BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 1 – Institucionalni aspekti bankarstva
1. MAKRO-FINANSIJSKI SISTEM I NJEGOVA STRUKTURA Finansijski sistem kao podsistem privrednog sistema zemlje predstavlja skup finansijskih institucija,
instrumenata i mehanizama koje utvrđuju i donose monetarne i finansijske vlasti, a kojima se reguliše ukupna problematika finansija jedne zemlje.
Uslovno gledano, finansijski sistem se može podeliti na : (a) Finansijski sistem u širem smislu, i (b) Finansijski sistem u užem smislu. Finansijski sistem u širem smislu – obuhvata : fisklani sistem, monetarno-kreditni sistem, bankarski sistem, devizni sistem, sistem finansijskog osiguranja, poslovno-finansijski sistem i sistem finansijskih
tržišta. Finansijski sistem u užem smislu – obuhvata samo fiskalni sistem, odnosno sistem javnih f inansija i njegove instrumente i institucije.
Dobar i efikasan finansijski sistem treba da omogući nesmetano funkcionisanje privrednog sistema zemlje, jer preko finansijskog sistema i njegovih osnovnih elemenata učesnici u privrednom i društvenom životu dolaze do sredstava potrebnih za njihovo normalno funkcionisanje.
S obzirom da je finansijski sistem od predominantnog značaja za odvijanje i regulisanje ukupnih tokova reprodukcije u nacionalnoj privredi, po logici stvari u njegov sastav ulazi čitav niz vitalnih podsistema privrednog sistema. U savremenim uslovima privređivanja finansijski sistem pokazuje svu svoju složenost. Zbog složenosti
finansijskog sistema, finansije svake zemlje su razgraničene po određenim oblastima. Sa aspekta finansijske aktivnosti, najcelishodnije je prihvatiti tezu da u finansijski sistem ulaze sledeći finansijski podsistemi : a) Monetarno-kreditni sistem b) Bankarski sistem c) Fiskalni sistem d) Poslovno-finansijski sistem e) Sistem finansijskog osiguranja
f) Sistem finansijskih tržišta STRUKTURA FINANSIJSKOG SISTEMA
Sistem finansijskih tržišta BANKARSKI SISTEM Sa aspekta bankarskog sistema zemlje, najveći značaj imaju sledeće bankarske aktivnosti : (a)
kreiranje novca (što je funkcija Centralne banke, i (b) stvaranje depozitnog i žiralnog novca (što je funkcija poslovnih banaka).
Sledstveno tome, može se reći da osnovnu sadržinu bankarskog sistema svake zemlje čini sistem Centralne banke sa poslovnim banakama.
Centralna (emisiona) banka kreira primarni novac. Pri tome, ekonomska suština primarnog novca ogleda se u snabdevanju društvene reprodukcije potrebnom količinom novca u cilju stvaranj a neophodne likvidnosti privrede.
Poslovne banke čine okosnicu bankarskog sistema, jer su preko novca i kredita direktno vezane za sistem finansiranja društvene reprodukcije. Sposobnost banaka da umnožavaju količinu novca u opticaju jeste tzv. kreditna i monetarna multiplikacija.
Banke predstavljaju deo finansijskog mehanizma privrede, s tim što ćemo u nastavku izlaganja, metodološki gledano najpre razmotriti problematiku centralnog bankarstva, a zatim poslovnog bankarstva. 2. CENTRALNO BANKARSTVO Glavna monetarna institucija i osnovni nosilac bankarskog sistema svake zemlje jeste centralna
banka. Za centralnu banku, obično se kaže da je to “banka banaka”, budući da po svom položaju u bankarskom sistemu zemlje ona ima privilegovan status.
Poređenjem centralnih banaka u različitim zemljama, mogu se uočiti (osim razlika) i određene zajedničke karakteristike vezano za način njihovog funkcionisanja. U tom kontekstu, aktivnosti skoro svih centralnih banaka u svetu mogu se grupisati u nekoliko osnovnih segmenata, to su :
(a) Emisiona aktivnost, što podrazumeva monopol na štampanje novca; (b) Regulisanje kreditnog potencijala banaka i usmeravanje njihove kreditne politike;
(c) Uloga bankara države, odnosno Vlade; (d) Nadzorna uloga, u smislu kontrole bankarskog sistema;
(e) Uloga “garanta” likvidnosti bankarskog sistema zemlje; (f) Upravljanje deviznim rezervama i spoljnim dugom zemlje; (g) Upravljanje deviznim kursom nacionalne valute.
Respektujući značaj koji centralne banke imaju na ukupan privredni razvoj zemlje, teško je dati odgovor na pitanje koja je od njenih ovde pomenutih aktivnosti najvažnija, jer sve njene aktivnosti predstavljaju važan segment funkcionisanja ukupnog privrednog sistema, pri čemu, među njima postoji visok stepen interakcije i međusobne uslovljenosti.
Svaka država vrši zakonsko definisanje pozicija, funkcija i odgovornosti centralne banke kao nosioca monetarne vlasti u zemlji. Pri tome, osnovna svrha državne regulative jeste da se uspostavi takav način organizacije centralne banke koji će omogućiti da centralna banka što uspešnije obavlja njene osnovne zadatke. Kako treba da bude organizovana centralna banka zavisi od mnogo faktora, a pre svega, od
razvijenosti i strukture ekonomskog sistema, kao i od političkih faktora u državi. Međutim, organizacija centralnih banaka u svetu se danas ipak svodi na tri osnovna modela, to su : (a)
Jedinstvena centralna banka, (b) Složeni sistem centralne banke, i (c) Supernacionalna centralna banka. (a) Koncept jedinstvene centralne banke – podrazumeva da su funkcije v rhovne monetarne vlasti
koncentrisane u jednom pravnom subjektu, pri čemu, osnovno pravilo organizovanja centralne banke po ovom modelu glasi : “jedna država – jedna centralna banka”. Ovaj model organizacije centralne banke najviše je zastupljen u svetu. (b) Koncept složenog sistema centralne banke – podrazumeva organizaciju sistema centralnih banaka, što znači da u jednoj zemlji postoji više banaka koje zajedno obavljaju funkcije centralne banke. U tom sistemu, jedna od banaka ima ulogu glavnog koordinatora i njen zadatak je da upravlja delovima
ove složene organizacije. Najpoznatiji savremeni primer ovakvog organizovanja centralne banke jeste Sistem federalnih rezervi SAD (FED). (c) Koncept supernacionalne centralne banke – karakterističan je za monetarne unije grupe zemalja.
U ovakvom modelu, države se odriču svojih monetarnih suvereniteta, promovišu jedinstvenu valutu, usklađuju monetarno-kreditnu i deviznu politiku, formiraju zajedničke devizne rezerve i osnivaju zajedničku centralnu banku. Primer evropske unije i valute EUR-a. Centralne banke uvek su imale naglašenu ulogu u privrednom sistemu. Pri tome, naglašena uloga centralnih banaka posebno dolazi do izražaja sa jačanjem uticaja države na usmeravanje privrednih tokova i procesa. Zbog toga, centralne banke u razvijenim tržišnim privredama imaju niz funkcija, među kojima su dve najznačajnije : (a) Vođenje monetarne politike zemlje, i (b) Osiguranje normalnog funkcionisanja bankarskog i finansijskog sistema. U kontekstu navedenog, a imajući u vidu hijerarhiju ciljeva monetarne politike (stabilnost cena,
ekonomski rast, puna zaposlenost i uravnotežen platni bilans) treba istaći da se apsolutni primat daje stabilnosti cena. Radi zadovoljenja takvih makroekonomskih ciljeva centralna banka preuzima na
sebe, pre svega, sledeće zadatke : (1) Obezbeđenje potrebne količine novca, (2) Održavanje likvidnosti plaćanja u zemlji, (3) Održavanje likvidnosti u plaćanjima sa inostranstvom, (4) Snabdevanje tržišta gotovim novcem, (5) Državni blagajnik i kreditor države, (6) Unutrašnji platni promet . U izvršavanju svojih osnovnih zadataka, centralna banka se služi većim brojem instrumenata i mera tzv. “monetarnog regulisanja”. Imajući u vidu ono što smo ovde naveli o centralnom bankarstvu, na kraju je moguće diferencirati i osnovne karakteristike centralne banke koje je čine specifičnom finansijskom institucijom, u odnosu na poslovne banke. Te karakteristike koje centralnu banku odvajaju od ostalih banaka u najkraćim crtama ogledaju se usledećem :
(1) Javno-pravni karakter centralnih banaka;
(2) Monopolsko pravo izdavanja novčanica; (3) Jedinstvena centralna banka za zemlju; (4) Samostalnost (uslovna) centralne banke; (5) Neprofitna finansijska organizacija; (6) Koncentracija deviznih rezervi;
(7) Uloga državnog blagajnika i kreditora; (8) Nemogućnost stanja nelikvidnosti. 3. POSLOVNO BANKARSTVO
Mada je literatura o bankama veoma bogata, činjenica je da definisanje banke nije jednostavno. Analogno tome, ne postoji jedinstvena i opšte prihvaćena definicija banke. Imajući u vidu celokupnu delatnost banaka, lako se zapaža da se kroz sve njene funkcije i poslove provlači sledeća karakteristika: (a) uzimanje i davanje kredita, i (b) posredovanje u novčanim plaćanjima u privredi. Polazeći od prethodnog, moguće je dati definiciju banke koja se smatra skoro najobuhvatnijom : Banka je ustanova ili preduzeće čija je osnovna delatnost uzimanje i davanje kredita i posredovanje u novčanim plaćanjima. Ovo je klasična definicija banke koja postaje preuska, kada se imaju u vidu ukupni poslovi savremenih banaka i njihovo mesto u savremenoj privredi, budući da banke u savremenim uslovima obavljaju niz različitih usluga i poslova kojima se ranije nisu bavile (osiguravajući poslovi, brokerski pos lovi, poslovi konsaltinga, poslovi sa nekretninama, špekulativni poslovi). Usluge koje pruža savremena poslovna banka
Budući da je osnovna posrednička funkcija banaka de facto pribavljanje i usmeravanje novčanih sredstava sa svrhom uzimanja i davanja kredita, proizlazi da se osnovni bankarski poslovi svode u
stvari na sledeće : (a) Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava (b) Kreiranje novca i odobravanje kredita (c) Obavljanje platnog prometa (a) Prikupljanje depozita i pribavljanje sredstava – čini osnovni bankarski posao jer na taj način banka
dolazi do potrebnih sredstava koja čine osnov za kreiranje novca i odobravanje kredita. U bankarskoj terminologiji ovi poslovi se označavaju kao pasivni bankarski poslovi.
(b) Kreiranje novca i odobravanje kredita – čini specifičnost bankarskog mehanizma kojim banka na
osnovu finansijskog potencijala kojim raspolaže umnožava svoj kreditni volumen kreditnomonetarnom multiplikacijom. (c) Obavljanje platnog prometa – podrazumeva vršenje poslova platnog prometa u zemlji i inostranstvu. Ovi poslovi imaju uticaja na kreditni potencijala banaka i na njihovo poslovanje.
Osnovni smisao postojanja banke jeste da vrši prikupljanje (mobilizaciju i koncentraciju) sredstava od onih kojima ona trenutno nisu potrebna i da ta sredstva plasira onima kojima su ona preko potrebna.
Osnovni motiv poslovanja banaka jeste profit. Pri tome, profit banke se javlja kao razlika u naplaćenoj (aktivnoj) i plaćenoj (pasivnoj) kamatnoj stopi. Uobičajeni naziv za bankarski profit je “marža kamata”. U različitim oblicima bankarskog organizovanja upotreba termina “poslovna banka” najčešće se povezuje sa bankom uopšte, jer se pod tim pojmom podrazumeva, pre svega, poslovna aktivnost banaka. Analogno tome, u bankarskoj praksi se pod nazivom “poslovna banka” podrazumevaju banke opšteg (poslovnog) tipa. Savremeno poslovno bankarstvo, značajno je povećalo lepezu bankarskih proizvoda i usluga koje stoje na raspolaganju klijentima banaka, pre svega, u cilju osiguranja profitabilnog osiguranja kroz
dopunske poslove, kao i usled sve veće konkurencije nebankarskih finansijskih institucija. HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 2 – Novac i poslovna banka kao institucija monetarnog sistema
1. EKONOMSKI ZNAČAJ NOVCA Monetarni sistem predstavlja ključni podsisitem ukupnog finansijskog sistema svake zemlje. Analogno tome, u izučavanju problema monetarnog sistema (monetarnih finansija) uvek se polazi od NOVCA kao jedne od osnovnih ekonomskih kategorija društveno -ekonomskog sistema. Teorija novca i istraživanje uloge novca u procesu društvene reprodukcije spada u jedno od najsloženijih oblasti savremene ekonomske teorije. Pri tome, shvatanje uloge novca u privredi menjalo se tokom različitih perioda. Zanemarujući izvesne varijacije, moglo bi se reći da su se mišljenja o ulozi novca u privrednom životu uglavnom odvijala u tri osnovna pravca, i to :
(a) Nemonetarističko shvatanje (b) Monetarističko shvatanje, i
(c) Kompleksno shvatanje (savremeno). (a) Nemonetarističko shvatanje – uloge novca u privrednoj aktivnosti, gleda na novac isključivo kao
na tehnički faktor razmene dobara, koji olakašava razmenu, ali ne menja samu suštinu robnih transakcija. Najvažniji pedstavnici ovog shvatanja: J.S. Mil, D. Hjum, a kasanije i D. Rikardo. (b) Monetarističko shvatanje – uloge novca u privrednom životu, zastupa stav da novac i monetarni faktori imaju presudnu ulogu u ekonomskom životu svake zemlje i kao takvi predstavljaju osnovni faktor njenog razvoja. Najvažniji predstavnici ovog shvatanja : I. Fišer, A. Han, R. Houtri. (c) Kompleksno shvatanje – uloge novca u privdenoj aktivnosti zastupa stav da novac i monetarni
faktori nisu beznačajni, već su neophodni faktori da bi se ekonomski razvoj zemlje uopšte mogao odvijati. Najvažniji predstavnici : K. Marx (teorija radne vrednosti) i J.M. Keynes (teo rija dohotka). Danas se u monetarnoj teoriji ne postavlja pitanje “šta je novac”, već kako se on stvara, ko njime raspolaže i kako novac deluje na ukupnu ekonomsku aktivnost zemlje. Drugim rečima, postavlja se pitanje “kako novcem efikasno upravljati”. U kontekstu navedenog, danas se u monetarnoj teoriji sve više posvećuje pažnja istraživanju
mehanizama uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije, što po logici stvari, uslovljava da klasičan pristup monetarnim fenomenima danas sve više gubi na značaju.
U savremenoj teoriji monetarnih finansija danas preovladava shvatanje da osnovno područje monetarne teorije predstavlja istraživanje uzajamnog delovanja monetarno-kreditne sfere i drugih agregata nacionalne privrede (pre svega, promena realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti proizvodnih faktora, kao i promena nivoa cena i raspodele dohotka).
U istraživanju delovanja novca na privredu, monetarna teorija može da pristupi na dva načina : (a) kvantitativno, i (b) kvalitativno.
Klasična monetarna teorija – uglavnom je istraživala kvantitativne osobine samog novca, kao što su : priroda novca, oblici novca i njihova klasifikacija, funkcije novca, kupovna snaga i faktori kupovne snage novca. Savremena monetarna teorija – fokusira se na istraživanje mehanizama i veoma brojnih
kvantitativnih odnosa između novčanih i realnih faktora društvene reprodukcije. Pri tome, kvalitativno istraživanje novca sve više ustupa mesto tzv. funkcionalno-empirijskoj analizi. 2. OSNOVNE FUNKCIJE NOVCA Novac je roba koja ima upotrebnu vrednost i vrednost, kao i svaka druga roba. Analogno tome, novac ima dve osnovne (primarne) funkcije, to su : prvo, novac u funkciji sredstva razmene (prometa) i drugo, novac u funkciji mere ekonomske vrednosti (standarda). Obe primarne funkcije novca su
međusobno uslovljene i determinisane su njegovom upotrebom. Kao posrednički mehanizam između procesa robne proizvodnje i razmene, savremeni novac ima svoje brojne (klasične) funkcije koje se mogu sistematizovati sledećim redosledom :
(a) Novac u funkciji mere vrednosti (b) Novac u funkciji prometnog sredstva
(c) Novac u funkciji platežnog sredstva (d) Novac u funkciji štednje (e) Novac u funkciji svetskog novca.
(a) Novac u funkciji mere vrednosti – ogleda se u tome što se vrednost svih roba izražava u novcu, a ostvaruje se preko merila cene. Smisao funkcije novca kao mere vrednosti jeste da sve vrste roba (preko novca) postaju kvalitativno jednake i kvantitativno uporedive. Novac ostvaruje funkciju mere vrednosti pute m “merila cene”. Merilo cene u užem smislu,
predstavlja zakonski propisanu količinu novčanog materijala u jedinici monete. Moneta je kovani novac čiji kvalitet, naziv, oblik i masu određuje država. Dakle, proizlazi da merilo cene u stvari rešava pitanje jedinstvene tehničke mere kojom se izražavaju različite količine novca. Novac u funkciji mere vrednosti prisutan je kao apstraktno (idealno) sredstvo u obliku obračunskog novca, koji predstavlja društveno potreban apstraktan rad za merenje vrednosti svih roba. Pri tome, izražavanjem vrednosti robe u novcu, dobija se njena cena. Osnovni nedostatak novca u funkciji mere vrednosti, jeste što vrednost jedne jedinice novca nije uvek postojana (tj. kupovna snaga novca varira).
(b) Novac u funkciji prometnog sredstva – ogleda se u tome što novac služi kao posrednik u razmeni dobara (pri kupovini i prodaji). Roba se prodaje za novac da bi se njime kupila neka druga roba. Robni promet se sastoji iz dve faze : (1) Faza prodaje (R – N) (2) Faza kupovine (N – R) Kao što se vidi, u ovoj funkciji novca dolazi do istovremenog kretanja, i to : (a) Robe –od prodavca ka kupcu (P (b) Novca –od kupca ka prodavcu (K
K)
P)
Međutim, dobijeni novac po završenoj prodaji ne mora se odmah pretvoriti u drugu robu, što znači da faza prodaje jedne robe i kupovina druge robe mogu biti vremenski i prostorno razdvojeni.
U ovoj funkciji, novac se mora i fizički pojaviti, za razliku od njegove funkcije mere vrednosti, koja je apstraktna (novac nije i fizički prisutan).
(c) Novac u funkciji platežnog sredstva – javlja se kod kupoprodaje robe na kredit, gde novac uvek prvo izvrši svoju funkciju mere vrednosti, a zatim funkciju platežnog sredstva. Dakle, odvaja se čin kupovine od čina plaćanja, jer roba se prodaje kupcu u jednom periodu, a kupac je plaća u nekom drugom periodu. U momentu prodaje robe – novac nije realno prisutan, ali se njime izražava vrednost robe (služi kao mera vrednosti).
U momentu plaćanja robe – novac je fizički prisutan, pa služi kao sredstvo plaćanja (tj. kao platežno sredstvo).
Vezano za funkciju novca kao platežnog sredstva, razvio se kreditni sistem i tzv. “kreditni novac”, budući da se novac kao platežno sredstvo vezuje ne samo za robna već i za nerobna plaćanja (usluge). (d) Novac u funkciji štednje – ogleda se u tome što se novac povlači iz prometa i čuva (tj. vrši se njegovo tezaurisanje). Ova funkcija novca javlja se kao posledica potrebe akumuliranja novca u cilju investiranja.
Osnovni nedostatak novca u funkciji štednje, jeste rizik opadanja vrednosti novca, naročito ako se akumuliranje novca i odlaganje potrošnje vrši izvan banaka. Međutim, ako se novac štedi i deponuje kod banaka, onda će kamatna stopa ublažiti rizike vezano za ovu funkciju novca, budući da se preko kamatne stope delimično kompenzuje gubitak vrednosti novca. (e) Novac u funkciji svetskog novca – ogleda se u njegovoj ulozi u međunarodnom prometu. Naime,
učestvujući u međunarodnoj razmeni novac ostvaruje funkcije : mere vrednosti, prometnog sredstva i sredstva plaćanja. Međutim, funkciju “svetskog novca”, novac ne može obavljati u obliku u kojem to čini u okviru nacionalne ekonomije. Funkciju svetskog novca mogu vršiti samo odgovarajuće količine mase novčanih roba (zlata i srebra). Pri tome, umesto neposrednog manipul isanja sa zlatom koristi se preračunavanje jedne valute u drugu, gde zlato služi samo kao zajednički imenitelj, a u stvarnosti funkcioniše papirni novac za koji se određuje formalan odnos prema zlatu (paritet novca).
Na taj način, postoji mogućnost konvertibilnosti tj. zamenljivosti novca jedne zemlje za novac druge zemlje, gde paritet novca služi kao osnova konvertibilnosti. Pri tome, pod paritetom novca treba podrazumevati odnos u kome se nalazi vrednost novca jedne zemlje prema vrednosti novca druge zemlje, a koji je zasnovan na količini zlata koju svaki od njih predstavlja.
Zaključak : Novac kao kategorija robne proizvodnje obavlja pet osnovnih tj. “klasičnih” funkcija. Ako se na bilo koji način sužava delovanje zakonitosti robne proizvodnje onda će se automatski sužavati i mogućnost za realizovanje nekih od tzv. “klasičnih” funkcija novca. U tom slučaju, novac koji se nalazi u opticaju nije kategorija robne proizvodnje, već je običan papir koji vrši “svoje” funkcije, a koje neki ekonomisti nazivaju “akcesornim” funkcijama novca, a koje nisu funkcije novca kao ekonomske kategorije.
Novac (sam po sebi) nije produktivan. Zbog toga, smatra se da samo proizvedene robe i usluge
predstavljaju pravo (realno) pokriće ukupnog novca. To ujedno znači, da stvaranje ili emisija novca ima smisla samo ako on ima realno pokriće u materijalnim dobrima i uslugama. 3. NOVAC U MEĐUNARODNIM PLAĆANJIMA
Savremeni novac služi kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjem prometu pojedinih zemalja. Međutim, postavlja se pitanje kakva je uloga novca u međunarodnom robnom prometu. Ovo pitanje je od posebnog značaja, budući da savremeni svet danas karakteriše veoma snažan proces globalizacije i intenzivan razvoj međunarodnih poslovnih transakcija. Međunarodna plaćanja podrazumevaju plaćanja koja se vrše između pojedinih zemalja, bez obzira ko ih vrši : država, privredni subjekti ili pojedinci. To su plaćanja koja se vrše između deviznih rezidenata različitih zemalja, sa različitim valutama i valutnim sistemima. U okvirima nacionalne ekonomije domaćim rezidentima se putem državne prinude nalaže obaveza
korišćenja domaće nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja. Međutim, van granica nacionalne ekonomije ne postoje uslovi za realizovanje ovakve državne prinude, u smislu obaveznog korišćenja nacionalne valute kao zakonskog sredstva plaćanja. Dve najznačajnije oblasti gde se fokusiraju problemi vezani za međunarodna plaćanja čine intervalutarni odnosi i platni bilans. Analogno tome, ovim pitanjima ćemo u nastavku izlaganja posvetiti posebnu pažnju. a) Pojam i vrste valuta
Etimološko značenje – pojam valuta potiče od latinske reči “valuta”, što znači vrednost. U kontekstu novca, izraz valuta može imati nekoliko značenja, kao što su: (1) Novčana jedinica - kao zakonsko sredstvo plaćanja u unutrašnjim finansijskim transakcijama jedne zemlje;
(2) Efektivni novac (novčanice) - koji se nalazi u opticaju u jednoj zemlji; (3) U deviznom smislu - valuta znači zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji domaćeg deviznog rezidenta (domaća valuta) odnosno inostranog deviznog rezidenta (strana valuta).
(4) U međunarodnim plaćanjima - valuta znači samo efektivne inostrane novčanice (efektiva), ali ne i novčane surogate (menica, ček, akreditiv). U okvirima nacionalne ekonomije valute pojedinih zem alja služe kao zakonska sredstva plaćanja.
Međutim, takođe i van granica nacionalne ekonomije neke valute mogu se javiti u funkciji sredstva plaćanja. Sa aspekta sposobnosti pojedinih valuta da služće kao međunarodno merilo vrednosti i da se zamenjuju za neke druge valute, sve valute se najčešće klasifikuju na sledeći način : (a) Konvertibilne i nekonvertibilne valute
(b) Transferabilne i klirinške (obračunske) valute .
Konvertibilne valute – predstavljaju valute koje mogu da se slobodno menjaju za svaku drugu valutu i
to u neograničenim količinama. Nekonvertibilne valute – predstavljaju valute koje se ne mogu zamenjivati za druge valute. Ove valute
se nazivaju još i “meke” valute i one služe kao sredstvo plaćanja isključivo u unutrašnjem platnom prometu zemlje. Transferabilne valute – predstavljaju valute koje se upotrebljavaju za plaćanja među zemljama koje
su povezane dogovorom u “valutnom bloku”. Klirinške (obračunske) valute – predstavljaju valute pomoću kojih se obavljaju međusobna plaćanja i obračunavanja između pojedinih zemalja, a na osnovu posebnih međunarodnih dogovora. Obračunska valuta se još naziva i “dogovorna” valuta koja nije valuta ni jedne od dogovornih strana, već neka treće valuta. b) Pojam i vrste deviza
Etimiloško značenje – pojam deviza potiče od latinske reči “devise” koja označava inostranu menicu tj. menicu koja glasi na inostranu valutu, a koja treba da se plati u inostranstvu. Novac jedne nacionalne privrede javlja se u inostranstvu u dva oblika (vida): (1) U vidu efektivnog inostranog novca (ili valuta).
(2) U vidu kratkoročnih potraživanja u inostranom novcu (ili deviza). Sa makro-aspekta, devize se najčešće definišu kao potraživanja koja ima jedna nacionalna privreda u valutama drugih nacionalnih privreda. Dva osnovna pristupa u definisanju pojma deviza su: (a) uži pristup, i (b) širi pristup.
Uži pristup – pod pojmom deviza podrazumeva sva kratkoročna potraživanja u inostranstvu po bilo kom osnovu, u bilo kojoj valuti i bez obzira na način raspolaganja devizama. Međutim, ovde inostrani novac (strane valute) koji se nalazi u rukama domaćih deviznih rezidenata ne predstavlja devize.
Širi pristup – pod pojmom deviza podrazumeva i inostrani novac (strane valute) koji se nalazi kod domaćih deviznih rezidenata, što de facto znači da su ovi rezidenti imaoci potraživanja prema inostranstvu.
