споменици два пута поменут бродоломник Бећо Пламенац, једном као “г. Бећо Пламенац” (страна 26), а други пут као “г. Б. Пламенац” (страна 29), иа ко његовог имена нема у појединачним пописима; ако се и ради о на димку, није назначио на кога се тај надимак односио. Добросав Ј. Миленковић (6. јун 1940). У већ помињаном тексту

под насловом “Данас ће на Цетињу бити откривен споменик оним бродоломницима који су се на Бадњи дан 1915 године удавили у заливу Св. Јована Медовског”, објављеном у броју 11497 оградске бе Политике, на 12. страни, Добросав Ј. Миленковић, зијски диви ђенерал у пензији, искористио је ту свечаност да читате љству саопшти и који податак више о бродолому, углавном преузимајући оно што је у своје дневничке белешке унео већ помињани Јеремија Живановић. Ђоко Пејовић (1962). У обимној књизи Исељавање Црногора ца у XIX вијеку, објављеној 1962. године у Историјском институту Црне Горе, Ђоко Пејовић (Горњи Цеклин, 1914 - Титоград/Подгорица, 1983) записао је да су “канадски бродови са добровољцима стизали у Солун, а од 480 (трећи транспорт), који су ишли бродом дизи” “Брин потопило се под Сан Ђовани ди Медовом 328, са пошиљком у вриједности од 14.000 долара”. Димитрије Вујовић (1965). У тексту Црногорски добровољци из Сје-

дињених Америчких Држава 1914. и 1915. године, Војноисто ријски

196


гласник број 1, Бе оград 1965, Димитрије Вујовић ( Добрска Жупа, код Цетиња, 1922 - Подгорица, 1995) при хвата Вукмановићеву цифру спасених (164 добровољца), док број нулих поги (328 добровољаца) “позајмљује” од Живковића. По тој рачуници, било је на броду укупно 492 добровољ ца, иако Вукма новић на једном ме сту изричито казује да их је би ло дванаест мање. Милан Булајић (1978 ). У свом саопштењу на саветовању о Исељеништву народа и народ ности Југославије, Загреб 1978 (зборникрадова објављен две године касније), Милан Булајић (Вилуси, код Никшића, 1928 - Београд, 2009) је, посвећу јући неколико реченица и медовском бродолому, изнео и некење-више ма неодређене цифарске процене: “Треба споменути суд бину 487 црногорских добровољацаи чиј брод је 6. јануара 1916. дине го наишао на мину на самом уласку у луку Св. Иван Медов ски и потонуо. Ова група добровољаца је стигла из Канаде у На пуљ 31. децембра 1915. године послије роско мјесец дана пловидбе Атлантским океаном и Средоземним рем. Два мо дана касније сти гли су у Бриндизи, а 5. јануара 1916. пловили су от бродом »Бриндизи« из истоименог пристаништа... Од 487 добровоља ца погинуло је... од 328 до 388”. Радослав Ротковић (1978). На управо поменутом загребач ком саветовању о исељеништву, Радослав Ротковић (Херцег Нови, 1928 Херцег Нови, 2013) је у двама саопште њима помињао и бродоломнике са Бриндизија. У првом, он кратко лежи бе да је “триста двадесет осам добровољаца отишло у смрт дованском у Ме заливу, непосредно пред искрцавање”, док је дру го, на скоро две стране, закључио опаском да “ниједан списак није пот пун” и да “најдужи има само 180 имена, а погинулих је било 328”; напо мена о “најдужем списку” односи се на Вукмановићева “име на потопљених по извјештајима из Америке”. Антоније Ђурић (1989). Добровољац Мило Орландић (из оног дела црногорске војске који се прикључио српској војсциу повлачењу кроз Црну Гору и, даље, преко Арбаније), један од оних који су с обале пратили како Бриндизи упловљава у медов ску луку, много дина го касније, за Ђурићеву (Сјеница, 1929) књигу Солунци говоре, Беог рад 1989, сведочио је о свом виђењу ове великеће: несре

“Био сам на осматрачници. Бадњи дан 1916. У зору смо приметили далеку светлост на јужној страни пристаништа. Дан ми- је од цао, а светлост се ближила... Помислили смо да то могу бити и не-

