-Crna Voda

Kerstin Ekman

Crna voda

 

1

Izvornik -Handelsere vid vatten - 1993

Glavni likovi: Annie Raft Mia Raft – Anniena kći Birger Torbjörnsson – okružni lekar Ake Vemdal – okružni šef policije Roland Fjellström – vlasnik kampa Lill-Ola Lennartsson – vlasnik ribarnice Brandbergovi: Torsten Brandberg Gudrun Brandberg – Johanovi roditelji Harry Vidart – njihov sused Johan Brandberg Per-Ola Bjorne Pekka Vaine

– Johanova polubraća

Stanovnici Starhilla: Dan Ulander Lotta  

2

Petrus i Brita Sigrid i Gertrud – Britine kćeri Bert i Enel Pella – Enelina kći Marianne Öhnberg (Önis) Mats – Önisin sin

Kerstin Ekman je jedan od švedskih najistaknutijih romanopisaca. Rođena je u 1933 u Risinge, malom selu u središtu Švedske. Ona je napisala sedamnaest romana koji su naširoko objavljenih u drugim skandinavskim jezicima, njemački, finski, nizozemski i francuski, te su osvojili brojne nagrade i priznanja. Postala je član švedse Akademije umjetnosti i književnosti u 1978, ali je podnela ostavku 1989. Živi u Valsjöbynu, malom selu na sjeveru Švedske.

 

3

Crna voda je nagrađen od švedske Akademije za najbolji kriminalistički roman.

I DEO  

4

SADAŠNJOST

Z

vuk.   Probudio   ju   je.   Bila   je  četvrta   ura   izjutra.   Na   zaslonu 

digitalnoga sata crvene su brojke pokazivale:  četiri, nula i dva. Soba  osvijetljena   sivom   svjetlošću.   Po   prozorskim   staklima   kišne   su   kapi  iscrtkavale   svoje   šare,   a   vani   se   isparavala   vlaga   iz   trave.   Nije   se  bojala. Tek, naćulila je uši. I onda razabrala zvuk: automobilski motor s  niskim brojem okretaja. Tako rano nitko nije kod nje imao što raditi.  Saddie, što je ležala na ovčjem krznu malko niže od njezine postelje, i  dalje je spavala.  Bila   je   u   trinaestoj   godini   i   posvema   gluha.   Lupila   su   vrata  automobila. Pa onda još jedna. Znači, najmanje dvije osobe. I onda taj  muk. Nikakvih glasova. Spavala je sa sačmaricom uza se. Postelja joj bila malko odmaknuta  od zida, a u tom međuprostoru nalazila se puška. Vrlo zgodno oružje,  španjolsko. Sabela. Patrone su ležale iza sata s radiom. Trebale su joj  dvadeset i  dvije  sekunde da prelomi  pušku  i  u  cijevi  ugura patrone.   

5

Uvježbavala je i mjerila  vrijeme.  Međutim, još nikada je nije morala  puniti za ozbiljno. Vrata su bila zaključana. Nije se dogodilo da bi zaboravila zaključati  ulazna vrata. Nikada u svih proteklih  osamnaest godina. I   sada   je   tako   ležala   s   rukom   položenom   na   fino   izrezbarenom  kundaku   svoje   Sabele   opipavajući   njezinu   zagasitu   i   zamašćenu  površinu.   Ukočena   i   s   osjećajem   hladnoće.   Nije   se   htjela   otputiti   u  kuhinju  jer bi  je onda  mogli  primijetiti  kroz prozor. Umjesto   toga  je  ustala i zaustavila se kod vrata. Saddie je krenula za njom, no ubrzo se  svalila   na   sag   ispod   malenoga   stolića   ispred   kauča   i   tamo   nastavila  hrkati. Nikakva se glasa nije čulo. Napokon se ipak odluči krenuti u kuhinju. Bez puške. Valjda se to  tako   obično   radi.   U   vjeri   da  će   sve   krenuti   po   dobru.   Kiša   je   sada  bešumno tekla niz okna. Iza koprene stakla i vode stajala je Mia ispred  automobila, tijelom privijena uz nečije drugo tijelo. Bili su vrlo mokri. Jakna joj bješe savim promočena na ramenima i  leđima.   Kosa   joj   se   u   pramenovima   priljubila   uz   glavu  čineći   se  tamnijom   negoli   je   zapravo   bila.   Njegova   kosa   bješe   doista   crna,  zapravo smeđecrna i glatka.  Bilo je lišća na njoj. Grančica patuljastih breza i listića paprati. Bit  će   da   ih   je   Mia   dovela   ovamo.   Igrala   se   s   njime.   Toliko   su   bili  priljubljeni   jedno   uz   drugo   da   se  činilo   kao   da   se   tamo   na   kiši   on  uvukao u nju. Međutim, nije bilo tako. Ono što je ugledala učinilo joj se  nekako prastarim. Kao neka rana što se rastvorila u vremenu. I zatim  zatvorila,   iščezla.   Kad   su   im   se   lica   razdvojila,   prepoznala   ga   je.  Poduprla se o kuhinjsku radnu površinu.  Stajala je tamo u svojoj staroj spavaćici posve zaboravivši da bi je na  tom mjestu mogli opaziti. Poput životinje u kavezu micalo joj se srce u  grudnome košu. Trenutak poslije osjeti mučninu koja je prisili da počne  gutati.   

6

Naime, usta joj se ispuniše slinom. Isto lice. Tvrđe i surovije poslije  osamnaest godina. Međutim, bio je to on. Kiša se slijevala niza staklo  kao po nekakvu prozoru vremena, no, kako bilo da bilo, on je bio tamo,  on ­ od krvi i mesa. Koraknula je nazad, ustuknula od prozora. Nisu je mogli primijetiti.  Kad je Mia turila ključ  u bravu, ona je već  ležala u postelji.  Čula je  Saddie   kako   se   polako   vuče   u   predvorje   i   iskazuje   svoje   tiho  zadovoljstvo; njezin rep kojim je udarala o kapute u predsoblju tako da  su   vješalice   zazveketale.   Mia   uđe   u   kuhinju   dok   se   istodobno  začulo  pokretanje   automobilskog   motora.   Vjerojatno   je   stajala   u   kuhinji   i  domahivala mu na odlasku. Onda se stane uspinjati stubama sa Saddie  za petama. Nije ju bilo ni najmanje briga da se pođe prati. A nije bilo ni  preteško razumjeti zašto. Anniene su  noge  bile  hladne  i  studen  iz njih   širila   se  gore  prema  tijelu.   No   nije   se   usudila   otići   u   kuhinju   i   upaliti   peć  ili,   štoviše,  potražiti   kakav   jutarnji   ogrtač.   Nije   htjela   da   Mia  čuje   kako   je   ona  budna. Sigurno   su   vodili   ljubav.   Možda  čak   i   vani,   na   kiši.   Pa   to   je   onaj  momak.   Doduše,   mnogo   stariji.   S   razlistalim   lišćem   u   mokroj   kosi  nalikovao   je   i   nečemu   drugom.   Nečem   što  je   ona  već  vidjela.   Možda  nekoj slici. Vidjela je nož premda to nije htjela. Nož u snažnim, mladim  tjelesima. A sad je Mia ležala tamo gore ispunjena njegovim mirisima i nije ih  htjela isprati. Htjela ga je ostaviti uza se. "Što će reći kada Mia dođe dolje?" Tebi   su   dvadest   i   tri   godine.   Između   vas   mora   biti   barem   kakvih  petnaest   godina.   Ostavi   ga.   Opasan   je.   Prošlo   je   osamnaest   godina  otkad je vidjela to lice. Bilo je tada mlado i odražavalo uzbuđenje, ali  neke druge vrste. No lice bješe isto. Postelja je škripala iznad nje. Mia  ili   nije   mogla   ili   nije   htjela   zaspati.   U   njoj   je   pulsirala   njegova  nazočnost.   U   njezinim   bedrima,   trbuhu,   vagini   i   na   do   rasprsnuća   

7

izljubljenim   usnama.   A   Annie   je   ležala   u   svojoj   postelji   sleđena   do  osušenosti, ispružena i ukočena. Annie pruži ruku prema telefonskoj slušalici. Još nije bilo ni pola pet.  Poželjela mu je čuti glas pa makar i ne mogla dugo razgovarati s njime.  Postojao je rizik da je prisluškuju. Bit  će da je sad sasvim zatvoren u  sebe, slijepljen u omotnici sna. No odazvao se već poslije prvoga zvonca  i njoj pade na um misao u kojoj je mjeri bio naviknut da ga bude, ali i  da bi mu trebalo dopustiti neka spava ovog subotnjega jutra. ­ To sam samo ja. Oprosti. Sigurno sam te probudila. Glas mu nije  bio jasan. ­ Ne, ne, nisam spavao. Pa, što je onda?  Što da mu odgovori? Čekao je. ­ Vidjela sam ga. Znaš o čemu govorim. Onoga kojega sam vidjela one  noći. Ušutio je. Očito je morao znati na koga je mislila jer je ništa nije  zapitao. ­ To nije moguće ­ nato će on na posljetku. ­ Da, vidjela sam ga. ­ Pa više ga ne bi mogla prepoznati. ­ Ipak sam ga prepoznala. Čula je kako je teško uzdahnuo. ­ Ne znam tko je on ­ produži ona. ­ No uskoro ću saznati. Sad više ne  mogu pričati. Nazvat ću te poslije. On nije htio spustiti slušalicu. Shvatila je da je želi nekako umiriti,  možda   uvjeriti   da   je   pogrešno   vidjela.   No   ona   ga   pozdravi;   Dok   je  spuštala slušalicu, čula je njegovo disanje. Zvuk njegova glasa i dalje se  zadržao u njoj. Kao da joj šapuće na uho. Osjećala je toplinu njegova  glasa.   Kovitlace   vlage   na   njegovim   prsima.   Dolinu   s   noćnom  izmaglicom, ptice u lišću. Sad je preostalo jedino  čekanje. Mia nije baš dugo spavala. Kada je  sišla,   Annie   je   već  pila  čaj.   Mijine   su   usnice   bile   raspucane  i   sva   je   

8

djelovala posve odsutnom. Bit će da se osjećala nelagodno zato što nije  telefonirala   i   rekla   da  će   doći.   No   ona   i   nije   namjeravala   posjetiti  Annie. Došla je u automobilu toga čovjeka. Bilo je očito da cijelo vrijeme  misli samo na njega. Toga hladnoga jutra nije mogao naprosto ispariti  poput slapova kiše nad planinom. Morale su razgovarati o njemu. ­   Kako  mnogo  cvijeća!  ­  rekne  napokon.   Očito  se   nije  sjetila   da  je  završila škola. ­ Nisam telefonirala. Jednostavno nam se dogodilo da  smo se dovezli ovamo gore. Ovo nam je izgovorila je kao da se to samo po sebi razumije. ­ Trebali smo prenoćiti u Nirsbui. ­ I onda odustali? ­ Bilo je previše hladno. Tamo je samo malena peć, a nije bilo ni drva.  Ali   smo   zato   vidjeli   tetrijebe.   Izvodili   su   svoje   ljubavne   plesove   u  močvari. ­ Još i sad? ­ Doduše, snijeg je gore. No samo mjestimice. Smjestila se nasuprot  Annie i rukama obgrlila topli čajnik. Kosa   joj   se   osušila,   pa   joj   se   ponovno   nakovrčala   i   prošarala  crvenkastom   bojom.   Na   tavanu   je   pronašla   neki   stari   gornji   dio  trenirke. Bio je modro izblijedjele boje s natpisom na prsima:  COUP DU MONDE. ­ Dovezao me Johan Brandberg ­ nastavi zatim. ­ Ti ga znaš, zar ne? ­ Ne, ne poznam ga. ­ Ma da, jasno, on već dugo nije bio kod kuće. Mnoge godine. ­ Osamnaest. Ona je pogleda. ­ Pa onda znači da ga poznaješ? ­ Vidjela sam ga.  

9

Mia nije mogla znati što je to njezina mati vidjela onoga puta. Ona  sama ležala je duboko u travi s licem tako pritisnutim o tlo da su joj se  poslije na mekoj koži otisnule šare od vlati trave i mahovine. Uto zazvoni telefon. Annie se javi i razabere da poziv dolazi iz javne  govornice. Glas koji je tražio Miju bio je posve jasan. Čak previše jasan  za njegovu dob. Zar ju je možda vidio, skliznuo natrag u vrijeme? Poslije razgovora Mia ode. Rekla je Annie da je ne treba voziti. On je,  naime, telefonirao iz javne govornice dolje kod prodavaonice i čekao je  sa svojim automobilom. Kad se to dogodilo, Mia je bila s njome. Annie je to pokušala zatajiti  pred   njom,   a   Miji   je   jedva   nešto   od   svega   toga   ostalo   u   sjećanju.  Međutim,   naravno,  čula   je   ona   o   tome   poslije   pripovijedanja,   i   to  prihvatala   s   gnušanjem.   Kad   bi   pred   ljudima   rekla   da   je   odrasla   u  Crnoj Vodi, ovi bi samo uzviknuli: »Oh, tamo!« Početkom sedamdesetih godina Crna Voda bješe selo na umoru kao i  mnoga druga. Uz krijesove u Valpurginoj noći kiša bi padala po licima  sudionika.  U zraku  se osjećao  smrad  dizelskoga  ulja.  Ljudi  bi punili  konzerve od kave piljevinom natopljenom uljem i onda ih palili. Onda  bi te jedne jedine noći u godini zasvjetlucali  putovi od takvih  baklji.  Inače ­ ništa. Poslije je to selo postalo crni dragulj. Vidljiv. Pun snage. Da, dogodilo  se to ovdje. Ili, točnije rečeno, četiri kilometra uzbrdo od sela, kod vode  koja se zvala rječica Lobber.  _________________________________________________________________________________________________________________ _ Krijesovi u Valpurginoj noći: krijesovi, ognjevi, koji se pale u noći između 30. travnja i 1. svibnja. Naziv je  nastao prema imenu njemačke svetice Valpurge iz 8. stoljeća, a približan dan njezine smrti (krajem travnja)  povezuje se s poganskim proljetnim običajima uz germansku priču da se te noći sastaju vještice i grabancijaši. U  Švedskoj postoji tradicija mističnih povorki ljudi s bakljama, koji se okupljaju na rubovima šuma i onda uz oganj  pjevaju odgovarajuće pjesme

Imala je ta rječica i druga imena, a dobivat  će i nova. Mjestimice  bješe to brzica, koja se nešto više u brdu u malim slapovima rušila niza   

10

stijene. No na ovome se mjestu između hitajućih struja stvorilo i širilo  nekoliko   širokih   i   dubokih   mjesta   s   mirnom   vodom.   Na   njihovim   je  rubovima   tlo   bilo   močvarasto,   puno   spletenih   modrikastih   vrba.  Izrastali su tu visoko ponad glava i sinja krijica i nordijski klobučić, pa  ste   mogli,   dok   bi   se   probijali   kroz   njih,   luko   upasti   u   dabrove   rupe.  Naokolo   rječice   pružala   se   nepristupačna   močvara   ispresijecana  životinjskim stazama. Taj predio nije imao nikakva imena. ***

 

11

PRE 18 GODINA B

ješe večer uoči Ivanja prije gotovo osamnaest godina. Vruć dan. U 

Ostersund   su stigle vlakom. Sjećala se toga. No kako joj je to ostalo u  sjećanju? Jasnih i nepobitnih slika u sjećanju bilo je zapravo vrlo malo. Stajala  je s ručicom telefona, kojom se poziva taksi, u ruci. Bila je to činjenica i  nje se dobro sjeća. Ali ne i mnogo čega drugog. Vrućine. Poslije, tijekom  dana, asfalt je ispred robne kuće Tempo bio mekan.U sjećanju joj nije  ostalo   kako   su   bile   odjevene   ni   koliko   bješe   sati   kad   je   vlak   ušao   u  postaju. Na autobusnoj su postaji morale dugo čekati. Autobus za Crnu  Vodu   išao   je   u   pola   tri,   onda   kao   i   sada.   Svih   ovih   godina   nisu   mu  mijenjali red vožnje. Bila je večer uoči Ivanja, dakle petak. Prije je dan uoči Ivanja padao  na   subotu.   Ustanovila   je.   U   njezinim   bilješkarima   nije   bilo   ništa  zapisano o tom putovanju, jer ih još nije ni imala. Usamljenost još nije  bila započela. Sve još bješe živahno.  _

_________________________________________________________________________________________________________________

Ivanje:  blagdan sv. Ivana 24.06., odnosno noć  uoči njega, u nordijskim se zemljama posebno proslavlja s   krijesovima,  plesom i svim drugim što ide usto. Kako se ne bi, poslije obično burno provedene noći, remetio radni ritam, u tim se zemljama 

 

12

dan uoči Ivanja smješta, bez obzira na datum, na dan uoči slobodnog sljedećega   dana, pa je tako bio premještan uvijek na  subotu, a otkako je uveden petodnevni radni tjedan, na petak. Ostersund: jedini grad u drugoj po veličini švedskoj pokrajini Jamtland, bogatoj jezerima i planinama. Nalazi se otprilike  visini norveškoga Trondheima, a nastao je krajem 18. st. U tom se kraju preklapaju norveško­švedski kulturni utjecaji.

U   glavi   joj,   dapače,   i   u   cijelome   tijelu   još   sve   pjevalo.   Trebalo   je  započeti nov život. A to je i učinila.  Kad   je   pokušala   okrenuti   ručicu   na   tefonskom   aparatu,   ova   joj   je  ostala u raci. Mogla je pomisliti kako joj stvari baš i ne kreću dobro. Ali  nije. Pjesma u njoj bila je prejaka. Uhvatila   je   taksi   na   ulici   i   trebalo   im   je   dosta   vremena   da   obiđu  Ostersund.   Poslije   podne   sjele   su   na   klupu   u   parku   i   jele   nekakvu  odstajalu hranu. Pomislila je kako im je to valjda ipak posljednji put.  Ukrcale su se u autobus sa svom svojom prtljagom iz odjeljka u vlaku i  stvarima   spremljenim   u   spremištu   za   prtljagu.   Miji   je   pozlilo   kod  Gravlidena. Grozno ime, grobna strmina, i zato se dobro sjećala da je  započelo upravo ovdje. U autobus se uspeo neki starkelja donijevši sa  sobom vonj koza. U prepunom autobusu rasla je vrućina i postalo je  zagušljivo. Vonj kozarnice okruživao je starca i širio se u nepravilnim  valovima, možda usklađenim s pokretima u autobusu. Ljudi su silazili i  uspinjali se sa svojim torbama. Očito su bili u kupnji u Ostersundu.  Razmišljala je kako ona na takav način neće moći odlaziti u kupnju.  Držala je spremnu vrećicu jer Mia cijelo vrijeme samo što nije počela  povraćati. Dok bi autobus stajao, one bi izlazile na svakoj postaji kako  bi   uhvatile   malo   svježega   zraka.   No   toga   popodneva   bilo   je   doista  zagušljivo i vruće. Poslije sat vremena starkelja je izišao i sad je ipak  bilo malko lakše. Iscrpljena i sva vruća Mia joj je zaspala na koljenima. ­ No, sad će joj valjda biti bolje ­ primijetio je vozač autobusa. ­ Koliko još imamo? ­ Vi idete do Crne Vode, je li? Vi ste sa Stjarnberga? ­ Ne, nisam. To ga se nije ticalo. ­ Zar ste na ljetovanju?  

13

Pitanje joj se učinilo priglupim. Međutim, odakle da taj čovjek ovdje  znade kako je odlučila započeti nov život. Da bi izbjegla daljnja pitanja,  potvrdila je daje na godišnjem odmoru. Mia je spavala pa je tako nije  mogla   ispraviti.   Koliko   im   je   još   preostalo   puta,   nikada   nije   uspjela  saznati. Više, naime, nisu razgovarali. Stigli  su  u   područje  šuma  i  velikih   krčevina.  Autobus  se više  nije  zaustavljao   tako  često.   U   svakom   su   selu   na   postolju   ispred  prodavaonica   stajali   sanduci   s   mlijekom   i   drugim   svježim  namirnicama. Poštarice bi izlazile i otvarale vrata vozaču koji bi onda  unio   vreću   s   poštom.   Mještani   su   sjedili   u   automobilima   i  čekali   na  pisma i večernje novine. Mnogi su pili pivo i dovikivali se međusobno i s  vozačem.  ­ Što to oni viču? ­ šaptom je pitala Mia. Međutim, ni Annie nije uspjela razaznati što govore. Putovale su stranom zemljom. Kad bi kakvo veliko i hladno jezero  zasvjetlucalo   između   stabala   smreke,   bio   bi   to   samo   slučajan   prekid  jednoličnosti, koji bi ubrzo iščeznuo zamijenjen nekim drugim. Ona nije  znala da se uspinju prema sustavu jezera koji se pruža sve do planina u  Norveškoj,   odakle   se   napaja   iz   močvara   i   planinskih   potoka.   Na  krčevinama ta je velika mreža vodenih žila prekinuta pa se tlo na tijelu  krajolika isušilo do gologa mesa. Nije mogla znati da se ovako s puta  vide   samo   malene   krčevine,   a   da   su   tamo   dublje   sve   veća   i   veća  područja   otkinuta   od   svojih   veza   s   oblacima,   nesposobna   da   bilo   što  uzvrate kad ih kisele kiše provlaže. Tek  uvečer  stigle   su   do  crkve  u   Robacku.   Trebale  su   se  upisati   u  tamošnje   crkvene   knjige.   Međutim,   ta   je   općina   vrlo   velika.   Nije   ni  znala dokle se proteže. Dok je vozač  istovarivao robu iz autobusa, one  su   sišle   i   pogledale   prema   crkvi.   Crkveni   zidovi   zasljepljujuće   su  svjetlucali na odbljescima jakog večernjega sunca. Crkva se nalazila na  rtu koji se pružao u jezero Ro, a uz crkvu bila je bijela ograda uza samu   

14

vodu, pa se tako  činila poput ograde na brodu. Cijela je crkva na tom  rtu pruženom u planinsko jezero nalikovala nekakvu brodu.  Možda je graditelju namjera bila da se na Sudnji dan odvoji od obale  zajedno sa svim svojim mrtvima.Voda se  činila hladnom. Obale jezera  bile  su  prekrivene tamnom  šumom smreka bez zelenih  površina uza  samu   vodu.   Gole   stijene   i   kamene   ploče   strmoglavo   su   se   rušile   u  jezero. Znala je da je voda hladna. Dvanaest, trinaest stupnjeva, kako  joj je Dan pisao. ­ Gle onu čudnu djecu! ­ uzvikne Mia. Kod   autobusa   pojavila   se   mala   povorka   djece.   Bilo   ih   je   svega  četvero,   ali   su   išla   u   povorci.   Tri   su   djevojčice   bile   odjevene   u   duge  oprave, s kosom spletenom u pletenice, i nosile su košarice od brezove  kore, a jedan je jedini dječak imao na glavi pletenu kapu koje su mu  naušnjaci, dok je hodao, mlatarali po glavi. Zastala su na trenutak i  razgovarala s vozačem. A onda se cijela  četa otputila seoskom cestom.  Hodala su polagano. Učinili su joj se kao nekakva projekcija, isječak iz  nekog   starog   filma   ili   iz   nekog   drugog   vremena   od   ovoga   sada   kad  sanduci   s   mlijekom   bučno   udaraju   o   mjesto   za   istovar   ispred  prodavaonice. Ili možda to uopće nisu bila djeca? ­ Možda su to kakva bića iz priča ­ reče Miji, ali se istoga trenutka  pokaje zbog toga, jer je Mia vrlo ozbiljno promatrala tu malu četu što se  izgubila na zavoju ceste.  Vozač autobusa mahne rukom. Bilo je vrijeme  odlaska. Posljednje stajalište autobusa zvalo se Crna Voda. Te je večeri jezero  bilo   posebno   blistavo.   Obale   u   podnožju   planine   odražavale   su   se   u  crnomodroj   vodi   sa   svakom   pojedinosti   igličavih   obrisa   smreka,   i   to  jednako jasno kao daje riječ o izvornoj slici. Nipošto o nekom odrazu u  vodi, već  o nekakvu drugom svijetu i dubini koja se spušta u dugim,  šumom prekrivenim strminama prema nevidljivu dnu. Kad su stupile iz autobusa, noge su im bile ukočene. Mijine usnice  bile   su   suhe   i   raspucane.   Voćnoga   im   je   soka   već  poodavna   nestalo.   

15

Annie se osvrnula ne bi li vidjela Dana pa da se on pobrine za Miju dok  ona bude skočila u prodavaonicu i kupila kćerkici sok. Bilo je već pola  osam i prodavaonica bješe zatvorena. Međutim, trgovac je ostao ovdje  dok se roba iskrcavala. Automobili su neprekidno pristizali. Ljudi su  dolazili po poštu i novine baš kao i po drugim selima. No   ni   Danu   ni   njegovu   Volkswagenu   nije   bilo   traga.   Annie   nije  željela ostati sama pred prodavaonicom.  Uhvatila   je   Miju   za   ruku.   Njezino   maleno,   trokutasto   lišće   bilo   je  sivobijelo ispod pjega, a kad joj je s njega otrla znoj, kosa joj se čvrsto  slijepila   na   sljepoočnicama   i   po  čelu.   Mia   je   morala   piškiti   i   piti,   a  zamalo  će možda postati i gladna. Međutim, Annie nije mogla mnogo  šta   učiniti   za   nju   prije   negoli   stigne   Dan.   Morala   je   voditi   brigu   o  preuzimanju svih svojih stvari dok je vozač  iskrcavao robu. Stigli su  četvrt sata prije, rekao je, pa je zaključila da se Dan upravo zbog toga  još nije pojavio. Kada su već  svi automobili otišli, a trgovac zatvorio i otišao svojoj  kući   dolje   na   rtu,   one   su   ostale   same   sa   svojim   torbama   i   kutijama  stojeći   na   pošljunčanoj  čistini.   Poslije   sveg   onog  živahnog   kretanja  automobila,   iznenadno   je   nastao   nepodnošljiv   muk.   Bilo   je   posve  neobično doživjeti tu tišinu, za kojom je toliko  čeznula, i istodobno se  osjećati tako nelagodno. Sad bi već doista morao stići. ***

D

an uoči Ivanja Johan Brandberg sjedio je u svojoj sobi za pisaćim 

stolom. Bilo je vruće poslijepodne. Čitao je o ekspediciji na Antarktik iz  pedesetih   godina  na  brodu   Maud.   Bio  je  slobodan.   Otkad   je  završila  škola,   pripomagao   je   ocu   na   pročišćavanju   šume.   Nije   bilo   govora   o  nekakvu   drugom   poslu.   Poslije,   ljeti,   Vaine   i   on  će   se   pozabaviti  sađenjem. Pitao se kako će se osjećati provodeći cijele dane s Vaineom.   

16

Polubrat mu je bio tek godinu dana stariji od njega, ali snažniji. Ne  samo u fizičkom smislu. Johan stane misliti na psa Lajku i od toga mu  se toliko smučilo da se počeo loše osjećati u toj zagušljivoj sobi. Nagnuo  se preko pisaćega stola i otvorio prozor. Pred njegovim se očima pružio  vrt,   staja   i   ograđeni   prostor   s   nekoliko   Vidartovih   koza.   Na   tom   su  prostoru izgrickale svu travu, ali je zato s druge strane ograde trava  bila bujna i puna cvijeća. Prepoznao je planinčice. Tijekom listopadskog lova na sobove njihova se lajka dvaput vratila  kući i smjestila na stubama što vode na trijem. U subotu prije razdjelbe  lovine,   Torsten   ju   je   ustrijelio.   Tijelo   joj   je   preko   blagdana   ležalo   u  drvarnici.  Onda je rekao Vaineu da je zakopa. Sjećao se Johan zvukova dok je  Vaine kopačom probijao korovom obraslo tlo iza staje. Tlo je usto već bilo i smrznuto. Sjedio je za svojim stolom, baš kao i sada, ali je tada  pred   sobom   imao   udžbenik   sociologije.   Da   me   zamolio   za   pomoć,  pomislio je, vjerojatno bih se ispovraćao u tu jamu. U ponedjeljak je i opet sjedio u školskom autobusu ostavljajući sve za  sobom.   A   sada   mora   ostati.   Cijeli   tjedan.   Sve   tjedne   do   dvadeset   i  drugog kolovoza. Morat će pročistiti osam hektara borove šume, a onda  će saditi borove contorta po krčevinama iznad Aldine kolibe. A   sada   je   u   svakom   slučaju   bio   slobodan   i   sjedio   ovdje   s   knjigom  zahvaljujući Gudrun. Mogao je postati veterinarom. Ili mjernikom. Bilo  je knjiga i knjiga. Sve to ipak nije bilo isto govno,  čak ni za Torstena.  Per­Ola je radio u Areu kao upravljač krana. Bjorne je sjekao šumu za  SCA, tvornicu celuloze, a to je posljednje godine radio i Pekka. No sada  je pričao o rudnicima na otočju Spitsbergen. Ili naftnim platformama.  Sve su to, međutim, bile brbljarije. Ili pusti snovi. Pekka   je   svoje   snove   našao   u   kaši   koja   se   naziva   mozgovna  supstanca.   A  čega   ima   u   testisima?   Moji   sliče   jedan   drugome.   A   ja  imam istu supstancu u mozgu.  Ali ne i iste gene.  

17

Sada su mu ponovno naišle te  misli. Imao ih je i želio ih je zadržati.  Međutim, nikada se ne bi usudio upitati Gudrun. Barem ne izravno.  Došle su mu na pamet jednoga dana dok se skijao s njome. Bilo mu je  tek kakvih jedanaest, dvanaest ljeta. U svakom je slučaju bio dovoljno  odrastao da može svladati padine Bjorn­fjalla. Upravo su se uspinjali  uz posljednju strmu padinu kad su začuli motor skutera. Isprva nisu  shvatili odakle zvuk dolazi, a onda je odjednom nastala mrtva tišina.  No kad su, praveći skijama škare, nastavili s uspinjanjem još komad  puta, pa ih onda skinuli da bi prošli posljednji uspon preko ledene kore,  primijetili   su  čovjeka   na   skuteru   kojega   se   lik   ocrtavao   na   pozadini  neba. Tu   je   sliku   Johan   mogao   bilo   kada   dozvati   u   sebi.   Visok   momak.  Narančasta majica i izlizane crne kožnate hlače. Opasač  sa srebrnim  zakovicama i nož u koricama od roga. Bio je to nož veći od bilo kojega  koji  je  prije  vidio,   a pri  vrhu  jako  povijen.  Momak   je  skinuo kapu  s  glave i stavio je na sjedalo skutera. Kosa mu je bila crna sa srebrnastim  pramenjem   na   sljepoočicama.   Suženi   kapci   na   očima   zbog   jake  svjetlosti, crne iznutra. A iza njega sve one šiljaste norveške planine. ­ Traži svoje sobove ­ objasnila mu je Gudrun.  A kad su došli gore, on uzvikne »Bouregh!«     da bi onda međusobno  nastavili   razgovarati   na   južnolaponskom.   Johan   nije   uspijevao  razumjeti čak ni svaku desetu riječ pa se osjetio duboko postiđenim kad  mu je Visoki nešto dobacio, a on mu nije mogao odgovoriti. Čovjek mu  razbaruši kosu i dohvati ga. Bilo kada mogao je oživjeti tu sliku. No, postupao je s time štedljivo.  Da se ne otrca slika onog Visokog tamo gore prema nebu, koji mu je bio  otac. Tako   je   to   bilo.   Nikakva   drugog   objašnjenja   nema.   Tada   začuje  Vidartov automobil. Bio je to Duett s poderanim loncem na ispušnoj  cijevi. No, psi su već lajali. Čuli su ga znatno prije njega.  

18

Vidart   je   popravljao   automobile   pa  bi   rabljene   ponekad   kupovao  i  preprodavao.   Duett   je   upotrebljavao   samo   za   prijevoz   posuda   s  mlijekom.   Njegova   ih   je  žena   običavala   voziti   do   tora   preko   imanja  Torstena Brandberga. No, sada je i tomu došao kraj. ­ Prokleti ciganin ­ ljutio se Torsten. ­ Taj bogalj koji ne može raditi.  S porezom na pedeset tisuća. Jasno je da onda mora krasti. No ipak je i  sam kupio od Vidarta četiri nove novcate gume Hakkapeliitta. I dao za  njih   jedanaest   stotki.   No   nije   držao   jezik   za   zubima.   Ispričao   je   za  kuhinjskim stolom da je Vidart jednostavno telefonirao osiguravajućem  društvu i rekao: »Prošle su mi noći ukradene četiri nove Hakkapeliitta  gume. A najgore u svemu je to što sam ih obećao nekome tko se danas  morao odvesti na posao. Uzmite odmah u obradu ovaj moj zahtjev.« ­ Je li Vidart Ciganin? ­ poslije je Johan upitao Gudrun. Međutim,  ona to nije znala. Torsten je objasnio da su ljudi ono  kako ih nazivaju.   _

_________________________________________________________________________________________________________________ »Bouregh!«: (južnolaponski) »Dobar dan!«

  ­ Zašto ga Torsten mrzi? ­ ispitivao je Johan. Kakva li je to riječ!  Ipak je ostavila iglu u  šivenju kao da u sebi važe riječi o Torstenu i  Vidartu. ­   Torsten   nikada   nije   volio   Vidarta   ­   reče   na   posljetku.   ­   I   to  vjerojatno zato što je Vidart došljak u ovome kraju. Vidart je u Crnoj Vodi živio svega sedamnaest godina. A to je dulje od  Johanova životnoga vijeka. Koze u toru pripadale su Harryju Vidartu.  Poskakivale   su   između   olupina   automobila   i   probrstile   tamo   sve  panjeve i oko njih.  Torsten mu je predložio neka odmakne jedan zahrđali Volvo PV, a  električnu   ogradu   povuče   malko   unutra.   Naime,   onaj   dio   ograđena  prostora što se nalazio uz put pripadao je Brandbergu. Rekao mu je to  već  poodavno.   Vidart   je   kupio   taj   posjed   s   nekretninama   od   udovice   

19

staroga   Enokssona,   a   ona   pak   nije   znala   kako   stvari   stoje   s   tim  ograđenim prostorom. Većina ljudi je tvrdila da je put koji vodi prema  gore javan, no Torsten je smatrao kako dio staje pripada njemu baš kao  i   dio   ograđenoga   prostora   na   kojem   je   stajao   taj   zahrđali   automobil.  Svjetlucao se lisičje crvenkastom bojom hrđe, a koze su se pentrale po  njemu   ne   bi   li   se   dočepale   vrbe   koja   se   još   zelenjela.   Inače   je   taj  ograđeni   prostor   za   koze   nalikovao   zemljištu   bogato   naprskanom  otrovom za uništenje zelenila. Torsten je u nazočnosti svjedoka upozorio Vidarta po posljednji put  neka ukloni tu olupinu od automobila i ogradu. ­ To treba učiniti najkasnije do ponedjeljka ­ rekao je. Bio je to isti  tjedan kada je Johanu završavala škola.Vidart je uvukao ogradu malko  dublje i skinuo s olupine sve što se skinuti moglo. Preostalo je trebalo  staviti na prednji dio utovarivača, no nešto se pokvarilo s hidraulikom.  I tako je prošao i taj tjedan. U   utorak   ujutro   došla   je   Vidartova  žena   s   Duettom   natovarenim  posudama   da   bi   pomuzla   koze.   No,   put   bješe   prepriječen   ogradnim  vratima.   Izišla   je   iz   auta,   pogledala   i   vidjela   da   su   vrata   zatvorena  svijenom  čeličnom  žicom. Nije ih se usudila otvoriti, već  se okrenula i  odvezla natrag. Otada se Vidart svakoga jutra i večeri do svoga tora s  kozama prevozio traktorom preko sjenokoša. Međutim,   to   ipak   nije   moglo   trajati   zanavijek.   Baveći   se   svojim  poslovima   u   radionici,   nije   se   dva   puta   dnevno   mogao   brinuti   i   za  mužnju.   A   njegova  žena  nije   znala   voziti   traktor.   I  tako   mu   je   očito  postalo svega toga dosta. Međutim, tom zgodom nije poslao svoju ženu  u Duettu, već je krenuo sam. Motor je radio dok je Vidart izišao iz automobila i otvorio ogradna  vrata.   Malko   se   poduže   morao   zabaviti  čeličnom  žicom.   Kad   je  automobil prošao kroz vrata i nestao iza staje, Johanovo je srce počelo  snažno udarati. Znao je dobro da su mu i otac i braća već podosta prije  morali opaziti Vidarta. Dolje kod njih vladala je tišina.   

20

Maloprije je još u kuhinji svirao radio. I psi su ušutjeli kad je Duett  nestao iza postavljenih vrata. Tada iziđe Per­Ola. Johan ga je vidio kad  je istupio iz zasjenka stuba što vode na trijem. Bio se već  presvukao i  na sebi imao bijele hlače i isto tako bijelu košulju. Drugi su još očito  ostali sjediti u kući. I dalje je vladala potpuna tišina. Per­Ola   se   otputio   do   šupe   gdje   su   se   obavljali   stolarski   poslovi   i  iznio iz nje lanac i lokot. Onda je otišao do ogradnih vrata i  čvrsto ih  lancem   povezao   uz   ogradni   stup   i   zatim   lokotom   zaključao   lanac.  Drvena smrekova greda stupa žuto se sjajila na suncu. Kad je završio posao oko lanca s lokotom, vratio se u kuću. Sada piju  kavu, pomislio je Johan. Ne, rakiju. Ili rakiju s kavom. Gudrun je, prije  negoli je otišla, stavila na stol kolače. Sad je već  bila u Bwangenu u  posjetu   Torstenovoj   majci   koja   je  živjela   u   staračkom   domu.   Sva   su  braća bila kod kuće. Sjedili su tamo dolje i čekali, a Torsten je odlučivao  što  će  činiti.   Zasad   je   van   poslao   jedino   Per­Olu.   Za   to   je   vrijeme  Johanovo srce i dalje snažno udaralo. Vidartu   je   trebalo   preko   jednoga   sata   za   mužnju.   Na   imanju   je  vladao   muk.  Činilo   se   kao   da   se   dolje   u   kuhinji   nitko   niti   miče   niti  razgovara.   Johan   bi   najradije   prekinuo   tu   tišinu,   ali   se   nije   usudio  uključiti radio. Najbolje  će biti ako Torsten uopće ne bude znao da je  sada u svojoj sobi i gleda dolje prema onom ograđenom prostoru. Tiho je  samo sjedio, a noge, koje je povio u stranu, jer za njih nije bilo mjesta  pod stolom, već su mu odavna utrnule. Tada i nova  lajka    i  jemta   stadoše divlje lajati iz svoje psetarnice.  Vidjeti   Vidarta   kako   se   vozeći   pojavljuje   iza   staje   i   zaustavlja   svoj  automobil  činilo   se   kao   gledanje   nekakva   filma.   Johanu   je   već unaprijed sve bilo jasno. Sada će otkriti lanac i lokot. Prodrmat će ga i  tada baciti pogled prema kući. A onda? Zaobišao je ogradu uz rub jarka. S te strane, naime, nije bilo nikakve  ograde. Ograđeni je prostor tora započinjao malo dalje. Torsten je ta   

21

vrata postavio kao nekakvu rampu preko puta. Kad je Vidart stupio na  pošljunčani dio imanja, usporio je korak. To je pse još više razjarilo. A  tada je u Johanov vidokrug ušao Torsten. U ruci je držao grablje i stao  grabljati po šljunku. ­ Otvori tu ogradu! ­ dovikne mu Vidart. ­ Začepite! ­ podvikne Torsten. I psi u tili čas umuknuše. Sada se čulo  jedino   odjekivanje   zubaca   grablji   po   šljunku.   Tada   Vidart   ponovno  podvikne: ­ Otvaraj ogradu! Ja sam s automobilom. Međutim, Torsten ni da bi pisnuo. Johan se podigao. Dalje nije želio  slušati.   Stajao   je   oslonjen   na   vrata.   Vani   je   Vidart   vikao   glasno   i  prodorno, no kad mu je na posljetku Torsten odgovorio, jedino su se  njegove riječi mogle razabrati: ­ Ne vidim nikoga tko bi to mogao učiniti.  Vrištavi se razgovor nastavljao. Kozji Vidartov meket. Kad bi samo  mogao   zadržati   jezik   za   zubima!   Zar   ne   može   shvatiti   da   mu   jedino  preostaje   otići   odavde.   Ostaviti   svoj   automobil.   Doći   traktorom   i   na  njega prebaciti mlijeko s druge strane.Johan tada začuje neku  čudnu  buku. Nešto je puklo. Poleti prema prozoru i pogleda dolje. Torsten je u  ruci   držao   pola   drška   od   grabalja.   Vršak   slomljenoga   dijela   bio   je  raskoljen i oštro zašiljen. Bit će da ga je slomio preko koljena.   _

_________________________________________________________________________________________________________________ lajka: vrsta lovačkih pasa s područja sjeverne Rusije i Skandinavije. jemta: švedska pasmina iz pokrajine Jamtland, vrlo poznata samo u Švedskoj, a priznata 1946.

 

Vidart je mirno stajao i zurio u Torstena. No, kad je još nešto glasno  isklepetao, Torsten iskorači s dva velika koraka prema njemu i prikuči  onu polovicu drške prema Vidartovu vratu. Kozji glas zamekeće, a onda  obojica   otrče   u   tor,   Vidart   ispred.   Vukao   je   svoju   od   polija   oštećenu  nogu, a za njim Torsten ukočenih leđa.  

22

No, ipak je sve pretjecalo brzo. Protrčali su pokraj staje i iščezli iza  nje.Psi su ponovno počeli lajati i nisu prestajali sve dok se Torsten nije  vratio, i to bez drška od grabalja. Kad je stupio na verandu, izgubio se  iz   Johanova   vidokruga.   Doviknuo   je  psima   da   ušute   i   ovi  ga  odmah  poslušaše.   To   je   i   Vidartu   valjalo   učiniti   da   je   imao   pameti.   Tada  zazvekeće staklo na vratima verande. Kroz pod  čulo se kako Per­Ola nešto pita, a Torsten mu odgovara.  Zatim je Per­Ola opet nešto rekao na što su se svi nasmijali. Vidart  bješe kukavica pa je pobjegao. A to je sve ove dolje razveselilo. No ako  je   otrčao   kući,   morao   se   izvući   preko   onog   dijela   tora   koji   nije  zaklanjala   staja.   Morali   bi   ga   vidjeti   cijelim   putem   dok   bi   grabio  nizbrdo preko sjenokoša na putu kući. Ili se možda sakrio? U kuhinji i opet zavlada tišina i Johana prožme  osjećaj da i oni dolje sjede baš kao i on i  čekaju da se Vidart pojavi.  Potpuni   muk   u   ljetnoj   vrelini.   Psi   su   šutjeli.   Johan   je   kroz   prozor  osjećao kako trava snažno miriše. A i brezino lišće. Torsten je, naime,  brezinim lišćem ukrašavao trijem. Johan je sasvim mirno sjedio pogledavajući s vremena na vrijeme na  sat. Prošlo je već jedanaest minuta otkako se Torsten bio vratio. Tada  ponovno zazvekeće staklo na vratima verande. Kroz vrata je izišao otac,  a za njim Per­Ola. Zamalo pojave se za njima Bjorne i Pekka i najzad  Vaine. Nisu se otputili prema toru, već su nestali iza kuće.  Poslije nekog vremena Johan je začuo kako kreću dva automobila.  Čim   je   zvuk  automobilskih   motora   zamro,   Johan   trkom   pojuri   dolje.  Ništa nije mislio. Samo je trčao niza stube i onda ­ van. Iza staje se  našao za manje od dvije minute. Vidart je ležao na suncu. Poleđuške.  Vrat mu je bio zaliven krvlju.  Tekla   je   prema   udubini   na   dnu   vrata,   na   kojoj   mu   se   nalazila,  ovješena na srebrnom lančiću, nekakva pločica ili novčić, mirujući sada  u   plitkom   jezercu   ispunjenom  krvlju   i  blistajući  kao  malen   mjesečev  srp. Nedaleko od njega okupilo se cijelo stado koza i buljilo u Johana.   

23

Ubrzo,   koze   nastaviše   pasti.   Johan   lagano   dodirne   Vidartovu   ruku   i  obraz.   Vidartova   zarasla   brada   se   sivjela.   Izgledao   je   starijim   nego  inače.  Kapa sa zaslonom ležala mu je iza glave. Na njoj se vidjela velika  smeđa mrlja od znoja. Upravo je bio pomuzao koze, i to se osjećalo. Iz  tijela mu je i odjeće izbijao jak vonj. Nije bilo nikakva smisla potrčati  kući po pomoć. Naime, kuća bješe prazna. Da je barem Gudrun bila kod  kuće,   ona   bi   se   pobrinula   za   Vidarta.   Ponovno   je   dotakao   sivobijeli  obraz i učini mu se kao da je dodirnuo veliku ovcu. I   onda   ponovno   potrča.   No   ovaj   put   krene   preko   sjenokoša   prema  prvom   imanju   dolje   koje   je   pripadalo   Westlundovima.   Elna   ga  presretne na stubama što su vodile na trijem. Ona ga uhvati, a on nije  znao plače li ili povraća. Činilo se kao da je činio i jedno i drugo. Birger   je   krenuo   u   Crnu   Vodu   zajedno   s   Akeom   Vemdalom.  Namjeravali su loviti ribe. Upravo se na Ivanje započinjalo ribolovom.  U   stanovitu   smislu   sve   je   od   samoga   početka   krenulo   na   uobičajen  način: podizanje očnoga kapka i pogled na zamućenu jabučicu oka sa  zjenicom što se izdigla prema gore. Pipanje bila na zglavku ruke. Vrat  nije mogao dotaći prije negoli opere ruke. U svakom slučaju krv više nije tekla pa je nije trebalo ni zaustavljati.  Jedino   se   cijedila   u   udubinu   na   dnu   vrata   i   tamo   se   zgrušavala.  Pokazao je Akeu koliko se usjekotina približila arteriji. Ozljeda je imala  nepravilne   rubove   kao   da   je   nastala   od   neravnoga,   nazupčanog  predmeta. Poslije nekog vremena Vidart se osvijestio. Pao je od udarca, rekao  je. Udario ga je Torsten Brandberg. ­ Čime?  ­ Šakom.                                                                                              ‘  Pomogli su mu da se podigne. Teško je stajao.            ‘ ­ Vrti mi se ­ rekao je. ­ Crni mi se pred očima.  

24

Birger ga je podržavao na nogama. Imao je osjećaj da Vidart zapravo  igra neku svoju igru. Htio je Akeu Vemdalu pokazati kako mu je loše. I  to   baš   sada   kad   mu   se   već  ukazala   takva   prokleta   sreća   da   se   šef  policije iz Bwangena nađe upravo ovdje kada se sve to dogodilo. I uz  njega liječnik. Međutim, Vidart je bio bez svijesti dosta dugo pa Birger  nije htio ništa riskirati. ­ Morat ćeš u bolnicu ­ rekne mu. Protiv toga Vidart nije imao ništa. No, bio je uznemiren zbog mlijeka.  Vratio mu se njegov oštar pogled. Izgledao je prepredeno.  Čim su mu  stavili njegovu kapu na glavu, on je i opet postao svoj. "Kvragu, da sam  se baš morao naći ovdje", pomisli Birger. Rekao je to  čim su Harryja  Vidarta   doveli   u   Westlundovu   kuhinju.   Svratili   su   Westlundu   jer   je  Birger htio čuti kako je s Elnom. Naime, prije dva tjedna poslao ju je u  Ostersund zbog žuči.  Assar je telefonirao Ivaru Jonssi. Nije potrebno vozilo hitne pomoći.  Bit  će   dovoljan   i   Ivarov   veliki   taksi.   Dok   su  čekali,   popeli   su   se   na  verandu i zapušili. Birger je mislio malko pričati o Vidartu i Torstenu  Brandbergu, no dok su stajali tamo, pojavila se Vidartova žena. Dakako  da su telefonirali i njoj, pa je ona, onako trčeći, uvijala pramenove kose  na   velike   uvijače   i   jecala.   Kad   je   Ivar   stigao   s   Mercedesom,   a   oni  pomogli Vidartu leći na spušteno sjedalo, ona vikne: ­ Što da učinim s mlijekom? I automobilom? Assar Westlund joj obeća traktorom dopremiti mlijeko kući. ­ Najbolje će biti da Duett zasad ostane ondje, ali ja ću razgovarati s  Torstenom. Kad je taksi otišao, Birger i Ake pođu k dječaku. Ležao je na kauču  presvučenom plišem boje crnoga vina. Elna je spustila zavjese, pa mu je  plavičasta   svjetlost   lice   učinila   još   bljeđim.   Nije   mu   bilo   više   od  šesnaest godina. Kosa mu je bila čvrsta i crna, a oči uske i smeđe. Kad  je ustao, vidjelo se da je visok i slabunjav. Inače je više sličio Gudrun  negoli   Torstenu.   Porukovao   se   s   njima,   a   kada   su   sjeli,   krišom   se   

25

ogledavao za vjedrom koje je Elna tamo postavila. Malo je povratio na  dno   vjedra   i   sad   ga   je   odgurnuo   iza   kauča.   Djelovao   je   smeteno   i  uplašeno. ­ Onda, kako si? Johan se malko trgne, ali ne odgovori ništa. ­   Vidart   je   odvezen   u   bolnicu   ­   reče   Birger.   ­   Ali   nema   nikakve  opasnosti. Već je na nogama. Smeđe se oči rašire. Zar je dječak vjerovao da je Vidart mrtav?  ­ Ovo je Ake Vemdal. Znaš li tko je on? Dječak zatrese glavom. ­ Ja sam novi šef policije u Bwangenu ­ rekne Ake. ­ Tko je... tko je prijavio? ­ upita Johan. ­ Nitko. Sjedili smo u kuhinji kod Westlunda kad si došao;. ­ Reci, što se dogodilo? ­ zapita ga Ake. ­ Ne znam.   Sjedio   je   rukama   se   poduprijevši   o   bedra   i   s   prignutom   glavom.  Njegov je smeđi pogled bio neuhvatljiv. ­ Ali ti si dotrčao po pomoć. ­ Da, jesam. ­ Jesi li vidio kad je oboren? Johan zatrese glavom. ­ A odakle si onda znao da tamo leži? ­ Vidio sam kad je došao. ­ A Torsten krenuo na njega? Dječak ništa ne odgovori, no pogledavao je prema vjedru i više puta  glasno gutnuo kako bi pokazao da osjeća mučninu. Istina, bilo je vruće  u sobi, no Birger se pitao osjeća li se dječak doista loše. Možda se samo  pretvara kako bi izbjegao odgovor. Ake je pričekao trenutak, a onda ga  upita: ­ Jesi li vidio da je tvoj otac pošao na njega? ­ Ne znam. Nisam o tome razmišljao. ­ Jesi li ga vidio? Je li imao kakvo oruđe? Johan je šutio.  

26

­   Našli   smo   nešto   ­   nastavljao   je   Ake.   ­   Neku   vrstu   štapa.  Prelomljenog. Tada dječak svojim dugim tijelom učini mački sličan pokret i već se u  sljedećoj sekundi povio na kauču okrenuvši im leđa. ­ Pričekaj ­ tiho će Birger. ­ Hajdemo u kuhinju pa ću ti ispričati što  leži u pozadini. ­ Zar ti znaš? ­ Pa svi znaju. No nisu dospjeli do kuhinje. Začuli su se žestoki glasovi iz kuhinje, a  onda   se   otvore   sobna   vrata.   Gudrun   je   stajala   na   pragu   sa   svom  svjetlošću iz kuhinje iza sebe tako da joj je lice bilo gotovo crno. ­ Što radite? Pošla je prema Johanu i dotakla ga. ­   Nema   on   ništa   reći   o   svemu   tome   ­  rekne  zatim.   ­   On   je  jedino  zatražio pomoć za Vidarta. ­ Moramo ga preslušati pa da čujemo što se to ovdje dogodilo. ­ Dovraga s time! ­ uzvrati Gudrun. ­ Ništa se nije dogodilo što bi on  vidio.Bila je niska rasta. Neobično je bilo vidjeti kako podiže tog visokog  dječaka s kauča i gura ga pred sobom prema kuhinji. Hodao je spuštene  glave. Ake je krenuo za njima. ­ Valjda ti je jasno da  će se provesti istraga  o ovome  što se ovdje  dogodilo. ­ Samo ti istražuj, ali Johan neće svjedočiti protiv svoga oca. Izjurila   je   tada   dječaka   iz   kuhinje   i   ponovno   zatvorila   kuhinjska  vrata. Ake iskorači kao da ih je želio spriječiti, no Birger mu reče: ­ Pusti. Ionako ga nećeš moći preslušati. Začuli   su   kako   Gudrun   pokreće   svoj   automobil   i   zatim   odlazi.   Na  kauču su sjedili jedno uz drugo Elna i Assar.  Izgledali su kao gosti u vlastitoj kuhinji. ­ Hajdemo van ­ predloži Birger.  

27

Nije mu bilo lako pričati Akeu o Torstenu Brandbergu i Vidartu, jer  Ake nije baš ništa znao o njima. A i nikada prije, sve dosada, nije bio u  Crnoj Vodi. No mjesto je bilo u njegovu djelokrugu. Došao je iz mjesta  koje se zove Dorotea i stupio na dužnost prije nekoliko mjeseci. Birger i  Ake bili su jednom zajedno na terenu. Tada se radilo o samoubojstvu  negdje prema granici s Norveškom. Ake nije imao nikoga koga bi poslao  onamo, a ni automobil na raspolaganju. Neki alkoholičar koji je  živio  kod svojih roditelja otišao je na tavan i tamo si oduzeo život pucajući iz  sačmarice. Kad su nakon nekoliko sati sjeli u automobil da bi se odvezli  natrag, Birger je začuo neku pticu kako vrišti. Tek je jednom poslije  saznao da je to bila samoubojičina majka. Birger   ih   je   ponovno   posjetio   u   proljeće   kad   je   došao   k   nekom  bolesniku u blizini. Majka se tada nalazila na klinici na otoku Fros, a  oca je našao kako sjedi u kuhinji. Ovaj je prilično dugo živio na kavi i  cigaretama i kolabirao upravo kad je došao Birger. Tada je prvi put  zaplakao zbog sinove smrti. Birger se uspeo na tavan da vidi jesu li ga  uredili. Međutim, mrlje su ostale, a na krovištu su se vidjeli osušeni  tragovi mozga i sačme iz puške. Sačmom razbijena  žarulja i dalje je  visjela na  žici. Birger je sve to, koliko je god najbolje mogao, počistio  četkom i strugalicom. Poslije toga se pobrinuo da kuću posjećuje netko  iz   socijalne   pomoći   koji   bi   onda   pripremao   hranu   za   osamljenog  muškarca. Ake i Birger upoznali su se prigodom tog prvog posjeta i za dugog  putovanja natrag kući. ­   Znaš,   ja   ti   poznajem   Johana.   Momak   pohađa   gimnaziju   u  Bwangenu   i   ide   u   isti   razred   s   mojim   sinom.   Nadaren   je.   Međutim,  samo   Gudrun,   njegova   mama,   smatra   da   bi   trebao   nastaviti   sa  školovanjem. Drugi su momci u kući Torstenovi sinovi iz prvoga braka  s Mimmi. Umrla je od izljeva krvi u mozak dok je rađala Vainea. Onda  se pojavila Gudrun koja mu je pripomagala oko dječaka i u kućanstvu.  Pripada velikom laponskom rodu. No onom siromašnom dijelu. Radila   

28

je za Torstena, a onda je zatrudnjela, i tako se rodio Johan. Bilo je to  jedva   godinu   dana  po   Mimminoj   smrti.   Tako   bi   se   moglo   reći   da   su  Vaine i Johan vršnjaci. ­ Jesu li svi oni Laponci? ­ Ne, samo Gudrun. A Torsten nije nikada bio prijatelj s Laponcima.  Laponci ne bi trebali živjeti u našem selu.  Takav je stav imao prema njima, a u tome nije bio osamljen. Torsten  je za svojih dana bio grozan razbijač. Dok je bio mlađi i pod gasom,  običavao   bi   izazivati   ljude   pitanjem:   Ima   li   koga   tko   bi   htio   dobiti  batina?   Znao  bi   putovati  čak   do  Bwangena   samo   da  premlati   kakva  momka. Ne vjerujem da su ikada postojali dobri odnosi između Johana  i njegove polubraće, pa tako ni između njega i njegova oca. Međutim,  vidio si Gudrun. Nitko da bi mu skinuo vlas s glave kadgod bi ona to  mogla   vidjeti.   I   onda   ti   može   biti   jasno   kako   bi   Johan   mogao   imati  grdnih   nevolja   kada   bi   polu­braća   povjerovala   da   se   razbrbljao   o  Torstenu. ­   To   objašnjava   stvari.   On,   naravno,   nije   mogao   znati   da   smo   mi  tamo. ­ Nisam baš siguran da  će poslušati i prihvatiti takvo objašnjenje ­  rekne Birger. Kad su stigli u predvorje svoje kuće, ona mu pokretom glave pokaže  da treba otići ravno u svoju sobu. Poslije kakva četvrt sata došla je sa  sendvičima   od   sira   i  čašom   mlijeka.   Johana   je   našla   kako   sjedi   na  postelji. Nije se usudio otići čak ni na zahod. Plašio se da ga Torsten ne  čuje. Rekla mu je da se još nitko od njih nije vratio kući.  Onda   je   ipak   otišao   na   zahod   pokraj   predsoblja   i  činilo   mu   se   da  mokri barem četvrt sata. Kada se vratio, Gudrun je sjedila za pisaćim  stolom   i   netremice   gledala   prema   toru.   Bila   je  žalosna   i   grickala   je  kožicu na ispucanim usnama. Kadgod bi mu majka bila žalosna, uvijek  bi se osjećao nelagodno. Naime, najčešće je tome bila njegova krivnja.  Ljutio je Torstena i razdraživao svoju polubraću.  

29

­ Nisam znao da je tamo bila policija ­ ispričavao se. ­ Nisi ti učinio nikakvu grešku ­ uzvrati ona, ali mu se njezin odgovor  učini  nekako mehaničkim.  Pitao  se  što  ona  zapravo misli.   Prođe mu  glavom kako ona o njemu znade sve. Ili barem gotovo sve. A on o njoj  nije znao baš ništa. Bila je mama i sve što bi radila dolje u kuhinji i  vani u vrtu bilo je predvidljivo. A gotovo i sve  što bi rekla. Međutim,  ono bitno nije znao. Ništa o   vremenu dok ga je nosila. Ništa o njoj i  čovjeku na skuteru. Ili zašto se udala upravo za Torstena. ­ Ako ga optuže zbog zlostavljanja, onda  će mu oduzeti     oružje? ­  pitao je.      ­ Pa mi i ne znamo hoće li uopće biti optužen. ­   Mislio   sam  ako  bude.  U   tom  slučaju   više   neće  moći  biti   na  čelu  lovaca? ­ Prestani sad s time ­ prekine ga Gudrun.  Činilo se daje pomislila  kako bi Johan želio da Torsten izgubi lovačku dozvolu. Onda joj je stao  pričati što je on uistinu vidio s prozora. No, ona ga nije htjela slušati. ­   Ostani   zasad   ovdje   ­   reče   mu.   ­   Ja  ću   poslije   razgovarati   s  Torstenom. Kad se podigla, djelovala je umorno. Bila je lijepo odjevena U bijelu  pamučnu   bluzu   navučenu   preko   oprave   sa   sitnim   cvjetićima.   Na  nogama   je   imala   sandale   s   visokim   petama.   Sad   joj   je   lice   i   opet  izgledalo obično jer je, dok je sjedila na postelji, zajedno s kožicom s  raspucalim usana, izgrickala i ruž. Poslije nekog vremena začuo ju je u kuhinji. Udarila su vratašca na  kredencu i zazveckao porculan. Vadila je posuđe iz sudopera. Bili su to  uobičajeni zvuči, i to ga je smirivalo. Oko pola sedam automobili su se vratili.  Čuo je glasne i promukle  glasove svoje polubraće. Bilo je očito da su se prilično nalili. Torsten se  smijao nečemu što je rekao Vaine. Gudran je počela peći ribu i miris se  probijao do njega. Onda su jeli svoju okašnjelu večeru, no nitko ga nije   

30

pozvao da im se pridruži. Sjedio je zatvoren u sobi kao da je izvršio  nekakav zločin. On bješe jedini od braće kojega Torsten nikada nije istukao. (Gudrun  bi ga uvijek zaštićivala. No upravo se on, kojega Torsten nikada nije  udario, ponajviše plašio tih batina. Svi su to znali. Majčina ga je zaštita  činila smiješnim. Tada se digne i siđe dolje. Na pola stubišta obuzme ga strah. Ne zbog  toga   što   bi   ga   mogli   istući,   već  zbog   Torstenovih   uskih,   napola  zatvorenih očiju, njegova pritajena načina da vreba prigodu kad bi bio  pijan. Zbog naglih  pokreta njegove braće namijenjenih  da ga uplaše.  Onda se odluči otići na pecanje. Za   tih   proljetnih   noći   lovio   bi   ribu   kod   Hundtjama,   jezerca   Itt   se  nalazilo   sasvim   blizu   puteljka   koji   je   vodio   do   kućice   na   Otinmi.  Odavde   je   mogao   vidjeti   ako   bi   se   netko   uputio   prema   sokolovu  gnijezdu uz rječicu Lobber. Nije vjerovao da bi do napada moglo doći s  glavne ceste. Henry Stromgren vidio je svaki automobil koji bi prošao  tamo gore. Prošloga su ljeta nestala dva ptića. Jakna mu je visjela u predsoblju, a udica sa štapom i čizme nalazile  su se na trijemu. Pazio je da ne zaštropoće štapom, ali kad je izišao i  upalio moped, krenuo je silovito kako ne bi pomislili da je tiho pobjegao  pred njima. Znao je da ga promatraju kroz kuhinjski prozor. Gliste je  pokupio  gore  kod Alde,  jer  je  obično ostavljao   moped   na tom  mjestu  prije negoli bi se uputio do Hundtjarna. Starica je bila na dugotrajnom  liječenju u bolnici, pa je oko ulaznih stuba njezine kuće trava prerasla u  pravi gustiš. Gliste bi obično iskopavao iza njezine drvarnice. Na   smetlištu   malko   u   šumi   našao   je   konzervu,   a   u   drvarnici   je  stajala   stara   motičica   za   iskapanje   krumpira.   Nije   baš   mnogo   puta  udario motičicom o zemlju kad začuje automobil. Zanio se u zavoju na  šljunku.   Vrata   se   na   automobilu   otvoriše   gotovo   istodobno   kad   je  zastao. Osluškivao je glasove i korake.  

31

Njegova su se polubraća našla oko njega prije negoli je uspio smisliti  hoće li pobjeći ili neće. Stajao je s motičicom u ruci, a oni ga sa svih  strana opkoliše kao u nekoj igri. Micali su nogama kao nogometaš kad  se sprema na izbijanje lopte. Kad su mu se stali približavati, osjetio je  miris losiona za brijanje i piva. Bit  će   da   su   se   maknuli   od   stola   usred   večere   i   krenuli   za   njim.  Gudrun ih nije mogla spriječiti. Sigurno je pokušala. Shvatio   je   kako   u   ovom   trenutku   počinje   nešto   novo.   Počelo   je  zapravo već onda kad je izišao iz kuće, uzeo moped i naglo krenuo ne bi  li   im   pokazao   kako   mu   nije   stalo   ako   ga   možda   gledaju.   Odložio   je  motičicu na smeđu zemlju punu kopriva i razbijene staklovine. A onda  je uzeo štap i konzervu s glistama i stao se uspinjati puteljkom. Oni su  ga slijedili gurkajući ga sa svih strana i pitajući ga zbog čega se plaši.  Počeo je napola trčati premda to nije htio. Onda Vaine pojuri prema  njemu i podmetne mu nogu tako da se Johan svalio na zemlju. Pekka  ga uhvati za ruke i ponovno ga podigne. ­ Ustaj, u vražju mater! ­ Što hoćete od mene? Bjorne   ga   udari   šakom   u  želudac.   Premda   to   nije   učinio   punom  snagom, Johan se povine kao da se klanja pa cijela  družina udari u  smijeh. Usred mučnine koja ga je uhvatila osjeti miris šume. No puta  prema njoj nije bilo.  Polubraća   su   mu   bila   sa   svih   strana.   Per­Ola   i   Pekka   zapališe  cigarete.   Bjorne   zatrese   glavom   kad   i   njemu   ponudiše   jednu,   uzme  naprstak burmuta i stavi ga pod gornju usnicu koja mu se iskrivi. Kao  daje  otečena.  Stajao  je  otvorenih  usta,  kao  što  je  običavao,  i  zurio  u  Johana. No, nije se činilo da ga namjerava ponovno udariti. ­ Čega se plašiš? ­ upita ga Pekka. ­ Zar nećeš zvati policiju?­  Što si  se ukočio? Hoćeš li se upišati u gaće? ­ rugao mu se Vaine, a drugi su se  smijali. Vainea su smatrali pravim momkom za takve stvari. Udario je  Johana, ali ne u lice. Pustili su ga da to sam učini. Možda su se bojali   

32

da ne uprljaju svoju odjeću jer su bili odjeveni u svijetle hlače i jakne.  Vaine se sve više i više ljutio videći kako se Johan izmiče, uli ipak ne  pokušavajući se braniti. Tako nije mogao pokazati sve  što zna. Tada  počne   izvoditi   karate   udarce   uz   ukočenu   ruku   koju   bi   zaustavljao  neposredno uz Johanovo lice. Bjorne   i   Pekka   izdvojiše   se   na   trenutak   od   ostalih.   Nešto   je  zaškrebetalo gore u šumi. A onda se vrate i Pekka zapovjedi Vaineu: ­ Donesi uže za vučenje automobila! Svezat  će me, pomisli Johan. Svezat  će me o drvo. A onda  će  otići.  Više se neće usuditi. Neće smjeti zbog Gudrun. Ili zbog policije. No,   kad   je   Pekka   dobio   uže,   nije   ga   svezao.   Samo   ga   je   ovio   oko  Johanova tijela, ispod pazuha, i onda povukao. Napravio je tako omču.  I   onda   ga   stanu   gurati   pred   sobom.   Malko   su   skrenuli   sa   staze.   U  unutrašnjosti   šume,   između   smreka   opazio   je   napola   truo,   drven  poklopac   oslonjen   na   kamen.   Nogama   su   ga   stjerali   prema   rubu  okrugle jame obložene kamenjem. Tada Johan krikne. Kad su ga trebali spustiti kroz otvor jame, pružao je otpor koliko je  jače  mogao.  Udarao   je  nogama  oko  sebe  i  ugrizao  jednoga  od   njih   u  ruku na što je dobio udarac u zatiljak. Tada se stropoštao i padajući  osjetio snažnu bol od težine vlastita tijela jer ga je uže priteglo. Sad je visio s užetom duboko urezanim ispod pazuha i osjećao težinu  vlastitih nogu. Vodu još nije osjetio. Iznad sebe  čuo je glasove, ali nije  razabirao što viču. Onda je pao. Kad je došao k sebi, primijeti da se nalazi na dnu bunara. Isušenog,  toliko je uspio shvatiti. Taj se bunar za Aldina vremena možda nikada  nije   upotrebljavao.   Nalazio   se   u   napola   sjedećem   položaju,   u   mulju  nakvašene gline s užetom oko tijela. Isprva je pomislio da mu je nešto  slomljeno,   ali   kad  je  oprezno  opipao   noge   i   ruke,   primijeti   da  osjeća  jedino bolove na mjestima na kojima ga je stezalo uže. Na sebi je imao  debelu   majicu   pa   mu   se,   zahvaljujući   tome,   uže   ipak   nije   previše  urezalo u tijelo. Nije mogao doseći ni do čvora ni do kraja užeta. Bit će   

33

da su mu se nalazili na leđima. Pokušao se što bolje smjestiti na tom  uskom prostoru, a onda je digao pogled.  Otvor bunara gotovo se bijelio na svjetlu ljetne večeri. Nikakva se  lica nije vidjelo. Niti išta čulo. Sjedio je u blatu i vodi. Na dnu je bunara  bilo kamenja. Izvijao je tijelo ne bi li se oslobodio jednog kamena koji  mu   je   nanosio   bol.   Zatim   je   stao   tragati   za   svojim   nožem   kako   bi  odrezao uže. Kad ga je dohvatio i prerezao najlonsko uže, pritisak se  smanjio   i   on   se   uspio   uspraviti.   Ništa   na   njemu   nije   bilo   slomljeno.  Teško je bilo znati koliko je bunar bio dubok. Svijetli krug visoko gore  poprimao   je   plavkastu   boju.   No   i   Johan   je   sada   uspijevao   bolje  razaznati stijenke bunara. Voda mu je dosezala malko iznad potplata  čizama. Ipak  na  bunar  nisu  stavili  poklopac.  Uskoro  bi  se  trebali  vratiti  i  spustiti mu uže. Vrlo brzo. Zasigurno ne bi voljeli da itko drugi  čuje  njegovo zapomaganje. Međutim,   on   nije   ni   pomislio   da   započne   dozivati   pomoć.   Oni  vjerojatno sjede u automobilu i samo čekaju da ga čuju kako zapomaže.  Oni su ionako oduvijek mislili da je kukavica. Johan, kadgod bi započeli  s nekim svađu, on bi se povukao. Bilo je ružno vidjeti kad bi nekoga  izmlatili. No ovdje dolje, na dnu bunara, osjetio je da nosi nešto u sebi  što oni nisu znali. Neće dozivati. Takvu im zadovoljštinu neće pružiti.  Prokleti gadovi!  Umorio se od stajanja. Pokušavao se na različite načine zadnjicom i  podlakticama nasloniti na bunarske stijenke kako bi olakšao pritisak.  Osjećao je bolove i nekakvo bockanje u nogama i leđima. Neće se moći  mnogo dulje zadržati u ovako uspravnom položaju. Koliko će ga dugo ostaviti ovdje? Jedan sat? Dva? Ili čak preko noći?  Najgore će biti ako su otišli u selo i tamo se napili do besvijesti. U tom  će slučaju zaboraviti na njega pa ga nitko i neće  doći izvući još dugo  sljedećega dana. Gudrun  će se dati u potragu za njim ako se ne vrati  kući.   Ako   se   bude   vozila   automobilom,   opazit  će   moped.   Tako   bi   se   

34

vjerojatno isplatilo  početi dozivati pomoć  tek u  jutarnjim satima.  No  neće to učiniti. Ovoga se puta Gudrun neće vratiti kući s njime. Sada je  tome došao kraj. ***

U

hvatila je Miju za ruku i pošla prema obali. Tamo se, u blizini 

vode,   nalazila   neka   kuća.   Oronula,   neobojena   drvena   kuća   izgrižena  kišom   i   vremenom.   Oko   kuće   podivljalo   zelenilo;   gomile   krasuljica  zajedno   s   pakujcem   u   gredicama   na   mjestima   gdje   se   tlo   uleknulo   i  isušilo poprimivši mišju boju. Ribizovo grmlje urastalo je jedno u drugo  i stvaralo gustiš od granja koji se posvuda ukorijenio. Na padini prema  jezeru grmlje malina izraslo je do neprobojnosti. Trava je Miji dosezala  do pojasa, a uza stube koje su vodile na kućni trijem sve je bilo obraslo  šumom kopriva. Dalje nije htjela ulaziti u tu zelenu masu ispunjenu  zujavim glasanjem kukaca, a iz koje je izbijao miris mirođija i gnjileži. Annie je podigla Miju na betonski poklopac bunara i ostavila je tamo  čekati dok ona ne siđe do vode i napuni bocu. No Mia nije  željela piti  jezersku  vodu. Vrtjela je glavom i  čvrsto stisnula usnice. Voda bješe  posve bistra.  Prozirna   poput   stakla   sve   do   smeđega   dna   na   kojem   je   ležalo  nepokretno kamenje. No piti tu vodu Mia nije htjela. Prodavaonica,   u   bijelo   obojena   i   s   dvije   duguljaste   zastavice   dviju  zemalja   ponad   vrata,   nije   bila   udaljena   mnogo   koraka   od   kuće   s  koprivama. Površina uz benzinsku crpku završavala je ostacima ograde  koja   je   trulila.   Ta   je   ograda   vjerojatno   pripadala   nekoj   sad   već uklonjenoj   kolibi.   U   susjedstvu   duguljaste,   niske,   zeleno   obojene,  drvene kuće, koja je vjerojatno pripadala crkvenom udruženju ili pak  seoskom   domu,   nalazila   se   brvnara  što   se   urušila   zajedno   sa   svojim  krovom od šindre. S druge se strane pružala očito nastanjena kuća, jer  su   u   prizemlju   svi   prozori   bili   zastrti   gusto   nabranim   najlonskim   

35

zavjesama s  čipkama. Međutim, tavanski je prozor  činio rupu zastrtu  krpom. Druga se polovica toga prozora sastojala od masonitske ploče. Razmišljala je kako je to selo, sada tako mirno poslije sve ono gužve  pri dolasku autobusa, teško shvatljivo.  Propadanje   i   napuštanje   sukobljavalo   se   s   novogradnjama   i  napretkom.   Zašto   se   ne   potrude   oko   uklanjanja   urušenih   i   istrulih  zdanja?   Zar   ih   više   uopće   i   ne   opažaju?  Žitelji   toga   sela   možda  primjećuju samo ono što pokazuje napredak njihova naselja. Tamo gdje  ona vidi uništenje i propadanje, oni vide moderniziranje i razvoj. A tu je  Dan uočavao istinsko. Jer je u svojim pismima ili kratkim telefonskim  razgovorima,   koje   je   vjerojatno   obavljao   iz   kioska   pokraj   dućana,  opisivao   selo   upravo   onakvim   kakvim   ga   ona   sada   vidi   pod   jalovom  večernjom svjetlosti. To je zelenilo bilo bestidno. Navodilo ju je na pomisao o pubertetskim  stidnim   dlakama   (koje   se   zapažaju   na   kupačima   i   od   njih   otklanja  pogled).   To   nije   očekivala.   Prije   neku   vrstu   neplodnosti.   Štedljive,  bljedolike boje. No, sve te predodžbe, koje mu joj za tjedana  čekanja i  nemira bile očite, sada su isparile.

Otputile su se do svojih torbi i sjele očekujući. S druge strano puta  sjale su na suncu otravnjene strmine. Poljsko je cvijeće isturilo jače boje  od onih koje je ikada na njemu vidjela. Točno nasuprot prodavaonici  nalazila se moderno izgrađena kuća, obojena u zeleno i tamnosmeđe.  Podrumske su prostorije bile visoke jer je kuća bila izgrađena na strmoj  padini. I tu se nalzila mala prodavaonica. Na njoj je na drvenoj pločici  bio urezan natpis :

RIBARSKI PRIBOR

Švedska se zastava talasala na motki što se ukoso uzdizala sa zida.  Unutra se mogla nazreti silueta nekog čovjeka. Annie je uhvatila Miju   

36

za ruku i prevela je preko puta. Vrata su bila zaključana, no on joj, kad  je zakucala, otvori. Nije prodavao nikakve uobičajene sokove, no Miji je  ipak mogao ponuditi domaći voćni sok. Annie nije trebala platiti ni sok  ni slatko pecivo  što ga je  čovjek donio iz kuhinje na gornjemu katu.  Međutim, morala je zadovoljiti njegovu znatiželju. Kosa,  češljana prema naprijed i duga na vratu i oko uha bila mu je  ispresijecana sjedinama. Nosio je široke hlače. Njoj su se činile nekako  idiotskim, gotovo nepriličnim u usporedbi s usko krojenim hlačama. No  moda je prodrla i dovde, a ni to ona nije očekivala.  Čovjek je izgledao  prilično   iscrpljeno.   Pod   očima   su   mu   se   naborane   i   spuštene   vrećice  spuštale prema obrazima. Nos mu  bio velik,  s proširenim porama, a  očni kapci teški. Međutim, ipak nije djelovao ni najmanje umorno. Ispričala mu je najmanje što je mogla. Kako je netko trebao doći pred  njih i odvesti ih. Da su na putu gore prema Nilsbodarnama. Zapitao ju  je ne radi li se o Nirsbui. A što će raditi tamo? ­  Živjet  ćemo tamo ­ neočekivano upadne Mia. Dosada je bez riječi  pila svoj sok i jela pecivo. Čovjek se nasmijao. Annie nikada nije zaboravila taj smijeh. A onda  je upita: ­ Vi pripadate onima sa Stjarnberga? ­   Ne,   dolazimo   iz   Stockholma   ­   uzvrati   ona.   Međutim,   njegovo  nagađanje nije bilo sasvim bez osnove. Dan je pronašao Nilsbodarne zahvaljujući zajednici na Stjambergu. ­ A­ha, znači, vi ćete Nirsbuu preuzeti od Brandbergovih. Neće to biti  baš lako ­ rekao je s podsmijehom. Nije shvaćala što je time htio reći. Nimalo joj se nije svidio. Više nije  namjeravala pričati o svojim namjerama. Onda se začuje automobil i  Mia poleti prema prozoru. No to nije bio Dan. Četiri su momka izišla iz  velikoga Volva, kojim su se, uz prštanje šljunka oko kotača, dovezli do  kuće. Bila su to zapravo tri mlada momka i jedan, gotovo dječak, koji je  vozio.   Vozaču   je   moglo   biti   jedva   osamnaest   godina.   Kad   su   ušli   u   

37

prodavaonicu, oko njih se rasprostro miris losiona za brijanje i rakije.  Jedan od njih bio je odjeven u bijelo, a na hlačama je imao mrlje od  gline.   Kao   da   ga   je   netko   udario   nogom.   Hlače   su   mu   bile   uske   i  sašivene   od   tanke   tkanine.   Annie   mu   je   mogla   jasno   razabrati  genitalije   koje   su   se   ocrtavale   na   pozadini   bedra,   pa   je,   kud   ju   je  pogledao,   morala   odvrnuti   pogled.   Bili   su   odjeveni   u  skladu   s  dočekivanjem Ivanja. Tako se još jednom uvjerila da se i ovdje slijedi  moda.  Sa   svim   svojim   dotadašnjim   zamišljanjima   osjetila   se   gotovo  djetinjasto. Svojim velikim tijelima i jakim glasovima ispunili su malu  prodavaonicu. No, čim su je ugledali, odjednom utihnuše, pa se učinilo  kao   da   više   ne   znaju   po   što   su   došli.   Nije   ih   zanimao   ni   pribor   za  pecanje, ni vitrina s čokoladama, ni večernje novine. ­ Pa onda... ­ progovorio je čovjek iza tezge i pogledao naivno u Annie.  Shvatila je kako je njezin daljnji boravak u prodavaonici nepoželjan i  osjetila   se   neugodno.   Uhvatila   je   Miju   za   ruku   i   izišla.   Tek   što   je  zatvorila   vrata   za   sobom,   začuje   kako   su   se   u   prodavaonici   i   opet  podigli glasovi. Mia je htjela piškiti pa su ušle među grmlje ribiza. Dana nije bilo na  vidiku. Tišina jednaka kao i prije. Neki se nulobus dovezao do seoskoga  doma   i   vozač  je   istovarivao   glazbala   i   velike   zvučnike.   Odlučila   je   s  Mijom   sjesti   na   ulazne   stube   napuštene   kuće   i  čekati.   Međutim,   iz  trave su dolijetali gotovo nevidljivi kukci. Ubod im je bio poput iskri što  bi skočile iz vatre. Mia stane plakati. Annie je zagrli i otrči s njome  kroz duboku travu. Za svakim  njezinim korakom podizao se oblačić tih  kukaca što su boli.  Gore,   na   prostoru   na   kojem   se   istovarivala   roba   bile   su   donekle  mirne od njih. Izgledalo je kao da se ti kukci nalaze posvuda, i u travi i  na lišću. Jezero je i dalje bilo jednako mirno, no boje su se produbile. Iz  seoskoga su doma dopirali mukli udarci električnoga basa i poigravanje  na   klavijaturi   glasovira,   strahovito   pojačani   pojačalom   i   zvučnicima.   

38

Četvorica su momaka izišla iz prodavaonice pribora za pecanje, sjela u  automobil i stala piti pivo iz boca. Ostavili su otvorena vrata pruživši  noge prema van. Najmlađi, koji je i dalje ostao sjediti vani na stubama,  razmetljivo se podrignuo kad je ispio bocu i bacio je na šljunak. Ostali  su   mu   se   smijali.   Trgovac   je   izišao   i   rekao   im   nešto   tihim   glasom.  Pokupio je bačenu bocu i unio je u prodavaonicu bacivši pritom pogled  na Annie koja je sjedila s druge strane puta. Shvatila je da se tu radi o  zakonski nedopuštenoj prodaji pića.  Možda je u boci bilo jako pivo, s većim postotkom alkohola. Stizalo je  još automobila koji su se pri kočenju klizali po šljunku uz rub ceste. U  njima su bili gotovo sami muškarci, mladi momci. Nije razumjela što su  to dovikivali jedni drugima, no uspjela je razabrati da su neki među  njima bili i Norvežani. Većina je djelovala dobroćudno napita. Automobili   su   se   dovezli   i   do   seoskoga   doma   iz   kojega   su   se  čuli  nekakvi   strugavi   i   mukli   zvuči   glazbala   dok   su   ispitivali   zvučnike.  Ispred   prodavaonice   pribora   za   pecanje   nekoliko   se   Norvežana  zadirkivalo s momkom koji je vozio Volvo. Kad se ovaj krivudavo uputio  prema automobilu, bio je već dobrano pijan. Hrapavim je glasom pjevao  neku kratku pjesmicu koju Annie nije razumjela. Na svaki je način ta  pjesmica izazivala veselje, pa ju je ponovio. A onda ju je još nekoliko  puta   iznova   otpjevao   koračajući   naokolo   u   svojim   tijesnim   hlačama.  Naposljetku je uspjela razabrati riječi: "Mojem ocu kuro skače, jedva stane mu u gaće. Mojoj majci otac bio  drag, al još draži onaj njegov vrag. " Vrtio se nespretno kao medvjed na  sajmu, a onda gotovo zateturao pred jedan od automobila u kojem je  sjedio   stariji  čovjek   s   kapom   na   kojoj   je   pisalo   Robaks   Bil&Plat  (Automehaničarska i autolimarska radionica Roback). ­ Eh, Vaine, do vraga, a ne bi li pitao Everta je li stavio svoga miša u  tvoju majku! ­ doviknuo mu vlasnik prodavaonice. Te su njegove riječi  izazvale dugotrajan smijeh iz drugih automobila. No naglo se utiša kad  iz   Volva   istupi   jedan   od   momaka.   Najdeblji   među   njima,   krupan   

39

momak   sa   smeđom   kovrčavom   kosom   koja   se   ispod   njegove   kape   sa  štitnikom  činila uznojenom. On nije bio posebno lijepo odjeven, već  je  na sebi imao traperice i debelu plavu majicu. Annie se učinilo  čudnim  što je momak nosi sada, usred ljeta. Majica mu je bila spuštena preko  stražnjice, a ispod majice njihao se ukoričeni nož. Široko   se   raskoračio   na   stubama.   Kao   da  čovjek   gleda   nekakav  kaubojski   film.   Podigao   je   ruku.   Shvatila   je   da  će   prisustvovati  odmjeravanju   snaga.   Ruka   mu   je   bila   ukočena   i   s   malim   prstom   i  vanjskim rubom dlana okrenuta prema zastavi što je vijorila na motki  na zidu do vrata. Ukočenom rukom zahvati tada zastavu i motka se uz  prasak slomi. Vlasnik nestane u svojoj prodavaonici i za sobom zatvori  vrata. A momak što je slomio motku polagano odšeta natrag do Volva i  uvuče   se   na   stražnje   sjedalo.   Drugiod   momaka   povuče   onoga   koji   je  pjevao   onu   pjesmicu,   pa   upali   motor   i   odvezu   se   dolje   do   seoskoga  doma. Ostali su ih automobili slijedili.U domu su započeli svirati, no  sad to više nisu bili pokusi. I »ulazilo je sve više automobila, ali Dana  nije bilo niotkuda. ***

T

orstena   Brandberga   i   njegova  četiri   starija   sina   nije   bilo   lako 

uhvatiti.   Poslije   jednosatne   isplanirane   vožnje   automobilom   i  propitkivanja   Ake   Vemdal   i   Birger   Torbjornsson   već  su   napustili  potragu, no onda su, na povratku u autokamp u Tangenu, ipak naišli  na njih. Sva su petorica sjedila u recepciji kod Rolanda Fjellstroma i  pila pivo. Nikakve nije bilo koristi od njihova preslušavanja. Torsten  nije   zanijekao   da   je   udario   Vidarta,   ali   je   ustvrdio   da   je   to   bilo   u  samoobrani.   Što   se   tiče   drška   od   grablji,   objasnio   je   da   mu   je   on  poslužio kako bi se njime zaštitio.

 

40

­ Vidart je ležao u nesvijesti preko dvadeset minuta ­ rekao je Ake. ­  Najmanje toliko. ­ A vi to vjerujete? Budite sigurni da je bio na nogama odmah nakon  što sam otišao. Sinovi su se cerekali. Torsten je sjedio rukom obgrlivši konzervu s  pivom. Djelovao je mirno, gotovo veselo. Momci što su stajali oko njega  bili su mišićavi i nijedan od njih još nije stigao zadobiti sramotni biljeg  šumskoga   radnika.   Vaine,   sedamnaestogodišnjak,   djelovao   je   pijano.  Teško je disao otvorenim ustima. Bio je jednako krupan kao i ostali.  Pred   svom   tom   nagomilanom   mišićnom   snagom   Birger   se   osjećao  debelim i mlitavim. Ake   se   opet   raspitivao   o   dršku   grabalja,   ali   je   dobio   isti   odgovor.  Torsten  se nije  ni  pomaknuo.  Sve  to  s  velikom  njegovom rukom  oko  konzerve s pivom učinilo se na posljetku podosta usiljenim, lažnim. Kad  su odlazili, on je ostao sjediti u istom položaju i nije im otpozdravio. Ake i Birger osjetiše glad pa, prije negoli će otići, uđu u kolibu nešto  pojesti. Računali su s ribom za večeru, pa nisu kupili ništa osim piva i  kruha. Međutim, Birger je kupio kolut kobasice u slučaju da ništa ne  ulove. ­ Zar tu nema nikakva bara ili hotela? ­ Ne, ne ovdje. I   tako   su   se   prihvatili   posla   i   stali   jesti   nepečenu   kobasicu   sa  dvopekom. Birger je time bio sasvim zadovoljan. No isto je tako  često  odlučivao kako će morati početi pripremati za sebe pravu hranu. Pitao  se kako taj problem Ake rješava. Naime, znao je da Ake  živi sam. Ali  nije znao je li razveden ili udovac ili možda jednostavno ­ stari momak. Kad je sjeo u automobil i krenuo prema rječici Svartvass, Birger se  osjećao kao ostarjeli neženja. Ljudi su se kretali prema seoskome domu.  Iz doma je dopirala bučna glazba. Vidjeli su djevojke odjevene u svijetlu  odjeću kako  žure niz padinu. Unatoč  debelom vjetrobranskom staklu  automobila doživljavao ih je kao nekakav ovlaženi miomiris.   

41

Pitao   se   što   Barbro   sada   radi.   Ona   je   radila   na   organiziranju  informacijskoga   sastanka   o   potencijalnim   nalazištima   urana   na  Bjornfjallu, pa joj vjerojatno nije pala na pamet proslava Ivanjske noći.  Tako ni prošle godine nije htela slaviti Božić. Ispred male prodavaonice Lill­Olle stajali su automobili, pa kako  je  Ake primijetio da je otvorena, htio je ući i kupiti nove mamce, muhe.  No Birgeru je uspjelo odvratiti ga od toga. Ake je, naime, ustanovio da  su svi što sjede u automobilima ­ pijani. U najgorem bi slučaju mogao  shvatiti da Lill­Ola Lennartsson prodaje i nešto drugo, a ne samo muhe  za ribe i dozvole za hvatanje. A pijanstvo za volanom ne bi smio nipošto  previdjeti. Kod Aronssonovih sjedila je neka mlada žena. Imala je uza se malu  djevojčicu.   Birgeru   se   učini   da   izgledaju   prilično   staromodno,   možda  zbog toga što je djevojčica imala pletenice, a  žena nosila dugu, modru  opravu. Sjedile su na svojim torbama ispod prostora za istovar robe i  djelovale kao da nekoga očekuju. No  žena je izgledala izgubljeno. Na  trenutak ju je htio upitati kamo se otputila i ima li nekoga tko bi trebao  doći po nju. No nije želio biti nametljiv. ***

R

ukom   je   pokušao   zasjeniti   sat   kako   bi   uspio   razaznati 

rasvijetljene kazaljke. No, svjetlost tamo gore bila je prejaka, a na dnu  bunara   premračno   da   bi   mogao   razabrati   brojke.   Više   mu   nije   bilo  sasvim jasno koliko je vremena proboravio u bunaru. Oštro kamenje i  smrad  mulja,   hrapavi   škriljevac   na  stijenama   bunara  i  onaj   svijetao  krug gore koji je zasljepljivao ­ sve je to činilo rupu koja je vodila ravno  u bezvremenost. Potpuna praznina i usamljenost. Morat će sjesti u taj  mulj. Traperice su mu već ionako bile mokre straga, pa to i neće mnogo  značiti.  Bilo mu je hladno. Kad  je sjeo i odgurnuo nekoliko kamena,   

42

čelom  se  oslonivši   o svoja  koljena,  učinilo   mu  se  kao da  osjeća  neko  micanje u svojoj blizini. Sjedio je i potpuno se umirio. Ma smiješno! Što bi se moglo nalaziti  na   dnu   nekog   isušena   bunara?   Nema   tu   štakora.   Pomislio   je   na  priviđenja. Da je tako slab, pa mu se već počelo pričinjati. Ništa   nije   osjećao   pod   potplatima.   Bio   je   prisiljen   pipati   rukom  između   kamenja.   Tada   osjeti   kako   mu   je   nešto   zadrhtalo   na   dlanu.  Nešto hladno i glatko. I onda snažan pokret, kao da ga je neka ruka  odgurnula. Kriknuo je. Ustao   je,   stao   tabati   i   udarati   nogama,   bezumno   vikati   prema  svijetlome krugu.   ­ U pomoć! Izvucite me! Na posljetku je još samo vrištao, bez riječi. No, krug tamo gore i dalje  je bio svijetao i nalikovao modroj ploči. Ništa se na njoj nije pomicalo.  Glas mu prepukne. Stajao je leđima pritisnut o neravnu i oštra stijenu  bunara. Dolje uz stopala nešto se ipak nalazilo. Veće od zmije. Ponovno  osjeti studen. Dok je vikao, zaboravio je na hladnoću. Štogod učinio, ništa se promijeniti neće. Stijene bunara i onaj modri  poklopac   neba   ostali   su   isti.   Pa   i   ono   snažno   što   se   nalazi   dolje   uz  njegova stopala. Pokušao je ponovno vikati, ali osjeti bol u grlu. Nešto  kao da mu je prepuklo. U  času ga obuzme osjećaj da se dno bunara  podiže i da ga nešto potiskuje prema teškoj, modrobijeloj ploči. Ponovno je uzeo nož u ruku. Bio je to malen nož i usto ­ tup. Imao ga  je samo za  čišćenje ribe. A kako bi njime i mogao zamahivati ovdje u  mraku? Stao   je   tabati   i   udarati   nogama   između   kamenja   na   dnu   bunara  izvlačeći tako smrad mulja iz vode. Međutim, ništa se nije micalo. Onda  je počeo sustavno gaziti i osjetio uza stijenu bunara isto ono pomicanje  premda je nekamo klizilo ustranu. Tada je stao udarati nogama tako da  je voda prštala na sve strane, a nožni su mu prsti udarali o kamenje.  No nije se brinuo zbog boli. Odlučio je udarati dok se sve ne umiri. Dok   

43

ne   izbije  život   iz   onoga   što   se   miče.   Bilo   to   što   bilo.   U   svakom   sam  slučaju veći, razmišljao je. Nešto ­ je li to bio miris? ­ navede ga na pomisao o ribi. Pritom se  prisjeti dodira ruke sa zmijom.  Jegulja!  Pa   to   je   jegulja   u   bunara!     U   stara   su   vremena   bacali   jegulje   u  bunare, znao je on to. One bi ga onda održavale čistim od crvi, kukaca i  sitnih gmizavaca. Osjetio se umornim. Mora se pomokriti. No ako se  pomokrim   u   vodu,   onda   je   neću   moći   piti,   pomislio   je.   Najprije   se  moram napiti. U slučaju da ovdje moram ostati duže. Pa možda i nije  preopasno   piti   vlastitu   mokraću?   Bit  će   razrijeđena.   Jegulje   mogu  živjeti   i   stotinu   godina.   Ova   je   možda   bijela.   Neću   ovdje   moći   dulje  ostati.   Onda  ću   morati  živjeti   s   jeguljom.   Baš   me   briga.   Ali   voda?   I  studen?  Koliko   je   vremena  ovaj   bunar  bio   suh   ili   gotovo   suh?  Kako,  dovraga, može jegulja godinama preživjeti u tako malo vode? Počeo   je   drhtati   od   hladnoće   i   udarati   se   rakama.   No   to   nije   bilo  dovoljno da smiri tijelo. Podrhtavalo je. Pokušao se ugrijati tabanjem,  no   to   je   sada  činio   oprezno.  Čemu   zgaziti   tu   jegulju?   Bila   mu   je  odvratna   pomisao   da   se   pomokri   u   vodu,   ali   je   napokon   i   to   morao  učiniti jer bi mu inače mjehur prsnuo, osjećao je. A onda je sjeo ne bi li  se odmorio. Prstima je pipao među kamenjem i napipao jegulju. Izvila  mu   se   između   prstiju,   ali   nije   mogla   pobjeći   daleko.   Kakvo   gadno  iskušenje za jednu jegulju! I koliko li ju je samo puta kamen udario u  glavu?! Bit  će   da   su   Pekka   i   Bjorne   bacali   kamenje   u   bunar   kako   bi  ustanovili   koliko   vode   ima   u   njemu.   Očito   da   ga   nisu   namjeravali  utopiti.   Ili   se  barem  nisu   usudili.   Morao  se  ponovno  podići   jer  ga  je  odozdo hladila voda. U tmini nije bilo moguće jasno razabrati stijene  bunara.  Pipajući   je   osjetio   da   su   na   raspuklinama   prekrivene   mahovinom.  Očito da je prošlo podosta vremena otkad se voda nalazila u bunara.   

44

Stijene   bunara   bile   su,   dakako,   pravljene   od   škriljevca   kao  što   su   u  prošlosti bili i svi ostali radovi s kamenom u tom kraju, ploče škriljevca  bile su izmaknute uslijed smrzavanja. Bila je to malko povijena stara  bunarska rupa. Pokušao   se   sasvim   umiriti   i   osluškivati   zvukove   automobila   i  glasove. No nije  čuo ništa.  Čak ni ptice. Tamo gore, gdje su postojali  vrijeme i svjetlost, bila je večer uoči Ivanja. Ljudi su jeli. Pristizali su  Norvežani.  Automobili su, zaustavljajući se, klizili po  šljunku ispred seoskoga  doma. Pričalo se o Torstenu i Vidartu i kako je Torstenov vlastiti sin  otrčao i sve prijavio. Ili kako se već inače sve to prikazivalo. Glazba je  svirala   punom   parom   i   unutra   se   plesalo.   Ili   je   već  možda   sve   bilo  gotovo? Više nije imao sliku o vremenu. Gudrun je, dakako, oprala sve  posuđe i preko oprave odjenula bijelu vestu. Jesu li pošli dolje u seoski  dom?  Torstena nije bilo ni najmanje briga za priče o njemu. Je li Gudrun  znala da je Torsten, dok je bio mlad, znao premlatiti momke koje gotovo  i nije poznavao? I da je s nekom drugom dvojicom izvukao Enokssona  pred   kuću   i   tamo   ga   prebio   samo   zato   što   je   taj   napustio   ekipu  drvosječa i počeo raditi kod Henningssona. I da su to učinili najmanje  dva puta? Je li sve to znala i ipak se udala za Torstena? Ima li nečeg duboko  unutra u slatkoj, malenoj Gudrun, s njezinim tečajevima engleskoga i  bojenja   tkanina   prirodnim   bojama,   a   što   se   njoj   sviđa?   Pod   okriljem  noći? Javi mu se mučnina. Možda nije u redu da tako razmišlja. Možda  je   odvratno?   No   u   svakom   je   slučaju   njezina   krivnja   što   se   on   sada  našao u bunaru. Svjetlost nije silazila u bunar. Bila je tamo gore. Mogao ju je vidjeti.  Ali nikakve koristi od nje ovdje dolje. Bunar bješe predubok. Netko je  kopao   i   kopao   pouzdajući   se   u   nadu,   najprije   zato   što   su   se   rašlje  jarebike povile prema dolje upravo na ovome mjestu, a poslije iz  čiste   

45

mahnitosti. A onda je taj, ma tko bio, malo­pomalo nastavio tvrdoglavo  kopati.   Nije   to   bio   Aldin   muž.   Mora   da   je   to   bio   netko   tko   je   ovdje  iskrčio šumu i podigao kolibu. Dolazio kući iz šume i  žvačući jeo, pa  stavljao   kapu   na   glavu   i   opet   izlazio.   A   ako   je   imao   sinove,   oni   su  morali nasuti šljunak. Kad je na posljetku naišao na vodu, mogao je  dokazati   da   nije   pogriješio.   I   onda   su   stijene   bunara   obložene  škriljevcem, posao za koji bi se moglo reći da je izvršen vrlo brižno i  prvorazredno. Međutim, voda se povukla. Johan je sjeo uz jegulju. Nije prošlo mnogo vremena kad mu je naglo  postalo vrlo hladno. Ni kad je ustao, nije mu bilo bolje. Stražnji mu je  dio   hlača   promočio.   Zadrijemao   je   zatiljkom   oslonjen   o   oštre   ploče  škriljevca.  Bješe to neka vrsta sna,  premda je cijelo vrijeme znao gdje se nalazi.  Morat  će se naizmjence odmarati, ali i micati se sve dok ne dođu po  njega. Probudio ga je osjećaj da mu je nešto dodirnulo ruku. Međutim, i  donji   i   gornji   dio   ruke   su   mu   utrnuli.   Neudobno   je   sjedio   na  podmetnutim   rukama   ispod   jedne   polovice   tijela.   Više   nije   osjećao  hladnoću. Tijelo mu bješe ukočeno i prožeto hladnoćom bunara. Kad se  pokušao uspraviti, noge nisu htjele poslušati. Tada se prisjeti jegulje. Sada mu je nadošao strah koji nije postojao  prije. Ne zbog ribe, već zbog onoga što bi se moglo dogoditi. Misli bi mu  tek gdjekad zastale na tome. Da bi se svašta moglo dogoditi. I da stvari  baš i ne idu glatko. Možda pođe po zlu. Pa da bude prekasno. Dogodit  će   se   najgore.   Nešto   što   se   ne   može   zamisliti.   Onaj   stari  Anners ležao je mrtav u svojoj kolibi pet tjedana. U staji mu je konj  uginuo od  žeđi. Pa ona patka batoglavica s udicom koja joj je probila  kljun i njezino vodom promočeno, napola istrunulo perje. Dječak   Enoksson   koji   si   je   motornom   pilom   prepilio   bedro.   Kako?  Nitko   nikada   nije   saznao.   Tek,   krenulo   je   po   zlu.   Moram   se   podići.  Jegulja me probudila.  

46

Počeo je micati prstima na nogama i rukama i polagano vraćao osjet  u   listove   i   podlaktice.   Na   posljetku   se   pridigao,   leđima   oslonjen   na  kameni zid, i oćutio se poput preklopljenog (livenoga stalka za sušenje  koji treba rastvoriti. Prstima se uhvatio za ispupčene ploče škriljevca i  uspravio   se.   Najzad   je   ponovno   stajao   i   počeo   tabati   nogama   da   se  ugrije. A onda mu nešto sine. Kao udar struje. Kamenje   je   virilo   iz   zida.   Možda   sve   do   vrha   bunara?   Bunar   se  slijegao.   Vrškom  čizme  će dobiti   potporanj.   Ako   više   gore   ne   nađe  dovoljno   ispupčen   potporanj   za   nogu   u   škriljevcu,   nožem  će   iskopati  mahovinu. Penjati se! O, Bože! Uspinjati se, korak po korak. Izvući se odavde. Podupirati se  stražnjicom o stijenu i dizati se sve više i više. Odmah se dao na posao. Ubrzo je pronašao uporište za nogu, pa onda  još   jedno,   istina   nešto   lošije,   no   koje   je   bilo   dovoljno   dobro   ako   se  stražnjicom dobro opre o stijenu bunara. Sada više nije stajao u vodi.  Tada počne razmišljati o jegulji. Znao je da je to neka vrsta ludosti ili  barem lude smjelosti, no ipak to učini.  Opet se vratio na dno, čučnuo i stao pretraživati po vodi i po lišću u  blatu   sve   dok   nije   uhvatio   klisko   i   snažno   tijelo   stisnuto   između  kamenja. Bila je to vraški velika jegulja. Kad ju je uhvatio, silovito je  udarala i izvijala se. Pipao je da pronađe nož, ali onda mu padne na um  da je toj jegulji možda i stotinu godina. Ili u svakom slučaju barem više  od pedeset. Jer Aldin muž  sasvim sigurno nije iskopavao ovaj bunar.  Kad   bi   imao   nešto   u   što   bi   je   stavio.   Strgne   zatim   sa   sebe   vunenu  majicu   i   košulju,   ali   brzo   ponovno   navuče   majicu   jer   je   zaista   bilo  hladno. A onda košulju stavi u vodu, pa kad je ponovno napipao jegulju,  ovije košulju oko nje. Rukavima je  čvrsto sveže, i tako je dobio dobro  svezani zavežljaj. Jegulja je u njemu podrhtavala i mlatarala. Napipao  je svoj remen i na njega pokraj noža rukavima košulje priveže zavežljaj  s jeguljom. Taj je pokretni mokri zavežljaj bio teži nego što je mislio.  

47

I  onda  se  ponovno počne uspinjati.   Naišao  je  na tri   uporišta  prije  negoli   je   uspon   postao   vrlo   težak.   Nije   bilo   nikakvih   izbojaka   ploča  škriljevaca na koja bi se mogao uprijeti. Bolje bi mu bilo kad bi bio bos.  No oklijevao je sa žrtvovanjem čizama. Bos bi se morao vući kući rubom  jarka.   A   kući   nije  želio.   Nije   se   namjeravao   vratiti   podrugljivim  smijuljcima   svoje   polubraće   i   Gudruninom   zavaravanju   s  čašom  mlijeka i sendvičima koje bi mu donosila gore u sobu. Onda se prisjeti užeta za vučenje automobila, kojim su ga bili svezali.  I   tako   se   ponovno   vrati   dolje   i   dok   ga   je   tražio   po   vodi,   njegova  razdraženost splasne. Sve mu  posta nalik  ulomcima  iz nekakva sna.  Nikada kraja. Neprestance mu je nadolazilo nešto novo. Sada je i čizme čvrsto privezao o pojas i prošao u dva koraka prva tri  uporišta. Bila su oštra, ali se on ipak kretao dalje. Odmarao se oslonjen  na zadnjicu, naginjao se prema naprijed i čvrsto se pripijao uza stijenu  pred sobom.  Mišići   su   mu   podrhtavali,   a   svako   novo   uporište   koje   bi   pronašao  plaćao je bolom na nožnim prstima. No ipak ih je uguravao. Nož  nije  mogao upotrijebiti nijednom prilikom. Naime, nigdje nije smio popustiti  u   zahvatu.   Bilo   je   trenutaka   kad   se   svom   svojom   težinom   odmarao  samo na laktu ili koljenu. Vukao   se   prema   gore   da   bi   mu   najzad   svjetlost   udarila   u   lice,   a  rukama   trebalo   tek   malo   da   dohvate   rub   bunara.   Posljednje   se  decimetre dizao stražnjicom. Vunena mu je majica zapinjala, leđa su  mu strugala po oštrom škriljevcu. Nije smio popustiti pred bolovima,  već se prisilio i kretao dalje. Jegulja je divlje mlatarala u zavežljaju od  košulje.   Kao   da   pruža   posljednje   napore     kako   bi   se   vratila   u   svoju  tamnicu. Kad se Johan podigao preko ruba bunara, njegov mu zavežljaj  prepriječi put. Sad  ću je ušutkati, pomislio je. Međutim, nije to imao  čime i učiniti. Posljednjim se trzajem izdigao iz bunara i snažno, koliko  je jače mogao,   udario nogama o njegovu stijenu. Istegao se za taj još   

48

posljednji uspona, i tako se našao izvan bunara i legao u travu. Jegulja  ne koprcala ispred njega. Nije   htio   ovdje   ostati   ležati.   Neće   me   oni   gadovi   pronaći   ovdje,  razmišljao   je.   Na   nebu   zasljepljujuća   svjetlost,   no   Aldina   ju   koliba   i  šuma iza nje ležala u sjeni planinskoga grebena. Polagano i tiho, onako  bosonog, krenuo je prema kolibi, zaobišao  je, skinuo čizme s remena i  obuo   ih.   Bilo   je   dvadeset   minuta   do   ponoći.   Od   kuće   sam   otišao   u  sedam, razmišljao je. Uhvatili su me nakon deset minuta, možda poslije  četvrt sata. Onda su se gluparali malko, možda deset minuta. U bunaru  sam   se   našao   prije   pola   osam.   Odsjedio   sam,   dakle,   u   njemu   preko  četiri sata. Prošlo ga je sve zadovoljstvo. Bilo mu je hladno. Sjećao se  opijenosti   od   vlastite   smionosti   kad   se   dosjetio   da   bi   se   vlastitom  snagom   mogao   uspeti   iz   bunara.   Međutim,   to   i   nije   bila   nekakva  neobična misao. Možda je bilo čudnije što mu ona nije na pamet pala ­  odmah. Prije   negoli   se   izvukao   iz   svoga   zakloništa,   pozorno   je   osluškivao  neće  li  čuti  zvuk  automobilskoga   motora.   A  onda  se,  stane   uspinjati  stazom. Kamo je krenuo, nije točno znao. Tek, van iz toga sela. ***

K

ukci su bili sitni, manji od glavice pribadače, pa se gotovo i nisu 

vidjeli prije negoli bi se pojavili u roju. Izjedali su ih dok su se probijale  kroz   visoku   travu.   No,  čim   su   se   uspele   do   prostora   ispred  prodavaonice,   kukce   je   odnijela   zračna   struja   s   jezera.   Nije   to   bio  nekakav pravi vjetar i večer je zapravo bila topla. Izboli su im obraze i  vrat i uvlačili se u kutove očiju. Ubode su osjećale kao užarene iskre od  vatre.   Mia   je   plakala   i   udarala   oko   sebe.   Bilo   je   to   doista   teško  podnijeti. Morale su otrčati do one prodavaonice potrepština za ribolov i  pokucati na vrata. No vlasnik prodavaonice i njegova supruga sada su   

49

sjedili   u   gornjem   dijelu   kuće   i   gledali   televizijski   program,   pa   je  proteklo dosta vremena prije negoli su začuli kucanje. Nije se nimalo iznenadio što su se i opet stvorile ovdje. Bit će da su  on ili njegova supruga provirili iza zavjesa. Sa šaljive je strane primio  njihove muke s kukcima i dao im naslutiti kako čovjek mora biti rođen  takav da se može uhvatiti u koštac s njima. »To je vrsta komaraca ­  komarčići«, objasnio im je. Žena mu je nadodala kako sumnja da postoji  itko tko bi im se mogao suprotstaviti. Onda je postao malko  žučljiv i  napomenuo kako ljudi koji rade po šumama ne bi mogli otići kući pod  izlikom da su ih napali kukci. Valja se jedino priviknuti na njih. Upitala ga je bi li smjele sjesti u prodavaonicu i tamo čekati. Premda  bi zapravo rado našla mjesto gdje bi mogle i jesti.  ­ Takvoga mjesta nema. Barem ne u ovome selu. Rekao   je   to   gotovo   pobjednički.   Ispred   televizora   u   dnevnoj   sobi  sjedila je njegova supruga i s pola pozornosti promatrala zbivanja na  ekranu.   Zajedno   su   sjedili   na   zelenom   kauču.   Na   stoliću   sa   pločom  izrađenom od keramičkih pločica nalazila se kava i mnoge vrste sitnih  kolača.   Imali   su   nešto   smeđe   u   širokim  čašama.   Možda   liker   od  čokolade? ­ Ne bi li možda negdje trebali uzeti sobu? ­ Roland je rekao da je u autokampu sve popunjeno ­ doviknula je  njegova žena. U glasu joj se osjetilo zlobno zadovoljstvo. ­ Postoji i privatni smještaj, ali je vjerojatno potpuno zauzeto sve do  poslije Ivanja ­ potvrdio je vlasnik. Onda joj pade na pamet da je Dan  mislio kako večer uoči Ivanja pada dan poslije. Na subotu. Zapravo je  tako i bilo. Stari način računanja dana uoči Ivanja. ­   Moj   je   momak   vjerojatno   gore   u   Nilsbodarnama   ­   rekne   ona.   ­  Valjda smo se krivo razumjeli. Znate li nekoga tko bi nas mogao odvesti  tamo gore? ­ Nema puta do tamo.  

50

­   Znam.   No   do   tamo   gdje   počinje   staza.   Imam   kartu   sa   sobom.  Odande poslije nije tako daleko. Muž i žena su se pogledali. Osjećala je  da   u   njima   postoji   nekakav   otpor,   kritički   stav   prema   njoj.   Nije  posrijedi   bila   nevoljkost,   već  nešto   profinjenije.   Kao   da   su   dobili  potvrdu za nešto u čemu su se slagali. ­   Trebala   bih   kupiti   nešto   hrane   za   malu   ­   kazala   je   osjećajući  nelagodu zbog toga. Vlasnikova se  žena nije oglasila iz dnevne sobe.  Samo je i dalje zurila u ekran. ­ To je u redu ­ uzvrati vlasnik. ­ Premda bismo najprije voljeli do  kraja pogledati film. A možete i vi s nama. Tako je Annie mogla sjesti u naslonjač uza stolić za kavu. Mia joj se  popela   u   krilo.   No,   djevojčica   je   uskoro   izgubila   zanimanje   za   film   i  stala   se   ogledavati   po   sobi   punoj   stvari   koje   su   joj   se   morale  činiti  čudnima.   Bilo   je   tu   mnogo  životinja,   izvezenih   i   izrezbarenih,   ali   i  napravljenih od kristala ili keramike.  Žena je donijela šalicu i dok je  ulijevala kavu, pokušavala je zadržati pogled na ekranu gdje se poznati  glumac kretao odjeven u svećeničku mantiju. Mia je počela sustavno  tamaniti kolače, tortu i glazirano slatko i sitno pecivo što se nalazilo u  malenim, papirnatim košaricama. Annie je sjedila ukoso u naslonjaču  kako bi na oku mogla držati prostor ispred prodavaonice. S vremena na  vrijeme znao bi ovuda proći poneki automobil.  No nijedan se nije zaustavljao.  Uskoro je Mia, skvrčena u njezinu  krilu, zaspala. Duge su joj noge visjele postrance, a u usta je utrpala  palac. Prošlo je dosta vremena otkad je posljednji put vidjela Miju da  stavlja palac u usta. Kad je pomalo nastrana drama s ekrana završila, otišli su u kuhinju  i   vlasnikova   je  žena   skuhala   nešto   za   Miju,   što   se   zvalo   kaša   od  borovnica. Uzela je borovnice iz hladnjaka stavila ih u vodu i pustila da  zakuhaju i zatim ih pomiješala s ječmenim brašnom. Naravno da Mia  to nije htjela jesti. Nalikovalo je tamnoljubičastom ljepilu. No zato je  rado pojela sendvič s kobasicom i popila čašu mlijeka.  

51

Annie baci pogled u sobu pokraj kuhinje. Bila je puna slika. Na zidu  ponad postelje nalazila se jedna, napravljena od kratkodlaka, mekana  pliša.   Obojena   jakim   preljevima   ružičaste,   zlatne   i   smeđe   boje,  prikazivala   je   golu   djevojku   s   napetim,   blago   mekim   prsima   s  ispupčenim   bradavicama.   Izgledale   su   kao   velike   očne   jabučice   koje  promatraju one koji ulaze u sobu. Morale su pogledati na vlasnikovu  ženu svaki put kad bi se pojavila s krpom za brisanje prašine. Sve bješe  vrlo čisto. Mislili su da bi se Annie s djevojčicom trebala zadržati u selu, no ona  je osjetila gušenje već i u toj dugoj i uskoj bijeloj kuhinji. A usto, možda  se  Danu   nešto  dogodilo.   On   je  tamo  gore  živio   posve  sam.   Međutim,  vlasnik, koji se zvao Ola, odbacio je tu pomisao. ­ Pa što bi mu se moglo tamo dogoditi? ­ Mogao je slomiti nogu. Primijetila je da im se učinila čudnom. ­   Eh,  živjeti   u   Nirsbui   ­   rekne  žena   izdahtavajući   zrak   između  opuštenih   usana   poput   kakva   konja.   Ipak,   Annie   ga   je   uspjela  nagovoriti da ih odveze. Dopustio im je ostaviti svoju prtljagu u garaži,  gdje su se jedino preobule. Umjesto cipela ­ čizme. Ola im je objasnio da  moraju obuti čizme jer će prolaziti preko močvarnoga tla. ­ Zar ne biste ipak ostale? ­ bilo je posljednje što je vlasnikova žena  rekla. No nije istodobno objasnila gdje bi to one mogle ostati. Stajala je  na stubama s rukama uvučenim u rukave svoje veste. Naime, vani je  postalo hladnije, no i dalje svijetlo. Ola im je rekao da krenu naprijed. I to ne cestom koja vodi prema  Norveškoj, već  neka skrenu na odvojku usred sela. On  će ih dostići i  odvesti gore. Kad   su   napustile   selo,   Annie   osjeti   silno   olakšanje.   Počele   su   se  gotovo   odmah   uspinjati,   ali   nisu   morale   daleko   hodati.  Čim   su   se  udaljile   od   posljednje   kuće   u   selu,   Ola   ih   je   dostigao   svojim  automobilom. ­ A zašto smo morale same proći prvi dio puta? ­ upita Annie.  

52

On   se   podsmjehne.   No   Annie   se   ustvrdoglavila.   Nije   ju,   doduše,  uplašilo   što   ih   je   primio   u   automobil   tek   kada   to   nitko   nije   mogao  vidjeti. Pa njegova je žena znala da će ih njezin muž odvesti. No ipak se  osjetila nelagodno. ­   No   da,   ne  treba   baš  pred   ljudima   pokazati   da  vozite   pripadnike  Crvene garde ­ odvratio je. Te   su   je   riječi   toliko   smele   da   se   nije   mogla   pribrati   i   zatražiti  objašnjenje. Pa to zvuči tako glupo. Ili ima povijesni prizvuk. Pomislila  je na Diktoniusov spjev o Crvenom Emiliju, u  kojem majka steže ruku  oko vrata svoga izvanbračnoga čeda.  Što je on znao o Crvenoj gardi u vrijeme finskoga građanskoga rata ?  Nije ga dalje ništa pitala, već samo reče: ­ Mislim da će nas moj momak ipak sresti. On je očito samo okasnio. ­ A je li on tvoj momak? ­ upita je podrugljivo. ­ Da, naravno. ­ A tako, dakle. Nisam mislio da imaš nekoga stalnog, već  tako od  prigode do prigode. Sad   više   ne   smijem   ništa   reći,   pomisli   ona.   Ma   što   se   dogodilo.  Cijelim su se putem prostirale same šume. Nikakva naselja.  _________________________________________________________________________________________________________________ Finski građanski rat (1918): poslije uspjeha ruske revolucije finska Crvena garda uz pomoć sovjetske vojske  diže ustanak (27. 1.) i preuzima vlast u južnoj Finskoj. Međutim, legalne vlasti, »bijeli«, pod vođstvom generala  Mannerheima i uz pomoć u Njemačkoj vojno obrazovanih Finaca, pa i švedskih dobrovoljaca, uspijevaju  poraziti »crvene gardiste« i poslije niza krvavih bitaka zauzimaju 16. 5. Helsinki, čime je građanski rat završen.  Tome je svakako pripomoglo što su Sovjeti bili prisiljeni 3. 3. 1918. oglasiti se neutralnim u tom sukobu. Diktonius, Elmer (1896­1961): uz Edith Sodergran jedan od najistaknutijih švedsko­finskih pjesnika i  stvaratelja švedske modeme i ekspresionističke lirike. U vrlo muzikalnoj poeziji sadržani su mu mnogi aktualni  politički i socijalni motivi s jakim simpatijama prema komunističkim idealima u vremenu ruske revolucije i  finskog građanskoga rata.

Kad su stigli do jedne čistine, on joj reče neka se okrene i baci pogled  na jezero. Odavde su se vidjele planine duboko u Norveškoj. Crnjele su  se   ili   bile   modro   osjenčane,   s   vrhovima   ispruganim   snijegom.   Na  velikom   se  jezeru   vidjela   mrlja   tirkizne   boje,   koja  kao  da  nije  imala  nikakve povezanosti s bojom neba. Naokolo te mrlje voda bješe, zbog  dubine, tamnomodra.  

53

Šuma   je   i   opet   prevladala   i   cesta   se   sada   počela   strmo   uspinjati.  Povijene   breze   s   crnom   koprenom   od   lišajeva   miješale   su   se   sa  smrekama. A onda se šuma otvori i ona ugleda jezerce što se bljeskalo  daleko   dolje   pokraj   ceste.   Bilo   je   gotovo   crno   odražavajući   smrekine  šume. Tek negdje po sredini vidio se nešto svjetliji krug. No ni taj nije  odražavao   bljedolikomodru   boju   neba,   već  je   bio   zlataste   boje   poput  crvenkastoga preljeva staroga zlata.  Ola se zaustavi uz rub ceste. Reče kako su stigli do Stromgrenova  imanja. Zapravo bila je to neka vrsta stočarskog planinskog posjeda,  neki veliki katun. Annie nije znala što bi to imalo značiti. Psi su bijesno  lajali i nalijetali na žičanu ogradu. Neka se pojava pomolila na prozoru,  no kad se automobil zaustavio, nitko nije izišao. Na padini se nalazilo mnogo međusobno udaljenih, malenih zdanja  od sivih balvana. Pokazao joj je stazu koja je od jedne drvarnice vodila  do malene sive brvnare. ­ Ova vodi dolje prema rječici i morate je slijediti do posljednje staje.  Tamo  ćete doći do puta koji vodi dolje iz sela. Ongdje treba skrenuti   

54

ulijevo, jer  ćete inače otići još niže dolje. Uz rub ceste stajao je crveni  Renault 4. Nije se  činilo da bi taj pripadao ovom imanju, jer je stari  Opel   bio   parkiran   uza   zid   staje.   Prema   tome,   u   kolibi   bi   se   morali  nalaziti ljudi. Ljudi koji posjeduju malen, crveni automobil. Odmah se  osjeti bolje. Imala je naprtnjaču s njihovim majicama i paketom sendviča koji im  je spremila Olina supruga. Kartu je izvadila još dok su se vozili. Ola joj  je pomogao da se snađe među naseljem koliba koje je on zvao Nirsbua.  Na karti se to naselje zvalo Nilsbodarna. Sada je shvatila da je to skup  zgrada za ljetni boravak stoke i njezinih  čuvara. Staza se nastavljala  prema   istoku   preko   močvarnoga   tla   i   prema   rječici   koja   se   na   karti  zvala   Fjallno.   Ola   ju   je   zvao   Lobber.   Morale   su   je   prijeći.   »Tamo   se  nalazi plićak«, objašnjavao joj je Ola, i lako ga je pronaći jer se nalazi  na mjestu na kojem rječica utječe u veliko planinsko jezero Lloppen.  Tada se put nastavlja prema Stjarnbergu.  No one će morati krenuti istočno prema malenom crnom četverokutu  na kojem je naznačena Nirsbua. ­ Pa hvala vam onda na vožnji ­ morala je ipak reći. Nije se usudila  zamoliti da mu plati za uslugu. Jednostavno se plašila kakva neukusna  odgovora. ­ Zašto Dan nije došao? ­ upitala je Mia čim su ostale.  ­ Ne znam, valjda se zabunio u danu.    Nije čula zvuk Olina automobila, no bit će da se već odvezao. Sad su  se čule jedino ptice, a i one su se oglašavale nekako neodlučno. Možda  su i one već  spavale premda je posvuda bilo svjetlo. Ponoć  je već  bila  prošla. Neka se ptica javljala jednoličnim tonom. Poput tetrijeba. Oko  njih osjećao se snažan miris brezina lišća.  Lišće   ovdje   nije   bilo   tako   razvijeno   kao   dolje   u   selu.   I   trava   na  pašnjacima bila je kraća negoli ona dolje na obroncima. Taj se planinski  stočarski   posjed   sastojao   od   crveno   obojene,   sasvim   moderne   kuće   i  staje za goveda, nekoliko psetarnica i više niskih, sivih koliba na jednoj   

55

padini.   Svjetlost  je  sada bila   toliko  nepouzdana  da  se  činilo   kako se  kuće,   što   su   ležale   sasvim   dolje   prema   jezeru,   pomiču.   Dok   su   tako  hodale, Mia se držala Anniene ruke.  Pozorno su osluškivale zvukove što su dolazili iz šume. ­ Kako samo može tako ­ rekne Mia, a Annie je shvatila da joj kćekica  misli   na   pticu,   vjerojatno   tetrijeba,   što   je   uporno   pjevao   jednoličnim  tonom. Pašnjak se spuštao dolje prema potoku, a na mjestu gdje se tlo  slegnulo,   staza   se   dijelila.   Tu   se   nalazilo   maleno   zdanje   s   urušenim  krovom od šindre. ­ Ovdje moramo skrenuti ulijevo. Staza je zavijala i ponovno se počela uspinjati. Poslije nekog vremena  spaziše ponovno drvenjaru i kuću, ali sada s njihove stražnje strane.  Annie   se   zbuni.   Na   karti   se   nigdje   nije   nalazila   ta   mreža   staza   na  pašnjaku, a nije bilo ni traga mnogim niskim brvnarama  što su sada  svjetlucale u svjetlosti bijele noći. Za svaku su se sigurnost vratile do  potoka i kod one kućice s urušenim krovom krenuše u drugom smjeru. Sada   je   staza   postala   šira.  Činilo   se   da   ipak   nekamo   vodi,   a   i  udaljavala   ih   je   od   malenih,   sivih   brvnara.   Ušle   su   u   šumu   koja   se  sastojala gotovo isključivo od iskrivljenih breza obraslih lišajevima. Dio  ih je pao na tlo, i tamo su polagano trunule, a iz njih su, poput tumora,  izrastale gljive rupičarke. Paprati su izbijale iz trave ispod breza, no  njihovi  čupavosmeđi   vršci   još   su   bili   svijeni.   Šuma   s   visećim   crnim  lišajevima   i   kroz   naraštaje   srušenih   stabala   bila   je   prožeta   nježnim  ptičjim   pjevom,   zviždukanjem,  žvrgoljenjem,   cijukanjem.   Međutim,  nijednu pticu  nisu uspjele opaziti. Došle   su   do   visoravni,   pa   se   Annie   to   učini  čudnim   jer   su   se   već trebale približiti jezeru. Sad se  činilo kao da se uspinju na tlo nekog  grebena,   a   staza   se   uključivala   u   drugu,   mnogo   širu   i   izgaženiju.  Shvatila je da su krenule pogrešnim smjerom. Ola ih je upozorio da  moraju paziti kako ne bi došle na stazu koja vodi iz Crne Vode. Ako  njome nastave, ponovno će se spustiti blizu sela.  

56

­ Moramo se vratiti ­ rekne. Mia joj dobaci pogled kao kakva odrasla  osoba. ­ Ili...  čekaj! Vjerojatno smo pošle ispravnom stazom iz sela. Ali se  sada opet spuštamo. Moramo se vratiti, ali ne putem kojim  ćemo se  spustiti   odakle   smo   došle,   već  krenuti   ovom   širokom   stazom   prema  jezeru. Pričekaj, pa da vidimo. Smjestila je Miju na panj i počela odvijati kartu. Uz sivu svjetlost  ispod breza bilo je teško razabrati pojedinosti na njoj. Uviđala je da bi  trebala   imati   kompas.   Međutim,   kad   su   se   odvojile   od   Olina  automobila,   nije   mogla   ni   slutiti   da   je   ovaj   krajolik   tako   ispunjen  puteljcima,   koji   su   se   granali   i   nestajali   u   dugim,   mokrim   prugama  močvarnoga   tla,   razasutim   sivim   zgradama   i   ljudskim   napravama,  uzvišicama i udubljenjima koje nije očekivala, i to na mjestima gdje je  sve trebalo biti pusto. Čak ni imena mjesta nisu bila jednaka na karti i  u stvarnosti. Žurila   je   osloboditi   se   Ole   jer   se   osjećala   pritiješnjenom   njegovom  nepriličnom i napola agresivnom znatiželjom. Taj čovjek nije ni na koji  način odgovarao njezinoj predodžbi o ljudima koji žive ovdje. ­ Tiho! ­ tada  će Mia šaptom. Osluškivala je vrlo pozorno. Sada je i  Annie uspjela  čuti nekakav oštar, ujednačen zvuk i muklo udaranje.  Zvuk im se približavao i postade joj jasno da se netko uspinje stazom i  prilazi   im.   Rukom   obgrli   Miju   i   gotovo   je   gurne   iza   nekog   panja.  Djevojčica pade na kartu i papir zašušti. Tada Annie ponovno začuje taj  zvuk   i   shvati   kako   oštrina   zvuka   dolazi   od   disanja.   Netko   je   teško  disao.   No   nije   mogla   ustanoviti   radi   li   se   o  životinji   ili  čovjeku.  Pritisnula je Mijinu glavu o tlo, no sama se nije uspjela izmaknuti iza  panja kako bi ostala neprimijećenom. Panj nije bio dovoljno visok. Nije ju opazio. Teškom se mukom uspinjao stazom pogleda ukočeno  usmjerenog prema naprijed.  Usta su mu  bila otvorena, a oštar zvuk  disanja od napora dolazio je u malenim, isprekidanim udarima. Bio je  tamnoput i imao dugu, glatku kosu, zabačenu iza uha. Oči su mu bile   

57

uske i crne. Nešto je nosio u naručju. Nije mogla razabrati  što bi to  moglo biti, već je samo zapazila da mu to, dok se uspinjao, otežava hod.  Onda joj je nestao iz vida. Uplašila   je   Miju.   Sad   joj   je   zbog   toga   bilo  žao.   No,   ukloniti   je   iz  vidokruga bio je njezin posve nagonski čin. ­ Bio je to neki dječak ­ rekne, pokušavajući tako riječima odagnati  strah s Mijina lica. ­ Ima li ovdje životinja? ­   Ne   znam.   A   sad   bismo   morale   požuriti.   Nismo   više   daleko   od  Nirsbue. Može nam se dogoditi da  čak i sretnemo Dana. Vjerojatno  će  se sjetiti da je pogriješio dan. Kad su krenule dalje, hodale su tiho i  osluškivale. Pa onaj se visoki, crnokosi momak mogao okrenuti i vratiti.  Mia   je   osjetila   kako   joj   je   majka   napeta   pa   joj   više   nije   ispuštala  ruku. Ovdje gore bilo je svježije, pa su se tako barem riješile kukaca. U  početku je staza bila jasno vidljiva i lako prohodna. Vodila je dolje u  nizinu,   a   tlo   je   postajalo   sve   mekše   da   bi   najzad   prešlo   u   daleko  pruženu močvaru.  Bijeli cvjetovi nalik pramenovima vune sjali su u noćnoj svjetlosti.  Bilo   ih   je   na   tisuće   u   zračnome   sloju   koji   se   lagano   pomicao   malko  iznad svih onih preljeva crvenožutih i zelenih boja šaša. Dok su teško  vukle noge,  čuo se zvuk šljapanja oko  čizama. Nekoliko se puta staza  granala, no Annie nije bilo teško odijeliti između njih onu najutabaniju. Šuma se povukla nešto više. Sve su se više udaljavale od nje. Postalo  je mračnije. Mislila je kako  će se uskoro i opet razdaniti. Mia se nije  tužila   da   joj   je   teško,   a   Annie   ju   se   nije   usudila   pitati.   Morale   su,  naravno,   nastaviti   put.   Međutim,   staza   je   bila   mnogo   duža   i   lošije  prohodna nego što je Annie predmnijevala. Močvarno je tlo usisavalo  čizme i uvlačilo noge. Stigle su do malena potočića i prešle preko njega. Htjele su popiti  malko vode, ali čim bi se zaustavile, komarci bi ih nemilice napali. Kad  su, hvatajući ravnotežu dok su preskakivale s kamena na kamen, stigle   

58

na drugu stranu potoka, staza se granala u više nejasnih odvojaka. Dok  su   hodale   naokolo   tražeći   pravu   stazu,   sve   su   se   više   udaljavale   od  potočića.  No  kad  su  se  stale  vraćati,   kako bi  se  našle  na  polaznome  mjestu, prijelaza je nestalo. Samo kamenje i bistra voda koja je preko  pjeskovita   tla  žuborila  žuborom  željna   razgovora.   Kaljužnica,   još  nesavladana. Neka vrsta vunastih sivozelenih grančica vrbe naginjala  se   nad   vodu.   A   i   povijene   breze,   prekrivene   crnim   lišajem.   Tako   je  otprilike   izgledalo   posvuda.   Nije   znala   mjesto   na   kojem   su   prešle  potočić. ­ Znaš li što ­ rekla je pokušavajući se pokazati odlučnom. ­ Mislim da je teško pronaći stazu ovdje gore u močvari. Kako bi bilo  da prijeđemo ravno prijeko i pokušamo umjesto toga pronaći rječicu? Nije mogla vidjeti vodu, no morala je postojati rječica koja je tekla  prema dolje, i to iza širokoga pojasa zelena šipražja i ponekih breza. Za  početak   krenule   se   uz   potočić.   No   sasvim   nešto   drugo   bješe   hodati  onuda gdje nije bilo nikakve staze. Tlo je bilo neravno, s velikim i tvrdim busenjem trave neposredno uz  potočić.   Pitala   se   što   li   je   to   Mia   opažala   dok   se   hitrim   pogledima  osvrtala   naokolo.   Busenje   je   sličilo   lubanjama   obraslim   grmljem   što  proviruju iz zemlje.  Breze bjehu iskrivljene pune kvrga. Na   posljednjem   su   dijelu   puta   prema   rječici   skrenule   preko  močvarnoga tla koje im se zibalo pod nogama. Sada su već  mogle  čuti  vodu u rječici, isti onaj razgovora željni žubor kao u potočića, ali s više  glasova. Prema karti koju je imala, rječica se trebala spuštati s planine.  Njezini   zavoji   i   vijuge   završavali   su   kod   jezera   Kloppen.   Kada   su   u  močvari   zaobišle   mali   otočić  s   brezama,   ona   napokon   ugleda   jezero.  Bijela ploča, metalni sjaj svjetliji od neba. Uz rječicu rasle su iste pahuljaste vrbe kao oko potočića, ali je šikarje  ovdje bilo više.  Činilo se neprobojnim. Među brezama tlo bješe  čvršće,  ali   vrlo neravno.  Počela  je  osjećati  pravi  umor.  Koliko  će  još  Mia  sa   

59

svojim znatno kraćim nogama moći izdržati ovo hodanje gore­dolje po  rupama i neravninama? Onda   se,   sasvim   neočekivano,   prorijedi   gustiš   od   vrba   tako   da   je  jedan   obronak   prema   rječici   bio   potpuno   slobodan.   Odjednom  zasvjetluca nešto modro, pa kad prođoše mimo posljednjih grmova koji  su im zaklanjali vidik, spaziše jednu uz drugu dvije iskrivljene smreke i  među njima maleni šator. Neka ptica koja je tu kružila raširenih krila  najednom ih stisne uz tijelo i zaroni. Čuo se fijukavi zvuk koji je možda  bio krik. Nalikovala  je projektilu  na putu kroz zrak. U  šator se nije  moglo smjestiti više od dvije osobe. Nalazio se blizu vode koja je snažno  derala   između   okrugloga   kamenja.   Annie   najprije   osjeti   golemo  olakšanje. Onaj, ona ili oni  što su ležali u šatoru i spavali uz  šum i  žubor došli su ovamo i morali su znati kuda vodi staza i gdje se može  prijeći rječicu. Onda pogleda Miju.  Njezin   pogled   usredotočen   na   tu   malenu   jasnomodru   piramidu  odavao je uznemirenost od straha. Annie ju je morala umiriti riječima  kako je sada sve u redu. Našle su ljude. Uskoro će pronaći i Nirsbuu i  doći do cilja.  Međutim,   rekla  nije  ništa.  Uhvatila   je  Miju   za ruku  i  polagano  je  odvela iza žbunja. ­ Idemo ­ šapnula joj je premda je šaptanje bilo posve nepotrebno.  Zbog huka vode unutra u šatoru nisu mogli baš ništa čuti. ***

S

rebrnasta   se   svjetlost   razlijevala   oko   kolibe.   Ova   se   nalazila 

visoko   i   Johanu   se   kroz   promreženost   divlje   krasuljice   u   toj  nepouzdanoj svjetlosti  činilo kao da se  čas podiže pa opet spušta. Kao  da zemlja diše. Nije ušao kroz vrata. Prije je ključ kolibe uvijek visio na  čavlu ispod strehe na zabatu okrenutom prema jezeru.   

60

No Torsten je rekao ako ljudi sa Stjarnberga budu zauzeli kolibu, on  će ih prijaviti policiji zbog provale. I tako je postavio željeznu poprečnu  motku i zaključao je lokotom. Ključ  se nalazio u njega kod kuće. Nije  bilo preteško izvaditi čavle kojima je bio pribijen sobni prozor bez šarki.  Kad se popeo kroz prozor, bacio je zavežljaj sa jeguljom na kuhinjski  stol i odmah se dao na mučan posao paljenju peći. Najprije je trebalo  uzeti   petrolej   koji   služi   za   potpaljivanje.   Tada   je   u   petrolej   umočio  novinski papir, ugurao ga u rupu za odušak i zapalio. Kad je otvorio  zatvarač  dimnjaka, nešto je zaštropotalo ­ možda tijelo neke ptice? ­ i  srušilo se. A kud je potpalio suharke i drva, prokuljao je gust, žuti dim.  Bio je na rubu plača. Dok je onako promrzao i dršćući  čučao ispred,  osjećao je kao da je izgubio deset, petnaest godina svoga života. Jedak  dim uskoro je ispunio kolibu. Otvorio je prozor, izvukao upaljena drva i stavio ih u peć. Tada je sve  započeo   iznova.   Petrolej   je   plamtio   u   rupi   i   Johanu   se   učini   kao   da  vatra ovaj put tutnji drukčije negoli prvi put. Kad je istrčao na stazu, zaokupi ga pomisao na toplinu peći u sobi,  na vrući kakao i na stare pokrivače koje bi ogrnuo oko sebe. Zaželi biti  u gnijezdu. No kad je peć  ipak dotjerao u red, u jedak se dim razišao,  preostalo mu je još mnogo čega učiniti prije negoli će se moći skvrčiti i  početi razmišljati. A htio je razmišljati. Morao je. No najprije je trebao  donijeti vjedro vode s jezera, a da bi izišao, morao se propentrati kroz  kuhinjski   prozor.   Poslije  će   morati   sobni   prozor   namjestiti   u   njegov  okvir i ponovno zabiti  čavle. Valjalo mu je svoje promočene traperice  objesiti uz peć, ali nije ništa našao što bi mogao navući na sebe dok se  one   budu   sušile.   Bilo   je   tu   starih   jakni,   ali   ne   i   hlača.   Ogrnuo   je  nekakvu deku oko nogu i spoticao se hodajući naokolo kao da na sebi  ima dugu opravu. Pronašao je kakao u jednom paketiću, ali je zato od mlijeka u prahu  preostalo samo nekoliko žućkastih grumena, slijepljenih od vlage. Tako   

61

je morao piti razvodnjeni kakao, no u svakom slučaju ipak ­ vruć. Keksi  su preuzeli miris kolibe. Koliko samo spremanja da bi se dobilo malo topline i nešto u želudac.  Kad se uvukao pod deke, sunce je već izišlo. Cijelo je to vrijeme jegulja  drhturila u zavežljaju od košulje, no Johan se sjetio na nju tek nakon  što je već legao. Onda je ustao, odvezao rukave košulje i stavio jegulju u  vjedro s vodom. Udarila je svojim dugim i svijetlim tijelom po vodi, koja  se uzburkala od snage skrivene u njezinu mišićju. Smirila  se i legla  svijena na dno  žutoga, plastičnog vjedra, a Johanu je ponestalo snage  da je i dalje promatra. Nije mogao više ni misliti. Treba to prebaciti za  poslije. Mora spavati. No bilo mu je tako prokleto hladno i nije mogao usnuti. U sobi bješe  previše   svjetla,   a  čuo   je   i   bučno   glasanje   ptica   kroz   loše   zatvorene  prozore.   Posebice   ga   je   smetala   velika   sjenica   koja   je   neprestance  ponavljala i ponavljala dva prodorna tona. Ispod čvrsto zatvorenih očnih kapaka Johana su i dalje pekle oči od  dima. Stanje bi mu se ublažilo jedino kad bi ih otvorio. Poslije nekog  vremena   ustao   je   i   u   peć  ubacio   još   suhe   brezovine,   pune   mišjih  izmetina.  Sad   je   bio   posve   budan   i   drhturio   od   hladnoće   ispod   vlažnih  pokrivača. Sunce je jasno sjalo kroz istočni prozor kolibe, a sjenicu se  nije   predavala.   Odlučio   je   ­   razmišljati.   Ali   ne   pod   ovakvim  okolnostima. Misli i slike provaljivale su u njega baš kao i ove sunčeve  zrake izvana. Nije ih mogao zatvoriti tamo vani ili složiti u neki red.  Vidio   je   Torstena   kako   naginje   svoje   snažno   tijelo   nad   umivaonik   i  bučno frkće u dodiru s vodom. Na plećima mu opaža bubuljice i mrlje.  Promatra   Gudruninu   ruku   na   njegovim   leđima   kuko   klizi   po   tim  bubuljicama. Kako je sve to, dovraga, mogao videti tako jasno?! Pa to,  zapravo, nikada vidio nije. Bio je uhvaćen u zamku. Ulovljen u paučinu  i   zarobljen.   Hrana   koju   je   jeo   dolazila   je   iz   snage   tih   Torstenovih  mišića.   Sve   to   je   znao,   vjerojatno   ono   najdublje,   proizišlo   je   iz   

62

Torstenova   mozga.   Unijeli   su   u   njega   svoje   programe.   I   sad   mu   je  mozak   iscrpljen   i   prevreo   od   milijuna   podataka   koje   bi   on  želio  isključiti, ali ih ne može zaustaviti. Oni i dalje jure kroz njegovu glavu. Ustao  je i otvorio radio koji su  objesili  na  čavao u stropu  kako bi  izbjegli sjenu što je čini visina šume iza kolibe.  Međutim, baterije su oslabile pa se čulo samo pucketanje. Osjećat  će   se   vjerojatno   bolje   ako   stavi   nešto   u   sebe.   Bila   je   tu  konzerva graha u sosu od rajčica. Otvorio ju je i stao jesti zagrijavši je.  Okus je bio slatkasto odvratan. No, poslije mu se   tijelom ipak razlije  toplina i on je osjeti ponajprije u slabinama i bedrima. Zajedno s nekom  vrstom   drijemeža   takav   se   osjećaj   topline   popodnevima   znao  često  ušuljati u njega i uzbuditi ga. Izvadi i uhvati svoje udo i osjeti da je  vruće i naraslo. Zatim zaboravi i na njega, a više nije  čuo ni prodorno  glasanje sjenice. San mu je dolepršao u mozak. Bez nasilja, no unatoč tome nije mu uspio odoljeti. 

***

U

z   rječicu   Svartvass   nije   bilo   osobito   mnogo   mušica.   Večer   je 

dovoljno topla, no možda im još nije došlo vrijeme. Za tri sata uhvatili  su, doduše, dvadesetak komada, no svega ih je pet bilo dovoljno veliko.  Opazili su dabra kako pliva s posljednjim odrazom sunčeva sjaja u vodi.  Okrenuo se širokim udarcem svoga plosnatoga repa i nestao gotovo u  istom trenutku kada i sunce.  Ribe su prestale gristi i oni krenuše natrag prema autu. Već je jedan  sat prošao otkad je Birger stao peći male pastrve. Koliba se ispunila  teškim sivim dimom, no uz sve   ipak je taj miris bio ugodan. Ake je  natočio viski i iznio pivo.

 

63

Poslije jela osjetiše se premorenima i odoše u postelju ne rastrebivši  stol.   Dok   je   Ake   hrkao   na   gornjem   ležaju,   Birgerom   je   prevladavao  osjećaj   sveopćeg   ovdašnjeg   siromaštva. Vonj riba u skučenoj kolibi.  Zvuk automobila koji su stizali u kamp. Urlanje pijanih momaka i cika  djevojaka.   No   oni   koji   su   stizali   kočeći   i   klizeći   se   automobilima   po  šljunku barem su se dokopali žena. A ovdje leže dva stara momka i češu  se ispod pokrivača. Bez  čak i jednog jedinog cvjetka na stolu noć  uoči  Ivanja. Moram se trgnuti, razmišljao je. Sutra će napraviti pravi objed. U  istom trenutku kad je samome sebi dao to obećanje, a on  će ga malo  pomalo   i   ostvariti   ­   uvidio   je   kako   više   ne   vjeruje   da  će   mu   se   ona  vratiti.  ***

O

vo ju je tlo plašilo. Upadale su u duboke jame. Mia je plakala. 

Slijedile su staze koje su zapravo bile tuneli u gustoj šikari. Nestajale  bi u velikim rupama i Annie napokon shvati da to nisu staze koje su  stvorili ljudi. No pronašla je mjesto na kojem se rječica ulijeva u jezero  pa su čule kako između kamenja brbljaju i žubore maleni brzaci. S   Mijom   ih   nije   bilo   lako   prijeći.   Dno   je   bilo   kamenito   i   ona   se  spotakla nekoliko puta, a i voda je ulazila u njezine niske čizme. Kad su  ipak prešle preko brzaka, naišle su na stazu koja je sada bila jasnija  čak i na teže prolaznim mjestima pa i tamo gdje je bila gusta šikara.  Držale   su   se   staze   gotovo   ne   dižući   pogleda   s   uskoga   puteljka  prekrivenog klizavim iglicama crnogorice. Na kraju krajeva pronađoše  Nirsbuu   na   obronku   na   kojem   su   u   noćnoj   svjetlosti   cvjetale   tisuće  planinčica.