Sa teorijskog aspekta i primene u praksi, većina zemalja prihvata uži pristup definisanja deviza. U tehničkom smislu, postoji razlika između pojmova “valuta” i “deviza” : Valuta – to je efektivni inostrani novac tj. efektivno strano sredstvo plaćanja. Deviza – to je je kratkoročno potraživanje koje glasi na inostrani novac tj. potraživanje u inostranstvu
po bilo kom osnovu i bez obzira na način raspolaganja tim potraživanjem (menica, ček, akreditiv i sl).
Devize se mogu klasifikovati prema različitim kriterijumima. Međutim, one se najčešće klasiifkuju sa aspekta mogućnosti da se izvrši transfer potraživanja na koja glase devize. S tim u vezi, one se klasifikuju na : (1) Slobodne i vezane (konvertovanje u potraživanja u drugoj valuti)
(2) Čvrste i meke (stabilnost deviznog kursa) (3) Konvertibilne i klirinške (konvertovanje za druge devize) (4) Promptne i terminske (dospelost potraživanja). c) Pojam i vrste deviznih kurseva
Pojam i suština deviznog kursa podrazumeva saodnos između vrednosti domaće valute i inostranih valuta. Međutim, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa. Valutni kurs – predstavlja “službeni kurs” koji određuje država na osnovu prethodno utvrđenog pariteta vrednosti stranog i domaćeg novca izražene u zajedničkom imenitelju (zlato). Valutni kurs se
naziva i “intervalutarni kurs”. Valutni kurs se najčešće definiše kao cena novčane jedinice jedne zemlje (obično strane) izražene u novčanim jedinicama druge zemlje (obično domaće). Drugim rečima, valutni kurs pokazuje koliki se broj novčanih jedinica jedne zemlje zamenjuje za određeni broj novčanih jedinica druge zemlje, ali u neposrednoj gotovini. Dakle, valutni kurs je “kurs razmene” putem kojeg se vrši razmena domaće valute sa valutama drugih zemalja.
Izraz “devizni kurs” može se primeniti samo na inostranu valutu, budući da na domaćem deviznom tržištu samo inostrana valuta ima svoj devizni kurs, ali ne i domaća. Domaća valuta ima svoj devizni kurs samo na inostranom deviznom tržištu. Domaća valuta nema svoju cenu na domaćem tržištu već služi samo kao mera vrednosti, jer se u njoj izražavaju cene svih roba.
Nasuprot domaćoj valuti, inostrana valuta ima svoju cenu tj. devizni kurs. Zboga toga, devizni kurs se najčešće i definiše kao cena strane valute izražene u domaćoj valuti. Dakle, postoji suštinska razlika između “valutnog” i “deviznog” kursa : (a) Posredstvom “valutnog kursa” vrši se razmena domaće valute sa v alutama drugih zemalja (kurs razmene).
(b) Posredstvom “deviznog kursa” vrši se obračunavanje između pojedinih nacionalnih ekonomija, jer devizni kurs uspostavlja vezu između nivoa cena u zemlji i inostranstvu. Pomoću deviznog kursa inostrane cene se prer ačunavaju u nacionalnu valutu i domaće cene se iskazuju u devizama.
(c) Valutni i devizni kurs povezuju različita monetarna područja. Polazeći od različitih načina određivanja intervalutarne vrednosti domaće valute, devizni kursevi se mogu kategorizovati u nekoliko grupa, to su :
(1) Fiksni – formiraju se na bazi utvrđenog odnosa valuta prema zajedničkom imenitelju (zlato). Ove kurseve određuju nadležni državni organi. (2) Fleksibilni – formiraju se na bazi cena valuta na deviznom tržištu u skladu sa ponudom i tražnjom deviza, ali samo do unapred određenog limita, što se postiže intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu.
(3) Fluktuirajući – formiraju se na bazi odnosa ponude i tražnje deviza na deviznom tržištu, gde se vrši tržišno prilagođavanje deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže. (4) Rukovođeni fleksibilni – umesto tržišnog prilagođavanja vrši se “zvanično” prilagođavanje deviznog kursa u pravcu kursa ravnoteže, a u zavisnosti od stanja platnog bilansa zemlje. (5) Višestruki (diferencijalni) – određuju se različiti devizni kursevi za uvoz i izvoz različitih roba, za različite transakcije i za plaćanja u različiitm zemljama. (6) Ravnotežni (realni) – to je kurs kod kojeg spoljna vrednost novca nije ni precenjena ni potcenjena. Ovaj kurs izjednačava opšti nivo cena u zemlji sa opštim nivoom cena u inostranstvu. d) Valutna konvertibilnost
Etimološko značenje – pojam konvertibilnost potiče od latinske reči “convertibilis”, što znači pretvorljiv, preobratljiv. Konvertibilnost se najčešće definiše kao mogućnost da se potraživanje u jednoj valuti može pretvoriti
u potraživanje u nekoj drugoj valuti, odnosno da se za domaću valutu može kupovati bilo koja druga valuta. Institut konvertibilnosti je usmeren na to da se obezbedi funkcionisanje međunarodne ekonomije
koja još uvek nije uspela da pronađe pravi međunarodni novac. Osnovna karakteristika valutne konvertibilnosti jeste multilateralizam međunarodnih plaćanja. Stoga, nekonvertibilnost domaće valute otežava funkcionisanje multilat eralizma. Savremena valutna konvertibilnost je uslovljena internim faktorima (domaća privreda) i eksternim faktorima (MMS – Međunarodni monetarni sistm). To ujedno znači, da bi se prešlo na konvertibilnost domaće valute neophodni su određeni preduslovi, među kojima posebno treba izdvojiti sledeće : (1) Postojanje privredne i monetarne ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji, što podrazumeva stabilne odnose u privredi (interna i eksterna stabilnost).
(2) Realan devizni kurs nacionalne valute, koji treba da omogući domaćoj privredi da pređe na konvertibilnost i ujedno da održava konkurentsku sposobnost nacionalne ekonomije u inostranstvu. (3) Postojanje dovoljno snažnih deviznih rezervi zemlje. Savremena monetarna teorija smatra da minimalne devizne rezerve treba da iznose 30% od vrednosti izvoza, ili čak 60 -66% vrednosti izvoza. (4) Sinhronizacija domaće makro -ekonomske politike sa politikom zemalja glavnih spoljnotrgovinskih partnera, posebno u oblasti monetarne politike i politike cena.
Zaključak : Pojam konve rtibilnosti ne može se posmatrati samo kao međunarodna novčana kategorija, već i kao rezultat veoma kompleksnih ekonomskih učinaka nacionalne privrede. To znači, da je proces stvaranja uslova za prelaz na konvertibilnost domaće valute izuzetno složen jer je problem novca neraskidivo povezan sa problemima čitave nacionalne privrede. e) Platni bilans – Bilans plaćanja
Bilans plaćanja kao ekonomska kategorija predstavlja ukupnost ekonomskih transakcija koje se obavljaju između jedne nacionalne ekonomije i ino stranstva u jednom vremenskom periodu. U tretiranju pojma platnog bilansa moguća su dva pristupa : uži i širi pristup. Uži pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva bilans efektivnih plaćanja koji se naziva i deviznim bilansom.
Širi pristup – pod pojmom platnog bilansa podrazumeva sistematski pregled svih ekonomskih transakcija obavljenih u određenom periodu vremena između rezidenata jedne zemlje i rezidenata drugih zemalja. Ovu definiciju platnog bilansa upotrebljava MMF (Međunarodni monetarni fond). Ekonomske transakcije koje čine platni bilans svrstavaju se u dva osnovna dela : (a) Tekuće transakcije, i (b) Kapitalne transakcije.
Tekuće transakcije (bilans tekućih transakcija) – obuhvata sve prihode i rashode koji proizlaze iz razmene roba i usluga sa inostranstvom, kao i neke druge tekuće operacije. Kapitalne transakcije (bilans kapitalnih transakcija) – obuhvata međunarodno finansiranje i kretanje kapitala.
Bilans plaćanja je posebno važan sa aspekta intervalutarne vrednosti domaće valute. Stanje platnog bilansa određuje visinu deviznog kursa preko ponude i tražnje deviza, ali i devizni kurs utiče na platni bilans. Povratno dejstvo deviznog kursa na platni bilans svodi se na realnost deviznog kursa. Realan devizni
kurs je kurs ravnoteže. Nerealan devizni kurs uslovljava precenjenost ili potcenjenost valute što dovodi do neravnoteže u platnom bilansu. Potcenjenost valute je ređa pojava, tako da mnogo više pažnje privlači “precenjenost valute”. Pri postojanju precenjenosti domaće valute smanjuje se konkurentnost izvoza i povećava se sklonost ka uvozu, što najčešće dovodi do deficita u platnom bilansu. Najčešće upotrebljavana metoda uspostavljanja ravnoteža u platnom bilansu jeste preko deviznog kursa – devalvacijom domaće valute. HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ
Nedelja 3 – Bankarski izvori sredstava i bankarski agregati
1. Bankarski izvori sredstava
Mobilizacija i koncentracija novčanih sredstava čine dva osnovna bankarska posla kojima banka prikuplja i koncentriše novčana sredstva koja se nalaze u prometu. Zbog toga, politika prikupljanja sredstava predstavlja najznačajniju aktivnost u poslovnoj politici banaka. Za banku kao finansijsku instituciju, karakteristično je da se susreće sa problemom kako udovoljiti
vanredno narasloj tražnji za novčanim sredstvima, odnosno kako povećati sopstvenu ponudu novčanih sredstava, i to kako sa kvantitativnog i kvalitatitvnog aspekta. Banka prikuplja finansijskia sredstva radi plasmana. Analogno tome, obim i karakter prikupljenih
finansijskih sredstava određuje obim i karakter bankarskih plasmana. S tim u vezi, strukturu izvora sredstava čini sledeće : (1) Novčani depoziti (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni) (2) Štedni ulozi i druga sredstva građana (3) Emisija hartija od vrednosti (HoV)
(4) Međubankarski krediti u zemlji i inostranstvu (5) Krediti dobijeni od Centralne banke.
(1) Novčani depoziti – predstavljaju za banku posebno značajan izvor sredstava. Z bog toga, prisutna je dnevna aktivnost poslovnih banaka na prikupljanju novih deponenata. Pri tome, posebno su značajni oni deponenti koji imaju visoko stanje sredstava na žiro-računima, budući da oni obično ne preferiraju korišćenje značajnijih kreditnih sredstva. Interes poslovne banke je da dnevnu likvidnost plaćanja usmerava između svojih deponenata, jer se tako zadržavaju ukupni depoziti, a promene nastaju samo kod deponenata.
Bankarski novčani depoziti se dele obično prema ročnosti, i to na sledeće : (a) kratkoročne, (b) srednjoročne, i (c) dugoročne. Takođe, moguća je dalja podela navedenih depozita po različitim kriterijumima, ali za potrebe našeg izlaganja ne postoji potreba za daljim posebnim njihovim raščlanjavanjem. (2) Štedni ulozi i druga sredstva građana – predstavljaju jedan od najznačajnijih izvora formiranja kreditnog potencijala poslovnih banaka. Sredstva stanovništva kod poslovnih banaka mogu biti u dinarima ili devizama, dok sa aspekta ročnosti ona mogu biti po viđenju ili oročena na određeno vreme. Takođe, ova sredstva mogu biti sa posebnom ili bez posebne namene. Generalno, ova sredstva obuhvataju sledeće kategorije : (a) Dinarski ulozi na štednju (b) Devizni ulozi na štednju (c) Dinarski depoziti
(d) Devizni depoziti
(e) Oročeni depoziti i sredstva za stambeno-komunalnu izgradnju (f) Žiro-računi građana (g) Tekući računi građana (3) Emisija hartija od vrednosti (HoV) – predstavlja veoma značajan izvor bankarskih sredstava,
budući da se slobodna novčana sredstva mogu prikupiti i emisijom hartija od vrednosti (HoV). Za poslovne banke je karakteristično da mogu emitovati sve vrste HoV, što im omogućava da na ovaj način prikupljaju slobodna novčana sredstva od tzv. sitnih štediša. U procesu prikupljanja novčanih sredstava putem izdavanja HoV, postiže se sledeće : jednostavnost, veći stepen unovčavanja, veća prenosivost, naknada u vidu kamate itd. HoV mogu se emitovati : (a) u svoje ima i za svoj račun, (b) u svoje ime i za tuđi račun, i (c) u tuđe ime i za tuđi račun. (4) Međubankarski krediti – predstavljaju međubankarske finansijske odnose koji se ogledaju u međusobnim kreditnim odnosima. Ovim kreditnim odnosima namenski se pribavljaju kratkoročna i dugoročna sredstva. Međubankarski kreditni odnosi obavljaju se posredstvom tržišta novca koje ima elemente klasičnog finansijskog tržišta. Na finansijskom tržištu poslovne banke se rukovode sledećim osnovnim načelima : (a) Likvidnost – što znači da daju kredite i računaju da će uzimati kredite
(b) Racionalnost korišćenja sredstava – što znači da se za pozajmljena sredstva naplaćuju kamata. (c) Poslovnost – što znači istupanje u svoje ime i za račun svojih klijenata. (5) Krediti dobijeni od Centralne banke – predstavljaju dopunske izvore sredstava, što nije pravilo
bankarskog ponašanja visokorazvijenih zemalja. Međutim, takva ponašanja poslovnih banaka obično su izazvana centralizacijom depozita poslovnih banaka u bilansu Centralne banke kao što su : obavezne rezerve, blagajnički zapisi i druga izdvojena sredstva poslovnih banaka. 2. Bankarski agregati
“Finansijski potencijal” i “kreditni potencijal” banke su najznačajniji i ujedno najširi bankarski agregati (kategorije). Analogno tome, radi lakšeg razumevanja finansijskog i kreditnog potencijala banke, neophodno je odmah na početku o bjasniti glavne pozicije aktive (plasmana) i pasive (izvora sredstava) bilansa banaka.
Bilans banke mora biti u ravnoteži, što znači da pozicije aktive (kreditni plasmani, obavezne rezerve i rezerve likvidnosti) treba da budu jednake pozicijama pasive.
U bilansima banaka, plasmani su limitirani ukupnim bankarskim izvorima sredstava. To ujedno znači, ako banka teži da poveća svoje plasmane, ona pre toga, mora povećati i svoje izvore sredstava. Dakle, plasmani i izvori sredstava moraju biti u stanju ravnot eže, s tim što se slobodna i naplativa sredstva banke nalaze na žiro -računu banke.
U kontekstu navedenog, proizlazi generalni zaključak da su banke u mogućnosti da plasiraju onoliko sredstava koliko su uspele da formiraju sredstava u svom finansijskom p otencijalu (ne računajući sredstva obavezne rezerve na izdvojenom računu kod Centralne banke). (1) Finansijski potencijal banaka – može se definisati kao ukupnost izvora sredstava koje banka
transformiše u različite vrste finansijskih plasmana. Drugim reči ma, finansijski potencijal banke predstavlja zbir svih izvora bankarskih sredstava u pasivi bilansa banke. Shodno navedenoj definiciji, finansijski potencijal i finansijski plasmani predstavljaju dve strane bankarskog bilansa. Pri tome, finansijski potencijal se može poistovetiti sa ukupnom pasivom, dok se finansijski plasmani mogu poistovetiti sa ukupnom aktivom (kreditnim i nekreditnim plasmanima).
Mada se radi o različitim bankarskim kategorijama, kvantitativno gledano postoji jednakost finansijskog potencijala i finansijskih plasmana : FP = FPL
P = FP = DP + KR + OSR
∑P = ∑A
A = FPL = K + HoV + R
FP – Finansijski potencijal FPL –Finansijski plasmani
∑A - Ukupna aktiva
pasiva ∑P Ukupna –
OSR
– Ostale obaveze
DP –Depozitni potencijal HoV – Hartije od vrednosti KR –Kreditne obaveze
R –Rezerve
K – Kreditni plasmani
Bankarski agregati “finansijski potencijal” i “finansijski plasmani”, mogu se posmatrati statički i dinamički. Statički posmatrano, ukupni plasmani moraju biti pokriveni izvorima sredstava, što znači da banka može povećavati plasmane jedino ako prethodno ostvari povećanje svojih izvora sredstava. Dinamički posmatrano, postoji značajan povratni efekat između plasmana i bankarskih izvora sredstava, što znači da banke u određenim situacijama mogu vršiti i veće plasmane nego što im to trenutno omogućavaju postojeći izvori sredstava. U kontekstu navedenog, proizlazi da se preko plasmana može izazvati porast bankarskih izvora, što je
u skladu sa specifičnošću bankarskog poslovanja. Zbog toga, sa aspekta uspešnosti poslovanja banaka, značajniji je “dinamički odnos” između osnovnih bankarskih agregata. DA BI SE OVA PROBLEMATIKA RAZUMELA, MORAJU SE RAZUMETI PRAVILA FINANSIRANJA – tj. Zlatno bankarsko pravilo finansiranja. Pod pravilima finansiranja podrazumevaju se kriterijumi za izbor sredstava finansiranja, odnosno norme za pribavljanje kapitala. Osnovna svrha pravila finansiranja jeste da organizacijama posluže kao osnovne smernice za
donošenje valjanih odluka o finansiranju.
Pravila finansiranja nastala su kao rezultat pokušaja finansijske teorije i prakse da identifikuju i postave “univerzalne norme” koje bi važile za sve privredne subjekte i za sve uslove privređivanja (klasična ili tradicionalna pravila finansiranja). Pravila finansiranja u kvantitativnom smislu određuju sledeće : (a) Strukturu izvora sredstava prema poreklu i roku rasploživosti, što čini tzv. “ vertikalna pravila
finansiranja”, i (b) Relacije (odnose) pojedinih delova sredstava posmatranih po roku imobilizacije i pojedinih delova izvora sredstava posmatranih po roku raspoloživosti, što čini tzv. “horizontalna pravila finansiranja”
Horizontalna pravila finansiranja Horizontalna pravila finansiranja polaze od pretpostavke da se kroz relacije (odnos) pojedinih delova
sredstava i pojedinih delova izvora sredstavaobezbeđuje likvidnost preduzeća. Horizontalna pravila finansiranja se odnose i na aktivu i na p asivu bilansa stanja, a izražavaju se u vidu
sledećih zahteva, odnosno pojedinačnih pravila finansiranja : 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja 2) Zlatna bilansna pravila finansiranja 3) Ostala pravila finansiranja 1) Zlatno bankarsko pravilo finansiranja – u osnovi se zasniva na težnji banaka da u svakom trenutku održe svoju likvidnost, što se postiže podudarnošću aktivnih i pasivnih kreditnih poslova banaka. Shodno ovom pravilu – banke ne bi smele primljeni tuđi kapital (pasivni kreditni poslovi) da koriste i plasiraju (aktivni kreditni poslovi) pod znatno povoljnijim vremenskim uslovima od onih pod kojima je kapital dobijen.
Mora postojati jednakost kvantiteta i kvaliteta primljenih i plasiranih kredita banke, što de facto znači : “kratkoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena kratkoročno, a dugoročno dobijena novčana sredstva treba da budu uložena dugoročno”. Primenjeno na privredna preduzeća, bankarsko pravilo finansiranja znači u suštini zahtev da se likvidnost preduzeća obezbeđuje usaglašavanjem vremena imobilizacije imovinskih delova i rokova dospeća kapitala uloženog za nabavku pojedinih imovinskih delova. Drugim rečima, mora postojati podudarnost između vremena angažovanja (ročnosti) poslovnih sredstava preduzeća i trajanja rspoloživosti (dospelosti) pozajmljenog kapitala preduzeća. (2) Kreditni potencijal banaka – može se definisati kao veličina raspoloživih sredstava banke koje ona
može plasiratiuzuodržavanje vidu kreditapropisane ili drugih stope plasmana, a da pri tomebanke. ne ugrozi sopstvenu lik vidnost i solventnost, obaveznih rezervi
“Kreditni potencijal” i “kreditni plasmani” predstavljaju uže bankarske agregate u odnosu na “finansijski potencijal” i “finansijske plasmane” banke. Kreditni potencijal banaka, kao dinamička kategorija, dobija se kao razlika između promena oblika ukupnog finansijskog potencijala i iznosa programiranih (standardnih) rezervi banke, odnosno :
∆KP = ∆FP - ∆PR
∆FP = ∆DP + ∆KR + ∆OSR
∆PR = ∆OR + ∆RL
_____________________________________________________________________
∆KP = (∆DP + ∆KR + ∆OSR) – (∆OR + ∆RL) KP Kreditni – potencijal
FP
OR –Obavezne rezerve
DP – Depozitni potencijal
PR –Programirane rezerve RL –Rezerve likvidnosti
– Finansijski potencijal
OSR – Ostale obaveze KR – Kreditne obaveze
Na osnovu prikazanih matematičkih relacija proizlazi da povećanje bankarskih izvora utiče na rast kreditnog potencijala, dok porast programiranih (standardnih) rezervi umanjuje njegov rast.
Suprotno od toga, smanjenje bankarskih izvora utiče na smanjenje k reditnog potencijala, dok smanjenje programiranih (standardnih) rezervi povećava kreditni potencijal. Dakle, sledi da značajniji rast bankarskih izvora, uz istovremeno smanjenje rezervi, ispoljava se kroz ekspanziju kreditnog potencijala banke.
Kao što se vidi, kreditni potencijal banke uži je pojam od finansijskog potencijala. Drugim rečima, banka ne plasira sva sredstva sa kojima raspolaže već ih umanjuje za iznos tzv. programiranih rezervi. Analogno tome, kreditni potencijal banke dobija se kada se od finansijskog potencijala oduzmu rezerve (obavezna rezerva i rezerva likvidnosti).
Prema užem konceptu – u programirane rezerve spadaju samo obavezne rezerve poslovnih banaka. Shodno tome, sledi da je : KP = FP – OR. Prema širem konceptu – u programirane rezerve ulaze obevazne rezerve koje se formiraju na bazi odluke CB plus primarne rezerve likvidnosti koje se formiraju odlukom poslovne banke, odnosno : KP = FP – PR. Sledstveno navednom, proizlazi da je visina rezervi banaka kvantitativno i strukturalno uslovljena dvostrukim faktorima, i to : (a) Egzogenim faktorima - odlukama Centralne banke o visini obaveznih rezervi, što čini fiksni parametar u poslovnoj politici banaka; (b) Endogenim faktorima - autonomnim procenama same banke vezano za potrebne rezerve
likvidnosti, što čini vatrijabilni parametar u politiici banke. Navedene dve veličine (parametri) čine sastavne delove tzv. programiranih (standardnih) rezervi banke, odnosno : PR = OR + RL .
PR – programirane rezerve ; OR – obavezne rezerve ; RL – rezerve likvidnosti
U praksi se može pojaviti trojak odnos između programiranih (standardnih) rezervi (PR) i stvarnih rezervi (SR), odnosno : (a) PR = SR
(programirane rezerve su jednake stvarnim rezervama)
(b) PR > SR
(programirane rezerve su veće od stvarnih rezervi)
(c) PR < SR
(programirane rezerve su manje od stvarnih rezervi)
(a) U prvom slučaju, (kada su PR = SR) – onda se banka nalazi u bilansnoj ravnoteži, što znači da su kreditni plasmani (K) jednaki kreditnom potencijalu (KP), odnosno : K = KP.
(b) U drugom slučaju, (kada su PR > SR) – onda se banka nalazi u super likvidnom stanju, što znači da su kreditni plasmani (K) niži od kreditnih potencijala (KP), odnosno : K < KP. (c) U trećem slučaju, (kada su PR < SR) – onda se banka nalazi u stanju nelikvidnosti, što znači da su kreditni plasmani (K) veći od kreditnih potencijala (KP), odnosno : K > KP. Na formiranje kreditnog potencijala poslovne banke neposredno utiču promene dva ključna agregatna finansijska parametra, to su : (a) Promena pasive bilansa banke, odnosno njenog ukupnog finansijskog potencijala, i (b) Promena izdvojenih sredstava obavezne rezerve.
U kontekstu navedenog, kao najvažniji faktori koji determinišu formiranje kreditnog potencijala banke mogu se izdvojiti sledeći faktori : (1) Promene kredita centralne banke poslovnim bankama (2) Promene stope obavezne rezerve (3) Prelivanje depozita po osnovu deviznih transakcija
(4) Prelivanje sredstava između banaka i centralne banke (5) Prelivanje između depozita i gotovog novca
ZNAČAJ ANALIZE BANKARSKIH AGREGATA – Poznavanje i analiza bankarskih agregata ima višestruki značaj jer omogućava sledeće: (a) Omogućava se banci da odredi kreditni potencijal za pokrivanje tražnje za finansijskim sredstvima;
(b) Analiza bankarskih agregata omogućava dolaženje do parametra kao što su: stopa prihoda, stopa troškova, stopa kapitala, stopa rizika plasmana i dr. Suptilnija analiza bankarskih agregata doprinosi kompleksnoj oceni ukupnih performansi banke.
3. Kamatna stopa kao cena novca
Kamata predstavlja naknadu u novcu za korišćenje novčanih sredstava na određeni rok, koji je određen Ugovorom o kreditu. Cena kredita koju banka odobrava korisniku kredita izražava se kamatnom stopom. Dakle, cena kredita predstavlja kamatnu stopu koja je
izraz cene kredita a
koja se iskazuje procentualnona iznos od 100 novčanih jedinica, za vreme od 1 godine. Pošto se cen akredita u korišćenju naziva kamatom, kamatna stopa predstavlja odnos veličine godišnje kamate i visine kredita, odnosno: K – kamatna stopa
Kg
Kg – godišnja kamata
K = -------- x 100
Bg – bankarski kredit
Bk
Iz navedene formule jasno se vidi da kamatnu stopu određuju dva ključna faktora, to su : (1) Kamata kao cena za odeđenu vrednost kapitala, i (2) Visina bankarskog kredita kao stanje odnosa ponude i tražnje na finansijskom tržištu. Kamata se javlja kao elemnet prihoda banke (aktivne kamatne stope), ali se javlja i kao element troška (pasivne kamatne stope). U teoriji i praksi postoji više vrsta kamatnih stopa, ali se najčešće primenjuju sledeći pojavni oblici kamatnih stopa: (1) Nominalna kamatna stopa (2) Stvarna kamatna stopa (3) Realno pozitivna kamatna stopa (4) Realno negativna kamatna stopa (5) Konformna kamatna stopa (1) Nominalna kamatna stopa – je ugovorena kamatna stopa između davaoca i tražioca kredita, po kojoj se vrši obračun kamata na dati kredit. Postoje dve vrste nominalne kamatne stope: (a) fiksna i (b) promenljiva. Fiksna kamatna stopa je upisana u ugovor o kreditu, dok je promenljiva kamatna stopa promenljiva dok traje otplata kredita. Visina promernljive kamatne stope se uglavnom utvrđuje
preko: (a) važeće kamatne stope na finansijskom tržištu, ili (b) važeće stope inflacije u momentu obračuna kamate. (2) Stvarna kamatana stopa – je po pravilu uvek viša od nominalne kamatne stope. Uslov za njenu primenu vezan je za činjenicu da se korisnik kredita obavezuje da u periodu dok koristi kredit oroči
određeni iznos novčanih sredstava ili da na svom računu drži (po viđenju) novčana sredstva. U ovom slučaju, stvarna kamatna stopa predstavlja razliku između plaćenih kamata po korišćenom kreditu i naplaćenih kamata po osnovu oročenog depozita. Formula za izračunavanje stvarne kamatne stope glasi: Kp Knp –
Ks
– stvarna kamatna stopa
Ks = --------------- x 100
Kp – plaćena kamata po kreditu
Od K–
– naplaćena kamata od banke
Knp
K – iznos odobrenog kredita Od – oročeni depozit (3) Realno pozitivna kamatna stopa – postoji ako je nominalna tj. stvarna kamatna stopa veća od stope inflacije. (4) Realno negativna kamatna stopa – postoji kada je stopa inflacije veća od nominalne i stvarne kamatne stope. (5) Konformna kamatna stopa – predstavlja diskontovanu godišnju kamatnu stopu na obračunski period (1 mesec, 2 meseca, 6 meseci) na koji se primenjuje u toku godine. Putem konformne kamatne stope se obezbeđuje da se godišnja kamatna stopa ne menja pri obračunu kamate u toku
godine. Njenom primenom u toku godine, obezbeđuje se jednakost nominalne i stvarne kamatne stope.