197


пријатељске лађе. Наједном, два брода стадоше на пучини, ћи се тре поче бли жити пристаништу... Кад је био на око 200 метара од обале - одјекну страховита експлозија. Брод се неко време тио укруг, вр да би се потом нагнуо и почео да тоне. Са брода пирали су допуцњава, вика, лелек... Нисмо могли да притекнемомоћ, у појер смо имали само један мали патролни чамац... Људикали су ска у море. Неки су пливали, други су били на неким џаковима, даскама, дуцима... сан Неке на обалу избаци јак ветар. Од њих смо сазнали да је то брод са добровољцима из Америке...” Васко Костић (1990). Дајући списак наводних Бокеља (педесет

потопљених и седморица спасених), Костић вели да улаз у медовску луку није био ми ниран а ниједна под морничка посада није се “похвали ла” да је баш она по топила Бриндизи. И даље, он тврди да је спасен само 101 бродо ломник, док је преко 400 добровољаца изгубило вот.жи “Све су то били Црногорци, изузев око 60 Бокеља и око 40 Херцеговаца. Ни тачан број укупно погину лих, ни тачни њихови спис кови никад ни су утврђени, јер су спи скови путника страдали једно за са бро дом”, те је “апсолутно тачан списак немогуће створити”. Свако ко би по презимену могао препознати нечији завичај, посумњаће у неке од Костићевих “Бокеља”: Војводићи, Војиновићи, Дерети ћи, Миловићи, Пејо вићи, Половине, са других су страна, мада је, у данашњем времену,ловрризичан сваки покушај да се завичајност одреди само по презимену. Ђуро Батрићевић (1997). У својој књизи Добровољци у ослободи-

лачким ратовима Црне ре Го1875-1918, Подгорица 1997, Ђурот-Ба рићевић (Очинићи, код Цетиња, 1935 - ?) бави се и доласком црногорских “Американаца” у Вели ки рат. Између осталог, он констатује да су Црногорци у Европу пристизали преко Француске и Италије, а затим прелазили у Медово. тле, Ода они су црногорским бродом превожени до Бара, по том железницом до Вирпазара и дићем бро до Плавнице или Ријеке Црнојевића; даље пешке. Тај правац о је намењен би и будућим бродо ломницима с Бриндизија, које пописује ни у чему не одступајући од мановићеве Вук Споме нице; из ње је преузео и констатацију да тачан број бро доломника ни до данас ни је утврђен (Живковићев је податак да се “од 480 добровољаца подавило њих 328”), те да “било их је сто шезде сет четири спасених”. Илија Петровић (1998, први пут). И потписник ових редова, бавећи

се до бровољачким покре том у исеље ништву, у својој студијиници Вер

198


Отаџбине, Нови Сад 1998, показао је и како је у Америци током 1915. године деловала двочлана црногорска мисија за купљење вољаца. добро Иако јој је речено да се као добровољ ци могу примати и “Ју гословени” из Аустроугарске, инструкције за ње делова добијене од црногорског министра спољних посло ва, указивале су да првенствено треба рачунати на Црногорце. Уписане бровољце до требало је одмах слати у Канаду, у један прихватни логор, а благовремено треба јавити црногорској влади “када се мо же долазак прве партије ца”. це, Будући даочекивати су у добровољце примали недобровоља само Црногор већ и аустроугарске поданике, чланови Мисије дошли су кобу су с америчким ставом о неутралности у рату; принуђени да представницима америчког Министарства правде изјаве да им је прави циљ “прикупљање резервиста и добровољаца”, они су били шени, ухап па уз кауцију од 40.000 долара (коју су тамошњи Срби купили при без одлагања) ослобођени. Настављајући свој рад, они су “резервисте” примали уз потпис којим тврде да су поданици љевине Кра Црне Горе. Бродолом ницима са Бриндизија посвећено је у тој студији скоро три стра не (118-120), највећим делом кроз цитате из Вукмановићеве Споменице, а мањим делом с позивом на бројчане процене Крстоношићеве, Вујови ћеве, Шоћове и Костићеве. Прију кра књиге, уз пуно поштовање расположивих података и уз неколико ситнијих “персоналних” промена (којима су отклоњене очигледне грешке у именима или презименима), обја вљени су и не потпуни добровољачки спискови: потопљених 398 или 399, спа сених 107, задржаних на лечењу 7 и са непознатом судбином 2;ску спипотопље них тада су при бројени, безимено, и чла нови америчке мисије Црве ног крста: једна жена и “три-четири мушких”. Владо Гојнић (2002). Спискове медовских страдалника Гојнић је у својој књизи Црногорци у Америци, Подгорица 2002, уредио по узору на Вукманови ћеве, с тим што им је додао и своја два: први, “Потопљени исеље ници добровољ ци у медовској катастрофи чија се имена сада први пут објављу ју”, са деветнаест имена, и дру ги, “Спасени”, с једанаест имена. Мада он каже да се та имена објављују први пут, међу њима има свега седам или осам “нових”. (Гојнић и иначе не држи до онога што напише; више је заинтересован да то уновчи но да му књига стигне у неку од библиотека, не јућизна да књига које тамо нема - не постоји). Позивајући се на сведочење Пера ча, Груба добровољца који је преживео медовско страдање, он вели да је на лађи било “преко 500 бораца” и “поголемо... санитетског материјала и разне друге помоћи