 

64

Niske, sive brvnare. Tek kada su se stale uspinjati prema nečemu  što   je  trebalo   biti   koliba  gdje   su  živjeli   ljudi   koji   su  čuvali   stoku   na  ljetnoj   ispaši,   shvatila  je  zašto  su  ti  sagovi  trave  i  cvijeća bili  toliko  gusti i tako visoki.  Nitko  ih nije kosio.  Međutim, vidjelo  se kako je tu nedavno netko  prolazio kroz visoku travu. Koliba bješe izvana zaključana. Preko vrata nalazila se motka i na  njoj lokot. Opipala ga je, ali ga nije mogla otvoriti. Netko je bio ovdje i  došao kroz mokru travu do kolibe. Ali nije prošao kroz vrata. Uspela se  na   hrpu   cigala   i   provirila   kroz   prozorsko   staklo   u   kuhinju.   Sve   je  unutra bilo nisko. Peć  se nalazila gotovo na podu. Svjetlost je padala  kroz   prozor   tako   da   je   na   vratima   od   peći   mogla   pročitati   ime  proizvođača: Skillingaryd br. 23. Bio je  na podu prazan kauč. Možda se  to nazivalo posteljom. Ispod njega moglo se izvući ladicu, pa se sve u  svemu na njega moglo smjestiti nekoliko djece. Bio je tu i neki naizgled  klimav   stol   i   dva   polomljena   stolca.  Žuto   plastično   vjedro.   Na   zidu  uokvirena   slika  žene s   trnovom   krunom.   Malo   otpadaka,   na   stolu  nekakva konzerva i rastrgane novine. Začađeni umivaonik. I ništa više.  Dok je obilazila oko kuće, kako bi provirila i kroz druge prozore, začuje  Mijin   plač.   Naime,  čim   bi   djevojčica   zastala,   napali   bi   je   komarci   i  mušice. Na jednom   su prozoru   sa   stražnje   strane   kolibe   bile navučene  zavjese, modrokarirane i prilično prljave. Uspjelo joj je vidjeti tek dio  zida   s   tapetama   oslikanim   modrim   cvjetićima,   koje   su   dobile   i   novi  uzorak: smeđe mrlje od vlage. Malo niže  bio je odlijepljeni dio tapete. A  onda je uspjela vidjeti djelić postelje. Bit će da se radilo o postelji jer joj  se  činilo   da   prepoznala   izblijedjeli   pokrivač  od   mješavine   vune   i  pamuka. Sasvim  dolje ispod njega izvirivalo je stopalo. To bi značilo da  je neko ipak ovdje.

 

65

Unutra   iza   navučenih   zavjesa   bilo   je   mračno.   Stala   je   lupati   po  prozorskom staklu  ne bi li ga probudila. Onda je primijetila kako je  noga iznenada iščeznula. Čekala je, ali se više ništa nije dogodilo. Vladala je tišina, pogledala  je pokrivač. Nije se micao i bio je sasvim ravan. Ništa se tu nije micalo.  Lupati o staklo više se nije usuđivala. Stopalo. Sasvim bijelo na škrtoj i  mutnoj svjetlosti. Valjda je to ipak bio Dan? No zašto se skrivao? Vratila se do prednje strane kolibe, ali je i nehotice hodala pažljivo,  šuljala se i pokušala pripaziti da ne nagazi na nešto što bi dalo neki  zvuk. Mia je sada plakala poput dojenčeta. Otvorenih usta, dok su joj se  suze   razlijevale   po   licu.   Annie   nije   sebi   uspijevala   objasniti  neobjašnjivo: da je Dan u kolibi, ali ne želi izići. Nije mogla ni zamisliti  da bi Mia mogla izdržati taj dugi put natrag. Jedva bi to mogla i sama. Odnijela   je   djevojčicu   u   šumu   izvan   vidokruga   kuće.   Je   li   to   Dan  tamo ležao? Zašto je povukao nogu? Sjela je na panj i držala Miju u  krilu. Otkinutom grančicom cijelo je vrijeme tjerala kukce. Šaputala joj  je kako će se vratiti, ali samo do modroga šatora. Probudit će one koji  spavaju   u   njemu   i   zamoliti   ih   za   pomoć.   Možda   imaju   kuhalo   na  petrolej, pa bi im mogli skuhati malo čaja. Ili možda čak kakao. A onda  će ih sigurno odvesti do ceste, a jedan od njih, ako je velik i jak momak,  nosit  će   Miju.   Zatim  će   ih   u   svom   Renaultu   4,   a   ono   je   sigurno   bio  njihov  automobil,  odvesti  u  selo.   Pa  će  uskoro,  doista   uskoro,  za  sat  vremena   ili   najviše   dva,   ležati   skupljene   u   toploj   postelji.   Plač  je  prestao i prešao u jecanje. Mia ponovno gurne palac u usta i nakratko  zaspi. Kada su krenule, granulo je jutarnje sunce između drveća. Brujalo je  od ptičjega pjeva. Sad, kad je sunce ponovno počelo grijati, sve se činilo  mnogo lakšim. Rječicu su prešle na istom mjestu. Annie se nije usudila  pronalaziti   neki   drugi   put.   Kada   su   prešle   preko   rječice,   trebale   su  pronaći put natrag do šatora, no sada nije bilo tako lako ići duž rječice.   

66

Sve   je   bilo   obraslo   visokim,   neprohodnim   šašem,   s   tlom   što   su   ga  prekopale životinje.  Morale   su   krenuti   više   gore,   prema   rubu   močvare.   Napokon   je  spazila one dvije smreke što su ih oluje međusobno preplele, ali šator  nije vidjela. Naprosto nije bilo moguće da bi postojale još dvije povijene  smreke   uz   tu   rječicu.   Već  joj   je   bilo   jasno   kako   je   teško   raspoznati  oznake   na   močvarnome   tlu.   U   ovoj   još   ipak   nepouzdanoj   noćnoj  svjetlosti činilo se kao da su se i stabla i šiprag pomakli. ­ Ostani sjediti ovdje ­ reče tada Miji. ­ To mora biti tamo dolje pokraj  smreka.   Otići  ću   pogledati.   Pa   ako   sam   se   zabunila,   barem   ti   nećeš  morati uzalud hodati. Dala joj je naprtnjaču da sjedne na nju umjesto  na   blatnjavo   tlo   i   brezinu   grančicu   neka   se   njome   brani   od   kukaca.  Prišla je. Je li to pravo mesto. Traperice su još uvek bile tu ali šatora  nije   bilo.   A   onda   je   videla   ,   šator  je   bio   srušen   ,   zato   ga   ranije   nije  videla.Umor   je   udario   svom   snagom   pala   je   na  kolena,   trava  je   bila  vlažna i lepljiva. Ruke su joj prljave, oprala ih je u vodi povraćala je  nezna koliko je vremena prošlo. Kada se vratila rekla je Miji. "Oni više  nisu tu." ***

P

ročitao je negdje kako jegulja može dugo živjeti bez hrane i tako 

se   probijati   kroz   plitke   jarke   na   svom   putu   prema   novim   vodama   i  moru.A ako se nađe zatvorenom u nekakvoj bari koja nije povezana s  potocima   ili   jezerima,   ona   može   odgmizati   kroz   vlažnu   travu   i   tako  dospjeti do vode tekućice. Sada   je   nemirno   ležala   u  žutom   plastičnom   vjedru.   Bilo   je   rano  izjutra, a vrijeme jasno i sunčano. Unutra bješe toplo pa se nije morao  dizati i paliti peć. Bio se uplašio kad je čuo lupanje na prozor, no sada  je i to prošlo. Smirio se  čim je  čuo  ženski glas. Gudrun ga je tražila.  Može to učiniti još jednom. Međutim, više nije mogao zaspati, ali to i   

67

nije bilo tako strašno. Uostalom, nije više bio ni tako umoran. A morao  je   i   razmišljati,   premda   mu   to   baš   i   nije   nekako   išlo.   Bio   je   suviše  gladan. digao se i počeo kopati po ormaru iznad sudopera.  Paket praška za palačinke. Bijeli papar. Kakao. Kako je to smiješno!  Doma je cjela kuća bila prepuna hrane. I škrinje za duboko smrzavanje,  smočnice, i hladnjak, i podrum. Valjalo bi mu se bez premišljali otputiti  kući. Ali, pa nije to cijeli svijet. Znao se prije pritajiti u svojoj sobi zgrbljen  nad pisaćim stolom. I onda bi mu se satima fućkalo za sve njih skupa.  Samo bi se preko blagdana okupila sva porodica. Pet mišićavih gomila.  Vonj   losiona   za   brijanje   i   dima   od   cigara.   Ispijanje   jakog   alkohola  izmiješanog s gaziranim pićem. Sportska   natjecanja   na   treperavom   plavkastom   ekranu   i   spuštene  zavjese. Divlje startanje vozila. I nezadovoljstvo što bi znalo ejakulirati  s vremena na vrijeme. Gudrun kao nekakav vražji tamjan u sobi. Odakle izvire mržnja? Ustao je i navukao na sebe traperice koje su se osušile, ali su bile  krute od gline. U vodi je smiješao prašak za palačinke s kakaom. Nije  se rastopio. Ljepljive su grude plovile naokolo, a kakao se suh zadržao  na površini.  Zapalio je vatru u peći ne bi li zagrijao tu  juhu  nimalo  ukusna izgleda. Trebao se pomokriti pa se morao pentrati kroz prozor.  Sve je to skupa bilo baš smiješno. Čitav niz muka. Nikada nije podnosio  stvari   s   kojima   se   gubilo   vrijeme   i   u   kojima   nije   bilo   reda.   Kao,  primjerice ­ šatorovanje. Kad se ponovno kroz prozor vratio u sobu, smjesa  čokolade i tijesta  za palačinke burno je vrela. Zgusnula se i primila za dno. Kad se malko  ohladila,   pojeo   ju   je,   a   onda   je   za   sobom   sve   pospremio.   Nije   bilo  nikakva smisla nastaviti ovako, Gudrun se sigurno grdno uznemirila.  Bit  će   da   je   uzbunila   cijelu   kuću.   Sigurno   se   nitko   isprva   nije   ni  pomakao, bio je siguran. Pitao se nije li ga sama morala tražiti.  

68

Kad se bude vratio, podrugljivo će mu se nasmijati. I onda ­ šutjeti. A  sam neće smjeti reći ni riječi. Morat  će  živjeti tamo i dalje, skvrčen i  poguren. Godinu za godinom. A onda odsluženje vojnoga roka. Tada  mu  padne na um kako  će i  tamo biti  isto.   Torsten  i  njegovi  pravi sinovi nisu bili glupavi. Samo ponekad otišli bi malo predaleko.  Onda bi morali platiti globe. Isto će tako biti i u vojsci. I na sveučilištu.  Premda će tamo ipak imati veće mogućnosti. Ondje bi se mogao osjećati  sigurnim baš kao Torsten na svom šumskom traktoru. A možda će i on,  Johan, moći kadikad otići malo predaleko. Potražio je vjedro s poklopcem, koje je služilo za skupljanje barskih  kupina, a kad ga je našao, stavio je jegulju u njega. Nije se ni opirala ni  udarala. Bojao se da ima posla s lukavom starom  đavolicom i zato je,  prije negoli se ispentrao kroz prozor, poklopac čvrsto zatvorio. Nad jezerom Kloppen sunce je  žarko sjalo. Jedva je mogao zadržati  pogled   na   vodi.   No   prije   negoli  će   otići,   morao   je   na   zahod,   koji   se  nalazio dolje u šumi pokraj obale. Daske što su mu činile zidove bile su  srebrnastosive i blago zelene boje, prekrivene tankim slojem lišajeva.  Unutra je sve pucketalo od kukaca i vonjalo po truleži. Počeo je  čitati  neki   od   starih   brojeva  časopisa   Allers.  Časopis   je   već  po   rubovima  požutio, a u njemu  je teško mogao naći nešto novo što već  prije nije  pročitao. Bio je tu neki roman u nastavcima, na koji nikada prije nije  svraćao   pozornost.   Mislio   je,   naime,   da   govori   o   ljubavi.   A   sada   je  zapazio  kako se  tu  ipak  radi  o političkoj  priči,  premda  s natruhama  ljubavi. Riječ je bila o ženi alkoholičarki koja je plakala. Njezin se muž napio   i   pregazio   mladu,   zgodnu   djevojku   s   kojom   je   bio   u   društvu.  Najgore   bi   bilo   ako   to   bude   saznao   njezin   brat.   I   novine.  Chappaquiddick. Ta mu riječ  sijevne glavom, isprva bez ikakva značenja. Poslije se  prisjeti Edwarda Kennedyja. Onda stane hitro kopati po lupi novina i  časopisa kako bi našao još nastavaka toga romana. No, da. Bila je to  priča   o   predsjednikovu   bratu.   Premda   je   pisac   izmijenio   imena.   

69

Nedostajao je početak i svršetak, ali je  čitao ono  što je našao.Gadna  priča,   doista!   Edward   Kennedy   bio   je   još   uvijek   aktivan.   Otišao   je  malko predaleko. No te su se stvari sredile. Za takve se uvijek sve sredi. Gadljivost je rasla u njemu kao smrad govna s izderanog novinskoga  papira. Onda istrgne stranicu s licem predsjednikove prijateljice ­ suze,  ukočen pogled, biserna ogrlica, crvene usnešto su požutjele i dobro je  izgužva da omekša, pa njome obriše stražnjicu. Sada, kad se iskenjao,  postao je još gladniji. Jezero je izgledalo nekako čudnovato. Tiho. Kao da je od ulja. Kao da  je voda postala ljepljivom. Baš nikoga nije vidio s druge strane jezera,  pa zaključi kako je to dobro. Iako je zacijelo bilo potpuno svejedno. Jer,  čim se bude uspeo do Stromgrenova imanja i do puta, srest će ljude. A  oni će se pitati što li on to nosi u vjedru. A onda opazi jedan kanu. Bio je izrađen od laka metala i oštro se  odsjajivao   unutar   šaša.   Što   se   zapravo   događa   kad   se  čovjek   odluči?  Johanu prođe glavom kako se on nikada nije znao odlučiti. Pa ni onda  kad je uzeo kratko veslo iz ljetne kuhinje, ni kada je otpiračem otvorio  lokot na lancu. Mislio je jedino kako bi bilo dobro više ne hodati. Ako  bude   veslao   duž  cijeloga   jezera,   stići  će   dolje   do   Robacka.   A   odande  može   autostopom   kući.   Bilo   bi   to   bolje   negoli,   vukući   se,   na   bolnim  nogama spustiti se od Stromgrenova imanja s nekakvim vjedrom. Voda   se   uvijala   oko   vitkoga   tijela   kanua.   Kada   je   spustio   veslo   i  zaveslao, učini mu se kao da su zadrhtali mišići ispod kože vode. O, Bože, kako je pojurila! Zamah vjetra donio je miris smole i trave, a  kad bi veslo udarilo o vodu, osjetio bi se miris vode onakav kakav već jest. Baka mu je znala čitati neke stare stihove o ratovanju u Norveškoj.  Sve što se našlo u njezinoj staroj glavi. Slušaj kako smreke šušte. U  svom je  životu svega dvaput bila u Ostersundu. Iako ni tada na duže  vrijeme. Zamisli što bi bilo kad bi ljudi morali putovati kao jegulje da bi   

70

se   parili.   U   neizbježnom  vječnom   puzanju.   Kreni   na  Sargaško   more!  Razuzdano Sargaško more. Kreni na Sargaško more!  Osjećao se kao utroba blistave školjke. On i kanu nikada nisu bili  jedna   cjelina.   Torsten,   koji   je   znao   po   ledu   i   magli,   za   bješnjenja  listopadskih   oluja   hvatati   ribu   i   s   po   tridesetak   mreža   odjednom,  govorio je kako je to vraški smiješno plovilo. No, je li se usudio sjesti u  njega? Ta gomila mišića. Kup sala. Mora   razmisliti.   Jezero   se   sužavalo   dolje   prema   Robacku   i   rt   je  ispružio svoju ruku. Posljednji  komad puta kanu je klizio,  a kapi su  vode padale s vesla. Upravo dok je povlačio kanu na travu, dosjeti se  kako bi ga mogli pronaći dolje ispod pilane u Robacku. Gudrun  će se,  naravno, voziti naokolo i propitkivati se. Znači, mora se sad odlučiti. Povuče kanu i punom ga snagom gurne u  vodu. Matica ga ponese. Za njim baci i veslo, ali se u istom trenutku i  pokaje. Kanu će ipak otplesati do pilane i tamo se zaustaviti udarajući  o kamenje. Učinio je glupost. Međutim, što je, tu je. Morao je znati da  poslije četvrte ure ujutro na cesti neće biti mnogo automobila. Sunce ga  je prevarilo. Sjeo je na travu pokraj ceste.  Čuo je jedino huk rječice u  koritu. Učinio mu se poput tutnjave vlaka. Ili kao golemi zahod u kojem  neprekidno teče voda za ispiranje. Ptice su se jedva čule. Iznenadio se  kad   se   na   posljetku   pojavio   jedan   automobil.   Pojurio   je   na   cestu   sa  svojim vjedrom i podigao palac. U bijelom Saabu bila je žena. Zakočila  je tako da je šljunak proprštao na sve strane. ­ Ideš li u Norvešku? ­ upitala ga je. On samo kimne.  Vjedro je stavio na pod ispred stražnjega sjedala. Nije ga uopće pitala  što se nalazi u njemu. Nije bila blagorječiva i učini mu se da govori kao  Finci što su znali obavljati poslove  čišćenja kod Torstena. Posvuda u  automobilu bilo je svega i svačega, među ostalim papirića od čokolade, a  na stražnjem se sjedalu nalazio plastični kanister s pićem kupljenim na  brodu.  

71

­   Tu   je   vraški   lijepo!   ­   rekne  ona  dok   je   put   prolazio   pokraj   Crne  Vode.   Nikada   se   prije   nisam   vozila   ovuda.   Obično   idem   preko  Ostersunda i Trondheima. Kad  stigoše u  selo,  sve se  činilo  mirnim  i  uspavanim,  no onda  on  ugleda   Vidartov   stari   Duett   što   se   kretao   putem   prema   Tangenu.  Skupio se na sjedalu kako bi ostao neprimijećen. ­ O, joj, joj, dečko! ­ rekne žena. Smijala se nekakvim grubim glasom,  ne baš veselim. Zvučao je taj njezin smijeh ponešto podrugljivo i on se  oseti malko nesigurnim u njezinu društvu. ­ Dobro ­ uzdahne kad su  prešli granicu. ­ Sad je bilo dosta Švedske. Taman koliko je trebalo. Jesi  li ti možda Šveđanin? Ona,   dakako,   nije  čula   baš   previše   riječi   iz   njegovih   usta.   Johan  zatrese glavom. ­ Norvežanin? ­ Ne ­ odgovori Johan. ­ Ne, izravno! A to je bila, naravno, istina. Ili je, barem, mogla biti istina. Sve je  bilo   moguće.   Osjetio   je   da   se   zbiva   nešto   novo.   Nešto   drugo   osim  sjedenja   i   zgurivanja   u   sobi.   Međutim,   on   nije   imao   novaca   uza   se.  Samo da prođem nekako ovaj vikend, razmišljao je. Subota je. Ili možda  Ivanje? Samo neka blagdan prođe pa  će potražiti nekakav posao oko  čišćenja. Ili pak ­ sađenja. ***

K

ad je netko zalupao na vratima, bilo je oko pola pet ujutro. Birger 

nije spavao, a glava ga je počela boljeti odmah otkako ju je podigao s  jastuka.   Oprezno   je   ustao.  Čim   je   otvorio   vrata,   a   jutarnji   zrak  prostrujio u sobu, osjetio je kako se vonj dima od isprženih riba zadržao  u hladnoj i ustajaloj mješavini s mirisom duhana. Roland Fjellstrom, 

 

72

vlasnik   autokampa,   stajao   je   pred   vratima   i   rekao   mu   da   se   nešto  dogodilo gore kod rječice lobber. Ake Vemdal navukao je hlače i krenuo u recepciju. A Birger je ostao  stajati s oslonjenim čelom na prozorsko staklo. Osjećao je da mu je lice  otečeno. Sad bi trebao zaspati. Uski je duboki zaljev između Tangena i  općinske granice svjetlucao. S druge se strane dug oblak nasukao na  planinski   greben.   Razdirali   su   ga   vršci   smreka   pa   je   poput   mlijeka  istjecao   u   vodu.   Sunce   je   dolazilo   iz   krivoga   smjera.   Ta   neobična  svjetlost   uzrokovala   je  da  se  osjećao  nekako  izložen   i  stran.   Vidio   je  kako   patke   uzlijeću   s   vode.   Za   njima   su   ostajale   drhturave   pruge.  Daleko tamo voda se pomicala. Poslije je opazio da je to čamac.  Netko   je   veslao   i  čamac   se   kretao   jednoličnom   i   dobrom   brzinom  prema Tangenu. Dugo je tako stajao i promatrao okolicu znajući kako  će uskoro, najzad, moći zaspati dubokim snom. No možda bi ipak trebao  Akeu pristaviti vodu za kavu. Bio je to netko u lovu na vidre. Kakav vražji lukavac! No ako se ide u  lov na vidre, pametno je to učiniti prije pet sati ujutro na Ivanje dok  cijeli autokamp spava dubokim, mamurnim snom. Gledao je kako na  vodi   uz  čamac   pleše   daska   što   služi   za   hvatanje   vidri.   U  čamcu   se  nalazio neki momak. Oko kažiprsta imao je svezani konopac kako bi  osjetio hoće li se nešto uhvatiti na udice ispod daske. Što bi učinio ako  bi se na mamac uhvatila riba, teško je zamisliti. A onda je prestao veslati pa je  čamac klizio od snage posljednjega  zaveslaja. Usporavao je. Čovjek je vodom polijevao vilice za vesla. Vesla  su vjerojatno škripala. To Birger nije uspijevao  čuti, ali je zato začuo  korake vani na šljunku. Ake Vemdal dotrčao je natrag. Čamac je skrenuo i postavio se poprijeko. Blagim zamahom veslač ga  je ispravio i pokrenuo. Bio je to Bjorne Brandberg. Sad ga je prepoznao.  I on ­ stari momak. Koristio se prilikom dok su drugi, opušteni i suhih  usta, spavali. Bit će da je konopac imao i među zubima. Ake otvori vrata.  

73

­   Morat  ćeš   sa   mnom   ­   reče   Birgeru.   ­   Idemo   do   Stromgrenova  imanja. ***

B

ila je odjevena u opravu od denima, grube pamučne tkanine, sa 

strana zamazane krvlju. Prema dolje bila je smočena i zaprljana. I ona i  djevojčica bile su iscrpljene. Djevojčica je nosila pletenice što su se sada  otplele.   Njezino   iscijeđeno   i   od   plača   otečeno   lice   navelo   ga   je   na  neprijateljski stav prema majci. Nije joj povjerovao nijednu jedinu riječ od onoga što je ispričala. Sve je to djelovalo nevjerojatno suludo. Vući se  sa šestogodišnjim djetetom po močvarnome tlu gore prema Stjarnbergu,  i to usred noći. U dugoj opravi. No   kad   je   pregledao   djevojčicu,   ustanovi   da   joj   je   lice   otečeno   od  uboda   kukaca.   Oriana   joj   je   pripremila   toplo   mlijeko   i   namestila  postelju   na   kauču   u   sobi.   Za  to   je   vrijeme   djevojčicina   lutka   sjedila,  uspravna   kao   svijeća,   na   kuhinjskom   stolcu   i   zurila   u   ugašeni  televizijski ekran. Bilo je potrebno da Henry Stromgren pođe s njima kako bi pronašli to  mjesto, ali Ake nije htio Orianu ostaviti samu s devojčičinom majkom.  Zamolio je Henryja da pripazi na nju. Ne smije se udaljiti odavde. Niti  doći u blizinu bilo kakva oružja. Neka se nipošto ne nađe neki nož  na  stolu. Telefonirao je da dobije pojačanje. No potrajat  će nekoliko sati  prije negoli stignu do Crne Vode, a zatim ovamo gore. Ake i Birger krenuli su niz rječicu Lobber i poslije lutanja pronašli  ono mjesto. Bio je tu šator i ležao na tlu točno kao što je rekla. Šator je  bio rasporen i natopljen krvlju koja se počela sušiti. Šatorsko se platno  ovilo   oko   dvaju   tijela.   Jedno   je   tijelo   napola   ležalo   preko   drugoga.  Vladao je potpuni muk.Oprezno su uklonili šatorsko platno, a morali su  i na nekoliko mjesta osloboditi klinove od laka metala kako bi ga mogli  podići. Ake je zahtijevao da što manje dodiruju šator i stvari oko njega.  

74

Sunce je preplavljivalo dugu kosu. Bila je crna i kovrčava. A sada  ljepljiva od krvi i s paperjem po sebi. Posvuda je bilo sve puno paperja  čvrsto   zadjenutog   u   lokvama   krvi.   Kad   su   dodirnuli   šatorsko   krilo,  paperje je poletjelo iz rasporenih vreća za spavanje. Meko je ptičje perje  odlepršalo na planinskome vjetru. Jedno lice. Usnice izvučene prema gore. Gornja usnica iznad zuba.  Osušena. Mlada žena. Ležala je ispod.  Možda ju je čovjek, koji je napola ležao preko nje, pokušao zaštititi od  uboda. Bio je svjetlokos. Na zatiljku mu je bila mrlja zgrušane krvi. Birger stavi dva prsta na mjesto gdje je nekoć kucalo bilo. Pronašao  je ženin vrat ispod razbarušene kose i paperja. No otkucaja nije bilo, a  mjesto na vratu bješe hladnije od vršaka njegovih prstiju. ­ Ostavi ih onda ­ reče mu Ake. ­ Doći će tehničko osoblje. Šatorsko   su   platno   malko   povukli   u   stranu   i   otkrili   tranzistorski  radio.   Jedna   je   ruka,   bit  će   muška,   ostala   ukočenom   u   pokušaju   da  uhvati   držak   radija.   Pokraj   radija   ležao   je   par   smotanih  čarapa,  prekrivenih paperjem, velika čokolada u nerazderanom omotu i mnogo  obrađenih manjih kamenova nalik nejednakim biserima. Bit  će da je  oko vrata imala ogrlicu. Lice je pokazivalo bljedoću koja je prelazila u  sivilo. ­  Sjedni  tamo  ­ rekao  je  Ake  i  pokazao  na slomljeno   stablo  breze.  Krošnja se počela zelenjeti i prvo je svoje lišće namakala u vodi. No  ličinke su ga već  izjele, što mu se gadilo. Voda je strujala, a njezin je  zvuk bio zapravo splet mnogih zvukova. Šumjela   je,  žuborila   i   brboljila.   Ponekad   se  činilo   kao   da   netko  jednoličnim glasom govori iz vode. Gledao   je   kako   Ake   puzi   oko   šatora.   Lakom   je   rukom   dodirivao  modro šatorsko platno. Nad njim je kriještala neka grabljivica. Zvučalo  je kao da jadikuje. Birgeru posta hladno. ­ Možda bi se ti trebao vratiti gore ­ predloži mu Ake. One obje tamo  su pod šokom.  

75

­ Ne dolazi u obzir. ­ Ovaj se neće vratiti. ­ To se nikada ne zna. Bili su izvan nečega što se može spoznati. No jutarnja im je studen  kočila misli u jednakoj mjeri kao i pokrete. Dok je sjedio tamo, Birger  nije ništa ni mislio, a niti nagađao. Slušao je kako teče ta prozirna voda  koja nije imala ništa reći. Samo je brbljala. Tkanje tih glasova budilo je  jeku   u   njegovu   mozgu,   a   mozak   je   sve   to   pretvarao   u   brbljanje.   Na  trenutak pomisli kako je čuo ono što se ovdje dogodilo. Da se to urezalo  u bijelu noć, a valovi i virovi u vodi sve to ponovno pričaju. No, on ipak  nije mogao razlikovati ništa više osim brbljanja i sitnih krikova. Gdje­ kad mu se to činilo kao nekakvo mijaukanje. Ne znam gdje je Barbro, razmišljao je.  Čak se i ne pitam. Na nekoj  vrsti prosvjeda protiv iskapanja urana na Bjornfjallu. Rekla je da  će  šatorovati. Ali gdje? Stajali su uz sudoper. Na limenu radnu površinu stavili su njezinu  naprtnjaču od prugaste vunene tkanine. Vrlo oprezno vadili su sadržaj  iz nje. Nakon što bi je pozorno pregledao, svaku je stvar odvojio za sebe. Bio je to šef policije, sa sjedištem u Bwangenu. Drugi je bio liječnik.  Maloprije vratili su se s očevida pokraj rječice. Hlače šefa policije bile  su mokre na koljenima. Pitao ju je kako se zove. ­ To ste vidjeli na mojoj vozačkoj dozvoli. Nije   mario   za   njezin   odgovor,   već  ju   je   nastavio   ispitivati   kada  je  rođena   i   gdje   se   rodila.   Na   jednom   od   Danovih   pisama,   što   se   sada  nalazilo   na   sudoperu,   pisalo   je:   Annie   Raft,   Karlbergsvagen   121.  Ponadala se da će se on time zadovoljiti. ­   Rođena   sam   21.   listopada   1941.   Bila   sam   na   putu   prema  Nilsbodarnama. Trebala sam se nastaniti tamo. Nasta muk. Očekivala je sljedeće pitanje. »Jeste li kolibu iznajmili od  Brandbergovih preko ljeta?« No oni možda nisu znali kome je koliba  pripadala. Prije dvanaest sati ni ona to nije znala. Stoga joj je na neki   

76

način bilo lako odgovoriti. Međutim, pitanje nije dolazilo. Umjesto toga  reče šef policije: ­ Izjavili ste da ste bili na putu iz Nirsbue? Sada je prvi put upotrijebio riječ »izjavili«. Čudno je bilo to što se nije  sjećala da je išta rekla. Međutim, bit će da je tako bilo. Inače ih Henry  Stromgren ne bi zvao telefonski. ­ Ja sam bila u Nirsbui ­ uzvratila je. Teško joj je bilo izgovoriti to  ime i požalila je što ga je upotrijebila u tom obliku. Govor je bio pun  stupica. Zapravo to i nije bio nikakav razgovor. Prošlo je već dvadeset i  šest sati otkako je posljednji put spavala. Reći ću točno kao što je bilo,  razmišljala je. Reći ću da sam bila pokraj kuće čuvara stoke, kod jedne  od sporednih zgrada. Ne, neću kazati sporedna zgrada. Koliba? Vratila  sam se od nje jer je bila prazna. Neću pričati o onome što sam vidjela.  To nema nikakva značenja. No šef ju je policije nastavio ispitivati, ali sada o njezinu zanimanju. ­ Ja sam učiteljica. Kad je ušutio, učini joj se da joj ne vjeruje. ­ Školovala sam se na Pedagoškoj akademiji u Stockholmu. Pohađala  sam i Višu glazbenu školu. ­ Gdje ste namješteni? Pitanja   su   mu   bila   vrlo   točna.   Na   ovo   bješe   nemoguće   odgovoriti.  Dobila   je   iznenadan   napadaj   vrtoglavice   i   zapitala   može   li   se   na  trenutak odmoriti. No on je hladno ponovio: ­ Gdje ste namješteni? ­   Prestala   sam   raditi.   A   prije   sam   radila   u   školi   za   obrazovanje  odraslih   u   Malarvagu.   Predavala   sam   švedski   jezik   i   glazbu.   A   i  književnost. To je bio poseban predmet. Prestala sam raditi proljetos.  No bila sam i na ljetnom tečaju zbornoga pjevanja, koji je trajao dva  tjedna. Tako nisam bila gotova sve do sada. Dan je otputovao naprijed. Sada je rekla previše. Nije se trebala pokazati susretljivom prema  njima. Oni su bili temeljiti u svom sustavu.   

77

Odjeveni u sportske hlače s džepovima na bedrima. Imali su lažno­ vojničku opremu. Stopostotno sigurni u sebe.  Međutim, obojicau bili neobrijani. Kad bi ih Dan takve vidio, bilo bi  mu ih teže raspoznati. ­ Dan Ulander ­ reče šef policije. Bit će da ga je ili pozivao ili mu je  ime pročitao na poleđini omotnice od pisma.  ­ Gdje se on sada nalazi? ­   Ne   znam   ­   uzvrati   Annie.   ­   Trebao   me   dočekati,   ali   nije   došao.  Pomislila sam da je tamo gore. I zato sam krenula onamo. ­ Krenuli ste onamo... Među papirima imao je i kartu. Sad ju je izvukao i stao je promatrati. ­ Koliko je djevojčici? ­ zapitao je drugi. Pogledala ga je i zaključila da  se počeo debljati. Debeli liječnik.  Odgovorila je da joj je šest godina. ­ Pošli ste sa šestogodišnjom djevojčicom u Nirsbuu ovako po noći? I  onda natrag? Bilo je upravo tako. Nije mogla zanijekati. Mogla je reći kako nije  znala   koliko   je   dug   put   donde.   No   oni   su   znali   da   je   imala   kartu.  Naprtnjača je bila na sudoperu i sve što se nalazilo u njoj sad je bilo  naredano po nehrđajućem limu. Dok su vadili stvari, pitali su je nije li  sa   sobom   imala   kakav   nož.   To   je   navede   na   razmišljanje   o  preživljavanju u opasnim situacijama. Nož, šibice, podloga za ležanje.  Takve   stvari.   A   ona  čak   ni   kompas   nije   imala.   Na   sudoperu   su   bili  poslagani: karta, kutija bombona, Danovo pismo, paket tampona, paket  sa sendvičima, Mijine Barbike s Kenom i odjeća za njih kao i njihove  cipelice. Bio je tu i njezin crveni novčanik.  Kad   su   stigli,   šef   policije   zamolio   je   Orianu   Stromgren   da   neko  vrijeme ostane u kuhinji. Zatim je rekao Annie da skine svoju džins  jaknu.   Dok   joj   je   on   pregledavao   džepove   na   jakni,   liječnik   joj   je  pregledao tijelo ispod majice i suknje. Sasvim profesionalno opipavanje.  Morala je skinuti i čizme. Međutim, sve to njoj uopće nije bilo jasno pa i   

78

nije reagirala kad su joj kopali po naprtnjači. Tek sada joj se razjasni  ono pitanje o nožu. ­   Zar   nemate   sa   sobom   nikakvu   fotografiju   Dana   Ulandera?  Odgovorila je da nema. On nije dopuštao da ga se fotografira. ­ Što hoćete time reći? Zar on ne želi ići fotografu ili ne dopušta da ga  fotografiraju. ­ Ne znam. Pomislila je kako joj je to jedini razuman odgovor ovoga jutra. ­ Bili ste u Nirsbui. I uplašili se. Ta   je   tvrdnja   stigla   neočekivano.   Nije   shvaćala   odakle   mu   ta  pomisao.   Zar je  to  možda ona sama  rekla?  Ili  možda  ­ Mia?  Pa  Mia  valjda nije razabrala da joj je majka uplašena? Pa ona se nalazila na  drugoj strani kuće. ­ Ispričajte nam čega ste se uplašili. Ispričala je kako je vidjela ono stopalo. Sad je već imala bolji nadzor  nad   samom   sobom.   Napadaji   vrtoglavice,   koje   je   osjećala   kao   vrlo  kratku, možda od jedne sekunde, nesvjesticu ili padanje u san, sad se  više nisu pojavljivali tako često. Nije im trebala previše pričati. Zato je  samo   spomenula   kako   je,   kad   se   navirila   kroz   prozor,   primijetila  stopalo. ­ I to vas je uplašilo? ­ Onda se stopalo povuklo. Udarala sam o prozorsko staklo i stopalo  je iščezlo. ­ Jeste li, možda, prepoznali to stopalo? Nije  željela da joj postave takvo pitanje. Već  je razmišljala o tome.  Prije nekoliko mjeseci rekla je Danu da će ga prepoznati i  po najmanjoj  mrlji   na   njegovoj   koži.   Dovoljan  će   joj   biti   uvojak   kose   ili   nokat   na  malome prstu. U mračnoj će sobi prepoznati i miris njegova tijela među  drugim tijelima. ­ Da, da, prepoznala sam ga. Bilo je Danovo. ­ Živite li s tim čovjekom?  

79

­ Da. ­ Jeste li zajedno živjeli dok ste radili u školi za obrazovanje odraslih  u Malarvagu? ­ Da. ­ Gdje ste stanovali? ­ Tamo. ­ Što je on radio? ­ Nije radio.     ­ Stanovao je s vama, a nije radio? ­ Mi nismo stanovali zajedno ­ reče ona i glas joj posta slabašan i na  kraju plačljiv. ­ Pa rekli ste da ste živjeli zajedno. ­ Da, bili smo zajedno. Trebali smo ovdje zajedno stanovati. ­ A od čega ste mislili živjeti? ­ Ja bih predavala, a on bi radio. Pretpostavila je sljedeće pitanje, pa  stoga doda: ­ Ja bih trebala postati učiteljicom za djecu zajednice Stjarnberg. ­ Pa vi ste izjavili da ne pripadate toj zajednici ­ primijeti šef policije. Opet se ponovila riječ kako je ona nešto izjavila. ­ A kome sam ja to rekla? ­ uzvikne ona očekujući da će on uzvratiti:  »Ja sam tu da postavljam pitanja.« Međutim, on će gotovo prijateljski: ­ Vozaču autobusa. Policija je potražila vozača autobusa i probudila ga. Nešto se doista  dogodilo.   No   ona   više   nije   znala   što   je   sve   ispripovijedala   otkako   je  došla   u   ovu   kuću.   Morala   je   ispričati   što   je   vidjela.   A   što   je   to   ona  vidjela? Dvoje je ljudi bilo mrtvo. To su bili rekli nakon  što su se vratili s  rječice. Probodeni nožem. Kuhinja osvijetljena ovako blistavim sjajem  sunca   u   ranim   jutarnjim   satima   izgledala   je  čudesno.   Prozaičnu  svagdašnjost   toga   mjesta,   s   njegovom   lažnom   ili   istinskom   dubinom,  bilo je nemoguće odrediti, baš kao u snu.   

80

Tu   su   Henry   i   Oriana   Stromgren   provodili   svoju   toplu,   mirisom  duhana prožetu svakidašnjicu, koju Annie nije poznavala. Mirisa koza  ovdje nije bilo. Imali su, naravno, tuš, a odjeću su skidali u prostoriji  ispred tuša. Bili su kozari, ali drukčije vrste od ljudi sa Stjamberga.  Odgonetavala je njihov život unatoč velikom umoru. Televizor  u   kuhinji.   Hladnjak   zelene   boje   avokada.   Zelene   tapete   s   velikim  mazarijama   koje   su   trebale   biti   uzorci.   Henry   i   Oriana   nisu   pružali  nikakve znakove o svom podrijetlu ili namjerama. No u sadašnjem je  trenutku Annie osjetila da su ljubazni. ­ Koliko je bilo sati kad ste se vratili iz Nirsbue? ­ Dva sata ili možda nešto manje. ­ Možete li se sjetiti nekog trenutka kad ste sigurno pogledali na sat  za vrijeme tog vašeg hodanja? ­ Kod rječice. Ne, kod kolibe. Prije nego smo krenule odanle. ­ Koliko je tada bilo sati na vašem satu? ­ Preko dva. ­ To znači da ste šator vidjeli neposredno prije? ­ Da. Onda je još bio podignut. Tada se još ondje nije dogodilo ništa. U tom trenutku začuje vani lajanje pasa i zvuk automobila. Policajac  je   odavao   dojam   kao   da   to   uopće   ne   primjećuje.   Lijevom   je   rukom  lagano   podupro   glavu.   Kažiprst   i   palac   pravili   su   rašlje.   Njegove  modrosive oči pričvrstile su uza se njezin pogled. Ona mu je pokazivala  put kroz tu surovu izmaglicu i krv, ali je krivudala. Ne može se tako  dugo   gledati   drugog  čovjeka   ravno   u   oči   ako   se   to   ne   uvježba,  razmišljala   je.   No   ipak   mu   je   pogled   djelovao   malko   rastreseno.   Ili  umorno. Nakon nekog vremena morala je pogledati u stranu. ­ Išli ste prema Nirsbui, a kad ste stigli tamo, što ste učinili? ­   Promatrala.   Pogledala   sam  kroz   kuhinjski   prozor.   A   poslije   kroz  jedan prozor sa strane. ­ Niste kucali na vrata? ­ Nisam.  

81

­ A zašto? Preko vrata nalazila se motka i na njoj velik lokot. Nije im to htjela  reći. Onda bi mogli ustvrditi da je Dan provalio u kolibu. Dok je tijekom  noći prevaljivala taj dugi put s Mijom, sve joj se  činilo neophodnim i  samo po sebi razumljivim. A sada je sve to skupa zbunjivalo. Nemoguće  da se objasni. Za   svih   proteklih   godina   sačuvala   je   sjećanje   na   to   pješačenje.  Međutim,   koliko   bi   se   svega   toga   prisjećala   da   je   taj   policajac   u   toj  pretoploj kuhinji nije prisiljavao da mu sve to opet i opet opisuje. U  svim  životima   bilo   je   smušenih   događaja,   nelogičnosti   ili   krajnje  suludih činova. Pa se zaborave. No oni joj nisu dopuštali da zaboravi.  Prisiljavali su je da sve poveže u jednu sliku. Međutim, ta slika nije  bila   točna.   Postidjela   se.   Oni   su   je   prisilili   da   se   osjeti   postiđenom.  Liječnikova   su   pitanja   bila   najgora,   a   on   ih   nije   postavio   mnogo.  Ispitivao ju je jedino o Miji. A onda se uključio šef policije: ­ Vratimo se tom čovjeku s kojim ste željeli zajedno stanovati. Dakle,  on se nije pojavio. Jeste li se dogovorili s  njime da dođe i pričeka vas kod autobusa? ­ Pa to je sasvim razumljivo ­ uzvrati ona. ­ A on nije došao. ­ Nije. ­ Kako ste ga dugo  čekali? Što bi mogla odgovoriti? Onda se sjetila  cjelovečernjega filma i rekla kako je čekati počela kad je došla do Ole i  njegove supruge. ­ Jeste li stvorili kakve zaključke zbog čega se nije pojavio? ­ Da. Pomislila sam kako je možda zaboravio da je toga dana bio dan  uoči Ivanja. Spavao je. Znači da je bilo tako. ­   A   zašto   mislite   da   je   povukao   svoju   nogu   kad   ste   pokucali   na  prozor? ­ Odakle da znam? ­ Vi ga poznajete?  

82

­ Ne znam. ­ Zašto se pobjegli odande? Zašto niste pokušali ući u kolibu?  Šutjela je. Čega ste se bojali? ­ nastavio ju je ispitivati. Da,   dobro   pitanje.  Čega   se   uplašila.   Sad   više   to   ne   zna.   To   je  uništeno. Veći je užasni strah potisnuo manji. Zašto ste se vratili? Zapravo ne znam. Sve je to bilo nekako neugodno. Jeste li pomislili  da unutra ima nekoga drugog? Neku drugu ženu? Nijedno   od   njih   dvoje   više   nije   imalo   nikakva   izraza.  Čak   ni  osobnosti. Je li imao nekoga? Njihova su lica bile dvije ploče blijedoga, vlažnoga mesa. Nisu rekli  ništa.   Pozorno   su   je   promatrali.   No   ona   je   izdržala   i   nije   ništa  odgovorila. Policajac se digao. Oči su mu se crvenjele i izgledao je umoran. No  drugi je bio očito pospaniji. Gdjekad bi malko zijevnuo, a očni bi mu se  kapci   spustili.   Imao   je   blijede,   naborane   kupke.   Sada   se   pribrao   i  priključio   šefu   policije   koji   je   napustio   kuhinju.   Ubrzo,   evo   Oriane  Stromberg   koja   je   sišla   s   potkrovlja,   kamo   su   je   otjerali   zajedno   s  djevojčicom. Dok   je   kuhala   kavu,   više   je   puta   na   brzinu,   postrance   pogledala  prema Annie. Kad je kava bila kuhana, bilo je to neko svijetlosmeđe,  malko  kiselkasto  piće. Ponudila  joj  je pogače s mekim  kozjim  sirom.  Tom prigodom Annie ga je jela, ali nikada više. Nasuprot tome, Mia ga  je jela i poslije. Nije, naime, taj sir povezivala s onim što se dogodilo. Sada je Mia spavala u Orianinoj i Henryjevoj sobi. Nitko nije rekao  da moraju ostati kod Strombergovih. A Annie čak nije ili znala smije li  napustiti kuhinju. Nije imala auto kojim bi se mogla prebaciti dolje u  selo. Nije naprosto bilo ničega o čemu hi ona smjela odlučivati. Sjedeći na kauču u kuhinji, na  čas bi zaspala, pa joj Oriana ponudi  neka prilegne. No Annie je željela i dalje sjediti. Nije smjela leći. Mislila   

83

je ako zaspi i tako klizne iz tog zbivanja, koje više i nije bilo zbivanje,  da će se probuditi u nečem nepovratnom. Malo  poslije  toga  policajac  se vratio.  Imao je  na  sebi sivi  ogrtač  s  policijskim   simbolima   i   reflektirajućim   oznakama.   Trebala   bi   poći   s  njima do rječice. Potrebno je zbog identifikacije, objasnio joj je. ­ Pa tamo nije nitko koga bih poznavala. Policajac   ništa   ne  odgovori.   Stajao  je   uz  otvorena  kuhinjska  vrata  čekajući je da mu se priključi. Liječnik i šef policije čekali su vani. Sad  se tu već  okupilo mnogo ljudi i automobila. Psi su neprestance lajali.  Rekla je kako neće moći pogledati ona trupla u  šatoru. To je za nju  naprosto nemoguće. ­ Moramo vas zamoliti za to ­ rekao joj je šef policije. Rekao je kako je  mora   zamoliti,   ali   to   ipak   nije   učinio.   On   je   prekapao   po   njezinim  stvarima. A ovaj joj je drugi rukama opipavao tijelo. ­ Želimo čuti prepoznajete li jednu od žrtava. ­ A zašto bih ja to morala učiniti? Zašto baš jednu od žrtava? ­ Nama je možda poznato tko je djevojka ­ odgovori joj šef policije. ­  No, željeli bismo da pogledate momka. Putem   je   povraćala.   Strpljivo   su  čekali.   Liječnik   joj   je  čak  pripomagao.   Poslije   su   je   stali   požurivati   da   nastavi   stazom   što   se  gubila u močvarnoj vlazi. Plakala je i približavala se rječici dok su je  neprestance požurivali pa čak i gurkali. ­ Ići  će to brzo, vrlo brzo ­ tješio ju je Birger, kojemu tada još nije  znala ime. ­ Ja znam da to nije Dan! ­ Dobro ­ odgovorio joj je. ­ To će biti brzo gotovo. Uklonili su šatorsko  krilo. Ležali su jedno do drugoga, na leđima. Bili su ukočeni, no tijela  nisu bila ispružena kako treba, već  povijena u koljenima i laktovima,  prsti rašireni. Djevojčina su leđa bila povijena, a glava joj je,  čini se,  bila podignuta s plastične podloge, na kojoj je ležala, i tako se ukrutila.   

84

Na obrazu je imala ranu sa smeđecrnim rubovima. Rana je nalikovala  ustima, još jednim ustima, koja su bila otvorena. Nije   to   bio   Dan.   Bila   su   to   za   nju   dva   strana   bića,   blijedosivih   i  isušenih   lica,   okruženih   slijepljenom   kosom.   Oko   šatora   bilo   je   više  muškaraca.   Imali   su   svitke   s   plastičnim   vrpcama   i   pomicali   okolo  stalak kamere i kovčege od lakog metala. Svuda naokolo bilo je paperja.  Bijelog, neposlušnog paperja. Unutar svojih stisnutih zubi osjećala je  okus izbljuvka, kiselosti i oporosti.  Odvezli su je dolje u selo. Rekla je da želi čekati Dana, pa je odvedoše  u   autokamp.   Dali   su   joj   jednu   kolibu   da   se   uvuče   u   nju   zajedno   s  Mijom. Bila je napravljena od crveno obojenih dasaka i imala je malenu  verandu.  Sličila   je   nekakvoj   kućici   za   dječju   zabavu.   Na   kolibi   je   bio   samo  jedan   prozor,   pa   je   unutra   bilo   mračno   i   smrdjelo   je   po   duhanskom  dimu i starim dekama. Bilo je prije podne. Nije joj bilo sasvim jasno  koliko je sati, a nije smogla snage ni pogledati. Mia i Annie zaspale su  zajedno stisnute na najdonjoj postelji u kolibi. Kad se Annie probudila,  primijetila je lica na prozoru. Autokamp   je   bio   pun   ljudi.   Automobili   su   vozili   pokraj   recepcije.  Ljudi   što   bi   izlazili   iz   njih   bili   su   lijepo   odjeveni,   ali   im   Annie   nije  uspijevala vidjeti lica. Tek oči. Ona i Mia morale su napokon napustiti  svoje skrovište jer je djevojčica bila gladna. Annie je osjećala mučninu.  Došle   su   u   recepciju   i   tamo   im   je   Roland   Fjellstrom   dao   kobasicu   i  vrećicu   makarona   koji   se   brzo   priređuju.   Bio   je   crnokos.   Oči  blistavomodre.   Zamijetila   je   jedino   njegovu   nisku   frizuru,   pa   joj   se  učinio kao da dolazi iz filma o planetu majmuna. Nije ga mogla ni na  koji način pročitati, a možda je tako bilo i sa svim ostalim maskama na  licima. Nije ih uspijevala protumačiti i opažala je samo poglede koji su  klizili po njezinu vlastitom ukočenom licu. Među tim ljudima pričalo se kako je ona opazila nekoga gore na stazi  i svi su oni znali da je rekla policiji kako bi to mogao biti neki stranac.   

85

Mislili su da je to bio ubojica, a to je mislila i ona. Ipak se kolebala reći  kako   je   izgledao,   jer   bi   to   djelovalo   vrlo   zarazno.   Nalikovao   je  Vijetnamcu.  Toliko   se   kolebala   da   na   posljetku   to   i   nikada   nije   izrekla.   U  autokampu više nije mogla izdržati, pa ju je, nakon što je Mia pojela  kobasicu   i   makarone,   uzela   za   njezinu   malenu   ruku   i   povela   gore  prema   cesti.   Automobili   bi   usporavali   vožnju,   a   ljudi   u   njima  promatrali  bi ih kroz stakla. Mislila je da će ih Dan lakše pronaći ako  se  budu kretale cestom. Pa morat će jednom doći. Najzad je zaključila kako nema smisla ovako lunjati po selu. Više su  puta pročitavale oglase na oglasnoj ploči kod prodavaonice: Tombola u  društvenim prostorijama  župe Vika. Proslava Ivanja u Kvaibakkenu.  Kaša od brašna i kiseloga vrhnja. Norveški specijalitet. Kupujte čizme  u Fiskebui. Tretorn ­ teniske lopte. Vrlo jeftino! Ivanjska služba Božja  kod Bjornstubackena. Bijelo brašno ­ pogodna ponuda! Nije se  željela vratiti u autokamp. Na jednom proplanku vidjela je  nekoliko kuća, a Mia ju je pitala zašto na jednoj ploči   piše KOLIBA,  kad se ionako vidi da je to koliba. Nije   joj   padalo   na   pamet   da   jedna   jedina   slobodna   koliba   u   selu  možda   nije   i   najbolja.   Jednostavno   se   s   Mijom   uspela   proplankom   i  upitala stariju ženu sasvim gore na vrhu bi li im htjela iznajmiti kolibu  uz cestu. Stajala je trideset kruna na noć. Kad su izišle iz njezine kuće, nije se mogla sjetiti kako Aagot Fagerli  izgleda. Sjećala se samo pojedinosti da joj je dala trideset kruna. Uzele  su   naprtnjače   u   autokampu   i   otputile   se   u   kolibu.   No   policija   ih   je  stigla. Nije, naime, smjela napustiti autokamp prije negoli im to javi.  Pokazala im je kolibu, a onda su je policijskim automobilom odvezli do  Oline garaže pokraj prodavaonice pribora za pecanje tako da je mogla  pokupiti svoju prtljagu. Kad su ostale same, Annie iznutra zaključa vrata. Ključ  je zapravo  bio vrlo jednostavan otpirač sa sjekiricom u obliku slova. Takva brava   

86

nije   mogla   pružiti   veliku   zaštitu.   U   predsoblju,   tapeciranom  svjetlozelenim   ugorenim   daskama,   nalazila   su   se   vrata,   a   iza   njih  strme stube koje su vodile na tavan. Popela se i pogledala. Bile su tu  staklenke s džemom i pekmezom, stara odjeća i savijeni sagovi. Inače  prazno. Koliba bješe pregledna i svijetla. Velika kuhinja sa žutom, drvenom,  ugorenom podlogom i tapete jarkomodre boje. Prozori na sva tri zida.  Soba nije imala nikakvih vrata, tek otvoreni prolaz sa starim i lijepo  oblikovanim   vijencem   nad   otvorom.   Posvuda   svjetlost,   prostorija  providna kroz sve prozore. U kuhinji su se nalazila dva velika ormara,  pa  kad  je  Anuie  otvorila  žuto  obojena vrata  od  masonita,  našla  je  u  jednome   police   na   kojima   su   bili   švedski   vuneni   pokrivači   i  čvrsto  nabijeni jastuci s perjem presvučeni prugastim jastučnicama. Drugi je  ormar bio prazan s izuzetkom nekoliko prastarih vješalica. Bio je tu i  željezni   štednjak,   zahrđao   s   gornje   strane,   te   duga   kuhinjska   radna  površina prekrivena samoljepljivom plastikom s uzorkom jednakim kao  i   na   keramičkim   pločicama   ­   bijele   boje   s   oslikanim   malenim  vjetrenjačama. Uz jedan prozor stajali su stol i dva stolca s naslonima  za ruke. U sobi se nalazila široka postelja s prekrivačem na šare koje  su se sastojale od nepravilno raspoređenih malih pravokutnika i pruga  crne i žute boje. Mia   je   tiho   sjedila   u   kuhinji   na  željeznom   ležaju   s   vunenim  madracem, a kad je Annie pogledala djevojčičino lice, pomislila je: Pa  što sam ja to učinila? ***

I

ma u ovom području još ljudi ­ rekao je Ake Vemdal. ­ Moramo ih 

izvući.

 

87

Raširio je karte po Orianinu kuhinjskom stolu. Birgeru je rekao da se  može,   ako  želi,   odvesti   u   autokamp.   Stiglo   je,   naime,   osoblje   iz  Ostersunda.   I   liječnici   sa   sudske   medicine.   Zato   nije   potrebno   da   se  ovdje zadržava. ­   Morat  ćemo   nadzirati   sva   kretanja   na   ovom   području,  prekontrolirajte popise svih koji ga napuštaju. Počeo je upotrebljavati  isti vojnički jezik kao i šef tehničkoga odjeljenja koji se sada smjestio u  Henryjevu hambaru. Kud bi se htio ispraviti, on bi podigao prst u zrak  i rekao kao vojnički zapovijeda: »Ispravljaj!« ­ Barbro je još uvijek tamo ­ primijeti Birger. Nisu mu dopustili da je ide tražiti. Policija je stvari preuzela u svoje  ruke. Zamolio je da vidi popise osoba koje su napustile područje, ali mu  Vemdal reče kako nije mnogo ljudi otišlo i da su svi pribilježeni. Svega  troje.  Preslušali su ih dok su Birger i on bili dolje zajedno s Annie Raft.  Pokazalo se da nijedna od tih osoba nije bila u blizini mjesta na kojem  se nalazio šator. Ili na gazu preko rječice. Ake   je   mislio   da   zna   tko   je   usmrćena   djevojka.   Našli   su,   joj,  putovnicu   na   ime   Sabine   Vestdijk,   dvadesettrogodišnje   studentice   ili  tako   nekako.   Ake   nije   bio   siguran   u   pravo   značenje   francuske   riječi  etuđiante.   Crveni   Renault   što   je   stajao   parkiran   uz   Stromgrenovo  imanje imao je oznaku NL, a i tablicu s imenom, koja je odgovarala  onomu u putovnici. Djevojčino je lice odgovaralo fotografiji u putovnici.  U automobilu se nalazio još jedan šator. Dvije   su   stvari   bile   nejasne.   Identitet   muškarca   i   šator.   Zašto   su  imali   dva   šatora   u   jednom   tako   malenom   automobilu   kao   što   je  Renault? Birger   gotovo   i   nije   slušao.   Mislio   je   na   Barbro   koja   se   morala  nalaziti na nekom mjestu tamo negdje vani.  Preostali su demonstranti, vukući se, došli sa svojim naprtnjačama  nekoliko sati prije službe Božje. Iz Bwangena pristigli su minibusom,   

88

koji je stao kod jednog slagališta trupaca udaljenog dobar kilometar od  Stromgrenova   imanja.   Među   njima   bilo   je   najviše   učitelja.   Nekoliko  teta,   srebrnastoprosijede   kose   i   odjevenih   u   staromodnu   sportsku  odjeću.   Prepoznao   ih   je   jer   su   pripadale   pokretima   Mir   i   sloboda     i  Amnesty International.  Barbro   je     s   njima   znala   održavati   sastanke   kod   kuće.   U   starom  Volkswagenovu autobusu stigli su pripadnici zajednice iz Robacka. S  njima  su  stigli  i  ljudi  sa  Stjarnberga, koji  su  prenoćili   s  njima kako  djeca ujutro ne bi morala prohodati cijeli dugi put iz Stjarnberga. Na  sebi su imali Inka kape, vunene majice sa šarama, laponske kljunaste  cipele   i   kožnate   naprtnjače.   Svoje   su   motke   s   natpisima   ostavili   u  autobusu.   Saznali   su   da   je   svečana   misa   kod   Bjornstubackena  otkazana. No policijsko osoblje koje je izviđalo po terenu donijelo je sa  sobom dva plakata koja su našli tamo gore: TRAGANJE ZA URANOM JE ZAPOČELO KRENITE NA IZLET NA IVANJE! RAZOTKRIJTE OPĆINSKE LAŽI! Birger je te tekstove već vidio u mnogo inačica ispisane na Barbroinu  crtaćem stolu. Krenite s nama na ivanjski izlet! Uvjerite se na vlastite  oči: općina vam laže o uranu! Općinski savjet ne govori istinu! Dođite i  uvjerite se u to. Pitao se što se to tamo moglo vidjeti. »Stupove«, odgovorila mu je. Pa  tko će na Bjornfjall u ovo doba, na Ivanje? Ni snijeg se još otopio nije.  Ona mu je, međutim, odgovorila da  će na službu Božju na otvorenom  doći mnogo svijeta. Tako je to i jedina prigoda koju su imali. Neki će im  se zacijelo pridružiti. A drugi će, ako ništa drugo, vidjeti plakate. Dvojica muškaraca koje je Vemdal poslao gore po stazi nisu opazili ni  liječnikovu suprugu ni bilo kakav šator. Demonstranti nisu znali gdje je 

 

89

bila. Čak nisu ni znali da će doći prethodne večeri. Birger je mislio kako  će cijela skupina to zajednički učiniti. Nisam   je   gotovo   ništa   ni   pitao,   razmišljao   je.   A   zašto   ostali  demonstranti ništa ne znaju? Kad ih je sam priupitao, učinilo mu se da  mu   odgovaraju   nekako   neodređeno,   izbjegavajući.   Osim   ako  jednostavno nisu ­ lagali. Bili   su   to   dugi   sati,   dug   dan   pun   sunca,   ispunjen   glasovima   i  koračanjem,   polascima   automobila,   pasjim   lavežom.   Osjećaj   ga   nije  napuštao. Strah. Nemirna savjest. Što je posrijedi? Štogod bilo u njemu  na svaki ga je način boljelo, uzrokovalo oštru i trajnu bol. Neku vrstu  sile. Zaželio je da može vikati kao što je to činila ova ovdje blijeda žena  u   opravi   od   denima.   Jer   u   tom   je   kraju   ostalo   još   ljudi.   Barbro  Torbjornsson i Dan Ulander. Možda i još neki o kojima se ne zna. ­ Tko je taj Dan Ulander? ­ upitao je Vemdala. ­ Jedan od demonstranata. Vemdal   nije   imao   dovoljno   ljudi   na   raspolaganju.   Pomišljao   je   na  mjesnu pješadiju zavičajne obrane. Ako imaju posla s kakvim luđakom.  Birger ga je promatrao nagnutog nad raširenim planom     toga kraja.  Htjeli su sve ovo pretvoriti u vojnu akciju. Luđak.   Uz   taj   naziv   veže   se   i   snaga.   Svemu   treba   dati   neko   ime.  Tako se i ovo nešto nazivalo Područjem. Koje to područje? Gdje ono završava? Na karti se činilo kao da se po  njemu šire lišajevi u blago zelenim,  žutim i smeđim preljevima. No to  su bila brda i močvare. Čak gore do Multhogena. Postoji jedan put. Ali  do tamo su kilometri i kilometri bespuća. Vriština, močvara, planinskih  vrhunaca. Vani je još stajalo nekoliko skupina demonstranata. Iz sela su stigli  znatiželjnici,   više   automobila.   Nekolicina   ih   je   uvečer   uoči   Ivanja  vidjela   nizozemski   automobil   u   selu   ispred   prodavaonice   pribora   za  pecanje.  

90

­ Zatvorit ćemo područje ­ reče Ake Vemdal. ­ Zatvorite dolje u selu i  pobrinite se da sav ovaj svijet odavde ode. Nazvali su ih znatiželjnicima. Međutim, zašto su oni zapravo došli?  Za Birgerova djetinjstva bjesnio je rat i sve je bilo loše. Čak je i toaletni  papir   bio   tanak.   Tanak   i   šupljikav.  Često   se   derao.   Nikada   se   nije  mogao suzdržati da ne pomiriši svoje prste kad bi mu se papir razderao.  Bili su ljepljivi i smrdljivi. No ipak im je želio osjetiti miris. Stoga reći za ove ljude da su znatiželjni, ne bi bilo točno. Oni su htjeli  osjetiti ozračje. Na tavanskom prozoru primijetiše lica djece Henryja i  Oriane  Stromgren. Bila  su  znatiželjna.  Henry  je  odvukao  televizijski  aparat na tavan i kroz prozor uvlačio antenu. No više ih je zanimalo što  se događa dolje na dvorištu. A i psi su lajali cijeloga dana. Promukli su  od lajanja. Lill­Ola Lennartsson došao je u policijskom automobilu. Na sebi je  imao plišani radni kombinezon. Lill­Ola, dok je još  živio u Bwangenu,  bio je švedski prvaku trčanju na duge pruge. Otkada se Birger sjećao  da   Ola   prodaje   sve   vrste   odjeće   za   slobodne   djelatnosti   u   prirodi   u  prodavaonici pribora za pecanje, takva se odjeća na njemu činila posve  nevjerojatnom.   Prodavao   je   usto   i   odjeću   za   igru   i   papuče   od   kože  sobova i kunića. Kombinezon mu je bio tijesno priljubljen uz mršava  stegna   i   tako   otkrivao   da   je   taj   nekadašnji   prvak   u   maratonskom  trčanju počeo gubiti stražnjicu. Ake je želio da zajedno s Birgerom ode u Henryjev hambar. Lill­Ola  djelovao je nekako uplašeno i drhturavo. Tada je Birgeru postalo jasno  da su pogriješili što su prisilili onu ženu u modroj suknji od denima da,  zbog identifikacije leševa, pođe s njima do rječice. Bilo je to surovo i  učinjeno u brzini. Moglo se s tim i pričekati. Ja sam trebao pripaziti na  nju, razmišljao je. Dok   se   uspinjao   mostićem   što   je   vodio   na   hambar,   hlačnice   su  kombinezona, široke pri dnu, lepršale oko Olinih gležnjeva. Hodao je  visoko podignutih ramena i glavom ispruženom prema naprijed. Bio je   

91

u isto takvu položaju dok je promatrao leševe. A ovi su se sada  činili  nešto starijima. Siviji. Jedan je leš ležao na prenosnim kolicima.  Ola kimne. ­ To je ta djevojka. Bila je u prodavaonici. A   onda   su   mu   pokazali   leš  čovjeka,   koji   se   nalazio   na   policijskim  nosilima. ­ Ovoga nisam nikada vidio. ­ Je li bila sama u prodavaonici?  ­ Da, bila je sama i nije spominjala nikakva momka. Vemdal ga je  zamolio neka pozorno promotri muškarca. Ola je to i učinio nimalo se ne žureći. Birger je gledao u stranu. Na  starom   limu   za   pečenje   ležala   je   u   zapečaćenim   plastičnim   vrećama  odjeća i predmeti koje su pronašli u srušenom šatoru. Opazio je biserje  od ogrlice kako leži među paperjem. Pronašli su i nit na koju je biserje  bilo navođeno i stavili je u istu vrećicu s biserjem. Bila je bijele boje, ali  je   nekoliko   centimetara   bilo   prekriveno   krvlju.   Bilo   je   tu   i   sitnih  predmeta   koji   i   nisu   tako   potrebni   u   šatoru:   biserje,   kopča   za   kosu,  bilješkar sa zodijačkim znakom na koricama: Strijelac.  Sve su te stvari sada bile bez ikakva smisla. A onda nešto zacvili sa stola, slabašno, nalik cijuku ptice, približio se  i   opazio   malen   kavez   sa   smeđim   štakorom   u   njemu.   Osjeti   gađenje.  Štakor se vrtio po kavezu, a zatim se potpuno smirio gledajući svojim  staklastim, crnim očicama. Ola je završio svoj posao. Bio je sasvim siguran, izjavio je. Djevojku  je prepoznao, ali ne i muškarca. Njega nije nikada vidio. Sada je  želio  otići. No identifikaciju je izvršio dobro. Kad su ponovno došli na mostić,  rekao je da je djevojka kod njega kupila neke stvari za pecanje. Uzice i  nekoliko   manjih   leptirića   sa   skrivenom   kukom.   I   unajmila   je   njegov  šator. ­ Da, unajmila ­ dodao je. ­ Imala je sa sobom vraški golem šator za  kampiranje.   Vidio   sam   ga   kad   sam   s   njome   otišao   do   njezina   

92

automobila   pogledati   motke   za  šator   i   procijeniti   koje   su   joj   veličine  konopca potrebne. Takav se šator ne podiže uz rječicu Lobber. ­ Pa kako to da je baš htjela otići tamo? Ola nije znao. On joj je prodao dozvolu za pecanje i dao joj uobičajenu  kartu. ­ Je li poznavala okolicu? ­ Ne znam. Govorila je samo engleski. ­ Morao je ponovno otići u hambar i pogledati šator kako bi vidio je li  ga doista prepoznaje. ­ To je bar lako. Modre je boje s crnim i bijelim motkama. To je šator  marke Pingvin. No Ake je želio da ga još jednom pogleda. I tako Ola ponovno pođe u  hambar. Na ramenima njegova plišanog kombinezona vidjele su se sive  vlasi i prhut. Birger je dobio dojam da su ga izvukli iz postelje ili u  najmanju ruku zatekli u vrlo osobnoj situaciji. On ga, naime, nikada  prije nije vidio odjevena drukčije negoli u modernu sportsku odjeću. Kada je vidio šator, odjednom podvikne i ustukne nekoliko koraka.  Očito   da   nije   znao   da   su  žrtve,   dok   su   ležale   pod   šatorom,   bile  probodene   nožem.   Okrenuo   se   kako   bi   izbjegao   pogled   na   prorezano  šatorsko krilo i smeđe mrlje od krvi. Onda   se   sruši.   Dogodilo   se   to   tako   neočekivano   da   ga   uopće   nisu  uspjeli pridržati. Ostao je ležati na malenoj smeđoj gomili na podu. Kad  mu   se   njegova   prema   naprijed   počešljana,   poluduga   kosa   raščupala,  moglo se primijeti da je počeo ćelaviti. Dok su ga iznosili, Birger opazi  Stromgrenovu djecu kako se naviruju kroz tavanski prozor. ­ Morate ih udaljiti ­ dobacio je Stromgrenovima. ­ Tako to ne ide.  Djeca će se uplašiti. Međutim, nisu ga slušali. Kakva je to zbrka ovdje, razmišljao je. A  gdje   je   Barbro?   Nikakve   greške   nije   bilo   sa   srcem   Lill­Ole  Lennartssona. Obična nesvjestica. ­ Ipak ću ga dobro pregledati ­ reče Birger.  

93

­   Odvest  ćemo   ga   kući.   Pođite   s   nama.   Nije   htio.   No   bilo   je   teško  odbiti. Dok se vozio za policijskim autom prema selu, zamišljao je da to  prevoze Barbro i da su je našli iza staje dolje kod rječice. Čista ludost.  No srce je uzbunjeno kucalo. I usto ­ neujednačeno. Kad je uzeo svoju liječničku torbu iz garderobe, vidio je pastrve koje  su   on   i   Ake   upecali   na   rječici   Svartvass.   Možda   se   nisu   pokvarile,  razmišljao je. Ako su dobre, pojest  ćemo ih večeras. U hladnjaku ima  limuna. Bila je to neka vradžbina. Barbro, on i Tomas trebali su jesti pržene  pastrve za ručak. Sve je moralo biti  kao i obično, u svakom slučaju.  Onda pokuša razmisliti o značenju svega toga. Zašto je krenula na put  prije ostalih demonstranata? I zašto se on nije brinuo zbog toga?  Čak  nije ništa ni pitao. Unutra kod Lennartssonovih u njemu se probudi isti osjećaj koji je  često imao pri posjetu bolesnicima: da pogledom ulazi u nešto suviše  osobno, u nešto što ljudi ovdje ne bi trebali pokazati. Često ga je znalo  iznenaditi kako se javna pojavnost ljudi mnogo puta loše podudara s  onim kako izgleda i kako miriše u njihovu domu. Oni su uredili svoj  dom sa stvarima iz robne kuće u gradu i prodavaonice u Bwangenu, pa  im   dom  izgleda   kao  u  reklami.   No  u   svome  su   stanu   imali   mnoštvo  osebujnosti.   Veliku  čeličnu   blagajnu   premda   su   bili   siromašni   ko  crkveni miševi. Hrpe kutija. Sve pretrpano starim, kod kuće izrađenim  pokućstvom. U uskoj i dugačkoj Olinoj spavaćoj sobi nalazila se samo  jedna slika za koju je Birger mislio da je kupljena. Slika gole djevojke.  Ostale,   a   bilo   ih   je   mnogo,   izrađene   su   tehnikom   vunenih  čvorova.  Prepoznao ih je, jer ih je vidio i na drugim mjestima. Obično su imale  motive iz prirode: jeleni na izvoru, orlovi u letu, planinski krajobrazi sa  suncem. Vjerojatno ih je pravio zajedno sa svojom  ženom. Mnogo je i  muškaraca koji uz otvoreni televizor večerima rade takve stvari.

 

94

Ništa čudno nije bilo u tim golim curama, jelenima i slapovima. Niti  u tome što netko spava sam. No želio je da ne mora stupiti u tu sobu.  Sve je tu bilo nekako čupavo i intimno kao u klokanovu tobolcu. Ta se nesvjestica nije ni na koji način odrazila na rad Lill­Olina srca.  Međutim, doživio je šok, jak, psihički šok.  Legao je u postelju i osjećao studen. Birger je rekao njegovoj supruzi  neka mu donese pokrivač i zagrije mu kakvo piće. ­ Nipošto kavu! ­ Dao je Oli stesolid da ga popije s vodom i ostavio mu još šest tableta  u malenoj bijeloj omotnici. ­ Možete uzeti jednu po potrebi danas i sutra. Ali nikako više od tri  dnevno.   Olina   je  žena   stajala   pokraj   njih   i   promatrala.   Pokazala   je  znatiželju.   Ili   kako   bi   to   već  trebalo   nazvati.   Kao   da   gleda   nekakvu  prometnu nezgodu. Morao joj je još jednom reći da Oli donese pokrivač.  Poslije je u kuhinji zagrijala mlijeko. Na   odlasku   Birger   ju   je   zapitao   bi   li   smio   ostaviti   ribe   u   njihovu  zamrzivaču kako se ne bi pokvarile. Potvrdno mu je kimnula glavom.  Do tada nije prozborila ni riječi. Stekao je dojam da mu se neće sjetiti  ni izgleda kad jednom ode iz njihove kuće. Iz   auta   je   uzeo   omot   s   ribama,   vratio   se   i   nakanio   ga   staviti   u  zamrzivač  koji  se  nalazio  u  pomoćnoj prostoriji  sa  strojem  za  pranje  rublja   i   sličnim   strojevima   za   kućanstvo.   Godina   je   već  podosta  odmakla pa je zamrzivač bio poluprazan. No omoti i plastične kutije bili  su   vrlo   uredno   složeni   i   lako   se   moglo   ponešto   ubaciti   između   njih.  Razne su bobice s lijeve strane. Gljive i ribu s desne, a na dnu su se  očito nalazilo vrećice s mesom. Bila su tu i dva nejednaka papirnata  omota s natpisom: NEOČ IŠĆ ENI TETRIJEBI.  Dok   je   izvlačio   kutiju   od   sladoleda   napunjenu   barskom   kupinom,  kako bi je stavio na svoje ribe ne bi li se tako brže smrznule, srušio je  nekoliko jednu na drugu naslaganih kutija s bobicama. U zamrzivaču je   

95

zaštropotalo pa je žena provirila iz kuhinje. U istom se trenutku pojavi  i Lill­Ola. ­ Koga vraga radite?! Glas   mu   je   bio   piskav   i   oštar.   Viknuo   je   kao  kad   je   vidio   šator   u  hambaru Stromgrenova imanja. ­   Ubacujem   omot   s   ribama   ­   odgovori   Birger.   ­   Vaša   mi   je  žena  dopustila.Onda se pozdravio s njima i odvezao u autokamp prigledati  ženu   koja   je   pronašla   ubijene.   I   dalje   ga   je   pekla   savjest   zbog   nje.  Međutim, našao je nije. Kad se vratio, primijetio je da je tamo stigao  veliki policijski autobus s radioantenama. Odred za izviđanje naišao je  na trag mopeda na stazi što je vodila iz nastambi za stoku u selu. No  moped nisu pronašli. A ni Barbro. ­   Jesi   li   siguran   da   se   uopće   dovezla   ovamo?   ­   upitao   ga   je   Ake  Vemdal. Što je mogao odgovoriti? ***

J

ohan je nastojao ostati budnim i smisliti nešto što bi rekao  ženi 

koja je vozila Saab. A ona je pušila i potiho zviždala. Bilo je to pravo  ozračje za san. San ga je zahvaćao sve  češće i  češće, pa se najzad nije  probudio   sve   dok   se   nisu   stali   voziti   kroz   neka   sela.   Nije   se   nimalo  činilo da je smanjivala brzinu. A kad je napokon naglo zakočila, poletio  je prema naprijed ne dospijevši se poduprijeti. ­   Hopsa!   ­   podvikne   samo   i,   dok   je   još   napola   bila   u   automobilu,  rekne: ­ Idem kupiti cigarete i još štogod. Zapazio   je   da   su   zastali   u   nekom   selu   kod   veće   prodavaonice  trgovačkoga lanca »S«. No o kojem se selu radilo, to nije znao. Morali su  već proći prva dobro poznata mjesta iza granice. Sad bi se već mogao i  iskrcati. 

 

96

Najjednostavnije bi bilo naprosto pobjeći. Tako ne bi morao davati  nikakva   objašnjenja.   Istina,   nije   znao  zašto,   ali   mu   se  činilo   nekako  nelagodno naprosto reći kako se dalje ne želi povesti s njome. Cigarete i još štogod, bila je rekla. Nije spomenula hranu. Ili je ipak  namjerila kupiti i nešto za jelo? On nije imao sa sobom novaca. Svake  svoje budne minute postajao je gladniji i gladniji. Ljudi su došli u subotnje kupovanje. Neki je  čovjek trpao plastične  kutije kroz stražnja vrata svoga Forda. Vratio se po sanduk s pivom  koji   je   ostavio   na   stubama.   Kad   ga   je   utovario,   zatvorio   je   poklopac  stražnjih vrata.  Međutim, jedna je torba ostala na zemlji iza automobila. No čovjek se  otputio ravno prema prednjem sjedištu i sjeo. Odvezao se. Činilo se da  su u torbi ostale plastične kutije s vrhnjem. Slatkim ili kiselim. A i još  ponečega.  Uskoro  će   se   vratiti,   prođe   Johanovom   glavom.   Osim   ako   mu   nije  daleko   do   kuće.   Vratit  će   se  čim   primijeti   da   je   zaboravio   torbu.   A  možda netko iziđe iz prodavaonice i primijeti je. Nije se ništa odlučivao,  već  je jednostavno učinio. Izišao iz Saaba, napravio tri,  četiri koraka i  odnio torbu. Bila je baš teška. Obgrlio ju je i ponio je na trbuhu tako da  je,   dok   bude   prelazio   preko   ceste,   nitko   iz   prodavaonice   ne   može  primijetiti. Otputio se po uskom automobilskom putu ravno u  šumu.  Iza sebe začuo je kako kreće neki auto. Ukočio se i pokušao  čuti ne  dolazi li netko za njim tko ga je mogao vidjeti iz prodavaonice. Zamalo  je put zavio i sad je znao da ga se više iz prodavaonice ne može opaziti.  Zgurio se ispod nekog srušenog branika, a onda je sa svojim plijenom  otrčao ravno u šumu. Stabla smreka zatvorila su se za njim. Bila   je   to   strma   i   mračna   šuma   s   tetrijebovima,   mučaljiva   na   toj  vrelini. Leđima oslonjen o smreku sjeo je na mahovinu i stao otvarati  paket   s   hranom.   Poriluk,   dvanaest   paketića   kvasca   s   norveškim  natpisom Gjcer (kvasac).  Čovjek je očito namjeravao praviti smjesu za  pivo pravljeno  kod kuće.  A ono  što je  izvana  nalikovalo  polalitrenim   

97

kutijama   vrhnja   bile   su   zapravo   obične   kutije   s   otrovom   za   štakore.  Limena posuda za pečenje kolača. Sol. Pecivni prašak. Kutija praška za  rublje. Od svega toga samo se taj poriluk mogao jesti. Sam je vrag napunio  tu   torbu.   Dok   se   još   uspinjao,   u   mislima   je   pržio   riblje   pogačice,  smrznute u vakumiranom omotu. Uz njih mnogo vrhnja. Pa zar nije  danas Ivanje! Zatim table čokolade. Palačinke i sir. No ništa od svega.  Nije   se   mogao   odlučiti   za   poriluk.   Ukrasti   tu   torbu   bilo   je   potpuno  besmisleno. A usto je ostao bez svoje jegulje. Vjedro je ostalo u autu, a  ona je žena morala već odavna otići. Tek se sada počeo stidjeti. A, kako da sada opet ostavi tu torbu pred  prodavaonicom. Sakrio ju je iza stabla. Kad se vratio na put, požalio je  što je to učinio. Vratio se i uzeo otrov za štakore. Gurnuo ga je u kutiju  na braniku u koju se stavljala pristojba za korištenje šumskoga puta.  Sada barem neće u glodavaca doći do krvarenja u želucu.  Barem ne zbog tih paketa. No prije negoli je stupio na put, odlučio je još malo ostati u šumi i  razmisliti   u   kojem   bi   se   sada   smjeru   trebao   uputiti   autostopom.  Međutim,   bio   je   gladan,   i   to   lako   gladan   da   nije   mogao   pravo  razmišljati. Morao je samo hodati. Hodati i hodati dok mu ne prestane  kruliti u želucu. Međutim, Saab je i dalje stajao na svom mjestu. Najprije je pomislio  kako   se   radi   o   nekom   drugom   autu,   nekom   sličnom.   No   u   njemu   je  sjedila ona ista žena. Žena u modroj majici s bijelim obrubom. Malko se  uplašio.   Bilo  je to,   naravno,  glupo.  I  ponešto  čudnovato  što  je  ostala  sjediti u autu kao da joj je cijelo vrijeme bilo jasno da će se on vratiti.  Jela je bananu. ­  Još ste ovdje?  ­ Naravno. Na sjedalu do nje nalazio se paket cigareta Marlboro i najveća tabla  čokolade Freia Firktever.  

98

­ Nisam vjerovala da ćeš otići bez svoje jegulje ­ reče mu. Znači da je  podigla poklopac i zavirila u vjedro.  Smiješno, ali lice mu je pocrvenjelo. Osjetio je kako mu se s vrata  prelijeva vruć val. Ušao je u auto i ona pokrene motor. Kad je čokoladu  htio staviti ispod stakla vjetrobrana, ona mu reče: ­ Otvori je! Ponudi se, izvoli!  On je jeo, a ona se stala smijati. ***

V

emdal   mu   je   prišao   s   ispruženim   dlanom.   Na   rukama  je   imao 

tanke gumene rukavice. U ruci je držao papir. Nalikovao je izgužvanom  dijelu   papirnate   vrećice.   Na   njemu   se   nalazila   slika   glave   Indijanca  okićena svečanim perjem i uz nju  tiskanim velikim  slovima  ispisano  HOTA.   Točno   na   mjestu   gdje   je   papir   bio   razderan   vidjela   se  Indijančeva prema gore podignuta smeđa ruka. ­ Znaš li što je to? Birger zatrese glavom. Ake Vemdal položi papir na blok papira za  pisanje i izvuče neki drugi papir svijen kao smotuljak za prašak. Onda  ga   stane   oprezno   otvarati   tupom   pincetom   da   bi   ga   najzad   raširio.  Sadržaj se sastojao od nekoliko zrnaca bijeloga praška. ­ To nije nikakav lijek koji poznaješ? ­ Ne. Jeste li našli kakav injektor? ­ Ne, nismo. Onda Birger pogleda na blok papira za pisanje koji se nalazio ispod  oštećene vrećice. Antaris Balte na motociklu za motokros. Uzgajivač sobova, i Barbro  Lund sa sinom.  ­ Pa to je ona! Vemdal nije ništa shvaćao. ­ To je Barbro. I moj sin.  

99

 On pokaže prstom. ­ Pa kakve su to, dovraga, bilješke? ­   To   su   oni   koji   su   otišli   odavde   jutros.   Otišli   iz   ovog   područja   ­  odgovori mu Vemdal. ­   Pa   to   je   Barbro.   Ona   se   zove   Lunci,   odnosno   tako   se   zvala.  Djevojačko prezime. ­ A zašto je navela svoje djevojačko prezime? ­ Čini to kad potpisuje svoje slike. ­ Preslušana je i onda se odvezla odavde oko desete ure ­ reče mu  Vemdal. ­ Automobil joj je stajao gore kod Bjornstu­backena. ­ Može li se voziti onuda’? ­ Doduše to je put samo za traktore. No očito je da se može. ­ Pa to je bila Barbro, za ime Božje. Kad ga je šok olakšanja prošao, misli su mu se usmjerile na sina.  Kako ga je navela da pođe s njom? Pa on nije htio poći ni na pecanje.  Naprosto   je   nevjerojatno   da   bi   on   htio   poći   demonstrirati   protiv  iskopavanja uranija. No bio je s njom. Barbro Lund sa sinom nalazila  se na popisu. ­   Vrati   se   kući   ­   samo   mu   je   rekla   kad   je   telefonirao   kući   iz  Stromgrenove kuhinje. I ništa više. Čim   je   na   popisu   vidio   njezino   ime,   javili   su   mu   se   problemi   sa  želucem. Tjeralo ga na veliku nuždu, no nije htio zamoliti da ode na  zahod   kod   Oriane   i   Henryja.   Međutim,   dok   se   vraćao   prema   selu,  crijeva su se počela buniti. Morao je zastati i naći mjesto iza jedne od  raštrkanih   breza.   Nije   mogao   dalje.   Jedan   je   policijski   automobil  prolazio   mirno   i   usporio.   Dok   se   odterećivao,   Birger   im   je   pokušao  domahnuti. Nikada   prije   nije   tako   nešto   doživio.   A   događa   se   kad   je  čovjek   u  veliku   strahu.   U   rovovima.   Kad   budete   napadnuti.   No,   nijednoj   od  žrtava tamo u šatoru to se nije dogodilo. A sad, evo, njemu, i to poslije.  Poslije preživljenoga straha.  

100

Malo podalje u selu kuljao je iz dimnjaka gust, crnosivi dim. Sporo se  raspršivao na pozadini sjajnoga neba. Dok je tako čučao, promatrao je  taj dim. Bilo ga je tako pritislo da je zaboravio ponijeti papira iz auta.  Upotrijebio je pregršt brezina lišća. Poslije je osjetio nelagodu. Morao se  oprati pa je otišao do Westlundovih. Elna mu je ponudila kavu, ali ju je  morao odbiti jer je i dalje osjećao mučninu u želucu. Assar ga je otpratio  do   stuba.   Birger   je   primijetio   da   je   Elna   objesila   rublje   na   sušenje  premda je bilo Ivanje. Modrosive duge gaće i cvjetićima išarane navlake  za poplune. Birger je odrastao u radničkoj sredini u okolici Gavlea i za  njegova djetinjstva nitko ne bi nedjeljom prao rublje. Za vrijeme službe  Božje nitko ne bi čak ni uređivao pošljunčani puteljak pred kućom. ­ Je li se Vidart vratio? ­ upitao je. Njegov  auto  Duett  stajao  je  u  svojoj   hrđavoj  veličanstvenosti  dolje  pokraj puta, malko poviše na usponu. ­ Još je u bolnici. Duett je vraćen na ovo mjesto negdje tijekom noći. Birger zaključi kako je to dobro. ­ Brandbergovi žele zataškati stvar ­ rekne. ­ Nadaju se da policija sad ima ozbiljnije stvari na pameti. Kad je  zakoračio u auto, osjeti miris spaljene gume.  No   uz   taj   miris   i   još   neki,   što   je   izazivalo   mučninu.   Sivocrni   dim  treperio je na vrućini iznad kuće. U Bwangenu je imao susjeda koji je u  Valpurginoj noći na krijesu spaljivao otpatke poslije klanja stoke i stare  gume. Bilo je to nekako u tom duhu. U prvi je trenutak pomislio da taj  dim izlazi iz dimnjaka kod Brandbergovih, ali onda opazi da se to nešto  pali kod Lenartssonovih. Sjetio se svoga omota s ribama. Kad je zakucao na vrata sa stražnje strane kuće, nitko mu ne otvori.  Zalupao je na vrata, a onda ih napokon gurne i podvikne prema unutra.  Muk. Osjeti neki val nemira ili možda nelagode, ali uđe i otvori vrata  Lill­Oline spavaće sobe. Lill­Ola je ležao poleđuške i spavao, a u sobi se  osjećala teška, gotovo nepodnosiva vrelina. Preko njega bila je prebacila  karirani   prekrivač  iz   automobila.   Na   noćnom   ormariću   stajala   je   

101

poluprazna  čaša   mlijeka.   Omotnica   sa   stesolidom   bila   je   zgužvana.  Progutao je, znači, svih šest tableta. Birger otvori prozor. Sunce je udaralo s prednje strane kuće, pa je  vani bilo gotovo toplije negoli unutra.  Smrad paljevine što se prostirao zrakom proširio se  čak do obronka  iza   Westlundovih.   Opipao   je   Lill­Olino   bilo.   Otkucavalo   je   redovito   i  mirno. Spavao je i spavat će još dugo, a poslije će ga, vjerojatno, boljeti  glava. Njegova koža sa širokim porama bila je sivoblijeda i vlažna. Znoj  mu se cijedio s vrata i po čelu. Prije nego je otišao, Birger mu je uklonio  prekrivač. Pošao je uzeti svoj paket s ribama iz zamrzivača, no morao je neko  vrijeme   tražiti   dok   ga   nije   našao.   Naslagane   su   se   kutije,   naime,  izmiješale. Plastične vrećice s okruglicama od mesa i plastične kutije s  povrćem našle su se među mesom. Takav nered ja ipak nisam ostavio  za   sobom,   pomislio   je.   Bit  će   da   je   Lill­Ola   tu   kopao.   Pa  valjda   nije  pomislio da sam mu nešto ukrao? Nije valjda pošašavio? Tada   začuje   nekakav   zvuk   iz   podruma.   Zvuk   cijevi   centralnoga  grijanja   posvuda   se   razlijegao.   Morao   je   zaobići   kuću   kako   bi   našao  podrumska vrata. Kad ih je otvorio, zapljusne ga smrdljiv dim. A kad  se dim malo prorijedio, primijetio je gospođu Lennartsson kako ruje po  peći. Čestice čađi i perja kovitlale su se zrakom miješajući se s dimom.  Stajala je tamo pognutih leđa i žaračem na dugome dršku čeprkala po  dnu peći. ­ Mogu li vam pomoći? ­ upita je. Uplašio ju je. Okrenula se držeći  žarač  u ruci. I sama je izgledala  prodimljenom   i   sivogaravom.   Vidjelo   se   da   je   bila   srdita   kad   ga   je  opazila. Ili možda uplašena. ­ Zagrijavam vodu ­ proštekta ona. ­   Očito,   trebao   bih   vam   pomoći,   zar   ne?   Dim   vam   se   vraća   iz  dimnjaka. Vjerojatno ste zaboravili otvoriti odušak.  

102

Nije mu odgovorila ništa, već je zatvorila vrata na peći. Sad zapazio  da je u peć  gurala kutije od punjenoga kartona. Bila ih je razrezala u  velike   ploče.   Po   podu   je   posvuda   bilo,   izgaženog   u  čađi,   bijelog   i  svjetlosmeđeg ptičjeg paperja. ­ Sad je već sve gotovo. Ola se osjeća dobro. Možete se odvesti. ­ Popio je sve tablete koje sam mu dao. To nije smio. Otrla je svoje  začađene ruke o kutu koju je odijevala pri čišćenju i, dok je išla prema  izlazu, gotovo ga je tjerala ispred sebe.­  Je li to opasno? ­   Nije.   Nije   ih   dobio   toliko   da   bi   postalo   opasno.   Pružila   je   glavu  prema naprijed i polagano se vukla prema stubama. Kad je stigla gore,  zalupila je vratima tako da su se sva stakla potresla. Bilo joj je dosta. A  i meni, pomislio je on. U   odjeljku   za   rukavice   u   automobilu   našao   je   vrećicu  čokoladnih  bombona i dok se vozio, sve ih je pojeo. Rekao je samome sebi kako će  biti najbolje ako ih sve pojede, pa će tako moći baciti vrećicu. Nije želio  daje   Barbro   nađe.   Naime,   gadno   se   udebljao.   A   kad   ih   je   sve   pojeo,  primijetio je kako mu za vrijeme vožnje glava sve više i više klizi prema  upravljaču. Oči su mu se sklapale i nailazile su mu besmislene slike.  Vidio   je   kako   raspadnuto   riblje   meso   plovi   po   mutnoj   vodi.   U  Laxkrokenu se morao zaustaviti. Telefonirao je kući iz kioska pokraj  prodavaonice. Na drugom kraju žice bio je Tomas. ­   Moram   malo   odspavati   ­   rekao   mu   je   Birger.   ­   Zato  ću   negdje  parkirati. Kako je mama? ­ Dobro.  ­ Što misliš pod time? ­ Pa mislio sam da ti je možda bilo gadno tamo gore. ­ A gdje to? ­ Pa tamo gdje se sve to dogodilo. Pa vi ste bili u blizini. U slušalici  nasta tišina. ­ Ne razumijem ­ rekne Tomas na kraju. ­ Nisam ja bio tamo. Ja sam  noćas bio kod kuće.  

103

 Prešlo je šest sati kada je Birger stigao kući. Spavao je neudobno i  sad ga je sve boljelo od toga što je ležao na položenom sjedalu glavom  oslonjen na naslon za glavu. Prije negoli se uvezao u dvorište, zaustavio  se i promatrao drvene rezbarije iznad verande i na balkonu. Iza kuće nalazio se brežuljak s uvelim jasikama. Prije deset godina  taj je prostor bio more divljih krasuljica i šumskih iglica s pozadinom  šumovitoga   obronka.   U   to   su   more   cvijeća   napola   utonule   olupine  automobila zajedno s odbačenim staklom, starim cipelama i istrulom  drvenom   građom.   Razrovano  se  tlo   pretvorilo   u   baruštinu.   Luđak   od  kojega su to tlo prekupili zaradio je na snovima koji se nikada nisu  ostvarili. No nađeni su grmovi crnoga ribiza, dvadeset i jedan. Usred  svega tog smeća i otpadaka siromašno je tlo bilo darežljivo. A čim je uvezao auto u dvorište, ponovno se zaustavio na trenutak i  promatrao drvene rezbarije na balkonu.  Spustio   je   pogled   prema   fino   obrađenim,   još   neostruganim  pojedinostima oko verande, prateći ih do jednog prozora. Prekasno je  otkrio Barbroino lice iza stakla. Kad je podigao ruku, lica je nestalo. Netom je ušao, ona je već bila na stubama što su vodile u gornje sobe.  Njegov pozdrav nije joj dostigao korake. Osjetio je neugodu zbog toga  što nije odmah otkrio njezino lice. ­ Promatrao sam bijeli premaz ­ govorio je. ­ Na balkonu je još sasvim  dobar.Nije  čuo   što   mu   je   odgovorila.   Lagani   su   se   koraci   nastavljali  uspinjati. ­   Obojit  ću   verandu   sljedećeg   blagdana.   Uzet  ću   tjedan   dana   od  godišnjeg odmora. Nestala je u spavaćoj sobi. Opet se nešto promijenilo. Osjećao je te  gotovo neprimjetljive promjene u ponašanju. U početku možda nije na  njih svraćao dovoljno pozornosti. Ili se nije dovoljno plašio. No sjećao se  kada se počela vozati putovima. ***  

104

B

ilo je to prije dvije i pol godine. Uzela je saonice na odguravanje i 

krenula   u   šumu   umjesto   da   se   drži   svoga   vezenja.   Bješe   to   poslije  susreta sa susjedom i njegovim bratom u šumi. Karl­Ake i njegov brat  označavali   su   stabla   na   granici   sa   susjednim   zemljištem.   Oni   su,  naime, prodali svoj komad zemlje tvornici celuloze. Barbro je otišla na saonicama u sumračje poslije objeda i vratila se  kad je ostao još samo tračak rumenila na večernjem nebu. Poslije je  znala odlaziti i po mraku. Birger je pregledao saonice i pričvrstio na  njih reflektirajuća stakla kako bi barem bila vidljiva. ­ Tuga raste kao zametak ­ govorila je. ­ Što će od njega nastati? Smatrao je da je upotrijebila prejake riječi. U svakom slučaju za neki  komad šumskoga zemljišta. Možda čak i za pobačaj u devetom tjednu.  Umjesto toga bilo bi joj bolje da i dalje izrađuje tapiserije. No niti su  visjele s tkanja.  Promatrajući sve te raznobojne vunene niti što su visjele s tapiserije,  moglo se učiniti da na njoj marljivo radi. No, sve je bilo mrtvo. Iz dana  u dan iste niti što vise na isti način. Krajem   veljače   propisao   joj   je   lijek   anafranil.   Nije   joj   odgovarao   i  osjećala se loše od njega pa ga je uskoro i prestala uzimati. No prestala  je vožnja saonicama. ­ Sve će posjeći ­ rekla je. ­ Uništit će nam našu šumu. ­ Pa ona nije naša, ti to dobro znaš. ­ Karl­Ake u svoje slobodno vrijeme odlazi u grad na ples kod Winna  ili   pak   leti   svojim   hidroavionom.   Britt   nije   nikada   stupila   nogom   u  šumu tamo gore. Astrid zacijelo nije bila u njoj dvadeset, dvadeset i pet  godina. Prije je ipak znala dolaziti u nju i brati bobice. No Karl­Ake i  Britt priključuju kamp­kućicu na svoj auto i odlaze u Norvešku da bi  tamo brali bobice. I to mnogo. Naša domaća šuma služi jedino za sječu.   

105

A sve samo zato kako bismo mogli dobivati sve više reklama, koje onda  bacamo u smeće. I da Karl­Ake može kupiti još veći Mercedes. ­ Betonska jama za skupljanje otpadnih voda s gnojišta. O tome se  radi. On želi stvoriti sustav s tekućim gnojem. A ovo zemljište gore već je zrelo za sječu. ­ Pa i prije su prorjeđivali šumu. Siječe se samo ono što je dospjelo za  sječu. ­   Više   se   to   ne   dopušta.   Sada   postoji   plan   sječe   koji   je   napravila  Uprava šuma i mora se raditi u skladu s njime. Birger je smatrao da bi  trebali početi razgovarati o šumarstvu uopće. Ali na osnovi  činjenica.  “Ni njemu se nije sviđala politika sječe šuma. No barem se o tome može  raspravljati. Barbro je sjedila s glavom otkrenutom od njega. ­   Tuga   raste...   ­   rekla   je.   ­   Ne   znam   što   učiniti   s   njome   u   sebi.  Osjećam ogorčenje i mržnju. Možda je to i dobro. A možda i nije. No  mržnja znade dati snagu. ­ Sve su to koještarije ­ reče on kroz smijeh, istodobno osjetivši kako  je to bilo grubo izrečeno. Opazio je to i na njezinu licu. Svakako da je on  to izrekao u šali. Pa i prije su se znali međusobno šaliti. ­ Gore u Alvedu bili su se spremni smrznuti zbog svoje rijeke. Policija  im  je srušila  šatore.  A sad  će im  tvornica   celuloze  oduzeti   šumu, a  Karl­Ake će dobiti veći automobil. ­   Ali   ti   ne   možeš   govoriti   o   toj   šumi   kao   svojoj   ­   odvratio   joj   je  dobroćudno,   i   to   tako   da   je   morala   shvatiti   kako   joj   dijelom   daje   za  pravo. Pa ona je znala gdje su lisičje jame i, osluškujući im korake, gdje se  ženka   soba   obično   zaustavlja   sa   svojom   mladunčadi.   Vodila   ga   je   sa  sobom kad bi sazrijevale maline i dovela ravno do njihova grmlja dolje  uz obalu. Navela ga da pije vodu iz potoka koji je tekao prema sjeveru.  Izvela ga u šumu jedne hladne srpanjske noći za koju mu je kazala da  je   to   noć  Pre   svetoga   Trojstva.   Nad   močvarastim   dijelom   uz   obalu  povijala su se vela izmaglice.  

106

­ Trebao bi to istkati na tapiseriji ­ predložila mu je. ­Istkati i mišje  rupe i lisičje jame i smještaje grmova maline. Bilo bi to nešto predivno. ­  Nikakve  koristi   od toga.  Slike  neće  pomoći  da drugi ne  posijeku  šume. Kamen na kojem obično sjedim dok promatram jezero prekrila je  mahovina.   Barem   zasad   dok   je   još   ima.   A   uskoro   je   više   biti   neće   ­  osušit  će  se i  nestati.  I  jasike  će nestati   jer tvornici   celuloze  one  ne  trebaju. Srušit će ih i pustiti neka istrunu na tlu. Oborit će stabla preko  potoka. I zaprljati ga motornim uljem. A poslije se to i dogodilo. Jasike su nestale. Nekoliko ih je ipak ostalo  njišući se ponad iskrčene šume iza kuće. Međutim, jesenje  će ih oluje,  jasno, odnijeti. Jednu po jednu. A to nije ni najmanje lijepo. Strašna je  muka što protiv toga ništa ne mogu učiniti. Tko bi pomislio sjeći šumu  iza stambenih zgrada. Barbro i on kupili su tu staru kuću premda se  između njih i šume nalazio još jedan vlasnik. Karl­Ake i Britt izgradili  su ovdje svoju kuću prije petnaest godina. Prema ljetu prije dvije godine Barbro je ušutjela. Bilo je to znatno  prije negoli su došli sa strojevima. Kad je dolazio kući, ona se bavila  svojim poslovima. Pripremanje hrane, pranje posuđa. Ponešto  čišćenja  koje nije stigla obaviti tijekom dana. On, međutim, nije znao  čime se  ona zanimala po cijele dane. Nije bila previše pričljiva, a ponekad bješe  čak i kisela raspoloženja. No znalo se dogoditi da bi mu natočila vina.  Ona sama nije mnogo pila. I to nikada. No tada bi sjela nasuprot njemu  i uz čašu vina pričala. Pratila ga u vinu, ali ne i pogledom. ­ Uskoro dolazi čas ­ rekla je. U takvu je trenutku on uvijek znao kamo ona to smjera, ali bi ipak  malko zaobišao problem. ­ Čas? A za što to? ­ Počeli su krčiti šumu za vozila. ­ Pa to može potrajati godinama. Za tvornicu celuloze taj komadićak  nema nikakva značenja. Pričekat  će i prihvatiti se toga uz neki drugi  zahvat. A to može trajati i trajati.  

107

­ Možeš li zamisliti da će uništiti johe ­ govorila je. ­ Johe, pa breze i  sve one velike smreke i borove tamo na vrhu. Pa onda oskoruše kod  pješčare, vrijesak, gnuove brusnica, borovnica, svu onu paprat, kiselu  djetelinu,   trojičnik,   veliku,   nevjerojatno   lelujavu   ljubičastu   šumu  geranija, preslice i one smežurane gljive ljuskavice. Sve će se to osušiti.  Spaliti. Deset sam godina živjela s njima. I sad će tome doći kraj. ­ Pa obično si govorila kako, živeći u jednoj od zapadnih zemalja znaš  na čemu si ­ ustvrdi on. ­ Znaš, možda mi više nije stalo do toga. Najgore u svemu tome bješe što on nikada nije bio načistu je li to kod  nje samo prenemaganje ili istinska bol.  Nije se uspijevao odrediti prema tome. Prije, kad bi rekla da je to  boli, još joj je vjerovao. I sada je doista boli. Međutim, je li ta bol uistinu  takva kakvom je ona prikazuje? ­ Ti ljudi imaju zakone na svojoj strani. Budu  čak i nagrađivani za  takva svoja djela. Veliki Mercedes, vila, hidroavion. Ona mu je ponovno  natočila   vina,   a   njega   je   uhvatila   pospanost.   Razljutilo   ju   je   kad   je  primijetila da mu se očni kapci sklapaju. Pokušavao bi se trgnuti. ­ Sjećaš li se kako je sve to izgledalo kad smo došli ovamo? ­ pitala ga  je. ­ Sjećaš li se prvih crvenih ribiza što smo ih jeli među svim onim  smećem?   Možeš   li   se   prisjetiti   kako   je   zemljište   bilo   razrovano?  Prekopano. Gledala je nekamo postrance, mimo njega, otprilike ukoso  od njegova uha. I on sam se mogao rasrditi. ­ No sada su rane zacijelile ­ odgovorio joj je. ­ Smilje i češljika su se  vratili. Rekla si to i sama prije nekoliko dana. Trava i drveće ponovno  rastu. Ozdravljaju. Dogodit će se to i s krčevinom. Za nekoliko godina.  A onda će se i opet zazelenjeti. ­ Ja se samo sjećam kako je sve to izgledalo kad smo stigli ovamo.  Astrid   se   pitala   zašto   smo,   zaboga,   ovamo   došli.   Kako   takvo   mjesto  može   odgovarati   ljudima   kao   što   smo   mi,   govorila   je.   I   ona   i   Karin  Arvidsson telefonirale su nam i pitale nas mogu li doći skupljati ribize.   

108

Helgina ostarjela majka jednoga je jutra osvanula na ulaznim stubama  s dva vjedra. »To je previše za vas«, rekla je. I svima smo dopustili da  beru. Bili smo opijeni tlom koje je samo davalo i davalo. Htjeli smo im  postati   jednaki.   No   meni   nije   preostalo   da   naberem   više   od   tri   litre  ribiza da ga stavim u zamrzivač, jer su one obrale sve grmove, svih  dvadeset i jedan. Ništa na njima nisu ostavile. Poslije toga više nije bilo  ni glasa od njih, no Norras je gotovo razbio leđa Bonnie s nekakvim  štapom. A Wedin nam je pucao na mačke. Gađao ih je sustavno, jednu  po jednu. Nitko od njih nije nam ni riječ rekao kad smo zaliječili rane  na ovom zemljištu. Najvjerojatnije nisu ni primijetili. No kad bih imala  kričave petunije ili smrdljive kadife u plastičnim loncima za cvijeće, ili  kolica   na   kotačiće   obojene   u   ljubičasto   i   ružičasto   i   obavijene  dragoljubom, eh, onda bi one to odmah primijetile i pohvalile me. Bilo je u njoj i mržnje i prezira, a ne samo boli. ­ Pekla sam kolače za njihove večernje skupove  župljana, održavala  tečajeve   engleskog   i   davala   knjige   za   božićne   darove.   ­  Čuješ   li   to?  Knjige! Međutim, jasno, prijavio si Norrasa kad je svoje ovce ostavio  bez vode, i to zbog surovosti prema životinjama. Muka me hvatala dok  sam išla putem riskirajući da sretnem tog mučitelja životinja i ubojicu  mačaka. A poslije pobačaja plašila sam se sresti uopće bilo koga. Prije  sam mislila da nosim  život u sebi. No, oni su ga izvukli iz mene. Baš  kao i one ribize. ­ Oni? ­   Naravno,   do   pobačaja   je   došlo   dok   sam   brala   brusnice   ispod  visokonaponskoga voda. ­ To što govoriš nije razumno, Barbro. Ona ga, međutim, nije slušala. ­ Poslije pobačaja ne usuđujem se izići na put kako ne bih koga srela.  No zato imam šumu. A uskoro je neću imati. Ona pripada njima, kao  što si rekao.   Šuma je Karl­Akeova. Ona ružičastoljubičasta izmaglica  ispod drveća u onom gustišu joha naziva se Geranium silvaticum.  

109

Ispila je svoju čašu vina u nekoliko gutljaja, a on pomislio: što ako se  oda piću? ­ Geranija. Ona ima svoju sliku utisnutu u stanici. No ljudi ne nose  svoju sliku u sebi. ­ Pa genetski, mislim da imamo... Ona ga i dalje nije slušala. ­ Ljudsko   biće   može   poslati   bilo   što.   Može   izrasti oštećeno.  No slika geranije nalazi se u cvijetu samom, sićušna jasna slika. Cvijet  se ne pojavljuje  izvan  nje.  Može  biti  hibrid,  mijenjati   boju: iz  tamno  ljubičaste   u   bijeloružičastu   ili   sasvim   bijelu.   Može   po   sebi   imati  višebojne pruge ili biti jednobojna. Ali ona ne izlazi izvan svoje slike  koja joj je ucrtana duboko u najunutrašnjijoj jezgri njezine stanico. ­   To   i   jest   jedna   slika   ­   primijeti   on.   ­   Zato   bi   najbolje   bilo   da   je  izvezeš umjesto da pričaš o njoj. Od pričanja ­ ništa. Mislio   je   to   sasvim   ozbiljno.   Bilo   je   neke   greške   u   takvu   načinu  govorenja. Bez obzira na sadržaj. Duga razdoblja šutnje zamjenjuju se  trenucima   brbljanja.   Govor.   Ovako   ne   govori   nijedno   zdravo   ljudsko  biće.  Danima prebire po mislima i onda izmisli ovo što je rekla. No ona i  dalje priča. Ne veze. Ne crta nikakve slike, ne pravi uzorke. Priča. To je  gdje kad i lijepo, ali nije istinski zdravo. ­ Ne! Ne mogu vesti. Ti bi htio da šumu zamijenim slikom. Onda će  ih ljudi iz županije dati izvjesiti po bolnicama. Međutim, ja želim šumu.  Bolesnici žele šumu. Oni žele živjeti.  U ožujku je jedan od zelenih, takozvanih »spasilaca rijeka«, stigao iz  Stockholma u mjesnu župnu dvoranu kako bi tamo održao predavanje.  Birger   nije   dospio   na   predavanje   prije   završetka   jer   je   morao   obići  jednog bolesnika.  Neke su žene već prale posuđe. U velikoj su dvorani sva svjetla bila  pogašena osim onoga za govornicom. U polumraku ispod pozornice, za  stolom od masonita s kojega su žene već bile skinule papirnati stolnjak,  sjedila   je   Barbro   sa   »spasiocem   rijeka«.   Glave   su   im   bile   usko   

110

priljubljene   i   ono   malo  žućkaste   svjetlosti   s   govornice   padalo   je   na  njihove pojave. »Spasilac rijeka« imao je zagasitoplavu boju kose koja  mu se spuštala duboko preko ramena. Posrijedi odvojenu stazom. Nosio  je kariranu stolarsku košulju i laponske cipele. Kad je Birger ušao i  primijetio ih, sve su  žene, koje su još ostale i prale posuđe, zastale na  otvorenim vratima i stale se navirivati u dvoranu. ***

J

e   li   to   on?   ­   upitao   ju   je.   ­   Spasilac   rijeka.   Onaj   s   Isusovom 

kosom?  ­ Da, bio je ­ No zašto si, zaboga, rekla da je to tvoj sin? ­ Bila je to samo šala. Stajala je u spavaćoj sobi i stavljala smotane čarape i debele čarape u  kutiju.   Nije   znao   pakira   li   se   ili   pravi   nekakvo   spremanje   u   ladici  komode. Nastavila je s ladicom u kojoj je držala majice i veste. Kad se  uputila po novu kutiju u garderobu, on pođe za njom. Znao je da bi joj  trebao nešto reći što bi prekinulo njezino pakiranje.  No ako je samo pospremala, bilo bi nepotrebno pa možda i opasno  bilo što izgovoriti. ­ Da otvorimo bocu vina? ­ rekne tada. ­ Mislim da imam bocu mozela  u hladnjaku. ­ Hvala, ne. Sad je zapravo shvatio: vrijeme terapeutskog ispijanja  vina je prošlo. ­ Morala bi telefonirati Vemdalu ­ reče joj Birger. ­ Ih, pa mi nikada nismo bili bliski. ­ Gdje si bila noćas? ­ Gore na Stjarnbergu. Nisam ništa vidjela.  

111

­ Ipak moraš telefonirati. ­  A zašto? ­   Oni   ga   traže.   Ona   frkne   nosom.   To   se   baš   i   nije   moglo   nazvati  smijehom. ­ Neka to oni sami objasne ­ odgovorila je. ***

I

spričao joj je kako je došao do jegulje. No, prije negoli je sve to 

ispripovjedio, pozvala ga je na objed u gostionicu u Steinmou.  Žena je  malko   jela   i   pila  žućkasto   vino.   No   prije   svega   ga   je   promatrala.   I  pokazivala zanimanje. Jeo   je   pastrvu   sa   sosom   od   vrhnja   i   smrčaka,   a   usto   kuhane  krumpire,   velike   i  žute,   prave   povijene   orlovske   kljunove.   Kad   joj   je  vlasnica   bila   donijela   jelovnik   u   plastičnim   koricama,  žena   je   samo  odmahnula rukom i rekla: ­ Pastrvu ­ dobacila joj je. ­ I vino. U automobilu nisu izmijenili mnogo riječi. Stidio se svojih traperica,  zaprljanih glinom u bunaru, ali i košulje, koju je bio sušio na peći u  kolibi. Na toj se vrućini osjećao miris ribe. ­ To je jegulja ­ objasnio je i onda se osjetio primoranim da joj sve  ispriča. U svakoj svojoj drugoj rečenici zvala ga je Johan. Morao joj je  reći   kako   se   zove   dok   su   još   bili   u   autu.   Iako   mu   je   bilo   strašno  neprilično, ipak se usudio pitati: ­ A kako se vi zovete? ­ Ylajali ­ odvrati ona. ­ Ylajali Happolati. Sjedio je pokraj prozora kroz koji ga je sunce grijalo, pa mu je bilo  vruće, a i hrana ga je omamila. Kroz otvoreni prozor dolazio je miris  trave i stajskoga gnoja, a tamo ispod staja vidjela se rijeka, troma traka   

112

bezbojne i svjetlucave vode. Natočila mu je vina u čašu, no on je radije  zamolio mlijeka jer je zapravo još bio gladan. Ona je to očito shvatila pa  je   dozvala   djevojku   koja   je   onda   donijela   mlijeka   u   vrču   od   brušena  stakla. Dobio je i puding s barskim kupinama i gustim, žutim vrhnjem.  Žena nije uzela desert. Kad su bili gotovi s jelom, on je morao na zahod, zbog čega se također  stidio.   No   kao   izliku   rekao   je   da   mora   promijeniti   vodu   u   vjedru   s  jeguljom. U autu je odmah zaspao, a kad se probudio, i sam je osjetio  kako mu košulja zaudara. Svukao ju je sa sebe. Bilo je malo čudno što  je ostao sjediti s ogoljelim gornjim dijelom tijela, ali po toj vrućini nije  htio navlačiti vunenu majicu. Vozili su se prema zapadu, što je značilo da žena putuje prema obali.  Kad se sasvim razbudio, mislio je da nešto mora reći, ali mu ništa nije  padalo   na   pamet   osim   daje   upita   je   li   Happolati   finsko   ime.   »Nije«,  odgovorila mu je, očito se zabavljajući na njegov račun. ­ Činilo mi se da govorite s finskim naglaskom. Ona prasne u smijeh. ­   Nikada   to   ne   reci   nekom   finskom   Šveđaninu!   Ja   se   ne   zovem  Happolati. Rekla sam to tek tako dok sam te gledala kako si gladan.  Johan nije ništa shvaćao. ­ A zar vam nije drugo ime, ono Ylja... ­ Zovi me Ylja. To će biti dobro. Dobro? Ne treba je zvati nikakvim drugim imenom. A sama mu se  cijelo vrijeme obraćala njegovim imenom.  »Je li ti vruće, Johane?« Zapravo je u tome bilo nekakvog podilaženja.  Naručiti nešto izvan jelovnika, pa onda vino i zatim dva deserta i uza  sve to pojesti tek malo pastrve, sve je to nalikovalo višem sloju. Spusti  ležaj ako hoćeš, Johane. Jesi li dobro spavao, Johane?« Izišli su iz auta na jednoj visoravni i onda se spustili kroz močvarno  tlo da bi došli do rijeke koja je tekla niz padine. Bilo je kakvih sto ili  dvjesta   metara   do   vode.   Maleni   brzaci   na   okolitim   stjenovitim  strminama   s   druge   strane  činili   su   se,   ovako   iz   udaljenosti,   kao   da   

113

miruju.   Bijeli   oblaci,   zakočeno   prštanje   vode   iz   pjene   zelenila   po  stranama brda. Cipele je zamijenila čizmama i tako stajala na krajnjem rubu stijene  prekrivene crnom borušnicom. Nije znao bi li se i sam usudio stati na  takvu mjestu s nekim iza sebe. Možda, kad bi to bila Gudrun. No ova jo  žena stajala tamo u svojim trapericama i lijepoj, ali već otrcanoj majici i  naginjala se preko ruba gledajući u dubinu u koju se rušila voda, pri  čemu nisu čuli ni najmanjeg zvuka. Navukao je svoju vunenu majicu jer je s planinskih vriština puhao  hladan vjetar. Kad su se vratili u auto, on ponovno skine majicu, a ona  ga nekoliko puta pogleda. Stara je, prođe mu  glavom. Svijetla  joj je kosa bila  gruba. Gore u  planini pričvrstila ju je gumicom na zatiljku. Tako se stvorio kratak  konjski rep. Nos joj je bio ravan, a brada pravilno odsječena. Usnice  blijede,   bez   šminke.   Obrve   i   oči   namazane.   Osjetio   se  čudno   kad   bi  pogledala na njegov ogoljeli gornji dio tijela. ­ Hoćeš li da ti dam košulju? ­ upitala ga je. Nije znao što da joj odgovori. U nekakvoj njezinoj košulji neće biti  mjesta  ni za njegova ramena ni za vrat. Nije  rekla više ništa pa on  ponovno zaspi. Kad   su   se   spustili   do   visine   rijeke,   a   put   počeo   zavijati   prema  sjeveru,   zaustaviše   se   i   opet   kod   jedne   veće   prodavaonice.   Bila   je  zatvorena, ali joj ipak uspije dozvati nekog momka iz dvorišta da joj  otvori   benzinsku   crpku.   Kad   je   natočila   benzin,   pođe   s   njim   u  prodavaonicu. Vratila se noseći mušku košulju, četkicu za zube, sapun i  frotirni ručnik sa slikom Betty Boop na njemu. ­ Ja nemam novaca ­ reče joj Johan, i ona primijeti srdžbu na njegovu  licu. No ipak je otišao do rijeke i tamo se oprao. Košulja je bila smeđe  boje s bijelim kockama, izrađena od običnog flanela. Osjećao se udobno  u njoj. A pogodila mu je i broj. Prekontrolira je li jegulja još živa, a onda  ponovno izmijeni vodu u vjedru.  

114

Sad je shvatio da se nalazi u bijegu, no nije znao kamo putuju. Činilo  se da ova žena može bez nelagode šutjeti bilo kako dugo. ­ Napravio si neku psinu ­ nato  će iznenada ona. Dotada je on više  desetaka   kilometara   napola   spavao.   Psina   je   svakako   bila   smiješna  riječ. No to znači da mu nije vjerovala. Pričao joj je o bunaru. ­ Nisi želio da te vide dok smo se vozili pokraj sela ­ nastavi ona. ­ A  sada se već osjećaš sigurnijim. Ništa nije odgovorio. ­ Ako  želiš razmisliti o svemu, možeš neko vrijeme ostati kod nas ­  predloži mu ona. Što joj to znači »kod nas«? Zar ima muža? Vozili su se sve do večeri.  Tek se tada usudi zapitati: ­ Imate li negdje gore možda kuću za odmor? ­ Ne ja, nego moji rođaci. Vozila je brzo i oštro preko svih tih dugih  brda koja su vodila u planine. Pogledavao je na ploču s instrumentima  kako bi vidio neće li motor zakuhati. Bilo je sasvim sigurno da ona na  to   nije   pomišljala.   No   temperatura   na   Saabu   bila   je   u   granicama  normale. Bio je to sasvim nov auto, ali su sjedala ipak već  bila malo  otrcana. Sve što je imala na sebi i što je razbacano ležalo na stražnjim  sjedalima   djelovalo   je   kao   stvari   kupljene   po   nepotrebno   visokim  cijenama.   Imala   je   cipele   straga   s   remenčićem   i   s   kožnatim   visokim  potpeticama malko ostruganim pri vrhu. Gudrun nikada ne bi nosila  takve cipele dok bi vozila auto. Ne bi ni pušila. Znala je da bi u njega to  izazvalo mučninu. ***

A

nnie   je   zaključala   vrata   jer   više   nije   namjeravala   izlaziti,   no 

morala je donijeti vode. Ukoso od kuće, u šumi, nalazio se bunar. Zahod  je pak bio preko ceste u nekoj staroj staji. No tamo nisu morale odlaziti   

115

jer je u sobi u ormariću ispod umivaonika bila noćna posuda. Kad su  izišle po vodu, vratile su se s velikim naramcima cvijeća.  Na   tavanu   je   pronašla   prazne  staklenke   za  zimnicu,   pa  su   u   njih  stavile divlje krasuljice, crvene ušće i ljutiće.  Mia je radila, ali su joj tanke usne bile skupljene. Bila je blijeda.Što  je  ona uopće  znala? Da  se  dogodila  neka nesreća.  Tako joj   je barem  Annie objasnila. Dvoje je ljudi stradalo u nesreći, a ne zna se kako se to  zbilo. Očekivala je da će Mia zapitati što je s Danom, ali nije. Upitala je  samo   što  će   jesti   za   doručak.   Nisu   imali   ni   kruha   ni   mlijeka.   A  prodavaonica nije bila otvorena. U   jednom   ormaru   pokraj   štednjaka   našle   su   nešto   namirnica,  ostavljenih ili zaboravljenih. Bio je tu i paket praška za palačinke, pa  joj je Annie obećala da će za doručak napraviti palačinke. I šipkov čaj.  A sad će pojesti malko hladnih makarona i onda poći na spavanje. ­ Pa nije još večer ­ primijeti Mia. ­ Jest, večer je. Alije ovde je gore u ovo doba godine svjetlo vrlo dugo ­  objasni joj Annie. ­ Pa još je i sunce na nebu ­ protivila se Mia. Na   obronku   gdje   se   nalazila   kuća   iznad   prodavaonice   pribora   za  pecanje trava je bila obasjana suncem. Rasklopile su  željezni ležaj u  sobi i postavile ga do postelje. Bio je tu i nekakav klimav noćni ormarić.  Annie je na njega položila svoj šal, a pokraj budilice stavila staklenku s  cvijećem.   Obje   su   voljele   slušati   radio,   pa  ga  Annie   otvori.   Zatim   se  uvuku u postelje. Mia   je   ležala   sa   svojim   malim,   hladnim   šapicama   na   pokrivaču.  Annie ih je trljala i zatim gurnula pod pokrivač. Električna je grijalica  pucketala. Uskoro će biti toplije. Djevojčica   je   usnula,   no   i   u   snu   bješe   vrlo   blijeda.   Na   radiju   su  prenosili   večernju   propovijed.   Svećenik   je   govorio   kako   se   valja  prepustiti   noći.   U   noći   obitava   Bog.   Danju   moramo   rješavati   naše  probleme, govorio je. Noću se prepuštamo Bogu. A Annie je razmišljala   

116

o ono dvoje mladih ljudi koji su legli pod šator i prepustili se svijetloj  noći i njezinu bogu. Slijedilo je još meteorološko izvješće, a tek poslije njega uspjela se  malo   opustiti.   Sve   je   zvučalo   tako   uobičajeno.   Cijela   ta   izdužena,  kišovita i vjetrovita zemlja sa svojim planinskim predjelima i obalnim  pojasom,   svojim   svjetionicima   i   rtovima,   tisućama   otoka   i   velikim  jezerima   sada   je   proživljavala   nekoliko   vrućih   dana   i   blagih   noći.  Izvješće  se  polagano  uspinjalo   do  točke  gdje  su   se  i   one  nalazile,   pa  pokraj   njih   prema   najsjevernijim   krajevima,   gdje   se   svjetlost   nije  gasila, niti sunce zalazilo. Spavati nije mogla. Nije bilo roleta koje bi se mogle spustiti. U sobi je  i   dalje   sjala   dnevna   svjetlost.   Ako   bude   zaspala,   mogao   bi   se   neko  prikrasti do jednog od prozora i promatrati im lica. Navukla je stoga  zavjese s pamučnim čipkama, ali ih one nisu mogle zaštititi od pogleda.  Bile   su   previše   rijetke.   Zato   je   ustala   i   jedan   od   prozora   prekrila  prekrivačem za postelju, a drugi svojim šalom, no taj nije bio dovoljno  velik. Ležajevi su se mogli vidjeti i kroz kuhinjski prozor. Razmišljala je o Danu koji ništa nije znao pa ni o svemu ovom što se  dogodilo. Tražili su ga. Tražili su i ženu po imenu Barbro Torbjornson,  liječnikovu suprugu. Kad pronađu Dana, možda i on dođe ovamo do nje. Onda   primijeti   kako   je   u   njoj   sve   zašutjelo.   Inače   je   neprestance  razgovarala s njime. Prošlo je već  tako mnogo vremena otkako su bili  zajedno. U početku, prije negoli su međusobno izmijenili i osobnije riječi, on  joj   je   znao  često   ponešto   reći   što   bi   je   učinilo   nesigurnom.   Nije   mu  mogla odgovoriti. No poslije je izmislila način da se to nastavi. Pronašla  je dosjetljive odgovore i tako je započeo međusobni razgovor. Ili, bolje  reći, neka vrsta razgovora. A to nije prestajalo ni kad su doista počeli  voditi   razgovore   između   sebe.   Pa  čak   ni   onda   kad   su   postali  ljubavnicima.   Nasuprot   tome.   Pa   ni   onda   kad   je   postao   nepovjerljiv  prema   njoj.   Gdjekad   joj   je   znao   reći   da   se   poigrava   s   njime   kao   što   

117

majka može igrati zabranjene igre sa svojim sinom. No nikada mu nije  pokazala da je to između njih nešto ozbiljno. Pošto su odlučili otići u pokrajinu Jamtland, trebao joj je povjerovati.  Međutim,   pisma   i   telefonski   razgovori   bili   su   kadšto   tako   neobični.  Razabirala je hladnoću u njegovu glasu, pa bi plakala i podizala glas  nebi li saznala što je posrijedi. Onda bi s druge strane  žice ponestalo  kovanica. Tako   je   u   jednom   pismu   stajalo:   »Pa   ti   si   na   to   na   neki   način  prisiljena...« Mislio je pritom na njezin raskid sa školom. No, tu nije bio  u   pravu.   Možda   je   upravo   ovo   proteklo   jutro   bilo   dokazom.   Da   nije  mislila ozbiljno, da se plašila sivila svojeg boravka u školi, ne bi mu  nikada dopustila ući u njezin život. Na trenutke je pomišljala da ima vrućicu. Bilo joj je teško i žarilo ju  je ovakvo hodanje s njegovom slikom u sebi. Kad bi se sreli, silovita bi  se napetost razlabavila u njoj. Bješe to osjećaj sreće. Ili barem osjećaj  oslobođenja od patnje. A   sada   je   sve   zanijemilo.   Nije   se   ona   u   roku   od   jednoga   dana  okrenula protiv njega.  Čak nije ni primijetila da je stanje u kojem je  živjela   ­   prošlo.   Smatrala   je   da  ne   postoji   nikakvo  drugo  objašnjenje  osim da se on tamo više ne nalazi. Da više nije živ. Živci   i   mišići   nanosili   su   joj   bol.   Kad   bi   se   okrenula   u   postelji,  nekoliko   bi   se   trenutaka   oćutila   bolje,   no   ubrzo   bi   se   i   opet   osjetila  jednako loše. Ako bi ležala postrance, zaboljelo bi je uho. Zadrijemala  je, a onda se ponovno probudila misleći da se netko nagnuo nad nju.  Vrisnula je tako da se i Mia probudila. Međutim, u sobi, naravno, nije  bilo nikoga osim njih dviju. ­ Sanjala si, mama ­ tješila ju je Mia. Annie   je   i   nadalje   uspjela   pred   sobom   zadržati   sliku   nejasnoga,  sivoga lica što se nagnulo nad njezino. Izborano, drveno lice. Tek poslije  dosta vremena shvatila je da ono ne postoji, pokušala je razmišljati o  drugim stvarima: o sanduku s knjigama koji je trebao stići za njom, o   

118

velikom kovčegu s rubljem i o banduku s porculanskim posuđem. Dan  će sigurno smatrati da je ponijela previše stvari, a među njima možda i  pogrešne. No bilo je tako mnogo toga što jednostavno nije mogla baciti. Nastojala je razmišljati o sadržaju svojih sanduka i kutija, mislima  ih razdvajajući predmet po predmet i slažući ih pred sobom. To ju je  malo­pomalo odvelo u nov drijemež. No ponovio bi se budila, osušenih  usta i s teškom glavoboljom. Javljale   su   joj   se   rastrgane   slike   protekle   noći   i   dana.   Bile   su  besmislene,   no   ipak  čvrsto   urasle   iza   očiju.   Policijske  čizme   s  reflektirajućim trakama. Bijelo paperje iz vreća za spavanje. Brojčani  sat Oriane Stromgren, koji je prikazivao pile iz bijele i žute plastike. A  ono lice iz sna cijelo je vrijeme vrebalo na nju, Izbrazdano, drveno i  pradrevno. Probudila je Miju i ogrnula je pokrivačem. ­ Moramo otići odavde. Idemo k onoj teti gore. Sama se zaogrnula  drugim pokrivačem i tako su zajedno pošle kroz noć u pjev ptica koji su  dotad  čule   samo   kroz   grubo   obrađeno   prozorsko   staklo   na   kojem   je  titrala jutarnja svjetlost. Sad su ti zvuci postali snažni i probijali se u nju. Nije se više mogla  obraniti niti od tih zvukova niti od svjetlosti. Obronak   je   bio   vrlo   strm.   Kuća   na   njegovu   vrhu   imala   je   sjajne,  ničim   zastrte   prozore.   Mia   je   zakucala   na   vrata.   Udarala   je   svojom  malenom   šakom.   Pojavila   se   Aagot   Fagerli   s   vestom   preko   noćne  košulje i u prvi čas bez zubala. Pustila ih je u kuću i pošla ispred njih u  sobu. Još okrenutim leđima uzela je nešto iz  čaše s vodom na stolcu  pokraj postelje. Poslije joj je lice odmah izgledalo popunjenijim. Mia ju  je pozorno promatrala i poslije je pitala mamu o onome što je opazila.  Da je bila sama, Annie na to uopće ne bi svratila pozornost. Bilo joj je hladno. Dugotrajna drhtavica prolazila joj je tijelom. Činilo  joj se da vidi pojedinosti tako oštro kao da ima vid ptice grabljivice. Ali  nekakav red u mislima s objašnjenjem zbog čega se sad našla ovdje nije  više mogla uspostaviti. Zašto je došla u svu tu svjetlost? Mijino joj se   

119

lice  činilo tako sićušnim. ­ Legni ovdje! ­ reče joj stara teta.  Dam it, girl, how spra you are!  (Dovraga, curo, kako si krhka!) Poslije  će taj  glas s njegovim polunorveškim i američkoengleskim riječima i blagim  psovkama prepoznavati kao Aagotin. Pa tako i miris po mirođijama u  njezinu   zahodu.   Mirođije   i   ustajalost.   Pokrivač  i   kauč  od   kariranog  buklea,  žutog i smeđeg. Malenu svjetiljku s ukrasima u bijeloj noćnoj  svjetlosti. Blag miris petroleja. Nije palila ništa električnog. Bilo bi to  besmisleno u sobi prelivenoj svjetlošću. Spustila je tamnomodre rolete i  onda je Annie mogla leći na kauč  i buljiti u svjetiljku narančaste boje  što je visjela sa stropa. Aagot   joj   je   dala   vruće   mlijeko   s   nešto   alkoholnog   pića   u   njemu.  Zašećereno smeđim medom. Iznutra se osjećala kao termosboca.  Čula je grubo šuškanje dok su  Mia i starica listale po velikoj slikovnici sjedeći za kuhinjskim stolom i  onda ­ zaspala. ***

K

ao da je grmjelo dok je automobil prelazio preko nekog mosta. 

Onda se zaustave i ona otvori vrata. Čuo je nekakav slap. Sunce je bilo  nisko   na  nebosklonu.   Bilo   je   nabreklo   i   rumeno,   gotovo  skriveno   iza  planinskog grebena. Bit  će da su se nalazili prilično visoko. Dolje uz  cestu pružala se brezova šuma puna od vlage nabreklih crnih i zelenih  lišajeva. Ptice su pjevale punom snagom. Na tisuće. Njihovi su glasovi  romonili ispod i iznad svih onih malenih slapića u slapu i brboljili oko  limene cijevi ispod mosta. Bio je uplašen. Valjda zbog toga što se tako iznenadno probudio ne  znajući gdje se nalazi.  Činilo se da cesta nastavlja u smjeru planina.  Nije   se   usudio   izgovoriti   ni   riječ  bojeći   se   da   mu   glas   ne   zazvuči   

120

djetinjasto i srdito. Smiješno, ali mu je u grlu zastao ­ plač. Mora se  sasvim razbuditi.    U prtljažniku je imala naprtnjaču s metalnim okvirom. Sad ju je  izvadila   i   stala   trpati   u   nju   sve   što   je   ležalo   naokolo   u   automobilu.  Navrh svega stavila je njegov sapun i četkicu za zube uvijene u ručnik  sa slikom Betty Boop. On   uzme   naprtnjaču   i  stegne  je.   Spuštali   su   se   niz   strmu   padinu  pokraj potoka što se isto tako strmo rušio, a onda krenuli stazom uz  potok. ­ Je li daleko? ­ Pedeset i pet minuta. Glupavo točno. Mogla je isto tako reći jedan sat. Stjecao jo dojam da  se ona uvijek voli pokazali točnom. ­ Onda neću moći nositi ovo vjedro u ruci ­ rekne on i zaustavi se  kako bi ga čvrsto privezao za naprtnjaču.  Ostavili su potok i ušli u stjenovito područje sa starim i osušenim  smrekama koje su se još jedva zelenjele. Puteljak ih je gdje­gdje vodio  preko   malenih   močvarastih   polja   s   mirisom   vrenja   iz   mekog   i  propustljivog   tla   ispod   njih.   Hodala   je   ispred   njega.   Putem   su   se  odmarali   svega   dva   puta.   Tada   bi   ponovno   zapušila.   Posljednji   se  komad puta strmo rušio prema dolje. Opazio je mutnu površinu vode  između   drveća   i   oblačića   izmaglice   što   se   kovitlala   iznad   nje,  rumenkasta na jutarnjoj svjetlosti. Jezero je ležalo u okrugloj udubini  između bregova. Voda bješe nepokretna. ­ Evo nas ­ prošapće ona. Međutim, Johan nije opazio nikakvu kuću.  Promatrao ju je i učinilo mu se kako se poput risa prišuljava posljednji  komadić puta do obale. Tamo se spustila na koljena i rukama zahvatila  vode.  Isprala je lice i ostala još neko vrijeme tako, klečeći i spuštene glave.  Malo zatim kao da se probudila, pa mu dade znak neka joj se približi.  Ako je ona nalikovala nekom risu što se šulja, onda se on osjetio sličan   

121

losu, nespretnom jednogodišnjaku što putem pada i lomi suhe grane.  Jedan   je   ronac   plovio   preko   jezera   ostavljajući   za   sobom  srebrnastorumenu   brazdu   na   vodi.   Johan   ga  je   uplašio   i   ovaj   uzleti.  Krila su mu zalepetala, a noge udarile o vodu i stale je rezati. ­   Tu   sada   možeš   ispustiti   svoju   jegulju   ­   reče   mu   ona.   No   on   je  zatresao glavom.  ­ A što ćeš onda učiniti s njome? Nije još zapravo znao. Onda krenuše dalje. Staza koja je išla obalom  jezera dijelila se i oni krenuše putem što je vodio gore kroz šumu, gdje  je počela nicati gorska loćika. Kad su se udaljili od jezerca i izmaglice,  dočekala ih je jaka svjetlost i porasla vrućina. Između breza zapazio je  obrise   neke   kuće.   Bila   je   to   velika,   smeđa   građevina   od   brvana   s  ostakljenom verandom. Iznenadilo ga je kako se tako nešto moglo naći  na takvu mjestu. Po putu kojim su prolazili bilo se nemoguće voziti autom. Možda tek ­  traktorom.   Sa   stakala   na   prozorima   verande   sijevale   su  žutorumene  munje odbljesaka jutarnjega sunca. Na vrhovima zabata kuće nalazili  su   se   profili   ptica   izdjelani   od   zacrnjena   drva,   a   cijela   je   kuća   bila  prekrivena oplatom od dasaka premazanih katranom. Shvatio je da je  to zapravo neka vrsta lovačke kuće, koju su imućni i utjecajni moćnici  dali sagraditi negdje u početku stoljeća. Nije ga odvela do te velike kuće, već su nastavili putem kroz brezovu  šumu do druge brvnare koja se nalazila uz obalu nekog potoka. ­   Spavat  ćeš   u   tetrijebovu   skloništu   ­   objasnila   mu   je.   Tako   su,  naime, nazvali tu kućicu nalik nečemu između šupe i kolibe. Nije to bilo nešto tako loše kao što se činilo prije negoli su ušli. Vidio  je da je opremljena ugrađenim ležajevima, a bio je tu i stol smješten  ispod   jedinoga   prozora.   Osjećao   se   miris   pjenaste   gume.   Madraci   su  dobili   svoj   vonj   od   ustajale   topline   koja   se   i   dalje   zadržavala   u   toj  zatvorenoj prostoriji.  

122

Nestala je bez riječi, no on je shvatio da  će se vratiti. Na stolu se  nalazio njegov ručnik,  četkica za zube i sapun. Spuštena prema stolu  ležala je tu prozorska mreža protiv komaraca i on je počne postavljati.  Netom   se   vratila   s  čašom   mlijeka   i   dva   sendviča,   kroz   mrežu   od  komaraca na sada otvorenom prozoru probije se svjež  zrak. Sjeo je na  ležaj sagnut prema naprijed zbog ležaja iznad njega i jeo sendviče. Za to  je   vrijeme   ona   stajala   pokraj   prozora,   pušila   i   gledala   van.   Kad   je  završio s jelom, skine i odgurne od sebe svoje čizme i uvuče se na ležaj.  Preko sebe je navukao vuneni pokrivač. Onda se ona okrene. Nije joj  mogao   vidjeti   lice   jer   je   bilo   gotovo   crno   zbog   svjetla   iz   suprotnoga  smjera. ­ Ti i ja moramo učiniti još jednu stvar. A tek onda možeš zaspati. Prišla mu je i skinula pokrivač s njega. Nagnuta prema njemu stavi  mu ruku sprijeda na traperice. Nasmijala mu se, ali je taj smijeh bio  prije nalik nekakvu dahtanju. Bit  će da je osjetila kako mu je bilo u  pimpeku počelo lupati. Kada mu je spustila smičak hlača, uhvatio ga  strah. Učinilo mu se da sve to čini nepažljivo i da će mu zupci zatvarača  zahvatiti   kožicu   pri   vrhu.   No   kako   su   traperice,   naravno,   bile   uske,  morala je jače povući kako bi ih rastvorila. Dakako, kad ga je izvadila,  nije bio ničemu sličan. Tek pregršt meke kožice i opušteni mišići. ­ O, kako nježan ­ reče, a glas joj bješe nalik škriputavo drhturavu  glasanju ptice snježnice negdje daleko u brezovoj šumi. No kako bilo da  bilo, počeo mu se ipak dizati. Njezin je dah odavao vonj alkohola. Imala  je sa sobom pića kupljenog na brodu i sad ga je tamo gore popila. Ništa  čudnovato. Dugo je vozila i možda se osjeća loše. No srdilo ga je što nije  sa   sobom   donijela   bocu   i   ponudila   ga.   Ne   zato   što   bi   imao  želju   za  pićem,   već  zato   što  ga  nije   ni   pitala.   Ljutnja,   kako­god   bila   malena,  činila mu je dobro. Na trenutak ga je zaista uhvatio strah. Nije to bila  nekakva   bojažljivost,   već  pravi   strah.   Usnice   su   joj   bile   malko  razmaknute i jezik joj se poigravao u jednom kutku usana. Cijelo se  vrijeme poigravala s njegovim pimpekom.  

123

Već je on i prije razmišljao o takvoj prigodi. Da će se jednom zgoditi.  No pritom su mu se misli vezale uz neku djevojku, djevojku još bez lica,  ali   nježnu.   On   je   trebao   raditi   sve   moguće   stvari.   Plašio   se   da   neće  pronaći put, da neće naprosto znati. Ili da će biti nespretan i povrijediti  je. Ali ne ovako i ovo sad. Šakom mu obuhvati mošnje, a srednji joj prst zastane negdje unutra,  neprilično blizu šupka. On se malko počeo vrtjeti, no njezini su ga prsti  čvrsto   uhvatili.   Bila   je   to   snažna   ruka,   kratka   i   široka.   Tad   se   ona  polako počela uspravljati, a on za njom. Nije znao je li to zbog njezina  zahvata. Prstima je pipala po ležaju iznad njih i onda povukla. Gumeni  madrac stao je padati s ležaja i ona ga baci na pod. Onda mu okrene  leđa  prema  madracu  i već  se u  sljedećem  trenutku  našao na  njemu.  Ostala je gdje je bila i počela se razodijevati. Sve   je   išlo   brzo.   Na   sebi   je   imala   majicu   i   hlače   i   svijetlomodre  šuštave   gaćice.   On   je   sjedio   s   podignutim   koljenima   i   rukama  obgrljenim   oko   njih.   Nije   znao   što   da  čini.   Zvonilo   mu   je   u   ušima.  Svjetlo je postajalo jače i jače. Čuo je protjecanje potoka i ­ ptice. Ona mu svuče hlače i gaće, koje su bile tako prljave da mu posta  neugodno. Mulj od gline probio se kroz tkaninu. Stajao je na putu u  košulji koja je vonjala po ribi i s vunenom majicom ispod ruke. Već  je  tada mogla misliti što je htjela. Kad   je   ostao   gol,   ona   se   postavi   iznad   njega,   pa   mu   je   pramenje  njezine svijetle, kovrčave kose došlo u visinu očiju. No on ih je zaklopio.  Narastao mu je i bubnjalo je u njemu. Lagano se nagnuo unatrag poduprijevši se rukama i nije morao činiti  baš ništa. Ona raširi noge i popne se na njega. Bilo je malo neprilika.  Glavić se malko poteško uguravao između stidnih usana, no kako su se  one ovlažile, kliznuo je unutra, a ona je utonula svom težinom na njega.  Pa premda su mu  živčani završeci odašiljali iskrice od užitka, ipak je  istodobno osjećao i bol. Kad bi se izvila prema natrag, iskrivila bi mu   

124

pimpek, pa je i izbacivanje sjemenja doživio kao bol zbog koje mu se  gornja usna izdigla iznad zuba. Onda je ponovno došao k sebi, uz grimasu i izvijen prema natrag.  Ona   je   kliznula   s   njega,   a   on   je   osjećao   kako   iz   njega   luče   i   teče.  Međutim,   ona   se   nije   brinula   zbog   toga.   Skinula   je   vunenu   deku   s  donjeg ležaja i pokrila ih njome. Nisu se ljubili. To je moja greška, razmišljao je. Ja nisam činio ništa.  Sve je učinjeno na meni. Nagnuo se nad nju i usnama joj tražio lice,  koje je sada prekrilo bljedilo. Osjetio je da joj je kosa malko gruba. No  sve je ostalo bilo meko. Usnice zapravo tako malene. Kao one stidne  usne dolje. Jezik joj je imao malen, živahan vršak. Bila je poput pijeska  ­ meka i gruba. I sasvim blijedoputa. Pa kad se nagnuo nad nju, osjetio  je koliko je snažniji od nje, kako ona zapravo nije neka osobito razvijena  žena. Već omanja i blijedoputa. Poslije nekog vremena počela se prstom igrati s njegovim pimpekom,  a kad je naišla na odaziv, povukla ga je. Nije bilo onako kao što je on to  zamišljao. Njemu se  činilo kako se sve ovo treba zbivati kao u nekom  snu, gotovo neprimjetno. A ne ovako ciljevito. A onda ona opet učini kao  i prije. Premda je on sada, kad ga je uzjašila, ležao na leđima. Sada se  osjećao sigurnijim. Položio joj je ruke na bedra ispod kukova. Ako se  bude previše izvila prema natrag, on  će je povući prema sebi. Sada je  sve bilo ljepše. Kao u snu, gotovo kao da je sanjao. Ona je žmirila, a on  joj  je uspio vidjeti   zube kad je podigla  gornju   usnicu.  Sjali  su  joj od  sline. Promatrao je kako joj se pomiče tanka koža na očnim kapcima, a  mišići čeljusti stežu. Lijepo joj je, razmišljao je, a to joj ja omogućujem.  Miči se polagano! U tom neobičnom, snu sličnome stanju prikupljao je  snage da podigne leđa, obuhvati je i oboje preokrene. No ona tada otvori  oči i upita ga: ­ Kako se zove tvoj bog? Nije shvatio njezino pitanje pa kao odjek ponovi ­ Bog?  

125

Nije bio čak ni potpuno siguran je li dobro čuo. Možda se obrukao tim  pitanjem. No bila je to zaista ta riječ.  Ponovila ju je i ona tu postoji kao kamen u ustima. ­ Osjetljiv si na smetanje ­ rekne ona tiho i klizne s njega. Sve se na  njemu omekšalo. No ona je i dalje  čekala na njegov odgovor. Ležala je  postrance oslonjena na lakat i promatrala ga malko škiljeći. U glavi mu  je   bila   praznina.   Kako   se   zove?   ­   pomislio   je   ponoviti,   ali   odustane.  Kako se zove Bog? Prisjetio se propovjednika kojem je glas tonuo od  prvoga sloga da bi onda zazvučao kao da pjeva:  »Isus   te   očekuje!   Isus!«   I   svoje   bake   koja   je   tada   počela   drhturiti.  Osjećao je kako joj tijelo ispod kaputa podrhtava, pa se odmaknuo od  nje, postiđen i željan da se popiški. ­ Bog tvojih predaka ­ pomogla mu je i on najzad shvati. ­  Peive, jedan od laponskih bogova ­ odgovori nesigurno. Bilo je to  znanje iz škole. Učiteljičino oduševljenje stavilo ga je u isti nepriličan  položaj u kojom se nalazio i sada. ­ Mislio sam da je Tjas Olmai   bio vaš muž. Pročitala mu je s lica da  ništa nije znao pa se nasmije. ­ Vodenjak ­ rekne onda ona. ­ Bog riba.

***  

126

_________________________________________________________________________________________________________________  Peive: u laponskoj mitologiji ­ »svemogući bog«, pojam »svekolikog oca«. Tjas Olmai: u laponskoj mitologiji ­ bog voda.

T

ek kratak tren ukrade mi život... Bio je to neki šlager. Ili možda 

neka pjesma. Birger, istina, nije čitao pjesme. No možda je taj stih čuo  na   radiju.   Izrečeno   je   u   svakom   slučaju   bilo   točno.   Razumije   se,  potrajalo je duže od trenutka. Dvadeset, dvadeset i pet minuta. Ili se  sve zbilo izvan vremena. Bila je to možda sreća. Ili barem nešto najjače  što je doživio. Trebao joj je to ispričati. Međutim, nije se moglo. Valjalo  je to učiniti smjesta, bez okolišanja. Ili sada? Posljednji je gutljaj ispio  polagano.  Piće sad bješe prilično razvodnjeno jer se i posljednji komadić  leda  rastopio.  A  onda se  uspeo do spavaonice i tamo  zastao ispred  vrata.  Bojao se. Doista. Razmišljao  je koliko se toga dogodilo tijekom jedne  godine, godine i pol. Isparilo i odmaknulo se.  