Formula za izračunavanje konformne kamatne stope je: Nk d/365
Kk = [( 1 + ------- )
- 1] x 100
100 Kk – konformna kamatna stopa Nk – nominalna godišnja kamatna stopa d – broj dana za koji se vrši obračun kamate 365 – broj dana u godini HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 4 – Pricipi bankarskog mehanizma
1. PRINCIPI BANKARSKOG POSLOVANJA
U svom poslovanju banke se pridržavaju svoje poslovne politike, a na koju generalno gledano utiču dve grupe faktora :
(1) Egzogeni ili makrofaktori (uticaji iz okruženja - nisu u nadležnosti banke)
(2) Endogeni ili mikrofaktori (u nadležnosti su same banke). U kontekstu navedenog, opšti okvir za realizaciju svih poslovnih aktivnosti savremene banke predstavljaju osnovne ekonomske principe bankarskog poslovanja. To proizlazi iz same suštine banke kao poslovnog subjekta i kao učesnika na tržištu. Principi bankarskog poslovanja ispoljavaju se u praksi banaka kao osnovna pravila koja direktno
determinišu tekuće poslovanje banaka, a takođe i u velikoj meri opredeljuju strategijske razvojne pravce banke. Osnovni ekonomski principi kojih se banka pridržava u svom poslovanju uglavnom čine sledeća
načela : (a) Princip likvidnosti i solventnosti (b) Princip sigurnosti i efikasnosti ulaganja (c) Princip rentabilnosti. a) Princip likvidnosti i solventnosti Princip likvidnosti i solventnosti – odnosi se na likvidnost i solventnost poslovne banke. Pri tome,
likvidnost banke se najčešće definiše kao sposobnost banke da u roku izmiri sve dospele obaveze, dok se solventnost najčešće definiše kao likvidnost na dugi r ok, odnosno sposobnost banke da svoje ukupne obaveze isplati u celini pod pretpostavkom da dospevaju u jednom određenom trenutku. Likvidnost je značajan pokazatelj poslovne snage, sposobnosti i poverenja u banku. Zbog toga, princip održavanja permanentne likvidnosti banke predstavlja osnovni uslov poslovanja savremene banke tržišnog tipa. Da bi se utvrdio stepen likvidnosti banke potrebno je grupisati pojedine oblike aktive (potraživanja) banke prema stepenu likvidnost, što znači izvršiti grupisanje plasmana prema uslovima i brzini njihove transformacije u gotovinu. S tim u vezi, plasmani se mogu grupisati u sledeće oblike : (1) Primarne rezerve likvidnosti (2) Sekundarne rezerve likvidnosti (3) Tercijalne rezerve likvidnosti (1) Primarne rezerve likvidnosti banke – čine gotovina, depozitne rezerve kod Centralne banke i
depoziti po viđenju kod korespondentskih banaka. Visoke primarne rezerve predstavljaju garanciju održavanja likvidnosti banke, budući da su one neiskorišćeni deo kreditnog potencijala bank e. Zbog toga, ove rezerve za banku predstavljaju tzv. “oportunitetni trošak” jer indiciraju neiskorišćeni kreditni potencijal banke.
Putem primarne likvidnosti banka u roku izmiruje dospele obaveze, izvršava naloge svojih klijenata i nesmetano vrši svoju kreditnu aktivnost. Za rezerve likvidnosti je karakteristično da se izražavaju u procentima (%) i to od depozita sa kojima banka raspolaže. S tim u vezi, iskustvo kod poslovnih
banaka pokazuje da se likvidnost može održati pod uslovom da najniži nivo rezerve likvidnosti iznosi 3-5% od ukupnog iznosa depozita banke i drugih sredstava po viđenju kod Centralne banke. (2) Sekundarne rezerve likvidnosti banke – predstavlja sledeći nivo odbrane likvidnosti banke. Analogno tome, one obuhvataju primarnu likvidnost i i sve dopunske izvore likvidnosti sa kojima se
veoma brzo može povećati likvidnost sredstava banke na njenom računu kod Centralne banke. Nivo sekundarne likvidnosti se stalno menja u zavisnosti od toga da li banka raspolaže sa viškovima ili manjkovima sredstava primarne likvidnosti.
(a) Ako banka raspolaže sa viškom sredstava primarne likvidnosti onda će odlučiti da za taj višak sredstava kupi HoV koje će doneti veću kamatu nego kada se ta sredstva drže angažovana u obliku primarne rezerve likvidnosti. (b) Suprotno, ako sredstva primarne likvidnosti ne mogu da pokriju potrebe za likvidnim
sredstvima, onda će banka odlučiti da deo svojih likvidnih sredstava iz sekundarne rezerve likvidnosti proda na tržištu HoV. Generalno gledano, sekundarne rezerve likvidnosti banke predstavljaju njene plasmane u likvidnosne
HoV tržišta novca, i to : kratkoročne državne HoV ili kratkoročne HoV koje emituje Centralna banka ili privredni subjekti sa visokim rejtingom. Na taj način, ove HoV se mogu relativno lako, brzo i bez većih gubitaka unovčiti (čak i pre njihovog dospeća) ako to zahtevaju likvidnosne potrebe banke. (3) Tercijalne rezerve likvidnosti – predstavljaju sledeći nivo odbrane likvidnosti banke. Ove rezerve
obuhvataju sve oblike pribavljanja likvidnih novčanih sredstava banke, putem kojih se sporije transformiše određeni oblik aktive u gotovinu. Analogno tome, struktura tercijalne likvidnosti banke uglavnom obuhvata sledeće : (a) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka u zemlji ; (b) Neiskorišćene tranše odobrenih kredita kod banaka van zemlje ; (c) Kreditna sredstva kupljena na tržištu novca ; (d) Mogućnost dobijanja kredita od drugih poslovnih banaka (u zemlji i van zemlje). Banke koje ne mogu da održe svoju likvidnost na osnovu primarnih i sekundarnih rezervi koriste kod korespondentskih banaka ili kod Centralne banke kredite za likvidnost. Međutim, ovi krediti se odlikuju kratkim rokom korišćenja i relativno visokim kamatnim stopama. Zbog toga, njihovo često korišćenje narušava ugled poslovne banke. Analogno tome, krediti za likvidnost predstavljaju poslednji nivo odbrane likvidnosti poslovne banke. Solventnost banke – najčešće se definiše kao likvidnost na dugi rok. Ali postoji potreba razlikovanja
koncepta likvidnosti od koncepta solventnosti banke. Naime, bilansna ravnoteža banke izražava se jednačinom: A=OI+KF, a simboli označavaju : A – Aktiva (ili imovina) OI – Obaveze (ili izvori bankarskih sredstava)
KF – Kapital (ili fondovi).
Osnovni uslov solventnosti banke izražava se odnosom : A > OI Nesolventna banka ima obaveze iznad nivoa plasmana ili aktive : A < OI
zbog čega je vrednost KF negativna, odnosno : A – OI = - KF Za banku se kaže da je nesolventna ako su njene obaveze veće od njene aktive. Tada banka ne
raspolaže sopstvenim neto kapitalom (negativan je). U anglosaksonskoj literaturi solventnost banke izjednačava se sa “adekvatnošću kapitala” što označava opštu sposobnost banke da podnese ukupne rizike svog poslovanja. Zbog problema koje insolventnost pojedinih banaka može prouzrokovati, solventnost banaka se obezbeđuje preko intervencije regulatorne bankarske vlasti :
(a) Propisivanjem osnivačkog cenzusa za kapital banke, i (b) Zahtevom za održavanjem minimalnog nivoa adekvatnosti kapitala banke. b) Princip sigurnosti i efikasnosti ulaganja Princip sigurnosti u bankarskom poslovanju – odnosi se na mogućnost plaćanja obaveza i naplatu
potraživanja u roku, i to na način kako je to utvrđeno ugovorom između banke i klijenta. Ovaj princip, posebno se odnosi na sigurnost povraćaja uloženih sredstava (plasmana) a sprovodi se ocenom kreditne sposobnosti klijenta i njegovog finansijskog položaja. Princip sigurnosti naročito se ispoljava kroz metode utvrđivanja kreditne sposobnosti klijenata i primenu instrumenata obezbeđenja naplate potraživanja u cilju ograničavanja kreditnih rizika koji za banku znače potencijalni gubitak i nesolventnost. Zbog toga, banka mora voditi računa o s tepenu sigurnosti svojih plasmana pri odobravanju kredita.
Poslovne banke se ne zadovoljavaju samo informacijama o bonitetu svojih klijenata, već često koriste i određena sredstva obezbeđenja naplate pri odobravanju kredita (HoV, menica, hipoteka itd). S tim u vezi, ako se odobravaju krediti sa založnim pravom, onda poslovne banke vode računa o tome da se krediti ne odobravaju u punoj vrednosti založnih prava već samo u iznosu 50-60% od njihove tržišne vrednosti. Princip efikasnosti ulaganja – odnosi se na aktivnost bankarskih pl asmana sa osnovnim ciljem da ti
plasmani daju optimalne finansijske efekte. Pri tome, metode koje banka može da koristi u svom poslovanju radi postizanja efikasnijeg ulaganja sredstava veoma su brojne, a zavise od poslovne politike svake banke. Efikasnost ulaganja banke u savremenim uslovima ima i svoje šire značenje, jer osim efikasnosti ulaganja osnovni preduslov za postizanje optimalnih poslovnih rezultata banke jeste i efikasnost pribavljanja sredstava i to sa aspekta obima, kvaliteta, ekonomičnosti i modaliteta.
Sa aspekta bankarskog poslovanja, princip efikasnosti ulaganja takođe podrazumeva da se sredstva plasiraju u one privredne grane gde će se ostvariti ekonomično ulaganje uz ostvarenje optimalnih rezultata ulaganja.
Princip efikasnosti ulaganja ugrađuje se u princip sigurnosti i zajedno sa njim čini jednu organsku celinu. U tom kontekstu, banke se u svom poslovanju obavezno rukovode principima sigurnosti i
efikasnosti prilikom ulaganja novčanih sredstava. Zbog toga, poslovna banka stalno prati tekuće poslovanje svojih dužnika i dinamiku otplate kredita (monitoring). c) Princip rentabilnosti - profitabilnosti Princip rentabilnosti – profitabilnosti – generalno gledano predstavlja odnos između ostvarenih prihoda i ukupnih sredstava angažovanih (uloženih) za njegovo ostvarivanje. Drugim rečima,
rentabilnost je ekonomsko načelo (princip) poslovanja čijom se primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kome se sa što manje angažovanih (uloženih) sredstava ostvaruje što veća dobit (profit). Inače, sama reč “rentabilnost” vezuje se za pojam rentabilan što znači “unosan” ili “isplativ”. Međutim, u bankarskom poslovanju primena principa rentabilnosti vezuje se za određene specifičnosti. S tim u vezi, bankarsko načelo rentabilnosti zasniva se na sledećoj činjenici: ostvariti što veću dobit kao razliku između prihoda i rashoda banke. Pri tome, osnovna karakteristika principa rentabilnosti u bankarstvu jeste da se ono nikada ne sme suprostaviti principu likvidnosti. Da bi banka poslovala rentabilno, neophodno je da uz što manje troškove prikuplja slobodna sredstva
i da ih racionalno koristi plasirajući ta sredstva. Polazeći od činjenice da je savremena banka samostalni tržišni subjekt čija je ciljna funkcija maksimizacija profita, proizlazi da je osnovni princip kojeg se banka pridržava u svom poslovanju upravo rentabilnost (profitabilnost).
Profitabilnost je sintetički pokazatelj performansi svake banke, a ona se iskazuje stopom prinosa na sopstveni kapital čime se u stvari maksimizira imovina vlasnika ili akcionara banke. S tim u vezi, stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE – return of equity) predstavlja opšte prihvaćen pokazatelj rentabilnosti poslovne banke : ROE = ND / TK odnosno : Stopa prinosa na sopstveni kapital (ROE) = Neto dobit (ND) : Trajni kapital(TK)
U tržišnom sistemu osnovni motiv poslovanja jeste dobit ili profit. Preko ovih kategorija izražava se rentabilnost poslovanja. Zbog toga, rentabilnost predstavlja najbolji sintetički pokazatelj ukupnog tržišnog ponašanja i racionalnog kapitalom(akcionarima) banke. Pokazatelji profitabilnosti ukazuju na “zarađivačku sposobnost” banke,upravljanja tj. da se vlasnicima obezbeđuje odgovarajući prinos (profit) na uloženi kapital u banku. Imajući u vidu činjenicu da profitabilnost uključuje u sebe, sa jedne strane, rezultate ukupnog poslovanja, a sa druge strane , ukupno angažovana (uložena) sredstva, onda po logici stvari proizlazi zaključak da profitabilnost u sebe uključuje još dva značajna principa (načela) poslovne ekonomije, a to su princip produktivnosti i princip ekonomičnosti. Princip produktivnosti – generalno gledano, predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se
primenom u praksi postiže takvo poslovanje u kojem se sa minimalnim utrošcima radne snage ostvaruje što veća masa proizvoda ili usluga, odnosno što veći ukupni rezultati. U poslovnom bankarstvu princip produktivnosti izražava se kroz zahtev da se realizuje (proizvede) što veća količina usluga uz minimalno angažovanje neposrednog bankarskog rada. Ovaj zahtev posebno
dolazi do izražaja kod tzv. tipskih bankarskih poslova jer njihova masa zahteva veliko angažovanje živog rada. Analogno navedenom, racionalno angažovanje radne snage čini bitan predusov za ostvarivanje ukupne ekonomije rada u banci. Princip ekonomičnosti – genralno gledano predstavlja ekonomski princip poslovanja čijom se
primenom u praksi postiže maksimalna vrednost proizvodnje ili usluga i to sa minimalnim troškovima. Zbog toga, reč ekonomičnost se vezuje za pojam “štedljivost”, što znači da ekonomičnost pokazuje koliki je stepen efikasnosti trošenja u procesu stvaranja vrednosti. U poslovnom bankarstvu princip ekonomičnosti odnosi se na trošenje resursa banke, odnosno stepen trošenja u odnosu na pozitivna dejstva sa aspekta ostvarenog finansijskog rezultata (profita) banke. Trošenje kapitala banke ima više pojavnih oblika, ali su najznačajniji: neracionalna ulaganja, gubici na masi kapitala usled obezvređenja, veliki materijalni rashodi itd. S tim u vezi, “standardni troškovi” predstavljaju optimalni nivo troškova, a oni se utvrđuju na bazi prosečnih troškova u dužem periodu vremena.
U kontekstu navedenog, odstupanje stvarnih troškova od standardnih uz pogoršanje odnosa prema poslovnom rezultatu banke, sasvim sigurno ukazuje na nedovoljnu brigu o ekonomičnosti poslovanja banke, te nalaže potrebu primene određenih mera racionalizacije poslovanja u banci. 2. KONFLIKT PRINCIPA BANKARSKOG POSLOVANJA
Vođenje poslovne politike banke ima direktan odraz na likvidnost, sigurnost i efikasnost ulaganja sredstava i profitabilnost banke. Stoga, u poslovnoj politici banke uvek nastoje da usklade određene agregatne odnose, kako bi uspešno poslovale i ujedno opstale – posmatrano na dugi rok. Zbog činjenice da se kroz bankarsko poslovanje prepliću i sukobljavaju različiti interesi (pre svega, vlasnika banke tj. akcionara, deponenata i drugih poverilaca kao i menadžmenta banke), po logici stvari neminovan je i konflikt osnovnih principa bankarskog poslovanja. U kontekstu navedenog, akcionari banke zainteresovani su za stopu prinosa na uloženi kapital u
banku. Analogno tome, oni preferiraju profitabilnost banke na kratki rok, pa otuda žele da banka maksimizira profit a u okviru raspodele profita da se isplate maksimalno visoke dividende. Sa druge strane, menadžment banke ograničeno participira u ostvarenom profitu banke, dok
maksimiziranje profita izlaže banku natprosečnim rizicima u smislu poslovanja banke sa gubitkom. Zbog navedenih razloga, menadžment će biti zainteresovan da ostvari ne “maksimizaciju profita”, već “prihvatljiv nivo profita” uz održavanje sigurnosti i likvidnosti banke. Sa treće strane, deponenti banke kao jedna od interesnih grupa, po logici stvari biće zainteresovani, pre svega, za sigurnost svojih depozita i prihoda po osnovu kamata koje im banka plaća. Analogno tome, oni će nesumnjivo preferirati likvidnost, sigurnost i solventnost banke kao osnovne aksiome (principe) poslovanja. To znači da su deponenti banke protiv bilo kakvih rizika koji banku mogu dovesti do gubitaka u poslovanju.
Na osnovu izloženih protivrečnosti pojedinih interesnih grupa banke, proizlazi zaključak da je insistiranje na maksimiziranju profita banke apsolutno “relativno”, jer postoji opasnost da će banka u
takvom svom nastojanju biti primorana da preuzima prevelike rizike, te će zbog toga sve više zanemarivati bankarske principe likvidnosti i sigurnosti.
U kontekstu navedenog, proizlazi stav da bi menadžment banke morao da kroz implementaciju odgovarajućih metoda i tehnika upravljanja bankom, potpuno “relativizuje” i pomiri prisutne konflikte interesa i načela bankarskog poslovanja, a sve u cilju uspešnog poslovanja i opstanka banke na dugi rok.
Na osnovu ovde izloženog, moglo bi se zaključiti da se poslovna banka u savremenim uslovima sve više suočava sa potrebom kontinuiranog mirenja ovde navedenih konflikata interesa i bankarskih načela. Na koji način će to banka postići zavisi najviše od sledećeg : prvo, od stava menadžmenta koji operativno rukovodi poslovanjem banke, i drugo, od realno prisutnih rizika. Generalno gledano, svaka poslovna banka prihvata manje ili veće rizike. Na taj način, banka se
pozicionira između dva teorijska ekstrema: prvo, averzije prema riziku, i drugo, apsolutnog prihvatanja rizika. Sledstveno tome, postoji neophodnost “relativiziranja” maksimizacije profita kao osnovnog cilja poslovanja banke. S tim u vezi, ispravnije bi bilo ovaj poslovni cilj banke definisati kao:
“maksimiziranje profita uz optimalno održavanje potrebnog nivoa likvidnosti, sigurnosti i solventnosti banke”. To znači, da profitabilnost banke mora biti u funkciji njene likvidnosti i sigurnosti plasmana sredstava. Maksimiziranje profita dugo je smatrano glavnim principom bankarskog poslovanja, ali danas je na
snazi značajno ublažavanje ovog stava, posebno u smislu tog a da se princip prfitabilnosti nikada ne sme suprostaviti principu likvidnosti i principu sigurnosti bankarskih plasmana. 3. BONITET POSLOVNE BANKE
Reč bonitet u najširem smislu reči vezuje se za “uspešnost” poslovanja. Kada je u pitanju ocena kvaliteta bankarskog poslovanja onda bonitet služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja. Zbog toga, bonitet i ocena boniteta banke izuzetno je značajno pitanje. Međutim, ocena boniteta banke je takođe i veoma složeno pitanje. S tim u vezi, inicijalni problem je vezan za činjenicu da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je samo po sebi dovelo do postojanja različitih metodologija za ocenu boniteta. Ali bez obzira na postojanje različitih metodologija i predloga za utvrđivanje boniteta, ipak je činjenica da ne postoji jedna jedinstvena metodologija koja bi na neki način bila opšteprihvaćena među ekonomistima, ili ekspertim a drugih struka. U kontekstu navednog, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu – uži i širi. Uži koncept boniteta – svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta obračunatim na osnovu određenih podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup bonitetu se u literaturi naziva “racio analiza” u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji, indikatori, koeficijenti). Međutim, racio analiza je mnogo složenija u bankama nego u preduzećima, pre svega, zbog složenosti poslovanja banke i većem stepenu izloženosti riziku u odnosu na druge firme.
Širi koncept boniteta – osim finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što su: ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet i integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost banke, kao i niz drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje. Ovaj širi pristup bonitetu se u literaturi naziva “SWOT analiza” i on je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše isključivo kao finansijski bonitet. Ocena boniteta banke prema širem konceptu mnogo je kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Zbog toga, u praksi je mno go češći slučaj da se ocenjuje i prati samo finansijski bonitet banke.
Za potrebe ocene boniteta poslovne banke koriste se brojni “racio brojevi” koji se najčešće diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, a to su : (a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) ; (b) Pokazatelji likvidnosti (L) ;
(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) ; (d) Pokazatelji profitabilnosti (P) ; (e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O).
(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) – imaju za cilj da ukažu na način finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije svoje troškove poslovanja, pre svega, kamatne rashode. Među najčešće korišćenim pokazateljima finansijske strukture i finansijskog položaja banke ističu se sledeći : S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva
S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi
S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva
S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime
kamata (b) Pokazatelji likvidnosti (L) – imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i
bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Među najčešće korišćenim racio indikatorima likvidnosti banke ističu se sledeći : L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze
L3 = Plasmani u dom. valuti / Depozi u dom.
valuti
L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obaveze L4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne obaveze
(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) – imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke sa aspekta rashoda (troškova) koje banka ostvaruje. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima ekonomičnosti banke ističu se sledeći : E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi
E3 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi
E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi E4 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi
(d) Pokazatelji profitabilnosti (P) – imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku sposobnost banke da njenim vlasnicima tj. akcionarima obezbedi odgovarajući prinos (profit) na
kapital koji su uložili u banku. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima profitabilnosti banke ističu se sledeći : P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva
P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva
P2 = neto dobitak / Ukupni prihodi
P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital
P3 = neto dobitak / Poslovni dobitak
P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital
(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O) – imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte
poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni prethodno navedneim grupama pokazatelja. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći : O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva
O3 = Kreditni potencijal / Finansijski
potencijal O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva
O4 = Kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva
Zaključak : Ocena boniteta banke spada u izuzetno složena pitanja, čija obuhvatnost i operacionalizacija zavisi, pre svega, od samog cilja i svrhe analize poslovanja banke. Sledstveno tome, ocenu boniteta banke uvek treba realizovati tako da ona istovremeno zadovolji interese svih zainteresovanih korisnika. HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 5 – Vrste i oblici bankarskih poslova
VRSTE I OBLICI BANKARSKIH POSLOVA
Banke su specijalizovane finansijske institucije čija je osnovna funkcija snabdevanje reprodukcije potrebnom količinom novca i kredita. Bankarstvo kao specifična privredna delatnost određena je vrstom i sadržinom bankarskih poslova i institucija, što čini celinu bankarskog sistema. Poslovi koje banka obavlja u pravnom prometu, mogu biti sledeći : (a) U svoje ime i za svoj račun (b) U svoje ime i za račun poslovnog partnera
(c) U ime i za račun nalogodavca.
Bankarski poslovi su mnogobrojni i raznovrsni. Zbog toga, postoji potreba da se oni grupišu u određene kategorije, kako bi bili pristupačni za potrebe njihovog izučavanja. S tim u vezi, uobičajena su 3 (tri) osnovna kriterijuma za grupisanje bankarskih poslova, to su : (1) Bilansni kriterijum, (2) Funkcionalni kriterijum, i (3) Vremenski kriterijum. (1) Prema bilansnom kriterijumu – svi bankarski poslovi se grupišu na : (a) Aktivni bankarski poslovi (b) Pasivni bankarski poslovi (c) Neutralni bankarski poslovi (d) Sopstveni bankarski poslovi (2) Prema funkcionalnom kriterijum – svi bankarski poslovi se grupišu na : (a) Poslovi koncentracije i mobilizacije sredstava (b) Kreditni poslovi (c) Komisioni bankarski poslovi (d) Sopstveni (vlastiti) bankarski poslovi (3) Prema vremenskom kriterijumu – svi bankarski poslovi grupišu se na :
(a) Kratkoročni bankarski poslovi (b) Srenjoročni bankarski šposlovi (c) Dugoročni bankarski poslovi Podela bankarskih poslova (shema)
Od svih navedenih kriterijuma, najveći značaj ima podela bankarskih poslova prema bilansnom kriterijumu. Sledstveno tome, u nastavku izlaganja obradićemo samo sledeće vrste bankarskih poslova : (a) Aktivni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni (b) Pasivni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni
- Dugoročni (c) Neutralni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni (d) Sopstveni bankarski poslovi, koji se dele na : - Kratkoročni - Dugoročni a) Aktivni bankarski poslovi Aktivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima) pojavljuje kao poverilac. Kod aktivnih bankarskih poslova, banke zarađuju na razlici koja postoji u kamatama : s jedne strane, na pasivnoj kamati - koju banke plaćaju svojim poveriocima za mobilisana sredstva, i s druge strane, na aktivnoj kamati - koju banka naplaćuje svojim dužnicima. Pri tome, aktivne kamatne stope su v iše i tako se obezbeđuje bankarska zarada.