199


прикупљене по Аме рици и Канади”. На известан начин, точење сведо објашњава и ка ко се десило да број потонулих буде тако лик: ве “Пуче нешто ис под нас, сило небеска! Преполови брод. смо Поче да се топимо и, што но Његош рече, да се за пјену тамо. хваНа површини воде се дешавају чуда невиђена: пуца к’оту. на Љу фрон ди прекраћују себи муке. Послије пет и по сати, стиже неки брод, и поче да нас купи пона води. А мореводе”. се, ка’ заинат распома мило. Мало нас је још вих жи било површини Војвода Симо Поповић (2002).У својим мемоарима насловљеним

С краљем Николом из дана у дан (1916-1919), Београд 2002, Симо Поповић (Товарник/Западни Срем, 1846 - Улцињ, 1921), војвода од пера, пише да “8. јануара осванусмо у Медуи... Из мора, у пристаништу, вире катарке бродова које су аустријски ратни бродови прије неколико дана потопили”. О потапању “Бриндизија” ни реч. Пошто је још записао да “пред портом (пристаништем - ИП) стајаху два ратна брода италијанска”, један да у Бриндизи превезе српског регента Александра (који је ту понуду љутито одбио и са војском кренуо према Драчу) а други краља Николу, пет-шест редова посветио је медовским страдалницима: “Са брода угледасмо у близини на мору пет лешева у црногорском одијелу. То су од оних Црногораца и Примораца који срећно стигоше из Америке до саме Медуве, а ту их утопи заједно с бродом један аустријски ратни брод. И нико не доспје да их покупи и сахрани. Скидосмо капе и прекрстисмо се гледајући их жалосно на њиховом отвореном широком гробу”. Ауторски тим (2002). Монографија Херцеговци - Српски тнира добровољци у ра товима Црне Горе и Србије 1912-1918, у издању Удружења ратних добровољаца-1918, 1912 њихових потомака и поштовалаца, из Београда, барем на два места (стр. 119. и 167) говори о “180 преживелих (од око 480 доброво љаца) у удесу ит алијанског пароброда Бриндизи”. Мада је уредник ове монографије био Славко Стијачић, човек који јерачунао из да је на Брин дизију било 98 Херцеговаца, у књизи је тек за петнае стак спасе них добровољаца речено да су се налазили на том броду. Славко Стијачић (2003). Бројке које је уредио за управо поме-

нуту монографију Херцеговци, Славко Стијачић је у м ауторско тексту

200


Трагедија добровољаца са брода “Бриндизи”, Добровоља чки гласник број 21, Београд 2003, 228-237, унеколико изменио, те ли,веослањајући се на Вукмановићеву Споменицу, да су одбор при скојБан управи на Цетињу, фор миран 5. марта 1933. године саљем ци да утврди колико је добровољаца било на Бриндизију, као и бор од сличне намене у Америци, констатовали “да је на великој ђила у луци Ха лифакс (Канада), дакле на ласку по (02. 12. 1915) би ло 511, да је страдало и потопљено у луци Медова 328, а да се спасило бровољаца. 183 до Одбори су сачинили списак потопљених и спаше них, али само имена и презимена, та ко да до данас није обја вљено ода кле су добровољ ци били по ме сту рођења. Одбори на тињу Це и Америци разврстали су 511 добровољаца на седам група. После дужег трагања по архивама, из тог списка за више од 90% устано вљено је одакле су завичајно били ови добровољци. Зањи маброј одређене су дине и го рођења. Према прикупљеним подацима о месту рођења 511 добровољаца, Стијачић је установио и њихову “завичајну структуру”: Црна Гора . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 205 или 40% Херцеговина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 или 20% Горња Крајина (Лика и др.) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 86 или 17% Бока Которска . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 или 9% Војводина . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 или 9% Босна . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 или 5%”. Без обзира на “израчунату” завичајну структуру ских црногор доброво љаца који су се налазили на Бриндизију, подсе ћамо да тај израз не користимо еда бисмо изразили њихов родносни на састав; овде га примењујемо искључиво на бровољце до у цр ногорској војсци, ма откуд да су присти гли на црногорско ратиште. (Кад се у другим текстовима о ском срп добровоља чком покрету бавимо истим тим именима, помиње мо их као српске добровољце. Јер, сви они учествовали су у ослобо дилачким ратовима које су Србија и Црна Гора, двеусрпске водиле од 1912. до 1918. године; ло је би споредно којој сукраљевине, се од ових двеју војсака налазили). Јанко Половина (1. септембар 2004). У писму послатом потписнику ових редака, Јанко Половина (1924), син Мана не Полови који је преживео бродолом, сведочи да “отац ми рече да их је било на броду око 600 добровољаца”. О оном “великом новцу” (помиње се сума од 14.000 долара) који је доктор Гуча носио као помоћ “црногорској и србијанској војсци”, у истом том писму Јанко је причао ис нешто друкчију причу од Вукмановићеве:

201


“Мој отац ми је причао како је доктор њихов ђа одре во шио врећу долара и рекао ево дјецо ја се сигурно нећусити. спа Навали ше многи на доларе и почеше да трпају у торбе а не виде да им ва је гла у торби. А шта си тата радио, питам ја. чао Отр сам, вели, на тре ћи спрат и узео празно пивско буре, бацио га реуимо за њим скочио да што прије отпливам од брод- наишао на једну од подводних мина које су на улазу у Медовски заливлибипоставили савезници како би се осигурали од упада аус троугарских подморница. Веома оштећен, пароброд »Бриндизи« почео је да тоне и брзо је отишао на дно. Тог Бадњег дана - казивали су негда преживели добровољци - догађала се страхотна драма у леденим таласима залива чи ји назив је, уствари, Дримски а не Медовски, а добио га је по томе што се налази код ушћа Дрима у Јадранско море. Многи људи су погинули непосредно од експлозије, а многи се утопили. Међу њима, наравно, било је доста непливача. Не ћи желе да се муче, неки од њих би - док је брод тонуо - давали ђевину уште пријатељу да је, ако и он претекне, однесе његовој деци, тим би а за пресуђивали себи револвером. Спасли су се, уствари, махом они који су успели да се дохва те каквог бурета, даске, греде... На основу података које је својевремено дала родбина ских медов мученика - података који нису потпуни али од којих тачнијих нема биланс трагедије заиста је стравичан: утопила се стотину самдесето и једна осо ба, осамдесет и осам се спасло, а за чак тину стопедесет и осам није утвр ђено да ли су страдали или су успели да се спасу. Дакле, може се са сигурношћу рећи да је од четири стотине двадесет и седам добровољаца живу главу изнело тек нешто више од једне петине!” Илија Петровић (2004, други пут). Збуњен бројним произво љностима у Стијачићевом раду о завичајном пореклу медовских стра-

далника (Добровољачки гласник 21, Београд 2003, подацима 231-237), потписник ових редова упустио себрој у потрагу за “правим” и констатовао да велик број Стијачићевих налаза не може опстати: са педесетак места он их је одбацио, са десетак три за менио их је покрајинском припадношћу (Црна Гора, Лика, Херце говина, Кра јина), а Војводина као за вичај избрисана је за четрдесетак добро љаца, во јер је Стијачић њу уписао увек кад се није могао одлучити где да не ког од њих смести. Са тим изменама, али и неким допунама, објављена је потом књижица под насловом Бродоломници под Медово, и Сад Нов 2004.

202


Љубо Милинков Мићановић (2005). У својој књизи о пивском племену (Племе Пива : Десет векова на своме данашњем простору), уз констатацију да су се на броду Бриндизи налазила и двадесет четири Пивљанина (осамнаесторица погинуло, шесторица спасено), Мићановић даје и краћи опис медовског бродолома: “Када су грмљели и грували топови као оркан, будећи у животу све што постоји лијепо у људској души, ратници-добровољци пођоше у смрт за част и слободу своје Отаџбине. Једна од лађа превозила је