127

Onda je otvorio vrata, a ona se podigla i sjela u postelji, kao da je i  ona   osjećala   strah.   U   noćnoj   joj   je   svjetlosti   lice   bilo   blijedo,   a   kosa  tamna, spletena u debelu pletenicu i povezana vrpcom. Je li mislila da  je trebao pokucati? Je li i opet došlo do nekog odmaknuća, koje on nije  zamijetio? Rekao je: ­ Znaš, Barbro, greška je i na meni. I u isti trenutak uvidio koliko je to izrečeno bilo glupo. ­ Mislim reći, svjestan sam da je to moja greška. Netremice ga je promatrala. Oči su joj bile naglašeno crne, a zjenice  divlje   raširene.  Usne  stisnute  i  bezbojne.  Uvidio  je  da to  nije  trebao  izreći. A što je onda trebao reći? »Upleo sam se u čudnu priču, bilo je to  u Sulkvju, znaš možda onaj hotelčić  s kraja ulice Radhus. Bila je to  najčudnija stvar koju sam doživio i onda su stvari krenule ovako kako  su krenule. Zbog toga mi je žao. Međutim, to on nije rekao. Naime, znao  je već da ga ona neće pitati što je to doživio. Već samo promatrati.  Zjenice su joj bile velike kao crne borušnice. Bolje  će mu biti da je  umjesto toga dotakne, i to odmah i sada, uhvatiti je. Mislio je kako će to  doista i učiniti. A onda je trenutak dok je to još mogao učiniti ­ prošao.  Okrenula se i legnula obrnuvši mu leđa. Njezino tijelo ispod pokrivača  bilo je mirno. Lice se nije vidjelo. A onda je učinio nešto najgluplje za takav trenutak. Uhvatio ju je u  pogrešnom času. A to je i sam znao. Svalio se teško u postelju, rukama  je obuhvatio oko ramena, okrenuo je i povukao prema sebi. Sve je to  bilo posve neprirodno, jer ona u tome nije ni sudjelovala niti je pružala  ikakav otpor. Usnama joj je stao doticati kosu i čelo pri čemu je osjetio  da   su   joj   obrve   namrštene,   krenuo   joj   prema   usnama,   no   u   tom   se  trenutku njezine ruke odupru i rašire i ona ga odgurne uz glas koji je  nalikovao i stenjanju i roktanju. Isprva pomisli kako razlog leži u tome što je vonjao po whiskyu. No  onda je stiglo ono pravo, duboko poniženje. Znao je da se cijela  života   

128

plašio   upravo   toga.   Na   ovaj  ili   onaj   način.   Digao   se  i   krenuo  prema  vratima. A ona se nije ni pomaknula. Pričanje   koještarija   o   šumi   i   rijeci   i   krivnji   Zapada.   Ja   imam  dvostruku bradu i nosim sandale. U tome je cijela stvar, želudac, trbuh.  To   je   to.   No   ona   je   bila   u   neprilici.   Možda   i   više   negoli   je   mogao  uhvatiti. Zastao je na trenutak s rukom na kvaki promatrajući izbočinu  ispod   popluna.   Sada   se   smirio.   Promatrao   ju   je   kao   da   gleda  pacijenticu. ­ Tko je od vas dvoje došao na pomisao za tu šalu? ­ upitao ju je. ­ Koju šalu? ­ Da će se on praviti tvojim sinom? ­ Ne znam. Valjda on. ***

L

ežao je na postelji sa šarom zvijezda na končanim zavjesama koja 

se sada ocrtavala na njegovoj smeđoj koži. U sobi je bilo sunca, osjećala  se toplina tijela i vlažnost. Njegov se miris, koji joj je znao nadolaziti i u  snu, podizao se s postelje premda se tamo nije ništa micalo. Činilo se da  je prevladala nova šara, svjetlost je svjetlucala u drugim vlasima, a ne  onima boje jasena. Bilo kakav pokret mogao je biti opasan i razbiti ovu  ravnotežu   u  sobi.  Pokretom  se  nije  osjećalo  ni  kad  je  ona kliznula  s  njega, a vlažna koža na njegovoj gornjoj usnici srela njezin jezik. Bješe  to više kao nekakvo pomicanje u vremenu, polagano kretanje vala koji  ih   je   spojio  poslije   tjedana  hladnoće  i   užurbanosti   i  sati   preživljenog  užasa. Šaputala je »Dan, Dan!« i mislila kako to ne bi trebala činili, barem  ne sada kad je koliba prelivena svjetlošću, i s prozorima što gledaju na  sve strane. Kad se probudila, Mia je primijetila Volkswagen. Dovezao   

129

se   iza   staje   s   druge   strane   ceste   i   tamo   stajao.   Pojurile   su   iz   kuće  Aagote Fagerlis da vide je li to on stigao.  No Mia je odmah i odustala. Možda je to bilo sjećanje na ono vrijeme.  Ne bi trebala imati takvih prisjećanja, u krajnjem slučaju ne više. »Pa  što, to je normalno«, rekao je Dan. Annie se  činilo kako se Mijino lice  nazire gore na obronku, skriveno u okrilju stabala breza, nestajalo da  bi se onda opet pojavilo. No sada nije bilo moguće razmišljati, iznaći što  je onda bilo dobro ili loše.  »Kako si nas pronašao?«, Šaputala je Annie, a on joj je odgovorio da  je   prepoznao   naprtnjaču,   koja   ju   ostala   stajali   na   stubama   kolibe.  Vunenu, na pruge istkanu naprtnjaču s Krote. ­ Zašto nisi htio otvoriti? Šapnula mu je to u uho, no on je upravo ušao u nju i  živci su se  upalili. Neko drvo svjetlosti razgranalo se njezinim tijelom. Zaboravila  je na svoje pitanje, ali ga je ponovila kad ju je na trenutak pustio neka  se odmori, za smirenijeg disanja, za suzdržavanja, dok joj je šaputao:  »Ne miči se! Ne miči se!«.  I onda: ­ Otvoriti? On nije ništa shvaćao. ­ Jesi li spavao? U Nirsbui? Pa to si valjda bio ti?  Nije htjela previše govoriti o tome, barem ne zasad, a nije imala ni  snage   još   jednom   pripovijedati   o   onom   strašnom   putovanju.   »Nije   ni  potrebno«, rekao joj je. Sada je sve bilo dobro. Sve je upravo onako kao  što je trebalo biti kad je izišla iz autobusa. Rekao joj je kako se ovila  oko njega kao mokra, uska i meka rukavica, pa je zato sve dobro i ne  treba   se   ni   nad  čime  čuditi.   No   jedna   joj   se   stvar   ipak  činila  čudnovatom. ­ Pa ja sam lupala po prozoru. Ni o tome nije ništa znao. No razlog je tome valjda  što je spavao,  tvrdo spavao.  

130

­ Zašto nisi došao na autobus? Zar si mislio da smo trebale doći dan  uoči Ivanja po starom računanju toga dana? I tako je bilo. A sve što se  dogodilo njih se više nije ticalo.  Uspjelo   ju   je   mimoići   sve   ono   što   se   zbilo.   Kao   da   je   bila   samo  svjedokinjom neke željezničke prometne nezgode. Sve to nije imalo veze  s njom. Tek, bilo je strašno.  Sada   su   slobodni.   Domalo   prije   bila   je   uhvaćena   u   mreži.   Riba   u  mreži. Tisuće stvari, gluposti, ljudi, propisi, papiri i stvari, pa stvari,  stvari i stvari.  Poput automobilskog akumulatora. Zimi ga treba skinuti, odnijeti u  kuću   i   staviti   na   radnu   površinu   gdje   se   pere   posuđe,   i   to   ako  temperatura bude niža od deset stupnjeva, i ako auto treba upaliti u  petnaest do sedam. Teta  u  dječjem  vrtiću uzimala je tablete jer je želela smršati, tako  je rekla. Međutim, istina je bila da nije moglu raditi ni sa usisivačem  bez   sredstva   za   umirenje.   Tako   joj   je   ponekih   dana   lice   bilo   poput  blijedoga punog mjeseca s mrljama. Morala je na bolovanje. To je za nju  značilo   vratiti   se   automobilu,   cesti,   tankom   ledu   na   njoj,   svjetlosti  automobilskih reflektora.  A u školi: Sjedi i crtaj, Mia! Dobit ćeš keksa ako budeš dobra. Osam   školskih   sati   s   mrvljenjem   keksa,   s   prašinom   od   krede,   s  mirisom vunenih majica i inhaliranjem. Mia je morala piškiti i bilo joj  je dosadno. Njezino bi brbljanje raspršilo koncentraciju u razredu ako  bi ona uopće postojala. Na   alpskoj   pastrvi,   jezerskoj   zlatovčici   ostaju   tragovi   od   mreže,  razmišljala je dok je on spavao, a sunce izlijevalo svoje zrake. Izlijevalo  se i njoj između nogu. Samo se ono malo lišće u okrilju breza gdjekad  pojavljivalo i punilo je nemirom. A njih dvoje skrenuli su sada u stranu,  u mirnije vode. Jedva su osjećali da vrijeme protječe.  

131

Utisnute   trake   preko   blijedoga   tijela.   Jezerska   zlatovčica   u  prodavaonici pribora za pecanje, jedina takva riba koju je vidjela. Iverci  sa sivom sluzi u škrgama. Takav je tvoj život. Čekaj na zeleno svjetlo.  Kupi vrećicu mješavine začina. Dan  je došao u  školu s osjećajem revolucije.  Ili  barem s revoltom.  Izazivalo je to pomalo na smijeh, jer je on bio tako slabašan, a riječi  tako snažne. Maleno i lijepo tijelo, tamna bradica. Nikada ga nije bilo  briga što jede. Revolvirati. To zapravo valjda znači »kotrljati se«. Kao što smo se i  mi kotrljali. U početku je malko i zapeklo.  »Ali, zar nije i to lijepo?« ­ šaptao je. »O, Bože, o Bože, o Bože...« Najprije tamo u stanu, kod jednog umjetnika, njegova prijatelja. Ti  prijatelji. Ponekad trotjedno poznanstvo: dijelilo se sve, pa Kropotkin.  No među njima bješe jedan koji je stalno kupovao pržene krumpiriće.  Konzerve   s   pivom,   boce   s   terpentinom,   vrećice   s   Estrella  čipsom,  iscijeđene   tube   sa   slikarskom   bojom,   boje   na   papirnatim   tanjurima,  zamrljani madraci.  Revolvirati! S jednim učenikom. Bakica Henny  čuvala je dijete u ulici Karlsberg misleći da je Annie  na   tečaju.   Onda   su,   druge   zime,   ona   i   Mia   počele   prenoćivati   u  Malarvagu. Akumulator iz automobila bio je posrijedi. Ali i Dan. No   tamo   vani,   ozračje   oko   njih   postalo   je   sivije.   Revolt   u  provincijalnoj školi bio je previše trom između svih onih velikih zvijeri  koje   su   htjele   postati   policajcima   i   postaviti   revolucionare   uza   zid.   I  onih malenih  blondinki u najlonskim bluzama koje su  željele postati  medicinskim sestrama i zubnim tehničarkama kako bi stavljale flastere  na ljude i revolucionare i tako ih zacjeljivale. U hodniku je uvijek mirisalo po kolačima i laku za kosu. Učenici su  među sobom zamjenjivali tjednike i pili pivo srednje jakosti. Dan bješe  burevjesnik, zlogodnica burna, no oluja je trajala. Još su uvijek prali i  sušili najlonske košulje.  

132

Nikada   se   ne   bih   oslobodila   premda   ju   je   troje   kolega   iz   škole  prestalo pozdravljati. Ne bi nikada imala snage, ne bi smjela (Mia!), da  on nije došao jednoga jutra dok je Mia spavala pa joj se uvukao ispod  pokrivača i vodio s njom ljubav tako divno i slatko kao u kakvoj kući za  odmor. Nikada se ne bih oslobodila da se Mia nije probudila, vidjela nas i  istrčala potiho van, ali uplakana, i onda srela Arlena, koji je predavao  društvene znanosti. ­ Dan tuče mamu! Onda   su   stvari   došle   do   upravitelja,   do   njegove   svijetle   sobe   s  tapiserijama i posudicama izrađenim na ručnome radu. ­ Vaša nazočnost u školi postala je nepoželjnom. Podrhtavanje brade.  Nesposobnost da se kemijska olovka drži u ruci. On je bio uplašeniji od  mene. Bože moj, kako je čeznuo da me izvrijeđa, izbljuje riječi, ispljuje  me pravim riječima. Svi ti akademski građani u savjetu, općinski vijećnici i ženske vojne  dobrovoljke. Dan bješe poput psa koji sa sebe stresa vodu premda nije  bio mokar. Međutim, moj život... Bješe to ispit. Mora on to shvatiti. Mia nije htjela poći. Sve je bilo potpuno jasno kad su se stali voziti  uzbrdo.   Kod   Strombergova   imanja   skupila   se   na   stražnjem   sjedalu,  rukama sakrila lice i pomalo oštrim glasom nečujno nešto izgovorila.  Annie je zamolila Dana da zaustavi auto. ­ Hoću kući! Annie joj je pokušala objasniti, no Mia je nije htjela slušati. ­ Hoću kući! Hoću kući! Govorila je stisnutih zuba skrivena iza ruku. Annie iziđe i sjedne uz  nju na stražnje sjedalo. ­ Idemo sada na Stjarnberg. Nikako ne u Nirsbuu. A na Stjarnberg  nas vodi sasvim drugi put. Nećemo proći čak ni mimo onoga puta kojim  smo prošle prije. Tamo gore ćemo stanovati. Ima tamo i druge djece.  

133

Dok je Annie govorila, Dan je nastavio voziti. Mia se bacila na leđa  straga na sjedalu i počela vrištati.  ­ Zaustavi, Dan! No on je vozio dalje, i to vrlo polagano po neravnu putu, kojim su se  izvlačili   trupci.   Put   je   vodio   prema   Bjornstubackenu.   Kad   su   zastali  kod mjesta za utovar trupaca, ona pokuša zagrliti Miju. No Mia je za  posljednju   godinu   dana   već  toliko   porasla   i   ojačala   da   se   mogla  oduprijeti. Dan je izišao iz automobila i stao ih promatrati.  On misli da  ću se predati. Izgledao je tako prokleto gadno. Upravo  kao   da   je   to   očekivao.   Gnjev   provali   iz   nje,   ali   se   istodobno   i   ugasi.  Postajala bi bijesnom kad bi se osjećala pod pritiskom i mogla je izreći  svakakve gluposti. Uz Dana se nikada nije osjećala pod pritiskom. Mia  je još samo jecala, što je djelovalo smirenije.  Dan je vani vezivao naprtnjaču. Izgledao je odsutan, a njoj se učinio  blijedim. Vjerojatno je policijsko preslušavanje bilo neugodnije negoli  ga je on prikazao. ­   Imaš   li   još   uvijek  želju?   ­   pitao   ju   je   kada   se   vratio.   Ona   samo  kimne. Nije to ništa u svezi s njima. To je nešto što se znade dogoditi za  pijanstva u noći uoči Ivanja. Turisti, jedna strankinja. Bilo je strašno,  ali je sada prošlo. ­ Tamo gore imamo veliko društvo ­ reče on tada. ­ Nitko nije sam. Spremanje stvari i plaćanje Aagot Fagerli proteklo je brzo. Ova je  pitala za Dana. Ponudila joj je kavu prije nego budu otišli. Kao da je na  taj način htjela upoznati Dana. No Annie joj se zahvalila na ponudi.  Objasnila joj je da hitaju. Bješe to riječ iz starijih vremena. No kad joj je već skliznula s usana,  pomislila je da je to bilo dobro. Barem nešto što ljudi mogu razumjeti.  Osjećala je isto snažno olakšanje kao kad je prvi put napuštala selo. No  Dan je tada skrenuo prema prodavaonici. ­ Moram telefonirati.  

134

Kao da su mu riječi ostale visjeti u autu. Mislila je da su sve te stvari  ostavili za sobom. Prema njegovu se glasu moglo prosuditi kao da je bio  vezan,   potpuno   zauzet.   Možda   zove   kući?   No   u   tom   slučaju,   kamo?  Rekao joj je kako sa svojim roditeljima ne želi imati više ništa. No dogodilo se umorstvo. Pa i ona je telefonirala Henryji i Akeu iz  kuće Aagot Fagerli i javila da je sve u redu. ­ Razgovarao je dugo i uporno. Promatrala ga je kroz staklo i osjećala  bol u očima. Rezali su je živci u želucu. Tako ju je boljelo da je s vrstom  nevjerice   zaključila:   ljubomorna   sam.   Sumnjičava.   Sve   ružno   što  postoji. Uništena. Možda više nikada neću moći živjeti drugim životom  osim ovim zapletenim. Kad se vratio, nije joj ništa rekao o tom svom razgovoru. Možda nije  imao   vremena.   Policijski   je   automobil   kliznuo   sa   stražnje   strane  benzinske crpke istoga trenutka kada su i oni krenuli cestom prema  Strombergovu imanju i planinama. Kao da je cijelo vrijeme stajao tamo. Zatim ih je pretekao i zaustavio  prije negoli su napustili selo.  Smatrala je to neugodnim. Dan im se podrugivao. Rekao im je kako  je ovaj svjetlocrveni Volkswagen stajao pokraj staje Aagot Fagerli od  ranoga jutra. ­ Mogli ste ga pregledati bilo kada ­ rekao im je. Međutim, njih nije bilo briga što im on to govori. Htjeli su samo da  pođe   s   njima   do   autokampa   gdje   su   imali   prostoriju   za   saslušanje.  Annie je ipak ponuđena kava kod one stare Norvežanke, a poslije neka  se prošeće s Mijom po strmome obronku. Prošla su dva sata prije negoli  se vratio. Onda su ogladnjeli,  pa im je jedino preostalo  vratiti se do  kolibe i pripraviti nešto za jelo, u najmanju ruku za Miju. No ona je  razmišljala koliko će joj trebati vremena da staroj teti objasni zašto su  se vratili. I usto kako mora otići kupiti stvari za jelo, a poslije svega  ponovno pospremiti kolibu. Dan je u autu imao nešto voća.  

135

Dan   je   posjedovao   dva   načina   postojanja.   Ponajprije   znao   se  oduševljavati, a bio je i energičan. Okruživalo ga je polje snage. Poticao  je druge. Dok bi se kretao po sobi i govorio, svi bi ga promatrali. Kad ga  je prvi put zapazila, zaključila je da taj čovjek posjeduje intelektualnu i  seksualnu   energiju.   Tada   je   vjerovala   kako   je   to   u   njemu   volja   za  životom. Međutim, prije bi to mogla biti skupljena snaga. Volja. Oprijeti se  dosadi i nedostatku energije. Plesati. Biti zapažen. Drugi je način njegova postojanja uvijek počinjao s bljedilom. Usne bi  mu se stanjile, u glasu se osjećala razdraženost. Uvukao bi se u sebe i  postajao   tmuran.   Pitala   se   ne  ide   li   upravo  sada   prema   tom   stanju.  Kopkao je po automobilu i ne pogledavši ih. Tihim je glasom pokušao  objasniti Miji da  će krenuti sasvim drugim putem. Neće gaziti preko  rječice. Postoji tamo malo više gore mostić, a iza njega lako prohodna  staza kroz šumu sve do Stjarnberga. Sve će naše stvari poslije dopremiti za nama. ­ Pa kako to? Do tamo se ne može doći autom. ­ Da, pa kako? Prenijet će ih vjerojatno. ­ Nije mi jasno ­ reče Annie. ­ No kažeš da  će nam sve naše stvari  dopremiti. Kad su kasno poslije podne stigli do mosta, vidjela je da je to prilično  velik   most.   A   i   staza   bješe   široka,   s   tragovima   traktora.   Dan   joj   je  objasnio   da   je   to   novi   most.   Probijaju   put   za   prijevoz   trupaca.  Vjerojatno  će uskoro ovdje doći do krčenja šume. Njihova se zajednica  osjetila ugroženom, no nisu znali točno što će se dogoditi i koliko će se  krčevina približiti Stjarnbergu. ­ Petrus ne želi da se služimo mostom. ­ Zato što pripada Neprijatelju? Međutim, činilo se kao da mu nije drago što se šali na račun toga. Trebalo  je   dosta  vremena  dok   se  nisu   uspeli.   »Obično  treba  dobar  sat«, objasnio joj je Dan. No sada su nosili teške naprtnjače, a morali su   

136

se i često zaustavljati da bi se Mia mogla odmoriti. Staza se neprekidno  uspinjala. Bila je u vrlo lošem stanju. Stopala, šape i papci što su gazili  po njoj potpuno su uništili koru s ispupčenih korijena smreka. Gdjekad  bi naišli na dubok i jasan trag papaka, i to na crnom i muljevitom tlu.  Annie nije ništa znala o tragovima. No tako velikih krava nema, pa je  objašnjavala Miji da tu vjerojatno prelaze losovi ostavljajući za sobom  velike nakupine okruglih i ovalnih brežuljaka svojih izmetina. Stigli su do neke ravnine. Mia se i opet htjela odmarati, a Annie je  postala   nervoznom   bojeći   se   da  će   Danu   dojaditi   što   se   kreću   tako  sporo. No on je Miji pružio svoj dalekozor i stao je hrabriti. Sada su  smreke   postale   sve   rjeđima,   a   borova   više   uopće   nije   bilo.   Kraj   su  preuzele   breze   s   crnim   zastavama   lišajeva   i   svjetlozelenim   oblacima  lišća. Dok su tako hodali, Dan je zviždukao. Annie je primijetila da toga  uopće nije bio svjestan. Bilo je to nekakvo zviždanje bez tona, s jedva  ispupčenim usnama. Uspjela je razlikovati dvije melodije. Jedna je bila  neki šlager iz pedesetih, kojemu je ona znala jedino pripjev: Baš nam je  krasno, baš nam je krasno , tu straga u autu. A druga neka čeznutljiva pjesma. Hodali su preko jednoga sata prije  negoli   se   dosjetila   pjesme.   Bila   je   to   melodija   iz   filma   Šerburski  kišobrani.   Nijednu   od   tih   melodija   nije   mogla   povezati   s   Danom.  Naravno, jer jednostavno ništa nije znala o njegovu prijašnjem  životu.  Bilo mu je teško. Više joj nije rekao. Jesu li bili tako siromašni? Ima li  danas   izrazito   siromašnih   ljudi   u   Švedskoj?   Njezino   joj   se   vlastito  podrijetlo   nikada   nije  činilo   tako   sitno   malograđanskim   kad   bi  pomislila na njegovu prošlost. Nije  čak ni znala kako bi mu postavila  pitanje o tome. Uhvatila   ju   je   glavobolja   i   pretpostavila   je   da   to   mora   biti   zbog  pritiska remenja od naprtnjače na leđa. Napokon nije više mogla misliti  ni na što drugo. Pomišljala je kako će putem razgovarati, ali razgovora  je bilo samo u početku ovoga puta. Onda su upali u prazninu misli i   

137

naporno   hodanje   i   bilo   im   je   sasvim   dosta   što   su   teško   disali   na  usponima.   Glavobolja   joj   se   smjestila   iznad   oka   i   sad   je   tu   osjećala  razorno udaranje uz titranje pred okom.  Čim bi došli na malo ravnije  tlo   ili   se  čak   počeli   spuštati,   Dan   bi   opet   profućkao.  Željela   je   da  prestane, ali  mu to nije htjela reći. Najzad  stane zaostajati  s Mijom  samo   da   ne   bi   slušala   to   prodorno   zviždanje,   koje   baš   i   nije   bilo  pravilno. Poslije dva sata prorijedila se i brezova šuma. Silazili su u nekakvo  uleknuće  u  kojem  je staza  postala crnom i  močvarastom.  U travi  su  rasli gusti žbunovi planinčica. Pupoljci su joj bili još čvrsto zatvoreni i  zeleni, tek slabašno prelazeći u žuto. Sjećala se kako su bile izgubljene  kod Nirsbue, no ovdje je shvatila da se nalaze gore visoko, gotovo u  nekom drugom godišnjem dobu. Primijetila je da je trava popasena na  mjestima gdje su se uzvišice izdizale ponad udoline. Kad su stigli do  prve uzvišice, ugledali su Stjarnberg. Nekoliko koliba, crvenih i sivih. Kamenito tlo. Najbliža koliba bila je  izgrađena   od   balvana.   Balvani   su   mijenjali   boju,   odmjenjujući   siv,  srebrnasti   i   sivozeleni   sjaj.   Malo   dalje   nalazile   su   se   kuće   obojene  crvenom  bojom.  Vjetar  im  je  izjedao  boju.  Izgledale  su   nenametljivo,  razmišljala je. Razborito građene. Sve bješe isprano od studenog planinskoga vjetra. Taj sa sobom nije  donosio nikakvih mirisa, a ni topline. Bez okusa i mirisa ispirao im je  lica   kao   da   se   radi   o   kamenim   pločama   ili   travnatim   obroncima.   Iz  brezove se šume čuo i zamirao ptičji pjev. Iza pasišta dizalo se kameno  brdo.   Okomito   se   rušilo   prema   pojasu   brezove   šume,   razlomljeno   u  obliku pravokutnika. Uplašile su je te besmislene ravne crte i kutovi. U  drugim je smjerovima pasište bilo okruženo modrocrnim planinama s  nepravilnim bijelim mrljama, sa sjevera, zapada i juga. Nepokretne i  daleke. 

 

138

Korito rječice Lobber prolazilo je u širokom luku oko podnožja brda i  dijelilo brdo sa šumom i pasištem od planina. No zapravo ih je udaljila  razlika u visini. Dijelile su ih različnosti. Daleko na sjevera nalazila se duga planina  s izduženim obroncima i  činila se raspolovljenom kao razrezan kruh.  Okomita površina presjeka planine sjala je modrom bojom. Izgledala je  nestvarnom. Poput kulise. Ukoso iza nje vidjela se još jedna površina,  ali bijela, na kojoj je svjetlucao led. Sve je to nalikovalo vrhu piramide i  moralo je biti vrlo visoko i nalaziti se vrlo daleko Strmi, rascijepani oblici, neljudski razmjeri.  Činilo se kao da se taj  kameni   kaos   tek  nedavno  ukrutio   na   vjetra.   Onda   Annie   začuje  tih,  meketav   glas.   Kad  je   svrnula   pogledom   prema   pašnjaku   ispod   brda,  opazila je stado sivih ovaca s janjadima. Zurile su sasvim mirne, gotovo  nepomične.   Podigle   su   svoje   srebrnosive   glave   s   dugim   povijenim  gubičicama okrenutim prema stazi. Uši su im bile ružičaste, obasjane  suncem. Znala je kako očekuju da se netko od njih pomakne ili nešto  kaže. Mia se uplašila. Onda Annie krene nekoliko koraka prema njima.  No tada začuje i nekoliko riječi, nekakvu dječju pjesmicu za koju nije  znala odakle dolazi. Ovčice male, ovčice male, ne bojte se za janjiće svoje. Tako su lijepi, tako su lijepi, grehota bi bila uzeti koje. Mia se smijuljila držeći vršak jezika među zubima. Ovce su nastavile  pasti.   Dakako   da   joj   nisu   prepoznavale   glas,   ali   ih   ona   ipak   nije  uplašila. Neki   je   pas   počeo   lajati.   U   tišini   kakva   je   ovdje   vladala   mogla   je  razabrati   šaputanje   trave.   Moglo   se  čuti   kako   zvoni   maleni   slap   u  daljini. No tu je tišinu uspjela čuti tek kad ju je razbio onaj pasji lavež,  a iz smjera brda začuli se zvuči. Bili su potmuli, redoviti i stravične  snage. Isprva ih nije mogla povezati s pojavom tamo kod ugla kuće koja  je   tiho   i   ritmički   podizala   i   spuštala   sjekira.   No   onda   joj   uspije   

139

razlikovati taj suh i stvaran zvuk oštrice sjekire od jeke što je stizala s  okomite strane brda. Još   uvijek   nije   znala   ništa   i   sve   je   prihvaćala   kao   stvarnost.  Pradrevnost   drvosječina   udaranja.   Sigurnost   u   ritmičnom   zvuku  udaranja oštrice sjekire o drvo. Vječnost pasjega laveža. Kad su prišli bliže, opazila je da drvosječina duga, razdijeljena brada  nije oko usta bila bijela već  žuta. Oči mu nisu bile mutne, niti su se  suze cijedile iz njih. Tako star, kao što se to  činilo pri prvom pogledu,  ipak nije bio.  Petrus. Dobila je dojam kako je to cijepanje drva priređeno tek kad  Dana, nju i Miju primijete iz kolibe koja se nalazila najbliže stazi. Pas  je, naravno, izišao iz kolibe istodobno s čovjekom. Inače bi počeo lajati  mnogo prije. A onda se pojavila Brita u dugoj, kod kuće sašivenoj suknji  i s pregačom koja se podizala na trbuhu. Brita bješe, naime, u visokom  stupnju trudnoće. Pletenica na zatiljku  bila joj je smotana u  čvor. A  pletenice   dviju   djevojčica   spuštale   su   im   se   sprijeda   preko   ramena.  Annie primijeti kako se sjaje. No taj je sjaj potjecao od zamašćene kose.  Pletenice   su   im   bile   ispletene   tik   uz   glavu   i   podijeljene   udvoje.  Zbunjena, Annie osjeti gađenje. Mia se ukočila. Djeca su kao tuđi psi. U  pripravnosti,   gotovo   na   granici   straha.   Stoga,   kad   su   ih   poveli   u  brvnaru, nije ni  čula ni vidjela ništa više osim Mije i te strane djece.  Bila je i umorna od puta više negoli je htjela pokazati, a i znala je da je  Mia vrlo gladna. Ponudili   su  ih   kašom. Brita  ju  je  zaimačom vadila  iz lonca  što  se  nalazio   na  željeznom   štednjaku.   Bila   je   to   kaša   od  žitnih   ljusaka   i  sjemenja   te   nekakvih   malenih,   tvrdih   komadićaka.   Petrus   je   svojim  melodioznim   glasom   pozorno   raščlanjivao  čega   sve   tu   unutra   ima.  Polagano   je   navodio   i   zatim   ponavljao   imena   trava   i   biljaka,   vrste  sjemenja, voća i oraha. Mia odgurne tanjur tako da je mlijeko izletjelo  iz njega. ­ To smrdi ­ rekla je. ­ Kao cipele iznutra.  

140

Bezizražajne   oči.   Svi   su   je   pogledali.   Bilo   je   to   kozje   mlijeko,  objasnila je Brita, a takvo su mlijeko jedino imali.  Annie uhvati panika. Ne nekakav brzo prolazeći bijes, već  panika,  koja  će ovladati njome za dulje vrijeme.  Što ako Mia neće htjeti piti  mlijeko? Ako ne bude htjela jesti? Stigli   su   do   cilja.   Ozbiljno   je.   Dan   je   izišao.   Nad   štednjakom,  uzidanom između ploča škriljevca, sušio se par čarapa. Glava ju je tako  boljela da nije mogla gledati u prozor kroz koji je sunce nadiralo u sobu.  Nitko   da  bi   prozborio   riječ  o   onome  što   se   dogodilo   dolje   kod   rječice  Lobber. Nitko je nije pitao što je tamo vidjela. Onaj je pjevajući glas  pričao  o  divljim   vrstama  žitarica   i   onim   kultiviranim.   Mia   je  sjedila  skupljenih usana i izbjegavala pogledati u bilo koju od dviju stranih  djevojčica. Oni će stanovati u razložnije građenoj zgradi. Annie zaključi da će to  biti bolje. I stropovi su tamo bili viši.  Premda je bila ružna. Povezana s nečim što su nazivali kućom za  kuhanje. Nije baš shvatila što bi to zapravo imalo biti. No u toj kući  nisu   kuhali.   Malo   dalje   bio   je   kozarnik   izgrađen   od   valovita   lima   i  dasaka. Petrus i Brita nisu s njima ušli u zgradu. Dan joj je pokazao sobu.  Prvo što je zapazila bila je glava s čupavom kosom. Osoba što je ležala u  postelji   navukla   je   preko   sebe   pokrivač  tako   da   joj   se   vidjela   jedino  glava. A ta se glava nije micala. ­ Lotta! Dan je to ime izgovorio gotovo molećivo, kao djetetu. Onda lice izviri,  a malo­pomalo za njim i tijelo, mršavo i ponešto iskrivljeno. Nije to bilo  nikakvo   dijete.   Lotta   bješe   odrasla  žena   bolesna   izgleda.   Mia   ju   je  pozorno promatrala čvrsto se držeći za naprtnjaču s Krete. Bila   su   tu   dva   ležaja   na   kat   izrađena   od   metalnih   cijevi.   Soba   je  imala samo jedan prozor. Ispod prozora nalazila se ploča od masonita   

141

koja je služila kao neka vrsta stola.  Na ploči je stajala petrolejka,  a  druga je visjela na klinu zabijenom u zid. Zidovi su bili tapecirani, no  tapete su prebojane sivomodrom bojom. Mjestimice su se nabrale, a i  popucale. Uz jedan je zid stajao željezni kamin, a pokraj vrata visjelo je  zrcalo uokvireno oštećenim plastičnim okvirom. Opipala ga je. Nije to  bila plastika, već celuloid. Lotta  je  jedan  od  dvaju  stolaca  postavila  uza  svoju  postelju   da joj  posluži kao noćni ormarić. Savila je svoje gnijezdo. Na zidu su visjele  slike   mačaka.  Inače se  Lotta  nije  brinula za  tu  sobu.  Od  zavjesa  su  preostali   još   jedino   viseći   ostaci   neke   rastrgane   pamučne   tkanine.  Sivožuta boja tih ostataka bila je nekoć zasigurno bijela. No rubovi su  im   bili   još   uvijek   zeleni   i   crveni.   Ta   tkanina   nekadašnjih   zavjesa  probudila je u Annie sjećanje na djetinjstvo, baš kao i onaj okvir zrcala.  Četrdesete   godine.   Krpara   što   se   pružala   od   vrata   do   stola   pokraj  prozora bila je tako prljava da se ni boje na njoj nisu razlikovale. Nevjerojatno. Možda bi  čak počela i praviti planove ­ bijele zavjese,  lonci   s   poljskim   cvijećem,  čiste   krpare   ­   da   nije   bilo   te   glavobolje.  Osjećala se vrlo loše. Stoga oprezno sjedne na praznu postelju pazeći da  glavom ne udari o gornju. Gledala je u Dana. Očekivala je da on nešto  kaže.   Objasni.   No   pogledi   im   se   nisu   sreli.   Bio   je   zabavljen  razvezivanjem naprtnjače i pričanjem s Lottom. ­ Sad ću vas ostaviti tako da se možete dogovoriti kako ćete sve ovo  srediti ­ rekao je. No glas mu nije zvučao mirno. Bit će da je nešto ipak  primijetio. Annie   je   od   prvoga   trenutka   govorila   kako   ne   može  živjeti   u  zajednici.   To   je   zapravo   bilo   jedino   što   je   uvjerljivo   tvrdila.   Inače   je  njezin  život bio otvoren. Htjela ga je promijeniti. Ali nikada  živjeti s  drugim ljudima. Nipošto poslije onog dijela Stockholma, Enskedea. Iako mu nije pričala o Enskedeu. Bilo bi, naime, nevažno jadikovati o  skučenosti u vlastitoj kući. Zvuci iz zahoda. Čitanje burzovnih izvješća  na radiju. Buka usisivača. Susjedova cirkularna pila za drva. Za Dana   

142

bi to možda bio raj. Kuća.Obećao joj je pronaći kuću samo za njih da bi  napokon u pismima i pisao o Nirsbui. Međutim, nije bilo moguće nešto  nasilno   zauzeti.   To   je   valjda   shvatio.   Svaka   zgrada   ipak   pripada  nekome. Pa makar to bila i koliba samo za boravak preko ljeta. Mislila  je kako je on to već sve sredio. Da je sve zapravo gotovo. O tome pisao  nije. Možda govorio telefonom? ­ A je li ova postelja slobodna? ­ reče tada ne mogavši izbjeći da bude  ironična. Bila je vrlo blizu osjećaju pritiska. Lotta kimne. Sjedila je zgurena na rubu svoje postelje i činilo se kao  da joj je hladno. ­  Vi ne  želite  stanovati   zajedno  s  nekim  drugim?  Annie  je  morala  pogledati   u   njezino   sivo   lice.   Lotta   je   sličila   psu   koji   očekuje   da   ga  izbace udarcem noge. Mia se uspne na gornji, slobodni ležaj. Nije tu bilo  nikakvih   ljestava   i   Annie  nije   uspjelo   saznati   kako  je   to  Mia  izvela.  Sjedila   je   sada   gore   sa   prugastom   naprtnjačom   u   krilu.   Napućila   je  usne i nabrala obrve tako da je nalikovala malenom, inteligentnom i  opreznom majmunu.  Moram  biti  na  oprezu,  razmišljala   je Annie.  Sa  svima. ­ Tko još stanuje u ovoj kući? ­ upita. ­ No da, ja znam tko stanuje  ovdje, ali ne znam u kojoj kući. ­   Postoji   samo   ova.   I   onda   Petrusova   i   Britina.   Tu   su   još   dvije  prostorije do ove. I kuhinja. Bert i Enel stanuju u jednoj, u oni imaju  svoju djevojčicu. A Onis u drugoj s Matsom. Premda postoji samo jedan  ležaj. Zapravo, hoću reći ­ dva. Jedan poput ovoga. Govorila   je  stokholmskim   naglaskom.   I  bojala   se  da  će  je   izbaciti.  Nije imala izbora: ovdje ili kod Berta i Enel.  Stidljivo se smješila. Onda će Mia odozgo: ­ Zašto su joj zubi tako sivi? Trebalo je to izreći šaptom. Međutim, pretvorilo se u prodorno glasno  pitanje.   Lotta   jednom   rukom   obuhvati   svoj   jastuk,   zgrabi   pokrivač  i  izleti   iz   sobe.   Trenutak   poslije   se   vrati   i   stane   sa   zida   skidati   slike   

143

mačaka. Čavlići su popadali po postelji. Moraću se sjetiti toga, pomisli  Annie. Da ne bi netko legao na njih. Kao da sam od leda. Trebala sam  je ipak spriječiti. ­   Pa   nije   potrebno   da   tako   odjuriš   odavde   ­   reče   joj.   Nije   zvučalo  nimalo   uvjerljivo.   Glavobolja   ju   je   sada   počela   strašno   mučiti   pa   se  bojala da  će povraćati. A gdje u tom slučaju? Pa valjda postoji kakav­ takav zahod? Lotta   izvuče   kovčeg   i   dvije   torbe   što   su   se   nalazile   ispod   ležaja.  Strugali   su   dok   ih   je   izvlačila,   i   to   je   stvaralo   jaku   buku.   Očito   je  smogla malo snage pa je sa svom tom bukom zazivala pomoć. No Annie  je legla i zaklopila oči. Osjećala je miris plijesni iz jastuka, a vonj stare,  pjenaste gume bit će da je dolazio iz madraca. Samo jedan pokret i ja ću  povratiti. Sve ovo neka Den sređuje.  Čula je kako su se vrata bučno  zatvorila, a celuloidni okvir slike udario o tapete. Bile su same. Morat  će   pokušati   zaspati   na   trenutak   kako   bi   joj   se   glavobolja  makar malko smirila. Dan se vratio, a Annie je postalo jasno kako je  moralo proći podosta vremena, no nije uopće mogla ni pogledati na sat.  I dok je žmirkala, sunčana je svjetlost prodirala kroz prozor. U glavi joj  se sve zibalo, pucketalo. Rekao je da bi trebali jesti, na  što ga je ona  zamolila neka Miju povede sa sobom. ­ Jaja... ­ prošaptala je. ­ Ona jede jaja. U   toj   njezinoj   obamrlosti   pristizale   su   joj   slike   od   prethodne   noći.  Ono izborano, drveno lice. Neka kapuljača.  Bože dragi, pa što je to? Kako mozak može proizvesti slike nečega što  nikada nismo vidjeli? Opako. Osušeno. Glava što bješe mrtva, a ipak  živi. Kao sagnjilo drvo što po pukotinama vrvi životom. Mia se vratila i stala raspakiravati naprtnjaču s Krete. U njoj su bile  njezine Barbie­lutke i njihova odjeća. Ken je na sebi imao tek gaćice od  bijele gaze. Barbika je imala ružičasti prslučić i gaćice isto takve boje.  Počela ih je odijevati. Dan nije bio s njom. No na vratima su stajale one   

144

dvije djevojčice. Annie je znala da im je devet odnosno sedam godina i  da se zovu Sigrid i Gertrud. Činilo joj se kao da promatra pripitomljene  životinje. Pravila se da  spava jer samo tako nije trebala razgovarati s njima. Mia je pričala, no  Annie je razabrala da se obraća svojim lutkama. Ili su se one obraćale  njoj.   Kad   bi   se   poistovjetila   s   Barbikom   i   htjela   odjenuti   večernju  opravu od srebrnaste tkanine, glas joj se povisivao do umjetnog falseta.  No Mia je bila razložna pa joj je govorila kako vani puše. Ken je samo  nešto mrmljao. ­   Zašto   niste   bile   na   autobusu?   ­  čula   je   kako   jedna   od   djevojčica  govori s vrata. Nije znala obraća li se to njoj.  Nadala se da je pitanje postavljeno Miji, ali ni ona nije odgovarala. Ona mala skupina kod autobusa! S Inka kapama! Oni su mislili da  ćemo doći, preleti Annie kroz glavu. Ali mi smo bile došle. Iako smo se  u   onom   trenutku   zatekle   u   crkvenom   dvorištu.   Miris   pjenaste   gume  pojavljivao   se   i   nestajao   u   valovima.   Morat  ću   posuditi   plahte   za  postelje, pomisli Annie.  Dok mi ne dopreme moje vlastite. I tablete protiv glavobolje. Probudila se uz drukčiju svjetlost. Mora daje bila večer. Osjećala je i  dalje glavobolju, ali ne tako jaku. Mogla je i gledati bez osjećaja boli.  Da, sag bješe prljav baš kao i zavjese. Sve je skupa bilo siromašno, sivo,  smrdljivo   od   dima   i   zamrljano   od   desetogodišnje   vlage.   Kuća   je  pripadala Ribičkom klubu Wifsta. Sad se prisjetila. U   ono   je   vrijeme   brodogradilište   Wifsta   posjedovalo   šume   oko  Stjarnberga. Sad je već dosta vremena prošlo otkada su sve to prodali  nekom   drugom   poduzeću,   a   njihovi   uposlenici   nisu   dolazili   ovamo.  Možda su imali neko drugo mjesto. Došla je ovamo raditi. Učiniti sve ljepšim, a ne ući u nešto već gotovo.  Mia se, mumljajući, igrala na gornjem ležaju. Kenu je i Barbiki zacijelo  bilo   očitano   zbog   njihovih   zahtjeva.   Navečer   su   održali   sastanak   u   

145

glavnoj kolibi. Brita je pripremila biljni čaj s medom. Petrus je objasnio  Annie kako na ovakvim sastancima planiraju poslove za sljedeći dan. A  onda može svatko od njih iznijeti svoje probleme. ­   Probleme?   ­   glupo   je   ponovila   Annie,   pa   ju   je   Petrus   zabrinuto  pogledao. Nastala je tišina. Dan se njihao na pletenom stolcu. Donio je  sa   sobom   vlat   trave   i  žvakao   je.   Rumena   mu   je   svjetlost   večernjega  sunca,   što   se   probijala   kroz   prozor,   padala   na   lice.   Kao   da   je   bio  napravljen   od  zlata.   Annie   osjeti   neki   lagani  pokret  u   donjem  dijelu  trbuha. Proširio se zatim toplim valom krvi prema bedrima. Htjela je  učiniti baš isto što i on ­ nagnuti se natrag i zaklopiti oči. Na kuhinjskom su kauču sjedili Enel i Bert s Enelinom djevojčicom,  kojoj je moglo biti pet godina. Zvala se Pella, a kad bi Mia  čula za to  ime, samo je puhnula kroz nos.  Enel  bješe   mršava   i  žilava,   a  Bert   poprilično  koščat.   Traperice   su  opušteno visjele na njemu.  Ćelavio je i imao smeđe oči. Svatko se od  njih dvoje bio razveo i onda su se skrasili ovdje. Dan joj je bio pisao da  je Bert arhitekt, ali to nije bilo točno. Zapravo je bio tehnički crtač  i  namješten u Državnom arhitektonskom uredu u Nynashamnu. Enel je  radila kao bolničarka u tamošnjoj bolnici. Marianne Ohnberg nazvali su Onis i ona je jedina od sviju došla iz  Jamtlanda. Međutim, više je godina živjela u Stockholmu i tamo dobila  sina Matsa. Radila je u socijalnoj skrbi, i to u prihvatilištu za djecu  teško ometenu u razvoju. Bila je podebela, s vrlo lijepim licem. Tako je  jako   izgrizla   svoje   nokte   da   joj   je   izranjeno   meso   po   vršcima   prstiju  počelo oticati. Lotta je skupljena sjedila pokraj Onis s majicom koja joj  je prebivala ramena. Plakala je. Lice i očni kapci su joj otekli, a usne  bile ranjave. Tiho su razgovarali o kuhanju. Annie je s vremenom shvatila da je  riječ  o   kozjem   siru.   Pričali   su   o   stočnoj   hrani   obogaćenoj   hranjivim  sastojcima. Bert je smatrao da bi janjad trebalo dodatno prihranjivati.  Petrus   je   opet   svojim   melodioznim   glasom   tvrdio   kako   im   je   ispaša   

146

sasvim dovoljna. Trava je ovdje dovoljno sočna i divna. Razvukao je tu  posljednju   riječ  tako   da   je   posebno   melodiozna   zazvučala.  Di...i...i...vna... ­ propjevao je. Čudan bješe taj njegov glas. Kao da njime  pjeva. Kao da govori nekim starodrevnim narječjem. No kojim? Sve što  bi izrekao zvučalo je smireno i promišljeno. Smješkao se u svoju svjetlo­ smeđu bradu, žućkastu oko usana. Annie se strašno bojala neće li Mia i  opet nešto izvaliti u svezi s time. Na neki način to se žutilo oko usana  činilo kao da je upravo nešto pojeo, a dio se toga zadržao oko usana. Kad   se   budem   odmorila,   sve  će   mi   se   ovo   ovdje   učiniti   divnim,  razmišljala   je   Annie.   Svi   ovi   ljudi   koji   su   spremni   pomoći   jedni  drugima.   Smirenost.   Svi   su   pričali   tiho.   Dan   je   šutio.   Pa   i   to   bješe  neobično. Sjedio je pod slapom sunčeva sjaja. Nije uspijevala dokučiti je  li blijed i je li upao u jedno od svojih teških raspoloženja. Vjerojatno je ipak bio samo umoran. Kad Mia bude zaspala, moći će  leći zajedno. I onda se  voljeti tiho i silovito, onako kao što gotovo uvijek  bude kad je čovjek vrlo umoran ili ima laganu vrućicu. ­ Lotta... Petrusov je glas zvučao molećivo. Annie je shvatila da su stigli do  problema. Moram ukloniti svoju ironiju. Ona mi služi kao obrana. Dan  ju je znao vršcima prstiju pomilovati po licu kao da želi iz nje odagnati  neku bol.  »Tamo gore nećeš trebati tu svoju ironiju«, govorio joj je. ­ Teško je govoriti  dok su tu nazočni novodošlice ­ započela je Lotta,  a Annie pomislila: evo, dobili smo po  zubima! ­ Pokušaj! ­ Sva sam izvan sebe već više dana. Sjedila   je   na   podu   leđima   naslonjena   na   zid   od   balvana,   a   tada  naglim pokretom skupi noge, rakama obgrli  koljena i sakrije lice. ­ Annie ­ obrati joj se Petrus. ­ Da, što? Svi su je gledali.  

147

­ Mi bismo te  željeli upoznati ­ reče joj Petrus. ­ Reci nam zašto si  tako napeta. Čekali   su.   Naprosto   su   je   prisilili   da   nešto   kaže.   I   to,   naravno,   o  onome što ju je tištilo. Međutim, zašto bi im baš i morala to reći? Nije  htjela pričati o takvim stvarima u Mijinoj nazočnosti, nipošto kad bi  djeca takve stvari mogla  čuti. Sva su djeca tiho sjedila pokraj svojih  roditelja pozorno slušajući i promatrajući je. ­ To je zbog onoga što se dogodilo tamo ­ objašnjavala je. ­ Zbog one  nesreće pokraj rječice Lobber. Ja sam ih, naime, vidjela. ­ Annie ­ obrati joj se Petrus i prikuči joj se tako blizu da je mogla  osjetiti njegov dah. Neobičan miris. Kao u nekakve životinje. Je li to od  kozjega mlijeka?  ­   O   tome   nemoj   više   razmišljati   ­   reče   joj   Petrus,   a   isti   taj   miris  prostruji preko nje još jednom, kiselkast i blag. ­ S time je sada gotovo.  Nas se to ovdje gore ne tiče. ­ Ali ja sam ih vidjela... čovjeku pada na pamet... no da, želi saznati  kako   se   to   dogodilo.   Objasniti,   mislim   reći.   Mi   smo   tu,   blizu   toga  mjesta. ­ Nismo. Bilo je fantastično tako nešto reći. Nismo! Mi nismo blizu. Nije imala  vremena prosvjedovati. ­   Ovdje   si   ti   sve   to   napustila   ­   nastavi   Petrus.   ­   Napustila   svijet  večernjih novina. Ti si sada ovdje. ­ Draga Lotta! Brita je položila ruke oko uglatih leđa. Kao da na podu sjedi neko  skutreno dijete. Lotta je podigla lice. Bilo je vlažno. Vlažno i otečeno.  ­ A što je sad?  ­   Strašno   je   jer   svi   to   na   meni   odmah   primijete   ­   reče   Lotta.   ­  Osuđena sam. Uvijek bude tako. Svi to na meni zapažaju. ­ Ne slažem se s tobom i ne mislim tako ­ usprotivi se Brita.  

148

­ Da, da, pa čak i djeca. Ova nova. »Kako su ti sivi zubi«, rekla je. Ne  mogu to podnijeti. Odmah je primijetila. Annie pogleda Miju koja se ukočila napućenih usana. Znala je da je  sada  čvrsto   stisnula   zube.   Obrve   su   joj   iskočile,   lice   joj   se   naboralo.  Mali se majmun pojavio. O Bože, sad će sve otići dovraga, pomisli Annie  i brzo reče: ­ Mia nije rekla baš tako. A usto, zar nisi upravo rekla da si... da si  imala tegoba posljednjih dana. A mi smo stigli poslije podne. Hladno   i   oštro.   O,   Bože!   Govorila   je   glasno   kao   da   se   našla   pred  razredom. Svi su je promatrali osim Lotte. ­   Annie,   ne   trebaš   se   braniti.   Barem   ne   ovdje.   Svi   smo   mi   ovdje  prijatelji ­ javila se Brita. Annie je htjela reći da ona nije branila samu sebe, no odustane kad  je kutkom oka, strelovito brzo primijetila nešto nevjerojatno ­ Dan se  smijuckao. ­  Želi li netko još nešto reći? ­ upita Petrus. Taj priča kao knjiga,  prođe   Annie   kroz   glavu.   Kao   kakva   prokleta   Biblija.   Vjerojatno   je  primijetio kako bi sve moglo ispasti iz kolotečine. Sigrid sa svijetlim  pletenicama snažno uhvati dah. ­ Da?  ­ Ova se nova djevojčica igra s Barbikama. ­ Mia? Kimnula je glavom nekoliko puta.    ­   No   da,   no   da   ­   umirujuće  će   Petrus.   ­   Takve   stvari   mi   ovdje  zaboravljamo.  Ima tu mnogo  čega drugoga. Janjaca i mačića.  Živih i  zabavnih. Govorio je blago,  čak vrlo blago, ali je Mijino lice ostalo nepomično.  Nastavljao je pričati svojim pjevajućim glasom kao da po svaku cijenu  mora utjecati na nju. Neće to ići, znala je Annie. Neće sve dok bude  imala taj izraz lica. ­ Barbike su mrtve ­ reče joj Petrus. ­ Zar ne?  

149

Sad  će   nastati   pakao,   pomisli   Annie.   Međutim,   na   njezino  iznenađenje Mia odvrati gotovo beskrvno: ­ Onda ih valjda treba i pokopati. ­   Točno,   točno,   imaš   pravo   ­   slagao   se   Petrus.   Smješkajući   se  pogledao je Annie. Zapravo s izrazom zadovoljstva. A to je zadovoljstvo  zapravo izrazila njegova meko povijena brada. I tada prekinuše. Vani je  bilo toplo, ali vani, na pašnjaku, nisu mogli ostati, jer je došlo vrijeme  kukaca   zvanih   komarčići.   Sad   je   barem   saznala   ime   tim   gotovo  nevidljivim   kukcima.   Oni   su   joj   pružili   izliku   da   se   s   Danom   mogla  povući   u   kuću.   Mia   je   dojurila,   pokupila   Barbiku   i   Kena   i   onda  iščeznula. Odmah je primijetila da je nestao madrac s Lottine postelje. Možda je  to trebala srediti. Međutim, zasad može biti i tako. Jednu  će noć  moći  biti same. Dan je, naime, ponovno nestao. Nije znala što on to radi dok  ga nema. No sve će se razjasniti. Izišla je pogledati kuhinju. Bio je tamo  željezni štednjak i stol s voštanim stolnjakom i jedan jedini ormar na  zidu.   Na   podu   tri   škrinje.   Vjerojatno   su   ih   upotrebljavali   kao   neku  vrstu   ormara   jer   su   u   njima   bile   vrećice   sa  živežnim   namirnicama.  Posvuda bješe čisto, a svežnjevi raznih trava sušili su se obješeni iznad  štednjaka. To je djelo Onis i Enel, pomislila je. One sigurno drže do  čistoće. Bit će tu sasvim dobro. No Dan mora napraviti ormare. Kroz   prozor   je   doprla   neka   tugaljiva   pjesma   kojom   se   nekoga  oplakivalo. Na svoje iznenađenje Annie opazi da to pjeva njezina Mia.  Činilo se da joj Sigrid i Gertrud pripomažu. U travi na obronku ponad  kuće vidjela se mala hrpa cvijeća. Mia je glasno tulila i mahala oko  sebe svežnjem brezinih grančica. Kad   je   Annie   izišla,   primijeti   kako   ispod   cvijeća   izviruje   gola  Barbikina noga. Ta mala, ukočena noga grdno je dirne. Mia je s velikim  uživljavanjem   pokapala   Kena   i   Barbiku.   Napravila   im   je   i   križ  od  drvenih štapića. Dobro izrađen, zajedno pribijen čavlićem. Bit će da joj je netko pomagao. Možda je Sigrid već bila tako vješta.  

150

­ »Zemlja zemlji, prahu prah, Bog je smrt i prah i zemlja, od zemlje  jesi,   prah  ćeš   biti...«,   pjevala   je   Mia   neku   svoju   složenicu   riječi   za  pokojnike, a Annie željela da što prije prestane. Ali ne... ­   »Velika  će ptica doći, donijet  će ti smrt i prah...« Sigrid i malena  Gertrud pokušale su pjevati zajedno s Mijom, no nisu znale ni riječi ni  melodiju. Na kraju je ipak sve bilo gotovo, sasvim gotovo kao da je išlo  onako kako piše u knjizi. ­ Sada spavaju ­ smireno reče Sigrid. ­ Zato  će dobiti i šator ­ rekne Mia i odjuri u kuću.  Činilo se da joj  komarčići nimalo ne smetaju iako je Annie bila na kraju snaga u borbi  s   njima.   Stala   je   uz   kuhinjski   prozor   i   promatrala   kako   Mia   ponad  svojih lutaka i cvijeća postavlja rupčić kao šatorsko platno. Sigrid joj je  pomagala poduprijeti ga štapićima. Kad   je   sve   bilo   gotovo,   Mia   ode   od   drugih   dviju   djevojčica   i   ne  pogledavši ih. Zaspala je čim se popela na gornji ležaj. Istina, trebala se  i   oprati,   ali   Annie   nije   znala   kako   to   učiniti.   Sutra  će,   zaključila   je.  Onda ćemo sve početi ozbiljno.  Dan je došao i pružio se po postelji. Lice mu je bilo vrlo blijedo. ­ A što to svi vide na Lotti? ­ upita ga ona. ­ Što to? ­ Pa to sa sivim zubima. ­ Raspravit ćemo to kad Lotta bude prisutna. Sklopio   je   oči.   Koža   mu   je   izgledala   nekako   sivom   i   vlažnom.   Ne  osjeća  se   dobro,   padne   joj   na  pamet.   Opet   su   mu   došli   njegovi   teški  trenuci. No ipak se nije mogla suzdržati od propitkivanja.  ­ Ipak bih htjela znati o čemu se to radi. ­ Amfetamin. ­ A je li? Znači, brinete se za nju. Hoćete joj pomoći. ­ Da, mi se brinemo za nju ­ reče joj. ­ I ti s nama. No prije negoli je legla, pošla je van po Barbiku i Kena. Bio je tamo i  križ  i   rupčić,   koji   je   trebao   predstavljati   šator,   a   i   cvijeće.   Međutim,   

151

lutkama   ni   traga.   Prokleti   balavci,   ljutila   se.   Licemjerni   mali  monstrumi! Iako, to je posve ljudski. Ne teže ni za čim većim. A sutra  ću prestati misliti loše, ali ću im se obratiti oštrije. Pa one su ipak samo  djeca. Petrus i Brita su već  legli. Annie je bilo neugodno kad joj je Petrus  otvorio,   odjenut   u   sivoprugastu   noćnu   košulju,   koja   mu   je   dosezala  gotovo do poda. Tiho je prošaptala kako su Sigrid i Gertrud odnijele  Mijine lutke.  Povukao ju je unutra. Dok su vrata nakratko bila otvorena, komarči i  drugi   kukci   nahrupiše   unutra   prema   toplom.   ­   Nisu   ih   odnijele  djevojčice   ­   reče   joj.   ­   Već  ja.   Miji   neće   nedostajati.   I   sama   si  čula.  Prihvatila je da su umrli. ­ Može biti ­ odvrati mu Annie. ­ No bit  će ipak najbolje za sve nas  ako ujutro, kad se Mia probudi, ustanovimo da su uskrsnuli. Promatrao ju je svojim okruglim, modrim očima. Bilo je tuge u njima. ­ Daj mi ih ­ zatraži. Polako se otputio do sanduka za drva i otvorio ga. Dok joj je pružao  lutke, izgledao je neizmjerno tužan. No njoj se učinilo kao da ga je već prozrela. Nije njemu žao, mislila je. Gad je on.   ***

N

ipošto joj nije smio reći kako se zove. Trebao je izmisliti neko ime 

kao što je to ona, uostalom, učinila. Sada je znala da mu je ime Johan,  što   je   ona   pretvorila   u   Jukka.   Istina,   kod   kuće   je   Per­Erik   postao  Pekka. No Jukka ipak zvuči previše finski.  ­ Jukka, Jukka, Jukka... Izgovarala je to ime dok bi sjedila na njemu s njegovim pimpekom u  sebi. On se stidio. Ali je taj stid bio sladak.  A ona se smijala.  

152

Spavao   je   do   kasnoga   prijepodneva   i   probudio   se   sav   znojav,   sa  suncem koje mu je sjalo ravno u lice. Bio je malko uplašen. Nije se,  doduše, bojao. Međutim, bješe nekako napola ustrašen... Hoće li mu reći  kako je došlo vrijeme da ode? Nije imao novaca. Morao je ostati barem  dok ne prođe Ivanje. Ili da možda pokuša posuditi novaca od nje? No  hoće li mu htjeti posuditi? Možda mu se nasmije u lice. A možda mu i  dade mnogo, nekoliko stotici. Naprosto, nije znao. Kad je došla, imala je u košarici čajnik i posudu za kuhanje kave. I  sendviče.   Sve   je   izgledalo   svakidašnje,   gotovo   normalno.   Isprva   je  mislio da je na sedviču bio premaz od kozjega sira, ali je onda osjetio  daje to zapravo bio maslac od kikirikija. Ona nije jela ništa. Ipak, pila  je s njime čaj. No pokvarila ga je ulivši mlijeko u njega.  Trebala ga je, ipak, najprije upitati. ­ Skuhat ću novi čaj ­ rekao je. ­ Ne smiješ nikamo izići ­ sa smijehom mu je odgovorila. ­ Ali ja moram izići!  ­ Dobro, ali se onda tako postavi da te, dok mokriš, ne mogu vidjeti iz  kuće. Dok   je   tako   stajao   uz   rub   potoka,   a   nad   njime   blistalo   i   treperilo  brezino lišće, sjetio se što je sanjao neposredno prije negoli se probudio.  Letio je iznad velikih šuma. Bio je plavkasti sumrak, a on je letio ne  čudeći se tome. Pod njime nije bilo ničega drugog osim krošanja drveća.  Letio   je   nisko   i   promatrao   dim   i   vrtloge   iskara   s   vatri   što   su   se  svjetlucale dolje po krčevinama. Kad se vratio u kolibu, sjetio se kako mu je ona, dok su ležali na  madracu, nešto pričala. Kako je Europa nekoć bila prekrivena golemim  šumama sve tamo od Kavkaza pa do Atlantika. Doduše, Kavkaz se u to  doba zvao nekako drukčije, ali to je zaboravljeno. Ljudi su palili vatre  za dugodnevice, ljetnog solsticija. I to po cijeloj Europi. Po šumama koje  se nisu zvale Europa. No čudno je u svemu tome bilo što je sanjao kako  vidi razlistalo drveće u sumrak. Kestene i hrastove, tamne brijestove,   

153

lipe i jasenove. Gustu  šikaru lijesaka. Grmove brusnica.   Drenovinu.  Nije   bio   baš  siguran   je   li   svo   to   drveće  i   grmlje   ikada   vidio   u   svom  životu. Ona je samo izrekla riječi, a on je usanjao da ih je vidio. Kad   je   pojeo   sendviče,   ona   je   zaključala   vrata.   Prišla   je   prozoru   i  navukla zavjese. Mislio je reći kako bi trebao oprati zube, ali se nije  usudio.   Bojao   se   da  će   mu   se   smijati.   Spustila   je   smičak   na   svojim  trapericama   i   izišla   iz   njih.   Ostale   su   ležati   na   podu   s   otvorenim  rupama   za   noge.   Podsjetilo   ga   to   na   neki   crtani   film.   Ako   bude  zakoračila natrag, nogavice će joj se ponovno uspuzati uz noge i zatim  sklopiti oko njezine male, čvrste, ponešto ispupčene stražnjice. Pa ona i  nije tako stara kao što mi se to učinilo jučer, pomislio je. Inače bi joj  guzičica bila plosnatija. Ili joj je možda kralješnica povijena? Odbacila je svoju prugastu majicu i sad joj je ponovno vidio grudi.  Nalikovale   su   nekoj   vrsti   bjelkastih   kolačića   s   džemom   na   vršcima,  onakvima kakve je Gudrun znala praviti. Oraspoložila ga je ta pomisao  pa je i nestalo njegove uplašenosti. Zaželio joj je reći: hoćeš li pozdraviti  staroga znanca?  Prošla mu je ta pomisao glavom kad su spustili madrac na pod, a on  se   spremao   ponovno   ući   u   nju.   No   nije   to   rekao   jer   se   plašio   da  će  ispasti glupo. Ona je i dalje imala na sebi gaćice, a kad ih je povukao,  rastrgaše se. Ona ih razdere i nestrpljivo odbaci od sebe. ­ Od papira su! ­ reče on.Nije mu odgovorila. No on je, promatrajući  malenu   i   meku   odbačenu   hrpicu   svijetlomodrog   papira,   gotovo   i  zaboravio što mu je činiti. No tako je bilo i bolje, jer se tako mogao duže  zadržati u njoj. Sada  je  već  bila   zadovoljnija   s  njime.   Doduše,   pokazivala   je  to  na  čudan način. Udarala bi ga po zadnjici  tako da ga je zapeklo, zatim  tapšala i pljuskala naizmjence čas po desnom, čas po lijevom butu. Kad se ponovno odjenula i pošla rastvoriti zavjese, ona ga pozove.  Virili su kroz jednu pukotinu. ­ Vidiš li ga?  

154

Opazio je nekog čovjeka s doista mnogo sivosrebrnastih vlasi u inače  bujnoj kosi, koja je nekad bila crna. No  čovjek baš i nije bio previše  star. Stajao je uz obalu rječice i promatrao vodu. Na sebi je imao zelene,  za   vjetar   nepropusne   hlače   s   preklopljenim   džepovima   na   bedrima   i  zelenu, kariranu košulju. ­ Ovaj te ne bi smio vidjeti, upamti to ­ reče mu. Johan joj odgovori  kako   je   nemoguće   cijeli   božji   dan   ležati   i   skrivati   se   u   kolibi.   I   to,  zapravo,   u   nekakvoj   staroj   suši.   Pa   ne   mora   biti   tako,   rekla   mu   je.  Važno je da se drži podalje od kuće. ­ Nije previše važno ako te drugi primijete na razdaljini. Ali se njega  čuvaj. On je opasan ­ izrekla je to sa svojim ponešto razvučenim »a«. Bilo je nemoguće ustvrditi je li sve to bila samo njezina šala. No u  svakom  će   slučaju   moći   ostati.   I   nedjelja   bješe   vruća.   Tumarao   je  naokolo ne dolazeći preblizu kući. Nalazila se tamo i oveća psetarnica,  ali bez pasa. Guste su breze uništavale pseće kućice, iz kojih su se već probijale svijetle grane breza. Pronašao je ledanu, prostoriju u kojoj se  čuvao led, i to praznu, a zacijelo je takva bila desetljećima. No ipak je  ostalo dosta leda ispod piljevine jer ovdje nije bilo struje. U jednoj od  šupa sa starim oruđem i zahrđalim vjedrima za haringe našao je kavez  za štakore. Preturao je po otpacima i na posljetku pronašao na drvenom  koturu  konopac za hvatanje vidri.   Uzeo  je sapun  i vjedro s jeguljom  koje je bio ostavio s ruba potoka i onda se, uz zaštitu šume, spustio do  malenoga, tanjuru sličnog jezerca koje je vidio kada su ono ujutro bili  stigli. Obišao je sjevernu stranu jezera na kojoj su obale bile strme i  stjenovite. Jegulja je bila iscrpljena. Nije se gotovo ni micala u pretoploj vodi.  Nije bilo teško prebaciti je u onaj kavez za štakore. Spustio ga je onda  na neko vrijeme u vodu ne bi li se oporavila, a onda je podigao kavez i  stao je pozorno promatrati. Duge su joj se peraje pružale uz tijelo, glava  joj se smanjivala prema vrhu. Gubica joj je bila plosnata i sjajno crna.   

155

Tijelo joj se sastojalo od dugog, snažnog mišića.  Čista volja. Ili nagon.  Neko snažno utjelovljenje volje. S trbušne je strane bila bijela. Ako je istina ono što je  čitao, jegulje se mogu probiti do mora  čak i  odavde. Gmižući kroz rosu, penjući se kroz vodene tokove. Jegulja koja  putuje kreće se jednakom brzinom kao i  čovjek dok hoda. One uvijek  znadu što žele. Možda i ništa više od toga. Čvrsto je stegao konopac na mreži od  čeličnih  žica i onda je kavez  bacio   u   duboku   vodu.   Moglo   se  činiti   kako  želi   mučiti   tu   jegulju.  Međutim, on je očito nije htio osloboditi. Konopac je pustio neka ode do  rascjepa u kamenju i onda ga tamo čvrsto privezao uz korijen bora. Kad je završio priču s jeguljom, skinuo je sa sebe traperice i gaće i  počeo ih prati. Bilo ih je teško oprati samo sapunom i vodom koja usto  bješe tako hladna da su mu se ruke ledenile. Kad je odjeću koliko­toliko  iscijedio, objesio ju je na brezu, a sam se smjestio na ravni dio neke  stijene čekajući da se osuši. Za one je komarčiće bilo ipak prevruće. Čak se ni komarči nisu pravo  pojavili.   Granom   breze   pokušao   je   ubiti   obada.   Sunce   je   pržilo   po  kamenoj ploči, a povjetarac, koji je nabirao vodenu površinu, izazivao  mu je ježurenje kože. Prestalo bi čim bi nestalo vjetra. Zaspao je. Na suncu su mu se upalili obrazi kao da ima vrućicu. Šum  brezina lišća na povjetarcu ugurao mu se u san. Oblaci su se razlijetali  nebom   kao   konji   bez   kočijaša.   Kad   bi   njihova   sjenka   pala   na   njega,  osjetio bi je kao hladan val. A kad bi se opet maknuli, pojačala bi se  sunčana svjetlost i probila kroz zatvorene mu očne kapke.  Miris šume osjećao je i u snu. Kad   se   probudio,   ležao   je   s   jednom   nogom   povijenom   dok   mu   je  pimpek mirovao na bedru. Pomislio je kako ga je netko promatrao dok  je   spavao.   No   kad   je   pogledom   propratio   obrise   obale,   vidio   je   samo  metež  zelenila   u   zelenom.   Finn,   zeleni   lovac   iz   mitologije,   prođe   mu  glavom. Baka mu je nešto pričala o njemu. Ili je to pročitao u časopisu  Allers. Kako bilo da bilo sjetiti  se nije uspijevao. Zelenilo u zelenom   

156

među   zelenilom.   Iznutra   se   osjećao  čudnovato   praznim,   zelen   vrtlog  zaborava, uz osjećaj da mu oči ližu kožu. Digao se i s mukom navukao na sebe mokre traperice. Bilo mu je  hladno. Nije znao gdje je u ovom trenutku Ylja i kad će ga potražiti. I  opet je ogladnio. Trebao se vratiti u onaj tetrijebov zaklon, leći i čekati  hoće li se ona ipak pojaviti i pružiti mu pravo na postojanje. Sve je to  skupa bilo vražje sranje i bit će da mu se pomračio um kad se odlučio  pobjeći od kuće. To  što je Torsten  isprebijao  Vidarta iza one njihove  šupe ipak nije bio treći svjetski rat.  Doduše, vrlo je surovo bilo od njih što su ga spustili u Aldin stari  bunar. No budući da se sam izvukao, bila bi to određena prednost za  njega da je ostao. Ne, nikakva prednost. Možda pravo na postojanje. Kakve li riječi! Dospjela mu je jednostavno u mozak. Prije negoli se  stao vraćati, izvukao je kavez i pogledao jegulju. Bila je vraški velika. S  boljim nožem negoli je bio njegov za čišćenje riba, mogao bi joj odrezati  glavu, otići tamo gore u kuću i za neko vrijeme biti kraljem. Negdje bi  se   ipak   možda   našla   kakva   sušara.   Kavez   je   bacio   natrag   u   vodu   i  kamenjem pažljivo prikrio konopac. Ništa mu drugo nije preostalo osim spavanja. Da prespava glad. A  onda se u kolibu probiju ženski glasovi. Mnogobrojni i svijetli, gdjekad  vrištavi. Kroz prozor, koji je gledao prema potoku, nije mogao vidjeti  nikoga.  Stoga oprezno malko otvori vrata i spazi mnogo žena oko muškarca  odjevenog u zeleno. Kad je ponovno zatvorio vrata i spustio se na ležaj,  glasovi mu se učiniše kao kriještanje galebova. Muškarac je nalikovao  lisici. Srebrnoj lisici. Uzak, vrlo šiljast nos, ukošene oči. I njegov se glas  jasno razabirao u tom ženskom vrištanju. I on je imao finski naglasak.  Premda se to ne bi moglo reći sa sigurnošću. Ylja se nije pokazivala sve do kasno uvečer. Donijela je sa sobom i  jelo. Sušeno sobovo srce. Nedostajao ga je samo komadićak. Crni kruh   

157

od grubo mljevenog brašna. Soljeni maslac i pržene, ali hladne pastrve.  Kuhani, sitni krumpirići. Još mlaki. I finska votka ­ Koskenkorva. Čudno je što je ona pila votku. Sve ostalo u svezi s njom ukazivalo je  na viši sloj. Rekao joj je to. Na pristojan način, kako je on to zamišljao.  No ona mu je odgovorila da to bezbojno piće najlakše podnosi i od njega  je   najmanje   mamurna.   Zazvučalo   je   kao   da   joj   je   to   obična   navika.  Ponudila   ga   je   i   on   je   pokušao   piti   kao   da   je   i   on   naviknut   na  Koskenkorvu.   Ili   barem   da   u   tome   nema   ništa  čudno.   Premda   bješe  mučno vidjeti kad mu je votkom napunila čašu za vodu. Dobio je i bocu  norveškoga   pilsnera,   koji   je   imao   malko   kiselkast   okus.   Kad   bude  ponovno ožednio, morat će donijeti vodu s potoka. Pojeo   je   ­   sve.   Bit  će   da   su   to   bili   ostaci   od   ručka   gore   u   kući.  Nasmijala mu se kad je ugurao u sebe cijelo sobovo srce. A onda ga je  povukla na madrac. Osjećao se potpuno bunovan i izbezumljen. Na trenutak bi ga kadšto  uhvatio i strah. No ponekad prepun radosti i sasvim otkvačen. Činilo bi  mu   se   kao   da   ne   postoji   baš   ništa   drugo   osim   njezina   meka   tijela   i  noćne svjetlosti što je ulazila kroz prozor. Glasovi ptica i  žubor vode.  Silovit, gotovo nepodnošljiv užitak kad bi mu nešto držala ispod mošnji  i   tako   mu   produžavala   orgazam   premda   je   već  počeo   nestajati.  Produžavao mu se i produžavao sve do granice boli. Na posljetku mu  posta jasno da je to bila boca od votke. Svaki put kad bi neko od njih  morao ići mokriti, rashladio bi bocu u potoku. Kad se probudio, nije imao pojma gdje se nalazi. No bio je strahovito  žedan. Dala mu je vode i rekla mu da se nalazi u tetrijebovu zaklonu u  Trollevoldenu,   da   se   zove   Johan   Brandberg,   rođen   21.   veljače   1957.  Znači, dakle, da joj je ispričao i kad se rodio. Što li joj je još rekao? Kad je ispio vodu, u čašu mu je ulila samo gutljaj votke. Pitao ju je  kad je ona rođena. Smatrao je kako to ima pravo saznati. ­ Ja sam Škorpion ­ odvratila mu je. ­ Više nije uspio izvući iz nje.  Kad bi joj bilo lijepo, malko bi zacvilila. A on je bio spreman učiniti bilo   

158

što   samo   da   ona   opet   proštenje   i   ovako   zacvili.   Tada   bi   djelovala  mladom i osjećajnom i kao da mu se priklanja. Uhvatila ga vrtoglavica.  Možda od pića. I umora. Vjerojatno   je   namjeravala   otići   u   kuću   kad   bude   zaspao,   pa   je  zaključio kako mu je najbolje da je upita za neke stvari dok još oči bude  mogao držati otvorenima. Htio je znati zašto se ne smije pokazati i kad  se   ona  misli   vratiti.   Na   to   mu   je  uzvratila   kako  je   ne  smije   previše  viđati tijekom dana. ­ Mi idemo na izlet. ­Kamo?       ­ Do Steingudhule, spilje kamenoga boga, ako baš hoćeš znati. ­ A tko sve ide? Sve one  žene? I srebrni lisac? Nasmijala se imenu  koje je nadjenuo u zeleno odjevenom čovjeku. ­ Steingudhula? Je li to doista neka spilja? ­ Da, svakako ­ odgovorila mu je norveškom riječi. ­ A zašto ne bih i ja smio poći s vama? ­ To ti je dosta složeno za objašnjavanje ­ uzvrati mu. ­ Hajde, Jukka.  Zaboravi spilju. Zaboravi one žene. Međutim, on se ustvrdoglavio. Htio je saznati tko su te žene. I onaj u  zeleno odjeven čovjek. ­ Zašto je on opasan? ­ Ma i nije on tako opasan ­ promrmljala mu je pospano u udubinu na  dnu njegova vrata. ­ Pa sama si to rekla. ­ Opasan samo za tebe, mali moj Jukka.                   . ­ Nisam ja mali. ­ Nisi, nisi, već  veliki, tako veliki ­ reče mu ona mazno i blago ga  uhvati za pimpek, koji se odmah uzvrpoljio, premda mu vlasnik ovoga  časa nije imao  želje. Bio je  žedan od onoga sobova srca, pa mu je to  pomoglo da ostane sabran. Legne na nju i uhvati je čvrsto za gornji dio  ruku. No nije joj nanio bol. Ipak, za svaku ju je sigurnost upitao.  

159

­ Ne, ne boli me. Sve što mi radiš, dobro je. Ali požuri i dođi. Hladno  ti je. ­ Ne sada. On je doista htio nešto saznati. ­ Jesi li siguran da to zaista želiš znati? ­ Da, naravno. ­ No ako jednom saznaš, bit ćeš uhvaćen, mali moj Jukka. ­ Saznam? A što to? Tko su oni, misliš?   ­ One su  žene pripadnice jednoga starog roda ­ mumljala je. ­ On je  Putnik. A ti si onaj Novi. ­ Novi? Kakav to novi? ­ Novi Putnik. Pustio ju je pa ona otpuže do boce i u  čaše im oprezno natoči malo  votke. Kad je popila, legla je poleđuške i sklopila oči, a u njezinu se  tijelu   nije   osjećala   nikakva   napetost.   Svijetla   joj   je   kosa,   gruba   kao  pijesak, klizila kroz njegove prste. Usnice su joj bile blijede. Po prsima i  vratu pojaviše joj se crvene mrlje. Možda se pregrubo trljao o nju? I oko  usana pojavilo joj se nekakvo šarenilo. ­ Putnik uvijek dolazi pješice sa živom životinjom. Kao ti. Po tome se  zna   da   je   to   on.  Životinja   je   njegov   pratitelj.   Na   taj   ga   način  prepoznavaju. Ili netko od njih. Uskoro onda saznaju i ostali. ­ Koji to »ostali«? ­ Pa žene. One će uzeti tebe umjesto staroga, Putnika. ­ Srebrnoga lisca? Nasmijala se sklopljenih očiju. ­ Naravno. On je došao s lisicom. Da, točno tako. Znaš, Johane, ti  imaš dara. ­ A kakve su to žene? ­ Pripadaju jednom starom plemenu. ­ Kao što su Laponci iz Norveške i Finske?  

160

­   Ne...   ne   toliko   na   sjeveru.   One  žive   po   velikim   šumama   između  Kavkaza i Atlantika. ­ Pa nema tamo nikakvih takvih plemena. ­ Na neki način nema. No ipak. Ona su bila matrilinearna. Pokušao  je pronaći neki smisao u toj riječi, no zaključi da je ipak ne razumije.  Pritom je mislio na riječi matri i linearan. No u tim riječima za njega  nije bilo nikakva značenja. ­   One   svoje   podrijetlo   računaju   po  ženskoj   liniji,   dakle   po   načelu  matrijarhata ­ rekla je gotovo šaptom. Johan nije nipošto  želio da ona  sada zaspi. Htio je saznati što više. Uklizio je u nju i budio je laganim  pokretima. Bila je gotovo prevlažna. Oboje su bili ovlaženi. Bilo je tu  mnogo njegove zasluge. ­ I tako je to postalo tajnom ­ nastavi ona. ­ Čuvaju je.  ­ Što to čuvaju? ­ Svoju tajnu. Ovu o Putniku i pripadnosti starom plemenu. Naravno  da   se   pleme   raspalo.   Otimali   su   ih.   Priudavali.   Rađale   su   kćerke.   I  njima priopćavale svoju tajnu. Ali nikada nikome drugome, jer je to bilo  opasno. Možda je neka kojom prigodom i izbrbljala ono što je znala. Ali  onda su za nju stvari krenule naopako. ­ Kako? ­ Pogađaj! ­ Pa valjda ćeš mi sad i to ispričati. ­ Da, tebi. Jer ti si novi Putnik. A on je jedini koji to smije saznati.  Prije bi taj novi morao ubiti staroga i stupiti na njegovo mjesto. ­ Kao što? ­ Kao svećenik. Kralj... poglavar. Kako hoćeš. ­ Dakle, kao poglavar neke sekte. Kojoj je on vođa.   ­ Nikako. On je naprosto ­ Putnik. I pripada njima. ­ One se ne udavaju?

 

161

­ Naravno da se udavaju ­ uzvrati ona. ­ One se udaju, rađaju djecu,  postaju   supruge,   obrazuju   se   i   stječu   svoja   zanimanja.  Žive   sasvim  normalno. ­ A gdje to? ­   Posvuda.   Raspršene...   otuđene   možda.   No  čuvaju   tajnu.   Ipak,  gdjekad se susreću i održavaju svoje ritualne svečanosti. A on putuje  svijetom. Susreće ih na nekom od svetih mjesta, najbližem onome na  kojem žive. ­ Znači da se nikada ne sastaju sve odjednom? ­   Bilo   bi   to   nemoguće.   Ima   ih   koje  žive   u   Izraelu.   U   Americi.   No  ponajviše   ih   ima   u   Europi.   Kada   mogu,   pokušavaju   otputovati   na  mjesto gdje će se on pojaviti. Kao ovo, primjerice. ­ Sve je to koješta ­ reče tada i opet je uhvati za gornji dio ruku,  možda malko pregrubo. ­ Da, možda ­ rekne vedro. ­ No ipak, čuvaj se staroga Putnika. Ako  pomisli da  želiš preuzeti njegovo mjesto, možda te ubije. Takve su se  stvari   događale.   Prije   su   stari   ubijali   sve   nove   koji   bi   im   pokušali  preuzeti položaj. Ili su bili i sami ubijeni. Sada stari Putnik obično sam  od sebe odlazi. ­ Kamo odlazi? ­ Svojim putem. Pokuša pronaći novi život. Normalan život ili kako bi  se to već imalo zvati. Međutim, to i nije tako lako poslije svih proteklih  godina. Putnik, naime, nikada ne radi. ­ Pa od čega onda živi? ­ Od  žena. Neke među njima su imućne. I one daju novac. Pa i za  putovanje drugima. ­ I one će sada u spilju? ­ Da.  ­ Što ćete tamo raditi?

 

162

­ To ćeš saznati tek kad budeš posvećen. Zasad se ne smiješ pokazati  sve   dok   ova   svečanost   ovdje   ne   bude   dovršena.   To  ćemo   tek   poslije  priopćiti starome Putniku. ­ Sve ti to lažeš ­ rekne joj Johan. ­ Misliš da sam toliko djetinjast pa  da ću ti sve ovo povjerovati. Nasmijala mu se. Njezin je smijeh sada zvučao tako meko. Postala je  mnogo mekšom, mnogo ljubaznijom. Više se je nije toliko plašio kao u  početku. No ipak mu nije bilo drago što se, zavitlava s njime. ­ Ispričaj mi što ćete raditi sutra. Sasvim ozbiljno. I koje su to žene. ­ Ići ćemo u Steingudhulu. ­ Mislim da to mjesto uopće ne postoji. ­ Postoji, postoji, i to gore u planini. Staza koja vodi pokraj ledane.  Sutra prije podne možeš proviriti kroz zavjese, pa ćeš moći vidjeti kako  cijelo društvo prelazi preko potoka. Dok   je,   zatvorivši   oči,   ležala   na   leđima,   on   ju   je   mogao   pažljivo  promatrati. Gledao ju je i dotaknuo jezikom. Koža na sljepoočicama bila  joj je toliko tanka da su se kroz nju mogle vidjeti plavičaste žile. I one  su se  činile tankima. U takvu položaju prsa su joj se spljoštila. Onaj  komadićak džema na vrhu dojke bio je smeđeružičaste boje. I po prsima  su   se   mogle   razabrati   plavičaste  žile.   Na   gornjem   dijelu   lijeve   ruke  vidio   se   ožiljak   od   cijepljenja.   Inače   nije   na   tijelu   imala   nikakvih  brazgotina. Svijetle, kovrčave dlake među preponama bile su joj grublje  negoli na drugim mjestima. Škakljale su ga po nosu i mirisale po moru.  Sada je postala ljubazna prema njemu. Možda ipak ne pravi  šale na  njegov račun, već se samo zabavlja. Sutra će mu reći tko je ona, mislio  je. Ispričati pravu istinu. O samoj sebi. Ona me zasad voli. Kad je otišla od njega, nije mogao zaspati. Pa ionako je spavao gotovo  cijeli dan. Nije točno ni znao koji je danas dan. Nedjelja ili ponedjeljak?  Dani   su   se  stopili   jedan   u   drugi.   Istina,   osjećao   je   umor  i   oči   su   ga  pekle. No ipak je izišao u bijelu noć ispunjenu ptičjim glasanjem. Bilo je  to svakako bolje nego ležati na ležaju i brojiti balvane u kolibi.  

163

Sada su tamo u kući svi spavali, pa je smio švrljati oko kuće i dobro  je  razgledati.  Zagledao  se  u  mračnu,  kvrgavu,  drvenu  šindru  koja je  prekrivala zidove kuće. Sa zabata promatrale su ga siluete zmajevih  glava.   Bio   je   tu   i  željezni   vjetrokaz   u   obliku   trodjelnoga   barjaka.  Prozorska su stakla bila stara i neravna. Sjala su crvenkastim sjajem  na jutarnjem suncu. Na gornjem su katu sve zavjese bile navučene. Pitao se gdje bi se ta spilja mogla nalaziti. Ako uopće i postoji. Rekla  je da nije daleko odavde. Staza koja je započinjala kod ledane vodila je  preko potoka malenim mostićem od dva trupca i zatim se nastavljala  kroz močvaru koja je gore završavala. Bila je to lako prohodna staza  kroz   močvaru,   i   to   između   otočića  čvrstoga   tla   s   brezama,   klekom   i  drugim   niskim   drvećem   crnogorice.   Krenuo   je   njome   i   uživao   što   se  kreće brzo, bez primisli. Tijelo mu se ugrijalo i sav strah nestao.  Svuda oko njega javljalo se i cvrkutalo na stotine ptica. Možda na  tisuće, pomislio je. Tisuće ptica pjevaju, a on ide i ide. Činilo   se   da   staza   vodi   prema   planini.   Poslije   dvadesetak   minuta  posta   strmijom.   Prolazila   je   kamenim   tlom   što   se   pružalo   u   nekom  vjerojatno   istočno­zapadnom   smjeru.   Dugi   izbojci   planine.   Najzad   je  morao čak hvatati ravnotežu po nekom vrlo uskom planinskom grebenu  i   tako   se   približavao   jednoj   od   strana   planine.   Ili   brda,   pomisli.   Ti  Norvežani ionako svaku izbočinu na tlu nazivaju planinom. Staza se nastavljala preko kamenih polica u stijeni. Ubrzo se morao  početi i penjati. Kad je strmina postala lakšom, on se okrene. Ono što je  vidio bilo je nevjerojatno. More. Široko more. Magličasto plavetnilo na  jutarnjem suncu. Izmaglica na obzorju bila je crvenkasta i prožarena.  Tamo   se   nalazilo   sunce.   Ponad   planinskih   grebena   počeli   su   se  pojavljivati oblaci.Mislio je da se nalaze visoko gore u planinama, uz  švedsku   granicu.   Međutim,   bili   su   blizu   mora.   Najviše   nekoliko  kilometara   od   morske   obale   i   sad   je   mogao   vidjeti   sve   do   Amerike.  Greben   po   kojem   je   hvatao   ravnotežu   pružao   se   vjerojatnije   između   

164

sjeveroistoka   i   sjeverozapada.   Odlučio   se   na   dalje   uspinjanje   i  promatranje. I dok se tako uspinjao, hvatajući se za pukotine u stijeni, odjednom  se pokajao što to čini. Provalija ispod njega počela ga plašiti. Staza je i  dalje bila jasna, no oštro je vijugala uza stijenu. Pod njime bješe uska,  usječena dolina nad kojom je vidio ptice kako lete. Kad je kroz njega  prošla   prva   golema   lopta   oblaka,   lice   mu   se   ovlažilo.   Onda   je   opet  nekoliko trenutaka bilo sve bistro i jasno pa je mogao vidjeti i oblake  ispod sebe. Lebdjeli su nad usjekom u dolini. Razderani, puni pare. U  vodenoj izmaglici pomaljale su se krošnje borova. Ovako odozgo  činile  su mu se poput ptica. Odlučio je ne gledati više prema dolje. Samo će se uspinjati. Od jedne  police   u   stijeni   do   druge.   Dobro   je   morao   razmisliti   prije   negoli  će  krenuti dalje s nekog sigurnoga mjesta. Valjano procijeniti nije li koji  kamen ispod njegove noge labav. Treba ići dalje. A onda pronaći neku  drugu stazu prema dolje. Neku koja neće biti tako strma.  Nikakve   špilje   nije   opazio.   Sve   je   to   skupa   bila   samo   prokleta  izmišljotina, no on se uspinjao i uspinjao kao u nekakvu pijanstvu i sad  je   zapeo   na   toj   jednoj   strani   planine.   Oblaci   su   plovili   ispod   i   iznad  njega i on je bio sav promočen od njihove vlage. Kad je došao do vrha i osjetio pod nogama čvrstu stijenu prekrivenu  lišajem, obori se na njega kiša, i to na mahove, pa sad više nije mogao  vidjeti   more.   Sav   se   skupio   i  čekao   na   bolji   vidik.   Međutim,   zrak   je  postajao sve gušći i gušći. Sjedio je pod oblačnom kapom planine i s  njega   se   sve   cijedilo.   Shvatio   je   da   nikada   neće   pronaći   neku   bolju  stazu.   Prije   bi   se   mogao   izgubiti   tu   gore.   I   zato   se   poče   spuštati.  Trbuhom   pritisnut   o   grubu   i   raspucanu   stijenu   morao   je   oprezno  isprobavati stopalom je li kamen na koji  će stati pouzdan, i pritom se  čvrsto pridržavati. Kad je težinu tijela morao prebacivati s jedne ruke  na drugu, osjetio bi jaku bol u prstima.  

165

Dođe tada snažan nalet vjetra, a hladan pljusak prelije mu se preko  leđa. Za njim još jedan, ali mu se učini da je najgore ipak prošlo. Sunce  bljesne.   Usudio   se   pogledati   preko   ramena   i   sad   je   ponovno   mogao  vidjeti sve ono dolje. I opet se vidjelo more okupano svjetlošću. Kad   se   već  toliko   spustio   da   je   sada   mogao   uspravno   hodati   bez  pomoći ruku, odjednom spazi kraj nekog užeta.  Bilo je vezano oko borova panja i visjelo s druge strane stijene. Na  užetu su bili čvorovi. Kraj mu je bio neposredno iznad tla tamo dolje, a  samo tlo u dosta lošem stanju i izgaženo. Izgledalo je kao da na mjestu  gdje je završavalo uže počinje neka staza. Jasno mu je bilo da je smisao  toga užeta spustiti  se njime i onda  produžiti   stazom   što   je   vodila   prema   okomitoj   strani   brda   koja   se  otvarala u velik, gotovo ovalan ulaz. Špilja. Dakle, ipak postoji. Dok se spuštao po užetu, shvatio je da je  najgori dio svoga puta prošao zapravo bez potrebe. Špilja se nije nalazila tako visoko. Do nje je staza bila lako prohodna.  Na ulazu u spilju rasli su  žbunovi paprati. A visjeli su i sa stropova  spilje. Tamne su stijene prekrivali lišajevi. No samo djelić puta prema  unutra. Onda je sve ostalo bez raslinja. Stajao je na kamenju i šljunku. Brdo je bilo izlokano i raspucano. Bit  će da se to događalo kad bi studen u proljeće popustila. No samo je prvi dio spilje bio ravan. Onda se tlo počelo strmo rušiti u  mrak. Bila je to vraški golema spilja. Moći će joj reći kako je bio u njoj.  To   sigurno   nije   očekivala   od   njega.   Međutim,   treba   ipak   krenuti   još  komadić puta.  Mora u njoj postojati nešto, a što bi joj mogao reći da je vidio, kako bi  mu   povjerovala.   Nije   mogao   silaziti   hodajući.   Strmina   bješe   prejaka.  Bio je prisiljen sjesti na stražnjicu i tako se spuštati. Ispod njega bila je  sipina od šljunka i gline. Traperice će mi otići dovraga, mislio je dok je  počesto grdno kočio opirući se o tvrdo tlo iz kojeg se, u njega uraslo,  uzdizalo veće kamenje, a za koje se ipak mogao hvatati. Oči su mu se   

166

priviknule   na   mrak   i   na   škrtu   svjetlost   što   je   dolazila   odozgo.   Od  kamenja i gline dolazio je trpak i beživotan miris. Miris podzemlja. Na  stropu spilje nije bilo ničega do stalaktita. Nigdje ni mrlje mahovine. Napokon   se   spustio   dolje   do   ravnijega   tla.   Pokušao   je   glasom  ustanoviti veličinu prostorije u kojoj se našao. No glas mu zapeo u grlu.  Kad bi pokušao uzviknuti, osjetio bi neugodu. Vlaga i studen uvukli su  se u njega tako da je postao nekako nespretan. Najradije bi se skupio,  sjeo i čekao. Međutim, ništa se u tom slučaju dogoditi neće.  Bio   je   sam   nasuprot   trpkome   mirisu,   mraku   i   hladnoći   koji   su  pripadali   unutrašnjosti   brda.   Kad   je   okrenuo   glavu,   zamijeti   otvor  spilje odakle ga je zaslijepila svjetlost. Morao je odsjediti neko vrijeme  glavom okrenutom u drugom smjeru kako bi se ponovno priviknuo na  tamu.   Uzimao   je   kamenje   s   poda   spilje   i   stao   ga   bacati   oko   sebe.  Odskakivalo je od stijena. Radio je to sustavno kao da peca. Čuo je kako je bačeni kamen pao na  šljunkovito tlo negdje mnogo  dalje. Znači,   tu   bi   morao   postojati   prolaz.   Spilja   se   produžavala.   Kako  daleko? To ga, naprosto, više nije zanimalo. Sada mora krenuti natrag.  U svakom će joj slučaju barem moći ispričati u kojem se smjeru špilja  nastavlja. Zažmirio je kad je ponovno bacio kamen ne bi li bolje razabrao na  kojoj   udaljenosti   kamen   udara   o   šljunak.   A   kad   je   opet   otvorio   oči,  mogao je bolje razabrati prostor ispred sebe. Bila je tu neka stijena. Duguljasta i gruba. Uzdizala se. Sužavala pri  vrhu.   Bila   je   viša   od  čovjekove   visine.Tada   ga   odjednom   obuzme  bezumni strah. Uhvatio ga je bez predupozorenja. Već je i prije osjećao  nelagodu.   Ali   sad   se   pojavio   užas.   Tako   silovit   da   je   zaboravio   biti  oprezan. Pojurio je prema gore. Šljunak i kamenje odronjavali su se pod  njegovim nogama, pa se klizao natrag. Usprkos svim nagonima on se,  da bi uspio izići odavde, trebao smiriti. Hvatati se za kamenje i tako  podupirati.   Polagano   se   izvlačiti.   Kad   je   na   posljetku   ipak   stigao   do   

167

otvora spilje, priljubio je lice uz grubo grmlje crne borušnice i mahovinu  i poslije nekog vremena osjetio okus i miris tla koje živi. Nije   zapravo   znao  čega   se   uplašio.   Naprosto   nije   htio   o   tome   ni  razmišljati. Nikakve koristi od toga. Jedino mu je bilo jasno da se mora  udaljiti odavde. Najprije dolje do lovačke kuće, a onda doći do ceste.  Krenuti autostopom. Žene su stigle na stazu malo ponad potoka. Čuo ih je već izdaleka, pa  je otrčao i sklonio se iza jednog od humaka. Legao je duboko dolje iza debeloga stabla breze, koje je polako trulilo  prekriveno gljivama. Odavde ih je mogao promatrati. Srebrni je lisac hodao na čelu. Glasno su pričali i smijali se. Odjeveni  u elegantnu sportsku odjeću. Ylja je išla negdje po sredini. Djelovala je  uzbuđeno. Uzvikivala. Kad su prošli, osjećao se mirnije. Vjerojatno je sada imao dovoljno  vremena za sebe prije negoli će se vratiti, pa je odlučio prileći i odmoriti  se.   Strah   mu   je   sasvim   iščezao  čim   je   vidio   i  čuo   tu   malu   skupinu  putnika.   Djelovali   su   posve   normalno.   Ovdje   je   zapravo   sve   bilo  normalno. No on mora u svakom slučaju nestati odavde. Zaspao je i probudio se malko prekasno, zaključio je. Međutim, dobro  se odmorio. A sada mu valja požuriti. No kako na put bez novaca? Mora  stvoriti barem toliko da bi mogao kupiti hrane i iznajmiti neku kolibu  dok ne dobije kakav posao oko sađenja ili pročišćavanja šume. Odlučio  je uzeti novac iz njezine torbice, iz one duge i smeđe stvari, kvrgave i  krute. »Krokodilska koža«, objasnila mu je kad ju je upitao. Neće čekati  da se vrati, a neće je ni moliti za novac. Tako se ne bi nikada maknuo  odavde. Lovačka   je   kuća   bila   nezaključana.   Na   stolu   verande   stajala   je  petrolejka   i   neka   stolna,   društvena   igra.   Netko   je   prije   ležao   na  izblijedjelim,   prugastim   jastucima   na   kauču.   A   ako   je   netko   od   njih  ostao u kući?  

168

Dobro,   pa   što   onda?   Pa   nije   zabranjeno   ući.   Ušao   je   u   mračno  predvorje. Po podu bješe razbacanih tenisica, čizama, loptica izgrizenih  od   pasa.   U   jednom   kutu   sačmarica   naslonjena   o   zid.   Komadići  polisterena. Daska za hvatanje vidri. Po zidovima su visjele uokvirene  slike   koje   su   očito   bile   pravljene   početkom   stoljeća.   Na   njima   samo  muškarci. Na glavama kape od tweeda, a na nogama vezicama vezane  čizme. Jedan od njih s nogom na medvjeđoj glavi. Medvjeđe ralje bile  svi rastvorene uz pomoć debela štapa. I Torsten je imao sličnu sliku na  zidu velike sobe. Na jednoj od fotografija dvojica su na  štapu između  sebe   nosila   dva   bakalara.   Cijelo   je   društvo   zajedno   sa   svojim   psima  fotografirano ispred hrpe mrtvih ptica. Stakla na slikama bila su prašna, a nekoliko ih je bilo i razbijeno. Iza  ponekih okvira izvirivali su snopići osušena cvijeća. Nije se baš  činilo  da se još itko skrbi o tim slikama. Jednostavno su tamo visjele, a lica  muškaraca s njih ukočeno su buljila na nered u predvorju.  Bila je tu i kuhinja, a Johanu se učinila potpuno moderniziranom, ali  premalenom.   Vjerojatno   su   prostoriju   za   kuhanje   imali   izvan   kuće.  Posvuda je bilo ostataka jela. I boca s vinom. Bit će da ih je najveći broj  donesen u naprtnjačama. Mirisalo je po češnjaku i kiselini od prolivena  vina. Namazao je kruh prezrelim desertnim sirom i na brzinu pojeo tri,  četiri komada. Zatim je sir i kruh potrpao po džepovima. U blagovaonici se nalazio masivan stol, a po zidovima glave životinja.  Na kredencu bile su punjene ptice. Činilo se kao da su ih moljci izjeli,  kao da se raspadaju. Osušenih kljunova, ispalih pandži. Samo su im još  oči od stakla bile bistre. Nije ga bilo briga za donje prostorije. Gore su se nalazile spavaonice.  Posvuda vreće za spavanje, a u svakoj sobi bilo ih je tri do četiri. Moglo  je tu biti između petnaest do dvadeset žena. Yljinu sobu pronašao je uz  južni   zabat   kuće.   Zašto   je   ona   smjela   spavati   sama?   Izgledalo   je   da  srebrni lisac nije imao svoju sobu gore. Možda je on spavao kod nekih   

169

od žena. No u tom je slučaju morao spavati s njih tri, četiri. Ili možda  kod Ylje? Jesu li možda bili oženjeni? Fućka   mi   se,   zaključi.   Ja   kidam   odavde.   Nikada   više   neću   sresti  nikoga  od  njih.   Kad  je   dohvatio   ručnu   torbicu,   obuzeo  ga  je   drukčiji  osjećaj.   I   opet   neki   polustrah.   Torbica   se   nalazila   na   stolcu   pokraj  postelje. Na drugom je stolcu bilo mnogo paketića sa svijetlo­modrim  papirnatim gaćicama. Postelja nije bila namještena, no mirisala je po  njoj,   premda   nešto   slabije.   I   plahta   na   ležaju   bješe   izrađena   od  papira.Otvorio je torbicu i stao najprije tražiti njezinu vozačku dozvolu  da   vidi   kako   se   zove   i   koliko   joj   je   godina.   No   pomisli   kako   je   to,  dovraga, ipak svejedno. Ionako je nikada više neće sresti.  Čak možda  više neće ni razmišljati o njoj. U torbici se nalazio novčanik s finskim novčanicama. U jednom je  pretincu   našao   dvije   kovanice   od   po   deset   norveških   kruna.   Isprva  pomisli kako je nadrljao pa će morati ostati. No onda naiđe na srednji  pretinac   zatvoren   rastrižem.   Bio   je   tu  čitav   svežanj   norveških  novčanica   od   stotinu   kruna.   S   njima   i   potvrda   o   zamjeni   novčanica.  Imala je gotovo tisuću i osam stotina norveških kruna. Vjerojatno neće  ni   primijetiti   ako   joj   uzme   dvjesta.   Pa   ni   ako   uzme   trista.   Napokon  izvadi   petsto.   Sve   je   to   učinio   tako   brzo   da   nije   imao   vremena   ni  razmisliti. Bila   je   tu   i   previjena   vrećica   iz   ljekarne.   Plosnata   premda   ne   i  prazna. Provirio je u nju i vidio da sadrži više kutijica s prezervativima  kupljenim u ljekarni u Bwangenu. Zajedno s računom. Međutim, oni ih  nisu nikada upotrijebili. Nije ništa shvaćao. Uhvati ga srdžba na nju  iako nije mogao točno ustvrditi zbog čega. Kad   je   začuo   glasove,   brzo   je   zatvorio   torbicu.   Bili   su   blizu.   Već trenutak   poslije   začuje   se   bučno   otvaranje   vrata   i   kuća   se   ispuni  ženama. Smijale su se i trčeći padale po stubama. Više ih je bilo na  putu   gore.   Našao   se   u   stupici   poput   štakora.   Bila   su   tu   samo   jedna  vrata i ta su vodila ravno na stubište.  

170

Bez razmišljanja  krene natraške prema prozoru. Tada se okrene i  pogleda dolje. Tlo se  činilo mekanim, a nije bilo ni previsoko do dolje.  Otvori   prozor   i   iskobelja   se   kroz   njega.   Najprije   odluči  čvrsto   se  prihvatiti za prozorsku dasku i skočiti tek onda kad se s prozora spusti  svom   svojom   duljinom.   To  će   smanjiti   visinu   doskoka   za   duljinu  njegova tijela. Međutim, nije mu uspjelo. Učinilo mu se da čuje nekoga  na vratima, pa jednostavno iskoči. U   prvom   mu   se   trenutku   učini   kako   je   baš   sve   pošlo   po   zlu.  Zemljište,   naime,   i   nije   baš   bilo   tako   mekano.   Visoka   ga   je   trava  zavarala. Osjetio je oštru bol u kuku, no ubrzo zatim ustanovi da je loše  prošao s lijevim stopalom.  Nešto se dogodilo s tim stopalom. Tijelo mu je sveudilj podrhtavalo  od pada. Strah ga je u jednakoj mjeri zaokupio kao i sam  šok i bol.  Stopalo nije osjećao. Odozgo se ništa nije čulo. Ležao je gotovo nevidljiv  u   visokoj   travi   i   bogato   razraslim   geranijama.   Polagano   se   stao  uspravljati. U stopalu je osjećao potmulo udaranje, ali ne i prejaku bol.  Osim kad bi se pokušao oduprijeti o njega. Odvukao se do kućnoga zida  i   podigao   oslanjajući   se   na   njega.   Onda   je,   poskakujući,   krenuo   oko  kuće.  Prstima se čvrsto hvatao za neravnu, katranom premazanu, drvenu  šindru. Dok se tako šepajući kretao prema brezovoj šumi i odatle dolje  prema kolibi uz potok, nijednom se nije osvrnuo prema kući. Probijao  se do tertrijebova zaklona hvatajući se za tanka stabla breza. Nije   dolazila   do   njega   sve   do   kasno   uvečer.   Tada   mu   je   donijela  hladna prsica lještarke prelivena umakom. No taj se već bio stvrdnuo i  djelovao je masno. Donijela mu je i desertnoga sira. Bio je to onaj isti  kojim je bio premazao svoje sendviče. Nije ih još pojeo. Stopalo ga je  toliko boljelo da se osjećao loše. Gležanj mu je otekao.  Podsjećao   ga   je   na   gležnjeve   njegove   bake   po   ocu.   Plavičasti,  nabreknuti. Premda njegova koža nije bila tako gruba kao njezina.  

171

Ylja nije previše pričala. Izgledalo je kao da su joj misli još uvijek  gore u kući. Nalila mu je votke u čašu, razbila jaje i ubacila ga u votku.  Zatim je sve to skupa zapaprila. Pokraj tanjura našle su se četiri žute  tablete. ­ A što je to?    ­ B­vitamin.  Ona je  ćaknuta, pomislio je Johan. No trebao je to primijetiti već  u  početku.   Sad  se  opet   bojao.  Možda  je  otkrila   da  joj   nedostaje  novac?  Sasvim bi joj bilo slično da ništa ne kaže. Već samo čeka. Popio je ono iz  čaše. Nije se usudio učiniti ništa drugo. I jaje i votka kliznuli su mu  iznenađujuće lako niz grlo. Otišla je bez traženja da vode ljubav. Negdje  je nekakva greška? Možda se umorila? Ili je već otvorila torbicu? Nije joj ništa rekao o svojem bolnom stopalu. Cijelo je vrijeme ležao  na ležaju s pokrivačem preko nogu. A ni ona ga ništa nije pitala. Tek  kad je otišla, uvidio je kako se neće moći maknuti odavde. Bio je njezin  zarobljenik.  No možda to ona ipak nije znala. ***

K

ad   bi   kasno   uvečer   zazvonio   telefon,   uvijek   bi   pomislio   na 

najgore. Da je posrijedi kakav trbuh ili nesreća. Možda ­ srce. Oštar  glas   u   slušalici,   piskav   od   straha.   Boli.   Hoće   ga   ili   nju   raznijeti   u  prsima   kad   tako   jako   udara.   Blista   mi   pred   očima.   Bedro.   Arterija.  Otišlo   je   duboko.   Povežite.   Povežite  čvrsto,   ali   ne   i   prečvrsto.   Pa  jedanaest samoubojica u šest godina, četvero od njih uneređeno. A na dane proslava njihova kraja, znao je i  čarobirati. Tada bi mu  kovanice izlazile iz ušiju, a znao je ljudima i gatati. Nitko ne bi mogao  vjerovati.  

172

Kad   bi   u   pitanju   bio   trbuh,   nikada   ne   bi   riskirao.   Međutim,   te  lipanjske   noći   neka   je   umirovljena   učiteljica   odozgo   iz   Tuvikena  osjećala   da   joj   srce   neredovito   udara.  Čim   ju   je   pregledao   uz   pomoć radnog EKG­a i ustanovio kako se radi o dobroćudnoj aritmiji, on je  otišao. No učinio je glupost. Ona  će zahtijevati sve više i više kućnih  posjeta. Ponijela ga je primamljivost vožnje putovima. Praznina misli,  brujanje   motora   i   radio   na   najnižoj   granici  čujnosti.   Kilometar   za  kilometrom. Bez obzira kako daleko. Spavati više nije mogao. Barbro nije rekla ni riječi o proslavi Ivanjske noći. Šutjela je i bavila  se   svojom   odjećom   i   radnim   materijalom.   Dobar   je   dio   stvari   bio  zapakiran u kutije i kovčege. No kad se odvezao, stvari su još stajale u  radnoj sobi. Lagao je učiteljici u Tuvikenu rekavši joj da je samo u prolazu, jer je  morao obaviti bolesnički posjet u blizini. Htjela je čuti kod koga i ta joj  je radoznalost bolje od kinina ustalila rad njezina srca. Ponudila ga je  kavom, a to joj nije mogao odbiti jer je već bila kuhana i tamnosmeđa.  Time mu je bila protjerana posljednja pomisao na san.  Usto,   onaj  će   mračni   sat   uskoro   proći.   Tračci   su   providne   magle  plovili   po   tresetištima.   Vidio   je   losove   kako   im   se  čeljusti   miču   dok  žvaču premda su to ponekad bile samo lišajevima prekrivene stijene. Za manje od jednoga sata bit će ponovno kod kuće. Barbro će ležati u  postelji u koju će i on sam leći. To je i bio razlog što je vozio kroz šume i  močvare ne osjećajući mirise i sirovu vlagu. Svakodnevno ga je mučila  nečista   savjest   zbog   onoga   što   se   dogodilo.   Iako   mu   to   ona   nije  vjerovala. Dogodilo se to prije dosta vremena i još uvijek nije bilo riječi  o tome. No za njega je to bila neizbježna nesreća. Nekroza. Vozio je prebrzo uskim, šljunkovitim putem koji je često prolazio uz  jezera   rascijepljena   stazama   kretanja   pataka   batoglavica   i   plijenora.  Uz crnu vodu kraj obala te su ptice bile sjajne poput metala. Po sredini  jezera, nad najdubljim dijelovima, vidjele su se mrlje od odraza. Neke  su   bile   ružičasto   obojene   kao   koža   natopljena   krvlju,   a   druge   su   

173

svjetlucale modrinom kao dječje bjeloočnice. Pod anestezijom od vožnje  on je ipak imao osjećaje.  Međutim, ti osjećaji nisu bili čisti. Kad je stigao u Bwangen, cijelo se  naselje   kupalo   u   neobičnoj   svjetlosti   s   istoka.   Osvijetljeni   su   bili  pogrešni zabati kuća. Posvuda muk. Dok se vozio uzbrdo pokraj općine,  opazio je da su zavjese u policijskoj postaji spuštene. Sive zavjese sa  šarama modrosiva i žutozelena lišća. Učinilo mu se da iza njih ipak gori  svjetlo.  Zavjese su bile vrlo guste, no kroz tkaninu se ipak mogla razabrati  fluorescentna svjetlost. Moram, i to sada, odmah, pomislio je. Izravno je zakucao na prozorsko staklo i opazio kako se na spojnom  mjestu zavjesa proširila pukotina. Onda je izišao Vemdal i otvorio. Sav  je   bio   siv.   Po   koži   lica   neujednačeno   su   se   rasprostirali   pigmenti   od  sunčanja. Krv mu se uvukla dublje. Oko njega se širio nekakav miris po  kiselom. Nije ga ništa pitao, već je pošao naprijed prema službenoj prostoriji s  navučenim sivim zavjesama. Birger je očekivao hrpe papira na stolu,  fascikle   ili   kutije   s   registracijskim   karticama.   Međutim,   stol   bješe  gotovo prazan.  Bio   je   tu   jedino   blok   na   zelenoj   podlozi,   a   na   otvorenoj   stranici  kemijskom olovkom ucrtana spiralna šara uz napisane dvije riječi, koje  je uzastopce ponovno ispisivao. Pisao je NAŠI GORENG. Iznad bloka  nalazio se kavez sa štakorom. Štakor je bio posve miran i promatrao  Birgera koji je sjeo na stolac nasuprot Akeu. ­ Hvala što si mi telefonirao ­ rekne mu Ake. Ali on to nije bio učinio. No onda se prisjeti da mu je ipak telefonirao  i   ispričao   o   onim  čudnim   stvarima   sa   zamrzivačem   i   kotlovnicom.  Vemdal   je   djelovao   kao   da   ga   je   Birger   posjetio   bilo   kojeg  poslijepodneva, a ne u tri sata ujutro u ponedjeljak. ­ Pregledali smo tu kotlovnicu. ­ Što vam je rekao?  

174

­ On se strašno zalaže za ljudska prava. Premda ne radi gore stvari  od onih koje običavaju  činiti oni tamo sjeverno od Ostersunda. Dobio  sam svoj papir od tužioca. Naime, i Lill­Ola je bio tamo gore za Ivanjske  noći.  Tako smo malko postrugali po peći i pokupili ono što je bilo po podu.  Spaljivao je gumene čizme i neočupane ptice. Dakako da je to umjesto  njega radila njegova žena.  ­ Dakle, to nije bilo perje iz vreća za spavanje? ­ Moglo bi biti i to. Analizirat  će se. Kaže da joj je rekao neka spali  dva tetrijeba koji su bili prestari. Naravno da su sve to koještarije. ­ Ja sam vidio pakete s tetrijebima u zamrzivaču, i to kad sam ga  prvi put otvorio. ­ Imao je i par čizama marke Tretorn, koje su se nalazile u predvorju.  Otisak stopala koji smo našli kod šatora potjecao je od prednjega dijela  stopala novih čizama te marke. Čini se da je svojoj ženi dao neka spali  više pari.  Ali ne i onaj par  čizama za koji vjerujemo da je on nosio.Štakor se  vrtio po kavezu. Vukao je stražnjicu po dasci koja je služila kao pod.  ­ Zar ga još uvijek držiš?  ­ Pa kako da ga jednostavno pustim?  Obojica su promatrala štakora, a ovaj je isto tako promatrao njih. ­  Djevojčini  će roditelji   doći  ovamo  ­ napomene  Vemdal,  kao da  je  time pronašao neku vrstu rješenja. Rekao je da se zove Sabine Vestdijk. Birger odjednom poželi da ne  mora slušati o tome. ­ Otac joj ima urarnicu u Leidenu. Urareva kćerka. Prije tri dana. ­ Moraju li je vidjeti? ­   Ne  znam  jesu   li   još  nekoga  poveli   sa  sobom.  A   inače,   to  moraju  učiniti. Birger je pomišljao na onu ranu na obrazu, onaj zijevajući smeđi rez.  Sve se ostalo moglo sakriti.  

175

­ Jesi li pospan? ­ upita ga. Vemdal   zatrese   glavom.   Bi   li   mu   trebao   ponuditi   sredstvo   za  spavanje?   Govorilo   se   da   je   malko   prebrz   u   propisivanju   sedativa.  Liječnik s tabletama. ­ Trebao sam ti spomenuti još jednu stvar kad sam ti telefonirao. Vemdal nije dizao glavu. ­ Znam ­ rekao je. ­ Znaš? ­ Da, misliš valjda na ono s tvojom suprugom? Da je bila s Danom  Ulanderom?  ­ Da, u svakom slučaju s njom nije bio naš sin ­ reče Birger. ­ To što  je rekla da je taj Ulander njezin sin, trebalo je biti nekakvom šalom. ­   Bila   je   s   njime   gore   na   Stjarnbergu   vidjeti   kakvi   su   uvjeti  stanovanja u toj zajednici. A onda je tamo i prenoćila. No on je otišao u  Nirsbuu. Nije, naime, bio siguran kada  će stići Annie Raft. I tako je  prenoćio tamo. Pristojni ljudi kao što bješe Vemdal nije se pritom podsmjehnuo. Oni  pokušavaju takve stvari izgladiti. A to je možda i gore. Štakor se smirio  i gledao u Birgera. Kavez mu je doista bio malen. Jedva se u njemu  mogao okrenuti i ništa više, pa je tako stvorio nekakvu shemu svoga  kretanja. Okretao se po nekom redu. Bio bi to hitar pokret. Njegov dugi  rep bez dlaka povijao se izvan kaveza. Začulo bi se lagano šuškanje.  Označavalo   je   to   da   su   stražnji   dio   tijela   i   glatka   glavica   s   finim,  dlakom obraslim ušima, promijenili mjesto. ­ Što ćeš učiniti s njime? Vemdal nije ništa odgovorio. Zurio je u štakora kao što je ovaj opet  zurio u Birgera. No Vemdalove su oči bile nevidljive. Razumije se da ne  bi bilo nimalo ugodno ubiti zdravu životinju. Po leđima i stražnjem dijelu tijela krzno mu je bilo smeđe i sjajno.  Zadnjica teška i opuštena. On je preživio. ­ Kavez mu je premalen.  

176

­   Ona   ga   je,   vjerojatno,   najčešće   držala   na   slobodi   ­   odgovori   mu  Vemdal. ­ Oni ih miluju i maze. Puštaju ih sebi na vrat. ­ Ne bi to smjeli. Štakori nose na sebi opasne parazite. ­ Roditelji to ne znaju. Možda je to neka nova ponuda. Raspitat  ćemo  se  u  prodavaonicama  kućnih životinja. Pokušat ćemo ustanoviti što su  radili otkako su došli u Švedsku. Uzeo je tada olovku i stao gurkati  štakora. Nije se micao, ali je spustio glavu i netremice ga promatrao. ­ Postoje tri mogućnosti. Jedna je da ih je netko progonio. Netko tko  ih je dostigao ovdje. Ili da su nekoga ovdje gore poznavali. ­ U Crnoj Vodi? ­   Možda   u   zajednici.   Ili   možda   onu   debelu   Yvonnu   u   Robacku   i  njezine matadore. Doduše, niječu. No to će činiti pod svim okolnostima. ­ No postoji i treća mogućnost u koju vjerujete. Pijanstvo. Neki luđak. Vemdal zatrese glavom. ­ Ni u što ne treba vjerovati. Barem ne sada, u početku. Ona žena što  ih je pronašla, Annie Raft. Ona je nekoga primijetila. Nekog stranca.  To bi dalo naslutiti da ih je netko slijedio. No teško je doći tamo gore  automobilom i ostati neprimijećen. Znao je da je to istina. Svaki auto  na tim šumskim putovima netko vidi. Tako je oduvijek bilo. Ne može se  prošuljati.   Ne   može   izbjeći   ljudskim   očima   i   pitanju   što   tu   rade.  Spuštaju mrežu u nečije jezero? Bave se zabranjenim lovom? Istovaruju  kakvu   robu?   Međutim,   nitko   nije   zapazio   bilo   kakav   auto   s   mlađim  čovjekom   azijskoga   podrijetla.   Indonežanin?   Na   bloku   je   pisalo   Naši  Goreng. Za Akea Vemdala bilo je krajnje vrijeme spavanju. Usta su mu  bila suha, a što se moglo čuti dok bi govorio. Nesumnjivo ga je i glava  boljela. Usto u sobi bješe loš zrak iako to Birger više nije osjećao. ­ Mogao je i mopedom doći do Crne Vode. Premda, koliko se može  putovati   mopedom?   Ne  čini   se   baš   pametnim.   Međutim,   ostali   su  tragovi   mopeda   na   putu   gotovo   sve   do   Stromgrenova   imanja.   A   i  natrag.   No   nismo   pronašli   moped  čiji   bi   profil   guma   odgovarao  tragovima s puta. Još ne.   

177

Gore kod Brandbergovih imali su jedan.  No   momak   je   na   njemu   pobjegao.   Uzeo   je   moped   i   pobjegao   iste  večeri kad se dogodilo ono zlostavljanje. Bojao se braće i oca. Bilo je to  oko sedme ure, no mi smo ipak željeli pregledati taj moped. ­ Jeste li ga našli? ­ Ne, ni moped, ni momka. Zašto taj čovjek još uvijek sjedi u uredu, razmišljao je Birger. Ima tu  neka greška. Ima tu nešto više osim činjenice da ne može spavati. ­ Kakva je ta Sabine Vestdijk bila djevojka? Jeste li uspjeli saznati? ­ Poduzetna. Taj Ivo Msrtens očito nije imao nikakve posebne  želje  da pođe s njom. No nagovorila ga je.  Stanovali   su   u   istom   području   obiteljskih   kuća.   Nisu   se   posebno  družili ili nešto tome slično. Mislim, da bi bili zaljubljenici. No možda  su postali. Roditelji obiju žrtava dobili su razglednice iz Goteborga. Ali  poslije više ništa. Zanimljivo je da su mu nestale hlače kao i sve njegove  osobne   stvari.   Roditelji   su   otprilike   znali   što   je   imao   sa   sobom.  Fotoaparat   i   knjige   o   pticama.   Novčanik   s   vozačkom   dozvolom   i  studentskom iskaznicom.  Međutim,  čini   se   da   od   njezinih   stvari   ništa   ne   nedostaje.   U  zatvaraču   kojim   se   zatvarao   šator   nađeno   je   perje.   Ako   je   počinitelj  otvorio   šator   i   ukrao   putovnicu   i   druge   stvari,  čudno   je   da   je   našao  vremena ponovno povući zatvarač  na šatoru. Ubodi nožem učinjeni su  očito u panici. Ili možda u bijesu. U svakom slučaju ­ brzo. Najgori na  njoj. Liječnik sudske medicine računa s jedanaest uboda na njoj i više  ili manje osam na njemu. Sve je to, dakako, samo privremeni nalaz.  Teško je odrediti točno, jer su neki od uboda promašivali i uzrokovali  samo ogrebotine. Očito da ubojica nije ništa vidio.  A bit  će da su se  žrtve   i   pomicale.   I   to   mnogo.   Tako  da  zapravo   ne   znamo.   A   momku  nedostaju hlače. To je činjenica. Nema ih nigdje.  

178

Počeo   je   gutati   slinu   i   oblizivati   usne   kao   da   je   tek   sada   postao  svjestan suhoće u ustima. Onda upita ne gledajući Birgera: ­ Čuj, onda kad smo bili na rječici Svartvass. Ono po noći. ­ Da? ­ Jesi li me cijelo vrijeme mogao vidjeti? ­ upita ga Ake. ­   Pa   bili   smo   sasvim   blizu   jedan   do   drugoga.   Međutim,   ne   znam.  Jesam li te vidio! Pecali smo. Štakor   ponovno   sušne,   a   Birger   osjeti   val   mučnine.   Sjedio   je   tiho  koliko je god više mogao i gledao u sivozeleni sag od linoleuma. Gutao  je slinu. ­   Moram   sad   ići   ­   reče   Birger.   Učinilo   mu   se   da   osjeća   štakorski  smrad. Vjerojatno se radilo o umišljanju. No morao je krenuti. Htio je  preporučiti Vemdalu neka i on s njime pođe kući. Naći će mu mjesto za  spavanje. Ipak, riječi nisu izlazile iz njega.Kad je došao kući, primijetio  je   promjenu.   Osjetio   ju   je.   Bila   je   očigledna   kao   kad   se   razmjesti  pokućstvo.  Premda   je   sve   izgledalo   kao   i   obično.   U   predsoblju   su   svjetlucala  uokvirena stakla na akvarelima.  No znao je da je ona otišla. Kuća bješe prazna. I   Tomas  je   bio   otišao   na   putovanje   vlakom.   To   je   već  odavna  bilo  odlučeno. Pozdravili su se još prije podne. Međutim, Barbro nije rekla  da kani otputovati. Pomislio je ipak kako se ne treba povoditi za slutnjama i vjerovati da  nešto zna. Stoga se uspne stubama i otvori vrata spavaonice. Tek, nije  se   mnogo   brinuo   da   to   učini   oprezno.   Soba   bješe   puna   svjetlosti   i   ­  praznine. Kad se poslijepodnevima vraćao iz svoje okružne ambulante, kuća ga  je dočekivala tišinom i svjetlošću. Tada bi inače pili čaj. A sad je popio  pivo i pojeo sendvič  s jetrenom paštetom. Planirao je da  će raditi na  slikama. Danja je svjetlost trajala sve do jedanaeste ure navečer. Mislio  je   da  će   ona   možda   telefonirati,   no   nije   se   izravno   vezivao   uz   to   

179

očekivanje.   A   kad   je   telefon   najzad   zazvonio,   trebalo   mu   je   dosta  vremena   da   se   odvoji   od   stalka   sa   slikom,   siđe   niza   stube   i   dođe   u  predsoblje. No s druge strane žice nije bilo popuštanja. Telefon je zvonio  sve dok nije podigao slušalicu. Telefonirala je iz javne govornice. Ali  nije rekla odakle. ­   Neko   me   vrijeme   neće   biti   ­   rekla   mu   je.   ­   Moram   o   svemu  razmisliti. Nadam se da ćeš shvatiti. O svemu. Ali nije rekla o  čemu to. Uhvatila ga je srdžba. No nije  imao pravo na to. Budilica ga je probudila poslije nekoliko sati sna. Bio  je bijesan, no istodobno je osjećao snažnu i čistu čežnju za njom. Ali kad  se   sasvim   razbudio   i   podigao,  čisti   su   osjećaji   iščeznuli.   Njime   je  ponajviše prevladao stid. Razgovor bješe kratak. Obećala je ipak da će se uskoro čuti. Glas joj  je sada zvučao prijateljskije. Vjerojatno i ona osjeća i stid i lošu savjest.  One nedjeljne večeri pitao ju je zašto ništa ne kaže. ­ A o čemu to? ­ Pakiraš stvari, ali ne kazuješ ništa. ­ A što da ti kažem? Promatrala me neprijateljski. Nije smio nastavljati. No mislio je da  je ona u pravu. Znao je, naime, što pod time misli. Pa ni ti sam nikada  ništa ne govoriš. Kad je razgovor završio, on uzme pivo iz hladnjaka i sjedne na visoki  stolac ispred drvenoga stalka za slikanje. Leđima bješe okrenut prema  svojoj slici i promatrao je svijetlozelene kovrče razlistalih breza. Sada  mogu otputovati u Ostersund, pomisli. Bez laži. Parkirati ispred hotela  Sullcy. Izravno, bez zamršenih zaobilaznih putova. Ostati tamo cijelu  noć i odvesti se na posao u pet sati. Mogu to učiniti. Ti nikada ništa ne govoriš. Ne. A što bi mogao reći? Usto, mi smo uvijek tako živjeli. Ti bi rekla ono što je potrebno reći,  Barbro. Uvijek si se znala jasno izraziti. Nikada se nisi izvlačila. Dobro   

180

bi promislila o stvarima prije negoli bi ih izrekla. S osjećajem. Politički.  Ili blisko tome. U međuvremenu se, dakle, to dogodilo. A što bih ja, dovraga, trebao  reći?   Kako   bih   to   mogao   nazvati?   Evo,   ovako,   Barbro.   Ja   sam   u  Ostersundu. Siječanj je. Hladno da sve puca. Sastanak u županijskome  vijeću o raspodjeli sredstava. No ja samo sjedim i pomišljam kako neću  uspjeti upaliti auto bez grijača motora. Pa i nisam mogao. Bilo je već kasno. Večerali smo u restoranu Kod strica Adama. Nazvao sam te kući  i rekao da ću ostati ovdje. Zovem iz hotela koji se zove Sulky. Nisam uspio ništa učiniti da mi auto dovezu kući tako kasno, jer je  sav bio strašno zamrznut. To   je   ugodan,   malen   hotel.   Ovdje   znadu   boraviti   vozači   sulkyja,  kolica  za kasačke utrke. Po zidovima vise slike raskošnih  kočija.  No  vlasnica ima još i božične ukrase. Draga Barbro! Trebala bi ih vidjeti. Crveni i zeleni vjenčići od papira.  Zrcalaste staklene kuglice tirkizne, narančaste, crvene, srebrne i zlatne  boje.   Božični   patuljci.   Maleni,   ljutiti.   Vraški   izobličena  čudovišta   s  kapicama u svih okrenutim u istom smjeru. Njemačke izrade. Svidjeli su mi se. Nalikovali su božičnim patuljcima koje smo držali  na božičnom stolu kad sam bio dijete. A i oni su sasvim sigurno bili  njemački. U ono je vrijeme sve bilo tako germansko. Bomboni kod Alp­ Ollea, a i svašta drugo. Zove se Franses. U početku nisam previše mislio na nju. Zgodna žena  u svakom slučaju. Tamnoputa i indijanskog profila.  Udana za nekog  velekockara. Ponekad je i on posjedovao trkaće konje, a gdjekad im je  bio tek suvlasnik. Znao bi sve izgubiti i onda im je išlo loše. Čuo sam da  je kadšto morala obavljati posao čistačice u bolnici. Kuća im je, dakako,  isparila. Najčešće bi imao automobile. Kadikad bi i mnogo stekao. Umro je dok je bio u usponu. Ona je znala kako su njegovi usponi  privremeni i da će uskoro sve izgubiti. No onda ga je zatekao moždani  udar. Jedan od natjecatelja, vozač sulkyja, Tomgren, pričao mi je da joj   

181

je taj njezin muž, i dok je još ležao u bolnici, znao izmucati i izmrmljati  upute kako se treba kladiti u njegovo ime. Ona bi samo kimala glavom i  zapisivala. Torngren ju je vidio kako to  čini. Međutim, nikada se nije  kladila. I tako joj je poslije njegove smrti ostalo novaca. Kupila je hotel  koji se tada zvao Tri ljiljana. Bio je u očajnom stanju. Ali ga je uspjela  preurediti.I   tamo   sam   dobio   sobu.  Čista   slučajnost.   Vjeruješ   li   u  slučajnost?   Vjerojatno.   U   naše   vrijeme   normalno   je   vjerovati   u  slučajnosti. Otišao sam, iznajmio sobu i legao u tom malenom, toplom hotelu. Bio  sam umoran, ali ne i pijan ili tako nešto. Možda bi se to tako moglo opisati. Jedna stvar za drugom. Redom.  Upravo   kad   sam   mislio   da  ću   zaspati,   primijetili   da   sam   zaboravio  spustiti rolete. Svjetlo s ulice udaralo mi je izravno u i lice. No više mi  se   nije   dalo   ustajati.   Neka   bude   kako   jest.   Cijelo   sam   vrijeme  čuo  automobile.  Ispred   hotela   nalaze   se   semafori.   Gdjekad   se   pred   semaforom  zaustavi autobus i motor mu, radeći ina prazno, uporno tutnji. Dakle,  nikakva   mira.   Ni   slično   miru.   Nikakva   posebnog   i   ozračja   ili  predosjećaja. Baš ništa. Jednostavno sam ležao u postelji. Umoran sam  i svjestan da mi je pao krvni tlak. Ti znaš da imam nizak krvni tlak. No  time se ništa ne objašnjava. Oduvijek mi je takav. Čak sam i ljosnuo u  kupaonici. Sjećaš se kad su mi pukle naočale. A sad počuj. Ležim tako sklopljenih očiju. A tada je naišlo. Poput neke svjetlosti  iznutra.   Kao...   kao...   kao...   nekako   kao   neki   osjećaj   svjetlosti.   Ne   u  očima. U tijelu. Osjećaj da mi se tijelom proširuje  svjetlosti. Da je oko  mene. Ništa drugo osim svjetlosti. A ja sam u sredini. Sve znam. Ne  kroz riječi. Blaženstvo. Da, to je prava riječ. Ne   znam   koje   bih   riječi   mogao   upotrijebiti.   Možda   je   to   zato   što  nisam ništa ni rekao. Samo ležim u sredini svega što postoji i nema se   

182

što   objašnjavati,   nema   se   ni   prema  čemu   težiti.   Ostaje   jedino   to  dugotrajno stanje blaženstva. Trajalo je dugo. Neka vrsta orgazma, ali  snažnije. Kao neki valovi cijelo vrijeme, jedan val svjetlosti za drugim u  meni i oko mene. Povuklo se. Ponovno počinjem raspoznavati sobu. Prozor sa svjetlima  s ulice. I ja zaspim kao dijete.  Spavam tako dubokim zdravim snom  kojim spavamo samo dok smo maleni. Tek je jutro započelo čuđenje. Čak mi je teško napustiti taj ugodni, maleni i pokućstvom pretrpani  hotel.   Kao   da   bi   u   njemu   trebalo   postojati   nekakvo   objašnjenje.  Razmišljao sam bih li se malko raspitao kod Franses. Da, ona se očito  zove Franses, no izgovara se švedski ili ovdašnjim jemtskim narječjem,  svejedno. Oprezno bih priupitao je li još netko drugi primijetio u toj sobi  nešto čudno, neku svjetlost ili tako. Međutim,   ja   zapravo  nisam  vidio   ništa.   Barem  ne  očima.   Stoga  je  besmisleno   postaviti   takvo   pitanje.   Sljedećih   sam   tjedana  čitao   o  takvim vrstama doživljaja. Nisam dospio ni do čega. Prema medicinskoj  literaturi  ja sam morao biti gladan i iscrpljen. Ali to nije bilo točno.  Pojeo   sam   krepku   večeru   i   bio   umoran,   ništa   više.   U   drugoj   vrsti  literature,   do   koje  sam   teško   došao,   jer   je   iz   područja   meni   stranog,  postoji obilje riječi. Takvih   kao   što   je   blaženstvo,   primjerice.   Bilo   ih   je   previše.   No  uhvatih se za riječ  blaženstvo. Umorih se od  čitanja. Nisam, doduše,  imao   ni   vremena.   Ti   su   tekstovi   toliko   upućeni   sami   na   sebe.   Kao  politički ili ekonomski idiom. Ili medicinski što se ovoga tiče. To je prvi  put da sam primijetio kako se tekst gradi oko osjećaja. Kako su riječi  neka vrsta skela za uspinjanje da bi se stiglo do osjećajnog klimaksa.  Da,   u   najgorem   slučaju   stvoriti   osjećaje   i   dovesti   ih   do   klimaksa   u  njima samima.  Čak i u izvješćima o financijama  županijskoga vijeća.  Postalo mi je zlo od toga. Kružio sam oko hotela. Kako u mislima, tako i sasvim doslovno dok  sam bio u Ostersundu. U ožujku sam ponovno prenoćio tamo. Ona nije   

183

ništa  čudna   vidjela   u   tome.   Ionako   joj   većinu   gostiju  čine   stalni  posjetitelji njezina hotela. Pretpostavljala je da ću i ja postati jedan od  njih. Sjedim navečer u dvorani i gledam televiziju.  Iz termosboce na  pritisak uzima se kava, a  vlasnica je ponudila paprenjake i dvopek. Bilo mi je drago. Znam da ćeš reći kako je to neukusno, jer je estetika  za   tebe   pitanje   usklađenosti.   Oni   svijetlomodri,   srednjemodri   i   sivi  tonovi   koji   postoje   u   našoj   dnevnoj   sobi.   Svijetlo   drvo   pokućstva.  Povijeno   drvo.   Metalne   šipke.   I   ja   mislim   da   je   to   lijepo.   Zbirka  staklenih   predmeta   u   prozoru.   Tvoja   velika   tapiserija   koju   si   mi  poklonila za četrdeseti rođendan. Prikazuje jednu stranu planine. Čini  se  da Franses nije  nikada  otkrila  središnju  perspektivu.  Ona  svaku stvar vidi za sebe. Stvari su joj smještene kao otoci. Pa ako ih i  tako   promatramo,   one   postaju   lijepe   ili   profinjene   ili   pak   nekakve  drukčije. Zapravo nas nikada ne ostavljaju  ravnodušnima. Barem ne  nju. Dobila je mnoge konje na poklon. Od keramike ili drva, pa čak i od  tkanine,   s   grivama   napravljenim   u   obliku   vunenih   resa.   U   šarenu,  prugasto obojenu keramičku vazu stavlja naglašeno narančasto obojene  mjehuriće   i   kazuje   da   ih   je   njezina   baka   uvijek   držala   u   toj   vazi   i  upravo na toj polici sa zrcalom. Sve se ovdje odnosi na nju. Strme stube i dvoranu znade kadikad ispunjavati miris kolača. Peče  ih za vozače sulkyja koji potišteno sjede u dvorani. Ako su bili uspješni,  onda sjede vani i slave. Alkohol ne smiju unositi u dvoranu. Znadem  tamo povremeno noćiti i još uvijek mnogo mislim na ono što mi se ondje  dogodilo. No više ne vjerujem da ću ikada shvatiti što je to bilo. Mislim  da mi je dovoljno što smijem tamo  kadikad doći. Da mogu prespavati u  onoj sobi. Nikada ne spuštam rolete. Možda ipak još nešto očekujem. No  više se ništa I ne događa. Postao sam ondje, naravno, neka vrsta kućnoga liječnika. Franses je  zdrava  žena.   Dobro   spava   i   potrebno   joj   je   samo   malo   tavegyla,  antialergina, u proljeće kada sve cvjeta. Međutim, vozači sulkyja imaju  sve moguće potrebe. Zanima ih amfetamin, ali to ne ide. Događa se da   

184

im  dadem  kakve  pilule za mršavljenje.  No samo  kao  lijek   na  probu.  Kad bih im takav lijek počeo propisivati, sam Bog zna gdje bih završio.  Tablete   za   spavanje,   svakako,   a   dosta   puta   librium   i   valium.   Ali   u  opravdanim   slučajevima.   Nekakav   grozan   liječnik   koji   liječi   samo  tabletama ipak nisam.  A onda je došao Božić  prije tri godine. Obje naše majke bile su kod  nas.   Bilo   je   malko   napeto,   ali   i   dalje   srdačno.   Hodala   si   naokolo   s  poslužavnikom i kavom i, po starom švedskom običaju, pjevala »Dobro  vam   jutro,   dobro   vam   jutro,   gospodaru   i   gospodarice!«,   a   onda   ste  zajedno otišle na svečanu misu.  Ranojutarnja misa bila  nam je ipak  prerana.   Ja   sam   se  bavio   kuhanjem   vina.   Stavljao   mirođije   u   njega.  Zamislio neka te starije gospođe popiju malko prije objeda ne bi li ih  vino   još   malo   održalo   u   srdačnom   raspoloženju.   I   tada   je   nazvala  Franses. Umro joj je jedan gost. Našla ga je mrtvog u sobi. Misli da je počinio  samoubojstvo.   Na   noćnom   je   ormariću   bilo   više   praznih   bočica   s  lijekovima. Jedan sam mu propisao i ja. Poručio sam joj neka se smiri i  pričeka pa  ću ja u njezino ime telefonirati policiji i bolnici. Međutim,  ona je to odbila. Htjela je da svakako dođem. Objasnio sam joj da tako  nešto   nemam   pravo   učiniti.   Možda   bi   se  čovjeka   moglo   još   spasiti.  Moramo se što prije pobrinuti za vozilo hitne pomoći. Tek kada sam sjeo u auto i krenuo u Ostersund, shvatio sam da smo  se Franses i ja zbližili. Imao sam povjerenja u nju. Bio sam potpuno  uvjeren kako tom čovjeku nema spasa. A ona je bila žena koja zna što  radi. Zato mi, zapravo, nije bilo potrebno otputiti se tamo. Međutim,  imao sam povjerenja u nju i pretpostavljao da me treba. Smjestio  se u svoju sobu  dan  prije Badnjaka i na vratima ostavio  uobičajeni hotelski natpis MOLIM NE SMETATI!  Kad je natpis ostao stajati na vratima i na Božić ujutro, pomislila je  da ga je zaboravio skinuti, pa je zakucala na vrata. Namjeravala mu je  u postelju donijeti kavu. U hotelu je u to vrijeme bilo šestoro gostiju.   