Aktivni bankarski poslovi predstavljaju najveći izvor bankarskih prihoda i oni ujedno čine najvažniji činilac za određivanje mesta banke u privredi, kao i njihove likvidnosti i solventnosti. Aktivni bankarski poslovi se nazivaju još i kreditnim poslovima banke i oni se diferenciraju na dve osnovne grupe bankarskih poslova, to su :
(1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Ativni dugoročni bankarski poslovi (1) Aktivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve poslove gde one dodeljuju kratkoročne kredite i to na bazi tuđih dugoročnih sredstava koja su kod njih deponovana po osnovu kratkoročnih pasivnih poslova na tržištu novca, Ovi poslovi se odnose na stvaranje potraživanja i oni se knjiže u aktivi bilansa banaka. Najvažniji aktivni kratkoročni bankarski poslovi su uglavnom sledeći : - Eskontni krediti - Lombardni krediti - Rambursni krediti - Akceptni krediti - Kontokorentni krediti - Avalni krediti - Vinkulacioni krediti
- Poslovi sa kratkoročnim HoV - Faktoring poslovi
Vrste kratkoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema) (2) Aktivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju takve oblike bankarskih poslova gde banke za potrebe svojih komitenata (klijenata) angažuju mobilisana tuđa i vlastita sredstva na znatno duži vremenski rok. Kod ovih bankarskih poslova banka zarađuje na razlici koja postoji između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa.
Aktivnim dugoročnim bankarskim poslovima, uglavnom se obezbeđuju sredstva z a finansiranje investicija. Zbog toga, problem osiguranja kredita kod dugoročnih kredita postavlja se drugačije nego kod kratkoročnih kredita, budući da je rizik ulaganja znatno veći pa je i kamatna stopa znatno viša. Najvažniji aktivni dugoročni bankarski poslovi uglavnom su sledeći : - Hipotekarni krediti
- Stambeni krediti
- Građevinski krediti
- Potrošački krediti
- Investicioni krediti
- Portfolio investicije
- Konzorcijalni krediti
- Forfeting poslovi
Vrste dugoročnih aktivnih bankarskih poslova (shema) b) Pasivni bankarski poslovi Pasivni bankarski poslovi – to su svi oni poslovi gde se banka prema svojim komitentima (klijentima)
pojavljuje kao dužnik. Ovi poslovi se često nazivaju i poslovima mobilizacije novčanih sredstava, budući da banka putem njih formira svoj kreditni potencijal. Bilansno posmatrano, radi se o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja predstavljaju, sa aspekta banke, njen dug zbog čega se i evidentiraju u njenoj pasivi. To znači, da banke vršeći funkciju mobilizacije i koncentracije slobodnih finansijskih sredstava de facto obavljaju pasivne bankarske poslove.
Suštinski posmatrano, banke stvaraju sopstvene obaveze prema finansijski suficitarnim transaktorima, da bi ih zatim transformisale u vidu potraživanja prema finansijski deficitarnim transaktorima. Pasivni bankarski poslovi se diferenciraju na dve osnovne grupe, to su :
(1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi (1) Pasivni kratkoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih sredstava na kraći vremenski rok i oni predstavljaju obavezu svake poslovne banke. Kod ovih poslova
se banka pojavljuje kao dužnik u odnosu prema svojim komitentima (klijentima) koji se nalaze u ulozi poverioca.
Najvažniji pasivni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Depozitni poslovi - Emisioni poslovi - Uzimanje kredita - Reeskontni poslovi - Relombardni poslovi - Izdavanje kratkoročnih HoV - Krediti od drugih banaka - Ostali pasivni kratkoročni bankarski poslovi
Vrste kratkoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema) (2) Pasivni dugoročni bankarski poslovi – za banke predstavljaju poslove prikupljanja novčanih sredstava na duži vremenski rok. Bilansno gledano, ovde se de facto radi o tuđim mobilisanim i koncentrisanim sredstvima koja sa aspekta banke predstavljaju njen dug, zbog čega se ova sredstva evidentiraju u njenoj pasivi.
U razvijenim tržišnim privredama, sve do skoro je u bankama bilo posebno akcentirano upravljanje (aktivom) plasmanima banke, a ne pasivom (izovrima sredstava) banke u cilju ostvarivanja likvidnosti
i profitabilnosti banke. Međutim, poslednjih godina se zapaža promena u upravljanju bankom, u smislu da se sve više akcentira upravljanje pasivom kao način da se zadovolje ciljevi rentabilnosti (profitabilnosti) banke.
Najvažniji pasivni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Oročeni depoziti - Emisija akcija - Emisija založnica
- Poslovi sa Dugoročni vrednosnim papirima - Fondovi i dugoročna sredstva - Dugoročni krediti iz inostranstva
- Emisija dugoročnih obveznica - Ostali pasivni dugoročni poslovi
Vrste dugoročnih pasivnih bankarskih poslova (shema) c) Neutralni (uslužni) bankarski poslovi Neutralni bankarski poslovi – za banku predstavljaju sve o ne poslove u kojima se banka ne pojavljuje
niti u ulozi poverioca niti u ulozi dužnika, već samo za svoje komitente (klijente) obavlja određene bankarske poslove uz naplatu bankarske provizije. Analogno tome, ovi poslovi se nazivaju još i
posrednički (komisioni) poslovi, a oni obuhvataju jednu veliku grupu poslova u kojima se banka pojavljuje kao “komisionar”. To znači da ove poslove banke obavljaju “usvoje ime ali za tuđi račun”. Neutralnim (uslužnim) bankarskim poslovima bave se uglavnom velike banke koje raspolažu razgranatom mrežom filijala banaka i ispostava, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Za obavljanje ovih poslova banke naplaćuju naknadu u vidu provizije. Sa aspekta savremenog bankarskog poslovanja, ovi poslovi imaju manji značaj u odnosu na aktivne i pasivne poslove. Neutralni (uslužni) bankarski poslovi se diferenciraju u dve osnovne grupe : (1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi, i
(2) Neutralni dugoročni bankarski poslovi. (1) Neutralni kratkoročni bankarski poslovi – veoma su značajni za banku jer obavljanjem ovih poslova banka ostvaruje prihode (naplatom provizije), a takođe daje i potpuniji servis svo jim komitentima (klijentima). Obavljanjem ovih poslova za svoje klijente banka ih lišava potrebe da se svaki od njih brine za obavljanje nekog posla koji banka izvršava kvalitetnije i jeftinije. U savremenim tržišnim privredama postoji rastući trend neutralnih (uslužnih) bankarskih poslova. Pri tome, politika banaka (vezano za uslužne poslove) orijentisana je na optimalno korišćenje postojećeg stručnog potencijala, organizacionih i tehničkih mogućnosti i mreže filijala, a pre svega, u cilju porasta kreditnog potencijala banaka. Otuda, politika uslužnih poslova savremene banke čini sastavni deo njene ukupne marketing koncepcije.
Najvažniji neutralni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Posredovanje u platnom prometu
- Depo poslovi
- Izdavanje kreditnih pisama
- Kupovina i prodaja HoV
- Otvaranje akreditiva
- Participacija u poslovima komitenata
- Inkaso poslovi
- Ostali neutralni kratkoročni poslovi
Vrste kratkoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema) (2) Neutralni dugoročni bankarski po slovi – veoma su značajni za banku jer se u ovim poslovima banke pojavljuju u ulozi posrednika, pružajući svojim klijentima stručne usluge. Ove poslove banke obavljaju u svoje ime, ali za tuđi račun tj. ne pojavljuju se niti u ulozi dužnika niti u ulozi poverioca. U savremenom bankarskom poslovanju zapaža se rast obima neutralnih dugoročnih bankarskih poslova. U tom kontekstu, treba pomenuti i činjenicu da danas postoji sve izraženija konkurencija nebankarskih finansijskih organizacija tako da su savremene poslovne banke prinuđene da se sve više bave i nekim tzv. neklasičnim bankarskim poslovima, kao što su: lizing, faktoring, forfeting, franšizing i različiti oblici tzv. vanbilansnog poslovanja banaka (izdavanje bankarskih garancija i dr.). Najvažniji neutralni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Emisija i plasman efekata
- Garancijski poslovi
- Upravljanje imovinom komitenata - Lizing poslovi - Osnivanje sopstvenog preduzeća
- Komisioni kreditni poslovi - Participacija u kapitalu drugih firmi - Ostali neutralni dugoročni poslovi
Vrste dugoročnih neutralnih bankarskih poslova (shema) d) Sopstveni bankarski poslovi Sopstveni (vlastiti) poslovi – predstavljaju poslove koje banke obavljaju u svoje ime i za svoj račun. To su oni poslovi u koje banke ulaze radi ostvarivanja profita i kontrole nad radom komitenata (klijenata). O ovim poslovima se u javnosti uglavnom malo zna, jer ih banke obavljaju bez učešća komitenata a u bilansima banaka ovi poslovi se ne izdvajaju.
Akcionarsko organizovanje savremene banke nužno nameće bankama da se prema svojim komitentima ponašaju i kao tzv. “inicijalni poverioci” (na bazi sopstvenog kapitala), a ne samo kao tzv. “izvedeni poverioci” (po osnovu tuđih sredstava). Analogno tome, u savremenom poslovanju banaka zapaža se sve veće učešće plasmana koji znače bankarski posao “u svoje ime i za svoj račun”. Kod sopstvenih (vlastitih) bankarskih poslova banka nastsupa kao potpuno samostalan partner koji
radi isključivo u svoje ima i za svoj račun. Ovi poslovi se mogu diferencirati u dve velike grupe, to su : (1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi, i (2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi. (1) Sopstveni kratkoročni bankarski poslovi – imaju čisto špekulativni karakter gde je isključivi cilj optimizacija zarade (profita) banke. U tu svrrhu, banke se najčešće direktno uključuju u rpoizvodni, robni ili uslužni promet. Takođe, banke se uključuju i u berzanske transakcije (direktno ili posredno). Najvažniji sopstveni kratkoročni bankarski poslovi su sledeći : - Arbitražni poslovi (banke zarađuju na razlici u kursevima HoV na
različitim berzama); - Berzanski poslovi (kupovina i prodaja HoV na berzama); - Špekulativni poslovi sa HoV; - Trgovanje i participacija u poslovima komitenata
(2) Sopstveni dugoročni bankarski poslovi – predstavljaju poslove koji se javljaju kao dugoročno učešće (participacija) banaka u kapitalu drugih preduzeća ili banaka. Ova vrsta bankarsk ih poslova se ostvaruje na dva načina : (a) Putem držanja u portfelju akcija (drugih preduzeća ili banaka), i (b) Putem stalnih kredita u formi tekućeg računa ( u slučaju nekog zajedničkog trgovačkog posla). Najvažniji sopstveni dugoročni bankarski poslovi su sledeći : - Poslovi učešća i ortakluka
- Participacija u kapitalu drugih preduzeća ili banaka - Osnivanje sopstvenog preduzeća (u cilju maksimiziranja profita banke).
Zaključak : Na osnovu dosadašnjeg sagledavanja osnovnih vrsta i oblika bankarskih poslova može se zaključiti da su banke odavno postale ne samo izvor za finansiranje pojedinih dugoročnih poslova, već takođe i aktivan poslovni partner koji prilikom finansiranja pojedinih projekata učestvuje sa jednakim pravima i obavezama i to kako u p rofitu, tako i u eventualnom riziku koji može da proistekne iz posla koji se finansira sredstvima banke. Takođe, vidi se da je prblematika bankarskog poslovanja veoma obimna, raznovrsna i složena. Pri tome, u cilju postizanja što veće poslovne efikasnosti banaka polazi se od određenih bankarskih načela poslovanja: načela likvidnosti i solventnosti, načela sigurnosti i efikasnosti ulaganja i načela rentabilnosti (profitabilnosti). HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 6 – KOLOKVIJUM br. 1
BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 7 – Rizici u bankarskom poslovanju
RIZICI U BANKARSKIM POSLOVIMA
U najširem smislu reči poslovni rizici se definišu kao “neizvesnost ili nesigurnost ostvarenja očekivanog ishoda određene poslovno-finansijske aktivnosti”. Ovako shvaćen rizik ima štetne posledice, pa stoga ekonomski i finansijski racionalni učesnici u poslovnim i finansijskim transakcijama ispoljavaju uvek averziju prema riziku i teže njegovom eliminisanju ili bar minimiziranju. S tim u vezi, bankarstvo spada u visoko rizične delatnosti. Imajući u vidu činjenicu da banka posluje sa specifičnom robom (novcem), definisanje rizika u bankarstvu iziskuje nešto uži pristup. Otuda, bankarski rizik bi se mogao definisati kao “verovatnoća gubitka (smanjenja dobiti) nastalog kao rezultat dejstva neizvesnih događaja u poslovanju banke.” Postoje različite podele rizika u poslovanju banaka, pri čemu velika brojnost izvora rizika u bankarskom poslovanju otežava njihovu podelu i grupisanje. Međutim, imajući u vidu činjenicu da je sa aspekta banke, bitno da se rizik uvek vezuje za funkcionalno poslovanje banke, o nda je uobičajeno da se u posmatranju bankarskih rizika uvek polazi od tzv. “funkcionalnog” pristupa tj. vezivanja rizika za pojedine globalnepotpodele. poslove i aktivnosti banke. Ovakav pristup omogućava grubu podelu bankarskih rizika, kao i različite
Prema međunarodnoj standardnoj klasifikaciji, bankarski rizici se dele na sledeći način : (1) Kreditni rizik (2) Likvidnosni rizik
(3) Rizik plaćanja (4) kamatni rizik (5) devizni ili valutni rizik (6) Rizik zemlje
(7) Tržišni rizik (8) Operativni rizik
Međiutim, mi usvajamo klasifikaciju bankarskih rizika koja se najčešće sreće u literaturi : (1) Kreditni rizik (2) Rizik nelikvidnosti i nesolventnosti (3) Kamatni rizik (4) Valutni rizik (5) Rizik uslovnih obaveza (1) KREDITNI RIZIK Kreditni rizik – predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao
“rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga (glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak. Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati
odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu. Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja se definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke. Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu bankarskog poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i modele za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Budući da bavljenje sa njima prevazilazi potrebe našeg interesovanja, iste neće biti predmet izlag anja. Kreditni rizik banke zavisi od dva ključna kompleksa faktora, to su : (1) Eksterni faktori (stanje ekonomije i prirodno okruženje), i (2) Interni faktori (upravljačka filozofija poslovne banke).
Najvažnije interne determinante kreditnog rizika banke čini sledeće : (a) Obim kredita; (b) Kreditna politika banke, i (c) Kreditni miks.
Poslovna banka teži samnjenju kreditnog rizika što se obično postiže pomoću posebnih mera tzv. “monitoringa rizika!, kao što su : (a) Selekcija kreditnih zahteva komitenata (klijenata); (b) Limitiranje iznosa jednog klijenta ili grupe klijenata (c) Dversifikacija kreditnih plasmana, i
(d) Pribavljanje kvalitetnih instrumenata obezbeđenja vraćanja kredita.
Upravljanje kreditnim rizikom Kreditni rizik podrazumeva nemogućnost ili nevoljnost zajmotražioca da odobreni i iskorišćeni kredit
može i hoće da vrati kreditoru, najčešće banci. U takvim slučajevima, banke potencijalno mogu ostati neizmirenih potraživanja. Kako bi predupredile takve probleme, banke primenjuj u mere upravljanja kreditnim rizikom. Pri tome, kreditni rizik banke zavisi od dve grupe faktora: (a) eksternih faktora, i (b) internih faktora. Kako na eksterne faktore nije moguće uticati, onda se banke u upravljanju kreditnim rizikom uglavnom fokusiraju na interne faktore.
Može se reći da ne postoji rizik odobrenja kredita, već rizik vraćanja kredita, koji treba sagledati prilikom odobravanja kredita. Da bi se taj proces detaljnije sagledao, neophodno je izvršiti njegovu dekompoziciju i ukazati na kritične faze i elemente u okviru faza odobravanja kredita. U vezi sa tim, navešćemo osnovne faze i elemente donošenja Odluke o kreditu, i to u praksi američkih komercijalnih banaka:
Faze i elementi donošenja odluke o kreditu
Faze i elementi donošenja odluke o kreditu NASTAVAK
Faktori ocene kreditne sposobnosti – Pri donošenju odluke o odobravanju kredita, u metodologiji
analize kreditne sposobnosti zajmotražioca, najčešće se koristi 5 (pet) sledećih faktora (5c):
(1) Karakteristike zajmotražioca (character)
(2) Kapital zajmotražioca (capital) (3) Kapacitet zajmotražioca (capacity) (4) Uslovi obezbeđenja kredita (collateral) (5) Uslovi poslovanja kredita (conditions). Ovih pet navedenih faktora upravljanja kreditnim rizikom izražavaju se kao: (1) karakter, dobar
građanin (“character” ili “good citizen”); (2) kapital ili bogatstvo (“capital” ili “wealth”); (3) kapacitet ili tok gotovine (“capacity” ili “cash flow”); (4) zaloga ili obezbeđenje (“collateral” ili “security”); i (5) uslovi ili ekonomski ambijent (“conditions” ili “economic environment”). (2) RIZIK NELIKVIDNOSTI Rizik nelikvidnosti – predstavlja rizik od smanjenja profita banke usled nedostatka likvidnih sredstava za izmirenje dospelih obaveza. Likvidnosni rizik prati realizacija standardnih bankarskih transakcija
zbog prisutne ročne transformacije sredstava banke tj. “gepa” vezano za rokove dospeća stavki aktive i stavki pasive u bilansu banke.
Likvidnost je osnovni princip bankarskog poslovanja. Analogno tome, održavanje a dekvatne likvidnosti čini osnovnu pretpostavku u bankarstvu. U savremenoj bankarskoj praksi, likvidnost podrazumeva analizu i stalno praćenje svih pozicija aktive i pasive kako bi se promene u pogledu obima, kvaliteta, strukture i cene koštanja raspoloživih sredstava stavili pod kontrolu i na taj način rizici nelikvidnosti banke minimizirali. Generalno gledano, rizik (ne)likvidnosti i solventnosti podrazumeva kontinuiranu sposobnost banke
da bezuslovno i u roku izmiruje sve svoje dospele obaveze plaćanja i to : (a) na kratak rok (do jedne godine) - što podrazumeva likvidnost banke, i (b) na dugi rok (preko jedne godine) - što podrazumeva solventnost banke.
Potrebe za likvidnošću banke mogu se kategorizovati u 4 osnovne grupe : (1) Potreba da se zamene neto odlivi finansijskih sredstava;
(2) Potreba da se pokrije izostanak očekivanog priliva sredstava; (3) Potreba da se pronađu novi izvori finansiranja; (4) Potreba da se preuzmu novi poslovi kada banka to želi. Za održavanje likvidnosti banke i minimiziranje rizika (ne)likvidnosti od posebnog je značaja projekcija novčanih tokova (cash flow-a). S tim u vezi, moguća su 2 osnovna pristupa u predviđanju novčanih tokova banke, to su: (a) Pristup zasnovan na analizi strukture bilansa, i (b) Pristup zasnovan na analizi očekivanog novčanog priliva.
Likvidnost banke je moguće iskazati preko statičkih i dinamičkih pokazatelja likvidnosti. Međutim, prednost se daje dinamičkim pokazateljima koji se zasnivaju na novčanim tokovima tj. usklađenosti priliva i odliva sredstava banke po pojedinim periodima za koje se vrši ocena likvidnosti banke. Politika likvidnosti banke Politika likvidnosti banke se zasniva na definisanju adekvatne metodologije merenja likvidnosti i
utvrđivanja stope likvidnosti, a zatim po tom osnovu optimizaciji rezervi likvidnosti. Međutim, merenje likvidne pozicije banke i utvrđivanje adekvatne stope njene likvidnosti veoma je teško, pre svega, zbog neizvesnosti kvantifikovanja budućih potreba banke za likvidnim sredstvima. Analogno tome, metodologija se obično zasniva na kvantifikovanju stopa likvidnosti na osnovu iskustva menadžmenta banke. Kao najznačajniji kvantitativni indikator likvidnosti banke koristi se stopa likvidnosti koja se uglavnom izražava na dva načina: SL1= K / D x 100
ili SL2 = LA / D x 100
SL - stopa likvidnosti; K – obim kredita; D – depoziti; LA – likvidna aktiva
Iskustva pokazuju da prvi pokazatelj SL1 (kreditna stopa) ima manji značaj za kreditnu politiku banke u odnosu na drugi pokazatelj SL2 koji eksplicitnije pokazuje pokrivenost depozitnih obaveza likvidnim resursima, jer se LA svodi na gotovinu i depozite banke kod Centralne banke.
Imajući u vidu značaj likvidnosti bankarskog sektora za stabilnost ukupnog makro-finansijskog sistema, Država i monetarne vlasti (CB), definišu adekvatne “monitoring koeficijente” koji služe za praćenje i kontrolu likvidnosti banaka. Time se de facto omogućava “rano upozorenje” banaka na potencijalni rizik nelikvidnosti. Radi se o sledećim koeficijentima: m1 = ukupni krediti / ukupni depoziti m2 = likvidna sredstva / depozitni izvori m3 = slobodni depoziti / kamatni plasmani m4 = fluktuabilni depoziti / kamatonosni plasmani
m5 = dugoročni izvori sredstava / dugoročni plasmani Sve veći rizici i neizvesnost u bankarskom poslovanju uticali su na Vlade i Centralne banke mnogih tržišno razvijenih zemalja, da donesu niz propisa i mera čiji je cilj regulisanje rezervi likvidnosti – u obliku minimalnih koeficijenata likvidnosti. Solventnost banaka U finansijskoj literaturi ne postoji precizno i jasno razgraničenje između pojmova likvidnost, solventnost i sigurnost u bankarskom poslovanju. Negde se oni upotrebljavaju kao sinonimi, a negde se govori o likvidnosti ili solventnosti, a negde o sigurnosti ili solventnosti.
Međutim, uvažavajući vremenski faktor u bankarskom poslovanju (vremenski sklad između strukture aktive i pasive) obavezno treba praviti razliku između principa likvidnosti i principa solventnosti). Pri
tome, princip likvidnosti preferira kratkoročnu vremensku usklađenost aktive i pasive tj. sposobnost banke da odgovori svojim dospelim obavezama. Princip solventnosti daje primat dugoročnoj vremenskoj usklađenosti strukture aktive i pasive tj. sposobnosti banke da sve svoje obaveze isplati u celini (u jednom određenom trenutku). U osnovi razlikovanja su različiti vremenski horizonti relevantni za princip likvidnost i princip solventnosti. Likvidnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate odjednom u roku, dok solventnost podrazumeva mogućnost da se dugovi plate konačno (u celini). Banka ulazi u zonu nesloventnosti onog trenutka kada obaveze prevaziđu nivo njene aktive. U Američkoj finansijskoj literaturi solventnost je poznata pod nazivom “adekvatnost kapitala” što podrazumeva globalnu sposobnost banke da podnese rizike poslovanja. Adekvatnost kapitala meri
sposobnosti banke da da se na duži rok osigura vraćanje pozajmljenih sredstava. Drugim rečima, to znači da banka u momentu likvidacije osigura isplatu svojih poverilaca. Dakle, adekvatnost kapitala je indikator finansijske snage banke i njene mogućnosti da apsorbuje negativna finansijska kretanja koja bi mogla umanjiti sposobnost kontinuiranog bankarskog poslovanja. U EU je od 1988. godine na snazi “stopa adekvatnosti kapitala” kao indikator solventnosti banke. Prvim Bazelskim sporazumom iz 1988. godine regulisan je kreditni rizik i uspostavljeni su standardi
koji su trebali da posluže Centralnom bankarstvu za efikasnu kontrolu poslovnog bankarstva. Referentna vrednost za adekvatnost kapitala bila je propisana u visini od 4% za osnovni kapitala, i 8%
za osnovni i dopunski kapital u odnosu na ukupno ponderisanu rizičnu aktivu. Bazel 1 je 1996. godine revidiran, a 2004. je zamenjen Bazelom 2 koji počiva na 3 osnovna stuba: (1) Finansijskom pokazatelju solventnosti – koji se prati preko kapitala i adekvatnosti kapitala (minimalni kapitalni zahtevi – Stub 1); (2) Oficijelnoj reviziji bankarskog poslovanja i internoj kontroli u banci (supervizija nad
adekvatnošću kapitala – Stub 2); (3) Tržišnoj disciplini (Stub 3). Po Bazelu 2, pokazatelj adekvatnosti kapitala i dalje mora da se održava na propisanom nivou, ali se
on sada ponderiše ne samo kreditnim već i tržišnim rizicima. U Bazelu 2 identifikovani su rizici kojima su banke posebno izložene u svom poslovanju: rizik likvidnosti, kreditni rizik, rizik kamatne stope, valutni rizik, rizik promene cene finansijskih instrumenata, operativni rizik, rizik zemlje itd). Za
identifikovanje rizika uspostavljena su ograničenja i propisan je način izračunavanja pojedibnačnih pokazatelja vezano za upravljanje rizicima u bankarskom poslovanju. Aktuelna svetska ekonomsko-finansijska kriza i njene posledice, uticale su da Bazelski odbor za nadzor 2010. ustanovi i Treći bazelski sporazum. Cilj reforme Bazela 2 – Bazelom 3, bio je da se
unapredi sposobnost bankarskog sektora da pasorbuje šokove koji nastaju usled finansijskih i ekonomskih potresa (bez obzira na poreklo) i da se smanje prelivajući efekti iz finansijskog sektora na realnu ekonomiju. U tom cilju, Bazel 3 daje jači regulatorni okvir za kapital izgrađen na tri stuba u Bazelu 2.
U Bazelu 3 predviđa se sledeće:
(1) Povećanje minimalne stope vlastitog kapitala sa 2% na 4,5%. (2) Povećanje minimalne stope proširenog vlastitog kapitala sa 4% na 6%. (3) Uvodi se nova kategorija kapitala – “antistresni kapital” u visini od 2,5% koji bi se koristio
za pokriće gubitaka u stresnim periodima. (4) Ukupan kapital ostaje na visini od 8%
(5) Nacionalnim regulativama je ostavljena mogućnost da uvedu 2,5% za tzv. anticikličnu zaštitu koja bi izravnavala periode jake konjunkture i periode recesije. (3) KAMATNI RIZIK Kamatni rizik – definiše se kao rizik smanjenja profita banke usled promena u visini kamatnih stopa.
Drugim rečima, kamatni rizik predstavlja neizvesnost ostvarenja očekivanih prihoda i troškova banke, (tj. profita banke) usled fluktuacija nivoa kamatnih stopa koje su relevantne za poslovnu banku, pre
svega, sa aspekta izloženosti aktive ili pasive bilansa banke ovim fluktuacijama. Izloženost banke ovoj vrsti rizika proističe iz toga što većina bilansnih stavki banke generišu prihode i troškove koji se usklađuju sa kamatnim stopama. Neusklađenost kamatnih stopa u aktivi i pasivi neizbežno izlaže banku potencijalnim gubicima tj. kamatnom riziku. Sa aspekta kamatnog rizika, za banku je veoma nepovoljna situacija kada ima
zaključene ugovore o kreditu sa fiksnom kamatnom stopom, a u međuvremenu je na tržištu došlo do porasta kamatnih stopa. S druge strane, isto tako za banku predstavlja nepovoljnost kada ima ugovore o depozitima na koje je ugovorila plaćanje fiksne kamate, a u međuvremenu je na tržištu
došlo do pada kamatnih stopa. Sledstveno ovakvim kretanjima, proizlazi da banka može beležiti povećanje profita ili povećanje gubitka po osnovu kamatnog rizika. Bazični pokazatelj kamatnog rizika za banku jeste “koeficijent kamatnog rizika” koji predstavlja odnos između stavki aktive osetljivih na promenu kamatne stope i stavki pasive osetljivih na promenu kamatne stope. Ovaj koeficijent (KKR) odražava spremnost banke da prihvati rizik ve zano za predviđanje budućeg kretanja kamatnih stopa na tržištu, u smislu sledećeg: (a) U slučaju da dođe do pada kamatnih stopa, - a KKR > 1 : onda će prinosi banke da se smanjuju. (b) U slučaju da dođe do rasta kamatnih stopa, - a KKR >1 : onda će prinosi banke da se povećavaju.