494 добровољца (Срба и Црногораца) из Америке до Барија у Италији. На самом прагу кршевите Црне Горе, у таласима Јадранског мора, 24. децембра 1915. године, лађа је наишла на подметнуту мину и у овој поморској не срећи живот је изгубило 393 добровољца-сокола, док је само њих 101 успело да се спасе”. Вијести, подгорички дневник (6. јануара 2007). Илир Чапуни (Бар, 1978), тада асистент (можда доцент) на Природноматематичком факултету у Подгорици, нилац ро из Улциња, изјавио је да је потрага за олупином потоп љеног “Брин дизија” отпочела 30. августа 2005. и да је трајала све до средине августа нередне године; са двојицом својих пријатеља, он је ронио четрдесетак пута. Како се у заливу налази више олупи на, “поређењем прикупљених података са стањем олупина и премјером под водом, у јесен 2006. коначно смо поклопили резултате потраге са наводима мјештана... још једном смо заронили дили и потвр претпоставку да је брод на уласку у залив »Бриндизи« пина ... је Олу у лошем стању, на дубини од 14 метара, уроњена у муљ из којег вири четири метра, удаљена од луке неких 1,8 миља (око 3 км - ИП), а од плаже око 600 метара. Труп је компактан, надгр ађе је уништено, а рупа од мине види се на лијевом боку, при прамцу”. Подсећајући да се на “Бриндизију” налазило 500 добровољаца, од којих је погинуло 242, Вијести су истакле да “иако има датака по да је брод торпедован”, он је ипак наишао на мину. ли“Ита јани су испред луке оставили један »Бриндизи« лед је... ус ше навигације промашио улаз,коридор, ударио уномину и потонуо десет залодва минута”. Телевизија Црна Гора (субота, 7. јула 2007) . У емисији Печат

из подгоричког студија (водитељ Душанка Мићуновић), жана Сне Ракоњац, аутор прилога ћање Сје на последње путо вање, саопштила је да се на броду Брин дизи налазило “више од 420 добровољаца”, да је погинуло “више од 240 црногорских родољуба”, а да их је преживело 164.

203


Ова је еми сија дала још неколико корисних података: а. Истраживањима започетим 2005. и настављеним 2007, екипа ронилачког клуба из Улциња открила је да се остаци зиБринди ја (грађеног 1892. године у Ливорну) налазе на дубини од 14 метара, на удаљености петсто метара од медовске луке; б. У утроби потопљеног брода нађено је и нешто костију; в. Са потопљеног брода ништа се не може изнети, пошто је то

“културно благопоред Републике Албаније”; г. На обали, медовске луке, покопани су посмртни остаци оних добровољаца чија су тела испливала на површину. Није речено да ли се ради о заједничкој гробници (или и појединачним гробовима), а с разлогом се претпоставља да су сва гробна местажена. необеле У вези с овом последњом напоменом, и без обзира на неке погрешне податке о самом бродолому (датум, амерички брод, број потопљених и спасених...), ваља навести и једно сведочење ле Нико Ђиласа, капетана црногорске војске, који је, дан-два по лому бродо Бриндизија, по задатку стигао у Медовски залив: “Кад смо стигли у Скадар обавијештени смо да се потопио амерички брод са црногорским добровољцима из Америке у луци Медова. Сазнали смо... да је на Бадње вече око 450 добровољаца стигло у Медовски Залив, на око шест миља од пристаништа и ту заноћили. Сјутри дан, на Божић, брод је миниран од аустријске подморнице. У овој тешкој трагедијитонуло по је у море 260, а преживјело 190 црногорских добровољаца, који су се спасили пливањем”. Весељко Копривица. За Монитор, подгорички недељник, Весељко Копривица (Копривице, код Никшића, 1948), почетком јула 2007 (можда у броју 871), под насловом Први вијенац у плавој гробници, написао је и следеће: “Шестог јануара прије 1916. године у Медовском заливу смрт је нашло око 350 црногорских исељеника - ратних добровољаца. Они су... позвани да испуне прадједовски аманет - да се боре за слободу и част своје Црне Горе у рату против Аустроугарске. Окупили су се у Ванкуверу, а онда из Халифакса наставили пут бродом за Европу... Послије 25 дана пловидбе стигли су у Напуљ, а два дана касније у Бриндизи, одакле су на истоименом параброду, ноћу уочи Бад њег дана, запловили према Медови, или како је Албанци зови Сан Ђова ни ди Медуа. Брод су пратила четири италијанска торпиљера.