185

Samo ovaj i još druga dvojica bili su stalni gosti. Fransesin je hotel  morao biti otvoren preko Božića. Tako samo jedan hotel bude otvoren  pa se gosti upućuju u njega. U sobi bješe hladno, a miris vrlo težak. Čovjek je uistinu bio mrtav, i  to   već  dugo.   Mršavo   tijelo.   Fina   pidžama.   Sve   je   djelovalo   pažljivo  pripremljeno. Htio je to učiniti uredno. No skupio je lijekove koji mu  baš i nisu jamčili da će samo lijepo zaspati. Jako je povraćao, a napokon  se nije uspio okrenuti kako bi se oslobodio onoga što je povraćao. Glava  mu   je   bila   blijedosiva.   Posteljina   i   madrac   bili   su   promočeni   od  mokraće. Prošlo je već podosta vremena otkad nisam vidio mrtvo tijelo koje je  neko vrijeme odstajalo. Sjećam se svojih prvih mrtvaca na Institutu za  anatomiju u Uppsali i ljutio sam se što je Franses ovo morala vidjeti.  Kao da ju je netko izložio grubosti. Ne ovaj ovdje, blijedi, očajni kockar ­  profesionalac   ili   poluprofesionalac,   koji   se   uvečer   prije   Badnjaka  ušuljao ovamo sa svojom tek kupljenom pidžamom. Pa on o smrti nije  znao ništa. Na   noćnom   stoliću   do   postelje   bile   su   bočice   koje   su   sadržavale  antidepresive   anafranil  i   tryptizol.   Postalo   mi   je  mučno  kad   sam   na  jednoj od njih vidio da sam mu taj lijek ja propisao. No istodobno mi je  bilo drago što je to bila i jedina. Franses je imala jednu molbu. Izradila je plan još i prije negoli mi je  telefonirala. Ljudi koji se bave konjima vrlo su praznovjerni ­ rekla mi  je. Mnogo više od drugih. »Poslije ovoga ovdje više nikada neću imati  stalne goste. Bit će gotovo s time. Trenere, vlasnike konja, velekockare,  pa   ni   ovakve   poluprofesionalne.   Ni   vozače   sulkyja.   A   ti   su   najgori.  Nitko   od   njih   više   neće   htjeti   stanovati   kod   mene.   Taj   je  čovjek   bio  drag, ali nije znao što radi kad mi je to učinio. Mislim da ljudi ponajviše  misle samo na sebe.« Željela je sasvim jednostavno da sve goste preselimo u drugi hotel  prije nego pozovemo policiju i vozilo hitne pomoći. Tada će u najmanju   

186

ruku postojati mogućnost da se ne razglasi to što se dogodilo u hotelu  Sullcy.  Isplanirala je kako to i izvesti. Rekli smo da me pozvala jer je osjetila  bolove.   Utvrdio   sam   napad   bubrežnih   kamenaca   pa   sam   telefonirao  vlasniku hotela kojeg je poznavala. Srećom taj nije nikamo otputovao.  Premda sam pomislio da je to ona dobro znala. Franses bješe blijeda i  vrlo odlučna. Preuzela je na sebe brigu oko gostiju, ali nije se moglo postići da svi  gosti odu odjednom. Tako smo morali čekati cijeli Božić. Tebi sam javio  kako je riječ o samoubojstvu pa da moram ostati dok se ne sazna kako  se to zbilo. Grdno sam se bojao da ne nazoveš bolnicu i pitaš za mene.  Franses je ležala u svojoj sobi i nije se pokazivala. Kad je posljednji gost napustio hotel, već  je bilo osam sati uvečer.  Tada sam stao ispred te sobe tobože s namjerom da uđem. Trebao sam  se praviti da ga moram zasmetati upozorenjem o promjeni hotela. I isto  se tako praviti kako sam tek sada otkrio da je mrtav. Gadilo mi se. A  sada   je   u   sobi   bilo   još   hladnije.   Kad   policija   bude   došla,   Franses   je  morala odglumiti da osjeća bolove. Bilo je to dosta zamršeno i vraški  neugodno. Nikada nisam sudjelovao u nečem takvom. Imao sam osjećaj  kao da smo ga mi ubili. Franses i ja.  Kad   su   se   pojavili,  čovjek   je   već  bio   beznadno   hladan,   gotovo  smrznut.   Očito   da  je   zatvorio   radijator   prije   negoli   je  legao.   Je  li   se  plašio da će dugo potrajati dok ona ne zakuca na vrata? Nismo znali. Na neki je način ipak pokazao obzirnost. No da, poslije  sam trebao otići kući. No nisam mogao. Bojao sam se da Franses neće  moći podnijeti da ostane sama u praznom hotelu. To je otprilike i bilo  ono   što   sam   ti   rekao:   da   nisam   mogao.   Da   me   obuzelo   ono   što   se  dogodilo.   Pacijent   je   umro.   Prenoćit  ću   ovdje.   Pitao   sam   se   nećeš   li  pomisliti da sam pobjegao s proslave Božića i od naših majki. Onda   nas   je   uhvatila   glad.   Doslovno   tako.   Izvukla   je   haringe,  narezala šunke. Popili smo po  čašicu rakije. Jeli debele kriške crnoga   

187

kruha. Sjećam se da je imao debelu koru na sebi. Razmazivali maslac  po kruhu. Sve je bilo dobro. Pivo. Teletina u hladetini. Jetrena pašteta  u kobasici koju je jedan od gostiju držao kod nje. Od   Franses   je   dolazio   miris.   Nimalo   loš,   ali   jak.   Njezina   duga,  kovrčava, crvenkastocrna kosa spuštala joj se preko ramena. Bojila ju  je   kanom.   No   pri   korijenu   kose   vidjelo   se   da   joj   je   prava   boja   kose  prošarana sivom. Dlake na dnu trbuha bile su joj tamnosmeđe. Prava  šuma. Na sebi je još uvijek imala jutarnji kućni ogrtač. Takve ti stvari  ne mogu pričati. Pa to i neću učiniti. Samo provjeravam riječi. Zbog   objašnjenja   naše   opijenosti.   Naše   gladi.   Nije   brijala   noge.  Vjerojatno zato što je bila zima pa je uglavnom nosila duge hlače ili  debele  čarape. Tako joj se koža  činila bodljikavom pod rukom. Sve do  koljena. A onda je postala mekom, bijelom. Pa opet bodljikavom.  Kovrčavom. Mirisala je. Dolje smo bili kao dvije čupave životinje koje  se trljaju jedna o drugu, pristojno, kao što to životinje čine. Ona   ima   dugu,   kao   kruška   oblikovanu   stražnjicu.   Duge   noge   s  vidljivim   mišićima   i   tetivama.   Trbuh   joj   je   bio   zaobljen.   Brazda  kralješnice spušta joj se do mračnoga usjeka imeđu butova. Htio sam  doprijeti tamo i posvuda.  Zauvijek, stvarno. No   mi  ćemo   i   dalje  živjeti   onim   štedljivim   načinom   kojim   se  živi.  Proračunato. Ponajviše riječima. No za ove sate nisu postojale riječi. Na  kraju je između tebe i mene sve prestalo. Vjerojatno sam krenuo krivim putem. Ili možda pravim? Ne znam. ***

O

vdje žene više nisu ostale dugo. Proteklo je nekoliko dana prije no 

što je otkrio da su otišle. Bio je zarobljen sa svojim stopalom koje ga je 

 

188

boljelo.   Kroz   prozor   prema   potoku   vidio   je   jedino   vodu   kako   teče   i  treperenje lišća.  Nestali su ženski glasovi. Kao i ptičji. Kada? Srebrni se lisac mogao gdjekad nazrijeti s druge strane vode. Hodao  je   naokolo   s   lovačkom   puškom.   Ponekad   bi   se   začuo   suhi   prasak  sačmarice.   Znači,   to je  on   ubijao   tetrijebe.   Ubijao  ih  je  usred  sezone  parenja. Fućkalo se njemu. Baš kao i Pekki. Pekka   se   uvijek   smijao   Gudruninim   upozorenjima.   No   zapravo   ni  ona nije mnogo marila za lovostaje. Njoj je jedino bilo stalo da budu  poštovani. Da budu ljudi, kako je ona to nazivala. Posljednje je godine  Johan počeo shvaćati što to za nju znači. Vodila je neprekidnu borbu.  Razdoblja lova. Promjena košulja. Psi nemaju pristupa u kuhinju. Sve  treba biti kao u kakvoj kući u Bwangenu. Ili još bolje ­ u Ostersundu. Vaine je ubio pticu grabljivicu. Znao bi to učiniti kadikad. Iz  čiste  zabave. No ipak je bio u društvu kad su izlupali onoga Nijemca. Zamalo  da toga puta nisu otišli malko predaleko. Braća su uhvatila Nijemca  kod   Robacka.   Kad   su   mu   otvorili   prtljažnik,   našli   su   tamo   tri  dubokosmrznute ptice. Dva škanjca mišara i jednu sovu.  Netko mu  ih  je sigurno dao, ali nikada nisu  saznali tko je to bio.  Tukli su ga neprekidno sve dok nije ostao ležati. Našao ga je svećenik.  U zavjetrini uz rječicu. Od svih ljudi upravo svećenik. I to je Vaineu  bilo smiješno. Premda mu je tada bila tek petnaesta i njegov udjel u  tom činu i nije mogao biti tko zna kakav. »Mali, ljutiti popić«, nazvao ga  je.  Nijemac   ih   nije   prijavio.   Toliko   je   ipak   bio   pametan.   Morao   je  nekoliko dana preležati u  župnome dvoru. Prijašnji pomoćnik  župnika  nikada   se   nije   brinuo   oko   hvatanja   ribe.   U   njegovo   je   vrijeme   baš  svatko   mogao   loviti   ribu   u   vodama   oko  župnoga   dvora   i   postavljati  mreže kad to, naravno, nitko ne bi vidio. A onda je došao novi župnik,  koji   je   i   sam   lovio   ribu   i   provodio   vrijeme   i   izvan  župnoga   dvora.  Pribavio je čamac i držao ga gore u jezeru Bijela Voda. Tamo su jedne   

189

večeri Pekka i Vaine hvatali vidre. I upravo se tada pojavio taj prokleti  župnik i stao brbljetati piskutavim glasom. Počeo   je   pričati   o   nečemu   što   je   nazivao   »šumskim   misama«  pozivajući gostujuće predavače da govore kako   poduzeće prska i krči  šume. Da će se on neprekidno zadržavati vani, nitko nije vjerovao. Sve  što nije sačinjavalo grad ili unutrašnjost kuće on je nazivao prirodom. »Trči mu se po močvari«, govorili su stari. Naučio se probijati kroz  vrbike i preskakivati preko dabrovih jama i pritom ne slomiti nogu. No   da  će   početi   praviti   buku   oko   hvatanja   ribe,   s   time   nitko   nije  računao. Zato mu je i nestao čamac. Stavio je oglas u tri sela: Ukraden  čamac zelene boje s Bijele Vode, Tako su ljudi saznali. A tko je to učinio,  i to su znali. Gudran je zujala, no Torsten se nije ništa bunio, jer je taj  prokleti  župnik jednom doštektao u svom smiješnom automobilu, ušao  im   ravno   u   kuhinju   i   rekao   kako   zna   da   su   Brandbergovi   ispustili  istrošeno ulje u rječicu Svartvass. Zacijelo bi nastala paklenska strka u  kući, ali je župnik imao sreće jer je kuhinja bila puna ljudi. Sve   je   to   Johan   ispričao   Ylji   premda   nije   namjeravao.   No   dok   je  ovako, zbog svoje noge, bio osuđen na boravak u sobi, misli su mu se sve  više vraćale na Gudrun, Torstena i braću. Tužno   je   bilo   ovako   ležati   unutra.   Morao   je   mokriti   u   posudu   za  kavu, a i ono drugo, a zatim je podizati i sadržaj bacati kroz prozor u  potok.   Nije   mogao   tražiti   od   nje   da   mu   prenosi   tu   izmišljenu   noćnu  posudu.   No  sljedeće  je   dane  počeo   izlaziti.   Donijela   mu   je   neki   star,  ukrašen štap na koji se mogao osloniti. Dakako da se bolje osjećao kad  je nuždu mogao obavljati vani. A mogao se i oprati u potoku. Sada se  više ne mora plašiti da  će ga netko vidjeti, rekla mu je. I srebrni je  lisac, naime, otišao svojim putem. Ostali   su   sami.   No   ipak   nije   bilo   govora   da   bi   se   Johan   mogao  preseliti u kuću. Činilo se da ga se zasitila, barem danju. Ona se tamo  gore u kući bavila nečim. Pisala je i  čitala. Baš je bio glup što joj je  pričao   o   Gudrun   i   Torstenu.   Tamo   kod   njih   sve   je   izgledalo   tako   

190

uobičajeno i svakidašnje. Zaključio je kako joj je drago što je Laponac.  Naravno   da   joj   je   izbrbljao   o  čovjeku   na   skuteru   i   kako   je   zapravo  punokrvni Laponac. No sada se činilo kao da je sve to više ne zanima.  Danju   mu   je   bilo   dosadno   i   mnogo   je   spavao.   A   i   umor   ga   uhvatio.  Baviti se njime bilo joj je drago ­ noću.  Dobivao je hrane koliko mu srcu bilo drago i samo se pitao koliko su  toga   bili   donijeli   ovamo   gore.   Ležala   je   s   njime   noću,   ali   više   nije  pripovijedala ni o golemim šumama, ni o Putniku, ni o ženama. Bile su  to djetinjarije, ali je ipak mogla nastaviti s pričanjem. Onda bi postala  drukčijom. Bliža mu je bila dok bi pričala o tim šumama i vatrama što  noćima svjetlucaju po krčevinama. Bile su to mračne noći. I tople. Žene  posakrivane   pred   Putnikom,   a   tamne   šume   bjelogorice   ispunjene  njihovim   smijehom   nalik   cvrkutu   ptica.   Iako   su   ptice   iz   te   mračne  ljetne   noći   što   je  činila   Europu,   već  poodavna   otišle   na   spavanje.  Doduše, taj zeleni pokrivač, silovite rijeke i šumom prekrivene planine  još se tada nisu nazivale Europom. Umjesto toga ona ga je lukavo navodila neka joj priča o Torstenu i  Gudrun. Možda ga i nije nagovarala jer ga zapravo ništa nije ni pitala.  Tek ­ slušala. ­ Znaš kod tebe postoji Edipov kompleks ­ rekla mu je jedne večeri. ­  Znaš li što je to?    ­ Pa to je kad netko ne voli svoga oca. ­ Ti bi htio ubiti svoga oca Torstena i spavati s majkom Gudrun ­  objasni mu ona. Tada je udari. U lice. Osjetio je svoj dlan na njezinu mekom licu. Ali i  jagodicu   njezina  lica.   Trenutak   poslije   nije   znao  što   učiniti   pa  da  bi  učinjeno postalo neučinjenim. Kao da se ništa dogodilo nije. Kao da je  sve to bila samo neka noćna mora. Zamutilo se ozračje između njih dvoje. Bili su pijani i umorni. Ona je  problijedila. I onda mu je to rekla. Bilo je pregrubo. Kao da priča neku  grubu šalu. Međutim, čim ju je bio udario, samo trenutak nakon što ju   

191

je vidio kako sjedi spuštene glave s obrazom najprije usplamtjelim, a  onda   s   prugastim   šarama   od   njegovih   prstiju,   shvatio   je   da   je   ona  jednostavno pričala kao i obično. Ironično. Drsko, ali ne i za ozbiljno.  Nije uopće mislila reći da bi on  želio spavati s Gudrun i da mašta o  tome. Mislila je nešto sasvim drugo, nešto smiješno bez ikakva ozbiljna  značenja. A on ju je udario. Kao kakav stroj. Kao okidač. Ne, sve je to  samo sanjao. ­ I ti pripadaš istoj vrsti. Oči joj  bjehu  otvorene, nije  ih  skidala s  njega. Kad  ga je  zajašila,  izraz joj je lica bio uobičajen. ­ Torstenov sin ­ dodala je. Tada mu posta jasno da po svaku cijenu mora otići odavde. ***

U

 utorak ujutro Vemdal je telefonirao prije osme ure i rekao da će 

poslati čovjeka da donese Birgerove čizme.  No dvojica su policajaca već bila ovdje. Ake to očito nije znao. A oni  su željeli mnogo više od tih čizama. Počeli su kopati po košari za nečisto  rublje, u rukama su držali Barbroin bijeli grudnjak, pregledavali gaćice  i frotirne ručnike. Kad su bili gotovi, na kuhinjskome stolu našla se  hrpa odjeće. Birger je smatrao da je posrijedi greška, a usto je sve to  smatrao odvratnim. Bila je tu i njegova prljava odjeća za pecanje koju  je na Ivanje bacio među nečisto rublje. Gaće su mu bile zamrljane od  nezgode do koje je skoro došlo kad je ulazio u Crnu Vodu.  Pregledavali   su   i   džepove   njegovih   zelenih   hlača   i   tamo   pronašli  mnogo papirića u koje su prije bili umotani bomboni. Onda mu tijelom  prođe   silovit   val   bijesa.   Osjetio   je   to   kao   navalu   krvi   u   glavu,   a   u  jednom trenutku i kao snažnu bol. Napadaj migrene koji ne prolazi.

 

192

Jedan je od policajaca otvorio i stroj za pranje rublja i prstima stao  pipati   po   bubnju.   Drugi   je,   upotrijebivši   držak   nekakve   malene  zašiljene   lopatice,   podigao   rešetku   na   odvodu.   Zatim   je,   obrnuvši   je,  lopaticom stao vaditi mulj iz odvoda i stavljati ga u plastičnu kutiju. Zatražili su i njegov nož. Visio mu je na remenu oko pasa. Bio je to  dječji   nož,   Barbroin   prvi.   No   od   nje   nikada   nije   postao   nikakav  ribolovac. Na gornjem je dijelu oštrice bio grubo ižlijebljen. Možda je taj  dio služio za ljuštenje grgeča. Pitali su ga ima li još noževa. Odgovorio im je što će im to, dovraga, a  onda otvorio ladice i izvukao noževe.  Teške noževe u crnim plastičnim koricama.  Nekima su  korice bile  obojene, a oštrice oštećene. Bio je tu i Tomasov japanski ribarski nož u  drvenim koricama koje su nabrekle pa im nije pošlo za rukom izvući  dugu   i   usku   oštricu.   Zatim   maleni   damski   nož,   koji   je   Tomas   zvao  laponskim.   Bio   je   to   suvenir   s   juga   i   s   koricama   obloženim   sobovim  krznom. ­ A sada čizme. ­ Nemam čizama marke Tretorn ­ reče Birger. ­ Tako ne može doći ni  do kakve zamjene. Raspitivali su se ima li još kakvih čizama, pa je sav bijesan donio iz  garaže i drvarnice još nekoliko pari. Razderanih, popravljanih. Čizama  od   plastike   što   su   popucale   za   hladnih   dana.   Tomasovih   i   vlastitih.  Imali su, naime, iste brojeve obuće. Policajci se na to nisu osvrtali, već su ih uzeli i stavili na njih cedulje s brojevima. Morao je poći i u gornje  prostorije po svoje lovačke noževe. Slijedili su ga, a pogledi su im lutali  naokolo.  Zapazili su ormar s oružjem i mjesto gdje je držao staro oružje. Sa  sobom su odnijeli sve njegove noževe. Pri dolasku u ambulantu kasnio  je četrdeset minuta. Marti se to ni najmanje nije svidjelo. Nije joj htio  reći da je policija bila kod njega. Zamislio je poslije podne izići i kupiti  kolače neka im posluže uz kavu i time je   

193

udobrovoljiti. Istina, ako,bude imao vremena. Za ambulantu se, naime, brinula sestra Marta. Svi su znali da ona  odlučuje   tko  će   od   pacijenata   imati   prednost   ili   koga  će   primiti   kao  hitan slučaj. Kada je Birger preuzeo posao u Bwangenu, osjetio je strah  pred njom. U tri sata ušla je k njemu u ordinaciju i priopćila mu da se mora  javiti na policiju. Uspjelo joj je da to zazvuči tako kao da je to ona sama  odredila. Ake nije bio tamo. Za njegovim je pisaćim stolom sjedio neki potpuno  mu nepoznat čovjek, stariji od Vemdala, s prema naprijed počešljanom  kosom, koja je počela sijedjeti. Za pokrajnjim je stolom sjedio policajac  u uniformi i brinuo se za magnetofonsko snimanje. Poslije svega Birger se nije sjećao toga preslušanja, jedino nekoliko  istrgnutih rečenica iz cjeline. Kući je stigao tek poslije šeste ure. Dakle,  preslušavanje je trajalo oko tri sata. Te   večeri   nije   u   usta   stavio   ni   zalogaja.   Bio   je   preumoran   da   bi  priređivao kakvo jelo, a imao je i osjećaj mučnine. Razgovor se stalno  navraćao na Dana Ulandera. Pa na noćenje. Pričali su o šatoru. Znali  su vrlo dobro da Barbro nije provela noć pod šatorom. ­ No vi ste mislili da je ona negdje pod šatorom, zar ne? On   više  nije  ni   znao  što   je  mislio.   Na   Ivanje   gotovo  da  i  nije  bilo  moguće šatorovati tako visoko gore, jer su još uvijek prijetile proljetne  vode.   Odgovorio   je   kako   nije   znao   pa   i   dalje   ne   zna   tko   je   taj   Dan  Ulander.   Prosijedi   mu   se   policajac   suprotstavio   i   uzvratio   mu   kako  griješi. Pa oni su se sreli. A na neki je način bio i u pravu. Jer taj je Dan  Ulander bio onaj »spasilac rijeka«. Bilo je mnogo priče o tome kako je on došao u Crnu Vodu. Stigao  tamo i bio tako blizu svoje žene, a nije ju potražio. A zbog kojeg đavola  bih to trebao učiniti? Penjati se gore u planine? Pa zar nije bio zabrinut  zbog   nje?   Sjećao   se   pitanja,   ali   ne   i   onoga   što   je   odgovorio.   Tijekom  cijeloga   preslušanja,   progonile   su   ga   misli   da   se   Barbro   nalazi   u   

194

škripcu.   Lagala   je   govoreći   da   je   Ulander   njezin   sin.   Birger   je  živo  pokušavao objasniti kako je sve to bila samo šala. Pa ona je bila znatno  starija od Ulandera. Odakle on to zna?  Da, istina. Odakle on to zna? Pa činilo se tako. Ili mu je ona možda to  rekla? Bilo je to nekako onako... kao šala... među ljudima... Ili među ljubavnicima? Kakva svinja! I koja riječ! Kao iz kakve televizijske serije. Kakva je  prokleta svinja taj čovjek! I usto, nije povukao tu riječ. Nasuprot tome, nastavio je postavljati  bolna,   nametljiva,   za  čast   uvredljiva   pitanja.   A   Birger   je   na   njih  odgovarao. Kao da ga je napustila svaka hrabrost i svijest o vlastitom  ugledu.   I   to   sve   zbog   iscrpljenosti.   Zbog   zamora   od   svih   onih  ponavljanja i pitanja koja je cijelo vrijeme ponovno morao slušati. Sve  do   posljednjih   pitanja.   Sjećao   ih   se.   Jer   na   njih   bješe   doista   lako  odgovoriti. Je li se udaljio s mjesta na kojem su pecali uz rječicu tijekom te noći?  Ne. Nije. Cijelo je vrijeme bio s Akeom Vemdalom. Probudio se usred noći. Svjetlost bješe siva. Prozorska su okna bila  prošarana kišnim kapima. Nije na to svraćao pozornost, tek kad je već odavna napustio pokušaj da zaspi. Kiša je najzad stigla. Barbro je rekla  da ne namjerava ništa uzeti iz kuće sve dok u njoj bude živio i Tomas.  On ima pravo živjeti u svojoj okolini. Izbjegla je riječi ­ u svojem domu.  Njezine   su   riječi   zvučale   nekako   neprirodno.   Možda   samo   dok   je  razgovarala   s  njime.   Ili   to   možda   nije   ovisilo   o  riječima,   već  samo   o  metalnom otisku njezina glasa; membrani koja je podrhtavala, materiji  nabijenoj   elektricitetom.   Od   Ivanja   njih   su   dvoje   razgovarali   samo  telefonski. On je preuzeo odgovornost da Tomasa zadrži kod kuće onako kao što  je   bilo   prije   negoli   je   ona   otišla.  Čistio   je   kuću   subotom   prijepodne.   

195

Kupovao   cvijeće   za   kuću.   Nije   ga   htio   brati   vani.   Uzima   previše  vremena, a i izgledalo bi previše patetično.U dnevnoj se sobi trebalo u  staklenim vazama nalaziti samo bijelo cvijeće ili zeleni listovi i trave.  Kupio je neku bijelu ciklamu, ali je uvenula. Dobivala je previše vode,  objasnila je čistačica koja je došla pomoći urediti kuću.  No ako sve to potraje, on neće moći sam sve to uređivati. Tomas bi,  naime, uvijek pronašao neku izliku da ne mora pomagati u kući. Birger  je morao pokušati prije jesenjih kiša dovršiti bojenje drvenine s vanjske  strane kuće, i sve je više uviđao kako se neće moći sam brinuti za kuću.  Premda se tome opirao. Opirao se tome cijelo vrijeme iako to nikada  nije spominjao, pa se nije mnogo bunio ni kad je Barbro našla ženu koja  joj je pomagala u uređivanju kuće. Zapravo je sve to bilo  tako jednostavno. Htio  je neka ga puste na  miru. Želio je pronaći mjesto gdje će postojati apsolutno i samo za sebe.  Ne slušati bilo kakve primjedbe. Biti   bez   ikakvih   tuđih   prigledavanja.   Ni   riječi  čuti   o   tome   kako  izgleda   u   kući   kod   gospodina   doktora.   Prihvatio   je   na   svaki   način  pripomoć  u   uređenju   kuće,   no   rezultati   nisu   odgovarali   njegovim  nadanjima.  Čistačica   bi,   dok   je  čistila   usisavačem   i   raznim   krpama,  znala promijeniti ponešto. Možda je posrijedi bio miris?  Umakala je te krpe u nekakve kemikalije. Vjerojatno to nisu bila ista  sredstva   za  čišćenje  koja   je   upotrebljavala   Barbro.   A   neki  materijali  nisu   podnosili   vodu,   to   je  čak   i   on   počeo   shvaćati.   Promatrao   je  osjetljive, svili nalik površine breza i pitao se izbljeđuju li i one. Htio   je   zadržati   ljepotu   soba   ili   barem   onu   osobitu   blijedu,   gotovo  prozirnu ljepotu dnevne sobe. One ptice od stakla u prozoru, njihove  lagane lebdeće pokrete dok se prolazi preko podnih dasaka sto i pedeset  godina starih, ali sveudilj zdravih i izlaštenih do zagasita sjaja. Ustanovio je kako je staklo teško održavati čistim. Pred očima su mu  stale   izranjati   finske   vaze   sa  žućkastim   krugovima   od   naslaga  vapnenca. Čistačica je razbila jednu od staklenih čaša što je stajala na   

196

spiralnom stalku u prozoru. Krhotine je ostavila na novinama zajedno s  nevjerojatno   loše   ispisanim   objašnjenjem.   Bit  će   da   je   ipak   shvatila  vrijednost tih staklenih predmeta, pa je, kad su se sljedećom prigodom  susreli, rekla: ­ Kako bilo da bilo, iz tih čaša ionako nitko ne može piti. Nije mu izbjegao izrazito neprijateljski ton kojim je to izgovorila. Tih  je   sedam  čaša   bilo   oblikovano   poput   cvjetova   što   se   pružaju   prema  svjetlu. ­ Ne, iz njih se doista ne može piti ­ samo je rekao i otkrio da je se  plaši.   Više nitko nije dolazio u njihovu kuću. On, dakako, nikoga više i nije  pozivao. No nitko više ni da bi navratio. Drago mu je bilo da je imao  mira jer je bio zaokupljen obradom drva brusnim papirom i bojenjem  drvenih  rešetaka  za  koje je  smatrao  da  toj  velikoj  kući  daju   njezinu  osebujnost. Pomišljao je kako će mu netko možda telefonirati i pozvati  ga   k   sebi   na   objed   ili   večeru.   No   sve   su   to   bili   Barbroini   prijatelji  premda mu to nikada prije nije padalo na pamet. Naime, on sam nije  imao vremena stvoriti vlastito društvo. Nitko od njih nije ga nazvao pa  da barem čuje kako se osjeća. Jesu li možda zauzeli stranu?  Međutim, u tom slučaju zašto protiv njega? On je snosio krivnju. No  o tome oni nisu mogli ništa znati. Bio je sretan što se na miru može  baviti bojenjem, ali ipak nije mogao ne primijetiti kako mu se vlastito  postojanje   nekako   raspada.   Na   um   mu   pade   meso   što   truli.   Nešto  sivobijelo. Riba u lukšiji . Besmislena slika koja ga je dugo proganjala. No, bilo kako bilo, on je pripremao hranu za sebe. Sam je sebi zadao  riječ da će to činiti, pa je riječ i održao. Nije svraćao ni susjedima. Oni  su, doduše, s njime dijelili pretplatu na novine Ostersunds­Posten, ali  nikada nije imao dovoljno vremena otići do njih i uzeti ih. To je uvijek  bilo Barbroin posao. Pročitao bi ih, naime, u ambulanti, pa je prošlo  poprilično   vremena   prije   negoli   je   primijetio   da   mu   ih   susjedi   nisu  donosili, a što zapravo i nikada nisu činili.  

197

Jedne je večeri susreo Karl­Akea pred kioskom. Ovaj je, bez ikakva  uvoda, zatražio neka sredi ono s poljem zasijanim lanom. Birger nije  imao   pojma   o  čemu   to   Karl­Ake   priča.   No   poslije   se   dosjetio   da   je  Barbro   posudila   ili   zakupila   komad   zemlje   i   unajmila   susjeda   da   je  izore i izbrana. Zatim je na njoj posijan lan. Navečer je Birger otklipsao  u polja i pronašao taj nevelik komad zemlje. Lan je procvjetao divnom  modrom bojom. Pogled na to polje zasijano lanom zaustavljao je dah,  govorio je Birger poslije Karl­Akeu. Međutim, činilo se da niti Karl­Ake  niti Birgita nisu shvatili kako je Birger htio time opisati ljepotu toga  prizora. Sjedili su uz kuhinjski stol i tražili od njega da ukloni lan. On  im je objasnio, a tako je i bilo, kako ne zna što bi s njime učinio. Bila je  to Barbroina zamisao. U zajednici sa zavičajnim udruženjem. Tako je  barem mislio. ­ Pa možeš ga možda požeti ­ predloži mu Birger. ­ Ili preorati. Karl­Ake ga je pogledao nekako čudno pa Birger nadoda: ­ Platit ću ti, naravno. Iz   nekog   razloga   probudi   to   bijes   u   Karl­Akea.   Ili   je   to   bio   samo  nekakav   izgovor   da   iskali   iz   sebe   neki   star,   ljutit   gnjev   koji   se   već odavna skupljao u njemu. ­ Platiti? Pa zar ti misliš da se time sve može srediti? Lan je prokleti  korov. Izorati polje zasijano lanom ne bi išlo. On ponovno nikne i vraća  se. ­ Tja, onda ni sam ne znam što bi trebalo učiniti ­ odgovori Birger  neodređeno. ­ O tome vam je valjalo razmišljati prije negoli ste ga zasijali. Pa ja nisam u tome sudjelovao, najradije bi Birger rekao. Ja nemam  pojma o lanu. Onda krene od Karl­Akea i Birgite. Kimne im glavom na  pozdrav praveći se kao da je u žurbi. Moram o svemu tome razmisliti,  prođe mu glavom. Ima tu nečega čudnog. Neprijateljskog. Zaokupi   ga   misao   o   Barbroinoj   provali   srdžbe   na   susjede   poslije  njezina pobačaja. A tada je on ležao u gripi. Snijeg je cijeloga siječnja   

198

nesmiljeno   padao.   Cisteći   ga   sama,   ona   se   gotovo   ubila.   Karl­Ake  ralicom je kao i uvijek čistio put gore prema njima. Platili bi mu za tu  uslugu.   No   nijednom   se   nije   ponudio   da   tijekom   tih   triju   tjedana  lopatom   razgrne   snijeg   do   stuba   pred   njihovom   kućom.   Šalio   se   s  Barbro.   Zadirkivao   ju   je,   rekla   je.   »Sad  ćeš   se   morati   prihvatiti   tog  posla. Sad osjećaš kako je to, je li?« Pretpostavimo da je bila u pravu? Bila je ovdje i vjerojatno osjetila  njihovo neprijateljstvo. Zavist zbog  života koji su oni smatrali lakšim  jer   nije   zahtijevao   fizički   rad.   Zavist   zbog   sigurnosti   Birgerova  namještenja. Zbog njegove plaće. Pogodila ga je pomisao da oni možda i  znaju   koliko   zarađuje.   Jednom   je   prigodom  čuo   neku   primjedbu   na  račun toga. Nekako mu je prošla pokraj ušiju. No sada se sjetio kako je  pomislio da su to mogli saznati samo na temelju podataka iz poreznoga  ureda. Spomenuta je brojka bila, naime, točna. »Nekim je ljudima dobro«, u prolazu je čula Barbro kako Karl­Akeov  otac   govori   dok   je   kopao   u   krumpirištu.   U   to   je   vrijeme   izrađivala  tapiseriju za kotarsko vijeće, sliku borovnica na pozadini narančastoga  polja   (premda   se   ono   u   tkanju   na   uvećanim   bobama   borovnice   nije  izravno primjećivalo) i na to trošila nerazumno mnogo vremena. Trebali bi oni znati kako se on kao budala vozao po svom velikom  okrugu. Bio mještanima na raspolaganju u svako doba dana i noći. Bio  često   suhih   usana   od   nesanice   i   ispunjen   strahom   daje   napravio  pogrešnu procjenu.  Spavao s naćulenim ušima. Nikada ne računajući s doista slobodnim  vremenom ili punim godišnjim odmorom. No, istina: dijelom mu je ipak  bilo dobro. A onda je razmislio. Svojim neukusnim šaljenjem, koje nije  bilo ništa drugo do izraz zavisti, dotaknuli su njegovu bolesnu savjest.  Dotaknuli su mu savjest kakvu niti je želio imati, niti je bilo razloga da  je takvu ima. Odvrgnuo   je   misli   na   lan.   Ili   ne,   zapravo   ­   nije.   Jednostavno   je  prestao misliti na to. Pa on je Karl­Akeu ponudio novac da ga ukloni.   

199

Oslobodio se misli o tome, jer zapravo nikada s time i ništa nije imao.  Odlučio je pozvati nekoga na objed jer je uvidio da će upasti u nešto što  je   u   šali   dijagnosticirao   kao   paranoju   koja   kao   da   pripada   nekome  drugome. Telefonirao je Akeu. Trebao je to već  odavna učiniti. Ionako  mu je bilo čudno kako poslije onako iscrpnoga preslušanja, nije ništa ni  znao   ni  čuo   od   policije.   Neko   je   vrijeme   bio   zaokupljen   paranoičnim  pomislima kako ga sumnjiče da je upravo on nožem rasjekao šator tamo  uz   rječicu   Lobber   vjerujući   da   se   u   njemu   nalazi   Barbro   s   Danom.  Poslije   se   smirio.   Tada   nazove   Akea   i   rekne   mu   kako   namjerava   iz  hladnjaka za duboko smrzavanje izvući losov file. ­ Mnogo ti hvala ­ zahvali mu Ake ­ ali sada doista ne mogu. ­ Glas  mu je zvučao nekako drveno. Mogao je i izabrati dan dolaska, ali je bilo  očito da mu se ne dolazi. Poslije toga Birgera je uhvatilo samosažaljenje  koje  je  bilo  toliko   jako da  mu  se  čak   nije  mogao narugati.  Misli  mu  bjehu raštrkane, ali i manične i vrtjele se oko susjeda, žene koja mu je  uređivala   kuću   (i   prestala   bez   obrazloženja)   i   Akea   Vemdala.  Razmišljao je kako je jedina osoba koja je ostala kakva je i bila ­ Marta.  No ona nije nikada pokazivala neko posebno prijateljstvo. Nastavljao je  posjećivati bolesne susjede ne tražeći da mu plate i davao im lijekove iz  vlastitih zaliha.  Čeznuo je za Barbro. Jako. Nije mu nimalo pomogao  izlet u Ostersund i susret s Frances. Bio je to neki drugi svijet. Ona ne  bi mogla razumjeti težinu onoga što se događalo oko njega. Za nju bi to  zvučalo   otrcano.   Donošenje   novina.   Rascvjetano   polje   lana.  Čistačica  koja je prekinula posao. Telefonirao   je   Barbroinoj   majci   i   njezinoj   braći,   a   na   posljetku   je  dobio i nju. Dok je razgovarao s njome, uhvatila ga je neka vrsta, grču  nalik,  poteškoća pri disanju. Njezin  je glas bio tih  i snažan. Nekako  taman, kao što je oduvijek i bio. Zatamnjen kao i njezina kosa, oči i  modrosmeđa   koža   njezinih   očnih   kapaka.   Kao   rupe   što   bi   postale  vidljivima duboko ispod prepona kad bi raširila noge.  

200

Kad mu je grč  u prsima popustio, glas mu je počeo podrhtavati od  jecanja. Vikala je u slušalicu jer nije shvatila da je on počeo plakati. I  sam   je   to   jedva   shvatio.   Molio   ju   je   neka   se   vrati   kući.   Poslije   nije  mogao shvatiti da je tako nešto govorio, ni da je plakao. No ona je došla. Bila su to za njega tri nestvarna dana koja su se u njegovu sjećanju  zadržala kao da su trajala svega nekoliko sati. Prve je večeri previše  popio   za   večerom,   a   još   više   poslije   nje.   Probudio   se   sam   ispred  televizora u gornjoj sobi, a vrata spavaonice bila su zaključana. Međusobno još nisu progovorili ni riječi o onome što se među njima  dogodilo.   Ona  je   uređivala   kuću,   a   on   joj   je   pokušao   objasniti   što  se  dogodilo   s   lončanicama.   Uvečer  je   izrazila  želju   da   zajedno  sjednu   u  dnevnu   sobu.   Počela   je   pričati   s   njime   i   u   njezinu   pričanju   on   je  prepoznao gotovo sve što je bila govorila za onog očajnog ranog proljeća.  Cijelo   je   vrijeme   pripovijedala   o   ljudima   s   kojima   je   imala   nešto  zajedničkoga,   o   ljudima   koji   više   nisu   htjeli  živjeti   u   ovakvim  okolnostima. Kojim   okolnostima?   I   zašto   je   spomenula   ljude?   Pa   on   se   zove  Ulander. Birger se dohvati čaše whiskyja, no ona mu prilično oštro reče  da je mora slušati. To je značilo da večeras neće biti ništa od spavanja.  Bio je malko zatečen, ali se nastojao svladati koliko je najviše mogao.  Nakon što je u njezinu pričanju protekao sat vremena, zazvoni telefon.  Zvala je to neka majka čiji je sinčić imao upalu srednjega uha. Bili su  kod njega u ordinaciji toga poslijepodneva. Potužila mu se da joj dječak  odbija uzeti antibiotik i da ga je ispljunuo. Uputio ju je  što joj valja  učiniti, no trebalo je obaviti još nekoliko razgovora prije negoli je dijete  ipak progutalo propisani lijek. Barbro mu reče kako ne bi trebao dopuštati da ga nazivaju uvečer  kući, a on joj je odgovorio kako im on to i nije dopustio. No ipak ga  zovu. Onda je ustala i otišla leći.

 

201

Sljedeće   je   večeri   bila   vrlo   odlučna.   Zahtijevala   je   da   bezuvjetno  razgovaraju. Malko se uplašio i rekao joj neka se ne razljuti ako telefon  i opet zazvoni.       ­ Ne brini se, neće ­ uzvratila mu ona. Nije shvatio što je time htjela reći. Pripazio je da se ne lati whiskyja,  pa   je   zato   umjesto   toga   skuhao   kavu.   Ona   ga   je  čekala,  čudno  razdražena,   i   odbila   kavu.   Zatim   je   stala   govoriti   da   bi   na   kraju  zaplakala.   Birger   se   osjeti   potpuno   nemoćnim.   Nije   znao   što   da   joj  odgovori  ili   kaže.  Praznina u   mozgu.  Pričala  je  i plakala   dok   je  nije  uhvatio grč. No njemu nije bilo jasno je li ona i mislila ozbiljno o onome  što   je   pričala:   o   usamljenosti   i   tišini,   i   o   njegovoj  ravnodušnosti.Predbacila   mu   je   također   kako   i   njegova   povremena  impotencija   ovisi   o   toj   ravnodušnosti.   A   on   je   gotovo   s   olakšanjem  primio riječi kako ona misli da je impotentan. Govorila je o nekoj vrsti  »ledeno   teške   ravnodušnosti«,   koja   je   zapravo   političkoga   karaktera.  Upotrebljavala je riječi kao što su »građanski« i »cinično«, i on zaključi  kako ne bi trebao trpjeti takve budalaštine. Zatim je on ispričao njoj o  svojem   svakodnevnom   poslu,   putovanjima   do   bolesnika,   prometnim  nezgodama, samoubojstvima, nasiljima i svemu ostalom što je ona već otprije vrlo dobro znala. Nije mu bilo jasno zbog  čega se ponizio na tu  litaniju   što   ju   je   ispričao.   Sam   nije   bio   svjestan   toga   kako   su   se  odjednom našli u gornjem dijelu kuće. Legla je na pod u kupaonici i  dlanovima se stala pljuskati po licu. Nagnuo se nad njezino ukočeno i napeto tijelo i pokušao je podići.  Osjetio je kako joj se tijelo rashladilo od ležanja na podu. Opirući se,  udarala je oko sebe i zatim se nastavljala pljuskati po licu. Predložio joj  je neko sredstvo za umirenje. A onda je na nekoliko sekundi prestalo to  pljuskanje i vika baš kao da se zaustavio nekakav stroj. Glasom koji je  zvučao   gotovo   normalnim   rekla   mu   je   kako   ju   je   godinama   pokušao  drogirati tabletama.  

202

Tada on iziđe iz kupaonice. Uzeo je svoju posteljinu namjeravajući  leći na kauč u dnevnoj sobi. No gore nije nastala tišina. Čuo je njezino  vrišteće jecanje, a učinilo mu se i kao da čuje pljuskanje o obraze. Izišao  je iz kuće.  Vani   bješe   hladno,   ali   i   vlažno.   Tek   kad   je   udahnuo   noćni   zrak,  učinilo mu se da je smirio svoje disanje. Umjesto toga počela ga boljeti  glava, nekakva iskričava bol smještena baš ponad očiju. Sjedio je na  stubama s glavom skrivenom u rukama, čuo neki automobil i korake po  šljunku, ali mu nije dolazilo do mozga da bi se netko mogao nalaziti u  vrtu sve dok nije osjetio nečiju ruku na svojoj. Bila je to Marta s kišnom kabanicom prebačenom preko spavaćice.  Pitala ga je zašto nije digao slušalicu na telefonu. Naime, negdje kod  granice došlo je do prometne nezgode. Automobil prve pomoći krenuo je  iz Ostersunda prije  četvrt sata, a Ivar Jonsson mu je dolazio ususret  vozeći ozlijeđenoga u svom taksiju. No Birger bi morao krenuti prema  Ivaru. Ovaj se, naime, bojao da  će momak  iskrvariti i trebalo mu je  nešto za umirenje bolova. Pošla je za njim u kuću i već  u predsoblju  začula vrištanje odozgo. Pogledala ga je ravno u oči, a on nije znao što  da joj kaže. ­ Samo vi krenite, a ja  ću se pobrinuti za ovo ovdje. Kad se prema  jutru vratio kući, našao je Martu kako sjedi u dnevnoj sobi i rješava  križaljku od petka vi nekom starom broju novina Ostersunds­Posten.  Bila je skuhala kavu i pronašla neki pokrivač kojim je ovila noge. Rekla  je   da  Barbro  spava  i  da  je  telefonsku   utičnicu   ponovno  utaknula   na  svoje mjesto. ­ Nisam znao da je isključena ­ reče Birger. U dnevnoj je sobi već bilo sasvim svijetlo pa je mogao razabrati sijede  vlasi u Martinoj kao pijesak žutoj, čvrsto nakovrčanoj kosi, kao i dlačice  na gornjoj usni. Mislio je da bi joj nešto trebao reći o Barbro, ali se to  pokazalo nepotrebnim. Marta mu je rekla kako kod mnogih dolazi do  sloma živaca.  

203

­ Sva ta preslušavanja dovode ljude do ludila. Trebali bi prestati s  time. To ionako ničemu ne služi. Najbolje bi bilo sve skupa pustiti na  mira. Previše toga uništava. Nije znao misli li to ona ozbiljno. Marta,  koju je poznavao kao strogu moralistkinju, uvijek je o stvarima imala  svoje  čvrsto   mišljenje.   Nosila   je   ona   u   sebi   medicinsku   intuiciju   i  posjedovala organizacijski  dar o kojem je i on  postao ovisan.  Kad se  odvezla,   stao   je   razmišljati   o   onome   što   je   rekla,   kao   da   je   to   bilo  vrijedno preispitivanja. Kad   bi   samo   znali   da   se   to   više   neće   ponoviti,   kako   bi   to   mogli  jednostavno zataškati i objasniti? Kao prirodnu katastrofu? Nesreću?  Klizanje tla? Hoće li i bilo što uspjeti objasniti ako i uhvate onoga koji  je držao nož u ruci? On je znao da ubijanje često nema mnogo veze sa žrtvom. A tko god  bio   onaj   što   je   u   ruci   držao   dug   i   oštar   lovački   nož  gore   uz   rječicu  Lobber,   je   li   on,   Birger   s   njime   još   uopće   imao   ikakve   veze?   S   tim  ubojicom. Misli su mu bile rastresene. Bio je vrlo umoran. Dohvatio je  pokrivač kojom je Marta bila omotala svoje noge i legao na kauč. Ubrzo  je zaspao, a kad se probudio, čuo je Barbro. Bila je u kuhinji. Misli   su   mu   i   osjećaji   bili   ponovno   probuđeni.  Čisti   i   nezamućeni.  Poželio je da ona ode iz kuće i neka se više ne vraća. No nije to htio  izreći.  Čeznuo   je   za   svojom   samoćom   i   redovitim,   tupim   danima.   Za  svojom ambulantom, ordinacijom i mrzovoljnom Martom. Za bojenjem  kad se vrati kući. Bocom piva. Emisijom Svijet znanosti na televiziji.  Meteorološkim   izvješćem.   Pretplatit  ću   se   i   na   Ostersunds­Posten,  razmišljao je. Sam. Otputovala   je   istoga   dana,   a   prije   njezina   odlaska   nisu   izmijenili  mnogo   riječi.   Nije  čak   ni   spomenula   njegovo   bojenje   verande.  Najvjerojatnije nije ni primijetila dokle je dospio.  ***  

204

N

e može se živjeti u svijetu ne živeći od njega. Riječi su odjeknule u 

njezinoj   glavi   govoreći   joj   da   nisu   nastale   u   njoj.   Stoga   je   krenula  naokolo i stala ispitivati. Petrus je odgovorio: ­ Ako pod svijetom misliš na prirodu, onda bi to trebalo biti točno. Annie reče kako ona ne misli da svijet znači isto što i priroda i da bi  jedino htjela znati odakle te riječi dolaze. Petrus nije znao. Promatrao  ju je dugim pogledom. Očito je mislio da se  želi prepirati. A ona nije  znala želi li prepirku. Osjećala se sasvim dobro. Bilo je toplo i osjećao se  slatkasti miris livadskoga cvijeća. Stara ovca voditeljica stada sad je  već imala toliko povjerenja u nju da joj je njušku gurala u ruku.  Umirila se i širila joj toplinu po dlanu. Kad je izbacila grudu trave iz  kapure   i   stala   preživati,   osjetio   se   dah   njezina   blagog,   sadržajem  ispunjenog izdisaja. Ne, svijet nije isto što i priroda. Bert, koji također nije znao odakle te  riječi potječu, ali mu se činilo da ih je negdje čuo, upadne: ­ Misliš li time reći da je svijet isto što i zajednica, društvo? ­ Ja ne mislim  o tome baš ništa. Samo se pitam  što bi one mogle  značiti. ­ Ostavi se toga ­ zamolio ju je Dan jedne večeri. Glas mu je bio tih.  Čula se kroz njega molba. Osjetila je kako ju je malko zapekla savjest. Što   god   to   značilo,   svijet   je   pun   kukavičjeg   kukanja.   Vidjela   je  kukavice. U prvi joj se trenutak učinilo da je to ptica grabljivica što se  spustila   na   nisku   granu.   Iz   šume   je   izbijao   zasićen   vonj   gnjileži,  izmiješan   s   istančanom   kiselosti   svijetlocrvenih  češera   po   vrhovima  smrekinih grančica. Čučnula je na mahovinu. Za nastale tišine ptica  je  zakukala i tako se odala. U   stara   se   vremena   vjerovalo   kako   se   kukavica,   kad   mine   ljeto,  pretvara u jastreba. Tada napada rastvorenim pandžama, a kljun joj   

205

bude zakrvavljen. U šumi se javlja poput nekakva sata. Bila joj je toliko  blizu da joj je uspjela vidjeti poput škriljevca sivo perje na grlu, koje bi  joj pri svakom javljanju zatreperilo. Sjedila je povijenih krila i raširenih  crnih   pera   na   repu   izmrljanih   bijelim   točkicama.  Čim   je   kukavica  odletjela, ona se okrenula i pošla natrag prema kućama. Prvi put kad je  silazila   niz   livadu   slijedeći   potok   što   je   tekao   između   stabala  prekrivenih crnim lišajevima, uplašila se usred učinjenoga koraka. Nije  ju   uplašio   neki   zvuk.   Već  nešto   iz   nje,   unutra.   Ledeno   i   neumoljivo  upozorio ju je neki nagon za koji nikada prije nije znala da i postoji u  njoj. Odmah se okrenula i otrčala nazad.  Kad je stigla do drvarnice, sjela je uza zid da je djeca ne primijete.  Tamo   je   sjedila   dok   joj   se   disanje   nije   smirilo   i   postalo   ujednačeno.  Nikada nisu pričali o onome što se dogodilo uz rječicu Lobber. Dva su  policajca   prohodala   cijelim   putem   gore   od   Stromgrenova   imanja   i  ponovno ih preslušavali u Petrusovoj i Britinoj kolibi. Djeca su morala  ostati vani pod vrućim suncem. Petrus je poslije pričao kako je istraga očito zapela kad su ih sada  ponovno   počeli   preslušavati.   No   on   im   je   strpljivo   ispripovjedio   iste  stvari koje im je rekao i prije kad su ih preslušavali na Strombergovu  imanju. Poslije toga više se nije pričalo o tom događaju. Činilo se kao da je moguće živjeti ovdje ne misleći na ono što se zbilo  kod   rječice   Lobber.   Ono   što   se   tamo   zbilo   bješe   poput   nekakve  anomalije. Neko odstupanje od uobičajenoga. Baš kao da bi kukavica  doista postala jastrebom, samo jednom. Petrus je smatrao kako ne treba uzimati u obzir nešto što se dogodi  »samo   jednom«.   Samo   večernje   novine,   u     lovu   na   senzacije,  naglašavaju netipičnosti. No Annie se pitala ne može li u anomaliji biti  podrijetlo   mnogo  čega   što   se   uključuje   u   uobičajeni,   svakodnevni  poredak stvari ­ u prirodu, kako već to Petrus naziva. Mutacije, recimo,  oprimjerila  je kad su je svi stali netremice promatrati.  Zamjeriše joj  malko   što   intelektualizira   svoje   probleme.   U   isti   se   trenutak   Dan   

206

duboko prignuo iznad svojih izgaženih kljunastih, laponskih cipela pa  Annie   nasluti   kako   se   on   to   bori   sa   smijehom.   Ponovno   osjeti   onu  mješavinu   radosti   i   sladostrašća   koji   su   je   gotovo   onemogućavali   da  mirno sjedi i sluša večernji zajednički razgovor i kritiku. Kao i obično,  Dan je sjedio pod jakom sunčanom svjetlosti što je ulazila kroz prozor  paleći njegove kao pepeo obojene pojedinačne pramenove kose. A sada,  kad je pokušao sakriti svoje lice, duga mu je kosa potekla prema podu  poput rijeke svjetlosti.  Annie uhvati divlja čežnja da je zahvati ustima. Ne poslije. Baš sada.  U   ovome   trenutku.   No   najprije   je   nešto   zapisala.   Naime,  čim   su   se  vratili u sobu, uzela je svoj bilješkar, jer nije htjela zaboraviti ono što je  imala   na   pameti.   Ono   divlje   i   kaotično   što   se   nalazilo   u   osnovi  stvaranja novoga u prirodi, mora se nalaziti i u svijetu. U civilizaciji. Je  li se svijet doista sastojao od smislenih putova kulturnih i ekonomskih  pravila   kako   se   to   sada   prikazuje.   Je   li   se   on   toliko   razlikovao   od  prirode koja je u svakom trenutku mogla iz sebe izbljuvati ili ispljunuti  anomalije? Nešto divlje.  Pa zar u nekom smislu  nije takva i priroda  sama? Trenutak je prošao. Dan je skupio svoju kosu u krupni konjski rep i  učvrstio ga gumilastikom  koju mu je dala kako ne bi kosu oštećivao  običnim   gumicama.   Njegovu   je   razdraženost   osjećala   kao   kinetički  nemir u sobi.  Staklo se treslo,  knjige su padale. Premda to nije bilo  tako, govorila je samoj sebi i pokušala ostati sabranom već i zbog Mije.  Pravila se da ne primjećuje promjene njegova raspoloženja, a koja su  se, na žalost, tako često pojavljivala u nje. Nije   joj   previše   teško   padalo   što   ga   je   razdraživalo   njezino  filozofiranje. Bilo je tu za nju i nekog priznanja, jer kad bi Petrus držao  svoje govorancije, Danu se očito bilo teško suzdržati od smijeha. Kad bi  ostali sami, nisu o svemu tome mogli raspravljati. Uostalom, ona nije  mogla točno odrediti svoj položaj prema Danu, a u odnosu na Petrusa.  No kako bilo da bilo, nije namjeravala prestati razmišljati na takav svoj   

207

način, jer je u njemu bilo nečega novog, a takvo joj je razmišljanje i  pružalo zadovoljstvo. Za nju to bješe kao plivati ili trčati. Gdjekad bi joj  se činilo kako je takav život idealan. Fizički rad i razmišljanje. Mnogo  promatranja oblaka i planina, drveća i ptica.  Mirisi   ovčjega   krzna   i   trave.   Danova   topla   koža.   Voda.  Čista   i  žuboreća voda što protječe. Dječji glasovi. Pred   njezinim   se   očima   pojavila   spaljena   koža   na   leđima   jednog  djeteta. Djevojčica iste dobi kao i njezina Mia. Djevojčica koja trči po  izbombardiranoj   seoskoj   cesti,   krećući   se   zapravo   u   jednom   uzorku,  zagušljivom   poretku   koji   je   po   njezinim   leđima   i   rukama   plamenom  urezao   svoju   šaru.   Je   li   to   bilo   tako?   Ulazi   li   i   ona   u   neki   takav  poredak? Annie je to pitala Berta. Ovaj nije imao ništa protiv da govori  o tome, no odgovorio joj je da je to točno. A u Kambodži? Uspostavlja li se i tamo taj novi poredak? Glas joj je  postao   piskavo   oštrim.   Primijetila   je   to   na   Bertovim   smeđim,   pasje  smeđim očima, i to izrazitije negoli je čula samu sebe. Odgovorio joj je  kako   su   seljački   ratovi   bili   surovi.   Njihov   je   poredak   bio   surov.   No  poslije njega stvorio se novi poredak. Novi svijet. Svijet?   Smatrao   je,   dakle,   da   bi   trebalo   doći   do   surovih   seljačkih  ratova po cijeloj zemlji da bi se poslije njih stvorio ­ novi svijet?

***

J

ednoga je prijepodneva Ylja došla s njegovim čajem i rekla mu da 

mora otići do svoga automobila. Trebala je poći u kupnju. Donijela mu  je   i   dodatne   sendviče   pa   se  činilo   kako   smatra   samo   po   sebi  razumljivim da on, dok bude odsutna, neće ulaziti u kuću. No čim bude  stala tražiti novac u novčaniku, otkrit će da je on tamo već bio. 

 

208

Kad bude otišla, morat  će se, bez obzira na nogu, dokopati ceste i  pokušati   pobjeći   autostopom.   To   što   ju   je   udario,   nije   promijenilo  ozračje među njima. Ona nije djelovala uplašeno. Pa ni osobito srditom.  Prije bi se moglo reći da se na njoj primjećivao lagani izraz prezira.  Međutim, zar nije bila takva cijelo vrijeme? Najprije je nekih pola sata  mirno ležao. A onda više nije smio  čekati. Morao se dočepati ceste i,  prije negoli se ona vrati, uhvatiti kakav automobil. Sa sobom nije ponio ništa osim štapa, novac i svoju majicu koju je  svezao oko pasa. Komarči su bili nesnosni jer se kretao polagano. Na  nogu se nije mogao pravo oduprijeti. Oteklina mu je očito splasnula i,  dok bi mirno ležao, noga ga više nije boljela. No nije mu služila ni za  što. Valjalo mu je ipak zaobići jezerce kako bi došao do jegulje. Nije je  želio ostaviti da ugine u kavezu za štakore. Trebao ju je zapravo pustiti,  ali kad ju je izvukao iz vode, ne učini mu se nemogućim ponijeti je do  puta. Jegulja će se sasvim dobro održati i bez vode. Stoga kavez čvrsto  sveže uz pojas i s naporom se stane kretati po premekanoj stazi. Štap  mu   je   propadao   u   tlo   pa  bi   gubio   ravnotežu.   Morao   se  oduprijeti   na  nogu, a to mu je izazivalo bol. Poslije jednoga sata nije stigao dalje od  glavne   staze.   A   za   nekoliko   bi   se   sati   ona   mogla   vratiti   od   svoga  automobila. Zato  će morati dobro naćuliti uši kako bi je mogao  čuti i  sakriti se prije negoli ga ugleda. Prošao   je   još   nekoliko   stotina   metara.   Kad   se   spustio   na   koljena,  jezerce   se   još   razabiralo   između   borova   i   niskih   smreka   na  močvarastom tlu. Morao se spustiti na zemlju premda je tlo pod njime  bilo   mokro.   Iz   stopala   je   dopirala   bol   šireći   se   u   polaganim   i  ujednačenim   otkucajima   srca.   Nadao   se   kako  će   bolovi   proći   ako   se  bude odmorio, no oni nisu jenjavali. U prvom trenutku nije uspijevao  misliti   ni   na   što   drugo   osim   na   te   bolove.   Malo­pomalo   dođe   mu   do  svijesti kako se više neće moći ni podići. Posta mu hladno od močvarne  vode.   Komarči   su   mu   napadali   lice   i   zglavke   na   rukama.   Oćutio   se  poput tijela u klaonici usred šume. Uz dodatne bolove.  

209

Uopće je nije  čuo kad je došla. Samo se našla tamo, i to je bilo prvi  put da ju je vidio iznenađenom. Znao je da mu je lice izjedeno oko očiju i  otečeno.   Moglo   joj   se   učiniti   da   je   plakao.   A   možda   je   tako   i   bilo.  Posljednji sat ili sati gotovo su mu iščezli iz sjećanja. On je neprestance  pogledavao  na  uru,   ali   vrijeme   više  nije   shvaćao  kao  nešto  pomično.  Crni   su   se,   ukrućeni   lišajevi   pomicali   na   povjetarcu,   a   svaki   bi   mu  dašak na nekoliko sekundi otjerao kukce s lica. No bol iz stopala nije  nestajala. Sa svoga je sata otkucavala svoje vrijeme. Podigla   ga   je   na   noge,   pa   se   sada   mogao   osloniti   na   nju.   Kad   je  otkrila kavez s jeguljom za njegovim pašom, skinula ga je i bacila u  jezero. Uzviknuo je i opsovao. Tako ju je na neki način potresao, jer je  ona   pošla   potražiti   uzicu   koja   se   zaplela   u   šipražju   uz   obalu   i   onda  izvukla kavez iz vode. No onda nije učinila ono što joj je rekao, već  je  otvorila   otvor   na   dnu   kaveza   i   istresla   jegulju   u   vodu.   Johan   je   tek  uspio vidjeti kako je jeguljino tijelo bljesnulo prije negoli  će nestati u  dubokoj, tamnoj vodi. Pomislio je kako ona nije zavrijedila svega onog  kajanja koje je zbog nje nosio u sebi, svega onoga stida.  Dok su se tako vraćali, nisu međusobno ništa razgovarali. Morao se  snažno poduprijeti o nju. Kad što mu se učinilo kao da ga ona zapravo  nosi. Kad su se vratili do tetrijebova zaklona,  želio je jedino ostati na  miru. Ali nije smio ništa reći. Misli su mu se cijelo vrijeme vrtjele oko  novca. Bit će da je otkrila da joj je nestao. Ali nije rekla ni riječi. Stala  je kopati po naprtnjači i izvukla bocu bez naljepnice u kojoj se nalazila  bezbojna tekućina. Zaključio je da se ona ovdje osjeća veoma domaćom.  Ljudi su imali povjerenja u nju. Inače bi vrlo teško mogla nabaviti kod  kuće spravljenu rakiju. Natoči   svakome  čašicu,   a   kad   su   ih   ispili,   počne   se   razodijevati.  Sjedio je na stolcu pokraj stola i nije je želio pogledati. Sa sebe je skinula samo traperice i gaćice. A tada se dohvati njegovih  hlača.   Navede   ga   da   malko   podigne   stražnjicu,   a   zatim   ih   povuče.  Učinio je to da stvari ne postanu još gluplje negoli su bile. No one su   

210

takvima ostale u svakom slučaju. Skinula mu je hlače, a on ni da bi se  pomaknuo, čak nije ništa ni rekao. Stopalo ga je boljelo. Bol bješe oštra  i širila  se iz stopala prema gore. Predmnijevao je da  će ona to moći  shvatiti. Nije joj jednostavno mogao reći: »Pusti me na miru. Boli me.« Prisjetio se kako ju je udario i pitao se kako se to moglo dogoditi. A  sada se nije ni usudio otvoriti usta. Zapravo ga uopće nije bilo briga što  će   ona   reći   ili   što   misli   o   njemu.   Ona   je   to   već  ionako   mnogo   puta  pokazala.   Premda   on   to   nije   htio   razumjeti.   Mislio   je   kako   se   može  milovati   s   njezinom   prosudbom   o   njemu   baš   kao   što   joj   je   jezikom  milovao   smeđerumene   stidne   usne   u   njezinoj   mačkici.   No   ona   ga   je  promatrala ravnodušno baš kao i onaj put kad mu je otvorila vrata svog  automobila i pustila ga unutra. Ako bi mu sada rekla nešto podrugljivo  i uvredljivo, nešto što nanosi bol, on bi se rasplakao. I to zato što je bio  tako strašno umoran i osjećao bolove kao nikada prije. Suze   su   samo   tekućina,   razmišljao   je.   Samo   izlučevina.   Kao   kod  hunjavice, kao sperma. Kao bilo što drugo. No nisu se pojavile. Nisu  počele teći preko njegovih otečenih obraza punih bubuljica od ugriza  komaraca.Nije   rekla   ništa   kad   je   vidjela   da   mu   je   pimpek   klonuo.  Kažiprstom je učinila nekoliko brzih pokreta naprijed i natrag i onda  ga pustila da padne kao klatno. Učinila je to rastreseno ili ipak možda ­  promišljeno.  A onda se bez ikakva nagovještaja nagnula nad njega i  stavila ga u usta. I tu ga je izdao. Kao da mu je sva krv iz tijela pojurila  u njega tako da je stao pulsirati. I dalje je osjećao bolove u stopalu,  jasne ali udaljene. Frknula je nekako, kao da se smije samoj sebi, a onda se uspentrala  na njega. A dok je ona sve to činila, Johan je osjećao kako ga prožima  hladnoća. Micala se podosta umjereno. Lice joj bješe malko ukočeno.  Nije mu gledala u oči, već nekamo u udubinu na dnu vrata. Tijelo ga nije slušalo. Osjećao je želju dok bi se micala, no onda bi mu  se dogodilo da se stopalom upre o pod kako bi prihvatio njezine kružne  pokrete, ali bi ga bol iz nožnoga zgloba odmah obuhvatila. Osjetio bi   

211

tada jedino kako ga ta bol siječe i pulsira pa bi mu se lice ubrzo prekrilo  tankim   slojem   znoja.   Tekao   bi   mu   preko,   vrata.   Na   posljetku   mu   je  popustila erekcija što je ona, dakako, odmah primijetila i sišla s njega.  Izgledalo je kao da je ipak uspjela svršiti, no on je bio siguran da nije  postigla ono što je obično htjela. Uzela je svoju naprtnjaču i otišla ne kazavši više ni riječi. A on se  odvukao do ležaja i pokušavao kroz san pobjeći bolovima. No bilo je to  teško jer je bio žedan. Nije ostavila ništa drugo do jednih novina i para  novih čarapa koje su se nalazile na vrhu naprtnjače, a ona ih zgrabila i  bacila tražeći bocu. Shvatio je da će morati izići kako bi se napio vode iz  potoka, ali nije znao kako to izvesti. S jutrom je stigla i kiša. Čuo ju je kroza san. Zvuk lijevanja vode bio  je jači od sna. Kad se probudio, nije se čulo šuštanje kiše po krovu, već jaki   zvuk   što   je   dolazio   od   potoka   govoreći   mu   da   se   nešto   moralo  dogoditi   gore   u   planini.   Oblaci   su   se   prolomili,   voda   je   potekla   i  pojurila. Odšepao je van i vidio kako su lišće i trava prekriveni opnom vlage.  Voda je u potoku pjevala, a on ju je prskao sebi po licu i puštao je neka  se slijeva. Uspio se odvući do mirisavog, mahovinom prekrivenoga tla,  na kojem su još cvjetale plamenčice, i usne prikučiti vodi što se plešući  udaljavala i vrtložila oko kamenih lubanja. Pio je i mokrio. Stopalo mu  je bilo ukočeno, no činilo se kao da se bolovi nisu ozbiljno probudili. Kad  se vratio u kolibu, traperice su mu bile mokre s donje strane, a košulja  s prednje. Prebacio ih je preko naslona stolca i uzglavnice postelje, a  onda i opet othramao van, ali sada sa sapunom. Uspjelo mu je pronaći  mjestance u potoku na kojem na dnu nije bilo kamenja i tu spustiti  noge osjećajući da čvrsto stoji premda je voda oko njega vrlo brzo tekla.  I tada se stao prati kao nikada prije. Studen u vodi najprije mu je otela  dah,   ali   se   priviknuo.   Disao   je   manje   užurbano.   Rukama   se   trljao.  Sapunao   se   i  sapunao   i   posvuda   prao.   Uz  prepone,   ispod   testisa,   po  razdjelnici   butina.   Ispod   pazuha.   Istrljao   je   vrat   i   ruke.  Čučnuo   je   i   

212

prelijevao vodu preko glave. Nasapunao glavu i lice i onda ih trljao sve  dok ga nisu počeli žariti. Bolovi   iz   stopala   opet   su   se   pojavili.   Probudili   su   ih   pokreti.   No  ledeno studena voda ih je prigušivala. Istrljao se jednom ili dva puta i  onda počeo i treći put. Postalo mu je hladno, no smatrao je da je to baš  lijepo. Stala je rominjati sitna kiša. Postao je sve pokretljivijim s izuzetkom  noge koja se uvrtjela u pijesak i kao da je bila napravljena od drva ili  porculana.   Glavu   je   uspio   spustiti   tako   nisko   da   mu   je   sada   u   toj  dubokoj rupi tekla kroz kosu. Netom se uspravio, udar je vjetra protresao breze uz potok. Bio je to  hladan, bridak vjetar s planine za kojim su slijedili jedan udar vjetra za  drugim tresući i povijajući krošnje drveća. Zatim je počela prava kiša.  Oprezno se izvukao iz potoka i stao na mahovinu. Studene su mu kapi  pogađale kožu kao ubodi igle, kao lagani udarci da bi poslije postali sve  neodređeniji. Najzad ih je osjećao kao neku vrstu vreline.  Stajao je otvorenih usta, a voda je po njemu tekla i tekla, jer sada se  već  vjetar   smirio,   a   kiša   padala   okomito,   gusta   i   jaka.   Kroz   drveće  provukla   se   nekakva   vodena   zavjesa,   neko   vodeno   prekrivalo   preko  svega   vrelog,   rastrganog   i   polomljenog   u   krošnjama   oko   njega  omogućujući   lišajevima   da   nabubre   i   pomaknu   se,   a   mahovini   da  podigne svoje mekano krzno. Sada je bio čist, čist kao isprani kamen. Ušla  je noseći  čajnik u košarici,  a on je ispružen ležao na donjem  ležaju,   gol   i   prekriven   jedino   ručnikom.   Ni   na   trenutak   nije   osjećao  strah   pred   Yljom.   Nije   ga   ni   taknula.   Dok   mu   je   pružala  čaj,   bez  mlijeka, sjetio se kako joj je kazao da je razmažen. Bila je to istina. Izgledala je mrzovoljno i bila je trijezna. Sjela je za stol i stala čitati  novine   koje   je   tu   bila   zaboravila.   Djelovala   je   nekako   starom.  Sivoputom i posve praznom. Možda će morati pričekati nekoliko dana.  No  čim mu se noga oporavi, valja mu krenuti. Odlučio je uzeti hranu   

213

ako mu je donese, ali je nije htio moliti ni za što. Pa u potoku ipak ima  vode. Dugo   je   tamo   sjedila   i  čitala   ne   razgovarajući   s   njime.   A   onda  odjednom sklopi novine, svine ih i ugura u košaru. ­ Onda moj mali Jukka ­ rekne napokon. ­ Vrijeme je. Vrijeme nam je  krenuti kući. Zatim ode s košaricom i nije se vraćala nekoliko sati. Nije znao što bi  te riječi imale značiti. Pa mora pričekati da mu se noga oporavi. A onda  će krenuti rekla mu to ona ili ne. Kad se vratila, donijela je naprtnjaču  sa sobom, punu. ­   Ponijet  ćeš   ovo   sa   sobom.   Dala   mu   je   pritom   nešto   u   malenom,  presavijenom   papirnatom   zamotuljku.   Nije   shvatio   što   se   nalazi   u  njemu, pa ga ona rastvori. U papiru se nalazio bijel, zrnast prašak. ­ To je isto što i tablete ­ rekne mu. ­ Pridržat ćeš papir, evo, ovako, i  onda pustiti da ti prašak uđe u usta. Poslije toga popit ćeš vode. Kad je primijetila da oklijeva, reče mu: ­ Ne misliš valjda da te namjeravam otrovati? To je običan prašak  protiv   mamurnosti.   Protiv   glavobolje.   A   i   protiv   bolova,   Johane.   Bez  toga nećeš moći hodati s ovom tvojom nogom. Onda   Johan   uspe   prašak   u   usta.   Rasuo   mu   se   po   ustima   i   zapeo  između   zubi   i   s   unutrašnje   strane   obraza,   pa   je   morao   isprati   usta  vodom kako bi rastopio zrnca praška. ­ Još jedan ­ reče mu. Imala je punu vrećicu tih zamotuljaka s praškom. Ponadao se da su  dovoljno jaki. Jer sad je želio otići. Trebao je otići. U  početku  je poskakivao sa  štapom,  prošao malen  komadić  puta  i  onda se odmarao oslonjen o glavicu štapa.  Malo pomalo ustanovio je da mora i sjesti kako bi se odmorio. Nisu  razgovarali. Ona je išla naprijed, često zastajkivala i osvrtala se prema  njemu. Kad je počeo zaostajati, sve bespomoćnije teturajući pri svakom   

214

poskakivanju naprijed, ona mu je prišla i dopustila mu da je obgrli oko  ramena. Tako su nastavili hodati, a njezino je tijelo bilo blizu njegova.  Osjećao nije ništa. Čak ni bilo kakvu nelagodu. Uskoro ćemo stići, bila  mu je jedina pomisao. Za nekoliko sati. Možda za tri. S vremena na  vrijeme pala bi kiša, ali ne prejako. Ponekad, kad bi sjeo, zatvorio bi oči  i slušao kako kiša šuška po travi i lišću. Stanke   su   zbog   odmaranja   postajale   sve   duže   i   duže.   I   dalje   nisu  razgovarali. Nije vodio brigu o tome je li ga otjerala zbog onih novaca.  Smislio je kako će ih ostaviti na sjedalu kad bude napuštao njezin auto.  No promijenio je mišljenje. Pa ne mora se on povesti s njome. Novac će  jednostavno zadržati i stati gore pokraj mosta i autostopirati. Kad su se uspeli gore, osjećao je jaku bol. No nije joj ništa rekao. Nije  htio da ona to sazna. Ona nije mogla znati kako se on teško povrijedio.  Ili je sve shvatila kad je našla otvoreni prozor? ­ Dalje  ću moći i sam ­ rekao joj je kad su stigli do mosta i on se  naslonio na ogradu. Uskoro će doći netko tko će me povesti. Bio   je   mokar,   a   i   ona.   Dok   joj   je   ovako   visjela   u   mokrim  pramenovima, kosa joj se činila tamnijom. Na koži pod očima vidjela joj  se maškara, rasplinut modrocrni polukrug. ­ Putovat ćeš sa mnom ­ rekla mu je. Nije se htio svaditi s njome. No  i nadalje se bavio mišlju  da zadrži njezin novac. Mora nekamo otići,  unajmiti kakvu sobu i leći s tim svojim zglobom što mu je pulsirao i  prijetio da će se rasprsnuti. Zaspao je u automobilu. Bilo je divno zadrijemati. Nije  želio pričati.  A   ni   ona.   No   to   je   tako   dugo   potrajalo   da   je   ta   tišina   među   njima  počinjala biti nestvarnom. Probudila ga je poslije jednoga sata i rekla  mu neka telefonira svojima kući. Zaustavili su se pokraj neke zgrade  nalik seoskome domu u nekom selu koje nije mogao prepoznati. Pokraj  kuće nalazila se telefonska govornica.

 

215

­ Telefoniraj kući ­ rekla mu je. ­ Neka dođu po tebe. Dala mu je šaku  norveških kovanica od po jednu krunu. Uzeo ih je, ali mu nije bilo ni na  kraj pameti telefonirati. ­ Ja ću se za to vrijeme odvesti i kupiti cigarete. Glas joj je zvučao suho, gotovo nekako strugavo. Pomogla mu je izići  iz automobila, a kad se uspravio oslonjen na štap, ona se vrati u auto,  upali motor i krene. Prebrzo, učinilo mu se. Nigdje u blizini nije vidio  nikakve prodavaonice. Ušao je u telefonsku govornicu, ali nije telefonirao. Nije želio Gudrun  moliti za pomoć. Samo je stajao oslonjen na policu s telefonom i čekao. Poslije   nekog   vremena   ustanovi   da   je  čekao   malko   predugo.   Iziđe  zato iz govornice i sjedne na mokru travu. Više nije mogao stajati, a ona  se   nije   vraćala.   Pitao   se   što   li   je   ta   posljednja   mala   scena   trebala  značiti. Uljudnost? Obzirnost? Sada je već daleko odmakla. Pušila svoje  proklete cigarete u automobilu. Sasvim je sigurno da ih je još imala.  Nikada ne bi dopustila da ostane bez njih. U svakom je slučaju ona izišla iz njegova života, a to je upravo želio.  Stajao je sada pokraj toga seoskog doma u nekom selu kojem nije znao  imena,   s   vunenom   majicom   preko   ramena   i   štapom   za   šetnju   s  mjedenom   glavicom   i   kožnatom   omčom.   No   uvidio   je   da   neće   moći  učiniti   mnogo   koraka.   Kasno   poslije   podne   povezao   ga   je   neki   vozač kamiona koji je prevozio staklenu vunu. No taj baš i nije imao mnogo  zadovoljstva   od   Johana,   jer   je   ovaj   odmah   zaspao.   Probudio   ga   je   u  Namsosu. Tu se Johan već  osjećao kod kuće. Bio je to onaj stravično  svakidašnji i opipljivi Namsos. Skladišta dolje u luci. Malene, poprečne  ulice. Mogao je nazrijeti Karoliussenovu knjižaru. Odšepesao je preko ulice jer je tamo opazio natpis nekog pansiona.  Pansion je imao blagovaonicu odakle je dopirao miris ribe. Ustajali, ali  ne   i   prejak   zadah   po   masnoći   izbijao   je   i   iz   zavjesa   i   krevetnog  prekrivača u sobi koju mu je vlasnica namijenila.  

216

Pokušao je izuti  čizmu, ali mu to ne pođe za rukom. Ne samo zbog  toga što mu je to izazivalo bol, već  i zato što se  čizma zaglavila kod  gležnja. Znao je da je mora izuti, pa je odskakutao do vlasnice i zamolio  je za škare.  Velike   kuhinjske   škare.   Pomogla   mu   je   razrezati   debelu   gumu.  Čarapa mu je bila promočena i zategnuta. Kad je izvukao stopalo i vidio  tamnomodru   nabreklu   kožu,   shvatio   je   da   tako   više   neće   ići   dalje.  Zamolio je da telefonira. Gudrun bješe kod kuće. Ona je ionako gotovo uvijek bila kod kuće.  Govorila je vrlo tiho. Nije mogao dokučiti što ona misli ili osjeća. Samo  mu je rekla da će doći. ­ Ostani tamo gdje jesi. Kako se zove taj pansion? ­ Lucullus ­ odgovorio joj je. Nalazi se u Lučkoj ulici. ­ Ostani tamo i  čekaj me. Trebat  će mi, vjerojatno, nekoliko sati. I  nemoj nikome telefonirati. Ponovila je još jednom prije negoli je spustila slušalicu: ­   Nikome   više   ne   telefoniraj.   Ostani   u   sobi   i   samo  čekaj.   Nije   to  mogao učiniti jer je morao nešto pojesti. Bilo je prekasno za objed, a u  ovakvu stanju nije mogao nikamo otići. No vlasnici se pansiona sažalio,  pa   mu   je   ugrijala   riblje   pogačice   i   u   pregrijanoj   tavi   ispekla   velike  pogačice od krumpirova tijesta. No ipak ih je pojeo. Dok je  čekao na  kavu,   odšepesao   je   do   kioska   po   novine.   Našao   je   dva   dana   stare  norveške novine Verdens Gang. Kad mu je donijela kavu i vidjela kako  čita stare novine, rekla mu je da će mu donijeti novije. ­ Ne, hvala vam ­ odgovorio joj je. ­  Želio bih samo biti na miru i  malko čitati. Sasvim pri dnu naslovne stranice nalazila se velika slika s dvjema  ženama   i   muškarcem   kako   stoje   uz   putokaz   s   natpisom   Crna   Voda.  Zapravo, na putokazu je pisalo C NA VO A. Nije shvatio kako se to  odjednom piše o njegovoj Crnoj Vodi u dnevniku iz Osla. A i postidio se  zbog tako neuredno održavanog putokaza.  

217

Na   srednjoj,   dvostrukoj   stranici   novina   nalazila   se   slika   sasvim  zgodne, tamnokose djevojke. Pisalo je zatim o rječici Fjell, no trebalo je  pisati Lobber, a tu se nalazila i grubim crtama ucrtana karta na kojoj  bjehu   istaknuta   naselja   Stromgren   i   Stjamberg.   Uz   rječicu   bio   je  nacrtan i maleni šator. Pisalo je i o nekom putu do ljetnoga pasišta. I o  nekom mopedu. Bile su to zastarjele vijesti i iz njih nije mogao mnogo saznati. Velike  središnje   stranice   sa   slikama   turista   uz   prodavaonicu   kod  Stromgrenova   imanja,   a   onda   i   rječice   Lobber  činili   su   nadopunu.  Naslov članka:  TURISTI U SELU SMRTI. Ispod djevojčine slike našao je najzad nešto jasnije: Mlada djevojka i  nepoznati muškarac nađeni su u šatoru mrtvi, izbodeni nožem u noći  uoči Ivanja.  Pokraj rječice Lobber. Pa cijelu  je posljednju  noć  imao uza se novine u onom tetrijebovu  zaklonu.   Nalazile   su   se   dvostruko   svijene   na   podu.   Sjećao   se   slike  ribarskih   brodova   s   gornjega   dijela   na   naslovnoj   stranici.   Ylja   ih   je  čitala. Čitala ih je i jutros i otada nije s njime htjela imati nikakva posla. 

***

M

ože   li  čovjek   uistinu  živjeti   u   svijetu   ne  živeći   od   njega? 

Neočekivano, Brita je prepoznala te riječi. ­ Nije to nikakvo pitanje ­ objasnila je. ­ Ti si sve izokrenula.

 

218

Za   posljednjih   se   tjedana   teško   kretala   naokolo   zbog   svoje   visoke  trudnoće i sve je ukazivalo da ne mari za njihove razgovore. No znala je  podrijetlo tih riječi. ­ To vam je sv. Pavao. U Prvoj poslanici Korinćanima. Oni  žive u  svijetu kao da ne žive od njega. U svijetu koji se primiče svome kraju. Annie se odmah htjela dohvatiti Biblije, ali je nitko nije imao. Briti  se činilo da se nalazi među starudijom koju su prenijeli na tavan Kluba  ribiča   kad   su   se   useljavali   u   staru   kuću.   Annie   se   uspela   na   tavan  naslonivši   ljestve   na   zabat   kuće   i   uvukla   se   kroz   otvor   što   je   vodio  unutra. Sasvim do otvora bilo je drvenine, a u pilovini gomila papira  oštećena vlagom.  Otvorila je jednu knjigu krutih, sivih korica. Vojna knjižica. Netko je  bio unovačen. Zvao se Arne Jonasson. Odnosila se na godinu 1951. U  prvi je trenutak pomislila da je pogrešno pročitala godinu koja označuje  stoljeće. Ono nekoliko listova u knjizi bili su žutosmeđe boje i izgledali  nagrizenima.   Tu   se,   ubačena   u   knjigu,   nalazila   crnobijela   fotografija  krava kako pasu na nekoj padini pri čijem se vrhu, visoko gore, vidjela  kuća.   Šestoro   je   ljudi   stajalo   na   donjem   rubu   slike   ispred   ograde  imanja.   Bila   je   to   obična   svijetla   i   tanka   fotokopija.   Inače   bi   mogla  pomisliti   da   je   to   slika   iz   prošloga   stoljeća.  Ženske   su   oprave   bile  kratke. Prvi dojam da je tu riječ  o oslikanim kravama bio je na neki način  točan. Nije bilo nimalo slučajno što su se našle na toj slici. Bilo je tu,  poviše   na   obronku,   i   dvoje   djece   s   dugim   štapovima,   koja   su  preprečavala   kravama   put   da   se   maknu   sa   slike.   Krave   nisu   imale  rogove. Imale su po sebi mrlje kao na nekoj slici arhipelaga. Bila je tu i upisna knjižica o kupnji alkoholnih pića . Podizanja pića  bila su redovita. Jedna litra ­ mjesečno. Kupovano u Ostersundu. 

 

219

Međutim kako, ako je stanovao ovdje? Možda je trgovac u Crnoj Vodi  kupovao   u   njegovo   ime?   Je   li   taj  čovjek   ­   zvao   se   Erik   Jonasson   ­  jednom mjesečno odlazio dolje u selo sa svojom upisnom knjižicom za  kupnju alkoholnih pića? Pa odavde je postajala samo staza za stoku. Je  li   posjedovao   konja?   Kad   se   odselio,   zašto   nije   sa   sobom   ponio   i   tu  knjižicu? Možda je prije toga umro? No onda se prisjetila da su takve  knjižice bile ukinute negdje u 50­im godinama. Knjižica ionako nije bila  potpuno iskorištena. Možda su ti ljudi  živjeli ovdje 50­ih godina? Prije  kakvih   dvadesetak   godina.   Papir   knjižice   odavao   je   dojam   kao   da  potječe   iz   prošloga   stoljeća.   A   ja   sam   u   to   vrijeme   još   išla   u   školu,  razmišljala je Annie. Živjela sam u Enskedeu i Gardetu. S hladnjakom,  telefonom i tramvajima.  U   to   su   vrijeme   Erik   Jonasson   i   njegova   obitelj  živjeli   u   nekakvu  kutku vremena.  Netko je izrezivao slike automobila iz novina i lijepio ih na kockasti  papir   za   računanje.   Teško   da   bi   to   mogao   biti   Arne,   jer   su   to   bili  trbušasti modeli automobila iz 50­ih. Lijepljene su bile na dvostruke  stranice očito istrgnute iz sredine školskih bilježnica za matematiku. Je  li učiteljica primjećivala da su bilježnice postajale sve tanje i tanje? Zatim jedan izrezani oglas.  TEHNIČ KA ROBA. Privatni   pošiljatelj.   Taj   je   maleni   izrezak   zajedno   s   liječničkim  receptima   našao   mjesto   u   kutiji   za   cigare   izrađenoj   od   tanka   drva.  Tehnička   roba.   Imitacije   penisa   i   kožnate   uzde   prošli   su   joj   kroz  sjećanje. S takvim stvarima ipak nije mogao dokasati na Stjarnberg.  Bilo je tu i prezervativa. Zbog čega ih je trebalo potajice prodavati? Pa  oni nisu bili zabranjeni. Jesu li ljudi navlačili prezir na sebe naručujući  prezervative?   Nije   bila   sigurna   je   li   taj   odrezak   bio   samo   dvadeset  godina star.  U kutiji su se nalazili i recepti iz 30­ih. Neki od njih nisu nikada  iskorišteni.   Nijedan   od   recepata   nije   upotrijebljen   više   odjedanput   

220

premda je na njima pisalo da vrijede za trokratno podizanje lijeka. Jesu  li svi ozdravljali brže negoli je liječnik očekivao? Ili nisu imali novaca? Jedna   bi   joj   pomisao   uvijek   navrla   iz   osjećaja   kad   bi   pred   sobom  vidjela   papire   izjedene   vlagom.   Pomisao   na   sućut.   Premda   neku  slabašnu   i  sa stidom   pomiješanu   sućut.  Kao  da  najradije   sve to  nije  htjela ni vidjeti ni znati.  No ipak je nastavila  kopkati po papirima i onda pronašla školsku  svjedodžbu iz 1937. Bila je to svjedodžba iz trećega razreda pučke škole  u Crnoj Vodi. Svjedodžba s dosta problematičnih ocjena. No djevojčica  Astrid Jonasson imala je ipak jednu najvišu ocjenu, i to iz urednosti i  ponašanja. Bit će da joj je tada bilo deset godina.  Rođena 1927. Sada joj, ako je još živjela, nije bilo ni pedeset ljeta. A  zašto ne bi  živjela? Morala je polaziti  školu u Crnoj Vodi i većinu je  školskih godina provela u nečijoj tamošnjoj kući na stanu i hrani. Baš  kao   i   ja,   razmišljala   je   Annie.   I   zapravo   ne   mnogo   dalje   od   vlastita  doma negoli ja. Je li i ona nosila u sebi isti takav osjećaj i  živjela s  njime,   osjećaj   oskudnoga   normalnoga  života   iznad   crne   vode?  Usamljenost.   Privrženost.   Duboka   osama.   Još   jedan   divlji   pokušaj.  Suha i ledena osamljenost. Baš kao i u mene. Do sada.  Djevojčica i njezini roditelji prepustili su svoje privatne papire vlazi i  miševima.   Nemoguće   je   prosuditi   jesu   li   to   učinili   iz   nebrige   prema  sjećanju na svoje živote. Mogli su oboljeti i umrijeti. Ili su Astrid i Arne  jednoga dana namjeravali skupiti očeve i majčine stvari? A onda nije  bilo ništa od toga. Bilo je predaleko? Možda su živjeli u Oresundu ili još  negdje južnije u Švedskoj.  Nalazila su se tu i pisma s izražajem sućuti u povodu smrti. Bijele  omotnice s crnim obrubom. Izvukla je jedno da vidi je li neki Jonasson  među   mrtvima.   Pet   komada   natiskanih   pisama   s   izrazom   sućuti   uz  stihove   iz   psalama   i   imenom   onoga   koji   izražava   sućut.   Samo   jedan  Jonasson. Arne, koji bješe unovačen 1951. i koji, prema matičnoj knjizi   

221

novaka,   nikada   više   nije   bio   pozivan   na   vojne   vježbe.   Je   li   umro   za  odsluženja   vojnoga   roka?   Je   li   posrijedi   bila   nekakva   nesreća?   Ili   je  njegova smrt povezana s velikom smeđom omotnicom iz sanatorija u  Osterasu? Nije joj uspjelo razaznati godinu na poštanskom žigu?  Jesu li ljudi iz 50­ih umirali od tuberkuloze? Omotnica bješe prazna,  ali   se   u   njoj   nešto   nalazilo.   Možda   Arneova   vojna   knjižica   i   malene,  svijetle fotografije djevojaka i momaka u dvadesetim godinama. Takve  stvari su dužni vraćati. Bilo je tu i pisama. Nije ih bilo mnogo, ali su  neka od njih nosila Arneovo ime na poleđini omotnice.  Izvukla je jedno i opazila nekoliko riječi:

...uzmi ih premda nisu dozreli... Je li on to pisao o drveću? Pa bio je očito drvosječa. Možda je ležao u  sanatoriju   i   brinuo   se   zbog   neke   sječe   koju   je   mogao   promatrati   s  prozora ili balkona. Mogao je to biti i način slikovnog govorenja. On sam nije bio dozreo.  Pa i nitko od onih dvadesetogodišnjaka s fotografije još nije bio dozreo.  Nije  željela   znati   što   je   s   tom   rečenicom   mislio.   Moglo   se,   napokon,  odnositi na kupine, smreke ili ljude, a ona nije htjela čitati pisma. Bilo  je   dovoljno   lošega   u   tome   što   su   bila   ostavljena   ovdje   u   tankim  svežnjevima, odbačena. Počela je skupljati te papire i protresati ih da ih oslobodi pilovine.  Netko   je   bio   crtao   konje   po   stranicama   udžbenika.   Jedan   konj   za  drugim, pažljivo nacrtani previše tvrdom olovkom. Osjenčani kako bi se  istakla velika konjska bedra. Kopita zacrnjena koliko se najviše moglo  slabim otiskom olovke. Ponajviše je konja imalo ormu i uzde s ucrtanim  svim mogućim pojedinostima. Ona i nije znala kako se svi ti dijelovi  nazivaju. Činili su se kao malene uši što stoje visoko na leđima, možda  kao drveni štapići. No onaj koji je to crtao sigurno je znao kako se svi ti  dijelovi zovu. Znao je on, ako je još na  životu, i svaku riječ  kojom se   

222

označavala   ta   složena   oprema,   a   poznavao   je   do   u   potankosti  konstrukcije i materijale od kojih je bilo napravljeno sve ono remenje i  cjelokupna orma. Bilo je tu i više araka svijenoga, žutosmeđeg, svilenoga papira. Činilo  se da se upotrebljavao jer su ti papiri jednom bili presavijeni na sasvim  drukčiji način. Pregibi su poslije ravnani, al ipak nisu posve nestali.  Nije našla tragove žene koja bi trebala biti majka djece i supruga Erika  Jonassona. Možda je taj svileni papir bilo jedino što je uspjela sačuvati.  Njime je mogla praviti krojni arak položivši ga na neku opravu. No tko  je mogao imati opravu koju je ona željela kopirati? Nije to bila utvara  neke oprave, već jedne želje. Zatim neki bilješkar sa zapisanim pjesmama za pjevanje. U početku  su bile zapisivane vrlo starinskim načinom pisanja i pomoću tintene  olovke, koju je pisar morao s vremena na vrijeme vlažiti. U dijelu riječi  ljubičasta   je   boja   bila   naglašenija.   Bilo   je   tu   stihova   o   planinama   i  modrim   brdima,   o  čežnji   i   svim   mogućim   nevoljama,   među   ostalim   i  onim sanatorijskim. I opet je osjetila stidljivu sućut, ali i nesigurnost.  Jesu li, pjevajući te pjesme, ljudi plakali ili se smijali? Nadalje su u toj knjižici bile upisivane i pjesmice iz 30­ih i možda 40­ ih godina, ali drugom rukom i ­ olovkom.  Iza svega nazire se žena.  Per Olsson je imao seljačko imanje. Stari pisaći stol. Prepoznala je  repertoar svoga oca.  Bile   su   to   pjesme   Rolfa   i   Kaja   Gullmara.   Sve   one,   i   starije  sentimentalne i modernije, bile su vrlo pristojne. Odjednom joj padne  na pamet ona pjesmica koju je  čula dok je ispred prodavaonice  čekala  Dana. Zamijetila je da ju je upamtila pa je odluči pribilježiti. Bit će da  postoji   nekakvo   podzemno   blago   pjesmica,   koje   ljudi   ne   zapisuju   u  bilješkare, ali koje im nije nimalo teško upamtiti. I   onda,   doista.   Bio   je   tu   jedan   primjerak   Biblije   i   tri   svežnja  godišnjaka konopcem povezanih po deset u svakom paketu. Dublje u   

223

pilovini pronašla je još šest godišnjaka svaki za sebe. Sad je bila gotovo  sasvim sigurna da su ti ljudi živjeli ovdje sve do 1957.  Ta je serija godišnjaka započela 1922. i završila 1957., a sve su te  tanke knjižice bile oblikovane i uvezane, noseći podnaslov Za godinu  poslije rođenja Spasitelja  Isusa Krista... kao i ime mjesnih  novina iz  grada Lulea, Luled Horisont. Jesu   li   ti   ljudi   počeli  živjeti   ovdje   tek   u   moderno   doba,   kad   su  elektrika   i   automobili   postali   sastavnim   dijelom   društva?   Je   li   Erik  Jonasson   bio   protivnik   civilizacijskoga   napretka?   Tvrd   i   strog  Jerntlanđanin, sa sklonošću prema nedruštvenom  životu, što mu je i  obitelj   prisililo   da  živi   u   pustoši   i   odustane   od   društva,   svjetlosti,  naranača,   automobila   i   slika   filmskih   zvijezda.   Ili   je   ovo   mjesto   bilo  naslijeđeno? Je li Erikova obitelj činila drugi i posljednji naraštaj ovdje?  Podrum od kamena izgrađen je 1910. Ta je godina urezana na jednoj od  poprečnih greda povrh ulaznih vrata u podrum. Je li sve bilo gotovo  poslije  suludog iscrpljivanja  dvaju naraštaja? Donijeli  su ovamo gore  bruseve i kovačke batove, željezne kotače, lopate i sječku. Vidjela ih je  po šupama i u travi. Sasvim dalje tamo, u drvarnici, nalazio se i šivaći  stroj Singer. Pa drvo od kojeg su se izrađivale klompe. Nekoliko manjih,  već  izrađenih,   u   veličini   dječjih   stopala   od   tamnoga   drva.   Zahrđala  glačala. Staklenke za lijekove i limene kutije za kolače. Boca s nekom  tinkturom koja se zvala Universal. Ponadala se u godišnjacima pronaći zgodne bilješke o njihovu životu,  ali   se   razočarala.   Vrlo   neredovito   i   mjestimice   zabilježeni   su   samo  inicijali,   i   to   isprva   tintenom   olovkom,   a   poslije   običnom.   Bilo   ih   je  nemoguće protumačiti. H. K. B. Bt.  Kad­kad bi se tu našlo nekoliko riječi o vremenu. Već treći dan oluja.  Mraz 3. srpnja. Otvorila je godišnjak za godinu svoga rođenja i stala  listati prema natrag.  Za 11. siječnja pisalo je: ­52 stupnja. To je uplaši.   

224

No onda odmah pomisli da su to bile ratne zime. Premda što ima rat  sa zimama? Ovdje je znalo biti ­52 °C bio rat ili ne bio. Znači, dakle, da je bilo ­52 °C kad je bila začeta. Svakako ne manje.  Pa kako su se ljudi mogli voljeti po takvoj hladnoći? Ili su možda bili  prisiljeni na to? U vrijeme rata vojska se smjestila po stajama i praznim kućama.  U Crnoj Vodi njezin je otac stanovao u kolibi koju su nazvali  Sunčana koliba.  Zgodna su imena nadjenuli i svim ostalim kućama,  pa   su   se   tako   zvale:   Spokoj,   Kunićeva   nastamba,   Snježni   mir   i  Nedođija.   U  takvu   smještaju   nije   mogao  spavati   s  Henny.   Je  li   u  to  vrijeme postojao tamo bilo kakav pansion? Postoji li uopće neko pismo  ili bilo kakav papir o tome gdje su oni živjeli? Henny bješe velika spremačica koja bi sve pobacala ako je u tome ne  bi spriječili. Možda i treba biti takvim kad se stanuje u jednosobnom  stanu u Gardetu. Prije negoli su se uselili u taj stanić, i Annie je bila  prisiljena   pobacati   mnogo   svojih   stvari,   pa   kad   bi   uvečer   ležala   u  postelji i pokušavala ustanoviti što joj je zapravo još preostalo, osjetila  bi tjeskobu pri srcu. Kad joj je Dan rekao da se zajednica nalazi ponad Crne Vode, u njoj  se razvio jak osjećaj neke smislenosti i sudbinskoga.  Pa ako bude otputovala onamo, to će doslovce značiti vraćanje svom  začetku. Pitala se jesu li ljudi koji su za sobom ostavili ove uništene i po  svojoj   necjelovitosti   neshvatljive   papire   bili   baš   kao   i   ona   ispunjeni  osjećajem   sudbinskoga.   Ili   su   na   svoje  živote   gledali   kao   na   nešto  slučajno   i   besmisleno   razbacano,   a   što   se   moglo   prosuditi   po   tim  papirima. Još prije nekoliko sati sjedila je za rasklopnim stolom do prozora u  njihovoj sobi i zapisivala u svoju bilježnicu.  Zapise   o   smislu  življenja.   Sada   su   joj   se   vlastite   riječi  činile  nepriličnima. No ustanovila je kako bi posljedice njezinih razmišljanja   

225

mogle biti prilično opasne. Vjerojatno to ne bi ni primijetila da ih nije  zapisala. Nikada nije Danu povjerila da je bila začeta upravo u Crnoj Vodi.  Naime, bila je to čista slučajnost, baš kao i ona  ­52 °C tijekom te ratne  zime.   No   zašto   smo   tako   tkani   da   svemu   pokušavamo   pronaći   neki  smisao i povezanost?  Tako   nam   radi   naš   mozak.   Tražimo   obrasce   i   red.   No   istodobno  razbacujemo svoje živote, bespomoćno i nesabrano. Skupila   je   papire.   Kad   prvi   put   bude   sa   svojim   zajedničarima,  namjeravala im ih je pokazati. No zasad ih je odlučila sakriti. Treba ih  sačuvati, a ne da se preko njih prelazi palčevima, smijucka nad njima  ili   po   njima   izlijeva   samilost.   Prekratko   je   vrijeme   prošlo   otkako   su  napisani. U njima leže tajne još  živućih ljudi. Negdje na tom svijetu  postoji žena po imenu Astrid i gdje­kad joj misli posjećuju Stjarnberg i  tamošnji  život   ­   možda   sa   slikom   ljetnoga   raja   s   mlakim   mlijekom   i  svježe   pečenim   pogačama?   Ili   kao   školski   kut   srama   u   kojem   je  dobivala   batine?   A   možda   i   na   način   kako   se   Annie   prisjećala  Enskedea: malo radosti ­ malo tuge. Ali sve u dobrome smislu. U   svojoj  je   torbi  imala   malobrojne   dokumente  koji   su   objašnjavali  njezin identitet i prošlost.  Majka   joj   se   zvala  Henny   Raft  i   bila   je   rođena   1905.   To   nije  proizlazilo iz papira koje je Annie imala sa sobom. Da bi se došlo do  toga podatka, treba malko istraživati. Nikome neće pasti na um tragati  za roditeljima Annie Raft. No da, ipak, ako bih umrla, razmišljala je.  Da sam, primjerice ona u šatoru bila ja. Mia? Je li ona znala kako joj se zove baka? Henny bješe operetna  pjevačica i ime joj je od početka bilo zapravo umjetničko. Ona se uistinu  zvala Helga rođena kao Gustafsson i Annie bješe sigurna da Mia o tom  nema pojma.  Hennyin otac, Annien djed po majci i Mijin pradjed po majci bili su  mrtvi. On se zvao Ruben Gustafsson i Annie je bila na njegovu pogrebu   

226

kad joj je bilo deseto ljeto. No sada se više ne sjeća na kojem je groblju  ukopan. Bio je vlasnik malene izdavačke kuće, koja se među ostalim  bavila izdavanjem pjesmarica, zbirki o prirodnim lijekovima, kalendara  o radovima u vrtu i sanjarica. Neke od tih knjiga nalaze se i na policama kod nje kod kuće. Nitko  drugi osim njih samih ne bi ih mogao povezati s obitelji Raft. Henny, koja je desetljećima lutala po svim dijelovima Švedske, rodila  se   u   jednoj   dvorišnoj   zgradi   otmjenog   stokholmskog   dijela   grada   ­  Ostermalmu.   Annie  je  to sebi  postavila   za cilj,  pa  je  tako s  majkom  posjetila   to   dvorište   i   vidjela   visoko   i   strmo   stubište   majčine   rodne  kuće.   Danas   se,   međutim,   više   nije   sjećala,   nalazi   li   se   ta   zgrada   u  Skeppargati ili Grev Turegati.  Ake Raft, Annien otac, prije se prezivao Petterson. Rodio se 1908.  kao   treći   sin   jednoga   slastičara.   Annie   nije   znala   zašto   je   postao  glazbenikom.   On   je   prije   svega   bio   pijanist   i   radio   je   u   kazališnom  orkestru kao korepetitor. Oženio se s Henny Raft 1939. Tada je njemu  bila trideset i prva, a Henny trideset i  četvrta. Annie je sve to znala  gotovo napamet, jer je to pripadalo  činu njezina stvaranja, kako je to  Henny rado pričala. Naime, o djeci među Annienim roditeljima nikada  nije bilo ni govora jer je Hennyina karijera operetne pjevačice bila u  osjetljivu razdoblju. Kada su sklopili brak, zajednički su uzeli prezime Raft. Annien je  djed   po   ocu   dao   vlakom   iz   Hudiksvalle   dopremiti   golemu   svadbenu  krokant   tortu.   Figura   mladenaca   od   porculana,   kojom   je   torta   bila  okrunjena,   i   danas   se   nalazi   u   najgornjoj   lijevoj   ladici   Hennyina  pisaćega   stola.   Mladenka   je   imala   maleni   veo   od   pravoga   tila.   Na  podnožju je ostalo nešto karamela, koji je Annie uporno sisala dok nije  sasvim nestao. Taj je njezin djed umro dok je ona bila još malena, ali se ne sjeća koje  je to bilo godine. Baka po ocu doživjela je visoke godine tako da joj je  Annie   mogla   pjevati   na   pogrebu.   Bakina   je  želja   bila   da   joj   otpjeva   

227

njezinu omiljenu sentimentalnu pjesmicu Đurđica, ali to, naravno, nije  bilo moguće. Uhvatio bi je stid kad bi se sjetila toga. Zašto nije udovoljila bakinoj  želji? Sjedila je u bolnici Serafina i držala njezinu mršavu, požutjelu  ruku u svojoj i dala joj lažno obećanje. Sada se više nije sjećala bakina  djevojačkog   prezimena   i   još   se   jedino   nadala   da   je   sve   to   Henny  sačuvala negdje skriveno. Pa zar ta njezina baka nije mogla dobiti ono  što je željela, kad će joj život ionako uskoro biti rasut i zaboravljen? Henny i Ake vjenčali su se na dan uoči Duhova. U rujnu je započeo  rat. Ake je bio pozvan u vojsku, i to ne, kako je očekivao, u jedinicu  vojnoga orkestra, već u pješadiju. Poslali su ga u jemtlandsko selo Crna  Voda   blizu   norveške   granice.   Tamo   ga   je   posjetila   Henny   i   tada  zatrudnjela. Možda u Crnoj Vodi nije bilo moguće kupiti prezervative,  kao što se nagovještava iz papira Erika Jonassona. A jedna dama u to  vrijeme   nije,   po   svemu   sudeći,   smjela  čak   ni   u   Stockholmu   otići   u  ljekarnu   i   kupiti   takve   stvari.   U   listopadu   se   rodila   Annie.   Prema  obiteljskom   kazivanju   Henny   je   zbog   svoje   visoke   trudnoće   izgubila  glavnu ulogu u opereti Annie Get Your Gun. Umjesto toga dala je svojoj  kćerkici na krštenju ime ­ Annie. Annie bješe još uvijek mlada kada je shvatila da Henny nikada i ne  bi dobila glavnu ulogu u toj opereti. Mogla se jedino nadati sporednijoj  ulozi Dolly Tate. Njezina ujna i ujak u Enskedeu imali su staru ženku  psa boksera, kojoj su nadjenuli ime Dolly, pa je tako Annie cijeloga svog  života bila zadovoljna s Hennyinom dobroćudnom prevarom. Trebala   je   to   ispričati   Miji.   Zahvaljujući   psu,   vjerojatno   bi   to   i  upamtila. Mogla joj je kazati da su se njezina ujna i ujak, kod kojih je  stanovala dok bi joj roditelji putovali po provinciji, zvali Elna i Gote. No  uviđala je kako Miji neće nikada moći pokazati svoj vlastiti dom daleko  tamo u Sockenvagu, izlaznoj cesti iz Enskedea, i to onakav kakav je  izgledao u ono vrijeme. I reći kako se osjećala tamo. Sada je zacijelo   

228

preuređen i vjerojatno dobro izoliran. Tijekom zima u 50­im godinama  osjećali su se kao da žive u kartonskoj kutiji.      Sobu je dijelila s dvije sestrične. Zvale su se Susanne i Vivianne. Bile  su jednako glupave kao i njihova imena. Pekla ju je savjest zato što je  tako mislila. Mia još nije imala mnogo brige zbog svoje savjesti. Naime,  s Pellom, koju je teško podnosila zbog njezina imena, jednostavno nije  razgovarala. Dva   preglasna   brata,   Nisse   i   Perra,   stanovali   su   u   podrumskome  stanu, u prijašnjoj praonici, koju je ujak Gote dotjerao i uredio. Palo joj  je na um kako je ta prostorija morala biti hladna i mračna. No u ona  vremena nije mislila na to. Bilo joj je jedino drago što su ta dvojica bila  daleko   od   nje.   Cijela   je   obitelj   bila   bučna.   No   nije   osjećala   nikakvu  čežnju prema tom svom domu u Gardetu, jer se njihov stan sastojao od  jedne sobe s udubljenjem u zidu za postelju. Podsjetila   se kako  su  ljudi  prije  običavali  na prvoj  stranici  Biblije  zapisivati najvažnije događaje iz obiteljskoga  života. A kad je otvorila  Bibliju   koju   je   pronašla   u   pilovini,   učinilo   joj   se   da   je   nitko   nije   ni  prelistao. Tanki su listovi bili međusobno usko sljubljeni. Astrid ju je  dobila od župe 1942. godine: Uspomena na Svetu Potvrdu.  Psalam 116:1­2. Je li Astrid ikada otvorila to mjesto u knjizi? Nije to  učinila ni Annie, već je potražila Prvu poslanicu Korinćanima i stala je  čitati.Riječ  je bila o malenoj skupini ljudi izloženih preziru, a koji su  posjedovali nešto što su zvali duhovnim darovima. Odgovarani su od  vršenja snošaja i hranjenja mesom, no prema potrebi mogli su  činiti i  jedno i drugo.  Ozbiljno su upozoreni neka ne sumnjaju u zagrobni  život. Jer kako  budu vjerovali, tako  će im, naime, i biti. Stavak o  življenju na svijetu  nije glasio baš onako kako je to Brita bila navela, a nisu to bile ni one  riječi koje su Annie bile zaokupile. No predosjećala je da je izvornost  ipak točna. Jasno je proizlazilo iz teksta da je sv. Pavao smatrao kako  je   katastrofa   blizu   i   da  će   ona   učiniti   kraj   svakoj   mogućnosti   

229

zemaljskoga života. Stoga bi ljudi mogli ­ a i morali ­ odustati od brige  za svoje najbliže kao i za svoje osjećaje i poslove pa i za svijet uopće. To  je   očito   bilo   sasvim   suprotno   njezinim   traganjima,   ali   u   osnovi  razboritim mislima. Dugo je ostala sjediti unutar toga otvora na tavanu. Gertrud i Sigrid  prošle   su   nekoliko   puta   ovuda   i   pogledale   prema   njoj,   ali   nisu   ništa  rekle.   Za   svojih   sedam   godina   Sigridino   je   lice   izgledalo   starmalo  zabrinuto. Vjerojatno će se i ona jednom uspuzati gore i početi kopati po  tim papirima. Morat ću ih sakriti! Ali gdje? Ovdje nema ormara koji bi  mogla zaključati. Nije  čak imala ni ladice za svoje stvari. Sve je bilo  zajedničko. Odlučila je svu tu gomilu papira staviti ispod svoje postelje  dok ne smisli neko mjesto gdje bi ih sve mogla sačuvati, pa da se tako  ne unište od vlage ili od nalaznika koji će ih posvuda razbacati. Bilo je  toga toliko da se morala dva puta spuštati s tavana. Dok je još stajala na ljestvama i uzimala posljednje što je nakanila  ponijeti, dodirnula je pilovinu i ispod nje otkrila ugao neke kutije.  Bila   je   oštećena   vlagom   i   morala   je   ovdje   ležati   mnogo   dulje   od  ostalih  stvari.  Nekoć  je  ta  modra  kutija  sadržavala  čokoladu.  Ime je  čokolade bilo Freia, a tekst je bio napisan norveškim jezikom i zlatnim  slovima.   Kad   ju   je   otvorila,   iz   nje   navre   papirnata  ženska   odjeća.  Iskrojena, lijepo obojena i posve cijela izvukla se iz zgnječenosti ispod  zaštitnog valovitog zlatnog papira. Ostao je svaki zubac koji ju je trebao  učvrstiti uz tijelo lutke. Nije našla ništa što bi bilo otkinuto ili izderano.  Sve je pripadalo 40­im godinama: utegnutost, ravna ramena, naborane  suknje, pojasevi i bočno smješteni nabori. Bilo je tu  ženskih ogrtača,  kratkih   i   širokih  ženskih   kaputića   i   blejzera,   sportskih   sakoa.  Prisjećala se smiješnih primjedaba koje je Henny dobacivala pokazujući  joj stare fotografije. Muf s jezičcima mnogo puta svijenim. Papirnata  lutka, koja se nalazila gotovo sasvim pri dnu i nalikovala Avi Gardner  ili   Joan   Crawford,   imala   je   ruke   odvojene   od   tijela.   Muf   se   morao   

230

pričvrstiti na rukav ogrtača ­ ona je njime trebala učiniti kretnju. Kao  da je nekoga srela. U gradu. Bilo je hladno.  Sniježilo je i možda je bio Badnjak sa zvucima zvona u zraku ­ kao u  onom američkom filmu iz vremena ženskih ogrtača. Lutka od  čvrsta kartona bila je domaće izrade kao i sva ta odjeća.  Moglo   se   pomisliti   da   su   joj   jako   narumenjene   usne   bojene   crvenom  drvenom   bojicom   koje   je   vršak   najprije   bio   ovlažen.   Odjeća   je   bila  obojena   razblaženim   vodenim   bojama,   možda   onima   koje   se  upotrebljavaju u školi. Cvjetići, kockice, pruge i točkice. Čipkasti rubovi  ovratnika. Utkane šljokice. Spušteni nabori. Šavovi i nabori. Sve je to  bilo   izrađeno   vjerno   po   uzorku,   i   to   brižljivo   i   s   ljubavlju.   Da   ­   s  ljubavlju.   Kad   bi   uzimala   u   ruke   te   papirnate   odjevne   predmete,  osjetila bi u tome sebe. Oprezno je sve to skupa stavila ispod zlatnoga  papira i onda ponovno zatvorila kutiju. ***

T

elefonirao je Ake Vemdal. Bilo je to tako neočekivano da je Birger 

ostao bez riječi. No Ake onda reče: ­ Sada sam spreman doći k tebi. ­ Doći? ­ Pa ti si me pozvao na objed. Zar je taj čovjek bio toliko bestidan? Pa bio mu je odbio poziv čak se i  ne   zahvalivši   na   njemu.   Birger   se   osjećao   potpuno   zatečenim   dok   je  govorio: ­ Pa naravno. Dobro došao! Kad bi to bilo? Bio  je  vrlo  napet  dok  je  rezao losovo  meso  i  pripremao  mornarski  biftek. Vjerojatno je tako bilo i s Akeom jer kad je došao, činilo se kao  da ga hrana uopće ne zanima. Sjeo je i stao pijuckati votku kao da je   

231

riječ o nekakvu laganom likeru. Bila je to votka Smirnoff. Obično bi se  u čašu kanulo malko kumina ili gospine trave. No on je zaboravio na to. ­ Barbro je otišla, čuo sam. Birger oćuti jaku nelagodu. Znači, priča je krenula. No nitko da bi  njemu rekao makar i riječ. Nitko ga ništa nije pitao, čak ni Marta. Ake  Vemdal   prvi   je   spomenuo   Barbroin   odlazak,   no   on   je   bio   posve  nespretan da bi mogao tješiti Birgera. ­   Vidjet  ćeš   da  će   se   vratiti   kad   se   smiri   poslije   svih   tih  preslušavanja.   Naime,   oni   su   je   preslušavali   u   više   navrata.   Postoji  vrpca s trajanjem od punih sedam sati.   ­ »Oni?« ­ nato će Birger. ­ Zašto kažeš »oni«? Pa zar ti nisi sudjelovao  u preslušavanjima? Tada   Ake   ispije  čašicu   na   dušak.   Te   povelike  čašice   nisu   nikada  upotrebljavali dok je Barbro bila kod kuće. Dobio ih je na poklon njegov  otac, šumar, koji je bio namješten u nekom poduzeću u Gastriklandu.  Za svoj četrdeseti rođendan. Na njima su bile ugravirane patke u letu.  Na   boci   se   vidjelo   psa   i   lovca.   Vemdal   je   pozorno   promatrao   mutno  izbrušene   dijelove   na   staklu,   a   Birger   mu   je   ispričao   priču   o   tim  čašama. No činilo se kao da ga Vemdal uopće ne sluša. ­ Ja sam uklonjen iz istrage ­ rekne Vemdal najzad. ­ Službeno? Za   Birgera   osobno   to   je   pomalo   sličilo   Barbroinoj   odsutnosti   u  početku. Kao nešto možda ne posve zaključeno ili čak ne posve stvarno.  No Ake je potvrdio da je tako. Službeno. Jasno izraženo. ­ A zašto? ­ Zato što se smatra da sam previše uključen u sve to. ­ Je li to zato što sam se izbrbljao o tragovima čizama marke Tretorn. ­ Priče o tome nisam čuo. No sada možemo slobodno razgovarati. Jer,  kao  što  rekoh,  ja  sam  sada uklonjen   sa slike.  No  mislim  da  se nisu  daleko pomakli. Stvari su zapele.  

232

­ Došli su ovamo i stvorili metež ­ rekne Birger. ­ Hoćeš li brusnica? A  imam i slanih krastavaca. No Ake nije gotovo ništa jeo. Boja njegova lica nije bila nimalo dobra. ­ Dobivam i dalje strahovito mnogo anonimnih pisama. Da bih trebao  učiniti ovo i ono. Uhvatiti tog  čovjeka, pa da pošten svijet opet može  izlaziti.   Tako   da   se   turisti   više   ne   plaše.   Premda   je   zapravo   stanje  upravo obratno.  Turisti upravo hrle ovamo. Autobusima. U pismima mi pišu i prijete  neka prestanem njuškati naokolo i neka se čuvam. Stižu mi pošiljke što  zaudaraju.   I   predmeti.   Recimo,   rabljeni  ženski   uložak.   Htio   sam   ga  priložiti   istrazi.   Naime,   ta   je   mlada   Nizozemka   imala   mjesečnicu   u  vrijeme   smrti,   a   ja   sam   zaključio   da   je   netko   našao   taj   higijenski  uložak, ali taj netko ne  želi priznati da je bio tamo gore. Onda mi je  dano   na   znanje   da   sam   isključen   iz   istrage.   Jasno   izrečeno.   Uz  napomenu da taj  ženski uložak nije ništa drugo negoli dokaz o mojoj  upletenosti. Možeš li zamisliti? Međutim, to možda i nije nemoguće.  ­ Pa na koji bi način mogao ti biti u sve to upleten? ­ Ja nisam upleten. Glas mu je zvučao razdraženo. ­ Spavaš li noću? ­ Prestani s time, do vraga! Zar ne znaš kako te zovu? ­   Da,   naravno  da  znam  ­  odgovori  Birger.  ­   No  mislim   ipak   da  bi  trebao nešto pojesti. A onda ćemo u sobu i poslušati malo glazbe. Možda  bismo mogli izbjeći kavu? Ne bi ti bilo nimalo loše ponijeti sa sobom  nekoliko   tableta   za  spavanje.   Valjda   znaš   da  ja   ipak   nisam   nikakav  liječnik   koji   propisuje   samo   tablete.   A   ni   ti   nisi   onakav   kakvim   te  prikazuju. Nije točno znao kakvu glazbu pustiti. Nije bio baš siguran da bi Ake  mogao   voljeti   Bacha   ili   Schuberta.   Među   svojim   prvim   LP­pločama  imao je jednu s naslovom Down  South. Bila je to plesna glazba vrlo  polagana tempa.   

233

Prisjetio se kako je jedan od njegovih seksualno poduzetnijih kolega  posudio tu ploču od njega kad se nadao dovesti kući neku djevojku. Kad  su tamne, promukle i spore fraze iz saksofona ispunile svijetlu sobu,  Birger samo što nije prasnuo u smijeh, a što je Ake, dakako, primijetio. ­ Što je posrijedi? ­ Mi smo dvojica starih momaka, ti i ja. Beznadno. ­ Ne znam baš je li beznadno. A ti si ipak oženjen. ­ Bio. ­ Ja sam  imao tako malo  vremena.  Premda ponekad pomišljam da  onakav   način   zapravo   oduzima   više   vremena.   To   je   ono   vražje...   no,  kako se to zove... udvaranje. Ako se ne krene onim najjednostavnijim  putem.   Ipak je zatražio kavu. ­ Držiš red ovdje ­ reče mu u kuhinji. ­ Da, održavam red i pripremam objed za sebe svakoga dana. Živim  pod nekom vrstom staklenoga zvona.  Ljudima opipavam trbuh i prepone, ali ne razgovaram s njima. Više  ne čitam ni o izvješćima. ­   Neka.   Ionako   nema   ništa   novo   u   njima.   Jesi   li  čitao   o   Ivi  Msertensu? ­ Ne, nisam. ­ Vratio se kući. Roditelji su telefonirali. Stigao je 1. srpnja. Onaj pod  šatorom nije bio on. Posvadio se s djevojkom u Geteborgu i onda su se  rastali. Nije imao blage veze s kim je to mogla biti u šatoru. Kao ni mi. ­ Zbog čega su se posvadili. ­   Bio   je   gala   rock­koncert   u   Goteborgu.   Ivo   Masrtens   i   Sabine  Vestdijk   šatorovali   su   u   kampingu   geteborške  četvrti   Lan­gedrag   i  tamo stupili u vezu s nekim tko im je htio prodati karte za koncert. Na  crno. Ali uz vrlo povoljnu cijenu. Ivo mu nije vjerovao. Bio je siguran da  će   ih   prevariti,   da   karte   nisu   ispravne   i   da   ih   s   njima   neće   nikada  pustiti na koncert. I tako je on odbio. Tada su se posvadili pa je spustio  nos. Mislim da je on gadni tvrdoglavac. A ona je otišla na koncert. Nije   

234

znao s kime. Je li to bila ona osoba koja im je ponudila karte ili netko  drugi. Ivo nije nikada vidio tu osobu. No sumnjao je da se radi o nekom  momku. Te se noći nije vratila.  Tijekom prijepodneva gadno se uznemirio i pomislio poći na policiju.  Otišao je pitati na recepciju kampinga jesu li je vidjeli, a raspitivao se i  u susjednim šatorima. No ipak je na posljetku stigla. Iz nekog drugog  šatora.   I   tako   je   nastao   lom   među   njima.   Bio   je   tako   bijesan   da   je  pokupio svoje stvari i otišao. Vraćao se kući autostopom i za to mu je  trebalo nekoliko dana. Kad se vratio kući u Leiden, nije ništa znao o  onome što se dogodilo. Dočekali su ga kao da je uskrsnuo iz mrtvih.  Kad   su   se   rastali   u   Langedragu,   on   nije   imao   pojma   kakvi   su   bili  njezini planovi. No nikada nije bilo ni riječi o planinama, baš nikada.  Tako da se čini kako je to bila zamisao toga drugoga momka. Strijelca. ­ Strijelca? Pa koga je on ustrijelio? ­ Nikoga, koliko znamo. Jedino  što smo našli u jednoj staroj torbi,  koja je vjerojatno pripadala njemu, bio je jedan bilješkar. A na njemu se  nalazio zodijački znak Strijelca. ­ Pa, vidio sam ga. Je li onaj štakor bio njegov? ­ Ne znamo. No djevojke se obično ne maze sa štakorima, zar ne?  Vjerujemo da je u svakom slučaju rođen negdje u to vrijeme. Mislim da  je Strijelac. A to je zapravo i jedino što znamo o njemu. ­ A po čemu ti to sudiš? ­ Pa, taj je njegov bilješkar kupljen  ovdje, u prodavaonici ICA­e u  Bwangenu. Vidi se po oznaci cijene. Tamo imaju sve zodijačke znakove,  pa se mogu izabrati. Zašto bi kupio neki drugi osim vlastitoga. Sjetili su  ga se. Ali ne i da bi kupio bilješkar. Doduše, bilo je tamo strašno mnogo  ljudi prije Ivanja. Uspjeli smo slijediti trag Sabine Vestdijk i njega sve  od Langedraga, gdje su oboje bili u kampingu, pa cijelim putem dovde.  U onom velikom šatoru. Novine su digle vrašku halabuku, pa su ljudi  stali telefonirati. U Bwangen su stigli dva dana prije Ivanja i prvoga  dana   tamo   uzeli   sobu.   U   pansionu   Tri   bora.   Pod   njezinim   imenom.   

235

Tetica   iz   pansiona   ne   sjeća   se   jesu   li   rekli   da   je   on   njezin   muž.   U  svakom je slučaju Sabine otišla leći usred poslijepodneva, a on je otišao  u ljekarnu.  Ljekarnica   ga   se   sjetila.   Misli   da   je   bio   zgodan  čovjek.   Iako  neugodan. Misli da je bio narkoman. Nosio je vrpcu oko čela i djelovao  malko nečisto. Premda, tko zna? Ovisi o tome kakve standarde o tome  ima   ona   sama.   No   ljudi   u   ljekarni   nisu   ništa   znali   reći   o   njegovu  izgledu osim da je imao vrlo dugu kosu. Gnjavio je da mu treba saridon.  Nije   si     dao     dokazati     da   je   za   sva   jaka   sredstva   potrebno     imati  liječnički recept. No mislim da ni sama ljekarnica nije znala baš tako  dobro   engleski.   A   on   je   govorio   samo   engleski.   Ponavljao   je   riječ painkiller (»ubojica bolova«, sredstvo za ublažavanje bolova). Isprva ona  nije ništa razumjela. Uhvatila se za dio riječi ­ »killer« (ubojica), pa je  mislila da  ima   posla   s   nezgodnom   osobom.   No   meni   se  čini   da   je   pretjerala.  Naime,   jednostavno   ga   je   krivo   razumjela.   Po   mojem   je   mišljenju  Sabine   Vestdijk   bila   bolesna   i   trebala   je   neko   sredstvo   za   smirenje  bolova. ­ Možda protiv menstruacijskih bolova? ­ Da, ukoliko oni mogu biti tako jaki. Ne znam.  ­ Mlade žene mogu imati vrlo jake bolove. ­ U svakom se slučaju taj čovjek vrzmao ovuda. Nije sigurno da je taj  svoj bilješkar kupio sam. Prodavačica u prodavaonici ne sjeća se je li to  učinio. Prisjeća se da je govorio engleski. Ona, istina, ne zna engleski.  Starija   je   gospođa.   Morala   je   dozvati   pripomoć.   Tako   znade   što   je  zapravo   htio:   pivo.   Ništa   drugo.   Šefica   u   prodavaonici,   koja   je  posredovala, također se sjeća da je kupio samo pivo. Tko mu je onda  kupio   taj   bilješkar?   Bilo   je   tada,   dva   dana   uoči   Ivanja,   tamo   mnogo  ljudi. Međutim, nitko od ostalih kupaca nije govorio engleski. Ne znamo  čak   ni   to   je   li   taj   Strijelac   upisao   onaj   telefonski   broj   u   bilješkar.  Norveški broj. U svakom slučaju on se jako bojao za taj svoj bilješkar   

236

jer   ga   je   sakrio   ispod   plastificiranog   kartona   na   dnu   torbe.   Taj   me  podatak   strašno   zagolicao.   No   broj   se   odnosio   na   kiosk   u   nekoj  zabačenoj rupi na norveškoj obali iznad Bromioysunda. Tamo nemaju  pojma   o   njemu.   A  čini   mi   se   da   je   to   istina.   Te   je   noći   u   Tri   bora  prenoćilo nekoliko Norvežana, koje se, razumije se, dobro  čulo. No oni  nisu čak ni znali gdje bi se to mjesto moglo nalaziti. Teško je reći jesu li  možda lagali. No to nisu bili ljudi koji bi normalno mogli imati bilo što s  onim dugokosim momkom u otrcanim i prilično prljavim trapericama.  Naime, od   Norvežana su tu bili jedan par učitelja iz Namsosa i neki  veterinar   iz   Steinkjera.   A   ona   jadna   djevojka   nije   dobila   nikakvih  »painkillera«, no umjesto toga imala je priliku  napiti se votke, jer je  pronađena prazna boca finske votke Koskenkorva. ­ A prašak koji si mi pokazao? Ake kao da je bio u neprilici. ­ I ja sam o njemu mislio isto što i ljekarnica. No kad su ta zrnca  analizirali, pokazalo se kako je riječ o acetilosalicilnoj kiselini. Kofeinu,  također, pa i o sjemenkama kole. Isti sastav kao i u koka­koli. ­   Semen   colae   ­   rekne   Birger.   ­   Međutim,   meni   nije   poznata   ta  mješavina. ­ To je u svakom slučaju jače od aspirina. A to je bilo jedino što se  našlo kod nje. Na dan uoči Ivanja su nestali. Kliznuli, ne plativši račun.  Vjerojatno vrlo rano. Nitko ne zna kamo su toga jutra otišli. A onda se  poslije nekog vremena on pojavio kod Lill­Ole Lennartssona. Kupovao  je   u   prodavaonici   ICA­e.   Raspitivao   se   zapravo   o   nekoj   planini.   No  počinjem   vjerovati   da   su   naprosto   zalutali,   jer   ovdje   u   blizini   nema  nikakve planine. ­ A o kojoj je to planini riječ? ­ Starfjalu. A ta nije ovdje. Za to je vrijeme ona kupovala kod Lill­ Ole. Stoga je moguće da je Lill­Ole pomislio kako je ona sama. U tom  slučaju nije nimalo čudnovato što se sav zbunio, posudio joj šator i vrtio  se oko nje. On je lud za  ženama. Priča se kako znade biti tako vraški   

237

bezobrazan   da   odlazi  ženama   u   iznajmljenim   kolibama   dok   im   se  muževi noću bave ribolovom. Ne znam, ali kažu... ­ Imao si prigode čuti mnogo prljavoga. ­ O Lill­Oli Lenartssonu nisam čuo mnogo. Rekao je kako te vidio da  prelaziš preko ceste i odlaziš u šumu. Gore prema rječici Lobber. ­ Pa on je lud. ­ Mogao je vidjeti nekoga drugog, a ne tebe. I onda pomisliti da si to  ti. Međutim, sve mi se čini da je on to rekao zato što sam mu pregledao  ložionicu centralnoga grijanja. Shvatio je da si mi ti dao mig za to.  ­ Teško mi je povjerovati...  ­ Ti si dobar  čovjek. No  čekaj... nije to sve. Kazao je i da sam mu  poslije pravio neprilike. Pregledavao podrum i kuću. Da te štitim. Laže  ta mrcina. No oni su mu povjerovali. Nasta muk. Tanjur gramofona se okretao, ali Birgeru nije padalo na  pamet promijeniti ploču. Uhvatio ga je osjećaj gađenja i više nije ništa  želio čuti. No ipak je upitao: ­ I oni su uistinu povjerovali da sam išao na rječicu Lobber? ­ Ne, nisu. Oni ništa ne vjeruju. Pokušavaju raditi bez pretpostavki.  Pa   tako   i   mislim   da   nisu   nikamo   stigli   s   onim   tvojim   stvarima,  čizmama i što je tu već bilo. Da jesu, već bi dobio glase s njihove strane.  Sve   to   skupa   ne   trebaš   previše   uzeti   k   srcu   jer   je   bilo   vrlo   mnogo  preslušavanja. Lill­Ole. Njegove  žene. Ona je mogla biti tamo i vidjeti  sve čime se on bavi. Nije ona neupućena ni u njegove priče sa ženama.  Preslušavali   su   Dana   Ulandera   i   Annie   Raft   i   cijelu   onu   družbu   sa  Stjarnberga. Yvonnu i njezine momke. Svaki su kamen preokrenuli u  selu. No u jednu su stvar ipak uvjereni. Da je on bio spomenuo kako te  je vidio. I da je to rekao meni već pri prvom preslušanju.  Držali su kako sam ja to smatrao besmislenim jer sam bio s tobom i  kako sam mislio da smo cijelo vrijeme bili u kontaktu. No drže da ja to  ne mogu znati sa sigurnošću, i da sam podatak koji mi je dao morao  unijeti u zapisnik s preslušanja. Pa makar bio i nepouzdan.  

238

­ I zato si uklonjen iz istrage? ­   Da,   objasnili   su   mi   da   sam   učinio   formalnu   grešku.   Bez   obzira  koliko sam smiješnim mogao smatrati njegov podatak, trebao sam ga  ipak unijeti u zapisnik. No toga nema. A oni ne vjeruju. U posljednje  sam vrijeme skoro poludio. Taj gad! Ta kreatura! Spalio je cijelu paletu  novih čizama Tretorn. Bojao se da će mu policija doći u kuću i njuškati.  Bit  će   da   je   prodavao   ukradene   stvari   jer   u   njegovim   knjigama   nije  nigdje upisana ikakva pošiljka čizama. Nema ni bilo kakve otpremnice,  baš ništa. A prodavao ih je nevjerojatno jeftino. Gotovo svi u selu kupili  su ih od njega. Ta činjenica, doduše, ne olakšava sam istražni postupak.  I takvu čovjeku oni vjeruju.  ­ A ono perje? Zašto je to spaljivao? Pa on je zakupio pravo lova na  sitnu divljač. Zbog toga se onda nije trebao bojati. ­ Ne     znam.     Moglo     bi     se     zaključiti     da     su     tu     nešto  pročačkali, ali o tome nisam ništa čuo. Sada su u potrazi za paperjem iz  vreća za spavanje. Dok   je   govorio,   Ake   nije   gledao   Birgeru   u   oči.   Pogled   mu   je   bio  usmjeren kroz veliki prozor što gleda na vrt, no na staklu su se vidjeli  jedino   odrazi.   Nije,   dakle,   vidio   ništa.   Gledao   je   prema   vijugavim  stazama kroz močvarište što se gubilo u noćnoj izmaglici. Vidio je ljude  kako   se   kreću   po   Području.   Opažao   ih   je   kako   izranjaju   i   onda   idu  izgubljeni za njegov pogled, koji zapravo nije bio nikakav pogled, već smljevene misli. Bio je obuzet. Pratio je puteljke po močvarištu i ceste iz sela kao što  je Birger svakodnevno pratio zavijutke na rešetkastoj drvenoj ogradi.  Bio je uklonjen iz istrage, no njegova je snaga i dalje bila usmjerena  prema njoj. Bez ikakve svrhe. ***

 

239

K

ad je ušla, Dan je ležao na njezinoj postelji. Bio je sam u sobi 

napola okrenut prema zidu. Gol. Svjetlost s prozora odražavala se na  njegovoj smećkastoj koži koja se  činila znojavom. Šakom je obuhvatio  svoj penis i micao ručnim zglobom i podlakticom. Povukla se, ali je on  primijetio njezinu nazočnost u sobi. ­ Što radiš? ­ upitala ga je i čula samu sebe kako se smije premda to  nije bio pravi smijeh. ­   Onaniram   ­   odgovorio   joj   je   ne   suviše   jasnim   glasom.   Annie   se  spusti   na   koljena.   Stavila   je   papire   i   knjige   na   pod.   Pokušala   je   to  učiniti što je tiše mogla. A onda nije znala što učiniti sa sobom. Uzela je  svežanj papira i nekoliko godišnjaka i stala ih gurati pod postelju. Čula  je   kako   mu   disanje   postaje   ubrzanije.   Onda   se   on   trgne   i   postelja  zaškripi. Zatim nasta potpuna tišina. Usta   joj   se   tako   ispuniše   slinom   da   ju   je   morala   progutati,   no  nastavila je gurati godišnjake prema zidu. Za to se vrijeme on podigao s  kreveta. Kad je bila gotova i morala se podići, opazi Dana kako stoji na  vratima i otire se u ručnik. Onako zbunjenoj učini se da taj pripada  kuhinji. ­ Ne smiješ me smetati dok mislim na tebe ­ reče joj. Ona se pravila kao da se bavi šalom koji je kao stolnjak postavila na  rasklopni stol. Pokušavala je pronaći nešto što bi mu rekla. No jedino je  uspjela pomisliti: on je prirodniji od mene. Smijao bi mi se da zna kako  se osjećam.  Kako dramatski sve shvaćam. Na brzinu i bučno zatvori bilješkar što  je otvoren ležao na stolu. Kada se okrenula, on je već bio otišao. Posljednjih su dana Dan i ona više puta vodili ljubav na ono malo  sijena što je još preostalo na tavanu sjenika. Bilo je suho i oštro pa ju je  bolo kroz tkaninu njezine odjeće. Poslije je htjela ostati ležati u tom 

 

240

mirisu ljeta. Najradije bi spavala ondje. No tu zapravo i nije tko zna  kako mirisalo. Bilo je to staro sijeno. On je htio da to čine i uvečer u sobi. No ona je odbijala, i to zbog Mije.  Nije vjerovala da djevojčica spava. Ponekad bi šušnulo nešto tamo gore  gdje je ona spavala. Znala se u mraku igrati lutkama. Šaputala bi im.  Kad su došli novinari, Annie se sklonila gore na sjenik. Čula ih je kako  prolaze dolje zajedno s Petrusom koji im je pričao o uzgajanju koza i  pasminama ovaca. Međutim, željeli su se susresti s njome. Htjeli su da  im ispriča kako je izgledao onaj rasparani šator na rječici Lobber i što  je vidjela od tijela žrtava. No Petrus im je govorio kako se pripravlja sir  bez električne struje. Novinari  su dugo ostali.  Slušala im  je glasove.  Čulo se kao da govore s djecom. Kako bi joj prošlo vrijeme, okoristila se  prilikom da potraži kutijicu svoga pesara koju je izgubila tu na sijenu.  Rovala je po prašini i pljevi i dok je tako kopkala, ubrzo naiđe na oštar  rub.   Nije   to   bila   kutija,   već  medicinska   bočica   od   bijele   plastike.  STESOLID, sredstvo za umirenje. Bočica bješe gotovo posve prazna, a  izdana na ime Barbro Torbjornsson. Nastavila je tražiti svoju kutijicu i najzad je pronašla, ali i turpijicu  za nokte kao i malenu kutijicu za sapun iz nekoga hotela. Bit će da je u  sijeno   popadao   cjelokupan   pribor   za   njegu   noktiju.   Sve   je   te   stvari  pokazala Danu, i on ih je uzeo. Rekla mu je da se nelagodno osjeća. ­ A zbog čega? ­ Mislila sam da je to naš tavan. Naše sijeno. Tvoje i moje. Odvratio joj je kako ne može zahtijevati da ovdje gore imaju zasebno  mjesto   samo   za   njih   dvoje.   Privatnu   spavaonicu.   Privatan   tavan   na  sjeniku. Bilo je mnogo čega što je morala mijenjati kod sebe. Primjerice,  slušanje radija. Bila je vezana uz tu malenu plastičnu kutijicu. Slušala  ga   je   u   postelji   s   utisnutim   okruglim   zvučnikom   u   uhu.   Nije   mogla  zaspati prije negoli bi odslušala vijesti u dvadeset i tri sata. Vijetnam,  Kambodža, Mozambik. Morala je čuti riječi.  

241

­ Promjene se ne događaju tako brzo da bi o njima trebala slušati  svakoga sata ­ rekao joj je Dan. ­ To je čisti otrov. Možda   je   bio   i   u   pravu,   ali   ona  je  bila   kakva  je  bila.   Ovisnica.   O  jednoj stvari ili drugoj. Kao što je on bio o njezinu tijelu, kako je mislila  prije. Međutim, je li doista bio? Gdjekad je pomislila kako je on nekako neobičan stvor. No uviđala je  da je to riječ koju upotrebljavamo za ono što nas zapravo ne zanima. A  ovdje  je   potpuno  suprotno:  ona  ga  je  bila   potpuno  svjesna.  Koliko   je  mršav, koliko su mu bila uska leđa, a ruke profinjene kao i stopala.  Kako mu se pod svjetlošću svjetiljke kosa preobražava iz pepela u zlato.  Više negoli svaka peta vlas poprimila bi mu zlatnu boju. Često je ležala  s pramenjem njegove kose na svojoj ruci ili prsima i pregledavala ih  vlas po vlas. U   skupini   od   preko   dvadeset   novih   učenika,   koji   bi   stajali   ispred  vrata učionice, razlikovala bi ga među svima. Kako je bio drugačiji sa  svojim nježnim i gipkim tijelom. Kretao se poput plesača. U učionici, u  tuposti zimskoga poslijepodneva i u prigušenu ozračju vune i izdisanja,  on bješe jezgra čiste energije koje se morala domoći. U   početku,   prije   negoli   su   međusobno   počeli   izmjenjivati   osobnije  riječi, razmišljala je o njemu kao neobičnom učeniku. Počela je maštati  o njemu. Za vrijeme sata on bi znao izreći nešto što bi je zbunjivalo ili  učinilo   nesigurnom.   Onda   bi   smislila   neki   produžetak.   Pronašla  domišljat odgovor i tako je nastao razgovor. Neka vrsta razgovora. No   to   su   zapravo   bili   njezini   monolozi.   Uvijek   tihi.   Kad   bi   tako  govorila njemu u samoj sebi, mnogo čega bi joj se pojasnilo. Međutim, u  stvarnosti ona nije pričala tako mnogo. Pa  čak ni onda kad su počeli  voditi ljubav. Njezina   je  suzdržljivost   bila  neka vrsta  ovisnosti.   Otrov  ­  izrečeno  njegovim jakim riječima. Nešto čega se čvrsto pridržavala atavističkim,  mračnim i zamršenim dijelom same sebe. Mislila je kako je to povezano  s   Enskedeom,   pa   poslije   s   Pedagoškom   akademijom   i   

242

Karlbergsvagenom.  Životom   koji   bi   njemu   bio   u   potpunosti  nerazumljiv. Kada   bi   se   među   njima   događale   razarajuće   scene,   nesporazumi,  sukobi ili kako bi se sve moglo nazvati ono što poput noževa para po  želucu, kada ga ne bi smjela dotaknuti, jer bi mu osjećaji bili na točki  smrzavanja,   ona   bi   mu   opazila   u   očima,   u   središtu   zjenice   ­  nepovjerenje. Kada  joj ne bi vjerovao.  Smatrao da je  sve  to  za  nju  samo ­ igra.  Trotjedna ljubavna zgoda. Malena, umjerena igra s političkim idejama i  jakom seksualnom privlačnošću. Kadikad bi joj rekao kako smatra da  joj   je   on   samo   neko   tijelo.   Zlaćano   i  čupavo.   Kao   breskva.   Da   je  premlad. Razlika između njih iznosila je devet godina. Ponekad bi joj  nabacio   kako   ga   ne   uzima   ozbiljno.   Kao   da   je   naslućivao   njezin  povremeni   osjećaj:   da   je   neobičan.   Potpuno   nepoznat.   Odbačeno  živo  tkivo. Strano, nezdruživo tkivo duše. Onis je stajala na vratima i upitala Annie je li zaboravila na večernju  mužnju. Da, zaboravila je, a bila je i uznemirena zbog mirisa u sobi.  Dohvatila je kuhinjski ručnik i smotanog ga gurnula pod pokrivač. Onis  ju   je   pratila   pogledom,   ali   nije   rekla   ni   riječi.   Sigrid   joj   je   bila   za  petama i rekla kako nipošto nije Annien red za muženje. Raspored je,  naime, bio pogrešno napisan. Annie stavi na sebe veliku pregaču, koju joj je dala Brita, i pođe s  njima   u  kozarnicu.   Koze  joj  nisu  bile   drage,  a  usto,  ona nikada  nije  muzla sve dok nije došla na Stjarnberg. Predmnijevala je da upravo  zbog toga nije mogla musti koze zajedno s Danom. On je, naime, bio  polagan   i   nespretan,   pa   je   zato   pripadao   Onisinoj   grupi,   kojoj   je  pripadala i Lotta, ali nju nije vidjela. Bile su to šarene koze. Smeđesive, bijeložute, isprugane i s mrljama  po   sebi.   Nijedna   nije   bila   nalik   drugoj,   no   ona   ih   još   nije   naučila  razlikovati.   Imale   su   izbočena,   slabo   obrasla   vimena   s   krutim  bradavicama. Posve bi se dragovoljno uspinjale na stol za mužnju, pa   

243

tako   nije   bilo   nimalo   teško   istiskati   mlijeko   iz   njih.   Teže   se   bilo  prisjetiti poretka u postupku. Vime je najprije trebalo obrisati, a prvi  mlaz mlijeka nije smio završiti u vjedra jer je bio pun bakterija. Ako bi  zaboravila obrisati vime, u koze se neće razviti refleks dojenja, poučio  ju je Petrus. Koze   su   imale   jak   miris.   Ako   bi   se   samo   na   trenutak   okrenula   i  prestala je iscjeđivati i vući, koza bi se uznemirila. Te  životinje imaju  čudnovato   oblikovane   oči   s   duguljastim   zjenicama.   Sjaju   im   se   kao  raspucao jantar. Neke od njih imaju izrasline što im se njišu na vratu.  Malene klepetaljke od mesa. Nije ju zanimalo  što je to, već  se radije  bavila ovcama koje su imale blagi vonj lanolina, no u ovo doba godine  njima nije trebalo poklanjati nikakvu pozornost. A   onda   se   valjalo   pozabaviti   mlijekom.   Hladili   bi   ga   točeći   ga   u  limene kante za mlijeko, koje bi onda stavljali u potok. Tada su zbog  vrućine   morali   svakoga   dana   iskuhavati   masu   za   sir.   Kada   bi   se  mlijeko usirilo, miješali bi ga velikim mješačima nalik vilama koje su  zvali prosijačima. Trebalo je zato strašno mnogo vremena, pa bi je ruke  grdno  zaboljele.  Nisu  joj  povjeravali  iscjeđivanje gruda  sira i  njihovo  oblikovanje.   No   zato   se   trebala   pobrinuti   za   sirutku.   Trebalo   ju   je  kuhati dok ne potamni i postane gusta, a onda bi je izgrabila i ulila u  mekani sir. Mia nije htjela u tome sudjelovati. Kad se tu našla prvi put, začepila  je nos i ubrzo nestala zajedno s Matsom i Gertrudom. Zato je Sigrid  vrlo rado pomagala pa je Annie zamijetila kako je ta djevojčica postala  vrsnom mljekaricom. Ona je izrađivala raspored muženja i bilo joj je  vrlo teško priznati kad bi se zabunila.  ­ Tata je muzao na dan uoči Ivanja, a ne Onis. Zato danas nije Onisin  dan. Učinjena je greška. Annie je znala da nema potrebe raspravljati s njome. Pa bilo joj je  tek   devet   godina.   No   mala   bješe   tvrdoglava.   Pošla   je   za   Annie   u  kuhinju i stala brbljati. Annie su boljele i ruke i leđa, pa osjeti kako u   

244

njoj raste razdražljivost.  Zastala je na vratima i zadržala ih kako bi  pokazala da u kuhinji želi biti ­ sama. ­   Ja   sam   prvi   put   muzla   u   ponedjeljak   ­   rekne   joj.   ­   A   danas,   u  četvrtak je drugi put. Između mužnja mora proći dva dana ako postoje  tri skupine. Onda je to u redu, zar ne? ­ No raspored je pogrešan. ­ To ti kažeš. Pustimo sada to. Tvoj tata nije mogao musti na dan  uoči Ivanja jer je tada bio u Robacku. Onda uđe u kuhinju i za sobom zatvori vrata. Naravno da se u isti  tren  pokajala.  No  istodobno valja  reći da joj  je bilo  vrlo lijepo  ostati  samom makar i na trenutak. Kroz prozor je mogla vidjeti Sigrid kako  hoda   amo­tamo   i   udara   nekim   štapom   po   travi.   Bila   je   izvan   sebe.  Buduća dogmatičarka? ­   Priznaj   joj   samo   da   je   u   pravu   ­   reče   joj   Onis   kad   joj   je   Annie  pomogla ugurati tešku kantu za mlijeko preko praga. ­   Strašno  je   uzbuđena.   Naime,   u   srijedu  će   svećenik   doći   po   nju   i  Gertradu.  ­ Svećenik iz Robacka?  ­ Ne, već njihov otac. Pa zar ti to ne znaš? Jedan je svećenik već  dolazio na Stjarnberg. No i tom se prigodom  Annie bila sklonila. Mislila je da se radi o istom onom koji je otvorio  župni crkveni dom na Ivanje i pozivao ljude na kavu i kolačiće. I na sok.  Čula je to dok je sjedila u kuhinji Oria­ne Stromgren, a policajci ulazili  i   izlazili.   No   ovo   je   bio   svećenik   oženjen   s   Britom   i   otac   Sigrid   i  Gertrade. Onis joj je rekla kako se sada parniče oko skrbi za djecu. Nije ulazila u to. Bilo je u toj Petrusovoj maloj obitelji nečeg tako  izvornoga,   tako  pradrevnoga.   Po  njezinu   su   mišljenju   crna  djevojčice  nalikovale   Petrusu.   Lica   su   im   bila   kao   i   njegovo   ­   kozje   izdužena.  Budući da je Brita bila svećenikova  žena, onda je bilo jasno da joj sv.  Pavao nije bio nepoznat. Annie je  željela da joj i Dan nešto ispriča o  tome.  