U kontekstu navedenog, monitoring kamatnog rizika od strane banke podrazumevaće poseban kompleks mera kojima će banka nastojati da minimizira svoju izloženost kamatnom riziku. Suština takvih mera odnosiće se na restru kturiranje stavki aktive i pasive tako da koeficijent kamatnog rizika (osetljivosti na kamatnu stopu) teži jedinici. To znači da će se težiti tome da one stavke aktive i pasive koje su osetljive na kretanje kamatnih stopa budu što je moguće više u ravnoteži. Upravljanje rizikom kamatne stope
Rizik kamatne stope definiše se kao mogućnost promene kamatne stope u budućnosti koja će prouzrokovati ostvarenje nekog ekonomskog gubitka koji se nije očekivao. Rizik kamatne stope se manifestuje kao smanjenje prihoda banke usled promena nivoa aktivnih kamatnih stopa. Budući da visina kamatnih stopa utiče na kamatne prihode i kamatne rashode banke, to znači da je usled promena visine i strukture kamatnih stopa, poslovanje banke u savremenim tržišnim uslovima izloženo riziku kamatne stope. Faktori rizika – kamatne stope su veoma brojni, ali oni najvažniji su sledeći:
(1) Ročna transformacija sredstava (2) Plasmani u HoV (3) Nekamatonosna pasiva (4) Struktura plasmana
(5) Pozicija na tržištu novca (6) Preferencije klijenata (7) Intenzitet konkurencije
(8) Veličina banke Među navedenim faktorima, ročna transformacija sredstava je najvažniji faktor rizika kamatne stope. Zbog toga, ovaj faktor ćemo bliže pojasniti. U tom kontekstu, ovde se mogu posmatrati sledeće relacije:
(1) Kada banka delimično koristi ili preliva kratkoročne izvore u dugoročne plasmane, (2) Kada banka delimično koristi ili preliva dugoročne izvore u kratkoročne plasmane, (3) Kamatna neusklađenost aktive i pasive. Kamatna stopa je povezana sa stepenom izvesnosti prinosa na kratke i duge rokove. Po pravilu,
kamatna stopa je manja što je rok plasmana kraći, a veća je što je vreme plasmana duže. Pri tome, veće kamatne stope na dugoročne kredite obrazlažu se kao komenzacija za žrtvovanje likvidnih sredstava na duži rok. Kada su kratkoročne kamatne stope iznad dugoročnih, onda postoji opadajuća kriva prinosa dok obrnuto, kada su dugoročne kamatne stope iznad kratkoročnih, onda postoji rastuća kriva prinosa. Dakle, može se zaključiti da postoji veoma tesna povezanost između rizične i ročne strukture kamatnih stopa. Za procenu osetljivosti banke na profit usled promene kamatne stope, koriste se različiti modeli među kojima su najvažniji sledeći: (1) GAP osetljivosti kamatne stope, i (2) kompjuterski model simulacije. (1) GAP osetljivost kamatne stope – zasniva se na fiksnim kamatnim stopama i identičnim
promenama u određenim intervalima i u aktivi i u pasivi. Gap je razlika između kamatno osetljive aktive i kamatno osetljive pasive. Pri tome, banka koja ima više kamatno osetljive aktive nego
kamatno osetljive pasive, ima pozitivan GAP. Inače, GAP se može posmatrati statički i dinamički.
Statički GAP se izražava na bazi tekućih knjigovodstvenih veličina i strukture aktive i pasive, dok se dinamički GAP zasniva na projekciji bilansnih veličina. (2) Kompjuterski simulacioni modeli – prognoziraju buduće prihode banke na bazi izvesnosti
pretpostavki o budućnosti ekonomskog okruženja i specifičnosti implementiranih odluka o sredstvima i obavezama banke. Pri tome, neki modeli zahtevaju prognozu optimalne veličine i kompozicije bilansa banke. Osetljivost bilansa banke na promenu kamatne stope može biti smanjena uspostavljanjem ravnoteže dospeća na suprotnim stranama bilansa banke. Z bog toga, projektovanje kamatne stope je od centralne važnosti za upravljanje odnosom aktiva – pasiva. GAP analiza je tradicionalno sredstvo upravljanja rizikom kamatne stope. Zbog toga, ovaj model
ćemo bliže pojasniiti. Upravljanje GAP pozicijom banke podrazumeva upravljanje kamatno osetljivom aktivom i kamatno osetljivom pasivom, a u cilju ostvarivanja zadovoljavajućeg neto kamatnog prihoda. Pri tome, neto kamatni prihod i neto kamatna margina su simptomi za upravljanje odnosima aktiva – pasiva. GAP sredstava u bilansu banke meri se pomoću sledeće jednačine: GAP = RSA – RSP GAP – jaz, razmak, raskorak RSA – kamatno osetljiva ili senzitivna aktiva RSP – kamatno osetljiva ili senzitivna pasiva
Ako kamatne stope u većoj meri utiču na aktivu nego na pasivu, onda je GAP pozitivan – što se odražava u većoj meri na plasmane nego na obaveze. Ako kamatne stope u većoj meri utiču na pasivu nego na aktivu, onda je GAP negativan – što se odražava u većoj meri na obaveze nego na plasmane. Ako je GAP = 0, onda banka nije izložena riziku kamatne stope. (4) VALUTNI RIZIK Valutni (devizni) rizik – definiše se kao rizik smanjenja profita usled promena u deviznim kursevima.
Šire posmatrano, valutni rizik bi se mogao definisati i kao rizik od promena u imovini, p rihodima i konkurentskoj poziciji banke zbog oscilacija u visini deviznih kurseva.
Banka je izložena valutnom riziku kada ima pozicije u aktivi i pasivi koje su u različitim valutama i kada na njih negativno utiču promene na deviznim tržištima. Ovo je posebno važno za banke koje posluju na različitim valutnim područjima, jer su izložene promenama kurseva više valuta. Kao mogući pokazatelj izloženosti banke valutnom riziku uzima se odnos između devizne pasive i devizne aktive banke. S tim u vezi, banka može imati “neto kratku” ili “neto dugu” deviznu poziciju. Neto kratku deviznu poziciju - banka ima kada su njene devizne obaveze (devizna pasiva) veće u odnosu na deviznu aktivu. Neto dugu deviznu poziciju - banka ima kada je njena devizna aktiva veća od devizne pasive.
Postoje tri osnovne vrste izloženosti banke valutnom riziku, to su : (1) Transakciona izloženost
(2) Bilansna ili konverziona (tzv. translaciona) izloženost (3) Ekonomska izloženost. (1) Transakciona izloženost valutnom riziku – definiše se kao izloženost koja može da dovede do toga da se ne ostvari planirana zarada vezano za finansijske transakcije kod kojih prodajna cena i troškovi nisu u istoj valuti (zbog promena deviznog kursa u periodu utvrđivanja cene i naplate usluge). Transakcioni valutni rizik podrazumeva vremensku nepodudarnost između preuzimanja obaveza po jednoj finansijskoj transakciji i njenog plaćanja. (2) Bilansna (translaciona) izloženost valutnom riziku – vezuje se za utic aj promena deviznih kurseva na aktivu i pasivu bilansa stanja, kao i prihode i rashode bilansa uspeha banke, između dva bilansna perioda, s tim da promene kurseva između različitih perioda u kojima se vrši bilansiranje mogu izazvati bilansnu izloženost riziku deviznog kursa, odnosno da se po tom osnovu kod banke pojavi gubitak ili dobitak.
(3) Ekonomska izloženost valutnom riziku – vezuje se za buduće relativne promene cena valuta (devizne kurseve) što bi eventualno moglo imati uticaja na efekte poslovanja banke u bližoj ili daljoj budućnosti. Ova vrsta valutnog rizika vezuje se samo za realne, ali ne i za nominalne promene deviznih kurseva.
U cilju minimiziranja valutnog rizika neophodno je da menadžment banke upravlja ovim rizikom. On to najbolje može ostvariti tako što će nastojati da uspostavi određenu ravnotežu između aktive i pasive po valutama koje se nalaze u bilansu banke. Da bi efektivno upravljale i nadzirale pozicije koje glase na stranu valutu, banke se koriste velikim
brojem tehnika. Opseg i upotreba ovih tehnika zavisi od ukupne izloženosti banke riziku deviznog kursa. Uglavnom se primenjuje aktivno trgovanje valutama i upotreba finansijskih derivata u funkciji
hedžinga. Hedžing transakcije - predstavljaju posebnu vrstu bankarskih poslova gde banka pruža usluge svojim klijentima, ali koristi “hedžing” za svoje potrebe radi zaštite stavki u svom bilansu koje su osetljive na promene deviznih kurseva domaće i stranih valuta. Osnovni cilj hedžinga je da se neutrališe ili minimizira rizik od gubitka kome banka može da bude izložena zbog posledica promena intervalutarnih odnosa. Instrumenti hedžinga dele se na sledeće osnovne kategorije: (1) Terminski (forward) ugovori
(2) Fjučers ugovori (3) Opcije, i (4) Svopovi
Finansijski derivati nazivaju se “izvedene” HoV, jer se njihova vrednost izvodi iz neke druge osnovne aktive koja se nalazi u njihovoj osnovi. Zato, derivati kao HoV moraju imati podlogu u akciji, obveznici,
kratkoročnim HoV ili robi. Pri tome, glavni razlog upotrebe derivata (izvedenih HoV) jeste upravljanje
rizikom. U tom kontekstu, glavna karakteristika derivata pri trgovanju na “terminskom” tržištu jeste da oni daju mogućnost otklanjanja ili umanjenja različitih vrsta rizika po os novnim transakcijama. (5) VANBILANSNI RIZIK BANKE (rizik uslovnih obaveza) Vanbilansni bankarski rizici - nisu novi, budući da banke tradicionalno ovezbeđuju određene vrste
bankarskih garancija vezano za obaveze svojih klijenata i na taj način kreiraju vanbilansne pasive. Međutim, poslednjih godina vanvilansni rizici dobijaju na značaju jer banke sve više povećavaju vanbilansno poslovanje.
Banke u savremenim uslovima povećavaju obim vanbilansnog poslovanja uglavnom iz tri osnovna razloga, to su : (1) Z bog povećanja ukupnih prihoda u obliku provizija;
(2) Zbog izbegavanja povećanja kapitala (adekvatnost kapitala); (3) Zbog osiguranja od rizika vezano za bilansne bankarske poslove. Vanbilansni rizici banke proizlaze iz vanbilansnog poslovanja banke koje uglavnom obuhvata sledeće :
(a) Različite oblike garancija, odnosno uslovnih kredita; (b) Obaveze banke po osnovu finansijskih derivata.
Dakle, vanbilansne aktivnosti banke su rizične po samoj svojoj prirodi. Vanbilansni rizici uglavnom se vezuju za obaveze banke da klijentima obezbedi sredstva u budućnosti.
S tim u vezi, banke redovno obezbeđuju posebne kreditne linije podrške u slučaju da njihovi klijenti nisu u stanju da izvrše preuzete obaveze plaćanja. Međutim, ovi garancijski poslovi banke povezani su sa rizicima i to : kreditnim rizikom, kamatnim rizikom, rizikom likvidnosti i rizikom deviznog kursa. Kreditni rizik - prisutan je, budući da se kreditna sposobnost dužnika može pogoršati tokom perioda trajanja obaveze banke, pa on zbog svoje nelikvidnosti može aktivirati obaveze od strane banke. Rizik (ne)likvidnosti - prisutan je, budući da banka ne zna unapred kada će morati da izvrši svoju
obavezu, pa ne može blagovremeno planirati nabavku finansijskih sredstava za te svrhe.
Rizik kamatne stope - prisutan je, budući da banka koja ima obavezu može nabavljati finansijska
sredstva po cenama koja se kreću suprotno od poželjnih, što može dovesti do gubitka kamatne marže banke. Rizik deviznog kursa – prisutan je, budući da su devizni kursevi skloni čestim oscilovanjima i
kretanjima koja mogu biti suprotna od očekivanih, a to za banku otvara nove rizike vezano za gubitke usled nepredviđenih promena deviznih kurseva. HVALA
NA PAŽNJI !
BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET Predmetni nastavnik : Prof. drMARKO IVANIŠ Nedelja 8 – Kreditna analiza u bankama
KREDITNI RIZIK Kreditni rizik – predstavlja osnovni rizik bankarskog poslovanja. Kreditni rizik se može definisati kao
“rizik smanjenja profita banke usled neizvršavanja obaveza dužnika po osnovu dospelog duga (glavnice i kamate). Sa aspekta banke, to predstavlja gubitak. Kreditni rizik odnosi se na nemogućnost dužnika (klijenta banke) da banci u roku dospeća vrati
odobreni kredit uključujući i pripadajuću kamatu. Osnovni pokazatelj izloženosti banke kreditnom riziku jeste stopa nenaplativosti potraživanja, koja se definiše kao odnos procenjene vrednosti nenaplativih potraživanja i kreditnog potencijala banke. Međutim, proces konkretnog utvrđivanja kreditnog rizika veoma je složen. Ključnu ulogu u tom procesu ima tzv. analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca. U ovom segmentu bankarskog poslovanja, savremena praksa američkih banaka razvila je različite koncepcije i modele za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca. Shodno tome, u našem daljem izlaganju biće prikazan postupak koji se uobičajeno naziva kreditna analiza. Proces kreditiranja, kao jedna od osnovnih aktivnosti za koju je svaka banka zainteresovana, izložen je riziku. U osnovi rizik nastaje zbog nepredvidivosti ekonomskih procesa, zbog promena u
prirodnom, ekonomskom i drugom okruženju, zbog incidentnih si tuacija ili zbog promena konjunkture na tržištu inputa i outputa zajmotražioca. Konsekventno tome, generalno gledano svi faktori koji prouzrokuju kreditni rizik opisuju se i istražuju u postupku koji se naziva – kreditna analiza ili analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca. Osnovna svrha kreditne analize u bankama, jeste opisivanje i merenje neizvesnosti kreditnog posla,
da bi se odlučivanje o njemu zasnivalo na racionalnim očekivanjima. Ovaj postupak, u osnovi obuhvata analizu poslovanja zajmotražioca (preduzeća) u prošlosti i u sadašnjosti i to u meri koja je potrebna da bi se što pouzdanije ocenila poslovna budućnost zajmotražioca za period otplate datog kredita.
Analiza i ocena kreditne sposobnosti zajmotražioca je važan element rada kreditnih odeljenj a u savremenim poslovnim bankama. Pri tome, sam postupak analize i ocene kreditne sposobnosti u
pojedinim bankama je različito organizovan, ali je zato suština ista – objektivizacija kreditne sposobnosti zajmotražioca (preduzeća) i smanjenje rizika kreditn og posla za obe strane, i za davaoca i za korisnika kredita. 1. Racio analiza
Analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca pomoću metoda finansijskih koeficijenata najčešće se koristi u praksi. Suština ovog metoda sastoji se u korišćenju koeficijenata koji se dobijaju na bazi odnosa pojedinih bilansnih pozicija i njihovom poređenju sa standardnim, teorijskim i empirijskim
veličinama. Broj korišćenih racio brojeva (koeficijenata) za analizu i ocenu kreditne sposobnosti zajmotražioca (preduzeća) je različit. To prevashodno zavisi od samog analitičara, metodologije koju on primenjuje, kao i od vrste delatnosti kojom se bavi preduzeće koje je predmet analize. Racio brojevi (koeficijenti) predstavljaju odnose jedne bilansne pozicije prema drugoj, izraž ene u prostoj matematičkoj formuli. Ove relacije koriste se za ocenu finansijkih performansi preduzeća. Za potrebe kreditne analize, najčešće se koriste sledeće osnovne grupe finansijskih pokazatelja: (a) Pokazatelji (racia) likvidnosti (b) Pokazatelji (racia) aktivnosti (c) Pokazatelji (racia) finansijske strukture (d) Pokazatelji (racia) rentabilnosti. a) Pokazatelji (racia) likvidnosti
U stručnoj literaturi postoje različite interpretacije pojma likvidnosti. Međutim, likvidnost se najčešće definiše kao “sposobnost preduzeća da u roku može izmiriti svoje dospele obaveze prema poveriocima”. Ovako shvaćena likvidnost obuhvata 3 (tri) osnovna elementa, to su : (1) Dospele obaveze, (2) Vremenski rokovi, i
(3) Sredstva plaćanja. Da bi se postigla i o državala likvidnost preduzeća, navedeni elementi moraju biti vremenski i
vrednosno usklađeni. To znači da iznos raspoloživih novčanih srerdstava mora biti jednak iznosu dospelih obeveza u vreme njihovog dospeća. Drugim rečima, da bi preduzeće bilo likvidno mora postojati finansijska ravnoteža između raspoloživih novčanih sredstava i dospelih obaveza, što de facto znači da likvidnost predstavlja takvo finansijsko stanje preduzeća gde postoji usklađenost između priticanja novca i dospelih obaveza.
Likvidnost je jedno od osnovnih načela finansijske politike preduzeća, i ona je predominantno
determinisana sa nekoliko faktora, kao što su : (a) Brzina pretvaranja imobilisanih sredstava u novac
(b) Brzina dospeća obaveza za plaćanje (c) Vrsta i veličina pojedinih izvora sredstava iz kojih preduzeće finansira svoj tok reprodukcije.
Generalno gledano, analiza likvidnosti vrši se uz pomoću racio brojeva koji se nazivaju “racia likvidnosti”. Pri tome, likvidnost se može posmatrati kao: (1) Sadašnja (trenutna) likvidnost (2) Opšta (tekuća) likvidnost (3) Redukovana (rigorozna) likvidnost
(4) Perspektivna (buduća) likvidnost
(1) Sadašnja (trenutna) likvidnost – podrazumeva likvidnost preduzeća na posmatrani dan, te analogno tome, ona pokazuje samo trenutnu mogućnost plaćanja dospelih obaveza preduzeća.
Koeficijent sadašnje likvidnosti izračunava se na osnovu sledećeg obrasca: Raspoloživa novčana sredstva Koeficijent trenutne likvidnosti = ------------------------------------------Dospele obaveze
Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće : - Koeficijent trenutne likvidnosti > 1 to znači da će preduzeće moći raspoloživim novčanim sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza. - Koeficijent trenutne likvidnosti = 1 to takođe znači da će preduzeće moći raspoloživim
novčanim sredstvima izmirivati poveriocima iznose dospelih obaveza. - Koeficijent trenutne likvidnosti < 1 to znači da preduzeće neće biti u mogućnosti da iznosom
raspoloživih novčanih sredstava izmiruje dospele obaveze. Ovaj pokazatelj omogućava “statičko” merenje likvidnosti (za određeni dan).
2) Opšta (tekuća) likvidnost – podrazumeva da osnovna sredstva treba da budu finansirana
sopstvenim kapitalom, a obrtna sredstva da budu pokrivena kratkoročnim izvorima finansiranja. Sledstveno navedenom, koeficijent opšte likvidnosti pokazuje : “ sa koliko je dinara obrtnih sredstava pokriven 1 dinar kratkoročnih obaveza” (što se uzima kao prvi indikator sigurnosti zaštite interesa kratkoročnih poverilaca). Koeficijent opšte (tekuće) likvidnosti izračunava se na osnovu obrasca : Ukupna obrtna sredstva
Koeficijent opšte likvidnosti = ---------------------------------------Ukupne kratkoročne obaveze Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće : - Koeficijent opšte likvidnosti < 1 to pokazuje nezadovoljavajuću likvidnost preduzeća - Koeficijent opšte likvidnosti = 1 to pokazuje donju granicu likvidnosti preduzeća - Koeficijent opšte likvidnosti > 1 to pokazuje nedovoljan stepen likvidnosti preduzeća - Koeficijent opšte likvidnosti = 2 to pokazuje standardnu relaciju kada se preduzeće može smatrati potpuno likvidnim.
3) Redukovana (rigorozna) likvidnost – često se naziva i “ljutim” testom likvidnosti preduzeća. S tim u vezi, koeficijent redukovane ili rigorozne likvidnosti pokazuje : “sa koliko je dinara novčanih sredstava
pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza”. Koeficijent redukovane likvidnosti izračunava se na osnovu obrasca : Likvidna sredstva (Obrtna sredstva) - Zalihe Koeficijent redukovane = (rigorozne) likvidnosti
-------------------------------------------------------------
Kratkoročne obaveze
Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće : - Koeficijent redukovane likvidnosti < 1 to znači da je prisutna nelikvidnost preduzeća - Koeficijent redukovane likvidnosti = 1 to pokazuje kriterijum “normale” likvidnosti, kada se
preduzeće može smatrati potpuno likvidnim - Koeficijent redukovane likvidnosti > 1 to znači da je preduezće preterano likvidno.
Kriterijum “normale” likvidnosti pokazuje u stvari, da je ovaj koeficijent izraz pravila finansiranja 1 : 1 (acid test).
4) Perspektivna (buduća) likvidnost – podrazumeva sposobnost preduzeća da plati obaveze koje će
dospeti za isplatu u određenom vremenskom intervalu (npr. za 30 dana, za 90 dana i sl.). Koeficijent perspektivne likvidnosti se izračunava pomoću obrasca :
Novac na dan
Potraživanja i HoV merenja likvidnosti
+
koji će se unovčiti
Koeficijent perspektivne likvidnosti = ------------------------------------------------------------------------Dospele obaveze na
+
dan merenja likvidnosti
Obaveze koje dospevaju tokom posmatranog perioda
Analitička interpretacija koeficijenta perspektivne likvidnosit svodi se na sledeće : - Koeficijent perspektivne likvidnosti < 1 to znači da je prisutna nelikvidnost preduzeća. - Koeficijent perspektivne likvidnosti = 1 to znači da je likvidnost preduzeća zadovoljavajuća - Koeficijent perspektivne likvidnosti > 1 to znači da je preduzeće u potpunosti likvidno. Koeficijent perspektivne likvidnosti omogućava “dinamičko” merenje likvidnosti (za razliku od
koeficijenta sadašnje ili trenutne likvidnosti – koji predstavlja “statičko” merenje likvidnosti preduzeća).
b) Pokazatelji (racia) aktivnosti - efikasnosti upravljanja Finansijski pokazatelji (racia) aktivnosti obuhvataju sve relevantne odnose između prihoda i rashoda,
s jedne strane, i pojedinačnih i ukupnih ulaganja, s druge strane, a koji se u stručnoj literaturi nazivaju “koeficijentima obrta” poslovnih sredstava. Oni pokazuju efikasnost korišćenja raspoloživih sredstava u ostvarivanju prihoda preduzeća. Racia aktivnosti ili upravljanja, dobijaju se na bazi podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha.
U zavisnosti od toga šta se želi obuhvatiti analizom aktivnosti preduzeća, zavisiće i konkretan broj koeficijenata aktivnosti. Međutim, u praksi kreditne analize najčešće se primenjuju sledeći koeficijenti (racia) upravljanja :
1) Koeficijent obrta dobavljača 2) Koeficijent obrta zaliha 3) Koeficijent obrta kupaca 4) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava 5) Koeficijent obrta fiksnih sredstava 6) Koeficijent obrta ukupnih poslovih sredstava.
(1) Koeficijent obrta dobavljača – odnosi se na prosečnu dužinu vremenskog perioda dugovanja
dobavljača za koji se vrši plaćanje prema njima. On je veoma značajan pokazatelj aktivnosti preduzeća, jer se iz njega vidi brzina izmirenja obaveza prema dobavljačima. Ukupne godišnje nabavke Koeficijent obrta dobavljača = -----------------------------------------Prosečni saldo dobavljača u toku godine Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta dobavljača, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme plaćanja dobavljačima, odnosno prosečno vreme kreditiranja od dobavljača. 365 (dana)
Prosečno vreme plaćanja = -----------------------------------------Koeficijent obrta dobavljača
(2) Koeficijent obrta zaliha – Ovaj koeficijent pokazuje koliko se prosečno puta zalihe realizuju i
reprodukuju u toku godine. On se dobija stavljanjem u odnos cene koštanja realizovanih proizoda u jednoj godini sa prosečnim zalihama u toj istoj godini, odnosno : Cena koštanja realizovanih proizvoda Koeficijent obrta zaliha = -----------------------------------------------------
Prosečna vrednost zaliha Na osnovu prezentovanog koeficijenta obrta zaliha, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji pokazuje prosečno vreme trajanja obrta zaliha. On se dobija stavljanjem u odnos broja dana u godini sa koeficijentom obrta : 365 (dana)
Prosečno vreme trajanja jednog obrta = ------------------------------Koeficijent obrta zaliha
(3) Koeficijent obrta kupaca – pokazuje prosečno vreme potraživanja od kupaca. Pri tome, iznos
potraživanja od kupaca zavisi od obimaserealizacije, politike kreditiranja kupaca i efikasnosti naplate nastalih potraživanja. Ovaj koeficijent dobija pomoću formule :
Neto prihod od prodaje Koeficijent obrta kupaca = ---------------------------------
Prosečan saldo kupaca
Na osnovu dobijenog koeficijenta obrta kupaca, može se dobiti još jedan značajan pokazatelj koji se odnosi na prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca, odnosno : 365 (dana)
Prosečan period naplate = --------------------------------Koeficijent obrta kupaca
(4) Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava – izražava odnos između neto prihoda od prodaje
(realizacije) i dugoročno finansiranih (pokrivenih) obrtnih sredstava. Uska međuzavisnost koja postoji između obima poslovne aktivnosti i dugoročno finansiranih obrtnih sredstava izražava se koeficijentom obrta neto obrtnih sredstava, odnosno : Neto prihod od prodaje Koeficijent obrta neto obrtnih sredstava = ------------------------------------------
Prosečna neto obrtna sredstva
Navedeni racio pokazatelj u odnosu na sve prethodno navedene je veoma specifičan i karakterističan.
Zbog toga što se dobija na bazi odnosa neto prihoda od prodaje i neto obrtnih sredstava, proizlazi zaključak da je visok koeficijent obrta neto obrtnih sredstava “nepovoljnija solucija” u odnosu na nizak koeficijent obrta neto obrtnih sredstava.