204


Кад је упловио у Медовски залив, на око 500 метара од обале, на којој је тог магловитог јутра било око сто хиљада припадника »поломљене србијанске и црногорске војске«, брод је наишао, како се претпо ставља, на мину. Одјекнула је снажна експлозија и одмах је почео да тоне... Бродска сирена је узалудно позивала у помоћ. У близини није било никога... Колико је било путника и чланова посаде ни до данас није тачно утврђено. Претпоставља да је на њему било пет стотина црногорских добровољаца.се Спасила су се свега сто око шездесет четири... Упућени (који су то? - ИП) тврде да прецизне податке о бројупутника које је превозио Бриндизи вјероватно имају италијански архиви...” Илија Петровић (2007, трећи пут). После додатних истраживања (што укључује разговоре са потомцима неколицине медовских страдалника, као и прелиставање приближно сто двадесетак родослова појединих црногорских, брдских и херцеговачких породица, братстава или племена и монографија неких села) о бродолому италијанскогода бр Бриндизи, под Медово, нањи Бад дан 1916. године, 6. јануара, потписник ових редака објавио је друго проширено и поправљено издање своје књижице Бродоломници под Медово, и у њој саопштио имена укупно 547 бровољца до чија је судбина везана затопљени по бр од Бриндизи: -388 погинулих; -148 спасених; - 11 задржано “успут на лечењу”.

У списак погинулих уписано је и девет неименованих милосрдних сестара из састава америчко-чешке медицинске мисије ремио коју је оп српски добротвор Џон В. Фротингам. Подразумева се да у посебну групу нису сврстана на тридеиме сет седморице доброво љаца из “американског спи ска”, које је Вукмановић избегао дапише, по с објашњењем да се дило ра о осо бама које су “одустале од доласка или су на путу нестале”. Сматрајући такав чин сра мотним, и не мислећи на истину, он је само писао за да “њихова имена не ћемо да саопшта јемо”. Вукмановић је, заправо, превидео да су се ме ђу њима могла налази ти и лица која до Напуља (и Бриндизија, луке и брода) исун стигла жива и која су, га, сто“оправдано” нестала током путовања. О томе сведочи и Мирко Пралица (1885, Јеловац Кадин, Дубица), добро вољац из Амери ке, податком да је током његовог путовања ка Солунском фрон ту “шеснаесторица од

205


разних боле сти преминуло и бачено у море”; њих, наравно,ма не у касније прављеним спи сковима српских добровољаца. Посредно је о таквој могућности сведочио и Танасија лов Мијај Живковић (1924-2009), с Убала код Подгорице, чији се један стриц током путовања ове страдалничке групе црногорских овољаца добрразболео “од колере или од дизентерије”, те је, заједно са својим млађим братом (Танасијиним стрицом) крцан ис на једном енглеском острвцету; вероватно даје је с њима још неко искрцан, исто као је још вероватнијеједа неки од бродо вољаца из групе, и он оболео “одшто колере или од дизентерије”, умро на отвореном мору (океану). Због свега тога, није искључено да се неки од “несаопштене” тридесет седморице у ову књижицу провукао кроз спискове (Лекићев, Костићев или Гојнићев) или друге изворе који Вукмано вићу нису били познати у време кад је сачињавао своју Споменицу. Има ли се на уму укупан број овде пописаних добровољаца: потопљених, спа сених, задржаних успут на лечењу, талих одус и несталих, као и тринаесторо чланова америчко-чешке дицинске ме мисије, про изилази да је из Халифакса испловило више добровољаца но што се то у појединим списима наводи; свим са је извесно да податак о 480 (“три стотине младих људи”, “близу 400”, “више од 400”, “више од 420”, 423, “око 450”, 487, 492, 494, 500, “око 500”, “преко 500”, 511, 520, 529) српских добровољаца укрцаних у Канади не може бити тачан: при испловљавању из канадске луке Халифакс, оду на се бр налазио бар 591 добровољац (двоје се укрцало у италијанској луци Бриндизи). Вукмановићев запис да се на обали скупило “свега сто шездесет четири спасених” тешко да може бити тачан, будући дављуон обја је само 106 имена: 88 по америчким списковима и 18 по личним извештајима цетињском Бановинском одбору. Ако би се ове три његове цифре ипак прихватиле као истините, мора севити поста питање где су имена још двадесетак добро љацаво изнад ци фре од сто четрдесетак спасених, колико их помињу неки од аутора. Одговор је: сви спискови, и амерички, и бановински, и лични, били су неуредни; преживели добровољци напуштали су Медову непописани; позив оног већ помиња ног Одбора с Цетиња “преко неких дневних листова и срезова на општине” био је чиста беспослица, пошто је велик део црногорског становништва тадаписмен, био не а позивима “срезова на општине” било је тешко да ногорско у цр беспуће стигну до оних који су знали да испричају начне поједиистине о страдалницима с Бриндизија. Ипак је на Бриндизију, у часу кад је лађа наишла на мину, морало