245

­   Svećenik   je   dobio   sudsku   presudu   po   kojoj   Stjarnberg   nije   bilo  mjesto pogodno za djevojčice, no on je puštao da te stvari teku mirno.  Zbog njih. Doći  će gore i pokušati ih nagovoriti. Nisam, uostalom, baš  sigurna je li to bilo i potrebno. Njegov je adut bila ­ škola. Zbog toga će  one preko zime morati ostati u Robacku, pa  će tako biti odvojene od  svoje   majke.   Yvonne   za   skrb   o   njima   nije   bila   pogodna   osoba.   Sa  stajališta  vlasti.   No pročulo  se da  ćeš  doći ti  i ovdje biti  učiteljicom.  Tako se stvorila mogućnost da Brita pobijedi u sporu. Sve dok se nije  dogodilo ono dolje kod rječice. Sad će doći i odvesti ih. Hoćeš li pripaziti  na mlijeko? Annie   je   ostala   sama   s   mlijekom   koje   se   kuhalo.   Stajala   je   s  toplomjerom   u   ruci   i   netremice   gledala   u   mlijeko   koje   se   još   uvijek  vrtjelo u krug otkako ga je Onis promiješala. Znači, tako oni gledaju na  te stvari. Kad bi Mijin otac saznao da se Mia nalazi ovdje, možda bi i on  poveo postupak za oduzimanje djeteta s tvrdnjom kako je boravak ovdje  za nju opasan. Kao da postoje dva svijeta, razmišljala je. Jedan vani. U  kojem se sve to događa. I drugi ovdje. ­   Molim   te   zapiši   količinu   mlijeka!   ­   doviknula   je   Onis   otvorivši  vrata. Lice joj bješe ružičasto i blago. Nije bila našminkana, a usnice su joj  bile blago modre. Podebela i zgodna djevojka. Mogla bi biti jedna od  Krišninih   mljekarica  čije   su   usnice   dobile   boju   od   cjelivanja   njegove  kože. Kad bi ovdje postojala neka opasnost, bliska i po život opasna, nju  ne   bi   mogla   zaokupljati   briga   oko   količine   mlijeka   i   davanja   obroka  visoke hranjive vrijednosti. Onis bješe osjetljiva osoba. Znala je musti.  Bila je iz Ohna u Jamtlandu. Socijalna radnica. Dnevnik   o   mužnji   bio   je   pribadačama   pričvršćen   na   zid,   a   pokraj  njega   visjela   je   na   konopcu   kemijska   olovka.   Annie   je   zapisala   »38  litara« i uz to stavila svoj paraf. Drugi su stavljali kratice svojih imena.  Njezino AR djelovalo je podosta službeno, no ona taj svoj način pisanja  nije željela mijenjati jer je tako i počela. Petrus je pisao: P­us. Njegovo   

246

je ime našla na stupcu koji se odnosio na dan uoči Ivanja. »36,5 1. P­us.  40 1. P­us.« U prvi je trenutak pomislila  kako je Sigrid  imala pravo. Htjela  je  odmah izići i reći joj to. No onda je počela razmišljati o  rasporedu rada  koji   se   nalazio   kod   Petrusa   i   Brite   i   koji   su   svake   večeri   pretresali.  Prema tom rasporedu Sigrid nije bila u pravu. Djevojčica   je   i   dalje,   udarajući   štapom,   hodala   po   travi   ispred  kuhinje. Bila je nježna i mršava. Annie je vidjela kako joj se, kad bi se  prignula,   ocrtava   kralješnica   ispod   majice   od   trikoa.  Željela   ju   je  propitati   o   dnevniku   mužnje.   No   zastidjela   se   pri   pomisli   da   je  želi  iskoristiti.   Pa   više   ga   je   ljudi   ispisivalo.   Djevojčica   je   ovako   s   leđa  izgledala nezaštićena i ožalošćena. Niz malenih kralješaka, krhkih kao  školjke. Tanak stup vrata i onda teška kosa što joj je visjela sprijeda  spletena   u   dvije   od   zamašćenosti   sjajne   pletenice.   Trebala   je   nositi  hlače, a ne opravu. Tanke su joj nožice bile otečene od uboda komaraca. Uskoro  će je preseliti sa Stjarnberga. Ili neće. Neovisno o njezinoj  vlastitoj  želji. Odrezati joj kosu ili ne. Pa ona zacijelo i   nije znala što  zapravo hoće. Pa kako bi i mogla znati? Glasovi oko nje bili su snažni.  Jedan joj je od njih rekao neka na dan uoči Ivanja pođe i dovede Annie i  Miju s autobusa. Dakle, to su bila ta djeca kod autobusa u Robacku. Sigrid, Gertrud,  Mats   i   Pella.   Broj   je   odgovarao.   Vidjela   ih   je.   Matsova   Inka­kapa   i  njihove kljunaste laponske cipele i naprtnjače. Nitko od odraslih nije  došao s njima. Sigrid je zacijelo vodila skupinu. Ona   bješe  poslušna.   Netko   od   odraslih   bit  će   da   je   rekao:   »Idite   i  dovedite   Danovu   djevojku   i   njezinu   djevojčicu.   Stići  će   danas.  Autobusom.« No djeca su se vratila i rekla da Annie i Mia nisu stigle. Za to je vrijeme ona stajala na groblju po prvi put proprana hladnim  planinskim zrakom, i vidjela je tu djecu.  No nije joj palo na pamet da  su  ona  došla po nju  i Miju.  Vozač  autobusa  nije znao  da  ona i  Mija  pripadaju zajednici sa Stjarnberga. Točnije, ona je to zanijekala.  

247

A sada je mogla dozvati to maleno, razljućeno i razočarano stvorenjce  i   upitati   gdje   je  Petrus  bio  na  dan   uoči   Ivanja.   Kako   je  lako  poslati  djevojčice   ovamo   ili   onamo,   razmišljala   je.   S   osjećajem.   Tada   Sigrid  krene. Ostavila je štap, zaustavila se i pogledala kroz prozor kao da je  očekivala da  će je Annie na posljetku dozvati. No Annie je to izbjegla  prikrivajući lice u prigušenoj svjetlosti prostorije gdje se prokuhavalo  mlijeko. Prema izgledu Sigridinih ramena i leđa činilo se da se predala.  Možda je ipak shvatila da ih ima previše. Da su oni odrasli i da nije  imala pravo. Annie oprezno skine pribadače s  četiri kuta dnevnika o  mužnji, zatim ga previne i ugura u džep pregače. ***

K

ada je Ake Vemdal otišao, trebalo je oprati suđe. Smeđi se sos 

osušio. Telefoniranje. Vađenje mesa iz zamrzivača. Hlađenje žestokoga  pića i skidanje prašine s boce vina. Spremanje hrane. Satima. Sve je to  skupa   uzimalo   vremena.   Sate.   Sjedenje   jednog   nasuprot   drugom   i  pričanje o onome što ih opsjeda. Pričati. Pričati. S izuzetkom žvakanja i  ispijanja   pića.   Promatranje   kristalne  čaše.   Pripovijedanje   o   vremenu  kad ih je tata dobio. Ne   onako   kako   je   doista   bilo,   već  ublaženo.   Nije   spominjao   da   su  pjevali Horst Jessel Lied na očev rođendan 1941. Jer ni na koji način ne  bi mogao objasniti kako su to  činili samo da bi se grubo zabavljali na  mamin račun. Otac ju je nazivao osminkom  Židovke. Istina, oca to doista nije bilo  briga.  Kao  što  mu  nije bio  stalo  ni  do  nacionalsocijalizma.  Međutim,  uživao ju je bockati, i to zato što se rodila bogatom, a zadovoljavala se  životom   na   poljoprivrednom   imanju,   s   jednom   kućnom   pomoćnicom,  kupovanjem   u   Konzumu   i   jednim   putovanjem   u   Stockholm   godišnje. 

 

248

Unutar sebe bili su vrlo bliski. I ta je njihova unutarnja bliskost bila  njihova jedina stvarnost. Njezina je mržnja bila beznadna. Jednom je rekla: »Tvoj je otac bio  snažna priroda.« Bio je tada mrtav već  petnaest godina. No prisjećala  se silovanja, naravno. Gdjekad ih je Birger čuo kroza zid svoje dječačke  sobe.  No  ona  je imala   snage da  sve prikaže  drugim,   blažim  riječima  kako ne bi ponižavala samu sebe. Očev budalasti nacionalsocijalizam  bio je isto tako neka vrsta nadomjestka. Možda za mržnju  čiju snagu  nije razumio. Ispiranje. Pranje suda. Skupljanje suda. Stavljanje čaša na mjesto da  ih   nikada   više   ne   izvadi.Pozivanje   na   objed.   Na   završetku  čašica  whiskyja. Ili dvije. Bez šaputanja u nečije uho, toplo uho. Nikada više. Kada   je   oprao   suđe,   izišao   je   iz   kuće.   Ukosio   je   preko   sjenokoša.  Gotovo   je   pao   mrak,   no   ipak   je   vidio   polje   lana   u   svom   njegovu  poniženju.   Od   kiše   oborene,   napola   istrule   gomile  žilavih   stabljika.  Shvatio je da se između njega i Karl­Akea stvorio povod neprijateljstvu.  Jedan   od   onih   besmislenih,   dugopriželjkivanih,   otrcanih   povoda,   koji  stoje   iza   svakoga   seoskog   neprijateljstva,   a   stvorenih   prema   uzorku  sličnom složenom kačkanju. Da, besmislenost do razine djetinjastoga,  gotovo izmišljenog. No mržnja bješe stvarna. ***

G

udrun   Brandberg   vozila   je   u   Audiju   svoga   sina   Johana   gore 

prema Steinkjeru. Izgledala je srdito. Pogledavao ju je postrance. No on  nije osjećao da bi se ljutila  zato  što je bio pobjegao.  I on sam bio je  sasvim dovoljno srdit, ali joj to, kao i obično, nije dao da primijeti. Ona se nije dovezla do pansiona, već je telefonirala s benzinske crpke  Statoila kod ulaza u gradić i poručila mu da se ovdje mogu sresti. A kad   

249

joj je spomenuo da jedva može i korak učiniti i nema što obuti, rekla mu  je neka uzme taksi. Taksi! Vlasnici pansiona je platio Yljinim novcem i onda su ga odvezli do  crpke.  Zapravo on  nije htio  taknuti  taj  novac.  Gudrun  ga uopće  nije  pitala kako je platio pansion i tek nakon što su se prevezli dobar komad  puta, upitala ga je što mu se dogodilo s nogom. Audi se nešto prebrzo kretao po vrućoj asfaltnoj cesti. Gudrun je i  dalje imala  isti  izgled s profila,  no njemu  se učini kako to ipak  nije  ljutnja.  Već  neka odsutnost. I to tolika da mu je bilo drago  što nisu  krenuli cestom prema Grongu, jer bi joj se moglo dogoditi da u ovakvu  stanju   skrene  s   puta   na  nekom   od   brojnih   zavoja   i   sjuri   se  ravno  u  rijeku Namsen. Ona nije bila došla iste večeri. Oko jedanaeste mu je  ure telefonirala i objasnila da ima mnogo toga obaviti. Johan je otišao u  postelju i pokušao zaspati unatoč bolovima. Požalit će ona kad mu bude  vidjela   nogu,   pomišljao   je.   »Nikome   ne   telefoniraj«,   ponovno   ga   je  upozorila pomalo oštrim glasom ­ Jesi li me čuo? Da nisi ni sa kime razgovarao. Na benzinskoj je crpki Audi stajao s potpuno nakrcanim stražnjim  sjedalima.   Torbe   i   kutije,   ali   i   pojedinačne   stvari.   Iznenađen   je  primijetio da se tamo nalaze i njegove klizaljke za hokej. I palica. A ona  je ispijala narančin sok iz tetrapaka. Opazio je da su joj usne osušene i  da je vrlo žedna. ­ Hoćeš li i ti? ­ upitala ga je i pružila mu kovanicu da si kupi sok.  Međutim, on nije uzeo. Na sebi je imala istu opravu kao i onoga dana  uoči   Ivanja,   onu   sa   sitnim   cvjetićima.   Ona   ista   bijela,   pletena   vesta  ležala je previjena na jednoj od torbi na stražnjem sjedalu. Činilo se kao  da se uopće sve to vrijeme nije razodijevala ili kao da je u Crnoj Vodi  vrijeme jednostavno ­ stalo. ­ Pročitao sam u novinama... o nekom umorstvu. Kraj rječice Lobber. ­ Hajde, uskači u auto ­ samo mu je rekla.  

250

Kad su se udaljili od Namsosa, on ju je upitao tko su bili ubijeni. U  početku je dugo  šutjela kao da ne  želi odgovoriti,  no poslije  mu reče  kako su to bili turisti. Stranci. ­ Je li objašnjeno? ­ Nikada neće ni biti. Nije shvaćao kako nešto takva može reći. Odgovorio joj je kako misli  da to nije u redu. ­ Kako to misliš, »nije u redu«? Htio je zapravo upotrijebiti riječ  »pošteno«, ali ju je prešutio. Bit  će  da je i sama začula kako su njezine riječi zazvučale čudno, pa ih je sada  pokušala pojasniti. ­   Htjela   sam   reći   da   je   to   gotovo   beznadno   pokušati   ustanoviti.  Dogodilo se u noći kad je posvuda bilo tako mnogo turista. I stranaca. ­ Zar se ljudi ne plaše?    ­ Ne bih o tome više htjela pričati. Dosta nam je toga ovih dana bilo i  kod kuće. Riječi   su   joj   imale   prizvuk   kao   da   mu   predbacuje   što   je   pobjegao  upravo kad bješe najgore. ­ Pobjegao sam jer sam bio bijesan ­ reče Johan. ­ Per­Ola i Pekka bili  su svinje. A i Vaine i Bjorne skupa s njima. Pretjerali su. Našli su me  kod Aldine kuće. ­ Ne želim o tome ništa znati. A ti o Bjorneu ne bi smio bezobrazno  govoriti. Da nije bilo njega, sad bi ti bio u u gadnoj stisci. Očito da je  ipak bila srdita na njega. A nije ga ni pitala gdje je sve to vrijeme bio.  Tek, je li razgovarao s nekim.  Pa što je mislila? Da se skrivao u šumi? ­ Zašto si ponijela moje stvari? Čuo je samoga sebe kako mu glas zvuči nekako povišeno i cmizdravo,  no prekasno je bilo da ga snizi. Kad mu je odgovarala, njezin je način  govorenja u svakom slučaju bio ljubazniji. ­ Nešto moramo učiniti za tebe ­ rekla mu je. ­ Kod kuće nije nipošto  dobro ozračje.  

251

­ Je li Torsten ljutit? Nije mu odgovorila izravno, i ta ga je nepravda zaboljela. Nije mu  dopustila govoriti. Ona naprosto nije htjela ništa znati. ­ Bit će suda ­ rekne onda. ­ Vidart je bulaznio o nekakvu dršku od  vila. Ali to će se već nekako srediti. No, bilo kako bilo, najbolje će biti  da za tebe nešto učinimo. Pomislila sam na Langvasslien. Od toga je imena osjetio lagani udar iznutra. Osjetio je kako mu se  krv uzburkala. Osjetio je udaranje u ušima, usnicama. Čekao je. Razmišljao je kojim će tonom s njime razgovarati sada, kad  je   najzad   otvorila   karte.   Potiho?   Povjerljivo,   u   neprilici?   Ili   napola  srdito   i   prkosno?   E   da   bi   time   naznačila   kako   je   ono   što   je   učinila  njezina stvar, a ne njegova. Treba   li   reći   da   je   on   tako   nešto   slutio   cijelo   vrijeme.   Da   je   on,  zapravo,   samo   sin   Oule   Larasa.   A   ne   Torstenov.   Ili   bi   se   trebao  pretvarati kako ništa ne zna, ne bi li njoj olakšao položaj? Nije nastavljala. Barem ne u ovom trenutku, pomisli. Doći će to već,  poslije. Neprilično joj je. Produžiti započetu priču za nju bješe jednako  glupo kao i da joj on sad počne pripovijedati o Ylji. Naprosto nemoguće.  Međutim,   ona  će   morati.   Prije   negoli   stignu   do   Langvassliena.  Najvjerojatnije   prije   Steinkjera,   a   do   tamo   nema   više   od   nekoliko  desetaka kilometara. Kad su stigli u mjesto, ona reče kako im valja nešto pojesti. ­ Ali ja moram u bolnicu ­ dobaci Johan, jer je shvatio da mu to ona  uopće neće predložiti. Sve je ukazivalo kako nju uopće ne zanima stanje  njegove noge. ­ Pa zar je tako loše? ­ primijeti samo. Kad   su   došli   u   odjel   za   hitne   slučajeve   i   dok   su  čekali,   on   skine  čarapu. Zinula je od iznenađenja. Očito nije mislila da će sve to potrajati pola dana. Dogovorili su se da  će se, nakon što bude gotov, sastati u kafeteriji, a kad je na posljetku  došao, izgledala je iscrpljenom. Kao i obično, osjetio je grižnju savjesti.   

252

A onda se rasrdio. Pa nije valjda on kriv što ga je morala  čekati tako  dugo.   Mogla   je   pitati   liječnike.   Ispričao   joj   je   da   mu   je   slomljena  goljenica, a ligamenti u gležnju popucani. Stavili su mu nogu u gips.  Dobio je štake. Međutim, sve su morali platiti, jer nisu bili Norvežani.  Gudrun je onda otišla do ureda za prijem bolesnika i objasnila im kako  će   joj   sin   u   jesen   poći   u   gimnaziju   u   Steinkjeru,   a   stanovati   u  Langvasslienu, pa će vratiti štake kad bude došao na sljedeći pregled.  Reći   da   već  stanuje   u   Langvasslienu,   bilo   je   malko   prenagljeno,   no  činovnica na šalteru prihvatila je to zdravo za gotovo. Zamolila je za  adresu i Gudrun joj spremno reče: ­   Stanovat  će   kod   Pera   i   Sakke   Dorj,   poštanski   pretinac   12,  Langvasslien. Sakka! Teta. Gudrunina starija sestra. Tek kad su došli do auta, on  je upita je li točno ono što je rekla. ­ Zar ću stanovati kod Sakke? ­ Da, naravno. A gdje bi inače mogao? Pa oni žive u Langvasslienu. ***

U

večer je došla kiša. Vjetar je najprije navukao oblake od rijetke i 

hladne vodene pare. Poput opne nalegla se preko trave i njihovih lica.  Smračilo se, a onda naleti vjetar. Kad su se svi okupili kod Petrusa i  Brite, udari kiša svom snagom. Kuhinja   se   promijenila.   Dok   sunce   ne   bi   udaralo   na   ploče   od  škriljevca,  činilo   se   kao   da   je   onaj   zid   od   peći   porastao.   Prozor   je  uokvirivao   mračno   zelenilo   iza   kiše   što   se   obrušavala   u   širokim  mlazevima.Sada ga je prvi put vidjela  bez jake sunčeve svjetlosti.  U   

253

sivoći danjega svjetla lica su djelovala iscrpljeno. Ali ne i Danovo. Bilo  mu je opušteno. Smiren, igrao se uvojkom svoje kose. Koža na Bertovu  licu bila je premlohava.  Jednom   prije   morao   je   biti   mnogo   deblji.   Na   obrazima   su   mu   se  razabirala uleknuća i ožiljci. Možda to bješe uspomena na mladenačke  dane s Fincima, koji su ga učinili tako odbojnim. Enelino   je   lice   bilo   zategnuto   unutar   zabrađena   rupca.   Koža  potamnjela od sunca i čvrsto nategnuta preko jagodica. Činilo se da su  svi   smršavjeli   osim   Onis.   Ispričala   je   Annie   kako   je,   penjući   se   do  Stjarnberga, zadobila ozljede među butinama uslijed trenja, pa se sada  ustručava  sići  dolje   u   selo.   Grickala   je  svoje  ranjave  i   otečene  vrške  prstiju. Promatrajući je, Mia iskrivi lice. Po   Britinu   su   licu   pretjecale   smećkaste   sjenke.   Oči   su   joj   upale.  Unatoč  svoj svojoj mršavosti sada je bila teška. Izgledalo je kao da joj  čedo   napreduje   prema   koljenima.   Rukama   je   podržavala   trbuh   ne  mareći mnogo za Petrusovo pričanje o hlađenju mlijeka. Na podu ispod  nje   skvrčila   se   Lotta.   Sjedila   je   poput   djeteta.   Lice   joj   je   imalo   boju  dobrano iznošenoga platna. Nečeg umornog i istrošenog bilo je i na licu Sigrid, no njoj je ipak bilo  svega devet godina. Ista pojava kod svih osim u Dana. Naravno, svi su  bili odjeveni. Međutim, bez električne struje nikakvo pretvaranje nije  bilo moguće.  Ne možeš se praviti kako nešto nemaš. Kad već  ­ imaš.  Život lišen  ironije   polagano   im   je   iskrivljavao   zglobove   i   istezao   tetive   pa   su  postajale tanjima i kraćim. Annie je uhvatila snažna čežnja za gradom.  Isprobavanje oprava, pa ljudi, mjesta, o  čemu se onda priča. Paljenje  motora.   Brza   vožnja.   Doticaj   sa   strahom   ili   radošću.   Obaziranje.  Zaboravljanje. Stigoše do kritike. Petrus izbjegne tu riječ, no Annie ponovno osjeti  isplaniranost.   Prvu   je   večer   upotrijebio   riječ  problem.   A   ovaj   je   put  samo upitao ima li netko nešto reći.  

254

­ Ja imam ­ upadne Annie. Lice   mu   bješe   obraslo,   bolje   reći   dlakavo.   Meka,   sivosmeđa   kosa  kovrčavo mu je padala sa sljepoočica i bez reda se spajala s hrapavijom  bradom. Donja mu je usnica bila puna i rumena. No nikako nije bilo  lako   razotkriti   kakav   mu   se   izraz   lica   krije   ispod   te   obraslosti.  Smatrala je da mu je pogled bio više smiren negoli pozoran. Mislio je  da će Annie praviti gužvu. ­ Htjela bih se ispričati Sigrid ­ reče. Djevojčičino   lice   usplamti.   Kakvo   je   ona   dijete   bila   ­   s   kožom   na  obrazima   u   koje   tako   lako   navali   krv,   oči   s   izrazom   nezaštićenosti  prema onome što joj zasigurno neće pružiti radost. No Annie, umjesto  da kaže:  »Pogriješila sam što se tiče rasporeda mužnje«, reče: ­ Sigrid je opazila da je raspored rada pogrešno napisan što se tiče  mužnje. Nisam je htjela poslušati. No ona je uistinu bila u pravu. Britu  to nije zabrinjavalo. Nije bilo sigurno je li sve to uopće i slušala. Pogled  joj je pratio slijevanje kiše niz prozor. Lotta je uronila u samu sebe, a  Onis   se   bavila   grickanjem   i   trganjem   već  okrvavljene   kožice   kod  nokata. Jedino su Petrus i Dan pozorno slušali. Na neki način i Bert.  Teško je reći za Enel. Njezino lice nije bilo lako odgonetnuti. ­ Možda bismo to mogli i pogledati ­ predloži Annie. ­ Ima li nešto što ti ne odgovara?  Bio   je   neprijateljski   raspoložen.   A   što   je   uostalom   i   očekivala?  Počinjem se osjećati neugodno, prođe joj glavom. Bilo je to glupavo s  moje strane. I slično meni, kako bi Dan rekao. No ipak je nastavila.  Istina,   sama   je   morala   donijeti   raspored   rada.   Kad   su   bili   gotovi   s  rasporedom rada za sutrašnji dan, Petrus ga je bio stavio na kredenc, a  sada se nije ni pomaknuo da bi ga dohvatio. ­   Prema   rasporedu   Dan   je   trebao   musti   na   dan   uoči   Ivanja   i   na  Ivanje, jer je bio sam ovdje. Međutim, čini se da je to ipak učinio Petrus.  

255

I ona pruži raspored Petrusu koji ga je  čitao ne uzevši ga u ruke.  Zatim ga Annie pruži prema Enel. Raspored je, istina, kružio naokolo,  ali nije pobudio nikakva zanimanja. Jedina je Sigrid živnula, još uvijek  rumena u licu. ­ A je li? ­ kao čudio se Petrus. ­ Moguće je. Ne shvaćam jedino kako  možeš u to biti tako sigurna. No možda se ponekad i potkrade greška.  Je li to važno? Annie izvuče iz džepa dnevnik mužnje, otvori ga i izravna. ­ Ja sam  potpuno sigurna ­ reče zatim. ­ A i Sigrid. Kao prvo, Dan nije mogao  musti. U svakom slučaju ne tako valjano da bi sve skupa mogao obaviti  sam. ­ Pa on i nije bio sam. ­ Nije bio? ­ Bio je ovdje s Barbro Torbjornsson. Nije htjela pogledati Dana, ali je  shvatila  da tamo sjedi posve mirno.  Tada Onis i Lotta stanu pričati  upadajući jedna drugoj u riječ. ­ Željela je vidjeti Stjarnberg.         ­ Možda se i preseli ovamo gore.              ­   Bio   bi   to   dobitak   za   nas.   Zna   tkati   i   prodala   je   mnogo   svojih  tapiserija. Dan joj je trebao pokazati kako je ovdje. On se i ne mora sam braniti, pomisli ona. Sjedio je sklopljenih očiju i  nagnut prema natrag. ­ Sve je to moguće ­ uzvrati Annie. ­ Međutim, Petrus je stavio svoje  ime uz oznaku količine mlijeka na dan uoči Ivanja.   Uzela je papir i  pročitala. ­ Evo, tako ­ reče tada Petrus. ­ Točno je. Nije li tako, Sigrid? Jesi li  sada zadovoljna? Djevojčica je sva sjala. Dječje pobjednički i rascvala od sreće. ­ Onda je ta stvar objašnjena. ­ Nije.  Annie izbjegne Danov pogled dok je nastavljala.  

256

­ Kad je policija  bila ovdje, učinjena je greška. Krenuli su tragom  pogrešnoga rasporeda. Dobili su pogrešne podatke. ­ Eh, sad  ćemo s time završiti. ­ Petrus se podigao. ­ Dane, ti  ćeš  objasniti Annie kako stvari stoje. Jednom i za svagda. Međutim,   Dan   joj   nije   objasnio   baš   ništa.   Ispred   nje   otišao   je   u  njihovu sobu, a kad je ušla, on je šuteći ležao na svojoj postelji. Annie je  pomislila da je to zbog toga što je i Lotta pošla za njima.  Njoj su, naime, dopustili da se zajedno sa svojim slikama mačaka i  dvije torbe, u kojima se nalazila cjelokupna njezina imovina, ponovno  useli u tu sobu. Mia ju je zavoljela i svidjele su joj se njezine stvari.  Običavala   je   razvrstavati   njezine   pranjem   izblijedjele   T­majice   i  pamučne gaćice i onda te njihove ostatke ređati po postelji dok bi joj  Lotta svojim ponešto promuklim glasom pričala njihovu povijest. Lotta  je   posjedovala   električno   sušilo   za   kosu   i   radio   koji   se   nije   mogao  prebaciti na baterijski pogon. Imala je tri para cipela s visokim petama  koje je ovdje na Stjarnbergu bilo nemoguće nositi. Bila je tu i jedna  vlasulja s grubom, svijetlosmeđom kosom bez sjaja i jedna bombonijera  u kojoj su umjesto bombona bile fotografije. Zatim plastična vrećica s  koraljnom ogrlicom i indijski nakit s heliotropom i mutnim tirkizima u  pocrnjelom   srebru.   Jedan   medo   od   sintetičkoga   pliša.   Novčanik  prepunjen   brzosnimljenim   fotografijama,   autobusnim   kartama   i  posjetnicama. A sad su prljavim kartama još iz vremena dok je ovdje postojao Klub  ribiča igrale neku kartašku igru. Činilo se da Lotta nije shvaćala kako  Dan i Annie  žele biti sami. Annie je legla na svoju postelju i  čekala.  Soba   se   ispunila   energijom   što   je   dolazila   od   nepokretnoga   tijela   na  ležaju iznad nje. Annie mu nije mogla ništa reći. Ni Lotti također. Njezina se snaga  izlijevala kao kiša po prozorskome staklu. U snovima se može biti nijem  ili nepomičan. A ona bješe budna i vjerojatno se mogla micati. No ako   

257

se bude prepustila osjećaju nemoći, onda se uskoro više neće moći ni  pomaknuti. Uzela je radio sa stolca pokraj postelje i uključila ga. Uz  pucketanje razabirao se glas koji je čitao vijesti, a postaja bi se čula čas  slabije čas jače.  Baterije su bile na izdisaju. Mia je podigla kartu koju nije željela, pa je ljutito podviknula. Annie  pojača radio.  Ćudljivi se val glasnoće vrati i, prije negoli ga je uspjela  utišati, glas zatutnji:  »...AGENCIJA REUTER JAVLJA DA IZVORI IZ HANOJA...« Ležaj iznad nje zaškripi i jekne, a Dan skoči na pod. Na trenutak mu  je   uspjela   opaziti   torzo   presječen   gornjim   rubom   postelje   i   ispružene  ruke s raširenim prstima, a onda on drekne:  DO STOTINU ĐAVOLA! PRESTANI S TIM! Izjurio   je   iz   sobe  prije   negoli   je   bilo   što   uspjela   učiniti,   Uostalom,  ionako   se   više   ništa   učiniti   nije   moglo.   Zvuk   je   snižen.   Mia   se  uznemirila držeći kartu u ruci. Zadugo se nije moglo  čuti ništa drugo  osim bezobzirnog procurivanja kiše kroz oštećene limene žljebove. ­ Pa znaš da on ne voli slušati vijesti ­ rekne Lotta. ­ Dana ne zanima  politika. ­ Ipak ga je prije zanimala  ­ odvrati Annie. ­ On se jedini u  školi  angažirao. ­ Ali zasigurno ne u pravom političkom smislu. Mislim stranački. Sa  svim je tim prekinuo prije kakve dvije godine. Pričala je o njemu s nametljivom prisnošću. Dok je sve to izgovarala,  činilo se kao da nekoga oponaša. Dan joj je bio objasnio: »Ona ne zna  kako mi  živimo. Pa ni kako običan  život zapravo izgleda. Sve se mora  naučiti. Ona je živjela u nečemu što naprosto ne možeš shvatiti.« ­ Idem k Matsu! Mia   baci   karte   koje   je   držala   u   ruci   i   ode.   Vrata   se   zalupiše  zatresavši se u svom okvim. Annie se  željela prisjećati same sebe kao  tihog djeteta. Nipošto podložnog, već onog koje razmišlja o nepravdi što   

258

živi smješteno u Enskedeu bez prava da zine i vrišti. No ponekad bješe  nečeg prisnoga u tim Mijinim nezgrapnim i bijesnim ispadima. Izišla je  jer nije htjela slušati da se išta govori o Danu, pretpostavljala je Annie,  pa je i taj ispad hladno primila jer joj je to već otprije bilo poznato. ­ Znam da se ispisao iz stranke ­ nato  će Annie. Nije zapravo točno  znala   o   kojoj   se   to   malenoj   stranci   radi,   no   nije   to   htjela   pokazati.  Smatrala je smiješnim što se njih dvije pokušavaju natkriljivati koja  bolje poznaje Danov život. ­ Nije on svojevoljno izišao iz stranke, već su ga izbacili ­ usprotivi se  Lotta. ­ Stvorili su skupinu koja se odvojila, a on im je bio na čelu. No  onda se pojavio neki drugi momak koji je nadvladao, pa se Dan morao  samokritički opravdavati. Vješali su ga u šumama Nacka, na jednom  brdu kod zaljeva Nvckel. Zvučalo je to kao da Lotta misli kako je Dan  bio nekakav Tarzan pa, premda stvarno nije željela ništa više pitati  o  Danu, zausti: ­ Što hoćeš reći pod tim »vješali su ga«? ­   Pa   mislim   na   njegovu   samokritiku.   Ponijeli   su   sa   sobom   uže,  privezali ga na bor i napravili omču. On se sam trebao objesiti, jer mu  je život postao besmislenim. Bio je truo. Zatrovan još od početka ­ Čime?  ­  Buržujštinom. ­ Pa kako je mogao pristati na to? Nikada se ne bi složio s nečim tako  glupim. ­ Pa i nije. Premda bješe blizu. Onda je pobjegao u grad i tamo smo  se sreli. Isprva se dohvatio hašiša, a poslije je počeo s jakim drogama.  No s ljudima kao što je on, s takvim zaleđem, stvari se uvijek srede, pa  je tako i on završio na psihijatriji. Tatica je sve to sredio. A onda je  krenuo u srednju školu za odrasle. I sada više ne želi ni čuti o politici.  Pa ni o generalu. ­ A o kakvom to sad generalu? ­ Svome ocu.  

259

Lotta   je   cijelu   noć  bila   zatvorena   u   dizalu   podzemne  željeznice   s  narkićem koji je uzimao heroin, a tada imao brijač u ruci. Dan je pričao  Annie o tome. A sada je pričala Lotta s vrevom u svojoj glavi u kojoj su  se stvarale priče. Annie se morala podsjetiti da su to tipične smetene  priče drogiranih osoba.  Izišla   je   ne   rekavši   Lotti   što   namjerava   učiniti.   Znala   je   da   ju   je  ostavila u beskrajnu prekopavanju po sadržaju dviju putnih torba od  modrog šatorskoga platna. ***

K

uća   se   smjestila   na   obronku   punom   vrba   i   sa   šikarom   breza. 

Ponad   nje   uzdizalo   se   brdo   Langvass,   ali   tako   strmo   i   prekriveno  brezovim   drvećem   da   mu   se   dolje   iz   dvorišta   vrh   uopće   nije   mogao  vidjeti.   Cesta   je   vijugala   iz   sela   Langvassliena   dolje   prema   jezeru.  Netko   od   onih   koji   su   posjedovali   kuću   prije   Pera   prekrili   su   je  azbestnim   pločama.   Imale   su   istu   boju   kao   džem   od   brusnica   u  prerazrijedenom mlijeku. Kuća je imala dva kata, a tavan, prekriven  zeleno   obojenim   limom,   proširivao   se   u   preveliki   izboj   na   kojem   se  nalazio balkon sa zahrdalom  željeznom ogradom. U podnožju ulaznih  stuba u kuću nalazio se stalak za sušenje rublja s iskidanim plastičnim  konopcima   i   dva   lavora   od   crvene   plastike.   Trava   i   divlje   krasuljice  izbijale su ravno kroz skuterske saonice. Uz kućni su zabat ležala dva  prazna   sanduka   za   pivo,   a   malko   iskrivljena   limena   cijev   bila   je  oslonjena o zid. Pahulje zelene boje sipile bi s krova poput snijega po  travi i lavorima.  Kad   su   se   sasvim   približili   kući,   Johan   opazi   ispod   kuhinjskoga  prozora od miša izjedeni sobov rog i smotan plastični sag. Gudrun je  preobula   cipele   u   autu,   pa   se   sada   probijala   kroz   travu   hodajući   u  cipelama s niskim potpeticama. Per je izišao na ulazne stube, a za njim   

260

je   došla   i   Sakka.   S   ruku   joj   je   kapala   voda.   Pozdravila   se   s   njima  istodobno   se   ispričavši   što   im   ne   može   pružiti   ruke   jer   upravo   pere  suđe.  No sklopila je ruke na prsima i zatresla njima, a Johan se iznenadio  jer se činilo da je Sakka  bila oduševljena njihovim dolaskom. I njihov  ih je sin, Johanov vršnjak, došao pozdraviti, no on je bio stidljiviji pa se  zadržao   u   predvorju.   Zvao   se   Pergutt   ili   Pergutten,   dakle   »Perov  dječak«, a Brandbergovi su ga momci oduvijek smatrali smiješnim. Sve   to   troje   imalo   je   zaobljena   lica   i   Johan,   kao   nikada   prije,  prepozna na njima vlastite oči, nos i obraze. Inače bi se Gudrun i on  samo pozdravili s njima pri klanju stoke ili pri označavanju teladi u  Tjorndalu. Tu dolje u Langvasslienu Johan nije nikada prije vidio ovu  kuću. Peru  je bilo  neugodno pred Gudrun zbog  nereda na dvorištu  i  ispred ulaznih stuba. Gudrun je ipak bila nešto posebno. A Sakka nije.  Možda je to imalo neke veze s onim što je Gudrun govorila o Sakkinu  izgledu i dobi: »Ona se zapušta.« Per je bio nizak čovjek i izrazito krivonog, pa Johan pomisli na Oulu  Larasa, vitkog i neobično visokog za Laponca. Pergutten mu se učini  kao pravi Perov preslik. Sad će imati prigodu vidjeti Oulu Larasa. Ovdje bi mogao bilo kada  naletjeti na njega. Pomisli kako je nalik Gudrun ništa ne reći, ali ga  ostaviti  da  živi blizu  njega. Inače bi ovo njegovo smještavanje u ovu  neurednu zabačenost značilo pravi izgon. Posebice ako sve to razmotri  njezinim očima. Poznavao ju je. Nered nije mogla ni zamisliti. Ponudili   su   ih   hranom   premda   su   sami   maloprije   jeli.   Htjeli   su  popričati   i   zajedno   popiti   kavu,   a   Sakka   je   izvadila   male   pogačice,  namazala ih maslacem i posula šećerom. Htjeli su  čuti kako je Johan  povrijedio nogu, što mu je liječnik rekao i kada mora ponovno poći na  pregled. Bili su tako ljubazni da se Johan oćuti neugodno.  Čak se i Per sažalio nad njegovom nogom. Johan je znao da je Per  žilavo stvorenje. Kad je prije dvije zime bio gore na Tjornfjellu, vozio se   

261

skuterom   po  strmini.   Zapeo   je  nogom   o  nekakav   izbojak   i  slomio   je.  Dovukao se do skutera kako je znao i mogao, no nije ga uspio upaliti,  pa   se   morao   po   dubokom   snijegu   spuštati   niz   strmu   padinu   vukući  nogu za sobom. Nije se vraćao puna dva dana i svi su već  pomislili da je gotovo s  njim. No sada, evo, sjedi ovdje i jede slatke pogačice s Per­guttenom,  Sakkom   i   Johanom.   Gudrun   nije   htjela   ništa   jesti,   već  je   popušila  nekoliko   cigareta,   što   je   Johana   iznenadilo.   Nikada   je   nije   vidio   da  toliko puši. Nije se pričalo o onome što se dogodilo kod rječice Lobber. Johanu se  učinilo da je Gudrun o tome izrekla svoje mišljenje telefonski. Nitko ga  nije ni pitao zašto je otišao od kuće. Da  će ostati kod njih i krenuti u  školu   u   Steinkjer  činilo   se   kao   već  odavna   dogovoreno.   Bit  će   da   se  prošle večeri vodio dug telefonski razgovor između Gudrun i Sakko. Mislio je kako  će barem Pergutten, kad budu sami,  željeti pričati s  njime   o   ubojstvu   na   rječici   Lobber,   ali   ništa   od   toga.   Dječak   bješe  pomalo sramežljiv i samo je pitao Johana bi li želio vidjeti štenad. Otišli  su   u   ograđen   prostor   za   pse.   Tamo   je  Pergutten   morao  svezati   kuju  kako bi i Johan mogao prići psićima. Bila su ih tri i izgledali su kao da  im je otprilike tri mjeseca. ­ Mješanci su između jedne trećine ruske pasmine lajke, dvije trećine  laponskoga i laponsko­finskog špica, a ima tu i nešto malo sibirskoga  haskija. Sve su kuje. Imamo i psa s kojim se pari. Polugonič. Dakle, sve  u svemu pet pasmina. Nisu li zgodni? Jedan je od psića imao svijetlomodre oči pa se Johanu osobito svidio.  Rekao je kako je u njega očito prevladala pasmina sibirskoga haskija. ­ Ako želiš jednoga za sebe, možeš ga dobiti ­ ponudi mu Pergutten. U tom se trenutku Johanu učini kao da je sve to nestvarno, da sanja  i da to traje već  dugo. Kad bi pomislio na Ylju, više nije mogao sebi  predočiti njezino lice, tek neku mutnu i promjenljivu površinu. I bunar   

262

mu se pojavi u mislima. Na trenutak mu na um pade pomisao da je  ozlijedio nogu kad je pao u njega. Nije,   dakako,   bilo   tako,   a   on   je   skočio   s   prvoga   kata   kuće   što   se  nalazila u bespuću. Ali gdje? Rekao je Gudrun da ga je povezao neki  Finac. Jedino mu se taj Finac činio nekako stvarnim. Poslije mu sine da  je   to   slika   Srebrnoga   Lisca.   Promatrao   je   Perguttena   i   pokušao  razmisliti kako da mu odgovori što prirodnije. Pergutten je nešto pitao i  sad   je   njegovo   okruglo,   otvoreno   lice   sjalo   od   uzbuđenja   iščekujući  odgovor. Onda   ih   Sakka   pozove,   a   kad   su   ušli   u   kuću,   Gudrun   je   već  bila  spremna za odlazak. Per je upravo stavljao novac u novčanik i Johan se  strašno   zacrveni   kad   je   to   primijetio.   Nije   mislio   da  će   Gudrun   i  Torsten   morati   plaćati   za   njega.   Pa   on   je   samo   na   stanu   i   hrani.  Zaprepastilo   ga   što   je   Torsten   pristao   plaćati   za   njega,   i   to   sigurno  mnogo   novaca.   Gudrun   nije   imala   svoga   novca,   znao   je   on   to.  Razgovarala je s Perom o novcu, ali na laponskom pa Johan nije uspio  ništa razumjeti, a i shvaćao je da se upravo to htjelo i postići. Čudno se osjećao. Stopalo ga je boljelo, a osjećao je i mučninu od onih  pogačica i slabe kave. Gudrun se strašno žurila; činilo mu se to gotovo  nevjerojatnim. Pa zar neće ostati ovdje cijelu večer ili možda čak cijelu  noć  nakon što se nisu vidjeli toliko dana? Htio ju je pitati o mnogim  stvarima. I o novcu, među ostalim. Hoće li i on imati nešto svoga novca? No ona se samo zahvalila i porukovala, a kad je narumenjela usne  ispred zrcala u predsoblju, bila je spremna za odlazak ­ Iziđi sa mnom! ­ zapovjedi mu tiho. Preobula   je   cipele   u   autu   i   onda   mu   rekla   neka   sjedne   do   nje   na  prednje sjedalo.  ­ Kako se zove taj što te primio u auto i odveo? ­  Ne znam ­ odvrati  Johan po istini.  ­ Rekao si da je to bio neki Finac. Živi li on, inače, u Finskoj? ­ Da.  

263

­ Mnogo se preslušava ovdje ­ reče mu zatim. ­ Policija ispituje sve  ljude gdje su bili one noći kada se sve to dogodilo. Mi smo rekli da si  otišao već  uvečer. Otprilike oko sedam sati uvečer uoči Ivanja. Rekli  smo da si bio ljutit, što je Torsten mislio da si ga prijavio. Da si uzeo  moped i odvezao se dolje prema selu. Mi te nismo odali da si otišao gore  prema Aldinoj kolibi i tamo na stazu. Toliko da znaš. ­ Treba li da i ja tako kažem? ­ upita Johan. ­ Mislim da bi trebao. A oni će doći i ispitivati te. Osim ako taj Finac  ne iskrsne odnekud i ispriča nešto drugo, naravno.  ­ Ne vjerujem ­ rekne Johan. ­ Pa onda zbogom ­ pozdravi ga Gudrun. Pomisli kako je to prvi put za cijeloga dana da ga je pogledala. Ali ne  zadugo. Upalila je motor, a on se maknuo s prednjega sjedala i izišao iz  auta. Pokušao je dohvatiti svoje štake što su bile oslonjene na auto. No  njoj se toliko žurilo da u tome nije uspio. Pojurila je, a štake su pale u  travu. Poslije nekog vremena on  će podijeliti sobu s Perguttenom. Naime,  tako dugo dok mu bude teško uspinjati se stubama svojom zagipsanom  nogom, spavat će u dnevnoj sobi. Per i Sakka legli su rano. Postelja na  kauču već mu je bila priređena, no kad je ostao sam u sobi, zaključio je  da neće moći zaspati. Bilo je prerano za njega. Tek pola jedanaest, a  sunce je razlijevalo svoje rumenilo dolje prema jezeru i preko sjenokoša,  koje   već  više   godina   nisu   bile   košene.   Vladala   je   utiha,   ali   je   trava  proklasala   pa   je   sve   izgledalo   kao   da   su   se   modrosrebrnasti   valovi  ukrutili na travnatome moru. Kroz zaštitnu mrežicu protiv komaraca  čuo je kosove kako pričaju u brezovoj šumi.  Taj snubeći,  čeznutljivi ton podsjetio ga je na Trollevolden, gdje su  kosovi   znali   noćima   pričati,   pričati   i   pričati.   No   bio   je   to   besmislen  govor. Ili lažljiv. Nitko nije čeznuo. Televizijski je ekran bio siv i malko prašnjav. Svjetlost koja je padala  na   ekran   bila   je   tako   jaka   da   uopće   nije   bilo   nikakva   odraza.   Na   

264

prozorima nije bilo zavjesa. Stol je prepoznao jer je nalikovao onom koji  je   imala   njegova   baka   po   majci.   Bio   je   svijetao   i   imao   jednonožno  postolje. Na sredini stola nalazio se čipkast, malen stolnjak. Gudrun je  imala isti takav. Plela ih je, naime, baka. A na stolnjaku stajala zdjela  za voće izrađena od čvoraste izrasline na drvetu. Njemu se uvijek činilo  da takve izrasline izgledaju bolesno. Pa i one breze tamo vani, i one su  bile bolesne, iskrivljene, krivo izrasle. Čirevi. Jastučići na kauču stajali su uzdignuti i naslonjeni na zid. Bila su tu  i tri ukrasna jastučića s vezom na križiće. Predstavljali su pasje glave.  Glava jednoga psa nalazila se i na slici, trebao je to biti neki špic, velik  i  žućkastosmeđ.   Na   drugoj   slici   bješe   naslikano   stado   sobova   na  obronku plavičaste, snijegom pokrivene planine. Pa onda još jedna sa  starcem kako sjedi u čamcu na jezeru držeći štap za pecanje. Sve je bilo  izrađeno u tehnici siluete, pa se čak i konopac od udice nazirao u crnoj  ili   tamnoljubičastoj   boji.   Nalazila   se   tu   i   uvećana   fotografija   u   boji  Perguttena kao konfirmanta. Bio je odjeven u laponsku nošnju. Johan  se prisjeti bake dok je ležala na odru. Netko joj je stavio molitvenik u  ruke. No bile su joj ukočene i nisu ga mogle čvrsto uhvatiti. Gudrun   nije   htjela   da   pođe   s   njom   vidjeti   mrtvu   baku,   ali   se   on  zatvrdoglavio,   premda je  znao da  će to  biti   strašno.  Poslije  je  pričao  Vaineu kako je izgledala, a onda i ostaloj polubraći. Tako je onda on bio  jedini među njima koji je vidio mrtvaca. Nije se osjećao dobro. Sad, kada je bio sam, osjećao je znatno jaču bol,  premda je uzeo tablete što su mu ih dali u Steinkjeru. Ruke su mu bile  hladne i općenito se malko loše osjećao. Glavom su mu prolazile misli  kako   je,   zapravo,   izbačen   iz   vlastitoga   doma.   Iako   je,   doduše,   sam  napustio taj svoj dom. Torsten je očito bio spreman plaćati za njega samo da ga se riješi.  Nešto slično kao i s Yljom. Otkako je ono pročitala u novinama, nije  više ništa htjela imati s njim. Vidjela ga je rano onoga jutra kako izlazi  na   glavnu   cestu,   i   to   upravo   u   tom   području.   Shvatila   je   to   iz   onih   

265

karata   nacrtanih   u   novinama.   Što   je   mogla   zaključiti?   Gudrun   je  pomislila   kako   bi   upao   u   poteškoće   kad   bi   policija   saznala   da   je   s  mopedom bio gore kod Aldine kolibe. Ostao je trag mopeda po cijeloj  stazi  što je vodila gore, rečeno je. I onda natrag. Kao daje počinitelj  došao mopedom.  Pokušavaju   me   zaštititi.   Htjeli   bi   mi   pomoći   kako   ne   bih   upao   u  neprilike. Gudrun mu je rekla da mu je Bjorne već pomogao. Međutim,  kako?   Jesu   li   mu   doista   htjeli   pomoći   ili   ga   se   samo   riješiti?  Najnevjerojatnije od svega bilo je to što je Torsten pristao plaćati stan i  hranu za njega. A onda mu sine kako to možda nije bio Torsten. Možda Oula Laras?  Možda mu je Gudrun na posljetku telefonirala? Zamolila ga za pomoć? Torsten   bi   najvjerojatnije   radije   ispričao   policiji   kako   se   Johan  mopedom odvezao gore prema Aldinoj kolibi i tamošnjoj stazi. Naprosto  zato da se osveti. Zašto bi zaštićivao Johana koji mu čak nije bio ni sin?  Možda Torsten baš i nije znao kako stvari zapravo stoje. No mogao je  nagađati. Dovoljno je bilo da me pogleda, razmišljao je Johan. Oči. Kosa. Oblik  lica. Sve skupa. Zato me nikada i nije podnosio. No možda mi je Bjorne  ipak pomogao. Vjerojatno je on predložio: »Pošaljite ga u Langvasslien  kamo i pripada.« Činilo mu se kao da pokušava trčati po vlažnu i lelujavu močvarnom  tlu. Misao mu mora biti hitra kako ne bi utonuo. Osjećao se loše i trpio  bolove. Sivio se televizijski ekran, a vani vidjela oštra svjetlost.  Netko  zakuca na vrata. Ili možda pipa po sobnim vratima. Neodlučno, kao da  se onaj tko stoji iza vrata boji da je Johan zaspao. Bio je to Pergutten.  Kad je Johan otvorio vrata, ovaj ga upita: ­ Hoćeš li igrati Monopoli Johan mu ništa ne odgovori, no Pergutten je vjerojatno pomislio kako  mu je Johan kimnuo, jer je odmah iz kredenca izvukao igraću ploču s  kutijom u kojoj su bile kartice i novčanice za igru. Bila je to norveška   

266

inačica   te   igre,   pa   Pergutten   prijeđe   na   norveški.   Johan   prepusti  Perguttenu   vođenje   banke,   ali   se   gotovo   pokaje   jer   nije   bilo   lako  procjenjivati vrijednosti ulica i trgova bez kartica ispred sebe. ­ Ja nisam nikada bio u Oslu ­ reče Johan, kad mu je krenulo loše, a  to se dogodilo odmah u početku. ­ Niti ja ­ otpovrati Pergutten. No već  je pred sobom imao kupljene  Radhusplatsen i Prinsens gate. Bilo je vrlo skupo upasti na ta polja, a  Johanu   se   to   više   puta   dogodilo.   Imao   je   i   nesreću.   Pri   sljedećem  kretanju po ploči upao je na polje na kojem je morao izvlačiti kartu, a  na njoj je pisalo: »Idi u zatvor!« ­ Kvragu! ­ opsuje. ­ Sreća da je to samo igra. Pergutten se složio s  time i onda su odigrali još jednu igru u kojoj je on također nadmoćno  pobijedio. Tada donese pepsi kolu i pržene krumpiriće i malo­pomalo  pristiglo tako i pola dva. Pitao je Johana hoće li nastaviti s igrom, što je  Johan prihvatio. Uzeo je još jednu tabletu protiv bolova i onda je na  njega došao red držati banku. Obojica su se smjestila na kauču pa se  tako onaj koji nije bio na redu da pomiče svoju figuricu i baca kocku  mogao malko ispružiti i odmoriti. Johana je oko pete ure probudilo Perguttenovo hrkanje. Ležao je na  drugom kraju kauča s glavom oslonjenom na jedan od jastuka s vezom  na križiće. Na njegovim su prsima raspršeno ležale vlasničke kartice za  Ullevdl Hageby, Prinsens gate, Rdd­husplassen i Trondheimsveien. ***  

S

unčeva je svjetlost silovito prodirala, no sada kroz drugi prozor, 

a brbljanje je kosova svom snagom dopiralo iz brezove šume iza kuće.  Padala je hladna kiša i kvasila Annienu glavu i ramena. Dok je hodala,  osjećala   je   kako   joj   se   bluza   smočila   na   prsima,   a   rub   suknje   počeo 

 

267

povlačiti po travi. Ovce su se ispod velike breze usko priljubile jedna uz  drugu. Krzna su im pod kišom bila tamno­prljavosiva. Tražila je naokolo po kuhinji i kozarniku jer je bila sigurna kako je  negdje sam. U maloj staji, koju nisu mogli upotrijebiti jer jasle nisu bile  dovoljno velike za sve ovce, vladala je sumračna svjetlost, koja se činila  ispunjenom zadahom disanja. Kao da se jak vonj mrtvih krava smračio  ovdje i ostao visjeti ispod nosača krovišta. Slojevi paučine beživotno su  visjeli čupavi od prašine. Prišla je strmim stubama i stala osluškivati.  Ništa se nije čulo, ali je osjetila njegovu nazočnost. Kad ga je zazvala,  nije   se  odazvao.No   kad   je   provirila   iznad   stuba,   najprije   nije   vidjela  ništa osim jasnosivoga danjega svjetla što je sipilo kroz pukotine. Onda  se sjena na sijenu zgusnula u njegovo tijelo i ona primijeti kako on leži  baš kao i prije dolje u kući, nepomičan i poleđuške. ­ Kako je, Dan? Nije očekivala odgovora. Ona je znala da je pred njima sada obred:  tišina, pa ispad, zatim protuudarac i onda ­ ukočenost. Tišina i novi  početak.   Ponavljanja,   pomisli   s   osjećajem   umora   kakav   nikada   prije  nije poznavala.  Obično bi ćutjela ­ strah. A onda je najzad krenulo. Njegov glas isprva rezak, a njezin topao.  Zapravo samo mlak, kao meso ili puding. On koji je uvijek slušao krive  tonove, obori se na nju: ­ Zar nisi čula samu sebe? ­ upita je. A ona je zaista bila čula samu  sebe. I to ­ dobro. ­   Pa   kako   ti   to,   dovraga,   sebi   zamišljaš?!   Doći   ovamo   i   ovako   se  ponašati.   Kakva   ti   je   to   vražja   ljubaznost?   Pa   što   ti   misliš   da   si  zapravo? Smatraš li da smo mi ostali tvoj razred u školi u kojem  ćeš  preslušavati i prekoravati?! Pogledala   se,  čula   samu   sebe   kao   izopačenu,   ali,   na  žalost,   ne   do  neprepoznatljivosti, pa izgubi želju da se brani. Sjedila je natmurena i  promočena do kože na suhome sijenu i po prvi put za vrijeme svađe, jer   

268

ovo je ipak bila svađa, mislila na nešto ­ drugo. Jednostavno ­ na sijeno.  Koliko bi moglo biti staro. Kako je suho, ostarjelo i sasvim bez snage.  Sijeno iz 50­ih. A poslije mu je rekla, nakon što se ispucao, kako joj je  žao što nije dočekao nju i Miju kad su stigle autobusom u Crnu Vodu,  već je poslao djecu. ­   Ti   uopće   nisi   vjerovao   da  ću   ja   doći   dan   uoči   Ivanja   po   starom  računanju. Točno si znao kada ću stići i pobrinuo se da dođu po mene u  Roback. Ja sam smislila ono o danu uoči Ivanja po starom računanju, a  ti   si   se   toga   prihvatio   jer   je   tako   bilo   najlakše.   Međutim,   mene   nije  briga što si dopustio da u to povjerujem, nije me briga ni zbog one, kako  se ono zove... ­ Barbro. Ime joj se nalazilo na jednoj konzervi, koja se,  uostalom,   ovdje   nalazila,   to   ti   dobro   znaš.   Nije   me   briga   zbog   toga.  Zaista je tako. Morao je  čuti da joj je glas zastrugao, no ovaj put nije rekao ništa.  Umorno je razmišljala kako on zna da nismo u stanju dospjeti ni do  kakve   iskrenosti.   Kiša   se   smirivala,   samo   se   još  čulo   kako   šušti   po  krovu, a ona je uspjela razabrati jednolično i oštro zviždanje ptice koju  Mia i ona nisu bile uspjele vidjeti. Na sve je četiri otpuzala i ispružila  se pokraj njega na sijenu vidjevši da su mu oči sveudilj sklopljene. ­ Je li tvoj otac general? ­ upitala ga je. ­ Ne, nije. ­ A što je onda?   ­ Bojnik. Više nije trebala pitati.  Mogla ga je pronaći i u telefonskoj  knjizi.  Otmjeni   Djursholm   ili   Ostermalm.   Možda   Larkstan.   No   odavde   je  daleko do stokholmske telefonske knjige. ­ Rekao si da si odrastao u siromašnoj sredini. Vrlo siromašnoj. ­ Pa i jesam. Toliko siromašnoj da to ne možeš ni zamisliti. ­ Reci, zar ne možemo biti iskreni jedno prema drugome? ­ Kreni onda!  

269

No  da, a  što je  on  njoj  mogao vjerovati?  O dolasku  Mije  na  svijet  gotovo ništa. Jednom je prigodom zaželio  čuti tko joj je bio otac, pa je  upitao   je  li   i  on   pohađao  Pedagošku   akademiju   istodobno  kad   i   ona.  Odgovorila mu je »da«. Ili barem kimnula glavom. Premda je to zapravo  bila ­ laž. Na neki način laž, no na neki i nije. Jednako kao i ovo s  njegovim siromaštvom. Ovako   dalje   nećemo   nikamo   dospjeti,   razmišljala   je.   Mi   smo   već prošli ljubavničko vrijeme kad se međusobno priča o vlastitom životu. U  njih to bješe silovito, pri  čemu su rasvjetljavali sami sebe. A što sada  možemo odabrati za pričanje, neka je vrsta sadašnje stvarnosti. Ono u  čemu se nalazimo. ­ Gdje je Petrus bio dan uoči Ivanja? ­ Ovdje. Bit će da si to ipak već izračunala. Ti ne voliš Petrusa. ­ Ja to nisam rekla. Samo mi se čini čudnim zašto laže gdje je bio dan  uoči Ivanja i tijekom noći. ­ Svi mi lažemo. Nema u tome ničega čudnog. ­ To je ono što ne uspijevam shvatiti. Zašto mu pomažete ­ Mi ne pomažemo Petrusu. Svi smo skupa bili ovdje. ­ Zar niste bili u Robacku? ­ Ne, bili smo ovdje. Ja sam samo djecu odvezao dolje. A onda sam se  vratio s Barbro Torbjornsson. Pokupio sam je u Bwangenu. Trebala se  priključiti   demonstrantima   kod   Bjornstu­backena,   no   ja   sam   joj  predložio neka dođe na Stjarnberg i prenoći kod nas. Mislio sam kako  ću je uspjeti sklonuti da se pokuša preseliti ovamo. Za nas je to bilo  tako važno da sam pomislio kako  ćeš se uspjeti snaći za tu jednu noć.  Trebala si prespavati s Mijom kod Yvonne. Sve je bilo sređeno. Onda znači da on nije bio sam s njome! Jedva što se misao stvorila u  Annienoj glavi, a ona povjerovala kako  će tamo i ostati, Dan se naglo  pomakne na sijenu i legne na nju. Vršcima prstiju dotaknuo joj je lice.  Htio ju je vidjeti i osjetiti. On zna što ja mislim. To mu se sviđa. Opet   

270

smo   prisni,   veoma.   Jedno   drugome   ispunjavamo   prostor   oko   sebe,  osjećamo jedno drugo kao što se može namirisati grom, elektricitet. ­ Pa ti si skroz naskroz mokra! I   opet   je   oživio   i   prije   negoli   ga   je   mogla   spriječiti,   već  je   svukao  košulju sa sebe i raširio je po sijenu. Počeo ju je svlačiti i razgolićavati  joj hladnu kožu koju je lickao govoreći joj kako je doživljava kao kožu  gmazova;   kao  žabu   iz   bunara   s   naboranom   kožom   i   bradavicama,  doduše,   samo   dvjema,   a   sad   on  želi   od   nje   stvoriti   ljudsko   biće   i  zagrijati ga na kiši i hladnoći. ­ Moj pesar ­ reče ona. ­ Ja ću ti ga donijeti. A i odjeću. Kvragu i ti, Annie! Pa ti nikada ništa  ne zaboravljaš. Prava si učiteljica. Bio je u pravu. Ona samo što nije izustila kako žabe nisu gmazovi. I  dok ga nije bilo, ona je obnažena ležala na njegovoj košulji. Obgrlila se  rukama jer joj je bilo hladno. Kad se vratio, navukao je na nju majicu,  ali ništa na donji dio tijela, no donio je sa sobom i pokrivač i stavio ga  pod nju. ­ Ispričat ćeš mi kako ste vi svi mogli biti na Stjarnbergu u noći uoči  Ivanja   ­   reče   mu.   ­   Svi   osim   tebe   i   Barbro   Torbjornsson   došli   su   iz  Robacka na Ivanje i prenoćili tamo. Svi ste bili preslušani. Pa i Petrus. Legao je na nju i pričao. Sad se i njegova koža smočila i naježurila od  hladnoće pa ga je morala trljati. Kazao joj je kako su na Ivanje poslije  mužnje počeli silaziti. Ona baš i nije sve  čula jer mu se gdjekad jezik  našao u njezinim ustima, a i šuštalo je dok mu je košuljom brisala leđa.  Nije   mogla   shvatiti   zašto   nisu   prešli   preko  mosta,   jer   to   je  ipak   bio  najbliži put do Bjornstu­backena. Jesu li doista prešli preko gaza? Pa  onda su svakako vidjeli šator. Krenuli su tim putem jer je Petrus smatrao da drugi put pripada  Neprijatelju.   Bio  je   to  put  šumskoga  poduzeća,  a  tim   se  putom  nisu  željeli koristiti. On je imao načela, koja nisu uvijek uzimana u obzir kad  je trebalo prenositi teže stvari. No kad je bio zajedno s drugima, morali   

271

su ići onom pravom, starom stazom. Dan je hodao sprijeda s Barbro  Torbjornsson i još su bili prilično visoko gore kad spaziše da se nešto  miče dolje kod rječice. Nalazili su se na golim, kamenim pločama gdje  počinje   borova   šuma   i   vidik   prema   rječici   Lobber   bješe   im   potpuno  otvoren.  Kroz   dalekozor   je   razabrao   da   su   to   policajci.   Kabanice,   policijske  kape, opasači ­ sve je to on vidio, pa i nosila, dvoja, koja su, prekrivena,  prenosili. ­ Lica se nisu vidjela. Shvaćaš? Kad prekriju ljudima lice, to znači da  su mrtvi. Stajali smo tamo gore i sve promatrali premda nismo znali o  čemu se radi. A onda smo se okrenuli. Sakrili smo se malko više gore  gdje nas nisu mogli opaziti, i tu smo  čekali na druge. Prošlo je neko  vrijeme jer je Brita sada malko poteška pa tako i hoda, a Onis je dobila  žuljeve   na   nozi.   No   ipak   su   pristigle   pa   su   izišle   na  čistinu   između  drveća   i   odande   mogle   gledati   kroz   dalekozor.   Tako   su   svi   vidjeli  policajce   i   nosila.   Promatrali   smo   ih   još   dugo   dok   su   prolazili  močvarom, jer je mjestimice vidik bio otvoren. A onda nismo znali što  učinili. Vratiti se ili krenuti preko mosta u Bjornstubacken? Nismo se  željeli spustiti sa Stjarnberga i naći se među policijom. A zašto ne? Nije to mogla shvatiti i odmaknula ga je od sebe, a zatim  ga uhvatila za nadlaktice i prisilila da se podigne. Tako mu je mogla  gledati u lice. ­   Ti,   kao   učiteljica,   htjela   bi,   naravno,   ići   dalje   i   pitati   što   se   to  dogodilo kako bi se onda mogla staviti vlastima na raspolaganje. Njegovo je ruganje sada zvučalo prijateljski. Sjetila se preslušavanja  dolje   u   kuhinji   na   Strombergovu   imanju   i   pomislila   kako   je   on  osumnjičen zbog nje.  Iako ne sasvim.  Oni nisu  željeli  biti  umiješani.  Rekao   joj   je   da   su   Petrus   i   Brita   bili   zabrinuti   za   djevojčice.   Ako  zajednica na Stjarnbergu bude spomenuta u novinama, jer je policija i  njih   preslušavala,   to   onda   neće   biti   dobro   za   parnicu   o   skrbništvu.   

272

Usto,   ne   bi   bilo   nimalo   dobro  čuti   da   je   netko   ubijen   u   blizini  Stjarnberga, pa će biti najbolje ništa ne znati o svemu što se dogodilo. Netko   je  od  njih   došao  na  zamisao   kako  bi  svi  skupa  trebali   otići  dolje u Roback i praviti se kao da su tamo proveli cijelu noć. Djeca su  ionako   tamo   spavala,   zar   ne?   Zvučalo   bi   sasvim   vjerojatno   da   su   i  odrasli bili s djecom. No Dan i Barbro morali su krenuti dalje prema  Bjornstubackenu jer je tamo ostao Volkswagen. Barbro nije mogla biti  u   Robacku.  Čak   nije   ni   poznavala   Yvonne   i   nije   imala   baš   nikakva  razloga da bude tamo. I tako su onda s mjesta gdje se staza dijelila Dan i Barbro krenuli  prema   istoku   i   nastavili   put   dolje   do   mosta   pa   zatim   prema  Bjornstubackenu.   Ostali   su   napustili   stazu   i   krenuli   dolje   prema  Kloppenu. I za Onis i za Britu bilo je teško hodati po neutabanu putu.  No naišli su na stazu uz jezero i slijedili je do ušća kod Robacka da bi se  onda   stvorili   kod   Yvonne.   A   ona   se   potpuno   složila   s   njima   da   su  ispravno postupili. Udo mu je sada bilo između njezinih bedara. Pokušavao se probiti u  nju.   Osjećala   ga   je   kao   nekakvu   okruglu   glavicu,   štenetu   nalik   i   s  nevinim čelom. Nije namjeravala odbiti njegovu obijesnu igru, a nije ni  mogla. No bilo joj je neobično da se on miče u njoj dok ona razmišlja o  bijeloj noći za koje je lutala naokolo po močvari tražeći stazu. Nije mu bio osobito velik, ali je nabreknuo u njoj, a i njezina je želja  rasla   sa   svakim   mekim   udarom.   Zidovi   njezine   unutrašnjosti   su   se  zatezali i opuštali ublažavajući sjećanje na strah i rasplinjujući ga. Sve  se pretvorilo u nekakvo mutno prisjećanje potpune zbunjenosti. Da ju je  pitao zašto se upustila u tumaranje po nepoznatu i opasnu tlu umjesto  da pronađe neko mjesto u selu gdje bi mogla prespavati, ona mu ne bi  znala   odgovoriti.   I   kad   ju   je   policajac   ispitivao,   ona   je   odgovarala  smušeno. Gotovo da je pritom lagala ili u najmanju ruku prešućivala  pojedine stvari.  

273

Ne  želimo   iskazivati   svoju   zbunjenost.   Pa  čak   nijedno   drugome.  Premda bismo to trebali. A sada je on to učinio.  Lagao je malčice o Ivanju jer se stidio. On uopće nije bio u Nirsbui jer  je   mislio   da  ću   ja   tamo   doći.   Mislio   je   da   spavam   u   Robacku   kod  Yvonne. Zapekla ga je savjest jer nije ništa učinio glede kuće. Trebali smo  tamo stanovati, obećao mi je. I onda je samo svratio tamo vidjeti može li  se nešto srediti na brzinu. Dan koji uvijek radi više stvari odjednom. Koji previše obećava. Koji  je   tako   ljubak,   tako   silno  životno   topao   i   ­   divan.   Koji   se,   evo   sada,  pomiče u meni, polagano, koji se nalazi u meni zbunjen i postiđen baš  kao i ja. ­ Nije više važna Nirsbua, pustimo to ­ šaputala je ona. ­ U svakom  slučaju ne bih sada željela živjeti tamo. Ne sada kada se sve to dogodilo.  Bolje nam je da budemo zajedno s drugima. ­ Zar se bojiš? ­ Ponekad. Draškao ju je vrškom jezika po udubljenju na gornjoj usni. Igra koju  je ona poznavala. Znao bi je pri kraju natjerati da ga nogama obuhvati  oko   leđa   i   snažno   se   pomiče   prema   njemu.   No   njezina   je  želja   bila  nekako raspršena. Pojavljivala se i nestajala. ­ Ne razmišljaj, ne razmišljaj ­ šaputao je. ­ Ipak, samo jedno. Kad si bio u Nirsbui. Ne shvaćam kako si uspio  ući. ­ Nikakav problem. Brandberg uvijek objesi ključ ispod strehe. Poslije, kad je ljeto bilo na putu da procvjeta, a oni obavili kosidbu  sijena, Mia je izrazila želju da noć prespavaju u sijenu. I tako poniješe  pokrivače  i   jastuke  na  sjenik.   Annie  je   znala   kako  se  to  sijeno  sada  naziva,   a   i   sama   je   sudjelovala   pri   punjenju   sjenika   finim   poljskim  sijenom   s   pasišta.   Ležale   su   na   njemu   i   osjećale   mirise,   bit  će,   od   

274

mente, bijele djeteline i divljih klinčića. Jarkožuta boja ljutića gubila se  u tami, a krhke se kandilke lako lomile. Annie, Lotta i Mia šuškale su i  smijale se ležeći jedna pokraj druge. Mia nije htjela ni pomisliti da se  vrate u kuću u svoje postelje, već da spavaju na sijenu. Kao što to radiš  ti i Dan, rekla je. No one noći kad je padala kiša, Annie nije spavala, ali i nije govorila  o tome, već  je htjela udovoljiti Mijinoj  želji. Međutim, oko  četvrte ure  ujutro   Mia   je   počela   cendrati   kako   joj   je   hladno.   Tada   ju   je   Annie  odnijela sa sjenika i položila u njezinu postelju, a odmah za njom stigla  je i Lotta s pokrivačima, jastucima i knjigom  Čarobnjakov šešir, koju  ona i Mia nisu uspjele dočitati zbog mraka na sjeniku. Ljeto se bližilo  kraju, a s njime i sjaj bijelih, ljetnih noći. Ne, Annie nije uopće mogla zaspati one noći kad je bila s Danom,  premda su zajedno bili budni čak do tri sata ujutro. On je spavao. Disao  je smireno. Ležao je sklupčan u obliku koji je stvorilo njezino tijelo oko  njegovih leđa. Nije se gotovo usudila ni pomaknuti od straha da ga ne  probudi. Ležala je i gledala Nirsbuu pred sobom. Vrata kolibe. Metalnu motku  i lokot koji nitko nije otključao. U sjećanju bješe to jedino tako. Jer tako  je i  bilo. ***

O

n je nalikovao satiru. Jareća bradica, vlažna i crvena donja usna. 

Jesu li seljani zbog toga govorili da ima harem? Stado koza presrelo je  Birgera   na   stazi   kojom   se   uspinjao.   Nije   se   usudio   okrenuti   leđa  velikome jarcu i morao je praviti groteskne okrete i izvijanja kako bi ga  držao ispred sebe. Taj jarac sivožute dlake imao je povijene i krupne  rogove.   Među   stražnjim   mu   se   nogama   klatile   mošnice   s   crnim  pjegama,   koje   su   mogle   težiti   barem   jedan   kilogram.   Koze   su   bile  znatiželjne i ukočeno su zurile u Birgera. Gurale su se oko njega po   

275

stazi pa nije mogao ni nakratko sjesti i odmoriti se. Kad je stigao na  vrh,   bio   je   posve   iscrpljen.   Sjeklo   ga   je   u   ošitu   i   po   nažuljanim  mjestima. Marta je rekla da su ih gore već  posjetili  ljudi iz socijalne službe.  Birger se pitao tko je od njih imao snage doći ovamo. Pokazala mu je  mjesne novine s velikim naslovom na naslovnoj stranici: PRVO DIJETE ROĐENO NA STJARNBERGU Ispod naslova bila je slika roditelja. Čovjek s razdijeljenom bradicom  držao je dijete. Na glavi je imao nekakvu kapu nalik busenu.  Žena je  sjedila pokraj njega na stubama ispred trijema s uvojcima hmelja po  sebi. Sjedile su tu još dvije žene i jedan maleni dječak, a ispod stuba u  travi je ležao pas. Na slici nije bilo Annie Raft. Iza ugla kuće provirivalo  je   lice   za   koje   je   zaključio   da   bi   trebalo   biti   dječačko.   No   poslije   je  ustanovio   da   je   to   bila   djevojčica   koju   je   bio   pregledavao   na  Stromgrenovu imanju. Kosa joj je bila podrezana pa mu se djevojčica  sada činila mršavijom. Vratilo mu se sjećanje na njezino lice, koje je prvi put vidio tamo kod  Oriane i Henryja. Svijetlosiva svjetlost ljetne noći u sobi bila je varava.  Mislio je da je djevojčicu netko zlostavljao. No poslije se uvjerio da su  joj   otekline   na   licu   nastale   od   ugriza   kukaca.   Kad   je   vidio   tu   sliku,  postao je nesigurnim. To je lišce bilo nejasno, mršavo, nekako stisnuto.  Kako se to dijete osjeća? Što jede gore? Socijalni je radnik izvijestio da je dojenče zdravo. Međutim, jesu li  pogledali ovu djevojčicu? To Marta nije znala. Kozar   sada   nije   imao   nikakvu   kapu   na   glavi.   Primio   je   Birgera   s  ljubaznošću   što   je   ovoga   posramilo   jer   je   od   šumskoga   poduzeća  pribavio papire prema kojima mu je bilo dopušteno loviti ribu u dva  jezerca ispod Stjarnberga i prenoćiti u klupskoj kolibi. Bojao se, naime,   

276

da će postati sumnjičavi ako se pojavi bez nekog pravog razloga. Sjećao  se Annie Raft i njezine nepristupačnosti tijekom prvoga preslušanja. U svakom je slučaju posjednik Stjarnberga imao  četiri  žene, i to se  podudaralo s onim što su seljani tvrdili. Nije se pojavio nijedan drugi  muškarac. Šećeraš i njegova  žena  čini se da su otišli. Došli su bili u  ambulantu prije nekoliko tjedana. Tada je muškarac bio blijed i žalio se  na glavobolju. Glava mu je bila hladna i vlažna, a na stopalima je počeo  dobivati malene rane koje su teško zarašćivale. Njegova je žena sjedila u čekaonici odjevena u dugu, vunenu opravu i  zabrađena rupcem. Spuštao joj se duboko na čelo i skrivao joj kosu. Nije  ništa govorila i jedva bi podizala pogled sa svoga pletiva, ali je stvarala  poseban ugođaj u toj prostoriji. Još je osam pacijenata  čekalo na svoj  red i nitko od njih da bi izustio ma i riječ.  Čak nisu ni dodirnuli od  razlistavanja već gotovo izderane tjednike. Birger   ju   je   pozvao   da   bi   je   ispitao   o   dijeti   i   načinu  življenja   na  Stjarnbergu.   Pripovijedala   je   kako   joj   je   muž  imao   tešku   inzulinsku  krizu. Tako jednoga dana tijekom kosidbe sijena samo što nije zapao u  inzulinsku   komu.  Činilo   se   kao   da   se   sam   stidio   to   priznati.   Bila   je  toliko prisebna da mu pruži zdjelicu mekog kozjeg sira. Kad je lakomo  progutao taj sir, uspio se oporaviti. Inače su ponajčešće jeli krumpir i  kozetinu, kozje mlijeko i sir, dakle, upravo onu hranu prema kojoj se  morao vrlo pažljivo odnositi. Usto, morao je lako i redovito vježbati i  nipošto ne obavljati teške fizičke poslove. Birger mu je savjetovao neka  se preseli natrag u Nynashamn, odakle je i potjecao. ­ A što se hašiša i takvih stvari tiče ­ nastavio je ­ morate i sami  shvatiti kako je to nespojivo s njegovim stanjem. Hvala   budi   Bogu   da   se   nisu   razljutili.   Valjda   su   bili   preumorni.  Odgovorila   mu   je   jedino   kako   oni   s   takvim   stvarima   nemaju   baš  nikakve veze. Valjda je mislio na one iz Robacka. Birger je znao da je Yvonne iz Robacka nadrljala kad je uhvaćena na  granici   s   nešto   malo   marihuane.   Ona   i   njezina   dva   podstanara,   dva   

277

izgubljena bića znatno starija od nje, bili su optuženi. Tvrdila je kako  su samo išli na neku zabavu i da ona nije ništa prodavala. Sud je u  stanovitu   smislu   povjerovao   njezinim   riječima.   Naime,   s   jedne   su  strane doista bili sprijateljeni s nekoliko norveških sitnih lupeža u selu  blizu granice, a s druge, ta je marihuana, prema policijskim nalazima,  bila vrlo slabe kvalitete. Jedva bi se i mogla preprodavati. Tijekom   pregledavanja   terena   poslije   ubojstva   uz   rječicu   Lobber  policija   je   pronašla   stabljike   konoplje   kako   bujno   rastu   u   jednom  rascjepu planine ispod Stjarnberga. Otada je carinska policija  počela  nadzirati Yvonne, kad bi se svojim starim kombijem Volkswagen vozila  preko granice. Tvrdila je kako zajednica na Stjarnbergu nema ništa s  tim uzgojem konoplje. No policija je posumnjala u jednog od muških  članova tamo gore. Birger nije mogao povjerovati da bi to mogao biti  onaj šećeraš. On i njegova  žena djelovali su previše jadno. Njihova su  mu se lica uvrtjala u pamćenje. Njezino ­ mršavo i opaljeno suncem. A  njegovo   ­blijedo   i   otromboljeno.   Kad   su   izišli,   Marta   je   provjetrila  ambulantu. Naime, sa sobom su donijeli jak vonj po kozama. Ovdje gore taj se miris nije osjećao. Jedna od  žena bila je uočljivo  lijepa. Vrlo svijetle kose, no tamnih obrva i trepavica. Tamnomodre oči  i usne s izraženo oblikovanim lukom gornje usne. No imala je previše  kilograma. Bit će da joj je, baš kao i njemu, bilo vrlo teško uspeti se do  Stjarnberga. To   bi   možda   moglo   biti   rješenje   za   mene.   Ovako   punačka  žena.  Lelujavo debela. Susret dviju velikodušno obdarenih mesnatosti. Mora  da su joj dlake dolje tamne. Pa onda te lijepe oči s gustim trepavicama.  Usne, obrisi gornje usne bili su joj još izraženiji i profinjeniji, jer bi joj  lice   inače  utonulo   u   debljinu.   Butine   usko   priljubljene.   Jaka   bedra   i  prsa što su se ovjesila pa teže prema središtu Zemlje. Čovjek s rascijepljenom bradicom živahno je pričao o pravljenju sira.  Jarac   u   tebi   sjedi,   pomisli   o   njemu   Birger.   Satir.   Taj   pokazuje  zanimanje jedino za kozji sir. Birger je znao da su se ljudi sve tamo do   

278

Bwangena podijelili u dvije skupine. U jednu, koja je smatrala da tu  zajednicu treba ofuriti vrelom vodom baš kao gamad i tako uništiti, i  drugu, koja je držala da te ljude treba ostaviti na miru. Oni   su   ipak   osposobili   napušteni   komad   zemlje   i   donijeli   malko  živosti u taj kraj. Pustili su životinje u šumu, a što bi i poduzeće, koje  joj je vlasnikom, bilo učinilo. Kosili su pasišta, koja su stale preuzimati  divlje   geranije,   šumske   iglice   i   otrovni   dragoljub,   a   šikara   počela  prodirati u njih. I bez previše razmišljanja on se priklanjao skupini koja je pokazivala  više snošljivosti. Tako su uvijek postupali i on i Barbro. Smatrao je da  ti ljudi mogu ovdje ostati sve dok ne budu zapuštali svoju djecu. No kad se našao tu gore, nije mu bilo lako zauzeti stajalište. Kolebao  se. Razljutilo ga kad je vidio ruševnu klupsku kuću i pitao se jesu li ti  ljudi uvidjeli da ona uopće nije izolirana. Kako misle preživjeti zimu?  Kad se ona debela, što se zvala Marianne, prignula i ulila biljni  čaj u  njegov lončić, osjetio je jako uzbuđenje. Ona, naime, nije mirisala po  kozama, već po mlijeku, pamučnoj tkanim i toploj koži. Brazda između  njezinih dojki bila je duboka i uska. Zbunjeno je stao gledati naokolo po  pasištu. Na tri strane svijeta vidio je planinske grebene, tamnomodre  provalije,   crnobijelim   mrljama   išarana   i   još   snijegom   prekrivena  planinska tjemena nalik prsima tetrijeba na okopnjelim dijelovima tla,  močvaraste  čas   zelene  čas   smeđe   obronke   što   su   se   spuštali   prema  šumama.   Nebo   bješe   svijetlomodro,   iz   vreloga   zraka   ponad   pasišta  pristizao je brujav zvuk. Pitao   se   kako   bi   izgledalo  živjeti   ovdje   sam   s  četirima  ženama  slušajući oko sebe po cijele dane njihove tihe glasove i promatrajući im  blage pokrete. Uza šumor potoka i lelujanje mokrog busenja u močvari  dolje prema jezercima. Osjećaj vode. Nije to drukčije mogao doživjeti osim kao osjećaj vode što se provlači  kroz livade, protječe i rominja. Na metličavoj cvasti suručice opažali su  se čvrsti bijeloružičasti čvorići. Po mirisu je raspoznavao da su se počeli   

279

raspupavati.   Filipendula   ulmaria.   Uskoro  će   se   preko   livade   preliti  njezin slatkastogorak prigušujući miris. Noću, kad bi odlazio u posjet  bolesnima, znao bi gdjekad postrance od ceste zaustaviti auto i malko  pridrijemati. A kad bi se probudio i izišao se pomokriti, nad poljima bi  ležao   taj   miris   i   kroz   zapah   s   močvara   lebdio   poput   vrpce   nečega  neodređena   i   opojna.   Losovi   bi   stajali   u   izmaglici   i  žvakali,   možda  napola sneni od omamljenosti tim mirisom. Ovdje su ljudi živjeli s time  i svakodnevno hodali po raskvašenu tlu, uvlačili u se zapah močvare i  promatrali   kako   vrije   i   vari   dok   bi   se   jutarnje   sumaglice   kovitlale  ponad nje. Ponešto uglata Annie Raft ovdje se smirila. Skratila je i kosu i nosila  nevjerojatno istrošene i izblijedjele traperice umjesto svoje duge suknje.  Te hlače i krajnje kratka kosa činile su je modernijom među ostalima.  Ona   se   uglavnom   držala   na   razdaljini,   no   nije   se  činilo   da   ima   išta  protiv Birgerovih razgovora s njezinom djevojčicom. Mia mu je pripovijedala kako nije htjela piti kozje mlijeko. No mama  je   omogućila   da   joj   donose   ovamo   gore   mlijeko   u   prahu.   I   osinja  gnijezda. Birger, istina, nije znao kakva su to gnijezda, ali je naslućivao  da se vjerojatno radi o nekakvim kolačićima. Saznao je da joj je mama  skratila   kosu,   a   i   svoju,   kako   bi   se   lakše   mogla   prati.   Sve   ga   je   to  umirilo.   Mia   je   vukla   jariće   i   pokazala   mu   rovku,   koju   je   usmrtila  njezina   mačkica.   Djevojčica   bješe   mršava,   no   djelovala   je   zdravo   i  druževno. Gotovo je sa strahom upitao majku bi li htjela da njezinoj djevojčici i  dječaku   lijepe   Marianne   propiše   vitamine,   no   ponuda   mu   bješe  prihvaćena sa zadovoljstvom. Uvečer se uputio na pecanje. Kad je izišao iz brezove šume, zamijetio  je kako se duga močvarišta spuštaju prema jezercima. A ova su se opet  nalazila   na   različitim   visinama.   S   ovoga   su   se   visokoga   mjesta   na  kojem je stajao, sjeverno od Stjarnberga, ova dva jezerca od više njih  činila   poput   vodenih   stuba.   Odražavala   su   nebo   i   poprimala   svoju   

280

svjetlost od njega, no njihov tamnožuti, metalni ton izgleda da im je  ipak dolazio iz vlastitih dubina.  Obale su već bile mračne. Sada se svjetlost, naime, dosta brzo gasila.  Promatrao je kako od mraza spaljen šaš po močvarištima mijenja svoje  boje u crvenosmeđe i mnogobrojne  žute preljeve. Miris mu bješe tako  svojstven   i   povezan   s   njegovim   bojama   da   se  činilo   kako   sva   ta  močvarišta doista vriju i isparuju tu crvenosmeđu i žutosmeđu boju. Iz  najbližeg   močvarišta   izdizale   su   se   motke   što   su   nekoć  davno   prije  služile kao stožine na sjenokošama.  Čak i tako visoko gore, razmišljao  je.   Posvuda   gdje   se   moglo   skupiti   oskudnih   vlati   trave.   Po   cijeloj  unutrašnjosti zemlje ovdje na sjeveru. Tom carstvu šaša. Ta unutrašnjost na sjeveru nikada nije bila naseljena. Posvuda tek  šaš. S gotovo stotinu raznih vrsta i s imenima kao što su alpski šaš, šaš  prstac, igličasti šaš i mnogim drugim. Oštrika. Jalovak. A sada se više  ne zovu ­ nikako. Močvarišta su pala u zaborav. Iz blatnjavih je bara voda svjetlucala  prema nebu, a što nitko nije imao prigode vidjeti. Borovi su se rušili.  No   i   tako   istrunuli   znacima   su   upozoravali   na   oluje,   znacima   koji  nikada nisu iščitani. Močvare s tim pocrnjelim motkama sada su ležale  u sjeni vremena.  Nekoć  su to bile stožine oko kojih se sadijevalo sijeno. Polagano su  propadali kao što su se već  odavna urušili sjenici, danas prekriveni i  prerasli ljuskavim sivilom lišajeva koje se prelijeva u zelenilo. Voda   je   klokotala   ispod   površine   zemlje,   rominjala   kroz   tlo   i  preplavljivala   ga   za   proljetne   svjetlosti   rastačući   sve   što   je  čovjek  stvorio. Ponovno se pitao kako bi bilo živjeti ovdje. Živjeti na rubu sjene koja  je nalegla preko te zemlje, preko ovdašnjih seoca i malenih zaselaka.  Nalegla preko svega što lagano propada.  Živjeti ovdje sve do potpuna  zaborava   prilagođujući   se   njihovim   kretanjima   i   radnjama.   Jesu   li  uopće znali što čine?  

281

Dok   je   silazio,   kukci   ga   nisu   napadali.   No   kad   je   stigao   do   prvog  jezera i zaustavio se, morao je zapaliti  suharke i osušene geranije u  limenom vjedru za sleđeve, koje je ponio sa sobom. Iznad vjedra položio  je travu, pa je u  gustome dimu stao stavljati meku na udicu. Imao je teleskopski ribički štap što je dosezao daleko, no pastrva je  oprezno   plivala   malko   izvan   njegova   dohvata.   U   svjetlucavoj   i  nepokretnoj vodi pravila je krugove nalik srebrnim omčama. Zvjezdasti  čuperci trolistine još su se održavali na obalama. Unutrašnje površine  njezinih bijeloružičastih i dlakavih latica nisu još zadobile smećkastu  sjenku. Ovdje je gore vladalo puno ljeto premda je mraz već  više puta  spalio vrškove trava po močvarama. No ipak je zamijetio muk ptica, pa  mu prođe glavom kako su brzo protekli najsvjetliji tjedni, a on se sam u  to vrijeme, dok bi ležao budan i mislio na Barbro, najčešće osjećao jadno  smatrajući   da   mu   ta   svjetlost   nanosi   bol,   a   ptice   svojim   jutarnjim  pjevom samo prave buku. Pastrve su podalje od njegove teleskopske udice visoko iskakale iz  vode, a njemu ih nije uspijevalo dosegnuti.  Možda ih je zaplašio dok je obalom gacao u  čizmama po lelujavom  tlu.   Ili   bacanjem   svoje   crne   sjene   preko   njihova   kao   staklo  čista  prostora.   Stoga   je   odlučio   pokušati   na   drugom   jezeru,   pa   se   prema  njemu stao spuštati što je tiše znao i mogao, a i zaustavio se udaljen  dva, tri metra od ruba jezera. Kad je bacio udicu, ova zapadne u mulj  uza sam vrlo  oštar rub  jezera.  Naime,  imao  je vrlo  laganu  udicu  na  kojoj nije bilo niti plovka opterećena olovom niti utega. Mogao je osjetiti  kako   se   crv   povija   na   kuki.   Neka   ptica   grabljivica   strelovito   proleti  pokraj njega ponad vodene površine što je počela tamnjeti. Zapazio ju je  tek kao neku crnu siluetu, krupniju sprijeda. Možda sova? U istom trenutku osjeti da je zagrizla. Uzica se napela i propjevala.  Riba   ju   je   povlačila   plivajući   divlje   u   širokim   krugovima.   Kad   ju   je  podigao, zaplesala je dolje u grmu crne borušnice. Velika, gotovo crna  pastrva.   Svjetlucala   je   mutnim   sjajem   kao   da   na   zatiljku   ima   

282

oksidirane  srebrnaste  zakovice.  Morao  je izvući  naočale.   Uši  na ribi.  Stara lukava pastrva s ušima na tijelu. Obuzme ga silan umor, pa se stane vraćati čim je očistio ribu. Bazao  je ništa ne razmišljajući. Noćne su mu ptice presijecale vidokrug. Sjala  je   busenasta   vuna.   Milijuni   bijelih  čuperaka   letjeli   su   hladnim  slojevima   zraka   ponad   vršaka   šaša.   Istanjeni   šaš.   Opaljen   mrazom.  Izmožden. Uskoro će kraj ljetu. Njegovoj obijesti i obilju. Dodijeljen   mu   je   ležaj   u   sobi   u   kojoj   su  živjeli   šećeraš   i   njegova  obitelj.   Netko   mu   je   stavio  čašu   s   malenim,   blijedim   zvončićima   i   s  nekoliko   mišjakinja.   Na   jastuku   se   nalazila   jastučnica,   a   preko  madraca prebačen pokrivač. Ponadao se da je to ona ljepotica navukla  jastuk   na   jastučnicu   i   stavila  čašu   s   cvijećem   na   stolac   do   njegove  postelje. Istina,   nije   bilo   tako   kasno,   ali   se   ipak   osjećao   iscrpljenim   poslije  onoga dugog uspinjanja do Stjarnberga. Kad je sklopio oči, poželio je  poslušati radio. Poslije nekoliko minuta začuo ga je, ali s druge strane  zida. Bit će da je to Annie Raft slušala vremensku prognozu. Svaka se  riječ  probijala do njega kroza zid od dasaka. S napetošću je iščekivao  hoće li isključiti radio kad završi izvješće o vremenskim prilikama u  planinskim predjelima Norrlanda. Međutim, ipak nije. Ostavila ga je  uključenim i za vrijeme cijelog  pomorskog  izvješća pa je tako mogao  slijediti   vremenska   izvješća   o   vremenu   kraj   svih   svetionika   od  Sjevernoga   mora   do   Botničkoga   zaljeva.   Tek   kad   je   cjelokupno  putovanje stiglo svome kraju, ona zatvori radio. Ležao je u tišini i pitao  se radi li se tu samo o slučajnosti. Ili je ona uvijek običavala pratiti  izvješća o svjetionicima od Oxoja sve gore do Farstu­grundena i Kemija,  baš kao što je i on sam to činio. Nitko   nije  pričao o  događaju   koji  se  zbio  za Ivanjske  noći.  Dok  se  uspinjao,   prešao   je   preko   gaza   i   ne   pogledavši   mjesto   na   kojem   se  nalazio šator. Nije osjećao previše nelagode. Međutim,  želio se vratiti  na to mjesto po danu.  

283

Najprije je kupio sira od Petrusa Eliassona. Bio je to bijeložut i vrlo  blag kozji sir, a kad je Petrus shvatio da Birger cijeni dozrele sireve,  donio mu je i dva malena, smeđa sira uvijena u vlažnu, lanenu krpu.  Razotkrio   ih   je   na   svečaniji   način   nego   kad   je   pokazivao   smežurano  tijelce svoga novorođenčeta. Brita Wigert (ona mu još nije bila zakonita  supruga,   koliko   je   Birger   uspio   shvatiti)   stajala   je   u   pozadini   držeći  maloga na rukama. Uvidio je da se ona nalazi u simbioznom stanju, pa  kad   ju   je   takvu   vidio,   zaboljelo   ga   je   u   duši.   Prisjetio   se   Barbro   i  Tomasa uza se. Dojke   su   joj   bile   prebrazdane   modrim  žilama,   a   koža   na   njima  treperavo tanahna i napeta. Bradavice joj bjehu ispupčene, a njihova  tamnosmeđa boja razblažila se u smeđeružičastu. Dok ga je držala u  naručju,   usne   su   joj   gotovo   uvijek   bile   blizu   dojenčetova   tjemena.  Govorila je kako osjeća miris badema. Dijete.   Tomas.   Tomas   sa   svojim   grubim   glasom   i   pahuljavom  bradicom. Štenetu nalik i drag. Kad bi došlo vrijeme spavanju, znao je  doći naguravajući se na njega. Kao da je želio da ga zagrli. Birger bi ga  obično ili odgurnuo ili potapšao po leđima. Zar mu nije mogla pružiti još  jednu godinu? Ili dvije? Zašto tako odjednom više nije mogla izdržati? I  gdje se sada nalazi taj Ulander? Zagledao   se   u   sireve.   Petrus   Eliasson   odreže   komadićak   onog  smeđijeg,   kojeg   je   mrljava   i   ljuskava   kora   sličila   unutrašnjoj   strani  nekog   starog  čamca.   Bio   je   gotovo   smeđ,   sasvim  žućkast   iznutra   i  kremast kao utroba kakva velikoga kukca. Žvakali su i gledali se ravno  u oči. Birger je nekoliko puta kimnuo. ­   Ovoga   ne   prodajem   ­   rekne   Petrus.   ­   Možda  ćete   razumjeti.   Taj  nema cijene. No ovaj mu nije daleko. Možete kupiti polovicu. No dodat  ću mu malko mekoga sira. Uskoro počinje vrijeme lova. A sigurno biste  htjeli malo mekoga sira u mesu s umakom? Svi su oni bili dragi. Ali i nesretni. Brita nije bila samo sjedinjena s  djetetom u neprobojnom stanju koje je mirisalo mlijekom i bademom.   

284

Bila je zahvaćena i tugom zbog djevojčica koje su morale otići sa svojim  ocem.  Sad ih više neće biti natrag sve do sljedećega ljeta. Pitao se zbog čega  je   odabrala   Petrusa.   Međutim,   možda   ona   uopće   nije   odabrala.  Jednostavno je dobila dijete, a onda baš i nije mogla otići dolje u župni  dvor s djetetom drugog  čovjeka i zatražiti da sve bude kao što je bilo  prije. Annie Raft je izjavila da živi s Danom Ulanderom. A gdje se on sada  nalazi?   Ona   namjerava   biti   učiteljicom   za   djecu   iz   ove   zajednice.  Međutim,   školske   djece   sada   ovdje   nema.   Dječak   Marianne   Ohnberg  kao da nije napunio ni šestu. Birgera ponudiše kašom, a on izrazi želju da pokraj sebe ima i vrč s  onim žutim mlijekom. Mia je pozorno promatrala i njega i čašu pokraj  njega.   Uočila   je   da   nije   pio   mlijeka.   Namignuo   joj   je.   Dok   su   drugi  pričali, Annie Raft se nije mnogo upletala. No kad je  čula da Birger  dolazi sa Stromgrenova imanja, pokazala je veće zanimanje. ­ Hoćete li se istim putem i vratiti? Odgovorio joj je da je auto ostavio gore kod Oriane i Henryja. ­ Navratio sam k njima. Međutim, iskreno govoreći, nisam bio baš  siguran  da  ću  uspjeti  doći ovamo gore.  Pomišljao  sam da bih  mogao  malko   pecati   u   rječici   Lobber   ako   se   ne   budem   uspio   popeti   do   vas:  Tamo   dolje   ima   divnih,   mirnih   voda.   Kod   Bjornstubackena   one   se  pretvaraju u brzicu. Pitao se plaši li se Annie rječice Lobber. Htio ju je  pitati može li spavati noću, ali se nije usudio. Krenuo je natrag tek oko sedme ure navečer. Još uvijek bješe dosta  svjetla, a tako je trebalo i ostati sve do deset sati. Staza se neprekidno  spuštala   između   visokih   i  veoma  velikih   smreka.   Slušao  je  kuckanje  žune   i   zimovkino   profinjeno   fićukanje.   S   daškom   vjetra   dopro   je   do  njega jak i ugodan miris. Cijeloga je dana ljetni, topao zrak mirovao, a  sad je zamirisalo po bademu i dojenčetu. Opet ga presiječe bol pa se  zapitao hoće li se neprekidno morati izmicati uspomenama  što su se   

285

dizale   iz   obronka   obraslog   busenjem   planinske   kozokrvnice,   Linnaee  borealis,   iz   tople   postelje   ili   dječje   pahuljaste   kose.   Ili   treba   postati  sentimentalan? Upijati i prežvakavati. Bio se već  umorio, pa je zastao da odahne. Tada začuje korake po  suhom zemljištu. Neka je grančica prepukla uz oštar zvuk.  Čekao je.  Nitko   se   nije   pojavio.   Osjetio   je   nelagodu.   U   svakom   je   slučaju  čuo  korake. A sada su utihnuli. Kao da netko isto tako  čeka. Nikoga nije  primijetio   iza   sebe.   Pravio   se   kao   da   promatra   drveće.   Netko   ga  promatra,   u   to   je   bio   potpuno   siguran.   No   nije   se   htio   okrenuti   i  ponovno baciti pogled na stazu iza sebe. Onda stane ubrzano hodati. Dok bi, naime, hodao, ništa ne bi  čuo.  Kad je stigao do vrha brežuljka uz koji se bio uspinjao, gotovo je potrčao  niz padinu sve dok nije bio siguran da je stekao tako veliku prednost da  ga   nitko   neće   uspjeti   uočiti   u   udolini.   Tada   naglo   skrene   u   šumu.  Potraži zaklon iza oveće stijene prekrivene bijelom mahovinom. Kad bi  malko nakrivio glavu, mogao je između brezinih grančica vidjeti stazu.  Tada i opet začuje korake. U isti trenutak požali što se skrivao. Bolje bi  bilo   da   je   umjesto   toga   požurio.   Maknuo   se   odavde.   Palo   mu   je   na  pamet da je ipak bio previše lakovjeran. Gore na Stjarnbergu ozračje  bješe potpuno prijateljsko. Petrus Eliasson, nalik jarcu, ponudio mu je  sir. Marianne Ohnberg mirisala je po mlijeku. Dakle, samo sam takve  stvari tamo zamijetio. Kao kakav petogodišnjak. Ili kućni pas koji služi  za razonodu. Čulo se pucketanje od laganih koraka po stazi. Naletio je na borove  češere. A stazom je dolazila ona, Annie Raft. Zastala je i osluškivala, a  onda,   oklijevajući,   nastavila   stazom   prema   dolje.   Tada   on,   naravno,  iziđe na stazu i dovikne joj: ­ Trebate li me zbog nečega? I   zbog   tih   se  riječi   odmah   pokaje.   No   bilo   je   kako   je   bilo.   Ona  se  okrene i zagleda u njega. Na remenu oko vrata nosila je dalekozor. I  ništa   više.   Prilazio   joj   je   i   za   to   mu   se   vrijeme  činilo   da   pod   njime   

286

pucketa   granje   kao   ispod   kakva   losa.   Njezino   je   lice   sada   veoma  nalikovalo djevojčičinu. Oči pozorne. Usnice uske i skupljene. Kosa joj  se   sada,   ovako   skraćena,  činila   malko   crvenkastijom,   a   obrve   tako  tamnima, da je pomislio kako ih boji. Imala je malen, ravan nos i na  neki način izgledala sasvim zgodno. No odsutno. Sasvim bez topline i  otvorenosti. Usto, ona se šuljala za njim. ­ Što želite? ­ Ništa.   ­ Ali, vi ste me ipak slijedili. Stajala   je   pred   njim   i   grickala   donju   usnicu.   Djelovala   je   malko  smiješno baš kao i njezina kćerkica. ­ Htjela sam vas samo promatrati ­ reče napokon. Glavom mu prođe:  možda ona baš i nije sasvim pri sebi. To   nekakvo  čudno   podrhtavanje   oko   nje.   Pomanjkanje  želje   za  druženjem. Ljudi kao da su je se plašili ne usuđujući se razgovarati s  njome kao s drugima. Pa kako je, dovraga, mogla postati učiteljicom?!  Tada mu se obrati staloženo i glasom koji je nastojao uvjeriti, tako da  je odmah u njoj zamijetio učiteljicu: ­ Htjela sam vas samo promatrati dalekozorom dok budete prelazili  preko rječice. Je li to bila neka vrsta obzirnosti? Osjetio se nesigurnim. A onda se  prisjeti kuda je staza prolazila. ­ Pa odavde niste mogli vidjeti rječicu. ­ Nisam, ali otamo malo niže. Tamo se nalazi omanja zaravan s koje  se pruža vidik preko rječice i močvarišta sve do Stromgrenova naselja. ­ Nipošto ­ usprotivi se on. ­ Ne ovdje na strmini. Cijelim je putem  gusta   šuma.   Možda   tek   tamo   negdje   kod   Bjornstubackena.   Ali   ni  odande   se   ne   može   vidjeti   gaz   na   rječici.   Do   tamo   treba   prijeći   više  kilometara. Ako je to ono mjesto s kojeg ste me željeli promatrati. ­ Ja ću ipak pronaći to mjesto ­ samo je odvratila.  

287

A onda nisu ni jedno ni drugo znali što učiniti. On će morati, prije ili  poslije,   nastaviti   svoj   put   prema   dolje.   Namjerava   li   ga   pratiti   na  razmaku? Pa to bi ipak bilo smiješno. Bit  će da se i u njezinoj glavi  vrtjela slična misao, pa zato reče: ­ Mogu vas otpratiti komadićak puta. Dok ne naiđemo na to mjesto.  Vidikovac. ­ Ali tako nešto ne postoji. Ona mu, dakako, nije vjerovala. Ili se barem pravila. Krenuli su, on  ispred, a ona odmah za njim. U glavi mu zavlada gotovo praznina. Baš  mu ništa nije padalo na pamet što bi joj mogao reći. Izgledalo je da nju  nije   zbog   toga   nimalo   briga.   Kad   su   prohodali   kakvih   pet   do   deset  minuta, ona stane. ­ Ovdje se staza dijeli ­ rekne ona. ­ Da, ova desno vodi dolje prema Bjomstubackenu.  Zastala je. Učinila mu se nekako čudnom. ­ A sada se vraćam ­ nato će ona. Ništa   mu   ne   padne   na   pamet   što   bi   je   mogao   pitati.   Lice   joj   je  odavalo zatvorenost u samu sebe. Neku tugaljivost. Ili strah. ­ Pa onda, zbogom! Naglo   se   okrenula.   Nije   prošao   ni   trenutak   otkako   je   to   učinila   i  krenula   komadić  puta   uzbrdo,   a   u   njemu   se   izgubi   ono   nevoljko  raspoloženje. Kad je pogledao za njom, primijeti kako smiješno izgleda.  Traperice, kojih su nogavice bile nepravilno odrezane, bile su joj tako  poderane na stražnjici da joj je to mjesto nalikovalo rešetki od debelh,  izblijedjelih pamučnih niti. Između njih nazirale su joj se sasvim bijele  gaćice. Dok je hodala, stražnjica joj se lagano zibala. ­ Čujte ­ doviknuo je za njom. ­ Pa kakve vi to hlače imate na sebi? Htio   se   našaliti   na   njezin   račun.   No   ona   se   okrene   i   stane   ga  netremice   promatrati.   U   polutami   šume   vidio   je   njezine   oči   ­   širom  rastvorene, tamne.  

288

­ Dobro je da sam vas već prije vidio s leđa. Inače bih povjerovao da  ste šupljikavi straga, poput vila šumarica. Odgovora nije bilo. Vjerojatno tu primjedbu nije smatrala zgodnom.  Trenutak poslije   već  se okrenula  i  ponovno se  stala  uspinjati   prema  Stjarnbergu. Kad je stigao do rječice, u sebi je sveudilj osjećao njezino  raspoloženje.  Nije   se   osvrtao   oko   sebe.   Jedina   mu   je   misao   bila   kako  će   za  dvadesetak   minuta,   najviše   pola   sata,   stići   gore   do   Stromgrenova  imanja. Nije ni bilo tako kasno. Svratit će k Oriani i Henrvju. Popričati  s   njima   o   običnim   stvarima.   Hvatanju   riba.   Vodostaju   na   rječici.  Ponuditi ih sirom. Sad mora samo prijeći rječicu. Brzo. Usred onoga muka iz močvare.  Udaljiti   se   od   vode.   Od   zvukova   koji   nalikuju   laganim   kricima   i  jecajima. Od brboljenja vode oko kamenja i privlačnosti brze, crne vode.  ***

H

enny je pribavila svijetlomodru, prošivenu jaknu i bijele čizme za 

jedrenje. Nosila je bijelu francusku kapu sa svilenim ukrasom u obliku  loptice na njezinu vrhu. Ni poslije dvosatnoga dobroga hoda nije se čak  ni zadihala.  Mogla je to zahvaliti svojoj znamenitoj pjevačkoj dijafragmi koja joj  je   u   tome   pomogla.   A   usto   je   Henry   Stromgren   u   naprtnjači   nosio  njezine   stvari.   Do   Stromgrenov   imanja   stigla   je   taksijem   Ivara  Jonssona. Nejasno je ostalo je li ona za tu pratnju platila Henryju ili je  on išao s njome tek tako. Henny baš i nije tako osvajala ljude kao što je  to Annie mislila dok je bila mlađom. Prihvaćali su je. A gdjekad bi ih i  obuzela. Henry ju je vidio u nekom starom cjelovečernjem filmu. ­ Zamislite! Evo ga kako sjedi i gleda me kao gangstersku djevojčuru  nasuprot Akeu Soderblomu, a svega  četrnaest dana poslije našla sam 

 

289

se   pred   njegovim   vratima   tu   gore   u   svijetu   planina   i   govorim   mu:  »Pomozite mi! Gdje mi je kćerka?« Nipošto   nasuprot   Akeu   Soderblomu.   S   njime   je   igrala   Sickan  Carlsson ili Anna­Lisa Ericsson. U istom filmu o kojem je govorila. U  prizoru nasuprot Akeu Soderblomu. Annie ju je stala ispravljati u dobi od četrnaest godina. No uvijek bi  to  činila   potiho.   (»Ne   pričajte   o   pubertetu!   Annie   nikada   nije   bila   u  pubertetu!«)  Otkako se Henny pojavila u uleknuću pokraj potoka, svi su buljili u  nju i slušali njezine riječi. Čak i Petrus. On je time bio ponajviše dirnut.  Usta su mu ostala otvorena. Probijala   se   kroz   travu   ne   pokazujući   nikakvih   znakova   umora.  Stražnjica   joj   se   njihala.   Bila   je   pogolema;   ona   je   oduvijek   imala  najženstvenije obline: uzak struk, velike grudi i zaobljenu stražnjicu.  Sada su se jasno razabirali kilogrami. (»Kad bih samo prema svome glasu imala i visinu Gaby Stenberg!«)  Šezdeset i osam ljeta sad je već ostavila za sobom, ali joj je profil i dalje  bio nedirnut, tek joj se brada malko ovjesila. Sad ju je podigla naspram  vjetru: ­ O, Bože! Kako je vama ovdje lijepo! Znate li uopće na kako divnom  mjestu živite?! Možda su pomišljali da je priglupa. Ili da su joj riječi brže od misli.  Sada je sjedila s Mijom na koljenu i hvalila peć zidanu od škriljevca. ­ Kakva izvanredna izradba od kamena! Annie   nije   ni   za   trenutak   posumnjala   da  će   u   svemu   pretjerivati.  Henny je upoznala sve  švedske stalno zaposjednute, loše pansionate.  Igrala   je   na   pozornicama   prigodno   skalupljenim   od   dasaka   za   jednu  večer i koškala se s pijancima iz parka. No nikada se nije žalila i uvijek  je postizala ono što je htjela. Trudna sam.  

290

Annie je na to pomislila kad su bijeli, okrugli ukras u obliku loptice i  prošivena   jakna  izronili   iz   uleknuća,   kad   je   prepoznala   da   je  to   ona  (hod,   glas).   Baš   u   tom   trenutku.   Ni   minutu   prije.   Tri   joj   je   puta  preskočila mjesečnica.  Osjećala sam se odvratno. Pa onda prsa. Premda sam tako mršava.  Trudna   sam.   I   to   od   onoga   dana   na   Ivanje   u   kolibi   Aagot   Fagerli.  Onoga   puta   bez   pesara.   Kad   sam   se   toliko   bojala   da   sam   ga   i  zaboravila. Tada se dogodilo. Morala sam znati. No ipak nisam znala.  Kao da sam bila dvostruka ličnost. A sada, ovako izravno. Samo  što  sam je opazila. Prije negoli me i pogledala onim svojim pogledom. Hoće  li se i Mia osjećati tako jednoga dana? ­ Dijete moje, kako si mi preplanula!   I izgledaš tako svježe! I to ti,  koja nikada nisi običavala pocrnjeti! Je li se to već  smeđa sjena pojavila? Ili mi je ona zapaža oko očiju.  Zar nije znala govoriti: »primjećuje se oko očiju«. Dan. Pitat će za njega. Ali   nije.   Vadila   je  darove.  Ružičastu   trenirku   za  Miju.   Papučice   u  obliku   zečića.   Imale   su   uši   od  čupave   tkanine   i   velike,   svijetle   oči.  Zatim dvije boce crnoga vina. Za Annie bluzu koja bi joj istakla prsa.  Henry Stromgren nije mogao ostati te večeri premda je to želio. Vidjelo  se da je htio. Pili bi crno vino i kušali najstarije od odstajalih sireva. A  sada će joj Petrus pokazati zemunicu, podrum u zemlji i bunar pa neka  vidi  doista izvrstan   starinski  rad  od  kamena.  Henny  se  dogovorila  s  Henryjem Stromgrenom da dođe po nju u Bjornstubacken za dvadeset i  četiri   sata.  Ake je  ostao  u  selu,  u   autokampu.  Nije   volio  hodanje po  šumi. Iznajmili su dvije kolibe. Jednu za Annie i Miju, a drugu za sebe.  Nevjerojatno ljubazni! Usred   svega   ovoga   Annie   je   razmišljala   o   tušu   u   autokampu.   I   o  televiziji. A onda pomisli: moram naći malo mira. Jedan sat. Ili barem  neko vrijeme. Tako umorna još nikada u životu nisam bila.  

291

Međutim,   nije   mogla   napustiti   društvo.   Program   se   ubrzavao.  Podrum od kamena. Kuhinja. Kozarnik. Mia je dovela jariće. Klupska  kuća  s   Annienom   i   Mijinom   sobom.   Postelje.   Mijine   lutke.   Papučice­ zečići ispod postelje pokraj kutije s papirnatim lutkama. Ni jedne riječi  o Danu, o Danovoj postelji. Ne još. Ispijanje  čaja   poslije   podne.   Henny   je   naglasila   kako   bi   zapravo  uvijek trebalo piti biljne čajeve jer su korisniji.  Zatim mužnja. Pokušala je i sama uz opći smijeh. Dežurna skupina  za mužnju nije ovaj put postojala jer muzli su ­ svi. Baš kao u nekom  cjelovečernjem filmu.  Istina, ne s Akeom Soderblomom,  već  s Henny  Raft. Za večeru je pripravljena juha od cikle, a poslije nje slijedile su  palačinke s borovnicama. Zatim crno vino i sirevi. Henny je obožavala  jake   sireve.   Uživala   je   i   u   kiselim   baltičkim   sleđevima,   začinjenom  akvavitu, krvavicama, mariniranim sleđevima i mnogo  čemu drugom  što Annie nije mogla ni zamisliti da stavi u usta. Pričali su o svemu  tome pa je izišlo na vidjelo kako Petrus uživa u ribi sušenoj u lukšiji i  da   je   namjeravao   tako   pripraviti   osušene   štuke   što   su  čavlima   bile  pričvršćene po zidovima kuhinje.  Sve   ih   je   uhvatio   mrežom   na   jezeru   Kloppen   i   onda   je   stao  objašnjavati gdje se ono nalazi. U onom smjeru gdje se nalazi i rječica  Lobber, a onda, u razmaku manjem od jedne sekunde i bez oklijevanja,  Henny upita boje li se. ­ Naravno ­ uzvrati Brita. ­ Kad što pomislim da je to strašno. Tako nešto nikada prije nije rekla. Nitko od njih nije nikada rekao da  se to na bilo koji način njih tiče. Pa je Annie gotovo povjerovala kako je  usamljena sa svojim osjećajem pustoši na rubu pasišta i strahom od  šume   kad   bi   dublje   zašla   u   nju.   Na   tom   su   mjestu   pronašli   gljivu  zvjezdaču.   Mia  ju   je  uočila   među   smrekama.   Izbacila  je   svoje  tamne  krakove po mahovini. Djevojčica nije shvaćala da je to gljiva. Mislila je  kako   je   to   neka   neobična  životinja   poput   morske  zvijezde   i   da  će   se   

292

početi micati kad je dodirne. Imala je sličan miris kao i Dan. Doduše,  Mia to nije znala. Henny   je   navela   Britu   da   kaže   kako   stvari   zapravo   stoje:   da   se  ponekad bojala. Izrekla je to tihim i tugaljivim glasom. Henny je jasno  osjetila da je to nešto što se smije samo lagano taknuti, pa zato odmah  zagrli Miju i predloži joj da otpjevaju pjesmu Djevica na izvor pošla.  Mia je trebala biti mlada djeva, a baka lijeskina grana.  Kako nisu imale pratnju, to je Annie trebala pjevati drugi glas. No  kako to ona nije mogla, Henny joj dobaci: ­ Ih, pa terciraj onda barem malo! No Annie nije htjela. Onda Henny zatraži Miju neka donese mali,  ručni   harmonij.   I   tako   je   Mia   sa   svojom   bakom   zapjevala,   i   to   je  zazvučalo sasvim lijepo:  Jedem šećer, pijem vino zato mi je tako fino! Annie je to glazbalo smatrala u najmanju ruku užasnim, no dok je  svirala   na   njemu,   svi  živnuše.   Petrus   je   izmijenio   tekst   na   vlastitu  ruku, pa je tako i pjevao: Jedem sira, pijem vino, zato mi je tako fino! Za tu promjenu svi mu zapljeskaše. Odjednom se Henny nađe pokraj  peći lagano oslonjena o to prekrasno djelo u kamenu. Namjeravala je  pjevati.   Bježim   odavde,   pomisli   Annie.   No   istodobno   je   znala   da  će  ostati. Ako se budu smijali, pogledat će Henny ravno u oči i pokušati joj  zadržati pogled. Tako je bila pokušala tamo na Malarvagu. Ake i Henny  došli   su   na   neku   društvenu   večer.   Najprije   su   slušali   lascivnosti   s  pozornice   u   reviji   koju   su   izvodili   učenici,   nijednoga   trenutka   ne  mijenjajući   izraze   lica   na   kojima   se   odražavalo   vedro   prihvaćanje  predstave i blaga odsutnost misli. Poslije su, na nagovor ravnateljeve  supruge, i sami došli na pozornicu. Henny je pjevala, a Ake ju je pratio   

293

na neugođenom pijaninu. U početku su učenici samo zamorili i strugali  stolcima.  No kad je Henny zapjevala... Pogled tvoj me svu obori, od plamena on je gori. ...pri  čemu je prema Akeu dobacivala vatrene poglede, dok je ovaj  žmirkao iza svojih debelih leća, neki su počeli svašta dobacivati. Onda  su   se   stali   javljati   različiti   loše   prigušivani   zvukovi.   Mnogi   su   se  podnapili   piva   pa   su   se   podrigivali.   Pojedinci   su   se   smijali   tim  zvukovima, a onda je nastao opći urnebes i treskanje oborenih stolaca.  Henny je zabacila glavu i glasno otpjevala do kraja:  Zbog mladosti užarene ostao si ti uz mene. Kad je započeo ples, oni su nestali. Annie ih je našla u svome stanu.  Sjedili su za kuhinjskim stolom uz ugašeno svjetlo i ispijali svako svoju  čašu konjaka iz Akeove džepne bočice. A sada je ovdje na Stjarnbergu Henny zapjevala, a Annie, premda je  mislila da joj majka sanja, popratila ju je na harmoniju. Hennyin je  glas bio pun i bogat. Maybe he’s lazy maybe he’s slow Maybe I’m crazy, maybe I know Can’t help loving that man of mine (Možda je lijen,/ možda polagan./ Možda sam luda,/ možda znam./ Tek  voljet’ ga prestat’ ne mogu!) U 40­im se pojavila u reviji Show Boat /Brod kazalište/. Gunđala je  naokolo po pozornici u ulozi Nolieine majke oštra jezika. No sanjala je o  ulozi odbačene Julie. Sad je pjevala upravo njezinu pjesmu i svi su je   

294

netremice   promatrali,   a   Annie   bješe   spremna   udariti   ravno   u   lice  svakoga kome bi se njezina majka sada učinila smiješnom.  No nitko nije tako mislio. Sve ih je dirnula svojim tamnim glasom.  Onda   je   Mia   morala   ponovno   zapjevati.   Otpjevala   je   pjesmicu   Kada  mišić  ide   van   i   svi   su   joj   oduševljeno   zapljeskali   govoreći   da   je  naslijedila   bakin   glas.   Tada   je   Henny,   a   prema   obrascu,   koji   je  neprekidno   zlorabila   već  petnaest   godina,   trebala   reći:   »Glas!   Ni  govora,   dragi   moji.   Glas   se   nalazi   tamo.«   I   onda   bi   svi   pogledali   na  Annie. Međutim, Henny ovaj put nije rekla ­ ništa. Gotovo je, razmišljala je Annie kad je i opet nastao žamor. Ništa više  nije očekivala. Prestara sam. Više me nikada neće gnjaviti. Osjećala je pustoš, a ne olakšanje. A kako se osjećala Henny? Kako  će   preživjeti   sada   ­   bez   pouzdanja  čak   i   u   svoju   kćerku?   Annie   je  oduvijek   bila   uvjerena   da  će   Henny,   kad   je   prestanu   angažirati,  jednostavno poludjeti. Sve do umirovljenja Ake je nastavio svirati kao  pijanist po restoranima i bio korepetitor. Prestao je s time na dan kad  je dobio mirovinu i nije se žalio da mu nešto nedostaje. Kad je Annie maturirala i krenula u Višu glazbenu školu, a poslije i  na Pedagošku  akademiju,  Hennyni su  se nastupi vrlo prorijedili.   No  Annie   je   naslijedila   njezin   glas   i   trebala   je   postati   školovanom  pjevačicom.  (»Školovanje! Zamisli da sam ja mogla imati pravo školovanje!«) No  Annie se nije usudila stati na pozornicu. Osjećala bi se loše i počela  znojiti. Bojala se da će se onesvijestiti i nikako nije uspijevala uskladiti  svoje disanje.  No   Henny   je   rekla   da  će   joj   to   proći   kad   završi   sa   školovanjem.  Međutim,   Annie   nije   posjedovala   ono   stoje   Henny   još   uvijek   znala.  Način vrtenja stražnjicom, među ostalim.  Annie se bolje snalazila s crkvenim pjevanjem. Tamo je nitko nije  morao vidjeti.Već se tijekom druge godine na višoj glazbenoj školi našla  na koru crkava Gustafa Adolfa, Oskara i Gustafa Vaše i pjevala usto na   

295

jednostavnijim pogrebima. Na biranijim i onim najunosnijima pjevao je  zbor dvorskih pjevača. Henny   je   uživala   slušajući   je   u   crkvi   pri  čemu   bi   se   uvijek  pojavljivala odjevena u dramatično crne boje. Annie se pribojavala da je  ne počnu smatrati glazbeno školovanom pogrebnom babom narikačom.  A  imala   je  i  muke s  riječima.  Smatrala   je  da  je  najljepša   glazba  na  svijetu stvorena uz riječi koje su u najboljem slučaju bile glupave, ali  često i bezosjećajno surove. Potražila im je izvore u Bibliji i pronašla  nešto   što   nikada   nije   znala,   jer   se   inače   nije   zanimala   za   religiju:  smjesu   praznovjerja,   ratnoga   huškanja   i   mistike   oko   napola   trulih  tijela. No ipak je nastavila pjevati. Bist Du bei mir , pjevala je i vidjela pred  sobom   muškarca   s   kovrčavom   kosom   iznad   nabubrjelog   penisa   i  naborane   modrosmeđe   mošnje.   Da   bi   postigla   potrebne   tonove,  prisiljavala   se   da   u   sebi   prizove   sve   ono   što   joj   se  činilo   toplim   i  zemaljski  privlačnim nasuprot odvratno razmrskanoj glavi iz koje se  cijedila   slina   i   krv,   smrdljivim   ovojima   i   zadahu   iz   otvorena   groba.  Slikama   bi   tjerala   od   sebe   odsječenu   prorokovu   glavu   što   bulji   sa  pladnja, razbješnjela krda svinja i vojnike koji kolju malenu djecu. Kad  bi ma samo jednom našla u tim suludim i surovim litanijama nešto što  bi   odražavalo   zemaljsku   radost   ili   ljepotu,   ona   bi   se   sva   ispunila  toplinom.  Možda jednostavan  čin prijateljstva prema nekom ljudskom biću ili  barem nešto što ne bi bilo izrečeno svečano i po život opasno. Kao   Aronov   štap   što   je   propupao   na   krvavom   oltaru   u   šatoru  Svjedočanstva, a na njem potjerala mladica, procvjetao cvijet i sazreli  bademi. No tako nije moglo ići zadugo. Savjest ju je pekla i pokušavala je, ali  nije   išlo.   Ake   joj   je   pribavio   jednosobni   stan   na   Karlbergsvagenu,   a  Annie je znala da je za njega dao uštedu cijeloga svog života. Ne smiješ  se zaduživati, rekla joj je Henny. I Annie je prihvaćala sve što je mogla   

296

dobiti   samo   da   bi  živjela   bez   duga:   pogrebe,   tečajeve   pjevanja,  uvježbavanje školskih zborova. Bila je sposobna. Ostvarivala ono za što je bila osposobljena. Svirala  je na pijanu ili basu po privatnim društvenim zabavama i zabavama  studentskih udruženja. Ali sama pjevati pred slušateljima nije mogla.  Kada  bi  i  pokušala,   poslije   takva nastupa osjećao  bi  joj  se na  odjeći  kiseo miris znoja. Henny ju je i dalje hrabrila kako  će je to proći, ali  Ake više nije ništa govorio. On je bio smiren i nepokolebljivo dostojanstven čovjek, lijepo odjeven  i nadasve pristojan. Oduvijek ga je obožavala. No počela je i shvaćati  kako   on   baš  i   nema   velikih   ambicija.   Malo­pomalo   shvatila   je   da   se  može raspravljati i o njegovu otmjenom odijevanju. Dvobojne cipele, u  bijelom i smeđem, još se nalaze na tavanu.  Gamaše za niske cipele, koje se nazivaju »pasji kaputići«. Jedan sako  s prenaglašenim prugama. Hennyn   je  život   bio   prava   drama.   Plakala   bi   i   grmjela   kad   bi   je  prevarili za kakav angažman ili kad bi dobila kakvu pakosnu kritiku.  Međutim, uglavnom je zapravo dobro prolazila. Našla je svoje mjesto:  vesele,   grublje,   drugorazredne   uloge   junakinja.   Izvodila   je   neukusna  dobacivanja riječima i uništavala romantiku u operetama. Tako joj je  bilo zapisano i tako je moralo biti. No čudno je bilo što se uvijek činilo  kako postoji neka uloga i neka pozornica na svijetu upravo za Henny.  Ali, nasuprot tome, ne i za Annie. Ake je bio dobar glazbenik i posjedovao profinjen sluh. No pokazivao  je   začuđujuće   pomanjkanje   zanimanja.   Ili   je   takvim   možda   postao  tijekom godina? Annie se nije mogla sjetiti da bi on ikada svirao kod  kuće,   i   to   nešto   drugo   osim   onoga   što   je   Henny   bilo   potrebno   kao  pratnja. On je ­ čitao. Bio je kratkovidan i imao naočale s debelim lećama iza kojih je živio  kao   zlatna   ribica   u   okrugloj   staklenoj   posudi.  Čitao   ne   tijekom  desetljetnih putovanja autobusom i tijekom života u jednosobnom stanu   

297

u   kojem   je  Henny  neprekidno  brbljala,   vježbala  i  čistila   usisavačem.  Imao je kožnatu tašku s velikim metalnim dugmetima kojima se Annie  voljela   igrati.   U   njoj   bi,   tako   pretrpanoj,   prenosio   knjige   u   Gradsku  knjižnicu ili ih donosio odande. To je Annie uzela kao stvar samu po  sebi razumljivom, baš kao što je bilo samo po sebi razumljivo da je ujak  Jote   u   svom  životu   pročitao   samo   jednu   knjigu,   uspomene   velikoga  lašca zvanog Kalle Mo’ller. I ne razmišljajući o tome, sama je Annie postala čitateljicom. Kad je  završila   sa   školom   i   pobjegla   iz   one   rasklimane   drvene   kuće   u  Enskedeu, željela je imati samo jednu stvar ­ vlastitu sobu. Da negdje  može imati svoj mir. Čitati. No tada je bila primljena u Višu glazbenu  školu   i   tako   počela   studirati   pjevanje,   a   Henny   joj   je   neprestance  govorila kako je predivno i bajoslovno postati pjevačicom. Poslije   dobre   dvije   godine   shvatila   je   da   neće   uspjeti   na   Višoj  glazbenoj   školi   i   da  će   joj   biti   pametnije   ako   se   prebaci   na   glazbeni  smjer Pedagoške akademije. Bio je to poraz koji nije mogla podnijeti.  Našla se u potpunom stanju mirovanja, nesposobna da prekine, ali isto  tako nesposobna da pjeva. Tada se pojavio Sverker Gemlin kao jedan  od njezinih profesora. Predavao   je   harmoniju   i   kontrapunkt.   Bio   je   to   miran   i   osjetljiv  čovjek. Mia je naslijedila njegove smeđe oči. Gledali bi jedno drugome u  oči i tihim glasom pričali o svakodnevnim stvarima. Satima bi ležala na  svojoj postelji i raščlanjivala ono o čemu bi pričali. Jednom su se držali  za ruke. U taksiju poslije neke proslave. Ruke su sakrili ispod njezina  kaputa. Živjela  je  opreznim  i suhoparnim  životom.   Seksualno nije  bila  bez  iskustva. Imala je neke gotovo šaljive odnose. Premda baš i nisu bili  tako veseli kad bi ih se prisjetila. No kad se pojavio Sverker, kao da se  upalila suha trava. Jednoga je prijepodneva stao iza nje uz aparat za  fotokopiranje i natisnuo se uz njezinu stražnjicu. Nije ju poljubio, već joj je samo usne pritisnuo o zatiljak nakon što joj je odmaknuo kosu da   

298

bi dopro do njega. Ruke su mu bile na aparatu. Vidjela ih je sa svoje  jedne i druge strane. Gornji su mu zglobovi prstiju postali blijedi. Imao  je jaku erekciju što je osjetila kroz odjeću. Stajao je trenutak tako, ne  baš posve mirno, a ona je mislila da će se onesvijestiti. Dvije večeri poslije ona je ostala u prostorijama škole znajući da on  ima   predavanje.   Sreli   su   se   u   hodniku   i   onda   dugo   ostali   stajati   na  pristojnoj udaljenosti. Nekoliko minuta poslije već  su bili zaključani u  njegovoj radnoj sobi.  Ona se bila prije okupala i kupila grudnjak s čipkama. Izvršila je sve  pripreme i ne razmislivši jasno o njihovu smislu.Ošamućeni požudom,  pokušali su se snaći na uskom, modrom kauču u njegovoj sobi. Najteže  je bilo izbjeći naslone za ruke izrađene od brezovine. Mogla je jedino  odabrati: ili da joj se taj naslon za ruke nađe pod glavom, a što je bilo  opasno, ili da joj se glava nađe izvan kauča. Poslije su se sretali kod Annie. Doduše to nije bilo baš često. On je,  naime, imao My. Vjerojatno se ona i nije zvala tako, ali ju je on tako  nazvao. Stajalo je tako i u telefonskoj knjizi. Annie   je   znala   buljiti   u   adresu   u   Angbvju   i   u   telefonski   broj,   ali  nikada nije nazvala. O svome je braku pisao s ljupkim okolišanjem. Govorio je, primjerice,  kako treba  čuvati ono što imamo. A ono što je on imao bila je My, pa  djeca Jesper i Jannika, zatim kuća u Norra Angbvju i ljetnikovac na  Kullenu   zajedno  s  Myjinim   roditeljima.   A   Annie  je   imala   jednosobni  stan u Karlbergsvagenu i svoju skupocjenu slobodu.  Mnogo je govorio o tome, ali je Annie započela s tom temom. Kad je došlo ljeto, on je s obitelji otputovao na Kullen. Za to vrijeme  ona nije mogla doći u dodir s njime. Nisu se ni dopisivali. »Bilo bi to  nemoguće,   jer   tamo  živimo   tako   blizu   jedni   s   drugima«,   glasilo   je  njegovo objašnjenje. Prevrtala je i prevrtala u svojoj glavi te njegove  riječi. Gdjekad bi u mislima vidjela svu tu obiteljsku cjelinu s punicom i   

299

puncem,   djecom   i   prepeličarom   španijelom   kao   neko   veliko   zmijsko  leglo u pohotnom drhturenju. Pjevala je na ljetnim svadbama i vodila zborove na srednjoškolskom  tečaju za odrasle toga ljeta. U srpnju je nekoliko dana bila kod kuće i  koristila se prigodom da ode na Višu glazbenu školu i tamo kopira note.  U   predvorju   je   naletjela   na   Sverkera.   On   je   znao   njezin   raspored  vremena.   Ispisala   mu   ga   je,   naime,   na   cedulji   ako   bude   slobodan  tijekom ljeta. Objasnio   joj   je   kako   je   došlo   do   njegova   iznenadnog   povratka   s  Kullena, a on je zaboravio koje će ona dane biti u gradu, ona je uvidjela  kako stvari stoje. Na scenu je stupila razbješnjela žena. Nije to bila ona, već Hrangane  iz Wagnerova Tristana i Izolde ili Medeja.  Njezin   je   istup   trajao   svega   jedan   dobar   sat.   No   to   bješe   sasvim  dovoljno   da   se   on   zauvijek   povuče.   Tom   ju   je   prigodom   smirivao   na  modrom kauču. Nije sa sobom imala pesar jer nije znala da će se sresti.  Prekinula   je   studij   na   Višoj   glazbenoj   školi.   Bilo   joj   se   vrlo   teško  podsjećati na vrijeme prije negoli je shvatila da je zatrudnela. Našla se u oku oluje. Tuga i mržnja. Nepokretni. No poslije se nije  mogla sjetiti kako je to bilo. Čim joj je postalo sasvim jasno da je trudna, odlučila se prijeći na  Pedagošku   akademiju.   Akeu   i  Henny   je  ispričala   da  će  dobiti   dijete.  Kad su bile same, Henny joj rekne: ­ Što namjeravaš učiniti? Mislila je pritom na pobačaj. Premda ne bi tu riječ nikada stavila u  svoja usta. Annie je prvi put u životu znala što želi učiniti. Budući da će  dobiti   dijete,   mora   se   pobrinuti   i   za   posao.   Uzdržavati   sebe   i   svoje  dijete,   a   ne   vrzmati   se   naokolo.   Ne   više   pjevati   po   sprovodima.   Ne  upuštati se u odnose s oženjenim profesorima. Ništa više od onoga kako  je dotada bilo. Samo dijete i ona.  

300

Isprva   je   namjeravala   iznijeti:   otac   nepoznat.   Bila   bi   to   osveta.  Međutim, on je neće osjetiti. Uvidjela je da bi to bilo nepravično i prema  djetetu.   Pomislila   je   što   ako   dobije   muško   dijete.   Dječak   ne   bi   smio  odrastati ne znajući barem za ime vlastitoga oca. Sve je to skupa bilo strašno nezgodno pa je o svemu tome razmišljala  za dugih šetnja. Jesen te godine bješe vrlo kišovita. Osjećala se potpuno  rastočenom, išibanom kišom i vjetrom. Razmišljanje ju nije vodilo ni do  čega.   Htjela mu je nauditi,  ali nije mogla. Nije bilo drugoga načina  osim da piše Miji, ali ipak nije htjela biti tako opakom. No ako ne bude  zla, neće moći doprijeti do njega. Malo­pomalo izvukla je iz sebe klicu osjećaja odvratnosti iz koje je  sve to niklo: plašila se da bi on mogao svoje očinstvo staviti pod znak  pitanja.   Bio   je   to   strah   nalik   onome   od   kritika.   Netko   bi   mogao  jednostavno napisati kako joj je glas tanahan, preoštar i beznadno slab,  a nastup usiljen. Ni s kim drugim nije spavala osim s njime kad  je sasvim u početku,  potpuno ošamućena, krenula u odnos i ne znajući hoće li taj odnos imati  ikakvu budućnost. Međutim, što je mislio on? Bio je kao oduzet, ništa  joj nije vjerovao i postavio isto pitanje kao i Henny: ­ Što namjeravaš učiniti?  Odgovorila   mu   je   kako   ne   namjerava   učiniti   ništa   drugo   osim  obrazovati   se   za   učiteljicu,   a   njemu   je   ispao   komadičak   bademova  kolačića u šalicu s kavom. Raskvasio se, a on ga je malko predugo držao  u zraku. Sjedili su u kavani u kojoj je bilo vrlo toplo. Nijedno od njih  nije skinulo kaput, a njemu su izbijale kapljice znoja s ruba kose na  čelu. Razmišljala je: hoće li se on pojaviti s božičnim darovima? Ili na  djetetov rođendan? Što ću u tom slučaju reći? ­   Jesi   li   o   svemu   dobro   razmislila?   ­   upitao   ju   je.   ­   Mislim   da   je  posrijedi   velika   odluka.   Moglo   bi   se   pronaći   i   neko   drugo   rješenje.  Recimo tako.  

301

Ni on nije htio izreći riječ ­ pobačaj. Onda su se rastali. Znao je da se  djevojčica zove Mia i nadnevak njezina rođenja, ali ne i gdje se nalazi.  Nije   ni   slutio   da   je   njegovo   uzdržavanje   za   dijete   sada   bitno   za  postojanje   zajednice   na   Stjarnbergu   jer   je   pastor   Wigert   odnedavna  obustavio svoja plaćanja. O Sverkeru nije nikada mogla razmišljati razborito ili ravnodušno.  Makar je prošlo već  sedam godina otkako je na modrom kauču smirio  njezin izljev bijesa. ­ A gdje ti je tvoj efeb ?                                               ‘ Henny je dalje pričala s Petrusom. No Annie bješe sigurna da je čula  »štihvort«. Događalo   se   to   i   prije.   Hennyni   izljevi   prijateljstva   pristizali   su   u  kontroliranim   valovima.   Ništa   se   nije   ispitivalo   dok   su   plamtjeli  osjećaji. A onda bi došlo do munjevitoga napadaja.  Efeb?  Nešto   s   operetnim   prizvukom?   Mladić  s   rijetkim   dlačicama.  Sad joj se umor javio jače nego ikada prije. Nije mu uspjela izbjeći. Jasno hladna poruga. Zato što je znala, naslućivala, nanjušila, ali ­  što? Nešto više od rascjepa. Žalost i umor.  Strah. Ne, to nije mogla naslutiti. Henny joj je vrlo uredno pisala unaprijed i javila kako namjeravaju  doći, a i Annie joj je vrlo uredno otpisala kako to ne dolazi u obzir. 

________________________________________________________________

Efeb:   u  antičkoj   Ateni   naziv   za  mladića  u   osamnaestoj   godini,   slobodnoga   podrijetla,   koji   se  uvodio   u  vojnički     popis  novaka.

Nitko ih nije mogao dočekati u Crnoj Vodi, jer je jedino Dan imao  auto,   a   sad   je   bio   zauzet   poslovima   za   zajednicu.   No   Henny   se   po  običaju nije dala zaustaviti, što je Annie vrlo dobro znala.  Trenutak kad se pojavila pokraj potoka bio je u svakom slučaju nešto  što je objašnjavalo. Premda ovakve stvari uvijek i neminovno postanu   

302

jasnima.   Prije   ili   poslije.   Gori   je   bio   trenutak   kad   se   onaj   podebeo  liječnik okrenuo i doviknuo joj: »Kakve to hlače imate na sebi?« Čim se  vratila kući, skinula je te hlače sa sebe. Bješe to nešto doista gadno. Što više, i to se moglo nazvati trenutkom objašnjenja. Premda ne i  odlučujućeg. Ona sama nije mogla ni o  čemu odlučivati. A to joj se u  životu opetovano događalo. Uz razdoblja mirovanja. »Kao da se to tebe  uopće   ne   tiče«,   govorila   joj   je   Henny   u   vrijeme   kad   je   Annie  odugovlačila   s   glazbenom   školom.   I   onda   poslije   na   Malarvagu.   U  početku je sve krenulo po dobru. Bila je zadovoljna na neki tupav način.  Što je poslije polagano prešlo u nekakvo stanje mirovanja. Iako ona to  nije zamijetila prije negoli se pojavio Dan i počeo je ispitivati o njezinu  životu. Namjeravala je spaliti te traperice. No nije točno znala gdje bi to  učinila. Nitko je ne bi smio vidjeti pri tome.  Usto, ta teška pamučna tkanina sigurno neće lako gorjeti. Uvidjela je  da su se zato i sačuvale.  Bile   su   promočene   visoko   na   nogavicama   kad   ih   je   vidjela   visjeti  pokraj šatora. Preko smrekine grane. Morala ih je kroz cijelo to vrijeme  ipak prepoznati. Ona rešetka od konaca na stražnjici. Etiketa.  Kao da se ona sastojala od dvije osobe. Jedna koja je znala. I onda  jedna koja je bez žaljenja navukla na sebe traperice jer joj bješe dosta  hodanja u suknjama. Odrezala je preduge nogavice. Preduge i za Dana.  O tome je barem trebala razmisliti. Međutim,   nije.   Tek  kad  je  liječnik   doviknuo  za  njom   ­  dakako,  ne  imajući ni o  čemu pojma, a u što se uvjerila poslije »Kakve to hlače  imate na sebi?«, njoj se objasnilo. Zaželjela ih je istoga trenutka svući sa sebe. Mislila je da će povratiti  na onoj stazi.  No  umjesto toga  ona je  samo potrčala,  i u  glavi  joj je  udaralo: on laže, on laže, on laže... Naslućivala je da ne postoji nikakav vidikovac s kojega bi se moglo  vidjeti ono mjesto na kojem se nalazio šator. I u to bješe uvjerena.  Ipak je on bio dolje pokraj šatora.   

303

Ili su tamo dolje bili svi skupa? Nastavljao je lagati premda je obećao  da će ispričati sve kako je bilo. Nikada on nije spavao u Nirsbui. U noći  je sanjala da se vratio i da leži pokraj nje. Od njega je dolazio jak miris;  iz njegova tek opranoga tijela izbijao je miris gljive zvjezdače, jesenji i  smeđ, i ona ga je sad ponovno prepoznala. U snu su izmijenili svoje  tekućine i one su tekle iz nje kad se već bila probudila; plakala je i bila  mokra. Hanny   je  čeprkala   i   opipavala.   Slutila   je   nešto,   možda   ne   ono  najgore. Mislila je da se Annie počela zamarati, da je sazrela za omanji  napadaj na sebe. Efeb. Annie se gadio osjećaj da bude smiješnom, a Henny je to dobro znala.  U tom je pogledu bila,  naime,  nalik  svome ocu, a Hanny ih je oboje  dobro   znala.   Oni   su   bili   zadaća  njezina  života   koju   je   bila   prisiljena  valjano naučiti. Namjere su joj, naravno, bile dobre. Annie je pokušavala zamisliti  Miju   kao   odraslu   osobu.   Miju   kao   nerazumno,   možda   smrtno  zaljubljenu. Miju izbačenu iz ravnoteže, jednostavno rečeno. Stigla je večer i ona se povukla. Ovce su pasle uz potok pa im priđe.  Pucketalo je dok bi otkidale travke. Ubrzo su se okupile oko kamena na  koji je sjela. Ovca predvodnica prva je legla da bi preživala, a njezin se  burag  izbacio.   Puhala  je  kroz  nosnice.   Uzdah.  Zrak   bješe  prohladan,  kukci se više nisu usudili pojavljivati. Vime joj se smežuralo, a kvržice  od   uboda   kukaca   su   zacijelile.   Ponovno   bješe   bređa.   Gurala   je   svoju  dugu,   lagano   povijenu   njušku   u   Annienu   ruku.   Annie   je   osjećala  njezine   tvrde  čeljusne   kosti   i   meko   tkivo   između   njih.  Čvrsto   ju   je  stisnula. Nastao je neki umor u travi i lišću. Blijedilo je i uvijalo se.  Započelo je uvlačenje u sebe. Prema korijenu. 

 

304

Prema posteljici. Nije to imalo nikakve veze sa spoznajom. Događalo  se. Pulsiralo kao voda u preplavljenoj mahovini pokraj stijene. Udari  bila, koji nježno dotiču rese ravnih mahovina prečica. Eh, da nas povede sa sobom! Da se pomičemo s lagano pulsirajućom  vodom, a ipak ostanemo nepokretni. Poput bilja što raste u vodi, kao  voščike i vodene lobelije. A onda joj nadođe snažna želja da iskuša svoj glas i provjeri jesu li joj  mišići ošita još uvijek onakvi kakvi bi trebali biti. Da provjeri posjeduje  li opseg glasa kojim može doseći najniže tonove. Krenula je malo dalje.  Ovce   je   nisu   pratile   preko   potoka.   Kad   su   im   se   loptice   napola  prežvakane   hrane   vratile   iz  želuca,   njihove   su   ih  čeljusti   počele  ponovno prežvakavati. Pritom su dobile izgled neusredotočenosti. Popela se malko po brdu od škriljevca i najprije pokušala sjedeći. U  takvu   položaju   nije   bilo   ni  govora  da  će   izvući   bilo   kakav   ton.   Tada  primijeni neke vježbe i osjeti kako joj je glas počeo bujati. Pjevala je.  Bio je to snažan osjećaj, upravo onakav kakav je imala nekada. Tonovi  joj se nisu gubili, pa ni osjećaj. Pjevala je: Zemlja me hrani, voda mi okrjepa, to je i razlog što tako sam lijepa! Neprestance   je   ponavljala   ta   dva   stiha   ispunjena   tonovima   i  osjećajem možda najsnažnijim koji je ikada doživjela. Zemlja me hrani, voda mi okrjepa, to je i razlog što tako sam lijepa... Istodobno je bila svjesna kako bi joj, da ovdje dolje nisu bile ovce već ljudi,   osjećaji   bili   ispunjeni   tjeskobom   i   strahom,   i   odjeća   poprimila  kiseo miris znoja. Priroda joj je pružila dar. Ali samo jednu polovicu. Dok   se   vraćala   između   ovaca,   sve   su   podizale   glave.   Na   pasištu  zavladao muk. Iz dimnjaka nije izlazio dim. Kad je ulazila, vrlo je tiho  otvorila vrata u nadi da već svi spavaju.

 

305

***

D

opustili su mu da iz obora za sobove iziđe s Galmom. I da viče na 

njega.   Međutim,   njemu   je   zapravo   bilo   drago   da   nakratko   može   biti  sam. Dužnost mu je bila da se kao jedan od Tuoma Balteovih momaka  brine za njegove  žigosane sobove, no bilo mu je u onom vrtlogu tijela,  papaka i rogova teško razlikovati one koji su žigosani.  Čulo   se   pucketanje,   gaženje   i   glasanje  životinja.   Najveći   rogovi  sobova   lebdjeli   su   ponad   stada.   Sva   ta   gomila  životinja   djelovala   je  mrljasto sivo, tek su se poneki bjelkasti sobovi isticali u krdu. Dokle mu  je pogled dospijevao, podrhtavao je ispred njega taj škriputavi, zujavi i  hrakajući kotač životinja što se vrtio. Zvukovi papaka  čuli svi se kao otkucavanje kakva golema sata. Galm je bio posve divlji. On nije čuvao stado kao ostali laponski psi,  već je ­ lovio. Dok se Johan borio s Galmom, netko mu je stao prilaziti. ­ Dov biene dan hinkoe! Johan nije razumio premda je mislio da bi trebao razumjeti makar  dio  rečenog.  Kad  je  dobro  pogledao dolaznika,   vidio  je  da je  to  Oula  Laras.   U   prvi   ga   je   trenutak   teško   prepoznao,   jer   je   taj  čovjek   bio  mnogo niži u odnosu na sliku kakvu je Johan nosio u sjećanju. Koliko  se prisjećao, crna mu je kosa ispod kape onda bila prošarana bijelim  vlasima, kao u kakva jazavca. ­ Kakvog to divljaka imaš uza se. Je li to  Sibirac?  U brzini Johan potvrdi, ali se poslije grdno pokajao zbog toga. Prva  stvar   koju   je   ikada   izrekao   Ouli   Larasu   nije   bila   baš   istinita.   Tek  dijelom. No sada je već bilo prekasno jer Laras uhvati psa za šiju i reče: ­ Od te vrste pasa trebao bi stvoriti zapregu. I onda se natjecati.