(5) Koeficijent obrta fiksnih sredstava – omogućava ocenu efikasnosti korišćenja fiksnih sredstava.
Koeficijent obrta fiksnih sredstava dobija se tako što se stavi u odnos neto prihod od prodaje (realizacije) i prosečna nabavna vrednost fiksne imovine, odnosno : Neto prihod od prodaje Koeficijent obrta fiksnih sredstava = ------------------------------------------------Nabavna vrednost fiksnih sredstava
Analitička interpretacija prezentovanog koeficijenta zavisi, pre svega, od njegovog odnosa prema opšteprihvaćenim standardima među kojima se kao najprihvatljiviji smatra “prosečni koeficijent obrta za datu privrednu granu”. Međutim, treba imati u vidu da čak ni poređenje sa granskim prosekom ne obezbeđuje “idealnu” interpretaciju ovog pokazatelja (racia). Nizak koeficijent obrta fiksnih sredstava uzima se kao indikator suvišnog ulaganja u fiksnu imovinu
(predimenzionirani proizvodni kapaciteti u odnosu na mogućnosti plasmana proizvoda na raspoloživom tržištu).
(6) Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava – pokazuje efikasnost upravljanja ukupnim sredstvima. Stoga, on je u stvari “sintetički” racio pokazatelj svih prethodno ovde izloženih parcijalnih racio brojeva. Analogno tome, ovaj koeficijent se dobija kada se neto prihod od prodaje (realizacije)
podeli sa ukupnim izvorima finansiranja (vrednošću ukupnih posl ovnih sredstava), odnosno: Neto prihodi od prodaje Koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava = -----------------------------------Ukupna poslovna sredstva
Analitička interpretacija ovog pokazatelja zasniva se na logičnoj premisi da veći obim prodaje, po logici stvari, pretpostavlja i veća ulaganja u poslovna sredstva. Pri tome, prihodi od prodaje odražavaju nivo poslovne aktivnosti preduzeća, dok poslovna sredstva predstavljaju raspoloživu snagu privređivanja preduzeća koja je uložena u sticanje tih prihoda. Analogno tome, utvrđeni koeficijent obrta služi kao globalni pokazatelj efikasnosti sa kojom preduzeće koristi svoja ukupna poslovna sredstva. c) Pokazatelji (racia) finansijske strukture
Indikatori ili pokazatelji finansijske strukture preduzeća, predstavljaju veoma važno sredstvo kojim se analitičari služe da bi procenili finansijski položaj preduzeća. Pokazatelji (racia) finansijske strukture preduzeća u široj literaturi susreću se pod različitim nazivima: racia solventnosti, racia sigurnosti, racia zaduženosti ili racia finansijske nezavisnosti. U savremenoj privrednoj praksi, nesolventnost preduzeća je posledica njegove velike prezaduženosti. Zaduženost preduzeća se meri odnosom sopstvenih i tuđih izvora sredstava. Pri tome, opšte je prihvaćeno pravilo da odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava treba da bude 1:1. Koeficijenti (racia) solventnosti dobijaju se na osnovu podataka iz bilansa sta nja i služe za
identifikovanje i ocenu finansijskog položaja (strukture) preduzeća na dugi rok, vezano za njegovu sposobnost da izmiri svoje dugoročne obaveze. Među indikatorima finansijske strukture najveći značaj imaju sledeći pokazatelji: (1) Koeficijent (racio) sigurnosti
(2) Koeficijent (racio) zaduženosti
(3) Koeficijent (racio) pokrića kamata (4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca.
1) Koeficijent (racio) sigurnosti (RS) – nastao je kao posledica primene zahteva vertikalnih pravila finansiranja u smislu odnosa sopstvenog prema pozajmljenom kapitalu. Analogno tome, racio
sigurnosti izražava se pomoću sledećg obrasca : Sopstveni izvori finansiranja (sopstveni kapital) Koeficijent (racio) sigurnosti = -------------------------------------------------------------------Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)
Analitička interpretacija koeficijenta strukture kapitala svodi se na sledeće : - Ako je RSK <1 to znači da preduzeće pokazuje nedovoljnu sigurnost, tj. ono je insolventno; - Ako je RSK = 1 to pokazuje granicu “normale” sigurnosti, odnosno preduzeće je solventno; - Ako je RSK > 1 to pokazuje sigurnost iznad normale, tj. preduzeće je u potpunosti solventno.
Međutim, generalno gledano ne postoji pravilo u smislu toga - koliki treba da bude odnos sopstvenih i tuđih izvora finansiranja da bi se preduzeće moglo smatrati solventnim. U tom kontekstu, solventnost je uvek prihvatljiva ako je odnos sopstvenih i tuđih izvora više udaljen od 1 (odnosno > 1).
2) Koeficijent (racio) zaduženosti (RZ) – predstavlja odnos pozajmljenih izvora finansiranja (pozajmljenog kapitala) prema ukupnim izvorima finansiranja (ukupnom kapitalu). Analogno tome,
ovaj racio indikator pokazuje relativno učešće pozajmljenih izvora u finansiranju ukupnih poslovnih sredstava. On se dobija pomoću obrasca : Pozajmljeni izvori finansiranja (pozajmljeni kapital)
Koeficijent (racio) zaduženosti = -------------------------------------------------------------------- X 100 Ukupna poslovna sredstva (ukupan kapital)
Ako se navedeni odnosi izražavaju u % (procentima), onda u navedenoj formuli razlika između dobijenog procenta i 100, pokazuje u stvari srazmeran deo ukupnih poslovnih sredstava koji je finansiran iz sopstvenih izvora.
3) Koeficijent (racio) pokrića kamata (RPK) – utvrđuje se iz odnosa poslovnog dobitka i troškova
kamata. Analogno otme, ovaj racio indikator se izračunava pomoću sledećeg obrasca : Poslovni dobitak
Koeficijent (racio) pokrića kamata = ---------------------------------Rashodi na ime kamata
Analitička interpretacija ovog racia svodi se na sledeće : “Ovaj racio broj pokazuje koliko je puta poslovni dobitak veći od troškova kamata. Drugim rečima, on meri raspon u okviru kojeg pad poslovnog dobitka ne ugrožava sposobnost preduzeća da pokrije troškove kamata”.
Odnos poslovnog dobitka i troškova kamata determinisan je sa dve ključne varijable: (a) visinom poslovnog dobitka, i (b) visinom troškova kamata. Pri tome, visina poslovnog dobitka zavisi od visine marže pokrića, dok visina troškova kamata zavisi od odnosa : ukupnog duga, ukupne aktive i visine kamatnih stopa.
4) Koeficijent (racio) sigurnosti dugoročnih poverilaca (RSDP) – proizlazi iz odnosa dugoročnih
obaveza i sopstvenog kapitala preduzeća. Ovaj racio indikator izračunava se pomoću sledećeg obrasca :
Koeficijent sigurnosti
Dugoročna rezervisanja + Dugoročne obaveze
dugoročnih poverilaca = ----------------------------------------------------------------Sopstveni kapital
Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca zasniva se na prirodnoj potrebi poverilaca da umanje svoje rizike insistiranjem na značajnijem prisustvu vlasničkog (sopstvenog) kapitala u finansiranju imovine preduzeća. Koeficijent sigurnosti dugoročnih poverilaca pokazuje koliko dugoročna rezervisanja i obaveze
opterećuju svaki dinar kapitala preduzeća. Analitička interpretacija ovog koeficijenta svodi se na sledeće : što je manja vrednost ovog racia, to je veća solventnost tj. sigurnost dugoročnih poverilaca, i obrnuto: što je veća vrednost ovog racia, to je manja solventnost preduzeća, odnosno sigurnost dugoročnih poverilaca. d) Pokazatelji (racia) rentabilnosti
Pokazatelji (racia) rentabilnosti mogu biti parcijalni i globalni (sintetički). Parciajlni pokazatelji rentabilnosti – utvrđuju se isključivo na bazi podataka iz bilansa uspeha. To su: (a) stopa poslovnog dobitka, i (b) stopa neto dobitka.
Globalni ili sintetički pokazatelji rentabilnosti – utvrđuju se na bazi podataka iz oba bilansa (bilansa stanja i bilansa uspeha). U ovu grupu racia spadaju : (a) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva, i (b) stopa prinosa na sopstvena sredstva.
Racia rentabilnosti (profitabilnosti) predstavljaju pouzdano sredstvo za kontrolu ostvarenja jednog od
najvažnijih ciljeva poslovanja preduzeća, a to je maksimiziranje dobitka na dugi rok. Stoga, za većinu analitičara u poslovnoj banci, u procesu kreditne analize kao pokazatelji rentabilnosti (profitabilnosti) tržišno orijentisanog privrednog subjekta (zajmotražioca) pojavljuju se pokazatelji koje smo ovde pomenuli: (1) stopa poslovnog dobitka, (2) stopa neto dobitka, (3) stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva i (4) stopa prinosa na sopstvena sredstva. (1) Stopa poslovnog dobitka – kvantifikuje se upotrebom sledeće formule : Poslovni dobitak Stopa poslovnog dobitka = ----------------------- x 100 Poslovni prihodi Prezentovana formula (veličina stope poslovnog dobitka) u stvari pokazuje procentualno učešće
poslovnog dobitka u poslovnim prihodima. Razlika do 100 % predstavlja učešće poslovnih rashoda. To ujedno znači, da je jedan od mogućih načina maksimiziranja stope poslovnog dobitka smanjenje pojedinih vrsta poslovnih rashoda.
U kontekstu navedenog, uobičajeno je da se u okviru racio analize uspešnosti poslovanja preduzeća, oceni i učešće poslovnih rashoda u poslovnim prihodima. Ova analiza je poznata pod nazivom “analiza opterećenosti poslovnih prihoda pojedinim vrstama poslovnih rashoda”. Analitička interpretacija stope poslovnog dobitka: “Rast stope poslovnog dobitka ukazuje na povećanje raspona između poslovnih prihoda i poslovnih rashoda, što je povoljna tendencij a sa aspekta rentabilnosti preduzeća”.
Ovde, treba pomenuti i osnovne faktore koji utiču na stopu poslovnog dobitka. U tom kontekstu, treba imati u vidu da na veličinu stope poslovnog dobitka predominantno utiču dva ključna faktora, to su: (a) margina prodaje, (b) koeficijent obrta ukupnih poslovnih sredstava.
Kombinacijom navedena dva faktora moguće je ostvariti različite veličine stope poslovnog dobitka, s tim što postoji i potreba za procenom rizika sa kojim preduzeće posluje ako je mali koeficijent obrta ili margina prodaje. (2) Stopa neto dobitka – kvantifikuje se upotrebom sledeće formule : Neto dobitak Stopa neto dobitka = ---------------------- x 100
Poslovni prihodi
Prezentovana formula (veličina stope neto dobitka) u stvari pokazuje učešće neto dobitka u poslovnim prihodima. Analitička interpretacija ovog pokazatelja (racia) svodi se na sledeće: “Što je veća stopa neto dobitka, po logici stvari, veća je i rentabilnost tj. zarađivačka sposobnost preduzeća”.
(3) Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva – predstavlja prinos na ulaganja u ukupna poslovna
sredstva koja su korišćena za obavljanje poslovne aktivnosti preduzeća u tekućem periodu. Imajući u vidu činjenicu da su u bilansu stanja (pripremljenom za analizu) ukupna poslovna sredstva, u skladu sa načelom bilansne ravnoteže, jednaka ukupnom kapitalu, proizlazi da ovaj indikator u stvari pokazuje “ukamaćenje” ukupno uloženog kapitala. Sledstveno tome, on se dobija iz sledećeg odnosa: Poslovni dobitak Stopa prinosa na ukupna poslovna sredstva = ------------------------------------------------- x 100
Prosečna ukupna poslovna sredstva Broj koji se dobije iz formule pokazuje koliko je dinara prinosa, u vidu poslovnog dobitka, ostvarilo
preduzeće na svakih 100 dinara prosečno angažovanih (uloženih) poslovnih sredsta va. Analitička interpretacija ovog pokazatelja (ako se interpretira u %), svodi se na to da dobijeni broj pokazuje stopu ukamaćenja ukupnog kapitala.
(4) Stopa prinosa na sopstvena sredstva – predstavlja u stvari indikator zarađivačke sposobnosti sopstvenog kapitala preduzeća. Ovaj pokazatelj (racio) može se direktno utvrditi na osnovu sledeće formule : Neto dobitak Stopa prinosa na sopstvena sredstva = ---------------------------------------- x 100
Prosečna sopstvena sredstva Neto dobitak označava prinos na sopstvena sredstva tj. tekući ostvareni prirast onog dela poslovnih sredstava koji je pribavljen iz sopstvenih izvora finansiranja. Imajući u vidu, da je stalno povećanje sopstvenih sredstava u ukupnim poslovnim sredstvima predominantan finansijski cilj poslovanja
preudzeća, proizlazi zaključak da relativni odnosi između neto dobitka i sopstvenih sredstava predstavljaju u stvari najznačajniji kvantitaivni pokazatelj u finansijskoj analizi. Sledstveno tome, njihov relativni odnos naziva se upravo “stopom prinosa na sopstvena sredstva”. 2. Cash flow analiza
U savremenim uslovima poslovanja, osim osnovnih grupa finansijskih pokazatelja koji su bazirani na
bilansu stanja i bilansu uspeha, sve više je naglašen i značaj pokazatelja koji se temelje na novčanim tokovima.
Najznačajniji finansijski pokazatelji performansi preduzeća koji se temelje na novčanim tokovima jesu pokazatelji likvidnosti i solventnosti preduzeća. Među njima posebno se izdvajaju sledeći pokazatelji : (1) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom; (2) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom; (3) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom; (4) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom. (1) Koeficijent pokrivenosti kratkoročnih obaveza gotovinom – pokazuje sposobnost preduzeća da
isplati kratkoročne obaveze, odnosno sa koliko gotovine ostvarene poslovnim aktivnostima je pokrivena svaka novčana jedinica kratkoročnih obaveza. Što je ovaj koeficijent veći, to je manja verovatnoća da će preduzeće imati problema sa likvidnošću.
Koeficijent pokrivenosti
Neto novčani tok iz poslovanja
kratkoročnih obaveza gotovinom = ------------------------------------------Prosečne kratkoročne obaveze 2) Koeficijent pokrivenosti ukupnih obaveza gotovinom – pokazuje u stvari vremenski period koji je
potreban za izmirenje ukupnih obaveza preduzeća, pod pretpostavkom da se ceo novčani tok iz poslovnih aktivnosti usmeri za izmirenje obaveza. Što je ovaj koeficijent niži, to je veća verovatnoća da će preduzeće imati finansijskih problema u budućnosti. Koeficijent pokrivenosti
Neto novčani tok iz poslovanja
ukupnih obaveza gotovinom = --------------------------------------------Ukupne obaveze Navedeni koeficijent je veoma dobar indikator solventnosti preduzeća. Iskustva iz privrede pokazuju
da ukoliko je ovaj koeficijent 20% i više, smatra se da preduzeće može da finansira svoje ukupne obaveze novčanim sredstvima obezbeđenim iz poslovne aktivnosti.
3) Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom – služi za utvrđivanje sposobnosti preduzeća da izvrši
plaćanje kamata na svoje ukupno dugovanje i pokazuje broj puta koliko su odlivi gotovine za kamate bili pokriveni novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti. Koeficijent pokrivenosti kamata gotovinom
Neto novčani tok iz poslovanja + plaćene kamate + plaćeni porezi = ------------------------------------------------------------------------------------------
Plaćene kamate Ovaj pokazatelj je značajan indikator likvidnosti preduzeća, pri čemu ne postoji neki opšti kriterijum u smislu koliko treba da iznosi ovaj koeficijent. Međutim, smatra se da ovaj pokazatelj treba da bude uvek veći od 1. Ako je manji od 1, onda će se pojaviti rizik nemogućnosti plaćanja dospelih kamata, što može usloviti potrebu pribavljanja novca iz eksternih izvora finansiranja. 4) Koeficijent pokrivenosti dividendi gotovinom – predstavlja značajan pokazatelj likvidnosti
preduzeća, u smislu njegove sposobnosti za isplatu dividendi. Zbog toga, posebno su akcionari zainteresovani za ovaj finansijski pokazatelj, koji se izračunava pomoću sledeće formule :
Koeficijent pokrivenosti
Neto novčani tok iz poslovanja
dividendi gotovinom = -------------------------------------------
Plaćene dividende Ovaj pokazatelj mora da bude uvek veći od 1. Obrnuto, ako je manji od 1, onda je skoro izvesno da će preduzeće morati da se naknadno zadužuje da bi moglo isplatiti obaveze akcionarima po osnovu dividendi.
ZAKLJUČAK : Za preduzeće je od kapitalnog značaja da neto gotovinski tok iz operativne (poslovne) aktivnosti bude pozitivan. Analiza bilansa novčanih tokova pruža informacije koje
omogućavaju njenim korisnicima da sagledaju sposobnost preduzeća da stvara novčane tokove u različitim segmentima aktivnosti, te da se bolje razumeju promene u finansijskoj strukturi i neto imovini preduzeća, kao i da se dublje pronikne u povezanost između novčanih tokova i profitabilnosti preduzeća. Ovo je posebno značajno za banke kao poverioce, imajući u vidu rizik koji sa sobom nose sadašnji i budući kratkoročni kreditni plasmani. 3. Z-score model analize Jedan od najpoznatijih zbirnih (sintetičkih) pokazatelja koji se mogu izračunati na osnovu finansijskih
izveštaja u cilju ocene finansijske situacije preduezeća, jeste Altmanov sintetički pokazatelj finansijske (ne)sigurnosti. Edvard Altman je prvi autor koji je uspešno primenio jedan statistički model u predviđanju bankrota preduzeća. Njegov tzv. Z-score model predstavlja najpoznatiji model iz ove oblasti u svetu.
Polazna pretpostavka Altmanovog modela bila je da ograničen broj ekonomskih kategorija predominantno utiče na finansijsko stanje preduzeća pa se njihovom analizom i stavljanjem u logičke odnose putem racio brojeva može doći do saznanja o tome da li se i u kojoj meri konkretno preduzeće nalazi u finansijskim problemima. Ovaj model analize imao je zadatak da otkrije rizike od nastupanja bankrota preduzeća, pa shodno tome, u obzir su uzeti uglavnom oni racio brojevi koji ukazuju na solventnost, likvidnost i rentabilnost poslovanja preduzeća. Konsekventno tome, analiza kreditne sposobnosti zajmotražioca (preduzeća), često se kombinuje sa ovim modelom predviđanja lošeg poslovanja preduzeća, odnosno mogućnosti predviđanja njegovog bankrotstva.
Z-score model analize zasniva se na ponderisanom zbiru više pojedinačnih pokazatelja što znači da se na osnovu ponderisanog zbira više pokazatelja određuje finansijsko zdravlje preduzeća. Pri tome, veći
zbir znači i veću finansijsku stabilnost preduzeća, dok obrnuto manji zbir upozorava na moguće finansijskie probleme preduzeća. Rezultati Z-score modela analize zasl užuju posebnu pažnju, budući da podaci kojima se ovaj model
služi imaju veliku upotrebnu i analitičku vrednost. Ovaj model se zasniva na definisanju 5 (pet) osnovnih pokazatelja (varijabli). Sledstveno tome, ponderisani zbir (Z) može se izračunati pomoću funkcije koja ima sledeće osnovne komponente: Z = 1,2 * x1 + 1,4 * x 2 + 3,3 * x 3 + 0,6 * x 4 + 1,0 * x 5
pri čemu upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje.
X1 = Obrtni kapital / ukupna sredstva (working capital / total assets). Obrtni kapital se sreće često pod nazivom “neto obrtni kapital” i on predstavlja računsku veličinu koja se često koristi pri oceni kreditne sposobnosti preduzeća. Pri tome, poželjna je pozitivna i visoka vrednost obrtnog kapitala, jer ona ukazuje na to da je veći deo obrtnog kapitala finansiran dugoročnim izvorima finansiranja. Ovaj racio odnos se svrstava u pokazatelje likvidnosti preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja ovaj pokazatelj može se dobiti tako što se u obrascu bilansa stanja od pozicije obrtna imovina oduzme pozicija kratkoročnih obaveza, što znači da se ovaj pokazatelj može
dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Tekuća imovina - Tekuće obaveze X1 = ------------------------------------------------Ukupna imovina
X2 = Akumulirana zadržana zarada / ukupna sredstva (retained earning / total assets).
Akumulirana zadržana zarada je u stvari neraspoređeni dobitak. Međutim, ako je u bilansu stanja iskazan i gubitak, onda se uzima razlika između neraspoređenog dobitka i gubitka. Dakle, za
veću vrednost ovog racia neophodno je pozitivno poslovanje. Ovaj racio odnos se svrstava u pokazatelje profitabilnosti preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj može se dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Neraspoređeni dobitak X2 = ----------------------------------Ukupna imovina
X3 = Zarada pre odbitka kamata i poreza / ukupna sredstva (earning before interests and taxes / total assets).
Zarada pre odbitka kamata i poreza predstavlja pokazatelj koji veoma dobro odražava prinosnu sposobnost preduzeća, što znači da se ovaj pokazatelj svrstava u pokazatelje p rofitabilnosti preduzeća. On se dobija kada poziciji dobiti pre oporezivanja iz bilansa uspeha, dodamo finansijske rashode. To znači da ovaj pokazatelj u stvari predstavlja bruto dobitak uvećan za rashode finansiranja. Međutim, ako je umesto bruto dobitka ostvaren gubitak, onda se od rashoda finansiranja oduzima gubitak. To znači da ovaj rezultat može da bude i negativan što će se dogoditi kada je gubitak veći od rashoda finansiranja. Pri analizi finansijskih izveštaja ovaj pokazatelj se može dobiti na osnovu sledećeg obrasca: Neto dobitak + Troškovi kamata + Troškovi oporezivanja X3 = ----------------------------------------------------------------------------Ukupna imovina
X4 = Tržišna vrednost kapitala / ukupne obaveze (market value of equity / book value of total liabilities).
Kod korporativnih preduzeća čije se akcije prodaju na berzi, tržišna vrednost kapitala je jednaka umnošku tržišne vrednosti njihovih akcija ostvarene na berzi (na dan bilansa) i broja akcija koje se nalaze kod akcionara.
Kod korporativnih preduzeća čije se akcije ne prodaju na berzi umesto tržišne vrednosti kapitala uzima se knjigovodstvena vrednost kapitala. Pri tome, ukupne obaveze obuhvataju sve
obaveze preduzeća na dan bilansa. Ovaj pokazatelj se svrstava u pokazatelje solventnosti, jer stavljanjem u odnos tržišne vrednosti kapitala i knjigovodstvene vrednosti obaveza dobija se uvid u strukturu izvora finansiranja
preduzeća. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj može se dobiti pomoću sledećeg obrasca: Tržišna vrednost običnih i preferencijalnih akcija X4 = ---------------------------------------------------------------------
Tekuće obaveze i dugoročni dugovi
X5 = Prihodi od prodaje / ukupna sredstva (sales / total assets). Prihodi od prodaje obuhvataju prihode od prodaje robe, proizvoda i usluga, dok su ukupna sredstva jednaka zbiru aktive umanjene za gubitak iznad kapitala iskazanog u aktivi. Ovaj racio odnos
pokazuje sposobnost preduzeća da plasira svoje proizvode i usluge na tržištu. Stavljanjem u odnos prihoda od prodaje prema ukupnoj imovini preduzeća, stiče se prava slika o efikasnosti preduzeća, pa se zbog toga ovaj pokazatelj svrstava u pokazatelje efikasnosti. Pri analizi finansijskih izveštaja, ovaj pokazatelj se može dobiti pomoću sledećeg obrasca: Prihodi od prodaje X5 = -------------------------Ukupna imovina
Na osnovu ponderisanog zbira pokazatelja koje smo prethodno detaljno objasnili, vrši se procena finansijskog stanja konkretnog preduzeća. Veći zbir znači veću finansijsku stabilnost preduzeća, dok nasuprot tome, manji zbir upozorava na mmogućnost finansijskih problema. Na bazi empirijskih istraživanja i dobijenih rezultata izvršena je sledeća klasifikacija: (1) Ako je Z ≥ 3,0 to znači da je finansijska situacija preduzeća stabilna i da preduzeću n epreti bankrot.
(2) Ako je Z ≤ 1,8 to znači da je finansijska situacija preduzeća nestabilna i da preduzeću preti bankrot.
(3) Ako je 1,8 ≤ Z ≥ 3,0 odnosno ako je Z između 1,8 i 3,0 to znači da se preduzeće nalazi u tzv. “sivoj zoni” i da postoje iz gledi da je njegova finansijka situacija nepovoljna. Imajući u vidu navedene vrednosti pokazatelja, sa jedne strane, a na osnovu podataka iz bilansa stanja i bilansa uspeha, sa druge strane, moguće je izvršiti ocenu kreditnog boniteta dva preduzeća (A i B), što se daje u tabeli na sledećem slajdu.
Zeta model analize
Preduzeće “A”: Z = 1,2 x 0,0296 + 1,4 x 0,4157 + 3,3 x 0,0967 + 0,6 x 4,7346 + 1,0 x 1,0241 Z = 0,0355 + 0,5820 + 0,3191 + 2,8408 + 1,0241 Z = 4,8015
Preduzeće “B”: Z = 1,2 x (0,1376) + 1,4 x 0,1676 + 3,3 x 0,0350 + 0,6 x 3,1605 + 1,0 x 0,8298 Z = (0,1651) + 0,2346 + 0,1155 + 1,8963 + 0,8298 Z = 2,9111
Na osnovu dobijenih rezultata mogu se izvući određeni zaključci o finansijskoj stabilnosti preduzeća “A” i “B”. Oni se ogledaju u sledećem: (a) Preduzeće “A” - ima Z- score 4,8015 što iznosi više od 3,0 što čini najniži Z -score pri kojem se preduzeće može smatrati finansijski stabilnim. Sledstveno tome, može se smatrati da ovo preduzeće ima dobre kreditne performanse. (b) Preduzeće “B” - ima Z-score 2,9111 što iznosi manje od 3,0 ali ujedno i više od 1,8. To znači da ovo preduzeće posluje u “sivoj zoni” (rizičnom području). Sledstveno tome, može se reći da ovo preduzeće ima minimalne kreditne performanse. HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 9 – Inovativni bankarski proizvodi
1. SUPSIDIJARNI BANKARSKI POSLOVI
Supsidijarni poslovi banaka nazivaju se još i parabankarskim poslovima. Oni predstavljaju neklasične, odnosno sporedne bankarske poslove kojima se banke bave kako bi što potpunije zadovoljile potrebe svojih klijenata, i ujedno ostvarile zanačajne prihode. U savremenim uslovima, klijenti sve više zahtevaju od poslovnih banaka proširenje asortimana usluga koje mogu da koriste. Konsekventno tome, supsidijarni bankarski poslovi spadaju u red najprofitabilnijih bankarskih poslova, te kao takvi
dobijaju sve više na značaju u savremenom bankarstvu. Supsidijarni ili parabankarski posl ovi su vrlo raznoliki, ali najpoznatiji među njima su sledeći: (1) Lizing poslovi (2) Faktoring poslovi (3) Forfeting poslovi
(4) Franšizing poslovi (5) Poslovi plasmana u HoV (6) Poslovi osiguranja (7) Konsalting poslovi (8) Poslovi prometa (9) Poslovi turističkih usluga (1) Lizing poslovi – predstavljaju poslovni aranžman između davaoca lizinga i korisnika lizinga, pri
čemu davalac lizinga ustupa na korišćenje sredstva (opremu) sa zadržavanjem prava vlasništva nad njima uz naplatu zakupnine a korisnik lizinga stiče samo pravo korišćenja sredstava do utvrđenog roka ili eventualnog njihovog otkupa.