206


бити најмање 540 добровољаца, барем онолико колико их је до сада познато по имену и презимену: 388 потопљених, 148 спасених и девет потопљених а неи менованих медицинских сестара из чешкоамеричке мисије Црве ног крста. Ваља претпоставити да их је било: -из Црне Горе . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .. . . .. око 285 (око 52,7%) -из Херцеговине . . . .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .. .око -из Горње Крајине. око85 70(око (око15,7%) 12,9%) -из Боке и Паштровића . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . око 70 (око 12,9%) -с осталих страна . . . . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . око 30 (око 5,6%). Не зна се тачно на којој се удаљености брод налазио пљен: кад је пото отприлике на пет стотина метара од обале (Вукмано вић, Поповић), око једног километра и по од обале (Крстоно шић), на око 200 ме тара од обале (Орландић, у Ђурићевој књизи). Још тада, дакле, све било је препуштено нагађању. Како таде, тако и данаске: неких 1,8 миља од медовске луке, односно око 600 метара од плаже (подгоричке Вијести); петсто метара од луке (Телевизија Црне Горе). Маријан Миљић и Илир Чапуни (2008). У Подгорици је, у Центру за исељенике, 2008. године објављена књига Меdova : 1916-2008 : U spomen potopljenim crnogorskim dobrovoljcima, ауторског двојца Маријана Маша Миљића (Лука, код Жабљака, 1951) и Илира Чапунија. Текст овога другог (на деветнаест страна, од чега три и по са фотографијама) тиче се потраге за остацима брода “Бриндизи” у Медовском (Дримском) заливу, а први је, као историчар (директор Института за историју Црне Горе), на двадесет шест страна (26) о том бродолому написао уводну причу која се, по природи ствари, бави и трудом неколицине аутора да допринесу комплетирању поодавно објављених спискова потопљених и спасених добровољаца. Па каже, између осталог:

“Истински искорак у том погледу учинио је Илија Петровић, историчар, публициста и пасионирани истраживач, бавећи се добровољачким покретом у исељеништву. Он је посебну пажњу посветио бродоломницима са пароброда Бриндизи. Петровић је до релативно поузданог списка дошао кроз неколико истраживачких фаза, и сам се ослањајући на непотпуне спискове погинулих и спашених добровољаца, нарочито С. Вукмановића, али и каснијих сљедбеника, као и на извјесне бројчане процјене и других аутора који су се бавили медовском катастрофом. Ослањајући се на доступне податке, спискове

207


нових имена и несигурно утврђено завичајно поријекло, уз неопходне напомене, И. Петровић је уризикао да направи и неке интервенције у именима или презименима на објављеним списковима добровољаца, опрезно настојећи да отклони очигледне нелогичности и омашке. Он је, с правом, списку утопљених »прибројао« и чланове америчке мисије Црвеног крста. На основу сопственог искуства у утврђивању спискова, а »збуњен бројним произвољностима« неких истраживача, И. Петровић упустио упрема трагање за »правим« и тачним подацима, критички се се односећи налазима других прегалаца који су се бавили проблемом спискова. Резултати тих истраживања публиковани су у првом издању његове књиге Бродоломници под Медово. Послије тога услиједила су ауторова додатна истраживања о медовској катастрофи. Он полази од објављених спискова као главних извора, отклањајући грешке приликом уписивања и прекуцавања, али и неке нелогичности, уз своје врло виспрене коментаре, напомене и опаске и, надасве, интуицију својствену само само ријетким прегаоцима и истраживачима. Тако је настао Поменик бродоломника са Бриндизија, под Медово, уз састављачеве напомене, објашњења, ограде и коментаре, свјестан да је и сам можда починио неке грешке, остављајући простор другим истраживачима да отклоне уочене недостатке и крену даље у у освјетљавању ове теме, посебно на утврђивању »коначног« списка бродоломника са пароброда Бриндизи. Ако су Миљић и Чапуни, исто као и издавач њихове књиге (Центар за исељенике из Подгорице), заборавили да као коаутора наведу и име Илије Петровића (пошто је његов Поменик потопљених и спасених добровољаца заузео седамнаест страна), такав пропуст није могао промаћи Црногорској библиографији; она је, под редним бројем 426 (COBBIS.CG-ID 12634384), и име Илије Петровића уписала као трећег аутора. Закључна напомена. Будућим истраживачима, упућенијима и способнијима, упорнијима и савеснијима, млађима и имућнијима, остаје довољно простора за откривање нових појединости и о бродолому брода “Бриндизи” и о страдалницима у тој великој поморској несрећи.