 

306

­ Da, pomislio sam na to ­ uzvrati Johan, premda ni to nije bilo baš  točno. No izišlo mu je iz usta u isti trenutak. ­ A čiji si ti? Bilo mu je na usnama da kaže kako je Perguttenov bratić, no upravo  im je u tom trenutku prilazio sam Pergutten i Johan se sjeti o čemu su  se   njih   dvojica   dogovorila   u   školi.   Pergutten   se   više   nije  želio   zvati  Pergutten, dakle »Perov dječak«. Stoga Johan reče: ­ Ja sam bratić Larsa Dorja. ­ A on je sin Torstena Brandberga ­ dometne Pergutten. ­ I Gudrun ­ završi predstavljanje Johan. Nikako   nije   uspio   vidjeti   kako   je   Oula   Laras   reagirao   kad   je   to  saznao, jer se nije usudio dići pogled. Lice mu se zarumenjelo i znao je  da mu je postalo crveno kao plamen. Laras rekne nešto Perguttenu što  Johan nije razumio.  Onda Laras podvuče jezik ispod usnice, dohvati grudicu burmuta i  ispljune je. Zatim svijenim kažiprstom istrlja prednje zube, nasmije se  pokazujući sada čišće zube negoli su bili malo prije i reče: ­ A sad idemo svatko na svoj posao, momci! Galm je zalajao jer je po Oulinu glasu razabrao da će se sada nešto  dogoditi, a onda je još dugo lajao za Oulom, kad je ovaj ušao u obor za  sobove i nestao iza uzvrtjele struje životinja Uto  je,  unutar ograde obora,  jurila u  smjeru   kretanja  kazaljke na  satu. ­ Što ti je ono rekao? ­ upita Johan Perguttena. ­ Rekao je: »A tako, ti  ćeš se ovdje školovati.« Pergutten je zatim i  sam   otišao   u   ograđeni   prostor   i   Johan   je   gdje   kad   zamjećivao   blizu  Larasa, a kad što daleko od njega. Njegovo se laso vijalo zrakom da bi  napokon uhvatio i stao uz pomoć svoga oca vući soba mužjaka. Životinja  je   pokazivala   svoje   bjeloočnice   i   zamahivala   rogovima.   Kad   su   je  dovukli   do   klaonice,   sob   se   sa  sve  četiri   upro  o  zemlju   pokušavajući  pobjeći od mirisa krvi i zvuka pile. Dizelov je motor zujao jednoličnim   

307

tonom, a voda je prštala iz cijevi na pumpi pokraj potoka. Vidio je kako  gavrani   lebde   nad   gomilom   glava   i   rogovlja.   Međutim,  čuti   ih   nije  mogao.   Oula   Laras   je   uzviknuo   kad   ga   je   jedan   od   mužjaka   gotovo  oborio.  Dok je trčao naokolo, nož  mu je poskakivao za pasom. Dug  i  povijen.   Bit  će   da   je   to   bio   onaj   isti   nož.   Johan   se   pokušao   svega  ponovno prisjetiti. No i sada je sve prebrzo prolazilo. Onoga je puta bila travanjska zima s jakom svjetlošću i tišinom nalik  staklenu zvonu oko planine. A sada svi psi laju, motor generatora bruji,  a pila za kosti cvili. Tek je nazirao kapu sa  štitnikom. Narančastu s  bijelim slovima sprijeda. Izgledala je zgodno. ­ O, gade jedan! ­ vikao je Oula Laras tamo unutra. ­ Zar se nećeš  umiriti, prokletinjo! ***

U

šli  smo u mračnu šumu. Kroz grane drveća probijale se tanke 

zrake   svjetlosti.   Osjećao   se   jak   miris   lišajeva.   Kao   iz  životinjskoga  krzna.   Malo   je   lišća   u   toj   jedva   osvijetljenoj   tami.   Breze   su   obrasle  crnim  lišajevima.  Miris  badema izbijao  je  iz  kiselosti   i  truleži.  Jak  i  sladak. Hoćeš li da krenemo za njim? Ja ne znam tko si ti. Ponekad samo nazrem neobrijan obraz i okrugle  naočale onakva oblika kakvom smo se prije smijali. I ogrtač  od krute  vunene tkanine. Nećemo se predstavljati jednu drugome. Ne bi to bilo  dobro za nas. Ići ćeš sa mnom. Tamo   unutra   postoji   jedan   vuk.   Vučica.   Ona   tumara   rubom  vidokruga. Što  ćemo   učiniti   s   njome?   Imaš   li   skuter?   Da   je   zima   i   da   imaš  skuter, mogao bi je nasmrt izmučiti. No sada je ljeto. Po izmrljanom  mahovinastom   zemljištu   polegao   je   jak   miris   badema.   Zrak   je   vrlo  miran, no kad se imalo krene, donosi sa sobom miris grabežljivica. Što  čovjek može učiniti s vukom. Moramo mu se ukloniti. Izići iz šume jer   

308

smo već vrlo daleko od onoga drugog mirisa, poznatog i prisnog koji je  gotovo postao gorkim. Nikada mu nismo uspjeli saznati izvorište. Vučenje   koraka.   Dan   je   uvijek   započinjao   vučenjem   koraka   ili  škripom vrata na peći. Petrus bi ubacivao kladu u peć. A onda bi se i  opet začulo kako po podu vuče svoje papuče od ovčje kože. Prilazio bi  prozoru da očita termometar. Ako bi se čulo struganje, to je značilo da  je   okno   prekriveno   džunglom   ledenih   kristala.   Stružući   kažiprstom,  napravio bi rupicu za gledanje između bijelih paprati i cvjetova bijelih  kata. Onda bi se u snovima podsjetila šume. A to je izazivalo bol. Postelja  je gnijezdo tjelesne topline, no Mijin je vršak nosa bio hladan. Leđa i  stražnjicu   okrenula   bi   prema   Annienom   trbuhu   i   prsima.   Ležala   bi  skupljena kao dijete u majci. Fetus. Annie se obično ispružila. I ona bi  znala ubaciti drva u peć. Petrus je mokrio. Čulo se štrcanje u noćnu posudu. Ljutila se kad bi  to  čula.   Već  u   studenome   morala   se   premjestiti   u   staru   kolibu.   Oko  postelje, u kojoj su spavale ona i Mija, objesila je pokrivače kao neku  vrstu zavjesa. Prala se i odijevala uvijek iza tih pokrivača. A kad bi bila  prisiljena   noću   upotrijebiti   noćnu   posudu,   pokušavala   se   pomokriti  uzdržljivo koliko je najviše mogla. Petrus je glasno štrcao. Ponekad je  puštao vjetrove.  Znala je  čekati dok se on ne bi obukao i možda izišao. Međutim, on  nije mnogo spavao. Po cijelu bi noć održavao vatru u peći. Pokušala je  dovesti u svijest kako je on ipak bio dobar  čovjek. I zapravo duboko  nesretan premda to nikada ne bi rekao. Preko zime Brita se s djetetom  nalazila u Robacku. Sada nije mogao otići dolje k njoj gotovo već  dva  tjedna. Najprije ga je u tome spriječilo nevrijeme, a poslije je bilo suviše  hladno. Nisu primali nikakvu poštu.  Možda se u poštanskom pretincu nalazilo Danovo pismo. Hladnoća je  stanje mirovanja. Njezino vlastito mirovanje je prestalo. Trajalo je sve  do onoga  trenutka  kad joj  je liječnik  doviknuo ono u  šumi.  Iznošene   

309

traperice   već  su   odavna   spaljene.   No   za   nešto   drugo   nije   se   mogla  odlučiti. Razmišljala je o pobačaju. Pobačaj u Ostersundu? No ovo je dijete bilo i Danovo. Premda je zasad samo zametak. Njezin  izdanak.   Malena   izraslina   koju   mora   imati   pravo   ukloniti.   Pa   on   to  uopće ne bi trebao znati. Zato mu ništa i nije pisala o tome. Pomislila je  da treba pričekati dok se ne vrati, a sada i nije imala nikakve adrese. Kada će taj zametak postati djetetom? I kada njegovim? Petrus   je   likvidirao   jariće.   Ljudi   likvidiraju   pse   kad   postanu  agresivni ili loše love. Izraz »likvidirati« bio joj je oduran. Bilo je jutara kad bi se probudila sva prožeta srećom, a nije znala  zašto. Sanjala je. O čemu? Da spavaju zajedno, naravno. No bilo je tu i  još nečega. Dan joj je objasnio. Danju se tome nije mogla smijati. Ali noću, dok bi  spavala, sve to bješe kao na javi. Sve su laži dobile svoje objašnjenje, a  on je želio njihovo dijete i želio je živjeti s njima. Ono što je osjećala kad  bi međusobno miješali svoje blage tekućine postalo je istinitim. U pismu nije pisao da se namjerava vratiti. Jedino joj je javljao da je  opet   kod   Alveda.   Cijeli   je   mjesec   izvlačio   matrice   na   aparatu   za  šapirografiranje   u   nekom   podrumu   u   ulici   Hogberg.   Misli   kako  će  pridobiti jedan par koji bi nadomjestio Berta i Enelvi. Pisao je kako  radi na tome. O djetetu i dalje nije znao ništa. Sada je već postalo ­ dijete. Mia bi  položila uho na Annien trbuh i osluškivala. Mogla ga je čuti. Čula ga je  kao ptice vi zidu od balvana. Udaranje srca i sitni pokreti. Annie je  zaključila da im  je Dan  oduzeo auto. Sada su  svi ovisili  o Yvonninu  starom autobusu. Smatrala je to bezobzirnim, no predmnijevala je kako  on  nije  mislio  izbivati   tako  dugo.  Gdje kad  bi  ih  i Henry  Stromgren  prebacio do prodavaonice i pošte u Crnoj Vodi. Jednoga je dana pitao ne  stoji li to Annien auto kod staje. ­ Volkswagen boje zubala?  

310

Zamolila ga je da sljedeći put kad bude bio dolje pogleda registarski  broj. Kad svi se ponovno vidjeli,  rekao joj je da je taj broj. Bio je to  njezin auto. Stajao je tu cijelo vrijeme. Te   je   noći   ležala   budnom.   Oko   jedne   ure,čula   je   korake   po   podu.  Čekala je kad  će zaškripati vrata na peći. Petrus bi se,  čim bi ugurao  nekoliko kladica u peć, odvukao natrag u postelju. Međutim, nikakvo se  povlačenje papuča nije  čulo. Već  šuljanje. Pomislila je onda kako bi to  mogla biti Onis koja se pošla pomokriti. Začulo se došaptavanje.  Zatim   zaškripi   postelja.   Upravo   kad   je   bila   na   putu   da   ponovno  zaspi, začuje neki prigušen zvuk. Kao da netko stenje. Nekoliko noći  poslije i opet je začula kako se netko šulja. A zatim i opet zacvilješe  opruge sa dna postelje, a onda joj ubrzo posta jasno što je to čula. Smatrala   je   da   su   baš   sve   iznevjerili.   Britu.   Zajednicu.   Sjetila   se  podrugljivoga   smijeha   Ole   Lennartssona.   Njegove   prljave   aluzije.  Ostvarivali   su   ono   što   je   selo   očekivalo.   Podgrijavali   predrasude.  Premda tu nije bilo logike. Pa selo nije ništa znalo. Znala je jedino ­  Annie.   Osjećala   se   poput   voajera.   Ili   auditora,   da   upotrijebi   stranu  riječ,   ako   takva   za   tako   nešto   postoji.   Smatra   se   normalnim   biti  voajerom pred televizijskim ekranom ili filmskim platnom. No koliki bi  izdržali   u   takvoj   stvarnosti?   Lagano   stenjanje.   Suzdržano   dahtanje.  Ritmička škripa postelje. Radili su to svake noći. Oko jedne ure. Nije  Petrus davao poticaj. Marianne je dolazila u njegovu postelju.  Gdje kad se Annie  činilo da ih potpuno razumije. Bilo što za samo  malo topline i bliskosti u ovoj studeni. No kad bi ih čula kako se miču  tamo u postelji, u Annie se nikada ne bi javila čežnja za Danom. U njoj  bi se jedino budilo gađenje uz pomisao kako je oni samo sprečavaju da  snatri o Danu. Često je sanjarila. U budnome je stanju osjećala strah i gorčinu. U  njoj se iznova pojavila stara odbojnost prema Petrusu. Neko je vrijeme  mislila sve dobro o njemu. Bio je on zapravo pomalo čudak. Najčešće je  razmišljao o sira, pričao biblijskim stilom i sve što bi radio,  činio je ­   

311

polagano. Ipak, urađeno bilo bi i valjano. No prisjećala se i stvari koje  su u njoj izazivale odbojnost prema njemu. ­ Kad se Brita porodila, a novinari stigli na Stjamberg, Petrus je sve  preuzeo   u   svoje   ruke.   On   je   pričao   kako   je   to   rađati   djecu   na  Stjarnbergu. Tada Annie nije željela čitati članke u novinama. No sada,  kad ga ne bi bilo u kući, posegnula je za njima. Pronašla je cijelu hrpu  izrezaka iz novina. Skupljao je, naime, članke o umorstvu. U   intervjuu   o   rođenju   djeteta   pričao   je   kako   je   zakopao   posteljicu  ispod   kuhinjskoga   prozora.   Od   nje,   po   njemu,   nastaje   dobro   gnojivo.  Učinio je samo ono što se radilo i prije. U stara vremena, kao  što je  uvijek   govorio.   Međutim,   nije   shvaćao   da   se   u   ta   stara   vremena  posteljica   na   neki   način  žrtvovala   kako   bi   zemlja   postala   jednako  plodnom   kao   što   je   bila   i   ta  žena.   Petrus   je   smatrao   da   se   radilo   o  gnojivu. Nije to bilo samo glupo već i ­ odvratno. Poželjela je otići odavde. Mutna, ali postojana želja. A onda je došla  studen. Bješe prehladno da se spušta na skijama. No jednom je ipak  pokušala. Bilo je minus dvadeset i sedam stupnjeva, i to je bilo prvo  jutro   od   gotovo   dva   tjedna   kad   je   bilo   manje   od   trideset   stupnjeva.  Međutim,   kad   ju   je   od   brzine   na   prvom   spustu   dohvatio   samo   slab  vjetar, stale su joj se smrzavati suze. Činilo joj se da će joj oči prsnuti  poput stakla, pa se vratila. Pružila   je   ruku   i   zgrabila   svoju   islandsku   vestu,   hlače   i   debele  vunene  čarape.   Dok   je   Annie   ispod   pokrivača   od   krzna   navlačila   na  sebe odjeću, Mia se nije budila. Onda ju je tako zaogrnula pokrivačem  da su izvan njega provirivali samo čuperci svijetlo­crvene kose. Vruće je bilo jedino u blizini peći. Prozore su potrpali pokrivačima i  ovčjim kožama kako bi onemogućili propuhivanje. Virila je kroz rupicu  koju je Petrus ostrgao na ledenom oklopu prozora. Prošlo   je.   Studen   je   isparila,   vode   su   krenule.   Barem   one   na  prozorskim   oknima.   Kad   bi   lagano   dahnula   po   ledu   na   prozoru,  pretvarao bi se u vodu i otjecao.  

312

Gotovo je. Ja nisam nepomično mjesto kojem ćeš se vratiti. Ja nisam označeno i  ograničeno. Ja se događam. Pokretljivost. Kad joj je Onis pružila vrč s  čajem pomiješanim s: mlijekom, rekla joj je: ­ Danas idem dolje. Snijeg bješe suh. Kristalizirani prah koji se kovitlao oko vršaka skija.  Poslije studene noći nije bilo nikakvih tragova na pašnjaku. Lisice su  mirovale,   a   tetrijebi   su,  čini   se,   sveudilj   bili   usvrdlani   u   snježnu  prašinu. Poslijepodne,  kad bi svjetlost  ugasla,  povorka sjenica uvukla bi se  ispod   zaklona   pod   strehama   i   po   rupama   od   zaglavaka   po   zidovima  kolibe.  Čulo   ih   se   kako   šuškaju.   Tjelešca   od   po   dvadesetak   grama  stisnuta jedno uz drago tijekom noći, sićušna srca koja su kuckala kao  jedno. Sada su se na suncu pripijala uz grude loja. Visoko   gore   Bjornfjall   se   tako   bijelio   na   suncu   da   je   bilo   teško  zadržati   pogled   na   njemu.   Sunčeva   užarena   jezgra   slijedit  će   je   i  zablješćivati   kroz   dva   i   pol   sata.   Nebo   bješe   nekako   razrijeđeno   i  svijetlomodro, no na zenitu crnjelo bi joj se pred očima. Sve su planine  bile bijele s oštrim, tamnomodrim, sjenovitim stranama. Po vrhuncima  sjajio se led. Niže uz potok vidjeli su se ptičji tragovi. Lještarka je izvezla mrežu  svojim nogama, cupkala pupove breze, prosula ponešto i ostavljala za  sobom sićušne i suhe izmetine. Sad je već ovo tlo poznavala bolje od ikojega. Znala je čemu nalikuje  mahovina   ispod   snijega   prožeta   lišajevima   i   blistavim   grančicama.  Sjećala   se   kiselkastog   mirisa   zemlje.   Po   vlazi.   Kad   se   probije   ispod  snijega, i njezin  će  život početi mirisati svojim spolom, mirisati poput  vlažne kose.  

313

Uspela   se visoko  iznad pasišta.  Pod  nanosima  snijega  breze su   se  snizile za gotovo metar i pol. Duboko unutar njih zadržao se maleni  ostatak   topline.   Tamo   je   vladalo   neko   polusneno   stanje,   zatišje.  Nekakva oskudica. Ušla je skijama u šumu. Dovde novi snijeg nije stigao. Skije su greble  o   ledenu   koru   ispod   smreke.   Sam   Bog   zna   kako   to   zvuči   dolje   kod  voluharica. Bila je na putu prema zvuku koji se  čuo sve tamo gore na  Stjarnbergu.  Gdje­kad   udaljenije,   ovisno   o   vjetru.   Za   tihih   se   dana  čuo  neprestance. Bučalo je dan za danom. Više i nisu govorili o tome. Annie se plašila hladnoće. Dijete ju je otežalo, a u trbuhu je ta težina  rasla i rasla. Sa svakim proteklim tjednom više se bojala. Kad takne nas se gorka smrt... Tako je nešto bila pjevala nekoć u nekoj crkvi. Doduše, tada još nije  shvaćala što ovo »takne« ovdje znači. Približiti se. U stvarnosti. Hladnoća je stanje mirovanja. U meteorološkim izvješćima govore da  visoki tlak leži sasvim mirno. Smrt nas se dotiče. Petrus je smatrao da  je ona bolesno sumorna. Pa zar nije glupo previše pričati? Sad ih je petoro ostalo na Stjarnbergu. Uz njih tri mačke i jedan sivi  pas. Devetnaest koza. Jarac. Osam kokoši. I  štakori. Ne samo kućni  miševi koji bi noću šuškali po podu. Već  veliki štakori što su izglodali  rupe u drvenim sanducima sa žitom i krmivom od repe. Lotta   je   otišla   u   rujnu.   Poslala   im   je   više   razglednica,   uvijek   sa  slikama   mačaka   na   njima.   Uvjeravala   ih   je   kako  će   se   vratiti   na  proljeće. A onda su odjednom razglednice prestale stizati. Je li umrla? Injekcija u nekom zahodu. Neki luđak? Kakvih li misli.  Kad   takne   nas   se   gorka   smrt.   To   je   morbidno,   rekao   bi   Petras.  Hladnoća je smrt. Nisko sklupčan život. Preliven voskom. Bez tekućine.  Bez pulsa. No u meni krv pulsira. Voda u maternici miče se zajedno s  pokretima štapova i micanjem skija.  

314

Sad je uspjela čuti vodu. Planinsku rječicu. Rječicu Lobber. Isti zvuk  koji se čuo i prije negoli je rječica dobila neko ime. Sišla je do rječice, ali  sada više nije  čula onu buku prema kojoj se bila uputila. Huka vode  bila   je   ovdje   jača.   A   i   struja   brža.   Po   kamenju   bilo   je   zasniježene  mahovine, ledenih  čipaka i konaca. Valovi su  hvatali  odraze sunca i  polagali pokretnu mrežu preko dna korita. Izgledalo je kao da se tamo  na dnu pomiče veliko, crno kamenje tiho klizeći ispod zlatne mreže. Plašila   se   onoga   mirnog   dijela   rječice   koji   se   nalazio   najbliže  Kloppenu, pa je krenula znatno sjevernije. Sada se našla gotovo sasvim  gore kod brzica. Kad se stala spuštati, primijetila je da je drveni most  zamijenjen željeznom konstrukcijom. Provezla se na skijama nekoliko kilometara po neravnome zemljištu  uzduž rječice prije negoli je ponovno začula brujanje. Bivalo je sve jače i  jače. Taj su šum mogli satima slušati gore na pasištu tijekom kratkih  dana i dugo nakon što bi se smračilo. Petrus, koji je bio prešao rječicu  na gazu, vidio je taj izvor buke. Rekao je kako se radi o procesoru i da je  poduzeće odlučilo iskrčiti šumu sve gore do Stjarnberga. Kad se odjednom našla na  čistini, bila je zatečena. Vidjela je stroj.  Žut,   velik   kao   kakav   autobus.   Srušena   smreka   pomicala   se   po  transportnoj traci. Grane i grančice prštale su oko nje. Stroj je gurao  stablo prema naprijed.  Zgrabio ga i stao okretati. Pri svakom pokretu stroj je urlao. Morala  se odvesti odavde jer se slušanje toga zvuka nije moglo dugo izdržati.  Nije   baš   bila   sigurna   gdje   se   to   sada   nalazi.   Prostor   koji   je   šuma  stvorila dolje prema rječici jednostavno je nestao. U snijegu su nastale  neobjašnjive uzvišice i udubine. Vidjela je daleko prema močvarama s  druge strane rječice. Sve joj se skupa  činilo mnogo nasilnije i divljije  nego što je mogla vjerovati. Primijetila je čovjeka visoko gore u vozačevoj kabini. Imao je na sebi  kacigu   i   velike   štitnike   za   uši.   Nije   ju   opazio,   a   ona   se   nije   usudila  približiti. Bojala se da neko stablo ne padne na nju.  

315

Istina, činilo se vrlo jednostavnim odskijati se dolje i porazgovoriti s  njime.  Međutim, nije znala kako bi se mogla približiti procesoru. No  kad je u cijelosti uočila kako je šuma raskrčena i uklonjena dolje prema  rječici, naprosto se uplašila tog rukovatelja strojem, premda za to nije  bilo nikakva razloga. Pa to je bio samo običan čovjek sa žutom kacigom  na glavi. Nije   shvaćala   kojom   brzinom   cijeli   taj   postupak   teče.   Taj  će   stroj  uskoro   dopuzati   i   do   Stjarnberga.   Kad   im   se   tamo   gore   smrzne  konoplja, više im opstanka biti neće, netko bješe rekao. I probudio se  strah.   Na   nekim   su   mjestima   ljudi   izražavali   zadovoljstvo   što   se  poduzeće prihvatilo završnoga krčenja šume podno Stjarnberga. Ipak,  mnogi su smatrali kako je šteta što će cijela strana brda prema rječici  Lobber ostati ogoljelom.  Hoće li poslije novog pošumljavanja uspjeti tamo uopće išta ponovno  porasti? Pa to je tako visoko. Mraz i sunce sve će ispržiti. A što će biti s  pašnjakom kad ga šuma više neće zaštićivati? Dan joj je pisao da je poduzeće zatražilo policijsku pomoć kako bi ih  prisilno iselili sa Stjarnberga. Onda će i on doći. Annie je već vidjela pse  pred   sobom.   Vučjake.   Policajce   sa   zaštitnim   ogrtačima,   opasane  remenjem   i   s   pištoljima   u   futrolama.   Mia   strahovito   uplašena.  Promatrala je kako policajci odvode koze, a djeca plaču. No Petrus ju je  umirio govoreći joj kako su sve to samo »hici upozorenja« i da poduzeće  želi po svaku cijenu izbjeći napise po novinama. Umjesto toga sada su počeli krčiti šumu. A to je išlo strahovito brzo.  Promjene   su   nastajale   tako   silovito   da   su   se   pred   njom   našle  neshvatljivo   stvarnima.   Ovako,   iz   blizine,   zvuk   je   djelovao  zastrašujuće. I sobovi su  zacijelo iznenađeno zastajali  baš kao i ona.  Medvjed.   Možda   je   i   to   stvorenje   stajalo   gore   više   između   grana   i  osluškivalo.  Nije   ona   sječu   šume   zamišljala   baš  tako.   Mislila   je   da  će   se   moći  nekamo odvesti i porazgovoriti. Da  će ih biti više, a ne samo jedan. A   

316

sada je morala krenuti rubom  šume i  čekati na rukovatelja  strojem.  Lice joj se počelo kočiti. A što ako joj se smrzne? Ako cjelokupan rezultat ove njezine vožnje  ovamo   dolje   budu   jedino   smrzotine?   A   možda   on   uopće   neće   htjeti  razgovarati s njome. Nije uopće razmišljala o tome kako se taj  čovjek  možda potpuno slaže s poduzećem. Petrusu i Onisi nije rekla ni riječi o  ovome  što   je  namjeravala   učiniti.   Nije   imala   snage  za  raspravljanje.  Uostalom nije se ni imalo o čemu raspravljati. Postojala je samo težina  u   trbuhu   koja   se   povećavala   iz   dana   u   dan.   Pravila   je   krugove   oko  krčevine,   uspinjala   se   između   smreka  po  neravnome   zemljištu,  često  zastajkivala i trljala se oko usta i po obrazima. On   na   posljetku   zaustavi   stroj.   Tišina   je   djelovala   kao   nagla  malaksalost.   Tek   malko   poslije   primijetila   je   da   ponovno  čuje  protjecanje   vode   u   rječici.   Rukovatelj   stroja   spustio   se   iz   kabine.   U  svojoj   je   vatiranoj   jakni,   kanadskim   hlačama   i  čizmama   s   metalnim  učvršćenjem   na   vrhu   kod   prstiju   izgledao   nezgrapnim   i   teško  pokretljivim. Kad je sišao na tlo, pogledao ju je prijekim pogledom. Prišla mu je na skijama, no kad je htjela zaustiti, osjetila je kako su  joj usnice ukočene, pa ih je najprije morala istrljati. ­ Htjela bih vas nešto pitati. On   joj   ništa   ne   odgovori,   već  oslobodi   remen   ispod   brade   i   skine  kacigu. Ispod nje imao je podstavljenu kožnatu kapu. Bio je to visok  čovjek, sitnih i blizu postavljenih očiju. Tamnoput i vjerojatno izrazito  snažan, možda podebeo. No to se moglo teško razabrati. Kimnuo joj je i  krenuo prema mostu. Nije shvatila znači li to kimanje da bi trebala  poći za njim, pa učini nekoliko neodlučnih koraka na skijama. Okrenuo  se i pogledao je. Nije bilo dvojbe da joj time poručuje neka krene za  njim. Hodala   je   na   skijama   preko   mosta.   Sve   je   izgledalo   kao   kakvo  vojničko   uređenje.   Stari   je   most,   srušen,   ležao   pokraj   puta.   Tamo   je   

317

stajao automobil i plava prikolica za kampiranje s oznakom poduzeća  na sebi. ­ Uđite unutra ­ reče joj. ­ Kao da vam se lice počelo smrzavati.  Ušla je za njim i oprezno istrljala obraze. U prikolici je bilo toplo. Tu  se   nalazila   upaljena   plinska   peć,   jedan   ležaj,   dva   stolca   i   stol   od  mazonita. Dohvatio je posudu od aluminija i zapalio jedan plamenik na  štednjaku.  Annie je sjela na jedan od stolaca i spustila smičak na svojoj jakni. Kad je skinuo kožnatu kapu, prepoznala ga je. Nije, doduše, znala  kako se zove, ali je bio jedan od onih koji su ušli u prodavaonicu pribora  za ribolov one večeri uoči Ivanja. On je slomio motku sa zastavicom na  prodavaonici   Ole   Lennartssona.   Imao   je   kovrčavu,   kestenjavu   kosu.  Kuhao je kavu i gotovo nije podizao glave s onoga što je radio. ­ Ja sam sa Stjarnberga ­ reče mu ona, no odmah primijeti kako je to  za   njega   sasvim   suvišna   obavijest.   Imala   je   na   sebi   svijetlomodru  vatiranu jaknu, koju joj je Henny ostavila, pa je mislila   da   nalikuje  kakvoj   turistkinji.  Međutim,   početkom siječnja tu nije bilo nikakvih turista. A pokraj  mosta nije bilo nikakva drugog automobila osim njegova. ­ Htjela sam upitati biste li mogli mene i moju kćerkicu odvesti do  sela ­ reče mu. ­ I naše stvari. Ništa nije odgovorio, već je mjerio koliko kave treba staviti u posudu  za kuhanje. ­ Doduše, nisam znala da ovdje imate samo automobil. Mislila sam  da ćete imati traktor. Naime, čujemo zvukove čak do Stjarnberga. ­ To bi se moglo obaviti skuterom ­ odvrati joj. ­ I saonicama. Mogao  bih ih dovesti do gore. U subotu, kad sam slobodan. ­ Platit ću vam, to se razumije samo po sebi. ­ Neće trebati ­ uzvrati on. Natočio im je kavu i dao joj sendvič  s jetrenom paštetom u kojoj je  bila čvrsto utisnuta kriška krastavca. Pitala se tko mu spravlja ovakvu   

318

hranu   za   put.   U   kutiji   s   hranom   imao   je   i   okruglice   od   mesa   s  makaronima u umaku.  ­ A biste li mogli telefonirati Aagot Fagerli? ­ nastavi ona. ­ I zamoliti  je ako mi može iznajmiti onu svoju kolibu pokraj ceste. ­ U tom slučaju morat  će još večeras uključiti električno grijanje u  kolibi ­ primijeti on. Nije ju ništa pitao, ali je ona smatrala potrebnim objasniti. ­ Dobit ću dijete ­ rekne. Te su ga riječi samo smutile. Nagnuo se nad posudu s hranom i stao  brzo jesti. ­   Ne   smijem   dijete   roditi   gore.   U   slučaju   da   se   nešto   dogodi.  Namjeravam pričekati kod Aagot Fagerli dok se trenutak ne približi, a  onda   otići   u   Ostersund.   Počelo   se   mračiti.   Nije   imala   baš   nikakve  osobite želje ponovno izići van na hladnoću, međutim, trebalo je požuriti  prije negoli previše zastudeni. Zahvalila mu je na kavi. Ništa joj nije  odgovorio. ­ Dakle, vidimo se onda u subotu? A što ako ne bude došao, razmišljala je. Ako budem tamo stajala sa  svim upakiranim stvarima pokraj razljućenih Petrusa i Onis. ­ Mogu li vas sigurno očekivati? ­ još jednom ga upita. Pa naravno da  će doći. A prije negoli u subotu ujutro krene po nju, upalit  će vatru u  peći u kolibi Aagot Fagerli. A mi smo mislili da nam je i taj momak Neprijatelj, razmišljala je  odguravajući   se   štapovima   na   putu   gore   prema   Stjarnbergu,   dok   se  svjetlost sve više gasila. »Slugani poduzeća«, nazivao je Dan takve kao  što   je   bio   taj   momak.   Prešla   sam   na   stranu   Neprijatelja.   Snažno  zagrabi skijama. Nije se baš često događalo da bi se smijala samoj sebi.  Pa to gotovo i nitko ne  čini. Kao da se neki poklopac studeni i lošega  raspoloženja   digao   toga   dana,   koji   je   inače   bio   jedan   od   uobičajenih  zimskih dana među ostalima. No ipak to bješe poseban dan. Uvidjela je:  stanje mirovanja je prošlo.  

319

II DEO SADAŠNJOST

 

320

N

ikako da se pravo probudi, ali nije osjećao nikakvu uznemirenost. 

Samo  želju.   Nadošla   mu   je   u   polusnu   i   kliznula   u   san.   Pokušao   se  gurnuti u nju. Oprezno. Njuškati i pomicati se prema unutra. Ležali su  ispred   neke   peći   u   kojoj   je   pucketalo   i   iz   koje   je   grijalo.   Iz   korijena  njegova   nabubrjelog   i   tupoga   uda   isijavala   je  želja   poput   struje   iz  malene baterije. No znao je da mora biti smiren. Vrlo smiren. Taj ga je  zgusnut, a istodobno prikraćen užitak probudio. Bit će da je o tome sanjao prvi put kad se u nje pojavio strah. Kao da  su tanke stijenke i napeti mišići posjedovali nekakvo sjećanje. Što joj se  dogodilo? Nekakva odgovora nije nikada dobio. A sada je tome već tako  davno. Htio je da ona ponovno nazove, ali istodobno nije  želio  čuti telefon  kako zvoni. Samo je  želio  čuti njezin glas. Taj glas blizu uha. Usnice,  zapravo. Tople usnice i disanje. Brezino lišće žarilo se od sunca ispred  njezina prozora. A između letvica na roletama probijala se svjetlost.  Ponovno je kliznuo u san i činilo mu se da nije dugo spavao. No kad  se   probudio,   bilo   je   pola   osam.   Nazvala   ga   je   jutros   rano   i   gotovo  prošaputala   kako   je   vidjela   dječaka   koji   je   neke   ivanjske   noći   prije  mnogo   vremena   protrčao   pokraj   nje   stazom   prema   rječici   Lobber.   A  možda i prema onome šatoru. Birger   u   to   nije   povjerovao.   Nijednog   trenutka.   Vrijeme   je   moralo  promijeniti  dječaka. A usto, bio je tu i onaj stranac. Zašto bi se sad  odjednom, a poslije dvaju desetljeća, stvorio u Crnoj Vodi? Vidjela je  neko lice. Lice koje ju je podsjećalo na dječakovo. Možda čak i ne. Neki   

321

je osjećaj prevladao njome, poput snova i utvara iz polusnena stanja.  Deja vu. San i neostvarene želje. A želio je ležati pokraj nje. I to ­ sada. Onda mu odjednom sine da ga je ona nazvala prije pet. Pa koga je to  odjednom mogla vidjeti baš u to vrijeme?  Je li bila vani? Posljednji je put razgovarao s njome prije negoli je  zaspao. Poželjeli su laku noć jedno drugome.  Bilo je već preko jedanaest. Završavala joj je škola i bila je umorna.  Htjela je odmah zaspati. Pružio je ruku prema telefonskoj slušalici, no  upravo u tom trenutku zazvoni telefon. Bio je toliko uvjeren kako je to  ona da je viknuo u slušalicu:   ­ Annie! ­ Požurite i dođite! Ona krvari! Krvari! Lavina   riječi.   Izgovorene   na   jemtlandskom   narječju   s   umekšanim  glasom koji je nalikovao arapskom mekom »š«. Malko je potrajalao prije  negoli je uhvatio neki smisao. Najprije je pomislio da to onaj momak  govori o Annie. Onda se sjetio da je u petak navečer došlo do tučnjave u  izbjegličkom logoru, pa se sada, eto, nastavila.  No u kiosku s kobasicama bio je samo Ahmed, a on nije imao ništa s  tim logorom i nikada ne bi ni svratio onamo. On je radio svoje poslove. ­ Leila krvari! Morate doći! ­ Za takav slučaj treba telefonirati u dom zdravlja ­ odgovorio mu je  Birger pokušavajući djelovati odlučno.  Međutim,   onaj   se   drugi,   naravno,   nije   predavao.   I   tako   se   Birger  morao otputiti u stan iznad uličnoga kioska i pobrinuti se da Leila ode  u bolnicu. Ahmedova je, naime, žena bila u četvrtom mjesecu trudnoće. ­ Nije to ništa opasno ­ umirivao je Ahmeda. No ovaj nije bio baš  previše uvjeren u to. Slijedila je nova bujica riječi. Pripilili su ga da  prestane s prodajom svojih jela. Morao je platiti čak i nekakvu globu. A  ona se zbog toga uplašila i pobacila. ­ Ma ne bojte se. Zbog globe se ne pobacuje ­ tješio ga je Birger. ­ Ali  vas može uhvatiti paranoja. Držite se vi samo pvoga kioska.  

322

­   Pričali   su   za   mene   da   sam   prljava   svinja   pa   je   Leila   cijeli   dan  plakala zbog toga. Pa onda i zbog ove naše kuhinje. ­   Pa   nije   valjda   baš   bilo   tako   strašno.   Morate   imati   dozvolu   za  držanje toga kioska. Treba imati prostoriju s tušem za osoblje. Da onda  ovo   i   ono,   već  što   se   traži.   Ventilatore   i   takve   stvari,   Leila  najvjerojatnije neće pobaciti. Dat će joj injekcije i morat će neko vrijeme  mirno ležati. Sve će se to srediti. Bila je to njegova poruka. Uvijek. Je li sam vjerovao u ono što govori? Kad je krenuo preko trga u Bwangenu od Ahmedova kioska, koji je  nekad bio prodavaonica pribora za šivanje, do svoga stana, asfalt se već dobrano   ugrijao.   Trebalo   je   vremena   da   otpremi   Leilu,   pa   se   sada  otputio kući obrijati se i preodjenuti kako bi onda otišao u Life Core na  seminar o zdravstvenoj preventivnoj zaštiti. Da sam nije morao održati  predavanje, poslao bi sve to skupa dovraga i sjeo u svoj auto. Po cesti  prema Svarvassu potrebno mu je sat vožnje. Sad će morati pričekati do  poslijepodneva. Istuširao   se,   a   kad   mu   je   voda   za   kavu   zakuhala,   upravo   se   bio  pripremio da joj telefonira. No prisjetio se kako mu je rekla da ne može  razgovarati. Netko je bio kod nje. Zato ga i nije nazivala. Ili možda nije bila kod  kuće? Međutim, kamo bi mogla otići? Ili odvesti se? Bilo   je   nečega   glupavog   u   svemu   tome.   Nečeg   nespojivog   i  neobjašnjivog. A ponajviše: nije to nimalo nalikovalo na nju Najprije je slušao općinskoga savjetnika, koji je, kao socijaldemokrat,  nosio traperice i bijelu Lacoste­majicu.  Kao i obično, obećavao je rasprodati općinu. No nije to mislio uistinu  i učiniti; nipošto prodati je Njemačkoj ili Tvornici celuloze. Namjeravao  ju je prodati kao što se prodaje lijepa djevojka. Nastavio je govoriti o  zdravlju i načinu života. Nije prečesto spominjao Europsku zajednicu i  Europu   kao   što   je     to  činio   prije   godinu   dana,   a   nijednom   nije  upotrijebio   ni   sintagmu   »kvaliteta  života«.   Dao   je   do   znanja   kako   je   

323

način  života u općini unaprijeđen što se zdravlja tiče. Pričao je o vodi,  snijegu   i   zraku.   O   šumama,   planinama   i   potocima.   Nije   spominjao  šećernu bolest, tegobe s leđima ili infarkte, a sa sobom nije donio ni  statistiku o samoubojstvima. Slijedilo je predavanje o sluznici u usnoj šupljini. Sažeto rečeno, ljudi  su zdravi onoliko koliko im je zdrava usna šupljina. Birgera je smetalo  što govornik neprikladno upotrebljava riječ dijagnostika. Poslije priče o  usnoj šupljini dobili su kavu,  čaj ili biljni  čaj. Organizacija Life  Core  više nije bila tako ortodoksna kao onda kad se   zvala Dom zdravlja u  Bwangenu. Bio je to moderan hotel za održavanje konferencija, ali je u  travnju pao pod stečaj. Međutim, djelatnost se nastavljala. Birger je jeo  kolač od sira i pio kavu. Poslije   kave   došao   je   red   na   njega.   Prešao   je   pogledom   preko   već umornih lica slušatelja i njihove odjeće u bojama sladoleda. Mnogi su  na sebi imali majice Life Corea sa slikom prerezane crvene jabuke na  prsima.  Osjećao je iščekivanje u zraku: evo, sad je na redu doktor koji znade  biti i zabavan. Međutim, nije bilo tako. Čim je stupio na podij, u njemu  se   pojavi   osjećaj   da  će   pasti.   Preko   ušiju   kao   da   su   mu   se   spustili  poklopci i u prvi mu se trenutak učini kao da je oglušio. No izgledalo je  da   ga  čuju   dok   je   govorio   u   mikrofon   jer   se   nitko   nije  žalio.   Lica  slušatelja pred njime svjetlucala su poput putokaza bez natpisa. Nije  znao što govori. Najprije   mu   se   ponovio   prethodan,   neobičan   osjećaj.   Iznemoglost,  mučnina. Uzetost i mehaničko ponašanje. Govorio je i govorio. Nije se  mogao prisjetiti kada se tako osjećao pa ni kako je uopće mogao biti  svjestan onoga što se to zbiva s njime. No postojala je bojazan. Silan  strah. Više je puta morao ispijati mineralnu vodu. Usta su mu se sušila  pa se bojao da će izgubiti glas. Trideset minuta.  Poslije bi trebala biti diskusija. Otkazao ju je za malo kasnije kazavši  da mora telefonirati kako bi dobio podatke o nekom pacijentu. Usred   

324

panike pokazao je domišljatost. Ostao je sam sa svojim mobitelom u  praznoj učionici i ostavio neka telefon zvoni petnaest do dvadeset puta.  Pokušao ponovno. Međutim, ona nije odgovarala. Nije uspio shvatiti zašto nije već  prije uvidio da nešto nije u redu.  Trebala se javiti. Nikamo nije mogla otići jer je čekala na njega. Obećao  joj   je   da  će   doći  čim   seminar   završi.   I   onda   otrči   do   svoga   auta  doviknuvši   recepcionaru   kako   je   hitno   morao   otići   zbog   posjeta  bolesniku i da se neće moći vratiti. Cesta prema Svartvassu. 

***

Kako bi bilo da se nikada nije tamo otputio te zimske večeri? Bi li  postojao   neki   drugi   put?   Nije   vjerovao.   Premda   nije   znao   objasniti   i  zašto. Tako se nešto zove slučajnošću. Da se nije radilo o trbuhu. Zaboravio  je pacijentovo ime. U svakom je slučaju stanovao u Tangenu, a Birger  je   posumnjao   na   upalu   potrbušnice.   Da   se   nije   vratio   autom   hitne  pomoći, bi li ikada postali bliski? Telefon je zazvonio dok su jeli. Pozvao je predsjednika za Školstvo sa  suprugom i još dvoje, kojih se nije uspio sjetiti. Zbilo se to prije  šest  godina. A kako se ona sada, poslije skoro dvadeset godina, odjednom  mogla dosjetiti  lica,  koje je vidjela samo nekoliko trenutaka? I to uz  slabu svjetlost. Sjetio se bombonijere koju su mu donijeli. Vidio je kutiju modre boje  obrubljenu zlatnom i sliku kraljice kako leži na kauču pokraj vaze s  ružičastim, malenim karanfilima. Upravo kad su se smjestili za stol,  zazvonio je telefon, a kad se vratio gostima, morao im je reći: ­ Imam jedan slučaj s trbuhom.  

325

Nije imao čak ni vremena zagrijati automobil. Bio je priredio kinesko  jelo. Gosti su ostali sjediti za stolom sami uz upaljene svijeće i karanfile  kupljene u prodavaonici mješovite robe kad je cesta prema Svartvassu  progutala   njegov   automobil   i   pred   njime   zasvjetlucale   prve   kuće   u  Tuvallenu. I dok je on jurio dalje, oni su pričali i jeli. Kuće, ljudi i sela ležali su uvijeni u sebe u mraku i umirali. Ružičaste  najlonske   zavjese   na   gnjilećim   balvanima   koliba,   gomile   otpadaka,  uništeni automobili. I mrak. Jedan od Finaca što je čistio u smjeni na  Tingnasu rekao je da se zove Kaamos. Trbuh.   Ne   smije   se   dopustiti   nikakav   rizik.   Treba   stići   tamo   i  prepipati pacijenta. Jedan trbuh u Crnoj Vodi. Po sat vožnje u oba smjera. Jezero se zvalo  baš kao i selo koje se nalazilo sa suprotne strane. I u njemu bješe za  zimskih večeri mračno kao u rogu. Nastavio je juriti u svome Volvu.  Ovo će jezero zadržati svoje ime sve dok i posljednja koliba ne istruli. A  tada će ostati bez imena. Nikakvih drugih misli nije imao i dok se tako  vozio   kroz   mrak,   ponekad   bi   mu   se   javljale,   a   onda   opet   nestajale.  Šuma bješe  sivocrna, pa se  čak  i  snijeg,   što  se ispred  automobilskih  farova kovitlao kao pometen metlom, činio tamnim. Svjetiljke na  trijemovima pojedinih imanja blijedo su svjetlile, mali polukrugovi u  mrtvačkoj tmini. Događalo mu se da se za takvih večeri podsjeti vlastite potištenosti.  Možda je trebao nešto uzeti. Nešto od onoga što je propisivao za Barbro.  No to mu nije pomagalo. Bio   je   to   onaj   pobačaj.   Ne,   već  sječa.   Gorjela   je.   Postoje   takvi.   U  paklu.  Često   je   bio   premoren.   Kako   i   ne   bi,   vozeći   ovako   naokolo,  opipavajući trbuhe i osluškujući srca. Bješe premoren, pa kad bi došao  kući,  ne bi  mogao baš ništa;  preostala  bi mu  donja  čeljust  što se  od  muke pružala ispred gornje i par smiješnih sandala. Pa onda Frances. Barbro ga je smatrala impotentnim, i to je bilo baš  dobro. Međutim, s Monikom bio je sasvim drugi slučaj. To se  čak nije   

326

moglo   nazvati   ni   neuspjehom.   Nešto   nestvarno,   nešto   što   se   jedva  moglo dogoditi.  Unatoč tomu što su se odvezli do IKEA­e i tamo kupili stvari kojima  se   mogla   ispuniti   cijela   prikolica.   I   stolarsku   radionicu   preuredili   u  kliniku za manje životinje. U Barbroino bi vrijeme pričao o okrugu i govorio kako su usamljene  kuće pune topline i tajanstvena života, da se u njima drži do sebe i da u  njima,   u   sobama   s   titravim   televizijskim   ekranima   i   osvijetljenim  lončanicama, žive hrabri i civilizirani ljudi. No otada je prošlo već dosta  vremena. Otkad je Barbro nestala, tama ga je vraški počela izjedati. U  svakom mu je slučaju preostao radio u automobilu. Poslije sat vremena primijetio je prva svjetla u Crnoj Vodi. Zaustavio  se ispred prodavaonice ICA­e i pustio Bonnie da iziđe iz automobila.  Bilo je ljudi koji su se ljutili što Birger dopušta svom psu mokriti ispred  prodavaonice.  Onda  se  otišao raspitati   gore  prema  najbližoj kući,  jer  mu   nije   bilo   sasvim   jasno   gdje   stanuju   oni   koji   su   mu   telefonirali.  Prestao je, naime, tragati po napucima koje su mu telefonski davali. Ovaj je put trebao ići u Tangen. Kad je istupio iz automobila, psi su  zalajali. Cijeli je Tangen lajao. Neka je žena izišla na trijem svoje kuće i  prekriženih ruku na prsima  čekala na snježnoj vijavici koja je počela  jenjavati. Kad je ušao u kuću, dočekao ga je miris životinja. Pas, mačka  i   neoprana   ljudska   tijela.   Na   kraju,   duboko   u   sobi,   kamo   se   trebalo  probiti između pretrpanih polica, u uskom je prolazu ležao taj trbuh.  Kao da je ulazio  u spilju.  Birger podigne prugastu noćnu košulju  od  flanela.   Trbuh   je   bio   napet,   a   u  čovjekovim   očima   prevladavale   su  bjeloočnice. Birger je stajao vani s Bonnie i tapkao naokolo očekujući da stigne  vozilo hitne pomoći. Nebo se pročistilo. Vidjele su se zvijezde. Onda je ponovno ušao i pregledao pacijentov trbuh da bi zatim sjeo  za   kuhinjski   stol   i   stao  čitati  županijske   novine.   Cijelo   je   vrijeme  odbijao kavu. Unaprijed je znao da  će biti svijetlo­smeđa i kiselkasta.   

327

Od   kuhane   mu   se   kave   počela   javljati   mučnina.   No   na   posljetku   je  popustio,   uzeo   ponuđenu   kavu   i   pojeo   komad   kruha   s   narezanom  sirovom kobasicom na njemu. Dali su mu i plastičnu kutiju s barskim  kupinama koju je odlučio ponijeti sa sobom i staviti je u zamrzivač. Stigao je tada i auto hitne pomoći, ali je zapao u nanos snijega, pa je  sada   pomogao   pri  čišćenju   snijega   lopatom.   Kad   je   najzad   i   to   bilo  gotovo, bio je potpuno oznojen, no onda se opet, prije negoli je uspio  upaliti motor u vlastitom autu, gotovo smrznuo. Tada je slijedio put u obratnom smjeru: Roback, Offerberg, Lersjovik,  Laxkroken, Tuvallen i napokon ­ Bwangen. Gosti u njegovoj kući bit će  da su i dalje sjedili oko niskoga stola uz kauč. Nadao se da su ispili  konjak, kao što im je bio rekao. Dok se vozio pokraj škole u Crnoj Vodi, opazio je da u podrumu gori  svjetlo, pa je po tome zaključio da je sauna u pogonu. Pomislio je kako  bi   bilo   divno   isprati   sa   sebe   ledenohladni   znoj   i   dobro   se   zagrijati.  Odmoriti se na klupi u sauni brbljajući s nekim od staraca iz sela, a  možda mu netko ponudi i pivo. Njegovi gosti nisu ionako mogli ništa drugo znati osim da će dobrano  zakasniti. Vjerojatno će otići kući. Možda i operu posuđe za sobom. Kad  se bude vratio, bombonijera, koju su mu donijeli, zacijelo  će ostati na  stolu.   Bio   je   tako   prokleto   umoran.   Velika   je   hrpa   odjeće   ležala   na  klupi, ali je praonica rublja bila prazna. Sa sobom nije imao ni sapun ni  ručnik, no poslužio se bočicom šampona što se nalazila na podu. Oprao  se od glave do pete.  Kad ga je zapahnula vruća struja zraka iz malene saune, zatvorio je  oči   od   užitka,   a   tek   poslije   mu   je   sinulo   da   je   pritom   vjerojatno   i  zagroktao.   Smjestio   se   sasvim   gore,   na   najvišoj   klupi,   gdje   mu   je  stražnjica mogla izgorjeti.  Tek tada spazi da tu već netko otprije sjedi. Ružičaste puti i gol.     ­ Oh, oprostite! ­ podvikne. Bio je spreman izjuriti iz saune, ali se ona  samo   nasmije.   Sjedila   je   na   ručniku,   pa   mu   sad   povuče   dio   i   njime   

328

prekrije   skroman,   svijetlocrvenkasti  čuperak   dlaka   između   prepona.  Učiteljica.   Annie   Raft.   Baš   ona.   Nije   ju   vidio   sve   od   pokopa   Aagot  Fagerli. Tada je na sebi imala crni ogrtač, pa čak i maleni šešir.  Bilo je u tom šeširu nečega staromodnoga i dostojanstvenoga, a što  nije mogao sasvim uskladiti sa svim onim gadostima kojih se naslušao  o njoj tijekom godina. Prekriženim rukama prekrio je svoju muškost koja je, kako bilo da  bilo, smežurano i pristojno ležala tamo gdje joj je bilo i mjesto. Bit će da  je izgledao smiješno,  no njezin  smijeh  nije zazvučao zločesto. Kad se  postrance stao povlačiti prema vratima objašnjavajući kako je mislio da  je danas dan za muškarce u sauni, ona mu dopusti da ostane. ­  Promijenili  su  vrijeme.   Naime,  muški  se  svijet  gotovo  nikada  ne  koristi saunom. Samo ljudi koji u vrijeme lova dolaze iz južne Švedske.  A i ne vjerujem da bi sada mogao bilo tko doći. Ovako kasno uvečer  obično sam ovdje sama. Primijetio   je   kako   su   joj   po   koži   izbile   ružičaste   mrlje,   a   dojke   se  zarumenjele   oko   zatamnjeloga   dijela   što   okružuje   bradavice,   koje   su  sada, na vrućini, postale smećkastoružičaste i spljoštene. Pitao se hoće  li   se   opet   ispupčiti   nakon   što   iziđu   u   hladno.   Priznao   joj   je   da   se  poslužio njezinim šamponom, na što ona odvrati: ­ Ništa za to. Sada barem jednako mirišemo. Onda se ona podigne i iziđe, a Birger pomisli kako mu se nasmiješila  sreća, jer se grdno nadražio. Želja mu je naišla nekako naglo, no bit će  da se pomalo pripremala dok je postrance promatrao Annie, ali on nije  ništa   primjećivao.   Međutim,   kad   mu   je   dobacila   ono   o   mirisanju   i  istodobno mu okrenula svoju stražnjicu, priča je bila gotova. Žmirkao je  i   uzdisao.   U   istom   se   trenutku   vratila   u   saunu.   U   ruci   je   držala  zaimaču,   njome   zagrabila   i   bacila   vodu   na   vruće   kamenje   što   se  nalazilo na peći u Milini. Šiknula je para i vrelina i za trenutak se nisu  mogli vidjeti.  

329

No onda je stvar postala vidljiva. Pokušao je svoju nabreklu muškost  sakriti rukama ispričavajući se: ­ Oh, oprostite... oprostite... Ona mu se malko nasmiješila. Nekako izazovno. I onda se povukla  kroz vrata. No u isti se čas ponovno pojavila. ­ Požurite! ­ rekne mu i dobaci ručnik. ­ Izlazite! Pomislio je da će ga  srce izdati kad je uletio u relativnu hladnoću praonice rublja. Povukla  ga   je   prema   zahodskim   vratima   i   gurnula   unutra.   Za   njim   mu   je  pristigla odjeća i najzad cipele. ­ Zaključajte! Sve je to  činio ništa ne shvaćajući. No tada začuje  ženske glasove.  Vjerojatno su se svlačile u vanjskoj prostoriji.  Isprao se vodom iz umivaonika i prstima prošao kroz kosu. Nije imao  češalj. No želio je ipak dobro izgledati.  Znao je da će sada s njome krenuti kući. Nije doduše shvaćao odakle  je to mogao znati. No činjenica je da je ­ znao. Dok se otirao u svoje donje rublje i navlačio na sebe ostalu odjeću,  slušao   je  žene   kako   se   tuširaju   i   međusobno   pričaju.   Ubrzo   uđoše   u  saunu, a Annie mu lagano zakuca na vrata. On ih otvori i iskrade se  van, a Annie odmah za njim. Bilo   je   kao   što   je   znao   i   mislio.   Ostavila   je   svoje   saonice   na  odguravanje   pokraj   škole.   Kod   kuće   u   nje   bilo   je   još  žara   u   peći.  Lavežom ga je dočekala njezina kuja, mješanac laponskih pasa. Tako je  Bonnie morala ostati u automobilu. Najprije   mu   je   dala  čaj   i   sendvič.   Sve   je   išlo   smirenim   tokom.  Smatrao je da je tako i ispravno. A imali su i mnogo štošta pričati. Htio  ju je pitati o mnogim stvarima. O Aagot, primjerice. O školi. Zašto se  vratila   u   Crnu   Vodu?   Smijala   se   njegovoj   gorljivosti   da   sve   to  čuje  govoreći mu kako će sve pomalo doći na red. Kad se digla i raspremila  stol, krenuo je za njom i uhvatio je straga gurajući je prema toploj peći.  Kosa joj je bila kratka, pa joj je lako bilo doprijeti do vrata. I to je bilo   

330

prvo mjesto u koje ju je poljubio. Jasno je osjetio izbojak posljednjega  vratnog   kralješka   i   onda   ga   uhvati   neka   nježnost   prema   njoj,   tako  snažna da mu navriješe suze na oči. ­ Koliko se toga dogodilo! ­ mumljao je. ­ Kolike godine! Tako mnogo  usamljenosti, razmišljao je. Znao je da je ona nekoliko godina živjela s  onom   bijedom   od  čovjeka,   Goranom   Dubois.   I   da   je   bila   neke   vrste  službene zaručnice Rolanda Fjellslroma. No istodobno je znao, osjećao  po napetosti u njezinu deloidnom mišiću, koliko bješe osamljena. Koliko  zima!   Koliko   bijelih,   besanih   ljetnih   noći!   Kako   je   satima  čitala   u  sobičku   sada   produženom   u   dio   spavaonice.   Dok   je  živjela   Aagotina  sestra, bila je to prostorija u kojoj se peklo. ­ Možeš li ubaciti nekoliko klada u peć da se održi toplina? upitao ju  je. Imala je grijanje na struju, ali je priznala kako ne može biti bez peći. ­ Kako nabavljaš drva? ­ Kupujem ih. A pomažu mi i pri cijepanju. Bjorne Brandberg je moj  kućni patuljak, »domaći«. ­ Je li još od onih vremena? Kimnula je. Primijetio je da je tiho zaplakala i bio je siguran da zbog  djetetove   smrti   nije   već  vrlo   dugo   plakala.   Možda   godinama.   Kopne  stvari u nama, razmišljao je. I u meni. Gomila  čežnje. Tvrdoglavo je  htjela   promijeniti   posteljinu.   Taj   je   njezin   zahtjev   djelovao   gotovo  svečano. A onda se on razodjenuo prije nje. Doduše, već  ga je vidjela  golog, ali je on ipak zapita: ­ Misliš li da sam predebeo? ­ Mislim da si popunjen i dobar. Poslije te tvrdnje oboje se sa smijehom svale u postelju. On gol, a ona  odjevena.   Sve   je   bilo   mnogo   manje   zamršeno   od   njegovih   neobičnih  zgoda s damama iz Ostersunda kojima je morao kupovati skupocjene  parfeme  A   što   bješe   još   gore   ­   usiljeno   se   držati   dok   bi   večerali   u   hotelu  Winn.Opčinile su ga njezine crvene dlake na brežuljku između prepona.   

331

Nisu   bile   ni   grube   ni   kovrčave,   već,   poput   svile,   nježno   podatljive.  Uznemiravalo ju je što joj se taj dio ponešto prorijedio. Posvuda ju je  opipao prstima, za koje je ustvrdila da su kratki i podebeli. Zapitao ju  je odakle joj ožiljak na goljenici i pozorno joj promotrio pruge na trbuhu.  Htio je znati je li joj porođaj s Mijom bio lagan i priznao kako joj je htio  postaviti još mnoga pitanja onaj put kad je bila kod njega. No nije se  usudio jer su to bile stvari koje se njega nisu ticale. Tada. ­   A   sada  ćemo   to   učiniti   ­   rekao   joj   je   i   vrlo   pažljivo   počeo   širiti  njezine noge. ­ U ovom trenutku kao da smo zaručeni. Shvatio je da ona to već vrlo dugo nije činila i da se malko boji, fizički  boji da će on preduboko zaći u nju, i to vrlo silovito. Međutim, on uopće  nije  želio ući u nju. Bila je uska iznutra i tek se polagano vlažila. Da,  postojao je strah u njoj. Za trenutak njime prostruji srdžba i on pomisli  na   onoga   Duboisa   i   Fjellstroma,   a   posebice   na   onog   nevjerojatnog  nitkova ­ Ulandera. Ali je i uviđao da će za njih oboje biti najbolje ako  potpuno   odbaci   sve   takve   misli.   A   onda   bude   kao   da   se   odmrznula  iznutra pa se stane jako vlažiti. Kao u bunilu stali su se ljubiti, s puno  ovlaženosti, i on posve zaboravi na pažljivost ili bilo što drugo, a na što  se zbog nje odlučio.  Naprosto nije ništa razmišljao, a ni ona. Gdjekad bi procviljela, a on  bi je naglo okrenuo uživajući u tome što ima snage u sebi i što mu je  tako silno lijepo da mu je počelo nadolaziti. Onda je stao slušati njihovo  isprekidano disanje i pomislio kako mu se zadnjica neprekidno podiže i  spušta, ali je i ona primijetila da o nečemu razmišlja.  Upitala   ga   je   što   mu   se   vrzma   po   glavi.   Odvratio   joj   je   kako   ga  zapravo zaokupljaju ovi njihovi čudni pokreti. ­   Ja   sam  šef   zdravstva   u   ovom   okrugu,   znaš  li   to?  A   ti   si   ovdje   i  stenješ ispod mene, a ja dajem sve od sebe da bi ti stenjala i dahtala, i  najviše što mogu za to pružiti jest ovo... i ovo... i ovo... I onda je sve bilo gotovo, no ona se samo smijala. ­ Čini mi se da sanjam ­ rekao je dok je poleđuške ležao.  

332

­ Budi bez brige. I kad se probudiš, bit  ćeš nadalje šef zdravstva u  ovom okrugu. Između   postelje   i   zida   nalazio   se  međuprostor,   i   dok   je   tako   ležao  raširenih   ruku,   počeo   se  čuditi   zašto   je   tu   prostoriju   tako   neobično  namjestila. Pipkao je rukom i naišao na nešto hladno, metalno. A zatim  opet napipa drveni dio. Fino obrađeno, tvrdo drvo. Kundak. Nije izdržao  da ne pogleda. ­ Pa zar tu držiš sačmaricu? ­ Da, uvijek. ­ Krasna ti je ta puška ­ primijeti kad ju je izvukao. ­ Prava, manja  puška za žensku ruku. U što pucaš njome? U zečeve po zimi? A   onda   su   zaspali   i   zaboravili   održavati   vatru   u   peći.   Kad   su   se  probudili, on opsuje, jer se dosad nije sjetio na Bonnie. Auto mu je u ovoj situaciji sada morao biti sav zamrznut. Trebao ju  je uvesti u kuću. No oboje se ponadaše da će sve proći dobro. Međutim,  obje   su   se   kujice   odmah   stale   boriti.   Birger   ih   je   pokušao   razdvojiti  povukavši   Bonnie   za   stražnje   noge,   no   druga   ga   je   zamalo   ugrizla.  Annie napuni vjedro s vodom i htjede ih politi, ali je Birger spriječi. U  svoj onoj buci od režanja, oštrog lajanja i prijetećeg glasanja, uspio je  Bonnie odvući u kolibu i zatvoriti vrata. ­ K vragu i s njima ­ rekne on. ­ Ubiti ne mogu jedna drugu. Bonnie  je jača, premda je ova tvoja oštrija. Prestat će kad to shvate. ­ A ja mislim da bi se ova moja Saddie tukla do smrti ­reče Annie. No sada je iza zatvorenih vrata bilo već  mirnije. Ponovno su legli u  postelju   jer   je   sve   teklo   kao   što   je   predvidio:   psi  će   se   prilagoditi  prilikama. Kad se prisjećao te večeri, cijele duge zimske večeri i noći, pa kad je u  mislima sve to prepričavao u sebi, kao   da je pregledavao slike. Slike  bombonijere na niskom stolu pokraj kauča, ruže od topline na njezinim  grudima,   auto   hitne   pomoći   upao   u   snježni   nanos,   kao   da   se   htio  sakriti.   Napeta   koža   trbuha   ispod   noćne   košulje   išarane   sivim   

333

prugama. Zvijezde, u tami   oglasna ploča pokraj prodavaonice ICA­e i  na   njoj   raspored   raznih   tečajeva   i   oglasi   o   tomboli   u   Norveškoj.   No  uočavao je kako se te slike preklapaju s onim mnogobrojnim vožnjama  za zimskoga mraka po cesti prema Svartvassu. Ovaj je trbuh bio jedan  od desetaka, možda jedan od stotinu trbuha, osjetljivih i napetih koje je  bio  propipao u spavaonicama s ustajalim zrakom. Nije više bio siguran  dosjeća   li   se   baš   i   prave   kuće   i   one  žene   na   trijemu,   pa   i   kutije   s  barskim kupinama. No svakako se sve to dogodilo. Međutim, događalo  se već premnogo puta. Slika je prelazila preko druge slike; sjećanje na  onu večer bješe dragocjeno i on je te slike s mnogo pozornosti pripajao  jedne drugima.  Tek je možda dio njih izvlačio odnekle drugdje, iz nekih  dugih   vožnji   i   drugih   mračnih,   svjetlucavih,   napola   uspavanih   i  umirućih   sela   pokraj   ledom   prekrivenih   ili   poput   tinte   crnih   voda.A  čega se sjećala ona? Nekoga lica što se tek moglo nazrijeti da bi onda  nestalo   u   nestalnoj   noćnoj  svjetlosti   ljeta.   Jedan   dječak.   Crne   kose  i  nekog   posebnog   izražaja.   Kakvog?   Izražaja   jakih   osjećaja   možda?   Ili  užurbanosti? Birger se nije uspio točno sjetiti što mu je rekla. Ionako  nije   vidjela   ništa   drugo   do   mutne   mrlje   na   kojoj   se   to   lice   našlo   u  njezinu sjećanju. Nešto ga je u tom sjećanju popunilo. Možda želja? A   sad   bješe   vruć,   ljetni   dan   i   dok   se   vozio   po   mrazom   oštećenoj   i  pošljunčanoj   cesti   prema   Svartvassu,   svjetlost   je   bila   nekako  bljedunjava.   Vozio   je   prebrzo.   Nije   mu   to   bio   običaj.   Ljutio   se   na  oduševljene   pristalice   zdravlja   koji   su   se   borili   protiv   loših   zuba   i  pretilosti,   a   mirili   se   s   dvadesetak   mrtvih   za   blagdanskih   cestovnih  ratova. Kod Offerberga naletio je na rupčagu koja ga je bacila do krova  automobila   uz   udarac   u   donji   postroj.   Uzastopce   je   okretao   broj  Anniena telefona, ali nikakva odaziva nije bilo. Kad je stigao u Crnu  Vodu,   pokraj   prodavaonice,   koja   se   uskoro   trebala   zatvoriti,   bilo   je  mnogo ljudi i vozila. Norvežani su došli u subotnju kupnju i izlazili iz  trgovine   punih   ruku   kobasica,   šteka   cigareta   i   kutija   s   burmutom.  Provozao se dalje jer nije  želio da ga itko zaustavi. Vidio je malenu,   

334

bijelu kuću na izdanku ispod grebena brda. Ništa se nije micalo oko nje.  Tako je  obično i  bilo.   Normalno.   Dovezao  se pred  kuću,  ostao sjediti  nekoliko trenutaka i čekao. Okno na kuhinjskom prozoru je svjetlucalo.  Na kvaki od vrata visjela je nečim napunjena plastična vrećica. Kad se  uspeo na trijem, vidio je u vrećici termosbocu i plastičnu kutiju. Vrata  su bila zaključana. Kucao je nekoliko puta. Saddie bi ga svakako čula premda je već bila  prilično gluha. Obodrila ga je pomisao što je sa sobom povela psa. I to je  bilo normalno. Pomislio je kako je pretjerao kad je samo tako odjurio iz  Life Corea. Zaboljela ga je i glava. Sa sobom nije imao ključeve. Ostali su mu u stanu. No znao je da joj  jedan ključ visi u drvarnici. Uzeo ga je i ušao u kolibu. U kuhinji se osjećao jak miris cvijeća. Ponajviše po  đurđicama. Na  stolu,   na   klupi   i   po   oba   prozora   stajale   su   bogate   kitice   cvijeća   s  proslave završnog dana  škole. Na stolu  dva upotrijebljena lončića za  čaj. Posudica za šećer i košarica za kruh. Marmelade nije bilo. Sir se  nalazio   u   plastičnoj   vrećici   na   klupi.   Na   stolnjaku   su   ostale   mrvice.  Učinilo inu se kao da je upravo raspremala stol. S nekim je pila čaj. I onda izišla. Opipao je čajnik. Bio je hladan. Čaja  nije ništa ostalo, tek na dnu debela naslaga iskuhanog lišća. U sobi je opazio kako je Saddie izgužvala sag na kojem je ležala ispod  stolića pokraj kauča. Bilo je tu još kita cvijeća. Anniena postelja bješe  pospremljena. Na trenutak osjeti njezinu samoću jednako snažno kao  kad je kod nje bio prvi put. Pa trebali bismo se, dovraga, vjenčati! Iznenadno mu sine ta misao.  Bila je to istina. Premda se uvijek slagao s njome da je ovako najbolje.  No njemu to nije bilo po volji. Za nju je možda sve bilo u redu. Međutim,  on se želio oženiti njome. Htio je stanovati zajedno s njome i tu je želju  imao cijelo vrijeme. Imati je. Ne bi je trebao ostavljati samom u kući  bez   susjeda.   Samo   s   tom   vražjom   španjolskom   Sabelom   za   koju   je  tvrdila da je može napuniti za dvadeset i dvije sekunde.  

335

Bila je to panika. Prepoznao ju je. Odjednom se sjetio kako je čučao  iznad Weslundovih i praznio crijeva. Iz čista straha. Sad je već tome tako davno. Gotovo dvadeset ljeta. Ona priča gore s  rječice Lobber, i dalje gotovo napola zaboravljena i izbačena iz svijesti,  ipak je još vladala njima. Annien šaputavi glas nosio je strah u sebi. A  sada ga je time i zarazila. Bilo   mu   je  nekako  lakše  kad   je   to   shvatio.   Ušao   je   u   prostoriju   s  tušem i potražio Magnecyl. Dok se ta tableta protiv glavobolje šumeći  rastapala u čaši za pranje zuba, on pristavi vodu za kavu. Stavio ju je  na električni štednjak jer je bilo pretopio da bi palio peć. Izgledalo je  kao da je kišilo po njezinu tek posađenom komadu zemlje. No vlaga je  već odavna isparila iz trave. Nije još bilo ni mušica, ni ubadača, pa ni  komaraca. Svoj prvi slobodni dan iskoristila je onako kako je  željela.  Izišla je. Vjerojatno ne predaleko s obzirom da je Saddie bila s njom.  Saddie sa svojim lošim zglobovima u kukovima nije se više mogla dugo  uspinjati.   Annie   je   uzela   svoj   auto   i   možda   se   odvezla   gore.   No  zaboravila je termosbocu s kavom koju je bila priredila. Nije mogla biti daleko i on se odluči pričekati je. Sve je govorilo da će  biti topla, ugodna večer. Otvorio je prozore. Smetao ga je miris napola  uvelih đurđica. ***

K

iša je padala, a jedan čovjek i jedna žena skijali su se planinskom 

padinom   u   smjeru   istoka.   Snijeg   bješe   proziran   i   pucketao   je   oko  njihovih   skija.   Padala   je   lagana   kiša   nošena   dugim   udarima   vjetra.  Lica su im bila mokra, no kiša se nije slijevala po njihovim licima, već je dolijetala prema njima. Snježne su se površine smanjivale. Potoci, što  su tijekom zime šutjeli, sada su snažno  žuborili. Morali su proći duge  komade puta preko planinskih vriština noseći skije na ramenu. Spustili 

 

336

su se do rječice prešavši je preko mostića od nabijena snijega i leda u  obliku luka. Kad je čuo vodu kako ubrzano protječe, stegao je dah. Ona   je  bila   trudna,   a  on   opet   tako  razdragano  veseo  da  je  glasno  podvikivao dok su se jureći spuštali niz padinu.  Cijelo su se jutro kretali po mrljama od sunčanih zraka na zemlji,  hvatali ih kroz planinu, ne uspijevajući uvijek u tome. Pokazao joj je  mjesto na kojem su se u drevnim vremenima prinosile žrtve. Sve joj je  htio   pokazati.   Zbog   toga   su   bili   kod   kuće.   Kad   bi   se   bez   oklijevanja  spustila niz neku strminu, on je kliktao poput svoga djeda po majci: ­ Sad ... sad... Bojao se za nju. Mnogo mu se toga stalo događati o čemu nikada prije  nije razmišljao, i mnogo od onoga o  čemu se nije usudio   pripovijedati  sada   se   pokazalo   istinitim.   Mrak   pod   laponskim   šatorima,  upozoravajuće lajanje pasa i probadanje medvjeda kopljem.  Želio ju je  štititi uz pomoć  pasa, kopljem i stupicama, i smijao se samome sebi,  glasno i kliktavo. Bio je silno uzbuđen i radostan. Za njega je sve ovo bilo njegov dom. Uviđao je kako je tako oduvijek i  bilo. Mjesto koje je mogao opisati jedino kao takvo. Nije imalo imena i  lutalo   je   baš   kao   i   ova   mrlja   na   zemlji   nastala   od   sunčanih   zraka  između sjena od oblaka, a pod kojom je počeo razmišljati o svemu tome.  Sada su kružili oko mrlje, a on je želio da se i ona nađe u njoj. Pomišljao je na dijete koje još zapravo i nije bilo nekakvo dijete. A  ona i nije  željela da on govori o »djetetu«. Još ne. »Fetus« je zvučalo  previše   klinički,   ali   ni   takvu   riječ  nije   trebalo   izgovoriti.   Ona   je  razumjela njegova polupitanja i uvjeravala ga kako za nju nije nimalo  opasno   kretati   se,   skijati.   Ona   se,   unatoč  tegobama   koje   su   bile  očigledne, osjećala sigurnom u svom započetom materinstvu. No dok je  prelazila preko mostića od nabijena snijega i šupljikava leda, nije imala  pojma o snazi vode što je pretjecala ispod nje, njezinoj ledenoj hladnoći  ili divljem kovitlanju dolje u vodenoj struji.  

337

Voda, dakako, ima neko svoje ime. Rječicom se zvalo nešto što se nije  oduvijek tako zvalo. Nije imao nikakve želje da to kaže. Imala je takva  voda svoja imena i na drugim jezicima, starija, ali ipak ne tako stara  kao što je riječ »voda«. Zvuk   vode   što   teče   između   kamenja   postojao   je   i   prije,   a   postoji   i  sada. Bez i jedne jedine noći prekida. Tako dugo da bi se moglo reći ­  oduvijek.   Studen   ga   je   mogla   potisnuti   dolje,   u   pištanje   ispod   leda.  Hladnoća koja tjera ptice u bijeg, koja je ubila starca i njegova staroga  psa u loše izoliranoj kolibi dolje kod ušća. Pričao joj je o tom događaju,  tako starom da mu je glavna osoba postala studen, a ne starac. Tada su  vjerojatno uginuli i dabrovi. Tome je tako davno, tako je daleko. Novi  su   došli   kližući   se  kroz  vodu   i   turajući   noseve  u   muljevito   busenje  i  počeli rovati. A njihovo je područje ležalo mjestimice na dubini od oko  pola   metra   ispod   skija   ovo   dvoje.   Prolazili   su   skijama   po   pločama  snijega iznad dabrovih hodnika i rupa.    ­ Ovo mjesto zapravo pripada dabrovima ­ reče on. Međutim, to nije bilo nikakvo mjesto, već  ­ događanja. Neka od njih  doživjela je još kao dijete. O drugima je on mogao pričati. No bilo je i  onoga što je trebalo prešutjeti. Neće proći preko mjesta na kojem su  Nizozemci imali svoj šator. Je li ona išta znala o tome? Pričvrstili   su   skije   na  čizme.   Bile   su   to   stare   Johanove   skije   s  drvenim rubovima. I Vainneove. Našao ih je u kućici i uspio pronaći još  tri štapa za njih. Uspeli su se na njima, ili su se dugim dijelovima puta  morali vući preko šiblja i mahovine. Na Bjornfjalu bila je svijetla noć i  snijeg. Ispod mostića od leda šumjela je rječica. Vratili   su   se   do   Nirsbue.   U   prvi   je   trenutak   pomislio   da   bi   ovdje  mogli prenoćiti. Izići  će u sljedeće jutro zaslijepljeni svjetlošću dok  će  zelenilo   izbijati   iz   pupova   breza.   No   kad   su   otvorili   vrata,   zapah  ustajalosti udari ih u lice, i tada uvidješe da od toga neće biti ništa.  Na postelji u sobi ležao je pokrivač smotan u klupko sa sivoprljavim  plahtama. On ga ukloni da ga Mia     ne vidi, i tako ogoli madrac od   

338

pjenaste gume,  žutosmeđ  od starosti i pun neobičnih rupa. Možda su  mu miševi odnijeli dijelove u svoja legla. Na  čavlu pokraj peći visio je  zaprljani frotirani ručnik. Na žalost, na njemu se i nadalje vidio natpis  Hotel   Winn.   Sto  će   pomisliti,   kakvi   smo   mi   to   ljudi,   prošlo   mu   je  glavom. Bješe to prvi put u osamnaest godina da je o Brandbergovima  razmišljao kao »mi«. Upalio je   peć,   no   uvidio je   da neće   moći   spavati   na vlažnom i  smrdljivom madracu. Međutim, netko je to činio. Pogledao je na paket u kredencu, na novi baterijski radio, na novine i  datum na njima  što je dokazivalo da je netko  živio nvdje. Netko tko  ovoga   trenutka   nije   bio   ovdje,   ali   je   još   nedavno   pripravljao   pečenu  svinjetinu u crnoj tavi od lijevanog željeza. Na njezinu dnu bilo je čitavo  skladište otopljene svinjske masti. Surova hladnoća otjerala je Miju iz kolibe. Raširenih nogu sjela je na  trijem i podigla lice prema svjetlu i vlažnome vjetru što je nosio kišu. A  onda   su   se   stali   javljati   nekakvi   zvukovi   dolje   iz   močvare,   nekakvo  veselo dječje brboljenje što je čas jačalo, a čas se gubilo. Bilo je to možda  posljednje od nekakva kasno­noćnog i ranojutarajeg bunila, a zvuk se  podizao   kao   da   pokušava   spriječiti   svjetlost   da   prekine   opijenost  proljetnom noći. Rekla je kako joj je bilo šesto ljeto kad je taj zvuk čula prvi put. Tada  nije shvaćala kakav je to zvuk. I sada joj je djelovao nekako grozničavo,  neljudski. A ipak, poput pjesme ili zazivanja. ­ Močvara se tjera ­ dobaci on. Pijući   kavu,   slušali   su   još   neko   vrijeme   te   zvukove,   a   onda   preko  rječice i močvarišta krenuše prema mjestu na kojem se klalo sobove.  Hodali su uzdignutih lica prema kiši koja je blago sipila. Kad su stigli  do parkirališta, za njima je još uvijek stizalo glasanje tetrijebova. Pokušao   je   već  jednom   prigodom   prije.   I   taj   pokušaj   nije   bio  unaprijed smišljen. Bio je u Ostersundu, i imao tri slobodna dana, pa je  htio   otići   kući   u   Langvasslien.   Uvečer   mu   iznenadno   pade   na   um   

339

zamisao   da   norvešku   granicu   prijeđe   kod   Crne   Vode.   Bio   je   to  poprilično dug zaobilazni put i još mu se nejasno vrzmalo glavom kako  će tamo negdje i prespavati. Požalio   je  kad   je   stigao   u   Tuvallen.   No   tada  je   već  bilo   prekasno.  Cesta bješe pusta, usto siječanj i vrlo hladno.  Šuma kao bijel, crnim  prugama isprugan zid, a cesta ­ tunel pod svjetlom svjetiljaka. Otkad je  za sobom ostavio Laxkroken, nikoga nije sreo. Ako mu motor zakaže,  živ  će se smrznuti. To se, naravno, nije dogodilo. Dovezao se u Crnu  Vodu   i   zaustavio   auto   nedaleko   prodavaonice.   Izišao   je   i   dok   je  pregledavao oglasnu ploču, pustio je da motor radi u praznome hodu.  Ploča   je   sada   bila   osvijetljena.   Inače   je   izgledala   kao   i   obično.  Toplomjer,   smješten   na   putu   do   poštanskog   sandučića   pokazivao   je  gotovo ­30 °C. Pola sata prije ponoći. Svjetla ni u jednom prozoru, a na  ulici ni žive duše. Dosta shvatljivo. Kad se vratio u auto, zapazi svjetlost negdje s druge strane jezera.  Nije mirovalo. Nemirno svjetlo gore na kosini kod Brandbergovih. Bit  će da je bilo jako kad se moglo vidjeti preko jezera. Činilo mu se kao da  gmiže. Prisjeti se tada kako mu je Gudrun pričala da su Torsten i Per­Ola  kupili   procesor   i   zajedno   osnovali   tvrtku.   Bilo   je   mnogo   prkosa   u  njezinu   ponosu   nad   učinjenim.   Krenulo   im   je   dobro.   Per­Ola   bio   je  poduzetan i nije se plašio velikih zajmova. I Vaine će raditi za njih. No  on nije sudjelovao u vlasništvu tvrtke. ­ Znaj da ću se ja brinuti za tvoja prava ­ rekla mu je. Bila je dirljiva  u   svom   odlučnom   oduševljenju.   Uvijek   je   stajala   iza   njegovih   prava.  Objašnjavala mu je kako  će naslijediti Torstena, a time i dio tvrtke.  Stoga se ne mora bojati da će bilo što izgubiti od stvaranja te tvrtke. Ne, nije se on bojao. Smatrao je da nema nikakvih prava što se tiče  nasljeđivanja Torstena. Istina, nije to rekao.  Tek kad je sjeo u auto i vidio onu gmizavu i igrajuću svjetlost daleko  gore na padini brda, procesor posta stvarnim za njega. Zacijelo je to   

340

morao biti taj procesor. Per­Ola i Vaino radili su unatoč  hladnoj noći.  Vjerojatno   su   vozili   na   smjenu.   Ako   bi   mirovali,   odakle   bi   plaćali  kamate. Dvadeset   i   sedam   stupnjeva   ispod   ništice.   Svjetlost   je   gmizala   po  padini i isprekidano i bijelo poigravala se po deblima što su se rušila.  Mora da je tamo gore sve tutnjilo i škripalo u tom stroju. Međutim, ta  buka nije dopirala preko tihog, bijelog jezera. Puzajuća svjetlost. Puzajuća po svem zaspalom životu. Po svem tom  usranom  životu   koji   nije   zavrijedio   topline.   Ni   pjesme,   ni   zabave,   ni  vode. Pa čak ni lišća.To mržnja u meni puzi šumom, pomislio je. Ja sam  suvlasnik tog procesora. Mora biti u pogonu danonoćno, kako zimi tako  i   ljeti.   Taj   košta novaca,   košta  života.   Ona junačina u vozačevoj  kabini s glavom među zvijezdama radi teže negoli sam ja ikada radio.  Ja sam samo suvlasnik. Mržnja u meni puzi tamo gore. Odvezao se od  uličnih   svjetiljaka,   koje   su   se   pojavile   kad   je   bio   dječak,   i   krenuo   u  mrak na norveškoj strani.  Plašio se studeni, bojao da će mu auto zakazati. No otišao je odande. Sada je ponovno pokušao, i to uspješno. Baš dobro. Jer, izbjegao je  kuću. Mučilo ga je da bi Gudrun preko govorkanja mogla saznati da je  bio u selu s Mijom Raft. Namjeravao je telefonirati i stvari objasniti čim  stigne   u   Ostersund.   Kako   se   radilo   o   nekoj   vrsti   pokusa.   Učinjenog  sasvim   spontano.   Više   ili   manje.   Dva,   tri   puta   godišnje   Gudrun   je  putovala u Trondheim da bi ga obišla. Tada bi se lijepo odjenula i bila  vrlo uzbuđena. Svaki put, naime, kad bi je vidio, bila je malko starijom.  Ruke su joj podrhtavale. Pedeset i šesta bila joj je za vratom i sad je već bojila kosu u crno. Johan više nije mnogo znao o njezinim brigama i  svakodnevnom životu. Mogao je predmnijevati da je sve pretjecalo kao i  prije.   Premda   je   Torstenu   išlo   dobro.   Imao   je   nekoliko   građevinskih  strojeva. Pa tako i jednu drobilicu s druge strane jezera i bager gore  kod Torsberga.   

341

Gudrunine   oprave   nisu   bile   nimalo   jeftine,   a   usto,   ona   je   i   dalje  vozila Audi. I to novi, a Johan je shvatio da je to njezin vlastiti. Dok je  Johan sjedio u svom autu dolje kod prodavaonice i čekao Miju, gledao je  prema   kući.   Vidio   je   kuhinjski   prozor   sa   zavjesama   tako  čvrsto  navučenim da se zapravo kroz njih nije moglo gledati van. Naravno, ni  unutra, a to im je vjerojatno i bio smisao. Pretpostavljao je da je unutra  i da hoda između štednjaka, hladnjaka i sudopera.  Znao je da je dobila i stroj za pranje posuđa. Čekao je Miju. Dobro je  krenulo. Da tamo na Nirsbui nije bilo tako prljavo i hladno, a i tako  malo drva, mogli su ostati još jedan dan. Mia mu je predlagala da ode  gore do Gudrun i Torstena i tamo odspava nekoliko sati. No granica je  za njega bila ovdje. Odvezao ju je k njezinoj majci, do kolibe, za koju je  on   još   uvijek   smatrao   da   pripada   Aagot   Fagerli.   On   sam   ostao   je  spavati u autu.  Spavala je. Obrazi  su  joj bili  okrugli  i sjajni od kreme,  obrve, bez  maškare,   blago  žutorumene.   Dok   je   ona   spavala,   on   se   bavio   svojim  mislima.Otkad je zatrudnjela, uvečer bi ubrzo postala pospanom. Nije  ju smetalo što bi on, uz upaljenu svjetiljku, čitao. Spavala je kao dijete.  U budnom je stanju bila vrlo razložna. Drago mu je bilo  što se tako  dobro snalazila na ovom svijetu. Razumjela ga. Onako usamljen, pod svjetiljkom što je osvjetljavala njezinu malko  kovrčavu i crvenilom prošaranu kosu, tragao je za nitima svoje duboke  povezanosti uz nju. Prije je znao biti munjevito zaokupljen seksom, pa  bi,   osobito   ljeti,  živio   tijekom   nekoliko   tjedana   kao   u   kakvoj   blagoj  opijenosti. No otkako je odrastao, njegove su veze sa ženama poprimile  razumnije oblike, u osnovi možda čak i šaljive. Obostrano. Mia bješe razumna žena, pa kad bi ih strast i sasvim obuhvatila, ne  bi   im   ponestajalo   smisla   za   šalu.   Ona   bi   se   ubrzo   znala   ponovno  sabrati. Zabavljalo ga je što je uvijek sve planirala. Izlete, porodiljski  dopust, radne zadatke.   

342

No   istodobno   to   mu   se   i   sviđalo.   Draga   mu   je   bila   njezina  čvrsta  volja, svježa poput zdravoga oraha u još mladozelenoj, ali već otvrdjeloj  ljusci. No bilo je tu i drugih stvari. Finijih niti za koje mu je bilo teško  pronaći riječi koje bi im nadjenuo. Premda bi se to moglo izreći i grubo  jednostavno:   kad   je   sreo   Miju,   stekao   je   dojam   kako   ga   ona   ima  namjeru dovući kući. Nije to bila nikakva ugodna primisao, no postojala je i djelovala. Da  joj to kaže ili možda tek nabaci, bilo bi nerazborito. Nije želio da se Mia  osjeti kao nekakvo oruđe. Ona to, zacijelo, nije ni bila. Riječ  je bila o  pretpostavci. Dok bi spavala, soba se činila malko stranom. Na zidu povrh postelje  držala je poster s nekim licem i imenom njemu nepoznatim. Tamnoputi  pjevač sa zrcalastim tamnim naočalama. Na svjetiljci koja je služila za  čitanje   visio   je   šešir   kao   dopunski   zaslon.   Crn   i   urešen   velikim  cvjetovima maka od tkanine. Nikada je nije vidio sa šeširom, a nije ga  mogao ni zamisliti na njezinoj glavi, pa se pitao zašto ga je bila kupila. Razočarao ju je kad joj je rekao da se namjerava odvesti u Ostersund.  S vremenom ona  će poželjeti posjetiti Torstena i Gudrun. Mogao je to  predvidjeti i znao je da će jednom i to doći. Ali ne još. Kad se odlučio za povratak u Ostersund, bila je razočarana premda  se nije durila. Mia se i inače nije durila. Ponajčešće je postizala ono što  je htjela. Ali posjedovala je instinkt i znala je kad se mora povući. Bio je  lijep dan premda je ujutro kišilo pa, dakako, nije bilo nimalo privlačno  vraćati se u Ostersund. U pokušaju da je udobrovolji, pozvao ju je na  objed. Rekla je da je losos imao ustajao okus. Međutim, nije bio loš, inače bi i on to zamijetio.  Čim su se vratili u  njezin stan, morala je povratiti. Kad je izišla iz kupaonice, djelovala je  odlučno. Imala je male smetnje, ali proći  će, rekla je. Zaspala je rano,  vjerojatno zato što se nije osjećala dobro. Oko devete ure Johan je izišao  i nazvao Gudrun. Nije htio probuditi Miju kako ne bi slušala njegov  razgovor s Gudrun.  

343

Poslije razgovora osjećao se nekako jadno. Gudrun mu nikada nije  predlagala da svrati kući u Crnu Vodu i tako ih posjeti. A ovaj put nije  se   ni   dotaknula   njihova   prolaza   kroz   Crnu   Vodu.   Takvim   stvarima  Johan prije nije pridavao nikakvu važnost. Obitelj Dorjevih smatrao je  svojima.   Ali   otkako   je   krenuo  s   Mijom,   počeo  je   to   smatrati   ponešto  neprirodnim. U osnovi je znao da se ne radi o prirodnosti ili prirodi, već o načinima  ophođenja. No u Mijinoj spoznaji svijeta postojala je mudrost da prema  Brandbergovima osjeća poštovanje. Razložno poštovanje. Više onih šali  sklonih, pametnih i nekonvencionalnih  žena, koje je znao dovoditi sa  sobom   kući   u   Langvasslien   i   omogućiti   im   da   se   voze   s   njime   u  saonicama što su ih vukli psi, balansiralo je po vrlo uskim daskama što  su vodile preko zahuktale vode. Preko čista kaosa. Čim   se   vratio,   legao   je   u   postelju   i  čitao,   no   znao   ju   je   i   dugo  promatrati.   Kad   je   telefon   zazvonio,   ona   je   spavala   dubokim   snom.  Probudio   ju   je   i   pružio   joj   slušalicu,   a   ona  je   jedva  mogla   shvatiti   o  čemu se radi. Bilo je oko jedan sat u noći. On je izišao iz sobe, pristavio  vodu za čaj i pržio kruh. Obično kad bi se probudila, osjećala se loše i  bila gladna. Kad se vratio u sobu s čajem, ona je sveudilj razgovarala.  Zapravo sama nije mnogo pričala.  Umirivala je nekoga. Možda joj je to i pošlo za rukom jer je najzad  spustila slušalicu i ponovno se skupila u postelji. ­   Bio   je   to   mamin   prijatelj   ­   objasnila   je.   ­   Torbjornsson.   Ona   se  nekamo odvezla ne rekavši mu kamo, pa je sad napola pošašavio. Opet je zaspala ne okusivši  čaja. A on je i dalje ležao i razmišljao  kako da je privoli da se preseli k njemu u Trondheim. Jaki nas osjećaji  čine pokretljivima. No još uvijek nije ju se usudio to upitati. ***

 

344

U

sred noći Birger je otkrio da sačmarica nije na mjestu. Sobu je 

obasjavala   rana   svjetlost   bijele   noći.   Ležao   je   poleđuške   na   njezinoj  postelji, i dalje odjenut. Imao je jaku glavobolju. Razgovarao je s Mijom.  Prošloga je jutra, naime, ona pila čaj s Annie. Mia nije bila uznemirena.  Mami   je   valjda   palo   na   pamet   da   se   nekamo   odveze   na   svoju   ruku,  jednostavno mu je rekla. Mia nije znala kakvi su njihovi međusobni odnosi. Nije imala pojma o  telefonskim razgovorima i nazivanjima toga jutra i večeri. Mislila je da  se   vjerojatno   radilo   o   nekim   svakodnevnim   problemima,   dogovoru   o  zajedničkom provođenju blagdana i spavanju pri  čemu nijedno od njih  nije   trebalo   biti   previše   angažirano.   A   njemu   nikada   nije   padalo   na  pamet da bi to moglo biti samo tako. To mu je bila neukusna pomisao. Za trenutak je pomislio telefonirati policiji. No malo poslije okanio se  takva razmišljanja i jednostavno stao  čekati. Cijeli dan nije pravo jeo.  No   malo­pomalo   počeo   je   maslacem   premazivati   pločice   prepečenca  i  gurati   u   sebe   jednu   za   drugom.   Satovi   su   prolazili   polagano.   Ispred  prozora ptice kao da su poludjele. Nije uopće mogao shvatiti kako je  mogla spavati u to doba godine. Kuhinja i soba bile su i dalje prepune velikih kita cvijeća koje su joj  poklonili njezini učenici. Jaglaci, planinčice i crveni usci. Potočnice sa  sićušnim cvijetcima. Đurđice sa svojim zvončićima koji su počeli tamniti  po   rubovima.   Djeca   su   poharala   gredice.  Čak   su   i   dječaci   dolazili   s  cvijećem. Našli bi šumarice, anemone, koje su se neprirodno povećale  premda još nisu procvjetale, i onda ih nakupljali kao da se prodaju na  kilograme. I pjevali pritom, zasigurno. Ta su djeca malene, religiozne životinjice bez teologije, bješe jednom  rekla. Ponavljaju neke radnje ne pitajući se što one znače. No i protiv vlastite volje ona je bila dirnuta i ponijela je sve te kitice  sa sobom kući. On bi sve ovo cvijeće najradije izbacio iz kuće, ali se   

345

bojao   da   je   ne   ražalosti.   Zračilo   je   iz   sebe   ugodne   mirise   kao   da   se  ispričava   za   sve   one  ustajale   mirise   odjeće,   kose   i   usta  što   su   se   tu  udomili tijekom cijele zime. Oslobađamo te. Postani sada neka druga. Sama i slobodna.Njezina je  sreća, ako je uopće postojala, možda ipak i unatoč svemu bila povezana  sa samotnošću. A  o  tom on  nije htio  ništa znati.  No  ona nije  prema  njemu nikada bila neobzirna. Nikada ne bi izišla ne rekavši mu kamo.  Zašto je ispružio ruku prema međuprostoru između postelje i zida? To  ni u kojem slučaju nije mogao naslutiti, pa je otkriće proizvelo udar u  njemu. Sasvim fizički. Kao da se dotakao naelektrizirane ograde. Onda se uspravio i počeo posvuda tragati za lovačkom puškom. ***  

Z

emljište,   s   dubokim   tragovima   šumskih   traktora,   bješe   teško 

prohodno. Ovdje se gore lišće breza još lijepilo i bilo je jako izbrazdano i  naborano.   Izdanci   šikare   izbijali   su   u  žutozelenim   i   crvenkastim  oblacima po stijenama kamenitih provalija i po nakupinama izlomljena  šiblja. Kad su se ponovno vratili dolje do mjesta odakle su pošli, ljudi su  bili malko utučeni. Nitko nije imao nikakva prijedloga gdje da nastave  tragati. Per­Ola ubacio je u sebe poveliku gužvu burmuta i stajao bez  riječi. Johan je uznemirio ženku vivka što je sjedila u gnijezdu i tako uspio  primijetiti   njezina   modropjegasta   jaja.   Za   traganja   naišao   je   na  nekoliko neobično velikih gljiva smrčaka, koje je onda ugurao u džep  svoje   jakne.   No   Miji   ih   još   nije   pokazao.   Naime,   ne   bi   bilo   nimalo  prikladno   trenutku   upravo   sada   skupljati   gljive   i   promatrati   ptičja  jaja. Najzad Per­Ola ispljune burmut i reče ljudima neka krenu kući  nešto pojesti. Svi koji  žele neka se ponovno okupe ovdje za dva sata. 

 

346

Johan je s Mijom ostao uz auto i gledao za Gudrun koja se odvezla u  Per­Olinu Fordu.  Nije   ni   pogledala   prema   njima.   Mia   na   to   očito   nije   svraćala  pozornost. Johanu bješe drago što joj nije morao ništa objašnjavati, ali  je znao da  će to uskoro morati učiniti. Zapravo, neće imati mnogo šta  reći,  a  što nije rekao već  prije:  da ima loše odnose sa svojim  ocem i  braćom.  Tako je to oduvijek bilo. U svakom se slučaju ne sjeća nečega drugog.  A  tako  će i  ostati,  pomislio  je.  Bez riječi.   Ružno.  Neprijateljski,   iako  nitko   nije   izrekao   nijednu   jedinu   riječ.   Zar   bi   Mia   mogla   tako   nešto  shvatiti? Ili je mislila da se sve može srediti samo ako su ljudi dovoljno  razumni i promatraju stvari sa svijetle strane. Međutim, on nije znao  koliko dubine zahvaća ta njezina »svijetla strana«. Pitao se kakva je ta njezina mama. Malo više gore stajao je Birger i  zurio u šljunak. Neka je  žena u ružičastoj jakni živahno razgovarala s  njime.  No  nije  se  baš  činilo  da  je on   i  sluša.  Na  posljetku   odoše svi  automobili osim Johanova i Birgerova. Poveći, teški  čovjek stao im je  prilaziti. ­ Johan? ­ Mia i ja smo zajedno. Johan je mislio kako  će najbolje biti ako završe s time što je prije  moguće.   Birger   mu   ništa   ne   reče.   Nije   bilo   sigurno   da   je   Johanova  napomena   već  doprla   u   njega.   Zurio   je   u   padinu   i   izgledao   umorno.  Kosa mu bješe tamna i ljepljiva od znoja. ­ Moram razgovarati s tobom ­ obratio se Miji. ­ Ne vjerujem, naime,  da je ona otišla gore prema krčevini. Čudne svi bile te njegove riječi, jer je unatoč  izrečenom, upravo on  dao naputke u kojem bi smjeru tražitelji trebali krenuti. Mia mu je to i  rekla. Sjeo je na rub ceste i nastavio buljiti u šljunak. Njegovo se teško  lice zatvorilo.  

347

­ Ne znam ­ odvratio je. ­ Nisam spavao. Našao sam plastičnu vrećicu  na   trijemu.   Gudrun   ju   je   objesila   na   kvaku   ulaznih   vrata.   Tada   se  Annie već odvezla. Gudrun je pomislila daje Annie nekamo otišla samo  nakratko. Po nekom poslu. I zato je objesila tu vrećicu. ­ Kakvu vrećicu? ­ U njoj je bila termosboca s kavom, pecivo i takve stvari. Gudrun joj  je usto napisala na cedulji neka je nazove kad se vrati kući. No Annie je  nije zvala. Po tome izgleda daje imala nekakav drugi, svoj plan. ­ A prije ste rekli kako je pomislila da je Gudrun već  otišla svojim  autom pa da je tada Annie pošla za njom. ­ Da, točno, rekao sam. Ali sada više ne mislim tako. ­ A što mislite sada? ­ Ne znam. Očekivali su kako  će nastaviti govoriti, ali više nije rekao ni riječi.  Na posljetku Mia pođe prema autu i sjedne u njega. ­   Odvest  ćemo   se   dolje   nešto   pojesti   ­   reče   zatim.   ­   A   onda  ćemo  vidjeti. Kad   se   Johan   otputio   prema   autu,   Birger   ga   uhvati   za   ruku.­  Ponijela je sa sobom sačmaricu ­ reče mu. ­ Znam to pouzdano jer joj se  puška inače uvijek nalazi pokraj postelje. ­ A zbog čega? Birger nije odgovorio, a Johan nije znao što da mu kaže.  ­ Je li bila u depresivnom stanju? ­ ipak ga upita. Birger tada plane: ­ Ma ne, dovraga! Nije na njoj bilo greške. Čekala me, a ja sam trebao  doći jučer poslijepodne. Nikakve greške s njezine strane. ­ Što se događa? ­ dovikne Mia iz auta. ­ Ništa. Nije noćas spavao ­ odvrati joj Johan. Vozili su se nizbrdo, ali joj on nije spomenuo sačmaricu. Smatrao je  kako zapravo nema što pitati. Ipak, rado bi znao kakva je bila ta Annie  Raft i zašto je držala pušku pokraj postelje dok je spavala.  

348

I ednom od prvih prigoda kad su bili zajedno Birger je ispričao Annie  što je doživio u hotelu Sulky. Opisao je taj svoj doživljaj koliko je god  bolje mogao i unatoč tome što mu je nedostajala riječ kako bi ga nazvao.  Pričao je i o posljedicama koje mu je taj događaj donio: da je poslije  njega počeo priču s Frances i tako zapravo uništio vlastiti brak. Slušala  je ne prekidajući ga. Kad je bio gotov, ona mu je rekla: ­ Nemam želje približiti se drugoj stvarnosti. A kad bih to i mogla, ne  bih voljela izazivati priviđenja i drugačija stanja. Bio je silno iznenađen. Očekivao je primjedbe, ali druge vrste. A ona  je prihvatila njegovu priču. To ga je gotovo smelo. Pa kako je mogla  tako bezbrižno održati ravnotežu između nespojivih stvari? Rekla je: ­ Ja volim ovu stvarnost. Ili nestvarnost. Ali ne mogu odbaciti onu  drugu. Tkanje bude  često rijetko, pa ga prozirem. To sam  činila i dok  sam još bila dijete, i u tome ne vidim neki strašan doživljaj premda bi  takvim možda trebao biti. Ja ne pripadam ovoj sredini. Ovu okolinu u  koju sam upala nisam ja odabrala. Zbog toga osjećam nježnost prema  onome što me okružuje. Pa kadikad čak i prema ljudima. No ponajviše  prema krajoliku i  kućama. ­ Malena kuća poput ove ­ rekla je jednom dok su ležali jedno pokraj  drugoga   u   sobi   u   tami   zimske   noći   ispunjava   me   silnom   nježnošću.  Tako je lomljiva i prolazna. U nekoliko sati može izgorjeti dok gromovi  tutnje planinom. A istodobno opire se najjačoj hladnoći. Znaš li da smo  ovdje   imali   trideset   i   šest   stupnjeva   ispod   ništice   prošle   zime?   A  odolijeva i kiši što se za jesenjih noći mahnito obara o njezin limeni  krov. Čut ćeš. Čut ćeš. Kroz   te   je   riječi   razabrao   kako   i   ona   misli   da  će   ostati   zajedno   i  ubuduće. Pozorno je slušao u tami jer je znao da se takva prigoda neće  uskoro   ponoviti.   Rijetko   je   bila   tako   ozbiljna   kao   sada.   U  svakodnevnom  životu   ona   inače   nije   bila   tako   otvorena   premda   je  podosta pričala.  

349

­ Ovdje nas dvoje nismo sami ­ pričala je. ­ U ovoj kolibi borave još  mnoga, mnoga bića. Žive zajedno s nama.  Ose, muhe, kukci kornjaši, srebrne ribice i miševi. Ovamo pripadaju  i jastrebovi, što znadu sjediti na telefonskoj žici do zida, pa hermelini u  kamenim   temeljima   i   velike   sjenice   u   potkrovlju.   Za   najstudenijih  zimskih noći uvlače se između balvana i oplate. Kad sam u ovu kuću  stupila  prvi put, ona je već  postojala dobrih  sto i  šezdeset godina, a  ostat će i poslije mene ako ne izgori. Kad su Mia, Johan Brandberg i Birger stigli do kuće, bila je prazna.  Ništa nije pomagalo ono što je pričala o miševima i srebrnim ribicama.  Nimalo   ga   nije   moglo   utješiti   što   je   mislio   na   njezine   riječi   o  nestvarnosti i stvarnosti. Kuća bješe zastrašujuće prazna, a zrak u njoj  zagušljiv. Mia je počela skupljati cvijeće i bacati ga u vreću za smeće. Morala je  uzeti   još   jednu   vreću   da   bi   sve   počistila.   Stražnjica   joj   je   krupna,  razmišljao je Birger promatrajući Miju. No zapravo ne nalikuje Annie.  Međutim, ima nešto s tim rukama. Kad je iz hladnjaka vadila kutiju s  jajima i maslac, ruke su joj sličile rukama njezine majke.  Johan je sjedio za stolom i odmarao oči na njoj. U običnim prigodama  pogled bi njegovih uskih, smeđih očiju bio vrlo brz. No sada su mu i  zjenice   i   smeđecrna   kosa   dobrano   izblijedjeli.   Birger   ga   nije   vidio  nekoliko godina. Prije je znao biti često kod njih zajedno s Tomasom, no  to je prestalo otkako se Tomas preselio u Stockholm.  Pitao se kako su se Mia i Johan našli. Koliko mu je bilo poznato,  Johan nije običavao dolaziti u Crnu Vodu. Bio je meteorolog na uzletištu u Trondheimu. Jednom je prigodom  Birger u  šali rekao kako je Johan  odabrao poziv  u skladu  sa svojim  podrijetlom. Johan se razljutio. Bio je lako upaljiv, barem dok je bio  sasvim mlad. »Pa zar vi mislite da mi odlazimo u planinu i buljimo u  oblake?«,   uzvratio   mu   je   pitanjem.   No   poslije   je   prilično   opširno  objasnio kako se njegov posao odnosi na rad s tablicama i krivuljama.  

350

Mia   je   ispekla   jaja   i   narezala   sušene   ovčetine.   Birger   nije   mogao  jesti. Popio je kavu s njima i pojeo samo nekoliko pločica prženca. Misli  su mu tumarale. Nije točno razumio što su govorili, pa je Mia morala  ponoviti   pitanje:   ­   Zar   ne   postoje   staništa   smrčaka   i   s   druge   strane  ceste? ­ Sve dolje do rječice proteže se močvarište ­ odgovori Johan umjesto  njega. No ona se veoma založila da krenu tragati na tu stranu. Annie nije  otišla tražiti smrčke. I Birger se ponadao da je tako. No sada se mora  sabrati i ispričati im kako stvari stoje. ­ Telefonirala mi je rano ujutro ­ rekao je. ­ Nije bilo ni pet sati. Očekivali su nastavak, ali on nije uspio reći ništa više. Digao se od  stola. ­   Ne  možemo,   do   bijesa,   ostati   sjediti   ovdje   ­   rekne   tada   Birger.   ­  Moramo se odvesti natrag i početi je iznova tražiti. Vratili su se dolje,  cestom prema Stromgrenovu imanju. Potraga se nastavljala uzbrdo, a  uzvikivanje   se  čulo   sve   dolje   do   starog   planinskog   Stromgrenova  imanja.   »Ann...iii!   Ann...iii!«  Birger  je primijetio  kako  se oko  Mijinih  usana   stvorio   neki   oštar,   gotovo   gadljiv   izraz   lica.   Hodalo   se   malko  brže. Stara   je   kuća   stajala   prazna   s   prljavim   zavjesama   na   prozoru.  Pašnjak   je   i   opet   počeo   zarašćivati.   Za   kasnijega   ljeta   bit  će   teško  probijati se preko njega zbog loćika, dragoljuba i suručica. Kad su stigli  dolje do močvarišta, primijetiše na vlažnoj stazi otisak  čizama. Poslije  se Birger prisjetio kako je htio predložiti da hodaju pokraj staze ne bi li  sačuvali tragove. Međutim, činilo mu se u tom trenutku da je predložiti  tako nešto pomalo čudno i neukusno. Posebice dok je Mia nazočna. Te duge nedjelje nikako nije uspijevao srediti svoje misli. Neugodne  primisli o tome kamo je Annie mogla otići treperile su u njegovoj glavi i  onda nestajale. Usred svega toga odjednom je počeo razmišljati što  će  imati za večeru pitajući se je li Annie bila u kupnji prije negoli je otišla.   

351

Kad su došli do gaza preko rječice Lobber, Birger primijeti da se Mia  loše osjeća. Sve dosad bila je prisebna iako je počela uviđati kako stvari  postaju ozbiljne. Sada je stala i odbila krenuti dalje. ­ Ne sviđa mi se ovo mjesto ­ rekla je tiho. ­ Vjerojatno ni ostalima ­ upadne Birger. ­ Te vražje ptice! Dvije   grabljivice   kružile   su   nad   njima   i   javljale   se   oduženim  krikovima. ­ Jesu li to vjetruše? ­ upita Johan.  ­ Nisu, već sivi sokolovi. Rekla je to s punom sigurnošću. Jedna od ptica se udaljila i nestala  im iz vidokruga, no druga ih je nastavila nadzirati. ­ Očito je da poznaješ ptice ­ primijeti Birger. ­ Mislio sam da te to  previše ne zanima. ­ Po prirodi ­ odgovorila mu je malko podrugljivo. Birgeru se učini da Mia ironizira jednu od Annienih doktrina, a koja  se sastojala u zaključku kako nema ničega što ne bi bilo prirodom. Svi  smo mi priroda.  Čak i veliki se gradovi pretvaraju u ruševine, gdje se  onda   orlovi   gnijezde,   a   gušteri   sunčaju   po   srušenin   zidovima.  Pretvaraju se u džungle ili tajnovito oblikovane crnogorične šume. Pitao se kako Mia gleda na svoju majku. Vjerojatno je kritična prema  njoj, inače bi to bilo neprirodno. Ili se samo smije njezinu vjerovanju ­  dakako,   s   pažnjom   prema   majci   ­   da  će   opustošene   šume   jednom  ponovno izrasti. Čuo ju je kako je, dok je bila djevojčica, dozivala svoju  majku ­ mamice! mamice! Annie je govorila kako ju je Mia tako zvala  dok je bila vrlo malena  želeći me zaštititi. Sjećao se Birger mršavog,  suncem   opaljenog   djeteta   s   dječački   ošišanom   crvenom   kosom.   A   i  njezine majke iz toga vremena. Imala je dugu, svijetlu kosu i plahe, ne,  bolje reći ­ razdražljive oči. Uske usne. Uvijek na straži. ­ Malo  ću svratiti dolje do rijeke ­ rekne Johan. ­ Vi ostanite ovdje.  Poslije možemo produžiti prema Norbui.  

352

­ Aagot Fagerli me poučavala ­ reče Mia. ­ Imala je velike knjige o  pticama. Zapravo sam upoznala samo ovu pticu. Sivoga sokola. Mislim  da se tako naziva. Našli   su   jedan   od   malenih   otočića   s  čvrstom   mahovinastom  podlogom, koji su ležali raštrkani po močvari, i tamo se smjestili pokraj  istrula brezina debla. Gledali su za Johanom koji je silazio dolje prema  rijeci.   Močvarište   bješe   puno   vodenih   zrcala.   Između   njih   podloge  obrasle šašem što su klokotale kao daje sav okopnjeli snijeg upijao u  sebe vodu. Šljapnulo bi kad bi se stupilo na tu podlogu. Nebo i zemlja  sretali su se u tim zrcalima. Tamo kuda je rijeka pretjecala vidjeli su u  zelenilu   sivkastu   granicu   planinske   vrbe.   Ovako   na   razdaljini   šum  brzica   i   malenih   slapova   bio   je   nejasan.   Gdje   kad   bi   se   začulo   kao  nekakvo govorenje mnogo ljudi uz poneko međusobno dovikivanje. Kad  što bi taj zvuk nalikovao udaljenoj prometnoj buci, glasnijoj ili tišoj, ali  uvijek kao potpuno mehaničko mrmorenje. ­  Čini mi se kao da ponovno prepoznajem to mjesto ­ rekne Mia. ­ I  ptice su tu. Istina, one su prapraunučad tadašnjih šukunbakinih baka. ­ Zacijelo se ne možeš sjetiti one noći uoči Ivanja? ­ Bilo mi je šest godina. Sjećam se dviju neobičnih smreka. Mama me  posjela na srušenu brezu. Bilo je tu gljiva rupičarki poput one tamo.  Plašila sam ih se. Mislila sam da su to neke  životinje što su se  čvrsto  upile u drvo.  Mama   je   krenula   dolje   do   šatora   da   vidi   bi   li   nam   netko   mogao  pomoći. No ja sam krenula za njom. Strašno sam se bojala da će otići od  mene.   A   ta   je   ptica   bila   ondje   cijelo   vrijeme.   Sunovraćala   se   iznad  šatora kad smo tu bile prvi put. Bila je nalik nekakvu kalemu. Trebali  biste   vidjeti   kakva   je   snaga   u   njima   kad   se   obrušavaju   na   plijen.  Nalijeću, mislim da se kaže. Došla sam posve blizu i vidjela šator. Bio je  sav okrvavljen i razderan i činilo se da se netko nalazi u njemu. Neka je  noga izvirivala. Mama je ležala pokraj šatora, a onda je otpuzala do  rječice i rukama pljaskala po vodi.  

353

­ Hoćeš reći da si ti doista vidjela šator i što se dogodilo?       ­Da. ­ Ali Annie ne misli tako. ­   Pa   naravno.   To   je   jasno.   Ona   to   nikada   ne   bi   mogla   podnijeti.  Premda je mogla opaziti, kad se vratila, da sam stajala na stazi znatno  niže od mjesta na kojem me ostavila. Mislila sam da  će je to rasrditi.  Međutim, ona to nije čak ni zamijetila. ­ Rasrditi? Čudnu   mu   je   to   sliku   oslikala.   Glas   joj   bješe   svijetao,   gotovo  piskutavo prodoran. Više nije sličio glasu odrasle žene. ­ A onda su svi pričali o tome. ­ Jesu li pričali i s tobom? ­ Naravno. Pa ja sam bila jedina koja je znala kako se sve to dogodilo. ­ Pa kako se dogodilo? ­ prošaptao je Birger. ­ Ptica se sunovratila i ubila ih svojim oštrim kljunom. Nasmijala se izrazu njegova lica. On je oduvijek bio uvjeren kako je  Mia pouzdana i čestita djevojka. Vedra i poduzetna. Ili, ako bi baš htio  biti iskren ­ sasvim jednostavna. Ne previše nalik Annie, ni izvana ni  iznutra.   Sad   se   još   jedino   pitao   koliko   je   u   svemu   tome   pravog   i  iskrenog. ­ U to sam bila uvjerena. Više godina. Ne znam kad sam preuzela  mišljenje većine. Njezino je govorenje zvučalo posve odraslo na trenutak, a onda se  odjednom vratio glas djevojčice. ­ Bilo me strah, ali se nisam usudila ništa reći. Tijekom noći koja je  slijedila i mama i ja bile smo gadno zaplašene. Izjurila je sa mnom iz  kolibe i otišle smo k teti Aagot. Uzela sam sa sobom svoj pokrivač  i  hodala za njom. Vani je bilo strašno hladno, ali i posve svijetlo. Na to  nismo bile navikle. Mislila sam da se radi o nekakvoj greški. Da se više  nikada neće smračiti.  

354

Mama nije imala snage baviti se sa mnom. Bila je suviše uplašena.  Razmišljala sam o tome. Znate li da ću dobiti dijete? ­ Ne, nisam znao. Annie mi to nije rekla. ­ Pa ni ona još ne zna. Mislila sam da ste, kao liječnik, možda to već i  opazili. ­ Ne primjećuje se još. ­ Ne, ali je u svakom slučaju tako.  Zvučalo je malko napadački kad je nadodala:  ­ Johan i ja vrlo smo sretni zbog toga. ­ Sasvim razumljivo, naravno ­ odvrati Birger. ­ Aagot je mamu spremila u postelju u svojoj sobi. Bilo joj je tako  hladno da se sva tresla i pričala kako  čuje neki  čudno fijučući zvuk.  Premda se ništa nije  čulo. Niti teta Aagot niti ja nismo ništa  čule. Vi  ste sretali Aagot, zar ne? ­ Da, mnogo puta ­ odgovorio je Birger. ­ Vesta na spavaćici i nijedan zub. Poslije je stavila zubalo. Kad bi  čvrsto stisnula zube, začulo bi se kako je nešto škljocnulo. I meni je  spremila   ležaj   na   kuhinjskom   kauču,   ali   se   ja   nisam   usudila   ostati  sama. »Ostat ću sjediti uz tebe«, rekla mi je. »Cijelu noć. Neću se micati  od tebe.« Bilo mi je neobično čuti kad je izgovorila riječ »noć«, jer je vani  već sjalo sunce. Tamo dolje prema Tangenu obasjavalo je već prve kuće.  Nisam   se   usudila   leći.   Ostala   sam   sjediti   za   kuhinjskim   stolom   i  smrzavala se. Teta Aagot zapalila je vatru u  štednjaku. Nikada prije  nisam   vidjela   takav   štednjak.   Pucketalo   je   i   praskalo.   Zagrijala   je  mlijeko, a ono je, jasno, prekipjelo i zagorjelo. Psovala je. Znate li da je  Aagot     znala     psovati?     Na     nekoj       američko­norveškoj     jezičnoj  mješavini.  Uz dodatak jemtlantskog.  »U vražju mater s tim lončićem! Nikad ga  više neću moći očistiti. Proklet bio! U paklu se pržio!« Nastavljala je  tako. A onda uzela drugi lončić. Sve je to izgledalo tako svakidašnje,  osim one svjetlosti izvana.  

355

Onda sam joj rekla kako sam vidjela onu pticu. Nisam, istina, rekla  što je učinila, jer onda još sve skupa nisam pravo ni shvaćala. Tek je  poslije svijet počeo raspredati svoju priču. No bila je to jedino ta ptica. I  one   okrvavljene   krpe   od   šatora.   Svijetlomodre.   Kad   sam   teti   Aagot  ispričala kako sam vidjela pticu i da je to bilo uz rječicu blizu jezera,  ona je samo rekla: »Sivi sokol!« Barem mi se  čini da je tako rekla. I  kako je to okrutna ptica.  Vidjela   sam   ga   kako   se   obrušava.   Tada   je   izvukla   veliku   knjigu,  golemu, bila je to jedna od onih, od braće von Wright, naravno. Mama  ih   ima   kod   kuće.   Kupila   ih   je   na   licitaciji   poslije   smrti   tete   Aagot.  Sjedile smo za kuhinjskim stolom i listale dok nismo naišle na sivog  sokola. Na njegov kljun i žute oči. To za mene bješe nešto najstrašnije  što sam vidjela. Nikada nisam vidjela nešto odvratnije.  Čitala mi je o  njemu. Namjeravala je preskočiti one najstrašnije dijelove. No poslije  sam i sama sve to pročitavala, i to ne jednom, već mnogo, mnogo puta.  Izvještila   sam   se   u   pronalaženju   upravo   tog   mjesta.   Danje   ptice  grabljivice. Pododjel: Sokolovi. Johan se vraćao stazom. Podigli su se i krenuli mu u susret.  Čizme  su mu šljapkale, a on se klatio dok je gazio močvarom. Kretao se dosta  nesigurno. ­ Hoćemo li sada do Norbue? ­ upita ga Birger. ­   Ne,   idemo   na  cestu.   Moramo   razgovarati   s   ostalima.   Mia   je   išla  isprijed   i   Birger   opazi   kako   se   Johan   odvojio   od   nje.   Zastajkivao   je  očekujući da ga Birger pristigne. Tada ga Johan tako  čvrsto zgrabi za  ruku da ga stisak zaboli. Najprije je primijetio lice. Voda što se prelijevala preko njega bila je  tako bistra da mu se učinilo kako ga promatra dok je dolazio. Oči su joj  bile otvorene, a vlasi, što su se pružale u smjeru vodenoga toka, nisu  uspijevale   prikriti   taj   pogled.   Poslije   je   shvatio   kako   to   više   nije   bio  nekakav pogled i da njezina bijela koža više ne osjeća hladnoću. Dok su  se valovi od protjecanja vode i suncem rasvijetljena mjesta micali po   

356

njoj,   koža   joj   je   poprimila   boju   dna   rječice   i   kamenja   sa   dna.   Na  trenutak njezina se ruka  činila kao od zlata da bi onda potamnjela i  postala smeđom. Iako joj je koža cijelo vrijeme bila ponajviše bijela. Ta  je bjelina činila osobinu neovisnu od promjena svjetlosti i vode. Johan je otkoračio natraške ne želeći više promatrati taj prizor. Ni za  trenutak   nije   namjeravao   sići   do   kamenja   oko   kojeg   je   voda   snažno  strujala, pa da je dotakne ili pokuša dignuti iz vode. Izgled joj bješe  beskrvan i djelovala je jednako hladno kao otopljena voda s planine što  je   jurila   preko   nje.   Da   bi   sve   shvatio,   to   mu   jednostavno   nije   bilo  potrebno. Dok se uspinjao kroz močvaru, jedino je razmišljao kako to reći Miji.  A kad je stigao do njih, ponestalo mu je snage da to učini. Zato je kazao  Birgeru, a taj veliki i teški čovjek samo se nagnuo prema naprijed kao  da ga je netko udario u  solarni  pleksus. Iz njega se izvije   glas. Mia  dotrči. ­ Što je? ­ uzvikne. Nikada   nije  čuo   njezin   glas   da   bi   bio   tako   prodoran.  Činilo   se   da  Birger ne može doći do zraka, a Johan se potpuno izgubio. ­ Gdje je ona? ­ Pod vodom ­ bilo je jedino što je uspio izustiti. Potrčala je prema  rječici cijelo vrijeme izgovarajući nešto piskavo. Ili je zapravo vrištala?  Johan nije uspijevao razaznati njezine riječi, no zvučalo je kao da se s  nekim svađa. Možda s mamom? Tada se Birger pribere. Posrćući, stane  trčati za njom i dospije ju dohvatiti upravo u času kad je padala. Johan  je ostao na mjestu i čuo ju je kako plače širom otvorenih usta. Glava joj  se bacakala ovamo­onamo. Birger joj pritisne lice o svoje rame tako da  se zvuk plača prigušio. Johan ih je promatrao i dok je tako stajao, učini  mu se kao da vidi dvoje sebi tuđih ljudi. ***  

357

N

ekom je zgodom Annie rekla kako jedino što sa sigurnošću znade 

o svojoj smrti jest da  će za sobom ostaviti pozamašnu gomilu smeća.  Nije to mislila doslovno tako. Ili možda ipak jest? Bit  će da je pritom  mislila na modernog zapadnjačkog čovjeka. Ili na nešto slično. Birger se  nije sjećao. Osjećao je silovitu razdraženost i znao je da takav osjećaj  prethodi napadaju boli. To se često događalo. Bio je srdit. Mislio je da je ona brbljala mnoge  koještarije   i   govorila   nepotrebne   stvari.   Njezine   šale   ­   jesu   li   to   bile  šale? ­ sada su se pretvorile u ironiju. Ako bi se to tako moglo nazvati.  Što je u tome bilo ironično? Bilo kako bilo, on to nije mogao podnijeti.  Bilo je u tome nečega neosobnog. Dolazilo je niotkuda.  Htio je vikati. No, dakako, nije vikao. Ali bi  često zastao otvorenih  usta.  Mia je pospremala. Lice joj se oznojilo. Na rukama je imala rukavice  za rad u vrtu. Smeće s poda ubacivala je u crnu vreću. Birger joj je bio  spreman pomoći, ali na neki nezgrapan, ukočen način. No ništa nije  bilo od toga. Nije bio u Crnoj Vodi od pogreba. A sad bješe srpanj sa  zrakom   teškim   od   vlage   i   mirisa.   Kad   je   došao,   Mia   ga   je     zagrlila.  Rijetko bi to činila. A onda se vratila čišćenju. Johan je ulazio i izlazio s kutijama i vrećicama. Birger se smjestio na  nekoj kutiji što se našla na podu i promatrao sav taj nered. Pokušao je  svaku stvar odjelito promatrati. Električne vodove, ražanj od roštilja,  čekiće,  čavle.   Svežnjeve   plastičnih   vrećica   sa  žigosanim   poštanskim  markama, kemijske olovke, vješalice,  željezni ražanj, pijuk bez drška,  obruče   za   vješanje   zavjesa.   Okruglu   rešetku.   Sjetio   se   da   je   trebala  stajati ispred automobilskog fara da ga zaštiti od odbačena kamenja.  No   koliko   je   znao,   ona   je   nikada   nije   dala   postaviti.   Uzica   za   psa   s  uzlovima po sebi, stalci za svjetiljke od čelične žice. Jedna prljava ovčja  koža, komadići polistirena.  

358

Na mnogim mjestima te hrpe još nisu bile ni dotaknute. Zamjećivao  je to kao što se zamjećuju šare na starim tapetama. Po mjestima koja  Mia još nije taknula, a koja je prepoznavao, nije trebalo biti nikakva  nereda. Nije ga bilo ni prije. Samo zbijena i složena nakupina stvari. No  tu   šaru   sad   je   razaralo   ono   tamo.   To   potpuno   neosobno   neljudsko   ­  ozračje,   koje   je   on   doživljavao   kao   ironiju.   Kao   gorčinu,   premda   bez  okusa ili mirisa. Čelična  žica u nepravilnim krugovima. Osigurači,  četke za  češljanje  pune pasjih dlaka. Bile su to Saddiene dlake, ali i nekih pasa svjetlije  dlake. Matice, ugljen za roštilj, kit za kitanje, drvene klompe, prazna  tuba   ljepila,   plastično   prekrivalo,   lonci   za   cvijeće,   stare,   poderane  čizme. Konzerve, šalice bez drške. Dva velika i lijepa vrča iz Hoganasa.  Svežnjevi   novina.   Još   iz   vremena   dok   je   Aagot   bila  živa.   Ploče  masonita,   brusni   papir,   jedan   bat,   mnogo   ukoričenih   kalendara  povezanih konopcem u sveznjeve, motke za zavjese, kolutovi izrezane  brezine kore. Bile su tu i papirnate vreće pune  šindre za pokrivanje  krova, no on u bližoj okolici nije uopće mogao naći krovove prekrivene  šindrom.   Šesterokutni   ključevi   iz   IKEA­e.  Žlica   za   obuvanje   cipela,  pluto   za   pecanje,   štapovi   za   skijanje,   dio   predilice   sa   zahrđalim  kukama,   vinske   boce,   vodovodne   cijevi,   metalni   naglavci   za   spajanje  cijevi, varalica za ribolov, razderani šešir za sunce,  češalo. Cjedilo za  čaj. Bočice s lijekovima, naočale za sunce, radiocijevi. Zapušači za uha.  Da,   doista,   zapušači   za   uha.   Ovdje   gdje   je   tišina   noću   tako   silno  duboka.  Žut,   prljav   materijal   nalik   pjenastoj   gumi.   Radna   klupa   za  raščešljavanje lana. Nešto je slično vidio u etnografskom muzeju.  Niski stolčići bez naslona, prozorske mreže protiv komaraca, postolje,  drvena palica, sito, čavlići, vezice za cipele, poklopci staklenki za džem. ­ Nešto tražite? ­ upita ga Mia. Birger zatrese glavom. Sve dok ga ona to nije upitala, njemu očito  nije bilo jasno da nešto traži. A zapravo je tražio. Kutiju s patronama za  sačmaricu.  

359

­ Ništa ­ kratko je odgovorio. ­   Pa   nemojte   tu   tako   sjediti   ­   rekla   mu   je   glasom   u   kojem   bješe  podosta nježnosti. Izišao   je   van   na   težak   zrak.   U  živici   su   u   gomilama   rasle   ruže.  Odisale   su   snažnim   i   slatkastim   mirisom.   Ne   baš   svježim.   Annie  primijeti da mirišu po tamjanu i mirhi. Drugom je prigodom ustvrdila  kako mirišu kao pazuh boginje ljubavi, a za valova vrućine rekla bi da  zaudaraju kao sjevernoafrički bordeli. Tako bi znala brbljati. Vjerojatno  samo zato da udahne život riječima koje se inače ne bi upotrebljavale. A  sada su se one vraćale lišene tona bezbrižne i dobroćudne poruge. Neki  ih je glas izgovarao unutar njega. Nije to mogao biti njegov vlastiti.  Bio je suviše mehanički da bi mogao biti ljudski. A ipak je bio gorak.  Jedak. Johan je kosio travu. Iza njegova su auta stajale tri velike vreće za  smeće. Prišao je Birgeru s dvije limenke piva i pružio mu jednu. Sjeli su  na klupu za raščešljavanje lana. ­ Dovezao si, znači, auto sve dovde ­ rekne Birger. Johan nije trebao  odgovoriti jer je bilo jasno da neće vreće sa smećem vući sve do ceste.  No Annie nije voljela da se autom dolazi do kolibe. Doduše, to Johan  nije mogao znati. Kad bi tlo bilo mokro, u travi bi ostajali ružni, duboki  tragovi. Za svih godina dok je živjela ovdje, Annie je uzbrdo vukla svoje  vrećice s hranom i ostalim kupljenim stvarima, pa i pakete s knjigama,  baš kao što su to činile Aagot i Jonetta prije nje. ­ Ona Edit, ponad Westlundovih, sjećaš li je se? ­ upita ga Birger. Johan kimne. ­   Slomila   je   nogu   negdje   u   ožujku   prošle   godine   pa   je   dospjela   u  bolnicu i onda bila na dugotrajnom liječenju. Na ljeto došla je njezina  obitelj gore i napravila reda jer Edit nije više mogla doći kući. Gomila je  smeća ležala točno na mjestu gdje obično parkiramo kad odlazimo u lov.  Stare   limene   kutije   za   kekse   i   hrpe  časopisa   uz   iznošene   galoše   i   

360

staklenke u koje se sprema zimnica. Izbacili su  čak i Editine vrpce od  tkanine iz kojih je pravila krpare. Ušutio   je   sjećajući   se   da   se   na   toj   gomili   smeća   našlo   barem  dvadesetak   takvih   traka.   Zacijelo   se   od   njih   više   ništa   nije   moglo  napraviti jer je vrijeme bilo vrlo kišovito, pa su tijekom jeseni već upola  istrunule. Bila je tamo i Anna Starr i pregledala ih je. »Da se  čovjek  zapita kakvi su to ljudi što tako nešto rade, bacaju već izrezane vrpce«,  samo je rekla. Premda je vrlo dobro znala da su to bili Editini sinovi i  snahe. A na vrhu te gomile nalazio se Editin šešir. Stavljala bi ga na  glavu   kad   bi   cijepala   drva   ili   vadila   krumpire.   Bio   je   to   šešir   od  smeđega filca i nalikovao je nekakvu loncu. Sprijeda je imao dva cvijeta  izrađena od istog materijala kao i šešir. Sjećaš li se toga? Johan ga je postrance promatrao, ali nije odgovorio ništa. ­ Bio sam gore s posuđenim beaglom. Studeni je bio. Namjerio sam  pogledati  ima   li  kakvih  zečeva tamo  gore.  Kad   sam  se stao  spuštati  stazom,  čuo   sam   udarce   sjekire.   Bio   je   sumrak.   Prošao   sam   mimo  Editine drvarnice na kojoj je pisalo ŠUPA 3, jer je tu drvarnicu dobila  od tvornice celuloze. Onda sam je vidio. Stajala je unutra, a oni cvjetovi  na njezinu šeširu poskakivali bi u ritmu s njezinim cijepanjem drva. Zašutio je. ­ Znači da se vratila ­ rekne Johan. Zašto sam  mu  to  ispričao?  pitao se Birger.  Eto,  jednostavno  mi  je  palo na um. Kao da me netko na to prisilio.  No ipak je zastao prije  negoli je stigao do kraja svoje priče, a što je obično i činio: kako je, kad  je   vidio   tu   smeđesivu   pojavu   u   jesenjem   sumračju,   povjerovao   da   je  dobio znak o Editinoj smrti. Poenta priče trebala je biti da je ona ­ živa.  Vratila   se   s   dugoga   bolovanja,   našla   svoj   filcani   šešir   i   vjerojatno  najveći dio drugih stvari s one gomile i počela cijepati drva za zimu. A  ovako, kako je on Johanu ispričao tu priču, poenta je izostala. Događalo bi mu se da bi pričao na takav način ni sam ne shvaćajući  koji mu je cilj pričanja. Poslije bi primijetio iscereni smiješak. Bez lica.   

361

Za posljednjih je tjedana uglavnom šutio. To mu je bilo bolje. Annie ga  je ostavila  samog s hladnim prezrivim osmijehom.  Nije  to bio njezin  osmijeh. Već osmijeh bez lica. Mia   je   izišla   noseći   prljavi   ogrtač  od   crne   tkanine   i   rastvorila   ga.  Podstava mu je bila napravljena od hermelinove kože. Od guste, ljetne  kože   u   promjenljivim   smeđim   bojama.   S   bijelim   prugama   s   trbuha   i  vrata.   Šavovi   su   počeli   pucati.  Činilo   se   kao   da   je   koža   na   putu   da  izmigolji iz ogrtača. ­ Misliš da je to bio Aagotin ogrtač? ­ Ni govora. Kad se Aagot vratila iz rata, imala je na sebi američku  odjeću ­ rekao je Birger. ­ To je Jonettin ogrtač. Od Aagotine sestre.  Dobila ga je od Antarisa za kojeg je bila udana. A on je bio Laponac. Bit  će da je Antaris hvatao hermeline u stupicu i time se godinama bavio.  Vjerojatno   joj   je   dao   taj   ogrtač  jer   se   nikada   nije   brinuo   da   popuni  pukotine nastale na zidu od peći ili da izolira zidove njihove kolibe. U  njoj se dimilo i bilo je hladno. Kad su se uzeli, Antaris je bio momak  koji   je   služio   kod   uzgajivača   sobova.   No   onda   su   odlučili   baviti   se  kravama   i   kozama.   Jonetta   je   bila   seljačkoga   roda   s   druge   strane  granice. Antaris nikada nije volio obavljati seljačke poslove.  Annie je pokazala Birgeru kako cvijet žednjak raste među kamenjem  na proplanku. Više gore u planini moglo se naći i angelike. A takve je  stvari Antaris donosio sa sobom Jonetti. Dao joj je sašiti i taj ogrtač s  hermelinom. No ipak se smrzavala. Kad su Antaris i Jonetta otišli, a  Aagot uselila, uvela je električne radijatore. Premda   ne   odjednom,   razmišljao   je   Birger.   Prisjetio   se   jedne  siječanjske   oluje.   Moralo   je   to   biti   prvom   prigodom   kad   se   našao   u  Crnoj Vodi. Bilo je kasno s večeri. Snijeg se kovitlao u oluji, koja je sve  osivila, i počeo ponovno zatrpavati putove. Izgubio se i nije znao gdje se  nalazi. Tada spazi svjetlost u nekom prozoru. Treperila je poviše gore  iznad puta. Bila je to električna svjetiljka, no naleti snijega gdje­kad bi  gušili njezino svjetlo. Bilo mu je jasno da se struja može svakoga časa   

362

prekinuti i da će selo ostati u potpunom mraku, pa se stoga izvukao iz  auta i uz napore stao probijati kroz vijavicu prema kolibi dok je još išta  mogao vidjeti.  Htio je samo zapitati gdje se ovoga časa nalazi. Pred trijemom su se  već počeli stvarati nanosi. Kad je provirio kroz prozorsko okno, vidio je  ženu kako sjedi na stolcu ispred peći na drva i ­ čita. Stopala je pružila  prema otvoru peći, gotovo napola ih uguravši u samu peć. Mirno je  čitala, a on je na trenutak zastao promatrajući je sve dok  nije okrenula stranicu knjige. Zatim je zakucao na okno, ali je prošlo  podosta vremena prije negoli ga je uopće čula. I taj zvuk kucanja valjda  je protumačila bukom oluje. Kroz otvorena vrata drage sobe opazio je  da je televizor uključen premda nije uspio  čuti baš ništa. Slika bješe  zasljepljujuće   crno­bijela:   snježna   vijavica   ili   svemirsko   nevrijeme.  Žena pokraj peći mirno je čitala ne podižući pogleda. ­ O čemu razmišljate? ­ upita ga Mia. On   zatrese   glavom.   O   takvim   njegovim   sjećanjima   sad   nije   bila  prigoda   pričati.   Međutim,   mislima   mu   je   prolazilo   kako   je   Annie   na  neki način preuzela život Aagot Fagerli. On je postojao, gotov, postojao  kao oblik u koji je samo trebalo stupiti. Dakako da ga je ona ponešto  preoblikovala. No bio je to oblik  života preuzet zajedno s kućom. Iako  Aagot nije morala spavati sa sačmaricom uza se. ­ U mislima mi je kako sam se ovdje prvi put pojavio za vrijeme jedne  snježne vijavice ­ odgovorio joj je. ­ Bilo je oko petnaest stupnjeva ispod  ništice, a pri naletima snijega sigurno i hladnije.  ­ A kad sam ja ovdje bio prije nekoliko godina, živa se spustila sve do  trideset i jednog stupnja ispod ništice ­ nadovezao se Johan. ­ Crno kao  u rogu i ­ bijelo. Nigdje žive duše. ­ Ja sam mislio da te ovdje nije bilo otkako si preselio u Langvasslien  ­ primijeti Birger.

 

363

­ Ne, svratio sam ovamo jedne zimske večeri. A onda sam se odvezao  kući  preko  norveške  granice.   A   poslije   toga  tek   sada  kad   smo  bili   u  Nirsbui i kad sam Miju dovezao ovamo. ­ Zar si ti dovezao Miju? ­ Da, stigli smo oko  četvrte ure izjutra. Ostao sam spavati u autu.  Parkirao sam dolje u Tangenu. ­ No nisi je dovezao ovamo sasvim do gore? ­ Naravno da me dovezao ­ upadne Mia. ­ Pristavit ću kavu. Johane,  donesi tortu iz hladnjaka. Saddie, koja je pokazala uzdržanu radost kad se Birger pojavio, sad  je legla uz njegove noge. Pokušao joj je pričati, ali kad ga je pogledala  svojim mutnim očima i nekako nevoljko mahnula repom, on zaplače.  Njuška joj bješe sivobijela. Nije se sjećao koliko je stara. Johan se vratio iz podruma noseći švarcvaldsku tortu. Stavio ju je na  sunce kako bi se otopila. Dok su je jeli, Birger se pitao nije li to jedna od  onih   koja   je   preostala   poslije   sprovoda.   Koliko   je   uistinu   Mia   bila  praktično stvorenje? Na   kavi   u   hotelu   poslije   pogreba   Birger   je   sjedio   pokraj   Henny,  ostarjele Anniene majke. Dovezao ju je sa zrakoplova, a ona se, dok je s  velikom   mukom   hodala   na   svojim   slabim   nogama,   morala  čvrsto  oslanjati na njegovu ruku. Ni jedan jedini put nije dopustila sebi da  brižne   u   plač  ili   pokaže   neku   vrstu   izljeva   boli   zbog   besmislenosti   i  surovosti   kojom   je   završio  život   njezina   jedinoga   djeteta.   Igrala   je  ulogu. No u toj njezinoj ulozi nije bilo lažnosti ili pretvaranja. Smogla je  snage i nadvladala ovo što joj se dogodilo, baš kao što je imala snage i  znala podnijeti mnogo što­šta za svoga dugog  života. Preuzela je to na  sebe kao ulogu pisanu isključivo za nju i ni za koga drugog. Dala mu je snage. Vrlo se slabo sjećao zbivanja tijekom ona tri tjedna  koja su protekla prije negoli su dobili dopuštenje za Annien ukop. Na  posljetku je morao otići i na bolovanje. A kad je spazio onu sitnu, u crno  odjevenu   i  čvrstu   damu   s   otečenim   zglavcima   šake   kako   silazi   niz   

364

pokretne   stube   što   su   ih   dovezli   do   zrakoplova,   osjetio   je   sućut   i  nježnost. Bilo je to prvi put poslije događaja s Annie da je osjetio nešto  drugo   osim   potpune   zbunjenosti,   koja   je   u   njega   gdjekad   znala  nalikovati   pijanstvu   ili   tuposti.   U   jednom   se   trenutku   sve   to  nadomjestilo oštrom boli smještenom negdje odmah iznad ošita. Između  tih   napadaja   boli   ponovno   se   pojavljivalo   prethodno   stanje   da   bi   ga  onda ostavljalo nekako bespomoćnim. Ili obezglavljenim, mislio je sada  prisjećajući se tog trenutka. Osjećaj prema Henny Raft bio je tako snažan i neočekivan, i upravo  mu   je   on   pomogao   u   vrijeme   pogreba.   Samo   što   su   tanahni   glasići  crkvenoga kora zapjevali, bol ga je ponovno zahvatila i oborila prema  naprijed istisnuvši iz njega glas koji je zazvučao groteskno. I sam ga je  čuo i postidio se zbog njega. Onda je Henny na njegovu ruku položila  svoju,   punu   prstenja,   od   kojih   je   najupadljiviji   bio   jedan   s   velikim  heliotropom   smještenim   među   markasitima,   i   držala   je   tako   dok  ponovno nije došao do daha. ­ Jesi li našla kakvu kutiju s patronama? ­ upitao je Miju. Primijetio  je da je blijeda. Po koži su joj se prosule pjege.   Bila je zaprljana od  čišćenja poda. ­ Zašto pitate? ­ Pa morala bi postojati. Metak iz sačmarice pogodio je Annie iz velike blizine u donji desni  dio prsa i u ošit. Nanio joj je teške ozljede, no ona nije umrla od njih.  Prema   istrazi   ispalo   je   da   se   vjerojatno   spotaknula   dok   je,   s  nezakočenom   puškom,   gazila   preko   rječice.   Puška   je   pritom   opalila.  Uslijed proljetnih voda u rječici je bio tako visok vodostaj da je dospjela  pod vodu i utopila se. ­ Iza radija sa satom imala je dvije patrone ­ reče Birger. 

 

365

­ Ostale su tamo. Policajci su ih poslije uzeli. Vidio sam te patrone  iste   noći   dok   sam   tražio   njezinu   pušku.   Ali   nisam   našao   kutiju   s  patronama. ­ Mi nismo našli ništa. ­ Pa trebali ste, prema onome što je policija ustvrdila. ­ Zašto tako govorite? ­ uzbuni se Mia. Potekle su joj suze niz obraze razmazujući joj prljavštinu po licu. ­ Nigdje nije bilo nikakve kutije s patronama ­ rekne Birger. ­ Annie  je imala samo one dvije patrone. Mia je plakala i više nije  čula što Birger govori, ali je Johan stao  pozorno slušati. ­   Po   mojem   mišljenju   ona   pušku   uopće   nije   ponijela   sa   sobom   ­  zaključi Birger. ­ Mislim da ju je uzeo netko drugi i krenuo za njom.  Netko tko nije znao da se iza sata nalaze one dvije patrone. Potpuno  sam siguran da su te dvije patrone bile jedine koje je posjedovala. Ja  nisam nikada kod nje vidio kutiju  s patronama. Ona se, naime, nije  bavila lovom. Naučila je, doduše, napuniti pušku. I ništa više. Ni ta  sačmarica   nije   bila   njezina.   Istina,   platila   ju   je.   No   u   tom   joj   je  pripomogao Roland Fjellstrom. On je imao dozvolu za nošenje oružja. I  on joj je dao one dvije patrone. Sjećao se toga. ­ Jeste li to rekli policiji? ­ upita ga Johan. ­ Naravno da jesam. ­ Prestanite sada ­ upadne Mia. ­ Ne želim više ništa čuti o tome. To  je toliko grozno. Svi pričaju svu silu najgroznijih prljavština. Znate li  što je Enoksson rekao u prodavaonici? Da se i njegov otac ubio. Evo što  ljudi misle. ­ Ali ne i mi ­ usprotivi se Birger. ­ Rekao je kako mu je Magna Wilhelmsson u Bwangenu kazala da će  se svi koji su se ubili ponovno roditi za dvadeset šest tisuća godina kao  siromašni Indijci.  

366

­ Magna je sasvim raspamećena ­ reče Birger. ­ Trebalo bi je zatvoriti  u Zavičajni muzej. ­ Ali mama je navukla na sebe strahovito mnogo loših karma. Birger  nije bio sasvim siguran misli li to Mia ozbiljno ili je to neki moderan  žargon koji on ne razumije. Primijetio je da je ni Johan nije shvatio.  Stavio joj je ruku oko ramena. ­ Ja sam ponovno bio u policiji ­ reče Birger. ­ Oni znaju da mi je  telefonirala i da se uplašila. Misle kako bi to moglo pružiti objašnjenje  zašto   je   ponijela   pušku   sa   sobom   kad   je   izišla.   Ona   je   doista   bila   u  strahu.   No   misle   također   kako  je   možda  samo   umislila   da   je  vidjela  nekoga. Ili sanjala. Ne može se utvrditi je li ona doista nekoga vidjela  te noći. Osim ako ne iskrsne nešto novo, kažu. ­  A to novo nije iskrsnulo ­ dobaci Johan. ­ Naprotiv. Jest. Upravo se to dogodilo sada. ­ Što  to? ­ Mogla je vidjeti tebe ­ reče Birger. Nije   volio   što   Mia   plače.   Još   malo   prije   i   sam   je   zaplakao   kad   je  primijetio da Saddie nije žalila, već ­ čekala.  Mia   je   glasno   plakala   i   odjurila   u   kuću.   Ponašala   se   djetinjastije  negoli što je, zapravo, bila, pomisli Birger kad su se vrata s praskom  zalupila za njom. ­ Vjerojatno je i njoj na pameti bila ista misao ­ reče Birger.  ­ Je li ti nešto rekla u tom smislu?  ­ Nije ­ A ti? Jesi li ti pomislio na tako nešto? ­ Naravno da jesam. Johan je sada djelovao starije. Mijina nazočnost činila ga je mlađim.  Možda   je   to   upravo  želio.   Na   trenutak   prostruji   Birgerovom   glavom  pomisao o starijem  čovjeku koji podiže ruke i pokušava uvući trbuh.  Johan bješe vršnjak Tomasu, što bi trebalo značiti da je jedanaest ili  dvanaest godina stariji od Mije.  