Poslovi lizinga najčešće se koriste u finansijskim transakcijama koje su obično vezane za plasman proizvoda u zakup velike pojedinačne vrednosti (oprema, transportna sredstva i sl.). Preduzeće kome je oprema potrebna, a nije u mogućnosti da je plati, tu opremu uzima u zakup. Na taj način, proizvođač prodaje opremu na kredit i odmah, uz pomoći posrednika u lizingu, vrši naplatu svog potraživanja. Pri tome, korisnik lizinga plaćanjem zakupnine, u stvari indirektno otplaćuje deo vrednosti opreme koja je predmet zakupa, odnosno lizinga.
Banke se u lizing poslovima angažuju preko svojih specijalizovanih odelenja za ove poslove, a u poslednje vreme sve više preko lizing kompanija čiji su osnivači upravo banke. Uz pomoć banaka koje se bave lizing poslovima, proizvođači opreme preko lizinga naplaćuju opremu prodatu na lizing. U poslovnoj praksi postoje različite klasifikacije lizinga:
(1) Direktni lizing – davalac lizinga je istovremeno i proizvođač opreme. Dakle, ovde imamo dve strane u poslu: (a) proizvođač, koji je ujedno i isporučilac investicionog dobra, i (b) primalac lizinga. (2) Indirektni lizing – predstavlja pravi lizing jer u ovom poslu učestvuju tri strane, to su: (a)
proizvođač, tj. isporučilac investicionog dobra, (b) finansijer tj. lizing društvo (banka) kao davalac lizinga, i (c) primalac lizinga.
U zavisnosti od mogućnosti otkazivanja lizinga u toku ugovorenog zakupa, razlikuju se operativni i finansijski lizing. (1) Operativni lizing – naziva se još i poslovni lizing i on je kratkoročnog karaktera. Ugovorne strane imaju pravo da otkažu ugovor prema uslovima koji su u njemu navedeni. Trajanje ugovora je uvek kraće od ekonomskog veka investicione opreme i ovde se finansira korišćenje predmeta lizinga. (2) Finansijski lizing – je dugoročnog karaktera i ovde ni jedna strana nema pravo da raskine
ugovor. Ovde se finansira kupovina opreme, a ne njeno korišćenje, pa se trajanje ugovora poklapa sa ekonomskim vekom opreme. Osnovne prednosti lizinga su:
(1) Ne angažuju se sopstvena sredstva. (2) Omogućava se korisniku lizinga da bude likvidniji. (3) Korisnik lizinga ne umanjuje svoju kreditnu sposobnost, jer se lizing evidentira vanbilansno, pa se može zaduživati kod banaka.
(4) Korisnik lizinga može koristiti poreske i carinske olakšce. (5) Korisnik može uskladiti plaćanje lizing naknada sa prilivom sredstava. (6) Lizing smanjuje rizik korišćenja tehnološki zastarele opreme. (7) Davalac lizinga obezbeđuje servisiranje, remont i održavanje opreme.
Međutim, lizing ima i svojih nedostataka. Ključni nedostatak lizinga je što je on relativno skup način finansiranja jer se naknada koju korisnik lizinga plaća sastoji iz: (a) dela amortiz acije finansiranog dobra, i (b) dobiti davaoca lizinga. Prema nekim procenama iznos lizing naknade kreće se u rasponu od 130% do 160% u odnosu na cenu opreme kada je ona data u lizing. (2) Faktoring poslovi – baziraju se na ugovoru kojim se faktoring institucija (faktor) najčešće banka,
obavezuje da će preuzeti potraživanje koje klijent ima prema nekom trećem licu uz odgovarajuću naknadu (proviziju), s tim što će iznos potraživanja banka faktor isplatiti klijentu pre dospeća. Faktoring posao omogućava da se isporuke na kredit ili odloženu naplatu za isporučioca pretvore u prodaju za gotovo, čime se odlobađa obrtni kapital za ulaganje u naredni proces reprodukcije, dok se rizik naplate potraživanja prenosi na na faktora (banku). Uobičajeno je da faktor isplati klijentu u gotovini oko 80% potraživanja na osnovu ispostavljene fakture, dok se ostatak isplaćuje po izvršenoj
naplati, uz odbijanje provizije i troškova faktora. Faktoring posao se uglavnom koristi kad a su u pitanju potraživanja sa rokom naplate do 180 dana. Osnovni subjekti koji učestvuju u obavljanju faktoring poslova su: klijent, kupac i faktor. Klijent je subjekt koji proizvodi robu sa njim faktor zaključuje poseban ugovor. Kupac je subjekt koji kupuje robu od proizvođača i koji postaje dužnik faktora. Faktor je organizacija (banka) koja od svojih klijenata otkupljuje fakturisane iznose u dužem vremenskom razmaku. Prednosti faktoringa na makro nivou su:
(1) Pospešuje rast proizvodnje i prometa. (2) Ima pozitivne efekte na privredne i finansijske tokove.
(3) Povećava efekte tokova izvoza i uvoza. (4) Povoljšava se platni bilans zemlje. (5) Omogućava izvoznicima brže prilagođavanje tržišnim kretanjima. (6) Povećava se proizvodna efikasnost i tržišna tražnja. (7) Ostvaruju se značajne uštede u troškovima prenosom naplate potraživanja na faktora. Osnovne prednosti faktoringa na mikro nivou su: (1) Prodaja za gotovo umesto na kredit. (2) Zanavljanje procesa proizvodnje u skladu sa dinamikom prodaje.
(3) Smanjenje rizika nenaplativnih potraživanja, jer faktor preuzima rizik. (3) Forfeting poslovi – predstavljaju oblik finansiranja većih izvoznih poslova koji se realizuju
prodajom izvoznog potraživanja banci (forfeteru) uz odbitak odgovarajućeg fiksnog iznosa. Na taj način, izvoznik koji je prodao robu stranom kupcu na kredit dolazi do likvidnih novčanih sredstava umanjen za diskont, troškove i proviziju banke u koju je ukalkulisan i rizik naplate. Osnovna prednost forfetiranja za izvoznika, ogleda se u tome što dobija odmah gotovinu z aisporučenu robu, čime poboljšava svoju likvidnost i oslobađa se rizika naplate potraživanja. Posao forfetinga je veoma sličan faktoringu, samo što se umesto prodaje potraživanja u zemlji ovde radi o prodaji potraživanja u inostranstvu. Naime, preduzeće koje je izvezlo robu prodaje svoje potraživanje od kupaca u inostranstvu banci koja se bavi forfetingom. Banka forfeter kupovinom potraživanja prima na sebe rizik naplate i ima pravo da umanji iznos potraživa nja za dogovoreni diskont, troškove i proviziju u koju je ukalkulisan i rizik naplate potraživanja. U poslednjoj deceniji poslovi forfetinga dobijaju sve više na značaju, tako da forfetiranje postaje sve učestaliji oblik finansiranja izvoza. Forfeting – sličnosti i razlike sa faktoringom:
(1) Forfeting poslove uvek rade banke, dok faktoring poslove najčešće rade faktoring firme iza kojih stoji krupan kapital.
(2) Kod forfeting poslova banka preuzima rizik naplate potraživanja, dok kod faktoring poslova firma faktor ne mora uvek da preuzme na sebe taj rizik.
(3) Forfeting ugovor se uvek zaključuje za svaki pojedinačan posao, dok se kod faktoring poslova može ugovoriti i tzv. “globalna cesija”. (4) Kod forfetinga su potraživanja uvek dugoročnog karaktera sa rokom naplate po nekoliko godina, dok su kod faktoringa potraživanja kratkoročnog karaktera. Po pravilu ne prelaze period duži od 6 meseci.
(5) Kod forfeting poslova kamatna stopa je uvek viša od kamatne stope na tržištu kapitala, dok je kod faktoring poslova kamatna stopa uvek niža, jer je njen osnov vladajuća kamatna stopa na
tržištu novca. PREDNOSTI FORFETINGA
Prednosti za proizvođača-izvoznika, ogledaju se u sledećem: (1) Naplata potraživanja se obavlja odmah po isporuci robe. (2) Povećava se likvidnost izvoznika. (3) Povećava se kreditni potencijal izvoznika, jer se može zaduživati. (4) Eliminišu se mogući gubici zbog nelikvidnosti. (5) Eliminiše se rizik rasta kamatnih stopa u budućnosti. (6) Eliminišu se rizici fluktuirajućih deviznih ku rseva. (7) Eliminiše se rizik vezano za promenu boniteta dužnika. (8) Eliminišu se troškovi i administrativni problemi oko naplate potraživanja. (9) Ne zahteva se kreditno osiguranje.
(10) Ugovor se brzo zaključuje zbog jednostavnosti dokumentacije. (11) Troškovi forfetiranja se mogu uključiti u cenu izvoznog posla. (12) Izvoznik ne mora da vodi sudske sporove oko naplate potraživanja. Prednosti za kupca-uvoznika, ogledaju se u sledećem:
(1) Omogućava se uvoz najsavremenije opreme i tehnologije na kredit. (2) Povećava se kapacitet zaduživanja uvoznika. (3) Vraćanje kredita je po fiksno utvrđenoj kamatnoj stopi.
(4) Dokumentacija je jednostavna i može se relativno brzo obezbediti. (5) Uvoznik može da bira valutu plaćanja, bez obzira na po trebe izvoznika. (6) Smanjuju se tzv. restriktivne klauzule za uzimanje novih kredita.
(7) Izbegavaju se administrativni troškovi koji su visoki kod uzimanja kredita. Prednosti za banku-forfetera, ogledaju se u sledećem: (1) Dokumentacija je jednostavna, pa nema kompleksnih ugovora.
(2) Kupljena potraživanja su lako prensoiva i lako utrživa. (3) Pruža se mogućnost ostvarenja znčajne zarade (profita) koji je veći u odnosu na onaj koji bi se ostvario n atržištu kapitala. Nedostatak forfetinga: Spada u relativno skup način finansiranja zbog ukupnih troškova koje
forfeter uključuje u cenu finansiranja. (4) Franšizing poslovi – predstavljaju specifičan oblik poslovne aktivnosti koja se sastoji u tome da velika korporacija prodaje svoje ime i poslovne metode malim i nezavisnim preduzećima. Pri tome, davalac franšizinga uglavnom ima jasno derfinisan poslovni sistem, ugled i znanje, kvalitet robe i usluga, i dominira u poslu, ali traži saradnike – primaoce franšize koji će uložiti rad i kapital, zadržati pravnu i ekonomsku samostalnost uz striktno poštovanje prava i obaveza utvrđenih ugovorom. U zamenu za to, davalac franšize dobija proviziju, kao i učešće u ostvarenom profitu. Najrazvijeniji i najpoznatiji slučajevi franšizinga nastali su u proizvodnji brze hrane – Mc Donalds. Međutim, ideja franšizinga preneta je i na bankarstvo. Tako je u SAD krajem 1991. godine First Interstate Bank of Los Angeles, dala franšizu za 28 banaka koje imaju 91 bankarsko sedište u 8 federalnih jedinica SAD sa ukupnim aktivama od 4 ,5 milijardi dolara. Banke obuhvaćene ovim aranžmanom imale su pravo da koriste ime First Interstate Bank, a osim toga dobijale su reklamu, obuku menadžera i poslovne savete. Sve banke uključene u ovaj franšizing aranžman dobile su pravo pristupa na mrežu sistema bankomata, kao i niz drugih pogodnosti. Pri tome, svaka banka uključena u aranžman o franšizingu zadržala je svoju vlasničku strukturu. FRANŠIZING U BANKARSTVU Odnos franšizinga i bankarstva može se posmatrati sa dva aspekta: (1) Franšizing kao POSLOVNA METODA u bankarstvu. i (2) Franšizing kao METOD FINANSIRANJA u bankarstvu. Franšizing kao poslovna metoda u bankarstvu – najčešće se primenjuje u izdavanju platnih kartica svih vrsta (debitnih, kreditnih i poslovnih). Ovde se banke pojavljuju kao primaoci franšize velikih internacionalnih kompanija, kao što su: Visa Internacional, American Express, Diners Club, Eurocard, Mastercard itd.
Franšizing kao metod finansiranja u bankarstvu – odnosi se naufinansiranje Procenjuje se da će finansiranju franšizinga banke sve više poklanjati pažnje budućnosti.franšizinga. Ali, pored funkcije
finansiranja franšizinga banke treba da imaju i funkciju filtera u smislu sledećeg: ako se pokrene franšizing operacija koja nije pravilno strukturirana i ima određene pogrešne karakteristike, onda banke treba da na to ukažu i da zbog toga uskrate finansijsku podršku takvom franšizingu. Banke postaju i kontorlni punkt. (5) Poslovi plasmana u HoV – predstavljaju poslove banke na sekundarnom finansijskom tržištu, odnosno tržištu HoV gde se banka pojavljuje u ulozi brokera ili dilera. Pojavljujući se na finansijskim
tržištima u uzlozi brokera i dilera, banka obavlja posredničke poslove u tuđe ime i za tuđi račun uz naplatu provizije, za izvršene usluge svojim klijentima vezano za kupovinu i prodaju HoV. Ovi poslovi spadaju u grupu parabankarskih poslova jer nisu primarno bankarski poslovi, već ih pre svega obavljaju za to specijalizovane institucije – berzanski posrednici (brokeri i dileri). (6) Poslovi osiguranja – predstavljaju jedne od najprofitabilnijih poslova uopšte, pa je logično da i
poslovne banke pokušavaju da se izbore za svoje mesto u oblasti osiguranja. Pri tome u poslovima osiguranja banke se mogu pojaviti na različite načine: (a) banka sa osiguravajućim drš tvom potpisuje ugovor o prodaji njegovog osiguranja, i za to dobija ugovorenu naknadu (proviziju), (b) banka i
osiguravajuće društvo zajednički osnivaju novo osiguravajuće društvo, (c) banka osniva sopstveno osiguravajuće društvo. (7) Konsalting poslovi – u bankama, predstavljaju visoko stručne poslove u različitim oblastima kao
što su finansije, porezi, računovodstvo i sl. Imajući u vidu da banke raspolažu sa visokokvalifikovanim i obučenim kadrom one su sposobne da pružaju usluge konsaltinga svojim klijentima, kao i drugim zainteresovanim licima. Pri tome, pružanje veoma kvalitetne i kvalifikovane konsalting usluge od strane banke, odnosi se na sledeća područja: - pružanje stručne pomoći u sferi spoljnotrgovinskog i deviznog poslovanja, - poslovi finansijskog konsaltinga, - poslovi računovodstvenog konsaltinga, - poslovi procene vrednosti kapitala pri novoj emisji HoV, - poslovi marketinškog karaktera, - poslovi oko registracije preduzeća,
Konsultantske usluge su posebno izražene kod banaka koje su se više specijalizovale za investiciono bankarstvo, pogotovo što se one pojavljuju i u ulozi finansijskog savetnika u procesima privatizacije, kao i kod projektnog finansiranja kada je reč o velikim investicionim projektima. (8) Poslovi prometa – u bankama, obuhvataju poslove koje banka obavlja preko svojih
specijalizovanih preduzeća. U cilju povećanja sopstvene profitabilnosti, ali i potrebe poboljšanja poslovanja svojih klijenata, poslovna banka se bavi i poslovima prometa kao na primer: (a) Prodaja proizvoda klijenata u cilju naplate bančinih potraživanja, što doprinosi povećanju likvidnosti klijenta, ali i same banke;
(b) nabavka za klijenta deficitarnih materijala kako bi se proizvodnja završila blagovremeno, a koja je kreditirana od strane banke;
(c) Promet nekretninama, budući da banka za to raspolaže kvalifikovanim kadrom, a sam promet može biti podržan i drugim uslugama banke kao što su garancije, kreditiranje isl. Pored ovde navedenih slučajeva, poslovne banke preko specijalizovanih preduzeća bave se prometom robe i usluga i za potrebe ostalih pravnih i fizičkih lica (izvan mreže bančinih klijenata), što svakako doprinosi većoj profitabilnosti banke. (9) Poslovi turističkih usluga – kao parabankarski posao odnose se na pružanje usluga u obl asti turizma i rekreacije kako zaposlenih u banci, tako i trećih lica – pre svega, pravnih i fizičkih lica iz mreže klijenata banke. Prednosti banaka u ovom domenu poslovanja ogledaju se u nuđenju različitih turističkih aranžmana uz veoma povoljne kreditne uslove. Kao i kod poslova osiguranja, tako i u poslovima turističkih usluga banka može da se pojavi na različite načine, kao što su: (a) Poslovna banka sa turističkom agencijom potpisuje ugovor o prodaji njenih turističkih aranžmana i za to dobija ugovor enu naknadu (proviziju); (b) Poslovna banka i turistička agencija osnivaju novo turističko preduzeće; (c) Poslovna banka samostalno osniva sopstvenu turističku agenciju. Zaključak: Sve parabankarske poslove banke mogu da vrše same, ili da za obavljanje ovih poslova osnivaju sopstvena preduzeća. Međutim, neosporna je činjenica da danas parabankarski ili supsidijarni poslovi dobijaju sve više na značaju u savremenom bankarstvu. 2. INOVATIVNI BANKARSKI POSLOVI Tradicionalni bankarski sistem zasnovan na kon ceptu strogog razgraničenja između poslovnih banaka
(kao kreatora novca i kredita) i drugih finansijskih institucija (koje vrše transfer vinansijskih viškova) diskrimisao je poslovne banke u odnosu na ostale finansijske institucije, što je u uslovima brzog razvoja finansijskog tržišta dovelo do pomeranja strukture finansijske aktive na štetu poslovnih banaka. To znači, da je došlo do smanjenja učešća banaka u ukupnim tokovima finansijskih prelivanja. Na ovo je usledila reakcija banaka u vidu brzog razvoja t zv. inovativnih bankarskih poslova, što je bio
rezultat deregulacije poslovnog bankarstva kojim je eliminisana postojeća diskriminacija i banke su dobile ravnopranu poziciju sa ostalim finansijskim institucijama. Izuzetno dinamičnom širenju inovativnih bankarskih poslova dosta je doprineo i brz razvoj informacionih i telekomunikacionih tehnologija.
Uz pomoć inovativnih poslova banke nastoje da što uspešnije optimalizuju odnose između likvidnosti, sigurnosti i profitabilnosti. Međutim, brz razvoj finansijskih inovacija uz sve pozitivne efekte koje sa sobom nosi, u sebi potencijalno sadrži i povećan sistemski rizik i nestabilnost. (1) Sekjuritizacija – je proces prestrukturiranja bankarskih plasmana u korist HoV. Naime, u savremenom bankarstvu prisutna je tendencija porasta nekreditnih u odnosu na kreditne plasmane
banaka, što znači da krediti postepeno ustupaju sve veći prostor plasmanima poslovnih banaka u HoV.
Kada se govori o sekjuritizaciji kredita onda se pod tim podrazumevaju konkretne operacije poslovne
banke koje znače transformaciju bankarskih kredita u HoV koje su emitovane na bazi tih kredita, odnosno transferisanje već plasiranih kredita u utržive HoV na osnovu tih kredita. U procesu kreditiranja sve funkcije vezano za konkretne kreditne plasmane vrši banka koja odobrava kredit, dok su u samom procesu sekjuritizacije kredita odnosi nešto složeniji jer je u njega uključeno više banaka, među kojima je i banka koja je odobrila kredit, zatim institucionalni investitori, brokersko-dilerska društva, rejting agencije itd. Sekjuritizacijom kredita poslovna banka je u stanju da poveća svoju profitabilnost povećavajući ukupne plasmane kroz višestruko povećanje svog kreditnog potencijala. Prodajom odobrenih kredita putem emisije HoV poslovna banka dolazi do novih sredstava koje usmerava u nove plasmane. (2) Rekupovina HoV – predstavlja specifičan aranžman na osnovu koga poslovna banka vrši prodaju
HoV koje će, posle određenog unapred ugovorenog vremena, ponovo da kupi, i to po ceni, koja je poznata u momentu prodaje HoV. Pri tome, u rekupovini HoV najčešće se kao HoV pojavljuju obveznice države. Aranžmani o rekupovini HoV vrše se na osnovu ugovora u kome se regulišu svi bitni elementi ove transakcije, među kojima i cena prodaje i ponovne kupovine HoV. Moglo bi se reći da se kod rekupovine HoV u suštini radi o kreditiranju banke od strane klijenta, što je pokriveno HoV. Rekupovina HoV, po pravilu, vrši se u velikim iznosima pa su partneri banaka u ovim transakcijma velike kompanije. Repo aranžmani omogućavaju kompanijama da vodeći računa o dospelosti sopstvenih finansijskih obaveza de facto izvrše konverziju viškova nekmatonosnih transakcionih depozita u kamatonosne HoV.
Imajući u vidu da u mnogim državama postoje propisi o nekamatonosnim transakcionim depozitima, rekupovina HoV može se smatrati “elegantnim” zaobilaženjem poštovanja tih propisa, budući da se ovakav aranžman može tretirati kao skriveni oblik kamatonosnih transakcionih depozita. (3) Kreditne linije podrške – klijentima od strane banke predstavljaju u stvari specifične oblike garantovanja kojima se uvećava likvidnost klijenata. Klasične kreditne linije predstavljaju kreditne aranžmane kojima se definiše godišnji obim raspoloživih kredita koje korisnik može automatski da koristi od poslovne banke, a u okviru ugovorenog limita u periodima kada ima finansijske deficite u poslovanju. Međutim, u poslednje vreme su sve više prisutne i druge forme kreditnih linija podrške
među kojima su najpoznatiji NIF i RUF aranžmani. NIF (note issuance facilites) aranžmani omogućavaju klijentu banke da u dužem vremenskom periodu (najčešće nekoliko godina) može da u više navrata emituje i plasira HoV, a banka organizuje te emisije i plasman.
RUF (revolving underwriting facility) aranžman je kreditna linija podrške koja u odnosu na NIF aranžman predstavlja veću obavezu banke kod emisije i plasmana HoV. U ovom aranžmanu poslovna banka na sebe ne preuzima samo obavezu organizacije i plasmana HoV već na sebe preuzima i rizik plasmana. To znači, da se poslovna banka RUF aranžmanom obavezuje da će otkupiti sve neprodate HoV ili da će u tom iznosu klijentu odobrit i kredit. (4) NOW aranžmani – (negotiable order of withdrawal) su novi oblik računa klijenata kod poslovnih banaka koji predstavljaju kombinaciju između štednog i tekućeg (čekovnog) računa. U suštini radi se
o oročenom štednom aranžmanu sa ugovorenom ka matnom stopom koji je istovremeno operativno na raspolaganju klijentima i za tekuća plaćanja. Atraktivnost NOW aranžmana za klijente banke ogleda se u činjenici da takav račun ima pozitivne osobine i štednog računa (donosi kamatu) i tekućeg računa (obezbeđuje likvidnost). (5) SVIP depoziti – (sweep accounts) ili SVIP aranžmani predstavljaju posebnu vrstu aranžmana
između poslovne banke i klijenta kojim se definišu minimalni i maksimalni limiti sredstava izvan kojih neće da bude saldo tekućeg ili štednog računa klijenta. Ako saldo na računu klijenta ide izvan granica definisanih limita, onda poslovna banka u skladu sa dogovrenim uslovima preduzima mere kako bi
saldo računa klijenta ostao u okvirima definisanih limita. SVIP aranžmane poslovne banke ugovaraju sa svojim klijentima – kako pravnim tako i fizičkim licima. Pri tome, postiže se mnogo bolje ekonomisanje sa sredstvima na računu, ali i sa portfeljem HoV. (6) Overdraft računi – predstavljaju tekuće (čekovne) račune koji se mogu pretvoriti u kreditne lin ije kod poslovnih banaka na bazi aranžmana koji je unapred dogovoren. Na taj način, klijent poslovne banke može da izvrši plaćanja sa svog tekućeg računa i u iznosima većim od trenutnog salda na tom računu, ali to prekoračenje ima limitiran iznos. Ako klijent poslovne banke koristi pravo koje mu pruža overdraft račun on na iznos prekoračenja
plaća kamatu poslovnoj banci, jer se ovde u suštini radi o automatskom povlaćenju kredita od poslovne banke. Overdarft račun omogućav aklijentu banke da svoju likvidnost obezbeđuje manjim držanjem sredstava na tekućem računu. U isto vreme, ovde dolazi do automatskog kreditiranja pa klijenti izbegavaju složene postupke kreditiranja sa kojima bi se susretali kod klasičnog kreditiranja. Zbog toga, poslovna banka na ove ara nžmane ide obično sa klijentima sa kojima ima dugogodišnje dobro iskustvo u poslovanju i gde postoji veliko međusobno poverenje. Pravna i fizička lica mogu da imaju overdraft aranžmane sa poslovnom bankom koji im omogućava da izvrše dozvoljena prekoračenja na svojim računima do određenog limita uz plaćanje ugovorene kamate na tzv. minus.
(7) Hedžing transakcije – obuhvataju poslove koji se sklapaju radi zaštite od eventualnih gubitaka usled nepovoljnog kretanja cena, kurseva ili kamatnih stopa. Zbog toga, u isto vreme sklapaju se i
kontraposlovi. Primera radi, ako imamo potraživanje u dolarima onda će se i krediti uzimati u dolarima i to u visini potraživanja. Na taj način, promena deviznog kursa ravnomerno utiče na obe strane bilansa pa se eventualni gubici na jednoj strani kompenzuju dobicima na drugoj strani.