208


Литература:

Американски Србобран Питсбург/САД, број 7703 од 18. априла 1934; Добровољци у ослободилачким ратовима Црне Ђуро Батрићевић, Горе 1875-1918,Подгорица 1997; Milan Bulajić, Iz istorije iseljeništva – pouke za današnjost; Jugosloveni u Sjedinjenim Američkim – Iseljeništvo naroda i narodnosti Jugoslavije, Zbornik radova,Državama Zagreb 1980; Саво Вукмановић,Споменица потопљених добровољаца под Медовом, Цетиње 1939; Црногорци у Америци, Подгорица 2002; Владо Гојнић, Đuro Gučа, Rozpomienky nа môј dobrovоl’nícky život v Srbskкu od roku 1914-1916, Naš život broj 2/37, 3-4/37. i 1/38, Bački Petrovac; Солунци говоре, Београд 1989; Антоније Ђурић, Živorad Kostić, Dobrovoljci, Vojna enciklopedija, knjiga 2, drugo izdanje, Beograd 1971, strana 496; Српска народ на гарда Котор Васко Костић, , Котор 1990; Ђорђе Крстоношић, обровољци Д из Америке : Крвава шлост про1914 -1918, Детроит 1962; Црногораца у XIX вијеку Ђоко Пејовић, сељавање И , Историј ски институт Црне Горе, Титоград/Подгорица 1962; ВернициОтаџбинеС: рпски добровољци у ослободилаИ. Петровић, чким ратовима 1912-1918,Нови Сад 1998; Са свих страна срп ски добровољци И. Петровић, , Нови Сад 2005: Вирпазар/ Момчило Поповић, Милица (романсирана историја), Београд 2004; Добровољци из прекоморских земаља налун Соском Радисав Ристић, фронту, Добровољачки гласник број 10, Београд 1997; Radoslav Rotković, Crnogorsko iseljeništvo i oslobodilački ratovi, Iseljeništvo naroda i narodnosti Jugoslavije, Zbornik radova, Zagreb 1980; Данас ће на Цетињу бити откривен споменик Добросав Ј. Миленковић, оним бродоломницима који су се на Бадњи дан 1915 године удавили у Заливу св. Јована Медовског , Политика Београд, број 11497, 6.40,јун 12;19 Добровољци из Требињског краја 1912-1918, Славко Стијачић, Добровољачки гласник број 10, Београд 1997; Трагедија добровољаца са брода “Бринди зи”, Славко Стијачић, Добро вољачки гла сник број 21, Београд 2003; Добросав Туровић , Помоћ Срба из Канаде и Америке: неке бине суд добровољаца - Јабланичана , Добровољачки гласник број 10, град Бео 1997, 110;

209


Михаило Пупин међу Србима у ци, Амери Павле Хаџи-Павловић, Технички лист број 11. и Загреб 12, 1935, 166-173; Херцеговци : Српски ратни добровољци у товима ра Црне Горе и Србије 1912-1918,Београд 2002; ји за Милош Живковић,ад П Црне Горе : Прилог српској истори време од 23. септембра 1915. до 9. јануара 1916 , Београд 1923; Посљедњи дани Црне Горе, Ђуро Гуча, Велики народни илустровани ***

календар “Југославија” за просту 1917. годину, 1916; Споменик добровољцима који су кренули изЧикаго/САД Америке а потопљени на домаку Отаџбине,“Политика” Београд 12. мај 1939; Десет Љубо Милинков Мићановић, Племе Пива : векова на своме данашњем простору , Београд 2005; Marijan Miljić, Ilir Čapuni (I. Petrović), Medova : 1916-2008 : U spomen potopljenim crnogorskim dobrovoljcima, Podgorica 2008; дан Симо Поповић,С краљем Николом из дана у (1916-1919), Београд 2002.

210

211

Фотографије са Научног скупа и посјета учесника Храму Христовог Васкрсења у Подгорици и Манастиру Острог

CIP – Каталогизација у публикацији Национална библиотека Црне Горе, Цетиње ISBN 978-9940-27-076-6 COBISS.CG-ID 26045712 Штампање овог зборника суфинансирањем помогао Фонд за заштиту и остваривање мањинских права

Crna Gora u prvpom svjetskom ratu - Zbornik dokumenata -.pdf

Recommend Documents