367

Johan se podigne i pođe k njoj. Birger ga je slijedio. Iz kuhinje čuli su  se tupi udarci, a kad je ušao, vidio je da Mia i ovdje čisti. Šmrcala je i  vadila iz kredenca polupune vrećice brašna, šećera i zobenih pahuljica.  Johan je zastao pokraj hladne peći s rukama uvučenim u uske džepove  traperica. Bilo je to neprirodno ili barem nezgrapno držanje. Grickao je  gornju usnu i gledao u Birgera. Izgledalo je kao da od njega očekuje da  nastavi. ­ Misliš li da je Annie tada vidjela tebe? ­ upita ga Birger. ­ Da, vjerojatno je kroz prozor opazila mene. Stajali smo neko vrijeme  vani. Mislim da je morala čuti auto. ­ A zašto policija ne zna ništa o tome? ­ Pa radilo se očito o nesporazumu. ­ Ti si cijelo vrijeme shvaćao da je ona vidjela tebe i da je mislila  kako nalikuješ onom dječaku? Johan nije odgovorio, već je samo spustio glavu. ­ I šutio si o svemu tome. ­ Jesam, ali to nije ono što vi mislite. ­ A što ti misliš da ja mislim? ­ upita ga Birger. Johan ni sada ništa  ne odvrati. ­ Morat ćemo to ispričati na policiji ­ reče Birger. ­ Da, meni je jasno da vi tako mislite. ­ A ti ne misliš tako? ­ nastavljao je Birger. ­ Ne. ­ A Mia? Bila   je   zaprljana   i   vrlo   blijeda.   Po   površini   sive   kože   pjege   su   joj  postale tamnosmeđima. Promatrala je Johana.  Oko  uglova  usana pojavile  su  joj  se  neobično oštre crte.  Nimalo   u  skladu s glatkim, mladenačkim licem. Birger se prisjećao kako je Mia,  dok je rasla, bila malena i na hranu osjetljiva djevojčica. Takve bi joj se  crte gađenja na licu pojavile kad­god bi vidjela kozji sir ili riblju utrobu.  

368

Kad   je   ušla   u   pubertetske   godine,   imao   ju   je   priliku   ponovno  upoznati, pa je primjećivao kako je bila nestrpljiva i nemirna dok bi za  blagdana boravila kod kuće. Više je razrede osnovne škole i gimnaziju  pohađala u Bwangenu i pobješnjela je kad se Annie preselila odande i  prihvatila službu u Crnoj Vodi. No za posljednjih je godina stekla neku  snagu ili ravnotežu ­ ili koji je to vrag već  bio! ­ one vrste koju Annie  nikada nije posjedovala. Mia je dobro znala što i kada je nešto htjela  imati, i u najvećem broju slučajeva to bi i postizala. Poslije završene  srednje   škole   upisala   je   studij   geografije   kultura   kao   i   još   neke  predmete, koji se baš i nisu činili previše korisnima. No sve dosad ona  nikada nije bila bez zaposlenja, premda bi je znali zaposliti samo na  manjim projektima za općinu ili fakultet.  Zatrudnjela je sasvim isplanirano, zaključio je Birger. Postigla je više  negoli je to njezinoj majci ikada uspjelo. Dohvatila je visokoškolovanog i  dobrog   momka.   Malo   već  u   godinama,   naravno,   ali   bi   to   moglo   biti  upravo ono što je i  željela. Možda ju je to i privlačilo. Nije mogao ni  zamisliti Miju koja bi se vodala s onim mladcima, koje su za vrijeme  studija nazivali »manje korisnima«. Neovisnim neurotičarima koji su se  pokusno udruživali da bi se onda i opet pokusno razdruživali.  Poput  ameba. Kao ona svinja Goran Dubois, pomislio je. ­ I što ćemo sada? ­ zapita Birger. ­ Zašto ste došli ovamo? ­ oštro će Mia. ­ Pa znaš valjda. Obećao sam da  ću se pobrinuti za Saddie. Mia je  počela prosijavati brašno u zdjelu. ­ Zar se spremaš praviti kolače? ­ glupavo upita Birger. ­  Ne, ne. Prosijavam brašno da vidim nema li u njemu žižaka. Odjednom se sasvim nerazložno razljutio na nju. Hajdemo na vidjelo  sa svime, pomisli. Sve ono što si mislila, sva ona kritična gledanja na  majku   koja   si   zatamnjivala   ­   jer,   kako   bilo   da   bilo,   ipak   si   imala  poštovanja   prema   njoj!   ­   svega   se   toga   možeš   oteretiti   radom.  Uređivanjem,   sređivanjem,  čišćenjem.   Uklanjanjem.   Kažeš   da  će   ovo   

369

biti kuća za ljetni odmor. Međutim, sigurno ne zadugo. Mislim da ćeš je  prodati, rekne joj tiho iza leđa. A kad je jednom prodaš, ubrzo  ćeš je i  zaboraviti. Grozota   kako   mladi   ljudi   mogu   biti   odvratni.   Grozota   kako   je   sve  skupa odvratno i gnusno. Živjeti i boriti se i onda slomiti zbog nekakve  anomalije u oblikovanju stanica, zbog gomile bakterija, nešto olova u  lovačkoj puški ili zbog ­ vode. Uključena kroz vodu. Zašto se tako izrazila? Ja sam uključena kroz  vodu. Živjeti   i   pričati   ­   uključivši,   među   ostalim,   i   silan   broj  kvazireligioznih   koještarija   ­   i   pokušavati   se   družiti   premda   cijelo  vrijeme znaš da propadaš ­ ne, da se raspadaš. Biti istinski uključen.  To   je   odvratno.   Neizdržljivo   odvratno.   No   od   svega   je   ipak   najgore  gnusan način mladih ljudi kad se prave kako ništa ne primjećuju. Ne,  oni   naprosto   ništa   ne   znaju   o   tome.   Sve   drže   u   svojim   rukama.  Planiraju. A dio njih nikada ne odraste. Johan ga je promatrao, a Birger je osjetio da je primijetio njegovu  srdžbu. Okrenuo se i izišao. Saddie je ostala ležati pokraj stola. Torta se  otapala.   Već  su   se   i   muhe   našle   na   njoj.   Neplanirano,   zlobno   je  pomislio. Nešto što je krenulo kako ni u kom slučaju nije trebalo. »Ja sam nepotrebno biće«, znala je govoriti Annie. Te su riječi tako  jasno odzvanjale njegovom glavom kao da ovoga trena čuje njezin glas.  U tom toplom zraku punom teškoga mirisa. Uz šum jasika. Trezvene  riječi: ja sam nepotrebno biće. »Ne vidim nikakav osobit smisao svoga  života. Mnogo  čitam i volim  biti sama. Ali i s tobom. A volim i ptice i zvukove kiše.« Šum jasika, pomislio je on. I suho pucketanje ujesen, kad im lišće  pada po zamrznutom tlu. Običavala je stajati ovdje na trijemu i slušati  ga kako pada. Gađenje i srdžba pomalo su se stišavali u njemu. No zato je sada bio  vrlo umoran, gotovo iscrpljen. Uzeo je tortu i ponio je u kuhinju.  

370

­ Povest ću Saddie i odvesti se kući ­ reče. ­ Najbolje će biti tako. No  vas dvoje biste trebali razmisliti o tome. ­ Nema se tu što razmišljati ­ skreše Mia. Birger ništa ne odgovori. Prišao je ormariću ispod sudopera i otvorio  ga. ­ Što tražite? ­ oštro ga je zapitala. ­ Saddiejinu posudu za hranu. Treba mi i njezina uzica. I ona tamo  stara ovčja koža. A onda odlazim. Johan ga je otpratio. Ruke su mu i dalje bile u džepovima traperica.  Izgledao je ukočeno. Razvlačio je njihov rastanak dolje kod automobila  kao da se plaši povratka u kuhinju, k Miji. Stvari im skreću na krivi  put,   razmišljao   je   Birger.   Možda   potpuno   nepotrebno.   U   njemu   se  iznova   pojavio   onaj   osjećaj   bespomoćnosti   kao   i   onda   kad   su   počeli  tragati za Annie. Osjećaj sudjelovanja, ali i nemoći. U   selu   nije   bilo   nikada   toliko   krava   kao   u   vrijeme   rata.   Domaće,  punomasno mlijeko moglo se kupovati još dugo u pedesetim godinama.  A poslije je trava po livadama počela škrto i busevito rasti, a pasišta su  zarasla. Zaposjela su ih brezine mladice i neiskorjenjive vrbe. A onda  su na posljetku stigli turisti. Htjeli su vidjeti rječicu Lobber. Društvo,  koje upija svoju životnu snagu iz smrtonosnoga nasilja, mora, naravno,  proslaviti   selo   i   njegovu   zagonetku,   i   to   zato   što   je   ostala  neodgonetnutom.  Tamo postoje nesputane snage. Takvo bješe Annieno vjerovanje. Tako je ona govorila. »Ako odgonetneš zagonetku, te će snage isteći, a selo postati jednim  od mnogih umirućih naselja. Mjesto koje nitko ne želi vidjeti i nitko čak  i ne zna za njega. Snaga će prijeći na čovjeka koji je počinio nedjelo, a  njegovu zagonetku nikada nećeš odgonetnuti. Međutim, ona je jednako  privlačna   kao   i   miris   dobro   osušena   mesa.   Njegovu  će   ti   mračnu  sudbinu prenositi elektroničkim bljescima. No selo će umrijeti.«  

371

Bila   je   dosljedna,   ogorčeno   je   razmišljao.   Nikada   nikakva  nagovještaja koji bi mogao pridonijeti slabljenju enigmatske snage sela. Kad se Johan Brandberg na rastanku pozdravio s Birgerom i stao  uspinjati strmom uzbrdicom, ponestalo mu je daha. To ga je ljutilo jer  je smatrao da je u dobroj kondiciji. Međutim, zrak bješe vrlo težak i  ispunjen vlagom. Iz ruža se isparavao začinjen i prejako sladak miris.  Bila je to stara vrsta ruža, kojih je bilo na više mjesta po selu. Bogati i  tamnogrimizni grmovi ruža. Cvale su u preobilju, a njihove teške glave  visjele su preko kamenih zidova koji su podupirali šupe na padinama.  Mnoge su već bile uvenule pokazujući svoju unutrašnjost u trulenju  i  raspadanju. Na tom su stupnju izgledale bestidno. A one koje su se još  držale bile su pune cvjetnih kukaca i bumbara. Ako posjedujete takvu  vrstu   ruža   koje   se  bujno   rascvjetavaju,   treba  ih   ukloniti   prije   negoli  njima   ovlada   besramnost.   Pitao   se   je   li   Annie   imala   običaj   otkidati  uvele glave tih ruža. Nije on znao mnogo o njoj. Mia u svakom slučaju  to nije radila. Mia ga je ljutila.  Čak i više od toga. No on to sebi nije  razjasnio sve dok se njegove misli nisu okrenule prema svom neobičnu  unutarnjem zahtjevu kako bi ona trebala razmisliti o otkidanju glava  ruža. Sad je već  prošlo tri dana otkako je pospremala i  čistila. Bio je to  težak i prljav posao koji je uza sve ostalo bio i bolan za nju. Nastojala je  potisnuti šok i bol koji uništavaju snagu. Možda ih je samo odgodila, no  nije   joj   mogao   predbaciti   da   je   to   pokušala   uz   pomoć  teškog   rada   i  napora volje. Nosila je dijete i  htjela biti sretnom. Sama je upotrijebila  tu riječ. Johan je naslućivao kako je time htjela izreći nešto skromnije.  Mislila je sasvim jednostavno reći da bi to bilo dobro za njezino dijete.  Upotrijebila je riječ »dijete«. Ovaj put. Shvatio   je   da   ga   je   zaštićivala,   pa   je   i   očekivao   da  će   s   njime  porazgovoriti o tome. Međutim, nije. Nikada nije mogao ni zamisliti da  bi mogao živjeti s Mijom u nekakvu ozračju u kojem bi bilo teško disati.  A nije mogao ni shvatiti da je takvo ozračje prihvatio i da ono traje već  

372

mjesec dana. Možda je to bilo zato što mu nije bilo jasno namjerava li  ga ona doista štititi. Radi li to zaista s voljom. Sve je to bilo vrlo zbunjujuće i tegobno. Sjeo je za stol u vrtu. Znao je  da ga promatra iz kuhinje. Policija ju je bila pitala je li znala koga je  Annie mogla vidjeti. Je li Annie nekoga spomenula dok su ujutro pile  čaj? Nije.  Kada je Mia stigla te noći? Nije  pritom probudila Annie, glasio  je  odgovor. ­ Je li vas vaš zaručnik dovezao sasvim gore do kolibe? ­ Ne, nije. Upravo   onako   jednostavno   i   jednako   jasno   kao   što   je   odgovorila  Birgeru: ­ Naravno da me dovezao. On je to zacijelo uklonio iz svojih misli, ali sada to više nije mogao.  Naime, ako ga je štitila, bilo je to zato što je mislila kako nešto postoji  od čega ga treba zaštititi. Pa zar nije bila svjesna da je tako još gore. I  upravo mu je to otežavalo disanje. Podigao se i ušao u kuhinju. Okrenula mu je leđa i dalje se baveći  vrećicama iz kredenca. ­ Je li otišao?  ­ Da, bio je žalostan.                                                               ­ Ne mogu ga više podnijeti ­ reče Mia. ­ Oprostit ćeš, ali na mene on  djeluje kao kakva stara, mokra spužva. ­ Ti ne želiš da kaže policiji kako je tvoja mama vidjela mene. ­   Pa   to   nema   nikakva   značenja.   Iz   toga   mogu   samo   nastati  neugodnosti. Ako te vidjela i posumnjala da nalikuješ onom momku, to  bi značilo da je on bio u pravu. Ona je doista nekoga vidjela. I uplašila  se. Zato je sa sobom i ponijela pušku. ­ Ali taj sam momak doista bio ja. Izgledalo   je  čudno,   ali   je   ona   nastavljala   dosipavati   rižu   iz   jedne  kutije u drugu koja nije bila potpuno puna.  

373

­ Ja sam trčao uza stazu one noći uoči Ivanja ­ reče tada Johan. ­  Trčao sam prema Nirsbui. No ja  čak i ne znam jesam li bio na putu  onamo.   Ja   sam   samo   trčao.   No   stigao   sam   do   tamošnje   kolibe   i  prespavao dio noći u sobi. Ujutro sam odveslao u kanuu do Robacka i  tamo autostopirao. Kad je telefonirala Birgeru, tvoja je mama mislila  na mene. ­ Neki stranac? ­ Laponac.                     Izrekao je to s nelagodnom povrijeđenošću istodobno pomislivši kako  je to djetinjasto. ­   U   to   je   vrijeme   ona   bila   tek   došla   ovamo,   pa   sam   joj   mogao  nalikovati nekom strancu. Azijcu ­ mislila je. Neki bi rekli ­ Mongolu.  Ja sam onda imao dugu kosu. A bila je i tamnija negoli danas. ­ Pa što onda? Čega se prije bojao sad se dogodilo. ­ Znaš, Mia, ti nisi rekla policiji onako kako je bilo. Kazala si da te  nisam odvezao sve gore do kuće.  ­ Nisam li? Johan se razljuti. ­ Sad nisi poštena ­ predbaci joj. ­  Čega se bojiš? Reci to, ako ništa  drugo, zbog sebe same. Ja nisam kasnije u noći ubio one dvije osobe pod  šatorom. Ja nisam pošao za njom s njezinom sačmaricom i ubio je. Ti to  vrlo dobro znaš. U to sam vrijeme bio kod tebe u Ostersundu. ­ Kad sam se probudila u noći, tebe nije bilo. ­ Izišao sam i telefonirao. Svojoj majci, Gudrun.  ­ Izišao si i telefonirao?  To nikada nije trebalo reći. Ni pomisliti. Bješe to samo neka vrsta  kovitlaca od riječi. ­  Čuj me, Mia! Ako ti doista imaš takvo mišljenje o meni, onda je  bolje neka ti nikada ne padne na pamet da me na bilo koji način štitiš.   

374

No ako nastaviš tako mutiti, potpuno ćeš se smesti i početi loše misliti o  meni. ­ Mutiti?­ ponovi ona. ­ Pa zar ja zamućujem stvari? Toga poslijepodneva ona je izrekla mnogo stvari. Kada je bio sam ­ a  to se zbilo na šumskom putu za vozila sjeverno od Lersjovika ­ uvidio je  da je on ušao ravno u kuhinju i sam izazvao taj sukob. Namjeravao je  biti otvoren prema njoj i prisiliti je na isto takvu otvorenost, pa  čak i  protiv sebe. Htio je da između njega i Mije ne bude nejasnoća. Da žive u  čistom ozračju. I dalje nije mogao razumjeti kakva je mogla biti greška  u   toj   njegovoj   namjeri.   Ispričao   joj   je   da   je   odrastao   u   ozračju  prešućivanja i prikrivanja, no uspio se osloboditi toga. ­ Pobjegao sam iz toga. Znam donekle o mržnji koja vlada u takvoj  baruštini   prešućivanja   i   naslućivanja.   Moja   je   mama   zatrudnjela   u  dvadeset i prvoj godini. Nemam pojma u što je polagala nade ili što je  planirala.   Znam   jedino   da   je   otac   djeteta,   dakle   moj   otac,   bio   već oženjen.   Laponac   kao   i   ona.   ­   Počela   je   voditi   kućanstvo   Torstenu  Brandbergu, kome je umrla žena, pa je ostao sam s tri dječaka i jednim  dojenčetom. Ne znam je li Gudrun odlučila pribaviti oca svom djetetu ili  se   sve   to   samo   tako   dogodilo.   U   svakom   je   slučaju   Torsten,   kad   se  vjenčao s mojom majkom, mislio da je moj otac. No malo pomalo moralo  mu je postati jasno da je prevaren. Pogledaj me. Ja ne izgledam baš  previše   švedski.   Još   manje   dok   sam   bio   dijete.   No   mislim   da   se   to  nikada nije spominjalo. Uvjeren sam da su cijelo vrijeme šutjeli, šutjeli  i   šutjeli   o   tome.   I   upravo   sam   u   takvoj   baruštini   sumnjičavosti,  omalovažavanja i sitnorasističkih izljeva odrastao, zaštićivan moćnom  silom. Majčinskom ljubavlju, Mia! Čuvaj setoga!  ­ Ti si lud! ­ rekla mu je tiho i oštro. ­ Da! Majčinska ljubav ima gustu, gustu krv. Sadrži u sebi tvari kao  u kobila i ženki štakora. Ta je majčinska ljubav dobra kroz osamnaest  mjeseci.   Odgovarajuća   i   potrebna.   Poslije   dvadeset   i  četiri   mjeseca   

375

mora   postati   ljudskom.   Humanističkom.  Čak   oporom   i   objektivnom.  Mora   poprimiti   maleni   dodatak   ravnodušnosti.   S   obzirom   na   druge  okolnosti. Ja sam pobjegao od toga. Ne  želim da moje dijete izrasta u  takvoj gustoj i mutnoj juhi. Želio bih da ti i ja znademo točno na čemu  smo. ­ A zašto nisi rekao da si ti bio osoba koju je mama vidjela? ­ Kažem to sada. ­ Nisi rekao o tome ni riječi sve dok nisi bio prisiljen na to. Mogla  sam s tobom preživjeti cijeli svoj  život ne znajući da si te noći bio kod  rječice Lobber. ­ Pa to nema nikakve veze s tobom. Sve se to dogodilo davno prije  negoli si odrasla. ­ Ali ja sam tamo bila. ­ Sa svojih šest godina. ­   Zar   sve   što   se   s   tobom   zbivalo   prije   negoli   sam   odrasla   treba  izbrisati? Zar u to vrijeme to nisi bio ti? Sjećao   se   razgovora,   svađe   ili   ispovijedi   kao   nekakva   ponovnog  oživljavanja.   Gdje­kad   poneke   provale   ljutnje   kao   uporišta   u   bujici  ponavljanja i sve većeg i većeg raskola. ­   Mislim   da   si   grozan.   I   tih   se   riječi   pokušao   prisjetiti.   Sasvim  trezveno. One znače: plašiš me. Sve što si proživio bez mene, ispunja  me   strahom.   No   to   nije   pomoglo.   Osjećaja   se   prisjećao   još   bolje,  iznenadnog   udarca.   Da,   i   on   je   bio   uplašen.   Premda   je   za   to   imao  razložniji izraz od nje: ­ A ja mislim da si ti sada nelogična, Mia! Oboje   su   bili   na   odmoru   i   za   to   su   vrijeme   namjeravali   urediti  Annienu   kuću,   a   onda   se   odvesti   kući   u   Langvasslien   u   ribolov   i  planinarenje. Međutim, sada je ona rekla kako namjerava otputovati u  Stockholm, jer joj je žao njezine bake, pa joj želi biti pri ruci. Možda će s  njome otputovati na otok Aland.  

376

Johan nije mogao ni zamisliti da bi Henny Raft htjela napustiti svoj  jednosobni stan u Gardetu i na svojim otečenim stopalima uspinjati se  mostom na trajekt za Aland. Ona je najradije kod kuće gdje hrani svoje  galebove i vrane, svađi se sa susjedima i zdravstvenim vlastima zbog  svojih problema. Smatrali su je originalnom damom (osim onih koji su  je gledali kao napola ludu babu koja hrani svoje galebove i vrane, i tako  ih navodi da im kenjaju po balkonima), pa je ona živjela u toj predodžbi  s određenim dostojanstvom. Sad se trebao praviti kako je dobro ili u najmanju ruku pametno da  Mia sa svojom bakom otputuje na Aland. No njega je sasvim zarobio taj  uništavajući proces raskola, pa ju je htio pokušati uvjeriti kako se kod  nje radi o nečem drugom, a ne o tome da joj je žao njezine bake. Bilo je  to nešto sasvim jednostavno, uvidio je to poslije: ona je na neko vrijeme  htjela biti u miru, za sebe. No on je nije htio pustiti na miru, već  je  najprije  želio da sve i opet bude dobro. Da spavaju zajedno, pričaju o  djetetu,  planinare,  hvataju  ribe,  fotografiraju   ­ evo,  to  je trebalo  biti  normalno sada i zauvijek. Upravo ju je zbog toga natjerao da kaže stvari koje nije trebalo reći.  Htio je razgovarati o djetetu, a ona nije htjela. Rekla mu je kako nije  nimalo sigurno da će se dijete uopće roditi. Trebao je preko toga prijeći,  ali se uplašio pa je izbacio iz sebe: ­ Pa nećeš valjda napraviti pobačaj? To je naprosto nevjerojatno. Što  zapravo misliš pod time što si rekla? Nikada  mu   nije  odgovorila.  Ali  joj  je  zato  ton,  dok  mu   je  govorila  kako   ne   misli   počiniti   istu   grešku   kao   i   njezina   mama,   bio   leden   i  odlučan. ­ Znam ja što radim. Htjela sam zatrudnjeti i postala sam trudna.  Međutim, nipošto ne namjeravam živjeti sama sa svojim djetetom. To je  jadan život. Da bi živjeli zajedno, trebala je postojati neka sigurnost. No  Johan   u   to   nije   bio   uvjeren.   Pokupila   je   svoje   stvari   i   ispraznila  hladnjak. Nisu ništa jeli, a nije ga ni zapitala hoće li on nešto pojesti.   

377

Odvezli   su   se   dvama   automobilima.   Naime,   namjeravali   su   autima  odvesti podosta Annienih stvari u Ostersund. Sada je kutije ostavila u  kuhinji i ostala pri namjeri da obiđe svoju baku. Vozio je ispred nje prema gradu. Mislio je da su se sporazumjeli kako  će zastati i odmoriti se na njezinu uobičajenom mjestu. No kad je on  skrenuo   na   šumski   put   za   vozila   sjeverno   od   Lersjovika,   ona   ga   je  pretekla   i   nestala   iza   zavoja.   Smatrao   je   to   apsurdnim.   Toliko  djetinjastim da mu je teško bilo shvatiti kako je to i ozbiljno i opasno.  Da  mu  je još  preostala  jedina nada ona  gusta,  gusta krv.  Majčinske  tvari.   Juha,   dovoljno   jaka   i   mutna   da   je   spriječi   počiniti   klinički  svršetak svega. Tijekom   godina   vidio   je   mnogo   mrtvih.   A   vidio   je   i   pokojnikove  bližnje pokraj mrtvih tijela. Bilo je onih koji bi to tijelo pomilovali, no  najčešće je nailazio na ukočeno ozračje. Ljude kako uspravljeni sjede na  stolcima  čekajući   da   prođu   minute.   Rijetko   više   od   nekoliko   minuta.  »Čuvanje mrtvaca« bješe jednako nezamislivo kao i predugo razdoblje  dojenja. Neobično je bilo da netko smalaksa, glasno zaplače ili poviče od  bola. Većina je poznavala sebe. Ako bi naslućivali da neće izdržati pri  pogledu na mrtvaca, ne bi dolazili. ***

A

nnie je sjedila i s dva prsta doticala hladnu kožu svoga mrtvog 

djeteta. Vrške prstiju položila je na mjesto gdje su mu se prsa spuštala  prema pazuhu. Nije znala zbog  čega to  čini. Iz Crne Vode odvezla se  vlastitim autom. Mia je morala ostati kod tete Aagot. Anniene su stvari  stajale spremljene u torbi već nekoliko tjedana. Namjeravala je otići u  rodilište  u Ostersundu. Kod Offerberga  se našla zatečenom jer joj je  potekla plodna voda. Nije znala da tijek porođaja može biti mnogo brži  već pri drugom porođaju.  

378

Od Offerberga do Bwangena vozila je zaustavljajući se svaki put kad  bi je uhvatili trudovi. U Tuvallenu je morala uzeti taksi. U ambulantu  u   Bwangenu   stigla   je   blijeda,   ljutita   i   već  na   dobru   putu   da   bude  potpuno iscrpljena. Došlo je do vrlo brzog porođaja. I poslije svih tih  godina   Birger   se   sjećao   kako   ju   je   ohrabrivao.   No   sjećanja   su   im   se  pomalo iskrivila. Isprva preživahno svježa, a onda malo pomalo cinična  i neumjesna. Bilo je to, naravno, neko sasvim neosobno, neljudsko iskrivljavanje  prema ironičnom. Birger nije bio ciničan čovjek. On joj je istinski želio  dobro i vjerovao da će joj biti dobro. Dijete se nije rodilo. Izišlo je iz nje s  pupkovinom čvrsto stegnutom oko vrata, što ga je ugušilo. Ne sjeća se je li ju je pokušao tješiti još na porodiljskom stolu. Bit će  da je to učinio. Bez obzira kako se jadno osjećao, ipak je znao pronaći  riječi   i   rečenice   koje   bi   običavao   upotrijebiti   u   takvim   situacijama.  Nasuprot tome dobro se sjećao kako je poslije nekoliko sati otišao do  nje. Bilo je to tada kad je zamolila da može vidjeti svoje dijete. Osjećao se vrlo nelagodno ne samo zato što nije pokazivala nikakvih  osjećaja. Bila je blijeda i zapravo nije bila spremna za razgovor. Pazila  je jedino da dobije ono  što je htjela, a on joj to ni na koji način nije  mogao odbiti. Dijete je bilo ženskoga spola. Velik, dobro izgrađen fetus.  Oči   nije   nikada   otvorilo.   Koža   pomodrjela   i   prekrivena   sjajnom  fetusnom masti. Očistio ga je što je pažljivije mogao i položio na velik,  bijel, frotirani ručnik ne prekrivši ga. Vrata je sobe za porođaje ostavio  otvorenim   i   sam   je   pošao   po   Annie   Raft.   Dovezao   ju   je   u   bolničkom  krevetu,   a   što   mu   nije   bilo   lako   jer   nije   bio   naviknut   takvu  manevriranju. Nije htio da mu itko u ovom slučaju pripomaže i ostao je  čekati   do   večeri   kad   su   u   zgradi   ostali   samo   dežurni   recepcionist   i  medicinska sestra u noćnoj službi. Njegova je zamisao bila da bi na svoje mrtvo dijete mogla gdje­kad  baciti pogled kroz vrata i odustajati ako bi se uvjerila da nema snage za  to. No ona ga je zamolila da joj krevet primakne djetetu. Na posljetku   

379

položi   kažiprst   i   srednjak   desne   ruke   na   hladnu,   pomodrjelu   kožu,   i  tako   ih   je   dugo   i   mirno   držala   u   tom   položaju.   Nalikovalo   je   to  polaganju   prstiju   na   Bibliju   prigodom   prisezanja.   Taj   mu   se   prizor  trajno urezao u pamćenje. Nikada ga prije nije tako duboku shvatio kao  kad ju je vidio kako priseže na vlastito dijete On sam ne bi mogao podnijeti da vidi Annie. No bio je prisiljen na to.  I ta riječ  »podnijeti«, razmišljao je poslije, jedna je od onih riječi koje  nemaju pokrića. Prazna riječ. Neka vrsta uzvika. Može se »podnijeti«.  Treba položiti dva prsta na ono što se dogodilo i to osjetiti. ***

B

irger   Torbjornsson  živio   je   u  žutoj   kući   od   cigala   na   trgu   u 

Bwangenu.   Policijska   postaja   i   ljekarna   sa   spuštenim   plastičnim  rebrenicama nalazili su se u susjedstvu. Bješe nedjelja i prodavaonica  ICA­e upravo se zatvorila. Toliko se oduševio Johanovim posjetom da se  ovaj postidio. Birgerov   je   stan   imao   tri   sobe.   Dnevna   je   soba   bila   pretrpana  pokućstvom. Johan je prepoznao svijetli, sivomodri kauč  iz Birgerove  prijašnje kuće i tapiserije na zidu iza njega. No bilo je neke bizarnosti u  tom prigušenom dekoru. Johan se sjećao da je Birger  živio zajedno s  nekom   veterinarkom.   Ona   se   vjerojatno   pobunila.   No   odmjerenost  Barbro Lund još je uvijek prevladavala unatoč preseljenju u iznajmljeni  stan, prašan i isprekidan šarenim kretonom. Dobio je dojam da Birger  rijetko prebiva u dnevnoj sobi. Bila je neprozračena. Jedna su vrata u predvorju bila poluotvorena i vodila u prostoriju u  kojoj je čuvao skije, lovačku pušku, čizme i pribor za pecanje. A s njima  i zimske gume za svoj auto. Vjerojatno bi mu sve vrednije stvari bile  ukradene da ih je smjestio u podrum. U spavaonici se nalazio pisaći  stol prepun papira i fascikala. Na zidu je visio ormarić s lijekovima, a   

380

na police za knjige ugurao je raznorazne bočice. Johan se  čudio zašto  mu se stetoskop i kromirane, nehrđajuće posudice nalaze na policama  za knjige. Zar prima pacijente i privatno? Naime, soba je ipak izgledala  malko   prezapuštenom   da   bi   mogla   poslužiti   kao   ordinacija.   Sa   svim  onim   medicinskim   priborom   i   nemarno   prekrivenom   posteljom  podsjetila   je   Johana   na   veterinarsku   stanicu   u   općinskoj   kući   u  Langvasslienu.   Nasred   poda   ležala   je   Saddie   na   svojoj   ovčjoj   koži.  Podigla je glavu zamahnuvši repom nekoliko puta. Završili su u toj spavaonici ili radnoj sobi jer je Birger u njoj najzad  pronašao whisky. Johan je mislio kako je dobar znak  što Birger nije  točno znao gdje mu se nalazi piće, ali loš utoliko  što mu se nalazilo  pokraj postelje. S   Birgerom   nije   bilo   teško   razgovarati.   On   bi,   pitajući,   preilazio  ravno na stvar, otprilike onako kako bi ispitivao za anamnezu, ali ne bi  prebrzo   stvarao   zaključke   na   osnovi   onoga   što   bi   saznao.   No   kad   bi  donio zaključak, onda se o tome nije moglo baš mnogo raspravljati. ­ Djevojke koje se nađu u drugom stanju ­ govorio je ­ mlade žene koje  su   pred   prvim   porođajem,  često   imaju   takve   iznenadne   mušičave  ispade.   U   tome   nema   ništa   neobičnijeg   negoli   u  činjenici   da  često  podriguju   ili   povraćaju.   Isprva   im   se  čini   kako   je   to   lijepo   dobiti  malenu, živu lutkicu. One sve spremaju i uređuju, pa se čini da je sve u  redu. A onda stigne razočaranje. Vjerojatno  češće negoli što priznaju.  Većina djeluje samo malo mrzovoljnije nego inače. U Mije je to mnogo  žešće   izraženo.   Ona   je   sada   pod   jakim   opterećenjem.  Žene   se   u   tim  situacijama često pitaju što su to, dovraga, učinile. U što su se upustile.  No uglavnom ne kažu ništa. One pak koje to ipak izbace iz sebe, ne  kazuju i baš prelijepe stvari.  Znadu biti i uplašene. No sve se to na  posljetku sredi. ­ Ali ne i uvijek. Ponekad stvari ne krenu putem koji ste očekivali.  Kliznu s tračnica. A to zaboli. ­ Da ­ složi se Birger. Gdje kad zna zaboljeti.  

381

Naginjao je svoju  čašu  čas naprijed,  čas natrag i svrnuo pogledom  dolje prema prljavoj krpari. Prešao je šezdesetu. Činilo se kao da ga je  dug život ispovređivao. Radio je kao sat. S vremena na vrijeme kakav bi  ga  bolni  rez povio  prema  naprijed  uz zatvorene  oči  i  širom  otvorena  usta. A onda bi krenuo dalje. Govorio što je običavao govoriti. Čak bi i  promijenio košulju. I jeo. Njegova   naviknutost   na   samovanje   i   discipliniran,   jednolično  marljivoradni život pomagao mu je da se vuče dalje. ­ Izgledaš uplašeno ­ reče mu Birger. ­ Točno, premda se obično ne plašim samoga sebe.  ­ One večeri prije mnogo godina, u noći uoči Ivanja, bio sam tamo.  Otada   nisam   mnogo   mario   zbog   toga.   No   sada   se   sve   to   vratilo   i  ponovno osjećam onaj strah. Otprilike kao netko tko se prisjetio neke  nesreće ili ozljede, a u trenutku kad su nastale okolnosti da se nađe u  istoj situaciji. Premda je to zapravo zaboravio. ­ Čega si se onda bojao? ­ Ne znam. Da će sve krenuti po zlu. Imao sam upravo takav osjećaj:  da stvari ne idu onako kako se očekuje, kao što se obično događaju. Već loše. Doista loše. ­ Što si namjeravao te večeri? ­ Pobjegao sam od kuće na pecanje. ­ Policija misli da si pobjegao u Norvešku. ­   Najprije   sam   se  mopedom   odvezao  gore   do   Aldine  kolibe   skupiti  gliste. Ali moja su me braća sustigla. ­ I pretukla te. ­   Nisu.   Pekka,   koji   je   malo   teže   shvatljiva   osoba,   sjetio   se   nečeg  boljeg. Spustili su me u Aldin bunar. Istina, to nije bilo preopasno, jer u  njemu nije bilo vode. No ostao sam u njemu nekoliko sati prije negoli  sam se dosjetio kako da se sam izvučem iz njega. A onda se više nisam  htio vratiti kući. Nisam se mogao odlučiti ni za što, već sam samo stao   

382

trčati.   Na   stazi   nisam   nigdje   primijetio   Annie   Raft.   Tek   mnogo  vremena poslije čuo sam da je ona nekoga vidjela. Tada sam shvatio da  sam   to   morao   biti   ja.   A   isto   je   bilo   sinulo   i   Gudrun,   mojoj   braći   i  Torstenu.  Lagali su i rekli da sam otišao već uvečer, i to na mopedu. Međutim,  ja sam otišao u Nirsbuu. Tamo sam prespavao nekoliko sati. Onda sam  odveslao u kanuu do Robacka i tamo autostopirao. Bilo je to oko pete  ure ujutro. ­ Čudno je da onaj tko te poveo nije ništa javio policiji. ­ Bila je to ­ ona. Neka Finkinja. Ne, neka žena iz Finske. Strašno je  pazila na tu razliku. ­ Tako strašno da se ti toga dobro sjećaš. ­ Ostao sam s njome nekoliko dana. Birger podigne glavu. ­ Jeste li se malko poševili? Johan se nasmijao. Sve je ovo došlo tako naglo, ali kao naručeno u  svoj ovoj tuzi i nevolji, pomislio je. ­ Pa, moglo bi se reći. Premda to nije bila nikakva idila. Bila je to  neka tvrda cura. Ozlijedio sam se, zapravo nešto slomio u stopalu, a  ona mi je dala Hota prašak   i votke Koskenkorve, a zatim me prisilila  da u takvu stanju krenem. I to prilično daleko. ­ Čudna je to mješavina bila. Birger se digao i odložio svoju čašu na pisaći stol. Dugo je tako ostao  stajati leđima okrenut prema Johanu.  Činilo se kao da promatra asfaltirani trg ispred prodavaonice ICA­e.  Međutim, tamo nije bilo baš ničega vrijednog promatranja. ­ Jesi li siguran da se to što ti je dala uistinu zvalo Hota­prašak. ­ Da, i mislim da je to bila grozna riječ. Na vrećici se nalazila slika  crvenokožnog Indijanca. ­ A Koskenkorval. ­ I to.  

383

­ Hota­prašak i votku Koskenkorvu dobila je Sabine Vestdijk protiv  svojih menstruacijskih bolova. ­ A tko je to? ________________________________________________________________ Hota­prašak: u Finskoj naziv za lijek koji ima svestrane ljekovite osobine kao aspirin.

­ Tako se zvala. Ona mala Nizozemka koja je umrla u šatoru zajedno  s momkom bez hlača. Momkom za kojega nitko ne zna tko je. I koji  nikome nije nedostajao. On je u ljekarni u Bwangenu za nju pokušao  kupiti Saridon. A onda je dobila taj Hota­prašak i votku Koskenkorvu.  Od nekoga. Boca još uvijek postoji kao i vrećica s praškom. Odakle je  došla ta tvoja, kao što si rekao, »tvrda« cura? ­ Mislim da je morala doći s broda za Finsku. ­ U pet izjutra? ­ Nikada je nisam pitao. No bila je i ona u ljekarni u Bwangenu. ­ Zar ti je to rekla? ­ Ne, nije. Odjednom Johan posta strašno zbunjenim. Osjetio se kao da mu je  šesnaesta i da mora priznati kako je kopkao po njezinoj torbici. ­ Imala je vrećicu iz ljekarne ­ reče. ­ S računom i svim ostalim. Bila  je kupila prezervative. ­ Kao da je naslućivala da će natrapati na tebe. ­   Međutim,   nikada   ih   nismo   upotrijebili.   Nikada   mi   nije   ni  napomenula   da   moram   biti   oprezan   ili   bilo   što   slično.   Vjerojatno   je  uzimala pilule za kontracepciju. Zato nisam mogao shvatiti zbog čega je  kupila prezervative. ­  A ti si bio nevino janješce.  ­ Da, moglo bi se reći. ­ Po mojem mišljenju ona je zapravo imala nekog drugog u planu.  Nekoga za kojeg je smatrala da ga se mora čuvati.  

384

­ Mislite zbog zaraze? Je li to bilo tako jednostavno? On je ipak bio liječnik i razmišljao je,  dakako, u svojim okvirima. ­ Ali koga? Bio je, istina, tamo gore neki čovjek, ali s njime nije imala  ništa. Paket s prezervativima bio je neotvoren. Na koga je pomišljala? ­ Na Strijelca ­ dobaci Birger. Johan nije znao njezino ime. No lovačku je kuću zvala Trollevolden.  U blizini se nalazila i jedna spilja. A ispred kolibe u kojoj je boravio  protjecao je potok. Sjećao se kako je danonoćno žuborio. ­ Kuća je zacijelo pripadala njezinoj obitelji.  ­ Premda je bila Finkinja? ­ Žena iz Finske ­ ispravi ga Johan. ­ Onaj momak bez hlača imao je telefonski broj skriven na dnu svoje  torbe. Bio je to telefonski broj nekog mjesta na obali, na sjeveru. Neke  prodavaonice. Je li u kući postojao telefon? ­ Nije. Baš ništa. Čak ni struje nije bilo. Do tamo nije vodio ni put. ­ Jesi li opazio kakvu prodavaonicu u blizini? ­ Nisam vidio ništa. Samo veliku, tamnu kuću. Ograđen prostor za  pse i ledarnicu. Potpuno uništeni, ali takva nije bila kuća. Možda bi se  moglo reći ­ zapuštena. Mislim da je pripadala velikoj obitelji jer se u  njoj nalazilo vrlo mnogo ležajeva. Ležajeva na kat. ­ To ćemo mjesto pronaći ­ rekne Birger. ­ Neće to biti teško. A onda  ćemo saznati ime one Finkinje. Njegov je način ispitivanja podsjećao na svu onu istražnu djelatnost  po selima. Treba se obratiti nekome koga poznajete. Ili sinu, znancu,  možda šurjaku onoga koga poznajete. U ovom je slučaju to bio službenik  u osiguranju u Stockholmu, koji je nekada bio šef policije u Bwangenu.  Njega su uklonili iz daljnje istrage o događaju na rječici Lobber, a on je  to tako teško primio da je prestao raditi na policiji.   

385

No   imao   je   veliku   kartonsku   kutiju   s   cjelokupnim   fotokopiranim  istražnim materijalima o tom slučaju, a što mu je Birger punim srcem  odobravao.   To   je,   naravno,   bilo   protiv   sviju   propisa.   Ake   Vemdal   se  nadao   da  će   uspjeti   izmozgati   rješenje   toga   slučaja   za   svojim  kuhinjskim stolom i tako, na posljetku, trijumfirati nad onima što su ga  kvrcnuli po nosu.  No dosad u tome ipak nije uspio. S jeseni išao bi u lov u Crnoj Vodi, u  istoj skupini kao i Birger. Znao bi dolaziti nakratko u lipnju na pecanje,  a događalo se da bi se sreli i u Stockholmu. Tada bi Vemdal naručio stol  u   restoranu   Solvalla   na   hipodromu,   gdje   bi   uz   povoljne   cijene   jeli   i  istodobno mogli promatrati  konjske trke, ali i kladiti se na konje. U  početku bi uvijek za susreta razgovarali o istrazi. A sad je već  prošlo  podosta vremena otkada su posljednji put o tome pričali. Vemdal im nije htio dati telefonski broj koji je Strijelac sakrio ispod  tvrde podloge na dnu svoje torbe. Sam je telefonirao. ­ Samo kad bi bio kod kuće. Vrijeme je dopusta. ­ On je procjenjivač šteta od kaznenih djela. A upravo je sada vrijeme  brojnih   provala.   Uvečer   sam   raspolaže   svojim   vremenom.   Neženja.  Međutim, ne kao ja, već  uvjereni. »Žena ima posvuda«, kaže on. »Na  jedrenjacima. U politici. Ali ne u kuhinjama i na poslovima koji imaju  veze s vodom. Odatle se povlače.« Ušutio je. ­ Premda ne i Annie ­ rekao je ozbiljno poslije stanke. ­ Ona uostalom  nije mnogo vremena provodila u kuhinji. Nego, hoćeš li nešto pojesti?  Jesi li uopće išta jeo?  Moraš telefonirati Miji. Ne mučite se takvim stvarima. Turističko prenoćište. Uspjeli su to saznati u ponedjeljak prije podne.  I sada se zvalo Trollevolden, a bilo je u posjedu Norveškog turističkog  saveza. Ljudi koji bi se uputili u planine ili išli na pecanje mogli su  ondje prenoćiti. I prije osamnaest godina bio je to jednostavan turistički   

386

objekt bez podvorbe, koji je Norveški turistički savez dobio u vlasništvo  poslije svršetka rata. Prije to bješe lovačka kuća i pripadala je nekom  vlasniku velike veleprodajne tvrtke iz Trondheima. Johan se ponovno  osjetio kao da je šesnaestogodišnjak kojeg se lako dalo prevariti pa je  skriven   ležao   u   takozvanoj   tetrijebovoj   kolibi.   Ona   mu   je   prodavala  priče. Ili, kao što se Birger grublje izrazio, »nalagala se kao što krava  balega«. A onaj telefonski broj ­ sad je bio izmijenjen, ali mu je Vemdal ušao u  trag ­ pripadao je seoskoj prodavaonici u nekom selu na obali sjeverno  od Bromioysunda. Oni su sve znali o Trollevoldenu. Djevojka   tamo   nije   ostavila   svoje   ime.   Nevjerojatno   je   da   bi   još  postojali popisi s imenima, ako su se uopće vodile bilo kakve zabilješke.  U tom bi slučaju to trebalo biti stvar policije. Vemdal im je savjetovao  da se obrate policiji. ­ Tijekom svih ovih godina nije se dogodilo ništa ­ rekao je Birger. ­  No onda si se pojavio ti. Annie te vidjela i prepoznala, a što je prilično  čudno. Toliko se uplašila da mi je telefonirala premda je bilo tek pet  sati ujutro. Prema istrazi, ponijela je sa sobom pušku jer se uplašila i  pribojavala da  će sresti tog  čovjeka što ga je vidjela. Dakle, tebe. No  Miji nije rekla ni riječi o tome. Zvuči li to razložno? ­ Pa, čini se kao da nije bila sasvim sigurna u to. ­ Već sam ti ispričao da su patrone za pušku ostale kod kuće. A ako je  imala   kutiju   s   drugim   patronama,   kamo   je   ta   kutija   mogla   nestati?  Toga je jutra mnogo toga učinila. Bila je gore kod Gudrun Brandberg i  dogovorila se s njome da će ići skupljati smreke. Onda se odvezla dolje  k Anni Starr koja stanuje u Tangenu. Anna  živi na osami, pa ako se  Annie bojala, trebala je već tada imati sa sobom svoju pušku. Ali nije. ­ Što je radila kod Anne Starr? ­ To je malko čudno. Jedva bi se moglo reći ­ ozbiljno. Mislim da je,  ako   je   bila   u   strahu,   to   bio   vrlo   neobičan  čin.   Pitala   ju   je   za   leteće  tanjure.   Ili   neku   nebesku   pojavu   za   koju   su   vjerovali   da   su   leteći   

387

tanjuri.   Htjela   je   točno   saznati   na   kojem   se   mjestu   spustio.   Naime,  prije   nekoliko   godina   nešto   dalje   od   Tangena  srušio   se   neki   svijetao  predmet.   To   se   mjesto   može   vidjeti   sa   staze   za   rekreacijsko   trčanje  točno   između   krajnje   točke   na   prevlaci   i   maloga   brežuljka   sa  smrekama. Dan poslije šest je  žena hodalo naokolo i ispitivalo po selu  tko je što tom prigodom vidio. Sve su te žene imale svoje šivaće društvo  i sve su vidjele taj prizor. Stajale su pokraj prozora u kući kod Neander  i, kao što ih je Westlund vidio, bile su nalik anđelima s licima bijelim  kao brašno. A ono što je zasvijetlilo i sijevnulo srušilo se s neba, palo u  vodu i ­ nestalo. Na tom su mjestu poslije povlačili ribarskom mrežom.  Uspjele su natjerati nekoliko momaka da sjednu u čamac, ali su na tom  mjestu našli samo obične otpatke koje svijet baca u vodu. Bilo je doista  mnogo mještana koji su zapazili tu pojavu i svi su je opisali otprilike na  isti način: da se pojavila svjetlost kao u zabavištu, a onda se survala u  vodu, koja je te večeri bila tamna kao tinta. Bilo je to za kasne jeseni.  Snijega je već  bilo niže od prodavaonice, ali tek tanak sloj. No tamo  dalje, gdje jezero nije posve mirno, voda nije bila zaleđena i upravo je  na tom mjestu ta svjetlost iščeznula. Pričala je s Annom o tome i čini se  da je posve zaboravila na Gudrun i skupljanje smrčaka. U svakom se  slučaju   sama   odvezla   gore.   Najprije   se   pojavila   kod   Kronlundovih,  Arona i Liše. Kod njih je obično ostavljala Saddie kad bi nekamo išla  kamo   je   nije   htjela   povesti.   To   znači   da   je   mislila   dosta   vremena  provesti izvan svoga auta, jer bi inače, ako bi nakratko odlazila na teže  prohodno područje, Saddie ostala u autu. Saddie je već stara i ima loše  kukove. ­ Je li rekla kamo se otputila? ­   Nije.   Barem  ne  Liši  i   Aromi.   No   srela  je   njihovu   unuku   koja   se  nalazila preko blagdana kod njih. Njoj je rekla kako ide na put sjećanja. ­ Zvuči pomalo svečano ­ primijeti Johan.

 

388

­ Išla je na rječicu Lobber. A odande nije ponijela nikakva ugodna  sjećanja.   Koliko   znam,   poslije   onoga   događaja   ona   više   nikada   nije  posjetila to mjesto. A što se dogodilo poslije, to više ne znamo. Prignuo se prema stolu, pa je Johan najprije pomislio da će kihnuti.  Međutim, začuo je jecaj. Birger je zaplakao. Provalilo je iz njega naglo i  kroz   nos.   Još   trenutak   prije   izgledao   je   posve   uravnoteženo,  promišljeno. Prišao je Johanu, koji je trebao spavati u prašnoj dnevnoj  sobi, i pružio mu kavu na postelji. Sjeo je na postelju i bio mu toliko  blizu da je Johan pomislio kako bi mu trebao staviti ruku oko ramena.  No   zapravo   nije   znao   kako   da   se   ponaša.   U   sobi   se   jedino  čulo  duboko,   ridajuće   jecanje.   Birgerovo   je   lice   pocrvenjelo   i   nabubrilo.  Odgurnuo je svoju šalicu s kavom, naslonio se na ploču od stola i još  jače zaplakao.  Zaobljena,   snažna   pleća   su   podrhtavala.   Po   stolu   su   potekli   mali  potočići nečega nalik izlučevinama iz nosa. Saddie   se   izvukla   s   mjesta   ispod   stola   i   otapkala   iz   sobe.   Dok   je  hodala, činilo se kao da ima duge noge. Birger ju je uplašio. Na posljetku se Birger uspije pribrati pa iziđe u predvorje. Pipao je  oko sebe kao da ne vidi. Johan nespretno krene za njim i pomogne mu  naći   put   do   kupaonice.   A   onda   je   sjeo   za   stol   i   slušao   kako   Birger  povlači toaletni papir s role i useknjuje se u njega. Najzad nasta tišina,  no prošlo je gotovo deset minuta prije negoli se vratio. ­ Moraš otići na policiju ­ reče mu. ­ Oni mogu ući u trag toj Finkinji.  Međutim, Johan to nije htio. Teško mu je bilo objasniti zašto. Birger je  povjerovao da se boji jer bi ga mogli osumnjičiti. Međutim, nije postojao  nikakav stvaran razlog za to. Johan je mislio kako bi se, ako sada nešto  učini, moglo svašta dogoditi. Kad se samo pomisli što je uzrokovao time  jer se nije pojavio s druge strane prozorskoga stakla. Ili bi se sve to  ipak   dogodilo?   Bilo   je   nečeg   dvosmislenog   u   postupanju   Annie   Raft  onoga jutra i prijepodneva.   

389

Johan   nije   znao   kakva   je   ona   bila   osoba,   a   nije   se   usudio   takvo  pitanje   postaviti   Birgeru   od   straha   da  će   i   opet   zaplakati.   Je   li  postupala razborito ili je slijedila nekakve tamne poticaje koje ni samoj  sebi nije znala objasniti? Mia,   inače  tako  razborita,   pokazivala   je  neke  osobine  koje   on   nije  mogao shvatiti. Ponašala se mušičavo, gotovo podmuklo. Kasno u noći rekao mu je Birger kako žene znadu ponekad pokazati  lice na kojem je teško uopće zadržati pogled. Koje su to žene? ­ Gledaju te razrokim očima ­ nastavljao je Birger s podosta whiskyja  u   sebi.   ­   Ako   ti   okrenu   leđa,   znade   se   dogoditi   da   vidiš   samo   zrak.  Niente. A sada je bilo jutro i Birger je ponovno izrekao mišljenje da se Mia  ponašala normalno i predvidivo. U njezinu stanju to nije značilo ništa  više   negoli   podrigivanje   ili  žestoko   povraćanje.   No   ako   je   bilo  sudbonosno? Johan joj je telefonirao i razgovarao s njome. Govorila je bezizražajno  i tromo. Durila se. Baka nije htjela putovati na Aland. No Mia ju je  ipak svakako htjela posjetiti u Stockholmu. Poslije će se vratiti kući, u  Langvasslien. To   je   već  zvučalo   normalno.   Smirila   se   baš   kao   što   je   Birger   bio  predvidio. No on ipak nije mislio da ona drži odluku u svojim rukama.  Što je to bilo u njoj što je odlučivalo? Prije jedva godinu dana srela je  nekoga   za   koga   je   mislila   da   je   norveški   vozač  pasje   zaprege   na  utrkama   u   Duvedu.   Njegovi   su   joj   se   psi   sibirci   sa   svojim  svijetlomodrim očima i pametnim glavama svidjeli, a zaključila je da je  i njihov vodič  ukusan, baš tako je bila rekla. Tako ukusan kao što je  ukusno lizati sladoled od jagoda, a sam Bog zna je li ga ikada lizala. No  što je to unutar nje odlučilo da će on biti otac njezina djeteta? Ili da to  neće biti? On se bavio vremenskim prognozama.  Izračunavao je putanje kišnih oblaka koje tjeraju vjetrovi. Najčešće  bi stizali sa zapada, s maglovitog ili osunčanog i valovitog Atlantika i   

390

kretali se u smjeru istoka. No događalo bi se i da promijene smjer za  devedeset stupnjeva. Uglavnom se ipak znalo da su teško predvidljivi.  No bilo je slučajeva kad je pogriješio u procjeni od samog početka. Ti su  oblaci u njemu stvarali osjećaj da je potpuno suvišan. Ne bespomoćan  ili   nedorastao   sa   svim   onim   skupljenim   podacima.   Već  ­   suvišan.  Nepotreban. I to kad bi kiša padala po njegovu licu, a on bi se  čudio  tome na način koji se nije baš mogao nazvati znanstvenim. Kad   su   trebali   odabrati   mjesto   pokopa   za   Annie,   nikada   nije   bilo  govora ni o kojem groblju  osim onome u  Robacku.  Čak je i ostarjela  Henny svojim tamnim i školovanim glasom rekla da je to mjesto kojem  Annie pripada. A u svom je nadgrobnom govoru kapelan dozvao sliku Annie u šumi.  Zamisao   mu   je   bila   lijepa.   Htio   je   da   sudionici   na   pogrebu   dozive   u  mislima   Annie   kako   hoda   po   proljetnosvježoj   šumi   s   mlađom   i  zdravijom   Saddie   za   petama.   »Tu   je   ona   bila   kod   kuće«,   govorio   je  kapelan. No Annie se ne bi složila s njime. Jednom   je   rekla   Birgeru:   »Nisi   ti   jedini   sa   mnom   hodao   ovdje   po  šumi ili uz planinu i govorio mi da pripadam ovome kraju. Svi ovdje  misle da se brzo krećem ovuda i nalazim putove. A ja osjećam da sam  kod kuće tamo gdje se svi oni ćute izgubljenima ili čak užasnutima. Istina je da hodam šumom svakoga dana i da sam jedina žena ovdje  koja odlazi u šumu i kad nije vrijeme za branje bobica. I koja se usuđuje  ići   sama.   Međutim,   to   ne   znači   da   se   ja   u   šumi   osjećam   kod   kuće.  Mislim da su drvosječe što rade za tvornicu celuloze ili Brandbergovi sa  svojim građevinskim strojevima u njoj mnogo više kod kuće. Mnogo joj  više pripadaju. Ja hodam ovuda kao što je Rousseau hodao po šumama  St.   Germaina,   omamljena   maštarijama,   mirisima   i   vizijama   ljepote.  Poenta je u tome što su vizije u suprotnosti s civilizacijom u kojoj živim.  Ja tražim alternativu. 

 

391

Nju   ne   traži   Per­Ola   Brandberg   dok   vozi   svoje   šumsko   vozilo.  Njegove vizije nisu u suprotnosti s njegovim društvom. Pa čak ni onda  kad uplaši nekog zeca ili kad ustanovi da su barske kupine počele zreti. Ja ću, naravno, vremenom biti sve više i više kod kuće u tom tuđem,  baš kao što je Per­Ola kod kuće u svom uništavanju prirodnih vrela. No  moje mi maštanje stvara osjećaj da pripadam ovamo, a njega podupire  šumska   divljina   i   njezini   mirisi.   Per­Ola   dobiva   poticaje   od   otprilike  istih pojava. Ali ih on neće nazvati divljima. Mi smo oboje djeca svoga vremena i međusobno ovisimo, barem ja od  njega. Bez krčenja selo bi bilo nenastanjeno i ja ne bih mogla  živjeti  sama   ovdje   i   njegovati   svoje   vizije   i   maštanja.   Moglo   bi   se   krenuti  prirodnim   putem,   ali   to   je   nešto   sasvim   drugo.   To   je   učinio   Bjorne  Brandberg i sad se čini izgubljenim. Čak više i ne pije. Moram ti reći da i nije tako malen broj starih momaka i drvosječa  koji su završili kao i on ­ u brvnari ili baraci koja je ostala od šumskoga  poduzeća. Njima je sve teže biti s ljudima, i sve više i više osluškuju  šumu.   Samoća   snažno   djeluje   na   njih.   Postaju   ovisnicima   o   njoj.   Ja  zapravo i ne znam kakve doživljaje imaju. Ono što pričaju često govori o  sićušnim stvorenjima koja im pomažu kad su iscrpljeni, i o papratima  koje ih liječe od bolova u leđima i omogućuju im da zaspu, ponekad i  preduboko. Danas je takvo pričanje naivistično, ali ne bi se moglo reći i  ­naivno. Međutim, mora da su riječi kojima se služe, kakve bile da bile,  ipak proizišle iz doživljaja. Bjorne je sasvim jednostavno načinio potpuni zaokret u vremenu i  vratio se u starinu, kako je on to zvao. U starini su ljudi radili tako i  tako. I u starini su razmišljali, promatrali, shvaćali. No ono što su shvaćali bilo je da treba živjeti u svom vremenu, a to ti  usamljenici u brvnari nisu razumjeli.  Nekoć se ljudi osjećali bolje negoli sada, a sad se ljudi osjećaju gore  negoli tada. Stihovi su to koje ljudi skandiraju na proslavama u svom  kraju.   Ali   ne   i   Bjorne,   naravno,   jer   on   na   njih   ne   dolazi.   No   on   ne   

392

priznaje   ni   tuberkulozu,   ni   incest,   ni   zlostavljanje,   ni   poluglad,   ni  neznanje ­ on niječe čak i bolne zglobove premda pati od njih zbog vlage  u brvnari. Razlika između usamljenika iz brvnare i mene je u tome  što se ja  uvijek vraćam u školu u ponedjeljak ujutro. Svjesna sam kako su moji  pokušaji da nađem alternativu nesavršeni i da je moja zadaća naučiti  djecu ­ misliti.« Bio je mjesec gnjilenja ­ u kompostu, u novinama. Nešto je nabujalo i  poteklo.   Muhe   su   bile   napasne.   Novine   su   javljale   o   ubojicama   i  nastranim   sadistima.   Na   stranicama   o   kulturi   vonjalo   je   po   trulom  mesu kao iz kakva hladnjaka masovnoga ubojice. Birger takve stvari nije  čitao. No po noći bi sanjao o njima. Da ga  netko   progoni,   da   je   vidio   vlastitim   očima   ubojstvo   ubodom,   da   se  pravio ludim kako bi i sam izbjegao takvu sudbinu. Probudio bi se i  otišao   popiti   mlijeka.   Uzeo   bi   pločicu   prepečenca,   napravio   sendvič  i  slušao u tišini sivoga jutra hrskanje i praskanje među svojim zubima.  Razmišljao je o onom vremenu. O šatoru i tijelima. Inače mu to nije bio  običaj. Ni   Annie   nije   o   tome   razmišljala.   Ili   barem   nije   govorila   o   tome.  Prisjećao se jedne zgode dok su gledali televizijski dnevnik. Bile su to  vijesti  iz jedne republike koja je još nedavno bila dijelom  Sovjetskog  Saveza. Dva su muškarca ležala na platformi kamiona. Bili su mrtvi,  prerezanih grkljana. Jedan je zijevao tako da su mu se mogli vidjeti svi  zubi   na   gornjoj  čeljusti.   Kad   su   vijesti   započele,   Birger   i   Annie   su  upravo bili pri jelu. Poslije prizora s ona dva lesa na platformi pojavila  se   slika   nekog   mladića.   Ispričao   je   kako   su   došli   neki   muškarci   i  odsjekli njegovu ocu ruke i noge, razrezali mu trbuh i ostavili ga da mu  iscuri utroba, a sve se to događalo pred njegovim očima dok mu je otac  još bio  živ. A onda su došle druge vijesti i Birger je nastavio s jelom.  Annie je već odavna bila otišla.  

393

Tako bi to bilo. Takvom bi prigodom Annie tek dobacila kako je ona  samo jednom vidjela posljedice nasilja koje je završilo smrću i da joj je  to bilo sasvim dovoljno. ***

N

itko više nije vjerovao da je Annie umrla od uzroka koji bi sama, 

nesretnim   slučajem,   izazvala.   Sada   su   namjeravali   Annie   u   spomen  prirediti izložbu u seoskome domu. Ta je izložba trebala istodobno biti i  manifestacija protiv besmislenoga nasilja. ­ Ne bih rekao da je to baš sasvim nepotrebno ­ rekao je Birger kad  mu   je   kapelan   telefonirao.   Ovaj   je   namislio   ljetno   crkveno  čašćenje  vjernika kavom i kolačima prebaciti iz Robacka u Crnu Vodu. Naime,  turisti   su   se   zadržavali   u   Crnoj   Vodi   otkad   je   policija   održala  konferenciju za novinare i ogradila se od teorije o nesretnom slučaju. U  nedjelju,   kad   se   izložba   otvarala,   kapelan   je   trebao   održati  komemorativnu molitvu za Annie, a što je Birger smatrao besmislenim.  Naime, Annie nije bila vjerski ravnodušna kao većina ljudi, već izravno  suprotstavljena   njegovu   kršćanskom   naučavanju.   »Sve   predodžbe   o  Bogu   započinjale   su   kao   vjera   u   duhove«,   govorila   je.   »Jedan   vlašću  opijen gangster održava svoje pleme u strahu i poštovanju prema sebi.  A kada on umre, svi su još toliko uplašeni i pod utjecajem njegove volje  da   im   se   noću   pričinja   njegov   glas,   njegovi   koraci   i   njegov   suludi  smijeh.« Žale se kako ih i dalje čuju, koliko ih je ona mogla razumjeti,  premda   su   sve   to   prekrivali   šećernom   glazurom.   Bila   je   neizmjerno  zahvalna   što   je   ni   Henny,   ni   Ake   ili   možda   ujna   odnosno   ujak   nisu  vodili   u   crkvu   niti   je   prisiljavali   da   nedjeljom   pohađa   vjeronauk.  Naslućivala je da ako ta zbunjena umovanja odmalena upijemo u sebe,  onda zauvijek ostajemo u nekom smislu prijemljivi za njih. Istina,   bilo   bi   netaktično   tako   nešto   ispričati   kapelanu,   a   što   on,  uostalom, ne bi ni povjerovao. Annie je vodila crkveni zbor, a i sama je   

394

tijekom svih tih godina solo pjevala s kora, na misama za pokojnike i  na vjenčanjima. A to nikako ne ide zajedno, što ni ona nije tvrdila. Kapelan je htio doći u kontakt s Mijom kako bi i od nje dobio priloge  za   tu   izložbu.   Odnosilo   se   to   na   Anniene   slike   i   crteže   iz   njezinih  materijala za pripremu nastave. Njezine panoe sa slikama iz prirode i  sve u tom smislu. Birger je telefonirao u Langvasslien i Mia je stigla  vozeći se s Johanom i šest sibirskih huskvja u vozilu za prijevoz pasa.  Bilo  joj  je  drago zbog  te  izložbe.  Dok   se pričalo  kako  je Annie  sama  uzrokovala svoju smrt, bilo je u tome nečega sramotnog. Sada je Lisa  Kronlund pomilovala Miju po obrazu i rekla: ­ O, jadna ti moja! Izgubila si svoju mamu. Mia  je  sa  sobom dovezla  najljepše  Anniene  crteže.  U  seoskome  su  domu   sve   stolce   prenijeli   u   omanju   prostoriju   gdje   su   se   posluživali  kava i kolači. Kapelan je stajao na pozornici na ljestvama i imao na  sebi košulju boje crvenoga vina s neupadljivim visokim ovratnikom. Za  glavu   golubice   od   bijela   kartona   pričvršćivao   je   najlonsku   uzicu   za  pecanje. Pokušavao je, naime, pronaći pravu uporišnu točku na koju bi  je pričvrstio kako se ne bi srušila dok bude tamo visjela. Panoi su bili postavljeni uza zidove u izložbenoj dvorani. Na prvome  je pisalo PUT SJEĆ ANJA.  Ispod tog naslova nalazio se dječji crtež kuće, shematski jednostavan,  ali   istodobno   i   vrlo   složen.   U   svakoj   je   sobi   bio   nacrtan   po   jedan  predmet,   pažljivo,   do   u   pojedinosti.   Tako   se   u   prvoj,   podrumskoj  prostoriji,   nalazila   sjekira   na   panju   za   cijepanje   pokraj   odsječena  stopala, a u drugoj ­ dva razbijena zemljana lonca iz kojih je istjecalo  nešto crveno. Prostorije su bile označene brojevima, a njihov je sadržaj  bio jezovit, postajući s visinom katova još jezovitijim. Mia je stajala rukama obgrlivši svoju kutiju od ljepenke. Ubrzano je  disala.   U  dvorani  se  pet osoba bavilo  panoima  pripremajući  papire  i  čavliće.  Želeći   je   pozdraviti,   pomalo   su   nespretno   ostavili   stvari   na  kojima su radili. Lica su im izražavala sućut i nelagodu. Jedino joj se   

395

kapelan,   profesionalno   naviknut   na   tugu,   stao   hitro   približavati.   No  nije uspio stići do Mije. Silno je brzim koracima odmicala od slike do  slike. Kod pete ili šeste počela je nešto izgovarati kroz zube. Zvučalo je  poput   psovki.   Usne   su   joj   se   u   razmacima   pokretale   kao   da   nešto  premeće   kod   prednjih   zuba.   Odjednom   joj   pogled   zastane   na   nekom  mršavku u iskačkanoj kapici priljubljenoj uz glavu. ­ Petrus! Prokleti gmizavče! Sada je kozja bradica Petrusa Eliassona bila posve bijela. Nosio je  košulju od teške, kao vrhnje bijele tkanine, koja mu je, s orukvicama  oko   ručnih   zglobova,   lijepo   padala.   Na   iskačkanom   stražnjem   dijelu  njegova prsluka bio je izvezen motiv Drva života. Bio je na sprovodu, ali  ga Mia onda ili nije vidjela ili je nije uspio razgnjeviti.  Birger je smatrao dirljivim što se Petrus spustio čak iz okruga Gadde  gdje je  živio sa svojim  ženama i pravio sireve. Sad je imao nove  žene.  Jedna je od njih radila kao učiteljica, baš kao i Annie. Druga bi svakog  blagdana   doputovala   iz   Ostersunda,   gdje   je   radila   u   nekom  građevinskom   uredu.   Treća   se   pak   bavila   umjetničkom   obradom  tekstila, nešto mlađa Barbro Lund. ­ Ti si ovo organizirao ­ prosikta Mia prema Petrusu. A onda joj se  glas pojača: ­ Van s time! Maknite sve to! Petrus   je   stajao   i  žmirkao.   Anna   Starr   i  članovi   crkvenoga   zbora  disali su otvorenih usta. ­ Zar i vi sudjelujete u tome? Zar ništa ne shvaćate? Skidajte sve ovo!  Nikakve   izložbe   neće   biti!   Jeste   li   gluhi?   ­   vrištala   je   Mia.   ­   Sve  skidajte! Birger, pomozi mi! I ti Johane! Sve ovo treba ukloniti! Van sa  svime! Pa valjda ne mislite da smijete učiniti tako nešto. Kapelan joj se približio s pouzdanjem koje pruža profesionalni odnos  prema životnim krizama. Mia odbaci svoju kutiju i stane vitlati rukama  točno   pred   njegovim   licem.   Izgledalo   je   kao   da   time  želi   odagnati   

396

nekakvu   prikazu.   I   uspije.   Kad   su   se  žene   povukle   u   sobu   za  posluživanje kave i kolača, svećenik pođe za njima. Međutim, zastao je  na vratima. Petrus   se   odostrag   približi   Miji   ukosivši   glavu   i   cijelo   vrijeme  oblizujući  vlažne  usne.   Kad  joj   se  obratio  svojim   mekim,   pjevušavim  glasom, ona se okrene i opali mu snažnu pljusku. ­ Van! Putuj odavde! Nemaš ti što tražiti u ovome selu! Drži se svoje  kuće   zajedno   s   onim   tvojim   prokletim,   smrdljivim   kozama   i  intelektualiziranim vješticama. On   otetura   prema   vratima.   Svećenik   je   počeo   štucati.   Pokušao   je  držati usta zatvorenim, ali je na to zaboravio otprilike svaki drugi put.  Birgera zasvrbi želja da mu pomogne dobrim savjetom, ali primijeti da  Anna Starr već drži čašu vode pred svećenikovim ustima. Zatim Anna  pažljivo zatvori vrata za sobom. Tek kad su ostali sami, Mia počne glasno plakati ne prestajući trgati  slike s panoa. ­ Johane, donesi vreću za smeće iz auta! Petrus nato otvori vrata i pruži glavu u dvoranu govoreći kako te  slike ne pripadaju Annie. Nacrtali su ih njezini učenici. Skupili su ih od  učenika koji su već odrasli i moraju ih vratiti. Uspio je govoriti prilično dugo jer se Mia nalazila na drugom kraju  dvorane. No kad se dugim koracima uputila preko poda od dasaka i  udarila ga nekim tvrdim kartonom, on se povukao. Johan je problijedio,  učinilo se Birgeru. No radio je vrlo djelotvorno ništa ne pitajući. Sasvim  su napunili dvije vreće za smeće. Mia ih nogom gurne u sobu gdje su se  izjureni naguravali. ­ U vražju mater, radite s time što god hoćete. Ali to nećete izložiti!  Nigdje! Pustite moju mamu na mira! Jeste li me čuli?! Pu...sti...te je na  mi...ru... Kad su se uspeli do kolibe, Mia bješe sasvim iscrpljena pa je legla na  Annienu postelju. Birger je kuhao kavu, a Johan sjeo za kuhinjski stol.  

397

­ O čemu se tu radi? ­ upitao je tihim glasom. Da, o čemu se radilo? Djelomično o stidu. Stidu i boli. ­ Annie je imala pomalo originalne pedagoške zamisli ­ odgovori mu  Birger. ­ Mia će ti o tome pričati poslije.  U početku se Annie šalila na račun toga, i to uzgredice. Kad više nije  postojao riziko da  će Birger pomisliti kako joj je potrebna utjeha, ona  mu je počela pričati. »Luckasto ili ne«, pričala mu je, »no sve ove godine  u Bwangenu voljela sam ovaj svoj posao i bila ispunjena njime. Inače  sam živjela kao i većina, često pogledavajući na sat dok sam radila. U početku, naravno, postojala je uobičajena blaga dosada. Imala sam  premalo susreta koji bi mi danu pružili osvježenje. Mnogo sam čitala i  čeznula   za   posteljom   i   svojom   knjigom.  Živjela   sam   u   zajedničkom  stanu   s   Goranom   Duboisom,   no   od   toga   nije   nikada   ispalo   ništa  ozbiljno.   Njegova   je   majka   sve   to   prekinula.   Međutim,   nije   to   bilo  nimalo važno. Danas to uviđam. Spavala sam na mahove i jela previše. Školska   je   dosada   bila   nešto   posebno.   Vunene   majice   spletene   na  čvoriće i neoprana tijela. I onda ono poludremljivo ozračje. Radili bi ono  što bih im rekla. Ponekad bi frknuli kroz nos, dobacivali se pogledima.  To   je   označavalo   nekakvu   unutarnju   šalu   koju   nisam   mogla  čuti.  Povremeno međusobno odguravanje, škripa stolaca, provala smijeha i  poneka prigušena psovka. Ali nikada nikakav prosvjed. Bili su spremni provesti šest godina u tom polumraku. Slušali su me  nikada   ne   pitajući   zašto   moraju   učiti   ovo   ili   ono.   Tek   bi   poneki   put  pokušali, većina posve rastreseno. Djevojčice su bile ambicioznije, ali bi  i   njihove   napore   progutala   zimska   tmina.   Prema   svršetku   jesenskog  polugodišta našli bismo se kao ribe u gotovo posve zamrznutoj bari. Onda je došao Dan policije. Šef policije i njegov pomoćnik došli su u  školu   u   svom   crnobijelom   autu.   Bili   su   u   odorama   i   nosili   aktovke.  Cijeli   su   dan   hodali   iz   razreda   u   razred   i   pričali   djeci   o   svojim  poslovima.   U   to   je   vrijeme   među   radikalnim   krugovima   vladalo  razdoblje prezira prema policiji. Zamisao o takvoj vrsti promidžbe za   

398

policiju rodila se pri vrhu vlasti dolje na jugu. Ovdje je jedva nekome  padalo na pamet demonstrirati ili stvarati terorističke skupine. U mom  su razredu sjedili samo budući pijani vozači i obični radnici na crno koji  će možda prigodice prebiti  ženu ili susjeda. Prijavljujući krađu iz svog  doma, oni  će možda nadodati kakvo pojačalo ili električni pisaći stroj.  Međutim,   njima   neće   biti   ni   na   kraj   pameti   zbog   bilo  čega  prosvjedovati.   U   onome   što   je   šef   policije   nazivao   »sadašnjom  situacijom«,   njih   nije   zanimalo   da  čuju   na   koji   način   on   i   njegov  pomoćnik služe društvu i osiguravaju miran san svojim sugrađanima.  Oni su jedino htjeli čuti kako policija hvata razbojnike i lopove. Šef policije stigao je u moj razred kasno poslijepodne. Možda je već bio   premoren,   jer   kad   su   ga   zamolili,   on   im   je   bez   okolišanja   stao  pripovijedati kako je uhvatio jednog lopova. Bilo je to prije dvije godine, pričao im je. Onda je bio na službi u  Svegu. U cijeloj je državi bila proglašena uzbuna zbog hvatanja nekog  pljačkaša   banke.   Pobjegao   je   tijekom   boravka   u   bolnici,   ukrao   auto,  pokupio svoju zaručnicu u Borlangeu i krenuo prema sjeveru. U Mori je  ostavio prije ukradeni automobil i uzeo drugi, crvenu Cortinu. U dva su sata poslijepodne primili telefonski poziv iz prodavaonice  ICA­e u Hedeu sa zamolbom neka policija krene u potjeru za parom  koji je napustio prodavaonicu s dva puna sanduka piva i delikatesama  ne plativši račun.  Vozili su se u crvenoj Cortini. Crveni je automobil pobjegao, no policija je prepriječila put prema  sjeveru. Naš je šef policije tada bio pomoćnik i našao se među onima  koji   su   pronašli   crvenu   Cortinu   gore   u   Vemdalsskaletu.   Putnici  automobila morali su se zaustaviti jer im je ponestalo goriva. U noći je  došlo do mećave koja je potrajala dugo u prijepodne sljedećega dana.  Automobil je prekrio snijeg i svi su tragovi bili uklonjeni. Policija je,  tragajući za bjeguncem i njegovom djevojkom, pregledala cijelo jedno  naselje bungalova. Na posljetku su ih pronašli u jedinoj pravoj kući što   

399

se nalazila tamo i bila u lošem stanju. Bili su mrtvi. Smrznuli su se.  Peć na drva bila je puna drva za loženje i novinskog papira. Potrošili su  više   kutija   šibica   u   namjeri   da   upale   vatru.   Međutim,   nisu   otvorili  zasun dimovoda. Dim je ulazio u prostoriju, ali nisu umrli od gušenja  dimom, već od hladnoće. ­ Peć im se gasila. Sve su oči bile uprte u šefa policije. Iza njega je zelena ploča ostala  praznom. ­ Umrli su jer nisu uspjeli upaliti vatru u peći ­ zaključio je. Bilo je pitanja i povika, primjedaba i »potpuno sigurnih« tvrdnji, ali  je on ostao pri svome: umrli su zato što nisu uspjeli upaliti vatru u peći. Nakon što je zvonilo, on je morao otići u sljedeći razred. No djeca su  nastavljala s pitanjima. Promatrala sam ih na  školskom dvorištu. U  sumraku, što se sve više zgušnjavao, mahali su rukama, raspravljajući.  Nikada   ih   prije   nisam   vidjela   takvima.   Obično   bi   stajali   na   studeni  ruku uguranih u džepove jakni, zgrbljeni i podignutih ramena.  Autobus iz grada prošao je mimo njih osvijetlivši ih na zavoju svojim  farovima. Neki su potrčali prema kiosku da uhvate autobus koji ih je  trebao prevesti u Crnu Vodu. Što sam iz toga trebala naučiti? Šef policije uspio ih je navesti da  postavljaju pitanja. Ja nisam. Njegova je priča dala odgovor na okrutno  pitanje: kako preživjeti? Što nam je potrebno da bismo se održali? Pa  čak   i   na   otvorenom,   bez   krova   nad   glavom.   Upaliti   vatru.   Na   udicu  staviti nešto mesnato. A što? Što treba staviti? Imaš li uzicu za pecanje  uza se? Nosiš li je uvijek sa sobom? Pričvrstiti   muhu   na   udicu.   Od   konzerve   napraviti   posudu   za  kuhanje. Potražiti norlandske lišajeve. A što ako više nemaš šibica? Jedna   je   djevojčica   napomenula   kako   ne   treba   izlaziti   po   magli   i  snježnoj oluji. A ako se ponašamo onako kako valja, onda uopće i ne  treba bježati iz nekog zatvora. Onda dobaci smeđooki Stefan:  ­ A što ako svega nestane?  

400

­ Kako to »svega«? ­   Struje.   Ako   se   vodovi   sruše?   Ako   dođe   do   rata   i   padne   atomska  bomba? Na   taj   sam   način   jednog   zimskog   popodneva   došla   do   njihovih  strahova. Bio je to prostor koji djeca rijetko otvaraju pred odraslima.  Svi su oni vidjeli djevojčicu kako trči cestom dok joj gori koža, koja je,  onako raspucana, nalikovala nekakvoj bijeloj zemljopisnoj karti. Vidjeli  su taj prizor već  više puta. Trčala je ispod debele, zaobljene staklene  ploče na televizoru. Bila je gola, i njihova vršnjakinja, dakle stvarna.  Naučili su čitati tu kartu od raspucane kože. Neka je svijetla glava rekla kako peć na drva valja naučiti paliti već u školi. U slučaju da... A onda su prijedlozi ubrzo počeli kapati. Tada je  postalo važno što valja učiniti da bismo preživjeli propast civilizacije.  Ne treba odlaziti u radioaktivne ruševine što se puše ni na zatrovane  obale.   Ne,   već  u   šumu.   Gore   u   planinu.   Duge  će   padine   Bjornfjalla  ostati. Otrčali su u lelujava močvarišta. Njihova koža nije bila spaljena.  Potrčali su na hladan, svjež zrak, a ja nisam imala srca da im pokvarim  tu   sliku.   Netko   je   predložio   da   bi   trebalo   naučiti   tkati.   Zatim   da   bi  trebalo   naučiti   graditi   brvnare.   Sve   bi   to   valjalo   naučiti   u   školi.   U  slučaju da... Jedan od onih učenika koji je najčešće šutio postavio je pitanje tko  odlučuje   što   u   školi   treba   učiti.   Obećala   sam   mu   da  ću   sljedeći   put  donijeti Program rada za osnovne škole. Bila sam vrlo napeta. Osjećala  kako me koža svrbi. Bila sam puna smijeha i suze su mi navirale na  oči. Stali su postavljati pitanja: A zašto moram učiti baš to? Nije li to  nepotrebno? Sva su ta pitanja postavljali zbog onog: A  što ako...? Te  sam večeri bila grozničava od gorljivosti. Nemoguće mi je bilo zaspati.  Zamisli   su   u   mojoj   glavi   stizale   jedna   drugu.   Mozak   mi   je   pucao   i  blistao. Jedan crveni fascikl. Pa jedan zeleni. Dvije radne bilježnice. Jedna za  nastavak   učenja   prethodnog   gradiva.   Druga   za   »u   slučaju   da...«.   

401

Pronašla sam  svoju  pedagogiju.  I tako je  započelo.  Vrlo jednostavno.  Svaku   jedinicu   znanja   iz   osnovnoga   plana   unosili   smo   u   crvenu  bilježnicu prije negoli smo je počeli obrađivati i uspoređivati s »u slučaju  da...«.   Kompjutorsko   znanje   prema   računanju   napamet.   Poznavanje  društva?  Što  ako  više   ne  postoji   nikakvo  društvo?  Političke  stranke?  Europski   glavni   gradovi?   Ustvrdili   su   kako   stvari   koje   nisu   izravno  potrebne   za   nov   naseljenički  život   mogu   biti   zaboravljene   i   da   je   to  šteta. Jedna je djevojčica željela prenijeti obrazac kačkanja na zvijezde  u zelenu bilježnicu, a što je potaklo mnoga pitanja. A što s pjesmama?  Melodijama? Pa notama? Imenima zvijezda i planeta? Ja sam pokušala u njihov novi način razmišljanja uvesti inflatorne  tendencije.   Oni   su   potpuno   sami   od   sebe   ­   ili   zahvaljujući   jednom  umornom   policajcu   ­   ustanovili   da  žive   u   jednoj   civilizaciji.   Sada   su  došli na pomisao da u toj civilizaciji postoje ostaci jedne kulture i da su  obje   izgrađene   na   znanju.   Kad   bi   se   sva   zamisliva   znanja   odjednom  počela   vrtjeti   oko   njihovih   glava   poput   onih   sunaca   iz   vatrometa,  uskoro bi se predali. Pred komplikacijama se sklanjamo i nastavljamo  svojim dotadašnjim usporenim putem. Radije dosadno spor negoli lud. Stoga sam se bez rasprave odlučila da sve ono što bi htjeli imati sa  sobom »u slučaju da...« zapišu do u pojedinosti. Bez ikakvih apstraktnih  izlaganja.   Bez   recepata.   Formula.   Nacrta   konstrukcija.   Tekstova  pjesama i nota. I tako su u zelenu bilježnicu ušle blokflauta, tkalački  stan, kvasni kruh i sastavnice žbuke. Nastala je zima, a mi smo se i dalje  čerupali s Programom rada, a  onda opuštali na određivanju jestivih biljaka i pažljivom prepisivanju  knjižice   »Ode   moj   pony«.   Razgovarali   smo   o   izradi  čeličnih   noževa   i  štavljenju   losove   kože.   Postizali   smo   dvostruko   bolje   rezultate   ne  osjećajući umora. Igrali smo se, smatram. Ništa nije bilo  čudnoga u tome što je jedan učitelj puštao djeci da  imaju dvije radne bilježnice od kojih jednu »konkretniju«.  

402

Učitelji glazbe, crtanja i ručnoga rada s tekstilom pomagali su nam s  različitim projektima. Nisam se htjela petljati u rad učitelja ručnoga  rada s drvom. Nešto mi je govorilo da bi to moglo biti opasno. Ja sam iznutra bila poticana od vlastitih zamisli. Činilo se kao da im  nikada neće doći kraj. Djeca bi se ili oduševljavala ili zamislila. Svako  prema   svojoj   prirodi.   Mnoga   su   od   njih   bila   pronicljiva,   a   ostala  prepredena.   Neka   od   njih   maštovita,   dvoje,   troje   pobunjenički  raspoložena. Možda, možda, vrzmalo mi se kadšto glavom. No uvijek  sam bila budna prema proročkim tendencijama iz svoje nutrine. Ja sam  jednostavno pronašla jednu vrstu pedagogije i ­ točka. Tri   sam   godine  živjela   s   tom   prvom   skupinom   djece   koju   sam  podizala   s   dvije   radne   bilježnice,   pa   kada   su   prešla   u   više   razrede,  uvjerila sam se da je moja pedagogija bila djelotvorna. Čula sam odjek  preko   njihovih   novih   učitelja.   Moj   pokus   nije   predstavljen   kao  ekstreman. Ja sam zamagljivala stvari čim bi me počeli propitkivati.  Nije   to   bilo   baš   tako   zamišljeno,   govorila   sam.   Samo   dvije   radne  bilježnice. Jedna za starija, prihvaćena i malo konkretnija znanja. Čuvala sam svoju tajnu. Nije smjela zvučati politički. Nešto politički  ­ to bi bila crvena krpa što bikove tjera da zadahću i zatopću uza svoje  kuhinjske stolove.    U   sljedeće   dvije   godine   nastavila   sam   svoju   pedagošku   dvostruku  usmjerenost. U novom trećem razredu ponovila sam priču o policijskom  uspješnom djelu, ali sada samo kao trik. Nije uspjelo. Moji su učenici  već  čuli priču o paru koji se smrznuo samo zato što nisu znali upaliti  vatru u peći na drva. Uspjela sam naći drage priče, ali je pokretanje  bilo   tromo.   Na   svoju   sam  žalost   primijetila   da   je   većina   prihvatila  zelenu   radnu   bilježnicu   na   isti   spor   i   popustljiv   način   kao   što   bi  prihvatili   bilo   kakvu   zamisao   koja   bi   stigla   odozgo.   Od   trojice  pobunjenika u tom razredu dvojica su bili obični gnjavatori i zapravo  gunđala.  

403

U razredu je, naravno, bio i jedan lakrdijaš. Ali previše za  žaljenje.  Predebeo dječak, pogana jezika, a usporenih misli. Njegova specijalnost  bila je ­ zloća. S uspavanom intuicijom nalazio je slabe točke i onda bi  prikliještio. Poput konjskog ugriza u bedro. On je ustvrdio kako, da bi se preživjelo, treba imati pivo. Urnebesni  smijeh   i   podrigivanja.   Svjetlo   puno   nade   u   izrazu   lica   jednog  gnjavatora. Međutim, prihvatila sam tu njegovu primjedbu i pokrenuli  smo   se   uz   pomoć  proizvodnje   piva.   No   kad   su  čuli   za   svu   složenost  proizvodnog postupka ­ snop slame u kaci, sladna kaša koja se ne smije  zagrijati iznad šezdeset i pet stupnjeva kako bi enzimi mogli preživjeti,  i koja se onda odmah mora rashladiti da je ne bi napali mikroorganizmi  ­   dugo   su   ostali   šuteći.   Morali   su   otkriti   toplomjer.   Nisu   još   imali  osjećaj   da   vrškom   prsta   procijene   temperaturu   tekućine.   To   smo  ustanovili u laboratoriju za fiziku. Više je djevojčica uspjelo razlikovati  tjelesnu   temperaturu   od  one  više.  Neki   su   kao  toplomjer   upotrijebili  gornju   usnicu.   No   za   razliku   između   šezdeset   i   pet   i   sedamdeset  stupnjeva nisu mogli pronaći načina kako je ustanoviti. Pivo nije nikada ušlo u radnu bilježnicu. Sve je stalo kod isušivanja,  pa  je tek  poslije   jedan  maleni  genijalac   naišao  na  misao  kako se  ne  može uzgajati žito ako se tlo prije toga ne isuši. Močvarišta im nisu bila  strana. A za njih je katastrofu predstavljalo biti propuhan vjetrom s  norveških   planina   i   promočen   udarima   kiše   i   snijega   sa   sjevernog  Atlantika. Nastavljali smo tako raditi skoro dvije godine, kad je jedna djevojčica  po imenu Unni potapšala svoju zelenu radnu bilježnicu i rekla: ­ Pa kako ćemo mi to sve moći zadržati u sjećanju? I tako smo došli do umijeća zapamćivanja. Pokazala sam im Ilijadu i  ep   o   Gilgamešu   i   rekla   im   kako   su   mnemotehnički   profesionalci   te  epove   znali   napamet.   Zahvaljujući   takvim   ljudima,   ti   su   nam   epovi  ostali sačuvani. Počeli su sami sebe preispitivati. Čega će se sjećati bez  zelene radne bilježnice?  

404

Počeli   smo   prorađivati   tehnike.   Moram   priznati   da   su   tkalački  stanovi i pravljenje  čavala bili zapostavljeni u tom razredu. No oni su  pronašli   svoj   sport.   Ubrzo   su   najbistriji   među   njima   ustanovili   kako  nema   baš   previše   teksta   koji   bi   mogli   zapamtiti   i   onda   ga   ponoviti,  posebice ne u usporedbi s pripovjedačima iz drevnih vremena.  Utješila sam ih time što sam im rekla kako su ti pripovjedači imali  svoje trikove i kako je tehnika zapamćivanja postojala čak kao posebna  znanost u ona vremena. Oni su  stvorili  sliku  o sjećanju  kao nekoj velikoj,  lijepoj i složenoj  građevini,   ponajčešće   sličnoj   nekom   hramu.   Imala   je   svoje   dvorane,  apside,  prolaze  i  propileje.   U  dvoranama  su  postojali  oltari,  stolovi   i  stupovi.   U   svakoj   se   dvorani   nalazio   neki   predmet   koji   su   trebali  povezati s elementom iz ukupnosti znanja koja su  trebali zadržati u  sjećanju. Sve su to sasvim konkretno organizirali. Pa možda i grubo ­  čak   i   jezovito.   Pričala   sam   im   o   krvavim   odsječenim   glavama,   o  oderanim   jelenima,   o   ovnovim   testisima,   o   otrovnim   zmijama   što   su  ležale   po   tim   jekom   ispunjenim   dvoranama   i   uz   koje   su   ljudi   iz   te  drevne prošlosti vezivali svoja znanja. Djeca   nemaju   potrebu   odraslih   za   smislenom   povezanošću   između  onoga što žele upamtiti i znaka koji bi ih na to trebao podsjetiti. Svi su  bez   daljnjega,   dok   su   prolazili   tim   dvoranama,   uzimali   neke   svoje  predmete.   Tako   su   djevojčice   stavile   pet   slatkih   mačića   u   jednu   od  dvorana za sjećanje. Nekoliko je dječaka smatralo djelotvornijim ako to  bude pet utopljenih mačića. Mačići   su   ležali   na   kauču   presvučenim   tkaninom   s   cvjetnim  uzorkom, jer smo kao hram za podsjećanje bili prisiljeni uzeti veliku  robnu   kuću   IKEA­e   u   Sundsvallu.   Nedavno   smo,   naime,   bili   na  školskom putovanju i nismo imali neke druge velike zgrade koju bismo  svi zajednički vidjeli i sada je mogli upotrijebiti. Poslije su oni mogli  izgraditi svatko svoje vlastite zgrade za sjećanje. No svi su oni živjeli u  područjima bez velikih i značajnih građevina, pa sam im dopustila da   

405

im   za   podsjećanje   posluže   i   vanjski   putovi   ako   to  žele.   Međutim,   ne  smiju postojati preveliki razmaci između mjesta, jer će prisjećanje onda  biti mutno. Tako su mnogi dječaci postavili svoje putove između mjesta  na kojima prolaze losovi u lovnim područjima. Jedna je djevojčica upitala mogu li ti putovi za sjećanje biti tajni.  Potvrdila   sam  da  mogu   samo  ako  tako  služe  svojoj   svrsi.   Poslije   tog  dopuštenja znam da sam izgubila nadzor nad dvoje, troje kad su pošli  svojim   putovima   zapamćivanja.   Nisam   imala   pojma   kojim   su  dvoranama prolazili i što su vidjeli. Ali nisam požalila. Sve   je   protjecalo   u   miru,   ali   u   proljeće  četvrte   godine   događaji   su  počeli   stizati   jedan   za   drugim.   Udarac   za   udarcem.   Najprije   me  ravnatelj pozvao k sebi kući na objed. Nisam se baš ugodno osjećala kod  njega. Imali su kućanske strojeve i aparate, stereo uređaje i naslijeđene  čaše za vino. Dobili smo zapečeni svinjski file s curry sosom, vrhnjem i  bananama.   Ravnatelj   je  želio   razgovarati   sa   mnom   o   mojem   odnosu  prema djeci. Njegovo mi se zanimanje za to činilo prljavim. Drugi se događaj zbio u praznoj učionici. Srela sam ravnatelja i on je  isprva počeo sa mnom razgovarati o svemu i svačemu. Sjećam se samo  da me pitao osjećam li se potištenom i imam li problema sa spavanjem.  Takvo mu pitanje nije bilo nimalo ugodno. Odgovorila sam mu da sam  u vrlo dobrom stanju, no da kasno zaspim, jer mi je mozak pun zamisli.  ­   Jeste   li   uvijek   imali   razdoblja   depresije   koja   su   se   mijenjala   s  razdobljima jake želje za djelatnošću? Što da se na takvo nešto odgovori? Uzvratila sam mu, naravno: ­ Jesam. A vi niste? Treći događaj: pozvana sam u ravnateljevu sobu. Taj put bio je više  služben   i   na   njemu   se   moglo   zamijetiti   da   je   nervozan.   Bez   mnogo  uvodnih   zaobilaženja   upitao   me   što   se   dogodilo   da   sam   napustila  osnovnu školu za odrasle. Zna on sve dobro, prošlo mi je glavom. ­ Bili ste učiteljica  u zajednici  na Stjarnbergu, zar ne? Slijedilo  je  usto i nevjerojatno pitanje: kako sam doživjelaono dvostruko umorstvo?   

406

Doživjela. Dvostruko umorstvo. Bila su to dva pojma koja nisam mogla  smjestiti   u   svoj   sustav   razmišljanja.   Bila   su   tako   beznadno  neodgovarajuća. Moram malo bolje razmisliti o tim stvarima. Međutim, učinila sam  za   sebe   uobičajeno   kad   bi   ljudi   s   kojima   sam   u   kontaktu   bili  prekomplicirani. Pomislila sam: taj čovjek nije osobito pametan. A tako  je i bilo. Nastavila sam raditi i čitati. Peti   se   događaj   zbio   u   učionici.   Jedan   od   učitelja   bio   je   suvlasnik  jednog trkaćeg konja. Običavao je organizirati kladionicu. Ulozi bi se  skupljali   prilikom   uplaćivanja   udjela   za   kupovanje   kave.   No   toga   je  puta izmislio nešto škakljivije.  Žena, učiteljica tjelovježbe u školi, a s  kojom   je  živio,   trebala   je   za   koji   dan   dobiti   dijete.   Već  je   prošao  predviđen dan porođaja. Sada smo se trebali potpisati  na popisu  i ostaviti po deset kruna,  kojima bi sudjelovali u okladi o danu djetetova rođenja. Kad sam došla  u sobu gdje smo pili kavu, već je bilo upisano sljedećih četrnaest dana.  Razbjesnila sam se. Znala sam da se petorica mlađih učitelja okupljaju  svakog   utorka   uvečer   i   gledaju   pornografske   filmove   dok   bi   njihove  žene bile na tečaju batika. To je bilo glupavo. Ali ovo s okladom bješe  neukusno i bezobrazno.  ­ A tko će pobijediti ako dijete bude mrtvo? U   prvom   trenutku   nasta   tišina.   A   onda   nesnosna   graja   jer   nisam  popuštala. Zahtijevala sam da mi odgovori. Upravo je u tom trenutku  mimo sobe prolazio ravnatelj. Pozvao me k sebi u svoju sobu gdje sam  mu objasnila o  čemu se radilo. Konjske trke i trudna  životna družica  nešto   je   nespojivo.   Možeš   zamisliti   koliko   mi   je   prijatelja   ostalo   u  učiteljskom  zboru. Ravnatelj  je rekao kako zapravo ne bi smjelo biti  nikakva klađenja u školskim prostorijama, no istodobno me upitao nije  li  me moja vlastita  trudnoća, koja je imala  tako nesretan  završetak,  učinila preosjetljivom na ovo što se dogodilo.  

407

­ To nema baš nikakve veze s mojim slučajem! ­ viknula sam. ­ Tu  nije riječ o mojem psihičkom statusu. Radi se o osnovnoj pristojnosti! I   onda   sam   izletjela   kroz   vrata   zalupivši   ih   za   sobom   tako   da   se  staklo na njima zatreslo. Jedino mi je bilo žao što sam upotrijebila riječ pristojnost. Mislila sam zapravo da se radi o poštovanju. No takva bi  riječ  bila   potpuno   neobična   u   školi   u   kojoj   učenici   starijih   razreda  juhom od graška premazuju kosu svojih suučenika, a muškarci u zrelim  godinama okupljaju se da vide kako se drugi ljudi ševe. Sve se smirilo premda se osjetila gluha tišina. U zbornici    me više  kolega prestalo pozdravljati, no to mi je bilo svejedno. Ja sam radila. A  onda je trebalo održati roditeljski sastanak. S majkama djece iz razreda sastala sam se nekoliko sati prije pa smo  prostrle   i   ukrasile   stol.   Mislila   sam   da   su   postavile   previše   šalica.  Međutim, došlo ih je doista mnogo. Još nikada nisam imala toliko ljudi  na   roditeljskom   sastanku.   Većina   ih   je   dolazila   udvoje.   Na   tim  sastancima obično nisam susretala i očeve. Ravnatelj je stigao iz svoje  sobe i uklizio u učionicu. Poput jegulje. Osjećalo se nekakvo nervozno  ozračje. Predmnijevala sam da je to zbog ravnateljeve nazočnosti.  Čak  je i vodoinstalater, kojega sam inače poznavala, izgledao uznemireno. Započela   sam   sa   svojim   kratkim   izlaganjem.   Zaželjela   im  dobrodošlicu, ispričala im dokle smo stigli s nastavom i kakve imamo  planove. No onda budem prekinuta:      ­ Možemo li umjesto vašeg izlaganja postavljati pitanja? Opazila   sam   da   su   se   ljudi   pritom   okrenuli   prema   ravnatelju.  Kimnuo   je,   što   je   značilo   kako   im   bez   daljnjega   daje   pravo   da   me  prekinu. No prije prvoga pitanja nastala je gluha tišina. Godilo mi je.  Nisam učinila baš ništa kako bi im pripomogla u toj situaciji. Ravnatelj  je izgledao kao da namjerava upasti kad se pojavilo prvo pitanje, a koje,  zapravo, uopće nije bilo pitanje. Javio se piskav, ženski glas: ­ Mislim da nije u redu plašiti djecu s propašću svijeta. A onda je  krenulo.  

408

­ Zbog čega moraju učiti o kaučima u IKEA­i? ­ Pa to je nazadno, do vraga! Naopako! ­ Kakve su to vražje bedastoće o isključivanju struje?! ­   Mats   priča   kako   na   nekom   mjestu   ima   jednu   prostoriju   s   pet  mladih štakora i da je tamo smjestio Bessemerov aparat za dobivanje  čelika iz rastaljenog  željeza. Jeste li vi ludi? Kako možete učiti djecu  takvim stvarima?  Štakori. Pa u kakvoj su oni svezi s Bessemerovim aparatom? ­ Zašto moj sin bulazni kako oni imaju kuću u mozgu i da moraju  naučiti sve prostorije te kuće po njihovu redu. Digla sam ruke i pokušala ih utišati. ­ Smijem li odgovoriti?   ­ Odsječeno stopalo...! Koješta! ­ viknula je neka žena. ­ Mats treba održati referat o oplemenjivanju željeza ­ započela sam.  A   kuća   o   kojoj   govorite   samo   je   važan   dio   mnemotehnike,   tehnike  zapamćivanja. Onih pet mladih štakora na jednom mjestu znači samo  da je to peto mjesto. To mjesto treba ih podsjetiti na Bessemerov proces  stvaranja čelika iz željeza. ­ Pa zar vi ne znate što ih učite?­  Oni samostalno grade svoje kuće.  Nitko ih nema pravo upitati kako ta njihova kuća izgleda iznutra ako  oni sami to ne žele reći ili nacrtati. ­ Kosturi! Štakori! Krv na podu! Bijela žena bez glave! Čista ludost!  Pa onda dvorci! Moja je Anna­Karin morala naučiti izgled jednog cijelog  dvorca.  ­ Sve to zvuči vrlo komplicirano ­ smireno će vodoinstalater. ­ Zar ne  bi bilo lakše da djeca uče stvari na uobičajen način? Na to bih pitanje bila rado odgovorila, ali nije išlo. Odabrala sam da  im   protumačim   one   kauče   iz   IKEA­e.   No   onda   su   me   prekinuli   s  pričama o zajednici na Stjarnbergu, o suknjama što vonjaju po kozama,  o marihuani i piću od paragvajske biljke mate i o mrtvom fetusu što ga  je Petrus zakopao.  

409

­ Poslije poroda ­ dobacih. ­ A ja sada više ne živim kao oni. Ja imam  svoj stan ovdje u Bwangenu. ­ A kakvo pokućstvo imate! ­ do viknula je jedna  žena koja nikada  nije bila kod mene. ­ Pokrivače i drvene kutije! I stol s jednom nogom. Ravnatelj   je   ustao   i   otvarao   usta   u   pokušaju   da   govori,   ali  bezuspješno. No u njegovu pokušaju nije bilo nikakve ozbiljne namjere.  Pa oni su u njegovo ime obavljali onaj najgrublji dio posla. ­ Zar mislite da  će svemu doći kraj?! ­ doviknula je jedna malena,  podebela  žena, koju sam rijetko imala prigodu vidjeti u cjelini, jer je  sjedila u kiosku. ­ Hoćete djecu plašiti time? ­ Nema za to potrebe ­ odgovorili. ­ Ona su ionako dovoljno uplašena. Nisu željeli da ja i dalje budem učiteljica njihovoj djeci. Jedan je dio  tih ljudi bio uvjeren da sam luda, a većina da sam lijevo orijentirana, a  što   je   otprilike   značilo   isto,   premda   uzrokovano   svjesno,   vlastitom  krivnjom. Postavili su zahtjev da razred promijeni učiteljicu. Sada, kad su stvari postale ozbiljne, i sam je ravnatelj došao na udar.  Digao   se   da   primi   kritiku.   Stajao   je   tako   u   svom   sakou   s   golemim  suvratcima, usko krojenim hlačama, s istaknutim nogama. Bio je bez  kravate,  u   košulji  čiji  su   se vršci  ovratnika  pružali  preko kaputa.  U  udubljenju   na   vratu   mirovao   mu   je   na   lančiću   srebrni   privjesak   u  obliku ribe. Kosu je  češljao prema naprijed, a spuštala mu se malko  ispod usnih resica. Nosio je cipele koju su ga povisivale za gotovo pola  decimetra. Pogriješila sam misleći kako  će ti ljudi imati straha pred njime. Ni  govora. Pa on je bio jedan od njih. Premda bješe dovoljno prepreden da  postane ravnateljem škole, ipak je morao voditi računa o tome da se  njegova plaća isplaćuje iz džepova poreznih obveznika. Nitko još nije ni taknuo kavu. Na crvenim, papirnatim stolnjacima  stajale   su   još   nedirnute   termosboce,   a   suhi   su   kolači   bili   i   dalje  netaknuti ispod prozirnih samo ljepljivih folija. Tek bi poneko gdjekad   

410

laktom   gurnuo   šalicu   ili   šakom   udario   o   dasku   na   stolu   tako   da   bi  porculan zazveckao. ­ Tome treba doći kraj. To je značilo: Annie Raft mora otići. ­ Inače, morat ćemo ići dalje.      To će reći na Ministarstvo prosvjete. Na posljetku smo ostali sami,  on i ja. Rekao mi je kako je barem djelomice shvatio da se iza mojih  vježbi   s   učenicima   krije   određena   pedagoška   zamisao.   No   sve   je   to  previše originalno. Pa vrijedi ono što je onaj vodoinstalater rekao: kako  bi bilo lakše kad bi djeca učila stvari na uobičajen način. ­   Prigovor   je   postavljen   na   tehniku   memoriranja,   a   koju   je   već Ciceron primjenjivao. No on nije imao ni zrnca saznanja o ovome  što  ove ljude danas plaši. ­   Da,   da,   točno,   vi   imate   mnogo   zamisli   i   nije   greška   u   tome.  Međutim, djecu ipak ne treba plašiti. ­ To ja nisam ni činila. Ja sam uplašila roditelje. ­   No   da.   Zasad   smo   dosta   razgovarali.   Vi   imate   problema   sa  spavanjem i  živci su vam prilično napeti. Idite na bolovanje, a poslije  ćemo vidjeti. Osjetila sam se doista bolesnom. Spremnom na povraćanje i s jakom  glavoboljom.   Nije   bilo   teško   ostati   kod   kuće   sljedećega   dana.   U  kredencu se nalazilo četrdeset i pet komada kolača. Teže   je   bilo   vratiti   se.   Odlučila   sam   sve   napustiti.   Nikada   ionako  nisam   imala   nakanu   zauvijek   ostati   u   Bwangenu.   Otišla   sam   u  Stockholm,   namislila   preuzeti   neku   zamjenu   od   proljeća   do   jeseni   i  onda vidjeti što bi moglo iskrsnuti. Međutim, stvari nisu išle kao što sam očekivala. Grad se izmijenio.  Sjećam   ga   se   kao   sastavljenog   od   artefakata.   Međutim,   postajao   je  organski, hranjiva podloga. Na stjenovitoj strani iznad Slussena iznikla  je   nekakva   zelena   gomila   koju   nikada   prije   nisam   vidjela.   Iz  podrumskih prozora velikog poduzeća ICA Baner dolazio je težak vonj.  Ventilacija je radila usporeno. Grad se nije nalazio na mjestu. Rastao   

411

je, osjećao se miris stvaranja.Teško se moglo disati u kolovozu. Zrak je  bio težak od vlage i nevidljivih plinova. U Strindbergovoj ulici, gdje sam  stanovala kod Henny, štakori su bježali po povijušama na kući. Vratila  sam   se   u   Crnu   Vodu   i   preselila   u   Aagotinu   malenu,   crvenu   kolibu  pokraj   ceste.   Mia   je   bila   podstanar   u   Bwangenu,   a   preko   blagdana  dolazila bi autobusom kući. Nisam imala pojma čega bih se mogla prihvatiti. A onda je učiteljica  što   je  živjela   u   Lersjoviku   za   prve   poledice   autom   sletjela   s   puta   i  slomila ruku. Otada se toliko bojala svakodnevno voziti u Crnu Vodu  da je odlučila prekinuti posao. Moj je bivši ravnatelj bio ravnateljem i u ovoj područnoj školi. Nije  me odbio. Vjerojatno bješe vrlo teško dobiti učitelja u ovo mjesto baš  kao i svećenika koji je stanovao u Robacku. Dao mi je očinski savjet.  Držite   se   nastavnog   programa.   Imat  će   vas   na   oku.   Takve   se   stvari  ovdje šire. I nemojte plašiti djecu. Ne, ne trebamo plašiti jedni druge sa stanjem u kojem već živimo, a  koje se teško bori i radi da bi došlo do svog ostvarenja. Ono nema ni  sposobnost   pronalaženja   ni   bilo   kakvo   usmjerenje.   No   ipak   poprima  bezbrojne oblike, mnoge toliko složene koji daju naslutiti kako tu ipak  postoji nekakva mašta. No ipak ne smijemo pokušati predvidjeti  sve  bolesne   neobičnosti   i   surovosti   koje  će   svršetak   stvoriti   prije   negoli  dosegne vlastiti kraj. Trebala bih ipak sve ovo prihvatiti s ljepše strane. Ne moram žaliti  zbog onog pričanja o stanju bez struje i zatrovanosti radioaktivnošću.  Za roditelje je onaj Put sjećanja predstavljao pravi kamen spoticanja.  Činjenicu da djeca imaju svoj unutarnji prostor koji je prazan osim za  strah, oni su naslućivali. Imaju ga, naime, i sami. No više ih je od svega  uplašilo što  će djeca dobiti pristup velikoj i  čudesnoj zgradi s mnogo  prostorija kojih sadržaj neće trebati baš nikome odati.«

 

412

Mijina   je   mama   bila   ponosno   stvorenje.   Ona   nikada   ne   bi   trpjela  takvu   obranu.   Nikakve   osjećaje   izmiješane   sa   stidom.   I,   prije   svega,  nikakvu vrstu suosjećanja. ­ Ali je Mia bila veličanstvena. Ona je preuzela vođstvo, razmišljao je Birger. Za cijeloga svog života  on će se vući za njom i izgledati ovako kako izgleda sada. ­ Što pričate o meni? ­   Govorimo   kako   si   bila   fantastična   ­   odvrati   Birger.   ­   Petrus  posjeduje   nekakvo   nadahnjujuće   djelovanje   na  žene.   No   sad  ću  kapelanu ipak morati dati komad losovine. ­ Oni je samo žele iskoristiti za svoje ciljeve ­ reče Mia. ­ Dok je Annie pravila svoj Put sjećanja, bila je okružena izrazitim  protivnicima ­ reče Birger Johanu.  Tamno­modrim,   crnim  članovima   Stranke   centra.   To   su   pristalice  opreznog građanskog uvjerenja u Bwangenu koji bilo kakvo angažiranje  promatraju kao psihičku neuravnoteženost ­ što su i meni prikrpali ­ a  uz njih idu i sve one neodlučne, politički neupućene žene. Seoske žene  koje jedan dan  žele  živjeti kao njihovi preci, a već  bi drugi dan htjele  učiti engleski i s prijateljicom otputovati na Rodos. I tako pobjeći od  svojih ostarjelih muževa. No u škrinji za zamrzavanje ostavit će pakete  s hranom s naznakom 1. dan, 2. dan, 3. dan...  Takva je ta njihova revolucija od koje za većinu ne bude ništa. Samo  se gdjekad probude. Vidio si ih u seoskome domu. Namjere im doista  nisu sumnjive.  ­ No iza svega stoji zapravo Petrus ­ nabaci Mia. ­ On je jaka ličnost. ­ On je  životinja. No postao je i uspješan. Kafić  u crvenoj kolibi  s  bijelim uglovima. Natpisi ispisani rukom. I općinski novci za tečajeve o  etici. Ali mu još uvijek zaudara iz usta. I zanima ga jedino: sir i ševa. ­ Dvije stvari, dakle ­ dobaci Birger.  

413

­ Takav je bio već i gore na Stjambergu. Mi, mladi, smatrali smo ga  ogavnim. Samo se prtio po ženama. Bilo kada tijekom dana. Doduše, to  mu nije pošlo za rukom s mojom mamom. Nemojte to ni pomisliti. Bolje ne, prođe Birgerovom glavom. ­ Je li ti bilo teško tamo gore? ­ zabrinuto će Johan. ­ Naprotiv, baš nam je bilo zgodno. Svi su bili dobri. Takav je bio i  Petrus ako hoćemo biti pravedni. Nije bilo ni međusobnih svađa. ­ Je li Dan bio dobar prema tebi? Birgeru je bilo teško izgovoriti to ime jer bi pritom osjetio kako se  približuje baruštini unutar sebe. Nije opet htio početi plakati. Stidio se  takvih napadaja plača koji bi mu nadošli bez prethodne najave, a na što  je Mia gledala sa strogim gađenjem. ­ Dan bješe vrlo pristojan. Na neki je način bio vrlo dobar. Premda  bih podivljala kad bi bio s mamom. Htjela sam da bude sa mnom, a on  je   mislio   da   sam   ljutita   na   njega.   Dan   se   ni   zbog  čega   nikada   nije  svadio. Sjedio bi tamo s onom svojom zlatastom kosom i podsmjehivao  se Petrusu i onim ženama. No da, jednom sam ga vidjela i vrlo srditoga.  Onda se baš i nije pokazao osobito pametnim. Zapravo je posrijedi bila  moja greška.  Ušutjela je. ­ Što se dogodilo? ­ upita Birger. ­   Bila   sam   našla   neke   traperice   u   onoj   staroj   staji   koju   više   nisu  upotrebljavali.   Mi,   djeca,   njuškala   smo   naokolo   za   zgodnim  stvarčicama, kojih je posvuda bilo vrlo mnogo. Naime, tamo su već prije  stanovali ljudi. Neprekidno smo svuda kopkali i tražili, pa sam tako  pronašla i te traperice ugurane ispod valova. Dala sam ih mami jer su  za mene bile prevelike. I njoj su bile prevelike, nogavice su joj, zapravo,  bile preduge. No bila je oduševljena s tim mojim nalazom. Neprekidno  ih   je   nosila.   No   kada   je   Dan   stigao   kući,   nastala   je   svađa   oko   toga.  Vikao je i tako se derao da sam se uplašila. To se zbilo svega jedan  jedini put. A ja sam bila krivac tome. Iako on to nije znao.  

414

­   Je   li   Dan   znao   što­god   o   onom   što   se   dogodilo   dolje   kod   rječice  Lobber? ­ Znao je tko je bio onaj momak u šatoru. Svi su oni to znali. ­ I Annie? ­ Mislim da je znala. ­ Nikada nije o tome rekla ni riječi. ­ Nije, nitko od njih tamo nije htio govoriti o tome. Nemam pojma  kako se to sve usklađivalo. Premda znam za jednu stvar. Kad smo došle  gore na Stjarnberg, imala sam mušku »barbiku«, koja se zvala Ken. No  onda smo ga ostala djeca i ja krstili. Dobio je ime John Larue. Znala  sam kako se to ime i piše i izgovara. Bilo mi je tada već šest godina. A  na   neki   sam   način   oduvijek   znala   da   je   to   bilo   ime   onog   momka   iz  šatora. To smo mi, djeca ­ znali. Ylja se nije često pojavljivala u Johanovu sjećanju. Sjećanje mu je tu  nekako zakazivalo i bilo prekinuto. Nekakva slijepa ulica. Međutim, na one je šume mislio. Poslije gotovo dva desetljeća sjećao  se   svoga   sna:   letio   je   bez   ikakvih   krila   preko   mirisavih,   listopadnih  šuma. Lipe u svom kasnom cvjetanju, tamno lisna šibikovina, hrastovi i  kesteni   s   krošnjama   od   kojih   je   svaka   za   sebe  činila   zaseban   svijet.  Divovski   jasenovi,   brijestovi   s   grubim   lišćem,   sivosrebrnaste   ive   uz  zrcalaste vode. Prozračni grmovi lijeske proprani svjetlošću. Imena   drveću   izmislio   je   poslije.   Volio   je   razmišljati   o   toj   šumi   u  sumračju, podsjećati se kako se polako kretao iznad njihovih krošanja u  klizećem letu, koji ga ni najmanje nije čudio. Malo   je   pomalo   saznavao   istinu   o   tom   krovu   od   lišća   koji   je,   po  njemu, ..ličio valovitu podu. Ylja je bila u pravu. Europa je doista bila  prekrivena šumama. Postojala su golema područja močvara i baruština.  Planinski   lanci   i   široke   rijeke.   A   prije   svega   ­   šume.   Sve   tamo   od  Kavkaza pa do obala Atlantskog oceana šumjele su šume. Te je svoje misli o šumama promatrao kao vrijedne pozornosti, kao  nešto na čemu se s vremena na vrijeme valja zadržati. Stvari nisu tako   

415

dobro stajale što se tiče njezine nevjerojatne priče o Putniku i ženama.  Tome nikada nije posvećivao pozornost. Jednoga je zimskog poslijepodneva sjedio u  Županijskoj knjižnici u  Ostersundu.  Čekao je na Miju, koja je negdje nešto kupovala, a on je  razgledavao knjige ne bi li našao nešto o Laponcima i laponskoj kulturi.  Na   polici,   označenoj   naslovom   Znanost   o   religiji.   Opće,   oči   mu   se  zaustave na naslovu Mit o Putniku. Osjetio je da mu se nešto pomiče u prsnome košu. Snažno pomicanje  nalik   nagloj   promjeni   pritiska   napetoga   luka   nakon   što   je   strijela  odapeta. Mislio je kako ono što je podrazumijevao kao svoje ja nije ništa  drugo doli promjenljivost, premda taj proces teče polagano i s mnogo  ponavljanja. Pomisao na strijelu što je dva desetljeća bila u položaju za  odapinjanje, naprosto ga je zapanjila. Knjiga   je   bila   ponovno   uvezena   u   bibliotečnoj   knjigovežnici;   papir  bijel i težak. Tiskana u Abou u Finskoj, a s unutarnje je strane imala  vrlo zamršen naslov. Autorica je bila docentica folkloristike i znanosti o  religiji, a zvala se Doris Hofstaedter. Iz te se knjige nije moglo ništa  izvući   listajući   samo   po   njezinim   stranicama   i  čitajući   ovdje­ondje  pojedine   ulomke.   Kad   je   pristigla   Mia,   on   posudi   knjigu   na   njezinu  iskaznicu.   Smijući   se,   zapitala   ga   je   što  će   s   tom   stravično   debelom  knjižurinom. Po prvi put on  joj  je  lagao.  Kazao joj  je kako se u  njoj  govori o jednoj laponskoj priči koju je bio čuo kao dijete. Izletjelo mu je to tako brzo da je tek poslije shvatio kako je izrekao  zapravo   dvostruku   laž.   Naime,   kao   dijete   nije   nikada  čuo   ni   jedne  jedine laponske priče. Bila je to strahovito dosadna knjiga. Nikada je nije pročitao do kraja.  Imala je bogate bilješke tiskane sitnim slovima, kakve po obuhvatnosti  još nikada nije bio vidio. Razabrao je kako je mit o Putniku bio vrlo  rasprostranjen po cijeloj Europi. Docentica je istražila njegovo širenje i  sve poznate varijante opširno i znanstveno. Nekakve novije pojave koje  bi zakomplicirale taj mit nisu spomenute. Ono o  ženama po cijelome   

416

svijetu,   a   koje   su   navodno  čuvale   i   njegovale   taj   mit,   bila   je   Yljina  izmišljotina. Ta, po njemu, feministička brbljarija nije imala nikakve  veze   s   njegovim   uobičajenim   načinom   razmišljanja.   Uklopio   ju   je   u  svoje pubertetske maštarije. Ylja je dobro znala kako da mu razbukta  krv u glavi, ali i negdje drugdje.Ona nije bila nekakva brbljavica. Prije:  upaljiva   i   stroga.   Slika   njezina   pravilna   lica,   koje   je   bilo   previše  dječačko   da   bi   bilo   lijepo,   gruba   plava   kosa   i   tijelo,   što   je   mirisalo  suncem   i   suhim   šumskim   padinama,   pruženo   po   gumenom   zračnom  jastuku   na   pokrivaču   sa  žutozelenim   prugama,   pojavilo   se   pred  njegovim   očima.   Odjednom   se   promijenilo.   Opazio   je   Ylju   kako   u  noćnom   sumraku   ide   prema   mračnoj   kući.   Nesigurna   na   nogama   i  zastranjujući prema potoku. Cijelo je vrijeme pjevušila: Pod trbuhom pimpek visi kao zlatni tulipan. ­ O čemu razmišljaš? ­ upita ga Mia. Da, o  čemu je razmišljao? Uopće nije razmišljao. Zurio je u slike. U  jednu od onih koja je trebala nestati u odbacivanju ljušture i pražnjenju  sadržaja, za koji je mislio da je proces što je stvorio njegovo ja. I drugu  za koju nikada nije znao da li je uopće posjeduje. Osjećao se kao vrlo  star  čovjek.  Čuo je pričati kako starci mogu iz vrela proteklog stvoriti  nova sjećanja. Prva mu je misao bila da je Ylja morala pročitati ovu knjigu. Poslije  je ustanovio da je knjiga izišla dvije godine poslije njihova zajedničkog  boravka u Trollevoldenu. Međutim, što radi jedna docentica zadubljena  u   veliko   djelo   koje   govori   o   mitovima   putovanja?   Predaje   o   njima,  dakako.   Drži   seminare.   Bit  će   da   je   Ylja   pripadala   jednoj   skupini  mladih   studenata   u   seminaru   koji   se   održavao   u   Abou.   Budući  stručnjaci u području znanosti o religiji.  

417

Ali ne, pa to je ipak previše besmisleno! Ona je čitala nešto drugo, a  na predavanja išla iz znatiželje. Samo je osoba, koja se tom predmetu  približila iz čiste zabave, mogla ispresti mit o Putniku na takav način  kao što je to ona učinila. Tada mu sine kako ju je docentica, ako je Ylja pripadala jednoj od  seminarskih   skupina,   trebala   poznavati.   Kad   bi   joj   opisao   tu  svijetlokosu, dječaku nalik i vjerojatno izrazito otresitu studenticu, bilo  bi moguće da je se njezina nastavnica možda prisjeti. Svidjela mu se ta pomisao. Nije htio otići na policiju. Bilo je to kao  gurnuti ruku u neprozirnu, tamnu vodu i izvući tko zna kakav otpadak.  No prije negoli će s onim što pronađe poći na policiju, želio je vidjeti što  će to biti. Odnosi između Mije i njega sada su bili dobri. No ipak krhki. Nema  tome   tako   davno   da   je   shvatio   kako   od   nje   može   očekivati  nepredvidljive odluke. Telefonirao   je   u   Akademiju   Abo   u   Finskoj   i   pitao   za   Doris  Hofstaedter.   Docentica   je   uspjela   postati   sveučilišnim   profesorom   i  preselila   se   u   Helsinki.   Tajnica   Akademije   htjela   mu   je   dati   broj  Sveučilišta u Helsinkiju, ali ju je on zamolio za profesoričin privatni  broj. Ona ga nije imala, ali ga i inače ne bi mogla dati, glasio je njezin  nemilosrdan odgovor. Vjerojatno je mislila kako profesoricu namjerava  gnjaviti sablažnjivim riječima uz teško disanje. Njezin   broj   i   adresu   nije   bilo   teško   pronaći   preko   telefonskih  obavijesti.   Profesorica   Hofstaedter   nije   patila   od  ženske   paranoje.  Nazvao ju je ne očekujući da će se na telefon javiti ona sama. Bilo je ljeto i vruće. Helsinki  je morao biti  prava pustinja. No pri  telefonu bješe Doris Hofstaedter, rastresena i  jedva pristojna. Odmah se pokajao, ali je imao dovoljno prisutnosti duha da počne  govoriti norveški. Pitao ju je hoće li sljedećih dana biti kod kuće i može  li primiti veću pošiljku knjiga sa Sveučilišta u Oslu. Potvrdila je, ali i  pitala o kakvim se to knjigama radi.  

418

­ Ne bih vam mogao reći ­ odvratio je. ­ Već su zamotane. S   uzbuđenjem   je   primijetio   da   se   brzo   znao   snaći   u   laži,   i   to   s  priličnom   količinom   lukavosti.   Pomislio   je   na   put   zrakoplovom   do  Helsinkija,   zatim   na   brz   intervju   s   profesoricom   i   onda   na   vožnju  iznajmljenim autom put Aboa kako bi ispitao osamnaest godina stare  popise sudionika seminara. Poslije  će traganje postati zamršenije, bilo  mu je jasno. No osjećao je da mu je sreća sklona.  Birger Torbjornsson bio je spreman poći s njime. To nije bilo ugodno,  no   teško   ga   je   bilo   odbiti   s   obzirom   na   stanje   u   kakvu   se   nalazio.  Tumarao   je   naokolo   po   svom   neuređenom   stanu   nalik   velikom,  oboljelom medvjedu. Birger   je   htio   da   pođu   na   policiju   s   imenom   John   Larue.   Mia,  međutim,   nije   vjerovala   da  će   na   policiji   htjeti   pokloniti   bilo   kakvu  pozornost imenu nekakve lutke. Nešto bi se moglo započeti jedino kad  bi   postojao   neki   nestali   John   Larue.   No   u   vrijeme   tog   događaja   na  rječici Lobber nije prijavljeno da bi bilo tko nestao. Johan nije mnogo  pričao Miji o ženi koja ga je uzela u auto kao autostopista i za koju bi se  moglo predmnijevati da je srela Laruea. A Birgera ipak nije poveo sa  sobom   samo   iz   suosjećanja.   Bojao   se   da   bi   Birger   mogao   previše  ispričati Miji. Johan se nije sasvim bez postiđenosti sjećao kako je Miji  propovijedao   o   potrebi   otvorenosti.   No   što   se   Ylje   tiče,   tu   je   trebalo  povući granicu. Nije se želio predstaviti kao uspaljiv i lakovjeran puba. Birger je to njihovo putovanje pretvorio u razvučenu priču. Pronašao  je   da   bi   paket­aranžman,   koji   bi   uključio   cijenu   putovanja   brodom   i  boravka u hotelu, bio najjeftiniji. Johan je već bio čuo da je Birger, za  vrijeme svojih godišnjih odmora, vrlo rijetko putovao bilo kamo osim do  Crne   Vode.   A   sada   je   sa   sobom   vukao   težak   i   star,   kožnati   kovčeg.  Teško   se   prilagođavao   pravilima   masovnoga   turizma.   Pokušavao   je  kupiti alkoholna pića ne stojeći u redu i šalio se s premorenim finskim  čistačicama na brodu. A kad su ušli u restoran, privukao ga je švedski  stol sa sendvičima. Stao je pričati kako je u vrijeme svoga studiranja   

419

medicine uzgajao obitelji bakterija u želiranom hranjivu supstratu, koje  su   na   dlaku   sličile   očnim   jabučicama   lososa   što   sada   zure   u   njih   iz  hladetine   u   kojoj   se   nalaze.   To   je   pričao   tako   glasno   da   je   izazvao  nelagodu u onih koji su ga čuli. Jeli su račiće, pili votku pomiješanu sa sokom od brusnica i radili  uglavnom   sve   što   se   očekuje   da  ćete   raditi   na   skandinavskim  trajektima. Kad su popili i kavu, Johan se odluči nekoliko puta povući  ruku   jednorukom   banditu,   ali   bezuspješno.   A   onda   i   Birger   ugura  nekoliko kama u aparat.  Aparat zahropće i stane bljuvati bujicu kovanica od po jednu krunu u  posudicu ispred sebe. No posudica se ubrzo prepuni, pa kovanice počnu  padati po sagu ispred njihovih nogu. Ljudi se zaustaviše promatrajući  prizor. Birger je nepomično stajao, a Johan mu je pokušavao pomoći  skupiti ono što je ispalo po podu. U tom času Birger brižne u plač. Ostao je, doduše, stajati, ali je inače  plakao na isti način kao onda kad je u svojoj dnevnoj sobi bio donio  kavu Johanu u postelju. Usta su mu bila otvorena, iz očiju su mu tekle  suze, a i nos mu je procurio.  Ritmički   i   frkćući   hvatao   je   dah   da   bi   trenutak   poslije   zapao   u  nekakvo grčevito stanje koje mu je navelo prsni koš, a malo pomalo i  njegov poveliki trbuh da se stanu tresti i njihati. Ljudi su se smijali i ohrabrivali ga povicima. Mislili su da plače od  radosti. Johan ga je želio odvesti odavde, ali nije htio ostaviti i sav taj  izbačeni novac, pa je kleknuo i pokupio sve do posljednje krune. Za to je  vrijeme Birger onako izložen stajao, glasno jecao, slinio i ronio suze. Kad ga je Johan napokon doveo u njihovu kabinu i pokušao poleći,  Birger se udari glavom  o  gornji  ležaj.  Bol mu  zaustavi grčeviti  plač.  Iscrpljen,   sjedne   na   postelju   i   nagne   se   prema   naprijed.   Johan   mu  položi vlažan frotirani ručnik na čelo i zatim uzme njegovu ruku i stavi  mu je da pridržava ručnik. Onda odvije čep na boci s whiskyjem, koju je  nešto prije bio kupio, pa napuni i popije gotovo pola čaše što je služila   

420

za pranje zubi. Nije bio siguran bi li bilo razložno dati i Birgeru whisky  poslije onog napadaja plača, no učini kompromis i ipak mu dade gutljaj  pića. Shvaćao je da je Birger ponovno proplakao zbog Anniene smrti. No  nije mogao dokučiti kako je ona kataklizma u aparatu za igranje mogla  prouzročiti   taj   napadaj.   Birger   je   govorio   nerazgovijetno   o   nekakvu  nejasnu,  nepodnošljivu   cerenju.  Johan  je  najprije  pomislio  da  pritom  misli na smijeh ljudi koji su ga promatrali, ali mu je Birger rekao kako  to   cerenje   nije   pripadalo   nitkome,   samo   ruganje   sudbine.   Zatim   je  rekao: to je prilika, obična šansa. On je stalno ponavljala riječ iznova i  iznova, i to je izgubilo svaki smisao. 'Teško da je šansa ", rekao je Johan, prekinuvši ga da bi završio s  tim.   "Ti   strojevi   su   programirani   da   daju   novac   i   sada   i   opet.   I  jednostavno je tako. Moglo bi se reći da je ovaj jedan bio spreman za  davanje." U jutarnjim satima, nakon što su predali Birgerov ogroman kofer i  Johanovu     torbu u hotel, uzeli su taksi i otišli na adresu profesorice  Hofstaedter.  Živjela je u bloku iz kasnog osamnaestog stoljeća. Johan  pritisnuo zvono na portofonu i stadoše slušati. No, nitko nije odgovorio. Otišli su u FAZER kafić  i popili kavu. Cijeli dan su lutali između  višestambenih zgrada i  razgledali gradske atrakcija Helsinkija. Johan  je počeo misliti da je došao uzalud. Birger nije brinuo previše o ishodu  svog putovanja. U pet popodne, oni čuše glas Doris Hofstaedter  preko  interfona. To je smirilo Johana. "Mi smo u potrazi za nekim i mislimo da ga vi poznajete. Student . Iz  vaših davnih  dana. " ­ reče Birger. Kvalitet   zvuka je bio slab , a ona ponovi  pitanje nekoliko puta, ali  na kraju  ih pusti unutra. Oni su otišli do trećeg kata uz škripu lifta sa   

421

željeznim   vratima.   Ona  ih  je  osmotrila   kroz  špijunku,  a  zatim  im  je  otvorila vrata. U sobi je bio golemi ormar u baroknom stilu. Po zidovima visjele su  sablje   i   starinski   pištolji,   slike   uokvirene   u   teške,   izrezbarene,  pozlaćene   okvire   s   prizorima   crnozelenih   krajobraza,   na   kojima   se  mogla   razabrati   još   samo   kakva   srebrnastobijela   pruga   rijeke   ili  zapjenušani slap. Sama je profesorica bila prilično osorna  žena s kratko podrezanom  kosom, dvobojnom kao u jazavca. Na nosu su joj bile naočale predviđene  valjda za čitanje. Iz čiste nebrige pustila je da joj se naočale spuste na  nos   umjesto   da   ih   skine.   Bila   je   odjevena   u   moderno   dizajniranu  crnobijelu, pamučnu opravu s rastrižem sprijeda, kao na kakvu šatoru.  Ispod   te  haljine   tijelo   nije   pokazivalo   nikakve   obrise.   Lice   joj   je   bilo  ponešto napuhnuto, posebice ispod očiju na mjestu gdje su ga pritiskale  naočale.   Imala   je   jastučiće   od   masnoga   potkožnoga   tkiva,   što   joj   je  spuštalo obraze i crte brade činilo nejasnima. Johanu se ta žena činila  zastrašujućom,   pa  se  u   tom   mračnom,   ali   i  prelijepom   stanu   osjećao  izgubljenim. Međutim, Birger je nastupio bez sustezanja. Očito je bio  naučen   dolaziti   k   ljudima   i   udisati   mirise   među   kojima   su  živjeli.  Izgledao je spreman na sasvim jednostavan i srdačan način podići to  pamučno   šatorsko   krilo   i   prstima   početi   preispitivati   profesoričinu  bogatu, žutu mesnatost. Uvela ih je u sobu koja je vjerojatno bila njezina biblioteka. Zidovi su  bili pokriveni policama s knjigama uvezanim u kožu. Bio je tu i uleknut  kauč sa sivozelenim jastučićima punim psećih dlaka. To je Johan otkrio  tek   poslije,   na   hlačama.   Nikakav   se   pas   nije   pojavljivao.   U   sobi   je  vladao mrak. Navukla je smeđe, samtane zavjese i upalila svjetiljku.  Johana je zapalo da sjedi točno pod svjetlom svjetiljke. Ispričao   je   kako   je   prije   mnogo   godina   upoznao   djevojku   koja   je  vjerojatno bila studentica kod profesorice. ­ Po čemu to sudite?  

422

­ Pričala je o vašim istraživanjima. ­ A što je to bilo? ­ Pričala je o Putniku. Očekivao je da će profesorica poželjeti čuti nešto više o onome što je  ta djevojka navodno pripovijedala. Možda zbog profesionalne taštine ili  posve jednostavno zato što je bila sumnjičava. No samo ga je upitala: ­ A što želite od nje? Johanu   nije   bilo   posve   jasno   je   li   profesorica   bila   neprijateljski  nastrojena prema njemu ili nije. Intonacija bješe finska i nimalo lako  protumačiva. Međutim, o susretljivosti nije moglo biti ni govora. ­ Ona je poznavala nekoga o kome bih želio saznati nešto više. ­ Koga? ­ Zvao se John Larue ­ upadne Birger želeći biti od pomoći. ­ Ne znam o kojoj vi to djevojci govorite. Opišite je. Sjedila je leđima  okrenutim prema prozoru i navučenim zavjesama. A sada se uvalila u  kožnati naslonjač sa dva povelika uha ukrašena mjedenim zakovicama.  Johan zamijeti sandale na njezinim nogama. Grube sandale koje su se  sastojale samo od dva remena iznad potplata i jedne rustikalne kopče.  Imala   je   lijepo   oblikovana   stopala,   pa   se  činilo   da   je   mnogo   hodala  upravo   u   sandalama,   jer   se   nije   vidjelo   nikakvih   kvrga   na   nožnome  palcu, a prsti su joj bili klasično ravni i priljubljeni jedni uz druge.  Johan je šutio. ­ Onda? ­ Bila je svijetlokosa ­ rekao je jedino. I ništa više. Zagledao se pokraj  stopala   u   sag,   tamnosmeđecrvenkasti,   orijentalni,   istanjen   od  istrošenosti, ali se na njemu sveudilj mogao razabrati stilizirani cvjetni  ornament. S nekoga mjesta iza njega, možda iz modrobijele zemljane  posude na podu pokraj kaljeve peći, dolazio je jak miris neke citroni  nalik mirođije i suhih latica. ­   Dakako   da   sam   imala   podosta   svijetlokosih   studentica   ­   reče  profesorica. ­ A kako je izgledala?  

423

Nije njezin izgled uspijevao pretvoriti u riječi. Vidio ju je pred sobom,  ali je nije mogao opisati. Ni jedna jedina riječ  nije mu padala na um  osim »svijetao« i »suh«. Čuo je Birgera kako zabrinuto i teško diše. ­ No dobro, nije to tako važno. Podigla se. Time ih je prisilila da se i oni podignu s kauča. Johan  učini još jedan pokušaj, ali upadne u nekakvo stanje gore od nedostatka  riječi. Grlo mu se steglo. Nije iz sebe mogao izvući ni glaska, a kad je  pokušao govoriti,  javilo  se nekakvo psikanje nalik  jakoj promuklosti.  Profesorica Hofstaedter se nasmije. ­ Ne uzimajte to previše k srcu ­ obrati im se. ­ Ne bi vam pomoglo  bez   obzira   s   koliko   bi   je   glasovne   jasnoće   i   točnosti   opisali.   Ja   ne  otkrivam imena neke studentice dvojici nepoznate gospode iz Švedske i  Norveške. ­ Zašto je spomenula Norvešku? ­ upitao je Birger kad su se našli na  ulici. ­ Zato što mi je prepoznala glas. Telefonirao sam joj prije nekoliko  dana i pravio se da je zovem iz Norveške. Htio sam saznati je li doma. ­ Kvragu! ­ progunđa Birger. Činilo se kao da ih je više potresla profesorica negoli njihov neuspjeh.  Nisu znali što drugo učiniti osim da odu jesti kako bi im prošlo vrijeme  prije negoli će leći. U malenoj, poprečnoj ulici u središtu grada naišli su  na   ruski   restoran   kojeg   je   unutrašnjost   bila   sva   u   zlatnim,   crnim   i  crvenim bojama i ispunjena teškim mirisom parfema i hrane. Birger je  poželio medvjeđe šunke, no Johan osjeti mučninu već  i pri pogledu na  tu   riječ  u   jelovniku.   Složili   su   se   u   izboru   juhe   od   cikle,   heljde   s  nasjeckanim   sleđem,   lukom   i   kiselim   vrhnjem.   Sve   skupa   bješe  zamašćeno   i   zasitno   pa   je   Johan   jedva   gutao.   Pili   su   smeđu,   slatku  votku koja Birgeru udari u glavu. Johan je pio umjereno bojeći se da  mu ne bude loše. Kad su se vratili u svoju dvokrevetnu hotelsku sobu,  uvukoše se u postelje ne raspravljajući više o neuspjelu posjetu Doris   

424

Hofstaedter. Birger je duboko utonuo u san dok je Johan ležao budan i  slušao tramvaje kako prolaze. Poslije   sat   vremena  digao  se  i  potiho  odjenuo.   Prolazio   je   arktički  noćnopraznim   ulicama.   Stigavši   do   veže   s   gnomima,   pritisnuo   je  jabučicom prsta dugme i poslije kratkog vremena začuo onaj isti grubi  glas. Nije spavala.  To je i pomislio. ­ Ovdje Johan Brandberg. Primila   ga   je   u   onoj   istoj   šatorskoj   opravi,   ali   bosonoga   i   pušeći  nekakvu tanahnu cigaretu čudna mirisa. ­ O, Jukka dragi ­ reče mu. ­ Mislila sam ja da ćeš se vratiti, a kako  si me, dovraga, pronašao? Imala je i sad onaj svoj otvoreni     glas i to mu je pitanje dobacila  preko   ramena   dok   je   hodala   ispred   njega   u   stan   u   kojemu   nijedna  jedina svjetiljka nije gorjela. Vidio je velik stol za blagovanje kako se  svjetluca u odsjaju svjetiljaka ulične javne rasvjete. Biblioteka se nije  vidjela. Izgledalo mu je kao da idu u nekom drugom smjeru.  Kao da se njezin stan pruža u svim smjerovima od blagovaonice koja  je imala  četvera vrata.  Čuo je kako netko pjeva gotovo bez glazbene  pratnje. Bio je to glas u basu što se sve više pojačavao kako su ulazili  dublje   u   stan.   In   diesen   heil’gen   Hallen   (U   tim   svetim   dvoranama  )  pjevao je glas tonući kroz labave slojeve tame. Putovanje je završeno u  sobi zadimljenoj od cigareta i s pretrpanim pisaćim stolom. U dubini  sobe vidjelo se zeleno svjetalce diode u pojačalu, a bas je otpjevao svoju  melodiju do kraja. Tada se Doris Hofstaedter nagne natrag i pritisne  dugme. Zeleno se svjetlo ugasilo. ­ Onda? Nije zaboravila svoje pitanje. Sjela je na stolac pokraj svoga pisaćeg  stola,   a   Johanu   nije   preostalo   nijedno   drugo   mjesto   osim   kožnatog  naslonjača nasuprot stolu. Sjedio je kao student na ispitu. ­ Našao sam tvoju knjigu ­ reče. ­ Mit o Putniku.  

425

­ O, Bože! Pa ti si promijenio društveni sloj. Stekao si akademske  kvalifikacije i instinkte. Intimnost, pomisli Johan. Tu je. U toj prašnoj sobi. Zar je pokušao  umisliti kako se moguće približiti drugoj osobi praveći se dragim? Evo,  ovdje   sjedi   ona   poslije   osamnaest   godina,   ni   sada   lijepa,   i   postavlja  zahtjeve na njegove opne i razgolićenu kožu. Izgubio je svaku  želju da  joj laže, pa reče: ­ Naišao sam sasvim slučajno na tvoju knjigu. No istina je da imam  akademsko obrazovanje. Ja sam meteorolog. ­ A što zapravo želiš? ­ Nisam znao da si to ti. Tražio sam onu djevojku. ­ I evo je. Sad joj je pedeset i deveta. Računao je u glavi i opazio da je ona to primijetila.  ­ Bila mi je četrdeset i prva ­ reče mu i nasmije se širokim smijehom.  Nije mu se svidjela od duhana požutjela boja njezinih zubi. Sada su bili  dulji   negoli   kad   ju   je   upoznao.   Zubno  se  meso   podiglo,   a   očni   su   joj  kapci teško padali u dubokim, žutim naborima. Ona želi plašiti, mislio  je. Nastavio je brojiti u glavi jer je osjetio da je ušao u igru labirinta u  kojoj   se   susretao   s   uvijek   istim   likovima   koji   su   zahtijevali   lozinke.  Ovdje   sjedi   Vještica   s   lijepim   stopalima.   Prije   nekoliko   dana   sreo   je  Prljavoga   Starca.   U   vrijeme   kad   se   još   s   najvećim   oduševljenjem  pentrao po ženama na Stjarnbergu, nije bio stariji negoli sam ja sada,  razmišljao je Johan. Je li i Mija proračunavala u svojoj glavi? ­   Onom   si   prigodom   povela   sa   sobom   u   svoj   Trollevolden   jednog  šesnaestogodišnjaka. ­ Johane, ne igraj se zavedenog nevinašca. Oderao si me iznutra. Zavalila se na stolcu pisaćega stola i zaškiljila prema njemu. Stolac  se lagano zaljuljao. ­ E, Jukka moj, Jukka ­ reče tada. ­ Bio si strastveno oštar poput  lovačkoga   psa.   Ništa   dječjeg   nije   bilo   među   nama.   Bio   si   surov.   Baš  fina, čista životinja.  

426

Čuo se njezin izraziti finski naglasak. ­ A onda si se zacijelo vratio u normalan život?  Bilo mu je to teško zanijekati, pa mu se ona nasmije. ­   Švedska   mladež  othranjena   na   desertnim   sirevima   i   socijalnoj  pomoći pravi svoje ispade na igralištima. Urla na rock koncertima dok  voditelj igre dovikuje »fuck... fuck... fuck...« i »asshole...« Međutim, prije  dvadeset   godina   utjerao   si   mi   palac   premazan   norveškim   laganim  margarinom u šupak, a to nisi mogao naučiti u kinu, dragi moj. ­   Trollevolden   je,   usput   budi   rečeno,   pripadao   Norveškom  turističkom društvu. ­ Točno.   ­ A ti si rekla da pripada tvojoj obitelji. ­ Moj je djed po majci bio veletrgovac u Trondheimu. Drvena građa,  ribe, trgovina brodovima ­ i sve čime se trgovati moglo. Svake bi jeseni  odlazio na sjever u lov. Tako je 1905. izgradio tu lovačku kuću. Uistinu  život   na   visokoj   nozi.   Pet   stotina   tetrijeba   i   lještarki   nije   bilo   ništa  neobično. Zečeva na gomile. Lososa. Medvjeda. Moglo bi se to nazvati  pretjerivanjem.   Ali   ne   kad   dvadeset   tisuća   goniča,  čak   i   ne  primjećujući, tjeraju divljač u danima borbe za život. I usred svega toga  ­ krv na čizmama, dim baruta i izvrnute kože. Digla  se i izišla iz sobe. Johan nije znao  što da misli.  Na um mu  padne da će se možda vratiti s fotografijama.  Sjećao   se   nekih   slika   iz   lova.   Doduše,   nejasno.   Kad   su   se   koraci  ponovno stali približavati, začuje zveckanje stakla. ­ Whisky ili votku?  ­ Whisky, hvala. ­ Njegova kćerka, koja nije bila tako plemenite vrste, srela je nekog  Finca, inženjera... ­ nastavila je pričati bez objašnjavanja. Dogodilo se to u jednom kupališnom mjestu na otoku Svitu. Kad su  se vjenčali, i ona je otišla u Finsku i tamo im se rodilo dvoje djece. Ja i   

427

moj brat. Kad je počeo Zimski rat 30.11.1939, evakuirali su nas k djedu  po majci.  Nitko   nije   mislio   da  će   nekoliko   mjeseci   poslije   Nijemci   napasti  Norvešku. Polazila sam djevojačku školu Amalie Cink u Trondheimu,  vrlo   otmjenu   privatnu   školu.   Vlasnica   joj   se   zapravo   zvala   Lock,  međutim, mi smo je nazvali Amalie Cink. Naime, nosila je uvijek sa  sobom aktovku, iz koje bi se ponekad začulo kako nešto zvecka. Bila je  to   boca   portoa.   Zamisli!   Toj   je   Amalie   Cink  čak   i   nos   bio   malko   u  rumenoj   boji   portoa.   Pravi,   starinski,   s   velikim   porama.  Crvenkastomodri primjerak. Na onom malenom, običnom lišcu.  Podigla je čašu s prozirnom votkom i nazdravila Johanu. ­ Ti si se čuvala ­ reče joj on. ­ Samo bezbojna pića. ­ Johane, tebi nije drago što mi je krenulo dobro unatoč tome što sam  pila votku i pušila cigarete. ­ Je li ti doista krenulo dobro? ­ Imam profesuru,  članica sam znanstvenih društava. Zdrava sam i  nikada mi nije dosadno. Zar te to smeta? Kad joj ništa nije odgovorio, ona nastavi: ­  Još  za  vrijeme  rata  cijela  je  škola  otišla  na  izlet  u Trollevolden.  Prvoga   dana   po   svršetku   škole.   Najprije   vlakom,   a   onda   prijevoz  konjima do lovačke kuće u Trollevoldenu. Znaš, u ono doba put još nije  bio   tako   zarastao,   moglo   se   proći   konjskom   zapregom.   Djed   bješe  fantastičan. Bili smo usred sivila rata, no svi smo dobili torte s tučenim  vrhnjem, jagode, punč  s jajima i šarlote, ako znaš što je to. Bile su s  nama i sluškinje i emajlirane posude s gustim, žutim vrhnjem. Rolade i  pudinzi. Ne znaš ti što je teletina, Johane, onakva teletina kakve je bilo  prije rata. Teleći boks, tovljeno tele, othranjeno na kravljem mlijeku i  osjetljivo kao tvoj slatki, maleni pimpek. Takve su stvari nezaboravne ­  dječji blistave i lako probavljive pretjeranosti. No to je bila posljednja  djedova pokazana široka ruka jer su poslovi krenuli loše. S jedne strane  nije htio surađivati s Nijemcima, a s druge ­ brodovi više nisu plovili.   