U savremenim uslovima finansijska tržišta beleže impresivan razvoj, ali je on najdinamičniji na tržištu finansijskih derivata ili tržištu izvedenih HoV. Na ovim tržištima se trguje forvardima, fjučersima i opcijama. U vezi sa tim, kamatni forvardi i kamatni fjučersi kao i opcije predstavljaju aranžmane kojima se želi zaštititi od rizika promene kamatne stope, dok se valutnim forvardima i valtnim fjučersima kao i opcijama želi zaštititi od rizika promene deviznog kursa. U tom kontekstu, hedžinf transakcije predstavljaju pogodne finansijske transakcije kojima poslovna banka vrši trasnsfer rizika uslovljenog promenama kamatnih stopa i deviznih (valutnih) kurseva. Pri tome, u poslednje vreme se ne koriste samo osnovne vrste hedžing transakcija, nego se stvaraju i razni hibridi između ovih
osnovnih vidova hedžing operacija.
(8) Elektronsko bankarstvo – omogućava mnogo veću brzinu, kvalitet i ekonomičnost u obavljanju bankarskih usluga. U vezi sa tim, mogućnosti korišćenja i primene elektronskih informacionih tehnologija u obavljanju bankarskih transakcija se u velikoj meri koriste. Primena informacionih
tehnologija sve je više zastupljena u svim segmentima rada u bankama, ali su naročito značajne promene izvršene u oblastima gde su se obavljale rutinske transakcije u bankama kao što su pružanje usluga stanovništvu i poslovi platnog prometa. Najpoznatiji oblici distribucije bankarskih usluga nastalih zahvaljujući, pre svega, brzom razvoju i masovnoj primeni informacionih tehnologija su: - plastične kartice (Diners club, American Express) - bankomati (ATM – Automated Teller Machines) - POS sitem (Point of sale) - kućno bankarstvo (Homebanking) - internet bankarstvo - SWIFT (Society for Worldwide Interbank Financial Telecommunication) HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET
Predmetni nastavnik : Prof. dr MARKO IVANIŠ Nedelja 10 – Uspešnost poslovanja banke
1. PROFITABILNOST BANAKA
U uslovima tržišne privrede i poslovanja, banka kao i svaki drugi privredni subjekat mora svojim prihodima pokrivati svoje rashode i ostvarivati dobit, odnosno profit. Stoga, pravi motiv poslovanja
banke jeste ostvarivanje što veće dobiti tj. profita, kako bi time što više doprinela povećanju dividendi svojih akcionara, te putem reinvestiranja u akcije i kapital banke, obezbedila povećanje svog potencijala.
U savremenoj tržišnoj privredi i deregulisanom bankarskom tržištu, banka nastoji da izbalansira svoj e konkurentske sposobnosti i mogućnosti, kako prema depozitarima, tako i prema zajmoprimcima. Kamata koja je plaćena depozitarima mora biti dovoljno visoka da zainteresuje štediše, dok kamata i provizije koje snose zajmoprimci, moraju biti dovoljno niske da generišu potrebne prihode na finansijska sredstva. Takvu usklađenost ovih troškova može obezbediti banka koja ima dobru strategiju svojih proizvoda i usluga, kako onih usmerenih ka depozitarima, tako i onih ka
zajmotražiocima. Kao krajnji rezultat treba da se pojavi razlika između tzv. aktivnih i pasivnih kamata. Ova razlika mora biti dovoljna da pokrije sve izdatke banke, kao i da obezbedi neto dobit, kao i adekvatan iznos prinosa za akcionare banke.
Ostvarivanje zadovoljavajuće stope profita po jedinici akcijskog kapitala predstavlja ključnu osnovu za dalju ekspanziju banke u tržišnoj privredi. profitabilna banka povećava akcijski kapital banke, bilo kroz zadržavanje dela ostvarenog profita (koji se ne isplaćuje u vidu dividendi) bilo kroz emisiju dodatnih akcija n aprimarnom tržištu kapitala. Povećanje akcijskog kapitala banke neophodno je ne samo za rast, već i zbog toga što postoje institucionalno propisani minimalni odnosi između visine bankarskog kapitala i visine aktive u bilansu banke. Ukoliko banka ne povećava svoj akcijski kapital, ona nema uslova za povećanje plasmana na strani aktive, odnosno za povećanje obima zaduženja po depozitnoj osnovi na strani pasive bilansa banke.
Bankarski menadžment u tržišnim ekonomijama profesionalno upravlja svim bankarskim poslovima, s tim da imaju obavezu da ostvare profitabilno poslovanje. Imajući u vidu ukupnu situaciju na finansijskom tržištu, akcionari banaka traže da bankarski menadžment ostvari određenu stopu prinosa (profita). Deo profita, po odbi tku isplaćenih poreza, deli se na isplate dividendi akcionarima i na zadržani profit kojim se povećava kapital banke. 2. FAKTORI PROFITABILNOSTI BANAKA
Upravljanje profitabilnošću banke podrazumeva dobro poznavanje bilansne strukture banke i to kako u njenom statičkom, tako još više u njenom dinamičkom smislu. Na rentabilnost banke utiču brojni faktori, kako na strani aktive, tako i na strani pasive. Statički posmatrano, profitabilnost banke može biti iskazana na osnovu stvarnog ili planiranog stanja na određeni dan. Dinamički posmatrano, polazi se od činjenice da se profitabilnost menja svakog momenta pod dejstvom mnoštva različitih faktora koji imaju uticaja na prihode i rashode banke. Pri tome, nekoliko posebno značajanih faktora utiče na profitabilnost banke, a to su:
(1) Kvalitet menadžmenta (2) Kvalitet aktive (3) Ekonomija obima (4) Ekonomija okvira (opsega) (5) Vanbilansne operacije
(6) Troškovi poslovanja
(1) Kvalitet menadžmenta – je ključni faktor profitabilnosti banke i obuhvata faktore kao što su: planiranje, organizovanje, kadrovanje i rukovođenje i na kraju kontrolu. Banke koje u ovim oblastima imaju jasne ciljeve i strategiju, efikasnije su i efektivnije od onih koje to nemaju. Ako je finansijski
sistem složeniji i ukoliko postoji veća konkurencija na finansijskom tržištu, zahtevi koji se postavljaju pred bankarske menadžere su veći. PLANIRANJE – predstavlja primarnu fazu procesa upravljanja. Osnovne vrste planiranja su:
-
Strategijsko planiranje (odluke o viziji, misiji, ciljevima i strategijama)
-
Operativno planiranje (planske odluke za jednokratnu upotrebu)
ORGANIZOVANJE – obuhvata podelu rada, mikrostrukturiranje i makrostrukturiranje preduzeća, delegiranje autoriteta i koordinaciju.
VOĐENJE (rukovođenje) – odnosi se na naređivanje, motivisanje i komuniciranje kako bi se ostvarili ciljevi preduzeća. KONTROLA – predstavlja proces praćenja realizacije ciljeva, u smislu da akcije koje se sprovode odgovaraju akcijama koje su planirane. Kontrola je finalna faza procesa upravljanja i povezana je sa fazom planiranja.
(2) Kvalitet aktive – banke bitno utiče na profitabilnost i sigurnost banke. Glavni oblik kreditnih
plasmana banaka sastoji se u zajmovima koji su odobreni preduzećima i domaćinstvima, mada deo svojih plasmana banke drže i u vidu kamatonosnih HoV. Kod plasmana zajmova veoma je bitno da banke vrše odgovarajuću ocenu boniteta preduzeća, kao i drugih korisnika zajmova. Ako neka banka ima nadprosečne stope neperformansnih zajmova, nastali gubici banke pokrivaju se iz rezervi ili iz kapitala banke, pri čemu to ide na teret profitabilnosti. Stoga, finansijski uspešne banke koriste modele za tzv. evaluaciju kreditne sposobnosti potencijalnih dužnika u cilju minimiziranja stope neperformansnih zajmova. Istovremeno, banke treba da formiraju i odgovarajuće rezerve z apokriće očekivane stope gubitaka, kao i da formiraju dodatne iznos ekapitala za pokrivanje neočekivanih gubitaka.
(3) Ekonomija obima – predstavlja jedan od bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banaka. Jaka
konkurencija na bankarskom tržištu smanjuje kamatne marže i stope provizija. To vrši pritisak na banke da povećavanjem obim poslovanja smanjuju fiksne troškove po jedinici bankarskih proizvoda, što povoljno utiče na visinu profita banaka. Savremene banke raspolažu skupom elektronskom opremom, što povlači visoke fiksne troškove, a ovi se po jedinici bankarskih proizvoda/usluga mogu redukovati jedino ako se ostvari visok nivo poslovne aktivnosti banaka.Takođe, ekonomija obima se ostvaruje ako banka obavlja transakcije sa nadprosečnim iznosima, jer su troškovi veliki h transakcija relativno niži. (4) Ekonomija okvira (opsega) – sastoji se u diversifikaciji proizvoda/usluga koje banka stavlja na
raspolaganje svojim klijentima. Generalni trend u savremenom bankarstvu ide u pravcu proširivanja okvira poslovanja banaka što se praktično ogleda u diversifikaciji programa aktivnosti koji banka nudi svojim klijentima. Time banka stvara mogućnosti tzv. unakrsne prodaje svojih proizvoda/usluga, čime postiže povećani nivo ukupne prodaje i prihoda, dok je povećanje troškova znatno niže.
(5) Vanbilansne operacije – sve više su naglašene u poslovanju banaka u razvijenim tržišnim
privredama, a one bitno mogu uticati na profitabilnost banaka. Neke od vanbilansnih operacija znače
za banke preuzimanje određenih rizika, pa otuda savrem ene metodologije merenja adekvatnosti kapitala banke uzimaju u obzir i vanbilansne pozicije banke. U zemljama sa razvijenim finansijskim
tržištem banke su prinuđene da sve više usmeravaju svoje poslovanje na vanbilansne transakcije, pre svega, zbog veoma jake konkurencije na tržištu zajmova. Pri tome, banke rado ulaze u vanbilansne poslove jer im oni donose visoke prihode u vidu provizije.
(6) Troškovi poslovanja – banke takođe bitno utiču na stepen profitabilnosti banke. Operativni menadžment u bankama nastoji da minimizira troškove poslovanja pri datom obimu bilansnih i vanbilansnih aktivnosti banke. Troškovi poslovanja (operativni rashodi) sastoje se iz plata i benefita zaposlenih kao i materijalnih troškova uključujući amortizaciju. Treba reći da savremene banke postaju sve više kapitalno -intenzivne delatnosti na bazi skupe kompjuterske i telekomunikacione opreme, koja se povremeno mora kompletno zamenjivati. 3. MERENJE PROFITABILNOSTI BANAKA
Teorijski posmatrano, ponašanje cena akcija kompanija najbolji je indikator uspešnosti njenog poslovanja, jer se kroz taj parametar sintetički vrednuju sve njene poslovne aktivnosti. Međutim, u bankarstvu taj indikator često nije pouzdan. Tu se imaju u vidu, pre svega, male i srednje banke čije se akcije kotiraju na berzi, ali izostaje njihovo aktivno trgovanje. Usled toga, kod velikog broja banaka
čijim akcijama se aktivno ne trguje na domaćim i međunarodnim tržištima kapitala, prilikom merenja uspešnosti njihovog poslovanja kao jedino rešenje nameće se korišćenje različitih koeficijenata profitabilnosti.
Za banke čije se akcije ne kotiraju na berzama, što je uglavnom slučaj u zemljama sa nerazvijenim tržištem kapitala, za ocenu uspešnosti njihovog poslovanja korišćenje koeficijenata profitabilnosti je jedina moguća opcija. Pri tome, profitabilnost i njene komponente variraju od banke do banke i od jednog tržišt ado drugog, što poređenje uspešnosti poslovanja banaka između različitih zemalja čini delom problematičnim. Stoga, upravo u ovom delu dolazi do izražaja sposobnost analitičara vezano za raspoznavanje varijacija i razjašnjavanje njihovih uzroka.
Merenje uspešnosti poslovanja banke polazi od istih pokazatelja kao i kod svakog drugog preduzeća. Međutim, imajući u vidu, s jedne strane, da je banka novčano preduzeća, a s druge strane, specifičnosti tržišta akcija banaka, logično je da postoje i specifičnosti merenja uspešnosti poslovanja banaka. Stoga, kod analiziranja koeficijenata profitabilnosti banaka dolazi do izražaja ekspertska ocena, odnosno procena koji su faktori najviše doprineli uspehu ili neuspehu određene banke. Kod izračunavanja prinosa banaka, odnosno ocene njene profitabilnosti, u međunarodnoj praksi se iskristalisalo korišćenje 6 (šest) ključnih pokazatelja koji naglašavaju različite aspekte profitabilnosti banke. To su: (1) Prinos na akcionarski kapital (ROE) (2) Prinos na aktivu (ROA)
(3) Kamatna marža (4) Nekamatna (proviziona) marža
(5) Operativni profit
(6) Prihodi po (običnoj) akciji (EPS)
(1) Prinos na akcionarski kapital (ROE) : Neto profit posle oporezivanja ROE = -------------------------------------------Akcionarski kapita
Prinos na akcionarski kapital (ROE) je najvažniji pokazatelj profitabilno sti banke jer akcionarima banke ukazuje na to koliki prinos mogu očekivati na osnovu knjigovodstvene vrednosti kapitala koji su investirali u datu banku. Profit banke je posledica kumuliranih odluka u jednoj godini i zavisi od niza okolnosti, kako makroeko nomskih koje su za banku date, tako i odluka menadžmenta
banke u pogledu vođenja poslovne politike banke. Shodno tome, za akcionare banke ovaj pokazatelj je indikativan, jer se samerava u odnosu na druge banke i od njega zavisi kolika će biti atraktivnost novih emisija akcija banaka, tj. koliko će u tom pogledu banka biti konkurentna u odnosu na druge banke.
(2) Prinos na aktivu (ROA) : Neto profit posle oporezivanja ROA = -------------------------------------------Ukupna aktiva Prinos na aktivu (ROA) pokazuje, pre svega, koliko je banka bila efikasna kod upravljanja ukupnom aktivom, u smislu ostvarivanja neto profita posle oporezivanja. Kod mnogih regulatornih tela, prvenstveno centralnih banaka i rejting agencija, ovaj pokazatelj uživa najviše poverenja i tretira
se kao najbolje merilo efikasnosti poslovanja banke. Kod izračunavanja ROA u praksi je najbolje koristiti prosečan iznos aktive (za datu i prethodnu godinu) jer se time izbegava distorzija koja nastaje kada aktiva raste ili opada tokom godine, a upoređuje se sa profitom koji se stvara tokom cele godine. Ako je ROA manji od 0,5% to se smatra slabom efikasnošću banke, ako je ROA od 0,5% -1% smatra se da je efikasnost prosečna, ako je 1%-2% ro je dobra efikasnost, a ako je preko 2% smatra se da je efikasnost banke visoka.
(3) Kamatna marža : Prihodi po osnovu kamata – Rashodi po osnovu kamata
Kamatna marža = ----------------------------------------------------------------------------
Ukupna aktiva
Kamatna marža se dobija kada se od prihoda po osnovu kamata oduzmu rashodi po osnovu kamata i dobijeni iznos se podeli sa ukupnom aktivom.Time što meri veličinu raspona između prihoda po osnovu kamata i rashoda po osnovu kamata, neto kamatna marža pokazuje sposobnost
menadžmenta banke da obezbedi maksimum prihoda po osnovu kamata na različite plasmane, uz istovremeno korišćenje najjeftinijih izvora finansiranja kamatonosne aktive. Pri tome, treba imati u vidu da je veličina pomenutog raspona izraz stepena konkurencije na datom tržištu bankarskih usluga. Što je raspon veći, to je uz ostale neizmenjene okolnosti, stepen konkurentnosti manji i obrnuto. Na tržištima gde je stepen konkurencije među bankama visok, kamatni raspon je mali, pa je pritisak na menadžment banke veći da iznađe mogućnosti za sticanje drugih prihoda, pre svega, na tržištu HoV.
(4) Nekamatna (proviziona) marža : Nekamatni prihodi – Nekamatni rashodi
Nekamatna marža = -----------------------------------------------------Ukupna aktiva
Nekamatna marža se dobija kada se od nekamatnih prihoda oduzmu nekamatni rashodi i dobijeni iznos podeli sa ukupnom aktivom. Pri tome, pod nekamatnim prihodima podrazumevaju se: naknade za usluge kod depozitnih poslova i provizije koje banka naplaćuje po osnovu izvršenih drugih bankarskih usluga. Sa druge strane, pod nekamatnim rashodima podrazumevaju se: provizije koje
plaća banka, plate i naknade zaposlenih u banci, troškovi održavanja osnovnih sredstava, kao i izdaci na ime gubitaka po osnovu zajmova. Mada je poslednjih godina dosta izražen trend porasta prihoda banaka po osnovu provizija, ipak za većinu banaka karakteristično je da ostvarenim nekamatnim prihodima ne mogu pokriti nekamatne troškove, pa neto nekamatna marža ima negativnu vrednost.
(5) Operativni profit : Ukupni operativni prihodi – Ukupni operativni rashodi Operativni profit = ----------------------------------------------------------------------Ukupna aktiva Operativni profit banke dobija se kada se ukupni operativni prihodi banke umanje za ukupne operativne rashode banke i dobijeni iznos podeli sa ukupnom aktivom. Stopa neto operativnog profit
aukazuje na uspešnost menadžment abanke da ostvari brži rast prihoda banke od njenih rashoda poslovanja. U strukturi prihoda najčešće se javljaju kamate na zajmove i HoV i provizije. U strukturi rashoda najčešće se javljaju plaćene kamate na depozite i pozajmice na tržištu novca, kao i plate zaposlenih u banci.
(6) Prihodi po (običnoj) akciji - EPS : Neto profit posle oporezivanja Prihodi po akciji (EPS) = -----------------------------------------
Broj (običnih) akcija Prihod po (običnoj) akciji (EPS) dobija se kada se neto profit banke posle oporezivanja podeli sa brojem običnih akcija. Pri tome, ako se kao broj akcija računaju i još neizdate akcije za koje je preuzeta obaveza njihovog izdavanja (npr. kroz konvertibilne HoV), onda se dobijaju potpuno
razloženi prihodi po akciji. Međutim, treba imati u vidu da postoji sklonost analitičara koji se bave akcijama, da favorizuju pokazatelje ROE i ROA, dok analitičari koji se bave kreditima favorizuju unapred definisane kriterijume uspešnosti poslovanja (na primer - bilansna suma) ili poređenje ispoljenih trendova u pogledu profita kod date banke.
Osim navedenih ključnih pokazatelja profitabilnosti banke, uobičajeno je da se koristi i niz dopunskih
indikatora uspešnosti poslovanja banaka. Ovde ćemo navesti nekoliko dopunskih pokazatelja profitabilnosti banaka, a to su: (1) Odnos prinosne aktive i ukupne aktive – ovaj pokazatelj govori o tome u kojoj meri banka stavlja veći akcenat na bankarske proizvode koji donose kamatu (kamatonosni prihodi) u odnosu na bankarske proizvode koji donose nekamatonosne (provizione) prihode. Pri tome, za izračunavanje ovog pokazatelja se koriste prosečne godišnje veličine aktive, kako bi se izbegle sezonske distorizije (deformacije). (2) Profit po zaposlenom – predstavlja odnos neto profita i broja ukupno zaposlenih radnika u banci. Ovaj pokazatelj moguće je izračunati na više načina: (a) kao odnos pasive banke i ukupnog broja zaposlenih, (b) kao iznos neto datih kredita po klijentu i (c) kao iznos depozita po zaposlenom u
banci. Međutim, treba imati u vidu da se za uobičajeno sameravanje ipak uzima paralelno posmatranje neto profita po zaposlenom i iznos ukupne pasive banke po zaposlenom.
(3) Odnos nekamatnog prihoda i prosečnog iznosa aktive – ovaj pokazatelj govori o tome u kojoj meri se banka oslanja na nekamatne prihode u sticanju operativnih prihoda. (4) Odnos rezervi i operativnog prihoda – je pokazatelj koji se izračunava na osnovu rezervi za gubitke i operativnog prihoda. Ovaj pokazatelj govori u kojoj meri rezerve za gubitke utiču na iskazan neto profit banke nakon oporezivanja. (5) Odnos izdataka za zaposlene i operativnog prihoda – je pokazatelj koji govori o efikasnosti poslovanja zaposlenih u banci. (6) odnos profita pre oporezivanja i neto profita nakon oporezivanja – je pokazatelj koji pokazuje uporedno poresko opterećenje, odnosno poresko zahvatanje profita banke.
U slučaju da banka u poslovnoj godini, nakon niza uspešnih godina, beleži značajan pad profita ili gubitak, onda to predstavlja alarm za menadžment banke koji mora preduzeti urgentne kratkoročne mere u cilju zaustavljanja nepovoljnih kretanja u poslovanju banke. 3. OCENA BONITETA BANKE
Reč bonitet u najširem smislu reči vezuje se za “uspešnost” poslovanja. Kada je u pitanju ocena kvaliteta bankarskog poslovanja onda bonitet služi kao ključni indikator za sagledavanje ne samo postojećeg finansijskog stanja banke već i za ocenu mogućnosti njenog budućeg poslovanja. Zbog toga, ocena boniteta banke izuzetno je značajno pitanje. Međutim, ocena boniteta banke je takođe i veoma složeno pitanje. S tim u vezi, inicijalni problem je vezan za činjenicu da u teoriji i praksi postoje različita shvatanja i pristupi konceptu boniteta, što je samo po sebi dovelo do postojanja različitih me todologija za ocenu boniteta. Ali bez obzira na postojanje različitih metodologija i predloga za utvrđivanje boniteta, ipak je činjenica da ne postoji jedna jedinstvena metodologija koja bi na neki način bila opšteprihvaćena među ekonomistima, ili ekspertima drugih struka. U kontekstu navednog, može se reći da u osnovi postoje dva osnovna pristupa bonitetu – uži i širi. Uži koncept boniteta - svodi se na finansijski bonitet koji se bazira na indikatorima boniteta obračunatim na osnovu određenih podataka sadržanih u finansijskim izveštajima banke. Ovaj pristup bonitetu se u literaturi naziva “racio analiza” u kojoj se koriste brojni racio brojevi (pokazatelji, indikatori, koeficijenti). Međutim, racio analiza je mnogo složenija u bankama nego u preduzećima, pre svega, zbog složenosti poslovanja banke i većem stepenu izloženosti riziku u odnosu na druge firme.
Širi koncept boniteta – osim finansijskih indikatora uključuje i sve druge relevantne aspekte kao što su : ukupna tržišna pozicija banke, njena organizaciona, kadrovska i vlasnička struktura, kvalitet i integrisanost svih poslovnih funkcija banke, tehnološka i informaciona opremljenost banke, kao i niz drugih determinanti koje ukazuju na prednosti, nedostatke, šanse i pretnje. Ovaj širi pristup bonitetu se u literaturi naziva “SWOT analiza” i on je daleko obuhvatniji nego kada se bonitet definiše isključivo kao finansijski bonitet. Ocena boniteta banke prema širem konceptu mnogo je kompleksnija i zahteva multidisciplinarni pristup. Zbog toga, u praksi je mnogo češći slučaj da se ocenjuje i prati samo finansijski bonitet banke.
OSVRT NA “SWOT” ANALIZU SWOT ANALIZA - FAKTORI OD ZNAČAJA ZA ANALIZU EKSTERNOG OKRUŽENJA SWOT ANALIZA - FAKTORI OD ZNAČAJA ZA ANALIZU INTERNOG OKRUŽENJA Za potrebe ocene boniteta poslovne banke koriste se brojni “racio brojevi” koji se najčešće diferenciraju u nekoliko osnovnih grupa, to su :
(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) ;
(b) Pokazatelji likvidnosti (L) ;
(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) ; (d) Pokazatelji profitabilnosti (P) ; (e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O).
(a) Pokazatelji finansijske strukture i finansijskog položaja (S) – imaju za cilj da ukažu na način finansiranja imovine banke i njenu sposobnost da ostvarenim prihodima pokrije svoje troškove poslovanja, pre svega, kamatne rashode. Među najčešće korišćenim pokazateljima finansijske strukture i finansijskog položaja banke ističu se sledeći : S1 = Akcijski kapital / Ukupna aktiva
S3 = Poslovni prihodi / Poslovni rashodi
S2 = Ukupne obaveze / Ukupna aktiva
S4 = Ukupni prihodi / Poslovni rashodi na ime
kamata (b) Pokazatelji likvidnosti (L) – imaju za cilj da ukažu na sposobnost banke da kontinuirano i bezuslovno izmiruje svoje dospele obaveze. Među najčešće korišćenim racio indikatorima likvidnosti
banke ističu se sledeći :
valuti
L1 = Novčana sredstva / Dospele obaveze
L3 = Plasmani u dom. valuti / Depozi u dom.
L2 = Likvidna sredstva / Kratkoročne obaveze L4 = Kratkoročni plasmani / Kratkoročne obaveze
(c) Pokazatelji ekonomičnosti (E) – imaju za cilj da ukažu na kvalitet poslovanja banke sa aspekta rashoda (troškova) koje banka ostvaruje. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima ekonomičnosti banke ističu se sledeći : E1 = Ukupni prihodi / Ukupni rashodi
E3 = Materijalni troškovi i zarade / Ukupni rashodi
E2 = Poslovni rashodi / Poslovni prihodi E4 = Poslovni rashodi od kamata / Ukupni rashodi (d) Pokazatelji profitabilnosti (P) – imaju za cilj da ukažu na uspešnost poslovanja ili zarađivačku sposobnost banke da njenim vlasnicima tj. akcionarima obezbedi odgovarajući prinos (profit) na
kapital koji su uložili u banku. Među najčešće korišćenim racio pokazateljima profitabilnosti banke ističu se sledeći : P1 = Poslovni dobitak / Ukupna aktiva
P4 = Neto dobitak / Ukupna aktiva
P2 = neto dobitak / Ukupni prihodi
P5 = Neto dobitak / Ukupni kapital
P3 = neto dobitak / Poslovni dobitak
P6 = Neto dobitak / Akcijski kapital
(e) Ostali pokazatelji boniteta banke (O) – imaju za cilj da ukažu na neke druge relevantne aspekte
poslovanja banke koji nisu obuhvaćeni prethodno navedneim grupama pokazatelja. Neki od najčešće korišćenih pokazatelja iz ove grupe su sledeći :
O1 = Ukupni odobreni krediti / Ukupna aktiva
O3 = Kreditni potencijal / Finansijski
potencijal O2 = Ukupni plasmani / Ukupna aktiva
O4 = Kamatonosna aktiva / Ukupna aktiva
Zaključak: Ocena boniteta banke spada u izuzetno složena pitanja, čija obuhvatnost i operacionalizacija zavisi, pre svega, od samog cilja i svrhe analize poslovanja banke. Sledstveno tome, ocenu boniteta banke uvek treba realizovati tako da ona istovremeno zadovolji interese svih zainteresovanih korisnika. HVALA
NA PAŽNJI ! BANKARSKO POSLOVANJE I PLATNI PROMET Predmetni nastavnik : Prof.dr MARKO IVANIŠ Nedelja 11 – KOLOKVIJUM br. 2