428

Kad je umro, sav se njegov imetak istopio. Trollevolden je ostao, ali više  nije   imao   nikakve   vrijednosti.   Mama   je   umrla   od   gripe   posljednjega  mjeseca Zimskoga rata.     Moj     brat   i ja poklonili smo   Trollevolden  turističkom društvu, kako bi barem netko kako­tako održavao lovačku  kuću. U 50­im nije se previše marilo za očuvanjem jedinstvenih interijera.  No   zaboravili   su   na   nju.   Srećom.   Naime,   bila   je   tako   udaljena   od  glavnih puteva. A onaj tko bi išao na izlet i htio prenoćiti u njoj mogao  je   dobiti   ključ  u   seoskoj   prodavaonici.   U   to   su   vrijeme   ljudi   bili   još  pristojni. Kuća je oronula, ali ne i uništena iznutra. Sada tamo postoji i  netko tko je nadgleda. Zaključani prozorski kapci. Uređena je prema  pravilima   Norveškog   turističkog   društva.   Moj   brat   i   ja   smo   prestali  odlaziti tamo. ­ Je li onaj čovjek u prugastoj odjeći bio tvoj brat? ­ Da, nisam htjela da te vidi izbliza. Bilo mi je malko neugodno zbog  tvoje mladosti. Nisam mislila da  će se i on naći tamo. Očekivala sam  samo djevojke. A i one su trebale otići za dan, dva. ­ Jesu li to bile turistice? ­ Ma ne, za Boga miloga! Sve su one bile bivše učenice u školi Amalie  Cink.   Sve   otprilike   u  četrdesetim   godinama.   Slavile       su       gore  tridesetu     godišnjicu     od     završetka     školovanja. Sjećanje na onaj  boravak ondje usred rata. Čak smo pravili i šarlotu, ali mislim da nisi  okusio ni komadića od nje. ­ Nego čuj, nisam ja došao ovamo da sve ovo slušam. ­ Pretpostavljam da nisi, ali mislim da te veoma zanima. ­ Htio bih više čuti o Johnu Larueu. ­ Njega ja ne poznajem. ­ Srela si ga u ljekarni ili u prodavaonici ICA­e u mjestancu koje se  zove   Bwangen.   Dala   si   mu   telefonski   broj   one   prodavaonice   u  norveškom selu blizu Trollevoldena. Mislim da si računala da  će doći  onamo.  

429

­ Uh, misliš da sam hvatala momke.     ­ Da, kupila si i prezervative. Sad se uistinu iznenadila. Morala je zapaliti cigaretu koju je izvukla  iz crne lakirane kutije ukrašene staroruskim motivom u boji zlata. ­ Kako si me danas prepoznao? ­ Po stopalima ­ odgovorio joj je premda je takav odgovor smatrao  nepažljivim. Je li joj doista bilo žao?  ­ No da. Uvijek nam ponešto ostane sačuvano, zar ne? Zapravo sam  pazila na svoje noge. Pojavljuju se u jednom romanu. Romantiziranoj  autobiografiji jedne starije finske spisateljice.  Znala je pričati. Akademski dobro izraženo. Ni u jednom trenutku ne  bi mu dopustila da joj se približi, ali je ipak između njih dvoje postojala  stanovita   bliskost.   Nije   to   bilo   one  vrste:   ja   znam   što   ti   misliš.   Već:  osjećam   što   ti   osjećaš.   Kao   što   jedno   oderano   tijelo   gori   nasuprot  drugome. ­  Želio   bih   pričati   o   Johnu   Larueu   ­   rekne   Johan.   ­   Nikada   nisi  upotrijebila prezervative koje si kupila. Nijedan. Malko sam razmišljao  o   tome.   I   držim   da   su   se   stvari   razvijale   ovako:   srela   si   Laruea   u  ljekarni   i  čula   za   njegove   brige   s   prijateljicom   koja   je   imala  menstruacijske   bolove.   Bio  je   zgodan   momak.   Htjela   si   ga   odvući   sa  sobom. No shvatila si da se moraš zaštiti ako budeš s njime. ­ O, Bože moj! ­   To   je   zaključak   Birgera   Torbjornssona.   On   je   liječnik.   Htjela   si  Laruea   odmah   odmamiti   sa   sobom.   No   on   je   bio   previše   pristojan  momak. Doduše, onu djevojku s kojom se vozio nije posebno poznavao.  Naime,   nedavno   ju   je   bio  sreo   u   Goteborgu.   Bili   su   zajedno   na  gala  koncertu   rock   glazbe.   Dala   si   mu   za   djevojku   votku   Koskenkorva   i  prašak Hota. Kupila zatim bilješkar i u njemu mu zapisala telefonski  broj one norveške prodavaonice. Odsjeli su u pansionatu u Bwangenu.  A i ti si tamo odsjela, mislim. Računala si da će djevojka zaspati kad joj   

430

se   utišaju   bolovi.   Onda  će   John   Larue   doći   do   tebe   i   steći   neku  predsliku užitaka koji ga očekuju u Trollevoldenu. ­ Tako ti kažeš, Johane. Predsliku užitaka. Da, hvala ti. ­   Međutim,   mislim   da   on   ipak   nije   došao.   Ona   je   možda   postala  nepovjerljivom i iznenadila ga kad je htio poći k tebi. ­ A zašto nas ne bi našla in flagranti? ­ reče mu žena za koju je on još  uvijek držao da je Ylja. ­ Zato što je kutija s prezervativima ostala cijelom. Držim da si cijeli  dan ostala u tom ušljivom pansionatu u nadi da će se vratiti i krenuti s  tobom. Bit  će da ti je tu mogućnost ostavio otvorenom. Međutim, nije  došao. Odvezao se u Crnu Vodu i onda gore u planinu. Ležala si u svojoj  turističkoj postelji u pansionatu i uvidjela da se neće pojaviti ni sljedeće  noći. Mislim da ti je tada dodijalo. ­ I što se onda dogodilo? ­ Onda su John Larue i njegova djevojka na smrt izbodeni nožem u  šatoru. ­ To ne ulazi u dosadašnji dio priče. ­ Ispričaj mi onda ono što ulazi. ­ Da sam bila prenapeta i da me prokleto gadno boljela glava. Nisam  mogla zaspati. I to je ono što se dogodilo. Ustala sam, ostavila dvjesta  kruna na pultu u recepciji i otputovala. Nije bilo ni  četiri sata ujutro.  Nekoliko sati poslije vidjela sam tebe. ­ To bi trebala ispričati švedskoj policiji. Prasnula je u smijeh, ali se nije nastavila smijati. Pepeo joj se rasuo  po prsima pa ga je rukom, koja joj je ostala ista kao nekada, otrla sa  svoje crnobijele šatoraste oprave. No prsti su joj bili otečeni. Gravirani  doktorski prsten duboko joj se usjekao u prst. ­ Nemam ja što ispričati ni policiji, a ni bilo kome drugome. Ja živim  urednim  životom i imam poštovani društveni položaj. Ne namjeravam  se učiniti smiješnom ni kao rastužena usidjelica ni kao pohotna starica. ­ Onda ću im to ispričati ja.  

431

­ Ne, nećeš ­ uzvrati ona. ­ Nećeš ti ispričati baš ništa. Oni će, naime,  onda doći k meni i preslušati me, a ja ću im reći kako sam, dok sam se  rano izjutra na Ivanje vozila iz Bwangena, srela Johana Brandberga.  Stajao je uz rub ceste, s palcem podignutim u zrak i s okrvavljenom  košuljom.   Dotočila   mu   je   još   malko   whiskyja   premda   je   on   zatresao  glavom. ­ Popij, dečko, malo ­ obratila mu se gotovo nježno. ­ Duga je  noć.  ***

A

nnie   je   govorila   kako   nešto   nije   u   redu   s   Brandbergovim 

sinovima. Postoji u njih nešto teško i iskvareno. »Nijednoj to  ženi nije  promaklo«, rekla je. »Pa čak ni onda kad bi ih samo prolazno sretale na  pošti.«  Nikada  nije  bila  upoznala  petoga sina.  Visokog   momka  lijepo  oblikovanih   udova.   U   mlađim   je   godinama   bio   vrlo   vitak.   A   sada   je  izgledao   loše.   Ispijen,   mislio   je   Birger.   Treba   mu   tekućine.   Što   je   to  radio sa sobom? Priglupi sinovi Torstena Brandberga bili su s njime kad je bio pozvan  na   preslušanje   zbog   zlostavljanja   Harryja   Vidarta.   Sjećao   ih   se   kao  dobrano   pijane   i   s   podrugljivim   smiješkom.   Pijanstvo   s   ruba  smućenosti.   Nije   bilo   nimalo   neshvatljivo   što   su   za   jednoga   od   njih  tijekom noći stvari krenule sasvim naopako. Policija ih je preslušavala  mnogo puta. Birger se raspitao kod Vemdala, a ovaj je prokopkao stare  podatke u policijskoj dokumentaciji. Pekka bješe najproblematičniji, ako se sudi po njegovu životu poslije  onog događaja sa šatorom. Protratio je nevjerojatno mnogo novaca koje  je zaslužio radeći na platformama za eksploataciju nafte u Sjevernom  moru.   Zlostavio   je   jednog   od   svojih   suparnika.   Dogodilo   se   to   u  Sollentuni   pokraj   Stockholma,   ali   su   priče   dosegle  čak   Crnu   Vodu.  Jednom mu je uspjelo i stvoriti vlastiti dom s kožnatim namještajem i   

432

stereouređajima.   Uselio   se   u   nj   s   vrlo   lijepom  ženom.   Poslije   ga   je  izbacila iz kuće pri čemu nije uspio dobiti ni djelićak imovine. Razlog je  bio u tome što je poslan na bolovanje poslije nesreće s dizalicom, a onda  se teško propio. Jedan je  čovjek bio pao s platforme i poginuo. Poslije  toga događaja Pekka više nije mogao raditi. Dobio bi vrtoglavicu radeći  na dizalici.  Za posljednjega se lova toliko napio da su mu morali oduzeti pušku.  Poslije je radio kao građevinski radnik po južnim dijelovima zemlje, ali  više nije sjeo ni u kakvu dizalicu. Sada odlazi u ured za zapošljavanje  nastojeći dobiti posao. Per­Ola   je   od   njega   preuzeo   karabinku   i   tako   postao   vođa   lovaca.  Čovjek koji je tvrdoglavo ostao u Crnoj Vodi i sada je gradio kuću u  Tangenu.  Četverokutno   zemljište  činilo   se   kao   isječak   stambenih,  otmjenijih  četvrti na otoku Fros ili iz predgrađa Ostersunda. Udebljao  se  i  ušao u  srednje  godine.  Međutim,   ostala  mu   je  i snaga  i  hitrost.  Svijetlokos   ili   bolje   rečeno   ­   sada   bezbojan.   Oči   su   mu   bile   sitne   i  smještene blizu. Lubanja se jasno razabirala. Birger se sjećao kako je  jedan od starih lovaca u društvu zatresao glavom kad je čuo da je Per­ Ola   odabran   za   Torstenova   nasljednika.   Ništa   osim   tog   tresenja  glavom. Birger nije znao što je ono imalo značiti. Vaine   je   među   braćom   ponajviše   nalikovao   Per­Oli.   I   on   bješe  svijetlokos, a s vremenom je zadobio  čvrsto i kvrgavo tijelo šumskoga  radnika. Rano se oženio Norvežankom koja je zatrudnjela s njime. No  to nije predugo trajalo. Dobio je dječaka koji je znao dolaziti k njima za  nekih blagdana i onda bi se Gudrun brinula o njemu. Vaine je, naime,  mnogo vremena provodio na poslovima izvan kuće. Imao je prikolicu,  kamp­kućicu u kojoj je stanovao po krčevinama. Pričalo se da je radio  kao sumanut. Bjorne   je   postao   invalidski   umirovljenik.   Annie   ga   je   voljela.  Pomagao joj je s drvima i mnogo  čime drugim. Govorila je kako se s  njime moglo ugodno razgovarati. Počeo je živjeti i stanovati za sebe kad   

433

je raskrčio dio šume, otprilike kao i Vaine. Ali je tamo i ostao. Annie je  smatrala   da   je   to   bio   njegov   svojevrstan   prosvjed   protiv   modernih  vremena. Što   se   Birgera   tiče,   on   nije   mogao   reći   da   je   bilo   koga   od   tih  usamljenih   kolibara   ikada   zatekao   kao   kakva   buntovnika.   Držao   je  kako oni uistinu pripadaju nekim proteklim vremenima i da su njihove  potrebe prije svega bile seksualne prirode. Za njih više nije bilo žena jer  nisu naprosto znali izmijeniti način svoga  života. Nisu se tuširali, pili  su kao smukovi, sok od burmuta cijedio im se iz kutova usana. Nosili su  košulje skrućene od sobovske krvi i ulja za motore. Hodali bi uvijek s  nožem uza se, a njihovi su seksualni signali bili tako primitivni da su  se   pravile   šale   na   njihov   račun.   Birger   je   Bjorneu   tijekom   godine  propisivao   previše   sobrila,   sredstva   protiv   alkoholizma,  čime   se  tumačila činjenica da on ipak nije više pio tako mnogo. S takvim svojim  propisivanjem lijekova Birger se osjećao posve izgubljenim. Češće   negoli   bi   se   moglo   očekivati,   tim   je   usamljenicima   i  napuštenicima   omogućeno   da   svoj   jad   i   bijedu   oblikuju   riječima.  Međutim, kao terapija bilo je to sasvim bezvrijedno. Ništa to, naravno,  nije mijenjalo.  Antidepresivi su na dulje staze također bili bez vrijednosti. Boravak  tih kolibara po njihovim kolibama često bi završio hicem iz sačmarice u  otvorena   usta.   Bjornea   je   ipak   zdravstvena   služba   s   vremena   na  vrijeme odvodila, pa bi onda proveo svoja razdoblja po klinikama na  otoku Fros, gdje su zaključili da elektrošokovi imaju na njega pozitivno  djelovanje. Od početka je Birger htio upozoriti Annie kako Bjorne ipak nije baš  tako   dobrodušan   dječji   medo   kao   što   se   moglo  činiti,   kad   bi   onako  nezgrapno   dolazio   s   vrećicama   iz   ICA­eove   trgovine   punim   brezovih  kora   i   smolom   natopljenim   suharaka,   kojima   bi   palila   peć.   Naime,  Bjorne je kao osamnaestogodišnjak pokušao silovati svoju vršnjakinju.  Bila   je   u   doista   jadnom   stanju.   Nikada   nije   podnesena   prijava,   no   

434

stvari su se doznale. Torsten je sve to sredio s djevojčinim ocem. Pričalo  se   kako   je   Torsten   pripomogao   ocu   kad   je   ovaj   mijenjao   svoj   stari  automobil, pa je tako mogao kupiti teško, američko vozilo s pogonom na  sva četiri kotača. Nitko   nije   povjerovao   da   ju   je   Bjorne   silovao   s   predumišljajem.  Naprosto je mislio da su stvari učinjene kao što su učinjene. Poslije toga osjetio je da ga svijet izbjegava. Djevojke su se držale  podalje od njega i nikada se više nije našao ni s jednom nasamo. Kad je Birger čuo kako je Annie upoznala Bjornea, da je s njime ušla  u zajedničku kantinu, u kojoj se pila kava, a koja je pripadala njegovu  poduzeću, shvatio je kako je mogao postati njezinim vitezom. Podigla  ga   je,   rehabilitirala.   Postala   njegovom   karikom   sa   selom,   a   što   su  njegovi roditelji već  odavna prestali biti. Odobrila njegovo romantično  objašnjenje o usamljeničkom životu, a što ga je još snažnije povezalo s  njome. Međutim, Birger nije nikada upozorio Annie. Smatrao je kako to  nije potrebno. Loš glas o Bjorneu morao je napokon doprijeti i do nje.  Ali ona nije marila za to. Znala je da joj Bjorne nikada neće nauditi. A  Birger je pak bio uvjeren kako je ona u pravu. Ponašanje Brandbergovih te je noći uoči Ivanja bilo vrlo banalno, pa  se izvješće i o tome nalazilo u Vemdalovoj kutiji. Pekka je uhvatio neku  žensku. Nije postojala nikakva nakana da se veza produbljuje, i njoj je  bilo vrlo neugodno kad je na policiji morala ispričati da ga je odvela k  sebi   kući.   Bila   je   Norvežanka   i  živjela   je   u   mjestu   udaljenom  sedamdeset kilometara od granice. Međutim, koliku je vrijednost mogla imati njezina izjava? Ili izjava  Per­Oline zaručnice? Vaine je imao prijatelja s kojim je pecao te noći.  Oni vjerojatno nisu imali nikakva uspjeha u seoskome domu, pa se čak  nisu uspjeli dokopati ni pića iz Norveške. Kod brzice uz Roback stajala  je  neka kamp­kućica,  i oni su  provalili   u nju.  Jesu  li  to  učinili   zbog  psine ili da bi nešto ukrali, nije bilo rečeno. No stvorio se tu vlasnik  prikolice sa svojim prijateljem, pa su ih uhvatili na djelu. Pretukli su   

435

ih, i to im je poslužilo kao alibi. No poslije svih tih godina sada je sve  ono što je bilo rečeno o kretanju Brandbergovih sinova i njihova oca te  noći djelovalo krhko i nepovezano.  Kao da su se niti razdvojile i tkanje samo što se nije raspalo. Tko bi  na sve to mogao priseći? Johan je odjeven ležao na hotelskoj postelji. Koža na licu bila mu je  siva i napeta, a oko kutova usana pojavile su se bore. Tekućine u njemu  nisu   bile   uravnotežene.   Birger   ga   je   oprezno   probudio.   Pribavio   je  mineralnu vodu. ­ Popij malo ­ preporučio je Johanu. ­ Što si to učinio sa sobom? Zar si  ponovno izlazio noćas? ­ Da, jesam, i popio sam nekoliko čašica ­ odgovorio je Johan. Dok je  pio, zatvorio je oči. ***

Y

lja, Ylja. Nije se sjećala kako je nadošla na to ime.

­ Nešto si govorila, nečije ime. Zvučalo je finski ­ rekao joj je Johan.  Međutim,   nikada   to   nisu   razjasnili.   Mislio   je   da   se   ona   zadržava   u  sjenama,   u   mraku   teškoga  namještaja   i  zavjesa,   točno  izvan   dosega.  Ona nije bila samo bezobrazna, već  i oprezna. Nikada ne bi dopustila  da bude smiješna. Pio je. Osjećao se iscijeđenim, ispražnjenim i sad se ispirao iznutra.  Nije   bilo   nikakve   glavobolje,   nikakvih   opasnosti   i   nikakva   osjećaja  smiješnosti. Samo čist alkohol. ­ Znaš li da je John Larue bio lijep momak? ­ obrati mu se ona. Više   se   nije   brinula   da   očuva   bilo   kakvu   tajnu.   Između   njih   sada  postoji krvava košulja. Jedna laž, ali jaka i djelotvorna. Na neki način,   

436

šteta što je ta laž  potrebna, razmišljao je on. Dobro bi bilo kad bi se  ipak   mogli   nekako   sporazumjeti.   Međutim,   s   njome   se,   zacijelo,   nije  moglo napraviti nikakva sporazuma. ­   Nije   teško  zamisliti  žrtveni  nož  u   njegovu   tijelu.   On   nikada  nije  postao nekakav proljetni bog. No nema dvojbe da je to htio postati. Johan se odjednom prisjeti požutjelog papira u njezinoj akademskoj,  znanstvenoj knjizi, i onog oštrog mirisa što je izbijao iz nje. ­   Bože,   kako   sam   trpjela   dok   sam   ležala   u   onom   pansionatu   s  izvezenim   prekrivačima   i   drvenim   rezbarijama   oko   sebe   i   kad   sam  saznala da su ipak otišli. Pomislila na one potoke  što su divlje jurili  odozgo i protjecali kroz močvaru. Na Stjarnfjalletu. A ona ga je odvela  tamo. Ti misliš da putenu želju čine samo kemijski hirovi i svrbež, mali  moj Jukka. Međutim, znaš ti dobro da je to mnogo gore. Ona je bila  jednako zaljubljena u njega kao i ja. Premda sudbonosno. Ona ga je  imala i imala. Što misliš koliko su puta to radili? A meni je preostao  jedino jastuk što je odisao sintetikom i cijele noći samo mutna dnevna  svjetlost u sobi.  Onda sam krenula. I srela tebe. Noć bješe škrta, no jutro se pokazalo  darežljivim. ­ Što misliš da se dogodilo tamo gore? ­ upita je Johan. Ona napravi  grimasu. ­ Ne znam. Mislim da je tu neka druga priča posrijedi. A ne njihova. ­ Ali oni su bili zapravo, potpuno jasno rečeno ­ zaklani. ­ Drago mi je da to nisi ti učinio. No  čuvaj se. Po mojem mišljenju  tebi tek predstoje poteškoće. On se zahihoće u onom polumraku i dobro potegne iz čaše. Whisky ga  više nije pekao. Osjećao ga je kao da je bez okusa i svjež poput vode iz  potoka. ­ Zar si vidovita? ­ Znaš, ti me neprekidno podsjećaš na lovca na jelene koji je spazio  posve   golu   boginju   Artemidu.   Opazio   ju   je   usred   dana,   pri   jasnom   

437

sunčanom   sjaju.   Pretvorila   ga   je   u   jelena.   Međutim,   u   sebi   je   ostao  ljudskim bićem sa sjećanjem i osjećajem krivnje. Iako ­ nijem.  ­ Kako se uspio ponovno promijeniti? ­ Nikako. Nikada nije uspio. Kada   je   ponovila   tu   rečenicu,   izrazito   ju   je   naglasila.   Iza   njezina  otvorenog   finskog   »a«   i   veoma   naglašene   ironije   nalazilo   se  čisto  ruganje. ­   Zaklali   su   ga   njegovi   lovački   drugovi.   U   njemu   su   vidjeli   samo  običnog   jelena.   U   onim   vlažnim   germanskim   šumskim   pričama   s  kojima smo odgajani, lovac opaža molećiv pogled iz očiju. Ali u žarkom i  bijelom sunčanom sjaju tamo dolje, oni nisu vidjeli ništa. Samo lovinu. ­ Ti voliš te svoje priče ­ reče Johan. ­ I igraš se s njima. ­ I ti također. Da,   događalo   se.   Gdje­kad   je   pomišljao   da   je   pod  Njordovim  zapovjedništvom u maglama i dugotrajnim kišama. Ili da je Tjas Olmai  poslao   na   njega   bujicu   kao   odgovor   na   njegovo   suviše   revno  prognosticiranje. Spavao je na kauču s pasjim dlakama. Nje nije bilo u sobi ili bi se  samo kadšto pojavila. Da ga prigleda. Osjećao je njezin osmijeh koji je  isto tako mogao biti Gudrunin. Spavao je sav iscrpljen i sanjao. Zora je  svanula siva.  Primijetio   je   da   je   stol   ispred   prozora   sa   zelenim,   izblijedjelim,  samtanim  zavjesama uređen poput oltara.  Preko njega bio je prostrt  stolnjak sa širokim  čipkama, a na njemu su se nalazila dva višekraka  svjećnjaka.   Između   njih   bila   je   fotografija.   Mlad  čovjek   u   odori.   Rat  protiv Rusa bio je rat za Nijemce u Nastavljenom ratu , razmišljao je  Johan. Bila je to prisila. Ili možda dužnost,  čast ili kako je to već mladi  časnik mogao zvati. Djed po majci izgubio je svoj imetak jer je  odbio suradnju s Nijemcima.  Ili je to bila laž? Nije li Trollevolden u  poslijeratnom   obračunu   naprosto   bio   konfisciran?   Možda   je   on,  naprotiv, surađivao s Nijemcima?  

438

Zašto je ta soba bila gotovo netaknuta? Možda je ona ostala odana  nečemu iza svega tog podrugivanja? Zapravo, on to nije ni htio znati.  Na   izlasku   iz   sobe   kako   bi   našao   zahod,   naletio   je   na   nju.   Sad   je  izgledala upravo onako kao kad su je Birger i on prvi put sreli. Žutosiva  koža, rastresena.  Pustio je da mu voda dugo teče po rukama dok ih je prao u zahodu sa  lijepom i tamnom drvenom zahodskom daskom i uređajem za ispiranje  školjke   koji   se   uključivao   povlačenjem   porculanske   ručice   na   lancu.  Voda je svečano šumjela što mu je uzrokovalo bol u glavi. Svjetlost i taj  zvuk doveli su ga u stanje da se osjećao loše. U kuhinji je izvukla šunku i jaja. Bile su tu i kriške crnoga kruha,  maslaca   i   sira   s   velikim   rupama.   Kuhala   je   kavu   u   staromodnom  kuhalu za filterkavu. Za to je vrijeme pričala o Artemidi, ali sada više  ne na onaj način kao za sive noći.  Sada je predavala.

________________________________________________________________ Njord: pranordijski bog, otac Freja i Freje. Bog vjetra i voda, zaštitnik ribara i lovaca. Kult razvijeniji u sjeverozapadnijim  krajevima Skandinavije. »Nastavljeni rat«: pojam koji se upotrebljava u finskoj povijesti za nastavak tzv. Zimskoga rata, poslije kojega su Finci  morali odstupiti Sovjetima značajne dijelove svog teritorija. Da bi ih povratili, sklopili su s Njemačkom 1941. vojni pakt protiv  SSSR­a i započeli novi rat 22. 6. 1941, koji su, poslije poraza Njemačke 1945, izgubili uz plaćanje ratne štete i gubitka novih  dijelova svog teritorija, a poslije sklapanja mira sa SSSR­om u Parizu 10. 2. 1947.

Dugo se vjerovalo da je znamenita statua Artemide u Efezu imala  golemi   tovar   grudi.   Da   je   majčinske   atribute   nosila   u   pretjeranoj  količini. Okrugle, nabubrjele kao dizano tijesto i sadržajne. No onda su  je   arheolozi   stali   malo   pomnije   promatrati.   Bila   su   to   dvojica  Austrijanaca.   Ustanovili   su   da   to   okruglo,   dizano   tijesto   nimalo   ne  nalikuje grudima. Gledaj sise kako vise, gledaj moje kako stoje, prošlo je Johanovom  glavom. Bože, ne daj mi da pričam. Nije to više bila mamurnost poslije   

439

pića.   Ja   sam   još   uvijek   pijan,   premda   nešto   trezniji.   Petnaest   mi   je  godina. Ona me nikada nije srela. ­ Jesi li ikada vidio sliku Artemide iz Efeza? Odakle   da   to   zna?   Možda   je   i   vidio   u   kakvoj   knjizi   o   likovnoj  umjetnosti.   Lice   ukočena   pogleda.   S   prsima,   dva   velika   grozda.   Ylja  stavi tanjur ispred njega. Na njemu se nalazila kriška šunke, najmanje  pet milimetara debela.  Vlažno je meso bilo ružičaste boje i prošarano bijelim prugama masti.  Postoje kriške mesa s nečim jedva providnim unutar sebe. Je li to voda?  Želatina?   Ispekla   je   jaje,   ali   tako   da   se   nije   sasvim   stvrdnulo.  Žumanjak se svjetlucao kao ulje. ­ Znaš li što je to bilo? Sklopio je oči da ne vidi jaje. ­   Svečanosti   u   Efezu   u  čast   boginje   Artemide   slavile   su   se,   među  ostalim, tako da su svećenici škopili mlade bikove ispred njezina oltara.  Svezali bi im zatim mošnje u vijenac. I to je ona nosila oko vrata. Eh,  moj Jukka!  Djevičanska majka. Nimalo ugodno saznanje. Okrenuo je glavu i polagano odgurnuo tanjur od sebe. ­ Zar ne možeš jesti? Onda razbije jedno jaje, ubaci ga u čašu i prelije ga votkom. Okrene  nekoliko puta ručicu mlinčića za papar iznad čaše s votkom i pruži mu  čašu. On zažmiri. Sadržaj mu je kliznuo niz grlo poput ostrige. ­ Moram ići ­ reče Johan. ­ Moram se vratiti prije negoli se Birger  probudi. ­  Jukka, budi oprezan! ­ upozori ga ona.  ­ Znaš li nešto ili samo brbljaš? »Kenjaš«, mislio je reći. Bio mu je pun kufer njezinih priča. No ipak  joj je zaželio reći da ona u svakom slučaju ima pravo. Duboka pohota  nije samo kemija. Duša nije promjena svojega ja. No on se nije mogao  sabrati da bilo što kaže. No da, rekao joj je »zbogom!«. Sasvim uljudno  premda bješe blijed u licu, a ruka, koju joj je pružio ­ vlažna.  

440

Na putu do hotela morao je zastati i odmoriti se. Bio je to onaj park u  kojem   je   Birger   htio   nekoga   potapšati   po   stražnjici.   Neku   božicu.  Stajala je tamo na svojem postolju na jutarnjoj hladnoći sa stražnjicom  okrenutoj prema njemu. Nije poželio da se božica okrene pa da joj oko  vrata   bude   ogrlica   s   bikovskim   testisima   i   okrvavljenim   mošnjama.  Inače je sve bilo sasvim obično: sivo jutro kasnoga ljeta. Debeli vrapci.  Papirnati tuljci za sladoled. Johan   i   Birger   sjedili   su   u   stokholmskom   MacDonaldsu   blizu  križanja   Odengate   i   Sveavagena   i   promatrali   jedna   vrata   s   druge  strane   ulice.   Pube   s   crvenim   kapama   skupljali   su   poslužavnike   sa  stolova, ali su se na njihovu stolu gomilali zamašćeni ostaci papira i  plastike. Birger je smatrao da moraju neprekidno naručivati nešto novo  ako žele tako dugo sjediti. Sjeli su za jedan stol na pločniku. Promet je  tutnjao pokraj njih. Gdje­kad bi im pogled na ona vrata bio zaklonjen.  Tako   im   je   i   neki   autobus   zapriječio   pogled.   U   vlažnome   su   zraku  smrdjeli ispušni plinovi vozila. Nije to bilo lako izdržati. No Birger je  osjećao da rade nešto korisno. A i kava je bila sasvim dobra. ­ Zaklada ­ progovori Birger. ­ Čudno neko ime za antikvarijat. ­ Bit će da je to nekakav zakladni antikvarijat ­ reče Johan, no Birger  nije shvatio što je time želio reći. Ionako nije bilo važno. Uskoro će ga u  svakom slučaju vidjeti tamo. Vemdal ih je naveo na njega. Birger je  mislio   da  bi  Vemdala  trebali   pozvati   na  objed,   ali   se  to  Johanu   nije  svidjelo. Pribojavao ga se. Objasnio   je   posve   iskreno   kako   ne   zna   zbog  čega   bi   se   trebao  pribojavati   Vemdala.   Međutim,   u   tog   su  čovjeka   nesumnjivo   ostali  instinkti policajca, makar bili i oslabljeni. Samo po sebi moglo bi to sve  biti malko previše za njegovu savjest ili možda i taštinu, pa  će onda  ipak podići slušalicu, objašnjavao je Johan. A onda bi se mogli naći u  nevoljama.  

441

Bila   su   to   uska,   smeđa   vrata   s   rešetkom   na   njihovu   gornjem,  ostakljenom   dijelu.   Na   smeđem   drvu   isticao   se   otvor   za   poštu   s  mesinganim obrubom. Iz njega su virile novine Dagens Nyheter. Bili su tamo i izbliza promotrili ta vrata. Na njima nije bilo nikakve  pločice s naznakom radnog vremena. Samo dvije brave od kojih je jedna  nalikovala novom modelu dvostruke brave. Antikvarijat je imao svega  jedan izlog.  Za knjige u njemu nije ih bilo briga, ali je Birger sada požalio što ih  nije   pozornije   promotrio.   Otišao   je   po   dvije   nove   papirnate  čaše   s  kavom, a kad se vratio, Johan mu reče: ­ Nešto se upravo dogodilo. ­ Je li došao? ­ Ne, pogledaj na otvor za pisma pa ćeš vidjeti. ­ Zar je netko ukrao novine? ­   Ne,   već  ih   je   uvukao   unutra.   Netko   je   unutra   premda   su   vrata  zaključana. ­ Dovraga, onda ćemo lupati na vrata dok ne otvori. ­ Čekaj malo! Vrata se otvoriše i on iziđe van. Kad se okrenuo i dok je zaključavao  obje brave, oni su ga promatrali. Na sebi je imao tamnosmeđi sako s  uskim prugama krem boje. Traperice su mu izgledale nove. Nosio je  crne, visoke cipele. Duga mu je kosa na zatiljku bila svezana vrpcom ili  gumicom. Nije bila zlatasta već tamnoplava, ali mu se i dalje spuštala  duboko između lopatica. Razaznavale su se neke svjetlije trake među  njima, ali je bilo nemoguće razabrati jesu li te vlasi bile srebrnaste. Birger   htjede   pojuriti   preko   ulice,   ali   se   nije   uspio   ni   pomaknuti.  Samo   je   gledao   kako   ta   vitka   pojava,   izrazito   uspravljena   držanja,  kreće prema Odengati. Zatim je skrenuo iza ugla kod Trgovačke banke  i iščeznuo. ­ U vražju mater!  

442

Johan je promatrao Birgera pogledom kojim se promatra bolesnog  čovjeka za kojeg se ne može mnogo učiniti. ­   Nema   veze   ­   pokuša   ga   Johan   umiriti.   ­   Zasigurno  će   se   ubrzo  vratiti. Uvjeren sam da on stanuje tamo unutra. ­  Uskoro  će  pola jedanaest ­  reče Birger.  ­  Do bijesa!   Johan  skine  poklopac s jedne od papirnatih čaša s kavom i doslovce je gurne Birgeru  u ruku. Plašio se da ću početi cmizdriti, pomisli Birger. Kakva sam ja to  stara ruševina! Smatrao se punim otpadaka, baš kao ovaj stol. Doduše,  vremenskih otpadaka. A tamo, drugom stranom ulice, prolazio je Dan  Ulander kroz vrijeme. Nedotaknut. Vratio   se   za   manje   od   deset   minuta.   U   ruci   je   nosio   papirnatu  vrećicu. ­   Svježe   pecivo   ­   primijeti   Birger   s   toliko   gorčine   da   se   Johan  nasmijao.   Ostavili   su   svoje   kave   i   krenuli   preko   Sveavagena.  Antikvarijat bješe malen, ali iznutra dubok i mračan. U prvom odjelku  nalazili   su   se   pultovi   s   brošurama   i   knjigama   u   različitim   bojama.  Birger u prvi trenutak pomisli da se radi o stripovima, ali ubrzo poslije  ustanovi   da   su   sve   te   brošure   i   knjige   iz   područja   znanstvene  fantastike. Dublje u antikvarijatu  nalazile su se police s oznakama ispisanim  dotjeranim rukopisom. Asimov. Lem. Clarke. Birger je čitao imena koja  mu nisu ništa govorila. Dan Ulander stajao je uza starinski pisaći stol  od tamna drva. Upravo je ukopčavao magnetofon i glazba ispuni uski  prostor.   Birger   se   osjeti   zatvorenim.   Uhvati   ga   strah   od   zatvorena  prostora. Dlanovi mu se oznojiše. ­ Hoćete li zatvoriti ovo. Mi bismo htjeli razgovarati s vama. ­   Zar   ne   volite   glazbu?   Richard   Strauss.   Režiser   Stanlev   Kubrick  upotrijebio ju je za svoj film 2001. Birger ponovi jedinu riječ koju je razumio u tom kitnjastom govoru. ­ Strauss?  

443

­   Da,   Strauss.   Ali   ne   onaj   kralj   valcera   ­   odvrati   mu   Ulander  smješkajući se. Na   neki   neobjašnjiv   način   premetnuo   se   u   nadmoćni   položaj.   Nije  prepoznao   Birgera.   Naravno   da   nije.   Vjerojatno   ga   nikada   nije   ni  pogledao. ­ Došli smo do vas u svezi sa smrću Annie Raft ­ upadne Johan. Ponekad   se   Birgeru   ipak   učinilo   da   je   Johan   odrastao.   Znao   je  preuzeti   stvar.   Ali   nije   mogao   protumačiti   onaj   prazni   izraz   na  Ulanderovu licu kad je, s oklijevanjem, ponovio: ­ Annie Raft. ­ Iz Crne Vode ­ pomogne mu Johan. ­ Ah, Annie... ona s onom djevojčicom. Pa zar je Annie mrtva? ­ Zar ne čitate novine? ­ Da, naravno. Male oglase. Sasvim poslovno. Napravio je pokret s  objema   rukama   držeći   ih   podalje   od   tijela   kao   kakav   plesač.   Birger  zapazi kako mu se oblik njegove glave ističe u odnosu na dugu, čvrsto  zategnutu kosu. Ovako izbliza činio se starijim. Bio je vrlo blijede puti.  Vjerojatno   je   vrlo   rijetko   izlazio   iz   ove   svoje   trgovine   knjigama.  Međutim, nije li ovo vitko tijelo zahtijevalo kretanje? Ništa nije pitao. U prvi trenutak Birgeru se to učini neobičnim, da,  sumnjivim.  No poslije je shvatio kako je Ulander mislio da je Johan  pritom imao na umu osmrtnicu u novinama. Ovo je Annien prijatelj ­ nastavi Johan. ­ Birger Torbjomsson. Ja bih  mu   trebao   postati   zetom.  Željeli   bismo  čuti   što   je   bilo   s   Johnom  Larueom. ­ Što je bilo s njime? Je li pokušao dobiti na vremenu? Nije baš tako izgledalo.  Činio se  doista zbunjenim. ­ Jeste li za čaj? ­ upita Ulander. ­   Ne,   hvala   ­   uzvrati   Johan.   ­   Pričajte   nam   o   Johnu   Larueu.   U  papirnatoj je vrećici bilo svježe pecivo.  

444

­ No da, ja ne znam što je Annie rekla. Iskreno govoreći, mislim da  ona nije znala za njegovo ime. A zašto vas sve to zanima? Nije li sve to  već odavna prošlo? Stajao je tamo s otvorenom vrećicom i činilo se kao da će ih ponuditi  pecivom iz nje. Nešto se događalo. No Birgeru nije bilo jasno što je to. A  još manje kad je Ulander počeo pričati. Naime, nije nimalo izgledalo da  se bojao pričati o Johnu Larueu. Bio je uplašen zbog nečeg drugog. ­ Odakle je došao? ­   Pa   najvjerojatnije   iz   Danske.   Sreo   sam   ga   u   Stockholmu.   Bio   je  vijetnamski dezerter. Težak tip. Kakvih  li riječi, prođe Birgerovom glavom. Kako taj maleni plesač ima odabran rječnik. Nalik je pederu. Daj Bože da je to i bio. ­ Nije imao nikakvih dokumenta. Ni putovnice. Obećao sam mu da će  moći stanovati kod nas. ­ Na Stjarnbergu? ­ Da, točno. ­ Preveli ste mu to kao Star Mountain (Zvjezdana planina), to jest  Starfjallet. ­ Ne sjećam se. A zbog čega vi to sve ispitujete? ­   Zašto   su   šatorovali   tamo,   zašto   se   nisu   odmah   otputili   na  Stjarnberg? ­ Ne znam. Vjerojatno su mislili da je to dalje negoli je uistinu bilo.  Napravio   sam   im   maleni   nacrt.   No   na   njemu   nisu   bile   iskazane  razdaljine. Primili smo razglednicu iz Goteborga. Trebao je putovati s  nekom Nizozemkom. S onom koja..., no i sami znate. Pa i on. No, no, dotakni se malko toga. Pleši dalje, pederčiću, razmišljao je  Birger. ­ Zar se i ona nakanila na Stjarnberg? ­ Ne, mislim da ju je on privolio samo da vidi švedske planine. To mu  je valjda odgovaralo. Ulander se smijuljio.  

445

­ E, pa sad ćete nam sve skupa ispričati ­ reče mu Johan. ­ Kako ste  se dokopali njegovih traperica i sve ostalo.  ­   A   da   ipak   skuham   malo  čaja?   ­   predloži   Ulander.   Zazvučalo   je  udvorički. Nešto se doista promijenilo otkad su stupili u te prostorije, a  njegova glazba Richarda Straussa počela svirati. On otvori neka vrata  pa   su   mogli   zapaziti   sobičak   nalik   brodskoj   kabini   s   pomno  pospremljenom posteljom. Zar je moguće da on ovdje stanuje?  Sam? Da ništa drugo ne čita osim malih oglasa u novinama, spava do  deset, pola jedanaest i započinje dan sa svježim pecivom? Kad je izišao  s električnim kuhalom za vodu, reče mu Johan: ­ Vi se svega toga tako dobro sjećate premda je otada prošlo mnogo  vremena. A jedva ste se prisjetili Annie Raft. ­ Ma naravno da se dobro sjećam i Annie. Pa to se razumije samo po  sebi. Radilo se samo o imenu. Nisam siguran jesam li ikada čuo njezino  prezime. ­ Kakve usrane koještarije! ­ plane Birger. ­ Pa bili ste njezin učenik. ­   Sada   to   nije   važno   ­   stane   ga   umirivati   Johan.   ­   Ispričajte   nam  radije kako ste dospjeli do njegovih traperica.  Što ste radili tamo tako rano ujutro? ­   Svi   smo   skupa   bili   vani.   Tragali   smo   za   Larueom.   Izvukao   je  kineske šalice za čaj. Stavio je pecivo na tanjur. Kad je voda za čaj počela šištati u kuhalu, on zagrije čajnik. Sve je to  radio vrlo polagano i temeljito. Da bi ispraznio čajnik, morao je otići u  zahod što  se  nalazio  do njegove  kabine za  spavanje.   Zatim   je  žlicom  stavio listiće čaja i prelio ih vodom. ­ Šećera? ­ Ah, pustite to ­ dobaci Birger. Ulander je htio da sjednu, ali oni ipak ostanu stajati. Sam Ulander  stao je iza pisaćeg stola i maslacem premazivao razrezano pecivo. Prije  negoli je nastavio s pričom, pojeo je nekoliko omanjih zalogaja.  

446

­ Na Ivanje sam bio u Robacku i ostavio djecu kod Yvonne. Vi znate  tko je ona? Ona su trebala ići s njome. Tamo se trebala održati nekakva  demonstracija protiv nečega. O Bože moj, zbivalo se tamo mnogo toga  onih dana. Nasmijao se. ­ Djeca nisu mogla hodati od Stjarnberga pa sve gore do Bjornfjalla  istoga dana, na Ivanje. ­ To znamo. ­ No da, dobro. Onda sam krenuo po Barbro Lund, likovnu umjetnicu  na   tekstilu,   koja   se   trebala   preseliti   k   nama   gore,   na   Stjarnberg.  Eventualno. Ona je stanovala u Bwangenu.  Birger je šutio premda je  sam sebe čuo kako teško diše kroz nos. ­ Kad smo stigli do jednog posjeda koji leži odmah do mjesta gdje  završava cesta... ­ Stromgrenova imanja ­ upadne Johan. ­   Točno.   Tamo   smo   primijetili   auto   s   nizozemskom   registracijom.  Maleni, crveni autić. Odmah sam pomislio da bi to morao biti Larueov  jer je na razglednici napisao kako će stići s nekom Nizozemkom. Onda  smo   se  odvezli   do  Bjornstubackena  i   tamo  ostavili   automobil   Barbro  Lund i nastavili pješice prema Stjarnbergu. Mislili smo da ćemo Laruea  naći tamo. Međutim, nije ga bilo. Ta djevojka i on nikada se gore nisu  pojavili.  Čekali smo cijelu  večer. Na posljetku  smo posumnjali da su  zalutali. Onda smo se u jutarnjim satima bacili na traganje za njima.  Mislili smo da tamo dolje lutaju naokolo po močvarištu. Barbro Lund  i ja bili smo gotovo sasvim kod rječice kad sam spazio šator. Otišao sam  sam do njega. ­ Je li ona vidjela što se dogodilo? ­   Nisam   siguran.   Poslije   nismo   više   nikada   mnogo   pričali   jedno   s  drugim. Da, vidio sam to tamo... da. No nije mi bilo ni na kraj pameti  da bi to mogli biti Larue i njegova djevojka. Nije ih se moglo vidjeti.  Tek jednu ruku i jednu nogu. A onda sam ugledao traperice. Visjele su  preko grane. Bile su Larueove.  

447

­ Pa odakle ste, dovraga, mogli prepoznati nečije traperice? ­   Jesam.   Traperice   su   u   ono   vrijeme   bile   poput   umjetničkih   djela.  Svaka poderotina, svaka etiketa na njima predstavljala je neki znak.  Autograf. Bile su to traperice Johna Laruea. Uzeo sam ih. ­ A zašto? ­   Da   bih   ih   malko   pobliže  pregledao,   mislim.   Otrčao  sam   onda  do  Barbro   Lund   i   ubrzo   smo   našli   ostale   na   putu   dolje   prema  Bjornstubackenu. Gore, u šumi održali smo neku vrstu ratnoga vijeća.  Odlučili smo se praviti kao da nismo znali za Johna Laruea. Da smo  bili upleteni u tako nešto, bio bi to kraj za našu zajednicu. Među nama  bila je neka djevojka po imenu Enel. Bila je to energična cura. Otišla je  s   Petrusom   dolje   do   šatora   i   tamo   su   prekopali   Johnovu   torbu   i  ispraznili je. U njoj se nalazio onaj moj nacrt puta i još koješta. Tada  smo se otputili na Stjarnberg i tamo sve te stvari spalili. Traperice su  bile mokre. Pa sam ih objesio  zato da se osuše. Sakrio sam ih jer se taj  gusti   materijal   nije   mogao   spaliti   prije   negoli   se   osuši.   Onda   smo  Barbro i ja otišli dolje u Bjornstubacken. Morali smo, naravno, otići po  auto. A dragi su stazom uz jezero krenuli prema Robacku. Poslije smo  izjavili kako su oni tamo bili cijelo vrijeme. ­ Annie ste rekli da ste ležali u Nirsbui. ­ Možda jesam. Da, jesam. Telefonirao sam i Barbro Lund. Pritom  smo se dogovorili da ćemo tako izjaviti. Tako je Annie povjerovala kako  sam bio u Nirsbui. ­   Zar  nije   bilo   sasvim   suvišno  lagati   Annie?   Pa  ona  ne   bi  nikome  ništa rekla. ­ Annie je bila malko... no, kako da kažem? Ona je sve skupa krivo  shvatila. ­ Što to? ­   Bila   je   ljubomorna   ­   dobaci   Birger.   ­   Ona   je   sve   napustila,  cjelokupan   svoj   dotadašnji  život.   Mislila   je   kako  ćete   vi   i   ona   ostati  zauvijek zajedno. No vi ste htjeli da ona dođe gore na Stjarnberg zato   

448

što je bila učiteljica. A Barbro Lund vam je trebala gore kao umjetnica  u obradi tekstila. Vaš je zadatak bio da skupljate upotrebljive ljude za  zajednicu.  Ulander se malko promeškolji na stolcu. ­  Žene ste pridobivali svojim kurcem. Međutim, one su to pogrešno  shvatile. U svakom slučaju, Annie. Birger je bio svjestan da ga Johan očima pozorno prati, pa zašuti. Iz  nekog je razloga sve to, očito, vodio Johan.  Sada se i on umiješa: ­ Izvrsno se svega toga sjećate. ­   Kako   i   ne   bih.   Pa   mi   smo   to   ponavljali   toliko   puta   ­   odvrati  Ulander. ­ Svi smo morali reći istu stvar. ­ Put sjećanja ­ dobaci Birger. ­ Što to? ­ Hodali ste Putem sjećanja. Jedanput, dvaput, triput... mnogo puta. ­ Hajdemo ­ reče Johan. Ulanderu se nijednom nije pružila prilika natočiti svoj čaj. Nesigurno  je hodao za njima prema vratima. ­ Ali zašto vi to sve  želite znati? Pa nećete valjda otići na policiju?  Već  radi Annie, mislim. I ona je bila umiješana. A otad je već  prošlo  toliko vremena. Neće to ništa promijeniti. Kad su izišli na ulicu, Birger je bio tako umoran da bi najradije sjeo  na pločnik. U MacDonalds su već  došli drugi posjetitelji. Nove su se  papirnate  čaše i kutije nakupile po stolovima i bile pokupljene. Prešli  su ulicu i polaganim korakom otišli u park pokraj Gradske knjižnice,  gdje se Birger svali na klupu. ­ Zamisli što nam je ispričao ­ reče Birger. ­ Ne mogu shvatiti zašto  nam je sve to uopće ispripovjedio. ­ Ne shvaćaš? ­ Policije se ni u kom slučaju nije bojao. Ne više. Da je on ili netko od  ostalih na Stjambergu imao išta sa smrti Johna Laruea, onda nam ne   

449

bi pričao na ovakav način. Ipak ne razumijem kako je sve to poispadalo  iz njega.  ­  Bojao te se. ­ Mene?! ­   Kad   si   ušao   dublje   u   onu   prostoriju   i   počeo   govoriti   o   Annie,  izgledalo je kao da ćeš ga fizički napasti. ­ Ja? Njega? ­ Zar nisi toga bio svjestan?  ­ Ne. Nimalo. Birger   nije   nikada   nikome   prijetio.   Nije   mogao   ni   zamisliti   da  podigne   ruku   na   nekog  čovjeka.   No   ni   Ulander,   ni   on   nisu   u   onom  trenutku razmišljali. Krupno tijelo. Izlučivanje gnjeva. A sada više nije bilo ni traga od  toga.   Samo   ljepljiv   znoj   i   umor.   Promet   je   tutnjao,   škripao   i   resko  probijao uši. Bio je toliko iscrpljen kao da je doista pokušao slomiti sve  kosti u onom laganom, plešućem tijelu. Razmišljao   je   o   vremenu.   Trenutak   se   nadovezivao   na   trenutak   u  jednom nizu koji je gurnuo Annie i njezina razmrskana prsa i ošit sve  dalje   i   dalje   prema   natrag,   prema   unutra.   Slika   je   titrala   kao   pod  nekakvim rasterom. Čak ni šok ni bol nisu bili nepromjenljivi. Micali su  se.Imao   je   neki   dojam   o   apsolutnoj   tišini   u   svome  životu.   U   hotelu  Sulky vrijeme je zastalo. Međutim, i od toga nije ostalo ništa do jedne  slike. Sjećanje je bilo promjenljiva i pomična slika i sivjelo je kao da se  prlja. Onda mu nadođe misao kako su i mrtvi u apsolutnoj tišini. Tu misao  primijeni na svoj život. On je bio u toj prljavštini. Nijemo otkucavanje  trenutaka prelagalo je svaku oštru sliku nekom opnom. Annie je bila  tamo gdje je on to htio. Kako je to jednostavno, razmišljao je. Nisu to bile samoubojstvene  misli. Nasuprot tome, one su mu pripomagale da se ponovno pribere.  Odvukao   se   do   Doma   zdravlja.   Annie   bješe   ondje   gdje   ju   je   on  želio   

450

imati.   Nije   morao   izbjegavati   pomisli   na   nju.   Nije   ona   bila   u   vodi,  razmrskanih   prsa.   Ni   u   postelji   s   njime.   Nigdje   gdje   bi   neumoljivo  otkucavanje otkucavalo. Ona je bila u tišini. Smatrao je da postoje mjesta ­ ili trenuci ­ koji su gotovo mirni i tihi.  Tamo  je  otkucavanje  gotovo  neprimjetno.  Volio  je  stajati   uz  otvoreni  prozor i osjećati svježi zrak na licu. Postojale su mnoge stvari kojih se  sjećao da ih je Annie činila, a koje kao da su bile okrenute prema tišini.  Poznavala je ona tu tišinu. Stajala bi na trijemu i osluškivala kišu u  jasikama. ***

O

dustao je od daljeg traganja za uzrocima njezine smrti. Stidio se 

zbog toga. Međutim, bilo je kako je bilo. Pothvat koji je izgubio svaku  oštrinu i poticaj. Bio je rat u Europi. Onaj događaj uz rječicu Lobber  ponavljao se u Europi svakoga sata. Čak nije namjeravao poći u lov ove  jeseni. Iscrpljenost. Premorenost materijala. Gnoj što istječe iz crijeva.  To je vidio. Malo mu je trebalo da promijeni svoju odluku. Samo ključ koji mu je  poslala Mia. Uz njega maleno pismo. Čudno neko pismo. Nije naprosto  povjerovao jer je smatrao da ga ona zapravo nimalo ne voli. Pisala mu  je neka zadrži ključ i boravi u Annienoj kolibi tijekom lova, pa i nadalje,  ako bude  želio. Ona sama nije bila tamo otkad su počistili kolibu za  vrijeme godišnjega odmora. A i neće previše često odlaziti tamo. Iz riječi  se moglo razabrati kako tu kolibu prepušta njemu. U srpnju i kolovozu  bilo je mnogo kiše. Kako to tamo izgleda? Je li Mia zamolila nekoga da  ode onamo i pokosi travu?

 

451

Odvezao   se   u   petak   navečer.   Lov   je   trebao   započeti   u   ponedjeljak  ujutro, pa je smatrao posve prirodnim staviti u auto i svoju karabinku.  Da će godišnji odmor provesti u lovu, bilo je već odavna odlučeno. Što bi  inače mogao raditi u Bwangenu? Nije želio nikamo putovati. A sad mu  je želja bila da ode u Crnu Vodu i pokosi travu na Annienu zemljištu. Mrak se već gotovo spustio kad je stigao onamo, no ipak je još uspio  razabrati visoku, mokru travu i od mraza izjedene ruže što su trulile u  živici.   Htio   se   odmah   baciti   na   posao,   ali   bilo   je   još   koječega   što   je  valjalo napraviti u kolibi. Zrak je unutra bio ustajao i hladan. Upalio je  peć. Bilo je tu još uvijek dovoljno brezine kore i drva za loženje s kojima  je   Bjorne   Brandberg   snabdio   kuću.   Izišao   je   i   uz   svjetlo   džepne  svjetiljke stao tražiti cvijeće.  Ona je uvijek imala cvijeća u kući, a on je mislio da je zrak u tom  slučaju bolji. Našao je samo stolisnike koji su, unatoč  tome što su već bili posivjeli, širili oko sebe jak miomiris. Razmišljao je koliko bi puta morao dolaziti ovamo kako bi se opro  pustošenju   vremena:   travi,   snijegu,   stablima   oborenim   u   olujama,  novim   izdancima   i   miševima   što   su   glodali.   Morao   bi   nadvladati   i  ukloniti vrijeme kako bi joj kuća mogla ostati nedirnutom i tihom. Postojala je točka u kojoj su se stapali tišina i neumoran, pokretljiv  život. No nije se previše unosio u takva razmišljanja. Uvidio je da mu  valja mnogo učiniti kako bi kuću mogao oprijeti hodu vremena. Ujutro  je primijetio da je na padini stanje gore negoli je mogao zamisliti. Sa  svih   je   strana   pokušao   kosom   napasti  žilavu   travu,   ali   se   umorio   i  odvezao u prodavaonicu kupiti pivo i kobasice. Na putu natrag sreo je  Per­Olu Brandberga i platio mu lovnu pristojbu. Zatim ga je za stolićem  za   kavu   ugostio   rakijom   iz   dimom   obojene  čašice,   a   ovaj   mu   je  odgovarao na pitanja o istrazi. Ništa novo. Shvatio je kako bi se selo  najradije vratilo na pomisao o nesretnom slučaju, dakle, da se Annie  okliznula na kliskom kamenju gaza. Međutim, to nije moglo proći.  

452

Dok   se   vozio   natrag,   susreo   je   Annu   Starr.   Nosila   je   dvije   pune  vrećice robe iz prodavaonice, pa se zaustavio i ponudio joj da je odveze  do Tangena. Kad su stigli do uskog, neravnoga puta, koji se zapravo  sastojao od dviju kolomija i po sredini visokoga ispupčenja prekrivenog  travom, ponovno ga uhvati bol. No ovaj je put bila manje oštra negoli  prije, pa je uspio reći Anni: ­ Da, zamislite. Ovuda se vozila Annie na putu k vama. Ipak ima  nečeg  čudnoga u tome što je htjela saznati točno mjesto na kojem se  survao leteći tanjur.  Osjetio je kako ga Anna promatra.  ­ Nije ona to htjela saznati ­ odgovori mu Anna. ­ Htjela je saznati za  mjesto na kojem su odložili one mrežom pokupljene, pronađene otpatke.          *** Birger ga je pozvao: ­ Dođi odmah Imao bih ti nešto pokazati. Nije   rekao   što   je   to,   no   Johan   se   odmah   spremio.   Miji   se   učinilo  čudnim   da   je   samo   tako   jednostavno   poslušao.   Ni   sam   to   nije   uspio  objasniti. Međutim, po Birgerovu glasu moglo se razabrati da se radi o  nečem ozbiljnom.  Mia nije mogla podnijeti takvo ponašanje. Smatrala je da se Birger  pravi tajanstvenim bez ikakve potrebe, pa mu je telefonirala. Ali joj je  on samo odgovorio: ­ Važno je da to Johan vidi ne znajući što ja mislim o tome. Kad su se  rastajali, Mia je stajala s Larsom Dorjom ispred nastambe za pse i sve  što su si rekli izgubilo se u zavijanju pasa. Psi su običavali svakoga  poslijepodneva   zavijati   punih   dvadeset   minuta   ili   pola   sata.   Stojeći  tako, navlačila je iznošeni rukav svoje majice. Jedan se od pasa igrao s  njome i razderao ga. Imala je na sebi tanku, ispranu majicu, a on je  znao kako se ispod nje nalazi rastvoren rastriž na trapericama. Rupice  za   dugmad   povezala   je   elastičnom   vrpcom   jer   joj   se   trbuh   znatno  ispupčio.  

453

Nije   ga   ni   u   što   uvjeravala.   No   ipak   je   znao   da  ima   povjerenja   u  njega. I to zato što ga je trebala. Nije osjećao nikakva ogorčenja zbog  toga. Bila je umorna i blijeda. Vjerovala je ono što joj je bilo neophodno  vjerovati. Nije više imala snage za bilo što drugo. Bila je nezaposlena. S projektom je bilo gotovo. Prodala je svoj auto.  On   se   trebao   brinuti   za   nju,   ali   kako   se   moglo   dogoditi   da   stvari  postanu takve kakve jesu? Ili točnije: kako je ono za čime je težila i što  je   tako   silno  željela   moglo   izgledati   tako   kako   sada   izgleda?   Mia   je  odbacila Annien suhoparan, zaleđen  život, njezinu pokretljivu samoću.  A što je ona sada htjela? Trudna,   besposlena.   Nije   mogla   izraziti   svoju   volju.   Dozivala   je,  pokušala nadglasati ona dvadeset i dva psa koji su zajednički zavijali.  Vidio je kako joj se otvaraju usta. A što ako je vrisnula: NE SMIJEŠ ME OSTAVITI OVDJE! Međutim, ona mu je samo doviknula: »Ne zaboravi napuniti benzin!  Pregledaj imaš li ulja!« Bila je uvijek tako razborita. Vozio se kroz mračnu i vlažnu, ali još uvijek zelenu riječnu dolinu.  Auto se uspinjao u planinu, a boje su poprimile bolesne preljeve smeđeg  i  žutog.   Ovdje­ondje   već  je   ležao   snijeg   raštrkan   po   promjenljivim  površinama   šaša.   Kad   se   ponovno   počeo   spuštati,   boje   se   ponovno  zapališe. Dugim padinama dolje prema sustavu jezera ovladao je mraz,  pa   su   breze   imale   plamene   jezike.   Voda   bješe   zbijenija   i   modrija   od  neba. Natpis s imenom sela Crna voda u smjeru Norveške izgubio je još  poneko   slovo.   Za   nekoga   tko   nije   bio   odavde   postao   je   potpuno  nerazumljivim. NA    O  A Birger je primijetio Johanov dolazak pa se spustio niz padinu. Bit će  da je sjedio uz prozor i ­ čekao. Kad je ušao u Johanov auto, bio je posve  bez daha. Saddie je sišla samo do pola puta i onda sjela. ­ To je dolje u Tangenu ­ rekao je. ­ Sasvim vani.  

454

U selu je vladala tišina. Ljudi su jeli. Uskoro  će mrak, pa je Birger  uznastojao po svaku cijenu stići na mjesto prije negoli se smrači. Prošli  su   mimo   kolibe   Anne   Starr   odakle   se   put   sastojao   od   svega   dvije  neravne kolonije za traktor. Svojim autom s pogonom na  četiri kotača  Johan će se uspjeti probiti sasvim do cilja, mislio je Birger.  Usporedno s tim putom za traktore vodio je i put do autokampa.       Traktorski je put završavao kod  nekog mjesta za istovar i utovar.  Sam Tangen bio je čistina nastala sječom, no brezova je šuma ponovno  izrasla   i   postala   neprohodnom.   Raspoznavali   su   se  i   poneki   borovi   s  rascijepljenim i izobličenim vršcima. Losovi su živjeli na prevlaci. ­ Staza je uništena ­ ustvrdi Birger. ­ Morat ćemo se probiti do obale  kako najbolje znamo, a odanle ću vjerojatno pronaći put. Nebo se smračilo, ali se činilo kao da svjetlost dolazi iz jezera. Kad su  se  na  posljetku   našli   ispred   tog   mjesta   ­  strme,   kamenite   padine  po  kojoj   su   bili   razbacani   metalni   otpaci   ­   mogli   su   jedan   drugome  razabrati  lica  jedino kad  bi bili   okrenuti  prema  jezeru. Svjetlucao  je  jedan kotač, rezervoar za benzin  i uništeni far. Johan pristupi bliže.  Benzinski   je   rezervoar   imao   oblik   malenoga   tijela.  Često   je   na   to  pomišljao   dok   ga   je   gledao   pred   sobom,   između   nogu.   Emajlni   lak  kupovao je u vrlo malenim kutijama. Visoka kvaliteta. Uspio je i sad  razabrati   boje   u   krajoliku   iz   znanstvene   fantastike   naslikanom   na  rezervoaru. Narančasta, ljubičasta, crna i žuta. ­ Moj moped ­ reče. ­ Jesi li siguran? ­ Da, pogledaj taj emajlni lak na slici. Gotovo je sav sačuvan. Sve je  ostalo sama hrđa. ­ Mislio sam da je tako ­ odgovori Birger. ­ Zapravo, bio sam potpuno  siguran. Sjedili   su   uz   Annien   kuhinjski   stol.   Vani   bješe   mrak,   a   vjetar   je  tresao jasikama. Birger stavi na stol kobasice i kruh.  

455

­ To je hrana drvosječa ­ reče. ­ Oprostit ćeš. No bit će bolje. Počet ću i  opet   kuhati   onako   kako   treba.   Dobru   hranu.     Zazvučalo   je   kao   da  samome sebi zadaje riječ. ­ Mislio sam napuniti hladnjak poslije ostavinske rasprave. Nadam  se da Mia neće imati ništa protiv.  Tek kada su sve pojeli i sjeli na kauč  u gotovo mračnoj sobi, počne  Birger pričati o Annie. ­ Ona je imala mnogo neočekivanih zamisli. Ali je previše pričala.  Međutim, moramo imati na umu da je bila pametna žena. Zapravo, vrlo  pametna. Jasno je da ona, kad te vidjela i prepoznala, nije išla tragati  za nekakvim letećim tanjurima. Nije otišla ni do Gudrun kako bi joj  predložila da idu skupljati smrčke. Sve je to bio samo izgovor. Mislim  da se kod Gudrun raspitivala o tebi. No možda je pobrkala činjenice pa  Gudrun nikada o tome nije razmišljala ozbiljno osim kao o brbljariji.  Annie uopće nije namjeravala otići skupljati smrčke. Otišla je ravno k  Anni Starr i upitala je gdje se nalaze otpaci koje su izvukli iz jezera.  Ona je, naravno, načula o tome.  Otputila se tamo i razgledala ih. To ju je uvjerilo u njezine zaključke. ­ Oni su potopili moj moped! ­ izleti Johanu. ­ Tko su ti »oni«? ­ upita Birger. Johan ušuti. Birger ni sada nije upalio svjetiljku pokraj kauča. To je  olakšalo situaciju. Kao da su se prilagodili gledanju u mraku. Počeli su  razabirati lice jedan drugome. Lice. ­ Postoji nešto o čemu sam pokatkad razmišljao ­ reče tada Birger. ­  Sjećamo se što se radilo kad smo saznali da je Kennedy ubijen. Ili, što  se tebe tiče ­ Palme. A ja se sjećam kako je bilo kad sam saznao što se  dogodilo   kod   rječice   Lobber.   Ake   Vemdal   je   otišao   u   recepciju  autokampa. Tamo je telefonski razgovarao s Henryjem Stromgrenom.  Onda se vratio. Stajao sam pokraj prozora i promatrao jezero. Za mene  je ono uvijek bilo povezano s pojmom spokoja. A onda je odjednom sve  postalo drukčije, pa i za mene. Barbro i sve ostalo. Od toga trenutka   

456

više nikada i ništa nije za mene bilo isto kao prije. Vidio sam Bjornea  Brandberga kako se veslajući približava. Hvatao je vidre. Bit  će da je  zubima držao uzicu. Dok su svi drugi spavali poslije pijane noći, Bjorne  Brandberg   je   iskoristio   prigodu   da   hvata   vidre.   Bio   je   to   trenutak  spokoja. Zašutio   je   na  trenutak.   Johan   mu   nije   mogao  razabrati   lice   jer   je  Birger sjedio okrenut prema prozoru, a sada se naglo stalo smračivati. ­ Sve do danas nisam shvaćao što sam to ja uistinu vidio. Bjorne je sa  sobom imao pribor za hvatanje vidra da bi time zavarao. A zapravo je  otišao   potopiti   tvoj   moped.   Ne   znam   kako   ga   je   neprimijećeno   uspio  dopremiti   dolje   do   Tangena.   Naime,   ovuda   je   nemoguće   bilo   kamo  krenuti a da te netko ne zapazi. Bez obzira bilo to danju ili noću. A  moped je morao prilično glasno lupati. ­ Pa nalazio se u Duettu ­ nato će Johan. ­ Ne znam sjećam li se ili  samo mislim da se sjećam. Ona Finkinja i ja vozili smo se kroz selo i  tada sam primijetio auto Henryja Vidarta. Njegov Duett na putu prema  Tangenu. Ja sam se spustio na sjedalu kako me nitko ne bi vidio. ­ Bit  će da ga je netko prevezao. Auto je poslije stajao na putu koji  vodi do Vidartovih. ­   Duett   je   stajao   gore   kod   našeg   sjenika.   Mogli   su   u   njega   lako  utrpati moped da ih nitko ne primijeti. Čuo   je   Birgerovo   teško   disanje   na   usta,   a   Saddie   je   hrkala   ispod  stolića. ­   Da su moped ponovno potopili, Annie se ne bi nikada ništa  dogodilo.   Bavim   se   takvim   razmišljanjem   ­   nastavio   je   Birger.   ­  Međutim,   bojali   su   se   da  će   ribarske   mreže   zapeti   za   njega.   Kod  Tangena je, naime, područje dobra ulova ribe. Ribari postavljaju mreže  od prevlake i prema van. ­ Misliš li da je Bjorne potopio moj moped da bi mi pomogao? ­ Ne, ali je Annie to možda mislila. Stoga je krenula Putem sjećanja s  namjerom da ga pita o tome. ­ Smatraš da je išla na Stjarnberg?  

457

­   Ni   govora.   Tim   smjerom   ne   prolazi   Put   sjećanja.   Sve   su   staze  uništene. Ne postoje  čvrste točke za sjećanje. To je sad gola površina  koja   se   pretvara   u   tundru.   Jedva   nešto   izraste.   Previše   je   izloženo  mrazu. Ne, tamo se svako sjećanje izgubilo. Ako je Annie sama izradila  Put sjećanja sa svim točkama kako je učila djecu, onda mislim da je  krenula prema Nirsbui.  ­ Pa što je tamo imala raditi? Je li to bilo pametno s njezine strane?  ­ Zar ne znaš da je on tamo stanovao?   ­ Bjorne? ­ On je živio u nastambi poduzeća pokraj mosta preko rječice Lobber,  i to dok je radio na sječi. Bio je to velik i dugotrajan posao. Najzad se  morao   preseliti   u   Nirsbuu.   Tamo   postoji   uska   traka   zemljišta   koja  pripada vama. Zar nisi znao da se Bjorne odlučio  živjeti za sebe, bez  dodira s drugim ljudima? ­ Gudrun je rekla da je on veliki osobenjak. ­ On  živi tamo gore otkad su ga odbili primiti u kliniku  na otoku  Fros. Ja mislim da se Annie otputila k njemu. Sutra ćemo i mi tamo. Kad su ustali, Johan primijeti da je javna rasvjeta u selu upaljena.  Modrobijela svjetlost u lišću duž rubova ulica.  Čudio se čemu sada služi to osvjetljenje.  Prolazili su preko zemljišta koje se isprva zvalo područje Stjarnberg,  a sada, poslije gotovo dvadeset godina, više se nije nazivalo tako, već samo ­ Područje. Druga ogoljela zemljišta postupno su se popunjavala.  Najprije   se   pojaviše   breze,   pa   oskoruše   i   jarebike.   Onda   su   se   stale  probijati stabljike borova i započele borbu za život. Međutim,   Područje   nije   postalo   šumom.   Od   njega   je   nastalo  mahovinasto   tlo   uz   mjestimično   grmlje   s   bobičavim   voćem.   U   šikari  niskorastućih   breza   tek   su   na   pojedinim   mjestima   stabljike   borova  uspjele preživjeti, izobličene od snijega, losova i oluja. Imali su teškoća  prije negoli su krenuli, pa su tek u nedjelju poslije podne mogli ostaviti  auto kod Bjornstubackena. Birger, naime, nije  želio ići preko gaza na   

458

rječici Lobber, a i Johanu bješe drago da je mogao izbjeći onu hladnu,  jureću vodu. Tuda je išla jedna staza. Da, išla. Staza bi počela tamo gdje se trava  povijala. Ljeto za ljetom. Potplatima, kopitima i težinom koju su nosili  ponavljali su radnju. Šiblje borovnice napokon je shvatilo i maknulo se  s puta. Mreža staza,  žile prolaza i  žilice puteljaka kojih se prisjećamo, sve  finiji i finiji putići širili su se do vršaka tla prekrivenog smrekama, pa  onda u močvare i planinske vrištine. Sjećanje čak do kamenih sipina i  plazina.   Ne   izgubiti   se.   Prisjećati   se   stopalima.   Ne   s   bolesnom  izraslinom   koja   se   zove  čežnja   i   umnožava   slike   divlje,   grubo   i  iskrivljeno.   Tetrijebove   krupne   kobasice   od   izmetina   ­   od   iglica,   na  iglicama   ­   ispod   krošnje   velikoga   bora   koji   je   on   rasparao   svojim  kljunom. Staza Antona Jonssa. On je  čuvao seoske konje. A konji su grmjeli  stazom, utabali je tako daje nastala i postala  čvrstom. Svi su za nju  znali. No i ta je staza iščeznula. Postoje ostaci puta za šumske traktore,  ali on vodi uzbrdo. Da bi stigli do cilja, morali su slijediti rječicu. Johan  je pustio Birgera ispred sebe i promatrao kako njegovo krupno tijelo  ovladava   strminama   i   uspinje   se   po   uzvišicama.   Imao   je   snažne  bedrene mišiće. Razabirali su se ispod tkanine hlača.  Stražnjica mu je bila malena i sva mu je težina bila sprijeda. Povijala  ga   je   prema   naprijed   navodeći   ga   na   polagan,   ali   uporan   hod.   Za  vrijeme lova prolazio bi po mnogim, neutabanim zemljištima. Johanu  nije padalo na um što bi trebali reći Bjorneu. Vidjeli su njegov auto kod  Stromgrenova imanja, stari Saab boje rumenog vina. On je, očito, išao  tom   stazom   izbjegavajući   Područje   na   kojem   je   bio   upravljao  procesorom. Kad su krenuli na put, Birger nije pokazivao nikakva straha. Ponio  je sa sobom nekoliko paketića zavoja iz svoje liječničke torbe i stavio ih  u naprtnjaču. Johan ju je nosio umjesto njega.  

459

Stigli su do komada zemljišta koji je pripadao Brandbergovima, a na  kojem   su   se  još   uvijek   uzdizale   visoke   smreke.   U   jesenjem,   vlažnom  zraku rasla je mahovina, upijajući tu vlagu i bujajući. Bjelogorica se  prorijedila, boje su joj se gubile, lišće izblijedjelo pokazujući svoj kostur  živaca. Mjestimice i izgorjelo od mraza. Vladala   je   gluha   tišina.   Očekivao   je   da  će  čuti   kako   ptice,  uznemirene,   uzlijeću,   a   možda  čak   i   opaziti   kakvog   velikog   tetrijeba  kako prolijeće između drveća noseći svoj teški teret mesa. Kroz tišinu  probio se zvuk sjekire koja je sjekla. Po ritmu se moglo razabrati da  cijepa drva. Dva, najviše tri udarca. A onda tišina, dok nije postavio  novu kladu. Neke su se opirale. Kad bi zamahnuo sjekirom i rascijepio  kladu na panju, začuo bi se tup zvuk. Sada su ti zvuči bili toliko blizu  da   se   mogao  čuti   suh   zvuk   drva   što   je   pucalo   dok   ga   je   rukama  razdvajao. Nisu ga vidjeli. Vjerojatno je stajao iza zgrade za kuhanje, koju je  upotrebljavo kao drvarnicu. Johan se zaustavio pokraj zahoda, koji je  sve   više   preuzimala   šuma.   Mahovina   i   lišajevi   rasli   su   iz   pukotina  ulaznih stuba. Sivocrni i zeleni lišajevi prekrivali su daske od kolibe  ljuskavom naslagom ispod koje je drvo polagano trulilo. Birger je sjeo na kamen. Najvjerojatnije se želio odmoriti kako bi bio  uravnotežen pri susretu s Bjorneom. Možda je i razmišljao što mu treba  reći. Međutim, Johan nije vjerovao da je Birger nešto smislio unaprijed.  Bio je, naime, naviknut nastupati izravno, ravno u nevolju. Tada   cijepanje   prestane.   No   nije   se   pojavio.   Johan   pomisli   kako  Bjorne negdje  stoji  i  osluškuje.   Možda  ih  je  čuo?  Ili  osjetio?   Njuhom  lovca? Bjorne bješe osobenjak. Johan još nije bio odrastao kad je to spoznao.  Bilo je nešto mračno u tom Bjorneu. Slijedio je svoju braću, pokretao se  kao i oni. Ali bio je nekako bezobličan. Za njega nitko nije mogao reći da  je ovakav ili onakav. Recimo, jezičav i dosjetljiv kao Pekka. Ili poput   

460

Per­Olea,  čovjeka   koji   se   volio   nadmetati   i   bio   neustrašiv   pred  tegobama. Bjorne ih je samo slijedio. Tada   se   Birger   podigne   i   krene.   Podviknuo   je.   Bjorne   se   odmah  pojavi   iza   kuhinje.   Jednu   je   ruku   držao   u   džepu   od   hlača.   Hodao   je  malko ukočeno. A onda sve bude posve obično. Birger i Bjorne se pozdraviše, a riječi  su   tekle   kao   što   to   obično   i   bude.   A   je   li,   vi   ste   malko   izišli?   Da,  namjerili   smo   doći   dovde.   Jeste   li   prošli   preko   Područja?   Da,  prokletstvo,   tamo   više  nikada  šume.   Ove  godine  ne  čuje  se  ni  toliko  ptica. Ipak, ima ih, ali malo više gore. U gustim šumama. Ušli   su   za   njime   unutra.   U   predvorju   gdje   je   slagao   drva   bilo   je  izmetina od štakora i osjećao se nekakav opor miris. Možda je hermelin  ovdje lovio. Kad je otvorio vrata kuhinje, bude im kao da su se morali  probiti   kroza   zid   od   topla   i   zagušljiva   zraka.   Smrdjelo   je   po   kavi   i  burmutu. Najprije, kad su pošli za Bjorneom, iza njega se širio oštar,  neugodan miris. A sada je taj miris postao bolestan. Miris burmuta u  starca, pomisli Johan. Bjorne je ostario. Još nije navršio ni pedesetu, ali  je star. Bjorne   ubaci   cjepanicu   u   peć  i   izvuče   posve   pocrnjelu   posudu   za  kuhanje kave. Zaimačom ubaci vode u nju. Zatim otvori prozor i kroz  njega   izbaci   vodu   s   talogom   od   kave.   Cijelo   je   to   vrijeme,   dok   je  nalijevao vodu u posudu, stavio kavu, izvukao kruh i kutiju sa svježim  sirom ­ šutio, i to je bilo njegovo pravo. Naime, Bjorne nije običavao  govoriti dok bi radio. No sada je upotrebljavao samo jednu ruku dok je  drugu i dalje držao u džepu. ­ Išli smo pogledati Johanov moped koji si potopio tamo kod Tangena  ­ započne Birger pošto je ispio šalicu kave. Bjorne podigne pogled. Pokazaše se njegove modre, gotovo bezbojne  oči. Onda se lice ponovno zatvori. Kao da nije imao nikakvih crta na  njemu. Bio je bezizražajan, bezobličan. Više krupan negoli debeo. Kosa,  koja   mu   je   nekoć  bila   smeđa,   sad   je   izblijedjela   i   prorijedila   se.   Na   

461

mjestu gdje mu se nalazila kapa, urezala se oko glave duboka brazda,  zamašćena od utisnute kose. Obrazi i brada bili su mu neobrijani, a  zarasla brada sivobijela.  Držao je krišku kruha u krupnoj šaci, s crnim urezima na mjestima  gdje se motorno ulje uvuklo u njih. ­ Zar nisi čuo da su izvukli moped? I to dok su mrežom izvlačili sve sa  dna jezera, a poslije nekakve nebeske pojave ili kako su to već nazvali. Bjorne   učini   neki   pokret   koji   se   mogao   protumačiti   kao   tresenje  glavom. ­ Spavaš li dobro? ­ neočekivano ga upita Birger. No Johan se dosjeti  da je Birger svojedobno liječio Bjornea.  ­ Loše s tim stojim ­ uzvrati Bjorne. ­ Prije još kako­tako, ali sada je  prokleto teško. Stavljam paprat u postelju. Ima nečeg omamljujućeg u  toj paprati. Međutim, valja biti na oprezu. Od toga se može i zauvijek  zaspati. Umakao je krišku kruha u kavu i usisavao u sebe umočeni komad  koji bi zaprijetio da će pasti natrag u kavu. ­ Prije sam radio pa bi onda padao u postelju. I ­ spavao. ­ Vidio sam te kad si odveslao na jezero praveći se da hvataš vidre, a  ti si zapravo išao potopiti moped. A Johan te vidio dok si vozio Vidartov  Duett. ­ Sjećam se kako sam se jednom vozio kući na biciklu. Bila je vrlo  svijetla   noć.   Krčio   sam   šumu   gore   iznad   Aldine   kolibe   i   zarekao   se,  neka mi vrag dušu odnese ako ne završim do blagdana. I jesam. No bio  sam   tako   prokleto   umoran   da   nisam   vjerovao   kako  ću   se   biciklom  dovući do kuće. A onda sam osjetio da se bicikl počeo kretati sam od  sebe. Kao da je netko imao noge na pedalama i tiskao ih umjesto mene. Oči mu ponovno zasvjetlucaše. Očito je  želio vidjeti djelovanje svoje  priče. Vjeruju li oni da on u to vjeruje. ­ Čovjek dobije pomoć kad zatreba ­ reče cerekajući se.  

462

­ A sjećaš li se onog starca Annersa? ­ upita ga Johan. ­ On nije dobio  ničiju pomoć. Johan još nije bio odrastao kad su mu njegova polubraća ispričala  priču o starcu iz uvale Vitsten. Zvao se Paul Annersa i  živio je sam  nekih   deset  kilometara  udaljen   od   sela  Svartvass.  Njegova  se  koliba  nalazila s jedne strane ceste, a staja i sjenik s druge. Mnogi su viđali  starca kako prelazi preko ceste, posebice za jesenskih večeri prije nego  bi pao snijeg. Odlazio je u staju vodeći brigu o svom konju. A onda je  umro kasno u jesen. Ponekad je znao boraviti izvan kuće i po nekoliko tjedana spavajući  po šumskim brvnarama. Pritom bi konja uvijek vodio sa sobom. Tako  nikome nije bilo čudno ako ga duže vrijeme ne bi vidjeli. A   onda   je   dobio   upalu   slijepoga   crijeva.   Na   podu   pokraj   postelje  nađeni su boca rakije i kutija s tabletama protiv bolova, što je značilo  da je trpio jake bolove. Konj mu je uginuo od  žeđi. Starac nije dolazio.  Pregrada   za   konja   bila   je   potpuno   razvaljena,   ali   je  željezni   lanac  izdržao. Starac je išao onako pogrbljen u staju, ali se nije obazirao. Nije ni  trebao. A jedan je od Brunstromovih sinova dojurio velikom brzinom  iza zavoja. Nije mogao opaziti starca prije negoli bješe prekasno i uspio  je tek pomisliti: O, Bože! Bože! Bože! Prešao je doslovno preko starca. A  taj je bio poput sivoga zraka. Konj je vrišteći hrzao i kopitima treskao po zidovima pregrade. Drvo  se lomilo i prštalo na sve strane. No hrzanje konja nitko nije  čuo, a  starčevo je tijelo mirno ležalo na razvučenom kauču. Otada starac u  sumrak   prelazi   preko   ceste.   Odlazi   pogledati   je   li   njegov   konj   dobio  vode. Bit  će da mu je to kazna premda se nije mogao dići iz postelje.  Jaka kazna. A ponajjača u jesen, za sumračja. ­ Sjećaš ga se? Bjorne kimne. ­ Ponekad to i zaboli ­ nabaci Johan.  

463

­  Zato  i  nemam nikakve  ženske  ­  reče  Bjorne.  ­ Pa  čak  ni mačke.  Nikoga tko bi ostao poslije mene. Vani   se   hvatao   sumrak.   Prosjedit  će   ovdje   s   njime   nikamo   se   ne  maknuvši.   On   bi   nastavljao   pričati   o   stvarima   koje  će   njegovu  neobičnost i samotinju prikazati gotovo kao ugodnu onome tko ga sluša.  Međutim,   Bjorne   nije   bio   nikakav  čudaković.   On   je   možda   prazan,  razmišljao je Johan. I u njemu postoji jedino ta praznina. Ali on sam  nije u njoj. On je to učinio. Taj je događaj ­ deset, dvadeset silovitih udaraca? ­ došao ni iz čega.  Iz mraka koji nas slijedi. Možda se toga više i ne sjeća.                           A kada je sam? Pokušao je sebi predočiti sliku Bjornea samog u toj  kolibi.  Kako pali petrolejku, a  što je  činio upravo sada, i dalje samo  jednom rukom. Kako okna na prozorima počinju odsjajivati. Unutra u  sobi   nalazio   se   stolčić,   koji   služi   pri   mužnji,   a   na   njemu   je   stajala  knjiga. Pomisao da Bjorne leži na prljavoj plahti i  čita bila je potpuno  nestvarna. Johan se digao i pogledao knjigu. ­ To je Nostradamus ­ dobaci Bjorne. ­ Pribavio sam je iz Finske. Bio  je oglas o njoj. Nostradamus je jedini koji je točno proricao. Sakrio se. Želio je da ljudi pomisle kako je on neki čudak. Neopasan i  dobar starac iz šume. Kao što su ljudi znali biti u staro doba. Možda je i  sam vjerovao u to. Međutim, bila je to besmislica. On je ipak bio sin  jednog od onih malobrojnih seljana kojemu su stvari krenule po dobru.  Bilo je posla za njega. I novaca, i strojeva. Nije imao nikakva razloga  sjediti ovdje. Tada   Birger   uzme   petrolejku   sa   stola   i   osvijetli   Bjorneovu   nogu.  Ponad stisnute šake u džepu, na modroj tkanini hlača vidjela se tamna  mrlja. Dok su je promatrali, mrlja se širila. ­ Jesi li se posjekao? Bjorne kimne. Bojao   se.   Posjekao   se   kad   nas   je  čuo.   Nije   li   se   bojao   osamnaest  godina? A onda Annie Raft s njezinom sačmaricom. Kako su ljudi ovdje   

464

živjeli? Ja odlazim odavde, pomisli Johan. Iskrast ću se. Birger je kopao  po sanduku za drva tražeći kakve novine. ­ Položi ruku ovamo ­ zapovjedi Bjorneu. Bjorne izvuče lijevu ruku. Palac je uvukao među druge prste. Krv što  je prokapljivala iz rane bila je vrlo tamna.  Birger ga navede da ispravi ukočene prste i izravna palac. Kad ju je  dotaknuo, rana se otvori i krv poteče jače. ­ Naprtnjaču, Johane! I dalje je držao Bjorneovu ruku. ­ Pronađi zavoje a ima i tableta u rancu. ­ Ne želim ih.­ reče Bjorne. ­ Umiriće te,  moramo pričati o onome šta se desilo gore a i moramo  sići do sela da ušijemo posekotinu. Kad mu je Johan pružio zavoj Bjorne mu reče: ­ Izađi van moramo pričati dok mu sređujem ranu. ­  Ne želim, to je glupo. ­ Uradi kako sam ti rekao. Ogledao se po sobi puška je bila na klinu na zidu a Bjorne je imao  lovački nož za pojasom. ­ Ne želim. ­ Uradi tako. Navukao   je   jaknu   i   pokušao   prosvjedovati   ali   mu   Berger   samo  klimnu i on izađe. ­ Jesi li znao da je Lill­Ola Lennartsson gotovo umro gore ?  Rekao je  Birger. ­ Ne. ­ Imao je srčani udar. Možda sam tada prevideo  nešto tamo. Znaš li  da se onesvestio kad je video da je to njegov šator?  ­ To kopile. ­ rekao je Bjorne. Birger pritisne rubove rane  i stavi oblog preko njega.  

465

­ Da, on je bio pravo sranje. Kad su analizirali perje ptica on ih je  zapalio,  bilo  je to bizarno. Dvije od njih. Vidio sam delove u njegovom  zamrzivaču. Mora da je bio uplašen da će policija pretraživati njegovu  kuću, jer je i on bio tamo. Idemo zavojem to pričvrstiti. Morat  ću ga  ušiti kad dođemo do sela.  Pomislio je na Johana vani u polumraku. Padala je kiša, naleti vjetra  prskali su  prozor kišnim kapima. ­ Mislio si  da je to on, zar ne? ­ Odvezao se gore. Na Ivanje večer ranije. Kakav je posao dobio tamo  gore? Znao sam da je soko  imao mlade. I nizozemski automobil je došao  ranije   po  danu.  Nameravao   je  da  ih   uhvati.   Tako  sam  mislio.   On   je  ugrabio   priliku, dok svi slave. I onda  će mlade prodati  žive kakvom  prokletom Arapinu. Kao buduće sokole za lov.   ­ Jesi li otišao gore do Aldine kolibe da vidiš kako je s Johanom? ­ Tamo gdje je bio, sve je bilo u redu. A uostalom, kad sam došao  gore, on je već izišao iz bunara. ­ I onda si uzeo moped? ­   Cijelo   sam   to   vrijeme   kanio.   Ako   se   dovezem   autom,   uplašit  ću  gada. Htio sam ga uhvatiti na stazi. Sokolovo se gnijezdo nalazilo na  strmoj stijeni iznad rječice. ­ Prepoznao si šator? ­ Naravno. ­ A zašto si tako surovo postupio? Šutio je. Sjedio je pognute glave i duboko disao. ­ Nije mi to bio cilj ­ reče tada. ­ Htio sam ga samo pošteno pretući.  Vidio   sam   leđa.   Legao   je   pod   šatorsko   krilo.   No   vidio   sam   leđa.  Ispupčena. A onda mi je pao mrak na oči. ­ To nije bio on. ­ Nije.

 

466

Ponovno   je   ušutio.   Birger   se   pitao   sjeća   li   se   Bjorne   preostaloga.  Možda   je   tako   i   bilo   kao   što   je   rekao.   Mrak.   Rupa.   Rupa   u   kojoj   se  naokolo kretao skoro dvadeset godina. ­ Annie se uputila ovamo k tebi da te pita o mopedu. ­ Nisam bio ovdje. Bio sam na otoku Fros. Držali su me tamo još od  travnja.  ­ Pa tko ju je onda čekao? ­ Ne znam. ­ A sad idemo dolje. Moram ti zašiti tu ranu. Onda  ću te vratiti na  otok Fros. Ispričat ćeš to svom liječniku. Bit će najbolje po tebe ako se  sam prijaviš policiji.   Je li on to uopće čuo? ­ Neće ti biti  nimalo drukčije negoli svih ovih godina. Dobivat  ćeš  slobodne dane i moći ćeš dolaziti ovamo. Uskoro će ionako biti dvadeset  godina otkako se sve to dogodilo. Nije bilo više ničega drugog? Kakva  zlostavljanja ili tučnjave? ­ Nije. Najčešće sam ovdje bio sam. Znao sam posjećivati Annie. ­ Annie bi ti rekla isto  što i ja ­ reče mu Birger. ­ Sam se prijavi  policiji. To bi bilo najbolje. ­ Pa oni će ionako uskoro doći ovamo? ­ Neće. Nisam im telefonirao, a i ne mislim.  Želim da se odvezeš s  nama dolje i da ti zašijem ranu. A onda  ćemo zajedno na otok Fros.  Podigao se i otvorio prozor. ­ Johane! Morao je zazvati nekoliko puta. Johan nije bio previše mokar kad je  ušao. ­ Je li kiša prestala? ­ Rominja. ­   Moramo   krenuti   prije   negoli   se   posve   smrači.   Johanov   oprezan  pogled prešao je s Birgera na Bjornea koji je sveudilj sjedio za stolom.  

467

­  Pričali   smo o  toj  stvari.   Annie  je namjeravala   ovamo doći  da  ga  priupita o mopedu, ali je on bio na otoku Frosu. ­ Da, i ja znam da nije bio kod kuće ­ rekne Johan. ­ Mia i ja bili smo  ovdje rano ujutro. No bit će da je Annie otišla gore do Gudrun pitati za  tebe. Zar ona nije znala da si na Frosu? ­ Hajdemo sada ­ predloži Birger. Glas mu se stanjio. ­ Nećemo sada  više pričati o tome. Bjorne je krenuo prema vratima i uzeo kapu što je visjela na čavlu.  Stavio   ju   je   na   glavu,   ali   jaknu   nije   uzeo.   Imao   je   na   sebi   vunenu  majicu   koja   je   nekoć  morala   biti   tamnomodra,   no   sada   je   tako  izblijedjela da joj se boja po ramenima i leđima promijenila u sivu. Čuli  su ga kako obuva čizme vani u predsoblju. Birger je na brzinu pokupio  svoje paketiće i utrpao ih u naprtnjaču. ­ Ugasi svjetiljku! Johan puhne i u sobi nasta mrak. Učinio je to malo prerano, jer su  zaboravili gdje su im bile jakne, pa su sada počeli pipati po kauču. ­   Požuri,   dovraga!   ­   dobaci   mu   Birger.   ­   Fućka   nam   se   za   jakne.  Spoticali su se o vlastite čizme i stali ih obuvati u mraku. Strašno im se  žurilo. Napravili su pogrešku. Vrata predvorja bila su otvorena i vjetar  je udarao njima. Glasno su izvikivali njegovo ime i šapćući se dogovarali. Otrčali su do  vanjske   kuhinje,   do   zahoda.   Zatim   su   ponovno   ušli   u   kuću   i   upalili  petrolejku kao da njome žele namamiti moljca. Međutim, Bjorne se nije pojavljivao. Dozivali su i dozivali, ali mrak  se nije odazvao. A on bješe u njemu. Birger se nije usuđivao nagađati  Bjorneove misli, jesu li one smišljene i prepredene. Ili su ­ mrak. Rupa. Međutim, morao je ući među njih. Johan i Birger stajali su jedan nasuprot drugome uz kuhinjski stol sa  svjetiljkom   između   sebe,   koja   je   izgarala   s   previsokim   plavičastim  plamenom i čađavila stakleni valjak. Nisu tako predugo ostali.  

468

­   Uzet  će   auto   i   odvesti   se   dolje   ­   zaključi   Birger.   No   kako   je   to  zapravo mogao reći? Morao se odlučiti za nešto u što je vjerovao.  ­ Moramo i mi otići dolje.  ­ Ne misliš da bi se on ipak mogao vratiti? ­ Ne, nipošto. No prije negoli su ugasili svjetiljku i krenuli na put, po drugi put,  Birger skine pušku sa zida. Nije bio baš siguran. Bjorne se isto tako  mogao vratiti i cijelu priču završiti sačmaricom. Počeli   su   se   spuštati   po   stazi.   Sitna   je   kiša   pristizala   u   malenim  pljuskovima s naletima vjetra. Oči su im se privikle na tamu. Moglo je  biti   i   gore.   Više   nisu   dozivali.   Birger   primijeti   kako   i   Johan   nastoji  hodati što je moguće tiše. Teže se bilo spuštati kad su stigli do Područja. No zauzvrat malo se  rasvijetlilo. S neba je ipak dolazilo još malo svjetlosti. Mogli su vidjeti  brzo   jureće   oblake,   koji   su   se  činili   kao   da   su   osvijetljeni   iznutra.  Pokušali su hodati tako da im rječica bude u smjeru  čujnosti. Birger  primijeti kako tu, na Području, osjeća neko olakšanje. Bojao se dok su  hodali šumom.  Prije samo sat vremena sjedio je s Bjorneom i uspio sve razjasniti.  Onda je povjerovao kako je saznao sve što se zbivalo u Bjorneovoj glavi.  Čak mu je to on i rekao. Kao što su mu ljudi vjerojatno uvijek govorili  ono   što   misli   i   što   je   učinio.   Zapovjedili   su   mu   da   prokrči   Područje.  Dvadeset godina poslije smatralo se pogrešnim krčiti na takav način.  Naveli su ga da radi pogrešno, a poslije su mu to i rekli. A sad je bio  vani   ne   mareći   ni   za   petrolejku   ni   za   Nostradamusa.   Bio   je   sam   u  mraku. Stigli   su   do   auta   i   Johan   krene  čak   i   prije   negoli   je   Birger   uspio  zatvoriti vrata sa svoje strane. Vozio je brzo, pa je donji postroj njegova  automobila   teško   udarao   na   rupama,   a   svjetla   farova   lepršala   po  smrekama. Kad su stigli do Stromgrenova imanja, Bjorneova auta više  tu nije bilo.  

469

­ Nije li parkiran tamo malo dalje? Prema kući? Uporno su gledali  prema   kućama   na   padini,   ali   u   prvi   trenutak   nisu   mogli   ništa  razabrati. ­ Izići ću i pogledati ­ rekne Johan. Uzeo je džepnu svjetiljku iz odjeljka za rukavice. Birger ga je gledao  kako   odlazi   osjećajući   pritom   nelagodu.   Pojava   mu   je   postajala   sve  nejasnijom,   a   svjetlo   džepne   svjetiljke   pretvorilo   se   u   malenu,  žutu  mrlju što je poskakivala da bi sve više i više slabila. Birger je uporno i  dalje   gledao   dok   napokon   nije   primijetio   kako   podrhtava   svjetlost   u  kućama   sasvim   dolje.   Sivilo   u   sivom.   Sve   je   podrhtavalo   na   kiši   i  udarima vjetra. ­ Pričekaj me, evo i mene! ­ doviknuo je Birger. Dostigao je Johana i  onda su zajedno krenuli dalje kroz precvjetalu travu koja im je kvasila  hlače   sve   do   bedara.   Svjetlo   džepne   svjetiljke   poskakivalo   je   po  nepokošenoj,   požutjeloj   travi.   Nigdje   nikakvih   tragova   automobilskih  kotača.  Kad su najzad naišli na njih, bilo je to daleko gore blizu ceste. Saab  je iščeznuo. Bjorne se odvezao. ­ Krenimo ­ rekne Birger. ­ Kvragu, šteta što nismo uzeli moj auto.  Imam mobitel u njemu. Johan je brzo vozio. Auto je udarao na rupama.  To   je   još   jedino   što   nam   preostaje,   razmišljao   je   Birger.   Voziti   brzo.  Pogriješili smo. Ja sa svojom revnošću. Johan s besmislenim pitanjima.  Premda, on je želio znati. Postavljao je pitanja samome sebi i sada zna.  A zna i Bjorne. U Brandbergovoj psetarnici psi su lajali. Zaustavili su se i promatrali  ih kako se bacaju na ogradnu mrežu. Na Torstenovoj staji nalazila se  jaka svjetiljka koja ih je sada osvjetljavala. Pasje su oči upile svjetlost  automobilskih  farova, pa su izgledale kao poskakujući parovi točaka.  Na trijemu svjetlila je  žućkastija svjetiljka osvjetljujući hrpu tamnoga  hmelja. ­ Vozi! ­ rekne mu Birger.  

470

Gotovo   su   svi  prozori  kuće  bili   osvijetljeni.   Psi  su   i  dalje   lajali   za  njima.   Primijetiše   Torstena   kako   izlazi   na   trijem.   Dok   su   se   vozili  prema   gore,  čuli   su   ga   kako   stišava   pse.   Na   dvorištu   nije   bilo  automobila. Johan nije izlazio iz auta. Pitao se je li ga Torsten prepoznao. Stajao  je gore u svjetlosti trijema i pokušao raspoznati auto. ­ Je li Bjorne došao? ­ doviknuo mu je Birger izišavši iz auta.Torsten  ništa ne odgovori dok nije vidio tko to pita. ­ Pa on je gore, u Nirsbui ­ odvrati. ­ Je li Gudrun kod kuće? ­ Na tečaju je. ­ Gdje? ­ U školi. Prije   negoli   je   zatvorio   vrata   za   sobom,   Birger   se   nagne   prema  Johanu. ­ Ja idem u kuću i  čekat  ću, a ti se odvezi dolje i pokupi Gudrun.  Odvedi je u Annienu kolibu i ostani tamo s njom. ­ Hoćeš li telefonirati policiji? ­ Morat ću ­ odvrati Birger. ­ Obećao sam da to neću učiniti. Ali to je  bilo uvjetovano time da pođe sa mnom. I samom mu se učinilo čudnim  što sada ovdje stoji i raspravlja o svojem obećanju. Torsten je stajao na  trijemu i pokušavao pogledom dokučiti tko se to još nalazi u autu. ­ A tko je ono tamo? Kad je stigao do škole, žene su upravo ulazile u svoje automobile. No  Audi je i nadalje bio na svome mjestu. Johan se dovezao i zastao uza  stube koliko je najviše mogao. Spustio je staklo na vratima svoga auta i  slušao   kako  žene  pričaju.   Stizale   su   pomalo.   Pitao  se  kakav   to  tečaj  imaju zimi. Kako se šiju kože? Genealoška traganja?  Čudio se što je i  ona dolazila ovamo. I to dan za danom.  

471

Odsad  će   njezin   svakodnevni  život   biti   uništen.   Neće   biti   više  brbljanja.   Ni   kuhane   kave,   ni   svjetla   svjetiljaka,   ni   sigurnosti.   Za  nekoliko minuta, čim digne pogled s torbice na kojoj je upravo povukla  smičak.   Poslije   je   uvidio   da  će   to   ipak   uzeti   malko   vremena.   Neće  shvatiti odmah. ­ Jesi li to ti? Počelo je s time da ona nije htjela poći s njime. ­   Moraš   ­   reče   Johan.   ­   Svoj  ćeš   auto   ostaviti   ovdje.   Drugi   su  automobili krenuli. Vidio je kako joj neke  žene domahuju na pozdrav.  Iznervirao ju je. ­ Nije mi ni na kraj pameti da se odvezem gore do kolibe Annie Raft ­  reče mu. ­ Što ja imam tamo raditi? No  ipak  je  sjela  u  njegov  auto  i  sada  nije  mogla  mnogošto učiniti  protiv smjera njihove vožnje. ­   Pa   ti   nju   zapravo   i   nisi   poznavala.   Niste   nikada   bile   nikakve  prijateljice, zar ne? Šutjela  je i  promatrala  ga postrance.  Odvezao  ih  je ravno gore do  kolibe. Trava bješe mokra, pa će vjerojatno ostati ružni tragovi kotača.  No sada ju je trebao odvesti u kolibu. ­   Pričekat  ćemo   ovdje   ­   reče   joj.   ­   Birger   Torbjornsson   je   kod  Torstena. Dolazi policija. Sada više nije ništa pitala. Kad je otključao vrata, ona je ušla ispred  njega. Bila je tako niska. Njezina tamnoputa glava dosezala mu je do  prsa. Zaključao je vanjska vrata za njima.  ­ Pričekaj ­ upozori je. ­ Ne pali svjetlo!  Prošao  je  naokolo   po  prostoriji   i  posvuda  navukao  zavjese.   Kad   je  upalio svjetlo, ona je stajala nasred kuhinje. Lice joj je bilo zatvoreno i  na oprezu. Saddie je ležala i spavala u sobi pa je sad došla nezgrapno  hodajući i gluha. Onjušila je Gudrunine hlače bez pravog zanimanja i  mahnula repom. ­ Skini kaput i sjedi ­ reče joj Johan. ­ Možda ćemo dugo čekati.  

472

Sjela   je   za   kuhinjski   stol.   Pitao   se   što   je   mogla   osjećati   dok   se  obazirala   naokolo.   Mogao   je   promotriti   kuhinju   njezinim   očima.  Tkanina za batik na kuhinjskome stolu  bila je otrcana. Sa stropa je  visjelo požutjelo sjenilo od svilenoga papira. Mia je počistila sve što je  visjelo   ispod   kape   nad   peći:   par   golubjih   nogica,   svežnjevi   osušenih  trava, jedna gljiva rupičarka, sve prekriveno paučinom i prašinom. ­ Birger Torbjornsson i ja učinili smo isto što i Annie ­ reče Johan. ­  Otišli smo u Nirsbuu posjetiti Bjornea. Bilo je hladno u kuhinji. Međutim, on nije htio zapaliti vatru u peći.  Smatrao je da je cijelo vrijeme mora imati na oku. ­ Bili smo i dolje u Tangenu pogledati moj moped kojeg je on potopio. Nije odgovarala. Odložila je svoju torbicu, ali nije spustila smičak na  jakni.   Uspravno   je   sjedila   na   stolcu   držeći   ruke   ispred   sebe   na  stolnjaku. Lice joj je djelovalo blijedo. No to mu se činilo i svaki put kad  bi je sretao posljednjih godina. Možda je to bilo zbog toga što je bojila  kosu. Pitao se neće li sada osjediti. Ovdje je to počelo. Ovdje je stajala Annie Raft, gledala kroz prozor i  primijetila me. Kako me uspjela prepoznati? Nitko to ne zna. Pomislila  je kako vidi svoje dijete u rukama luđaka. Dječak koji je poludio ili bio  pijan i nožem ubio dvoje ljudi zatvorenih u šatoru.Odjednom primijeti  kako je Gudrun postalo hladno. Dosad su sjedili u tišini pri čemu ona  nije  mijenjala  položaj.   No  sad   je  počela  podrhtavati,   a i  počelo  joj  je  curiti iz nosa. Šmrcala je s vremena na vrijeme. Malko nervozan zvuk i  jedini koji se čuo u kući. ­ Zapalit ću peć ­ promumlja Johan. Prtljao je s brezovom korom i šibicama. Bilo mu je lakše razgovarati  s njome dok je nije gledao. ­ Bjorne je ispričao Birgeru da je on počinio ono na rječici Lobber.  Trebao je poći s nama, ali je pobjegao. Bojali smo se da ti ne učini nešto  nažao. Sada on zna da si to bila ti.  

473

Prije   negoli   je   potpalio   brezove   kore,   s   mnogo   je   brižljivosti   složio  drva za paljenje. Dugo je potrajalo dok najzad nije progovorila. Nekim  suhim glasom. Ili reskim. ­ Bjorne?  ­ Da, Bjorne. A ne ja. U krivu si. I Annie Raft također. A onda je  zadugo i dalje sjedila ne mičući se. ­ Zar ona nema ovdje električnog grijanja? Gotovo je viknula. Glas joj  je   prepuknuo.   Digla   se   i   rukama   se   obgrlila.   Doista   joj   je   bilo   tako  hladno da se sva tresla. ­ Da, naravno ­ reče Johan. Zatim   pojuri   u   dnevnu   sobu,   upali   svjetiljke   i   uključi   električno  grijanje. Našao je i pokrivač presavijen na postelji. ­ Ogrni se njime. Sjedni na kauč. Uskoro  će se ugrijati. Birger ima  negdje whiskyja. Pričekaj. Ogrnula   se   pokrivačem,   sjela   i   stala   promatrati   sobu   Annie   Raft.  Zavjese od neizbjeljena pamuka. Nekakvo šareno  čudovište od papira  što  je,  obješeno,   lebdjelo  ispod   stropa.  To nije  bilo   nešto  što  bi  djeca  mogla izraditi. Svrnula je pogledom prema postelji, pa Johan pomisli  kako se ona pita ima li električno grijanje? Kao da je Annie Raft i dalje  živjela. Izgledalo je kao da nikada prije nije vidjela tu sobu. A ipak je  bila ušla u tu kuću otključavši je ključem koji se nalazio u šupi. ­ Je li Bjorne rekao gdje joj je visio ključ? Ona podigne glavu i kimne. Nekako rastreseno, rekao bi. Međutim,  nije bilo baš tako. ­ A puška? Da se nalazila iza postelje? ­ Pa to su svi znali. Sjedeći   tamo,   ogrnuta   onim   bezličnim   pokrivačem   sa   sivim  dlačicama,   izgledala   je   nekako   sitno.   Taj   njezin   izgled   zabolio   je  Johana. Bolan osjećaj. Dosad nije ni slutio da netko može tako nešto  osjećati za drugu osobu, pa ga odjednom zahvati strah pred činjenicom   

474

što  će   postati   ocem   djeteta.   Jer   ako   se   dijete   ozlijedi,   ima   li   roditelj  ovakav osjećaj? Bespomoćno bolan. Dok je točio whisky svojoj majci, zadrhtala mu je ruka i on malko  prolije   po   stoliću   pokraj   kauča.   Sasvim   je   odsutno   promatrala   tu  malenu lokvu na stolu, a u Johanovim se očima odjednom pojave suze,  a grlo mu se stisne. Trebala bi ustati i potražiti kakvu krpu. Za takve je  stvari bila hitra, ali je sada samo sjedila i ukočeno gledala. Videći ga  kako   plače,   promatrala   ga   je  čudnim   pogledom.   Opreznim   i   plahim.  Gotovo zaplašenim. Najzad   mu   pođe   za   rukom   savladati   grč  plača.   Gudrun   ponovno  zašmrca.   U   odnosu   na   njegovo   cmizdravo   plakanje,   zvuk   je   njezina  šmrcanja   iz   ovlaženog,   malenoga   nosa,   djelovao   zgodno.   Morao   je  potražiti   svitak   kuhinjskog   papira.   A   pripazio   je   i   da   ubaci   u   peć nekoliko komada drva. Činim što je moguće, razmišljao je.  Prije je i ona bila u oklopu uobičajenih i svakidašnjih poslova. Radila  je ono što je trebala raditi. Išla na tečajeve. Sudjelovala u potrazi i bila  na pogrebu, što se ove stvari tiče. A sada je i tome došao kraj. ­ Što je Annie rekla kad je došla k tebi? ­ Pitala za tebe. ­ I o onoj noći uoči Ivanja? Kimnula je. ­ Pa onda moped ­ nastavi ona. ­ Nadošla je na to da ga je Bjorne  potopio. A kako, to ne mogu dokučiti. ­ Ti nisi znala da su ga izvukli? Ona zatrese glavom. ­ Nalazio se tamo u Tangenu više godina. Annie je morala doći na  zamisao da bi mogao biti tamo. Preko Birgera je saznala da je Bjorne  bio na jezeru toga jutra na Ivanje. Tada začuju neki zvuk na prozoru i Johan se trgne. Kao da je netko  zastrugao po prozorskom staklu. Onda se zvuk ponovi, ali blaže, i on ga  uspije prepoznati: pljuskovi su kiše udarali o okna. Uplašio se i to pokazao. Još malo prije je plakao. Poželio je da u ovom  trenutku   bude   drukčiji.   No   ona   ga   je   promatrala   tako  čudnim   

475

pogledom. Možda nije ni pomišljala da bi joj on mogao pomoći. On je za  nju bio i ostao ­ dijete. Shvatila je da je njezino dijete u opasnosti. A i Annie također, što se  njezina djeteta tiče. Pa kad su se sastale, nastala je opasna situacija.  Nijednoj   od   njih   nije   palo   na   um   da   razgovaraju   s   nama   pa   da   se  problem raspravi.U najmanju je ruku sve to bilo spontano. Refleksni  čin.   Kao   kad   mačka   zadere   pandžama.   Međutim,   ona   je   sve   to  pripremila. Brzo, ali pomno. Navukla je Annie Raft da pođe u Nirsbuu.  To joj je dalo dovoljno vremena.  Napisala je cedulju, spremila kavu u termosboci i stavila kolače u  plastičnu vrećicu. Ironična svakidašnjost. ­ Nikada nisi uspjela naći njezine patrone? ­ Nije ih ni imala. ­ Naprotiv, imala ih je. Iza tranzistora sa satom. Na trenutak joj pogleda lice  kakvo je moralo biti u  tom trenutku:  napeto i proračunato. Ali sada je računala unatrag. Da je to znala? Da  je samo pogledala iza tranzistora? No kao  što se pojavio, tako njezin  izraz lica ubrzo i nestane. Nastavila je zuriti u već  otrcan orijentalni  sag što ga je Saddie izgužvala, ali nije izgledalo kao da gleda u njega.  Izgubila   je   svako   zanimanje   i   za   kuću   i   za   Annie   Raft.  Čaša   s  whiskyjem   nedirnuta  je   stajala   pred   njom   i  Johan   se  sjeti   kako  ona  zapravo nikada nije pila žestoka pića. Osjetio je sada na neki način ono što je ona ponajviše radila: skrbila  se za svoju obitelj. Izvršavala je sve što je trebalo za svakidašnji život, a  prema   svojim   mogućnostima.   Termosboce.   Kolači.   Pisanje   cedulja.  Sjetio   se   kako   je   došla   k   njemu   gore   u   sobu   donijevši   mu   mlijeko   i  sendviče. Nikada to nije prikazivala kao nešto posebno.  Činila je sve kako bi svima olakšala život. Rijetko bi sjedila kao, evo,  sada. No da, sjećao se kako ju je jednom vidio blijedu sjediti na postelji  u njegovoj sobi. Kako zuri kroz prozor, grickajući donju usnicu. Imala je  svoje muke, ali nije utonula u njih.  

476

Pokušao  je   u   mislima   slijediti   njezine   svakidašnje   djelatnosti   toga  subotnjega jutra,  čvrsto ih određujući, ne dopuštajući da iz njih izbije  njihova ironičnost. No nikako je nije mogao smjestiti uz rječicu Lobber. Ali je ona ipak  bila tamo. Sasvim proračunato. Annie Raft morala je prijeći preko gaza  kad se vraćala iz Nirsbue. Kao što su se staze isprepletale i dijelile u  šumi, tako je ovdje postojalo jedno jedino mjesto preko kojega se moglo  prijeći   rječicu.   No   Johanu   bješe   nemoguće   vidjeti   Gudrun   kako   stoji  tamo. Nije   ju   mogao   vidjeti   kako   prilazi   sasvim   blizu   k   Annie,   zapinje  pušku, pritišće otponac i puca. Htio ju je upitati, ali pitanje nije mogao  izgovoriti. Bilo je previše sramotno i prepuno osjećaja, kao da još uvijek  postoji dekor u kojem se to dogodilo. Kako si to mogla? To mu pitanje nije uspijevalo prijeći preko usana.  Sjećao se jedne vinske pijane noći i pričanja. Mia ga je najprije odvela u  knjižnicu.   Stari   i   poznati   pjesnik  čitao   je   svoje   pjesme   nastale   za  posljednjih   pet   desetljeća.   Poslije   su   pili   vino   i   jeli   pizze,   a   onda   su  krenuli kući jednom od njezinih kolega iz muzeja, i tamo nastavili s  pričanjem i ispijanjem još kiselijeg vina. Pričalo se o onom događaju uz rječicu Lobber. I masovnom silovanju  u blizini grada Pitea. Taj je ostarjeli pjesnik, inače vrlo osjetljiv i silno  nadaren  čovjek,   pričao   o   tome   do   u   pojedinosti.   Kako   je   posljednji  mladić  u   šatoru   razbijenom   bocom   naprosto   razrezao   onesviješćenu  djevojku. Kako joj je onda tu bocu ugurao u vaginu. Bili su to obični mladi momci. Oni koji svojim majkama kupuju ruže  za Majčin dan i darove za Božić. Ispod svjetiljke i vijuga dima vladala je  jednodušnost. Oči su pekle. Pričali su pomalo nejasno, ali su se složili  kad je bila riječ  o djelovanju alkohola, o masovnoj psihozi, o surovosti  vojničkoga  života.   O   vrijeđanjima   u   djetinjstvu,   bijedi   i   filmovima   o  Rambu. Onda je stari pjesnik rekao: ­ Mislim da bih i sam to mogao učiniti. Nastala je gluha tišina.  

477

­  Pod određenim  uvjetima:   šator,  pijančevanje.   Da,  mogao  bih   to i  sam učiniti. Pod tim velikim poklopcem svjetiljke i njezine  žute svjetlosti i kroz  plavičaste   vijuge   cigaretnog   dima   vidjeli   su   koliko   se   on   duboko  zagledao u sebe sama. Shvaćali su da se uspio pogledom vratiti unazad  prema tom događaju u šatoru, a koji oni ni tijekom cijelog razgovora  nisu mogli sasvim doživjeti, i nitko od njih nije ga uspio jasno vidjeti.  Da,   zapravo   nisu   mogli   sebi   uopće   ni   predočiti   tako   nešto.   Bili   su  obuzeti   njegovom   veličinom   i   dubinom   njegove   ljudskosti,   i   dugo   je  potrajalo prije negoli su nastavili pričati, ispijati vino i pušiti. Međutim, Johan je  čvrsto uhvatio Miju za lakat i rekao joj da im je  vrijeme krenuti kući. Razljutila se zbog toga i oneraspoložila, ali je ipak  krenula s njime. Duboko je udahnuo vani na hladnom, zimskome zraku  i razmišljao o pjesniku, koji je ostao sjediti tamo gore kao lik nekakva  Krista i istodobno Antikrista. ­ Tebi se on ne sviđa ­ spočitnula mu je Mia.  ­ Gadi mi se. ­ A zašto? Zato što govori istinu o nama? ­ Zato što je ono što govori o sebi vjerojatno ­ istina. Više nisu pričali  o tome. Među njima je ostalo otvoreno pitanje smijemo li pogledati u  vlastitu tamu i jesmo li odgovorni zbog toga što smo to učinili. Ili koja  nam   je   odgovornost   ako   smo   tu   tamu   izazvali   u   sebi     i   usvojili   je  poigravajući se njome. ­ Je li ti još uvijek hladno? Gudrun kimne. ­ Ovo bi moglo potrajati. Hoćeš li malko prileći? Zatresla je glavom.  Ustao je i ubacio drva u peć. Bi li je trebao pitati hoće li nešto pojesti?  Kakav sendvič ili tako nešto? Međutim, bilo je već kasno. A možda se i  loše osjeća. ­ Kako si mogao pomisliti da sam to bila ja? I   to   je   pitanje   bilo   teško   postaviti.   Ali   ga   je   postavila.   S   tragom  ironije.  

478

­ No da, mogao si to misliti o meni. Njezino je lice dobilo malko živosti od ironije. No nije dugo potrajala. ­ Imala sam i pomoć. ­ Bjorne?  Kimnula je. ­ Što je rekao?  ­ Ne sjećam se sasvim dobro. Da je našao tvoj moped na mjestu gdje  završava put. ­ Ponad rječice? ­ Da. ­ Kakav je on gad! ­ Pa on je ipak jedini od braće s kojim si imao nešto zajedničkog. ­ Nisam ja s njime imao ništa zajedničkog. Kako bih i mogao? ­ Rekao mi je da ste običavali ići  čuvati gnijezdo sokolova. Kako si  mislio da je Lill­Ola uzeo mlade ptiće iz gnijezda da bi ih prodao. To su  bili   oni   Nizozemci   u   prodavaonici   toga   poslijepodneva.   A   ptići   su  nestali. Mislio je da si ti bio tamo i da si ih jednostavno probo. Kroz  šatorsko krilo. Ona   naglo   ušuti.   Lice   joj   izleti   iz   svjetlosti   svjetiljke.   Zabacila   je  glavu,   usta   joj   zijevnuše.   Izgledalo   je   kao   da   osjeća   bol.   Nadođe   mu  misao o trudovima. No ona je šutjela. ­ Pa kako si mu mogla povjerovati? ­ prošapće Johan. Potrajalo je  malko prije negoli je odgovorila. Usnice kao da su joj bile ukočene. ­ Nismo mi mnogo pričali o tome. Nitko u kući nije htio mnogo pričati  o tome. Pokušali smo ti pomoći. U jednom su se trenutku pogledali ravno u oči. ­ Zašto nam nisi rekao? ­ uzvikne ona. ­ Činilo se kao da se bojiš da će  te uhititi. Zašto si pristao otići u Langvasslien ako nisi ništa učinio? ­ Pa mislio sam da sam dozlogrdio Torstenu. Ionako nisam njegov  sin. ­ Što ti to kažeš?  

479

­   Kažem   da   nisam   njegov   sin.   Jednom,   najzad,   moramo   i   o   tome  progovoriti. Ona se osmjehne. ­ Smiješ se, je li? ­ Da, a što ću? Da ti nisi Torstenov sin? ­ Ja sam sin Oule Larasa. Onog čovjeka s kojim si bila prije Torstena. Gudrun sklopi ruke i napravi pokret glavom, zanjiše njome, kao što  je baka znala govoriti. Uvijek bi se osjetio nekako nelagodno kad bi to  baka rekla. A sad je Gudrun bila nalik upravo svojoj majci. Starica koja  njiše glavom. ­ O, dijete moje! ­ reče mu. ­ Ja doista ne znam da li da plačem ili da  se smijem. Oula Laras! Od svih ljudi baš on! ­ Zar to nije točno? ­  Čuj   me.   Ja   nikada   nisam   bila   ni   s   kim   osim   s   Torstenom.  Promatrala ga je kao da ga nikada prije nije dobro vidjela. Pogled joj je klizio preko pulovera i tijesnih kožnatih hlača. Ona se  ponovno  nasmjehne,  ovaj put gotovo neprimjetno.  Bio je to,  zapravo,  prigušen smijeh. Sad je mogao razabrati svaku promjenu na njezinu  licu. ­   Hlače   od   antilopa   ­   rekne   ona.   ­   Zar   ne?   Kožnate   hlače.   Od  južnoameričkog antilopa. Za četiri tisuće kruna. Najmanje. I onda, ti si  mislio da si Laponac. Čisti. Pa to sam trebala shvatiti. Kad si se počeo  vrzmati   naokolo   po   starim  žrtvenicima   našega   naroda   i   sličnim  mjestima. Ona malko pruži glavu i zagleda se u njega. ­ Ti još nikada nisi zapao  u prava govna, znaš. On nije mogao zamisliti ni da je ona zapala u tako  nešto, ali se to nije usudio reći. ­ Morali smo ići na zahod da bismo smjeli  govoriti  laponski. Moja  učiteljica nije baš stajala na pravoj strani. Baš kao ni tvoja mazeći male  Laponce. Pričala im o trolovskim bubnjevima i sve takvim stvarima.  Kad sam ja išla u školu, bila je sramota biti Laponac, a to je označavalo   

480

onoga koji je pun gamadi ili barem ima tuberkulozu. A moji nisu  čak  imali ni vlastito stado sobova. Tata je pio. Znaš li to? Da je tvoj djed po  majci   bio   pijanac?   No   da,   sad   barem   znaš.   Pjevao   je,   pio   i   valjao  gluposti.   Nije   bio   nasilan.   Samo   glupav.   Ne   trpim   što   ljudi   sada  okupljaju pjevače jojki   i sve tomu slično. Jojka... jojka... jojka. Znaš   li   ti   što   znači   biti   siromašan,   Johane?   I   k   tome   siromašan  Laponac?   »Laponac,   krpa   na   guzici!«   ,   dovikivala   su   nam   djeca   i  okretala nam stražnjice. Ne, Johane! Nikakvi stari žrtvenici. Ne treba o  tome   razmišljati.   Već  o   struji!   Pa   o   vestama   pletenim   po   uzorku   i  sudoperima od nehrđajućeg  čelika. I tvoja je teta Sakka sanjala svoje  švedske snove. ________________________________________________________________ jojka (od laponskog juoikat = pjevanje): oznaka za vrstu Iaponskog pjevanja, koje se sastoji od stalnih ponavljanja kratkih,  nesmislenih slogova i poneke smislene riječi i uz jednostavne i kratke melodijske motive.

Sakka je  čitala tjednike. I skupljala ih u hrpama. Dovukla ih je sa  sobom u Langvasslien u svežnjevima zavezanim konopcem. Pergutten i  Johan našli su ih na tavanu i Sakka se smijala. Sjetila se, naime, kako  je   pokušala   zaboraviti   da   ima   kratke   noge,   okruglu   stražnjicu   i   kao  čavao uspravnu kosu. ­ Da, Sakka se smijala svojim snovima iz tjednika ­ rekne Johan. ­  Znam to. ­ Kad se udavala za Pera Dorja, ona je sve to skupa preokrenula,  kako   je   god   znala   i   mogla.   Posudila   srebrni   ovratnik   za   svadbu.  Pribavila   nošnju.   Premda   u   njoj   baš   i   nije   bilo   prave   vune.   Sad   se  nalazi u svakom mogućem odboru koji postoji, a Per je bio seoski glavar  u laponskome selu. No to nije okrenulo sunce. ­ Ja ipak mislim da oni dobro rade ­ reče Johan. ­ U svakom slučaju. ­ Sakkino južnolaponsko narječje govori svega nekoliko stotina ljudi.  Znaš li to? Ne...ko...liko sto...ti...na!  

481

Da, Sakka je pokušala okrenuti sunce i privoljeti planinske breze da  rastu s korijenjem prema gore. Voljela je svoje narječje. No ono je već bilo na smrt osuđeno kad su se pojavile sintetičke tkanine. Jači je mit  progutao njezin. I on je sam o tome razmišljao mnogo puta. No tamo  bješe tako lako živjeti. Za njega to bješe blagdanski život. Zimi jurnjava  s psima, a ljeti ­ obilježavanje teladi, hvatanje riba i lutanja naokolo. ­ Oni pokušavaju činiti što najbolje mogu ­ reče Johan. ­ Održati se. Kao i ostali što žive ovdje. U tom pogledu nema nikakve  razlike između Laponaca i drugih. Probijaju se svatko na svoj način.  Neće postići nešto veliko. Pokušavaju živjeti nekim načinom života koji  se povezuje s proteklim. I većina se  želi sjećati. Svi ne mogu graditi  putove za poduzeće. Nisu svi za to da pretvore ovaj kraj u ­ Površinu.  ­ Da, imaš pravo. Krošnje drveća. Ptice što spavaju. Iskre između drveća. Ovdje više  nema sjećanja, već ­ izraslina, tumor. Raste brzo poput uništenja. Nikakvih   staza   nema   Područje.   Već  samo   provalije,   strmine,  kamenje, nakupine drvenih otpadaka, šipražje.  Mreža   putova   prema   ogoljelim   površinama.   Od   dinamita   skrhano  kamenje po padinama uz putove. Smrvljeni šljunak. Osušeno korijenje.  Prazne bačve od ulja.  ­ Torsten je izgradio mrežu šumskih putova za automobile. Mrziš li  ga zbog toga, skrivaš li se po krošnjama drveća, šuljaš li se ispod borova  s tetrijebima kojih više nema ­ onda si izgubljen u svom mraku koji se  zove   ­  čežnja.   Mrzi   samoga   sebe.   Znaj   što   si   učinio,   u  čemu   si  sudjelovao. Bila je to užurbanost, ništa drago. Velika  žurba. Svi su se  žurili prema ­ smrti. Staze prolaze i nestaju poput cesta, poput šuma.  No   sudbonosno   je   što   to   ide   tako   brzo.   Sad   imaš   samo   sadašnjost   i  gladnu rupu. Mrzi samoga sebe. Nagni se nad zrcalo od vode i mrzi. Izgovorila je to tako tiho da se morao prignuti prema njoj: ­ Da, svi. I ti također. I Annie Raft. Premda je vjerovala kako je ona  mnogo bolja od nas ostalih. I ona je, na svaki način, u tome sudjelovala.  

482

­ Jesi li je mrzila?  Koje li riječi. Nije ni odgovorila.  Ali ona mrzi. Ja nikada nisam smio smetati svojoj mržnji. A ona je  okrznula svoju, i to je bilo dovoljno. Tako je lak san imala. Što učiniti s tom mržnjom protiv samih sebe ­ protiv uništenja? Što  ćemo   učiniti?   To   nam   ispunjava   usta.   Gnjilo.   Gorko.   Okus   koji   ne  prepoznajemo. Neobičan izbljuvak. Volio bih kliznuti ponad svega kao  Ylja:   s   podrugljivim   smijehom,   sarkazmom,   s   nježnošću.   Kao   preko  krošanja drveća, preko šuma što gore, koje se isparuju. Ili samo raditi,  žmireći raditi da bismo izliječili, kao Birger. Izliječiti. Ublažiti. No što  ljudi   rade   s   vremenom?   Prognoziraju.   Budu   u   službi.   Pet   dana   za  redom. Male provale kontrolirane budućnosti. Laskava magija. ­ Tu je kraj, Johane. Nekoliko stotina ljudi. Sjeverni Laponci još  će  neko   vrijeme   opstati.   Nostalgija   se   to   zove,   naučila   sam   to.   Ona   je  dobra za kultivirane ljude. Za one koji pišu, plešu i nalaze se u igri.  Međutim, danas vlasnici sobova tjeraju svoja stada na skuterima. To,  zapravo, ne pripada laponskoj kulturi. To je grubo. Švedski.  Nadziru ih, tragaju za njima i tjeraju ih pomoću helikoptera, a svoje  životinje   preseljavaju   na   ljetna   pasišta   teškim   kamionima   s  prikolicama. Žive danas drugim životom. Mi živimo drukčijim životom.  Ali ­ živimo. ­ I sama si sudjelovala u odbacivanju vašega starog načina  života ­  uzvrati joj Johan. ­ Sakka to ipak nije učinila. Bez obzira na svojedobne  sanjarije iz tjednika, dok je bila u đačkim godinama. ­ Da, jesam. I ja sam sudjelovala. Zbog stida. Prisile. I zbog čežnje za  nečim drugim. Prije toga nisam bila ništa drugo osim  čovjeka, možda  prije svega  čovjek. Pa  čak i Laponac smije  čeznuti za strujom. A ti si  Laponac. U hlačama od antilopa. ­ Ne moraš mi se rugati ­ reče Johan. ­ Ja sam u to vjerovao. ­ Vrijeme je da zaključimo s tim. Zahvali Torstenu i automobilskim  šumskim putovima za  život koji si dosad imao. Škole, sveučilište i sve   

483

ostalo. I što si mogao stanovati kod Sakke i Pera. On je platio za tebe  svaki tvoj dan. Nisam mogla dopustiti da jedan jedini suludi događaj  uništi   cijeli   tvoj  život.  Život   jednog   šesnaestogodišnjaka.   Koji   je   bio  izvan sebe. ­ Ali to nisam bio ja. ­ Isto tako nisam mogla dopustiti ni da ti ona učiteljica uništi život.  Kad je već sve tako dobro krenulo. Točno kao što sam i predmnijevala  da će krenuti. Jedini si ti dobio mogućnost da se makneš iz svega ovoga.  Zaboravi sve to kao da se nikada i ništa nije dogodilo. ­ Ali ti si u krivu! Ona ga nije čula ili ga nije htjela čuti. ­   Ona   je   u   sve   gurala   svoj   nos.   Ispitivala   i   kopkala   po   prošlosti.  Nemaš   ti  pojma  kako  se  Annie ponijela   ovdje.   Kako  se počela  u  sve  upletati premda nije rođena ovdje. I to samo iz znatiželje i vjerovanja  kako sve bolje zna od drugih. Kada je Magna Wilhelmsson pričala na  zavičajnom danu o Jonasu s Brannberga, koji ti je bio pradjed po ocu ­  poslušaj to! ­ ona se poslije podignula i rekla kako je Magna zaboravila  spomenuti da je on imao djecu s obje sestre tamo gore. Sa svojom ženom  i njezinom sestrom. I zatim kako ne treba zaboraviti polugladovanje,  sušicu   i   inceste.   Sve   to   kad   se   već  priča   o   prošlosti.   Ne   treba   samo  pričati  o  tome   kako  su   ti  ljudi   bili   marljivi.   Kakve  je  divote   taj  tvoj  pradjed napravio od kamena, a tvoja prateta pjevala predivne pjesme.  Annie Raft turala je svoj nos, kopkala i upletala se u mnogošta, pa mi  se   sve  čini   da   nikada   nije   shvatila   kako   su   svi   ti   ljudi   o   kojima   je  pričala rođaci još živih ljudi. Valja govoriti istinu, pričala je. Ne smije se  zaboraviti. A onda je počela kopkati i po ovome što se dogodilo na rječici  Lobber. ­   Vidjela   je   svoju   kćerku   s  čovjekom   za   kojeg   je   mislila   da   je   to  počinio. Htjela je zaštititi svoje dijete. No to nije doprlo do nje. Ona je jedina s jednim djetetom, pomisli on. ­ Mia i ja dobit ćemo dijete ­ reče joj on.   

484

Sad ga je zapravo pogledala. ­ To neće ići! Ne, to je doista bilo nepremostivo teško. Annie i Gudrun. Dvije bake.  Tijekom godina sve će doći na vidjelo. Bilo je to preteško. Suviše velika  krajnost. Osuditi jedno dijete na takvu spoznaju pa makar  će istina o  svemu stići poslije, kap po kap, možda i razvodnjena i krivotvorena. ­ Ići će, ipak ­ odvrati on. Osjetio je da o tome ne treba razgovarati s  njom. Ona s tim, sasvim jednostavno, nema ništa. Za osobu koja mrzi može doći oslobađanje. Sakkin smijeh. Njezina  dobroćudna nehajnost. Johanu se učini da vidi onu elastičnu vrpcu što  je povezivala dugme i rupicu za dugme na vrhu Mijinih traperica. Kako  zateže i njiše se. ­ Lezi na kauč ­ predloži on Gudrun. ­ Pokušaj malko zaspati. Možda  će proći dosta vremena prije negoli mi Birger Torbjornsson telefonira. Poslušala   ga  je.   Pokrio   ju   je  prekrivačem  navukavši   joj  ga  čak   do  brade. Kad joj je dodirnuo ruke, osjetio je da su hladne. Stvari između Gudrun i njega postat će uskoro baš kao i prije. Samo  s razlikom što će se sada on gdjekad dovesti do nje i posjetiti je. Torsten  i ona vjerojatno  će se preseliti kasnije, kad se ona vrati kući. Ostarjet  će.   Možda  će  živjeti   u   nekom   stanu.   No   Torsten   tamo   neće   doživjeti  starost. Torsten. Doživio je njegovu sliku kako stoji ispod svjetiljke na  trijemu pokraj mračnog i čupavog zida od hmelja.  No mršaviji, istrošeniji i sjeđi negoli je Johan mislio da bi mogao biti. Onaj   tko   mrzi   može   biti   oslobođen.   U   tom   nevjerojatno   prljavom  postojanju. Oslobođen i od svega onog suludog u čemu je sudjelovao. Za  neke to  oslobođenje  dolazi  u  obliku  smijeha.  Baš tako,  Bože  moj!  Pa  moramo se nekako provlačiti kroz život. Ali   zašto  se   to   ne   pruža   svakome?,   razmišljao   je   djetinjasto.   Moja  mama, primjerice. Ona se, tamo gdje  živi, nalazi u rupi. Rupi koja se  sada zatvorila. Obišao je kolibu opipavajući radijatore. U predsoblju je  ležala Saddie i tiho zurila u vrata. Palo mu je na um kako nije bila vani   

485

otkako su on i Birger poslijepodne izišli. Pustio ju je van i brzo za njom  zaključao vrata. Bojao se Bjornea. Njega je lako mogao zamisliti uz rječicu Lobber.  Već ga je vidio kako kolje. Uvijek je on to radio. Svinje. Ovnove. Vidio  mu je lice kad bi zabio nož u životinju. Ukočenost, zubi. Nazivalo se to  arhaičnim smijehom. Većina je tako nešto imala prigodu vidjeti samo u  muzejima. Međutim, to je živjelo, zanosilo. Johan je stajao iza plastičnih roleta u kuhinji i provirivao kroz njih.  Promatrao   je   Saddie   kako   malko   dalje   od   kuće,   na   travnjaku,   dugo  mokri. Htjela se odmah vratiti u kuću. Kad je ušao u sobu, našao je  Gudrun kako leži zatvorenih očiju. Nemoguće bješe otkriti spava li ili je  budna.   S   mršavoga   je   lica   nestalo   napetosti.   Bilo   je   glatko,   djetinje.  Lako sije mogao predočiti djevojku koja čita tjednike i proučava odrasle  žene   ružičaste   puti   i   njihove   podignute   i   nakovrčane   kose.   Sakka   je  pričala  kako su  čitale   o filmskim   zvijezdama  i  pokušavale im   sličiti.  Nalazile su uzor u Avi Gardner i htjele joj nalikovati. Močile su kosu u  pivu i čvrsto je uvijale na bakine uvijače od semiš kože. Usne su mazale  ovlaženom crvenom olovkom. Gudrunina mala, uska usta s  čvrsto stisnutim usnicama. Sakka se  svemu tome smijala. Kad bi pričala o tome, tako se srdačno smijala da  su   joj   prsa   podrhtavala.   Ali   je   druga   djevojka   sa   svojom   strašnom  ozbiljnošću ležala sada pod sivim pokrivačem na kauču Annie Raft.  Izgledala je kao da joj se ništa nije dogodilo sve od onih djevojačkih  vremena. ***

U

samljenost. Tapkanje miševa. Pucketanje u peći. Pljuskanje kiše 

po limenom krovu. Breze su podrhtavale pod naletima oštrog vjetra s  planine. Žuto se lišće otkidalo i lijepilo po oknima kolibe.

 

486

Nije bilo lova za Birgera. Samo tiha usamljenost. S uljene slike Krist  ga   je   promatrao   blagim   i   smućenim   pogledom.   Listao   je   po  Nostradamusovim proročanstvima, ali se ostavio toga. Pa kako želiš! U  ladici stola nalazile su se igraće karte i on se baci na partiju pasijansa. Sada sam sam, razmišljao je. Ovo stvorenje što je sad ovdje, to sam  ja.   U   Kloppenu   je   sve   bilo   sivo   i   uznemireno   bjelkastim   valovima.  Mogao ih je nazrijeti kad bi se krošnje povile, pa bi nastala praznina.  Gavrani kao da su pali sa samoga neba, krešteći i brbljajući. Imao je doista mnogo hrane sa sobom. Punu naprtnjaču. Odlučio je  ostati ovdje dok se Bjorne ne vrati. Njegov su auto pronašli ponad sela.  Otići nije mogao nikamo. No Birger nije nipošto htio da Bjornea, kad se  vrati u  kolibu, dočeka policija.  Onda bi stvari ponovno mogle izmaći  kontroli. Policija   nije   mislila   da  će   Birger   biti   tamo.   No   on   je   vrlo   rijetko  napuštao   kolibu.   Nacijepao   je   malo   drva   i   unio   ih   unutra.   Napravio  triješća   za   potpaljivanje   i   izgulio   brezine   kore.   Služio   se   zahodom.  Dovukao dva puna vjedra vode i ugrijao lonac vode na peći. Onda se  dobro oprao. Ispod stolčića na kojem se nalazio lavor stavio je novine. I  onda skuhao kavu. Znao   je   da  će   mu   biti   onako   kako   sam   bude   odredio.   Dan   valja  raspodijeliti. A onda  će, u svakom slučaju, doći noć. Tranzistor mu je  slabo radio prva dva dana, jer su baterije bile na izmaku. A onda je  ušutio. Ostao je sam. Uvečer je vidio kako u jesenjem sumraku tamne  planinski   grebeni   ponad   Kloppena.   Još   su   zadržavali   svoju   boju,  pretežito   zlatastu,   tamnozlatnu.   Zelenilo   je   poprimalo   boju   dima   i  zemlje.   Osjećao   se   miris   dima.   Kad   se   i   vrijeme   smirilo   i   krajolik  zamirisao   kao   i   te   boje,   spustio   se   i   dim   iz   njegove   peći.   Sumrak   je  postajao   sve   gušći   i   gušći.   Ljubičasta   je   boja   obojila   i   zemlju   i   dim.  Oblak   iza   planinskoga   grebena   izgledao   je   poput   zlata   izvučenog   iz  padine grebena. Prozor je u zgradi za kuhanje zasvjetlucao.  

487

Nadošla   mu   pomisao   kako   možda   ima   srebra   u   Kloppenu.   Dolje  prema crkvi, sasvim kod Robacka. Neki je Laponac za božične noći vidio  otvorenu žilu. Da, da, Bože moj! Tri su okna sjala na prozoru zgrade za  kuhanje.  Četvrto   bješe   prekriveno   kartonom.   Ponad   svega   kružila   je  vrana. Da nije jeo i da se tijekom dana nije zabavio poslovima, već da je  samo ležao slušajući ono što nije ljudsko ­ kuckanje u zidu od balvana,  šuštanje u šašu ­ uskoro bi stigao do granice. No to nije želio. Radije je  čitao Nostradamusa. To je barem napisao ­ čovjek. Jutro bješe maglovito. Nije vidio ništa. Ni planinske grebene, ni vode  na   Kloppenu,   baš   ništa.   Iz   močvarišta   izvirila   su   dva,   tri   krupna   i  tamna obrisa. No da, bile su to, najvjerojatnije ­ smreke. Anna Starr je  tvrdila   kako   je   u   magli   nad   močvarom   vidjela   Artura   Fransa.   Kao  prikazu. Glupave stare babe, vjerojatno bi htjele da vidimo mrtve. Ali  zašto?  Kad se pojavio vjetar, magla se razišla. I oni tamni obrisi. Onda je  vidio  da  to nisu   bile  smreke.   Možda  losovi.  Promatrao  je  tu   otpornu  šumu, koja se opirala sjeveroza­padnjaku. Vodu što je razarala. Prozore  brvnare što su prosuzili. Pronaći zaklonište. Otpuzati u njega. Zguriti  se u njemu. Prije ili poslije morat će doći. Bila je noć. Birger se toliko puta budio od štropota misleći da je to on.  A   sad   se   okrenuo   u   stranu   i  želio   se   ponovno   uvući   u   svoj   plitki,  lakoremećeni   san.   A   onda   zaškripe   vrata   u   predvorju.   Jedva  čujno  zamijeti kako on tamo stoji i njuši zrak. Da, stajao je tamo i po mirisu  se uvjerio da je netko u brvnari. Miris pečenih kobasica i kuhane kave,  a i peć bješe još napola topla. ­ Tu sam samo ja ­ poluglasno će Birger. Podigao se s niska ležaja i  pošao u kuhinju. ­ Uđi! ­ pozove ga. Kad je upalio petrolejku, opazi ga kako stoji na vratima. Prokisao.  Odjeća mu je bila tamna od promočenosti. Kapalo je s njega i padalo na   

488

pod. Upali su mu obrazi bili prekriveni grubom,  čekinjavom bradom.  Nečim se bio premazao oko usana. ­ Pa gdje si bio?  ­ U Klemmingsbergu. Bilo   je   to   staro   obrambeno  utvrđenje,   dignuto  u   zrak   u   Torsbergu  tijekom rata, a dobilo je ime po bojniku Klemmingu. Birger je mislio  kako se to utvrđenje već odavna potpuno urušilo. ­ Neka ti vidim palac. Bjorne ga je omotao vrpcom tkanine od košulje i cijeli je taj ovoj bio  tvrd i smeđ. ­ Sada imam sa sobom pribor pa  ću ti ranu moći zašiti ­ rekne mu  Birger.   ­  No  pitanje   je  hoće  li   ići.   Bit  će  da  ti   ta  rana  vraški  gadno  izgleda.   Vjerojatno  ću   ti   je   samo   ponovno   zaviti.   Skuhat  ću   ti   nešto  toplo da možeš popiti. A kad uredimo ranu, idi se naspavati. Otići ćemo  odavde tek sutra. Bjorne ništa ne odgovori tek se malko zaljulja. Ni  čizme nije mogao  sam   izuti.   Bilo   je   vode   u   njima.   Prije   negoli   ih   je   uspio   svući   s  Bjorneovih   nogu,   Birger   ih   je   morao   dugo   izvlačiti   i   izvijati   ovamo­ onamo. Birger pripali peć sav sretan što se još očuvalo nešto žeravice. A  onda mu je pomagao skidati komad po komad odjeće dok Bjorne najzad  nije ostao stajati gol golcat na podu ispred peći. Krupan je on bio čovjek. Po potkoljenicama i šakama imao je mnogo  ožiljaka. Lice i gornji dijelovi ruku bili su mu opaljeni suncem. Čelo mu  se bijelilo iznad ruba koji je činio obrub kape. Po tijelu mu je koža bila  bijeložuta i olabavljena u području trbuha. Gladovao je. Dlakavost mu  se ispod trbuha prorijedila. Prerano, pomisli Birger.  Prerano mu se penis skvrčio, a mošnje uvukle. Pokuckao je malo po  njemu   i   oslušnuo   mu   srce.   Nikakve   greške   nije   bilo,   znao   je   to   već otprije. Srce je radilo kako treba. Usisavalo i isisavalo. Pluća su mu  podizala   i   spuštala   prsa.   No   Birger   pomisli   kako   bi   ga   netko   ipak  trebao dotaknuti.  

489

KRAJ  

 

490